Kuca Na Osami_Ivo Andric

8/12/2019 Kuca Na Osami_Ivo Andric

http://slidepdf.com/reader/full/kuca-na-osamiivo-andric 1/226

IVO ANDRIĆ

KUĆA NA OSAMI I DRUGE PRIPOVETKE

Sarajevo / 1986



UVOD

To je jeđnospratna kuća na strmom Alifakovcu, pri samomvrhu, malo podalje od ostalih. U prizemlju, u kome je zimitoplo, a leti hladovina, nalaze se prostrani hodnik, velika kuhinjai dve manje sumračne sobice pozadi. Na spr atu su tri povelikesobe; jedna od njih, ona s lica, koja gleda na otvorenu sarajevskudolinu, ima širok balkon. Po konstrukciji i veličini, on liči na bosanske divanhane, ali nije građen kao one od prirodnog belogdrveta, nego je obojen tamnozelenom bojom, i ograda mu nijeod oblih »trabozana«, nego od pljosnatih dasaka rezanih kao na

balkonima alpskih kuća. Sve je to građeno devedesetih godina — tačno 1887 — kad su i domaći ljudi počeli da zidaju kuće»pod plan«, sa izgledom i rasporedom na austrijski način, i utome napola imali uspeha. Da je to bilo samo desetak godinaranije, ta zgrada bi bila zidana pot puno na stari turski način, kaovećina kuća na Alifakovcu, a ne na »švapski«, kako su građenekuće u ravnici oko Miljacke. Tada bi se široki hodnik na ulazu u prizemlje zvao »ahar«, a balkon na spratu »divanhana«, i sve tone bi imalo ovaj hibridni izgled građevine kod čijeg su podizanjaželje i planovi išli u jednom pravcu, putem nečeg novog inepoznatog, a ruke, oči i sva čovekova unutrašnjost vukli u dru-gom, ka starom i uobičajenom. Priroda i raspored nameštaja, boja zidova, bečki lusteri od kristala i

9





roletni mog prozora, zatrepere u meni, same od sebe,isprekidane niti otpočetih priča. Nude se, bude me izbunjuju. I posle, kad se spremim i sednem za posao, ne

prestaju da navaljuju lica iz priča i odlomci njihovihrazgovora, razmišljanja i postupaka, sa množinom jasnoodređenih pojedinosti. Sad ja moram da se branim i krijem

od njih, hvatajući što više pojedinosti i bacajući što godmogu na spremljenu hartiju.

BONVALPASA

Najgrlatiji i najnasrtljiviji od mojih posetilaca izgledada je trbušati i drski Bonvalpaša (u stvari Claude-Alexandre comte de Bonneval, poreklom iz najvišeg

francuskog plemstva). To je snažan pedesetogodišnjak, ukoljica, raspikuća,

gurman i veseljak sa otresitošću i samo pouzdanjemfrancuskog feudalca, sa prodornošću avanturiste i bludnog

sina koji smatra da čovek vre-di samo onoliko koliko umeda se probije u svetu i nametne ljudima. Nesravnjivkavaljer, drzak na kocki, strašan u dvoboju. Kad se

onemogućio u francuskoj vojsci, prebegao je protivnicimasvoga kralja i stupio u službu bečkog dvora. Tu se^ pod

komandom princa Evgenija Savojskog, istakao isto tolikosvojim sposobnostima koliko i svojim raspu--snimživotom i svojom kavgadžijskom ćudi. Dugi niz godina je

proveo u carskoj vojsci, došao do najviših položaja, jer je bio majstor vojnog zanata i ratnih veština, a ličnoneustrašiv i hrabar, ali na kraju se i tu zamerio svima, pa i

princu Evgeniju i samom caru. Najposle je, ogorčen i

bežeći od kazne, napustio austrijsku službu, prešao uVeneciju, a otud prebegao u Tursku. Imao je nameru daode u Carigrad, da sultanu ponudi svoje usluge, svojeznanje i iskustvo, za borbu protiv bečkog dvora i da setako osveti za pretrpljena poniženja, ali ga nepoverljiveturske vlasti nisu pustile dalje od Sarajeva. Tu je, sa

pratnjom

m 13



i poslugom, uzeo pod najam veliku kuću na Kovačima kao privremeno boravište. Taj boravak u Sarajevu produžio seneočekivano. Prolazili su meseci, prošla je i ćela godina inastupala već i druga. Da bi skratio dugo vreme i razagnaodosadu, nestrpljivi i preduzimljivi Francuz, koji je imao različitai široka tehnička znanja, ispitivao je oko Sarajeva i po srednjojBosni napuštene rudnike. I u tom poslu se ponašao samouvereno

i sigurno, k ao čovek koji na naročit način oseća materiju, lakohvata dodir sa snagama u zemlji, a ima dar da nanjuši bogatstvakoja se kriju u njoj. Tražio je, kako se govorilo, zlato, a našao jekameni ugalj. Covek otvoren i široke ruke, on se, čak i u ovojnepoverij ivoj i zatvorenoj sredini, slobodno kretao i lako povezivao sa ljudima svih vera i staleža.

Za to vreme austrijska điplomatija činila je sve daonemogući svog generala dezertera, i da ga uništi pre nego štomu pođe za rukom da dođe do Carigrada i da tamo razvije svojrad protiv Beča. Francuski ambasador u Carigradu imao je opetsvoje razloge da se nimalo ne raduje dolasku francuskog aristo-krate, odmetnika'! avanturiste u Carigrad; zbog toga nije niodgovarao na njegova mnogobrojna pisma. U Sarajevu suaustrijski agenti pokušavali čak i da ga otruju. Ali Bonval sesprijateljio sa starešinama sara jevskih janičara, koji su ga uzeli uzaštitu i u svemu ga pomagali. Tada su Austrijanci mitom i prevarom uspeli na Porti da izrade njegovo izručenje. Predopasnošću da bude vezan sproveden na austrijsku granicu, gdega je očekivala sigurna smrt, Bonval je, po savetu svojihsarajevskih prijatelja, prešao na islam. Kao čoveku filozofu iskeptiku, njemu ta promena vere nije padala teško, a time je jednim mahom osujetio sve planove svojih protivnika. Kaomusliman, on sada nije mogao biti izručen nijednoj hrišćanskojdržavi. A kad se, posle janičarske po bune, promenio režim uCarigradu i iskrsla moguć-

nost rata protiv Austrije, Turci su sami pozvali Bon-vala uglavni grad, gde mu je poverena dužnost instruktora artiljerije.

Oko sedamnaest godina proveo je grof Bonval, sadaAhmetpaša, u Carigradu, sa svim peripetijama, padovima idizanjima koje svaka služba na visokim položajima u Turskojnužno nosi sa sobom. Ziveo je, kao i dotad, veselo i rasipnički,svojski i slobodno, vezujući se ili sudarajući se, bez plana iračuna, sa Turcima i hrišćanima, ne pokoravajući se nikom iničem, služeći samo svojoj želji da se osveti Austriji. Vršio jesavesno svoju dužnost turskog paše, ali u isto vreme vodio je prepisku sa uglednim ličnostima u Francuskoj, između ostalih isa Volterom. Sve do samrtnog časa priređivao je gozbe nakojima je igrao i pevao obesne vojničke pesme. Pa ipak, umro jesa osećanjem žaljenja što se njegov pepeo neće po -mešati »sa pepelom njegovih predaka«. Dok je umirao, o njegovu dušu suse otimali hodže i katolički popovi iz Pere, zabrinuti i jedni idrugi za njegovo večito spasenje o kome on sam nije nikad brinuo. Pobedile su hodže. Sahranjen je po islamskom obredu,na najlepšem carigradskom groblju.

Ali ovaj Bonval koji, vičući ispod mojih prozora i

navaljujući na moja vrata, želi da uđe u moju priču nije nikadonaj iz carigradskog vremena, nego onaj i onakav kakav je biokad je, najpre prebeg a zatim renegat, živeo gotovo dve godine uSarajevu, čekajući dozvolu da krene put Carigrada. Ako mi i pođe za rukom da, ne odgovarajući na njegove pozive, izbegnemnjegovu posetu, znam pouzdano da će ponovo navratiti i da ćuga svakako videti.

Onizak i pregojen, sa nesrazmerno krupnom glavom, ongovori mnogo i glasno, smeje se često, kreće se nemirno kao dakorača po užarenoj kaldrmi, a slobodno i drsko kao da je uvek isvuda u svom i na svom. Oko sebe stvara uvek vrtlog. Nikadnije

14 25



sam. Pored dvojice njegovih telohranitelja, sa njim je uvekneko od posluge ili prijatelja.

Na njemu je odelo otmenog zapadnjačkog kroja, alisuviše jarkih boja, a pored toga uvek nešto od nošnje ilioružja što dodaje fantastičnu crtu njegovoj pojavi, neka

bunda, šubara, peruška ili kolajna. Njegovo lice, to je

pravo čudo. Na moćnoj lobanji teška perika koja se često pomera i ispod koje se ponekad može nazreti kratkoošišana i glatko pričešljana, još posve crna kosa. Prćast i

baburast nos. Ogromne i neobično pokretljive uši, uvekcrvene, crvenije od samog lica, očigledno vrlo osetljive resamo na svaki šum i zvuk nego na sve što se dešava okonjih. Čudno srezane plave i kao u novorođenčeta čiste očikoje kao dva nepomična i ravnodušna svetlila obas javajunjegovo lice. Na tom licu neprestano se sme-njuju oprečniizrazi; čas je veselo i prijazno, čas obe-šenjački

podrugljivo, čas gordo i nadmeno, čas ubilački opasno.Iznad tih očiju gotovo da i ne postoje obrve, dok njegovismeđi, oštri i u stranu začešljani brkovi, jako razmaknutina sredini, izgledaju kao da beže jedan od drugog. Široko

rasečena usta sa punim čulnim usnama, iza kojihneprestano sevaju snažni beli zubi. Neprirodno duga,karikaturalno i drsko isturena donja vilica. Ništa na tomlicu nije potpuno i pravo na svom mestu kao kod drugihljudi. Kad se pojavi pred vama, izgleda kao da je nekonevidljiv, iza ugla, u šali i obesti, neočekivano na štapuisturio pred vas grotesknu masku, u želji da vas izrienadi,uplaši, nasmeje. Sama činjenica da jedan čovek imahrabrosti da tako izgleda i da takvo lice pronosi svetomsamosvesno i prirodno, bez i najmanjeg snebivanja iliizvinjavanja, mora da is puni svakog čuđenjem idivljenjem. A provedete li petnaestak minuta u razgovorusa tim čovekom, vi zaboravljate potpuno prvi utisak inalazite da je to lice duhovito, zanimljivo, privlačno, čak i

leno. I postaje vam odjednom jasno kako je mogućno da su

toga tucibrata, svađalicu i bekriju volele mnoge žene poEvropi i da su najbolji ljudi tražili njegovo društvo,dopisivali se i prijateljevali sa njim.

Sarajevski trgovci i »ljudi od reda« zaziru od toganemirnog i bezočnog stranca, ali među dokonim

begovskim sinovima i mnogobrojnim nezadovoljnim janičarima, on ima dosta prijatelja i pošto-valaca koji sumu istinski odani i ne mogu da se otmu uticaju koji na njihstalno vrši taj groteskni ali nikad smešni pustolov iveseljak.

On živi na juriš, upravlja se u svemu po svojoj ludoj,ali oštroumnoj glavi; svoju filozofiju nosi u krvi. Njegoviciljevi se ćudljivo menjaju, ali on korača put njih sa vazdaistom hrabrošću i bezobzir -nošću. Osvaja ljude, čestozaobilazi i još češće gazi zakone, provodi svoje ćudi iostvar uje zamisli, nikad se ni za trenutak ne ustručava da

bude ono što je, i ne pomišlja da se pravda zbog svojeizuzetnosti, nego drsko i sa podsmehom gleda na običneljude od reda i zakona, kao da je stvoren i da postoji samozato da bi iznenađivao i zbunjivao svet oko sebe.

Sposoban da voli i mrzi strasno i duboko, on se celogveka lako vezivao i još lakše sukobljavao sa ljudima, sto puta dolazio u velike nezgode, ali nikad nije bio uneprilici. Darežljiv i ludo velikodušan u svemu i premasvakom, bio je isto tako vest i neumoljiv kad je trebalo

pronaći novac i doći do njega. Ziveo je u stalnoj euforijinaročite vrste i raspro-stirao je oko sebe u širokom krugu.Svojim smehom zaražavao je i one čiji jezik nije znao ikoji ga nisu razumevali, a svojim suverenim gnevom, ustrašnim nastupima, udarao i obarao kao stvarnom snagomi oružjem. Umeo je i da prezire kastu kojoj pripada i da seobilno i vesto služi i njenim povlasticama i njenim

predrasudama. Nije poznavao sažaljenja (najmanje premasebi!) ni zavisti, tuge ni malodušnosti. Bio je nezajažljiv u

plotskoj ljubavi, ne zaustavlja-

16 2 — Kuća na osami 17



jući se nikad nigde i voleći uvek i svuda samo jedno jedino bezimeno žensko telo. Nije ličio ni po čemu na lepotane -zavodnike, ali i takav ružan i naprasit umeo je da se približi iuvuče pod kožu ženama, i nema sumnje da je u sećanju mnogihžena živeo kao svirepa ali draga uspomena, po nečemvelikodušnom i toplom što je iza njega i njegovih munjevitihratničkih ljubavi ostajalo u njima. Imao je fizičku sna gu prema

kojoj su godine izgledale nemoćne. (Ljudi koji su bili u njegovojslužbi dok je živeo u Sarajevu pričali su čudesa o toj snazi.) Jeo je i pio nemilice, a umeo i da živi nedeljama o hlebu i vodi. Unizu mnogih ratova i bitaka u kojima je učestvovao (bilo mu jetrinaest godina kad je počeo da služi u francuskoj mornarici kaokadet!) ranjavan je nekoliko puta. Jedna od najtežih inajslavnijih njegovih rana bila je iz poslednjeg austrijsko-turskog rata. Teška turska puška koja izbacuje dva zrna vezanalančićem pogodila ga je posred tela tako da mu je rasporilatrbuh. Mislili su da neće ostati živ, ali je jedan vojni lekarFlamanac izveo pravi podvig hi-ruške veštine na njemu.Zatvorio je, kako kažu, veliku ranu srebrnom pločom i sve zašiotako vesto da je Bonval posle mogao da jaše i pešači, da ide ulov i da se mačuje kao najzdraviji mladić. (Kako je Bonval imao

običaj da često »puca od besa«, njegov flegmatični lekar tvrdio je s ponosom da gospodin grof može da pukne na svakomdrugom mestu osim na onom na kojem ga je on ušio i iskrpio.)

Ako i to nije samo jedna od stotinu izmišljenih anegdotakoje su se rojile oko njega!

Takav je bio »bijesni Francuz«, kako su ga zvali uSarajevu, silovit, pomalo smešan, vrlo nezgodan, a ipak privlačan čovek; i takav, on je zbunjivao i uzbuđivao mirni i bogati grad Sarajevo za vreme svog gotovo dvogodišnjeg boravka u njemu. A posle toga ostalo je i dugo trajalo sećanje nanêga; u tom sećanju, on je živeo uvećan i ulepšan i onda kad je

od sve njegove besne snage postojala još samo šaka praha tamou starinskom turbetu u Carigradu. I zato takav i sada udara namoja vrata i traži da uđe preko reda, po pravu svog bonvalskog prvenstva koje on smatra večnim, svudašnjim ineprikosnovenim. Ali ja ne volim preke i osione ljude, i puštamga da čeka. Ako ponekad i moramo da popuštamo živima, nemoramo pokojnicima. A ne čeka sam, nego u dobrom društvu.Tu je još jedan paša. Znam da mu oholi grof Bonval nikad inipošto ne bi ustupio ni nokat od svog prava prvenstva sa kojimse rodio i koje je neokrnjeno proneo kroz svoj ludi i neobičniživot, ali meni se nije lako oglušiti ni o ovaj poziv, iako nijenimalo nasrtljiv nego gotovo neprimetan.

18 29



ALIPASA

Ispod mojih prozora, kroz jutarnju svežinu, pro-jaše svremena na vreme bivši mostarski vezir sa svojom pratnjom,Alipaša Rizvanbegović Stočević.

Po broju kopita i njihovom batu raspoznajem kad jaše kaovezir i gospodar Hercegovine, a kad kao poraženi zarobljenik.Kad prolazi kao vezir i moćnik, on se samo ovlaš javi, nezaustavljajući se nikad, a kad jaše kao rob i osuđenik, zastanemalo pod mojim prozorom i izmenja sa mnom tiho nekolikoobičnih reci. A u prvom kao i u drugom slučaju ja sno je da metim čestim navraćanjem diskretno opominje da mu otvorim vratamoje priče i u njoj dam mesto koje mu pripada.

Rodio se 1783. godine kao sin stolačkog kapetanaZulfikara Rizvanbegovića, koji je imao šest sinova. Zamerivši senešto strogom i prekom ocu, otišao je kao mladić u Tursku, gde je proveo nekoliko godina, a vratio se u Stolac tek posle očevesmrti, i to sa lepim imanjem u gotovom novcu. Gde je bio?Kako je stekao? To su mnogi pitali, ali to nije saznao nikadniko. Aliaga, kako su ga tada još zvali, bio je jedan od onih ljudio kojima se može saznati samo ono što oni hoće da se zna.

Ubrzo po svom povratku, otpočeo je dugu i nemilosrdnu borbu sa svojom braćom i drugim odžako-vićima svoga kraja za položaj prvog čoveka u Hercegovini. Naročito dugo i teškonosio se sa svojim

20

bratom Mehmedom zvanim Hadžunom, »hutovskim krvnikom«. Najposle ga je ubio kod stolačke tvrđave, posle pravog malograta u kome je raja pomagala Aliagu protiv omraženogHadžuna. Tada je ostao sam na poprištu.

U velikim pobunama bosanskih feudalaca protiv sultana — oko 1830. godine — Rizvanbegović je bio uvek odlučno na

sultanskoj strani. Kad je pokret bosanskih feudalaca slomljen,Hercegovina je odvojena administrativno od Bosne, a za prvogvezira u Mostaru postavljen je stolački kapetan Rizvanbegović.To je bila nagrada za vernost sultanu i plod višegodišnjihAlipašinih napora. Od tada on će vladati Hercegovinom onakokako je sam rekao kad je došao na vlast: »Od danas ne trebaniko više da ide caru u Stambul. Evo vam Stambul — Mostar, aevo vam i cara u Mostaru!«

To je bio jedan od onih malih sultana koji su uspevali dase, na duže ili na kraće, zacare u raznim turskim pokrajinama, u prvoj polovini XIX veka, kad je centralna vlast stala da gubi i poslednje snage. Upravljao je »svojom« zemljom kao pravioštar i lukav tiranin, ali i kao dobar domaćin. Navodnjavao jezemljišta, nagonio da se sadi i gradi. Zidao je palate, naravno

najviše za sebe i svoje, podizao džamije i tekije; uveo je uHercegovini sađenje pirinča, masline i duda, i gajenje svilene bube; čak i kafu je pokušao da sadi. Osetio je nadiranjeaustrijskog kapitala, prvi se povezao sa njim i počeo da prodajeaustrijskim firmama koncesije za izvoz drveta. A za to vremeratovao je i mirio se sa susednom Crnom Gorom i, što jenajglavnije, varakao se i lagao sa vezirima u Carigradu i pašamau Travniku. Mitio je koga je trebalo, dajući koliko treba. Uvek je bio za sultana, na recima i za reforme, ali u praksi, u svom pašaluku, protiv njih. Obogatio se, osilio i ugo jio, sa četiri ženeizrodio velik porod. Tako je gotovo dvadeset godina vladao»strogo i pravično«, po nje-

zi



govom mišljenju, a samovoljno i svirepo po mišljenju većine podložnika. Kao mnogi od tili malih sa-modržaca po TurskojCarevini, on je stvarno želeo da u njegovom pašaluku što veći broj ljudi bude što srećniji, ali da visinu toga broja i prirodu tesreće određuje on sam. Izgledalo je da će tako vladati do smrti ida će potomcima ostaviti zemlju i vlast. Ali potkraj života, staričarobnjak zapleo se u svoje rođene opsene i varke. I kad je,

1850. godine, poslan u Bosnu Omerpaša da najposle skrši otporfeudalaca i uvede nizam, on je pokušao da se tome odupresvojim toliko puta isprobanim lukavstvom. Ali, ovoga puta ništanije pomagalo, ni laž ni mito ni odugovlačenje.Sedamdesetogodišnjeg mostarskog vezira, sa već načetomvoljom i smanjenom snagom, nadmudrio je mlađi, lukaviji i bezobzirniji carski mušir Omerpaša Latas. Oborio ga jeneočekivano i potpuno, lišio ga vezirske časti, zaplenio mu svaimanja, i naredio da ga uhapse, posade na magare i provodaju,kao poslednjeg zlikovca, po celoj Bosni i Hercegovini, da ljudi»vide u koga su se uzdali«, a zatim da se protera u Aziju. Tako je i učinjeno. Ali kad je Alipaša na svom gorkom putovanju biou selu Dobrinju, u blizini Banje Luke, ubijen je iznenada, naspavanju. Rečeno je da se jednom od askera koji su ga

snrovodili omakla puška. Sahranjen je u lepom, belom turbetukraj Ferhadpašine džamije u Banjoj Luci. Porodica mu jeupućena u Carigrad. Tu su neki od njegovih sinova postaliugledni osmanlijski službenici i prvaci.

Takva je bila sudbina Galib Alipaše Rizvanbe-govićaStočevića; ona je dovoljno poznata iz isto-rije, a ovde je samokratko i nepotpuno ispričana. Ali, ono zbog čega AliĐaša sadaželi da uđe u priču i zbog čega ipak ponekad zastane i porazgovara sa mnom, to nisu nikako burne godine njegovoguzdizanja, pa čak ni decenije njegove srećne vladavine, nije toni sama njegova strašna smrt, jer on bar

sada uviđa da svak, pre ili posle, gine od svoje najveće strasti. Njemu je stalo, kaže samo do onih petnaestak dana kad je kaozarobljenik, okružen Omer-pašinim askerom, proveden krozdesetine hercegovačkih i bosanskih sela i gradova. U timdanima, na tom putu, u njemu je svanulo saznanje: šta ostaje odčoveka koji odjednom sve izgubi i tako, lišen svega, stane nasopstvene noge, sam i go, protiv svih sila sveta oko sebe,

bespomoćan a nepobediv.

Alipaša je na vreme bio obavešten da će Omer biti poslanu Bosnu kao vojni komandant sa naročitim ovlašćenjima. On jeznao ko je i kakav je taj čovek i preduzeo je sve što je, premanjegovom shvatanju i dosadašnjem iskustvu, bilo potrebno da seod te bede zaštiti. Za dvadesetak godina otkad stvarno vladaHercegovinom, to mu je dosad uvek polazilo za rukom, pavaljda nema razloga da tako ne bude i ovog puta.

Prestareli i samouvereni tiranin i gospodar Hercegovineisuviše je verovao u svoje dugogodišnje i oprobano iskustvo isvoju dalekovidost, i nije ni pomišljao da mogu naići i takve

prilike u kojima će se njegova bezbrojna, već poslovičnalukavstva pokazati kao zastarela, čak opasna po njega, i damože doći i takav čovek koji će ga potpuno prozreti i kome onsvojim veštinama neće biti dorastao.

Kad mu je sada stigao seraskerov poziv da dođe uSarajevo i da prisustvuje svečanom čitanju car skog fermana,Alipaša nije bio iznenađen; ljutio ga je samo neuobičajeno suv ioštar ton toga poziva, ali se brzo pribrao i uvideo da mu nevredi ljutiti se i vređati. Pustio je poziv da prenoći, a sutradan je,miran i rešen, doneo odluku da ne ide u Sarajevo lično, nego da pošalje sina Hafiza, koji je već nosio titulu pase, i sa njimmostarskog vladiku Josifa.

22 2^



Po starčevom računu, to je bilo dovoljno. Najstariji inajdraži sin biće živ dokaz i krupan zalog njegove vernostii dobre volje da, kao i dosad, u svakoj prilici poslužisultanu; a vladika će svojim prisustvom pokazati kakoAlipaša pravilno razume sultanove reformatorske planove.

Njihov zadatak je bio da na najbolji način uvere seraskerao Alipaši-noj odanosti i da mu prenesu njegovo žaljenješto zbog starosti i bolesti ne može lično da dođe. Obo jici

je dao svoja kratka i jasna uputstva; naravno, jednom jedna, a drugom druga, i svakom ponaosob. Bio jezadovoljan svojom odlukom.

Njegovi emisari su odmah krenuli, snabdeveni nesamo uputstvima nego i potrebnim darovima iovlašćenjima da stave u izgled nove i veće poklone. Ali su

bili brži otud nego odovud. Omerpaša ih je primio na neobičan način. U

stražarnici privremenog serasker ovog Konaka dočekali suih sa vesto glumljenim čuđenjem, kao nepoznate ineočekivane posetioce. Tu im je na ne mnogo ljubazannačin rečeno da se njihova imena ne nalaze na spisku

pozvanih prvaka. Posle dugog čekanja rekli su im da dođusutra u rano jutro, pa će u toku toga dana verovatno izići

pred seraskera. Došli su već oko sedam sati, spremni na čekanje, ali

ih je dežurni oficir prekoreo što su zadoc-nili i odmah ihuveo u Konak. Ali, prava iznenađenja su ih tek čekala. U

prostranom predsoblju sudarili su se gotovo sa grupomuparađenih viših oficira, koji su se bili zaputili ka izlazu, imeđu kojima su odmah poznali seraskera.

Bez ikakva uvoda pozvao ih je da seđnu tu u predsoblju, govoreći im sa nekom rasejanom Iju- baznošćukao u slučajnom, privatnom susretu. Sam je ostao stojeći,

prav kao sveca i naslanjajući se sa obe ruke na balčaksvoje sablje. Četvorica viših oficira stajali su iza njega ustavu nemog poštovanja. Dvojica poslanika su zbunjenoćutala jedno vreme,

dok ih je paša netremice gledao svojim jastrepskim pogledom. A kad je Hafizpaša, zažarenih obraza, otpočeospremljenu besedu o svojoj misiji, on ga je odmah

presekao. Njemu su, kaže, uvek dragi i dobrodošli ugledni gosti

iz ove zemlje, ali pred carskog izaslanika treba svak daiziđe kao ono što je, a ne kao ono što nije i ne može biti.

Ovde je, kako izgleda, po-sredi nesporazum, a onnesporazume ne želi i ne podnosi. U pitanju su tako važnestvari i tako krupni državni interesi, da se sad ne pita ni zazdravlje ni za bolest, nego samo za život i za smrt.Alipaša, kao stari i verni carski službenik, zna to dobro.On mu želi da brzo ozdravi (što brže to bolje!) i da gauskoro vidi ovde, da bi sa njim i ostalim prvacima koji su

pozvani mogao da svrši što treba. Njima želi srećan put. Audijencija je bila završena. Serasker se mladićki lako poklonio prema vla-dici i

izišao, a za njim njegovi oficiri, zvekćući diskretnosabljama i mamuzama.

Zapanjeni emisari su jedva našli izlaz. Gledali su senemo i ćutke pitali da li je zaista ovim sve svršeno.

Najposle su se toliko pribrali da su uvideli da je najboljeodmah krenuti natrag. Na putu su, u olovnom ćutanju,imali prilike da razmišljaju o načinu na koji su izigrani iodbijeni, kao i o seraskeru i njegovom izgledu i držanju, isa svakim satom im je izgledao sve čudniji i neprijatniji.A kad su stali da se primiču Mostaru, sve je potisnulamisao, kako će izići pred Alipašu i šta će mu kazati.

Međutim, stari vezir je primio vest o njihovomneuspehu kao najprirodniju stvar na svetu, ili se tako

pravio. Posle dva dana on je, vodeći sa sobom opetHafizpašu, otišao u Sarajevo. Tu je izišao pred seraskeratako prirodno i vesto kao da je to oduvek bila njegova

jedina i najveća želja. Omer mu je ukazivao naročito poštovanje među ostalim prvacima,

24 25



ali ga je i zadržao duže od ostalih u Sarajevu, i tek kad je krenuosa vojskom na Krajinu pustio ga je da se vrati u Mostar. Alipaša je obećao da će pomoći uvođenje nizama u Hercegovini, aserasker je rekao da će, čim svrši stvar u Bosni, doći i sam uMostar. Zagrlili su se na rastanku.

Još iz Sarajeva Alipaša je naredio svome ka-vazbaši da

neupadljivo pokupi nešto dobre vojske i da zaposedne ulaz izBosne u Hercegovinu, ali tako kao da to radi na svoju ruku. Cim je pušten iz Sarajeva, otišao je u svoje konake na vrelu Bune, datu sačeka razvoj događaja.

Omerpaša je, posle prvih neuspeha, brzo savladao bučne ineuredne Krajišnike i odmah poslao u Hercegovinu majoraSkenderbega sa jačim kombino-vanim odredoai vojske.Skenderbeg je, zahvaljujući boljem naoružanju i većoj disciplinisvoje vojske, razbio kavazbašin odred i ušao u Mostar. Alipašase još pre toga odrekao svoga kavazbaše i proglasio gaodmetnikom i državnim neprijateljem, a sada je poslao svojeljude u sretanje Skenderbegu, da mu čestitaju na uspehu.Skenderbeg mu je zahvalio i pozvao ga da se vrati u svojekonake u Mostar. Nemajući kud, Alipaša je to i učinio.

Seraskerov izaslanik ga je dočekao sa velikim počastima i većsutradan priredio svečanu večeru u njegovu čast.

Po svom običaju, Skenderbeg je već na početku večeri bio pijan. Ali kad se večera približila kraju, on je odjednom ustao,kao najtrezniji, i dva puta udario dlanom o dlan. Na taj znakotvorila su se u isti mah dvoja vrata na koja je povrveo oružanasker divljeg izgleda. Za tren oka vezani su i Alipaša i njegovsin. Stari vezir hteo je da zapita Skenderbega šta se ovo radi snjim, ali on mu je okrenuo leđa i bez reći izišao napolje.

Kad su vezira izveli, mogao je da vidi da je i sva njegova pratnja povezana.

Sve je bilo dobro pripremljeno i lako izvedeno. Vojskakoja je opkolila Alipašin Konak odmah je počela da pljačka iodnosi sve iz njega. Iste noći po-hapšena je i Alipašina porodicana vrelu Bune. Niko prstom nije maknuo da pomogne starom paši, i on je zatvoren sa sinovima u gradsku kulu kraj mosta, jednostavno i bez otpora kao da nije toliko godina bio vezir iapsolutni gospodar Hercegovine.

To se desilo u noći između nedelje i ponedeljnika.Uhapšeni su ostali svega jedan dan u tom zatvoru, koliko da sevest o njihovom hapšenju proširi i izvrši svoje dejstvo u narodu.Već idućeg dana svi su još u rano jutro izvedeni iz zatvora. Bilo je očigledno da se sve izvršuje po unapred pripremljenom planu.

Kraj februara meseca, kad u vazduhu nad Mostarom staneda se oseća neki nemir. Jer, proleće ovde počinje vrlo rano da senaslućuje, a naglo i neočekivano se javlja, kao moćna a blagaeksplozija. Ovog proleća ima ovde nemira isuviše, jer dolazi nesamo iz zemlje i s visina nego i od teških i zbunjenih pokreta isudara među ljudima i vojskama.

Cak i onaj ko u svim ovim nemirima i promena-ma ništanema ni da izgubi ni da dobije budi se rano, pitajući se kakveuznemirujuće vesti i stvar ne udarce može da donese dan kojinastupa. I ne izlazi mu se na ulicu. A već malo istaknutiji iliimućniji ljudi i ne spavaju kod svojih kuća, nego kod pouzdanih prijatelja; pa i tu slabo svode san na oči.

Ovaj utornik nad Mostarom bio je sunčan i nemilosrdnovedar dan, prohladan, a proziran kao da je sav od najfinijegstakla i kao da svaka izgovorena reč, svaki pokret u njemu, moraodjeknuti kristalnim hladnim zvukom u zlatnomodrom prostranstvu. To nije običan utornik koji će, kao svaki drugi, pro-cvasti i uvenuti od zore do sutona, ne, to je Sudnji

26 27



dan u kome svetlost i senka ne rastu i ne opadaju i u kome ćesve ostati ukočeno i bez promene, kao pozadina, dok se neizvrši što treba da bude izvršeno.

Po takvom danu, za ranog jutra, doveden je na terasu predstarim kamenim mostom, kao na neku pozornicu, Alipaša sasinom i sa osmoricom drugih pritvorenika, njegovih Hčnih prijatelja ili otvorenih protivnika tanzimata i Omerpašine misijeu Bosni i Hercegovini.

Za njima je išao odred od tridesetak nizama, konjanika i pešaka, a u sporednim ulicama sabijala se i gurala čitava malakomora natovarenih i nena-tovarenih mazgi i konja.

Sva je pažnja i vojske i zatvorenika bila usred-sređena naAlipašu. Ugojen, težak i hrom, a nena-vikao pešačenju, on je jedva išao; levom rukom se oslanjao na štap, a desnom na ramesvog sina Ha~ fizpaše.

Najstariji vezirov sin nije bio ovaj Hafiz, nego Nazif, koji je takođe imao rang paše, ali to je bio prerano ugojen i razmažengospodičić, već teška pijanica i veliki neradnik, kao da se baciona strica Hadžuna. Zbog toga je Hafiz, čim je dorastao, za-menjivao oca u svim poslovima. Taj lepi i za svoje godine

neobično zreli čovek bio je radost i nada očeva. Pokazivao jeneobično razvijeno osećanje odgovornosti i porodičnog ponosa,ali onog koji svoju potvrdu ne traži u nipodaštavanju drugihnego u sop-stvenoj uzdržljivosti, ni svoje održanje u sili i grabe-žu nego u radu, veštini i predviđanju. Sad on pati kako mogusamo takvi ljudi da pate, skrivajući patnju. U neprijateljskimrukama ostavlja ženu velike lepote, jedinu za koju zna, i kojamu je nedavno rodila drugog sina; ostavlja je kao da sve dobroostaje kod nje. Još više pati zbog oca, prema kome je oduvekosećao veliku sinovsku ljubav i bezgranično divljenje. Stidi se — to je prava reč — toga oca koji

je omlitaveo i otežao i na kome već od nekog vremena primećuje ružne i zastrašujuće znakove starenja: zaboravnost, prgavost, neku nelepu lakomisle-nost, preterano samopouzdanje,tromost duha i sporost u odlukama. Strepi da će te slabosti, koje je dosad samo on primećivao i prikrivao koliko je mogao, primetiti sada ceo svet. I žao mu je njegovog veličanstvenogstarca, i boli ga to, a vidi da ne može pomoći ni njemu ni sebi.

Ipak, čini što može i, stegnutih zuba, sa puno pažnje i nežnosti pridržava ga u hodu.Priljubljeni i izdvojeni od ostalih, otac i sin su sačinjavali

živu grupu koja se kretala sporo ali svečano, sa bolnimdostojanstvom, i zauzimala dosta mesta oko sebe.

Kad su zastali na terasi, askeri su doveli pred njih sitno itrbušato magare, sa tragovima samara na olinjaloj koži. Svremena na vreme ono diže veliku čupavu glavu i, željnovazduha i vidika, nemirnim ušima striže proletnje nebo.

Užurban podoficir izdavao je naređenja. Ne obraćajući se pravo i neposredno starom veziru, on mu je oštro naredio da pojase to magare, a Hafiz-paši da ga vodi. Nastala je zbunjenatišina, a odmah zatim čudno objašnjavanje. Hafizpaša je do-

kazivao revnosnom naredniku da je to nemoguće, fizičkinemoguće. Jer, Alipaša je, kao što i sam može da vidi, jedan odrastom najviših ljudi u Hercegovini »tri aršina manje dva prsta« — a težak je preko devedest oka čaršijskog k antara.

Hafizpaša je govorio tiho, ali ogorčeno, menja- jući bojulica; videlo se da mu je teško i stidno da sa ovim malimčovekom i pred ljudima razgovara o telesnim osobinama starcakoji stoji tu, ćutke naslonjen na njega. Podoficir je mračno iuporno odbijao svaki razgovor i nestrpljivo tražio da se odmahizvrši naređenje, da se stari vezir posadi na magar ca i da se takovodi na putovanju. . %.,. ., -

28 ZŠ



Došao je i umešao se kapetan, komandant ovog čudnogkaravana, saslušao sina, pogledao bolje oca kao i magare koje jestajalo po strani i žmirkalo na jutarnjem suncu. Nije trebalomnogo oštroumnosti pa da se uvidi da starac može opkoračitiovo ma-garence, ali da ga, onako visok na nogama i težak, nemože uzjahati, niti bi ga ono moglo poneti. Bilo je očigledno dase i ovde desilo ono što se uvek može desiti, a što se u ovakvim

vremenima i ovak vim vojskama često dešava: neko je, negdetamo daleko, u nekoj kancelariji, po nekom drevnom propisu iliobičaju, nadahnut mržnjom i revnošću, izdao naređenje ne poznajući ni čoveka na koga se odnosi ni prilike u kojima se tajnalazi. I sad su svi stajali, kao pred neprelaznom liticom, predstrogim višim naređenjem i pred potpunom nemogućnošću da seono izvrši.

Kapetan je otišao da potraži pretpostavljene i dugo mu jetrebalo dok je pronašao nekog i dobio odobrenje da svog sužnjanatovari na mazgu ume-sto na magarca.

Mazga je bila viša i jača od magareta, ali ranjava, mršava iolinjala od slabe hrane i teških zimskih meseci u kojima je prenosila topovske delove od Konjica na kavazbašine položajekoji su bili postavljeni protiv Skenderbega. Na njoj je bio dotra-

jao samar.Sad se pojavio onaj sitni, crnomanjasti narednik i žučnozahtevao da se izvrši drugi deo naređenja, da vezir uzjašenatraške, a da mu sin vodi mazgu. Opet je morao da se umešakapetan, koji je objasnio da se taj deo naredbe odnosi samo na prolazak kroz gradove, a kak o će sad odmah napustiti Mostar iizići u planinu, to starac može da jaše kao i sav ostali svet, bardok ne naiđu na prvi grad. I ovog puta je narednik moraoodustati od svog traženja, ali je zato zlurado naredio da se uzkonje i mazge povede i ono njegovo magare.

S mukom su izdigli vezira i posadili ga na mazgu. Pre toga je neko preko samara bacio kratko ćebe, a svi su se pravili da tonisu primetili. Najposle je povorka krenula i brzo se izgubila u prevojima sivog krša. Dan je rastao i jačao, a ljudi su oprezno počeli da se pomaljaju na dotle zatvorenim avlijskim vratima.Prvi dućani su stali da se otvaraju.

Pustim drumom ili planinskim putem jahalo se i pešačilo

kako je ko hteo i mogao, ali čim bi se našli na ulazu u neki gradili veće selo, narednik je postavljao određeni red. Vezir je moraonaopako uz jahati mazgu koju je vodio Hafizpaša. Dečurlija i besposlen jaci sakupljali su se oko neobične povorke kojoj jeHafiz ubrzavao, a narednik usporavao hod. Stari vezir bi tada, sasvog samara, bacao gnevne poglede po sakupljenom narodu, kaoda traži sve-doke za ovako nečuveno nedelo. Bez straha i ustru-čavanja on je, režeći kao uhvaćen kurjak, glasno psovaoOmerpašu, nazivajući ga jednako Mihajlom i krmkovićem, i preteći da će brzo stići sultanska pravda, koja je trenutnozadremala i dopustila toj poturici da žari i pali i hapsi i ubija prave muslimane koji su ovu zemlju uvek održavali i branili.

Ali vezir se već posle nekoliko dana naglo izme-nio.Zaćutao je. Vidno omršaveo i pogrbljen, stopio se nekako.

Njegove krupne sivozelene oči, čijeg se pogleda nekad plašilavaskolika Hercegovina, pobe-lele su kao da ih je mrena prekrila;one još gledaju, ali ne vide i ne žele da vide. Nejx)drezivana brada je porasla tako da je njegov profil izgubio nekadašnjuoštrinu. Prednji zubi, odranije rasklimani, počeli su sad naglo daispadaju, i ćelo njegovo nekad tvrdo i ubojito lice upalo je, postalo ukočeno i beskrvno, kao da je na odsečenoj glavi; a kad bi na tom licu ble-snuo redak zračak života, on bi odavao blaguizgubljenost i predanost derviša-prosjaka. Odelo na njemu,nemarno nabačeno i zgužvano, počinje da bledi od kiše, sunca i prašine. Pa ipak, ceo čovek na mazgi

30 31



dobio je, i sa svakim danom sve više dobij ao, izraz neke mirne,istinske veličine, kakav nije imao nikad, ni u doba svoje najvećesile i moći.

Prolaznici su, u većini, zakretali glavu u stranu od straha isažaljenja, jer je bilo zaista nepodnošljivo gledati tako naglu propast i toliki jad kome niko pomoći ne može i ne sme. Samo je jedan mali dućandžija u Donjem Vakufu bacio strah pod noge i

našao u sebi snage da mu priđe nasred čaršije i, pozdravivši gauljudno, upita da li mu što treba. Vojnici su odgurnuli togačoveka, ošinuli mazgu, i povorka je brzo produžila put. Alipaša,koji nije pravo ni video svog nepoznatog poštovaoca, odgovoriomu je sporo i mnogo docnije, kad je već bio daleko od njega.Muklim, nerazumljivim recima iz be-zubih usta, zaraslih u bradui brkove, rekao je da mu ne treba ništa, jer ga je Alah i ranijeuvek podržavao, a sada, otkako je nepravedno dopao ropstva inevolje, pomaže ga i daruje više no ikad svim što mu treba. To je izgovorio nekud u visine, iznad svega što ga je okružavalo.Uopšte, Alipaša je poslednji deo svoga puta prešao kao u nekomzanosu. Gleda jući brižna lica i oborene glave seljaka i građanaoko sebe, on je osećao potrebu da ih teši i ohrabruje kao da suoni sužnji, a on zdrav, moćan i slobodan.

Sa postolja svoga stradanja, kao sa najviše planine, on jesagledao i uvideo, kaže, neke istine o ljudima i ljudskimodnosima, bolje i jasnije nego ikad ranije u svome životu. Ali,sve je to ugašeno onim askerskim metkom pod šatorom uDobrinju, prosuto zajedno sa njegovim mozgom i vidom, i takozauvek izgubljeno. A to, čini mu se, nije pravo. Ima stvari kojesu samo tada i samo onako sa drvenog samara i olinjale mazgemogle da se sagledaju, a koje bi trebalo da se znaju, jer bi setada njegov život i mnogi njegovi postupci objavili u drugoj, pravoj svetlosti, i ljudi bi bolje znali da vladaju i da se vladaju. Ito bi im bilo od koristi. On je

tvrdo uveren u to. Zato, samo i jedino zato, želeo bi on da senjegova prava i potpuna istorija iznese na videlo. Ako može —dobro, ali on ne moli i ne navaljuje. U boga je i tako svezapisano. Ali ako može, onda, eto, voleo bi, naročito zbogdrugih.

Slušam ga dugo i pažljivo, samo mi ponekad dođe da mu

upadnem u reč i da mu kažem šta ja mislim o tome. Da, dođe mida to učinim, ali neću mu kazati ništa, jer ja ničiju priču ne prekidam i nikog ne ispravljam, ponajmanje stradalnika koji priča o svom stradanju. I kud bih ja došao kad bih to činio. Onda pr iča ne bi ni bilo. A svaka priča je, na svoj način, i uodređenom trenutku, iskrena i istinita, i kao takvu treba jesaslušati i primiti. Stoga, u topotu povorke koja zamiče, slušamtešku i nejasnu poruku nekadašnjeg »malog cara na Hercego-vini«, i mislim još dugo o toj vrsti ljudi. Nikad se oni ni sa čimne mire. I posle smrti kao da ostaje još nešto od njihove strasti iželje da pod bilo kak vim vidom žive i utiču na život živih ljudi.

32 3 — KuiSa na osand $3



BARON

Ne navaljuju lujđi na mene samo vikom, nametljivimsmehom ili paradama i konjskim topotom ispod mojih prozora, ine služe se samo moralnim pritiskom svojih istorijskih imena ivažnošću i ugledom svojih ličnosti, a nisu svi ni iz istogvremena ni bliski po sudbini ili poreklu. Ima ih odasvud isvakakvih. Zajedničko im je samo to što su se po vremenookupljali oko ove moje sarajevske kuće i ostavili tu nekog traga,nevidljivog ali stvarnog; traga koji je dovoljno živ i snažan damože da poremeti ovo moje jutro namenjeno drugim poslovima, pokušavajući na sve mogućne načine da osvoji moje misli i

uzbudi moju maštu. — Evo, na primer, ovaj što ide hodnikomna nečujnim donovima, ulazi samo-svesno, zajedno samirisom svoje jutarnje toalete.

To je baron Dom. (Kao po nekom dogovoru, sve jedan zadrugim, ljudi sa aristokratskim imenima!) Nekada, odmah posleaustrijske okupacije Bosne, bio je ovde pune četiri godine pristav kod Zemaljske vlade. Vodio je referat »lovstvo i lovačkedozvole« ili, kako su pakosno govorile njegove kolege, bio»referent za lovačke priče«.

Rodom je iz Štajerske, iz starog plemstva. Doteran i krut, pri hodu uvek malo nagnut napr eđ, sa štapom u jednoj i šeširomi rukavicama u drugoj ruci. Visok i pun čovek, austrijskidostojanstvenog držanja, mrke masti, sa tankim oborenim brko-

vima i retkom bradicom kao neuspelom maskom. Od njegovog južnjačkog, gotovo ciganskog lica čudno odudaraju dva modra iodsutna oka. Te oči me-njaju i odaju celog čoveka svojim jezerskim, čas bojažljivo molećivim, čas preterano oštrim ineubed-Ijivo sigurnim pogledom. Covek od trideset i šestgodina trebalo bi da se nalazi nešto više na činovničkoj lestvici,ali — odmah treba reći — on je ne-uspelo i upušteno dete iz

razgranate porodice u kojoj je inače uspešna vojna, civilna iliduhovna karijera odavno u tradiciji. Počeo je kao pitomac vojneškole, ali je pre poručničkih zvezdica udaljen iz vojske na lepnačin. Za crkvenu karijeru bilo je kasno, na diplomatiju se nijemoglo ni misliti. Pokušaj da ostane na porodičnom imanju i davodi ekonomiju, takođe nije uspeo. Najposle su ga poslali uupravnu službu u »okupirane pokrajine«, samo da se negdezaposli i skloni, a Bosna i Hercegovina su mogle u to vreme sveda prime i podnesu. Ali, ni ovde nije bilo izgleda da će moćiopstati i napredovati, jer nisu mogli da mu povere nikakav posao za koji treba malo logike, tačnosti i, naročito,istinoljubivosti. A osnovni uzrok i jedino objašnjenje svih tih barono-vih neuspeha, to je, bez uvijanja rečeno, nje'ôvaurođena, detinjasta, ali čudovišna i nepopravljiva — lažljivost.

Mnogi ljudi mnogo lažu na svojim društvenim položajima,u raznim zvanjima i poslovima, ali lažu smišljeno i povremeno, jer njima laž služi samo za nevolju i samo kao sredstvo, kaooružje u sukobima interesa i ambicija. Ovde je obrnut slučaj.Ceo ovaj nagnuti i dobroćudni baron samo je sredstvo kojim selaž služi bezobzirno i svirepo, i to na njegovu štetu i sramotu.On laže nezainteresovano, naivno, bez svoje volje, i protiv nje,laže kao malo dete, bez "êre^ i kraja, a sa upornošću kockara,sa neponrav-Ijivošću alkoholičara. I to je ono što nesrećnom ba-ronu oduzima svaki ugled u tuđim i svaku vr ednost

34 3* 35



u njegovim rođenim očima, što mu zatvara sve pu-teve,onemogućuje srećan život u društvu i porodici, zbog čega muse, čas grubo i otvoreno, čas iza leđa i podlo, podsmevaju sviljudi oko njega, pa i oni koji su po svemu sto puta gori od njega.On je šlep i gluv, ali ne šlep za boje i oblike, ni gluv za glasove išumove, nego slep-gluv za istinu stvarnog života i sve oblike ukojima se ona objavljuje. Samo, dok ljudi imaju prema slepima i

gluvonemima obzira i sažaljenja i nastoje da im pomognu svudai u svemu, dotle prema ovom zlosrećniku i njegovom nedu -gusvi pokazuju samo podsmeh, prezir i nipodaštava-nje. I tu lekanema. Jer on neće nikad pr ogledati ni spaziti granicu koja usvakodnevnom životu i razgovoru deli laž od istine, ni smoćisnage da se tu zaustavi. A kad mu ljudi ili činjenice skrenu pažnju na nju, onda je već dockan, on je već lažov. Tako on, ustvari, nije ni mogao da sagleda svoj istinski, u isto vremesmešni i žalosni položaj u društvu; mogao je samo da ga nasluti,i to samo povremeno i posredno, ne nalazeći nikad snage nimogućnosti da ga oceni, shvati ili izmeni.

Kakva je bila ta organska greška u duhovnom mehanizmuovog čoveka koja ga je zavodila da od postanka svog ide uraskorak sa hodom utvrđene i opštepriznate stvarnosti? Sta ga jenagonilo da ni najprostiju činjenicu nije mogao saopštiti onakvukakva je, ni onako kak« je ljudi oko njega osećaju, dodaje ioduzima, ulepšava i preinačuje? Nemoguće je dati odgovor nata pitanja, jer stvar nije bila ni tako jasna ni tako grubo jednostavna kao što su to mislili i govorili plitkovi, cinici i podsmevači u Zemaljskoj vladi, ljudi male pameti i tvrda srca,koji smatraju da su savršeni i nadmoćni samo zato što oko sebemogu da vide ponekog nesrećnika koga je priroda u ponečem prikratila ili unakazila. Ali i bez svakog dubljeg ispitivanja jedno je bilo jasno: kad su u pitanju laž i istina, izmeđunormalnog čoveka

— onog što zovemo normalnim čovekom — i baro-na Dorna postoji bitna razlika, i ta razlika bi se mogla približno izrazitiovako.

Pošto kažu o nekom predmetu sve što se o njemu možereći i što je red da se kaže, normalni ljudi zaćute ili govore onečem drugom. Za barona tu tek počinje njegova živa potrebada još nešto kaže o tom istom predmetu, da ga dovede u vezu sa

drugim sličnim predmetima, obogati, proširi, iskiti. Ukratko, on bi hteo svakoj stvari da pomogne da bude bar nešto više odonog što po opštem shvata-nju jeste i mora da je. Tu je početaknjegove teške mane: laganja. A kraj? Kraja nema, jer niko, pa nisam baron, ne zna gde će se zaustaviti. A svaki trenutak unjegovom životu, svaka prilika i pojava oko njega mogu da budu povod za to.

Evo, na primer, seta jedne večeri onim slobodnim prostorom ispod visokih topola na Hisetima. Av-gustovska noć.Vedro i toplo. Pogled na zvezdano nebo uzdiže i zanosi barona, ito svuda i u svako doba godine. Oslobađa ga sitnih životnih vezai neminovnosti. Tada sa uzbuđenjem vide kako se jedna zvezda padalica otkinu i prelete polovinom neba. Trenutak docnijesunovrati se druga. Kao uvek, bio je zadivljen uzbudljivom

lepotom toga prizora. Ali u njemu se odmah javi misao da su seta dva nebeska svetlaca mogla lako otkinuti u isto vreme, suda-riti se negde na sredini neba, i rasprštati u veličanstven vatromet.

Od trena u kome mu je ta pomisao, prošla glavom, on je,zaboravljajući svoje uzbuđenje zbog zvezda padalica koje sustvarno preletale nebom, mogao da misli samo na njihov sudarkoji nije bio, ali koji je mogao biti. I on već zamišlja živo, do u pojedinosti, kako će sutra na ručku u hotelu »Evropi« pričatikolegama o tom sudaru zvezda koji je posmatrao sinoć nasvojoj večernjoj šetnji. Za zadovoljstvom koje oseća od tog pr ičanja javlja se kao sen-

36 37



ka, bojazan da će se naći neko ko će posumnjati uverodostojnost priče i to, manje ili više diskretno, i pokazati.Baron odmah obara zemlji svoje oči, suzne i zamorene odgledanja u zvezdano nebo. Pa ipak, sumnje nema da se on svoje pomisli neće više moći osloboditi i da će kad-tad, odsad pa dogodinu dana, negde u nekom društvu ispričati priču ozvezdanom sudaru kao stvarnom događaju, sa bolnom željom da

mu se veruje, unapred strepeći od neverice i pod-smeha.Tako kad je sam, tako — i još gore — kad je u društvu.Svaki razgovor s ljudima za njega je prilika da u manjoj ili većojmeri ispolji svoju zlosrećnu i neodoljivu potrebu za preuveličavanjem. On počne mirno, prisebno, sa iskrenomželjom da kaže samo ono što je glavno i zaista potrebno, usvakom slučaju — samo istinu, ali u toku razgovora stane da sezagreva nezdravo i neočekivano. Sve što ču je od svogsabesednika uzbuđuje ga i podstiče na pričanje, a sve što ima dakaže dolazi mu šturo i nedovoljno. Mašta počinje da radi, da kitii dopunjuje, a jezik ide za njom. I tu se negde dešava da njegovgovor nehotice i neprimetno, bez smisla i potrebe, napusti sivu itvrdu podlogu istine. Reći počnu da se krešu i pale jedna odrugu i da osvetljavaju neke vidike za koje do tog trena nije ni

slutio da postoje. I on sad, kao omađijan, ne samo što potvrđujesve što govori njegov sabesednik, i u svemu ide čak dalje i višeod njega, proširuje i pooštrava njegova gledišta, nego i sam pronalazi nove dokaze za njihovu tačnost. Kao pijanstvo gaobuzima neka nesvesna želja da se pot-čini, da bude prijatan isaglasan po svaku cenu, neka nezdrava i nevoljna uslužnost kojumu niko ne traži, od koje niko nema koristi, ponajmanje onsam.

Tako je slatko otvarati nove izglede i mogućnosti,obećavati više i bolje, biti širok i velikodušan, biti saglasan posvaku cenu, pristajati na sve i ne pomišljati da može doći dan plaćanja, rok ispunje-

nja. I što se više udaljuje od istine razgovor mu biva sve draži i prijatniji, oseća ga kao slast u uglovima usana, i ta slast raste,raste — izgleda da će sad, evo, doći do vrhnunca i ćelo to proizvoljno maštanje pretvoriti u remek-delo laži, u — istinu. Na žalost, taj trenutak ne nastupa nikad, jer on je ostao iza barona, na tački na kojoj je, zlosrećnik, i ne prime-ćujući to,napustio područje istine. Ali laganje, nemilosrdno i nezasitno

kao svaka strast, vodi svoga lazova sve dalje i nagoni ga da trčiza nečim što je davno i daleko ostalo iza njega.

Kad bi mogao bar da ćuti! Ali ne može. A čim otvori usta,on laže.

Sta, u stvari, traži baron Dorn? Coveka koji bi mu poverovao. Godinama on strasno priča i laže, i sramoti se uočima l judi, i troši vreme i gubi ugled, a celim svojim jalovimživotom i svim svojim izlišnim laganjem moli samo jedno:dajte, smilujte se, i poverujte mi! Samo jednom, samo zatrenutak, da moja laž bude isto što i ta vaša istina, pa posle nekata svemoćna i neumoljiva, hladna i meni nerazumljiva istinavlada svuda, večno i potpuno. Samo jednom! Pa da se i jaizbavim i oslobodim. — Jednog jedinog čoveka on traži koji bimu u jednom sekundu poverovao, ali potpuno, bez senkesumnje, bez traga kolebanja. Taj bi čovek, čini mu se, bio nje-gov spasilac. Desilo bi se čudo koje su strasno i uza ludnoiščekivali svi alhemičari svih vekova: teško i bedno olovonjegove laži pretvorilo bi se u suvo zlato prave i jedine istine. Utom trenu, on bi bio izlečen. Oslobodio bi se svoje mučne, ružnei tiranske potrebe za laganjem. Od tada bi mogao slobodno dagleda u oči svakom, da ne strepi šta ljudi misle o njemu injegovom pričanju, jer bi sigurno znao da govori istinu i dadrukčije i ne može. Ali na njegovu nesreću, takav čovek nije se još našao, pa tako ni čas njegovog izbavljenja još nije kucnuo.Baronu nikad nije pošlo za rukom da protrči dokraja kroz

38 39



plamen svoje laži, da položi jednom zauvek ognjenu »probuistine«, i da osvoji trajno poverenje i poštovanje ljudi. Jer, utrenutku kad se slast njegovog pričanja primicala vrhnucu, prenego što bi stigao do kraja svoje laži, redovno se dešavalo da gazaustavi i ukoči ili sumnjičav pogled sabesednika ili nezadržansmeh, i baron je, grubo probuđen i pokošen, padao sa svojemesečarske visine, na koju se bio uspeo, duboko dole u svoju

bedu malog i smešnog, nepopravljivog lazova. Trud je biouzaludan, proba neuspela. Bio je osuđen da i dalje sve više i svestrasnije laže, tražeći uzalud onaj spasonosni trenutak kodčoveka koji bi mu poverovao.

Prolazile su godine, a s godinama nije bivalo bolje. Naprotiv. Ona po opštem shvatanju utvrđena granica koja uljudskom mišljenju i razgovoru deli laž od istine, sve je više bledela i nestajala za ba-rona. U njemu se stalno javljalo mučnosažaljenje prema onom što se zove gola činjenica, i nikad nijemogao proći mimo nje a da ne oseti potrebu da je nečimzaodene, iskiti i ulepša. To je bilo neodoljivo. Ni za šta na svetune bi je mogao ostaviti takvu kakva je. I tako nije više ni u šaliumeo da kaže neku punu i čistu istinu. Ona mu je sve više izgle -dala gruba, jedna — neverovatna; i bila mu je tako

nepodnošljiva da nije imao snage ni hrabrosti da je izgovori. Bio je sposoban još samo za poluistine od kojih je svaka već od početka nosila u sebi težnju ka celoj laži. Pa i sve kad bi sedešavalo da smogne snage i kaže ćelu istinu, niko mu nijeverovao, jer je njegov glas patološkog lazova i mitomana biosuviše raširen i utvrđen. Tragove te svoje reputacije nazirao je usvačijem pogledu. A čim bi naišao na prve zna ke sumnje ineverice, baron je pribegavao svojoj navici i stavljao u pokretsvoja stara i corobana lagala, kako bi lažima podupro i odbraniosvoju neshvaćenu istinu.

Slučaj je bio beznadan.

Među svojim kolegama, krutim i, u većini, ograničenimčinovnicima, baron nije mogao naći pomoći ni razumevanja.Oni sa najviših položaja imali su prema njemu obzira i gledalimu u svemu kroz prste, zbog njegovog porekla i ugleda porodice kojoj pri pada. Ali svi oni niži i srednji, među koje je posvom činu i sam spadao, bili su prema njemu zlobni, za vidljivi,neiskreni, drski ili nadmeni. Jedni su se družili s njim i

razgovarali, da bi mogli da mu se iza leđa podsmevaju, da gaogovaraju, i da prepričavaju o njemu i njegovim naivnimlagarijama nimalo bezazlene, a često i izmišljene anegdote.Drugi su se držali daleko od njega, dajući sebi tako izgled i glasozbiljnih ljudi i nepodmitljivih poštovalaca i branitelja istine.

Samo onaj ko bi se u tadašnjem Sarajevu našao tako sam, bez prijatelja i porodice, sa svojom smeš-nom manom kao sa porokom, samo taj bi mogao razumeti beskrajne i zamornešetnje barona Dorna po tom gradu, vedrom i otvorenom prema jugozapadu, a mrko'm i dušmanski stešnjenom prema se-veroistoku. U takvom položaju, baron se, po svojim sklonostimai svom službenom poslu, sprijateljio sa nekim sarajevskim begovima, ljubiteljima lova i pića. Među tim dokonim, veselim iučtivim ljudima koji nemaju običaj da svaku priču stavljaju podlupu istine, on se osećao mnogo bolje nego među svojimzemljacima i kolegama. Ali, u tom bosanskom društvu upoznaose bliže i sa — rakijom. A rakija je od tog snažnog čoveka unajboljim godinama, koji ni dotad nije bio neki trezvenjak, alikoji je poznavao samo štajerska vina i puntigamsko pivo, i toumere-no, načinila za tri godine ne samo alkoholika nego pravog bolesnika, »krpu od čoveka«, kako su govorile njegove zlurade i pakosne kolege. Ta bosanska rakija, pitka, meka i podmukla,koja je za njegovo lovačko društvo bila kao neka endemična bolest sa kojom se dugo živi, imala je kod njega munjevito

40 41



razorno dejstvo. Trebalo ga je posmatrati kako pije, pa shvatitida neće dugo.

Prvu čašu on ispija naiskap, stojeći, sklopljenih očiju. Ustamu se tada zgrče u bolnu grimasu. A zatim se odmah sav strese, pređe dlanom leve ruke preko usana i zbriše onaj grč, otvori očiširoko i pogleda vas kao čovek koji je izronio iz neke dubokemutne vode. U svakom oku pojavi mu se tada, u spoljnjem uglu, po jedna sitna, iskričava svetla suza koja se odmah rastopi i

tankom srebrnom žicom op-toči ćelo oko. Kroz ta dva svetlakruga gledaju vas nemo i dugo njegove safirno bistre oči,gledaju vas sa žalbom, sa gnevnim čuđenjem ili nemoćnom pret-njom u pogledu. A posle te prve rakije, koja ga tako potrese iizmeni, on može satima da sedi i da, miran i nepomična lica, pijucka i ispija čašicu za čašicom.

Svi su primećivali kako je rakija naglo menjala svogaljubavnika barona. Izgubio je živost pokreta i svežinu lica.Manje je govorio, a manje, ili bar druk čije, i lagao. U njegovomgovoru bilo je nečeg ogorčenog, izazivačkog. Iz svake rečenice je izbijala jetka pobuna protiv tog sveta neumoljivih činjenicakoje ga stalno uteruju u laž i žele samo jedno: da budu i ostanutakve kakve su, nage, šture i nezanimljive.

Primetno je kopneo i sve više dobivao izgled bolesna

čoveka. Javljali su se bolovi u jetri, zatim duge i mučneštucavice koje su trajale danima. A kad je počeo da gubi vid,starešine su ga prisilile da uzme duže bolovanje i promenisredinu. Sarajevo ga više nije videlo. Umro je, posle šestmeseci, na svom porodičnom iman ju u Štajerskoj, primivši po pradedovskom običaju pričešće iz ruke opata sused-

cistercitskog manastira. Ali je i posle pričešća. no:u samrtničkom buncanju, tražio malo bosanske šljivovice i žalioza večernjim sedenjima i razgovorima na vrelu Bosne, krajSarajeva.

Među tragovima koji su ostali na sarajevskoj kaldrmi i koji sada često ožive i kucaju na moja vrata i prozore, istorija barona Dorna nije od onihkrupnijih, nije slavna ni važna, ni naročito tragična, ali jeste žalosna. Beznadan slučaj. Upravo zbog toga i voh da navrati do mene, jer je u meni, kaže, osetiočoveka koji se ne miri sa beznadežnošću, koji ga strpljivo i sa razumevanjem sluša i koji bi ga, čini

mu se, mogao shvatiti, možda i poverovati mu, sačijom bi pomoću, u nepredvidljivom srećnom trenut ku, mogao čak i preplivati to prokleto more laži i najposle jednom, isplivati na obalu istine. '

A ja, pravo da kažem, ne verujem u to, ali primamnekadašnjeg pristava Zemaljske vlade kad god navrati, često ikad mi to nije zgodno, i gubim sa njim vreme više nego što bimožda trebalo. Ni sam ne bih umeo pravo kazati zašto to činim.Možda upravo zato što je njegov slučaj tako naročit i toliko beznadežaii.

42

I

43



GEOMETAR I JULKA

Jutros, geometar P. iz S. Tako se predstavio već sa praga.Jedan od onih posetilaca koji ne prodiru i ne upadaju u ovu kućusvojom nasrtljivošću ili upornošću, nego se prosto odjednomnađu u velikoj prizemnoj sobi, može biti upravo stoga što sutako uzdržljivi i mirni. Još se nisam ni osvestio, a već sedim prema tome krotkom uljezu, čoveku srednjih godina, malograsta i dosta jadnog izgleda. Ćutimo. On gleda u zemlju, a ja posmatram njega. Sve je na njemu prosečno i obično, ali i čisto,doterano i kruto, kao za praznik u palanci.

— Geometar P. iz S. — kaže on ponovo, pod-vlačeći

svaku pojedinu reč. _ ?

Gledam ga i uzalud naprežem pamćenje. Među poznanicima ne nalazim nigde ni to ime ni to lice, ni usadašnjosti ni u prošlosti. Moj gost ne samo što strpljivo čekanego mi diskretno i pomaže. Govori nešto o susretu u vozu, o putovanju od Beograda do Novog Sada. Davno ... pre mnogogodina.

Trebalo mi je nešto napora i malo vremena da se setim.Polako i postepeno iskrsavalo je u mom sećanju posleratnovreme, ali posle »onog« rata, to jest dvadesetih godina našegveka.

Leto je i julska pripreka kakva samo može biti na toj

ravnici kraj Dunava. Poslepodne odmaklo.

Beogradska stanica kao i danas, uvek razgrađena i uvek segradi, sad još umrtvljena žegom.

Putovao sam u Novi Sad. Subotički voz je stajao spreman.Ušao sam u vagon treće klase koji je izgledao prazan. To su bili prostrani vagoni od trideset i dva numerisana i lepo raspoređenamesta, nepode-Ijeni pregradama, zračni i vedri, kao stvoreni za

grupna putovanja izletnika ili svatova; u njima putnici moguslobodno da se kreću, posećuju od klupe do klupe, razgovaraju,grle i pevaju.

Na samom ulazu u vagon, zaklonjen iza otvorenih vrata, jedan čovečuljak je nešto petljao oko brave malog kofera koji jedržao na krilu. Ustao je kao da hoće da mi načini mesta poredsebe. Zastao sam, ali samo za trenutak, rešen da potražim malo podalje osamljeno sedište na kome mogu mirno da čitam, a nemoram da slušam putničke razgovore ili čak da i samučestvujem u njima. Taj trenutak je iskoristio mali čovek da mise predstavi, ceremoniozno a užurbano kao da me tu odavnočeka i želi svakako da zadrži.

— Geometar P. iz S.Umesto da kažem i ja svoje ime, rekao sam da mi je

veoma milo, i otišao odmah dalje, čak u suprotni ugao vagona.Geometar je ostao jedan trenutak stojeći, kao razočaran i

neodlučan, a zatim je podigao svoj mali kofer u mrežu iznadglave, seo na svoje mesto u uglu, i ostao na njemu rukusklopljenih u krilu, povijen, a malešan kao izgubljena stvar.Covek tužna izgleda, sitne glave i žarkih očiju, očigledno nemi-ran u sebi, a nepokretan spolja.

Sedeo sam i čitao, a kad bih s vremena na vreme digaoglavu, uvek bi se moj pogled susreo sa bojažljivim pogledomčoveka tamo u dnu vagona. Imao sam utisak da me te oči zovu imole i traže moje bliže poznanstvo, i valjda razgovor sa mnom.

44 45



Nije mi bilo do toga, i ja sam stalno obarao pogled i nastavljaočitanje.

U Zemunu su ušla svega dva-tri putnika, ali oni su seraštrkali po prostranom vagonu, podalje od mene. Tako je bilo isa ostalim putnicima koji su ulazili docnije na manjimstanicama.

To je bio obični putnički voz i išao je dosta sporo. Pa ipak,

takav rasklimatan, star i rasušen, naš vagon se tresao i poskakivao, grmeo i zveketao tako da je prilično teško bili čitati,ali ja sam se grčevito držao teksta pred sobom, iako su se štam- pani redovi pred mojim očima često kidali i mešali.

Naj posle, stigli smo u Novi Sad. Ustao sam, stavio knjiguu torbu i izišao, namerno izbegava- jući da pogledam put protivnog ugla vagona u kome je ostao onaj moj saputnik,geometar, čiji me je pogled uznemirivao.

I kad sam sišao s voza i zaputio se ka peronu, nešto me jevuklo da se osvrnem i još j ednom pogledam prozore vagona kojisam napustio, ali sam se savladao i nisam to učinio.

Sad, evo, sedi tu prema meni, u mojoj kući, isti onakav

kakav je bio onog letnjeg dana u vozu, ali nekako bliži, jasniji isigurniji u svojoj izgubljenosti. Samo je njegov govor tih i jednoličan, kao da priča o nekom trećem.

Razabrao sam ovoliko. Njegov grob se nalazi već četvrtstoleća na groblju u S. Tu je pokopan jednog novembarskog popodneva one iste godine kad smo se sreli u vozu. Tri danaranije nađen je njegov les u mutnom rukavcu reke, u samom plićaku toga rukavca.

Sahrana je obavljena uz učešće gotovo svih građana S. i uz pojanje sveštenika, iako su svi tvrdo verovali da je počiniosamoubistvo. (Komisija u kojoj su bili i lekar i sudija nije dalaodređeno mišljenje.)

Ali ljudi su smatrali da je čovek bio izgubljen još pre nego seizgubio u mutnoj vodi i u mulju bezimenog rečnog rukavca, i dane bi bilo pravo još ga i kažnjavati zbog toga.

Do mene je došao, kaže, po razgovor koji mu dugujem jošod onog letnjeg popodneva u vozu, pre mnogo godina.

(Kao mutan vrtlog u meni se zakovitlaše mnoge godine, sasvakojakim obavezama, formalnim i stvarnim, ispunjenim i

neispunjenim. Osetih nešto kao grizu savesti zbog zaboravljenogsusreta u vozu. Bilo mi je odjednom jasno da ne valja suvišeizbe-gavati susrete i razgovore sa lujdima kojima su oni čestoveoma potrebni, ma kako nama besmisleni izgledali i ma kolikonam neprijatni bili. To nije ni lepo ni pametno. Jer, ako izsebičnosti i zbog svoje udobnosti i izbegnemo da saslušamočoveka, mora-ćemo to, postiđeni, učiniti možda docnije, unevoljnom sećanju ili u nekom snu, što stvar čini samo težom ineprijatnijom.)

Iz razmišljanja me trgnu glas moga gosta. — Upravo, došao sam — nastavljao je geometar nešto

jasnije i življe — došao sam da vas molim. Eto. .. Na tu reč »eto«, moja gostinska soba se najpre preli nekom

svetlom maglom, koja je bivala sve gušća, i potonu u njoj; a

zatim, izmenjena, odmah izroni iz nje kao starinski vagon trećeklase koji sa tutnjem i treskom juri na priizi od Beograda do Novog Sada.

U vagonu smo samo moj saputnik, geometar u jednommestu na ovoj pruzi, i ja. Ovog puta sedim do njega. Poslekraćeg uvoda i malog oklevanja, on 36 otpočeo svoju priličnodugu i neobičnu priču. Pričao je nekim ispovednim glasom,govoreći bez prekida i ne podižući pogled sa sklopljenih ruku ukrilu. Slušao sam ga isprva sa snebivanjem i neve-ricom, a zatimsa pomirenošću, podležući isto toliko

46 47



sugestiji njegovog kazivanja koliko i svojoj radoznalosti kojesam se, u sebi, pomalo stideo. U krilu mi je ležala neotvorenaknjiga koju sam bio poneo da čitam.

Mesto u kome geometar živi sa mladom i neo bično lepomženom, zdravo je i vrlo prometno. Tu su mnogi rođaci i vese lodruštvo, a zarada odlična. Nevolja je samo — kako da to kaže? — u tome što je oženjen, i što tu svoju ženu Julku mora često da

traži po drugim bližim i daljim mestima, gde ona ima običaj daotumara kad ga napusti. (Evo, i sad se vraća sa takvog jednog puta, i to nesvršena posla.)

■ — I nije samo to. Od samog početka, znate, Jul-ka jevolela goste, a u našoj varoši svet je društven. Tu je i vojska i —oficiri. A vi znate — vojska u miru, to je kao furuna preko leta.A znate i oficirski provod; slobodna vremena imaju dosta, i gdezased-nu, teško se dižu. I ponoć prođe ponekad. Tu je jedankapetan, plav, Srbijanac. Od prvog dana mi se nije svideo. Ja,znate, ne igram, ali oni naviju gramofon pa igraju. Najviše Julkai kapetan. Igraju i drugi, ali njih dvoje malo-malo pa u drugusobu, a tamo polumračno, samo na noćnom stoliću mala lampasa abažurom od narandžaste svile. Tako se, kažu, ove igrenajbolje i igraju, a tako i Julka voli. Jednom ja obiđem kroz

hodnik, pa na druga vrata u tu sobu, kad oni stali pa se ne miču smesta, kao obamrli, a kapetan joj ljubi ruku. Kakva je to sadigra? U mestu i sa ljubljenjem. Ja odmah priđem i kažemkapetanu sasvim ozbiljno:

»Molim vas, molim vas lepo!«Julki okrenem leđa. A već posle, kad su se gosti razišli,

čula je što je trebalo da čuje. Kazao sam joj svoje mišljenje irekao da ja imam samo jednu čast, da je njena dužnost da ječuva, i pripretio ozbiljno.

»•Julka, moderiraj se!«, rekao sam.

Samo toliko. A ona dobro zna šta te reci znače kad ih jakažem. Trebalo bi da zna. Pa ipak, izgleda da ne zna, ili ne mariza njih. Đavo će ga znati. Se-dimo i divanimo kao čovek i žena,o svemu što treba, i prepiremo se pomalo, a imamo i o čemu, jerse ni u čemu ne slažemo. I uvek sam ja u pravu, ali na krajuispada tako kao da nismo ništa ni govorili

Ne prođe nedelja dana, a ona sa nekim drugim, oficirom ili

civilom, svejedno, opet neki razgovori i šaptanja. »Bliska duša«,kaže kad joj prebacim. »A ja šta sam?« »Ti si — ti«, kaže. I neznaš ni kud gleda, a kamoli šta misli. I ne možeš da joj uhvatiškraja ni računa.

Posao dobro ide i ja sam mnogo izvan kuće, na terenu gde premeravam zemljište. Kad se vratim, stižu mi anonimna pismaili čak dolaze rođaci i kazuju o posetama koje Julka prima. Kad joj ozbiljno predočim da to ne valja i da tako ne može, ona seslaže sa mnom. Odobrava tobože sve, a radi i dalje po svojojglavi. Ne pamti ništa i ne seća se ničega. To je fenomen,gospodine. Iz početka sam mislio da se pretvara, ali sam se posle uverio da stvarno zaboravlja.

I tako se to neprestano ponavlja evo već treća godina.Dokazujem joj sve jedno po jedno, kao čoveku, sve, da ne može

biti lepše ni jasnije, i ona sluša mirno i gleda me bez reci, gledame, ali kad dobro procenim i izmerim njen pogled, a ja toumem, jasno vidim da mi ne gleda u oči nego nekako poredmene, kao da je negde iza mojih leđa, tamo dalje, vašarska šatra,otvorena širom, jarko osvet-Ijena, i puna klovnova i cirkusanera.

Hvatam je čvrsto za ruku i tako primoravam da mi gleda uoči i da prati moj govor. Ona se prene i kao da se čak i postidi imalo pribere. »Pa, evo, slušam«, kaže. Ali, šta vredi što takokaže kad ni pola minuta ne može ta vera da ustali svoju pažnju ida sluša onog ko joj ne govori o onom što nju

48 Kuća na osami 49



zanima. A šta je to što nju zanima, to niko živ ne zna. Ni onasama. Zna šta je ne zanima. Sve ono što se odnosi na mene, nakuću, na porodicu, na ozbiljne stvari.

Dva minuta nisu prošla otkako je rekla da me tobože pažljivo sluša, a ja opet hvatam njen pogled kako prolazi poredmene i zaustavlja se tamo negde daleko pozadi, gde igra samđavo u cirkuskoj areni. Vidim joj to po sjaju u očima.

Kako da prisiliš nekog da te gleda kad on neće, a neće nida kaže: neću! Naprotiv. »Gledam te«, tvrdi jednako, aočigledno je da vidi drugo i da ne misli na ono što govori. A lice joj pri tom dobij a neki mučenički izraz.

Ista je stvar sa sluhom.»Moderiraj se, Julka«, kažem ja, opet u nekoj prilici, a ona

ne kaže ništa, samo sa dosadom sklapa oči. Kao da to, molimvas, nešto znači, i kao da je to neki odgovor. A ako ponekad ikaže nešto, to je samo tiho i rasejano: »da, da«, ili »jeste, jeste«.I to zvuči kao odjek tuđeg razgovora tuđih ljudi. Iz početka to ine primećuješ, ali malo-pomalo biva ti jasno da ta njenaodobravanja idu mehanički, iznad onog što ti govoriš, kao što injen pogled ide mimo tebe. To počinje da te ljuti sve više i više,

i najposle može čoveka da dovede do, do... do besa. Razmišljajući o tom, ja sam došao do zaključka da onaveći deo onoga što ja kažem — ma o čemu govorio — prosto nečuje. Neće da čuje, neće da napreže i troši sluh. Samo se pretvara da sluša, pa čak ne daje sebi truda da to pretvaranjeizgleda pri-ro'lno i ubedljivo. Pa to je da i najmirniji čovek pobesni i da iziđe iz takta. Ja inače nisam takav; kod mene jetakt iznad svega. Ali...

Govorim ja tako njoj, kao čovek ženi. To je moje pravo — je 1' te? — kao što je i njena dužnost da me sluša. A ona sveonako njenski: potpuno

odsutna žena. Upravo tu je, ali isključila aparaturu, i vid i sluh,otišla duhom ko zna kuda i ko zna s kim, a ostavila umesto sebeneki gramofon koji samo ponavlja: »da, da«, »jeste, jeste«. I toide tako mehanički, bez veze sa onim što ja govorim; potvrđujei odobrava, a i ne sačeka kraj rečenice da vidi šta sam rekao.Prosto uvredljivo!

Znate, može čovek biti miran po prirodi i dobro vaspitan

od kuće, ali ima tako situacija u kojima sve to ništa ne pomaže.Kad osetiš da te neko ko živi s tobom toliko prezire da te i ne primećuje pored sebe, ne sluša šta kažeš i ne odgovara na tvoja pitanja, kao da ima posla sa detetom ili maloumnikom — udariti krv u glavu, i ti osetiš potrebu da se braniš i da dokazuješ dasi tu, živ, i da nisi lud.

Dešava se da se upravo u takvom trenutku otkine ononjeno »jeste, jeste«. Ja se trzam i zagledam bolje u liceuspavanoj lepotici pored sebe.

»Kako? Sta »jeste«?«Trenutak tišine. Koliko je potrebno da se bar malo vrati

sebi, zatim mala zbunjenost, uvređen izraz lica i mucanje: »Pa jest, jeste ... to što kažeš .. .-« »Sta kažem? Sta sam kazao,

sunce mu nebesko!« Vičući to, ja skačem sa stolice. Ona,to bože uvređena, plače. Već! Sad to, to je poglavlje za sebe, gospodine. Sta da vam

kažem o njenom plaču i njenim suzama, i jecanju i zaptivanju, inabubrelim usnama i pocr-venelim očima? Ah, ti teški, bezrazložni plačevi, to je prava nesreća koja tako nailazi povremeno i neočekivano i sve prevrne i uznemiri u kući. Našamačka se nakostreši i tumara po sobama, Julkino psetanceoptrčava oko nas i laje bez prestanka, otvaraju se vrata i prozorikod suseda koji žele da čuju tu našu kućnu muziku. Sto jenajgore, meni se takav plač čini izveštačenim i ne mogu daverujem u njega

50 4* 51



pa da me ubijete. A plava žena, kao što Je Julka, izmeni se od plača potpuno; pocrveni u licu i po grudima kao da su je odrali iizgleda kao istinski ne-srećno stvorenje.

I kad se ponadaš da se malo stišala, da dolazi sebi, i zaustišda joj kažeš neku lepu reč, ona odjednom brižne ponovo. Suktiiz nje plač i čini ti se da se nikad neće ni zaustaviti, nego da ćese sva, onako bela, sitna i punačka, istopiti u suzama i ridanju.

Kažem vam, gospodine, to nije plač kao što ima da žene plaču, nego zemljotres, ali s tim što se od njega i nebesa ruše. To je — ako ste gledali — šumski požar: ništa ne štedi i ničim se nemože zaustaviti. Taj njen plač ne da blizu sebi, ne dopušta raz-govora, ne zna mere ni razloga. Dok ona plače, ne postoji ovajsvet, a sa njim ni kuća, ni porodica, ni ja. Sve nestane u njenojciki i prasu. I sve mi se čini da to radi namerno i da potajnouživa u tom svom grcanju i zacenjivanju.

>>Moderiraj se, Julka«, pokušam da je mirim, a plač bukne ponovo, kao da sam kantu benzina dolio na prituljenuvatru.

A čudni su ti njeni nastupi plača, gospodine, zaista čudni. Iznenada nailaze, a isto tako prestaju

odjednom. Teško je sa njima, ali još teže bez njih.Treba da znate da se moja žena bar jednom u mese-cu oseti tako smrtno uvređenom. A kad taj trenutak nailazi? To je teško znati i predviđeti. A tada, ako ne dođe do provale suza i plača, nastupa nešto gore. Julka se diže, juri kao furija, pakuje svoje lične stvari i, bez objašnjenja, odlazi kud bilo, kome god bilo, majci, rođacima, na nečiji salaš, ili u hotel u susednom mestu. I tu čeka da dođem po nju. A kad se posle nađemo i pomirimo, nema ni reci objašnje nja, izvinjenja, ili tako nešto. A ja ne smem mnogoda zapitkujem, jer se bojim nove eksplozije. Sad, koda se tu snađe? I šta da se radi? ^ ,;,. , «.i

Kad se čovek pita — a ja se neprestano pitam — šta njustvarno zanima, mogao bi zaključiti samo približno: igra,koještarije, besmislice. Jednom mi je, kad sam je malo jače pritisnuo, priznala da bi najviše volela da igra gola na trapezu unekom jarko osvetljenom cirkusu, pred mnogobrojnom publikom. To mi je govorila veselo i zaneseno, kao da za tre-nutak nisam to ja, nego kao da nekom drugom govori, nekom

ko joj nije ni rod ni pomozbog.Pa onda je odmah i to porekla. Ne, kaže, nije to ono štoona hoće. Uostalom, nije ona to nikad ni rekla.

Dakle, nije rekla. I to mi u oči kaže. Eto, takva je to žena, itako ja živim. Sad šta? Evo su dve godine prošle, a ne biva bolje. Nije to lako, gospodine. Dobro sam vaspitan i meka srcačovek, pile kad kolju ja ne mogu da gledam, ali sve se bojim poči-niću neko zlo jednog dana. Hoću.

Tu geometar ućuta. Izgledao je još sitniji i po-gureniji i biotamniji u licu nego kad je počeo da priča. Ja iskoristih priliku i,otimajući se magiji njegovog pričanja, stadoh da se spremam zaizlazak. Bili smo pred Novim Sadom. Voz je sa lupom i za-glušnom piskom prelazio most na Dunavu. Vagon je bio pundima od lokomotive, neke prašine i večer njeg tamnocrvenog

sjaja, kao da smo u kovačnici. Digao sam se još pre stanice i stao da se praštam sa pogruženim geometrom. Stišćući mi vrhove prstiju slabim agrčevitim stiskom svoje znojne ruke, on mi reče brižno, gotovo poslovno:

— Znate, nikad ja to ne hih učinio. Na tom smo se rastali.Uzeo sam svoju kožnu torbu i zaputio se ka izlazu, ali

nisam stigao do njega, jer je u tom trenu nestalo vagona trećeklase, i to bez zamagljivanja, bez ikakvog prelaza, odjednom.

52 53



Opet smo bili u mojoj gostinskoj sobi. Sve je bilo nasvom mestu, samo je geometar bio već ustao i, lak kaosenka ali snažan i nezadržljiv, kretao se prema vratima.

Hteo sam da ga molim da ostane još malo, da pitamza neke pojedinosti, da tražim objašnjenja. Sad sam jahteo da pričamo, a geometar je, kao čovek kome se žuri,izbegavao dalji razgovor, pošto smo onaj koji je trebalo usvoje vreme da održimo, u vozu od Beograda do NovogSada, naknadno obavili i završili. I nestao je kako se i

pojavio, čudesno i tiho. A ja sam sada bio taj koji je ostaozamišljen, zbunjen i nezadovoljan.

CIRKUS

Dan, još protkan maglom, prilično je odmakao, a nikonije naišao ispod otvorenih prozora ni dozvao me, niti jezazvonilo zvonce na kapiji mog dvorišta. Obradovao samse tom zatišju kao zasluženom odmoru i neočekivanom

poklonu. Odmah posle doručka izišao sam i ispeo sestepenicama koje vode u strmu baštu iznad kuće da

prošetam i udahnem vazduha. Tu sam osetio da me stalno prati neko daleko i ne jasno osećanje: mnogo tame i mnogo jarke svetlosti; trube, bubnjevi, zadivljeni poklici,konjski topot, miris smrčeve strugotine, dah, šarenilo i

zvuči cirkusa, i teška tišina prohladne palanačke noći; bezrazložni veliki zanos i isto takva i tolika potištenost. Sve je to u vezi sa snom koji sam usnio minule noći, i

odmah ga zaboravio. Ali uporedo sa danom, koji je jačaodole nad gradom i ovde oko mene, raslo je, zgušnjavalo sei dobijalo sve nove i sve jasnije crte i to moje sećanje nadogađaj iz detinj-stva, izazvano noćašnjim snom.

Na samom početku te školske godine, kad sam stupiou treći razred osnovne škole, stigla je u naš graduzbudljiva novina.

Na prostranoj površini Velikog pijaca počeli su jednog dana da slažu neke grede i letve i da gomilaju

sanduke. Idući iz škole, mi smo se zaustavljali

54 55



i posmatrali zaposlene ljude, strance i domaće, kako predano, očigledno s nekim planom, posluju oko tihstvari, i kako u tom radu svaka od njih dobija svoje mesto,svoj nov izgled i time objašnjenje i opravdanje. Svezajedno: podiže se cirkus.

Još pre nego što je dovršena velika šatra od sivog platna, u našoj kući počeo je razgovor o tome da li treba

ići na prvu predstavu toga cirkusa, i da li treba povesti imene. Nisam razumeo sve što su moji roditelji govorili, alimi se činilo da je nemo-gućno da neće iskoristiti srećukoja im se pruža. Manje je bilo izgleda da će povesti imene. Takvo rešenje učinilo mi se isuviše lepo i povoljno,

pa prema tome neverovatno i nedostižno. I unapred samosećao ukus uzdržanih suza i čamotinju večeri u kojoj ćuostati sa baba-Smiljanom da »čuvam kuću«. Unapred samznao da ću i ovog puta savladati ogorčenje, da nećuzaplakati ni pokazati koliko mi je teško, i da će mi zbogtoga biti teže. A ipak su me poveli. Suze su nestale negdeu meni, ogorčenje sam zaboravio. Uostalom, ono sesvekoliko pretvorilo u radost. Čarolija je već počela.

Sve je bilo izmenjeno. Jednolični život koji sam

toliko mrzeo, sav je preplavljen uzbuđenjem, a uzbuđenje — to je za mene pravi oblik života, jedini dostojan da senazove tim imenom.

Ranije se večeralo, svečano obuklo. Iz kuće smo izišlisa prvim mrakom, kad se inače redovno pregledaju

prozori i zaključavaju i kućna i avlijska vrata. Spuštala senoć, a meni je izgledalo kao da sviće. Izdaleka se videloda je Veliki pijac osvetljen, a u toj svetlosti kretali su se ilistajali ljudski likovi kao crne siluete. Iznad ulaska u šatru

podrhtavalo je široko obasjano platno na kome je pisalocrvenim slovima: »Cirkus Veler«. Nemirna srca i pritajenaduha ušao sam sa svojima u cikrus koji je bio jarkoosvetljen. Nekoliko redova sedišta od neoblanjanihsmrčevih dasaka sačinjavali su pravilan krug oko

56

cirkuske arene posute debelim slojem meke i žućkastestrugotine.

Čudo je već osvajalo moja čula. Igra je počinjala dase razvija. Osećao sam kako mi se lice žari i oči plamte, au džepovima sam grčevito stiskao hladne prste. Kroz vrelumaglu ukazivala su mi se među gledaocima poznata licanaših građana, a ja sam se u čudu pitao otkud oni tu, iodmah ih gubio iz vida i zaboravljao kao poslednje ostatkeživota koji smo ostavili iza sebe i koji sad sve više bledi inestaje.

U arenu su, uz smeh i radosno ptići je kliktanje, upaladva klovna. Trčali su, preturali se, preskakali jedandrugog; sporazumevali su se samo mimikom i dovijali sekako da jedan drugog nadmudri i što bolje nasamari. Ovadva smešna čoveka u šarenim odelima, sa nabeljenimlicima iz kojih su sjale ljudske i ljudski umne i tužne oči,zasenila su sve što je dotle za mene značilo svet. A to je

bio tek uvod u pravu veliku igru. Grunula je muzika od limenih instrumenata i

bubnjeva. Preda mnom se kao svetio, šareno i nemirno platno razvijao neki život kakav nisam mogao slutiti da

postoji, a koji sam, u sebi, nesvesno, odavno očekivao.Javljalo se, izgleda, upravo ono što mi je u čestimčasovima dečačke potištenosti toliko nedostajalo. »To je,to je to!« — govorio sam sam sebi i uživao kao zasebnu,izdvojenu slast svaki trenutak vremena koje je brzo

prolazilo i svaku pojedinost prizora koji su se preda mnomodigravali.

Za klovnovima došla su dvojica artista na trapezu. Njihovi zamasi i skokovi izazivali su divljenje, a kad binjihova vratolomna smelost došla do vrhunca, ponekažena u publici prekrila bi oči rukama i njen ustrašen,

prigušen povik odjeknuo bi cirkusom. — Aaah! Zatim su došle vežbe sa dresiranim konjima. Sa

strane je stajao direktor cirkusa u jahaćem ode-lu; na glavicilindar, na nogama visoke čizme tesnih

57



sara. Ufitiljeni brkovi na nepomičnom licu. Vitlajući dugačkim bičem u ruci, on je mirno i nadmoćno, kao neko više biće,upravljao ćelom igrom. Ugojeni i sjajno timareni belci i vranciobilazili su uokrug, propinjali se ili padali na kolena na pucanj biča, i na isti takav znak odlazili iz arene. Poslednja slikaizazvala je oduševljenje i burno odobravanje gledalaca. Navrancu bez obeležja i svetle pege, koji je trčao između dva belcaniža od njega, jahao je snažan i plećat jahač u raskošnomkostimu, a iza njega nabeljena i narumenjena žena u svetlom

trikou, samo sa kratkom pelerinom od modre svile, vezanomoko vrata. Pošto su nekoliko puta učinili krug, žena se, na pucanj biča, vinula i ispela jahaču na ramena, a on je tada,očigledno velikim naporom, polako i oprezno počeo da se diže.Već idućeg trenutka on se, zavaravši oči gledalaca, ispravio inaoko lakim pokretom stao vrancu na sapi, pridržavajući samo prstima leve ruke ženu koja mu je stajala na ramenima. Pripijeni jedan uz drugog, tri konja su jurila, bacajući kopitima strugotinu po prvim redovima gledalaca; na srednjem je stajao snažni jahač, sa pobedničkim izrazom lica, a na njegovim ramenima,uspravna i sjajna, žena u trikou boje tela, kao naga, dok je zanjom vijorila njena modra pelerina. Posle toga veličanstvenog prizora izišli su radnici, prostrli šaren ćilim i stali da zatežu žicuiznad arene, s jednog kraja na drugi. Ti ljudi u svojim običnim

radnim odelima izgledali su kao zalutali ovamo iz onog davnonestalog sveta u kome sam i ja nekad živeo. Na žicu se ispelanaročitim stepenicama mlada igračica iz Mađarske, po imenuEtel-ka. Direktor joj je pri tom pomagao ceremonioznim pokretima. Bila je sitna, nežnija i na izgled slabija od one jahačice, ali njeno telo je bilo savršeno vajano, u trikou od crnesvile, sa posve kratkom zelenom suknjicom, jako nabranom okokukova, dok joj je žut jelek stezao struk i slabo prikrivao grudi.U de-

snoj ruci držala je laki kineski suncobran. Najpre se kretalaoprezno i sporo. Izgledalo je neverovatno da će preći preko težice. Nekoliko puta se zanjihala i zastala kao da će pasti, kao daveć pada, ali se krajnjim naporom, mašući levom, slobodnomrukom i svojim suncobranom, ipak održala i produžila da klizi po žici. Meni se u tim trenucima srce od uzbuđenja pelo u grlo.A kad je stigla na kraj žice, vratila se krećući se već lakše isigurnije. Na licu joj je stalno lebdeo lak i bezbrižan osmejak.

To za mene više nije bio cirkus. Ta žica je bila razapeta od

planine do planine, iznad nekog proletnjeg predela, a devojka nanjoj prelazila je lebdeći, slobodnija od ptice i lakša od leptira, s jednog kraja širokog vidika na drugi, zajedno sa svojimskupocenim osmejkom. Cista i kao bestelesna, zvezda a ne žena.

Izgledalo mi je da čudu i lepoti nema kraja, da ti ljudi svemogu, i ostvaruju sve što zamisle. Znaju šta hoće, a što hoće, tomogu. Nisu im potrebne reci ni objašnjenja. Govore pokretima. Ne oklevaju, ne greše, ne dosađuju se kao mi. Ne lažu, jer im tonije potrebno, i ne dopuštaju nikom i ničem u sebi ni oko sebeda slaže ili izneveri. U pouzdanju i iz-vesnosti se kreću i žive. Ne znaju za nesporazume i nedoumice. Preskaču, lebde ili leteiznad svega toga. Okrenuli su leđa onom što se tamo napoljuzove život, ali samo zbog savršenijeg i lepšeg života. Sreć-ni su.

Takvoj sreći, činilo mi se, idemo u susret i mi. Život kojimsmo do sada živeli natkrivljen je, i potpuno i zauvek potisnut.Sve su prepreke oborene. Igra će odsad biti smisao i sadržinaživota, a smelost i lepota njegovi redovni zakoni. Svi ćemoživeti i kretati se tako i izvoditi slične i još veće podvige.

Krut i zanemeo od tih otkrića, bio sam zabora vio svedrugo oko sebe, ne samo svoje sugrađane

58 59



nego i roditelje sa kojima sam došao. Činilo mi se da sam potpuno sam, da i nemam nikog svog, da sam tu došao jedino dasaznam i vidim kako se živi u tom velikom svetu igre, bleska iveličine, a posle da produžim i sam tim putevima da, jašući ililebdeći u smelim skokovima, savlađujem kao igrajući se prostranstva, radosno i lako, sa osmejkom na licu, srećan što meljudi gledaju i što mi se dive.

Ali upravo tada, kad sam hteo da se osmehnem tometrenutku u susret, desilo se ono što sam najmanje očekivao. Kad je igračica srećno izvela i drugi put svoj hod po žici i vratila sena polaznu tačku, zagrmeo je bubanj i pobednički pisnula tru ba.Lepa žena je digla visoko svoj kineski suncobran, vesto se poklonila gledaocima na sve četiri strane, a zatim, kao da je beztežine, skliznula u naručje svom direktoru, koji je odbacio bič idočekao je kao hladnokrvan i uzvišen spasilac.

Taj trenutak velikog trijumfa neobično se produžio. Umeni se javila sumnja, pa strah. Prva pomisao da bi to moglonagoveštavati kraj ove igre. Muzika je treštala, u publici jezavladao radostan žagor, neki su poustajali sa svojih mesta; uarenu su upali klovnovi i preturali se i okretali na rukama kaoživi točkovi. Ušli su i ostali izvođači programa, klanjali su se idobacivali poljupce publici.

Jedno po jedno, svi su oko mene poustajali. Ja sam ostaona mestu, nepomičan, držeći se obema rukama za dasku na kojojsam sedeo. Bolno otrež-njen, sa nevericom sam slušao i gledaošta se to dešava oko mene. Sve je bilo u pokretu. Prve lampe suse gasile, konji su rzali, klovnovi vrištali, direktor pucketao bičem. Izgledalo je da mi se svi smeju. Kraj, kraj, kra j!

Tako dakle! Zar te stvari imaju kraj? Pa to je onda kao da ine postoje! Zar igra i lepota mogu da lažu? Z.ar su to samo bleštavi, nestalni i prolazni prividi koji nas lako opsene izavladaju nama da bi

nas isto tako brzo i neočekivano napustUi? Zašto su zametalionu igru kad su znali da neće i ne može trajati? I šta vredi sve toako ne traje?

Jedva su me urazumili i odlepili od mog sedi-šta. Na izlazusam se još jednom okrenuo i video kako radnici savijaju šarenicirkuski ćilim, a dva klovna trče oko njih i sapliću se uz veseluciku i kreveljenje. Kraj! Savijaju ćilim — sve je gotovo! Kraj!

Napolju je bilo mračnije i hladno. Svet se razilazio. Mojotac i moja majka uzeli su me između sebe i vodili me, jedno za jednu, drugo za drugu ruku. S naporom sam održavao korak sanjima. Stiskao sam zube i nastojao da zadržim suze teškograzočaranja koje me je ispunilo svega.

Iz tog sećanja, koje je ličilo na živ san pod suncem vedrog jutra i dobijalo sve jasnije konture, prenulo me zvonce. Dole nakapiji neko je jako i dugo zvonio. Cuo sam kako mu otvaraju ikako ga uvode u kuću. Sišao sam niz ono nekoliko stepenica, nečekajući da me zovu. U gostinskoj sobi nalazio se postarijičovek, stranac neki.

Atmosfera te prostrane sobe menjala se često iz osnova, a

ponekad mi se činilo da se i obim i uređaj njen menjaju, već prema karakteru, izgledu i ponašanju gosta. Sad je ćela prostorija bila ispunjena nekom nelagodnošću i olovnomtežinom.

Prema meni je na divanu sedeo oronuo i poha ban čovek.Da, pohabano je bilo ne samo njegovo odelo nego i lice i telo,ako se tako može reći. Na njemu je bio komplet od sivogdebljeg štofa, požuteo i izgužvan. Svoj crni okrugli šešir popovskog for mata čovek je čas stavljao na divan, pored sebe,čas ga opet uzimao na krilo i gladio, kao u neprUici. On je biotaj koji je izgovorio tu reč.

— Oprostite, ja sam u neprilici.'.; ■ •

60 m



Da, u neprilici je, to se vidi, ne samo sa šeširom i ne samosa odelom i cipelama nesavremenog kroja i izgleda nego i sa jezikom kojim se izražava.

To je bio pravi austrougarski čovek, rođen sredinomdevetnaestog veka u Trstu, a umro pre pedeset i dve godine uovdašnjoj bolnici. Majka mu je bila I talijanka slovenačkog porekla, otac Ceh. Govorio je i nemački i češki i italijanski, ali

nijedan od tih jezika nije znao tako dobro da ga u razgovoru sa pravim Nemcem, Cehom ili Italijanom ne bi mučilo osećanjemanje vrednosti. Najbolje je znao jezik cirkusa, jer je u cirkusuodrastao i vek proveo; zamalo da nije i umro u cirkusu. Tu seslužio naročitim govorom koji je bio mešavina mnogih jezika i podesan za objašnjavanje i nadvikivanje sa artistima, pomoćnimradnicima, pa i sa konjima i drugim životinjama.

Sa mnogo snebivanja, tražeći reci, on je rekao da se zoveRomualdo Beranek, nekadašnji sopstve-nik i direktor cirkusa»Veler«, a zatim je nastojao da mi objasni razlog svoga dolaska.

Sećanja — ponekad, i ponečija sećanja — mogu da imajuveliku pokretnu snagu. Dok se o ljudima ne misli i ne govori,oni mogu da leže i trunu ne-osvetljeni i nepomični u zaboravu.Ali kad ih jednom pokrene nečije živo i snažno sećanje, onda

treba ići do kraja; treba sve osvetliti sa svih strana, prikazationako kako je uistini bilo i, ako je potrebno, dopuniti. Evo tedopune.

One noći, pre pola veka, kad je cirkus »Veler« na Velikom pijacu, na čitav sat pre svoje prve pred stave u našoj varošici, zapalio svoje lampe, direktor je pregledao još jednom sav cirkuski materijal, kostime na osoblju i orme na konjima, prebrojao prihodod prodatih karata na kasi, a zatim otišao u kolakoja su mu služila kao stan. Tu je ležala njegovateško bolesna žena Ana. > c f u...

Uzeli su se pre više od dvadeset godina. On je radio sakonjima u cirkusu njenog oca. Ona je bila njegova vršnjakinja, punačka i rumena ćerka jedinica starog Velera, čiji je cirkusdobro radio i bio poznat u celoj zemlji. Mnogi su se otimali o tuna-slednicu, pametnu i dobroćudnu devojku. Sreća je poslužila njega. Kad je umro Veler, žena i on su ostali jedini vlasnicicirkusa. Nisu imali dece. Dug niz godina žena je vodila kasu iknjigovodstvo radnje. Njena štednja i umešnost pomagale su dase cirkus održi i u nepovoljnim godinama. Bila je rano pregojena i teška, ali uvek živahna, okretna i vesta u poslovima.Od pre pola godine teško se razbolela. Sad leži sva otečena inepokretna, u kolima, na teret sebi i mužu.

Uvek je bila ljubomorna. Samo, to je bila ona laka i bezazlena malograđanska ljubomora, bez zloće i gorčine, bez pravog povoda i bez posledica, koja je čak davala neku draž iživost njihovom životu, punom rada, briga i seljakanja. Tekotkako je počela da poboleva, stvar je bivala sve više teška i neprijatna. Sto je najgore, sad ima za ljubomoru i opravdanogosnova. Direktor je zaljubljen u igračicu na žici, sitnu i laku asnažnu i vestu Mađaricu Etel-ku, kako može da bude zaljubljenčovek na izmaku snage, u svojoj pedeset i nekoj godini.

To je bilo neočekivano čudo, jer svi su ga poznavali kaotrezvena i stroga čoveka koji nije nikad izdvajao nijednog oddvadesetak članova svoje trupe. A naišlo je to, ni on sam ne biumeo kazati kad ni kako, naglo, bez mere i objašnjenja. Njegova pažnja odjednom se zaustavila i usredsredila na tu sitnu devojkukoja je dotle bila samo jedna od »numera« njegovog programa.Privlačilo ga je sve što je ona radila ili govorila: svaka njena reč,svaki pokret i pogled slagali su se u njemu i, na kraju, isouniliga celog nekom uzvišenom i radosnom nežnošću kakvu nikadnije poznavao ni slutio da postoji.

62 63



Svi u cirkusu znaju to i primećuju, i uvek se nađe ponekoda neku pojedinost direkcorovog ludovanja dostavi i bolesnojženi.

I sada, dok on oblači svečano jahaće odelo u kome nastupau areni, ona govori tiho ali oštro, ponavljajući svoj svakodnevnii kao molitva jednolik niz prekora, žalbi i opomena, pomešanihsa stenjanjem i uzdasima.

Ona umire, kaže, i za sebe nema više šta da brine. Sa njom je svršeno. Kraj! Božja volja takva! Kraj! Ali ono što je muči išto joj zagorčava posled-nje trenutke, to je njegova luda isramotna veza sa tom Etelkom koja mu može biti ćerka, ili jošmalo pa unuka. Zaludila ga belosvetska drolja koju su u njenojtrinaestoj godini zaticali sa konjušarima, u slami ispod jasala.Kako ga nije stid i od boga strah? Kako se ne seti njenog tate,starog Velera, koji ga je učinio čovekom, kad već ne misli na njukoja mu je bila drug i prijatelj, godinama, u zlu i u dobru. Mislili on, kukavac, da ga je Etelka izabrala zbog njegove mladosti,snage i lepote? Zar njemu, u njegovim godinama i njegovom položaju, još tre baju žene? Ali trebaju Mađarici njegove pare.Zar on ne vidi šta mu sprema igračica? Čeka samo da umregazdarica pa da se venča sa njim, a tada će lako istisnuti njega iostati gospodar cirkusa, sa njihovim jahačem Sivorijem, sakojim i sada živi. Na prosjački štap će ga oterati. To je takvažena, otrovnica. Videće on to. I tada će se setiti nje i njenih reći.

Nastojao je, kako je najbolje umeo, da je razu-veri ili barumiri. A činio je to mlako i nevešto.

— Umiri se, Andulko! Ti znaš da nije tako. — Sta nije tako? Ako si ti obnevideo, nisam ja šlepa. I

konji i psi u radnji znaju gde provodiš vreme posle ručka. Nesamo što ti prazni džepove, nego ti je popila mozak i srž izkostiju. Eto si se sav usukao i olinjao. Pogledaj se u ogledalu davidiš šta je uči-

64

nila od tebe. A šta ti tek sprema? Zao mi te, jadan čoveče, žao! Žena se zaplakala, a on je zalupio vratima i, za kopčavajući

poslednja dugmeta, otrčao u cirkus. A kad se po završetku predstave vratio, gladan i umoran, bolesnica ga je dočekala opetsvojom jadikovkom koja nije imala kraja. I sad je trebalo spavatitu pored nje, misleći na sutrašnje poslepodne koje će provesti saEtelkom.

Još te jeseni žena mu je umrla. Pokopana je na katoličkomgroblju u Osijeku, gde je tih dana cirkus gostovao. Ubrzo seoženio Etelko.m. A posle je došlo ono što ne valja. Nekolikonedelja nečeg što je ličilo na slobodu i uživanje, a zatim nepunedve godine gađenje, poniženje i rvanja sa đavolskom ženomkoja ga je unižavala i vređala, sa nekom divljom nasladom,svakom prilikom i na sve moguće načine, u četiri oka i predljudima, ne ulepšavajući i ne krijući ništa. Sam nije mogao dashvati šta se to dešava sa njim. Često i uzaludno se pitao zašto jetako oduzet i nemoćan prema njoj, a otkud opet u nje ta snaga isloboda i ta nezasitljiva potreba da ga kinji i sramoti pred svimai na svakom koraku; i to sve više i svirepije što je on višenastojao da bude nežan prema njoj i da joj ugodi u svemu.Osećao je samo da se topi i smanjuje i video da je, još za njega

živa, u radnji zagospodario njegov nameštenik, jahač, Etelkindragan, Sivori. Polovinom druge godine — cirkus se posle dužeturneje po Hrvatskoj i Mađar skoj opet vratio u Sarajevo —Etelka mu je saop-štila suvo i poslovno da ona više ne može daživi ovako. Želi, kaže, da ima dete; naravno ne sa njim, jer je on — to i sam zna — jalov i nemoćan, a i kad to ne bi bio, onaneće dete od njega, nego od Sivorija. U tom je stvar. To je jasno: želi dete i ima-će ga. A neće ništa da krije i ni pred kimda laže. I hoće, evo, da ga na vreme obavesti o tome. On može,ako želi, i dalje da ostane pored njih; ako

5 — Kuća na osami 65



mu se ne sviđa, može da ide. Po volji! I govoreći to, gledala mu je pravo u oči, bez uzbuđenja, bez mržnje, hladno i rasejano.

Nije odgovorio ništa; nije mogao, nego je pobe-gao iz kolai sklonio se na skrovito mesto, iza štala, gde se izbacuje đubre,strugotina i svakojaki otpaci i ostaci cirkuskog života. Tu jeostao dugo stojeći nepomičan, šireći prste na rukama i gledajućisvoje dlanove kao da ih dotle nikad nije video. I tu mu je u jednom jedinom trenutku postalo jasno ono što mu je dotad, evoveć više od godine dana, izgledalo tako nerazumljivo izagonetno — čas kao da jeste, a čas kao da nije i ne može biti —i on je najposle shvatio. To što je maločas stajalo pred njim igovorilo mu ono što niko živ smisliti nije mogao, a još manjedrugom čoveku u lice kazati, to i nije Etelka, devojka koju je onupoznao i poželeo, tanku i glatku kao skli-zak mirišljavogsapuna, nego sama smrt i crna propast kojoj se nije trebalo ni primicati i od koje se sad valja braniti. To je udarac koji sačekuječoveka na njegovom putu, u neodređenom trenutku i nanepredvidljivom mestu, i menja odjednom potpuno sve u njemu ioko njega, i određuje sve njegove dalje misli i postupke.

Istog dana kupio je velik lovački nož. Nikad nije voleooružje ni razumeo ljudsku potrebu za njim. Cak i u tvrdom igrubom cirkuskom životu, u kome se valjalo nositi sa ljudima iživotinjama svakojakih ćudi i raznih rasa, zazirao je od nasilj a.Ali ovog puta nije mogao drukčije. Bio je uveren da je to jedinočime bi se mogao preseći onaj nevidljivo tanki i oštri aneraskidljivi konac koji ga vezuje za Etelku, i koji će ga udavitisigurno ako ga, koliko danas još, ne preseče.

Nož je bio tu, ali nedostajalo je ostalo. Trebalo je ostvaritiodluku, ali tada se pokazalo da je to lakše zamisliti nego izvršiti.Kad se, pred podne, vratio iz varoši i zatekao Etelku kraj prostrtog sto-

la, učinilo mu se da će lako preći put koji deli pomisao o udarcuod udarca samog. Ali kad je prišao bliže i izmahnuo nožem, pred njim se odjednom umesto sitne i nežne »ptičice sa žice«,kako su je u cirkusu zvali, našla ljuta tigrica koja ume da se brani i ne zna šta je strah. Nije odstupala, nego je išla pravo nanjega i levom rukom hvatala za go nož, a desnom ga tukla poočima. Nasrtala je kao da brani ne samo svoj život nego i svoje

još nerođeno dete i onog svog plećatog čoveka koji svako veče jaše na vrancu bez pege, a sa ženom visoko usrpavljenom nanjegovim ramenima. On je vitlao nožem, smerajući na onorazgolićeno mesto ispod njenog belog i nežnog grla, jer jeodranije još, sam ne zna zašto, zamislio da je tu negde čvor onogsmrtonosnog konca koji valja po svaku cenu preseći. Ali ženanije dala blizu sebi, branila se ne snagom nego lakim leptirastim pokretima, i to tako kao da ima hiljadu ruku. A pri tom je vikala,ne vikala, nego urlala kao brodska sirena u magli, na Savi. Njegov nož je sa naporom tražio put kroz to neočekivanogrananje i lepršanje njenih hitrih ruku, i sporo se probijao kacilju. Tako je direktor izgubio nekoliko dragocenih sekunda, doku sobu nije utrčao jedan od ona dva klovna i oborio ga, s leđa, jednim jedinim udarcem,

Dozvali su policiju. Kad su ga podigli sa zemlje, držao je još jednako nož u ruci, i bacio ga je tek na oštar stražarov poziv.Odveli su ga vezana i krvava, dok su njoj previjali sekotine nadlanu leve ruke.

Zadržan je u zatvoru, a posle upućen na posma -tranje.Etelka je uzela advokata. Direktor se branio sam. Branio seoštro i odlučno, pa ipak, ili možda upravo stoga, pogrešno i bezuspešno. Dokazivao je da nije neuračunljiv. (»Da, bio samneuračunljiv, ali samo onda kad sam onako ludo poželeo mladusitnu ženu sa žice; inače, ni pre ni posle toga. Uostalom, to jemoja nesr eća, moja lična stvar. Pa zar

66 5* 67



je pravo da za to budem kažnjen i izgubim sve svoje, i samuslobodu?«) Zeleo je samo jedno: da obavesti svet o svom slučajui da pokaže na živom, nevero-vatnom primeru šta mogu zli ljudii vesti advokati da učine od čoveka koji pogreši u jednomtrenutku i sam krene putem sopstvene propasti. Ali, stvar je išlateško. Niko nije hteo da ga dokraja sasluša ni mogao da shvati.Što je najgore i prosto neshvatljivo, osoblje cirkusa bilo je protiv

njega, a za novu gazdaricu i njenog ljubavnika, i tako i svedočilo pred sudom. Lekari i sudi je su mu prebacivali što je »slabuženu« napao nožem. Čuvši to, u njemu se digao talas gorkeironije. Smejao se gromko. Učeni su ljudi i stručnjaci su, a nevide da nije u pitanju slaba žena, nego lukava i krilata zmija! Akad je hteo da im dokaže da je bio prisiljen da se brani, i sasnebivanjem i kao za sebe, pominjao svileni konac koji je pretioda ga uguši, oni su se značajno zgledali između sebe, umirivaliga i sažaljivo tap-šali po ramenu. Ipak, on nije gubio nadu. Aliizdala ga je jetra. Nije doživeo kraj svoje parnice. Umro je ovdeu Sarajevu i sahranjen je na groblju u Koševu.

Tu je direktor zaćutao jedan trenutak, a onda se naglodigao:

— Izvinite što sam vas uznemirio, ali sad znate sve. Baronoliko koliko i ja. Sad možete dopuniti svoje sećanje izdetinjstva. Jer svaka stvar u životu treba da bude osvetljena sasvih strana. Inače, ja ništa ne tražim od vas, i neću više da vaszadržavam. Izvinite!

Nespretno se opraštajući, krenuo je put izlaza. Pred sobom je nosio sa obe ruke svoj veliki crni šešir, kao neki predmet koji je ranije zaboravio ovde i sad odlazi zadovoljan što ga je našao.

JAKOV, DRUG IZ DETINJSTVA

Došao je jednog jutra kad, slučajno, nije bilo nikog od posetilaca. Ušao je mirno, pozdravio se i seo prirodno, kaočovek sa kojim nas vezuju poznanstvo i prijateljstvo izdetinjstva. Bili smo nekad susedi i igrali se kao dečaci na istoj jaliji, iako nismo išli u istu školu, a posle smo se izgubili iz vida.Se-ćam ga se bolje po neobičnoj zakrpi na pantalonama ili krastina kolenu, koja nije htela da zaraste, nego po imenu i prezimenuili nekim osobinama.

Ovo je njegova priča. U detinjstvu je čuo (i zapamtio) da liči na svog dedu

Marka. A taj Marko bio je dunđer, čovek i majstor starinskogtipa. Dobro je radio i prilično zarađivao. Ipak, naišla bi ponekadrđava godina kad se malo gradi, pa prema tome malo i zarađuje.Posle bi došlo nekoliko dobrih godina zaredom, ali u svakoj odnjih bilo je malo strepnje i straha od one posled-nje rđave i odmogućnosti da opet takva neka naiđe.

Važio je uopšte kao dobar majstor, a naročito veštak zamoderno građenje krovova. Velik je bio u našem gr adu brojkrovova koje je on radio sa svo jim pomoćnicima. Po tadašnjemobičaju on je, kao čovek majstor i domaćin, išao ulicom oboreneglave, ali i tako idući znao je sve krovove koji su »njegovi«, i svremena na vreme bio podigao pogled do nekog od njih, da vidikako se drži i kako podnosi ćudi vremena. Na mnoge od tihkrovova on je gledao

68 69



kao na dobro poznate useve ili voćnjake koje je sam posejao izasadio. Od krovova je živeo, a od krovova i bolovao, jer sureumatizmi i srčane mane bile redovne bolesti dunđerskogesnafa. Pa i neobični način njegove smrti vezan je za krov. Prenego što će navršiti pedesetu godinu, popeo se tako jednog danana tek završen kućni tavan da izvrši poslednji pregled. Kako sedugo nije vraćao, njegov pomoćnik ga je najpre dozivao, a zatimse i sam ispeo gore. Tu ga je našao obešena o tanku pomoćnugredu tek dovršenog krova.

Otac je prekinuo por odičnu tradiciju i nije se bavio timzanatom; Jakov pogotovu ne; tako je dun-đerski zanat iščezao iznjihove porodice. Pa ioak, nešto od njega je ostalo, jednazajednička crta koja se, kao nasleđe, protezala dalje.

Radeći na krovu, do pasa u njemu a od pasa u slobodnom prostoru, Jakovljev ded se pri tom poslu čas znojio od sunca inapora, čas drhtao od vetra i promaje, čas bezbrižno pevušio, ačas proklinjao sat u koji se rodio i psovao »sve živo i mrtvo« —sam ne zna kome. Tako naizmence. A te razlike u tem- peraturama i raspoloženjima smanjivao je — rakijom. To je biodrevni dunđerski običaj. To se znalo. Zbog toga se tada, ponekoj turskoj poslovici, i govorilo: dunđerin biti, a ne piti, moželi biti?

Ali i posle, kad je zanat nestao iz njihove porodice, i kadse ona rasturila, jedno je ostalo pri njima: navika da svaki inajmanji poremećaj ravnoteže, bio on duhovni ili fizički,ispravljaju i lece — rakijom. Tako mu je činio otac, tako čini ion. A šta to znači, zna se. Upravo, i ne zna se koliko bi tre balo.U stvari, oni se rađaju poremećeni rakijom, onom koju su popilinjihovi stari, a posle se dalje remete onom kojom se viđaju i brane od nasleđene poremećenosti. To je začarani krug.

I suviše lepo rečeno. U stvari, njegov, Jakovljev, položaj — trezveno gledan i pošteno kazan —

nema ničeg čarobnog ni neobičnog. Bankarski činovnik.Pristojna plata i siguran položaj. Žena i troje dece. Najstarija,devojčica od trinaest godina; ono dvoje muške — mlađi. Pored plate zarađuje prilično, jer ga često pozivaju kao stručnjaka za pregled računa. Ali od svega toga odlazi, već odavno, polovinana piće, a druga na sve ostalo. Polovina najmanje. Znao je da tonije uvek dovoljno za izdržavanje kuće i porodice. Slušao je to,isuviše često, od žene, a ponekad i od starešina. Svi ga osuđuju.

Prebacuju mu da je samoživ i sebičnjak, nedruštven tip. Njihove prekore primao je ravnodušno, i odmah zaboravljao.

Sa više prava — tako je mislio Jakov u sebi — mogao bion za njih, porodicu i starešine, da kaže da su paraziti i da gaiskorišćuju. Ali on to ne kaže. On ne govori uopšte. Znao jedobro da mu svi zajedno ne mogu ništa, jer on nije od onih što posrću ulicom, što se zadužuju ili izazivaju skandale. Nije takavda bi mogli da ga otpuste, još manje da ga proglaseneuračunljivim. On je njima potreban više nego oni njemu. — Aon mudro pije, oprezno i lukavo ide uvek do granicenedopuštenog i abnormalnog. Tu, na toj granici, najslađe se pije.Objašeš granični zid, pijuckaš mašući nogama, i posmatraš štase događa u oba ta sveta, s jedne i s druge strane zida. A u nekodoba prebaciš se natrag, na ovu stranu i, kao da ništa nije bilo,

ideš svojoj kući i živiš kao i svaki drugi čovek, građanin islužbenik, ma šta o tebi mislili i govorili tvoji sugrađani, pa itvoji najbliži. U isto vreme osećaš se nadmoćnim, jer znaš višeod ostalih ljudi i vidiš bolje i dalje od njih.

A sutradan opet tako. Sedneš sa rakijom koja ubrzo počinjeda te diže, dok te ne ispne na onaj granični zid sa kojeg gledaš ionu drugu stranu sa njenim čudesima. Kad bi čovek, nešto,napisao sve svoje misli i osećanja u vezi sa onim što tu ponekadsagleda, i kad bi to objavio, bila bi to duga i zanim-liva priča,možda otkrovenje i književni događaj.

70 71



Ali Jakovu to na um ne pada, jer se uvek čudio onima koji pišu,štampaju, prodaju i rasturaju svoja saznanja i svoja intimnaosećanja. Uostalom, on mrzi svaku ambiciju i utakmicu, prezireuspeh, i sa od-vratnošću gleda na sve što se zove javnost.

U službi je isto tako, i još bolje. U gimnaziji je važio kaoodličan matematičar. Nastavnik matematike bio je takooduševljen njegovom »izuzetnom obdarenošću« da je u dečakuJakovu već video genija k oji će ostvariti ono što njemu nije

pošlo za rukom, U svoje vreme on je bio siromašan đak, alimatematički genije. I on! Poslali su ga na univerzitet uinostranstvu. Tu je odmah zapažen. Stari i ugledni profesor togauniverziteta hteo je da ga uzme za svog asistenta i da mu, kao priđe, da za ženu svoju ćerku, postariju devojku, koja se opro- bala na pozornici i u drugim raznim lepim veština-ma. Ali tada je mladić, koji je toliko obećavao, od jednom napustio sve ivratio se ovamo u zemlju, pa u svoje rodno mesto, gde je, kaonastavnik, godinama izvodio jedan po jedan naraštaj od prvograzreda do mature, počinjući uvek iznova. Ništa nije napisao niobjavio. Život mu je prošao siv i jednoličan. Bio je planinar ivoleo da peca pastrmke u gorskim reči-cama, ali ni u tome nije pokazivao neke strasti ni naročite veštine. Sad živi kao starac, u penziji, i viđa se samo na jutarnjim samotnim šetnjama.

Veliko je bilo razočarenje toga njegovog nastavnika kad seJakov posle mature odjednom resio da ne ide na dalje studije istupio na službu u skromnu lokalnu banku.

U toj banci Jakov je proveo četrnaest godina. Svi su ga,naročito u poslednje vreme, smatrali alko-holičarem, i to onimod najgore vrste koji »pije ispotiha«. To je on znao, ali je istotako znao da mu ne mogu ništa, jer je među najboljima na poslu,tako reći neophodan. U službi je ne samo napredovao kao idrugi nego je nagrađivan. Nije se desilo

ono što su mnogi predviđali, a njegova žena prva, nije mu»rakija mozak popila«. Naprotiv, njegov mozak je pio rakiju, alise držao dobro, i Jakov se, isto kao u đačkim godinama, kad jetrebalo da ide i studira za »matematičkog genija«, brzo inepogrešno snalazio u računima i svakoj vrsti računskih poslo-va. I sam je primećivao neizrečeno divljenje i skrivenu zavistslabijih od sebe, ali nikad nije mogao da shvati čega tu imaizuzetnog i neobičnog. Znao je samo da se tim svojim darom bar

donekle iskupljuje u očima sveta, i verovao da će tako biti i ubu-duće. Tako je mogao da čeka i dočeka svoj valjda ne daleki kraj, jer otkrića i zadovoljstva koja pruža piće, kad se tako pije, pretežu sve one neprilike i bede koje dolaze sa porodične,društvene i službene strane. Tako je bar Jakovu dugo izgledalo. Nego, drugo je što čoveka zbunjuje i plaši. Drugo i teže! A to seteže i kazuje.

Tu Jakov uzdahnu glasno, tu promeni i ton govora i položaj u kome je sedeo.

Ne, on se nikad nije bojao stvarnog života ni odnosa kojivladaju u njemu. Ali se smrtno uplašio bezimenih, nadmoćnihsnaga koje nevidljivo kruže u ljudima i oko ljudi i o svemuodlučuju umesto njih, što znači da stvarno vladaju ljudima. Asve te snage imaju isto poreklo i mogle bi da nose jedno zajed-

niko ime — alkohol. Rakija koju su naši stari popili, kad nasnije bilo ni u klici, kao i ona koju mi pijemo i moramo da pijemo, upravlja tokom naših misli, daje boju našim osećanjimai u znatnoj meri određuje naš način života i naš odnos premasvetu. Na kraju, ta rakija je svuda oko nas, kao neprolazanokean od koga nema spasa.

Jednog dana Jakov je uhvatio svoju ćerku kako, misleći da je niko ne vidi, žedno ispija malo piva što je ostalo na dnu čaše.Po ćelom njenom držanju, njenim pokretima i naročito njenom pogledu, video je sa užasom da je sve već poplavljeno izatrovano, i

72 75



potomstvo i potomci potomaka. Otrov je utoliko opasniji što je postepen, prijatan i prividno bezazlen. Čitavi naraštaji, oniispred nas kao i oni iza nas, robovi su alkohola i unapredosuđeni, pa ma šta radili i ma kako se branili. Dete alkoholičara,sve ako usled naročitih subjektivnih okolnosti samo i ne budealkoholik, postaje čovek koji se ne snalazi u životu i us led togamnogo i uzaludno pati, i pre ili posle propada.

Živeći i razmišljajući u poslednjim godinama svoga života,došao je do tog zaključka. Alkohol je otrov koji ovakve kao što je on vodi na svaki način ka samoubistvu. Razni su samo putevikojima se do toga dolazi i različit samo oblik toga samoubistva,kao i suma bola i patnje koja ih prati na tom putu. Ako alkoholčoveka brzo osvoji, i načne u njemu bitne životne centre, tako datelesno orone i duhovno klone do potpune obamrlosti i uzetosti — to je povoljan slučaj, jer stvar, ma koliko da je ružna i teška, bar ne traje dugo; pod anestezijom alkohola, žrtva ne oseća svoj pad, i umire ne sagledavši svoje pravo stanje. Mnogo je teži isloženiji slučaj onih koji se odaju piću, ali i pored toga dugosačuvaju svežinu duha i snagu tela. Njihova osetljivost se razvijedo bola. Njihova misao ne stane i ne otupi, nego ih vodi pogrešnim putevima; i ukoliko je oštrija i pronicljivija, utolikogore po njih. Njihov duh je živ i budan, zapaža sve, ali boluje odneizlečive bolesti da se sa svim što sretne i ugleda lako inezdravo mesa, jedini i poistovećuje. Oni pate od pogrešnih predstava i manijački vide sebe u svemu i misle da sve mogu da prime u sebe. To ih nagoni da izvode pogrešne zaključke idolaze u nestvarne odnose sa ljudima i događajima. Unutrašnjosttih ljudi liči na neku oštećenu telefonsku centralu koja radi, ali ukojoj su sve žice isprepletane tako da oni čuju stoti ne razgovora, poziva i pitanja u isti mah, a ne čuju ono što se na njih odnosi išto bi jedino trebalo da

74

čuju, nego se samo uzaludno muče da se u tom haosu snađu.Oni ne vide uvek jasnu granicu između onog što jeste i što nije,ne razlikuju ono što može biti od onog što ne biva. Covekotrovan alkoholom pati od povremenog ludila. Njegov mozak jekao razgra-đeno imanje u koje svak može u svako doba, bezzapreka, ući i uneti što god hoće.

Jakov se i ne seća kad je to počelo u njemu. Vrlo rano. Još

u mladalačkim godinama, pre ženid be, kad nije pio mnogo niredovito. Načuvši nešto, iz novina ili razgovora, o raznimkrađama i preva-rama, prestupima i zločinima, počeo je da ih,odjednom i bez ikakva razumna osnova i razloga, dovodi u vezusa svojom ličnošću. To se dešavalo naročito kad bi o takvojstvari saznao nešto iz novina koje je, usamljen i nezadovoljan,čitao kraj rakije, u uglu neveselog bifea, ili kad bi o tom čuo onneprijatnih ljudi koji u glasu imaju nečeg prekornog i izazivač-kog. Tada bi mu odjednom krv udarila u glavu, ovratnik postajao tesan, i znoj orosio čelo.

Od tog trenutka počinjala je njegova »veza« sa mračnim iružnim delom za koje do tada nije ni znao da postoji. Sve što bi video, čuo ili čitao, on je sada primao i ispitivao samo sa jednetačke gledišta: da nije na neki dalek i posredan način i on upleten

u tu tešku i odvratnu stvar? Dobro je znao i često ponavljao samsebi da tu nikakve veze nema i ne može biti. Jedno vreme bi iuspevao da se održi u toj jasnoj i logičnoj svesti. Ali već sutradan,ili još istog dana, povodom neke vesti u štampi, neke reci koju bičuo u prolazu, ili mutnog osećanja koje bi odjednom iskrslo unjemu, sve je počinjalo iznova. Tek što je zaključio da »vezenema i ne može biti«, uhvatio bi sebe kako grčevitim naporimamisli traži alihi koji bi najubedljivije dokazo njegovu nevinost utoj stvari. I opet bi uzalud nastojao da se seti svoje ^'■ jasne ilogične svesti« i da pomoću nje potisne s^ôja luda strahovanja. Iu tim trenucima, on je, doduše,

75



znao da nema i da ne može biti ni senke od neke njegovekrivice. Pa ipak, sva je njegova unutrašnjost bilauznemirena i sve misli zamršene. Nije krivac ni sukrivac,toliko zna i uviđa, a opet po nečem, sam ne zna po čemu,mogao bi to i biti. Nekim glupim i zamršenim sticajemokolnosti moglo bi se, na primer, desiti da i njegovo ime

bude u toku istrage pomenuto, da bude salušavan, bar kao

svedok. Takve pomisli i takve bojazni kočile bi mu dugo rad imutile svaku radost. I snivao bi o tome. A novine jeotvarao sa strahovanjem, i sa strepnjom se odazivao natelefonske pozive, naslućujući mogućnost, sam ne znakakvih to, teških i mračnih vesti i poruka.

Takav poremećaj traje obično dve do tri nedelje, sakraćim ili dužim zatišjima, bez kojih bi bio neizdržljiv,oduzima mu dobar deo životnog veselja i radnesposobnosti, često dovodi do očajanja i pomisli na smrt inestanak kao jedini izlaz. A onda — stane da bledi iiščezava. Još ponekad se javi, pred veče, sa buđenjem, unoći, kad i inače sve aveti u čoveku ožive. Najposle,

nestane potpuno. Zbriše ga spasonosni zaborav ili gasmeni, drugim nekim povodom, neka nova pogrešna predstava, isto toliko živa i mučna, i isto toliko nestvarna i prolazna.

A za ćelo to vreme on živi kao i svaki drugi čovek,vršeći svoje građanske dužnosti i krećući se među ljudima.

Nikom ne kazuje svoje patnje ni svoja strahovanja. Jer,nesreća i jeste u tome što otrov alkohola najpre usamisvoju žrtvu, stvori oko nje pustinju, odvajajući je, sve

postepeno i polagano, od porodice, poznanika i prijatelja,od svih koji čoveka okružuju i ne daju mu da padne, avezujući je sve čvršće za svet nepostojećih grehova iuobraženih odgovornosti.

I naj posle, iza svakog ovakvog »napada«, kojinestane bez traga, ostaje ipak u čoveku neki cm talog. Išto je kriza bila jača i dugotrajnija, to je

76

talog crnji, teži i obilniji. Tako da svaka naredna krizazatiče žrtvu manje otpornom i pogađa je jače. Razume seda živ čovek beži od svega toga, koliko može, i spašava sekako ume. Ne znajući ništa bolje, on i tu tajnu ranu, kojumu je zadao alkohol, leci — alkoholom. Tako je činio iJakov, iako je lek pomagao sve manje, a patnja bivala sveveća, dok se nije jednog dana, posle petnaestak godinamučenja, setio da i njihova kuća ima tavan i potkrovlje. To

je bilo kao neko otkriće i spasenje na vidiku. U jednomtrenutku, kad nikog nije bilo u kući, uzeo je dugi gajtan od belih zavesa koje je žena tih dana dala u pranje, i zaputiose na kućni tavan. Tu je bio kraj.

Ali, priče o alkoholu nemaju kraja. Bar ne tako brzo.Posle vešanja na tavanu, koje je mnoge iznenadilo, Jakov jesahranjen na koševskom groblju, a porodica je nastavila daživi, u senci onog što se desilo, teškim životom, natankoj penziji. I živela je, oskudno ali pristojno. Majka je

bila okretna žena, a deca su dobro učila. Cerka je studiralatehnologiju i završila lako i dobro svoje studije, ali upravokad je trebalo da dobije nameštenje, obolela je od teške,neizlečive melanholije. Dve godine je provela u duševnoj

bolnici. Poslednjih meseci ležala je kao mrtvac i odbijalasvako jelo. Hranili su je veštački. Tako se i ugasila

jednog dana, neprimetno. Stariji sin je poginuo kao studentna samom početku rata, pri nemačkom bombardovanjuSarajeva. Mlađi je završio škole i odavno je nasatvnikfiskulture. Pre dve godine se oženio. To je snažan i vedarčovek u najlepšim godinama; ne pije kapi alkohola, ne puši,živi za sport i gimnastiku. Ali ko može predvideti šta će

još biti od njega, a šta od njegove dece. Eto, to je bleda i površna slika jedne porodice, kaže

Jakov na kraju. Ali, on nije došao da to ispriča. Nikako. Izašto bi to pričao? Kakva mu je to tužna slava! Nijeuopšte u pitanju njihova porodica. Dobro,

77



neka ide sve kud je pošlo! Ali takvih kao što su oni ima nahiljade i hiljade. To je pitanje alkohola koji zamračuje, podgrizai uništava ljudima život kroz naraštaje. Usred mirnih vremena icivilizovanog života ljudi, otrovani pićem predaka, truju samisebe i svoje potomstvo, javno, mirno i slobodno, kao da činenajprirodniju i najbolju stvar na svetu. Zar to nije pitanje kojim bi živi trebalo da se pozabave? A zatim, onaj beskonačni lavirintnasleđa koji se, kad je reč o čoveku, otima svakoj sigurnoj

proceni, svakom i najsuptilnijem računu! Problem je prost, istravičan u svojoj jednostavnosti. Ni zdravom i trezvenomčoveku nije lako probijati se kroz teški i složeni ljudski život, i biti čovek. Sve snage našeg tela i sve svetlosti našeg razuma jedva da su nam dovoljne da se održimo i napredujemo, a mi se još opijamo i trujemo, sebe i druge. Je li to zaista tako? I kako jeto mogućno? Kad bi se živi ljudi, koji svi odreda hoće i vole dažive, sakupili negde, seli i zamislili se i, prešavši rukom prekoočiju, upitali se je li zaista mogućno da oni koji se tako uporno brane od bolesti, patnje i smrti, u isto vreme sami gaje sve te bede, i šire ih na svoje potomstvo — tada bi valjda postalo jasnosvima da tu treba nešto menjati, da se treba braniti. On zna da se protiv toga zla i radi. Postoji nauka, postoji društvena borba protiv alkohola i njegovih posledica, kao i protiv svih droga i

opojnih sredstava. Ali šta je sve to? Tužno malo. Protiv svake inajnevinije epidemije preduzima se i čini više. Tolik o nevolje susavladane i otklonjene zauvek od čoveka, a pred ovim apsurdomstojimo nemoćni, iako sve zavisi od nas samih. Razmišljajući otome, on se često pitao zašto je tako. Eto, na pri-mer,književnost! Piše se toliko; svuda, o svemu i svakojako; pa zarse ne bi moglo i o tome pisati? Ali snažno, oštro. Prikazati stvarionakvima kakve jesu, opomenuti ljude, prodrmati savesti,alarmirati zakonodavce, higijeničare, ćelo društvo.

Tu Jakov zastađe za trenutak, a onda položi obe rukedlanovima na sto, kao da bi hteo jače da obe-leži svoje prisustvo, i zagleda mi se pravo u oči.

— Zbog toga sam ja danas došao do tebe. Da bar porazgovaramo.

Porazgovarali smo. Razgovor je trajao dugo, a bio jeonakav kakav je mogao biti. Otprilike, kao da emo ogroman

kameni blok podigli za delić sekunda uvis, pa ga opet pustili dase vrati u svoje ležište. Mnogo reci i ubrzanih ili isprekidanihrečenica, a sve zajedno: ništa.

U neko doba Jakov se digao i oprostio kako se opraštamosa drugovima iz detinjstva koje smo vi-deli posle mnogo godina — nekako sporo a rasejano. Opraštao se kao čovek koji zna štozna, ali ne želi da dosađuje i, stvarno, i ne veruje mnogo da ćenešto postići ovom posetom.

Ispratio sam ga do u dvorište. Otišao je ne okrenuvši se ine rekavši reci. Nestao je iza velikih avlijskih vrata, ali takonekako da nisam primetio ni kako su se otvorila ni kad su sezatvorila za njim.

78 79



PRIČA

Do maločas je sedeo tu jedan od mirnih i prijatnih posetilaca, Ibrahim-efendija Škaro. On je, uop-šte, izuzetakmeđu mojim gostima. Retko se javlja, a kad naiđe, ne ostajedugo. Već od prvog trenutka, on i sedi i razgovara tako kao da bi se svakog časa mogao dići, učtivo oprostiti i — otići. A kadse desi da zasedne i da se raspriča, to je pravi praznik. Nikad onne pr iča o sebi, ne brani se i ne pravda, ne veliča i ne nameće.Dok drugi redovno žele da uđu u moju priču, i ponekad toneumesno i nasrtljivo traže, on bi, naprotiv, više želeo da ganigde ne pominjem i, ako već iznesem neku od njegovih šala, dane kazujem čija je.

Ispratio sam Ibrahim-efendiju, vratio se i opet seo na svojemesto na kome sam ga sve dosad slušao. Izgleda mi kao da nijeni napustio moju sobu, kao da je nešto njegovo, nevidljivo aliživo i stvarno, ostalo iza njega tu i nastavlja da mi priča, i to nerecima nego neposredno, samim živim smislom Ibra-him-efendijinog pričanja. Slušam tišinu svoje sobe kako mi pričadalje, i s vremena na vreme klimanjem glave potvrđujem to štočujem. Da me ko sa strane posmatra, pomislio bi da nisam pričistoj pameti. A ja to slušam sami, inače nečujni, izvor svihIbrahim-efendijinih priča.

Njegov otac, Hamidaga Skaro, bio je u svoje vreme jedanod uglednih ljudi ovog grada. Njegova

je reč — reč pravednog i neustrašivog čoveka — važila kodvlasti i među građanstvom i često bila presudna. Oženio sedockan, čuvenom lepoticom iz Sulejmanpašića kuće, a proveo je sa njom u braku svega pola godine.

To je bilo pre nešto više od sto godina, u vreme kad je naBosnu stigao Dželaludinpaša, pozvao sebi u Travnik prvake izćele zemlje, i na pre varu ih sve poklao kao nemoćnu jagnjad.

Hamidaga, koji je takođe bio pozvan u Travnik, ali nije

hteo da ode i odvraćao druge od tog puta, otvoreno je iznosiosvoje mišljenje i osuđivao vezi-rova nedela. Uplašeni, ali željni pravde i odmazde, ljudi su ga slušali kako govori ono što svimisle, a niko ne sme da kaže. Ali to je trajalo svega nekolikodana. Jednog petka, pre sumraka, kad se građani vraćaju svojimdomovima, susrela su ga četiri čoveka, na Atmejdanu, u blizininjegove kuće. Da bi mu načinili slobodan prolaz, razdvojili suse, po dvojica sa svake strane. U tom ga je onaj najbliži, s leva,neočekivano udario nožem u grudi i oborio na mestu. Uz povikekojima su zavarali svet što se još nalazio na Atmejdanu,razbežale su se ubice na sve strane. Hrabriji prolaznici počeli suda prilaze ubijenom i da dozivaju zaptije.

Tada se desilo nešto nezapamćeno. Na Skarinoj avlijllupnula su teška vrata, iz njih je istrčala mlada i lepa

Hamidaginica, bez feredže i jašmaka, u čarapama, onako kak ose zadesila na doksatu svoje kuće, sa koga je izgledala agin povratak. Pretrčala je, tako otkrivena, pola trga, snažnim pokretom ruku raskrčila sebi put među sakupljenim ljudima, i samuklim vriskom pala po telu oborenog čoveka kome je iz grudi poslednjim, slabim ključevima šikljala vruća krv.

Ljudi su, snebivajući se, zakretali glave od ne-zabuljenežene. Ubrzo su iz avlije istrčala dvojica Skarinih momaka.Jedan od njih doneo je belu ši-

80 6 — Kuća na osami

81



roku bošču i njome pokrio ženi lice i stas, pošto su je najpreodvojili od mrtvaca. Na bošči su odmah planuli tragovi njenihokrvavljenih ruku. Uveli su je u avliju, a zatim viz pomoć prolaznika uneli i pokojnika.

Tako je — u to niko nije sumnjao — smrt došla izTravnika po Hamidagu Skaru.

To je bio jasan znak vremena. Carski namesnici u Bosni pretvorili su se u obične krvnike koji dolaze ne da primenjuju

zakon i štite građane, nego da ubijaju prvake, bi lo u samomvezirskom konaku u Travniku bilo posredno, preko najamljenihubica, po svim mestima ove zemlje. O tom se ogorčenim šapa-tom pričalo po Bosni, a uz to se, kao čudo i strašan primer, pominjala velika ljubav mlade žene koja je pogazila sve propisei obzire i nepokrivena istrčala na ulicu, među svet. Jedni su jeosuđivali zbog toga, drugi branili i pravdali. Ništa od toga nijedopirale do Hamidaginice koja je potpuno potonula u nemužalost za izgubljenim mužem. Tri meseca posle strašnogdogađaja rodila je muško dete.

Još svega godinu dana negovala je svoga sina i dojila gasvojim mlekom, zatrovanim mržnjom i ne- prebolnom žalošću, isve više kopnila i venula, a zatim je otišla sa sveta, ne našavšireci za ono od čega je umrla. Tetke su prihva tile i odnegovale

posmrče. Od deteta je postao mladić, od mladića čovek. Može senaći još poneki starac koji ga se seća onak vog kakav je, dok ježiveo, hodao po Sarajevu — pričao.

Čudan čovek. Iz dobre i imućne kuće, i škole je učio, alinekim poslom, onim što se zove »ozbiljan posao«, nije se nikad bavio niti se primao nekog zanimanja. Rođaci mu upravljaju injegovim delom imanja. Kad ga ugledate, iznenadite se. Ono štoste slušali o njemu kao o duhovitom pričalu, u potpunoj jesuprotnosti sa njegovim izgledom. Onizak, rano

posedeo, sa dobroćudnim faunovskim licem, retkih pokreta, a iti su lagaini i teški kao da je sav zapleten u nevidljive lepljivekonce iz kojih se neprestano i uzaludno izvlači. Spor u svemu,čaK i gleda nekako sporo. Neprestano žmirka i sve nešto popravlja, čas na jednom, čas na drugom oku, čas oko usta.Svaki pokret produžuje što više može. Tako je i sa recima. Cedii oteže kao da bira sve takve reci koje ne kazuju ništa i neobavezuju ni najmanje. Samo, ako posle kafe primi ponuđenurakiju, može se desiti da počne da priča. Kažem »može«, jer seni to ne dešava često. Tada se, kod druge čašice, strese kao dazbacuje sa sebe sve one nevidljive konce i uzice, oslobodi sežmirkanja i onog nervoznog »popravljanja« lica, ne pije više nikapi rakije, malo i puši. Profil mu se izoštri, reći povezu i glasujednači; sav čovek oživi, kao da okrilati; i tada ga niko ne možestići ni nad-mašti ni u brzini ni u duhovitosti ni u izraišljianju.Ono što je u tim pričama izuzetno i neobično, to je njegovasposobnost da slušaoce uvek iznenadi nečim — poznatim. Nažalost, njegove su priče, kao mnoga usmena kazivanja,neponovljive. Pri svakom pokušaju da se one prenesu ostajesamo suvi kostur, i vi se i sami čudite i u čudu pitate kako i kadasu se, u toku prepriča van ja, izgubili životni sokovi i velika dražIbrahim-efendijine priče. Ni Ibrahim-efendija sam ne voli da ih ponavlja. U većini slučajeva, on zaboravlja svoje priče kojesagore kao cigar duvana, a nemaju imena ni početka, ni jednomzauvek utvr đenog oblika.

Tako, ponekad, sedeći među prijateljima koji se, posledugog i uzaludnog očekivanja, i ne nadaju više priči, onodjednom progovori, kao da nastavlja neko davno započetokazivanje, toplo i poverljivo, name-njeno samo vama.

Već od početka, slušaoci se tresu od uzdržanog smeha, alise savlađuju, u želji da im ne promakne nijedna reč. Pa ipak,retko se desi da Ibrahim-efen-

82 6* 83



dija uspe da ispriča ćelu priču, jer čim slušaoci naslute njen kraj,koji je uvek neodoljivo smešan, sve kočnice popuste, i oni prsnuu grohotan smeh u kome se više ništa ne čuje. Docnije, kad sesmeh slegne, Ibrahim-efendija je već završio svoju priču i sedimiran i nepomična lica.

Posle može satima da sedi, slušajući druge i smeškajući senedužno, ali može isto tako odjednom da počne drugu priču,opet bez pravog početka, kojoj će se kraj isto tako izgubiti u

opštem smehu slušalaca.Slušajući njegova pričanja izgleda vam da to život, bogat iraznolik život, priča sam o sebi, a Ibrahim-efendija upada samos vremena na vreme, na presudnim mestima, sa reč-dve, kao da je i sam slušalac: »Eto sad!«, »Cuj ovo!«, »Nuto, vidi!«

U tim njegovim pričama ima trista čuda i svako-jakog jada,ali još više smeha; ima krivica i krivaca, nasilnika, glupaka ivaralica, ima dobričina, žrtava ljudske gluposti i ljudske potrebeza varanjem drugih i sebe, ali sve je to osvetljeno naročitimnačinom pričanja, pa iako može da rastuži čoveka, ne može daga uvredi ni obeshrabri. Zasmeje ga u svakom slučaju. Sve štose u životu javlja i dešava, ljudi, događaji, životinje i mrtvestvari, sve tu ima svoju vrednost i svoje visoko mesto. I sve sezavršava sme-hom koji ne boli i ne ogorčava. Ponekad ljudi koji

po svojoj prirodi mrko i zloćudno gledaju oko sebe prebaceIbrahim-efendiji da je u njegovom neobičnom pričanju sveublaženo, ulepšano i povišeno, a on im odgovara mirno: »Neće biti da je tako. Ne uljepšavam ja ništa. Nego, da vi ružno negledate?«

Ali, to biva retko. Obično on ne brine o sudbini svojih priča ni o tome kako ih ljudi dočekuju i tumače. Ne brani ih i neobjašnjava. Smeška se i ćuti, ili priča nove. Samo se s vremenana vreme i sam čudi: »Nuto, vidi!« A ljudi vole njegove priče i primaju ih takve kakve su; mnogi su, slušajući ih od mladosti,navikli na njih tako da im se č ini kao da

dobar deo života, sa svim povoljnim i nepovoljnim događajima,tek u tim pričama dobija svoj pravi oblik i puno značenje; onošto u njih ne uđe može se zaboraviti ili izmeniti, dok Ibrahim -efendijine priče žive dugo i idu od usta do usta po celoj Bosni.

Bivalo je da neki prvaci, državni službenici i »ljudi od posla« nisu dobro primali ni Ibrahim-efen-diju ni njegove pričeu kojima su nalazili povoda za ljutnju i osudu, iako ne bi umeli pravo da kažu zašto. Smeju im se često i sami, ali ih vređa,izgleda, to što se toliki ostali ljudi smeju, i čini im se da smeh,sam po sebi, može da ima nečeg razornog i da umanjuje ugrađaninu smisao za red i poslušnost. Ne kazuju to jasno niotvoreno, ali često ispoljavaju svo je omalovažavanje premaIbrahim-efendiji kao oso benjaku i dokoličaru, koji sve pretvarau priču i okreće na šalu, i podsmevaju se prezrivo i njemu injegovim pričama i onima koji im se smeju.

Sve to nije moglo uticati na Ibrahim-efenđiju ni da ne pričani da priča drugačije. Tako mu je život prošao u priči, sav kaoneka priča. Tako je i umro, posle navršene šezdesete godine,nečujno kao prepelica u žitu. Nije imao ničeg od očeve predu-zunljivosti i borbenosti. Nije se ženio ni ostavio poroda. Niježiveo. Umesto takozvanog stvarnog života, čiji je udarac osetio još u majčinoj utrobi, sagradio je sebi drugu stvarnost, sačinjenuod priča. Tim pričama o onom što je moglo b iti, a nikad nije bilo, i što je često istinitije i lepše od svega što je bilo, on kao dase zaklanjao od onog što je svakodnevno »zaista« bivalo okonjega. Tako je izbegao život i prevario sudbinu. Sad već blizu pedeset godina leži u groblju na Alifakovcu. Ali živi još pone-kad i ponegde, kao priča.

84 85





rilo. Isto tako ravnodušno razgovarao je, posle, prekosporih dimova, sa Uzun Alijom o ceni ove robinje.

Svojim promuklim glasom on kaže trgovcu da je cenaod dvadeset i jednog dukata nečuveno prete-rana, audešena je tako ne bi li se kupac prevario pa »zaokružio« i

ponudio dvadeset dukata, ali takva se šlepa mušterija nećenaći. Ako mu ponude petnaest, najviše šesnaest dukata,neka bude srećan. I to u nekom tamo daljem mestu, posledužeg putovanja i većeg troška, jer ovde se neće naćikupac ni za tu cenu. Roba je obična, a na otkup se nemože računati, jer je selo iz kojeg je robinja sravnjeno sazemljom i sve živo u njemu pobijeno. I na kraju, her^cegovački rob se ovde teško drži, jer lako beži.

Trgovac odgovara nešto življe, ali isto tako sračunatoravnodušno, i pita Hasanagu je li još ikad doveden ovakavženski rob u ovo malo mesto. Hasan-aga ćuti i samoodmahuje rukom, a trgovac nastavlja:

— To nije devojka, nego tvrdi grad. Sam si video. Nije ovo vodano po pijacama za roblje niti je čmalo pomagazama. A što se otkupa tiče, ovo i nije roba za otkup.Ko ovo jednom kupi — znaj dobro! — taj to više ne

prodaje. A ako baš hoće da proda, može u svako dobadobiti za nju svoje pare, i koji dukat više. A što se bežanjatiče, svaki rob može pobeći. Ali, šta da ti duljim! Espapgovori! Retka prilika!

Zatim govori još nešto, sniženim glasom, glumećitopal i tužno-poverljiv ton, tako kao da, tobože nehotice ina svoju štetu, odaje samo svoju poslovnu tajnu.

Hasanaga sluša rasejano. Zna on dobro da utrgovčevim recima ima i laži i istine, naslućuje otprilike ikoliko laži a koliko istine, ali nije to ono što njegovomlicu, pored sve prividne ravnodušnosti, daje neki brižan inapregnut izraz. U drugom pravcu idu njegove glavnemisli.

m

On sam potiče iz došljačke porodice, bogat je iuticajan čovek, ali skorojević. I to takav da ni u snu, akamoli na javi, ne može da se oslobodi misli o svomniskom poreklu koja sve njegove napore i sve uspehe vučenaniže. Njegova žena je od Alaj- begovića, najstarije inajuglednije novljanske porodice. Oženio se pre šestgodina. Prve godine našla im se devojčica. Jedva su jeodržali. I sad je slabačka i zaostala u rastu. A žena nema

više dece, niti će je, izgleda, imati. Hasanaga, koji jeoduvek bio poznat kao sladostrasnik i čovek neumeren utim stvarima, nije se ni prve godine zadovoljavao samosvojom ženom, a sada pogotovu. Udešavao je stvari takoda u kući uvek ima poneko mlado i lepo stvorenje među

poslugom. Ne zato da bi se zadovoljio, jer u kućno čeljadese ne dira, pa ma to bila i robinja, ali je voleo da poredhladne i mršave žene i bolesne kćeri vidi oko sebe neštosnage i lepote. Inače, izvan kuće traži on kupovnu ljubav,

pa i to krije od sveta, a naročito od žene, koliko god može.Mršava, pametna, odlučna i, nadasve, gorda Alaj-

begovićka, koja strogom materinskom rukom vodi sve unjihovoj kući, teško se miri sa njegovim skokovima, aHasanaga ne želi nikako da je uvredi i ozlovolji dokraja, ni

zbog nje ni zbog njene ugledne braće. (On je sa njenom braćom odrastao, zajedno sa njima ratovao, lovio iučestvovao u svakojakim mladalačkim podviizma.) Onamalo govori, ne žali se i ne preti, ali je teško izdržati

pogled njenih modrih alajbegovićevskih očiju. Juče, kad mu je Uzun Alija učinio ponudu, on je u

razgovoru sa ženom izdaleka nagovestio da se javila dobra prilika i da bi jevtino mogao nabaviti robinju koja bi pomagala u kući ili radila u bašti. Žena ga je prekorno pogledala, tako da je oborio oči, i rekla da ona poslugeima dovoljno, da njoj robinja ne treba i da je neće trpeti ukući. To je kazala tiho ali tvrdo i odlučno, sa slaboskrivenim

89



gađenjem u glasu. Pred tim glasom i pogledom, Hasanaga seosećao postiđen i nemoćan, i redovno ustupao i odustajao odsvoje namere, bar prividno, a stvar izvodio posle prikriveno izaobilazno; ponekad i odustajao od nje.

I sad, dok razgovara sa trgovcem o vrednosti i ceni overobinje, on se seća glasa i pogleda svoje žene i nije još nikakonačisto šta bi se ovde moglo uraditi, i da li će uopšte moći da jekupi i drži u svojoj službi. Pa ipak, on produžuje ovo pogađanje

preko čibuka i sa prijatnošću i nekim gotovo čulnimzadovoljstvom sluša kako Uzim Ali vesto hvali svoju robu.A dole, nekoliko koraka niže, seđela je robinja u svom

k avezu, podvijenih nogu, sklopljenih očiju, sa potiljkomzaglavljenim među dve grubo tesane žioke.

Napreže se da misli i da mišlju obuhvati svoj položaj, da potraži izlaz ili bar oceni stepen bez-izlaznosti; napreže se, aliuzalud. Seća se da je nekad umela da misli o svemu što sedešavalo oko nje, i to ne samo o prijatnim stvarima nego i onestalom jaretu ili nekoj drugoj šteti, i o bolesti ili neslozi u kućiili u rodbini. Ni onda nije mogla uvek da potpuno i dokrajadomisli svaku svoju misao ni da sagleda izlaz; pa ipak, mogla jeda misli i da ga mišlju traži. Ali to je bilo pre nego što je naišaoonaj crni dan i nego što je nestalo njihovog sela i njenog roda sa

njim. A sad ne može ni to. Nema ni osnova za misao, ni sposobnosti za napor. Nemanjenog sela Pribilovića. Od njega je ostalo zgarište. Cim je dotemelja izgorelo ono tridesetak kuća koje sačinjavaju njihovoselo, u istom trenu podigli su se u njoj, sami od sebe, novi Pri- bilovići, crni, teški i mrtvi, i leže joj u grudima i ne daju daduboko udahne, a ljudi se, njeni ljudi, ukoliko nisu pobijeni, pretvorili u roblje i rasturili po svetu. I ona sama je rob, i samorob. Tako živi i

90

ii

jedino tako može da vidi svet i ljude oko sebe, j er se slika svetau njoj zamračila i izokrenula. Rob je čovek, robovi su žena idete, jer od rođenja do smrti robuju ponekom i ponečem. Rob jedrvo, rob kamen i nebo sa oblacima i suncem i zvezdama, rop-kinja je voda, i šuma, i pšenica koja sad negde — negde gde nije pogorelo i potrveno — mora da klasa; ni njenom zrnu se ne ide pod žrvanj, ali mu valja ići, jer je rob. Ropski je govor kojim seljudi oko nje sporazumevaju, bez obzira na to kojim jezikom

govore, i sav se može svesti na tri slova: rob. Ropstvo je životvaskoliki, onaj što traje i dotrajava, kao i onaj koji je još u klici,nevidljiv i nečujan. Rob je san čovekov, roblje su uzdah,zalogaj, suza i misao. Ljudi se rađaju da bi robovali ropskomživotu, i umiru kao robovi bolesti i smrti. Sve rob robu robuje, jer nije rob samo onaj što ga vezanog prodaju na trgu, nego ionaj koji ga prodaje, kao i onaj koji ga kupuje. Da rob je svak kone diše i ne živi među svojima, u Pribilovićima. A Pribilovićaodavno već nema.

Nema Pribilovića, nema njene kuće ni njenog roda. Paonda da nema ni nje! To bi bio jedini lek i najkraći put kaspasenju. Zbog života odreći se života. Stalno joj se privida plamen, a sa njim upo-redo ide želja: nestati u tom plamenu! Danestane, ali posve i zauvek, kao što je sve njeno nestalo. Da, ali

kako?Otvorivši oči, pogled joj pade na sopstvene ruke, rumene i

jake, pa na gole noge u tankim opancima, i one pune krvi, iteške. Sve to za nju nepostoji, i ne treba joj, ali eto tu je, živo itoplo, i protiv njene volje. A sve bi to, zajedno sa očima kojevide, trebalo da sagori i nestane, pa da se ona oslobodi nesreće izlog sna koji za poslednjih nekoliko nedelja, budna i u snu, ne prestaje da sanja. Još to da se zbriše, pa bi ona bila opet sasvojima, tamo gde je sve njeno.

91



Ali svet postoji, svet bez Pribilovića, koji je isto što iropstvo i sram i neprestan bol, a u tom svetu njeno telo,

puno krvi, vatre i snage, neuništivo — diše i traje dalje. Pakad je tako, onda neka nestane sveta, celog sveta, zajednosa njenim telom. Tada će biti račun čist i izveden dokraja.

Neće postojati ništa. Znači, biće dobro, ili bar podnošljivo, jer neće imati šta da se podnosi.

Tako je mislila, a u isto vreme uviđala je da njenaslaba i vrludava misao ne može ništa; ni ka-tanca nakavezu ne može prelomiti, a kamoli da pogasi ovo vida, ikrvi i vrelog daha u njoj, ili čak ceo strašni, nevidljivi svetoko nje. Ne može, ali ipak ona osluškuje tu svoju misao ineprestano ide za svojom jedinom željom.

Naslonjena leđima na drvene prečage svog kaveza,odupire se nogama o sitnu kaldrmu. Ruke su joj na prstimaskrštene, a oči sklopljene; kad ih za trenutak otvori, pogled

joj krene sa kaldrme ispod nogu, preko mrtvog lica nekekućerine i njenog krova, na zidine crne tvrđave i uzak

pojas vedrog neba iznad njih. Odmah zatim ona sklapa ponovo oči, čvrsto, sve čvršće, kao da ih nije ni otvarala ikao da ništa nije ni videla. Ne postoje više kuće, ni male nivelike, sve su pogorele, a ovo je zlo priviđenje. Ne postojinebo, jer je nestalo u dimu i plamenu zauvek.

Ne^treba gledati. Ni disati ne treba. Disati to je istošto i sećati se, a to znači ne videti ono što gledaš, nego onošto si video u svetlosti požara i vrtlogu pokolja, ne znati do

jedno: da nikog tvoga nema više, a da ti živiš kaočudovište, i prokletstvo, i sramota. Eto, to znači disati.Skočila je i stala kao zverka da premera prostor u kavezu.

— Neću da dišem. Neću! Govorila je to poluglasno i siktala od gneva. Idući tako iz jednog ugla u drugi, ona primeti da je

stražar, koji se bio za trenutak udaljio, ostavio

92

kraj samih vrata svoju rasklopljenu stolicu. Prvo sezagleda u nju, a onda čučnu, provuče ruku između žioka,dohvati stoličicu za jednu nogu i stade da je okreće inamešta, dok nije uspela da je sklopi i uvuče u kavez. Ne

povezujući svoje misli i ne objašnjavajući sebi svoje postupke, otišla je na drugi kraj kaveza, rasklopila stolicu i postavila je uz same prečage, a zatim se popela na nju, kaošto čini dete koje ostane samo i počne da izmišlja neobične

igre. Oslanjala se sve jače leđima o dve prečage kaveza,među koje se sve dublje uglavljivao njen potiljak. U istovreme pritiskivala je nogama čvrsto stoličicu ispod sebe.

Bivalo je tako, ali davno u detinjstvu, da sedne udrvenu stolovaču u kojoj inače samo njen otac sedi, i da secelim naporom svog malog tela njiše, i to samo na dvenoge velike tronožne stolice. Njiše se, i njiše, nalazeći

bolnu slast u strepnji da bi mogla izgubiti ravnotežu i pastizajedno sa stolicom. Slično je i sada. Klati se, klati, dolazido pada, posve blizu, pa se opet vraća u ravnotežu, alisvaki put se sve manje vraća, a sve jače zabacuje glavu isve je više zabija među dve motke. To strašno boli, pečekao plamen. Da, plamen, to ona i hoće u ovom trenutku,kad onim istim naporom koji svako mlado teloupotrebljava za održanje i odbranu, traži svoje tmištenje.

Nestati, da bi nestalo svega. Tako je, da nestane svega, svega što živi i diše, što je

stvarno i opipljivo i što ima veze sa ljudima, sa ognjem, bitkom, pomorom ili ropstvom. Da nestane sveta! Ili da ganije uopšte ni bilo? Da, nikad, nikad! To je bolje. To biznačilo da nije bilo, i da ne može biti, ni krvi ni paljevineni zarobljavanja, ni tuge ni rastanka sa onima kojevolimo. Ničeg!

Samo na dva mesta odupirala se o tvrdu podlogu, potiljkom i tabanima, a između te dve tačke, u grčevitomluku izvijeno ćelo njeno telo kao telo

93



mrtve ribe. Cvileći prigušeno od bola, stezala je zube igrčila mišiće. Činilo joj se da bi tako mogla zaustaviti isamo srce; grč bi prestao i, najposle, srce bi stalo, pao bimrak koji se ne diže, i nestalo bi nje i sveta.

Odupirala se sve jače, a u potiljku, užlebljenomizmeđu dve čvornovite motke kaveza, osećala je bol koji

biva sve oštriji, i već počinje da prelazi u tupost. Pa to seona, zajedno sa velikom očevom stolicom iz detinjstva,

prevrnula i lebdi u neprirodnom položaju; njena stopala nedodiruju više ni površinu male stolice ni sitnu kaldrmu, injeno telo visi niz drvene motke, sa vratom stegnutimizmeđu njih.

Kao da se odjednom svet obrnuo; na njenimtabanima, koji su ostali bez uporišta, kao da počiva ćelazemlja, svom težinom, i nemilosrdno sabija njenu glavusve dublje među dve tvrde motke koje se pretvaraju uomču, u tesnac kroz koji sada valja proći nekud na drugustranu, kao u trenutku rođenja. Tupo i slabo, alineočekivano bolno, nešto puče, u vratnim pršljenovima, asa tim zvukom krenu telom talas mraka.

Pre nego što je taj taman a ognjen talas stigao da je

ćelu obuhvati, u njoj još jednom živnuše nagon i strah:odjednom pomisli da se spašava i vrati u prvobitni položaj. Poput munje šiknula je i razlila se po njenojunutrašnojsti nova i jaka želja da se otima i brani od tog

pritiska i davljenja. Ne, ne to! Ne smrt! Nek boli, nekmuči, ali neka ne ubija! Ziveti, samo živeti, ma kako i magde, pa ma i bez ikog svog, kao rob. Ali, sve je to trajalokoliko munje traju. Samo se još jednom sva grčevitoizvila, udarUa tupo o prečage, i ostala nepomično, visećisvom težinom niz njih.

Pod velikim teretom mišići su brzo popuštali, jedanza drugim. Ćelo vidno polje i poslednje njene pomisliispunila je tama protiv koje ne može više

ništa, jer se i sama pretvara u nepomičnost i tamu. I mimonjenih želja, eto, sveta zaista nestaje. Strašno. Stvarno.Potpuno i zauvek.

Mlitavo i opušteno, telo je sad visilo bez pokreta.

Kad je jedan od dvojice čuvara prošao tuda i bacioravnodušan pogled na kavez, sa zaprepašće-njem je

primetio veliko telo lepe robinje, obešeno nisko, saglavom ukleštenom između žioka. Počeo je da dozivadruga kod koga su bili ključevi.

Obojica su upala u isti mah u kavez. Videli su da jedevojka još topla. Lice je bilo beskrvno i već maloizmenjeno. Iznenađeni i zbunjeni, jedva su uspeli da jemalo podignu i da joj izvuku glavu između stešnjenihžioka. Kao da tone samo u sebe, mrtvo telo se spustilo nazemlju i ostalo savijeno. Ispružili su je, klekli pored nje ina sve moguće načine pokušavali da je povrate u život, ali

bez uspeha. To je trajalo dugo. A kad su se digli, čuvari su ostali

stojeći pored njene glave, nemoćno opuštenih ruku, jedan

sleva, drugi zdesna. Gledali su se netremice i pogledimaćutke pitali: ko će se prvi usuditi da iziđe pred gospodara,da mu pogleda u oči, i saopštiti vest o gubitku i velikojšteti koja se desila.

94 95



ŽIVOTI

A jutros je i more došlo pod prozore ove mojesarajevske kuće na bregu — daleko Sredozemno more! —i probudilo me zapljuskivanjem svojih talasa i hukommašina na belom starinskom brodu obalske plovidbe uĐenovskom zalivu. To je bio san, ali san koji me posle ni

budnog nije napuštao, i koji je sa sobom doneo dugo iuporno sećanje na malen, ali još živ davnašnji doživljaj.

Putujući nekad sa dvojicom prijatelja po sever -nojItaliji posetili smo, u blizini drevnog primorskog gradića,

osobenjaka i strastvenog skupljača svako jakih starina. Jošna brodu saznao sam, u razgovoru, dosta pojedinosti onjemu.

Znalo se da potiče iz imućne i poznate građanske porodice u Đenovi. Svi su ga zvali profesorom, iako jeodavno, još kao mlad čovek u tridesetim godinama,napustio mesto nastavnika na višoj pomorskoj školi i

povukao se u ovu pustinju. Udaljena dobra tri kilometra odmorske obale i učmalog gradića, njegova kuća je bila naosami, stisnuta među padinama strmih brežuljaka i svaobrasla u zelenilo. Puteljak koji je vodio do nje bio jekamenit i slabo održavan.

ali ipak kao neka vrsta usamljenika i čudaka. Sam jespremao sebi i.-'anu, koja se sastojala od hleba, mle-ka isvežeg ili ukuvanog voća, sam je obrađivao svoj vrt inegovao voćnjak uz pomoć gluvonemog vratara izsusednog sela. Gajio je golubove i druge ptice, sam jeuglavnom spremao ono pet-šest soba na spratu, pretrpanihumetnički izrađenim predmetima i retkostima iz Evrope,Afrike i Azije. Tu je bilo retkih primeraka nameštaja,svakojakih alatki, jahaćih pribora, zvona i zvončića,svirala i bubnjeva, sinija i sofri, posuđa, lampi, fenjera isvećnjaka svih vrsta i oblika, slika, mapa, zastava i

pomorskih signala. Jedino od oružja, nije bilo gotovoništa. U velikoj većini te stvari su bile neobične i izuzetne

po svom izgledu, poreklu ili nazivu, a često vezane zaneku zanimljivu istoriju. Neki manji muzej mogao bi

pozavideti ovom usamljenom pojedincu na njegovimzbirkama.

Do nekih od tih predmeta profesor je došao porodičnim nasleđem, a većinu je nabavio na svojim putovanjima u mlađim godinama. Svoje zbirke je popunjavao i obnavljao i sada, kupovinom ili raz-menom.

Sam je održavao i doterivao sve predmete i davao o njimaopširna i zanimljiva objašnjenja posetiocima, kojih je bilodosta, naročito leti. Svet se odavno navikao da

profesorovu usamljenu kuću smatra muzejom, nekomvrstom opšte svojine, a njega dobrovoljnim osnivačem,čuvarom i vodičem toga muzeja. On je taj posao obavljaokao prirodnu dužnost, sa nekom čudnom revnošću.(Ponekom od posetilaca, kome je hteo da ukaže naročitu

pažnju, profesor bi pokazao i svoju skromnu grobnicu,oper-važenu belim kamenom i skrivenu u baštenskomzelenilu, objašnjavajući nasmejano da je svojim tes-tamentom odredio da tu bude sahranjen, a da sve njegovo

pripadne opštini.) Pa ipak, ničeg od potuljenogčovekomrsca nije bilo pri njemu. Dostojanstven i

uzdržljiv, ali vedar, učtiv prema svakom, on

96 7 — Kuća 97

sa Tu je živeo taj čovek, u površnom dodiru sameštanima i sa mnogobrojnim posetiocima-turistima,





i brodimo, sve u isti mah. Krećemo se u nekom novom pravcu koji se ne može nazvati ni »napred« ni »nazad«, ni»dole« ni »gore«. Tako sam se nekoliko sekunda nalazioizvan svih životnih stanja i položaja koje poznajemo,nazivamo ih određenim imeni-mi i vezujemo za njihutvrđene predstave.

Odjednom je i u mojoj unutrašnjosti, kao oko mene, planula neka nova svetlost; u dubokim i dalekim vidicima

koje je ona sada obasjavala, meni su se ukazala neviđena prostranstva i otvorili daleki putevi. Nisam znao tačno gdesam, ali bilo mi je jasno da svuda mogu dospeti, sverazumeti, na zemlji i u ljudima, i nepogrešno povezati sve

posledice sa njihovim uzrocima, svačem sagledati kraj kaoi početak.

Dok se brod, uz pisak sirene, huku mašina, i šummora, sve više zanosio zadnjim krajem, mogao sam još, u

perspektivi koja se neprestano menjala, da vidim profesorana molu kako nam izrazom lica i mahanjem ruku šalje

poslednje podzrave, i da ih uzvraćam na isti način. U tom magnovenju neobične i kratkotrajne vido-

vitosti, sve mi je postalo jasno. Pa ovaj čovek je maskiranod glave do pete, ne samo izgledom nego celim svojim

spoljnim i možda i unutarnjim bićem! I ovaj neobični,osobenjački ižvot, i ta velika i jedina strast sakupljanjaretkosti i starina, i priče koje revnosno priča posetiocima, ita smirenost i nebriga za sve ostalo na svetu, i grobnicaspremljena u zelenilu — sve su to samo maske. Ceo tajnjegov život postoji samo umesto drugog i drugo jačegživota koji je on davno odbacio od sebe, još pre nego što

je počeo njime stvarno da živi. Sa obale profesor je — kako se meni činilo —

mahanjem ruku i izrazom lica potvrđivao moju misao. — U pravu ste! Nije moj život ovo što ste videli.

(

— Znam, znam — odgovaram ja očima i rukama, uželji da ga oslobodim zabune i poštedim teškihobjašnjenja.

— Moj život, moj nesuđeni život kojim nisam nikadživeo, posve je drugo, a ovo je samo zamena ...A govor njegovih znakova ja odgonetam ovako: Sve se todešavalo i sve se resilo još davno, onda kad je, kao čovekiz ugledne porodice i mlad naučnik »sa velikimizgledima«, došao za nastavnika na pomorsku akademiju.Svima se činilo da je pred njim prav i obasjan putizbranika, a on je već tada uviđao da neće dugo tim putemići. Po nekim svojim postupcima, i još više po nekim samon jemu poznatim nagonima i sklonostima, osećao je da gasve vuče na stranputice kojih se bojao gore nego smrti.(On je bio jedan od retkih kojima je dano da već umladosti upoznaju sebe i sagledaju put koji ih čeka.) Unjemu se tada otvorila teška kriza iz koje su vodila samodva puta; jedan: u ludilo i samoubistvo, a drugi: u

povučenost i osobenjački život. Poslednjom snagomrazuma i volje, koju je još našao u sebi, on je izabrao ovodrugo. Napustio je porodicu, društvo, položaj i »lepu

budućnost«. Sve neupadljivo, polako, kao posve prirodno. — Prvih nekoliko godina proveo je na putovanjima. Poslese sa svojim zbirkama skrasio na ovoj obali, u blizini ovogzabačenog primorskog gradića. Vrlo rano stekao je izgledkočopernog starčića i glas ljubitelja starina i čoveka nasvoju ruku. To mu je i trebalo. I živeo je tu, prijatan ikoristan svima, stran sam sebi, a nikom blizak ni otvoren.I tako je, hvatajući se kao brodolomac za parčad tuđihegzistencija, uspeo da ispliva i da izbegne svoj pravi život,onakav kakav je mogao i morao da bude, a da ipak i dalje

postoji, îyi i radi, pod vidom ove bezazlene, maloneobične ličnosti. — A živeti je uvek dobro. Živeti, to jeglavno.

200 im



Sa nekoliko pokreta i pogleda, sve je to ispričano. A ja sam mu na isti način odgovarao.

— Znam, znam — uveravao sam ga — i želim vamuspeha i dalje! Znam i razumem! To je muka koju jemnogi imao sa životom. Kad se čovek r odi, to je kao da ga

bace u duboko, beskrajno more. Valja plivati. Postojati. Nositi identitet. Izdržati atmosferski pritisak oko sebe,sudare, nepredviđene i nepredvidljive postupke svoje i

tuđe, koji ponajčešće nisu po našoj meri; a povrh svegaizdržati još i — svoju misao o svemu tome. Nije lako ni jednostavno, a vrlo često je iznad naše snage. Pa kako dačovek ne zaželi da se spašava i sklanja pod drugi vid

postojanja? Mnogi bi to uradio samo kad bi umeo imogao, i mnogi je samo zato ono što jeste, jer to mora da

bude i jer ne sme ili ne ume da se preobrazi kao vi. Profesor mi znacima pokazuje da je tako, zahvaljuje

na razumevanju i dodaje sa svoje strane još ponekoobjašnjenje. To je bio prijateljski razgovor bez reci, sav od

pogleda, pokreta i osmejaka. A onda je brod završio svoj zaokretni manevar i

zaplovio prema pučini. Nestalo je obale i profesora nanjoj. Nisam ni pokušao da pretrčim na drugu stranu palube

i da ga još jednom vidim. Plovili smo mirno, iako ne brzo,a pred nama se širilo more i nad njim nebo sa sitnim bisernim oblacima. Uzbuđen, osećao sam i dalje potrebuza razgovorom, i razgovarao sam sada sa tim oblacima, alidrugim recima i o drugim stvarima.

skom brodu, koji podrhtava i zaokreće, podrhtavajući isam, otiskujem se od kamenite obale i gledam kako mi

prijateljski maše stari profesor. Vetar mu mrsi sedu, ali jošgustu kosu. Kao nekad, pre toliko godina. I pitam se da li

je zaista još živ (u tom slučaju mora da je vrlo star!), ili senajposle oslobodio života, i onog »stvarnog«, u svomzabačenom muze ju kraj mora, i onog drugog koji jetrebalo da bude njegov, ali ga je on srećno izbegao.

Sunce raste iznad Sarajeva i dan odmiče, a mojeuporno sećanje nikako se ne gasi. Stojim naslonjen naogradu drvenog doksata i posmatram grad u kome oko

belih munara ima još malo neke mazne i raskošne magle,a s vremena na vreme čini mi se da plovim Đenovskimzalivom. Na belom starin-

102 103



LJUBAVI

Nisu samo pojedine ličnosti ili grupe lica koje dolaze predmoju kuću ili upadaju u moju sobu, traže od mene nešto,oduzimaju mi vreme, menjaju pravac mojih misli i okreću mojaraspoloženja po svojoj volji. Čitavi predeli ili gradovi, ulice ililjudski stanovi doleću, kao lake vazdušaste vizije nošenesećanjem, u želji da ovde, na mojoj hartiji, nađu svoj konačnioblik i svoje pravo značenje i objašnjenje.

U stvari, oduvek je bilo tako. Samo što se sada, u ovojletnjoj tišini i velikoj samoći, dešava još češće i življe. U menitraje neprestano obračunavanje sa gradovima, i ne samo sagradovima nego i sa malim, najmanjim ljudskim naseljima.

Glasovi i mirisi oko mene, znaci i pojave na nebu, promene i pokreti u meni, svetlosne šare moje rođene krvi iza sklo pljenihočnih kapaka, neočekivana osećanja, čak i likovi i događaji izsnova — sve to može da izazove u meni slike gradova i mesta ukojima sam boravio, kroz koje sam prošao, ili koje sam samo izdaljine video kao oštru siluetu u dnu vidika. Ni za jedan grad ne bih smeo kazati da sam zaista uspeo da ga zaboravim. Ne javljaju se često, i nikad više njih odjednom, ali znam da svižive u meni i da se svaki od njih, i posle mnogo godina, vazdamože pojaviti u sećanju, uvećan ili smanjen, ali uvek pre -obražen kao neočekivano i neverovatno priviđenje.

To me često zamara, ponekad i muči, ali ne umem da seodbranim i ne mogu ništa da učinim protiv te ćudljive i uporneigre. Tako gradovi, ulice i kuće, ili samo delovi ulica i kuća,iskrsavaju u mojoj svesti i postavljaju mi nova pitanja ili tražeod mene, kao neplaćen dug, odgovor na stara na koja nekadnisam umeo da odgovorim. Zaklanjaju mi svet, tako daodjednom ne vidim ništa od onog što je tu oko mene, živo istvarno, nego samo ono što se diglo odnekud iz mene i neće da

mi se skloni s puta ni makne s vidika. I ja napuštam sve svojemisli i brige, zanemarujem poslove i propuštam prilike, aobjašnjavam se sa maglom i fatamorganom dalekih predela i tu-đih sudbina.

Na jugu Francuske. Stigao sam pred veče u primorski grad. Na ulicama je vladala velika živost. Bilo je uoči nekog praznika.Prozori kafana i restorana bili su iskićeni raznobojnim trakamaod hartije. Natpisi su pozivali građane da tu provedu pretpraz-ničku noć. Odseo sam u starinskom hotelu u središtu grada, alisam odmah izišao na šetnju. Posle dugog pešačenja našao sam uzabačenoj starinskoj ulici mali bar u kome nije bilo te prazničkeatmosfere. Tu sam večerao. U baru je, kao i u celoj toj ulici, bilosumračno, nelagodno tiho, gotovo pusto. Mrzovoljan gazda, sadečakom koji mu pomaže. Svega nekoliko gostiju koji su se

brzo razilazili, pošto bi pojeli i popili svoje. Za stolom do mene jednostavno odevena žena. Belolika, stasita i krupna, punih ačvrstih oblika, ali na njenom licu i odelu ima nečeg odnelagodnosti i tišine toga bara i te ulice. Nije bilo teško pogoditinjeno stvarno zanimanje. Prva je otpočela razgovor. Da li sam putnik i prolaznik? Sigurno stranac? Odgovorio sam neodređenoi ponudio je da nešto založi i popije. Jeli smo dugo i zali-valicrnim vinom. Popili smo i kafe i popušili cigarete, a zatim je pozvala ona mene njenoj kući na jedan liker.

104 im

Nj t j bi bli i i t j d t



Njen stan je bio u blizini, sastojao se od prostranesobe, zakrčene jevtinim, čađavim i pohabanimnameštajem, i od kuhinjice u kojoj se, očigledno, malo iretko kuva. U stanu je vladala zgusnuta teška i hladna

pustoš kojom su bili preplavljeni ulica kojom smo došli i bar u kome smo večerali.

Ženu je već ranije bilo malo uhvatilo piće. Sad je popila naglo dve-tri čašice likera, nutkajući jednako i

mene. Videlo se da pada u neku zamišljenost. Rekla mi je,rasejano gledajući u zastrt prozor, da joj je milo što možeda posedi ovako sa nekim večeras i popila je još jednu, pa

još jednu čašicu. Tada joj se jezik razvezao. Odjednom. Ito na neočekivan i neobičan način.

Niko ne zna i niko ne može razumeti njenu muku.Zivela je prilično, kako već žive žene njene vrste. Imala jenekoliko stalnih klijenata, među njima dvojicu-trojicu bašozbiljnih i imućnih ljudi, uglednih građana. I sve je dobroišlo dok se nije pojavio taj »njen čovek«. On je na radu uKomandi mornarice, narednik, stasit i snažan i naočit, ali...

— Životinja, gospodine! Sta kažem? I životinjase pripitomi, a on nikad, ničim i nikako. To je mu

čitelj kakvog među krštenim stvorenjima nema. Sta je to između nas, ne umem da kažem, niti bi to iko mogao shvatiti. Ne možemo jedno bez drugog, aživimo ...

Tu zastade za trenutak, ođmahnuvši nemoćno rukom,kao da ne želi dalje da govori, ali se brzo predomisli inastavi:

— A živimo, ako se to može životom nazvati,kao niko. Cim se sastanemo, između nas počinje uvek ista igra: ja lepu reč — on psovku; ja milovanje — on udarac. Cesto to traje vrlo dugo. I začudo, što dalje, mene njegovi udarci sve manje bole; čini mi se da me svaki od njih podiže sve više, da letimna njima kao na vatrenim talasima, i mogla bih tako

leteti sama ne znam dokle, udalj i uvis. Tada se on

106

prvi zamori i prestane. Tek posle vidim da mi je telomodro i izubijano, i tek tada osećam kako me svaki udaracizdvojeno i stvarno boli. I mrzim ga tada kao svoje grehešto mrzim. Ponekad se opet već na početku uplašim da bime mogao tako i ubiti, pa pobegnem odmah u kuhinju izaključam se. Ponekad se opet njemu brzo dosadi, pa

prestane i okrene mi prezrivo leđa. — Zašto me bije? — pitam ga u takvim trenucima, i

uzalud nastojim da mu sagledam lice i uhvatim pogled. —Zašto? Odgovora nema. Da hoće bar da me pogleda, možda

bih mu iz očiju pročitala nešto, ali neće. Neće, prokletamu duša, nego zakreće glavu i — ćuti. A neće ni da menapusti, nego ostaje tu i, prvom prilikom, opet bije.

Ah, sve to liči na ludnicu, i gore od toga! A moram dakažem da ima retkih, vrlo retkih časova zatišja. Tada jetakav kao da bi mogao biti najpri- jatniji i najdraži čovek nasvetu. (Znam da to neće nikad postati, ali sve mi se činitako!) Ne govori ništa, samo sedi i gleda, ali tako da neznam šta bih od sreće što je on tu. Pokrivam lice njegovim

belim lakim kačketom kao maskom. Iznutra taj kačket mi-riše na njegovu kosu i — verujte! — na šumske jagode.

Ne na neki miris, neku frizersku vodicu, nego zaista našumu i jagode za toplog mirnog let-njeg dana. A ja samodrasla na selu i znam dobro taj miris. To je sve što odnjega mogu da imam. Pa ipak, u takvim trenucima mislimda živim u raju. Samo, to se rede dešava, i ne traje dugo.Izgleda ti da si snivao. Malo posle toga, on je opet onaj stari.Čudovište! Ništa njega ne privlači, ništa on ne voli i neceni. U bioskop ne ide, karte ne igra, sport ga ne zanima,novine ne čita. Sve je to, kaže, za njega — balega. Ne vidišda ima ičeg do čega je njemu stalo. Spremim nešto za jelo,nešto lepo i naročito; ako je gladan, on pojede bez reci, akonije —

107

t ji i k i l đ T j jk li



prevrne tanjir i okrene mi leđa. Taj osmejka na licu nema,ljudske reci ne izgovara. Ni pogledom neće da odgovori na mojureč. Izgleda da je zaista i ne čuje. Mislim da mi ni imena ne zna, bar nikad ga ne izgovara. Kao životinje živimo. Kad mu to ka-žem, on okreće glavu od mene. Sakupim svu snagu i upitam gaotkud to da je tako često sa mnom, a da ja za njega i ne postojim. Nije čak ni ljubomoran na mene. Kako je to mogućno? — A on odmah skoči. »Zaveži«, kaže, »jer ćeš opet biti bijena!

A meni je dosadilo da te bijem.« I zalupi vratima za sobom. Alisutra ili prekosutra opet dođe. I opet je sve isto. Sve isto! Evo,gospodine, ako mi ne verujete!

Žena žustro ustade, malo se izmače, i zadiže suknju, lako i prirodno, kao što čine žene iz naroda pred potokom koji treba da pregaze. Pred očima mi se ukaza belo prostranstvo njene teške butine i na njemu, bočno, grdna modra masnica u obliku i veli-čini mornarske cokule.

Ustuknuo sam od teškog stida i velike zabune; kao da se preda mnom odjednom otkrilo novo i po-ražavajuće lice prirodeu kojoj svi živimo i u kojoj sam do tog trena i ja živeo. Nisamznao kuda da gledam ni šta da kažem. Iz neprilike me izbavilažena. »Oprostite!« prošaputa ona dubokim prigušenim glasom,spusti suknju isto onako brzo i lako kao što je digla, i sede i

nastavi razgovor. — Eto, to mi je ostavio juče. Pred praznik! I otputovao jenekud na dva dana. Po svojoj prilici roditeljima. Nisam smela daga pitam. Doći će pre-kostura opet. To je sigurno. A zašto? Daćuti, ili da psuje i da bije nemilice. I tako to ide iz dana u dan, izmeseca u mesec. Zalepila sam se za njega, i živa se više nećumoći odlepiti. Zverski živimo. Trpim što niko ne bi trpeo. Psetoda sam kraj njega, više bi mi pažnje posvetio i bolje bi sa mnom postupao. Vidim da tako ne može trajati. Pa ioak traje, ali jaživim na mukama i u stalnom strahu. Bojim.

se, bojim, gospodine! Jer znam — ubiću ga jednog dana, ubićuga sigurno. O boriću ga sa pet metaka, krvi mi Kristove, kaoživotinju.

Žena se opet diže i izvadi iz fioke noćnog stolića malenrevolver na bubanj. Pokazivala mi ga je na sastavljenimdlanovima kao na porculanskom tanjiru i, kao da se zaklinje i baje nad njim, govorila dalje.

— Evo, spremila sam sve. I sad samo strepim i čekam.

Znam, ubiću ga u zlom trenutku. Sigurno. Ubiću ga, a volim ga. Neka mi bog oprosti! Volim, volim, volim! Izgubiću njega iupropastiti sebe. Ono, pravo govoreći, nemam ga ni sad, a propala sam i ovako. Ali šta mi ostaje i šta mogu? Da strepim ičekam. U tom mi život prolazi. A osećam, osećam jasno, da sesve to ne može dobro svršiti.

Te večeri se još dobro svršilo. U neko doba našao samsnage da prekinem njeno pričanje, koje je bivalo sve sporije, dase dignem i oprostim. Krupna žena me je ispratila do kapije,zahvaljujući na časti, pažnji i strpljenju.

Mali bar na uglu bio je već zatvoren. Starinska ulica punasenki i teške tišine. Bilo je kasno. Posle dugog hoda stigao samu središte grada. Tu je bilo još živo. Sve veće kafane bile suotvorene i jarko osvetljene. Bio sam umoran i žedan, ali su me

upravo ta živost i to osvetijenje odbijali da svratim negde i popijem nešto. Vrata mog hotela bila su već zaključana. Moraosam da zvonim. I učinio sam to bojažljivo, sa nejasnimosećanjem krivice. Činilo mi se da je vrlo kasno. Izgledalo mi jeda dolazim iz daleka.

108 itsi

ZUJA

j k šč t i k k d č k j đ č d



ZUJA

Kad neko celog svog veka ostane pod nadimkom koji je stekao u detinjstvu, i život provede tako, to većdovoljno kazuje o njemu samom i o njegovom položajumeđu ljudima. Ova starija žena, koja živi još samo u mom

prenaseljenom sećanju, povijena u pasu, uvek zabrađenasurom šamijom, zove se Zuja. Samo tako i toliko. Vezana

je za mnogobrojnu gazdinsku porodicu Aleksića. Njihovekuće su na pola sata hoda od kasabe, među brdima, iznad

brze planinske reke razvedene u jazove, sa velikom stru-garom i valjaricom i mnogim sporednim zgradama. To ječitavo malo naselje koje svi nazivaju Aleksića jazovi.

Ta žena široka dobroćudna lica, sa plitkimspljoštenim nosićem i svetlim bezbojnim očima koje uvekimaju malo iznenađen ili uplašen izraz — ali samo malo,kao da se šale — bila je tu i dobrovoljan rob i doživotnisluga, i najdraži član porodice. Sme-žurana, ali rumena,sitna i mršava, ali snažna i živahna, Zuja je radila sve

poslove, i postojala je samo u vezi sa njima, ali najviše se bavila decom. Ona je podigla dva naraštaja gazdinskog pođmlatka. Kako se koje rodi, bilo muško bilo žensko, onaga prihvata, podiže, UDUĆuje, i prati ga, ako joj ranije neumre, do ženidbe ili udaje. Porodica je velika i zadružna, unjoj ima snaha i zetova, i nikad Zuji nije pone-stajalo

posla, a ona se nije nikad zamorila da na

svoje koščate i uvek crvene ruke dočekuje novoro-đenčad,kao presne hlepčiće.

Za Aleksića kćeri i sinove, a zatim unučad, pa i praunučad, kako je koje padalo na zemlju, Zuja je oduvek bila tu, takva kakva je, razumljiva i neophodna poredrođene majke, a ponekad draža i bliža od nje. Svi to znajui samo tako mogu da zamisle život. Sa Zujom se otkrivasvet, sa njom se igra i boluje, plače i peva. Zuja se jede uz

hleb, kao kajmak i med; sa njom se pozdravljaju godišnjadoba i praznici, veselo beru rane trešnje i rasecaju lube-nice ili dočekuje prvi sneg; sa njom se piški i kaki; gutajuse gorki lekovi, vade se prvi zubi; njoj se poveravaju sitneštete i krivice, prve neprilike ili radosti.

Odavno se zaboravilo kad je i kako je došla uAleksiće, i niko se ne pita šta je ona njima ni šta oni njoj.Zuja. Uvek pri ruci, nikom na teret, a svima korisna. Utom naselju ona se nalazi svuda gde su Aleksići i njihovanejač sa svim svojim potrebama.

To su u stvari tri kuće, podignute u toku pola veka, povezane i sabijene, kao da su se sudarile u tora tesnacu.Pregrađivane i doziđivane, one su s vremenom premostilei zarobile vodu i jazove pod sobom. A Zuja opslužuje sve

tri kuće, i to tako da svima izgleda da je, kao dobar duh,svakog trena prisutna u svakoj od njih, i svakom na usluzi.To je za nju jedini život i ceo svet. Ona ume da govorisamo o plemenu Aleksića, o njihovo deci i onome što je uvezi sa njima. Zašla je u godine, a nikad je niko nije čuoda je rekla štogod o sebi ili zatražila nešto za sebe. Bila jegluva i nema za prazne razgovore i ženska pričanja, a čimostane sama, nad nekim poslom, ona stane da šapuće,mrmlja i pevuši nešto za sebe što nije ni govor ni pevanje;to njeno krezubo pućkanje još je najviše ličilo na

jednoličnu melodiju koju struže popac u zidu poredognjišta. Decu je i

110 111

plašilo i privlačilo Zujino čudno pevušenje i mi smo se

i ji k lji k ji i k j i bili



plašilo i privlačilo Zujino čudno pevušenje, i mi smo sečesto, savlađujući strah i gušeći smeh, prikradali da

prisluškujemo kako Zuja »peva« ili priča nešto sama sebi. Takvu je znaju i pamte ne samo svi ukućani nego i mi

koji smo, kao đaci,' dolazili iz grada da se igramo sasvojim drugovima, Aleksića unucima, i da bar koji pogled

bacimo na njegove lepe unuke, naše vršnjakinje. Više od pedeset godina provela je Zuja u osoj-nom

tesnacu nad vodom, u ćutij ivoj i predanoj službiAleksićima. Sahranila je svoje prve gospodare, gazda--Manojla i njegovu ženu, i nastavila sa svojom službom. Tu

je, posle mnogo godina, negujući njihove praunuke, i smrtdočekala. Zaspala je jedne noći u svom sobičku, i sutradanse nije pojavila na poslu. Iskrala se iz života i iz

porodičnog kruga, neprimetno i nečujno kao što je i ušla unjega. Aleksići nisu stigli ni da se iznenade i začude,toliko je teško bilo zamisliti dalji život bez Zuje.

U ovako jakim i bogatim porodicama, najbliži inajdraži pokojnici ne pominju se, naročito ne pred ljudimaizvan porodične zajednice. Izgleda kao da ih prežalenaprečac, teškom i skupom žalošću, jednom zauvek. Nezaboravljaju ih — to nikako — nego ih, kao balzamovane,sahrane u dubinama svoga pre-ćutno sporazumnog,nenarušivog ćutanja. Ta ista čast je ukazana i Zuji.

Uostalom, posle Zujine smrti, pa već i za posleđ-njihgodina njenog života, nastupile su promene u sudbini kućeAleksića. Njihov nagli uspon počeo je da slabi i njihovomnoženje da biva sporije. To malo pleme, koje je postaloimućno, pa bogato, počelo je upravo zbog toga da seosipa. Mladići, pa i devojke, odlazili su u svet i malo se kood njih vraćao u ove kuće u Aleksića jazovima, a sve jemanji bivao broj onih koji su ostajali da tu žive, rade ističu kao što su im stari činili. Zatim su došli ratovi, mali iveliki,

i sa njima pokolji, koji su upravo u tim krajevima bilinajžešći i najkrvaviji. I narod se proredio i raselio. Takodanas ima Aleksića po Bosni i Jugoslaviji, pa i po daljimkrajevima sveta, ali u kasabi nema više nikog od njih. Aod poslednjeg rata nema ni onih njihovih kuća nigrađevina nad vodom. Sad je to gomila ogorelih ruševinameđu isprovaljivanim jazovima koji se polako pretvaraju umočvaru. Sve što su nekad bili Aleksići, i što se zvalo

njihovo, traje još samo u nesigurnom sećanju ponekog pre-živelog pojedinca iz kasabe. A sa njima i Zuja, nji-hovo čeljade.

Ona se danas posle podne, neočekivano i bezodređenog povoda, pojavila u mom dvorištu, živa ineizmenjena, onakva kakva je bila u mom detinj-stvu.Kad sam je ugledao na kapiji, sa njenim pove-likimzavežljajem, podsetila me je na nekadašnje starice koje su,kad bi već krenule kome u posetu, dolazile * odmah nadan-dva. I u kuću je ušla tako prirodno i spokojno kao daće svakako ostati i na večeri i na konaku.

Sedeli smo dugo i razgovarali o — Aleksićima. Ona je znala sve njihove sudbine i živote do u pojedinosti. Odstarog Manojla Aleksića, «- babe«, izuzetnog čoveka koji

se izdvojio iz sive gomile kasablija i bio crni, ćutljivikoren iz koga su nikli Aleksići i sve njihovo, pa do praunuka koji su se rasturili po svetu i izgubili bez glasa.U tom razgovoru pokušao sam nekoliko puta da navedemZuju da mi kaže nešto o sebi, o svom ličnom životu i

poreklu, ali bez uspeha. Ona je mogla da govori samo oAleksićima i njihovom krugu u koji je ubrajala sve što je

bilo u nekoj vezi sa njima, njihove rođake i prijatelje,ortake i kmetove, suparnike i dušmane — sav njoj poznatisvet.

Već je počelo da se mrači u sobi, a Zuja nije prestajala da priča. Ja sam bio taj koji se zamorio da postavlja nova pitanja, uvidevši da zaista ne ume


ili neće ništa da kaže o sebi. Tada sam, u sumraku i tišini, najpre



ili neće ništa da kaže o sebi. Tada sam, u sumraku i tišini, najprekao izdaleka i neodređeno, a zatim sve bolje i jasnije počeo daraza birem ono poznato pućkanje i otegnuto mrmljanje komesmo se nekad, u detinjstvu, podsmevali kao baba-Zujinojsmešnoj navici i nedužnoj slabosti. Mrak je padao sve brže a jasam naprezao sluh i hvatao jednoličnu, upornu melodiju koju jeZuja ponavljala kao popac u toplom zidu. Sada mi se činilo dase ono što mi je nekad izgledalo kao mehanička igra staračkih

usana, sve više približava ljudskom govoru, da nije lišenosmisla i da kazuje nešto za mene novo i nepoznato. I slušao samto pritajena daha, zaboravlja jući sebe i vreme i mesto na komesam.

Preda mnom je tekla nejasna, ali živa priča o tome kako jeZuja dospela među Aleksiće, ostala među njima i postala onošto je bila.

To je bilo davno, kad je Srbija zaratila s Turcima i kad seuzbunila granica koja prolazi tu, iznad kasabe. Gotovo na samojgranici bila je kuća Zujinog oca. Majke se ona slabo seća, kao plave, visoke i mršave žene, ali oca pamti dobro. Crn, onizak istamen čovek poskutljiva glasa i vučjih pokreta. Žena mu je

umrla rano, a on je ostao sam, sa dvoje nejake dece. Našla seneka ostarela rođaka, udovica, koja mu je vodila kuću i podizaladecu, a nekako pred sam rat umrla je i ona od neke rednje.Ostao je opet sam, sa sinom od petnaest i ćerkom od četrnaestgodina, koju je od milošte zvao Zuja. Rat i buna privlačili su ga,izgleda, neodoljivo. Tada je resio da sina povede sa sobom, aćerku da smesti u neku dobru i sigurnu kuću.

Manojlo Aleksić, zvani »babo«, bio je tada na početkusvoga uspona, domaćin u najboljim godinama, sa bolešljivomženom i troje još nejake dece. Prva od njihovih kuća nad planinskom rekom bila

ie upravo dovršena. U tu kuću doveo je Zujin otac svojudevojčicu, predao je gazda-Manojlu i zakleo ga Bogom i svetimJovanom da je uzme u službu i da je hrani i brani, jer on nemakome da je ostavi. Zatim se, bez opraštanja, iste noći zaputiostrmim putem od spečene crvene zemlje i izgubio u tamnojšumi koja pokriva vrh planine.

Žuju su Aleksića deca, tepajući, prozvala Zuja. Bila je plava i beloputa, mršava, ali čvrsta. Njena svetla oštra kosa,

dečački kratka, kao da nije poznavala češlja, štrcala je na svestrane. Jedva su je naterali da odbaci dotrajalu seosku suknju i jeleče sa sebe i obuče iznošenu gazdaričinu haljinu gradskogkroja koju nije bilo potrebno prepravljati, toliko je devojče biloizraslo, a gazda-Manojlova žena mršava i omalena. Pomagala jeradeći u kući, ali ćutke i mrgodno, izbegavajući susrete irazgovore, i obarajući pogled pred svakim.

Kad bi za koji trenutak ostala bez posla i nadzora, odlazila je iznad kuće i gubila se iza visokih naslaga jelove građe. Tu seod planinske reke odvaja ozidan rukavac, stvara moćan jaz i,malo dalje, zakreće naniže, ka strugari u dolini. Na tom mestu jevelika vodena brana i nad njom kratak natkriven most kojim se prelazi i na onaj strmi i uvek suvi put što vodi u planinu.Zaklonjena od svačijeg pogleda, previjena preko grede na ogradimosta, volela je da gleda široki i daskama popođeni jaz ispodsebe i u njemu plitku vodu koja se tu, uzapćena, savija i sašumom spušta nizbrdo. Tu je ostajala što je duže mogla. I to je bilo jedino što su joj zamerali Aleksići. Opominjali su je da neizlazi, da se ne udaljuje i ne^ zavlači po budžacima, jer suvremena nemirna i žensku čeljadetu je više nego ikad mesto ukući. Pokoravala se ćutke i prividno, ali bi prvom prilikom opetnestajala i odlazila da, naslonjena na ogradu drvenog mosta, posmatra tamnu vodu velikog jaza, kako se širi, tanji, pa presavija kao zategnuto platno

224 8* 225

na razboju, pre nego što šumno krene naniže. Pratila je nemirne nicom naročitog kroja i neodređene boje. Unapred oseća taj



j , p g jšare i igru svetlosti i senki na tom platnu, i nikad se ne bi zasitilatoga gledanja. Pri tom je, ne otvarajući usta, pevušila nešto š tonije bilo ni pesma ni razumljiv ljudski govor, i što se, uostalom,gubilo u šumu vode koja pada.

Kad se pokazalo da opomene i grdnje ne pomažu, zapretilisu joj da će je išibati ako je uhvate tako daleko od kuće. Pa ipak je odlazila. Jednom se tako desilo da je izmakla pred samsumrak i, presavijena preko ograde, ostala zanesena šumomvode i brzim tokom sve novih slika koje promiču sa njom.Osvajala je vlaga i javljale se prve senke. Sunce je zalazilo istvaralo iskrzan pojas narandžaste svetlosti iza guste mrežecrnih borova na vrhu planine. Zuja je osećala da treba što prenapustiti sve to i vratiti se što brže kući, i govorila je to samasebi i ponavljala poluglasno, ali je teško bilo odvojiti se od teglatke mlake grede koja joj i pritište i miluje grudi, i rastati se satim trenutkom i tim mestom, žrtvovati svoju jedinu i velikuželju: da vidi šta će biti dalje, šta iza ovog dolazi.

A to je došlo. I to onim strmim putem od spe- čene crvenezemlje koji se odozgo od šume spušta pravo ka mostu.

Gledala je niz vodu, pa u nebo i poslednje tragove svetlostina njemu. Sasvim levo, u uglu njenog vidnog polja, odjednom

se pojavila mala senka, kao mušica koja lebdi u letu i koja seviše naslućuje nego što se vidi. Senka se primicala i brzo pretvarala u nejasan lik krupnog čoveka u širokoj kabanici kojise spušta nizbrdicom. Jedno vreme je nestao s vidika, jer je biozašao u prevoj, ali devojka je osećala da se sporim hodom,neviđen, primiče sve bliže, i da će ga taj crvenkasti put, koji biva sve tamniji, sam po sebi dovesti na most. Tada će morati proći iza njenih leđa, a most je tako uzak da će je nepoznati putnik, u prolazu, neizbežno okrznuti svojom kaba-

g j j p jdodir i strepi od njega. Još bi mogla napustiti most i izbeći to, alise ne miče s mesta. Mogla bi se okrenuti da bude bar licem prema onom, kad prođe mimo nje. Pa ipak ostaje nepomična usvom položaju: nagnuta preko ograde i zagledana u već potamnelu vodu koja sa šumom puni jaz, i promiče.

Tako je očekivala ono što je nailazilo odozgo s brda,tamno, teško i neizbežno. Nailazilo je sporo, i neizvesno; kao: i jeste i nije, i hoće i neće.

»Jeste i hoće!« — Dok je to govorila sama sebi, oko nje jeodjednom postalo tamnije i hladnije. Iza leđa joj je već stajao putnik s brda i zaklanjao je svojim telom i svojim velikimogrtačem iz kojeg je izbijala planinska studen. Stajao je bez reci i bez vidljivih pokreta, ali ona je osećala da joj se 1 tako primiče bliže, da je, kao mrak i vlaga, obavija ćelu i da je pritište sve jačeuz ogradu mosta. Savijena i okrenuta ka vodi, nije mogla da muvidi lice, ali ga je osećala već svuda oko sebe i na sebi. Još se javljala pomisao da je valjalo ranije bežati odavde, da bi bar sadatrebalo pružiti otpor, ali sve je bilo dockan. Njegov podbradak joj je već pritiskivao teme, a njegove tvrde i hlade ruke klizile suuz njena stegna. Obnažena koža joj se ježi od studeni koja dolazisa vode, od straha, od stida zbog golotinje. Pokrila bi se, to

svakako želi, ali ne može. Ponestaje joj daha, a pritisak biva sve jači, usredsre-đuje se na jednom mestu, i pretvara u oštar bol.One dve ruke, koje su porasle, savijaju je sve jače u pasu i u istovreme lome duž ćele kičme; krše je kao što se hlebac prelama načetvoro, dužinom i popreko. Sta čini sa njom i šta hoće od nje?Pita se sa nemoćnom mržnjom, i guta suze, obilne i gorke. Nekastrašna sila hoće da je prelomi po sredini, raskine i pocepa ukomade. To će učiniti sigurna ako nastavi da je ovako povija i pritište. Ovako, valjda, ubijaju čoveka. I ko to može izdržati?KakO'

116 UT

i čime bi se mogla braniti? Kad bi mogla bar malo da se

imenima njihovih rođaka i poslovnih prijatelja. Oči su mi



odvoji od ograde, izmakne od nevidljivog čo-veka nadsobom i da ga odbije udarcem ili bar vriskom, ali ne moževiše ništa. Taj bol i taj teret su u njoj i na njoj. Tome se nemožeš ni odupreti ni prilagoditi. Tu je kraj. Oseti kako jojmrkne svest i kako sva tone u toj tami.

Noć je nastupala kad su zabrinuti ukućani pozvalimomke iz strugare i poslali ih da sa zapaljenim lučevimatraže Zuju. Dozivali su je, osvetljavali uglove u kojima sehvatao mrak, dok nije prvi koji je stupio na most naišao naonesvešćenu devojku i muklim glasom dozvao ostale.

Ležala je uz ogradu, savijena, splasla i smanje-, na,kao hrpica pocepane i bačene ženske odeće. Pokupili su jei u hasuri sneli niz brdo, do kuće.

Nekoliko dana nije dolazila k sebi. I samrtnu svecusu joj već palili. Ipak je ostala u životu. Zvali su popa Jocuda joj čita Veliku molitvu. Ali najviše joj je, izgleda,

pomogla jedna starica iz Dobruna svojim travama. Ležala je pet nedelja. A onda se jednog dana digla, obukla, i bez pitanja i objašnjenja počela da posluje po kući, i da radisve ono što će tu do kraja svog života raditi.

j p p j jse same sklapale i napadao me dremež sve jače. Najposlesam popustio i utonuo u mlečni oblak mirnog sna.

Nešto je lupnulo i probudilo me. Trgnuo sam se kaokrivac i digao glavu sa desne ruke koja je bila utrnula.

U sobi je mrak i tišina potpuna. Zbunjen, gotovouplašen, jedva sam napipao prekidač, a kad je svetlost

planula, video sam da u sobi nema nikog osim mene. Ni

Zuje, ni njenog zavežljaja. Navikao sam ja, otkako živim u ovoj kući, na gostekoji se neočekivano pojavljuju, čudno ponašaju, a zatimopet kao aveti nestaju, ali ova žena me i svojim dolaskomi, još više, svojim nestankom tako smela, da sam još dugoostao nepomičan nasred sobe, trepćući od jake svetlosti. Itrebalo mi je dosta vremena da se priberem i da nađem put

povratka u svoje stvarno veče i večernje navike i poslove.

Još dugo sam slušao Zujin nemušti govor. Pričala je ogodinama toga svog služenja, a to znači opet samo oAleksićima i njihovom porodičnom životu, o tom kako sudolazili na svet, rasli, ženili se, i sami rađali decu, bolovalii umirali. Sećala se svega do u sitnice i sve je za nju bilo

jednako veliko i važno, a htela je da i ja saznam sve osvakom od njih.

Jednolično pričanje počelo je da me zamara, pauspavljuje, ali nisam nalazio hrabrosti ni snage da ga

prekinem. Na mahove sam gubio nit te duge priče oAleksićima; mešala su mi se njihova imena sa

118 119

DRUGE PRIPOVETKE



POPODNE



Neće biti manje dosadno ako napišem da je dosadno ivelika smisla ne vidim u ovom, ali oko mene je tako pustoi prazno da je nužno da načinim bezutješnu konstataciju,samo konstataciju: da sam bio i živio i da mi je biloneizmjerno dosadno.

Otkako znam za se meni je bilo dosadno. Po danu mi je bilo dosadno, jer mi nisu dali u postelju, a po noći, jernisam mogao spavati. Kad me nije bolila glava, bolio me

je zub, a kad me nije ni jedno ni drugo bolilo, bio sam pitan iz matematike.

Grad u kome sam se rodio i u kome i danas živim

prijestolnica je dosade. Tu se poznaju svi ljudi u glavu;zna se koliko ko ima plombiranih zuba i čija žena bojikosu, zna se koliko je kome godina i kako kome ide posaoi ko je dus-taban. — Još od dadiljinih priča, iz djetinjstvanisam čuo ništa što bi mi bilo posve novo.

Hladno mi je od samoće. Izgleda da se je i mojoj dosadi dosadilo u mom društvu i da me napustilai ona, pa sam sam — da mi se nebo smiluje. Težaksam od svoje dvadeset i četiri puste godine, siv sam, prašan, kao u ljetno popodne, kad pada umor i

prašina na obuću i ići se ne mili, da bi se najrađe izulo i leglo odmah kraj druma i prekrstilo rukeu očekivanju — ničega i gledalo u nebo. Veliko.

Prazno, Stakleno. Beznadno. ' ' • .

123

Gospođe Bože, iznad svih oblaka, pošalji mi oštar mirisotrovnih bilina i sumpora i vulkana rezak glas noćnih zvijeri i

Nevjerovatno je koliko se prepati svako popodne kad se ništa



otrovnih bilina i sumpora i vulkana, rezak glas noćnih zvijeri i potresa i grmljavina, nepodnosiv sjaj munja i sunčeva koluta imorske ploče, ocat i žuč i ma koju medicinu, ali me ne zasi paj pepelom mojih popodneva, nego daj smisao i ljepotu danimamojim, jer ginem pod tvojim ravnodušnim nebom i iskočih izsvoje izveštale kože od neuništive i posvećene gluposti svojihsugrađana.

Koturoviću, miropomazaniče dosade, najpametniji čovječeu našem gradu. Vi lažete kao poluslužbene novine i dosadan stekao antialkoholistička brošura. Govorite mnogo i pametno.Teglite mog kera za uši i mašete mi prstima knjige. Govoritesuperiorno. Zašto ste tako siv? I zašto Vam je glas pun bora?

Ah, Koturoviću, dosadan ste: kao popodne, kao mensa, kaočajanka, kao gramofon, kao profesor ste! — Pa to što Vi sadagovorite dolazi mi kao nekud poznato, fonografe, moj; ah da, tosam ja Vama pričao neki dan! Koliko sam Vas puta samo izjurioi vi se uvijek brzo povratite! Vaša blizina izaziva u meni zleinstinkte: uvrede časti, tjelesne ozlede, zlobne oštete tuđegvlasništva, nasilja, drugog, trećeg i posljednjeg slučaja. Kidajte!gledajte kako se igraju komšinska djeca, mazite se sapunicom pase brijte ili igrajte sa svojim savremenicima nogometa, ali —

kidajte!Zijeva mi svaka pora od dosade.Moji dani su kao karikature kod kojih je veliki trup na

kratkim nogama. Moje popodne je dugo, bez kraja. Ujedinjeno svečerom ono čini komični trup moga dana. Ono se ledi ismrkava i izgleda kao da nikad neće proći.

Zaludu je pogledati na časovnik, zaludu je šetati sobom iličitati; dan leži! — zove se utorak ili srijeda i zadaje bol ulubanji i ostavlja umor na licu.

ne dogodi.Jedan sat. U kavani. Umor od mnogog žvakanja daje

licima tužan izgled. Atmosfera je zagušljiva i nezdrava. Počinjevarenje, ubrzano kavom i cigarama. Usta koja drže cigaruizgledaju ružno i odvratno; ljudi bi trebali da se sakriju kad puše. Iza ručka se'o životu ne misli ni dobro ni zlo i najradije sesjedi na somotu. Sokovi i vrijenje. Građani dahću i štuca im se.

Dva. Popodne slazi nad grad. Kuće dobivaju pospana lica.Zastori se spuštaju. Nezadovoljnici se klate po trotoaru.Očajnici sjede, s rukama u džepovima, na bulevarskimklupama.

Neumoljivo, sijedo popodne se dotiče svačijeg tjemena.Tri sata. Kod kuće. Neko udara u klavir i čini pakost

cijelom susjedstvu. Kao zubobolja, kao mrski poznanici stojidan i u mozgu je popodne kao proči tana knjiga. Sažalno megledaju prozori moga susjeda s protivne strane, prazni prozori s bijelim zavjesama i melankoličnim maminim fuksijama. Znamsvoj život kao ružnu priču.

Četiri. Kuće su se snuždile nad svojim sjenama, vjetranema i kiša neće da ih umije. Izludelim staklima sijevaju prozori. Idem niz ulicu i stradam od banalnosti natpisa. Jauče

tramvaj. Za staklom kavanskih prozora čile neurastenici, glavanaslonjena na nemoćnoj ruci, željne oči piju široku ulicu, gle-dajući s mlakom strašću djevojčice ispod četrnaest godina injine fino modelovane noge koje štiti zakon. Djeca idu iz škole.Djevojčice se drže za ruke; dječaci se smiju. Dječiji glasovidolaze kao sočno voće.

Pet. Doba kad je bolesnicima gore. Sat je stao. Umorilo ga popodne, siva prašina je zasula njegove marljive kotače. Sve sustvari umorne. Sto izgleda kao da će sad pokleknuti na sve četirinoge pod nevidljivim teretom. Tintarnica sahne. Artije žute.

124 125

Knjige, čvrsto sklopljene, smješkaju se umorno zlatnim

naslovima

KNEZ SA TUŽNIM OCiMA



naslovima. Ne zna se koja su doba. Smrklo se je. Boli m^ čudni

čas između dana i noći. Misao o duši danima življenja:neizbježiva predstava pognute, uboge žene koja sjedi krajmale lampe i šije kroz suze. Ja sam pustinja u pustinji.Vrijeme je zagonetka. Dan je vječnost.

Sve je mračnije. Stvari mijenjaju lica. Mučenjeuzima novu formu; dosada se oblači u crno. Nema mispasa.

Tamu pocijepa zvono, kao da zapjevaše anđeli. Ah,zvono, kao smijeh i dobra vijest, uskrsno zvono nade u

blizinu bića i toplinu žive riječi, svjedodžba o egzistenciji. Ko si, dobri? Listonoša? Tetka iz provincije?

Činovnik vodovoda? Ne. — Oh, Vi ste to Koturoviću,moj dragi, jedini prijatelju! Odmah, odmah ću upalitisvjetlo!

Bio je jedan knez (ali uistinu bio, ne da ja to tek tako pričam) koji je imao tužne oči i malu kneževinu. Njegovazemlja bila je zaista malena, tako malena da bi on, kad bise zamislio na popodnevnoj šetnji, uvijek prešao granicesvoje zemlje i ušao u susjedsku. Tolika je eto bila njegovakneževina, manja nego jedna dobra šetnja. A oči je imaozaista tužne. Lepe, tamne, osenčane dugim trepavkama, a

beloočnica s lakim modrim tonom kao u mlade teladi ili jektičavih devojaka iz provincije. Žene su govorile da teoči »govore«, a muškarci su ćutali. (»Tebi sve govori!«rekao je rastreseno i mrzovoljasto jedan novčar svojoj

ženi.) Ali knez nije mnogo mario za žene ni za drugerazonode. On je brinuo brigu o svojoj zemlji i danju i noćumislio kako da je usreći. Kako je kneževina bila odvećmalena za kakva veća preduzeća i planove, on je gradiomostiće od trske i male mlinove, koji ne mogu mljeti, ali

je bilo milina pogledati kako se na potocima okreću bezbrojni vitlovi razbijajući vodu s lopatice na lopaticu.On je podrezivao svaki grm da ne raste preko mere i da bizadržao neobičnu formu čuna ili mnogokutnika, koju mu

je on odredio. Nasred kneževine bilo je jedno stablo, inače kruška

divljaka, to je bilo najveće stablo u zemlji i s njega je knezzabranio da se jede. Podanici su strogo obdržavali tu

zabranu i to stablo je bilo 126 127

poznato u cijeloj kneževini pod imenom »Najslađe

Voće«.

promijeni. Zaigraše joj mišići, raširiše se oči i nabre-košeusne Ona pritište rukom ljubičast atlas na grudima A



Voće«. Cesto su čak iz najdaljih zemalja dolazili putnici da

se poklone knezu tužnih očiju; on bi ih primao, trepćući iu zabuni šta da im reče, a oni su odlazili očarani dubinomnjegova pogleda i dubokim značenjem njegove šutnje.

I dogodi se jednom da je knežev pogled pao na jednuženu kao sjena u kojoj se ona razbolje.

To je bila plava i mlada žena jednog slikara, koji ježivio od svojih slavnih slika i lepih verskih napisa, koji suvisili po hramovima. Slikar je bio čovjek onizak i snažan,a veseo i pun neke nutarnje vatre u životu i radu.

Nenavikla na laž i pretvaranje, ona pođe sva blijeda doslikara i reče mu s onim bolnim mirom koji razoružava ikojim govore žene kad istinski ljube:

— Vidila sam kneza. Ne mogu ti dulje biti žena. Jamoram da idem njemu, da mu služim svojim tijelom, isvojom dušom, koliko to jedna žena može. Došla sam da tito kažem. Čini s mene što hoćeš.

Stajala je pred njim opuštenih ruku, sva obasjananesrećom, kojoj se ne može umaći. A niski slikar, čovjekvelike duše, okrenu lice od nje i čekaše tako sve dok nijeotišla.

Od kad su zapisane prve priče ne pamti se da je bilodvoje dostojnijih ljubavnika koji su se ljepše rastali predzlom, koje može svakog da zadesi.

Ona pođe knezu. Kad je stala pred njega, premi-rućiod njegova pogleda, nije vidjela ništa do njegovih očiju.Ponudi mu se s izrazom krivca, i ostade da mu služi. Prođedosta vremena.

Ali ima dana u godini kad se žena ne možezadovoljiti pogledom. U našim knjigama nije zapisan brojtih dana, jer on nije kod svih žena jednak. Ali svaka ihima.

Takvi dani dođoše, nakon mnogo čekanja, slika-revojženi i kneževoj Ijubovci. Najednom se sva žena

usne. Ona pritište rukom ljubičast atlas na grudima. A pogled joj strašan, strašan za čitav pedalj iznad kneževeglave. Govorila je knezu više vrelim dahom negonejasnim riječima. On je gledao u nju svojim pogledomod rođenja, a ona zastade pred dubokom šutnjom toga

pogleda kao pred vodom preko koje se ne može, i tada po prvi put vidje njegovu malu lubanju, uska pleća i nikakvenoge. Žena pade pred saznanjem nove i poslednje nesreće,lijevi joj obraz zadrhta i sve joj se tijelo savi u plač. Knezode, šutljiv i vas u pogledu.

Dani idu, a bol neće da prođe. To je strasnije od prebijene životinje i posječena stabla. Snovi i pomamasvih mišića, a krv staje čas u glavi, čas u srcu. Jedna ruka

je kod slikara, a druga kod kneza, pa je razapinju da urlaod bola i umire od sramote.

A jedno jutro se diže sa svog loga žena, prevarena iočajna, pomisli još jednom na slikara, koji radi kraj

prozora u oštrom i finom mirisu boja i na njegove ruke jake i svježe oprane poslije rada, pomisli na svoju srećuod nekad i na nesreću od sada pa do vijeka — i iziđe natrg, gdje je u sjeni »Najslađe Voćke« sjedio knez, okružen

svojim podanicima i udivljenim posjetnicima iz daleka.Oni su, uvijek u sjeni njegova pogleda, slavili kneza,uređenje njegove države i sve darove koje mu je Bog dao.

Svi se začudiše da u to doba i na nepriličnu mjestu pristupa žena knezu. Bila je blijeda iako je sva gorila.Knez je gledao u nju očima koje očaravaju i zaustavljaju,ali ona, žena nesrećna i mučena najvećim bolovima koje

priroda poznaje, ne poniknu pred njim, nego raskinuželjnom rukom čar njegova pogleda kao paučinu, i prijenego je tko mogao spriječiti — strašno je reći! — pijunumu glasno i žestoko u oči.

— Pfu!


Zatim se kao olakšana okrenu. Jedan čas zapre paštenešutnje, a onda je raznesoše na mačeve.

ISKUŠENJE U ĆELIJI BROJ 38



j , jAli knez je oslijepio.Poslednje što je vidio bile su njene usne vlažne i crvene.Bez očiju on je bio ubrzo svrgnut. I nevjerojatno je kolika

je bila mržnja i odvratnost, što je širio oko sebe. Ona je bila jednaka njegovoj nekadanjoj moći. U cijeloj zemlji nije semoglo naći ni jedno pseto koje bi ga vodilo, nego je kuckao

štapom po svijetu, gladan i bos.I začudo: ni knjige, u kojima je najpre zanisan ovaj

događaj, ne nalaze samilosne riječi za bijednog kneza; poslije jedne pouke mladićima, završuju riječima:

»-... jer je pljuvačka ovake žene dovoljna đa se otrujecijelu vojsku najvećeg cara, a kamoli ne jednog čovjeka-«.

Neočekivano i šumno otvoriše se vrata na ćeliji broj 38, unjih stade čuvar Jakov i pozva ga da ide.

Krenuše hodnikom u kom su već gorela svetla. Uspeše seuz dvoje stepenice. Četiri puta je stražar otvorio i zatvorio raznavrata od železnih rešetaka. Onda još tri stepenice i peta železnavrata, pa se nađe u hodniku sudnice. Oseti miris duvana.Zastade i udahnu duboko.

Najpre jedna drvena vrata pa onda druga, po-kovanazelenim suknom, i oni uđoše u kancelariju.

Ovde je još bio dan. Učini mu se da je soba nepodnošljivozagrejana. Niska drvena ograda, koja mu je sezala tek dokolena, delila ga je od sudijina stola. Sudac ga ponudi da sedne

ali on, pokoravajući se nekoj davnoj misli, ostade stojeći. Za jednim manjim stolom, po strani, seđeo je praktikant i

čekao da počne zapisnik. Bio je mlad čovek, ali sa bujnom bradom i naočarima.

Započe ispitivanje. Kroz svih ovih šest meseci, on je svaki dan i svaku noć po

nekoliko puta ponovio u sebi sve ono što će kazati kad ga prvi put izvedu pred suđiju. Istina, taj govor se tokom mesecimenjao i po obliku i po sadržaju. Najpre je to bio dug i oštar protest protiv nezakonitosti, nasilja i svireposti.

Gospodine sudijo, protivno svakom pravu i zakonu, ja samtoliko i toliko meseci držan u prizem-

130 232

noj samotnoj ćeliji, bez ikakve istrage i ispita. Na putu u ovajzatvor ja sam bijen od neodgovornih prolaznika, pa i od samih

Zatim mu se pogled ote na prozore, koji su mu se činilinekako razvaljeni i smešni, jer su bez rešetaka. Preko uske ulice



zatvor ja sam bijen od neodgovornih prolaznika, pa i od samihvojnika koji su me vodili, a da za to nisam dao ni najmanjeg povoda sa svoje strane. U zatvoru sam u svemu gore tretirannegoli najobičniji kažnjenici čija je krivica utvrđena i osudazakonski osnažena. U jednoj vlažnoj prizemnoj ćeliji ja sam proveo ćelu zimu bez peći, bez topla odela. ■ Olovku i hartijunisu hteli da mi daju. Iako nisam ni saslušan ni osuđen, moraosam obući ro-bijaško odelo. Lekar nije heo da me pregleda, nida mi veruje. Uzalud sam tražio da me predvedu mom istražnomsudiji.

Ja neću, gospodine sudijo, da vam dulje objašnjavam svunezakonitost ovakvog postupka, nego se koristim ovom prilikom, kao prvom, da najodlučnije protestujem . .. itd. ,

Toliko puta je, odrešito mašući rukom i preme-rajućićeliju, izgovorio poluglasno taj govor, toliko je puta noćuodlučio da promeni ovu ili onu reč. Ali poslednjih meseci on jesve više skraćivao svoj govor, dok ga nije konačno — jednenoći kad nije mogao da spava od studeni i bola u nateklim zglo- bovima — sveo na svega deset ogorčenih reci.

Sad, kad je najposle stajao pred sudijom i kad je trebalo dagovori, misli mu se razbiše, rasejaše nekud po sitnicama.Gledajući u sudiju i pisara, prvi put se seti da nema okovratnikani kravate. Svaki čas je sezao rukom za go vrat. Osećao se kaočovek koji sanja da je nag među svetom.

Na sudijina opšta pitanja davao je podatke o sebi kao onekom trećem licu. Posmatrao je ruke, lice, kosu u sudije, pera ilepo zašiljene pisaljke pred njim, nož za sečenje hartije. Sve to počiva kao nešto smisleno i lepo u ovom toplom kancelarijskomvaz-duhu, u kome je miris toliko željenog duvana.

Nikad ne bi poverovao da će te sitnice moći toliko da gazbune i zanesu. „;

j jvidela se siva fasada velike kuće s mnogo prozora. Na jednom je visila krletka s kanarincem. Odjednom, isto kao u snovima,izdvo ji se iz tame jedna žena, priđe krletci, baci jedanravnodušan pogled na ulicu i prozore sudnice, zatim nešto rečekanarincu, uze krletku i, držeći je u visini lica i jednako tepajući ptici, izgubi se opet u sobi.

Bila je mršava, u tamnocrvenoj kućnoj haljini.Prenu ga povišen glas sudijin.

— Vi treba da se saberete, a ne tako... želite li daodgovarate na pitanje ili ne?

— Želim.■ — Onda, molim .,:Tu se negde u njemu javi sećanje, i misao da bi trebalo da

se on srdi i protestuje. Ali nikako nije mogao da se smiri. Oči sumu se otimale s predmeta na predmet, a u nogama je počeo daoseća nemir. Čini mu se da drvena ograda, o koju se oslanja ko-lenima, lagano ali stalno nekud puzi, i on sam da dolazi sve višeu neki smešan, napregnut stav koji ga zamara.

Kroz prozore bez mreže i rešetaka ulazilo je mnogosvetlosti, od koje su mu ne samo oči treptale nego se i mišići nalicu stezali i poigravali. Kroz to treptanje, kao kroz neku tanku inemirnu zavesu, videli su se sudija i pisar, mirni, jasno ocrtanina zagasitom zidu, okruženi kancelarijskim predmetimanepomičnih i oštrih kontura.

_ To samo on trepti. Njegove oči kao da se sastaju sasvetloš^ću negde u jednoj liniji koja sve dalje odlazi. On steželice i upire noge, ali se mišići samo dehmič no pokoravaju. Nesamo oči, on se ceo izdvaja, gubi granice, rastače u prostoru. Smukom nasto ji da sabere i upotrebi čula.

132 233



^



besmislenih pojedinosti. A u isto vreme mora da odgovaranekom na neka sve zamršenija pitanja.

Skoči i ispe se na stolić ispod prozora, prisloni ustauz rešetku i poče da udiše vazduh, odmereno i brzo. Za

prvih dana, lane u avgustu, kad bi ga napala nesanica ičinilo mu se da se guši, on se često noću ovako dizao iišao da udiše vazduh, pa bi se posle mirniji vraćao u

postelju. Bi mu i ovaj put lakše ali čim leže opet otpočeigra lica i stvari, besmislenih pokreta i mučnih pitanja.

U izbezumljenom drhtanju okretao se s tim vrtlogom,dok se sam od sebe negde ne zaustavi: on izgubi svest izaspa.

Prenu ga nešto. Probudi se, ali bez one ©maglice i postepenog dolaženja sebi, nego naglo, odjednom: iz sna u javi, iz nesvesti u nesreću.

S dvorišta se bese javilo malo neke neverovatnesvetlosti, koja kao da iz dna ćelije sviće. On se zagleda utu svetlost, i tada u budnoj svesti pročita gotovu inepromenljivu misao:

— Svaki živ čovek igra sa sudbinom kocku. Jedni izgube, drugi dobiju. Ti si izgubio.

Da li ga je ta misao probudila, ili mu tek sad na um pade kad ugleda ono malo svetlosti? Nije se rađala nirazvijala, nego odjednom, svršena i ćela, pade i pritisnu iispuni svest i zaigra neizdržljivo, kao žeravka u nedrima.

Đipi s postelje. Poče da premera ćeliju, da skače na prozor. Prostora je hteo, a samo je udarao od prozora dovrata, od zida do zida. Pokuša da opet udiše vazduh, alinije mogao da diše pravilno. Gde da beži, okovan zidomod šest koraka dužine i dva širine, zatvoren sa ovomnovom mišlju, kao sa zmi jom u sanduku? Grčio se,

pripijao uza zid, ali je jasno čuo kako mu neko, ko mu setako blizu uneo da mu ne vidi ništa drugo do boju očiju,govori;

— Milioni su dobili tu igru. Dobio je sudija, i pisar, i ona sirota žena s kanarincem, i onaj stražar

tankih brkova, u čizmama, što je i podal i svirep, štouzima i zakida hapšenicima sve što može, i on je dobio,samo si ti izgubio. Izgubio jednom zauvek, sve i da imanegde neki drugi život, na nekoj drugoj ravni, sa nekimdrugim, boljim merama, pa i da dos-peš tamo, to ne može

da promeni nepromenljivu činjenicu: da si ti jednom, naovoj ravni, izgubio. I taj kao da je poznavao svaku njegovu misao u ovih

šest meseci, ubijao ih je sve redom. — Četrnaest stepenica više, i petora vrata da

lje, tamo gde počinje sloboda, ulica i grad, tamo ovo sve može i da ima neko drugo ime: žrtva, ideja, mu-čeništvo, borba, ali ovde, prijatelju, ovde nema drugo do te proste činjenice, bez ukrasa i bez opoziva: ti si izgubio. Sta je ko dobio i šta će još biti to je svejedno, ali ti, ti si prokockao i sad imaš još samonekoliko puta da premeriš ovu ćeliju, kao majmunkoji u kavezu menažerije grize svoj rep i glođe rešetke.

Savijao se na postelji, pritiskivao lice uz slam-njaču izatiskivao dlanovima uši, ali je ipak jasno čuo kako mugovori.

— Ma šta se na širokom svetu dogodilo, ti višeuđela nemaš, nit išta više pod nebom može iz tvojihzglobova isterati taj hladan vetar.

I to mu je sve govorio ne više spol ja, nego unutra, usamom mozgu, a njemu je dolazila želja da se bije poglavi, da ućutka taj glas. On zari nokte u meso oko uha i

pritisnu svom snagom teme o zid. Oseti bol u lobanji, aonaj glas kao da se, potisnut, pomače niže, do u sam vrat, islužeći se njegovim rođenim grlom, reče mirno:

— Praćakaš se, nadigrani! Skoći opet kao pod udarcem, priđe vratima, s

namerom da zazvoni, ali kraj samog zvonca zastade jos jedan tren. Još jednom zažele svom snagom da se probudi,da ništa ne bude istina, ali onda sam sebe uveri da je ovoveć posle buđenja, i pritisnu dugme.

136 137

Najpre ču kako pade tablica i onda otpoče prodiran, poznat glas zvona. Zadrhta kao pred nečim što se više ned i i i i

PRVI DAN U RADOSNOM GRADU(Pismo našeg prijatelja iz Italije)



da opozvati ni popraviti. (Svaka ćelija ima takvo električno zvonce. A da bi

čuvar znao iz koje ćelije zvoni, ima na svakim vratimaokrugla crvena tablica od lima. Ona je prislonjena uzdovratnik, a čim ko zazvoni, ona padne, strši u hodnik itako već izdaleka pokazuje iz koje ćelije zvoni. Zvono ne

prestaje da zvoni dok čuvar ne dođe i ne podigne opettablicu.) •— Rrrrr. Tuklo je zvono u potpunoj tišini. Zažele da ga

zaustavi. Da nikako nije zvonilo! Ali je zvono treštalokroz tamu, budilo sve i pokazivalo na njegovu ćeliju.

Da li to pod raste, ili se on primiče podu? Sve sezanjiha i pomeri. I onaj isti glas istim tonom reče:

— Pa, može i da se zvoni, ali kad neko u ovo dobanoći zvoni za pomoć, znači da je s njim kraj.

Kad je stražar u nečujnoj obući došao, nađe gaonesvešćena ispod samog zvona.

(Pismo našeg prijatelja iz Italije)

>>Bio sam u pustinji, sam sam-cit, medu divljim zverima i ak-repima, napola mrtav od posta

i 1, i pokore — pa ipak mi se činilo pokatkad kao da čujem huk pesama iigara veselih rimskih devo jaka.«

Sv. Jeronim

»Prijatelji moji, vi se sećate! I onaj grad, i naš život unjemu, vi jedini dobro znate; ne bi imalo nikakva smislada ma kome drugom o tome govorim.

Nikad nisam voleo Jug; sad ga mrzim. Sama priroda je kaznila južne zemlje i njene stanovnike, osudivši ih na

večiti post, da celog veka jedu samo salatu i ribu, i to svena zejtinu, i davši im sivkaste pejzaže od žalosnih cipresakoje nose gorak i sitan plod, ili pretencioznih pomorandžii južnjačkog cveća, koje ne miriše i ne veseli. Naravno dasvet koji živi na tom tankom režimu mora da je pun

predrasuda, i da lako dođe do pogrešnog shva-tanja: daživotu, kakav jest, ima šta da se doda ili oduzme. I zatomnogi od njih provode vek svoj u jalovim poslovima igorkim borbama, a sve sa ne-mogućnim perspektivama uneku večnost i nepror laznost.

A šta ostaje meni koji, vrativši se sa Severa, postadohstranac i u rođenoj zemlji? Da se sećam.

138 239

i da vam pišem ovo dugo pismo. (Srećni i zadovoljni ljudi ne pišu nikako, ili veoma kratko.)

Sklapam oči i gledam radosni grad Prosut u ravnici

teše: projure banane, sirevi u staniolu, sušena riba biblijskeveličine, i tanke flaše; pa sve prelazi u prozor s tkaninama jarkihb j j i bl št i it i k j d bi j i b j



Sklapam oči i gledam radosni grad. Prosut u ravnici,izgleda beskrajan, zapljuskuje brežuljke i nadaleko rasteruješume. Tako, s visoka, i ne liči na varoš, nego na neki čarobanusev, veselu njivu. To je radosni grad. Posut snagom, sav ulinijama koje se lome, povijaju, lete. Vesela, topla arhitektura, bez smešnih pretenzija na neprolaznost, s neočekivanimzavršecima, puna dosetaka i naglih prelaza koji izgledaju kao

lavine gromkog smeha, koje nikad ne prestaju da se ore. Sve unjemu govori, peva, smeje se, ili nasmejano ćuti. Niti znamtačno kad je i mene obuzelo to pijanstvo, nit verujem da će meikad potpuno ostaviti. Sve je to još od onog prvog Zimskog danakada sam stigao.

Šezdeset kilometara pre samog građa, na nekoj stanici,dečaci odeveni u belo prodaju vruće i masne kolačiće, samo štoih ne poklanjaju. A takav je topal i mirisan dah što ga ti kolačišire kroz jutro, da se već iz njega predoseća obilje i mirna radostgrada. Pa onda ulazak. Ulice i dućani puni svetiljki, ali nijednane miruje. Vid se čoveku uzima od bleska. Jednooki automobilistrižu i ropću. Na fijakerima visoki nasmejani kočijaši, ušiveni,kao lutke, u so-mot i krzno. Sitan led, kao iskre, vrca ispodkopita i sipa, šaleći se, u lice.

— 0-0-0-0-0-! — Kud si zino? — Drž' levo. — Levo, levo, ljubi te brat! — Nalevo-o-o-o ...I ovde se kočijaši prepiru, kao svuda na svetu, ali u smehu. Sleva i zdesna, kao na američkoj izložbi, teku strelovito

dućani i veliki jarki prozori. Blesne dra-guljarski, pa se zanjiha isuzi, smešaju se brilijanti, časovnici, zlato i kristali, pa se pretvaraju u delika-

149 '

boja, s perjem i bleštavim sitnicama, koje dobivaju i gube svojsmisao na ženskom telu, pa u drugi sa knjigama i mapama celogsveta. I sve to u sekundima.

Iskrsava hotel.Osvetljeno, zastrto, toplo stepenište. Istrčava posluga

iskreno učtiva, malko, prijatno, gotovo famili jarno nasmejana.Sam prtljag ulazi. Prostran crveni lift, kao nagoveštaj prijatnesobe, hoće već da krene, kad ga dečak naglo zaustavlja. Upada jedna mlada žena, grleći svoje krzno na grudima, kao da nosimezimče.

Lift mili bez šuma. Promiču spratovi kao površinemlečnog svetla. Mladost i njena neodoljiva želja ne traženaročitog povoda da otpočnu razgovor. Povod je dao dečak salifta, punačkih obraza i prćastog nosa. (Da nije to, pomišljaosam posle, onaj bog ljubavi koga su stari toliko slikali kaodečaka.) Naše sobe su bile na istom spratu. Rastajući se nahodniku, ja joj rekoh da me je toliko zbunila svojom pojavom,da mi se, kako sam stranac, može desiti da pogrešim broj sobe.

— Ne bih rekla. Gledajući vas, izgleda mi da ne možete niu kom slučaju pogrešiti.

Uzajamni nepreterani komplimenti krila su svake ljubavneakcije; oni imaju uvek svoj smisao, njima je sadržinanepotrebna.

Ona iščeznu u vratima svoje sobe, stiskajući oko licakrzno puno smeha.

Jedan sat docnije, sedeo sam u toj istoj sobi.Sedela je na tamnom divanu, u haljini golubi je boje i,

grickajući čokoladu, govorila. Cerka je poštanskog činovnika iz provincije; četiri sata br zim vozom. Dolazi tako pokatkad u prestonicu rođacima. Ovaj put je odlučila da odsedne unajvećem hotelu, da vidi kako je to, i hoće li joj se štogod

141

desiti. Sta da radi? Eto, ne govori bogzna kako francuski, ali imatalenta za strane jezike. Gine za putovanjem. Naročito bi volelada može videti južnu Italiju i severnu Afriku. Njen stric, koji u

— Sta ima da se bore? I u nas u varošici imatako jedan klub. Moj otac ide tamo sa ostalim činov nicima i trgovcima; kaže da izmenjuju misli Jadni



da može videti južnu Italiju i severnu Afriku. Njen stric, koji unjihovoj varošici ima manju banku, strašno je voli; pa ako nekeakcije, brodarske ili tako nešto, skoče, obećao joj je da će je povesti u Pariz. Dragi bože, daj samo da te akcije, kojima ona nezna imena, što pre i što više skoče. Jer, njoj je strašno živetiovako, ne poznavajući stranog sveta. —

To je bilo jedno od onih skrovitih blaga na koja, po svoj

prilici, misle sociolozi kad pišu o skrivenim mogućnostima,dobrima, snagama i lepotama, koje ima provincija da dadevelikim gradovima. To je bila ona retka, malko opora, palanačkalepota, koju nam samo redak slučaj donosi, i koju posle dugo pamtimo. To je bila žena koja upravo dolazi iz male varoši ikoja je već prekoračila svoju palanačku konvenciju a još nijenaučila novu, velikogradsku, pa stoga se daje lakše i brže nego palančanka, a više i bolje nego žena iz velikog sveta.

To je bio čas koji je u životu žena redak, i koji traje veomakratko. Taj čas je proticao preda mnom. Ja sam sedeo na nekojmaloj nezgodnoj stolici od modra somota, a ona na divanu.Ispitivala me sa onim naročitim mirom koji ima svaka savršenaženka, pa ma bila zver u šumi.

Kako je u velikim gradovima? Igram li? Sviram li? Pevam

li? Svi ljudi s Juga peva ju. Jesam li video vladaoce i prinčeve?Glumice i operske pe-vače? Jesam li gledao kako se filmoviizrađuju? Kakva je razlika između Rima i Pariza? A London? Noge je bila privukla na divan, i sedela je tako sa rukamasklooljenim u krilu, i gledala me kao zaneseno dete. Htela je da joj pričam samo o svečanim događajima, velikim ličnostima.Cim bih se u govoru dotakao rada, borbe, oskudice, ili makakvog nesklada, ona me je prekidala.

nicima i trgovcima; kaže da izmenjuju misli. Jadniljudi! A kad je, jednom-dvaput u godini, bal u klu bu, ni parket ne mogu da uglačaju kako treba...

I odjednom bi gubila stav deteta koje zaneseno sluša, injeno lice bi dobivalo neki neočekivan izraz. Kosa joj se razigrau nemirne bičeve, oči malo stisnu i dobiju odlučan sjaj, rukerašire, profil istakne jače.

— Sve bih ja to drukčije uredila..: I gledajući je tako izmenjenu, bio sam zaista sklon da

poverujem da bi, bar za jedan čas, bila u stanju da zaustavi ismiri sve svetske brige i sporove i uvede neki svoj red.

I, za vreme koje sam proveo u njenoj sobi — nemogućno je kazati koliko je trajalo, jer se to vreme časovnikom ne možeodrediti — ona je tako, na čudesan način, po nekoliko putamenjala stav i izgled i pokazivala mi se u neočekivanimizrazima i oblicima. Je li to bila mudra žena iz priča sa Istoka, ilisiroto devojče koje vas sretne u sumrak i drhtavim glasom pitagde je ta i ta ulica?

Nisam mogao da razaberem. To je bila prva lekcija kojumi je davala radosna prestonica radosne zemlie. Znam samo dase u neko doba digla, kao kraljica koja daje znak da je

audijencija završena.Kad sam je sutradan potražio u njenoj sobi, bila je već

otputovala. —Ali evo gde isoisah, do kraja i sitno pisano, ćelo ovo

ogromno pismo, a ne mogoh da opišem do samo Drvi dan, i tošturo i bledo. A g-le je ćela godina koju sam proveo s vama, priiatelji moii, u radosnom gradu? Ona je u meni. I dok prolazim ovim ulicama, uskim, uvek pomalo vlažnim imračnim, koie su prađene ne za život, neffo za to da niz njihoteče neko mutno vreme, ja se prisećam svakog

142 143

dana i svake noći provedene u radosnom gradu, jer od svega nasvetu radost nas najduže podržava i najbolje krepi.«

T k j d h dl k i š ij t lj

STVORENJE



Tako nam je, odmah po svom odlasku, pisao naš prijateljiz Italije, a pismo je kružUo među nama, od ruke do ruke.

ni lični udes ili ona neka naročita napast koja ljudima saBalkana ne da nikad da miruju, ili oboje zajedno, naterali suĐakovića da se okrene oko žene engleskog kapetana.

Tolike žene u pansionu i na plaži: gojne Holan-đeskinje, podšišane i govorljive Francuskinje, Ruskinje sa štapićem uruci, sa udovičkim velom i sa prošlošću, pa malko zategnute aliipak pristupačne Austrijanke. Ali ne! On lomi noge oko terumen-kaste, poširoke tuđe žene koja miriše na čisto rublje idetinji sapun i sva svoja osećanja izražava u vokalima, i to ih netreba svih pet. Dosta su joj o i a. Naglašavajući razno ivarirajući ta dva vokala, ona izražava sve što može da oseti:oduševljenje, negodovanje, radost, čuđenje. Ona ima bale zube i

širok hod Engleskinja, lice bez pudera i oč i s mirnim sjajem plitke vode pod bledim nebom.

Još prvog dana, kad je stigao i upoznao se s gospođomTaundlej i njenim mužem, kapetanom, Đaković se nenadanosetio svog oca, pokojnog gazda Manojla i onog što je kao deteslušao o njemu. To sećanje ga je mučilo ali ta priča mu nijesilazila s pameti.

Njegov otac se tek bio oženio kad je krenuo u Trst potrgovini. I tu u Trstu, šetajući jednog dana

t44 10 Kuda na osami 145

pored obale, ugleda tada čuvenu glumicu Ninu Po-katera gde sekupa. Sutradan je prošao opet: i ona mu se, videći ga onako pristala u fesu i narodnom odelu, nasmejala. Treći dan je zaćorio

objasni, samo ne može s njom. Možda bi sve ovo prošlo, dasamo jednom vidi iskru u njenom oku, jedan nagao i uzbuđenpokret da je vidi tužnu ili zanesenu Ali ne Ona stoji pred njim



toliko da je pošao za njom na trampolin a kad se ona s trampo-lina bacila u more izgubio je i on ravnotežu i pao za njom.Zaljuljao se tur od širokih čakšira, zalepršao trabolos i kićankana fesu poletela očajno uvis. Tu u moru su se odmah upoznali. Iotad pa za tri mese-ca nisu se rastajali. Morao je tast iz Sarajevada dođe pa da ga iskupi i dovede. Bio je velik skandal o kome su

i novine pisale.Zato je valjda i Jakov Đaković ođuvek prezirao glumice,mrzio novine i bojao se mora.

— Mi kad iziđemo na more, neminovno počini mo ma kakvu glupost — ponavljao je sam sebi svaki dan.

Pa ipak se povazdan ne odvaja od gospođe Ta-undlej a kadnoću dockan dođe kući, on se, po svom davnašnjem običaju,uostalom običaju mnogih oso benjaka i propalica, ovako samgrdi i razgovara.

— O čika Jakove (tako su ga nekad nazvale drugarice na universitetu i tako i on sam sebe volida zove), magarče stari, gde ti je razum i dostojan stvo? Nije ti dosta što zanemaruješ radnju i kuću

nego se još skitaš po inostranstvu, trošiš očevinu i hvataš se sa ženama. Ama kakvim ženama, Jakove?Kod tolikih žena ti se vezo uz neku Engleskinju,koja ne zna ni šta je ljubav ni šta je preljub, i sebigovorio.

Tada bi ona iskrsavala pred njim u svoj svojoj animalnojsreći i rumenom zadovoljstvu svojih mišića, sa smeškom i satrideset i dva zdrava i bela zuba. Topla stvar, rođena bez srca, daživi bez misli, igra tenis, čita Ilustrovani magazin, žvaće, računa. ..

— Kakvo je to stvorenje? — pita se sam, umraku, i oseća da bi mogao sa svakim živim da se

pokret, da je vidi tužnu ili zanesenu. Ali ne. Ona stoji pred njimkao ogromna kugla od slonove kosti, obla, glatka, hladna, nepo-mična a on je kao bubica koji uzalud puže uz nju i uvek ponovo pada odakle je pošao. — Pa onda pogleda niza se:

— Bubica! Sram te bilo, zar ne vidiš koliki si? _ I tako, gnevan na nju i još više sam na sebe,legne. Spava, misli da spava a u stvari uspavljuje i zavaravasvoju misao. A i ako odista zaspi, kad se ujutro budi, prvi blesak svesti obasjava misao koja se nije ni odmicala:

— Kako da počnem kad nemam za što da je prihvatim. Hristos je ubio!

A zatim se opet ceo dan kreće oko nje, iznalazi reci koje bi je pokrenule, igre koje bi je zanele.

Tako i opet dođe noć kad kapetanica, pošto je pojela svoj biftek i popila čašu mleka, ode da spava a kapetan s cigrarom uzubima sedi i igra bridž. Tada se i Đaković povlači u sobu,hoda gore-dole ili se baca na divan pa onda opet skače uneodoljivoj potrebi, da se objasni s tim stvorenjem ili bar sasamim sobom.

Dolaze mu lude misli, da ide da luna na njena vrata, da je

nazove najpogrdnijim imenima, da iz-budi pansion, da se pobijes kapetanom, da pogine, ali da skine sa sebe tu muku. Ili, da jesutra kad budu opet gazili plićak, obori, ma koliko vrištala i branila se, i da je u zapenušenoj i zamućenoj vodi salomi prenego što iko mogne da joj priskoči u pomoć. Da učini ma šta,samo da prolomi ovo oko sebe, da prisili to mutavo stvorenje dakaže ma šta, da cikne, prebledi. Samo tako skandal neki možeda ga spase od ludila. .

I stojeći raskoračen nasred sobe, kazuje sam sebi:

146 10* Mt

— Cika Jakove, čika Jakove, ovo neće izdobriti. Biće pune novine tvoje bruke.

Ali kad se zamori od tog hodanja i praskanja i kad legne,

PAKAO



g j p j gnjemu se opet ukaže jutrošnje plitko more po kom su njih dvojegazili. Opet gleda kako po glatkoj površini dolazi prohladanaprilski vetar i širi tanku mrežicu od jedva vidljivih valova, pri-miče se strelovito i kad stigne do njenih nogu, prelazi joj kao jeza uz listove.

I prislanja lice čvrsto uz jastuk, u beznadnoj, neizrecivojnežnosti.

Kad nastupi proleće konzul se razbole ođ snova. Na sam prvi dan proleća, u noći, on usni da je osuđen na smrt. Molba za pomilovanje, čekanje, strah, žalost, tako ga potresoše i izlomišeda je dva dana hodao potpuno satrven. I tek što se oporavio odtog bezumnog sna, on usni jedne noći užas za k oji nije nikad nislutio da može da postoji.

Te noći leže malo ranije. Bio je prijatno umoran ali dobrevolje i čio, pa mu se nije odmah spavalo. Uživajući u dodiru postelje, on je, kao što to često biva, pomislio još jednom: da liima šta što me za-brinju je i peče, i radi čega bi trebalo da samtužan? Nema. Uglavnom nema. Oduvek je imao običaj da samsebi postavlja to pitanje, ali otkako je počeo da stari voleo je da

na njega daje negativan odgovor.Da bi još pojačao prijatan osećaj od tog odgovora, on se

kratko i površno seti teškoća i nezgoda koje su ga nekad mučilei koje su sad sve prošle ili nisu nikad ni bile ozbiljno teške.Zamisli još nešto prijatno i daleko o sebi, promašta malko, pazaspa.

Tada otpoče crna igra. Ne zna se kako, gde, ni kada — jer nijedna mera naših

odnosa ne dopire onamo gde se to dešavalo. Najpre usni konzulsvoj san od pre nekoliko dana. Osuđen na smrt. Sam kralj dolazida mu to saopšti. Kralj je svečan, tužan, a on, konzul, nasmejan,gotovo veseo, neobrijan i gola vrata, u samoj košulji

148 149

i pantalonama, kako treba da su oni koji idu na stratište.Govori svečano isprsivši se.

— Ja znam da je moja smrt potrebna otadžbinii d Ž t j bl d A Vi V li

onih prostih sivih vrata u sobama za samce. Vrata su bila maloodškrinuta i, upravo bolje od samih vrata, on je video onaj uskicrni otvor, iza kog je bila tama. Ostao je dugo prikovan

l d t dšk i t t St j t ? St č t t ?



i narodu. Žrtvujem se blagodarna srca. A Vi, Veličanstvo, vladajte srećno i budite duga veka.

Svi plaču, a on se samo smeši, ali tužno, kroz skrivenesuze, tako da to i njega samog dira, i na dima se od veličine, i sanemarnim, blagim pokretom govori:

— Krvnice, činite svoju dužnost.

Nešto bolno žignu ga u najdubljoj dubini tela; onako,otprilike, kao što je kod pada s visine pome-šan strah od bola ineminovne smrti sa slašću da se leti. Činilo mu se da ga je posamom srcu posekao krvnik. To je bila bolna ali svečana smrt.Udarac je bio tako jak da ga je nosio nekud kroz prostore. Eto,smrt je bila i prošla, a on i dalje oseća taj isti osećaj bola i slasti,leti od onog zemnog udarca, ali ne pada nego se diže uvis.

To je onaj svet. Eto, stiže. Sedi u sivom prostoru. I akonigde ne piše, i nema nikog da mu kaže, on zna, to je raj. »Raj«,»■rajski<-c! — Celog se života govore te reci, pa ipak nikatihete ne veruju da to postoji. I čovek je postiđen što se inehotice začudio kad je video da ono, u što je ceo život verovao,zaista postoji.

On je sedeo usred toga sivog prostora, kome nije mogao da

vidi jasno ni oblik ni granice. Bilo je nešto kao neka ogromnadvorana, ali je sve bilo od jedne neviđene materije, i sve u jednoj svetlosivoj, nezemaljski sivoj boji. Prolazilo je nekonepoznato vre-me. On je počeo konačno da se osvrće oko sebe ida se pita zašto on mora ovako da sedi, i dokle će to. Ali u tomsivom prostoru, koji ga je okružavao, nije nigde mogao da nazrenijednog znaka, ni pokreta, koji bi mu odgovorio. Pa ipakgledajući dugo tako, on poče da nazire, ravno prema sebi, usivom prostoru, jedna gotovo isto tako siva vrata, jedna od

pogledom za ta odškrinuta vrata. Sta j e to? Sta znače ta vrata?Zašto su malko otvorena? Kuda vode? U njemu se, u dubini,dugo ljuljalo nešto teško i mračno, dok se konačno ne otrže iispliva na površinu svesti. Ali to što mu se javilo u sećanju bilo je tako davnašnje, prosto i neznatno, da nije mogao da veruje da je zaista tako. Pre mnogo godina, kao sasvim mlad čovek —

nikad nije voleo svoju mladost, ni mladost uopšte, jer je usvakoj mladosti video nešto početničke i nisko, kao nekineznatan rang u karijeri — jest, pre mnogo godina, on je jednomsedeo ovako, a prema njemu su bila ovakva vrata, i isto ovakomalko otvorena, tek koliko da čovek može da proviri ili čuje štase napolju dešava. I nekom mučnom sporošću poče u njemu dase razvija sav događaj. Jest, u svojoj mladosti (i opet taj osećajgnušanja i nelagodnosti!) on je stanovao kod jedne bivšeglumice i udovice nekog novinara, ili tako nešto. Ona je ži-velasama, bila je osiromašila, seda, sva zborana, i drhtala je odstarosti. Iznajmljivala je jednu sobu sa predsobljem, strepelauvek da je njen kirajdžija ne ubije, i krala mu je i zakidala odogreva i svetla. Imala je sluškinju, jedno zrikavo i ubogodevojče, sitno i neugledno, od neke niže rase, stvorene da služi.

Svako veče, već oko osam sati, devojčica bi smestila staricu ukrevet i, kroz njegovo predsoblje, odlazila u kuhinju naspavanje. On je to zapazio, i, jedne večeri, ostade u to vremenamerno kod kuće. Da bi je čuo, ostavio je malko otvorenasobna vrata. Tako je vrebao dok se na uskom otvoru nije ukazaosjaj; to je dolazila mala sa svećom u ruci. On je tada otvoriovrata i zovnuo je prigušenim glasom u sobu. Mala je oklevajućiušla, žmirkala je od blizog svetla, i bila je očito malokrvna, pospana i umorna.

150 152

Tada ju je on prihvatio za mišicu, tanku i slabu mišicusirotinjske dece, ispod proste, grube tkanine. Pitao ju je:

— Koliko ti je godina? i nastojao da se smeši, ali je

t

ve lepote! Jer, konačno, i gresi imaju svoj rang. A ovo, šta je?

Zurio je neko vreme, nepomičan i satrven, u onu



samo rastegao usne. I sad čuje svoj prigušen glas, i svaku svoju reč, i

raspoznaje jasno iza reci svoju skrivenu misao. Videći kud ga vodi to sećanje, on skoči, kao čovek

koga dave. Stajao je stisnutih pesnica i raz-rogačenihočiju. Sta je ovo? Kud su ga doveli? Sta znače ova

odškrinuta vrta? On neće da se seća! Ovo je neka podlavarka ili neki strašni nesporazum. Kakav je ovo raj? Hteo je da beži ili da zatvori ona vrata koja su stajala jednako pred njim u sivom prostoru. Ali sve to ovde nije bilomogućno. Tu su neka rajska odstojanja i dimenzije. I ništase ne može. Okretao se da ne gleda ta vrata, ali ona suzjapila za njim i bila ga nekom naročitom promajom uleđa, a promaje se bojao celog svoga veka. Konačno mu sečinilo da mu vrata prilaze s leđa i da ga ona crna prugatišti kao studeno, oštro gvožđe, od glave do pete. Okretaose naglo. Vrata su stajala u sivoj daljini, prosta inepomična, malko samo odškrinuta, kao i maločas. Otvor

je bio uzak i crn, i u njemu je mogla svaki čas da zatreptinemirna svet-lost svece koju neko pronosi predsobljem.

Još jednom se diže u njemu gnev, kao drhtanje i suze,ispuni ga svega i udari mu na usta i na oči. Sta je ovo? Ko

je ovo izumio, da njega muči, ovako sama, izdvojena i prikovana u nebeskim prostorima? I zašto upravo ovo?Ovo sitno i sramotno, smešno i bedno, iz te glupave iodvratne mladosti? Zar nije imao drugih greha i poroka uživotu? Zar nije posle u životu grešio sa tužim ženama, sarodbinom? Zar nije klevetao, lagao, ogovarao, tvrdičio,krao, pa i ubijao na svoj način? Zar je malo greha udugom životu i lepoj karijeri? Pa od svega da mu nađu tu

bednu scenu iz davnine, bez dostojanstva i bez ikak-

crnu prugu na vratima, i kad vide da se ništa nemiče i ništa ne menja, niti ima izgleda na promenu, on segnu rukama za glavu: Zar su jedna stupidno i

podmuklo odškrinuta vrata dovoljna da kazne za svuvečnost? I odjednom mu bi jasna ova stvar u svom njenom nepromenljivom užasu. ,

— Pa ovo i nije raj. Ovo je .;: Ne dovrši misao, nego pade sa vriskom. Uzvik koji

mu je cepao grudi bio je ovde nevidljivo sitan, i nijemogao ni da se krene, a kamoli da bude zapažen u timsivim beskrajnim daljinama.

Činilo mu se da pada kroz neki prostor koji biva svestudeniji. Nastojao je da se zaustavi. S velikim naporomotvori oči: i opet mu se ukaza ona crna pruga odškrinutihvrata.

Konačno ga studen probudi. Ležao je na pođu, pored postelje i buljio, još uvek u nesnalaženju, u jednu crnu

prugu na podu između dve razmaknute daščice parketa.Jedva diže glavu s poda. Ugleda sivo svitanje krozrazmaknute zavese, i za jeca.

Ne dižući se odbauljao je, onako četvoronoške, ususednu sobu, gde mu je spavala žena. Pao je po njenoj

postelji i mucao izbezumljeno: — Evgenija ... ima pakla .,. Postoji pakao! U belu, sva uvezana, sa licem masnim od poma-đe i

rukama bledim i mekim od glicerina, ona je sedela nadnjim i nastojala da mu digne glavu s jorgana i milovala ga

po neizbrijanom licu i retkoj kosi, slepljenoj hladnimznojem.

— Nema, mili, nema! Ustani, ne boj se, ničega

nema! Tako je nesvesno odgovarala na njegove reciisprekidane jecanjem a međutim je i sama krila užas, 1savlađivala se da ne plače i ne drhti.

252 153

JULSKI DAN načno i tamo besposleni sede. Tek, svak hoće da nešto 'uradi zaopštu stvar, da doprinosi, čisti i uređuje. Džamije uvek puneljudi. Svet daje obilnu milostinju prosjacima i u okovanačekmedžeta na turbetima Svak daje ne žaleći i ne misleći na



To su bili oni najlepši sarajevski dani, kad prođu prve inajveće vrućine, kad počne da crni seme u jabuci, kad prirodazaustavi dah: da više ništa ne raste i još ništa ne vene; kad seleto ujednači u mirnoj i raskošnoj dozrelosti svega. U te mirne ilepe dane Sarajevo je plamsalo bunom. U zelenilu i sjajuodigravali su se svaki dan burni i siloviti prizori. I toliko su letoi priroda mirni da su i te uzbune, obasjane tim danima, dobivalenešto mirno i bezazleno i izgledale kao igra i kao nekasvečanost koja je u vezi sa letom i sazrevanjem.

Ipak, svak je ispod svega toga i nesvesno naslu ćivaooskudicu, opasnost i blizinu smrti. To je izazivalo u masamadva posve oprečna osećanja. S jedne strane, požrtvovanost,

veliku moralnu osetljivost i strogost prema sebi i drugima, željuza dostojanstvenim i uzvišenim uopšte; a s druge strane, naj-neobičnije prohteve i strasti, i bolesnu težnju da se što boljeiskoristi i utroši to malo dana i dobara što još ostaje.

Sve ljude kao da je ispunila svest o važnosti i svečanojveličini svakog dana i svakog časa. Svak je išao mrk, oružan,dostojanstven, i u svakom se javljala želja da tu svečanustrogost prenese i na druge. Medžlis zabranjuje točenje rakije.Zaotije hvataju po ulicama besposlene mladiće, gone ih u Tabijuda tamo pretovaruju municiju ili da, ko-

čekmedžeta na turbetima. Svak daje ne žaleći i ne misleći nasutra. Niko se ne brine za ručak ni za večeru. Jede se gde kostigne i, odnekud, ima svega. Malo ko spava kod svoje kućenego po stražarskim mestima i logorima, a i onaj koji spava nemože da sastavi ni ceo sat da ga ne probudi ili puška ili bubanjili vika: Jekdur Alah!

I u hrišćanskim kućama koje izgledaju zaspale i kaoizumrle ne spava se i ne kuva redovito nego se čas silazi sdecom u podrum, čas penje na tavan i osmatra kroz badžu. I bez prestanka se moli Bogu. Svak moli. Za sebe, za svoje, ili za pobedu one stvari koja se njemu čini pravedna i jedina sveta.

A u isto vreme se ispoljavaju u masama i pojedincimastrasti i prohtevi za koje pre ni sami nisu znali ili su ih prigušivali od stida ili straha pred kaznom. Sretaju se posvenepoznati ljudi, lunjaju sokacima oružani, neispavani,razdraženi, kolutaju očima i škripe zubima, gledaju na kome biiskalili bes koji ih goni i razapinje. Viđaju se poznati građani,ljudi koji su do juče gledali samo svoju kuću i svoj posao a sadase zaturili puškom i torbom i opasali pusatom, napustili kuće paidu pred hrpama golaća i mladeži koja peva.

Otud ide Muftija, U ruci mu kutija,

A u drugoj hjela svječa Goni Švabu do Beča!

I u najudaljenijim i najsiromašnijim đelovima varoši svak je osetio da se vlast pokolebala i da se otela iz ruku onih koji su je do sada držali, iako nije znao u čije je ruke prešla. U opštemnemiru i

154 255

zabuni niko nije ništa radio. Svak je očekivao nešto. Konačno sesvet navikao da svakog dana mora nešto da se desi ili bar dadođe neka krupna vest. A kad slučajno dan prođe mirno, svetinabi čekala još dugo do u kasno veče i nije htela da se raziđe

prolaznike. Među raširenim nogama, na zemlji, dr žao je svaki po drveni čanak koji je izneo iz zatvora. Jedan Arnautin koji jetu na ćošku imao mlekarsku radnju išao je sa šegrtom i izjednog kabla sipao svakome redom po mericu mlaćenice u



bi čekala još dugo, do u kasno veče, i nije htela da se raziđekućama.

Ovaj poslednji dan jula meseca doneo je već sa svitanjemsvoje iznenađenje: puštanje robijaša.

Pre dva dana Medžlis je odlučio da se isprazne sve apsane ida se robijaši koji su sposobni za oružje svrstaju u čete i

otpreme na sever. Tu odluku doneo je Medžlis neočekivano i brzo, u nizu drugih neobičnih i prekih odluka. Nije se tačno niznalo ko je prvi izneo taj predlog; izgledalo je kao da se oni kojisu ga izneli ipak stide da ga javno brane, a s druge strane, nikonije smeo da mu se otvoreno odupre, da ne bi izgledao mlak inepouzdan; tako je i prihvaćen, bez raspravljanja, u onomgrozničavom oduševljenju s kojim se sve prihvaćalo.

Već u zoru toga dana svet poče da se iskuplja na Hat -mejdanu. Malo posle izlaska sunca stadoše da izvode prveapsenike. Oko same kapije čekali su rođaci i pažljivo gledali uone koje izvode, očekujući svak svoga. Kad bi se pojavio onajkoga čekaju, oni su krčili put laktovima i otimali ga iz rukustražara. Samo, mnogo je veći bio broj onih koje niko niječekao. Ti bi neko vreme bojažljivo i s nesnalaženjem kružili

pogledom po licima oko sebe pa bi se onda, odvikli od hoda,spuštali na zemlju, pored samih nogu onih koji čekaju. Svet im je davao duvana i hleba, odvajajući od onoga što je s premio zasvoje. Bilo ih je sve više, i da ne bi zakrčivali put onima koji joštreba da izađu, oružani dobrovoljci su ih razmeštali po Hat-mejdanu, sve do kamenog mosta. A kako je most već bio dobroobasjan suncem i kako narod voli da prisloni leđa uz topalkamen, oni se ubrzo poredaše s obe strane mosta. Tu su sedeline govoreći gotovo ništa i ne gledajući ni drugove ni

jednog kabla sipao svakome redom po mericu mlaćenice učanak. To je činio za sevap.

U isto vreme silazili su niz breg oni koji su bili zatvoreni uŽutoj Tabiji. To su bili teži krivci, osuđeni na duže vreme.Među njima je bilo ogromnih Ijudeskara i sitnih nekihčovečuljaka, nakaznih kao čudovišta. Ne samo da su bili

odeveni u dronjke, zarasli u bradu i bosi, nego je većina bilažigo-sana i osakaćena. Bilo ih je bez uha, bez nosa, bez noge,ćoravih i zrikavih. Oslabeli i navikli na okove, oni su se kretaliteško i nespretno, samo su im zver-ski pažljivi pogledi šibali posvemu. Njih nije niko sačekivao.

Iz ućumatskog zatvora na Hat-mejdanu još jednako suizlazil apsenici, samo u tišini, jer je gužva oko vrata prestala.Tada se posve nenadno prolomi ženski vrisak, promukao istrašan. Jedna Ciganka razdrljenih grudi i umaštene kose trčala je kao iz bezumljena oko sina koga je čekala još od jutros i kogasu joj sada najposle izveli.

Na samom pragu apsanskih vrata stajao je mlad Ciganin,mršav kao kostur, žuta lica, modrih usana, sa kosom punom pleve, blesava izgleda i tako slab da stražari nisu smeli da ga

puste iz ruku. Okovi, koje su mu maločas skinuli, nažuljili su gai te mu se rane dale na zlo, tako da su mu noge oko članaka bilecrvene i natečene kao stupe. Žmirkao je ne shva -tajućiočigledno šta se ovo s njim radi, izludeo od gladovanja, mraka ituče.

Ciganka, koja je posle onog prvog strašnog vriska ostalakao skamenjena, počela je da nariče ponovo, trčećiizbezumljeno od sina koji se klatio među čuvarima kasakupljenom svetu, kao da traži pomoć. U tom trčkanju i timurlicima bilo je nečeg i sme-

156 157

šnog i jezivog. Naposletku se toliko smirila da je prihvatila sina,ali kako nije mogao da ide, sela je odmah pored samih vrata i položila ga preko krila kao neku veliku lutku. Prelazećinemirnim rukama preko uleglih grudi sinovljevih i rana na

Stariji bakalin zbora još više lice u grimasu punu gorčine iotpora. Onaj mlađi zakrenu glavu u stranu. Robijaš priđe sepetu,uze sam pregršt ranih šljiva, strpa ih u nedra i odlunja daljeteškim, nečujnim korakom.



nemirnim rukama preko uleglih grudi sinovljevih i rana nanjegovim nogama, lelekala je iz glasa.

— Sajbul, čedo, kakav si mi to? I kako je mladić mrsio neke reci bez veze i smisla, ona je

udarala u još strasniji jauk. — Sajbul, dušo, šta mi to govoriš?

Svet koji se jedno vreme kupio oko Ciganke i slušao njenonaricanje zabavio se sada oko novih apsenika koji su izlazili inije više obraćao pažnju na nju. I ona sama se zamorila i stišala.Držeći jednako sina na krilu, prestala je da kuka i traži pomoćod onih oko sebe, nego je zabačene glave i sklopljenih očijušaputala neka nerazumljiva ciganska bajanja i kletve pravo putneba.

Pored mosta, gde počinju dućani, stajala su dvo jicadućandžija u senci svojih dućana i razgovarala. Jedan od njih,stariji, izražavao je licem nezadovoljstvo sa ovim što se dešava;koža mu se oko usta stezala i rastezala u bezbrojne bore. Nijemu se sviđalo ovo puštanje apsenika. Onaj drugi bakalin jeshva-tao stvar mirnije.

— Pa, niko ih i ne pušta. Kad dođu ovaka vremena, sama

se vrata na hapsu otvore. — Ama lako je otvoriti, nego kad se jednom otvore, teško

ih je zatvoriti. Vidiš li ti ovo što vrvi? — Tha, buna ko buna!Dok su oni tako razgovarali, primače im se polako jedan

od otpuštenih robijaša. Još je teško vukao noge, ali su mu očiveć igrale slobodno i lopovski. Kretao je glavom levo i desno,kao da njuši. Priđe im posve blizu i progovori muklo, sa nečim potmulim i pretećim u glasu.

:— Daj mi koju šljivu, aga!

, jOba bakalina ostadoše u ćutanju. Mlađi je bio bled i

zbunjen, a stariji, zelen od jeda, trže se naglo i poče da zatvaradućan.

— Možeš slobodno da zatvoriš, govorio je mlađemtrgovcu. Danas ti je uzeo šljivu a Bože daj da do godinu ili do

mjesec ne uzme i šljivik u kome je rasla. Samo treba da počne! I dok je užurbano dizao ćepenak, ruke su mu drhtale odogorčenja, jer se ćelo njegovo biće bunilo protiv nereda iuzimanja bez mere i računa.

Pre nego što je odmakao dan i osvojila vrućina svi suapsenici bili pušteni. Varoš ih je brzo gutala i primala u se; i onisami nastojali su da se što pre i što potpunije izgube međusvetom. Jedni su još to poslepodne primili oružje u avlijiBegove džamije i, grlatiji i revnosniji od ostalih dobrovoljaca,već krstarili po varoši. Ali bilo ih je dosta koji su se odmah posakrivali po udaljenim mahalama ili otišli pravo u sela pookolini, jer su se bojali da se vlast ne predomisli i ne vrati ih ponovo u zatvor iz kojeg su čudom izašli.

Tako je tog julskog dana buna bila pojačana ot puštenim

robijašima i primakla se za dobar korak svome vrhuncu

158 tm

ZANOS I STRADANJ E TOME GALUSA slutio šta se u svetu dešava. Ima više od dva meseca da nije uzeonovine u ruke. Sad, pri povratku, on je na brodu viđao engleskenovine sa krupnim naslovima o sarajevskom atentatu, čuo je i

t ik t P i ći S j k d j i t



Pred veče jednog od poslednjih dana meseca Jula 1914.uplovio je Helgoland u tršćansko pristanište. Brod koji jedolazio iz Crvenog mora nosio je ne samo ljude i robu nego idah i raspoloženje tropskih krajeva. Luka u koju je brod to večestigao odgovarala je vrelinom, šarenilom i naročitom živo-šću potpuno raspoloženju koje je brod doneo. Bilo je vreme dozrelihvrućina kad se dan i noć gotovo i ne razlikuju, samo što mesecsmeni sunce, a u svako doba dana i noći podjednako se radi iseta, jede i peva. Vreme kad se o životu može pomisliti sve,osim da prolazi. Vreme kad prvo grožđe nagrne u grad i kadkoštica u voću počinje da crni. Povrh svega toga, to je bio danuoči objave rata Srbiji. Mobilizacija je bila već otpočela. Varoš

se prelila kao čaša. Ubrzao se i promenio tok života, a u svimamozgovima igrala je po jedna dotle nepoznata iskra. Zato su toveče molovi bili puniji sveta nego obično, i svetla predkafanama češća i življa. Samo su vinogradi po obroncima palili jednolično i mirno svoje idilične vatre. Pored muzika predkafanama i svirke koja je ispunjavala radnička predgrađa javljalesu se svaki čas odnekud vojne muzike, sa svojim teškim isvečanim tonovima koji nagone sumanutu jezu uz kičmu i bezrazložne suze na oči.

Sve to nije bilo nimalo neobično Galusu koji je doputovaona Helgolandu iz Adena, i koji nije ni

razgovore saputnika o tome. Pri reći Sarajevo, kad je prvi put pala, nešto ga je hladno i neprijatno poznato preseklo po pasu.Ali sve to nije dugo trajalo. Danas, nama koji znamo sve što se posle toga dešavalo i dešava, izgleda gotovo neverovatno da je-dan čovek tako olako i kao u snu prolazi pored događaja koji ćeza ceo svet i za njega lično biti od presudne važnosti. Mi danas,rastrzavani i napaćeni svak na svoj način, ne možemo više ni dazamislimo mir, vedrinu i bezbrižnu slobodu s kojom je čovek jošu letu godine 1914. mogao da putuje i da — živi. Galusu se toutoliko lakše desilo što je bio u punom jeku svog »tropskogludila«, kako je doc-nije u ratnim godinama zvao svoj zanos iztoga leta. Zato njega sav ovaj huk i šarenilo u Trstu nisu ninajmanje iznenadili. To, štaviše, nije bila dovoljno visokatemperatura za njega. Jer on je još jednako nosio u krvi i na kožioganj kojim se ispunio za onih petnaest dana provedenih uAdenu. Kao krunu i žezlo koje se ne ispušta, on je nosio svojeosećanje »veličine sveta«, i bio šlep i gluv za sve ostalo. Tre basamo da makne jezikom i obliže nepce i usne, pa da ga svega prođe to njegovo osećanje koje ga je obuzelo još pre nego što jeugledao Afriku, i nije ga više napuštalo ni časa, ni u snu, za svevreme.

Tih petnaest dana u Adenu! Već kod dolaska ' Ađen,silazeći s broda, jednog nečistog francuskog pak-bota, on oseti usebi dotle nepoznat, snažan i aktivan mir, i brzinu i čvrstoću uodlukama.

— Ovde ću ostati petnaest dana! Odseca vreme i raspoređuje ga sigurno i bez kolebanja.

Sve što vidi, uzbuđuje ga duboko i pri jatno. Sve što pomisli,izaziva odmah druge, radosne misli, nove ili znane.

160 11 — Kuća na osami I«l

Povazdan go, leži ili hoda iz sobe u sobu. Kraj od čaršava je topal kao krzno. Seta, peva, čita pri lampi, jer su svi prozoričvrsto zatvoreni. Kad pre baci nogu preko noge, obraduje setome kao nečem novom i značajnom. Kristina, sobarica, i sluga,j d A č d d k di li i i d l k

Uveče se redovno oblačio i izlazio u šetnju, naj-pre pourođeničkom delu varoši, pa onda pred hotel »Esplanad«. Izzidova još bije vrelina. Težak zadah mora, prašine, loja, natrulavoća. On seta, razmahuje bičem oko sebe i mesa se među svet.



jedno Arapče od desetak godina ali sitno i nedoraslo kao onamala gospodska štenad sa pametnim j živim očima, ulaze iizlaze s vremena na vreme. Svaki put glasno pozdravljaju, i onim svaki put glasno odzdravlja, kao u kakvoj ceremoniji.

Jedno poslepodne, ležeći tako posle jela, potr buške na

hladnoj asuri, prođe ga svega osećanje nekog zanosa, prostrujakroz njega svuda, i konačno se skupi i nagomila u grudima,toliko da mu dah oduže. U tom trenutku oseti bogatstvo i širinusveta. I to odjednom ćelo bogatstvo i svu širinu sveta I kao odudarca, osta izgubljen. Jedva hvatajući dah, dođe sebi. Bio jezgrčio ruke, lice pripio uz asuru, iz usta mu je tekla obilna i bistra pljuvačka. Slično osećanje imao je samo jednom. To je bilo u posve drugim prilikama i na drugom kraju sveta. Bio jenovembar mesec. On je išao na neku zabavu. Noć vedra istudena, zvezde bistre i daleke, zemlja smrzla. Koraci suodjekivali. Najednom ču visoko iznad sebe kliktanje divljihgusaka koje se sele na jug. Podiže glavu put vedrog noćnogneba. Tada mu isti ovaj raskoš ispuni grudi, sve do grla. Oseti bogatstvo i širinu sveta.

Petnaest dana u Adenu prolaze polagano, mile kao neko beskrajno platno i šume kao slap. Onakav smrtonosno moćanzanos kao ono poslepodne, na asuri, nije se više ponovio, ali jeostavio u njemu jednu vatricu od koje mu se neprestano zanosilaglava i koža na njemu pretvarala u krut, vreo i drag pancir. Tosvoje Osećanje moći i dostojanstva bez granica, on je njegovao irazvijao u sebi, tim lakše što u svojoj okolini nigde nije nailaziona otpor koji bi ga ohladio i razuverio.

, jRazgoni decu koja uzalud rasipaju vodu iz vodovoda. Grdi ne-kog kočijaša kome su se zaglavila kola u neku kapi ju, i dajekratke i jasne naredbe gde da se upre. Sto dalje ide, sve mu seviše čini da je on postavljen nad ovom varoši, da je na njemu briga i odgovornost za sve. A ovi polunagi i užurbani ljudi svi

su njegovi podanici. Tada bi se još jače isprsio i široko koračao. — Sto ovaj narod ne ide da spava?Tako bi išao sve do mračnih opkopa gde su počinjala prva

adenska utvrđenja i odakle se videlo kako se na bastionima belasaju šlemovi i palucaju bajoneti noćnih stražara. Tada bi sevraćao u varoš.

Pred hotelom, na terasi na kojoj su u četiri ćoška tinjaleraspaljene velike kadionice s nekom materijom koja raskužuje,dočekivao ga je sa du bokim poklonima Crnac u belom odelu sazlatnim dugmetima i gajtanima. Galus bi sedao u veliku pletenustolicu uz koju je bila pričvršćena lepeza na čekrk. Iza njegovihleđa lepezu je lagano okretao nevidljiv dečak. Pio bi svojehladno piće držeći visoko glavu. Nikog nije gledao ni video. Akako su mu uši bile ispunjene šumom lepeze i strujanjem

sopstvene krvi, činilo mu se da ostali retki gosti pobožno ćute iliobazrivo šapuću. Tada bi se potpuno prepuštao svome osećanjuveličine, i mislima i aštanjima o savršenoj ženi.

Kad se navrši petnaest dana, kako se sve dešavalo lako i kaosamo od sebe, poče Kristina da mu vadi i pakuje stvari. On bisedao u fotelju i pušeći gledao kako se sve slaže u kofere. Kad je sve bilo gotovo, on se još jednom prošeta, nag kao obično,kroz sve sobe, pre brajajući zatvorene ko-

262 u* 163

fere i dotičući sve jedan po jedan bičem. Na doksa-tu, usenci, nađe Kristinu gde jeca, a kraj nje Mag -bul, njenoArapče, i ono plače i njenim skutom oti-re oči. Gotovo seganu. Nasmiješi se.

P d i i l č

-predsednik demantuje sve alarmantne vesti«. I opet ga

taknu nešto hladno i brižno iz tih protivrečnih vesti. Alisamo za trenutak. Pred sobom je gledao vinograde naobasjanoj strmini. I čim sede u tramvaj, koji je pod

liki i O ći b i K k



— Podanici plaču. Posle, na Helgolandu, dok bi stajao visoko na palubi,

gde je provodio najveći deo vremena, činilo mu se opet daon nosi brigu o brodu i njegovom putu. Gledao biza brinuto napred i, klimajući glavom, odobravao pravac i

brzinu. I sada, dok se pred njim pružao Trst, u velu dima i prašine, prožete sjajem sunca koje je zašlo, sa svetlimakoja se pale kao neočekivane girlande, sa muzikama kojese ukrštavaju, iščezavaju, pa opet javljaju, kao po planuneke igre, njemu dođe sve to prosto i razumljivo, kao

posve prirodan nastavak svega što mu se dosada dešavalo.I gledajući s palube kako se pale svetla u nizovima, ćeleulice odjednom, on se još samo pitao: kakva mu radosnaiznenađenja sprema ova varoš.

Prvi dodir sa gradom prisilio ga je da se malko saberei otrezni. Strog pregled, policijski i lekarski. Carina.Hladni i bezobzirni Jevreji u menjačnici. Posle večere,idući u hotel, zapahnu ga čamotinja i zabrinuta tišina

neobično rano opustelih ulica. Po trotoarima su se beleli,zgužvani i razasuti, večernji listovi i krupnim slovima javljali neodređene i pro-tivrečne vesti. Galus ih nije ni pogledao. Hotelska soba mu se činila uska i bedna. Noću je ustajao i išao na prozor da diše. Ipak ga okrepi čvrst san pred zoru.

Sutra ujutro, izišavši iz hotela, ponovo je ose-tio daga grad guši, i kako je trebalo da tek naveče krene iz Trsta,odluči da se popne na Općinu. Bilo je vrlo rano, ali ulicesu već odjekivale od nekih užurbanih prolaznika i oddečaka koji su prodavali novine. »Mirno rešenje iliodlučan korak?«, »Ultimatum Srbiji!«, »Delimičnamobilizacija?«, »-Ministar-

velikim usponom vozio na Općinu, zaboravi sve. Kako sevoz penjao uz strminu, tako u njemu poče da oživljujestaro osećanje iz Adena, osećanje raskoša i obilja. Podnjim se postepeno širio grad u rumenom sjaju i jutarnjojsvežini. More išarano, naizmenice, vijugavim strujama i

velikim glatkim površinama tišina. Brodovi kao zaleđeni.A iznad svega — izmaglica koja predskazuje žegu. Sr ukama u džepovima, odupirući se nogama o sedalo premasebi, Galusu se činilo da raste sa uspinjanjem voza.

Pred restoranom na Općini, kao jedini gost, jeo jeslatko sve što su mu iznosili i zalevao belim vinom. Posledoručka diže se i iziđe na najvišu glavicu sa kamenomkulom na kojoj je lepršala zastava. Pope se železnimstepenicama na vrh kule. Terasa od kamena bila je bela iisprana. Jutarnji ve-tar ćudljivo je pomicao na vrhu visokemotke četiri limena slova OWSN, koja označavaju četiristrane sveta i pokazuju smer vetra. Zarđao lim je škripao icvileo oštru i isprekidanu melodiju. U visini je zastavavijorila, zategnuta kao jedro; njeno platno je pucketalo:

pprppprpp. U daljini se vidik vedrio, na moru su bleštale prostrane tišine uokvirene naboranim strujama. Galus seodupirao rukama o kamenu ogradu, kao što činegovornici sa balkona.

Ovo pristanište samo je deo jedne uvale koja je deovećeg zatona, koji je u Jadranskom moru, koje ]e i samotek jedan zaliv Sredozemnog mora, koje je opet samomali deo... Tu mu se misao zbuni i poče da kruži kao onajlimeni Istok—Zapad—Se-êr—Jug iznad njegove glave.

Da, evo, tu su beskrajni prostori, mase i daljine; sveizmeđu sebe povezano, sve u kretanju i stal-

164 165

noj promeni. I sve se to odjednom ukazuje Galusu prepleteno,izukrštano i uklopljeno jedno u drugo, i sve mu dolazi nekakonezbrinuto i prepušteno samo sebi. Kao da je ceo svet postavljenna nekoj strmini, uvek u opasnosti da se surva u haos. O tomesvemu valja misliti i brinuti To leži na dnu svih njegovih

dođe da vikne ili zapeva u sav glas. Ali se svladavao. Nanekoliko koraka od Helgolanda stade i zaćuta posve, jer se nijemoglo dalje i jer su ga najbliži začuđeno posmatrali i pokazivali jedan drugom. Možda bi se na tom i svršilo i ne bi se desilo



svemu valja misliti i brinuti. To leži na dnu svih njegovihosećanja, kao pretnja i strah, i mračan ta log zanosa koji ga nenapušta.

Pred podne krenu u varoš. Voz se spuštao kli zeći naglo i bez šuma, i golicao mu utrobu i prekidao dah. Varoš je vrila.

Galus peva, raspevao se još otkako je krenuo s brega, ne što bihteo da peva, nego što ne može da zadrži u sebi more glasovakoje se talasa i diže neprestano, i mora da oteče. Peva bez reci,što god može tiše, samo za sebe, »-za svoju dušu«.

Galus silazi s voza kao u snu. Ulazi u varoš. Prolazeći krozglavne ulice, jednako pevajući, on posmatra u velikim staklima iogledalima dućan-skih prozora jednog mladića u izbledelomodelu, sa ulubljenim šeširom, sa glavom smešno priklonjenomka desnom ramenu, sa radosnim, suznim očima u crvenom licu,koje je zgrčeno u zanosnu ali bolnu grimasu. Pogleda se,začuđen, nekoliko puta u tim prozorima, ali pošto ta varka»jevtinih čivutskih ogledala« nije imala ničeg zajedničkog sanjim i sa njegovim velikim, dostojanstvenim zanosom, on je prezre i odmah zaboravi, kao i novine i ljude i sve ostalo oko

sebe, i koračaše dalje pevajući. Kad bi ga tramvaji ili automobilizaglušili, on bi podizao glas u želji da ih nadviče i da sam sebe bolje čuje.

Tako stiže u pristanište, na veliki molo koji je bio punsveta. I opet dečaci viču neke vesti i proda ju vanredna izdanjanovina. Galus samo podiže glas i nastavi svoju piskutljivumelodiju. Jedva se probija kroz gužvu koja se splela ispredukotvljenih brodova. Prolazeći između sveta i prazničnog Zago -ra, po belim pločama, na podnevnom suncu, njemu

ništa naročito. Ali dok je on tako, gušeći uzbuđenje u sebi,gledao svet i more i lađe i sjaj raz liven po svemu, odjednom puče s brega top, a za njim huknu mukla sirena izdaleka,zazvoni jedno zvono, pa drugo, pa treće sa brega Svetog Đusta,dostojanstveno i teško. Kao da se sve na neki znak javljalo. I u

sav taj huk i tutanj, i opet kao na neki znak, ciknu sirena i nalađi kraj njega, oštro i radosno, zagluši i posu sve sitnom rosom.I to povrh svega! Galus za-drhta i zabruja, od tabana do temenase ispuni zvukom. Bilo je nemogućno uzdržavati se više. Podižešešir i, jedva odišući, viknu nekoliko puta u sav taj šum:

— Ura! Urraaa! Osana, narode i svijete!Htede da vikne još štogod na još kom jeziku, da bi ga ovaj

svet bolje razumeo, ali pogledavši oko sebe — zastade. Video je, kao dosta puta u životu, raširene oči i tuđa lica i na svimaonaj sažalno Iju-bopitljiv izraz kome ne bi znao imena, ali koji je poznavao odavno, kao što se poznaje naročit ukus ili miris.

Još jednom se u njemu mače nešto kao stid i razum, kao poslednji napor da se zadrži na toj strmini niz koju se otisnuo,da se ne izdvaja iz sveta koji ga okružuje. Ali je bilo dockan.

Unutarnji plamen ga obuze celoga. Sve oko njega poče da sekoleba i mesa. Sunce mu leže na samo lice. Prelomiše sekatarke, nakriviše kuće, izmešaše se boje sa zastava, krovova iženskih šešira: oblivale su ga krupne suze. Grč mu steže lice igrlo. Liudi mu načiniše mesta da prođe (kao da se u njemusamom protrže ta bolna, studena brazda); svi se sklanjahu. On prođe postiđen. Nit je šta video, nit mogao više da pusti

166 267

glasa. Samo još nekoliko puta u zabuni i kratko mahnušeširom. Jedva pogodi da ga opet metne na glavu. I izgubise.

Pola sata docnije bio je uhapšen. T j bi i d t S bij N đ j

mno govorkanje svetine. Jedni su govorili da je to studentiz Bosne koji je hteo da digne u vazduh brod određen za

prevoz mobilisanih rezervista; drugi su govorili da nije,nego da je onaj Bosanac na mestu streljan (danas u podne,na molu dok je klicao: živela revolucija!) a ovaj što ga



To je bio prvi dan rata sa Srbijom. Naređenje zahapšenje sumnjivih lica bilo je već dostavljeno telegrafski

policiji svih većih gradova u Monarhiji. Među prvima kojisu u Trstu uhapšeni bio je i taj sumnjivi Bosanac što jedoputovao iz inostranstva, čije je čudnovato ponašanje još

pri dolasku broda palo policiji u oči, i koji je, konačno,danas u podne, na molu, počeo među masom sveta da vičeneke nerazumljive, po svoj prilici revolucionarne poklike.

Njegove stvari prenesoše iz hotela u policiju. Tu su gasutradan ispitivali samo kratko i formalno. Sne bivajući seod čuda — jer to što je osećao nije još bio strah negočuđenje — on je uzalud uveravao da je bio u Adenu zbognasledstva koje mu je ostavio stric, bivši oficir, trgovac uAdenu, da ne zna ništa o ratu ni o politici. Rečeno mu jesamo da će docnije imati dovoljno prilike da objasni svojedr žanje. Oko šest sati pred veče odveo ga je jedanžandarm iz policije u glavnu hapsanu u illici Ko-roneo.

Bilo je rumeno predveče, puno prašine i zvukova kaoi juče kad je Helgoland stigao u pristanište, samo su ulice bile još življe i sve kuće iskićene zastavama. Kao da sečeka samo da se smrkne, pa da otpočne neki sjajanvatromet i svečanosti po ulicama i baštama. U potpunomnerazumevanju, Galus je koračao sitno i brzo, u desnojruci je nosio kožnu torbu a za levu ga je pridržavaožandarm, visok i riđ čovek. Kako je to bio jedan od prvihuhapšeni-ka koji se javno sprovodi, i kako su ulice i terase

pred kafanama bile pune uzbuđena sveta, pred Ga-lusom je išao šapat i širilo se od usta do lista bezu-

na molu, dok je klicao: živela revolucija!), a ovaj što gavodi žandarm, to je Rus koji je hteo da zatruje vodovod i

potruje ne samo garnizon nego i sve građanstvo. Naširokoj raskrsnici kod ulaska u ulicu Koroneo, svetina sezgusnu oko njih. Jedan čovek u uniformi marinr skog

podoficira viknu prvi: — Na vešala! Za njim se osuše povici protiv Srbije i Rusije, protivatentatora i uhoda. Jedan onizak čovek, opuštenih brkova,odeven u crno, sa isečenim prslukom kao u kelnera,

preseče im put, zaobiđe žandarma, i udari' Galusa nogom odostrag. Udarac nije bio jak. Galusu samo zubiškljocnuše. Ali u tom kako je taj čovek, sa izgledomkelnera bez posla, ćutke prošao ispred njih, i kako ga jemalo zatim mučki i sramotno, opet bez reci, udario, bilo jenečeg i gadnog i strašnog. To Galusa ustraši i unizi, asvetinu ohrabri i zagolica. Povici učestaše. Jednasredovečna žena sa nabuhlim podočnjacima pljimu dvaputna Galusa i ostade vičući za njim:

— Nieder mit Russland!'

Žandarm je gonio izbezumljenog mladića da produžikorak, tako da gotovo trkom stigoše pred kapiju. Saraskrsnice su za njima jednako vikali.

U kancelariji za prijem hapšenika uvedoše ga uspisak, oduzeše mu sve stvari, časovnik, perorez, novac,skidoše mu kožni pas i odvedoše ga i zatvo-riše u ćeliju na

prvom spratu. Tu je stajao, kao izgubljen, na sredini ćelijei obema rukama pridržavao pantalone koje su mu sadaspadale. Pogled mu pade na suncem opaljene ruke, i to ga

prvi put ovog pos- ' Dole Rusi jal

m

lepodneva podseti na Aden, na put na lađi i ćelo njegovodojučerašnje »carevanje«. I odmah se taj spomen

pretvori u živ i oštar bol. Iako još nije mogao da shvatismisao ni vidi razlog svemu ovom, ipak mu je i taj bol i

RUĐANSia BEGOVI



ova ćelija i oni udarci i pogrde, i sve što se s njim dešavalood juče, dolazilo već kao neka davnašnja stvarnost s kojomse srodio ne zna kada, ali prisno i nerazdvojno. — Trgnuga svirka i klicanje prigušeno daljinom i zidovima. Todemonstranti valjda prolaze pored samih apsana. Kroz šumljudskih glasova prodiru tanke trube i oštar marš. Tada se

prvi put prokide njegov zanos. Oseti u toj svirci nejasnustrahotu nečeg što dolazi i što ga konačno odnosi i

baca onamo kud ga je poneo onaj gadni udarac odmalopre, na protivnu stranu od celog toga slobodnog iraspevanog sveta napolju, na stranu na kojoj je stradanje,

poniženje i poraz. Hteo je instiktivno da začepi uši, ali ništanije pomagalo, jer je taj marš, sad već kao nešto davno

poznato, treštao i harao u njegovoj unutrašnjosti. To su bile prve trube novih vremena u kojima će nestati,možda zauvek, radosti slobodna života, i u kojima će nakraju čovek jesti čoveka kao zver što jede zver, samo samanje smisla. Ali tada on to u svojoj »tropskoj glavi« nije

mogao još jasno da razabere i potpuno shvati. Samose spusti na slamnjaču, zadrhta, i obori oči kao krivac.

Rudo, belo begovsko mesto. Krajem avgusta me-seca1878. godine.

Dobar i beo drum koji vodi sve od Višegrada doPljevalja, tu se penje na najvišu tačku. Levo od druma jestrma i stenovita obala i duboko ispod nje zeleni Lim, saskelom, a desno do samog druma, kao njegov beli uzao.Rudo, sa belim kućama i dobrim čardacima, sa čuvenomdžamijom, majstorski zidanom, belom i tankovrhom.

Nasred mesta šedrvan, bogat vodom i okružen klupama,zidan po istom majstoru, od istog belog kamena od kojeg idžamija.

Oko mesta dvostruk venac voćnjaka i njiva, rodnih,

lakih za rad i prijatnih za oko. I to do samih kuća i okonjih gusti voćnjaci, tako da kuće izgledaju kao utonule uzelenom pamuku, a posle njih širok pas njiva izukrštanihmeđama i granicama od kamena ili od grmlja. Te njive se

penju do prvih obronaka gde naglo, gotovo u pravoj crti počinje kamenjar u kom raste još samo kriva divljaka i poneki orah koštunac. A iz kamenjara diže se pravo u visinutamna i besputna planina.

Od sinoć se u Rudom saznalo da je austrijska vojskaušla u Višegrad, da će biti upućeni odmah manji odredi kaUvcu, i to jedan preko Bijelog Brda a drugi preko Rudog.

170 171

Sada se u araluku Huseinbega Perleza domaćinidogovaraju, šta da se radi i kako da se dočeka strana vojska, borbom ili predajom.

U stvari u većanjima su vodili reč begovi jer Rudo je

be, jer ko tako gine, gine ludo, u korist neprijatelja i smanjujelakomisleno broj branilaca čiste vere kojih nikad nije dosta.Rudo nije zemlja na ćenaru ili poslednja tačka na krajnjoj granicicarevine nit je ovo pedesetak ruđanskih pušaka poslednji glas iposlednja odbrana Islama. Treba dakle propustiti neprijatelja da



U stvari, u većanjima su vodili reč begovi, jer Rudo je begovsko. Ostali domaćini su samo odobravali ili slegaliramenima, gledajući govornike onim zabrinutim pogledom kojinarod ima kad nastupe krupni događaji, pogledom koji vidi svešto bi moglo biti, ali ne vidi ono što jest.

Počeo je najstariji među begovima, Huseinbeg Perlez.Govorio je mudro i nejasno. Svi su osećali da to nije prava reč.Govorio je više stoga što je to tužno pravo starosti da kaže prvureč, nego što je imao nešto da kaže ili što je nekom bio potrebannjegov savet. Posle njega govorili su ostali begovi redom, postarešinstvu.

U svima govorima bilo je i teških pretpostavki i krupnihreci, ali jedno samo nije se moglo u njima nać i: jasna odluka otome šta treba raditi i kako treba postupati u ovom trenutku kadse jedna tuđinska armija primiče, kad je turska vojska odstupila bez borbe i kad je njihovo mesto otvoreno i svakome na udarcu, branjeno samo onim što oni mogu iumeju.

Na kraju, od tolike neodlučnosti i tako upornog izbegavanjaodluke i zaobilaženja istine, stvarnost se sama od sebe ocrtala pred očima svakog pojedinog od prisutnih. Svaki se naprezao dakaže nešto što nije ružno i ne izgleda kukavički, a što ni najmanjene obavezuje. A kad su se svi tako izredali i izgovorili, bilo jerečeno sve osim onoga što u istini misle. Tako se njihovamisao sama izdvojila, i kad se odbaci sve što je rečeno, ona jeostajala, jasna i čista u onome što nije rečeno, a što su svi znali iosećali u tom trenutku. A njihova zajednička misao je bila ovo: jest, treba braniti veru i zemlju od svakog neprijatelja i krv prolitii život dati u toj odbrani, ako ustreba. Ali nije dopušteno ginuti bez potre-

172

poslednja odbrana Islama. Treba dakle propustiti neprijatelja da prođe. Drum je dugačak a u cara zemlja velika i gradova mnogo;što ne zadrži Rudo, zadržaće drugi. A treba neko i da ostane pored druma, ko će znati ljudski sačekati potučenu švapskuvojsku kad se bude vraćala od Pije val ja.

Eto, to bi rekli svi u jedan glas da svaki od njih, bojeći sesramote i prekora, nije očekivao da to drugi kaže. Protiv te nekazane istine koja je izbijala iz svih govora i

predloga, kao jedina želja i opšte mišljenje, ustao je jedan jediničovek, Ibrahimbeg Hamzagić.

Hamzagići su od najstarijih i najčuvenijih porodica ućelom ovom kraju. Za njih se zna da vode poreklo oddobrunskih Rajkovića, a ime im je po nekom Hamzagi, prvom poturčenom Rajkoviću. Za četiri stotine godina život sa svim promenama nije ih mogao pomeriti više nego što je od Dobrunado Rudog. Ta kuća je davala najveće junake i najbolje branioceovog kraja. Sad ih ima svega još dve kuće u Rudom. OvajIbrahimbeg, čovek miran, ugledan i imućan, sa kućom punomdece i svakog božjeg blagoslova. Njegov mlađi brat Alibeg nije

mu bio ni po čemu sličan: To je bio plav čovek, visok i lep, ali mračne naravi ineobičnog života. Još u mladosti se zavadio sa bratom i odvojiood njega i od sestara. Nije se ženio, živeo je na svom deluimanja i provodio dane u poslu i lovu, bez drugog društva osim posluge. Ima jedanaest godina da nije reci progovorio sa bratom. Ni o Bajramu mu nije odlazio.

Nekad se govorilo da su se razišli zbog neke devojke ilizbog nekog tajnog novca koji se čuva u

173

njihovoj porodici i prelazi, pod zakletvom, sa oca na sina. Ali ito se zaboravilo i svet je uzimao taj neobični život dvojice braćeHamzagića, kao stvar svršenu i oduvek poznatu, ne tražeći višerazloga ni objašnjenja i ne očekujući izmirenja.

I sada, kad je Ibrahimbeg uzeo reč, svi su pogledali u njega

o veličini austrijske sile ne mogu napraviti od jednog Ruđaninadva ni od litre baruta oku. Sa ograničenim sredstvima, Ruđanistoje pred jasno određenim zadacima. Tome se ne može ništadodati ni oduzeti. Sve ostalo je u božjoj ruci. U svakom slučaju,ne zavisi od Ruđana ni od njihove volje. Znali su oni i do sada



, j g , p g j gsa poštovanjem i Ijubopitstvom, samo je njegov brat Alibeggledao uporno u ćilimsku šaru pred sobom.

A Ibrahimbeg je govorio polagano, nadugačko i mirno. Njegova misao je bila neumoljivo prosta i jasna i potpuno

oprečna misli koja je izbijala iz svih begovskih govora prenjega. Govorio im je, otprilike, ovo:Svi su čuli šta putnici govore i primili sinoćnu poruku iz

Višegrada o velikoj vojsci koja nastupa. Uostalom, slušaju oniodavno ta pričanja o berlinskom kongresu, o sporazumu careva,o silnoj austrijskoj vojsci koja ide da taj sporazum izvrši i primeni. Otkako je sveta i veka to je tako. Jedni govore, d rugislušaju, ali stvari ostaju na svom mestu. A stvar je u ovome: nevojska, nego četa jedna koja bi htela da prođe put Uvca iPriboja, ne može da ne udari na Rudo. To su naselja koja privlače promet i blagostanje, ali i svaku napast i opasnost. Kotu živi, taj stoji na straži, hteo-ne hteo, jer nit vojska na svom putu može zaobići Rudo, nit se Rudo može ukloniti vojsci. Akoima neki ratni pohod, i ako ide preko ovih krajeva, put mu je na

Rudo. A kad će nastati ratovi i naići pohodi, to nije u rukamaRuđa-na ni ruđanskih begova, nego u volji sudbine i odlukamacareva. Ruđansko je samo, kako će ih dočekati i propustitidrumom pored koga žive. I šta najposle vrede sva ta pričanja isvi ti podaci o onome što se, izgleda, primiče? Sve to ne menjaništa na stvari. Ako su pričanja lažna, mogu samo da nepotrebnozabrinu i zbune čoveka, a ako su istinita, i opet od njih nemakoristi, jer što je tu je. Sva saznanja

j jda je svet velik, da su carevi moćni, uvek željni rata i osvajanja,da imaju vojske bez broja. Znaju oni dobro da u svetu ima oružja boljeg od njihovog i položaja povoljnijih i tvrđih nego što jenjihov. Kako ne bi to znali? Ali šta vrede takva saznanja, kad

čovek mora da se bije sa oružjem koje mu je Bog dao i na položaju na koji ga je sudbina postavila. Covek može imati punuglavu kao hafiz i znati svu silu i spremu svih careva i sve vojskei bitke ovoga sveta, ali šta mu to vredi kad svoju bitku svak bijena jednom parčetu zemlje koje mu je dato i pod us lovima koji sumu nametnuti. Tu se bije, tu se gubi ili dobiva. Prema tome,najpametnije što se sada može učiniti to je sprečiti što se sprečitida, pa čekati. Povući kućnu čeljad što se može dublje uunutrašnjost ili ako za to nema vremena, skloniti ih u pećineiznad Rudog, a sve što je muško i doraslo izvesti na drum i tudočekati vojsku kako se tuđinske vojske oduvek dočekuju nasvome pragu. Bar tu nema šta oklevati ni dvoumiti se.

Posle takvog Ibrahimbegovog govora nastalo jemeđu begovima zgledavanje, pa bojažljivo zamuckivanje, pa najposle šumna graja kojom su hrabrilisami svoj kukavičluk. Govorili su svi u jedan glas ono što niko od njih sam ne bi smeo da kaže. Unačelu svi su se slagali sa Ibrahimbegom, ali u stvari svi su bili protivni njegovom samoubilačkom predlo-gu o davanju otpora jednoj celoj vojsci. I ne samoda nisu pristajali da se Rudo brani oružjem negonisu dopuštali ni misao o tako ludom i beskorisnom podvigu. , ,, , , .. ; ,

174 171

Jedini od begova koji do kraja sednice nije uzeo rečni otvorio usta bio je Alibeg Hamzagić. On je pažljivo

čitao uvek istu šaru u ćilimu pred sobom, sve dok zbornije zaključen. Tada je bez reci i pozdrava i on otišaosvojoj kući kao i svi ostali.

iz jedne napuštene krečane, prekrivene trnjem, diže se

mlađi Hamzagić, Alibeg, ispali još jednu pušku, obori još jednog vojnika koji pade nauznak. Tada se jegeri sabraše izasuše ga olovom. Pogođen, Alibeg skoči na drum, ali

pade u jarak. Samo su mu ispružene ruke držale beiu ivicut



j jManje-više prećutni zaključak ovoga sastanka bio je

u tome da se ništa ne preduzima do sutra u podne, a sutra je i tako petak i ljudi će se sastati kod džamije na džumu, itu će se odrediti tačno i jasno o držanju koje treba zauzeti

prema neprijatelju, ako se pojavi. Dotle će stići i neki ljudikoji su izaslani prekim putem ka Višegradu i donetitačnije podatke o toj vojsci koju niko još nije video, ali okojoj svi govore.

Nikad se nisu vratili ti ljudi koji su izaslani niti jeikad došlo do dogovora kod džamije.

U samu zoru osvanuli su austrijski jegeri uzelenkastim uniformama. U retkom lancu, sa puškom

preko ruke, prišli su Rudom, ali ne drumom odakle su ihočekivali, nego samom ivicom onog kamenjara kojiopasuje mesto. Na drum su sišli tek kod velike česme, kadsu se sa visine uverili da je sve mirno i da se ljudi neiskupljaju na otpor.

Međutim, prvi koji je prišao česmi pao je pogođen

metkom iz blizine. Iza jednog kamena ispod puta, digao setada Ibrahimbeg Hamzagić. Sa malom puškom u ruci, potrčao je ka vojnicima koji se razma-koše u stranu. Jedni padoše po drumu a drugi su pucali stojeći. On ispali jedanmetak put njih, ali promaši i pade odmah svom dužinomukoso, preko samog druma. Jegeri su jednako pucali, prvou leš, pa onda u svaki sumnjiv zaklon u okolini. Tek tadamu priđoše najbliži.

U tom trenutku puče ponovo puška sa međe iznad puta. I opet jedan vojnik pade pošto se pre-savi dva puta, prvo u kolenima pa u pasu, i ostade tako ležeći sa rukamana trbuhu i glavom na kolenima. Na sve strane prsnuševojnici, a iznad puta,

puta. Pisnu truba negde iza zavijutka. Začuše se podo-

ficirske pištaljke, signali i reci komande. Vod jegera koji je bio sišao česmi povuče se, pretrčavajući svaki otkiiven prostor između grmlja i gomila kamenja.

Na kraj jednog šljivika, u zaklonu, komandantaustrijskog odreda sabirao je svoje vojnike. Misleći daima pred sobom otpor i zasedu, on je nastojao da pripremi

ponovo ulazak u Rudo, sa boljim osiguranjem i novimrasporedom.

Dan je odmicao i sunce jačalo. Na letnjoj žezi Rudo je ćutalo. Legao neki tajac na bašte i kuće kao u zimskojnoći, za velikih snegova. Jedino deca u povoju, što neznaju za ovaj svet, zaplaču ponegde glasno i njihov pisakšto prolama tišinu oko kuće izgleda oštar i neprirodno jak,kao da plaču i za sve odrasle koji moraju da ćute.

Na drumu pored česme još uvek leži IbrahimbegHamzagić; poprečio se preko druma, sav ustremljen kaoigrač koji se bacio za loptom. Malo poviše od njega, utravi pored puta, ničice leži njegov nepomirljivineprijatelj, brat.

^ Tek pred podne krenuše jegeri ponovo. Na svimakućama su već odavno visili beli čaršavi u znak predaje.Ali vojska se primicala Rudom sporo i oprezno, kaoopasnoj svetinji punoj junaka rešenih na sve.

176 ^ — Kuća na osami

177

TRI DECAKA jevrejska deca. Sam je našao odgovarajuću formulu; on će proučiti dovu, a njegova deca će viknuti: amin! A drugo,njegova su dečica bila sva u nanulama i kako nisu mogla damiruju, njihova drvena obuća klepetala je po novom trotoaru tekasfaltirane obale, tako da se ni njihov pozdrav ne bi čuo kako



Toga dana nije se niko mogao požaliti na jednoličnost idosadu sarajevskog vremena. Ako su dotad svi dani ličili jedanna drugi, taj je bio zaista ispunjen uzbudljivim novostima. Većod samog jutra u trafikama su prodavane službene novine sacrveno--žutim okvirom, sa bosanskim grbom u zaglavlju ikrupnim napisom: dobro nam došli visoki gosti! Bilo je istihova.

U jedanaest sati treba da stignu u Sarajevo erchercogRudolf, carev sin, i njegova supruga Stefanija.

U vazduhu ima nekog hladnog uzbuđenja. S vremena navreme čuju se trube i bubnjevi i daleki zvuk vojničkih marševa.

Pre deset sati bile su duž Miljacke postrojene sve škole,srednje i osnovne, zajedno sa nastavnicima. Krstarili su brkatistražari na visokim konjima, prolazili fijakeri u kojima su sevideli činovnici u crnim redengotima ili uniformama, sanenavučenim belim rukavicama kao maršalskim štapom udesnoj ruci.

I pored svih opomena nastavnika, školska deca su žagorila bez prestanka. Naročitu muku je imao sa svojom decom krupani mrk hodža na jvećeg mekteba sa Bjelava.

Fanatičan i uporan čovek koji još nije mogao da se prilagodi novom stanju, on nije nikako pristajao da njegova decaviču: živio! kao i hrišanska i

, j ptreba.

Ali, kao toliko puta u životu, sve se nekako resilo samo odsebe. Kad su odjednom počeli da gruvaju topovi sa tvrđava kojeokružuju Sarajevo, uska dolina se ispunila zaglušnim tutnjem i

sve živo nekim uplašenim uzbuđenjem kao pred stihijom pri -rodnih pojava. U isti mah odjeknuše zvona sa crkava, prvo s jedne pa sa druge, sve jače i jače; zvukovi su im se sudarali nemešajući se i šireći jezu uzbuđenja kroz zatalasan vazduh. Jošnisu izdušili po-slednji topovi a obalom je projurila povorkakočija u kojima niko nije us peo da vidi žive ljude nego perje,ordenje i uniforme raznih boja.

Visoki hodža je mahao šibom i nepotrebno ponavljaosvome sibijanu:

— Nanule u šake, pa vič'te: amin! Od vike, grmljavine topova i tutnjave kočija nije ni sam

sebe čuo. Profesori i učitelji su rukom i očima davali deci znakove

da viču: živio!, kako im je za poslednjih dana toliko puta

govoreno.I vikalo se. Kao da se na dugoj traci glasovi pale jedan odrugi išla je nejasna vika duž obale, uporedo s kočijama, neštokao:

— liioooo! I sve se to mešalo sa zaglušnom zvonjavom i topotom

besnih konja i poslednjom topovskom jekom koju su bliska brda dodavala jedno drugom.

I to je bilo sve. Sva su ta sjajna i velika gospođa nestalanegde, naglo kao što su i došla, kao da su u zemlju propala i tone ovde u ovom istom gradu nego negde na drugom kraju sveta.I sve je odjednom projurilo, ugaslo, umuklo, ali takoodjednom

178 12*

179

da je život ostao mnogo jednoličniji nego ranije, dolinauža, brda viša i tvrđa, ne trepte više od zvuka, nebo bezsjaja. Stotine i stotine dečjih očiju i srca našlo se pred

prazninom. Za većinu tih dečaka ostalo je samo još da se

ide suviše dobro znanoj kući gde čeka ju nejasni i nemiliškolski zadaci; da se sa zadocnjenjem poruča ubogi

padinama nevidljivih brda, izjednačenih sa tamom, podrhtavaju velikim pravilnim slovima od svetlosti

natpisi: Rudolf-Stefanie (a iznad crtice koja vezuje dvaimena: carska kruna), zatim Hoch! Willkommen! Nasvima džamijama upaljeni kandilji uokrug oko munare

i l d j k t ti t ih k i d l k t



školski zadaci; da se, sa zadocnjenjem, poruča ubogi bosanski ručak.

Bezbrojna deca raznog uzrasta i različitog odela povrvila su sa obale i kao potočići posle pljuska gubila se

u svima pravcima, po mahalama, a tu su se opet delila i usve manjim i manjim grupama odlazila u svoje sokake. U strmi, kratki i krivudavi Dedagin sokak ušla su

istovremeno, istovremeno ali ne zajedno, tri dečaka. Jedno je bio sin Avdage Senabije, drugo Petra Ma jstorovića,treće udovice Mare Colićeve koja je kuvarica uKatehetskom domu.

Taj Dedagin sokak je kaldrmisan u vidu širokihstepenica, u njemu je mali broj kuća, a on sam je ne samostrm nego i dobro nagnut na jednu stranu, tako da sekaldrma stepeništa le pezasto širi i liči na rebra na skeletuneke pretpotopne životinje, koji je jednim delom potonuou zemlju.

U tom sokaku pomešale su se u novije vreme kućeljudi raznih vera. Zapravo, tu imaju svega tri zgrade zakoje se može kazati da su kuće, sve ostalo s u potleušice ukojima stanuje sirotinja.

Tri dečaka su ušla u te tri jedine kuće koje zaslužujuda budu nazvane tim imenom, svaki u svoju, bez

pozdrava. Te noći je sjalo Sarajevo u vatrama svake vrste. Od

onog sudbonosnog dana pre stotine godina, kad su trupe princa Evgenija Savojskog zapalile ovaj grad, pre nego štoće se povući iz njega, nije bilo ovoliko ognja i sjaja pogradu i oko njega.

Sve tvrđave koje sačinjavaju venac oko Sarajevaosvetljene đerdanima treptavih svetlosti. Na strmim

180

izgledaju kao stotine cvetnih krunica od zelenkastesvetlosti rasturenih po tamnom polju. Iznad njih zvezde uvečitim poretcima, a ispod njih sva varoš ustreptala odzatalasne svetlosti po ulicama i prozorima kuća. Zvanične

zgrade su osvetljene i spolja. A sve veće kuće imućnijihljudi imaju na prozorima po nekoliko stearinskih svecakoje nemo i tiho sagaraju kao na oltaru nevidljivog

božanstva. Oko bivšeg vezirovog Konaka ima najviše svetlosti i

pokreta. Svi su prozori osvetijeni. U prostranom dvorištu plamte buktinje. Pešice ili u kočijama na kojima gorefenjeri dolaze zvanice, visoki vojni i civilnidostojanstvenici, sveštenstvo svih konfesija, probrani

predstavnici imućnog građanstva u narodnim kostimimaili evropskoj nošnji.

Svi su oni, zajedno sa svojim kočijama, utonuli negdeu Konaku koji je izgledao kao neki zaseban i jasniji virsvetlosti u opštoj vatrenoj reci. Niko od stanovništva nije

mogao znati ni zamisliti kakav je taj život u jarkoosvetljenom Konaku, šta se tamo radi, jede i razgovara.Većina nije ni mislila o tome. Možda je neko još, sedećiza večerom, pomenuo »carevog sina i carevu snahu«, pa jesvak prešao na svoje dnevne navike i običaje.

Ramazanski post počeo je pre nekoliko dana, stogasu mnogi dućani otvoreni i noću, a kafanice po strmimobroncima pune sveta.

Banjski brijeg je slabo osvetljen kao i sve ostalestrme mahale gde nema zvaničnih zgrada ni činovničkihstanova. Po prozorima sinagoge na Mejtašu gorelo jenekoliko nevešto razmeštenih sveca, pa ih čuvar pogasio

još pre nego što su dogorele, malo po urođenom nagonuštednje, ali još više zbog toga

181

da bi mogao da ode da spava a da ne brine o svetlo-sti nasinagogi i opasnosti od požara.

A odmah iza sinagoge je Dedagin sokak, gotovo potpunou mraku.

Od tri pomenute kuće u tom sokaku najveća je AvdageSenabije tipična sarajevska kuća imućnijeg muslimana bela na

njegova nema žrtva i njegov najblagodarniji sluša-lac Jer, gazdaPetar voli da govor i i da sam sebe sluša, ali da ga i drugi čuju islušaju, s tim da ga ne prekidaju.

Do gazda-Petrove kuće diže se zelenkasto obojena kućanovijeg tipa; ona je na sprat, od Majstoro-vićeve kuće deli jesamo uska i vlažna perda dok je sa druge dve strane opkoljava



Senabije, tipična sarajevska kuća imućnijeg muslimana, bela, nasprat, sa prostranom divananom u mušepcima i bogatomzelenilu stare loze, sa belom avlijom, ograđenom visokimzidom. Sa strana gde nema zida podignuta je visoka drvenaograda. Jer, za poslednjih desetak godina počele su u ovu ulicuda doseljavaju hrišćanske i jevrejske porodice. Neki su semuslimani zbog toga iselili; Avdaga je ostao, ali je moraoograditi kuću tako visokom ogradom da bi je zaštitio odsvakojakih pogleda.

Još jedna bašta i jedan niži zid dele njegovu kuću od kućegazda Petra Majstorovića. To je jaka i prostrana prizemna kuća,sva u voću i lozi. Petrov otac, gazda Stevo, kupio je tu kuću predesetak godina, pred samu smrt, ne što je imao suviše gotovanovca, nego što je hteo da na neki način osigura osmorounučadi. Jer njegov sin, gazda Petar, bujna i nemirna glava, nijedavao mnogo jemstva za to. Stari gazda Stevo je govorio:

— Ja se nisam rodio kao gazda, nego sam došao uSarajevo goneći tuđu stoku, ali sam isto tako siguran da mojaunučad, pored ovakvog oca, neće umri jeti kao gazde.

Taj »mladi« gazda Petar bio je čovek već u pedesetimgodinama; voleo je vino, i to više nego što je red; prav, svečan uhodu i govoru, on je i zbog toga a i po prirodi imao nečeg paradnog u ćelom ponašanju i izgledu i nečeg fantastičnog inestvarnog u svemu što je govorio i radio. Takvo je bilo i nje-govo poslovanje u trgovini i njegovi postupci sa ljudima, anaročito u svojoj kući i sa svojima. Imao je lepu i rano uveluženu koja mu je izrodila desetoro dece, od kojih je osmoro biloživo; ona je bila

samo uska i vlažna perda, dok je sa druge dve strane opkoljavamlada ali lepa bašta. To je Katehetski dom, svojina katoličkecrkve. U njemu živi zajednički nekoliko katoličkih svešte -nikaiz sve tovnog klera, koji vrše dužnost kateheta po sarajevskimškolama. U kući i oko nje vlada uvek mir. Jedini zvuk kojisvakodnevno prodire iz te kuće to je svirka harmonijuma, pa iona prigušena i žalo-vita, troma i spora kao ptica niska leta.(Zbog te svirke najviše je mrzeo Avdaga Senabija svoj novihrišćanski komšiluk.)

Sve tri ove kuće, tihe i slabo osvetljene, izgledaju kaozamrle, ali varaju svojim izgledom. U svakoj od njih ima životai nemira, ako ne u pokretima, svakako u mislima i recima.

Avdaga Senabija, tabak po zanatu, već odavno ne radisam, nego samo preprodaje izrađenu kožu, a u tom ga dobrosluži sreća kojoj on, naravno, dodaje i svoju trgovačkuumešnost. Avdaga je povučen čovek koji malo govori, sa bledim licem i plavim očima u kojima ima nekog derviškogzanosa.

Večeras je u »-ženskoj strani« kod njih veliko sijelo. Uovu malu sobu Avdaga se povukao sa najstarijim sinom,rumenim sanjivim dečakom, koga očev šapat još jačeuspavljuje.

Avdaga je jeo slatko, ali ne preterano mnogo za iftar. Uzeo je abdest i klanjao teraviju i sada šapatom izgovara redomkuranske dove u kojima se skrušeno moli za sve pravoverneljude i zahvaljuje bogu za sve blagodati, i završava:

■ — Gospodaru naš, oprosti nam naše grijehe i naša prekoračenja u našim poslovima, obaspi nas

182 183

strpljivošću, ustali noge naše i pomozi nas protiv

nevjerničkog naroda! Pri tome on kruto i visoko diže glavu prema

otvorenom prozoru na koji se navalila bujna loza kaogusta zavesa.

Rumeni dečak sluša šapat očevih molitava na

hodže sa susedne džamije, mlad glas, oštar, tanak, kaočelik koji se tanji i savija, ali se ne lomi.

Gazda Petar miče usnama, kao da još izgovarastihove, i skače na noge, naliva čašu. Posle Pesma-rice,dolazi obično na red Velika Katavasija, jer Petar, kakobi t iji j iš kl k i k



Rumeni dečak sluša šapat očevih molitava naarapskom, koji se u njegovoj glavi mesa sa šumovimaneobičnog minulog dana. Sve ga to priteže zemlji iuspavljuje. On se otima snu, ali bez uspeha, i sa sve većim

naporom i sve rede podiže očne kapke koje sklapa san. U Majstorovića kući đeca pospala rano. Gazda Petarvečerao sam, za sinijom koja je samo za njega. Pošto suizneli sofru, jedno vreme je šetao nemirno po sobi,

pijuckajući s vremena na vreme crno vino i dolivajući čašuiz visoke boce od belog stakla, išaranog crvenim granama.Tada je ušla Jevra, plava, krotka i uvek kao nasmejana;sela je skromno pod samu lampu i izvadila neko pletivo.Gazda Petar je velikim pokretima dohvatio debelu iiskrzanu Pesmaricu i stao da čita neku pesmu o tursko-cmo-gorskom ratovanju. Najpre je čitao mimo i pevuclji-vo, naglašavajući reći, ali je sa svakim stihom padao sveviše u vatru, delio reci na slogove koje je naročitonaglašavao i podvlačio:

Sanak snila bula kolašinska U bijelu gradu Kolašinu

Zatim su se stihovi nizali sve brže i brže, sve življe ikrvavije, sve kroz neke krvi i pogibije, dok ne pređe u

pravo zapevanje:

Al' se soko dobro zamjenio, Tri ubio a dva obranio Dok je svoju glavu Iz-gu-biii-ooo

U tišini koja nastaje iza posleđnjeg otegnutog i plačevnog zvuka, čuje se kroz otvoren prozor glas

biva stariji, sve je više sklon crkvenom nego mirskom pojanju. Sada on i ne uzima knjigu, nego nervozno odlazika prozoru i, kao da nekom odgovara, intonira iskašlj avajući se:

Kedri livanskije!..:

Kolutajući očima čas na ženu, koja ga gleda preko pletiva, čas prema nevidljivom hodži negde u tami idaljini, crven u licu, on kažiprstom desne ruke daje samsebi takt, povija glavom za melodijom i peva:

Likuj đnes, Sione, Vozvigrajte gori, oglasisja trubo, So angleski dvori.

Hođža sa munare, negde u tami, vikao je moćnim,oštrim glasom, otežući svaki slog do nerazumljivosti: — Haje alesalah, haje alesalaaah!' A Petar je dizao svoj

bariton i, unoseći se tt sam prozor, nastavljao pesmu:

Krasno proevietajte, vas mir napoljnjajte, Kedrilivansldje, kedri livanskije!

Kad je završio, oči su mu sjale žarom i suzama,izgledao je kao čovek koji ne zna šta će sa sobom odvelikog uzbuđenja. Okrenu se ženi a zatim, ne znajući štada joj kaže, prihvati nervozno čašu.

I nevidljivi hodža je bio umukao.

• Hođl na molitvu, hođi na molitvu!

184 1^

u susednoj sobi, u nizu pospale dece, budan je najstarijidečak koji je jutros bio na paradi. On diže sa dušeka glavu iosluškuje očevo sve življe i glasnije pojanje i strah ga je, pomalo i stid nekako toga, kako se njemu čini, neumesnog ineprirodnog zanosa; i sa strepnjom se pita, da li osim njega injegove majke za koju zna da je tamo sa ocem iko još čuje to

Oni iz trpezarije su otvorili vrata, jer su hteli da provetre prostoriju koja je bila puna gustog du-vanskog dima, aizbegavali su da otvore prozor, kako se prepirka ne bi čula ukomšiluku druge vere.

Onako savijen od nejasne misli i bolnog nesnalaženja, dečak je i ne htijući morao da sluša uzvike i iskidane rečenice iz



njegove majke, za koju zna da je tamo sa ocem, iko još čuje točudno pojanje. Živo želi da ono prestane i da u kući zavladamir, i u toj želji gleda put nezastrtog prozora kroz koji se nazirekao slaba mesečina odsjaj rasvetljene varoši.

U zelenoj, novoj kući koju zovu Katehetskim domomtakođe nije tiho kao što na prvi pogled izgleda. Istina,harmonijum je odavno zamukao. Ali u trpezariji sede još trojicakateheta sa gostom, der-ventskim župnikom Stjepanom Fišićem, jednim od prvih svetovnih sveštenika župnika u Bosni.

Taj Fišić važi kao neki lukav i »političan-« čovek;školovao se kod fratara, ali je napustio njihov red i sekulariziraose, čim mu se za to ukazala prilika.

Vodi se neka duga i bezizgledna politička pre pirka u kojojFišić vodi glavnu reč.

Malen hodnik dell tu trpezariju od kuhinje. U tom hodnikusu, desno i levo, vrata od dve malene sobe u kojima stanujekuvarica Mara i njen sin Filip, đak od četrnaest godina, visok,

plav dečak sa čudnim modrim očima koje žudno gledaju u svet. Pri svetlosti male lampe on čita neki zagrebački prevod: Život Svetog Alojzija Gonzage, za hrvatsku katoličku mladež.Čitajući došao je do mesta u kom se govori da je svetac bio takočedan da već u desetoj godini svojoj nije dopuštao ni majci daga zagrli i da je pored rođenih sestara prolazio oborenih očiju.

Nad tim stavom dečak se savi kao od bola i zatvori oči,želeći neodoljivo da beži negde daleko i da čita ma šta drugo.

j jtrpezarije.

Nekim lažno mekanim i samouverenim glasom onaj Fišić je govorio nešto o otrovu liberalizma, o tome kako ne trebanikome nasedati. Odgovarao mu je jedan dubok glas, pravdajući

se: — Ti imaš pravo da je liberalizam otrov koji se uvlači u

društvo i razara ga. Ali nemaš pravo kad okrećeš glavu od problema koji se već javljaju i koji će se sve više javljati. Jer našulazak u jednu evropsku državu ne zatvara nego otvara nove probleme.

— Znam, znam ja tvoju priču o agrarnom pitanju. A ja tikažem da to pitanje nije na redu, a i kad bude, mi ćemo ga čisto politički riješiti. Treba gledati realno. Dvanaestak hiljadakmetova katolika nisu nikakav problem, u zgodnoj situaciji i uz pomoć vlade...

— A za ostale? pitao je krupni glas. Sta ćeš sa ostalima? — Ostali? Ha, ostali!Tu mora da je Fišić učinio neki pokret ruke ili izraz lica

koji je izazvao glasan smeh dvojice kateheta i samog Fišića, anezadovoljno mumlanje krupnog glasa.

Dečak je bacio knjigu i pobegao u dno sobe ka prozoru, unemoćnoj želji da pobegne od svega što ljudi oko njega govor eili pišu.

Tako je prolazilo to veče u tri susedne kuće u Deđaginomsokaku, dok je dole u nizini sav prostrani grad bleštao u sjajutreperave svetlosti.

186 m

CRVEN CVET

i nasilnik, tip sitnog, subaltemog činovnika iz velike isložene administracije ogromne austrijske carevine.Potuljen i pognut čovek, kao da na leđima nosi ćelučudovišnu zgradu svih činovničkih klasa i rangova, odkojih je svaki viši od njegovog, on je vršio dužnost u

granicama propisa, ali se, u tim granicama, svetio svemu i



Nastavnik latinskog jezika i razredni starešina bio jesredovečan profesor, rodom odnekud iz Vojvodine. Zvaose... Sad vidim da i nije tako lako u jednom danu kazatikako se zvao. Zvao se u detinj-stvu Vasilije Cokrljan. Još ugimnaziji on je osetio da mu to prezime zvuči grubo,nekako i ružno i smešno, kao izdajnički, zvučni tragniskog i tamnog porodičnog porekla koga se on i u snu i na

javi stidi i koje zataškava i krije gde god stigne i kolikogod može. Oduvek nezadovoljan sa svim na sebi i okosebe, on je resio da promeni bar ono što se promeniti da;na univerzitetu je počeo da se potpisuje Cokrljanović, alikako to nije bilo mnogo lepše i otmenije, on se, kao mladnastavnik, resio da promeni prezime u Vasiljević. Takav je,

kao nov čovek. Vaša Vasiljević, došao pre desetak godinau Bosnu, u sarajevsku gimnaziju. Pa ipak, kao što pas nosiuvek na nozi neki trag lanca sa koga se otrgao, za njim je,kao neka greška mladosti i predmet podrugljivogogovaranja, došlo i njegovo staro ime Cokr ljan. Ali đaci ganisu zvali ni starim ni novim prezimenom, nego nadimkomkoji su mu sami dali, Durhcug.'

Bio je iz nekog malog mesta u Vojvodini, sinonštinskog stražara, poslednje od celog niza đece koja susva rano poumirala. Otac mu je bio pijanica

• Durchzug (nemačM) — promaja.

g p p gsvakome zbog toga svog tereta i svog niskog položaja.Plašio je decu. Tukao je hapsenike koliko je smeo imogao, a svoju ženu uvek i kad god mu se pr ohtelo. Većazla nije činio samo stoga što nije imao prilike, jer ih nikonije tražio od njega, ali u duši je bio spreman na njih.Opijao se često, tj. kad god bi ga častili seljaci i građanikoji su u nekoj sitnici zavisili od njegove dobre volje, itako se alkoholom izdizao na neke trenutne i nestvarnečinovničke stepene o kojima je trezan maštao, a koji sutrajali samo dokle traje pijanstvo i tražili sve novo piće.

Jedinac sin toga policajca alkoholika istakao seu školi dobrim pamćenjem i, još više, velikom poslušnošću. Jedan od njegovih profesora, imućan i nastran čovek, pomagao je dečaku da svrši gimnaziju i da dobije stipendiju za univerzitet. Sin opštinskogstražara otišao je u Beč na studije i po savetu svoga

profesora i zaštitnika odabrao da studira klasičnu filologiju. Studirao je sve propisane predmete, saistom mravljom marljivošću sa kojom je učio u gimnaziji, ne naslutivši nikad smisao ni veličinu nauke i ostavši željan svega što velikogradski život

pokazuje a nikad ne daje siromahu studentu iz zabačenog mesta i bedne porodice. Dok je svršio studije, umrli su mu i otac i majka, a on je postao nastavniklatinskog jezika isto kao što je mogao postati policijski ili šumarski činovnik sa »fakultetskom spre mom«. Posle nekoliko godina službovanja prešao jeu Bosnu, gde su za nastavnike bile nešto malo veće

plate i postojala brža mogućnost avanzovanja u službi. .

188 im

Tu se učaurio u svoj život profesora-birokrate, kakvi su uvećini bili tada nastavnici srednjih škola u Sarajevu, i tu je propuštao kroz svoje ruke naraštaje bosanskih dečaka-gimnazista, ulivajući im na svoj način u glavu osnove latinskog jezika i klasične kulture

službi u kojoj i on, i svi oni, zajedno sa njim i celim ostalimškolskim sistemom predstavljaju neku vrstu prepreke na putukoji đak treba da pretrči od detinjstva do činovničke karijere, tj.do hleba, položaja i društvenog ugleda.

Sve to treba da ubije u dečaku bujne životne nagone, damu što više zakloni i život sam, da mu već na prvim koracima



kulture.Bio je neženja i samotnik, potuljen i jeđak hipo-honder,

rano osedeo, više nekako posiveo. U njegovom načinu predavanja vladala je smrtonosna dosada. Po njemu su dečaci

dolazili do zaključka da to što se zove latinski jezik i nije neki jezik koji su ma kada živi ljudi govorili, nego da je od svog postanka samo »nastavni predmet<<, neka vrsta kazne i prokletstva, nešto kao rešetke koje dečaka odvajaju od svegaonoga što ga privlači i čemu bi mogao da se raduje.

On je učio đake latinskom jeziku tako da im je moraloizgledati kao da u tom jeziku ništa nije povezano ni ritmom nismislom. Ne samo između pojedinih imenica i glagola nego niizmeđu oblika i padeža istog glagola ili imenice nije bilonikakve veze, isto kao što se svaka rečenica učila odvojeno, bezikakve veze sa tekstom iz kog je izvađena i životom iz kog jetekst nikao.

Njegov particip pasivni od glagola tangere stajao je sam zasebe, izdvojen od živog govora i zdravog mišljenja ljudskog, kaostrašilo i zamka za rasejanog ili uplašenog dečaka, kao obručkroz koji u cirkusu proteruju jadne dresirane pse. Tako su stvarigubile sadržinu i sve pročitano ostajalo bez smisla i koristi, itako su đaci mogli da lome zube na teškim oblicima jednog»mrtvog« jezika a da nikad ne shvate sadržinu onoga što čitaju,da ni za trenutak ne osete sve ono razumno, čovečno islobodarsko što se krije u tom tekstu.

Sve rimske i grčke klasike on je smatrao samo kao nekuvrstu viših činovnika, profesora, viših jedino po rangu; svi suoni za njega u istoj državnoj

190

salomi volju i zagorca vek, pa da vidi — majčin sin! — šta je tokarijera i kako se teško i skupo plaća, kako bi posle umeo da je ceni.

I na sve heroje antičkog sveta i na same bogove izmitologije on je gledao kao na visoke dostojanstvenike »izvanranga«, kao na neku vrstu više zva-nične ustanove u državikojoj služi i on.

Uopšte, sve na ovom svetu, i samu nauku kojoj je»služio«, on je gledao kroz tekstove vladinih raspisa i naredaba,kroz razrednu knjigu i kroz svoj notes u kome je za njega bioobuhvaćen ceo svet, sređen po azbučnom redu i ocenjenocenama od pet do jedan.

Vasiljevićev vaspitni metođ sastojao se u tome dav).hvata« đake i da ih ispituje kad su nepripravni, da ih vreba naulici u sitnim dečačkim greškama. Najveće zadovoljstvo nalazio je u tome da ismeva ili kažnjava đake koji ma u čemu pokažunešto originalnosti ili želju da se bave ma čim što je izvan uskog

školskog programa, koji je on svojim policijskim shvatanjimasužavao gde god je i koliko god je mogao. Svako i najmanjeodstupanje od štamna-nog teksta u udžbeniku smatrao je teškim prestupom i kažnjavao ga i svojom ironijom i lošim ocenama isvim sredstvima koja mu stoje na raspolaganju. Svaka inajmanja sloboda ili novina u mišljenju ili u načinu izražavanja,svaka, i najnaivnija mladićka pobuna protiv autoriteta vlasti idruštvene hijerarhije izazivale su kod njega srčevit, histeričanotpor i gnev, gnev koji je bio otprilike mera njegovog

292

straha od tih autoriteta i njegovog poštovanja te hijerarhije.Covek se često sa čuđenjem mora zapitati: otkud kod nekih

malih ljudi, malih i po ličnoj vrednosti i po njihovomdruštvenom položaju, takva šlepa privrženost postojećem redu,takvo fanatično obožavanje utvrđenih i drevnih ideja i ustanovakoje im ni po čemu ne bi trebalo da budu bliske, takva besnamržnja na sve što je novo što može da znači promenu i

Takve su se šale i inače često dešavale. UsredVasiljevićevog predavanja iz koga je uvek vejala smrtonosnadosada, digao bi se odjednom neki od drskih učenika, otišao do prozora, uverio se tobože da li je čvrsto zatvoren i ozbiljno sevratio na svoje mesto uz opšti smeh i kikotanje ostalih.

Profesor je grizao usne i sumnjičavo gledao mladića, ali



mržnja na sve što je novo, što može da znači promenu inapredak.

Ali imao je i taj neprijatni čovek svoju slabu tačku. Bojaose promaje. Đaci, koji su ga u većini iskreno mrzeli,

iskorišćavali su tu njegovu maniju i bili su pri tom nemilosrdni idovitljivi, kako samo deca mogu da budu.Zbog toga je i dobio nadimak Durhcug. Jednom, u nastupu

besa, on je upotrebio tu nemačku reč za našu reč: promaja.Otada ga đaci i nisu drugačije zvali između sebe.

A bojao se promaje nenormalnim, paničnim strahom. Tajstrah od vetra i promaje kao da je po nečem odgovarao njegovojmržnji protiv novina i promena. U svakom razredu imao je po jednog đaka, jednog od onih uslužnih i revnosnih, kome je bilostavljeno u zadatak da pre profesorovog dolaska pažljivo zatvorisve prozore.

Ali ostali đaci su često nalazili načina da prevare »kerbera«koji je bdeo nad promajom i da u posled-njem trenutkuneprimetno odvmu kvaku na prozoru. Kad bi profesor ušao na

vrata, struja vazduha bi otvorila krilo na prozoru i nastala bi promaja. I ma kako ona neznatna bila, profesor bi se uhvatio zaglavu i stao da viče od besa i straha.

— Zatvarajte, nevaljalci! Za-tva-raj-te!Tu bi nastao kikot i grcanje od prigušenog sme-ha, a

najviše su se smejala ona dvojica-trojica dečaka koji bi priskočili, tobože revnosno, da zatvore prozor, a koji su, ustvari, i udesili ćelu šalu.

192

Profesor je grizao usne i sumnjičavo gledao mladića, alimu nije mogao ništa.

Odnos između đaka i profesora Vasiljevića bivao je izgodine u godinu sve gori, dok se glavni deo njegovog

vaspitačkog rada nije pretvorio isključivo u borbu sa mladošću imladalačkom obešću njegovih đaka, sa njihovom večnom potrebom za igrom i sme-hom, za promenama i zanimljivimnovostima. On kao da je samo sa te strane i mogao da ih vidi.

Stalno je strahovao od đačkog podsmeha, a to strahovanječinilo ga je naročito smešnim. Od njihovog smeha njemu sestezalo grlo i ledilo lice, ispunjavala ga je mržnja koju jeosećanje nemoći dovodilo do besnila. Taj zdravi, zarazni ineutoljivi dečač-ki smeh njemu je na mahove izgledao kao silna poplava koja navire ne samo iz dečačkih grudi nego iz neba, izzemlje i svih živih stvorenja na njoj. I on je mrzeo ne samo tudecu nego i nebo i zemlju i sve živo u njima i na njima, sve štose kreće, što diše, sja ili leti. I noću je, u snu, viđao bezbrojnomnoštvo nasrnejanih lica koja prete da ga sa svojim smehom preplave i odnesu, dok on gušeći se uzalud pokušava da vikneono što je toliko puta ponovio u razredu:

— Samo se luđe smeju bez razloga, a ja ne vidim nigdenikakva razloga smehu.

On je patio od tog dečačkog smeha i nemira i kao od ličnemuke, koju niko ne razume, i kao od opšte nevolje, koja pretisvemu što je sveto i ozbiljno, podriva temelje svakog rada icelog poretka, i koja će, ovako naoko bezazlena, najposle preplaviti

13 — Kuća na osami 2g3

sve i pretvoriti život u šegu i sprdnju, a svet u igračku. U toj svojoj dubokoj odvratnosti i stalnoj borbi on je

nalazio malo razume van ja i pomoći kod drugih ljudi, a to ga je još više utvrđivalo u njegovoj idio-sinkraziji i ispunjavalo pesimizmom i osećanjem usamljenosti. I sami profesori, njegovekolege, pokaza/ali su, kako se njemu činilo, mnogo mlakosti ibezbrižnosti u tom pogledu Većina njih nije se stvarno mnogo

uzaludno krotiš jedne, već nailazi nov talas. I sve je to u očima profesora Durhcuga zeleno, drsko i obes-no, sa ustimarastegnutim od uva do uva, sa mislima raštrkanim na sto strana, bez osećanja dužnosti, bez respekta za starije, bez smisla za red,sklono svakoj šali i razonodi, nepristupačno savetu, neosetljivoza prekor, ne štedi nikog a ne ume da se čuva samo, zimi je kodkli j l i k d k j j k d b b l ć k d



bezbrižnosti u tom pogledu. Većina njih nije se stvarno mnogorazlikovala od profesora Durhcuga; i oni su u suštini bili površni, hladni nastavnici i poslušne birokrate, i oni su se borili protiv bezbrojnih i beskrajnih đačkih nestašluka, i oni su bili

često strogi pri ocenjivanju i kažnjavanju, ali niko nije potpunodelio njegove smešne brige i njegova mani- jačka shvatanja, čaksu se pomalo i podsmevali mrkom neženji i osobenjaku, kojistvari uzima sa tragične strane.

Jedino u svom momačkom stanu, u jednoj vlažnoj kući, uosojnoj Mjedenici, nalazio je potpun mir i osećao se bar privremeno zaštićen od ironije i nemira obesne mladosti.Stanovao je kod penzio-nisanog poštanskog činovnika. Ceha.Gazdarica mu je bila debela, mrzovoljna i uredna žena. Decenije bilo ni u kući ni u bližem susedstvu. U profesorovom stanu je vladao uvek vlažan polumrak i u njemu mrtvački mir imehanički red.

Ali šta vredi kad je ta kuća samo oaza, a boravak u njojsamo predisaj? Cim pređe kućni prag, čeka ga na svakom

koraku ta bučna i nemirna mladost koja ume samo da se cereka imisli samo na šale i besposlice.Ponekad mu se činilo da je sa svih strana opko ljen tom

nezrelom nesvesnom stihijom mladosti, da zemlja kipti i drhtiod mlade krvi koja goni na pokret i traži sve nove i nove oblikenemira. A svake godine rađaju se novi naraštaji dece, kao da izzemlje niču, iz njih brzo rastu i pritiču novi đaci, i dok

klizanja, leti kod kupanja, u jesen kod berbe, a u proleće kodsvakojakih fantazija i besmislica; ukratko, uvek kod nekeopasnosti, dangube ili lakrdije, a daleko od njegove stroge reći injegovih ozbiljnih lekcija. To je mladež od njene jedanaeste donjene devetnaeste godine, i sa tom stihijom se on bori godinama,a oseća da u toj borbi on sa svakom godinom biva slabiji iustupa stopu po stopu tome neuništivom neprijatelju.

Uredan i besprekorno ozbiljan život koji oduvek vodi, neodržava ga u snazi i mladosti. Naprotiv, on stari naglo i prevremena, brže od svojih kolega koje su manje uredne i ozbiljne.U četrdeset petoj godini, on je i sed na slepoočnicama, ćelavatemena, mršava lica nezdrave boje, a naduvena vrata, nesigurnih pokreta i nestalna pogleda uplašenih i žalosnih očiju. Uredan je,ali na neki nemio način, a štedljivo i starovremski odeven, leti u sivom a zimi u crnom odelu, kao činovnik pogrebnog društva.

I kad takav stane na podijum i nasloni se jednom rukom nakatedru, a drugom se uhvati za bradu, đaci se u poslednjimklupama već prigušeno kikoću, ali kad im glasom muklim odgneva kaže da su budale, da u svetu nema razloga smehu, naprotiv, naprotiv. .. tada se dečaci savijaju od grčevitog smeha,uzalud zatrpavaju dlanom usta i kriju lice pod klupu.

Profesor stoji nepomičan, sav naježen kao bolesna vrana, isa mržnjom u pogledu i drhtajem u glasu govori jetko:

— Sta ima tu smešno? To je žalosno!

194 13* 195

A razred se trese od nezadržljivog veselog smeha.Takav je čovek i nastavnik bio profesor Vasi-Ijević, zvani

Durhcug.Onaj ko bi posmatrao njega i njegov rad, mogao bi vek

provesti razmišljajući o tome kakve veze ima ovaj činovnik - predavač sa pedagogijom, koja treba da podiže i stvara zdrave isrećne ljude i građane kakve veze sa naukom ili umetnošću i

Jedne nedelje, kad je vodio svoj razred u crkvu, sreo jegrupu mladih radnika, l judi i žena, zakićenih crvenimcvetovima, išli su negde brzo i govorili nešto živo. To su bili»socijali«. Sve neki žustri ljudi, a na licima im, kako se njemučini, usplahireni, izazivački izraz. Osetio je duboku odvratnost prema tim nemirnim ljudima; u crvenim cvetovima njihovim

id j št d i k d t j k b j k j



srećne ljude i građane, kakve veze sa naukom ili umetnošću, inikad ne bi našao odgovor na to pitanje. Ali, ukoliko je nastavnisistem tadašnjih austrijskih gimnazija u Bosni imao za cilj da umladom čoveku i budućem građaninu uguši svaku klicusamostalnosti i ubije želju za ma čim originalnim, stvaralačkim,višim i lepšim, ovaj nastavnik je bio savršen službenik togasistema. Bolje rečeno: on je nastojao svim silama da to bude.

Eto, taj i takav profesor Vasiljević išao je i toga jutra 1.maja 1906. godine, kao vazda, istim putem, u isti sat put svoješkole.

Bilo je nešto pre devet sati, ulice su izuzetno mirne i kaoopustele. Krstare žandarmske patrole, na uglovima po jedan odgradske policije. Čudna tibina.

Sarajevski radnici resili su toga proleća da prvi put proslave međunarodni praznik rada, Prvi maj. Ali profesorDurhcug, koji je živeo samo za sebe. tj. za svoju usamljenučudnjačku egzistenciju i svoju struku — a videli smo u čemu je

bila njegova »struka« — nije, naravno, znao šta se sve dešava išta se sprema među sara jevskim radnicima, koji su za njega bilidalek i nepoznat svet. On je, doduše, već od lanjske godineslušao ponešto o radničkom pokretu u Sarajevu; i novine su pisale o tome, ali on je novine čitao površno i neredovno. Ne bise moglo kazati da je bio potpuno ravnodušan prema toj stvari. Naprotiv, njega je i ljutila i plašila pomisao na to kao na svakinered i svaku težnju za prome-nom, i bolelo ga je pomalo kaolična uvreda.

video je nešto nezdravo i opasno, kao da ta jarka boja kazujenešto što se ne govori i što, izgovoreno, donosi nemir i nesreću;kao da je na rupici od kaputa iz koje je virio karanfil stala daizbija krvava iznutrica svakog pojedinog čoveka. Uzbudili su gaza trenutak i ozlovoljili, ali ih je isto tako brzo i zaboravio. Kao imnogi ljudi njegovog zvanja i položaja, i on je na sav tajradnički pokret i na manifestacije i sukobe koji ga prate gledaoizdaleka i sa visoka, otprilike onako kao i na sva ostala zla i ne-zgode sa kojima državna uprava ima da se bori, kao na stvarikoje se njega ne tiču, uveren da u ve likom državnommehanizmu postoje pozvani koji o tome brinu i koji će i tomezlu stati na put i savladati ga, kao što savlađuju epidemije idruga zla i nevolje. On se tim pitanjem ne bi uopšte bavio daono danas, na dan 1. maja, nije samo došlo u njegov razred i potražilo ga. Jer ako je profesor prolazio šlep, gluv i nem krozživot, nisu njegovi učenici sedmog razreda.

Već tri nedelje se govori po varoši da Prvoga maja radnici

neće doći na posao, da će »socijali« toga dana organizovati proslavu i razviti crvene bar jake, da vlast neće moći todozvoliti, da će doći do sukoba. I u sarajevskim novinama bilo je nekih polemika povodom tih vesti.

Uoči Prvog maja objavljeno je velikim plakatima daVladin povjerenik za grad Sarajevo zabranjuje toga dana, na području grada, svaku proslavu, svako sakupljanje uopšte, isvako isticanje radničkih

196 197

amblema, crvenih zastava, crvenih cvetova itđ. Sve to pod pratnjom stroge kazne.

Kad je svanulo sunčano i sveže jutro Prvog maja, velikavećina radnika nije otišla na rad, iako je bio radni dan, nego se praznički odevena prosula po sarajevskim ulicama. Mobilisana je sva policija i sva žandarmerija; u pripravnosti je bila i vojska.Policajci i žandarmi su rasterivali i najmanje grupe radnika,

njegovi đaci sedmog razreda. Neki od njih su pre dolaska uškolu obigrali ceo grad, posmatrajući kako policija razgoniradnike i otima im crvene cvetove; mnogi su trčali zajedno sradnicima, radosno kupeći razasute karanfile, i vičući iza ugla:»Dole sabljaši! Živio maj!« jer su to i radnici vikali. Zato suneki od njih i zadocnili na čas i zato i sada sede kao na iglama,još zadihani i rumeni od uzbuđenja i zadovoljstva vike i



Policajci i žandarmi su rasterivali i najmanje grupe radnika,trgali svaki i najsitniji crven znak iz ruku ili sa grudi, hapsilimuško i žensko za najmanji pokušaj neposlušnosti ili otpora.Bilo je dosta takvih malih sukoba, ali radnici su, očigledno po

planu, iz- begavali susrete sa policijom, razlivajući se kao voda po svim ulicama i kapijama. Tako je velika većina uspela da se prokrade do u Kovačiće i kad se policija setila da zatvori put preko mostova na Miljacki, na hiljade radnika, sa skrivenimamblemima i savi jenim zastavama, već je uspelo da pređeMiljacku. Na drumu koji vodi u Lukavac i koji je već izvan» područja grada Sarajeva« sastavila se odjednom velika povorka; nad njom su se vile crvene zastave, a svaki radnik bio je zakićen karanfilom od crvene hartije.

Nadmudrena policija ostala je u gradu. Svi komandiri sudobili strog ukor i pooštrene naredbe, a oni su to utrostručili i preneli na svoje potčinjene, tako da je svaki policijski stražarišao sada kivan i nakostrešen, i budno pazio da mu gde ne promakne ma i jedan jedini nezaposlen radnik ili najmanji crven

znak. A tamo izvan varoši žandarmi su, rastureni u mnogobrojne patrole, pratili povorku sa strana i u Lukavcu opkolili ćelu poljanu na kojoj je otpočeo pravi zbor sa govornicima iklicanjem.

To nije znao niti je slutio profesor Durhcug, koji nije čitaoni novine ni letke ni oglase, ni razgovarao sa ljudima, ni gledaooko sebe na ulici, nego oborene glave brzo prelazio kratki prostor od stana do škole, ali sve su to znali i dobrim delom ivideli

još zadihani i rumeni od uzbuđenja i zadovoljstva, vike itrčanja; zato se sašaptavaju i zagledaju među sobom, prividno prate ono što im se govori i rasejano odgovaraju na pitanja, alividi se da u isto vreme osluškuju zvukove spolja.

Taj pojačani nemir svoga i inače uvek nemir nog razreda, profesor je dobro osećao, iako mu nije znao pravi razlog. Urazredu je vladala neka sparna i razdražlijva atmosfera, tako da je profesor naredio da se izuzetno otvori jedan prozor, i to onaju dnu sobe, daleko od katedre, ali da se niko i nipošto ne usuditiotvoriti u isto vreme i vrata. Znojio se i treptao očima. Nastojao je da vikne i grdnjama privuče i veže njihovu pažnju.

— Sta je vama danas? Ko da ste se ludih gljiva najeli. Ne uspevajući da smiri đake i da im pažnju zadrži na

onome što govori ili što ih pita, profesor je pojačavao grdnje;već ih je nazvao ćalovima, praznim tikvama, smrdljivim bubama i strvinama, kad mu se odjednom reč oduže i otvorenausta ukočiše: u poslednjim klupama neko je s jednog kraja nadrugi dobacio crven cvet koji je u luku preleteo ceo razred i

izgubio se među đacima. Crven cvet! To je dakle! Kad je one nedelje video grlatu

grupu »socijala« i crvene cvetove na njima, on je osetioodvratnost, mržnju, neki svrabež u mišićima i potrebu da lično,svojim rukama pomogne da se taj svet ućutka i vrati na posao,da ne bude po ulicama ni jarkih boja ni drskih reci ni glasnogsmeha. AU ovo sada, da njegovi đaci, u

198 299

njegovom razredu, dobacuju jedni drugima crven cvet kao da su bravari sa stanice ili ciglari iz Koševa, to ga je porazilo. Zato je istajao tako jedno vreme, otvorenih usta, kao okamenjen. A ondase pribra, prosikta nešto nerazumljivo i sav naježen, pognut inapred ispruženih ruku i raširenih prsta, pođe kao u napad. Išao je pravo ka klupi u koju je pao cvet, ali pre nego što je došao danjega — nevidljiva ruka ga baci, i visoko iznad profesorove

od nemirnih prstiju, krivila se mladićka lica u grče vitom smehui bezbrojnim grimasama, a kad bi on naglo podigao glavu inepoverljivo pogledao u njih, sve bi se ruke smirile, sva licaizgladila i oči celo-mudreno oborene gledale preda se.

Izmučen, ojađen, profesor je najposle odustao oduzaludnog traganja, vratio se na katedru i rekao izmenjenimglasom koji nije bio daleko od plača:



j g j g , pglave, u crvenom luku, cvet prelete i pade na drugi kraj razreda.Profesor se okrenu brzo oko sebe. Tako se razvila čudna igra.

Kao što lopta u igri ide od njike do ruke ka svome cilju,

tako su đaci dobacivali jedan drugom crveni karanfil, uspevajućiuvek da zavaraju profesoru oči. A on je, kao nedorastao partneru toj igri, trčao za cvetom, okretao se oko sebe, nastojeći da gane izgubi iz vida. Skakao je smešno od jednog đaka do drugog.Kad bi mu se učinilo da je dobro video kod koga je đaka paocvet, on bi pritrčao, stao por ed njega, gledao ga trenutak oštro,ispitivački, a onda bi mu najednom naredio da rasklopi stisnute pesnice. Mladić bi to učinio. Ruke su mu bile prazne. Nastao bigrohotan smeh celog razreda. Profesor je trčao i posrtao dalje.

Zanesen svojim ogorčenjem i pravom lovačkom strasti, profesor nije primetio da je jedan od đaka iz poslednje klupeuspeo da izbaci cvet kroz otvoren prozor. Đaci su, oduševljeniigrom, i dalje dizali ruku, čas jedan čas drugi, kao da nešto bacaju. Zadihanom i prevarenom profesoru, kome je sve više

udarala krv u glavu, ukrštale su se crvene linije pred očima i on je trčao sa jednog kraja na drugi, hvatajući cvet koga više nemau razredu. Najposle je naredio da se prozor zatvori, zatim da sviustanu i da ruke sa raširenim dlanovima dignu uvis, a on je pognut četveronoške išao i kao lovački pas tražio ispod klupacrveni cvet. Nad njim se talasala šuma

glasom koji nije bio daleko od plača: — Dobro! Dobro, ja ću vam pokazati da ima vlasti i da

ovde mora biti reda.Bio je toliko uzbuđen da nije mogao da se seti nijednog od

svojih pogrdnih izraza, ili su mu za ovako strašan slučaj sviizgledali preslabi. Uto je srećom zazvonilo zvono. Profesor jerekao da niko ne srne izići iz razreda i da niko neće danas otićina ručak dok se ne nađe taj, taj ... to, to ... od mržnje i ogorčenjanije mogao da kaže šta, nego je samo mahnuo preteći rukom,uzeo svoju svesku, i zalupio vrata za sobom.

U zbornici i kod direktora Durhcug je napravio čitavuuzbunu. Crven cvet! Uzalud su ga stišavali i pitali gde je tajcvet. On je samo siktao i vikao isprekidanim rečenicama da jestvar krupna i da ne može proći samo tako, bez istrage i kazne.

Neki nastavnici su se smejali u dnu zbornice. I samdirektor sa zlatnim cvikerom i prosedom bradicom, čovek čijelice retko zna za osmejak, vrteo je glavom u nedoumici,slušajući kako Durhcug ozbiljno priča o svom lovu na crven

cvet. Kad je direktor izišao, da bi u samoći doneo odluku oDurhcugovoj žalbi, nastavnici su se još više osmelili, prilazilisvome kolegi, koji je još uvek drhtao od gneva, i sa lažnimsaučešćem zapitkivali ga o pojedinostima njegove borbe sađacima.

Profesor matematike, Slavonac, strastven lovac, krupan i punokrvan čovek koji voli dobro da pojede 1 popije, do grubostiiskren, prišao mu je sa širokim pokretima i svojim prostosrdačnim načinom rekao:

200 201

— Ama, kolega, ko zna da li je to i bio crvenkaranfil. Bećari su to ti u sedmom, znam ih ja, i u stanju su da izmisle svaku huncutariju.

Durhcug se uvređeno ispravio. — Molim, ja nisam ni lud ni pijan. Ja alkoholna

pića ne pijem. Ali, gospodo, ja vam moram kazatida ja neću stvar ostaviti tako i da ću i na višem

vukao još čitave dve nedelje kao ranjenik i govorio tankimmučeničkim glasom. Sve to, naravno, nije ni najmanje tronulonjegove đake sedmog razreda. Oni su mu se i dalje svireposmejali i podsmevali na svakom koraku.

Tako je okončana i brzo zatim i zaboravljena uzbuna zbogcrvenog cveta koji se pojavio u nemirnom sedmom razredu

i ij d b i i č i bil tk Ali t j i t



mestu, ako treba ...Tu Durhcugovo lice postade odjednom za čitav ton

tamnije, njegove modre i vodnjikave oči prome-niše boju i u

njima se javi nešto opasno i pogano.Profesor matematike ne dočeka kraj rečenice, nasmejani pogled njegovih krupnih, crnih očiju, očiju lovca imatematičara, odjednom ugasnu i on ustuknu kao da je nagaziona zmiju. Smeh u zbornici pre-stade.

Ceo razred je zadržan zaista preko ručka u školi. Samdirektor je vodio istragu. Đaci nisu priznavali ništa. Niuobičajena pretnja da će zbog jednog ili dvojice svi stradati nijeovog puta pomogla. Oni iz prvih klupa, koji bi možda i odali,nisu zaista znali ni ko je doneo cvet, ni da li je to i bio cvet, nida li je bio crven. Videli su samo da je gospodin profesor trčao ihvatao nešto nevidljivo među posled-njim klupama. A oni iz poslednjih klupa nisu priznavali ništa. Nikad nije bilo nikakvogcveta u razredu niti su ga oni dobacivali jedan drugom. Bio je

otvoren jedan prozor i oni su mislili da se gospodin profesornaljutio i ustrčao zbog — promaje, pa su svi mahali rukama, pozivajući one koji su naj bliži da zatvore prozor. To je sve.

Najposle, kad se ni na koji način nije mogao ne samo pronaći inkriminisani cvet nego ni dokazati da je zaista postojao, stvar se svršila tako što je ceo razred dobio ukor.

Profesor Durhcug je odbolovao taj slučaj sa crvenimkaranfilom. Zelen u licu od razlivene žuči, zakopčan kao da jeoktobar a ne maj mesec, on se

gimnazije, gde uzbune ni inače nisu bile retke. Ali taj crveni cvet — u stvari parče spletene žice i malko vesto izreckane i savijenecrvene hartije — imao je svoju dalju istoriju i postao sudbonosan

za druge ljude, koji nemaju nikakve veze ni sa sedmimrazredom, ni sa njegovim razrednim starešinom, profesoromDurhcugom. Jer, u sudbonosnim vremenima svaka i najmanjastvar može postati sudbonosna. (A >->sudbonosnim« mi običnonazivamo nemirna vremena društvenih preloma i izuzetnihdogađaja, sred kojih se odjednom nađemo, a njihove uzroke,njihov smisao i domašaj ne možemo i ne umemo potpuno dasagledamo ni pravo da izrazimo.)

Ali o svemu tome biće govora na drugom mestu.

202 203

NA SUNČANOJ STRANI

Takav je bio taj naš vidik: sve je svetio i prostrano, aništa nije ni jasno ni pristupačno. Ipak, sa desnog prozoramogli smo, sa malo napora, sasvim po strani videti dva

prozora neke visoke kuće, i to jedan dobro i u celosti, adrugi samo nejasno i napola. Trebalo je dobro saviti šiju iukositi pogled između zida i ivice rešetke, pa da se to vidi.

Ta dva prozora (u stvari jedan i po prozor) pripadalak đ k ili



Duža nego šira, tamnička soba sa deset postelja imala je dva velika prozora okrenuta pravo ka istoku. Ti prozorisu, upravo zato što su otvarali slobodan vidik na

predgrađe, imali ne samo obične rešetke, deblje odmuškog palca, nego su bili zastrti i naročitom čeličnom,gusto pletenom mrežom. Ta mreža nije mogla da spreči

jako jutarnje sunce da svako jutro baci dva duga i širokačilima malo prigušene svetlosti preko poda, postelje i

protivnog zida. Ta blagodat i taj raskoš trajali su sve do pred podne. Tada su sunčevi ćilimi počinjali naglo da seskupljaju i skraćuju, kao da ih neko izvlači. A kad bi suncestizalo na zenit, i poslednji krajičak svetlosne prostirkeizmileo bi ispod rešetaka i nestao negde u sunčanojsvetlosti, razlivenoj po slobodnom delu nepoznatog grada,kao što dva potoka nestaju u moru.

Od nas desetorice zatvorenika, većina je bila priličnoravnodušna prema svemu tome, ali bilo nas je dvojica-trojica mlađih koji smo svakog jutra sa-čekivali sunce isedeli ili šetali u jednom od ona dva pojasa svetlosti, kao unajlepšoj bašti.

Prozori te naše velike ćelije na trećem spratu otvaralisu vidik iznad nekih beskrajnih bašta, krovova niskihkuća, a na samom nebu, u dnu vidika, ocrtavala su se dvatornja i dva jablana, nepomična poput tornjeva.

su nekom građanskom stanu na trećem ili četvrtom spratuneke za nas inače nevidljive kuće: oni su za nas dvojicu-trojicu mladih i Ijubopitljivih predstavljali nešto kao

komadić ljudskog života u slobodi, kao mogućnostradosnog iznenađenja i pro-mene, a promena je u zatvorugotovo uvek radost.

Prozor koji se video ceo, mi smo zvali — pozornica. Na toj pozornici mi smo gledali svakog jutra jedan istikratak i svakidašnji prizor. Oko sedam sati izjutra na tom

prozoru, na kom se iza mrtvog stakla nazirala zavesa kao belo rečno dno ispod tamne površine vode, nastao binemir, nemir koji uzbuđuje i obećava promenu koje sunaše oči tako željne. Mi bismo pritisnuli lica jače izmeđuzida i žice. Tada bi se prozorska krila, zajedno sa odrazommrtvog predela u njihovim staklima, otvorila i nestala umračnom otvoru prozora. Na prozoru bi se za trenutak

pojavila — žena. Pojedinosti na njoj nismo mogli da

razaberemo, ali se njena bujna plava kosa, na tamnoj pozadini, isticala jače od beline ruk u i njenog lica nejasnihcrta. Žena bi odmah zatim nestala, da se posle nekolikotrenutaka pojavi ponovo, sada sa duguljastom krletkom urukama. Propinjući se na prste i izdužujući struk, ona bivešala svoju krletku o nevidljivu kvaku u gornjem delu

prozora. U toj krletki bila je neka ptica koju smo više

naslućivali nego što smo mogli da je sagledamo, ali kojusmo u svojim dokonim tamničkim razgovorima nazvalikanarincem. Ptica je, izgleda, ponajviše mirovala; samo svremena na vreme, kad bi preletela

204 205

s jednog kraja krletke na drugi, mi bismo je nejasno nazreli kaožut list nošen vatrom.

Nekako pred podne žena se javljala opet na prozoru, propinjala se i naviklim pokretom skidala krletku, odnosila je uza nas nevidljivu dubinu sobe, a zatim zatvarala prozor, spuštala belu zavesu i nestajala iza nje.

Ćuteći i zaneseni, mi smo gledali prozor kako se otvara,l ž j k d bi i bil t j d bi i

nia, a mrzeo naš smeh i naše tiho pevanje, koje mu je uvekizgledalo suviše glasno. Njegove su primedbe bile uvek mračne,a njegove priče skaredne do odvratnosti.

Među nama mladićima, ljubiteljima »pozornice«, smatralose prećutno da je ružno i nedozvoljeno praviti neukusne primedbe i grube šale na račun žene sa krletkom. Zbog toga jedolazilo do neverovatnih prepirki i oštrih sukoba. Gotovo



plavu ženu na njemu, a kad bi se ona izgubila u tamnoj dubinisobe, onda njenu krletku sa pticom koja se više naslućuje negošto se vidi. I tada smo sa istom pažnjom čekali čas skidanja i od-

nošenja krletke i zatvaranja prozora. Posle toga nastupala jeduga popodnevna i večernja čamotinja i iščekivanje sutrašnjeg jutra.

Prizor sa prozorom bio je veliki događaj našega dana; mismo se spremali za njega, pratili ga pažljivo i žudno, a često posle toga još dugo o njemu razgovarali.

Upuštali smo se u beskrajna nagađanja o nepoznatoj ženi, o prilikama u kojima živi. Neko je izmislio da se zove Eva, i takosmo je zvali. I ptici smo nadenuli neko ime, više ne pamtimkakvo. Nismo mi bili ni prvi ni poslednji robijaši koji izarešetaka, zidova i brava, hvatajući beznačajne komadiće dnevnestvarnosti, snivaju san o slobodnom životu i dodiru sa svetom iljudima.

Ali nisu svi stanovnici naše ćelije bili istog mišljenja i

raspoloženja. Bilo ih je koji nikad nisu prišli prozoru i koji su se podsmevali našoj »pozornici« i našim dugim hapšeničkim pričanjima u vezi sa njom. U tom se naročito isticao jedan sed, pakostan i žučan čovek pogana jezika i nečiste mašte. Bio ješpekulant, u poslednje vreme sopstvenik neke papir-nice, a sada pod istagom zbog lažnog bankrotstva i zlonamerne paljevineosigurane robe. Po krevetu koji je zauzimao zvali smo ga »čičaiz ugla«. O »no-litičkim« je govorio s prezirom. Voleo je duga priča-

redovno sa starcem iz ugla. I danas mi izgleda da je taj čoveknagonski i duboko mrzeo sve što je mlado, novo, pokretno ineobično.

— Ne mogu da ih gledam — režao je čiča —ne mogu da ih gledam kako se veru kao majmuniuz onaj prozor, krive vratove i tucaju se glavama.

Mi smo na njegove pakosne primedbe odgovarali pođsmehom, ili onom bezbrižnom ravnodušnošću ko ja je velikidar i moćno oružje mladosti. Ali kad je prvi put rekao zaistagadnu reč za ženu sa krletkom, mi smo kao jedan skočili nanjega. Planula je jedna od onih čudnih hapsanskih svađa izvanrazuma, koje naglo izbijaju a brzo se gase i zaboravljaju. On jenizao ružne reci, koje su za njega očigledno bile potreba, a mismo branili nepoznatu ženu i čistotu svojih postupaka i namera prema njoj.

— Gle, gle, kako su kavaljeri ova mlada gospoda! — cerekao se stari bankroter.

A mi smo mu, sva trojica u jedan glas, odgovarali da je bezobraznik i da ne dozvoljavamo da tako govori. Naročito jeogorčen bio najmlađi među nama. Taj snažni mladić načetih pluća, koji je uhapšen na lečenju, bio je lako razdražljiv. Rodomiz Boke, on je po želji roditelja studirao prava u Beču, a po svo - joj sklonosti bavio se muzikom, za koju je imao dara.

Visok, lep, dobro razvijen, u beloj majici bez rukava,stajao je nasred ćelije, stisnutih pesnica, vatrenih očiju, okrenut prema starčevom uglu. Sav cep-teći, vikao je:

206 207

— Jezik za zube, pogani jedna! — Gle ti mladića! Ko će meni zabraniti da govorim? — Ja ću ti zabraniti! I ako samo još jednom la-neš,

zaboraviću tvoju sijedu kosu i spljoštiću te kao stjenicu uz tajzid,

Umešali su se ostali i razvadili ih. Ali starac je od tada ipakbio nešto oprezniji u govoru bar kad je bila reč o »našoj« ženi

ipak do sukoba, zbog kojeg smo izgubili sunčanu stranu i bili rastureni po drugim ćelijama.

Nekako pred ručak, kad je razdražljivost kod ljudi najveća,razgovarali smo opet o nestanku žene sa krletkom. Student jegovorio kako će, ako ga ikad puste iz zatvora, odmah otići davidi šta je bilo sanjom.

A ć š k t? it j



bio nešto oprezniji u govoru, bar kad je bila reč o »našoj« ženisa prozora. Samo je režao i grickao svoje bele čekinjaste brkove.

Celog toga leta mi smo iz dana u dan posmat-rali svoju

malenu i ubogu pozornicu.Kako se leto primicalo kraju i sunce izlazilo sve docnije, iu našoj ćeliji bivalo je sve manje svet-losti. Jednog jutra, polovinom septembra, ustali smo kao obično i kao obično bili nanašem prozoru. Još se crveno sunce borilo s maglama. Čekalismo nešto duže nego obično. Prozor se nije otvarao. Sati su prolazili (Mi sata nismo imali, ali smo po suncu, po odlaženju idolaženju čuvara i raznim šumovima u kući znali uvek koliko jesati.) Ni žene ni krletke. Zgledali smo se između sebe i opetobarali oči. Naj-posle smo se jedan po jedan povukli u sobu, ali bi svaki čas poneko od nas iskoristio priliku da prođe pored prozora i baci pogled napolje.

Žena se više nije pojavila, ni sutra ni prekosutra. Prolazilisu dani, a niko nije otvarao onaj visoki prozor sa staklima

olovne boje. Prvog i drugog dana ćutali smo kao ožalošćena porodica. Zatim su počeli razgovori i nagađanja. Sta se moglodesiti? Putovanje? Bolest? Smrt? Neka drama u porodici? —Sve je mogućno i sve je predmet dugih razgovora kod ljudi uzatvoru.

Ciča iz ugla zadovoljno se smeškao i pravio poluglasne podrugljive primedbe koje mi, zaneseni u svoje razgovore,obično ne bismo ni čuli. Ali jednog dana došlo je između starcai onog studenta Bokelja

— A nećeš prvo na koncert? — zapitao je pakosno čiča iz ugla.

Student je ranije, u našim večernjim razgovorima o tome

šta će ko uraditi »kad iziđe« zaista uvek govorio da će mu prvo biti da ode na neki koncert.

■ — Pa, otići ću, dabome, i na koncert, ali ću se prvo popeti do njenog stana — odgovorio je sa hladnim prkosommladić.

To mirno pouzdanje očigledno je dražilo starca, i on jegunđao poluglasno neka crna predviđanja o mladićevom izlaskuna slobodu. Mladić je na to odgovarao sa smehom da jestedoduše tuberkulozan, ali ipak veruje da će izići pre mnogogdrugog. Izazvan aluzijom na svoj slučaj, starac je siktao:

— Izići ćeš ti, majčin sine, odavde četveronoške, ako uopšte izađeš, i neće ti na um pasti ni da glavu podigneš, a kamoli da se popneš do one tvoje . ..

Starac je ženu sa krletkom nazvao ružnim imenom. U tom

trenutku mladić se zaboravio. Sa dva skoka bio je u uglu i već jedržao čiču za gušu. Nastala je graja i trka. Jedva smo ihrastavili.

Sukob je bio takav da se nije mogao sakriti od tamničkihvlasti. Student je kažnjen sa dvadeset i četiri sata posta umračnoj samici sa tvrdim leža-jem, a nas ostale raselili su podrugim zajedničkim ćelijama.

Proveli smo tu dugu i tešku zimu sa drugim mislima i brigama i u drugačijim razgovorima i pre pirkama. Zauvek samizgubio iz vida nenrijatnog čiču iz ugla, a dugo se nisam videosa onim drugom,

208 W — Kuća na osami 209

studentom prava. Tek negde potkraj te godine sreo sam ga utamničkoj bolnici, gde sam proveo svega dva dana. Udesili smoda ležimo jedan pored drugog. Bio je omršaveo, grozničav, imao je nezdravo rumenilo na licu. Među hapšenicima u bolnici govo-rilo se da dotraj ava.

Pošto smo izmenjali oskudne tamničke vesti o položaju nasvetskim ratištima, govor je došao na naš nekadašnji život uć liji č j t i i d ži lj j t i l P

SLUČAJ STEVANA KARAJANA



ćeliji na sunčanoj strani i na doživljaj sa starcem iz ugla. »Pogan jedna!<-< — rekao je moj drug sa vatrom u očima, pokazujućisvoju urođenu sposobnost da se nad onim što mu je odvratno

zgadi i strastveno ogorči. Te noći smo razgovarali dugo, šapatom da ne bismo

probudili druge. Govorili smo o ratu, o našim zajedničkimželjama, planovima i izgledima, pa zatim o muzici, o ženama, oživotu, sve bez reda i na preskok, kako mogu da govore mladiljudi u takvim prilikama. Student je ležao s rukama zabačenim isklopljenim pod glavom. Nije mu se spavalo i nije mogao daćuti. U neko doba ispričao mi je da je one noći, koju je po kazn i proveo u mračnoj ćeliji na tvr dom ležaju, usnio ženu sa prozora.Došla je, kaže, tiho i neprimetno, prišla mu sasvim blizu, propela se na prste, visoko digla ruke, obesila iznad njegoveglave svoju krletku, i isto tako nečujno iščezla. Ćele noći krletka je sjala više njegove postelje kao sunce. Nevidljiva ptica u njoj pevala je radosnu, jednostavnu melodiju. I ta divna melodija, ni

pravo zapamćena ni posve zaboravljena, pratila ga je od tadasvuda i — mučila stalno. Ona ga muči i sada. Sve mu se čini d a je zna: pa inak, nit ume da je tačno ponovi, nit može da je seoslobodi.

Student je zaćutao, kao da spava, ali meni se činilo da je budan i da u sebi nečujno peva, tražeći uzalud čudnu melodiju.

Samo ljudima koji u suštini ne vole nikog i ništa do samesebe može tako duboko i trajno da omrzne život kao što je tihoktobarskih dana 1944. godine omrznuo Stevanu Karaj anu, privredniku i kućevlasniku. A to kod njega nije od danas ni od juče; ima dobra godina dana otkako je to počelo.

U dve reci može se kazati ko je i šta je Ste van Karajan.On je došao u Beograd 1920. godine kao mali bankarskičinovnik odnekud ispreka. Radio je dve-tri godine uporno i predano, uslužan i strpljiv a hladan kao stakleni šalter za kojim je sedeo. Tako, dok talas lakog bogaćenja nije i njega izdigaokao tolike druge i načinio od njega samopouzdana čoveka,domaćina i privrednika.

Takvih naglih uspeha, koji menjaju i samog čoveka, a nesamo njegov društveni položaj bilo je u našem tzv. poslovnomsvetu tih godina dosta. Slučaj Stevana Karajana zanimljiv jesamo po tome što može da posluži kao školski primer takvoguspona, savršen i »čist« u svima svojim oblicima i fazama, kaouspeo eksperimenat.

Za kratko vreme Karajan je sazidao prvu kuću, doveo ženu iz uticajne beogradske porodice u nov stan, i na kapiji te kuće prikovao malenu ali jaku tablicu od mesinga na kojoj je bilourezano njegovo ime, ništa do ime Ste van Karajan, a to i nezvuči

210 14* 211

kao ime živa čoveka ili naziv preduzeća nego kao neka šifra utrgovačkoj korespondenciji.

Poslovne veze Stevana Karajana razvijale su se neprestano,imetak je rastao i pretvarao se u nove, bolje i sigurnijeinvesticije kojima se lakše rukuje, jer on je sada mogao da bira iodbacuje. Nešto svo jom veštinom, a nešto pomoću ženinihrođaka kojih je bilo svuda, na svima »pozicijama«, on je postaoakcionar najsigurnijih preduzeća koja su se granala i po Bosni i

ili njene ekonomske prilike pogoršaju. Ali Karajan je i tu imaosreću. Njihove su prilike bile i ostale više nego povoljne, anjegova žena je bila i ostala zdrava, mirna i odana domaćica,koja je nalazila da je sve na svetu na svom mestu, a najbolje inajsavr-šenije stvorenje u tom savršenom svetu da je njen muž.

Tako je, siguran u svemu, pravilno živeo Stevan Karajan i pravilno bi i umro valjda i pravilno bio sahranjen da nisu u



akcionar najsigurnijih preduzeća koja su se granala i po Bosni iSloveniji, član odbora u dve najveće beogradske banke; sazidao je još dve velike kuće, građene od prvih beogradskih arhitekata,

na najboljim »placevima« koje mu je žena donela, oslobođene poreza. Te tri velike kuće i prazni »placevi« sa barakama nasamoj obali Dunava, donosili su mu prihod koji je prelazio sumuod 150.000 dinara me-sečno. A sve viškove on je ulagao sanajvećom pažnjom, samo nasigurno. Tako su njegovi kapitali bili raspoređeni kao dobra vojska, raspoređeni i obez- beđeni saveštinom, oprezom i mudrim predviđanjem svih mogućihmogućnosti.

Tada je i on u licu, govoru i držanju uzeo onaj izraz hladnei nadmoćne sigurnosti koji ga više nije ostavljao. Samo ljudi saograničenim duševnim vidikom i velikom moralnomravnodušnošću mogu da pokazuju takvu sigurnost u nastupanju prema drugim ljudima i prema svemu što život donosi. KodKarajana je taj izraz doteran do savršenstva. On je prolazio kroz

život kao visok, naočit čovek odmorenog držanja, pravilnih crtalica i ne samo lica nego pravilne reci i hoda, pravilnog pokreta i pogleda, računa i rukopisa, svega što je na njemu i što dolazi odnjega.

Njegov mir nije poremetila ni neprijatna činjenica da u braku nisu imali dece, ni ženina glupost, koju je, uostalom,otkrio još za vreme kratkog vere-ničkog života. Redak je slučaj,da se glupa žena s godinama ne prozli, naročito ako se njenozdravlje

p j p jsvetu nastali potresi, promene i udari protiv svake i najtvrđe pravilnosti i sigurnosti.

Veliko nemačko bombardovanje Beograda, 6. aprila 1941.godine, i slom države koji je nastupio odmah posle toga StevanKarajan je podneo bez veće štete i stradanja, bez dubljeg potresau sebi. Kao obazriv čovek, koji ume da predviđa, on je 6. aprilasa ženom bio već u Vrnjcima. U Beograd se vratio krajemaprila. Varoš je zatekao u ruševinama, a narod u teškoj zabuni isvakojakim nevoljama, ali od njegove tri velike kuće samo je jedna bila neznatno oštećena. Njihov veliki i lepo uređeni stan bio je sačuvan, jer je kuvarica, prečanka, ostala u stanu isačuvala sve netaknuto.

Jednu od najvećih soba ustupili su nemačkom oficiru, koji ne samo da nije bio na smetnji nego im je umnogom bio nekavrsta zaštite, jer je bio »Austrijanac, fin čovek«.

A kad je okupaciona vlast počela sama da oživ ljava i

pokreće poslove i u finansijama i u privredi, Karajan je opreznoi polagano sredio sve svoje pozicije u bankama i akcionarskimdruštvima u kojima je bio na ma koji način angažovan, i prilagodio se novim prilikama i propisima. Njemu je, kao poslovnom čoveku, bilo jasno da za ovo vreme važi jedno pravilo: preživeti ga. Preživeti sa što manje štete i bez većegangažovanja. Ko preživi, tome će se sve popraviti i nadoknaditi.

212 213



moćno da je izuzeto i zaštićeno on njih, bar od onih najgorih, ida je u toj izuzetnosti i njegov glavni smisao. Tako je i bilouvek, i za vreme ekonomske krize 1930. godine i početkom rata1939. i docnije pod samom okupacijom. Izrično ili prećutno tosu priznavali ljudi, sve vlasti i sve ustanove svega sveta, u svima promenama i prilikama, ili su se bar tome pokoravali. I Karajan je živeo sav prožet osećanjem vrednosti, snage i lepote togasvog izuzetnog i neprikosnovenog sveta. U tome je bio izvor

često bivalo poslednjih dana. U tom trenutku počele su da padaju prve bombe. Jedna je pala na prazno zemljište porednjegove kuće. I ta njegova kuća se potresla, zaškripala u svimsastavcima, krenula nekud i ona, kao izludela. Brave su navratima popustile i prozorska stakla poprskala.

On je tu kuću stekao u svojim srećnim godinama, poznatamu je od dubokih temelja na betonskoj ploči do vazdušastihmansarda na petom spratu i ravnog krova sa terasama. Zna tačno



njegove sigurnosti. To ga je često ispunjavalo osećajem ne- pomućene sreće i mirne veličine. Bilo je trenutaka, naročito u

jutarnjim časovima, kod doručka i čitanja novina, kad se toosećanje pretvaralo u nešto što je gotovo ličilo na zanos,nadimalo grudi, pelo se kao uzbudljiv talas u grlo i sve do očiju;i još malo pa suze.

Tako je bilo nekad. Ali ovo sada.;; Karajan se sve teže branio od čudnog osećanja da je onaj njegov svet doživeo mučkii težak udarac, i da propada od nevidljive ali smrtonosne pukotine na sebi. A to znači da sve propada, ostaju samo gorkemisli i du boko razočaranje u države, ustanove, ljude i sve onošto oni govore ili preduzimaju, fizički bol od svega i fizičkanesavladiva odvratnost prema svemu.

I sve je to raslo, raslo, dok se jednog majskog dana nije prolomilo i pretvorilo u duboko, neprizna-vano ali očiglednoočajanje.

Sve se to desilo brzo i pored svih očekivanja —^neočekivano. Na prvi dan Uskrsa, oko deset sati pre podnezapištala je sirena na uzbunu. Kuvarica je pogasila vatru ukuhinji i otrčala za gospođom, koja je, izbezumljena od straha,ciktala, grdeći sve ljude oko sebe i dozivajući u pomoć sve svecesa neba. To je Karajanu bilo stidno, tužno i gadno. Da ne bimorao da gleda i sluša izbezumljenu ženu u podrumu, onzastade u prizemlju, u nadi da bi uzbuna mogla da se razmine naovome, kao što je

p p gsve troškove u vezi sa njom kao i kretanje prihoda koje onaodbacuje. Sve hartije koje se odnose na njen postanak i njeno

održavanje nalaze se u njegovoj kasi, a sva sećanja u njegovojglavi. To jest nalazila su se. Ali sada ovo ne valja ništa ni sakućom ni sa glavom. Od udarca one najbliže bombe njemu jeizmeđu lo-banje i kože na temenu prošao studen vetar. I taj vetarima i ukus i boju i miris i neku naročitu studen.

Iz podruma dopire vriska žena i dece. Tamo se svetlostugasila a prašina od uglja i maltera ispunila sve prostorije.Izgleda da je smak sveta.

Pa ipak nije bilo tako. Sve se brzo stišalo i umirilo, a okodva časa posle podne dat je znak da je opasnost prestala.Karajan se oprezno ispeo u svoj stan, pridržavajući mehaničkiženu ispod ruke. Devo j ka im je već ranije javila da u stanunema veće štete. Na dvema sobama su delimično polupani pro-zori i eksplozija je ubacila nešto šljunka i zemlje sa praznog

terena. Gazili su po staklu i zemlji, i razgledali. Sve je bilo nasvom mestu.

Javilo se olakšanje. Devojka je živo mela i čistila, kuvarica je podgrevala ručak, žena je, oživela i vesela, trčkarala igovorila bez prestanka, kao pijan papagaj.

I na ulici svet se glasno doziva i nervozno smeje.Očigledno, svi su radosni što su ostali živi i lako

216 217

se mire sa gubicima sa kojima se još juče ni u mislima nisumogli da pomire.

Tako je otpočelo to leto u kom će se tako, često i u raznimoblicima smenjivati samrtni strah i panika sa osećanjem radostišto je čovek živ i čitav kao i njegovi najbliži i sve što je njegovo.Stevan Karajan neće učestovati ni u jednom ni u drugom.

Čim je onog prvog dana izišao iz podruma, on je prihvatioza telefon, u nameri da potraži nastojnike u svojim ostalimk ć

Odmah posle onog prvog bombardovanja, on je pokušao da sanjom razgovara i rekao joj nekoliko reci koje su mu se činile isuviše blede i slabe da izraze njegovo ogorčenje i beznađe.

— Kad je došlo do toga da i ovakve mirne ičestite građane biju iz visina bombama kao crnceili bandite i da im i imanje uništavaju gore negošumu i ledinu, onda nema više života ni rada ni sigurnosti. Ovo nije rat, ovo je kraj svega!



kućama. Telefonska veza je bila prekinuta. Ništa. Gluva pustoš i

groban muk i hlad vejali su, kako se njemu činilo, iz slušalicekao iz crnog ambisa. Hteo je da u tu prazninu vikne: »halo«, alinjegovo rođeno grlo bilo je isto tako nemo i uzeto.

Otišao je da natoči čašu vode, ali vodovod je bio prekinut;iz slavine se umesto vode javilo Ijutito frktanje, zatim je neštozapištalo otegnuto i tužno, i groteskno, kao podrugljiv fagot uorkestru, a zatim — mračna i gluva tišina, ista kao ona iztelefonske slušalice. Požurio je da otvori radio, ne bi li čuokakve vesti o bombardovanju, ali radio je bio mračan i nem;električne struje nije bilo.

Tada je Karajan ostavio sve i seo u fotelju kao pokošen,onako u kaputu i sa šeširom na glavi, kako je izašao iz podruma.

Od tada je provodio dane u tom položaju, u polumračnojsobi, uvek sa šeširom na glavi, ogrnut i onda kad su počele

vrućine. Jer u njemu je ostalo nešto od onog smrtonosnog vetraod prve bombe, i ta mu se studen širila od glave celim telom.Za vreme uzbuna, koje su učestale, on je silazio ćutke u

podrum, ali čim bi se vratio, sedao je u svoju fotelju, zgrčen, sa podignutom jakom i šeširom nabijenim na oči.

Žena je često prilazila toj fotelji, nastojeći svo jim slabimduhovnim snagama da ga malo razgovori i razvedri, ali on jesamo ćutke odmahivao glavom.

g j , j j g — Zverovi! — rekla je žena glupo i neumesno.On ju je samo presekao pogledom i osetio se

još više neshvaćen i sam u svom očajanju. Dolazili su nastojnici iz obe kuće i donosili posle svakog

bombardovanja vesti, utešne vesti: da su kuće ostale ćele, predlagali sitnije opravke ili pro-menu kirajdžija. On ih je, prvi put otkako ga poznaju, slušao tupo i odsutno, sa ćutanjem koje je prelazilo u nemost. To ih je najpre iznenadilo, pa s vremenom počelo da plaši.

Pozivali su ga u banke, na sednice upravnih odbora, on jena sve pozive odgovarao da je bolestan.

Dolazili su, kao i ranije, kumovi i prijatelji, poslovni ljudikao i on što je. Pričali su o žrtvama bom bardovanja, oskloništima, o cenama namirnica, o izgledima i obrtima velikograta, o strahu od boljševizma, koji kao tiho tištanje na ožičici

prati sada svako jutarnje i večernje čitanje novina ili slušanjeradija. A sve se na kraju svodilo na to da je ipak glavno: preživeti.

Karajan je ćutao. Teško mu je bilo da ih sluša, kao da sasvakom reći uvećavaju teret koji mu priti -ste grudi, i samo ga jeobzir učtivosti nagonio da se pretvara kao da prati razgovor, aliga nikakav obzir 1 mkakva učtivost nisu mogli naterati da samma šta kaže. Među poslovnim ljudima govorilo se da je Karajanv>izgubio nerve«. Neki su dolazili naročito da to provere, ali onih nije udostojao ni pažljiva po-

218 219

gleda, a kamoli objašnjenja. Izlazeći od njega, jedan od tihKarajanovih poslovnih prijatelja prekinuo je diskusiju oKarajanovim živcima i rekao suvo i stvarno:

— Sta ima? Pregoreo kao sijalica. Gotovo.Ma ko dolazio i ma šta govorio, Karajan nije više nalazio

ni reci ni osmejka. Počeo je rede da se brije i neurednopresvlači; odelo nije menjao. A od same pomisli na ma kakav,

čama i kad su unezvereni ljudi stali da se preselja vaju u podrume, uz uplašeno dovikivanje, Karajan ih je ćutke gledaokao slepce i maloumnike, koji su iznenađeni i uzbuđeni nečimšto je njemu odavno jasno i izvesno.

Presedeo je šest dana u podrumu kao i svi ostali, neučestvujući ni jednom reci u bezbrojnim razgovorima, neodgovarajući čak ni ženi na njena luda i uplašena pitanja. Strašni su bili ti dani. Pedesetak duša sabijeno u tesnim



presvlači; odelo nije menjao. A od same pomisli na ma kakav, pa i najmanji posao, u njemu se dizalo dotle nepoznato osećanjefizičke odvratnosti.

I što je najgore, sve to što ga koči, guši i ubija ne može seničim izraziti, nikome kazati, bar ne uobičajenim izrazima i neljudima oko sebe; možda samo jaukom i suzama, nečim kaomuzika i pesma, i nekako izvanredno svečano, pred licem celogasveta. U sećanju mu je, sam ne zna otkud i zašto, iskr savao nekislepac, koga je davno, kao dete, čuo kako zapeva i bogorada nanekom vašaru, u masi uzavrelog naroda. S mukom je razgoniočudne misli i takva dotle nepoznata osećanja, i samo je jačestezao usne i prigrtao kaput oko sebe.

Zbog Karajanovog držanja posete su bivale sve rede. Krajnjegove fotelje čučala je žena. Tuga je njenim očima davala neki jadan, životinjski izraz koji Karajan nije mogao da podnese.

Gonio ju je od sebe, ali ona se neprestano vraćala i uporno ga posmatrala, tražeći uzalud ma kakvog traga od nekadašnjegKarajana i njegovog poslovičnog »nosa« i »oka«.

Tako su prolazili nedelje i meseci te posleđnje ratnegodine. Sa Stevanom Karajanom bivalo je sve gore. Otkako jeono za prvog bombardovanja, u maju mesecu, stao da mu mrkneživot i gorča vek, to nije prestalo sve do ovih oktobarskih dana.A kad je »zapucalo« oko Beograda, pa po beogradskim uli-

220

jzagušljivim i polumračnim prostorijama, ispregrađivanimogradama od letava na onoliko ode-Ijenja koliko ima stanova.

Prašina, nečistoća i strašan zadah. Svetlost slabih podrumskihsijalica. Piska sitne dece, neprestano kretanje i žagor, besmislenirazgovori i prepirke, bezrazložni plač ili smeh steš-njenog iuplašenog sveta. A spolja dopire huka i tutanj borbe koja se vodidanju i noću, svim mogućim oruđima, čas nešto dalje, časstrahovito blizu. A onda je došao i tome kraj. Borbe su umukle iu podrum su upali neki uzbuđeni mladi ljudi vičući: — Otišli su,otišli! Evo naših. Izlazite, evo naših!

Karajan je izašao poslednji, vukući noge kao bolesnik,zgužvan i bled, sa bradom od nedelje dana. Pred njegovimočima ulica se ukazala u rumenom sjaju jesenjeg jutra kao procvetala pokretima, bojama i poklicima. Posle šest dana provedenih pri slaboj podrumskoj svetlosti, on je žmirkao, očisu mu bolno suzile; prizor pred njim izgledao mu je lud inestvaran. I u grlu ga guše suze. Vređa ga svaki poklič kao ubodigle, a njih ima na hiljade i sve se roje novi.

Odvraća lice od svega toga, ali tada na svojoj ^^Piji, predsamim očima, vidi pločicu od mesinga i na njoj usečenosigurnim, pravilnim slovima: Ste-van Karajan. Sam ne znazašto, ali mnogo bi dao

221

da može da ukloni tu tablicu, da je prikrije ma čime, samo da jesunce ne obasjava. Ali ne nalazi snage da to učini.

Okreće se opet ulici koja biva sve življa. Žene, vojska,civili sa puškama i crvenim trakama oko rukava. To su njihovi»naši<<! kaže Karajan sam sebi. I sve to uzavrelo i zatalasalood uzvika i pokreta. Čini mu se da do ovog časa nije znaokoliko ruku i koliko usta ima na svetu i kako silno mogu da vičui strahovito da izmahuju.

Prigušeno ječeći kao ranjena zverka, on se svaki čas udarao ostolice i razne druge predmete koji su ovih posljednjih dana bilisneseni u podrume. Nekako napipa put do svoga odeljenja inađe onu gomilu od svakojakih otpadaka, strugotine i sitnoguglja na kojoj je proveo šest dana i noći. Same se noge saviše,same oči sklopiše, i bez misli i reci on leže u mrak i nečistoćukao u svoj rođeni grob.



Podiže oči uvis, tražeći negde tamo bar mirnu tačku, aliuzalud. Tamo gore u visini, na petom spra-tu jedne kuće,

nagnuo se neki čovek preko balkona i nastoji da pričvrsti novu i jarku zastavu. Toliko se nagnuo da mora pasti, čini se Karajanu. Svuda isto: rizik i bezumlje, misli Karajan, svuda isto! Itoliko ga draži taj čovek koji, prezirući opasnost i sve zakoneopreza, hoće da na vrtoglavoj visini utvrdi zastavicu, da sezaboravlja potpuno i počinje da grdi, da viče.

— Budalo, pašćeš! Silazi, budalo! — vikao je kroz suzangrč piskutavim glasom, koji niko nije mogao da čuje, i mahaorukama prema balkonu u visini.

Kako su svi vikali i mahali, niko na njega nije obraćao pažnju.

Karajan se oseti tada tako sam i neshvaćen i ugrožen na tojulici da se povuče u hodnik, samo da ne gleda to što od sada

treba, valjda, da se zove život. Ali tek što je ušao u hodnik zasuga sa stepeništa tutanj koraka i radosna vika ljudi i žena koji suu tom trenutku silazili odozgo. I Karajan ne krenu uz stepeniceu svoj stan, gde su žena i devojka već spremale i uređivale sobe,nego se, ne znajući ni sam šta radi, spusti u podrum, iz kojeg je pre pola časa izišao.

Odozdo ga zapahnu strašan zadah. I ono malo svetlosti bilo je ugašeno, ništa se nije razabiralo.

222

223

LICA Pojedinačno ili u povorkama, ljudska lica se javljaju predamnom. Neka iskrsavaju nema, sama od sebe ili meninepoznatim povodom, a neka se javljaju, kao na ugovoren znak,na reč ili rečenicu koja ih prati.

Seljak u zrelim godinama. Seljakovo lice ispa-raju i rastočerad i briga oko zemlje, sunce i kiša, vetar i sneg. Stezanje zuba i



Zvezđanog neba i ljudskog lica nikad se čovek neće moći

nagledati. Gledaš i gledaš, i sve je viđeno a neznano, poznato anovo. Lice, to je cvet na toj biljci koja se zove čovek. Cvet kojise kreće, menja izraz: od smeha, zanosa, ili zamišljenosti do beslo-vesne tuposti ili do nepomičnosti mrtve prirode.

Otkako znam za sebe, čovekovo lice je za mene najjačeosvetljeni i najprivlačniji delić sveta koji me okružuje. Pamtim predele i gradove, i mogu da ih izazovem u sećanju kad hoću izadržim pred so bom koliko hoću, ali ljudska lica, koja samgledao na javi i u snu, javljaju se sama od sebe i ostaju podmojim pogledom mučno dugo ili bolno kratko, žive pored meneili nestaju ćudljivo i trajno, da ih više nikakav napor sećanjaizazvati ne može. Biva da naiđe jedno jedino i lebdi predamnom dugo i zaklanja ceo vidljivi svet, a biva da navale stotine,

hiljade lica, kao bujica koja preti da poplavi i odnese moju svest.I dok gradove i predele gledam kroz svoj doživljaj i kao deosebe, moj razgovor i obračun sa ljudskim licima nema kraja. Unjima su za mene ucrtani svi putevi sveta, sve pomisli i sva dela,sve želje i potrebe ljudske, sve mogućnosti čovekove, sve što gadrži i diže, i sve što ga truje i ubija; sve ono o čemu čovekmašta, a što retko biva ili nikad neće biti, dobiva u njima,najposle, svoj oblik, ime i glas.

g j g jgrč napora koji se stalno ponavljaju, žmirkanje i treptanje kojimse oči i lični mišići brane od nemilosrdne jare, od mraza ili

vejavice, izbrazdaju to lice u svim pravcima i daju mu bojumrke ili zarudele zemlje, nad koju se tako često naginje.Bojazan od zamke ili iznenađenja, napor da pogodi tuđe misli i planove a da ne oda pre vremena svoje, sve to udari svoj pečatna to lice. I pre nego što seljak navrši četrd esetu godinu, ono jeveć modelirano i završeno. Koža tvrda i mrka. Mišići seocrtavaju vidljivo. Jabučica iskočila, vrat zboran i proširen. Očine gledaju, kao u mladosti, sa potpunim paralelizmom, negosvako ide malko svo jim putem. Sve je izrađeno i odvo jeno jednood drugog, a iznad svega leži ravnoteža i mir zrelih godina.

— Sto da me otpustite?To i čujem i — vidim. Vidim staru kačaru. Sva čađava i

ispolivana komom i sasušenim košticama, zakrčena kacama isvakojakim otpacima, nikad bez promaje. Na širokim vratimastoji gazda Marko. Vi-^™ mu samo leđa, ali još bolje nogavicesuknenih čakšira i plitke cipele turskog tipa. Jer, meni nema višeod šest godina, a pored toga sedim na debeloj gredi, sa pregrštima punim suvih šljiva. Ali zato vidim omalenog, sitnogčoveka nadničara u iskrp-


Ijenom pa ipak pocepanom odelu. Po tom odelu i po ćelomdržanju to nije seljak ni gradski radnik, ni prosjak ni luda, niuopšte čovek sa određenim me-stom u društvu. Takvo mu je ilice, naročito lice. Zbrčkano, sivo, ukoliko se može govoriti onekoj boji, po njemu je moguće odrediti doba života, ono uopštene kazu je ništa do svoje krotke maloumnosti. Oči, nos, usta, brada, sve to postoji, ali zajedničkog izraza nema sem jednog jedinog: beda. To nije ni bolest, ni glad, ni siromaštvo, nego sveto zajedno gomilano iz naraštaja u naraštaj sabijeno u nov i na

no ovim trenutkom, i prebledelo. U tom trenutnom Dledilunaslućuju se i nepotpuno savladan strah i neophodnost dužnosti,želja da ne ostane dužan životu a da ne postane plen smrti.

Svi se mi, kao i sve živo, svakog trenutka borimo sasmrću. U bezbrojnim i raznoličnim izrazima, ta borba se ogledana ljudskim licima. Svu tu ljudsku borbu video sam, sažetu i unjenom najplemeniti jem vidu, na licu vojnika koji je, vršećidužnost, nosio na ramenu neeksplodiranu granatu.



to zajedno, gomilano iz naraštaja u naraštaj, sabijeno u nov i na-ročit izraz bede, koja ima stotinu uzroka ali zato nema leka ni

imena. — Sto?A gazda Marko odgovara mimo i kratko. »Nisi za mene«,

kaže on. »Nisam, znam da nisam«, kaže čovek na vratima, nižiod zemlje koju svi gazimo, smanjen do nepostojanja, pokoranne ovom gazda--Marku, nego svojoj vekovnoj i nedoglednoj bedi. »Nisam« — ponavlja on i odmah, kao da ne ume da poveže dve proste misli i da izvede zaključak, doda je tupo ižalosno: »Sto da me otpustite?«

Nisam zapamtio dalji tok razgovora ni rešenje, ako ga je bilo. Za mene su zauvek ostala obojica, i gazda i nadničar, takona širokim vratima i na novembarskoj promaji, prvi okrenutmeni leđima a drugi licem, licem ljudske bede, koje nije

mogućno ni opisati ni izbrisati iz sećanja.

Pre mnogo godina. Na obali Atlantika. Omalen vojnik nosina desnom ramenu neeksplodiranu granatu, koju su maločasiskopali iz peska. Malko je pognut pod teretom, ali mlad i čvrst.Kao da smrt samu nosi na ramenu, on gazi što može i tiše ilakše, i korača sitno i čudno, sa nekim finim op rezom, kao požici da ide. A lice, seljačko, tvrdo, i oplemenje-

Još jedno lice.»Sačuvaj bože!« — kaže neko. Ali to ne govori to lice,

nego neka od pognutih i umotanih žena što stoje u dvorištu,sabile glave i šapuću. To lice ne prati ni zvuk ni pokret. Vidimga samo u tišini i nepomičnosti.

Bila je glumica i stanovala na istom spratu sa nama. Meni je moglo biti osam ili devet godina. Lepa mlada žena slala me jes vremena na vreme da joj kupim cigareta ili odnesem pismo na poštu. Nagrada mi je bila krupna mirisna bombona iz čarobnekutije i — glumičino prisustvo. Pustila bi me da posedim namaloj stolici od žutog somota, pored njenog divana. Jer, glumica je, kad je bila kod kuće, stalno ležala ispružena na tom divanu.Sedeo sam sa zanosom gledao njeno lice, koje nikad više nisamzaboravio. U izrazu tog lica bilo je nečeg sanjivog! odsutnog, au licu samom najviše mesta zauzimale su oči. Imala je tamne,ali ne posve crne oči, koje su s vremena na vreme presecali čassafirno modri, čas zagasito zlatni odsevi neke svetlosti za kojuse nije moglo videti odakle dolazi. A na mahove sve se togasilo, i te njene malo jače ispu^čene oči postajale su ugašene islepe, kao oči na antičkim kipovima.

226 15* 227

To su bile neobične i sjajne, kratkovide i gotovo

nepomične oči, koje je ona osvetljavala i gasila iznutra; ponekim samo njoj poznatim zakonima neke njene režije, očikojima ona nije ni želela toliko da gleda i vidi koliko dadruge oslepljuje i zavodi. Ja sam ih gledao sa nevinimdetinjskim divljenjem, ali ne zadugo. Još te iste godine,kad se doselila, u tom istom njenom stanu, glumicu je ubio

jedan mladić, bogataški sin, sa četiri metka iz malog

l

U CEUJI BROJ 115



revolvera.

Dolazile su i odlazile neke komisije, glumica jeodnesena u prosekturu i sahranjena ko zna gde. Na vratanjenog stana udareni su pečati. Žene su u dvorištušaputale. ^>Sačuvaj bože«! Jedino što se od glumice jošzadugo sačuvalo, to su neobične oči u dečakovom sećanju.

I sve tako, još jedno lice, pa još jedno. Hteo bih dakažem nešto i o njemu, da ga zadržim samo za tren oka,ali pre nego što sam ga dobro sagledao, ono se zamagljujei nestaje. Za njim munjevito nailaze druga, potiskuju se,

preskaču i smenjuju, lila-ze u mene. I ja više nisam ja,nego bezimeni nemi prostor preko kojega strelovito, nasvetlosnoj traci bez kraja i početka, prelaze u vijornim

povorkama ljudska lica, tako da se gubim u njima, nem i bez lika, kao u vejavici.

Dvanaest dana proveo je mladić u maloj prizemnojćeliji broj 38; prva dva dana sam, a daljih deset deleći uski

prostor sa jednim starcem, knjigovođom, koji se zvaoPostružnik. Mršav, pognut i ljigav čovek, sa nagnutimcvikerom na velikom povijenom nosu. Mučno je njegovo

podmuklo ću-tanje, koje otežava dah, a još teže njegovo pričanje dvosmislenih, gadnih priča u kojima je blatio svešto je lepo i čisto na svetu. Tada ne znaš gde da se denešni kuda da gledaš.

Mladić se branio kako je najbolje umeo — strp-ljenjem, potpunim povlačenjem u sebe, i svojim rođenimmislima. Tešio se slabim odbleskom nevidljivog sunca,koji je posle podne padao u ćeliju. To bi trajalo kratko, ali

za to vreme on bi sedeo zanesen i, pevušeći jedva čujno, posmatrao na svojim rukama taj bledi, posredni odsjajizgubljenog sunca, pretakao ga s dlana na dlan kaonevidljivu, dragoce-nu tečnost i čaroliju pomoću koje jestvarao zlatan, neprelazan zid između sebe i Postružnika iPostru-žnikovog sveta.

A sada je opet ovde na sunčanoj strani, u velikojćeliji br. 115, sa desetak većinom poznatih drugova, gdeima u izobilju sunca i sjaja. To je bila prava orgijasvetlosti. Od šest sati izjutra pa do podne sunce je udaralo,najpre pravo a zatim koso, u tri velika prozora. Pa iako jena prozorima pored

228 229

rešetaka bila i gusta mreža od žice, soba se ipak punilasunčevom svetlošću koja je, prigušena žicanim spletom, padalau tri široka pojasa po podu i po slamnjačama. A i kad sunce potpuno napusti ćeliju, nekako posle ručka, mladić je mogao jošdugo da gleda njegov sjaj po krovovima dalekih kuća, navrhovima jablanova i šiljcima nekih crkvenih tornjeva. I on ga jegledao, prislanjajući čelo uz metalnu mrežu, zaboravljajućićeliju iza sebe i ljude u njoj. (Oni su ga smatrali ćutljivimosobenjakom, ponekad ga i zadirkivali, ali on je sve razoružavao

nelo, verovatno odavno nepokretno, ono već dece-nijama i nezvoni, jer na kapiji postoji električno zvonce koje se javlja kadgod koga puštaju unutra ili napolje, i čiji oštar zvuk dopire i doćelija na spratu. Ne služi više ni za slučaj uzbune, jer za to postoji čitav sistem naročito jakih električnih zvona. I ono je,kao i taj kameni tornjić na tri luka, samo ostatak prošlihvremena i stare arhitekture na ovoj inače mnogo dograđivanoj imodernizovanoj tamnici. Gledajući to starinsko napuštenozvono, koje je nadživelo svoj zadatak, pred očima bi mu često



svojim osmejkom.) Tek sa sumrakom nestajalo bi sunca svuda i potpuno. Tada se mladić povlačio na svoju slamnjaču i to »živeood rezerve«. I kad bi zaspao, u njemu je, i u najdubljem snu, bilo budno malo svesti o suncu i sutrašnjem danu, i malo strep-nje dataj dan ne bude oblačan.

Pa i kad se dešavalo da sunca nema, mladić se nije odvajao od svoga prozora. Tada je posmatrao daleke bašte i jablanove,na kojima je jesen brzo menjala boje i sporo oblike. A kad bi gazamorila daljina, spuštao je pogled ispod prozora, gde se u kosoj perspektivi mogao lepo videti deo hapsanskog dvorišta, sasivim, ispranim i ugaženim pločama, kao nekim ćilimom, posredini. Preko tih ploča prolaze često zaposleni hapšenici podteretima koje nose u nevidljiv magacin. Oni kriomice bacaju pogled u visinu gde iza mreže mogu da nazru siluete nepoznatihdrugova na prozorima. Dalje se vidi leva polovina velike kapije

koja se retko otvara, jer su u njenom desnom krilu isečena manjai odavde slabo vidljiva vrata na koja ulaze i izlaze službenici i posetioci iz grada.

Iznad te starinske kapije, sa teškom železnom prečagom i pokovanim bravama, diže se providan tornjić od bela kamena,građen »na preslicu«, sa tri luka. U srednjem, višem, otvoru visineveliko zvono. Izloženo vazduhu, vetru i kiši, pozelenelo i potam-

zvono, koje je nadživelo svoj zadatak, pred očima bi mu čestozat-reptao maglen veo, protanjio se pod uticajem sunčeve

svetlosti, i umesto nepomičnog zvona pred njim su iskrsavalilikovi i događaji iz mašte ili iz prošlosti.

Početkom marta meseca ove godine, u Firenci, upoznao seu pansionu »Albion« sa bratom i sestrom Kartanen. Bili su izFinske. Alisa i Edgar. Njoj je bilo dvadeset pet, najviše dvadesetšest godina, on je bio tek prešao dvadesetu. Otac im je došao uItaliju pre desetak godina, sa ćelom porodicom. Tu je najpreumrla majka, a zatim, pre dve godine, i otac. Njih dvoje živesada u ovom skromnom pansionu. Žive tanko, ali lepo i veselo.Studiraju oboje.

Mladić se najpre sprijateljio sa Edgarom, svo jimvršnjakom, koji je student prava kao i on, a zatim i sa sestrom,

vitkom i plavookom devoj kom sevemjačkog tipa. Ona spremadoktorsku tezu na filozofskom fakultetu, a u isto vreme izdržavai se be i brata prevodeći za neke strane listove i telegrafskeagencije, jer pored finskog zna još i ruski, nernački, italijanski,engleski, i ko zna koliko još nekih jezika. Njena doktorska teza je: Istorija zvona, od njihovog postanka i u svima zemljamasveta. Svih zvona, od klepetuše na švaj carskoj kravi dostaklenog zvonca u kineskoj pagodi. Na jesen treba da završisvoju tezu i položi doktorat.

250 231

Živeli su u dobrom prijateljstvu. Alisa je, iako samokoju godinu starija od njih, imala prema obojici stalnoneki materinski, pokroviteljski stav. Njih dvojica su jezvali »guvernanta«.

Mladića je privlačila ta mršava devojka sa atletskimstiskom ruke, koja je živela samostalno i znala šta hoće u

životu, ali mogla i da pocrveni zbog sitnice. Uveče su često sedeli u bašti njihovog pansiona, a

nedeljom bi išli na historijske šetnje« po Firenci u kojima

Ali to nije nikakva naročita osobina ovog grada. U

XVI veku jedan ruski knez je proterao u Sibir zvonovaroši Uglič, jer je prilikom jedne pobune pozivalograđanstvo na ustanak protiv vlasti. Kad su pobunjenici

savladani i poubijani ili prognani, kažnjeno je i zvono.Tom zvonu su, kao što se radilo sa najtežim krivcima,odsečene uši i istrgnut jezik --klatno.

Svuda na svetu su zvona delila sudbinu ljudi, jer suučestvovala u najznačajnijim, radosnim i tragičnim,

i jih ži



nedeljom bi išli na historijske šetnje« po Firenci, u kojima je Alisa bila neumoran i savršeno obavešten vodič. Iz svogvelikog znanja ona je vadila samo slikovite pojedinosti i

pričala im kao zadivljenoj deci priče. Pred manastirom Sv. Marka, u kom je nekad živeo

mračni i tragični kaluđer Savonarola, ona im je, u sunčanonedeljno jutro, pričala istoriju velikog manastirskog zvona.

Kad je Savonarola došao u sukob sa duhovnom isvetovnom vlašću, on se sa svojim pristalicama biozatvorio u ovaj manastir. U kratkoj borbi vojska je

provalila u manastir i pohvatala Savonarolu i nepokornekaluđere. Tom prilikom su kaluđeri najvećim zvonom,zvanim Piagnona, zvonili na uzbunu, pozivajući svojeljude u pomoć. Kad je Savonarola, sa dvojicom drugova,osuđen i spaljen kao jeretik i buntovnik, progonjeni su i

izvođeni pred sud i ostali dominikanci, kao i njegove pristalice iz građanstva. Ma kako izgledalo neverovatno,suđeno je, i to dugo i ozbiljno, i velikom zvonu kojim jeSavonarola pozivao na uzbunu. Presuda je glasila da se tozvono progna iz grada. I ono je zaista stavljeno na kola iodvezeno iz Firence. A kroz ceo grad išao je za kolimagradski krvnik i bičem šibao to izdajničko zvono koje jeučestvovalo u pobuni. Kažu da je mnogi tvrd dominikanac

plakao kao dete zbog tih udaraca zadatih njihovom zvonu.

trenucima njihovog života.

»Svuda«! — U tom trenutku u mladiću je od jednomugasnula ćela prolećna Firenca, kao prego-rela sijalica, istrašnom snagom vratila se svest o stvarnosti i položaju ukom se nalazi. Pred njegovim pogledom opet je hapsanskakapija sa zvonom na vrhu. Veza sa prošlošću je prekinuta.Ali samo za trenutak. U njegovim navlaženim očima, tozvono sa kapije počinje da se topi i tanji i pretvara u ma -glu, a iz te magle sve jače prosijava sunce, i u njegovomsjaju lepo se opet vidi popločan tr^^g pred manastiromSvetog Marka u Firenci. Po njemu korača nasmijana tankaa snažna devojka u crnini i priča o Savonaroli i zvonima.Grmeo je, kaže ona, protiv raspuštenog života firentinskoggrađanstva i nemorala među rimskim sveštenstvom.

— Ogni cosa fanno per danaro, e le campane

loro suonano ad avarizia, e non chiamano che pane,danari, candele'. Izmahujući živo svojom rumenom sitnom pesnicom,

Alisa je oponašala glas zvona i skandirala prve slogove odte tri poslednje reći:

— Pan! Dan! Kan! Tako su išli kroz Firencu, zaustavljali se pred

crkvama i javnim zgradama, a devojka im je ob- , . ' Sve što čine, čine za novac, 1 zvona nllhova zvone samo IziaKomosti i jednako dovikuju jedno isto: hleba, tiovaca, svećal

232 233

jašnjavala istorijat tih zgrada, a, naročito zvona koja vise unjihovim zvonicima i kulama.

Pred zgradom u kojoj je nekad zasedala firentinskaSignoria, ona je tumačila ulogu i značaj zvona koje je sa togatornja pozivalo narod Firence na uzbunu. Ključ toga zvonikadržao je član vlade koji se menjao svaka dva-tri dana, a u nekimvremenima i svakog dana. Tako je svaka izdaja i zloupotreba bila isključena. A kad bi jednom to zvono jauknulo i zacilikalo,sve što je muško i za borbu sposobno laćalo se oružja i trkom

Tu je svojim bogatim glasom, koji je išao od kristalnogcilikanja do mukle grmljavine, oponašala glas jednog zvona prema stihu nekog kineskog pes-nika.

C'jang — c'jang! Dia — dia! G'ang — g'ang!Ksjung — ksjung!

Mladić je zadivljen slušao, misleći kako za ovu čudnudevojku, za koju, izgleda, nijedan jezik sveta nije potpuno stran,

i d š j t j



sve što je muško i za borbu sposobno laćalo se oružja i trkomizlazilo na ulicu, i žene su spremale vrelo ulje kojim će, sa

prozora, dočekati neprijatelja. Velika su bila znanja te devojke o zvonima i bezbrojne

anegdote koje je u dobrim trenucima ume-la da priča. Nije uvek bilo lako ni pratiti sva njena pričanja. Ali mladiću i nije bilotoliko stalo do zvona koliko do Alise Kartanen, koju su u pansionu zvali Signorina Carta (Gospođica Hartija). Jer, slu-šajući mogao je i da je gleda, a to je bila velika radost, i svakimdanom sve veća. A svejedno je bilo o čemu devojka govori, jerona je davala svu draž i pravi značaj onom što priča.

Vrativši se iz Pariza, gde je provela nekoliko dana, pričala je sa oduševljenjem o kineskim zvonima koja je videla umuzeju; i ne samo videla, nego im, dobrotom jednog kustosa, iglas mogla da čuje.

Tvrdila je da su sva zvona u Evropi povezana međusobom, kao neki rod, dok su kineska bez veze sa ma čim poznatim, strana i drukčija, govore drugim jezikom, drugo neštodovikuju čoveku i drugo traže od njega. Ne znaš šta. Glas im jekao slučajni zvuk u prirodi koji se javi jednom samo, na jednommestu, pa nikad više, nigde. Zato kad posle čujete drugo kineskozvono, to je nov događaj, slučaj za sebe.

ni duše zvona nemaju tajne.Ali ona nije samo pričala, nego je htela da čuje od svakog

ponešto o zvonima. Zapitkivala je i mladića i navaljivala da jojkaže kakva su zvona u njegovoj zemlji, čemu sve služe i ukojim se prilikama upotrebljavaju, gde se liju i kako ihnazivaju.

Mladić je bio zbunjen i pomalo postiđen što nije umeoništa da joj kaže. Da bi prikrio svoju zbunjenost, on je upadljivoisticao da nikad nije voleo ni zvona ni zvonjenje, jer ga nezanimaju »svete« stvari, vezane za sujeverje. A ona mu je prigovarala da ima površan i suviše isključiv način mišljenja.Stvari po sebi, kaže, nisu ni svete ni proklete. Sve zavisi odupotrebe, dok upotreba zavisi od ljudi. — A oči su joj pri tomedobivale izraz jednostavne ozbiljnosti.

Ipak, na njeno navaljivanje, a još više zbog tih očiju, on sesetio jedne priče o zvonima koju je davno slušao.

U sećanju mu je iskrsla slika iz ranog detinj-stva.Letnje predvečerje, još rumeno od žarkog dana. On sedi u

strmoj avliji. Avlija je sva kaldrmisana sivkastim oblutkom izDrine, a svuda unaokolo oivičena bleštavobelo okrečenimciglama i uskim pojasom raznog sitnog cveća koje cvate nasmenu. Sedi pored svog dede po majci, Zamfe Selakovića. Sadivljenjem gleda njegovo mrko izbrazdano lice, nje-

234 235

govu kvrgavu snažnu ruku, koja stalno drži srebromvezeni cigaraluk sa debelom cigaretom, bojažljivo i

pobožno prelazi svojom malom rukom preko oštrog

smeđeg sukna njegovih širokih čakšira. (Ce-log života pojam ljudske ruke i muškog odela ostade, po nečemu,vezan za sećanje na tu ruku i to sukno, koje je posmatrao u

petoj ili šestoj godini svoga detinjstva.) Zamfo odbijaspore i modre dimove i priča onima oko sebe, i neobraćajući pažnju na mališana koji mu sedi do nogu, onošt j ič t S f l

Četiri godine je zvono bilo zakopano. U tom vremenu je Sofren umro i ostavio tajnu sinu Zamfi, koji je tada bio

mladić. A kad su se vremena promenila, iskopali su zvono i

obesili ga na njegovo staro mesto. A posle su nabavili jošdva, veća. Ova što i sada zvone o praznicima i pogrebima.

I strašno je i slatko bilo slušati »đedina« pričanja u tečudne sate između dana i noći, koji nemaju ničeg

zajedničkog sa običnim ljudskim vremenom, negoi l d j k d i i i i l i



što mu je pričao otac Sofren o prvom, malom, zvonu

višegradske crkve. Na desetak godina pre dolaska Austrije, nabaveVišegrađani zvono negde u Srbiji. Prenesu ga kriomice, uvreći soli, na volovskim kolima, i sagrade malu, gotovoneprimetnu drvenu zvonaru uz samu crkvu. Ali zvono nijeostalo dugo u njoj. Zaratilo se i pobunilo na granici.

Nagrnula turska vojska u Višegrad, pa ne izbiva iz njega.A vojska neka zla i dokona; u svašta se mesa i svudazaviruje. Popa nema, crkva zatvorena. Tada je MujagaMezil-džić, ugledan a duševan čovek, zovnuo Zamfinogoca Sofrena i rekao mu:

— Vidiš kakva su vremena nastala da ne valja ni po jednu vjeru. Načula carska vojska da imate zvono i hoće

da ga skine. A zvono ti je, što se kaže, takva stvar: visokostoji, daleko se čuje, i sakriti se ne da. Nego slušaj,Sofrene, pametan si čovjek, može biti fesata, pa što dazbog jednog zvona stradate; već gledaj te ga sami skinite isklonite, dok ne mine ova hučka.

Sofren je zahvalio, i još iste noći sa dvojicomopštinara, ozbiljnih i poverljivih ljudi, skinuo zvono isakrio ga u svoj hambar u žito. A posle su ga na-mazalizejtinom, oblepili voskom, uvili mušemom i zakopali uzemlju. Zakleli su se da nikom o tom ne govore.

236

izgledaju kao da su i sami za priču stvoreni. Slušati o

nepravdama i progonima, o mukama sa zvonima i sasvačim drugim; uopšte, o važnim i kru pnim stvarima kojese samo odraslima dešavaju, a koje u sebi imaju nečegnadljudski teškog i do suza zanosnog.

To je bilo njegovo jedino sećanje u vezi sa zvonima.Zeleo je da ga saopšti Alisi, kao poklon. Ali jedno je setitise, a drugo ispričati svoje sećanje. Sad mu se odjednomčinilo da je taj njegov Višegrad nekako sitan i beznačajan,dalek svemu ovdašnjem, da se njegov život ne može ovimstrancima ni objasniti. Ipak se resio da priča, ali pričajućistalno se pitao, u sebi, da li njegova istorija okasabalijskom zvonu može uopšte da stane pored onih

istorija o zvonima iz velikog sveta, koje je često slušao odAlise. Cas mu je izgledalo da može, čas da ne može. Paipak je našao snage i ispričao sve dokraja, ali sa dosta za -stajkivanja, oklevanja i skraćivanja. A zatim je, zbunjen,zaćutao.

Alisa je bila oduševljena pričom koja je, kao živ primer, potvrđivala njena saznanja iz knjiga o zvonima uzemljama koje su živele pod islamskom vlašću. Hrabrilaga je da ispriča još štogod, ako zna. U isto vreme,

prebacivala mu je što je tako malodu-san i što potcenjujesebe i svoje. Tapšući ga po ra-

237

menu, govorila mu je da za nauku ne postoje mali i velikigradovi i zemlje. Nema tako sitnog zvona da njegova istorija ne bi mogla biti važna ni imati svoje mesto među istorijama ostalihzvona u svetu. Tako je sa zvonima, jer je tako i u svemuostalom.

I mladić je bio sada zadovoljan; samo mu je bilo žao što nezna ništa više o toj temi; pomišljao je čak da nešto izmisli pa daispriča, ali za to nije imao sposobnosti. Pa i tako kako je, on sesa ovom Alisom lako sporazumevao kad su u pitanju zvona, aliteško onom što je a njega bilo gla no

nu, nepriznavanu i nezađovoljenu ljubav sakrije pod nekolikonamemo običnih reći. Ispalo je nevešto. Iz neke nemačkek njižice Geteovih citata, koju je čitao putem u vozu, uzeo jeslučajno nađenu rečenicu: »Die Welt ist eine Glocke, die einenRiss hat, sie klappert, aber klingt nicht.«'

Ispod toga je dodao: »Do viđenja u tom svetu!« Odgovorila je odmah. Kao toliko puta u razgovoru,

prebacila mu je i sada da nepravilno misli i da je sasvim nagao usvojim sudovima, ali je kartu i ona završila sa te dve reci koje ga

d k k d ž k D iđ j !



teško u onom što je za njega bilo glavno.Već posle prvih dana poznanstva ona mu je pot

punozasenila svet, stojeći pred njim kao jedina žena i jedini cilj. Unjenom pogledu on je nalazio me-sta za sva svoja nadanja, i onanajsmelija, ali čim bi učinio najmanji i najneviniji pokušaj da toostvari, devojka ga je odbijala čeličnim pokretom svoje ruke,hladno i neumoljivo. Vraćala ga na njegovo mesto kaonevaspitano derište. A minut-dva docnije, on je opet tonuosvojim pogledom u njene sjajne oči, koje su mu davale višenego što je on mogao da obuhvati i podnese. Izgledalo je kao daga samo očima voli; i to samo oči njegove.

Nije mu lako bilo, tako mladom, željnom i neiskusnom,dizati se neprestano i padati na toj vrtoglavoj ljulj ašci između previsoke slasti i predubokog razočaranja. Položaj je izgledao bezizlazan i muka bez kraja. Ali kraj je došao sa rastankom koji,

kao svi tadašnji rastanci, nije izgledao potpun ni konačan. Letnjiraspust nije večnost. »Do viđenja!«, rekla mu je iskreno i saonim svojim dubokim, dugim pogledom koji, uprkos svemu i pored svega, obećava sve. »Do viđenja«, napisala mu je u prepisci koja je došla posle rastanka i koja se sva sastojala oddve karte.

Stigavši u Trst, on joj je nanisao kartu. Duboko, mladićkinesrećan zbog rastanka, hteo je da kaže nešto lako i veselo, amalo prkosno, da čitavu ogrom-

sada peku kao dve žeravke: »Do viđenja!«

A tu je bio i kraj prepiske, jer je sutradan uhapšen idoveden u ovu neobičnu kuću sa zvonom iznad kapije. Otkako je u zatvoru, sećanje na prijatelje iz Firence nije ga

napuštalo, ali je tokom vremena me-njalo i oblik i snagu.Prvih dana bio je tako ozlojeđen, zbunjen i upla šen, da je

mogao samo o svom novom životu da misli. Sećanja na Alisunavaljivala su i tada, ali on ih je suzbijao i vraćao tamo uslobodni svet iz kojeg su dolazila. Činilo mu se da su isuviše bolna i da ih neće moći podneti, da takav raskoš ne može sebidopustiti u položaju u kom je. Zabranjivao je sebi da se seća. Isam Edgar. sa svojim ozbiljnim a vedrim licem i čistim, jednostavnim mislima, teško je nalazio me-sta u ćeliji u kojoj semanje pati što se manje seća.

Ali posle prve nedelje, kad se zaprepaštenje malo sleglo i

navika počela svoj tihi i neosetni rad, stao je da pušta Alisu ksebi, da se kupa u njenom pogledu i diše u atmosferi njenogčednog tela, čistog i bez mirisa kao severnjački vazduh. A onamu je prilazila sve češće i sve prisnije, bez nemilosrdnog otporai strogosti, koje je pokazivala u Firenci. Doduše, svako buđenje ivraćanje u tamničku stvarnost

' Svet je naprslo zvono koje klepeće ali ne zvonL

238 23§



video, teturao do svoje slamnjače, sklopljenih očiju, da sezagnjuri u svoju tamu i tako oslobodi bar nepodnošljivogkošmara.

A sutradan bi ga svitanje zaticalo opet na prozoru. Sta jedrugo mogao? Valja »čitati« i dešifrovati površinu nepomičnogzvona (kao što se mora živeti, jesti, piti i disati), iako ne znaš štaćeš saznati, kakve ćeš slike na njemu videti i j:ročitati. Jer,drugog vidika nema.

Tako je to išlo sve do kraja oktobra meseca. Tada je brojč ih i bi ć j S j iš bil

Desilo se ono što je nemogućno, naišlo što je neočekivano. Bio je poslednji dan oktobra, ili prvi novembra meseca.

(Datumi se u ovoj ćeliji uvek pomalo brkaju). Vlažno i tmurno.Po udaljenim baštama pada poslednje lišće, ali ne onim lakim,lelujavim padom suvog lista, nego se, mokro i otežalo,sunovraćuje samoubilački na zemlju. Mladić je gledao ispodsebe zvono na kapiji, koje je od vlage i oblačnog dana do bilomrku boju i sumoran izgled. Jednolično i upor no zvonila suzvona sa nekih crkava, kao da se nadmeću među sobom,nastojeći da zarobe svačiji sluh



sunčanih sati bio već znatno smanjen. Sve je više bilo

maglovitih i kišnih dana, sve se ranije smrkavalo, u ćeliji je bilohladno i vlažno. I ona sunčana Firenca, koja je izgledala večna inepro-menljiva, bivala je sve dalja, sivlja i hladnija. A devojkasa Severa, Alisa Kartanen, sve je brže prelazila male kamene pjacete, kao da od nekog beži, i sve se rede pojavljivala na obalireke Arna. Sad je bila brižna i smanjena, sva utonula u kišni ogr-tač; pod pazuhom desne ruke stiskala je kožnu torbu sa poslednjim podacima za svoju doktorsku tezu o zvonima, i nijeimala reci ni osmejka ni za koga. Bilo je jasno da se i kod njesve mrači i gasi, samo njeno učeno delo raste i primiče se svomzavršetku. A posle, kad i to bude okončano, neće se, valjda, višeni pojavljivati; izbledeće i ona, kao priviđenje koje se hranilosuncem i maštom. Tada će nestati i nje. A ovde, jesen će dovesti

zimu, i život će, lišen svake lepote, milosti i utehe, ostati samo — tamnovanje i neizvesnost. Očigledno, tim putem krenulo jesve što se dešava u ćeliji i izvan nje, u zamagljenom predelu i na parčetu sivog neba iznad njega. To bi se i ostvarilo u punoj merida se jednog dana ipak nije desilo .. .

nastojeći da zarobe svačiji sluh. Spolja je dopirao zadah dima i baštenskog truljenja,

rešetke su bile hladne i lepljive kao odvratni vlažni prsti. Uustima se kupila gorčina, koža osipala mraznom jezom.Tamnica je vladala svima čulima čovekovim. Bio je jedan odonih trenutaka kad se usred dana mrak sklapa oko zatvorenogčoveka, i sve hoće da ga ubedi da nema drugog izlaza do: svis-nuti.

Tada se pokrenulo uvek nepomično tamničko zvono i postiglo ono što sva zvona svih hramova na svetu i sva zvonca po svim predsobljima, sudnicama, skupštinama i kancelarijamane bi nikad mogla da postignu — razvilo je glas koji odgovaralučnom rasponu nebeskog svoda nad nama, i zvučnom eks- plozijom neobuhvatnih razmera koja i uništava i oslobađa, i sveodnosi i sve rešava, pomaklo s mesta ono što je opšte smatranonepomičnim, objavilo nastupajući vek pokreta i promena.

Na izgled još nepokretno, »mrtvo« zvono iznad kapije,kao poneseno opštom jekom zvona iz grada, pustilo je u jednom trenutku tup, jedva čujan zvuk. To je bio avetinjski tihudarac klatna, kao kad u šumskoj tišini jedna jedina krupna kap padne na vlažnu stelju od opalog lišća, ali zatim je došao drugi,nešto jači, a za njim ubrzana povorka zvukova

242 16* 243

koji su bili još tihi i promukli, ali sve snažniji jedan od drugoga. Njima su se pridruživala odnekud sve nova zvona i svakimudarcem klatna otvarala sve nove, dotle zapušene izvorenepoznatih zvukova.

I ta zvonjava je rasla, pela se do sve novih visina, od kojih je svaka izgledala kao vrhunac, a nijedna to nije bila, jer bi jeodmah nadvisila nova Izgledalo je da su se svi elementi

ku studentsku, i do mucanja onog malog prosedog prodavcaduvana sa kojim je zajedno uhapšen, i koji je na samom ulazu uovaj zatvor istupio iz reda, raširio ruke kao da je rešen na nekiveliki podvig, a zatim rekao tiho, jadno i plačevno: v>Pa zaštomene, gospodine? Ja... ja sam niko i ništa!« — i to je govorio jednom pohcajcu u uniformi koji je bio zbunjen, umoran i



odmah nadvisila nova. Izgledalo je da su se svi elementi

čovekovog sveta, jedan za drugim, rafalno pretvarali u zvuk, iodmah, sudarajući se i lomeći, kretali na svoj gromki put povasioni. Svi postojeći glasovi i šumovi sad su se slivali u tudžinovsku zvučnu reku koja sve plavi i nosi: tektonski prelomi i potresi zemlje koja se raslojava, lomi i sleže u dubinama, tresakgromova, jeka ponora, huka voda, fijuk tajfuna, orljava usova, pucanje drveta i kamena. U tom tutnju bio je i zajednički glassvih zvona, svih koja su ikad doprla u podr.čje mladićevogsluha, kao i onih bezbrojnih koja nikad nije čuo, o kojima jesamo čitao ili samo slušao od mudre Alise. (Onih pobeđenih,osuđenih i kažnjenih u Rusiji ili u Firenci, oborenih i polomlje-nih u požarima i verskim ratovima, onog koje je njegov dedaSofren zakopao a ono posle izišlo iz zemlje, sve do ovogelektričnog zvonceta koje ga ovde budi svakog jutra u svitanje.)

Tu je bio i glas svih truba, svih rogova, gusala, bubnjeva,gongova, sirena, klopala, činela i prangija, svega čime je ikadčovek davao zvučni izraz svoioj sili, borbi i hrabrosti, svoiojnevolji, teskobi i odbrani, ili svojoj pobed-ničkoj radosti.

Svet je ostao nem. Isceđen je iz njega i posled-nji ton. Jer,ova silna i munjevito brza lavina zvukova odnosila je sa sobom inajmanji zametak glasa, sve do cvrkuta ptice i ljudskog šapata ismeha, do brog ili zlog. U njoj se za ogluvelog mladića gubilosve što je ikad taklo njegovu bubnu opnu, sve do rezanja onog policajca u civilu koji mu je u nosled-njem trenutku slobodnogživota gadno opsovao maj-

244

j p j j j j ,uplašen bar isto toliko koliko i on sam.

U tu lomljavu utonulo je i sa njom otišlo i sve ostalo štozvuči i ječi, sve do najtiših i najskromnijih ljudskih šumova.Tiho zveckanje pribora kojim je u veselom restoranu pojeo poslednji ručak na slobodi, nožem i viljuškom, za prostrtimstolom, kao čovek. I pljuskanje vode kojom se umio ujutroonog dana kad je uhapšen. I njegovo poluglasno, zadivljeno,izazivačko »ah!« koje je istog jutra dobacio nepoznatoj devojcina Obah, poslednjoj ženi koja je pored njega prošla. Cak i njenonasmejano ćutanje u kome i nije moglo biti glasa, ali je bilonekog slatkog odgovora.

Da, svi su glasovi sveta potopljeni i ućutkani. Jer ko ovozvono jednom čuje, taj ogluvi zauvek, za sve ostalo, pa i za glastoga zvona samog. Jer on više i nema sluha, nego pretvoren u

jeku zvona putuje sa njom, i sam kao zvuk u bujici zvukova,koja biva sve veća i sve brža. Izgledalo je da iz zemlje izvire.Osetio je kako je ispod njega snažno i strelovitom brzinom potekao zvučni ćilim i potkinuo ga s nogu u istom trenutku.Pomislio je da se odupre, da održi ravnotežu, ali dalje od pomisli nije došao. Podigao je ruke ka ušima u slab odbrambeni pokret, ispravio se u celoj svojoj visini, pustio neki tup, jedvačujan glas, i u istom trenutku pao nauznak. Pri padu je udariodesnom rukom o jednu od onih malih stolica bez naslona i prevrnuo je. Ispunio je ceo slobodni deo sobe.

245

Svi su poskakali na noge. Neki su ostali tako, ukočeni,dok su hrabriji i prisebniji pritrčali oborenom mladiću, koji jeležao ne pomičan, ali sav zategnut kao da bi svakog trena mogaoda skoči. Videlo se da mu mišići na vratu grčevito podrhtavaju,a na ustima se pojavljuje bela pena, kao gusta sapunica.

Stali su da se dižu, sudaraju i ukrštavaju glasovi.■ — Podignite mu glavu!

— Ne dirajte ga! — Ne vodom. Ključ dajte! Sta bilo gvozdeno tražio je

neko iako je bilo jasno da gvozdenih predmeta ovde nema

SUNCE



neko, iako je bilo jasno da gvozdenih predmeta ovde nema.

Ti glasovi su se mešali sa oštrim i drhtavim cili-komalarmnog zvonca, koje se neko setio da prtisne.Prošlo je dosta vremena dok je došao dežurni stražar, a još

više dok su mladića, koji se sada trzao i kidao, mogli da prenesuu tamničku bolnicu.

Ljudi koji su ostali u ćeliji ćutali su još nekoliko trenutakakao okamenjeni, u strahu i neprilici, a onda su počeli odjednomda govore svi o svemu. Sta je to što je ovog snažnog mirnogmladića tako odjednom pokosilo? Da li je to epilepsija? Sta jetrebalo uraditi, a šta nije? Sta sve može dalje biti sa njim? —Razgarala se duga i uzaludna hapšenička raspra bez kraja ismisla.

Još nekoliko dana razgovori su se kretali oko nastupa koji

je onako neočekivano oborio visokog dobroćudnog studenta. Ali prošla je jedna nedelja, pa i druga; mladić se nije vraćao; onjemu se govorilo sve rede, sve manje, pa najposle i potpuno prestalo. Jednog dana neko je na šetnji u dvorištu saznao da jemladić odveden iz zatvora, kao težak bolesnik, ali niko nije znaokuda. Još jednom se tada povela reč o njemu i njegovoj bolesti,ali je razgovor brzo ugasnuo, jer nije nalazio hrane. Nadvisokim mladićem sklopilo se vreme kao mutna voda i odneloga iz čelije br. 115, daleko i nepovratno.

Krajem oktobra pozvali su mladića na prvo saslušanje.Kad ga je stražar posle dva sata doveo natrag, nastalo je u ćeliji115 malo uzbuđenje, spasonosno uzbuđenje, jer svaka ćelijažudi za uzbuđenjem i promenom. Jedni su ga gledali ispod oka,drugi, mlađi i slobodniji, prilazili su mu glasno i otvoreno.

•— Kako je bilo? — Dobro! — odgovarao je mladić, jedući ohlad-nelu i

crnkastu kašu iz limene posude koja ga je čekala na stolu. — Đavola dobro! — rekao je kao jeka starački glas negde

iz ugla.Ali mladić nije obratio pažnju na pakosnu pri-medbu;

njega je jednako držalo uzbuđeno raspoloženje. Obrazi i uši bilisu mu zažareni, osećao se kao svečar, želeo je da se smeje i da

govori. (Tek kad mrak padne i kad ostane sam u svojoj postelji, poče-će noćne misli da u svojoj crnoj svetlosti ispituju sve što je rekao i što nije rekao.)

Deset ljudi u ćeliji našlo je bar neki nov povod zarazgovor i nastojalo je da ga iskoristi što bolje. Mladić je veseloodgovarao svakom. Ali taj razgovor je ugasio isti onaj starac izugla. U trenutku zatišja, on je rekao suvo i neprijatno:

— Nego, pakuj se ti, mladiću; tebe će da pre-meste.

II i

246 247

pita neko od onih — Sto da ga premeste? koji

mrze starca.

— Zato što je propis takav. Čim počnu da ispituju čoveka,oni ga premeste u samicu. To se zna. Ovo je neka greška. Ali premestiće te sigurno.

Mladić se snuždi i ućuta. Razgovor splasnu. Premestili su ga sutradan, na jedan sat pre ručka, kao što

uvek rade. Rumen onizak stražar pojavio se na vratima.Vi! P k jt !

(Podležući jednom naročitom, bizarnom i uzaludnomnačinu mišljenja koji se razvija kod utamničenih, mladić jemislio: Ovaj viče bar deset puta jače nego što je potrebno. Značida u toj izlišnoj vici troši 1000 posto energije više nego što je potrebno da se jedan nenaoružan i pokoran čovek zaustavi uhodu. Sav taj suvišni utrošak snage plaćam ja. Zato ova stalnastražarska dernjava ne samo da vređa nego boli i slabi hapšenikakao udarci ili stvarno puštanje krvi. Uostalom, sve izdatke okoovog važnog i složenog aparata koji se zove tamnica plaćamomi, hapšenici. — Kao neka laka, sjajna i vesela kugla ispe se i

ti t t j š t k t i li i lj di k ji



— Vi! Pakujte se!

Mladiću zaigra srce i stade dah, kao da se spušta naIjuljašci. Starac iz ugla kašljucnu. Stražar viknu:

— Sta me gledate? Pakujte se. Brzo, brzo!Za minut, stvari su bile u zavežljaju i zavežljaj pod

pazuhom. Nespretno se okrenuo i rekao »zbogom«ravnodušnom društvu.

— Vorwarts!' — Marš!Iznenađen i izgubljen, mladić je idući dugačkim hodnikom

slušao tupu jeku koraka, svojih i straža-revih. Ja-ti! Ja-ti! Već posle nekoliko prvih koraka njemu se činilo da je svet samodugačak hodnik, a jedini mu stanovnici on i njegov stražar.Jedini znaci života, bat njihovih koraka — ja-ti, ja-ti — i slaba jeka kojom im odgovara prazan hodnik i koja se sastoji od dva

a, jedno dugo i tamno, a drugo kratko i svetio: a-a, a-a!Spustiše se za dva sprata. I opet dugačak hodnik, potpuno

sličan onom gornjem, samo kao rđav brat, tamniji i zagušljiviji.Zdesna, retki prozori sa rešetkama i gusto pletenom žicom, asleva, pokovana vrata na ćelijama.

— Haalt!^ — viknu stražar, kao da predvodieskadron konjice.

' VonvSrts! (nem.l — Napređ! 2 Halt(nem.) — stoj!

spusti trenutno u njemu završetak te misli: ovi ljudi koji su

pravi, časni, naoružani i plaćani, žive, žive moralno imaterijalno, od sužnjeva koji su po slovu zakona krivi, bednici bez časti i moći. To se ne bi moglo dokazati, tu na mestu, uovom trenutku, očigledno i za ceo svet, ali za njega je to bilaživa, strašna i jasna istina, utoliko strasnija što je nemogućnoobjaviti je i dokazati. Sta biva, pitao se mladić, od takvihsaznanja koja blesnu trenutno i umru u čoveku ili sa čovekom, aipak bi bila od neke važnosti za sve ostale ljude?)

Na ćeliji pred kojom su se zaustavili bio je broj 38. Stražarotvori, zagleda pažlijvo visoki mali prozor i rešetke na njemu,krčag i praznu policu, i zalupi bez reci vrata za mladićem, kojiostade neko vreme nasred ćelije ne puštajući stvari iz ruku.

Ćelija je bila malena, ali sa dve železne poste-. Ije izmeđukojih se jedva moglo pr oći, i dve stolice od nebojene čamo vine.

Do ručka je vreme prošlo dosta brzo. Izmerio je ćelijuuzduž i popreko, razgledao oskudne predmete u njoj i komadićsivog zida koji se vidi kroz visok prozorak. Zatim je seo i mislioo tom koga će mu ubaciti na dr ugu postelju. U tim mislima bilo je i straha i nade, ali su sve završavale strahom. Tamničke misli brzo uzleću, ali brzo i padaju.

248 249

Kad se svrši ručak i kad iznesoše sudove, otpo-če prvo popodne u samici. Pošto je njegova pažnja brzo i pohlepno pokupila i utrošila sve što je ova uboga ćelija pružala, otpoče posmatranje i trošenje samoga sebe.

Dugo je slušao šum u svojim ušima. Izgledalo mu je kaoda to zujanje jača i raste, i na mahove mu se pričinjalo kao da ćese ono pretvoriti u određen zvuk, možda u ljudsku reč Pažnja je bivala sve napregnutija, očekivanje sve življe, i kad je većizgledalo da je došlo do vrhnunca i približilo se ostvarenju,odjednom bi onaj šum padao ponovo u jednolično beznadno

pire nikad u ovu ćeliju, nego njegov rumeni, daleki, posredniodblesak. Veliko afričko sunce, koje je pre tri meseca slobodangledao kako se diže nad Sredozemnim morem, bilo je ništa prema ovom jedva pri-metnom sjaju. Raširi malko prste. Podiželice prema prozoru, kao da je taj prozor nevidljivo sunce.

— Jedno je sunce. Jedno isto svuda.Govorio je sam sebi, u zanosu, i odmah su mu se reci

pretvarale u pevanje i lice u zanesenu, nas-mejanu grimasučoveka koji je preplavljen i zas-lepljen jarkom, neizdržljivomsunčanom svetlošću, i naslonjen na ogradu broda — peva.



zujanje koje ne kazuje ništa. Tako se s vremena na vreme ponavlja ta bolna plima i oseka razdraženog sluha. A čudo se nedešava.

U igru su počela da ulaze i ostala čula. Pre svega oči.Pogled mu je padao na ruke koje su počivale na kolenima.Posmatrao je žile, nokte, bore, naročito one koje idu okozglavkova kao dvostruki sitno pleteni lančići. Praznina jeotpočinjala istu igru sa vidom kao tišina sa sluhom. Kad se dugozagleda u te ruke što miruju na k olenima, počinje da zamišlja dasu to nečije ruke i da se nada da će se one odvojiti i ispuniti prostor pred njegovim očima novim neviđenim i radosnim pokretima i rasterati samoću i čamotinju. Gleda ih zaneseno, pričinja mu se da se lagano pomiču i odva jaju. Nada ludo raste.Evo, sad će se slobodno dići ruke drugog živog bića! Ali kad

mašta dođe sasvim blizu ostvarenja, zanesen pogled se vrati ustvarnost: pred njim leže samo njegove poznate ruke, vezane zanjega i utamničene s njime. Tada samo nemoćno makne prstima, kao napola mrtav insekt. A već idućeg trenutka pogledmu se ukoči i zamagli, i ponovo otpočinje kratka iluzija,osuđena unapred na beznadan pad.

Na svojim nepomičnim rukama hapšenik je naj-pre iugledao sunce. Ne sunce s&mo, jer ono ne do-

Mora i gradove, planine i polja, on nije mogao da vidi. Alito nije bilo ni potrebno. Sve je imao, sve je bilo blisko, prisno imogućno, jer je ugledao sunce. To nije više bio veliki sjajnikolut koji ga je dopratio kroz gradske ulice do tamničkih vrata. Ne, to što je on sada znao kao sunce i zvao suncem, to je biloovo nevidlijvo a svagdašnje, nemirno i drhtavo strujanje koje jeispunjavalo i pokretalo svaki delić ne samo njegovog tela negosvega oko njega, i same mrtve stvari. Sunce — u isto vreme itečnost i zvuk i dah, sa ukusom vina i voća, stalno u pok retu, sažarom vatre i svežinom vode, i što je glavno, neiscrpno inepresušno — sunce.

— Postoji samo sunce — govorio je sam sebikao pijan, misleći kako bi se te reći mogle pevati kao melodija.

Da, u stvari postoji samo sunce, a sve ovo što živi, diše,gamiže, leti, sja ili cvate, samo je odblesak toga sunca, samo jedan od vidova njegovog postojanja. Sva bića i sve stvari postoje samo utoliko ukoliko u svojim ćelijicama nose rezervesunčevog daha. Sunce je oblik i ravnoteža; ono je svest i misao,glas, pokret, ime.

Sad to zna jasno i bez dvoumljenja, kao što nikad ništa dosada u životu nije znao. Eto, to je

250 252





stoji odvojena, na ulazu u grad, nekako kao proka-žen čovek,krivac. Ovo je najvetrovitija i najne- plonija tačka Duhovnika.Tu ne raste bujno i raznovrsno drveće kao na drugim mestima,nego pa-tuljkaste pinije sa očajnički zgrčenim granama, izvi- janim u ritmu i pravcu severnog vetra. Mrke na krševitom rtu, pognute sve u isto:3 pravcu, one izgledaju kao okamenjen poslednji zamah sinoćnjeg vetra, kao notni znak njegovog crnogfijuka koji je tek negde pred zoru prestao. Nakazne su i —čvrste. Život im ne vredi mnogo, a smrti im nema.

Eto, na takvom je položaju ova »kuća gospodina bana« ukojoj odsedaju bosanski poslanici i drugi državni ljudi sa

gičnu snagu i čarobnu lakoću koje se ne mogu ni kupiti ni otetini naučiti. Kao da su neki nevidljivi, skupoceni deo sebezapisali zlim silama i po tu cenu kupili sjaj života, skladnost pokreta i lepotu oblika, svuda, u svemu, jednom zasvagda.

Takvi su. Možeš sve učiniti da im se približiš: i kupiti palatu po skupu i preteranu cenu, i postati građanin njihovoggrada, sa svim naslovima i pravima (bar na pergamentu sagrbom i pečatom!) i primiti njihova pravila ophođenja, ioponašati govor, i odevati se kod njihovih krojača — aliizjednačiti se sa njima ne možeš. Jer kad sve to postigneš, tek



j j j p g j

pratnjom, i u kojoj ga ovaj dubrovački lekar sada muči svojim brbljanjem. Visoko postavljena prostrana građevina od kamena,na sprat. Ona je dobro građena i skupo plaćena dubrovačkojgospodi mučnim bosanskim parama, pa ipak nije dorasla ostalimgospodskim kućama dole u gradu. Da pitaš zašto, odgovoranećeš lako naći. Izdvojena je i kao stidljivo povučena —stidljivost bez otmenosti! — a otkako su je Bošnjani kupili,izgleda i njima samima kao da je primila nešto od njihove prostote i neskladne nemaštine, i da odudara od gosparskog prirodnog dostojanstva drugih zgrada. Ah, to njihovo prokletodostojanstvo! I lako je kao pahuljica na nečujnom le tnjemdašku, i teško kao zlato i čelik, sliveni u nerazdvojnu celinu, i jasno kao vedar dan na moru, i zagonetno kao bolest i smrt. Iako potiče od bogatstva, ono se novcem ne može kupiti. Jer ni pare

nisu, izgleda, iste. Vrednost jednog dukata zavisi, pored ostalog,i od toga u čijoj se ruci nalazi. Da, takvi su manje — više svi ovi stanovnici primorskih

gradova. Vesti, hladni, uznositi u svojoj ne-dostižnosti, kao daiz ove slane vodurine, razlivene u neljudskim količinama, izovih razjapljenih vidika i bezočnog, nepodnošljivog sunčanogžara crpu ma-

onda vidiš koliko ima od tebe do njih, od Bošnjaka gorštaka doPrimorca gospara.Ali o tome ne vredi duljiti, jer takva razmišljanja kraja

nemaju. (A može biti zaista da i zdravlju škode.) Razmišljati otome, to je kao okretati među prstima glatko i okruglo zrnonjihovih broja-nica i tražiti na njemu neku novinu i promenu. Tooblo zr no i podseća me na jednu takvu stvarcu koju sam videonekad u Dubrovniku, na glatku i pravilnu bledožutu loptu odtakozvane slonove kosti. Iz daleka donesena igračka, iz krajevagde žive slonovi, čudne životinje džinovskog rasta, sa kljovamaod belokosti. A ta lopta je tako majstorski rađena, zaobljena iuglačana, da je možeš okretati satima, do zamora, do očajanja,tražeći na njoj nešto novo, a ona je uvek ista, sa svih strana i usvakom položaju. To se zove uglađeno! Čudo! Pa ipak, nešto ti

ne da mira, i ona sama te mami i vara i nagoni da je i dalje premeštaš, okrećeš među dlanovima, i da joj tražiš drugojači položaj, za koji znaš da ga ne možeš naći, kao neki nov oblikkoji ne postoji, ili otkriće koje ne nastupa.

Pitao sam Dubrovčanina koji mi je pokazao tu retkost: «-Cemu služi ova stvarčica?« (Iz iskustva sam znao da sam uvek pogrešio kad god bih pokazao svoju radoznalost i upitao ihštogod. Ali, eto, preva-

256 li — Kuća na osami 257

rih se!) On me je samo pogledao. Videlo se da me prezire i dasam mu smešan zbog toga pitanja. I najposle je procedio neštokao odgovor. Čemu služi? Pa ne mora baš svaka stvar da služinečem. Može biti — onako. Ne pitam ga šta bi to moglo daznači »-onako«, jer vidim da se objasnili ne bismo nikad ni do-veka. Eto, takva je ili slična i ta stvar sa primor skom veštinom iuglađenošću i našom grubošću i nespretnošću — stvarna ineporeciva, ali obla i glatka, bez rešenja i odgovora. Onako!Možeš da je okrećeš do nesvesti, sve uzalud. Osećaš je nasvakom koraku, a ne možeš je ni objasniti ni ukloniti. I kivan sizbog toga i na sebe i na njih, iako to ne bi nikad nikom priznao.

dubrovačkom sumraku. Bio je miran i odjednom odobrovoljen. Nije mu se vraćalo u kuću čij i su prozori bili mračni. Ovde jesvežije i svetlije. Svežina je mirisna, poslednja svetlost još maloružičasta. A nečeg kao muzika ima u predvečernjoj tišini. Nji-šući se lagano, zajedno sa otvorenim krilom kapije, Dražeslav jemislio.

U stvari, lep je ovaj kraj i dobro je ovo blago podneblje,nisu tako rđavi ni ljudi, a drag mi je go tovo ovaj doktorgunđalo, koji tako brine o meni kao da su u pitanju njegovozdravlje i njegov rođeni život. Još ću zažaliti za svim ovim kadse, za koji dan, vratim u Bosnu i nađem među svojima. Tako je



Ni samom sebi. A sakriti se ne može. Bar ne pred sobom. — Ne može! — rekao je odjednom tiho.Ta poluglasno izgovorena reč, koja je pobegla iz njegovih

misli i prekinula lekarevo pričanje, uzbudila je starca neobično.Počeo je da viče na svog pacijenta.

— Kako? Sta »ne može«? I zašto »ne može«? Ne možeda drži običnu dijetu! Sve čovek može, ako hoće da živi, a morada živi. Mora!

— Pa dobro! Dobro, eto, da živim! — otezao je Dražeslavrasejano i neubedljivo, braneći se, kao od napasti, od nasrtljivoglekara i od razgovora o lečenju i životu.

U sobi je počeo da se hvata mrak. Cim je to primetio, lekar je skočio i stao da se oprašta. Dražeslav ga je ispratio, najpre dokućnog praga, a zatim, neočekivano, i preko lepo popločanog

dvorišta, sve do kapije. Tu su se još jednom pozdravili i lekar jestrogo i usrdno ponovio svoje savete i preporuke.Crveni sunčev zalazak, tamo negde na moru, probio je

oblake i iznenada obasjao ceo grad posrednim, zagasitimsjajem. Stojeći na otvorenoj kapiji, Dražeslav je gledao zakočopernim čičicom kako živahno odmiče niz strmu ulicu i toneu rumenom

se, za koji dan, vratim u Bosnu i nađem među svojima. Tako je

bivalo posle svakog povratka. Znam, odbolovaću svoj boravak u predelu blage zime i slanih voda, kao neobjašnjiv greh. I osetićuse pomalo ali bolno tuđ svom rodnom kraju, zbog kojeg sam setoliko osećao strancem i usamljenikom u zemlji pod južnimnebom.

Tako nas život, kolebljive i nedosledne, obmanjuje izanosi, pa trezni i razuverava, pali i gasi, zag reva i rashlađuje.Tako nas kopno i more dodaju jedno drugom, bacaju i mrve itroše i glačaju, bez cilja i vidljiva smisla.

Tu se Dražeslav trgnuo, otimajući se razmišljanju u koje jeopet bio počeo da zapada. Pažljivo je zatvorio vrata. Dvaput jeobrnuo u bravi veliki i teški ključ, a zatim ga zadenuo za pojas,i krenuo put kuće u kojoj je toplim sjajem već treptala zapaljenauljanica.

258 17* 259

DVA ZAPISA BOSANSKOG flSAKADRAŽESLAVA

neuhvatljivo i neshvatljivo. Po strogim zakonima i osveštanim pravilima se vladaju, sve im je predviđeno i utvrđeno, a poredsvega toga — kao u snu žive. Ponašaju se kao da će večnotrajati, a stalnosti ne poznaju. Još najstalnije što imaju to jekolebljiva vrednost njihovog novca. Takav kakav je, on je tvrđiod gradskih zidina; za njega žive, nad njim lebde, u njemu jedino neće nikad da prevare i ne mogu biti prevareni. (Takotraže drevna trgovačka i novčar ska pravila!) I sunce ponekad pomrča, a perper u džepu je perper. On je za njih stalnost i merastalnosti svih stvari i odnosa.

Sve ostalo je u njih tako da može i biti i ne biti. Sve se



Čini mi se da dobro poznajem ove Dubrovčane, gospare itrgovce, redovnike i moreplovce, pa čak i obične pučana. U ovih petnaestak godina, šest puta sam silazio u njihov grad, kao pisar,sa našim pregovaračima, i tu provodio nekad kraće a nekad iduže vreme. Slušam ih kako govore, posmatram ih kakoizgledaju, kako se kreću, i nastojim da proniknem u njihovemisli, u poreklo njihovih zakona, navika i predrasuda. Ineprestano moram da mislim o njima, kao da sam plaćen z a to izbog toga jedino i došao ovamo. To mi pokvari mnogozadovoljstvo i zagorca mnogi čas.

Ovo je vrsta vodozemaca. Živeći kroz naraštaje na kopnu ina moru, i njihov način mišljenja, i njihov govor, i sve što zasebe i oko sebe stvaraju i čine — sve je to postalo dvojako,dvosmisleno i dvolično. Za sve su sposobni. Plivaju i rone, trče i penju se uz drvo; samo što ne lete; dišu na pluća, ali i na škrge;kad treba, ne dišu uopšte; u svašta se pretvaraju i svakimimenom nazivaju, a ipak uspevaju da ostanu ono što su. Svemusu dorasli. (Naša gospoda se dobro oznoje kad sa njima pregovaraju!) U svakoj prilici i svakom položaju znaju šta treba.Kad ih pogledaš, sve je na njima i oko njih moćno i snažno,uredno i lepo, a ipak nekako kolebljivo,

j j

može recima izmeniti, brisati iz života i ponovo vratiti u život.Stalnost se utvrđuje zakonima, a ti njihovi zakoni su stalno uslužbi prilago-đavanja promenljivoj stvarnosti. A promenljivost je načelo ovog života na dva elementa, na zemlji i vodi. I dok tetvoj dubrovački pregovarač ubeđuje u nešto, nikad ne znaš da ligovori s kopna ili s mora. Ne znam da li i on sam baš posigurnozna. Mislim da ne. Dok sediš sa njim na kamenoj klupi, poredtvrdog zida njegovog palaca, i pregovaraš, učini ti se odjednomda ste se neosetno navezli na more i da već plovite, a to znači dati veslaš, a on kormani u pravcu koji samo on zna. Vozi te kudhoće. A čim si se sa njim ukrcao, odmah si se osetioizgubljenim j nemoćnim. Jasno ti je da ste prešli na neverno tlena kom će se po svoj prilici sve dobro i pošteno svršiti, ali nakom isto tako ništa nije nemoguće ni isključeno, a svaka štetamože biti samo na tvoj račun. I to sve bez sile, na lep način, i pozakonu.

Njihovi brodovi su drveni i pokretljivi, ali svaki i najmanjiod njih nosi sa sobom u svet nešto od snage i tvrdoće njihovih palaca i hridi u koje su ukopane. Tako se oni drže i dovijaju uživotu. Jednom nogom na svom kopnu, drugom na svom brodu,

260 262

ovaj grad se otiskuje sa malo snage daleko napred. To je u početku njegove istorije moralo izgledati opasno i neverovatno,ali se zatim pokazalo da se može i tako živeti, i dugo, i dobro.Dugo? Da. Dobro? Ne. Dobra tu, ako ćemo pravo, nema mnogo.Doduše, bogati su i čuveni, na svoj način i ugledni, i gordi nasvoj ugled, ali šta vredi kad su sve to morali suviše skupo da plate? Da bi se održali i da bi bili ono što su, i što misle da su,morali su da stiču, i to brzo i neprekidno, kao što dišu. Svaštaznaju i svega imaju, ali sve je to, pre ili posle, moralo da služisticanju. Ono im je postalo drugom prirodom. Misliti, znači zanjih misliti na sticanje (ili gubitak, svejedno). I ta misao se s

II

Napuštanje rodnih planinskih predela i silazak na moreizgledaju nam, u prvi mah, kao stvari izuzetne doduše, jer to nečine mnogi, ali ipak prirodne i ne naročito teške ni opasne.Istina je da većina naših ljudi živi i umire tu gde se začela irodila, ali ni putovanje nije neko čudo nečuveno. Putovati neznači biti čudovište, još manje: biti izgubljen ili mrtav. Ne. Paipak, opasnosti su veće i promene teže nego što to predviđamokad napuštamo zavičajni kraj i zamenjujemo ga drugim, u kom je sve drukčije, i to više nego što se nama u prvi mah čini.



vremenom uvukla u njihove naj:>Jcrovitije želje i postupke, unjihove ljubavi i mržnje, u njihove snove i molitve. Pa sad se nerazbiru pravo sami u svojim mislima ni osećanjima, ne znajukad su lukavi i gramžljivi a kad nisu, i ne mogu više da buduvelikodušni ni pravi ni onda kad im to treba i kad bi zaista hteli.

Tome treba dodati preteranu štedljivost, koja je, priznajem,nerazdvojna od njihovog načina života i neophodna, ali koja se brzo pretvorila u nezdravo tvrdičenje. I ovde već sada gotovo danema otvorenog pogleda, ni pružene ruke, ni slobodne reci,osim po izuzetku, a još malo pa neće biti ni nesebične pomisli. Njima se dešava ono što se dešavalo uvek u takvim prilikama, po svim primorskim gradovima i republikama: da mnogi od njih postignu ono što su hteli, a izgube sebe. Ta njihova strast pre-rasla ih je već toliko da je, na kraju, njihova želja za sticanjemstekla njih, zajedno sa svim onim što su po tešku cenu stekli.

Tako ih ja gledam i takve ih vidim, dok živim ovde međunjima.

Ko ostane da živi i vek provede u rodnom kraju izavičajnim prilikama, tome se na život taloži naročita zaštitnaskrama, zaodeva ga i pokriva naslagama i bojom vremena ukome živi zajedno sa onima sa kojima je krvno vezan. Aodlazak u drugu zemlju, sa drugačijim prilikama, razgolićujenas, vraća na mladalačka nesnalaženja, u doba prvih iskustava:ne podmlađujući nas stvarno, produžuje i bogati naš život;uvećava našu telesnu i duhovnu pokretljivost, a troši nam bržesnagu. U svakoj od tih promena ima nečeg lepog, alineprirodnog i rizičnog.

Silazak na more veća je pustolovina nego što mi u našojlakomislenosti mislimo. U prvi mah izgleda nam da se nijemnogo izmenilo. Nešto malo oko nas, a gotovo ništa u nama.Rastinje našeg kraja pratilo nas je sve do nadomak morske

obale; tu se doduše ono menja, ali zemlja i kamen ostaju isti.Tome treba samo još dodati more, veliku količinu slane vode, saneobičnim ribama ispod glatke ili nemirne površine. I to je sve.

Ali nije tako. Ubrzo, mi počinjemo na sebi i u sebi da primećujemo promene. Krug naših intere-sovanja biva širi, ali imanje određen i siguran. Lice u lice sa tim modrim ogledalomkoje je stalno pred nama, mi počinjemo i prema sebi i premadrugima

262 263

da se ophodimo više svečano i manje uzdržano. Širina naszavodi. Osećamo potrebu da i u govoru pro-menimo neku reč ilidužinu jednog sloga, prilago-đavajući se novom ritmu govoraoko nas. Vrlo vero-vatno da se i u našem hodu i u pokretima

može pri-metiti neka novina. U naš način mišljenja ulazi iz-vesna jasnost i vedrina, poslovima pristupamo mir nije, i čini nam se da

ih svršavamo lakše i brže. Ali i kad ih obavimo sve kako treba,ostaje u nama nelagodnost koja nam kazuje da stvar nije izvršena

dokraja, da kopneno zaleđe koje smo ostavili iza sebe traži odnas još nešto. I to osećanje duga i obaveza, koji se gomilaju,

prema izneverenom kopnu taloži se u nama i pretvara, s

tamo gore, po nekom kopnenom, zavičajnom ključu i računu.Odsustvo briga i teškoća počinje da nas zabrinjava i da nam pada teško. Sve češće pomišljamo na neminovni povratak, a svenam teže izgleda njegovo izvršenje, i u daljini već se nazire dankad bi povratak mogao postati nemoguć, a ostati nam samonepodnošljiva, prekoma pomisao na njega.

Naravno da se mi, po svršenim poslovima, vraćamo u svoju zemlju, svojima. Ali tu ne nalazimo mira ni zadovoljstva. Naprotiv. U nama nastaje novo obračunavanje, samo uobrnutom smeru. Stvar no, ono je otpočelo već na prvom konačištu



vremenom, u stalnu potištenost. Ni način našeg odmora i spavanja nije više isti, kao ni priroda naših snova. Elementi mora, koje stalno unosimo usebe, sa hranom, pićem i disanjem, menjaju nas kao kuću u kojojse od podruma do tavana vrši veliko čišćenje i spori, neshvatljivi,ali stalni preobražaj. Kad ostanemo sami sa sobom čudnonam je i zbunjeni smo, kao u društvu neželjenog stranca.Predveče, kad se za trenutak okrenemo ka planinskim lancima kojisu rumeni od zapadnog sunca, a iza kojih je Bosna, javlja se lakstrah u obliku pitanja: Kud smo to zašli? Kud ovo sve vodi?Bojazan da se nismo, možda i neosetno, već ukrcali na ovenjihove lađe koje su im preče od kopna, da sa ovim ljudima, kojikao i da nemaju ko-rena, i ne znajući već brodimo po nepoznatimzakonima ka neizvesnim ciljevima. Prekor i kajanje. Pomisao da

smo se suviše dugo zadržali, da se valja vratiti tamo otkud smo svidošli i da će za sve ove podvige i promene trebati nekom polagatiračun. Kome? Kakav? To, naravno, ne znamo, ali zebnjuosećamo. Malo-malo, pa se opet zapitamo može li ovo zaista biti iostati ovako, sve lako i jednostavno, lepo i slobodno, a bez posledica, odgovornosti i obračuna

264

među planinama, na povratku. I sad nam ostaje da tu, kod svojekuće, nevidlijvo ali stvarno, odbolujemo svoj dugi boravak u predelu blage zime i velikih slanih voda, lakših navika i lepšihoblika, kao neobjašnjiv greh. Tu nam je sada neprestano pred očimanaličje one potištenosti koja nas je mučila dok smo bili na moru.Sad nam se stalno čini da smo nešto zaboravili dole na toploj obali,da smo imali pa izgubili neobičan poklon neke buduće sreće. Svenam izgleda kao da smo mogli postati nešto drugo (a drugo, to jelepše i savršenije!), da smo to, kao u snu, za nekoliko trenutakazaista i bili, ali da smo se probudili i, evo, našli opet pod starim istrogim zavičajnim nebom u boji svakodnevice, sanejakim suncem kome se uvek žuri. I kad vidimo crn žilav borić uzsivu liticu, sve se prisećamo da on ima tamo dole rođenog brata,slobodnijeg, lepšeg, vitkijeg. I kad izgovorimo ili čujemo neku

reč, mi u tom trenu često pomislimo da se ona izgovara, i tamo, istaovak va kakva je, pa ipak glađa i drukčija, radosnija i lakša zaonoga koji je izgovara, a jasnija i prijatnija za onog koji je sluša.Razlika je samo u boji ili dužini jednog samoglasnika, ali u tomsamoglasniku je lepota jednom viđenih primorskih predela iizgubljenog raskoša primorskog sveta. I susreti i dodiri sa našim bosanskim ljudima izazivaju u nama nelagod-

265

na poređenja. Cesto nam se učini da iz njihovih gor -štačkih reci i pokreta biju šumski mrak i planinskačamotinja. Težina i strogost u svemu, a ne vidiš čemu ni

zašto, kad je očigledno da se može živeti i lakše i jednostavnije i bezbrižnije. Blaže i pravičnije počinješ dasudiš Primorce i njihov način života, a cena kojom taj

život plaćaju ne izgleda ti više previsoka; skuplja i težačini ti se neveština i krutost oko tebe. N jihova ugladenostsad ti, u sećanju, ne dolazi više ni čudovišna ni odvratna, iodjednom te povuče želja da opet udahneš dah slanih voda

i ugledaš otvorene i pitome predele bez zloslutne tajne i

KOD LEKARA



pretnje u dnu vidika, da još jednom vidiš sitne i lomneumetničke predmete koji ne služe ničem do nasladi očiju,a koji nisu tako izlišni i nepotrebni kao što to na prvi

pogled može da izgleda našem gor-štačkom oku. I dešavase, bilo u snu ili na javi, da taj primorski svet, koji ti jenekad izgledao kao sme-šna i grešna igra, iziđe ponekad

preda te, i to ceo odjednom, i povuče te potajno ali snažnoda se i ti malo poigraš te igre, pa ma posle morao zbogtoga opet osuđivati i njih i sebe.

Tako, dok gledaš zamornu, sivu bosansku golet,čezneš za Jugom i kaješ se zbog svojih brzopletih i

pogrešnih sudova o moru i Primorcima. I, eto, sad si pomalo, a bolno, stranac u svom rodnom kraju zbog kojegsi se, tamo dole, u predelima pod blažim nebom, isto tako

osećao usamljenim tuđincem. (u ranijoj verziji nadovezuje se još:) Tako nas život,kolebljive i nedosleđne, obmanjuje, zanosi i razuverava.Tako nas kopno i more dodaju jedno drugom, i mrve itroše i glačaju, bez cilja i vidljiva smisla.

289

Stenograf Đorđe Pejak otišao je tog dana zaistalekaru, poznatom psihijatru. Kao obično što biva,izvršenje odluke na koju se dugo skanjivao i rešavao bilo

je lakše nego što mu je to ranije izgledalo. Se-deći učekaonici, on se sada preslišava kako će što kraće i što

jasnije (a ipak što laskavije po sebe) is pričati lekaru svojslučaj.

Navršio je nedavno četrdeset drugu godinu života. Nikad nije bolovao. Puši preterano, ali alkohol pijeumereno. Umeren je i u svemu ostalom, samo ženskodruštvo voli možda i suviše. To — da. I radi mnogo.Takav mu je posao, a mnogo mu i treba za život. Zaroditeljske grehove i osobine ne zna, jer je rano izgubiooca, a majku i ne pamti.

Tako je ponavljao u sebi odgovore na pitanja koja bimu lekar mogao postaviti. Pejak je bio ono što se zove lep muškarac srednjih

godina, neobično visok, dobro odeven i nego-van. Izrazlica usredsređen i miran. Živi kao samac, neženja, važikao imućan čovek dobrog ukusa, koji voli ozbiljnumuziku i ima samo bezazlene strasti kao što su: plivanje iveslanje, amaterska fotografija i, zimi, skijanje uslovenačkim planinama.

Odavno radi svoj posao kao jedan od najboljihstenografa ne samo u ovom gradu nego u celoj zemlji.Zaposlen je u velikoj državnoj ustanovi, a pored toga radina raznim kongresima, sastancima i godi-

267

šnjim skupšitnama. Zna nekoliko jezika. Svoj posao je već počeo kao majstor i ubrzo je došao do takvog savršenstva da gani on sam nije mogao prevazići, kao što ga drugi nisu moglidostići. Niko ne bi mogao reći u čemu je tajna njegove veštine.Sam nije nikad o tome razmišljao. Akrobatski je hvatao reci uletu i prenosio na hartiju brzinom zvuka kojom su izgovorene.Pa i pre nego što su bile dokraja rečene. I nikad se ni kod jednenije zaustavio, nikad se nije zamislio o njenom smislu, o snazikojom je kazana, ili o nameri koja stoji iza nje. Sve su reci bileza njega jednake; ako su se po nečem razlikovale, to je bilosamo po broju slogova od kojih su sastavljene i po sažetosti i

što je više gledao, sve je više neobičnih i dotle ne- primećenih pojedinosti zapažao. Njegovom odjednom izoštrenom pogledusad se otkrivalo, na primer, da svakom jasnom i određenom pokretu čovekovom prethode jedan ili više nerazvijenih ineprimetnih pokreta koji su često u suprotnosti sa onim posled -njim, priznatim i svakom vidljivim. Slično i sa re cima. Pre jesvaka izgovorena reč, jasna i izdvojena, padala u isti mah nanjegovu hartiju, bez oklevanja i nepogrešno. A sada se njegovsluh nekako čudno i neprirodno profinio, tako da pored jasnekazane reci čuje i druge, slične ili čak suprotne, koje su jo j ugovornikovoj svesti prethodile, samo nisu dobile glasan izraz.



jasnoći stenografskih znakova kojima ih treba preneti na hartiju.Svi predmeti ljudskog znanja i zanimanja za njega su bili jednaki, kao i sva raspoloženja i mišljenja ljudska, i u svimanjima on se snalazio sa istom lakoćom, dok bi ih hvatao i bacaona hartiju.

Tako je godinama snimao beskrajnu reku ljudskog govora,verno i uvek tačno, misleći samo na tu tačnost, a kad bi, istotako mirno i savesno, izdiktirao svoj stenogram i završio rad, on bi skupio svoje mnogobrojne olovke, oprao ruke, i odlazio zasvojim razonodama i navikama.

To je dugo trajalo tako. Pre đve godine osetio je prvi putzamor, nešto kao dosadu. Ništa se nije pro-menilo u njegovomsavršenom sluhu ni u hitrini njegovih prstiju, to ne, ali su gadosada i laki umor nagonili da gleda oko sebe više i drukčije

nego što je to dosad činio. Ranije, on je mirno i ravnodušno prelazio preko lica skupštinara i kongresista čije je govore beležio, kao preko bezimenih predela. Sve je video i čuo, a ništanije stvarno dopiralo do njegove svesti. Sad je, sam ne zna otkudni zašto, počeo da se zadržava na pojedincima, da im ispitujeizraz lica i posmatra pokrete, da razmišlja o njima, da ih dovodiu vezu i upoređuje sa drugim ljudima. I

Sve to čini skupove kojima Pejak po dužnosti prisustvujemnogo slikovitijim i zanimljivijim, ali ga u isto vreme i koči u poslu, rasejava i zamara. A to neobično, oštrije zapažanjenjegovih čula biva sve jače i na mahove prelazi granice onog štose smatra i zove normalnim. Na godišnjoj skupštini nekogvažnog profesionalnog udruženja, kojoj je prisustvovalo oko tristotine članova, mišljenja su bila jako podeljena i odnosi izmeđučlanova zaoštreni. Većina je bila naročito nezadovoljna predsedništvom i predsednikom lično. Niko o tome nije jošgovorio otvoreno i zvanično, ali se čekala samo prva reč ne-zadovoljstva, pa da joj se svi pridruže.

Pejak je prelazio pogledom preko dvorane. Sva su sedišta bila popunjena a sredinom, između njih, išao je, kao razdeljak,uzak prolaz prekriven dugim crvenim ćilimom koji se završavao

ispred predsed-nikove tribine. Dok je posmatrao taj uski ćilim,Pe- jaku se učini da njegova crvena boja, na samom početku,tamo kod ulaznih vrata, počinje da treperi, plamsa, da se odvaja, podiže i kreće. Sad se već vidi kako ide dužinom ćilima i kao pramen crvene prašine, pun plamenih jezika, podignut i nošenvatrom, zgušnjava se i raste.

268 269

Taj tamnocrveni oblačak sve se više zbijao i sve jasnijedobivao oblike čoveka koji žustro i napadački korača. Kad jestigao do ispred predsedniko-vog sedišta, on je podigao rukutako živo da je pred-sednik malo ustuknuo. I upravo u tomtrenutku kad se očekivala čovekova prva gnevna reč zbog kojese, valjda, i digao i došao do predsednika — sve se odjednomrazišlo. Pejak je trepnuo očima u neverici i pogledao bolje. Svisu skupštinari bili na svojim mestima. Pred izdignutim predsednikovim sedištem nije bilo nikog. Uski čilim sredinomdvorane ležao je, čist i nepokretan, u svom mirnom mineralnomcrvenilu. Prvi govornik upravo je tada počeo da biranim recima

misija ili ih stvarno vidi. Morao je da prizna sam sebi da imatrenutaka kad zaista vidi ono što drugi ne vide; a koga počnutako priviđenja da obleću, pa ma bila i najbezazlenija, taj ulazi unemiran period svog života, kao u pustolovinu sa nepoznatimkrajem.

Neobični su bili ti na prvi pogled beznačajni trenuciPejakovih priviđenja. Proleti ispred njega bezoblična senka ili padne odsev stakla u prozoru koji neko negde otvori, a on vidiljudski lik koji trči ili dragocen, sjajan predmet kako se ruši. Itada se u\ek desi da zaboravi sebe i sve oko sebe, da samo zanemerljivo kratak tren poveruje, i to potpuno, u ono što mu se



ali oštro pretresa rad predsedništva. Pejak je nastojao, i uspeo,da se sabere i da ne propusti nijednu reč govornikovu. Jednom drugom prilikom stenograf je, dok se govornik

iskašljavao, podigao glavu i odjednom mu se učinilo da sazidova teče obilna, bistra voda, i to takvom brzinom da je većidućeg trena poplavila ćelu dvoranu. Sa svog stenograf skog podij uma on je lepo video da su svi kongresisti u vodi, najpredo pasa, a zatim do grla, i da se s očajničkim naporima propinjuna prste kako bi održali glavu iznad površine vode, i pri tomzevaju kao ribe.

Kad se prenuo i pogledao oko sebe, nije bilo ni traga od poplave. Govornik se bio iskašljao, srknuo malo vode iz čaše, i produžio govor. Pejak je opet uspeo da uhvati prvu reč i beznajmanjeg prekida nastavi tamo gde je stao.

Takvi i slični, sitniji i krupniji događaji ponavljali su se unepravilnim razmacima. Pojedini od njih izdvajali su se i ostajaliu sećanju kao nerazumljiva senka. Nastavljala se igra čula ukojoj je čovek sve češće slušao reci koje nisu rečene i gledaomunjevite prizore koji se nisu desili. U toj igri se ono što nije ine biva mešalo sa onim što jeste. Pejak se pitao zabrinuto da lion ta svoja viđenja samo u mašti za-

privida. Već idućeg trenutka on je gospodar svojih čula, čoveksvoje stvarnosti, i svestan da mu se prizrelo. Ali posle svakogtakvog »iskliznulog« trena on bi se na toj kosoj ravni, na kojojživi u poslednje vreme, našao bar za korak niže nego što je bio pre toga.

Imao je on i ranije takvih trenutaka, još od prve mladosti,ali oni su bili vezani za izuzetne prirodne pojave, vedri, čak izanosni, i nisu ostavljali iza sebe ovo ledeno i stravično osećanjezaprepašte-nosti i izgubljenosti. U jesen, kad u rojevima leti i pada lišće u parku; zimi, kad vejavica gustim sne-gom zatvorisvaki vidik i uhvati čoveka u svoj kovitlac; u noćima, kad vetartrese prozorima neobičnom snagom, uz neprirodne zvuke. I tada je bivalo da mu se pokoleba zemlja pod nogama i javi pomisao

da se dešava nešto izvan reda stvari, da je priroda iskočila izsvog koloseka i krenula novim putevima ili bespućima. Alinikad mu se ni tada nije desilo da se ceo potpuno izgubi u tomosećanju; uvek je jedan deo svesti o sebi zadržavao, i»dočekivao se na noge«, uzbuđen, doduše, ali čio, gotovoradostan, kao posle zanimljivog a bezopasnog izleta. Međutim,ovo sada nije dobro i biva sve gore. Potresi su sve

270 271

jači, vizije sve punije smislom i sadržajem, trenuci odsutnostisve duži i opasniji, a vraćanje u stvarnost sve sporije inepotpunije. U njegovom profesionalnom radu i odnosu saljudima stvar se još ne pri-mećuje, ali njega muči i zabrinjava.Pejak je počeo da se pribojava samog sebe. A ono što se desilo pre neki dan na jednom međunarodnom kongresu naučnika kojise održavao u našem gradu, uplašilo ga je dokraja i najposlenagnalo na ovaj korak.

Kongres je zasedao u jednoj od najvećih dvorana.Raspravljalo se mnogo i živo, ponekad čak i žustro. Krupni i punokrvni Skandinavac koji je toga jutra predsedavao morao je s

d i j k i i ik

i time otvorio branu i pustio moćnu reku dotad nepoznatihenergija i oblika, ljudska atmosfera ovog skupa potpuno jeizmenjena. Jedan po jedan, kon-gresisti su počeli da se ponašajukao životinje raznih vrsta i imena. Tu i tamo bilo je jošsnebivanja i kolebanja, ali gledajući levo i desno od sebe svoje poznate i uvažene kolege kako jedan klikće i kljuca kao detlić adrugi mumla i trapavo korača kao med-ved, i najpribraniji suodbacivali poslednji obzir, popuštali unutarnjem nagonu, i saočiglednim zadovoljstvom počinjali da zvižde, krešte, urlaju,sikću, zavijaju i rokću poput ptica, sitnih zverki, kurjaka iliveprova. Neki guču ili cvrkuću i njišu se zajedno sa

i lj k j j d ki j ki i



vremena na vreme da opominje kongresiste. Mršavi naučnik nagovornici nizao je matalnim ćurlikavim glasom svoje brze reci ikratke rečenice. Svež i odmoran, Pejak ih je dobro hvatao. Sve je teklo prirodnim, uobičajenom tokom. Odjednom se jednagovornikova reč izdvoji i suknu uvis kao raketa, ponavljajući seneprestano, a zatim prsnu, tamo negde u visini, i sa jakom eks- plozijom rasu se u pojedine slogove. Na taj znak, kao na pucanjstarterovog pištolja, nastade nemir i kretanje u redovimakongresista, neuobičajeni nemir i neverovatno kretanje.

Ne verujući rođenim očima, Pejak je posmatrao čoveka nagovornici. Okrenut ka predsedniku, on je neprestano ponavljaoreč kod koje je zastao, i pri tom istezao i duljio vrat, lepršaodugim rukama kao krilima, ukratko: šepurio se i ćurlikao.Zagledan tako u govornika koji se očigledno trudio da liči na

ćurana, stenograf nije odmah ni primetio šta se događa udvorani; a kad je prešao pogledom preko nje, video je da se postepeno ali brzo pretvara u menažeriju.

Govornik koji je tako odjednom sišao s uma, prekinuo svojčovečji govor i stao da se ponaša kao domaća životinja,dejstvovao je zarazno na ostale članove. Kao da je neko potegaonevidljivu ručicu

zamišljenom granom na kojoj sede, neki se majmunski češu i protežu, kao da ljudi nisu ni bili i nikad se drukčije ni vladalinisu.

Najduže se savlađivalo i uzdržavalo predsed-ništvo. Ali u jednom trenutku pridiže se malo sam predsedavajući i, na opšteiznenađenje, stade da laje kao krupan bernardinac, dubokim,flegmatičnim lavežom. To ohrabri i najuzdržljivije. Odjednomse pokaza da mnogi od prisutnih imaju savršeno razvijenasvojstva vučjaka ili prepeličara ili malog i živahnog foksterijera.Tako se na predsednikov »vau-vau« osu ćelom dvoranom laveži kevtanje.

U optšoj graji i metežu, iznenađeni stenograf nije mogaoni da zapazi svakog pojedinca. Zadržavao se na onima koji su po obliku i sposobnostima svoga tela u očiglednoj suprotnostisa životinjom koju predstavljaju. Takvi su naročito privlačilinjegov pogled i odlikovali se -mesečarskom smelošću i neo-doljivom komikom pokreta.

Jedan plavokosi i teški debeljko, dobro ođnego-van i savokrugao, veruje za sebe da je sitna i šarena tropska ptica kolibri.Ispeo se na klupu i pred iznenađenim kolegama skakućekratkim skokovima, uz tanke otegnute cvrkute.

272 18 — Kuda na osami 273

Neki mrkoput i omalen Orijentalac, ugojen, tr-bušat,kratkovrat i kratkonog, seta sredinom sale, uobražavajući da jevitak, lak i dostojanstven jelen osmak, a visoko uzdignutu glavuokreće čas levo čas desno, svestan da na njoj nosi dragoceninakit svog bogatog rogovlja. Dok jedan mršav i visok delegatisposnićkog izgleda leži na crvenom ćilimu i jedva čujno rokće idahće kao pregojena domaća svinja.

Kod nekih se teško može pogoditi, ili se samo naslućuje,koju životinju žele da predstavljaju. (Na primer, onaj što jenalegao na klupu i, nepomičan, zevajući kratko i jednomerno,ćuti kao riba.) Ali svaki igra svoju ulogu ozbiljno i svesrdno,

ć št ž d š lj ži i č i d ti l

bilo ni ovog puta u njegovom poslu. Samo mu je srce jačekucalo; to je bio jedini trag neobičnog doživljaja.

Naprežući sve snage, izdržao je do kraja svoga turnusa, akad je došlo to vreme, mirno je ustupio mesto drugomstenografu i napustio salu.

Otišao je u prostoriju za toaletu, oprao ruke i ovlažioznojno lice hladnom vodom. Srce mu je još tuklo ubrzano.Brišući se sreo je u ogledalu svoj unezveren pogled. Gledajućisebi u oči, pitao se šta sve može doći i šta će mu se još prikazatiu po bela dana, u deliću jednog sekunda, ovako kao danas. I dali će ti prizori, kao do sada, trajati samo jedno magnovenje pa se

ići t k d ž j š d h ti id ć č ik ili



srećan što može da oponaša voljeno živinče i da mu pusti slo - bodna maha.

I ko zna kako bi se dalje razvijao i dokle bi otišao prizor pred Pejakovim očima da se naglim trza jem nije oslobodiosvoga priviđenja, bolno i odjednom, kao što čovek izroni izludog i mučnog sna. Napor koji mu je za to potreban bio jevelik. Javio se bol, kao da mu se čeone kosti zatežu i prete da prsnu i da se rastave u šavovima. Uhvatio se za glavu.

Pred njim se ukazala dvorana sa svojim običnim izgledom. Ni traga od životinja koje je maločas gledao i slušao.Predsednik se bio upravo malo nagnuo preko stola premagovorniku i ljubazno ga podsetio na poodmaklo vreme i na brojgovornika koji još čekaju na svoj red. Izduživši vrat izakrenuvši glavu prema predsedniku iznad sebe, govornik seučtivo iz-vinjavao ćurličući:

— Molim, molim, molim!Očigledno, ceo prizor koji se Pejaku bio ukazao nije trajao

ni pun sekund, onoliko koliko traje vreme između dve prirodnoizgovorene reci, a obe te govornikove reci on je uspeo da uhvatina svojoj stenografskoj hartiji; tako, ni greške ni zastoja nije

razići, tako da on može još da uhvati iduću reč govornikovu, iliće početi da gubi vezu i doživeti da vidi kako se ćela njegovaveština kida i ruši, a on sam tone u svetu privida i ludila? Kudovo vodi? I dešava li se ovo ikom osim njemu?

Odgovor nije nalazio, samo je osećao strah u sebi kakoraste. Tada se resio da ne čeka nipošto nova priviđenja i nove potrese, nego da ode lekaru.

I, evo!

274 18* 275

SUSRET

H alim ti pošten im naš ! To kaže pol glasno išebi j d d b kih č A i t li išlj j

Ti razgovori o zimi bili su samo izraz opšteg raspoloženja, jer Bosanci su bili pomalo ljuti na dubrovačke pregovarače bezizrazna lica i slatke reci, koji stvari uvek ulepšavaju, i svenešto tutolje, kriju i zamazuju, pa čak, evo, ni svoju zimu nećeda nazovu pravim imenom. I inače su Bosanci bili ovih danazlovoljni i nabureni, samo su na mahove, odlazeći u drugukrajnost, padali u neku poverljivu bolećivost i pričali više i duž enego što treba.

Sve je to pratio i opažao dijak Dražeslav, rodom Bojić,glavni pisar ovog izaslanstva. On zna dobro svoje ljude, a nije

m pos e nepo nata o a sla na opština d bro ačka O o m



„Hvalim ti poštenu zimu našu!« To kaže poluglasno, višeu sebi, jedan od bosanskih pregovarača. A svi ostali pomišljajuodmah na bosanske zime sa snegom na krovu i ognjem u kući,sa vučjom ili li-sičjom bundom napolju, sa belinom pred očima,sa oštrim vazduhom koji do dna pluća unosi čistu pla ninskusvežinu. I zajedno sa tim pomislima svi oni, u sebi ili šapatom,šal ju u bestrag ovo dubrovačko nikakvo vreme, koje nema prvogimena, jer proleće nije, jesen nije, a zimom ga niko ovde nenaziva.

Tako su govorili ili mislili bosanski ljudi koji su umesecima februaru i martu boravili u Dubrovniku i vodili duge izamršene pregovore u ime bosanskog bana. A kad je jedan odnjih i pred nekim od domaćina izgovorio reč »zima«, bledunjaviDubrovčanin ga je pogledao odnekud izdaleka i sa visoka, polu-

strogo-polunasmejano, kako samo oni umeju, i rekao mu kaoneiskusnom detetu koje ne zna šta govori i čoveku koji ne znada se ponaša:

— U Dubrovniku — to znajte, gospodine — nema zime.Još noću, u postelji, pod pokrivačem, bosanski izaslanik se

kajao i ljutio na sebe što se tako bez potrebe i neoprezno izložiotoj finoj zajedljivosti koja ti nagoni krv u glavu, ali protiv kojene umeš i zaista ne možeš ništa.

mu posve nepoznata ova »slavna opština dubrovačka«. Ovo mu je treći put da silazi u Dubrovnik. Ne bi mogao reći da poznajenjihov domaći život i navike, to ne, ali upoznao je neke veštine ioblike njihove kancelarije za prepisku sa stranim zemljama igradovima, a počinje da upoznaje i njihov način poslovanja i pregovaranja. I sada on gleda pažljivo sve oko sebe, iDubrovčane i svoje; ni najmanja pojedinost mu ne izmiče, pro-cenjuje sve mirno i hladno, i razume i jedne i druge, bar mu setako čini.

Ko tako posmatra sve što ga okružuje, tome se lako možedesiti da vidi i ono što mu ne treba. Dražeslav je tako video jednog dana i kćerku Marina Lukarevića, samo u prolazu ikratko video, a bolje bi bilo da nije ni to, jer sada ne bi morao

noću da budi i, prevrćući se na logu, da se obračunava sa sobomi sa drugima u sebi, dok jugo vina muče i huji, nadvikujući se satalasima zanjihanog mora, i ljulja gradom — bar tako se njemučini — kao slabo ukotvljenim brodom. Isto tako ne bi mu sedešavalo da ujutru ustaje neispavan i umoran tako da ga bosanski knez Radivoj, tvrd i strog čovek koji sve vidi i ništa ne prašta, gleda podozrivo ispod sedih obrva i siktavo pita:

276 277

— Je li, Bojicu, šta je s tobom? Kakav si to, kao da su tevodenice mljele?

A stvar je bila mnogo prostija nego što je to slutio knezRadivoj koji je oko sebe lako pronalazio krivice i stalno tražiokrivice. I počela je ovako.

Dubrovački prvaci ne vole da pokazuju ništa od svoga, ni bogatstvo, ni čeljad, ni živinče, ni imanje, čak ni svoju veštinuili pamet, više nego što je potrebno, pa ipak se toga puta desiloda je dijak Dražeslav na suncem obasjanoj Lukarevićevoj taracivideo njegovu petnaestogodišnju kćerku Luci ju. Taj susret —ukoliko se tu uopšte može govoriti o nekom susretu — bio je

uzgred slučajan

čama, koje su mu večeras dolazile još strmi je, i dugimhodnikom pošao put svoje sobe. Stavljajući nogu pred nogu isvetleći sam sebi, zagledao se i nehotice u žižu svetiljke koju jenosio u nemirnoj ruci. I tu je, u samom srcu toga plamena, još jednom ugledao ceo prizor sa devojkom na taraci, kao izuzetan ineobičan doživljaj. Sve je bilo kao danas posle podne, nijednasitnica nije izostala, ali sve izdignuto negde visoko, svečano iznačajno, okupano sjajem kakvog tamo nije bilo. Sve je trajalomnogo duže, jer su pokreti bili usporeni, a retke reći produžene,sve u nekom divnom prostranstvu bez granica i vremenu bezmere. Video je sve jasno, ali u stvari gledao je samo devojku.

Posmatra je opet kako se odvaja od ženskog društva i



uzgred, slučajan. On je sedeo u razgovoru sa domaćinom i jednim

dubrovačkim veštakom i kaligrafom; razgovarali su o raznimvrstama pribora za pisanje o cenama, kad je iz grada stigladevojka sa majkom i tetkom, u prazničnom odelu i raspoloženju.Žene su se brzo izgu bile u kući, a Luciju je zadržao otacnekoliko trenutaka na taraci. Razgovarala je samo sa njim, aliobraćajući se licem i dvojici gostiju. Rekla je, malo mazno, daumire od žeđi i srknula vode iz očeve netaknute čaše. Dražes lav je ispod oka gledao njene pokrete, slušao reci i uhvatio njenosmejak, više na-goveštaj osmejka koji je nestao pre nego što se pravo pojavio. A zatim je i ona, oprostivši se nežno sa ocem i poklonivši se gostima, nestala u velikoj kući koja se Dražeslavuučinila puna mraka i studeni.

Rasejano se oprostio sa Lukarevićem. Teškim korakom jenapustio taracu i sa februarskim mrakom stigao na Gradac.Vreme se menjalo naglo, počinjala je teška južina i sve se boljemoglo čuti kako more jača i tmulo bije o k amenu obalu.

U »bosanskoj kući« dočekao ga je njihov momak, plav ićutljiv čovek brižna izgleda i opuštenih brkova, i predao muzapaljenu malu uljanicu sa slabim plamenom. Pisar se ispeostrmim stepeni-

Posmatra je opet kako se odvaja od ženskog društva inevidljivim ali sigurnim korakom ispod haljine koja je pokrivaćelu, od nožnih prsta do podbratka, prilazi ocu. Licem dete, astasom i snagom zanosno lepa žena.

Sve on to sad bolje vidi, i sve mu je bliže, jasnije irazumljivije, i njen osoben položaj jedinice kćerke, pametnelepotice, u porodici u kojoj nema muške dece, što njoj daje veća prava i više slobode; i njen hod koji se, verovatno, naročito učiili, možda, u krvi donosi na svet; i njen skromni nakit koji se jedva nazire; i na glavi beo preves od najtanjeg istočnjačkogtkanja koje treperi i kad nigde traga od vetrića nema.

Gleda je opet kako pije vodu. Srkuće samo, držeći velikuočevu čašu obema rukama; zatim je odlaže, i oba kažiprsta

pritište na vlažne usne. Tim ovlaženim prstima prelazi prekočela i slepoočnica. I sve to izvodi prirodno, gotovo neprimetnokratkim i brzim pokretima koji podsećaju na neke fine i Klaleretke životinje, kao što je severna bela lasica žarkih očiju, samalo tela a mnogo krzna, čistog i skupocenog. I još više ičudnije. Čini mu se da bi

278 279

se krupni i retki cvetovi, koji cvetaju samo u južnimkrajevima, tako hladili kad bi imali sposobnost sve-snih

pokreta. Sve je to gledao i o svemu mislio, živo i iskidano,

svoje misli. Pitao se, sam ne zna zašto, otkud tolika lepota u

jednom stvoru, na jednom mestu. To izaziva zabunu i

poremećaje svake vrste. Sam ne znaš šta da radiš i kako dase ponašaš. Ne možeš zastati pred njom pa gledati, a ne

možeš proći i vratiti se svojoj kući, kao da ništa nisi nivideo, jer to ide za čove-kom, muči ga danju i javlja mu sena snu i nesanici Je li zaista to ta lepota o kojoj se u

perela sve jače i bivala sve manja, dok se najposle neotrže, polete uvis kao jedna jedina iskra, i ugasi se. U tojiskri izgore u isti mah i ceo prizor sa tarace, zajedno samislima koje su ga pratile.

Ostavši odjednom u potpunoj tami, Dražeslav se, ne puštajući svetiljku iz ruke, okrenuo ka stepenicama i stao

glasno da doziva momka iz prizemlja.



na snu i nesanici. Je li zaista to ta lepota o kojoj se u pričama priča, ali je malo kome dato da je sretne, koja prolazi, kažu, kao rosa, i uvek je negde ima, i niko nemože da je uhvati i zadrži za sebe? I koliko to godinamože da traje? Hm, koliko? Žena se brzo obatali, i kad jenajlepša i najsnažnija. To je u nas poznato. Ali ko zna da li

je i ovde tako. Možda se to ovde neguje i pothranjuje iodržava, vodicama, mastima, vradžbi-nama. Ko će toznati? Na moru je ovaj grad i na pragu otvorenog velikogsveta! Znaju ovde ljudi mnogo toga što mi ne znamo, imogu što se u nas ne može. Svakako, to se gore, u našimkrajevima, ne bi održalo dugo. Uostalom, luda je i sama

pomisao na naše krajeve u vezi sa devojkom sa tarace. Ni

u mislima ne valja mešati jedno s drugim. To cveta idocvetava ovde, ali to se ne presađuje. I nikad se nijedesilo da je lepota iz onih predela gde je ima u izobilju

prešla u one gde je nema i gde je, po svoj prilici, ne moženi biti.

U tim mislima bio je stigao do vrata svoje sobe; samomalo ih je odškrinuo, a pod iznenadnom promajom

plamičak na svetiljci stade da se povija i treperi. PoDražeslavu i po otvorenim vratima zaigraše nemirni jeziciod sjaja i mraka. Ona latica plamena navrh fitilja usvetiljci poigravala je i tre-

280 281

RAZGOVOR PREDVECE

(odlomak)

Sta se sve ne dešava sa zvukom u ovoj sarajevskoj dolininaročito u severoistočnom delu grada gde se ona sužava u pravi

njem i osudom nagađa iz čije je avlije mogao biti taj smeh ihajnak.

Tišina vlada tim krajem, a kad se u njemu i javi neki jači,neuobičajen zvuk, on više služi kao mera za dubinu te tišinekoja ga pre ili posle prelije i pogasi.

U tom kraju šetaju pored Miljacke Ibrahim efendijaJamak, zvani Stambolija, i Ibrahim efendija Skaro. Oni sudrugovi iz detinjstva, u ovom kraju gr ada su im rodne kuće, alisu »dva Ibrahi-ma« imala posve različite životne putove.

Stambolija je plav i tanak četrdesetogodišnjak,dostojanstven, odmerenih pokreta, uvek nekako prazničkisvečan sav i u svemu doteran i uglađen Još u đačkim godinama



Sta se sve ne dešava sa zvukom u ovoj sarajevskoj dolini,naročito u severoistočnom delu grada, gde se ona sužava u praviklanac. Jeka je ovde redovna pojava. Svaki zvuk se odbija odstrmih, iz-uvijanih padina i ponavlja, i to ponekad i dva i tri puta. Kad se u jednoj avliji drva cepaju, svaki udarac sikire čujese do u treći sokak. (Prvo ide zvuk sam, a na izvesnomodstojanju za njim njegov odjek, koji je malo izvitoperen, kaoda mu se ruga.) Kad kokoš snese jaje u jednoj mahali i oglasi sesvojim kakotanjem, to čuju odmah i dva susedne mahale. A šumMiljacke, koja tu počinje da pada svojim plitkim slapovima,ispunjava dan i noć, bez prekida, tako da ga stanovnici više i ne primećuju. Preko leta, kad je voda mala, tanak i oštar, a u jesen izimu potmuo i dublji, taj zvuk je sastavni deo njihove tišine, isamo kao tamna pozadina za sve druge zvukove.

Sve ovde odzvanja muklo, ali se čuje jače i dalje nego udonjem, širem delu grada. Zbog toga svi nastoje da govore tiho,i u kući i na ulici. Tome ih od detinjstva uče. A već ženskačeljad, kad ima posla u avliji, sporazumeva se samo šapatom iznacima. Kad se izuzetno desi da neka mlada i zdravaizmećarica u naponu snage, zaboravljajući red i obzir, prasne uglasan smeh, to je za širok krug suse-da pravi događaj. O tomese još dugo priča i sa čuđe-

svečan, sav i u svemu doteran i uglađen. Još u đačkim godinamaotišao je nekim rođacima u Stambol; a kad je završio škole,tamo je i ostao i, s vremenom, zauzeo visoko mesto u državnojadministraciji. Sad je poslan u Bosnu, sa vezirom Hajrudin- pašom, da mu u ovim nemirnim i mutnim vremenima posliižikao >->poznavalac ljudi i prilika«, jer vezir sam, kao tuđinac, nezna mnogo o zemlji koju treba da uređuje i smiruje.

Ibrahim efendija Skaro nešto je stariji od svog druga izdetinjstva, crn, sitan i nemarno odeven, sa faunovskim licem idobrim očima. Takođe školovan i učen, on nije nikad napuštaorodni grad, nije imao zvanja ni položaja, niti ih je tražio. Ziveo je o sebi i za sebe, kao čovek osobenjak kog su svi znali, voleli i poštovali. Umeo je lepo da pripoveda i voleo je da sluša lepe

priče. To je sve. Ovo nije njihova prva šetnja. Sretnu se ovako s vremenana vreme, porazgovaraju nekad duže nekad kraće, a svi tinjihovi razgovori naliče jedan na drugi i završavaju na istinačin.

I danas su išli polagano uz Miljacku, desnom obalom, izaustavili se, kao obično, na podnož ju strmog Alifakovca, krajlepe česme čiji teški mlaz

282 283

vode hučno pada u kamenito korito, a opšta tišina mu pojačava zvuk.

Česma je uz sam zid koji opasuje džami ju i u kom je

široka kapija zeleno obojenih vrata. Pored kapije nalazi seuzidano kameno sedište, i obično na njemu posede dvaimenjaka, odmarajući se od svoje šetnje, pre nego štokrenu natrag. Tu se čuje prigušen šum žive vode, i one sačesme i one od Miljacke, i vide se vrhovi belih kamenihnišana oko džamije. Odvojeno i sklonito mesto, kaostvoreno za razgovor, a i za ćutanje, kad razgovor zapne.

Još putem, dok se približavaju česmi i džamiji,

Staimbolija postavlja svoja uvek ista ili slična pitanja.k k j i j č ?

ma jedni isti konci pletu i mrse i raspliću, samo se l judi

mijenjaju, pa im to izgleda novo. — Ali sada su ti konci mnogo zategnuti, pa i krvavi,

ko što znaš. — Ah, pusti to, takvi su vazda i bili. Drugačije ne

može biti — odgovara življe i glasnije Skaro, kao da se prenuo, a zatim pada opet u svoj polusan, iako ne prestaje

da govori.Sadržina Skarine priče, u kojoj Stambolija s naporom

razabire smisao, a slabo čuje pojedine reći i rečenice,nazire se kao kroz maglu. Smisao bi bio ovo.

Krvav je čovek ispod kože, krv ga pokreće izaustavlja. Ono, kažu, krv je nekad bila slobodna, kao



Staimbolija postavlja svoja uvek ista ili slična pitanja. — Pa kako je, imenjače? Skaro ne odgovara odmah, nego posle izvesnog

vremena, kao da je prvo išao nekud i tamo pitao nekog štada odgovori.

— Kako je, to i sam vidiš. Dobro. — Baš »dobro«? — Dobro, šućur, dobro. — Ama, ima od dobra bolje — kaže Stambolija,

šaleći se na stambolski način, hladno i bez osmejka. — Ima, može biti da ima, ali to — nije dobro. — Zašto nije dobro, po čemu nije dobro? — Pa eto, kako da ti kažem — odgovara Skaro

poluglasno i sanjivo — kad je čovjek dobro, on zna načemu je i sjedi s mirom, a to »bolje« goni te da tražiš boljei... to kraja nema. Pusti!

Stambolija pušta, ali ne prestaje da pita. — Pa šta ima novo? — Pa ima svašta i koješta, ali novog — ako ćemo

pravo govoriti — nema ništa. — Bogme, kad čovjek sluša šta svijet po Sarajevu

priča, ne bi rekao da nema. — Nema, nema, vjeruj ti meni! A to što neki pričaju

nemoj ti da slušaš ni uzimaš srcu. Ništa to nije. Otkako jesvijet postao, uvijek se među ljudi-

zaustavlja. Ono, kažu, krv je nekad bila slobodna, kaodanas što je vlaga u zemlji i rosa na Ušću, po-negde jesipala kao kišica, a negde tekla kao potočić. Sve je to tako

bilo dok nije stvoren čovek i uz njega toplokrvne životinjekoje čoveku služe. Tada je sva dotle slobodna krvupotrebljena za njihovo stvaranje i pretočena u čovekove iživotinjske dama-re, kao živa sila koja će ih pokretati idržati na nogama, dok im je suđeno. Uzapćena i zatvorenatako, kr v se otad neprestano buni i talasa, i bijući o zidovekrvnih sudova traži izlaz, u želji da izbije na sunce i daopet slobodno teče kao nekad. To i jeste ono što životinjenagoni da nasrću jedna na drugu, što čovek pokreće i neda mu da miruje ni da druge ostavi na miru, nego ga gonida proliva krv, čas tuđu čas svoju.

Dok to priča, Skaro govori sve sporije i nejasnije, kaoda sriče sa neke izbledele hartije i kao da bi svakog trenamogao posve zaćutati. Stambolija sluša, ali počinje da gaizdaje strpljenje, hteo bi da ustane, da vikne, da rasprašiovu mračnu i smešnu čaroliju,^ i upita svoga prijatelja štone govori jasno, nego šuška i grobari, i tera šegu sa svojimsabesed-nikom i sa samim sobom. Umesto toga, on savijadlan desne ruke oko uha, naginje se sve bliže Skari

284 285

i povlađuje mu klimajući glavom, iako ga sve manje i manjerazume. A Skarin govor biva sve nejasniji, teče kao siva povorka muklihi slogova od kojih se ni jedna jedina potpunorazumljiva reč ne može sastaviti.

U jednom trenutku Skaro je digao glavu, pogledao ga iupitao odjednom glasno: »E, je li ovako?« Stambolija je našaosnage da potvrdi, a zatim je nastavio da postavlja pitanja.

— Evo, ja se sve pitam šta li je ovim ljudima u Bosnikrivo pod carskom vlasti, i šta im to toliko smeta?

— E, to ja ne znam. I to niko valjda ne zna — kaže Skaroneočekivano glasno, gledajući Stambo-liji pravo u oči, a zatim

počinje opet da priča. Pričao je sada o bosanskom konćetu sitna tela a krupne

prolazi, on sve bolje uviđa kakvog se teškog zadatka olako prihvatio, i kako u stvari malo zna o tim ljudima koji su mu svi pomalo liče na ovog njegovog nastranog druga Skaru. Strah gahvata od ovog grada koji mu često, ovako predveče, dolazi kaotamnica šumova i zvukova, predeo zagonetne i opasne tišine,nedorečenih misli i prećutanih reci. U isto vreme sećanje ga prenosi natrag u veliki Stam-bol na moru, gde je sve glasno iotvoreno, jasno i određeno, i ljudi i njihov govor, i nebo nadnjima. Bar tako mu se čini u ovom trenutku i sa ovog mesta, dok posmatra nadgrobne kamenove i sluša romor Skarinog glasa kojine kazuje ništa nego se mesa sa šumom vode i zajedno sa njim

uvire u tišinu.A ć k lik i d ij Sk ć ši i j



p j p pPričao je sada o bosanskom konćetu sitna tela a krupneglave, čupavom, trbušatom, pretovarenom i slabo hranjenomhajvanu. Takav ti je, kaže Skaro, i bosanski čovek, takav ilisličan. Gamiže to bosansko kljuse, sve nogu pred nogu, časkalovitim pute-vima, čas kamenjarom i klancima; teret je velikna njemu a ono slabo, ali je najgore što je pogrešno natovareno, pa mu jedna strana preteže zemlji, dok se druga odiže i zanosi, anikog nema da podrži i pomogne; niti imaš mesta ni vremena darastovariš živinče, kao što bi bilo red, da teret raspodeliš kakotreba, i da mu bar tako olakšaš.

I opet Skaro spušta glas, sve niže i niže, kao da baje, kaoda uspavljuje nekog, kao da i sam pada u san, ali san u komgovori. Uzalud se Stambolija napreže da razabere smisao tih

iskidanih reci od kojih je svaka treća možda razumljiva, a sve suzajedno nejasne. Na mahove ga obuzima ogorčena ljutnja na togsvog druga i imenjaka, i na sama sebe, i na onog koji ga jenagovorio da se vrati u rodnu Bosnu kao vezirov pomoćnik ičovek koji važi da zna jezik ove zemlje i narav njenih ljudi,među kojima ima rođaka i prijatelja. Jer kako koji dan

A već nekoliko minuta docnije Skaro će »zavr šiti-« svoješaputanje i početi sam od sebe da priča neku drugu od svojihistorija, koja će, kao većina Skarinih priča, opet lebdeti negdeizmeđu neba i zemlje, bez mnogo veze sa onim što bi vredeločuti i saznati, i u stvari biti mnogo više potrebna njemu koji jekazuje nego onom ko je sluša. Početak će biti i tu jasan i recirazumljive, a zatim će Skarin glas stati da se spušta i da prelazi usipljivo šuške-tanje, pr aćeno pokretima ruku i grimasama alima-nje-više nerazumljivo. Uzalud ga Stambolija opominje dagovori glasnije, jer on na svaku opomenu izgovori jasnonekoliko reci, pa opet prelazi u svoje bajanje. Zatim pokušavada ga grubo prekine, da ga otrgne od njegovih bajki i šaputanja inavede na put običnog razgovora o onom što se kreće i dešavatu pred njima, među živim ljudima. Hvata ga za peš od anterije itrese njime, kao da ga budi.

— Nego, slušaj, kaži ti meni...Ali sad Skaro prekida njega, ne dopuštajući mu da izgovori

svoju želju, i brani se jasnim recima i prirodnim glasom, alitužno.

286 «r

— Kazao bih ja tebi, brate moj, kazao sve što hoćeš,i ono što ne bih nikom...

— Pa dobro, evo ja te pitam ... — Pitaš, i kazao bih — kome bih ako ne tebi? — ali

vidiš moje nevolje: ne znam ništa. Ne znam, pa eto. Dokšutim i razmišljam, čini mi se da još ponešto i znam, ali

čim me tako neko zapita štogod, u meni se smrzne i ukočii ovo malo pameti, pa da me pitaš koji je dan danas, ja bihstao da zamuckujem, i nisam siguran da li bih smio rećiutorak li je, srijeda li je, a kamoli štogod drugo. Otisnemse i ja ponekad i počnem da govorim tako o pone-čem, ali

u toku govora sve bolje i bolje vidim da ne znam dobroono o čemu govorim, i sve se više zaplićem, plašeći se da

VEUKI RASPUST

Između ostalog, Lazar mi je jednom prilikomispričao i ovo.



g j jono o čemu govorim, i sve se više zaplićem, plašeći se dau svom neznanju ne kažem štogod što nije pravo niistinito, i tako ne ogriješim dušu. Pa onda i zamuknem.Pusti!

U Stamboliji se opet podigoše otpor i zlovolja. Dolazimu da ustane i podvikne.

— Dosta, brate, s tom vašom dušom! Ko o če mu, vi o njoj; kao da niko osim vas i nema duše; ikao da sav ostali svijet treba samo da brine i pazikako da se vi ne ogriješite o tu vašu dušu.

Dolazi mu, ali se savlađuje. I razgovor dvojice prijatelja kraj česme teče dalje, iako već padaju prve senke

sumraka i u njima kameniti nadgrobni nišani bivaju belji,a Skaro počinje sve češće da trlja dlanom sanjive oči.

g, j j ppKao dečak i mladić, je sam, pored ostalih tele-snih i

duhovnih tegoba, poremećaja i bolesti, bolovao i odsvojih letnjih raspusta. Neke sam srećno zaboravio, anekih se sa strepnjom i nerazumeva-njem sećam i danas.

Deset meseci sam išao u svoju nemilu gimnaziju,rasejano slušao predavanja koja sam teško shvatao i

profesorska pitanja na koja sam još teže odgovarao. Zavreme zimskih dana sanjao sam o julu i avgustu mesecu, osuncu i bistroj reci sa obalama toplog peska, o voću iigrama, o pticama i ribama, o slobodnim danima bezobaveza i zadataka. A kad bi to vreme velikog raspustanastupilo, javile bi se redovno druge nevolje i teškoće.

Kakve? To nije lako ni nabrojati ni objasniti samom sebi,a kamoli ispričati dr ugom. Ta dva meseca letnjeg odmora, kojima sam se

radovao kao izbavljenju, bivala su za mene čestozagorčana i pokvarena neodređenom brigom ili nekommučnom i napasnom mišlju, koja te iznenada pritisne izarobi, koju ne smeš nikom da kažeš, sam ne umeš da je

pravo proveriš i oceniš, a nemaš snage da je se oslobodiš, bar ne dok traju letnje vrućine i dani odmora. I svaki put je povod bio drugi. Jednom, to je bila neka uvreda kojojsam bio jedini sve-

II

288 I? — Kuda na osami 289

dok, koju sam otrpeo bez odgovora, i koju samo ja umeim

pravo da shvatim i protumačim. Drugi put, to je bilaneodređena ali otrovna sumnja u druge ljude, u nekog oddrugova ili ukućana. Ili misao o nekom unutarnjem

neverstvu prema samom sebi i onom što je najbolje umeni; ili neka strava polnog porekla, bezumna ineverovatna i teška, nešto kao nevidljiv lanac pod kojim

klecaš a nemaš hrabrosti da ga priznaš, ni snage da ganosiš, ni veštine da ga potpuno prikriješ. Ukratko, nekauporna pogrešna predstava koja se pretvarala u pravu

bolest mojih letnjih dana.

Izgledalo je da su bol i potištenost letnjih dana ležalioduvek spremni i gotovi u meni, kao mina koja samo čekalj j d j d k l ij bi ž č

2iveo sam u Gornjem Duboviku, kod imućni jegseljaka.

Pod uticajem ranije arheološke lektire u meni seuvrežila misao da svaki oovek ima negde svoje ruševine,

neku svoju, ma i skromnu, vekovima zatrpanu Troju kojačeka na njega da je otkrije i pokaže svetu. Vođen tom

pogrešnom mišlju, ja sam od prvog dana počeo da tražimhumke koje bi mogle da kriju neke ruševine, a kako njihnije bilo, ja sam ispitivao vododerine između Gornjeg iDonjeg Du-bovika i goleti oko njih. Zagledao sam oštre,tanke slojeve sivkastog škriljca koji su, kao sasušena rebra

nekih džinovskih skeleta, virili iz žućkaste zemlje, ili samsakupljao sitno kamenje, tražeći na njemu uzalud tragove



g j jg j paljenje, a da je povod eksplozije bio nevažan, čestoslučajan, ponekad potpuno besmislen.

Završio sam peti razred gimnazije i ušao u šesnaestugodinu života. Te godine se u meni javila strast zaistorijom i arheologijom. Pozajmljivao sam izvan škole ičitao bez reda i mere popularna arheološka dela, pa i takvakoja su prevazilazila moje godine i moja znanja. Točitanje me je potpuno za-nelo i zbunilo. Zanemario samučenje školskih predmeta i jedva se provukao da sanajnižom ocenom pređem u šesti razred. Bio sam slab imalokrvan, i čim sam stigao kući poslali su me na selo da

bih se oporavio.

Selo je bilo zabačeno i zaostalo, na strmom podnožjudivlje planine. Zvalo se Dubovik i sastojalo se od dvanaselja. Gornji i Donji Dubovik. Donji Dubovik je imaoškolu, žandarmerijsku kasarnu, kafanu i dva dućana, aGornji Dubovik je sačinjavala gomila stočarskih kuća,nagnutih i pocmelih. Vezivao ih je strm, nejednak put oddva kilometra, koji je u stvari bio široka vododerina, punakamenja, šljunka i svakojakog nanosa.

jsakupljao sitno kamenje, tražeći na njemu uzalud tragoveljudske ruke iz prošlosti. U prve dane činio sam to bezuzbuđenja i bez stvarne nade i ozbiljne pomisli da bihmogao nešto »otkriti«. Ali se na tom nisam mogaozaustaviti.

Mučila me je strašno dosada seoskog života bez promene i šarenila. Bolovao sam od seljačke mlečne hranei patio od mladićk e potrebe za novinom i Razonodom, zanekim sam ne znam kakvim velikim doživljajima iradosnim iznenađenjima. Sve me je to zaslepljivalo izavodilo da na putevima i po ur-vinama ovog zabačenogkraja tražim tragove nekog života u prošlosti, nešto sa čim

bih se mogao mislima i maštom povezati i tako svom

šturom i usamljenom životu dati malo boje, širine iizuzetnosti. I tražio sam uzbuđeno i revnosno, prezirući izaobilazeći sve ono što je tu, što očima možeš da vi diš i

prstima da opipaš, a bludeći za onim čega nema i što jesamo plod tvoje mašte i želje. Nisam ni primetio kako sami kada počeo da i sebe ubrajam među one koji su — kakosam u knjigama čitao, kopali, tražili i nalazili u kamenu,drvetu i metalu jasne znake ljudskog rada i života minulihvekova.

U svom traženju postajao sam sve žustriji i ne-strpljiviji, iako nisam znao ni mogao znati šta upra-

290 19* 291

vo tražim, i zašto to činim. Polazna tačka ostajala je sve dalje izamene, zatrpana zaboravom. Meni se sada činilo da treba samo još malo da napregnem pažnju i pojačam napor, i preda mnomće iz ovog rastrganog i golog krša izbiti, kao gejzir života, te-melji nekog naselja ili hrama, trag nekih zidova, kle-sanogdovratnika ili praga, ili bar neki natpis, izlomljen i nečitak, aliutoliko uzbudljiviji. Čitao sam da je to polazilo za rukomtolikim ispitivačima prošlosti i zemljine utrobe, koji su ponekadtakođe bili diletanti, samouci i siromasi, pa zašto ne bi i meni?

Pa sam, s vremenom, i prestao da sebi postavljam takva pitanja. Prolazio sam pored živih ljudi oko sebe, njihovih kuća injivica, njihovih radova, igara i razgovora. Zaboravljao sam potpuno ko sam i šta sam, odakle dolazim i gde sam, a svojimstvarnim životom smatrao sam raskošne i uzbudljive slike

saginjem se i lomim. Ponekad mi se učini da na ravnoj površiniobičnog kamena vidim tragove ruke i dleta, ali radosnaiznenađenja takvih samoobmana ne traju više od nekolikotrenutaka. Brzo se pokaže da to što gledam, i što mislim davidim, nije drugo do samo slika moje rođene želje, i mojukratku radost zbriše tada oporo razočaranje čija gorčina trajezatim dugo.

To su bili mučni dani. Živim i gazim ovim seoskim putevima, a sve mi se čini da je takav »goli« život i sve ono štoga sačinjava: rađanje, rast, opadanje i nestajanje, a bez nekogznaka i imena, bez vidljivog traga čovekove misli o svemutome, bez svakog pokušaja objašnjenja sebi i drugom — ne-dostojan i nemoguć. I kad sumrak stane da nailazi, meni jeteško napustiti moje bezizgledno traženje i vratiti se praznih



stvarnim životom smatrao sam raskošne i uzbudljive slikevelikih arheoloških otkrića, koje su moja misao i uskiptela maštastvarale na tamnoj pozadini seoske čamotinje.

Išao sam po selu, jeo, pio i živeo prividno kao i ostali,razgovarao s ljudima, ponešto i čitao, alf sam na sve to gledaokao na sporedne i dosadne stvari, samo kao na smetnje i prepreke koje mi valja savladati i prevazići. Mislio sam: samo dase javi taj negdašnji život jednim slovom ili razumljivimoblikom, samo da znam da je postojao, i da moje traženje nije besmisleno i uzaludno. A posle, sve će biti lakše i lepše. Doći ćesame od sebe i te radosti i veliki doživljaji i sve ono do čega jemeni toliko stalo i na što je smatram da imam pravo. Jer, gde imatakvih tragova, znači da ima nade i mogućnosti za sve. Istina, jedino opravdanje i j edini dokaz da je tako bila je moja upornamisao da bi tako moglo i trebalo da bude. Ali ovako, bez toga —gušim se, čini mi se, i svisnuću. I zato moram da tražim.

Tako živim kao u groznici. Veći deo dana po-srćem puteljcima i besputnim kršom, naprežem vid.

teško napustiti moje bezizgledno traženje i vratiti se praznihruku kući.

I moji domaćini i drugi ovdašnji seljaci prime-ćuju,očigledno, to moje dokono lutanje oko sela i gledaju me, kakomi se čini, podrugljivo i sa nepoverenjem. Seoski učitelj istotako, i gore. To je visok i pognut, još dosta mlad čovek, cm, kaoopaljen, dubokog glasa i tvrda pogleda; ima bolesnu ženu i trojedece; glavna mu je briga kako da dobije premeštaj iz ovogzabačenog sela dole u našu varošicu, gde je ne samo plata većanego su i svi ostali uslovi povoljniji.

I upravo tome čoveku sam se ja, u svojoj be zazlenojzanesenosti, hteo da poverim, bar donekle. Nije ni pokušao dame shvati, ni želeo da me raz-uveri. Toliko je bio zgranut iogorčen mojim maštanjima i smelim pretpostavkama. Rekao mi je kratko i krto da govorim koješta, da mi je neumerena lektiraočigledno udarila u glavu. A zatim, kao da jo to malo, dodao jesvoj sud o svima gimnazistima moga naraštaja. Tvrdio je dasmo svi uobraženi, vetrogonje i neradnici, dok su on i njegovinegdašnji drugovi bili skromni, vredni i štediše. Za mene

292 293

lično misli da suviše visoko letim a da sam ne znam štahoću.

— Bolje bi ti bilo da isteraš te buba iz glave i da seokaneš tvoje arheologije. Zar je za tebe da ispituještragove nekih starih kultura, i to tamo gde ih nema i nemože biti? Nije to posao za tvoju pamet i tvoje godine. To

je bolesno uobraženje. Umesto toga gledaj ti, bolan brajko, da utvrdiš malo bolje one školske predmete ukojima se khmaš, jer inače ništa od tebe.

I sve tako govori učitelj, jetko, prezrivo, gotovo samržnjom u glasu, kao da su ta moja mladalačka maštanjaneka lična uvreda za njega. A ja se mučim i ne znam

pravo šta me više vređa i boli: nemilosrdni i ružni načinna koji učitelj sa mnom razgovara ili to što osećam da bi

tragom ljudske ruke iz prošlosti neprestano je rasla, a sanjom i osećanje usamljenosti i uzaludnosti, kao i

potištenost i mučenje, i to sa svakim danom sve više, unekoj nemilosrdnoj proporciji, kao što raste zla dužničkakamata. Sreda je bila lakša od četvrtka, a subota teža od

petka. I tako redom, dalje, u susret nepoznatom aliverovatnom danu kad će sve morati da se slomi pod

teretom groznice i nezdravog uzbuđenja k je me stalnoopseda i goni.

Ipak, do toga nije došlo. Oslobodio sam se i te svojeletnje bolesti, kao i tolikih drugih, sličnih, pre i posle nje.

I to nekako odjednom. Kad se završio raspust i kad sam se vratio prvo uš ši ti d k j bil š



na koji učitelj sa mnom razgovara, ili to što osećam da bimnogi njegovi prekori, bar ukoliko se na mene odnose,mogli biti i opravdani. Ipak, najviše me boli što me stalnonaziva »bolan brajko«. Ne bih mogao kazati tačno šta tedve reci znače, ali po nečem osećam celim bićem da tonisam i neću da budem.

Kao što u takvim slučajevima obično biva, taj gorki ihladni čovek uspeo je svojim savetima samo da me uvredii unizi, ali ne i da me urazumi i odvrati od mojihfantastičnih predstava.

Prolaze dani, dugi, vreli, sa rosnim, bledim svi-tanjima i sa rujnim zalascima sunca, koji svako predveče

ispune ovu visinsku dolinu tamnocrvenim žarom, a zatimse naglo pretvore u planinsku noć u kojoj su zvezde retke iliče na teške kapi zlata, zalutale u mračno prostranstvo.Prolaze dani a ja ne primećujem ništa od promena koje sasobom donose u životu oko mene, nego jednako tražim i■ — jednako — ne nalazim ništa osim bezobličja i haosakoji priroda vaja i drobi u svom šlepom hodu, bez vidljivasmisla. Nedostižnost cilja i odsustvo svakog izgleda ne >->otkriće« samo još pojačavaju moju revnost i zaoštravajumoju strast. Zelja za znakom i

našu varošicu a zatim u grad u kome je bila našagimnazija, sve sam te svoje letnje tlapnje i mukezaboravio; kao da su sa samom promenom mesta nestale.A kad bih se, docnije, i setio poneče-ga, čudio sam se samsebi da sam ikad mogao imati takvu misao, i to kao nekumoru i neki težak zadatak pred sobom. Gde ti je bila

pamet? — pitao sam se. Kako si, pa ma i samo u snu,mogao pomisliti da je neko u onoj pustoši i divljini ikad

poželeo da u tvrdom materijalu ostavi traga svoje misli isvoga lika? I šta ti je trebalo da zbog toga, zanemaru jućisve drugo, kvariš svoje sunčane, slobodne dane raspusta?

Odgovor na ta pitanja, dabogme, nisam nalazio, a

nije mi bio ni potreban, jer je najposle nestalo i tih sećanjai takvih prekornih pitanja upućenih samom sebi. Sve je to bilo u čudnom i tajanstvenom vremenu kad

se iz detinjstva prelazi u mladićke godine i sve to ležiodavno, istrulelo i u prah pretvoreno, u mračnim,zabravljenim podrumima iščilelih sećanja, sa hiljadamadrugih mladalačkih uobraženja i priviđenja, snova istrahova, koji su me nekad varali i mučili po nekolikoletnjih dana ili nedelja, a zatim se pokazivali kao ono štosu — porod zapaljene naašte

294 295



ćuti još dugo posle toga, kako bi pokazao koliko je zgranut takovisokom cenom, a onda kaže još tiše, kao da se teško pribira odudarca.

— Sesnaes, kažeš? — Toliko! — odgovara majstor, ali stvarno ne izgovara

ni tu jednu reč, nego to izražava samo odlučnim pokretomisturenog podbratka.

Seljak okreće i zagleda sa svih strana kožni jandžik, spoljai iznutra, i nešto šapuće, a majstor nastavlja svoj posao sa prezrivo odsutnim izrazom na licu. Seljakovo šaputanje pretvarase polako u reci i posve tih govor. On je, kaže, u prolazu, videokod jednog drugog sarača ovakav jandžik za trinaest groša. Ne

prekidajući posao, majstor mu odgovara hladnokrvno da je pogrešio što ga nije odmah kupio.

zadovoljno pogledati u leđa, jer ovi ljudi od posla ne vole dagube vreme, a dodir sa državnom vlašću i njenim predstavnicima izbegavaju koliko mogu.

Više promene i nemira unese u taj život, s vremena navreme. Stanka, vitka i snažna devojka, kao prekinuta u pasu, sačednim i umiljatim licem plavuše-lepotice. Ona služi kod jednog gazde na Varoši. Kad ide u čaršiju ili kad se vraća, sa punim zembiljem, često prođe kroz ovu uličicu. To joj jenajkraći put. Prati je uvek neka starija žena Ui muško dete, pamakar bilo od pedlja.

Dvojica komšija, sarača, sede u svojim dućanima, deli ihsamo drvena pregrada od smrčevih dasaka koje je vreme malorazmaklo. Kad naiđe devojka, oni odmah, kao na neki poziv,podignu malo glave i prođu pogledom odozdo pa naviše, uz



p g g j p — Trines, tako mi boga velikog — kune se

seljak — isti ovakav! — Trinaest, more bit', a isti ovakav — ne more.I opet tišina, koju samo utvrđuje i pokiva

ujednačen klepet mnogobrojnih čekića. Zvučni talasi njegovihudaraca plove vazduhom i sudaraju se ili između sebe ili sasvojim sopstvenim odjekom koji se vraća s druge strane ulice.Sve se to na kraju mesa i potire međusobno, i stvarakarakteristično zvučno tkanje radnog dana iznad vlažne isumračne uličice koju sunčeva svetlost ne obasja nikad do dna.

Seljali sedi tu još neko vreme, naporno i uzaludnosmišljajući kako bi naterao ovog majstora na pogađanje, dok

najposle ne nađe snage da se odlepi od ćepenka i krene dalje. Novosti ni promena u ovoj ulici nema mnogo. Uzbuđenja

su retka. Možda će da prođe toga istog dana mulazim sarajevske policije, praćen zaptijom, kuckajući sabljom o kaldrmu,otpozdravljajući čas levo čas desno, i nazivajući neke majstore po imenu. Ako se zaustavi na nekom od dućana, majstor će muučtivo napraviti mesta da sedne i odmah poručiti kafu, ali ako prođe bez zastajanja, svi će mu

podignu malo glave i prođu pogledom odozdo pa naviše, uznjene dimije, njen struk, sve gore do njenog svetlog lica i obore-nih očiju. To su nemerljivo brzi i k ratki trenuci.

Devojka je već prošla, a dvojica majstora sede ukočeni, sanepomičnim rukama na poslu, i gledaju u pravcu u kom jenestala. Ne vide se, ali čuju jedan drugog.

— Ih, lijepa stvora! Aman, ljudi, ljepote u boga! — Jazuk što je u onoj vjeri! — Ama, kad je vidim onakvu, ja i zaboravim koje je vjere

ko. — Imaš pravo. Ko će još i na njenu vjeru misliti? Sve to govore muklim glasom, manje-više svaki za sebe, i

više pogađaju nego što čuju pojedine reci. Devojka je odmakla; talas uzbuđenja koji ide za njom

smiruje se. Javlja se mlađi sarač. — Sta ono ti reče? Ouaj s druge strane samo odmahuje rukom.

— Vala ništa, komšija.Tišina i lupa alata.A ima ih mlađih i manje uzđržljivih i obazrivih. Huso

krpedžija, na primer. Kad devojka mine i, .

29H 299

kao lebdeći, nestane iza ugla, on baca čekić, spušta noge saćepenka i žustro navlači nanule, kao da će sad krenuti za njom.Ali — razume se — ne krene, jer nema puta za lepotom kojanepovratno prolazi mimo nas. Ne krene, nego ostane nekolikotrenutaka tako zamišljen, a zatim zbacuje nanule, podiže nogena ćepenak, podvija ih opet poda se, i vraća se svome poslu, alisada nemilice udara čekićem zategnutu kožu pred sobom, daodjekuje sarački sokak.

To Husino plaho vito kretanje u poteru za lepotom koja prolazi, i to naglo »splašnjavanje« i vraćanje svakodnevnomradu i ustaljenim starim navikama — postoji kao odavnoutvrđen prizor, koji se ponavlja s vremena na vreme, uvek sličan

i nikad isti. To unese svaki put malo živosti i veselja u niske isumračne dućane-radionice. Svi se smeju, manje-više glasno i

kao svoje priloge za odbranu od svih zala koja mogu u svakodoba naići na svakoga živa čoveka.

Tako u radu i trgovanju, u razgovorima, ponekad i usmehu, u smeni lica, poznatih i novih, dođe i vreme ručka kadmajstori, opet sabrano i pažljivo, pojedu ono što im u bakrenim joltasovima donese neko od kuće. Isto tako, i još brže prođe popodne, kad saobraćaj zamre i poslovi se smanje. Gotovoneočekivano zahladni senka i ubledi svetlost dana, što ovdenagoveštava da se približava sumrak. Majstori tada otpasuju pregače, oblače se i obuvaju i, povučeni u dno dućana, brojenovac i slažu ga u naročitu kožnu kesu. Šegrt sakuplja alat, aotpatke kože i istrgane konce i opute zgrće u jedan ugao.Metalni predmeti zadržavaju još neko vreme svoj pozajmljenisjaj.



otvoreno. Osmehnu se, onako ispod brka, i stari, uglednimajstori. To što čini ovaj krpedžija ne bi oni nikad s meli nimogli učiniti, pa nije red ni da se smeju, ali je svaki od njih, usebi, zadovoljan što postoji neko ko sme i može.

Pored kupaca i prolaznika u redovne goste ove uličicespadaju i prosjaci i čaršijske lude, prema kojima se svak ovdeodnosi uzdržljivo, sa nekom bolećivom i sujevernom pažnjom.Ponekad neko od tih poremećenih ljudi prođe pevajući ilinepristojno vičući, ali majstori produžuju svoj posao, strpljivo ićutke čekajući da ta beda i napast od umobolnika ili otpevasvoje i ućuti, ili zamine i, zajedno sa svojom pesmom, utihne izaćoška. A kad se kraj nekog ćepenka zaustavi slepac ili sakat iunakažen čovek u dronjcima, kog je sudbina izbacila iz redazdravih i sposobnih ljudi, majstor odmah vadi iz drvene kutije bez poklopca sitnu bakrenu paru i spušta mu je sa mnogo pažnjeu ispruženu ruku, šapćući nešto nečujno i ne dižući pogled nanjega. Pri tom on svojoj maloj novčanoj žrtvi dodaje i te svojesabrane i svečane pokrete i taj molitveni šapat,

sjaj.Tada nastaje, kao po nekom drevnom ritualu, ozbiljni i

svečani trenutak zatvaranja dućana. Pomoćnik ili šegrt diže ispušta krila ćepenka i provlači drveni mandal preko njih; ali poslednji deo te važne operacije vrši uvek majstor lično; onstavlja veliki katanac na kraju mandala, zaključava ga i vraćaključ sebi za pojas; čini to savesno i pribrano, prelazeći — kaoda vrača — dlanovima preko ka-tanca i daske na kojoj visi; utmuloj svetlosti koja bledi, lice mu dobij a smiren izraz kao učoveka koji smatra da je i danas dobro proveo dan i uradio svešto je red i što valja, pa i sada to, evo, čini odbijajući od sebe pomisao na krađu ili požar ili neku drugu štetu i nezgodu, kojunoć može uvek da donese, i preporučujući (bez reci) zaštitidobrih sila ćelu čar -šiju u kojoj je i njegovo dobro i imanjezatvoreno.

Nebo je još svetio iznad saračkog sokaka kad se majstorirazilaze svojim kućama koje su, u većini, rasturene poobroncima bregova oko grada, na Vratniku, nad Kovačima iličak negde na vrh Bistrika. Sa velikim zembiljom o desnomramenu, u kome nose ono što su preko dana nabavili za kuću iliza

300 301

decu, koračaju polako strmom ulicom; i što se više penju,sve više ulaze u još obasjane predele grada. Kad se oni

koji su malo stariji zamore, sednu k"aj neke česme, načetvrtast i beo kamen, kao na uobičajeno i spremnoodmaralište. Savijaju i zapale duvan i, idući pogledom zaduvanskim dimom, gledaju prostrani grad u dolini i

poslednji sjaj sunca koje zalazi na zapadu, tamo iza Huma.Tada prelaze u mislima još jednom događaje današnjegdana. Jedan prebrojava ponovo pazar ili sabira veresiju,

drugi raspliće konce nekog neprijatnog susreta, ili misli nasutrašnju brigu; a neki će, bacajući pogled put žara koji

plamti oko sunca na zalasku, još jednom ugledati devojku-lepoticu koja je jutros prošla saračkim sokakom. Gleda jekako viša i lepša nego ikad poput priviđenja korača

LEGENDA O POBUNI

I ovo nam je, između ostaloga, pričao Lazar, Veličina (i strahota) ljudske sudbine nije samo u

načinu na koji čovek dolazi na svet ni u tome kako se



kako, viša i lepša nego ikad, poput priviđenja koračaćelom širinom vidika; vidi i nabore njenih dimija,sačinjene od večernjeg sjaja i tankih oblaka, kako se viju i

pre- pliću iznad zažarenog kratera u kome tone sunce, i tu, jedan po jedan, sagaraju kao na lomači.

jteško bori za svoje održanje i kako brzo odlazi podzemlju, gubeći sve svoje i sebe sama. Ta veličina i tastrahota ogledaju se, čini mi se, isto toliko u kobnoj snazičovekove mašte, u njegovoj sposobnosti da, tako sitan islab, prolazan i ugrožen, zamisli i istka svetove i odnosekoji su prema njemu isto ono što okeani, kontinenti isazvežđa prema zrnu peska ili kratkovečnom mehuriću na

površini vode. Moje su dečačke godine bile trovane legendama i

bajkama. Bilo ih je dosta, i svakojakih. Pojedine od njihsu se naročito isticale, zaklanjale sve druge i davale svoj

pečat ćelom jednom kraćem ili dužem vremenskom periodu. Ponekad pomislim da od njih nisam stvarnonikad izlečen, jer ih je zaborav potiskivao, ali nije mogaoda ih potpuno izbriše. Ja sam ih zaboravljao, a one su sesvetile.

Takva je i legenda o pobuni i padu nebeskih anđelakoju nosim iz najranijeg detinjstva. Jer, kad sam docnije, uzrelijim godinama, nailazio na nju u knjigama i pesničkimdelima, to je bila samo neželjena i žalosna potvrda.Mnogo pre toga čuo sam je od jedne starice, pobožnežene, rodom odnekud iz srednje Bosne.

202 303

Punačka, skromno ali pažljivo odevena, ta žena je svojimsitnim pačjim korakom išla po sarajevskim kućama i — pričala.Ona je i živela od tog hodanja i pričanja i, kako se meni činilo, još i uživala u tome. Obično bi došla već u rano jutro i ostajalana ručku i preko celog dana u toj kući. Njena pričanja slušale sužene i naročito deca. Stariji muškarci nisu voleli da je čuju, a iona je izbegavala da priča pred njima. Za vreme pričanja, ženenisu prekidale svoje kućne poslove, a i starica je plela ili krpilaili češljala vunu, i to uvek za kuću u kojoj toga dana priča. Nesećam se kako se zvala, a nisam to valjda znao ni onda, i tako jeostala bezimena, ali živa u mom sećanju.

Od te starice čuo sam prvi put priču o pobuni anđela kojisu pokušali da se otmu ispod božje vlasti i da sami postanu bogovi, o tome kako su ih bog i božje sile u boju porazili, a

i k ili jih l či či i kl i

talasa koja je kao slap vezivala nebeske visine s paklenimdubinama. I to bez kraja i prestanka.

Saćam se, slušao sam to sa užasom i u isto vreme samželeo da ništa ne bude istina, da baba sve to izmišlja i laže. Svesam činio da se oduprem takvim mislima, da zbrišem taj bezumni prizor, a on se, naprotiv, i vremenski i prostorno širio i pro-dužavao. U mojoj dečjoj mašti neprestano je daždilo idaždilo; vekovima i vekovima, do u beskraj, u nemerljivomrasponu vremena, pljuštao je sa hukom i rikom vodopad rajskihosuđenika, od svog nepoznatog nebeskog izvora, odozgo pananiže, ka svom neizvesnom i nedostižnom odredištu. Njegovanepo-Jamna strahota bila je kao neka mera božjeg gneva i

nebeske sile.A baba je pričala dalje, o paklu i paklenim mukama, o raju



zatim kaznili za njihov zločin večitim prokletstvom i progonstvom iz raja. Vojske poraženih buntovnika bacane su utalasima pravo dole u pakao. Gospod je prosto ispraznio pobu-njeničke predele svojih nebesa, istresao je iz njih buntovnikekao što vodeničar istresa bubašvabe iz brašnjave vreće.

I danas se pitam je li mogućno da su takve slike i takvashvatanja mogli izaći iz usta nepismene siromašne starice, koja je, podvijenih nogu, čista i umiljata, sedela pored prozora i preko svog ručnog rada ili fildžana kafe, koji je držala u ruci, pričala o postanku vidljivih i nevidljivih svetova i sudbini svihstvorenja? I danas ne mogu da objasnim sebi otkud ova legenda

o neverstvu, porazu i kazni, na samom početku života. I, što je još čudnije, otkud u meni, onda kao i danas, stalan i nepomirljivotpor protiv te legende i sećanja na nju.

Od tog padanja nepreglednih razbijenih armija — pričala je baba tiho i značajno rr stvorila se kiša

i rajskim slastima, o našoj planeti Zemlji i o pravim i krivimčovekovim putevima na njoj, od kojih oni prvi vode u raj, adrugi u pakao. Negde u toku toga pričanja, obamro od straha inegodovanja, ja sam i zaspao, onako kako sam sedeo sklupčan izgrčen na ćUimu, do majčinog kolena. A kad sam se probudio, babe više nije bilo. Sa rukama punim poklona koje joj je dalamoja majka, otišla je dalje, da priča po drugim kućama. Ali dok je još bila u nas i nizala svoje bajke, zaboravila je, u pričanju, dase vrati na svoju prvu sliku i da zatvori onaj nebeski jaz iz kog je pustila bujicu i kišu poraženih prokletnika. Ili sam ja, možda,već bio zaspao kad je to učinila? Tek, za mene ta provalanebeskih oblaka, s vejavicom ratničkih telesa, nije nikad prestala. Ne vidim i ne čujem njen pljusak izbliza, ali na mahoverazabirem kako potmulo huči negde u dnu moga zaborava, i ponekad je ta njena huka tako jaka da me probudi usred potpunetišine vedre mesečine noći; a dešava se i danju, u trenu-cirna kadme nemir sveta satera u tesnac, da se odjednom ukaže na momunutrašnjem vidiku kao


ogromna tamna zavesa zloslutne kiše u dnu olujnog predela.U takvom jednom trenutku, još u dečačkim godinama, ja

sam osetio nejasnu vezu i kao neku srodnost s nebeskim prognanicima, i pomislio da bi svi ljudi mogli biti iz te porodiceosuđenika, a sve što je ljudsko — samo sastavni deo te poraženenebeske vojske. Zgađen i ogorčen, uspavao sam da se otresem temisli, ali ona se vraćala kao povremeno ludilo. U takvimčasovima činilo mi se da je naš lični život samo trenutak u tomdugom padanju koje još traje, jedan trenutak u vremenu izmeđuosude koja je izrečena gore u visinama i njenog izvršenja kojenas očekuje negde dole. A to vreme traje veko-vima. Tako —mislio sam dalje, — sva znana i neznana istorija čovekova

možda i nije drugo do to padanje kome je početak zaboravljen, akraj neostvaren i nedogledan. Tako mi ljudi jednako padamo, itako će nam i daleko potomstvo padati jer nismo dosegli dno

su ponekad nailazili, osetio bih nešto kao jezu i užassunovratnog leta- padanja. Pa je s vremenom i to iščezlo.

A jutros, u praskozorje letnjeg dana, probudio sam se nagloiz košmarskog sna u kom se, posle toliko godina, javilo sećanjena otrovnu, avetinjsku legendu iz detinjstva. Skočio sam sa postelje i otrčao do prozora. Tu sam, kao čovek koji se spašava,naglo i bučno podigao roletnu, i odjednom se našao pred licemmorske pučine na kojoj je bleštao visok zlatan stub prvogsunčevog odbleska. Pozdravio sam ga radosno, kao istinski znakspasenja.



tako će nam i daleko potomstvo padati, jer nismo dosegli dnotoga pakla na koji smo osuđeni. U toku toga strmoglavog leta,koji smatramo našim postojanjem, mi stvaramo i razaramo,uživamo i patimo, bolujemo, starimo i umiremo. A našaunutarnja muka — to je nejasna svest da je sav ovaj naš životsamo neprekidno survavanje, sa tam.nim uzrokom na početku, asva naša nada u neodređenoj i bolnoj pomisli o nekom tvrdomtlu na kra ju, na kome ćemo razmrskani, najposle naći smirenje unepostojanju. A najstrašnije je to što mi se ponekad javljala i pomisao da takvog tla tamo dole i nema, i da ćemo mi ljudi, bivši nebeski žitelji, kažnjeni pa bačeni nekad, odnekud savisina, padati ovako u rojevima, bez kraja i prestanka, iz

naraštaja u naraštai, da smo u stvari osuđeni na život koji je savu večitom letu naglavice i naniže.

S godinama i sazrevanjem zaboravio sam i tu legendu, kaoi tolike druge bauke i strahove detinj-stva. Samo u trenucimavelike izgubljenosti, koji

306 20* 307

DUBROVAČKA VEJAYICA

Očigledno, bosanskom pisaru Dražeslavu bilo je ovog puta

suđeno da se do poslednjeg dana svoga boravka u Dubrovnikuočarava i razočarava, zanosi i trezni, sve naizmenice; ukratko:da se stalno objašnjava i razračunava sa ovim građom i sa svim

pokazuje neočekivano cveće i voće u vrtovima i topli raskošvredrog neba i mirnog mora, koji podseća na opojnu lepotu leta.Od toga odjednom oteža odelo na čoveku, i brže k rene krv užilama. Samo metal i kamen, pri studenom dodiru, kazuju istinui nemilosrdno odaju stvarno godišnje doba.

Najposle, i zima je kao i sve ostalo ovde: sve može biti, iništa nije određeno ni pouzdano. A danas je došlo, kao pokladnašala, veliko iznenađenje u belini. Još od sinoć se osećao nekinemir u svemu, neko treperenje i bujanje u visinama, nešto kaoneodređena slutnja i nejasan nagoveštaj. More kao da menja glasi pravce svojih struja; izgleda da je negde u dubinama prodrlo

daleko u kopno i da sad, tu ispod nas, tutnje i ključaju njegovimoćni virovi i vrtlozi, a od njih jedva osetno podrhtava zemlja i

š j j j N š i d žiš i i d



da se stalno objašnjava i razračunava sa ovim građom i sa svimonim što u njemu vidi, oseti i doživi. Stvarao je zaključke, pa ihmenjao ili odbacivao i donosio protivne. Jer, kako izgleda, ovdečovek došljak nije nikad ni u najobičnijim stvarima načisto da lisu zaista to što mu izgledaju da su i da li zbilja znače ono štoimenom kazuju. I još — da li znače samo i jedino to. Takvo jeosnovno osećanje koje te ovde prati, ma o čemu mislio iligovorio i ma šta radio. Neka vrsta neizvesnosti, nepoverenja usebe i u sve oko sebe.

Evo i ova njihova zima nije drukčija. Nastupili su prvi danidrugog meseca nove godine, a ti jednako sediš zbunjen izlovoljan i tražiš u mislima pravo ime za njihovo >>petogodišnje doba«, za ovu dubrovačku zimu koja čoveku strancuzagorčava život, a domaći ljudi je ne priznaju u razgovorima, i jednostavno se prave da je ne primećuju. Pa i kako da joj nađešime i odrediš mesto kad se neprestano menja i preobražava. Casti izgleda kao produžena jesen kojoj ne vidiš smisla ni svršetka,a čas kao neko kiselo i beznadno nedonošče od proleća; jednogdana je sva od tanke ali čelične studeni, koja se uvlači u tebe,ubija volju i ledi misao, a sutradan ti

sve što je na njoj. Nešto te goni da potražiš mirno mesto i da seskloniš, ali posle nekoliko pokušaja uviđaš da takvog mestanema, da ga ne može biti, i ostaješ tu gde si. Tako je Dražeslav izaspao na talasima tih jednomernih drhtaja kao na nevidljivojnjihaljci. Probudio se u ono doba kad noć počinje da prelazi udan, ali se to još ni po čemu ne vidi, nego se samo naslućuje. Nije ustao odmah. Ležeći grčevito savijen u klupko, pokušavao je da toplotom svojih dlanova urriiri bolove u jetri koji su ga probudili. I zaspao je posle izvesnog vremena, ali ga je iz polusna kojim je bio zaplovio, sada razbudila neo bična belinakoja je nadirala spolja.

Bilo se razdanilo. Napolju je sve prekriveno snegom, ividik je zastrt gustim velovima satkanim od belih pahuljica; onise velikom brzinom spuštaju odnekud sa visina, sustižu se uletu, a zatim se jedan za drugim meko i jednomerno prostiru pozemlji. Od njihanja i treptanja tih snežnih velova izgleda da sesav predeo njiše.

308 309

Brzo se obukao i izišao u dvorište. Prizor je bio nov i

čudesan: zemlja se povezala s nebom i sve se izjednačilo usivoj belini. Rastresit i lak sneg bio je već napadao dočlanka i još je vidno rastao i širio svež dah oko sebe. Ta

svežina uzbuđuje Dra-žeslava, goni ga na pokret, kao naigru, izaziva u njemu želju da posmatra grad pod snegom imore, raščešljano i kudravo, sa tankim, brzim talasima,

koji su po oštrim grebenima takođe beli, kao da nose snegna sebi. Grmlje po obroncima bregova napra-šeno jesnegom, a na gradskim krovovima sve se jače hvata beo

pokrov. Najčudnije izgledaju bašte oko kuća na ivici grada.

Niske palme sa lepezastim lišćem prosto su zatrpane i ličena humke snega. Retka drveta plemenite crnogoriceopuštaju grane pod snežnim teretom i postaju slična svojoj

Još pre ručka snega je, kao čudom, potpuno nestalo;zadržao se samo na krovovima, u prevojima i na osojnim

mestima, i to ne zadugo. Sunce je sjalo sa vedra neba i danije bilo lakog i prohladnog severoistočnog vatra, čovek

bi mogao pomisliti da je usnio nevreme i sneg. Bosanski i dubrovački pregovarači sastali su se tek

posle podne toga neobičnog dana; neki od Dubrovčananisu ni tada došli. Dok su bili sami, Bosanci su, uočekivanju, razgovarali samo o iznenadnoj salaukoviniovog jutra, a kad su stigli njihovi domaćini, pokušali su dai njih uvuku u svoja pričanja, ali niJco od domaćih nije

hteo reci da kaže o tome, nego su stalno skretali razgovorna tekuće poslove. A čim su prve senke popodnevaispunile usku i hladnu dvoranu, Dubrovčani su se digli ib ili i k j j



opuštaju grane pod snežnim teretom i postaju slična svojojgorštačkoj braći u Bosni, za zimskih dana. Visoke pinijesu naglo posedele a »ljuta« pomorandža, na kojoj je ostalo

još nešto od bogatog roda, pokazuje sad ispod snežnekitine svoje plodove žarke boje. Na ulicama tiho, gotovo

pusto; retki su odrasli prolaznici; samo dečaci su veseli injihove igre glasnije. Devojke metu napadao sneg sadoksata i kapija, brane se sa lakim snebivanjem od

pahuljica u rojevima koje im zasipaju lice i nedra, i pri tomse i same smeju svom neobičnom poslu. Inače, gradizgleda zbunjen i život u njemu poremećen od ove

neočekivane mećave, koja je ovde retka i liči najpre nalaku igru, zatim na obesnu šalu, a u isto vreme nosi u sebinešto od pretnje i opomene.

Sve je to, na mahove, izgledalo teško i ozbiljno, alinije trajalo dugo. Kako je dan jačao, vejavica je slabila,vidik se širio, oni vetrom nošeni velovi od snežnih

pahuljica postajali su sve redi i tanji, iza njih senaslućivala svetlost nevidljivog sunca. Ljudi su počeli daizlaze na poslove, mokre ulice su oživele.

brzo oprostili. Novi sastanak je urečen za sutra ujutro.Bosanci su ostali još neko vreme tu, razgovarajući živo,ali što je mogućno tiše među sobom.

Stojeći podalje, Dražeslav nije mogao da čuje štagovore. Koliko je po iskidanim rečenicama koje sudopirale do njega mogao da zaključi, govor nije bio više osnežnoj oluji, koja ih je sve iznenadila svojomneočekivanom pojavom, i još više svojim naglimnestankom, nego o nekim posve novim i nepredviđenim

predlozima koje su dubrovački pregovarači upravo danas,odjednom, izneli pred njih, dovodeći tako u pitanje gotovo

sve što je dosad izgledalo ugovoreno i obostranim pristankom već utvrđeno. Iznenađeni i zaprepašćeni, bosanski pregovarači su se

još neko vreme prepirali među sobom, ali nečujno,šapatom. Samo u jednom trenutku Dražeslav je čuo kakomrgodni i netrpeljivi knez Radisav, zaboravljajući se,

povišenim glasom upada nekom u reč. — Pusti ti to. Znam ja njih. U svašta će se pretvoriti,

samo da postignu ono što su naumili.

\:

1 'I

310 311

Ubrzo posle toga napustili su dvoranu, nako-strešeni,oborena pogleda i stegnutih zuba.

Ostavši sam, Dražeslav je zaključao hartije i izišao pred kuću, odakle se mogao videti donji deo grada sa javnim zgradam , crkvama i k ućama uglednih građana i

velikih trgovaca. Nebo je bez oblačka. Na krovovima i tornjevima Još

malo rumenila sa pučine gde je sunce valjda već zašlo.Vazduh je blag, vrtovi kao umiveni u predve-černjemsjaju. I poslednja travka se ispravila, oslobodila i dobila

svoj stari svagdanji izgled. Listovi na pomorandžama ilimunovima svetlucaju kao sitna ogledala. Tanak dim saognja na kom sagorevaju neke mirisne grane dopire izsusedne kuće. Čuje se kako se redom zatvaraju teškakućna vrata i drveni kapci na prozorima

Sve zaista izgleda sređeno i mirno, a u tom opštemmiru i skladu našlo je svoje mesto — i tu pokopanozauvek — i sećanje na onu grubu i čudnu, a kratkotrajnuvejavicu od jutros.

Takav je ovo grad, ili takvim se bar Dražeslavu čini,dok ga posmatra sa ovog mesta, u sumračnom času ovogzamornog dana.



kućna vrata i drveni kapci na prozorima. Sve to gleda i sluša Dražeslav, posmatrajući ispod

sebe niži deo grada, kao da ga čita. Moćni i imućni ljudi ovog neobičnog mesta —

kaže on sam sebi — sad se spremaju na kratku molitvu, još kraću večeru i, valjda, mimo spavanje. Među njima vlada osećanje spokojstva i sigurnosti. Sve im izgleda u redu i kako treba. Njihovi brodovisu u zaklonjenim pristaništima, njihov novac nasigurnom mestu, pod dvostrukim ključem ili dobrim

jemstvom. Kućna čeljad zdrava i na broju, a oni koji

rade i služe vezani su čvrsto za tu službu, jer od nje žive. Na ulazima u grad svuda su straže. Roba je podućanima i bezbednim skladištima, a u magazama i dubokim podrumima sve što nije za pokazivanje.Vatre su svuda pogašene. Po drevnom običaju i utvr đenim pravilima učin jeno je sve što se razumnomože učiniti da bi se mirno provela i ova noć u njihovom gradu nad kojim, pored svega toga, bdiju

još i nevidljive sile, jer ga — kako to oni tvrdoveruju — njihovi sveci i zaštitnici sa neba čuvaju od zlih ljudi i prirodnih nepogoda, od svake bede,štete i rizika. ^ . ,, *

k

312 313

RANJENIK U SELU

Verovatno da u malom hercegovačkom selu zvanom

Dubac nikad niko nije pomislio da će u njemu ležati i bolovatiugledan stranac, putnik, čak iz Dubrovnika. Selo je od sveganekoliko hrišćanskih kuća, siromašno, nedaleko od druma, ali

je jasno da se sa njim neće moći dalje putovati i da mu treba što pre potražiti odmor i ležaj.

Kad su stigli nadomak malog sela Dubca, vođ karavanaresio je da Stjepanića ostave na lečenju kod sigurnih ljudi u boljoj seoskoj kući toga hrišćan-skog sela u kome živi starica-vračara, čuvena po uspešnom lečenju rana, a da karavan produži put do Sarajeva, odakle će se posle pobrinuti o ranjeniku.

Svakako da ni ovaj dubrovački poslovni čovek i ugledangrađanin nije nikad pomišljao da će ga put dovesti u kameno,zatureno selo Dubac, i da će tu morati provesti nekoliko dana,lečeći se od rane i čekajući pomoć svojih sugrađana. Tresla ga jegroznica i morila žeđ. Ljudi oko njega, po prirodi nepo-verljivi iuplašeni, bili su predusretljivi i nespretni. Očigledno je bilo dasu hteli da mu pomognu, ali to nije bilo lako ni jednostavno.Onako grozničavog zbunjivali su ga već svojim izgledom i



, , ,sklonjeno, i nikad se niko od putnika nije tu zaustavljao ni bora-vio. Samo, evo, nužda i zao slučaj nagnali su ljude i na to.

Jedan dubrovački karavan napadnut je sred šumovitog prevoja hercegovačke visoravni, u samo predvečerje, na vrlodrzak i neočekivan način. Već godinama se nije slična stvardesila u tom kraju. Napad je izvršila neka neuredna, belosvetska banda, koja je dolutala odnekud iz Arnautluka. Pratnja karavana pokazala se vesta i pouzdana. Napadači su odbijeni posle borbe prsa u prsa. Roba je spašena; izgubljeno je svega nekolikokonja.

Veliku hrabrost i prisebnost pokazao je tom prilikom mladidubrovački građanin Stjepanić, koji je uzeo učešća u borbi iranjen je udarcem jatagana po desnoj ruci. Rana je bila teška iduboka; od nje i od preživi]enog uzbuđenja čovek je dobio većsutradan groznicu, i to jaku, kao da je sve što treba za nju nosio još odranije u sebi, a ovaj neočekivani udarac zapalio i raspiriotu vatru. Rana je bujala i gorela. Trećeg dana teško se držao nakonju, bilo

Onako grozničavog, zbunjivali su ga već svojim izgledom inavikama. A pored toga, dosađivali su mu prisustvo i bliskostživotinja, teladi, koza i pileži, muha i mrava. Kao grozničavo priviđenje izgledala mu je i seoska vračara, koju su doveli da galeci.

To je bila neka oštra, nastrana žena koja je vero-vala za sebeda je vidovita i da zna svakoj bolesti lek, i koja je to verovanjeuspela da prenese i na svoje ljude, pa i na velik broj selaunaokolo. Tako se pročula. Sad živi od toga glasa, i ona i svamnogo brojna čeljad u njenoj kući. Dobro živi, jer bolesnika imasvuda i svima je potrebna nada u njihovom otimanju za goli

život, i sa tom nadom igra ova žena svoju kockarsku igru u kojune ulaže ništa od svoga, prema tome ne gubi ništa, a čestodobiva.

Ona ih leci travama, bajanjem, posvećenom vodicom imolitvama koje često imaju sugestivnu moć i u kojima su recineobične i sačinjene od zvučnih, svetlih samoglasnika i tvrdih,strmenih suglasnika, od strasnih zagrcavanja, uzdaha i usklika.

314 315



shvata svrhu ni namenu predmeta koje gleda oko sebe. Nerazlikuje dan od noći isto kao što ne bi mogao odrediti mesto nakome se sada nalazi i na kome ga je, u zao čas i na zlu putu,ružan udes zaustavio.

Da, koje je doba, to se i on pita, uspravlja se u postelji, prinosi očima povelik džepni sat i pažljivo posmatra njegov br ojčanik.

Pre nekoliko godina on je od svog strica, čuvenog barbaJakova Stjepanića dobio tu dragocenost na poklon. Takvi džepnisatovi na čelično pero, što se navijaju ključićem, izumljeni su uEngleskoj, a izrađuju se u Nirnbergu. Putujući trgovačkim poslom u taj grad, barba Jakov je kupio tu novinu, kao svadbeni

poklon svom sinovcu. Sat je bio u veličini krupnije glavice luka,sa jako ispupčenim i lepo izrađenim zaklopcima od srebra,navijao se svakog drugog dana, a radio je dobro, bolje i tačnije

d likih č ik d ki t j i

ključ njegovog sata nego da se gube i rasipaju svi ostali ključevinjegovog života. U grozničavom snu on je sada gledao čudan prizor: svi ključevi iz njihovih kuća tamo u Gradu napuštajusvoje zaključane brave, okreću im leđa i zatim, kao povorkasivih i mrkih životin jica, gamižu, trče i odmiču putevima kojivode iz Grada. Gledajući ih, on se pita neprestano šta je to.Besmislice i strahote kakve se samo u priviđenjima moguvideti!

Sve su brave, od onih na gradskim vratima do najsitnijihsandučića, kasa i kašica po kućama i dućanima zaključanenamrtvo i sad ljudi nemaju čime da ih otključaju, jer su seključevi odmetnuli i razbežali po svetu. To je poremetilo život i

svako poslovanje u Gradu. To zbunjuje i muči i njega u traženjunjegovog ključića, dovodi ga do očajanja i nagoni da seneprestano pita kud je sve ovo krenulo i na šta će izići. Kako da

l t ž d klj č i it i



od velikih časovnika na gradskim tornjevima. U borbi sa razbojnicima na drumu, Stjepanić je sačuvao

svoj dragoceni sat u nedrima, ali je sa prekinutog crnog gajtanaspao i izgubljen ključić kojim se navija. Hladan i nem kaomrtvac, sat je sada pokazivao neko preminulo, mrtvo vreme,trenutak kad je, nenavijen, prestao da kuca, i nije bilo nade da ćeoživeti i proraditi, jer je ključić nepovratno nestao.

Bolesnik se često savijao nad lepim predmetom, dok mu semisao vraćala na nestali ključić, tanku i sitnu stvar, kao stvorenuda se izgubi ili zaturi, a neophodnu da povrati život ovom satu itako označi meru vremena koje sada gluvo prolazi.

Taj izgubljeni crni ključić lebdeo je stalno pred nje govimužarenim pogledom: iz početka je bio izdvojen i sam, a zatimokružen bezbrojnim drugim ključevima, malim, srednjim ivelikim, koji su u rojevima navirali odnekud. To otkriva čovekučudovišnu istinu i kazuje mu da nije nestao samo mali

u ovom povrvelom metežu od ključeva nazre i raspozna sitniključić svog džepnog sata, kad mu se pogled muti i kad muvidik zaklanja treptava zavesa od vatruštine?

Bolesnik se grči i pokriva lice dlanom one zdrave ruke, ažene se krste, izlaze pred kuću i tu razgovaraju 0 tom kako se jadnik mnogo muči na svom logu. Deca, koja sve zapažaju i usvemu na svoj način učestvuju, odmah to prihvataju. Štrkljastde-čak, prćasta nosa, okupio u dnu dvorišta oko sebe mlađu braću i sestre i, nastojeći da oponaša starije, govori imsaučesnim šapatom.

— Mnogo se muči!

— Ko? — pitaju oni, uolašeni. — Onaj bolesni — kaže dečak, trudeći se da govoriznalački i ozbiljno.

Njihov šapat ne dopire do ranjenika; skloolje-nih očiju, onse brani od priviđenja koja nasrću na njega i u isto vremeosluškuje kako mu krv u rani zloslutno čekića i kuca kao sat.

318 319

SLEPAC

Mora da sam bio nejako đete kad sam prvi put čuo

priču o neobičnom slepcu, jer mi je posle uvek izgledalokao da je znam otkad znam za svoj život i za sebe. To je bio čovek koji je još u ranom detinjstvu oslepeo

s kim da razgovara o tome, niti je kome kazivao šta je tošto mu u njegovom neobičnom životu pomaže. Na pitanjadokonih ljudi, pa i na opravdano Ijubopitstvo nekih lekara,on nije nikad davao određen odgovor, tvrdeći da tu nemaničeg neobičnog ni tajanstvenog, i da se on, kao i tolikidrugi slepci, kreće po nekom njemu samom nepoznatomnagonu. A ponajčešće je izbegavao da govori o tome,

skrećući uvek razgovor na druge predmete. Međutim, mi znamo u čemu je bila stvar, šta je bilo

to što je slepog čoveka vodilo u njegovom kretanju i što je

on kao veliku tajnu krio od drugih ljudi. (Znamo jer nam

sveznajuća priča to kazuje.) Covek koji je u detinjstvu izgubio vid dobio je u istimah od prirode neobičan dar: pred njim se ubrzo obreo



j j j j j pi kome niko od lekara nije mogao pomoći. Ipak, izgleda da

je njegov slučaj bio nešto manje težak nego što suslučajevi tolikih drugih ljudi koje je zadesila ista sudbina.Od samog početka svoje nesreće on je pokazivao izuzetnusnalažljivost, i kretao se lakše i slobodnije, i sam vršio nesamo mnoge jednostavne radnje nego i poslove za koje susposobni samo ljudi koji vide. To kretanje bilo je prostornoograničeno, sporo i obazrivo, ali dosta sigurno. I kako je iinače bio bistra uma i živa duha, a dobar po srcu i čestit povladanju, napredovao je u životu i lakše snosio svoj teški

neđug. Nadaleko se bilo pročulo o tom slepcu koji se, bez

vodiča, gotovo slobodno kreće. To je izazivalo Ijubopitstvo ne samo lekara nego i

svih ljudi koji su ga poznavali ili samo čuli o njemu. Svet se, posve prirodno, pitao šta je to što ovom

neobičnom slepcu pomaže i što ga vodi kroz život. Pitalisu neki i njega. Ali on nije hteo ni

neočekivan putovođa. U stvari, to je bio pokretan pramen svetlosnih zraka u

obliku malog jagnjeta od žežena zlata i čistog sjaja. A tošto je on, u nedostatku određenog imena, nazivao »zlatno

jagnje« bilo je sačinjeno od bezimene iskonske svetlostikoja živi u svakom od nas, a da često ni sami nismo svesninjenog postojanja i da je ljudsko oko nikad ne sagleda. Točudesno jagnje kretalo se na neki neobjašnjiv način svudaispred slepca. Plovilo je ili letelo, naizmenično, ili prostoišlo hodom, a pri tom je stalno širilo oko sebe mirnu

svetlost, neku vedrinu kakvu ljudi koji imaju zdrava obaoka nikad ne vide. U krugu te svetlosti kretao se slepičovek i svršavao svoje poslove kao i svi ostali ljudi. Kad

bi dolazilo vreme sna i odmora, ta svetlost bi se sama odsebe gasila, da se ponovo pojavi čim se čovek odmori,

probudi i otvori oči. To je bila tajna o kojoj slepi čovek nije nikad

govorio. Ćela njegova izuzetno srećna sudbina počivala jena toj tajni koju je on krio i čuvao kao očinji

320 21 — Kuća 321

vid. I ceo svoj način kretanja i pomoć koja mu je to

kretanje omogućavala on je od samog početka smatraovelikom tajnom između sebe i nepoznatih sila koje mu utome pomažu. I ta pomoć mu je izgledala utoliko

dragocenija i sigurnija ukoliko je bila — tajna. Za njega je bilo jasno da tajna ovde mora da postoji i da ostane zauvektajna, jer kad bi je kome bilo od ljudi otkrio, nestalo bi,

kako mu se činilo, i čuda koje njemu osvetljava put,omogućuje kretanje i čini život podnošljivim.

Tako mu je prolazio život, ograničen i ne lak, znači:sličan životu ostalih ljudi oko njega.

Tako bi valjda i starost doživeo i smrt dočekao, ali

sudbina je naša ljudska takva da ničiji život ne stoji umestu nego se, na našu sreću ili nesreću (čas na jedno časna drugo!), razvija i stalno menja. Izgleda da i u ovoml č j k bitk i ći t b t žiti ti čiti

Slepi čovek, ostavši bez svoga svetlosnog vodiča,izgubio se negde u isti mah. Javlja se pomisao da je i onnestao u nekom svetu u kome ne postoji ni svetlost nitama, ni vid ni slepilo. Ali ko to može i pouzdano kazati,kad otud ne dopire do nas ni najmanji blesak ni najslabiji

glas. Ništa. Pa tu i priča gasne i prestaje.



slučaju uzrok gubitku i nesreći treba tražiti u tim večitimosobinama čovekova postanka i rasta, u činjenici dazajedno sa čovekom, sa porastom njegove snage i volje,rastu i mogućnost i verovatnoća njegovog stradanja pa injegove pro pasti, a broj i priroda tih stradanja, kao i čas

propasti zavise, manje-više, od slučaja. Po logici toga i takvog čovekovog razvitka slepi

čovek je, valjda u trenutku izgubljenosti i nerazumljivog pomračenja, 'učinio ono što se od njega najmanje mogloočekivati: odao je nekom svoju životnu tajnu, koju je

dotad revnosno čuvao. Kome? Zašto? Kako je bilamogućna takva samoubilačka nesmotrenost? — Takva islična pitanja se obično postavljaju pred velikim,neshvatljivim ljudskim tragedijama i gubicima, pa i ovde.Ali odgovora nema, jer priča o tome ništa ne kazuje. Tek,

jednog dana, jednog trena, onaj pramen svetlosnih zrakaispred slepca zadrhtao je, ugasio se, planuo još jednom, pase opet ugasio i — • nestao zauvek, kao tamna tačka uvečitoj tami.

322 323

NEDOVRŠENA PROZA



NA 1*ATINSK0J ĆUPRIJI(odlomak)

! ^

Ni u nemirne letnje mesece godine 1878, kad 5e

Sarajevo vrvilo od oružana i usplahirena ljudstva,Arhimandrit Sava nije napuštao svoj običaj, da svako veče prošeta onom utrinom, na levoj strani Mi-Ijacke, poredLatinske ćuprije.



Latinske ćuprije. Visok, suv, prgav i plahovit, ali navikao da se

svladava, on je imao pamet koja je prelazila krug njegovaživota u Sarajevu, i ambicije kojima ni on sam nije znaogranica. Bio je asketska priroda, opora i stroga premasamom sebi i prema drugima. Imao je samo dve strasti:

politiku i duvan. Politika mu nije dala da postane vladika aduvan mu je ništio zdravlje. Patio je s vremena na vremeod trovanja nik otinom i od srčanih grčeva koji su gasatima držali na granici između smrti i života. Na prstima,u bradi, na koži lica, svuda se Arhimandritu naziralo to

nikotinsko žutilo. Samo su mu oči, velike i sive, bile bistrei pune nekog čistog, hladnog sjaja. Ova njegova popodnevna šetnja pored Miljacke bila

mu je jedina razonoda i jedini pravi odmor, jer za vremešetnje nije pušio. Ali ta šetnja bila je u isto vreme i nekavrsta audijencije koju je Arhimandrit i budući vladikadavao prijateljima i poznanicima.

Samo što sada nije bilo nikog od poznanika da mu priđe. Gazde, Srbi i Jevreji, koji su voleli da

327

prošetaju sa Arhimandritom i da kroz kucanje zrna na

brojanicama izmene po koju reč, praznu i gotovo bezznačenja ali dostojanstvenu, ljubaznu i gazdin-sku,

povukli su se u svoje kuće i nisu izlazili nikako.

Doktor Kečet, zamišljen i rano ostareo čovek, salicem tužnog mađioničara, nije se ovih dana po javljivaonikako, kao ni doktor Galantaj, rumeni Mađar, darovit i

dobar alkoholik sa bleskom deliri- juma u očima. Nestalo je i sitnog, bistrog fra-Grge, »Ijubeznejšeg protivnika«,koga je Arhimandrit podrugljivo zvao fra-Kirilom ali čije

je italijanske citate cenio i voleo više nego što je hteo da pokaže.

Jedini je ostao pop Risto Novaković, stalan pratilacArhimandritov na tim šetnjama. Krupan i dobričina, on je

iako neobrazovan i priprost čovek, cenio i voleoArhimandrita i bio mu slepo odan i poslušan. On je bio

svojom mukom uspeo da dođe do ovoga položaja, što nijemala stvar za seljačkog sina iz Like, Tomu Rkala. On je

bio svestan svoga uspeha, grejao se na njemu kao na jedinoj sreći koja je dovoljna da ispuni ceo život. Nije senikad ženio. Radio je sa oduševljenjem i revnošću svoj

posao. Kao svi seljački sinovi i samouci, bio je dovoljansam sebi, nenačet sumnjom i porokom, jednostavan,istrajan i lukav.

Za Herkalovicem je, u propisnom razmaku, išao

dragoman Konsulata, Mato Kulier. Pop Risto se nakašlja, Arhimandrit se trgnu iz misli, i

odmah mu se čelo smrče, jer nije voleo toga rečitog

Ličanina. Pozdraviše se odveć ljubazno i glasno. Otpočešerazgovor u kom je Arhimandrit na-memo i uz inadupotrebljavao nemačke izraze i čitave rečenice na

nemačkom. Govorili su o svemu i svačem, ali



jedini živ čovek u Sarajevu kome je Arhimandrit Savamogao da kaže po neku svoju misao. Ne zato što bi ga popRisto, siromah, razu-meo, nego što je Arhimandritu

ponekad dolazilo da svisne i što je morao, pa ma crnojzemlji, da kaže nešto od onoga što mu je lomilo dxišu i odčega je hteo da mu prsne mozak.

Otkako se počelo pogovarati o povlačenju turske idolasku austrijske vojske i otkako je ušao nemir u narod,Arhimandrit je imao briga i poslova koje nije nikom

poveravao.

I ovoga julskog dana, pred veče, Arhimandrit je šetaokao uvek, prav i dostojanstven, u desnoj ruci mu dug, crnštap pokovan srebrom, a u levoj crvene brojanice. Uznjega pop Risto.

U neko doba, pojavi se iz Merhemića sokakačinovnik austrijskog Konsulata Herkalović ili »gospodinToma«, kako ga je zvala čaršija. — Ponemčen Ličanin,

bivši podoficir, on je imao onu prirodnu ličku darovitost,ograničenu ali jaku, kojom Ličani prodiru i uspevajusvuda u Beču, u Carigradu, u Rusiji ili u Americi. On jesam, svojim znanjem i

,Arhimandritu je bilo jasno da je Her kalović poslan dasazna njegovo mišljenje o biHii i događajima kojinastupaju.

Herkalović je govorio svečano: — Nisu laka vremena, prečasni. Danas ima

svak svoju brigu, i vojnik, i č inovnik, i — sveštenik. Tu se u Arhimandritovom licu trže, kao nepri-metna i

zla munja, osme jak kakav se viđa samo kod ljudi kojidugo žive među nižima od sebe. Ali odmah mu se licesloži u neki zamišljen i miran izraz. Zagleda se nekud, za

jednu podlanicu iznad Herkalovićeve kape i, prekinuvšiga, izgovori kao da čita:

— Sta ćete, gospodine; mi sveštenici moramo da vodimo brigu o ovom našem narodu; naročito u ovakim prilikama, kad se spremaju velike promenei važni događaji.

Herkalović ga prekide provokatorski i nevešto: — O, ja mislim, prečasni, da Vi ne treba da

se plašite za sudbinu vašega naroda koji će se uje diniti pre ili posle. ,, ^ , : ̂ . j a :;< ... -i ;,,;, M«

328

— Ja se brinem za njegovo održanje a što setiče ujedinjenja, ne brinem se ni najmanje; i to jezato, gospodine, jer je ono — nemogućno i neostva rivo, i, kao takvo, ne može biti predmet razgovora

između ozbiljnih ljudi.

Ovo poslednje mu je rekao nemački. Tu Arhimandritspusti pogled i nastavi gledajući činovniku ravno u oči:

— Vi znate, mi Srbi živimo rastureni poAustro-Ugarskoj, Srbiji, Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini, i Staroj Srbiji, dakle pod pet raznih upravai vladavina. Da bismo se ujedinili mi bismo morali

8 oružjem u ruci suzbiti Austriju sa Balkana, isterati

Turke iz Evrope, i pobediti Bugare. A to su svezadaci i planovi čije izvođenje je, dozvolićete, nemo gućno i zamisliti.

Tu se Arhimandritove oči čudno raširiše i obasjaše

nego sumnja i što ga kao neka lična neprijatnost obuzimasvega, u ovom času, dok stoji zamišljen pored Latinskećuprije.

Dobro, »nemogućno i neostvarivo«. Dobro je akoArhimandrit i njegovi zaista tako misle. Ali, ako jednogdana zažele da te nemoguće planove ostvare? (Koliko je

ponosne gorčine bilo u recima i neprijatnog sjaja u pogledu Arhimandritovu!) Ako se već sada potajno nose usebi tom mišlju? Sve se u Her-kaloviću podiže i pobuni

protiv takvih bezumnih i nedoglednih planova. — Zna dane bi ništa koristilo da svoje sumnje i bojazni kažegeneralnom konsulu; zato će ih zadržati u sebi i s vremena

na vreme misliće o njima, za sebe i za svoj račun. Jer on,

Herkalović, ima svoju malu filosofiju za koju ne nalaziupotrebe u kancelariji i koju on neguje privatno, tako rećiizvan kancelarijskog vremena. Da, kazaće konsulu sve



Tu se Arhimandritove oči čudno raširiše i obasjašežuto lice kao osmejkom. On još jednom ponovi, ovoga

puta nemački: — Nemogućno i neostvarivo, lieber Herkalo-

vitsch. Uzalud je Herkalović hteo još da govori o ovim

stvarima. Arhimandrit se ljubazno i malko rasejanooprosti i odšeta niz Miljacku sa pop-Ristom koji je

pobožno stupao uz njega. Herkalović ostade pored kamenite ograde i zagledao

se u Miljacku na kojoj se javljao crven odblesak sunčevazalaska. »Nemoguće i neostvarivo!« »Ne može biti predmet

razgovora između ozbiljnih ljudi!« Kazaće generalnomkonsulu te reci. Konsul će biti zadovoljan, izvestićeMinistarstvo, i sve će tako biti u redu. Jer, generalnikonsul Vasić (Vassitsch), takođe pokato-ličen i ponemčenSrbin, ne voli neprijatne vesti ni komplikacije. On ne volini Herkalovića. I zato će mu Herkalović kazati umirujućereći Arhimandritove ali mu neće kazati svoju sumnju, ovošto je više

onako optimistički i utešljivo kako mu je rekao »DerTeufelspope« — tako su zvali Arhimandrita u Konsulatu

— ali u sebi, zadr-žaće uverenje, da razgovori sa ovakvimljudima ne umiruju i ne vesele. I prvom prilikom, kadostane sam, razmišljaće o tom.

Prenu se iz misli. Sve je bilo crveno oko njega. Sunce je zašlo u žaru, među dva jablana, Herkalović se trže i pođe brzo preko Latinske ćuprije. Bilo ga je malko stiddragomana i prolaznika, što je, u svečanoj uniformi, ostaotako dugo zamišljen pored reke, kao neko đače.

330 332

PORUČNIK MURAT

U dane Hadži-Lojine bune, jula meseca 1878. godine,

Sarajevo je bilo uzavrelo kao uzbunjena košnica. Velika, mirnavaroš sva se pretvorila u bunu. Mešaju se drevne, večite ljudskestrasti sa sitnim svakodnevnim interesima i sukobima, a sve tozajedno sada dobiva velika zvučna imena i sve se pokriva

č i i i l k j j š j č ij ik i

mena da se njima bavi. Pa ipak, ništa nema teže, lude i jadnijeod tih slučajnih i izlišnih tragedija, i ništa nije dostojnije naše pažnje i našeg saučešća od tih pojedinačnih nesreća koje prođunezapaženo, nadvikane, zaglušene i potrpane opštom uzbunom imetežom.

U štabu vojnog komandanta Velipaše bio je konjički poručnik Murat-efendija Ruščuklija. Školovan oficir, lep, plavčovek veselih očiju i gospodskog držanja. To je bio jedini odVelipašinih oficira kog je domaći turski svet voleo i pozdravljao. Pre godinu dana umrla mu je žena pri prvom porođaju. To se znalo u celoj varoši i svi su pomalo učestvovaliu njegovoj nesreći. Izgleda da ga je taj gubitak duboko potresao.

On to naravno nije kazivao ni pokazivao, ah od tog vremenaostala je kao neka sena u njegovom stalnom osmehu i lakazamišljenost na ćelom liku.

Otac mu je bio Sarajlija po rođenju, ali je još kao dečak



svečanim recima i parolama koje još juče nije niko znao niizgovarao i koje će već sutra biti zamenjene drugima ili prostozaboravljene. Sarajevo je oduvek znalo za takva vremena kad seobični građani, ljudi dobr i i duševni, grešni i slabi, odjednom pretvore i podele u heroje i izrode, svece i prokletnike, iobnevide za sve ostalo što je do sada ispunjavalo njihov život ivezivalo ih jedne za druge. I sada je ovaj grad zanosno, gotovosvesno doživljavao svoju sopstvenu istoriju.

Ima razlike u načinu kako iskušenja i nesreće dolaze na jedan grad ili jednu zemlju i kako ruše, muče i ubijaju. Zaraza,

glad i morija satiru ljude tiho i polako i pod njihovim žrvnjemsve sudbine liče jedna na drugu. Isti znaci na početku, sličnamuka, isti kraj. Ni bogatstvo ni sila ni veština ne mogu tu daunesu mnogo razlike. Dok bune i ratovi, naprotiv, donose brza i bučna stradanja i fantastičnu raznolikost u patnji i umiranju.

Ali na sve te razne lične sudbine nije se u te dane orbaćala pažnja niti je ko nalazio snage i vre-

Otac mu je bio Sarajlija po rođenju, ali je još kao dečak poslan u vojnu školu u Stambol i vek je proveo u vojsci. Dugniz godina je bio komandant Ruščuka. Tu se i oženio i decuizrodio. Zato su Murat efendiju zvali Ruščuklija. Velipaša ga jeneo bično voleo, ali još pre odlaska Velipašina iz Sara jevaMurat-efendija je dodeljen valiji Masharpaši, zbog svog poznavanja jezika i naroda. Tu je služio kao oficir za vezu itumač. I što su vremena bivala teža i nemirnija, on je postajaosve korisniji i potrebniji. U poslednje vreme on je stalno trčaoizmeđu valije koji nije ništa smeo, vojske koja nije ništa mogla i Narodne vlade koja nije nikad tačno i složno znala šta hoće. U

vezirovom Konaku on je bio jedini koji nije gubio svoj osmeh,iako je bilo vrlo teško raditi sa uplašenim vezirom,izbezumljenim narodom i zbunjenim i pokolebanim ostacimavojske bez prave komande. Zamarala ga je i mučila ta služba, jernije odgovarala ni njegovo prirodi ni njegovom vaspitanju.

332 333

Tako je u četvrtak, 27. jula, kad je na onom širokom

prostoru između Kršle i Konaka počela da se iskupljaoružana svetina, valija poslao Murat--efendiju u Kršlu dasvima oficirima preporuči strpljenje i krajnje uzdržljiv stav

a ujedno da vidi kakvo je stanje i raspoloženje u vojsci.Poručnik je izišao na sporedna vrata i prošao pravo krozgomilu koja nije bila toliko gusta koliko uskomešana i

grlata. On je bio od onih prirodno hrabrih ljudi kojima su

nepoznati brzi i nezdravi skokovi mašte i kod kojih strahsporo i teško dopire do svesti. Zato je više sa čuđenjem iIjubopitstvom posmatrao svet oko sebe. Većina je ličila na

pijane ili sumanute ljude. Nikad nije video tolikoneprirodnih, u isto vreme i smešnih i strašnih grimasa i

pokreta. Uzbunjeni ljudi su vitlali puškama i handžarimaiznad glava, širili ruke kao da hoće sa nekim nevidljivimda se grle Jedan je smešeći se neprirodno držao u

A odmah zatim osu se vratra, nepravilna ali jaka. Po zvukuse moglo raspoznati da se pucalo sa ulice, ali i iz Kršle.Vrata se na vezirovoj sobi otvoriše. Uštrcaše se oficiri i

posluga. Kroz poluotvorena vrata Murat je gledaoMasharpašu kako stoji nasred sobe, izgubljen, bled i

uzdignutih ruku, ukočeno gleda pred svoje noge, kaočovek koji nemoćno posmatra požar ili poplavu negdeispod sebe.

Istog dana posle podne došlo je kod valije izaslanstvo odčetiri člana Narodne vlade. Žalili su se oštrim recima

protiv jutrošnjeg krvoprolića. Tvrdili su da je redovnavojska očigledno namestila busiju braniocima vere i

zemlje, jer su mrtvi i ranjeni bili samo iz naroda predKršlom. Zahtevali su da se pronađu i kazne krivci, azatim, kao prvu meru, da im se odmah izruči poručnikMurat-efendija Ruščuk -lija, jer je on, po opštem mišljenjui verovanju naredio da se puca na narod Masharpaša se



da se grle. Jedan je, smešeći se neprirodno, držao uuzdignutoj pesnici go nož, stisnut po sredini, a nizobnaženu ruku tekao mu je mlaz krvi. Drugi je igrao na

jednoj nozi, ali bez osmeha. Bilo ih je i koji su mirno s ta- jali po strani, ali mračni, škripeći glasno zubima oduzdržanog gneva, naslanjajući se rukama na oružje ukožnom bensilahu pred sobom i gledajući oko sebe ispodoka pogledom koji je govorio: još danas moram počinitineko zlo. I svima su bile zaoaljene i nečiste oči, iskočiležile na rukama i zabrekli vratovi kao da su svi otrovani

istim otrovom. Kroz tu gomilu prošao je Murat-efendija mirno i ušaou Kršlu. Pošto je uznemirenim, ogorčenim ili ravnodušnimoficirima doneo vezirovu poruku da ničim ne izazivajusvetinu i da bez velike nužde ne odgovaraju na izazivanja,on se opet vratio istim putem u Konak.

Nije prošlo ni pola sata od toga, poručnik se nalazio još u Masharpašinom predsoblju, kad pukoše napolju dve puške gotovo u isti mah, dim u dim.

i verovanju, naredio da se puca na narod. Masharpaša seizvinjavao, uveravao izaslanike o svojim najboljimnamerama, ali u svom strahu i potpunoj zbunjenosti nijenašao ni jedne reci da odbije te besmislene optužbe i dakaže jasno i odlučno ono što je bilo stvarno i istinito: da jedo puškaranja došlo slučajno, kao što često u ovakvim

prilikama biva, da nije bilo nikakve busije, da nije postojala uopšte naredba da se puca, a da poručnik Muratnije ni u kom slučaju mogao takvu naredbu izdati. Poslekraćeg razgovora koji je sav prošao u oštrim optužbama

izaslanika i u Masharpa-šinim izvinjavanjima, paša je pozvao Murat-efendiju i plačevnim glasom, ne gledajućimu u oči nego negde u kolena, naredio mu, upravo molioga vvda pođe sa ovim uglednim prvacima« i da njima iVladi objasni neosnovanost optužbe. Pred tim jadnimvezirom i pred ova četiri starca, namrgođena i nepristu-

pačna razlogu, poručnik nije mogao da se snađe.Pozdravio je ćutke i pošao sa njima. U dvorištu ih ječekalo dvadesetak oružanih ljudi Hadži-Lojine garde.Poručnik zastade i okrenu se.

334 335

Nikog nije bilo na stepeništu. Svi su prozori bili pusti i ceoKonak kao izumro. Tada oseti kako pre-tegnu ona masa udvorištu i povuče ga sobom ka ulazu. Oko njega su se izmenjivali podmukli i nerazumljivi pogledi. Sa svakim korakom četiri»ugledna prvaka« sve su više zaostajala a oružani ljudi rđavogizgleda sve više opkoljavali poručnika. Pomišljao je da se oduprei da odlučnim pokretom i umesnim recima učini kraj ovoj podloji nedostojnoj igri u koju ga je bacio Masharpašin kukavičluk i ukoju ga sve više uvlače ljudi u svemu gori i niži od n jega.Izgledalo mu je da treba samo da učini taj pokret i izgovori tereci pa da sve bude postavljeno na svoje mesto, da se vaspostavi pravi odnos između njega i ove rulje koja ne zna šta hoće, i da se

on vrati u Konak a oni da produže, postiđeni, putem k ojim su idošli. Pa ipak, on nije nalazio snage ni mogućnosti da to učini,nego je, naprotiv, išao sve brže i sve dalje sa njima. I što se višeudaljavao od Konaka, sve je manje bilo verovatnoće da će tomoći učiniti Ima trenutaka kad se i najjača ličnost lomi i kad ni

zadovoljstvom. Ne znajući koga vode ni zašto, pretili su tomeoficiru, pokazivali rukom kao da se kolju.

— Tu đe si najtanji! Tu đe si najtanji! Neki od njih su se mešali među pratioce i dovikivali mu

izbliza, pokazujući na njegovu uniformu: — Skidaj te benevreke, ćesareva slugo!Pratioci su išli oborena pogleda, stisnutih zuba,

bledi od uzbuđenja i nekog pobedničkog zanosa kao da vodeskupocenog roba, zarobljenog u velikoj bici, a ne poručnika koji je maločas sišao među njih, nenaoružan i nasmejan, niz basamake vezirovog Konaka. Pred njima je već išao glas o

velikom uspehu Narodne vlade koja je prisilila vezira da jojizruči krivca za jutrošnji pokolj pred Kršlom. Svakom je tolaskalo kao njegov lični uspeh i u svakome dizalo neki talas ponosnog oduševljenja koji je do sada samo tražio povod pa dase digne A sa obe strane ulice širili su se povici i psovke kao



moći učiniti. Ima trenutaka kad se i najjača ličnost lomi i kad nisnaga ni prisebnost ni vaspita-nje ne mogu ništa. Dok su prešliCarevu ćupriju, od nasmejanog i neustrašivog oficira koji je jutros onako mirno prošao kroz svetinu nije ostalo mnogo. Međuoružanim ološem, kroz ulice pune uzbunjenog naroda išao je jedan unezveren mlad čovek u uniformi, dok su se prolaznicizaustavljali i drsko i zlurado ga gledali. Ta dokona i uzrujanamasa dobila je prvu žrtvu, oficira u omraženoj nizamskoj uni-formi. Oko njega i ispred njega se širio prvo šapat, pa žagor, paurlik.

— Ovaj je naredio da se puca. — Poubijao toliki svijet! — Na vješala murtatina! — Na kolac!Oružani Nikšićani, izbeglice, ozlojeđeni, rasku-ćeni i

zloćudi ljudi, zastajali su i posmatraili ih sa

336

se digne. A sa obe strane ulice širili su se povici i psovke kaovatra. Sitni ljudi iz naroda zastajali su i vikali iz punih grudi onošto su čuli da ostali viču ili ma šta drugo što svetina viče kad jojse pruži zgoda i prilika.

Tako su ga proveli sve do medrese kod Begove džamije,gde ga zatvoriše u jednu gotovo praznu učionicu. Kad se našaosam, lice mu je gorelo kao da je kroz vatru prošao. Sede na gominderluk pokriven asurom, ne znajući šta radi, sklopi oči irukama pređe polak o preko sjajnih dugmeta na mundiru.

To što je ostalo još od dana prošlo je brzo i neosetno, sve u

nekom neodređenom ali živom iščekivanju nečega što bi ceonesporazum objasnilo i sve okrenulo na dobro. Umesto togačudesnog i spasonosnog rešenja, koje bi trebalo da naglo i živootvori vrata na sobi, nastupao je sumrak, nečujan, podmukao ineumoljiv. Trenutak kad hapsenik oseti kako se ćelija steže okonjega kao omča, kad prvi put zadrhti pred neprelaznom noći bezsna.

^ — Kuća na osami 337

J Može čovek posle da provede i dvadeset godina na robiji,

ali prva noć koju je probdeo u zatvoru ostaje u njegovoj svestiizdvojena i nezaboravna, kao neka robija u robiji. Te prve noćičovek se savija i lomi, bori i miri bez izmirenja sa tomneobičnom ljudskom ustanovom. Te prve noći mnogi sagledaono drugo lice života od kojeg se zanemi za ceo ostali vek iobnevidi za sve ostalo.

U prvim trenucima Murat je primio (bar tako se njemučinilo) ovo neočekivano hapšenje i zatvaranje u ovu neobičnutamnicu više sa srdžbom i čuđenjem nego sa strahom igorčinom, primio je onako kako mlad konjički poručnik primasve što mu se desi u službi ili izvan nje.

— I kud mene baš da oađu u tolikoj carskoj armiji? Ta pomalo zlovoljna, pomalo nasmejana rečenica, sa

jednom psovkom spreda i jednom na kraju, izražavala jeotprilike sve. Tek razmišljanja prve besane noći u zatvoru izaključci do kojih su ga ta razmišljanja neopazice dovela uneli

i stara, toliko stara da izgleda večna, kao da je zapisana od recido reci negde u sveštenim neprolaznim knjigama i ponavljanaod usta do usta kroz stolaca, a međutim, prosta i mala istina: usvima pokretima i sudarima interesa i verovanja, strasti inagona, traži se uvek žrtva, jedan čovek ili mali broj ljudi,manje ili više krivih ili potpuno nedužnih (to je svejedno, jer utu svrhu svi oni bivaju proglašeni krivima), i dok se to ne nađe idok te odabrane žrtve ne plate svojom patnjom ili svojimživotom, zaljuljane mase i njihove strasti ne mogu se smiriti nivratiti u korito iz kojeg su nabujale i prelile se.

Dakle od tolikih bezbrojnih, većih i manjih istina prednjegovim duhovnim očima je samo ova, sporedna i iskrsla

slučajno, bez veze sa svim onim što je do tada običavao damisli, ali nepromenljiva i neotklonjiva. I ta mala istina znači uisto vreme i njegovu sopstvenu smrtnu osudu. Zbog toga jedakle vredelo živeti, raditi i maštati, da bi se kao nesumnjivo ij di l d b i l i



j j g j j psu druge misli u poručnikovu glavu i ispunili ga nečim što dotlenije poznavao.

Kad je najposle prošla ta noć, u kojoj nije legao ni okastisnuo, i jutro počelo da obasjava popločanu avliju medrese, poručnik je stajao još uvek budan pored prozora i držao se zademire na kojima se hvatala laka vlaga.

Od sve bure i lomljave u njemu ostala je na svetlosti ovogadana jedna jedina misao i stajala pred njim nepomična i sleđena,zaklanjajući sav vidik i brišući sve ostalo u životu. Od sadanjegov uzavreli mozak mogao je da obuhvati samo tu misao iliono što je u vezi sa njom, i nju je samo bez prestanka okretao,valjao i pretakao.

Nikad mu u životu nije tako jasno i nesumnjivo jednamisao iskrsla u svesti i odmah postala tvrdom i osvestanomistinom. Hladna i nepomična, poznata

338 . . '

jedino saznalo da treba umreti, pre vremena, glupom i groznomsmrću? I to slučajnom, slučajnom smrću, što je na j glavni je inajgroznije.

Kad je juče — bila je sreda, 27. juli, dan kao i svaki drugi — ustao i pošao na dužnost, on nije mogao ni naslutiti postojanje takve istine, a još manje predvideti ono što gaočekuje još toga istog dana.

Nema lepšeg leta od sarajevskog. Ti letnji dani sanjihovim mirom, sjajem i zelenilom, izgledaju kao nekanagrada onima koji moraju da podnose vlažne jeseni, oš tre zime

i ćudljiva proleća sarajevska. Za takvog letnjeg jutra varošizgleda kao savatli bagdadska tepsija sva išarana listićima odkojih je polovina zlatna a polovina tamna. Sve su ulice pro-šarane sjajnim i vrelim prugama sunčane svetlosti i zagasitimuvek prohladnim senkama. Ići tim sokacima, prolazeći čas krozsenu, čas kroz sjaj, uz šum nevidljive vode, ne izgleda kaodužnost i posao nego

339

22*

kao duga i vesela igra. I ne zna se šta je lepše i prijatnije, da livrelina obasjane bele kaldrme ili svežina tamnozelenehladovine.

Eto, po takvom vremenu i sa takvim osećanjima prošao jeon juče poslednji put sarajevskim ulicama slobodno i veselo, a ustvari išao je već tada u klopku, podmuklu i nezasluženu, u kojojga je čekalo ovo saznanje koje se ne može podneti.

Oficir je i oficirski sin, nikad nije znao ne za strah nego niza kolebanje. Znao je, naprotiv, šta je škola i rad, šta je rat ičetovanje, služba i čast; umeo je i da sluša i da zapoveda bezoklevanja i dvoumljenja. Ali ovde se gubi. Svemu se može odo-leti, ali ne ovome. Misao se ne može podneti.

U stvari, to više i nije obična misao kojom čovek vlada iupravlja, jer ima već dvadeset i četiri sata kako je onazagospodarila njime, istisnula sve drugo, prodrla neosetno do unajskrovitije kutke bića i sada orgija u njemu, vrti se i klikće kaoopijen derviš, hara kao plamen, oduzima vid i dah i vezuje ruke,

va, svečani i nestvarni, dražili su ga i ogorčavali. Nije mogaoviše da gleda na knjige kao do tada ravnodušno i sa lakim prezirom. U njemu se dizala jaka mržnja na knjiške maštarije imudrovanje, uopšte na sve što nije dragi, slatki, prosti život, nasve što taj život truje, zamračuje i krati.

Bacao je knjige da se prašina dizala sa police, i vraćao sesvojoj neotklonjivoj i nepomičnoj misli o neminovnoj propasti,o glupoj slučajnoj, nepravednoj smrti.

Na mahove mu je dolazilo kao da sve to ne može biti samoglup slučaj i ćudljiva igra okolnosti, nego da su se svi, svikoliko ih ima, Bosanci i Austrijanci, hrišćani i ustanici, dobri inevaljali, verni i izdajice, udružili i dogovorili da njemu otruju

mladost i oduzmu život, ovaj jedini i dragoceni život. Kao daćela ova uzbuna i nema druge svrhe do te da njega zatvore,osramote, pa zatim otruju ili zadave, podlo, bez suda i milosrđa,a odmah posle toga, kad se buna slegne i ljudi otrezne, svi ćezaboraviti zbog čega su se digli i uskomešali, i izmiriće se i



p j , p , j ,uništava volju i isključuje mogućnost svake druge misli.

Nastojao je da veže pažnju za neposrednu stvarnost, za predmete oko sebe i tako skrene tok svojih misli.

Na polici je bilo nekoliko knjiga. Nikad u njegovom životuknjige nisu značile mnogo, i nije ih voleo. Istina, nije bio kaonjegov drug iz škole Ize-din koji je govorio: »Kad vidim malodeblju knjigu, mene odmah hvata nesvestica.« Nije bio takav, ali je 7a njega ceo taj svet knjige i književnog posla bio neštodaleko, tuđe, pomalo sumnjivo i nedostojno, i oduvek je imao

osećanje da je ono što se piše i štampa često laž, a redovnoslabost.Redom je rasklapao knjige i imao je samo toliko strpljenja

da im rasejanim pogledom pročita naslove. »Komentar svihkomentara«, »Sjaj svetlih imena i velikih brojeva«. Već saminaslovi tih đačkih teksto-

bo v bog čeg su se d g us o eš , će sestišati kao da ništa nije bilo. I što je najgore, svi će oni živeti,disati, govoriti i hodati, samo on će trunuti i nestajatinepovratno sa svakim sekundom; jadna, prevarena budala kojaništa bolje i ne zaslužuje. A s vremena na vreme, u svojimrazgovorima, požaliće ga kao dobričinu a baksuz čoveka i žrtvužalosnog nesporazuma.

Eto, to ga nagoni u očajan gnev.I sve to zajedno, mislio je dalje, zvaće se veliki istorijski

događaj. Sjajan podvig koji je pojedincima i narodu doneo slave

i dobra, a koji je prošao bez prolivanja krvi, bez žrtava gotovo,izuzev ono nekoliko ranjenih junaka i branilaca vere predKršlom, Istina, jedan poručnik je poginuo, ali to bez neke potrebe i smisla, glupo i slučajno, kao što biva u velikimmetežima. Poginuo kao ćuran! Ali to nije trebalo istorijskomdogađaju pa da bude svečan i

340 341

velik, to nije trebalo nikome, i đavo bi ga znao šta je to trebalo isamom poručniku koji je u pitanju.

Da, to su ti veliki događaji, ponosni gradovi, sazidani odsvirepstva, kukavičluka, grabeža, zver-stva, meteža i bezumljasvake vrste, i na njima kao gorde kule i bedemi, veliki ljudi kojitim događa jima daju pravac i ime. A u dnu tih kula, u temeljimatih bedema uzidani su kao žrtve pomirnice ovako mladi i naivni poručnici sa svo jom toplom krvi i svojom ugašenom jedinomželjom da nesmetano i slobodno žive svoj lepi, jednostavni, bezimeni život. Neslovesni i bezazleni kurbani, zaklani ovnovikoji se prinose kao žrtva svake godine o Kurban--bajramu ili natemeljima kod svakog zidanja nove zgrade, bez kojih se ništastalno ni čvrsto sazidati ne može, ali o kojima posle niko više nezna i ne misli.

Seća se ovnova koje su svake godine klali u njihovoj avlijiza Kurban-bajram. Pamti dobro iz detinjstva dva krupna ovnakoja su zaklali nad temeljima nove kuće koju je njegov ded

puštaju i zid i rešetke i on neprimetno ali stalno klizi zaneodoljivom silom koja ga vuče nezasluženoj i strašnoj propasti.

Ah ti veliki istorijski događaji! On ih poznaje sada izviđenja a ne samo po čuven ju i po šupljim recima iz knjiga i pričanja kao velika većina onih koji o njima govore i maštaju.On im je sagledao lice.

Kako je rastao letnji dan, drugi dan u zatvoru, u poručniku je bujala njegova misao, neodoljivo, i sa njom užas, gnev iogorčenje. Oni su rasli u njemu, ispunjavali ga, čini mu se, kaovoda sud i presipali se, udarali mu na grlo i na nos kao pićečoveku koji prepije. Dolazilo mu je da viče, da urla, ali se još

savlađivao poslednjim snagama što su u njemu ostale od čovekakoji je do juče bio.

Prekipelo i ne da se dalje sakrivati; mora da izbije uizbezumljenom pogledu ili u muklom urliku, ali mora. I on seopet rešavao da viče da zapomaže Možda je to već i učinio jer



j j j j j gzidao u Ruščuku. Seća se njihovog očajnog otimanja. Vidi ih isada kako se, nanjušivši krv i sluteći blisku smrt, opiru sa svečetiri noge o zemlju i kao izludeli uzma -huju glavama. Vidi umekoj zemlji zaparane tragove njihovih nemoćnih, tankih papaka; ti tragovi završavaju u zbrkanim šarama koje su izrovali poslednji trzaji i natopila lokva krvi. Vidi i starca koji nad tomkrvi čita poluglasno molitvu iz svojih dlanova, kao iz otvoreneknjige, i ravnodušna lica radnika, majstora i neimara.

To, eto, hoće od njega da učine, žrtvenog ovna, koga

hladno ubijaju, po navici i običaju, i nad kojim se mehanički pominje ime božije, i kad ga vode, i kad ga kolju, i kad ga, posle, radnici i sirotinja jedu na nesite zalogaje. Ali ne, tonikako! Poručnik se opirao svom snagom nogama o zid arukama o rešetke na prozoru, a sa užasom je osećao kao da po-

242

opet rešavao da viče, da zapomaže. Možda je to već i učinio, jerljudi, eno, već zastaju u prolazu i gledaju u zatvorena vrata i prozore na medresi. Sam ne zna pravo da li je viknuo ili nije.Odjednom ga obuze strah. Kao da ga neko ogrnu vatrenimćebetom. Užasan strah pred sudbonosnim pitanjem: je li vik nuoili nije? To je sada najvažnije i ključ svega.

Ako nije viknuo, sve je dobro i sve se još da povratiti iispraviti. On je još uvek onaj ugledan i priseban oficir kakav je bio, a sve ovo što se dešava sa njim samo je mali nesporazum, bezazlen, kratak zatvor, razumljiv i nemirnim vremenima iopštoj pometnji. Sve će još na dobro izići. On će se vratiti ukolosek svoga dojučerašnjeg života, koji je za njega jediniživot, obogaćen, kao toliki drugi, neobičnim doživljajima iuspomenama. I već sada nejasno ose-ća prijatnu toplinurazgovora u kojima će nekad, posle toliko godina, pričati ovusvoju sadašnju nezgodu.

343

Ali ako jeste viknuo?! Ako je zaista skrenuo pažnju

prolaznika na sebe i svoju sudbinu kao na nešto izuzetnošto je zauvek iskočilo iz koloseka, onda je već na nizbrdicisa koje nema povratka, u redu onih koji se gube i koji su

izgubljeni, pošto su izgubili igru u kojoj je život sam kaoulog. Onda je taj njegov uzvik već u svetu, neopoziv isvima znan, kao presuda koja se ne da promeniti.

Sad, šta je od toga dvoga: je li viknuo ili nije? U bolnoj nedoumici, dođe mu da zaplače kao dete i da ni samne zna od koga da zatraži, zamoli utehe i objašnjenja. Ali

je odmah i sam osećao uzaludnost takve molbe i svakog jadanja. Potpuno je uviđao da ljudi između sebe moraju da

imaju zakone i znakove po kojima se raspoznaju oni kojisu još za život i u životu od onih koji su izbačeni iz njega, ida su ti zakoni kruti i neumoljivi i da nije svejedno po suddruštva i sudbinu pojedinca kada, kako i gde ko šta kaže ilivikne. Po tome mu se određuje mesto i daje ime među

i

Ostaje još jedino nada da nije viknuo. Ali kakav mi jeto čovjek i muškarac koji sam ne zna je li maločas viknuoili nije i koji celim bićem mora da drhti i da se povija

između toga strašnog da i ne-izvesnog ne. Odbijao se od prozora, povlačio uplašeno u dno

prostrane sobe i tu se pitao: otkud mu ove bojazni i

nedoumice i kako je to njegova misao došla na ove njemudotle nepoznate, mučne i nezdrave puteve? I pitajući se to,

prelazio je rukom preko lica koje je bilo u hladnom znoju,neosetljivo i kao tuđe.

Tako mu je prošao dobar deo dana. Tek pred podne,čuvar je otključao njegova vrata i u sobu je ušao sa mnogosnebivanja zamenik sarajevskog kadije, naib, Sunulah-

efendija. Poručnik je odmah popravio odelo na sebi, za-gladio

kosu sa strana i poravnao fes. Od samog dodira sa jednim

čovekom koji ga je poznavao pre ovoga svega osetio jel k j d kl i d ijih i li i d ih



j jljudima. I tu nema poricanja, iz-vinjavanja ni oproštaja.Zapravo, drugačije ne može ni da bude. On to uviđa i sam.Bez toga, bez te strahovite i nemilosrdne nepravde, ovo ine bi bilo uređeno ljudsko društvo, nego šuma i

pustolovina po kojoj svako stvorenje vrišti, skače i tumara prema trenutnoj potrebi i bez ikakva obzira prema okolini.

Ta ga misao porazi. Eto, time što to uviđa i priznajeon je i sam hladno i trezveno izveo zaključak o svojojsopstvenoj osudi. Pa ipak! Zar samo zbog jednog uzvika

da bude obeležen i prokažen zauvek? Ničim se ne bimogla opravdati takva strahota. Dabogme da ne bi, ali saopravdanjem ili bez opravdanja, to je tako. Jedni su kodkojih krik oča janja ili gnušanja zbog onoga što se vidi,čuje ili doživi nije prešao usne, a drugi su kod kojih je

probijen taj slabi nasip, i njihov je vrisak zabeležen ividljiv kao ognjeni žig na njihovom ranjenom čelu.

olakšanje. Ima, dakle, u svetu i drugačijih misli i drugihistina!

Visoki, mršavi Sunulah-efendija bio je učen i strašljivčovek, gord na svoje znanje a stalno uplašen od njegove

primene. I u ovoj sadašnjoj buni on je već do sada uspeo ida se ogreši o svoju dužnost državnog činovnika i da budesumnjiv pobunjeničkoj Narodnoj vladi. Pozdravivši seljubazno sa poručnikom naib je otpočeo saslušanje.

I ovde je, kao što u ovakvim prilikama biva, onaj kojisaslušava bio u većem strahu od saslušavanog. Sunulah-efendija mu je tihim glasom, krijući uzbuđenje, kazao svešto se protiv njega iznosi i zbog čega narod i Narodnavlada traže da mu se odmah sudi. Naib je birao reci i krozhaos nerazumljivih i besmislenih optužbi prolazio opreznokao mačka po mokroj kaldrmi.

Poručnik je pobijao sve optužbe i bez teškoćadokazivao da njegov prolaz iz Konaka u Kršlu nije mogaoimati nikakve veze sa puškaranjem koje je

344 345

nna nerazumljiv način malo posle toga nastalo. Vali-jinenaredbe koje je on tom prilikom preneo nisu mogle izazvati puškaranje, jer su preporučivale mir i uzdržljivost, a sve i da jetako kao što optužba tvrdi, ne bi mogao za njih biti odgovoranonaj koji ih je preneo pre onoga ko ih je izdao i onih koji su ihizvršili.

Sunulah-efendija ga je slušao, ali kao što lekar slušaneizlečivog bolesnika.

To je bio jedan od onih učenih ljudi za koje s e stoga štonemaju nimalo srca, misli da imaju mnogo pameti, jedan od onihšto i u ovako velikim potresima smatraju da je glavno i

najsigurnije da oni sačuvaju svoju nepristrasnost i svojunutrašnji mir i da je pitanje njihovog ličnog stava isto tako va -žno kao i pitanje čitave bune, njenih ciljeva i sredstava kojimaona treba da se posluži. U stvari, oni se u ovakvim prilikamaredovno zbunjuju, lome i stradaju ili čak ginu i sami, brže, lude i

Posle toga razgovora, koji je trebalo da bude saslušanje,Sunulah-efendija se oprostio, sa posled-njim ljubaznim recimana usnama, obarajući jednako pogled svojih velikih i mudrihočiju čas na poručnikovu čas na svoju obuću. To je bio isti po -gled kao juče u Masharpaše. U ova dva dana ovo je poručniku podrugi put da preživljuje taj čudni i strašni trenutak kad čovekoseti da ga njegovi napuštaju, kukavno, jadno, bez reci, bez pogleda, i ceo njegov život daju za najmanju mogućnost daspasu svoj rođeni. Puštaju živog čoveka niz vodu ne priznajući toni jednom reći, nijednom misli ni njemu, ni jedan drugome, nisami sebi.

I osim ove malo utešne posete, nikog drugog. Gledajući

večno istih šest ploča na protivnom zidu u dvorištu, poručnik jeredao u sećanju rođake, pri jatelje i poznanike. I nimalo se niječudio što se ne javljaju i ne obilaze ga. U stvari, on je o njima mi-slio kao 0 ljudima sa drugog sveta. Činilo mu se da su svi pomrli i da kazna i nije u tome da on bude ubijen, nego sve živo



j j j g beskorisni-je od ostalih. Sunulah-efendija se i sada, u ovomstrašnom ali u stvari jasnom računu između jedne nesvesnestihije i jednog nevinog čoveka, trudio svim silama da održimudru ravnotežu, da bude na obe strane ne zadržavajući se ni na jednoj, da se ne izloži suviše. Merio je svaku reč koju će kazatičak i ovome čoveku koji će možda još danas, i bez saslušanja, biti mušketan.

Pa ipak, pred ovim oficirom mirna pogleda i bleda lica,kadija je računao da može, da treba da kaže neku reč, blažu i

topliju, ali neku od onih privatnih reci koje ne obavezuju a kojemogu da izgledaju kao da ublažavaju stvar. Zato je među svojehladne, mrtve i smrtonosne opšte izraze ubacivao s vremenavreme poneki srdačniji izraz, kao »e, moj Murat--efendija«,»dušo si lijepa« itd. I upravo to su bile reci koje su najviše bolele poručnika, jer je po njima video da je izgubljen ili unajmanju ruku da mu je položaj strahovito težak.

346

oko njega. Covek na koga u ovakvim vremenima naiđe ovakva beda potone u svojoj nesreći kao u dubokoj vodi i nikog nema ko bi ronio za njim da ga traži. Nastojao je i polazilo mu je za rukomda oživi u svesti likove onih koji su mu najbliži, ali kao likove pokojnika. I to nije mogao nikako da se seti celog čoveka, negokod svakog mu je oživljavala samo po jedna, najznačajnija pojedinost, i u njoj oličen ceo taj čovek.

Kao uvek, prvi koga se sećao bio je njegov doskorašnjikomandir Velipaša. Ni ovaj neočekivani udarac koji ga je bacio

u ovu medresu i ugasio za njega odjednom vas božji svet kaoslabu svecu, ni to nije moglo zbrisati u njemu divljenje i poštovanje koje je imao za toga čoveka. Za sve vreme koje je proveo pored njega on mu se divio svakog dana i svakog minuta;i sa svakim danom, čini mu se, sve više. I sada mu stoje živi predočima: njegovo

347

gospodstvo, njegova snaga, njegov mir; odsustvo svakeželje da bude ili da izgleda drugo nego što jeste, svake

potrebe da vodi računa o mišljenju drugih, svakog obzira i

straha; nemogućnost, apsolutna nemogućnost svake niskeili sebične misli, svakog nedostojnog pokreta; njegovadarežljivost, istinoljubivost, smelost.

I samo sećanje na Velipašu ispuni ga ponovno timosećanjem divljenja. Ali savet ili možda utehu, ne, to netreba očekivati od njega. To je velik i jedinstven ali

pregoreo čovek koji je, iscrpen i do-trajao, živeo još samou svojim strastima i svom mirnom preziranju svega, koji

je davno ostavio iza sebe sve savete i sve utehe i niti ih je

tražio niti ih je mogao dati. Murat je to jasno uvideo lanekad mu je umrla žena. Velipaša je tih dana bio samoćutljiviji i mrgodniji sa njim i kraći i odsečniji u naredbama.To je bio jedini način na koji je on mogao da mu iskaže

razlije neki maglovit i ravnodušan izraz koji više ništa nemože promeniti. Tada vezir obično izvadi svoj veliki srebrni

časovnik, izvezen zlatnim granama. To je znak da njegovsabesednik može slobodno da govori šta hoće i koliko hoće,

jer on ga u stvari više ne sluša. On tada otvori polako malimnožićem poklopac na satu, i to onaj pozadi, i istim nožićem

počne pažljivo da traži nešto među kotačima i opr ugama

časovnika. U stvari on ne dodiruje ni jedan delićmehanizma, nego mu taj stav napregnute pažnje služi kao

maska i odbrana od onoga što mu se u tom trenutku govori iod njegovog rođenog straha koji ga, kao neka kopča odčelika, nasred grudi bode i steže, čas manje čas više, alinikad potpuno ne popušta.

Od valije se zaista ne može ništa očekivati. Ne njega,Murat-ef endiju, nego padišaha samog da muče i čereče ususednoj sobi, Masharpaša bi i svoj pogled, razrok odvelikog straha, sakrio u kotače svoga džepnog sata koji



To je bio jedini način na koji je on mogao da mu iskažesvoje saučešće. Pa ipak, možda bi taj čovek, koji osimsvoje rođene veličine nije više nikom mogao dati ništadrugo, istupio smelo u njegovu odbranu, možda bi gaspasao Ui učinio sve da ga spase. Ali upravo on jeodstranjen iz Sarajeva zauvek.

Zatim Masharpaša, vezir. I ovako postradao, unižen i nesrećan, Murat je o

Masharpaši mogao da misli samo sa osećanjem mučnogsažaljenja. On se seća Masharpašinog stava kad mu neko

pristupi i počne da govori o nekoj važnoj a neprijatnojstvari o kojoj treba odmah do-neti rešenje. Vezirovo licedobije tada neki tužan izraz, izraz čoveka ko ji nemo pita:

pa imate li vi dušu da tovarite na mene još i taj teret, koji jeteži nego što živ čovek može da podnese? A zatim, u tokurazgovora, kad ili vidi da stvar nije tako hitna i teška kaošto je mislio, ili brzo smisli neki odgovor koji ne rešava alisigurno odlaže stvar, on se odjednom promeni: pribere se iukruti, a licem mu se

nepogrešno kazuje jednolične minute njegovog jadnogživota.

Još su tako iskrsavali pred njim znani likovi iz prošlosti (poneki drug iz garnizona, poneko rođačko lice) pa se sve opet gubilo i ustupalo mesto njegovoj jedinojmisli o nepravednoj, svirepoj i neminovnoj smrti; ta jemisao potiskivala i brisala svaku drugu stvarnost: ni

prošlost, ni sadašnjost, ni najbliža okolina nisu više mogle

da vežu i zadrže njegovu pažnju. Znao je da u medresi ima još zatvorenih oficira ičinovnika, ali nije znao koji su niti je želeo da ras pituje. Udvorište naedrese dolazili su, koliko je on mogao da vidi,oružani ljudi, raspitivali nešto, vikali ili šaputali, pa jezatim opet nastajala tišina u kojoj se čula samo nevidl jivačesma sa svojim vernim i jednakim žuborom koji se

prekidao samo kad bi neko došao da natoči vode ili dauzme avdest.

3m

348

Po koracima, dovikivanju i objašnjavanju naslućivao je da je straža neuredna i da se vrši sa više vike i revnosti nego reda isigurnosti. Njegov čuvar bio je sitan, bled čovek, tankih plavili brkova, kome je njegovo oružje smetalo u poslu i zbunjivalo ga.Kao svi pobunjenici, i ovaj je bio ozbiljan, namršten, pun nekevažnosti i smešnog dostojanstva. Cutke mu je unosio polovinuvelikog hleba i testiju vode. Stražar je gledao preda se a poručnik je okretao glavu u stranu. Posle se dugo mučio da seseti gde je nekad video to lice, a video ga je sigurno. Tek unesanici, ok o polovine druge noći, pade mu na pamet to jeterzija sa Skenderije! Ne zna mu imena, ali se dobro seća da ga je u prolazu dosta puta gledao na ćepenku, kako podvijenih nogui nagnut reže velikim makazama čoju koju šegrt zateže nadrugom kraju. Da, prolazio je pored njega toliko puta, pešice ilina konju, u svojoj sjajnoj uniformi, i nikad ga nije boljezagledao. I u svojoj muci on je nalazio trenutak za onu naročituvrstu podrugivanja samom sebi koje mu je bilo urođeno.

— Eh kad bi čovek znao kad će se narod pobuniti on bi

reći se pri tome sa svojim dugim jataganom i za-čađalomšešanom. Brava je škljocnula i čulo se kako se čuvar brzoudaljuje preko kamenih ploča ka džamiji.

U dvorištu potpuna tišina. Ni straže ni prolaznika. Setajući po sobi i zagledajući retke i već dobro poznate predmete, kaošto uvek rade zatvorenici u prvim danima, poručnik primeti da je terzija samo jedanput okrenuo ključ u bravi i da je železna pre-čaga jedva zahvatila ručicu na dovratniku. Isprva je hladno posmatrao bravu a zatim ga odjednom po-diđoše, kao talasi,strah i nada.

Čudno da od prekjuče nije primetio kako je ovo slaba brava, pravljena za đačku sobu a ne za hap-sanu. Zelezna

prečaga nije upadala u do vratnik nego u jednu kvaku ukucanu unjega. Za trenutak pomisli kako je u buni sve slabo, slučajno ineuredno, ali odmah se sva njegova misao usredsredi na bravu. Na po lici je bio đački divit od tuča, žut i tanak. On mimo uzedivit i potkoči njime kvaku, nastojeći da je savije u stranu i tako

l b di č P d i i i k di i h i ki



Eh, kad bi čovek znao kad će se narod pobuniti, on bigodinu dana ranije počeo da pozdravlja duboko i terziju saSkenderije, samo da osigura sebi dobrog i duševnog čuvara!

A kad se sutra ujutro naoružani terzija ponovo pojavio navratima, poručnik je i opet okretao glavu u stranu.

Pa ipak, u tom terziji koji je postao strogi i dostojanstveničuvar narodnih izdajnika i krvopija, krila je sudbina nadu na poručnikovo oslobođenje.

Trećeg dana pred podne, kad je oružan narod vrveo ka

Begovoj džamiji na džumu, jer je bio petak, poručnikov čuvar je pomislio da i on ne treba da izostane od skupne molitve. (I on jedelio opšte osećanje tih dana: da treba ići sa gomilom i sve raditiu zajednici.) Terzija je ubacio zatvoreniku vodu i hleb i brzo inespretno zatvorio vrata, bo-

350

oslobodi prečagu. Pod prvim pritiskom divit ne zahvati uskiotvor, i okliznu se. Tek tada dođe poručniku do svesti šta radi.Oznoji se sav odjednom kako se čovek samo u snu znoji. Ali odtog trenutka on se baci svom snagom i svom veštinom na slabozaključanu bravu.

Divit je bio ipak suviše debeo, oklizivao se i kvario zid dovrata, a poručnik je posrtao za njim, gubeći ravnotežu, i tukaočelom o vrata. Ali se vraćao ponovno. Činilo mu se da jenemogućno da će kvaka popustiti, ali isto tako je bilo

nemogućno da prestane sa obijanjem. Gubeći osećanjeopasnosti, on poče da tuče kratkim, ali snažnim udarcima di-vita. Tada oseti kako kvaka popušta. Gornja strana se povilaudesno. U taj otvor uspeo je da zadene tanji kraj divita. Tada seodupre ćelom težinom i kvaka se povi kao da je od lima, a ispodnje se ukaza kr aj gvozdene prečage. Brava je bila otključana.

351

Zaustavljajući dah, poručnik odškrinu vrata polako. Avlija

je bila pusta. Bez razmišljanja kroči napolje, pažljivo pritvori za sobom vrata i u neverici pođe laganimkorakom ka prednjem izlazu. Krv mu je bila naglo u

ušima i pred očima mu je igrala ulica koja se vidi krozširom otvorenu kapiju. Sve je potpuno kao san koji svakisuzanj tako često sniva. San o čudesnom i srećnom

bežanju i opojnoj slobodi. Bio je već na kapiji i ugledao ulicu sa retkim

prolaznicima kad neko viknu sa jednih vrata na protivnoj

strani dvorišta. — Ej, ti, kuda ćeš? On se samo napola obazre i odmah jumu niz ulicu.

Za njim se diže vika. Trčao je sve brže, znajući samo da ga gone i misleći

samo jedno: da beži put Kršle, gde će se moći sakriti ili

naći zaštite. Dok je bežao ulicama, između sveta koji se komešao

sada uzaludnoj revnosti pruža neki cilj. Ne znajući koga

gađa ni zašto, svaki je hitao da isturi bar jednu pušku utoga čoveka u nizamskoj uniformi, kao u živu metu.

Ziveo je sluhom i mislio jasno i zaključivao brzo.

Razabirao je svaki pojedini metak i po zvuku razaznavao puške iz kojih ga gađaju. Većinom se pucalo iz starihšešana ili kratkih konjičkih škljočara koje gruvaju kaokumbare, ali nose slabo i nesigurno. Nepravilno, pljosnato

i oštro a rastureno olovo iz kuburlija letelo je za njimnasumce ali sa hukom i klepetom, kao neko metalno rešetokoje sa reskim zviždukom sisa i cedi vazduh, u letu. Ali nasvake tri do četiri takve puške mogla se čuti po jedna nova

vojnička vinčesterka kratkog, jasnog i stravičnog zvuka. Njihovi metci gađali su oštro vodu pored njegovih članakaili zemlju na strmini, u visini njegovih kolena. Svaki od tihkuršuma u vodi ili na zelenoj ledini on je osećao već kao

pogodak u svom živom mesu. Mislio je sa strahom: oni



Dok je bežao ulicama, između sveta koji se komešaoi okretao ne znajući upravo ko je gonilac a ko gonjeni, to

bežanje mu i nije izgledalo tako strašno. Ali kad je stigaodo Miljacke i ugledao zakrčen most i oružane ljude nanjemu, munjevito brzo se resi da se spusti niz obalu i da

pregazi reku koja u to doba godine nije čoveku ni dokolena. Tek tada, izdvojivši se potpuno od sveta na ulici itrčeći rečnim k oritom, kuda ljudi ne idu, on oseti pravosvu izuzetnost i svu strahotu svoga položaja. Srećom,druga, leva obala bila je pusta. Pre nego je stigao do nje

pukoše dve puške i pljusnuše prvi kur-šumi u plitkoj vodioko njega. Ti kratki, beli klobuci na tamnoj površini reke

bili su za njega kao neki lepi i radosni znaci koji mukazuju da ga loše gađaju. Ali puške učestaše, dozivajući

jedna drugu kao seoski psi. Iz one mase dokonih i naoružanih ljudi koji su bili

»ustali na zlo« i koji su se rojili oko Kršle i Latinskećuprije zaredaše pucnji. Svaki je bio srećan što senjegovom nagomilanom gnevu i njegovoj do

p g jsulun-dari u rukama razjunačenih i uzbuđenih čaršilijalaju, ali ove engleske guje žutog trbuha ujedaju, i za njihnema melema ni bajanja. Pa ipak, jedna od tih čađavihkremenjača bila je prva koja ga Je pogodila. U trenutkukad je već uspeo da ustrči uz strmu obalu koja se diže izreke na hladoviti put s druge strane, oseti udarac u levi kuki zanese se. Ali samo za trenutak. Od te sinđirlije se ne

pada i ne gine. Ali od tog trenutka činilo mu se da su muleđa široka kao Trebević i da ga ni slepci ne bi više

promašili. Duge, ognjene linije ispunile su, čini mu se, iispreplele sav prostor u visini njegovog stasa, i ma u kom pravcu bežao na neku od njih mora udariti. Sad mu jeizgledalo da trči ne kroz letnji vazduh i svežinu, nego krozneku duboku vođu, mutnu i muljevitu, a u retkim i kratkimrazmacima između dva pucnja kao da čuje zaglušnu imrsku zvonjavu hrišćanskih zvona.


; Već je prešao put na obali i hvatao se Atmej-dana, gde suniske zelene humke i neravni davale ne toliko zaklona kolikonade, ali tada učestaše pucnji još življe i složnije. Tukli su ga nesamo sa desne obale i sa mosta, tj. s leđa, nego i iz uskog sokakaispred Merhemića kuća, dakle sa levog boka. Do prvih vrata ukasarni, onih malih, žutih, na vrhu okruglih vrata koja vode uštale, ima još desetak koraka, ali kako da ih pretrči čovek koga biju sa svih strana, gore nego zverku pred hajkom. Njegoviizgledi bivali su sve manji, i misao na to skraćivala je njegovkorak i pojačavala strminu, a to je, opet, još više smanjivalonjegove izglede. Ovako složno biju nevina čoveka, mislio je sgađenjem i gnevom, i ovako se igr a unapred izgubljena igra. Itaj gnev mu dade nove snage i zamaha.

Mala vrata koja vode u usko, dobro poznato dvorište sačesmom na sredini i štalama unaokolo bila su — to se već videlo — odškrinuta. Eto, i pred najnesrećnijim čovekom u kogagađaju kao u nišan, nađu se odškrinuta vrata i zaklon koji značiživot Ali u trenutku kad je to pomislio oseti udarac u potiljak

očima, i leže s njim zajedno. Sta vredi boriti se, odu -pirati, i bežati?

Na maloj zelenoj uzvisini, nadomak Kršle, ležao je Murat-efendija sa licem u travi i velikom ranom od vinčesterke puškeisood samog potiljka. Krv je izbijala na ključeve, natapala mukosu i bojila travu ispod njega.



život. Ali u trenutku kad je to pomislio, oseti udarac u potiljak,neki čudan, dotle nepoznat udarac koji ose-ća u mozgu, u grlu ina jeziku. Nije mu izgledalo da je pogođen, nego da ga je neko pristigao i iz najbliže blizine ošinuo vrelom, oštrom kandžijomkoja mu se podmuklo i munjevito omotala oko vrata. Oh, i togaima dakle! I da ne bi mogao kazati svoj gnev i riknuti svojenegodovanje, oduzela mu se reč. Poslednja reč, spasonosnavojnička psovka. Sta jao je tako jednu sekundu. Sve su puškeumukle, čini mu se, samo je vazduh pun jednomernog silnog

tutnja i brujanja koje boli u ćelom telu. Umesto reci koju nemože nikako da izgovori, nastojao je bar da glavu održi pravo.Ali tada se ćela talasasta i zelena ledina ispred spasonosne kapije pokrenu, podiže naglo, udari ga svojim busenjem po ustima i

I 554 23*

355

S LJUDIMA(odlomak)

Tamo gde Senjak dostiže polovinu svoje strmine, sa nizomnovih vila, stajala je na samom početku toga niza i ta kuća, koju

su zbog njih zvali takođe vilom. Ali ma kako je nazivali, ona jeu stvari bila obična kuća na sprat sa drvenim balkonom, k oju suCrnotravci zidali davno, kad tu nije bilo još nijedne vile. I sad jestajala među njima kao starinska žena sa tepelukom na glavimeđu mladim po-modarkama. Takva je bila spolja, takva i

đu njih. I tako, ona je čuvala i branila tuđu kuću i imetak iumirala od straha po nekoliko puta svakog dana i svake noći, ne pomišljajući da napusti grad i smatrajući da je to njen suđenideo patnje u ovoj opštoj nevolji, iako se ponekad i sama pitala:čim je to nju život zadužio da je na nju pao ovoliki i ovakonesrazmerno težak deo?

Pred kućom je bilo devet metara bašte sa malim voćkama,a baštu je od ulice delila ograda od rešetkasto pletene žice nakamenoj podzidi, sa železnom kapijom. Pozadi kuće bilo jedvorište sa višim i starijim voćkama, sa drvenom šupom,kokošinjcem, golubinjakom i kućicama za pitome zečeve, svinjei sve moguće domaće životinje. Na sredini je stajala česma, nanjoj ženski lik od betona, izliven u grubom drvenom kalupunekog zidarskog majstora. Visoke tarabe delile su to dvorište odsusednog, koje mu je bilo potpuno slično i u kome je bila samo još štala za konje.

Eto tu je Petar našao svoje usamljeno ostrvo. U toj kućikoja se zvala vila, koju je njen sopstvenik napustio, jer je bila



p j p jiznutra. Nameštaj mimo vremena i bez stila, samo koristan idoskora dobro održavan. Začudo, svemu tome odgovarala je ižena koja je ostala da čuva tu kuću. Zvala se Vasilija.

Bila je udovica skretničara, već odavno na služ bi u ovojkući, stvorenje ptičje pameti, pseće ver -nosti, sujeverno, poslušno, dobro do bezumlja, i uvek nasmejano. Kad je, zbog bombardovanja, sopstvenik kuće napustio sa ženom i decomgrad, ona je ostala da čuva kuću i sve što je u njoj i oko nje, ne

stoga što se manje plašila, nego što je, kao i njen gazda, mislilada tako treba, ili još bolje, što nije mogla ni da pomisli da bimoglo biti i drugačije. A bojala se svega, ne samo bombardovanja i Nemaca nego i svakog šuma i prolaznika, i toonim teškim stihijskim strahom koji muči samo posve neuke izaostale ljude, koji ne vide smisla ni povoda većini događajaoko sebe, niti mogu da sagledaju uzročnu vezu izme-

koja se zvala vila, koju je njen sopstvenik napustio, jer je bilasuviše izložena bombardovanja i u kojoj niko drugi nije hteo dastanuje, proveo je on nekoliko letnjih mirnih, kao poklonjenih,nede-Ija svoga života, koji on tada nije smeo ni da nazove timimenom.

Kuća čije je dvorište graničilo sa njegovom bila jerekvirirana od neke vojne ili civilne vlasti, ali niko se nije u njuuselio, tako je stajala zatvorena, a u njoj je ostao samo kočijašranijih gospodara, sa dva toliko prestarela konja alata da ihnikakva rekvizicija nije htela da uzme. Spavao je u štali sakonjima i čuvao revnosno tuđu kuću kao i Vasilija. Samo zavreme uzbune prelazio je kod Petra i zajedno s Va-silijomsilazio u podrum, za koji su oboje verovali da ih može spasti od bombe.

U tom tuđem i napuštenom kraju Beograda ži-veo je Petarzaista kao na pustom ostrvu na kom

356 357



baštu pred kućom. Pred njima se ukaza nepoznat predeo.

Sva je bašta bila zasuta gomilama zemlje, cre-pom ikamenjem, pokidanim granama i predmetima nepoznatog

porekla. Na mestu nekadašnjeg ulaza u baštu bila je sada

ogromna i duboka kraterska rupa koja je progutala veću polovinu ograde, zajedno sa železnim vratima. Ćulo sekako negde u toj provaliji šumi voda iz prelomljene

vodovodne cevi. Levo, u susednoj bašti bio je isti takavkazan od pogotka bombe i on se punio mutnom vodom izkoje je virio iščupan orah, sa žilama okrenutim uvis.

— Eto, tuda sam ja ušao malopre — reče mladić, pokazujući na krater koji je progutao kapiju i ulicu prednjom.

Ali Petar ga nije slušao ni razumeo.

Preko izlomljenog crepa i popadalih limenih oluka onse zaputi u dvorište pozadi kuće. Tu je pala treća bomba.Supa sa krovom od lima bila je porušena, sve ostale

drvene kućice i ostave oborene, ali tako da daska s daskomnije ostala e ana Ograde koja je delila d a d orišta

žive, dva usplahirena bela zeca. Jedan je bio zdrav i čitav,a drugom je eksplozija izbila desno oko koje je visilosamo o žili. Ono drugo, zdravo oko bilo je crveno kao

rubin i gledalo je napregnuto kao da će i samo sad iskočiti.Perje i delovi tela pobijenih kokoši bili su bačeni na vrhvisoke šljive koja je ostala neoborena.

U susednu baštu pale su još đve bombe. Iz porušene

štale dopirala je tanka isprekidana njiska. Prišavši bliže,Petar ugleda između dasaka i greda konjsk u glavu i vrat.To je bio jedan od ona dva konja. Pritisnut ruševinama,

alat je sa naporom pružao uvis glavu sa koje je tekla krv umlazevima pod kojima je njegova smeđa dlaka izgledalacrna.

Teško je bilo gledati nemu životinjsku patnju. Petarse vrati u kuću da vidi šta je sa Vasilijom i kočijašem.

Kočijaš je upravo izlazio iz podruma, i kad ču šta se desilosa štalom i konjima, opsova nešto blago i bezazleno kaočovek kome su stvorili velik posao, i pođe brzo napolje.



nije ostala vezana. Ograde koja je delila dva dvorištanestalo je. Stala u kojoj je spavao susedski sluga, poredkonja, bila je gomila ruševina. Kroz sve te razvaline

provlačio se Petar, sa osećanjem da ispituje nepoznat krazsveta. Kad se malo izmaknuo, on baci pogled na naličjekuće, ona je bila išarana velikim crnim rupama, prozori suzjapili izvaljeni, polovina crepa bila je oborena, a drveni,mali balkon na spratu visio je kao pocepana kulisa.

Sporo se vraćala stara svest u Petra. Sa njom on je

polagano shvatao i razlikovao gde je i šta se s njim desilo.Tek tada on poče da primećuje da oko njega ima još živihstvorova.

Pod daskama, zemljom i gredama ležale su pri-gnječene kokoši. Neke su još trzale nogama nastojećiuzalud da se oslobode smrtonosnog tereta. Izmeđuruševina skakutala su, nemirna kao dva zrna

p p p jZa njim se pomoli Vasilija, još bleda, sa rukom na ustima,sa očima punim jadnog straha, nema i zbunjena. Tek kadse ispela gore i kad je videla izvaljene prozore i polomljeni povaljan nameštaj, njoj se vrati govor, i prva reč joj je

bila: — Kuku, šta će kazati gospoja! Petar je stajao na ulazu. Sa stepeništa ga je

posmatrala nakostrešena crna mačka, a oko nogu mu se

vrzlo belo psetance sopstvenika kuće. Dlaka na njemunaježena, oči pune onog istog jadnog straha, grozničavosu tražile ljudski pogled. Pseto je cvilelo bez prestanka, ana njemu je podrhtavao svaki mišić, tako da ga noge nisumogle da drže.

Sa ulice se začuše prvi ljudski glasovi. Petar seokrenu, kao na signal, priđe ruševinama i stade daraskrčuje prolaz do stražnjih vrata u dvorištu. Mladić mu

je ćutke pomagao.

360 mi

Odozgo iz kuće dopiralo je Vasilijino kukanje kod svakog pojedinog polomljenog predmeta, čas jače čas slabije, već prema veličini štete. To kukanje se izgubi u otegnutom piskusirene koja je objavljivala prestanak opasnosti. Prolaznici su bivali sve češći i svi su oni govorili mnogo i glasno.

Petar je živo radio, kao da se spašava, bacajući u stranu polomljene daske, grede i komade železne ograde. U njemu se javljala neodoljiva želja da čim pre iziđe iz ovog kruga beslovesne životinjske patnje i lude kuknjave, da bar za trenutakvidi i čuje ljude, žive i svesne ljude, da se pomeša, da govori sanjima.

Kad su uspeli da se probiju na ulicu, nepoznati mlad ić seoprostio sa Petrom, isto onako hladan i ravnodušan kao što se

pozdravio kod prvog susreta, samo nešto bleđi, poremećenekose i zaprašenog odela.Ljudi i žene su vrili ulicom, svi u jednom pravcu, ka

središtu grada, raspravljali o pogocima, o svojim utiscima idoživljajima u skloništu u kojem su bili' do maločas. Svi onigovore uzbuđeno glasno isprekidano kao da hoće sami sebe da

nose ogromno telo sa velikim pojasevima sala. Ona govori kaou bunilu, ali oštro i zapovednički.

— Da li zaista stanica gori? — pita jedan od činovnika. — I stanica i oko stanice — odgovara zlurado kondukter. — Ih, sestra mi ima kuću tu pored same stanice, a neće da

beži nikud — kaže zabrinuto sitni činovnik, a debela žena ga prekida oštro i bezobzirno, kako samo žena muža može da prekine.

— Sve je u njih mimo ostali svet, pa i to. Ne razumemljude koji kažu da se ne boje bombardo-vanja. To su nenormalniljudi. Ne-nor-mal-ni! Ja se, bogami, bojim. I ko zna čega se bojeoni koji se ne boje bombardovanja!

Ona govori i dalje, ali se njen glas gubi. Nailaze novi ljudi, jedni su razgovorni i neprirodno živahni, drugi ćutljivi, brižni,mučeni neizvesnošću, a vidi se da im je ćela misao negde ugradu kome hitaju.

Na raskrsnici sedi invalid iz prošlog rata, prosjak i



govore uzbuđeno, glasno, isprekidano, kao da hoće sami sebe da bolje uvere da su živi, i svi su tronuti tom činjenicom, srećnizbog nje. Mnogima se u očima vidi pijan sjaj od raki je kojom susuzbijali strah. — Nad gradom se razabiru tri velika crna stubadima, a predeo pored Save prekriven je ružičastom prašinomkao za-vesom, od zemlje do neba. — Oni od prolaznika koji suostavili nekog svoga u varoši, istežu vrat u želji da nazru gde su pogoci.

— Stanicu, ja vam kažem da je stanicu gađao — govori

uzbuđeno jedan čovek u odelu tramvajskog konduktera. — Pa stanicu i treba da gađa, nego koga će — kaže neko

iz druge grupe.To su tri muškarca, po izgledu činovnici, i sa njima

pregojena žena; njene male noge kao čudom

362

p g p j pijanica, klati se i svečanim glasom sriče:

— Hvala, braćo, hvala, prijatelji! Daj dinar, ratni druže! Hvala!

Za čovekom koji, teško zabrinut, žuri i prolazi ne videći ine čuj ući ništa oko sebe, on viče ogorčeno:

■ — Daj, bre, dinar! Sta će ti? Sutra ćeš poginuti. Petar stojeći na raskrsnici, žudno upija reci bezbrojnih

ljudi u prolazu. Zna da treba da se vrati i pomogne onoj jadnojVasiliji, ali teško mu se ra-, stati od ovog uskomešanog sveta.Da mu je samo ostati s ljudima, ovakvim kakvi su, lakomisleni, brižni, smešni, dobri ili poročni, ići sa njima, učestvovatiiskreno i prirodno u njihovim razgovorima, u životu, izgubiti semeđu njima, utrošiti se dokraja.

363

(A za to vreme u njemu teče unutarnji dijalog: • —Budala je, i gori od budale ko traži ostrva samoće glupak

je to kome bombe treba da pokazuju put. — Ali kako naći put do ljudi i kako živeti s njima, kad ne umem? — Uči

se, budalo, uči!) Sa raskrsnice ipak se vratio kući, sa novim sa-

znanjima i nejasnim, svečanim odlukama u sebi.

TAJ DAN

Šest oktobarskih dana grmelo je i sevalo i zem-setresla pod Beogradom, a pred zoru sedmog dana nastala je

tišina, neka melemna tišina za ženu i decu koji već šest

dana žive i strepe po podrumima i skloništima, u onom jošneoslobođenom delu Beograda, od Terazija doKalemegdana. Dan se bližio a paljba nije otpočinjala i u

narodu poče da se utvrđuje vera da to nije zatišje, nego —kraj A sa svitanjem zaista prsnuše dotle mrtvim strahom



kraj. A sa svitanjem zaista prsnuše dotle mrtvim strahomza bravi jene kapije na kućama, kao pupovi u proleće. U

prvi mah povrveše iz njih samo retki ljudi, gonjeninuždom, zanosom ili Ijubopitstvom. Među prvima koji suiskočili na ulicu bio je Petar Malbašić koga su »skraćeno«zvali: inženjer sa trećeg sprata.

On je bio među prvim civilima koji su prošli tekoslobođenim ulicama sa tragovima šestodnevne borbe.

Njegov cilj je jedna petospratna kuća na Ka-lemegdanu.Ide poznatim ulicama koje su promenile izgled iodjednom postale beskrajno duge, jer su pune zapreka,

potresenih novosti i strahote. Svaki čas zaobilazinaduvene i pomodrele leševe Nemaca. Zemlja je

prekrivena debelim slojem razbijenog stakla koje krčka iškripi pod nogama kao sneg za zimskih vedrina. Zjapeizbijeni prozori; ožiljci od mina i rupe od granata nalicima kuća. Vise i vuku se svuda pokidane žice. (Dok su

bile u vazduhu, zategnute iznad naših glava, nikad čovekne bi re-

381 365

kao da ih ima toliko.) Mrtvo leže poklekli tenkovi i napolasagoreli kamioni. Svuda izgled pustoši i zadah paljevina.

:uzetno i nerazumljivo uzbuđenje obuzima ga svega, takoda mu se čini da ne gleda prizore oko sebe, nego da se ceo,zajedno sa svojim vidom, na jedan veličanstven i opasan načingubi u njima.

Na Terazijama, na mestu gde su pali poslednji tenkisti, buketi dirljivo prostih papirnatih cvetova, crvenih i belih, i dvezapaljene voštanice. Prenoseći svoje uzbuđenje na okolinu,Petru izgleda nevero-vatno da u ovakvim vijornim trenucimamože sveca da gori mirno nasred ulice, i to mu dolazi kao jednood bezbrojnih čuda koja niču oko njega.

Sa obe strane, sasvim uz kuće, idu dugi rastureni redovi

partizana sa oborenim puškama. Sredinom ulice prođemalobrojna sovjetska patrola u sivim šinjelima, sa šlemovima naglavi, ili pretrčavaju retki civili sa crvenim i trobojnim trakamana ruci.

Petar žuri da stigne do velike kuće na Kale-megdanu, gdega možda čekaju drugovi i gde je on to veruje potreban Zuri

vrste i same životinje, sve stremi ka nevidljivom magnetskomsredištu. Čovek je nošen. Svest o sebi svedena na najmanjumeru. I naj neznatni ju misao o ličnom opredeljenju mora daizgovori naglas, da je ponovi sam sebi pre nego što je izvrši. Ion govori poluglasno: »Idem da se stavim na raspoloženje.« Isve tako, za svaku najmanju odluku, svako skretanje u druguulicu, on mora sam sebi da izda naređenje. Naravno, na taj načinnapreduje se sigurno, ali ne i brzo. U ritmu opšteg pokreta, sazastajanjima i zaobilaženjima kojima čovek ne vidi smisla nirazloga i koja dolaze ko zna otkud i ko zna zbog čega.

»Kad jednom dođe taj dan,..« Eto i to biva da se najvećaželja ostvari, ali kad dođe taj dan, čovek ne može da ga obuhvatiu svesti i u stalnoj je borbi sa vremenom i prostorom. Ide sa

strujom, izvršava jednu odluku, a u isto vreme misli kako jelevo a kako desno od njega, šta ostaje neurađeno, neviđeno inekazano.

Ali tu je magična, spasonosna reč: napred. Ona sve rešava.Ona, u prividnoj protivnosti sa fizičkim zakonima, vraća svimastvarima stalnost, svakom pokretu smisao i uzbuđenom čoveku



ga možda čekaju drugovi i gde je, on to veruje, potreban. Zuri,ali sporo odmiče. Mese-cima i mesecima govorilo se: >->Kad jednom dođe taj dan...« I evo, došao je. To je početak, nosidatum 20. oktobra, i lep je jesenji dan, bez kiše i vetra. Sve točovek zna i sam sebi, poluglasno ponavlja, pa ipak odmahzaboravlja, jer sve se u njemu i oko njega njiše, talasa, i stalno pomera. Nigde nepomične tačke. I u temeljima ove strme kosena kojoj Beograd počiva oseća se to njihanje. »Krenula stvar!«Te reci je čuo još pre desetak dana, kad je sa Malog

Kalemegdana slušao grmljavinu topova u Banatu. Izgovorio ih je neki malen i neugledan čovek, ali one, čini mu se, najboljeizražavaju opšti, osnovni osećaj ovih trenutaka. Da sve ide, i sveu jednom pravcu; vojska, narod i sa njima, kao povezani,topovi, kola, naprave svake

stvarima stalnost, svakom pokretu smisao i uzbuđenom čovekudah time što sve pokreće u jednom pravcu, najkraćom postojećom linijom i najvećom mogućom brzinom. Napred!

Na širini pred Pozorištem opet leševi, metalna burad od benzina, nerazmrsiv splet telefonskih i tramvajskih žica,obaljeni stubo vi, razbijeni automobili.

Kad je bio već prošao Pozorište, pukoše uzastopce dvatopa nekim bližim, jasnim i opasnim zvukom: du-uuu, du-uuu.A malo zatim, dole negde kod Dunava eksplodiraše izbačenegranate jedna za drugom, muklo i ubilački: bam-bam. On višeoseti nego što vide da neki civili počeše da beže. Lanac partizana zastade u hodu, priljubi se uz kuće i po zakonu poslušne materije postade jedno sa njima.

366 367

Svet je trčao od Kalemegdana ka Terazijama. Neki su zastajali, pitali glasno:

— Sta je sad? Odakle gađaju? Ljudi su u trku odmahivali samo rukom i pokazivali negde

prema Zemunu. To nisu bili uplašeni, izbezumljeni ljudi, kakvisu se viđali nekad za bombardovanja. Ne, trčali su odmornimkorakom, vedra lica, kao ljudi koji se sklanjaju od pljuska. Ali pokret je bio zarazan. Petar se odjednom okrenu i poče da beži uistom pravcu sa njima, ne suviše brzo, gotovo nasmejano. I kad je tako pretrčao veću polovinu trga, on odjednom stade.Pucnjava je prestala. Malo postiđeno okrenu se i zaputi korakomopet ka Vasi-noj ulici.

I onaj partizanski lanac ožive ponovo i krenu se lako i

prirodno kao da ga neko vuče izdaleka sa jasno određenimsmislom.Tek što je ušao u Vasinu ulicu, zaobilazeći sporo i oprezno

spletove žica i komade ruševina, kad oni topovi otpočeše opet paljbu. Ružno huji. Ovoga puta nije bežao, nego se po nekomnesvesnom zakonu podražavanja priljubi uz jednu kapiju koja je

napola seljak, u tankom kaputiću koji je tako tesan da se nemože zakopčati, a iz kratkih rukava vire velike, bele ruke sacrnim prstima i upropaštenim noktima: dve žive i snažne spraveza rad. Ali čim grunu topovi, oči im se opet sretnu, jer svakinastoji da po izrazu tuđih očiju odmeri veličinu opasnosti.

— To je poslednje. Otud od Zemuna — kaže Petar.Ali radnik ne odgovara ništa i gleda svojim krupnim,

plavim očima, sav od opreza i pažnje. »Ima pravo, on je pametniji, šta ima tu da se govori?« misli Petar stideći se svoje potrebe za saopšta-vanjem.

Od svega je ipak najneobičnija činjenica da je gotovo potpuno izgubio staru svest o sebi. On ponavlja u sebi sve onošto je predstavljalo stalne tačke njegove svesti za ove tri i pogodine.

Da je 6. aprila 1941. godine kao i svi ostali, pobegao sadužnosti kao opštinski inženjer i član Odbora za pasivnu zaštitu,da se tek negde kod Mladenovca osvestio, postideo, izdvojio izrulje begunaca i sa svojima vratio u Beograd. Da ga je malo

l t til j l d i l ž i i čić d



p j p j j p j j j bila zatvorena, ali dovoljno duboka da se čovek oseti zaštićenim,naročito kad, ovako kao on, ne zna ni meru opasnosti nivrednost zaštite.

Eksplozije su posve blizu, tu negde na Dorćolu. Čuje sekako se ruši cigla i prašti drvo, posle eksplozije kao njen odjek.Osećaj velike nelagodnosti, negde oko stomak a, zatim u celimgrudima. Strah od straha. Nemoćan stid. Najbolje bi bilozaklopiti oči. Tada bi, čini mu se, iščezla i sva ta tako proti -

vurečna osećanja. Ali strah i oprez ih drže širom otvorene.»Budi miran«, kaže sam sebi poluglasno. Tek tada primeti da jeu istoj kapiji još neko, neko tako priljubljen uz neumoljivudasku kao i on. Njihove se oči sretoše.

U trenucima kad pucnjava prestane, Petar posmatra svogasiiseda. To je mlad radnik, nadničar,

posle toga napustila njegova mlada i lepa žena i sa sinčićem oddve godine otišla ocu u Beč, da je docnije primio pismo o smrtisvoga jedinog deteta. Da je dugo, čitavu godinu dana živeo u potpunom očajanju, posve blizu samoubistva, da je u dugimnoćima naišao na knjige koje su mu donele prvo olakšanje, da je preko tih knjiga stupio u vezu sa dvojicom drugova koji su ganajpre primili sa uvredljivom hladnoćom (ili tako se bar njemučinilo), a docnije, malo- pomalo, sve srdačnije, sa sve više

poverenja. Da je u tim razgovorima našao dalje olakšanje inajposle, ono osnovno poštovanje sebe bez kojeg je život bionemoguć, iskreno i pravilno objašnjenje i svih svojih postupakai svih lomova i besporedaka oko sebe. Da je u tim razgovorimaigrala veliku ulogu rečenica: »a kad jednom dođe




. O STARIM I MLADIM PAMUKOViCiMA

(odlomak)

Od onog avgustovskog dana kad su uz pucnjavu topova i pušaka, a zatim uz zvuke vojne muzike ušle prve austrijske

trupe u Sarajevo, zaredale su novosti, promene i događaji, kojisu remetili i menjali dotadašnji život i u varoši i u pojedinim porodicama. To je važilo i za Pamukovića kuću.

Još iste jeseni desi se veliki požar u Latinluku. To je bila poslednja od velikih »jangija-« koje su periodično unesrećavaleSarajevo, kao i kuga i kolera. Požar je i potekao iz Pamukovića

oženjen i sa jednim muškim đetetom koje se rodilo uz samuokupaciju, i mlađi brat Filip, još momak. Inače, kuća je bila puna ženske čeljadi. Tu je bila stara Pamukovićka, pa Nikolinažena Nevenka, pa dve neudate sestre. Mila i Ana, pa tetka Anđa, pa još neke dalje rodice i sva ženska posluga, mnogobrojna kaošto je bila u najboljim vremenima.

Idućih godina život se u toj kući nastavio, naokonepromenjen. Pamukovići su radili i trgovali, ali zgarištenjihovog hana stajalo je onakvo kakvo je osvanulo sutradan posle velikog požara. Prvi veći nesporazum između braće i porodio se u pitanju toga prostranog zgarišta. Iz meseca u mesec,iz godine u godinu nove vlasti su ih terale da to zemljište raskrčei da na njemu zidaju prema novim propisima ili, ako to neće, da

ga prodaju. Braća se nisu mogla da saglase. I tako je stvar stajalasve dok se nisu našli pred eksproprijacijom. Tada se, posle burnih scena, koje su se, kao sve što se dešavalo kod njih,odigrale između četiri zida, sa starom Pa-mukovićkom kao jedinim svedokom, rešiše na prodaju. Otada se počelo otvorenoo Pamukovićima govoriti kao o nesložnoj kući i načetom



j , g j phana. Taj han se protezao od Latinske ćuprije pa sve do Curći-luka. To je upravo bila jedna gomila zgrada, drvenih dućana,štala i ostava, sabijena oko starinske ali tvrde zgrade hana i povezana sa njom zapuštenim, blatnim avlijama i vlažnim perdama. Istina, ostala je neoštećena Pamukovića magaza uCurćiluku kao i njihove dve velike kuće u Cumuriji, na drugomkraju Latinluka. Ali taj udarac je bio velik, iako se stvarnigubitak krio, jer ga u onoj opštoj zabuni i nesreći, gde je dokošulje pogoreo toliki svet, niko nije mogao tačno da odredi.Svakako, nekoliko meseci posle toga požara umro je stari PetarPamu-ković, ćutke i muklo kao što je i živeo. A idućeg prolećaiznenada se razboleo i za nekoliko dana izdahnuo i srednji od braće Pamukovića, Stjepan. Kako nije imao dece, njegova žena je odmah napustila kuću i otišla u rod. Ostala su dva brata, Nikola,

g jimetku. Ni 0 upotrebi novca koji je dobijen od prodaje braća senisu mogla da slože. I to se znalo i primećivalo. Uopšte, kao da je ona velika »jangija« unela neku trajnu svetlost u sve stvari uSarajevu; nov život, koji je sa svakim danom sve više osvajao,nije dopuštao ni poslovnih ni porodičnih tajni ni kućnog ša pata,sve se odnekud saznavalo i pretresalo i sve je odmah postajalo predmet razgovora. Gubio se dreAmi, osveštani respekt u kome je do tada uvek sahranjivano sve što je neskladno, ružno i štetno

bilo u gazdinskim kućama. Ono što su oni ne samo od svetanego i sami od sebe i jedan od drugoga krili sada je kružilo pokafanama i ćepencima. Navalio neki nov, nemilosrdan život podkojim su se otvarali svi tefteri i obelodanjivalo i ono što nikadnije kućnjeg

372 373

praga prelazilo. A to Pamukovića kuća i njihov način životanisu mogli da podnesu.

Znalo se da braća ne govore, da ni u jednom poslu nemogu da se slože, da ne ručavaju zajedno i da se ni nazajedničkoj večernjoj molitvi ne nalaze. A to je braću još višerazdraživalo jednog protiv drugoga. Sve se to znalo, ali sve tonije moglo da objasni toliku i tako šlepu mržnju kakva je sa sva-kim danom sve više rastavljala braću.

Oni su bili istog stasa i uzrasta i uopšte su ličili jedan nadrugog kao dve polovine rasečene jabuke. Obojica su bilisavršeni izdanci Pamukovića loze. Stariji, Nikola, bio je već počeo da se goji i da biva još povučeniji i mrgodniji nego što suPa-mukovići već po prirodi. Ali inače, sve isto: hod, govor,

pogled. Plave oči, ledene i sjajne, fina usta koja se retkootvaraju, jaki brkovi i oštre obrve, bujna kosa, sa večitonemirnim Pamukovića čuper -kom na temenu.

I ta dva toliko slična čoveka, upućeni jedan na drugog, jer je Pamukovića kuća sad na njima počivala, nisu se mogli ni učemu složiti, nego su se na svemu sukobljavali, u svemu

dužini trajanja prevazilazilo sve što se znalo i pamtilo. Aizmenjene prilike koje je stvarala austrijska okupacija ubrzavalesu te sukobe i činile ih sve češćim i sve neizbežnijim.

Nikola je i kao momak i prvih godina braka pio teško isilovito, više i češće nego što je to obično bio slučaj saPamukovićima dok su mlađi. Zlostavljao je ženu Nevenku, koja je kao sirota dunđerska kći i inače bila rđavo primljena i jedvatrpljena u toj kući. Sada, otkako mu se rodio sin, Nikola je pre-stao da se opija, počeo da bolje gleda ženu i da naglo igrozničavo štedi i stiče. Filip, koji je još pred godinu-dve dana,zajedno sa ocem i starijim bratom, pokojnim Stjepanom,osuđivao Nikolu zbog pića, skitnje i troška, počeo je sadaodjednom da se opija i da rasipa vreme i novac. A to Nikola

sada nije mogao da podnese, razume ni oprosti. Sto je najgore,kad je on u svoje vreme provodio takav život, tada se pilo po privatnim baštama, po zatvorenim banskim sobama ilidrumskim mehanama izvan varoši, a sada se pije po novimkafanama koje su otvorene usred varoši, naočigled celog svetakoji svakom broji čaše i zalogaj. Na Varoši je otvorena kafana

O ij t k j j j i l č šk ik ( D k ll ) i



odbijali i uzajamno trovali mržnjom bez granica. Oduvek jetoga bilo u ovoj kući. Mlađi su mrzeli starije, stariji gonili mla -đe, ali je to prolazilo s godinama, a dok bi trajalo potrpavalo seonom naročitom veštinom i urođenim dostojanstvom koje suPamukovići imali. Uvek su stariji nastojali da »lome« mlađesvojim besmislenim i teškim tiranisanjem a mlađi odgovaralisvojim isto tako besmislenim i upornim prkosom. I uvek su sestariji ogorčeno čudili kako to da se mlađi ponašaju prema

njima isto onako kao što su se oni ponašali nekad premastarijima, a mlađi besneli protiv tiranije i samovolje starijih,spremajući se da isto tako tiranišu i »lome« svoje mlađe, kad imdođe red. Ali ovo što se dešavalo između Nikole i Filina izlazilo je iz toga starog reda stvari i po silovitosti i po

»-Orijent« u kojoj je svirala češka muzika (»Damenkapelle«) i ukojoj su sarajevski mladići iz boljih kuća saznavali saudivljenim zadovoljstvom da se ono što se nekad radilo skrovitoi sa snebivanjem može sada da čini javno i sa ponosom. Tu je saostalim gazdinskim sinovima često provodio noći i Filip. A već sutradan znalo se u čaršiji dokle je ko ostao, koliko je potrošio igde je osvanuo. Ti su glasovi odmah dolazili i do Nikole idovodili ga do besa i ogorčenja, jer čovek je obično najstroži

prema poroku kome je i sam u mladosti služio. To je izazivalosve češće sukobe između braće, koja su se i inače zakrvavljenogledala.

U poslovima isto neslaganje, ista netrpeljivost i istoodsustvo svake volje za dogovorom i spora-

374: 375

zumom. Filip je hteo da se u poslu vođi računa o novim prilikama, da se radnja modernizuje i posao proširi i postavi nanove osnove, da se ne beži od kredita koji se sada nude na svestrane. Nikola je znao samo da dug nije još nikoga obogatio i da je stara mušterija najbolja mušterija. Pri tome je nesumnjivoigrala ulogu i urođena želja za mirovanjem i strah od novosti i promena, koji su se kod svih Pamukovića već u ranim godinama javljali, ali još više duboka lična mržnja prema ovome bratu odkoga su svi ti predloži dolazili. Zbog te mržnje, on je odbijao inajprirodnija rešenja i najrazumnije predloge samo zato što sudolazili od Filipa. Zbog toga je stvar sa prodajom zemljišta posle požara prošla tako rđavo i zbog toga je novac, dobiven od prodaje, tako nerentabilno upotrebijen. Tako su prolazili meseci

pa godine a Pamukovići niti su mogli da se prilagode prilikamakoje su stvorene novim državnim granicama i novim načinima i putevima trgovine, niti su uspevali da održe staru mušteriju iranija tržišta. Svaki od braće je vukao na svoju stranu i njihovesnage su se potirale.

Međutim vremena su se menjala naglo. U čar -šiji su počeli

Šest godina su stvari išle tako u Pamukovića kući. U tomvremenu Nikoli se rodila kći, pa još jedan sin. Njegova žena Nevenka, koja je prvih godina mnogo prepatila od Pamukovića,snašla se i navikla, kao da je potrebnom količinom patnje kupila pravo da je Pamukovići, najposle, primaju kao svoje čeljade. Nije više onako sitna i bleda, zgrčenih usta i plamenih očiju, kaonekad. Raskrupnjala se, smirila, ne sklanja se ni pred kim, hoda polagano i dostojanstveno, gleda pravo i jedva otvara usta prigovoru, kao svi Pamukovići oduvek. Između nje i muža većodavno nema reci ni sukoba. Taj odnos se ustalio kao dobreterazije. Stara Pamukovićka, koja već godinama liči nadostojanstvenu ruševinu, ne menja se više. Večno bolešljiva,krupna i teška, kreće se po kući u svojim savršeno skrojenim

dimi- jama od teškog atlasa, sa košuljom od najfinijeg čerečeta,uvek rastvorenom na velikim, uvelim grudima. Sad već ne možeda ide bez štapa. Taj crni štap od skupocena drveta, sa gumomna donjem kraju, koji su joj sinovi nabavili iz Austrije, još uvekupravlja kućom i kućevnim poslovima. Oba sestre su se najposleudale. Toliko su probirale i odbijale prosca za proscem, dok nisuobe počele da zalaze u godine a prosci da bivaju sve redi Kad



j g j pda se javljaju novi ljudi, Hercegovci, Dalmatinci, mladi, preduzimljivi, naoko skromni i beznačajni. Oni su počinjali samalim i pretvarali se da na više i ne pomišljaju, ali su se njihoveradnje, u protivnosti sa njihovim recima i držanjem, iz godine ugodinu širile, njihove veze granale a njihov kapital uvećavao.Oni su sa najvećim poštovanjem pristupali sopstvenicima starihtrgovačkih kuća, kao što su Pamukovići, pitali ih za savet,

ustupali im svuda prvo mesto i u isto vreme potiskivali ih pola-gano i neosetno u poslovima. Pored toga počeli su da stižu izAustrije i Mađarske Jevreji i drugi str anci sa novim artiklima inovim načinom poslovanja.

obe počele da zalaze u godine a prosci da bivaju sve redi. Kadsu već izgubile svaku nadu da će naći prosca koji odgovaranjihovoj lepoti i imenu Pamukovića, udale su se iste jeseni, obeu sitnije trgovačke kuće, jedna u Travnik, druga u Livno. Kad suveć morale uda jom da se spuste, volele su da to ne bude uSarajevu, nego u tuđoj varoši.

I baš tada, šeste godine po okupaciji, a prilikom udajesestara i rasprave o njihovom mirazu, došlo je opet do velikog

sukoba između braće. Celokupan bilans, krajem te godine pokazivao je da se, posle isplate sestrinog miraza, dosadašnjestanje ne može dalje održati. I prihodi od čitluka koje su imali usarajevskom polju i kod Kiseljaka opadali su iz

376 377

godine u godinu. Nijedan od braće nije hteo da ode i obiđezemlje i pregleda kako čifčije žive i posluju. Opčarani i ukočeniuzajamnom mržnjom i nepoverenjem, oni se ni u tome kao ni usvemu ostalom nisu mogli sporazumeti o podeli posla i tako su puštali da sve ide kako ide.

Nekako između Božića i Nove godine došlo je do velikogsukoba između braće, u koji se umešala i stara Pamukovićka.Braća su se objašnjavala u jednoj odvojenoj sobi, prigušenimglasom i kratkim izrazima, kako samo Pamukovići govore. Kaokod svih njihovih ranijih pokušaja, stvarna sadržina razgovora bila je samo povod, a mržnja suština razgovora. Već posle prvihobjašnjenja Nikola je zalupio tefter i nagnuo se prema bratu.

— Sta je? Sta hoćeš ti?

— Ti si ovde starješina. Tebe treba pitati, šta hoćeš — Ja sam starješina koji se ne sluša i zato stvari i iduovako.

Tu Nikola udari dlanom po tefteru.Mlađi brat je prkosno ćutao, ali stariji je, drhteći u sebi od

uzdržanog gneva, želeo da ga izazove da govori.

Nikola opet planu. _ A, tako? Jesu li te to naučile one nemske

muzikantice? — Ne mora mene niko da uči. Imam ja oči u

glavi. — Vidim kako imaš i kud te tvoje oči vode. — Kud me vode da vode. Ti ne moraš za mnom. Nismo

vezani.Filip je i ranije pominjao mogućnost deobe, a to je Nikolu

dovodilo do besnog ogorčenja. — To je to, je li? Tuda si naumio. Smeta ti

ovo krova nad glavom i ova kuća koju nismo ni ti

ni ja kućili, nego naši stari, groš po groš, ćerpič po ćerpič. Svakakvi su bili i svaku su nevolju trpili,ali o diobi nisu nikad govorili. A u tebe je ušao đavo, onaj repati, da razbije iznutra ono što nije nikakomogao spol ja da rasturi.

Filip odmahnu prezrivo rukom. Nikola, koga je to prezrivoi nasmejano držanje dovodilo do sve višeg besa skoči



— Da, tako to ide, kad mlađi znaju sve bolje, kad se troši na piće i muziku ono što se zaradi i što se ne zaradi.

Filipu zaigraše tanki crni brkovi. — O tome šta se zaradi i koliko ko zaradi možemo da

razgovaramo, ali o tome da pitamo druge a ne tebe i mene. — Koga da pitamo? Kazuju ljudi i kad ih ne pitam. Naši

stari najbolji prijatelji počinju da nas žale i savjetuju. Eto, nekidan mi fra Grgo kaže...Filip napući usne i odmahnu rukom.

— Fra Grgo zna svoje poslove, ali u ovim stvarima se ne pitaju popovi.

i nasmejano držanje dovodilo do sve višeg besa, skoči. — Ali nećeš što si naumio! Nećeš, Filipe; preko

mene živa. I prije je među nama bivalo takvih izro da, potvora i erežija, ali smo ih uvijek izbacivalii slali u pako odakle su i došli. Ne, nećeš, Matane! Matane!

Zapenjen i pocrveneo, nakostrešenih obrva, Nikola je bioskočio i, stojeći nasred sobe mahao pesnicom prema mlađem

bratu, koji je samo grickao brk i drsko ga gledao.I ranije je u prepirkama između njih padalo Matanovo ime.To je bio njihov stric, onaj najmlađi od braće koji je, pošto jeunesrećio mladu sluškinju Jelu i inače u svemu došao u sukobsa svom braćom, uzeo svoj deo i otišao u svet da se nikad višene javi. Jela je i dan-danji živela u njihovoj kući, prestarela i bolešljiva, kao neki član porodice, odana kući do smrti, aMatanu se odavno zameo trag, i ime mu se pominjalo samo jošu ovoj bratskoj svađi.

378 379



To je bilo sve što je rekao. (»- Nit se prekrsti nit reče: Bože pomozi«, govorio je docnije Marijan njišući tužno glavom.) Iodjahao je žustro niz obalu Miljacke, kao da tone u njoj. S leđamu je izgreja-valo sunce.

Marijan je gledao još jedno vreme za konjanikom a zatim je pogružen ušao u kuću u kojoj su svi, od najmanjeg donajvećeg, bili potreseni odlaskom ovoga mladića, iako niko nijeizišao da ga isprati i pozdravi na rastanku.

Zaključana u svojoj sobi, stara Pamukovićka se gušila od plača i savijala u grčevima, osećajući kao fizički bol da joj sekuća krnji i osipa. Isto tako zaključan i neispavan sedeo je Nikola u svojoj sobi, sa izgledom na Miljacku. Cuo je konjski bat pred vratima, ali nije prišao prozoru. Od ponoći on ne spava,

nego puši u mraku i razmišlja i sastavlja krajeve zamršenih poslova koji sada dvostrukom težinom počivaju na njemu, i jedino na njemu. Teško mu je, jer ne vidi izlaza. Kao jedinoolakšanje, za sada, očekuje da umuknu glasovi pred kapijom i daonoga dole nestane zauvek. U sobi do njegove spavala je ženamu Nevenka, sa decom. Upravo spavalo je samo ono dvojemlađe Nevenka sama odavno budna mislila je kao i svi ostali

jući se sa kakvim uporstvom, veselnik, oduvek srlja u svoju propast. Pored nje je bio budan i stariji dečak, Petar. Misleći naFilipa koji upravo odlazi, ona drži ruku na dečakovom temenu.

Dečaku je osma godina i još od lane ide u osnovnu školu uFerhadiji. On je plav, dobro razvi jen. Nema ničeg od majke nasebi. I Nevenka je toliko puta uzdahnula, gladeći mu uzaludonaj oštri i nemirni svrdao kose na temenu, koji se ničim nijedao izgladiti.

— Pamuković! Po sto puta Pamuković! I dečak je odavno budan. Odlazio je nekoliko puta do

prozora i propinjao se na prste ne bi li štogod video na ulici. Sadsvaki čas pogleda majci u lice, tražeći objašnjenja onome što sedešava u kući. Kad se izgubio konjski kas i zalupila vrata za

Marijanom, Nevenka je klonula na jastuk, a dečak, jednakozagledan u jednu tačku pred sobom jedva rastvarajući usta,upita, kao u snu:

— Sto amidža ide? — Ide, sine; ima posla. — A hoće li se vratiti? I

— Hoće hoće



mlađe. Nevenka sama, odavno budna, mislila je kao i svi ostalina Filipov odlazak. Prvih godina dok se, potisnuta i ponižavana,mučila u ovoj kući i smrtno mrzela Pamukoviće i sve što jenjihovo ovaj dever, tada još dečak od petnaest godina, bio joj jenešto bliži, jer je oduvek odvajao od ostalih. Ali kako se sgodinama prilagođavala njihovom životu i kako su je oni sveviše priznavali za svoje, ona je prirodno odavno bila prešla nanjihovu stranu i u sukobu dvojice braće pomagala muža u

svemu, iako Pamukovići, oni pravi, »-rođeni«, nisu mnogomarili da im se tuđa kost suviše mesa u njihove stvari, pa makoliko da su se između sebe krvili i mrazili. Osuđivala je,razume se, devera, ali jutros nije mogla da misli bez suza nanjega, seća-

Hoće, hoće. — Zbilja, hoće? ■ — Ama, kad ti ja kažem.Da bi prekinula dalja pitanja, majka ga privuče k sebi,

zagladi mu kosu i zaturi glavu unazad. U plavim, hladnimočima dečakovim odražavala se svetlost jutarnjeg neba. On seumiri i leže kraj majke, ali posle nekoliko trenutaka ponovo podiže glavu:

— Je li, mama, u koga će amidža da spava? — U hanu, dušo.»U hanu«, ponovi dete tihim, otegnutim glasom i zagleda

se opet u daljinu, kao da je tamo negde našlo ponovo tačku ukoju je gledalo maločas.

U drugom krilu kuće, u prizemlju, sedela je isto ovako budna Jela, najstarija i glavna sluškinja. U stvari ona je većodavno nešto kao član porodice;

382 383

upravo, i više i manje od toga. Više, jer je znala bolje šta kuć itreba i zadušnije za nju radila celog života nego ma ko odukućana »rođenih« ili pridošlih. Manje, jer je pored svega togaostala sluga, bezlično stvorenje koje je svakome potrebno i ko-risno a na koje niko ne misli kad mu ne treba. Ona je danasnajstar ija u ovoj kući. Uzeli su je kao malu devojčiču, siroče, dasluži. To je bilo pre pedeset godina, jedna manje ili jedna više.Još nije bilo rođeno nijedno od ove dece što su sada poudata i poženjena. Nije bila još ni dovedena ova stara Pamu-kovićka.Kućom su tada vladali ded i baba, stara Dada, koja je bila'rišćanka kao devojka, i Nikola Pamuković, Djedo, po kome jeovaj sadanji Nikola i dobio ime. To su bili zmajevi, a ne ljudi,čudovišta od tvrdičluka, nemilosrdne strogosti, dobre pameti,

finoće i gospodstva. Jela ih se i danas seća samo kao viših bićakoja čovek uvek gleda sa strep-njom, izdaleka, i vidi ih samonejasno, kao kroz oblak. Pokojni Petar, otac ovih Pamukovića, imlađi brat mu Matan bili su momci već, ali su strepeli, ne zna seda li više od oca ili od majke. Petar se rano oženio, ovomsadašnjom starom Pamukovićkom i radio je poslušno uz oca, alimlađi brat Matan udario je u stranu. Pokoravao se i ćutao, ali je

kada radi. Tako je i ostarela i dočekala, evo, već i četvrtinaraštaj. Ona ne zna više kad je došla u ovu kuću i ne pomišljada bi mogla iz nje izići. Njen život, to je život svih Pamukovićazajedno. Ona ih ne razaznaje i ne izdvaja, nego ih gleda kaoreku sa kojom se nosi od postanja. Rađaju se, udaju, žene, boluju, umiru; i uvek ih ima i svi su jednaki.

A jutros kad budna i zabrinuta osluškuje glasove na kapiji,ona se priseća onoga drugog, ali sasvim nejasno, sasvimnejasno. I to se ne seća zla koje joj je naneo ni svoje muke isramote čak ni njegovog lika, nego samo njegovog odlaska.

Bilo je prošlo možda pola godine. Ona se bila vratila izsarajevskog polja, gde je pobacila, ali je ležala teško bolesna u

svom sobičku. U kući se dešavao jedan od onih muklih lomovakoji s vremena na vreme potresaju njome. Sa Matanom se višenije moglo. Dogorelo je. On je tražio svoje i spremao se da ide usvet. Sukobi su trajali nedeljama. Najposle, otac ga je prokleo.Majka nije htela, iako ga je osuđivala, jer se sam osuđivao svimonim što je govorio i radio. Neću, govorila je, da ga kunem, jermi je pod srcem ležao, kao i ostali, a ne pomaže da ga blago-



ćutke prkosio i mislio svoje. Taj Matan je bio i njena sudbina.Počeo je da pije i izlazi kriomice od roditelja. Jedne noći upao jena prevaru u njen sobičak — i sad tu spava jedna od devojaka —i slomio je. To danas ne živi više uopšte u njenom sećanju, nikao reč ni laka senka, ali tada, tada je bilo kao da je planina nanju pala. Posle je došlo što je moralo da dođe: plač, sramota, pobačaj i duga bolest. Pamu-kovići su i nju i sve to zajedno uzeli

kao svoju stvar. Kao da je umrla jednom pa na drugom svetunašla svoje mesto, ona je otada živela u ovoj porodici kaodobrovoljan rob i dobar duh kuće. Znala je bolje nego iko odnjih šta kome treba i šta se

siljam. Nesrećniji nego što je ionako ne može biti. — I tako je jednog jutra otišao isto ovako kao što ovaj odlazi u ovomtrenutku. Ona više ne zna koje je doba godine bilo ni kako jeizgledao — sve je to magla u njenom sećanju, gde i inače sviPamukovići liče jedan na drugog — ali joj se odnekud čini da je bilo ovako kao sada. Sveže jutro. Tišina u kući. (StariPamuković, Djedo, bio je zaprijetio da Matana niko ne srne

ispratiti, a ko se usudi da pomoli glavu samo, može da ide s njimzajedno.) Pred kapijom, ovom istom, od strane Miljacke, konjski bat i promukli glasovi. Da, otišao je, i nikad više. Kazivali pu da je u Americi negde, ali glasa od njega nije nikad niko primio.Dok je Djedo živeo, bilo je zabra-


njeno da se pomene Matanovo ime, a posle je i od sebeizbledelo i zaboravljeno.

Tako je onda onaj otišao, pre četrdeset i nešto više godina.To više nije ni uspomena, nego podatak, jedan od podataka osudbini Pamukovića. Ali ovo sada je boli. Ovoga zna i kad serodio i kako je rastao. Jer, na njenim rukama je odrastao. Bio je,naravno, isti kao i svi Pamukovići, ali nešto mekši, darežljiv, prek i velikodušan. Rastao je čist i prav kao devojka, ali kad jedorastao, skrenu odjednom u stranu, kao da ga neko za ruku povede. I evo ga gde odlazi kao poslednji i najnesrećniji.

Javi se zvono sa crkve iz Gornjeg Latinluka. Jela ubrisanevidljivu suzu i brzo izmoli Pozdrav anđeoski, pa poče da sesteže i opasuje onim svojim pojasevima i šalčićima, koje je i letii zimi nosila, i da se sprema na dnevni posao.

Posle Filipovog odlaska svi u kući osetiše mir i prazninu iu isto vreme onu vrstu olakšanja koju čovek oseća, dok leži, posle teške operacije. I u poslovima se osećalo da ih jedna rukavodi; nisu se širili ni napredovali, ali su tekli mirnije i pravilnije.U stvari to je bilo sužavanje i ograničavanje dosadašnjeg rada i

naglo da liči na svoga oca, pokojnog Petra Pamukovića. Nevenka je bremenita, četvrtim detetom. Lako nosi, vedra

je i okretna. Ona se već u svemu izjednačila sa Pamukovićima.Kako je stara Pamukovićka sve slabija i nepokretnija, sadastvarno Nevenka upravlja kućom, iako brižljivo pazi da u svemu priupita svekrvu, koja naravno uvek odobrava, tako da sve bivaonako »kako Nevenka kaže«. I muž je sve blaži i mekši premanjoj. Posle večere, kad deca odu da spavaju, voli da posedi snjom. Nije da bogzna šta razgovaraju, govore kratko, malo isamo najobičnije stvari, ponajviše o deci, ali sede jedno premadrugom i zajedno se odmaraju.

Deca zadaju Nevenki i posla i brige. Četvrto je na putu.Ono najmlađe se sporo otima. Devojčiča je slabačka. Njena

velika radost i velika briga je najstariji sin, Petar. Zdravo i pametno dete samo suviše osetljivo. O njemu Nevenkarazgovara često sa svekrvom, koja ga takođe nadasve voli iodvaja od ostale unučadi. Prepričavaju neobične, starački mudrestvari koje je dečak rekao ili šta je učinio u nekom od nastupa,nerazumljive osetljivosti ili samovolje. I smeju se i zabrinjavajui pitaju, šta je u tom detetu, i je li na dobro ili na zlo. I ne igra se



U stvari to je bilo sužavanje i ograničavanje dosadašnjeg rada i po vrstama robe i po krugu mušterija. U isto vreme, zavisnost Nikolina od starog Livaića i njegovih sinova postajala je sveočiglednija. Ali to je ipak značilo neko rešenje i bar privremeniizlaz, koji je bilo nemoguće naći dok se pitao i Filip, koji je»derao visoko« i nije hteo ničije pomoći, a sam nije umeo da jenađe.

Nikola je sav legao na posao. Postao još ćutlji-viji i povučeniji. I njegova spoljašnost naglo se menja. Pognuo se u pasu i savio u kolenima pri hodu. Počeo da sedi naslepoočnicama i u brkovima, iako je tek lane prešao tridesetu. Ukući je sve blaži i tiši. Po svemu, i po izgledu i po navikama, počinje

p j , j , j gkao ostala deca. Nije nimalo sebičan, kao što su često deca. Odsvoga daje i popušta u svemu dok je u kući, ali na ulici i pri igri, pred svetom i pred tuđom decom, neće da vidi ni brata ni sestre,okreće od njih glavu kao da ih ne poznaje. Ninošto neće da vodi brata sa sobom kad iziđe na ulicu, među decu. Neće da učestvujeu igri u kojoj mu je i brat. Izbegava na sve načine da se zajednos njim vrati kući. Iz početka je to prolazilo nezapaženo, ali s

vremenom su počeli da primećuju svi. Jednog dana je devojčica,kojoj su bile četiri godine, izišla slučajno sama nred kapiju i pošla nekoliko koraka niz Cumuriju. Naišla su kola natovarenasenom, zakrčila

386 24* 387

ulicu i devojčiča je počela glasno da plače. Petar, koji je u tometrenutku nailazio iz škole, prošao je mimo male okrećući glavuod nje. Prolaznici su sklonili dete. Neko je viknuo za njim:

— Ej, ti mali Pamukoviću, što ne skloniš sestru, bolan? Uzmi je za ruku pa vodi kući.

On je zakrenuo glavu i pocrveneo, mrmljajući da mu tonije sestra. I namerno nije ušao u kapiju, nego je zašao za ugaorođene kuće, praveći se kao da produžuje put niz Miljacku.Prolaznici su uveli devojčicu u avliju. Mati, koja je videla jedandeo ovoga prizora, bila je nepri jatno iznenađena. Kad je dečakdošao kući, uzela ga je preda se i zapitala kako je mogao da prođe mimo sestrice i da joj ne pomogne. On pocrvene. Gledao je preda se i ćutao. U njoj se podiže gnev i neko naročito

ogorčenje; uhvati ga za peševe na kaputiću, privuče bliže istrogo pogleda. — Govori! Kako si mogao kazati da ti ono nije

sestra i proći pored nje kao pored turskog groblja? On je ćutao. Majka ga gnevno protrese.

— Govori, kad ti kažem! Ko te naučio da se onako gadno i budalasto ponašaš? Kako si mogao?

se dečak otrgnuo, ispravio i rekao svečano i neprirodno: — Baba, ja vas volim sve. Tako mi Boga, volim

vas. A mama ... Nije mogao dalje. U očima su mu sjale suze.Starica ga je odmah ukorila što se zaklinje Bogom, kad to

dobra deca ne rade i kad ni od koga u kući nije mogao takvuzakletvu da čuje, a zatim ga je pomilovala po glavi, uveravajućiga da mu veruje i bez zakletve i da i treba da voli sve svoje.

Posle, uz crnu kafu, Nevenka i stara Pamuko-vićka sve suto prepričavale, tražile objašnjenje za dečakove izraze i postupke, koji su bivali sve čudniji.

— A, ćerko — tešila je stara snahu, — davno su kazali damrtve duše progovaraju iz djece.

— Ja ne znam šta iz njega progovara i na što ovo sluti —odgovorila je zabrinuto majka. — Na dobro, akobogda, na dobro ■ — uzdisala je stara.Ali Nevenka je sve pažljivije posmatrala dečaka. Prošla su tri meseca od odlaska Filipova. Jednog jutra, vrlo

rano, Nevenka je čula dečije glasove pred velikom kapijom kojase sa potmulom jekom čas zatvarala čas otvarala. Pogleda s

i id P k k i j d i d č k Bi j



g p gGovori!

— Stid, stid . .. me je bilo — promuca dečak. Majka ga odgurnu blago i prekorno. — Idi, budalašu! Koga te stid? I čega te stid?

Tvoje braće i tvoje sestre. Istjeraću ja tebi te mušice iz glave.

Večerao je jecajući, ali je otišao da spava ne rekavši nikom

ništa.Kad ga je sutradan baba kao obično milovala, dajući mu

slatkiše, Nevenka je, u prolazu, kazala prekorno: — Nemoj da ga maziš, jer nije zaslužio.Starica je jače privukla k sebi dečaka i stala

da mu tepa kako je on, naprotiv, dobar i zlatan, kako će biti još bolji i uvek voleti svoju babu. Tada

388

prozora i vide Petra kako se igra sa jednim dečakom. Bio jeveliki raspust i taj njegov drug, neko sirotinjsko, lepo i dobrodete, dolazio je kod njih svakog dana i ostajao i preko ručka. Nevenka obrati pažnju na njihovu igru, u tako rani čas i naneobičnom mestu.

Mali Petar je bio gologlav, ali inače čudno opremljen. Okolistova je omotao neke krpe, kao tozluke; preko ramena je

prebacio neki star i izlizan jandžik, koji je našao negde natavanu. Jahao je na nekoj dugačkoj leskovoj pritki, koju jezauzdao kanapom; u desnoj ruci je imao šipku kao korbač, alevom držao uzde i pravio se kao da s mukom obuzdava konja pod sobom. Na poluotvorenoj kapiji je stajao onaj njegov drug.

389

Petar se ljutio, prekidao igru i davao drugommališanu vrlo ozbiljno svoja uputstva.

— Ne, nije tako. Ti si Marijan i ti nemaš ništa dagovoriš. Dodaješ mi samo stvari, stežeš kaiš na bisagama

i kažeš: »Srećan put, gazda Filipe!« I ništa vise. Jesirazumio?

Mališan, neki dobar i poslušan dečak, ošišan do kože,da mu se teme modrilo, zatvarao je kapiju, zatim jeotvarao ponovno i pomaljao se, sada kao momak Marijan.

Igra je, kao neka proba na pozor nici, otpočinjala ponovno.Petar je tapkao u mestu, izigravajući konja koji pod njim

poigrava i zatezao uzde na pritki pod sobom. I3ečak mu je prilazio, držeći ruke kao da u njima nešto nosi,

otkopčavao zamišljeno bisage i opet ih zakopčavao. Za tovreme mali Petar je jahao na svojoj motki kao na najbo-ljem konju i visoko, neobično visoko uzdignute glave,

gledao negde niz Miljacku kud ga vodi put u svet. Mrštiose od nestrpljenja. A kad je sve bilo na svom mestu, on

odozgo, sasvim odozgo baci samo jedan pogled natobožnjeg Marijana, odmahnu mu nemarno desnom

oborivši oči, ćutao. I na sva njena nastojanja da prizna ikaže kakva je bila igra, on je samo ponovo crveneo i sa

suzama u očima gledao u stranu. U tom njegovomdržanju, koje se ponavljalo u svim sličnim prilikama,

Nevenka je nalazila nešto teško i uvredljivo po sebe izloslutno i opasno po dete. Ne moga vši izvući iz njega nireći, ona ga izgura iz sobe, uz prigušene prekore, i, ostavšisama, zaplaka se, kako nije odavno.

Sva njena tokom godina stečena sigurnost gu bila se u

tim trenucima kao da je nikad nije bilo. 2ena je plakalagorko i beznadno, isto onako kao nekad, za prvih godina,kad je kao prezren uljez i ne-rotkinja, drhtala pred

nerazumljivom, podmuklom surovošću svoga mladoženje

i svih Pamukovića bez izuzetka. Ovakvi nastupi dolazili suu poslednje vreme često. Da li je to, možda, zbog

osetljivosti koju donosi trudnoća ili stoga što je dečaknaglo rastao i sve bolje pokazivao svoju ćud, tek ona jesve češće imala osećanje da pored nje raste neobičnostvorenje, tuđin i neprijatelj, i u isti mah najdraže inajlepše što je imala i što će ikad imati u životu. To je njenprvorođeni sin

Ui



j g jrukom: »Ajdee!« osinu pritku pod sobom i potrča nizulicu. Na temenu mu je stršio oštar pramen neposlušnekose.

Onaj dečak, što je igrao Marijana, stajao je na kapijizbimjen, ne znajući kakva je njegova uloga dalje.

Sve je to gledala Nevenka, sklonjena iza prozora isve dotle kao zanesena. A kad se dečak izgubi iza ugla,

ona se trže; prođe je oštra jutarnja jeza. Dođe joj da vičeza njim. Sad joj tek postade potpuno jasno u svesti onošto je videla. Uznemiri se, uplaši, skoči. Htede da potrčidole pred kapiju, i tek tada se seti svoga stanja (bila je udevetom mesecu trudnoće) i ostade u sobi, ali je ona jezanije napuštala.

Kad se, posle jednog sata, našla nasamo sa sinom, položila mu je ruke na ramena i upitala ga kakva je bilaono igra. Dečak je naglo pocrveneo i,

prvorođeni sin. Sa starom Pamukovićkom nije vredelo govoriti o

tome, jer ona je uvek nalazila da sve mora dobro da sezavrši, već zato što su u pitanju Pamukovići. Uostalom,vreme je bilo da se govori o porođaju četvrtog deteta.Krajem avgusta meseca i ono je došlo na svet. Bilo jemuško. Dakle, treći sin.

Mesec dana posle Nevenkinog porođaja došla je vesto Filipovoj smrti. Umro je od kolere, u Hamburgu, gde jedošao da se ukrca za Ameriku. U kući je zavladala nekastužena tišina, kao posle Filipovog odlaska iz Sarajeva. ZaFilipovu dušu služena je jednog jutra, vrlo rano, tiha misana koju su svi došli, pa čak i stara Pamukovićka. To je bio

Neven-kin prvi odlazak u crkvu, četrdeseti dan posle po-rođaja. A to je bio i poslednji izlazak stare Pamu-

390 391



— Ne, ne! Neka izađe napolje! — Neće više, kad ti ja kažem — umirivala ga je

majka.A kad je to još jednom ponovila, đečak se zagleda

oštro u nju: — Jest, tako si ti meni kazala i da će se ami-

dža Filip vratiti s puta. »Misa za jednog pokojnika« bila je pokvarena i

završena pre vremena. Dečak je ogorčeno zbacio sa sebesve krpe koje su predstavljale ornat i pogasio svece naoltaru.

PRE NESREĆE(odlomak)

Armin Salcer, tršćanski bogataš i filantrop, bio jesopstvenik jedne od velikih firmi. Njegovo ime bilo je

istovetno sa pojmom stare, solidne trgovačke kuće na

čvrstim osnovama i sa široko razgranatim vezama. Ta jevrejska porodica došla je u Trst u vreme

Napoleonovo. Već tada su trgovali hranom, ljudskom i

stočnom. Tu se Salcerov pradeda još u mladosti pokrstio isvoje prezime Saul zamenio prezimenom Salcer. Crkvi ukojoj su ga preveli na katoličku veru podigao je oltar iznad

lt ra itraž isokog pro ora bilo je na patetičan način



oltara, u vitražu visokog prozora bilo je na patetičan način prikazano Savlovo obraćanje na putu za Damask. Zato sukatolički kolenovići prozvali ovu porodicu Salcer —Damaskus, i taj im je nadimak ostao i sačuvao se uvisokom građanstvu u koje je stari Salcer ušao po cenusvoje ne jake vere i dobre sume novca.

Ovaj Armin Salcer, praunuk, bio je čovek kratak i

pun, rumen u licu, sa plavim nasmejanim očima u kojimasu iza začudo staromodnih naočara sevale iskre zdrave pameti i mirne veselosti. Tek je bio prešao dvadesetugodinu kad je, posle očeve smrti, preuzeo vodstvo firme.Jednostavan i iskren po prirodi, vest ali solidan u trgovini iskroman u potre bama, on je ostao gotovo bez ličnogživota, sav u poslovima i radu svoje firme. Došao je dotrideset i pete godine a ostao neoženjen, živeći samajkom,

im 395

starom i bolesnom ženom. Ali u to vreme desilo se da je

jednog dana, u Badenu kraj Beča, ugledao visokudevojku, jahačicu pravilna lica, velikih hladnih očiju isavršenog stasa, koja je privlačila pažnju i svojim

držanjem i svojim načinom odevanja. Sta jala je pred njimkao proletnja vizija, nešto kao čudo koje se nije desilo uovoj svima vidljivoj prirodi, nego u krvi jednog jedinog

čoveka. U tom trenutku njemu je izgledalo da sva lupetanja,

žrtve i odricanja i sve želje svih Saula-Sal-cera treba dadobiju svoju zadocnelu nagradu i svoje smirenje u ovojženi. Armin Salcer, koji je već tada bio ugojen, okrugao i

prilično ćelav, zaželeo je neodoljivo tu devojku sa kosomkoju mrsi vetar, i sa korbačem u ruci.

Tako biva da ljudi koji se, velikim borbama i dugimnaporima kroz naraštaje, ispnu do izvesne visine udruštvenom životu i poslovnom svetu, osete u jednom

trenutku potrebu da zastanu, da odahnu i da svoj uspeh jednom iskoriste i pokažu. Tu je tač-ka na kojojnapredovanje toga čoveka prestaje i istog trenutka počinje,za njega i sve što je njegovo, brže ili sporije nazadovanje.

u Badenu, gde su živeli u skromnoj vili otkako je Klaretič

otišao u penziju. A živeli su skupim i neurednim životom,više od majčinog nasleđa nego od očeve penzije, a više oddugova nego od majčinog nasleđa, koje je bilo kratko zanjihov način života.

Klaretič je bio od onih ljudi koji čine dugove salakoćom, bezbrižno i dostojanstveno, i raspolažu tuđimnovcem kao da im je to deo od sudbine. Računi i opomene

pljustali su kao kiše na njihovu kuću u Badenu, koja je,opterećena hipotekom, bila samo po imenu njihova. Alistari Klar etič, koga su noge već izdavale, sedeo je na terasi

u svojoj fotelji od pruća i, izbrijan, sed i svečan, izgovaraouvek istu rečenicu:

— Neka čeka! Sa te dve reci i nešto mršavih i neurednih otplata, on

je već godinama podmirivao sve poverioce, svoje i svojihveselih kćeri. Ali otkada je on počeo da stari i slabi, aotplate da bivaju sve manje, te dve reci, koje su nekad

čuda stvarale, počele su da gube svoju mogičnu snagu. Auporedo sa tim rasli su troškovi zbog njegove i ženinebolesti i zbog skupog života koji je provodila Irena



j g j j g , p j jBila je kćerka pukovnika u penziji fon Klaretiča

(Klareticz). Porodica je bila plemićka i neodređenogslovenskog porekla od starina nastanjena u Beču. StariKlaretič imao je za sobom burnu mladost lepog čoveka ikonjičkog oficira gospodskih pro-hteva. Od oca, koji jetakođe bio oficir, i takođe rasipnik, nasledio je vrlo malo a

i to malo je on opteretio dugovima i na kraju prodao.Došavši u tesnac, oženio se ružnom i imućnom devojkomiz okoline Beča. Iz tog braka imao je dve kćeri. Oba-dvesu bile na oca i po naravi i po licu i stasu. Starija, Adela,udala se za diplomatskog činovnika koji je sada bio konzulna Dalekom istoku. Ova mlađa, Irena, provodila je vremeu jahanju i zabavama u društvu mladog i veselog sveta,zimi u Beču a leti

I

bolesti i zbog skupog života koji je provodila Irena,okružena društvom aristokrata rđava glasa i nesigurnaimetka, ekstravagantnih mladića i snobova svake vrste.

Salcer je ugledao Irenu na trkalištu jedno popodnekad je ceo predeo izgledao kao da nečujno plovi u svojoj

prozračnoj i toploj lepoti. A toga istog dana pre podneIrena je prvi put u životu videla kako njen otac plače,

prikovan za fotelju, nad svo jim slomljenim i nemoćnim»neka čeka«, kao dete nad igračkom. Ni za koga u životu nije imala srca, ni za što na svetu

pravog smisla, ali toga starca je volela ne kao oca negokao neko više biće, kao svoje sopstve-ne želje i prohteve.Videći ga gde plače zbog onoga čemu se celog vekasmejao, ona je osetila kako je

396 397

potresa i razdire dotle nepoznat bol. I kao u mladoj životinji, bol je u njoj izazvao gnev i pobunu, potrebu za pokretom idelanjem, lomljenjem i ubijanjem. Crkvu bi mogla orobiti, čini joj se, prodavati se bogatim strancima i krasti im novčanike i prstenje, samo da ovaj starac nikad više ne zaplače prednasrtljivošću poverilaca.

Ni otac ni kćerka nisu bili ljudi od mnogo reci ni sposobniza neposredan ili patetičan izraz; to im je bilo podjednakodaleko i strano; ali toga dana je između njih palo nešto kao zaveti nema zakletva. Sa tom zakletvom i sa svim svojim nepoznatimsnagama, probuđenim i uzbuđenim, Irena je otišla na trkalište.Tu su joj predstavili bogatog Salcera iz Trsta.

Posle je došlo sve kao samo od sebe. Senzacija i čudo:Irena fon Klaretič se verila sa tršćanskim bogatašem iz pokrštene jevrejske porodice. Dosta je bilo pogledati ih: na svetu je bilo teško naći dva oprečnija bića, ali i dva bića koja bi više ineophod-nije bila jedno drugom potrebna.

Brzo je bilo sve ugovoreno i spremljeno. Salcer je sam ponudio da isplati dugove starog Klaretiča. Irena je to primila posve prirodno kao što je primila i sve ostalo, i kao što je i dalasve što je htela dati. Samo je nestrpljivo i kao stideći se malko

tro-Ugarskoj i izvan njenih granica, i važio kao stručnjak i nanovčanom tržištu — primio je tu »finansijsku tezu« kao što je primao sve ostalo što je dolazilo od verenice, kao što je njegovdeda primio nekad katoličku veru i nove običaje. Bilo je ap -surdno, ali on nije ni pomišljao da bi moglo biti drukčije, jer ga je ova žena ispunila potpuno i do vrha.

Čudnovato je ali istinito da te velike nesreće, kao mine sadugim fitiljem, eksplodiraju kad ih već niko i ne očekuje. Ustvari, Salcerova nesreća bila je konačna i potpuna još onograskošnog po-podneva kad je ugledao stasitu Irenu i resio se da je uvede u svoju kuću. Ali nesreća se pritajila. Irena je našla što je u toj bogatoj kući tražila i mogla da traži. Ona sama pokazalase kao žena manje ra-sipna, bezobzirna i besna nego što semoglo očekivati. Godine su prolazile brzo, kao godine u zdrav-lju i izobilju. Irena je rodila dvoje dece, dečaka i devoj čiču.Istina, s vremena na vreme odlazila je u Beč da obiđe ne samosvog starog oca koji je bio uvek isti, neuračunljiv i nepopravljiv,i sada već umirućim glasom i bez pokreta izgovarao svoje:»neka čeka!« nego i sve svoje nekadašnje i nove prijatelje oba pola. Ali to je znao i njen muž. Taj poslovni čovek bio jeizuzetno pronicljiv i u svima ostalim ljudskim stvarima i shvatio



j j p jza njega, ispravila verenika i objasnila mu da nije reč o isplatidugova. To bi bio nedopušten izraz. Uistini, nikad niko unjihovo porodici nije isplatio svoje dugove. I to bi bilo protivnodobrom redu i tradiciji. Armin Salcer treba da pruži novac da bi»-papa« mogao da ima i da troši, a ko ima novca i ko ga troši,toga poverioci ne napastuju, tome je kredit svuda otvoren i togasvak poštuje.

Salcer, čiji je pradeda još nosio svoje ušteđene dukatezašivene u postavu svoga jedinog, doživotnog kaftana, Salcer,koji je imao desetine filijala i bio zainteresovan u čitavom nizu preduzeća u Aus-

p j j je od prvog dana da ne uzima ženu koja će sedeti u kući, me-njati sobarice, i izvoziti se s mužem u nedelju posle podne ušetnju. Irena se vraćala iz Beča premorena, ćutljiva, često sadeficitom koji je prevazi-lazio predviđanja, ali posle toga jeostajala mesecima kod muža kao žena s kojom je zadovoljstvoživeti u kući i ponos pojaviti se u društvu ili na ulici.

Ako je bilo nešto što je bolelo Salcera, osim njenihneizbežnih izleta u Beč, to je bila njena hladnoća prema deci,upravo to što je on smatrao hladnoćom. Ona je vodila brigu onjima i uvek posve

398 399



»Doljeee!« »Živio!-« — koji se, ma kako glasili, na daljini svi pretvaraju u jedno jedino, otegnuto i vrlo svetio: eee! ooo!

A kad je katiheta, na poslednjem času, naredio da se prozor zatvori, bilo je kao da se odjednom smrklo i u razreduzavladalo neko sivo nelagodno vreme i smrtonosna dosada.

Kad je čas ipak završen, dečaci su u vratolomnom trkuštrcali niz kamene stepenice. Petar se sa nekoliko drugovauputio odmah obalom tamo gde gusta masa naroda opsedaOpštinsku zgradu i Upravu policije.

Dečaci su se gubili u gužvi. Tu je bilo radnika koji sukrenuli da pomognu svojima, iako ni sami još ne znaju kako, isad tu stoje kao neka rezerva drugovima koji su tamo napred udodiru sa kordonom žandarmerije koji brani pristup zgradama,ali je bilo i slučajnih prolaznika, žena, gimnazista sa knjigama pod pazuhom i radoznalog sveta.

U neko doba naišla je čitava grupa ciglara Kre -ševljakakoji rade u Koševu na Braunovoj ciglani. Sve snažni, mladiljudi, vitki, utegnuti, sa više ili manje vidljivim fočanskimnožem za pojasom, sa mrkim fesovima nakrivljenim na desnooko. Oni su snažno gurali i kao jedno telo probijali se nanred. U brazdi koja je za trenutak ostajala iza njih išao je neprimećenP t K l k

Narod posmatra mlade Kreševljake sa veselim divljenjem,nastojeći da vidi kako pogađaju.

Posmatrao ih je i Petar Kolak jedno vreme, a onda jezadenuo svoje školske knjige za drveni mandal na ćepenkudrvenog dućana i stao da kupi ot patke razbijenih cigala, daistrčava na obalu i da ih otud sabrano i ozbiljno, oponašajući usvemu pokrete ciglara, baca u pravcu žandarskih kordona.

Jedan od ciglara ga goni. — Hajde, ostavi to! Vidiš da si nejak i ne mo

žeš dobaciti; razbićeš glavu nekom od naših. Dečak prestaje da baca i oborene glave, mrmljajući kroz

zube, tvrdi da on baca i dobacuje na onu stranu; stoji jednovreme, mršav, već preplanuo od sunca, svetlih očiju i

sastavljenih obrva, a zatim uzima odnekud parče cigle i propinjući se svom snagom, kao da želi da poleti za bačenimkomadom, baca još jednom.

— Kupi knjige, mali, pa idi kući! — opominjuga ciglari.

Dečak se okrete, postiđen i uvređen, uzima svoje knjige izamandala, ali ne odlazi nego stoji malo po strani u uskoj ulici i prati svaki pokret visokih snažnih ciglara, unezveren kao



Petar Kolak.Zaustavili su se kod Careve ćunrije, ali nisu os tali na samoj

obali, nego se sklonili malo iza prvih drvenih dućana u uskojulici koja vodi od obale na Baščaršiju, i koja se zoveBazardžanik. Tu se našla odjednom gomila cigala kao da sunevidljivim rukama donesene. Kao po nečijoj komandi, svi su

ciglari redom uzimali po ciglu, razbijali je o ivičnjak trotoaranatroje, načetvoro, izlazili na obalu i odatle vesto bacali komad po komad visoko iznad glave zbijene mase radnika na žandarmekoii su u dva gusta kordona branili pristup Opštini i Policiji.

mladunče koje posmatra igru i borbu starijih. Ali taj stav posmatrača, u takvoj nesaglasnosti i sa uzbuđenjem od koga savcepti i gori, postaje mu brzo nepodnošljiv i on se povlači dalje, prema Latinskoj ćupriji, kroz masu koja tu biva nešto reda i kojauzbuđena i radoznala zagori, viče i propinje se na prste ne bi lividela šta se dešava tamo napred.

On je bio suviše malen da bi mogao da vidi ma šta drugodo ruke i leđa odvratnih ljudi oko sebe. I kako se pomaloudaljavao od mesta gde ciglari vrše svoje smele podvige,obuzimalo ga je osećanje nezadovoljstva i poniženja; život je postajao ooet običan i svakidašnji. Kad ne može biti tamo usredištu gde buna vri i živi svojim čudesnim životom, on-

402 26* 403

da je bolje da ide kući i da otud osluš kuje njen odjek i misli onjoj.

U tom trenutku se desilo ono što je zbrisalo sve tedečakove misli.

Otud, s »one« strane, gde su stajali nevidljivi redovižandarma, prolomi se grohotan prasak, prvi žan-darski plotun,opaljen u vazduh. Čudni, dotle nepoznati fijuk izmenio jeodjednom sve; on je savijao ljude u pasu, širio oči, nagonio krv put srca — i nosio ih sve kao vihor u protivnom pravcu, a oni sunosili dečaka.

Njemu je izgledalo kao da je ona velika metalna pločazajedno s nebom pala na pločnik, s treskom i fijukom, i da osimtoga zlog i ubistvenog tut-nja i nema više ničeg drugog na

zemlji, koja je tvr da i beskrajna pred ogluvelim čovekom komesu noge uzete a dah presečen. Za prvim plotunom došao je odmah i drugi, ali sada je

pucano — u meso. Ljudi su padali, dizali se, išli četvoronoške,vukli se potrbuške, samo u protivnom pravcu, samo dalje!Dečak je posrnuo preko jednog visokog čoveka koji je pao prednjim pokošen, dočekao se na ruke, brzo se digao i bežao dalje.

Pre nego što se odvojio od čoveka preko koga je pao on ga

spuštali metalne roletne na dućanima; neko od onih što trčezaista je vikao brzo i promuklo:

— Doktora, doktora!A taj glas je bio kao vema ali pojačana jeka onog što je

vikao čovek sa bledim i širokim licem, koji je ostao oboren naobali.

Sve tako između uskovitlanog sveta, dečak je stigao do naBistrik, gde je u vlažnom, prizemnom stanu od sobe i kuhinježiveo sa majkom i starijom sestrom. Sav je bio pun zvuka koji jeostao kao uhvaćen u njemu.

U avliji ga je dočekala majka. — Gde si, jadan sinko? Pobijeljeh od brige! Naricala je otegnutim muklim glasom. Samo kod

bosanskih žena mogu, čini mi se, da se nađu takvi žalovitiglasovi koji i pri običnom govoru liče pomalo na lelek.

Sav zbunjen, ne znajući šta da odgovori, dečak je podizaolevu slobodnu ruku, kao da se brani od tog glasa. Uto se nakućnim vratima pojavila sestra i odmah ciknula:

— Jao, krv!Dečakova leva ruka bila je zaista krvava. On je to tek sada

primetio.l k j ik i k i č b



Pre nego što se odvojio od čoveka preko koga je pao, on ga je pogledao i dobro video njegovo široko, bledo lice, jer to je bilo jedino što je video. Odnekud zna da je taj čovek vapiotražeći lekara (»■doktora, doktora!«) ali to zna tako kao da mu je to neko pričao, a ne kao da je sam čuo.

Utrčao je u soorednu ulicu. Uhvatio je malo daha. Javio sezračak svesti. To je dakle! Tako odgovaraju oni s druge strane,nadmoćno, neočekivano, nemilosrdno, ne ciglama i povicimanego nepoznatim moćnim oružjem koje samo oni imaju i koje bije nadaleko i strahovito.

Tu su ljude bili — užas ne manji ali dru^čiii; trčalo se usvima pravcima; negde su s treskom

Uvele su ga kao ranjenika u nisku i sumračnu sobu. Stajao je pored prozora, uspravno, sa opuštenom levom

rukom. Obe žene su klečale pored njegovih nogu i prale mukrvavu podlanicu i kroz suze uplašeno tražile ranu.

On je znao da rane nema. To je krv nepoznatog čoveka nakoga se dočekao u padu. Znao je, ali nije ni pomišljao da im to

objasni. Ne, ništa im neće objašnjavati, jer nikad one, čini mu se, ne bi mogle shvatiti kakav je strašan i veličanstven taj put bune nakoji je on tek stupio nogom. — Gledao je kroz prozor, iza tihženskih glava, pognutih pod njegovom rukom i vatrenim

404 405

legenom i već se kajao što se uopšte javljao kod kuće.Stegnutih obrva i namrštena čela već je smišljao kako bi

se izvukao odavde i otišao na mesto sa koga je malopre pobegao kao i ostali gledaoci. Neodoljivo ga je vuklotamo. Da priviri samo na obalu ili da oslušne malo; bartoliko, da sazna šta je bilo sa ciglarima.

PRVI SUSRETI

(odlomak)

Najposle, krajem aprila 1906. stvoren je odbor od petradnica, pet »djevojaka«, kako su ih radnice zvale, iako je

među njima bilo i udatih žena, iako su već od prvihmeseca ove godine, po primeru drugova koji su ihupućivali i savetovali, počele da se među sobom zovu —

drugarice. Zahtevi koje su one sastavile i nevešto i bezreda napisale olovkom na dva lista jevtine hartije za pismavelikog formata i narandžaste boje, sadržavali su

uglavnom smanjenje radnog dana od jedanaest na desetsati, povišenje nadnice za petnaest do dvadeset od sto,zatim pravo na »strukovnu organizaciju«, za koju će nak -nadno podneti uslove i pravila Te listove je Anica predala



nadno podneti uslove i pravila. Te listove je Anica predaladrugovima i posle dva dana primila od njih tabak hartijena kojem su zahtevi bili otkucani na mašini, formulisanistručnim izrazima, a povišenje nadnica i smanjenje radnogvremena razrađeni u cifre i tabele, prema vrsti posla igodinama rada.

Kad je, sutradan po prvomajskoj proslavi, pet radnicaizašlo pred direktora, on je dugo gledao taj otkucani tabakhartije nekim novim pogledom u kojem je bilo uplašenogiznenađenja i gnevnog čuđenja. To su jasno videle, jerone su dobro i odavno poznavale svaki njegov pogled i

pokret. I samo to da su one, mirne i rešene, stajale, pa mai za trenutak pred njim zbunjenim i uplašenim, a izmeđunjih tabak otkucane hartije sa zahtevima, samo to, bez

406 407

r

obzira na dalji tok i ishod stvari, izgledalo im je kao mala pobeda i vredno svih dosadašnjih žrtava i napora.

Direktor se brzo trgao iz prvog iznenađenja, i pokušao daga prikrije naglim pokretima i jakim glasom.

— To ... To niste vi sastavile! Ne!? — Mi.Cu se jedan jedini tih glas.

— Ko vam je to sastavio? — zagrme direktor,ohrabren bojažljivim odgovorom i prostreli ih sveredom dobro poznatim pogledom.

Ali tada se Savka, koja je dotle stajala malo u pozadini,izdvoji, i, hvatajući mimo pogled, progovori jasno: — Sta treba da nam ko sastavlja, gospođine di

rektore, kad mi same dobro znamo i koliko radimoi šta primamo i kako sa onim što zaradimo na krajizlazimo? To ne treba niko da nas uči.

Te sigurne reci vratiše direktora opet u njegov prvobitni položaj uplašenog iznenađenja i nemoćnog gneva. Uzalud jetražio tom odgo or neki i ra bog koga bi mogao da plane

Neko zausti ali ne izgovori neku reč. A direk tor jenastavljao da lupa dlanom po presavijenom tabaku hartije izelenoj čoji na pisaćem stolu, koji je muklo odjekivao, i da viče:

— Dobro! Možete, možete! Ali, pazite: rđavim ste putem pošle i onaj ko vas na to nagovara ne želi vam dobra.

A kad je pet »djevojaka« izašlo na hodnik, pogledale su sesa dotle nepoznatim osećanjem zadovoljstva. Tu su prvi putosetile, nije to svaka jednako osetila niti je to ijedna glasnokazala, ali su osetile: da direktor nije ono što je nekad bio, tj. štosu sve radnice pa i one mislile da je; da je iza tih vratatapetiranih zelenom čojom on ostao bar nešto malo manji negošto je bio pre četvrt sata, kad su ušle.

Osetile su da je borba mogućna. Vladin povjerenik za grad Sarajevo, šef celo-kupne policije

Edmund baron Staricki, poručio je da će primiti delegaciju sazahtevima radnica i radnika fabrike duvana, ali ne ceo obor od pet radnica, nego samo dve.

Tada su »djevojke« izabrale Savku Kusovčevu,crnomanjastu onisku otvorenu i smelu devojku i7 Piruše koja



tražio u tom odgovoru neki izraz zbog koga bi mogao da plane.Vrteo se jedan trenutak, a onda, kao da se seti, udari presavijenim tabakom hartije o pisaći sto; učinio je to posveneprirodno i izgledao pri tom dosta jadno.

— Vi moje savjete nećete da slušate, pa što ste sada menidonijele ovo?

— Mi vas molimo da to ... da naše zahtjeve..: predateZemaljskoj vladi. — Nisam ja vaš poštar. Eno vam vlada... — Onda ćemo mi tako morati, u ime ostalih..; — Ko ste vi, da govorite u ime ostalih? Ko su te

»ostale«? Koliko je tih »ostalih«? — Većina, gospodine direktore. — Ha, većina! Je li »većina«? i »strukoime or -

ganizacije«? Znači, vi politiku hoćete da vodite.

crnomanjastu, onisku, otvorenu i smelu devojku i7 Piruše, kojaima dva mlađa brata u gimnaziji i Ani-cu Pekušić. Ostale tridrugarice pratile su ih do vrata vladine zgrade, a kad im nisudali da se tu zadržavaju, one su otišle na obalu i tu, na zidu,čekale.

Tako su se njih dve našle pred Starickim. Bio je iznad prosečne visine, snažan i gojazan, ali elastičnih pokreta,neobično bele kože, riđe kose i brkova koji su bili potkresani utvrdoj i oštroj liniji i nisu sakrivali rumena usta. Nečeg belolikog putenog i ženskog bilo je u ćelom čoveku. Sve jemirisalo, sjalo i bleštalo od njega: prstenje, zlatna dugmeta namanšetama, biserna igla u zelenoj kravati, sne-žno belo rublje,uglačane cipele u bezbroj reflek -

408 409



— Zato što je bio Prvi maj — reče prigušeno Savka.

Praznik radnog naroda — dođade Anica bez razmišljanja iobe se osetiše malo lakše, kao da su sada našle neki stav ioslonac za razgovor koga ne mogu izbeći.

— Ah, a ko vama je kazao da je to »praznik« ida »radni« narod treba da ne radi?

— Po cijelom svijetu se slavi Prvi maj.Baron planu.Vikao je na njih, dugo i ružno, sa visoka kao što se viče na

zaista nerazumna stvorenja, sa nekom mržnjom koja je daleko prevazilazila ne samo ove dve »djevojke« nego i pitanje štrajka iceo »de-lokrug« baronove vlasti. Ugroženi interesi i povređe-naoholost moćne klase govorili su na usta poroč-nog čoveka

nezdravih živaca. Jer, ta mržnja bila je u stvari prezir. Samo vrlo poročni ljudi sposobni su za takav prezir. A ovaj čovek je bio pun prezira koji je izbijao iz glasa, iz svakog pokreta; ali sve jeto, izgleda, bilo slabo da izrazi njegov veliki prezir prema svimaljudima, i to kao da je i bilo glavni uzrok njegove ljutnje, a ovedve žene, predstavnice pobunjenih radnica, samo bedan povod.

Devojke nisu ni razumele potpuno sve što je govorio, ali jesve zajedno bilo teško i odvratno, i iz svega je izlazilo da im

na rukama, ali kad skinemo rukavice, videćete da je naša rukaod železa. Osetićete to na svojoj koži. Tada ćete se moždakajati, ali će biti dockan.

Sve je to on izgovorio nepravilnim recima i na-karadnimrečenicama, ali sa jarosnom vikom koja je ovde, kako izgleda, bila glavno. A kad se ispra-skao i zastao, kao da očekujenjihovu reč, Savka upita odjednom.

— Mi molimo da nam kažete, kad ćemo moći dobitiodgovor na naše zahtjeve.

— Odmah dopijete odgovor. — Priđe stolu i zazvoni. Malo zatim na vratima se pojavi

čovek u uniformi, kancelista sa zve-zdom pod vratom; licećoškasto i bezbrko, proseda, kratko šišana kosa, začešljana uvis,izgleda kao četka. Taj čovek, sav od opreza, izvede ih iz svojeuske kancelarije sve do na hodnik i predade policajcu uuniformi, koji je čekao na hodniku, a zatim zatvori za sobomvrata pažljivo kao da su od najfinijeg stakla i pamučno nečujno.Odmah zatim, policajac im saopšti da su uhapšene i pozva ih dakrenu pred njim.

Kao da je to prirodno produženje posla na koji su krenule,Savka i Anica su išle pred policajcem i samo su izmenjivale poglede između sebe. Cim su izašli na obalu ugledaše ih tri



sve ajed o b o eš o odv a o, svega je a o dagovori ovo: Sta vi znate o svetu, i otkud vi možete znati šta ceosvet radi? Ja ću vam kazati otkud. Desetak lenština, čivutskihskitnica i raznih probisveta koji su došli u Sarajevo da bune izavode radnike kazali su vam to. A ja vam kažem da ćemo misve njih poslati odakle su došli, proterati vezane. A ni vi ništa bolje nećete proći, ako budete bunili poštene i vredne radnice.Jer mi imamo načina i za takve ptice koje se šetkaju naokolo sa nekim smešnim i blesavim predstavkama i zahtevima, umesto dagledaju svoj posao. Mi smo do sada postupali fino, sa mekimrukavicama

p g gdrugarice i poskaka-še sa zida, opkoliše ih i zagrajaše sa pitanjima: Zašto, kako, kuda ih vode. Policajac, riđ, postarijičovek, koji je već dvadesetak godina u Sarajevu, bio je zbunjentom ženskom vikom i branio se trep-ćući.

— Molim, nije dozvoljeno razgovorati. Dalje od pritvorenika! Dalje!

I svaki put kad bi hteo nešto da kaže, hvatao je dugačkusablju po sredini, kao na pozdrav, i gledao preda se kao da izsećanja čita tekst propisa o sproveden ju uhapšenih lica.

— Molim, dalje! Moraću postupiti protiv vas.

422 413





losrdno vedre; život tada ogorča i oteža i nagoni stanovnikePekuše da traže natprirodno poreklo svojih muka, kako bi ihtako lakše podneli.

U kući je ostala Anica sa troje »svoje« nedorasle dece,koju je trebalo hraniti i odevati, i to od nadnice fabrike duvana,najniže nadnice u sarajevskom radništvu. A zatim, trebalo jevaspitavati tu decu i brinuti o njihovoj budućnosti, rasti sa njimai sa svakim od njih zasebno bolovati sve bolesti i mučiti svemuke sirotinjskog detinjstva. I Anica je sve to radila, koliko god je mogla i kako je najbolje umela. Kad je došlo vreme, dala je iJelku na zanat, i nju na krojački, a Zorku je, po svršenojosnovnoj školi, zadržala kod kuće. Tako je ona bila i ostala iotac i majka toj deci, koja su je prozvala »•ana«, izgovarajući tone kao njeno skraćeno ime, nego kao što se izgovara reč »-

mama«.Tako je Anica održala kuću, prihvatila brata i obe sestre u

godinama kad im je najviše trebalo pomoći i podrške, i u svojojsirotinji i na toj strmini uspela da podigne, ishrani i izvede na put zdravu decu.

Sada se u toj kući živi malo lakše i nešto veselije.Anici je trideseta godina, a već je deveta kako radi u

fabrici duvana. To je visoka devojka malko oštrih oblika, sakrupnim umnim očima neobičnog sjaja Ni ranijih godina

da se smatra odgovornom za ćelu kuću. I danas je ona pravidomaćin i njena zarada još uvek pokriva veći deo kućnihtroškova, iako su Petar i Jelka izučili zanat i stali tobože nasvoje noge.

Petar je još pre četiri godine završio krojački zanat. Sa njim je Anica imala najviše muke. Nervozno, osetljivo a zatvoreno usebe i nepoverljivo dete, menjalo je majstore, imalo neočekivanei ne-objašnjene nastupe čas nerada i skitnje, čas poslušnosti inezdrave pobožnosti, čas tvrdoglave osiono-sti. Sad je to bioonizak, mrk i čvrst mladić, širok u plećima i jak na nogama, saneravnom, garavom naušnicom u bledom licu, na kom su mišićineprirodno zategnuti od neke stalne unutarnje pažnje. Bio je usvemu detinjski zavisan od Anice, iako ga je to sa godinama sveviše ljutilo i nagonilo, s vremena na vreme, na besmislene pobune i nelepe ispade.

Jelka je u osamnaestoj godini, belolika, punih oblika, plavih očiju i zlatno, teške kose, lepotica i gizdava. Od sve deceona je jedina na majčinu porodicu, Klajiće, koji su poreklom izPosavine, plavi, lepi, veseljaci i pomalo rasipni ljudi. Pre dvegodine završila je zanat kod prve ženske krojačice, gospođeSaloker, koja je šila za sav otmeni sarajevski svet, i sad je kaoradnica kod nje.



krupnim, umnim očima neobičnog sjaja. Ni ranijih godinamomci nisu mnogo obraćali pažnju na nju, a ona još manje nanjih. Pre šest--sedam godina prosili su je dva puta, ali »deca« sutada bila nejaka i ona ih nije mogla ni tako ostaviti ni dovesti na brigu tuđem čoveku. Sad više nije bilo prosaca. Kućne brige idevet godina jednoličnog fabričkog rada u neprimetno sitnoj

duvanskoj prašini načinili su od nje mršavu, bledu i malo pog-nutu devojku koja je, i pored svog nasmejanog i uvek vedrogizraza, izgledala starija nego što jeste. Tome je doprinela idugogodišnja potreba i navika

j Najmlađa, Zorka, još je devojče, bojažljivo ali lepo.

Pekušića soj, cmomanjasta, tanka i već lako povijena u pasu, savelikim tamnim očima koje pažljivo i saučesno posmatraju sveoko sebe, a toplina sa kojom gledaju svet prelazi svakog časa uosme-jak. Ista Anica, samo sitnije kosti i nežnijih oblika. Zorka

jedina iz porodice ne radi izvan kuće, nego vodi kućanstvo, koje je tanko i jednostavno da ga i ona, ovako mlada i nejaka, možeda savlada.

Ponekad za vreme večere, a nedeljom za ručkom redovno,svi su Pekušići na okuou. Oniski i mrgodni, ali snaž ni Petar,stasita, vedra Jelka, pažljivo odeve-

418 419

na i uvek sa prazničkim izrazom na licu, i Zorka, »dete« koje se sa svakim danom razrasta i buja, na putu da se potpuno zadevojči, iako to ne priznaje sama sebi i sasnebivanjem uzalud nastoji da sakrije od drugih. A pored

njih Anica, za glavu viša od svih, iscrpena, tanka i kaoizbrušena, bledih usana i sjajnih kao pregorelih očiju kojesve prate i sve moraju da vide. — Ko ih posmatra takookupljene oko jela, taj, i da ništa ne zna o sudbini ove

porodice, može da vidi jasno da su sve snage i sokovi iz

ove mršave »ane« prešli s vremenom u ovo troje odrasledece, ali isto tako može da razabere jasno da ona, i pored

toga, najviše snage ima u sebi, najbolje može da radi, inajlepše zna kako treba živeti.

NEMIR

(odlomak)

IT to vreme, između 1903. i 1906. godine, bilo je uBosni zaista znakova nezadovoljstva i uznemirenosti i

među kmetovima-seljacima i zemljovlasni-cima i,naročito, među inteligencijom po gradovima, ali ti znaci su

bili neodređeni, sporadični i nepovezani, kao što je i

prirodno u zemlji u kojoj je društvo podvojeno verama ineujednačeno, u kojoj nema ni stvarnog političkog životani prave štampe. Ali po strani od tih povremenih trzavicana agrarnom, verskom ili nacionalnom osnovu, stali su

da se javljaju drugi i drugačiji nemiri. To su bili — prvi pokreti i zahtevi radnika kao takvih. Ti su pokreti biliskromni i tako neobični za našu sredinu da je malo ko



skromni i tako neobični za našu sredinu da je malo koobraćao na njih naročitu pažnju, s izuzetkom, naravno,upravne vlasti i neposredno zainteresovanih

poslodavaca. Tih godina je građena i sagrađena u Sarajevu i treća

zgrada bosansko-hercegovačke vlade. Tako je pored dvevelike, crvenkaste vladine zgrade, zidane u nekomaustrijskom i nesigurno renesansnom stilu, nikla treća,modernije zamišljena, tj. bez pravog stila, ali visoka,upadljiva i potpuno bela. Narod je novu zgradu odmah

prozvao »bijela vlada«. Unutarnji uređaj te zgrade bio je savremeniji i

složeniji i, kako tome poslu nisu bili dorasli sarajevskiradnici, ni naši ni stranci koji su tada već ži-veli i radili uSarajevu, trebalo je nabaviti radnike

42Q 421

sa strane. Tako Je došla veća grupa stranih kvalifi-kovanihradnika, majstora, drvodelja, štukatera. Većina je bila iz Beča,trojica-četvorica iz Zagreba.

Već od prvog dana pala je svima u oči velika razlikaizmeđu naših radnika i ovih stranaca. Ovi stranci, koji su došlina osnovu naročitog ugovora, bili su bolje hranjeni, veseliji,zdraviji i otresitiji od najboljeg bosanskog radnika. Oni su bilidva puta bolje plaćeni od retkih naših kvalifikovanih radnika, atri do četiri puta bolje od nekvalifikovanih. Broj radnih sati bio je za sve isti: dvanaest. (Samo, pravo valja reći, ti strani radniciradili su predano i stalno; kod njih nije bilo ni zamišljenogstajanja nad poslom ni savijanja cigare ni sporih bosanskihrazgovora.) Naši radnici gledali su na te svoje drugove kao naneka viša i srećnija bića kojima ja »-bog dao« bolji i lakši život,

kao i svima strancima. Oni su posmatrali sa čuđenjem kako tiljudi navlače na:«)-čita platnena odela i bele kape pri radu, akako uveče izlaze čisti, obrijani, u građanskim odelima, sakragnom i kravatom, na pivo i na večeru, dok oni, uprskanimalterom i dronjavi odlaze svojim pot-leušicama na periferijigrada. I velika većina naših radnika bila je tako neuka i takoubijena venskim vas-pitanjem i dugom navikom robovanja, da jetu razliku primala kao »božje davanje«, mirila se sa njom i nepomišljajući da iz toga izvuče neke zaključke i ne pitajući se

ćeni i deset puta bolje žive, nezadovoljni i ogorčeni uslovimarada, postupkom preduzimača. A to nezadovoljstvo, na kojenaši nisu smeli ni da pomisle, oni su izražavali slobodno, nekimnovim, ne uvek potpuno razumljivim, ali neobično smelimrecima za koje naši nisu slutili ni da postoje, a kamoli da mogu ismeju da se izgovore.

Na skelama »bijele vlade« i po njenim prostranim sobama još punim strugotina, maltera i gipsa, odjekivale su nove reci:»proleter«, »radnička klasa«, »strukovna organizacija«, »štrajk«i, najposle, reč »socijalizam« koja je našima izgledala tako novai tajanstvena i opasna da su je i nehotice izgovarali sniženimglasom.

Gradnja je napredovala brzo, ali brže se među našimradnicima razvijala misao o tome da se radnici mogu udružiti i

udruženi postavljati i oni svoje zahteve poslodavcima kao što poslodavci postavlja ju njima. Iz početka, stvar su prihvatilisamo mlađi, dok je kod starijih nailazila na neočekivan i oRor -čen otpor.

Posle ručka, sede u hladu dvojica mladih radnikaBosanaca i nešto šapuću, dok njihovi stariji drugovi leže nagredama i dremuckaju. Jedan od njih, koga draži taj poluglasnišapat, podiže glavu i dobacuje jetko:

De de tražite vi djeco đavola bez nevolje! Svrbi vas!



pomišljajući da iz toga izvuče neke zaključke i ne pitajući sezašto je to tako i mora l i ostati tako. Cak ni zavisti nisu osećali, jer nisu ni pomišljali da se uporede sa stranim radnicima.

Sa snebivanjem su naši ljudi gledali te »švap-ske« radnikekao što su gledali na strance činovnike, ali ti stranci radnici su,naprotiv, tražili društvo svojih bosanskih drugova i nastojali da

se sa njima što češće viđaju i što više razgovaraju. Kao tumači i posrednici služili su radnici iz Zagreba. I tako su naši radnicivideli sa još većim čuđenjem da su upravo ti strani drugovi, kojisu tri puta bolje pla-

— De, de, tražite vi, djeco, đavola bez nevolje! Svrbi vas!Malo vam je šest seksera nadnice, dok ne ostanete i bez nje.

— Spavaj ti, spavaj, djedo, i ne bcini za moju nadnicu. — Ama, brinem ja za sebe i ono svojih četvoro unučica

što su mi na vratu, a tebe nek nosi đavo kud te i ponio! — Ne boj se, stari — kaže nasmejano drugi mladić —

neće ni po tebe ni po tvoje biti rđavo kad mi malo drukčije počnemo da razgovaramo sa poslodavcima i gazdama.

422 423

■--'*« ;̂;

— Kratka je vaša pamet za to, mladiću. To su vas oviBečlije naučili. Lako je njima vikati na gazde. Kad dođe

do gusta, oni će spakovati svoje kufere pa u Beč, odakle sui došli. A ko će pomoći meni, kad stigne zima i smrzne sečetka a nestane u kući i brašna i mrsa, pa treba drvo a treba

obuća. Kad zaspe snijeg meni se opet valja pod gazdinskustrehu skloniti, jer drugog nemam. To treba promisliti, paonda govoriti.

—

Pa i ta gazdina streha je tvoja; ti si je gradio, bolan, samo se njegova zove.

— Eh, pametan si ti, samo te ta tvoja pimet prenosi...

— mrmlja stari radnik i prezrivo ali -nemoćno spušta ponovo glavu na gredu.Takvih i sličnih razgovora i prepirki bilo ie ne samo

na toj građevini nego i po radionicama u varoši,

krojačkim, obućarskim i drugim. Pored radnika koji su radili na zgradi Zemaljske

vlade i koji su stigli u grupi, došlo je iz Zagrebi još

desetak kvalifikovanih radnika, krojača, drvode-Ija,tipografa; došli su neupadljivo, sve jedan po je dan, i

rastao je, broj neutralnih, koji su dotle stajali neodlučno usredini, bivao je manji, dok je broj malo-dušnih inepokretnih ostajao uvek isti. Radnici koji su došli izZagreba stali su da dobavljaju brošure; po radničkim

kućama mogle su da se vide te male, bele ili crveneknjižice sa naslovima: »U čemu je snaga radnog naroda«,»Proste socijalističke istine«, »•Osamsatni radni dan«,»Najamni rad i kapital«, »Zakonsko osiguranje radnika«.

Na sastancima koji su održavani u određene dane pozabačenijim kafa-nama radnicima je tumačena sadržina tih

brošura. Zagrebački radnici zalazili su i po kućama, o

praznicima i zimi po sijelima, gde su se upoznavali sadevoj kama, radnicama u fabrikama duvana ili čilima. Sanjima je stvar išla još teže nego sa radnicima, jer su one

bile još manje pismene i vrlo teško ulazile u pitanja opšte prirode, ali one koje bi uspeli zainteresovati i pridobiti bile

su življe i odlučnije od muškaraca. Njihovom pomoći je iu te dve velike fabrike unesen isti nemir, sa istim ras-

pravama i sukobima, koji se sve više javljao u radionicamai na gradilištima



tipografa; došli su neupadljivo, sve jedan po je dan, izaposlili se u najvećim radionicama i štamparijama. Onisu bili ne samo organizovani radnici nego su imaliiskustva sa radom u radničkim organizacijama po većimgradovima, Zagrebu, Pešti, Osijeku. Oko njih su seokupljali oni od domaćih radnika koji su imali hrabrosti da

pomišljaju na organizaciju radnika i pokazivali želju da seobaveste o istoriji, uslovima i izgledima radničkog pokretau svetu. To su bili uglavnom mlađi i bistriji, dok su starijiradnici i dalje ostajali po strani i uz nemoćno odmahivanjerukom tvrdili da je siromahu suđeno da radi i da se pati, agazdama da uživaju, da je tako bilo i da će uvek biti i da jestoga bolje ne zabadati trn u zdravu nogu i ne tražiti hlebanad pogaču.

Međutim, broj onih koji su hteli da razgovaraju oorganizaciji i o pitanjima radničkog položaja

i na gradilištima.

424 425

> Ti O N

w

o





Bajram — muslimanski vjerski praznik; t akođe i ime, nadijevase djetetu koje se rodi uvrijeme praznika.

bakalin — trgovac na malokolonijalnom robom, na-mirnicama; bakal.

balčak — držak od sablje, mača,noža.

begovski — pridjev premaimenici beg, a znači plemićki,gospodski.

bekrija — onaj koji rado pije, pijanica, lola, onaj koji već od jutra počinje piti, ili jutrodočekuje pijući.

bošča — pokrivača za glavu,

rubac; platno četverokut-nogoblika u koje se neštozamotava; zavežljaj; stol-njak.

budžak — kut, ugao; fig. loše, prljavo mjesto.

čanak — drvena zdjela. čarSija — trgovačka četvrt

d t žišt t

derviš — pripadnik derviš-kogreda; skroman, povučen i pobožan čovjek.

dimije — ženska široka donjahaljinka koja se nosi prekogaća mjesto suknje, a nogavicese vežu ispod koljena.

đivanhana — prostrano pred-soblje, hodnik.

dućan — trgovačka radnja. dućandž ija — trgovac. dunđer — starinski stolar i

graditelj. dus-tabanlija — onaj koji ima

ravna stopala, dus-ta-banaš.

Dž

- muslimanska bosa jednom ili više

— jetra, podnevna svečana k j b lj

ugasi, ili ima fitilj namočen u petrolej. feredža — ženska haljinka za

izlazak na ulicu; ženemuslimanke na ulici nisusmjele biti otkrivena lica, pa suzbog toga i nosile feredžu.

ferman — sultanov ukaz, na-redba, carska zapovijest.

fildžan — šoljica za crnu kafu. fitilj — pamučni gajtan ili traka

za svijeću ili petrolejskulampu; upaljač kod starinskihtopova i pušaka.

furuna — peć, limena peć;zemljana pekara.

H

hafiz — onaj koji zna Citav Kur'an napamet. hajvan —

životinja, stoka; ajvan. hasura — prostirač

ispleten od meke trstike, šaše ili rogozine; asura. hodža —

janičar — rod vojske u TurskojCarevini, regrutovan odislamiziranih hrišćana; janjičar.

•jašmak — koprena od bijelogmuslina kojom su se podbrađivale žene koje sunosile feredžu. Na selu se takokod nas zove velild rubac, povezača za glavu.

jatagan — dugi krivi nož,handžar.

jazuk — šteta, žalibože! nasramotu!

joltasovi — fiuguljaste posude zanošenje hrane; jol-tasi.

jorgan — posteljni pokrivač,napunjen pamukom i pro-. šiven.

K

kantar — starinska željeznasprava za mjerenje težine.

kaldrma — kamenom popločansokak ili avlija.

karavan — povorka robomih k l k j d

džamija —gomoljaminara.džigericađžuma —molitva

petkom



grada; tržište, trg. čekmedže — kovčežić sa ladicom

koji služi kao drvena kasa. čibuk — cijev sa lu licom u koju

se stavlja cigareta prilikom pušenja.

ćenar — rub, kraj; marginaknjige; vrsta uskog ćilim-četa;vrsta pamučnog platna.

ćepenak — krilo, kanat starinskihdujćana koji služi mjestovrata.

koja se obavlja udžamiji; petak.

E

efendija — gospodin; titulasveštenika ili vjerski učenogmuslimana.

espap — oprema, materijal, potrepština; roba za prodaju.

F

fenjer — ručna svjetiljka u kojojgori svijeća zaštićena staklomda je vjetar ne

muslimanski sve- štenik, vjeroučitelj, prote- sor u medresi.

islam — naziv muslimanske vjere.

jandžik — seljačka kožna torba,takođe i torba koja se veže zazadnji dio sedla na konju.

natovarenih kola, konja, deva(kamila).

kasaba — varoš, manji pro-vincijski grad.

kasablija — stanovnik kasabe. kavazbaSa — starješina ka-vaza

(stražara, sudskih pozi vara,tjelohranitelja kod turskilivelikodostojnika).

kavgadžija — svađalica, onajkoji traži kavgu, tuču, svađu.

kirajdžija — zakupac, stanar. konak — prenoćište, noćište;

dan hoda; bolja kuća, ku-

430 432

ća kakvog uglednog domaćina.krpadžija — zanatlija koji se bavisamo krpljenjem starih cipela ilistarih stvari.

M

mahala — dio grada ili sela,četvrt; zaselak.

mamuza — ostruga. mandal — zavor; drvena greda ili

željezna šiplta koja se stavljaiznutra radi zatvaranja.

medžHs — savjet, vijeće. mulazim — poručnik u vojaci. munara — vitki toranj džamije. mušir — maršal.

N

nanule — vrsta drvene otvoreneobuće koja se nosi oko kuće;nalune.

nišan — meta, cilj u koji se puca;naprava za ciljanje

na oružju; mladež na tijelu;

paSaluk — oblast kojom u- pravlja jedan paša. požar — pijaca; pijačni dan;

kupoprodaja, trgovanje. pusat — oružje; puset.

saraS — zanatlija koji pravi i prodaje razne predmete odkože.

Sarači — ulica u Sarajevu koja jedobila ime po mnogimradnjama gdje su se pravili i prodavali predmeti od kože.

serasker — glavni vrhovnikomandant u vojsci; u slučajurata postavljan iz redovavezira.

sevap — dobro djelo kojezaslužuje božju nagradu;nagrada za dobro djelo.

sinija — niska okrugla trpeza,sofra, koja se donese prije početka jela, da bi opet bilaodnijeta na kraju.

tobija — isturena kamena u-tvrda odakle pucaju topovi, bastion.

tonzimot — reforme. tekijo — derviška zgrada u kojoj

se obavljaju derviški obredi.Svaka tekija ima svogastarješinu — šeha.

trobozon — debeli parma-čići(kočići) kojima se o-građujustepenice, sofe ili šta drugo.

turbe — mauzolej, natkrivenagrobnica.

... U . uzapčen — osvojen, svladan,

uhvaćen, ugrabljen, zadr žan.

veresija — prodaja uz poček, prodaja uz kredit.

vezir — najviša titula u državnojhijerarhiji Turske Carevine;ministar, guverner jedne pokrajine, upravnik vilajeta.



..na oružju; mladež na tijelu;orden; nadgrobni spo-menilc

nizom — regularna vojska uTurskoj Carevini; vojnik tevojske.

sofra — trpeza, sinija. sohak — ulica. Stambul — Istanbul, Carigrad. sultan — car, vladar.

paša — titula visokih dosto- janstvenika i vojnih li ca osim uduhovnoj hijerarhiji; ranggenerala. Uvijek

se stavlja iza imena.

šamijo — povezača, marama zaglavu od tanke tkanine, išaranagranama.

šućur — hvala, zahvala (u- pućena bogu).

432 28 — Kuća na osand 433

BELESKA O OVOM IZDANJU

Poslednja zbirka pripovedaka koju je Andrić za života objavio pojavila se pod naslovom Lica (Mladost, Zagreb, 1960). U zaostavštini je nađena neobjavljena, za štampu pripremljena zbirka od dvanaest priča sa Uvodom koji je takođe neka vrsta priče. Daktilografisani primerci priča (bezdrvna bela hartija 21 X 29,5) nađeni su u fasciklimrke boje. U daktilografisanom sadržaju naznačen je broj stranicasvake pripovetke i ukupan zbir stranica (84). Pričama je dat ovajredosled:

Jakov, drug iz detinjstva Priča Robinja Životi

b

Knez sa tužnim očima Popodne Pobednik Pakao J-dlski dan Ruđanski begovi Crven cvet predvečernji čas

Dva zapisa bosanskog pisara Dredeslava Kod lekara Susret Razgovor pred veče Sarači Dubrovačka vejavica Ranjenik u selu Slepac

Postojala je mogućnost da se ovih šesnaest priča uklo pe utematske cikluse postojećih zbirki pripovedaka (Nemir na godina. Žeđ, Jelena žena koje nema, Znakovi, Deca). Takav postupak bio biopravdan sa stanovišta doslednosti u oblikovanju tematskih ciklusa.Priređivači ipak nisu poš-li tim putem. Andrić je prilikom rada naSABRANIM DE-LIMA u deset tomova (1963) odobrio način na koji su priređivači oblikovali tematske cikluse, kao i nove naslove prjpovedačkih celina, pa se može smatrati da je reč o ce-linama koje jeon verifikovao, i koje sada, stoga, treba sačuvati u postojećem obliku.Pr iređivači su smatrali da u takve, autorom verifikovane celine,

Uvod BonvalpaSa Alipaša Baron Geometar i Julka



Ljubavi Zuja

Nijedna od ovih priča nije bila objavljenaza života. U prvom posthumnom izdanju Andrićevih dela u šesnaest

tomova, priče iz KUČE NA OSAMI date su u obliku i re-dosledu kojeim je odredio sam autor. Isto i u ovom izdanju SABRANIH DELA. U prvom posthumnom izdanju, zbirci KUCA NA OSAMI dodato

je i šesnaest pripovedaka koje nisu bile uvršćene ni u jednu autorovuzbirku kao ni u SABRANA DELA. Reč je o pripovetkama koje su zaAndrićeva života objavljene u listovima i časopisima a ostale malo poznate čitalačkoj publici. Priređivači su ove pripovetke razvrstali pohronološkom redu njihovog objavljivanja. To su sledećih šesnaest pripovedaka:

pogotovu kada su u pitanju PRIPOVEDACKI ciklusi, ne bi trebalodirati. Stoga su šesnaest pripovedaka. koje svakako zaslužuju da senađu u SABRANIM DELIMA, priključili obimom nevelikoj zbirciK UĆA NA OSAML

U novom, dopunjenom izdanju SABRANIH DELA, zbirka KUCA NA OSAMI I DRUGE PRIPOVETKE proširena je još nekim prozamakoje upotpunjuiu autorov pri- povedački opus. To su, pre svega, priče: ZANOS I STRADA NJA TOME GALUSA, ISKUŠENJE U ĆELIJI BROJ 38, U Ć ELIJI BROJ lu, SUNCE , NA SUN C ANOJ STRANI , LICA i PRVI DAN U RADOSNOM GRADU. Ove pripovetke do sada su senalazile u desetoj knjizi Sabranih dela — STAZE, LICA, PREDELI.Knjiga STAZE, LICA, PREDELI sadržala je i tekstove konfesionalnogkaraktera, a kako su u navedenim pričama prepoznatljive okolnostiautorove biografije iz vremena prvog svetskog rata (sa izuzetkom LICA) priređivači su ove priče uvrstiU u desetu knjigu.

434 28* 435

Cirkus

Međutim, bez obzira na prepoznatljive biografske okolnosti,navedeni tekstovi su po svojoj strukturi pripovetke, pa odudaraju odostalihi tekstova desete knjige, biografskih crtica i sećanja, meditacijasa putovanja, putopisa i si. Stoga priređivači sada dodaju pomenutihsedam pripovedaka zbirci KUCA NA OSAMI I DRUGE PRIPOVETKE.

Pored priča preuzetih iz desete knjige, u KUCU NA OSAMI I DRUGE PRIPOVETKE ulaze ovom prilikom još neke priče, ili celovitiodlomci iz priča, objavljeni za autorova života ili pak nađeni uzaostavštini. Kada je reč o odlomcima, valja napomenuti da se kodAndrića javljaju dve vrste odlomaka, tj. nedovršenih celina. Imaodlomaka koji su potpuno uobličene i koherentne celine (pr. PORUČNIK MURAT, O STARIM I MLADIM PAMUKOVICIMA), kojisu odlomci utoliko što su delovi nerealizovanih većih celin a. Fragmentikoji se vezuju za »kompleks 1906 godine« {BUNA, PRVI SUSRETI, PEKUSIČI, NEMIR), kao i proze koje se vezuju za nemirnu 1878.godinu, po svemu sudeći trebalo je da budu delovi velikeSARAJEVSKE KRONIKE. Pored ovakvih odlomaka koji su deloviveće, zamišljene celine, ima i odlomaka, koji su deo nedovršene priče(S LJUDIMA, TAJ DAN). Proze koje je sam autor obeležio kao frag-mente, priređivači su ipak izdvojili u posebnu celinu na kraju oveknjige. Evo redosleda priča i odlomaka koji se još dod aju KUCI NAOSAMI i drugim pripovetkama.

Stvorenje Tri dečaka Slučaj Stevana Karajana . Veliki raspust Legenda o pobuni

Unošenjem svih ovih proza, Andrićev pripovedački opus biva bezmalo predstavljen u celini. Ostali su u zaostavštini delovi većih pripovedaka ČAVKUSiCl i PEKUSA kao i skice nekih neodređenih priča.

Ni u ovo izdanje Sabranih dela nisu ušle dve pripovetke koje jeAndrić uneo u zbirku Nove pripovetke (Kultura, Beograd, 1948). To su priče San i Dedin dnevnik. Za priču San zapisano je u fusnoti Novih pripovedaka (str. 81): »•Istu ličnost stare devojke — zelenaša i tvrdice pisac je obradio već u romanu Gospođica; sad se vraća na nju u ovojkratkoj pripoveci<<. Međutim, nije reč o novoj, različitoj verziji, već o potpunom preuzimanju jednog poglavlja i z romana Gospođica. Dedindnevnik koji je, kao i ostale priče ove zbirke (sa izuzetkom pripovetke Deca), nastao između 1944 —1948. godine, obol je svojevrsnojtendenciozno-sti u duhu vremena koja je učinila priču neubedljivom.To isto odnosi se i na pripovetku Elektrobih (časopis Brazda, Sarajevo,1948), kao i na prozni tekst Sjeme iz Kalifornije (Štampano sa: BrankoCopić: Odbornici i sreća, i Nezadovoljnici. — Odjeljenje za agitaciju ištampu Zemaljskog odbora Narodnog fronta za Bosnu i Hercegovinu,1948). Pripovetke San, Dedin dnevnik, Elektrobih i Sjeme iz Kalifornijeizost; Ijene su, u dogovoru sa Andrićem, još iz izdanja Sabranih dela udeset tomova.

U prvom posthumnom izdanju Sabranih dela u zbirku Kuća naosami, među »druge pripovetke-«, bila je uneta i proza Pobednik. Ta proza više spada među tekstove koje je autor nazivao pesmama u prozi.Među tekstovima koje je autor sam uneo u fasciklu sa naznakom »Svimoji stihovi i pesme u prozi« (Zaostavština, Arhiv SANU) nalazi se iovaj kraći tekst. Priređivači ga vraćaju u njegov prirodni kontekst, u jedanaesti tom — Ex Ponto, Nemiri, Lirika.

Postoji jedan broj bibliografskih jedinica koje označavaju prozne



Nedovršena proza:

Na Latinskoj ćupriji Poručnik Murat

Taj dan S ljudima O starim i mlađim Pamukovićima Pre nesreće

Buna Prvi susreti Pekušići Nemir

j j j g j j j ptekstove Andrićeve, a koje ne nalazimo u ovim Sabranim đelima. Reč je o odlomcima iz većih celina, posebno iz romana (Travnička hronika,Omerpaša Latas), koji su dobili posebne naslove. Ti odlomci su,tokom decenija, objavljivani u dnevnoj štampi i periodici (Ljubav, Po-litika 1925; Tišina, Politika 1936 — varijante tekstova iz Travničkehronike. Leto, Borba, 1951; Svatovi, Politika, 1961; Dolazak, Forum,Zagreb 1962; Posle, Politika 1963 — iz Omerpaše Latasa. Primeraima mnogo više.) Sem toga, neke pripovetke objavljene su pod dvarazličita naslova (Nedeljno jutro i Praznično jutro; Štrajk u tkaonicičilima i Cilimuše pevaju).

S druge strane, rekli smo, ima odlomaka koji su očigledno delovivećih, ali nedovršenih i neobjavljenih celina.

436 437

Talco proze: Prvi susreti (Književne novine), Buna (NIN, 14. IX 1962), Pekušići (Bagdala, Kruševac, 1971) i kraća pri-povetka Nemir, nađenau zaostavštini (Arhiv SANU — dak-tilografisano na beloj bezdrvnojhartiji 21 X 29,5), čine uza jamno povezane celine koje se bave»kompleksom 1906. godine« u Bosni i Sarajevu, rađanjem iorganizovanjem modernog proletarijata u nas, što svakako nije čestaAndrićeva tema i što nas na sasvim određen način podseća da je ovajautor pisao i Crvene listove. Pomenuti odlomci i vremenom, i miljeomi književnim junacima vezuju se za Andrićevu priču Štrajk u tkaonicičilima koja je odavno našla mesto u Sabranim delima (prvi putobjavljeno u: Žena danas, br. 68; 1950). Pomenuti odlomci nalaze semeđu rukom ispisanim listovima različitog formata u fascikli mrke boje naslovl jenoj — Duža nedovršena pripovetka Peku'sa. Odlomci Sljudima (Borba, 1. V 1947) i Taj dan (Politika, 6, 7. i 8. I 1946), opet,čine fragmente jedne celine u čijem je središtu junak imenom Petar.Odlomci opisuju bombar-dovanje Beograda od strane saveznika udrugom svetskom ratu, odnosno dan oslobođenja Beograda, trenutak

kada se Nemci povlače i zasipaju granatama oslobođene delove grada.Knjiga Kuća na osami i druge pripovetke je podeljena na dva dela. Prvideo čini ciklus priča Kuća na osami. U drugom delu Druge pripovetke,sa redosledom zasnovanim na hronologiji objavljivanja. Nedovršene priče su na kraju drugog dela .

NAPOMENE

trvoD«

SABRANA DELA IVE ANDRICA, knjiga petnaesta: Kuća naosami i druge pripovetke. — Beograd, Zagreb, Sarajevo, Ljubljana,

Skopje; Prosveta, Mladost, Svjetlost, Državna založba Slovenije,Misla; 1976. — Štampano ćirilicom i latinicom. 2. izd 1977. god. 3, izd. 1978. god.

Beograd, Srpska književna zadruga, 1976. — Srpska književna zadruga, kolo LXIX, knj. 461. Beograd, Prosveta, 1977.

BONVALPASA

SABRANA DELA IVE ANDRICA, knjiga petnaesta: Kuća naosami i druge pripovetke — Beograd Zagreb Sarajevo Ljubljana



osami i druge pripovetke. Beograd, Zagreb, Sarajevo, Ljubljana,Skopje; Prosveta, Mladost, Svjetlost, Državna založba Slovenije,Misla; 1976. — Štampano ćirilicom i latinicom.

2. izd. 1977. god.3. izd. 1978. god.KUCA NA OSAML

druga, 1976. — Srpska knj.461.

KVČA NA OSAMI I DRUGE PRIPOVETKE. — Beograd,Prosveta, 1977.

» Sve pripovetke Iz ciklusa Kuća na osami (Ima ih dvanaest) štampane suu prvom posthumnom izdanju prema rukopisu iz za-ostavštine {daktllosrafisanona belo] hartill formata 21X29,5). U istom obliku prenete su u drugo i trećeizdanje, kao 1 u novo, dopunjeno, izdanje u sedamnaest tomova.

438 439

— Beograd, Srpska književna za-književna zadruga, kolo LXIX,

Mtoi

ALIPAŠA

SABRANA DELA IVE ANDRlCA, knjiga petnaesta: Kuća naosami i druge pripovetke. — Beograd, Zagreb, Sarajevo, Ljubljana,Skopje; Prosveta, Mladost, Svjetlost, Državna založba Slovenije,Misla; 1976. — Štampano ćirilicom i latinicom.

2. izd. 1977. god.3. izd. 1978. god. KVČA NA OSAMI. — Beograd, Srpska književna zadruga,

1976. — Srpska književna zadruga, kolo LXIX, knj. 461. KVCA NA OSAMI I DRUGE PRIPOVETKE. — Beograd,

Prosveta, 1977.

CIRKVS

SABRANA DELA IVE ANDRIĆA, knjiga petnaesta: Kuća naosami i druge pripovetke. — Beograd, Zagreb, Sarajevo, Ljubljana,Skopje; Prosveta, Mladost, Svjetlost, Državna založba Slovenije,Misla; 1976. — Štampano ćirilicom i latinicom.

2. izd. 1977. god.3. izd. 1978. god.KUCA NA OSAMI. — Beograd, Srpslcs književna zadruga, 1976.

— Srpska književna zadruga, kolo LXIX, knj. 461. KVČA NA OSAMI I DRUGE PRIPOVETKE. — Beograd,

Prosveta, 1977.

BARON

SABRANA DELA IVE ANDRiCA, knjiga petnaesta: Kuća naosami i druge pripovetke. — Beograd, Zagreb, Sarajevo, Ljubljana,Skopje; Prosveta, Mladost, Svjetlost, Državna založba Slovenije,Misla; 1976. — Štampano ćirilicom i latinicom.

2. izd. 1977. god.3. izd. 1978. god.KUCA NA OSAMI. — Beograd, Srpska književna zadruga.

1976. — Srpska književna zadruga, kolo LXIX, knj. 461. KUCA NA OSAMI 1 DRUGE PRIPOVETKE. — Beograd,

JAKOV, DRUG IZ DETINJSTVA

SABRANA DELA IVE ANDRIĆA, knjiga petnaesta:Kuća na osami i druge pripovetke. — Beograd, Zagreb, Sarajevo,Ljubljana, Skopje; Prosveta, Mladost, Svjetlost, Državna založbaSlovenije, Misla; 1976. — Štampano ćirilicom i latinicom.

2. izd. 1977. god.3. izd. 1978. god.

KVČA NA OSAML — Beograd, Srpska književna zadruga, 1976. — Srpska književna zadruga, kolo LXIX, knj. 461.

KVČA NA OSAMI I DRUGE PRIPOVETKE — Beograd

nov.s



g ,Prosveta, 1976.

GEOMETAR I JULKA

SABRANA DELA IVE ANDRIĆA, knjiga petnaesta: Kuća naosami i druge pripovetke. — Beograd, Zagreb, Sarajevo, Ljubljana,Skopje; Prosveta, Mladost, Svjetlost, Državna založba Slovenije,Misla; 1976. — Štampano ćirilicom i latinicom.

2. izd. 1977. god.3. izd. 1978. god. KVČA NA OSAMI. — Beograd, Srpska književna zadruga, 1976.

— Srpska književna zadruga, kolo LXIX, knj. 461. KVČA fÂ OSAMI I DRUGE PRIPOVETKE. — Beograd,

Prosveta, 1977.

KVČA NA OSAMI I DRUGE PRIPOVETKE. Beograd,Prosveta, 1977.

PRIČA

_ iSABRANA DELA IVE ANDRiCA, knjiga petnaesta: Kuća naosami i druge pripovetke. — Beograd, Zagreb, Sarajevo, Ljubljana,Skopje; Prosveta, Mladost, Svjetlost, Državna založba Slovenije,Misla; 1976. — Štampano ćirilicom i latinicom.

2. izd. 1977. god.3. izd. 1978. god.

KVČA NA OSAMI. — Beograd, Srpska književna zadruga, 1976. — Srpska književna zadruga, kolo LXIX, knj. 461.

KUCA NA OSAMI I DRUGE PRIPOVETKE . — Beograd, Prosveta,1977.

440 441

ROBINJA SABRANA DEL A IVE ANDRICA, knjiga petnaesta: Kuća na

osami i druge pripovetke. — Beograd, Zagreb, Sarajevo, Ljubljana.Skopje; Prosveta, Mladost, Svjetlost, Državna založba Slovenije,Misla; 1976. — Štampano ćirilicom i latinicom.

2. izd. 1977. god.3. izd. 1978. god.KVCA NA OSAMI . — Beograd, Srpska književna zadruga, 1976.

— Srpska književna zadruga, kolo LXIX, knj. 461. KUCA NA OSAMI I DRUGE PRIPOVETKE. — Beograd,

Prosveta, 1977.

ZUJA ■: " . •.■;,i

SABRANA DELA IVE ANDRICA, knjiga petnaesta: Kuća na

osami i druge pripovetke. — Beograd, Zagreb, Sarajevo, Ljubljana,Skopje; Prosveta, Mladost, Svjetlost, Državna založba Slovenije,Misla; 1976. — Štampano ćirilicom i latinicom.

2. izd. 1977. god.3. izd. 1978. god.KUCA NA OSAMI. — Beograd, Srpska knj iževna zadruga, 1976.

— Srpska književna zadruga, kolo LXIX, knj. 461. KUCA NA OSAMI I DRUGE PRIPOVETKE. — Beograd, Prosveta,

1977.

ŽIVOTI i.r'\

SABRANA DELA IVE ANDRiCA, knjiga petnaesta: Kuća na


2. izd. 1977. god.3. izd. 1978. god. KVČA NA OSAMI. — Beograd, Srpska književna zadruga, 1976.

— Srpska književna zadruga, kolo LXIX, knj. 461. KUCA NA OSAMI I DRUGE PRIPOVETKE. — Beo

grad, Prosveta, 1977. . , . :,

LJUBAVI K")V-'.

POPODNE

Hrvatski pokret, Zagreb, god. X XI, br. 120; 3. V 1914; str. 6.

SABRANA DELA IVE ANDRIČA, knjiga petnaesta: Kuća naosami i druge pripovetke. — Beograd, Zagreb, Sarajevo, Ljubljana,Skopje; Prosveta, Mladost, Svjetlost, Državna založba Slovenije,Misla; 1976. — Štampano ćirilicom i latinicom.

2. izd. 1977. god.3. izd. 1978. god. ' *KUCA NA OSAMI I DRUGE PRIPOVETKE. — Beo-

grad, Prosveta, 1977. Štampano prema tekstu objavljenom 1914. god. '




)

SABRANA DELA IVE ANDRIČA, knjiga petnaesta: Kuća naosami i druge pripovetke. — Beograd, Zagreb, Sarajevo, Ljubljana,Skopje; Prosveta, Mladost, Svjetlost, Državna založba Slovenije,Misla; 1976. — Štampano ćirilicom i latinicom.

2. izd. 1977. god.3. izd. 1978. god.KUCA NA OSAMI. — Beograd, Srpska književna zadruga,

1976. — Srpska književna zadruga, kolo LXIX, knj. 461. KUCA NA OSAMI I DRUGE PRIPOVETKE. — Beograd,

Prosveta, 1977.


Jugoslavenska žena, Zagreb, 1920; br. 1—2. SABRANA DELA IVE ANDRiCA, knjiga petnaesta: Kuća na

osami i druge pripovetke. — Beograd, Zagreb, Sarajevo, Ljubljana,

Skopje; Prosveta, Mladost, Svjetlost, Državna založba Slovenije,Misla; 1976. — Štampano ćirilicom i latinicom. 2. izd. 1977. god.3. izd. 1978. god.KUCA NA OSAMI I DRUGE PRIPOVETKE. — Beograd,

Prosveta, 1977. Štampano prema tekstu objavljenom 1920. god.

442 ms

ISKUŠENJE U ĆELIJI BROJ 38 Jugoslavenska njiva, Zagreb, god. VIII, knj. I, sv. 8; 1924; str.

293—296. SABRANA DELA, knjiga deseta: Staze, lica, pređeli. — Beograd,

Zagreb, Sarajevo, Ljubljana; Prosveta, Mladost, Svjetlost, Državnazaložba Slovenije; 1963. — Štampano ćirilicom i latinicom.

Džepno izd. 1964. god. 2. izd. 1965. god.3. izd. 1967. god.SABRANA DELA IVE ANDRIČA, knjiga deseta: Staze, Lica.

Predeli. — Beograd, Zagreb, Sarajevo, Ljubljana, Skopje; Prosveta,Mladost, Svjetlost, Državna založba Slovenije, Misla; 1976. —Štampano ćirilicom i latinicom.

2. izd. 1977. god. . : ' \3. izd. 1978. god. ,,,.,Štampano prema tekstu objavljenom 1924. god. :, ..-:

PRVI DAN U RADOSNOM GRADU •■

Štampano pod naslovom: PISMO NAŠEG PRIJATELJA IZ ITALIJE. — Politika, Beograd,

god. XXin, br. 6360; 6, 7. i 8. I 1926; str. 10. SABRANA DELA, knjiga deseta: Staze, lica, predeli. — Beograd,

Zagrec, Sarajevo, Ljubljana; Prosveta, Mladost,: Svjetlost, Državnazaložba Slovenije; 1963 Štampano ćirilicom i latinicom

STVORENJE Politika, Beograd, god. XXII, br. 6101; 18, 19. i 20. IV 1925. Prvi put se unosi u Sabraria dela. Štampano prema tekstu

objavljenom 1925. god.

PAKAO

Misao, Beograd, knj. XXI, sv. 5. i 6; 1926; str. 277—280. Jugoslovenska pošta, Sarajevo, god. III, br. 748; 14. XI 1931; str.

10. SABRANA DELA IVE ANDRIĆA, knjiga petnaesta: Kuća na


2. izd. 1977. god.3. izd. 1978. god.KUCA NA OSAMI I DRUGE PRIPOVETKE. — Beograd,


JULSKI DAN

(Jedan dan u Sarajevu krajem jula 1878) Književni sever, Subotica,god IV knj IV; sv 3 4; 1928; str 151 154

^f



založba Slovenije; 1963. — Štampano ćirilicom i latinicom. Džepno izd. 1964. god. 2. izd. 1965. god. " ■ ' ■ •' '

■

3. izd. 1967.. god. . , . SABRANA DELA IVE ANDRIĆA, knjiga deseta: Staze,

lica, predeli. — Beograd, Zagreb, Sarajevo, Ljubljana, Skopje;Prosveta, Mladost, Svjetlost, Državna založba Slovenije, Misla; 1976. — Štampano ćirilicom i latinicom.

2. izd. 1977. god.3. izd. 1978. god. ■- " Štampano prema tekstu objavljenottj 1926. god.

god. IV, knj. IV; sv. 3—4; 1928; str. 151—154. SABRANA DELA IVE ANDRIĆA, knjiga petnaesta: Kuća na

osami i druge pripovetke. — Beograd, Zagreb, Sarajevo, Ljubljana,Skopje; Prosveta Mladost, Svjetlost, Državna založba Slovenije. Misla;1976. — Štampano ćirilicom i latinicom.


Prosveta, 1977. Štampano prema tekstu iz zaostavštine (daktilografi-sano na

beloj faartiji formata 21 X 29,5).

444 445

ZANOS I STRADANJE TOME GALUSA Srpski književni glasnik, Beograd, n. s., kni. XXXIII, br. 1;

1931; str. 1—8. SABRAjVA DELA, knjiga deseta: Staze, lica, predeli. —

Beograd, Zagreb, Sarajevo, Ljubljana; Prosveta. Mladost, Svjetlost,Državna založba Slovenije; 1963. — Štampano ćirilicom i latinicom.

Džepno izd. 1964. god. 2. izd. 1965. god. ; i3. izd. 1967. god.SABRANA DELA IVE ANDRIĆA, knjiga deseta: Staze, lica,

predeli. — Beograd, Zagreb, Sarajevo, Ljubljana, Skopje; Prosveta,Mladost, Svjetlost, Državna založba Slovenije, Misla; 1976, —Štampano ćirilicom i latinicom.

2. izd. 1977. god.

3. izd. 1978. god.Štampano prema tekstu objavljenom 1931. god. ■

RUĐANSKI BREGOVI

Vreme, Beograd, god. XV, br. 4669; 6, 7, 8. i 9. I 1935; str. 4. SABRANA DELA IVE ANDRICA, knjiga petnaesta: Kuća na

osami i druge pripovetke. — Beograd, Zagreb, Sarajevo, Ljubljana,Skopje; Prosveta Mladost, Svjetlost, Državna založba Slovenije.Misla; 1976. — Štampano ćirilicom i latinicom.

i d d

CRVENI CVET . (Odlomak). Književnost, Beograd, god. IV, sv. 10; 1949; str.

264—273. IZABRANE PRIPOVETKE. — Beograd, Novo pokole-nje,

1951. — Jugoslavenski pisci. (Odlomak). Front slobode, Tuzla, god. XIII, br. 537; 1. V 1957;

str. 13. PRICA O KMETU SIMANU. — Sarajevo, Svjetlost, 1964. —

Školsko lektira, (11). Ponovljena izd. 1968, 1969, 1971. god. SABRANA DELA IVE ANDRIĆA, knjiga petnaesta: Kuća na

osami i druge pripovetke. — Beograd, Zagreb, Sarajevo, Ljubljana,Skopje; Prosveta Mladost, Svjetlost, Državna založba Slovenije.Misla; 1976. — Štampano ćirilicom i latinicom.

2. izd. 1977. god. ;.,*3. izd. 1978. god.KUĆA NA OSAMI 1 DRVCE PRIPOVETKE. — Beograd,


NA SVNCANOJSTRANI

Borba, Beograd, god. XVII, br. 104; 1, 2. i 3. V 1952; str. 9. LICA. — Zagreb, Mladost, 1960. — Suvremeni pisci. SABRANA DELA knjiga deseta: Staze lica predeli —



2. izd. 1977. god.3. izd. 1978. god.KUĆA NA OSAMI I DRUGE PRIPOVETKE. — Beograd,

Prosveta, 1077.

Štampano prema tekstu objavljenom 1935. god.

TRI DECAKA

Pregled, Sarajevo, sv. VII, knj. II, god. II, juli 1947; str. 281— 287.

Prvi put se unosi u Sabrana delo. Štampano prema tekstuobjavljenom 1947. god.

SABRANA DELA, knjiga deseta: Staze, lica, predeli. Beograd, Zagreb, Sarajevo, Ljubljana; Prosveta, Mladost, Svjetlost,Državna založba Slovenije; 1963. — Štampano ćirilicom i latinicom.

Džepno izd. 1964. god. 2. izd. 1965. god.

3. izd. 1967. god.SABRANA DELA IVE ANDRIĆA, knjiga deseta: Staze, lica,


2. izd. 1977. god.3. izd. 1978. god.Štampano prema tekstu objavljenom 1952. god.

446 #47

SLUČAJ STEVANA KARAJANA

Republika, Zagreb, god. V, br. 4; 1949. Vjesnik Narodnog fronta Hrvatske, god. XII, br. 29. XI 1952. Prvi put se unosi u Sabranadela.


LICA

Oslobođenje, Sarajevo, god. X, br. 1937; 1. i 2. I 1953; str. 8. Rad, Beograd, god. XV, br. 1; 1. I 1960; str. 14—15. LICA, — Zagreb, Mladost, 1960. — Suvremeni pisci. SABRANA DELA, knjiga deseta: Staze, lica, predeli. — Beograd,


Džepno izd. 1964. god.' 2. izd. 1965. god. / 3. izd. 1967. god. Polja, Novi Sad, XVni, 164; 1972; str. 2—3. Oslobođenje, Sarajevo, XXX, 1947; 1 . i 2. V 1973; str. SABRANA DELA IVE ANDRIČA, knjiga deseta: Staze, lica,


2. izd. 1977. god.3. izd. 1978. god.Š

SABRANA DELA TVE ANDRIČA, knjiga deseta: Staze, lica, predeli. — Beograd, Zagreb, Sarajevo, Ljubljana, Skopje; Prosveta,Mladost, Svjetlost, Državna založba Slovenije, Misla; 1976, —Štampano ćirilicom i latinicom.

2. izd. 1977. god.3. izd. 1978. god. • Štampano prema tekstu objavljenom 1960. god.

SVNCE

LICA. — Zagreb, Mladost, 1960. — Suvremeni pisci. Front, Beograd, god. XVII, br. 23—24; 1961; str. 28—29. SABRANA DELA, knjiga deseta: Staze, lica, predeli. — Beograd,

Zagreb, Sarajevo, Ljubljana; Prosveta, Mladost, Svjetlost, Državnazaložba Slovenije; 1963; — Štampano ćirilicom i latinicom.

Džepno izd. 1964. god. 2. izd. 1965. god.3. izd. 1967. god.

Mladost, Beograd, god. VIII, br. 329; 30. I 1963; str. 7. SABRANA DELA IVE ANDRIČA, knjiga deseta: Staze, lica,

predeli. — Beograd, Zagreb, Sarajevo, Ljubljana, Skopje;Prosveta, Mladost, Svjetlost, Državna založba Slovenije, Misla;1976, — Štampano ćirilicom i latinicom. , 2. izd. 1977. god.

3. izd. 1978. god. Štampano prema tekstu objavljenom 1960. god.

Č



Štampano prema tekstu iz zaostavštine daktilografisa-no na belojhartiji formata 21 X 29,5).

U ĆELIJI BROJ 115 ■

Život, Sarajevo, god. IX, br. 3; 1960; str. 131—144. SABRANA DELA, knjiga deseta: Staze, lica, predeli. — Beograd,


Džepno izd. 1964. god. 2. izd. 1965. god.3. izd. 1967. god, ' ' ■ '

PREDVECERNJI ČAS

Politika, Beograd, god. LVIII, br. 17083; 30. IV, 1. i 2. V 1961; str. 9.

SABRANA DELA JVB ANDRIČA, knjiga petnaesta: Kuća naosami i druge pripovetke. — Beograd, Zagreb, Sarajevo, Ljubljana,Skopje; Prosveta Mladost, Svjetlost, Državna založba Slovenije,Misla; 1976. — Štampano ćirilicom i latinicom.

2. izd. 1977. god.3. izd. 1978. god.

-; KUCA NA OSAMI I DRUGE PRIPOVETKE. — Beograd,Prosveta, 1977.

Štampano prema tekstu objavljenom 1961. god. .


DVA ZAPISA BOSANSKOG PISARA DRAZESLAVA

Republika, Zagreb, god. XIX, br. 2—3; 1963; str. 66—67. SABRANA DELA IVE ANDRiCA, knjiga petnaesta: Kuća na

osami i druge pripovetke. — Beograd, Zagreb, Sarajevo, Ljubljana,Skopje; Prosveta Mladost, Svjetlost, Državna založba Slovenije, Misla;1976. — Štampano ćirilicom i latinicom.

2. izd. 1977. god.3. izd. 1978. god.

KUĆ A NA OSAMI I DRUGE PRIPOVETKE. — Beograd,Prosveta, 1977.

Štampano prema tekstu iz zaostavštine (daktilografi-sano na beloj hartiji formata 21 X 29,5).

KOD LBKARA

SKERLICEVA SPOMENICA. — Beograd, Srpska književnazadruga, (1964); str. 117—123.

SABRANA DELA IVE ANDRIČA, knjiga petnaesta: Kuća naosami i druge pripovetke. — Beograd, Zagreb, Sarajevo, Ljubljana,Skopje; Prosveta Mladost, Svjetlost, Državna založba Slovenije,Misla; 1976. — Štampano ćirilicom i latinicom.

2. izd. 1977. god.3. izd. 1978. god.KVCA NA OSAMI 1 DRVGE PRIPOVETKE. — Beograd, Prosveta,

1977. Štampano prema tekstu objavljenom 1964. god.

RAZGOVOR PRED VECE

Stvaranje, Titograd, god. XXI, br. 10, oktobar 1966; str.1043—1048.

_ SABRANA DELA IVE ANDRIČA, knjiga petnaesta: Kuća naosami i druge pripovetke. — Beograd, Zagreb, Sarajevo, Ljubljana,Skopje; Prosveta Mladost, Svjetlost, Državna založba Slovenije,Misla; 1976. — Štampano ćirilicom i latinicom.

2. izd. 1977. god.3. izd. 1978. god.

KUCA NA OSAMI I DRUGE PRIPOVETKE. — Beograd, Prosveta, 1977. ^Štampano prema tekstu objavljenom 1966. god.

VELIKI RASPUST Borba, Beograd, 28, 29. i 30. XI 1966. Prvi put se unosi u Sabrana dela. Štampano prema tekstu iz

zaostavštine (daktilografisano na beloj hartiji formata 21 X 29,5).

SARACl

Politika, Beograd, god. LXin, br. 19124; 31. XII 1966; 1. i 2. I1967; str. 3.

SABRANA DELA IVIS ANDRIČA, knjiga petnaesta: Kuća naosami i druge pripovetke. — Beograd, Zagreb, Sarajevo, Ljubljana,



SUSRET lii"'.

Politika, Beograd, god. LXn, br. 18407; 1, 2. i 3. I 1965; str. 4.

SABRANA DELA IVE ANDRIČA, knjiga petnaesta: Kuća naosami i druge pripovetke. — Beograd, Zagreb, Sarajevo, Ljubljana,Skopje; Prosveta Mladost, Svjetlost, Državna založba Slovenije, Misla;1976. — Štampano ćirilicom i latinicom.

2. izd. 1977. god.3. izd. 1978. god. KUĆ A NA OSAMI I DRUGE PRIPOVETKE. — Beograd,


g p p g , g , j , j j ,Skopje; Prosveta Mladost, Svjetlost, Državna založba Slovenije,Misla; 1976. — Štampano ćirilicom i latinicom.


Prosveta, 1977. Štampano prema tekstu objavljenom 1966—1967. god.

LEGENDA O POBUNI

Štampano pod naslovom LEGENDA. — Zora (List za zabavu, pouku i književnost), Mostar, 1968 /69. Počasni broj.

Život, Sarajevo, god. XX, br. 1—2; 1971; str. 3—5. Prvi put se unosi u Sabrana dela. Štampano prema tekstu

objavljenom 1971. god.

450 iS* 451

DUBROVAČKA VEJAVICA Štampano pod naslovom: VEJAVICA. — Politika, Beograd,

LXV, br. 19843; 31. XII 1968; 1. i 2. I 1969; str. 4. SABRANA DELA IVE ANDRIČA, knjiga petnaesta: Kuća na

osami i druge pripovetke. — Beograd, Zagreb, Sarajevo, Ljubljana,Skopje; Prosveta Mladost, Svjetlost, Državna založba Slovenije, Misla;1976. — Štampano ćirilicom i latinicom.


Prosveta, 1977. Štampano prema tekstu iz zaostavštine (daktilografisa-no na

beloj hartiji formata 21 X 29,5).

RANJENIK U SELU

Politika, Beograd, LXVII, br. 20919; 31. XII 1971, 1. i 2. I 1972;str. 7.

SABRANA DELA IVE ANDRICA, knjiga petnaesta: Kuća naosami i druge pripovetke. — Beograd, Zagreb, Sarajevo, Ljubljana,Skopje; Prosveta Mladost, Svjetlost, Državna založba Slovenije, Misla;1976. — Štampano ćirilicom i latinicom.


Prosveta, 1977. Štampano prema tekstu objavljenom 1971—1972. god.

NA LATINSKOJ ĆUPRIJI ; ' :«;=1

PolitiJca, Beograd, god. XXVI, br, 7432; 6, 7, 8. i 9. I 1929; str.18.

Štampano prema tekstu objavljenom 1929. god,

PORUČNIK MURAT

° XX vek, Beograd, god. I, knj. 1, br. 5; 1938; str. 12—23, sa (1)

si. biampano prema verziji iz zaostavštine u kojoj je tekst ekaviziran

(dalrtilografisano na beloj hartiji formata 21x29,5, a ispravke izvršenegralitnom olovkom).

S LJUDIMA

Borha, Beograd, god. XIT, br 103: 1. V 1947; str. 8. Štampano p rema tekstu objavljenom 1947. god. Sve pripovetkeiz ciklusa Ni'.dovršena proza (ima ih deset) prvi put se unose uSabrana d4la.

TAJ DAN

Politika, Beograd, god. XLIII, br. 12187; 6, 7. i 8. I 1946; str. 6,sa (1) Si.

Štampano prema tekstu objavljenom 1946. god. O i S Ij dii kl bi d či d l j d



ŠLEP AC

Letopis Matice srpske, Novi Sad, god. 151, knj. 416; sv. 6,

decembar 1975-. str. 538—540. SABRANA DELA IVE ANDRIĆA, knjiga petnaesta: Kuća naosami i druge pripovetke. — Beograd, Zagreb, Sarajevo, Ljubljana,Skopje; Prosveta Mladost, Svjetlost, Državna založba Slovenije. Misla;1976. — Štampano ćirilicom i latinicom.


Prosveta, 1977. Štampano prema tekstu objavljenom 1975. gođ. .. . :i

Ova proza i proza S Ijudiina reklo bi se da čine de-love jedneceline. I u jednom i u drugom fragmentu radnja se odigrava za vremeokupacije, a glavni junak je Petar. Po hronološkom redu objavljivanjaTaj dan prethodi prozi S ljudima, ali kako se u prvom fragmentu radnjaodvija na dan oslobođenja Beograda, 1944. godine, a u drugom nešto

ranije, za vreme jednog od savezničkih bombardova-nja Beograda, priređivači se nisu držal i hronološkog redo-sleda objavljivanja.

O STARIM I MLADIM PAMUKOVICIMA

Književnost, Beograd, god. III, sv. 3, mart 1948; str. 147—163.

Tekst koji je objavljen u Književnosti nađen je i u zao-stavštini(daktilografisano na beloj hartiji formata 21X29,5), s tim što je zanekoliko stranica duži od onog u časopisu. Priču donosimo premaverziji iz časopisa Književnost, a dodatni deo prema tekstu izzaostavštine.

452 453

PRE NESREĆE

Radio Zagreb, Zagreb, god. VIII, br. 27; 1952; str. 6, sa (1) si. Oslobođenje, Sarajevo, 1. i 2. maj 1966. Štampano prema tekstu iz zaostavštine (daktilografisa-no na

beloj hartiji formata 21 X 29,5).

BUNA

NIN, Beograd, god. II, br. 89; 14. IX 1952; str. 8—9, sa (1) si. Štampano prema tekstu iz zaostavštine (daktilografi-sano na

beloj hartiji formata 21 X 29,5). Ova i tri naredne priče (Prvi susreti, PeJcuSići i Ne^ mir)

odlomci su veće celine.

PRVI SUSRETI

Radnica, Beograd, god. III, br. 4; 1950; str. 14—15. Štampano prematekstu iz zaostavštine (daktilografi-sano na beloj hartiji formata 21X 29,5).

PEKUSICI

Bagdala, Kruševac, god. XIII, br. 147—148; 1971; •»,? 3. i 4.


NEMIR

Š

SADR2AJ

KUCA NA OSAMI ................. ..,,,,,:

Uvod .....: ......................................................... ...".» 9 Bonvalpaša ............................ .............................. ........................ 13 Alipaša .............................. .............................. ........................ . 20 Baron ........................... .............................. .............................. ... 34 Geometar i .Tulka .......................... .............................. ............... 44 Cirkus .............................. , .......................... .............................. . 55 Jakov, drug iz detinjstva ............................. .............................. . 69 Priča ............................. .............................. .............................. ... 80 Robinja .............................. .............................. ............................ 86 Životi ............................ .............................. .............................. ... 96 Ljubavi .............................. .............................. ............................ 104 Zuja .............................. .............................. .............................. ... 110

DRUGE PRIPOVETKE

Popodne ..;;.;; .......................................;.... 123 Knez sa tužnim očima .............................. .............................. ..... 127 Iskušenje u ćeliji broj 38 .............................. .............................. 131 Prvi dan u radosnom gradu 139



Neobjavljeno za autorova života. Štampano prema tekstu izzaostavštine (daktilografisano na beloj hartiji formata 21 X 29..5).

T ,,'i I

Prvi dan u radosnom gradu .......................... .............................. . 139 Stvorenje ........................... ............................. ............................. 145 Pakao .......................... .............................. ............................. 149 Julski dan ......................... .............................. ............................. 154 Zanos i stradanje Tome Galusa .............................. ................. 160 Ruđanski bregovi .............................. .............................. .......... 171 Tri dečaka.................................................................................. 178 Crven cvet ........................... .............................. ........................ 188 Na sunčanoj strani ........................... .............................. .......... 204 Slučaj Stevana Karajana ............................................................. 211 Lica .............................. .............................. .............................. ... 224 U ćeliji broj 115 .............................. .............................. .......... 229 Sunce .................................................................................... 247 Predvečernji čas ............................ ............................. ............... 254 Dva zapisa bosanskog pisara Dražeslava ............................ ........ 260 Kod lekara . = .......................... .............................. ............... 267 Susret ........................... .............................. ............................ 276 Razgovor predveče .............................. .............................. ........... 282

454 455



Documents

Kuca Na Osami_Ivo Andric