1. Периодизација српске књижевности: народна, стара и нова књижевност.

Срби су хришћанством примили старословенски језик као књижевни језик. Током времена уносили су у тај језик понеку особину народног језика. Тако је настао најстарији српски језик, познат у науци као старословенски у српској редакцији (српскословенски). Тим књижевним језиком писана су црквена и световна дела од краја XII века (Мирослављево јеванђеље 1192) до половине XVIII века (Стефановић, Венцловић, Рајић, Орфелин). Да би се сачували од покатоличења Срби се обраћају православној Русији за помоћ. Тако су у првој половини XVIII века у нашим крајевима стваране школе у којима се негује рускословенски црквени језик (руска редакција старословенског језика). Средином XVIII века настаје славеносербски језик. Овим језиком први је почео писати Захарије Орфелин - “Славеносербски магазин”. Тим језиком су писали просветитељски писци с краја XVIII и почетком XX века.Народна књижевност (услови настанка, поетичка начела) – Усмено стваралаштво наших народа представља књижевност за себе – народну књижевност. Она се одликује великом разноликошћу како мотива и тема тако и у формама, поступцима излагања и сл. Наша народна књижевност није проистекла из митских времена него из једног каснијег раздобља наше историје. Претходе јој велике културне епохе као сто су средњи век и ренесанса. Посебно је значајан средњи век. Иако записане у новије време наше умотворине садрже многе елементе који говоре о њиховој древности. Богатство наше усмене књижевности, народних песама и усмених умотворина неби било да се није дуго очувала. Та очуваност се може објаснити посебним историјским условима у којима су живели наши народи. Очуваност просторних обичаја патријархалног друштва, свакако је један од главних обичаја што се код нас одржала усмена књизевност. У нашу уметност се слило и много идеја из других култура које су живеле на Балкану. У почетку су народне песме записане успутно и случајно све до појаве Вука. Он је свој рад на сакупљању почео 1814. и наставио све до своје смрти 1864. године. Објавио је 4 књиге народних песама, једну књигу народних приповедака и једну народних пословица и других ситних умотворина. Међу осталим скупљачима издвајају се Сима Милутиновић-Сарајлија, Његош, Фрањо Јурић, Грга Мартић. Народна књижевност се развија упоредо са појавом писма. Основна подела народне поезије је на: ПОЕЗИЈУ И ПРОЗУ. Унутар тих главних области врше се даље поделе. Теме дела народне књижевности најчешће су опште нарочито у приповеткама. Поједини родови (епска народна песма) често имају историјску националну тематику. Наша народна књижевност има следеће родове: лирско-епску песму, приповетку, предање као и пословице, питалице, загонетке и сл. Драму као развијен род не налазимо, али постоје драмски елементи. Одликује се великом разноликошћу мотива и тема, форми и поступака излагања. У разним врстама народних умотворина изражене су представе о природи и космосу, свакодневном породичном животу, друштвеним односима, емоционалним стањима, националној историји, животној мудрости и колективним искуствима. Стара књижевност – Овај период обележава појаву и учвршћивање хришћанства па је и књижевност била под снажним утицајем цркве. Мит о загробном животу као

идеалу и одрицање од овоземаљског живота било је доминантно. Расцепом хришћанства на православну и католицку цркву отпочело је стварање двеју култура (западне и Византијске), са значајним разликама на духовном, жанровском и стилском плану. Доминантни језици су били латински и грчки. У IX веку са првим почецима словенске писмености почиње борба за признавање словенског језика као језика цркве, а самим тим и језика науке и књижевности. Овај век је створио оригиналне књижевне форме као што су: средњовековни еп, витески роман, трубадурска поезија. Књижевност средњевековне Србије је повезана са успоном државе Немањића као и са судбином те династије. Ова књижевност је духовна, религиозна, њени творци су духовна лица (црквена), а књижевност је под утицајем Византије према којој су се окренули и Немањици. У почетку се ова књижевност огледала у превођењу Библије, црквених обредних књига, да би касније прерасла у изворну књижевност која се највише огледала у писању историје српске државе и цркве. Основна књижевна врста је биографија, житије, настала на основу светачких житија. Тек у позном средњем веку се јављају књижевни текстови мањег обима који на најпосреднији начин изразавају личност својих аутора. Српска средњевековна књижевност је жанровски разноврсна, жанрови су различито заступљени и немају подједнаке вредности и књижевно историјски значај. Од књижевно уметничких врста негује се: лирска песма, хагиографије (описује се живот светаца), апокрифи, приповетке, романи, похвале и биографије. Од историјских списа значајни су летописи, родослови, хронике, хонографи, записи, натписи. Књижевност Срба у средњем веку припада начелима Византијске поетике која има нароцито изразен метафизички, религиозни карактер. Уметничко дело је “слика”, те у њеном стварању учествује божански творац саме стварности. Понављање и одрзавање стила, идеал непромењивости који је допринео очувању културног идентитета српског народа у периоду трајања средњевековне културе од X до XVIII века.Нова књижевност (књижевне епохе и правци) - ХУМАНИЗАМ И РЕНЕСАНСА хуманизам – XIV, XV век; ренесанса –XVI век) су епохе обнове или препорода. У школе се уводи народни језик уместо латинског. Људска личност се уздиже као слободна људска јединка (појам хуманитета). Хуманисти су били Данте Алигиери, Франческо Петрарка, Ђовани Бокачо… Поетика ренесанске књижевности изграђивана је на основу класичне књижевности (Аристотел, Квинтилијан, Хорације). Писана је претежно на народном језику. Учвршћује појам индивидуалне човекове слободе, задовољства и среће. Студиј природе и човековог тела постаје основа свих уметности а и изразавање лепоте, грације и хармоничности људског тела и људске душе главни циљ поезије и ликовних уметности. Главне особине ренесансне уметности и књизевности су: одмереност, сразмерност, равнотежа и хармонија, духовна ведрина и оптимизам. Уметност се уздиже на степен науке. У области књижевности снажно се развија теоријска мисао-поетика, теорија књижевности. Аутопортрети и аутобиографија постају најчешће видови уметничког обликовања. Представници су: Ариосто, Тасо, Сервантес, Секспир, Рабле, Монтењ, Држиц… БАРОК (1570-1670) португалски barocco = необрађене перле – све што је грубо и претерано грубо). Супротан је ренесанси. Карактерише се изразитим продором хришћанске мистике. Главне стилске особине овог периода су: гомилање, кумулација изражајних средстава и

претераност у изразу. Барок је настао у Италији. Барокне форме се огледају пре свега у тзв. МАНИРИЗМУ (употреба одређеног манира, одређених стилских поступака). У доба барока јавља се најранији појам уметника као ГЕНИЈА. У доба барока књижевне врсте доживеле су своју промену: лирика се одликује виртуозношћу и изненађењима, бизарним сликама и богатством изражајних и версификацијских форми међу којима преовлађују антитезе и парадокси, игре речима, метафоре, хиперболе итд. Драма, изражава дубоку раздвојеност барокног човека. Представници: Марино, Вега, Калдерон, Гундулић,… КЛАСИCИЗАМ (XVII век Француска, XVIII век Енглеска, Русија, Немачка) (XIX век – псеудокласицизам). Битне теоретске основе је изложио Никола Боало по угледу на Декартову рационалистичку теорију тј. филозофију, истинито мишљење засновано на здравом разуму. Истина је природа и подражава се природа па се угледају на класичне античке писце. Најзначајније књижевне врсте су: трагедија, епопеја и комедија. Трагедија и епопеја су чиниле висок стил јер су јунаци у њима били краљеви и хероји. Комедија је представљала једноставан (ниски) стил јер су јунаци у њој били обични људи. Јавља се теорија о трима јединствима у драми: јединство места, јединство времена и јединство радње. Представници су: Корнеј, Расин, Молијер… ПРОСВЕЋЕНОСТ (РАЦИОНАЛИЗАМ) – XVIII век – истицала је аутономију разума и слободног вољног човековог одлучивања, заснованог на принципима разумности, а против “мрачног средњег века”, који је апсолутизовао власт цркве, религије и теологије. Она ја означила човеков покушај да о свим стварима и појавама суди на основу свога размишљања и искуства. ДЕИЗАМ – “природна религија”. По просветитељским филозофима човек се по природи рађа добар и душа му је чиста, а да од искуства зависи како ће се понашати даље. Школа и просвета за човека имају највећи значај. Просвећеност је епоха прозе тј. романа, драма, поучних списа, расправа итд. У овом периоду се развијају недељни часописи. Представници: Данијел Дефо, Џонатан Свифт, Монтескије, Волтер, Жан Жак Русо, Доситеј Обрадовић. У оквиру овог правца јавља се СЕНТИМЕНТАЛИЗАМ (1730-1780). Овде су емоција и машта у првом плану; Дидро, Русо, Обрадовић. Јавља се и ПРЕДРОМАНТИЗАМ где су машта и осећања главне поетске снаге. Драма је најзначајнији вид књижевног изражавања; јавља се потреба за поверљивошћу, искреношћу – писма, дневници, интимне исповести. Русо је оснивач овог правца у Француској, док су представници још Гете, Шилер, Стерија Поповић. У оквиру просвећености се јавља и РОКОКО – љупкост и грациозност; лака поезија, галантни роман, новела пасторала, комедија. Волтер. РОМАНТИЗАМ (XVIII; XIX век) јавља се у Немачкој. Представља супротност класицизму, класичном концепту литературе. Прокламује ирационализам и мистичност. Истиче се машта и емоција. Битна црта романтичарског карактера јесте противречност. Битне су још црте преосетљивости и раздражљивости. Лирска поезија у овом периоду се одликује непосредним, спонтаним изражавањем најдубљих субјективних доживљаја. У епици и драми ликови су изузетни и необични људи страшне природе који изгарају од љубави или од мржње, дубоке душе…Митови се позајмљују из средњевековних легенди, из народне традиције и националне митологије са многим елементима мистике и фантастике. Ноћ је основни елемент романтичарске инспирације. Јављају се поеме, романи у стиховима, лирске песме, разговор, писма, рефлексије и бајке у ткиву

епске прозе. У драми се одбацује захтев о три јединства и задржава се само јединство драмске радње. Романтичарска дела су недовршена. Представници: Бодлер, Шатобријан, Пушкин, Вук, Радичевић, Његош, Змај Јакшић, Костић. Јавља се и БИДЕРМАЈЕР (половина XIX века) – календари, алманаси, часописи, антологије, дневници, романи у писмима. Представник је Хајнрих Хајне. РЕАЛИЗАМ (XIX век) Уметност треба да прикаже стварност онакву каква она јесте, истинито приказивање живота. Употребљава се роман, приповетка и друштвена драма (проза). Заснива се на чврстој фабули која има за циљ да што поступније оцрта ликове. Представници: Балзак, Стендал, Гогољ, Тургењев, Толстој, Достојевски, Лазаревић, Игњатовић, Матавуљ, Сремац, Домановић. Јавља се НАТУРАЛИЗАМ (XIX век) – човек је производ наслеђа средине и историјске ситуације и на тој основи се најбоље може разумети и протумачити писац и његово дело. Представници:Зола, Мопасан. ИМПРЕСИОНИЗАМ – Томас Ман, Cехов СИМБОЛИЗАМ – XIX век, Бодлер, Едгард Алан По, Рајнер, Дилке, Оскар Вајлд… ЕКСПРЕСИОНИЗАМ (1910 - 1920) – побуна младих уметника, против механизације и стравичне судбине човечанства (ратови, глад, беда, умирање…) Усамљеност и страх су основна психичка стања незаштићеног човека. Слободни стих је постао основни версификацијски облик. Неговане су лирске и драмске форме. Представници: Хајм, Верфел, Страм, Кафка, Крлеза, Црњански… Јавља се : ФУТУРИЗАМ, ДАДАИЗАМ, ЗЕНИТИЗАМ (наша варијанта експресионизма) НАДРЕАЛИЗАМ (између два рата) био је заснован на рушилачком револту и на конструктивној акцији. Представници: Арагон, Арто, Бретон, Десуо, Елијар, Вучо Давичо…

,