VISOKA POSLOVNA ŠKOLA STRUKOVNIH STUDIJA ČAČAK

SEMINARSKI RAD

Predmet: PREDUZETNIŠTVO

DRUŠTVENO-POLITIČKI FAKTORI

Mentor: Student:Prof. Broj indeksa

Čačak, oktobar, 2008.godina.

Sadržaj

UVOD 2

1. OPŠTE O DRUŠTVENO-POLITIČKIM FAKTORIMA 4

2. DRUŠTVENO POLITIČKI FAKTORI KOMPANIJA 6

3. UTICAJ TEHNOLOŠKOG RAZVOJA NA PRIVREDNI I DRUŠTVENI RAZVOJ 8

4. STRATEGIJSKI ZNAČAJ TEHNOLOGIJE 11

5. DRUŠTVENO-POLITIČKI ASPEKT TEHNOLOŠKE EVOLUCIJE 13

6. ZAKLJUČAK 15

7. LITERATURA 17

8. PREGLED SLIKA, TABELA I ŠEMA 18

1

DRUŠTVENO-POLITIČKI FAKTORI

Rezime: Društvena dinamika proizilazi iz shvatanja pokretačkih snaga razvoja

ljudskog društva, kao sastavnog dela shvatanja društva uopšte. Te snage su sadržane u

razvoju proizvodnje, odnosno u razvoju njenih materijalnih snaga, koje dovode do nužne,

odgovarajuće promene u proizvodnim odnosima, a i jedni i drugi zajedno dovode do daljih

promena u svim ostalim oblastima društvene stvarnosti, odnosno u oblastima društvene

nadgradnje.

Brojni su faktori koji utiču na razvoj inventivne delatnosti. Oni se različito mogu

sistematizovati. Politika je usmeravanje društva putem donošenja i izvršavanja odluka koje

važe za društvo kao celinu. Ona se sastoji iz tri elementa: politička ideologija, političke

organizacije i politička delatnost.

Cilj ovog seminarskog rada je da objasni sam društveno-političkih fakora, njihovu

ulogu i značaj koju imaju u okviru inventivne delatnosti.

Ključne reči: sociologija, društvo, politika, društveno-politički faktori

UVOD

Preduzetništvo je organizaciona veština vlasnika kapitala koji započinju ili nastavljaju

svoj samostalni posao. U uslovima tranzicije, preduzetništvo je jedna od razvojnih šansi.

Ishodište preduzetništva je privatna svojina, a njegov pojavni oblik su inovacije različite vrste.

Preduzetništvo se ovde tretira kao faktor proizvodnje, jer se njime inoviraju svi elementi

procesa:rad, sredstva za rad i predmeti rada. I ne samo to. Preduzetništvo predstavlja inovaciju

organizacione strukture i svih njenih funkcija. Otuda se privredni subjekti takvih karakteristika

i definišu kao inovativne organizacije.

Aktivnosti preduzeća u organizovanju procesa proizvodnje u osnovi se svode na

ekonomisanje elementima toga procesa. Upravljačka i rukovodilačka funkcija nastoje da

optimalno iskombinuju resurse proizvodnje i ostvare cilj poslovanja preduzeća. Prihvativši

staru ekonomsku tvrdnju da je zemlja opšti predmet rada, Aktivnosti preduzeća u

2

organizovanju procesa proizvodnje u osnovi se svode na ekonomisanje elementima toga

procesa. Upravljačka i rukovodilačka funkcija nastoje da optimalno iskombinuju resurse

proizvodnje i ostvare cilj poslovanja preduzeća. Prihvativši staru ekonomsku tvrdnju da je

zemlja opšti predmet rada, ekonomske teorije, elemente procesa proizvodnje tretiraju

tripartitno: rad, sredstva za rad i predmeti rada, odnosno dvopartitno: rad i kapital, i sa toga

aspekta analiziraju ponaosob njihovu ulogu u procesu proizvodnje robne vrednosti. One su

svoje ekonomske modele zasnovale na objektivističkim uslovima, ne baveći se dominantno

drugim značajnim faktorima procesa proizvodnje: vremenom kao neobnovljivim faktorom,

prostorom kao definisanim i datim ambijentom i organizacionim veštinama u kombinovanju

svih elemenata.

Međutim, novo vreme neumitno traži nova rešenja i odgovore na stara ekonomska

pitanja: šta, kako i za koga proizvoditi? Šta više, nova ekonomija definiše nove ekonomske

paradigme: ekonomiku ponude, ekonomiju znanja, digitalizaciju, virtuelizaciju,

molekularizaciju, konvergenciju, neposrednost, inovativnost, globalizaciju i iverzibilnost

ekonomskih događaja. Nove ekonomske kategorije zahtevaju i redefinisanje nekih osnovnih

ekonomskih postulata, ali i fluidno pomeranje "tačke gledišta" za svaki novi ekonomski

odgovor. Sasvim je očigledno da se takva fluidnost može postići isključivo preduzetništvom,

tim četvrtim, odnosno trećim faktorom procesa proizvodnje, tom specifičnom organizacionom

veštinom kombinovanja uspeha, rizika i neizvesnosti, s jedne, i borbenosti, motivisanosti i

znanja, s druge strane.

Brojni su faktori koji utiču na razvoj inventivne delatnosti. Oni se različito mogu

sistematizovati. Najznačajnija podela bi bila na interne i eksterne. odnsno na objektivne i

subjektivne. S obzirom na karakter tih faktora oni se mogu grupisati kao: društveno - politički,

pravni, ekonomski. sociološki, psihološki, naučno-istraživački i informaciono-

dokumentacioni.

U ovom seminarskom radu biće objašnjeni društveno-politički faktori kao najznačajniji

faktori u okviru razvoja inventivne delatnosti

3

1. OPŠTE O DRUŠTVENO-POLITIČKIM FAKTORIMA

Pojavni oblik preduzetništva su inovacije. Po društvenoj dimenziji one se definišu kao

društvene, društveno-tehničke i čisto tehničke inovacije. Po stepenu inovativnosti (promena)

dele se na radikalne, revolucionarne, evolutivne, trivijalne i periferne. Sve su sa svoga aspekta

značajne, jer predstavljaju novine u procesu, proizvodu ili proizvodnom rešenju. I kod

definisanja pojma inovacije postoje određene teškoće. Često nije jasno da li neku novinu

smatrati inovacijom zbog malog ili beznačajnog stepena promene koju je izazvala. Nekada,

pak, pod inovacijama se podrazumeva invencija, nekada sama imaginacija, a često i otkriće,

što je, mora se priznati, sasvim različito od inovacija.

Invencija je jedinstvena ideja, koja je samo ideja i do čije je komercijalizacije vrlo dug

put. Mnoge ideje nikada neće odmaknuti od dosetljivosti svoga autora, jer su prerane,

prekasne ili neshvaćene. Ako, pak ideja nađe svoj komercijalni put i izazove novinu u procesu,

proizvodu ili rešenju, i ostvari značajnije ekonomske rezultate, onda je reč o inovaciji.

Imaginacija čak nije ni ideja, već samo promišljanje, svojevrstan proces duhovnog

stvaralaštva. Imaginacija je proces stvaranja umetničkih dela, koja svakako uvećavaju

društveno bogatstvo jedne nacije, ali direktno ne doprinose njenom ekonomskom razvoju.

Otkriće je proces pronalaženja nečega što odavno postoji. Kolumbo nije izmislio

Ameriku, već je samo učinio to veliko istorijsko otkriće. Inovacija nije otkriće, nikada nigde

nije postojala u tom obliku, ona je originalni akt pojedinca.

Na osnovu svega izloženog, može se pod inovacijom podrazumevati ,,novost koja se

umeće u postojeće stanje. Po karakteru i opsegu ta se novost može ispoljiti kao zamjena i kao

obnova (dopuna). U svakom slučaju radi se o promjeni dotadašnjeg i uvođenju novog, čime

budućnost prekriva postojeću stvarnost1.

Inovacije su, dakle: izumi, tehnička unapređenja i unapređenja organizacije i rada.

Nema preduzetništva bez inovacija. U iverzibilnim društvenim kretanjima često se

inovacije i preduzetništvo međusobno izjednačavaju. To je svakako moguće, pod uslovom da

je nosilac, finansijer i realizator inovacija vlasnik kapitala, koji svojm imovinom snosi rizik za

donete poslovne odluke.

1 Ožanić, M. (1989): Inventivno stvaralaštvo - bez pravog zamaha, "Poslovna politika", Beograd, strana 21.

4

Odgovor na to pitanje šta prouzrokuje pojavu ili oseku inovacija duboko je skriven u

društvenim kretanjima. P. Drucker sve uzroke pojave inovacija svrstava u sedam grupa2:

- neočekivani: uspeh, promašaj i spoljni događaj,

- nepodudarnost između sadašnje i normativne stvarnosti,

- potreba uzrokovana nekim procesom,

- promene: u strukturi privrede ili tržišta,

- demografska kretanja,

- promene: u opažanjima, raspoloženjima i značenjima i

- nova: naučna i nenaučna saznanja.

Navedeni uzroci svakom preduzetniku moraju da postave suštinsko pitanje - Šta se

dešava? Iz toga pitanja, proizilazi drugo - Šta preuzeti?, a onda i treće - Da li je to neko već

preduzeo? Novo je samo novo u okviru sredine u kojoj se posmatra, pa su iskustva drugih

preko potrebna.

Intuicija, iskustvo, znanje i realnost najbolje su komponente u realizaciji

preduzetničkih ideja. Jedno bez dugog ne stvara šanse, ne rešava probleme, ne uočava

opasnosti i ne sagledava domet preduzetih poslovnih odluka.

Društveno-politički faktori su najznačajniji faktori u okviru razvoja inventivne

delatnosti. U društveno-političke faktore spadaju sledeći faktori:

1. Neodređenost pojma pravične naknade za sve vidove stvaralaštva i racionalnijeg rada u

svim fazama inovacionih procesa sa društveno-političkog stanovišta;

2. Nepovoljna klima za stvaralački rad zbog neodređenog političkog stava u pogledu

podele rizika izmedu preduzeća i društvene zajednice;

3. Privatne prodaje domaćih pronalazaka stranim organizacijama i pojedincima zbog

teškoća njihovog plasiranja u zemlji;

4. Politika društvene zajednice prema uvozu i zaštiti inostranih tehnologija u Srbiji;

5. Politička borba protiv svih uočenih negativnih pojava u pojedinim fazama inovacionih

procesa;

6. Usklađivanje naučno-istraživačke, odnosno inventivne delatnosti sa potrebama domaće

privrede;

7. Nedovoljni transfer srpskih tehnologija u druge zemlje, a pre svega, u zemlje u

2 Drucker, P. F. (1991): Inovacije i preduzetništvo, "Privredni pregled", Beograd, strana 62.

5

razvoju.

Ovo su samo trenutno najaktuelniji faktori. To znači da se sa njima iscrpljuje lista ove

grupe faktora. Uz lošu politiku nekontrolisanog i neselektivnog uvoza strane, odnosno izvoza

domaće tehnologije, stoji i činjenica da inventivna delatnost nije dovoljno afirmisana na nivou

društva. To je destimulisalo njen razvoj. Neki slučajevi kada su novatori i racionalizatori

morali sudskim putem da ostvaruju svoja prava, delovali su kao antipropaganda. Konačno, to

je dovelo do toga da su pojedinci privatno prodavali svoja rešenja stranim partnerima, koja

smo, kao društvo, posle otkupljivali za ogromna devizna sredstva.

2. DRUŠTVENO POLITIČKI FAKTORI KOMPANIJA

Kompanije su uvek imale ugovor sa društvom. Zavisile su od društva i društvo je

zavisilo od njih. Kompanije ugovaraju svoje poslovanje sa potrošačima, zaposlenima,

akcionarima, medijima, akademicima, zajednicom u kojoj posluju, neprofitnim sektorom.

Ovim ugovorom se obavezuju na minimum standarda koji moraju da ispoštuju. Danas,

kompanije svoje interese u poslovanju moraju da nalaze u pitanjima kao što su briga za

životnu sredinu i etičko poslovanje. Pitanja kao što su briga o životnoj sredini, zagađenje, loš

tretman radnika i slično se naglašavaju u sredstvima slobodnog javnog informisanja i mogu da

nanesu veliku štetu kompaniji ukoliko ona posluje ispod standarda koji su regulisani od strane

državnih organa.

Standardi postaju sve viši, a zakoni koji se postavljaju su iznad same države, što je

slučaj sa Evropskom unijom. Investitori su počeli da društveno odgovorno poslovanje

kompanije shvataju vrlo ozbiljno i u svom investicionom odlučivanju rukovode se

standardima etičkog poslovanja. Pojedini potrošači takođe vode mnogo računa da li će ili neće

kupiti proizvode ili usluge od određene firme u zavisnosti od toga kako ona posluje

ekonomski, da li je prijatelj životne sredine i kako se ophodi prema svojim zaposlenima.

Veoma je važno da se društveno odgovorno poslovanje (CSR) odvoji od filantropije,

donacija i dobročinstava. Iako u osnovi CSR i jeste osnivanje različitih fondacija, podrška

lokalnoj zajednici, volontiranje i jačanje imidža kompanije kroz prizmu direktnog uključivanja

u razvoj zajednice, CSR je i mnogo više od toga. Društveno odgovorno poslovanje uzima u

6

obzir sve interesne grupe, društveno-politički ciljevi postaju i strateški ciljevi kompanije, a ti

ciljevi pri donošenju poslovnih odluka uticaće na budućnost kompletnog internog i eksternog

okruženja kompanije.

Poslovni lideri bi i konsultanata trebalo da budu uključeni u društveno-politička

pitanja, koja oni neretko izbegavaju, jer ne samo da na taj način pomažu zajednici, već ujedno

imaju i strateškog interesa u okviru svoje poslovne politike3. Društvene i političke sile strateški

menjaju poslovno i industrijsko okruženje, a time mogu da nanesu poteškoće u poslovanju,

kao i da pokvare reputaciju kompanija koje su bile nesvesne određenih uticaja i promena iz

okruženja. Ako kompanije prate te promene, moći će da kreiraju šanse na tržištu i da utiču na

stvaranje njima pozitivne poslovne sredine naglašavajući određene socijalne potrebe i

stvarajući nove želje kod potrošača.

Na ovaj način gledano, podrška u ostvarivanju društvenih ciljeva i podsticaj razvoju

zajednice od strane kompanija jedan su od načina efektnog lobiranja. Lobiranje, javno priznata

operativna strategija, na ovaj način se temelji i priznaje kao osnov za napredak i kompanije i

zajednice u kojoj ta kompanija deluje. Zato su danas na ovaj način kompanije izazvane i

podstaknute da pronađu način da inkorporiraju svest o društveno-političkim pitanjima u

vrednostima same kompanije i to tako da sistematski postave društvene ciljeve kao deo

strateškog odlučivanja kompanije. Postavljajući ovo kao tezu analitičari iz McKinsey su

zaključili da kompanije ne treba da gledaju na društveno-političke promene kao na limitirajuće

faktore, već kao na nove poslovne šanse.

Istraživanja koja je radio McKinsey pokazuju da se od generalnih direktora i

predsednika upravnih odbora očekuje lično angažovanje u kreiranju društveno-političkog

imidža kompanije u javnosti. Bez direktnog uključivanja generalnog direktora ova strateška

pitanja neće biti ugravirana i prihvaćena kao vrednosti određene kompanije. Kultura

poslovanja i vrednosti kompanije reflektuju sam rad i poslovanje pojedinih odeljenja kao deo

celine. Odeljenja kao što su PR, marketing, pravna pitanja i regulative povezuju se čvrsto tim

vrednostima, i to samo u slučaju kada je generalni direktor direktno uključen u donošenje

odluka društveno-političke prirode. I interna i eksterna javnost će pozitivno reagovati na takve

odluke. Naravno, lični angažman lidera kompanije pored toga što predstavlja vrednosti

3 po mišljenju stručnjaka firme McKinsey & Co. stručnjaka, preuzeto sa Internet stranice www.economist line.com

7

kompanije, može biti i iz ličnih razloga i ubeđenja. Ipak, dobro razumevanje javnih pitanja, i

podrška raznoraznih interesnih grupa podržaće strateške ciljeve kompanije.

3. UTICAJ TEHNOLOŠKOG RAZVOJA NA PRIVREDNI I

DRUŠTVENI RAZVOJ

Prirodno je svojstvo »homo sapiensa« i »homo luden«–sa da razvija sredstva za

olakšavanje svog života. Pri ovome čovek je koristio svoju inteligenciju i kreativnost. Zahtev

za stalnim inovacijama je najdublja ljudska osobina. Tehnika je jedan izraz ove inovacije, ali

ona ima vrednost samo zavisno od toga u koju svrhu je čovek koristi. Čovek samo određuje

»dobro i loše« u vezi njenog uvođenja (»for better or for worse«), kako je opisano u

najranijem saopštenju Club of Rome.

Tehnički pronalasci – kao točak, železnica ili mnogo ostalog – omogućili su prekid sa

starim vremenima, izgradili su novim snagama i civilizacijama jedan put kojim se manjaju

socijalne strukture i omogućuje istraživanje sveta. Oni su postali baza na kojoj su razvijeni

oblici ljudskog zajedničkog života, oni su pretpostavka za bogatu i razvijenu kulturu.

Tehnološka revolucija ide dalje, postala je motor, i ljudi su je rado uzeli – ako i

nesvesno – kao bazu za stanje zdravlja i kao prihvatljivosti života. Pre svega ljudi su se

oslobodili straha. Oni ne misle o tome, da svaki napredak ima svoju cenu.

Psihološki je potpuno razumljivo da čovek počinje sa zadovoljavanjem važnih

materijalnih potreba - kao jelo, stanovanje i odevanje. Maslow je ovo prikazao jasno na

primeru jedne piramide: najpre je potrebno zadovoljiti bazne potrebe, a zatim više vrednosti

kao društvena sredina, obrazovanje, kultura i »samoostvarenje« (samopotvrđivanje). Tehnički

napredak a sa njim i ekonomski zamah, bili su ključ da se može poslovati sa višim

vrednostima.

Pri ovom »uspinjanju« ne bi se smelo zaboraviti da se tehnologija i njen razvoj

pravilno odnose. Samo manje se postavlja njen odnos sa duhovnom sferom. U jednom opštem

sistemu vrednosti ona nije raščlanjena, ona ostaje takoreći jedna nepromenljiva »vrednost«.

Ona nema vrednost sama po sebi. To je jedno »sredstvo« za postizanje odgovarajućih ciljeva

koji su orjentisani samo prema vrednosnim predstavama ljudskog društva.

8

Početkom 60-tih godina otpočeo je jedan ambivelentni stav (držanje) tehnike u odnosu

na razvijanje; tehnika je bila podeljena na dobru i lošu4:

- tehnički napredak je bio dobar tamo gde je svakodnevni život postao (učinjen) prijatniji –

kod automobila, motorcikala, interkontinentalnih letova avionom, domaćinstva (budžet),

stereo uređaja i televizora – jedna lista prijatnosti koja se dalje može nastaviti.

- loš je tehnički napredak tamo gde čovek ne može ili neće uočiti prednosti za sebe – kod el.

centrale i rafinerije, u industriji za preradu sirovina u polufabrikate itd.

Tu dolazi i to da neki od tehnoloških razvoja nisu više shvaćeni od mnogih ljudi – a

ovo posebno važi za nove bazne tehnologije. Iz ovoga može nastati jedan mehanizam otpora

prema tehničkom znanju jer tu količinu informacija koja se javi dodatno svake godine mogu

jedva i eksperti savladati. Neznanje laika će porasti sa većom brzinom koja odgovara opštem

tehnološkom znanju ljudskog društva. Posledice ovoga su nelagodnost i strah. Čovek, doduše,

očekuje od tehnike kao i pre da osigura »udobnosti« modernog života, ali joj čovek više ne

veruje. Pored toga, često je teže dobiti saznanja o kretanjima u prirodnim naukama – tehnici,

od interpretacija iz društvenih nauka ili ideologija; kako ove sadrže mnogo neodgovarajućih

uprošćenja i stoga su često jednostrana, ipak za laike izgledaju daleko razumljivija. O

mišljenju se može uzgred reći da ono ne zahteva potvrde koje čovek mora imati – za koje

čovek mora znati.

Budućnost ljudskog društva se može osigurati ako se uspe koordinirati zaštita sredine,

privrede, politike i tehnološkog razvoja u okviru jednog velikog, svetskog programa. Ovaj

težak zadatak može se ispuniti samo ako se zapadno industrijsko društvo da ubediti da su

iskorišćenje naučnog know-how i stalno traženje novih tehnoloških rešenja bezuslovne

pretpostavke. Ipak, ovde treba da budemo optimistični. Prema sadašnjem pregledu u

uzdržanosti zakona prirode ostvarljiv je razvoj novih ljudski orjentisanih tehnologija sa

sigurnom verovatnoćom. Atomska energija, mikroelektronika, bela tehnika, toplotne pumpe i

toplotni sistemi na daljinu, recikliranje i supstitucija sirovina – navodimo samo neke primere

su jedan arsenal mogućnosti pomoću kojih se može voditi tehnička civilizacija i buduće

generacije biti za to odgovorne. Oprezno koristeći i prilagođavati se uslovima, donose ove

mogućnosti i poboljšanje života ljudi u nerazvijenim zemaljama.

4 Milićević, V. (1989): Preduzetništvo kao faktor poslovne efikasnosti savremenog preduzeća, "Poslovna politika", Beograd, strana 39

9

Brzi tehnološki napredak i povećana kompleksnost tehničkih sistema uslovljavaju

jedan stalni proces individualnog i kolektivnog usavršavanja (učenja). Oni uslovljavaju

fleksibilnost, snagu i spremnost za prilagođavanje i volju da bi se neophodne izmene uočile

brzo i aktivno na njih reagovaalo i njih dovesti u saglasnost sa sopstvenim željama i

predstavama. Samo ako se probudi tehnički dalji razvoj odgovorom na pitanje »za šta

spremnost akceptiranja, ostaje još pitanje sposobnosti akceptiranja.

Brzi tehnički razvoj i izmene u poslednjih deset godina nadmašio je sposobnost ljudi

za prilagođavanje i njihove organizacije: Uprkos svih i delimično zbog ovih reformi teško je

zadržati sistem obrazovanja jer je na duži rok stabilnost ograničena. Iskustva starijih, koja su

mladim generacijama oduvek mogla ranije dati određenu sigurnost, danas su često bezvredna.

Podnošenje izveštaja u medijima i poplava informacijama doprinose da se važne zavisnosti

mogu pravilno raspoznati.

Mogu se dati još mnogi primeri koji upućuju na ambivalentnu i napetu karakteristiku

kretanja tehnike u kojoj se formula »for better or for worse« redukuje na primitivnu formulu:

struja iz utičnice. Da, jer je udobna, čista i jeftina! Gradi elektranu (rudnik, termoelektranu).

Ne, jer zagađuje okolinu, opasna je uništava poljoprivredu i skupa je.

Nasuprot latentnoj nelagodnosti o daljem tehnološkom razvoju, koja je u našem

društvu porasla iz različitih razloga, dogodila se "treća industrijska revolucija",

mikroelektronika, u jednom neverovatno brzom procesu daljeg evolucionarnog razvoja. A u

ova treća industrijska revolucija se može "obraditi" od strane postojećih društvenih struktura,

kao prva i druga, bez velikih izmena.

Naše "totalno informirano" društvo je postalo vrlo svesno izreke "for better or for

worse" i iz nje izvlači – nažalost ne uvek vrlo razumljive – diskusije pro and contra tehničkog

razvoja. Vreme je, dakle, da se zahtev za obrazovanjem ispuni jer strah od izmena dolazi iz

neznanja i time iz straha da ne porastu novi zahtevi. Ovaj nalog pogađa politiku, obrazovanje,

društvene nauke i ekonomiju – ali pre svega "tehničku inteligenciju". Sasvim konkretno mora

se početi sa preobrazovanjem u osnovnim školama. Opšte znanje koje se tamo daje mora

značajnije da daje znanje tehničkih, ali i vezu tehnika-društvo nego ranije.

Sigurno će i u budućnosi – u još većoj meri nego ranije – biti potrebni specijalisti u

tehničkim, ekonomskim i organizacionim oblastima, ali moramo uočiti međuzavisnosti, da je

danas svaka kvalifikovana aktivnost integrirana u ukupni društveni "sistem". Samo tako mogu

10

mladi ljudi učiti da aktivnosti i znanje ne služe samo tome da se zadovoljavaju sopstveni

zahtevi, već donose dug svakog prema zajednici. Inženjeri mogu ovde mnogo učiniti, oni

mogu i moraju dati pomoć u okviru njihovih mogućnosti i znanja.

4. STRATEGIJSKI ZNAČAJ TEHNOLOGIJE

U poslednjih 10 godina jasno se uočava trend povećavanja izdvajanja za nove

tehnologije. Kod preduzeća gde dominira visoka tehnologija (high technology companies) ovo

izdvajanje je oko 5% od prodaje, a za ona preduzeće koja započinju izlazak na tržište, to je

znatno više. Zbog toga je tehnologija, kao faktor kompetitivnosti, prisutna u svim

preduzećima.

Proces generisanja tehnologije započinje sa tehnološkim inovacijama, na čijem pak

početku su invencije ili otkrića. Invencija je ono što pre toga nije postojalo, a da bi to bilo

potrebno je puno kreativnog i ciljno usmerenog rada, počev od rada naučnika iz baznih i

primenjenih nauka. Na taj način kumulirano znanje se sistematizuje, proverava kroz

eksperimente. Osnovni kriterijum uspešnosti invencije je više tehnički nego komercijalni.

Kroz patente, dobijene postupkom zaštite intelektualne svojine pronalazača, omogućava se

njegova zaštita i u finansijskom smislu.5

Tehnologija je sadržana u ljudima, materijalima, misaonim i fizikalnim procesima,

radionici, opremi, alatima. Ključni element tehnologije je uvek zasnovan na znanju, pa se kod

mnogih autora menedžment tehnologijama izjednačava sa menadžmentom znanjem.Druga

faza (označena kao rezultat na slici 1) je proces dobijanja tehnoloških procesa inovacija. U

nekim slučajevima inovacije su bazirane na tehnologijama (npr. elektronsko ubrizgavanje

goriva), a u drugim slučajevima su podržane novim tehnologijama (npr. prodaja preko

Interneta).

Slika 1 Povezanost glavnih koncepata koji se odnose na tehnološke inovacije

5 To je prva faza u procesu dobijanja tehnoloških inovacija. Tehnologija se odnosi na teorijska i praktična znanja, veštine i veštačke tvorevine koji se koriste za razvoj proizvoda i usluga, kao i njihovu proizvodnju i isporuku.

11

Izvor: www. technologies.com

Kriterijumi uspešnosti tehnoloških inovacija su više komercijalni nego tehnički, tj.

uspešnija je ona inovacija čijim uvođenjem (a to znači investiranjem) se ostvaruje bolji

ekonomski efekat (npr. profit, stopa povraćaja itd.).

Inovacije su rezultat procesa inoviranja, koji se definiše kao kombinacija aktivnosti

koje vode do novih, tržišno prihvatljivih proizvoda i usluga i/ili novih sistema proizvodnje i

isporuke. U literaturi se razlikuju6:

inkrementalne inovacije koje se odnose na adaptaciju, fino poboljšanje i poboljšanje

karakteristika proizvoda i usluga i/ili sistema proizvodnje i isporuke (npr. ubrzane

inovacije mikroprocesora i PC-a);

radikalne inovacije sa potpuno novim konceptom proizvoda i usluga i/ili sistema

proizvodnje i isporuke (npr. vozilo na struju ili vodonik) i

arhitekturalne inovacije koje se odnose na rekonfiguraciju sistema i njegovih

komponenti (npr. sve veća ugradnja računarske tehnologije u mobilne telefone).6 Tomaš, R. (1993): Strah od preduzetništva, "Ekonomika", Beograd

12

Tehnološko preduzetništvo je osnovni pokretač procesa tehnoloških inovacija. Ono

obuhvata aktivnosti rekombinovanja svih raspoloživih resursa da bi se ostvarila inovacija, a to

znači ne samo tehničke, već i komercijalne resurse. Pri tome je potreban i administrativan

napor.Tehnološko preduzetništvo može se odnositi na pojedinca (individualni preduzetnik) ili

više učesnika u organizaciji (korporativno preduzetništvo).

Prema sl. 1, zapaža se razlika između aktivnosti i rezultata. Invencije, otkrića i

tehnologije su rezultat promišljanja i eksperimentisanja, kao i primene baznih i primenjenih

nauka (R&D), što čini prvu grupu aktivnosti. Tehnološke inovacije (sa druge strane) su

rezultat aktivnosti saznanja. Tehnološko preduzetništvo uključuje obe grupe aktivnosti i njihov

menedžment, uključujući administriranje projektima.

5. DRUŠTVENO-POLITIČKI ASPEKT TEHNOLOŠKE

EVOLUCIJE

Osnova za uvažavanje netehničkih determinanti tehnološkog napretka leži u prirodi

tehnologije. Za razliku od nauke tehnologija se razvija da reši problem u određenom

kontekstu. To zahteva angažovanje stručnjaka iz različitih disciplina, često i pod patronatom

organizacija i društva. Pri tome treba odvojeno razmatrati:

1. društveno - političku dinamiku i tehnološki ciklus,

2. društveno - političku dinamiku i složenost sistema,

3. društveno - političku dinamiku i centralizam podsistema i

4. integraciju tehnologije u društvene tokove i

5. perspective sistema

Društveno - politički dinamika utiče na svaku od faza tehnološkog ciklusa. Posebno je

važna u prvim fazama (varijacije i vrenje), a nešto manje u narednim fazama.

Ako se analizira društveno - politička dinamika i složenost sistema, mogu se izdvojiti

baze kao na sledećoj slici.

Slika 2 Tehnologija kao društvena kategorija

13

Izvor: www. technologies.com

Društveno - politička dinamika je maksimalna kod otvorenih sistema, zbog ere vrenja

ili uticaja tehnoloških diskontinuiteta na ključne ili povezane podsisteme.

Slika 3 Put ka sociologiji tehnologije

Izvor: www. technologies.com

Društveno - politička dinamika je minimalna za podsisteme na periferiji za sve tipove

proizvoda i to u eri inkrementalnih promena. Tada su dominantni tehnički pokretači promena.

14

6. ZAKLJUČAK

Inovativna organizacija obrnuto je proporcionalna ekonomiji obima: što veća

kompanija, procentualno manje inovativnih rešenja. Ta realna činjenica dugo nije shvaćena u

velikm privrednim subjektima, koji svojom moćnom ekonomskom snagom, ogromnim

kapitalom i brojem zaposlenih, nadomešćuju nedostatak invencije i inovacije svojih

zaposlenih. Otrgnuta kapital svojina od kapital funkcije odvojila je sudbinsku vezanost

vlasnika kapitala za nova rešenja.

U malim i srednjim preduzećima stvaraju se nove ideje i traže brza i efikasna

ekonomska rešenja. Traženje šansi i rešavanje rizika pripada malim i srednjim preduzećima,

koja su i po definiciji fleksibilnija i prilagodljivija od moćnih privrednih sistema.

Preduzetništvo kao organizaciona veština ovde je oblik prilagođavanja.

Razvoj malih i srednjih preduzeća i privatizacija društvene svojine u našoj privredi dva

su neophodna uslova za reafirmaciju preduzetništva. U takvim uslovima između

preduzetništva i privatne inicijative često treba staviti znak jednakosti. Jedno bez drugog ne

postoji, oba se zasnivaju na privatnoj svojini i

Iako se ekonomija i određene grane privredne delatnosti razmatraju kao ključni

segmenti socijalnih sistema i odnosa, postoji pogresno mišljenje koje se rodilo iz određenih

ekonomiskih perspektiva, a koje je osnovano na stavu da  ekonomija je samostalna sfera koja

se funkcionise na osnovu svojih sopstvenih zakonitosti i koja ima primarni karakter u

određivanju socijalnog života. Pri ovakvoj perspektivi pojedinci stupaju u kontakt sa ostalim

ljudima i grupišu se  samo kako bi zadovoljili svoje egoistične potrebe. Takođe postoje

određene tendencije da se ekonomija smatra onim delom društvene stvarnosti na čije

oblikovanje u velikoj meri utiče  politički faktori. Ipak, svako iz ovih viđena iznosi svojevrsnu

reducionisticku predstavu, gde su mnogi nastojali da iz prularizma faktora izvuku upravo onaj

koji bi se mogao predstaviti kao primarni i na osnovi koji bi se mogle uspostaviti određene

pravilnosti, pa, u krajnjoj liniji, i zakonitosti ekonomskog delovalja. Ekonomska sfera je jedna

do onih koja se neprestano menja, te prosto se nije mogla tumačiti bez socijalne osnovice.

Ekonomski pojmovi kao što su rad i novac, kako to ukazuje Adam Smit, su mnogo značajniji

za uvrđivanje kako samog pojedinca, tako i njegovog statusa. Dostizanje takvog nivoa ne

samo rezultat napora jednog čoveka, već je ostvarivanje moguće jedino u kontekstu socijalnog

15

delovanja. A samo socijalno delovanje nije moguće odvojiti od političkog delovanja. Na taj

način ekonomska delatnost se pojavljuje kao važno delo političkog života gde su

zadejstvovane raznovrsne norme, vrednosti, pravila, navike, moralne obaveze i svi ostali

delovi političke celine od kojih se sastoji život.

Političke nauke izučavaju politiku, upravljačku delatnost i organizaciju vlasti. Politika

je ono područje društva u kome se obavljaju upravljačke delatnosti i ona podrazumeva svako

usmeravanje društva pomoću države ili političke stranke kao specijalizovane društvene

organizacije.Rezultati istraživanja političkih nauka mogu koristiti soc. menadžmenta koja se

bavi pitanjima i problemima politike organizacija, političkom strukturom, hijerarhijom vlasti .

Na kraju ovog rada se izvodi zaključak da socijalni menadžment interesuje ukupno

društveno-političko okruženje menadžmenta što utiče na menadžment proces – tu je veza.

16

7. LITERATURA

1. Bajt, A. (1988): Samoupravni oblik društvene svojine, "Globus", Zagreb

2. Babić, V. (1995): Strategijsko odlučivanje, Institut za ekonomiku i finansije, Beograd

3. Drucker, P. F. (1991): Inovacije i preduzetništvo, "Privredni pregled", Beograd

4. Kotlica, S. (2000): E-konomija, "Ekonomika preduzetništva", Beograd

5. Milić, S. (1986): Organizacija inovacijske aktivnosti, "Poslovna politika", Beograd

6. Milićević, V. (1989): Preduzetništvo kao faktor poslovne efikasnosti savremenog

preduzeća, "Poslovna politika", Beograd

7. Momčilović, V. (2001): Liderstvo u maloj organizaciji, "Kvalitet", BeogradRkalović,

S. (2001): Kreativnost i inovacija, "Kvalitet", Beograd

8. Ožanić, M. (1989): Inventivno stvaralaštvo - bez pravog zamaha, "Poslovna politika",

Beograd

9. Parsons, Talkot et al.(1969); Teorije o društvu, Vuk Karađic, Beograd

10. Radosavljević, Ž. (1989): Preduzetništvo - uslov efikasnosti organizacije, "Poslovna

politika", Beograd

11. Tomaš, R. (1993): Strah od preduzetništva, "Ekonomika", Beograd

12. www. technologies.com (Preuzeto dana 20.10.2008. godine)

8. PREGLED SLIKA, TABELA I ŠEMA

17

1. Slika 1 Povezanost glavnih koncepata koji se odnose na tehnološke inovacije..12

strana

2. Slika 2 Tehnologija kao društvena kategorija ………………………………… 14

strana

3. Slika 3 Put ka sociologiji tehnologije ……………………………………….…...14

strana

18