VISOKA EKONOMSKA ŠKOLA STRUKOVNIH STUDIJA PEĆ U LEPOSAVIĆU

Smer: Finansijski menadzment

SEMINARSKI RAD

Predmet: Poslovno bankarstvo

Tema: Centralno bankarstvo i monetarna fukcija

Mentor: Student:Mr Mrvaljevic Mirjana Dejan Vukićević 35/09

Leposavić, 2011. godine

Sadrzaj

Uvod................................................................................................................................31.Pojam i zadaci Centralne banke....................................................................................32.Funkcije Centralne banke.............................................................................................4

3.VLASNIČKA STRUKTURA, ORGANIZACIJA I RUKOVODEĆA TELA CENTRALNE BANKE.......................................................................................................64.MONETARNI SUVERENITET I CENTRALNA BANKA...........................................7

5.Stepen nezavisnosti centralne banke............................................................................96.Budžetski deficit i centralna banka.............................................................................16Literatura........................................................................................................................19

2

Uvod

Pojam ’’banka’’ potiče od latinske reči ’’banco’’ koja označava klupu, tezgu (u današnjem smislu šalter) postavljenu na ulici, trgu, vašaru ili sajmu na kojoj se vršila razmena različitih oblika vrste novca, kao i novčane transakcije naplate i plaćanja u vezi sa obavljenim trgovinskim prometom.

1.Pojam i zadaci Centralne banke

Centralna banka predstavlja najznačajniju instituciju jedinstvenog monetarnog sistema,putem koje se sprovodi jedinstvena emisiona politika određene zemlje.U okviru svojih prava i dužnosti centralna banka je odgovorna za:stabilnost valute,opštu likvidnost, za deviznu politiku. Ekonomska suverenost jedne zemlje određuje i njena monetarna suverenost koja se izražava primenom odgovarajućeg monetarnog,valutnog i deviznog sistema. Monetarna suverenost se najčešće povezuje sa ekonomskom suverenošću pojedine zemlje,mada postoje i primeri prenosa te suverenosti na nivo globalne (zajedničke) suverenosti, kako je to, npr. u Evropskoj Uniji (zajednička valuta,zajednička Centralna banka).Polazeći od pretpostavke da spoljnotrgovinska razmena ima svoje jasno ekonomsko i finansijsko obeležje, iskaz monetarne suverenosti vezuje se za određene fizonomije centralne banke, njenih funkcija, monetarne politike i mera monetarnog regulisanja.Centralna banka treba da brine o vrednosti domaće valute, da obezbeđuje likvidnost privrednih subjekata u plaćanjima u zemlji i prema inostranstvu,te da obavlja monetarnu i deviznu kontrolu bankarskih subjekata.Prve centralne banke su nastale krajem XVII veka, uporedo sa razvojem robno-novčanih odnosa u zemljama koje su bile na pragu industrijalizacije.Do danas su ove institucije formirane gotovo u svim zemljama sveta koje imaju državnu, odnosno monetarnu suverenost (sopstvenu valutu). Postoje retki izuzeci od ovog pravila, tako npr. Luksemburg i Hong Kong nemaju centralnu banku u pravom smislu te reči.U Luksemburgu je 1983.godine formiran monetarni institut koji ima gotovo sva obeležja centralne banke, dok Hong Kong specifičan zbog njegovog statusa i administracije.Ne postoji jedinstven institucionalni koncept centralne banke.Iako je prava centralna banka utemeljena pre više od tri veka, proces osnivanja i organizacije ovih institucija nije standardizovan.To je razumljivo, jer centralne banke nisu formirane u isto vreme i pod istim uslovima.Organizacija prvih ustanova ove vrste gotovo da se ne može uporediti sa savremenim centralnim bankama. U svim zemljama sveta centralna

3

banka, ne bi moglo zamisliti funkcionisanje savremenih finansijskih i bankarskih sistema, pojedini ekonomisti osporavaju značaj i ulogu centralnih banaka.Neki od njih (Milton, Fridman) pobornici su tzv. slobodnog bankarstva.U osnovi takvih ideja su zalaganja za slobodnu trgovinu, odnosno neograničenu konkurenciju u svim ekonomskim sferama.

2.Funkcije Centralne banke

S obzirom na to da u svim savremenim privredama postoji institucija centralnog bankarstva, potreba za centralnom bankom čini se očiglednom.Međutim, aktivnosti centralne banke koje bi morale da budu ujedinjene u jednu instituciju pod tim nazivom nisu tako očevidne.Te aktivnosti mogu biti grupisane u pet opštih funkcija:* emisija novca (papirnog i kovanog novca) i upravljanje deviznim rezervama zemlje; Snabdevanje zemlje nacionalnom valutom, obuhvata proizvodnju i distribuciju novčanica i sitnog kovanog novca, operacije na deviznom tržištu i rukovanje deviznim rezervama koje se drže radi održavanja spoljne vrednosti nacionalne valute. Operacije centralnih banaka na deviznom tržištu svode se na to da obezbede odgovarajuće kretanje deviznih kurseva kako bi sačuvale stabilnost vlastite valute.Ako kurs strane valute pokaže tendenciju porasta, centralna banka će nuditi odnosnu valutu i tako uticati na njen postepeni pad.Ako, pak, kurs strane valute pokazuje tendenciju pada, centralne banke će na deviznom tržištu tražiti odnosnu devizu i tako uticati na postepeni porast njenog kursa.Prema tome, u prvom slučaju centralna banka prodaje devizu i kupuje stranu valutu i prodaje svoju vlastitu.Suština operacija centralne banke na deviznom tržištu sastoji se u istovremenim (ali suprotno usmerenim) kupoprodajama strane i vlastite valute.* delovanje u ulozi bankara države; Ova funkcija obuhvata: deponovanje novčanih sredstava koja pripadaju državi i pozajmljivanje novčanih sredstava državi;služenje kao fiskalni posrednik (agent) i jemac države.Takođe, navedena funkcija podrazumeva pružanje izvršnoj državnoj vlasti stručnog mišljenja o monetarnim i finansijskim poslovima.Važan položaj tog sektora, nalaže ne samo potrebu da ovaj sektor ima pristup jednoj specijalizovanoj monetarnoj onstituciji (kakva je centralna banka), nego istovremeno zahteva od centralne banke da ozbiljno uzme u obzir snagu uticaja ovog sektora na funkcionisanje celokupnog privrednosg mehanizma, posebno u oslukama o tome do koje mere da finansira kreditne zahteve države.* delovanje u ulozi ’’banke banaka’’;

4

Uloga bankara za domaće poslovne banke uključuje: prihvatanje depozita koji služe kao rezervne likvidnosti ovih banaka; spremnost da se eskontuju komercijalni i državni vrednosni papiri koji se nalaze u portfelju poslovnih banaka; i obaveze centralne banke da služi kao ’’poslednje utočište’’ u odnosu na poslovne banke.* regulisanje i nadgledanje aktivnosti domaćih i finansijskih institucija; Ova funkcija obuhvata:obezbeđivanje uslova da poslovne banke i druge finansijske institucije vode svoje poslove na zdravoj i razumnoj osnovi i u skladu sa važećim zakonima i pravilima.Takođe, ova funkcija uključuje regulisanje stope obevezne rezerve i nadgledanje sprovođenja bankarskih poslova. Funkcija bankara za domaće poslovne banke i regulatora ponašanja ovih banaka čvrsto su povezane.Ove aktivnosti su usmerene ka postizanju dva osnovna cilja.Prvi je da se očuva stabilnost pojedinačnih banaka.Drugo, nametanje odgovarajućih stopa obavezne rezerve i nadgledanje sprovođenja bankarskih poslova ima sledeću svrhu: osigurati da sve finansijske institucije koje podležu kontroli odražavaju određeni standard u pogledu sigurnosti, s kojoj korisnici njihovih usluga mogu da računaju.Stabilnost pojedinačne banke doprinosi stabilnosti bankarskog (odnosno, finansijskog) sistema u celini.Problemi mogu nastati kada su, u okviru bankarskog sistema, banke uzajamno jako zadužene.Tada pripast pojedinačne banke može imati ozbiljnih posledica u širem finansijskom sistemu. Bazična klauzula ’’krajnjeg kreditora’’ upravo ima u vidu ove reperkusije i njeno aktiviranje treba da ograniči slučajeve bankrotstva, čiji bi se negativni efekti širili kroz finansijski sistem.* sprovođenje monetarne politike; Izraz monetarna politika odnosi se na dejstva koja preduzima centralna banka, s namerom da utiče na monetarne i druge finansijske uslove (uticaj na monetarne i kreditne agregate, kamatne stope i devizni kurs), a sveu pokušaju da se ostvare izabrani krajnji ciljevi makroekonomske politike društva: poželjan porast realnog društvenog proizvoda, visoka zaposlenost i stabilnost cena.Dejstva centralne banke u napred izloženom smislu podrazumevaju odgovarajuće rukovanje instrumentima moetarne politike. U savremenim tržišnim ekonomijama, količina novca u opticaju sastoji se pretežno od tzv. depozitnog novca (novčanih sredstava položenih na račune ili u depozit kod banaka), a samo manjim delom do emitovanog papirnog i sitnog kovanog novca (gotov novac u opticaju).Saglasno tome, države su danas ovlastile centralne banke da upravljaju monetarnim kretanjima pomoću instrumenata koji dopuštaju kontrolu nad kreiranjem depozita i utiču na opšte finansijske uslove.Akcije centralne banke su namerno upravljene da utiču na performanse nacionalne ekonomije i nisu motivisane uobičajenim poslovnim obzirima karakterističnim za poslovne banke (ili druge finansijske institucije), kao što je, na primer, visina profita.Putokazi centralnih banaka u njihovom delovanju i stepen diskrecije (slobode odluke) koju mogu da koriste u sprovođenju monetarne politike ostaju, za sada, kontroverzna pitanja, koja se u suštini svode na pitanje

5

koordinacije monetarne politike (pre svega) sa fiskalnom politikom, ali i u svim drugim makroekonomskim politikama. Centralne banke su institucije koje zadovoljavaju dva kriterijuma: prvo, one se bave većinom funkcija koje su napred opisane, i drugo, one primenjuju znatan stepen slobode akcije kada je u pitanju izbor načina na koji će delovati, ali ne i kada je u pitanju izbor ciljeva njihovog delovanja.Svrha svih pomenutih funkcija jeste da njihovo ispunjenje doprinosi efikasnosti i stabilnosti finansijskog sistema, a preko toga i sveukupnom ekonomskom prosperitetu konkretne zemlje.Osnovni razlog za postojanje centralne banke je lako objasniti.Prvo, prisutni su pozitivni efekti tzv. ’’ekonomije obima’’, koji se mogu postići ukoliko se ove funkcije povere jednoj instituciji sa odgovarajućim finansijskim znanjima i sposobnostima.Drugo, čvrste veze između pobrojanih funkcija opravdava njihovo institucionalizovanje u jednom telu, sa dovoljno širokim ovlašćenjima, koje preuzima javnu odgovornost za stabilno funkcionisanje ukupnog finansijskog sistema zemlje. Formalno posmatrano, Narodna banka Srbije ima sledeće funkcije:- izdavanje novčanica i kovanog novca,- regulisanje količine novca u opticaju,- održavanje likvidnosti zemlje prema inostranstvu,- regulisanje likvidnosti banaka,- finansijsko servisiranju države.

3.VLASNIČKA STRUKTURA, ORGANIZACIJA I RUKOVODEĆA TELA CENTRALNE BANKE

U pogledu vlasničke strukture, teorija i praksa poznaju tri oblika svojine kod centralnih banaka: državnu, privatnu i mešovitu.Iako je većina centralnih banaka u svojini države, ima i slučajeva koji odstupaju od ovog modela.Državna svojina može da se manifestuje kroz dva oblika: centralna banka kao javna ustanova, formirana zakonom; i centralna banka kao formalno akcionarsko društvo, u kojem su sve akcije u posedu države.Prvi oblik je pravilo, dok je drugi izuzetak.Naravno, postoje i centralne banke kod kojih u strukturi vlasništva preovlađuje privatni kapital, odnosno koje su odolele procesu podržavljenja (primer Italije, Grčke i Južnoafričke Republike). U tim slučajevima vlada obezbeđuje svoj uticaj nad centralnom monetarnom institucijom kroz kadrovsku politiku, tj. krz imenovanje ili davanje saglasnosti na izbor guvernera i imenovanje upravljačkih tela centralne banke.

6

Organizacija centralne banke zavisi od razvijenosti i strukture privrednog sistema zemlje, od institucionalnog ustrojstva i od političkih faktora u državi u kojoj je osnovana. Organizacija centralnih banaka uglavnom se svodi na tri osnovna modela: jedinstvena centralna banka, složen sistem centralne banke i nadtradicionalna centralna banka. Centralne banke u principu imaju trostruku organizacionu strukturu:1) izvršni nivo,2) nivo saveta (board-a) i 3) nivo kontrole.Između centralnih banaka postoje razlike u pogledu ovih nivoa, ali su u mnogim slučajevima nivo saveta i nivo kontrole međusobno sjedinjeni.Tada izvršni nivo preuzima veću odgovornost. Za izvršni nivo koriste se izrazi ’’executive committee’’ ili ’’management committee’’. Izvršni komitet odlučuje u ime banke kao kolektivni organ.Sačinjavaju ga najmanje tri člana.Dakle, izvršni nivo je onrazovan u većini centralnih banaka, a kod nekih sličan autoritet je dat guverneru, kome pomažu zamenici, odnosno pomoćnici (viceguverneri). Guverner centralne banke je u svim zemljama predsedavajući Izvršnog komiteta, koji predstavlja telo koje formalno donosi većinu odluka.Glasanje je izuzetno retko i u praksi Izvršni komitet deluje kao savetodavno telo guvernera.Izvan okvira centralne banke, guverner je u prvom redu ličnost koja predstavlja banku, odnosno predstavlja njene stavove.Međutim, njegov položaj u manjoj meri određuje autoritet njegovog zvanja, već ga prvenstveno određuje njegov sopstveni autoritet. Termin ’’savet direktora’’(board of directors) može se koristiti za označavanje tela koje se redovno sastaje radi konsultacije sa rukovodstvom banke i u cilju donošenja odluka koje nisu vezane za dnevni posao banke.Telo takve vrste obično imačlanove izvan centralne banke.Vlada (tj. Ministarstvo finansija ili Ministarstvo za ekonomska pitanja) može imati predstavnike u savetu direktora ili učestvovati u njegovom radu.Kao opšte pravilo važi da njime rukovodi guverner.U većini slučajeva i ostali članovi izvršnog organa imaju status članova saveta.Nije retko u praksi da savet ima i nadzornu ulogu.Zapravo, što se savet više udaljava od tekućeg poslovanja, to više preuzima karakteristike nadzornog tela. Uloga nivoa kontrole uslovljena je ulogom saveta direktora u pogledu kontrole rada centralne banke.

4.MONETARNI SUVERENITET I CENTRALNA BANKA

Kada je u pitanju uloga naše centralne banke, ona mora da se prilagodi uslovima i subjektima (preduzećima i bankama) tržišne privrede.Šta takva uloga podrazumeva? Najpre, da je prva funkcija centralne banke briga za dobar novac.Ta dužnost zahteva da centralna banka ima monetarnu suverenost, kako bi mogla efikasno da određje količinu novca u opticaju.Dakle, centralna banka globalno

7

brine o likvidnosti ukupne privrede, a preko toga spoljne likvidnosti (koristi instrument kursa u cilju uravnoteženja platnog bilansa).Pojam monetarne suverenosti podrazumeva da nju ne može imati neko drugi mimo centralne banke, recimo pojedinac poslovne banke. Drugo, držeći čvrsto rukama monetarnu politiku, centralna banka ne preuzima u svoje ruke kreditnu politiku, jer je ta politika u isključivoj nadležnosti poslovne banke i u neposrednoj vezi sa njenim raspoloživim kreditnim potencijalom.Kreditnu suverenost imaju poslovne banke i to ne smislu obima,već u kvalitativnom smislu.Centralna banka mora biti odvojena od konkretnih problema banaka i preduzeća da bi mogla uspešno da se posveti obezbeđivanju likvidnosti sistema kao celine.U tom domenu i ima monetarnu suverenost prema bankama i preduzećima.Na kraju, postavlja se pitanje kako centralna banka da ostvari svoju funkciju staranja o likvidnosti ukupne privrede.Osnovni kapital emisije primarnog novca trebalo bi da budu operacije centralne banke na otvorenom tržištu i njene transakcije n deviznom tržištu.Pri tom, intervencije centralne banke na deviznom tržištu ne bi bile uslovljene monetarnim zahtevima, već zbog kursne i platno-bilansne politike.I na jednom i na drugom tržištu odnosi su otvoreni ili anonimni.Takvim načinom emisije primarnog novca obezbeđeno je da centralna banka menja opšte uslove kreditiranja u privredi, ali da te promene na jednak način ograničavaju sve ili da na jednak način koriste svima.Ona ne diskriminira i time ne demorališe bilo koju grupu transaktora na tržištu. Ravnoteža i racionalna monetarno-kreditna politika može se ostvariti samo uz potrebnu finansijsku disciplinu i staln kontrolu svih novčanih transakcija finansijskih institucija. Iskustva sprovođenja monetarno-kreditne politike pokazuju i određena ograničenja i slabosti koje najčešće ispoljavaju kao: regionalno zatvaranje novčanih tokova, zanemarivanje ekonomskih i bankarskih kriterijuma prilikom odobravanja kredita, finansijska nedosciplina banaka u domaćim i deviznim transakcijama, neplaćanje dospelih kredita i kamata, avaliranje menica bez pokrića i dr.Treba imati u vidu da mere monetarno-kreditne politike kao ni poslovna politika banaka nisu svemoćni u rešavanju nagomilanih privrednih problema u zemlji, jer su ti problemi brojni i strukturno složeni. Stanje i kretanje u privredi imaju veliki uticaj na kocipiranje monetarne politike. Promena ekonomske situacije u kojoj se nalazi privreda uslovljena je strukturnom reformom privrednog sistema, koja uporedo nameće potrebu reforme u bankarskom sistemu i monetarno-kreditnoj politici.Takav zahtev proističe iz nužnosti da se obezbedi delovanje tržišnih zakona u privredi, a da takav pristup bude zastupljen i u poslovanju banaka.Osnovni uslov promena u vođenju poslovne politike banaka ka jačanju delovanja tržišnih zakona je njihovo konstituisanje kao samostalnih finansijskih uslova.

8

5.Stepen nezavisnosti centralne banke

Reći da je monetarna politika samo deo ukupne ekonomske politike društva predstavlja već uobičajen izraz kojim treba da se uvaži neophodnost logičke povezanosti elemenata u jednom složenom sistemu.Ali monetarna politika, istovremeno predstavlja i skup različitih postupaka, pri čemu se subjekti koji ih upotrebljavaju nalaze (institucionalno posmatrano) u centralnoj banci, a ne u okviru nekog državnog organa.Zbog toga, pomenuti problem logičke povezanosti pretpostavlja tri svoja aspekta:1) stepen samostalnosti centralne banke vis-à-vis izvršne državne vlasti (vlade) u konkretnoj zemlji; 2) optimalnu koordinaciju između monetarne i fiskalne politike; 3) odnose između monetarne politike i ostalih instrumenata ekonomske politike.Na ovom mestu pažnja će biti usmerena samo na pitanje nezavisnosti centralne banke u pogledu formulisanja monetarne politike.To pitanje u poslednje vreme izaziva znatno interesovanje kako na teorijskom nivou, tako i među ekonomistima praktičarima – centralnim bankarima i nosiocima ekonomske politike uopšte. Nezavisnost centralne banke pokriva tri oblasti:* personalna nezavisnost,* finansijska nezavisnost,* nezavisnost u vođenju monetarne politike. Personalna nezavisnost se odnosi na uticaj države kod imenovanja i smenjivanja funkcionera, dok je finansijska nezavisnost određena pristupom države kreditima centralne banke.Nezavisnost u vođenju politike sadrži dva elementa: nezavisnost u pogledu određivanja cilja i nezavisnost u pogledu korišćenja instrumenata.Kao osnovni cilj se postavlja stabilnost cena, dok centralna banka ima slobodu da bira instrumente. Argument u prilog nezavisnosti centralne banke.Već godinama se u okviru ekonomske teorije razmišlja o izvorima očigledne sklonosti tržišnih ekonomija prema inflaciji.U posleratnom periodu inflacija je u svim zemljama OECD imala prosečnu vrednost iznad nule.Tokom sedamdesetih godina, u većini razvijenih kapitalističkih zemalja inflacija je pokazivala ulazni trend kretanja.S druge strane, centralne banke u zemljama s razvijenim tržišnim privredama naglašeno priznaju značaj održavanja poverenja ekonomskih subjekata (javnosti) u nosioce monetarne politike, koji su preuzeli obavezu striktnog kontrolisanja inflacije.Kako u takvim okolnostima protumačiti rasprostranjenost inflacije u razvijenim tržišnim privredama u poslednjim dekadama?Jedno od objašnjenja koje se nudi sastoji se u tome da je inflacija u konkretnim privredama bila generisana kako pogrešno vođenom monetarnom politikom u odnosu na vrstu poremećaja u tokovima privredne aktivnosti, tako i izostankom spremnosti nosilaca monetarne politike da prihvate cenu dezinflacije (koja se ogleda u smanjenju obima proizvodnje).Postoji i alternatino objašnjenje, vezano za konflikt između kratkoročne i dugoročne optimalne monetarne politike, koje dominira u savremenoj literaturi.Taj konflikt je

9

označen kao ’’problem vremenske doslednosti’’ (time consistency problem) u sprovođenju monetarne politike.Sukob između kratkoročnog i dugoročnog optimiziranja monetarne politike proizlazi iz mogućnosti centralne banke da svojim delovanjem u kratkom roku dovede u određenoj meri do povećanja obima proizvodnje.Ukoliko postoji kratkoročni trade-off između nezaposlenosti i inflacije, i ako društvo i centralna banka preferiraju višu proizvodnju, centralna banka može na kratak rok da utiče na obim proizvodnje povećanjem količine novca u opticaju (sprovođenjem ekspanzivne monetarne politike). Međutim, ova opcija je održiva samo ako su tržišni transaktori uvereni da će se u bdućim periodima monetarne vlasti sigurno vratiti ka neinflatornoj monetarnoj politici.U suprotnom, takav pokušaj biće osujećen.U momentu kada privredni subjekti shvate da su nosioci monetarne politike delovali u pravcu koji ubrzava inflaciju, oni će anticipirati ovo ubrzanje.Inflacija koja je anticipirana neće imati snagu da izazove porast proizvodnje. Inflatorne premije biće ugrađene u nadnice i cene, i porast nivoa cena nastaviće se bez bilo kakvog povećanja proizvodnje.Prema tome, na dugi rok posmatrano,nastojanje da se inducira viši nivo proizvodnje posredstvom ekspanzivne monetarne politike (kroz tzv. neanticipiranu ili ’’iznenađujuću’’ inflaciju) neće uspeti: proizvodnja će se kretati oko svoje potencijalne stope koja je determinisana realnim faktorima proizvodnje. Stimulativna monetarna politika, koja sečini privlačnom kada se imaju u vidu kratki vremenski intervali, tokom dugog roka će jednostavno voditi samo u višu inflaciju, bez rezultata na planu povećanja proizvodnje. Međutim, optimalna monetarna politika na dugo rok je politika koja ne dopušta stvaranje inflacije.Jedna čvrsta neinflatorna monetarna politika je ’’vremenski nedosledna’’, jer takva politika obuhvata (prethodno) obavezivanje monetarnih vlasti na odgovarajuće akcije u budućnosti, koje ne moraju da budu optimalne kada dođe vreme za njihovo sprovođenje. Ako stabilan nivo cena predstavlja poželjan cilj, zašto je onda u proteklim dekadama ekonomska politika u razvijenim zemljama tržišne ekonomije dopustila razvijanje inflacije?Nastojanje da se postigne nulta inflacija nije politika koja ima u javnosti kredabilitet, ukoliko je poznato da je u sferi interesovanja društva i centralne banke i briga oko nivoa i dinamike proizvodnje.Odlučujući se za sprovođenje inflatorne monetarne politke, centralna banka mora da računa sa problemom kredibiliteta koji je vezan za takvu politiku.Javnost uvida da nosioci monetarne politike imaju puni stimulans da izjave kako su spremni da održe nisku inflaciju, ali takođe procenjuju da nosioci monetarne politike imaju mjoš veći podstrek da odustanu od utvrđene (i najavljene) politike, ako privredni subjekti doslovno prihvate njihovu prethodnu izjavu.Prema ovom mišljenju, privredni subjekti će po pravilu, biti skeptični u mogućnosti da se održi nizak nivo inflacije, ukoliko ne postoje jasna ograničenja (pravila) koja garntuju da će prethodno dato obećanje monetarnih vlasti na kraju biti ispunjeno.Interesantno je tumačenje koje nudi model ’’političkih privrednih ciklusa’’ Williama Nordhausa.Prema tom modelu, vlade u razvijenim kapitalističkim zemljama iskorišćavaju ’’kratko

10

pamćenje’’ birača, pregrevajući privredu ekspanzivnom monetarnom politikom u kratkoročnim periodima neposredno pred opšte političke izbore, da bi posle završetka izbora i zemlji ponovo zauzeli čvrst stav u pogledu neinflatorne monetarne politike.David Backus i John Driffill objasnili su ’’politički privredni ciklus’’ne pozivajući se na naivnost birača, već na pojavu da javnosti nedostaju pouzdane informacije o mogućem ponašanju vlade.Vlade koje brinu o zaposlenosti uvek će pribeći inflaciji čim se približi završetak njihovog političkog mandata (u nastojanju da povećaju obim proizvodnje) i proizvodnja će se povećati sve dotle dok vlada uspeva da zadrži reputaciju čvrstog borca protiv inflacije, stečenu u početnim periodima trajanja mandata.Pošto javnost ne može sa potpunom sigurnošću da zna koliki je stepen ozbiljnost vlade kada je reč o suzbijanju inflacije, tržišni transaktori se u takvim uslovima ponašaju krajnje racionalno-uvećavaju svoja inflatorna očekivanja.Zaključak ovih autora je da potpuni kredibilitet neinflatorne monetarne politike uglavnom nije moguć. I sada dolazimo do mesta značajnog za našu temu.Smatra se da nezavisnost centralne banke povećava uberenje javnosti u njenu sposobnost da vodi neinflatornu monetarnu politiku, odnosno, da ostvari i održi dugoročnu stabilnost cena, uz minimalno smanjivanje obima proizvodnje, tj. zaposlenosti u odnosu na ciljne vrednosti.To doprinosi većem kredibilitetu monetarne politike, odnosno čitavog antiinflacionog programa.Polazi se od toga da će nezavisne monetarne vlasti uspeti da odole svim spoljnim pritiscima za kratkoročnim povećanjem proizvodnje kroz ekspanzivnu monetarnu politiku.Ako je formulisanje monetarne politike u rukama profesionalaca koji nisu stranački orijentisani, onda će takvo vođstvo (board) centralne banke imati dovoljno dug, vremenski horizont posmatranja.Centralna banka čiji je pogled u budućnost dovoljno dug neće se upuštati u vođenje kratkoročne inflatorne politike, jer time reskira da izazove trajnije povećanje stope rasta inflacije i pogoršavanje kratkoročnog trade-off-a između proizvodnje i inflacije.Takvo ponašanje dovelo bi do gubitka njene reputacije, odnosno do gubitka poverenja ekonomskih subjekata u njenu monetarnu politiku.Dakle, nezavisna centralna banka povećava poverenje javnosti u proklamovanu neinflatornu monetarnu politiku, dovodeći do snižavanja inflatornih očekivanja ekonomskih subjekata i, u krajnjoj konsekvenci, do niže stope inflacije. Odnos između centralne banke i vlade u kreiranju i vođenju monetarne politike. Samostalnost centralne banke vis-à-vis izvršne državne vlasti jako varira od jedne zemlje do druge.Iako nikada nisu bila primenjena u praksi tržišnih privreda, dva ’’čista’’ tipa institucionalnog ustrojstva centralne banke su jasna: ili da je centralna banka potpuno potčinjena izvršnoj državnoj vlasti ili da centralna banka uživa apsolutnu nezavisnost.U praksi, nemačka Bundesbanka je primer koji se najviše približava drugom tipu centralne banke.U najvećem broju drugih razvijenih zemalja tržišne privrede, centralne banke zauzimaju središnju poziciju između dva navedena ekstrema.

11

Centralna banka sa najvećim stepenom samostalnosti u Evropi nesumnjivo je nemačka Bundesbanka.Iskustvo nemačke privrede iz prošlosti, sa hiperinflacijom i njenim razornim uticajem na vrednost nacionalne valute, obično se uzima kao jedan od osnovnih faktora koji je uticao na formiranje izrazito nezavisnog položaja nemačke centralne banke Kapital Banke je u vlasništvu savezne države, a predsednik, potpredsednik i drugi članovi Direktorijuma Banke imenovani su od strane federalne vlade.Međutim, ove činjenice nisu presudne kada se opisuju međusobne veze nemačke centralne banke i vlade.U tom pogledu je značajna eksplicitna odredba sadržana u Zakonu o Bundesbanci iz 1957. godine, koja kaže da će Banka biti nezavisna u odnosu na naloge federalne vlade.Član 12.Zakona predviđa da Banka mora podržati opštu ekonomsku politiku federalne vlade, ’’pod pretpostavkom da izvršava svoje dužnosti’’.A te dužnosti Bundesbanke sažeto su iskazane u članu 3. Zakona na sledeći način: ’’zaštita vrednosti nacionalne valute’’. Glavne odluke o Bundesbanci donosi Savet banke koji se sastoji od članova Direktorijuma i predsednika regionalnih (pokrajinskih) centralnih banaka.Članovi savezne vlade imaju pravo da prisustvuju sastancima Saveta Banke, ali nemaju pravo glasanja.S druge strane, vlada može da poziva predsednika Bundesbanke kada se raspravljaju pitanja vezana za monetarnu problematiku zemlje.U vezi sa odobravanjem kredita federalnoj vladi, pokrajinskim vladama i drugim nosiocima političke vlasti, zakon predviđa da Bundesbanka može razmatrati te zahteve, ali Banka nije obavezna da odobri kredite koji se traže. Međutim, u razgovorima o stepenu autonomije centralne banke i značaju tog svojstva, poenta nije u zakonskom (pravnom) statusu centralne banke, već u stvarnoj autonomiji centralne banke u pogledu regulisanja monetarnih (odnosno, finansijskih) varijabli u praksi.Prava pitanja koja bi trebalo postaviti su sledeća: da li je centralna banka ili vlada onaj subjekt koji ima glavnu ulogu kada je reč o formulisanju i aktiviranju odgovarajućih poteza monetarne politike?Ukoliko prevlast vlade u tom pogledu nije potpuna, koliki je stvarni domašaj njenog uticaja u praksi?U slučaju otvorenog konflikta između centralne banke i vlade, ko ima poslednju reč? Od nemačke Bundesbanke se ne zahteva da uvaži politiku savezne vlade, ako ta politika dovodi u pitanje njenu ulogu (propisanu zakonom) u pogledu očuvanja stabilnosti spoljašnje i unutrašnje vrednosti domaće valute.Švajcarska nacionalna banka (SNB) ima obavezu da se konsultuje sa federalnom vladom, ali se od centralne banke ne traži i da dobije odobrenje vlade.Suprotno centralnim bankama u ovim zemljama, U Velikoj Britaniji i Francuskoj odgovornost za značajne poteze monetarne politike locirana je kod vlade, a Bank of England i Bank of France pojavljuju se u ulozi savetodavca i izvršioca prethodno dogovorene monetarne politike.Bank of Japan je primer centralne banke koja u praksi pokazuje viši stepen monetarne autonomije u odnosu na mogućnosti koje joj pruža njen formalni zakonski položaj.Centralna banka u Holandiji je, opet, slučaj za sebe.Iako je u ovoj zemlji stvarna nezavisnost centralne banke u pogledu sprovođenja monetarne

12

politike znatna, postoji mogućnost da to svojstvo bude neutralisano jednostavnim nametanjem određenih odluka (’’preglasavanjem’’) od strane vlade. Nezavisno od prihvaćenog institucionalnog rešenja za uređenje centralne banke, čini se da nije moguće (i pored postojanja suprotnih mišljenja u literaturi) da centralna banka sprovodi vlastitu politiku, a da se pri tome uopšte ne obazire na zahteve i ponašanje vlade Neminovno je da se prava i obaveze centralne banke ukrštaju sa pravima i obavezama nosioca izvršne državne vlasti.Uticaj izvršne vlasti rasprostire se brojnim zvaničnim kanalima (mehanizmima), a često i nezveničnim.Isto tako, teško da bi mogla da se prihvati cena eventualnog sukoba jedne potpuno nezavisne monetarne politike sa zahtevima koji dolaze sa drugih područja ekonomske politike-fiskalne politike, politike spoljnotrgovinske razmene, politike deviznog kursa, itd.Zato se postavlja pitanje da li centralna banka može na potpuno autonoman način da unapred utvrdi listu poteza monetarne politike.Čak i da se insistira na tome, da li bi to bilo oportuno?Ograničenja koja postoje u stvarnom životu mogla bi vrlo brzo da pokažu svu prepotentnost takvog pokušaja, izazivajući konflikte koji bi, u krajnjem ishodu, narušili monetarnu stabilnost u privredi.Prema tome, to bi bio klasičan slučaj politike kojoj nedostaje poseban stepen realizma, odnosno, primer monetarne politike koja ne respektuje stvarnost. Ekonomska politika društva ne sastoji se u prostom nizanju različitih instrumenata, od kojih svaki odgovara određenom krajnjem cilju te politike i sposoban je da se iskoristi u odgovarajućem segmentu ukupnog privrednog sistema, ne vodeći računa o tome kakve efekte u svom delovanju proizvode različiti instrumenti.Postavka (koju su mnoge zemlje uključile u svoje zakone o centralnoj banci) prema kojoj je centralna banka čuvar vrednosti nacionalne valute, ne bi trebalo da zakrili jednu drugu očiglednu činjenicu-da odgovarajuće regulisanje količine novca u opticaju treba da pomogne postizanju opštih (krajnjih) ciljeva postavljenih od strane nosilaca izvršne državne vlasti kroz njihovu ekonomsku politiku.Te dve obaveze koje su zajedničke za sve centralne banke – zaštita vrednosti nacionalne valute i briga za ostvarenje krajnjih ciljeva ekonomske politike (i kada nisu formulisane eksplicitno) nogu se naći u međusobnom sukobu.Izgleda kao potpuno ispravno da se ništa ne može dobiti time što bi se dopustilo da se taj konflikt razvije i osnaži, osim da se, pre ili kasnije, opredeljujemo između ostavke ministra finansija ili guvernera centralne banke. Gde je izlaz?Kao efikasno, nameće se jedno pragmatično rešenje: osloniti se na uspostavljanje i negovanje dobrih ličnih odnosa između onih pojedinaca koji su odgovorni za novac i onih koji su odgovorni za staranje o opštem stanju i perspektivi privrede zemlje u celini.Da bi se pronašao najbolji put za pomirenje monetarne autonomije centralne banke i opšte odgovornosti vlade za tokove privredne aktivnosti u zemlji, moraju se stvoriti određeni uslovi koji podrazumevaju: prvo, nastojanje da centralna banka i ministar finansija postignu identične poglede na krajnje ciljeve ukupne ekonomske politike; drugo, usaglašavanje obe strane oko sredstava koja će biti upotrebljena da bi se zajednički

13

ciljevi postigli; i treće, ostavljanje dovoljnog manevarskog prostora centralnoj banci (kao izraz poverenja vlade), kako bi centralna banka mogla elastično da sprovodi svoje dnevne operacije na novčanom i deviznom tržištu. Finansijski odnosi između centralne banke i vlade.Jedan od najznačajnijih aspekata nezavisnosti centralne banke odnosi se na finansijske veze između centralne banke i vlade-na problem direktnog finansiranja budžetskog deficita države od strane centralne banke.U savremenoj literaturi veoma je rašireno gledište da bez pune i aktivne saradnje nosioca fiskalne vlasti (vlade) nijedan plan monetarne kontrole usmeren na postizanje stabilnih novčanih tokova ne može nikada biti uspešan. Sve promene u iznosu primarnog novca nastaju kao rezultat složenih transakcija koje centralna banka obavlja sa ostalim sektorima ukupne privrede i sa inostranstvom.Pri tom, svi transaktori koji imaju odnose sa centralnom bankom mogu da se podele na tri empirijski značajna sektora: 1)banke, 2)država (Federacija i republike u sastavu savezne države) i 3)sektor inostranstvo. Prihvatajući trostruku sektorsku klasifikaciju transaktora centralne banke, moguće je aktivu njenog bilansa uprošćeno razvrstati na odgovarajuće (tri) sektorske kategorije: kredite centralne banke odobrene bankama; kredite centralne banle odobrene državi; i devizne transakcije centralne banke sa inostranstvom.Označavajući simbolom KCB kreditne centralne banke, tri osnovna toka kreiranja (povlačenja) primarnog novca mogu se predstaviti na sledeći način:

Primarni novac (Pn) = (1) KCB odobrenim bankama+ (2) KCB odobreni državi+ (3) devizne transakcije CB sa inostranstvom.

Deficitno finansiranje budžeta države predstavlja (kao što je već pomenuto) jedan od izvora promene veličine Pn, što znači da, srazmerno tome, treba ceniti i odgovornost ovog izvora u eventualnom prekomernom povećanju varijable Pn.Budući da se promene primarnog novca, koje nastaju pod uticajem pojedinih tokova u njegovom kreiranju (povlačenju) sabiraju, da bi se odredila ukupna promena veličine I (tj. ΔPn) za određenu godinu (ili kraće vremensko razdoblje), jedan od izvora promene varijable Pn mora služiti kao stavka za uravnoteženje (rezidualna stavka). Pretpostavimo da smo izabrali deficitno finansiranje kao stavku za uravnoteženje.Polazeći od sledeće identičnosti, doći ćemo do neutralnog iznosa deficitnog finansiranja države,

ΔPn = Df + ΔB + ΔF (1)

gde je:Df = deficitno finansiranje (približno procenjeno),B = primarni novac centralne banke koji treba da pripiše bankama,

14

F = primarni novac centralne banke koji treba da se pripiše sektoru ’’inostranstvo’’ (odnosno, koji treba da se pripiše deviznoj aktivi centralne banke). Svaka od stavki u identičnosti (1) može biti pozitivna ili negativna.Pozitivno ΔF će značiti neto kupovinu deviza od strane centralne banke.Negativno ΔF će značiti neto prodaju deviza od strane centralne banke i odgovarajuću neto kupovinu deviza od strane države i/ili nebankarskih privrednih subjekata.Neka simbol * iznad varijable označava njenu ciljnu vrednost.Tada se identičnost (1) može napisati kao,

Df = ΔPn + (-ΔF) – ΔB (2)

S obzirom na ciljnu vrednost ΔPn, identičnost (2) pokazuje da: prvo što je veća neto prodaja deviza od strane centralne banke iz njenih deviznih rezervi, to varijabla Df može imati veću vrednost; i drugo, što je veći iznos primarnog novca centralne banke potreban bankama, to se dobija manja vrednost za Df. Ako smo prethodno odredili ciljnu vrednost za ukupni primarni novac (ΔPn), planiranje neutralnog iznosa deficitnog finansiranja podrazumeva od monetarnih vlasti, takođe, da učine još sledeća dva koraka:1) da odrede deo veličine ΔPn koji su spremni da pozajme bankama (dakle, ΔB); i2) da utvrde obim povlačenja neto deviznih rezervi centralne banke (-ΔF), tako da je,

Df + ΔB + (-ΔF) = ΔPn (3)

Identičnost (3) mogla bi da se označi kao ’’identičnost neutralnih porasta primarnog novca (ΔPn) i deficitnog finansiranja državnog budžeta’’.Kao što se vidi, na ovom stupnju planiranja neutralnih iznosa deficitnog finansiranja i nautralne promene veličine Pn nisu uključene centralne banke na otvorenom tržištu.Ove operacije se mogu upotrebiti za korekciju odstupanja stavrnih promena varijabli Pn (tj. ΔPn) od ciljnih vrednosti (ΔPn)

Kada se proračun za Df prihvati, država bi trebalo da odluči kako će se ponuđen ’’kolač’’ deficitnog finansiranja podeliti između različitih konzumenata.

6.Budžetski deficit i centralna banka

15

U poslednje dve decnije u teorijskoj literaturi veoma obimno su se analizirali argumenti u prilog i protiv tzv. deficitnog finansiranja javnog sektora i bankarskog sistema, pogotovo kada su bile u pitanju zemlje u razvoju.U tim zemljama su uglavnom slabo razvijena finansijska tržišta, mogućnosti zaduživanja u inostranstvu (kada su one već opterećene visokim dugovima) vrlo ograničene, a redovni prihodi koje država prikuplja nedovoljni da pokriju planirane rashode.U takvim okolnostima su prihod od emisione dobiti i inflacijskog oporezivanja vrlo značajni, pa se uglavnom i smatraju prihvatljivim izvorom dodatnih sredstava koja mogu da osiguraju brži privredni razvoj. Potrebno je ukazti na razliku između pojmova emisiona dobit (seigniorage) i inflatorni porez (inflation tax).U literaturi se ovi pojmovi često ne razlikuju, iako je to zbog njihovih karakteristika potrebno učiniti.Emisiona dobit predstavlja monopolističku dobit emitenta novca.Institucija kojoj je dodeljeno pravo novčane emisije, stiče time i pravo na dobit po osnovu kreiranja novca.Ta dobit se može shvatiti i kao vrednost dobara i usluga koje emitent novca dobija u zamenu za novac. Centralna banka kreira novac putem kreditnih odnosa i na svoje kredite naplaćuje kamatu.U sistemu kreiranja novca centralne banke putem operacija na otvorenom tržištu, centralna banka emitje novac putem kupovine državnih vrednosnih papira na tržištu obveznica, pri čemu je u kupovnu cednu tih papira ukalkulisana tržišna kamatna stopa.S druge strane, centralna banka ili ne plaća kamatu ili plaća relativno malu kamtu na depozite banaka i države koji se kod nje drže.Takođe, centralna banka ne plaća kamatu na gotov novac, koji se nalazi uglavnom u rukama stanovništva.Teorijski posmatrano, sistem kamatonosnih kredita centralne banke i nekamatonosnih (ili nisko kamatonisnih) depozita i gotovog novca pojavljuje se kao jedan neravnotežan sistem.Ukoliko centralna banka kreira veći kvantum novca, dolazi do većeg porasta kako kamatonosnih plasmana ove banke, tako i do odgovarajućeh povećanja pozicija na strani pasive bilansa centralne banke (depoziti i gotov novac) – koji nisu kamatonosni ili su nisko kamatonosni.Na taj način, centralna banka stvara emisionu dobit na osnovu razlike između svoje kamatonosne aktive i nekamatonosne (nisko kamatonosne) pasive (naravno, pošto se odbiju troškovi i poslovanja same centralne banke). Moguće su dve solucije koje razrešavaju ovu neravnotežnu poziciju centralne banke. Prva od njih podrazumeva da se celokupan iznos emisione dobiti prelije iz centralne banke u državni budžet.takvo rešenje se primenjje u svim zemljama u kojima funkcioniše centralna banka kao regulativna monetarna institucija.Druga solucija polazi od minimiziranja emisione dobiti, kroz uvođenje (u dovoljnoj meri) kamatonosne pasive centralne banke.Pošto plaćanje kamate na gotov novac tehnički nije izvodljivo, smisao prijekta je da se uvede plaćanje kamate na centralne depozite poslovnih banaka i ostalih deponenata centralne banke (države i sl.), i to u procentu koja će obezbediti da emisiona dobit centralne banke bude minimalna.

16

Emisiona dobit se javlja i u situacijama stabilnosti prosečnog nivoa cena, dakle i u uslovima kada nema inflacije ili je ona prihvatljivih razmera.Zbog toga je ovaj pojam potrebno razlikovati od pojma inflacijskog poreza, koji je isključivo vezan uz prisutnost inflacije.Prema tome, u situaciji kada država pribegne dodatnoj emisiji primarnog novca, kao izvoru finansiranja deficita javnog sektora i/ili bankarskog sistema, javlja se nova vrsta ’’poreza’’, koja se naziva ’’inflatornim porezom’’.Ta dodatno kreirana količina novca biva zamenjena za realna dobra i usluge, čime se osigurava prihod državi.U nastojanju da eliminišu efekte inflacije, koja je rezultat ekspanzivne monetarne politike, ekonomski subjekti se odriču dela svog dohotka (koji bi inače bio korišćen za potrošnju i/ili štednju) i zamenjuju realna dobra za dodatni novac, kojim žele održati realnu vrednost svoje finansijske imovine konstantnom.’’Inflatorni porez’’ ima bitne osobine poreza zbog toga što prisiljava ekonomske subjekte da troše manje od ostvarenog dobitka i da na razliku plaćaju državi u zamenu za dodatnu količinu novca.Ovaj porez je indirektan, jer se ne ubire do tačno određenog poreskog subjekta.Razumljivo je da, kao i svi ostali porezi, i inflatorni porez dovodi do redistribucije sredstava između ekonomskih subjekata. Potrebno je razlikovati pojam inflatornog poreza od pojma inflatornih gubitaka. Inflatorni gubici su rezultat delovanja inflacije na vrednost nečije finansijske imovine (stocks), dok se inflatorno oporezivanje javlja u obliku tokova (flow). Zanimljivo je pitanje utvrđivanja veličine ’’prihoda’’ od inflatornog oporezivanja.U uslovima kada nema privrednosg rasta, takav prihod je relativno jednostavno izračunati. Tada je taj prihod jednak umnošku stope inflacije i realne količine novca u opticaju.U ovom slučaju, stopa inflacije predstavlja stopu poreza, a realna količina novca u opticaju M/P poresku osnovicu. R = π * M/P (1)

R – ’’prihod’’ od inflatornog poreza; π – stopa inflacije; M/P – realna količina novca (nominalna količina novca/nivo cena)

Iz jednačine (1) jasno je da se prihod od inflacijskog poreza povećava sa porastom stope inflacije.Međutim, zbog međuodnosa faktora na desnoj strani iste jednačine, to će ujedno dovoditi do smanjenja poreske osnovice, tj. realne količine novca koju su ekonomski subjekti spremni da drže. Nameće se pitanje definisanja uslova uz koje se ostvaruje maksimalni prihod od inflatornog oporezivanja.Potrebno je, dakle, odgovoriti na pitanje koja je stopa inflacije koja osigurava maksimslni prihod od inflatornog poreza?Analitičkim putem dolazi se do rešenja koje kaže da se maksimalni prihod ostvaruje kada je

17

elastičnost, potražnje za realnom količinom novca, u odnosu na stopu inflacije, jednaka jedinici.Pri takvoj elastičnosti stopa inflacije je jednaka inverznoj vrednosti osetljivosti potražnje u odnosu na anticipiranu stopu inflacije. Prema V. Tanzi (1978), prihod od inflatornog oporezivanja se može specifikovati i na sledeći način:

Rπ = πae –bp (2)

a – M/Y (nominalna količina novca/dohodak) pri očekivanju π=0; B – osetljivost potražnje za realnom količinom novca u odnosu na anticipiranu inflaciju; π – stopa inflacije; e – baza prirodnog logaritma.

Maksimalni prihod od inflatornog oporezivanja se ostvaruje, kada je π = 1/b, tj. kada je stopa inflacije jednaka recipročnoj vrednosti osetljivosti potražnje za realnom količinom novca u odnosu na anticipiranu inflaciju.Apsolutna vrednost eksponenta u jednačini (2) određuje elastičnost potražnje za novcem, što potvrđuje da je ona pri ostvarenju maksimalnog prihoda jednaka jedinici.Vrednost osetljivosti potražnje za realnom količinom novca u odnosu na anticipiranu inflaciju (b) može se ekonometrijski oceniti.To omogućava izračunavanje veličine prihoda od inflacijskog poreza za pojedinu zemlju.

Literatura

1.Prof.dr Petar Bojović,’’Monetarne finansije’’ Beograd 2008.

18

2.Backus david and John Driffill,Inflation and Reputation,American Economic Review,1985.3.Dornbusch,Rudiger – Fischer, Stanley;Macroeconomics, McGraw-Hill International Editions, IV izdanje 1987.4.www.google.com

19