РЕНЕСАНСАФилип ЦветковићЈована МилошевићМарија Стојковић

Школа моде и лепоте, Ниш

Проф. Александра

Унгар

Настанак Ренесансе Опште одлике Архитектура Карактеристике архитектуре Представници архитектуре СликарствоТематикаТехника КњижевностСтиловиПозориштеВајарствоКостими

САДРЖАЈ

Ренесанса је једно од најкреативнијих периода у књижевности и уметности које је означило прекид са средњим веком. Временски се одређује од 14. до 16. века.

Италија је земља у којој је уметност ренесансе нашла свој највиши израз, јер је у њој најпре дошло до развоја градова и гомилања богатства у појединим грађанским породицама.

Атинска школа, 1509.-11., Фреска у Ватикану

Настанак Настанак ренесансе се обично ставља у простор

северне Италије за крај XIII века. Од XII века је у многим градовима северне Италије растао просперитет изазван прекоморском трговином. Највећи трговачки центри били су Ђенова, Венеција и Фиренца. Под утицајем ратова међу немачким царевима и Папством у Италији није током средњег века постојала централна држава која би одузимала политички и привредни приоритет градовима.

Ови услови, привредни просперитет и релативна политичка слобода, утицали су на постанак новог типа ренесансног човека. Упоредо егзистенција културних центара и центара моћи се манифестује и у подстицајима у уметности у којој су се владари и моћни људи могли презентирати.

Тајна вечера, Леонардо да Винчи

Сликари препорода решевају све више проблеме дубине простора, и осеће се систематски пут који све више води ка тражењу треће димензије у простору. Још увек преовлађије слика у темпери. То је сликарство још увек религиозне садржине.

У првом периоду тежи се ка волумену који је био постављен моделовањем и сенчењем да би се добио утисак простора. Касније сликар оставља моделовање да би се прешло на пиктурално решавање волумена. Слике имају монументални карактер.

Касније ће се развијати сликарство и у мањим димензијама али са разрађеним финим тоновима.На сликама влада мир и статика, простор је слободан. Нема јаког контраста боја, осветљење је једнако.

Oдлике ренесансe

Архитектура Ренесансe

У архитектури су настале највеће промене и она постаје једна од уметности. Ренесансни уметници су се инспирисали делима из античке уметности, њиховом сразмерношћу, једноставношћу, правилном пропорцијом и лепотом. Поред камена се употребљавала и опека и мермер. Употребљавали су се ступови, колонаде, сводови, куполе а степениште је постало посебан елеменат у архитектури. Настају нови типови објеката као градске палате и градске и приградске виле.

На почетку 1401. године Гиберти у конкуренцији са Брунелескијем за радове на порталу Флорентинске крстионице добио је Филипо Брунелески овај рад на конкурсу. Рачуна се да је на овом конкурсу учињен овај прелаз према ренесанси. Са Брунелескијем зграда није савладала човека већ је први пут човек пропорцијом долазио до закона и простора применом математике и надовезујући на метрику и модул романике долазио до законитости за разлику од случајности у романском простору.

Архитектура Београда

Карактеристике aрхитектура ренесансе

Значење ове архитектуре може се тумачити на више начина, али најједноставније се може дефинисати као значајан историјски период у архитектури током којег су прихваћене и примењене јединствене форме потекле из прошлости, а које су се сматрале константом у архитектонском стваралаштву тог доба.

За ову појаву била су се стекла два предуслова и деловала су комбиновано:

1. Избор класичног (античког) репертоара архитектонског елемента, делова и целина.

2. Историјски оквир архитектуре, односно нови културни систем у којем је она развијена.

Већина истраживача слаже се да се ренесанса као стилски облик формирала у Фиренци, средишњем граду Тоскане на Апенинском полуострву. У том граду се крајем XIV и почетком XV века стекао низ повољних околности које су омогућиле разумевање за нове архитектонске идеје као и за нов архитектонски речник.

Римска прошлост, елементи уметности и фрагменти литерарних дела нису никад били заборављени на овом тлу, али њихов култ је почео изразито да се негује тек током XIV века. У Тоскани се била уобличила нова концепција уметника и поштовања према њима. Тиме је обележен нови период у историји архитектуре што се тиче друштвеног статуса аутора. Једна од битних карактеристика ренесансе постала је универзалност личниости које стварају архитектуру. Козимо Медичи је био први који је писмено,

у тексту, назвао једног сликара божанским, мислећи при том на његов ум. То је био атрибут који се данас приписује Микеланђелу, али је тада и он сам био помало убеђен у оно што му се приписује. Микеланђело је, као што је познато, био скулптор, сликар, архитекта, писац, музичар, уопште „универзални човек“, како су се називале личности широког образовања и раскошног талента. Већина уметника тога доба тежила је да заслужи такво признање.

Основа Базилике св. Петра у Риму

Храм у Риму Брамантеов

Неки од представника архитектуре ренесансе

Микеланђело Буонароти 6. марта 1475. у Капрезу, Фирентинска Република - умро 18. фебруара 1564. године у Риму, био је италијански ренесансни вајар, сликар, архитекта и поета, са неупоредивим утицајем на даљи развој европске уметности.

Стварање Адама

Купула базилике св. Петра

Микеланђело

Леонардо да Винчи Леонардо ди сер Пиетро да Винчи познат као Леонардо да

Винчи (15. април 1452 — 2. мај 1519) је био италијански ренесансни архитекта, проналазач, инжењер, вајар и сликар. Био је описан као идеал „ренесансног човека“ и као универзални геније. Познат је по својим ремек-делима, као што су „Тајна вечера“ и Мона Лиза, а његови изуми се данас користе у модерној технологији, иако нису примењивани у његово доба

Његове слике се данас сматрају врхунским делима. Био је фасциниран мистеријом људског лица и могућношћу читања „покрета душе“ кроз покрете и изразе лица. Леонардов портрет жене фјорентинског званичника тога времена „Мона Лиза“ надалеко је познат по загонетном изразу лица портретисане даме. Портрет „Мона Лиза“ је први психолошки портрет насликан у историји те се зато даје толики значај овом делу.

Мона Лиза

Архитектонска студија

Ренесансно сликарство

Ренесансно сликарство је стил у европској уметности који се развијало у 15. и 16. веку. Оно се најзначајније развијало у Италији.

За разлику од архитектуре или скулптуре није се могло инспирисати античким сликарством јер се из античког сликарства ништа није сачувало и због тога се инспирише античким рељефима. У 16. веку у Риму су биле објављене фреске у Нероновој златној палати или Титовим термама. Сликари ренесансе решевају све више проблеме дубине простора (перспектива), и осеће се систематски пут који све више води ка тражењу треће димензије у простору. У првом периоду тежи се ка волумену који је био постављен моделовањем и сенчењем да би се добио утисак простора. Касније сликар оставља моделовање да би се прешло на пиктурално решавање волумена.

Тематика

У значајној мери је религиозног карактера. Била је прилика да се покуша уврштавање неких сцена из свакодневног живота у религиозне теме, и тако је мадона са исусом била представљана као материнска љубав а представљана су и нага тела када је требало сликати Адама и Еву. Новост је објављивање неких нових жанрова као што су портрет, пејзаж и мртва природа.

Светитељи и Божанства се крећу у савременим просторима а касније се губи и ореол и стиче се утисак да су то живи људи. Видимо сликари сликају и познате личности а неретко међу њих стављају и свој портрет, то је освртање на себе самога и свест о сопственој вредности. Неки сликари су се временом потпуно еманциповали од религиозне тематике. Албрехт Дирер, Адам

и Ева

Техника У сликарству се употребљавала перспектива- сликари су

научили да представљају простор и његову дубину. Леонардо да Винчи је различито третирао цртеж који у ренесансној уметности служи за побољшавање слике и студирају се покрет, анатомија, црте лица које изражава емоције.Перспектива потиче од латинске речи prospicere што значи видети или разабрати. Перспектива је гледиште, начин гледања, начин разматрања, схватање. Исти појам може се тумачити на више начина, зависно од перспективе. Перспектива у оптици означава појаву привидног смањења ликова и предмета сразмерно њиховој удаљености од гледаоца.

Линеарна перспектива у цртежу

Бахус

Књижевност ренесансе

Развој штампарске машине је охрабрио писце да пишу на матерњем језику, уместо писања на класичним језицима, грчком и латинском. На овај начин се круг читалаца повећао и ренесансне идеје су се лакше и брже могле ширити. Неки од најпознатијих писаца ренесансе су: Dante Alighieri, Giovanni Pico della Mirandola, Desiderius Erasmus, Sir Thomas More, Giovanni Boccaccio, Niccolò Machiavelli, Baldassare Castiglione, Michel de Montaigne, Miguel de Cervantes, Luís de Camões i William Shakespeare.

Giovanni Boccaccio

Miguel de Cervantes

Michel de Montaigne

Стилови

У доба ренесансе књижевност је писана на латинском и на матерњим језицима писаца. Писала се углавном поезија, историјска дела, и проза која се угледала на класичне римске и грчке моделе. У ово доба се није сматрало погрешним имитирати највеће песнике, него је успешна имитација модела и његова преобразба у нешто друго сматрана делом великих уметника. Тако да су сви ренесансни писци своју инспирацију црпили или из класичних дјела или из фолклора. У овом периоду су се често писале кратке уоквирене приче чији је успех подржан могућношћу њиховог јавног читања. Тако да се дешавало да писмени људи из периода читају дјела и приче неписменим на разним, често породилни, окупљањима. Тематика ових прича је била разноврсна, од софистициране до вулгарне. Најзначајнија нова форма ренесансе је сонет.

Земље са најзначајнијим ренесансним књижевним делима

Италија

Енглеска Пољска

Холандија

Хрватска

Чешка

Мађарска

Шкотска

Француска

Шпанија

Позориште ренесансе је постало место окупљања великог броја људи, који су били подељени по друштвеном положају и статусу.

У Ренесанси позорница добија на значају захваљујући коришћењу перспективе и илузије простора. На тај начин је омогућено да глумцима делује као да глуме у стварном простору. Први пут се јавља потреба за сценографијом, тј. осликавањем позадине у позоришту.

У Ренесанси се уводе и статисти. То је група људи, који су обично униформисани.

Позориште у доба Ренесансе

Изглед позоришта у доба Ренесансе

Вајарство Скулптура је приљубљена (везана) за

архитектуру, зид или стуб. Предњи део је реално вајан, а задњи запостављен.

Тимпанонска композиција је дубок рељеф на улазу цркве и приказује Христа како зрацима из руку шаље апостоле да шире веру.

Костими у доба ренесансе Љубав према шаренилу се огледа у ношњи и

по четири,пет боја од једном.Упркос наредби,којом се одело са прорезима забрањује простим грађанима,занатлијама,ова мода се све више омасовљује.Сељаци одећу израђују од домађе вуне,а виши слојеви користе фуну фламанску цоју.У другој половини ХVI Немачка мода пада под утицај Шпанске,одступа се од шаренила и ексцентричности,и одело постаје круће,затворено и укочено.

Многи делови костима бивају ватирани и пуњени кучином,ватом,крављом длаком,тако да добијају чврсте и обле форме.

Почетком века,одела племића су светле боје,али последњих тридесет година ХVI века,они носе одела тамнијих боја по узору на Филипа II,који забрањује златне и сребрне опшиве,док је женама било дозбољено да носе светлије нијансе.

Припијене лагане форме ХV века биле су украшене прорезима и разним додацима,који постепено нестају.

Мода ХVI века преузима постојеће форме,а затим оне постају пуније и масивније.Доминантна постаје широка линија,наглешени су материјали који теско падају или се вуку.