Skripta Renesansa

8/13/2019 Skripta Renesansa

1/36

Teorija i historija arhitekture III- Novi vijek Arhitektura renesansnog doba

www.afsunderground.org1

ARHITEKTURA RENESANSNOG DOBA

UVOD - NASTANAK I OPTE KARAKTERISTIKE

Arhitektura Novog doba vremenski obuhvata period koji je najkrai od svih koji se u istoriji arhitektureistrauju, Poev od arhitekture najstarijih civilizacija, Egipta i Mesopotamije, pa do dananjih pravaca u

arhitekturi, moe se uoiti da se period trajanja pojedinih stilskih pravaca sve vie skrauje, da su idejesve komplikovanije kao i da se itanje arhitekture obavlja sve tee. U novije doba, naroito od XIX veka,sve ee je potrebno da arhitekta, odnosno graditelj, svoju ideju obrazloi i kroz pisani program,manifestili slino, kako bi objasnio ta je svojom realizacijom eleo da iskae.

Prvi u nizu stilskih pravaca kojim poinje epoha Novog doba nosi naziv renesansa, to znaiobnovaili ponovno raanje. Pod tim pojmom podrazumeva se period u arhitekturi, odnosno u svimgranama umetnosti, koji poinje u XV veku i koji koristi repertoar formi nastalih u klasino doba antike.

Znaenje ove arhitekture moe se tumaiti na vie naina, ali najjednostavnije se moe definisati kaoznaajan istorijski period u arhitekturi tokom kojeg su prihvaene i primenjene jedinstvene forme potekleiz prolosti, a koje su se smatrale konstantom u arhitektonskom stvaralatvu tog doba.

Za ovu pojavu bila su se stekla dva preduslova i delovala su kombinovano:

Izbor klasi nog (anti kog ) repertoara arhitekton sko g elementa, delova i celina

Istor i jski okv ir arhi tekture, odno sno n ovi ku l turni sistem u k ojem je ona razvi jena

Iz prethodnog izlaganja o arhitekturi Starog doba, odnosno o arhitekturi antike Grke i Rimapoznato je ta sve obuhvata klasian repertoar arhitektonskog izraza.

Treba, meutim, ukratko ukazati na specifian drutveni okvir koji je pogodovao stvaranju noviharhitektonskih oblika.

Veina istraivaa slae se da se renesansa kao stilski oblik formirala u Firenci, sredinjem graduToskane na Apeninskom poluostrvu. U tom gradu bio se, krajem XIV i poetkom XV veka, stekao nizpovoljnih okolnosti koje su omoguile razumevanje za nove arhitektonske ideje kao i za nov arhitektonskirenik. Firenca, grad-drava, imala je upravu koju su inili predstavnici monih trgovakih porodica kaoto su Medii, Piti, Ruelaj, Stroci i drugi, koji su pre svih drugih u Italiji shvatili znaaj novina u raznimoblastima ivota. Nije, meutim, bogatstvo i drutveni okvir bilo jedino to je omoguavalo raanjerenesanse, u Evropi je tada postojao jo itav niz bogatijih gradova, sa dominantnim graanskimstaleom, kao to su bili gradovi u Flandriji ili Londonu-Engleskoj. Ali u njima je poetkom XV veka jouvek vladala cvetna gotika.

Toskana ja sa svojom tradicijom, nacionalnim karakteristikama, etrurskim nasleem i trgovakimduhom stanovnika, koje je bilo okrenuto svetovnim idealima (novcu), bila pogodan teren za uklanjanjesvega to je bilo transcedetalno i mistino u srednjem veku. Nikolas Pevsner, veliki poznavalacarhitekture tog doba, to jednostavno objanjava i pie. ... Poto je klima bila ista, otra i zdrava i potoje ljudska misao bila jasna, otroumna i ponosita, ovde je mogao ponovo da se otkrije jasan, ponosan isvetovni duh antike, pri emu hrianstvo nije ometalo ovaj pravac u kojem se iskazuje fizika ljubav ulepim umetnostima i lepota proporcija u arhitekturi i u kojem rimska velianstvenost i himanost moe bitirazumljiva...

Rimska prolost, elementi umetnosti i fragmenti literarnih dela nisu nikad bili zaboravljeni na ovomtlu, ali njihov kult je poeo izrazito da se neguje tek tokom XIV veka. U Toskani se bila uobliila novakoncepcija umetnika i potovanja prema njima. Time je obeleen novi period u istoriji arhitekture to setie drutvenog statusa autora. Jedna od bitnih karakteristika renesanse postala je univerzalnost liniostikoje stvaraju arhitekturu. Kozimo Medii je bio prvi koji je pismeno, u tekstu, nazvao jednog slikaraboanskim, mislei pri tom na njegov um. To je bio atribut koji se danas pripisuje Mikelanelu, ali je tadai on sam bio pomalo ubeen u ono to mu se pripisuje. Mikelaneloje, kao to je poznato, bio skulptor,slikar, arhitekta, pisac, muziar, uopte uomo univerzale, kako su se nazivale linosti irokogobrazovanja i raskonog talenta. Veina umetnika toga doba teila je da zaslui takvo priznanje.

Opte oduevljenje antikom imalo je estetski i drutveni aspekat. Estetski zato to se rimskaarhitektura, a naroito njeni ukrasi silno dopadala umetnicima i naruiocima.

Drutveni aspekt odnosi se na injenicu da je istraivanje rimske prolosti bilo omogueno samovisokoobrazovanom delu stanovnitva. Vie se nije uio zanat kod porodica zidara. ve su se istraivala,slikala, opisivala antika zdanja ili njihovi ostaci. Ovaj snaan poriv za antikom tako je impresioniraonaunike u kasnijim epohama tako da su oni ceo ovaj period nazvali obnova, r inascita, rinascim ento,


2/36



ranaissance. Ovaj naziv je, naroito tokom XIX veka, oznaavao arhitekturu koja se zasnivala na imitacijirimskih formi i motiva.

Dananja saznanja o renesansi vie nisu tako ubeena da je novi odnos prema antici bio glavna ijedina novina arhitektonske obnove.

Po savremenim teoretiarima arhitekture srednji vek nije bio tako mraan kako se opisuje, niti je novivek bio u svemu tako blistav. Pojedinci ak smatraju da je previranje bilo zapoeto ve u gotici, kao

prvom internacionalnom stilu, te da su Dante (+1321), Petrarka (+1374), oto (+1337)i mnogi drugi vedobro bili razdrmali osnovne postavke srednjovekovne umetnosti. Drugim reima, u ovom preludijumu,tokom XIII i XIV veka bila si pokrenuta sutinska pitanja i problemi, dok je renesansa te postavkerazreavala i tokom svog trajanja, ta reenja uvrstila i unapredila. Misao se, za razliku odsrednjovekovne koja je bila prepuna mistike i simbolike, usmerila ka prirodi i tu je pronaena njenabliskost sa antikim idejama. Za razliku od srednjeg veka, koji nije dovoljno vrednovao antiku, renesansaje u ii interesovanja postavila oveka, ne samo u duhovnom nego i u fizikom smislu. Koncepcijarenesanse je bila liena sholastikog miljena i bila je poistoveena sa antikim stavovima po kojima jeovek mera svih stvari. I drugi problemi bili su reavani kao u antikoj umetnosti. Nije se polazilo od idejeve od prirode koja se posmatra i prouava, a zakljuci prouavanja mogli su biti teorijski i empirijski. Udoba renesanse, pored velikog broja izgraenih graevina bio je napisan i veliki broj teoretskih radova.To su na primer:

Cenino Cenin i Trattato della pittura, I libero del arte;

Lorenzo Ghi lbert i Comentar i i ;

Leon ardo da Vinci Trattato della pittura;

Vignola Le due regol i di pros ppet iva;

Leon Batista Alb ert i De re aedif icatoria;

And rea Palladio I Qattro libri del arch itettura, i niz drugih

Renesansa je jedna od onih umetnikih epoha koje su imale jasno omeen poetak, uspon i kraj. To,meutim, nije bio ciklus koji se karakterie kontinuitetom u smislu primene izraajnih sredstava, vekontinuitetom okruenja u kojem su bili smeteni umetnici koji stvaraju. Jezikom kritiara umetnosti to bise moglo iskazati na sledei nain: Nisu konstantne ni forma ni sadrina, ve je konstantna ideja otome.

Renesansa arhitekture moe se prouavati prema dva sistema, od kojih je jedan kr i t i ki, a drugiis tor i jski. Najbolje rezultate daje povezivanje ova dva sistema. Kri t i ki sistem, zanemarujui u izvesnojmeri hronologiju, pojedinane autore i monografske opise, arhitektonske spomenike analizira na osnovuetiri kategorije:

prostorna kompozici ja

prim ena, odn osn o up otreba pov rina i zidova

pr imena svet lost i , boje i drugih opt i kih efekata

odn os ob jekta prema drutvenim fu nkc ijama

Ova podela je prevashodno zasnovana an tri kategorije koje su bile negovane u rimskoj arhitekturi, a

kojima je pisao jo Vitruvije. To su:commodi tas prikladnost, prava mera; podrazumeva se prilagoavanje objekta funkciji,

f i rmitas, atis i l i f i rmitudo( inis) tvrdoa, vrstoa, jakost i trajnost; podrazumeva odgovarajuuupotrebu materijala i konstrukcije

venus tas, atis draest, lepota; podrazumeva estetiku i simboliko znaenje projekta.

Organizacija elemenata, odnosno koncept prostora i odnos spolja-unutra zasnivao se na nekolikoelemenatarnih principa koji su sledili tri glavne odlike stare rimske arhitekture. To su bili:

ordinat io, onis u znaenju ureenost, sreenost

eur i tmia u znaenju povezanost i harmonija ritma

symetr ia u znaenju ravnopravnost delova s obe strane neke osovine

Verovatno najznaajniji princip bila je simetrinost objekta. Otud izvesna kompoziciona strogost upostavljanju urbanih ambijenata i samih graevina.


3/36



Odma nakon simetrinosti objekta uoava se tenja ka centralizaciji prostora oko jednog stoera, okokojeg se oblikuje bilo urbani bilo graevinski korpus.

U filozofskom smislu kosmos je tretiran u sferi matematikih brojeva i arhitektura je posmatrana kaomatematika umetnost koja predastavlja vidljiv kosmiki poredak. To znai da je srednjovekovni koncept*civitas dei*zamenjen slikom organizovanog univerzuma i vladara. U tom smislu vladalo je velikointeresovanje za graevine centralnog plana, naroito kruna figura. Leonardo da Vinije dalje razvijaoideje o subcentralizovanom prostoru i umesto uzdizanja i velianja boga u bazilikalnom, longitudinalnom

obliku, on je teio socijalizaciji *boanstva*u centralnim planovima.Problem proporcija i sklopova ponovo je nakon srednjovekovne pauze, bio reavan na bazi merenja

koja su proizilazila iz antropomorfne tematike. Tenja ka zlatnom preseku je bila oigledna. Jo jeVitruvi jepisao, a renesansni graditelji su svesrdno prihvatili: *Simetri ja nastaje iz propo gijacije koja sena gr kom zove analogi ja*, a oznaava podudaranje, delove graevine sa celinom. Svojimproporcijama graevine sugeriu antropomorfnost, odnosno imitiraju ljudske proporcije. Glavni elementrenesansne arhitekture bili su stilski redovi. Oni su bili presudni uesnici u strukturisanju fasadnogsistema, a prenosno su oznaavali prisustvo oveka. Stubovi, jo u Vitruvijevom tekstu imaju odreenusimboliku i analogni su ljudskim figurama (dorsk i-muki red, kor intski-enski red,jonsk iizmeu ova dvareda),

Geometrizacija elemenata u renesansi iskazala se kroz koncepciju svoenja objekta na osnovnegeometrijske figure.

Postojala je veoma izraena hijerarhija elemenata i odnosa delova na graevinama. Arhitekturagraevine i njen prostor bili su shvaeni vrlo zatvoreno u organizacionom i funkcionalnom smislu, to semanifestovalo strogom organizacijom delova.

Plastinost graevine i arhitektonskih delova i elemenata renesanse je bila poveana u odnosu naprethodne epohe. S obzirom da su se stubovi intenzivno koristili, skulptura objekta je bila znaajnonaglaena, ali se nikad nije prelazilo preko mere dobrog ukusa.

Po Kristijanu Norbergu-ulcu:

renesansa tei harmonij i ,

manir izam i barok tee tenzij i

rokoko tei konf l iktu

istor i jski s t i lovi predstavl ja ju raspad i dezintegraci ju

Problem perspektive predstavlja posebno polje istraivanja skoro svih stvaralaca u renesansi. To jebilo gledanje sveta iz novog poloaja, odnosno nove pozicije. Ve u XIII veku majstor Vitelo sa Severadoao je do radova jednog enciklopediste, arapina Al-Hasena, koji je iveo oko 1000. godine i koji jepreveo grka dela o perspektivi. Vitelo ih je zatim objavio uz bogat komentar i nakon toga je nastala pravaeksplozija prouavanja vezanih za optiku.

Perspektiva i njena primena poprimaju takve razmere da se naroito u slikarstvu, figure postavljaju unenormalne poloaje kako bi autor pokazao svoje suvereno vladanje perspektivom. Tek od izgradnjePaladijevog pozorita u Vienci, centralna perspektiva oznaava smirivanje ove egzaltacije i povratakklasinim principima.

Renesansa je jedan od onih stilskih pravaca kod kojih je uobiajen dvojni arhitektonski jezik. Jedannain izraavanja je konstruktivno-strukturalni, a drugi je plastian. To znai da tehnika struktura zgradene mora da odgovara arhitektonskoj artikulaciji. To je bila revolucionarna ideja u arhitekturi jer jedekoracija, odnosno ukraavanje zgrada, bila odvojena od konstrukcije i nije joj morala u potpunostiodgovarati. U Vizantiji je, na primer, spoljanjost u najveoj moguoj meri odraavala unutranjustrukturu. Tokom renesanse postojali su autori koji uopte nisu zalazili u reavanje prostorne funkcije, veje investitor davao skicu kako eli da mu unutranjost zgrade bude organizovana. Jedan od vrhunskihstvaralaca i teoretiara u doba renesanse, Alberti, ubraja se u one autore koji su vie dali u plastinojobradi, zato to je najee radio obradu spoljanjih oblika ve postojeih graevina.

Renesansni jezik-kod, bio je znatno proiren. Postao je kompleksan, znatno je bio povean brojelemenata pomou kojih arhitekta komunicira sa ljudima. Sistem komunikacije inae je sloen i sastoji seiz unutranjeg odnosa i elemenata koji ine Odreeni sistem, a taj sistem predstavlja sistemarhitektonskih asocijacija.

Kultni ili apsolutni znak kojim se i arhitekturi komunicira je stub, koji ima viestruku sliku u arhitekturi.Njegov poloaj mnogo utie na arhitektonsko oblikovanje ne samo unutranjosti ve i fasade. Fasadamoe biti potpuno plastina ukoliko je stub postavljen uz nju, kao nezavistan i samostalan. Plastinost


4/36



otpada kada se stub pribliava ravni zida, a kad se veim delom uvue u zid postaje uspomena na stub,njegova metafora i naziva pilastar.

Sama obrada zida moe, takoe, biti razliito plastina.

Gruba obrada kamene fasade predstavlja metaforu prirode koja nas okruuje i taj grubi rad uarhitekturi naziva se na italijanskom opera di natur i.

Fina obrada zida ukazuje na to da je ljudska svest preradila i profinila grubu obradu i takva obrada u

arhitekturi naziva se na italijanskom opera di mano.Fantastian je potencijal dekorativnih elemenata koji su se u renesansnoj arhitekturi primenjivali. To

su na primer, venci sokle, timpanoni, terase, balkoni, girlande, akroterije, festoni, volovska oka, grbovi,poprsja, cele figure i sve to zajedno dovodilo se u vezu sa tektonikom objekta.

Upotreba boje bila je specifina i proistekla je iz srednjovekovne tradicije u Italiji, naroito u njenimsevernim krajevima. To je bilo potenciranje odnosa svetlo-tamno (chiario-oscurro) i primenakondenzovane svetlosti koja je davala dramatiku i akcentovala pojedine elemente ili delove objekta.Plastinost graevine isticana je tamnim kamenom pietre serena koja je elemente fasade naglaavalakao crte.

Sve napred navedeno predstavlja objanjenje istraivanja renesansnog doba kritikim metodom priemu je ovde iznet jedan niz problema kojima se treba posvetiti da bi se stvorila sintetika predstava o

razvoju renesansne arhitekture.Drugi metod koji je napred naveden, istorijski, hronoloki sledi i obrauje pojedine znaajne pojave u

renesansnoj arhitekturi.

U literaturi se sreu dve vremenske podele. Prva podela deli renesansu na period kada se onarazvijala samo u Italiji, odnosno od poetka XV veka do 1550. godine i na drugi period kada serenesansni duh u arhitektonskom stvaralatvu proirio po celoj Evropi, od 1550. do 1700. godine.

Druga podela ne pravi teritorijalnu podelu, ve graditeljsko stvaralatvo deli na ranu renesansu, od1420.-1500. godine, visoku ili zrelu renesansu, od 1500.-1550. godine i prelazni period ka baroku, usklopu kojeg se izdvaja manirizam, do 1600. godine.

S obzirom na veliki broj autora i bogatstvo izvedenih graevina, pojava i razvoj renesansnoggraditeljstva moe se sagledati samo kroz delovanje najsnanijih i najuticajnijih linosti koji su uneli i

najvie novina u reavanje arhitektonskih problema.

FILIPPO BRUNELLESCHI (Firenca, 1377.-Firenca, 1446.)

oro Vazarije u uvodnom delu teksta o ivotu Filipa Bruneleskija pie za njega da ga je prirodaobdarila velikim duhom i neizmernom odvanou, te da zato sve ega se prihvatio uradio na divljenjeposmatraa. Nije udo onda to pojedini istraivai arhitekture pojavu i razvoj renesanse pripisuju samojednom oveku nazivajui to pojavom *bruneleskijana*.

Renesansa, kao i svaki drugi stilski pravac, previe je kompleksna da bi mogla biti pripisana samojednoj linosti ali je nesumljivo i to da je Bruneleski bio linost koja je u velikoj meri zasluna za uvoenjebrojnih novina u graditeljstvu XV veka.

Formiranje uvenih linosti koje su dobile epitet *renesansni* odvijalo se u posebnoj atmosferi koja jebila uobiajena ve krajem XIV veka. Uobiajeni nazivi u italijanskoj i drugoj, starijoj literaturi su trecentoza XIV vek, koji se smatra periodom obnove umetnosti, quattrocento za XV vek, koji se smatra periodomrazvoja i pripreme za vrhunac stvaralatva i cinquecento za XVI vek, tokom kojeg je dostignutonajuzvienije savrenstvo u umetnosti.

S obzirom da su prvi impulsi nedvosmisleno strujali iz Firence, treba istai specifian ambijent ukojem je bio oblikovan najvei broj stvaralaca na poetku renesanse.

Umetniki pokret se nije poklapao ni sa jednim velikim dogaajem na drugim istorijskim planovima,ve se odvijao ak kao prelazni period izmeu velikih zbivanja koja su oznaila kraj srednjeg i poetaknovog doba.

Poetkom XV veka Firenca je izlazila iz velike ekonomske krize. Stanovnitvo je tek poelo da seobnavlja i mnoi nakon to je stradalo u velikoj epidemiji kuge koja je harala sredinom XIV veka. Grad setako nije irio izvan treeg niza gradskih bedema i zadrao je srednjovekovni urbano-ruralni karakte.Trgovina vunom je opadala, a trgovina svilom je postajala sve intenzivnija i cvetala je i tokom celog XV


5/36



veka. Usmerenje na trgovnu svilom bilo je povezano sa kulturnim napretkom jer je obezbeivaloproizvodnju luksuznih proizvoda.

Ono to je posebno proslavilo Firencu bilo je proirivanje trita novim nainom, poslovanja. Velikeporodice u Firenci poele su da se bave davanjem novca u zajam i time su nebrojeno puta uveale svojkapltal. Imena tih porodlca Albici (Albizzi), Stroci (Strozzi), Medii (Medici), Paci (Pazzi) poznata su uumetnosti kao najvei pokrovitelji - mecene i dobrotvori. Aktivnost i stvaralatvo mnogih umetnika usko jepovezana i odreena porudbinama ovih i mnogih drugih porodica. Kada ova klasa zadobije i politiku

vlast, njihova veza sa umetnicima postaje jo vra.Tehniki elementi u ovom periodu bili su na nivou srednjovekovnih spekulacija, koje su se mogle uiti

u kolama. Pored teologije i filozofije bio je uoblien nov nain logikog metoda razmiljanja, koji je svojuprimenu naao u matematici i geometriji, a u kombinaciji sa eksperimentima zasnovao je mehaniku, fizikui druge prirodne nauke. Za arhitekturu i umetnost uopte posebno interesantna su bila optika istraivanjakoja su rezultirala renesansnom perspektivom dovedenom do savrenstva, kao i upotrebom svetlosti uodreenim odnosima, koja je smatrana prvim uslovom za iskazivanje oseajnog u umetnosti.

Sve ovo je koristilo za stvaranje novih sprava koje su menjale dotadanji privredni ivot. To su presvega pojava opruge, zatim sistem brana za navodnjavanje, hidraulike pumpe, zamajac i jo niz drugih.Menjao se i tip oruja, pa su ratne maine postale ubojitije, to je opet izazvalo promenu oblikafortifikacijske arhitekture. Hladno oruje je postepeno zamenjeno vatrenim, a to je zahtevalo potpunupromenu oblika i dimenzija utvrenja.

U Firenci je u to vreme vladala oligarhija patricija, koja je izala kao pobednik iz velikih drutvenihborbi krajem XIV veka. U ambijentu takvog drutvenog profila rodio se 1377. godine Filipo Bruneleski, uporodici uglednog belenika. Otac ga je vaspitao u duhu humanizma, na tekstovima i delima naunika ipisaca kao to je Dante. Poznato je da je Bruneleski, kao veoma mlad, studirao mesta i odnose uDanteovoj *Boanskoj komediji*, pripremajui se da grafiki predstavi Daneteov literarni opis kosmosa.Jo kao deak on se bavio poslovima umetnikog i runog rada, pa je zato stupio u jednu zlatarskuradionicu, gde je prvo nauio da crta, a zatim i da okiva drago kamenje. Ve za nekoliko godina svi su gaveoma hvalili kao umetnika u tom zanatu. On je radio ukrase u zlatu i srebru sa crnim emajlom i pastom,razne figure itd. Iz tih dana datira i njegovo veoma odano prijateljstvo sa Donatelom, koji je ve tadsmatran velikim i nadarenim skulptorom. Bruneleski je 1401. godine bio upisan u ceh tkalaca svile, kojemsu tada pripadali i zlatari.

Konkurs za druga severna vrata krstionice u Firenci bio je raspisan 1401.-1402. godine. Na konkursusu pored Bruneleskija uestvovali jo Donatelo, Gilberti, Nikolo d Areco i Jakopo dala Gvera. Kadasu zavrili, oni su sami meusobno izabrali rad Gilbertija kao najbolji, iako su priznali da je Bruneleski posnazi i originalnosti izraza bio najosobeniji. Giberti je pobedio jer je njegov rad bio otmeniji za tadanjiukus posmatraa.

Izmeu 1403.-1405. godine Bruneleski je, zajedno sa Donatelom boravio u Rimu gde je merio iprouavao ostatke graevina iz antike koje e mu kasnije sluiti kao uzor. Drugi izvor njegove inspiracijepredstavlja srednjovekovna Toskanska romanika,koja je u izvesnoj meri predstavljala jednu kariku ukontinuitetu trajnog odravanja arhitektonskog izraza antike batine.

Pored ovih izvora, Bruneleski je neprekidno studirao matematiku i geometriju, te je otkrio , glavneprincipe perspektive, koje e drugi zatim razraivati. Tako je on, verovatno oko 1425. godine, pomagaomladom slikaru Mazaru da oslika perspektivnu podlogu na freskarna u crkvi Santa Matia Novela, koje subile konstruisane sa naunom tanou. I kasnije e se na Mazaovim slikama arhitektonski objektiprepoznavati kao Bruneleskijev uzor.

Ve za vreme boravka u Rimu, Brunelski je razmiljao kao graditelj i opredelio se da mu to budeglavni poziv. Svoje graditeljske sposobnosti iskazao je prvo na kupoli katedrale Santa Maria del Fiore(tue biti i sahranjen).

Jo od 1404. godine u Firenci se stalno razmiljalo o izgradnji kupole iznad katedrale, koja jeprethodno ve bila izgraena u XIV veku, ali samo do visine tambura. Katedrala se veoma dugo gradila,poeo je jo Arnolfo di Kambio 1296. godine, a bila je gotova tek 1471. godine i to bez zapadne fasadekoja je zavrena u XIX veku. Raspon iznad kojeg je trebalo podii kupolu bio je veliki, 42,30 metra. Esnafvune, koji je tada imao sredstava, raspisao je konkurs za izradu modela kupole 1418. godine. Konkurisalasu dva autora, Bruneleski i Gilberti, pa su 1420. godine obojica imenovani kao izoai konstrukcijekupole. Nakon niza razmirica, 1423. godine, Bruneleski je imenovan *izumiteljem i guvernerom velike

kupole*. Od tog trenutka on je postao neprikosnoveni arbitar svih graditeljskih problema u Firenci.Bruneleski je kao bazu zatekao ranije konstruisani osmougaoni tambur kupole. Nadsvodnjavanje tog

raspona bio je izuzetan problem koji je Bruneleski reio tako to je istrajao na osmougaonom obliku i u


6/36



kupolnom delu, za razliku od Gibertijevog predloga koji je trebalo da osmougaonik pretvori u krug, totada majstori nisu znali da izvedu.

Kostur kupole ini konstrukcija od 8 krupnih i vrstih spoljnih rebara, koja se spajaju u temenu jednimprstenom. Ova koncepcija proistekla je iz graevinskog iskustva gotike i zahtevala je kupolu blago iljatogoblika, kako bi se pritisci preneli to vertikalnije. Izmeu ovih 8 rebara bilo je poloeno 8 trostranih sfernihpovrina, koje su zatvarale ovaj ogromni prostor. Unutranji omota kupole sastojao se, takoe, odrebara i ispune. Prostor izmeu ova dva kupolna omotaa ispunjen je stepenitem, kanalima za odvod

atmosferilija i lancima koji su dodatno utezali celu konstrukciju. ak su u unutranjem omotau biliostavljeni klinovi kako bi se olakao rad na oslikavanju kupole. Kupola je osveena 1436. godine, a desetgodina kasnije poela je izgradnja lanterne kao krune na temenu kupole. Bruneleski je tada ve biomrtav, ali su se posluili njegovim modelom i dovrili sve radove 1467. godine.

Pored same ideje o oblikovanju kupole, veliki doprinos Bruneleskija bio je u stvaranju tehnikihpomonih sredstava kojima je omogueno lako podizanje materijala, zatim smetaj radnika i skladitenjematerijala na platformama. Za izgradnju kupole vezane su brojne anagdote, koje odraavaju renesansnookruje tog doba.

Rezimirajui Bruneleskijev rad na kupoli crkve Santa Maria del Fiore, koja je zaista bilarevolucionarna u ideji, kao i u tehnikoj realizaciji, treba istai jo jednu injenicu od izuzetne vanostikojom se Bruneleski izdvaja od ostalih kao zaetnik novog tipa renesansnog arhitekte.

Kupola crkve Sanata Maria del Fioreje prvo vano delo gde arhitekta nije bio samo konsultantnajvieg stepena jednog kolektivnog tela izvoaa, ve je on bio jedini odgovoran za konstrukcijugraevine i organizaciju gradilita. Ovaj oblik rada obeleava prelaz u jedno novo arhitektonsko iskustvokojem je Bruneleski postavio metodoloke temelje.

Paralelno sa radom na kupoli katedrale, Bruneleski je bio autor itavog niza drugih arhitektonskihdela.

Smatra se da je prvo delo sa istinskim renesansnim oblicima Bruneleskijeva bolnica za nahod ad(Ospedale degli Inoc enti), koju je poeo da projektuje oko 1419. godine po narudbini esnafa svile.Bolnica je bila smetena tako da definie pravilan pravougaoni trg ispred crkve Santa Anunci jata.Osnovni program reen je tako to su spavaonice i ekonomske prostorije grupisane oko dva klaustra(dvorita), to je bila shema po kojoj su i ranije bile podizane ustanove slinog tipa. Kako je projekatkasnije menjan, to se kao originalni rad Bruneleskija smatra uglavnom ulazni portik (trem), koji se protee

celom duinom fasade ka trgu. Portik je sastavljen od pravilnih kvadratnili traveja u kojima su postavljeneslepe kupolice, umesto krstastih svodova koji su ranije obino korieni. Arkade su sastavljene odpolukrunih lukova, a odnos svetlosti i senke je unapred fiksiran, poto sve visinske mere zavise samo odjedne mere-strele luka. Isto tako i sve mere u osnovi zavise od stranice otvora traveja odnosno odmeusobnog razmaka stubova.

Ovo je bila novina i u suprotnosti sa gotskom arhitekturom kod koje je postojao iljati luk, koji je bioneophodan da se obezbedi svetlosni zrak, ali je on omoguavao i neogranien broj kombinacija lunihelemenata. Upotrebom polukrunog luka, kao i u antici, od poetka je bio ogranien broj moguihkombinacija i nametnut je projektni metod u kojem svaki element ostaje zatvoren u samog sebe. Elementikoji se sklapaju moraju biti isti i u subordinaciji prema njihovoj projektom utvrenoj hijerarhiji. Ipak,elementi plastike i kompozicije jo uvek nisu bili meusobno utvreni. Ono to je bila novina, poredupotrebe navedenih mernih odnosa, bio je korintski kapitel stubova, koji je predstavljao nesumnjivoantiko naslee. Dalje se na samo teme lukova oslanjao arhitravni venac iznad kojeg su prozorski otvorina spratu bili rasporeeni u osovinama lukova prizemlja. Prozori su imali plitke timpanone. Izmeu lukovabili su rasporedjeni medaljoni od terakote sa uvenim deijim likovima koje je uradio Luka dela Robia.Vitki stubovi portika bili su u tradicija protorenesanse, to jest onog pripremnog perioda koji je u Toskanipostojao i koji se jo moe uoiti na fasadama crkava San Miniato, Sant i Ap ostol i i n a krst ioniciuFirenci.

Obnova i adaptacija starijih crkava bio je veoma est zadatak tokom renesanse. Bruneleskije jedobio porudbinu da rekonstruie crkvu San Lorenco, staru baziliku iz IV veka i da je pretvori u grobnucrkvu porodice Medii. Ovaj posao je radio izmeu 1425. i 1446. godine. Osnova crkve ponavlja poznatisrednjovekovni oblik, trobrodni naos sa transeptom i pet oltarskih apsida zavrenih ravnim zidom. Nauskrsnici transepta i podunog centralnog broda postavljena je kupola, koja je naglaena s obzirom da jeokolo ravna tavanica. Poduno se, uz bone brodove, nalaze manje kapele koje su, kao i boni brodovi,presvedene svodovima. Organizam crkve tako ima tri niza ambijenata koji streme ka kupoli. Uz crkvu, sa

njene severne oltarske strane, Bruneleski je izgradioi tzv. *staru sakristiju* u kojoj se nalaze sarkofazi satelima Djovanija i Pijera de Medii. Medaljone u uglovima prostorije klesao je Donatelo. Zapadna fasadaglavne crkve ostale je nezavrena. U osnovi ove crkve Bruneleski je uspeo da zadri duh stare


7/36



hrianske bazilike, koji je jo naglaen unutranjim rasporedom stubova sa korintskim kapitelima, koji sunosili pravilne polukrune lukove izmeu njih.

Bruneleskiju se dugo vremena pripisivala i izgradnja kapele Paci, na kojoj je Bruneleski zapoeo rad1429. godine. Danas postoje veoma ive diskusije koje mu osporavaju to autorsko pravo. Ovaj objekat,porudbina porodice Paci (Pazzi) bila je logiani nastavak istraivanja zapoetih na staroj sakristiji u crkviSan Lorenco. Kapela je smetena u dvoritu samostana Santa Kroe i sastoji se od dve spojeneprostorije, naosa i svetilita, oba zasvedena kupolom. Dimenzije osnove su takve da se irina oltarskog

prostora ponavlja tri puta, izmeu razapetih lukova, koji pridravaju kupolu veeg prostora. Tako je ceoprostor zavisan od samo tri mere, dve za osnovu i jedne za visinu. Glavna novina u unutranjosti kapeleje ponavljanje istih arhitektonskih ukrasa u veem i manjem prostoru, ime se njihov dekorativni sistemunificira. Spoljni portik moe se smatrati varijantom originalnog projekta. Razmaci stubova na portiku suidentini sa unutranjim, a zavretak atike, veruje se da je izradio ulijano da Majano. istoa stilskogizraza, savrena proporcionalnost i bogatstvo u koncepciji celine i njenih delova uinili su od ovegraevine skromnih dimenzija remek delo. Ukoliko bi se napravila paljivija analiza graevine moe se unjenoj osnovi prepoznti helenistiki oblik hrama-prostilos, dok su u elevaciji korieni elementi rimskeantike arhitekture -trem sa stubovima korintskih kapitela, arhitravni venac i atika koja je probijenairokom arhivoltom. Tu su, zatim, primenjeni pilastri, kasetirana tavanica i kupola, sve meusobnokomponovano tako da predstavlja rezultat individualnog stvaralatva.

Prve planove za crkvu San SpiritoBruneleski je uradio 1428. godine. On je tada nacrtao samo

osnovu, a usmeno je dao uputstva za visine i napravio je drveni model. Kod crkve San Spiritokorien jeslian oblik kao kod crkve San Lorenco, ali je ovde razraen znatno ozbiljnije i homogenije, zato to jebio zasnovan na nizu lukova koji se ponavljaju po obodu cele crkve, stvarajui jedan deambulatorijum ukontinuitetu, odreujui irinu glavnog broda i transepta. Obodni zid je pokrenut serijom nia, ija jedubina regulisana tako da se prozori tih nia na presenim mestima seku po osovini. Ta dubina jejednaka polovini stranice traveja bonog broda. Sve mere u osnovi proistiu iz jedne jedine, a to jestranica malog traveja (bonog broda), koja meri tano 11 lakata. Visinske kote zavise, kao i u SanLorencu, od dva arhitektonska reda, koji oznaavaju visinu deambulatorijuma i centralnog ukrasnogprostora. Baze i kapiteli stubova izvedeni su u korintskom stilu, kao to su i profili arhitrava bili po ugleduna rimske, izvedeni sa tanou i razumevanjem za njihovu lepotu. Prostorni izraz bio je potpuno nov iodraava ozbiljnost rane renesanse. Glavni brod je dva puta vii nego to je irok. Prizemlje i deo zaosvetljenje su iste visine. Boni brodovi imaju kvadratne traveje, koji su dva puta vii nego to su iroki.Glavna karakteristika i novina u crkvi San Spirito je osnova istonog dela. Tu je Bruneleski sledio svoje

prethodnike, Arnolfa di Kambija i Franeska Talentija i odstupio je od uobiajene kompozicijeromanskih i gotskih crkava. Nain na koji je izjednaio transept sa horom, obrubio sve sa obimnimbrodom i postavio kupolu, iznad ukrtanja podunog centralnog broda i transepta, stvara utisak kao da severnik nalazi u crkvi centralnog plana, jednom tipu koji je bio uobiajen u rimskoj arhitekturi. Firentinskakatedrala je jedan od retkih srednjovekovnih objekata koja stvara isti utisak. Bruneleski je eleo dazapadni deo crkve uradi tako da se ima utisak centralne graevine sa etiri ulaza, to bi bila velika rtvaestetici graevine. Kada je poela stvarna gradnja crkve San Spirito, 1434. godine, Bruneleski jeprojektovao prvu potpuno centralnu graevinu u renesansi. To je bio jedan od najlepih projekata koji,naalost, nije realizovan jer nije bilo dovoljno sredstava. Naruilac je bila porodica Skalari, a crkva sezvala Santa Maria delj i Andjeli. Kada su ve 1437. godine prekinuti radovi ostali su samo zidoviprizemlja. Prema originalnim planovima, crkva je trebalo da bude potpuno rimska po karakteru i veomamasivna, to se smatra da je posledica njegovog dueg boravka u Rimu 1433. godine. Jezgro crkve jebio oktogon u osnovi, sa vrstim stupcima uz koje su bili prislonjeni pilastri, a okolo se nalazilo osam

razuenih kapelica, koje su u debljini zidova imale i nie. Kupola je, takoe, trebalo da bude rimska,izvedena celovito, a ne gotska sa spoljnom i unutranjom ljuskom. Nije poznato koja je antika rimskagraevina inspirisala Bruneleskija za ovo delo. Pored navedenih sakralnih graevina zna se da jeBruneleski gradio jo i Badiju (opati ju)u mestu Fiezole, u kojoj se Kozimo Medii odmarao i filozofirao.

Od profanih graevina izdvajaju se palate koje je Bruneleski interpretirao, takoe, na nov nain. Onje dovrio palatu parti je Gvelf ikoja je bila zapoeta u XIV veku. Gvelfi je bila partija koja je podravalapapu, a partija Gibelini je podravala nemakog cara. Tokom 1445. godine zapoeo je palatu zaporodicu Paci, ali je nju dovrio arhitekta Benedeto da Majano.

Sredinom XV veka poeta je izgradnja palate Pit i, prema Bruneleskijevim planovima. Ova palata je1550. godine prela u ruke porodice Medii i znatno je uveana u XVII i XVIII veku. Renesansnaartikulacija ove palate bila je zasnova prevashodno na geometrizaciji i antropomorfizaciji. Prvi sistemkoristio je geometrijske forme i jednostavne matematike odnose, a drugi je uvodio na graevinu klasine

stilske redove. Na palati Piti, koja jo uvek ima vrst i robustan izgled, rustino obraen kamen na fasadipostao je disciplinovana *matematika kompozicija*. Tri sprata na palati su pojedinani delovi, alimeusobno povezani jer svaki ima niz irokih polukrunih lukova iznad prozora u savreno pravilnomporetku. Tako je geometrijska disciplina preovladala i nametnula se ak i u rustifikaciji objekata.


8/36



U drugim gradovima Italije (Luka, Piza, Ferara, Mantova i Rimini), Bruneleski se, sa vie ili manjeuspeha, bavio fortifikacionom arhitekturom, ininjerskim radovima.

Veliina Filipa Bruneleskija nije samo u promiljanju, prihvatanju i asimilaciji antikih graditeljskihelemenata, ve u sposobnosti da ih upravo genijalno prilagodi potrebama i duhu svog renesansnog doba.Niz njegovih dela poprimilo je znaenje kanona, kako za sakralnu tako i za profanu arhitekturu.

Njegovi savremenici su izraavali divljenje za njegov rad, koje se moda najbolje moe ilustrovati

citatom "antiquae architecturae instaurator"(obnovitelj stare arhitekture ).

LEON BATISTA ALBERTI (enova, 18. II 1404. -Rim, IV 1472.)

Alberti je roen u trenutku kada se stari utvreni gradovi i sela razvijaju u prometne i trgovakecentre i koriste povoljan poloaj na Mediteranu. Kroz humanizam koji se iri, sve vie se neguje kultoveka i filozofska spekulacija. Stremi se novim odnosima u nauci i umetnosti, koji treba da slue oveku,a ovek je zauzvrat mera i jedinica za vrednovanje harmonije i lepote umetnosti.

U tom smislu obrazovao se i Alberti. kolovao se u Veneciji i Bolonji gde je doktorirao pravne nauke istudirao teologiju. Proputovao je zatim kroz Francusku, Belgiju i Nemaku. Pod pokroviteljstvom papeEvgenija IV odlazi u Rim 1432. godine. Antike graevine i tek otkriven Vitruvijev tekst usmerili suAlbertija da pone vie da se bavi arhitekturom. U Firenci je boravio 1435. godine, a od 1436. do 1443.

nalazio se naizmenino u Bolonji, Ferari, Sijeni i Rimu, gde je 1447. godine postao zvanini papinarhitekta. Tada je dobio nalog da, sa svojim saradnikom Bernardom Roselinijem, preradi crkvu svetogPetra, baziliku iz IV veka koja je bila u veoma ruevnom stanju. Njihova osnova bazilikalnog tipa nije bilaprihvaena i izgradnja crkve odloena je za nekoliko decenija. U to vreme Alberti se bavio teorijskimradomi napisaoje traktate *De famiglia*(1434. godine) i *Descriptio urbis*(oko 1447. godine.), u kojemraspravlja o graevinama antikog Rima i podstie na graenje objekata sa stilskim oblicima iz antike.Konano, u knjizi *De re aedificatoria libri X*objavljenoj 1452. godine, Alberti sintetizuje teoriju arhitektureRimljana zasnovanu na izlaganju Vitruvija, ali obogaenu sa dosta savremenih tehnikih uputstava. Utom radu on graevinu i umetnosi graenja temelji na 6 osnovnili elemenata. To su okruje, mesto,raspored, zidovi, krov i otvori. Alberti zastupa miljenje da prilikom projektovanja neke graevine trebavoditi rauna o vrstoi, svrsishodnosti i lepoti graevine, pa se na osnovu toga smatra i zaetnikomnovih stavova u arhitekturi.

Alberti se bavio samo projektovanjem, dok je izvoenje preputao drugim graditeljima i saradnicimaprema naelu da je funkcija arhitekte *sreivanje* i *invencija*. Realizaciju, po njemu, treba da obavljalinost koja se bavi matematikom.

Prvi arhitektonski zadatak koji je Alberti dobio bio je prerada crkve San Franesko u Riminiju. Crkvaje bila predviena za mauzolej vladajue porodice Malatesta, pa je graevina poznata i pod imenom*Temp io Malatestiano*. To je bila srednjovekovna bazilika koju je Alberti prilagodio novim potrebama.Gotsko jezgro je obukao u renesansni omota i planirao je da umetne veliku kupolu iznad ukrtanjatransepta i centrainog podunog broda, ali to nije izvedeno. Desnu bonu stranu je spolja obradio kaoarkadni niz, stvorivi tako trem u koji je smestio sarkofage porodice Malatesta. Proelje crkve jenajsmelije obradio kao slobodnu varijantu antikog Avgust ivskog slavo lukakoji i danas postoji uRiminiju.

U isto vreme (1446.1451.) projektovao je palatu za porodic u Ru elaj (Ruccelai). To je bila

renesansna palata izrazito firentinskog tipa. Alberti je napustio fortifikacijski tip palate (kao to je to bila,na primer, palata Piti) i dao joj ton gradske rezidencije sa centralnim dvoritem i reprezentativnimstepenitem. Najveu novinu uneo je na uline fasade. Ublaio je rustinu obradu fasada i podelio ih jepilastrima, pri emu se koristio superponiranjem dorskog, jonskog i korintskog stilskog reda. To je biosistem primenjen na nekim rimskim graevinama od kojih je najpoznatiji bio Koloseum u Rimu, koji jeAlberti svakako prouavao. Horizontalni venaci kojima je palata bila podeljena na spratove suornamentisani, vrata su bila sa ravnim nadvratnikom. Po uzoru na palatu Ruelaj bila je ubrzo sagraenai palata Pikolom iniu gradu Pjenci. Autor je bio Albertijev najblii saradnik Bernando Roselini. U Firencije arhitekta Mikele Mikeloci istu temu iskoristio za gornje spratove palate, Medii-Rikardi(Medici-Ricardi).

S obzirom da su na fasadama ovih objekata stilski redovi sluili da se one kompoziciono organizujuuveden je termin *stilska fasada* , za razliku od *astilskih* koje su bile obraenje bez podele pilastrima ili,kasnije, stubovima.

Albertiju se u Firenci pripisuje jo i zavretak hora u crkvi Santa Anunc i jatakao i obloga fasadecrkve Santa Maria Novela: To su sve bili poslovi kojima su se gotske graevine prilagoavale novimshvatanjima arhitektonskih oblika.


9/36



U crkvi San Pankraciouradio je veoma malu kapelu San Sepolk ro (svetog Groba)i obradio jekamenom u dve boje, to je kasnije bilo veoma pomodno. Albertijev veliki doprinos bila je i izgradnjacrkv e San Sebasti janou Mantovi. To je bila prva renesansna crkva sa osnovom slobodnog krsta, imeje on realizovao svoje izuzetno teorijsko zalaganje da crkvene graevine budu centralnog plana.

Poslednje njegovo delo bila je crkva Svetog An dreje (San Andrea)u Mantovi, koja je kasnijedoivela odreene promene. Na proelju crkve Svetog Andrije, proelje je bilo uveana varijanta tipinogrimskog slavoluka, prolaz je bio zamenjen ulazom, a ostalo su bili isti elementi. U unutranjosti je ostvario

veliku kupolu nad ukrtanjem centralnog podunog broda i transepta i koncepcijski je to blisko reenjeBruneleskijevoj crkvi San Spirito.

Albertiju se pripisuju i neki drugi graditeljski radovi: urbanistiko reenje jednog borga izmeuVatikana i Hadrijanovog mauzoleja u Rimu, kapela del Inkoronatauz katedralu u Mantovi, delovi palateVenecija u Rimu, toranj katedrale u Ferari.,

Kao drugi renesansni umetnici i Alberti se bavio drugim granama umetnosti. Slikao je portrete iistorijske teme, konstruisao je jednu vrstu optike kamere u kojoj su se pokretale slike (kaleidoskop),usavrio je napravu za punktiranje modela za skulpture, konstulisao je nekoliko fizikih aparata iprouavao je geometrijske metode crtanja. Bavio se i hidraulikom, jer je imao ideju da iz jezera Nemo usevernoj Italiji izvadi potopljene Kaliguline galije.

S obzirom da je Alberti raspravljao o mnogim problemima u arhitekturi, meu kojima su simbolika i

znaenje pojedinih elemenata i graevina posebno obraeni treba ukratko izloiti i osnovnu koncepcijuznaenja renesansne arhitekture uopte.

Prvi put se koncep ideala, razmatrao u grkoj antikoj arhitekturi i to uglavnom prema Platonovojteoriji arhitipa. Za Platona su *kosmos*, *red* i *lepota* bili sinonimi. Pitagora je jo ranije kosmikuharmoniju definisao iskazom *sve je broj*. Svojim idealnim formama osnovni izraz renesansne arhitekturebio je platonski isto koliko i hrianski, pa je zato predstavljao sintezu oba stava. Tokom gotskog perioda,znai u srednjem veku, Bog je zamiljan kao blizak oveku. Bio je potreban samo mali korak da sepredstava humanog Boga pretvori u sliku boanskog ljudskog bia. U renesansi se boansko savrenstvonije sastojalo u transcedentaciji prirode, ve se nalazilo u samoj prirodi. Prirodna lepota je shvatana kaoizraz boanske istine, a ljudsko stvaralatvo je dobijalo na vanosti koja se pribliavala snazi samogBoga. U novoj interpretaciji odnosa izmeu oveka i boga podrazumevala se velika doza ljudskesamosvesti, a to je je oslobaalo ljudsku kreativnost.

ovek je sebe zamiljao kao *uomo universale*, pa su apoteoze i uspenja postale glavne temerenesansne ikonografije. Adaptacija trijumfalnog luka za crkvu, to je prvi primenio Alberti bila je veomaznaajna jer *to ne znai da je dolo do paganizacije hrianstva, ve do hristijanizacije paganskeantike*. Ponovno uvoenje klasinih stilskih redova bilo je protivno prednjim stavovima. Kaoantropomorfni simboli, stubovi ne predstavljaju prirodan svet, ve su postali sredstva koja graevini trebada podare boansku lepotu. Alberti je ve razlikovao dva tipa estetskog kvaliteta na graevini: lepotu iukras (ornament). Lepota se sastojala od *harmonije svih delova*, a rezultati su bili *proporcija imeusobno povezivanje; drugim reima geometrizacija*. Ukras je, meutim, bio neto to se dodaje iznai *poboljanje lepote*. Artikulacija zida, kao to je rustifikacija ili stavljanje klasinih detalja pripadajukategoriji ukrasa. Alberti je pisao da su stubovi glavni ukras cele arhitekture, ali on nije koristio klasinestilske redove za obeleavanje razliitih graevinskih zadataka. Tek u sledeoj generaciji e Bramantevratiti Vitruvijev koncept karktera stubova. On je izabrao dorski stilski red za Tempijeto u Rimu kojim jeobeleeno mesto muenike smrti Sv. Petra, i time poeo da oslobaa hrianstvo od ikonografije

klasinih bogova. Renesansna arhitektura je poprimila novu psiholoku dimenziju koja e predstavljatiglavnu preokupaciju XVI veka. U izvesnom smislu psiholoka dimenzija je bila prisutna jo od poetkarenesansne epohe, ali se tada iskazivala kao opta sloboda izbora. Renesansni ovek nije bioautomatsko boanstvo. Trebalo je da dokazuje svoju boanstvenost kroz boansku akciju. Prema Pikudela Mirandoli, ovek ima neogranienu prirodu i moe se degenerisati u nie, prostije oblike ivota ili semoe preporoditi u visoke forme koje su boanske. Ovakav izbor svakako izaziva odreenu sumnju, alitokom XVI veka ovek je jo verovao u svoju trijumfalnu, kreativnu prirodu. Ova vera u ljudskusposobnost da pobedi mranu stranu postojanja dobro je iskazana kod Albertija, koji je napisao *Lepotae delovati i na najteeg neprijatelja, razoruae njegovu ljutnju i spreie ga da joj nanese zlo.

Ustvari, nema vee sigurnosti za graevinu protiv unitenja i oteenja od lepote i dostojanstva.Alberti je smatrao da je glavni ljudski cilj da stvara lepo, te da moe dostojantveno da ivi i da se ponosiukoliko to ostvari. Kultura je osnovna baza renesansnog arhitekte i to je humanistika kultura zasnovana

na veri u moral i intelektualnu snagu. U tom smislu ona oznaava obnovu grke antike kulture, ali novikoncept homogenog prostora nije bio preuzet iz starine. Renesansa je tako konkretizovala sintezuhrianstva i platonizma koji ine njeno jezgro.


10/36



Albertijevi sledbenici su bili: Bernando Roselino, Filarete, Franesko di oro, braa da Sangaloi Luano Laurana.

Bernardo Roselino je najee bio pomonik Albertija. On je gradio palatu Ruelaj premaAlbertijevim planovima. Samostalno je izgradio najlepi i najcelovitiji primer ranorenesansnogarhitektonskog asambla u Pjenci. U tom malom gradu Roselino je postavio glavni trg i uz njega izgradiokatedralu, biskupski dvor, venicu i palatu Pikolomini.

ulijano da Sangalo (1445.-1516.) projektovao je 1485. godine crkvu Madona dele Kar eriu Pratukao prvu renesansnu crkvu sa centralnom osnovom i kupolom. Radio je, zatim, vi lu u mestu Poo aKajano za Lor enca Medi ija. U Firenci je postao glavni ininjer fortifikacija i 1489. godine je gradiopalatu Strocizajedno sa Benedetom da Majanom. U gradiu Loreto je dovrio zapoetu baziliku SantaMaria sa kupolom veoma velikog raspona. Kada je kardinal dela Rovere postao papa Julije II, arhitektaSangalo je postao veoma uticajan u Rimu i uestvovao je u radovima na crkvi Svetog Petra. Zanedovrenu zapadnu fasadu crkve svetog Lorencau Firenci izradio je ak est varijanti, ali nijedna nijeizvedena.

Antonio da Sangalo bio je vojni arhitekta.

Luano Laurana predstavlja znaajnu individualnost u razvoju renesansne arhitekture ija jedelatnost posebno vezana za grad Urbino.

Donato d Angelo Lazzari (da Urbino) BRAMANTE (MonteAsdrualdo (Fermignano) 1443/4- Rim, 11.IV 1514.)

XVI vek je razdoblje najveeg traganja za savrenstvom forme i ukrasa u renensansnoj arhitekturi.Najbrojniji su stvaraoci, koji su svaki na svoj nain doprinosili razvoju arhitektonskih ideja. Meu njima sepo snazi svoje individualnosti izdvajaju tri izuzetne linosti: Bramante, Rafaelo i Mikelanelo.

Bramante potie iz siromane porodice, ali je jo u mladosti nauio da ita, pie i rauna. S takvimobrazovanjem doao je u Urbino da ui slikarstvo kod poznatog slikara Pietra dela Franeske. Ueislikarstvo, upoznao se i postao saradnik graditelja Luana Laurane, koji je tada izvodio veoma zamaneradove na preradi i dogradnji vojvodske palate u Urbnu. Jo dok se bavio samo slikarstvom, reavao jeprobleme perspektive i upoznao se sa zakonitostima ljudskog tela.

Kao i mnogi njegovi prethodnici on je prvo poeo sa adaptacijama postojeih graevina kojima jeproelja ili enterijer trebato osavremeniti, odnosno prilagoditi renesansnom shvatanju arhitektonskihoblika. Takvi poslovi su verovatno i bili razlog njegovog odlaska u Milano, u kojem je tada vladao vojvodaLodoviko Sforca.

Jedan od prvih objekata koji je Bramante obnavljao i dograivao, od 1479.-1483, bila je crkva SantaMaria presso San Satiro. Toj crkvi je on, 1488. godine, dodao jednu oktogonalnu sakristiju s kupolom iosam nia. Uzor za ovu malu graevinu bile su mu prostorije koje su esto raene u antikim rimskimtermama, a samostalno su postojale u obliku ranohrianskih baptisterijuma centralnog tipa. Primenjenadekoracija bila je, meutim, tradicionalno lombardska. Crkva je u svojoj osnovi bila organizovana kaobazilika sa transeptom neposredno ispred oltarskog prostora. Zbog poloaja crkve u gradskom tkivunedostajao je prostor da se razvije hor. Bramante je ovaj problem razreio tako to je na ravnoj zidnojpovrini naspram glavnog broda naslikao apsidu i dodao plitkoreljefnu arhitektonsku dekoraciju.Stvarajui na ovaj nain privid velike dubine iluzionistikom metodom slikanja ravne povrine, Bramanteje prvi nagovestio kasniji oblik baroknog opremanja enterijera u graevinama, u kojem se realni i stvarniarhitektonski elementi nadopunjuju iluzionistikim slikarstvom.

Pored ovog dela crkve, Bramante je jo uradio kupolu za ovu crkvu i ostavio projekat za njenoproelje. Ponaajui se karakteristino za sve renesansne umetnike, Bramante je paralelno radio i nadrugim poslovima, na katedrali u Paviji i u malom gradu Vievanu (Vigevano).

Projekat svog glavnog opusa u Milanu, istonog dela crkve Santa Maria dele Gracij e (Santa Mariadell e Grazie), dominikanskog samostana, zapoeo je 1492. godine. Crkvu je projektovao kao centralnugraevinu, ali je kao autor izveo samo donji deo hora, unutranjost crkve do tambura kupole, sakristiju imali klaustar uz crkvu. Crkveni hor je Bramante zamislio, po uzoru na Bruneleskijevu sakristiju uz crkvuSan Lorencou Ferari, kao sukcesiju dva kvadrata, veeg i manjeg, oba sa kupolama. Ovaj arhitektonskitip je ve bio poznat u Lombardiji jer ga je primenio Mikeloco Mikeloci na svojoj kapeli Portinari, takoe,u Milanu.

Radei na crkvi Santa Maria dele Gracije, Bramante se upoznao sa jednom od najznaajnijihlinosti renesansnog doba, sa Leonardom da Vinijem. Da Vini je nekako u isto vreme radio zadominikance poruenu sliku - Tajna veera - u ve postojeoj trpezariji (refektorijumu) u krugu


11/36



samostana. Danas su uglavnom poznati meusobni uticaji kojima su ova dva velika stvaraoca delovalajedan na drugog.

Leonardo da Vini, o kojem e biti znatno vie rei kao univerzalnom umu renesanse, teoretski seveoma mnogo zanimao za arhitekturu graevina centralnog plana, On je paljivo studirao Bruneleskijevprojekat za neizvedeni objekat, Santa Maria delj i Anelii sam je uradio niz planova takvog tipa. To susve bile skice sloenih kombinovanih tipova. Meu tim crteima posebno je vredan panje jedan kroki,koji se danas uva u Parizu, a koji predstavlja osnovu graevine grkog krsta sa etiri apside na

krajevima krakova krsta, sa deambulatorijumom i sa etiri manja ugaona prostora i ugaonim kulama nakrajevima tih prostora. Smatra se da je Bramante znao za ovaj crte, pa postoji mogunost da ga jeupravo on inspirisao, kada je nakon niza godina u Rimu projektovao osnovu za crkvu svetog Petra.

Pored navedenih dela, Bramante je u Milanu radio jo i na Glavnoj Boln ici (Ospedale Maggio re),koju je bio zapoeo Filarete, o kome e biti vie rei povodom renensansnog urbanizma. Kada suFrancuzi, 1499. godine, zauzeli i razorili Milano, Bramante je preao u Rim gde je stupio u slubu papeAleksandra VI (Bordije). Poeo je da radi na nizu manjih projekata, ali je uestvovao u radu nizasavetodavnih tela povodom dograivanja i prerade crkava po Rimu.

Zbog svoje sposobnosti da veoma odluno i brzo pronalazi povoljna reenja, ubrzo je smatran prvimarhitektom u Rimu.

Bramanteova dela su postala znatno stroa, liena nepotrebnih ukrasa. Prvi takav rad bio je klaustar

uz crkvu Santa Maria dela Pae (della Pace)iz 1504. godine.Trem u prizemlju oslanja se na stupce uzkoje su prislonjeni pilastri, a otvorena galerija na spratu bila je zavrena arhitravno, a ne sa arkadama.Primenjeno reenje nesumnjivo je bilo uraeno pod snanim uticajem slinih radova koje je LuanoLaurano izveo na palati u Urbinu, a u kojima je uestvovao i sam Bramante.

Drugo delo koje je Bramante realizovao u Rimu bio je *mali hram * (i l Tempietto) postavljen u isreditu klaustra samostana San Petro in Mon tor io. To je bila porudbina panskog kraljevskog para,Ferdinanda i Izabele koji su, 1502-1503. godine, eleli da tim spomenikom obelee mesto na kojem sepretpostavlja da je bio razapet sveti Petar.

Bramante se prilikom projektovanja Tempjeta u potpunosti oslonio na gramatiku klasine arhitekture,odnosno na primenu pet osnovnih stilskih redova. Radi toga treba se ukratko potsetiti osnovnihelemenata antikog arhitektonskog izraza.

- Na prvom mestu to je odnos stuba prema telu graevine. Stub moe biti postavljen nezavisno uodnosu na zidnu masu, na razliitoj udaljenosti od nje, zatim se moe dodirivati sa zidom po vertikalnojliniji i moe biti urasao jednim delom u zidnu masu. Od sluaja dodirivanja preko trietvrtine i pola stubado pilastara govori se o takozvanim angaovanim stubovima.

- Na drugom mestu je veza stubova sa lucima koje nose iznad sebe.

- Na treem mestu je meusobni razmak stubova kojem su stari rimljani pridavali izuzetan znaaj. Otome je dosta pisao Vitruvije, ije je delo u najveoj meri koristio Alberti za svoju raspravu o arhitekturi.Bramante je svakako prouavao i jedan i drugi tekst. Razmak izmeu stubova iskazivan je u prenicimastubova koji su primenjeni, pa je tako postojao razmak:

piknostilos(pycnostylos) 1.5 prenika stuba

sistilos(systylos) 2 prenika stuba

eustylediastilos(diastylos) 3 prenika stuba

areostilos(areostylos) 3.5 prenika stuba

Najee su u upotrebi bili systylos i eystylos koje Sumerson oznaava kao brzi hod i lakodostojanstveno koraanje. Istraivanje ovih zakonitosti znailo i temeljno prouavanje celokupne antikearhitekure kako bi se pronaao odgovarajui nain njene primene u renesansi.

Gramatiku stilskih redova koristio je Bramante, kao prvi predstavnik arhitekture visoke renesanse i tovie nego ijedan drugi umetnik. On je obnovio gramatikti starih rimskih graevina sa dalekosenimuticajem na druge arhitekte. Ne treba, pritom, zaboraviti doprinose Bruneleskija, koji je oiveo korintskistilski red na firentinskim graevinama, ni Albertija, koji je ustanovio savreni, kanonski tip klasinihcrkava, a na osnovu izgleda starih rimskih slavoluka. Bramante je sve to potvrdio i otiao jo dalje u

obnovi arhitektonskog jezika, zato jer ga je tumaio i prihvatao sa potpunim razumevanjem. Njegovisavremenici i generacije iz njega visoko su cenili njegovo stvaralatvo, ak do te mere da je, Sebastijan


12/36



Serlio neke Bramanteove radove uvrstio, kao autentlno antike, u svoju knjigu. Time je eleo da pokaeda je za njega Bramanteovo stvaralatvo ekvivalent antikog.

U takvom svetlu treba analizirati i Tempjeto. Bramante je doao na ideju da obnovi oblik krunogantikog hrama tako da Tempjeto na prvi pogled zaista lii na stare krune hramove. Neposredni uzor je,verovatno, bio hram Vestena obali reke Tibar, koji je odavno bio izgubio gornju zonu sa krovnimpokrivaem. Osnova krunog hrama je bila samo poetak razvijanja originalne Bramanteove koncepcije.Kompletna graevina hrama prepuna je simbolike. Umesto korintskog, rascvetanog stilskog reda, koji je

do tada bio omiljen, primenio je dorski red, koji je vie odgovarao muenikoj smrti Svetog Petra. Dorskestubove je oslonio na postament, koji je sa tri stepenika odvojen od tla. Neposredno ispod stubovapostavio je kontinualnu plintu, odnosno zajedniku bazu za sve stubove. Ova plinta izdie stubove i dajeim neoekivanu vitkost u izgledu. Iznad 16 dorskih stubova postavljena je kruna balustrada. Svaki dorskistub ima odgovarajui pilastar na telu hrama. Samo jezgro hrama probija se u sredini izmeu balustrade izavrava se poluloptastom kupolom. Oigledno je, na osnovu analize svih primenjenih elemenata daTempjeto predstavlja razvijeni oblik jedne poznate ideje pozajmljene iz rimske arhitekture. Novine koje suunete su zajednika plinta, cilindrini korpus koji se probija kroz obru stubova i polusferna kupola.

Ukoliko bi prebrojali sve imitacije i varijantne oblike koji su usledili nakon izgradnje Tempjetapokazalo bi se da je ovo jedna od najuspenijih i najomiljenijih tema koja je stvorena u renesansnojarhitekturi. Zahvaljujui autorima koji su objavili Tempjeto u svojim knjigama, Serliu koji je propustio daucrta plintu i Paladiju, koji je znatno tanije nacrtao objekat, kao i brojnim hodoasnicima koji su se slivali

u Rim, Tempjeto je postao uven kao Panteon ili Konstantinov slavoluk. Moda najuspenije jeBramanteovu temu razvio engleski arhitekta ser Kristofer Ren (Cristopher Wren) koji je kupolu crkvesvetog Pavlau Londonu izveo kao uveani Tempjeto, sa 32 umesto sa 16 stubova, tako da je svakietvrti razmak bio zazidan.

U vreme kada su Francuzi opkolili Rim, za papu je bio izabran kardinal Julijano dela Rovere podimenom Julije II. Generacijski blizak Bramanteu, papa mu je poverio neke od kapitalnih radova u svojojdravi. Prvi radovi odnosili su se na preradu i dogradnju vatikanske palate, u kojoj je, 1505. godine,izgradio velelepno dvorite (Corti le San Damaso)sa loama izvanredno skladnih proporcija. Drugodvorite (Corti le del Belvedere)dobilo je veliku i duboku eksedru i uz nju park (Giardin o della Pigna),sa velikom niom, koja je bila harmonini pandan prethodnoj. Najmonumentalniji projekat koji jeBramante zapoeo u Rimu bila je crkva Svetog Petra, kojoj je 1506. godine postavljen kamen temeljacna prostoru gde je postepeno uklanjana stara bazilika iz IV veka. Bramante je crkvu Svetog Petrazamislio kao ogromnu centralnu graevinu u obliku grkog krsta sa velikom kupolom nad ukrtanjemkrakova. Krakovi su se zavravali polukrunim apsidama, a na uglovima su bile postavljenje i manje niekupole. Uz uglove graevine bili su projektovani vitki tornjevi. Prema ovom projektu zapoeti su da segrade ogromni stubovi na kojima je trebalo da poiva kupola, ali su radovi prekinuti kada je Bramanteumro 1414. godine. Nakon njegove smrti mnogi autori su uestvovali u preraivanju projekta i u radovimakoji su nastavljeni prema izmenama, ali nijedan projekat nije imao sree da se izvede do kraja. Tek kadaje isti zadatak dobio Mikelanelo, on se vratio na Bramanteovu ideju, koju je transformisao, premasvojim sposobnostima i talentu, u graevinu u celini podreenu monumentalnoj kupoli koju je projektovao.

Bramante je u Rimu projektovao i profane objekte, palate, meu kojima se najee spominje tzv.Rafaelova k ua. To je bila graevina meovite funkcije, na spratu je bilo stanovanje, a u prizemlju su bilesmetene radnje izmeu niza lukova. Ovakav tip graevine je bio najee korien u rimskoj praksi jo uantiko doba. Prizemlje je bilo obraeno dosta grubo, vie inenjerski reeno nego arhitektonski. Naspratu je udvojeni dorski red organizovao fasadu. Postamenti stubova bili su iste visine kao i balustrade

koje su sainjavale parapet prozora. To je bila diskretna novina koja je opet na izvesan naintransponovala i koristila starije, antike oblike. Ovo su odmah sledili i drugi arhitekti, a JakopoSansovino je ovaj oblik preneo u Veneciju.

Rezimirajui Bramanteovo stvaralatvo moe se uoiti da je prvi uzor njegovim arhitektonskimkoncepcijama bilo stvaralatvo Luana Laurane. Prepoznaju se harmonine razmere, ist izraz forme ijedinstvenost arhitektonskog oblikovanja. U Urbinu i u Milanu, Bramante je uoio vrednostiranohrianske i romanske arhitekture kroz koje se provlaila post-antika tradicija. Ove elementeBramante je dosta smelo ukomponovao u velike dimenzije svojih graevina i obogatio ih je novimkonstruktivno-tehrnikim idejama, uz koje je primenjivao lombardijske dekorativne detalje. Zatim je uRimu doao u dodir sa izvornom antikom rimskom arhitekturom. Veoma proienom i nadahnutomselekcijom prihvatio je pojedine elemente i principe proporcionisanja, kao to se to oigledno vidi naTempjetu ili Loi u Vatikanskom dvoritu. injenica da nijedan njegov projekat nije do kraja izvedenprema njegovoj izvornoj ideji, nimalo ne umanjuje Bramanteov znaaj i veliinu.

Bramante je tako doveo renesansnu arhitekturu do stepena potpunog osvajanja antike, do irenja iprilagoavanja antike u svim oblastima, od konstrukcija do ukrasnih detalja. Generacije koje su ga sledileobuhvataju plejadu najpoznatijih i najinventivnijih arhitekata renesanse (Rafaelo, B. Peruci, A. da


13/36



Sangalo mlai, Sansovino, Sanmikele,...) koji su stvarali u svim gradovima Italije i irili svoje znanje poEvropi.

RAFAELO SANTI (Urbino, 1483. -Rim, 1520. )

U nizu arhitekata koji su dali doprinos razvoju graditeljskih ideja izdvajaju se samosvojne linosti kojesu se donekle formirale mimo glavnih pravaca. Kada se radi o Rimskoj arhitekturi jedna od takvih linosti

bio je Bramante, sve do svoje smrti 1514. godine.

Nakon njegove smrti najvrednije ime koje se u Rimu spominjalo bio je Rafaelo Santi, koji jeprevashodno bio slikar po snazi svog temperamenta. Pored niza slikarskih porudblna on je, zbog svogugleda, bio dobio funkciju upravnika radova na crkvi Sv. Petra(Prvo zajedno sa Fra okondom, koji jeumro 1515. godine, i saulijanom da Sangalom koji se 1516. godine vratio u Firencu). Rafaelo Santi jesa svega trideset godina postao odgovoran za najvee gradlite na svetu. Glavna osobina zbog koje jepostao uven i kao graditelj bila je njegova sposobnost sintetizovanja prostora i arhitektonskih elemenata.To se moda moe najbolje uoiti na unutranjem reenju kapele Kii u okviru crkve Santa Maria delPopolo. Tu je Rafaelo na izuzetno malom prostoru uspeo da isprojektuje sve porebne elementenormalnog arhitektonskog programa za kapelu. Kupola je bila Bramanteovskog tipa i pokrivala jecelokupan prostor. Na tri strane, u zidovima su se nalazile nie sa slepim lucima, kojima je bila postignutailuzija jednog organizma sa kracima, kao da se radi o krstoobraznom prostoru. Svi elementi su bili

projektovani i njihovo izvoenje nadzirano od strane Rafaela, ali za razliku od svojih prethodnika izgledada on svojom rukom nita nije radio. Rafaelo je bio umetnik takvog nivoa da je svoj talenat izraavao kaoorganizator kolektivnog rada. To je bilo potpuno suprotno od, na primer, Mikelanelovog pristupa koji jesve radio potpuno sam.

Ovakva raspodela energije, ne manje sloena od samostalnog rada, karakteristina je za autoritetkoordinatora koji je potpuno svestan svoje uloge. Takav nain rada omoguava da se forma usavravado nesluenih razmera. Ekipa umetnika, pod rukovodstvom Rafaela, kretala se linijom Bramanteovihdotadanjih istraivanja, skretala i ispitivala druge pravce, ali uvek sa istim ciljem - da stvara ekskluzivnadela za posebne poruioce, to je u velikoj meri bilo razliito od prakse i tradicije XV veka. Ova novapraksa je prekinula sa vezama i porudbinama za iroke krugove i teila je da zauzme povlatenupoziciju u graditeljstvu.

Takav odnos prema radu je Rafaelo imao i kao upravnik radova na crkvi Svetog Petra, iako su

radovi veoma sporo odmicali zbog nezainteresovanosti pape Lava X.U meuvremenu Rafaelo je bio dobio i druga zaduenja. Postao je ''praefectus marmorium et

lapidum'', odnosno nadgledao je antike nalaze sa natpisima koji su se u administraciji apostolske stolicesmatrali najvrednijim svedoanstvima antike kulture. Komesar za starine postao je 1517. godine i tada jezapoeo sa formiranjem mape antikog Rima. Pored toga Rafaelo je bio i naelnik za puteve, a bavio se iproblemima urbanizma.

Sa Antoniom di Sangalom on je projektovao vi lu Madama, pri emu je Bramanteovski repertoaroblika i odnosa uveo toskansku vilu sa vrtom. Njemu se pripisuje i projektovanje palata VidoniKafareli(Vidoni-Caffareli)u Rimu i Pandolf in iu Firenci. Ova prva palata je po svom obliku i primenjenimdetaljima naslednik palate Kaprin i (Caprini), koju je Bramante projektovao pre svoje smrti 1512. godine.Ovde je uoljiva razlika u odnosima. Ravnotea i harmonija su jo uvek cilj ali sada su kombinovane sasveanim izgledom i veliinom, nepoznatom u XV veku. Toskanski dorski red zamenio je pilastre koje je

Alberti bio primenio na palati Ruelaj. Sretno izabrani ritam a-b-a sada je kontrahovan na ui a-b, saakcentom na a, dupliranjem stubova, i na b, ravnim arhitravima koji su postavljeni iznad prozora. Projekatrustifikacije prizemlja naglaavao je horizontalnost, odnosno teinu kompozicije. Tokom razvojarenesanse od rane ka zreloj, od delikatnosti do monumentalnosti, od fino obraenih povrina do dubokogreljefa na zidovima zgrada pojavila se elja da se intenzivnije prouavanje ostataka carskog Rima proirina vizuelizaciju i moguu obnovu rimskih ruevina u celini. Jedan od takvih pokuaja je bio i projekat zavilu Madama koja je u osnovi imala kruno dvorite sa brojnim niama to je bio oigledan napor da seporedi sa veliinom rimskih kupatila. Izvanredna dekoracija vi le Madamaproistekla je neposredno izprouavanja nekadanje Neronove kue (Domu s Aurea). Kako su ti ukrasi bili pronaeni u temeljimadrugih kua, nalik na peine (grotte), upotrebljen je termin za ovakve slikane ukrase. Upravo za vremeprojektovanja vi le Madamapapa je naimenovao Rafaela nadzornikom rimskih starina. Istovremeno jeRafaelo sa prijateljima prevodio Vitruvija, a papi je uputio memorandum sa zahtevom da se tanopremere ostaci antikih graevina (plan, preseci, elevacija i predlog za restauraciju onih graevina koje

se nesumnjivo mogu obnoviti).Ovim zahtevom Rafaelo je, moglo bi se rei, ukazao na put kojim e se dalje razvijati arheologija u

akademskom smislu, liena preterane ljubavi za rimskom arhitekturom i sa puno vie racionalnosti.


14/36



Polazei od ovih pokuaja, trasirani su putevi kojima e se kretati naunici irokog znanja i dubljegpotovanja za antiku, iako su upravo zbog toga bili slabijeg samopouzdanja, klasicisti tamo gde suBramante i Rafael bili klasiari, tako to tumai izvrsni poznavalac Pevsner.

POJAVA I TUMAENjE MANIRIZMA U XVI VEKU

Upravo zbog ovakvog poimanja antike i novih drutvenih okolnosti, u umetnosti izmeu 1520. i 1620.

godine nastala su dela koja se ne mogu uvrstiti ni u kategoriju renesanse ni naredne stilske epohe,baroka. Zato je pre tridesetak godina uveden novi naziv manirizam, ime koje nije posebno smiljano, alikoje je u odrenom smislu ve bilo u upotrebi da obelei pojedine kole u slikarstvu XVI i XVII veka. Ovajnaziv, u novom tumaenju, pomae da se napravi razlika i to znaajna, izmeu zrele renesanse iumetnosti kasnog XVI veka. Manirizam, kao pojava, prati svaku stilsku epohu i pod manirizmom sesmatra beskrvno i esto neinventivno ponavljanje oblika, tako da se ovaj konkretni oblik u arhitekturi XVIveka sve ee naziva manierizam, kako bi se podcrtala razlika u primeni termina.

Manierizam bi se mogao objasniti kao shvatanje koje se formira u krugu umetnika koji tragaju zanovim formama, pa poto su rezultati renesansnih istraivanla ve bili postali opipljivi u realizovanimdelima, oni su sada smatrali da treba stvarati iz duha ka umetnosti. To je bila pojava koja se vezuje zaodreeni sloj drutva, zato to lepota oblika zahteva veliko obrazovanje umetnika, ali i veliku kulturuposmatraa. Takva dela poela su da nastaju poev od tree decenije XVI veka, paralelno sa nekim

drugim elementima koji su najavljivali naredni stilski pravac, barok. Manierizam nije mogao uticati nairoke slojeve, jer je, kao to je ve reeno, zahtevao visoko obrazovanje i zbog toga bio vie vezan zadvorove.

Ukoliko bi se, radi lakeg razumevanja, pravile paralele, moglo bi se uoiti da su ravnotea iharmonija bile glavne karakteristike visoke renesanse, dok je manierizam negovao neuravnoteenost ineusaglaenost, as je bio emotivan do izvitoperenosti (kao El Greko u slikarstvu), a as disciplinovan dosamounitenja.

Visoka renesansa je puna, manierizam je mrav za razliku od stabilne ozbiljnosti Rafaela ilidinovske snage Mikelanela, manierizam je vitak, elegantan, tvrd i veoma samosvestan.

To ukazuje na injenicu da je klasicizam bio estetska kategorija, koja se prvi put pojavila u ovoj ranojfazi manierizma. Razvoj bi se, u stvari, mogao pojednostavljeno pratiti poev od rane renesanse kada jeantika ponovo "otkrivena" i kada se uivalo u meavini kopiranih detalja i jednoj bezazlenoj, naivnojrekonstrukciji moguih oblika. U visokoj renesansi, iako ni tada antiki, rimski, oblici nisu bili najpaljivijeprimenjivani, antiki duh je bio znatno iskrenije oivljen u ozbiljnim delima Bramantea i Rafaela. Nakonnjihove smrti imitacija antike je poela da gui inicijativu i kreativnost. Imitacija je postala nunost unovom smislu. Ako bi napravili poreenje sa srednjovekovnim majstorima, onda bi mogli utvrditi da jesrednjovekovni majstor imitirao svog uitelja kao stvar nunosti, ali da nikada nije sumnjao da moe daga nadmai. To samopouzdanje se tokom renesanse izgubilo i umetnici su poeli sve vie da seobrazuju, pa su zato osnovane prve akademije, proirena je literatura iz oblasti istorije i teorije umetnosti.Ovu razliku izmeu visoke renesanse i manierizma moda je najlake analizirati na dva rimska primera,palati Farneze i palati Masimi ale kolone (Massimi alle Colonne), koje se smatraju najizrazitijim primerimadva pristupa stvaralatvu u arhitekturi toga doba.

Palatu Farneze je projektovao je Antonio di Sangalo mlai (1486.-1546.), kao veoma monumentalnugraevinu postavljenu kao jedan samostalan ulini blok, skoro kvadratne osnove. Uglovi su joj bili

naglaeni rustikom, ali povrine zidova skoro da nemaju rustiku. U prizemlju su bili rasporeeni prozori saravnim nadprozornicima, a na spratu sa alternativno postavljenim i trougaono ili luno segmentnopostavljenim zavrecima, edikulama (aedicule), to predstavlja obnovu omiljenog antikog motiva. Drugisprat, gornje prozore i snaan venac dodao je kasnije Mikelanelo. Simetrija i prostorni odnosi veoma suizraeni. Kortile je bio obraen u skladu sa renesansnom tradicijom Bramanetea, sa toskanskim dorskimstuboviima i tano izvedenim frizom od metopa i triglifa (umesto laganih korintskih i dorskih stubova XVveka). Prvi sprat ka dvoritu nema galeriju, ve prozore sa parapetom unutar slepih arkada i prislonjenihstubova jonskog reda. To je opet bilo u skladu sa rimskim nizanjem istovetnih elemenata.

Palazo Masimi je projektovao Baldazare Peruci (Baldassare Peruzzi, 1481.1536.) iz Sijene, lanumetnikog kruga formiranog oko Bramantea i Rafaela. Na ovoj graevini zanemarena je veina kanonaantike, kao to nisu prihvaena ni dostignua Btamantea i Rafaela. Prvo je zanemaren pravilan oblikosnove i cela graevina je lagano zaobljena na uglu. Sam ulaz se nalazi na krivini i umesto vrata ima

jedan oblik loe sa udvojenim toskanskim stubovima i snanim vencem iznad. To je suprotno stabilnimprizemljima obinih renesansnih palata. Venac stvara veoma duboku senku kojom se potencirahorizontalnost gornjih spratova. Prozori prvog sprata su veoma jednostavni, sa ravnim okvirom, dok suprozori drugog i treeg sprata mali, jednostavno dekorisani i nisu sasvim jasno diferencirani kako bi to u


15/36



renesansi trebalo da bude. Iako po svojim estetskim vrednostima palata Masimi nimalo ne zaostaje zapalatom Farneze, za spoznavanje njenih vrednosti potrebno vie intelektualnog napora u sagledavanjusvih elemenata koji uestvuju u obliku graevine.

Drugi poznati objekat u kojem je Peruci uestvovao je crkva Sta. Maria dela Konsolacione (SantaMaria delia Consolazione) u Todiju. Crkvu je projektovao Kola da Kapralola (Cola da J Caprarola) saosnovom u obliku slobodnog grkog krsta, to predstavlja izrazito centralizovan plan, potenciran isturenimapsidama na kracima krsta. Posebnu karakteristiku predstavljaju pilastri koji se spolja i unutra proteu

skroz izmeu kupole. Perucijev projekat je i vila Farnezina, raena za Agnostija Kiija, bankara iz Sijene.Jedan od najpoznatijih graditelja ija su dela primeri manieristikog pristupa arhitekturi je Rafaelov

uenik, ulio Romano (Giulio Romano, 1499. 1546.). Romano, kolovan u Rimu, bio je jedan odmnogih umetnika koji su se iz Rima rasprili na sever Italije, kada su ga Francuzi osvojili. Kao glavnigraditelj vojvode od Mantove, Romano je bio jedna od spona preko koje se manierizam, kao pogled naarhitekturu proirio na severnu Italiju.

Nekoliko graevina, meu kojima se istiu palazzo del Te, vlastita kua i crkve predstavljaju izraziteprimere manieristikog tretiranja fasada, na kojima su pojedini detalji, kao to su kljuni kameniprozorskih ravnih lukova, postavljeni bez jasne graevinske logike.

RENESANSNA ARHITEKTURA SEVERNE ITALIJE

Severoistoni deo Italije uvek se donekle razlikovao od ostalog dela Apeninskog poluostrva u svomumetnikom izrazu. Razlog za to su bile veoma snane trgovake i politike veze sa istokom, Vizantijom iislamskim dravama.

Meu prvim renesansnim graditeljima u Veneciji bio je Pietro Lombardo (1435.1515.). On jepodario Dudevoj palati renesansnu kompoziciju pojedinih delova, iako je ona imala unutranje dvorite(kortile) i neke delove iz srednjeg veka. Njegov projekat je stepenite giganata.

Ranoj renesansi u Veneciji pripadaju i palata Korner-Spineli (Comer-Spinelli) raena oko 1480.godine, sa simetrinim izgledima, dosta svetlih otvora i sa naglaenim uglovima.

Druga karakteristina palata je Vendramin (1481.), sa trospratnom shemom, korintskim redom, jakonaglaenim krovnim vencem i isturenim balkonima.

Od crkvenih graevina izrazito renesansne elemente ima crkva sta. Maria dei Mirakoli, jednobrodnagraevina, obloena mermerom i sa malom kupolom.

Sa elementima istonjakog uticaja bile su izgraene Scuola di San Roco (kola svetog Roka. 1520.-1550.) i crkva Sv. Zakarija (San Zaccaria 1485.-1515.). Specifino proelje sa tri timpanona iza koga sesagledava dosta razvijena kupola, ima crkva Sv. ora Grkog (San Giorgio dei Greci 1538.) arhitekteSante Lombarda.

Arhitekta Martino Lombardi projektovao je Scoula di San Marco (1485.-1495.) koja ima veomaneobinu fasadu. U prizemlju objekta postavljeni su pravi korintski pilastri izmeu kojih su na zidu bilevirtuozno islikane perspektivne scene. To je rad Tulia Lombarda, koji je tako dalje razvio Bramanteovuideju slikane apside u crkvi San Satiro u Milanu.

Nakon pada Rima 1527. godine nekoliko arhitekata se odselilo u podruje Veneta, pa su tamo

preneli i stilske odlike koje, su krasile rimsku arhitekturu. Po snazi svog talenta izdvajaju se dva graditelja,Jakopo Tati-il Sansovino (Jacopo Tatti, 1486.-1570.) i Mikele Sanmikele (Michele l -Sanmichele, 1484.-1559.).

Sansovino je bio poreklom iz Firence, dobar vajar koji je uio kod Mikelanela. Kada je doao izRima u Veneciju dobio je nekoliko velikih poslova u samom centru Venecije, na trgu svetog Marka i unjegovoj neposrednoj blizini. Na trgu je projektovao Biblioteku svetog Marka i lou del Kampanile, uz samzvonik. Biblioteka je imala visoko estetizovano reenje proelja, sa arkadama dorskog reda u prizemlju,na spratu se nalazio jonski red stubova, na rubu krova je bila balustrada sa nizom kipova. Kovnica novcasmetena na samom kanalu, sa proeljem koje ima veoma velike otvore izmeu stubova koji su, posvojoj obradi, predstavljali manieristiki izraz. Sansovino je u Veneciji realizovao jo i palatu Korner(Corner), koja je imala masivno prizemlje, spratove razdvojene jako naglaenim vencima, sa nizovimaprozora, koji su ustvari vrata ispred kojih se nalaze balkoni ukraeni balustradama. Sve ove elemente,preraene na sopstveni nain koristie u svojim delima neto kasnije Paladio.

Arhitekta Mikele Sanmikele bio je iz Verone, u koju se i vratio iz Rima, nakon uenja kod Bramantea iSingala mlaeg. Njegovi radovi su velike palate u Veroni za porodicu Bevilakva (Bevilaqua), Pompei iKanosa (Canossa). U Veneciji je projektovao palatu porodice Grimani. Glavni utisak koji su fasade na


16/36


17/36



koja je ukrasila grobove dva lana porodice Medii. Njegovo opredeljenje za arhitekturu bilo je rezultatnjegovog negodovanja i protesta protiv naruioca vajarskih dela. Kao vajar pravio je monumentalni grobpape Julija u Rimu. uvena skulptura Mojsija trebalo je da bude samo deo kompozicije na grobu. Kada jepapa, meutim, poeo intenzivno da se bavi obnovom crkve sv. Petra i pritom izgubio interes zagrobnicu, Mikelanelo se osetio veoma povreenim. Sledeih pet godina morao je da oslikava plafonSikstinske kapele. Kada je ponovo, poeo da radi na grobnici pape Julija II, kao rezultat njegovihrazmiljanja o odnosu arhitekture i skuplture, u Mikelanelu se javila elja da dovri zadubinu porodice

Medii, crkvu san Lorenco u Firenci. Poto se nekoliko godina bavio obradom kamena za proelje crkve,koje je trebalo da ima dva superponirana stilska reda i obilje skulptura, tekoe oko transporta kamenanavele su porodicu Medii da odustane od posla. Odmah su mu, meutim, dali drugi zadatak, ureenjemauzoleja, odnosno izradu Nove sakristije. Prostor je Mikelanelo formirao skoro istovetno kao iBruneleski za Staru sakristiju. To je kvadratna osnova sa kupolom, ali sa potpuno drugaije obraenimdetaljima. Pilastri i svi drugi elementl bili su izraeni od tamnog istarskog kamena. Arhitektura je potpunopodreena slulpturi samo kao neutralna podloga za isticanje skulpturalnih elemenata od belog kamena groba ulijana Mediija sa personifikacijom dana i noi i groba Lorenca Mediija sa personifikacijomveeri i zore.

Prva Mikelanelova arhitektura koja nije bila samo nosa ili pozae skulpture, bila je bibliotekamanastira San Lorenco. Biblioteka se realizovala veoma dugo, sama biblioteka 1524. godine, predprostor1526, a model stepenita tek 1557 .godine. Od svih delova graevine najupeatljiviji je predprostor. To jevisok i uzak prostor, to samo po sebi ostavlja neprijatan utisak. Mikelanelo je time naglasio kontrast sa

dugakim i znatno niim prostorom same biblioteke. Zidovi predstavljaju ritmiki podeljena platna saudvojenim stubovima. Na nivou biblioteke ova zidna platna imaju slepe prozore i nie iznad njih.Koloristika shema kojom se Mikelanelo pritom posluio je veoma hladna, skoro morbidna. Zidna platnasu obojena mrtvaki belo, a nasuprot tome tamno sivo su obojeni svi elementi strukture, prozori, stubovi,dekorativni detalji. Gde god je mogao Mlkelanelo je okrenuo ustaljene, logine odnose naopako. Kaoglavni nosei elementi stubovi bi trebalo da budu istureni i da nose arhitravni venac. Ovde su, meutim,stubovi uvueni, tako da zidna platna, koja su isturena, prosto stiskaju stubove. Umesto parapeta iznadulaza u biblioteku nalazi se samostalna razdelna linija. Stepenice su najoriginalnije reene i lie na tekorazlivanje vulkanske mase.

Iako su elementi iz biblioteke Lorencijane veoma dugo smatrani kao pretea baroka, nigde u ovomprostoru nema tenzije i uzajamne borbe delova, karakteristine za barok. Ono to biblioteka predstavlja uarhitektonskom smislu jeste najizvorniji manierizam. Sve sile su paralisane, optereenje kao da nema

teinu, ono to treba da nosi, ne nosi, ono to treba da bude spolja ovde je unutra, prirodni zakoni nevae to je krajnje izvetaen sistem oblikovan snanom disciplinom volje kakvu je samo Mlkelanelomogao da ima. Mlkelanelo je uspeo da izmeni uravnoteene proporcije renesansnih prostorija.Predprostor je visok i uzak kao neka jama, a sama biblioteka do koje se dolazi stepenitem je dugaka iuska kao hodnik. Oba prostora, ak i protiv volje vuku posetioca, prvo da iz dubine izae, a zatim da sekree napred, bez skretanja. Ovo usmereno kretanje kroz prostor u okviru jasnih prostornih ogranienjamoglo bi se smatrati glavnim kvalitetom manierizma.

Nakon ovih projekta, Mikelanelo je radio samo utvrenja oko Firence. Papa Pavle III imenovao ga jenadzornikom Vatikanskih graevina 1535. godine, a 1539. godine konsultovan je oko postavljanja antikestatue Marka Aurelija na trg Kampidolja, kao i za plan zgrada oko trga. Tek kada je umro Sangalo,Mikelanelo je 1546. godine dobio nove arhitektonske poslove.

Mikelanelov rad na crkvi svetog Petra predstavlja vrhunac njegovog stvaralatva. Kada je preuzeo

gradilite crkve, bili su podignuti samo veliki Bramanteovi stubovi, a planovi Rafaela i Sangala nisu bilirealizovani. Mikelanelo se zato vratio ideji centralnog plana, zadrao je krake grkog krsta, ali je ukinuopodcentre, koji su u manjoj razmeri ponavljali centralni motiv. Mikelanelo je skratio krake i kondenzovaosvu prostornu snagu kompoziciji centralne kupole. Za tako veliku kupolu i nosai su trebali da budu takvihdimenzija. Isto tako, na fasadama je iskljuio uravnoteene, ozbiljne motive i postavio je ogromnekorintske pilastre, koji nose masivnu atiku. Postavio je i prozore neobinog oblika, nie, edikule raznihdimenzija, to je sve u disharmoniji, ali impresivno izgleda. Ispred ulaza bio je projektovan portik s 10stubova u jednom redu i jo 4 ispred njih, u sredini. To je bilo odstupanje od antikih i Bramanteovskihideja simetrije. Konano, kruna objekta po Bramanteu je trebalo da bude kupola polukrunog, pravilnogpreseka, dok je Mikelanelo znatno podigao tambur i dao jednu teu varijantu kupole, manieristikogoblika. Mnogi elementi koje je Mikelanelo bio zamislio nisu izvedeni, meu njima i portik koji je znatnokasnije preraen u jedan izdueni brod. Time je crkva izgubila zamiljeni izrazito centralni plan, a kupolanije sagledljiva i dominirajua, kako je to Mikelanelo izriito eleo. Pred kraj ivota Mikelanelo je veoma

aktivno radio i kroz taj rad unekoliko smirio i ublaio svoj violentni duh, kao to je to sam iskazao krozstihove:


18/36



"Ne treba vie slikati, ne treba vajati, da bi se smirila dua okrenuta boanskoj ljubavi, koja iri rukesa krsta da bi nas obuhvatila."

Poslednje delo bila je prerada antike kapije, Porta Pije, na kojoj je Mikelanelo primenio i razradiosav svoj teko objanjiv spektar arhitektoskih motiva, skoncentrisano na malom prostoru.

ANDREA DI PIETRO MONARO PALADIO (1508.-1580.)

Uvod:

Obino se o velikim i poznatim linostima pie povodom neke godinjice iz njihovog ivota, ilistvaralatva. Kada je u pitanju Paladio, verovatno najuveniji arhitekta zapadnog sveta, nije potrebinposeban povod. Ukoliko bi se neki razlog ipak traio onda je to svakako savremeni trenutak arhitektonskemisli koja se nalazi u odreenom previranju i kojoj bi neto od Paladijeve jednostavnosti, jasnoe iravnotee duha dobro dolo. Pored toga esto se smatra da pominjanje Paladijevog imena kaoinspiracija uz neku ideju, projekat ili graevinu treba da im obezbedi kvalilet u koji ne treba sumnjati. Nanjega se pozivaju stvaraoci, izvoai i teoretiari, svaki od njih nalazi u paladijevom opusu oslonac ilipolazite. Ukoliko se bolje upoznamo sa samim Paladijem onda se namee zakljuak da je njegovalinost inkarnacija stvaraoca, izvoaa i teoretiara u jednoj osobi. Njegovo teoretsko znanje poiva nasolidnoj bazi praktiara i obrnuto, njegove graevine su rezultat poznavanje teorije i opservacije prirode;drugim reima meusobno se proimaju i stimuliu kroz kontinualno istraivanje, uspostavljajuineraskidivu vezu. Ovim smo se pribliili Paladiju, pokazujui aktuelnost i savremenost problema kojimase on bavio.

Pouke koje moemo dobiti iz njegovih tekstova i dela su pre svega istraivaki proces kojiomoguava revoluciju u stvaralatvu i obogaivanje arhitonskih ideja tokom celog ivota jednog autora.Svaki njegov projekat je delom rezultat prethodnog, zametak budueg i istovremeno jedinstven. Svesno ilinesvesno to je cilj svakog stvaraoca u oblasti arhitekture i danas, ali je taj cilj za arhitekte renesanse biosasvim jasno naznaen i ostvarljiv zbog uslova u kojima su stvarali.

ivot i teoretski rad

Iz dananje perspektive ivot Paladija lii pomalo na bajku o Pepeljuzi. Rodio se kao Andrea di

Pietro, 8. novembra 1508. godine u Padovi, u porodici mlinara. Svoj dugi radni vek zapoeo je kaotrinaestogodinjak u kamenorezakoj radnji Bartolomea Kavaca (Bartolomeo Cavazza) s kojim je otacpotpisao ugovor, u njegovo ime, na 6 godina egrtovanja. Nakon mladalakog otpora, beanja iraskidanja ugovora otac ga je zatim odveo kod kuma Vienca de Grandija (Vicenzo de Grandi) skulptorau Vienci. Ovaj ga je opet preporuio velikoj kamenorezakoj radionici u Pedemuro (vlasnika Givanni diGiacomo di Porlezza). Sa 16 godina, aprila 1524. godine bio je upisan u gildu zidara i kamenorezaca, isledeih deset godina klesao je skulpture kao ''lepicida''(kamenorezac). Nita nije nagovetavalo da seradi o buduem velikom umetniku. Ali izmeu 1536. i 1537. godine ivot mu se iz temelja promenio, sadalekosenim posledicama za celu evropsku arhitekturu. Ugledni diplomata anoro Trisino(Giangiorgio Trissino), veliki pisac i ljubitelj arhitekture projektovao je vilu Krikoliju (Cricoli) sa nameromda u nju smesti naunu akademiju. Radionica Pedemuro izvodila je radove u kamenu, a meu majstorimaTrisini je uoio vetinu Andrea di Pietre. I ne samo vetinu ve i sposobnost za mnogo sloenije zadatke.uzepe Gualdo (Giuseppe Gualdo), savremenik o tome pie: '' Kada je Trisino matematiku, on je odluio,

u cilju kultivisanja njegovog uma, da mu objasni Vitruvija i da ga tri puta vodi u Rim''. ''AccademiaTrissiniana'' u seoskoj tiini negovala je stroge moralne norme i telesnu istotu, spajajui tako idealemonakog ivota sa tradicijom grkih folosofskih kola. Prema enciklopedijskoj tradiciji predmeti suobuhvatali filosofiju, astronomiju, geografiju, i iznad svega muziku. Pored svih mladih plemia iz Viencekoji su oko etrdesetih godina pohaali akademiju u njoj se nalazio i ne vie tako mlad niti plemenitogporekla Andrea di Pietro. Pored akademskog obrazovanja koje mu je pruio, Trisino je zasluan i zanjegovo upuivanje u tajne iz oblasti starih vojnih nauka. Ovaj svestrano obrazovani, tipino renesansnihumanista sistematino je stvarao od Andrea di Pietra linost koja se s pravom moe nazvati ''uomouniversale''. Kada je oblikovanje bilo pri kraju "uomo universale'' je dobio i novo ime, potpuno u skladu saonim to se od njega oekivalo. Dogodilo se to na sledei nain: anoro Trisino je 1547. godineobiavio veliki herojski ep "L italia liberata dai Gotti'', u potpunosti zasnova na starim antikim uzorima.Tema je bila isterivanje plemena Gota iz Italije od strane velikog Justinijanovog vojskovoe Velizara. Epje bio suma Trisinovog istraivanja latinskih i grkih pisaca istorije, mitologije i teologije, astronomije,

medicine, alhemije, matematike, vojne, pomorske i civilne arhitekture. U petoj knjizi bio je dat opisdvorita jedne palate po imenu Akracio (Acrazio) u kojoj se krila opasnost za pobedniku vojsku. Ali bogje poslao vojskovoi Velizaru anela uvara koji ga je vodio i pazio, a ime mu je bilo Paladio. Klasino


19/36



ime koje asocira na Atinu Palas tako je bilo dato prvo anelu koji je dobro upuen u arhitekturu, a zatim jeprema njemu nazvan ovek od kojeg se to isto oekivalo.

Upoznavi Paladija sa Vitruvijevim delom Trisino je otiao i dalje. Godine 1545. poveo je u Rimpesnika i slikara anbatistu Magancu (Giambattista Maganza), pesnika Marka Tijene (M. Thiene) iPaladija koji se od 25. februara 1540. godine tako zvanino i spominje u dokumentima. Put u Rim veomaje vaan za razumevanje Paladijevih graevina. Studiranje klasine arhitekture, deo humanistikogvaspitanja intelektualnog kruga u Vienci, sada je moglo da se proveri i dopuni na licu mesta. Rezervisan

po prirodi i ne elei da troi rei tamo gde injenice, odnosno crtei govore sami za sebe, Paladio je svojdoprinos arhitekturi zapoeo sa dve knjige, male po formatu, ali dalekosenog znaaja. Obe suobjavljenje u Rimu 1554. godine. Prva se zvala ''Le antichita di Roma'' i sadravala je kratak opis starihruevina i njihovu istoriju, ali sistematizovanih po grupama. Ova njegova knjiga zamenila je do tadaaktuelni srednjovekovni vodi ''Mirabilia Urbis Romae'' kojim su se sluili tadanji turisti i hodoasnici uRimu. Do sredine XVIII veka Paladijeva knjiga doivela je 30 izdanja i potpuno promenila sliku o Rimu.

Documents

Skripta Renesansa