Са поклоничког путовања из православне Румуније

Драга браћо и сестре,

Пред вама је сведочење о светињама Румуније из угла једног мирјанина.

Жеља ми је да вам приближим светиње Румуније и подстакнем вас да одете и поклоните се духовној сили у суседној држави. Пишем лични утисак и по сећању, зато ми праштајте што ће неке светиње бити више описане, неке мање. Свакако све које смо посетили заслужују највећу пажњу и поштовање. Српски народ је највише везан за град Јаши и Саборну цркву у којој се чувају мошти Свете преподобне мајке Параскеве.

Од срца, најискреније и са молитвеном љубављу захваљујем брату Миодрагу Маричићу који је организовао ово путовање и брату Арсенију Бугарском који је био преводилац и водич кроз Румунију. Захваљујући њиховој несебичности у преношењу знања о свим овим светињама, као и тонском запису монаха из манастира Сихастрије и Прислопа, пишем a сву наду полажем у Господа да ће написано бити на духовну корист вас читалаца. Запамћено од водича сам незнатно употпунила садржајима које сам пронашла на интернету и књигама, а ради бољег разумевања. За фотографије благодарим брату Јандрији Чоловић.

Путовање је организовано са благословом епископа Будимљанско-никшићког Г. Јоаникија, у току Часног поста Лета Господњег 2013. Сабрало се нас тридесетак из Црне Горе, Републике Српске и Србије. У саборном духу пуни разумевања једни за друге, међусобно смо се помагали, подучавали, размењивали духовна искуства и поклањали моштима великих светитеља, чудотворним иконама и молитвено им се обраћали.

 У Румунији 87% становника је православне вере. Сви су крштени, а који су у браку венчани су у Цркви. Румуни су срасли са православном вером. То се осећа у свим светињама које смо посетили. Многобројно је монаштво, око 8500 становника је замонашено. Има манастира који броје по неколико стотина монаха или монахиња. Највећи мушки манастир је Сихастрија са 150 монаха, а женски још бројнији су Агапија и Варатек. То су, заправо, монашка села, јер живе у више кућа (идиоритмијски живот). У манастирима често има по две, три цркве. Цркве су, као

нове, са очуваним фасадама, окречене, чисте, простране, свакодневно се служи Литургија, и јасно је да у њима Дух Свети дише по цео дан и ноћ. Народ је молитвен и посвећен Богу и зато не чуди што у свакој цркви имају чудотворне иконе, најчешће, Мајке Божије које су опточене сребром и златом. Румуни су мање, у односу на друге народе комунистичких земаља, пострадали у току и након Другог светског рата, јер је била јака мисија Цркве између два рата. Монахиње су мисионариле међу румунским женама и то се одразило на будућу духовност румунског народа, нарочито на породицу, која је сачувана здрава и стабилна. Оно чему су учене румунске жене било је да не абортирају и како да сачувају православну веру и пренесу на своју децу. То васпитање се одразило и на бројност женског а и мушког монаштва до дана данашњег.

А сада да вас проведем кроз светиње које смо посетили, уз понеку интересантну причу везану за светиње или светитеље. Да не правим приоритет по јачини мог утиска и доживљаја писаћу оним редом како смо их посећивали.

1. Манастир Тисмана - женски

Манастир је основао преподобни Никодим Тисмански (Грчић), Србин који је био оснивач исихастичко-синаитског монаштва у Румунији, чиме је извршио духовни препород Румуна. Зато га Румуни поштују као светитеља, и прослављају као свог просветитеља. Он је основао и манастире Вратну, Буково и Манастирицу.

У манастирској цркви се чувају следеће светиње: гроб преподобног Никодима Тисманског, његов прст и крст, део моштију Св. Игњатија Богоносца и Св. Јована Златоуста.

Како је манастир подигнут? Пресвета Богородица се јавила преподобном Никодиму рекавши му да направи манастир, велику лавру, у част Њеног Успења. Такође је то исто виђење имао и од Св. Антонија. Дошао је у Србију, подигао манастире Вратну и Манастирицу и вратио се у Румунију прешавши Дунав, код Текије, на својој раси. И у Румунији подиже још два манастира. У виђењу му је речено да манастир подигне на каскадама, а ни један од подигнутих није био на каскадама. Ишао је и тражио место које одговара опису из виђења. Са собом је водио једног дечачића (потоњег ђакона Антонија), који би када се умори и огладни стајао на ноге преподобног Никодима, овај би га благосиљао и дечаку је престајао и умор и глад. Заједно су препознали место са каскадама на којем је подигнут Манастир Тисмана. Св. кнез Лазар је помогао преподобном Никодиму да подигне манастире Тисману и Водицу.

Преподобни Никодим је био велики молитвеник и чудотворац. Многа су се исцељења и

чуда дешавала на његове молитве, још за његовог земног живота. Ево неких:

- Чувши за чудотворства преподобног Никодима цар Сигисмунд је доводио своју ћерку, која је била болесна, у манастирску цркву где су се молили, али се није јављао Никодиму. Како је преподобни Никодим био прозорљив, знао је да су долазили, молио се за ту девојчицу и она се исцелила. Након тога, у сусрету са царем, рекао му је да зна шта се десило, а царево је како ће се одужити манастиру. Цар је дао материјалну помоћ, према својим могућностима, које нису биле мале. Зато се међу царском свитом јавља завист према преподобном Никодиму, плашећи се да ће њихов цар прећи у православље. Смишљали су разне злобе и правили провокације преподобном Никодиму. Једном су испекли прасе, ставили га у тепсију и поклопили. Знали су да преподобни Никодим не једе месо, па су цару рекли да је унутра пастрмка и нека он позове Никодима на вечеру. Св. Никодим се одазвао позиву, по благодатима које су му дате знао је да је у тепсији прасе, али је ћутао. Цар позове да вечера започне и да преподобни Никодим благослови вечеру. Он благослови и каже: „Нека буде, царе, по твојој речи, пастрмка!“ Када су подигли поклопац унутра је заиста била пастрмка!!!

- Кушање преподобног Никодима ишло је дотле да су његову веру проверавали у ватри. Дакле, наложили су ватру и рекли Никодиму, ако толико верује у „свог Бога“ нека уђе у ватру. Он је обукао одежду, узео у руке Јеванђеље и крст, окадио пламен, ватру и ушао заједно са ђаконом Антонијем. Обојица су из пламена изашли неповређени!

Након свега тога цар Сигисмунд је постао Матеј, крстио се и примио православну веру.

Мошти Св. Никодима су од његовог упокојења, наредних 7 година, биле у манастиру. Слутила је опасност да ће Турци узети те мошти и спалити их. Тадашњи игуман манастира је сакрио негде мошти, оставио је само један прст за целивање. Како су се игумани мењали, један другом на самртном часу су преносили где се мошти налазе. Након пуно година, манастир постаје женски, последњи игуман се упокојио, а да није пренео где се мошти налазе. Када буде воља Божија, сигурно ће се те мошти пројавити.

1. Манастир Хурез - женски

Прво ктиторско дело Св. мученика Константина Бранковеануа. Чува делове моштију више светитеља.

Како је пострадао овај свети мученик са својом децом? Константин Бранковеану је имао 7 кћери и 4 сина. Био је врло богат човек и у материјалном смислу. Турци су га звализлата. Као турски вазал владао је Влашком. Прогањали су га због његове вере, подизао је манастире и цркве и бавио се просветитељством. И због разних друштвено - политичких околности Турци су га ухапсили са синовима и зетом, који је радио код таста. Уцењивали су га тако што су му рекли да ће сачувати животе синова и његов, ако се одрекну православља и

прихвате ислам. Он није прихватао уцену. За казну, у присуству многобројних званица које су Турци позвали да би показали своју моћ, одсекли су главу једном сину. Затим су опет исто питање поставили уз обећање да ће сачувати остале. Наравно на сваку од тако нечасних понуда Константин је одустајао и остајао без још једног сина. Најмлађи син, Матеј, имао је само 11 година, пришао је оцу и молио га да прихвати услове Турчина јер он тако мали више није могао да издржи сва страдања. Отац му је рекао: „Сине за који тренутак овоземаљског живота нећемо пропустити вечни живот“. Дечак је схватио очеву поуку ставио главу на пањ и рекао: „Сеците!“ Тако су пострадали 15.августа 1714.

Манастир Хурез се налази у области која није богата и није позната по винима као други крајеви Румуније, мада и овде свако домаћинство које има неки чокот прави вино, које је слабијег квалитета. У стара времена настао је обичај, а и потреба, да манастир сакупи нешто плодова у јесен да би могли преживети зиму. Тако су кретале манастирске кочије са неколико монахиња од куће до куће и мештани су давали шта је ко имао, разно воће, поврће и свако ко је имао вина сипао би у заједничко буре. Монахиње су причале, да су увек највише волеле да попију вино из тог заједничког бурета. У том вину се осећала љубав оних који су прилагали. Када је дошло време да манастир може да преживи зиму без те помоћи, монахиње су престале да одлазе. Али мештани преко својих свештеника и дан-данас инсистирају на томе да монахиње долазе и сакупљају плодове, јер желе да и на тај начин имају везу са црквом и манастиром.

1. Манастир Бистрица – женски

У манастиру се чувају мошти Св. Григорија Декаполита. Живопис цркве је урадио познати румунски сликар Георге Татареску. У близини манастира постоји пећина у којој су два скита и извор са исцелитељском водом. У једном од скитова чува се чудотворна икона Богомајке, а такође су се ту скривале мошти преподобног Григорија у време недаћа.

Св. Григорије Декаполит је живео у IX веку. Десило се, да су Турци похарали манастир и однели мошти Св. Григорија. Њих су руминске власти откупили од Турака 1497. године и од тада су у Манастиру Бистрица. Откупљене су на интересантан начин. Турчин је рекао да ће предати мошти Св. Григорија Румунима, уз услов да их измере на тасу и колика буде тежина моштију толико да они дају злата. Тако је и било. Ставили су мошти на тас, кад’... оне су биле толико лагане да је то била мрвица злата у односу на тежину коју су Турци очекивали. Турчин је рекао: „Види, види, како хришћанин помаже хришћанима!“ и испунио обећање.

Велике су исцелитељске моћи Св. Григорија Декаполита. Григорије је и за време живота био чудотворац. А са пресељењем код Господа добио је велику благодат. Ево, једне

илустрације, нешто што је учинио за сав румунски народ. 1763. године у Букурешту је завладала куга. Много је народа страдало, помрло. Једног дана су мошти Св. Григорија донете у Букурешт, служен је молебан и друге службе и одмах након тога болест је напрасно почела да стагнира и потпуно се искоренила.

Он је заиста светитељ који је примио дар исцељења и душевних и телесних немоћи, поготову епилепсије и нечистих духова, тако да је и уље из кандила изнад његових мошти, исцељујуће уље.

Црква, где су мошти Св. Григорија је отворена по цео дан и ноћ и у току ноћи се служе богослужења, а ходочасници могу прићи кивоту и поклонити се.

1. Манастир Куртеа де Арђеш – мушки

Манастир је седиште Арђешке епископије у коме се чувају мошти Св. мученице Филофтеје. У пронаосу цркве налазе се гробови и румунске краљевске породице.

Филофтеја је пострадала као дете од свог оца и маћехе, била је врло милостива према сиромашнима и једном приликом када је носила храну свом оцу у место где је радио, наишла је на сиромашну децу и поделила им храну. Видевши то, отац ју је гађао са неким металним предметом, смртно је повредио. Она се убрзо упокојила.

         Сматра се заштитницом деце и великом молитвеницом пред Престолом Божијим за децу. Сваке недеље и празника река људи долази и при том доноси и личне ствари своје деце, брашно, уље да се освештају на моштима Свете мученице Филофтеје.

1. Црква Златари у Букурешту

У цркви се чува чудотворна икона Богомајке и рука Св. великомученика Кипријана, заштитника од враџбина.

Кипријан је био врло познат маг, бавио се магијама док није доживео преображај. Када се крстио и постао хришћанин страдао је за веру и поред мученице Јустине велики је заштитник од магије.

1. Црква Св. Ђорђа у Букурешту

У овој цркви се чува шака Св. Николаја Мирликијског Чудотворца, гроб у коме се налазе мошти Св. великомученика Константина Бранковенауа, чудотворна икона и риза Св. Петке.

1. Саборна патријаршијска црква у Букурешту

Посвећена Св. равноапостолном цару Константину и Св. царици Јелени, чији се делови моштију чувају у овој цркви. Чува мошти преподобног Димитрија Басарабовског, Св. Нектарија Егинског Чудотворца.

1. Манастир Њамц – мушки

У овом манастиру се чувају две чудотворне иконе Богомајке, гроб преподобног Пајсија Величковског и мошти светитеља непознатог имена, које су се 1986. године саме откриле, подигнувши бетон на стази испод којег су се налазиле. Крај кивота непознатог светитеља чува се глава Св. Симеона Дивногорца. Једна од те две чудотворне иконе Богомајке, копија је наше Тројеручице. Икону је са Свете Горе донео преподобни Пајсије Величковски, који је био старешина манастира у време када је преподобни Јован (Јаков) Хозевит примио монашки постриг. У цркви Богословије у оквиру манастира чува се прст Св. Јована Хозевита, као и одређени предмети који су му припадали.

Друга икона Мајке Божије је литијска. Са друге стране је изображење лика Св. великомученика Георгија. Икона има силу да се сама одиже од земље и креће. Испод ње се провлачи и узима благослов.

Посетили смо и костурницу при овом манастиру, у којој су земни остаци и лобање упокојених монаха. На основу боје лобање се процењује стање душе упокојеног. Чија је лобања тамнија за тог упокојеног се појачавају молитве у следећем периоду.

1. Манастир Сихастрија – мушки

Велики духовно - мисионарски центар. Најбројнији мушки манастир у Румунији. У њему се чувају две чудотворне иконе Богомајке и делићи моштију више светитеља. У манастиру се налази гроб и келија чувеног старца оца Клеопе Илие (1912-1998), једног од највећих духовника ХХ века у целом православљу, као и келија у којој је он боравио са свим предметима који су Старцу припадали. Такође се налази и келија у којој су предмети који су припадали познатом старцу, оцу Пајсију Олару (1897-1990), који је такође сахрањен на монашком гробљу поред оца Клеопе. На истом гробљу је гроб старца Јоаникија Мороу једног од духовника старца Клеопе.

„Међу нама је до скоро живео човек који је за правило спасења изабрао строгу и љубвеобилну подвижничку мудрост древних отаца, зато нам је тако близак и зато његове поуке са радошћу примамо.“ Ово је натпис на корицама једне књиге поука старца Клеопепознато да је Старац био за живота прозорљив, а сада многи добијају утеху и исцељење на његовом гробу. Земља са гроба старца Клеопе је исцељујућа, тако да су познати примери оних који су се излечили једући по мало те земље.

10. Скит Сихла

Скит припада Манастиру Сихастрија и заснован је крај пећине у којој се подвизавала преподобна Теодора из Сихле.

Поред Св. Петке, преподобна Теодора, на простору Румуније, се сматра великом подвижницом. Начин изображења на икони сличан је изображењу преподобне Марије Египћанке (у ритама).

         Преподобна Теодора никада није желела да се удаје, јер је својим жеником сматрала Исуса Христа. Међутим, родитељи су били строги, морала је. Са својим супругом, који је био побожан и благочестив човек, се договорила да живе девствено у браку и да се после извесног времена раздвоје и замонаше. Тако је и било. Теодора одлази дубоко у шуме на Карпатима. Ту се подвизавала низ година, живећи сама, хранећи се плодовима природе и пијући воду из једног удубљења са врха стене у које је падала киша и задржавала се. За њу се сазнало тако што су монаси у Манастиру Сихастрија приметили да птице долазе и узимају комадиће хране и носе у шуму изнад њих. Један дан су решили да прате птице. Када су птице виделе да их монаси прате оне су летеле тако споро да би ови могли да их сустигну и довеле су их до Теодоре. Она је монасима испричала свој живот, замолила их да јој пошаљу јеромонаха да се исповеди и причести. После причешћа велика подвижница Теодора се упокојила у пећини, на јеловим гранама, где је годинама проводила дане и ноћи у молитви и подвигу.

11. Манастир Варатек – женски

Најбројнији женски манастир, подигнут 1785. У манастиру се подвизава 450 житељница.

У манастирској цркви посвећеној Успењу Пресвете Богородице, чува се чудотворна икона Св. Ане - мајке Пресвете Богородице, гроб Св. Јосифа из Варатека као и делићи моштију више светитеља. Такође се у манастиру чува кивот са моштима старине Георгија Лазара, чувеног мирјанина по својим благодатним даровима, који се налази на листи предложених за канонизацију у Румунској православној цркви.

Георгије Лазар је живео крајем XIX и почетком XX века. Он је као мирјанин био духовник великим старцима Румунске православне цркве, између осталих био је духовник старцу Јоаникију Мороу (духовнику старца Клеопе). Многобројна његова духовна чеда су узела његов подвиг и ишли су боси у току целе године и по најжешћој хладноћи. Иначе он је био

ожењен, имао је супругу и неколико деце, али је по призиву Божијем узео велики подвиг на себе и мисионарио. На крају је рекао да ће његова супруга имати већу награду од њега, јер је она била уз децу и бринула о кућним пословима и свим дуговима које је он на чудесан начин решавао. Осећа се велика утеха у крипти где се налазе његове свете мошти.

12. Манастир Св. Јована – Сочава.

Седиште Сочавске епископије.Чува кивот са моштима Св. великомученика Јована Сочавског.Јован је био племић. Бавио се трговином и то тако што је робу развозио лађама. Оптужен од некога завидљивога Латина, пострада за Христа 1492. године у граду Акерману. После мучења зато што није хтео да прими веру персијску (јер градоначелник беше припадник ове вере), Свети Јован би везан за ноге коњу и вучен по граду. Неки злобни Јеврејин видећи га, прискочи и закла га. Те ноћи видеше многи огњен стуб над његовим телом и три светлоносна мужа унаоколо. Доцније војвода молдавски Јоалександар пренесе му чесно тело са великим почастима у град Сочаву и сахрани у храму митрополијском, где и данас почива и чудесно спасава људе од разних мука и болести.

Цела црква мирише на мошти Св. великомученика Јована.

13. Саборна црква Митрополије молдавско - буковинске – Јаши

Налази се у центру града Јашија у оквиру митрополитског комплекса. У цркви се чува чудотворна икона Пресвете Богородице, мошти Св. преподобне мајке наше Параскеве, платно које је обавијало појас Пресвете Богородице када је доношен у Румунију и делови моштију више светитеља.

         Мошти Св. Петке су из Цариграда, великом милошћу Божијом према молдавском народу, донете у Јаши у Храм Св. Три јерарха 14. октобра 1641. У том храму су почивале све до 1888. године када је пожар захватио ову цркву. Целе ноћи свете мошти су биле у пламену. Када је ујутро пожар саниран сви су стрепели шта ће затећи у кивоту. Чудом Божијим, преподобна Петка је још једном посведочила светитељство. Мошти су биле целе, чак и воштани печати којима је печаћена њена риза се нису истопили. Након тог догађаја пренете су у Саборну цркву где се у кивоту на велелепном трону од злата и данас чувају.

Код Свете Петке смо молитвено провели већи део дана. Задивљује смиреност, смирење, стрпљење румунског народа који чека у реду за поклоњење. Неко долази и моли Преподобну за помоћ, а неко да заблагодари на помоћи. По цео дан је ред и не само недељом, већ и обичним данима. А када се празнује Св. Петка по 2 милиона људи дође на поклоњење, а Јаши је град са једно 300 хиљада становника.

         Многа су чуда и исцељења Св. Петке, то знамо и ми који јој се молимо у капели посвећеној њој, на Калемегдану. Навешћу једно интересантно из Јашија:

- Једне године у летњем периоду, дуго, дуго није било кише у широј области Јашија, постојала је опасност од велике катастрофе. Свештенство са верним народом је изнело мошти Свете Петке и кренуло кроз град у литију. Непосредно пред једну раскрсницу, они који су носили кивот са моштима светитељке морали су да спусте и никако нису могли да га подигну. Једноставно, она није допуштала да се литија настави. Зашто? Са друге стране града ишла је литија са чудотворном иконом Мајке Божије, која је такође требала да прође том раскрсницом. Св. Петка је уступила предност Мајци Божијој да прво прође литија на тој раскрсници са Њом. Након проласка Пресвете Богородице, Св. Петка је дозволила вернима да је понесу и наставе литију.

     Преподобна мати Параскева помаже свима који јој са вером и побожношћу приступају,

ако је по вољи Божијој и на спасење душе и тела молитвеника.

14. Црква Света Tри јерарха – Јаши

Основан у првој половини XVI века. Првобитно су ту почивале мошти Св. Петке, до дана када се десио велики пожар. Данас се овде чува риза преподобне Петке и део моштију (вилица) Св. Василија Великог.

Чувена је спољна обрада зидова цркве, споља је црква прекривена у потпуности клесаним везом у камену.

15. Црква Св. Спиридона Чудотворца – Јаши

Црква се налази у кругу болница и чува чудотворну икону Св. Спиридона Чудотворца

(Крфског).

На икони код светитељевих стопала, икона је избледела на месту папуча. А познато је да папуче које се оставе у кивоту поред моштију Св. Спиридона, које се чувају у граду Крфу у Грчкој, после неког времена буду подеране. Као и наш Св. Василије Острошки Чудотворац тако и Св. Спиридон Чудотворац „излази из кивота“ и обилази болесне, пострадале и исцељују и укрепљују све оне који им се искрено са вером и побожношћу обраћају.

Св. Спиридон је велики заштитник благословеног брака и сви који желе да ступе у брак треба да му се моле за благослов.

Захваљујем се о. Клеопи (Стевановић) сабрату Манастира Крушедол, који је на докторским студијама у Јашију и који нам је био домаћин у Јашију. Захваљујем му се на љубави, пажњи и духовним поукама које нам је пружио.

16. Манастир Прислоп – женски

Основао га је преподобни Никодим Тисмански. Манастир чува чудотворну икону Богомајке, гроб оца Арсенија (Бока), чувеног духовника ХХ века и чудотворца, како за живота тако и након блажене кончине. Изнад манастира је пећина Св. Јована из Прислопа. У манастиру је женска богословија, око 80 девојака, узраста од 15-19 година, похађа школу.

Свештеник Арсеније Бока је наш савременик (1910-1989). Завршио је теологију и сликарство да би иконописао. Похађао је предавања из анатомије желећи да сазна више о човековом телу да би помагао народу. Такође је похађао предавања из мистике. Дошао је у Манастир Прислоп са благословом митрополита Николаја Балана 1948. године да би га обновио. Његов живот није био лак. За време комунистичког режима био је у затвору и на принудном раду. Отац Арсеније је био веома омиљен међу верницима широм Трансилваније, који су долазили по духовне савете и на исповести. Он је имао такву обдареност да је верницима показивао и указивао на пут спасења. Као велики подвижник примио је чудесне дарове да је поред Св. Нектарија Егинског, Св. Јована Шангајског, Св. Луке Војнојасенецког један од великих чудотвораца XX века. Чудотворац последњих времена и још ће се сазнати за њега и силу његове молитве. Река народа долази на поклоњење гробу великог чудотворца нашег времена, остављајући прегршт букета и саксија цвећа.

         У неколико примера илустроваћу чуда на молитве оца Арсенија Боке:

- 1968. када је постојала могућност уласка Совјета у Румунију, молио се тако ватрено да је зауставио њихов улазак.

- Док је боравио у затвору, пошто га је обавештајна служба Секуритатеа, пратила и затварала имао је благодат да буде невидљив. У затвору је читао Јеванђеље, молио се Богу. Чувари чују молитве, уђу у келију и не виде га. Једном приликом су радили на њиви. Он је завршио свој задатак и упитао је чуваре да ли може да се мало одмори. Дозволили су му. Међутим, када су га по завршеном послу потражили да га врате у келију, није га било. Дигли су узбуну у затвору да је побегао, нестао. Он се кроз одређено време вратио. Питали су га где је био. Кратко је одговорио: на сахрани своје мајке. Родно место и затвор су раздаљине око 400 км. А неки људи који су били на сахрани су потврдили да су га видели!

- Супрузи једног дуборесца који је радио и у Манастиру Прислоп била је заказана операција дојке, јер је имала поодмаклу фазу карцинома. Муж је уочи дана операције дошао код оца Арсенија, који је био на одмору у месту Синаја. Отац Арсеније је био прозорљив, отворио је врата своје собе угледао га и обратио му се: „Море Вољца, која те невоља доводи?“ „Оче, тешко ми је, жену ће ми сутра оперисати, има рак дојки. Молим вас молите се, ако она

умре, ја ћу полудети“. Повукао се отац Арсеније из собе на десетак минута. Затим је рекао Вољци да иде до болнице и да види какво је стање. Рано ујутро је отишао. У болници су супругу одвезли у салу, али нису започели операцију јер су морали чекати да супруг потпише сагласност. Док су њему давали папире да потпише, један нестрпљиви доктор је открио жену и упитао се да ли је можда замењен пацијент.... Жени су дојке биле исцељене и није требала операција. Вољца је рекао који је Доктор њу излечио.

- Након два месеца од упокојења оца Арсенија, родитељи су довели дечака, који је био глувонем, на његов гроб. Молили су се на гробу, целивали крст и кренули су полако да силазе према цркви. (Гробље је на узвишењу изнад цркве). Негде на пола пута дечачић се отргне мајци из руке и почне да трчи према гробу. Дотрчао је до гроба, свом снагом загрлио крст и целивао га, сав је био предан томе што ради и са великим жаром је то чинио, да су сви около били зачуђени. У моменту се окренуо према мајци и проговорио: „Мајчице Лика љуби очев крст“. Дакле, проговорио је на гробу старца Арсенија. Данас је тај дечак, ожењен породични човек.

- Један дечак није ни ходао ни говорио. После неколико долазака на гроб оца Арсенија, проговорио је и проходао.

17. Саборна румунска црква – Темишвар

У овој цркви се 1990. године појавио лик Господа Исуса Христа. У цркви се чувају мошти Св. Јосифа Новог, епископа Темишварског, који је пореклом из Далмације.

Речи добродошлице о. Митрофана у Манастиру Сихастрија

Видимо вас као настављаче једног светог ходочашћа и пријатељства, који је током времена настао и повезао српски и румунски народ. Напоменућу само да су мошти Св. Теодора Тирона неки Румуни донели у Србију, мошти Св. Петке су из Бугарске биле у Србији, па у Цариграду и сада у Молдавији. Као да нас подстичу светитељи да се обратимимо у православљу и у Христу заједно. То што су светитељи започели, можемо да кажемо, да се наставило и у скоријој историји, знате да је о. Клеопа био код о. Јустина (Поповић), да би тражио савет. (Током два дана су архимандрити Јустин и Клеопа духовно општили посредством преводиоца. Затим му је отац Клеопа тражио духовни савет. Желео је да до краја живота остане на Светој Гори, али беше у недоумици. Тада му је архимандрит Јустин рекао: „Оче Клеопа, ако одеш на Свету Гору, придодаћеш још један цвет уБогомајке. Али коме ћеш оставити вернике? Тамо се, свети оче, молиш само за себе. А у земљи се молиш за све и можеш привести Богу много душа лишених учитеља. И ја сам стремио Атонској Гори, али сам се вратио да обавим мисију у земљи. Ја велим да останеш у земљи, свети оче, да спасеш и себе и да помогнеш спасењу других. То је највеће добро дело садашњих монаха. Особито сада, када се боримо с безверјем, са сектама, са равнодушношћу према вери!" Следећи његов савет, отац Клеопа се спокојан вратио кући! – прим. З.К.)

О. Тадеј је долазио овде код о. Клеопе неколико пута и сада долазите ви као настављачи тога ходочашћа. У настављању смо онога што су они започели.

Свакако да ви када долазите овде доносите део благослова светитеља које имате у Србији. Уз помоћ Божију и ја сам био у Србији код неколико светитеља. Са вашим доласком овде ја се присећам Св. Симеона Мироточивог, Св. Саве, Св. Анастасије, Св. Симона, Св. кнеза Уроша, Св. кнеза Лазара, Св. Владике Николаја, Св. Василија Острошког, Св. Петар Цетињског, Св. Арсенија Сремца, Св. мученика Станка, Св. Симеона Дајбабског, Св. оца Јустина, оца Тадеја, царева Душана, Стефана ... свих. Један делић њих дође са вама зато што вас они благосиљају и штите, током ваших посета и током ходочашћа које чините. Ми вам желимо да будете заједно са њима и горе. Бити са њима горе, није тешко. Не кажем ја, то сам Спаситељ каже: „Јер је јарам мој благ и бреме је моје лако.“ Постаје тешко када ми узимамо да је наше нешто што је страно нашој природи, то су ствари које су нам предложене или наметнуте кроз масмедије, кроз систем образовања итд. И у ствари стварамо у себи једно друго

ја које је страно нама самима, један страсни ја. Како је говорио Св. Николај Велимировић у проповеди на Свети Часни Крст Господњи: Треба потпуно да се одрекнемо, да одбацимо, тај лажни ја јер то је једно ја пуно егоизма, пуно лажи, лицемера, зависти, јер тај лажни ја нас чини да будемо страни Богу.

Драги моји, да знате, тамо горе нема места за људе који су ружни, који су разобличеног лица од страсти, разобличени од зла, зависти, злобе, подлости, разврата и осталих страсти. Тамо је место за лепе људе: трпељиве, смирене, кротке, пуне љубави. И зато је циљ нашег живота овде да постанемо лепи. Сигурно имате многе учитеље који вас могу поучити како да будете лепи. Поменуо сам Св. Владику Николаја који има конкретне поуке које јако подстичу. После Св. Јована Златоуста нисам нашао светитеља који је са својим проповедима тачнији и покреће ка спасењу. Поменуо сам о. Тадеја који каже Какаве су ти мисли такав ти је животВидите, мисао много значи. И ви у Србији и ми у Румунији смо прошли кроз тешке периоде комунизма. Били смо гажени. Достојанство људско је било згажено. Уместо љубави и хармоније, тукли смо се да докажемо ко је јачи, ко ће да победи.

У духовној борби много значи како ми себе постављамо у односу на ближње, зато што можемо да паднемо у замку коју нам ђаво пружа, да се према ближњем односимо са овим дивљаштвом коју је промовисао комунистички систем, што је велика грешка. Треба да будемо попустљиви. Ми смо трауматизовани, као син који је растао уз оца пијанца, који га је тукао и мучио сваки дан. Само љубав Христова може да нас исцели. Дакле, веома је битно да будемо мало снисходљиви са онима, попустљивији са онима који су уз нас, да будемо трпељиви да гледамо да им нађемо олакшавајуће околности, можда имају неко друго васпитање, неко искушење у породици и нешто слично што их мучи. Да гледамо на њих са више кротости. Од тог односа се ствара наша веза са Богом, или се квари наш однос са Богом. Савет о. Тадеја да имате добре мисли, да се молите, да имате хармонију, да мисли буду темељи за ваш живот треба да усвојите. То треба да чините веома пажљиво, тј. са Јеванђељем у руци. Свакога дана да прочитамо по једно два поглавља и Старог и Новог завета да бисмо створили путоказе за вечни живот. Јер ако се водимо по путоказима из наше околине и система образовања, из медија, ако су нам то узори, они нас воде у пакао и треба да будемо веома пажљиви, зато што је борба утолико снажнија и силовитија уколико је скривенија.

Колико ратова би требало да се води да сруше Србију и Румунију? А овако смо се срушили сами. Колико би ратова требало да се води да толико робова крене из Србије и Румуније ван границе? Сада идемо сами, милиони људи иде добровољно да би тамо на Западу били робови странцима. Ова борба је јако перфидна, трудимо се да не паднемо у ову замку, јер може да нас кошта вечног живота. Будимо веома усмерени у првом реду према Христу и на оно шта Он жели од нас. Један наш човек, велике вредности у Румунији Симеон Мехендинц написао је у једној својој књизи да се човек или један народ цени само толико колико је

разумео из Јеванђеља и колико може да следи учење Христово. Зато сам вам и рекао да су узори вечног живота, они по којима ће нам бити суђено. Наши светитељи су имали најузвишеније циљеве и они се радују и помажу нам да идемо напред, чак и ако би се цео свет окренуо против нас. То је већ било предвиђено, о томе је један египатски отац писао и каже ученику:Сине, доћиће време када ће свет полудети и ако буду видели једног човека који није полудео рећиће – види овај полудео, не знајући да су они, сироти луди. Зато будимо пажљиви, немамо права да судимо овим другима, чак и када су против нас, треба да их сажаљевамо, да имамо милости према њима, зато што је Христос и за њих умро на крсту, и њих жели у рај, заједно са нама. Треба све да гледамо са много сажаљевања и са љубављу.

Пут је узан и тесан, али пун Христовог благослова. Опростите, мислим да ситне ствари могу скренути са аутентичног живота и чинимо пуно напора са малим резултатима. Трудиш се, идеш у цркву, постиш, али једна једина мисао против ближњега све нарушава. Због тога сам вам рекао да ове линије љубави, сажаљевања, доброте према ближњима осигуравају подршку Бога и његову љубав и опроштај многих грехова. Сви смо ми позвани да будемо мали Христоси. Христос жели да дела кроз нас у овоме свету. Младице, ластари се рађају и њима се радује Христос и Црква. Да не будемо сасушени и стерилни већ да будемо плодоносни и лепи, да можемо да успемо и да дозволимо Христу да дела кроз нас у овоме свету. То је практично оно што Бог жели од нас, да ми постанемо његови сасуди, да он кроз нас може да дела у свету. Падамо, устајемо, али је важно да идемо напред, то је битно. Као што је говорио један наш о. Арсеније, да ли идемо крилима, лактовима, није важно, битно је да идемо да будемо на путу. Да имамо однос према Богу, који нас много воли. Ми се не односимо према Богу који је судијски настројен, који држи штап и погрешио си удари те, сломи те. Схватите, Бог се због нас распео на крсту. Страдао је због нас, патио је за нас да би нама било добро. А Св. Лука у Јеванђељу пише како је Господ рекао да је са чежњом желео да једе пасху. Немојмо заборавити да смо у рају жељени, чекају нас, тражи се наше спасење. Бог чини разне ствари само да би се ми спасли, да не изгубимо лепоту, радост, да будемо са Њим сада и у вечности. Морамо бити пажљиви зато што је живот кратак, веома леп, али само је један живот, а тамо нас чекају светитељи да будемо са њима и да тамо радујемо Бога узносећи Му славу у векове векова. Амин.

Желим вам, драги моји, леп пут ка спасењу, под Покровом Пресвете Богородице, под заштитом Светога Крста и са свим светитељима из Србије, Румуније и целог света православног, да бисте имали леп живот пун радости и задобили рај.

Видите и сами како се у Христу смањују разлике, као да се знамо један цео живот, како каже Ава Доротеј ми смо као на ободу једног круга а у средини је Христос, како се приближавамо ка Христу ми се међусобно приближавамо.

Зорица Ковачев

Молитвама Пресвете Богородице, преподобне мати Петке и свих светих, Господе Исусе Христе Сине Божији, помилуј нас!

Content, Design and Revitalisation Management System ©CDRMS