1.BANKARSKI POSLOVI

Obavljajući odredjene poslove banka manifestuje svoju specifičnost finansijskog

intermedijera u tržišnoj privredi. Analizom bankarskih poslova dolazi se do saznanja o

dinamici promena koncepta banke. Naime, banka kao multiorganizovani i adaptibilni

poslovni sistem brzo reaguje na promene u privredi a i sama povratno utiče na privredu.

Bez obzira na svu dinamičnost promena bankarskih poslova, ipak se oni mogu podvesti

pod tradicionalne grupe poslova koji vekovima postoje. Uobičajena su tri kriterijuma za

grupisanje bankarskih poslova: 1. bilansni kriterijum; 2. funkcionalni kriterijum i 3.

vremenski kriterijum (ročnost). Prema bilansnom kriterijumu bankarski poslovi mogu biti

pasivni, aktivni i neutralni. Funkcionalni kriterijum omogućuje podelu bankarskih poslova

na: 1. poslove mobilizacije i koncentracije sredstava; 2. kreditne poslove; 3. komisione; 4.

vlastite. Vremenska analiza izvora i plasmana omogucuje podelu bankarskih poslova na: 1.

kratkoročne; 2. srednjeročne i 3. dugoročne.

Kombinacijom navedenih kriterijuma može se doći do grupisanja poslova tako da

pojedine grupe izražavaju istovremeno i njihovu bilansnu poziciju, vremensku dimenziju i

njihovu funkcionalnost. Shodno tome, mogu se analizirati: 1. pasivni poslovi - kratkoročni i

dugoročni; 2. aktivni - kratkoročni i dugoročni; 3. neutralni -kratkoročni i dugoročni; 4.

vlastiti - kratkoročni i dugoročni poslovi. U osnovi ove podele je pozicija banke pri

posredovanju izmedju finansijski suficitnih i finansijski deficitnih transaktora.

2. PASIVNI BANKARSKI POSLOVI

2.1. Mobilizacija i koncentracija finansijskih resursa

Vršeći funkciju mobilizacije i koncentracije slobodnih finansijskih resursa, banke faktički

obavljaju pasivne bankarske poslove. Bilansno posmatrano, radi se o tudjim mobilisanim i

koncentrisanim sredstvima, koja su s aspekta banke njen dug, zbog čega se evidentiraju u

njenoj pasivi.

1

Obavljajući pasivne bankarske poslove, banka vrši dve značajne funkcije. Prvo, vrši

mobilizaciju i koncentraciju mnoštva atomiziranih finansijskih viškova, različite vremenske

disponibilnosti, čineći ih upotrebljivim po kvalitetu i kvantitetu s aspekta zajmotražioca.

Drugo, tako mobilisana i koncentrisana sredstva banka transformiše i stavlja na raspolaganje

finansijski deficitnim transaktorima, shodno njihovim kvantitativnim i vremenskim

preferencijama. Može se reci da banka predstavlja organizacioni oblik koncentracije

finansijski suficitnih transaktora (pozajmilaca), s jedne strane i koncentraciju finansijski

deficitnih transaktora (zajmotražilaca), s druge strane. Zbog toga, bankarski poslovi

mobilizacije i koncentracije čine potreban uslov za normalno bankarsko poslovanje, dok

drugu stranu bankarskih aktivnosti čine plasmani prethodno prikupljenih sredstava.

Suštinski posmatrano, bankari stvaraju sopstvene obaveze prema finansijski suficitnim

transaktorima, da bi ih, zatim, transferisali u vidu potraživanja prema finansijski deficitnim

transaktorima. Moglo bi se reci da su banke opšti upravljači novčanog kapitala, jer

koncentrišu upravljačka prava mnogih (i najmanjih) kreditora, s jedne strane i da su, s druge

strane, globalni debitor, jer se banka zadužuje u ime mnoštva finansijski deficitnih

transaktora.

Iz navedene analize sledi da su poslovi mobilizacije i koncentracije sredstava od

specifičnog značaja za banku, jer su polazni uslov za osnivanje i funkcionisanje banke, kao i

zbog stalno rastuce tražnje za finansijskim sredstvima. Zbog toga je politika mobilizacije i

koncentracije sredstava sve značajniji segment poslovne politike banaka. Naime, do skora

je čak i u razvijenim tržišnim privredama u bankama bio naglasak na upravljanju aktivom

(plasmani), a ne pasivom (izvori), a u cilju ostvarivanja ciljeva likvidnosti i

profitabilnosti. "Poslednjih godina je zapažena promena u naglasku upravljanja da uključi

regulisanje pasive i kapitalnih sredstava (sopstveni kapital banke - dodao B.K.) kao način da

se zadovolje njihovi ciljevi rentabilnosti i likvidnosti".1 Radi se o potrebi optimalnog

struktuiranja izvora bančinih sredstava, što joj omogucuje nesmanjenu aktivnost

plasiranja čak i u uslovima restriktivne monetarne politike.

Metodološki posmatrano, indikator uspešnosti vodjenja politike koncentracije sredstava je

veličina i struktura kreditnog potencijala banke, shvaćenog kao onaj iznos sredstava koji se

može plasirati putem kredita iz finansijskog potencijala, a da se u isto vreme obezbedi likvidno

1 Edward W. Reed, Richard V. Cotter, Edward K. Gill, Richard K. Smith, Commercial Banking, Prentice- Hall, Inc, New Yersey, 1986, p. 180.

2

i solventno poslovanje banke. Kreditni bilans banke se javlja kao značajan indikator promene

u formiranju izvora sredstava i plasmana banaka, s obzirom da "kreditni, a uostalom i

ukupan finansijski potencijal banaka zavisi od stanja i odnosa u funkcionisanju

ekonomskog sistema, a sa fukcionalnog aspekta taj potencijal, kao dinamička kategorija,

odražava refleksiju brojnih inicijalnih i multiplikativnih domacih i vanjskih finansijskih

uticaja i promena...".2 U politici optimalne koncentracije sredstava banke moraju da

struktuiraju svoj porftelj iz povecane ponude depozita od strane njenih komitenata, kao i iz

odredjenog iznosa kredita zakljuČenih u zemlji i inostranstvu i tržišnim mobilisanjem na

finansijskom tržištu, emitovanjem hartija od vrednosti. Pri tome, najpovoljniji tok

formiranja bankarskih sredstava su depozitni izvori, dok su kreditni i tržišni izvori opravdani

u slučaju kada se ekscesno poveca tražnja za bankarskim sredstvima, kada se mogu i moraju

prihvatiti veci troškovi mobilisanja ovih izvora.

Da bi obezbedile veću i raznoliku ponudu sredstava, banke bi morale da se opredeljuju

u svojoj poslovnoj politici na kombinaciju takvih instrumenata i podsticaja koji mogu da utiču

stimulativno na ponudu finansijskih sredstava, u smislu da zainteresovani subjekti povecaju

svoje depozite kod banaka i kupuju razne hartije od vrednosti u što je moguce većoj meri.

Ukoliko je finansijsko tržište razvijenije, to su i mehanizmi i instrumenti koji se koriste za

prikupljanje i privlačenje sredstava u banke raznovrsniji i složeniji. Ukoliko ga nema, nužna

je institucionalizacija hartija od vrednosti i njihovog tržišta radi kvalitativne promene

politike mobilizacije i koncentracije bankarskih resursa.

Pri koncipiranju i realizaciji politike optimalne koncentracije sredstava u okviru banaka

razlikuju se nekoliko pravaca aktivnosti. Prvo, ne samo u interesu banke, vec i u interesu

nacionalne ekonomije je da se mnoštvo atomiziranih finansijskih resursa koncentriše na

relativno mali broj punktova (banaka) a u cilju korišćenja efekata ekonomije obima. Drugo,

treba najpre mobilisati sredstva iz sektora stanovništva i vanprivrede, kao tradicionalno

suficitnih finansijskih sektora, a zatim ih transferisati u sektor privrede, kao tradicionalno

finanisjski deficitni sektor. Suština je, pri tome, da se ostvari medjuregionalna i

medjugranska mobilnost ovih sredstava. Trece, osim kvantitativne dimenzije ovih aktivnosti,

bitan je i njihov kvalitet, tj. odredjeno struktuiranje izmedju kratkoročnih i dugoročnih

finansijskih sredstava. Četvrto, konkurencija izmedju banaka stvara pogodan ambijent za

raznovrsne tehnološke inovacije koje omogućuju brojne finansijske inovacije u pružanju

2 Dr Milan Golijanin, Kreditni potencijal banaka - ogledalo bitno narušenih odnosa u finansiranjureprodukcije, Jugoslovensko bankarstvo, br. 6/84, str. 12.

3

usluga komitentima, i to razvojem tržišnih modela i mehanizama, kao što su razvoj

informacionog sistema, primena marketing koncepta, strateškog planiranja, čime se banka

stavlja na raspolaganje svojim komitentima svih 24 sata. Peto, sve to dovodi do porasta

fiksnih troškova u prikupljanju sredstava (troškovi savremene tehnologije), ali zbog smanjenja

troškova živog rada i ogromnog broja finansijskih transakcija koje obavljaju banke, smanjuju

se troškovi po jedinici usluge.

2.2. Vrste pasivnih bankarskih poslova

Pasivni bankarski poslovi se najčešće dele na kratkoročne i dugoročne, pri čemu se

nekadašnja podela i na srednjoročne poslove sve više zanemaruje. Obavljanjem pasivnih

poslova banka stvara obaveze prema samoj sebi da bi ih u okviru aktivnih poslova

transformisala u potraživanja prema trećim subjektima.

2.2.1. Kratkoročni pasivni bankarski poslovi

Najznačajniji kratkoročni pasivni bankarski poslovi su: 1. depozitni poslovi, 2. emisija

novca, 3. reeskontni poslovi, 4. relombardni poslovi, 5. izdavanje blagajničkih zapisa,

obveznica i drugih kratkoročnih hartija od vrednosti, 6. kratkoročni krediti od drugih banaka.

Pod pasivnim depozitnim poslovima se podrazumevaju mobilizacija i koncentracija

različitih vrsta depozita, kao što su: depoziti po vidjenju privrednih subjekata, neoročeni

štedni ulozi gradjana, ograničena i namenska sredstva privrede i stanovništva itd.

Sekundardna emisija novca koju vrše banke depozitno kreditnom multiplikacijom

predstavlja kombinaciju aktivnog i pasivnog posla, jer se odobravanjem kredita od strane

banke istovremeno stvara i obaveza u vidu depozita.

Reeskontni poslovi se sastoje u eskontovanju menica poslovne banke kod centralne

banke, do kojih je poslovna banka došla prethodnim odobravanjem kredita svojim

komitentima. Radi se, znači, o ponovnom eskontovanju (reeskontovanju) jednom vec

eskontovanih menica. Shodno tome, eskont se odvija izmedju poslovne banke i njenih

komitenata, a reeskont izmedju poslovnih banaka i centralne banke. U prvom slučaju

poslovna banka odobrava kredit komitentu na bazi njegove menice, da bi joj ta ista menica

poslužila za uzimanje kredita kod centralne banke (reeskontni kredit). Preko reeskontnih

4

kredita poslovna banka kompenzira prethodno smanjenje kreditnog potencijala. Medjutim,

obično ne postoji kvantitativna jednakost izmedju eskonta i reeskonta i obično je reeskontni

kredit manji od eskontnog kredita (20-50%), što zavisi od stepena restriktivnosti monetarne

politike. Prema tome, eskontovanje je aktivan posao za poslovnu banku, dok je reeskontni

kredit pasivan posao.

Relombard je takodje pasivan posao koji nastaje izmedju poslovne banke i centralne

banke. Početni uslov za nastanak relombardnog posla jeste lombardni kredit koji odobrava

poslovna banka komitentima, pri čemu su vrednosni papiri i efekti pokrice za kredit. S

aspekta poslovne banke lombardni kredit je aktivan posao. Ukoliko poslovna banka

iskoristi dobijeno pokriće za lombardni kredit i doznači ga centralnoj banci dobiće

relombardni kredit, koji s aspekta poslovne banke predstavlja pasivan posao.

Emisijom kratkoročnih vrednosnih papira, kao što su blagajnički zapisi, obveznice,

depozitni certifikati, poslovna banka je u poziciji da mobiliše finansijske resurse sa

finansijskih tržišta. Ovi poslovi su veoma razvijeni u tržišnim privredama, a i posledica su

promene u teorijskom i strateškom konceptu banaka, u smislu da banka nije pasivni akceptant

obaveza. To znači da banka nece prilagodjavati svoje aktivne poslove zavisno od postojeceg

potencijala, već će kreditni potencijal povećavati u skladu sa tražnjom za bankarskim

resursima.

Kratkoročni krediti od drugih banaka predstavljaju kratkoročnu obavezu banke, koja je

uzela kredit, prema banci kreditoru. Na mobilizaciju ovih sredstava banka se odlučuje da bi

očuvala ili poboljšala likvidnost.

2.2.2. Dugoročni pasivni bankarski poslovi

U pasivne dugoročne bankarske poslove spadaju: 1) emisija dugoročnih hartija od

vrednosti (akcije i dugoročne obveznice); 2. prikupljanje oročenih i ograničenih depozita;

3. prikupljanje fondova i dugoročnih sredstava preduzeća i javnih institucija; 4. inostrani

dugoročni krediti i 5. emisija založnica.

Emisijom akcija banka stiče dugoročan sopstveni kapital, koji je faktički trajno angažovan

u banci, što joj daje sigurnost u poslovanju. Ukoliko emituje obične akcije, banka povećava

broj onih koji upravljaju bankom, ili povecava učešće u upravljanju vec postojećih

akcionara, zavisno od toga ko ima pravo da kupuje obične akcije. Ukoliko banka emituje

5

prioritetne akcije, njihovi vlasnici imaju prioritetno pravo naplate fiksirane dividende iz

ostvarene dobiti.

Emitovanjem dugoročnih hartija od vrednosti, naročito obveznica, banka na

kreditnoj dugoročnoj osnovi dolazi do neophodnih finansijskih resursa. Radi se o

stabilnim izvorima sredstava koja se otplacuju po unapred definisanim amortizacionim

planovima. Banka je obavezna da placa fiksnu kamatu bez obzira na poslovni uspeh.

Kao pokriće za emisiju založnica služe obično hipotekarni krediti, ili odredjene

nepokretnosti. I u ovom slučaju banke rekreiraju prethodno smanjeni kreditni potencijal.

3. AKTIVNI BANKARSKI POSLOVI

Aktivnim poslovima banke plasiraju prethodno mobilisane finansijske viškove u vidu

različitih vrsta kreditnih i nekreditnih ulaganja. Pri obavljanju aktivnih poslova banka je u

ulozi poverioca

3.1. Kratkoročni aktivni poslovi

Najznačajniji kratkoročni aktivni bankarski poslovi jesu: 1. eskontni kredit, 2. lombardni

kredit, 3. akceptni kredit, 4. rambursni kredit, 5. kontokorentni kredit, 6. avalni kredit, 7.

vinkulacioni kredit, 8. faktoring i 9. kratkoročne hartije od vrednosti.

Eskontni kredit je najstariji kratkoročni aktivni bankarski posao, koji se sastoji u otkupu

menica komitenata pre njihovog roka dospeca. Shodno tome, menica je osnov za

odobravanje kredita. Pri eskontovanju menice, kredit nije u visini meničnog pokrića, vec

se umanjuje za iznos kamate od trenutka eskontovanja do datuma dospeča menica.

Kamata za koju se-umanjuje eskontni kredit zove se eskont ili diskont. Eskontni kredit je

sa aspekta poslovne banke veoma siguran, jer se ona može pojaviti kod centralne banke sa

zahtevom za reeskont. Eskontni kredit je u principu pokriven robom, jer je menica nastala kao

produkt konkretnog dužničko-poverilačkog odnosa, zbog čega se smatra da delujp, u

principu, stabilizaciono u odnosu na privredna kretanja.

Lombardni kredit se odobrava od strane banke na bazi pokrića u vrednosnim papirima,

6

zlatu ili trgovačkoj robi. Razlika izmedju eskontnog i lombardnog kredita je u sledećem:3 1.

kod eskonta za dug jamči dužnik celom svojom imovinom, dok kod lombarda jedino zalog

koristi kao pokriće; 2. kod lombarda je moguće zahtevati dopunu pokrica, ukoliko mu

tržišna vrednost opadne za preko 10%; 3. lopmbardni kredit iznosi do 75% vrednosnih

zaloga; 4. lombardni kredit je povoljan za dužnika, jer dolazi do sredstava bez prodaje

zaloga. Dobijeni lombardni zalog banka može iskoristiti za rekreiranje sopstvenog

kreditnog potencijala tako što će tražiti relombardni kredit ili kod centralne banke, ili kod

neke vece i snažnije poslovne banke.

Akceptni kredit se sastoji u mogućnosti koju pružaju banke svojim komitentima da na

njih trasiraju menice do odredjene visine i sa odredjenim rokom. Shodno tome,

akceptiranjem menice svojih komitenata banka postaje glavni menični dužnik. Akceptni

kredit se realizuje onog trenutka kada vlasnik takve menice nakon isteka njenog dospeća

zatraži od banke naplatu.

Rambursni kredit je specifična vrsta akceptnog kredita koji je karakterističan za spoljnu

trgovinu. Banka odobrava akcpetni kredit uvozniku, a u korist izvoznika, pri čemu kao

pokriće služe na njeno ime preneti robni dokumenti - teretnice i ostali papiri. Ovi papiri

služe kao garancija za nesmetanu isplatu menica, jer kod rambursnog kredita kupac

(uvoznik) ne placa robu u gotovu, već izvoznik prima ramburs, tj. isplatu preko kupčeve

bančine veze u inostranstvu u vidu akcepta. Zbog toga se ovim poslom bave samo banke sa

medjunarodnim ugledom, uz mogućnost da manje banke koriste posredovanje većih i

snažnijih banaka.

Kontokorentni kredit ili kredit po tekucem računu se realizuje tako što banka odobrava

svom komitentu kredit na tekuci račun, čime je komitent u poziciji da njime raspolaže

izdavanjem naloga banci za isplatu sa tekućeg računa. Kredit je u funkciji kreditiranja obrtnih

potreba preduzeća komitenata.

Avalni kredit se odobrava u vidu posebne garancije na licu menice, zbog čega predstavlja

menično jemstvo banke. Banka garantuje da će neko od potpisnika menice ispuniti svoju

meničnu obavezu. Shodno tome, davanjem avala banka prihvata obavezu da u slučaju

kada menični dužnik ne isplati obavezu meničnom poveriocu, istu ona u potpunosti izmiri.

Vinkulacioni kredit (lat. vinculare - spojiti, zadužiti, obavezati) znači vrstu kredita koji

3 Dr S. Komazec, Dr A. Živkovic, dr Ž. Ristic, Bankarstvo, Čigoja štampa, Beograd, 1995, str. 110.

7

odobrava banka na bazi prethodne obaveze dužnika da doznači tovarni list, na osnovu koga

će banka potpuno ili delimično raspolagati vrednošću robe. Koristi se u veletrgovini pri

otkupu robe na terenu. Na osnovu ovog kredita trgovina na veliko ne mora čekati na naplatu

robe od krajnjeg kupca, vec dobija sredstva kojim raspolaže. Time krajnji kupac isplacuje

vrednost robe banci, a banka mu vraća tovami list u cilju preuzimanja robe.

Kratkoročni vrednosni papiri su oblik investicionog ulaganja kojim banka stiče

kamatonosne i likvidnosne instrumente, što je u funkciji profitabilnosti i likvidnosti banaka.

Radi se o kratkoročnim državnim obveznicama koje su izuzetno sigurne i transferibilne u

svakom trenutku i na svim finansijskim tržištima.

Faktoring poslovi predstavljaju oblik kratkoročnog plasmana, gde banka ili

specijalizovana faktoring kompanija otkupljuje kratkoročna potraživanja koje izvoznik ima

prema nekom trećem licu. Time banka ili faktorska kompanija preuzima rizik naplate

potraživanja. Na taj način izvoznik se kratkoročno kreditira i do 90% vrednosti izvoza, dok mu

se preostali iznos stavlja na raspolaganje kada kupac primi robu, uz odbitak kamate i

provizije.

3.2. Dugoročni aktivni bankarski poslovi

Radi se pretežno o dugoročnim kreditima koje banke odobravaju svojim komitentima,

kao i o investicijama u dugoročne hartije od vrednosti: 1. hipotekarni kredit; 2. gradjevinski

kredit; 3. investicioni kredit; 4. konzorijalni kredit; 5. stambeni kredit; 6. forfetiranje; 7.

potrošački kredit; 8. portfolio investicije.4

Hipotekarni kredit je oblik dugoročnog kredita koji je pokriven realnim nepokretnim

dobrima - hipoteka. Pri tome, za dug jamči samo hipoteka.

Gradjevinski kredit banka odobrava komitentima za objekte u izgradnji, najčešce

na rok od 3-5 godina.

Investicioni kredit je u funkciji finansiranja razvoja, ali i za nabavku trajnih obrtnih

sredstava.

Konzorcijalni kredit se odobrava preko privremenih ili stalnih konzorcijuma, koji se

4 Dr Nenad Vunjak, Finansijski menadžment, Ekonomski fakultet Subotica, 1994, str. 443-466.

8

sastoje iz grupacije zainteresovanih banaka. Konzorcijumi se najčešce formiraju povodom

emisije velikih javnih zajmova. Konzorcijum preuzima hartije od vrednosti po nešto nižem

kursu u odnosu na nominalnu vrednost, da bi ih plasirao po nešto višem kursu, ostvarujući

pri tome odredjenu dobit. Ukoliko prodaja obveznica ne uspe, konzorijum može preuzeti

neprodate obveznice i time postati kreditor na dugi rok.

Stambeni kredit se smatra posebnim oblikom gradjevinskog kredita, čija je funkcija da

domacinstva lakše dolaze do stanova, kao i da se stimuliše razvoj gradjevinarstva. Osim

banaka, stambene kredite odobravaju privredna i javna preduzeca, fondovi za stambenu

izgradnju, fondovi solidarnosti i penzioni fondovi. Kada banke odobravaju stambene kredite,

one ih odobravaju po nižim kamatama nego u slučaju drugih vrsta kredita.

Forfeting je oblik dugoročnog finansiranja izvoza, što se realizuje kao otkup dugoročnih

potraživanja izvoznika od strane banke ili forfeting kompanije. Pri otkupu potraživanja odbija

se fiksni iznos kao provizija, koja se prevaljuje na krajnjeg kupca, jer se ugovor o forfetingu

zaključuje pre zaključivanja izvoznog posla. Time izvoznik dolazi do sredstava i pre nego što

mu kupac plati robu.

Potrošački kredit omogucuje anticipativnu potrošnju onih delova stanovništva koji trenutno

imaju veće potrebe za potrošnjom nego što im omogućuje njihov trenutni nivo dohotka. S

obzirom da se potrošački krediti odobravaju na teret onih delova stanovništva koji odlažu

svoju potrošnju (štede) za buduci period, kao i ako se pravilno utvrde uslovi i vrste, može

se dati opšta ocena da oni podstiču proizvodnju i promet, uravnotežavaju robno-novčane

odnose i povećavaju opšti nivo životnog standarda stanovništva. Pored banaka, potrošački

kredit mogu odobravati proizvodna i trgovinska preduzeća.

Portfolio investicije predstavljaju plasmane banaka u hartije od vrednosti različitih

prinosnih stopa i rokova dospeća, što omogućuje bankama optimizaciju zahteva za

profitabilnošću i stabilnošću poslovanja.

4. NEUTRALNI BANKARSKI POSLOVI

Smatra se da su uslužni ili neutralni poslovi najstariji bankarski poslovi, koji se mogu

obavljati u svoje ili tudje ime, ali uvek za tudj račun. "Menjanje novca je najstariji i prvi

9

bankarski posao od sviju bankarskih poslova. U starom svetu metijači su sedeli na svojim

astalima - bancima - i menjali razne novce. Malo po malo izdvajali su se oni ovim

operacijama, te je na taj način i trgovina dobila ime banka, po "banku" za kojim su oni sedeli i

svoje poslove obavljali".5

Postoji visok stepen prožimanja izmedju neutralnih, s jedne strane, i aktivnih i pasivnih

poslova, s druge strane. "Naime, kvalitet, ažurnost, tačnost i brzina u obavljanju neutralnih

poslova neposredno utiče na intenzitet, kvalitet i kvantitet pasivnih i aktivnih bankarskih

poslova.6

U tržišnim privredama postoji rastuci trend uslužnih poslova koje nude banke. Politika

uslužnih poslova je orijentisana na optimalno korišcenje postojeceg stručnog potencijala,

organizacionih i tehničkih mogucnosti i mreže filijala, a u cilju porasta kreditnog potencijala,

kako u interesu banke, tako i njenih komitenata. Naime, obavljajući ove poslove banke

naplaćuju proviziju, a često i efektivne troškove. Politika uslužnih poslova banke je

sastavni deo njene marketing strategije, da kvalitetom i cenom usluga poboljša svoju

konkurentsku poziciju na finansijskom tržištu. Efikasnija politika uslužnih poslova se

efektuira ne samo na nivou pojedinačne banke, već i na makro nivou, jer ubrzava

cirkulaciju finansijskih sredstava, povećavajući efikasnost čitave privrede.

Ekspanzivni rast proizvodnih snaga, globalizacija ekonomskih i finansijskih odnosa,

manifestovanih kroz protivurečni proces deregulacije na nacionalnim nivoima i neophodni

stepen regulacije na globalnom planu, čime se stvaraju uslovi za integralnu medjunarodnu

konkurenciju u svim oblastima i na svim tržištima, stvaraju pogodan ambijent za kvalitativan

i kvantitativan razvoj tradicionalnih neutralnih bankarskih poslova, ali i za nastanak i razvoj

novih uslužnih poslova, što se najčešće obuhvata širim pojmovima "finansijska revolucija" i

"finansijske inovacije".

Uobičajena je podela neutralnih poslova na 1) posredničke i 2) komisione bankarske

poslove. Karakteristika posredničkih bankarskih poslova je da ih banka obavlja u tudje ime i

za tudj račun, uz naplatu odgovarajuće nadoknade. Najznačajniji posrednički poslovi su

poslovi platnog prometa u zemlji i inostranstvu i poslovi raznih naplata i isplata (tzv. inkaso

poslovi). Kod komisionih poslova banka ih obavlja u svoje ime ali za tudj račun.

5 Aleksandar Borisavljević, O bankama, štampano u Kraljevsko-srpskoj državnoj štampariji, Beograd,1887, str. 40. Citirano prema: tnr Života Ristić, Neutralni bankarski poslovi u Jugoslaviji, doktorskadisertacija, Niš, 1976, str. 56 Mr Ž. Ristic, Neutralni bankarski poslovi..., op.cit. str. 19.

10

Najznačajniji komisioni poslovi su emisija obveznica i drugih hartija od vrednosti,

izdavanje kreditnih pisama i otvaranje akreditiva, izdavanje garancija i garantnih pisama,

otvaranje akreditiva, čuvanje i upravljanje vrednostima (depo poslovi, poslovi kupovine i

prodaje hartija od vrednosti, deviza i valuta po nalogu i za račun komitenata, komisioni

kreditni poslovi itd.).

5. SOPSTVENI BANKARSKI POSLOVI

Grupaciju sopstvenih poslova banke obavljaju u svoje ime i za svoj račun. Naime,

akcionarsko organizovanje banke, koje pretpostavlja učešće i sopstvenog kapitala, nužno

namece bankama da se prema svojim komitentima ponašaju i kao "inicijalni" poverioci (na

bazi sopstvenog kapitala), a ne samo kao "izvedeni" poverioci (po osnovu tudjih

sredstava). Zbog toga je sve vece učešće plasmana koji znače bankarski posao u svoje ime i

za svoj račun. Upravljajući aktivom i pasivom banka "... mora saldirati troškove i

raspoloživost njene pasive prema prihodu i riziku njene aktive. Sposobnost je bankarstva da

drži sredstva čija su likvidnost, rentabilnost i rizik kompatibilni sa rokom dospeća placanja i

troškovima njenih dugovanja".7

Za razliku od poslova koncentracije i plasmana gde banke postižu zaradu na razlici

izmedju aktivne i pasivne kamate, i neutralnih poslova gde naplacuju proviziju, kod

sopstvenih poslova banke su usmerene ka optimizaciji profita. U tu svrhu banke se direktno

uključuju u proizvodni, robni ili uslužni promet, ili u berzanske transakcije koje banka vrši

bilo samostalno, bilo preko svoje sopstvene organizacije osnovane za tu svrhu.

S obzirom na vremensku dimenziju ovih poslova, razlikuju se kratkoročni i dugoročni

sopstveni bankarski poslovi. U kratkoročne sopstvene bankarske poslove ubrajaju se

arbitražni poslovi (banke zaradjuju na razlici u kursevima hartija od vrednosti na različitim

berzama), berzanski spekulativni poslovi gde banka kupuje hartije od vrednosti na berzi po

jednom kursu, da bi ih kasnije uz veci kurs prodala (swich i swap), 8 spekulacije sa hartijama

7 James L. Pierce, Monetary and Financial Economies, John Wiley and Sores, New York, 1984, p. 1948 Swich je robni posao sa inostranstvom koji omogućuje nekoj zemlji da u režitnu kliringa dodjc dokonvertibilnih valuta, a njeni izvoznici da dodju do zarada na osnovu kursne razlike izmedju deviza irobnih ccna koje postojc izrnedju zemlje porekla robe i zemlje stvarne uvoznice robe. Razlika se nazivasvvich premija. Swap poslove obavljaju banke na berzama ili deviznim tržištima, gde se u isto vreme i saistim partnerom sklapa posao kupovine odredjenog i/.nosa deviza s odredjenim rokom dospeća i prodajeistog iznosa s drugim rokom dospevanja. Tu postoji promptna i terminska kupoprodaja deviza, pri čemu je

11

od vrednosti i trgovanje i participacija u poslovima komitenata. U dugoročne sopstvene

poslova spadaju osnivanje sopstvenih preduzeća i akcionarskih društava u cilju

maksimiranja profita, kao i učestvovanje u kapitalu drugih preduzeča, kupovinomnjihovih

akcija.

Kada se radi o jugoslovenskim uslovima, institucionalizacija i realizacija koncepta tržišne i

poslovno-sposobne banke, sa prepoznatljivim poslovnim subjektivitetom stvoriće prostor

za razvoj sopstvenih bankarskih poslova. U svojoj poslovnoj aktivnosti banke ce morati

da kvantificiraju učešće sopstvenih u ukupnim poslovima, u skladu sa svojim i

preferencijama svojih komitenata u odnosu na likvidnost, profitabilnost i sigurnost. Ovo

zbog toga što su sopstveni bankarski poslovi u isto vreme i veoma profitabilni, ali i izrazito

rizični, što se efektuira ili kroz stimulativnu politiku dividendi i povoljnim ugledom u javnosti

konkretne banke, ili u obliku stečaja i katastrofalnih posledica po komitente.

6. UGOVOR O KREDITU

Ugovor o kreditu je dvostrana izjava volje kreditora i kreditovanog, tako da obavezno

mora biti u pismenoj formi i obuhvatiti sve posebne uslove pod kojima se kredit odobrava.

Ugovor o kreditu treba da sadrži:

- iznos odobrenog kredita,

- namenu i rok korišćenja,

- rok vraćanja kredita,

- visina redovne i zatezne kamatne stope,

- obaveze banke prema klijentu,

- instrumente obezbeđenja,

- namensku kontrolu upotrebe kredita,

- nadležnost u slučaju spora,

- mesto i datum sklapanja ugovora,

- potpise ovlašćenih lica ugovornih strana overeni pečatom.

cilj zarada na kursu ili kamatama, ili na jednom i drugom.

12

Banka je u obavezi da po kreditu sačini plan otplate i iskaže efektivnu kamatnu stopu.

Efektivna kamatna stopa se obračunava obično komfornom metodom i sadrži nominalnu

kamatnu stopu iz ugovora, kao i iznos naknade i provizije obračunate u postupku odobravanja

i korišćenja kredita a saglasno Odlukom o jedinstvenim načinu obračuna i iskazivanja

efektivne kamatne stope na kredite i depozite (Sl.Glasnik RS br.1/2005).

Pregled elemenata otplate bitnih za visinu efektivne kamatne stope i Plan otplate

kredita su sastavni delovi ugovora.

Odluku koju donesu organi upravljanja banke, na osnovu zahteva, treba sprovesti.

Ukoliko je odluka negativna klijent se obaveštava pismenim putem uz obrazloženje, ako je

odluka pozitivna klijent se poziva na sklapanje ugovora o kreditu.

U novije vreme zaštitne klauzule su postale značajnije od ugovorenih kalaterala.

Postoje različite kombinacije zaštitnih klauzula koje u osnovi zavise od finansijske snage

klijenta, kao i od kvaliteta njegovog menadžmenta. Cilj zaštitnih klauzula je da se utiče na

poslovnu politiku i ponašanje klijenta i tako minimizira kreditni rizik.

Najviše se koriste sledeće zaštitne klauzule:

- preduzeće se obavezuje da će u periodu trajanja kredita servisirati banci periodične

finansijske izveštaje,

- obavezuje se da će u isom periodu držati sopstveni obrtni kapital iznad određenog

minimalnog nivoa,

- da neće vršiti veće bilansne promene ili vlasničku transformaciju bez odobrenja banke,

- da ne ulazi u nova kreditna zaduživanja,

- klijent ne sme da ulazi u fuzije sa drugim preduzećima bez odobrenja banke i slično.

13