UVOD

Zakon o obligacionim odnosima usvojen je 30. marta 1978. godine a stupio na snagu 1. oktobra 1978. godine. Profesor pravnog fakulteta u Beogradu dr Mihailo Konstantinović još 1960. godine dobio je zaduženje da pripremi tekst koji će poslužiti kao prednacrt za izradu Zakona o obligacionim odnosima. On je to I učinio pa je tako nastala do danas čuvena Skica za Zakonik o obligacijama I ugovorima koja je prvi put štampana 1969. godine u izdanju Pravnog fakulteta u Beogradu. Na osnovu nje, tokom 1975. I 1976. godine sačinjen je Nacrt Zakona o obligacionim odnosima te je tokom 1977. godine u formi predloga zakona upućen Skupštini na usvajanje, da bi ga Skupština I usvojila 30. marta 1978. godine. Do današnjeg dana Zakon o obligacionim odnosima pretrpeo je neznatne izmene iako se još pre mnogo godina pokazalo da je ovaj zakon trebalo dopuniti nekim institutima koji su izostali pri njegovom donošenju. Ustavnim amandmanima iz 1971. godine podeljena je nadležnost između federacije I republika tako da je federacija nadležna za uređivanje ugovornih I drugih obligacionih odnosa u oblasti prometa robe I usluga, dok su drugi obligacioni odnosi bili 1redate u nadležnost republika I autonomnih pokrajina. Time je jedinstvena materija obligacija podeljena između federacije, šest republika I dve autonomne pokrajine.

Nakon 10 godina od primene Zakona o obligacionim odnosima Savez udruženja pravnika SR Srbije organizovao je savetovanje na Kopaoniku sa temom – 10 godina primene I neprimene Zakona o obligacionim odnosima, opšta pitanja I osnovna načela, ugovor. U Zborniku radova objavljen je I rad pod nazivom Raskid ugovora o poklonu autora Ljubice Milutinović tada sudije Prvog opštinskog suda u Beogradu. Ugovor o poklonu nije našao svoje mesto u Zakonu o obligacionim odnosima kao I neki drugi klasični imenovani ugovori kao što su posluga ili doživotno izdržavanje uz obrazloženje da to nisu ugovori iz oblasti prometa robe I usluga. Autor referata na temu Raskida ugovora o poklonu zalagao se u referatu da se ugovor o poklonu unese u Zakon o obligacionim odnosima dajući svoje razloge za to.

Danas, 2006. godine, Ministarstvo pravde Republike Srbije formiralo je radnu grupu koja ima zadatak da izvrši određene izmene Zakona o obligacionim odnosima, pa između ostalog I unošenje ugovora o poklonu u taj zakon.

1

UGOVOR O POKLONU

Poklon se, kao i bilo koji drugi ugovor, svrstava u posebni deo obligacionog prava I na njega se primenjuju I odredjena pravila opsteg dela obligacionog prava. Ugovorom o poklonu jedno lice (poklonodavac, darodavac) se obaveyuje da besplatno ustupi drugoj (poklonoprimcu) neko Imovinsko dobro (stvar ili pravo). Ugovor o poklonu ne moze nastati bez saglasnosti volja poklonodavca I poklonoprimca. Dakle, moraju biti obe strane saglasne da bi ugovor o poklonu nastao. Poklon pripada grupi ugovora koji se zaključuju s obzirom na svojstva odredjene ličnosti u najvećem broju slučajeva, pa je namera da se učini poklon – animus donandi, bitan element ovog ugovora. Ako ta namera bude dovedena u pitanje, stice se uslov za raskid ugovora. U pravnoj teoriji I zakonodavstvu ovaj ugovor se formulise na različite načine. Njegovo najpotpunije odredjenje daje definicija da je to – ugovor kojim jedan ugovornik (poklonodavac) prenosi ili se obavezuje da prenese na drugog ugovornika (poklonoprimca) pravo svojine odrredjene stvari, odnosno drugo odredjeno pravo, ili da mu, na račun svoje imovine, učini neku korist, I to sve bez odgovarajuće naknade.

Ugovor o poklonu nije regulisan ZOO pa se na njega primenjuju pravna pravila iz SGZ, OAGZ i OIZ. Zakon o nasledjivanju odredjuje koji pravni akti predstavljaju poklon, u smislu tog zakona. Član 50. ZON je propisao da se poklonom smatra odricanje od prava, pa I odricanje od nasledja u korist odredjenog naslednika, odpustanja duga, ono sto je ostavilac za života dao nasledniku na ime naslednog dela ili zbog osnivanja ili prosirenja domaćinstva ili obavljanja zanimanja, kao I svako drugo besplatno raspolaganje. Izjava o “ustupanju naslednog dela” sanasledniku ima značaj ponude za zaključenje ugovora o poklonu. Ukoliko ponudjeni izjavi da prihvata ponudu izmedju strana nastaje ugovor o poklonu.

U komparativnim pravima zakonske definicije, takodje, odredjuju poklon kao ugovor kojim jedna strana bez naknade prenosi na drugu stranu neko imovinsko pravo. Paragraph 938. OAGZ istice da se naziva darovanje sporazum kojim se kakva stvar daje nekome bez naknade. Po uzoru na to resenje paragraph 561. SGZ odredjuje :”Poklon biva kad ko dobrovoljno drugome što da ne ištući niti primajući ikakve za to naplate”. Član 516. stav 1. NGZ je, takodje, propisao da je darovanje namena, kojom neko iz svoje imovine drugoga obogaćuje, ako su obe strane saglasne da je namena besplatna. Ugovor o poklonu je, prema odredbama člana 239. član 1. ŠvZO svako raspolaganje medju živima kojim jedno lice prenosi svu svoju imovinu ili samo jedan njen deo na drugo lice bez odgovarajuće protivčinidbe.

2

OSNOVNE OSOBINE UGOVORA

Ugovor o poklonu je imenovani ugovor poznat još iz davnih vremena, pominjan od najranijih pisanih pravnih izvora. To je formalni ugovor, koji nastaje nekada ispunjenjem realne forme (prosta predaja stvari), a nekada ispunjenjem posebne pisane forme izričito zakonom predviđene (prenos prava svojine na nepokretnosti ugovorom o poklonu). To je jednostrano obavezni ugovor (obaveza nastaje samo na strani poklonodavca) po pravilu komutativan, a izuzetno aleatoran ugovor. Međutim, njegova glavna pravna osobina je da je on dobročini ugovor, ugovor bez naknade. Iz ove njegove osobine proizilazi čitav niz pravila, naročito kod raskida ugovora, koja ga čini drugačijim od ostalih (teretnih) ugovora.

IMENOVAN – poklon je imenovan ugovor, jer je njegov naziv odredjen pozitivnim propisima I pravnim pravilima koji su ga detaljno regulisali. On nastaje postizanjem saglasnosti o bitnim sastojcima ugovora. Na odnose koji nisu uredjeni tim ugovorom primenjuju se pravna pravila, kao dopunsko dispozitivna.

FORMALAN – da bi ugovor bio punovažan potrebno je da bude zaključen u pismenoj formi. Punovažan je I usmeni ugovor o poklonu pokretnih stvari pod uslovom da je stvar predate poklonoprimcu. Poklon za učinjene usluge ne mora biti zaključen u pismenoj formi, ukoliko ne prelazi znatno vrednost učinjenih usluga.

Usmeni ugovor o poklone, zaključen izmedju ugovorenih strana, posle koga nije predate predmet poklona poklonoprimcu, stvara prirodnu obligaciju. Prirodne obligacije nisu potpune obligacije jer nisu zaštićene tužbom. U tom smislu je paragraph 564. SGZ propisao :”Ko poklon usmeno učini, a stvar ne preda, I na zahtevanje neće da preda, ne moze se sudom naterati, da predati mora. Samo sa pismenim dostavernim dokazom može se poklon putem sudskim tražiti”. Forma ugovora o poklonu je bitan uslov njegove punovažnosti. Ona je predvidjena da bi se onemogućila brzopletost I nepromisljenost u činjenju poklona, ali I onemogućila neizvesnost usmeno zaključenih ugovora o poklonu. Usmeno zaključen ugovor o poklonu ne može postati utuživa (civilna) obligacija tako što bi se dokazala (saslušanjem svedoka) da je on zaista zaključen.

Ugovor o poklonu može punovažno nastati ako je napisan u pismenoj formi I ima dve varijante: formu privatne pisane isprave I formu pisane javne isprave. U formi pisane privatne isprave zaključuje se, po pravilu, ugovor o poklonu koji za predmet ima pokretne stvari. Ugovor o poklonu koji za predmet ima nepokretnu stvar mora biti zaključen u formi pisane javne isprave. Pisana forma ugovora o poklonu je uobičajna u uporednom pravu. Tako, član 931. FGZ odredžuje da se ugovor o poklonu izmedju živih mora sačiniti u obliku javne (pisane) isprave pred beležnikom, koji će pod pretnjom ništavosti za sebe zadržati original. Prema rešenju NGZ punovažno je obećanje poklona ako je u pisanom obliku potvrdjeno pred javnim beležnikom. Ako izjava o obećanju poklona nije data u propisanoj formi nastaće ugovor o poklonu ukoliko poklonodavac ispuni obećanu činidbu tj. preda poklonoprimcu stvar. Na taj način je realna forma I dalje značajan oblik ugovora o poklonu. Predaja poklonjenog predmeta može biti učinjena običnom predajom, simboličnom predajom (predaja svih ključeva) ili predajom propisanih dokumenata. Ugovor o poklonu pokretnih stvari mora biti sačinjen u pisanom

3

obliku u slučajevima: kada je davalac poklona pravno lice, a predmet poklona pet puta prelazi minimalnu mesečnu propisanu platu I kad ugovor o poklonu sadrži obećanje da će poklon biti učinjen. Ugovor o poklonu zaključen usmeno u ovim slučajevima je ništav. Ugovor o poklonu može biti zaključen u realnoj formi. Smatra se da na ovaj način može biti zaključen samo ugovor o poklonu koji za predmet ima telesnu stvar (pokretnu ili nepokretnu). Realna predaja stvari kao forma zaključenja ugovora o poklonu, razlikuje se od predaje koja ima za cilj da prenese pravo svojine i deluje prematrećim licima. Ugovor o poklonu pokretnih stvari sačinjen u pisanom obliku je punovažan iako stvar nije predata. U tom slučaju se sudskim putem može zahtevati njena predaja. Ako je ugovor o poklonu zaključen usmeno, a stvar nije odmah nego kasnije predata on na takav način ne postaje realan (formala). Takav usmeni sporazum ugovorenih strana je pred ugovor koji se izvršava zaključenjem realnog ugovora (predajom stvari). Usmeni ugovor o poklonu, ako stvar nije predata poklonoprimcu nema svojstvo predugovoru. Ako bi usmeni sporazum o poklonu, na osnovu koga nije izvršena predaja stvari, imao svojstva predugovora on bi morao biti sačinjen u formi pisane isprave. Конкуренција форми постоји када се уговор може закључити у једној од више предвиђених форми. Код уговора о поклону постоји могућност конкуренције писмене и реалне форме.

VRSTE FORMI PO NAČINU NASTANKA – Ugovorena forma - Kada je zakonom ostavljeno slobodno zaključenje ugovora i nije predviđena nikakva forma strane ugovornice mogu i same predvideti da će njihov ugovor moći da proizvodi pravna dejstva samo ako bude zaključen u naročitoj formi.Sporazum o formi treba da bude zaključen pre ili najdocnije prilikom postizanja saglasnosti o sadržini ugovora. Pravno dejstvo ugovora se odlaže do trenutka ispunjenja forme.Sam sporazum o formi može biti i usmen ali se najčešće pismeno zaključuje.Ako se iz samog sporazuma ili po okolnostima slučaja vidi da su, ugovorivši određenu formu, ugovornice htele samo da osiguraju dokaz svog ugovora ili da postignu što drugo, ugovor je postignut kada je postignuta saglasnost o njegovoj sadržini, a za ugovornike je u isto vreme nastala obaveza da ugovoru daju predviđenu formu.Ugovor za čije je zaključenje ugovorena posebna forma može biti raskinut, dopunjen ili izmenjen i neformalnim sporazumom.Strane mogu, samim izvršenjem, konvalidirati ugovor jer se u činjenici makar i delimičnog ispunjenja ogleda odricanje od predviđene forme. Zakonska forma - Ova je forma određena zakonom i može biti realna, pismena ili svečana (forma javne isprave). Ova je forma opštom normom propisana kao uslov punovažnosti ugovora i njegov je bitan sastojak. ZOO predviđa i pravilo o konvalidaciji ugovora kome nedostaje forma. Ugovor za čije se zaključenje zahteva pisana forma smatra se punovažnim iako nije zaključen u toj formi ako su ugovorne strane izvršile obavezu u celini ili u pretežnom delu, osim ako iz cilja zbog kojeg je forma propisana, ne proizlazi što drugo.

DOBROČIN UGOVOR - su oni kod kojih jedna strana ne daje nikakvu naknadu za korist koju od druge strane dobija (npr. ugovor o poklonu, ugovor o zajmu bez kamate, ugovor o posluzi).U teoriji su ulagani ozbiljni napori da se definiše jasan i precizan kriterijum dobročinih ugovora.Prema subjektivnom shvatanju, odlučujuće je da li postoji namera darežljivosti. Prema objektivnom shvatanju dobročin pravni posao je onaj prema kome jedno lice smanjuje svoju imovinu da bi uvećalo imovinu drugog lica i to čini bez

4

ikakvog ekvivalenta.Ako se prihvati objektivno shvatanje onda se pojam dobročinih ugovora ne može protegnuti na ugovor o besplatnoj ostavi jer tu ne dolazi do umanjenja ili povećanja imovine. Za objašnjenje ovog slučaja može se upotrebiti samo subjektivno shvatanje. Prema trećem, danas prihvaćenom stanovištu shvatanju uzimaju se oba elementa – i subjektivni i objektivni. Tako je dobročin pravni posao izjava volje kojom jedno lice na osnovu namere darežljivosti smanjuje svoju imovinu a povećava imovinu drugog lica.Dobrocini ugovori se dalje mogu podeliti u dve kategorije: na one kojima se prenosi svojina (npr. poklon) i one koji nisu pravni osnov za prenos svojine (npr. posluga, ostava – njima se ne ostvaruje neposredna imovinska korist.) Pri zaključenju ugovora kod dobročinih ugovora, nije dovoljna prosta saglasnost volja već je potrebno ispunjenje forme. Dobročini ugovori se u načelu zaključuju intuitu personae, što znači da se ugovor zaključuje s obzirom na svojstva jedne ličnosti. Kod nekih dobročinih ugovora krivica dužnika se ceni blaže nego kod teretnih. Tako kod ugovora o ostavi bez naknade krivica se ceni prema standardu brige za sopstvene stvari. Kod ugovora o ostavi s naknadom zahteva se standard pažnje dobrog domaćina. Mogućnost raskida i poništenja dobročinih ugovora je veća nego kad su u pitaču teretni ugovori. Tužba actio pauliana se drugačije koristi nego kad je u pitanju teretan ugovor. Dobročin ugovor treba uvek tumačiti u smislu koji je manje težak za dužnika. Različite su poreske stope u finansijskom pravu u zavisnosti od toga da li se radi o teretnom ili dobročinom ugovoru.

KOMUTATIVAN UGOVOR – poklon je komutativan ugovor jer je, u vreme njegovog zaključenja, stranama poznato ko je poverilac, ko je dužnik i šta je predmet obaveze poklonodavca. Ako je zaključen ugovor o poklonu buduće stvari čija se vrednost ne zna u vreme zaključenja ugovora (na pr. Ugovor o poklonu roda jabuka za 2009. g.), ugovor je aleatoran. Ugovor se zaključuje sa obzirom na ličnost. U ugovou o poklonu bitna su svojstva obe strane. On najčešće nastaje izmedju srodnika i drugih bitnih lica.

PREDMET POKLONA – to može biti pokretna ili nepokretna stvar u prometu, neko drugo prenosivo apsolutno pravo (autorska, model, uzorak...) ili obligaciono pravo. Prdmet ugovora mora moguć, dopušten i odredjen, odnosno odrediv. Imovinska prava vezana za ličnost ne mogu biti predmet poklona, kao što su zakonska prava izdržavanja. Ugovor o poklonu može imati za predmet i imovinsko pravo minimalne vrednosti ili vrednost samo za poklonoprimca (poštanska marka, fotografija...). Predmet poklona mogu biti i buduće stvari.

PRIMER UGOVORA O POKLONU

zaključen dana 2. aprila  2004.godine između ugovarača, i to:

1.       Terzić (Save)  VUKSANA iz Niša, ul. Partizanska 49 u daljem tekstu: poklonodavac, s jedne strane, i

2.       Terzić (Radomira) Aleksandra  iz Niša, ul. Partizanska 49u daljem tekstu: poklonoprimac, s druge stranekoji su se dogovorili sledeće:

5

Član 1.

Poklonodavac je vlasnik stana broj 27 u zgradi koja se nalazi u  Nišu, u ulici Partizanskoj broj 49, IV sprat, , ukupne površine 55 m2 , a sastoji se od dve sobe, jedne kuhinje, jednog kupatila sa wc-om, jednog predsoblja, dva balkona i jednog podruma, koji je otkupljen na osnovu Ugovora o otkupu stana zaključenog 17. novembra 1992. godine u Nišu između Opštine Niš, kao prodavca i Terzić Save Vuksana, kao kupca, overenog od strane Opštinskog suda u Nišu II Ov.br.20457/92 na dan 12. decembra 1992. godine, pa poklonodavac predmetni stan ovim ugovorom u celini poklanja, bez ikakve naknade,  svom unuku, po umrlom sinu Radomiru, Terzić Aleksandru, ovde poklonoprimcu. 

Član 2.

 Ugovarači su se saglasili da na predmetnom stanu iz člana 1.ovog ugovora poklonodavac ima pravo doživotnog uživanja , tako da može koristiti taj stan za stanovanje dok god je živ. Ugovarači su se takođe saglasili da pravo doživotnog uživanja na predmetnom stanu ima i poklonodavčeva snaha a poklonoprimčeva majka, Terzić Živka.

Član 3.

Poklonoprimac sa zahvalnošću prima u svojinu i državinu stan koji mu je poklonjen i izjavljuje da će se u svemu pridržavati odredaba ovog ugovora.

Član 4.

 Poklonodavac je saglasan da se na stanu iz člana 1. ovog ugovora kao vlasnik može neposredno uknjižiti poklonoprimac, bez poklonodavčeve ili bilo čije druge saglasnosti ili privole. 

Član 5.

 Poklonodavac jemči da na poklonjenom stanu, u momentu zaključenja ovog ugovora, nema bilo kakvih tereta, kako uknjiženih tako i neuknjiženih.

Član 6.

Ugovarači označavaju da je vrednost poklonjene nepokretnosti oko 1.500.000 dinara.

Član 7.

 Sve troškove u vezi sa ovim ugovorom snosi poklonoprimac.

6

Član 8.

 Ugovarači su ovaj ugovor razumeli i pročitali, te ga u znak saglasnosti i pristanka svojeručno potpisuju u šest istovetnih primeraka.  

 Poklonodavac,    Poklonoprimac,  Vuksan Terzić  Aleksandar Terzić   JMB 2105928714016    JMB 1707976710363 

Ov.1392 /2004Potvrđuje se da su ugovarači � poklonodavac Terzić Vuksan iz Niša i poklonoprimac Terzić Aleksandar iz Niša, danas pred ovim sudom svojeručno potpisali ovaj ugovor.Identitet stranaka utvrđen je na osnovu njihovih ličnih karata.Sudska taksa u visini od 550.- dinara naplaćena je prilikom overe. 

Opštinski sud u Nišu Niš, 5 aprila 2004.godine.

SPOSOBNOST UGOVORENIH STRANA – poslovna sosobnost za činenje poklona nije izjednačena sa sposobnošću primanja poklona. Naime, dete koje je navršilo 14 godina života može samostalno preduzimati, pored pravnih poslova manjeg značaja, i sve ostale pravne poslove uz predhodnu ili naknadnu saglasnost rodotelja odnosno saglasnost organa staratelja za odredjene pravne poslove. Stariji maloletnik može činiti i poklone koji imeju za predmet pokretne stvari veće vrednosti i nepokretnosti uz predhodnu ili naknadnu saglasnost roditelja, odnosno saglasnost organa starateljstva. Dete koje je navršilo 15 godina života, može preduzimati pravne poslove kojima upravlja i raspolaže svojom zaradom ili imovinom koju je steklo sopstvenim radom. Dakle ona može zaključiti ugovor o poklonu kojim poklanja stvari i prava iz tako stečene zarade odnosno imovine. Poslovno nesposobno dete sa manje od 14 godina života može zaključiti ugovor o poklonu ako time pribavlja isključivo pravo.

OBAVEZE POKLONODAVCA – na osnovu ugovora o poklonu obaveze preuzima samo jedna strana tj. poklonodavac, a poklonoprimac stiče samo prava. Obaveze poklonodavca su istovremeno i prava poklonoprimca. Za poklonodavca iz ugovora nastaju obaveze čuvanja poklonjene stvari do roka predaje i predaje stvari ili ustupanja odredjenog prava. Do predaje stvari poklonodavac nosi troškove njenog održavanja. Manje stvari se mogu predati iz ruke u ruku npr.: roba u prodavnici, povrće i voće sa pijace itd. Takva predaja naziva se fizička ili prava predaja. Fizička može biti i kada nejde iz ruke u ruku (kabasta

7

stvar) nego se samo prenosi faktička vlast na stvari (prenosilac je dovezo i istovario žito na mesto koje je sticalac označio gde će na primer žito dovezeno pred silos biti uskladišteno). Poklonodavac može da pokloni i robu koja se prevozi železnicom ili avionom npr. automobil. Tada je izvršena simbolična predaja uz predaju isprave na osnovu koje sticalac može raspolagati kao što je predaja skladišnice, tovarnog lista kao i deo neke stvari ili uredjaja (predajom ključeva od skladišta, štale). Može biti i fiktivna predaja pokretnih stvari u slučaju kada se stvar nalazi u državini poklonoprimca po nekom pravnom osnovu (stvar drži na osnovu ugovora o ostavi, zakupu ili depozitu). To se naziva predaja kratkom rukom. Prenos prava svojine na poklonoprimca dok stvar ostaje u državini poklonodavca je predaja suprotna predaji kratkom rukom. Poklonodavac prenosi pravo svojine na poklonoprimca u trenutku zaključenja ugovora o poklonu sa njim, a stvar mu ne predaje u državinu. Stvar ostaje u državini poklonodavca na osnovu ugovora o ostavi, ugovora o zakupu, ugovora o posluzi. Za sticanje prava svojine na nepokretnim stvarima, pored postojanja punovažnog ugovora o poklonu (koji mora biti zaključen u pismenoj formi i overen u sudu) potreban je i odgovarajući način sticanja. Pravo svojine na poklonjenoj nepokretnosti stiče se upisom u javnu knjigu ili drugi odgovarajući način odredjen zakonom. Ako na osnovu punovažnog ugovora o poklonu nepokretnosti u zemljišnjim registrima izvršen prenos prava svojine sa poklonodavca na poklonoprimca on postaje vlasnik stvari bez obzira što mu stvar nije predata. Na osnovu ugovora o poklonu poklonoprimac postaje ovlašćen da zahteva od dužnika da dug koji ima prema njemu ispuni. Ugovor o poklonu može imati za predmet i prenošenje imovinskih prava iz autorskog dela ili imovinskih prava iz industrijske svojine (za iskorišćavanje patenta, žiga, uzorka, modela...) na poklonoprimca. U tim situacijama ugovor o poklonu je osnov da poklonoprimac zaključi autorski ugovor, ugovor o licenci ili neki drugi ugovor kojim se može steći predmet poklona.

RASKID UGOVORA O POKLONU

Razlozi za raskid ugovora o poklonu u najširem smislu mogu se podeliti u dve grupe: 1) razlozi koji se tiču ugovornih strana; 2) razlozi koji se tiču prava trećeg lica.Razlozi koji se tiču ugovornih strana mogu se podeliti na:a) razloge predviđene voljom stranaka i b) razloge zakonom predviđene (nezahvalnost, nemanje sredstava za život, poništenje i razvod braka).

Razlozi koji se tiču prava trećih lica, zakonom su predviđeni u slučaju povrede nužnog dela nužnih naslednika, povrede prava izdržavanja određenih lica i povrede prava poverilaca (uslovi za paulijansku tužbu).

Pravilo je, da se punovažno zaključeni ugovor o poklonu ne može opozvati3. Takođe, postoje pokloni koji se nikako ne mogu opozvati, a to su: uobičajeni pokloni, nagradni pokloni, pokloni učinjeni u dobrotvorne ciljeve i tome slično4. Navedena pravila mogu biti izmenjena voljom ugovarača - odredbama ugovora. Sami ugovarači mogu u ugovor o poklonu uneti odredbu kojom se poklonodavcu daje pravo na jednostrano raskidanje ugovora i to bilo uz ispunjenje kakvog uslova, bilo po slobodnoj oceni, i to kako do

8

izvršenja, tako i posle izvršenja ugovora. Međutim, takva odredba ne sme biti protivna prinudnim, pravnim i moralnim normama. Ugovorne strane ugovor o poklonu mogu i sporazumno raskinuti. Kada je ugovor o poklonu zaključen kao realan ugovor, njegov sporazumni raskid nije moguć, jer sporazum o njegovom raskidu značio bi zaključenje novog ugovora u kojem strane ugovornice imaju promenjene uloge. Znači, sporazumni raskid je moguć samo kada se ugovor zaključuje bez predaje stvari. On nema retroaktivno dejstvo, pa ukoliko je poklonodavac delimično ispunio svoju obavezu, ne može tražiti povraćaj datog (sem ukoliko je to posebno ugovoreno), već se gasi samo njegova dalja obaveza ispunjenja u budućnosti. I za sporazumni raskid ugovora važi pravilo da nije u suprotnosti sa javnim poretkom i dobrim običajima zato što su osnovna načela Zakona o obligacionim odnosima obavezna za sve obligacione odnose bez obzira gde su i na koji način regulisani. Stoga se sloboda ugovaranja ima poštovati samo uz ograničenja iz člana 10. Zakona o obligacionim odnosima. Sporazumni raskid ugovora o poklonu predviđa i Skica za Zakonik o obligacionim odnosima i ugovorima prof. Konstantinovića u članu 521. prema kojoj odredbi je punovažna odredba ugovora o povraćaju dara darivaoca, ako obdarenik umre pre njega.

Skoro sva zakonodavstva predviđaju slučajeve kada se ugovor o poklonu može raskinuti jednostranom voljom poklonodavca. Ti slučajevi se najčešće pojavljuju posle izvršenja ugovora. Zajednički razlozi za skoro sve pravne sisteme su:

1) nezahvalnost poklonoprimca; 2) osiromašenje poklonodavca.

U teoriji i zakonodavstvu zakonska mogućnost raskidanja ugovora o poklonu od strane poklonodavca naziva se “opozivanje poklona - revocatio. To nije poništaj ugovora o poklonu, jer on dolazi u obzir samo u slučaju postojanja pravno relevantnih nedostataka u momentu zaključenja ugovora, a u slučaju opoziva poklona ne radi se o pozivanju poklonodavca na nedostatke koji su se pojavili (koji su postojali) u momentu zaključenja ugovora, nego na činjenice koje su nastale po zaključenju, pa čak i izvršenju ugovora5. Takođe se ne radi ni o uslovno zaključenom ugovoru o poklonu, jer bi u tom slučaju ugovor automatski prestao nastupanjem uslova, već nastupanje zakonom predviđenih okolnosti daje pravo poklonodavcu na raskid ugovora. Ukoliko poklonodavac to pravo ne koristi, ugovor ostaje na snazi sa svim svojim dejstvima i proizvodi posledice.

1) Nezahvalnost poklonoprimca

Najčešći razlog koji poklonodavcu daje pravo da ugovor o poklonu jednostrano raskine, predviđen u skoro svim građanskim zakonicima, je - nezahvalnost poklonoprimca prema poklonodavcu. Nezahvalnost poklonoprimca prema poklonodavcu daje pravo poklonodavcu da raskine ugovor o poklonu i zahteva povraćaj poklonjene imovine. Revokacija poklona u ovom slučaju se pojavljuje kao civilna kazna za neblagodarnog poklonoprimca6. Ali opoziv ugovora o poklonu može se tražiti i bez isticanja zahteva za povraćaj predmeta ugovora o poklonu. Od volje tužioca zavisi da li će istaći zahtev za povraćaj celog predmeta ugovora o poklonu ili samo jednog dela (stav izražen u presudi Okružnog suda u Beogradu Gž. 228/90). Ovaj razlog za raskid ugovora o poklonu upravo

9

proističe iz dobročinog karaktera ugovora o poklonu. Namera darežljivosti poklonodavca, najčešće je inspirisana naročitim odnosom - naklonošću poklonodavca prema poklonoprimcu. Ako dođe do nezahvalnosti u određenom stepenu, poklonodavac stiče pravo na raskid ugovora. Međutim, mogu postojati razni oblici i stepeni nezahvalnosti. Svi oni nemaju podjednaku težinu i ne vode istom rezultatu. Zakon uzima u obzir samo teže oblike nezahvalnosti - kvalifikovane nezahvalnosti. Različiti zakonici različito određuju stepen nezahvalnosti. Na primer, Opšti imovinski zakonik, SGZ, OGZ i drugi postavljaju objektivna merila nedajući mogućnost subjektivnoj oceni poklonodavaca. Tako na primer SGZ u Paragrafu 567. kaže da se takva nezahvalnost mora manifestovati u nanošenju štete životu, telu, časti ili imovini poklonodavca. Dalje, građanski zakonici Mađarske, Čehoslovačke i drugi daju opštu klauzulu i ostavljaju sudu na ocenu konkretno ponašanje poklonoprimca, a prema predviđenom standardu - opštoj klauzuli. Tako na primer Mađarski građanski zakonik u Paragrafu 582. stav 2. predviđa da ako poklonoprimac, odnosno srodnici koji žive sa njim zajedno, izvrše tešku povredu prava na štetu poklonodavca ili njegovih bliskih srodnika, poklonodavac može zahtevati vraćanje predmeta poklona ili dobijanje za njega odgovarajuće vrednosti. Na kraju, neki zakonici kao što su švajcarski Zakon o obligacijama ili AGZ smatraju da je potrebno da se nezahvalnost ispolji kao krivično delo, a SGZ, Poljski građanski zakonik i drugi, smatraju da se ta nezahvalnost mora ispoljiti kao krajnja, očigledna, velika nezahvalnost.

Opšti imovinski zakonik za Crnu Goru u članu 487. u stavu 2. predviđa da “samo kad bi se obdarenik pokazao krajnje neblagodarnim prema darivaocu, ovaj može tražiti povratak onoga što mu je na dar dao”, a u članu 488. propisuje “uzimlje se da je obdarenik krajnje neblagodaran, kad namišljeno darivaocu o glavi radi, ili ruku na njž digne, ili ga inače teško uvrijedi, ili mu nahvalice uzrokuje kakvu zamašnu štetu u imovini”.

Duhu našeg prava odgovara shvatanje o gruboj nezahvalnosti bez obzira da li ona istovremeno i krivično delo, ili ne, a ostaviti sudu da u svakom konkretnom slučaju utvrdi da li određene radnje i ponašanje poklonoprimca predstavljaju grubu nezahvalnost. Sud će pritom imati u vidu ono što se u jednoj sredini najčešće dešava prema uobičajenom i redovnom toku stvari. U ovom smislu se kretala i dosadašnja sudska praksa. Postojanje grube neblagodarnosti je faktičko pitanje i ono se ne sastoji samo u radnjama koje mogu povući krivičnu odgovornost poklonoprimca. Tako se u presudi Vrhovnog suda Srbije Rev. 2934/91 navodi da osuda u krivičnom postupku zbog krivičnih dela ugrožavanja sigurnosti i uvrede poklonodavca može se smatrati teškom neblagodarnošću prema poklonodavcu, što je razlog za opoziv ugovora o poklonu. U presudi Vrhovnog suda Vojvodine Rev. 583/86 se navodi da ničim neizazvani fizički napad poklonoprimca na poklonodavca, uz docnije pretnje i uvrede, uvek znači neblagodarnost, te u smislu pravnih pravila građanskog prava predstavlja osnov za opoziv poklona. Međutim, prema navodima iz presude Okružnog suda u Kragujevcu Gž. 1943/87 činjenice da tuženi nije obilazio svoga oca - poklonodavca, nije mu nosio poklone i nije ga pomagao, nisu razlog za opozivanje ugovora o poklonu, jer ne predstavljaju grubu negladarnost, već običnu nezahvalnost koja spada u domen moralnih, a ne pravnih normi koje regulišu uslove za opoziv ugovora o poklonu.

10

U pravnoj teoriji i zakonodavstvu, ne postoji jedinstven stav o tome da li nezahvalnost treba da se odnosi samo na ličnost poklonodavca ili pak na njemu bliska lica. Prvi stav je zastupljen na primer u SGZ, AGZ, dok drugi postoji u Opštem imovinskom zakoniku za Crnu Goru gde se u članu 488. stav 2. predviđa: “Taka nedopuštena djela koja obdarenik učini ženi svoga darivaoca, mužu svoje darivalice, roditeljima ili djeci njihovoj, smatraće se da su isto tako teška, da su učinjena samome darivaocu”. Ili, u švajcarskom Zakonu o obligacijama, Skici za Zakonik o obligacijama i ugovorima u članu 517. navodi se: “Darivalac može raskinuti ugovor i opozvati dar ako obdarenik svojim ponašanjem prema njemu, ili nekom njemu bliskom licu, pokaže veliku neblagodarnost”.

U našem pravu je prihvatljivije ovo drugo gledište, mada i kod nas ima suprotnih mišljenja, prema kojima, za opoziv poklona, ne bi trebalo uzeti postupke poklonoprimca prema članovima porodice poklonodavca, odnosno njegovim bliskim srodnicima, jer je jedno odnos poklonoprimac - poklonodavac, a drugo poklonoprimac - srodnici poklonodavca, treće odnos poklonodavac - njegovi srodnici. Srodnici u zaključenju ovog ugovora nisu učestvovali, čak o njemu ne moraju ni znati. Izgleda prihvatljivije gledište da gruba nezahvalnost može biti ispoljena i prema licima bliskim poklonodavcu (deca, roditelji, bračni drug), jer se naklonost poklonodavca prema poklonoprimcu može izneveriti i na taj način. Postoji neblagodarnost poklonoprimca kad se stavlja na stranu svoga supruga, koji vređa, fizički napada i ugrožava život poklonodavca. Takvo ponašanje poklonoprimca predstavlja osnov za raskid ugovora o poklonu (navodi se u presudi Vrhovnog suda Srbije Rev. 148/82).

Ukoliko postoji gruba nezahvalnost prema poklonodavcu, koju poklonodavac poklonoprimcu nije oprostio, poklonodavac može raskinuti ugovor jednostranom izjavom volje upućene poklonoprimcu, te ukoliko nije došlo do predaje stvari, poklonodavac se oslobađa obaveze ispunjenja, a ukoliko je predmet poklona predat, može se podneti tužba za povraćaj predmeta poklona. Zbog pravne sigurnosti izjava o raskidu ugovora o poklonu treba da bude data u pisanoj formi. Odricanje od prava na raskid ugovora u slučaju nezahvalnosti, protivno je dobrim običajima i moralu i kao takvo bez pravne važnosti.

Pravo na raskid ugovora zbog nezahvalnosti poklonoprimca, prestaje smrću poklonoprimca kao i protekom jedne godine od dana saznanja za nezahvalnost, odnosno 10 godina od učinjene nezahvalnosti. U slučaju smrti poklonoprimca pravo na raskid se ne može isticati protiv njegovih naslednika, dok pravo na raskid zbog nezahvalnosti prelazi na naslednike poklonodavca (ovakvo rešenje dato je u Skici za Zakonik o obligacijama i ugovorima). Sudska praksa uzima rok od tri godine od zaključenja ugovora o poklonu ili nastanka uzroka zbog kojeg se raskid traži, a saglasno pravnim pravilima građanskog prava. U presudi Vrhovnog suda Srbije Gzz. 13/78 se navodi da prema pravnim pravilima građanskog prava, opoziv poklona zbog neblagodarnosti poklonoprimca može se zahtevati u roku od tri godine od zaključenja ugovora o poklonu, ili nastanka uzroka zbog koga se opoziv traži.

Poklon učinjen u dobrotvorne i opšte korisne svrhe ne može se raskinuti zbog nezahvalnosti. U slučaju raskida ugovora o poklonu iz razloga nezahvalnosti

11

poklonodavac ima pravo na povraćaj datog i to u zavisnosti od toga da li je predmet poklona u državini poklonoprimca ili kod trećeg lica, primenjivaće se različita pravna pravila. U slučaju kada je predmet ugovora o poklonu u državini poklonoprimca, primenjuju se pravila savesne i nesavesne državine, pa je odgovornost nesavesnog držaoca daleko oštrija, a savesni držalac postaje nesavestan momentom podnošenja tužbe za povraćaj predmeta poklona. Kada se pak, predmet ugovora o poklonu u trenutku raskida ugovora i povraćaja nalazi kod trećeg lica, primenjuju se pravila o savesnosti i nesavesnosti poklonoprimca, pa savestan poklonoprimac vraća ono što je na osnovu teretnog otuđenja dobio kao naknadu, ali ne i preko vrednosti poklonjene stvari, dok kod besteretnog otuđenja nema obavezu vraćanja poklonjene stvari. Nesavesni poklonoprimac mora vratiti punu vrednost poklonjene stvari bez obzira da li je tu vrednost otuđenjem dobio, pa i u slučaju kada je predmet poklona besteretno otuđio. Treće savesno lice postaje vlasnik otuđene stvari bez obzira na raskid ugovora o poklonu7.

2) Osiromašenje poklonodavca

Drugi razlog za raskid ugovora o poklonu, doduše manje zastupljen od prvog, je nedostatak nužnih sredstava za život poklonodavca, tzv. osiromašenje poklonodavca. Za raskid ugovora o poklonu zbog osiromašenja zahtevaju se strožiji uslovi, jer se ovde radi o činjenicama koje su nezavisne od držanja i ponašanja poklonoprimca - objektivnim okolnostima. Potrebno je da poklonodavac, posle obećanog ili predatog predmeta ugovora o poklonu, zapadne u takvo materijalno stanje, da nema nužnih sredstava za život, ili za izdržavanje lica koja je po zakonu dužan da izdržava8. Prema odredbama Srpskog građanskog zakonika mogućnost raskida ugovora o poklonu zbog osiromašenja važi samo kada je ugroženo lično izdržavanje poklonodavca, dok prema Nemačkom i Austrijskom građanskom zakoniku poklonodavac ima ovo pravo i u slučaju kada nije u mogućnosti da ispunjava zakonske obaveze izdržavanja prema drugim licima. Opšti imovinski zakonik za Crnu Goru ovaj razlog za raskid ugovora o poklonu ne sadrži.

U slučaju da su ispunjeni uslovi za raskid ugovora iz razloga što poklonodavac nema dovoljno sredstava za život ili nema dovoljno sredstava za izdržavanje lica koje je po zakonu dužan da izdržava, raskid treba da deluje za ubuduće ukoliko nije došlo do predaje predmeta poklona, a ukoliko je predmet poklona kod poklonoprimca, može tražiti tužbom povraćaj po pravilima o savesnoj državini. Pošto je ovaj razlog vezan sa objektivnim okolnostima (osiromašenje bez krivice poklonoprimca) treba voditi računa i o interesima poklonoprimca. Ako je i poklonoprimac u teškoj materijalnoj situaciji, bez nužnih sredstava za život ili izdržavanje lica koje je po zakonu dužan da izdržava, raskid ne treba dozvoliti, odnosno poklonodavcu ne treba dozvoliti pravo na povraćaj predmeta poklona. Poklonoprimac se može osloboditi obaveze vraćanja predmeta poklona i u slučaju ako se obaveže da poklonodavcu daje nedostajuća sredstva za život, ili za izdržavanje lica koja je po zakonu dužan da izdržava. Ovakvo pravilo je ustanovljeno da bi se zaštitili interesi poklonoprimca, a ne samo poklonodavca. Poklonodavac se ovog prava ne može unapred odreći, te bi odricanje od toga prava odredbu ugovora o tome činilo ništavom9. U presudi Vrhovnog suda Srbije Gzz. 20/89 se navodi da osiromašenje poklonodavca ili gruba nezahvalnost poklonoprimca nije uzrok ništavaosti, već

12

predstavljaju razlog za opoziv odnosno raskid ugovora o poklonu. U presudi Vrhovnog suda Vojvodine Rev. 512/89 se izražava stav da poklonoprimac može ponuditi poklonodavcu izdržavanje, ako je ovaj osiromašio da ne može da se izdržava sam, umesto opoziva poklona. Vrhovni sud Srbije u odluci Rev. 952/78 navodi da opozivu ugovora o poklonu zbog osiromašenja ima mesta ne samo kad se radi o gubitku imovine, već i kad se radi o gubitku mogućnosti za obezbeđenje sredstava za život. Takav gubitak postoji kad je u ugovoru navedeno da majka poklanja imovinu svojoj kćeri da bi se ona o njoj brinula i starala, pa usled smrti kćerke majka ostane bez takve brige i staranja.

PRIMER OPOZIVA UGOVORA O POKLONU – podnošenje krivične prijave, iniciranje prekršajnih postupaka I obraćanje mirovnom veću od strane poklonodavca samo po sebi ne znači postojanje “grube neblagodarnosti” zbog kojih se može raskinuti (opozvati ugovor o poklonu).

Iz obrazloženja:“Prema utvrdjenom činjeničnom stanju izmedju stranaka je zaključen ugovor o

poklonu Ov. 712/81, 4.3.1981. godine po kome se tužilac obavezao da tuženom (svom sinu) pokloni nepokretnost bliže opisanu u ugovoru. Stranke žive u zajednici. Tuženi nije fizički napadao niti maltretirao svoga oca (poklonodavca) niti ga verbalno vredjao niti na bilo koji način svojim činjenjem ili ne činjenjem pokazao grubu neblagodarnost prema njemu. Sukobi izmedju ugovorenih strana potiču zbog ponašanja supruge tužioca prema tuženom. Tužilac je uživalac redovne penzije I od svoje dece nije tražio izdržavanje.

Kod tako utvrdjenog činjeničkog stanja pravilno je primenjeno materijalno pravo kada je odbijen tužbeni zahtev radi raskida (opoziva) ugovora o poklonu zbog grube neblagodarnosti I osiromašenja.

Naime, u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi za opoziv poklona iz paragrafa 567. Srpsko-gradjanskog zakonika u slučaju da: darodavac docnije tako osiromaši da ni živeti nemože; I ako obdareni veliku neblagodarnost spram darodavca pokaže, nanoseći uvredu njegovom životu, telu, časti I narušavajući njegovu slobodu I imanje. Darodavac nije toliko osiromašio da je ugrožena njegova egzistencija, zato što je uživalac penzije. Tuženi (obdareni) nije nanosio tužiocu ni verbalne ni realne uvrede niti je na drugi način kažnjivim delima pokazao grubu neblagodarnost u odnosu na telesni integritet, slobodu ili imovinu tužioca. Sam tužilac je prilikom saslušanja parničnih stranaka na zapisniku od 4.2.1999. godine, izjavio da on I tuženi “nisu imali problema” I da je “nastalo zlo” kada je u kuću dosla njegova druga žena.

Podnošenje krivične prijave, iniciranje prekršajnh postupaka ili postupaka pred mirovnim većem radi pokušaja mirenja ne znači postojanje grube neblagodarnosti pogotovo ako se ima u vidu das u ti postupci bili (po predlagača) neuspešni. Zato su neosnovani revizijski navodi kmojima se ističe da samo obraćanje nadležnim organima ukazuje na tešku poremećenost odnosa ugovornika I ispunjenje uslva za raskid (opoziv) ugovora o poklonu.

Takodje su neosnovani revizijski navodi u kojima se ističe da zbog loših odnosa izmedju tuženog I maćehe (supruge tužioca) postoje razlozi za raskid ugovora, zato što je supruga tužioca u odnosu na ugovor treće lice I prema njoj ugovor u smislu člana 148. ZOO ne proizvodi dejstva, pa poremećaj odnosa izmedju tuženog I maćehe (sudovi su

13

utvrdili sa je ona uzročnik sukoba) ne predstavljaju valjan zakonski razlog za opoziv ugovora o poklonu”.

Ugovor o poklonu može se raskinuti i u slučaju razvoda ili poništenja braka zaključenog sa poklonoprimcem. Postoje različita pravila koja regulišu ovo pitanje kod poništenja, od onih koja se primenjuju kod razvoda braka. Pravila o vraćanju poklona u ovom slučaju menjala su se sa izmenama regulative o Zakonu o braku i porodičnim odnosima pa nadalje, što takođe ukazuje na potrebu da se ovo pitanje na jedan opšti način reguliše. Uz opšteprihvaćeno pravilo o razlikovanju običnih i ostalih poklona, različita zakonodavstva ovo pitanje različito regulišu. Nepodeljeno je mišljenje da se pravo na povraćaj nesrazmerno datog poklona uvek može ostvariti, dok se obični pokloni ne vraćaju.

U određenim slučajevima treća pravno zainteresovana lica mogu tražiti opoziv poklona, kada su njihova prava povređena, u kom slučaju stiču pravo da se utvrdi da učinjeni poklon ne proizvodi pravno dejstvo u odnosu na njih, u meri u kojoj je njihovo pravo povređeno ili ugroženo. Najčešće su to slučajevi: 1) povreda prava nužnih naslednika; 2) povreda prava lica koja imaju zakonsko pravo izdržavanja u odnosu na poklonodavca;3) povreda prava poverilaca poklonodavca (uslovi za podizanje paulijanske tužbe).

Ova tužba ima za cilj da stavi van snage ugovor o poklonu u meri koja je potrebna da se poverioci namire. Ona potiče još iz Rimskog prava i naziva se actio pauliana ili paulijanska tužba. Zakon o obligacionim odnosima u delu pobijanja dužnikovih pravnih radnji sadrži odredbe o pobijanju u članu 280. do 285. Poklonoprimac može izbeći vraćanje poklona ukoliko ispuni poklonodavčevu obavezu prema poveriocu. Ukoliko je poklonoprimac savestan, nije dužan da vrati više nego što je poklonom primio. Zakon o obligacionim odnosima predviđa rokove za podnošenje ove tužbe i to jednu godinu za teretna raspolaganja, a za ostale slučajeve tri godine i to od dana preduzete pravne radnje koja se pobija, odnosno od dana kada je trebalo preduzeti propuštenu radnju. Odredbom člana 282. Zakona o obligacionim odnosima isključuje se pobijanje zbog oštećenja poverilaca u slučaju uobičajenih prigodnih darova, nagradnih darova i darova učinjenih iz zahvalnosti, srazmerno materijalnim mogućnostima dužnika.

Pravni režim ugovora o poklonu različit je od pravnog režima teretnih ugovora, i to ne samo kod raskida ugovora već i kod uslova za nastanak i sposobnost ugovaranja. On često može biti vezan sa nedozvoljenim motivima, zbog čega ga treba sa posebnom pažnjom i razmatrati, a samim tim i regulisati. U Zakon o obligaacionim odnosima ovaj ugovor nije unet jer se pošlo od činjenice da on ne reguliše ugovorne odnose u oblasti prometa robe i usluga. Međutim, ovim ugovorom se i te kako vrši promet, on se često zaključuje, javljaju se problemi pri razrešavanju pravnih odnosa proistekli iz ovog ugovora, zbog čega svakako postoji potreba da ovaj ugovor bude unet i regulisan Zakonom o obligacionim odnosima. Iz činjenice da je on dobročin ugovor, ne može se nikako izvući zaključak da je on ugovor od manjeg značaja od ostalih ugovora, jer on predstavlja punovažni osnov za prenos odgovarajućeg prava sa jednog lica na drugo. Zato i ne čudi namera zakonodavca da ovaj ugovor unese u Zakon o obligacionim odnosima

14

zbog čega je i formirana radna grupa koja će na tome raditi. Naravno, zadatak radne grupe se ne iscrpljuje samo u unošenju ovog ugovora u zakon, ali je ovo svakako jedan od važnih zadataka.

POKLON PO MORALNOJ DUŽNOSTI – je ugovor koji nastaje u slučaju kada namera darovanja proističe iz moralne dužnosti poklonodavca, zbog srdačnog, prijateljskog, bračnog ili vanbračnog odnosa. Ono što je poklonjeno u izvršenju moralne dužnosti ne može se uspešno tražiti nazad po pravilima o sticanju bez osnove.POKLON U OPŠTEKORISNE SVRHE - je poklon koga poklonodavac čini radi postizanja odredjene opštekorisne svrhe. To je najčešće neko pravno lice čija je delatnost opšte korisna: Univerzitetska biblioteka u Beogradu, neka humanitarna ili zdravstvena ustanova itd. Uobičajno je da se ovaj poklon zaključuje sa nalogom sa ciljem da se poklon koristi tako da se što bolje ostvari njegova svrha. Poklone u dobrotvorne i druge opšte korisne svrhe nemože se opozvati.POKLON PRE ZAKLJUČENJA BRAKA - Institut ''donatio ante nuptias'' zasnovan je,kao i miraz, prvo kao ustanova običajnog prava, a tek sa njegovom širom primenom u praksi, postaje predmet pravne regulative u starom Rimu. Predbračni poklon darivan je od strane verenika, odnosno njegovog paterfamilijasa. Njime se žena ekonomski obezbeđuje ukoliko brak prestane usled razvoda ili muževljeve smrti. U početku je ovaj poklon prenošen u svojinu žene samim činom njegove predaje. Vremenom taj automatski prenos prestaje da bude praksa, tako da se muž obavezivao da će svojina nad obećanom stvari preći na suprugu ukoliko dođe do razvoda braka, a ako brak prestane usled njegove smrti, poklon pripada deci, dok žena na njemu stiče samo pravo uživanja. Do prenošenja imovine ne bi, naravno, došlo ako bi krivica za razvod bila na strani supruge. Justinijan je definisao da se predbračni poklon može davati samo ukoliko je muž dobio miraz, vrednost poklona mora biti srazmerna vrednosti miraza, a omogućio je i to da „donatio ante nuptias” može biti učinjen i u toku samog braka. Poklon, međutim, ostaje u svojini muža za sve vreme trajanja braka, ali on nema pravo da otuđi stvari koje je obećao kao poklon. Pravo žene na stvari koje čine poklon obezbeđeno je hipotekom na imovini supruga.

POKLON ZA SLUČAJ SMRTI – proizvodi dejstva pod uslovom da poklonoprimac nadživi poklonodavca i da je predaja stvari i prenos prava svojine na stvari poklonoprimcu odložena posle smrti poklonodavca. Ukoliko poklonodavac nadživi poklonoprimca poklon nije punovažan. Ugovor o poklonu za slučaj smrti proizvodi dejstva ako je zaključen u pismenoj formi; ako isprava o ugovoru sadrži odredbe da ugovor neće biti raskinut, te da je poklonoprimcu stvar predata. Poklon za slučaj smrti deluje tako da poklonoprimac postaje vlasnik poklonjene stvari zaključenjem punovažnog ugovora o poklonu stim da je predaja predmeta poklona odložena do momenta smrti poklonodavca. Ako je poklonoprimac zakonski naslednik poklonodavca poklon mu se uračunava u njegov nasledni deo. On se neće uračunati u nasledni deo ako je poklonodavac izjavio da se neće uračunati ili ako se iz okolnosti može zaključiti da je to bila namera ostavioca. Ukoliko je povredjen nužni deo vraćaju se i pokloni odnosno isplaćuje se novčana protivvrednost.

15

NAGRADNI POKLON – se daje sa ciljem odavanja priznanja i nagrade poklonoprimcu. Poklonodavac nije obavezan ovaj poklon učiniti tako da lice koje smatra da bi trebalo da postane poklonoprimac nije ovlašćeno tužbom zahtevati zaključenje i izvršenje tog ugovora.

UZAJAMNI POKLON – nastaje u slučaju da i poklonoprimac učini ili obeća poklonodavcu poklon koji je veće ili manje vrednosti od primljenog ili obećanog. Iste strane zaključuju dva ugovora o poklonu, stim što poklonoprimac iz jednog ugovora postaje poklonodavac u drugom ugovoru. Ukoliko izmedju strana u tom ugovoru postoji očigledna nesrazmera oštećena strana može zahtevati poništenje ugovora ako za pravu vrednost nije znala niti je morala znati.

POKLON S NALOGOM – je ugovor o poklonu u kome je poklonoprimac preuzeo obavezu na odredjeno davanje, činjenje ili ne činjenje. Nalog može biti ustanovljen u koris poklonoprimca (da završi odredjenu školu, preduzme lečenje,...) ; u intresu poklonodavca (da ga poklonoprimac povremeno pomaže, da ga vodi na put u inostranstvo...) ili trećeg (da treće lice odredjeno vreme primi na stanovanje u poklonjenoj kući, da ga izdržava,...). Pklonoprimac je dužan nalog izvršiti u granicama vrednosti poklona. Ugovor o poklonu sa nalogom, ako se nalog ne ispuni, prestaje tek na osnovu odluke suda. Za podnošenje tužbe sa ciljem raskida ugovora o poklonu aktivno je legitimisan poklonodavac, a ako je umro njegovi naslednici, dok su pasivno legitimisani u sporu poklonoprimac odnosno njegovi naslednici.

ISTORIJAT

Ugovor o poklonu je imenovani ugovor poznat još iz davnih vremena, pominjan od najranijih pisanih pravnih izvora. Rimsko pravo je smatralo da je poklon u suštini ugovor, a nastajao je uvek kad se neki pravnio posao obavi uz isključivu nameru da se uveća imovina poklonoprimca na teret imovine poklonodavca. To se moglo postići faktičkim prenošenjem svojine, ustupanjem potraživanjem ili drugog imovinskog prava, otpisom duga itd. Rimsko pravo je, sve do hrišćanskog perioda ograničavalo poklone. Za vreme klasičnog perioda bili su zabranjeni pokloni izmedju bračnih drugova. Justinijanovo pravo priznalo je obećanje poklona samo do iznosa od 500 solida. U carsko doba uvodi se nova forma upisivanje poklona za ugovor o poklonu. Rimsko pravo nije poklone uvrstilo u realne ugovore. U srpskom srednjovekovnom pravu države Nemanjića ugovor o poklonu je prenosio pravo svoji na poklonoprimca. Najbrojniji sačuvani ugovori iz tog vremena su upravo ugovori o poklonu koji su činjeni crkvama u formi hrisovulja. Ugovori o poklonu, naročito vladaočevi zaključeni su u pismenoj formi u vidu pisama zbog čega se poklon i nazivao „zapisanije“. Obligaciono pravo nije bilo razvijeno u Dušanovoj državi. Poklon se pominje u članu 40. i članu 174. Dušanovog zakonika, koji regulišu vlastelinsku i podčinjenu baštinu, u srednjem veku je religioznost bila veoma izražena, pa su bili česti pokloni crkvi. Poklone crkvi davali su i pripadnici povlašćenog vlastelinskog staleža i njihovo potčinjeno stanovništvo. S obzirom na hrišćansko učenje o milosrdju, koa osobini svakog čoveka koji želi da zasluži carstvo nebesko, ti pokloni su najčešće davani sa odredjenom namenom. Manastir ili crkva su bili dužni da iz darovanih

16

sredstava dele milostinju siromašnima, da vode brigu o ubogima. U okviru manastirskih imanja bilo je bolnica i prihvatilišta za ljude sa teškim fizičkim manama koje su ih činile nesposobnim za rad. Njihovo izdržavanje je takodje plaćeno iz poklona religioznoih davalaca.

17

ZAKLJUČAK

Odredbe o ugovoru o poklonu sadrže skoro svi građanski zakonici XIX i XX veka kao što su: Austrijski građanski zakonik, Nemački građanski zakonik, Švajcarski Zakon o obligacijama, Građanski zakonik NR Poljske, Građanski zakonik NR Mađarske, Građanski zakonik RS FSR, itd. Ugovor o poklonu sadržan je i u Skici za Zakonik o obligacijama i ugovorima prof. Konstantinovića dok Zakon o obligacionim odnosima, ugovor o poklonu nepravedno i neopravdano ne reguliše. Podela zakonodavne nadležnosti između federacije i republika odnosno autonomnih pokrajina, u vreme donošenja Zakona o obligacionim odnosima dovela je do toga da se ne steknu uslovi za donošenje Građanskog zakonika. Naime, prema odredbi člana 281. stav 1. tačka 4. Ustava SFRJ “Federacija preko saveznih organa uređuje osnove obligacionih odnosa i ugovorne i druge obligacione odnose u oblasti prometa robe i usluga”. U skladu sa tim, smatralo se da ugovor o poklonu ne reguliše odnose u oblasti prometa robe i usluga, te mu stoga i ne pripada mesto u ovom zakonu. Ugovor o poklonu trebalo je da regulišu republička i pokrajinska zakonodavstva, što ni 10 godina posle donošenja Zakona o obligacionim odnosima, kada je pisan referat na ovu temu nije učinjeno. Možemo odmah konstatovati da to ni do danas nije učinjeno.

Međutim, iako Zakon o obligacionim odnosima ne reguliše ugovor o poklonu, on se punovažno zaključuje i problemi u praksi nastaju zbog činjenice da se ovi ugovori i dalje zaključuju, a za sporne odnose nastale povodom njihovog zaključivanja i iz njih samih, nema zakonske regulative, već sudovi i dalje primenjuju pravna pravila bivših građanskih zakonika. Ovo bez obzira na činjenicu da stupanjem na snagu Zakona o obligacionim odnosima ta pravila treba da prestanu da budu u primeni. Bez obzira što zakonom nisu regulisani ugovori o poklonu punovažno se zaključuju i egzistiraju u pravnom životu. Ali, kada se u njihovoj primeni pojave sporna pravna pitanja, ili steknu uslovi za njihov raskid, onda se aktuelizuje pitanje postojanja pravne regulative radi rešavanja spornih pravnih odnosa.

18