ZAŠTITA I PODRŠKA ZA ŽENE SA ISKUSTVOM NASILJA

ZAŠTITA I PODRŠKA ZA ŽENESA ISKUSTVOM NASILJA

ANALIZA LOKALNIH POLITIKA U REPUBLICI SRBIJI

Danijela Pešić

Beograd, 2016.

Projekat �nansiraEvropska unija

Zaštita i podrška Za žene sa iskustvom nasilja

– analiza lokalnih politika u Republici SRbiji

Danijela Pešić

Beograd, 2016.

Autonomni ženski

centar

Autonomni ženski centar

2

Publikacija je izrađena u okviru regionalnog projekta Udruženim na-porima – Ka novim evropskim standardima u zaštiti žena od rodno zas-novanog nasilja, koji u periodu 2014–2016 realizuju Autonomni ženski centar, Beograd; Društvo SOS telefon za žene i decu žrtve nasilja, Lju-bljana; Centar za žene žrtve rata ROSA, Zagreb; Udružene žene, Banja Luka; Nacionalni savet za rodnu ravnopravnost, Skoplje; Sigurna žens-ka kuća, Podgorica; Evropska ženska mreža protiv nasilja, Beč; Evropski ženski lobi, Brisel.

Projekat se u Srbiji realizuje u saradnji sa Ženskim centrom, Užice; Udruženjem Romkinja „Osvit“, Niš; Centrom za podršku ženama, Kikin-da, „... Iz kruga – Vojvodina“, Novi Sad; Odborom za ljudska prava/SOS telefonom Vranje; Udruženjem žena „Peščanik“, Kruševac.

Publikacija je izrađena uz finansijsku podršku Evropske unije. Sadržaj publikacije je isključiva odgovornost Autonomnog ženskog centra i ni na koji način ne odražava stavove Evropske unije.

Zaštita i podrška za žene sa iskustvom nasilja – analiza lokalnih politika u Republici Srbiji

Autorka: Danijela Pešić

Izdavač: Autonomni ženski centar, Beograd

Za izdavača: Bobana MacanovićLektura i korektura:

Danijela Pešić Sanja Pavlović

Dizajn: Pop-Up Marketing, Beograd

Štampa: Štamparija DMD, Beograd

Tiraž: 100 ISBN 978-86-87505-19-3

Beograd, 2016.

3

Zašti

ta i

podr

ška

za že

ne sa

isku

stvo

m n

asilj

a –

anal

iza lo

kaln

ih p

oliti

ka u

Rep

ublic

i Srb

iji

SADRžAj

UVOD ................................................................................7ZAŠTITA I PODRŠKA ZA žENE SA ISKUSTVOM NASILjA ................................................... 11USLUGE PODRŠKE ZA žENE SA ISKUSTVOM NASILjA U PORODICI I U PARTNERSKOM ODNOSU ............ 17Osnovna obeležja i klasifikacija usluga podrške za žene sa iskustvom nasilja .......................................................21Preporučeni minimalni standardi za usluge podrške za žene sa iskustvom nasilja .......................................................23Međunarodni standardi kao okvir za uspostavljanje i pružanje usluga podrške žrtvama nasilja ..................................28Rasprostranjenost usluga podrške u Evropi i primeri dobre prakse ...............................................................31

SISTEM USLUGA PODRŠKE ZA žENE SA ISKUSTVOM NASILjA U REPUBLICI SRBIjI .......................... 39Pregled stanja u oblasti usluga podrške u Srbiji .........................39Sigurne kuće ..............................................................................42SOS telefoni ..............................................................................46Usluge podrške za žrtve seksualnog nasilja ................................49Zaštita i podrška za decu svedoke nasilja ...................................50Lokalne politike kao okvir za uspostavljanje i pružanje usluga podrške za žene sa iskustvom nasilja ..............53Grad Vranje ...............................................................................53Opština Kikinda .........................................................................54Grad Kruševac ...........................................................................56Grad Novi Sad ............................................................................60Grad Niš ....................................................................................63Grad Užice .................................................................................66ZAKLjUČNA RAZMATRANjA .............................................. 73LITERATURA .................................................................... 79

uvod

7

Zašti

ta i

podr

ška

za že

ne sa

isku

stvo

m n

asilj

a –

anal

iza lo

kaln

ih p

oliti

ka u

Rep

ublic

i Srb

iji

UVOD Analizu lokalnih politika za podršku i zaštitu žena sa iskustvom nasilja u Republici Srbiji sačinio je Autonomni ženski centar u saradnji sa 6 ženskih organizacija: Udruženje žena „Peščanik“ (Kruševac), „...Iz kruga – Vojvodi-na (Novi Sad), Ženski centar (Užice), Centar za podršku ženama (Kikinda), Udruženje Romkinja „Osvit“ (Niš) i Odbor za ljudska prava/SOS telefon za žene i decu žrtve nasilja (Vranje). Ove organizacije su lokalne partnerske organizacije Autonomnog ženskog centra1 na projektu „Udruženim na-porima – Ka novim evropskim standardima u zaštiti žena od rodno zasno-vanog nasilja“, koji u periodu od 2014. do 2016. godine finansira Evropska unija.

Okvir za projektne aktivnosti predstavlja konvencija saveta evrope o sprečavanju i borbi protiv nasilja nad ženama i nasilja u porodici. Kao najs-veobuhvatniji međunarodni ugovor u ovoj oblasti, Konvencija prepoznaje nasilje prema ženama kao kršenje osnovnih ljudskih prava. Konvencija je stupila na snagu 1. avgusta 2014. godine, a do sada su je ratifikovale 22 države, dok je njih 20 potpisalo2. Republika Srbija se, usvajanjem Zakona o potvrđivanju ove Konvencije3, obavezala na usklađivanje svog zakono-davstva i postupanja relevantnih institucija sa međunarodnim standardi-ma u ovoj oblasti. Ovaj međunarodni dokument obavezuje države koje su je potvrdile da preduzmu neophodne zakonodavne i druge mere da bi se unapredila prava žena, a posebno mere zaštite žrtava, bez diskriminaci-je po bilo kom osnovu. Države su dužne da obezbede da državni organi, zvaničnici, službenici, ustanove i svi drugi akteri koji deluju u ime države, postupaju u skladu sa preuzetim obavezama. Države se obavezuju da sa dužnom pažnjom spreče, istraže, kazne i obezbede naknadu za dela nasil-ja obuhvaćena ovom Konvencijom.

Analiza je usmerena na mere za zaštitu i podršku žena sa iskustvom nasilja u porodici i u partnerskom odnosu, sa fokusom na usluge podrške. Cilj analize je sticanje bližeg uvida u obim primene međunarodnih normi u oblasti usluga podrške za žene sa iskustvom nasilja u Republici Srbiji, prikaz prednosti i nedostataka zakonodavnog okvira i lokalnih politika za

1 Regionalne partnerske organizacije na projektu su: Centar za žene žrtve rata (Hrvats-ka), Društvo SOS telefon (Slovenija), Nacionalni savet za rodnu ravnopravnost (Make-donija), Udružene žene Banja Luka (Bosna i Hercegovina) i Evropska mreža protiv nasil-ja – WAVE (Austrija). Evropski ženski lobi (Belgija) je saradnik na projektu.

2 http://www.coe.int/en/web/conventions/full-list/-/conventions/treaty/210/signa-tures

3 „službeni glasnik republike srbije - Međunarodni ugovori”, br. 12/2013.


8

zaštitu žena od nasilja, utvrđivanje stepena usklađenosti usluga podrške sa međunarodnim standardima i njihove dostupnosti ženama žrtvama nasilja, te mapiranje oblasti u kojima je neophodno uložiti dodatne na-pore za poboljšanje zaštite žena od nasilja i utvrđivanje preporuka za unapređenje situacije u oblasti usluga podrške.

U prvom delu izveštaja prikazani su opšti principi u pružanju usluga podrške, data je njihova definicija i napravljena klasifikacija usluga po-drške. Imajući u vidu varijatete u kategorisanju ovih grupa usluga, u ovoj analizi je korišćena klasifikacija sadržana u Konvenciji Saveta Ev-rope protiv nasilja prema ženama iz Eksplanatornog izveštaja uz Kon-venciju. U skladu sa tim, analiza opštih usluga podrške obuhvatila je usluge u okviru sistema zdravstvene i socijalne zaštite, finansijsku po-moć, stanovanje, obrazovanje, obuke i pomoć prilikom zapošljavanja. U analizu specijalizovanih usluga podrške, u tom smislu, uvršćene su sigurne kuće, SOS telefoni, krizni centri za slučajeve silovanja, odnosno centri za žrtve seksualnog nasilja, te zaštita i podrška za decu svedoke nasilja. Prvi deo analize je obuhvatio i prikaz preporučenih minimalnih standarda za usluge podrške za žene sa iskustvom nasilja, kao i ključne međunarodne standarde koji su relevantni za uspostavljanje i pružan-je usluga podrške ženama žrtvama nasilja. Na kraju prvog odeljka dati su osnovni pokazatelji rasprostranjenosti usluga podrške u Evropi i predstavljeni su primeri dobre prakse u ovoj oblasti. U drugom delu izveštaja prikazan je sistem usluga podrške za žene sa iskustvom nasilja u Republici Srbiji, gde je opisano stanje u ovoj oblasti u odnosu na sve napred pomenute usluge podrške iz Konvencije. Na kraju su predstavl-jeni nalazi analize lokalnih politika u vezi sa uspostavljanjem i pružan-jem usluga podrške za žene sa iskustvom nasilja u šest gradova/opština u Srbiji: Vranje, Kikinda, Kruševac, Novi Sad, Niš, Užice. Detaljnije su prikazana prava i usluge u oblasti socijalne zaštite koje su namenjene ženama žrtvama nasilja u porodici i u partnerskom odnosu na lokalnom nivou, za svaki grad pojedinačno. Za potrebe izveštaja, analizirani su javno dostupni statistički podaci (izveštaji o radu centara za socijalni rad u Srbiji za 2014. i 2015. godinu), zakonski i podzakonski akti koji uređuju ovu oblast, pre svega, na lokalnom nivou.

zaštita i podrška za žene sa

iskustvom nasilja

11

Zašti

ta i

podr

ška

za že

ne sa

isku

stvo

m n

asilj

a –

anal

iza lo

kaln

ih p

oliti

ka u

Rep

ublic

i Srb

iji

ZAŠTITA I PODRŠKA ZA žENE SA ISKUSTVOM NASILjA U mere neophodne za zaštitu žena sa iskustvom nasilja u porodici i u partnerskom odnosu najčešće se ubrajaju zakonodavne mere, servisi podrške i službe koje se staraju o bezbednosti i zaštiti žrtava nasilja u porodici, uključujući sigurne kuće i programe savetovanja i rehabilitaci-je za žrtve, kao i programi rehabilitacije za učinioce nasilja u porodici. U brojnim studijama ističe se da podrška i zaštita žrtava nasilja mogu biti dostignuti jedino kombinacijom legislativnih mera i socijalnih uslu-ga (Hagemann-White, 2006; Hagemann-White & Bohn, 2007; EG-TFV (2008) 5). Sprečavanje nasilja prema ženama koje se svodi samo na pro-cesuiranje slučajeva nasilja u krivično-pravnom sistemu je ograničenog dometa, kao što samo ulaganje u razvoj mreže usluga podrške, bez kl-jučnih zakonskih izmena, ne može biti dovoljno efikasno u zaštiti žena od nasilja.

Zakonske mere se ističu kao ključni deo efikasnih strategija za spreča-vanje nasilja prema ženama. Države bi trebalo da uspostave sveo-buhvatan i koordinisan zakonodavni sistem koji omogućava efikasno sprečavanje svih oblika nasilja prema ženama i zaštitu žrtava. Pri tome, efikasni zakoni za zaštitu žrtava i kažnjavanje nasilnih akata, kao i za-konske mere za sprečavanje nasilja i otklanjanje posledica, potrebno je da budu dostupni u svim relevantnim oblastima uključujući, između ostalog, krivično pravo, porodične odnose, starateljstvo nad decom i zaštitu dece, zapošljavanje i radne odnose, stanovanje, socijalnu politi-ku i socijalnu zaštitu. U okviru građansko-pravnog sistema moraju biti dostupne različite kategorije mera zaštite (hitne mere zaštite, mere zabrane prilaska, nalog za iseljenje, mere zabrane daljeg uznemiravanja žrtve), kako bi se obezbedila sigurnost i efikasna zaštita žrtava kroz (ur-gentno) fizičko razdvajanje od učinioca nasilja. Od primarnog značaja za bilo koju intervenciju je da se osigura bezbednost žrtve primenom ovih mera, odnosno da se omogući fizička distanca u određenom periodu, tokom kojeg učinilac nasilja neće moći da nastavi sa pretnjama, zas-trašivanjem i povređivanjem žrtve, dok žrtva to vreme može da iskoristi za prikupljanje informacija o mogućim pravnim i praktičnim rešenjima za svoju situaciju i razmotri različite opcije.

Navedene mere zaštite pojedine studije (Hagemann-White & Bohn, 2007) određuju kao mere koje zahtevaju poseban pravni osnov,


12

grupišući u ovu kategoriju i niz drugih mera, kao što su: (i) informis-anje, kao deo proaktivne podrške, pravna pomoć, žensko zastupanje (woman-to-woman advocacy), podrška za žrtve i zaštita svedoka tokom postupaka protiv učinioca; (ii) posebne mere za zaštitu žrtava silovanja, kao što su besplatna pravna pomoć; svedočenje putem video-linkova i korišćenjem drugih tehničkih sredstava, što bi zaštitilo žrtve od suoča-vanja, odnosno svedočenja u prisustvu učinioca; izvođenje osumn-jičenog iz sudnice tokom ispitivanja svedoka; pravo na pravnu podršku ili učešće nevladinih organizacija tokom suđenja; (iii) kompenzacija za žrtve, koja može ići na teret države ili nasilnika.

Mere zaštite treba da budu dostupne i lako primenjive i njihov obim primene treba da se proširi na sve intimno-partnerske odnose, bez ob-zira na to da li partneri dele zajedničko domaćinstvo ili žive odvoje-no. Kršenje ovakvih mera zaštite trebalo bi da bude krivično delo za koje je zaprećena zatvorska kazna, a ne samo novčana. Ističe se da krivičnopravna zaštita neće dati rezultate ukoliko se ovakve mere zaš-tite ne sprovedu efikasno, sa naglaskom na to da je važno da policija ima ovlašćenje da primenjuje ove mere po izlasku na mesto događaja, umesto da se izriču u okviru sudskog postupka (Hagemann-White & Bohn, 2007; (EG-TFV (2008)5). Iako postoje izvesna preklapanja, ovim se pravi važna distinkcija između hitnih mera zaštite, čija bi primena po pravilu trebalo da bude u nadležnosti policije, i mera zaštite koje izriče sud. Prva mogućnost podrazumeva da su policijski službenici ovlašćeni da izdaju nalog za iseljenje nasilniku u što hitnijem roku, čime se zaštita žrtve postiže odmah, dok je za izricanje sličnih mera sudskim putem po-trebno više vremena, čak i kada je propisana hitnost postupka. Austri-jski zakonodavni okvir od 1997. godine prepoznaje hitne mere zaštite, tako da je policija ovlašćena da iseli nasilnika iz zajedničkog stana/kuće i na taj način osigura bezbednost žrtvi (Logar, 2005; Hagemann-White & Bohn, 2007). Austrijski primer su sledile druge članice Saveta Evrope, tako da su slične mere, u skladu sa ograničenjima domaćeg zakono-davstva, uvele Nemačka, Lihtenštajn, Luksemburg, Slovačka, Švajcarska, Češka. S obzirom na to da postoje varijacije među državama u pogledu perioda važenja hitnih mera zaštite (u nekim državama je to samo 48-72 sata), ključno pitanje je koja vrsta zaštite je dostupna žrtvama nakon isteka ovog perioda, pre svega, zbog opasnosti da im se nasilnici osve-te po povratku kući. Uopšte uzev, još uvek ne postoji opšteprihvaćen standard u odnosu na osiguranje bezbednosti žena od daljeg nasilja, posebno kada se ono prijavi institucijama (Hagemann-White, 2010). Mnoge mere se ograničeno primenjuju samo za neke oblike nasilja ili su primenljive jedino u slučajevima kada se nasilje dešava u zajednič-kom domaćinstvu zbog (pogrešne) pretpostavke da separacija žene od nasilnog partnera umanjuje rizik od nasilja.

U domenu direktne podrške i zaštite žrtava, naglašava se da bi države trebalo da osiguraju da sve žene žrtve nasilja imaju pristup uslugama

13

Zašti

ta i

podr

ška

za že

ne sa

isku

stvo

m n

asilj

a –

anal

iza lo

kaln

ih p

oliti

ka u

Rep

ublic

i Srb

iji

kojima se omogućava njihova dugoročna reintegracija u društvo. Sve-obuhvatna mreža servisa za podršku koja je rasprostranjena i dostup-na na celoj teritoriji države, raspolaže odgovarajućim resursima i može brzo i efikasno da pruži podršku ženama žrtvama nasilja i njihovoj deci, predstavlja suštinski činilac za zaštitu žena od nasilja i čini ključni deo principa dužne pažnje (due diligence) koji obavezuje države da spreče nasilje (EG-TFV (2008)5). Mnoge žene žrtve nasilja još uvek ne dobijaju pomoć koja im je potrebna, što može biti posledica nedostatka servisa podrške u njihovim državama, toga što one nemaju pristup određenim uslugama ili ne znaju da takve usluge i servisi podrške postoje, ili zato što, iz bilo kog razloga, one oklevaju da se obrate ovim servisima (Studi-ja UN, 2006: 114). Procenjuje se da se 20-60% žena nikome ne obrati u vezi sa nasiljem kome su izložene, te da malo njih traži institucionalnu podršku. Prema pokazateljima iz Studije SZO (2005: 18), većina žena žrtava fizičkog nasilja (između 55% i 95%) nije se nikada obratila nijed-noj službi za pomoć. Uz to, nasilje prema ženama, a naročito seksual-no nasilje, spada u oblike kriminala koji se najmanje prijavljuju policiji: studije ukazuju da se taj procenat kreće između 2% i 20% (Keli, 2003: 12). Imajući u vidu da veliki broj žena sa iskustvom nasilja ne prijavljuje nasilje relevantnim službama, niti koristi formalne i neformalne izvore pomoći (Fugate, et al., 2005, prema Ignjatović, 2011; SZO, 2005; 2014; FRA, 2014a), nužno je ciljano ulaganje u specijalizovane servise za po-dršku koji mogu da odgovore na potrebe ovih žena i pomognu im u donošenju (informisane) odluke da se obrate relevantim institucijama (FRA, 2014a: 70).

Začeci specijalizovanog pružanja usluga potiču iz civilnog sektora i rezu-ltat su prvih aktivističkih napora za zaštitu žena u situacijama silovan-ja i nasilja u porodici tokom sedamdesetih godina XX veka (Schecter, 1982; Bevacqua, 2000; Dobash i Dobash, 1992, prema Kelly & Dubois, 2008), kada su različite usluge pružane uglavnom na volonterskoj bazi. Višedecenijsko delovanje ženskih organizacija u ovoj oblasti rezultovalo je stvaranjem različitih konteksta u kojima se žene osećaju sposobno (i slobodno) da imenuju i razmatraju iskustva nasilja, kao i inovativnih oblika pružanja usluga koji se danas smatraju suštinskim za rešavanje širokog spektra društvenih problema (Kelly, 2005, prema Kelly & Du-bois, 2008). Brojni međunarodni dokumenti od značaja za oblast zaštite žena od nasilja naglašavaju značaj usluga podrške u procesu oporav-ka žrtava od posledica nasilja, što može zahtevati kratkoročnu, hitnu podršku, ali i dugoročne oblike podrške, imajući u vidu da dugotrajna izloženost nasilju (može da) iziskuje veoma dug proces oporavka žrta-va. U ovom procesu nužno je da svi sistemi podrške, u svom domenu rada, pravovremeno saniraju povrede žrtava, zaštite ih od daljeg nasilja i odgovore na njihove dugoročne potrebe.


14

Na izazove sa kojima se suočavaju žene sa iskustvom nasilja moguće je odgovoriti dostizanjem dobrih praksi u pružanju usluga, koje su bazirane na određenim principima proisteklim iz iskustva u njihovom pružanju. Usluge bi trebalo da budu nezavisne, specijalizovane, sa proaktivnim pristupom i organizovane tako da se omogući koordinisano međusek-torsko pružanje podrške i zastupanje žrtava, a sve zasnovano na dobroj međuinstitucionalnoj saradnji. Informacije o dostupnosti ovih servisa podrške trebalo bi da budu što šire distribuirane na regularnoj bazi, tako da žene žrtve nasilja znaju gde i kako da im pristupe. Službe koje pružaju usluge moraju biti u stanju da pruže podršku svim ženama žrtvama nasilja i budu osetljive na njihove potrebe, bez obzira na njiho-vo kulturno poreklo, pravni status ili ekonomsku situaciju. Profesionalci u službama zdravstvene i socijalne zaštite treba da raspolažu adekvat-nim resursima i da prođu specijalizovane obuke kako bi mogli da pruže usluge dovoljnog kvaliteta ženama žrtvama nasilja i upute ih u odgov-arajuće specijalizovane službe. Podaci pokazuju da su službe za dalje upućivanje i servisi podrške za žene žrtve nasilja (referral and support services) dostupni u polovini država u svetu, s tim što nedostaju infor-macije o njihovom kvalitetu i distribuiranosti; uz to, dve trećine država izveštava o dostupnosti medicinsko-pravnih usluga za žrtve seksualnog nasilja, što čini ove usluge najdostupnijim žrtvama nasilja (posle usluga podrške namenjenih deci) (SZO, 2014).

usluge podrške za žene sa iskustvom nasilja u porodici

i u partnerskom odnosu

17

Zašti

ta i

podr

ška

za že

ne sa

isku

stvo

m n

asilj

a –

anal

iza lo

kaln

ih p

oliti

ka u

Rep

ublic

i Srb

iji

USLUGE PODRŠKE ZA žENE SA ISKUSTVOM NASILjA U PORODICI I U PARTNERSKOM ODNOSUU pogledu opštih obaveza u pružanju usluga, međunarodni instrumenti naglašavaju odgovornost država za uspostavljanje odgovarajuće mreže usluga podrške i njihovu dostupnost svim žrtvama nasilja, uključujući one iz (višestruko) marginalizovanih grupa. Zahtev da obezbede odgov-arajuće usluge podrške ne podrazumeva istovremeno i obavezu država da ih pružaju i upravljaju njima, već se kao preporučene dobre prakse tretiraju usluge podrške čiji su pružaoci autonomne ženske organizaci-je, koje deluju nezavisno od države i drugih donatora (OSCE, 2009; UN, 2005, prema EIGE, 2012). Uz uspostavljanje normativnog okvira i po-voljnih društvenih okolnosti, nužno je obezbediti finansijska sredstva i druge resurse neophodne za funkcionisanje opštih i specijalizovanih servisa podrške. Od država se, u tom smislu, očekuje da na regular-noj bazi izdvajaju budžetska sredstva za specijalizovane službe i nevla-dine organizacije na nacionalnom, regionalnom i lokalnom nivou, kao i da osiguraju da je deo budžeta nadležnih javnih institucija (kao što su zdravstvene i socijalne službe) namenjen zaštiti žena od nasilja. Pored toga, nužno je da država prepozna i podrži specijalizovane nevladine organizacije kao centralne pružaoce usluga i ključne partnere u razvoju efikasnijih intervencija državnih službi u ovoj oblasti (Kelly & Dubois, 2008).

Studija UN (2006: 115) izdvaja vodeće principe u pružanju usluga, koji predstavljaju primer dobre prakse, pod čime se podrazumeva da ser-visi treba da: (i) promovišu dobrobit, fizičku bezbednost i ekonomsku sigurnost žrtava i omoguće ženama da prevaziđu višestruke posledice nasilja kako bi ponovo izgradile svoj život; (ii) garantuju žrtvama pris-tup odgovarajućim uslugama i omogućavaju da niz dostupnih usluga podrške uzima u obzir specifične potrebe žena koje se suočavaju sa višestrukom marginalizacijom; (iii) osiguraju da su pružateljke/pružao-ci usluga obučeni, rodno senzibilisani, da imaju kontinuirane edukacije i obavljaju svoj posao u skladu sa jasnim smernicama, protokolima i etičkim kodeksima i, gde je moguće, obezbede osoblje ženskog pola; (iv) sačuvaju/održe poverljivost i privatnost žrtve; (v) koordinisano sarađu-ju sa svim drugim servisima/službama namenjenim žrtvama nasilja; (vi) monitorišu i evaluiraju pružene usluge; (vii) odbace ideologije koje podržavaju ili opravdavaju muško nasilje prema ženama i/ili okrivljuju žrtve; (viii) osnažuju žene da preuzmu kontrolu nad svojim životom.


18

Finalni izveštaj o aktivnostima radne grupe Saveta Evrope za borbu protiv nasilja prema ženama, uključujući i nasilje u porodici (EG-TFV (2008)6) i Studija Saveta Evrope o minimalnim standardima za usluge podrške (Kelly & Dubois, 2008) daju najsadržajniji prikaz ključnih princi-pa u pružanju usluga ženama žrtvama nasilja:

i. Uvažavanje rodne dimenzije nasilja prema ženama u radu, što po-drazumeva da servisi podrške treba da pokazuju prikladan i infor-misan pristup, relevantan za korisnice usluga; takav da prepoznaje rodnu dinamiku, uticaj i posledice nasilja prema ženama unutar ok-vira ravnopravnosti i ljudskih prava, uključujući razumevanje nasilja prema ženama kao uzrok i posledicu nejednakosti između žena i muškaraca, i potrebu za specijalizovanim ženskim organizacijama koje pružaju usluge podrške.

ii. Bezbednost, sigurnost i ljudsko dostojanstvo korisnica usluga i oso-blja treba da predstavljaju prioritet svih intervencija.

iii. specijalizovanost servisa podrazumeva da su znanje i veštine os-oblja, kao i oblici usluga, specijalizovani, što znači da su priklad-ni i stvarani prema specifičnim potrebama korisnica usluga, koje mogu biti vrlo kompleksne. Naglašava se da posebna pažnja treba da bude usmerena na potrebe specifičnih grupa žena, kao što su mlade žene, starije žene, žene sa invaliditetom, migrantkinje i pri-padnice etničkih manjina. Tip servisa podrške, odnosno specifičnih potreba žrtve, može da varira i u odnosu na vrstu preživljenog nasil-ja (nasilje u porodici, seksualno nasilje ili nasilje kao posledica štet-nih tradicionalnih praksi).

iv. Pristup koji uvažava različitosti i ravnopravnost znači da servisi tre-ba da uvažavaju različitosti među svojim korisnicama i pozitivno se uključuju u antidiskriminatornu praksu; usluge treba da budu dostupne korisnicama besplatno, ravnomerno raspoređene na ce-loj teritoriji države, a krizne intervencije dostupne 24 časa, sedam dana u nedelji.

v. Princip zastupanja i podrške podrazumeva da servisi obezbeđuju i individualno i sistemsko zastupanje kako bi podržavali i promovisali prava i izašli u susret potrebama korisnica usluga.

vi. Princip osnaživanja zahteva uslove u kojima korisnice mogu da imenuju svoja iskustva, upoznaju se sa svojim pravima i mogućnos-tima i donose (informisane) odluke u podržavajućoj sredini. Pored toga, usluge podrške bi trebalo uvek da teže tome da pomognu ženama žrtvama nasilja da povrate kontrolu nad svojim životom i, istovremeno, promovišu njihovo celokupno blagostanje, kroz osig-uranje fizičke i finansijske sigurnosti. Filozofija osnaživanja polazi od prepoznavanja jedne od karakteristika nasilja prema ženama, koja podrazumeva da je žena žrtva nasilja potčinjena moći i kontroli učinioca nasilja i tretirana kao manje vredna od drugih.

19

Zašti

ta i

podr

ška

za že

ne sa

isku

stvo

m n

asilj

a –

anal

iza lo

kaln

ih p

oliti

ka u

Rep

ublic

i Srb

iji

vii. Princip participacije i konsultacija znači da servisi promovišu ukl-jučivanje korisnica usluga u razvoj i evaluaciju usluga, što zahteva demokratsko organizovanje servisa podrške, obezbeđenje partici-pacije korisnica usluga i dovoljnog broja dobro obučenog osoblja. Takođe, korisnice treba redovno pozivati da učestvuju u evaluaciji usluga, te predvideti pravo žalbe nezavisnom telu (ombudsmanu) u slučaju da nisu zadovoljne kvalitetom usluge.

viii. Princip poverljivosti postavlja zahtev službama da poštuju i pridrža-vaju se prava korisnica usluga na poverljivost, kao i da sve korisnice budu informisane o situacijama u kojima poverljivost može biti ograničena.

ix. koordinisani odgovor na potrebe podrazumeva da službe deluju u kontekstu međuinstitucionalne saradnje, razmene i koordinisanog pružanja usluga. U idealnom slučaju, pružanje usluga treba zajed-nički da uključi ženske nevladine organizacije i sve relevantne službe koje bi učestvovale u razvoju, implementaciji i monitorisanju po-drške ponuđene žrtvama. U tom smislu, koordinisani odgovor služ-bi treba da omogući žrtvama da lako dobiju različite vrste usluga, a da pritom ne moraju da se odvojeno obraćaju različitim službama.

x. Odgovornost učinioca za nasilje predstavlja stav koji, pored vero-vanja i poštovanja prema žrtvi, treba da bude jedan od temelja rada službi.

xi. Upravljanje i odgovornost podrazumevaju da službama treba up-ravljati efikasno, omogućavajući korisnicama da dobiju kvalitetne usluge od stručnog osoblja.

xii. Podsticanje tolerancije: Službe treba interno i u zajednici da pro-movišu nenasilni model i koriste rodnu analizu kako bi podigle svest javnosti, edukovale i preventivno delovale, kako u zajednici, tako i sa pojedinkama/pojedincima.

konvencija saveta evrope o sprečavanju i borbi protiv nasi lja nad ženama i nasilja u porodici (Istanbulska konvencija)4 navodi ciljeve i kriterijume na kojima treba da se zasnivaju usluge podrške i zaštite (čl. 18, st. 3 i 4), a u Obrazloženju uz Konvenciju data su njiho-va pojašnjenja. Navodi se da bi usluge trebalo da budu zasnovane na razumevanju nasilja prema ženama i nasilja u porodici iz rodne pers-pektive i usmerene na ljudska prava i bezbednost žrtve, što znači da nji-hov pristup u odnosu na korisnice treba da prepoznaje rodnu dinami-ku, uticaj i posledice ovih oblika nasilja i da funkcioniše u okviru rodne ravnopravnosti i ljudskih prava. Kriterijum koji se odnosi na integrisani pristup u pružanju usluga5 podrazumeva da treba uzeti u obzir odnos između žrtava, učinilaca, dece i njihovog šireg društvenog okruženja, kako bi se izbegao rizik od parcijalnog odgovora na njihove potrebe, 4 službeni glasnik republike srbije – Međunarodni ugovori, br. 12/2013.5 Termin “integrisani pristup” odnosi se na integrisani pristup zasnovan na ljudskim

pravima koji se pominje kao „tri slova P“, sa ciljem spajanja prevencije (prevention), zaštite (protection) i procesuiranja (prosecution).

20

bez uvažavanja društvene realnosti; to znači da prilikom procene po-treba žrtve treba uzeti u obzir sve relevantne okolnosti da bi stručn-jaci/-kinje mogli da donose informisane i prikladne odluke. U pogledu preveniranja sekundarne viktimizacije navodi se da mere i usluge, koje jesu dobronamerne, ali ne uzimaju adekvatno u obzir razarajuće pos-ledice nasilja i dužinu oporavka, odnosno neosetljivo se ophode prema žrtvama, nose rizik od ponovne viktimizacije korisnica usluga. Usluge bi trebalo da budu usmerene na osnaživanje i ekonomsku nezavisnost žena žrtava nasilja, što podrazumeva da su žrtve u svojstvu korisnica usluga upoznate sa svojim pravima i da na taj način mogu da donesu odluke u podržavajućem okruženju koje se prema njima ophodi sa dos-tojanstvom, poštovanjem i senzibilisano. Ističe se uloga usluga podrške u vraćanju osećaja kontrole (nad životom) žrtvama nasilja, kroz rad na obezbeđivanju finansijske sigurnosti, a posebno ekonomske nezavisno-sti od učinioca. Preporučuje se i da, tamo gde je to prikladno, službe za zaštitu i podršku žrtvama budu smeštene u istim prostorijama/zgradi, s obzirom na pozitivnu korelaciju između zadovoljstva žrtava uslugama, odnosno njihove volje da podnesu prijavu i istraju tokom postupka, i stepena saradljivosti različitih službi i njihove prostorne blizine – na primer, kao tzv. „jedinstveni šalteri“ (One-stop-shops). Jedan od krit-erijuma odnosi se na zahtev državama da obezbede da usluge podrške budu raspoložive ugroženim osobama6 i da odgovaraju na njihove specifične potrebe, kao i da usluge budu dostupne besplatno (prema potrebi) i nezavisno od socio-ekonomskog statusa žrtve i njene sprem-nosti da podnese prijavu i svedoči protiv bilo kog učinioca. Naglašava se da je uslovljavanje pružanja usluga prethodnim podnošenjem prijave ili svedočenjem u suprotnosti sa principom osnaživanja i pristupom zas-novanim na ljudskim pravima, pri čemu se ističe da se ovaj kriterijum odnosi na pružanje svih opštih i specijalizovanih usluga (čl. 20 i 22 Kon-vencije), izuzev pravne podrške.

6 U smislu ove Konvencije, u ugrožene osobe spadaju: trudnice i žene s malom de-com, osobe sa invaliditetom, uključujući i one sa mentalnim odnosno kognitivnim oštećenjima, osobe koje žive u ruralnim ili udaljenim oblastima, korisnici psihoak-tivnih supstanci, seksualne radnice, osobe poreklom iz nacionalne odnosno etničke manjine, migranti – uključujući neregistrovane migrante i izbeglice, pripadnice/-ci LGBT populacije, kao i HIV-pozitivne osobe, osobe u situaciji beskućništva, deca i stara lica.

21

Zašti

ta i

podr

ška

za že

ne sa

isku

stvo

m n

asilj

a –

anal

iza lo

kaln

ih p

oliti

ka u

Rep

ublic

i Srb

iji

Osnovna obeležja i klasifikacija usluga podrške za žene sa iskustvom nasiljaTermini „usluge podrške“ ili „servis za podršku” (support service) ko-riste se da označe organizacije koje pružaju širok spektar opcija i mo-gućnosti ženama, kako bi mogle da osiguraju svoju bezbednost, traže pravdu i ponište nepravdu i prevaziđu posledice nasilja (Kelly & Dubois, 2008: 10). Usluge podrške moguće je razlikovati kao opšte i specijalizo-vane usluge, pri čemu se u opšte servise ubrajaju službe koje pruža-ju podršku različitim korisničkim grupama, odnosno nisu namenjene isključivo ženama sa iskustvom nasilja, dok specijalizovani servisi po-drške obuhvataju rodno specifične usluge uspostavljene za zaštitu i os-naživanje žena koje su preživele nasilje u intimnom partnerskom odno-su i nasilje u porodici. U službe opšte namene mogu se uvrstiti centri i telefonske linije za opšte informacije, prihvatilišta za lica u situaciji beskućništva, prihvatilišta za porodice, kao i druge usluge u sistemu so-cijalne i zdravstvene zaštite, u oblasti stanovanja, obuka i zapošljavanja (EIGE, 2012). S druge strane, u specijalizovane usluge se ubrajaju: SOS telefoni, sigurne kuće, krizni centri za žrtve silovanja i centri za žrtve seksualnog nasilja (Kelly & Dubois, 2008). Pored ovih ključnih servisa podrške, ženama žrtvama nasilja bi trebalo da budu dostupne i usluge zastupanja, savetovanja i usluge u zajednici (outreach), i to kao samos-talne usluge ili inkorporirane u druge napred pomenute servise podrške (Ibid). Opšti servisi su usmereni na niz potreba bez obzira na pol/rod, godine i različite potrebe za podrškom, tako da su (istovremeno) dos-tupni svim žrtvama krivičnih dela, osobama za mentalnim problemima ili licima u situaciji beskućništva, te stoga ne moraju adekvatno i u pot-punosti odgovarati na traumu žena sa iskustvom nasilja. Iako ove žene (mogu da) imaju pristup uslugama opšte namene, njihove potrebe na ovaj način nisu sistematično zadovoljene ili podržane, odnosno službe opšte namene ne uzimaju u dovoljnoj meri u obzir njihovu posebno tešku situaciju i traumu. Na primer, rodno neutralni oblici podrške za žrtve nasilja u porodici ili nasilja u partnerskom odnosu ne mogu da odgovore na diskriminatornu dimenziju nasilja u porodici ili obezbede ženama rodno specifično okruženje koje im je potrebno (EIGE, 2012: 7).

U Obrazloženju uz Istanbulsku konvenciju navodi se da se opšte usluge podrške odnose na pomoć koju nude državni organi, kao što su službe socijalne zaštite, službe zdravstvene zaštite i službe za zapošljavanje, koje pružaju dugoročnu pomoć i nisu isključivo namenjene ženama žrt-vama nasilja, već služe opštoj populaciji. S druge strane, ova konvenci-ja postavlja zahtev pred državu da obezbedi dobro opremljen sektor za pružanje specijalizovanih usluga. Cilj takve specijalizovane podrške jeste da se obavi kompleksan zadatak osnaživanja žrtava kroz odgov-arajuću podršku i pomoć prilagođenu njihovim specifičnim potrebama. Važno je obezbediti da su ove usluge dovoljno rasprostranjene širom


22

zemlje i dostupne svim žrtvama, uključujući i one do kojih je teško doći. Dodatno, ove službe i kadrovi moraju biti u stanju da odgovore na ra-zličite vidove nasilja predviđene Konvencijom i pruže podršku svim ženama žrtvama nasilja i njihovoj deci. Specijalizovani tipovi podrške, koje takve posvećene službe treba da pružaju, jesu sigurne kuće, SOS telefon koji upućuje žrtve da se obrate odgovarajućoj specijalizovanoj službi, direktna lekarska pomoć i prikupljanje forenzičkih medicinskih dokaza u slučajevima silovanja i seksualnog zlostavljanja, kratkoročno i dugoročno psihološko savetovanje, pravno savetovanje, zastupanje i terenske aktivnosti, kao i specifične usluge za decu svedoke/žrtve nasil-ja (Obrazloženje, 2011: par. 131 i 132). Konvencija takođe određuje da državne usluge socijalne zaštite kao što su stanovanje, zapošljavanje, odnosno službe za nezaposlene, državne usluge obrazovanja i obuke, državna psihološka i pravna savetovališta, ali i usluge finansijske po-drške, treba da odgovore, tamo gde je to neophodno, na specifične po-trebe žrtava svih oblika nasilja obuhvaćenih ovom Konvencijom (par. 126). S obzirom na to da službe zdravstvene i socijalne zaštite često prve dolaze u dodir sa žrtvama, pred države se stavlja cilj da obezbede da su ove službe adekvatno opremljene da odgovore na njihove du-goročne potrebe, pri čemu se naglašava značaj obuke zaposlenih o ra-zličitim oblicima nasilja, specifičnim potrebama žrtava i podržavajućem odgovoru na te potrebe (par. 127). Dodaje se da službe opšte namene istovremeno vodi i finansira država, dok većinu specijalizovanih usluga nude specijalizovane nevladine organizacije (par. 125).

Napred je već diskutovana preporuka da specijalizovane usluge treba da pružaju ženske nevladine organizacije, s obzirom na to da se poka-zalo da njihov pristup pružanju usluga može najefikasnije da odgovori na potrebe žena i omogući im ostvarivanje njihovog prava na život bez nasilja i prevazilaženje njegovih posledica. U tom procesu, potrebno je da organizacije imaju osoblje koje poseduje specijalizovana znan-ja i veštine, da poseduju dovoljno sredstava, kao i da rade u okvirima postavljenih feminističkih principa i pristupa zasnovanog na ljudskim pravima, pri čemu se naglašava odgovornost države u obezbeđivanju sredstava neophodnih za održivost ovih organizacija i uspostavljan-je odgovarajuće infrastrukture servisa podrške (Kelly & Dubois, 2008; Studija UN, 2006). Od naročite važnosti je da na nivou regiona i lokalnih zajednica, u čijoj nadležnosti je uglavnom pružanje usluga, budu obez-beđena dovoljna sredstva za uspostavljanje i pružanje usluga. Dovoljni materijalni resursi bi, takođe, omogućili organizacijama da nastave sa unapređivanjem svog rada, uključujući uvođenje priznatih međunarod-nih primera dobre prakse.

Mada postoje i drugačija mišljenja, prema kojima bi specijalizovane usluge trebalo inkorporirati u opšte službe, većina međunarodnih in-

23

Zašti

ta i

podr

ška

za že

ne sa

isku

stvo

m n

asilj

a –

anal

iza lo

kaln

ih p

oliti

ka u

Rep

ublic

i Srb

iji

strumenata i ekspertkinja u ovoj oblasti ističu da je potrebno da ove usluge pružaju nezavisne organizacije koje se specijalizovano bave zaštitom žena od nasilja. Ukazuje se na njihovu bolju pozicioniranost u promovisanju prava određene grupe žrtava u odnosu na opšte službe, pri čemu se ističe da to nije (samo) pitanje ekspertize, već se tiče i pre-poznatljivosti pružaoca usluge (službe ili organizacije), odnosno njegove specijalizovanosti za određenu oblast (FRA, 2014: 78). Određene grupe žrtava mogu se lakše poveriti i osloniti na solidarnost manjih i visoko specijalizovanih organizacija koje zastupaju njihova prava, nego na službe koje pružaju usluge opšte namene. Na primer, u ovakve grupe žrtava, kojima je neophodna specijalizovana vrsta podrške, svrstavaju se žene žrtve nasilja i LGBT populacija, kao grupacija koja je izložena zločinima iz mržnje.

Dostupnost usluga se određuje kao mogućnost da korisnici/-ce dobi-ju odgovarajuću uslugu u odnosu na lokaciju službe i organizaciju koja pruža usluge, radno vreme, pristupačne cene i otklanjanje fizičkih i so-cijalnih prepreka za korišćenje usluga u vezi sa invaliditetom, uzrastom, polom, kulturnom ili drugom pripadnošću (Žegarac i Brkić, 2007: 188). Studija Saveta Evrope (Kelly & Dubois, 2008) dostupnost usluga dovodi u vezu sa geografskom rasprostranjenošću usluga podrške, prilagođa-vanjem pružanja usluga potrebama korisnica i razvijanjem specijalizo-vanih usluga, kao što su usluge za žene sa ivaliditetom, migrantkinje ili pripadnice etničkih manjina. Ističe se da korišćenje usluga treba da bude besplatno, kao i da je nužno osigurati da pružanje usluge neće biti uskraćeno korisnici usled nemogućnosti da je plati u slučajevima kada je neophodno plaćanje (Ibid). Preporučuje se da sve države tre-ba da uvedu opšte (minimalne) standarde za sve usluge podrške, koji omogućavaju da finansijski stabilne i autonomne ženske organizacije imaju centralnu ulogu u njihovom razvoju i pružanju (Kelly, 2007; EG-TFV (2008)5; Kelly & Dubois, 2008).

Preporučeni minimalni standardi za usluge podrške za žene sa iskustvom nasiljaMalobrojna istraživanja o servisima za podršku često su usmerena na njihovu evaluaciju, mapiranje postojećih usluga i uspostavljanje dobrih praksi, a najmanje je onih koje se bave minimumom standarda koje države i pružaoci usluga treba da dosegnu kako bi zadovoljili obaveze u odnosu na primenu standarda dužne pažnje. Iako se uočava napre-dak u državama članicama Saveta Evrope, dostupnost servisa podrške u različitim državama, u smislu njihovog broja i geografske distribucije, predstavlja i dalje problem čijem rešavanju mogu doprineti (zajednič-ki) minimalni standardi (Hagemann-White, 2006; 2008; Kelly & Dubois,


24

2008). Nastanak standarda proizašao je iz potrebe da postoje osnovni dogovori između država o dometu i obimu usluga koje treba osigurati, kako bi žene zaista imale pravo na život bez nasilja (Kelly & Dubois, 2008: 6). Osnovna polazišta u kreiranju minimalnih standarda bile su preporuke Saveta Evrope, Ujedinjenih nacija i Evropske unije, te pred-lozi za minimalne standarde koji su razvijeni u Engleskoj. Mada međun-arodne norme obezbeđuju osnovu za standarde, bazirane na ženskim ljudskim pravima, dogovor i implementacija standarda na nacionalnom nivou mora da bude proces pregovora između vlade, specijalizovanog sektora za oblast zaštite od nasilja prema ženama i drugih ključnih zain-teresovanih strana, pri čemu se naglašava da je od ogromne važnosti autonomija nevladinih organizacija, njihova sposobnost i kapacitet za inovacije (Ibid).

Minimalni standardi se određuju kao „osnovni kvalitet koji se mora obezbediti“, dok se standardi visokog (izvanrednog) kvaliteta razvijaju iz „najbolje prakse“, tako da istovremeno sadrže minimalni i viši nivo kvaliteta, koji službe samostalno razvijaju (Vlaović Vasiljević, 2013: 8). U Studiji Saveta Evrope o minimalnim standardima za servise podrške, minimalni standardi se definišu kao najmanji zajednički imenitelj (low-est common denominator) ili osnovni standardi, kojima sve države ili servisi podrške treba da teže (Kelly & Dubois, 2008: 10). Autorke navode da standardi pružaju referentne tačke (benchmarks) državama i pružaocima usluga u pogledu opsega i kombinacije usluga koje treba da budu dostupne, pružalaca usluga, principa i praktične baze na osn-ovu koje treba da deluju. Ističe se da dobre prakse treba da obuhvataju minimum standarda, ali i da idu dalje od njih, težeći maksimalnom pris-tupu, kvalitetu i pozitivnim ishodima.

Standardi koje su predložile Keli i Dubois (2008) razvijeni su kroz tri ra-zličita dela definisana na sledeći način: (i) nivoi pružanja usluga, koji se odnose na geografsku distribuiranost usluga i njihovu dostupnost ko-risnicama; (ii) osnovni minimalni standardi primenjivi za sve vrste uslu-ga i za sve oblike nasilja prema ženama, koji se preklapaju sa napred nabrojanim principima i uključuju: poštovanje i dostojanstvo; sigurnost i bezbednost; dostupnost; podršku deci svedocima nasilja; kriterijume u vezi sa osobljem; osnaživanje; način pružanja usluga; (iii) standardi za pojedinačne usluge podrške, koji predstavljaju detaljniji prikaz minimal-nih standarda za SOS telefone, savetovanje i zastupanje, konsultacije, rad u zajednici, skloništa, krizne centre u slučajevima silovanja, centre za žrtve seksualnog nasilja i programe za učinioce.

Odgovarajući na prigovore u vezi sa precenjivanjem potreba za uslu-gama podrške za žene sa iskustvom nasilja, te postavljanjem previ-

25

Zašti

ta i

podr

ška

za že

ne sa

isku

stvo

m n

asilj

a –

anal

iza lo

kaln

ih p

oliti

ka u

Rep

ublic

i Srb

iji

sokih (minimalnih) standarda za ove usluge, autorke navode da bi ove zamerke bile prihvatljive samo ako minimum dve uzastopne studije o prevalenciji nasilja, izvedene po međunarodno priznatim akademskim standardima, pokažu da su stope nasilja prema ženama u poslednjih dvanaest meseci niže od prosečne stope u Evropi, ili da su u opadanju. One ukazuju i na međuzavisnost usluga podrške, odnosno postavljenih standarda, i drugih mera za zaštitu od nasilja; na primer, potreba za smeštajnim kapacitetima u sigurnim kućama bila bi manja ukoliko bi se povećao broj izrečenih mera za iseljenje učinioca nasilja, što bi pos-ledično dovelo do povećanog broja tužbi i zastupanja žrtava nasilja, te viška slobodnih mesta u skloništima.

Istraživanje o specijalizovanim servisima za žene žrtve nasilja u Hr-vatskoj i njihovoj usklađenosti sa minimalnim standardima Saveta Ev-rope pokazalo je da većina organizacija učesnica istraživanja prepoznaje značaj uvođenja minimalnih standarda, među kojima kao najznačajnije ocenjuju one koji se tiču: samog rada organizacije (autonomija u radu, transparentnost, kontinuirana evaluacija, itd); kapaciteta tima (profe-sionalno i stručno osoblje, sa višegodišnjim iskustvom; kontinuirana supervizija, intervizija, evaluacija i specijalizovana edukacija); prosto-ra koji, uz odgovarajuću opremu, predstavlja preduslov za kvalitetno pružanje pomoći i podrške, što se posebno odnosi na osiguranje bez-bednosti žrtava u skloništima i/ili savetovalištima za žene žrtve nasil-ja; direktnog rada sa žrtvama (poverenje, anonimnost, zaštita ličnih podataka žrtava; rad uz poštovanje rodne perspektive i feminističkih principa, itd); finansiranja, kao nužnog preduslova za obezbeđenje bol-jih uslova za žrtve, i stručnog osoblja u dovoljnom broju da odgovo-ri na potrebe žrtava (Zore, Vukmanić Rajter, 2014). Rad na uvođenju minimalnih standarda u Hrvatskoj iznedrio je brojna pitanja i objedinio razmišljanje o standardima i njihovoj važnosti sa podrškom i osnaživan-jem organizacija koje rade sa ženama žrtvama nasilja. Navodi se da rad na minimalnim standardima nužno uključuje osnaživanje organizacija i izgradnju njihovih kapaciteta, kao i propitivanje svakodnevnog rada sa ženama žrtvama nasilja. Na taj način standardi postaju „neka vrsta ori-jentira za rad u svakodnevnoj praksi, ali i vodič u delovanju organizaci-ja u širem društvenom kontekstu“ (Zore, Vukmanić Rajter, 2014: 27), čime se doprinosi promociji i jačanju feminističkih principa i vrednosti. Otvorena pitanja odnose se, između ostalog, na saradnju sa instituci-jama, podršku države, vlastite kapacitete i mogućnosti za stručnim us-avršavanjem, kao i na potencijalne posledice prilagođavanja standardi-ma koje postavlja država, kao što je moguće potiskivanje preporučenih standarda Saveta Evrope, smanjivanje kvaliteta usluga i odustajanje od specijalizovanog znanja i iskustva u nevladinim organizacijama. Gotovo


26

istovetni izazovi sa kojima se, pre svega, suočavaju specijalizovane (žen-ske) organizacije, pružateljke usluga u oblasti zaštite žena od nasilja, prisutni su u Srbiji. Aktuelni procesi akreditacije i licenciranja usluga u oblasti socijalne zaštite značajni su za ženske organizacije, pre svega, u vrednosnom smislu i u pogledu očuvanja njihove političnosti i au-tonomije u odnosu na državu, jer nose rizik od potpunog prelaska de-lovanja organizacija u područje socijalnih usluga, što posledičnomože dovesti do iščezavanja napred pomenutih feminističkih principa u radu za ženama žrtvama nasilja i (nevoljnog) odustajanja od retorike ljudskih prava.789

Tabe

la b

r. 1.

Мin

imal

ni st

anda

rdi S

avet

a Ev

rope

za u

sluge

pod

rške

za že

ne žr

tve

nasil

ja

Vrst

a us

luge

O

snov

e pr

užan

ja

uslu

ge

Stan

dard

i za

poje

dina

čne

uslu

geSt

anda

rdi k

ojim

a se

teži

SOS

tele

foni

1 za

sve

oblik

e na

silja

pr

ema

žena

ma

ili 1

za

seks

ualn

o na

silje

i 1

za n

asilj

e u

poro

dici

Spec

ijaliz

ovan

o os

oblje

obu

čeno

za sv

e ob

like

nasil

ja

prem

a že

nam

a; p

odrš

ka u

kriz

nim

situ

acija

ma;

širo

ko

dist

ribui

rane

info

rmac

ije o

bro

ju te

lefo

na.

Uve

k se

javl

ja „

živa

osob

a“; d

ostu

pan

na ra

zliči

tim

jezic

ima

i na

Braj

evom

pism

u; d

ostu

pan

24/7

; pra

te se

pr

opuš

teni

poz

ivi.

Prih

vatil

išta/

sigur

ne

kuće

1 po

rodi

čno

mes

to7

na 1

0.00

0 st

anov

nika

8U

sluge

pru

ža o

sobl

je že

nsko

g po

la; p

over

ljiva

adr

esa

i dr

uge

bezb

edno

sne

mer

e; o

dbija

nje

pruž

anja

uslu

ga

jedi

no a

ko je

doš

lo d

o oz

biljn

og k

ršen

ja p

ravi

la il

i zbo

g be

zbed

nosti

žena

i de

ce; u

sluga

dos

tupn

a sv

e do

k je

že

nam

a po

treb

na; p

lani

ranj

e be

zbed

nosti

za sv

e ko

-ris

nice

; pisa

nu p

roce

nu sp

rove

sti 3

-7 d

ana

po p

rijem

u;

mog

ućno

st d

a pr

uže

(ili u

pute

) na

prav

no sa

veto

vanj

e,

zast

upan

je, p

raće

nje,

pod

ršku

do

ekon

omsk

e ne

zavi

s-no

sti i

dr; k

valifi

kova

na ra

dnic

a za

brig

u o

deci

.

Dost

upno

st u

sluga

žena

ma

iz ru

raln

ih sr

edin

a; b

espl

a-ta

n tr

ansp

ort z

a ko

risni

ce; p

isana

pra

vila

o p

oseti

-oc

ima;

obe

zbed

iti in

form

acije

o p

ravi

ma

i odg

ovo-

rnos

tima

koris

nica

toko

m p

rva

24 č

asa

od p

rijem

a;

spec

ijaliz

ovan

e us

luge

za že

ne k

oje

zloup

otre

blja

vaju

su

psta

nce;

jedn

a ra

dnic

a za

brig

u o

deci

na

10-o

ro

dece

; pol

itika

zašti

te d

ece.

Krizn

i cen

tri u

sluč

aje-

vim

a sil

ovan

ja1

na 2

00.0

00 že

naU

sluge

treb

a da

ukl

juče

: ano

nim

nu S

OS

liniju

; pod

ršku

i k

onsu

ltaci

je je

dan-

na-je

dan;

pra

ćenj

e kr

oz d

ruge

in

stitu

cije

; zas

tupa

nje;

osig

urav

anje

bez

bedn

osti

koris

nica

/oso

blja

; van

radn

og v

rem

ena

info

rmac

ije

dost

upne

put

em te

lefo

nske

sekr

etar

ice

ili p

reus

mer

a-va

njem

na

naci

onal

ni S

OS

tele

fon.

Podi

zanj

e sv

esti

i zas

tupa

nje

u za

jedn

ici z

a dr

uštv

enu

prom

enu;

obe

zbeđ

ivan

je p

revo

za u

hitn

im si

tuac

ija-

ma;

oso

be k

oje

se ja

ve v

an ra

dnog

vre

men

a tr

eba

da

dobi

ju o

dgov

or u

roku

od

48 sa

ti (u

kolik

o se

na

poziv

e ne

odg

ovar

a už

ivo)

.

Cent

ri za

žrtv

e se

ksu-

alno

g na

silja

1 na

200

.000

žena

Služ

be p

ri bo

lnic

ama

treb

a da

rade

pre

ma

mod

elu

prav

a žr

tve9 ; f

oren

zičar

treb

a da

bud

e že

na, o

sim a

ko

koris

nica

želi

drug

ačije

; raz

vija

ti ve

štine

fore

nzič

arki

u

saku

plja

nju

doka

za, d

okum

ento

vanj

u i p

isanj

u m

edic

insk

o-pr

avni

h izv

ešta

ja; s

vi iz

vešt

aji i

li po

tvrd

e tr

eba

da su

dos

tupn

i kor

isnic

ama

bez n

akna

de; s

vi

med

icin

ski d

okaz

i tre

ba d

a su

pre

dati

nadl

ežni

m u

sta-

nova

ma

uz sa

glas

nost

kor

isnic

e.

Razv

iti u

zras

no sp

ecifi

čne

prot

okol

e i p

ostu

pan-

ja; u

sluge

pru

žati

na m

ater

njem

jezik

u ko

risni

ce,

a pr

evod

iteljk

e tr

eba

da im

aju

iskus

tvo

u ra

du sa

tr

aum

om; s

ledi

ti sm

erni

ce S

ZO za

tret

man

, for

enzič

ko

ispiti

vanj

e i d

okum

ento

vanj

e na

laza

.

7 Po

rodi

čno

mes

to je

mes

to za

maj

ku i

pros

ečan

bro

j dec

e8

Stan

dard

sad

ržan

u K

onve

nciji

Sav

eta

Evro

pe p

rotiv

nas

ilja

prem

a že

nam

a i n

asilj

a u

poro

dici

: 1 s

igur

na k

uća

na 1

0.00

0 st

anov

nika

. Iz

vor:

EG-T

FV (2

008)

6;

Kelly

& D

uboi

s, 2

008.

9 M

odel

pra

va žr

tve

je d

eo p

rinci

pa o

snaž

ivan

ja i

podr

azum

eva

da p

rilik

om p

ruža

nja

uslu

ga: (

a) tr

eba

dobi

ti in

form

isanu

sagl

asno

st p

re p

redu

zman

ja b

ilo k

oje

inte

rven

cije

; (b)

prio

ritet

svih

pru

žate

ljki u

sluga

treb

a da

su n

ajbo

lji in

tere

si ko

risni

ca; (

c) o

dluk

u o

obra

ćanj

u po

liciji

treb

a da

don

ese

koris

nica

uslu

ga.


28

Međunarodni standardi kao okvir za uspostavljanje i pružanje usluga podrške žrtvama nasiljaZačeci sistematskog bavljenja fenomenom nasilja prema ženama vezu-ju se za aktivnosti feminističkih organizacija, a do preokreta u njegovom razumevanju i tretiranju na međunarodnom planu dolazi devedesetih godina prošlog veka. Uzimajući u obzir ozbiljnost i rasprostranjenost ovog društvenog problema, međunarodna zajednica je donela niz obavezujućih dokumenata i preporuka, zahtevajući od država da usk-lade svoje politike i prakse sa međunarodnim standardima. Na inter-nacionalnom nivou preovlađuje pristup zasnovan na ljudskim pravima, pa se nasilje prema ženama određuje kao kršenje osnovnih ljudskih prava i sloboda, koje je rezultat nejednakosti moći između muškara-ca i žena, te pojava koja predstavlja ozbiljnu prepreku u ostvarivanju humanog razvoja društva i postizanju jednakosti. Tokom protekle tri decenije, nasilje prema ženama na međunarodnom planu je počelo da se shvata kao društveno opasno ponašanje, oblik diskriminacije i kršenje ženskih ljudskih prava i sloboda. Izražena je obaveza država da štite ljudska prava kroz uspostavljanje odgovarajućih zakonodavnih i drugih mera neophodnih za obezbeđivanje delotvorne zaštite žena od nasilja u porodici i u partnerskom odnosu. Uzimajući u obzir rodnu dimenziju nasilja u porodici, dokumenta međunarodnog karaktera ne bave se nasiljem u porodici generalno, već se njihove odredbe uglav-nom odnose na fenomen nasilja prema ženama. Imajući u vidu članstvo Srbije u Ujedinjenim nacijama i Savetu Evrope, u ovom delu će biti pri-kazani najvažniji međunarodni instrumenti ovih tela, i to najpre njihove (opšte) odredbe koje se eksplicitno odnose na podršku i zaštitu žena žrtava nasilja.

konvencija Ujedinjenih nacija o eliminisanju svih oblika diskriminaci-je žena (CEDAW) iz 1979. godine ne sadrži odredbe koje se direktno odnose na pitanja nasilja prema ženama i nasilja u porodici (uz izuze-tak trgovine ženama). Zbog toga je Komitet za eliminaciju svih oblika diskriminacije žena (CEDAW Komitet) 1989. godine preporučio država-ma da u svoje izveštaje uključe informacije o nasilju i o merama pre-duzetim u borbi protiv nasilja (Opšta preporuka br. 12). Tri godine kas-nije doneta je Opšta preporuka br. 19 u kojoj se navodi da nasilje prema ženama predstavlja diskriminaciju žena i vid kršenja ženskih ljudskih prava i koja sadrži posebne preporuke relevantne za zaštitu žena žrta-va nasilja. Između ostalog, Komitet poziva države članice da obezbede da zakoni protiv nasilja i zlostavljanja u porodici i drugih vidova nasilja zasnovanog na razlici polova pruže odgovarajuću zaštitu svim ženama, te da žrtvama obezbede odgovarajuće službe zaštite i podrške (tačka 24b). Sve članice Konvencije, uključujući Srbiju, podnose Komitetu re-dovne periodične izveštaje, uz mogućnost da nevladine organizacije

29

Zašti

ta i

podr

ška

za že

ne sa

isku

stvo

m n

asilj

a –

anal

iza lo

kaln

ih p

oliti

ka u

Rep

ublic

i Srb

iji

podnesu tzv. izveštaje iz senke, na osnovu kojih Komitet državama up-ućuje zaključne komentare sa preporukama.

Deklaracija Ujedinjenih nacija o eliminaciji nasilja prema ženama iz 1993. godine konkretizuje akcije koje bi država trebalo da preduzme radi eliminisanja nasilja u porodici: odgovarajuće krivično zakonodavst-vo, razvijanje nacionalnih planova akcije, obezbeđivanje usluga i resur-sa za žene žrtve nasilja, obuka i rodna senzibilizacija javnih službenika, te obezbeđivanje resursa iz vladinog budžeta radi borbe protiv nasilja u porodici. U pogledu zaštite žena od nasilja, države bi trebalo da omo-guće da žene (i njihova deca) imaju specijalističku negu, kao što je re-habilitacija, pomoć u nezi dece i njihovom izdržavanju, kao i tretmane, savetovanje, zdravstvene i socijalne usluge, te da preduzmu sve druge odgovarajuće mere da unaprede njihovu sigurnost i fizičku i psihološku rehabilitaciju.

Preporuka (rec 2002/5) komiteta ministara saveta evrope zemljama članicama za zaštitu žena od nasilja potvrđuje da je nasilje prema žena-ma rezultat nejednake moći između muškaraca i žena, da vodi ka ozbil-jnoj diskriminaciji žena unutar društva i porodice, te da krši i uskraćuje ženama uživanje njihovih ljudskih prava i temeljnih sloboda. Odredbe Preporuke koje se odnose na pomoć žrtvama i njihovu zaštitu baziraju se na najboljoj evropskoj praksi i opisuju specifične procedure u pos-tupanju profesionalaca koji dolaze u kontakt sa žrtvama nasilja, čija je primarna svrha da se žrtvama osigura potrebna briga i pažnja. Pre-poruka poziva države da osiguraju da žrtve, bez ikakve diskriminacije, prime hitnu i sveobuhvatnu pomoć kroz koordinirani, multidisciplinarni i profesionalni pristup, bez obzira na to da li žele da podnesu prijavu ili ne, uključujući medicinski i forenzičko-medicinski pregled i tretman, psihološku i socijalnu podršku i pravnu pomoć; pri čemu sve ovo treba da bude poverljivo, besplatno i dostupno 24 sata na dan. Preporuka poziva države članice da uvažavaju svoju obavezu u pogledu primene principa dužne pažnje koji ih obavezuje da spreče, istraže, kazne i omo-guće reparaciju za dela nasilja. Princip dužne pažnje označava odgov-ornost država za akte kršenja ljudskih prava koji su učinjeni od strane državnih, ali i nedržavnih subjekata, što podrazumeva minimum radnji koje su država i državni organi dužni da izvrše kako bi sprečili kršenje ljudskih prava, istražili slučaj kršenja kada se on desi, kaznili učinioce i naknadili štetu žrtvama (Ignjatović i Drobnjak, 2014; Macanović, 2012).

S obzirom na to da su države članice Preporuku doživljavale kao „meko pravo“, Komitet ministara Saveta Evrope je pristupio izradi pravno obav-ezujućeg dokumenta, što je 2011. godine rezultovalo usvajanjem kon-vencije saveta evrope o sprečavanju i borbi protiv nasilja nad ženama i nasilja u porodici. Utemeljena na Preporuci Rec (2002)5, Konvencija predstavlja prvi pravnoobavezujući međunarodni dokument u Evropi


30

koji se bavi pitanjem prevencije nasilja nad ženama, zaštitom žrtava i kažnjavanjem učinilaca. Kao aktuelno najnapredniji međunarodni in-strument zaštite ljudskih prava u ovoj oblasti, Konvencija počiva na principima jednakosti i nediskriminacije, kao i na principu odgovorno-sti države, uključujući princip dužne pažnje. Obaveza država potpisnica Konvencije je da svoj odgovor na nasilje organizuju tako da nadležni organi mogu savesno da sprečavaju, istražuju, kažnjavaju i obezbede reparaciju za dela nasilja (Gasmi, 2012). Zaštita i podrška žrtvama, u smislu ove Konvencije, treba da bude zasnovana na integrisanom pris-tupu i razumevanju nasilja prema ženama iz perspektive ljudskih prava, usmerena na osnaživanje i ekonomsku nezavisnost žena izloženih nasil-ju, te lako dostupna i prilagođena njihovim specifičnim potrebama. Konvencija, u okviru poglavlja IV – Zaštita i podrška, definiše opšte (čl. 20) i specijalizovane usluge podrške (čl. 22, 23, 24 i 25), dok se u Obra-zloženju uz Konvenciju pravi distinkcija između opštih i specijalizovanih usluga u odnosu na sadržaj, korisničke grupe i pružaoce ovih usluga, što je opisano u prethodnom delu i odgovarajućim delovima koji slede.

Međunarodne norme obezbeđuju osnovu za uspostavljanje i pružanje usluga podrške, kao i postavljanje standarda za ove usluge, a sve u sk-ladu sa pristupom baziranim na ženskim ljudskim pravima. Međutim, implementacija međunarodnih standarda za zaštitu žena od nasilja nije na zadovoljavajućem nivou, što potvrđuju i izveštaji nezavisnih tela o stanju u ovoj oblasti u Srbiji (Zaštitnik građana, 2014b). Od 2013. go-dine, kada je država Srbija ratifikovala Istanbulsku konvenciju, do dan-as, država ništa nije uradila na usaglašavanju domaćeg zakonodavstva i implementaciji Konvencije, iako je bilo predloga za zakonske izmene i uspostavljanje drugih mehanizama za zaštitu od nasilja, koji su u sk-ladu sa ovim međunarodnim aktom (Ignjatović i Drobnjak, 2014). Neadekvatna i nedovoljna primena međunarodnih normi posledica je aktuelnog stanja u društvu koje karakteriše nedostatak političke volje, nedovoljna i neravnomerna raspodela sredstava, zanemarivanje prob-lema od strane političara i zakonodavaca, nedostatak svesti i znanja političkih vlasti i pravosudnih organa, te neznanje odgovornih aktera u odnosu na međunarodne standarde u oblasti ljudskih prava i postojan-je predrasuda i stereotipa koji opravdavaju nasilje prema ženama. Iako je normativnopravni sistem zaštite od nasilja u porodici u Srbiji relativ-no zaokružen i dobar, zaštita žena od nasilja u porodici i partnerskim odnosima nije efikasna jer nije obezbeđena dosledna primena međun-arodnih dokumenata, zakona i podzakonskih akata u cilju zaštite od nasilja u porodici i u partnerskom odnosu (Zaštitnik građana, 2014a).

31

Zašti

ta i

podr

ška

za že

ne sa

isku

stvo

m n

asilj

a –

anal

iza lo

kaln

ih p

oliti

ka u

Rep

ublic

i Srb

iji

Rasprostranjenost usluga podrške u Evropi i primeri dobre prakseU poslednje tri dekade povećan je nivo razumevanja u pogledu odgov-ornosti država da preduzmu efikasne mere u skladu sa međunarod-nim obavezama u odgovoru na nasilje prema ženama, uključujući us-postavljanje adekvatnih usluga podrške za žrtve (Ertürk, 2007; EG-TFV (2008)6). Međutim, istraživački nalazi ukazuju na nedostatak specijal-izovanih servisa i njihovu neravnomernu distribuciju, te nekonzisten-tost u pogledu finansiranja i održivosti usluga u državama članicama Evropske unije (EIGE, 2012). Pokazatelji za većinu država članica Saveta Evrope ukazuju na to da postoje značajne varijacije u državama širom Evrope u pogledu dostupnosti i kvaliteta različitih servisa podrške. Dok skloništa za žrtve nasilja u porodici postoje u većini ovih država, servi-si za žrtve seksualnog nasilja i silovanja su mnogo manje zastupljeni, a najmanje je servisa za žrtve štetnih tradicionalnih praksi, kao što su prisilni brakovi, zločini počinjeni u ime časti i genitalna mutilacija (Hage-mann-White, 2010). Dodatni problem predstavlja visoka koncentrisa-nost većine usluga u gradovima i urbanim sredinama, odnosno to što su ponekad jedini dostupni servisi locirani u glavnim gradovima (EG-TFV (2008)6), što je slučaj i u Republici Srbiji.

U nekim državama Evropske unije, usluge za žene žrtve nasilja nisu rod-no specifične, već su deo usluga koje se nude svim žrtvama nasilja u porodici. Komitet Ujedinjenih nacija za eliminaciju svih oblika diskrim-inacije uputio je kritike na ovakav pristup u pružanju usluga zbog njegove neefikasnosti u sprečavanju nasilja prema ženama, ističući da on podriva shvatanje nasilja prema ženama kao oblika diskriminacije žena (EIGE, 2012). Praćenje primene Preporuke Rec (2002)5 pokazalo je da najveći broj država članica Saveta Evrope prepoznaje potrebu za skloništima/sigurnim kućama, iako njihovi smeštajni kapaciteti varira-ju i geografska distribucija nije adekvatna, tako da mnoge žene zapra-vo nemaju pristup smeštaju kada im je potreban (Hagemann-White, 2006). Savet Evrope saopštio je 2010. godine da ima malo dokaza koji upućuju na poboljšanje u pogledu rasprostranjenosti usluga unutar država ili u pogledu broja država koje pružaju usluge u poređenju sa ra-nijim izveštajem iz 2008. godine (Hagemann-White, 2010; EIGE, 2012).

Analize Evropske mreže protiv nasilja ukazuju na nedostatak servisa po-drške za žrtve seksualnog nasilja: na osnovu dostupnih podataka pro-cenjeno je da u 46 evropskih država postoji oko 374 centra za žrtve sek-sualnog nasilja, odnosno da nedostaje još 3.214 takvih centara (WAVE, 2014). SOS telefoni koji u potpunosti ispunjavaju standarde Saveta Ev-rope (besplatni za korisnice, dostupni 24/7 i pokrivaju teritoriju cele države) funkcionišu u samo 17 evropskih država, što čini tek 37% svih


32

zemalja na tlu Evrope (WAVE, 2014: 18). Procene su da u svim ev-ropskim državama nedostaje ukupno 55.242 mesta u skloništima; sve-ga 3 zemlje (Luksemburg, Norveška i Slovenija) u potpunosti su dostigle standarde Saveta Evrope u pogledu broja dostupnih mesta u sigurnim kućama u odnosu na broj stanovnika, a blizu da ispune ove parametre su Holandija sa nedostajućih 2,5% mesta i Austrija i Malta sa manjkom od 9-10% mesta (Ibid: 23).

Postoje značajne razlike među evropskim državama u pogledu finan-siranja specijalizovanih servisa. Dok mnoge države zapadne i severne Evrope imaju široku pokrivenost servisima, koje delom ili u potpuno-sti finansira država, sigurne kuće i druge usluge podrške ponekad su u potpunosti finansirane međunarodnim donatorskim sredstvima u drža-vama na istoku i jugo-istoku Evrope (Hagemann-White, 2006). Takvo finansiranje je vremenski ograničeno, ne obezbeđuje održivost usluga i direktno utiče na dostupnost i kvalitet usluga podrške. Iako se navo-di da je finansiranje uluga podrške dodatno destabilizovano uticajima finansijske krize, sveobuhvatno istraživanje pokazuje da nedostatak odgovora na nasilje prema ženama, što se odnosi i na dostupnost uslu-ga, generiše još veće troškove (Walby, 2004).

Bez obzira na sve navedene nedostatke i ograničenja, postoje pokaza-telji neznatnog napretka koji se, pre svega, ogleda u tome što značajna većina zemalja EU primenjuje nacionalne akcione planove radi spreča-vanja nasilja u porodici i kriminalizacije nasilja u intimnom partnerskom odnosu (EIGE, 2012). Uz to, rezultati četvrte runde praćenja primene Preporuke Rec (2002)5 pokazali su da je izvesnog napretka bilo u po-gledu dostupnosti usluga podrške ženama žrtvama nasilja u odnosu na praćenje iz 2010. godine, što se posebno odnosi na dostupnost skloniš-ta i centara za žrtve silovanja i seksualnog nasilja (Hagemann-White, 2013). Autorka naglašava da treba imati u vidu ograničenja okvira za praćenje s obzirom na to da nisu obuhvaćeni svi relevantni aspekti pružanja usluga. Na primer, što se tiče dostupnosti sigurnih kuća, nije proveravano da li žene imaju direktan pristup skloništu na svoju inici-jativu u bilo kom trenutku ili moraju da se obrate socijalnim služba-ma kako bi bile upućene u sigurnu kuću, što je praksa u nekim država-ma, uključujući Srbiju. I pored ostvarenog napretka, još uvek samo 29 (od ukupno 47) članica Saveta Evrope ispunjava standarde u pogledu dovoljne geografske raspoređenosti skloništa. U 33 države članice pos-toje usluge za žrtve silovanja i seksualnog nasilja, od čega svega njih 20 navodi da su ove usluge dostupne u dovoljnom broju na celoj teritori-ji države; u 13 država ne postoji nijedan ovakav servis, što ipak pred-stavlja napredak u odnosu na 2010. godinu, kada je ovaj nedostatak zabeležen u 16 država (Ibid). Podaci o rasprostranjenosti seksualnog nasilja i sve manjeg broja tužbi i presuda protiv silovanja u celoj Evropi

33

Zašti

ta i

podr

ška

za že

ne sa

isku

stvo

m n

asilj

a –

anal

iza lo

kaln

ih p

oliti

ka u

Rep

ublic

i Srb

iji

obezbeđuju jaku podršku potrebi da se poboljšaju servisi protiv ovog oblika nasilja u evropskim državama (Regan & Kelly, 2003, prema Kelly & Dubois, 2008).

Austrijski model za zaštitu žena od nasilja u porodici i u partnerskom odnosu ističe se kao paradigma za sistem efikasne i sveobuhvatne zaš-tite žena. U prethodnom delu je već razmatrana delotvornost zakon-skih mera, kojima se učiniocu ograničava pristup mestu stanovanja žrtve i posledično omogućava zaštita i postiže bezbednost žena. Drugi element austrijskog zakonodavstva od značaja za oblast nasilja u po-rodici jeste proaktivna podrška žrtvama nasilja, dostupna kroz razvi-jenu mrežu tzv. interventnih centara protiv nasilja (intervention centers against Violence in the Family/anti-Violence centers). Osoblje inter-ventnih centara podržava žrtve i njihovu decu u vezi sa svim pitanjima koja se tiču njihove zaštite i obezbeđivanja njihovih prava u građanskim i krivičnim postupcima. Interventni centri, takođe, imaju zadatak da preduzimaju različite pravne i socijalne mere u cilju prevencije daljeg nasilja, a njihov rad karakteriše proaktivni pristup (obraćaju se žrtvama pre nego što ih one same kontaktiraju); planiranje bezbednosti zajed-no sa žrtvama; pružanje pravne pomoći; dostupnost srednjeročnog i dugoročnog savetovanja; multisektorska saradnja, koja podrazumeva da centri koordinišu intervencijama i da stalno unapređuju saradnju svih uključenih institucija; kao i nastavak mera. Interventni centri blisko sarađuju sa kancelarijama socijalnog rada kako bi žene dobile socijal-nu pomoć brzo, bez dugih administrativnih procedura. Politika Inter-ventnog centra u Beču je da posle tri meseca ponovo kontaktira žene izložene nasilju u porodici, nudeći podršku. Ovakav pristup u pogledu produženog trajanja mera pokazao se dragocenim i efikasnim zato što se na ovaj način održava kontakt sa žrtvama, što im omogućava da se obrate svojoj konsultantkinji u slučajevima opasnosti, s jedne strane, kao i zbog uticaja i kontrole nasilnika, jer oni primećuju da je pažnja javnosti još uvek na njihovim porodicama, te se ne mogu jednostavno vratiti na prethodno ponašanje i vršiti nasilje, sa druge strane (Logar, 2005). U Austriji je, pored interventnih centara, kreirana mreža ženskih skloništa, SOS telefona i savetovališta za žene žrtve nasilja, uključujući savetovališta protiv seksualnog nasilja. Gotovo svim skloništima up-ravljaju ženske nevladine organizacije, a sredstva za njihovo delovan-je obezbeđuju se iz državnog budžeta u skoro 100% slučajeva, dok je privatno finansiranje zanemarljivo. Besplatne SOS linije za žene dos-tupne su 24 sata dnevno i njih finansira savezna vlada (Ibid). Grad Beč predstavlja primer dobre prakse u pogledu finansiranja usluga za žene i obezbeđivanja privremenog stanovanja žrtvama nasilja nakon izlaska iz skloništa. Iz gradskog budžeta u potpunosti se finansiraju četiri ženska skloništa i savetovalište (counselling centre), kojima upravljaju ženske nevladine organizacije. Sva skloništa primenjuju rodno senzitivni, os-


34

nažujući pristup i opremljena su tehničkim uređajima za bezbednost. Skloništa imaju sigurno finansiranje kroz neograničen ugovor sa gra-dom, sa godišnjim budžetom koji približno iznosi 4 miliona evra godišn-je (EG-TFV (2008)6). U bečkim skloništima se mnogo pažnje posveću-je preveniranju siromaštva i obezbeđivanju različitih mera u vezi sa zapošljavanjem korisnica, rešavanjem njihovog stambenog pitanja, bo-ravišnim statusom migrantkinja i slično (Klein, 2009). Sigurna kuća ima blisku saradnju sa Bečkim fondom za promociju zapošljavanja (WAFF), što osigurava da žene dobiju izveštaj o svim pitanjima u vezi sa zapošl-javanjem. Drugi važan aspekt je priznavanje profesionalnih kvalifikacija koje su stečene u zemljama porekla, tako da se žene mogu vratiti na tržište rada što je pre moguće. U vezi sa obezbeđivanjem boravišnog statusa, savetnice u skloništu sarađuju sa vlastima i pružaocima usluga, poput Savetodavnog centra za migrante u Beču, kao i sa savetodavnim centrima za izbegla lica i azilante, kako bi se pribavile informacije o sta-tusu boravka za određenu ženu i omogućilo da ona ostane u zemlji. (Klein, 2009: 84–88).

U pogledu dostupnosti usluga za žrtve seksualnog nasilja, pozitivne primere predstavljaju uglavnom servisi u Velikoj Britaniji, Švedskoj i Norveškoj. Velika Britanija ima dugogodišnje iskustvo u delovanju cen-tara za žrtve seksualnog nasilja/centara za upućivanje (sexual assault (referral) centres), koji su osnivani od 1980-ih u bolnicama ili blizu bolnica. Ovi centri se trude da osiguraju visoko kvalitetne forenzičke preglede i pruže kratkoročno savetovanje i zastupanje za žrtve seksu-alnog nasilja. Najveća dostupnost usluga za žrtve seksualnog nasilja karakteristična je za Škotsku koja ima nacionalnu budžetsku liniju za pružanje usluga i realizaciju projekata u oblasti zaštite od nasilja u po-rodici, što kao rezultat daje dobru pokrivenost većeg dela teritorije uslugama. Pored toga, Škotska finansira sa 10 miliona funti Program za razvoj skloništa (refuge Development Programme) kako bi unapredila i povećala broj mesta u skloništima dostupnim ženama i njihovoj deci. U Ujedinjenom Kraljevstvu još postoje i nezavisni savetnici za nasilje u porodici (Domestic Violence advisors), koji su imenovani da pomognu žrtvi tokom krivičnog postupka i posreduju u kontaktu sa drugim insti-tucijama i službama za podršku (EG-TFV (2008)6).

Norveška je uspostavila centre za žrtve silovanja i seksualnog nasilja u svakom regionu koji su povezani sa međuopštinskim urgentnim klinika-ma. Cilj ovih centara je da poboljšaju pružanje usluga na lokalnom nivou i da osiguraju da je žrtvama silovanja i seksualnog zlostavljanja dostupno stručno osoblje i specijalno prilagođene usluge. Pored toga, Norveška je uložila napore da proširi dostupnost usluga i organizuje obuke za profesionalce širom zemlje osnivanjem jednog nacionalnog i pet regionalnih resursnih centara koji nude širog opseg informacija o

35

Zašti

ta i

podr

ška

za že

ne sa

isku

stvo

m n

asilj

a –

anal

iza lo

kaln

ih p

oliti

ka u

Rep

ublic

i Srb

iji

nasilju, seksualnom zlostavljanju i stresu, kao posledici nasilja. Ovi cen-tri prikupljaju stručne informacije i blisko sarađuju sa profesionalcima u ovoj oblasti, pružajući im specijalizovane obuke i savete. Dodatno, oni koordinišu multidisciplinarnu saradnju između različitih službi i servi-sa koji nude podršku žrtvama (EG-TFV (2008)6). Slično tome, Finska je osigurala koordinaciju različitih nosilaca vlasti i pružalaca usluga u svim delovima države, postavljajući koordinatore za nasilje prema ženama u gotovo svih 415 opština/zajednica (Ibid).

Švedska je osnovala Nacionalni centar za zlostavljane i silovane žene u bolnici u gradu Upsala, gde se obavljaju lekarski pregledi i pruža tretman i podrška ženama izloženim nasilju. Istovremeno, ovo je nacionalni resursni centar u kome su dostupne ekspertske informacije o temi, kao i obuke i praktični vodiči za zdravstvene radnike u oblasti seksualnog nasilja. Centar redovno distribuira informacije o metodama koje primenjuje u radu i ekspertizi u ovoj oblasti, kako bi se osiguralo širenje znanja u celoj državi (EG-TFV (2008)6).

Sistem usluga podrške za žene sa iskustvom

nasilja u Republici Srbiji

39

Zašti

ta i

podr

ška

za že

ne sa

isku

stvo

m n

asilj

a –

anal

iza lo

kaln

ih p

oliti

ka u

Rep

ublic

i Srb

iji

SISTEM USLUGA PODRŠKE ZA žENE SA ISKUSTVOM NASILjA U REPUBLICI SRBIjIOblast usluga podrške za žene sa iskustvom nasilja u Srbiji nije usklađe-na sa obavezujućim međunarodnim standardima, niti su usluge podrške u dovoljnoj meri dostupne ženama žrtvama nasilja. Iako je Republika Srbija ratifikovala Konvenciju Saveta Evrope o sprečavanju i borbi protiv nasilja nad ženama i nasilja u porodici 2013. godine, zakonodavni okvir i oblast usluga podrške za žene sa iskustvom nasilja nisu usklađeni sa njenim zahtevima. Oblast usluga podrške u okviru institucionalne soci-jalne zaštite regulisana je Zakonom o socijalnoj zaštiti i odgovarajućim podzakonskim aktima. Za uspostavljanje i pružanje specijalizovanih usluga podrške relevantni su Pravilnik o bližim uslovima i standardi-ma za pružanje usluga socijalne zaštite, koji reguliše usluge smeštaja, kao i Pravilnik o bližim uslovima i standardima za pružanje usluge sOs telefona za žene sa iskustvom nasilja. Kako zakon o besplatnoj pravnoj pomoći još uvek nije donet, ova oblast nije regulisana na sistemski i jedinstven način.

Pregled stanja u oblasti usluga podrške u Srbiji Broj usluga podrške u Srbiji je nedovoljan, što se pogotovo odnosi na specijalizovane usluge; karakteriše ih uglavnom neodogovarajuća geografska distribuiranost i nedovoljna dostupnost (Ignjatović i Drob-njak, 2014; WAVE, 2014; 2015). Usvojeni standardi za postojeće usluge nisu odgovarajući, a sistem nabavke usluga nije dobro regulisan, što dovodi u nepovoljnu poziciju pružaoce usluga iz nevladinog i privat-nog sektora u odnosu na one iz javnog. Postojeće usluge nemoguće je sveobuhvatno sagledati usled nedostatka javno dostupnih podata-ka, a dodatni problem predstavlja neusaglašenost podataka iz civilnog i državnog sektora. Iako nije obezbeđena njihova specijalizacija, državne institucije još uvek predstavljaju glavne nosioce aktivnosti zaštite od nasilja u porodici zbog dobre „mrežne“ pokrivenosti cele teritorije države, s jedne strane, kao i neregulisanog statusa drugih pružalaca usluga, pre svega ženskih nevladinih organizacija koje su specijalizo-vane za ovu oblast, s druge strane (Ignjatović, 2011: 11).

Opšte programe zaštite i podrške za žene žrtve nasilja u različitim oblastima, kao što su finansijska i psihosocijalna podrška, socijalno stanovanje, zapošljavanje i briga o deci, karakteriše jednodimenzi-onalnost, međusobna neusklađenost i nepovezanost. Istovremeno,


40

ne sprovodi se sistematsko praćenje i evaluacija ovih programa, pa ne postoje ni podaci o efektima preduzetih mera. Izraženo je odsus-tvo integrisanih usluga i nedostatak međuinstitucionalne saradnje u planiranju i implementaciji mera. Opšti programi podrške ne uzimaju u dovoljnoj meri u obzir specifične potrebe žena žrtava nasilja, a podaci pokazuju da ove žene čine jako mali udeo u ukupnom broju korisni-ka mera i usluga opšte namene. Nisu obezbeđeni programi podrške za žene nakon izlaska iz nasilja, niti postoje planovi integralne podrške u oblasti socijalne i zdravstvene zaštite, zapošljavanja, stanovanja i brige o deci (Ignjatović, Pešić, 2012). Domaći podaci pokazuju da žene i deca žrtve nasilja u porodici, koje evidentiraju centri za socijalni rad, čine tek oko 2% od ukupnog broja korisnika/-ca socijalnih usluga u Srbiji (Jova-nović, 2010). Nalazi nezavisnih tela, takođe, upućuju na to da usluge rehabilitacije za žene žrtve nasilja u porodici i u partnerskim odnosima nisu planski uspostavljene, niti se razvijaju, kao i da se resursi lokalnih zajednica nedovoljno koriste. Ističe se da se žrtvama uglavnom nudi izmeštanje iz sopstvenog doma, na kratak rok, uz retke (pilot) programe ekonomskog, socijalnog i psihološkog osamostaljivanja žena i njihovog osnaživanja za samostalan život (Zaštitnik građana, 2014b).

Zakonom o socijalnoj zaštiti (dalje: ZoSZ)10 usluge socijalne zaštite su definisane kao aktivnosti pružanja podrške i pomoći pojedincu i porodici radi poboljšanja, odnosno očuvanja kvaliteta života, otklanjanja ili ublažavanja rizika nepovoljnih životnih okolnosti, kao i stvaranja mo-gućnosti da samostalno žive u društvu. Usluge, u smislu ovog zakona, svrstane su prema grupama u usluge procene i planiranja, dnevne usluge u zajednici, usluge podrške za samostalan život, savetodav-no-terapijske i socijalno-edukativne usluge (koje uključuju savetovanje i podršku u slučajevima nasilja, SOS telefone), kao i usluge smeštaja (čl. 40). Kao korisnici usluga posebno su navedena lica za koja postoji opasnost da će postati ili koja jesu žrtva zanemarivanja, zlostavljanja, eksploatacije, nasilja, odnosno nasilja u porodici (čl. 41, stav 2, tačka 6 i stav 3, tačka 2). U skladu sa ZoSZ, centar za socijalni rad odlučuje o ost-varivanju prava korisnika utvrđenih ovim zakonom i o korišćenju usluga socijalne zaštite koje obezbeđuju Republika Srbija, autonomna pokraji-na i jedinica lokalne samouprave. U zavisnosti od socijalno-ekonomsk-og statusa korisnika, plaćanje usluge socijalne zaštite može biti u celosti iz sredstava korisnika, njegovog srodnika ili trećeg lica; uz delimično učešće korisnika, njegovog srodnika, trećeg lica ili budžeta Republike Srbije, autonomne pokrajine ili jedinice lokalne samouprave; u celosti iz budžeta Republike Srbije, autonomne pokrajine ili jedinice lokalne samouprave (čl. 72).

U pogledu finansijske pomoći, ZoSZ predviđa novčanu socijalnu pomoć i jednokratnu pomoć koje nisu specifično namenjene žrtvama nasilja (čl. 10 Zakon o socijalnoj zaštiti, službeni glasnik rs, br. 24/2011

41

Zašti

ta i

podr

ška

za že

ne sa

isku

stvo

m n

asilj

a –

anal

iza lo

kaln

ih p

oliti

ka u

Rep

ublic

i Srb

iji

81). Iako žrtve nasilja moraju ispuniti sve uslove kao druge korisničke grupe da bi ostvarile pravo na novčanu socijalnu pomoć, izuzetak pred-stavlja odredba kojom se određuje da se članom porodice ne smatra izvršilac nasilja u porodici, te njegovi prihodi i imovina ne utiču na pravo žrtava nasilja u porodici da ostvare ovu vrstu pomoći (čl. 81, st. 5). Ni na lokalnom nivou ne postoje posebne mere finansijske podrške žena-ma žrtvama nasilja; izuzetak predstavlja Odluka o pravima i uslugama socijalne zaštite grada Beograda11 kojom je propisano pravo na stalnu novčanu pomoć licima prema kojima je izvršeno nasilje u porodici (čl. 68).

ZoSZ sadrži mere koje se odnose na zapošljavanje radno sposobnih ko-risnika novčane socijalne pomoći kojima se predviđa saradnja centara za socijalni rad i organizacija nadležnih za poslove zapošljavanja u spro-vođenju mera socijalne uključenosti radno sposobnih korisnika prava na socijalnu pomoć. Međutim, nema podataka o uključenosti žena sa iskustvom nasilja. Većina postojećih programa i akcionih planova u Sr-biji koje se odnose na zapošljavanje ne prepoznaje u dovoljnoj meri specifične potrebe žena žrtava nasilja, niti su integrisani i usklađeni sa programima u drugim oblastima.

Zakon o zdravstvenoj zaštiti12 definiše da se društvena briga za zdravlje, pod jednakim uslovima na teritoriji Republike Srbije, ostvaruje obez-beđivanjem zdravstvene zaštite grupacija stanovništva koje su izložene povećanom riziku oboljevanja, zdravstvenom zaštitom lica u vezi sa sprečavanjem, suzbijanjem, ranim otkrivanjem i lečenjem bolesti od većeg socijalno-medicinskog značaja, kao i zdravstvenom zaštitom soci-jalno ugroženog stanovništva (čl. 11). Isti član određuje da zdravstvena zaštita, između ostalog, obuhvata žrtve nasilja u porodici (čl. 11, st. 2, tač. 12).

Iako postoje pozitivni primeri u pojedinim lokalnim samoupravama, programi i mere u vezi sa stanovanjem uglavnom ne prepoznaju žene žrtve nasilja kao posebne korisničke grupe. Stoga se ukazuje na potrebu da se razmotre različiti vidovi pomoći za stanovanje, koja u pojedinim zemljama EU predstavlja veoma značajnu podršku za ugrožene (Vlada RS, 2014), uključujući žrtve nasilja. Naglašava se, takođe, da je potreb-no sprovesti redovna praćenja stambene situacije različitih osetljivih grupa, uključujući posebno ranjive grupe žena, poput samohranih maj-ki i žena žrtava nasilja (Vlada RS, 2011).

11 službeni list grada Beograda, br. 55/2011, 8/2012 – ispr., 8/2012, 42/2012, 65/2012, 31/2013, 57/2013 i 37/2014

12 službeni glasnik rs, br. 107/2005, 72/2009 - dr. zakon, 88/2010, 99/2010, 57/2011, 119/2012, 45/2013 - dr. zakon, 93/2014, 96/2015 i 106/2015.


42

Sigurne kuće

Prema odredbama Istanbulske konvencije, države imaju obavezu da omoguće otvaranje odgovarajućih, lako dostupnih sigurnih kuća u dovoljnom broju13, što je značajno sredstvo za ispunjavanje obav-eze pružanja zaštite i podrške, odnosno obezbeđenja odgovarajućeg privremenog smeštaja za sve žrtve nasilja. Svrha sigurnih kuća jeste da obezbede neposredan, ako je moguće neprekidan, pristup bezbednom smeštaju za žrtve, posebno žene i decu čija je bezbednost ugrožena u sopstvenom domu (Obrazloženje, 2011; par. 133).

Postojeća ograničenja u pružanju ovih usluga u Evropi pokazuju da sk-loništa ne uspevaju da zadovolje ove standarde, već predstavljaju rezi-dencijalne servise koji se fokusiraju na dobrobit deteta ili porodične probleme, odnosno njihova svrha se svodi samo na obezbeđivanje smeštaja osobama u situaciji beskućništva (Kelly and Dubois, 2008; Hagemann-White, 2006). S obzirom na to da se žrtve suočavaju sa višestrukim, međusobno povezanim problemima koji utiču na njiho-vo zdravlje, bezbednost, finansijsku situaciju i dobrobit njihove dece, rezidencijalni smeštaj opšte namene (npr. prihvatilišta za lica u situaciji beskućništva) nije dovoljan i ne može da obezbedi neophodnu podršku i osnaživanje žrtava. Stoga su neophodna specijalizovana skloništa za žene koja najbolje mogu da odgovore na ove probleme žena žrtava nasilja jer njihova uloga prevazilazi (samo) pružanje bezbednog smešta-ja (WAVE, 2011; 2014; Kelly & Dubois, 2008) i ogleda se u nizu među-sobno povezanih usluga kojima se ženama omogućava da se nose sa traumatskim iskustvima, povrate samopouzdanje, postave osnove za nezavisan život i, u krajnjem ishodu, izađu iz nasilja. Pored toga, ovi servisi podrške (trebalo bi da) imaju centralnu ulogu u umrežavanju, saradnji između različitih službi i podizanju svesti o nasilju prema žena-ma.

Primarni cilj delovanja sigurnih kuća je da obezbeđuju fizičku sigurnost žrtvama nasilja, a stepen do kog je ovo moguće postići zavisi od kom-binacije niza faktora, među kojima se najčešće pominju tajnost lokacije i praktične sigurnosne mere koje se tiču pravila o dozvoljenim poseti-ocima i situacijama kada se narušava bezbednost korisnica i osoblja. Istanbulska konvencija navodi da je za postizanje sigurnosti i bezbed-nosti žena i dece u sigurnim kućama nužno da se primenjuju određeni standardi kao što su: procena bezbednosne situacije svake žene i izrada individualnog plana bezbednosti na osnovu te procene; tehničko obez-beđenje zgrade jer su nasilni napadi učinilaca pretnja ne samo za žene i njihovu decu, već i za zaposlena lica i druga lica u okolini; uz to, nužna je delotvorna saradnja sa policijom oko pitanja bezbednosti (Obrazlo-ženje, 2011: par. 134). Inherentnim principima u pružanju usluga u sk-13 Termin „dovoljan broj“ treba da obezbedi ispunjenje potreba svih žrtava, kako u

smislu broja mesta u prihvatilištima, tako i u smislu specijalizovane podrške.

43

Zašti

ta i

podr

ška

za že

ne sa

isku

stvo

m n

asilj

a –

anal

iza lo

kaln

ih p

oliti

ka u

Rep

ublic

i Srb

iji

loništima smatraju se osnaživanje korisnica i dostupnost i pružanje svih raspoloživih informacija, kako bi se omogućilo korisnicama da same prave izbore i samostalno donose odluke, što posledično treba da im pomogne da (ponovo) dobiju kontrolu nad svojim životima, odnosno da spreči da kontrolu nasilnog partnera zameni kontrola i nadmoć in-stitucija. Boravak u prihvatilištu ili „sigurnoj kući“ je samo privremeno rešenje koje zahteva pružanje dodatne podrške kako bi žene mogle da započnu nezavisni život. Pred ženama koje ne mogu da se vrate u svoj dom stoje ozbiljni izazovi da nađu nov i bezbedan smeštaj, posebno ako su nezaposlene, bez prihoda i drugih oblika (ne)formalne podrške. Promena doma i/ili mesta stanovanja obično zahteva nove investicije (nabavku pokućstva, odeće, stvari za decu), a posledično može dovesti, između ostalog, do gubljenja starih socijalnih relacija, promene posla, škole/vrtića za decu.

Sigurne kuće u Srbiji nisu lako dostupne ženama žrtvama nasilja zbog neadekvatne geografske distribuiranosti i činjenice da žene mora-ju imati uput centra za socijalni rad kako bi bile primljene u sigurnu kuću/prihvatilište. Država je usvojila opšte minimalne standarde za sve usluge smeštaja, uključujući prihvatilišta/sigurne kuće za žrtve nasilja u porodici, koji nisu rodno specifični. Posledično, neke državne sigurne kuće ne prepoznaju rodnu dimenziju nasilja u porodici, a svega 60% njih je specijalizovano za pružanje podrške ženama sa iskustvom nasilja (Iz-veštaj u senci, 2016). Manje od polovine svih sigurnih kuća je dostupno za žene i decu sa invaliditetom. Kao što je napomenuto, usluge smeštaja regulisane su Pravilnikom o bližim uslovima i standardima za pružanje usluga socijalne zaštite koji određuje da se ove usluge pružaju najduže u trajanju od šest meseci deci, mladima i odraslim žrtvama nasilja u porodici, zlostavljanja i zanemarivanja. Posebni minimalni strukturalni standardi za usluge smeštaja u prihvatilište, u pogledu lokacije, prosto-ra i opreme, predviđaju da pružalac usluge smeštaja u prihvatilište, po potrebi, ima proceduru za obezbeđivanje tajnosti lokacije i bezbednosti korisnika i angažovanog osoblja. U prihvatilištu za žrtve zlostavljanja, nasilja i trgovine ljudima obezbeđena je posebna soba za majku sa de-tetom, odnosno sa decom.

Iako je predviđeni period boravka u sigurnim kućama do šest meseci, istraživački podaci, prikupljeni od sigurnih kuća, pokazuju da neke žene ostaju i duže (Jovanović, 2013). Najkraći boravak u sigurnoj kući bio je nekoliko sati, a najduži 284 dana. U proseku, za 6 sigurnih kuća koje su dale konkretan odgovor, uobičajena dužina boravka korisnice u sigurnoj kući iznosi 48 dana. Smeštaj i boravak žena i njihove dece u sigurnim kućama pri centrima za socijalni rad besplatan je za osobe sa teritorije opštine, dok za žrtve iz drugih opština troškove najčešće snose cen-tri iz njihovog mesta prebivališta, što neretko otežava prijem i smeštaj žena i njihove dece u sigurnu kuću, zbog bojazni u vezi sa pokrivanjem


44

troškova njihovog boravka. Istovremeno, istraživački nalazi upućuju na značajne razlike u pogledu naplaćivanja usluge smeštaja u sigurnim kućama u raznim lokalnim sredinama u pogledu dnevne cene smeštaja za korisnice i njihovu decu, što korisnice ove usluge stavlja u nejednaku poziciju (Ibid).

Imajući u vidu da ne postoje precizni javno dostupni zvanični podaci o sigurnim kućama u Srbiji, nemoguće je sveobuhvatno sagledati ovu vrstu usluge. Nisu dostupni zvanični podaci o broju sigurnih kuća, niti je dostupan podatak o broju žena i dece koja su na godišnjem nivou smeštena u sigurnu kuću/prihvatilište. Podaci Mreže „Žene protiv nasil-ja“ pokazuju da u Srbiji postoji ukupno 13 sigurnih kuća/prihvatilišta za žene žrtve nasilja. Od tog broja, 11 državnih sigurnih kuća/prihvatilišta funkcionišu pri centrima za socijalni rad (Novi Sad, Zrenjanin, Niš, Le-skovac, Jagodina, Sombor, Pančevo, Šabac, Valjevo, Kikinda), odnosno centru za razvoj lokalnih usluga socijalne zaštite (Kragujevac), a 2 sig-urne kuće vode nevladine organizacije (Beograd i Vlasotince)14. Elek-tronska baza usluga socijalne zaštite Republičkog zavoda za socijalnu zaštitu, koja je sadržala podatke o sigurnim kućama/prihvatilištima na teritoriji Srbije, više nije dostupna, a podaci iz drugih državnih izvora upućuju na to da u Srbiji postoji 15 prihvatilišta za žrtve nasilja u po-rodici (Vlada RS, 2014: 191). Prema nalazima Saveta Evrope i Evropske mreže protiv nasilja, u Srbiji postoji 12 skloništa za žene (WAVE, 2015; Hagemann-White, 2013: 68). U okviru procesa licenciranja pružalaca usluga socijalne zaštite, do sada su licencu za pružanje usluge smeštaja za žrtve nasilja u porodici dobila tri prihvatilišta, od kojih su dva državna (Opština Pančevo i Centar za razvoj usluga socijalne zaštite „Knjeginja Ljubica“, Kragujevac) i jedno vodi nevladina organizacija (Savetovalište protiv nasilja u porodici, Beograd)15. Dva objekta su specijalizovana za smeštaj žena i dece žrtava nasilja i njihov ukupni smeštajni kapacitet je dovoljan za 30 korisnika/-ca, dok je treći objekat namenjen deci, mlad-ima i odraslim korisnicima (15).

Budući da još uvek ne postoje javno dostupni podaci o smeštajnim kapacitetima sigurnih kuća, nije moguće porediti broj dostupnih mesta u sigurnim kućama sa brojem stanovnika, a s obzirom na nepreciznost i nepotpunost podataka iz domaćih i međunarodnih izvora, ne može se precizno utvrditi da li Srbija zadovoljava preporuke Saveta Evrope u vezi sa pružanjem usluge smeštaja u sigurnim kućama. Prema najnovijim podacima Evropske mreže protiv nasilja, u Srbiji bi trebalo da postoji 715 mesta (kreveta), a dostupno ih je 257 (36%), odnosno nedostaje čak 458 kreveta (WAVE, 2015). U izveštajima Republičkog zavoda za so-

14 Spisak sigurnih kuća/prihvatilišta za žene koje su preživele nasilje na teritoriji Srbije: http://zeneprotivnasilja.net/usluge-u-zajednici/srbija/sigurne-kuce

15 Spisak licenci za prihvatilišta za žrtve nasilja u porodici, http://www.minrzs.gov.rs/files/2016_godina/Briga_o_porodici/Usluge_socijalne_zastite/10.09.2016/SPI-SAK_LICENCI-_Prihvatiliste_za_zrtve_nasilja.doc

45

Zašti

ta i

podr

ška

za že

ne sa

isku

stvo

m n

asilj

a –

anal

iza lo

kaln

ih p

oliti

ka u

Rep

ublic

i Srb

iji

cijalnu zaštitu dostupni su podaci o smeštajnim kapacitetima ustanova socijalne zaštite za smeštaj dece i mladih, odnosno ustanova za smeštaj odraslih i starih, ali ovi izveštaji ne sadrže podatke o smeštajnim kapac-itetima sigurnih kuća pošto je u pitanju usluga lokalnog tipa. Dostupne studije i izveštaji pokazali su da je u Srbiji nepovoljna situacija u pogle-du nivoa dostupnosti mesta u skloništima u odnosu na broj stanovnika. U izveštaju mreže Žene protiv nasilja Evropa (WAVE) za 2013. godinu navodi se da 14 skloništa za žene imaju ukupan kapacitet od najmanje 162 mesta, dok je procena da bi u odnosu na broj stanovnika trebalo da ih bude 719 (WAVE, 2014). Domaći istraživački nalazi za 2011. godi-nu pokazuju da je u 9 sigurnih kuća/prihvatilišta boravilo ukupno 468 žrtava nasilja, od čega 219 žena i 249 dece (Jovanović, 2013). Prema podacima iz vladinih izvora, u toku 2012. godine broj korisnika smešta-ja u prihvatilištima za žrtve nasilja u porodici iznosio je oko 680 lica, prevashodno žena i dece (Vlada RS, 2014: 191). U skladu sa navodima međunarodnih organizacija, iste godine smeštaj u sigurnim kućama je koristilo 249 žrtava (129 žena i 120 dece), a 300 žena bilo je kratkoročno smešteno u prihvatilištima (WAVE, 2014: 174).

Funkcionisanje sigurnih kuća u ranijem periodu karakterisala je izrazita nestabilnost: pojedina skloništa su prestala sa radom zbog nedostat-ka finansiranja koje je bilo projektnog tipa, dok je jedan deo sigurnih kuća, koje su započele sa radom kao multisektorski projekti, prešao u nadležnost centara za socijalni rad. Nedostatak standarda za uslu-gu smeštaja u prihvatilište i/ili sigurnu kuću u ranijem periodu uslovio je da ova usluga bude različita u raznim lokalnim zajednicama, što se posebno uočava u pogledu ciljnih grupa korisnika/-ca, dužine boravka, dostupnih usluga, cene, bezbednosti korisnica i kvaliteta usluge u celi-ni. Nalazi nezavisnih tela pokazuju da ženama u situaciji akutnog nasilja nije uvek obezbeđen prihvat u sigurne kuće ili prihvatilišta (Zaštitnik građana, 2014a). S druge strane, neki istraživački rezultati upućuju na to da se mogućnost smeštanja žena sa iskustvom nasilja u sigurne kuće nedovoljno koristi (Nikolić-Ristanović, 2010). S obzirom na to da su fi-nansirane projektno ili iz lokalnih budžeta, usluge su kreirane ad hoc i ne odgovaraju realnim potrebama korisnica.

Kako zvanični podaci nisu dostupni, Autonomni ženski centar je to-kom 2015. godine sproveo istraživanje čiji su rezultati pokazali da 40% sigurnih kuća nije specijalizovano za žene žrtve nasilja i njihovu decu. Utvrđeno je da je većina skloništa otvorena 24/7 za hitan smeštaj, te da više od polovine sigurnih kuća pruža usluge besplatno za korisnice (58%). Pokazalo se da svega trećina sigurnih kuća vrši smeštaj korisnica bez uputa centra za socijalni radi, što je jasan pokazatelj nedovoljne dostupnosti ove usluge. Stariji istraživački podaci iz 2013. godine po-kazali su da, od ukupno 11 anketiranih sigurnih kuća, čak njih 10 nema bezbednosni plan zaštite za žrtve nasilja. Tri sigurne kuće su navele da


46

sigurnosni plan sastavljaju od slučaja do slučaja, odnosno na individu-alnom nivou. Na pitanje gde se i na koji način odvija viđanje dece koja borave u sigurnoj kući i roditelja koji je učinio nasilje, 9 sigurnih kuća odgovorilo je da se deca viđaju s nasilnim roditeljem u prostorijama centra za socijalni rad u kontrolisanim uslovima, 1 sigurna kuća odgov-orila je da se deca viđaju s nasilnim roditeljem u centru za socijalni rad ili u jednoj od prostorija koja je za to obezbeđena u okviru sigurne kuće, dok 1 sigurna kuća nije dala konkretan odgovor. U pogledu tajno-sti adrese sigurnih kuća, njih 8 odgovorilo je da je adresa sigurne kuće tajna, 1 je izvestila da adresa nije tajna (zbog aktivnosti koje se unutar nje organizuju), 1 da je adresa sigurne kuće greškom novinara izašla u javnost, dok 1 sigurna kuća nije dala konkretan odgovor, već je oce-nila da bezbednost korisnica ne garantuje tajnost adrese, već nadležne institucije. Tom analizom se pokazalo da nijedna sigurna kuća nema policijsko obezbeđenje.

SOS telefoni

Specifične karakteristike pružanja usluge žrtvama nasilja putem SOS telefona, odnosno specifičnosti fenomena nasilja prema ženama i pozicija žrtava nasilja, doprinose oceni da ovaj vid podrške predstavl-ja jedan od najznačajnijih načina za pomoć i podršku ženama žrtvama nasilja. Standardi Saveta Evrope, sadržani u Istanbulskoj konvenciji, obavezuju države da otvore SOS telefone širom zemlje koji su dostupni 24 časa dnevno i besplatni su za korisnice. Ovakva obaveza proističe iz toga što mnoge žrtve nemaju dokumente i sredstva i teško da mogu da kupe telefonsku karticu, odnosno pronađu sitninu da plate telefonski poziv, a za neke od njih čak i mala suma novca može predstavljati teret. Pored toga, u mnogim telefonskim sistemima pozivi koji nisu besplatni mogu se pratiti kroz telefonski račun, čime se ukazuje učiniocu da žrtva traži pomoć, što može dodatno da ugrozi njenu poziciju. Pored saveto-vanja radi podrške i u slučaju krize, SOS telefoni bi trebalo da upućuju korisnice na službe kao što su sigurne kuće, savetodavni centri, odnos-no policija. Ističe se i potreba za javnim oglašavanjem broja SOS tele-fona kako bi bio poznat što većem broju građana i građanki, odnosno potencijalnih korisnica ove usluge (Obrazloženje, 2011: par. 136 i 137).

U delu o standardima je već pomenuto da Finalni izveštaj o aktivnos-tima Radne grupe Saveta Evrope za borbu protiv nasilja nad ženama, uključujući porodično nasilje (EG-TFV (2008)6) preporučuje uspostavl-janje barem jednog besplatnog nacionalog SOS telefona koji obuhvata sve oblike nasilja nad ženama i funkcioniše 24 sata dnevno, 7 dana ned-eljno i obezbeđuje podršku u kriznim situacijama na svim relevantnim jezicima. Imajući u vidu da je mnogim žrtvama teško da aktivno traže pomoć, a prag potreban za pozivanje i razmenu intimnih i ličnih podata-ka je visok, važno je da pozivaoci mogu da ostanu anonimni, da dobiju savete od osoblja koje je obučeno za takve situacije i da SOS telefoni

47

Zašti

ta i

podr

ška

za že

ne sa

isku

stvo

m n

asilj

a –

anal

iza lo

kaln

ih p

oliti

ka u

Rep

ublic

i Srb

iji

pružaju informacije i poštuju poverljivost ukoliko je to želja korisnice usluga. U nekim zemljama jednako je značajno pružiti pomoć na neko-liko jezika kako bi se olakšala jezička barijera sa kojom se susreću neki pozivaoci (Ibid).

Uprkos zagovaračkim naporima ženskih organizacija, članica Mreže „Žene protiv nasilja“, u Srbiji još uvek nije uspostavljen jedinstveni sOs telefon za žene žrtve nasilja koji pokriva teritoriju cele države i ispun-java standarde saveta evrope u pogledu dostupnosti, anonimnosti i specijalizacije za sve vrste nasilja obuhvaćene Istanbulskom konvenci-jom16. Proces pregovora i rada na uspostavljanju ovakve SOS telefon-ske linije, u kome su učestvovale predstavnice ženskih organizacija pri kojima deluju SOS telefoni i predstavnice/-ci nadležnog Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja (MRZBSP), jednostrano je prekinut 2015. godine od strane ministarstva. Iste godine usvojen je Pravilnik o bližim uslovima i standardima za pružanje usluge sOs telefona za žene sa iskustvom nasilja17, kao rezultat zajedničkog rada ženskih organizacija, članica Mreže ŽPN i resornog Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja. Međutim, finalna usvojena verzija ovog dokumenta ne odgovara sadržaju dokumenta na kome su ženske organizacije radile u okviru radne grupe, tako da su Mreža ŽPN i Autonomni ženski centar pripremili komentare za izmene i dopune ovog pravilnika.

Uopšteno govoreći, proces standardizacije i licenciranja usluge SOS tele-fona doneo je brojne izazove pred ženske organizacije, što se posebno odnosi na pružateljke usluga iz višestruko marginalizovanih grupa (žene sa invaliditetom, Romkinje, žene sa sela). Resorno MRZBSP organizova-lo je nekoliko javnih konsultacija u vezi sa ovim procesima i pozicijom organizacija civilnog društva kao pružalaca usluga socijalne zaštite. Predstavnice Autonomnog ženskog centra i Mreže ŽPN uzele su učešće u ovim konsultacijama, kako bi izrazile svoje nezadovoljstvo u pogledu procesa licenciranja OCD – pružalaca usluga socijalne zaštite i iznele niz problema i prepreka u pružanju usluga na lokalnom nivou. Kao poseb-ni problemi izdvojili su se (ne)saradnja jedinica lokalne samouprave i centara za socijalni rad sa OCD, neadekvatno i nedovoljno finansiranje usluga, te komplikovana procedura za licenciranje pružalaca usluga18. Takođe je ukazano da se sredstva opredeljuju za rad tzv. SOS telefona pri CSR, iako u tim lokalnim zajednicama već više decenija ovu uslugu pružaju ženske nevladine organizacije. Istaknuto je da CSR ne može da pruža specijalizovane usluge za žene sa iskustvom nasilja zato što ih to dovodi u (potencijalni) sukob interesa, ali i zato što nije u skladu

16 http://www.potpisujem.org/srb/1827/formiranje-nacionalnog-sos-telefo-na-za-zene-zrtve-nasilja

17 službeni glasnik republike srbije, br. 93/201518 http://www.potpisujem.org/srb/1997/ministarstvo-za-rad-i-socijalna-pitanja-na-

javilo-zabranu-rada-nelicenciranim-organizacijama-pruzaocima-socijalnih-usluga


48

sa Konvencijom Saveta Evrope protiv nasilja prema ženama. Načelnica Odeljenja za inspekcijski nadzor pri MRZBSP nije mogla da odgovori na pitanja u vezi sa zloupotrebama koje vrše jedinice lokalnih samouprava pri raspisivanju javnih nabavki za pružanje usluga socijalne zaštite. Ona je najavila da će svim nevladinim organizacijama koje pružaju standard-izovane usluge socijalne zaštite biti zabranjen dalji rad ukoliko se ne licenciraju u predviđenom roku, odnosno ukoliko ne podnesu zahtev za izdavanje licence za pružanje usluge u roku od tri godine od usvajanja standarda za pružanje konkretne usluge (ZoSZ, čl. 223). U skladu sa tim, rok za podnošenje zahteva za licenciranje usluge SOS telefon za žene i devojke sa iskustvom nasilja ističe u novembru 2018. godine.

Evidencija Mreže ŽPN pokazuje da pri ženskim nevladinim organizaci-jama funkcioniše ukupno 25 SOS telefona za žene žrtve nasilja. U pi-tanju su specijalizovani SOS telefoni za psihološku i pravnu podršku ženama žrtvama nasilja, koja je zasnovana na dostupnosti, poverlji-vosti i anonimnosti kao osnovnim principima rada. Među njima su 2 SOS telefona specijalizovana za žrtve trgovine ljudima, 4 za žene sa in-validitetom, a 3 su dostupna na jezicima nacionalnih manjina. Usluge koje se pružaju putem ovih SOS telefona obuhvataju informisanje žena o njihovim pravima i mogućnostima za zaštitu od nasilja, savetodav-no usmeravanje, psihološku podršku i pravno savetovanje. Jedini SOS telefon dostupan 24/7 jeste SOS telefon na romskom i srpskom jeziku u Nišu kojim upravlja Udruženje Romkinja „Osvit“. Na određivanje rad-nog vremena SOS telefona utiču mogućnosti i kapaciteti organizacija, pre svega u pogledu ljudskih i finansijskih resursa, što se odražava na neujednačenost termina u kojima se radi, slabu pokrivenost neradnim danima i gotovo potpunu nepokrivenost u noćnim satima i vikendom.

Usluga SOS telefona spada u grupu savetodavno-terapijskih i socijal-no-edukativnih usluga, koje bi, prema ZoSZ, trebalo da budu finansir-ane iz budžeta lokalnih samouprava. S obzirom na to da je reč o usluzi iz oblasti socijalne zaštite, ova vrsta usluge trebalo bi da bude finansir-ana sa budžetske linije 472 (socijalna zaštita), a ne sa budžetske linije 481 (dotacije nevladinim organizacijama) kao što je trenutno većins-ki zastupljeno u jedinicama lokalne samouprave u Srbiji. SOS telefoni ženskih nevladinih organizacija nemaju nikakvu (ili imaju sporadičnu i nedovoljnu) finansijsku podršku lokalnih samouprava. U toku 2015. godine, samo 2 SOS telefona od njih 29 (6,9%) finansirano je državnim sredstvima (Izveštaj u senci, 2016). Od svog osnivanja, organizacije su finansijski podržane državnim sredstvima uglavnom po projektima, iz (donatorskih) fondova, a ne iz budžeta. Ova sredstva su nestabilna, a odluke su podložne promenama sa smenom lokalne vlasti. S obzirom na to da nemaju nijedan projekat, neke organizacije usluge pružaju pot-puno volonterski (bez ikakve nadoknade).

49

Zašti

ta i

podr

ška

za že

ne sa

isku

stvo

m n

asilj

a –

anal

iza lo

kaln

ih p

oliti

ka u

Rep

ublic

i Srb

iji

Kao model pri uspostavljanju nacionalne SOS telefonske linije trebalo bi da posluži jedinstveni SOS telefon (0800-10-10-10) za podršku ženama izloženim nasilju koji postoji na regionalnom nivou i pokriva teritoriju AP Vojvodine19. Ovaj telefon je besplatan za korisnice i ispunjava stan-darde anonimnosti i poverljivosti, ali nije dostupan 24/7. Usluge ovog SOS telefona obuhvataju pružanje emocionalne podrške i informacija o mogućnostima za izlazak iz nasilja; informisanje o pravima koja se odnose na zdravstvenu, socijalnu i pravnu zaštitu, kao i o procedurama kakve preduzimaju institucije i organizacije koje se bave prevencijom i zaštitom od nasilja u porodici i drugih oblika rodno zasnovanog nasilja.

Usluge podrške za žrtve seksualnog nasilja

U Obrazloženju uz Istanbulsku konvenciju navodi se da traumatska priroda seksualnog nasilja, uključujući silovanje, zahteva posebno os-etljiv odgovor obučenog i specijalizovanog osoblja, te da je žrtvama ove vrste nasilja potrebna neodložna medicinska nega i podrška u kombi-naciji sa neodložnim forenzičkim pregledima, radi prikupljanja dokaza potrebnih za krivično gonjenje. Imajući u vidu posledice koje ostavlja seksualno nasilje, naglašava se da potreba za psihološkim savetovan-jem i terapijom često zahteva dugoročno pružanje ovih usluga (par. 138). U cilju pružanja ove vrste specijalizovane podrške države se obav-ezuju da omoguće otvaranje kriznih centara za slučajeve silovanja, odnosno centara za žrtve seksualnog nasilja u dovoljno velikom broju, tako da budu lako dostupni i da usluge pružaju na odgovarajući način20, pri čemu se naglašava da su to alternativni oblici podrške, te da nije nužno postojanje oba tipa ovih centara (par. 139).

Iako postoje znatna preklapanja između ove dve vrste centara, postoje i izvesne razlike u pogledu usluga koje pružaju žrtvama nasilja. U Obra-zloženju uz Konvenciju se objašnjava da krizni centri za slučajeve silo-vanja mogu postojati u mnogo različitih oblika, pri čemu obično nude dugoročnu pomoć u vidu savetovanja uživo, grupne podrške i kontakta sa drugim službama. Pored toga, ovi centri podržavaju žrtve kroz sud-ske postupke omogućavanjem da žene zastupaju žene i nude im druge vrste praktične pomoći (par. 140). S druge strane, centri za žrtve sek-sualnog nasilja mogu biti specijalizovani za direktnu medicinsku negu, forenzičku praksu visokog kvaliteta i intervencije u kriznim situacijama. Oni mogu da budu stacionirani unutar bolnice i da pružaju lekarske preglede u slučajevima neposredno nakon seksualnog zlostavljanja i upućuju žrtve u specijalizovane organizacije koje će im pružiti dalje usluge. Istraživanja su pokazala da je dobra praksa obavljanje foren-zičkih pregleda bez obzira na to da li će slučaj biti prijavljen policiji, kao i 19 http://sosvojvodina.org/20 Termin „odgovarajući“ treba da obezbedi da usluge odgovaraju potrebama žrtava.


50

uzimanje i čuvanje uzoraka kako bi odluka o tome da li da se prijavi silo-vanje mogla kasnije da se donese. Ovi centri, takođe, mogu biti koncen-trisani na neposredno i adekvatno upućivanje žrtava na odgovarajuće specijalizovane organizacije, koje bi im pružile neophodnu negu. Final-ni izveštaj o aktivnostima Radne grupe Saveta Evrope za borbu protiv nasilja nad ženama, uključujući porodično nasilje (EG-TFV (2008)6) pre-poručuje da jedan takav centar treba da postoji na 200.000 stanovnika, a geografski treba da budu raspoređeni tako da budu pristupačni žrtva-ma iz ruralnih oblasti podjednako kao i žrtvama iz gradova.

U Srbiji ne postoje centri za žrtve seksualnog nasilja i krizni centri za žrtve silovanja, niti slične ustanove, koje ispunjavaju standarde saveta evrope, odnosno u kojima su na jednom mestu objedinjene medicins-ka, psihološka i pravna pomoć i podrška. Sudskomedicinski pregledi žr-tava seksualnog nasilja nisu ravnomerno dostupni žrtvama na celoj ter-itoriji Srbije, a tamo gde su dostupni, ograničavajući faktor predstavlja materijalno stanje žrtve. U Beogradu i Nišu žrtve seksualnog nasilja mogu na svoju inicijativu da obave pregled kod specijaliste za sudsku medicinu o zadobijenim telesnim povredama, ali kako ovi specijalistički pregledi ne predstavljaju usluge koje su pokrivene obaveznim zdravst-venim osiguranjem, neophodno je da ih žrtve plate. U slučaju kada nije dat nalog suda za forenzičkim pregledom, žrtve moraju same da ga plate što, na primer, na beogradskom Institutu za sudsku medicinu iznosi između 5.000 i 7.000 dinara (Izveštaj u senci, 2016). Pored toga što su sudskomedicinski pregledi nesumnjivo u interesu žrtve, oni su u interesu istražnih i pravosudnih organa, jer se njima dobija kvalitetna dokumentacija, pa je nejasno zašto država očekuje da žrtva krivičnog dela finansira obezbeđenje dokaza o izvršenom krivičnom delu (Senka nad Srbijom, 2013). Žrtvama seksualnog nasilja nije dostupna ni be-splatna specijalizovana psihološka pomoć za prevazilaženje traume si-lovanja, niti država finansijski pomaže organizacije civilnog društva koje pružaju tu vrstu pomoći (Ibid). U periodu od 2014. do 2015. godine, Autonomni ženski centar je podneo tri predloga Ministarstvu zdravlja za kreiranje Protokola za postupanje u slučajevima seksualnog nasilja i uspostavljanje kriznih centara za žrtve silovanja21, ali ovo ministarstvo nikada nije odgovorilo na te predloge.

Zaštita i podrška za decu svedoke nasilja

Imajući u vidu da mnoga istraživanja potvrđuju vezu između nasilja pre-ma ženama-majkama i njihovoj deci (Ignjatović, 2013: 43-44), odnos-no da ukazuju na posledice koje izloženost različitim oblicima nasilja ostavlja na decu (Kavemann & Kreyssig 2013; Jaffe, Wolfe, Campbell, 21 http://www.potpisujem.org/srb/962/za-uspostavljanje-centara-za-zrtve-seksual-

nog-nasilja-i-za-izradu-protokola-o-postupanju-u-slucajevima-seksualnih-delikata

51

Zašti

ta i

podr

ška

za že

ne sa

isku

stvo

m n

asilj

a –

anal

iza lo

kaln

ih p

oliti

ka u

Rep

ublic

i Srb

iji

2012; prema Hagemann-White, 2013), nužno je posebnu pažnju posvetiti merama zaštite i podrške za decu svedoke nasilja. Službe za podršku treba da osiguraju fizičku i emocionalnu bezbednost dece i un-apređuju njihov osećaj sigurnosti, kroz planiranje bezbednosti; unapre-de mentalno i emocionalno zdravlje i dobrobit dece; te da im pomognu da povrate i uživaju u svom detinjstvu, kroz stvaranje podržavajućeg okruženja u kom deca mogu da se igraju, opuste i jednostavno zabave (Appelt, Kaselitz & Logar, 2004). Istanbulska konvencija, u tom smislu, postavlja obavezu državama da obezbede da se prava i potrebe dece svedoka nasilja uzmu u obzir kada im se pružaju usluge i pomoć.

U Obrazloženju uz Konvenciju navodi se da se termin „deca svedoci“ ne odnosi samo na decu koja neposredno prisustvuju nasilju i aktivno ga posmatraju, već i na onu decu koja su izložena vriscima i drugim zvucima nasilja dok se kriju u blizini i/ili koja su izložena dugoročnim posledica-ma takvog nasilja. Od država se, u skladu sa tim, zahteva da obezbede najbolje psihosocijalne intervencije koje su posebno prilagođene uzras-tu i stepenu razvoja dece, kako bi ona mogla da se nose sa traumatskim iskustvom tamo gde je to neophodno. Pored toga, naglašava se da sve ponuđene usluge moraju imati u vidu najbolji interes deteta (par. 144).

Zaštita za decu svedoke nasilja u Srbiji ne odgovara postavljenim stan-dardima saveta evrope, imajući u vidu da ključne intervencije u ovom domenu karakteriše izdvajanje dece iz porodice, odnosno njihovo razd-vajanje od nenasilnog roditelja, nedovoljan broj pokrenutih postupaka za mere zaštite od nasilja u porodici, kao i odsustvo specijalizovanog psiho-socijalnog tretmana za decu svedoke nasilja u porodici, na šta ukazuju i preporuke Zaštitnika građana (Ignjatović i Drobnjak, 2014). Pored toga, nalazi istraživanja pokazuju da postupajuće sudije u pot-punosti zanemaruju činjenicu da je dete prisustvovalo izvršenju kriv-ičnog dela, uključujući nasilje u porodici, tako da se ovakva saznanja ne tretiraju ni kao otežavajuća okolnost za učinioce nasilja (Konstantinović Vilić, Petrušić, 2007).

Pored napred razmatranih odredbi Istanbulske konvencije, smernice o postupanju nadležnih službi sadržane u Opštem protokolu za zaštitu dece od zlostavljanja i zanemarivanja, kao i u Opštem protokolu o pos-tupanju i saradnji ustanova, organa i organizacija u situacijama nasilja nad ženama u porodici i u partnerskom odnosu, eksplicitno navode da se deca smatraju žrtvama nasilja u porodici, ne samo kada ga direktno trpe, već i kada su mu posredno izložena. Opšti protokol, koji uređuje postupanje i saradnju službi u situacijama nasilja nad ženama u porodi-ci i u partnerskim odnosima, ističe da je neophodno obezbediti da se, prilikom pružanja usluga i pomoći žrtvama nasilja u porodici sa decom koja su bila svedoci nasilja, njihova prava i potrebe posebno uzmu u obzir. U tački 6 se navodi da se sve usluge, koje se pružaju deci svedo-


52

cima nasilja u porodici i drugim naročito ranjivim članovima porodice, moraju preduzimati u skladu sa njihovim najboljim interesom.

Zaštitnik građana je u više navrata u svojim preporukama centrima za socijalni rad ukazivao na propuste u radu ovih službi, koji se odnose na nepreduzimanje mera i aktivnosti propisanih za slučaj sumnje/saznan-ja o nasilju u porodici, zlostavljanju i zanemarivanju deteta, kao i na neefikasno i neadekvatno preduzimanje mera i aktivnosti iz nadležno-sti organa starateljstva i postupanje suprotno propisima i standardima stručnog rada (Preporuke br. 14-654/11; 14-857/12; 14-1046/13). U preporukama se naglašava da ne priznavanjem statusa žrtve nasilja, nadležne službe propuštaju da detetu obezbede hitnu zaštitu i primene sve raspoložive mere radi oporavka deteta od pretrpljenog nasilja i njegove rehabilitacije i reintegracije (Preporuka br. 13 – 513/ 12).

Analiza intervencija centara za socijalni rad u Srbiji, preduzetih tokom 2012. godine radi zaštite dece koja svedoče nasilju u porodici, pokazala je da su, uz neefikasne sudske postupke lišenja ili delimičnog lišenja roditeljskih prava, ili uz očekivanje da nenasilni roditelj „preuzme brigu o deci“, najčešće intervencije organa starateljstva bile izdvajanje dece iz porodice na duži period i bez nenasilnog roditelja (Ignjatović, 2014: 47). Kao najčešći razlog za izmeštanje deteta iz porodice (48,4% sluča-jeva) navodi se da roditelj nije (bio) u mogućnosti da zaštiti dete od zlo-stavljanja drugog roditelja (Republički zavod za socijalnu zaštitu, 2013). Ključni nalazi ove analize upućuju na to da je trećina dece bila smešte-na izvan porodice bez nenasilnog roditelja (najčešće majke), dok je čak 22% njih boravilo izvan porodice duže od godinu dana. S druge strane, organ starateljstva je po službenoj dužnosti podneo samo 10 tužbi za mere zaštite od nasilja u porodici (svega 7% slučajeva), od čega samo u jednom slučaju meru za iseljenje učinioca nasilja iz stana ili kuće (Ibid: 43-45).

Pored ograničenja prinudnog karaktera, organ starateljstva treba da pruža roditeljima neposrednu pomoć ili da obezbedi usluge u podizanju i vaspitanju deteta, radi podizanja nivoa njihovih sposobnosti (Obret-ković, Stevanović i Žegarac, 2001: 144), što je posebno važno primeniti prema ženama žrtvama nasilja, čiji roditeljski kapaciteti mogu da budu značajno umanjeni usled (dugogodišnje) izloženosti nasilju. Istovreme-no, neophodno je da se postupajući stručni radnici pridržavaju opštepri-hvaćenih principa za postupanje u slučajevima nasilja prema ženama, koji su sadržani u opštem i posebnim protokolima u ovoj oblasti. U po-gledu zaštite dece, ključna je primena principa koji podrazumeva da se bezbednost i dobrobit deteta postiže kroz osiguranje bezbednosti i podršku autonomiji nenasilnom roditelju. U tom smislu, intervenci-je, poput izdvajanja dece iz porodice u situacijama kada roditelj nije u mogućnosti da zaštiti dete od zlostavljanja drugog roditelja, mogu

53

Zašti

ta i

podr

ška

za že

ne sa

isku

stvo

m n

asilj

a –

anal

iza lo

kaln

ih p

oliti

ka u

Rep

ublic

i Srb

iji

biti opravdane samo u situacijama visokog rizika, kada njihova primena obuhvata kraći vremenski period i praćena je pokretanjem postupka za mere zaštite od nasilja u porodici, uključujući mere za iseljenje nasilnika iz kuće/stana i useljenje žrtava (Ignjatović, 2014).

Lokalne politike kao okvir za uspostavljanje i pružanje usluga podrške za žene sa iskustvom nasiljaU ovom delu prikazane su usluge podrške i prava u oblasti socijalne zaštite koji su dostupni na lokalnom nivou u šest gradova/opština obuh-vaćenih ovom analizom: Vranje, Kikinda, Kruševac, Novi Sad, Niš i Užice. Analizirane su lokalne odluke o pravima i uslugama u socijalnoj zaštiti u ovim gradovima, strateški dokumenti, izveštaji centara za socijalni rad za 2014. i 2015. godinu, te izvršenje budžeta i drugi javno dostupni po-daci o politikama podrške za žene sa iskustvom nasilja u ovim jedinica-ma lokalne samouprave.

Grad Vranje

U posmatranom periodu u Vranju iz gradskog budžeta nije finansirana nijedna specijalizovana usluga namenjena ženama sa iskustvom nasil-ja. Odluka o pravima iz oblasti socijalne zaštite i socijalne sigurnosti građana koja se finansiraju iz budžeta Grada Vranja22 predviđa jedino uslugu smeštaja u Prihvatilište za žrtve porodičnog nasilja i Prihvatilište za žene i decu žrtve nasilja u porodici i žrtve trgovine ljudima – sigurna kuća. Rad SOS telefona za žene i decu žrtve nasilja, pri Odboru za ljuds-ka prava u Vranju, nije finansiran tokom 2014-2015. godine iz gradskog budžeta. Bez obzira na tu činjenicu, na ovaj SOS telefon tokom 2015. godine upućena su 224 poziva i pružene su usluge za 163 žene sa iskust-vom nasilja.

Odlukom je definisano da je sigurna kuća specijalizovano prihvatilište za žene i decu koja su preživela nasilje u porodici ili su žrtve trgovine ljudima kojima je potrebno neodložno osigurati bezbednost u kriznim situacijama ili su u visokom riziku po proceni nadležnih službi (član 38). Navodi se da se korisnicima u Sigurnoj kući obezbeđuju: zadovoljenje osnovnih životnih potreba i osiguranje bezbednog i prijatnog okružen-ja, psihosocijalna podrška, pravna i druge vrste pomoći po proceni stručnih radnika, radi prevazilaženja i iznalaženja održivih rešenja za krizne situacije i pristup drugim uslugama, kao i priprema za reinte-graciju u socijalnu sredinu. Iako je Odlukom predviđena usluga smešta-ja u Sigurnoj kuću u Vranju, ova vrsta usluge nije dostupna ženama na teritoriji Vranja jer Gradska uprava nema sredstava za njeno finansiran-22 “službeni glasnik Grada Vranja”, br. 39/2013 - prečišćen tekst i 6/2015


54

je. Prema podacima Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i soci-jalna pitanja, ova sigurna kuća još uvek nije dobila licencu za pružanje usluge smeštaja žrtvama nasilja u porodici23.

Prihvatilište za žrtve porodičnog nasilja radi pri Centru za pružanje lokalnih usluga socijalne zaštite u Vranju i, kako je Odlukom definisa-no, vrši urgentno zbrinjavanje žrtava porodičnog nasilja i obezbeđuje ishranu, zdravstveno-higijenske mere, psihosocijalnu i drugu pomoć, posredovanje u iznalaženju posla, ostvarivanje prava iz socijalne i dečje zaštite, dok se za njih ne obezbede uslovi za povratak u porodičnu i otvorenu socijalnu sredinu (čl. 37). Međutim, smeštaj u ovom Prihvatil-ištu ne predstavlja specijalizovanu uslugu jer je u okviru jedne zgrade/ustanove organizovana usluga smeštaja za više različitih (prema uzras-tu i potrebama) kategorija korisnika: stara lica, deca sa smetnjama u razvoju, žene i deca žrtve porodičnog nasilja. Kako se za sve ove kat-egorije korisnika primenjuje isti Pravilnik o prijemu i otpustu iz Prih-vatilišta, evidentno je da usluga smeštaja nije specijalizovana za žene izložene nasilju što utiče na kvalitet usluge, a posebno se odražava na mogućnosti za osiguranje bezbednosti žena i dece žrtava nasilja. Pre-ma podacima Centra za razvoj lokalnih usluga socijalne zaštite, koji nisu rodno senzitivni, u toku 2014-2015. godine „zbrinjavane su žrtve nasilja po utvrđenom protokolu i to od strane policije, centara za soci-jalni rad ili zdravstvene ustanove, čime je omogućen urgentni prekid nasilja nad licem.“ Još tokom 2012. godine Odbor za ljudska prava u Vranju je ustanovio da ovo nije specijalizovana usluga. Navodeći da je to u suprotnosti sa minimalnim standardima Saveta Evrope za servise za podršku ženama žrtvama nasilja, koji podrazumevaju specijalizovane oblike pružanja usluga, Odbor je uputio dopise predstavnicima Gradske uprave i relevantnih gradskih službi24 sa predlogom za izradu (novog) pravilnika kojim bi se regulisao prijem, boravak i otpust žena i dece pre-ma kojima je izvršeno nasilje u porodici u ovo Prihvatilište. U vezi sa ovim dopisima Odbor nikada nije dobio odgovore.

Opština Kikinda

Analiza stanja u Kikindi je pokazala da se iz lokalnog budžeta kontinuira-no ne finansira nijedna usluga specifično namenjena ženama sa iskust-vom nasilja u porodici i u partnerskom odnosu, niti su usluge specifično namenjene ovoj ciljnoj grupi predviđene kikindskom Odlukom o soci-jalnoj zaštiti. Tokom 2016. godine specijalizovana usluga SOS telefon za žene sa iskustvom nasilja pri Centru za podršku ženama (CPŽ) dobila 23 http://www.minrzs.gov.rs/cir/dokumenti/briga-o-porodici/usluge-socijalne-zas-

tite, oktobar 201624 Dopisi su upućeni načelniku Gradske uprave, Sekretarijatu za zdravstvenu,

socijalnu, dečju i boračko-invalidsku zaštitu, izbeglice i privremeno raselje-na lica i Centru za razvoj lokalnih usluga socijalne zaštite Vranje.

55

Zašti

ta i

podr

ška

za že

ne sa

isku

stvo

m n

asilj

a –

anal

iza lo

kaln

ih p

oliti

ka u

Rep

ublic

i Srb

iji

je finansiranje iz lokalnog budžeta, iz sredstava koje je opština Kikinda dobila po osnovu namenskog transfera u oblasti socijalne zaštite, što je rezultat prethodnih zagovaračkih aktivnosti CPŽ-a.

Odlukom o socijalnoj zaštiti opštine Kikinda25 predviđena je jedino uslu-ga smeštaja u prihvatilište za žrtve nasilja u porodici – sigurnu kuću, koja nije rodno specifična, već podrazumeva privremeni smeštaj licima u slučajevima akutnog stanja nasilja u porodici, kojima su po sopstvenoj proceni ili po proceni nadležnih državnih organa ugroženi bezbednost, zdravlje i život (čl. 17 Odluke). U Kikindi ne postoji sigurna kuća, već se žene sa iskustvom nasilja upućuju u Sigurnu kuću u Zrenjaninu, koja još uvek nije dobila licencu za pružanje usluge smeštaja žrtvama nasilja u porodici26. Smeštaj u Sigurnu kuću realizuje se izdavanjem uputa od strane Centra za socijalni rad ili dovođenjem od strane službenog lica Policijske uprave (čl. 18), što znači da žene bez obraćanja ovim instituci-jama ne mogu biti smeštene u Sigurnu kuću. U Sigurnoj kući obezbeđu-je se smeštaj, ishrana, zdravstvena zaštita, pravna pomoć, savetovanje i konsultacije, psihosocijalna podrška, upućivanje na osposobljavanje za rad, te povezivanje sa drugim nadležnim institucijama. Boravak u Sig-urnoj kući može trajati najduže 90 dana, uz mogućnost produžetka za još 30 dana kada za to postoje opravdani razlozi, po proceni Centra za socijalni rad.

Prema dostupnim podacima, specijalizovane usluge u vidu psihosoci-jalne podrške i besplatne pravne pomoći i zastupanja na sudu ženama žrtvama nasilja u Kikindi pruža jedino organizacija Centar za podršku ženama. Finansiranje SOS telefona pri CPŽ, kao lokalne socijalne usluge, obezbeđeno je do kraja ove kalendarske godine, što je u skladu sa Up-utstvima i namenskim sredstvima koje je Ministarstvo za rad, zapošlja-vanje, boračka i socijalna pitanja dostavilo svim lokalnim samouprava-ma u Srbiji nakon donošenja Uredbe o namenskim transferima u oblasti socijalne zaštite27. Ovim transferima predviđa se finansiranje, između ostalih, usluga iz IV grupe Zakona o socijalnoj zaštiti u koju spadaju savetodavno-terapijske i socijalno edukativne usluge u zajednici, ukl-jučujući SOS telefon. Kao rezultat zagovaračkih aktivnosti, CPŽ je dobio ugovor o finansiranju plata za dve stručne saradnice u Savetovalištu za pravnu i psihosocijalnu pomoć ženama koje su preživele nasilje, koje funkcioniše u okviru CPŽ do kraja 2016. godine. Na ovaj način obez-beđene su kontinuirane usluge pravnog i psihosocijalnog savetovanja za žene žrtve nasilja. Posmatrajući prethodni period, usluge ove orga-nizacije finansirane su sredstvima lokalne samouprave jedino u toku

25 „služeni list opštine kikinda“ od 29.12.2011. Dostupno na: http://www.csrkikinda.org.rs/files/sluzbeni_list25.pdf

26 http://www.minrzs.gov.rs/cir/dokumenti/briga-o-porodici/usluge-socijalne-zas-tite, oktobar 2016

27 “službeni glasnik rs”, br. 18/2016


56

2013. godine u iznosu od 880.000,00 dinara. Tada je CPŽ izabran na tenderu, nakon što je Opština Kikinda raspisala javni poziv u skladu sa Zakonom o javnim nabavkama za finansiranje savetodavno-terapijskih i edukativnih usluga.

Grad Kruševac

Od prava i usluga u oblasti socijalne zaštite na teritoriji Kruševca, ni-jedno nije specifično namenjeno ženama žrtvama nasilja, niti su speci-jalizovana prava i usluge za žene žrtve nasilja finansirana iz budžeta grada tokom 2014. i 2015. godine. U posmatranom periodu, iz gradsk-og budžeta nisu finansirane ni specijalizovane usluge psihološke i pravne podrške za žene sa iskustvom nasilja, koje pruža Udruženje žena „Peščanik”.

Strategija razvoja socijalne politike grada Kruševca za period 2015-2020. godine28 u okviru oblasti 5.4. „Sprečavanje i suzbijanje svih oblika nasilja“ prepoznaje nasilje nad ženama, dok prateći Akcioni plan pre-poznaje porodično i partnersko nasilje, ali ne uključuje rodno senzibilne ciljeve, mere i aktivnosti. Lokalni akcioni plan za oblast 5.4. sadrži tri prioritetna cilja: (1) Razvijanje preventivnih aktivnosti za sprečavanje i suzbijanje svih oblika nasilja kroz promociju nenasilnog ponašanja, rodne ravnopravnosti i borbu protiv diskriminacije; (2) Unapređivanje kapaciteta institucija i organizacija civilnog društva koje se bave prob-lemima nasilja; (3) Unapređivanje intersektorske saradnje i interdisci-plinarnog pristupa u sprovođenju prevencije od svih oblika nasilja. U okviru 1. cilja predviđena je mera: „Programi prevencije partnerskog i porodičnog nasilja“, odnosno aktivnost „Kreiranje i realizovanje pro-grama podrške za žrtve nasilja“.

Odluka o pravima i uslugama u socijalnoj zaštiti Grada Kruševca29 pred-viđa usluge za žrtve nasilja – prihvatilište za žrtve nasilja u porodici (čl. 48) i usluge prevencije i zaštite žrtava nasilja (čl. 59), ali nije rodno senzibilna budući da ne prepoznaje žene žrtve nasilja kao korisnice ovih usluga. Odlukom je definisano da Prihvatilište za žrtve nasilja u porodici obezbeđuje privremeni smeštaj licima u slučajevima akutnog nasilja u porodici kojima su po proceni Centra za socijalni rad i drugih nadležnih institucija ugroženi bezbednost, zdravlje i život. O korišćenju usluge odlučuje Centar za socijalni rad, s tim da se smeštaj realizuje izdavan-jem uputa od strane CSR ili dovođenjem od strane službenog lica Polici-jske uprave, na osnovu čega se može izvesti zaključak da (ženama) žrt-vama nasilja ova usluga nije neposredno dostupna bez obraćanja ovim službama. Usluga se pruža do uspostavljanja drugog adekvatnog oblika 28 “službeni list grada kruševca”, br. 9/201529 „Službeni list grada Kruševca”, br. 4/2013, 11/2013 i 1/2014

57

Zašti

ta i

podr

ška

za že

ne sa

isku

stvo

m n

asilj

a –

anal

iza lo

kaln

ih p

oliti

ka u

Rep

ublic

i Srb

iji

zaštite ili osposobljavanja za bezbedan, samostalan život i uključivanje u zajednicu, a najduže do 30 dana. Izuzetno, pružanje usluge može se produžiti za još 30 dana kada za to postoje opravdani razlozi, po proceni Centra za socijalni rad. Odlukom je predviđeno da ovu uslugu može da pruža ustanova socijalne zaštite, odnosno pružalac usluga socijalne zaš-tite koji je dobio licencu za pružanje tih usluga. Usluge prevencije i zaš-tite žrtava nasilja, u smislu ove Odluke, predstavljaju „povezivanje više servisa i aktivnosti radi razvijanja sistema usluga psihološke i pravne pomoći i podrške osobama u situacijama partnerskog i nasilja u porodi-ci“. Odlukom nije definisano ko su pružaoci ovih usluga, niti šta one tačno uključuju, a navodi se da pripadaju grupi usluga socijalne zaštite koje su proistekle iz Strategije razvoja socijalne politike grada Kruševca.

Pored navedenih usluga opšte namene, ženama sa iskustvom nasilja na teritoriji grada Kruševca dostupne su usluge koje pruža specijalizovana ženska organizacija „Peščanik“. U pitanju su besplatne usluge sOs tele-fona i pravne podrške u vidu informisanja, pisanja podnesaka, praćen-ja u institucije i odlaska na ročišta. Međutim, nijedna od ovih usluga nije regulisana lokalnim dokumentima, niti je finansirana iz lokalnog budžeta. Jedina usluga namenjena žrtvama nasilja koja se finansira iz lokalnog budžeta je smeštaj u sigurnu kuću, pri čemu se žene koje žive na teritoriji grada Kruševca upućuju u Sigurnu kuću u Nišu, budući da u Kruševcu ne postoji takva ustanova30. U periodu od 2008. do 2011. godine, iz lokalnog budžeta finansirane su usluge prevencije i zaštite žr-tava nasilja – partnersko i porodično nasilje u okviru Strategije razvoja socijalne politike. Prema podacima GU Kruševac, ove usluge je pružalo Udruženje žena „Peščanik“, što je finansirano sa linije 465 – Dotacije i transferi, a ne sa linije 472 – Naknade za socijalnu zaštitu iz budžeta. Ukupan planiran budžet za 2014. godinu za usluge i prava predviđena Odlukom o pravima i uslugama u socijalnoj zaštiti grada Kruševca bio je 51,700.000 dinara, od čega je realizovano 38,550.733.42 dinara. Od uk-upnog budžeta svega 332.250 dinara, odnosno manje od 1% utrošenih sredstava je izdvojeno za Prihvatilište za žrtve nasilja (sigurna kuća).

U Kruševcu državne službe pružaju sve usluge u sistemu socijalne zaš-tite, na osnovu čega se može zaključiti da se ne koriste u dovoljnoj meri svi resursi u lokalnoj zajednici, uključujući usluge nevladinog i privatnog sektora. Među pružaoce usluga koji su finansirani sredstvima iz loka-lnog budžeta spadaju CSR, Prihvatilište „Knjeginja Ljubica“ Kragujevac, Prihvatilište za odrasla i stara lica, Dom za nezbrinutu decu „Jefimija“, a opredeljena su i sredstva za participaciju u troškovima Sigurne kuće u Nišu. Prema informacijama dobijenim u GU Kruševac, CSR na kraju godine dostavlja Gradskoj skupštini plan i program rada i finansijski

30 Podaci su dobijeni od predstavnice Gradske uprave Kruševac.


58

izveštaj o radu, na osnovu čega se opredeljuju budžetska sredstva za narednu godinu. Zaključak o potrebama građana i građanki, uključu-jući žene i decu žrtve nasilja, izvodi iz se iz programa rada, što upućuje na zaključak da Centar za socijalni rad u Kruševcu ne sprovodi ciljano ispitivanje i procenu potreba građana i građanki. GU Kruševac ne prik-uplja povratne informacije o zadovoljstvu korisnica/-ka dobijenim uslu-gama, niti samostalno vrši procenu efekata pruženih usluga jer, prema njihovim rečima, CSR odlučuje o pružanju usluga i vodi evidenciju o ko-risnicima.

Prema podacima dobijenim u Gradskoj upravi31, svake godine Komisija za izbor projekata i procenu uticaja Strategije razvoja socijalne poli-tike grada Kruševca utvrđuje prioritete koji će se finansirati u okviru Strategije. U prethodnom periodu u okviru Strategije razvoja socijalne politike izdvajana su finansijska sredstva za utvrđene prioritete, ali to nije uključilo 3. prioritet – Podrška žrtvama nasilja i smanjenje partner-skog i porodičnog nasilja. Kako u navedenom periodu nisu raspisivani konkursi iz ovog prioriteta, budžetska sredstva uopšte nisu izdvajana za podršku žrtvama nasilja i zaustavljanje nasilja u porodici i u partnerskoj relaciji. U odgovoru GU Kruševac je navedeno da je u 2012. godini za re-alizaciju prethodne Strategije razvoja socijalne politike grada Kruševca izdvojeno 8.000.000,00 dinara i to za ostale tekuće dotacije i transfere, tako da nije jasno šta je tačno finansirano ovim sredstvima. Navede-no je da je isti iznos izdvojen i u 2013. godini za realizaciju Strategije: 4.500.000,00 dinara za projekte, 1.500.000,00 dinara za učešće na pro-jektima domaćih i stranih donatora i 2.000.000,00 dinara za učešće u izgradnji Sigurne kuće. Osim podataka o izgradnji Sigurne kuće, ostali podaci su neprecizni tako da ostaje nejasno za šta su izdvojena budžets-ka sredstva u 2013. godini. Znatno manje sredstava je izdvojeno za real-izaciju Strategije razvoja socijalne politike u 2014. godini: 1.000.000,00 za ostale tekuće dotacije i transfere i 2.000.000,00 dinara za učešće u Sigurnoj kući. Iako su prema ovim podacima tokom dve godine izdva-jana sredstva za izgradnju sigurne kuće, u Kruševcu ovakav objekat za hitan smeštaj žena žrtava nasilja još uvek ne postoji.

Već je napomenuto da Udruženje žena „Peščanik“ ne dobija sredstva iz lokalnog budžeta za finansiranje usluge sOs telefona. Prema nji-hovoj proceni, za nesmetano pružanje usluga bilo bi potrebno između 1,500.000 i 2,000.000 dinara. Međutim, ova organizacija nikada nije dobila sredstva iz gradskog budžeta u tom iznosu, već se u najvećoj meri finansira projektno, a pružateljke usluga rade volonterski. Minis-tarstvo za državnu upravu i lokalnu samoupravu je 2010. godine opre-delilo 2 miliona dinara za uslugu SOS telefona, što je naredne godine prešlo u nadležnost lokalne samouprave, koja je potom zaključila ugov-31 Podatke je dostavila Dušica Stanić, ovlašćeno lice za postupanje po zahte-

vima za pristup informacijama od javnog značaja.

59

Zašti

ta i

podr

ška

za že

ne sa

isku

stvo

m n

asilj

a –

anal

iza lo

kaln

ih p

oliti

ka u

Rep

ublic

i Srb

iji

or sa organizacijom „Peščanik“ na 1,400.000 dinara. Međutim, iako je to bila ugovorna obaveza, Gradska uprava Kruševac je isplatila samo 700.000,00 dinara, odnosno polovinu iznosa, dok ostatak sredstava nikada nije isplaćen. Zbog toga je „Peščanik“ 2014. godine podneo tuž-bu protiv Gradske uprave Kruševac, nakon čega je pokrenut sudski spor. Ovaj proces je još uvek u toku s obzirom na to da se Grad Kruševac žalio Apelacionom sudu na presudu Osnovnog suda u Kruševcu, koja je do-neta u korist Udruženja žena „Peščanik“.

Podatke iz godišnjih izveštaja CSR Kruševac nije moguće porediti po go-dinama, s obzirom na to da podaci nisu prikazani po istim kriterijumima ni tabelarno, niti u deskriptivnoj analizi. U izveštaju za 2014. godinu, u okviru dela 5.2. Poslovi zaštite od nasilja u porodici, navedeno je da je evidentirano 76 odraslih žrtava nasilja, od kojih je 68 žena (89%). Iako u tabelama nisu dostupni podaci o relaciji između učinioca nasilja i žrtve, u tekstu se navodi da partnersko nasilje dominira u ukupnom broju slučajeva nasilja i da su u najvećem broju žrtve žene, kao posle-dica uspostavljene kontrole i moći muškog partnera. Međutim, odmah u nastavku se navodi da je „u partnerskim relacijama sve prisutnije održavanje konfliktne komunikacije koja posle dužeg trajanja prerasta u model ponašanja, gde su oba partnera u ulozi žrtve i nasilnika“. Zak-ljučuje se da su najčešće takvim odnosom pogođena deca čiji roditelji postaju sve manje funkcionalni. Ovo upućuje na zaključak da stručni radnici CSR Kruševac ne razlikuju sukob u partnerskoj relaciji od nasil-nog odnosa, što (može da) negativno utiče na postupanje ovog CSR u slučajevima nasilja u porodici i zaštitu žrtava. U izveštaju za 2015. go-dinu, evidentirane su 173 odrasle žrtve nasilja, od čega je 158 ženskog pola (91%), što predstavlja povećanje za više od 100% u odnosu na pre-thodnu godinu. CSR konstatuje da je došlo do povećanja prijava nasilja, navodeći da je razlog tome „nesumnjivo veća osetljivost zajednice, kao i veća osnaženost žrtava da zatraže pomoć i prekinu nasilje“. Iako ni u ovom izveštaju nije prikazan podatak o relaciji učinioca i žrtve nasilja, u deskriptivnom delu se navodi da u odnosu na ukupan broj situacija u kojima su postojali neki od elemenata nasilja u porodici, dominira partnersko nasilje (45%), gde su žene iz grupe odraslih izložene fizičkom i emocionalnom nasilju. Na godišnjem nivou „Peščanik“ evidentira u proseku 100 korisnica usluga, a tokom 2015. godine 94 žene sa iskust-vom nasilja koristile su neku od usluga ove organizacije.

U odnosu na ukupan broj evidentiranih žrtava (167), CSR Kruševac je 2014. godine pokrenuo mali broj postupaka za njihovu zaštitu: 1 pos-tupak za izricanje mere zaštite deteta od nasilja, 4 postupka za potpuno ili delimično lišavanje roditeljskog prava, 9 krivičnih prijava u situaciji kada žrtva nije bila u mogućnosti da to učini, 2 postupka za donošenje privremene mere prinudnog lečenja, 11 postupaka za zaštitu interesa


60

i prava deteta. Navedeni su i podaci Osnovnog suda u Kruševcu koji pokazuju da su, u periodu od donošenja Porodičnog zakona do 2014. godine, izrečene svega dve pravnosnažne presude, i to u odnosu na istu porodicu 2011. i 2012. godine. Mere koje su izrečene odnose se na zabranu približavanja oštećenoj i troje dece na udaljenost od 50 m i zabranu pristupa u prostor oko mesta stanovanja oštećene i malo-letne dece. U izveštaju za 2015. godinu se navodi da je žrtvama nasilja pruženo ukupno 1.119 mera i usluga: 520 usluga u Službi za decu i mlade i 599 u Službi za odrasle i starije korisnike. U zaštiti odraslih i starijih korisnika/-ca preduzete su sledeće mere i usluge: 19 izdvajanja žrtve iz porodice; pokrenuto je 86 postupaka pred sudom (obaveštenje suda i OJT, predlog za izricanje mere zaštite, pokretanje postupaka za zaštitu od nasilja u porodici, krivične prijave); 364 materijalne, pravne ili stručno savetodavne podrške žrtvama; 95 upućivanja žrtve na usluge drugih odgovarajućih ustanova; 35 ostalih oblika zaštite. Iz navedenih podataka nije moguće utvrditi koliko mera i usluga je pruženo ženama žrtvama nasilja.

Grad Novi Sad

Rezultati analize dostupnih usluga i prava iz oblasti socijalne zaštite za žene sa iskustvom nasilja u Novom Sadu pokazali su da se iz gradsk-og budžeta kao pružalac usluge kontinuirano finansira jedino sigurna ženska kuća. Rad specijalizovanog SOS telefona za žene žrtve nasilja sa invaliditetom, pri organizaciji „...Iz kruga – Vojvodina“, ne dobija fi-nansijsku podršku iz lokalnog budžeta. Tokom 2015. godine, njegov rad posredno je finansiran iz lokalnog budžeta, ali sa linije 481 (dotacije nevladinim organizacijama), umesto sa 472 – usluge socijalne zaštite.

smeštaj u sigurnoj kući i savetodavno-terapijske i socijalno-edukativne usluge koje pruža Centar za socijalni rad predstavljaju jedine usluge specifično namenjene ženama žrtvama nasilja koje prepoznaje Odluka o socijalnoj zaštiti Grada Novog Sada32, dok usluge koje pružaju ženske nevladine organizacije, uključujući SOS telefon, nisu prepoznate33. Na teritoriji grada postoji operativna mreža „ZORA“ za zaštitu žena i dece od nasilja u porodici koja deluje u cilju pružanja sveobuhvatne

32 „službeni list Grada novog sada“, broj 38/2011 i 10/201233 „...IZ KRUGA – VOJVODINA“, organizacija za pružanje podrške ženama sa invalid-

itetom izloženim nasilju i SOS Ženski centar, koji pruža neposrednu pomoć ženama i deci žrtvama nasilja. Između ostalog, obe organizacije pružaju psihološku i pravnu pomoć telefonom i putem direktnih konsultacija.

61

Zašti

ta i

podr

ška

za že

ne sa

isku

stvo

m n

asilj

a –

anal

iza lo

kaln

ih p

oliti

ka u

Rep

ublic

i Srb

iji

zaštite ženama žrtvama nasija u porodici i u partnerskom odnosu i čine-je institucije i organizacije sa teritorije grada34.

Odlukom o socijalnoj zaštiti Grada Novog Sada, kao korisnici usluga so-cijalne zaštite i materijalne podrške prepoznaju se žene i deca ugrože-ni porodičnim nasiljem. Za ove ciljne grupe Odlukom su predviđene savetodavno-terapijske i socijalno-edukativne usluge i smeštaj u prih-vatilište i prihvatnu stanicu („Sigurna ženska kuća“). Savetodavno-ter-apijske i socijalno-edukativne usluge pruža Savetovalište za brak i po-rodicu pri Centru za socijalni rad pojedincima, parovima i porodicama iz domena bračnog i porodičnog života, kao i ženama i deci ugroženim porodičnim nasiljem, putem preventivne delatnosti, dijagnostike, tret-mana i savetodavno-terapijskog rada zasnovanog na primeni stručnih i naučnih saznanja, kao i putem informativno-edukativnog i istraživačkog rada (čl. 18). Sigurna ženska kuća predstavlja vrstu specijalizovanog pri-hvatilišta za žene i decu ugrožene nasiljem u porodici koja funkcioniše u okviru Centra za socijalni rad. Njena svrha je pružanje bazične emocio-nalne, fizičke, egzistencijalne sigurnosti i psihosocijalne podrške žena-ma i deci u procesu osamostaljivanja i organizovanja života bez nasilja (čl. 20 Odluke).

Osnovni kriterijumi za prijem žene u Sigurnu kuću, pored toga što je žrtva nasilja, određeni su dominantnim karakteristikama ženine sveu-kupne životne situacije (ugroženost od nasilja i raspoloživi resursi zaš-tite) i njenog psihofizičkog statusa. U prihvatilište i prihvatnu stanicu ne mogu se primiti osobe koje boluju od težih psihijatrijskih oboljenja ili imaju predistoriju psihijatrijskih poremećaja, osobe zavisne od alko-hola, droga i tableta, umereno i teže mentalno nedovoljno razvijene osobe, kao ni osobe sa poremećajima u ponašanju koje bi narušavale funkcionisanje prihvatilišta i prihvatne stanice. U Sigurnoj kući zapos-lene su tri stručne radnice koje rade sa ženama, čiji je kapacitet boravak 25 žena, pri čemu je prosečna popunjenost kapaciteta 80%. U Sigurnoj ženskoj kući tokom 2015. godine smešteno je ukupno 110 korisnica/-ka (58 žena i 52 dece), što je nešto manje u odnosu na prethodnu godinu kada je taj broj iznosio 115 osoba (53 žene i 62 deteta).35 Prema jav-no dostupnim podacima Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, Sigurna ženska kuća još uvek nije dobila licencu za 34 Centar za socijalni rad, Policijska uprava, Osnovni sud, Viši sud, Apelacioni sud,

Prekršajni sud, Osnovno javno tužilaštvo, Školska uprava, Predškolska ustanova „Radosno detinjstvo“, Osnovna škola „Sveti Sava“ Rumenka, Medicinska škola „7. April“, Srednjoškolski dom, Dom zdravlja, Zavod za zdravstvenu zaštitu radnika ŽTP Dispanzer Signal, Klinički centar Vojvodine – Urgentni centar, Klinika za ginekologiju i akušerstvo, Klinika za psihijatriju, Biro za pružanje pravne pomoći, SOS Ženski centar, ...IZ KRUGA – VOJVODINA.

35 Pored javno dostupnih podataka na internet prezentacijama Centra za socijalni rad i Sigurne kuće u Novom Sadu, podaci su dobijeni od Gradske uprave za dečju i soci-jalnu zaštitu Novi Sad.


62

pružanje usluge smeštaja ženama sa iskustvom nasilja u porodici i u partnerskom odnosu36.

Usluge pružene u okviru Sigurne ženske kuće i Savetovališta za brak i porodicu pri CSR Novi Sad u potpunosti su finansirane iz budžeta Grada Novog Sada37. S druge strane, specijalizovane usluge namenjene žena-ma sa iskustvom nasilja koje pružaju ženske nevladine organizacije u Novom Sadu, uglavnom zavise od projektnog finansiranja i donator-skih sredstava, a sporadično i u znatno nižim iznosima njihovi troškovi pokrivaju se iz pokrajinskih i gradskih budžeta. U decembru 2015. go-dine, …IZ KRUGA – VOJVODINA je lobirala da se SOS telefon namenjen ženama koje su preživele nasilje finansira iz budžeta Grada Novog Sada. Ovaj predlog je obrazložen na sednici Skupštine Grada koja je održana 29.12.2015. godine, ali je odbijen. U 2015. godini troškovi smeštaja u Sigurnu žensku kuću naplaćeni od Grada iznosili su 8.271.649,88 di-nara, a od drugih opština 712.972,49 dinara. U 2016. godini, planirani troškovi smeštaja od Grada su 8.900.000,00 dinara, a od drugih opština 300.000,00 dinara. Cena smeštaja u Sigurnu žensku kuću na mesečnom nivou iznosi 43.500,00 dinara. Nasuprot tome, tokom 2015. godine, or-ganizacija „...IZ KRUGA – VOJVODINA” dobila je svega 200.000,00 di-nara iz lokalnog budžeta sa linije 481 – dotacije nevladinim organizaci-jama, što nije dovoljno za neometano funkcionisanje i pružanje usluge SOS telefon. Slično tome, u toku prethodne godine Info centar za osobe sa invaliditetom i SOS služba za žene sa invaliditetom izloženim nasilju, pri ovoj organizaciji, finansirala je Gradska uprava za dečju i socijalnu zaštitu u iznosu od 900.000,00 dinara38.

Tokom 2015. godine, SOS telefon za žene sa invaliditetom primio je 255 poziva i pružena je podrška za 56 žena sa invaliditetom, koje su preživele nasilje. Centar za socijalni rad u Novom Sadu u 2015. godini identifikovao je 170 odraslih žrtava nasilja u porodici, od čega je njih 88% ženskog pola. Kao dominantne vrste nasilja kojima su žene bile izložene, evidentirano je fizičko (70%) i psihičko nasilje (29%), utvrđena je izloženost ekonomskom nasilju svega 1 korisnice, dok nije utvrđe-no postojanje seksualnog nasilja. Ukupan broj evidentiranih učinilaca nasilja u partnerskom odnosu je 145, od čega je 97% učinilaca muškog pola. Među postupcima za zaštitu od nasilja u porodici koje CSR može pokrenuti po službenoj dužnosti, nije pokrenut nijedan postupak pred 36 http://www.minrzs.gov.rs/cir/dokumenti/briga-o-porodici/usluge-socijalne-zas-

tite, oktobar 201637 Podatke je dostavila Svetlana Dražić, pomoćnica načelnika za socijalnu i dečiju zašti-

tu pri Gradske uprave za dečju i socijalnu zaštitu Novi Sad.38 Iste godine, usluge ove organizacije su finansirali Pokrajinski sekretarijat za privre-

du, zapošljavanje i ravnopravnost polova AP Vojvodine u iznosu od 150.000,00 di-nara i Ministarstvo rada i socijalne politike u iznosu od 270.000,00 dinara. Godinu dana ranije za programske aktivnosti (SOS telefon i besplatna pravna pomoć) sred-stva u iznosu od 318.00,00 dinara izdvojilo je Ministarstvo rada i socijalne politike.

63

Zašti

ta i

podr

ška

za že

ne sa

isku

stvo

m n

asilj

a –

anal

iza lo

kaln

ih p

oliti

ka u

Rep

ublic

i Srb

iji

sudom za zaštitu punoletnih žrtava nasilja u porodici. S druge strane, iz porodice je izdvojeno 58 žena žrtava nasilja, što upućuje na to da je procenjen visok rizik od nasilja i potreba da se omogući hitna zaštita, te je nejasno zašto nije pokrenut nijedan postupak pred sudom za zaštitu ovih žena. U najvećoj meri, korisnicama CSR je pružena materijalna, pravna ili stručno savetodavna podrška – 86 korisnica (59,7%). Prema evidenciji CSR, u posmatranom periodu izrečeno je ukupno 155 mera zaštite od nasilja u porodici, pri čemu su najviše izricane zabrana daljeg uznemiravanja člana porodice (35,5%), zabrana pristupa u prostor oko mesta stanovanja ili mesta rada člana porodice (30,9%) i zabrana prib-ližavanja članu porodice na određenoj udaljenosti (29,7%). Izdavanje naloga za iseljenje, odnosno useljenje u porodični stan ili kuću bez ob-zira na pravo svojine/zakupa nepokretnosti, izrečeno je u samo 3,9% slučajeva.

Grad Niš

Analizom stanja u oblasti zaštite žena od nasilja u Nišu uočeni su kl-jučni problemi: nedostatak specijalizovanih prava i usluga namenjenih ženama sa iskustvom nasilja i neadekvatno i netransparentno finansir-anje socijalnih usluga iz gradskog budžeta. Osim Sigurne kuće, u Nišu nijedna druga specijalizovana usluga za žene sa iskustvom nasilja nije finansirana iz budžeta lokalne samouprave. SOS telefon na romskom i srpskom jeziku, koji funkcioniše pri Udruženju Romkinja „Osvit”, ne dobija sredstva iz gradskog budžeta za svoj rad. Na ovaj SOS telefon je tokom 2015. godine upućeno 107 poziva i pružene su različite vrste usluga za 187 korisnica. Procenjuje se da bi za njegovo funkcionisanje bilo neophodno 3.500.000,00 dinara godišnje, što Udruženje Romkinja „Osvit“ obezbeđuje isključivo projektnim finansiranjem, dok godinama unazad nije dobilo nikakva sredstva iz gradskog budžeta.

Netransparentnost finansiranja socijalnih usluga iz budžeta grada ogle-da se u tome što se ne objavljuju javni konkursi za finansiranje ovih usluga, kao i u tome što se budžetski finansirane usluge i programi real-izuju bez sprovođenja evaluacije programa i kontrole kvaliteta pruženih usluga. Kontinuirano se zanemaruju programi za žene žrtve nasilja i najmanje sredstava se izdvaja za finansiranje prava i usluga namen-jenih ovim ženama. Iz gradskog budžeta se ne opredeljuju sredstva za finansiranje rada nevladinih organizacija i njihovih programa, pogoto-vo ženskih organizacija koje pružaju specijalizovane usluge. Udruženje Romkinja „Osvit” je u više navrata upućivalo inicijativu Gradskoj upra-vi u Nišu o potrebi uspostavljanja SOS telefona za žene sa iskustvom nasilja kao socijalne usluge, finansirane iz gradskog budžeta. Međutim, takva usluga još nije uvršćena u Odluku o pravima u oblasti socijalne zaštite.


64

Grad Niš je 2013. godine doneo Odluku o usvajanju Evropske povelje o rodnoj ravnopravnosti na lokalnom nivou kojom je propisana obaveza grada da izradi Lokalni akcioni plan za rodnu ravnopravnost39. Lokalni akcioni plan za rodnu ravnopravnost i implementaciju rezolucije Un 1325 “žene, mir i sigurnost” na lokalnom nivou u gradu nišu za period 2016-2017 (dalje: LAP) usvojen je u oktobru 2015.godine40. LAP definiše mere i instrumente javne politike koje Grad Niš i njegove institucije tre-ba da sprovedu kako bi unapredili rodnu ravnopravnost i obezbedili ispunjavanje, poštovanje i zaštitu ljudskih prava i sprečili rodno zasno-vanu diskriminaciju, posebno prema ugroženim i višestruko diskrimini-sanim grupama. Međutim, LAP ne prepoznaje sve korisničke grupe žena iz marginalizovanih grupa, uključujući romkinje. Proces izrade LAP-a nije bio transparentan, niti je sprovedena javna rasprava pre njegovog usvajanja, a u radnu grupu za njegovu izradu nisu uključene ženske or-ganizacije koje svoje programe sprovode na teritoriji grada Niša. Time je onemogućeno da sve zainteresovane strane, uključujući specijalizo-vane organizacije, upute svoje komentare i sugestije za unapređenje LAP-a. Kao jedan od ciljeva definisanih LAP-om navodi se: unapređenje sistema zaštite žena žrtava rodno zasnovanog, partnerskog i nasilja u porodici. U cilju 3.1. jedna od navedenih mera je otvaranje SOS tele-fonske linije, iako na teritoriji grada već 11 godina kontinuirano radi SOS telefon na romskom i srpskom jeziku, što je prepoznato drugim lokalnim dokumentima. U odeljku u kome su navedeni ciljevi i aktiv-nosti definisani LAP-om, kao izvori finansiranja predviđeni su budžet Grada Niša i donatorska sredstva. Međutim, nije jasno definisano koliko sredstava se izdvaja iz ovih izvora i za koje namene, te se može dovesti u pitanje realizacija planiranih mera.

Odlukom o pravima iz oblasti socijalne zaštite na teritoriji Grada Niša41, kao jedina usluga specifično namenjena ženama (i deci) žrtvama nasilja predviđen je smeštaj u prihvatilište – sigurnu kuću za žene i decu žrtve porodičnog nasilja (čl. 18). U prihvatilištu se pružaju usluge smeštaja (ishrane i prenoćišta), održavanja lične higijene, zdravstvena zaštita, savetodavno-terapijske usluge i drugo (čl. 17). Boravak može trajati od jednog dana do šest meseci, s mogućnošću produžetka i do jedne go-dine na osnovu nalaza i predloga stručne komisije Centra za socijalni rad (čl. 19). Predviđeno je da, za vreme boravka žena i dece u Sigurnoj kući, stručna komisija Centra za socijalni rad vrši mesečnu proveru stepena ugroženosti. Potrebu za smeštajem u prihvatilište utvrđuje i smeštaj ko-risnika vrši, uz uput i rešenje, Centar za socijalni rad (čl. 19), što upućuje na zaključak da ova usluga nije direktno dostupna ženama sa iskustvom nasilja i njihovoj deci. Prema javno dostupnim podacima Ministarstva 39 http://euintegracije.skgo.org/upload/Document/Doc/2014_01/Brosura_POVEL-

JA_200x200_Final_2012_WEB_1str.pdf, oktobar 201640 „službeni list grada niša“, br. 98/201541 „službeni list Grada niša“, br. 101/2012, 96/2013 i 44/2014

65

Zašti

ta i

podr

ška

za že

ne sa

isku

stvo

m n

asilj

a –

anal

iza lo

kaln

ih p

oliti

ka u

Rep

ublic

i Srb

iji

za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, Sigurna kuća u Nišu još uvek nije dobila licencu za pružanje usluge smeštaja žrtvama nasilja u porodici42. Tokom 2015. godine u Sigurnoj kući je bilo smešteno 83 korisnika/-ca, od čega 49 žena i 34 dece. Statistički podaci ukazuju na to da se broj korisnika/-ca povećao za 20% u odnosu na prethodnu go-dinu. Analiza podataka za 2015. godinu pokazala je pozitivne pomake u pogledu ekonomskog osnaživanja korisnica, njihovog osamostaljivanja i izlaska iz nasilja. Čak 73% žena koje su boravile u Sigurnoj kući uspele su da se osamostale i napuste nasilnog partnera, što predstavlja značajnu promenu u odnosu na 2014. godinu, kada se polovina korisnica vratila u nasilan odnos.

Nakon utvrđenih nedostataka u radu Sigurne kuće43, Udruženje Rom-kinja „Osvit“ je tokom 2014. godine uputilo preporuke za unapređenje rada, pre svega u pogledu razvoja posebnih programa za korisnice i izd-vajanja većih budžetskih sredstava za direktan rad sa korisnicama. Sig-urna kuća je u 2015. godini uvela nove programe za korisnice, kao što su kreativne radionice, različiti vidovi obuke za korisnice, povećana su sredstva za higijenu i za ishranu korisnica. Ranijom analizom je takođe utvrđeno da je od ukupno 10 zaposlenih u Sigurnoj kući, njih šestoro muškog pola (60%), što predstavlja značajnu razliku u odnosu na druge ustanove socijalne zaštite u Nišu. Javno dostupni podaci za prethod-nu godinu pokazuju da je u drugim ustanovama zaposleno znatno više žena. U CSR od ukupnog broja zaposlenih gotovo 78% je ženskog pola, u Centru za porodični smeštaj i usvojenje njih 74%. Takva polna struk-tura zaposlenih u Sigurnoj kući, što se posebno odnosi na osoblje koje pruža usluge, u suprotnosti je sa preporukama o minimalnim standard-ima Saveta Evrope za servise za podršku ženama žrtvama nasilja, koji zahtevaju da usluge pruža obučeno žensko osoblje, što je razmatrano u prethodnom delu analize.

Centar za socijalni rad „Sveti Sava“ u Nišu evidentirao je u 2015. godi-ni 240 odraslih korisnika/-ca koji su žrtve nasilja, od čega je 90% njih ženskog pola. Broj evidentiranih učinilaca nasilja u partnerskom odno-su je 209, od čega 97% čine muškarci. Najčešće predlagane i izricane mere za zaštitu od nasilja u porodici su zabrana daljeg uznemiravanja člana porodice i zabrana pristupa prostoru u kome boravi žrtva nasil-42 http://www.minrzs.gov.rs/cir/dokumenti/briga-o-porodici/usluge-socijalne-zas-

tite, oktobar 201643 Između ostalog, utvđen je nedostatak programa i stručnog osoblja za rad sa kori-

snicama usluga i neadekvatna raspodela sredstava za njeno funkcionisanje. Prema planu za finansiranje rada Sigurne kuće u 2014. godini, od 12.000.000,00 dinara bu-džetskih sredstava, gotovo 80% planirano je za plate, dodatke i naknade zaposlenih, socijalne doprinose i prevoz zaposlenih. Nasuprot tome, za samo funkcionisanje kuće iz budžeta je izdvojeno tek 16% sredstava (ukupno 1.920.000,00 RSD), i to za stalne troškove (komunalne energetske, bankarske usluge, usluge komunikacije), usluge za obroke korisnica, tekuće popravke i održavanje i mašine i opremu.


66

ja. Broj postupaka prema sudu, koje je CSR pokrenuo za zaštitu žrtava nasilja po službenoj dužnosti u 2015. godini, iznosio je samo 14. Do-stavljena su svega 3 nalaza i mišljenja na zahtev suda o svrsishodnos-ti preduzimanja mera zaštite od nasilja u porodici i isto toliko nalaza i mišljenja je dostavljeno sudu u krivičnom postupku za zaštitu od nasilja u porodici. U izveštaju CSR se navodi da je formiranjem Internog tima za zaštitu od nasilja u porodici dostignut viši nivo u radu u delu zaštite žrtava nasilja, te da se smeštajem žrtve u Sigurnu kuću nije dovodila u pitanje njena bezbednost. Međutim, ističe se da se izlaskom žrtve iz Sigurne kuće, mere zaštite nedovoljno realizuju u Nišu.

Grad Užice

Osim usluge SOS telefon za žene sa iskustvom nasilja pri specijalizova-noj organizaciji Ženski centar, nijedno pravo, niti usluga socijalne zaštite na teritoriji grada Užica nije specifično namenjena ženama sa iskust-vom nasilja. Odluka o socijalnoj zaštiti Grada Užica44 kao korisnike uslu-ga i materijalne podrške prepoznaje žrtve nasilja u porodici, lice prema kome je izvršeno nasilje u porodici i osobu koja je bila žrtva porodičnog nasilja. Međutim, ova Odluka nije rodno senzibilna jer ne prepoznaje žene žrtve nasilja.

Uslugu smeštaja u prihvatilište za žrtve nasilja u porodici, u smislu ove Odluke, mogu koristiti lica koja su, po proceni Centra za socijalni rad, izložena nasilju, zlostavljanju ili zanemarivanju u porodici, i kojima je neophodno neodložno obezbediti sigurnost i sprečiti dalje nasilje, zlo-stavljanje ili zanemarivanje (član 21). Usluga smeštaja u prihvatilište za žrtve nasilja u porodici pruža se najduže do 6 meseci deci, mladima i odraslim žrtvama nasilja u porodici, zlostavljanja ili zanemarivanja (član 22). Ova usluga se ostvaruje kroz programske aktivnosti, kojima se, u skladu sa procenom potreba korisnika, obezbeđuje: zadovoljavanje os-novnih životnih potreba; očuvanje i razvoj potencijala; pravna podrška; podrška u školovanju i zapošljavanju (član 23). Prema podacima Žensk-og centra iz Užica do sada nije organizovana nijedna javna nabavka za ovu uslugu, a u izveštaju o radu CSR Užice za 2015. godinu se navodi da su smeštaj u prihvatilištu koristile svega 3 korisnice, od čega 2 iz grupe odraslih i 1 iz grupe starijih korisnica. S obzirom na to da u Užicu ne pos-toji sigurna kuća specijalizovana za žene sa iskustvom nasilja, nije jas-no da li su ove korisnice smeštene u ustanove opšte namene ili su up-ućene u sigurne kuće u drugim gradovima. Uvidom u izvršenje budžeta za 2015. godinu, Ženski centar je utvrdio da je za usluge prihvatilišta za odrasla i stara lica i žrtve porodičnog nasilja utrošeno 1.001.000,00 RSD45. 44 “službeni list grada Užica”, br. 7/201545 http://www.graduzice.org/Budzet_grada_Uzica-262-1

67

Zašti

ta i

podr

ška

za že

ne sa

isku

stvo

m n

asilj

a –

anal

iza lo

kaln

ih p

oliti

ka u

Rep

ublic

i Srb

iji

Kao jedna od korisničkih grupa usluge socijalno stanovanje u zaštićenim uslovima, u smislu ove Odluke, predviđena su lica prema kojima je iz-vršeno nasilje u porodici (član 31). Ova usluga namenjena je stambeno neobezbeđenim pojedincima i porodicama, ukoliko njihov prihod po članu domaćinstva ne prelazi utvrđeni iznos novčane socijalne pomoći za pojedinca, a pri tom ispunjavaju i jedan od dodatnih uslova: da su stariji od 65 godina i sposobni za samostalan život; da je član porodičnog domaćinstva dete sa smetnjama u razvoju ili osoba sa invaliditetom ili korisnik dodatka za pomoć i negu drugog lica po bilo kom osnovu; da je u pitanju roditelj koji samostalno vrši roditeljsko pravo; da je u pitanju lice prema kome je izvršeno nasilje u porodici; da imaju status izbeglice ili interno raseljenog lica. Korisniku socijalnog stanovanja u zaštićenim uslovima obezbeđuje se stanovanje u namenski izgrađenim objektima, kao i stručna podrška i odgovarajući oblici pomoći u samostalnom živl-jenju (član 33).

Odlukom o socijalnoj zaštiti predviđeno je da osoba koja je bila žrtva porodičnog nasilja može biti oslobođena plaćanja stambeno-komunal-nih usluga u potpunosti ili delimično, zavisno od toga da li ispunjava uslove iz člana 71. ili 72. ove Odluke, ukoliko: (i) se nalazi u evidenciji Centra za socijalni rad kao žrtva porodičnog nasilja; (ii) ima prebivalište na teritoriji grada Užica, najmanje godinu dana neprekidno, u odno-su na datum podnošenja zahteva za oslobađanje od plaćanja stambe-no-komunalnih usluga; (iii) ne poseduje imovinu po osnovu koje može ostvariti prihod, ili useljivu nekretninu; (iv) je zaključila ugovor o zakupu stana na osnovu koga plaća zakupninu, a vlasnik stana u kome privre-meno stanuje, nije korisnik stambeno-komunalnih subvencija (član 75). Oslobađanje od plaćanja stambeno-komunalnih usluga priznaje se za period od jedne godine (član 76), a može biti potpuno ukoliko prosečni mesečni prihod domaćinstva, u prethodna tri meseca u odnosu na mesec podnošenja zahteva, ne prelazi iznos novčane socijalne pomoći utvrđene za isto domaćinstvo u skladu sa Zakonom (član 73). Pravo na delimično oslobađanje od plaćanja stambeno-komunalnih uslu-ga, u visini 50% od obračunatih naknada za komunalne usluge, imaju domaćinstva čiji je prosečni mesečni prihod domaćinstva, u prethodna tri meseca u odnosu na mesec podnošenja zahteva, do 50% iznad izno-sa novčane socijalne pomoći utvrđene za isto domaćinstvo u skladu sa Zakonom (član 74).

Prethodnih nekoliko godina, Ženski centar je podnosio predloge za izmene i dopune Odluke o socijalnoj zaštiti kako bi žene žrtve nasilja bile prepoznate kao korisnice prava i usluga u smislu Odluke46. Bez ob-zira na rodnu neutralnost definicija korisničkih grupa kada su u pitan-ju žrtve nasilja, ove zagovaračke aktivnosti dale su pozitivne rezultate 46 Svi predlozi od 2012. godine su dostupni na: http://socijalna-kohezija.womenngo.

org.rs/dokumenta


68

i žrtve nasilja u porodici su prepoznate kao korisnici usluge socijalno stanovanje u zaštićenim uslovima i nosioci prava na oslobađanje od plaćanja stambeno-komunalnih usluga. Kasnije inicijative i akcije za-govaranja Ženskog centra su se posebno odnosile na uspostavljanje usluge SOS telefona za žene žrtve nasilja. U tom smislu, zahtevane su izmene Odluke o socijalnoj zaštiti kojom bi se predvidela ova usluga, što je preduslov za planiranje i korišćenje sredstava iz gradskog budžeta za neku uslugu. Rezultat toga je bio to što su u budžetu grada za 2014. godinu planirana sredstva u iznosu od 500.000,00 dinara za početno finansiranje usluge SOS telefona. Krajem septembra 2015. godine os-novan je SOS telefon pri Ženskom centru47, čiji rad je finansiran jedino tokom 2015. godine u iznosu od 500.000,00 dinara, što je nedovoljno za neometano funkcionisanje ove usluge. Na ovaj SOS telefon u perio-du od četiri meseca (od osnivanja do kraja kalendarske godine) javile su se 34 žene iz celog Zlatiborskog okruga i upućeno je ukupno 126 poziva. Za prvih sedam meseci ove godine, na SOS telefon je upućeno preko 700 poziva, a evidentirane su 54 žene sa iskustvom nasilja iz celog okru-ga. Kako bi informisao građanke i građane Zlatiborskog okruga o no-vouspostavljenoj specijalizovanoj usluzi, Ženski centar je uz sve račune Infostana poslao 24.000 lifleta o radu SOS telefona, što je rezultovalo povećanjem broja poziva u odnosu na prethodni period. S obzirom na to da budžetom za 2016. godinu nisu planirana sredstva za finansiranje SOS telefona, Ženski centar je organizovao niz zagovaračkih aktivnos-ti, najintenzivnije u periodu od 15.2. do 15.5.2016. godine. Konkurs za finansiranje usluge SOS telefona je raspisan u aprilu, a ugovor je sk-lopljen 16.05.2016. godine.

Imajući u vidu sve veću prepoznatljivost i pozitivne pomake u sarad-nji sa drugim lokalnim samoupravama u Zlatiborskom okrugu, Ženski centar je proširio svoje zagovaračke aktivnosti na regionalni nivo, gde se zalaže za uspostavljanje regionalnog SOS telefona za žene sa iskustvom nasilja i izgradnju regionalne sigurne kuće. Na ovaj način teži se uspostavljanju dve specijalizovane usluge za žene sa iskustvom nasil-ja, u čijem bi finansiranju participiralo više jedinica lokalne samouprave, što je jedan od preduslova za nesmetano pružanje i održivost ovih uslu-ga. Uz podršku Grada Užica, Ženski centar je uputio inicijative svim lo-kalnim samoupravama u Zlatiborskom okrugu za regionalizaciju usluge SOS telefon, uključujući predloge za dopunu lokalnih Odluka o socijal-noj zaštiti i finansijski plan rada SOS telefona48. Prihvatanjem ove inici-jative ispunile bi se zakonske obaveze države koje proizilaze iz Zakona o socijalnoj zaštiti i Zakona o potvrđivanju Konvencije Saveta Evrope o sprečavanju i borbi protiv nasilja nad ženama i nasilja u porodici.47 https://sites.google.com/site/zenskicentarue/ekonomsko-osnazivanje-zena/

sos-telefon-uzice48 http://www.potpisujem.org/srb/2145/kako-poboljsati-zastitu-zena-zrtava-nasil-

ja-i-zrtava-porodicnog-nasilja-u-zlatiborskom-okrugu-regionalizacija-sos-telefona

69

Zašti

ta i

podr

ška

za že

ne sa

isku

stvo

m n

asilj

a –

anal

iza lo

kaln

ih p

oliti

ka u

Rep

ublic

i Srb

iji

Prema podacima u godišnjem izveštaju Centra za socijalni rad u Uži-cu, u toku 2015. godine evidentirana su 52 odrasla korisnika/-ce žrtve nasilja, od čega su 44 ženskog pola (85%). Prema dominantnim vrstama nasilja, registrovano je samo fizičko (66%) i psihičko nasilje (34%), dok izloženost ove grupe korisnica ekonomskom i seksualnom nasilju nije evidentirana. U odnosu na pol učinioca nasilja u partnerskom odno-su (38), u većem procentu kao učinioci nasilja su identifikovane osobe ženskog pola (68%), dok je učinilaca muškog pola 32%. Ovaj podatak je kontradiktoran podacima o broju žrtava nasilja ženskog, odnosno mušk-og pola, što upućuje na moguću grešku u evidentiranju pola učinilaca nasilja u partnerskom odnosu. Za zaštitu ukupno 122 evidentirane žrtve nasilja u porodici u toku 2015. godine, stručni radnici CSR Užice dostavi-li su 31 nalaz i mišljenje na zahtev suda, odnosno tužioca o svrsishod-nosti mere zaštite od nasilja u porodici. U krivičnom postupku za zaštitu od nasilja u porodici sudu su dostavljena ukupno 3 nalaza i mišljenja. Za zaštitu odraslih žrtava nasilja u porodici (52), CSR je pokrenuo sledeće postupke: izdvajanje žrtve nasilja iz porodice (1); pokretanje postupaka pred sudom (1); pružanje materijalne, pravne ili stručno savetodavne podrške žrtvi nasilja (26); upućivanje žrtve nasilja na usluge drugih odgovarajućih ustanova (13). Iznenađujuće mali broj obaveštenja o nasilju u porodici je CSR Užice podneo tužilaštvu ili policiji – svega 2. Od svih postupaka koji su na raspolaganju CSR – organu starateljstva, u toku 2015. godine pokrenut je samo 1 postupak za izricanje mera zaštite od nasilja u porodici. Najviše prijava o nasilju u porodici podnele su druge službe (40%), dok je CSR – organ starateljstva po službenoj dužnosti identifikovao nasilje u drugim postupcima u samo 1 slučaju.

zaključna razmatranja

73

Zašti

ta i

podr

ška

za že

ne sa

isku

stvo

m n

asilj

a –

anal

iza lo

kaln

ih p

oliti

ka u

Rep

ublic

i Srb

iji

ZAKLjUČNA RAZMATRANjAIako je Republika Srbija ratifikovala Konvenciju Saveta Evrope o spreča-vanju i borbi protiv nasilja nad ženama i nasilja u porodici još 2013. go-dine, domaći normativni okvir i oblast usluga podrške za žene sa iskust-vom nasilja i nasilja u porodici nisu usklađeni sa ovim međunarodnim dokumentom. Uprkos zagovaračkim aktivnostima ženskih organizacija na regionalnom, nacionalnom i lokalnom nivou u prethodnom periodu, gotovo da nijedan pomak nije napravljen u pogledu državne politike na svim nivoima vlasti kada je u pitanju zaštita žena od nasilja u porodici i partnerskom odnosu. Naprotiv, aktuelni politički procesi u Republici Sr-biji, negativni trendovi u predlaganju loših zakonskih rešenja i trenutno stanje u oblasti institucionalne zaštite od nasilja u porodici, pokazuju da je potrebno uložiti još mnogo napora da bi se unapredila zaštita žena i njihove dece od nasilja.

Analiza u oblasti usluga podrške pokazala je da ženama sa iskustvom nasilja nisu u dovoljnoj meri dostupne specijalizovane usluge podrške, s obzirom na to da država nije uspostavila odgovarajuću infrastrukturu servisa podrške. Posebno je upitna dostupnost usluga podrške žena-ma iz (višestruko) marginalizovanih grupa. U tom smislu, nužno je da resorna mininistarstva za socijalnu i zdravstvenu zaštitu naprave plan za uspostavljanje specijalizovanih usluga podrške u skladu sa zahtevi-ma Konvencije Saveta Evrope protiv nasilja prema ženama. Od ključne važnosti je da ove usluge budu neposredno dostupne ženama sa iskust-vom nasilja i njihovoj deci, bez obzira na njihovu odluku da pokrenu sudske postupke i svedoče protiv učinioca nasilja, kao i da budu odgov-arajuće geografski distribuirane, kako bi se pokrila cela teritorija države.

Istraživanjem je utvrđeno da žene sa iskustvom nasilja nisu prepoznate kao korisničke grupe prava i usluga u odlukama socijalne zaštite na lo-kalnom nivou, kao i da su ovim odlukama u najvećoj meri predviđene usluge smeštaja u sigurnoj kući/prihvatilištu, dok drugih usluga i prava specifično namenjenih ženama žrtvama nasilja uglavnom nema. Došlo se i do toga da nijedno od prava na novčanu/finansijsku pomoć nije specifično namenjeno ženama i deci žrtvama nasilja u porodici, već one moraju ispuniti sve kriterijume kao i ostali korisnici. Zato je nužno dopuniti lokalne odluke o pravima i uslugama socijalne zaštite tako da se njima predvide specijalizovani oblici podrške za žene sa iskustvom nasilja, kao što je usluga SOS telefona za žene sa iskustvom nasilja. Nuž-no je uvesti i (prošireno) pravo na novčanu pomoć za žene žrtve nasilja u porodici i u partnerskom odnosu, te proširiti krug korisnika prava na


74

socijalno stanovanje u zaštićenim uslovima na žene prema kojima je izvršeno nasilje u porodici.

Rezultati analize dostupnih usluga i prava u oblasti socijalne zaštite za žene žrtve nasilja pokazali su da se iz budžeta lokalnih samouprava izd-vajaju minimalna sredstva za finansiranje prava i usluga namenjenih ženama žrtvama nasilja, što nije dovoljno za njihovu održivost i dostup-nost, niti je moguće dostići odgovarajuće standarde kvaliteta. Utvrđeno je i da se iz lokalnih budžeta u većini gradova ne izdvajaju finansijska sredstva za specijalizovane usluge podrške za žene žrtve nasilja, već se najčešće i jedino finansiraju usluge smeštaja u sigurne kuće ili pri-hvatilišta, koja su u nekim slučajevima namenjena različitim kategori-jama korisnika ili nisu direktno dostupna ženama žrtvama nasilja. Od posebne važnosti je da na nivou regiona i jedinica lokalnih samouprava budu obezbeđena dovoljna sredstva za uspostavljanje i pružanje uslu-ga, čime se omogućava njihova dostupnost žrtvama nasilja, ali i daje mogućnost organizacijama da stabilizuju pružanje usluga i nastave sa njihovim unapređivanjem.

Istraživački nalazi su ukazali na netransparentnost finansiranja soci-jalnih usluga iz gradskih budžeta koje se ogleda u nedostatku javnih konkursa za finansiranje ovih usluga, kao i u tome što se budžetski fi-nansirane usluge i programi realizuju bez sprovođenja evaluacije pro-grama i kontrole kvaliteta pruženih usluga. Resorno ministarstvo nije iznašlo rešenja za zloupotrebe koje jedinice lokalne samouprave vrše prilikom raspisivanja javnih nabavki za usluge, iako im je na to više puta ukazivano u prethodnom periodu. Pokazalo se da je nužno obezbediti dovoljna i stabilna finansijska sredstva za (specijalizovane) usluge po-drške žrtvama, kao i finansiranje autonomnih ženskih organizacija koje su specijalizovane za podršku ženama sa iskustvom nasilja.

Nije mnogo urađeno u odnosu na uočene probleme u finansiranju sig-urnih kuća na lokalnom nivou, odnosno činjenicu da smeštaj u sigurnoj kući predstavlja skupu specijalizovanu uslugu, što (može da) predstavl-ja ozbiljno opterećenje za budžete lokalnih samouprava. Država nije iznašla odgovarajuća rešenja za finansiranje ove vrste usluge na nivou regiona i uz participaciju sa nacionalnog nivoa, niti je uspostavljeno plansko građenje sigurnih kuća koje bi omogućilo njihovu adekvatnu geografsku raspoređenost, odnosno bolju dostupnost ove usluge hit-nog smeštaja ženama i njihovoj deci u situaciji nasilja. Stoga je neo-phodno napraviti plan za uspostavljanje i finansiranje usluge smeštaja u sigurnu kuću, na čemu bi zajednički trebalo da rade resorna ministarst-va za socijalnu zaštitu i državnu upravu i lokalnu samoupravu i jedinice lokalne samouprave. Nužno je u svim lokalnim dokumentima precizno regulisati smeštaj žena i dece žrtava nasilja u prihvatilište/sigurnu kuću,

75

Zašti

ta i

podr

ška

za že

ne sa

isku

stvo

m n

asilj

a –

anal

iza lo

kaln

ih p

oliti

ka u

Rep

ublic

i Srb

iji

kao i sva pitanja koja se odnose na stanovanje (socijalni stanovi, sub-vencije za stambeno-komunalne usluge).

Još uvek nisu dostupni zvanični podaci o raspoloživim uslugama po-drške za žene sa iskustvom nasilja koji bi omogućili praćenje i planiranje dostupnosti opštih i specijalizovanih usluga podrške na nacionalnom i lokalnom nivou. U tom smislu, potrebno je obezbediti ažurirane i sve-obuhvatne informacije o vrstama, karakteristikama i dostupnosti ovih usluga, osposobiti i ažurirati postojeće baze podataka, te uskladiti po-datke državnih službi i specijalizovanih nevladinih organizacija. Lokalne politike za zaštitu žena od nasilja karakteriše odsustvo planskog delo-vanja, budžetska sredstva se izdvajaju ad hoc i stihijski, bez procene realnih potreba građana i građanki, a praćenje i evaluacija realizovanih programa podrške i njihovih efekata se uopšte ne sprovode. U lokalnim zajednicama se nedovoljno koriste dostupni resursi, što se posebno odnosi na specijalizovane pružaoce usluga iz nevladinog i privatnog sek-tora. Na lokalnom nivou ne postoji koordinisani odgovor službi i organi-zacija u zaštiti žena od nasilja, čime se uskraćuje mogućnost žrtvama da lako dobiju različite vrste usluga, a da pritom ne moraju da se odvojeno obraćaju različitim službama. Ovo je nužno ispraviti uvođenjem redov-nog praćenja i ispitivanja potreba građana/-ki na nivou jedinica lokalne samouprave, dok bi budžetsko planiranje i raspodela sredstava trebalo da budu zasnovani na proceni potreba u zajednici i realizovani u skladu sa utvrđenim prioritetima.

Nije unapređeno ni godišnje izveštavanje centara za socijalni rad, tako da su podaci u ovim izveštajima i dalje nepotpuni i neprecizni, a tabelar-no izveštavanje i deskriptivna analiza podataka su u neskladu. Time se onemogućava poređenje podataka i praćenje trendova pojava u istoj lokalnoj zajednici, a nisu moguće ni komparativne analize podataka različitih centara za socijalni rad. Na osnovu podataka iz izveštaja CSR ne može se (uvek) utvrditi broj identifikovanih žrtava nasilja ženskog pola, niti relacija učinioca nasilja i žrtve. Nije moguće ustanoviti ni ko-liko mera i usluga je pruženo ženama žrtvama nasilja i njihovoj deci, niti koje su to mere i usluge. U odnosu na broj identifikovanih žrtava nasilja u porodici iz kategorije odrasli korisnici/-ce, može se zaključiti da cen-tri za socijalni rad pokreću mali broj postupaka po službenoj dužnosti za zaštitu od nasilja u porodici. Nedovoljno pažnje se posvećuje anal-izi podataka i praćenju trendova pojava, uključujući fenomen nasilja u porodici. S druge strane, interpretacije podataka u ovim izveštajima su nekad netačne i ukazuju na nepoznavanje problema nasilja prema žena-ma, odnosno neuvažavanje i neprepoznavanje rodne dinamike nasilja u porodici. U tom smislu, neophodno je da nadležno ministarstvo i zavodi za socijalnu zaštitu na republičkom i pokrajinskom nivou ulože dodatne napore kako bi se unapredilo vođenje evidencije o nasilju u porodici


76

unutar CSR, kao i njihovo godišnje izveštavanje o ovom fenomenu. Tre-balo bi raditi i na razvoju stručnih kapaciteta i resursa unutar CSR za pružanje sveobuhvatne, kontinuirane i dugoročne podrške ženama sa iskustvom nasilja, uključujući pokretanje postupaka za zaštitu od nasilja po službenoj dužnosti, kako bi se omogućila ekonomska nezavisnost ovih žena i izlazak iz nasilja.

Usvojeni državni standardi za postojeće usluge podrške nisu dovoljno specifični, niti rodno senzibilni, što dovodi do toga da državni pružaoci usluga ne prepoznaju rodnu dimenziju nasilja u porodici i ne mogu na odgovarajući način da odgovore na potrebe žena žrtava nasilja i njihove dece. Proces standardizacije i licenciranja usluga stavlja ženske nevla-dine organizacije, pružateljke usluga, u nepovoljan položaj u odnosu na druge pružaoce iz privatne ili državne sfere, što se posebno odnosi na male organizacije i pružateljke usluga iz marginalizovanih grupa (žene sa invaliditetom, Romkinje, žene sa sela). Na ovaj način, resorna mini-starstva i nadležni državni organi pokazuju nerazumevanje problema nasilja prema ženama i specifičnih potreba žena za specijalizovanim vrstama podrške, zanemarujući višedecenijsko iskustvo ženskih organi-zacija u pružanju podrške i zaštite ženama sa iskustvom nasilja. Aktuelni procesi standardizacije i licenciranja usluga u oblasti socijalne zaštite značajni su za ženske organizacije posebno u vrednosnom smislu i u po-gledu očuvanja njihove autonomne pozicije u odnosu na državu. U tom procesu, neophodno je sagledati iskustva iz država regiona kako bi se predupredile negativne posledice standardizacije usluga po nezavisne pružateljke usluga, pre svega, u smislu sprečavanja potpunog prelaska delovanja organizacija u oblast socijalnih usluga, te iščezavanja feminis-tičkog pristupa u radu sa ženama koje su preživele nasilje.

literatura

79

Zašti

ta i

podr

ška

za že

ne sa

isku

stvo

m n

asilj

a –

anal

iza lo

kaln

ih p

oliti

ka u

Rep

ublic

i Srb

iji

LITERATURA • Appelt, B., Kaselitz, V., Logar, R., (Ed.) (2004), away from violence

– guidelines for setting up and running a women’s refuge, Vienna: WAVE Co-ordination Office and Austrian Women’s Shelter Network.

• Vlaović Vasiljević, D. (2013). Vodič za organizacije civilnog društva - standardi usluga socijalne zaštite u zajednici i procedura licenciranja. Beograd: Centar za liberalno-demokratske studije.

• Gasmi, G. (2012): Konvencija Saveta Evrope o sprečavanju i borbi pro-tiv nasilja nad ženama i nasilja u porodici – Komentar, u: Lakićević, S. (ur.) konvencija saveta evrope o sprečavanju i borbi protiv nasilja nad ženama i nasilja u porodici, Projekat Borba protiv seksualnog i rod-no zasnovanog nasilja, Uprava za rodnu ravnopravnost, Ministartsvo rada i socijalne politike.

• Ertürk, Y. (2007), international legal obligation to provide support ser-vices for women victims of violence, Council of Europe Conference on Support Services for Women Victims of Violence Strasbourg.

• Žegarac, N., Brkić, M. (2007). razvoj lokalnih usluga socijalne zaštite – ka standardima kvaliteta. Beograd: Fond za socijalne inovacije i Pro-gram Ujedinjenih nacija za razvoj (UNDP).

• Zore, P, Vukmanić Rajter, M, (ur.) (2014). Minimalni standardi – fem-inistički model socijalnih usluga za rad sa ženama žrtvama nasilja, Zagreb: Ženska soba – Centar za seksualna prava.http://zenskasoba.hr/docs/brosuraminimalnistandardi.pdf [avgust 2016]

• Ignjatović, T. (2011). nasilje prema ženama u intimnom partnerskom odnosu: model koordiniranog odgovora zajednice. Beograd: Rekon-strukcija Ženski fond.

• Ignjatović, T., Pešić, D. (2012). rizici od siromaštva za žene sa iskust-vom nasilja – inicijative za unapređenje politike socijalne inkluzije. Beograd: Autonomni ženski centar.

• Ignjatović, T. (2013a). Posledice koje ima nasilje prema ženama u partnerskom odnosu na decu i odgovor javnih službi na ovaj problem. Beograd: Autonomni ženski centar.

• Ignjatović, T. (2013b). Analiza podataka i protokola o postupanju policije i centra za socijalni rad u slučajevima nasia u porodici, u: Branković, B., et al. (2013). Godišnji izveštaj Opservatorije za praćen-je nasilja prema ženama 2012, Beograd: Autonomni ženski centar.

• Ignjatović, T., (2014). Roditelj nije u mogućnosti da zaštiti dete od zlo-stavljanja drugog roditelja – o čemu se radi i šta je rađeno, u: Mršević, Z., Jovanović, S., Lukić, M., Ignjatović, T., (2014). Godišnji izveštaj


80

opservatorije za praćenje nasilja prema ženama 2013, Beograd: Au-tonomni ženski centar.

• Ignjatović, T., Drobnjak, T. (ur) (2014). analiza usklađenosti zakono-davnog i strateškog okvira republike srbije sa konvencijom saveta evrope o sprečavanju i borbi protiv nasilja nad ženama i nasilja u po-rodici – osnovna studija. Beograd: Autonomni ženski centar.

• Jovanović, V. (2010). Usluge centra za socijalni rad za zaštitu žrtava nasilja u porodici, seksualnog i rodno zasnovanog nasilja. Beograd: Uprava za rodnu ravnopravnost, Ministarstvo rada i socijalne politike RS.

• Jovanović, N. (2013). inicijativa za praćenje socijalne politike – Praćen-je mera socijalne politike sa stanovišta cilje grupe žena. Beograd: Au-tonomni ženski centar.

• Kelly, L., Dubois, L,. (2008). combating violence against women: min-imum standards for support services, Directorate General of Human Rights and Legal Affairs, Strasbourg: Council of Europe.

• Keli, L., (2003). Vizija, inovacija i profesionalizam u radu policije u vezi sa nasiljem nad ženama i decom: ViP vodič napravljen za potrebe programa „Policija i ljudska prava 1997-2000“, Beograd: Kancelarija Saveta Evrope u Beogradu.

• Keli, L., Dubois, L. (2008). Postavljanje standarda: studija i predlog za minimum standarda za servise za podršku ženama koje su preživele nasilje. finalni izveštaj, Beograd: Autonomni ženski centar (prevod).

• Klein, S. (Ed.) (2009). the poverty risks of women affected by violence and their children – report on the socio-economic situation in austria. Vienna: WAVE – Women against violence Europe.

• Konstantinović Vilić, S., Petrušić, N. (2007). krivično delo nasilja u po-rodici: aktuelna pravosudna praksa u Beogradu i nišu, Beograd: Au-tonomni ženski centar.

• Logar, R., (2005). austrijski model intervencije u slučajevima nasilja u porodici, sastanak ekspertske grupe: nasilje prema ženama: prim-eri dobre prakse u eliminaciji nasilja i borbi protiv nasilja nad žena-ma, Beč: Odsek Ujedinjenih nacija za unapređenje položaja žena i Kancelarija za borbu protiv droge i kriminala, (prevod: Autonomni ženski centar).

• Lybecker Jensen, V., and S. L. Nielsen (2005). When violence happens every day – a study of male violence against women in intimate re-lationships. Denmark: The Danish Centre for Research on Social Vul-nerability and LOKK.

• Macanović, V., (2012). Međunarodni standardi za zaštitu žena od svih oblika nasilja i od nasilja u porodici, u: Dimitrijević, M. et al, novi pris-tupi rešavanju problema nasilja u porodici u pravosudnoj praksi sudo-va za prekršaje : priručnik, Beograd: Autonomni ženski centar.

• Nikolić-Ristanović, V., (ur.) (2010), nasilje u porodici u Vojvodini, Novi

81

Zašti

ta i

podr

ška

za že

ne sa

isku

stvo

m n

asilj

a –

anal

iza lo

kaln

ih p

oliti

ka u

Rep

ublic

i Srb

iji

Sad: Pokrajinski sekretarijat za privredu, zapošljavanje i ravnoprav-nost polova.

• Obretković, M., Stevanović, I., Žegarac, N. (2001). Usluge i mere zaš-tite, u: Obretković, M., i Pejaković, Lj., (ur) (2001). Zaštita deteta od zlostavljanja – priručnik za centre za socijalni rad i druge službe u lo-kalnoj zajednici, Beograd: Jugoslovenski centar za prava deteta.

• Fisher, H. (2011). country report 2011 on european services for wom-en and children survivors of violence: a right for Protection and sup-port?, Vienna: WAVE Network.

• Hagemann-White, C., (2006). combating violence against women – stocktaking study on the measures and actions taken in council of europe member states, Strasbourg: Council of Europe, Directorate General of Human Right, CDEG (2006) 3.

• Hagemann-White, C., Bohn, S. (2007). Protecting women against vi-olence: analytical study on the effective implementation of recom-mendation rec(2002)5 on the protection of women against violence in council of europe member states, Strasbourg: Directorate General of Human Rights and Legal Affairs, CDEG (2007)3.

• Hagemann-White, C., (2010). Protecting women against violence: analytical study of the results of the third round of monitoring the implementation of recommendation rec (2002)5 on the protection of women against violence in council of europe member states, Strasbourg: Directorate General of Human Rights and Legal Affairs, CDEG(2010)12.

• Hagemann-White, C., (2013), analytical study of the re-sults of the 4th round of monitoring the implementation of recommendation rec (2002)5 on the protection of wom-en against violence in council of europe member states, Stras-bourg: Gender Equality Commission, Council of Europe. https://rm.coe.int/CoERMPublicCommonSearchServices/Display-DCTMContent?documentId=0900001680465f71 [septembar 2016]

• Walby, S. (2004). the costs of Domestic Violence, London: Study of the Women & Equality Unit, www.womenandequalityunit.gov.uk [septembar 2016]


82

Dokumenti

• Baza usluga socijalne zaštite, Republički zavod za socijalnu zaštitu, http://www.zavodsz.gov.rs/index.php?option=com_content&task=view&id=240&Itemid=240 [oktobar 2016]

• Vlada Republike Srbije (2011). Prvi nacionalni izveštaj o socijalnom uključivanju i smanjenju siromaštva u republici srbiji.

• Vlada Republike Srbije (2014). Drugi nacionalni izveštaj o socijalnom uključivanju i smanjenju siromaštva u republici srbiji.

• Vlada Republike Srbije (2011). Opšti protokol o postupanju i saradnji ustanova, organa i organizacija u situacijama nasilja nad ženama u porodici i partnerskim odnosima.

• Council of Europe, (2008). Final activity report: task Force to com-bat Violence against Women, including Domestic Violence (eG-tFV), Strasbourg: Gender Equality and Anti-Trafficking Division, Directorate General of Human Rights and Legal Affairs, (EG-TFV (2008)6).

• Council of Europe, (2008). task Force to combat Violence against Women, including Domestic Violence (eG-tFV) – Final activity report: Proposals for future action of the council of europe and its member states to prevent and combat violence against women, Gender Equal-ity and Anti-Trafficking Division, Strasbourg: Directorate General of Human Rights and Legal Affairs, (EG-TFV (2008)5 rev 1).

• Violence against women: an EU-wide survey, European Union Agen-cy for Fundamental Rights – FRA, 2014a.

• Victims of crime in the EU: the extent and nature of support for vic-tims, European Union Agency for Fundamental Rights – FRA, 2014b.

• Deklaracija UN protiv nasilja nad ženama (А/Res/48/104) 1993• European Institute for Gender Equality (2012). review of the imple-

mentation of the Beijing Platform for action in the eU Member states: Violence against Women – Victim support. Luxembourg: Publications Office of the European Union, Dostupno na: http://eige.europa.eu/sites/default/files/Violence-against-Women-Victim-Support-Report.pdf, [septembar 2016]

• Zakon o ratifikaciji Konvencije o eliminisanju svih oblika diskriminaci-je žena (“Sl. list SFRJ - Međunarodni ugovori”, br 11/81)

• Zakon o socijalnoj zaštiti, „Službeni glasnik RS”, br. 24/2011.• Zakon o potvrđivanju Konvencije Saveta Evrope o sprečavanju i borbi

protiv nasilja nad ženama i nasilja u porodici, „Sl. glasnik RS – Međun-arodni ugovori”, br. 12/2013.

83

Zašti

ta i

podr

ška

za že

ne sa

isku

stvo

m n

asilj

a –

anal

iza lo

kaln

ih p

oliti

ka u

Rep

ublic

i Srb

iji

• Zaštitnik građana (2011). Poseban izveštaj o situaciji porodičnog nasilja nad ženama u srbiji.

• Zaštitnik građana Republike Srbije, (2014a). redovan izveštaj Zaštini-ka građana za 2013. godinu, del.br. 7305

• Zaštitnik građana Republike Srbije (2014b), Poseban izveštaj o pri-meni Opšteg i posebnih protokola za zaštitu žena od nasilja, del. br. 33738

• Zaštitnik građana, Preporuka 14-654/11, del. br. 17120, od 31.08.2011; dostupno na: http://www.ombudsman.rs/attach-ments/1473_14-654-11-%20Zbirna%20Prepruka%20GCSR%20fi-nal-za%20sajt.doc [septembar 2016]

• Zaštitnik građana, Preporuka 14-857/12, del. br. 6520, od 7.03.2013; dostupno na: http://www.ombudsman.rs/attachments/2754_pre-poruka%20N%20GCSR%20Cukaric%D0%B0.doc [septembar 2016]

• Zaštitnik građana, Preporuka 13-3383/12, del. br. 30805, od 24.10.2013; dostupno na: http://www.ombudsman.rs/attach-ments/3059_Preporuka%20centru%20za%20socijalni%20rad%20i%20pu%20kraljevo.doc [septembar 2016]

• Zaštitnik građana, Preporuka 13 – 513/ 12, del. br. 10546, od 10.04.2014. god; dostupno na: http://ombudsman.rs/attach-ments/3268_preporuka%20CSR%20Veliko%20Gradiste%20i%20Gol-ubac.doc [septembar 2016]

• Izveštaj o radu Centra za socijalni rad “Sveti Sava” u Nišu za 2015. godinu, CSR Niš, 2016

• Komitet Ujedinjenih nacija za eliminaciju diskriminacije žena, Zaključ-na zapažanja o Drugom o Trećem periodičnom izveštaju Republike Srbije, CEDAW/C/SRB/CO/2-3, 25.6.2013.g. http://www.gendernet.rs/files/dokumenta/Izvestaji_Uprave/Cedaw_zakljucna_zapazan-ja_2013._srp..pdf [septembar 2016]

• Konvencija Ujedinjenih nacija o eliminaciji svih oblika diskriminacije žena (CEDAW) (U.N. Doc. A/34/46) i Opšta preporuka br. 19 Komite-ta za eliminaciju svih oblika diskriminacije žena (U.N.Doc. A/47/38) 1992

• Lesur, M., Stelmaszek, B., Golden, I., (2014). country report 2013 – reality check on european services for women and children survivors of violence: a right for Protection ans support?, Vienna: WAVE Net-work. Dostupno na: http://www.wave-network.org/sites/default/files/WAVE%20Country%20Report%202013%20Final%20Version.pdf, [septembar 2016]


84

• Lokalni akcioni plan za rodnu ravnopravnost i implementaciju UN Rezolucije 1325 „Žene, mir i sigurnost“ na lokalnom nivou u Gradu Nišu za period 2016-2017, „službeni list grada niša“, br. 98/2015

• Ministarstvo pravde i državne uprave (2014). Posebni protokol za pra-vosuđe u slučajevima nasilja nad ženama u porodici i u partnerskim odnosima.

• Ministarstvo unutrašnjih poslova (2013). Posebni protokol o pos-tupanju policijskih službenika u slučajevima nasilja nad ženama u po-rodici i u partnerskim odnosima.

• Ministarstvo rada, zapošljavanja i socijalne politike, (2013). Posebni protokol o postupanju centra za socijalni rad – organa starateljstva u slučajevima nasilja u porodici i ženama u partnerskim odnosima.

• Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, spisak licenci za prihvatilišta za žrtve nasilja u porodici, http://www.minrzs.gov.rs/files/2016_godina/Briga_o_porodici/Usluge_socijalne_zas-tite/10.09.2016/SPISAK_LICENCI-_Prihvatiliste_za_zrtve_nasilja.doc [oktobar 2016]

• Ministarstvo zdravlja (2010). Poseban protokol Ministarstva zdravlja republike srbije za zaštitu i postupanje sa ženama koje su izložene nasilju.

• Mreža Žene protiv nasilja (2012), Podaci o praćenju pružanja usluge SOS telefona pri centrima za socijalni rad; dostupno na: http://www.zeneprotivnasilja.net/vesti/170-mreza-zene-protiv-nasilja-za-vodu-za-socijalnu-zastitu-povodom-rada-sos-telefona-pricentri-ma-za-socijalni-rad [septembar 2016]

• Mreža Žene protiv nasilja, http://www.zeneprotivnasilja.net/usluge-u-zajednici/srbija/sigurne-kuce, [oktobar 2016]

• Narativni izveštaj o radu Centra za socijalni rad Kruševac za 2014. go-dinu, CSR Kruševac, februar 2015

• Narativni izveštaj o radu Centra za socijalni rad Kruševac za 2015. go-dinu, CSR Kruševac, februar 2016

• Narativni izveštaj o radu Centra za socijalni rad Užice za 2015. godinu, CSR Užice, februar 2016

• Odluka o pravima i uslugama socijalne zaštite, Službeni list grada Beograda, br. 55/2011, 8/2012 – ispr., 8/2012, 42/2012, 65/2012, 31/2013, 57/2013 i 37/2014

• Odluka o zaštiti opštine Kikinda , „Službeni list opštine kikinda“, broj 25/2011. Dostupno na: http://www.csrkikinda.org.rs/files/sluzbe-ni_list25.pdf

85

Zašti

ta i

podr

ška

za že

ne sa

isku

stvo

m n

asilj

a –

anal

iza lo

kaln

ih p

oliti

ka u

Rep

ublic

i Srb

iji

• Odluka o socijalnoj zaštiti Grada Novog Sada, „Službeni list Grada No-vog Sada“, br. 38/2011 i 10/2012

• Odluka o socijalnoj zaštiti Grada Užica, “Službeni list grada Užica”, br. 7/2015

• Odluka o pravima iz oblasti socijalne zaštite i socijalne sigurnosti građana koja se finansiraju iz budžeta Grada Vranja, “Sl. glasnik Grada Vranja“, br. 39/2013 - prečišćen tekst i 6/2015

• Odluka o pravima iz oblasti socijalne zaštite na teritoriji Grada Niša, „Službeni list Grada Niša“, br. 101/2012, 96/2013 i 44/2014

• Odluka o pravima i uslugama u socijalnoj zaštiti Grada Kruševca, “službeni list grada kruševca”, br. 4/2013, 11/2013 i 1/2014

• Pekinška deklaracija i Platforma za akciju A/CONf.177/20, chap. I (1995)

• Pravilnik o bližim uslovima i standardima za pružanje usluga socijalne zaštite, službeni glasnik rs, br. 42/2013.

• Pravilnik o bližim uslovima i standardima za pružanje usluge SOS tele-fona za žene sa iskustvom nasilja, službeni glasnik rs, br. 93/2015

• Preporuka Saveta Evrope Rec (2002)5 Komiteta ministara državama članicama o zaštiti žena od nasilja i Smernice za praćenje uvođenja Preporuke Rec (2002)5 o zaštiti žena od nasilja, http://www.women-ngo.org.rs/images/prevod2002-web.pdf, [septembar 2016]

• Republički zavod za socijalnu zaštitu, sintetizovani izveštaj o radu cen-tara za socijalni rad u srbiji za 2014. godinu, Beograd. Dostupno na: http://www.zavodsz.gov.rs/PDF/izvestaj2015/CENTRI%20ZA%20SO-CIJALNI%20RAD.pdf [septembar 2016]

• Republički zavod za socijalnu zaštitu, sintetizovani izveštaj o radu centara za socijalni rad u srbiji za 2015. godinu, Beograd. Dostupno na: http://www.zavodsz.gov.rs/PDF/izvestaj2016/izvestaj%20o%20radu%20CSR%20za%202015.pdf [septembar 2016]

• savet evrope: konvencija o sprečavanju i borbi protiv nasilja nad ženama i nasilja u porodici – Obrazloženje, Dokumenta Komiteta ministara (KM), 7. april 2011. Dostupno na: http://goo.gl/N19jGv [septembar 2016]

• senka nad srbijom - izveštaj iz senke nevladinih organizacija za 55. zasedanje komiteta ceDaW, (2013), Beograd: Autonomni ženski cen-tar, ASTRA, Žene u crnom, Labris i Glas razlike. Dostupan na: http://www.womenngo.org.rs/images/CEDAW/2013/Senka_nad_Srbijom.pdf [septembar 2016]

• Strategija razvoja socijalne politike grada Kruševca za period 2015-2020. godine, “službeni list grada kruševca”, br. 9/2015


86

• Shadow Report of the Autonomous Women’s Center (AWC) on the Follow-up state’s report to the Concluding observations of the Com-mittee, April 2016. Dostupno na: http://www.womenngo.org.rs/ce-daw-reporting

• Tabelarni izveštaj o radu CSR Kruševac za 2015. godinu, CSR Kruševac, 2016

• Tabelarni izveštaj o radu CSR „Sveti Sava“ u Nišu za 2015. godinu, CSR Niš, 2016

• Tabelarni izveštaj o radu CSR Užice za 2015. godinu, CSR Užice, 2016• United Nations (2006) in-depth study on all Forms of Violence against

Women, Report of the Secretary-General, New York: United Nations. http://daccess-ods.un.org/TMP/3015587.62788773.html, [septem-bar 2016]

• Uredba o namenskim transferima u socijalnoj zaštiti, “službeni glas-nik rs”, br. 18/2016

• WAVE Network, (2016). WAVE Report 2015 on the role of specialist women’s support services in Europe. Dostupno na: http://fileserver.wave-network.org/researchreports/WAVE_Report_2015.pdf, [sep-tembar 2016]

• World Health Organization, (2005). WHO multi-country study on women’s health and domestic violence against women: summary re-port of initial results on prevalence, health outcomes and women’s responses, Geneva.

• WHO, United Nations Development Programme, and the Unit-ed Nations Office on Drugs and Crime. (2014). Global status re-port on violence prevention, Geneva. http://apps.who.int/iris/bitstream/10665/145086/1/9789241564793_eng.pdf?ua=1&ua=1, [septembar 2016]

CIP - Каталогизација у публикацији - Народна библиотека Србије, Београд

364.63-055.2:352.07](497.11)

ПЕШИЋ, Данијела, 1984-

Zaštita i podrška za žene sa iskustvom nasilja - analiza lokalnih

politika u Republici Srbiji / Danijela Pešić. - Beograd : Autonomni ženski

centar, 2016 (Beograd : DMD). - 89 str. ; 21 cm

“Publikacija je izrađena u okviru regionalnog projekta Udruženim naporima -

Ka novim evropskim standardima u zaštiti žena od rodno zasnovanog

nasilja... “ --> str. 2. - Tiraž 100. - Napomene uz tekst. - Bibliografija:

str. 79-88.

ISBN 978-86-87505-19-3

a) Жртве насиља - Жене - Србија b) Жене - Заштита - Локална самоуправа

- Србија c) Жене - Социјална интеграција - Србија

COBISS.SR-ID 228127500

Documents

ZAŠTITA I PODRŠKA ZA ŽENE SA ISKUSTVOM NASILJA