2

Poštovani nastavnici i nastavnice, U rukama imate dvobroj časo-

pisa Demokratsko građanstvo po-svećen ljudskim pravima. Ideja da u ovom broju govorimo o ljudskim pravima iz različitih uglova, da ih bolje upoznajemo i uspešnije kori-stimo, nije slučajna. Iako se može-mo ubrojati u zemlje koje su radile na unošenju međunarodnih akata u domaće zakonodavstvo, i počele da stvaraju osnove da građani ostvaru-ju svoja prava, gotovo da nema da-na bez vesti o kršenju ljudskih prava, vrlo često dečjih, vezanih za školu i obrazovanje. Povlačenje Predloga zakona o zabrani diskrimincije je-dan je od zabrinjavajućih pokazate-lja stanja ljudskih prava u Srbiji. Tim pre što je donošenje zakona koji re-gulišu zabranu diskriminacije i po-štovanje ljudskih prava neophodan, ali ne i dovoljan uslov kako bismo mogli da stanemo uz rame zemlja-ma koje se mogu pohvaliti visokom kulturom ljudskih prava. Primena principa ljudskih prava svoje upori-šte treba da ima i u školi, a time po-rodica prestaje da bude jedini i do-minantan činilac za dalje formiranje dečje ličnosti. Činjenica da mladi znatan deo svog vremena provode sa vršnjacima i nastavnicima otvara brojne mogućnosti da im se prenesu najbolje vrednosti koje nudi koncept ljudskih prava. Tokom godina ško-lovanja može da im se pomogne da razumeju identitete, kako sopstve-ne, tako i njihovih vršnjaka, da razu-meju ljudska prava kao civilizacijsko dostignuće – zahtev za određeni vid ponašanja prema drugom ljudskom biću. Treba im pomoći i da razume-ju da suština ljudskih prava treba da bude i moralnog, a ne samo pozitiv-no-pravnog porekla, kao i da je kon-cept vezan za stvarnost, za odnose

u porodici, učionici, školi, društvu, odnos prema vršnjaku, nastavni-ku, direktoru, i ovih potonjih prema učenicima.

Sigurna sam da ste vi promote-ri ovih ideja u svojim školama. Kao nastavnici Građanskog vaspitanja, zajedno sa drugim koleginicama i kolegama u školi, doprinosite odra-stanju generacija koje će uvažava-ti sopstvena prava i prava drugo-ga i koje će meru svoje slobode naći u pravu drugog da bude različit/a i slobodan/na.

Ovaj broj Demokratskog građan-stva zamišljen je kao podsetnik i „priručnik” svima koji rade sa mla-dima i svojim angažovanjem po-dučavaju o značaju i univerzalnosti ljudskih prava. Koncipiran je tako da nas razgovori sa državnim sekre-tarom Ministarstva za ljudska i ma-njinska prava i zamenicom zaštitni-ka građana za dečja prava uvedu u mehanizme kojima se štite ljudska prava u Srbiji. Potom slede tekstovi eminentnih eksperata koji će nam ukazati na to koja se prava mogu na-ći u međunarodnim konvencijama, deklaracijama i u zakonodavnom okviru Srbije. Naravno, i u ovom broju naći ćete vesti o primerima dobre prakse i unapređenju obrazo-vanja za demokratsko građanstvo u Srbiji i sa raznih strana sveta.

Uživajte u ovom broju, iskoristi-te ga najviše i najbolje što možete. Onima do kojih ovaj broj nije sti-gao, savetujte da ga preuzmu sa sajta Građanskih inicijativa.

Srdačno vas pozdravljam,

Radmila Radić Dudić

Reč urednice

3

људска права

ДОБРА ОЦЕНА НИЈЕ ФИНАЛНО ЗАДОВОЉЕЊЕ!

Интервју Марко Караџић, државни секретар у Министарству за људска и мањинска права

Србија је прошле, 2008. годи-не добила још једну нову владу са чак 27 чланова. Овог пута коали-циони партнери одлучили су да опредељеност за озбиљно бављење отвореним питањима у обла-сти људских и мањинских права потврде и формирањем новог министарства. Марко Караџић, државни секретар у Министар-ству за људска и мањинска права, каже да је влада тиме показа-ла да је један од њених прио-ритета решавање свих пробле-ма у овој области, чиме је утица-ла и на другачију перцепцију међунарoдне заједнице као и на побољшање самог угледа држа-ве. На почетку разговора за Демо-кратско грађанство господин Караџић представља овлашћења и обавезе Министарства у ком ради, као и прве резултате.

Министарство је надлеж-но за општа питања положаја п ри п а д н и к а националних мањина, сва остала питања која се односе на савете национал-них мањина, вођење регистра и сам процес избора савета наци-оналних мањина, давање пред-лога за њихов рад... Ингеренције Министарства су и зашти-та и унапређење људских и мањинских права, израда пропи-са о људским и мањинским правима, праћење усаглашено-сти домаћег законодавства са међународним конвенцијама које је потписала и ратификовала Република Србија, представљање Републике Србије пред Европ-ским судом за људска права, положај припадника мањина и остваривање мањинских права, антидискриминациона поли-тика, усклађивање рада органа државне управе у области зашти-

те људских права... Откако је Министарство осно-

вано, доста тога је урађено на припреми и подношењу пред-лога закона који се тичу области људских права. Учествовали смо заједно са Министарством за рад и социјалну политику на изра-ди Предлога закона о забрани дискриминације, а радили смо и на закону о признавању правног субјективитета, закону о савети-ма националних мањина... То су кључне области на којима смо до сада радили.

Оно што је посебно интере-сантно јесте да Министарство у своју праксу уводи нови-не као што је стална сарадња са представницима цивил-ног друштва и стручњацима, посебно у процесу израде предлога закона. Желимо да они који се професионално баве одређеним областима, као и они на које се закони непо-средно односе имају могућност да, кроз наш транспарентан рад и кроз јавне дебате, искажу своје ставове и предлоге. Тако добијамо квалитетнија закон-ска решења и могућност да касније, у самој примени, зако-ни буду ефикаснији, јер сматра-мо да сваки закон првенствено мора да има потпору, у смислу да га прихвате шире интересне групе, посебно они чија живот-на питања регулише.

Д а л и т о ш т о ч е ш ћ е помињете националне мањине у односу на остале мањинске групе значи да Министарство за људска и мањинска права у свом раду даје приоритет решавању проблема припадни-ка националних мањина?

4

људска права

Наравно да не. Министарство функционише тако што је подељено на одређене секторе. Између оста-лих, имамо сектор за унапређење и заштиту права национал-них мањина као и сектор који се односи на унапређење и заштиту људских права. Као човек који се бави људским правима, сматрам да увек кад кажемо људска права – тиме обухватамо читав корпус људских права, односно зашти-ту сваког појединца. Због ефикас-ности у раду, Министарство смо поделили на тај начин, али то никако не значи да је положај једне групе људи стављен као приоритет у односу на положај друге групе. Приоритети се дефи-нишу на другачији начин, у скла-ду са реалним стањем у друштву и с оним потребама које можемо видети кроз инструкције комитета Уједињених нација, међународних организација, односно са свим оним што су нам обавезе како бисмо унапредили област која се односи на заштиту људских права.

Кад већ говоримо о приори-тетима, који су приоритети овог министарства?

Приоритети су дефиниса-ни самим Законом, а тичу се доношења законских предло-га, едукације у области људских права, усаглашавања наших прописа с међународним конвенцијама и стандарди-ма и, наравно, сарадње с оста-лим министарствима и надлеж-ним установама које непосред-но у свом раду спроводе те зако-не. Ово министарство, у ствари, надгледа рад осталих владиних институција и кроз свој рад, пред-логе, инструкције и стратегије даје упутства у којим областима треба да дође до унапређења или одређених промена.

Чини се да је у Србији већи проблем примена него доношење закона. Колико се закони у овој области спрово-

де и поштују и какво је уопште стање људских права у Србији – која би била ваша оцена?

Прво бих напоменуо да и само доношење закона није тако лако. Као што знамо, закон који би регули-сао рад невлади-них организација низ година чека на усвајање. Онда имамо законске предлоге који не прихвате добру праксу земаља у региону и не буду усклађени са свим и нс т ру к ц и ја ма од самог почетка, па касније морају да буду мењани путем амандма-на... Чак и када погледамо рад Скупштине, свесни смо споро-сти и тромости у области доношења закона.

Често ме људи питају како оцењујемо стање људских права у Србији. Не волим да дајем оцене, није поштено. Ако, на пример, имамо скалу од 1 до 5, где је 1 најгора оцена, и ја дам оцену 3 или 4, особа која прочи-та интервју а не може да оства-ри неко своје право или се суоча-ва са одређеним проблемима при покушају остваривања свог права, рећи ће да говорим неистину, односно да заслужујемо оцену 1, тако, да ја, радије, не дајем оцене.

Људско право јесте право сваког од нас појединачно и, нажа-лост, не постоји друштво у којем је сваки појединац задовољан с в оји м с т ат усом, од но с но поштовањем људских права. Али оно што је кључно, јесте да мора-мо да се боримо за такво друш-тво где и ако дође до кршења људских права постоје делотвор-

ни системи заштите који могу у разумном року да компензују повреду људских права свакоме од нас. Иако сматрам да би било непоштено од мене да дајем неке оцене, као човек који живи у овом друштву, могу реално да кажем да има напретка, да се свет мења и систем вредности се мења. Уједно, морам да кажем да има још много проблема у различитим области-ма и да је велики рад пред нама.

Када Министарство, рецимо, извештава пред неким комите-том Уједињених нација, како изгледа тај извештај? Да ли ту има неких уопштених оцена и какве смо оцене добили?

Има оцена. То је комплексан посао који води ово министар-ство, координира сва надлеж-на министарства, прикупља одређене информације. Оно што ми можемо у овом тренут-ку да урадимо јесте да у што већој мери укључимо и невлади-

5

људска права

не организације, при том водећи рачуна да не лимитирамо њихову слободу, односно право да пишу такозване извештаје из сенке о стању људских права и подно-се их комитетима УН. Значи, оно што је битно јесте да постоји транспарентан рад како у писању извештаја, тако и касније, у објављивању препорука комите-та, како би онe билe на што бољи начин примењенe.

Постоје оцене, и оно што смо видели сада, кад смо били у Жене-ви (представљање Извештаја Републике Србије за Универзал-ни периодични преглед о стању људских права Радној групи Саве-та за људска права Уједињених нација), јесте да Србија напредује у области заштите људских права, да је законска регулатива у великој мери унапређена, да сами органи реагују на много бољи начин, али, опет, постоје изузеци, случајеви на које и међународна заједница и локалне организације указују, односно постоје недостаци. Тако да је добро што има позитивних оцена, што има помака, али човек који се бави људским правима мора у сваком тренутку да буде свестан да добра оцена не треба да буде финално задовољење, већ само подстрек да се још више ради на унапређењу људских права.

Које су нам негативне оцене? Где смо најслабији?

Нису то ни негативне оцене, већ је то конструктивна комуникација где и држава и представници комитета УН искрено поступају, јер то и јесте поента, да добијете препоруку, а не вид помоћи. Значи, на основу онога што иска-жете и што представе невладине организације, добијате и конкрет-не предлоге шта треба унапреди-ти, и то је заиста драгоцено. Ту се спомињу права жена, права бора-ца за људска права, права особа другачије сексуалне оријентације, права деце, слобода медија, права припадника националних мањина... То су кључне ствари које

ми углавном на сваком заседању чујемо, и оно што је мени драго јесте да смо људи који су свес-ни проблема. Једино особа која је свесна проблема има могућности да сагледа реалност онаквом каква јесте и може и да направи конкре-тан план и одређене циљеве поста-ви себи у свом раду како би све те лоше, односно негативне стране исправила.

Како у пракси изгледа зашти-та и унапређење људских и мањинских права? Који су то механизми које појединац може да покрене ако сматра да не може да оствари неко своје право?

Ми углавном будемо упозна-ти са стањем на терену преко надлежних установа, држав-них институција и невлади-них организација. Недавно смо потписали Меморандум о сарадњи са више од 150 невла-диних организација које се баве заштитом људских права у Србији. Имамо веома добру комуникацију са организацијама цивилног друштва, од њих добијамо информације и дајемо конкретне предлоге на који начин одређени појединац у случају да је дошло до кршења људских права може да реагује. Значи, ту постоје одређене институције у оквиру државе – омбудсман и судство, тужилаштво, организације цивилног друштва, међународне институције, а наравно реагујемо и ми сами, путем својих саопштења, односно тражењем одређених информација од надлежних орга-на и институција, и гледамо шта се у датом случају може урадити. Нажалост, мандат Министарства не даје му могућност да реша-ва појединачне случајеве људских права, али ова област јесте таква да се није могуће ограничити самим словом на папиру, тако да кроз свој рад стално упућујемо појединце на надлежне орга-не, односно на могуће начине решавања проблема са којима се суочавају.

И на крају, шта су планови за будући период? На чему ћете највише радити?

У области људских права никада немамо у потпуности задовољавајуће стање нити може-мо рећи да немамо пуно посла. Велики је посао тек пред нама. Свесни смо чињенице кроз какав смо период прошли... Кроз пери-од агресивног национализма, јаке медијске кампање против невла-диних организација, промене неких вредносних ставова у самом друштву, неинформисаности, недостатка едукације у области људских права... То су све велики задаци који нам предстоје. Републи-ка Србија је чланица свих кључних међународних организација и институција, потписница кључних међународних конвенција, те је самим тим то и део домаћег зако-нодавства, али оно што је потреб-но јесте константна едукација тужилаштва, судства, младих људи, припадника Министарства унутрашњих послова, Министар-ства одбране о одређеним закон-ским регулативама, односно потре-ба да се ти закони и конвенције примењују у овој држави. То су велики пројекти који захтевају доста напора на подизању нивоа свести и промени самог система вредности у овом друштву. Једино на тај начин можемо обезбеди-ти такву средину у којој ће људска права бити поштована у највећој могућој мери.

Министарство тренутно ради и на стратегији и акционом плану који ће на конкретан начин дефи-нисати краткорочне и дугорочне циљеве надлежних институција у оквиру владе и дати препоруке које се тичу заштите људских права.

Од послова је ту и доста тога што се тиче сарадње са Европским судом за људска права, заступањем пред овим судом, поправљање свих оних области које су довеле до тога да одређени случајеви заврше пред овим судом, али и примена пресуда.

Наташа Чорбић

6

NAMA JE SVETO ONO ŠTO NAM NAPIŠE GRAĐANIN!Intervju Tamara Lukšić-Orlandić, zamenica zaštitnika građana za prava deteta

Srbija je poslednja država u Evro-pi koja je ustanovila instituciju om-budsmana i u tome, za švedskim izvornikom, kasni 150 godina. Za zaštitnika građana, kako je naziv in-stitucije na republičkom nivou, iza-bran je Saša Janković 2007. godine, i to kao opšti parlamentarni om-budsman, što znači da pokriva celi-nu ljudskih prava a može da predlo-ži svoje zamenike za specijalističke oblasti, posebno naglašene u samom zakonu: prava deteta, prava osoba s invaliditetom, prava lica lišenih slo-bode, prava nacionalnih manjina i rodna ravnopravnost. Tamara Luk-šić-Orlandić izabrana je za zameni-cu zaštitnika građana za prava dete-ta novembra 2008. godine. Ona, za Demokrastko građanstvo, govori o tome koliko se poštuju prava dete-ta u Srbiji, o konkretnim problemi-ma koje je do sada rešavala i o aktiv-nostima koje planira da sprovede za vreme svog mandata.

Koje su nadležnosti zaštitnika građana i od koga zaštitnik štiti građane?

Zaštitnik štiti građane od lošeg, nezakonitog, nepravilnog, neažur-nog rada organa državne uprave, odnosno od onih koji treba da spro-vode politiku vlade. On, pri tom, nije ovlašćen da kontroliše rad Narodne skupštine, predsednika Republike, vlade, Ustavnog suda, sudova i jav-nih tužilaštava, jer bi to već bilo za-diranje u neku sferu politike. Dakle, s jedne strane, zaštitniku je nadlež-nost da štiti od lošeg rada organa uprave, a s druge, da štiti i unapre-đuje ljudska prava. Zakonom je data mogućnost da zaštitnik reaguje i po sopstvenoj inicijativi, a ne samo kad mu se neko obrati jer prema njemu državni organ nije pravilno prime-nio zakon. Znači, zaštitnik građana može da, na osnovu saznanja do ko-jih dođe, što je najčešće putem me-dija, stavi neku temu na javnu agen-du i traži da se to pitanje reši kako bi

prava građana u toj oblasti bila bolje zaštićena. I ovi slučajevi su uvek po-vezani sa lošim radom uprave. Ni-kada to nisu samo ugrožena ljudska prava, već je to gotovo uvek posle-dica nekog dugotrajnijeg lošeg rada organa uprave. Sećate se kako je bi-lo s vađenjem ličnih karata, kad su građani tokom letnjih meseci dola-zili i u 3 ujutru da bi sačekali red... To je, recimo, primer kad se zastu-pnik oglasi sam.

Zaštitnik građana ima moguć-nost i da radi na unapređivanju ljud-skih prava tako što prepoznaje sla-be tačke u zakonodavstvu, a potom ih kroz svoje zakonodavne incijative unapredi. Za jedan zakon, recimo, imamo nekoliko pritužbi koje nam iz različitih uglova osvetljavaju jed-no zakonodavno rešenje. Radi se o Zakonu o finansijskoj podršci poro-dicama sa decom. Tu ima nekoliko kategorija prava koja porodice sa de-com ostvaruju, pa je jedno od njih i takozvani roditeljski dodatak. Neka-da se to zvalo materinski dodatak, a onda je zbog ravnopravnosti oba ro-ditelja on preimenovan u roditeljski, ali je ostao da bude vezan za majku. I šta se dešava u praksi? Na primer, javi se roditelj koji ima srpsko dr-žavljanstvo, kao i dete, ali je majka u postupku dobijanja državljanstva, jer je državljanin neke bivše jugo-slovenske republike. Pošto je pra-vo faktički vezano za majku, iako se zove roditeljski dodatak, ono ne mo-že da se ostvari. To dete neće dobiti taj dodatak! Eto kako nam život da-je primere u čemu je zakon manjkav, kruto postavljen i samo deklarativ-no nediskriminatoran, a u nekim slučajevima, vi to pravo ne možete da ostvarite.

Kada smo već kod zakona, da li je zakonodavni okvir koji posto-ji u Srbiji, a reguliše prava deteta, dobar i dovoljan, i koja su moguća poboljšanja?

Prava deteta su kao koncept

uneta u Ustav, i to jeste dostignu-će. Manjkavost je ipak u tome što osnovni principi Konvencije nisu kao takvi uneti u sadržaj ustavnog teksta. To bi onda bilo kompletno, da se kaže da su ti principi nepriko-snoveni – pravo na život i razvoj, na nediskriminaciju, na najbolji interes deteta i pravo na participaciju, od-nosno uvažavanje mišljenja deteta.

U različitim oblastima i u ra-znim zakonima pravo deteta je re-lativno dobro postavljeno. Prava de-teta se čak i terminološki pominju, što do 2000. nije bio slučaj. Ranije je postojao jedan zaštitnički sistem koji je bio zasnovan na brizi o deci, protektovanju deteta, koje je malo, osetljivo, traži zaštitu... Dete se ni-je uvažavalo kao ličnost. Koncept prava deteta pak ide dalje od toga i zaista uvažava dete kao ličnost u skladu s njegovim emocionalnim, mentalnim i svim drugim sposob-nostima. Zbog toga, sada, naše za-konodavstvo u mnogim oblastima daje težinu detetovom mišljenju. Na primer, prilikom donošenja odluke u postupcima razvoda roditelja sud uvažava mišljenje deteta starijeg od 10 godina, prilikom promene ime-na, takođe. Međutim, ovo se u prak-si često ne poštuje. Najviše pritužbi ima na rad centara za socijalni rad, i to kad je u pitanju određivanje sta-rateljstva nad detetom u postupku razvoda braka... Sve u svemu, zako-nodavni okvir postoji, a naš je za-datak da ga sada testiramo kroz sve pritužbe koje dobijamo i da uočimo gde su uska grla.

Kako se odvija taj proces, od trenutka kada dobijete pritužbu do rešavanja slučaja? Ko vam se najčešće javlja – roditelji ili samo dete? Kakva je procedura i šta se dešava u praksi?

Procedura je takva da može i de-te i zakonski staratelj da nam dosta-vi pritužbu. Do sada smo imali slu-čajeve da to čine odrasli u ime dece.

Ljudska prava

7

Ljudska prava

Bilo je pojedinačnih slučajeva kad su se i sama deca javljala, ali je to uglavnom bilo u oblasti obrazova-nja, i to su bila starija, osvešćena de-ca, od drugog gimnazije i starija, ko-ja su znala da imaju određena prava i zato su ih zastupala. Po pravilu, ne primamo anonimne pritužbe, ali ako se iz teksta zaključi da osoba ko-ja podnosi pritužbu nije navela svo-je ime ili ime deteta kako mu ne bi naškodila, onda se to uzima u obzir kao specifična okolnost i postupa se i po toj pritužbi.

Procedura je sledeća: posle pri-manja pritužbe, pokreće se postu-pak kontrole određenog državnog organa. Dajemo rokove od 15 do 20 dana da nam se organ na koji se pri-tužuje izjasni, odnosno da nam da odgovore na pitanja koja postavlja-mo. Po pravilu, ako je u pitanju ško-la ili centar za socijalni rad, onda mi te pritužbe prosleđujemo i njima nadležnim organima – Ministar-stvu prosvete i Ministarstvu rada i socijalne politike, kako bi i oni kao nadzorni, drugostepeni organi ima-li uvid u to koja se prava i gde krše. Ponekad, oni uspeju prvi da reaguju, pa po hitnom postupku traže razjaš-njenje, i kad se utvrdi da je bilo ne-pravilnosti, onda taj organ daje na-log da se izvrši ispravka.

Naš princip je da mi poklanjamo potpuno poverenje onome ko je na-ma dao pritužbu iako ima i onih ko-ji manipulišu i daju nam samo deo informacija. Ipak, u većini slučajeva mi zaista nađemo nepravilnosti. Ka-ko god, nama je sveto to što nam na-piše građanin.

Mislite li da je ovaj mehanizam zaštite efikasan?

Iako nemamo dugu praksu, jer zaštitnik je izabran pre nepune dve godine, a zamenici rade svega neko-liko meseci, smatram da je institu-cija stekla autoritet. Ombudsman je inokosan organ i, u tom smislu, sve zavisi od prvog čoveka. Gospodin Janković je imao nekoliko istupanja u javnosti kada je to zaista bilo ne-ophodno i svrsishodno, a i ljudi žele da neka nova institucija ima autori-tet. Neki organi uprave nemaju ra-zumevanja, pa nastupaju s pitanji-ma: ko ste sada vi i šta tražite, ali i to se rešava u hodu. Obaveštavaju se organi uprave preko ministarstava da postoji nova institucija u sistemu i da su obavezni da nam daju sve in-formacije. Mi imamo pravo uvida u sve informacije i spise kojima organ raspolaže u određenom predme-tu i pravo na posete instituciji, tako da niko ne može da kaže: e, pa ni-ste se najavili... Ako procenimo da je neki slučaj hitan, ne dopisujemo se s institucijama i organima uprave, već idemo neposredno na lice me-sta, bilo da se najavimo ili ne naja-vimo, što nam Zakon omogućava. I to je dodatna snaga kojom raspola-žemo. Neposredan kontakt je neza-menljiv, ali, nažalost, nije baš uvek lako izvodljiv.

Ukoliko radite savesno, to, na du-ži rok, može da da neke konkretne rezultate, da ne ostane sve samo mr-tvo slovo na papiru. Činjenica je da naša mišljenja nisu obavezujuća, ali do sada imamo dobar rezultat... Ne-kako se prihvata to što mi kažemo, sigurno zato što uvek izlazimo sa snagom argumenata. To je naš na-čin da se borimo protiv javašluka i nemarnog odnosa, neprofesional-nog rada i neprimene zakona.

Kažete da radite svega nekoli-ko meseci, a rezultati su ohrabru-jući. Navedite nam neke primere iz prakse koji su na vas ostavili najja-či utisak.

Nas još drži početnički entuzija-zam koji će, nadam se, opstati. Ima-mo ekipu posvećenih ljudi koja radi u oblasti prava deteta i do sada sve to super funkcioniše. Lično, zadovoljna

sam onim što smo do sada uradili. Evo, na primer, jednog slučaja ko-

ji smo rešili. U pitanju je bila među-narodna otmica, otac je odveo ćer-ku iz Hrvatske, devedesetih godina, iako je tamošnji sud dodelio dete majci. Otac ju je, svejedno, doveo u Srbiju. I Ministarstvo unutrašnjih poslova je pokušavalo da im uđe u trag, no nisu uspeli. Za taj slučaj ču-la sam od hrvatskog ombudsmana za decu i rekla: Hajde da pokušamo! Od MUP-a smo dobili odgovor da ih nemaju u evidenciji, ali sam znala da možemo da se obratimo i Ministar-stvu prosvete, znam da oni imaju bazu svih učenika. Obratili smo se njima i oni su nam po imenu i prezi-menu devojčice i oca utvrdili da ži-ve u tom i tom mestu. To smo pro-sledili ombudsmanu Hrvatske i sada majka zna da je dete živo, što nije znala godinama... Videćemo kako će se slučaj završiti.

Evo još jednog primera koji je pa-radigmatičan! Radi se o problemu diskrimincije romske dece u škola-ma, i to dece koja su diskriminisa-na i od vršnjaka i od nastavnika. Bio je to vrlo ozbiljan problem u jednoj beogradskoj osnovnoj školi, u centru grada. Procenili smo da treba odmah da odemo i obavimo razgovor sa di-rektorom. Išli smo moj kolega Goran Basić, zamenik za prava nacionalnih manjina, i ja. Nakon toga smo otvo-rili postupak prema školi, obavestili o tome Ministarstvo koje je, sa svo-je strane, pokrenulo postupak in-spekcijskog nadzora. To još u toku, ali situacija je bolja posle razgovora sa direktorom, objasnili smo mu da je u pitanju nasilje nad detetom i zlo-stavljanje deteta. Malo su nas čudno gledali, ali sam slikovito pojasnila da nije zlostavljanje samo kad se dete vezuje za radijator, već i kada se ni-podaštava, ignoriše, isključuje iz vrš-njačke grupe, kada mu se podsmeva-ju, i to ne samo vršnjaci... Situacija se polako smiruje. I dete je kroz sve to ojačalo i sada sve to lakše podnosi.

Inače, kada god nađemo da je bilo nepoštovanja zakona i nepravilnosti u njegovoj primeni, zaštitnik građa-na nadležnom organu dostavlja pre-poruke kako da se taj problem reši.

8

ТЕШКОЋЕ С КУЛТУРОМ ЉУДСКИХ ПРАВА

Проф. др Војин Димитријевић, директорБеоградски центар за људска права

људска права

Šta još planirate da uradite to-kom svog mandata?

Planiramo da, kao i do sada, svaku pritužbu gledamo kao poje-dinačnu pritužbu. Da u svakoj pri-tužbi vidimo jednu osobu, dete i njegova prava. To je način na koji želimo da radimo. Svaka pritužba ima ime i prezime. Želimo da se, na kraju, to dete, kome su neka prava bila povređena, nađe u povoljnijoj situaciji nego što je bilo dok nismo počeli da radimo na slučaju.

Edukacija je, svakako, neophod-na! Upravo iz štampe izlaze brošu-re namenjene deci starijih razreda osnovne škole i srednjoškolcima. Brošure govore o tome šta mogu, a šta ne, da očekuju od institucije za-štitinika građana. Osim toga, bro-šura ima i promotivni karakter, pa ne promoviše samo instituciju, već i sama prava deteta. U svakoj bro-šuri su navedena po tri primera ne-kih potencijalno ugroženih prava dece, tako da deca imaju predsta-vu o tome kada i zašto mogu da se obrate zaštitniku građana...

Takođe planiramo da okupimo ljude koji su eksperti za pojedine oblasti prava deteta i da sa njima radimo na različitim projektima. Jedan će obuhvatiti zakon o deci. To je i predlog Komiteta za prava deteta, kada je razmatrao inicijal-ni državni Izveštaj o sprovođenju Konvencije o pravima deteta. Do-nošenjem zakona bi mnogo bo-lje mogla da se prate sredstva koja država u budžetu namenjuje deci, što sada nije slučaj. Trenutno ras-polažemo podacima koliko ukupno sredstava ide na obrazovanje, ali ne znamo koliko budžetskih sredstava ide samo na decu do 18 godina. To je samo jedno od pitanja koja ćemo pokušati da rešimo započinjanjem rada na tom zakonu.

Ove godine se navršava 20 godi-na od usvajanja Konvencije o pravi-ma deteta i planiramo da taj važan događaj, koji je napravio prekretni-cu u prihvatanju prava deteta kao legitimnih, širom sveta, pa i kod nas, dostojno obeležimo.

Nataša Čorbić

Модерно схватање људских права. – Суштина модерног појма људских права може се и данас најбоље и најкраће изра-зити навођењем основних паро-ла Француске револуције: слобо-да, једнакост, братство. Једини појам који је морао да доживи извесно прилагођавање јесте овај последњи, не само због архаич-ности него и због тога што „брат-ство” подразумева само мушки род, и сада је углавном замењено речју солидарност.

Овакав поглед на основ-не вредности везане за људско биће формулисано је тек крајем XVIII века – дакле, историјски, касно. И поред тога што су том новом схватању претходиле фазе развоја људског друштва и поли-тичких заједница у којима су се постепено учвршћивале предста-ве о правној држави или влада-вини закона, потреби за основ-ном људскошћу, чак и у рату, и о искључивању самовоље, овак-во поимање положаја човека у заједници било је сасвим ново и за многе шокантно. Оно и данас наилази на велики број против-ника, од којих неки иступају отво-рено и јавно, а неки притајено и прикривено.

Слобода. – Рецимо без околишења: тврдња да је свако људско биће рођено слобод-но и да мора да остане слободно била је у супротности са веков-ним схватањима и навикама, према којима је сасвим нормал-но и прихватљиво било да нису сви припадници људске врсте у подједнакој мери слободни, а да неки нису ни заслужили слобо-ду. Чак је у колевци демократије, античкој Грчкој, на чије се фило-зофе и данас често позивамо и

чијим се мишљењима инспири-шемо, тек сваки двадесети човек био слободан, а деветнаесторо људских бића било је у ропском положају од самог рођења па до смрти, уз малу наду да ће по мило-сти свога господара – власни-ка стећи статус ближи слободи. Штавише, роб се није ни сматрао људским бићем већ „животињом која говори”. У каснијим пери-одима, ропство је опстајало и у друштвима која су се издавала за модерна, с тим што је оно, на пример у САД, било резервиса-но за она људска бића која су се по неким спољним обележјима, као што је боја коже, разликова-ла од већине. И после укидања институције ропства опстали су разни видови ограничења чове-кове слободе, који су се огледа-ли у његовој везаности за земљу или ограничењима у кретању, приступу образовању и обављању професије. Током целе људске историје жене су се сматрале мање заслужним припадници-ма друштва: њихова слобода се много где и данас ограничава и ставља под контролу мушкара-ца који располажу женама које им „припадају”.

Једнакост. – Као што се може наслутити, вредност слободе је уско повезана с једнакошћу људи. Положај људског бића је веко-вима зависио од околности и чинилаца на које оно само није имало утицаја. У доба Француске револуције, кад су поменута наче-ла прокламована, људи су се разли-ковали по томе у ком су стале-жу рођени и коју су професију обављали; највиша тела у држа-ви била су доступна само онима који су рођени као племићи, били посвећени, као свештеници, или

9

људска права

су, као последња класа која се за то изборила, наследили или стек-ли довољно богатство и постали предузетници.

Ове разлике су се одржава-ле и биле чак и озакоњене. Ни у парламенте демократских земаља није се могло ући без испуњавања имовинског цензуса, а жене на њихов избор нису имале никаквог утицаја јер им је бирачко право било ускраћено практично све до XX века, чак и у земљама које су се сматрале најразвијенијим демократијама. Оне нису могле ни да се школују у неким обра-зовним институцијама нити да обављају неке професије, резер-висане искључиво за мушкарце. Расне разлике или разлике које су се представљале као расне такође су, не само у пракси него и у зако-нима, биле отворено оправдање за неједнакост. Припадницима нижих раса није био дозвољен упис у многе институције средњег и високог школства, па су им стога биле онемогућене и каријере које подразумевају извесну врсту

вишег образовања. У XX веку је у Јужној Африци, а по узору на њу и у неким другим земљама, инсти-т у циона л изован систем апартхејда, којим је цело-купно станов-ништво на осно-ву расне припад-ности подељено у неколико основ-них група, где је најнижа – у случају Африке црнци Банту – смела да живи само на одређеним дело-вима територије, да користи само неке облике јавног превоза, да ступа у сексуалне и брач-не односе само с п р и п а д н и ц и м а своје групе и била

је искључена из сваког учешћа у обављању јавних послова. И Јевреји су у многим земљама трпе-ли разна ограничења. Треба поме-нути да су чак и у Југославији, која се дичила одсуством антисеми-тизма, пред II светски рат законом уведене мере којима се припад-ницима јеврејске заједнице забрањује обављање одређених професија и ограничава приступ високим школама.

Солидарност је она компо-нента људских права која указује на то да је држава дужна да у име заједнице активно помаже оним члановима друштва који се, без своје кривице, налазе у подређеном положају или, како је то неко добро рекао, којима су при рођењу подељене лошије карте од осталих. Као и сваки облик осигурања, солидарност подра-зумева да се опасности и ризи-ци који погађају појединца равно-мерно преносе на све чланове заједнице и тако спречава суро-ва равнодушност која карактери-ше бездушна и нецивилизована

друштва. Она се поглавито изра-жава у низу социјалних права која стичу сиромашни, хендикепира-ни, болесници и друге особе које без помоћи друштва не могу да живе животом достојним човека.

Култура људских права као тема долази на ред онда кад друштво треба тако устројити и људско понашање тако прилагоди-ти да се поменута начела, и права која из њих проистичу, остварују без интервенције државе и без потребе да се утиче на људе мера-ма принуде. Оно што је пожељно у праву уопште, а то је да се прав-на норма не осећа као намет-нута него као одраз нормалног понашања, где држава интервени-ше само у изузетним случајевима патолошке девијације, важи и за људска права. Култура људских права у једној заједници постоји ако су сви припадници друш-тва формирани, васпитани и навикнути да се понашају у складу с поштовањем људског достојанства и са схватањем да су сви људи слободни и једнаки и да заслужују помоћ заједнице када се нађу у тешком положају. Таква се идеална ситуација не пости-же лако јер је, како је већ рече-но, у супротности с вековним навикама, традицијама, верским убеђењима и оним што се обич-но назива „људска природа”. Зато је тешко очекивати да се култура људских права довољно развила у историјски сразмерно кратком времену.

Међутим, мора се рећи да је у многим срединама у последња два века у том погледу постигнут знатан напредак и поред тога што је, чак и у Европи, долазило до повремених варварских испада, где су не само власти него и тзв. обични грађани учествовали у најјезивијим обра-чунима с људским бићима којa су сматрали друкчијим и мање вред-ним. Један од примера је, нарав-но, масовно уништење Јевреја у току холокауста који, нажалост, и данас неки поричу или правдају, па се то чини чак и у нашој земљи, можда и зато да би се растеретила

10

људска права

савест због одговорности за неху-мане акте током трагичних сукоба у Југославији у последњој деценији прошлог века.

Култура људских права у Србији трпи и због деловања неких специфичних чинила-ца. Пре свега, она је обележена дугогодишњим потцењивањем ове теме у нашој средини. Верзија комунистичке доктрине позна-та као „реални социјализам” и примењивана у социјалистичкој Југославији није имала симпатија за људска права – не само што је цела та идеологија била засно-вана на наводном примату и најпрогресивнијој улози оног дела друштва који се називао „радничка класа”, а чије је интересе суверено тумачила владајућа партија преко бирократског апарата, него се и идеја о људским правима сматра-ла туђом, увезеном, „западном” и субверзивном. Организације за заштиту људских права биле су забрањиване и гоњене, а списак људских права садржан у устави-ма био је крњ, извештачен и пун фраза. На пример, творци Устава СФРЈ од 1974. године „заборави-ли” су да у тај устав уврсте забра-ну мучења и физичког кажњавања премда се право на телесни инте-гритет сматра најосновнијим људским правом.

Иако данас живимо у држа-ви у којој је идеја о људским правима бар формално побе-дила и чији Устав садржи моде-ран каталог таквих права, иако се ниједна политичка стран-ка не усуђује да отворено уста-не против људских права и тиме потврђује стару изреку да је лицемерје данак који порок плаћа врлини, култура људских права се не може унапредити само законодавним актима. Она мора да се у грађане индукује систематским васпитањем и образовањем, давањем и поштовањем добрих примера.

Које су најупадљивије мане постојеће културе људских права у нашем друштву? Разумни увиди и емпиријска истраживања указују

на неке од њих. d Грађани и грађанке јесу свес-

ни да поседују људска права, али не знају тачно која су она.

d И када схватају да им прав-ни поредак гарантује нека права, људи не знају како да их оства-ре. Истраживања показују да је поверење у судове врло ниско и да износи свега око 6 одсто. Пошто се од редовних поступака не очекује много, постоји тенденција да се права остварују на неформа-лан начин, тако да многи мисле да или треба да се обрате моћним појединцима или да се уздају у највише извршне органе. У доба СФРЈ и за живота Јосипа Броза Тита највише притужби се адре-сирало на Кабинет Председни-ка Републике, који се популар-но називао маршалат. У режи-му Слободана Милошевића и у доба огромне популарности овога демагога, многи су грађани пропуштали рокове за жалбе редовним судовима и уместо тога се обраћали Милошевићу у његовим различитим својствима, од председника Србије до пред-седника Југославије.

d Неповерење у држав-не институције помешано је с утиском о превалентној корупцији и мирењем с њом. Зато се често сматра да ће се право оствари-ти ако се утроши довољно новца, било на директно потплаћивање државног органа, било на хонорар адвокату с добрим везама. Нажа-лост, правна професија је допу-стила да јој се снизи углед, гото-во у истој мери као што се умањио углед судова.

d Слабо је развијен осећај солидарности приликом заштите људских права. Појединци чекају да „мечка заигра пред њиховим вратима” да би се побунили против кршења њихових права. Када им се опасност приближава тако што се крше права оних који су у сличном положају, грађани не реагују јер их се то или не тиче или може да изазове непријатности.

d Као и у целом региону, и у Србији је изражена скло-

ност према дискриминацији на националној и верској осно-ви. Схватање да је свака држава етничка, држава – нација, и да у првом реду припада једном етно-су, врло је јако, па је чак продр-ло и у најновији Устав Србије од 2006. године. Иако је тај уставни исказ декларативан и не би треба-ло да има практичне последи-це, нарочито не у области права, у пракси и у ставовима многих припадника већинског народа, а и њихових истакнутих поли-тичких и културних представ-ника то није тако. Православ-ни Србин и Српкиња сматрају се „природним” грађанима Србије и не морају да доказују ништа осим тога. Од припадника других народа често се очекује неки доказ оданости држави. То се најбоље види из неких екстрем-них пропагандних изјава које често преносе и медији и преко којих се ћутке прелази. Срби се у Србији никада на деле на „поште-не” и „непоштене”, на „лојалне” и „нелојалне” (иако међу њима има и „издајника”), док је уобичајено чути или прочитати да је неки Албанац „поштен” (што значи да други можда нису), или нагласи-ти да су неки Мађари „лојални”, а они за које се то не каже веро-ватно немају исправан однос према држави. Такозвана етничка дистанца, која се мери подозрењем према некој националној скупини и удаљеношћу од ње, као што су, на пример, одговори на питања о спремности да се с неким из ње ступи у брак или да се прихва-ти као претпостављени, врло је велика у односу на неке народе, нарочито оне с којима су Срби у Србији и ван ње били у сукобу у последње две деценије или који су из других разлога били изло-жени дејству негативне пропаган-де. Реч је, наравно, у првом реду о Албанцима, Хрватима и Мусли-манима – Бошњацима, што је својеврстан рефлекс предрасуда које у неким суседним земљама из истих разлога постоје о Србима.

d Као последица ратова, култа

11

Ljudska prava

Univerzalna Deklaracija o ljud-skim pravima propisuje sledeće: „Sva ljudska bića rađaju se slobod-na i jednaka u dostojanstvu i pra-vima. Ona su obdarena razumom i svešću i treba jedni prema drugi-ma da postupaju u duhu bratstva”. To podrazumeva:

• Slobodu i jednakost ličnosti• Jednakost u dostojanstvu• Jednakost po rođenju u obdarenosti• Jednakost u duhu bratstva• Jednakost u delatnoj sposob-

nosti (obdarenost razumom i svešću).

Drugim rečima, pravo na život, rad i ljudsko dostojanstvo su te-meljni principi na kojima počiva-ju osnovna ljudska i individualna i kolektivna prava da bi se sprečilo: ubijanje ljudi u ratovima, tiranija moćnih nad podređenima, poni-žavanje onih koji žive u bedi i si-romaštvu (videti: Majkl Ignjatijef, Ljudska prava, Službeni glasnik, 2006). Dakle, ljudska prava poma-žu ljudima da sami sebi pomognu (isto, str. 67). To je moguće samo ako društvo obezbeđuje pravo na jednakost svih ljudi pred zakonom garantujući socijalna/kolektivna i kulturna prava svim članovima društva. Demokratska (socijalna) država zasniva se na tim principi-ma koji se ne ograničavaju samo na individualna/građanska (politička) prava već uključuju i korpus zajed-ničkih prava u cilju obezbeđenja „javnog dobra”, ili princip „socijal-ne pravde” da bi se isključila dis-kriminacija pojedinaca i slojeva po bilo kojoj osnovi (socijalna, eko-nomska, politička, kulturna, etnič-ka, konfesionalna). Demokratska država svojim ustavom garantu-je ostvarenje ljudskih i građanskih

prava ujednačavanjem uslova ži-vota svojih članova i sprečavanjem preterane socijalne diferencijacije koja destabilizuje društvo i dovodi do disfunkcionalnosti države.

Da bi se ostvarila ljudska pra-va koja propisuje Deklaracija, de-mokratska država mora biti za-snovana na sledećim univerzalnim vrednostima: a) slobodi i autono-miji ličnosti, ne samo u mišljenju već i u delanju; b) toleranciji za ra-zličitost i poštovanje drugog, au-tonomija društvenih grupa; c) sa-osećanju sa onima koji su ugroženi (princip socijalne pravde i solidar-nosti). Da bi se društvo razvijalo u skladu s osnovnim vrednostima i moralnim principima, potrebno je da formuliše strategiju usklađi-vanja individualnih i kolektivnih prava budući da se princip jedna-kost svih ljudi pred zakonom neće moći ostvariti ako su pojedinci si-romašni i bespomoćni da se bore za svoja prava; odnosno, ako vla-da tiranija, neobuzdana socijalna diferencijacija i nasleđena socijal-

борбе и ратних хероја и бркања војног деловања с криминал-ним насиљем (нпр. фасцинација „жестоким момцима”), цена људског живота постала је ниска. За убиство има много оправдања, а жаљење због нечије смрти постало је равно плачљивој сентименталности. Када се лицитира о броју жртава у неком ратном масакру, па се тврди да није убијено, рецимо, десет хиљада људи него само једна хиљада, сасвим се губи из вида да се и ова мања, „прихватљива” група састоји од бића која никако нису заслужила да насилно умру. Београд је, на пример, почетком 2009. преплављен натписима „Правда за Уроша”, где се правда, тј. пуштање на слободу, тражи за навијача који је упаљеном бакљом покушао да убије полицајца. Овакав тон умного-ме диктирају неки „патриотски” штампани медији.

d У последње време јачају, али врло споро, институције у држа-ви или блиске држави које треба да штите људска права на шири начин, а не само, као судови, у конкретним случајевима. То су, на пример, омбудсмани или пове-реници и заштитници људских права. Међутим, невладине организације за заштиту људских права још носе жиг који су стекле у доба социјализма и за време власти Слободана Милошевића. Њихов положај се сувише често сматра нелегитимним, па и издајничким, и у њихове мотиве се непрестано сумња. Добар део медија уопште не прати њихов рад, сем онда када их треба напа-сти као неку врсту потказива-ча који указивањем на кршења људских права снижавају углед државе у иностранству и ометају важније националне напоре. Овај се одијум преноси на све невлади-не организације, па и на оне које се не баве људским правима или то чине само посредно. О томе сведочи и дугогодишње оклевање да се усвоји закон о невладиним организацијама.

LJUDSKA PRAVA I UNIVERZALNE VREDNOSTI

Prof. Zagorka Golubović

12

Ljudska prava

na nejednakost određenih slojeva društva. Zato privatno dobro po-staje vrednost ukoliko se povezu-je s javnim dobrom i s odgovor-nošću i pojedinaca i društva za dostojnu egzistenciju svih građa-na, jer se „prirodna nejednakost” (različita obdarenost pojedina-ca) pretvara u istorijski nasleđe-nu socijalnu nejednakost ukoliko se napusti princip socijalne prav-de i preovlada utilitarni princip u duhu „posesivnog individualizma”, koji stvara sve veći jaz između do-brostojećih slojeva društva i onih „na dnu”. Umesto cinične preporu-ke bogatima da budu „samarićani” i da odvoje mali deo svojih priho-da za siromašne, socijalna država treba da reguliše pravednu distri-buciju društvenih dobara (putem zaštite radnih prava, progresiv-nih poreza, socijalne politike). Di-lema „individualizam” ili „kolekti-vizam” je lažna dilema, jer ljudska bića žive i individualnim i kolek-tivnim životom, stoga demokrat-ska država treba svojom politikom da usaglašava obe dimenzije ljud-skih prava. U tome se sastoji pravi smisao principa „socijalne pravde” (suprotno pežorativnom tumače-nju neoliberalne doktrine u smislu „uravnilovke”).

Princip solidarnosti treba da predstavlja važan deo socijalne, ekonomske i kulturne politike de-mokratskog društva, ali i da posta-ne deo vrednosnog sistema sva-kog građanina, što podrazumeva opštedruštvenu i pojedinačnu od-govornost za ostvarenje kako pri-vatnog tako i javnog dobra, kao preduslova za stvaranje „normal-nog društva”, odnosno životnog standarda za dostojan život svih članova. Dakle, pravna jednakost koja se postiže „vladavinom za-kona” nepotpuna je ukoliko se ne obezbedi neophodan nivo socijal-ne jednakosti i sigurnosti za sve članove društva, koji će tek tada biti u stanju da ostvare uslove jed-nakosti pred zakonom. Tome slu-ži socijalna država (welfare state), koja je pod uticajem neoliberalne doktrine gotovo potisnuta sa poli-

tičke scene, kako u SAD tako i u većini evropskih država (o čemu danas, u vreme globalne ekonom-ske krize, kritički govore i vodeći političari u svetu kao o ozbiljnom razlogu za nastanak recesije i u najrazvijenijim društvima).

Demokratsko društvo ne može skladno da funkcioniše samo pro-pisivanjem i garantovanjem indi-vidualnih prava, štiteći individu-alno dobro/individualne interese, koji pojedince pretvaraju u egoiste spremne da na račun prava drugih ostvaruju svoje želje i aspiracije; neophodno je da država obezbe-di zadovoljenje i kolektivnih prava putem socijalne zaštite (welfare) onih koji su pogođeni nasleđenom socijalnom nejednakošću (u poje-dinim nižim slojevima ona se pre-nosi sa generacije na generaciju). Zato je nužno da demokratska dr-žava definiše javno dobro, koje će svim građanima obezbediti ujed-načene početne uslove života (pra-vo svih na školovanje, zdravstvenu zaštitu i pomoć ugroženim kate-gorijama društva). Ovo je postalo posebno aktuelno s nastupajućom svetskom krizom, te se iznova jav-ljaju zahtevi za obnavljanje kompe-tencija države u regulisanju tržiš-nih mehanizama da bi se izbegle negativne posledice nesavršenosti „samoregulacije tržišta”.

Pogrešno se tumači da je libe-ralizam doprineo takvom jedno-stranom shvatanju ljudskih pra-va i vrednosti. Međutim, treba napraviti znatnu razliku između „klasičnog liberalizma” i „neolibe-ralizma” koji danas dominira. Raz-motrimo kako je tretirano jedno od osnovnih ljudskih prava i vred-nosti – individualna sloboda – u spisima Džona Stjuarta Mila ko-ji se jasno suprotstavljao egoistič-kom shvatanju slobode, koje ne vo-di računa o ugrožavanju slobode drugih; ili Kantovo shvatanje izra-ženo u „kategoričkom imperativu” koji nalaže da se u ostvarenju vla-stitog prava na slobodu mora vo-diti računa da se drugima ne sme činiti ono što ne želimo da se či-ni nama, odnosno da se čovek mo-

ra tretirati uvek kao cilj a ne kao sredstvo. Neoliberalizam ima pot-puno drugačiji pristup budući da je celokupna briga okrenuta po-jedincu i privatnom sopstveniku, bez obzira na posledice za život ostalog dela stanovništva i uruša-vanje javnog dobra.

U svetlu propadanja i najrazvi-jenijih svetskih ekonomija jasno se potvrdilo da je filantropsko shva-tanje bogatih, isključivo putem spontane individualne empatije, bilo lažna odbrana postojećeg ka-pitalizma. Bogati su branili takav svoj stav time što je smatrano da je u modernom kapitalizmu pravo na sticanje i raspolaganje privatnom svojinom i bogatstvom osnovni preduslov napretka društva i da se bilo kakvim ograničavanjem tog načela ruši princip individu-alne slobode. U duhu neoliberalne ekonomije se tvrdilo da su slobo-da i socijalna jednakost nespoji-va načela, a složena konstrukcija modernog društva svodila se na dominaciju privatnog vlasništva i „samoregulaciju tržišne ekonomi-je”. Pokazalo se da ti principi „ne rade” za večnost i da je veliki ne-sklad u životnim uslovima stanov-ništva modernih razvijenih država morao proizvesti jednu od najoz-biljnijih ekonomskih kriza posle tridesetih godina prošlog veka.

Svetska ekonomska kriza nužno je dovela do kritičkog preispitiva-nja jednodimenzionalne „ekonom-ske racionalnosti” (neracional-no kreditno zaduživanje i država i pojedinaca i pohlepna utakmi-ca u gomilanju profita), a istaknu-ti društveni naučnici ukazuju na to da se mora koncipirati promi-šljeniji i dublji projekt društvenog prosperiteta u XXI veku i uzeti u razmatranje načine na koje bi bio ostvarivan osnovni korpus ljud-skih prava, na principima univer-zalnih vrednosti, kao preventiva neobuzdanom ekonomizmu i sve većem sukobljavanju kako nerav-nopravnih društvenih slojeva, ta-ko i povlašćenih i potisnutih dru-štava u svetu. Ponovo se govori o moralnim principima, koji su bili

13

Ljudska prava

potisnuti, pa i o nastupajućem „ni-hilizmu”, kao stanovištu koje po-driva moderni kapitalizam.

Treba ustanoviti da su i indivi-dualizam i kolektivizam ekstremi nespojivi sa demokratskim druš-tvom, ono ne može da počiva i da se razvija ni na jednoj krajno-sti. Budući da su ljudi i individu-alna i socijalna bića, demokrat-sko društvo treba da obezbedi uslove za razvoj svake individue u skladu s njenim dispozicijama (garantovanje individualnih gra-đanskih prava), kao i socijalne, ekonomske i kulturne uslove za uspešan razvoj društva u kojem će svi pojedinci biti stvarno rav-nopravni pred zakonom, što zna-či da država treba da definiše ko-lektivna prava (na život, na rad, na obrazovanje i zdravstvenu za-štitu) kako bi se izbegla podela društva na „građane prvog reda” i „građane drugog reda”.

Država je stabilna i sposobna za razvoj samo ako harmonizuje in-dividualna i kolektivna prava gra-đana, što je u najrazvijenijim de-mokratskim društvima bilo dosta potisnuto odbacivanjem ideje „dr-žave blagostanja”/socijalne države i insistiranjem na deregulaciji, tj. go-tovo potpunom isključenju državne regulacije i intervencije u pogledu negativnih posledica tržišnih me-hanizama (sadašnja svetska finan-sijska/ekonomska kriza je rezultat takve politike, prema analizama najkompetentnijih teoretičara, ko-ji su i ranije ukazivali na neizbežne konsekvence neoliberalne politike – videti knjigu J. Stiglica Protivreč-nosti globalizacije, 2002).

Nije dovoljno da samo ustavom budu propisana osnovna ljudska prava i da ih država garantuje pre-ko svojih demokratskih institucija. Potrebno je isto tako da sami gra-đani budu upoznati s pravima koja im ustav garantuje i da shvate jed-no od osnovnih prava: da se bore za njihovo ostvarenje. U principi-ma liberalne teorije je naglašeno da je „pravo na pobunu” legitimno ako država krši osnovna ljudska prava (poznato i kao princip „gra-

đanske neposlušnosti”). Zbog toga treba naglasiti zna-

čaj uloge građanskog vaspitanja, naročito u društvima koja su u du-goj istoriji bila autoritarna, kako bi građani shvatili da su njihova in-dividualna i kolektivna prava ne-otuđiv deo modernog demokrat-skog društva, ali i da sami snose odgovornost ako bez otpora do-puste da ih nova država krši. U ra-zotkrivanju jednostranih shvata-nja o ljudskim pravima (bilo samo kao individualnih ili isključivo kao kolektivnih) i sami građani imaju značajnu ulogu kao slobodne i od-govorne ličnosti, koji i sami mo-raju izaći iz ljušture „autoritarnih ličnosti”. Nastava građanskog vas-pitanja može mnogo doprineti da se ljudska prava shvate kao složen korpus opštih ljudskih prava i ani-mirati, pre svega, mlade ljude da se uključe u različite forme aktivno-sti u kojima će biti akteri za afir-maciju ljudskih prava.

Šta pokazuju dosadašnja istra-živanja u Srbiji posle 2000. godi-ne kad su u pitanju stavovi građa-na prema nastalim promenama i stanju ljudskih prava u postpe-tooktobarskom društvu? (Videti: istraživanja prema projektu „Po-litika i svakodnevni život” 2001, 2005, 2006). Ispitivanja koja su obavljena kvalitativnom meto-dom u više gradova Srbije pokaza-la su sledeće: građani su nezado-voljni promenama koje su nastale, ali krivicu za to prebacuju na „po-litičare”; naročito se žale na to ka-ko oni ne ostvaruju obećanja, i to ona koja se tiču garancije ljudskih prava, ali ne vide i svoju odgovor-nost za takvo stanje; svoju neak-tivnost pravdaju time da ih niko ne traži i ne očekuje njihovo an-gažovanje; izjavljuju da su razo-čarani i da su postali apatični jer nisu očekivali ili spore promene ili čak „vraćanje na staro”, upi-rući prste u vladu koja ih je izne-verila. Ovakvi odgovori sugerišu da građani nisu shvatili da i sami moraju da se menjaju, jer autori-tarno nasleđe nije ostavilo trag samo u društvenim odnosima već

i u našim glavama, što navedeno „paternalističko stanovište” (kri-vi su drugi, a mi smo nevini, jer drugi su zaduženi za promene) potvrđuje. To znači da građani još nisu došli do svoje/građanske sa-mosvesti koja podrazumeva i lični aktivan odnos prema društvenim promenama, a one se ne mogu us-pešno ostvarivati bez svakodnev-ne pojedinačne i grupne/društve-ne borbe za realizaciju osnovnih ljudskih/građanskih prava. Tek tada će i oni koji su „zaduženi” da promovišu ljudska prava biti pri-nuđeni na činjenje – da garanci-je ne budu puka obećanja, već da i sami ozbiljnije rade na tome da u svim demokratskim instituci-jama regulišu i kontrolišu koliko se ta prava ostvaruju. Građanska inicijativa kao pokret samosvesnih građana je nužan legitimni element kontrole i korigovanja politike vla-dajućih slojeva društva, što je u ra-zvijenom modernom svetu posta-lo osnovno načelo demokratskog društva. U zemljama bivšeg soci-jalizma treba vremena da se pre-vlada nasleđeni autoritarni sistem, ali to se može postići samo uz ak-tivnu pomoć građana, koji su shva-tili svoju ulogu i odgovornost za afirmaciju individualnih/građan-skih i kolektivnih prava i koji se neće povlačiti iz te odsudne bit-ke zarad svog mira i komoditeta ili zbog malodušnosti, pravdajući se osećanjem bespomoćnosti i ne shvatajući da se bespomoćnost leči pokušajima da se izađe iz stanja le-targije. Drugim rečima, svaki po-jedinac mora „raditi na sebi” da bi postao građanin u pravom smislu, jer pojam „građanin” podrazume-va slobodnu i samosvesnu ličnost koja se neće sakrivati iza „tuđe od-govornosti”, već će shvatiti da od-govornost za razvoj društva i bolji život građana leži na celokupnom društvu i njihovim članovima. Da-kle, pored institucionalizovanog građanskog vaspitanja, potrebno je i samovaspitanje, jer će se tek ta-ko moći uskladiti sve snage druš-tva u cilju postizanja pretpostavki za demokratizaciju.

14

људска права

Класично међународно право, утемељено на начелу неприко-сновеног државног суверенитета и забране мешања у унутрашње ствари држава, одувек је призна-вало право државе да интервени-ше због поступања друге држа-ве према њеним држављанима, али не и право да страна држа-ва то чини због поступања владе према сопственом становништву, што је условило да људска права дуго буду изван интересовања међународне заједнице и домашаја међународноправног нормирања. Међутим, иску-ства Другог светског рата дове-ла су до значајног преокре-та. Показало се, наиме, да су поступање нацистичких власти у Немачкој према сопственом становништву и пратећа агре-сивна политика према сусе-дним земљама довели до, дотад, незапамћених разарања и страдања становништва у свим деловима света. То је наметну-ло потребу да се преиспитају нека начела и озбиљније размо-три могућност да се обаве-за поштовања људских права угради у међународно право и међународне односе. Отуда је Повеља Уједињених нација, оснивачки акт организације коју су стварале земље побед-нице у рату, садржала општу обавезу унапређивања људских права, а усвајањем Универзалне декларације о људским прави-ма ова је идеја претворена у конкретније одредбе.

Заштита људских права у систему Уједињених нација развијала се у два правца, један се успостављао међународним уговорима о људским правима, а други се постепено стварао у политичким телима Уједињених нација. То су Генерална скупшти-на УН, Економски и социјални савет и, у новије време, Савет

безбедности. Легитимитет поли-тичких тела заснован је на Повељи Уједињених нација тако да се свака држава може наћи пред политичким органима без обзира на специфичне обаве-зе по уговорима које је ратифи-ковала. Она могу да реагују на сваку ситуацију која угрожава људска права, да врше политички притисак на владе и да прилаго-де начине деловања ситуацији на коју реагују.

Најважнији политички орган Уједињених нација који се данас бави људским правима је Савет за људска права. Основан је јуна 2006. године, има 47 држава члани-ца које бира Генерална скупшти-на Уједињених нација на пери-од од три године. Савет је насле-дио Комисију за људска права коју је 1947. године основао Економски и социјални савет као свој помоћни орган. Комисија је за шест деценија, колико је радила, припремила текстове многих међународних уговора усвојених у Уједињеним нацијама и установила процедуре које се односе на масовно и систе-матско кршење људских права. Савет је наставио добру праксу Комисије у изградњи нових стан-дарда људских права и норма-тивног уређивања ове области и у неколико година откад ради усвојио неке међународне угово-ре. Поред ове, он има и надзорну функцију и остварује је на неко-лико начина.

Један је путем универза-лног периодичног прегледа, што у пракси значи да сваке године 48 држава бива подвргнуто проце-ни Савета о томе да ли поштују људска права и испуњавају своје међународне обавезе. На тај начин је свака држава, без обзира на то колико је велика и каква јој је улога и утицај на међународне односе, подвргнута некој врсти контроле, пошто сваке четири

године мора да достави униве-рзални периодични преглед у ком извештава о стању људских права, националном законода- вству којим се ова права штите, поштовању међународних угово-ра, пракси државних органа и мерама које се предузимају да би се испуниле међународне обаве-зе и омогућила пуна зашти-та људских права. Универзални периодични преглед састављен је из три дела. Први сачињава сама држава, тј. он представља национални извештај састављен по стандардизованом обра-сцу Савета; у други су укључене све информације из извештаја уговорних тела, специјалних процедура и других званичних докумената било ког органа УН о дотичној држави, којима располаже Канцеларија Висо-ког комесара за људска права, а трећи с подацима добијеним од свих других извора, који такође припрема Канцеларија Високог комесара за људска права.

Овај механизам је тек почео да се примењује, зато још нису све државе поднеле универза-лни периодични преглед, али ће пракса показати с коли-

МЕЂУНАРОДНИ МЕХАНИЗМИ ЗАШТИТЕ ЉУДСКИХ ПРАВАМр Весна Петровић, извршна директорка, Београдски центар за људска права

15

људска права

ко озбиљности ће оне припре-мати извештаје и у којој мери ће у њиховој изради учество-вати независна тела и цивил-но друштво. За успех овог меха-низма контроле од највећег значаја ће бити како Савет за људска права поступа кад постоје информације да се у некој држа-ви не поштују људска права и колико су објективне информа-ције о држави која је обухваћена универзалним периодичним прегледом.

Други механизам надзора Савет за људска права може да покрене у ситуацијама грубог, масовног и систематског кршења људских права тако што ће применити специјалну процедуру у односу на држа-ву у којој се дешавају поме-нута кршења људских права (специјалне процедуре у одно-су на државе), или када уочи да су нека права посебно угрожена (тематске процедуре). У таквим случајевима Савет доноси одлу-ку о именовању специјалног известиоца или радне групе са задатком да се испита ситуација и поднесе извештај. Специјални известиоци могу да посете држа-ву за коју су именовани или више држава ако у оквиру тема-тске процедуре треба да прику-пе податке о одређеним појавама које угрожавају поједина људска права. Поред информација које добијају од владе, специјални известиоци могу да користе и све друге које су расположи-ве (независни стручњаци, јавни радници, новинари, невлади-не организације, жртве кршења људских права и сл.). Комисија за људска права почела је још седа-мдесетих година прошлог века да иницира специјалне проце-дуре и те процедуре се сматрају

највећим успехом Комисије јер су, и поред јаког отпора многих држава, покренуте у великом броју. Поред чињенице да неке специјалне процедуре нису дале задовољавајуће резултате и да су неке одлуке о њиховом покретању или укидању биле високополи-тизоване, важно је да се успоста-вио надзорни механизам који се односи на све државе у којима се грубо и масовно крше људска права, што значи да је напуште-на доктрина по којој су људска права у искључивој унутрашњој надлежности држава.

Савет за људска права може да одржава и специјалне седнице ако такву иницијативу подржи трећина чланица Саве-та. Ова врста седница није била уобичајена у Комисији за људска права, већ је представљала и з у з е т а к 1. Пра ви ло д а се одржавају специјалне седнице представља одговор на озбиљне и оправдане замерке Комисији да није увек адекватно реаго-вала на ситуације које озбиљно угрожавају мир у свету, људске животе и демократски поредак и које захтевају хитну акцију. Специјалне седнице се одржа-вају по специфичној процедури, заказују се у најкраћем могућем року, председник Савета одржа-ва неформалне састанке пре седнице како би она била добро припремљена, а седница не траје дуже од три дана. Основ-ни циљ је спречавање даље ескалације сукоба и грубих кршења људских права.

Пред Саветом за људска права може се покренути и процедура на основу индивиду-алних представки, али само онда ако информације у њима указују на груба, масовна и систематска кршења. Међутим, ова проце-

дура нема карактер поступка који се покреће пред уговорним телима Уједињених нација на основу појединачних представ-ки. Основна је разлика у томе што се у поступку пред уговор-ним телима појединац који га покреће појављује као странка у спору, активно учествује у свим његовим фазама и налази се у равноправном положају у односу на другу страну у спору – државу.

Систем заштите људских права пред уговорним телима Уједињених нација суштински се разликује од механизама које користе политичка тела. Како смо већ рекли, политичка тела заснивају свој мандат на Повељи Уједињених нација, а на њихове одлуке у већој или мањој мери утиче политичка воља члани-ца УН јер су у њима представни-ци држава који поступају у скла-ду с упутствима која добијају од својих влада. Ситуација је другачија са члановима уговор-них тела. Чланови уговорних тела много мање зависе од поли-тичких ставова држава чланица будући да своју надлежност црпу из међународних уговора којима државе добровољно приступају. Док Универзална декларација о људским правима није обавезу-јући међународни уговор и поред тога што има несумњив аутори-тет због своје универзалности и широке подршке коју је стек-ла од усвајања 1948. године до данас, сви међународни уговори којима се штите људска права и које је усвојила Генерална скуп-штина од тада до данас имају обавезујући карактер за државе потписнице2.

Када државе присту-пе неком међународном угово-ру и ратификују га у складу с унутрашњим законодавством,

1 Комисија је одржала само пет специјалних седница, и то две поводом рата у бившој СФРЈ, у августу и децембру 1992. годи-не; године 1994. због грађанског рата и масовних убијања у Руанди; године 1999, кад се расправљало о стању у Источном Тимору и, коначно, 2000. године због кршења људских права која је починио Израел у Палестини.

2 Пакт о грађанским и политичким правима и Пакт о економским, социјалним и културним правима, усвојени 1966. го-дине; Конвенција о укидању свих облика расне дискриминације, усвојена 1965. године; Конвенција о укидању свих облика расне дискриминације жена из 1979. године; Конвенција против мучења и других свирепих, нехуманих или понижавајућих казни или по-ступака, од 1984. године; Конвенција о правима детета усвојена 1989. године; Конвенција о заштити права радника миграната и чланова њихових породица од 1990. године; Конвенција о правима особа с инвалидитетом и, коначно, Конвенција о заштити свих лица од принудног нестајања, обе усвојене 2006. године.

16

људска права

разматрања извештаја држа-ва чланица, квазисудску, када решавају у поступцима које покрећу појединци или држа-ве (међудржавне тужбе), и инте-рпретативну, јер тумаче норме међународних уговора и усвајају опште препоруке или коментаре који се тичу садржине и обима права зајемчених уговором.

Једино је административна контрола обавезна за све члани-це, односно свака држава која приступи неком међународном уговору обавезна је да у одређеним временским инте-рвалима (од две до пет годи-на, зависно од уговора) достави надлежном комитету извештај о примени уговора и пракси државних органа у односу на права која се њиме гарантују. Разматрање извештаја одвија се кроз дијалог с представници-ма владе3. На крају разматрања државних извештаја комите-ти усвајају завршне напомене у којима су садржане препоруке за државу, пошто је извештавање замишљено као процес који помаже државама да унапређују стање људских права и примене међународне стандарде.

За разлику од обавезе да подносе извештај надлеж-ном уговорном телу, која је предвиђена без ограничења, у универзалном систему зашти-те људских права државе могу, али не морају, пристати на надле-жност комитета да расправљају о жалбама које против њих подно-се појединци или друге држа-ве уговорнице. На универза-лном плану, ове жалбе се називају поднесцима (комуникације) и,

мада нема суштинске разли-ке између ова два термина, ствараоцима универзалних међународних уговора се чинило да ће, употребљавајући термин „представка”, лакше савлада-ти отпор држава да пристану на овај контролни механизам. Пошто је поступак замишљен тако да се на основу појединачне жалбе пред комитетом разма-тра да ли поступање држа-ве представља кршење неке одредбе међународног угово-ра и држава ставља у потпу-но равноправан положај с појединцем који покреће посту-пак, ова врста надзора дубоко задире у суверено право држа-ве да влада над појединцима на својој територији. Зато није било могуће постићи саглас-ност да државе приступањем међународном уговору ауто-матски пристану на поступке по жалбама, већ је прихваћена пракса да процедура по жалбама буде факултативна. Значи, држа-вама је препуштено да одлуче хоће ли пристати на ову надлеж-ност уговорних тела, што оне чине тако што уз ратификацију међународног уговора или дају изјаву да прихватају да одговарајући комитет расправља о индивидуалним представка-ма (Конвенција о укидању расне дискриминације, Конвенција против мучења, Конвенција о радницима мигрантима и Конвенција против принудних нестајања), или поред конве-нције ратификују одговарајуће додатне протоколе (Пакт о грађанским и политичким правима, Пакт о економским,

обавезне су да обезбеде његову пуну примену и да ускладе своје унутрашње законодавство са стандардима предвиђеним у уговору. Међутим, често се дешава да држава не испуњава обавезе које је преузела, да се људска права која гарантује међународни уговор не поштују и да се појединци којима су повређена нека од основних људских права не могу обеште-тити пред домаћим правосу-дним и управним органима. Зато су, у готово свим међунаро-дним уговорима усвојеним под окриљем Уједињених нација, предвиђени механизми надзо-ра над испуњавањем преузе-тих обавеза. Надзор врше угово-рна тела (комитети), основа-на самим уговорима. Комите-ти су састављени од стручњака који раде у личном својству и не представљају државе чији су држављани, имају ограниче-ну надлежност и надзи-ру само примену конкретног међународног уговора и усагла-шеност законодавства и пракседржава чланица с одредбама уговора, усредсређени су на ужи круг претежно правних питања, а поступци пред комитетима су детаљно уређени. У погле-ду материјалног права постоје ограничења јер се комитети баве само правима која су зајемчена уговором, а надлежност им је ограничена на земље које су ратификовале конкретан уговор.

Уговорна тела надзи-ру примену међународних уговора користећи три разли-чите функције: админи-стративну контролу, преко

3 Готово сви комитети увели су праксу да представници невладиних организација за људска права присуствују седница-ма, пошто се сматра да су они у предности у односу на чланове комитета будући да систематски прате стање људских права у појединим земљама, ближе су изворима релевантних информација и онима чија права се крше, тако да могу допринети да члано-ви комитета сазнају чињенице које нису садржане у званичном владином извештају. Њихово присуство је веома важно јер пред-ставници владе не могу олако да износе нетачне податке када су свесни да у сали седе представници невладиних организација које врло добро познају стање у земљи. Међутим, активност невладиних организација не своди се само на учешће у седницама већ оне сачињавају озбиљне извештаје о стању и кршењима људских права. То има огроман значај за објективну процену да ли је држава за-иста применила и поштује ли међународни уговор.

4 Комитет за права детета нема ову функцију. Разлози су првенствено у природи права која се овим уговором гарантују. Она су претежно програмске природе и њихова се примена постепено остварује. Конвенција о правима детета обухвата права од којих су многа економска, социјална и културна, а њихова главна карактеристика јесте да се она не могу у потпуности остварити у кратком року и да нису утужива, па је то био основни разлог да у међународним уговорима није била предвиђена могућност да се покрећу поступци по индивидуалним представкама ради заштите економских и социјалних права.

17

социјалним и културним прави-ма, Конвенција о укидању свих облика дискриминације жена и Конвенција о правима особа с инвалидитетом)4. Због овога је број уговорница већи од броја оних против којих је могуће покренути поступак по жалби пред уговорним телом, мада овај број последњих деценија такође расте.

Индивидуалне представке су важно правно средство које жртвама кршења људских права стоји на располагању да би оства-рили своја права. Појединци су овлашћени да упућују представ-ке комитетима жалећи се што им је држава уговорница, под чијом су надлежношћу, прек-ршила нека од права гаранто-вана међународним уговором. Једном када пристане, држава не може да избегне овај поступак, сем ако не откаже међународни уговор. Ова функција угово-рних тела заснива се на мишље-њу да гаранција индивидуа-лних људских права има смисла само ако жртве кршења имају могућност да покрену посту-пак пред међународним органом или судом. Ово је најефикаснији систем заштите жртава кршења људских права јер се међународна норма директно примењује на конкретну ситуацију кршења ових права.

Уговор или протокол уз њега и пословници о раду комитета регулишу поступак по индиви-дуалним представкама. Он је, по правилу, једноставан и флексиби-лан. Сам по себи није скуп будући да је у питању писмена процедура која не захтева заказивање јавног рочишта. Дужина поступка је различита, зависно од сложено-сти случаја. Искуство показује да најдуже траје расправа о томе да ли су исцрпени сви домаћи правни лекови, мада се доста времена троши и на прикупља-ње додатних података о случају и информација које су неопхо-дне за исправно доношење одлу-ке. Из тих разлога поступци пред комитетима често предуго трају

и на одлуку се чека по неколико година.

Услови за прихватљивост индивидуалне представке угла-вном су исти за све комите-те. У том погледу важи неко-лико општих правила. Јасно је да жалба мора да се односи на кршење права које је гарантовано уговором. Правило је такође да комитети не прихватају аноним-не представке, а подносилац захтева мора да буде директна, индиректна или потенцијална жртва. Случајеви који су разма-трани пред неким другим међународним телом или орга-ном по правилу се проглаша-вају неприхватљивим. Најтежи услов за прихватљивост жалбе јесте да онај који покреће поступак мора да исцрпе све унутрашње правне лекове. Тек када се представка прогла-си прихватљивом, почиње следећа фаза поступка у којој комитети разматрају меритум. На крају поступка се усвајају „констатације” или „закључци”, а не „пресуде”, што указује на непостојање уговорне одредбе о правно обавезујућој приро-ди одлука комитета. Мада одлу-ке уговорних тела немају кара-ктер извршног наслова и не могу се непосредно примењивати, од држава се очекује да их поштују, да их озбиљно размотре и нађу начин да их испуне и задовоље жртву.

Упоредо с универзалним системом заштите људских права, на неким континенти-ма развијали су се регионал-ни системи заштите. Европа је предњачила у односу на друге регионе. Одмах по заврше-тку Другог светског рата осно-ван је Савет Европе, прва регио-нална организација чији је један од основних циљева очување и унапређивање људских права и основних слобода. Она су зага-рантована Европском конве-нцијом о људским правима и основним слободама, усвојеном 1950. године. Будући да је Србија чланица Савета Европе, за

нас је европски систем зашти-те људских права веома важан. Заштита људских права поверена је Европском суду за људска права чије је седиште у Стразбуру, у Француској. Све државе члани-це Савета Европе обавезне су да примењују Европску конвенцију о људским правима и да њене одредбе уграде у унутрашње правне системе. Основни меха-низам заштите пред Европским судом је тужба против државе коју појединац коме су повређена права гарантована у Конвенцији може да покрене пред Евро-пским судом. Услови да се тужба прогласи приватљивом готово су исти као и код уговорних тела.

Поступак који једна држа-ва покреће против друге држа-ве предвиђен је и у европском систему заштите, али државе су до сада веома ретко користи-ле ову могућност. Европски суд је решавао само неколико таквих случајева. То показује да држа-ве немају велики интерес да отпочињу формалне међународне поступке против држава за које сматрају да не поштују људска права. Оне су много спремније да за ту сврху користе неформа-лне дипломатске методе. Овакав закључак поткрепљује и пода-так да је овај механизам заштите на универзалном плану за сада остао неискоришћен.

Европски суд се састоји од оноликог броја судија колико је уговорница Конвенције. Тренут-но, Савет Европе има 47 држа-ва чланица. Судије морају бити особе несумњивог моралног угле-да, треба да имају квалификације потребне за обављање висо-ких судских функција, односно морају бити признати правни стручњаци. Бира их Парламе-нтарна скупштина Савета Евро-пе већином гласова на период од шест година. Судије раде у Суду у личном својству и не заступају земљу која их је кандидова-ла. Европски суд је надлежан да одлучује о свим питањима која се тичу примене и тумачења Европске конвенције. Његова

људска права

18

Ljudska prava

надлежност је обавезна, не постоји могућност да нека држа-ва не одобри да појединац покре-не поступак или да одбије да прихвати обавезну надлежност Суда. Ово је велики напредак у погледу заштите појединаца јер се државе чланице Саве-та Европе аутоматски обавезују да ступањем у чланство ове организације прихвате обавезну надлежност Европског суда за људска права.

Међутим, Европски суд није виша инстанца у односу на домаће судове. Он је орган осно-ван Европском конвенцијом и треба да установи да ли је у конкретном случају прекрше-но неко право и да одлучи на који начин ће оштећени доби-ти задовољење или одговарајућу накнаду због штете која му је на тај начин учињена. Он такође може да налаже дотичној држа-ви која су законска решења у њеном законодавству у неса-гласности с Конвенцијом или у ком делу и како треба да се изме-ни пракса рада одговарајућих државних органа. Он није другостепени орган у односу на домаће судове. Логика евро-пског система заштите људских права огледа се у томе што се претпоставља да ће државе које поднесу захтев за пријем у ову организацију усагласити своје законодавство са стандардима и начелима Европке конвенције о људским правима и предузети мере да се у унутрашњем зако-нодавству и пракси исправе могуће повреде или ограничења признатих права и слобода.

З а х в а љу ј у ћ и о в а к в ом развоју система заштите људских права и на универзалном и на регионалном плану, данас су људска права општеприхваћена, њих не могу да порекну ни најретрограднији, тоталита-рни режими, чак и онда кад их грубо и систематски крше. Идеја о поштовању људских права постала је начело понашања у многим земљама.

Ustav Republike Srbije iz novembra 2006. godine sadrži katalog ljudskih i manjinskih prava i sloboda, koji se, sa stanovišta normiranosti, može oceniti izuzetno visokom ocenom. Garantuje ih gotovo jedna trećina ustavnih odredbi (Drugi deo, čl. 18–81), a ona su takođe i jedna od temeljnih vrednosti na kojima se država zasniva – pored vladavine prava, socijalne pravde, načela građanske demokratije i pripadnosti evropskim principima i vrednostima (Čl. 1 Ustava).

Odredbom Čl. 18 predviđeno je da se sva Ustavom, opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava, potvrđenim međunarodnim ugovorima i zakonima garantovana ljudska i manjinska prava i slobode neposredno primenjuju. Zakonom se može propisati način ostvarivanja ovih prava samo ako je to Ustavom izričito predviđeno ili ako je to neophodno za ostvarenje pojedinog prava zbog njegove prirode, pri čemu zakon ni u kom slučaju ne sme da utiče na suštinu tog zajemčenog prava. Istom odredbom predviđena je i dodatna garancija kojom se svi koji obezbeđuju zaštitu ljudskih prava obavezuju da odredbe kojima su garantovana ta prava tumače u korist unapređenja vrednosti demokratskog društva, saglasno važećim međunarodnim standardima kao i praksi međunarodnih institucija koje nadziru njihovo sprovođenje (na primer, Komitet Ujedinjenih nacija, Evropski sud za ljudska prava u Strazburu, itd.)

Značajna je i odredba Čl. 20 Ustava koja predviđa da ljudska i manjinska prava zajemčena Ustavom mogu zakonom biti ograničena samo ako Ustav dopušta ograničenje, isključivo u svrhe radi kojih ga taj najviši pravni akt dozvoljava i samo u obimu neophodnom da se ta ustavna svrha ograničenja zadovolji u

demokratskom društvu i bez zadiranja u suštinu samog zajemčenog prava, pri čemu se dostignuti nivo ljudskih i manjinskih prava ne može smanjivati.

Jednakost pred Ustavom i zakonom i pravo na jednaku zakonsku zaštitu su preduslovi za kretanje jednog društva ka punoj zaštiti ljudskih prava, a da bi se tom cilju približilo, svaka diskriminacija mora biti ne samo zabranjena već i adekvatno sankcionisana. Odredbom Čl. 21 Ustava zabranjuje se svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta, pri čemu se ne smatraju diskriminacijom posebne mere koje država može uvesti radi postizanja pune ravnopravnosti lica ili grupe lica koja su suštinski u nejednakom položaju s ostalim građanima. Diskriminacija je predviđena kao krivično delo i u Krivičnom zakoniku Republike Srbije (čl. 128, 317 i 387), a

NORMATIVNI OKVIR ZAŠTITE LJUDSKIH PRAVA U SRBIJI

Nataša Rašić, koordinatorka za razvoj zakonodavstvaProjekat: Podrška sprovođenju antidiskriminacionog zakonodavstva i medijacije u Srbiji

19

Ljudska prava

antidiskriminacione odredbe sadrže i brojni drugi zakoni. No, sistematsko i sveobuhvatno normiranje postići će se tek usvajanjem zakona o zabrani diskriminacije koji uskoro treba da bude donet.

Korpus pojedinačnih prava i sloboda garantovanih Ustavom (čl. 23–74) čine: dostojanstvo i slobodan razvoj ličnosti, pravo na život, nepovredivost fizičkog i psihičkog integriteta, zabrana ropstva, položaja sličnog ropstvu i prinudnog rada, pravo na slobodu i bezbednost, skup prava lica lišenih slobode i posebna prava okrivljenog, pravo na pravično suđenje i pravnu sigurnost u kaznenom pravu, na rehabilitaciju i naknadu štete, na jednaku zaštitu prava i pravno sredstvo, pravo na pravnu ličnost, državljanstvo, slobodu kretanja, nepovredivost stana, tajnost pisama i drugih sredstava opštenja, zaštita podataka o ličnosti, sloboda misli, savesti i veroispovesti, prava crkava i verskih zajednica, prigovor savesti, sloboda mišljenja i izražavanja kao i izražavanja nacionalne pripadnosti, podsticanje uvažavanja razlika, zabrana izazivanja rasne, nacionalne i verske mržnje, sloboda medija, pravo na obaveštenost, izborno pravo i pravo na učestvovanje u javnim poslovima, sloboda okupljanja i udruživanja, pravo na peticiju, na utočište, na imovinu, pravo nasleđivanja, pravo na rad i štrajk, pravo na zaključenje braka i ravnopravnost supružnika, sloboda odlučivanja o rađanju, prava deteta, prava i dužnost roditelja, posebna zaštita porodice, majke, samohranog roditelja i deteta, pravo na pravnu pomoć, na zdravstvenu i socijalnu zaštitu, na penzijsko osiguranje, na obrazovanje, autonomiju univerziteta, slobodu naučnog i umetničkog stvaranja i zdravu životnu sredinu. Ustav takođe garantuje i niz kolektivnih prava licima koja pripadaju nacionalnim manjinama da odlučuju o pojedinim pitanjima vezanim za svoju kulturu, obrazovanje, obaveštavanje i službenu upotrebu jezika i pisma. Njihova diskriminacija i nasilna asimilacija su Ustavom zabranjeni, a garantovana im je ravnopravnost u vođenju javnih poslova, pravo na očuvanje posebnosti, na udruživanje i saradnju

sa sunarodnicima.Pored Ustava, kao najvišeg

pravnog akta, i veliki broj zakona sadrži odredbe kojima se garantuju pojedina prava i slobode i obezbeđuje zaštita u slučaju njihovog kršenja. Među njima poseban značaj imaju zakoni iz krivično-pravne sfere: Zakonik o krivičnom postupku (2001), Krivični zakonik Republike Srbije (Glava XIV posvećena je krivičnim delima protiv sloboda i prava čoveka i građanina, kao i pojedini delovi drugih glava posvećenih krivičnim delima protiv čovečnosti i drugih dobara zaštićenih međunarodnim pravom, protiv izbornih prava i prava po osnovu rada, itd.), Zakon o maloletnim učiniocima krivičnih dela i krivično-pravnoj zaštiti maloletnih lica, Zakon o izvršenju krivičnih sankcija, Zakon o organizaciji i nadležnosti državnih organa za borbu protiv visokotehnološkog kriminala i Zakon o policiji (svi iz 2005), kao i ranije donet Zakon o organizaciji i nadležnosti državnih organa u suzbijanju organizovanog kriminala (2002).

Veoma važna prava i slobode garantuju i: Zakon o javnom informisanju (2003), Zakon o radiodifuziji (2002) i Zakon o slobodom pristupu informacijama od javnog značaja (2004), Porodični zakon, Zakon o radu, Zakon o parničnom postupku, Zakon o zdravstvenoj zaštiti i zdravstvenom osiguranju (svi iz 2005), Zakon o zaštiti životne sredine i Zakon o državljanstvu (oba iz 2004), Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja (2003) i Zakon o visokom obrazovanju (iz 2005).

Novinu u pravnom sistemu Srbije predstavljalo je donošenje Zakona o zaštitniku građana, septembra 2005. godine, kojim je ustanovljena institucija nezavisnog državnog organa sa jasno izraženom funkcijom zaštite i unapređenja ljudskih i manjinskih prava i sloboda putem kontrole rada organa državne uprave i drugih organizacija, ustanova i organa kojima su poverena javna ovlašćenja. Specijalna pažnja je poklonjena pojedinim, najranjivijim grupama, pa tako zaštitnik građana ima posebne zamenike za zaštitu:

prava deteta, nacionalnih manjina, rodnu ravnopravnost, prava osoba s invaliditetom i prava lica lišenih slobode.

Zakonom je uspostavljena obaveza organa uprave da sarađuju sa zaštitnikom, omoguće mu pristup svojim prostorijama i stave na raspolaganje sve podatke i omoguće razgovor sa zaposlenima, bez obzira na stepen tajnosti, kada je to od interesa za postupak koji se vodi. Zaštitnik može da javno preporuči razrešenje funkcionera odgovornog za povredu prava građana, a protiv zaposlenog u organu uprave koji je neposredno odgovoran za povredu prava građana može da traži pokretanje disciplinskog postupka. Ako nađe da u radnjama funkcionera ili zaposlenog u organu uprave ima elemenata krivičnog ili drugog kažnjivog dela, zaštitnik građana je ovlašćen da nadležnom organu podnese zahtev, odnosno prijavu za pokretanje krivičnog, prekršajnog ili drugog odgovarajućeg postupka.

Prvi zaštitnik građana na nacionalnom nivou izabran je tek sredinom 2007. godine, a početak njegovog rada pratili su problemi slični onima sa kojima su se suoča-vale neke druge nezavisne institucije u Srbiji (nedostatak uslova za rad i finansijskih sredstava, sporost u imenovanju zamenika, itd.). Pored državnog nivoa, ombudsmani su postavljeni i na nivou Autonomne pokrajine Vojvodine i mnogih lokalnih samouprava za kontrolu zakonitosti i pravilnosti rada organa tih samouprava.

Za građane Srbije, pripadnike nacionalnih manjina, od izuzetne važnosti je bilo donošenje Zakona o zaštiti prava i sloboda nacionalih manjina (donet 2002. godine na nivou tadašnje savezne države) koji je trebalo da obezbedi punu i efektivnu ravnopravnost između pripadnika nacionalnih manjina i većinske zajednice. Tim zakonom uspostavljeni su instrumenti kojima se obezbeđuju i štite posebna prava nacionalnih manjina na samoupravu u oblasti obrazovanja, upotrebe jezika, informisanja i kulture, a predviđeno je i obrazovanje ustanova radi olakšavanja učešća manjina u vlasti

20

Ljudska prava

i u upravljanju javnim poslovima i očuvanja njihove posebnosti.

Saveti nacionalnih manjina, čije je osnivanje prvi put predviđeno tim zakonom, trebalo je da budu najvažniji garanti očuvanja, unapređenja i zaštite nacionalnih, etničkih, verskih, jezičkih i kulturnih posebnosti pripadnika nacionalnih manjina i ostvarivanja njihovih prava. Manjkavosti pojedinih odredbi tog zakona, posebno u delu koji se odnosi na izbor članova i finansiranje saveta nacionalnih manjina, dovele su do teškoća u primeni ovog značajnog propisa koji će uskoro biti dopunjen i izmenjen da bi se obezbedilo kvalitetnije ostvarivanje manjinskih prava.

Još jedan zakon od izuzetnog značaja za ostvarivanje i zaštitu ljudskih prava je Zakon o sprečavanju diskriminacije osoba s invaliditetom iz 2006. godine, prvi te vrste u Srbiji. Njime su pored opšteg režima zabrane svake diskriminacije po osnovu invalidnosti definisani i posebni slučajevi diskriminacije pripadnika ove manjinske grupe u raznim sferama života i mere koje se preduzimaju radi zaštite ravnopravnosti i socijalne uključenosti osoba s invaliditetom.

Zakon između ostalog propisuje obavezu državnih organa da učine dostupnim javne usluge i objekte osobama s invaliditetom i zabranjuje diskriminaciju u posebnim oblastima, poput radnih odnosa, zdravstva i obrazovanja (čl. 11–31). Posebno su značajne odredbe koje ustanovljavaju pozitivne obaveze državnih organa i organa lokalne samouprave da preduzimaju posebne mere za podsticanje ravnopravnosti osoba s invaliditetom (čl. 32–38). Zakonom se uvodi i posebna tužba za zaštitu od diskriminacije, kojom se može zahtevati zabrana izvršenja radnje od koje preti diskriminacija, zabrana daljeg vršenja radnje diskriminacije, odnosno zabrana ponavljanja radnje diskriminacije; izvršenje radnje radi uklanjanja posledica diskriminatorskog postupanja; utvr-đenje da je tuženi prema tužiocu diskriminatorski postupao; naknada materijalne i nematerijalne štete (čl. 42 i 43). Zakon takođe uvodi i posebna pravila o mesnoj nadležnosti, dozvoljenosti revizije i uslovima za

određivanje privremenih mera u ovim sporovima. Ovaj zakon, iako predstavlja veliki korak u pravnom regulisanju ove oblasti, ipak ima nedostataka koji su postali vidljivi već u prvoj godini sprovođenja. Teret dokazivanja je ostao na tuženom, a tužbu može podneti samo sama žrtva diskriminacije. Da bi, pak, prava osoba s invaliditetom bila u dovoljnoj meri zaštićena, trebalo bi da aktivnu legitimaciju imaju i pojedine organizacije koje pružaju pomoć osobama s invaliditetom. Tek će donošenjem sistemskog zakona o zabrani diskriminacije, uvođenjem poverenika za zaštitu ravnopravnosti i instituta podeljenog tereta dokazivanja ovi nedostaci biti prevaziđeni i obezbediće se bolji uslovi za ostvarivanje prava građana Srbije s invaliditetom.

Pomenuti zakon je dobar primer kako ni najviši stepen zaštite predviđen Ustavom i zakonima nije dovoljan ukoliko nisu obezbeđeni adekvatni uslovi za sprovođenje mera zaštite putem pravnog leka koji će biti delotvoran. To pravo na delotvoran pravni lek zaštićeno je odredbama Čl. 22 i 36 Ustava Republike Srbije. Član 22 propisuje da svako ima pravo na sudsku zaštitu ako mu je povređeno ili uskraćeno neko ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, kao i pravo na uklanjanje posledica koje su povredom nastale. Stavom dva tog člana dato je pravo građanima da se obrate i međunarodnim institucijama radi zaštite svojih sloboda i prava zajemčenih Ustavom. Odredbom čl. 36 Ustava se dalje reguliše pravo na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave, a protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu. To znači da građani zaštitu svojih prava mogu tražiti u građanskim, krivičnim, upravnim i prekršajnim postupcima, ali i da se, ukoliko su nezadovoljni odlukom suda ili drugog državnog organa, pod određenim uslovima mogu obratiti i Ustavnom sudu Srbije. Tu novinu uveo je Ustav iz 2006. godine koji je predvideo institut ustavne žalbe, kao specifičnog

pravnog leka za zaštitu ljudskih prava. Ovo pravno sredstvo je postojalo u nekadašnjem Ustavu SRJ i u Ustavu Crne Gore, a sada je prvi put uvedeno i u pravni poredak Srbije.

Ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom ako su iscrpena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu (Čl. 170 Ustava). Ovakvo rešenje omogućava podnošenje ustavne žalbe posle iscrpljivanja svih drugih delotvornih pravnih lekova, i samim tim i centralizaciju odlučivanja o kršenjima ljudskih prava, za koje će Ustavni sud predstavljati konačnu instancu kojoj se građanin mora obratiti pre obraćanja Evropskom sudu za ljudska prava. Da bi građani tu zaštitu dobili u razumnom roku, neophodno je obezbediti materijalne uslove za uspešan rad Ustavnog suda koji već više od godinu dana radi sa samo dve trećine sastava, bez odgovarajućih smeštajnih, tehničkih i ljudskih resursa za obavljanje ove izuzetno važne funkcije.

Pred Srbijom je još dug put do uspostavljanja sveobuhvatnog i efikasnog sistema zaštite ljudskih prava, kako na zakonodavnom tako i na institucionalnom nivou. Tri važna zakona su trenutno u proceduri pred vladom ili Narodnom skupštinom: zakon o zabrani diskriminacije, zakon o rodnoj ravnopravnosti i zakon o zaštitniku prava deteta. Mnogi zakoni još čekaju usklađivanje pojedinih odredbi s međunarodnim standardima i Ustavom. Na insti-tucionalnom planu, nezavisni i samostalni državni organi (sudovi i tužilaštva, zaštitnici građana na svim nivoima, poverenik za dostupnost informacija od javnog značaja, budući poverenik za ravnopravnost građana) treba da dobiju snažniju podršku države ne samo obezbeđivanjem dovoljnih finansijskih i ljudskih resursa za rad već, pre svega, slanjem poruke građanima da je Srbija zemlja tolerancije, ravnopravnosti i multikulturalizma, u kojoj je svako kršenje ljudskih prava zabranjeno i adekvatno sankcionisano

21

Овакав став се не може правдати никаквим разлозима, сем стра-хом директора школа од храбрих мислећих младих људи који би се усудили да се одреде према акту-елним политичким темама и, не дај боже, дали себи за право да критикују неку негативну друштвену појаву. Напомињем да се у плану и програму пред-мета Основи реторике и бесед-ништва изучава област политич-ко беседништво. На матурском испиту је такође могуће полага-ти реторику као практичан рад и изабрати једну од три области: судско, политичко или пригод-но беседништво. У важећем средњошколском уџбенику ауто-ра Обрада Станојевића и Симе Аврамовића Основи реторике и беседништва такође се гово-ри о политичком беседништву, а један од обавезних захтева за добру беседу на којем уџбеник инсистира је актуелност.

Ако је циљ такмичења у бе сед н и ш т ву подс т и ца њ е говорне културе, слободе гово-ра и критичког мишљења, онда се право на слободу говора не сме забрањивати ни ученици-ма, тим пре што се овај пред-мет учи у четвртој години, кад су матуранти већ пунолетни и имају изграђене и културолош-ке, и економске, и социолошке, и општедруштвене, па и поли-тичке ставове.

"Истина која шкоди боља је од лажи која помаже"

арапска пословица

Ових дана објављен је Правил-ник о Републичком такмичењу средњих школа у беседеништву који је донела Заједница економ-ских, правно-биротехничких, трго-винских и угоститељских школа на предлог Административно-биротехничке школе у Нишу, на Скупштини одржаној 13. фебруара 2009. године.

За мене је у овом правилнику споран Члан 10, у ком се каже:

Беседа на задату или изабра-ну тему не може обухвата-ти актуелне политичке теме, нити на било који начин пози-вати на националну, верску, расну, полну или било коју другу дискриминацију.

Ученик чија беседа на изабрану тему не буде у складу са ставом 1 овог члана биће дисквалификован.

У ставу 1 овог члана помешане су следеће ствари: ускраћивање права на слободу говора (Бесе-да на задату или изабрану тему не може обухватати актуел-не политичке теме) и захтев да такмичари не смеју користити говор мржње (нити на било који начин позивати на националну, верску, расну, полну или било коју другу дискриминацију).

Аутори овог правилника су веома тенденциозно и смишљено у исти став сместили ова два контрадикторна захтева. Тако су директори средњих струч-них школа који чине поменуту заједницу дали себи за право да ученицима четвртог разреда, који ће говорити своје ауторске бесе-де на републичком такмичењу у беседништву, ограниче Уста-вом загарантовано право на слободу говора и угрозе једно од најтемељнијих људских права.

Ово такмичење је утемељено 1993. године. И тих деведесе-тих година било је покушаја да се слобода говора ограничи, али овако отворен захтев који је записан у Правилнику и део је пропозиција, тада није постојао. Напомињем да реторика припа-да групи хуманистичких пред-мета и да корелира с грађанским васпитањем, социологијом, психологијом, Уставом и прави-ма грађана и књижевношћу. У свим овим предметима тражи се активан и критички став учени-ка. Ако у теорији ових предме-та ученици уче шта су грађанска права, а пракса им то забрањује, онда се у њиховим главама ствара конфузија између прокламованог и остварљивог и тако се угрожа-ва њихов интегритет и идентитет.

Млади су одувек били најхрабрији у критици негатив-них појава у друштву. Ако им се то сада брани и ако Члан 10 овог правилника остане на снази, биће то прави пут да наша школа и даље школује ученике за репродуктив-но знање, а да јој сметају мислећи и храбри ученици који су спрем-ни да се боре за бољу будућност својим аргументованим ставо-вима, заснованим на систе-му вредности, владавине права, уважавања људског достојанства, одговорности за изговорену реч, једнаких шанси, равноправности и толеранције различитости.

БЕСЕДА ЈЕ ПОЖЕЉНА, АЛИ НЕ НА АКТУЕЛНЕ ПОЛИТИЧКЕ ТЕМЕ !

Светлана Градинац, професорка реторикеПравно-пословна школа, Београд

Коментар

22

Primeri dobre prakse

Organizacija za saradnju u Ir-skoj (Cooperation Ireland) već de-set godina sprovodi Projekat Gra-đanin, kako u školama, tako i sa grupama mladih u Severnoj Irskoj i Republici Irskoj. Tokom niza go-dina realizacije projekta, obuči-li smo oko 500 nastavnika i radili sa oko 300 škola. U okviru Projek-ta Građanin učenici u svojoj zajed-nici određuju problem koji bi vole-li da reše. Sledeći korak je lobiranje kod nadležnih institucija kako bi se primenilo njihovo rešenje. Naš pro-jekat zahteva da škole rade kao par-tneri, tako da učenici mogu da uče od drugih zajednica o problemima sa kojima se oni susreću i da dobiju od svojih partnera ideje kako da re-še probleme u svojim zajednicama.

Organizacija za saradnju u Ir-skoj je organizacija koja je osnovana sa ciljem da promoviše bolje odno-se između Severne Irske i Republi-ke Irske. Zato je naš posao da stva-ramo partnerstva među školama; mladi ljudi upoznaju svoje partnere i grade veze i poštovanje prema svo-jim različitostima, a rade i na Pro-jektu Građanin. Tokom deset godi-na, koliko radimo, sproveli smo više evaluacija koje pokazuju da se dve stvari učenicima najviše dopada-ju: mogućnost da se njihov glas čuje i da upoznaju druge mlade i stvore prijateljstva – neka od njih traju već 10 godina!

Budući da škole rade kao partne-ri, u Projekat Građanin smo takođe uključili korake tokom kojih učenici

ispituju ko su oni kao pojedinci i kao članovi svoje grupe. Ovo je značajno jer će se susresti sa grupom učeni-ka iz drugačijeg okruženja i identi-teta i potrebno je da budu spremni da razmene ideje i uče jedni od dru-gih. Takođe, podstičemo učenike da se pitaju šta je to zajednica; oni ma-piraju svoju zajednicu, uključujući ljude, mesta i događaje. Smatramo da učenici, pre nego što identifikuju probleme, kao grupa treba da se slo-že u tome šta je za sve njih zajedni-ca. Ovo je takođe važno i za uključi-vanje teme ljudskih prava u Projekat Građanin.

U poslednje dve godine realizu-jemo pilot Projekat Građanin o ljud-skim pravima. Pristup sa stanovi-šta ljudskih prava podrazumeva da učenici preispituju svoje zajednice iz perspektive ljudskih prava; oni ma-piraju svoju zajednicu i identifikuju probleme. Učenici potom posmatra-ju svoje zajednice kroz prizmu ljud-skih prava, što im omogućava da procene gde su ljudska prava zaga-rantovana, a gde su prekršena.

Ima mnogo koristi od primene

ovog pristupa. Jedna je što mladi lju-di, razmišljajući o problemima u za-jednici i da li je tu u pitanju ugro-žavanje ljudskih prava, moraju da posmatraju svoje zajednice sa dru-gačijeg stanovišta. Oni prepoznaju probleme koji imaju širi uticaj na nji-hovu zajednicu, te moraju da sagle-daju položaj drugih ljudi. Još jedna korist: ovaj pristup proširuje znanje i razumevanje učenika o svojim za-jednicama i zemljama i daje im mo-gućnost da razmišljaju o širim vladi-nim politikama i kako one utiču na njihov život, ali takođe i na ugrože-nije članove naših društava.

Organizacija za saradnju u Irskoj trenutno sprovodi Projekat Građa-nin u 50 škola, ali u samo 16 škola se koristi tema ljudskih prava zato što je ovaj pristup pilot-program kako bi se procenilo koliko Projekat Građa-nin dobija primenom ovog pristupa i koje su mogućnosti za šire sprovo-đenje projekta, kroz mrežu svih ško-la u Irskoj.

Naša početna iskustva u spro-vođenju modela projekta u koji je uključena tema ljudskih prava su ra-

PROJEKAT GRAĐANIN U IRSKOJ

Lora Stjuart, koordinatorka za razvoj obrazovanja,Organizacija za saradnju u Irskoj

23

Примери добре праксе

ПОМОЗИТЕ МИ ДА РАЗУМЕМ...

Милица Стојковић, професор историје и грађанског васпитања, ОШ „Сретен Младеновић Мика”, Ниш

zličita, u zavisnosti od škola. Ljudska prava, kao tema, nedavno su uvršće-na u naš nastavni plan i program i mnogi nastavnici i učenici nikada pre nisu razgovarali o ljudskim pra-vima na časovima. Stoga smo, pre nego što smo temu ljudskih prava uključili u Projekat Građanin, na-pravili uvodni program kako bismo nastvnicima i njihovim učenicima predstavili pojam ljudskih prava. Ovo je vrlo važno za razumevanje teme, jer je bitno da učenici shvate šta se uopšteno podrazumeva pod ljudskim pravima pre nego što se od njih zatraži da prepoznaju probleme vezane za ljudska prava. Ove uvo-dne lekcije su bile uključene u naš nastavni paket. One daju nastavni-cima niz predloga kako da što bolje rade sa učenicima na Projektu Gra-đanin o primeni ljudskih prava.

Nedavno smo održali trening sa nastavnicima koji obrađuju te-mu ljudskih prava kako bismo do-bili povratne informacije od njih o tome kako napreduje primena Pro-jekta. Ono što preovladava kao mi-šljenje naših nastavnika jeste da Pro-jekat Građanin i tema ljudska prava imaju koristi jedno od drugog: pro-jekat građanske akcije čini da ljudska prava budu jasnija učenicima – ljud-ska prava prelaze iz domena apstrak-tnog i nečeg teorijskog u nešto što je realno i ostvarljivo. Ipak, to što se projekti bave ljudskim pravima ne znači da se isključivo bave samo time – u pitanju je postizanje promene u korist svih unutar zajednice. Učenici se takođe osećaju odgovorni za zašti-tu prava drugih – naročito onih koji su marginalizovani i manje sposobni da štite sopstvena prava.

Učenici takođe postaju osnaže-ni da lobiraju i deluju na donosio-ce odluka pošto osećaju da im ljud-ska prava daju „pravi” glas i moć da se bore za ono na šta oni – i osta-li – imaju prava, kao građani, unu-tar svoje zajednice i zemlje. Sa tač-ke gledišta nastavnika, Projekat njima omogućava da razviju bolji odnos sa svojim učenicima, odnos koji omogućava nastavniku da bu-de onaj koji olakšava proces učenja, koji vodi i podržava učenike u isku-stvima koja stiču.

Иницијални контакт с педа-гошком праксом преда мном је отворио спектар различи-тих питања. Предмет моје преокупације, као младом профе-сору, била је тежња како у наста-ву укључити децу са потре-бом за специјалном друштве-ном подршком. Питање које сам од самог почетка поставила себи у професионалном изазову било је: на који начин могу доприне-ти инклузији деце с израженим развојним и другим сметњама и тешкоћама? Мој први контакт с педагошком праксом почео је у Основној школи „Сретен Младеновић Мика” у Нишу. Као и многе друге школе у региону, ни ова школа није имуна на тај проблем.

Право на доступно и квали-тетно образовање је једно од основних права детета, гаран-товано важним међународним документима, као и прописи-ма многих земаља, па и наше. Међутим, пракса показује да ово право не остварују сва деца. Нарочито су угрожена деца

из маргинализованих група и деца с различитим тешкоћама и сметњама у развоју. Према неким проценама, у Србији око 10 одсто деце има потребу за додатном друштвеном подршком како би стекла квалитетно образовање у складу са својим способностима и капацитетима. Око 85 процената ове деце уопште није обухваћено образовањем, а ни она деца која су у образовном систему не добијају одговарајућу подршку. После-дица оваквог стања је да ова деца не развијају своје постојеће капацитете, испадају из образо-вног система, губе могућност да буду самостална, брину о себи и буду активни корисни чланови друштвене заједнице1.

Захваљујући адекватној инцијативи директора Сузане Поповић-Ицковски и психоло-га Слађане Голубовић, била сам инспирисана да нешто и ја урадим као јединка по том питању. Наиме, схватила сам да је борба с овим тако великим проблемом могућа једино у ситним корацима и примени одговарајућих методо-

1 Коментари базирани на основу закључака са седнице Скупштине гра-да Ниша и објављене Декларације о остваривању права на једнако образовање деце локалног инклузивног тима. Декларација је усвојена 30. 11. 2007. г. у Нишу (М.С.)

24

Примери добре праксе

лошких начела. Оно на шта сам се прво

концентрисала јесте да у разго-вору са својим ученицима, на имплицитан начин, откријем изворе, дејства и последице овог проблема. На моје вели-ко разочарање, открила сам да проблем и није тако мали. Баријере су биле постављене с обе стране због непознавања потреба и предрасуда.

Први корак у упознавању и сагледавању овог проблема био је – како на одговарајући начин представити деци ову тешку животну ситуацију. У разговору с ученицима уочила сам да страхују од непознатог. Знала сам да овоме морам приступити ненаметљиво. Који би начин био најбољи? Било је неопходно применити универ-зални дечји језик. Свакако да је то игра. То је била спона која их није раздвајала. Језик песме, глуме, другарства, било је нешто што су разумели сви, без обзира на своје проблеме и различитости. То ме је довело до пројекта Другачији заједно, у ком су, између осталих, учествовали и ученици школе „Сретен Младеновић Мика”. Приредба је била колажног карак-тера, што значи да је укључивала драмске приказе, плес, певање, рецитал и соло музичка извођења. Приредбу је отворио председ-ник градске општине Палилула, а као гости су се појавили дирек-тори партнерских школа, чији су ученици, заједно са нашим,

чинили публику. Циљ приредбе био је да се прикаже стваралаш-тво и заједнички рад редовних и специјалних школа. Пројекат је обухватао и спортске сусрете који су се састојали у надметању дечака у фудбалу, а девојчица у одбојци и игри Између две ватре на асфалтном терену Основ-не школе „Сретен Младеновић Мика”. Поводом дана Отворе-них врата, у школи за основно и средње образовање „14. окто-бар” у Нишу, ученици наше школе имали су прилику да се упознају с радом ученика на практичној настави. Деца су посетила час српског језика и математике и активно учествовала у настави. На тај начин деца су непосредно схватила да међу њима има много више сличности него разлика.

Оно што ми је донело највећу сатисфакцију у професионал-

ном смислу било је реаговање мојих ученика. У разговору са њима приметила сам да сам, на непосредан начин, успела да им приближим важност и одго-ворност правилног разумевања дечјих права. Циљ ми је био да се деца на практичан начин не само упознају него и да разумеју важност једнаких шанси и дечјих права у образовању. Успех је био велики јер су деца почела да граде вредносне судове о томе колика је њихова улога и одговорност као јединке у систему образовања. С друге стране, веома важно било ми је и то што су деца ужива-ла у овој акцији. У свакоме од њих појавила се тежња да све то што пре понове. У томе је био и циљ мог ангажовања, као и ангажовања мојих колега. Био је то почетак стварања нових, надам се нераскидивих веза.

25

Primeri dobre prakse

„Nemojte nikad da posumnja-te da mala grupa promišljenih i po-svećenih građana može da promeni svet. U stvari, samo to se uvek doga-đalo.” – Margaret Mid, antropolog.

Srednja stručna škola u Pirotu je prepoznatljiva po akcijama u korist dečjih prava i rešavanju konkretnih problema iz školske sredine vezanih za ostvarivanje i zaštitu prava dete-ta, počev od participativnih pa do ostvarivanja prava na razvoj i prava na preživljavanje.

Skoro sve naše akcije i projekti započinju početkom marta i završa-vaju se 26. maja, na Dan škole, efek-tnim aktivnostima: žurke, igranke, promocije i gostovanja na radiju.

Svesni stalnosti sila razaranja, moramo uvek iznova izgovarati re-či ljubavi i stvarati uslove u kojima će se čovek potvrđivati kao ljudsko biće. To znači: s egzistencijalnih, osnovnih potreba koje nas izjedna-čavaju sa životinjama, preći na vi-ši nivo potreba koje će nas dovesti do samopotvrđivanja i lišiti straha od duhovnog i fizičkog unižavanja (gladi).

Iz brevijara pet velikih projeka-ta i desetine tzv. mini projekata iz-dvajamo Akciju u korist dečjih prava izvedenu za Srđana, dečaka s invali-ditetom, učenika I razreda Specijal-ne škole „Mladost”.

Motiv za akciju – Čovek usme-rava svoju percepciju na ono što že-li da čuje. Kada primi informaciju, ona ga pokreće na akciju. Povod za ovu akciju pod sloganom „Za Srđa-na, dečaka iz susedstva” je reporta-ža Dragice Pavlov Krstić na Televi-ziji Pirot o Srđanu Živkoviću, detetu s posebnim potrebama, koji u vrlo teškim uslovima živi sa bolesnom majkom, u Ulici srpskih vladara u Pirotu.

Naša namera je bila da zajedno s učenicima i mnogobrojnim dona-torima pomognemo dečaku Srđanu Živkoviću, ali i da na konkretnom primeru ukažemo na ugroženost

dečjih prava. Sva prava mogu ostati (pa i prava deteta) samo teorijska za-misao, mač u koricama, ukoliko gra-đanin svojim učešćem u životu lo-kalne i šire društvene zajednice ne doprinese boljem i srećnijem životu, pre svega sopstvenom, zatim životu drugih građana i životu budućih ge-neracija.

Poštujući predloženi postupak za definisanje problema i cilja kao i izbor akcije, utvrdili smo postoje-će stanje prava vezanih za Srđana Živkovića, učenika Specijalne škole „Mladost” (pošli smo od koncepta dečjih prava iz Konvencije o pravi-ma deteta). Problem smo definisa-li kao NEMOGUĆNOST RODITE-LJA, KAO I DRŽAVE DA DETETU, UČENIKU SRĐANU ŽIVKOVIĆU, OBEZBEDE ODGOVARAJUĆI ŽI-VOTNI STANDARD, a cilj: u okvi-ru nastave građanskog vaspitanja planirati i izvesti akciju kako bi se prikupila novčana sredstva i učeni-ku kupio električni šporet (televizor je u međuvremenu dobio).

Specifičan cilj je uvođenje uče-nika u tehnike efikasnog planiranja, pokretanja i izvođenja akcija, ali i doprinos razvoju ličnosti dotičnog učenika i njegova priprema za akti-van život u društvu.

Učenici Srednje stručne škole su preko molbi za donatorstvo i ugo-vora o donatorstvu sakupili novča-

na sredstva u iznosu od 20.000 di-nara. U skladu s principima civilnog društva, a to je samoorganizovanje i pokretanje inicijativa, i preko in-stitucije donatorstva, uključili smo se u društvenu zajednicu i postali učesnici kulturnih događaja i rav-nopravno sa drugima učestvovali u javnom životu grada za „opšte do-bro”.

Zajedno sa učenicima ušli smo u mnoge fabrike, ustanove, organi-zacije i predstavništva, banke, mar-kete, javna preduzeća. Svuda smo bili uvažavani i saslušani. Učenici su se učili proceduri, istrajnosti, na-činu kontaktiranja, upornosti. Ak-tivni društveni kontakti (50 dona-tora za pet školskih godina) postali su naša „dobra praksa”. Naši najveći donatori su: AD Tigar, Zavod za po-ljoprivredu (četvorostruki donator), apoteka „Beladona”, lokalna samo-uprava, Preduzeće za projektovanje „Zlatko Jovanović”, Dunav osigura-nje, NVO Pirgos, STR „Sanja”, itd.

Pored kupovine šporeta, ode-će, slatkiša i lekova, 21. juna 2006. godine organizovano je i drugar-sko veče za Srđana u restoranu „Go-lemi most”, gde je Srđan bio gost sa svojim najboljim drugom, razred-nim starešinom i psihologom ško-le. Akciju i druženje propratila je novinarka „Slobode” Kaja Pančić. Ona u listu navodi reči predsedni-

SRĐAN JE BIO VEOMA SREĆAN TE VEČERI

Radica Aleksić, prof. Sociologije i Građanskog vaspitanjaSrednja stručna škola, Pirot

26

УЗАЈАМНА САРАДЊА И ПОВЕРЕЊЕ НА ЧАСУ ГРАЂАНСКОГ ВАСПИТАЊА

Лозица Антић, наставница разредне наставеОШ „Љупче Шпанац”, Бела Паланка

Примери добре праксе

ce operativnog tima, učenice Sonje Ćirić, koja kaže da je ova akcija za njih pre svega bila primena nauče-nog u praksi: „Čovek treba da bude svestan svojih prava i odgovornosti, da zna da prepozna njihovo kršenje i ukoliko do njega dođe, da pomo-gne onome čija su prava ugrožena.” O susretu sa Srđanom i drugarskoj večeri u restoranu „Golemi most” rekla je: „Srđan je bio veoma sre-ćan te večeri” (to je i naziv članka u novinama). „Ispisali smo mu poru-ke prijateljstva i ostavili naše broje-ve telefona i sigurno ćemo nastaviti kontakt sa njim.” (Lančane reakcije slede: Srđan je dobio i neke uplate na lični žiro račun).

Novinarka navodi u listu moje reči: „Na svakom času građanskog vaspitanja govorili smo da mi nismo odgovorni za situaciju na celoj pla-neti, ali ako učinimo nešto u lokal-noj sredini, i to će biti dovoljno. Sva-ko neka učini neko humano delo u svom okruženju i dosta toga će biti promenjeno na bolje. Ništa ne poči-nje i ne završava se sa nama. Potre-ban je stalni lični angažman, a za to čovek treba da poseduje i lične vred-nosti. Pridodata crta humanizma je nužna. Po definiciji, i kulturni pro-gres se ostvaruje ako se bitno, u hu-manom smislu, izmene postojeće vrednosti.”

U školi je postavljen i foto-po-ster, slike sa drugarske večeri koju je propratila foto-kuća Elit.

Грађанско васпитање у првом разреду је сигурно час који, за разлику од часова у вишим разре-дима, мора бити добро органи-зован и осмишљен како би деци био занимљив, допадљив и како би их ,,натерао” да отворе своја срца и душе и поделе са групом оно што осећају и мисле. Зато је час Грађанског васпитања у првом разреду веома инспиративан за сваког учитеља.

Изабрала сам радиони-цу Сарадња. Била је то једна од најуспешнијих и најкреативнијих, с елементима такмичарског духа и надметања.

Ученици су након игре лоптом (пре него што је баце, изговоре име онога коме ће је бацити) ства-рали заједнички цртеж. Подељени

су у групе од по четворо. Задатак је био да цртеж направе заједнички, али не смеју да се унапред догово-ре шта ће урадити. Цртали су оно што желе, сви у исто време и без договарања.

Потом групе поређају чети-ри цртежа како се договоре и смишљају причу која ће те црте-же повезати у једну целину. Цели-на би добијала и своје име. Сами су између себе бирали оног ко ће испричати причу и трудили су се да сви елементи са цртежа буду употребљени у њој, али и пове-зани (што се мени веома допа-ло). Без расправе и убеђивања, бирали су своје вође, а групе су се међусобно такмичиле не само у занимљивим причама већ су и уочиле да су ,,њихови цртежи

27

Primeri dobre prakse

Svrljig je mala opština, gradić s malim ulicama, prvi na listi u Srbiji s najmanjim primanjima, s malo mesta gde mladi mogu naći sebe i pokazati svoja interesovanja, ali i gradić koji ima veliko srce, ima veliki osmeh!

Mladi Svrljiga, i svi koji se osećaju tako, odlučili su da organizuju Božićni festival – Dani osmeha i na taj način učine nešto za sve nas! I za našu drugaricu, sugrađanku Milenu, koja je oslepela, da joj vratimo osmeh na lice. Zato je deo učenika VII razreda Osnovne škole „Dobrila Stambolić” u Svrljigu učestvovao na Božićnom festivalu – Dani osmeha 2008/2009. godine.

Pridobili smo i podršku naše opštine i Ministarstva za omladinu i sport, a prijatelji Festivala bili su i Radio Bubamara i lokalna TV stanica Laser. Festival je počeo 26. 12. 2008. podelom paketića u vrtiću i osnovnoj školi, a potom smo kitili gradsku jelku ukrasima koje smo sami napravili. Predškolci su imali mali štand u centru grada, gde su prodavali svoje radove, a prihod je išao u humanitarne svrhe. Stigao je i Jaforidža s osmehom i slatkišima i posle toga je usledio izbor za najboljeg Sneška i najveću grudvu. Sva deca su oduševljeno pratila celu akciju. U Kulturnom centru, dva dana su bila namenjena deci. Sa nastavnicama Građanskog vaspitanja došli smo na ideju da kao mladi volonteri doprinesemo ovoj akciji. Naš drugar Aca je bio Deda Mraz i delio je paketiće deci sa sela, a grupa učenika ulepšavala je Kulturni centar ukrasima koje smo

sami napravili, naravno uz savete naših nastavnica.

Jedna od članica Kulturnog centra dala nam je tekst predstave „Gde je Deda Mraz?” autorke Lele Stojanović. U početku smo bili malo uplašeni i sumnjali da možemo da spremimo predstavu s obzirom na to da smo imali samo nedelju dana. Međutim, uz puno volje i truda sve smo postigli. Prvo smo podelili uloge: dečak – Luka, devojčica – Anđela, patuljak 1 – Kica, patuljak 2 – Tica, patuljak 3 – Mica i Deda Mraz. Kostime smo sami napravili: nekoliko kapica, jelka, paketići i mnogo ukrasa. Prvi put smo glumili pred publikom i imali smo veliku tremu, ali onu pozitivnu. Mnogi od nas su odlučili da postanu glumci i tako našli sebi novo zanimanje. Odziv publike je bio fenomenalan, svi su bili oduševljeni našom predstavom, posebno naše nastavnice. Kao mladi volonteri dobili smo posebnu zahvalnicu zbog plemenitosti, ukazane pažnje i pomoći u organizovanju Božićnog festivala – Dani osmeha. Stekli smo pozitivna i nova iskustva, nove prijatelje, a mnogi od nas su prvi put učestvovali na ovaj način u ovakvoj vrsti aktivnosti. Ceo festival je imao humanitarni karakter.

BOŽIĆNI FESTIVAL – DANI OSMEHA

Aleksandar Stojadinović,učenik sedmog razreda, OŠ „Dobrila Stambolić“, Svrljig

били лепши за повезивање, па је њима било лакше, а наша прича је била лошија јер су цртежи били неповезанији”. Речено им је да се сви морају мало више потрудити у осмишљавању приче и да ће у томе бити сигурно исто тако добри.

Теме прича су биле везане за њихов свет игара, рођенданске прославе, посете циркусу и зоолошком врту.

Мој лични успех као водитеља радионице и учитеља сигурно је тај што се у тој причи нађе место и за мене (иако нисам њихов учитељ). шпалиру туширањем лепих порука учествујем и ја и у руку ми тутну папирић са нацрта-ним срцима, смајлићима и мојим именом.

Да ли су штампани медији известили о активностима? Не, и није ни битно. Битно је да су њихова срца пуна, да једва чекају четвртак и наш час, а да и учитељ осећа исто.

28

Александра Арсенијевић и Наташа Пејчић, ученице трећег разреда, Економска школа, КуршумлијаИМАМО ПРАВО ДА ЖИВИМО ЗДРАВО

Примери добре праксе

Наша школа је организовала акцију против пушења у жељи да пушачима у основним и средњим школама прикаже колико болести изазива пушење.

Ученици су на часовима Грађанског васпитања говорили о пушењу у школи, па смо се дого-ворили да у Ђачком парламенту изнесу тај проблем. Ако већина ученика буде заинтересована да се тај проблем решава, и ако нас остали подрже, спровешћемо акцију. Тако је све и почело.

У Ђачком парламенту учени-ци су предложили да се покре-не акција против пушења, јер су непушачи угрожени у школи, испред ње, односно свуда су окру-жени дуванским димом.

Пошто смо пошли од прет-поставке да у нашој школи има више непушача, што је касније анкета и показала, решили смо да спроведемо акцију, а у томе су нас подржали и директор школе и професори и ученици.

Ученици су предложили да најпре анкетирамо ученике у нашој школи, а затим да посети-мо Дом здравља и да нам лекар на одељењу за болести респира-торног система одржи предавање о штетности дуванског дима по људско здравље.

Такође су предложили да сав неопходан пропагандно-едукативни материјал у овој

акцији буде искључиво ручни рад ученика. Укључила се готово поло-вина ученика школе, а овој акцији смо дали назив: ИМАМО ПРАВО ДА ЖИВИМО ЗДРАВО.

Сазнали смо да и у основним школама има активних пушача, иако у мањем броју, па смо решили да нашу акцију спроведемо у свим основ-ним и средњим школама у нашој општини.

Упркос томе што је кроз нашу школу прошло обавештење да је у школским просторијама стро-го забрањено пушење, и упркос нашем ангажовању да мотиви-шемо активне пушаче да преста-ну да трују и себе и друге у околи-ни, активни пушачи су и даље опстајали.

Наравно, полазимо од чињенице да не можемо у потпу-ности да утичемо на све пуша-че да одустану од цигарета, али сматрамо да можемо тај број да сведемо на минимум, јер они који буду чули и видели оно што ће наши ученици показати у акцији, размислиће добро о свом

здрављу. Већ и помисао да би се смањио број активних пушача, био је разлог више да нас многи подрже у овој акцији.

Сви директори и наставни-ци основних и средњих школа које смо упознали са суштином наше акције у потпуности су нас подржали, што се и видело прили-ком презентације у тим школама.

Иначе, од самог почетка били смо свесни чињенице да ова акција неће бити нимало лака, да ћемо се суочити са многим проблемима и опструкцијом пушача, ученика и наставни-ка. Ипак, били смо упорни да им укажемо на штетност дувана и на болести које настају као последи-ца пушења. Дуго смо припрема-ли ову акцију (око месец дана), па смо је тек онда спровели.

У жељи да сазнамо колико пушача има у нашој школи, орга-низовали смо анонимну анке-ту. Овом анкетом обухваћено је 85 одсто ученика, а резултати су следећи:

d активних пушача – 28 одстоd повремених пушача – 2 одстоd непушача – 70 одсто.

После завршене анкете,

29

Škola „Đorđe Krstić” iz Beograda i škola „Don Lorenzo Milani” iz Fondija već osmu godinu održavaju prijateljske veze.

Inicijativa za saradnju potekla je od nevladine organizacije Un ponte per... Sedište organizacije je u Rimu, a bavi se raznim humanitarnim projektima, od kojih je jedan i bratimljenje italijanskih i naših škola.

Projekat interkulturalnog obra-zovanja za mir, u doba kada je osmišljen (2001. godine), imao je za cilj (citiram) da „postane instrument rada i suočavanja sa kulturom države Jugoslavije koja postepeno pokušava da izađe iz teških socijalno-ekonomskih uslova uzrokovanih

nedavnim sankcijama kojima je bila izložena u toku poslednjih deset godina. Projekat predsta-vlja instrument uspostavljanja konkretnog prijateljskog odnosa preko kog ita l ijanska deca usavršavaju sopstveno osećanje solidarnosti prema njihovim manje srećnim, jugoslovenskim vršnjacima, podržavajući ih na teškom putu ka miru i toleranciji započetom u poslednje vreme s jugoslovenske strane”.

Saradnja je uspostavljena zahvaljujući volonterima orga-nizacije. Gospođica Paola Petruci je bila naš volonter, prevodila pisma i bila prevodilac u prvoj poseti naših

MOSTOVI

Ilinka Miletić, nastavnica Građanskog vaspitanjaOŠ „Đorđe Krstić”, Beograd

Primeri dobre prakse

ученици наше школе су посети-ли Дом здравља где им је доктор Милан Милосављевић одржао предавање. Он нам је причао о разним болестима које пушење изазива, показивао нам рендген-ске снимке особа оболелих од рака. Призор је био ужасан!

Потом су ученици наше школе имали презентацију акције „Имамо право да живимо здра-во” у основним школама „Милоје Закић” и „Дринка Павловић” и у средњим школама: Техничкој школи и Гимназији. И у нашој школи је, такође, спроведена ова акција.

Приликом презентације по школама ученици су носили мајице са слоганом „Имамо право да живимо здраво” и беџеве с натписом „Забрањено пушење”. Директор је одржао кратко предавање о штетности пушења, а на крају излагања подељен је рекламни материјал и ученицима и наставницима, иначе ручни рад ученика наше школе.

Локална телевизијска стани-ца у Куршумлији позвала нас је да гостујемо како би о овој нашој акцији сазнала шира јавност у нашој општини.

Како је наша акција успеш-но прихваћена и похваљена у Куршумлији, а на иницијативу ученика наше школе, организо-вали смо и приредбу као завршни чин акције – 25. децембра 2008. године.

Приликом гостовања на ТВ станици, позвали смо све учени-ке из основних и средњих школа и њихове наставнике да дођу на ту приредбу. Ученици из Основне школе „Милоје Закић” у Куршумлији били су гости и учествовали су у фолклору, а ученици наше школе су певали, рецитовали, глумили и играли.

Приредба је успела, јер смо да све присутне насмејали, распе-вали, па су чак неки и заигра-ли на крају. Све то је пропрати-ла локална ТВ станица, а свим ученицима који су учествовали у овој акцији додељене су похвале.

30

ПОСЕТА СКУПШТИНИ СРБИЈЕ

Жељка Николов, професор Грађанског васпитањаМедицинска школа, Београд

Примери добре праксе

Ученици Медицинске школе на Звездари успешно се, већ годинама, баве великим бројем активности у оквиру наставе Грађанског васпитања, а за које се опредељујемо према актуелно-сти тема, интересовањима учени-ка, жељама, културним и хумани-тарним потребама. Ипак, једна од активности понавља се из годи-не у годину - организује се посе-та Народној скупштини Републи-ке Србије. На овај начин, ученици трећег разреда који похађају наставу из предмета Грађанско васпитање имају прилику да се с радом Ску-пштине упознају на лицу места, што је својеврстан пример добре праксе.

Иако је посета Скупштини било много, на све нас, највећи утисак оставила је прва. Те 2005. године Скупштином је председавао Пред-раг Марковић...

Безбедност на првом месту. Само што смо закорачили у згра-ду, већ смо прошли кроз детектор за откривање метала. Наш љубазни домаћин Родољуб Динић повео нас је у обилазак. Зграда Народне скуп-штине има пет спратова, девет нивоа, 160 канцеларија и 197 запослених – стручна служба која помаже посла-ницима да врше своје послове.

ПРЕС САЛА – сала из које путем камера новинари прате заседања, у којој се одржавају конференције за новинаре и седнице скупштин-ских одбора (кад је пажња јавности усмерена на актуелна дешавања). На десном зиду налази се слика Ивана Тишова из 1926. године „Повратак краља Александра”, а суседни зид је још права мистерија. Наиме, сматра се да је иза њега кабинет Николе Пашића. У току је реновирање, па се све још држи у тајности, чак и за запослене.

ИСТРАЖИВАЧКИ ЦЕНТАР – канцеларија опремљена компјуте-рима из које народни посланици сазнају све о законодавству. Ту се налази и база правних аката. Посао је овде врло захтеван, па посланици као испомоћ имају и две библиотекарке.

ПЛАВИ САЛОН – зову га тако због плавих пресвлака на столица-ма, иначе, у њему преовлађује црве-

на боја! Ту се одржавају седнице скупштинских одбора.

ПОСЛАНИЧКА (ВЕЛИ-КА) САЛА – можемо је виде-ти сваког дана на РТС 1 и 2... У њој смо одгледали петнаестоминутни филм о раду Народне скупштине који су ученици имали прилике да виде и у школи на часу Грађанског васпитања! У сали има 250 посла-ничких места, а услов за одржавање седнице је да најмање трећина буде присутна. А сада, демонстрација гласања! Поделили су нам резер-вне, односно привремене посланич-ке картице. Затим су нам се придру-жили председник Скупштине и секретар који је убрзо притиснуо звонце – замолио нас је за тишину и објаснио правила гласања:

• формулација питања• 15 секунди за гласање притискањем на изабрани тастер (за, уздржан, против). Ако се предо-мислимо у наведеном времену, можемо притиснути други тастер.После нашег гласања, предсе-

дник нам се обратио речима како је познато да се сви политичари плаше ученичких питања, одно-сно да се плаше „малих” посла-ника. Затим је наступио дијалог између ученика и председника о различитим питањима. Ученици су га, између осталог, упитали и о увођењу полицијског часа за мало-летна лица, на шта је он одлучно и одрично одговорио. Затим је предо-чио да за посланика не може да се кандидује неко ако није пунолетан и ако нема 10 000 гласова потребних да подрже кандидатуру. Поменуо је и доношење закона о образовању и тежак положај школства.

МАЛА САЛА – служи за одржавање седница анкетних одбора. У њој раде и преводио-ци који прате заседање када њему присуствују страни учесници.

На крају наше посете, замолили смо председника да се фотографи-ше са нама. Расположено је прихва-тио и захвалио нам на посети.

Остали ђаци наше школе о свим активностима спроведеним у окви-ру наставе Грађанског васпитања могли су да се обавесте преко чланака објављених у омладинском школском листу „Оксиморон”.

gostiju kao i našoj poseti Fondiju.Prva poseta gostiju (april 2004)

ostvarila se zahvaljujući inicijativi učenika obe škole. Želeli su da se lično upoznaju s onima sa kojima su se dve godine dopisivali i razmenjivali fotografije, radove, pisali o kulturi i istoriji svojih zemalja, gradovima u kojima žive, školi, sebi.

Razumljiva je bila početna strepnja i suzdržanost naših odraslih gostiju koji preuzimaju odgovornost za decu, jer su njihovi utisci, mišljenja i očekivanja velikim delom nastali i održavani dugogodišnjim medijskim slikama o našoj zemlji i nama kao narodu. I mi smo bili iznenađeni na aerodromu kad smo shvatili da su, pored paketa pomoći za raseljena lica u kampu kod Kraljeva, doneli pakete hrane za školu, a deca za porodice domaćina. Posle dva dana boravka kod nas, uvidevši naše mogućnosti, složili su se sa našom odlukom da te brigom i ljubavlju spremljene pakete odnesemo tamo gde je zaista potrebno. Zahvaljujući Crvenom krstu Kraljeva, posetili smo kamp.

Inače, program smo koncipirali tako da što više vremena provedemo zajedno: na izletima, u školi na časovima, žurci. Divno je bilo družiti se, videti, doživeti komunikaciju učenika (bez obzira na jezičke barijere), a posebno opuštanje naših kolega. Emocije nisu mogle da se kontrolišu kada su se, u svečanoj sali škole, prepustili uživanju u glasovima velikana operske scene Živana Saramandića, Milke Stojanović i njihovih prijatelja. Za kraj „O sole mio” i vrhunac – u tim trenucima energija ljubavi se mogla gotovo osetiti, nikakve barijere više nisu postojale.

Opraštanje na aerodromu je teško palo svima, ali svi smo imali ogromnu želju da se što pre ponovo vidimo. Glavni utisak naših gostiju je bio da su Beograd i Srbija prelepi, sigurni za njihovu decu, mi gostoljubiv narod i da imamo mnogo više sličnosti nego razlika.

Projekat je nastavljen zahvaljujući, pre svega, podršci roditelja i inicijativi učenika koji pohađaju nastavu Građanskog vaspitanja.

31

Građanske inicijative organi-zovale su javne razgovore na temu „Građansko vaspitanje, korak ka otvorenoj školi” u Bujanovcu, 26. januara, i u Preševu 4. marta ove godine. U organizaciji su učestvo-vali Nehat Aliu, predstavnik loka-lne samouprave Bujanovac, Mentor Nuhiu, predstavnik lokalne samou-prave Preševo, i Kancelarija za mla-de opštine Bujanovac. Svojim prisu-stvom podršku je dao i predsednik opštine Šaip Kamberi. Neposredan povod za ove razgovore bio je po-datak da u ova dva grada malo uče-nica i učenika prisustvuje časovima Građanskog vaspitanja.

O suštini i značaju Građa-nskog vaspitanja kao predmeta u osnovnoj i srednjoj školi, o stica-nju građanskog identiteta i kultu-re, o boljem razumevanju sredine u kojoj živimo, dijalogu i toleran-ciji kao životnom stilu i, naravno, o ljudskim pravima govorio je prof. Čedomir Čupić.. Sociolog religi-je prof. Đuro Šušnjić je svoje izla-ganje posvetio predmetu Verona-uka i naglasio da je „došlo vreme kad ljudi nemaju pravo na nezna-nje, treba da poznaju jedni druge, a svoje razlike da uređuju dogovo-rom”, što se odnosi i na religije za-stupljene u ovom delu Srbije. Pro-fesor Šušnjić je istakao da su samo religije koje u svojim temeljima imaju univerzalne norme saglasne s univerzalnim ljudskim pravima (prirodnim, građanskim, ličnim).

Pedagozi i pedagoškinje Rama-dan Aliu i Biljana Ristić, u Preševu, Snežana Mišić i Seljami Jakupi, u Bujanovcu, govorili su o primerima dobre prakse i o problemima u re-alizaciji nastave Građanskog vaspi-tanja. Oni su naglasili da se nastava na ovim časovima odvija u demo-kratskoj atmosferi, s jasnim ciljem da se učenici osposobe za život u

društvu koje poštuje ljudska pra-va. Učenici imaju slobodu da izraze svoje stavove, budu otvoreni i odgo-vorni, kako prema sebi, tako i pre-ma drugima. Kad je reč o problemi-ma vezanim za predmet Građansko vaspitanje, pričalo se o regulisanju statusa kao izbornog, odnosno oba-veznog izbornog predmeta. Teško-će leže dobrim delom u tome kako se gleda na GV u školama. Nasta-va se odvija posle svih ostalih ča-sova, nema učionica namenjenih za održavanje nastave GV, a neki na-stavnici čak nisu dobili ni program za VIII razred. Priručnik za nasta-vnike na albanskom jeziku ne po-stoji. Problem je i broj učenika ne-ophodan za održavanje nastave iz ovog predmeta. U višim razredi-ma, grupa mora da broji najmanje

15 učenika/ca, a u nižim razredi-ma može da se organizuje nastava i sa manjim brojem učenika/ca. Neki nastavnici smatraju da je Ministar-stvo vera aktivnije nego koordina-tor za GV u Ministarstvu.

Ovi javni razgovori pobudili su veliko interesovanje i svakom je prisustvovalo više od 40 učesnika - nastavnici, direktori škola, uče-nici i učenice, zaposleni u loka-lnim samoupravama, kao i akti-visti NVO. Nije izostala ni velika medijska pažnja.

Saradnja sa nastavnicima iz Bu-janovca i Preševa se nastavlja, neki od njih su se već ranije uključili u aktivnosti koje organizuju Građan-ske inicijative.

GRAĐANSKO VASPITANJE, KORAK KA OTVORENOJ ŠKOLI

Bojana Vujinović, Građanske inicijative

Unapređenje obrazovanja za demokratsko građanstvo

32

конк у рс, мноштво разни х међу народн и х пројеката и партнерстава креираних да доведу свет у ретко насељену и земљу уских схватања Ајдахо, административно вођење про-грама грађанског образовања који подстиче ученике да изучавају питања и проблеме у заједници, надгледање улоге владе у спровођењу јавне политике, и редовно организовање радионица за наставнике, летњих института и представлајње разних заједница уз укљученост националних и међународних промотера и заштитника људских права.

У организационом смислу, ми пружамо услуге у 650 школа у Ајдаху обезбеђујући и унапређивање садржаја и могућности професионалног развоја како би се ојачала и школа и локална заједница. Наша мисија одражава став који заступа Организација Уједињених нација за образовање, науку и културу (Унеско) да је „стандард за модерне програме грађанског образовања имати јаку вредносну основу

Грађанска врлина није чисто ствар понашања; у питању је формирање грађанске наклоности, жеље да се делује у корист јавног добра, и да се у исто време буде увиђаван и брижљив према осећањима, потребама и ставовима других. Она подразумева обавезу или дужност да будемо правични према другима, да покажемо љубазност и тактичност, и да чинимо одговарајуће услуге заједници.

Richard Pratt (1988), „Грађански императив”

Споменик Ани Франк и људским правима у Ајдаху, у центру Бојзеа (Boise), светски је образовни парк инспирисан вером Ане Франк у човечност. Осмишљен и изграђен тако да подстакне наше највише етичке и духовне вредности, споменик нас подсећа на страшну цену неуспеха да се делује кад је то потребно. Он подстиче људе свих узраста да размишљају о опсегу својих грађанских одговорности.

Задужени за развој образовног програма који допуњује спомен--обележје, одбор, особље и волонтери Центра за образовање из области људских права у Ајдаху, често се присете Аниних речи: „Како је лепо мислити да нико не треба да чека ни тренутак, да можемо почети сада, почети полако да мењамо свет”.

Будући да је наша мисија промовисање поштовања људског достојанства и различитости кроз образовање и оснаживање индивидуалне одговорности у раду усмереном ка правди и миру, напори Центра усмерени су ка одржању свести у Ајдаху о питањима везаним за људска права. Програм укључује план и програм лекција о људским правима, годишњи К-12 ликовни

утемељену на људским правима, посебно указивати на дечја права и посветити се питањима везаним за различитости и права мањина унутар друштва. Све форме грађанског образовања имају за циљ изградњу поштовања за друге негујући дух толеранције и мира”.

Оно што је суштина нашег рада у школама у Ајдаху јесте веровање да ученици морају да добију могућност, а и да се од њих очекује, да примене грађанско знање, вештине и наклоности у раду за опште добро. Као што Карл Гликман (Carl Glickman) заступа став у књизи „Држати чврсто становиште” (Holding Sa-cred Ground, 2003):

Наш идеал јавног образовања је онај у ком су ученици укључени у размишљање и акцију која их стално подстиче да гурају Америку према „истинском” демократском друштву. Ми верујемо да је демократско друштво оно у којем људи свих раса, култура, религија, пола и сексуалних опредељења имају

ЦЕНТАР ЗА ОБРАЗОВАЊЕ ИЗ ОБЛАСТИ ЉУДСКИХ ПРАВА У АЈДАХУ

Др Ден Принзинг 1, директор за образовањеЦентар за образовање из области људских права, Ајдахо, САД

Унапређење образовања за демократско грађанство

1 Др Ден Принзинг је директор за образовање у Центру за образовање из об-ласти људских права у Ајдаху, Бојзе, Ајдахо. Руководећи партнерствима и/или пројектима у области образовања широм света, др Принзинг се залаже да што већи број ученика у Ајдаху добије ширу, глобалну перспективу кроз интеграцију настав-ног програма који се фокусира на глобалне културе, глобалне везе и глобална питања верујући да је „признавање суштинског достојанства и једнаких и неотуђивих права свих људи основа за слободу, правду и мир у свету”.

33

Унапређење образовања за демократско грађанство

личности – интелектуално спремни, грађански ангажовани и саосећајни чланови заједнице”. Документ такође идентификује следећих седам особина „карактерних грађана”:

• цени и показује искреност, лични интегритет и поштовање према другима

• односи се према другима са саосећањем и брижљиво

• користи лидерске вештине усмерене ка друштвеној правди

• ради да сузбије предрасуде и дискриминацију

• разрешава разлике на конструктиван начин

• критички и креативно размишља о локалним питањима, државним и националним пословима, и светским дешавањима

• посвећује време и ресурсе за изградњу заједнице и решавање проблема.

Узете заједно, ове особине позивају на акцију. Када се примене током предавања и учења у оквиру људских права, оне усмеравају наша предавања, наш избор наставног материјала и нашу сврху у учионици.

Уклесане у камену споменика, речи Ане Франк представљају изазов али и инспирацију за улогу коју има Центар за образовање из области људских права у Ајдаху: „Ако ме Бог поживи... нећу остати безначајна. Радићу у свету и за човечанство”.

који раде у државним школама раде у изолацији, без могућности да користе помоћ колега истих схватања са којима би могли да размењују идеје, материјале, посвећеност друштвеној правди. Као директор за образовање у Центру, мој изазов је и да негујем и подстакнем стварање државне мреже наставника који се баве грађанским образовањем, образовањем о холокаусту и међународним образовањем у анализи оквира људских права.

Шта тај оквир представља? Он је вишеслојан, указује на угњетавање коме год и где год да се догађа, и потребу за друштвеном правдом претвара у веома личан, појединачан идентитет.

У документу из 2003. године, Партнерство за образовање личности (ЦЕП) инсистирало је на образовном циљу да ученици заврше школу као „добре

приступ ономе што су оснива-чи Америке назвали неотуђива права.

Исто тако, Центар за образовање из области људских права у Ајдаху верује да, како би учионице у Ајдаху постале уточишта за друштвену правду, наставници у Ајдаху морају да се баве професионалним развојем који је намењен разматрању глобалног стања људских права како би препознали и указали на кршења људских права на локалном нивоу. Наш оквир за развој наставног часа утемељен је у Универзалној декларацији о људским правима; наиме, споменик Ани Франк и људским правима у Ајдаху једини је споменик те врсте који садржи цео текст Универзалне декларације о људским правима уклесан у камену, изложен за јавност.

Иако Сједињене Државе нису земља потписница Декларације, наша организација се држи прогласа да „треба радити на томе да се она шири, изложи јавности, прочита и образложи, углавном у школама и осталим институцијама, без обзира на политички статус земаља или територија”.

Ајдахо је тринаеста држава по величини у Сједињеним Држа-вама. Међутим, карактерише је велико пространство и само милион и по становника. Схватамо да многи наставници

34

sedam poglavlja i nekoliko priloga. Na kraju su podaci o autorima.

1. Svrha Priručnika i kako može da se koristi

2. Šta je obrazovanje za demo-kratsko građanstvo (ODG) i šta ono znači u školama

3. Šta je osiguranje kvaliteta i za-što je važno

4. Šta je školsko razvojno planira-nje i kako se odvija

5. Okvir za evaluaciju obrazova-nja za demokratsko građanstvo

6. Školsko razvojno planiranje obrazovanja za demokratiju

7. Ka sistemu osiguranja kvalite-ta obrazovanja za demokratsko građanstvo

Poglavlje 1 je uvod u ceo Priruč-nik. Predstavljene su osnove nastan-ka Priručnika, ciljevi i ciljne grupe, pojmovi i bazične pretpostavke, na-ročito one koje se odnose na ODG, osiguranje kvaliteta i osiguranje kvaliteta u ODG i primeri kako Pri-ručnik može da se koristi.

Poglavlje 2 prikazuje koncep-tualni okvir ODG koji se koristi u Priručniku. Objašnjava definiciju ODG, gde i kako se ODG organizuje u školama, kako se izgrađuju kapa-citeti za realizaciju ODG u školama.

Poglavlje 3 prikazuje pogled na osiguranje kvaliteta u obrazovanju, njegovo poreklo i glavne karakteri-stike. U ovom poglavlju je objašnje-no kakva je razlika između osigura-nja kvaliteta i kontrole kvaliteta, koji su procesi u osiguranju kvaliteta, šta je sistem osiguranja kvaliteta.

Poglavlje 4 opisuje glavne ka-rakteristike školskog razvojnog pla-niranja, kao centralne komponente u osiguranju kvaliteta u obrazova-nju. Takođe je opisana školska sa-moevaluacija kao ključ unutar ra-zvojnog planiranja i objašnjeni principi, faze i izazovi školskog ra-zvojnog planiranja.

Unesko, Savet Evrope i Centar za izučavanje obrazovne politike objavili su 2005. godine publikaci-ju Priručnik za osiguranje kvalite-ta demokratskog građanstva, čiji su autori Cesar Birzea, Michela Cecc-hini, Caneron Harrison, Janez Krek i Vedrana Spajić-Vrkaš.

Svrha Priručnika

Ideja autorskog tima je da sе pru-ži odgovor na sve veći raskorak iz-među politike i prakse u obrazo-vanju za demokratsko građanstvo (ODG) u različitim zemljama. Dok je policy (politika, program) vrlo do-bro razvijen, primena u školama po-kazuje znatne slabosti. Priručnik je nastao i kao doprinos tekućoj prak-si uvođenja osiguranja kvaliteta u obrazovanju.

Osiguranje kvaliteta je moćno sredstvo za unapređivanje efektiv-nosti obrazovanja. Njegov ključni princip je da glavni akteri, nastav-nici, direktori i druge interesne gru-pe na nivou škole (učenici, rodite-lji, školska administracija, članovi školskog odbora i lokalne zajednice) budu odgovorni za unapređivanje kvaliteta školske prakse i rezultata. Tako su u centru osiguranja kvali-teta školska samoevaluacija i proces razvojnog planiranja.

Međutim, ovi procesi nisu do-voljni za unapređivanje kvaliteta. Potrebno je da oni postanu deo si-stema osiguranja kvaliteta u kom nacionalni obrazovni autoriteti kre-iraju uslove i obezbeđuju podršku za unapređivanje prakse i rezultata škola.

Dakle, u Priručniku su stubo-vi: osiguranje kvaliteta i građansko vaspitanje (obrazovanje za demo-kratsko građanstvo) i njihov među-sobni odnos i uticaj.

Sadržaj Priručnika

Sadržaj priručnika je podeljen u

Poglavlje 5 opisuje okvir za eva-luaciju ODG. Prvo se objašnjavaju osnovne karakteristike indikatora, a potom se iznose indikatori kvali-teta ODG.

Poglavlje 6 predstavlja različi-te alatke, tj. primere tehnika i in-strumenata sa ciljem da se pomogne školama u pripremanju i realizaci-ji razvojnog planiranja ODG. Pr-venstveno se zasniva na procesu samoevaluacije kao osnovi razvoj-nog planiranja ODG i nudi počet-na uputstva o tome kako može da se koristi evaluativni okvir ODG, ko-ji je prikazan u Poglavlju 5, za ovu svrhu. U ovom poglavlju su prikaza-ni različiti koraci samoevaluacije i razvojnog planiranja, date osnovne informacije, vodiči i alatke, uključu-jući i primere iz škola i modele iz ra-zličitih zemalja.

Poglavlje 7 objašnjava, na dva paralelna načina, potrebe i impli-kacije osiguranja kvaliteta ODG na nivou sistema obrazovanja: pokazu-je sistem osiguranja kvaliteta i nje-govih komponenti iz perspektive ODG, ispituje zahteve za specifičan sistem osiguranja kvaliteta ODG. Ponuđena je i ček lista mera politike, koje su neophodne za uspostavljanje sistema osiguranja kvaliteta ODG.

Autorski tim preporučuje da svaka evropska zemlja koristi ovaj priručnik u zavisnosti od sopstve-ne situacije budući da osiguranje kvaliteta i ODG variraju od ze-mlje do zemlje. Dakle, Priručnik može da se koristi kao sredstvo za podizanje svesti o značaju ODG i osiguranja kvaliteta, kao polazna osnova za uspostavljanje sistema osiguranja kvaliteta, za integraci-ju ODG u postojeći sistem osigu-ranja kvaliteta. U svakom slučaju, i bez obzira na to koja je njegova svrha, Priručnik treba prilagodi-ti okolnostima i prilikama u sva-koj zemlji.

PRIRUČNIK ZA OSIGURANJE KVALITETA DEMOKRATSKOG GRAĐANSTVA U ŠKOLAMA

Borislava Maksimović, Ministarstvo prosvete

Unapređenje obrazovanja za demokratsko građanstvo

35

Unapređenje obrazovanja za demokratsko građanstvo

Indikatori kvaliteta obrazova-nja za demokratiju

Budući da su u Poglavlju 5 prika-zani indikatori kvaliteta ODG, daje-mo više detalja o njegovom sadržaju.

Škola se definiše kao jedinica osi-guranja kvaliteta. Jedan od ključ-nih aspekata osiguranja kvaliteta je upotreba indikatora za evaluaciju unutar procesa školskog razvojnog

planiranja. Svrha definisanja i uspo-stavljanja indikatora kvaliteta je fo-kusiranje, strukturiranje i olakšanje evaluacije ODG u školi, kroz opis elemenata školskog rada koje treba evaluirati u toj oblasti. U Priručni-ku je definisan okvir za evaluaciju ODG kroz tri oblasti, šest indikato-ra kvaliteta i 22 podteme.

Autori napominju da su indika-tori osnovne stavke (ajtemi) koje se

koriste u evaluaciji. Da bi se pokrilo sve što se dešava u školi, potrebno je strukturirati ih tako da pokriju če-tiri glavne oblasti: input, proces, re-zultat i kontekst.

Međutim, pošto su usmereni na ODG, i zasnovani na principu pri-stupa cele škole, ovi indikatori ODG su strukturirani tematski u tri glav-ne oblasti (kurikulum, nastava i uče-nje; školska klima i etos; upravljanje i razvoj). Istovremeno, oni predstav-ljaju ODG kao princip školske poli-tike i školske organizacije, a takođe i kao pedagoški proces.

Sveukupan rad škole koji se od-nosi na ODG izražen je kao šest indikatora kvaliteta koji su razbi-jeni na više detaljnijih podtema i de-skriptora.

Indikatori, a naročito deskripto-ri, pokazuju željeni kvalitet ODG. Oni nude kriterijume za ocenjivanje, oni su sredstvo za poređenje „šta je-ste” sa „šta bi trebalo da bude”. Da-kle, indikatori ne opisuju različite nivoe kvaliteta škola (od slabog do najboljeg) koji moraju da se iskažu tokom evaluacije. Definisanje i pri-mena mera za unapređivanje, korak po korak, ka takvim standardima, treba da bude cilj školskog razvoj-nog planiranja.

Indikatori su definisani kao za-jednički vodič koji može i treba da bude prilagođen za upotrebu u sva-kom posebnom obrazovnom siste-mu. Škola može izabrati jedan, neko-liko ili sve indikatore da evaluira svoj rad. U principu, oni odražavaju odlu-ku da svi partneri mogu i treba da bu-du uključeni u proces samoevaluacije i unapređivanja rada škole. Indikato-ri mogu da budu korišćeni za internu evaluaciju škole, ali i za eksternu, na primer, od strane inspektora.

S obzirom na to da je osiguranje kvaliteta kao koncept i praksa uve-deno u naš obrazovni sistem kroz proces razvojnog planiranja, sa-movrednovanja i spoljašnjeg vred-novanja, korisno je izvršiti analizu definisanih indikatora iz ugla obra-zovanja za demokratiju i dopuniti indikatore deskriptorima u skladu s ovim priručnikom.

36

Приоритетан циљ Републике Србије је улазак у ЕУ. Остварење постављеног циља изискује мобилизацију свих капацитета којима Србија као држава распо-лаже. То подразумева активирање шире јавности и успешну сарадњу релевантних друштвених акте-ра на националном, региона-лном и локалном нивоу. Нукле-ус овог процеса јесу самосвесни, мотивисани и добро информиса-ни грађани, способни да разумеју и прихвате изазове које носи улазак у ЕУ. Нажалост, позитиван став грађана и већинска подршка евроинтегративним процесима у супротности је с нивоом инфо-рмисаности о овој теми. Полазећи од ових сазнања, и истовреме-но имајући у виду младе људе као кључне бенефиторе уласка Србије у ЕУ, Европски покрет у Србији покренуо је програм „Звони за Европу!”.

Основни циљ програма је да ученици завршних разреда средњих школа што више сазнају о Европској унији, тј. да се упознају с историјом, начином рада, стру-ктуром и основним вредностима на којима почива Европска унија. Вели-ка пажња је посвећена и изазови-ма са којима се сусреће Република Србија на путу придруживања ЕУ.

Остваривање постављеног циља захтевало је осмишљавање и спровођење низа активности како би се учесницима програ-ма на занимљив и једноставан начин приближила сложена материја везана за ЕУ. При том, пројектни тим је водио рачуна о претходним знањима и могућим интересовањима потенцијалних учесника програма. Резултат су биле компоненте по којима данас програм функционише:

• Предавања – Предавања се одржавају једном недељно у просторијама Европског покре-

та у Србији. Поред класичних предавања, одржавају се и ради-онице посвећене упознавању и савладавању теже разумљивих области које се односе на ЕУ или репродукцију наученог гради-ва. На предавањима се учесни-ци упознају с појмом државе и међународне организације, затим с историјом, структуром, вредно-стима и симболима који оличавају ЕУ. Последња предавања/ради-онице посвећена су упознавању са корацима које Србија треба да предузме не би ли поста-ла чланица ЕУ. Последњи мину-ти сваког предавања обухватају презентације занимљивих сајто-ва на којима се ученици могу детаљније информисати о разним аспектима ЕУ, учешћу у разним програмима и сл. Предавачи су чланови стручног тима Европ-ског покрета у Србији (Бојана Поповић и Милица Радовановић-Думоњић), а устаљена је и прак-са да гостују дипломате из земаља чланица ЕУ акредитованих у Србији. Представници аустријске, данске и шведске амбасаде били су гости на предавањима у досадашњој реализацији програма. Неформа-лан приступ предавача, интера-ктивност и коришћење савреме-них технологија јесте формула која је дала успешне резултате и подста-кла већину учесника да самоста-лно наставе с усавршавањем у овој области.

•Европски час – После завр-шетка серије предавања учес-ници самостално припремају и одржавају тзв. Европски час у својим школама у оквиру пред-мета Грађанско васпитање или на посебној трибини (уколико постоје техничке могућности у школи). Надзор предавача/трене-ра је минималан и односи се на корекције у садржини материје која се презентује, док ученици

сами бирају теме и начин излагања. Ови м се подсти че њи хова креативност и јача самопоуздање. Досадашња предавања су била праћена бурним и занимљивим расправама које су се односиле на временски оквир уласка Србије у ЕУ, бројне предрасуде у вези с ЕУ, итд.

• Посете државним институ-цијама – Током трајања програ-ма учесници имају прилику да се упознају с радом државних институција које се баве евро-пским интеграцијама, али и да се сусретну и разговарају са држав-ним званичницима који свако-дневно обављају послове веза-не за придруживање Србије ЕУ. Живахне расправе и информи-саност учесника обично изнена-де народне посланике, саветнике и државне службенике. Традиција је да ученике угосте председник и представници Одбора за европ-ске интеграције Народне ску-пштине Републике Србије, такође и представници Канцеларије за европске интеграције Владе Републике Србије.

• Писање есеја и њихово публиковање – Своје утиске и знања стечена на предавањима и у посетама државним и нс ти т у ц ија ма, те своја размишљања о ЕУ ученици износе у писаној форми у виду есеја који се објављују у посебној брошури.

Резултати у досадашњој имплементацији програма дају основа за задовољство пројектног тима. Наиме, пројекат је запо-чео у јесен 2007. године са групом ученика из врачарских средњих школа, да би данас покривао неко-лико средњих школа (државне и приватне) са територије града Београда. Подржала га је и немач-ка фондација „Фридрих Еберт”, и он полако допире до бројних

ЗВОНИ ЗА ЕВРОПУ!Александар Богдановић, координатор пројекта

Унапређење образовања за демократско грађанство

37

PRIRUČNIK DOBRE PRAKSE

Felisa Tibits, direktorAsocijacija za obrazovanje iz oblasti ljudskih prava

актера, како у образовним институцијама, тако и у невла-дином сектору. Ипак, најважни-ји резултат јесу информисани учесници, без предрасуда о ЕУ и вредностима које се у њој негују.

Позитивне реакције досада-шњих учесника, интересовање ученика нижих разреда (програм

„Obrazovanje iz oblasti ljudskih prava u školskim sistemima u Evropi, centralnoj Aziji i Severnoj Americi. Priručnik dobre prakse” biće kompilacija gotovo sto primera dobre prakse u okviru obrazovanja iz oblasti ljudskih prava u osnovnim i srednjim školama i institucijama za obuku nastavnika koje geografski pokriva Organizacija za evropsku bezbednost i saradnju (OEBS). Ova knjiga će do kraja godine biti dostupna u štampanoj verziji i na internetu na engleskom jeziku.

Priručnik ima za cilj da podrži kvalitetnu nastavu u obrazovanju iz oblasti ljudskih prava i srodnim obrazovnim oblastima, da inspiriše donosioce odluka o obrazovanju (one koji rade u ministarstvima prosvete i lokalnim školskim odborima), administrativne radnike, nastavnike, trenere nastavnika, neformalne edukatore i ostale zainteresovane aktere, kao i da potpomogne stvaranje mreže i razmenu iskustava među obrazovnim radnicima.

Prakse uključuju opise i primere nastavnih resursa, i biće grupisane u pet oblasti, u skladu sa Planom akcije (2005-2009) Svetskog programa za obrazovanje iz oblasti ljudskih prava. Zasnovan na dostignućima Dekade Ujedinjenih nacija za obrazovanje iz oblasti ljudskih prava (1995-2004), Svetski program je javno najavila u decembru 2004. godine Generalna skupština Ujedinjenih nacija kako

bi unapredio programe u okviru obrazovanja iz oblasti ljudskih prava u svim sektorima (Rezolucija 59/113).

Tih pet oblasti su: Oblast 1 Zakoni, smernice i

standardi Oblast 2 Metodologije, pristu-

pi u nastavi i kratkoročni pro-grami koji utiču na okruženje u kom se izvodi nastava

Oblast 3 Sredstva za nastavu i učenje za rad na času

Oblast 4 Profesionalni razvoj nastavnika i ostalih odraslih osoba

Oblast 5 Pristupi u evaluaciji i proceni uspešnosti.

Pr i r uč n i k je rez u lt at

partnerstva između Kancelarije za demokratske institucije i ljudska prava Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju, Saveta Evrope, Kancelarije visokog komesera Ujedinjenih nacija za ljudska prava i Organizacije Ujedinjenih nacija za obrazovanje, nauku i kulturu (Unesko). Ove četiri organizacije angažovale su Asocijaciju za obrazovanje iz oblasti ljudskih prava kao konsultanta da sprovede ovaj projekat uz njihovu koordinaciju. Asocijacija za obrazovanje iz oblasti ljudskih prava je međunarodna organizacija za ljudska prava koja podržava učenje o ljudskim pravima, obuku aktivista i profesionalnih radnika, razvoj

Unapređenje obrazovanja za demokratsko građanstvo

је намењен ученицима трећег и четвртог разреда), заинтересо-ваност бројних средњих школа са територије града Београда и шире, недвосмислено указују на то да је програм наишао на плодно тле и да му предстоји фаза трансформације и прила-гођавања у новонасталим окол-ностима. Пред пројектним тимом

стоји тежак задатак даљег развоја и ширења пројекта, а да се при том не губи на квалитету садржи-не материје о ЕУ и начину на који се она презентује учесницима. На крају, нико не може оспорити вредности пријатељства младих људи, будућих грађана Европске уније, који се упознају и друже на програмима овог типа.

obrazovnih materijala i programa i izgradnju zajednica kroz internet tehnologije.

U jesen 2007. godine, otvoren je poziv za dostavljanje primera dobre prakse. Poziv je raširen kroz postojeće mreže i na konferencijama svake od ove četiri partnerske organizacije, kao i putem veb stranice namenjene toj svrsi www.hrea.org/compendium, u okviru vebsajta Asocijacije za obrazovanje iz oblasti ljudskih prava. Vladine organizacije, nevladine organizacije i ostale zainteresovane strane su podstaknute da podnesu prijave.

Smernice za dostavljanje podataka definisale su „dobru praksu” kao strategiju koja je kao rezultat imala uspešnu nastavu i učenje o vrednostima i nadležnostima ljudskih prava, koja se može prikazati kao nastavna aktivnost, metodološko sredstvo, audio-vizuelno sredstvo ili osmišljen dokumentovani program namenjen sektoru formalnog obrazovanja. Do aprila 2008. godine primljeno je oko 230 prijava od vladinih organizacija, n e v l a d i n i h o r g a n i z a c i j a , profesionalnih tela i društava, od individualnih nastavnika. Prijave su razmatrane po osnovu geografske i jezičke zastupljenosti, zastupljenosti različitih pristupa i pokrivenosti ključnih podtema (na primer, program rešavanja sukoba).

Prijava „Specijalistički kurs za nastavnike građanskog obrazovanja”, koju su dostavile Građanske inicijative – asocijacija građana za demokratiju i civilno društvo, uključena je u odeljak knjige vezan za profesionalni razvoj. Građanske inicijative će izvestiti kad Priručnik postane dostupan za javnost.

38

Актив наставника Грађанског васпитања у Нишу постоји као локални актив Удружења за развој грађанског васпитања и образовања за демократију. Удружење је основано 2005. годи-не, кроз пројект „Унапређивање грађанског васпитања и ђачких парламената”.

На листи чланова овог акти-ва налазе се имена око 90 наста-вника грађанског васпитања из основних и средњих школа у Нишу и околини, који су учество-вали у различитим активности-ма и на различите начине допри-носили унапређењу квалитета наставе овог предмета и развоју образовања за демократију. Међу члановима Актива су и едукатори за обуку наставника Грађанског васпитања у основним и средњим школама. С обзиром на вели-ки број чланова и тешкоће у обезбеђивању одговарајућег простора за рад, најпогоднији начин за размену важних информација је путем телефона и електронске поште, па је један од првих корака у раду Актива било формирање адресара.

На почетку свог рада Актив се бавио питањима везаним за унутрашњу организацију Удружења за унапређивање грађанског васпитања и обра-зовања за демократију, али и пружањем узајамне подршке с наставом у вези. Наиме, у време оснивања Актива, пред-

мет Грађанско васпитање је уведен у разреде за које још нису израђени званични приручници за наставнике. То је за наставни-ке значило обавезу самосталног креирања радионица кроз које ће прорађивати садржаје из наста-вног програма. Захваљујући сачу-ваним продуктима с обука наста-вника Грађанског васпитања у четвптом разреду средње школе и спремности колегиница и коле-га који су већ осмислили неке радионице да их поделе са други-ма, већ на првом састанку Актива заинтересованим наставницима су биле доступне копије сценарија за велики број радионица.

Састанци Актива били су и прилика да се чланови баве квалитетом наставе, тешкоћама са којима се суочавају у раду, разме-ном искустава и предлагањем начина за унапређивање квали-тета наставе. Заједничка је проце-на да је овај предмет добродошао у образовање, да је циљ предме-та јасан, да позитивно утиче на развој личности ученика, да ученицима пружа функционална знања и вештине и припрема их за активно укључивање у друштве-ни живот. Било је идеја и предло-га за реорганизацију садржаја – на пример, чланови Актива су изра-дили предлог различитих програ-ма за ученике трогодишњих и четворогодишњих образов-них профила у средњим струч-ним школама. Проблем на који су указали сви чланови Актива јесте недовољна институционална подршка овом предмету, која се првенствено огледа у томе да није обезбеђен континуитет у обука-ма наставника, а последњих годи-на се обуке за наставу Грађанског васпитања и не одржавају. Правил-ник о стручној спреми наставни-ка оставља, с друге стране, врло широке могућности за ангажовање

наставника за овај предмет, а у пракси се догађа да наставу овог предмета предају и наставници који не испуњавају услове пропи-сане овим правилником. Овакво стање чланови Актива су прихва-тили као својеврстан изазов. Ишчекујући већи степен подршке од просветних власти, постиг-ли су истовремено и сагласност о томе да узајамном подршком и сарадњом могу помоћи својим колегиницама и колегама који нису имали прилике да кроз обуке стичу потребне компетенције за реализацију наставе Грађанског васпитања.

За чланове Актива је органи-зована дводневна обука током које су биле разрађиване две теме које су чланови Актива изабрали као приоритетне: Образовање за демократију и грађанско друштво (увођење грађанског васпитања у Србији, г р а ђ а нс ке ком пе тен ц и је и грађанско васпитање у функцији њиховог развоја, људска права у медијима – радионица и методичка анали-за, самоевалуација у грађанском васпитању – неке идеје) и Изра-да предлога пројекта (шта је пројекaт и предлог пројекта, избор идеје за пројекaт, разра-да пројектa идеје кроз кључне елементе предлога пројекта). Обуку су водиле Радмила Гошовић и Гордана Ђигић.

Актив наставника Грађанског васпитања постао је и важан извор информација о другим релевантним обукама. Тако је око 40 наставника са подручја Школске управе Ниш било укључено у обуку за приме-ну док у ментарног фи л ма у настави грађанског васпитања у другом разреду средње школе. Десетак наставника је завр-шило специјалистички курс у организацији Грађанских

АКТИВ НАСТАВНИКА ГРАЂАНСКОГ ВАСПИТАЊА, НИШГордана Ђигић, наставница Грађанског васпитања

Унапређење образовања за демократско грађанство

39

иницијатива и Факултета поли-тичких наука у Београду. Јавни часови које су у својим школа-ма организовали полазници овог вишемесечног специјалистичког курса били су повод за окупљање наставника, међусобну подршку и професионалну размену иску-става. Захваљујући сопственој иницијативи и самоорганизовању, наставници који нису прош-ли одговарајуће обуке похађали су друге доступне акредитоване семинаре како би лакше изгра-дили неопходне професионал-не вештине и испунили захте-ве прописане за наставнике овог предмета.

У оквиру Актива, наставни-ци су формирали и својеврсну збирку материјала за наставу (сценарија радионица, прилога, докумената) који су умножавани и достављани члановима Актива.

О в е ш колс ке г од и-н е нишки средњошколци су се опредељивали за изборни предмет после представљања изборних предмета ученицима првог разреда, за које су наста-вници Грађанског васпитања користили јед и нс т вен у зајед н и ч к у презентацију коју су израдили чланови Актива и дистрибуирали је свим средњим школама.

Почетком ове школске године, Грађанске иницијативе из Београ-да су наставницима Грађанског васпитања пружиле подршку кроз оснаживање за популаризацију предмета међу ученицима и у локалној заједници.

Поред заједничких активности, чланови Актива дају велики допри-нос неговању вредности грађанског васпитања и образовања за демократију кроз реализацију бројних акција и пројеката и кроз пружање подршке ученичким парламентима у својим школама.

Ljudska prava i demokratija

Ljudska prava su nužan instru-ment za ostvarenje i zaštitu ljudskog dostojanstva i osnovnih ljudskih po-treba. Ljudska prava nisu sama sebi cilj, već su najsnažniji instrument, do sada razvijen, kako bi se utro put za život samoopredeljenja i ne-diskriminacije svakog ljudskog bića.

Ljudska prava i demokratija su uvek bili u uskoj vezi. Razvoj politič-kog učešća i demokratije i ljudskih prava proistekao je iz istog interesa – da se kontroliše samovolja države. Razvoj demokratije se može shvati-ti kao ispoljavanje političkih ljudskih prava, a zaštita ljudskih prava pomo-gla je državi da dobije nov legitimi-tet. Demokratska država je bila glav-na institucija koja je pomogla da se garantuju ljudska prava dok se nije uspostavio međunarodni režim za-štite ljudskih prava posle 1945. godi-ne. Međutim, od početka je postoja-la tenzija između opšteg legitimiteta (sva ljudska bića) i užeg političkog okvira poštovanja i zaštite ljudskih prava u nacionalnoj državi.

U trenutku kada su „subjekti” po-čeli da se osvešćuju i postaju građani, morali su da uče nove veštine. Morali su da uče kako da koriste svoja prava i kako da uspešno učestvuju u javnom životu. Morali su da nauče kako da podrže demokratiju i kako da koriste demokratske institucije u razvoju. U trenutku kad su nacionalne instituci-je za zaštitu osnovnih ljudskih prava bile dopunjene međunarodnim insti-tucijama za ljudska prava, pojedinci su morali da saznaju i nauče kako ra-de ove institucije.

Rasprave o građanstvu i obra-zovanju građanstva se sve više po-vezuju sa raspravama o ljudskim pravima. U praksi, postoje ne-ki pokazatelji da bi obrazovne vla-sti mogle da priznaju Obrazovanje iz oblasti ljudskih prava (OLJP) kao specijalni oblik – ili inkluzivan pri-stup – građanskog vaspitanja1. Me-

đutim, ova problematika se stalno podvrgava preispitivanju koje, u isto vreme, karakterišu kako težnje, ta-ko i zabrinutost. Kakva treba da bu-de veza između OLJP i građanskog vaspitanja (edukatori i donosioci politika)? Da li OLJP treba da bu-de potpuno integrisan u građansko vaspitanje ili bi građansko vaspita-nje trebalo da bude kompletno inte-grisano u OLJP? Da li bi trebalo da budu povezani ali veoma nezavisni jedno od drugog2?

U ovom članku daću prikaz kako građansko vaspitanje i obrazovanje iz oblasti ljudskih prava treba ba bu-du viđeni kao obrazovni odgovori na specifične društvene i političke iza-zove u različitim nacionalnim, regio-nalnim i globalnim kontekstima.

Ukratko ću opisati četiri slučaja ili odgovora:

- Rani nemački odgovor građan-skog obrazovanja

- Kasni britanski odgovor gra-đanskog vaspitanja

- Odgovor ODG nastao u evrop-skom okviru Saveta Evrope

- Odgovor OLJP nastao u svet-skom okviru Ujedinjenih nacija (UN) i Organizacije Ujedinjenih nacija za obrazovanje, nauku i kulturu (Unesko).

Osnovni cilj je da se analiziraju sličnosti i razlike između dva pri-stupa, od kojih je jedan Obrazova-nje za demokratsko građanstvo, koje je promovisao Savet Evrope, a dru-gi Obrazovanje iz oblasti ljudskih prava, koje je promovisao Unesko, i da se shvati kako oni daju odgovor na različite izazove društava koja se stalno menjaju. Namera je da se do-prinese neophodnom pojašnjenju šta je to isto a šta različito u ovom tekućem procesu saradnje i integra-cije ODG i OLJP u Evropi.

Nemački slučaj

Raspad Vajmarske republike i ka-

K. Peter FričeŠTA LJUDSKA PRAVA ZNAČE ZA GRAĐANSKO VASPITANJE?

Unapređenje obrazovanja za demokratsko građanstvo

1 http://www.jsse.org/2006-1/fritzsche_tibbitts_intro.htm2 http://www.OLJPa.org/lists/hr-education/markup/msg01763.html

40

tastrofa koja je usledila kao i iskustvo nacizma doveli su do ideje da uče-nje o demokratiji zahteva poseban obrazovni napor kako bi se građa-nima omogućilo da adekvatno igra-ju svoju ulogu. Iako su u raznim ze-mljama postojale inicijative da se uvede građansko obrazovanje, Ne-mačka je postala vodeća zemlja u ra-zvoju građanskog obrazovanja. Svest da građani treba da nauče da se de-mokratski ponašaju kako bi se razvi-la istinska demokratija bila je uzeta u obzir već tokom postavljanja osnova ustava. Tako je, na primer, Ustav Ba-den-Virtemberga ustanovio još 1953. godine: „Gemeinschftskunde je redo-van predmet u svim školama.3”

Iako je razvoj građanskog obrazo-vanja u Nemačkoj bio veoma sporan – zahvaljujući uticaju hladnog rata i posebnoj situaciji podeljene Nemač-ke – danas možemo da izdvojimo ne-koliko suštinskih stvari o kojima je postojala saglasnost.

Cilj građanskog obrazovanja i obrazovanja za demokratsko gra-đanstvo jeste da prenese demokrat-ske vrednosti i veštine učenicima ta-ko da izrastu u odgovorne građane. Ovo je naglašeno u nastavnom pro-gramu svih nemačkih republika. Ek-sperti u oblasti građanskog obrazo-vanja su se, još 1976. godine, složili da ne bi trebalo manipulisati ni uče-nicima niti odraslim ljudima, već ih opremiti veštinama kritičkog pri-stupa koji će im omogućiti razvoj sopstvenog mišljenja4.

Takođe postoji i naglašena pret-postavka da građansko obrazovanje treba da prati imperativ: „Nikad vi-še!”. Ovo znači da građansko obrazo-vanje treba da ima preventivnu ulo-gu kako bi se suzbio antisemitizam i desničarski ekstremizam. Međutim, ostaje sporno koji su to adekvatni na-čini da se ovaj zadatak ispuni.

U Nemačkoj, Preporuka Uneska za obrazovanje o međunarodnom razumevanju i saradnji i Preporu-

ka o miru i obrazovanju iz oblasti ljudskih prava i osnovnih sloboda iz 1974. godine imala je određen uti-caj na razvoj nacionalnih smernica i standarda za OLJP. Već 1980. go-dine, preporuke Kultusministerkon-ferenza (KMK) po pitanju OLJP bile su prihvaćene.

U poslednjoj deceniji osećao se veliki uticaj nemačkog BLK-projekta „Učiti o demokratiji i živeti demokra-tiju”, s jakim naglaskom na razume-vanju demokratije kao političkog si-stema i kao načina života5.

Nakon što je građansko obrazo-vanje decenijama bilo usmereno ka problemima učvršćenja demokra-tije, sada se raspravlja o tome šta su glavni izazovi i gde je ključni fokus građanskog obrazovanja danas. Oči-gledno, novi fokus Savezne agencije za građansko obrazovanje – bez na-puštanja onog starog – jeste Evropa.

Slučaj Ujedinjenog kraljevstva

U poređenju sa Nemačkom, UK je zanimljiv slučaj veoma kasnog ra-zvoja i implementacije građanskog obrazovanja. Tek kasnih sedamde-setih građansko vaspitanje (GV) po-stalo je pitanje akademske i politič-ke debate u UK, jer se smatralo da ne postoji stvarna potreba u učvr-šćenoj demokratiji UK da se uvede predmet u školama koji ima za cilj prenošenje demokratski orijentisa-nih veština i stavova6.

Međutim, sledeći izazovi u 1990. godini su doveli do promene u shva-tanju i do zahteva za uspostavljanje GV u UK:

- politička apatija mladih ljudi- nizak odziv glasača- zakonske izmene u Evropi i Akt

o ljudskim pravima- imigracija i raznolikost.

Proces je kulminirao u osnivanju Savetodavne grupe u okviru građan-skog vaspitanja pod predsedništvom

Bernarda Krika i publikacijom i im-plementacijom njenog finalnog izve-štaja o Građanskom vaspitanju i Po-dučavanju o demokratiji u školama. Izveštaj Krika (QCA 1998) uticao je na razvoj građanskog vaspitanja ši-rom UK od početnog obrazovnog ni-voa do uzrasta od šesnaest i više go-dina starosti7.

Krikov izveštaj identifikuje tri ele-menta građanskog vaspitanja:

(QCA 1998, 12-13)1. Društvena i moralna odgovor-

nost: Deca, od samog početka, uče kako da izgrađuju samopo-uzdanje i društveno i moralno odgovorno ponašanje i u školi i van nje, prema autoritetima i jedni prema drugima.

2. Uključenje u život zajednice: Uče kako da se uključe u život i probleme svoje sredine i za-jednice i budu korisni, ali uče i kroz sam proces uključenja u život zajednice i pružanja uslu-ga zajednici.

3. Politička pismenost: Učenici uče o institucijama, problemi-ma i praksi naše demokratije, kako da postanu uspešni u živo-tu nacije, na lokalnom, regional-nom i nacionalnom nivou kroz veštine i vrednosti, kao i znanja – ovo se može definisati kao po-litička pismenost ukoliko traži-mo termin koji je širi od samog političkog znanja.

Dok termini Krikove savetodavne grupe jasno upućuju na prava, ono što se posebno može zapaziti jeste da se fraza „ljudska prava'” ne upotre-bljava – već pre „prava pojedinca kao građanina” (QCA 1998, 4)8 . Ljudska prava su univerzalna, svojstvena i ne-otuđiva. Ove karakteristike se veo-ma razlikuju od onih koje karakteri-šu građansko vaspitanje u Engleskoj.

Međutim, postavilo se pitanje da li koncepcija Krikovog izveštaja o građanstvu adekvatno uzima u ob-zir kulturne razlike i rasizam9 . Po-sle bombaških terorističkih napada u Londonu, debata o građanskom vas-pitanju se pomerila ka debati o pita-njima identiteta i pripadnosti i dovela je do naglašavanja britanstva.

U analizi o tome kako se u ško-lama predaje građansko vaspitanje, koju je uradio ser Kit Ajedžbo, do-

Unapređenje obrazovanja za demokratsko građanstvo

3 http://www.coe.int/t/dg4/education/ODG/Country_profiles/Profile_GERMANY_en.asp http://www.bpb.de/themen/ZWT5G3,0,Political_Education_in_Schools_and_its_Scientific_Bases. html 4 http://www.coe.int/t/dg4/education/ODG/Country_profiles/Profile_GERMANY_en.asp5 http://www.blk-demokratie.de/6 http://www.c-sap.bham.ac.uk/resources/project_reports/findings/ShowFinding.htm?id=19/S/037 Qualifications and Curriculum Authority (QCA).1998. Obrazovanje za građanstvo i Predavanje demokratije u školama. (Crick izveštaj).London:QCA8 http://www.publications.parliament.uk/pa/cm200607/cmselect/cmeduski/147/6060708.htm9 http://www.gloucestershire.gov.uk/index.cfm?articleid=305

41

lazi se do zaključka da nije bilo do-voljno naglaska na identitetu britan-stva i istoriji. U debati je navedeno da škole treba da „igraju vodeću ulogu u stvaranju skladne zajednice”. Štaviše, naglašeno je da „određene vrednosti mogu biti univerzalne, ali njihova je primena kroz našu istoriju jedinstve-na za ova ostrva”. Ipak „Britanstvo ne mora da bude glavni i svakako ne preovlađujući identitet, ali mora da bude značajan zajednički aspekt koji svi mi možemo da delimo”10.

Evropski slučaj: Obrazovanje za demokratsko građanstvo

Obrazovni projekat Obrazovanje za demokratsko građanstvo (ODG) razvio se unutar okvira Saveta Evrope kasnih devedesetih godina kao doda-tak već postojećim nacionalnim pri-stupima. Ovaj projekat se razvio kao:

- Odgovor na promene koje su se desile kao posledice događa-ja posle 1989. godine, posebno posle kraha komunizma i tran-sformacije autoritarnih politič-kih sistema u nove demokratije.

- Reakcija na ono što se ponekad naziva „kriza u društvenoj struk-turi i u društvenom skladu”.

- Odgovor na „potrebe današ-nje Evrope” i na izazov koji predstavlja ideja o građanstvu Evropske unije11.

Obrazovanje za demokratsko gra-đanstvo je višestran pristup koji će se razlikovati prema nacionalnim, društvenim, kulturnim i istorijskim kontekstima. Međutim, postoji sa-glasnost o nekim suštinskim stvari-ma. Evropski ministri za obrazova-nje, zasedajući na dvadesetoj sednici Stalne konferencije u Krakovu u ok-tobru 2000. godine, usvojili su De-klaraciju evropskih ministara obra-zovanja o glavnoj temi dvadesete sednice gde se kaže:

Obrazovanje za demokratsko građanstvo:

- zasnovano je na osnovnim prin-cipima ljudskih prava, plurali-stičke demokratije i vladavine prava;

- odnosi se posebno na prava i obaveze, osnaživanje, učešće i pripadnost, i poštovanje različi-tosi;

- uključuje sve starosne grupe i društvene sektore;

- ima za cilj da pripremi mlade i odrasle za aktivno učešće u de-mokratskom društvu, jačajući tako demokratsku kulturu;

- instrument je u borbi protiv na-silja, ksenofobije, rasizma, agre-sivnog nacionalizma i netole-rancije;

- doprinosi društvenoj sprezi, druš-tvenoj pravdi i opštem dobru;

- jača civilno društvo tako što po-maže da građani budu obave-šteni i pruža im demokratske veštine .12

Projekat se može razumeti kao rad u toku, koji je bio i jeste otvoren za re-definisanje, reinterpretacije i širenje značenja koncepta. „Usvojeno je gle-dište da demokratsko građanstvo tre-ba videti kao nešto što se ne odnosi samo na regionalni i nacionalni nivo, već i na evropski i svetski nivo.”

Šire razumevanje „građanina i građanstva pruža moguć nov model za istraživanje kako živimo zajedno. Stoga je izazov napraviti pomak van granica 'nacionalne države' prema konceptu 'zajednice' koja obuhva-ta lokalne, nacionalne, regionalne i međunarodne kontekste u kojima pojedinci žive”.

Drugo proširenje je dovelo do in-tegracije ljudskih prava u kategoriju: ODG/OLJP. Namera je da se se nagla-si da je „osnovni cilj ODG promocija kuture demokratije i ljudskih prava, kulture koja omogućava pojedincima da razviju zajednički projekat razvoj-nih zajednica. Na taj način teži se ka jačanju društvene sprege, međusob-nom razumevanju i solidarnosti”.

U okviru ODG, pridev „demo-kratski” naglašava činjenicu da je to građanstvo zasnovano na princi-pima i vrednostima ljudskih prava, poštovanja ljudskog dostojanstva, pluralizma, kulturne raznolikosti i prvenstva prava13.

Ipak, trening-programi moraju

da uzmu u obzir šta nastavnici, uče-nici i takođe donosioci odluka shva-taju pod pojmom ODG, kako ga oni vide i koriste. Bilo je ograničenih shvatanja među praktičarima i uče-nicima o tome šta je ODG i šta ono znači u školama14.

- Nije neuobičajeno da se cilje-vi ODG poistovećuju sa stvara-njem „dobrih” građana, u smi-slu učtivih i brižnih pojedinaca.

- Drugi oblik nerazumevanja je da se ODG vidi jednostavno kao vrsta nastavnog metoda bez ikakvog specifičnog sadržaja.

- Takođe, ODG se poistovećuje sa ličnim razvojem – odnosno sa negovanjem i uvećanjem sa-mopouzdanja, samopoštovanja i slično.

- U nekoliko evropskih država termin građanstvo uglavnom još označava pravni status i od-nos imeđu građanina i države umesto šireg razumevanja koje nudi koncept ODG.

Svetski slučaj: Obrazovanje iz oblasti ljudskih prava

Kada su eksperti iz oblasti obra-zovanja i donosioci odluka počeli da povezuju ODG sa OLJP, morali su da uzmu u obzir da je OLJP već razvijen kao međunarodno priznat univerzal-ni pristup koji ima za cilj da prevazi-đe svaku nacionalnu granicu. Među-tim, iako je Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima već 1948. godine naglasila važnost OLJP, iako je Une-sko stalno pokušavao da ojača OLJP, tek posle Svetske konferencije u Be-ču 1993. godine OLJP je dobilo me-đunarodni uzlet. Tokom Dekade UN OLJP (1995-2004), veliki broj zema-lja je uvrstilo OLJP u nastavni pro-gram predškolskog, osnovnoškolskog i srednjoškolskog obrazovanja, bilo kao temu koja se prožima kroz nastavni plan i program, ili kao cilj čitavog na-stavnog programa. Uz zaključak De-

Unapređenje obrazovanja za demokratsko građanstvo

10 http://newsvote.bbc.co.uk/2/hi/uk_news/education/6294643.stm11 http://www.okm.gov.hu/letold/nemzet/eu/Basic.dom12 http://www.coe.int/T/E/Cultural_Cooperation/education/Standing _Conferences/f.20thsessioncracow2000.asp13 http://www.coe.int/t/dg4/education/ODG/What_is_ODG/GlossaryKeyTerms_en.asp14 http://www.coe.int/t/dg4/education/ODG/Source/Pdf/Documents/2004_44_ Tool3TeacherTraining.PDF15 http://www.jsse.org/2006-1/fritzsche_tibbitts_intro.htm

42

kade UN za OLJP, Kancelarija UN visokog komesara za ljudska prava je 2005. godine započela Svetski pro-gram, koji je i dalje aktuelan, sa pla-nom akcije za obrazovanje o ljudskim pravima. Očekuje se da će se ovim planom podstaći bolja saradnja iz-među vlada, kao i podrška tela UN15.

Moguća objašnjenja za razvoj OLJP su:

- sve veća globalizacija- novi talasi demokratizacije- stari i novi oblici rasizma- nova dinamika migracija- pojava politika identiteta- povećan broj NVO.U skladu sa cilljevima Dekade,

obrazovanje o ljudskim pravima bi trebalo da bude definisano kao rad na obuci, širenju i informisanju, usme-ren ka stvaranju univerzalne kulture ljudskih prava kroz pružanje znanja i veština i oblikovanje stavova. Ovaj proces teži ka:

a) jačanju poštovanja ljudskih prava i osnovnih sloboda;

b) punom razvoju ljudske ličnosti i osećanja dostojanstva;

c) promociji razumevanja, tole-rancije, rodne ravnopravnosti i prijateljstva među svim naci-jama, domaćim narodima i ra-snim, nacionalnim, etničkim, verskim i jezičkim grupama;

d) omogućavanju svim osobama da uspešno učestvuju u slo-bodnom društvu;

e) podržavanju aktivnosti Uje-dinjenih nacija usmerenim ka očuvanju mira.

Pod naslovom „Opšti principi” kaže se:

Dekada Ujedinjenih nacija za Obrazovanje iz oblasti ljudskih pra-va biće vođena definicijom i norma-tivnom osnovom ustanovljenom u I delu sadašnjeg Plana akcije i biće da-lje usmerena prema stvaranju što šire svesti i shvatanja svih normi, pojmo-va i vrednosti zagarantovanih Uni-

verzalnom deklaracijom o ljudskim pravima, Međunarodnom konvenci-jom o građanskim i političkim pravi-ma, Međunarodnom konvencijom o ekonomskim, društvenim i kultur-nim pravima i ostalim relevantnim međunarodnim instrumentima ljud-skih prava. Dekada je smeštena u kontekst akcije država i ostalih da se iskoreni nepismenost i shvati obra-zovanje kao stalni faktor u multidi-menzionalnom životu pojedinaca i društva u kojem su ljudska prava sa-stavni deo16.

Obrazovanje iz oblasti ljudskih prava odražava razvoj ljudskih pra-va, i to je otvoren i kontroverzan pro-ces. Ljudska prava ostaju otvorena za kontroverzne interpretacije, dok je prevođenje nastajućih osnovnih po-treba u zakonom zaštićena prava pri-ča kojoj nema kraja. Međutim, iza svih debata postoje dva vodeća prin-cipa ljudskih prava:

1. Individualno samoopredeljenje2. Nedeskriminacija17.

Međutim, programi obuke u OLJP moraju uzeti u obzir nerazu-mevanja ili jednostranosti među na-stavnicima:

- OLJP se jedino tiče odnosa iz-među pojedinca i države.

- OLJP se bavi samo institucijama zaštite ljudskih prava.

- OLJP se fokusira uglavnom na vrednosti.

- OLJP je kritikovan zbog svoje navodne jednostrane orijentaci-je prema pravima i zanemariva-nju odgovornosti.

- OLJP je pogrešno shvaćen kao isključivo relevantan za nera-zvijene zemlje ili za diktatorske režime.

Sličnosti i razlike

Ono što vidimo je proces u kom se pojam ljudskih prava sve više povezu-je s pojmom građanstva. Međutim, moramo uzeti u obzir da još postoje tenzije između dva pojma. Naročito iz

ugla edukatora iz oblasti ljudskih pra-va ima razmišljanja da dva koncepta ne bi trebalo da budu spojena i da ra-zlike ne treba prevideti18.

Pre nego što dam nacrt nekih ra-zlika između OLJP i ODG, napraviću rezime nekih sličnosti:

Oba pristupa:- međunarodno su razvijena i

primenjena- zasnovana su na pretpostavci:

„Obrazovanje je bitno”- susreću se u „učešću” i promovi-

šu školsku kulturu učešća- teže ka preventivnom uticaju

protiv diskriminacije, netole-rancije i nasilja.

Univerzalna prava – prava građana

Uprkos prožimajućoj priro-di ODG/OLJP, još postoji tenzija iz-među pojma ljudskih prava i pojma prava građana, koja se često zajedno nalaze u istim dokumentima. Osta-je „važna razlika između jednog više univerzalnog pristupa i pristupa gde je građanstvo definisano u političkim terminima. Ljudska prava se zasniva-ju na ideji opšte čovečnosti zasnova-ne na etičkim i pravnim konceptuali-zacijama pojedinca. Nasuprot tome, prava građana se definišu u odnosu na političku zajednicu i zasnivaju se na političkim i pravnim shvatanjima pojedinca”19.

Globalni značaj i svest – evrop-ski značaj i svest

Iako je rečeno da ODG ima evrop-ski i globalan značaj, mnogo je jači naglasak na evropskom značaju. I na podizanju nivoa svesti u Evropi. Po-gotovo zbog činjenice da obrazovanje za Evropu (!) ima nameru da prebro-di nedostatke politike. S jedne strane, građanstvo za građane zemalja člani-ca EU znači nešto više: građanstvo EU dopunjuje nacionalno građanstvo ze-malja članica i ne zamenjuje ga. Gra-đani Unije imaju istinska prava prema zakonu Zajednice (na primer: sloboda kretanja i pravo boravka u okviru te-ritorije zemalja članica; pravo glasa i kandidovanje za izbore za Evropski parlament i za opštinske izbore u me-stu boravka zemlje članice). S druge strane, mnogi građani se još osećaju nemoćno i stoga smatraju EU kao ne-demokratsku tvorevinu. Da bi se pre-vazišao demokratski nedostatak, ili

Unapređenje obrazovanja za demokratsko građanstvo

16 hhttp://www.unhcr.ch/huridocda/huridoca.nsf/(Symbol)/A.51.506.Add.1.En?OpenDocument17 Fritzsche,K.Peter (2004) Menschenrechte – eine Einfuhrung mit Dokumenten, Paderborn18 http://www.OLJPa.org/lists/hr-education/markup/msg01764.html19 http://www.publications/parliament.uk/pa/cm200607/cmselect/cmeduski/147/6060708.htm20 http://ec.europa.eu/youreurope/nav/en/citizens/citizenship/citizenship/index.html; http://209.85.129.104/search?q=cache:n0uAiziH54MJ:www.friendsofeurope.org/pdfs/SoDECAS_1. pdf+citizen%C2%B4s+rights&hl=de&ct=clnk&cd=19&gl=de

43

demokratija – kao posle 11. septem-bra. Obrazovanje iz oblasti ljudskih prava je u stvari obrazovanje za pre-duzimanje akcije. Informisanje o kr-šenju ljudskih prava može dovesti do protesta i društvene promene.

Kritičko razmišljanje o moći i podsticanje promene ne ceni svako. Ljudska prava se često shvataju kao politička i čak subverzivna, preteća za one koji bi da brane svoje intere-se, svoje pozicije moći i/ili svoje pri-vilegije. Ako nastavnici nisu dovoljno obrazovani i osnaženi, oni će težiti da izbegnu tako vruće teme.

Ako su OLJP i ODG odgovori, ko-ja su pitanja? Oba odgovaraju na ra-zličita pitanja. Obrazovanje iz oblasti ljudskih prava odgovara na pitanje: Kako pojedinac može da nauči da živi samoopredeljeno i nedeskrimi-nisano, kako se ugroženi pojedinci mogu zaštititi i osnažiti da bi živeli u slobodi i jednakosti? Obrazovanje za demokratsko građanstvo odgova-ra na pitanje: Kako građani mogu da nauče da podrže i učvrste demokrat-ski sistem i zajednicu kroz učešće? Znači, OLJP gleda iz ugla pojedin-ca u opasnosti, ODG gleda iz ugla zajednice u krizi.

Konačno, ne bi trebalo da previ-dimo da GV takođe može uticati na OLJP i ojačati ga. Vidim najmanje tri elementa ovog udela i uticaja. GV će pomoći:

- da naglasi da su ljudska prava često samo političke tvrdnje a ipak ne prava;

- da se fokusira više na odnos unutar civilnog društva;

- da se prizna činjenica da su pra-va često garantovana, ali da ih građani ne primenjuju (poput učestvovanja).

Zaključak

Odnos između ODG i OLJP je ni statičan ni nepromenljiv, već je to otvoren proces. Ako je nova kategori-ja ODG/OLJP više od kategorije, po-jam univerzalnih ljudskih prava će korenito promeniti pojam građan-stva. Razvoj ovog procesa zavisi od

Unapređenje obrazovanja za demokratsko građanstvo

treba dati građanima više prava uče-šća ili je potrebna bolja informisanost o postojećim pravima: „Izazov je za-interesovati građanina EU za ono šta, njemu daleke, institucije rade... mož-da EU nije dovoljno seksi!”20.

Odgovornosti unutar okvira ljudskih prava – odgovornosti unu-tar okvira građansva

Oba pristupa dele ideju „prava i odgovornosti”, ali imaju različit ugao gledanja. Odgovornosti orijentisane ka ljudskim pravima imaju za cilj pri-znavanje istih prava za sve; one na-glašavaju dva principa ljudskih prava – nediskriminaciju i jednaka ljud-ska prava. Odgovornosti orijentisa-ne prema građanstvu imaju za cilj angažovanje za zajednicu; one na-glašavaju odgovornost prema uče-šću. Ovo takođe pokazuje različit pristup učešću: iz ugla ljudskih pra-va, govori nam o jednakim pravima za učestvovanje, iz ugla građanstva, govori nam o odgovornosti za spro-vođenje ovog prava. Stoga, glavni cilj ODG je da pokaže „kako obrazova-nje za demokratsko građanstvo može da doprinese društvenom jedinstvu kroz učenje o potrebi učestvovanja u društvenom životu, preuzmanja od-govornost i zajedničkog života”21.

Promena – jedinstvo i stabil-nost

Obrazovanje za demokratsko gra-đanstvo ima za nameru da podsta-kne jedinstvo i stabilnost društvene i političke zajednice. Obrazovanje iz oblasti ljudskih prava ima za cilj pro-menu. Član 28 Univerzalne deklara-cije o ljudskim pravima kaže: „Svako ima prava na društveni i međuna-rodni poredak u kom prava i slobode propisane ovom deklaracijom mogu biti potpuno ostvarene”. Ljudi koji su orijentisani ka ideji jednakosti i ljud-skog dostojanstva i prava, i koji veruju u svoje sposobnosti i snagu, braniće se protiv diskriminacije, suprotstaviti tiraniji i podržati ideale Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima.

Da bi se to desilo, obrazovanje iz oblasti ljudskih prava je bitno. Ono razjašnjava uslove pod kojima se krše ljudska prava i takođe nam omoguća-va da izmerimo političke aktivnosti i akcije prema standardima ljudskih prava. Obrazovanje iz oblasti ljud-skih prava je takođe bitno kada do-đe do konflikta ljudskih prava unutar

21 http://www.coe.int/t/dg4/education/ODG/What_is_ODG/GlossaryKeyTerms_en.asp22 http:/www.bpb.de/veranstaltungen/VUOW2G,0,Rethinking_Citizenship_Education_in_ European_Migration_Societies.html 23 http://portal.unesco.org/education/en/ev.php-URL_ID=4732&URL_DO=DO_ TOPIC&URL_SECTION=201.html

svih onih koji pokazuju interesova-nje, koji su odgovorni, koji se uklju-čuju i učestvuju. Ne zavisi to samo od donosioca politike i programa već i od učešća edukatora i učenika. Zavisi od implementacije prava na obrazo-vanje i na OLJP.

Jedan dokaz veze između ODG i OLJP će verovatno biti obrazovanje u i za društvo sastavljeno od grupa i pojedinaca koji učestalo migriri-raju22. Koja su prava i obaveze mi-granata a koja građana društva koje ih prima? Gde su barijere građan-stva? Kako društvo može da preva-ziđe barijere rasizma? Kakva je veza između raznolikosti i sprege? Želeo bih da zaključim idejom koja odra-žava nadu Uneska:

Težnja je da ideja građanstva, za-snovana na ljudskim pravima i od-govornostima, može otežati pokre-tanje političkog sukoba o pitanju identiteta. Stoga je za moderne pro-grame građanskog obrazovanja po-stala norma da se stvori jaka osno-va vrednosti ljudskih prava, da se načini specifičan odnos prema deč-jim pravima i da se obrati pažnja na pitanja vezana za različitosti i prava manjina unutar društva23.

Korišćena literaturaAudigier, François. 2000. Basic

Concepts and core competencies for education for democratic citizenship. Council of Europe: Strasbourg. (http://www.okm.gov.hu/letolt/nemzet/eu/ Basic.doc) 26.06.2000

BBC News. 2007. Schools 'must teach Britishness'. (http://newsvote.bbc.co.uk/2/hi/uk_ news/education/6294643.stm) 25.01.2007

Bhopatkar, Gauri Arvind. 2005. Relation between HRE and citizenship education. (http://www.hrea.org/lists/hr-education/markup/msg01763.html) 25.01.2005

Bundeszentrale für Politische Bildung. Eds. 2007. Rethinking Citizenship Education in European Migration Societies. (http://w w w. b p b . d e / v e r a n s t a l t u n g e n /VUOW2G,0,Rethinking_ Citizenship_Education_in_European_Migration_Societies.html) 04.2007

Bundeszentrale für Politische Bildung. Eds. 2005. Political Education in Schools and its Scientific Bases.

44

Проучавање комуникације као феномена и с ти ца ње комуникацијских вештина у настави Грађанског васпитања су неизоставне и полазишне актив-ности. Степен у ком ће учени-ци усвојити знања о комуника-ционим квалитетима, сазнања о карактеристикама комуникације, проучавање ваљаних комуника-ционих модела, као и стицање и унапређивање комуникацијских вештина појављују се у Грађанском васпитању као наставна услов-ност за све садржаје које учени-ци изучавају у даљим токови-ма образовања. Наиме, добра комуникација је подједнако и предуслов за успешно остваривање наставних садржаја у настави Грађанског васпитања. Ученици који у сарадњи са наставником и са другим учени-цима успеју да савладају поставке добре комуникације у прилици су да успешно комуницирају на часо-вима, те да у квалитетној радној атмосфери што више сазнају о себи, о другим људима, о друшт-ву, грађанству и о демократији. Међутим, подједнако је важно да ученици сазнања о комуникацији и комуникацијске вешти-не примењују у свим активно-стима, пројектним задацима, вежбањима и увежбавањима који су саставни део наставних програ-ма најмлађег изборног предмета нашег образовног система.

Уобичајено је да на основ-

ношколском ниову, у млађим разредима, као и на почетку средњошколског школовања, ученици, због свега наведеног, свестрано упознају комуникацију и њене посебности и да је примењују активно и истражи-вачки и у наставном процесу, али и у животној свакодневици, дакле кад уче, стварају, кад се друже, удружују, кад делују као грађани и кад сарађују са другим ученици-ма. Развити особине појединаца који успешно комуницирају и који размењују информације тако што познају сложености комуникације, њене информа-тичке и естетске преференце, и тако што уважавју ставове других људи један је је од водећих циљева наставе Грађанског васпитања.

Како би се комуникација и комуникацијске вештине пред ученицима приказале у правом светлу, неопходно је комуникацију расветлити свестрано, у пресе-ку њених информатичких, семио-тичких, психолошких, естетских и социолошких гледишта. Наиме, често се комуникацији присту-пало с информатичког стано-вишта. Наставницима и учени-цима неопходно је да размотре и друге, посебно естетске посебно-сти теорије комуникације како би у раду уважавали све њене посеб-ности.

Развој комуникационих технологија, нарочито у другој половини двадесетог века, појачао

Унапређење образовања за демократско грађанство

КОМУНИКАЦИЈА И ГРАЂАНСТВОМр Миодраг Павловић

( h t t p : // w w w . b p b . d e / t h e m e n /ZWT5G3,0,Political_Education_in_Schools_ and_its_Scientific_Bases.html) 09. 2005

Council of Europe.Overview of EDC in Germany. (http://www.coe.int/t/dg4/education/edc/ Country_profiles/Profile_GERMANY_en.asp)

Council of Europe. Eds. 2000. Cultural Cooperation- Education-Conference. (http://www.coe.int/ T/E/Cultural_Cooperation/education/Standing _Conferences/f.20thsessioncracow2000. asp)

Council of Europe. EDC Glossary. (http://www.coe.int/t/dg4/education/edc/What_is_EDC/ GlossaryKeyTerms_en.asp)

Council of Europe. Eds. 2004. Education for Democratic Citizenship 2001-2004. Strasbourg. (http://www.coe.int/t/dg4/education/edc/Source/Pdf/Documents/2004_44_Tool3TeacherTraining.PDF)

European Union - Your Citizenship. European Citizenship. (http://ec.europa.eu/youreurope/nav/ en/citizens/citizenship/citizenship/index.html)

Fr i t z s che , K . Peter. 2 0 0 4 .Menschenrechte – eine Einführung mit Dokumenten. Paderborn: UTB.

Gifford, Chris. Embedding Citizenship in the Undergraduate Sociology Curriculum. (http://www.c

sap.bham.ac.uk/resources/project_r e p o r t s/f i n d i n g s/S h owFi n d i n g .htm?id=19/S/03)

Gloucestershire Country Council. (ht tp://w w w.g loucestersh ire.gov.u k / i n d e x . c f m ?A r t i c l e I D = 6 5 5 5 &returnArticleID=3050)

Kiwan, Dina. 2007. Minutes of Evidence. (http://www.publications.parliament.uk/pa/cm200607/ cmselect/cmeduski/147/6060708.htm) published 08.03.2007

Qualifications and Curriculum Authority (QCA). Eds. 1998. Education for Citizenship and the Teaching of Democracy in Schools. (Crick Report). London: QCA.

Programm Demokratie lernen & leben. (http://www.blk-demokratie.de/) visited 01.02.2008

Tibbitits, Felisa; Firtzsche, K. Peter. 2006. Editorial. In: Journal of Social Science Education,1-2006. (http://www.jsse.org/2006-1/fritzsche_tibbitts_intro.htm published 25.06.2006

UN General Assembly. Eds. 1996. Human Rights Questions. (http://www.unhchr.ch/huridocda/ hu r idoca .nsf/(Sy mbol)/A . 51. 50 6 .Add.1.En?OpenDocument) 12.12.1996

UNSECO. Eds. Peace and Humand Rights Education. (http://portal.unesco.org/education/en/ ev.php-U R L _ I D = 4 7 3 2 &U R L _ D O = D O _TOPIC&URL_SECTION=201.htm

45

је интересовање науке за област теорије комуникације. Пораст проучавања комуникације је и резултат развоја масовних медија (радио, телевизија, филм). У теорији комуникације највише пажње посвећивано је изучавању комуникационог канала у ком пошиљалац формулише поруку кодирањем, саопштава је посред-ством одређеног медија (звук, слика, говор, односно језик) и упућује примаоцу поруке који мора да обави декодирање како би поруку разумео, а потом и интерпретирао. Сваки комуни-кациони канал реализује се у веома конкретним контекстима (комуникациони контекст) који може да утиче на природу, токо-ве и последице комуникације. На пример, уколико се у комуника-ционом контексту појаве сметње које теоретичари комуникације називају шум, може доћи до слабог разумевања поруке; уколи-ко је јачина шума једнака или већа од садржаја поруке, порука неће бити пренета. (Графикон 1)

Теорија рецепције настала је, између осталог, под утицајем теорије комуникације. Уметност, а највише књижевност, тради-ционално су се сагледавале као комуникација која се одвија између аутора (писца), уметнич-ког дела и читаоца. У трочланом низу естетске комуникације током историјског развоја умет-ности и књижевности пажња је била посвећивана личности ауто-ра, а у двадесетом веку мето-де проучавања књижевног дела највећу пажњу усмериле су ка самом делу. Ханс Роберт Јаус указао је на битан пропуст науке

о књижевности која је из поља свога интересовања изостави-ла читаоца. Како би књижевност уопште постојала, књижевно дело се мора остварити у читању. Такође, теорија рецепције указује да свако књижевно дело настаје и да се чита у конкретном друштвеноисторијском контек-сту. Тај феномен није занемарљив, јер контекст у ком књижевно дело настаје или у ком се чита може у битној мери да утиче на његов садржај, схватање, разумевање, на доживљај и тумачење, па и на процену естетске вредности. (Графикон 2)

Јаус је уочио да би историју књижевности требало засновати и са становишта читалаца. Чита-лачка рецепција посматрана кроз историју књижевности указала би, сматрао је Јаус, на многе услов-ности у настанку дела, на развој читалачког укуса, интересовања публике за жанрове, поети-ке, теме у појединим епохама, као и на начине на које се врши рецепција старијих књижевних дела у садашњем времену.

Искуства Јаусовог проуча-вања комуникације говоре о томе да у комуникацији обавезно треба уважавати контекст сложе-них друштвених односа у којима се комуникација одвија. Чини се да Јаусова теорија рецепције, поред естетског, уважава и снаж-но дејство сложених друштве-них односа који се конституишу у комуникационом каналу. Учени-ке би зато требало оспособити да комуникацију и комуникацијске садржаје остварују у контек-сту актуелних друштвених дешавања. Мотивисати учени-

ке да примећују и запажају утицај друштвених односа на садржаје и квалитет комуникације посеб-но је значајно јер ће на тај начин они увидети да се, у спрези демо-ратских друштвених односа, од човека савременог доба очекује да комуникацију остварује на ненасилан начин, да уважава мишљења и вредности других учесника комуникације.

Активна улога читалаца у теорији рецепције је вишестру-ко проучавана. Истакнуто место дато је хоризонту очекивања. Сваки читалац поседује извесно читалачко искуство на основу ког прихвата садржај текста који чита или слуша. То значи да се цело-купно искуство читања увек изно-ва актуелизује приликом читања или слушања конкретног текста. Другим речима, свако тексту-ално дело појединац прихвата у контексту свих оних текстова и садржаја комуникације (вербал-них, невербалних садржаја) које је он претходно усвајао. На пример, само књижевно дело својим посебностима (епоха у којој је настало, тематика, жанр) утиче на то да читалац претпо-стави одређена очекивања која ће затим читањем бити потврђивана или оспоравана. Тако, између осталог, читаоце Бекетовог дела Чекајући Годоа овај драм-ски жанр подстиче да формирају одређен хоризонт очекивања у ком ће они предвидети да ће у тексту пронаћи традиционалне елементе драме: драмске сукобе, кулминацију, преокрете, расплет; садржај драме Чекајући Годоа, међутим, оспориће читалачки хоризонт очекивања и у битној ће мери утицати на доживљавање и тумачење Бекетовог дела. Такође ће доћи и до промене у вредновању дела. Наиме, дело које се потпуно уклопи у хоризонт очекивања сматра се конвенцио-налним, док се авангардна умет-ничка остварења углавном везују за појаве неочекиваних садржаја. Сваки напредак у историјском развоју књижевноуметничког израза остварен је управо

Унапређење образовања за демократско грађанство

46

PROJEKAT GRAĐANIN

Građanske inicijative, u sarad-nji sa Centrom za građansko obra-zovanje iz SAD, sprovode Projekat GRAĐANIN u srednjim školama u Srbiji.

Projekat je namenjen učenici-ma drugog razreda srednjih škola i odnosi se na upoznavanje mladih sa ljudskim pravima garantovanim Univerzalnom deklaracijom o ljud-skim pravima i Konvencijom o pra-vima deteta.

Projekat GRAĐANIN se bavi re-šavanjem problema koji su povezani s primenom ljudskih/dečjih prava u

lokalnoj zajednici. Njegov cilj je po-boljšanje međusobne saradnje mla-dih ljudi, pripadnika raznih naroda, povećanje znanja i razvijanje vešti-na koje su im neophodne za uspeš-no, kompetentno i odgovorno uče-šće u razvoju lokalnih zajednica.

Projekat traje dve godine, obu-hvata 38 nastavnika/ca Građanskog vaspitanja iz Srbije i čak 1 000 uče-nika/ca II, odnosno III godine sred-nje škole.

Projekat je počeo treningom za nastavnike/ce koji se održao sredi-nom decembra 2008. u Beogradu, a

Unapređenje obrazovanja za demokratsko građanstvo

рушењем конвенциона лних жанровских, мотивских, темат-ских и других структурних обра-заца (Серванетс, Дон Кихот, Петрарка, Канцонијер, Бајрон, Чајлд Харолд).

Активна улога читалаца настаје и као резултат сложености и особина садржаја комуникације, односно текстова. Сваки текст садржи места неодређености. Предметности и садржаји света текста који учествује или се формира у комуникацији ника-да нису у тексту приказани у свим појединостима. Још је теоретичар Роман Ингарден запазио да чита-лац таква места у књижевном делу допуњава читалачком интервенцијом. Но, Волфгaнг Изер продубио је Ингардено-ва гледишта. Он је запазио да текстови читаоце константно позивају на сарадњу не само на плану допуњавања света прика-заних предметности већ и на плану онога што текстови значе. Наиме, нека од најважнијих значења текста остају у делу неиз-речена, па се читалац позива да их самостално формира.

Изер је установио и битну одлику књижевних текстова која говори о томе да се у њиховој структури налазе елементи којима је читалац већ унапред предвиђен. Подразумевани читалац резултат је настојања аутора да предвиде реакције читалаца, односно да им омогуће активну и оригиналну улогу у расветљавању садржаја дела и у формирању његових значења. Не само да су значења дела оригинал-на и другачија за сваког читаоца већ су и поновљена читања истог дела различита за једног истог читаоца јер доносе нова виђења, доживљаје, гледишта и сазнања поводом прочитаног садржаја.

Уважавање ових посебно-сти у комуникацијским процеси-ма допринело би унапређивању комуникацијских вештина учени-ка и у самој настави, али и у ширем друштвеном окружењу.

47

И ове школске 2008/2009. године одржаће се смотра јавних презентација разредних студија основних школа које су радиле на унапређивању своје локалне заједнице у оквиру Грађанског васпитања за шести разред. Циљ је да се ученици из градо-ва и места широм Србије срет-ну, размене идеје и искуства и да наставе дружење и после ових сусрета. Смотра разредних студија одржаће се на школском, регионалном и финалном, репу-бличком нивоу. Сва три нивоа јавних презентација одвијаће се у априлу и мају.

Грађанско васпитање у шестом разреду као обавезан изборни предмет омогућава

Građanske inicijative privode kraju evaluaciju re-zultata Građanskog vaspita-nja kao obaveznog izbornog predmeta u Srbiji. Izveštaj će javnosti biti prikazan počet-kom narednog meseca. Istraži-vanje je obuhvatilo više od 2 000 učenika osnovnih i srednjih škola koji pohađaju časove i više od 300 nastavnika koji predaju Građan-sko vaspitanje. Ciljevi istraživanja su: procena uspešnosti implementa-cije Građanskog vaspitanja u Srbiji, kritička analiza uticaja Građanskog vaspitanja na znanje, vrednosti i po-našanja učenika/ca i procena potre-be nastavnika/ca Građanskog vaspi-tanja za profesionalnim razvojem. Rezultati procene treba da posluže kao osnov za dalje razvijanje pred-

ученицима да лично доприне-су развоју локалне заједнице и да се сами укључе у актив-ности у својој средини. Јавне презентације разредних студија омогућиће ученицима и учени-цама да представе једни други-ма шта умеју, а родитељима, наставницима у школи и пред-ставницима локалне заједнице да их могу сматрати и третира-ти као равноправне партнере у решавању проблема.

Пријављивање школа заинте-ресованих за учешће почиње 11. марта и трајаће до 25. марта 2009.године. Детаљне информације и формулар за пријаву моћи ћете да нађете на нашем сајту www.gradjanske.org.

meta i o dgov a r a ju-

ćih politika. Istraživa-nje je podržala Američka ambasa-

da u Beogradu. U timu koji se bavio ovim poslom su četiri eksperta: sa Filozofskog fakulteta – Aleksandar Baucal, sa Fakulteta političkih nau-ka – Tamara Džamonja, iz Zavoda

za unapređenje obrazovanja i vaspi-tanja – Mirjana Trkulja i Smiljana Grujić, u saradnji sa Radmilom Ra-dić Dudić, koordinatorkom Pro-grama građanskog obrazovanja u Građanskim inicijativama.

Paralelno s ovim procesom, Građanske inicijative su, u okvi-ru regionalnog pilot-istraživa-nja nastave Građanskog vaspi-tanja, anketirale 250 učenika srednjih škola. Ovo istraži-vanje istovremeno se izvo-di u Sloveniji, Hrvatskoj, Makedoniji, Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini, Bu-garskoj, Rumuniji i Srbiji. U evaluaciju su uključe-

ni eksperti iz regiona i rezultati će poslužiti kao osnov za sveobuhvat-nu analizu postignuća nastave Gra-đanskog vaspitanja u navedenim dr-žavama. Regionalno istraživanje se izvodi uz koordinaciju regionalne kancelarije CIVITAS u Bosni i Her-cegovini. Rezultati će biti saopšteni na Svetskom kongresu građanskog obrazovanja u maju ove godine.

REZULTATI DO KRAJA MARTA

MЛАДИ НА ДЕЛУ – КОРАК ПО КОРАКЈавне презентацијеnjegova primena u školama počela je

u drugom polugodištu 2008/09. Trodnevni trening u Beogra-

du vodio je direktor za obrazovanje Obrazovnog centra za ljudska pra-va iz Ajdaha (SAD) Den Prinzing i trenerica iz Razvojnog programa za obrazovanje iz Severne Irske Lora Stjuart. Obuku su pratile Zora De-šić iz Ministarstva prosvete, Branka Pokrajac iz Školske uprave Beograd i Smiljana Grujić, psihološkinja.

Na treningu je učestvovalo 38 nastavnika i nastavnica iz svih de-lova Srbije koji su pripremljeni za implementaciju projekta, odnosno osnaživanje učenika i učenica da se uključe u život svoje lokalne sredine i da se zalažu za poštovanje ljudskih prava njenih članova. Svim učesni-cima i učesnicama su dodeljeni ser-tifikati za učešće u programu.

Napominjemo da se u školama u Irskoj ovaj projekat sprovodi izuzet-no uspešno.

Унапређење образовања за демократско грађанство

POJMOVNIK - REČNIK STRUČNIH TERMINA ZA OBRAZOVANJE ZA DEMOKRATSKO GRAĐANSTVO1

1 A Glossary of Terms for Education for Democratic Citizenship, by Ms Karen O’Shea, DGIV/EDU/CIT (2003) 29. Integralna verzija Rečnika na engleskom jeziku može se naći na sajtu Saveta Evrope: http://www.coe.int/t/dg4/education/edc/Documents_Publications/Education_materials/080_GlossaryKOshea_en.asp

Prethodna dva broja časopisa Demokratsko građanstvo, u rubri-ci Pojmovnik, predstavila su vam po tri termina koja obrađuje Reč-nik stručnih termina za obrazo-vanje za demokratsko građanstvo. I dalje nastavljamo s istom prak-som, ali po izmenjenom principu. Do sada smo iz svake od glavnih oblasti koje Rečnik prepoznaje birali za vas po jedan termin, a u ovom broju preuzećemo sve ter-mine koji se tiču ljudskih prava, a koji su u Rečniku obrađeni kao Ključni koncepti obrazovanja za demokratsko građanstvo (oblast I). Dakle, prenosimo značenje če-tiri termina: ljudska prava, gra-đanska i politička prava, ekonom-ska i socijlana prava, kulturna prava.

Ljudska pravaLjudska prava se podjednako

tiču kako razvoja ljudskih bića do njihovih punih potencijala i njihovih odnosa sa drugima, tako i ozakonjenja obaveza nacionalne države prema pojedincima.

Važni dokumenti na temu ljudskih prava obuhvataju Univerzalnu deklaraciju o ljudskim pravima, Evropsku konvenciju o ljudskim pravima i Konvenciju o pravima deteta.

Ljudska prava se, tradicionalno, dele na kategorije: građanska, politička, socijalna, ekonomska i kulturna. Ove kategorije se najčešće vezuju za određene vremenske periode, pa se građanska i politička prava smatraju „prvom generacijom” ljudskih prava, ekonomska i socijalna su „druga generacija”, a kulturna ili razvojna prava su poznata kao „treća generacija”.

Bez namere da potcenjuje značaj kategorizacije prava, obrazovanje za demok ratsko građanst vo se za laže za objedinjeno razumevanje ljudskih prava. Ono podjednako posvećuje pažnju svim kategorijama prava – građanskim, političkim, socijalnim, ekonomskim i kulturnim. Stoga ono teži da ujednači tendenciju koja je postojala odranije, a koja određena prava smatrala bitnijim od drugih.

Ljudska prava su tradicionalno bila vezivana za državu i njen odnos prema pojedincu, i zato je važno prepoznati da u okviru obrazovanja za demokratsko građanstvo (ODG) jezik ljudskih prava sve više potencira prava „grupa” i „ljudi”. Pokušaji da se ove ideje uključe u ODG je vrlo važna za razvoj samog koncepta, kao i za razvoj lokalnih, nacionalnih i regionalnih zajednica.

Građanska i politička pravaGrađanska i politička prava se

ponajviše bave onim slobodama i pravima koje imaju pojedinci, a za koje se država obavezala da ih poštuje.

Ona se uglavnom smatraju „prvom generacijom” prava i

uključuju pravo na slobodu i bezbednost ličnosti, pravo na pravično suđenje, pravo na prezumpciju nevinosti, pravo na zaključenje braka, pravo na učešće u javnom životu. Takođe obuhvataju zabranu mučenja i okrutnog i nehumanog postupanja, ropstva i prisilnog rada.

Ova prava su međunarodno pobrojana u Konvenciji o građanskim i političkim pravima, koju je usvojila Skupština Ujedinjenih nacija, 1966. godine.

Ekonomska i socijalna pravaEkonomska i socijalna prava

se ponajviše bave neophodnim preduslovima za pun razvoj ljudskih bića i odgovarajući životni standard.

Ona se često nazivaju „drugom generacijom” ljudskih prava i teže ih je primeniti jer zavise od raspoloživih sredstava. Uključuju prava kao što su: pravo na rad, pravo na obrazovanje, pravo na slobodno vreme i pravo na odgovarajući životni standard.

Ova prava su međunarodno pobrojana u Konvenciji o ekonomskim i socijalnim pravima, koju je usvojila Skupština Ujedinjenih nacija, 1966. godine.

Kulturna pravaKoncept kulturnih prava u

okviru konteksta ODG se, najšire rečeno, bavi pitanjima identiteta. Pitanja identiteta uljučuju: jezik i sve što se pod tim podrazumeva, članstvo u grupama, zajednice, ljude i pitanja nasleđa.

Kulturna prava su danas u središtu jedne od najizazovnijih debata o ljudskim pravima. Dok je multikulturalna priroda naših društava široko prihvaćena, političko i pravno shvatanje i bavljenje ovom realnošću, kao na primer definisanje prava, onih koja pripadaju pojedincima koji su ovlašćeni da ih imaju, i još više onih za čije su sprovođenje odgovorne grupe ljudi, još se ispituje i istražuje.

Glavna i odgovorna urednicaRadmila Radić DudićIzvršna urednica Nataša ČorbićZahvaljujemo se autorima tekstova na doprinosu pri izradi ovog brojačasopisa „Demokratsko građanstvo“Dizajn: Ivan ValenčakPriprema: Mališa VučkovićŠtampa: yuTOPag Novi SadNovi Sad, Futoški put 40bGrađanske inicijative – za DemokratskograđanstvoSimina 9a, 11 000 BeogradE-mail: obrazovanje@gradjanske.orgWeb site: www.gradjanske.orgISSN: 1820-6220