Zbornik . ljubavi, čežnjom te zovem

''ЉУБАВИ, ЧЕЖЊОМ ТЕ ЗОВЕМ'' ПОЗИВНО-ЈАВНИ КОНКУРС

ПОВОДОМ ДАНА ЗАЉУБЉЕНИХ

У МРКОЊИЋ ГРАДУ, ФЕБРУАР 2014. ГОД.

Говор на промоцији резултата конкурса љубавне пјесме на тему: - ''Љубави,

чежњом те зовем, 14.02.2014. године који је одржан у Скупштинској сали општине

у Мркоњић Граду.

Заљубљени и љубљени!

Многи вјерује да је број 13 лош број, али у симболичком значењу број 13 доноси

промјену на боље, уз промишљено доношење одлуке. Управо је овај 13-ти конкурс

привукао и највећи број пјесника љубавног пјесништва у односу на све остале

конкурсе, тако да је оправдао своје симболичко значење.

Вечерас на завршетку 13 конкурса љубавне поезије, Мркоњић Град постаје

пријестоница свијета заљубљених у своје љубавне стихове.

Клуб умјетничких душа је далеке 2002. год. покренуо јединствен књижевни конкурс

посвећен љубави, узимајући за основни мотив пјесме мудрог Соломона, ''Пјесму над

пјесмама'', желећи на тај начин да постане мјесто које може да окупи све оне који су

вољели, воле и који ће вољети.

За 13-ест година на овај конкурс своје пјесме послало је 890 пјесника са 3.700 пјесама,

што нам је омогућило да направимо најљепше Зборнике љубавних пјесма под називом

''Пјесници који додирују љубав I, II и III''.

Трочлани жири у јавном дијелу конкурса понио је највећи задатак да све пјесме

прочита и адекватно награди са наградама које још не постоје у књижевности,

руковођени жељом да се пјесме које одишу љепотом љубави на тај начин обједине и на

једном мјесту обгрле љубављу од које су и настале. Осим пјесама открили смо и

пјеснике надахнуте љубавним пјесништвом о којима врло мало знамо.

Зато је ово вечерас и највећи пјеснички митинг посвећен љубавном пјесништву. Штета

је што вечерас нису са нама у живо да до зоре слушамо пјесме које величају љубав.

Сваке године задајемо тему у име љубави као основу којег ће пјесници да плету своје

плетиво пјесме. Овогодишња тема: - ''Љубави, чежњом те зовем'' уплела је 250

заљубљених душа који су послали 1.200 пјесама, неки и цијеле збирке.

Комисија или читачи пјесама у саставу:

- Радмило В. Радовановић – предсједник, Зоран Костић, и Слободан Ћоћкало у

својству чланова одлучивали су у име позивног дијела конкурса.

Награда Пјесма над пјесмама, на XIII Међународном конкурсу љубавне поезије за

2014. годину припада Бори Капетановићу из Бања Луке, за његово цјелокупно љубавно

пјесништво, а посебно пјесму ''Судбина''.

За јавни дио конкурса, Комисија у саставу:

- Радмило В. Радовановић, предсједник, Слободан Ћоћкало у својству члана и

обрађивача пјесма, пажљиво и стрпљиво читавали су и прочитали све пјесме, живјели

са њима и на крају наградили све оне који су задовољили критеријуме конкурса. Они

који нису награђени нека се не љуте, него нека пораде на своме љубавном пјесништву.

И ове, као и предходних година упознали смо много нових пјесника, који нам

послаше пјесме из

Србије ( Нови Сад, Београд, Ниш, Параћин, Бачка Паланка, Рача Крагујевачка, Рума,

Српска Црња, Шарбановац код Бора, Врање, Суботица, Јагодина, Чачак, Неготин,

Дивци, Велики Поповац, Врбница код Крушевца, Ужице, Књажевац, Лазаревац,

Крагујевац, Врбас, Палић, Краљево, Младеновац, Крушевац, Велико Градиште,

Фекетић, Пирот, Смедерево, Мојсиње – Мрчајевци, Лајковац, Алексинац, Вршац,

Топола, Ваљево, Шабац, Прокупље, Лесковац, Богатић, Сремска Митровица, Сечањ,

Зајечар, Ћуприја, Крњево, Пожаревац, Куршумлија, Житковац, Рума, Адашевци код

Шида, Васиљ, Свилајнац, Косјерић, Горњи Милановац, Нови Сад, Кучево, Лесковац,

Вучић Рача, Жабаљ, Земун, Кула)

Хрватске ( Загреб, Сисак, Цриквеница, Задар, Тугаре, Опатија )

Црне Горе (Плужине, Подгорица, Рисан, Бар, Никшић, Тиват, Колашин,

Босне и Херцеговине ( Бања Лука, Добој, Високо, Билећа, Прњавор, Кукуље код

Српца, Рогатица, Брчко, Маглај, Лукавац, Неум, Дервента, Травник, Соколац, Сарајево,

Сански Мост, Какањ, Градишка, Прњавор, Живинице, Зеница, Јајце, Приједор, Герзова

и Мркоњић Града )

Македоније ( Тетово, Скопље, Штип, Куманово, Велес,

Бугарске ( Пловдив )

Холандије (Херлен )

Аустрије ( Линц )

Њемачке ( Франкфурт )

Канаде ( Отава )

Словеније ( Шкофја Лока )

XIII ПОЗИВНО-ЈАВНИ КОНКУРС ПОВОДОМ ДАНА ЗАЉУБЉЕНИХ НА

ТЕМУ: ''ЉУБАВИ, ЧЕЖЊОМ ТЕ ЗОВЕМ''

ПЈЕСМА НАД ПЈЕСМАМА И ОПУС ЉУБАВНЕ ПОЕЗИЈЕ

БОРО КАПЕТАНОВИЋ – БАЊА ЛУКА

ПРВОНАГРАЂЕНА ЉУБАВНА ПЈЕСМА И ЦИКЛУС ПЈЕСАМА

МИЛАДИН БЕРИЋ – БАЊА ЛУКА

ДРУГОНАГРАЂЕНА ЉУБАВНА ПЈЕСМА И ЦИКЛУС ПЈЕСАМА

ДАВИД КЕЦМАН ДАКО – СОМБОР

ТРЕЋЕНАГРАЂЕНА ЉУБАВНА ПЈЕСМА И ЦИКЛУС ПЈЕСАМА

АНИ СТАЈКОВА – ПЛОВДИВ

НАЈЉЕПШИ ЉУБАВНИ СОНЕТ У СОНЕТУ

ЉУБОМИР О. ВУЈОВИЋ - БЕОГРАД

НАЈЉЕПШИ ЉУБАВНИ СОНЕТ И ЦИКЛУС СОНЕТА

1. САША МИЋКОВИЋ – РАЧА КРАГУЈЕВАЧКА

2. ДРАГИЦА БЕКА САВИЋ – БАЧКА ПАЛАНКА

3. РЕНАТА КОМЉЕНОВИЋ - БЕОГРАД

НАЈЉЕПША ЉУБАВНА ПЈЕСМА И ЦИКЛУС ПЈЕСАМА

1. ЂУРА ШЕФЕР СРЕМАЦ - РУМА

2. ЖИВКО АВРАМОВИЋ – ШАРБАНОВАЦ КОД БОРА

3. АНИЦА ГАРИЋ – СРПСКА ЦРЊА

4. КАТИЦА ФЕЛШТИНСКИ - ЦРИКВЕНИЦА

5. ЉИЉАНА ЦРНИЋ – БЕОГРАД

6. ГОРАН РАДИЧЕВИЋ – РИСАН

7. ИГОР РЕМС – БАР

8. НЕНАД ТРАЈКОВИЋ – ВРАЊЕ

9. ДИВНА ЛУЛИЋ ЈОВИЧИЋ – СУБОТИЦА

10. МИОМИР ЛАКИЋЕВИЋ - ЈАГОДИНА

НАЈИСКРЕНИЈА ЉУБАВНА ПЈЕСМА

1. ЉИЉАНА САМАРЏИЋ – СОМБОР

2. СЛАВИЦА ДАБЕВСКА – ТЕТОВО

3. ЈЕЛЕНА КОСТИЋ - НИШ

4. МИЛИЦА МИМА ДМИТРОВИЋ - ЧАЧАК

5. НЕМАЊА ДРАГАШ – БЕОГРАД

6. ЗДРАВКО ДУВЊАК . ОТАВА

7. САЊА РАДОЈКОВИЋ – БЕОГРАД

8. БЛАЖЕНКА ЈУКИЋ – СПЛИТ

9. САВА ГУСЛОВ МАРЧЕТА – БАЊА ЛУКА

10. АЛЕКСАНДАР МАРКОВИЋ - НЕГОТИН

НАЈЕМОТИВНИЈА ЉУБАВНА ПЈЕСМА

1. ЈЕЛЕНА АЛЕКСИЋ ПЕТРОВИЋ – ПОДГОРИЦА

2. МИРЈАНА ЂАПО – БРЧКО

3. ВЛАДИСЛАВ ЦИЦМИЛ – БЕОГРАД

4. ДУШАН МИХАЈЛОВИЋ – ГОЛЕМО СЕЛО, ВРАЊЕ

5. СЊЕЖАНА ПЕТРОНИЈЕВИЋ - БЕОГРАД

6. ДИЈАНА УХЕРЕК СТЕВАНОВИЋ – СУБОТИЦА

7. ЈОВАНКА БАБИЋ ЈЕЛОВАЦ – ЗАГРЕБ

8. ЗОРКА ЧОРДАШЕВИЋ – ФРАНКФУРТ

9. ИВАН М. ПЕТРОВИЋ – ДИВЦИ

10. РАДЕ М. ОБРАДОВИЋ – ВЕЛИКИ ПОПОВАЦ

НАЈОСЈЕЋАЈНИЈА ЉУБАВНА ПЈЕСМА

1. ЗДРАВКА БАБИЋ – БИЛЕЋА

2. СТЕВАН ШАРЧЕВИЋ - СУБОТИЦА

3. ЏЕРАЛДИНА ДЕЛИЋ - МАГЛАЈ

4. ВИД ВУКЕЛИЋ – БАЊА ЛУКА

5. ЉУБИНКА МАРКОВИЋ – БЕОГРАД

6. ИВАНА Б. ЗАЈИЋ – ВРБНИЦА КОД КРУШЕВЦА

7. МИЛУН МИШО ЛУБАРДА – РОГАТИЦА

8. ЖЕЉКА ИГЊАТИЋ – ДОБОЈ

9. ДУШАН ЖИВКОВИЋ – БЕОГРАД

10. ВЕСНА ВУЈОВИЋ - БЕОГРАД

НАЈИНТИМНИЈА ЉУБАВНА ПЈЕСМА

1. ТАТЈАНА ДЕБЕЉАЧКИ – УЖИЦЕ

2. АЛИСА САЛОПЕК – СУБОТИЦА

3. САЊА РАДОВАНОВИЋ – КЊАЖЕВАЦ

4. ГОРАН ГАТАЛИЦА – ЗАГРЕБ

5. МЕЛИСА КАДРИЋ – ЛУКАВАЦ

6. СЛОБОДАН МАРТИНОВИЋ – ЛАЗАРЕВАЦ

7. САЊА РАДУЛОВИЋ – ДОБОЈ

8. ЈЕЛЕНА КОЧОВИЋ – КРАГУЈЕВАЦ

9. АЛЕКСАНДАР МИЛЕТА ДЕВЕТАК – ВРБАС

10. ИГОР ДИВКОВИЋ – ЗАГРЕБ

НАЈСЕНЗУАЛНИЈА ЉУБАВНА ПЈЕСМА

1. СЛОБОДАН ЋУРОВИЋ – ПОДГОРИЦА

2. ИНЕС ДУРМИЋ – САРАЈЕВО

3. МАРИЈА РОЖИЋ – МРКОЊИЋ ГРАД

4. ГОРДАНА ШАРИЋ – НИКШИЋ

5. БРАНКА ШАНТА – ПАЛИЋ

6. БРАНКО ЈЕЧМЕНИЦА – НЕУМ

7. САФЕТА ОСМИЧИЋ – ХЕЕРЛЕН

8. МИЛАД ОБРЕНОВИЋ – РОГАТИЦА

9. РАДОСЛАВ ПРЕМОВИЋ – КРАЉЕВО

10. ЂУРО СТИПАНОВИЋ – МРКОЊИЋ ГРАД

НАЈОРИГИНАЛНИЈА ЉУБАВНА ПЈЕСМА

1. ИВА ДАМЈАНОВИЋ – ЗАГРЕБ

2. ТАЊА МИЛУТИНОВИЋ - БЕОГРАД

3. АНА НИКВУЛ – МЛАДЕНОВАЦ

4. АНЂЕЛКА КОРЧУЛАНИЋ - СПЛИТ

5. МИЛАН МИТИЋ – КРУШЕВАЦ

6. ТАЊА ЂУРЂЕВИЋ – ВЕЛИКО ГРАДИШТЕ

7. ЈОВАНА МИЛУТИНОВИЋ – ПАРАЋИН

8. ВЕСЕЛИН ГАЈДАШЕВИЋ ШЉАРКОВ – ФЕКЕТИЋ

9. ЈЕЛЕНА ЂУРЂЕВИЋ – ДЕРВЕНТА

10. ВЕСНА ЛАУДАНОВИЋ - КРАГУЈЕВАЦ

НАЈНЕОБИЧНИЈА ЉУБАВНА ПЈЕСМА

1. АНДРИЈА СТАНУЛОВИЋ – ПИРОТ

2. АЛЕКСАНДРА МАРИЛОВИЋ – ДЕРВЕНТА

3. МИРОСЛАВ МИШЕЛ БОЛТРЕС - СМЕДЕРЕВО

4. МИША ЛАЗАР – БЕОГРАД

5. МИРЈАНА РАНКОВИЋ МАТОВИЋ – МОЈСИЊЕ, МРЧАЈЕВЦИ

6. КАТА ПАНЧИЋ МИЛЕНКОВИЋ - ПИРОТ

7. ЕСМА БАНДИЋ – ТРАВНИК

8. ЉИЉАНА ФИЈАТ – НОВИ САД

9. ФРАЊО ФРОНЧИЋ – ШКОФЈА ЛОКА

10. ДАНИЦА ЂУРИЋ - ЛАЈКОВАЦ

НАЈТУЖНИЈА ЉУБАВНА ПЈЕСМА

1. СВЕТЛАНА ЦЕЦА МАТИЋ - АЛЕКСИНАЦ

2. БРАНКА ДОЈКИЋ – ТИВАТ

3. СТЕФАН МЕГИЋ – БЕОГРАД

4. РАДОЈКА УШУРЕЛ – ВРШАЦ

5. ВИДА НЕНАДИЋ – УЖИЦЕ

6. ДРАГАНА ТОШИЋ – ЧАЧАК

7. ВАЊА ПОПОВИЋ – КРАЉЕВО

8. ВИТОМИР СТЕВАНОВИЋ – ДОБОЈ

9. МАРИЈАНА МАТИЋ – ТОПОЛА

10. ПЕТАР НИНИЋ – ВАЉЕВО

НАЈЗАВОДЉИВИЈА ЉУБАВНА ПЈЕСМА

1. СЛАВИЦА ЈОВАНОВИЋ - ШАБАЦ

2. СРБИЈАНКА СТАНКОВИЋ – ПРОКУПЉЕ

3. ДРАГАНА МЛАДЕНОВИЋ – БЕОГРАД

4. ОЛИВЕР МИЛАДИНОВИЋ – КРУШЕВАЦ

5. САБАХ АЛ-ЗУБЕИДИ – БЕОГРАД

6. ЗВОНКО ЂУРИЋ – ЛЕСКОВАЦ

7. ЗОРИЦА ТИЈАНИЋ – БЕОГРАД

8. МИРЈАНА ПЕЈАК – СИСАК

9. ОЛГА МАНЧИЋ ЛОДИКА – ПАРАЋИН

10. СНЕЖАНА ТАНИЋ - ПАРАЋИН

НАЈЉЕПША ЉУБАВНА ПЈЕСМА О ЧЕЖЊИ

1. МИЛАНА ДАВИДОВИЋ – БОГАТИЋ

2. НАТАША РАДОСАВЉЕВИЋ – БЕОГРАД

3. СЛАЂАНА ОБРАДОВИЋ – НИШ

4. ЖЕЉКА АВРИЋ – СРЕМСКА МИТРОВИЦА

5. МАРИЈА ЈЕКНИЋ – КОЛАШИН

6. ЂОРЂО РАДИЋ – МРКОЊИЋ ГРАД

7. РУЖИЦА РУШКА ЧИКО - ТИВАТ

8. ДАНИЦА БРКЉА – СОКОЛАЦ

9. МИДХАТ ХРНЧИЋ – САНСКИ МОСТ

10. ЗВЈЕЗДАНА ХЕРЦЕГОВАЦ – ЗАГРЕБ

НАЈЉЕПША ЉУБВАНА ПЈЕСМА О САМОЋИ

1. ВЕСНА МАНДРАПА – ПОДГОРИЦА

2. ГОРЈАНА АНА ДАБИЋ – БЕОГРАД

3. ДРАГАН НЕДИМОВИЋ - БЕОГРАД

4. РАДА ТОЛОМИР - КАКАЊ

5. СЛОБОДАН БОЦО БАЈИЋ – БАЊА ЛУКА

6. МИЛОШ ПЕТРОНИЈЕВИЋ - КЊАЖЕВАЦ

7. БОЈАНА ЈАПУНЏИЈА - БЕОГРАД

8. ГОРАНА АЋИМОВИЋ - СЕЧАЊ

9. СРЕЋКО АЛЕКСИЋ – БЕОГРАД

10. ЈАДРАНКА БЈЕДОВ - ЗАЈЕЧАР

НАЈРОМАНТИЧНИЈА ЉУБАВНА ПЈЕСМА

1. БОРИСАВ БЛАГОЈЕВИЋ - ЋУПРИЈА

2. МИРОСЛАВ ПАВЛОВИЋ – КРЊЕВО

3. СЛОБОДАН М. СТЕФАНОВИЋ – БЕОГРАД

4. НЕТРЕБИЛ СТЕФАНОВИЋ – БЕОГРАД

5. АВДУЛАХ РАМЧИЛОВИЋ – ЛИНЦ

6. ВЕСНА РАТКОВАЦ – ДЕТЛАК КОД ДЕРВЕНТЕ

7. ИВАН ГАЋИНА – ЗАДАР

8. ЈОВАН БУНДАЛО – БЕОГРАД

9. МИОДРАГ ЛАЗАРЕВИЋ – ПОЖАРЕВАЦ

10. МИЛИЦА ЂУРОВИЋ - КУРШУМЛИЈА

НАЈЉЕПША ЉУБАВНА ПЈЕСМА О НАДИ

1. АНА ГВОЗДЕНОВИЋ – ЗАГРЕБ

2. ВОЈИСЛАВ ТРУМПИЋ – ЈАГОДИНА

3. ДАМИР ТРОГРЛИЋ – СПЛИТ

4. ДЕЈАН НИКОЛИЋ – ШАБАЦ

5. ЗВОНИМИР ХАЗДОВАЦ – СПЛИТ

6. ЈАГОДА КЕЦМАН – ТУГАРЕ

7. ЛИДИЈА ЛЕСКУР – СПЛИТ

8. ТОМИСЛАВ ПРИБИЛОВИЋ – СПЛИТ

9. ЗОРАН РАДИСАВЉЕВИЋ – БЕОГРАД

10. ЉИЉАНА ГЛИГОРИЈЕВИЋ – ЖИТКОВАЦ

НАЈУЖИ ИЗБОР ЉУБАВНЕ ПЈЕСМЕ НА КОНКУРСУ

ДАНИЛО КАРАПЕТРОВИЋ – ГРАДИШКА

АРМИН ХУСЕИНОВИЋ - САРАЈЕВО

БИЉАНА ЧАКАР – ПРЊАВОР

ДРАГАН ЈАНКОВИЋ - РУМА

МАРИЦА РАДИЋ ВИДИЋ – АДАШЕВЦИ КОД ШИДА

НЕВЕНА АНТИЋ - ВАСИЉ

СЛАВИША ТЕКИЋ – БЕОГРАД

СЛОБОДАН ЂУКАНОВИЋ – БАЊА ЛУКА

ВЕЉКО БОСНИЋ – СВИЛАЈНАЦ

ЗИЈАД ПАНДУР – ЖИВИНИЦЕ

ДАНИЈЕЛ КАРЕСКИ – СКОПЉЕ

ДАНИЈЕЛА АНТОВИЋ ПАВЛОВИЋ – КОСЈЕРИЋ

ДУШАНКА ЧУТОВИЋ – ГОРЊИ МИЛАНОВАЦ

ЈЕЛЕНА ЈОВЧИЋ – БАЊА ЛУКА

МАРКО ЈОВАНОВИЋ – НОВИ САД

МИЛАН ВИШЊИЋ – КУЧЕВО

МИЛИЦА СПИНЧИЋ – ОПАТИЈА

МИЛОШ ОЖЕГ – КУКУЉЕ КОД СРБЦА

МИЛОШ РИСТИЋ - КРУШЕВАЦ

МИРСАД ШИШИЋ – ЗЕНИЦА

МИТАР МИТРОВИЋ – БЕОГРАД

СУЗАНА РАНЂЕЛОВИЋ – НИШ

УРОШ МАРКОВИЋ - БЕОГРАД

СТОЈАН ЈАНКОВИЋ – БЕОГРАД

СПАСОЈЕ ТОДИЋ - ???

МАРИЈА РАНЂЕЛОВИЋ - ???

КРИСТИНА ЂУРИЋ - ???

МЛАДЕ НАДЕ ПЈЕСНИШТВА

ПЈЕСМА У ЦВАТУ ( ПЈЕСМА НАД ПЈЕСМАМА ЗА МЛАДЕ )

ЗОРАНА МАНИЋ – БЕОГРАД

ПРВОНАГРАЂЕНА ЉУБАВНА ПЈЕСМА

ЈЕФИМИЈА КОЦИЋ – НИШ

ДРУГОНАГРАЂЕНА ЉУБАВНА ПЈЕСМА

СЛАЂАНА ВЛАТКОВИЋ – СОМБОР

ТРЕЋЕНАГРАЂЕНА ЉУБАВНА ПЈЕСМА

ВАЛЕНТИНА НИКОЛОВА – ШТИП


1. ЈЕЛЕНА МИТИЋ – ЛЕСКОВАЦ

2. НЕРМИН ДЕЛИЋ – ЈАЈЦЕ

3. РАДОВАН СИНЂЕЛИЋ – ШАБАЦ

4. МИЛИЦА РАКИЋЕВИЋ – ЛАЗАРЕВАЦ


1. РАЈКA МИЛИШИЋ – БАЊА ЛУКА

2. ТАЊА СЛАВЕВА - ВЕЛЕС

3. СТЕФАН СИМИЋ – БАЊА ЛУКА

4. ТАМАРА СЕНИЋ – ПОДГОРИЦА

5. МИЛАНА СЛИЈЕПЧЕВИЋ – ГЕРЗОВО, БАРАЋИ


1. АЛЕКСАНДРА ЦВЕТКОВИЋ – ЛЕСКОВАЦ

2. АНАСТАСИЈА КОЦИЋ – НИШ

3. СОФИЈА ВЕСИЋ – ВУЧИЋ РАЧА

4. НЕБОЈША ЈАНКОВИЋ – ЖАБАЉ

5. ЖЕЉКА ЧУЛИЋ – МРКОЊИЋ ГРАД


1. НАТАЛИЈА КОЦИЋ – НИШ

2. МИРОСЛАВ ЧИГОЈА – МРКОЊИЋ ГРАД

3. МЕРИМА МУСТАФИЋ – ТУЗЛА

4. САРА ЂОРЂИОСКА – КУМАНОВО

5. СУЗАНА СТАНИШИЋ – НИКШИЋ

НАЈЉЕПША ЉУБВАНА ПЈЕСМА О ЧЕЖЊИ

1. ИВАН РАКОВИЋ – ПРИЈЕДОР

2. ИРЕНА ХРИСТОВА – ВЕЛЕС

3. ТИЈАНА ТРКЉА – БИЛЕЋА

4. АЛЕКСАНДРА САВИЋ – ЗЕМУН

5. МИЛОШ СТОИЉКОВИЋ – ПРОКУПЉЕ

СВИЦИ ПОЕЗИЈЕ

СВИЦИ ЉУБАВИ ( ПЈЕСМА НАД ПЈЕСМАМА ЗА СВИЦЕ ПОЕЗИЈЕ )

ТИЈАНА ТОДОРОВИЋ - КРАГУЈЕВАЦ


СОЊА ГАЛОВИЋ – КРАГУЈЕВАЦ


УНА БУГАРЧИЋ – КРАГУЈЕВАЦ


АЛЕКСА НОВАКОВИЋ – ШАБАЦ

НАЈЉЕПША ЉУБВАНА ПЈЕСМА О ЧЕЖЊИ

ТЕОДОРА ВЕСИЋ – ВУЧИЋ РАЧА

ЛУКА МАКСИМОВИЋ - НИШ


АНДРЕА СТУПАР – МРКОЊИЋ ГРАД

МИНА ЂОРЂЕВИЋ – КРАГУЈЕВАЦ

ТЕОДОРА ЧАПРИЋ – КРАГУЈЕВАЦ

ДРАГИЊА КУДРА – МРКОЊИЋ ГРАД

МИРЈАНА КЛЕПИЋ – МРКОЊИЋ ГРАД


КАТАРИНА ВУЛИЋ – КРАГУЈЕВАЦ

САРА ИЛИЋ – КРАГУЈЕВАЦ


МИХАИЛО АНЂЕЛИЋ – КРАГУЈЕВАЦ

НЕДА ТОДОРОВИЋ – КРАГУЈЕВАЦ

МИЛАН ВЕСЕЛИЦА - КУЛА


ЈОВАН СТАНКОВИЋ – КРАГУЈЕВАЦ

САРА ПЕРКОВ – КРАГУЈЕВАЦ

ЖЕЉАНА ТОМИЋ – МРКОЊИЋ ГРАД

ПЈЕСМА НАД ПЈЕСМАМА

Боро Капетановић – Бања Лука

ИДИЛА

Дан је био ведар, ти жестока...

Не стигох те честито ни свући.

Волесмо се страсно, као стока,

На тавану, у стричевој кући.

На тавану пуном разних ствари

Прилегосмо на вреће кромпира...

Звечали су варићаци стари

И качице стрининога сира.

Зујали су осови под црепом

У љубавни занос кад смо пали...

Цвркут птица у подневу лепом

Будио је данак позаспали.

Гледала си у чађаве греде.

Блистале су твоје очи фине.

Изнад наших ознојених тела

Висили су комади сланине -

Старе грабље, сепети, тестере...

( Дуњо моја, сећаш ли се тога? )

Повешани венци белог лука

Летели су од рога до рога.

И бумбари и стари лавори,

Полупани лустери и рерне...

Гледали су како таван гори

Од љубави наше неизмерне.

Од љубави и заноса слепог

Умало да букне таван цео...

Не знам, драга, шта бих од срамоте

Да је стрикин таван изгорео!

ПРВОНАГРАЂЕНА ЉУБАВНА ПЈЕСМА И ЦИКЛУС ПЈЕСАМА

Миладин Берић – Шифра: ''Лампирис'' – Бања Лука

АТЛАНТИДА

Ако већ потражиш у некакву зиму кад ти све одлута

и постане страно баш онако као кад свјетлост застрани

поеме моје у архивском вину од којег се црвени плута

знаћеш да одавно нема моста и да сам на другој страни

рјечице која плави сјећања и прави дворце од муља

у чије одаје смо једном могли ал' та ми слика блиједи

и нестаје скупа са димом који већ нестварно куља

из Атлантиде над којом вјетар хучи и шуме дрвореди.

Из Атлантиде над којом вјетар хучи арије непребола

ноћас извукох амфору кајања којој се сломила дршка

баш ону нашу у којој смо чували кутију дијабола

да буду излаз ако се некад у распару падне са вршка

ако се некад под дозом ината одшепа тврдоглавно

сломљеног срца у којем је занавијек уснула застава бијела

некакав Ромео и некаква Јулија хтједосмо бити давно

све док нас није стигао харпун одапет из срцостријела...

Све док нас није стигао харпун који нас и вечерас стиже

с оштрицом ноћи у којој смо били спектар поноћне дуге

ја луди пјесник пијан од погледа кнегиње на зрну риже

а ти кнегиња ко зна чега принцезо ноћашње туге

тек један по један дан одмиче и празни клонирани сати

пеку ко страсни пољубац медузе под сјеном кинеског зида

часовник сам само који је застао безвољан да се клати

и који ће да стоји све док се из мора не појави Атлантида.

ДРУГОНАГРАЂЕНА ЉУБАВНА ПЈЕСМА И ЦИКЛУС ПЈЕСАМА

Давид Кецман Дако – Шифра: ''Вечност и дан више'' - Сомбор

НЕИЗБЕЖНА

Ни у сан ми не долазиш

стазом кроз ноћ, под маглином,

врбацима крај мртве реке,

као некад – витка, снена,

осмехнута, лакокрила...

Био некад!

Некад била!

Ко зна кроз шта сад пролазиш.

Рајском стазом? Пустолином?

Ја – честаром од успомена,

с старим ходом, са две сенке...

Сва се стрепња сузом скрила...

Био некад!

Некад била!

Усним ли те, Неизбежна,

стазом кроз ноћ, под маглином,

као некад – витка, снена,

постељом ми топла, нежна.

Јавом трепет свих даљина.

Има ли ме?

Да л те има?

У Сомбору, ноћ између 26. и 27. октобра 2000. под светлошћу жишка.

ТРЕЋЕНАГРАЂЕНА ЉУБАВНА ПЈЕСМА И ЦИКЛУС ПЈЕСАМА

Ани Стајкова – Иванова – Шифра: ''Мишел Жеро'' - Пловдив

НЕ УМИРИ ЉУБАВИ

Не умири љубави, или бар успори

у овоме свету, још лепоте има.

Пусти нека цвета, нек расте и гори,

нека даје мирис новим цветовима.

Немој мрети нагло као цвет под ледом.

С тобом, срећа шета по небеском храму.

Ти звездице сладиш поленом и медом

и са сретних лица ти одгониш таму.

Са тобом само увек невеста у белом

када си крај мене, у мени је срећа,

као горски извор ти жубориш телом,

лепа као ћилим изаткан од цвећа.

Некад душом летиш на крилима ласте

тад чежња у мени к`о вулкан оживи,

у души процвета, а нада порасте,

иза седам гора оде облак сиви.

И зато те молим буди у мом свету,

нека страст и чежња кроз мене жубори,

буди стална искра у мом ватромету.

Не умири љубави, или бар успори!

НАЈЉЕПШИ ЉУБАВНИ СОНЕТ У СОНЕТУ

Љубомир О. Вујовић – Шифра: ''Забрањена љубав'' - Београд

ЗАБРАЊЕНА ЉУБАВ

Душе њене у очима врело, опојним сунцем поглед јој зари

Предивним сјајем немире скрива, плодовима сласти тело зрело

Топлином мами, магијом чари, тамом ноћи блистаје прелива

Треном вечним део мене бива, предивним сјајем немире скрива

Душе њене у очима врело, предивним сјајем немире скрива

Препун наде у безнађу пливам, бесано чекам свитања бела

Тражим је стихом, сликом и бришем, зором дана таму ноћи скривам

Пред лепотом њеном слова свела, росом јутра оживљене пишем

Кроз љубав и јад жудњом удишем, исте риме, оде и опела

Препун наде у безнађу пливам, тражим је стихом, сликам и бришем

Пеку ме жеље, ломе дилеме, у очима њеним видим себе

Сновима лебдим, стварношћу падам, негујем тајну, то горко семе

Док мисао кукавичко зебе, лажем да се забораву надам

Песмом је зовем, песмом ћу звати, са именом њеним снове будим

Свим што ћутим, а не могу дати, очима дивним, усудом худим

Забрањена љубав чежњом кружи, срцем мојим и пева и тужи

НАЈЉЕПШИ ЉУБАВНИ СОНЕТ

Саша Мићковић – Шифра: ''Звуковез'' – Рача Крагујевачка

НЕЖНОСТ

Додир као пена, мекан кожом тоне,

космичко божанство злати ти се дахом.

Разнежени титрај ко ехо се проне,

и прсну кроз ваздух, светлуцавим прахом.

Низ телеса топла сјај сокова клизне,

врхови прстију струјањем утрну.

Уснице трепере, сласт образе гризне,

слапови милине грудни хук огрну.

Вољена, још дуго животе да дражиш,

одсјај си кристални, дијамант чистоте.

С Венериног крила мој те поглед оте,

покрај мене жезнеш, нежиш и дух блажиш.

Разбуктала љубав сведашно пламиња,

дамаре прожима, нервима затиња!


Драгица Бека Савић – Шифра: Фрау Б'' – Бачка Паланка

КИЋЕНА НЕВЕСТА

Моје око скрива плаветнило неба,

коса се таласа као класје зрело.

Накити ме к,о невесту, како треба,

преко румен лица спусти бели вео.

Нека ветар мрси дуге плаве косе,

што на јорговане и тамјан миришу.

На руку ми стави брилијант од росе,

нека срца наша као једно дишу.

Руменило руже на лице ми стави,

а на тело хаљину од белих рада.

Заљубљене душе драги Бог састави,

нека почне наша свадбена парада.

У мом срцу за те увек има места,

ја сам само твоја кићена невеста.


Рената Kомљеновић – Шифра: ''Радост'' – Београд

КАПИ ЖУДИ

Жуд ми чело роси, дрхтаји у телу

пробуђена чежња просипа ко кишом

у капљици свакој беласа мирисом

ја је дланом скупљам, из груди отету.

Kиснем и у капи, жуд ми узаврелу

прислањам на груди, топим ногом босом

миришући кишу, ја миришем росом

чежње што се слива, по телу ми врелу.

А миришем тобом и дробим даљине

сваком капи жуди, оне ми дизгине,

па ми ноге босе мрве пут то тебе.

Ту би моје тело да почине хтело,

ту облине моје тело твоје сплело

жуди да се сљубе, да дотакнем себе!


Ђура Шефер Сремац – Шифра: ''Стари пањ'' - Рума

МАРИЈА, ПЕСМО НАД ПЕСМАМА

Обујмити чежњу звучним римама

Блаженство страсне Твоје наготе

Уронити у снове лепоте срама

Прсти мрежени љубав да кроте.

Не сањах ти само преплануле

Зорења рујних похотне дојке

Kосе златноруне страшћу свануле

Мрсих ти ноћима локнасте увојке.

Не опчињаваху ме само надања

Анђела дарежљивих Твојих обдарја.

Ђаволице драга мојих страдања

Засењен бејах од чежње озарја.

Светице обмана у коби снатрења!

Међу белуцима за чим сам трагао

Опсено над амбисом (не)свесна разума?

У безнадежју рају се надао

Твог поседничког разблудног ума.

Kако певати лепоти у славу

Лажно блажена спокојства свемира?

Kако уронити у љубави лаву

Твојих нимфиних обличја немира?

Хиљаде замки – кодова трагања

Међ сласним дињама божански пир…

Ројеве звезда Судбина сања

Рађа божанске љубави немир.

Марија, библијска песмо над песмама!


Живко Аврамовић - Шифра: ''Kаструм 2014.'' - Шарбановац (код Бора)

НА ПУТ СЕ ДАЛЕKИ СПРЕМАМ

Драгани Џајевић

1.

на пут се далеки спремам

белог вранца тимарим

одежду себи ветрим

свечану из старе шкриње изнету

(она мирише на пупољке у цвату)

пакујем рукописе у срце своје

закључавам их а кључ у бездан бацам

(нека га тражи љуба неуцвељена

блажена и жедна)

и нека га у недра своја сачува

2.

пут је дугачак

(мој га доро добро разазнаје)

птице ми слећу на раме

и песмом ме соколе

певајући ми строфе најнежније

јер пут је овај благословен

светао и чедан

3.

у мени тече река понорница

бродећи пречасним путем чежње

(речи са дланова присојкиње виле

постају куле у даљини)

куле које мени из мрклине

отварају видик и дозивају

велику светлост

и ватре још неугашене

огњем и мачем вранца пожурујем

у ГРАД морамо стићи до вечери ране

не бих ли коначно твоје ОСМЕХЕ

у своје ТУЖНЕ преселио очи

4.

испред је море плаветно и бистро

а крај њега још језера два

(те ОЧИ плаве невидљиве светле)

питам се коме ли ЗАИСТА припадају

а знам поуздано ОНЕ мене чекају

5.

и када се мој пут буде завршио

(а трајаће још много дана и ноћи)

повратка ми више неће бити

јер ме и небо у своје одаје дозива

да му будем РАДО ВИЂЕН ГОСТ

6.

и срна што ми лепотом пркоси

(моја добра лептирица-срна)

у души је све тајне сакрила

настављујући путовање са мном

KА ОСТРВУ СРЦА

и не схвата

да ме царски друм

светао и древан

одавно дозива

и лепотом ме својом мами

(никада ми он неће узалудан бити

јер ће још много мојих тајни скрити)

6.

још дуго ћу овим друмом ходити

док ће се у мени све раскоши слити

и када путем будем залутао

нећу бити мртав и никада зао

и када се са пута будем вратио

знам да сам пречасну љубу УСНИО

и увек ће ме сви друмови звати

(нека светлост сине и осмех позлати)

и љуба још млада нељубљена

претвориће се у брезу

У ВАТРУ ЖЕЖЕНУ

дорат ће је истим путем довести

да се у ПЕСМУ угнезди

ДА СЕ У МОЈЕ СРЦЕ СМЕСТИ

(Шарбановац, једне јулске ноћи ПО ПОНОЋИ, 2010)


Аница Гарић – Шифра: ''Тумарам'' - Српска Црња

ПАМТИМ

како је лако, како бестелесно,

нечујно и прозирно чисто

било волети те!

Памтим мирисе,

додир уместо речи,

корак који те сустиже

лако ,незадихано.

Памтим бежање из свог

у твој свет,

склониште за цртеже изгубљених душа.

И изгубљене душе,случајно на истом месту

у исто време ,

са недосањаним,успут загубљеним сном.

Памтим место поред прозора,

залутао поглед скитнице,

љубав и…ово што је од ње остало.

Још увек залутала,

памтим

лутам,

али више не тражим.

Ни тебе,

ни љубав,

ни оно што је од ње остало.

Место поред прозора је празно,

каткад седнем уморна од бежања,

прислоним главу на поглед скитнице

и пуштам да траје…


Kатица Фелштински – Шифра: ''Kата'' - Цриквеница

ЛАKУ НОЋ, МИЛИ

Спаваш ли љубави моја ?

Желим ти украсти

Kратак тренутак прије сна.

Овђе се дигла бура,

Све ломи дрвеће,

Море плаче,

Лишће младо плеше

Око савијених грана.

Дубока је ноћ.

Ти већ спаваш,

Требала бих и ја поћ'.

Не могу, не дају мисли,

Ускомешане лете к теби,

Далеко,

У твој

миран сан

Не желим ти признати своју чежњу

Ни како лежи моје наго тијело на кревету

Ни одати нећу снагу којом те волим...

Kојом женом те примам у себи,

Kојим те уздахом зовем,

Kојом чежњом милујем,

Kаквим уснама те љубим.

Не желим ти шапнути

Kако у овој глухој наћи

На цијелом свијету,

Једина те ја, волим.


Љиљана Црнић – Шифра: ''Тајни архив'' - Београд

ШТА БИ СВЕ МОГЛИ МИ KРОЗ ГРАДОВЕ

Могао би се заљубити, ту,

испод Победника на Kалемегдану.

Тај би дискретно склонио поглед у даљину

тражио гђе смо погубили градове

наше младости из којих смо дошли...

Могао би ме љубити Kнез Михајловом.

Људи би се крстили јер то

није примјерено нашим годинама.

Могао би ме вољети у најлучкијем граду

гђе се курве сударају

с мраком и мераком.

(Да сам ти и ја једна од њих.)

Зачуђени би занијемили.

Окретали ( ко фол ) главе на другу страну,

и присјећали се када су задњи пут били вољени.

А ми, безобразно храбри,

дрски без стида у свом гријеху...

Могао би ти, што да не, ( Шта би ти фалило? )

баш тамо,

да тамо,

да нас ни Миљацка не опере од прљавштине

завидних језика,

за које нас брига није...

Чак и на путу за Загреб би могао.

Само да исти не промашимо.

Све би ти могао.


Горан Радичевић – Шифра: ''Обала'' - Рисан

ПОНЕКАД, ЧЕСТО

Понекад се у мене усели мрак, црна ноћ без искре, сјаја,

не пробија се кроз таму зрак, нема свитања ни смираја,

тада знам да син сам таме, син не љубави, већ очаја,

сузе из ока потеку саме, нема почетка и нема краја,

Знам у том часу, да рођен сам како бих свјетом лутао сам,

нијесам рођен за Сунца сјај, ни за љубави и страсти плам,

тврди сам челик, постојан и јак, не да узимам и да дам

већ да постојим као кам, да будем вјечан и несрећан...

Понекад опет нестане таме,зора сам румена, бијели дан,

душа љубавном ватром плане, пожелим срце свима да дам,

лептир сам, играм и лепршам, живот је слика, шарени рам,

игром љубави трепери душа, горим том ватром, свијетло,плам...

Тада знам да рођен сам да љубав узимам и да дам,

постајем само заљубљен младић, расипам около срећу и шарм

и живот постаје ливада цвјетна, у хиљаду боја процвјетам,

па летим према звјездама сјаним, слободан, срећан, раздраган...

Понекад свјетло и мрак се споје у њежност неку румене боје,

ту њежност мила тада пожелим да дијелимо само нас двоје,

да два тијела постану једно, да тијело твоје буде и моје,

да се, док је свијета и вијека, никада више не раздвоје...


Игор Ремс – Шифра:''Белина платна'' - Бар

МОЈ СЛИКАР

Из девичанске белине платна графитом

Извлачиш моја тешка бедра У даху сам Риба

Пуноће Осмехом ми плови јеванђељска икра

Покретима привремене потпуности назначиш

Грех густ као тајна етруске тишине

Снажне руке обавијају усред рањивог јутра

Зачету белину жедног ми трбуха У кругове се плету

Гнезде две голубице снежне отекле од зрелог меда

Безгласна у питомости давања кожа поприма боју

Лета Мирисима отвара се дивља оскоруша

Додирнута циметним акварелом свитања

Караванима прстију низ кичму отвараш језера

Бездан Грлатог лабуда нек окруне бисером

Звезде пред нежно потонуће


Ненад Трајковић – Шифра: ''Молитва'' - Врање

ВЕТАР СА ЈЕЗИКА

ако дођеш махни руком ко туђинац

у час мирног пролаза да знам како стварност је блискија

ту због разузданих ветрова са наших језика

имена градова су прекрила своја значења

да кружењем сустигнемо речи своје које нису изречене

ако дођеш и подигнеш оклоп свој показаћу ти очи

у којима још увек можеш видети филмове у неповрат премотаване

и оног продавца кестена

над чијим смо жаром руке грејали зачуђеним погледом говорећи

млада крв данашњице је тако хладна и још понешто

и веселог малог циганина који је тражио пар динара више него другима

жена ти је тако срећна мора да је трудна

док си ме стезала шаком звезде су падале у твојим очима

и црну рупу је снимила нека космичка станица

данас путујемо брже свемиром

ако дођеш и чујеш од других да често обилазим наша места

као злочинац који изнова проживљава свој усуд лажу те

ја никада нисам био тамо одистински

саплео сам се давно при првом сусрету са тобом

тако знам мали циганин је залуд добио пар динара више


Дивна Лулић Јовичић – Шифра: ''Луна 64'' - Суботица

БАШ ТУ

Баш ту,

у часу кад ноћ занеми,

баш ту,

у заседи несанице,

баш ту,

где спавају најлепше речи,

баш ту,

у срцу што добује љубав,

баш ту,

на длану са нежности прегршт,

баш ту,

у оку где светлост не спава,

баш ту,

на углу усне за осмех,

БАШ ТУ МИ СИЛНО НЕДОСТАЈЕШ !


Миомир Лакићевић – Шифра: ''Прољећне боје'' – Јагодина

ПРИЧА О ЉУБАВИ

Ех, што је тешко некад бити песник,

Писати о љубави у речи и приче,

И бити због жене заљубљени патник...

Мученик који се због Ње свег' одриче.

Тако да у дане – светлосне јесени,

Изгубљен сам био – права луталица,

Тежећи заљубљен само једној жени,

Видевши у свему светлост њеног лица.

Она ми је била чувар у памети,

Господар свих мисли, ћутања, надања...

Само су ме Њени тешили савети,

Слатка су ми са Њом била и страдања.

Били су нам дани светлом разуздани,

Све нам је лебдело дубином из неба,

Чиме се лепота негује у храни,

Чиме се свет воли и љубављу треба.

Због Ње се десило и моје рођење,

Чини ми се светлом у Њеном времену,

Светлом божје силе у небеско хтење,

Да нам љубав буде у истом семену.

Кад љубав плане, ко зори да сване,

После лутања по магли и тмуши,

У сусрет јој слету светлосне закане,

Да јој окрилате у срце и души...


Љиљана Самарџић – Шифра: ''Poetess'' – Сомбор

БЕКСТВО

-Нема је...

-шапнула је

тишином уздаха

-Кога?

-Љубави. Нема је...

не подижући

изустила је

линијом равних усана.

Затреперила није.

-Убила сам.

Њу.

И Њу.

И себе. Са Њом.

Нема је. Хахахахаха!

Сада је ЗАИСТА нема.

-Како?

-Сасвим једноставно.

Видела сам како то други чине.

Опрљила ме погледом.

Одиста, она је стајала ту,

ево, баш ту испред мене.

Али ње, Љубави, не беше нигде.

И сијалица што мраком трепери

и полицајац са наочарима,

тужна песма флауте

и прсти хармоникаша

што улицу у помоћ зову,

клинци са лупама,

лампама и чак -

путем интернета -

сви су је тражили.

Недељама.

Месецима.

Отишла је - заувек.

Повређена, осрамљена.

Протерана.

Нема је - без уздаха.


Славица Дабевска – Шифра: ''Биљана са Охрида'' - Тетово

САДА САМ ОНА ШТО НИСАМ БИЛА

Са тобом сам добила речи нежне

и открила лепоту моје реке,

и заволела дане студене, снежне,

дозвала у сне области далеке.

Постало сам она што нисам била,

сазнала да љубав постоји,

а ову стварност некад сам снила,

уживају сви осећаји моји.

Свако јутро када се будим

молитву читам, да ово траје

у залог себе за срећу нудим

у душу скривам лепе осећаје.

Само ме очи издају свима

из њих ми увек срећа засија

док усне ћуте говорим очима

да ми твој дах к’о здравље прија.

Срећу са лица не могу скрити

она ко сунце јутарње сине,

молим те мили, обећај и ти

да ме нећеш спуштати са висине.


Јелена Костић - Шифра : ''Деверуша 26'' - Ниш

ПОСЛЕДЊИ

Не питај никада ко остаје последњи

на брдашцу пепела што је некад било читав свет.

Људи долазе и одлазе,

остају само они који немају избора.

Твоји су путеви са светлије стране меридијана

спремни за стопала непознатог путника

да по њима испише нове смернице,

негде тамо...

Моје су калдрме са ове стране огледала

већ утабане туђим ципелама

и свеједно им је ко њима ходи,

негде овде...

Сваке ти вечери пакујем звезде

и шаљем по ветру што ковитла лишће

па се до зоре убеђујем са чежњом

зашто никада не стижу до тебе...

Које је то небо што не преноси

поруке очаја и наде, неукроћеног бола

и истине,

оне једне једине и тешке као остајање

која се тек пред зору наслути –

да си некоме све?

Зато не питај никада ко остаје последњи

на рушевинама љубљеног и изгубљеног,

То су они који немају избора и за које одлучује

онај врцави кловн у грудима.

Последњи што остаје увек је онај који воли.


Милица Мима Дмитровић – Шифра: ''Талија'' - Чачак

НОЋУ

Ноћу

Кад све се чини

Са твога ока склоне

И кад се поново

У себе вратиш

Тражим ли

Од тебе много

Да тад ме

Овако блудну

Пред олтар страсти

Поново свратиш

Да качим звезде

Пијане од миља

По твоме телу

И по смиљу

Да месец жути

Ко дуњу мирну

У своја бедра

Нежно садим

Ноћу

Кад сва се јава

Предамном гаси

И кад за љубав

Могу у заносу пасти

Тражим ли

И од Бога много

Да тад ме

Овако жедну

Твојом нежношћу

Поново части...


Немања Драгаш – Шифра: ''Чарли'' - Београд

ДОК ЈЕ НАШЕГ ВРЕМЕНА

Како ме само везујеш у чворове и слутње

Раздвајаш од коже , крви и костију

Бришеш и кидаш, ломиш и дијелиш

Осуђујеш, заборављаш

Затвараш у зенице

И можда волиш

Сада.

Како те само претварам у зелена поља

Именима свих дана чекања , зовем те

Прстима ти пролазим кроз сне

Чувам те , губим, налазим

Пијем умјесто живота

И лудо волим

Сада.

И тренутак касније.


Здравко Дувњак – Шифра: ''Фебруарска љубав'' - Отава

ИСKРЕНА ЉУБАВ

Искрена љубав је животни лавиринт са пуно стаза,

И колико год се кроз њег’ иде, нигдје нема излаза,

Kроз њег’ особа намјерно лута

И борави у њему са вољеним бићем скупа.

У њему дијеле и добро и што није,

У њиховом животу све је искрено, ништа се не крије,

Вјерни су једно другом,

И путују, кроз тај лавиринт, заједничком пругом.

Срећи никад краја нема

Без обзира да ли имали мало или много проблема,

Они све то заједно рјешавају и дијеле,

И једно друго до краја живота воле и цијене.

А љубав која није права је као равна стаза

На којој има много излаза,

И нико на њој дуго не остаје,

Јер засићен са оним са којим се упутио постаје,

И брзо се једно од другог растају,

Чак и прије него што стварни проблеми почињу да настају.


Сања Радојковић – Шифра: ''Маркић 1997'' – Београд

ЗАУВЕК

Још се добро сећам твога бистрог ока,

Широког осмеха и ведрога лика;

Време које прође, к'о река дубока,

Па ни оно не може, преко ових слика.

Памтим оне дуге и бесциљне шетње,

И некакве смешне и неважне приче,

И твоја питања, у те дане дане летње:

''Видиш ли облаке?'', '' На кога ти личе?''

Можда смо се могли волети још више...

Дал' љубав исписмо у једноме цугу,

Или је разслисмо, да увек мирише

Не, ја не жалим време што од тада прође,

Не желим да вратим оно што је било,

Свашта у животу и дође и прође,

Ал' сећање не да, оно што му мило...


Блаженка Јукић – Шифра:'' Маска'' – Сплит

ЈЕДНОМ ЈЕ

Једном је

наше море

причало о зори,

када се будила

у нашем загљају.

Често су се

наша јутра,

мијешала

у наше снове.

Једном смо

открили себе

о оном другом,

а мјесец је слушао

наше приче

и уживао

Наше

двије душе,

стопиле су се

у једну,

а стварност

нас је

раставила.

Можда једном,

наше обале

нас позову,

у тихим јутрима,

у буђењу зоре

да се опет

пронађемо


Сава Гуслов Марчета – Шифра: '' Касна свитања 2014.'' – Бања Лука

ЈОШ УВИЈЕК

Још увијек трчимо ал' много спорије

Још размишљамо о неком сутра

Још увијек гласно на уво викнемо

Још увијек без вике, љубав чујемо

Још увијек топло нам наборано тијело

Још нам се боре с временом боре

Још увијек приче имају смисао

Спори нам покрети, још увијек говоре

Још увијек рука стегне прсте друге

Још њежност стиска осјете зглобови

Још увијек дишемо једно за друго

Оним дахом среће, што даше богови

Још увијек смо на стази коју судба црта

Још лутамо тражећ духовну љепоту

Још увијек срце једно друго пита

Колика је љубав, за трен у животу?


Александар Марковић – Шифра: ''Дионис'' – Неготин

ДЈЕВОЈЦИ СА ШКРГАМА

Девојко са шкргама,

волео сам те,

и твој парфем од океана,

и живе ране од соли,

на ободу твоје усне,

коју сам слатко сисао,

и твоје очи,

широм отворене док спаваш,

покривена дубинама,

далеко од бура и бродова,

са мном на лицу.

Волео сам како плачеш,

али океан је,

између тебе и мене,

исти онај кроз који дишеш,

и који ме вечито гута,

сваки пут кад покушам,

да из њега изроним,

ја се удавим.

Вода ти раствара сузе,

као некад киша шминку,

а ја у сузама,

не умем да пливам,

и остављам те,

саму.


Јелена Алексић Петровић – Шифра: ’’Плава звијезда’’ - Подгорица

ТИ, АНТИЋ И KОМЕТЕ

Нијесам ја више балава

за такве ствари.

Нијесам, па иако

те држим за руку док ходамо,

иако се привијам ноћу

уз тебе

и још увијек ти читам

Антића на клупи у парку.


за такве ствари

већ у зеленилу очију

боље него икад

шверцујем планине,

а твојим очима

ми и даље почиње небо.

Kад нико не види

удахнем и мало сунца

па кад те пољубим

пренесем ти сунчани вирус.

Kад нико и не слути

ухватим комету у лету

па од ње изрендам прах

који посипам

непримјетно из џепова.

И онда земљом

израсту звијезде

а ја и даље те држим

за руку док ходамо...


за такве ствари

већ успјела сам одрасти

до ђетета.

Зато те истински волим.


Мирјана Ђапо – Шифра: ''Зов'' - Брчко

БОЈЕ ЉУБАВИ

На плаво ти мирише љубав -

пучину, даљину и ведрину.

Утонем у то плаветнило,

смело као добар пливач

што таласима одолева...

Онда схватим да си осека.

Нека сила ти промени ток,

па повучеш и мене у дубину

спајања, кајања, греха,

смеха и страха.

На бело ми мирише постеља -

подавање сновиђењима

кад све дише у истом ритму

јер страст је надолазећа плима...

Има се осећај добовања кише

што успављује и буди.

Онда те капи кише, ил' зноја,

уснама покупим, а очи затворим...

Да се предам, ил' борим,

ослободим чула?

На зелено мирише спајање,

траву повијену од тежине покрета

када се све у клупко створи

јер не знаш крај ни почетак...

Нема се осећај за руку, главу,

све се то сплело у трзај један.

Онда проговори говор тела

најлепшом аријом дамара...

То компонује божанска сила

акорде припадања.


Владислав Цицмил - Шифра: ''Цици'' - Београд

НЕДОКУЧИВА ИЛУЗИЈА

Тако сањам илузије недокучиве, далеке,

Да ме волиш, љубиш

Ноћима, пред зору губиш,

До нове ноћи неке.

А јутром се желим од људи скрити,

Кад схватим да је све сан,

Без осмјеха твог да ћу провести дан.

Хоћу, а не могу да престанем снити.

Само опијен болом вичем,

Дођи ми, дођи Биљана,

Са мирисом раних љиљана!

Не помичем усне, а име ти кличем.

Мориш ме полако, као вријеме срећу.

Уморнији сам сваког новог дана,

Венем к'о вјетром сломљена грана,

И више ниједну вољети нећу.


Душан Михајловић – Шифра: ''Marley''- Големо Село, Врање

ДАЛЕКА ЉУБО

Могао бих написати песму,

песму својих осећања.

Могао бих ти написати ''далека љубо''

или ''далеки свете''

али зашто да ову ноћ туга пара?

Могао бих ти признати да те волим

и да ме даљина разара.

Толико осећања, а речи мало

све у једну песму би стало,

али песму теби писати нећу

нек песма у мени живи мало.


Снежана Петронијевић – Шифра: ''Заплетена'' - Београд

ЧАРОБНЕ РЕЧИ

Рекао си – ''Не дам те''

и – стала је летња олуја...

Поново срећна сањам те,

а у зору - стих ми буја...

Рекао си - ''Не дам те''

и - нестаје све што нас дели ...

Верујем... и ледене велике санте

истопе зраци смели...

Хоћу да речи ''Не дам те''

у мени заувек трају,

и кад се друге не памте,

у самоћи снагу ми дају...

Јер,

знам да твоје ''Не дам тe''

више је од „ волим те „ сваког,

више од себичног“ требам те“

и више од додира кратког...

Уз те чаробне речи

постајем опет дете,

које се срећно смеши

кад тата каже : ''Не дам тe''

и страхове дечије реши...

Остаће тајна за мене

откуд ти те чаробне речи

остале у детињству давном?

Како сад ову нежност

да спречим

и сјај у оку плавом?


Дијана Ухерек Стевановић – Шифра: ’’Неизречено’’ - Суботица

БЕСKОНАЧНОСТ или ГРЕХ

Још једна ноћ

поиграва сенком,

а ја ни минут с тобом

ни ти бесконачност

у том тренутку

подељен са мном.

Свеће плам

игра се

истопљеним воском.

Неки незвани гости

пробијају савест

освајају ту смелост

да даљином

волимо забрањено

наше ми

Богу неизречено.


Јованка Бабић Јеловац - Шифра ''Фебруарка'' - Загреб

ДИВНА ПЕТИЦА

Нека нас носе

нека нас носе сјећања

и сузе теку без краја,

никада више младости,

птица нашега раја.

Нека нас носе вјетрови,

пољупце односе ријеке,

у нама заискри понекад,

ал' нема љубави сретне.

Нека нас носе заувијек

наде, жеље и снови,

сами смо сломили пријестоља

зато толико боли.


Зорка Чордашевић – Шифра: ''Сватови'' - Франкфурт

НЕВЈЕРНИЦА

Сватови су пролазили селом

њему сузе клизиле низ лице,

кад угледа под бијелим велом

насмијано лице вјеренице.

А њему је на вјерност се клела

пред иконом, поред крсне свијеће,

његова је само вила бијела

да га никад оставити неће.

Гледа свате не вјерује виду

да се кула од карата руши,

душа хоће пресвиснут у стиду

срце лупа, а туга га гуши.

Од тада се промијенио Иво

дружио се са чашом и вином,

туговао за лијепом Гином

у кафани зоре дочекив´о.

На старо је мјесто долазио

шетао се кроз густо јасење,

гдје је с Гином некад срећан био

не би л´ очи угледао њене.


Иван М. Петровић – Шифра: ''Галеб'' – село Кланица, Дивци

САН ИЛИ ЈАВА, ТИ ОДЛУЧИ

Ко пуже недрима твојим,

Јабуко моја од злата?

Ко љубавну љуљашку покреће,

Од срца мога, срцу твоме

Ко пије уздахе твоје

И врело ти чело љуби.

Ко проси за још један јецај

И прави залогај љубави,

Мушки и луди?

Ко ли то љуби наша повечерја

Брезе нам страши,

Где се некада састајасмо.

Ко ће чедо наше, за руку,

У школу повести...и прво

Шаренило азбуке му дати.

У парку, на клупи нашој

Двоје се љубе.

Јесмо ли можда ми...

Ти одлучи,

Јабуко моја од злата.


Раде М. Обрадовић – Шифра: ''Ћирилица'' - Велики Поповац

ВЕЧНОСТ УДВОЈЕ

Немој да идеш никуд

знаш да те ја чекам

на станици од камена

ту покрај пута

где заборав живи сан

Не, немој да говориш

да касно је за љубав

покисла травка греје

смрзнуто тело јутра

останимо удвоје сада

Вечност је лепа

кад је сунце поји

јер овим путем пролази

колона ишчезлих цветова

загледана у наше очи.


Здравка Бабић – Шифра: ''Јануарске минијатуре'' - Билећа

ЧЕЗНЕМ

Чезнем да ти уберем

небо изнад Херцеговине ...

Од предива плавих облака

изаткам ти кошуљу.

И да се утоплим

у свиленом загрљају

твога погледа.

Чежња ми на тебе мирише .

Јануарске минијатуре

3. Јануар 2014. у 14:39


Стеван Шарчевић - Шифра: ''Северњак'' - Суботица

У РЕДУ

У реду,

ти си ту, и ја сам ту.

Нацртали смо у огледалу

крила жељна неба и слободе.

У реду,

ти ме волиш и ја волим тебе

наши снови ходе

стазом вила и чаробњака.

И гледај,

сада се будиш;

кажеш нема стаза

ту где корачамо,

кажеш нема неба

ни под нама, ни над нама.

У реду,

потражи стварност,

али реци:

где је небо за снена крила?


Џералдина Делић – Шифра: ''Извидница'' - Маглај

НЕДОСТАЈЕШ...

Недостајеш

док шетајући градом

вјетар крадом

мрси косу

смишљајући

вјетровите риме.


док сунце

пије росу

са зелених трава.

И када мјесец

окружен звјезданом свитом

одлази да спава у окриљу

небеског пространства,

недостајеш.


у часу

када ласта маше крилима

напуштајући јесен

у којој сама

зјеницама хватам

злато с грана.

Пјесма и име су били "извидница".


Вид Вукелић, Шифра: ''ВВВИПН'' - Бања Лука

ОKУС ВЕЧНОСТИ

Ведра је и топла ноћ...

Звездани бисер светлуца,

уоквирен разиграним цвркутом птица.

Твој топао дах осећам свуд по себи.

Одушевљени заносом врелине,

грлимо се у сенци ноћи.

Окус свежих јагода у твом пољупцу,

буди одушевљење топлих шапата

на врелом телу.

Жељама померамо границе могућег,

осмесима бришемо замагљена стакла

стварности.

Утопљени у јединственост, осветљени луном,

претачемо сласти љубави у песму славуја.

У стихове песама...

У титраје сјаја звезда...

У вечност.


Љубинка Марковић – Шифра: ''Ана'' - Београд

ЈА ОВО НЕ УМЕМ ДРУГАЧИЈЕ РЕЋИ

Ја ово не умем другачије рећи.

Можда ћеш ме боље схватити док ћутим.

Сад к`о да не могу да пронађем речи –

У истом се трену и смејем и љутим.

Ова тајна не може сама да се каже,

А ја је не желим на силу одати.

Покушаћу бар, не могу да лажем.

Надам се да ћеш брзо схватити.

Не примећујеш да, кад си близу, ћутим

Или да се насмејем повремено вешто?

Да сам на твом месту, могла бих да слутим

Да од тебе кријем ових дана нешто.

Можда се већ питаш што бежим од тебе

Ил` што ти оловку, кад ми тражиш, не дам.

Рећи ћу овако, да личим на себе:

Ја већ неко време волим да те гледам.


Ивана Б. Зајић – Шифра:''Нинаана'' – Врбница код Крушевца

ТРАГОВИ У СНЕГУ

Стајала сам на високом брегу

Усред хладне децембарске ноћи,

Трагови ми осташе у снегу,

Ој, љубави, да ли ћеш ми доћи?

Тело тражи загрљаје твоје,

Душа више не може да дише,

Врати ми се, мило злато моје,

Да не будем усамљена више.

Хоћу да ме дуго љубиш страсно,

Да ме твоја рука нежно греје,

Зато дођи да не буде касно,

Да трагове снег ми не завеје.


Милун Мишо Лубарда – Шифра: ''Андријана'' – Рогатица

УЗБУРКАНА КРВ

Укради бар једну, једину ноћ,

Стегни је у шаку, па ми је поклони,

Умири ово, моје срце лудо,

Које кад те види, на узбуну звони.

Можда ћеш се кајати због те ноћи некад,

Некад, а ја никад, све док будем жив,

Спреман да у паклу изгорим због тога,

Ако Свети Петар каже да сам крив.

Узбуркана крв поремети памет,

Удари у срце, аритмију створи,

Расута се снага претвори у жељу,

И запали све, цијело тијело гори.

Укради бар једну, једину ноћ,

Па макар ти због ње судили у Хагу,

Растерети душу оном ко те воли,

Не може се љубав мјерити на вагу.


Жељка Игњатић - Шифра: ''Ти имаш посебно мјесто'' - Добој

ТИ ИМАШ ПОСЕБНО МЈЕСТО

Срце је велико мјесто,

пуно је вољених ту,

али ти имаш посебно мјесто,

заувијек је само твоје,

а мој дио срца

твога посебног мјеста

куца само за тебе.

Kада ми је лијепо,

то мјесто са тобом

љубављу пулсира

радосно, њежно, воли,

када му је ружно

то мјесто са тобом

љубављу пулсира

тјеши, стрпљиво, пуно љубави,

када срце посумња

да ли треба да будеш ту,

ставим руку,

не дам нигде да идеш

задржим те руком,

ћути, стрпи се, сачекај

немој да погријешиш

ти имаш посебно мјесто

и само своје мјесто у мом срцу

и хоће да си ту

на посебном мјесту,

јер ако одеш остаће празнина,

а то тишти и боли,

остани,

јер срце те изабрало,

јер те воли.

НИСИ САМ

Kажу да ниси сам

ал’си увијек са другом,

од мушкарца

који је умио да воли,

до мушкарца

који осваја.

Пожељан

ал’ погубан

за женско срце.


Душан Живковић – Шифра: ''Пламен'' - Београд

ГДЕ СМО МИ

Пун месец,

звездано небо,

Душе препуне сете.

Где смо ми?

Разлива се дрхтај,

Мисли лутају ка небу.

Где смо ми?

Трептај ока да се не крене,

Преплетени прсти,

до бола стисак.

Где смо ми?

На клупи,

погледи у небо,

Свако у својим мислима,

А где смо то ми?

Ћутимо једно уз друго,

Загрљени под звездама.

Ту, у овом трену живота

Који се кроз душу пролама.

Има ли нас,

Или ми се само чини.


Весна Вујовић - Шифра: ''Сунце'' – Београд

ЗАЖМУРИ

Зажмури и слику врати

На оно време лепо наше,

Када су љубављу текли сати

И пила се срећа из једне чаше.

Зажмури да осетиш тело моје

Како се увија страст да ти да,

Оно само жели твоје

Да заједно с њим ватру распламса.

Зажмури да усне ти пољупце приме,

Слатке, сочне и вреле,

На мојим стоји твоје име,

А с твојим се у најлепши додир среле.

Зажмури да чујеш стихове моје

Који су теби једино пишу,

Желе да стигну до душе твоје,

Ту се задрже и не избришу.

Зажмури и ослушни откуцај срца

Које трепери јер љубављу дише,

Неком поесбном јачином куца

И воли те много, више, највише.

Онда полако очи отвори,

Брзо ћу бити ту уз тебе,

Оствариће се сви наши снови

Када ти опет поклоним себе.


Татјана Дебељачки – Шифра: ''23'' – Ужице

ЈАПАНСKА МАЧKА

Нијансе сванућа

Делић секунде осветли целу собу.

Сунце обасјава поља,

Црвена земља

Изрована браздама

Kомади суве глине.

Оштри светлуцави каменчићи

Са другог краја поља,

Јато птица.

Ођедном надире са обала,

Распрскава се по ведром небу,

Птице узлећу високо

Пролазе испред Сунчевог зрака.

Гордан чује како расте

Непрекидни жубор мора.

Увијала сам се као мачка,

Желела да игра пољубаца

Миловања трају дуже..

Желео је да осети

Сласт и дубину страсти.

Иди без окретања,

Док ти је лице свеже, очи блиставе

Једина васиона коју ти нудим,

Шкрипави кревет..

Сјај извире на хиљаде страна,

Траје краће од три уздаха.

Заборавио сам све језике

Kоје сам знао,

Мудрости несанице.

Сенке се шире по земљи,

Сунце се постепено спушта ка западу.

Сенка сенчи голу структуру,

Улази у авантуру од истока до запада.


Алиса Салопек . Шифра: ‘’Металика’’ - Суботица

ДА ТЕ ВОЛИМ, ДА САМ БАР РЕKАО

Ноћ је ћутала над нама,

Њена рука у мојој

Шћућурила се, угрејала

Причала је тихо,

Неке фине речи

О себи, љубави,

Месецу и реци, и о мени

Тако ме добро прочитала

Питала ме:

Шта то нема она, а имају друге,

И зашто је не пољубим већ

А месец издајник баш сија к’о луд

Ни да сузне очи сакријем у тмини

Ни да јој кажем, ни да заћутим

А зрикавци утихнули

Kурвини синови

Не могу се извући, и рећи јој: Чуј како зричу

Не мораш ништа рећи, прошапутала је,

Све знам

И своју руку извукла из моје

У џеп неке хаљине брже је увукла

Окренула је главу,

Мирис косе запухнуо ме

Манго или киви,

Или неко друго јужно воће

Она папаја или како се већ зове

Ал’ дивно мирише

Води ме кући, рекла је, глупо је овако

Нема смисла даље,

Прошапутала је

Све праве речи нестале су у трену

Да је волим нисам јој рекао

Ни да је најбоља моја, једина, мила

Да бих за њу цео свет дао

И све што погледа

у злато бих преточио

Тако је лако волети је

А то, ја тад нисам знао.


Сања Радовановић - Шифра: ''Victory'' - Књажевац

KАД ЈЕ ПАДАО СНЕГ

Данима је

она плакала

и тога дана

њега је чекала

и те вечери

њему се надала

и тог је јутра

наду изгубила,

али кад је падао снег,

једне хладне ноћи,

није ни слутила

да он ће код ње доћи;

без капута и са сузама,

куцао је принц из снова

на њеним вратима!

Заплакала је

и прелепа пепељуга

- није хтела друге,

волела је само њега;

у снажном загрљају

опет је срећна била,

у топлој соби, крај камина,

хладне образе је љубила...

Тако је увек

кад неко поносно глуми

- не зна шта има

док то не изгуби

и тек кад се из сна пробуди

схвати да нема

ничег вреднијег од праве љубави!


Горан Гаталица – Шифра: ''Плави Фаун'' - Загреб

ЉУБАВНО ЧЕЗНУЋЕ

Осјетих јутро кроз меридијане и паралеле.

Осјетих пој растућег срца кроз ентропију ријеке.

Осјетих секвенцу твога гласа кроз обале које се састају.

Осјетих купидовско хтијење пјесничког срца свога.

Осјетих брокат љепоту твоје душе.

Осјетих љубавно чезнуће у свјетлуцавом обухвату стиха.


Мелиса Kадрић – Шифра: ''Шести новембар'' - Лукавац

ЉУБАВИ, ЧЕЖЊОМ ТЕ ЗОВЕМ

Не причајте ми да ће везање за њега болно бити

и да ћу по престанку ноћне море снити.

Не говорите да је то искушење од Бога ми дано

јер залуд вам труд гласноговорници сродни,

моје срце њему одвећ предано!

Зар сам крива што кривим путем идем,

зар сам крива јер ми такву пјесму божија гитара свира?

Зар сам крива што даљина међ‘ нама чаршафе пружа,

зар сам крива што се свијем пред Богом као модра ружа?

Не причајте да љубав вјечна није,

да ће чекање, жудња и страст

непримјетно да ме пребије.

Не говорите ми да немам право

издати крвнике рођење

и газити ногама што су грешним путем вођене.

Имам право јер живот животарим својим болом

и газим онако како мени Бог шапће.

Љубави, чежњом те зовем,

Све дубље у понор чежње отресито тонем!

Љубави, кроз моје уши струје ове ријечи од поноћи теже

За моје тијело илузија пакла се веже.

Гребем ноктима по раздаљини што се дигла

међ‘ брдима нашим,

а храним се чежњом што твоје име носи.

Забрањен ми јеси и по Бож‘јем и по људском путу

ал‘ предати се неће глава луда

што коријеном бола из врата ниче.

Јер што би Бог против љубави био

кад ју је подарио људском роду својом руком.

Ти чежња си моја,

сваког дана цват ти љепше мири

и по димензији мог срца громогласно се шири.

У сржи мог бића твоје име јечи;

биће моје пред жељом за тобом клечи.

Љубави ти чежња си једина

од краљевског вијенца та чежња ми вриједнија!

Љубави, чежњом те зовем

и чежњом ћу те звати,

за тебе најљепше додире из корпе њежности ћу брати.


сваким удисајем дијелим се на пола

па ми срце гори у пламену од бола.

Ал’ чежња за тобом ми од свега јача;

Бори се као сабља против охолог људског мача.


Слободан Мартиновић – Шифра: ''Либеро'' - Лазаревац

КАД ЈЕДНОМ БУДЕМ ДАЛЕКО

Кад једном

Будем далеко,

Сањаћеш речи;

Речи слатке,

Речи горке и опоре;

Речи што се

Ни у сну

Не говоре;

Речи шашаве,

Речи луде,

Што могу да насмеју

Или да зачуде;

Лепршаве и нежне

(Прах с крила лептира);

Речи немирне;

Кротке, послушне...

Због којих ће твоје

Срце да ослушне

И да се превари

Да то ја говорим;

И да се онда

Узалуд пробуди.


Сања Радуловић –Шифра: ''Mystic'' –Добој

АМБИВАЛЕНТНА ПЈЕСМА

Јутром сам ти опет пјесму написала.

(Опет љубавну. Најљубавнију).

У подне ме је омео унутрашњи глас

и подсјетио на немили догађај.

Хтјела сам поцијепати пјесму

али сам је ипак сачувала

као подсјетник на своју лудост.

Послије ручка сам те замишљала.

На софи поред мене лежао си.

Читали смо Превера и питали се;

Зашто је у фрижидеру остављен мртав пас?

И шта урадити са мртвим птицама?!

Земља није за њих,

јер небо је њихов дом.

Али, ако небо птицу грубо одбије

онда и она мора спавати у фрижидеру

једноставно зато јер нема гдје.

Смијали смо се ( иако смијешно било није ).

Пред спавање сам бацила књигу на под.

(Опет сам се напричала сама са собом).

Бестрага и птица и пас и Превер и пјесме !

Све што волим и мрзим почиње словом П!

Kао почетак још једне ноћи без тебе.

Сан ме налази на прагу погужваниих мисли.

( Још једна љубавна, најљубавнија пјесма,

смрзнути мали пас, неприлагођена птица...)

И још једно, сасвим извјесно јутро, на путу.


Јелена Kочовић – Шифра: ''Kад погледам у очи твоје'' - Kрагујевац

ЈЕДИНА ЉУБАВИ МОЈА

Можда ће доћи други после тебе,

али они ће бити само пролазни,

јер за мене ти си једини,

ти ми значиш све.

Ти си ми био први,

ти си ми отворио врата љубави

и повео ме на тај пут

у свет љубави и среће,

туге и бола,

где се у љубави све дели на пола.

У ноћи пуној звезда била сам твоја,

јер те лудо волим

и верујем у тебе ,љубави моја.

Можда ће други доћи после тебе,

али ће бити само копија твоја,

нико неће моћи да ми замени тебе,

заувек ћеш бити

једина љубав моја.

П.С Само за мог Рашу...

21.Новембар 2004.године

Kрагујевац


Александар Милета Деветак – Шифра: ''Тајновита места'' – Врбас

СЕЋАШ ЛИ СЕ

Сећаш ли се, како смо се миловали у твој постељи.

Сећаш ли се, како смо заљубљено уживали

У нашој срећи? Како је све мирисало!?

На свиленим јастуцима украо сам те другом,

А ипак нисмо патили.

Господ само зна, колико неверно живи човек.

Сећаш ли се, како сам те љубио?

Вруће, готово дивље, побожно и слатко,

А никад о томе нисмо говорили.

Сећаш ли се, како смо се волели?

Човек воли једном

Наша срећа беше велика, али спора и тиха.

Сада си далеко, лаку ноћ, љубави моја!


Игор Дивковић – Шифра: ''Уна'' – Загреб

ЧУДОТВОРКА

све је исто

као и прије

исто сунце

млијечни пут

под капом небеском

иста глава

исто звијежђе

мјесец жут

све је исто


ђеца се рађају

цвјета цвијеће

пије се иста

јутарња кава

касно се лијеже

дуго се спава

слатка си једнако


као и прије си

једнако горка

свијетлиш у мраку

замрачиш дан

као и прије си

чудотворка

сви други те

другачијом виде

не знам што то

другима би

што други

знају о теби

јер мени си увијек

иста ти


Слободан Ћуровић – Шифра: ''Апис'' - Подгорица

ИСТОРИЈА СИСЕ

Конобар доноси глаголски прилог прошли

И каже тек онако : Добродошли“

Док ми потура чашу погибије

Умро је и онај што никад не пије.

И не вјерујем више у лакрдију њежних стихова

Сваки је од њих по хиљаду пута био моја смрт

Нимало њежно овјеравање уписа

Ту гдје све копни у заборавље

Ту гдје започиње сиса

То чудо без римовања

Кад руку пружиш иста су отимања .

Ма какав сценарио боемски

И шта кад истину ошамути вино

Срце се опружи моје епски

И загледа се у ту планину

Да пристигне пожуду ка том вису

Да узме ту тврђаву ,

Ту тврђаву сису.

Да спозна како опчињеност ријечима блиједи

Како је поимање доброте љубохулно

Кад та бјелина прсте ти не штеди

Кад вирнеш у те саћне дивоте

Кад једном зађеш у кристалне скривоте

Када си тако , тако близу

Напокон први за себе у низу

Кад поусниш бар некад сису.

И тај трен што си некако у пјесму преписо

Који је остао негдје бескрајно иза

Ама подај се, подај сисо

И Инес је пала негдје иза ријечи

То више није била повијест

Него погибија што те води у амбисе .

Некако слуђеније ,

Та необична историја сисе .

И шта је не видјети ту обалу изблиза

Кад око крене , замили

Да забуди сласт миловања

Горди крет уклетног женског

Женскиње ал вилинске што оставља угризе

Само је истинита историја сисе.


Инес Дурмић – Шифра: ''Кожа'' – Сарајево

РОБ И ГОСПОДАР

Очи ти кријем

копреном од снова,

руке вежем

свиленим гајтаном,

мучим те

пољупцима

и додирима,

за слободу

молиш,

мој роб

и господар,

што ужива

и пати

у исти мах,

док тијелом

дрхтаји

пролазе невини.

Молиш да престанем,

кумиш да наставим,

измаштано

да остварим,

сањано

на јаву

да пренесем,

жељено

да узмем,

и слободу ти дам,

док

мноме владаш.


Mарија Рожић – Шифра ''Љубав из снова'' – Мркоњић Град

ПОЉУПЦИ НА ДАР

Златна луна као дукат жут

свјетиљку пали изнад жала

обасјава скривене љубавнике

од пучине до обала

На обали гори нас двоје

пијесак заводљиво грије

у срцима пламен букти

док Мјесец мјесечину сије

Чудесна љетња ноћ

своје чари у додир снује

док тихо шуме морски таласи

он ме на жалу њежно милује

Таласи пјевају небеске арије

у њима се распламсао жар

он би да узме и што несмије

пољупце му само дајем на дар


Гордана Шарић – Шифра: ''Превер'' - Никшић

ЧЕЖЊЕ МОЈИХ СНОВА

У душу се моју нечујно уплела

Лелујава нит неке давне жудње

И кроз груди трепераве расплела

Чежње мојих снова и љубави слутње.

Уз шапате тихе тамних ноћних сјени

Кад с плимом звјезданом расте жеља нова,

Стотину струна забруја у мени

И заблиста нада изнад јабланова.

Док мјесечина разлијева се жалом

И са сјајног свода капљу уздисаји,

Угледах те под палмом уснулом

И сјетно зашумише њежни осјећаји.

Узњиха се небо као море цијело,

Урагани силни крвљу прохујаше

И дрхтај се расу кроз срце и тијело

Док свјетлосни вали сву ме обасјаше.

Сјај магијски када сам упила,

Мирисна свитања свануше ми бијела

И знадох да сам те у сну наслутила

И да сам одувијек само тебе хтјела.


Бранка Шанта – Шифра: ''Ја, Љубав, Ти 6'' - Палић

JA

Удахни ме у овој студеној ноћи

желим да прођеш кроз мене

врелином даха...

да ми ватра кроз жиле заигра

желим да погледом отопиш лед из

мојих очију и уснама пробудиш

тело у ињу заробљено...

окована у сопственом уму

зарасла у маховини сећања...

стењем нова надања, дозивајући твоју

узбуркану крв, ..

твоје, великим словима изрезбарено - Ја

да порази моје непобедиво - Не.


Бранко Јечменица – Шифра: ''Маја'' - Неум

За све Маје свих светова

Када је медијум тело девојке

снажне и меке форме

а ја магла над њеним телесним,

и када је небеска, крилата њена лепота, у којој плове

радио психолози што предлажу цвећу да ишчупа корење

и игра буги вуги са звездама бесним,

ја сам зазидан у снове.

Тамо где јој се коса вуче као траг

стаза је којом ходам.

Гледам, лопатице изрониле као два брега из леђа

да би се сунчале у мом оку. И тако је драг

тај призор, та сцена у којој плове лађе кроз моју свест.

Хеј море, каква је то вест да си однело грудњак девојке

и разлило га у љубичастој ноћи?

Овде на ивици твоје моћи, ти бестидно море

гледаш њене наге дојке.

Како да скинем поглед са плочника усана

и не одем зубима као степеницама низ ходнике душе?

Хеј море, дрхтим у пламену!

Имам рајску птицу на левом рамену

и мали космос у наручју.


Сафета Осмичић – Шифра: ''Сафос'' – Хеерлен ( Холандија )

ХАЈДЕ...

Хајде, напиши ми

бар једну пјесму.

Обљуби ме стиховима,

цијелу.

Онда је углазби

и дај Циганима да је изведу,

онако, на њихов начин,

под мојим прозорима.

Нећеш се покајати,

узвратићу ти истом мјером.

Хајде

поклони бар један дан

свога живота,

само за мене.

И ја ћу тога дана

бити само твоја.

Биће то посебан дан

у којем ћемо окусити

најслађи укус заједничке среће.

Хајде...

поклони ми себе.

Добићеш мене

цијелу, цјелцату.

Душу ми топлу

у ватреном тијелу

добићеш на дар,

за живот цијели

што пред нама стоји.


Милад Обреновић – Шифра: ''Последњи романтик'' – Рогатица

НАДА

На пропланку створена за љубав

лијепа, њежна, умилна и чиста,

прострла си пред мене бјелину

на тепиху од шумскога листа.

Све се тихо на починак спрема,

Ноћца њежно љуби се са данком,

Од бјелине и љепоте твоје

Утихнуло све је над пропланком.

И дуго смо у бесаној ноћи

Крали љубав, пољупце, љепоте,

Слушали смо наших душа трептај

Преплитали снове и животе.

Још и данас у мислима својим

Кад случајно на пропланак крочим,

Од љепоте проланка и твоје

Крене уздах, а ја се укочим.


Радослав Премовић – Шифра: ''Јој бре, што волим да волим'' – Краљево

ИНАТ

Нацртаћу твоје име

Са дојкама заобљеним и чврстим

На води наше реке

Да нико не види твој лик

И косу твоју расцветалу у таласу

Намерно бојама погрешним

Да реч, а твоје усне нико не препише

За своју песму

Навалићу на твоје лепе ноге

Све таласе и валове нациговане

Да ти по коленима нико прстима не шара

Онолико колико те волим

Онда ћу истргнути слику између обала

Због издајничких небеса

У којима се за сунце огледаш

Да би само моја била међу врбама


Ђуро Стипановић – Шифра: ''Плодови'' – Мркоњић Град

СНОВИ НА ТРАГУ ЉУБАВИ

Долазиш ми као светица

са хаљинама од цвијећа,

у грлу ти јато птица

и њедрима од прољећа,

твој сунчани осмјех лица

отапа ми сву хладноћу

па свијетлим на ливади

лицем сличним зрелом воћу.

Хаљина ти шушти плава

око ногу прска роса

док корачаш преко трава

лепрша ти златна коса,

коју бих док вјетар пири

миловале моје руке,

немир срца да ми смири

врелу жеђ и гладне муке.

Озвјездано твоје чело

освјетли ми простор мали,

око нас је све бијело

на којем смо мјесту стали,

загрљени преко поља

брали њежне бијеле раде

и шаптали ја и она

љубећи се на ливади.


Ива Дамјановић – Шифра: ''Снена'' – Загреб

ТРЕПАВИЦАМА РАЗАСУТИХ ЧЕЖЊИ ( БЛУД 1001 НОЋИ )

У твом осмијеху срећом сам проникла

преображавајући се бјелином путена

у орхидеју блудности

сненог погледа на раскршћу свијетлости и таме

уз витраж неовјенчаних капљи јутарњег буђења

кроз завјесу крочећи сунцу танано на прстима

кроз овјес броката плахости сивило узмиче

Дивљењем животу смјешим се, Kрени, усуд ми је страст,

чекам исплату њежности под звоником наде

Усахла је нутрина листопадним хладом

Лишћем јесенским образ грубошћу дражи

налик вјечношћу осаме милован

Предуго чекајући процват прољећа

трептавост сна на постељи жедној

Шест дана изморених шетњи празном собом стрепњом окована

У мени блуд 1001 ноћи…баш сад пожелим

да ме умијеш трепавицама разасутих чежњи

похотом што извире кроз сваку пору

цикличним преплетајима безгласно

заробљен си одразом неђељивости жеља у бронци жудње

док стапа се непопијеност дубина

непоновљиво ометајући моју свјетлост

крхкост тијела помодријелог од хладноће

тргујеш кишом набоја


Тања Милутиновић – Шифра: ''La felicita'' - Београд

ЗАМИСЛИ

замисли нас потпуно недужнима

како немамо на шта да се осврнемо

нити са чиме да поредимо

тек одлазеће тренутке

смејемо се додирима

новим играма и смеху

смејемо се као деца

која се прскају у води

замисли да никоме не дугујемо

па чак ни себи самима

да је цео тренутак само наш

и да је небитно

шта ће се догодити

замисли да слепо

урањаш у трен

у коме се коначно

сливају две коже

док песак у клепсидри

престаје да сипи

сумњу

чежњу

чекање...


Ана Никвул – Шифра ''Викторија'' – Младеновац

АКО ТЕ ИКАД ПРЕВАРИМ

Ако те икад преварим

знај то је страх да ме не оставиш

упркос томе што много љубим самоћу

кад ме прошли пут ухватило исто ово глупаво осећање одбачености

одлучила сам да преварим

овако

била је чајанка за двоје

у укусу бруснице топио се мед

хекларија на столу испод стакла чувала се од ситне прашине

а ти си ливао неке нове речи сасвим обичне

скривајући оно што најдубље цепа

растанак по ко зна који пут

и баш волим ове нове свемогуће изуме с телефонима

све сам кришом снимила

тако

сад кад те нема да измишљам радост

и црташ линију живота по мом длану

другачију од ове коју носим све ове године

пустим твој глас

и удам се за њега

сваки дан

ако те икад преварим

знај то је страх да ме не оставиш

упркос томе што много љубим самоћу

моју верну сапутницу у нигде


Анђелка Kорчуланић - Шифра: ''Супернова'' - Сплит

ГЕОМЕТРИЈА

Изградила сам пирамиду

од стрпљења.

Сједим у њеној сјени

и гледам како се пјешчани сат

истаче у стожац.

Чекам да се наши правци пресијеку

на мјесту што сам га ваљком

давно припремила.

И кад се то напокон збуде,

поломит ћу трокуте свих могућих врста.

Дат ћу ти коцку за игру,

квадрат модрога неба

и све дужине сунца.

Описат ћу велику кружницу око нас

и заувијек остати у фокусу твога ока.


Милан Митић – Шифра: ''Црнкооса'' - Kрушевац

ПЕСМА ЗА МОЈУ ЦРНОKОСУ II

Продајем душу голу и босу.

Тридесет година стару.

Може и замена за једну црнокосу.

Продајем душу своју уморну.

Одевену у неку боју суморну.

Ти мени ђаволе моју црнокосу.

Ја теби душу своју уморну.

Душу продајем за моју црнокосу.

Па нека добијем и по носу.

Од њеног мужа или брата.

Па нек’ и погинем од туче и рата.

Дајем своју душу празну.

За снове живописне.

За очи њене црне.

За црну њену косу.

За косу мирисну.

За мирис јесени.

Ван оне болнице.

Ван оне собе.

Желим да је видим.

Лутам данима уморан, болестан.

Пролазим поред болнице по сто пута на дан.

Посматрам возове, аутобусе, аутомобиле.

Упознајем таксисте, питам за моју црнокосу.

Али ње нема.

Шаљем јој цвеће које никад неће стићи.

Заобилазним путем преко африке и азије.

Препловиће сва мора и океане.

Прелетеће планине и шуме.

И стићи ће, али касно, кад ја будем већ давно мртав.

Kад она буде већ одавно мртва.

Стићи ће тако њеним унуцима, или ко зна већ коме.

Хиљаде букета увелог цвећа, и стотине писама.

А они неће знати шта је то.

Неће препознати слова и речи.

Неће говорити речима као ми.

Неће знати да сам је волео.

Јер неће знати шта је љубав.

Ни она неће сазнати да сам је заволео.

Никад неће сазнати да сам продао душу своју уморну.

Да сам дао душу своју босу.

За моју лепу црнокосу.

Али све беше узалуд.

Моја црнокоса је имала мужа.

А ја отишао негде далеко, потпуно луд.

И још је желим, још је тражим.

И опет продајем душу голу и босу.

Сада већ сто година стару.

Повољна цена, може и замена за моју црнокосу.


Тања Ђурђевић – Шифра: ''Ледерата68'' - Велико Градиште


Љубави,

горим као бакља са Кипа слободе

на пловидбе твоје светлећ' беспоштедно,

подринуто надање сред те многе воде

гледам како жеђа. И гаси се жедно.

И нестаје, љубави, пратим како тоне

као да га камен вуче све до данца,

мислим, бесповратно, за чим звона звоне

а оно се, усукло, мигољи из ланца

да се дивље гради, да још јаче зрачи,

располути сатове, а да ни не трепне,

у мрежу ме лови, на кранове качи

па до врха торња Ајфеловог препне...

Да светлуцам, љубави, ко божићно дрвце

свукуд у ширине, од главе до пете,

цео архипелаг стискам у острвце

у светлеће срце на репу комете

за велики прасак. За све, испочетка...

Зрно купи влагу, опет се замеће

у цевима глатким пушака без метка

по стрелишту чежње, на нишану среће...

Љубави,

чежњом те зовем са Вавилонске куле,

са тераса, висеће саплићу ме леје,

богиње се буде, одјек тај су чуле

те милосрдне све, траже жудњу, где је.

Где је моја жудња? Више нема знака.

Варнице и капи, распрсле се ћутке.

Кроз стаклено око у кутији мрака,

чежњом те зовем из кућице за лутке.


Јована Милутиновић - Шифра: ''Виолина'' - Параћин

ПЕСНИКОВО СЛИКАЊЕ

Ноћас, моје тело постаће ти платно,

у кистове од злата претвори прсте,

сад заустави на часовнику клатно,

твоје речи у боје нек се прекрсте.

У тишини стварај своје прво дело,

лагано исцртавај контуре лица,

обој врат и набрекла бедра у бело,

не дај жудњи да остане само скица.

Сликај по стомаку нијансе пролећа,

помешај с капљицом росе темперу,

оживи пурпур тек процвалога цвећа,

заборави да чиниш песми неверу.

Са палете узми ко ватра црвену,

на широка бедра руке своје спусти,

распламсај додиром буктињу страствену,

новом чину уметности се препусти.

Од месечине меке начини ми рам,

међу седефне звезде окачи слику,

зароби у грудима пред књигама срам,

у немирној ноћи диви се мом лику.

Уздигнуте главе напусти атеље

трагове од греха сузе ће да сперу,

са собом понеси насликане жеље,

у суморну зору врати се свом перу.


Веселин Гајдашевић Шљарков – Шифра: ''Говорим те и гори и трави'' – Фекетић

ГОВОРИМ ТЕ И ВЕТРУ И ТРАВИ

Говорим те и гори и трави,

А Ти мене чак ни ветру нећеш,

С неке стране макар да ми јави,

Где си сада и куда се крећеш!

Извору те бистер воде причам,

Лик где сунце у свитање мије,

Тетошим те...хвалим и величам,

А све слутим до мене те није!

Говорим те и ватри и води,

А Ти мене ни пепелу сивом,

Као да ти ни мало не годи,

Што зовем те жељом својом живом!

Тебе причам и цвећу и стази,

Којом снови ка радости стреме,

А Ти пушташ њих мени да гази,

Заборавом сјесењено време!

Говорим ти и сунцу и сени,

А Ти мени ни сутону меком,

Као да си обећано мени,

Раскалашно дала другом неком!

И скроз тако као блудник прави,

Док са жеље на жељу ми слећеш,ж

Говорим ти и гори и трави,

А Ти мене чак ни ветру нећеш!


Јелена Ђурђевић – Шифра: ''Вјетар има боју'' - Дервента

КОЈА ЈЕ БОЈА ВЈЕТРА?

Вјетар има боју твојих очију

Свијетао и плав, кад ме гледаш с љубављу

Таман и зелен, кад ме покосиш погледом

Вјетар има снагу твојих руку

Орканску, кад ме њежно милујеш

Повјетарац без моћи, кад ми окренеш леђа

Вјетар има љепоту мојих мисли

Док гледам те и заједно присвајамо свемир

Скривен у крошњи дрвета, кад нећеш да ми се јавиш

Вјетар има боју, снагу и љепоту

Само кад смо заједно, кад нам мисли плове ка истом

Да заједно одсањамо живот

И птиће приведемо гнијезду

Вјетар је само наш док нам мрси косе

А ми се држимо за руке!

Такав је вјетар!


Весна Лаудановић – Шифра: ''Плава звезда'' - Kрагујевац

СЕЋАШ ЛИ СЕ МАРИЈЕ, ИСУСЕ

Сећаш ли се ње?

Био је те ноћи

задремао снег...

Једва, једва је падао...

Није се ни видео.

Само се по мало чуо.

Губио се.

Могао се изгубити

у свемиру,

толико је био сањив.

Сећаш се, Исусе?

Љубио си је.

Несвестица је плесала

иза твојих капака.

Њихало се небо.

Звезде су се обрушавале

на завејане брезе.

Губиле су драгуље успут.

Свуда, свуда...

Намерно су то радиле.

Биле су распамећене.

Засипале су твоје слепоочнице,

твоја рамена,

твоју косу мокру од зноја...

Сећаш се?

Водили сте љубав у вејавици,

у малој сеоској кући,

у малој буктињи

окаченој о небо

као новогодишњи украс.

Били сте у њој,

изван ње...

Твоја нежна моћ

правила је од Марије таласе,

таласе зреле ливаде под ноћним ветром.

Бунцала је сва твоја имена.

док се месец котрљао низ ливаду...

И опет и опет и опет...

Био си очаран њоме, Исусе.

Леп од љубави.

Били сте погубљени

сопственом нежношћу.

Изгубљени за свет.

Потпуно.

Марија је била

твоја бела керуша

што ти лиже дланове.

Жар птица

што се гнезди на твом стомаку.

А ти си био капетан плаве ноћи

којом сте пловили изнад света,

изван свега...

Били сте чиста љубав.

Злато свемира.

Сећаш ли се, Исусе?

Можда си те ноћи,

љубећи Марију из Магдале,

постао Бог.


Андрија Стануловић – Шифра: ‘’Император’’ - Пирот

ИЗ НЕПОВРАТА СНИВАМ

У непомичном оку вране

оцртава се зора и благи мраз.

Шкрипа зарђале капије

не буди духове умрлих.

Схватам, страх времена

што нас је одредило,

да постане несрачунљиво и смртно,

живи у паузама твога хода.

Обитава у твојој плетеници што

крза се на калдрми наше коначности.

Овде, у земљи непостојања,

не осећам мирис мандарине,

док љуштиш се нада мном

и устрептала капљеш.

Замишљам, над узглављем ми барјак,

плетеница ванвременског

вијори се на ничијем ветру.

А крваво време

попут пса лиже своје ране,

на ивици постојања,

режећи једно женско име.

Полигоном смрти

протеже се мирис мандарина-

а врана усплахирено полеће.


Александра Мариловић – Шифра: '' - Дервента


Сад смо чекање, препуна софра

Што чека на госте...

Остало ми је много сати

Kада бих их бар

Могла послати преко птица,

Некако у пакету

Заљубљеним на растанку

Можда се предомисле;

Или случајним сусретима

Можда постану вјечни...

Некоме очајно ове минуте

Требају, ја их се ето, одричем

Јер

Сад смо ћутање

Препуна софра за којом

Нема ко да наздравља и да се смије...


Мирослав Мишел Болтрес – Шифра: „Златни Брег“ - Смедерево

ВОДЕ МЕСЕЧИЦЕ И ВОДЕ ЈУТРЕНИЦЕ

У месечевој капи скупила се роса,

Ти ходала си по њој ноћас боса...

Умивала си твоје лепо румен-лице

Над студен-кладенцу од воде месечице.

Са одсјајем од оних далеких звезда

Наше несташне љубави речица је текла…

Медна искра је искрила у твојим очима

"На вечну љубав" - ти ми се зарекла.

И где си сада многовољена моја,

Доносили ми те доноси рујан-зора...

Ил' ти бела јутра загледају лице

Над леден-студенцу воде јутренице?


Миша Лазар – Шифра: ''Ах, љубав'' - Београд

СУЂЕНА

Последњи зрак сунца теби је најава

ноћне сенке раставиће кораци твоји.

На олтару сна ти си, и сан и јава

од чисте природе Господ те боји.

Лик твој дише

лик твој постоји!

Коса исткана од ветра и свиле

очи – бели облачци и ласте две

од црвених јагода се усне изусниле

јасике грана – витки врат и руке

груди од белих диња

груди од мушке муке!

Кожу исплео скерлет и морска пена

путена линија таласа и делфина.

Шапућеш: - Ја сам твоја суђена

једном само што се јави из дубина

љубљена или светица

само сам теби истина!

У игри прстију и руменој ћутњи

у жудњи, што воће и свилу не дира

злим дусима и месечевој љутњи

завист смо били и такви, од папира

муж и жена

или само два ветропира.

Први зрак сунца, теби је одјава

на млечном путу, крај мене си стала

у мом сну била, и сан и јава

моја те песма, ко тајну закључала

да знам да си жива

да постојиш, да си постојала!

У Бгд: 27. децембар 2004.


Мирјана Ранковић Матовић - Шифра: ''Трава ива од мртва прави жив'' –

Мојсиње, Мрчајевци


Такну ме поглед

зеленији од трава-

разум помери.

Узбуркана ми душа

у чежњу забасала.

Чежњом те зовем-

коњи бели крилати

нек' те донесу.

Испреплетаних руку

тражићемо љубав.

Облаком златним

окити моје ноћи-

милуј ме снену.

Чежњу чежњом распламсај

да нам звезде завиде.


Ката Панчић Миленковић – Шифра: ''Витраж'' – Пирот

ВРЕМЕ

Да ли се сећаш пшеничног сата

У мом погледу,

Или смо сатови на ноћ

Без добрих румених духова?

Јутра

С малом казаљком на истоку

И путоказом у соби

Из тишине излазе

И голим очима гледају

Звездице додира, мрље усана свуда


Есма Бандић – Шифра: ''Љубав лотоса'' - Травник


Можда дана једнога сазнао будеш од мене

Можда дана сретнога откам очи своје снене

О, како би лијепо било када бих могла све да ти дам

О, како би се снило између мореуза да ти се предам

Жал посјећују галебови док крићу за бродовима

Жар посједују робови док се отимају за крилима

Дан није ведар ако се сунце нашали са мјесецом

Далеки је цедар заплакао од игре са звјездицом

Ако се зрака пресавила преко струка у нити ткања

Аура је прењежно титрала са тачкама отварања

Море је завичај далеки мојим болним чежњама

Мјесечина и анђели путују према мојим обалама

Еквиноциј неће моћи без мене одржати палету

Емисије свих зрака скупљају се у једну планету

Часи су дуги и мирни, али су расадници туге тихе

Човјек каже: Вирни сад у срце и пролиј ми стихе

Уловљену у акордима угледат ћеш мене, вољени

Умрежену у уздасима твојих чежњи, мој жељени

Јауци суздржани и заробљени у каналима грленим

Јецаји запретени и скупљени у латима црвеним

Ех, ако пустим, потећи ће вапаји, Сунце ено трепну

Ево ме на небу, рећи ће, ко је звао ужарену корону

Шум мора, шум мора, и шум ријеке дубоке, зелене

Шумовита далека гора испустила заигране јелене

Можда ме чујеш, у даљини уздахну једна срна

Можда ме чујеш, јелен зарони у дио давног сна

Можда има нит једна по којој плове наши уздаси

Можда је она жедна кренула тамо гђе су таласи

Можда су тако среле се наше руке а да и не знамо

Можда су зато вреле усне док ми у сну падамо

Можда су застори давно скинути за двоје нас

Можда су простори одавно отворени за наш глас

Стани, не реци више можда, пусти сад ријечи нове

М као мир, о као очи, ж као жар, д као да, а као ах.


Љиљана Фијат – Шифра: ''Драгана'' – Нови Сад

ЧЕЖЊА

Олујни ветар, на северу. Однеће ме, опет, уз пратњу музике, у кревет,

док певам озбиљно неку српску песму.

Једино ме мртвачка тишина душека од перја

спасити може, у самоћи, ноћи, од моје неукротиве природе.

Отац ми беше дрвосеча и шумар и ниједна му јаребица није могла побећи.

А ја ни за то нисам имао дара, драгана?

Ал’ и кад нестанем, остаћу на овом бојишту.

Ти ћеш, налик на звездарницу, питати:

''Kо је тај лик са цвећем искрене благодарности?''

На коњу, дозиваћеш ме, с тугом на лицу, и можда учинити неко лепо дело,

натопити крвљу ову тамну земљу.

И имаћемо диван поглед на равницу.


Фрањо Фрончић – Шифра: ''Словенија'' – Шкофја Лока

НИКАД

Отишла је са задњим возом

Сунце у очима њеним ме ослијепило

уснице су јој мирисале на мед,

њени брзи покрети су ме узнемирили до блаженства

донијела је глазбу мира и страсти

можда сам само замишљао

можда сам само глумио, претварао се, лагао,

али биле је тако застрашујућа у својој једноставној љепоти,

крала моје мисли и ријечи,

са њом би могао дијелити вријеме, простор, зрак, ноћ, јутро,

могао побиједити удаљеносто од тијела.

Знам да немам права ни овлашћења, да би се борио,

Сада сам први пут схватио важности жеље

лудости, боли, лудог немира,

када не можете учинити ништа, кад је одлучено раније,

дупликат, главни двојник, који је увијек био ледено хладан,

побјегао у паници, она и њезин суђени човјек,

тај варљиви осјећај који сам чекао цијели свој живот.

Нисам знао што се догађа, не знам, не знам, ја понављам,

Али ја сам схватио да ћу је убијати ноћ по ноћ,

А то није у реду, ја никада је нисам упознао,

Никад пољубио, никад осјетио на себи.

Влак је био изгубљен у магли заборава

Руке су ми крваве, немам очи, немам лице

Ја немам срце, сједим подно мртвог храста, никада, никада...


Даница Ђурић - Шифра: Даница - Лајковац

ДОБРА ВИЛА

Прелеп ми ноћас дође сан.

На врата куца гост непозван.

Отворих врата да видим ко је.

Kад тамо угледах стоји добра вила.

Велика бела, крила раширила,

и пита мене колико дајем ,

да видим најлепше очи које познајем.

Рекох јо, даћу и живот свој,

да само још једном буде мој.

И насмеши се добра вила,

па склопи своја бела крила,

а иза ње стојиш ти.

Најлепше очи мени се смеју...

Прилазиш тихо и полако,

за руке ме узимаш лако.

Уснама ,усне ми додирујеш,

погледом својим милујеш...

А добра вила рашири крила,

и стави на њих обоје нас,

и каже срећне волим да видим вас,

и јесу ово само снови,

ал ја вам у њима нудим спас.

Па полете са нама горе високо,

тамо где не допире људска злоба ни око.

И однесе нас у нека царства нова,

тамо далеко где царује

љубав саткана од снова.


Светлана Цеца Матић – Шифра: ''Цврчак с Мораве јужне'' - Алексинац

ОСМЕХОМ ТЕ ТУГУЈЕМ

Рече ми:

"Свет је недостојан твога бола

драга,

зато, смеј се

црним облацима,

птицама злослутницама,

смеј се

лошим предзнацима

и тешким сновима,

смеј се,

кад ме не буде

драга,

уснам разједеним од суза

подбулим очима,

исплаканим зеницама,

смеј се

драга....

И нека ти навуку лудачке кошуље,

нека те разапну на крст срама,

смеј се

кад будеш изиграна

и сама

бројала кораке

криво начињене,

смеј се, драга,

лошим описима,

погрешним дијагнозама,

твог тренутног стања.

Само се смеј,

драга,

лошим тугованкама,

опорој самилости,

смеј се грлено,

кикотаво, луцкасто,

кисело,

смеј се, драга,

онако како смо се смејали

лоше одиграним улогама,

радозналим њушкама,

рашчупаним кокошкама

што кљуцале су

наше одбаче коже...

Смеј се

и невешто

и горко

и пијано се смеј,

само се смје

смехом ме сачувај...

Недај да ме

у сузама твојим удаве

лажни чистунци,

моралне наказе,

крвожедне стрвине

што би твојим болом

да душе погане

хране..."

Рече ми: "Смеј се

драга,

смеј се остављена и сама

заборављена

смеј се

у инат пролазности

свега оног

што ти је дане

чинило дузим,

смеј се киши, драга

и ноћима тамнијм од

свих прошлих и свих будућих ноћи,

смеј се,

драга...."

И смејем се

до неба,

до облака

се смејем,

смехом те живим

смехом те казујем

смехом те чувам

од заборава...


Бранка Дојкић – Шифра: ''С оне стране срца'' – Тиват

ЛИК БЕЗ ЛИЦА

Притисла јутро тишина мртва,

нит ми вране гракћу нит пјевају птице,

нит у лику свом познам своје лице.

Kо је ноћас умро? Џелат или жртва?

Не фијучу душом вјетрови олујни,

нит у глави одзвањају ријечи од леда.

Нит ми на уснама чемера нит меда.

И удари срца јутрос ми нечујни.

Мач истине још ми у грудима,

крв се врела слива низ оштрицу бритку.

Не осјећам ништа а губим битку.

Само љубав опомиње да још је има.

Дан без боје путем својим крену,

ни сунце ни облаци небом ми не плове.

Пакујем тихо жеље и снове.

Срце ти остављам...За успомену.


Стефан Мегић – Шифра: '' - Београд

ГДЕ ГОД ДА СИ, УВЕК ЋЕШ БИТИ МОЈА

Где год да си, увек ћеш бити моја,

Заробљена у мраку и даље ћеш сијати,

Путања је небитна, ту су кораци без броја,

Али ипак схватам, да увек ћеш ти бирати.

С ким год да си, увек ћеш бити моја,

Сенка без покрета која таласа уз ветра зраке,

И даље трају бесане ноћи без снова,

Молим те дођи, и растерај облаке.

И када те не буде било, и даље ћеш бити моја,

Замишљена ластавица којој су нестала крила,

Уз песму ћу те славити, из бесмртног кроја,

И знаћу да си некада ипак моја била


Радојка Ушурел – Шифра: ''Радуш'' - Вршац

НИСИ МЕ ЗНАО

Колико сам само пута

до сада

слушала речи

пуне топлине,

љубави и срећо,

анђеле мили,

сунце моје мало,

моја звездице...

А ниси знао,

јер ниси ме знао,

да сам од њих

направила букет.

Чувам га у ризници

свога срца,

да га понесем

једном са собом

кад будем напуштала

овај свет.


Вида Ненадић – Шифра: ‘’Kопча’’ – Ужице

ИЗА НАС

Остала је иза нас,

велика црна мачка

са зеленим очима.

Остала је и супа,

посољена

сузама.

А конобара се то све

није ни тицало.

Уопште.

Остао је

и поглед са терасе,

који гледа

на оне

који одлазе.

И огромна

порција

мрака.

И још мало црног.

И зеленог

И чежњиво модро плавог.


Драгана Тошић – Шифра: ''Јана'' - Чачак

ЖИВОТ ЈЕ САМО САН

Слетела јесен на моје раме

Слетеле чауре са леске

И суво шуштаво лишће сваки ми корак прати

Низ поље ветар тражи моје власи

И онако на јуриш коњанику

Расплиће пут да га на моје груди

И сећање врати.

На истом овом путу под истом овом брезом

Снили смо заједно сан

Кућерак зелене боје расцветале шебоје

И оне ситне љубице плаве

С пролећа што процветају ко очи моје

И дрвену клупу да с вечери

На њој седимо наслањајући се на јуче и сутра

Како би дан изнели до сванућа

И чамац на Морави да можемо

Да испловимо обали

Да скрити међу врбовим гранама

Уплићемо дан у сан да кад остаримо

Можемо да се вратимо на песковиту обалу

И огрнемо хаљину од врбовог прућа

Да нам подмлади године

Да нам освежи додире и завете...

Данас је падала киша

Под брезом опало лишће

Не слеће на моје раме

Нема ни наслона на сутра

Јуче је однело дане.

На клупи седим са сећањем се дружим

Прошле су године многе јесен живота служим

У кући зелене боје са оком другим испраћам дан

Дечаче младости моје живот је само сан.

Стварност је у нашој машти

У ходницима светлости кад очију затворених

Јездимо до далеких звезда

Додирујемо небо анђелима милујемо крила

Живимо ван тела у неком другом свету

Стварнијем од овог на земљи

Недодиром се прислањамо и знамо да смо живи.


Вања Поповић - Шифра: ''Зелени зврк'' - Kраљево

НЕ ЗНАМ...

Не знам о који се облак срећа саплела...

кад ми је црна шапа прешла пут..

и испод којих мердевина то, прошла сам...

Или је то једноставно, игра нечија...

У којој тако тешко пролази дан...

У којој сваки траг, остаје жут...

Нисам знала да сам ово хтела.

Не знам ко то конце вуче и одакле...

па те некуд вуче далеко...

и сваки могући траг завара вешто...

или само никако није, ни време ни место...

за опипљиво, сањиво... нежно нешто. ..

за бити нечији неко...

Не знам како су ми се сузе омакле.

Не знам чији ти мирис ветар носи...

ни чије прсте, у џепу, укалупљене грејеш

ни којом улицом често пролазиш...

Али негде, слутим, којом бојом волиш.

И где одлуташ кад одлазиш...

И тихо стрепим, коме се смејеш...

Док ме Kошава овим сивим градом разноси.


Витомир Стевановић – ''Дрина 73'' - Добој

СЈЕЋАЊЕ

И нешто ме стегне, баш са лијеве стране,

Кад уморне мисли по сјећању плове,

И често ми зора будноме осване,

Не пронађох мира све године ове.

И мене је живот преварио млада,

На трен љубав пружи, тек да спознам чари,

Па у срцу цијели живот носим сада,

Жал за једном жељом што се не оствари.

Још једино перо утјеху ми даје,

Када две, три риме напишем о теби,

Па стихови кажу што усне затаје,

Да сјећање на те још кријем у себи.


Маријана Матић - Шифра: ''Kрофница'' - Топола

ВЕЧНА ЉУБАВ

Давно то беше,

Били смо јако млади када смо се срели,

На поглед први ми смо се заволели.

Браком је крунисана љубав наша,

Живели смо живот као да је бајка,

Господ ме благословио постадох мајка.

Борба кроз зивот наша је велика

Често помислим да нам је срце од челика,

Болест детета у клупко нас веже

Јако то боли срце се стеже.

Погледи када нам се сретну,

Уздрхтим сва и после толико година,

Често прећутим не желим бас ништа рећи

Јер помислим тада, зашто да пркосим срећи.

Велика љубав међу нама влада,

Једино тако прођу те сви бесови, стресови,

који те на животном путу прате,

И зато желим да сви знате,

Срећан је онај ко уме да воли

До последњег часа као првог дана!!!


Петар Нинић – Шифра: ''Вулкан'' – Ваљево

КУЛА

Благо си, а ја блато у ком си,

што си моје, што ме волиш?

Не, ти не одлазиш,

убеђујем се, отуђујем се,

мења облик облак у мени

па киша душу оплоди

да кад те се сетим

перо кулу истопи у речи.

Видим себе како вичем: „Нека,

последњи дрхтају моје младости

иди тамо где је наша срећа,

смелосвесна звездо врела,

из врела бића те не дам.“

Кула те чува од леда,

кула те чува од меда,

а улаза кула нема,

нити има излаза.

Шта ћемо немиру мој?

Амбис умих напором опорим,

рик ноћи шири шару оклопну,

крив ко пут ка теби, ка дому,

снове освајам нашој деци да дођу.

Жмурећи гледам у тебе, одлазиш.

Ћутећи у кулу будан лежем и остарим.

Опет смо загрљени маштали ја и луда вера

као ти мене пред кулом и даље заљубљена чекаш

а ја ипак изађем и певам,

да је кула наша црква бела.


Славица Јовановић – Шифра: ''Тетребица'' – Шабац

ДРУГАЧИЈА

Испрсим се, пркосећи ветру, у трагове неба загледана,

гледајући у звездане мапе, до свитања , зорице, раздана .

Запутим се негде босонога, тад ми реч ко исукана сабља ,

ни да јекнем, нити да устукнем, јасенова грано раскринкана .

Изниче ми песма расков трава, ништа већа од јеленског рога,

мелодија првослућеница, доспела са неба црнорога.

Испрсим се, ко последња песма, срца мањег од медвеђег длана,

да се поспем пепелом и жаром, родићу се из свог предсказања .

Ако тебе именујем зоро , рукосаду белих јоргована ,

исклијаће песма девичанска , ко најдражи цвет ботаничара .

Расковника бусен сновиђења , открићу ја доле потписана ,

тајим тајну, књига родословних , букнула из свога непевања .

Испрсим се попут житног класа, стихови се проспу као просо ,

небеске тајне службе тада, залију ми расков траву росом .

На претпоследњој станици признаћу , где се вучји запис разоткрива ,

у маскирној униформи да сам , неугасли вулкан , Д Р У Г А Ч И Ј А !

Ако треба за храст венчаћу се, ал нетрагом нећу ићи ја,

кад храст постане ватра, букне пут сунчевих излазака,

ни тад нећу бити угарак , другачија, жива ватра сам , ритам се мења, осећам ....

Kолико живота има у смрти, толико смрти има у животу ,

из семења ноћи сам рођена , ко последња ноћ, ко први дан...

Очи неког најгледаније , у њима тражим расков траву сад ,

успорићу да он убрза , да сустигне љубав песника.

На ком језику говоре птице , тек сада знам,

док зову ме виле виленице и Загоркиње да запевам....

- Где високо у планини, живи Бог мој једини, допире глас,

између крштенице и умрлице , љубав је надживела и жита клас .

Испрсим се, јер љубав моја зна где сам ја, у беспућу знам да проклијам ,

ДРУГАЧИЈА, ДРУГАЧИЈА, ДРУГАЧИЈА ...


Србијанка Станковић - Шифра: ''Гарава улица'' - Прокупље


Моје је чекање ватра која тиња

И не дам ти

Ни риме

Ни дима

Јер чекати

Чекати

Чекати

Чекати

То је Чежња

То је преслишавање тебе

То је све оно што не умем да кажем после

„То је“

Неизрециви снови на старом јастуку

Урањање у неко античко море и стих

Израњање из себе

До Тебе

Чекање

До краја


Драгана Младеновић – Шифра: ''Вајан Каин'' - Београд

ДА ЛИ СМО ТИ И ЈА ДОДИР?

Обоји ме у твоје рухо

гримизно ко’ љубав,

топло као вино,

да огрнута тобом

освојим сву ноћ.

Да ли смо

ти и ја додир?

Хоћеш ли ми дати

у сусрету себе?

Можеш ли собом

покорити мене?

Да ли ћеш пустити

море да вене?

Желиш ли пасти

под речи снене?

Обоји ме у твоје рухо

гримизно ко’ љубав

да огрнута Тобом

освојим сву ноћ.


Оливер Миладиновић – Шифра: '' Оливије Шаренградски'' - Kрушевац

САН И ЈАВА

Kроз маглу сећања древних

силуета вољене промиче,

као мисао застала у бескрају среће,

окреће се, смеје, при светлости свеће

па ми се враћа у сан,

препун мириса љубичице

и птице, птице јој на рамену стоје,

не боје се невиности њене.

Трудим се да гледам

моменат сваки са њом

да у заборав не оде,

у хаљини дугој поред мирне воде,

обриси њени на месечини

чине да је памтим као виле сестру.

И будим се из дубине душе

и гле, ту је поред мене,

сан је још осваја,

крв ми пуни вене,

срећи нема краја,

јер у сну је било

ко на јави сада.


Сабах Ал-Зубеиди - Шифра : Гилгамеш - Београд

ЗАИСТА САМ ТЕ ЗАВОЛЕО

Кад сам угледао –

Први пут твоје лице

Пробудила се у мом сећању

Дечија љубав успавана годинама

У станицама мог живота

И на постељама мојих чежњи.

Угледао сам те –

Као девојчицу широких очију

Како коса баца сенку

На твоја рамена.

Тада сам се сетио

Прве љубави,

Првог пољубца

И пожелео сам да се вратим

Као дечак

А ти као девојчица.

И, ево ме данас

На обали живота

После дугог лутања

У мору бисера и корала

Ушао сам у твоје светилиште...

Да се у њему помолим

Молитвом опроста.

Да твојим именом

Залијем своје суве усне

Утољавам жеђ срца,

Каранфил,

И сушне године.

Дошао сам да те питам

О, Божија голубице

Докле ћеш лутати по небесима,

Ветрови судбине те бију

А олује горчине те бацају –

У шуме мрака и изгубљености

Без судбина.

Дођи, мој Анђеле!

Настани се у врту моје душе,

Без одласка.

Дођи да грлимо љубав

У ноћним причама

Заиста сам те заволео!

Пиј из чаша заљубљености

За безкрајну љубав

Опиј се њоме...

И ја се из чаша вина твоје лепоте

Напијам.


Звонко Ђурић – Шифра: ''Звонко 0611'' - Лесковац

СПАЈАМ РАДОСТ ТЕБЕ И МЕНЕ

Још не знам како си угмизила

У болесну ми душу

Хтео сам ти рећи још речи

Ал' затрепери сјај твој

Обукох душу твоју

Ходам по твом гласу

Kратке прозаичне реченице

Значе нешто више од обичног

Знала си да лечиш озбиљну болест

Да уснама потапаш набујале муке

Очима слажеш преплетене идеје

Већ покидане мисли спајаш

Враћаш дах посусталом животу

Понекад осетим да пратиш ме

Kрхотине од тајни узимаш

Гледам те немо

Желиш да отпловимо далеко

Где ће усне нежно шапутати

Срећом још ме звати

Дође вече повијено умором

Kрхке ноћи

Шуме оближњих сељака

Прошаране месечевим сјајем

Сете ме лица и суза твојих

Померам стабла косе твоје праве

Тражим у дубини два извора

Што сјаје са дна тишине

Будим уснуле стазе

Пратим срећу одмакле сене

Спајам радост тебе и мене


Зорица Тијанић – Шифра: ''Луна 71'' – Београд

НЕМОЈ ОДУСТАТИ ОД НАС

Дај ми снаге за тај сан

у коме се враћаш мојој

јави у оној истој нежности

коју си оставио у мојим

очима да те памте и

гледају сваки дан

Немој одустати од нас

Реци ми да не можемо

осванути тужни без свитања

у ноћи док се јутро смеши

и отвара прозоре неким

новим буђењима

Дај ми снаге за тај сан

у коме ми шапућеш да

си ослобођен од кајања

потпуно и заувек мој

али не више у срцу већ у

мојој јави у коју се враћаш

пробуђен

Немој одустати од нас

дај нам још неку шансу

да пређемо тај пут који

води преко линије мањег

отпора и гаси жар увек

када је ватра најјача

Дај ми снаге да те волим

иако сам у страху од

напуштања напустила саму

себе и насмешила се

стидљиво јутру без свитања

које отвара своје прозоре

сунцу да ме помилује


Мирјана Пејак – Шифра: ''Душа љубави'' – Сисак

ЉУБАВ ЗА НАС

препознајеш сваку пјесму

иако није писана словима

мислима додирујем бјелину папира

сузама радосницама

и разлијевам у најчистију љубав што постоји

поклањам ти

сва своја јутра

у њежности најтоплијег дијела мекоће врата

сигурну игру корака

гутљај љубави с орошеног стакла

четири стране свијета

усне мирисом зрелих јагода

поља на којима нагост снива

у колијевци гђе ме сунце с вечери чека

на мјесту гдје нема ограничења

једино љубав постоји

и бдије у нама


Олга Манчић Лодика – Шифра: ''Река'' - Параћин

ВОЛИМ ТЕ

Волим те, јер си чежња

свих мојих хтења и надања

у ноћи кад месец у јесени

прошара сенке на меким

јастуцима сећања..

Волим те, јер си река

која тече током мојих

жеља и смисао мог кретања

на путу где је занос једини

начин да се мислима

и песмом љубави

додирнемо..

Волим те, јер те вајам

рукама ветра на бескрајној пучини

мојих интимних прелома

у дубоком виру мојих зеница..

Волим те, јер моје земљано лице

претвараш у зрачну комору срца,

те израњам преображено и

чисто попут лабуда

на јутарњој измаглици..

Волим те, јер си роса

на мојим набубрелим дојкама

у тишини твог безгласног задовољства

на коју наслањам главу да се одмарам..

Волим те, јер си дах мог пролећа,

на уснама те осећам попут топлог

лахора над пољем који таласа

мирисом расцветаног јоргована ..

Волим те, јер си ту као разлог

моје љубави и потребе..Волим те, јер

како би другачије било, болело би те

да ти не кажем:

Волим те....


Снежана Танић – Шифра: ''Византин'' - Параћин

KАЖЕМ

Мало је рећи волим те

то су само две речи

које се изговоре у трену

а после њих опет тишина

ако их поновим

изгубиће лепоту

Мало је рећи недостајеш ми

недостајање се превазилази

једноставним законима кретања

макар било којом

страном света

јер ти си свуда

Мало је рећи желим те

желети може свако

са мање или више изгледа

о потпуној спознаји

жеље и њеног порекла

А ово настајање је ванвремено

извире и увире у немиру

непрестано тече

толико

да само кажем

дишем те

познајем те

живим те

Постојиш за мене

колико и све моје време

Зато

Поклони ми

кишу с прозора

да се разлива по мени

као додир

на распуклом телу

илузије

Поклони ми

све што је протекло

да бих разумела данас

и имала сутра


Милана Давидовић – Шифра: ''Ластавица 1975'' - Богатић

ШТО ТЕ НЕМА

Док бледи је месец по крововима

Нечујно пао и тихо снева

У мени пламти давна чежња

И срце те зове, што те нема?

Тад тело ми иште лаки санак

Ал' несаница верно ме прати

И срце те зове, ал' тебе нема

Да и ја могу мирно спати.

Измиче санак, опет ме неће

И ново се јутро са истока спрема

Ти стојиш у роси и береш цвеће

да мени га носиш, ал' ипак те нема.

Снежне боје сад моје су власи

И бора ми свака тобом украшена.

А још се из грла зачују гласи,

Препуни сумње, зашто те нема?

ЉУБАВ, ТО ЈЕ…

Љубав то је….

Kада нам се усне споје

А срца се додирну у истоме трену

И затрепере попут прољетних лептира

Kада твоје очи попут сунца

Ходају за мном по хоризонту

Kао месец огрнут звезданим плаштом

Шапућеш љубавне мелодије

Љубав то је... .

На крају дана који је изгорео

На црвеној морској површини

Само жеља заведе страст што пламти

И из утробе моје изнесе слатки плод.

Kоји нам се раздрагано смеје

Љубав то је ....

Kада ми дани и године кроз прсте исцуре

Пишући најлепше приче на лицу

Проспу белину по мојој коси

А ја не приметим ништа, сем тебе.

Цео живот у једном трену застао је

Љубав то је.


Наташа Радосављевић – Шифра: ''На сунчаној страни'' - Београд

САЊАЈ МЕ

Сањај ме у ноћи кад снови буду тешки,

тамо негде пред свитање зоре

кад се памти тишина у трзајима маште.

Сањај ме кад набој страсти покрене ти тело

и ти тражиш, и чезнеш и вапиш стисак

што се жеља зове.

И онда кад мислиш да немаш куд,

сем пута који води иза тебе,

нагни се напред снагом песме,

да би снове мог'о испунити јеком.

А када ти набрекло срце нагло прокрвари,

сањај ме у ноћи без снова,

онда кад чежња у разапетим чељустима,

љуби топлину што се телом разлива.

Моје мисли лебде над тобом,

са врелим дахом усана твојих,

и желим да ме сањаш у смирај дана,

како уморна и сетна љубим

слабашну ти снагу.


Слађана Обрадовић - Шифра: ''Плаво'' – Ниш

ЗАЈЕДНО

Саткану од снова

Повуци ме у дубине

Где најлепша реч је

ЗАЈЕДНО

Отргнућу се од бесмисла

И сакривена од обзорја

Сачувати сваки дан

И ноћ

Само за нас


Жељка Аврић – Шифра: ''Бршљан'' – Сремска Митровица

ЧЕЖЊА

Само те оком миловати смем,

бршљаном витки обујмити стас.

И опчињен, а загрцнут, нем,

по месецу младом замишљати нас.

Шта од песме лепше рећи умем,

шта нежније, да задрхтиш снена?

Што се слути тихо да разумем -

кад си сама, нујна, уплашена.

Усне меке као свилен вео,

са погледом кошуте у смету...

За чим жудим, све што сам желео.

Тајно моја, Једина на свету.

Какав драгуљ срећнијом те чини

од сна да ћеш сродног себи срести...?

Досребриће Он на месечини

и у сусрет највећи одвести.


Марија Јекнић – Шифра: '' М97_Аmersh16'' – Колашин



И немирно пратим твоју сјену.

О, да ли знаш како боли,

када вољени од тебе крену?

Душа ми грца од бола и туге,

срце у тишини пати.

Ти сада волиш очи друге,

ја ти љубав не могу дати.

Безброј је дрхтаја чувало т'јело,

сакупљало додире давне.

Са тугом се борило смјело

И није дало срцу да стане.

Још памтим твој гласни смијех,

који ме је чувао од страха.

Душо, ова ватра у мени није гријех

И борићу се за њу до последњег даха.

Понекад ће суза склизнути низ лице,

због сјећања на твој лик.

Из ове вјечите измаглице,

све ће нестати уз један, једини крик.


И немирно пратим твоју сјену.

О да ли знаш како боли,

када вољени од тебе крену?


Радић Ђорђо – Шифра: ''Горштак'' – Мркоњић Град

ТУЖНА ЧЕЖЊА

Kад год се сјетим тебе

у ушима ми увијек одзвањају

ти њежни дирљиви тонови, те дивне пјесме

а на очи ми навиру сузе

не, не могу да вјерујем

да ћеш ми од сад

само на тренутке

постајати драга

због израза на лицу

и да ћу те вољети

само на тренутке

немој никад дозволити

да се између нас увуче ћутња

немој никад дозволити

да моја рука остане празна

да ми у оку заблиста суза

дај пружи ми руке

желим да у твом загрљају

дочекам нову зору


Ружица Рушка Чико – Шифра: '' Ruska of Montenegro'' - Тиват

ЉУБАВИ ЧЕЖЊОМ ТЕ ЗОВЕМ

Kад одласке изгубиш из вида,

без милости пређенога пута

срце камен удара без стида

дивље бије, не опрашта скута.

Тужан поглед крикови нејасни

са сводова небеског пространства

вапај души,мислима прегласни

крик акорда, блаженог пијанства

Досегнућу што ми дрхтај слути

сву љепоту сроднога ми бића,

са небеса, акорд ме упути

на изворе чаробнога пића.

Ех, љубави чежњом те зовем

из беспућа далекога свијета,

спусти поглед из зенице ока

да у њему блажено потонем.

Два бисера плаветнога мора

враћају ме и Бог то разуме

па акордом са небеских струна

срцем снује, душом проговара.


Даница Бркља – Шифра: '' Ратови Б2012'' - Соколац



да се вратиш на мјесто

гђе смо некад скупа били,

сиђи са неба, знам да те још има...

сјети се како смо некад,

небеске анђеле снили...

Kажу да се играш ријечима мртвих

и да трулу виолину свираш,

знао си некад, као нико други,

уморним прстима косу да ми дираш!

Отишао си. Полако си отишао те ноћи,

на силна небеса на други свијет,

оставивши крваву ружу, задњи пут си се

убоо на тај цвијет!

Отишао си...

кад - кад посјети твој гроб,

збришем паучину...

запалим свијећу...

и гледам у празан небески свод.

Не осјећам више топлоту твојих очију,

ни боју им више не памтим,

ал' ТИ још увијек живиш у мени...

свим силама желим да те ВРАТИМ!

Лутам пустим улицама,

тражим те у сновима проклетим,

враћам у назад дане,

јер желим да те осветим.


Мидхат Хрнчић – Шифра: ''Балкана – огледало неба'' – Сански Мост

ПИСМО БИВШОЈ ДЕВОЈЦИ

Данас сам шетао

Парковским стазама

Навратих и до наше

Омиљене клупе

На њој су већ сједили

Загрљени девојка и младић

У младалачком заносу

Нису обраћали пажњу на мене

А ни ја им нисам желио сметати

Тек краичком ока

Тражио сам на клупи

Наша давно урезана имена

Али тамо су биле нове даске

И нова имена

То ме није омело

Да мислим на тебе

И да нас замишљам младе

На истој клупи

Загрљене


Звјездана Херцеговац – Шифра: ''Лунгомаре 2'' - Загреб

ЗАВЈЕТ

Искукичан вео

И хаља бијела

На дан вјенчања

Заспаше у сну вјечном

Прстење бјеше положено

На јастучићу од свиленог сатена,

Снажни се у јецај претвори

Док њежни мали

У зидинама зјеница шути

Нити јеца...нит´ се смијеши

Само свој завјет гледа

Угравиран у посвети прстена што јеца

˝заувијек твоја

с љубављу до бескраја˝...

У тишини, гробној тмини

Јастучић свилени положен на срце

Kукичана хаља бијела

Тмину раздире...пара

Поруком срца...

Тмино ! Тек си ˝паучина љубави˝...без заборава

Kроз вео бијели

Златна зрака свјетла прошапта,

Не јецај прстену мој невјенчани

Завјет сам ти дала;

Заувијек твоја

С љубављу до бескраја

Овјенчат ћеш ме

Задњим дахом

На танкој нити ˝ланчића˝...

Свог свјетла,

Што прстен мој

Неокрњеног га чува

Не јецај прстену у осами

Сјећат ће се пусте ноћи, чежње зова љубави

Вјенчање Небеско

У вјечности ће бити

Носит ћу кукичану

Хаљу бијелу

Вео ме неће више покривати

Вјенчат че нас

˝Вјечни Пастир˝...

На току животне ријеке


Весна Мандрапа – Шифра: ''Прољеће у мени'' - Подгорица

СУСРЕТ ИСПОД KИШЕ

Из сваког угла собе

чујем његове ријечи

попут цвркута птице:

"Волио бих да си овђе."

"Ту сам, зар ме не видиш",

тихо одговорим.

И тако се волимо

као двије земљине половине

које се додирују, а не виде.

Он сједи на једној страни мјесечине

и пјесмом буди зору,

ја на другој

осмјехом отварам прозоре снова

и трчим кроз њих као дијете.

Не мучим више несаницу.

Понекад засвирам

на старом клавиру:

"Ти амо, аморе мио!"

Затим устанем,

и са сјенком његовом

у оку,

заплешем валцер преко цијеле собе,

отворим душу,

у њежност се претворим

и волим.

Волим.

Волим.

Он је свако слово

моје ненаписане пјесме.

Довољно смо говорили гласно,

а рођени да будемо безвремени.

Често смо једно од другог бјежали,

на супротне стране свијета се пели,

заузимали ледене врхове

и нисмо успјели.

Из сваког дијела васељене

стизали смо једно другом

и увијек играли валцер кроз наше поеме.

Били смо господари и слуге

мисли својих,

молили гитару да отвори ноћни концерт

испод шешира једне уображене сове,

а у загрљај нам трчали звуци виолине.

Ми смо и од њих љепши били.

Отварали смо ноћ

"Музиком за свечани ватромет"

и уживали у љепоти недодира,

док су летјеле искрице изнад земље.

Чудно,

да су се високо горе Хендл и Бах

први пут срели,

а тражили се два вијека прије.

Ми смо све предухитрили;

не тражимо се тако дуго

и неће небо бити наше прво састајалиште,

срешћемо се у сутону једне јесени

испод кише,

коју ће мјесец да испије,

док буде у нама будио сунце.

И не рушите нам зидове тишине -

између њих се волимо највише.

НАЈЉЕПША ЉУБАВНА ПЈЕСМА О САМОЋИ

Горјана Ана Дабић– Шифра: ''Песма љубави'' - Београд

ЗЕЛЕНА ПЕСМА

Понесем у дан очи твоје

зелену боју чувам њихову

не дам да се од сна одвоје

спуштам лагано у песму ову.

Стихом везујем жеље своје

погледом милујем слова

док се сати тишином кроје

песма лети по пољима снова.

Ниже се ниска ове љубави

огрлица за душу нанизана

живот је за нас састави

нежношћу у очима саткана.

Понесем у дан наше погледе

закитим сваки зрак сунца

допуштам да ме заведе

ритам љубави твога срца.


Драган Недимовић – Шифра: ''Џорџ'' - Београд

БЕЗ ТЕБЕ

Вртим се по соби к’о усрани голуб,

хватам се час за неку књигу,

час за новине,

покушавам нешто да напишем,

онда излазим на терасу и гледам

комшије који перу аутомобиле

или тресу тепихе,

очекујем неке телефонске позиве

који не долазе,

швајсујем цигарете

и гутам којекаква разнобојна говна

против болова и за умирење,

покушавам себе да натерам

да изађем из куће, али нисам довољно убедљив,

псујем што у себи што наглас

радио који пушта неку глупу дрке-дрке музику

и бесан стављам на грамофон плочу

са оним италијанским песмама које ти толико волиш,

а треба да оперем и веш и прозоре

и да очистим собу и испеглам мајице,

а никако то да урадим.

Сваки час гледам на сат

као да ће ми он дати неке одговоре.

Гледам и у календар, онако, без везе.

Сунце на заласку ми бије у очи,

негде лаје неки малени пас,

један црни мачор се шуња уз зграду,

и ја полако схватам

да не умем да живим без тебе и сам

и питам се да ли имам времена

да научим.

И да се навикнем?


Рада Толомир – Шифра: ''Сјети се'' – Какањ


НЕМА ТЕ, А ТУ СИ

Налазим те у искри дјечијег ока

Налазим те у цвркуту птица

У њежном шапату вјетра и дрвећа

Налазим те у сјају сунца у трави

А нигдје те нема

Осим у мојој глави

Налазим те у жубору потока

Налазим те у тихом шуму ријеке

У тоновима чаробне музике неке

Што се прплићу и губе у гласу твом


Осим у срцу мом

Налазим те у насмијешеном јутру

У чаробним бојама и мириса цвијета

Налазим те у тајни љепоте свијета

У тренуцима кад срце пјевуши


Осим у мојој души


Слободан Боцо Бајић - Шифра: ''У пролазу'' – Бања Лука

СЛИKА УМА

Да л' си тако лијепа

Ил' те такву требам

Да л' те други виде

Kаквом те ја гледам

Слико ума мога

Очи што те кваре

Нису кадре такву

Раскош да подаре

Да л' си тако лијепа

Ил'' те такву гледам

Слику ума мога

Безгранично требам

Саткана од мисли

Мојих снова дио

Вјечно да ме пратиш

Живот је то хтио


Милош Петронијевић – Шифра: ''Пропланак 58'' - Kњажевац

У ЈЕДНОМЕ СНУ

1. део

1.

Писала је стихове

о ветрењачама иза сенки мисли,

где расту жудње и снови.

Ја не знам ко је она,

слику сам о њој створио

од уздаха иза онога што рекла није.

Kроз одблеске чежњи

дозивао сам је песмама

да не би били сами.

2.

У несхватљивости удеса

храбро је тражила себе

знајући да је различита

не налазећи шта је.

Таласала је сукњицом

страницама фејсбука

шаљући лепотом

пољубац свету.

Хтела је мисао

у апсурду да схвати

и досегне шапат

недохватних тајни.

Можда су је рањавали

у бесловесним ноћима

када се искреност

замукла крила.

Па је сакрила

топлину своју

за неког ко ће

можда и доћи.

3.

У једноме сну,

иза мисли свих,

у одјеку сна,

о ком давно сних.

Иза мисли свих,

где сан у сну сја,

сусрео сам тебе,

Александра, ја.

Где сан у сну сја,

иза жеља свих,

у једноме сну

ја о теби сних.

4.

Побегао бих од твог лица

што се у сваком облаку на небу оцртава,

и куда год погледам.

Побегао бих с беспутних раскрсница,

и од снова,

које си сновима испунила –

сем тебе,

више ништа друго и не сањам.

Подавио бих наде и отишао

у безгласја непрепознавања себе,

али можда си одатле дошла,

и ма куда да одем

бићеш и ти ту.

5.

Само са тобом желео сам причати

о бајци иза неспоразума свих.

И у твоју дугу косу уплести

у праскозорја пољубац тих.

Сванула би јутра каквих нема

– богови нису упознала њих –

и поглед твој би био

све што си снила и све што сних.

6.

То ме шапат неки

зове да те тражим

по расутим пропланцима

у очима твојим.

2. део

1.

Поново је пролазила

кроз немоћне мисли,

лепршајући сукњицом.

Читао сам Спинозу,

замишљен над човеком

ван жеља и нада –

мудраца је хладнокрвно убила

погледом једним јединим.

Између покиданих редова Етике,

у неком од светова,

несувисло сам сањао

шапат јој корака

и себе у оку њеном.

2.

Заклињао сам се да је нећу сањати

где ветрењаче летећи на метли

неуморно окреће.

И да ћу сујетну самодовољност њену

отерати у облаке,

одакле је и дошла.

Развејаћу је

на све четири стране света,

ни сенка јој слике остати неће.

Семенке разума посадићу

на раскрсницама где се

из разних праваца тражим.

И поскидати точкове

са млинова где меље жито,

и где је стварност једина.

Ветровима ћу цедуљу с њеним именом дати

да ме из мене самог

не би посматрала.

И мелем за несаницу потражити

у радозналости непрегледних пољана,

којима пролазио нисам.

Иза беспутних обзорја

заспаћу уморан,

ваљда је сањати нећу.

3.

И мада не знам

да ли је стварна,

ил’ сам је створио

ода сна.

У сну дође,

тек да види

да л’ је сањам ја.

3. део

1.

Сад можда спава, и сања

далеке плаве хоризонте среће.

И у сну се радосно смеши препелици

што на ливаде неке слеће.

Можда су очи њене захвалне

додиру руке, док прихвата цвеће.

Можда ослушкује уздах пољупца

што се за самим собом окреће…

Илузија нема где истине нема:

Можда се одмара од сновиђења среће,

можда у сну неком и мене сусреће.

2.

Била је различита.

Свесна дарова живота,

загледана у сенке стварности.

Гледала је срећу,

богови јој не дадоше –

судбину јој доделише другу:

да размишља о смислу

сопствене мисли.

Познавала је бол

и писала о смрти,

која је долазила по своје,

али им занимљивија беху колена њена

и гледаху је као да је пала с Марса.

Она је жена.

И не познајем чежњу њену

на обронцима страха

или притајених нада.

Kроз разапете даљине

слао сам јој песме

да бих јој погледом

загрлио очи.

3.

Живот је наш сном испреплетан,

а занос је најлепши

ођек заборава…

У самоћи ко је био сретан;

ко је видео где тишина спава

уплетена у бокоре трава;

Kо је будан снатрио

да осмехом бол

испод неба обрише;

И са облацима

причао о теби

дуги што је сјала

ведро после кише.

И онај ко је

схватио да се

све што је знао

у збуњеност осу;

Љубио је осмех

у којем дан уплиће

пољубац у твоју

дугу црну косу.

4. део

1

И смејем се преда мном

магленоме добу,

као и ономе што иза ме пропаде,

и идем полако ка сопственом гробу,

без жалосног страха и тек с мало наде.

И дозивам нека обзорја љубави

– замршеним концима ситан везак везем –

зовем у сну силе, размишљам на јави

којом да је враџбином заведем,

и где прописи не важе

одведем.

2.

Чекао сам је

у једном сну,

на ветрометини, крај Саве,

испод јабланова,

где се појављивала

увек изнова,

другачија,

да бих је повео

на места где није била,

где нисам био.


уздигнутих руку,

као Индијанац,

голокур,

дозивајући је

врелином крви

да остави бол изгубљеног времена

иза којега ничег нема.


пред распуклим хоризонтима

да јој врхове прстију додирнем

и поведем у загрљаје преплетених ногу –

чекао

да је пољубим у јутрима без жеља

и да јој дам душу своју

јер ми без ње не треба.

5. део

1.

Њена је магија

у мени самом свој извор имала

и у пољупцу што сам га ноћас послао галаксијама,

тражећи међу звездама очи њене.

У фантазмагорији светова,

где сваки је доживљај ођек

уздаха у којем смо стварни,

можда је и вечност тренутак

кад наша опседнутост собом

постане сунце

које себе даје,

не тражећи ништа.

2.

И туга и умор и осмеси наши,

све ће то проћи.

Али слутња да је у њеном оку

скривена тајна коју сам тражио

не може проћи.

И бол и страх без смисла,

укинуће чежња моја;

и додир њене руке ће знати

да онима који се воле

не може нико ништа.


Бојана Јапунџија – Шифра: ''Нарнија'' - Београд


Хоће ли ме икад пољубити усне твоје?

Очи твоје с љубављу загледат' у очи моје?

Размишљајући о теби, проводим ноћи дуге,

А кроз твој живот стално пролазе жене друге…

Стално мене муче ове страшне боли,

Ал' тако је кад се узалудно воли.

Не смем да ти кажем, ал’ желим да знаш:

Сва уздрхтим кад ми само један осмех даш.

Живим тужна, Бога молим да те више не волим,

Ал' не слуша Бог мене - и даје да ми срце вене.

Усамљена, ал' стрпљива чекам тај дан

Кад ће ми се остварити овај давни сан,

Кад ће доћи време да заволиш мене.

Срећни ћемо бити заједно ја и ти...


Горана Аћимовић – Шифра: ''Пешћаник'' - Сечањ

ПУТОВАЊЕ

Знам да ћу те срести сутра.

Док чекам загрљај наде у сунчана јутра,

ходам улицама уснулог града.

У смирај још једног огољеног дана,

јесам ли жива, питам се сада.

На перону, са мном, туга непозвана.

Ту, на раскршћу, између два света,

тражим те очи са осмехом детета.

Љубиш ме погледом у тишини

и утехом милујеш нагост моју.

Воз креће.

Кроз равницу путујем, без циља.

Шири се мирис босиља.


Срећко Алексић – Шифра: ''Љубавна чежња'' - Београд


Одавно сам из срца,

Избацио све речи туге,

Сада се друге усне

Уче, како да се љубе!


Остани на јастуку за двоје,

Понекад зажмурим и заборавим свет.

Саткан од лажи и нежних пахуља,

Срце те несебично тражи у додирима.

И ова зима као и преходна, греје ме

Топлина пустих загрљаја, и корака у снегу.

Само шапат дивљих урлика у вучијој јами,

Говоре ми штенци да нисмо више сами,

Kао гладни вукови у својој јами осуђени

Да љубавну чежњу носе у зубима!!!


Радост је искра сакривене лажи

Дођи и зажмури, срце те тражи"!

Немој предалеко отићи, позови ме

Нека овај јануар донесе лепе успомене.

Цео свет је на длану наш, баш како треба,

Шапат усана после пољубаца плавог неба...

Љубави, чезњом те зовем, дођи у загрљај

У грудима срце радосно бије, снагом ветрова.

Песници који несебично додирују љубав

Верују у спасење своје душе, у боље сутра!

Не мој предалеко одлазити од мене

Зовем те свим гласом, ти си део моје судбине.

Док зима пробива наносе и сметове

Ту где сам рођен, љубав ме греје ноћима!


Јадранка Бједов – Шифра: ''Јабука'' - Зајечар

ЈАБУКЕ

Док те тражим

По заборављеним путевима

Узбуђено разазнајем

Одјек твога гласа

Међу високим стенама

Између неба и земље

Ту у Метеорима

Где је Бог близу.

Из земљиног пупка

У сан ми долази глас

Да си тужан

Да ме у вину тражиш.

Силно желим

Да из земље богова

Понесем крупне румене јабуке.

Код куће ми рекоше

Да си у друштву

Бледе туђинке

Искрзане косе

Тих дана

Јео воће

Које сам са пута донела.


Борисав Благојевић – Шифра: ''Бан Моравски'' – Ћуприја

ЂОКОНДА

Мека светлост полутаме делује ми несаницу

Бачене су моје речи у најдаљу загонетку

Кључ је њена дивља нарав слатка тајна на дохвату

Да ми песма љубав слути као живот на почетку

Као облак под прозором руке су ми опет празне

Тишина ме ова боли раширена на далеко

Одлетела из оквира и нестала као слика

А нисам је увредио ништа ружно нисамо рек'о

Пратили је музиканти вијугавим сокацима

Шуштала је на њој свила венчаница од сна беља

Заденула пољско цвеће у наручју све белутке

И нестала с кочијама на дан свадбе и весеља

Разуздана сва у сјају мамила је пролазнике

А лагала ко што лажу у бајкама браће Грим

Сликали је с' ветровима и птицама одлетели

На раскршћу љубоказа кад се сретне ко зна с' ким

Као да сам пустоловник скрасила ме неспокојем

Водила ме кроз кошмаре задевала до беспућа

Шетали ме кроз пустињу и моравске све плићаке

Тражио сам сам да се вратим нисам знао где ми кућа

Растапа ми несаницу црних боја коса њена

И из уста распевана сочна плима њеног гласа

На грудима недодирна цветна башта манастирска

Као лађа насред мора валовима што таласа

Као одјек у пролеће жуборили сви извори

Миром шума у априлу мирисало њено тело

Подљутила мелемима љуту рану предвечерја

Да оздравим без ње нећу све у мени опустело

Брао сам је ко истину и стварно јој веровао

И све њене несташлуке насмејане ситне лажи

Тамнотихог и чаробног њеног гласа кад се сетим

Што долази ниоткуда ко да мене само тражи

Мрки умор моје сенке на вратима собе стоји

У римама док је тражим све се песмом завршава

Само кад бих без ње мого ове ноћи и до јутра

Да отресем онај умор што у мени дуго спава

У рам хоћу да је вратим и нека ме опет лаже

Лагала ме и вечерас и варала ко и онда

Загонети осмех има и Богиња у њој живи

Нека ми се само смеши из оквира ко Ђоконда


Мирослав Павловић – Шифра: ''Трагач'' – Крњево

ПЕСМА О АНИ

Наслоњену на моје раме

некада давно, у житу зрелом,

Анину косу с мирисом сламе

додиривао сам знојавим челом.

Узбуђење, тишина нêма,

тихо је певала лепота јула

са зрикавцима, а мени трема

узбурка машту, сва моја чýла.

Небо ми је тад било сиво,

иако нигде облачка не би.

Ја сам је само додирив’о

кријући своје мисли у себи.

Смејала се сувише гласно,

њен кикот брỳјну дуж дугих међа,

а ја је одједном лудачки, страсно

пољубих, испод гаравих веђа.

A беше лето мирисно, млако

и трава мекша од ћилима.

Сећам се како смо бескрајно, лако

летели на својим слатким крилима.

Сад седим сам док време носи

све оне слике, сећање јасно,

тај мирис жита, сламу у коси

и кикотање громогласно.

У године су ми дубоко збрана

пролећа, лета, јесени, зиме...

и као песма некада знана

Ана је ушла у моје риме.

Ко нека болест неизлечива,

одсутност њена слама ме врло;

та страсна тајна, недокучива,

трајање моје неумрло.


Слободан М. Стефановић – Шифра: ''Love is blue'' – Београд

ЉУБАВ ЈЕ ПЛАВА

Да ли љубав плава,

због предивног плавог неба

без облака, у августу,

због љених плавих очију

или због њене плаве хаљине

коју је имала кад смо се упознали,

можда, због чудног плаветнила

београдског мора, на Ади

или дивних плавих коврџа.

Да, због свега тога,

али и због дивне мелодије

Paul Mauriat: ''Love is blue''

коју смо стално слушали

у кафићу у Кнез Михаиловој улици.

''Љубав је плава'' шапутала је

док смо се држали за руке

''и вјерујем да ће трајати за увек''.

Ја сам се само смешкао

док је била у мом загљају

слушајући тиху музику и

уживајући у њеним

Прелепим плавим очима.


Нетребил Стефановић – Шифра: ''Љубав, љубав и опет љубав'' – Београд

ЈА ВОЛИМ ЊЕНЕ ПЛАВЕ ЦИПЕЛЕ

У башти кафане ''Орашац''

наручујем пиће

и чекам њене плаве ципеле

да приђе кафанском столу

на који келнер ставља

зелени, карирани столњак.

Неко улази у башту

Кафане ''Орашац''

ал' нема плаве ципеле.

Отпих пиће,

и подигох поглед

ка крошњи старе липе

која ме мази својим мирисом

док чекам њене плаве ципеле

да приђу кафанском столу.

На станици,

Испред баште кафане ''Орашац''

Стао је трамвај број шест,

и ево

дошле су њене плаве ципеле

које највише волим

кад их остави

поред мог кревета


Авдулах Рамчиловић – Шифра: ''27845'' – Линц

ЉУБАВ ЊЕЖНА

У моје си време ушла,

сан и јаву и мисао,

са тобом сам остварио

мог живота пун смисао.

Спојила нас љубав нежна

што тече у оба смера,

постала си ти за увек

мени, душо, драга жена.

И волим те, баш некако,

без посебног разлога,

с Венере си ти, вољена,

тај најлепши дар од бога.

Ни заборав тебе никад

неће моћи заменити,

ти ћеш, срећо, кô и живот,

моја вечна љубав бити.


Весна Ратковац – Шифра: ''Кап росе на длану'' – Детлак код Дервенте

ОБЕЋАЊЕ

Ја даћу ти, драги, када падне вече

ту у топлој соби крај старог камина

да кроз твоје срце крв кључа и тече

од радости, пјесме и старога вина.

Све ћу да ти пружим у тишини ноћи,

к'о зв'језде на небу да ти очи сјају.

Све на своје мјесто, знам, једном ће доћи,

ми нисмо од оних што се посл'је кају.

Ја даћу ти, драги, ове ведре ноћи

када бећар мјесец провири кроз грање,

и тада ћеш срећан у постељу поћи

кад из срца кажем своје обећање.

Обећање да ћу ув'јек да те волим

и кад живот наша нагрди нам т'јела,

обећање да ћу за те да се молим

када старост буде на плећа нам сјела.

То даћу ти, драги, када падне вече

ту у топлој соби крај старог камина

да кроз твоје срце крв кључа и тече

од радости, пјесме и старога вина.


Иван Гаћина - Шифра: ''1504ИГЗД'' - Задар

ЈА ВОЛИМ

Ја волим твоје очи ведрије од неба,

Сваки дијамант погледат их треба.

Kада сунце на небу почиње сјати

Поглед твој још се више злати.

Ја волим твоје усне слађе од меда,

Kад ме оне љубе тад ме анђео гледа.

Њихова топлина ме њежно уводи у рај,

Тако је лијепо да не желим никад крај.

Ја волим твоју косу љепшу од свиле,

Са смијешком на лицу љепша си од виле.

Kад се вјетар поиграва с њоме,

Пролазим кроз њу и радујем се томе.

Ја волим твоје руке њежније од лана,

Оне су топлије од најтоплијег дана.

Kад ме оне грле веселим се слатко,

Такву љепоту пожелио би сватко.


Јован Бундало – Шифра: ''Сећање'' - Београд

НИСИ САМО МОЈА

Нежна си к`о мирис плавих љубичица,

горда као божур у првоме цвату,

ти бисерје красиш док ти је на врату,

обрве су украс твог прелепог лица.

Успомене лепе провире из таме,

када одем тамо где увиру ветри.

О, пресвети Боже дај ми ноћи две-три,

да миришем срећу к`о дивље цикламе.

Када зора плава почне дан да слути

и кад сузна роса на цвету заблиста,

када поглед клизне преко мокрог листа,

у бескрајну вечност капну и минути.

Присећам се свега и није ми жао,

опијен лепотом љубио сам руке,

пловио кроз снове уз чаробне звуке.

Ја сам срећу пио, кад је Господ дао.

Сад у тами ћутим усред неспокоја.

Памтићу те вечно, лепотице бајна

ти си опште добро ко Вечера тајна,

нећу да те својим, ниси само моја.

А била си чедна као глог у цвету,

сећање на тебе изазива немир,

опијена душа лепрша кроз свемир,

твоје око тражим мом новом свету.


Миодраг Лазаревић – Шифра: ''Она'' – Пожаревац

НЕЗНАНАЦ

Видећу је сутра

а као да је јуче било

прошла су многа јутра

или ми се само снило?

Прошло је 20 година

како ли сада изгледа

била је тада много фина

успомена је ипак бледа.

Место за тај сусрет наш

она је сама изабрала

није свеједно где чекаш

можда се од мужа искрала?

Ево је, према мени хода

јесте, то је она, Лидија

ма, младост је лук и вода

ово је зрела трагедија.

Исусе, још увек је лепа

прва и права љубав моја

после толико зима и лета

ноћима без сна нема броја.

Топао стисак њене руке

и некако хладан пољубац

чије ли су сад веће муке

стајао сам као трупац.

Ништа више од љубави наше

разумем то сада и схватам

испразниле се две винске чаше

за коју сламчицу да се хватам?

Ја сам још увек, промуцах, сам

она рече да има породицу

ја рекох да имам и свој стан

никаква промена на њеном лицу.

Губим полако тло под ногама

последњи адут су ми успомене

јер на свим љубавним вагама

нико не зна какве су жене.

Боже, да ли је то заиста ОНА

моја и једина Лидија?

Не знам да ли ико зна

ко сам заправо и ЈА?!


Милица Ђуровић – Шифра: ''Срце'' – Куршумлија

МЕСТА У СРЦУ

Ја ћу се једном вратити тамо

Кад време прошара косу белином

Склопићу очи, ширећи руке

Том запловити месечином.

Ја ћу још једном тамо отићи,

У одсјај летње вечери снене,

Пронаћи осамну улицу нашу

И угледати нас загрљене.

Прићи ћу ближе, слушати дуго

Звуке у којима нас још увек има

И беле птице радосног смеха

Прхнуће мојим осећањима.

И у дну грла дрхтаће песма

К'о ведро јутро, што се тек слути

И све ће бојазни, све ово време,

Сва туга, за трен, ишчезнути.

И нека уснула места у срцу

Непомућеним искриће сјајем,

Светлошћу вођене, слабе ће руке

Посегнути за загрљајем.

Усидривши се у топлој луци,

Моје ће барке нечујно стати

И поља тихе, безмерне среће

У задњем загрљају процветати.


Ана Гвозденовић – Шифра: ''Гана'' – Загреб

КИШНА ТУГА

На замагљен прозор

Тихо – куца јесен,

А лишће увело

Вјетар кида и носи.

Облак мој – нада мном

Лије суза растанка

Јер киша све јаче

Сипи и пљуска.

И нема више

Модрих ноћи

Да мирно снивам

Јер киша и даље лије и плаче

Али ја нећу зато сузе лити

Сузе лити

Већ ћу умилно слушати

Глазбу кише

Да ме смири за сан.


Војислав Трумпић – Шифра: ''Тај сусрет'' – Јагодина

ДА НИСИ ОТИШЛА

Да онда ниси отишла

Цвеће би мирисало најјачим мирисом

Мириси би совајали сва људска срца

Сви људи би били пуно срећнији.


Дани би били испуњени срећом

Срећа би блистала са људских лица

Људска срца би била испуњена задовољством.

Да ниси отишла онда

Ноћи би биле испуњене дружењима

Са свима онима који су нам били драги

А ведрина избијала из сваког од нас.


Парк у центру града био би састајалиште

Свих оних који су умели да воле

А сјај са лица ведрио би и небо.

Ех, да ниси онда отишла

Свили бисмо наше породично гнездо

Деца би испуњавала смехом и игром

Сваки кутак нашег боравишта.

Да, да ниси отишла онда

Било би све другачије

Било би све природније

Било би све животније.

Само да ниси отишла.


Дамир Трогрлић – Шифра: ''Галеб'' – Сплит

ЖЕНИ

Годинама те чекам у друштво самоће.

Убрзано дишем од навале крви.

Испуцале су усне од тешке сухоће.

У мислима безброј питања врви.

Да ли то вријеме сањаријом завлачи

твоје присуство у мојој близини,

тјерајући мрак да свјетло нам замрачи

и казује како нисмо на истој валној дуљини.

Држим те као кап воде на длану

Јет ти си залог моје радости.

Моје патње и слабоћа могу да престану

с опојношћу смијеха твоје младости.

Без тебе сам санта леда што морем плута,

Испосник на немилосрдној дијети,

једно оборено чело и тужна флаута,

очајник који је спреман због љубави мријети.

Јеси ли само пролазна сјена,

док чекам безнадно дан за даном,

шетњу уз неку стазу јер желим да будеш жена

с којом ћу корачати кроз живот истом страном.

Ја не могу покопати своју машту

према ономе кога волим

и вјерујем да само ти имаш ту

неодољиву сочност за коју се усрдно молим.

Кад смо се срели, био сам очаран у први мах.

Завијештам себе цијелог свакој твојој црти,

настојећи апсинтом одагнати страх,

јер без тебе сам само слика смрти.


Дејан Николић – Шифра: ''Сећање'' – Шабац

ТРАГ

Ако умрем ове зиме...знам,

Остати ништа неће,

Остаћеш само ти, твоја сећања...

И моје име.

Ако умрем ове зиме.


Плакаћеш само ти,

Ветар ће носити речи, твоје мисли...

И моје име.

Ако умрем ове зиме.


Остаће траг твојих стопа крај хумке у белом,

На снегу исписано моје име,

И ништа остати неће више,

Први ће зрак однети њега...

И моју драгу с њиме.


Звонимир Хаздовац – Шифра: ''Орион'' – Сплит

НАША ЗОРА БИЛА

Ноћ је ноћас тиха,

Све и вриме стало је.

Ја је дуго чекан,

а ње нима, нима је.

Она је све ча волим

сва срића и липота,

она је сва радост

и смисао мог живота.

А ја би опет тија,

док ноћне уре измичу,

да ми ''Узорита прича

ону своју причу''!!

Тија би с ње скинут

прву јутарњу ''РОСУ''

и све њене ''СУЗЕ''

док је у заносу.

Тија би је гледат

и гуштат од милине

док она ''гори доли

силази низ скалине''.

Није мени никад доста

топлине твога тила,

кад се топиш цила,

слатка си моја Вила.

Ја би тија ово липо,

да нам дуго траје,

све до ''ЗОРЕ БИЛЕ''

и још дуже и даје.

Тек сад у смирај ноћи,

спокојно су врила тила,

ћути се бава с мора,

сванула је ''ЗОРА БИЛА''.


Јагода Кецман – Шифра: ''Никола 26'' – Тугаре

А ГДЈЕ ЈЕ ЉУБАВ

Тражила сан те, преврћући стољећа и године.

Кроз флуид осјећаја,

Морском пјесном осјетила ти мирис сјене,

Мислећи како нашла сам,

Запис вјекова, да љубав си моја.

Због тебе, срећом, будила таму ноћи.

Зоре слагала у себи.

Слушала како ми жеља немире точи.

А гдје је љубав...

Уморна сам, потрошена, распршена.

Од тебе, стихова и времена уништена.

Вјекови ме уморили. Укоричили.

У слику вјечности ставили.

Нисам то ја.

Позната ми само слова.

А гдје је љубав!!


Лидија Лескур – Шифра: ''Уздах'' – Сплит

ПРИУШТИТ ЋУ И СЈЕЋАЊЕ НА ТЕБЕ

Отићи ћу на самотну клупу,

допустити сунцу да ми загрије душу,

спустити поглед до и преко мора

и призвати сјећање на тебе.

Кроз врата сјећања

улазиш у моје суморне дане.

Осјетих се одједном

младом, пожељном и твојом.

Ал' застор крађе

поново између нас падне

и свјесности ми

радост с лице скине.


Томислав Прибиловић – Шифра: ''Пипи'' – Сплит

ГЛЕДАМ И САЊАМ

Гледам ријеку

обасуту свијећем.

Гледам небо

звјездицама посуто.

Гледам мјесец;

Као осмијех њен

се сјаји.

Гледам сунце;

Попут ње ме грије.

Гледам њене,

као море лијепе,

очи.

Гледам њене косе,

чаробне попут

јутарње росе.

Гледам њено лице

прекрасне голубице;

И из сна

будећи се,

бришем сузе

сваке зоре...


Зоран Радисављевић – Шифра: '' Зор.Хр.Рад.'' - Београд

ПОСЛЕДЊА ПЕСМА

Буди

Последња песма

Песма

Коју неће имати ко

После мене да пева

Буди реч која се не изговара

Корак који се не корача

Буди бол

Буди нем

Буди шума у којој нисмо

Буди далека птица

Сазвежће у даљини неба

Буди песма коју не знам

Река којој не смем

Буди истина за коју нисам


Љиљана Глигоријевић – Шифра: ''Kап росе'' - Житковац

СНЕВАЈ И УСНИВАЈ

Сневај мила и уснивај

цветна поља и долове

пуне страсти, ноћног мира

па и мене мила моја,

нек те чежња моја дира.

Сневај како ходаш босонога

кроз мирисне моје снове

да те трака месечине

са магичном својом снагом,

мене теби опет зове.

Уснивај ме душо моја

дозови ме неприметно,

дотакни ме свим чулима

да се на час прене,

моје младо срце сетно.

Уснивај ме цвете мио

па у зору мени сврати

мајка ће ти моја дати

стручак смиља, цвет босиља,

јер си њојзи најмилија.

МЛАДЕ НАДЕ ПЈЕСНИШТВА

ПЈЕСМА У ЦВАТУ ( ПЈЕСМА НАД ПЈЕСМАМА ЗА МЛАДЕ НАДЕ

ПЈЕСНИШТВА )

Зорана Манић – Шифра: ''Чежња'' - Београд

ЦЕЛИВ БЕСМРТЈА

Устани из Њене постеље,

Постеље смрадне

У црном плашту неме богиње.

Содома и Гомора је Њено пребивалиште,

Коначност је Њена храна.

Та Смрт је у нама, осећам.

Ходи да пркосимо, и победимо

То мртвило у нама,

И црну лађу непокретну која

Страшном брзином одводи путнике,

Не остављајући за собом трага.

Јер све је земља и земља ћеш постати,

Говоре.

По тамном крилу неме поноћи,

Чујем Њено тихо хујање,

Раздире красно смртне путнике,

Опојним смрадним мирисом грли,

Мамећи чулно до меке постеље своје.

Увојцима црним и немом песмом сирена дозива

Залутале

Погледа жедних играјућ' се с грозним дојкама

Понором страсним.

Хајде. Дођи да победимо Смрт,

Сласним бесмртним целитељним уживањем,

Хајде да је победимо!

Смеј се!

Хајде, пробуди уснулог Прометеја,

Скини окове тешке,

Јер чујем Га како се тихо смеје.

Гласније!

Целивај ме још једном,

Пробуди бесконачну драж.

Тај балзам опојних аромата

Све прелести едемске лију!

Наш целив сласни

Глув је за Њене песме,

Мирису Њеном нема места овде.

Нећемо више мислити о Њој,

Јер ево,

Већ, одлази срамно,

Ударајућ' кораком гласним.


Јефимија Коцић - Шифра: ''Шифра'' - Ниш

ОСЕЋАМ...

Док шапућу ми заљубљене речи

За собом остављам мемлу живота.

Неухватљива и равнодушна држим те чврсто,

успут распаљујем страст бића мога,

нежно, таман да растанак заболи

и испуни ћутање опраштања.

Пркосим и инатим се ожиљцима неизречених речи...

Из похабане лобање

вире опаране нити бесциљног живота.

Лудирање мрачног ума сред искасапљеног мозга...

Неми прасак излизаних ђонова

кроз први прамен јутарње магле

обруши стене камених облака рањене душе.

Малоумље цепа светлост срца,

мутира капљица воштаног неба,

храмље ошамућена душа у можданој тамници,

распламсава жудњу незасита ума,

издепилирана љубав скакуће ка нижеразредном пољупцу...


Слађана Влатковић – Шифра: ''Наше вече'' – Сомбор

НАШЕ ВЕЧЕ

Седимо на обали,

позвани од самога Бога.

Kроз мрак и таму

гледамо ка ноћи.

Сена постаје наш издајник,

она нам открива лица!

Не плашимо се ничега,

ни шума,

ни звука,

ни речи…

Некаква ватра рађа се у нама,

због тога срце тихо на пламену тиња.

Ушушкана у твом загрљају,

опијена твојим речима,

налазим се између јаве и сна.

Ја не знам за себе…

Шапћеш ми попут валова мора,

љубиш попут звезда.

Не желим да се пробудим,

не желим да то заборавим!

Али јутро, полако свиће

и нашој причи даје тужан краја.

Попут непријатеља

што нас буди без даха,

оно узима нам живот,

а враћа тугу...

Последњи поглед,

последњи додир усана..

И тада река времена,

Својим током

све у прошлост односи.

После тога једино у мислима,

једна ноћ,

једно наше вече без стварности,

заувек ће живети...


Валентина Николова - Шифра: ''Ђукановиђ'' – Штип


Ломио ми усне пољубцима, које су биле укуса трешње

ја сам дрхтала, док ми се крхо тело топило од чежње

јер сам га волела!

Отворим очи, а поноћ спава ми на грудима

као њега у својим рукама ме држи

напољу тишина љуби месец што изнад овог града живи

као и моја душа што ове неме звезде криви...јер си ти далеко !

Остало ми срце тамо где ми је љубав окренула леђа

и док ова пролећна ноћ ме на тебе сећа

и док се мирис шири из процветаних јоргована

ја сам она иста жена што и стара душа поред тебе спава.....

Љубави дал се сећаш ?

На мирис јоргована и шутње месеца,

и да те још увек волим, као што сам те волела, давно некада !


Јелена Митић – Шифра: ‘’Чувар снова’’ - Лесковац

У ОЧИМА ЈЕ НОСИО

Мене су изгледа заменили на спавању јер овај сан више не изгледа мој.

Хтела бих да одсечем душу ножем, парчетом стакла, било чиме, неком платонском

мишљу о времену пре њега, али се не може. Не могу. Не, могу.

Јер он, он зна да је имао, у очима је имао пустињу, на трепавицама оазе, и једино када

би пустињу заменио оазом, могао је да ужива у својим сновима, жмурећи, љубећи.

У очима је носио изгубљен поглед, тражио је прозор кроз који би могао да га пусти, да

оде, да дођем.

У очима је носио гомилу кафана, у њима је одзвањала песма која нам даје заједничко

име, у загрљај.

У очима је носио јачину тренутка и крхкост времена.

У очима је имао додир који по мојим порама оставља најдивније мелодије, попут оних

које режира шпанска гитара.

У очима је носио паукове који су плели мрежу у коју сам се и сама упецала.

У очима је носио виолине, на трепавицама њене жице.

У очима је носио потплаћене скитнице што глуме осмех.

У очима је носио птице што изгледају као да би сваког тренутка могле да се уплаше и

одлете.

У очима је носио непољубљене пољупце.

У очима је носио безименост, зато га чежњом зовем.


Нермин Делић – Шифра: ''Амадеус'- Јајце

ЉУБАВНА

знаш, није динко крив

што си се у тмини опекла о мјесец

и што си бацила љубав у васиону

знаш ти добро у шта се очи претварају

мадам, знаш ти то

кад мртву јесен сахрањујеш,

а на врата ти се не прислањају

кључеви од ријечи

у Дунаву да ти образе умију

као непросањане ноћи

и нешто мало ненашминканих јутрења

тишином што се багаво сређују

ко зна шта си додирнула

чим се десило оно најбоље

- ништа се није десило

динко ми је причао

да си блесава у посљедње вријеме

бацаш карте пред пут и из буса

ругаш се нервозним странцима

а ја сам само хтио чути

да ли би поново вољети могла


Радован Синђелић – Шифра: ''Ловац у житу'' – Шабац

СПАВАЈУ НЕГДЕ ТВОЈЕ РУКЕ

Спавају негде твоје руке

Нежне, свилене

Као крила лептира спојене

Као да су саме у срцу свемира

Ћуте једна уз другу

Длановима се додирују

Загрлила лева рука десну руку

Као гугутка гугутку.

Ветар ноћник провири

Кроз отворене прозоре

Померише се сенке

И додирнуше ти лице.

Ти се не пробуди.

Златни месец нас гледа.

Не бојим се више ничега

Светла мога града се одавде не виде.


Милица Ракићевић – Шифра: ''Трунка сна'' -

ПОНОЋНИ ВАЛЦЕР

Играјмо валцер под кровом месечине.

Плешимо као да само плесати знамо.

Испреплетимо силуете.

Нека нам се тела улију у ветар.

Нека нам ноћ буде водиља.

Плешимо.

Шта су руке ако не додирују твој скакутави струк?

Само гране огрубеле.

Загрлимо златоносне Месечеве стопе.

Говорио је.

И буди нежна као први додир.

И буди груба као моје око.

И не питај зашто те погледом љубим.

Ти си дете.

Ти си жена.

Ти ниси моја.

Ти си ничија.


Осећаш ли црвено у грудима?

Ватру оживљену?

Уздах лета?

Топим се низ лице пробуђене страсти.

Плешимо.

Нит врела уви наше сенке.

Изли их у додир усана.

Усне нежне.

Усне сочне.

Радознале.

Топле.

Нека се вечности стопе у тренутак .

Нека небо прогута дан .

Урежи траг стопала на мом длану .

Тајни белег маштања.

Говорио је .

Хаљина пољуби заспалу траву.

Склизну ти низ леђа крхка кап кише.

Небо проли сузе.

Сакрих се у твоја недра.

Плешимо.

Не питај ме за далеко сутра.

Не питај за тешко јуче.

Ништа је време оном ко живи сада.

Умртви досадни сат.


Ми смо ми.

Ми смо једно.

Kо смо то ми?

То нисмо знали.

И твоја локна ми окити зеницу.

И позлати ми око.

И засја као звезда.

Kао љубав.

Kао жеља.


И просух снове пред наго твоје тело.

И удахну их све.

И имам те.

Илузију ткану чезњом.

И немам те.

Бегу од мојих детињих нада.


Буди птица.

Распарај облаке.

Додирни бескраје.

Огрнућу те крилима.

Ћутала сам.

Дах одлута.

Дрхтај душе одјекну.

Следих очи .

Умих се својом сузом.

И шапну тихо:

Плешимо.

Плешимо само.


Рајка Милишић - Шифра: ''Нарцис'' – Бања Лука

ЉУБАВИ МОЈА, ЧЕЖЊОМ ТЕ ЗОВЕМ

Љубави моја, чежњом те зовем

док у мени лудо срце бије.

Без тебе ја све дубље тонем,

моја суза нашу љубав крије.

Из препуклог гласа вије чежња,

због растанка утихнуло је све.

На срцу лежи огромна тежња,

о, када би вратио све моје сне.

Ја нестајем сада, трагом ноћи -

путујем далеким надањима.

Страх кријем, не знам да ли ћу моћи,

сахранити сва наша страдања.

Љубави моја, чежњом те зовем

док ти тражиш свој други свијет.

Оставио си ме да трунем

и у души увенуо цвијет.


Славева Тања – Шифра: ‘’Бели Мугри’’ – Велес

И ТОА Е ЉУБОВ

Мистично затреперува и милион огиништа разгорува,

не е ноќ во која тишината владее,

не е цвет кој не венее,

како поток сред пустина жедни усни напојува,

владее со нашите срца и ги спојува,

не е сликар без четка и слика,

ширно порти отвора од кои тага и среќа блика.

Сеќавање од далечни денови ќе створи,

и тогаш кога ќе ги видиш и првите бори,

јасна светлина претвора црни мисли во радост,

наоколу испаруваат соништата на една младост,

без страв дека после неа ќе ги изгубиш нотите,

без страв дека во сонот ќе ги изгубиш боите,

без страв дека чувствата одамна те заборавиле,

се надеваш на вечна идила,

сама си го пробива патот птицата со скршени крила.

Те остава вечно за минатото да се каеш,

во дневни мечти и вечерна треска,

ќе те пречека со оскар на прашливиот пат,

со допир од кој искрен стремеж блеска.

Од својата крв цедиш мелем за тага,

во себе вистината ја носиш, а не лага,

далечниот видик се губи како нешто да крие,

изгубена душа во гревови спие,

со неа недостижни врвови посегнуваш,

а само дното го досегнуваш.

Спремајќи дар од душа за предавник да се смилува,

те обеспокојува и ангелска насмевка те освојува,

кога срелките на часовникот се преспори,

со ранливи денови доаѓаат и ранливи зборови,

твојот лик како копнеж, а тој миг е мојот сомнеж,

барам очајот кратко да го сктратам,

во самотната соба нема повторно да се вратам.


Стефан Симић – Шифра: ''Шуњалица'' – Бања Лука

ПИСМО ЉУБАВИ

И вечерас смо опет ту,

само соба, ја и четири хладна зида,

и негђе у даљини твој лик,

како потајно нестаје из вида.

У свакој пјесми испјевани,

на сваку мисао остали надовезани,

нас двоје младих људи,

заувијек судбином повезани.

Даљина чежњо моја,

даљина је зло што нас је убило,

знај да моје срце до ове битке,

ниједну битку није изгубило.

Сретнем те понекад..

низ улицу, знаш..тамо доле у мом крају,

гђе трагови наше љубави,

и даље поносно трају.

И предајем се..

сад ништа више није у мојој моћи,

судбина је моја странац,

што тихо лута у ноћи..


Тамара Сенић – Шифра: ''Т1312'' - Подгорица

Чежња

Видим те.

Ту си, поред мене,

удишемо исти ваздух

јер га нема довољно.

Око нас је ватра

која нас је заробила...

И спојила.

Запалише је

твоје очи у мојима

и мој поглед у твојим.

Заједно чекамо

некога да нас спаси.

Неко куца.

Мој поглед лута,

али... свугде око мене,

заробио ме је

Лед.

Једини доказ да ипак

био си ту.


Милана Слијепчевић – Шифра: ''Срећно заљубљена'' – Герзово, Бараћи

МОЈ ДРАГИ

Мој драги чим очи отворим,

на тебе помислим,

мјесто сунца твоје лице сине,

поглед ми се ка телефону вине.

Срце ми убрзано лупа,

дрхти ми десна рука

поруку драги теби пишем

јер без тебе не могу да дишем.

Ово стање ме јако брине,

Не пролази вец четири године,

Од дана кад смо се срели

Ми смо се и завољели!

Мој драги чежњом те зовем,

погледом те драги тражим,

Богу се за тебе молим

јер те лудо драги волим!


Александра Цветковић – Шифра: ''Анчи 2067'' - Лесковац

ТО НЕКАД БЕШЕ

Беше тиха ноћ,

беше тихо вече

кад из тих очију суза једна

поче да тече.

Али то нико срећом

видео није, дању је знала

да све чудесним осмехом

прекрије.

И одлучила беше тада,

отиће ће из овог града.

Чак и од њега одлучила

је то крити.

Само ће једног дана нестати,

и више је неће ту бити.

Спаковала је кофере своје,

и отишла без поздрава.

Већ сутра обећала другом ће

рећи: - Да.

Сва у белом стајаше као анђео

неки.

Стајала је поред непознатог

човека, иако су били су тако близу,

мислима били су далеки.

Док је он гледао и захваљивао

Богу што ће овај анђео само

његов бити.

Она је само у тим непознатим људима

желела једне очи видети.

Али њега ниоткуда није било

изгубила је све што души

беше мило.

Наједном само мукла тишина нека

једна љубав, један сан зачуше се

издалека.

Беше се тада сетила његових

речи

"Желео бих те сада пољубити,

а јел' знаш где.

Пред олтаром док свештенику

обоје изговарамо: - Да.

Обратила се тада Богу

Боже јел’ ово судбина.

Рекла је тада себи,

све ће том странцу дати

али само једно.

Само срце, ће једно име знати.

Прође неколико година,

но за њих већ одвећ беше касно.

Дознавши да је сина његовим именом

назвала све му беше јасно.

И видели су се наједном тако,

као да то судбина беше.

Он под руку са плавом девојчицом

и црвеним цветом у коси,

а она са смеђим дечаком

што малену корпу носи.

И ођедном као да то беше нека шала,

деца су једно друго већ

однекле знала.

Безазленом игром за њих беше почело све,

а ни слутили нису да су судбине две.


Анастасија Коцић - Шифра: ''designer 05'' – Ниш

ПОГЛЕДАЈ У ПРАЗНО

Узалуд су погледи моји упрти у празно

опет сам у твом дневном реду сврстана под РАЗНО,

узалуд очекујем кораке твоје,

однело их светло јутро, прекриле их боје.

Отишли су снови боси

отрежњени јутром, препуштени сузороси...

Остаде шапат и огољен дан,

остаде поглед залеђен и сам...

Остаде бол и горчина

прекри га тмаст и мутна помрчина...

Остаде укус меда,

на рукама додир леда.

Остаде реч неизречена, онако, склоњена на страну,

остаде туга и сета посољена на рану.

Остаде љубав да чека под тачком РАЗНО,

док си говорио дуго и мазно...


Софија Весић – Шифра: ''Малена Софи''– Вучић Рача


Волела сам те и молила да ми се вратиш…

Моју молбу услишио ниси,

и са њом отишао ти си,

далеко, на острво неко.

Од тога дана ја зовем те

у сну призивам те,

сваки дан али увек исти сан.

Зовем те,не јављаш се…

Зашто љубави тако

кад мени није лако?

Сањам њу и тебе

као и себе,

ти и она заједно

а ја сама сморено.

На крају све за мене нестаје

све тако без тебе, пусто је.


Небојша Јанковић – Шифра: ''Небо'' - Жабаљ

ПРИНЦЕЗА СУЗА

Нема ватре ако нема кремена,

нема цвета ако нема семена,

нема љубави ако нема пламена,

ако моје очи нису сена њена.

Ти си угасила пламен,

ти хладна као камен,

ти учинила си да патим,

да патим, али не и схватим...

Ти си ме довела на крај,

ти си ме бацила у очај,

ти, што си била као вила,

ја сам птица којој си сломила крила.

Kрила, осмех си крила,

другог си дозивала, снила,

а зашто си таква према мени била,

била, моје срце си била, била и убила.

Пила, другоме из чаше ти си пила,

пила, а мени си крв попила,

мила, некада мени си била,

мила, сада прошлост си немила.

Ти си принцеза моје туге,

твој плашт прошивају моје сузе дуге,

моји протраћени дани твоје су слуге,

а твоја круна суза је пуна...


Жељка Чулић – Шифра: ''Ружа'' – Мркоњић Град

НА РАСТАНКУ

На растанку побједника нема,

Сваки човјек бар понекад губи,

Свако срце бар једном заволи,

Губи онај ко искрено љуби.


И због туге свака душа вене,

Прође младост и слике изблиједе,

Ал' остају увијек успомене.


Само чаше празне испијене,

И сјећање на велику љубав,

Прелијепе дане изгубљене.


Наталија Коцић – Шифра: ''Др'' - Ниш

УЗМИ

Узми мирис јесени и предрасуде између нас што стоје.

Узми део студена јутра из постеље моје.

Узми део магле јесење из мога ока.

Узми самоћу мога устрептала бока.

Узми таму што прекрила је златне боје.

Узми вејавицу зимске, усамљене ноћи моје.

Узми кораке што неће у сусрет поћи.

Узми дане прохујале што никада неће поново доћи.

Узми даљине пусте.

Узми све ове магле густе.

Узми црно цвеће и тмаст са миришљаве свеће.

Узми тугу што нико узети неће.

Узми црнило ноћи

Узми и бол којa ће доћи.


Мирослав Чигоја: Шифра: ''Стефан 7'' – Мркоњић Град


Kад би само знала за бол срца мога

За уздисаје многе због тог бића твога

Kад би само могла руке да ми даш

Живот би ми спасла, знаш!

Kад би само знала да ми душа жели

Да проведе с' тобом вијек један цијели

Kад би само могла с' очију, ту копрену свући

Умирила би тијело, што ми хоће пући!

Kад би само знала колико те требам

У загрљају чедном да ти себе предам

Kад би само могла ту даљину прећи

Љубави, да могу, само теби рећи!

Kад би само знала да ти пјесме пишем

Да за тебе и живим и дишем

Kад би само могла сад пред мене стати

У тренутку овом, теби, све би мого дати !


Мерима Мустафић – шифра: ''Пујдо'' - Тузла


Ружо моја, цвати на демиру.

Нек' те сунца зраке за ме милују.

Неба су звјездана, мирише цвијет кестена,

кад шапнеш да си жељна мог прстена.

Засадит' ћу те у вртове моје,

пустит ћеш румене коријене своје.

Твоја земља љубит' ће те,

снови моји око тебе ће да лете.

Ружо моја, процвјетала млада,

ако одеш, срце ће да страда.


Сара Ѓорѓијоска – Шифра: ''Веснин Аметист'' - Куманово

ЉУБОВ, СО КОПНЕЖ ТЕ ПОВИКУВАМ

Ми заоѓаш на трепките

со треперливост од чист копнеж,

блеснува ко молња твојот татнеж

и ми потекува низ срцето

како желба која се излева и горчи,

која ги надразнува моите пори,

која умира за да те љуби,

а те љуби ко да умира.

Те допира ли треперливоста

со која те повикувам?

Па да ти заигра срце,

да ти заискри око кога поминувам,

да се претвориш во благи шепотења

на душа која копнеж не ја одминува

за инат на распараната болка.

Ставам свезди во копнежот

за со него мојта детинестост да те повикува,

за да се слее со Неретва во твоите очи,

за да ти прошара низ срцето ко желба,

за да ти стане вистинскиот збор додека молчиш,

за прсти в прсти, рака в рака,

за копнежот да се распрска во љубов,

за да можам да те сакам.


Сузана Станишић – Шифра: '''Морнар'' - Никшић


Немирним морима одувјек вођен

пред многе љепоте јаве сам пао.

Е, драга мора, градови бајни...,

ви ми не одасте зашто сам рођен,

ал’ њу кад виђех одмах сам знао

да она је тајна свих мојих тајни.

Од тог су трена шаптали вали,

носили моје слутње ка њој.

О, чежње моје, платонске дражи,

кад би јој осјећаји бар за вас знали

можда би поклекли у игри тој-

можда би чула глас што је тражи.

И кад би само виђети знала

да моје су очи робови њени,

и моји снови, и ноћи будне-

Би ли ми онда вјеровала,

да свијет је мој у једној жени,

и све љепоте стварне и чудне.

Ал’ не чује она- залуд се трудим;

И кад је окрзнем погледом смјелим-

њено је срце да осјети лијено-

да бих да волим, да бих да љубим-

све то што сада истински желим:

С њом мирно море и све што је њено.


Иван Раковић – Шифра: ''Сидарта'' – Приједор


Љубави, зовем те чежњом,

И патим и страдам у инат теби.

У срцу, мору неизбјежном,

Волим и љубим кад то смјела не би'.

Чежњо, љубав си слатка и драга

И небо и мостове градиш од зрака.

И моја и његова највећа снага

И највећа слабост у долини мрака.

Очију склопљених одаја тиха,

Kад не видим ништа осим емоција,

Тада је љубав поента стиха

Моја суштина и сјеме што клија.

Љубави, чежњо, питам се дуго

Јеси ли ти срећа или болна рана?

Али схватих да си и једно и друго,

Јер си дивна кад си компликована.


Ирена Христова - Шифра: ‘’111’’ – Велес


Упознала сам те једну зиму,

када је падало много снега,

а ми смо стајале

крај смрзнатог језерском брега.

Из неба су падале,

хиљаду звјезде,

ја сам се занела,

а у срце моје

тихо, тихо љубав се унела.

У ту чаробну ноћ,

није никакво чудо,

ја сам те заволела лудо.

Први пут кад сам те видела тебе,

ја нисам знала шта се случује са мене.

Kада први пут сам угледала твоје очи,

љубав силно је почела у моје срце да се точи.

Од кад сам те срела,

стално си у мислима мојим ти,

љубави моја, чежњом те зовем,

све чешчије си и у моји сни.

Ах, тај твој насмејани лик,

дали знаш да ме мучи сваки дан,

то је тај лик из моји сан!

Срце моје се бржије куца,

када си са мном кад си ту.

Сузе бисерне из ока падају,

разне сни о теби моје мисле сањају!

Има тренутци кад моју душу,

немир коси, има моменте

када ветар твоји глас ми носи.

Некад... недостајеш ми пуно,

желим бар на трен да чујем твоји глас,

зато у мој телефон тражим спас.

Љубави моја, чежњом те зовем,

За твоју љубав сваку ноћ

ја се молим,

јер те пуно волим!


Тијана Тркља – Шифра: ''Маслачак који је успио'' - Билећа

ЉУБАВИ, ЧЕЖЊОМ ТЕ ДОЗИВАМ

Видим на стотине људи дневно,

Сви они имају неку своју причу,

Коју никада неће испричати;

Неке своје пропуштене шансе и чежње,

Које још плутају каменим улицама неких градова,

И као да ријека односи све оно,

Што је могло, а није,

И као да доноси,

Све оно што треба и биће,

Чувајући ону давну наду полагану у себе,

И све оно што смо мислили да кажемо,

Али нисмо, мада

Несумњиво је да смо мислили

Све што смо рекли...

Зато, фебруар поново шапуће

Неколико стихова о свима нама

Који смо били и бићемо

Нечија унутрашња нуклеарна катастрофа...

По законима природе,

Укрштају се неке формуле

Као дланови у дланове

И бришу прашину са рама за чекање

Не оштећујући честице,

Како би сачували доказни материјал

За чежњу и чекање..

Фебруар нас опомиње,

Да они људи који миле низ улице

Носе неку причу,

Коју ето крију за себе,

Али ипак тога дана пожеле

Да пригрле, већ одавно

Одбјегло властито срце и оне дланове

Коју љубав чежњом дозивају и умирују дрхтаје.


Александра Савић – Шифра: ''1+2=4'' - Земун


Шта је време, до бескрај погледа

задржан у једној тачки на зиду?

Шта је тишина, до бат њених ципела

у пустој, каменој улици снежног мириса?

Шта је жртва, до хрпа снова

згужваних и бачених у лице годинама иза нас?

Шта је лаж, до далеке мисли

што навиру пред спавање у мраку собе?

Шта је срећа, до угледaти свој лик

у дубини ока вољеног бића?

Шта је љубав, до мајчина рука

што брише сузе са хладних образа?

Шта је сигурност, до попуњена празнина

између прстију шаке?

Шта је борба, до падање са облака

дигнуте главе и стегнутих зуба?

Шта је живот, до нит која везује дугмад за капут?

Шта је смрт, до последње дугме на избледелом капуту?


Милош Стоиљковић – Шифра: ''Расински цвет'' – Прокупље

ЦВЕТНА ВИЛА

О, дођи, лепа Песмо.

Слети, птицо Девичанства.

У жару лудом сагоресмо

од вина, од пијанства!

Девојко, јабуко једра,

замириши! Вило цветна,

теби Чистој прскају недра;

сва чулна и осетна...

Опесмљена, у Песму моју

долазиш из царства биља,

к`о Ружа у присоју,

божур српства, Неродимља.

Капље неки немушт бол,

необјашњив, смућен видно.

Светлозарна к`о сам апостол,

скриваш поглед, око стидно.

О, дођи, лепа Песмо.

Слети, птицо Девичанства.

У жару лудом сагоресмо

од вина, од пијанства!

СВИЦИ ПОЕЗИЈЕ

СВИЦИ ЉУБАВИ ( ПЈЕСМА НАД ПЈЕСМАМА ЗА СВИЦЕ ПОЕЗИЈЕ )

Тијана Тодоровић – Шифра: ''Осмех'' – Крагујевац

Кад би ветар имао џепове

Кад би ветар имао џепове...

Носио би ствари разне,

скупљао смеће и кутије празне.


Носио би са ливаде цвеће

и бацао сваком зрнце среће.


Носио би кликере порцуланце,

за девојчице, по неко огледалце.


Цврчак би цело лето певао,

а зими мирно сневао.


Сладолед би смо јели и зими,

песник не би бринуо о рими.

И најважније...

Кад би ветар имао џепове,

не би се изгубила порука

у којој пише:

„Тијана воли те Лука!“


Соња Галовић – Шифра: ''Кошаркашица'' – Крагујевац

МОСТ

Није ми некад ни самој јасно,

зашто ме мостови привлаче страсно.

Зашто ме они инспиришу тако,

да ми срце затуче јако.

Некад шетам збуњена, сама

док се спушта прва тама

и испред мене мост се појави;

не знам дал' у сну или на јави.

Зажмурим, па поглед бацим крадом,

са моста све засветли над мојим градом.

Некако је поглед са моста прави.

Шта ми се сада мота по глави?

Е, баш на том каменом здању,

десило се оно што ми оста у сећању.

Ту сам њега срела први пут,

у јесен кад је мост лишћем био посут.

Сад је сасвим јасно

зашто ми је на мосту прекрасно.


Уна Бугарчић – Шифра: ''Река'' – Крагујевац

Прва љубав

Чудно се понашам скоро сваког дана.

Немогућа сам, к'о да нисам сама.

Свашта ми се дешава, свашта фали.

Шта ли је то у мојој малој глави?

У мени нешто ноћима светлуца.

Не да ми мира,срце ми брзо куца.

Стално ми у глави музика свира...

и право ме у душу дира.

Шта ли се то са мном дешава?

Како се такво стање решава?

Не знам, али кад сазнам сама,

поделићу то радо са вама.

Размишљам: “Да није љубав случајно?”

Кажем у себи врло значајно.

И то љубав она прва, слепа...

Ако јесте...

примедбе немам, баш је лепа.


Алекса Новаковић – Шифра: ''Витез'' - Шабац

НАЈЛЕПША

Најлепша си ти,

у овој нашој школи,

имаш лепо лице,

као сунца сјај.

очи су ти сјајне,

очи су ти бајне.


Теодора Весић – Шифра: ''Теки'' – Вучић Рача

Љубави,чежњом зовем те

Рећићу ти нешто важно

моје срце куца снажно.

Ја волим њега више од свега

он у мом срцу место има

са његовим подвизима.

Јако је храбар леп и снажан

он је за мене јако важан.

Чекам га дуго а њега нема

чезнем за њим,

и ако не знам шта ми се спрема.


Лука Максимовић – Шифра: ''Дечак 5'' - Ниш

ЉУБАВ ЖИВИ У СВЕТУ ДРУГАРСТВА

Љубав живи у свету другарства

Од тога нема већег богатства

Другарство је најлепша реч

Кад имаш друга богат си већ

Другарство је права ствар

Са другом никад ниси стар

Другарство има чаробну моћ

Лепши ти је сваки дан и ноћ

Када љубав према другу у твоје срце бане

Сваки дан одмах лепши постане

Другарство када дане обојиш

Немаш више чега да се бојиш

Ако другове у великом броју бројиш

Цео свет можеш да се освојиш

Тврдим да љубав у свету другарства живи

И свако треба другарској љубави да се диви!


Андреа Ступар – Шифра: ''Музика'' – Мркоњић Град

ШТА ЈЕ ЉУБАВ

Љубав,

реците ми људи шта је то?

Ја сам још мала да знам.

али Ви ми реците!

И ја желим да уживам у нечему

што се љубав зове.

Кажу људи, кажу да сам још мала,

али ја знам, ја ипак знам,

да сам довољно велика да схватим

појам љубави.

Мислим, исправно је заљубити се.

Исправно је имати некога

кога ћеш држати за руку

у шетњи кроз парк.

Да ли је љубав

када двоје слушају исту музику?


када двоје воле исти спорт?


када двоје воле исте колаче?

Реците ми,

љубав шта то је то!?


Мина Ђорђевић – Шифра: ''Минка'' – Крагујевац

ЉУБАВ

Љубав је кад Сунце греје,

кад овце за јагањцима блеје.

Љубав је када ме мама мази,

када ме љуби и јако грли,

када ме милује и пази.

Љубав су бака и дека.

Љубав су бата и сека.

Љубав је птица у лету.

Љубав је ружа у цвету.

Љубав је риба у води.

И кад мачка мачиће води.


Теодора Чапрић – Шифра: ''Царица'' – Крагујевац

КАД ЋЕ ТА ЉУБАВ

Питала сам скоро маму,

шта је то љубав права.

Само се насмејала и рекла:

„За то си још мала.“

„Кад се заљубиш, не знаш

баш најбоље шта ћеш.

Па си замишљен, па се смејеш,

а богами мало и плачеш.

Када дође право време,

знаћеш то и сама.

Ако буде права,

онда ти није

за то потребна мама.“


Драгиња Кудра – Шифра: ''Питам се'' – Мркоњић Град

ПИТАМ СЕ

Још увијек се питам туго,

Је ли то љубав или нешто друго.

Зашто си отишао без трага,

Без ријечи, без поздрава.

Срце ми се цијепа на два дијела,

Срећа није онаква какву сам је хтјела.

Зашто љубав има тужан крај,

Када га волим, а он за то не зна.


Мирјана Клепић – Шифра: ''Лептир– Мркоњић Град

ЗАЉУБЉЕНА

Пробудих се једног дана

Чила, ведра, насмијана.

У школу се брзо спремих,

Ал' пред школом тад занијемих.

Нови дјечко, очи плаве,

Чини ми се, све ме даве.

Зрака немам, јао Боже,

Заљубих се, шта се може.

Мама, тата, грме, вичу,

К'о печурке тројке ничу.

Свеску шарам и не учим,

С љубављу се сада мучим.

Онда једног лијепог дана,

Охрабри се мушка страна.

Погледа ме дјечко нови,

Не бјеху то само снови.

Заљубљен је и он каже,

Осјећа се да не лаже.

Поново сам ведра, чила,

А тројке сам исправила.

Још се тата мало дури,

Учи, учи и не жури.

Али љубав крила има,

И школа ми сада мила.

Сваког дана учим, радим,

Љубављу се новом сладим.


Катарина Вулић – Шифра: ''Гимнастичарка'' – Крагујевац

Једноставно љубав

О овој се теми толико пише

црта, пева и обавезно уздише.

Праве се приче и велике фаме,

тешке, готово немогуће драме.

Сви се праве да све знају.

Савете деле, а ретко примају.

Не знам чему толика фрка.

Ствар је јасна, чему халабука.

О љубави све зна дете свако.

Идемо прво, баш полако!

Воле се прво маме и тате,

деке, баке, секе и бате.

Е, онда се списак шири, расте...

И у живот улете неке нове ласте.

Лете и траже где би гнездо свиле,

где би новој љубави разлог биле.

И то баш кад се не надаш...

и док страхове још не свладаш.

Када не тражиш да се то деси,

баш твоју кућу ласта задеси.

Љубав је једноставно лепа...

И кад волиш, ма и кад се срце цепа...

и нема ту драме, ни фрке...

довољан је поглед и преплетене руке.


Сара Илић – Шифра: ''Клизачица'' – Крагујевац

ШТА МОЖЕ ПЕСМА

У трену ,у љубавном жару,

почех песму да стварам.

Зашто? Да заљубљено срце

случајно не разочарам.

Заљубљено срце сада лудо бије.

Сваку кап среће жели да испије.

Слова по папиру клизе сада.

Песма ми је последња нада.

Песма љубав на крилу носи.

Стих болу сада пркоси.

Пред очима ми твоја слика.

Песма као последња прилика.

Онда у души чудно благостање.

У срцу само радовање.

Љубав чудну магију има,

а песма верујте помаже свима.

Љубав најлепшу чаролију носи.

Песма страх вешто односи.

Ево, скоро готове песме!

Песма говори што срце не сме.

Ето, љубавну песму створих.

И гле, његово срце освојих.

Његове очи сад гледају само моје.

Сузе радоснице се ко стихови роје .


Михаило Анђелић – Шифра: ''Колонија'' - Крагујевац

У ТВОЈИМ ОЧИМА

Твоје ми очи недају мира ,

а поглед твој срце ми дира .

Твоје ме очи збуне често

и због њих не знам где ми је место .

Из њих понекад севају варнице ,

а некад праве љубавне стрелице !

Очи твоје мењају боје

и због њих често зацакле и моје .

Кад испод трепавица стидљиво провире ,

за моју збуњеност потпуно су криве !

Некада знају да се праве важне ,

и тада ми повреде емоције снажне .

А некад у њима има само мене

и срце ми тада искаче од треме !

Твоје ме очи збуне често

и због њих не знам где ми је место .


Неда Тодоровић – Шифра: ''Причалица'' – Крагујевац

НЕУЗВРАЋЕНА ЉУБАВ

Кад сретнем та црна ока два,

oбузму ме осећања дубока.

Моје срце затрепери јако,

на лицу ми се све прочита лако.

Ја га гледам и нежно смешим,

па се питам у чему грешим.

Јер када ме види негде саму,

побегне чак на другу страну.

Сад се питам шта је љубав права,

да ли због љубави боли глава.

Сигрурно само знам да љубав није,

кад се дечак од девојчице крије.


Милан Веселица – Шифра: ''Цврчак'' - Kула


Могу да шибају ветрови, раставе се горе,

Kоје су миленијуме провеле заједно,

Kао река, која своје благо улива у море,

Ти и ја смо од првог погледа једно!

Вештим прстима живота скројени

И спојем слатким, као твоје око медно.

Иако делујемо од искона спојени,

Ти и ја смо од првог пољупца једно!

Још од када имамо заједничку мисао

И од кад нам љубав није нешто споредно,

Ја сам о нама заносне стихове писао;

Ти и ја смо од првог загрљаја једно!

И кад дође сан и Анђела позовем,

Kад из ока нестане лице твоје чедно,

Шапнућу: Љубави, чежњом те зовем...

Без тебе не живим! Ти и ја смо једно!


Јован Станковић – Шифра: ''Сергеј'' – Крагујевац

СТИГЛО ЈЕ ПРОЛЕЋЕ, А ОНА МЕ НЕЋЕ

Стигло је пролеће,

а она ме још увек неће.

Процветало је прво цвеће,


Озеленело је сво дрвеће,


Све је препуно среће,

али ме она још неће.

Моја љубав у висине креће,


Питам срце да ли одолеће,


Стиже већ и прво воће,

па шта више хоће?!


Сара Перков – Шифра: ''Крофна'' – Крагујевац

ЉУБАВНА ПЕСМА

Љубавни су јади

најтежи на свету.

Амор стрелом тражи

своју следећу мету.

Вешто кријем срце своје,

избегавам редом замке,

клизам лево, возим десно,

слушам савете моје баке.

Али авај, саплетох се ја,

погоди и мене стрела та.

Ах, ух шта ме то снађе!

Где баш мене љубав да снађе!

Од тада ми срце грдно,

куца лупа некако чудно.

Ма и дланови ми се зноје,

у глави се чудне мисли роје.

Дечак један смеђи,

мени неда мира.

Његов диван поглед,

у срце ме право дира.

Кажу да је то само почетак...

шта ме тек чека...

могу да замислим само...

али ипак је то прва љубав,

а не нека тамо...


Жељана Томић – Шифра: ''Питам се'' – Мркоњић Град

ПРОПАЛО ОБЕЋАЊЕ

Волим те,

Никад те оставити нећу.

Живјећемо

Као пчеле у цвијећу.

Рекао си ми,

Увијек ћеш бити љубав моја.

А ја ћу

Бити срећа твоја.

Отишао си

Са другом без ријечи

Никад

Те заборавити нећу

Сада ти

Овом пјесмом желим рећи.

Education

Zbornik . ljubavi, čežnjom te zovem