Универзитет у БеоградуФилолошки факултет

Предмет: Школе и правци у лингвистициСеминарски рад на тему ,,Стваралаштво у језику“

Поглавље ,,Ка појму стваралаштва у језику“

Ментор: Проф. Иван Књижар Студент: Милица Петровић Студијска група 19 Бр.индекса 2011/0823

16.05.2012.Београд

Појам стваралаштва у језику обрадио је проф. Ранко Бугарски, у студији ,,Језик и лингвистика“ (поглавље ,,Ка стваралаштву у језику“), објављеној 1984. године у Београду. Циљ текста своди се на разликовање неколико врста стваралаштва у језику уз навођење њихових основних особености које се могу сагледати са неколико аспеката. Уз позивање на мишљења античких филозофа, као и оних модерног доба и најеминентнијих стручњака у области лингвистике, проф. Бугарски представља појам стваралаштва кроз призму различитих тумачења, дајући му на тај начин својеврсну слојевитост и показујући његову комплексну, често нејасно одређену структуру. Своју критику проф. Бугарски закључује постављањем задатка прецизирања односа између свакодневног (несвесног) и оног изузетног (мање рационалног) стваралаштва.

Свакако да је најпознатија врста стваралаштва у језику књижевност, чији се језик карактерише креативношћу, за разлику од говорног језика који је инструмент комуникације. Ова констатација је парафраза мишљења домаћег теоретичара Р. Катичића, које гласи: ,,Језик је у књижевности стваралачки, док је у изванкњижевној употреби више инструменталан.“ Са овим ставом сложио се и З. Константиновић, који га је и допунио: ,,Управо на ово стваралачко надовезује се феноменологија анализирајући како језик ствара свет књижевног дела. Књижевно дело жели да нешто пред нама, пред нашим очима оживи, уз помоћ језика, док говорни језик само саопштава, или нешто изражава.“ Ова два мишљења, З. Лешић употпунио је и обрадио закључком: ,,Језик књижевног дела, дакле, у функцији је стварања. И то је оно што га разликује од језика у сваком другом контексту. Често је то и једино што га разликује.“

У књижевном контексту, језик је стваралачки најпре зато што се примењује у функцији стварања нечега што није сушти језик, него креација која, тако створена, постаје независна у односу на њега и стиче сопствене, јединствене карактеристике. И сам језик доста добија из ове, могли бисмо рећи, узајамно корисне заједнице; стварајући једно уникатно дело, он проширује спектар својих изражајних могућности и такав процес би се могао назвати унутарјезичким. ,,Другим речима, ту се ствара и нешто што остаје сам језик, сам језички факт, иако за почетак забележено од остварења из прве поменуте категорије.“1 Узимајући у обзир какав су траг оставили Шекспир, Џојс, Фокнер или Гете, схватамо да су њихова дела, осим будући прави драгуљи књижевности, и својеврсни, вечни докази онога што су та велика имена учинила са својим језицима. Пример новијег доба слободно би могла бити и Џ. К. Роулинг са сагом о Харију Потеру, која је прво створила цео један нови свет, а затим га покренула дотад нечувеним језичким варијацијама. Међусобном условљеношћу језика као инструмента и дела, као производа стварања, баве се књижевни теоретичари и лингвистички стилистичари.

Разматрање претходно поменуте теме води до питања везаног за однос појединца и колектива у језичком стварању. Као аксиом можемо поставити став да појединац ствара, а колектив прихвата или одбацује. С друге стране, језик којим се појединац служи да би створио своје дело није ништа друго до производ тог колектива и његових поколења. Затим, колектив неће усвојити само поједино књижевно дело као

део своје баштине, већ и све језичке реализације које оно нуди, а које се огледају у: неологизмима, новим реченичним конструкцијама, обиљу сплета стилских фигура и неоткривеним језичким варијететима. Ове одлике могу до те мере да се укорене у заједници, да на крају постане непознато или чак неважно ко их је створио и када. Стручњаци попут етимолога, архивара и историчара књижевности их чувају од заборава бавећи се њиховим пореклом.

Међутим, ако је мало релевантно ко је допринео стварању иновација, постаје још мање важно да ли је тај неко уопште био књижевник и који су били разлози таквог његовог поступка. Тада долазимо до тачке изједначавања појединачног и колективног стваралаштва у којој се свака нит особености и разликовања надареног појединца губи. Дилемом која из овога следи, да ли је језичко стваралаштво, како наводи проф. Бугарски ,,атрибут човека у целини“, баве се подједнако и филозофија и лингвистика. Основе за његово разматрање дао је још Аристотел, са својим појмом људске душе као супстанцијалне форме која садржи чулни и когнитивни вид. Когнитивни вид се јавља као ум који сам опет има два аспекта, дејствени (nous poietikos) и трпни (nous pathetikos). На оваквој подели заснивају се нове теорије о ,,активном“ и ,,пасивном“ интелекту кроз констатацију да је когнитивна моћ достојна да се назове умом само уколико поседује креативни принцип неке врсте који се првенствено реализује на плану језичког стваралаштва. У вези са овим, крајем XVI века, шпански лекар Уарте даје теорију о три нивоа интелигенције: ,,послушни интелект“, базиран на чулима, својствен и животињама, потом нормална људска интелигенција, која свакоме пружа могућност говора и интерпретације, и виши ниво интелигенције, кога користе изразито надарени појединци да изразе своју оригиналност, а који у себи може садржати и примесу лудила. Другим речима, најнижи ниво је меморија, средњи – разумевање, а највиши – имагинација. Граница између животиње и човека је оличена у разлици између првог и другог типа интелигенције, док други и трећи ниво представљају разлику између већине људи, са својим просечним могућностима, и талентованог појединца јединствених способности.

Прва граница највише је интересовала Декарта, будући да је рационализам, као правац чији је он представник био, за основу имао разлику између човека и животиње. Језик је био тај који је постао носилац дистинктивне особине човека.

Предромантизам и рани романтизам се такође баве овим темама, а њихови гласноговорници Хердер, Кондијак и Русо, износе тезу о стваралачкој моћи човека у његовом раном периоду. Уартеова граница између другог и трећег типа интелекта се постепено занемарује, да би се у позном романтизму тежиште ставило на феномене трећег типа. Шлегел, рецимо, говори о песништву као о ,,сублимирању стваралачке употребе језика које лежи у основи свеопште уметничке интелигенције.“2

За Хумболта, оснивача модерне филозофије језика, језик је energeia (делатност) – регенеративна форма која регенерацију доживљава при свакој употреби. Он такође спомиње извесну разлику између карактера (употребе) језика и његове форме (структуре). Изражајна средства језика могу се обогатити и без увођења промена у

његову формалну структуру, чему је разлог чињеница да је карактер једног језика повезан са другим елементима националног карактера. ,,За Хумболта, као и за његове претходнике картезијанце и романтичаре, у нормалну употребу језика типично су укључени стваралачки ментални чинови; али у карактеру једног језика, пре но у његовој форми, одражава се права ,креативност' у једном вишем смислу – смислу који подразумева не само новост него и вредност“.3

Са настанком упоредне граматике и структурализма, наука о језику је добила нека друга обличја, док је тема креативности препуштена идеалистичким школама у филозофији и естетици. Естетика и лингвистика су, по схватањима, Бенедета Крочеа, најистакнутијег представника идеалистичког приступа на естетским основама, две једнаке дисциплине. Он језик представља као креацију појединца која се развија кроз стваралачке акте појединих говорника. Са њим се слаже и лингвиста, Фослер, док Шпицер шири тему и на поље књижевне стилистике.

Неолингвистичка школа у Италији не признаје постојање језичке заједнице. Колектив, према њеном схватању, постоји само да прихвати идеје појединаца, али је сам по себи апстрактног карактера.

Језичком креативношћу бавио се и Ноам Чомски који сматра да реченице као такве не постоје оформљене у језику, него их увек треба изнова производити и њихов број у језику је бесконачан. Стваралачки допринос језика лежи у његовој способности произвођења и разумевања неограниченог броја реченица које појединац никада раније није ни произвео ни чуо. Због тога креативна употреба језика није сведена само на пуку комуникацију међу људима, већ представља инструмент изражавања и слободне мисли у циљу стварања нових система. Једино ограничење овакве употребе јесу правила формирања појмова и реченица које имају директну везу са процесом усвајања језика.

Док се механицистички став огледа у томе да се матерњи језик учи имитирањем, генеративна граматика заступа тезу да деца откривају граматику пре него је уче и да се и само усвајање матерњег језика сматра стваралачким чином, где се не мисли на промену облика речи или на друге традиционалне процесе.

Судећи по мишљењу Чомског, и обична употреба језика изразито је стваралачка. Притом, треба разликовати стваралаштво те природе од оног заснованог на књижевно-уметничким проширењима језичких могућности. Чомски у вези с тим помиње стваралаштво потчињено правилима (rule-governed creativity) и оно које мења правила (rule-changing creativity). Ипак, ни ово друго стваралаштво није сасвим неограничено; Хумболт и Шлегел (на које се и сам Чомски позива), тврде да ,,ни за генија не важи безакоње“. Без граница, језик постаје хаотичан, а са њима, разлика између ова два стваралаштва добија тенденцију да се изгуби. Природом овог размимоилажења, могла би се бавити генеративна поетика и стилистика, међутим, да би се то догодило, генеративна граматичка теорија мора нудити поузданије изворе. Тада би се још могли проучавати и различити степени стваралаштва у језику уз акценат на разликовање

синтаксичке иновативности од креативности која је плод вишезначењске структуре језичког израза која човека ставља у улогу ствараоца, али не и корисника језика.

Истакнути представник феноменолошке анализе језика и мишљења, Блондел, даје теорију ,,мишљене мисли“ (pensée penseée) и ,,мислеће мисли“ (pensée pensante), исто као што Мерло-Понти прави разлику између ,,говорене речи“ (parole parlée) и ,,говореће речи“ (parole parlante). Проф. Бугарски износи мишљење да су ови термини лингвистички нејасни и да би мисао која мисли и реч која говори морале бити на вишем нивоу од креативности и бити ,,бесконачног стваралачког капацитета обичног говорника-слушаоца.“

Може се рећи да се стваралаштвом у језику данас стручњаци баве у смислу проучавања односа између редовног стваралаштва, чији је значај истакла генеративна граматика, и оног изузетнијег, мање рационалног, који се највише испољава у књижевној употреби језика. У већ поменутим теоријама о инструменталној и стваралачкој употреби језика или о стваралаштву потчињеном правилима и оном које их само мења, огледају се темељи истраживања свеобухватног појма језичке улоге у овом сложеном процесу.

Нама, читаоцима оваквих студија, претходно изложене идеје могу се на први поглед учинити далеким и апстрактним, нарочито због примесе античке филозофије на коју се у великој мери ослања. Можда би из тог разлога овакве чланке требало, на неки начин, прилагођавати нивоу размишљања на ком се тренутно налазимо. Ипак, имајући у виду да до њих долазимо као студенти једне сложене материје која укључује и лингвистику, најбољи начин да почнемо размишљати у исправном правцу, јесте управо да се ослонимо на изворе на које се ослонио и сам проф. Бугарски пишући овај чланак. Важан утицај Аристотела и Декарта, затим Русоа и Хумболта, на област лингвистике, свакако помаже у изграђивању сопственог мишљења, док чињеница да ова кратка студија пружа сажету паралелу њиховог рада, може представљати први корак да се развије свест на тему стваралаштва и, можда, започне и самосталан допринос.

ОБЈАШЊЕЊА:1Р. Бугарски, ,,Језик и лингвистика“, 255. страна2Р. Бугарски, ,,Језик и лингвистика“, 258. страна3Cartesian Linguistics, page 27

ЛИТЕРАТУРА

Бугарски, Ранко ,,Језик и лингвистика“, Нолит, Београд 1984.