Omer pasa latas - ivo andric

  • View
    616

  • Download
    12

Embed Size (px)

DESCRIPTION

Posthumno objavljen roman (1977) koji je od prvobitno zamiljene hronike o Sarajevu, postao roman o jednoj linosti. To je Omerpaa Latas, potureni Srbin Mio Latas iz Janje Gore, koji je u Carigradu dospeo do najvieg poloaja. Rukopis ovoga romana ostao je u Andrievoj zaostavtini, ali pisac nije naznaio redosled poglavlja, te su prireivai, od zasebnih pria, rukovodei se hronolokim naelom kada je re o istorijskom sloju grae i unutranjom logikom psiholokog razvoja likova, sastavili proznu celinu. Ovo delo nije zavreno kao roman, ali je celovito i zaokrueno kao romansijerska zamisao o gradu koji je, poput Travnika, scena za odigravanje ljudske drame. U jednom od traginih trenutaka sarajevske istorije, grad je piscu posluio kao simbolini dekor na ijem fonu e se razvijati album ljudskih sudbina. U jednom delu ovako rekonstruisanoga romana prati se dolazak Omerpae u Sarajevo, njegov rad na prenoenju centra moi iz Travnika u Sarajevo i sreivanju prilika u zemlji. Drugi deo predoava njegov intimni ivot, a u treem je re o konzulu Atanackoviu koji u novu prestonicu dolazi u leto 1850. godine. Pria o Omerpai, njegovoj porodici, prijateljima i neprijateljima, ita se kao daleki patinirani album velikog slikara, na kome su prikazani ljudski odnosi i ivot u jednom dalekom vremenu.

Transcript

  • 1. IVO ANDRIOMER-PAA LATAS

2. DOLAZAK Posle svih nagovetaja i govorkanja, doao je zaista dan da Sarajevo ue serasker Omerpaa sa svojom vojskom. Polazak pojedinog vezira kroz Sarajevo, na putu za Travnik, pamtio se dugo. Sarajevska arija i begovat, mona arija i svemoni begovat, bili su oduvek zadovoljni to je sedite vezira u Travniku, i ne bi se nikad pomirili s tim da ono pree u Sarajevo i da im vezir tu, kako su govorili, sjedi za vratom. I sam vezirov prolazak kroz njihov grad bio je uslovljen i dugom praksom utvren. Vezir i njegova pratnja mogli su se zadrati u gradu tri dana, a za to vreme dobivali su stan, hranu i ostalo to im pripada. Zato su opet veziri svojim ulaskom u Sarajevo i svojim kratkim boravkom u njemu pokazivali svoju narav i mo, svoje namere i dalje planove. Bilo ih je koji su ulazili kao trgovci, skromno i mimo, spremni da pregovaraju o visini mita. Bilo je asnih ljudi, reenih da kako najbolje mogu izvre ono to im je u Stambolu stavljeno u zadatak, koji niti prete, niti laskaju, niti oekuju prekomerne koristi za sebe lino. Bilo je i krutih vojnika, poslanih da, vladajui strogou i silom, uklone zloupotrebe i besporetke; oni su kroz Sarajevo prolazili sa vojnom pratnjom i sa crnim nagovetajima ili otvorenim pretnjama. Bilo ih je raznih i svakojakih, ali nikad nije bilo ovo to se sada deava. U Sarajevo ulazi carski serasker sa znatnom i dobro opremljenom vojskom i sa najirim ovlaenjima, a sa zadatkom da lomi i upokori ne pobunjenu raju ili spoljnjeg neprijatelja nego one koji vekovima vladaju Bosnom i koji su se do jue nazivali sultanovim sinovima: begovat, prvake i lanove najuglednijih porodica "od turskog uha". On dolazi pored, mimo i iznad redovnog vezira, civilnog guvernera, koji sedi u Travniku, i on ne pita nikog koliko e se zadrati u Sarajevu ni gde e izabrati sebi sedite. On i ne dolazi da kao vlast vlada i upravlja, nego da ratuje i kanjava. I, povrh svega, taj serasker, koji je uguio mnoge bune po Carevini, nije niko drugi do nekadanji liki hrianin, austrijski kadet, koji je pre etvrt veka prebegao u Bosnu, poturio se a zatim se svojim znanjem, vetinom i linim zaslugama uspeo do najvieg vojnog poloaja u Carevini. Takvom oveku niko ne pomilja da postavlja uslove u vezi sa njegovim prolaskom kroz Sarajevo. Pravci, koji znaju da ta vojna sila i njen zloglasni 3. zapovednik dolaze protiv njih i njihovih ivotnih interesa i navika, trude se da saznaju seraskerove elje i namere, da ih preduprede, prividno zadovolje ili izbegnu. Vide oni i znaju da ovo nije neki od onih nekadanjih starovremskih osmanlijskih glavoseka, sa paradnim topovima i linom pratnjom od stotinak ljudi, sa malim poznavanjem sveta i ovdanjih prilika, nego istinski vojnik i upravlja, sa modernim naoruanjem i obuenim trupama, sa vetinom kolovanog oficira, poturica i karijerist, sa revnou najamnika i bezobzirnou nevernika i tuina. Bogati, gordi i lukavi, oni se nadaju da e ipak uspeti da izbegnu neposredan sudar i oruan obraun, da e i njega nekako prevariti i nadurati, i da e mu, na kraju, pogledati u lea kao to su u prolosti tolikim drugim pogledali, a da e u Bosni i u Hercegovini ostati stari red, njihov red, onako kako je oduvijek bilo i kako e uvijek biti. Ali, u ovom trenutku vlada i kod njih jo teka neizvesnost, strah i prikriveno odmeravanje snaga i izgleda, A sitan svet, naroito raja od sve tri vere, strepi na svoj nain i za svoj raun, pitajui se ta sve teko i nepovoljno moe izai za njih iz ovih sukoba i obrauna izmeu oruane vlasti i bosanskih prvaka i velikaa. Zbog svega toga je ulazak seraskera i njegove vojske bio dogaaj od znaenja i vanosti, ne samo za Sarajevo nego za celu Bosnu i sve ivo u njoj. Kao svi gradovi koji moraju da podnose vlanu jesen i dugu i teku zimu, i Sarajevo ima lepo i bogato leto, a april mesec je nagovetaj takvog leta. Slast toga meseca ne raznesu vetrovi i ne sasue rane vruine, kao to biva u drugim mestima, nego ona lei dugo i mirno u toj sarajevskoj kotlini, kao na dnu duboke posude, razvija se, traje i, pristupna svakom, ini svaiji ivot lepim ili bar lakim. Takvo je leto obeavao jedan od aprilskih dana kad su telali po mahalama objavili da e u prvi petak stii u Sarajevo carski serasker, muir Omerpaa sa vojskom i da e na sahat-dva prije akama ui na Viegradsku kapiju i spustiti se niz Kovae u grad. Svi ljudi "od posla i ugleda" izii e da doekaju seraskera, da ga pozdrave 1 da mu zaele dobrodolicu i svaki uspeh u vrenju dravnih poslova zbog kojih dolazi. Tako su vikali telali. To je bio poziv i naredba. Ve ranije su pozvani pae, ajani i prvaci iz Bosne i Hercegovine da lino dou u Sarajevo, doekaju seraskera i sasluaju carski ferman o novom ureenju zemlje, i to su pozvani na tako nedvosmisleno otar i pretei nain da se ni oni najuporniji i najosioniji nisu smeli da oglue i da lino ne dou. Posle kraeg oklevanja stigao je i sam mostarski vezir Alipaa Rizvanbegovi 4. koji, kao samostalan vezir i gospodar Hercegovine, nije za poslednjih desetak godina dolazio nijednom bosanskom veziru u sretanje. Ovde u Sarajevu telalskom pozivu odazvao se, kako to ve biva, i ko je morao i ko nije. Jedne je naterala nuda, druge preteran strah, a tree svemono i ludo ljudsko ljubopitstvo. Odazvali su se u prvom redu begovi i odakovii koji su po svom imenu, stanju i imanju duni da se pojave u ovakvim prilikama, zatim dostojanstvenici i inovnici, pa predstavnici vera i crkava, kola, esnafa i ustanova. Ali tu je bilo i mnogo malih ljudi bez imena i poloaja, Vodeni svojim izlinim strahom i suvie visokim miljenjem o sebi, oni su shvatili da se poziv odnosi i na njih, i da obavezno moraju da se pojave na paradi, ako ne ele da se zamere vlastima i tom seraskeru o kome se strahote priaju. U stvari, njihovo lino prisustvo u toj zbijenoj masi ostajalo je nezapaeno, isto kao to niko ne bi primetio ni njihovu odsutnost. A najvie je bilo siromaha i besposlenjaka i, naroito, dece. Vremena su oskudna i teka, pa kad ve ovek ne moe da se kako treba obuje i odene ni do sita najede, moe bar da napari oi ovako retkim prizorom koji esto donosi nove i neoekivane stvari. Na kosom i prostranom trgu bili su sakupljeni zvanini ljudi i zemaljski i gradski prvaci. Kad je strmom ulicom naila vojna muzika, neuvena po svojoj svirci i neviena po opremi, ona se tu i zaustavila, Rii ugojeni kapelmajstor ispreio je svoj dugi dirigentski tap, a muzika je, jednako svirajui, izvela pokret desno-krug, i stala suelice prema poredanim prvacima. Uzbuenje meu decom i sitnim svetom bilo je ogromno. U njih je uao neki nemir praen as toplom as hladnom jezom koja im nije dala da stoje u mestu. inilo im se da se neto stvarno menja u njihovom jednolinom ivotu i da e ova grmljavina bubnjeva i metalnih instrumenata i piska fagota i flauta ostati kao neto stalno i trajno u vazduhu i pratiti odsad sve njihove dane i korake, a nee zanemeti i nestati kao svaki zvuk. Od toga su ih trnci podilazili, a oi su im sjale i usne poigravale kao da e i oni sada neto zapevati, iako ne znaju kako ni ta. A prvaci u svojim tekim odorama bili su, naprotiv, bledi i potiteni. Nepomini, oborena pogleda, oni su sluali tu neeljenu svirku koja se meala kao neto izazivake, uvredljivo i stidno sa njihovim brinim mislima, kojima bi mnogo bolje odgovarali mir i tiina. Vojna muzika je snizila ton i prela u sitan i veseo konjiki mar kad je naila grupa oficira na konjima. Svet nije mogao oi da odvoji od njih. Svi su 5. bili isto i sjajno odeveni, uhranjeni, negovani, kao da su malopre ustali iz svojih postelja u Stambolu, okupali se, obrijali i doterali, a zatim se odjednom nali na ovoj kaldrmi strmih ulica grada Sarajeva, meu slabo odevenom i tanko hranjenom arolikom masom sveta. Nastupila je praznina, kao mali prekid u povorci, da bi iznenaenje koje dolazi zatim bilo jo vee, a onda na belom konju sa pozlaenim uzdama i crvenim kiankama, u tamnomodroj, zlatom vezenoj uniformi, vitak i kao saliven, serasker Omerpaa. Liio je pomalo na privienje, i to zaudo blago i dobrosreno. Kao da ne jae na konju, nego plovi na oblaku. Iznenaena i zadivljena svetina videla je, ne verujui svojim roenim oima, kako mu odsjaj svetlosti pred veernjeg sunca pada na grudi i osvetljava lice sa lako prosedom bradom i izrazom strogog dostojanstva i zagonetne blagosti. Za njim je, opet na izvesnom odstojanju, jahala grupa oficira. A zatim je nailazila vojska. Svi u mrkim uniformama, sa ukrtenim kaiima na grudima i vapskim cokulama na nogama, vojnici su stupali paradnim korakom, i jedino po fesovima razlikovali su se od neke hrianske vojske. Prolazila Je dobra i malobrojna konjica, pa pioniri i sanitet, neobini po izgledu i opremi, a na kraju artiljerija. Jaki, dobro hranjeni i timareni konji vukli su, uz veliki tutanj i tresak, duge dalekometne i kratke brdske topove, i mrke teke kare na kojima su, stegnutih zuba, sedeli mladi vojnici i poigravali kao lutke, dok su im se u ritmu vonje tresli bucmasti azijatski obrazi. I kako su se sputali irokim i vrlo strmim sokakom, izgledalo je kao da izlaze pravo iz rumenog oblaka koji je polegao gore po ivici brega. A kad je sve to protutnjalo, kao privienje, mnogi su od dokonih gledalaca ostali na mestu, zaneseni, trepui oima kao od prejakog bleska. inilo im se da ispred njih jo jednako prolaze sila i gospodstvo te nove carske vojske i niu neobine slike jednog sveta o kome su ponekad mogli poneto da uju, ali koji nikad do sada nisu svojim oima videli. (U stvari, to i jeste samo prethodnica, kao neki uzorak te vojske od deset ili, kako neki kau, i jedanaest i dvanaest hiljada ljudi, koja sada nastupa na bosansko tle.) Kako je strano, tajanstveno, opasno i, hoe-nee, lepo sve to to je prolo ispred njih; oruje, vojska i, naroito, oficiri! Kako su im gojni konji i isto i svetlo sve na njima! Kako su snani, beloputi i gordi oni sami! Kao da jedu neku drugaiju, jau a finiju hranu nego to jede svet u ovoj Bosni, ili da diu neki blai i plemenitiji vazduh! Svi su oni jako odudarali od ove nae aroliko i svakojako odevene mase kroz koju su prolazili. I veini naeg