iiK

ü.í

i 7 «

420

DíN

aR

A

^ LUN,KRALJ PONOĆI 1*_______________________________________

FREDERIK EŠTON

MAKFERSON BEZ LUNA

ROTOMUOflKA

XXX)

4 î LÜN - KRAU PONOĆi j +

171987

F. Estoo

MAKFERSONBEZ LUNA

a+ X - 1 0 0 +

Odgovorni urednik Milorad Predojević

Urednici izdanja Gradimir Pašćanović Jova Čanadanović

Recenzent Pavle Popović

Izdaje i štampa: NIŠRO »Dnevnik«, OOUR Izdavačka delatnost, Bulevar 23. oktobra 31, Novi Sad, telefon (021) 621-555 • žiro-račun 65700-603-6350 • Direktor NIŠRO »Dnevnik«. Jovan Smederevac • Rukovodilac OOUR Izdavačka delat­nost: Ilija Vojnovtć % Glavni i odgovorni urednik: Todor Đurtć • Tehnički urednik: JuMi Arvanhtdta • Sekretar Redakcije: Zdenka KarabmH • Korektor: Sava

Tiraž: 50.000 primeraka

F. Ešton

MAKFERSON BEZ LUNA

I

— Tata Same, čuješ li me? — pitao je Bo Hač ležeći na kreve­tu lica ulepljenog flasterima i s nekoliko zavoja na ranama po telu.

— Čujem te — jedva se odazva Samjuel Mekferson, koji je ležao u drugom krevetu takođe »ukra­šen« flasterima i s zavojima po telu, ali i s gipsom na levoj ruci. — I prestani s tim tvojim »tatice, tata Same«! Sto mu . . . Niti sam ja ženjen, a »tata Sam« . . . E!

— A zar me nisi usvojio pre dvadesetak godina? Reci sad. Valjda i ja imam pravo da ne­kom kažem »dragi tatice«? — tužnim glasom, kao da će zapla­kati, nastavi Hač.

— Prestani, hiljadu mu mu­ka . . . Ne mogu ni da opsujem kako valja . . . I može da nas čuje Brenda, a rekao sam ti da je kod nje jedva prošla priča o usvajanju . . . Pomisliće da sam ti ja stvarno tata!

— Zar nisi? Mogu se zakleti da sem tebe nemam drugog, ili bar ja to ne znam. Imam samo svog taticu Sama — plačnim glasom reče crnokosi ranjenik kestenjastih očiju u kojima su se videle zlatne iskre.

Makferson desnom rukom hitnu na njega jastučić stavljen pod njegovu levu ruku da nasla­nja gips i da se udobnije names- ti. Hač uhvati jastučić i stavi ga na svoj jastuk, pa tako dobi bolji položaj da nastavi razgovor.

U tom času vrata se otvoriše i skoro sva ih ispuni Brenda Len- don.

— Opet ste se prepirali vas dvojica — oceni ona brižno ih posmatrajući. — Ro, vrati jastu­čić i prestani da zadirkuješ Sa­ma, jer biće mu dosta obračun sa mnom, kad mu skinu gips.

— Nisam ja, teta Bren­da . . . On je prvi počeo — skrušeno odgovori Ro Hač. — Zar nije tako tat . . . čika Sa­me?

— Prestani . . . sto mu neiz- vađenih kršuma . . . Prestani! — umornim, ali ljutim glasom reče Makferson.

Brenda Lendon spusti na sto veliku korpu i skide sa nje plat­no, kojim je bila pokrila sadržaj. Ukazaše se boca pića, paketi hrane i kutija konzervi.

— Moraćete brzo da doručku- jete, jer če doći . . . — počeona.

— Ko? — trže se Samjuel Mak­ferson.

— Znaš ti, sasvim dobro. Mo- raćeš ponešto da objasniš Lunu,

a to neće biti baš lako, jer meni nisi uspeo da odgovoriš na po­priličnu gomilu pitanja — nasta­vi Brenda Lendon.

Njeno ugojeno, ali još uvek ve­oma lepo, rumeno lice jedva je skrivalo osmeh.

— Zar se Donald vratio?! — zapanjeno upita mornar Mak­ferson kao da je Lunov dolazak ono što se najmanje moglo oče­kivati.

— Vratio se, naravno, ti polu­pani medvede. I spremi se da ti prvo izvade kuršum, a onda da propevaš, majčin sine, kakav si to »med krao i košnice razbijao«,

— »Košnice« . . . Oh, zlo mi je . . . Sto mu londonskih ban­di! A šta se cerekaš ti, Rohače? — gunđao je Makferson.

Izgovor imena i prezimena Roa Hača tako da zvuči kao jed­na reč odavno je bio način da se mladić izazove i uvredi. Među­tim, i to nije pomoglo da se ovo­ga jutra promeni dobro raspolo­ženje crnokosog ranjenika.

— Je li još na snazi zabrana pića? — upita Ro Hač i lice mu dobi umiljat, sladak izraz.

— Po lekarskom uputu, mom­ci: čašica viskija pre jela i ni kap više — odgovori Brenda Lendon i neobičnom spretnošću poče da priprema doručak.

Njeno puno zaobljeno i snaž­no telo živelo je pod svilenom haljinom i izazivalo mornareve uzdahe.

— Brendice, dušo! — zvao je Makferson

— Šta je, stari satire? — odaz- va se Brenda Lendon brišući ru­ke.

— Dođi, namesti mi jastuk — reče Makferson.

Ona priđe i tiho šapnu:

— Da se nisi usudio! . . . Budi pristojan bar pred tim detetom.

— Dete?! . . . Taj razbijač od trideset i više godina, pa de­te? . . . Samo da te pomilujem zdravom rukom . . . Ja ću ne- primetno . . . Tvoja koža je kao svila . . . Cele noći nisam mo­gao da spavam, pa sam mislio o tome kako je lepo kad pod dla­nom osećam tvoju glatku kožu i obline . . . — šaputao je Mak­ferson pokušavajući da je dodir­ne.

— Do ispovesti ni prstom, da znaš . . . Satir, Donžuan lon­donski, lord Barking . . . Uh, da nisi sav u zavojima i da ti nije gips na ruci . . . Pazi šta sme- raš, Samjuele! — ljutila se Bren­da Lendon popravljajući jastuk pod ranjenikovom glavom, koji je inače bio dobro postavljen.

— Popravite i meni jastuk, teta Brendice — zvao je Ro Hač.

— Kako ga samo nađoh, mili- on mu lupeških smicalica? I šta mi bi onda? — gunđao je Mek- ferson okrećući glavu da pogle­da mladića.

Brenda ode da i njemu popra­vi položaj glave, iako je Hač mo­gao mirne duše da ustane i pro- šeta sobom.

— Hoću li i ja upoznati Luna? — upita on i oči mu zaiskriše.

— Videćeš ga, grešniče — uz­dahnu Brenda. — Međutim, ne bi trebalo da se mnogo raduješ. Lun je morao da se vrati iz Aus­tralije, jer je čak tamo na kraju sveta čuo o lomu koji ste vas dvojica napravili po Londonu.

— On je za sve kriv. Ja sam ga slušao kao što sin sluša rođenog oca — reče Hač pokazujući pre­ma krevetu na suprotnoj strani sobe.

4

— Uh! . . . milion mu neizle- čenih štucavica, alergija na piće, svraba na tabanima i slomljenih udova . . . Trista mu bezobraz­nih momaka koji ti se pod kožu uvuku, pa onda rovare po du­ši . . . — gunđao je Mekferson.

— Eno, čuli ste teto! Priznaje on i zato svaka mu čast — zano- vetao je i dalje mladi mornar.

Njegove reči prekide kucanje na vratima.

— Uđite! — doviknu Brenda Lendon.

— Zar si ostavila nezaključan ulaz?! — upita Mekferson zabri­nuto.

— Nisam. To su naši — odgo­vori Brenda i pođe k vratima baš kad se ona otvoriše.

Prvo uđe Džejn Vitington. Njen osmeh ozrači sobu i sve po­stade lepše. Za njom uđoše Do- nald Sikert takođe nasmejan, ali sa izrazon radoznalosti na licu. Artur Markinč poslovno užur­ban i dignute ruke iznad glave, kojom je mahao prema Mekfer- sonu i na kraju nepoznat čovek rumenog i oblog lica. Svi su no­sili po jedan ili dva teška kofera, koje ostaviše na sredini sobe. Džejn spusti buket cveća i jedan paket na sto i otrča do Mekfer- sona.

— Smem li da te poljubim ne- gde između tih flastera? — na­šali se ona sagnuta nad morna- rem.

— Ja imam manje flastera — javi se Ro Hač.

Džejn mu se nasmeši, pa ode k njemu da se pozdravi.

— Ja mogu da vam se predsta­vim samo šapatom — tiho reče Ro Hač.

Džejn se saže nad njim ne pre- stajući da se smeši.

— Ja sam Makfersonov sin, pa i ja imam pravo na sve što i on. Zovem se Ro Hač — šapnu joj mladić. — Ali čuvajte tajnu, jer on to ne sme da kaže tetki Bren- di. Ona mu je jedva verovala da me je samo usvojio. Sumnjiči ga da je poznavao i moju mamu.

Džejn se smejala i reče:— Pričao mi je jednom pre vi­

še godina o vama.Pomilova ga rukom po flaste­

rima okrpljenom licu.— Božanstveni ste! Tako sam

vas i zamišljao. Kažite ima li ne­ka slična vama na ovom svetu, pa da odem i da joj večno slu­žim? — reče Hač.

— Kao srednjevekovni vitez dami svog srca? — upita Džejn.

— O, fallacem hominum spom! Hoću reći kako je velika ljudska nada — reče reporter Markinč podležući i u ovom tre­nutku svojoj navici da se seća la­tinskih poslovica.

— O, kako je velika glupost tog momka! Šta li mi je on tre­bao na ovom svetu? — upade Samjuel Makferson motreći Lu­na kao krivac koji očekuje grdnju.

Donald Sikert priđe krevetu i zagrli Makfersona, čije oči bles- nuše nadom i radošću.

— Srećan sam da te vidim ži­vog, makar i ranjenog. Doveo sam gospodina doktora Nikolso- na, jer mi je Brenda rekla da se kuršum zadržao negde u levoj butini — reče Lun.

— Da . . . sitnica . . . Odbio se od nečega i zadržao se uz kost. Nisam mogao sam da ga izvadim sto mu . . . Ovaj, opet moja navika da psujem . . . I ta­ko . . . Desilo se — mucao je Mekferson.

5

— Nema »desilo se« — reče Lun. — Sve ćeš mi po redu ispri­čati čim ti bude bolje posle vađe­nja kuršuma, ,Sad ćemo odmah ovde da pripremimo improvizo- vanu dvoranu za operacije. U koferima su instrumenti i opre­ma.

— Zar odmah? — upita Mak- ferson.

— Kuršum ne sme da stoji ta­mo suviše dugo — potvrdi Lun. — Da je bilo moguće došli bismo i pre. Avion je stigao tek u po­noć, a trebalo je još da nađemo hirurga koji nam je prijatelj, jer policija se uporno raspituje o vama.

— Dustabanlije znaju da smo povređeni — reče Mekferson već ohrabren Lunovom srdač- nošću.

— Da — potvrdi Lun. — Obila­ze bolnice i lekare pitajući da li je ko tražio pomoć. Dr Nikolson je prijatelj i neće nikome reći, a uz to ne zna ni gde se nalazi. Za- htevao je da mu vežemo oči sve do pred vratima sobe.

Mekferson pogleda prema hi- rurgu, koji je uz pomoć Džejn i Markinča postavljao hirurški sto, svetla i potrebne uređaje. Uskoro sve je bilo gotovo i Mak- fersona premestiše s kreveta na sto, a Hača zajedno s krevetom odnesoše u drugu sobu.

— Ne mogu ja bez svog . . . — zausti Hač.

— Umukni, sinko, jer ću ti iš­čupati uši kad ozdravim — pri- preti mu Makferson.

— Biću dobar, tatice — moleći­vim glasom reče Hač.

— Ko će da mi asistira? — upi­ta hirurg Luna.

— Ja — odgovori ovaj. —

Znam nazive svih instrumenata i ponešto o hirurgiji.

— Znate vi veoma mnogo. Le- čio sam nekoliko onih koje ste vi u nuždi operisali i video sam da ste maestro u našem poslu — re­če zadovoljnim glasom dr Piter Nikolson i poče da se oblači u beli mantil.

On i Lun obukoše mantile, sta- više maske od gaze, opraše ruke i navukoše gumene rukavice. Vađenje kuršuma moglo je da počne.

*

Sledećeg dana Lun uđe ka bo­lesnicima odmah pošto su do- ručkovali.

— Nadam se da ćete danas moći da ispričate sve što se do­godilo — reče im postavljajući fotelju na mesto sa koga će bolje čuti.

— Nema šta da se priča. Mno­go je važnije da čujem kako je bilo u Australiji — izvlačio se Makferson.

— O Australiji posle — osmeh- nu se Lun.

— A da li su pekarski radnici prekinuli štrajk? Neobično je to da u Londonu čovek ne može da nađe komad hleba — reče mor­nar u nadi da nekako izbegne ispovest.

— Slušaj, Same! — povisi Lun glas. — Zar misliš da možeš da prođeš bez odgovora na mnoga pitanja?! Izazvali ste tuče kakve se ne pamte u Londonu . . .

— Najviše on — upade Hač. — Ja sam ga slušao kako i dolikuje mlađem prema starijem.

— Do đavola, Hače! — uzvik- nu Makferson.

— Mogao si da kažeš: »Abi in

6

malem rem«. To ti je isto, tatice, ali mnogo lepše zvuči. Latinski jezik je nešto uzvišeno. Zar nam je Artur uzalud ponavljao svoje mudrosti i izreke na latinskom?— šalio se Ro Hač.

— Iskočiću i iz gipsa, iz zavoja i iz kože! — uzviknu Makferson.— Donalde, ako hoćeš da ti pri­čam, onda ukloni tog momka.

— Ne, tatice, biću dobar — molećivim glasom reče Hač. — Evo neka mi gospodin Donald zalepi usta flasterom, ali samo da čujem kako ti pripovedaš.

— No, flaster može . . . Sto mu nemih riba, volim da te gle­dam dok ne možeš da brbljaš! — reče Mekferson.

— Ćutaće on, Same, i bez flas­tera — reče Lun.

— Suviše je kratko vreme da ga upoznaš. Neka me pregrize najgora ajkula iz Atlantika, ako kažem i reč dok Rohaču ne vi­dim zalepljena usta. On bi mi upadicama oduzeo svaku spo­sobnost da kažem bilo šta o do­gađajima koji su počeli kad sam susreo tog momka — odgovori stari mornar uvređeno.

Lun pogleda upitno prema Haču.

— Malo flastera zaista ne mo­že mi smetati uz sve ove zakrpe na licu i po telu — smejući se re­če Ro Hač.

Lun potraži flaster i dok je spemao povez za Hačova usta u sobu uđoše Džejn, Brenda i Ar­tur. Reporter je nosio magneto­fon da snimi svaku mornarevu reč.

— Vi ste se dogovorili . . . Sto mu vražjih veština, ja nisam vest u tome. Eto, našao sam se sa Hačom. On je moj . . .

— Šta je on?! — uzviknu Bren­

da Lendon. — Počni od toga šta smo se nas dvoje dogovorili i ka­ko si sramno nestao u času kad je trebalo da me odvedeš pred oltar!

— Pa, jeste... Kriv sam, Bren­da ... Sto puta sam ti rekao — tužno izgovori Samjuel Makfer­son osvrćući se kao da traži kud bi pobegao. — Tako, bila je tuča tamo . . . Posle je Hač hteo . . . I ja sam hteo i krenuo . . .Mili- on mu zbrkanih stvari, ne znam o čemu da pričam!

— Kako to da ne znaš, a vas dvojica ste posle one strašne tu­če napravili dar—mar po ćelom gradu. Stvarali ste izmišljenu bandu, izazivali rat u podzemlju Londona, a sprečili dva u dale­kim zemljama. Naterali ste dve banke da bankrotiraju, a tri vla­de da podnesu ostavke . . .

— To je on smislio, a ja sam kao svaki dobar . . . — poče Hač.

— Flaster! — viknu Makfer­son.

Lun priđe i zalepi usta Rou Haču. Ovaj je ipak uspevao da se ceri, a zlataste iskre su mu se- vale u očima.

— Ko god mu bude smetao, dobiće flaster preko usta — upo­zori Lun ostale.

— Ćutaćemo dok ne kaže sve šta ima u svoju odbranu, a onda ću ja da govorim — izjavi Bren­da Lendon i ućuta.

— A, pred njom ne mogu sve to da kažem . . . Neka me odne­se sam Lucifer u svoje podzem­lje ako mogu sve te stvari pred Brendom . . . Pustite jadnog, starog mornara na miru . . . Možda jednom drugom prili­kom — branio se Makferson

— Pričaj njima, a ja inače mo­7

ram da nabavljam i spremam ručak — reča Brenda.

— Ne mogu ni pred Džejn . . . Uopšte ne mogu ni pred kim . . . Lakše bih se i pred po­pom ispovedio, što nikad nisam ni pokušao, nego da pred vama svima.

— Onda-ćemo te preneti u po­sebnu sobu, pa govori u mikro­fon Arturovog magnetofona — predloži Džejn Vitington.

— Ti si me uvek štitila i razu- mela. Hvala ti na tome, Džejn. Možda ću i moći da ispričam ka­ko je sve to bilo, ako budem sam. Već i sam Hačov podsmeh bi me onemogućio da govorim. Gledajte kako se smeje ispod flastera — reče Mekferson.

Porazgovaraše o predlogu i nađoše rešenje za sve teškoće. Artur Markinč, koji je i sam učestvovao u dobrom delu do­gađaja prihvati da će preslušati trake, postaviti pitanja za dopu­nu i konačno pomoći da Mak- fersonova ispovest dobije pravi sadržaj.

— Okrutno je to što tražite da stari mornar postane i pripove- dač, ali kad se m ora... Uz mag­netofon bi dobro došlo makar i tri prsta viskija u jednoj boci — uzdahnu na kraju Samjuel Mak- ferson pomiren sa sudbinom.

— Tri prsta može, ali ne tvoja tri prsta, koji dosežu do preko pola boce — upade Brenda Len- don.

— Izmeri onda ti svojim prsti- ćima, draga — reče mornar ču­vajući ozbiljan izraz lica.

Brenda pogleda svoje zaoblje­ne prste i sleže ramenima.

— Pa neka ti bude, ali da obe­ćaš da češ tačno reći sve o Rou Haču. Zašto te zove »tatice« i jesi

li poznavao njegovu mamu... Sve! — zaključi ona.

Makferson je klimao glavom u znak da se složio. Pomogoše mu da ustane i uz pomoć štake ode u drugu sobu. Rou Haču skl- doše flaster i on ostade da priča o doživljajima kako ih je on vi­deo i doživeo.

Smeh je samo ponekad dopi­rao do Makfersona kao daleki eho, pa se i njegovo lice razvuk­lo u osmeh. Uzeo je mikrofon i počeo:

— Ja, Samjuel Makferson, mornar na morima i okeanima, lovac u pustinjama i na Dale­kom severu, u džunglama i pla­ninama, Lunov prijatelj i nesreć- ni poočim Roa Hača pričaću ka­ko je sve to bilo, pa makar se svi smejali dok ne padnete na tlo. »Vi victe cis«, rekao bi Artur Markinč, a to znači: »Sila silom pobeđena«.I neka je, milion mu mornarskih priča! Elem, bilo je to ovako:

II

Tog jutra Brenda i ja ustali smo rano, dobro raspoloženi i spremni za veliki događaj, koji sam ja, moram da priznam, veš- to izbegavao do svoje pedeset i treće godine. Sada je bilo kraj­nje vreme da uplovim u mirnu bračnu luku. Obećavao sam to Brendi godinama, ali uvek se pojavila poneka smetnja. Ona je sve to trpela s dosta razumeva- nja. Brenda nije samo strpljiva, nego i u svemu dobra, kao do­bra lađa. Njen čvrst i visoko podignuti pramac plovi ponos­no, a obli, široki bokovi se njišu sigurno odbijajući talase, dok le-

8

pa krma i dobri uređaji skladno upotpunjuju celu moćnu pojavu.

— Uzbuđena sam, dragi — rekla je kad smo isplovili iz sta­rog, ali dobrog hotela na Ajrit Rodu i krenuli prema Belveder parku. — I sam znaš da sam do- živela mnogo uzbuđenja još kad sam igrala ulogu krijumčarke sa Teri Majborn i kad sam tebe prvi put srela.

— Zajedno smo doživeli još vi­še. Bilo ti je tek trideset i . .. — zaustio sam da oživim zajednič­ka sećanja iz doba kad je Bren- da bila član zloglasnog Avetinj- skog odreda Skotland-Jarda, ko­ji je napustila da bi bila sa mnom.

— Ne podsećaj me na godine! — podviknula je i čvršće me zgrabila pod ruku.

— Neka me grom sprži za sve grehe, jer baš sam šeprtlja, sto mu šašavih sećanja! — rekao sam da joj sačuvam dobro ras­položenje.

Tako smo stigli do belveder- skog Ridžent-skvera, gde je bila frizerska radnja u kojoj je Bren- da trebalo da uredi kosu za ven- čanje zakazano u jedanaest sati. Naše venčanje, zbog nekoliko nevažnih okolnosti, od kojih je na primer jedna to što nas je tra­žila sva britanska policija i ne­koliko evropskih priđe, trebalo je da se obavi u tišini, iznenada i u crkvi kod Opatijske šume. Taj­no smo bili pozvali reportera Markinča, privatnog detektiva Pipčina, njihove žene i još dese­tak gostiju. Dakle, trebalo je sa­mo da je sačekam zadnja tri mo­mačka sata šetajući po parku. Priznaćete nije mi bilo lako.

Da bih odagnao neke misli, koje su mogle da me zavedu, ja

uzeh »Sendi Miror« i počeh da ga prelistavam u hodu. Brzo sti­goh do oglasnih strana i moju pažnju privuče lepom šarom uokviren člančić, a možda je i to bio plaćeni oglas, koji je glasio:

»Na jednom salonu u Teksasu stoji obaveštenje da u lokalu ne­ma televizije, već se tu svako ve­će momci tuku uživo, pa su modrice i slomljene kosti origi­nal. .

Mi u Londonu imamo samo jednu kuću takvog uživanja. Ka- fe-restoran i krčma pod istim krovom, ili bolje reći pod istom tavanicom starom tri stotina go­dina. Dođite i celog života seća- ćete se boravka »Kod starog mornara« na Pikardi Rodu, Bel­veder«.

Zastao sam kao opčinjen seća- njima koja su me uzbuđivala kao gladnog konja dobar ovas. Koliko lepih tuča sam doživeo u toj krčmi, koja se kiti nazivom kafe-restorana, a stvarno je uni­verzalna jazbina u kojoj mogu da stanu dve dobre brodske po­sade, pa da tu dobiju sve što tre­ba: piće, hranu, devojke što luta­ju od dokova na Temzi do Bek- slija, duvan i česte prilike za do­bru tuču. Eto, baš tamo sam ja prvi put shvatio da su mi pesni­ce suviše glomazne i čvornovite i da me baš neki momci izaziva­ju da više nikad ne prestanu da se kaju zbog toga.

Pomislih da je sada sigurno sve promenjeno i drugačije i da ne vredi ići tamo, ali s čuđenjem primetih da ja već žurim ka Pi­kardi Rodu. Zarekoh se da ću »Kod starog mornara« ostati sa­mo pola sata, a popiću jedan ba- kardi, jer drugo piće izaziva mi još veću žeđ. U krčmi je vrvilo

9

kao u košnici, a većina gostiju bili su besposleni mornari, čiji brodovi čekaju utovar, istovar ili opravku na Temzi. Skidoh svoj novi šešir da se bolje vidi moja proseda kosa, pa prođoh do svog.omiljenog ugla. Nađoh je­dan slobodan sto i sedoh. Začu­do, kelner odmah dođe i nije prošlo ni pet minuta, a ja sam liskao kiselkasto slatki bakardi kajući se što nisam uzeo dupli viski i kriglu piva da njome us­poravam navalu žeđi.

Smogni snage i popij to jadno piće, pa požuri ka svojoj Brendi, jer eno nekolicina su već prime- tili tvoje na sto pružene šake, bezglasno sam govorio sam sebi baš u trenutku kad iz dima i gužve isplovi jedan dugokosi de­lija i riknu kao brodska sirena:

— Hej, Makfersone, dragi moj tatice! Svega mi na svetu i oko sveta to je on, ljudi! Glavom i ša­kom Samjuel Makferson, moj poočim!

Prostrelih ga pogledom, ali ta­da sve zaboravih i jurnuh mu u susret, jer bejah ga poznao. K meni se probijao niko drugi do Ro Hač. Ko je Hač pričaću vam kasnije, jer sada nemam vreme­na. Idući k njemu oborio sam je­dan sto i dva pijana momka za­jedno sa stolicama, odgurnuo nekoliko njih i konačno zagrlio momka iza koga je ostajao širok koridor razmaknutih ljudi i sto­lova.

— Ro, sinko moj! — uzviknuh da nadjačam burju protesta i psovki oko nas.

— Same, draga starino! Zar da te ovde nađem! — divio mi se Hač stežući me tako da sam mo­rao da zategnem mišiće celog

tela kako ne bih počeo da se gu­šim.

Ali to što kažem nije nimalo smešno, jer iako sam ja pomalo grub i glomazan momak, Ro je prava stihija od čoveka i zato je dobio nadimak Opruga Ro.

— Sklanjajte se vas dva nilska konja! — viknu neko i pokuša da nas odgurne.

Učinilo mi se da je Ro hteo sa­mo da se ukloni, pa je izmahnuo rukom, ali onaj čova se našao na podu. Mi krenusmo ka mom stolu i pred nama se otvori pro­laz.

— To je on, Lunov mornar Makferson! — viknu neko iz go­mile.

Gosti požuriše da priđu i po- staviše se sa strane. Kao da im je neko izdao komandu, ostaviše prolaz ka \ratima. Očito su svi mislili da sada nas dvojica treba da jurnemo ka vratima, pa niko nije hteo da se nade na našem putu.

— Vršljaju kao volovi! — vi­knu opet neko iz levog reda.

— Grizli! Zovu ga Grizli Sam!— nalivao je neko ulje na vatru.

— Koliko je naših strpao iza brave, a? — izazivao je neki glo­mazni lupež navlačeći metalni bokser na ruku.

— Najpoštovaniji mornar En­gleske, to je Samjuel Makferson— suprotstavljao mu se omaleni momak s modrom brazgotinom preko celog lica.

— Treba da ti je čast što te je takav čovek i dotakao — nadvi­kivao je neko od suseda blizu nas. — Moći ćeš da pričaš deci i unučićima da si imao priliku da vidiš samog Sama Makfersona.

— Veliko čudo! Razbijač! Na­pustio je teški mornarski život

10

da vadi zlato iz davno potonulih galija. Bogat je kao Krez, a do­šao je ovde da pije naše jeftino piće — suprotstavljao mu se drugi.

Jedni su bili protiv nas, a dru­gi su nas hvalili. Onih prvih je mnogo više, pa je galama dosti­zala svoj vrhunac, a guranje je već bilo počelo i samo sekunde su delile to stanje od tuče koja će početi kao eksplozija.

— Nije trebalo da mi pominješ ime, sinko — rekoh tiho Haču.

— Zašto? — upita on i prezri­vo napući usne. ,

— Pogledaj — upozorih ga na dve vrste koje su činile koridor. — Hiljadu mu lanaca, noževa, batina i kubura, čekaju nas.

Već smo primećivali kako se naše pristalice povlače, a protiv­nici pripremaju za napad.

— Ovo mi se ne sviđa. Šta će­mo? — upita mladić.

Posmatrao sam ga radoznalo. Mnoštvo ožiljaka po njegovom licu i šakama otkrivali su mi da mu nije baš tako žao što smo se našli u neprilici.

— Ja moram da odem, jer da­nas se venčavam — rekoh ni sam ne znam zašto.

— Onda je bolje da ostanemo ovde u uglu i da se branimo — smejući se reče Hač. — Ovo je boTje od venčanja.

— Ne izmotavaj se, sto mu po­lomljenih rebara! Moramo na­polje i gotovo! Krenućemo u isto vreme — odlučno rekoh.

— Zar između njih? Pa isecka- će nas kao salatu. Gledaj samo kako se spremaju — upozori me Hač glasom punim oduševlje­nja.

Setih se da sam se i ja tako po­našao u njegovim godinama, ali

odmah zatim pade mi na um Lu- nova molba da ostanem miran tamo u Blekvoteru i ne započi­njem ništa dok je on u Australiji.

— Bo, sećaš li se šta sam te učio za slične prilike? — upitah podižući se na noge.

Uvrede i pretnje se pojačaše.— Sećam se — odgovori Bo. —

Ja ću nekog levo. a ti svoga nadi desno.

— Ko će prvi? — upitah.— Ti, jer tako ću moći da te još

jednom vidim u pravom sjaju — odgovori Bo.

Nije bilo vremena za rasprav­ljanje i mi krenusmo. Iskoračio sam dva koraka ispred i viknuh:

— Probijamo se pravo! Udri ko pokuša da nas zaustavi!

Lun me je učio kako se stvara predubeđenje i rukom pokazah pravac juriša. Bila je to jedna od davno poznatih varki, ali koja vrlo često uspeva zbog vatre u koju zapadaju prisutni. Krenuh kao da ću protrčati koridorom između ljudi spremnih da uda­raju, a onda naglo pođoh, zgra­biti jednog ugojenog grubijana i okrenuh ga oko sebe.

Pošto mu okretanjem stvorih zalet pustih ga niz koridor, a ja zastadoh. Svi pogledi odlutaše za njim dok je pokušavao da se zaustavi i niko nije primetio da sam ja stao na njegovo mesto.

— N e!... Jao!... — vrištao je jadnik odbačen niz koridor.

Pogađali su ga udarci i on po­kuša da se probije ka vratima. Niko još ne beše shvati' da to nisam ja, nego iz grupi odgur­nuti gost ove jazbine, a već ga je sledio drugi jadnik. I naše pri­stalice ne behu shvatile šta se događa, pa jurnuše da spreče ubistva. Videli su krv na onima

11.

što pokušavaju da se probiju niz koridor i sami pobesneli. Ja ose- tih da me Ro vuče ka praznom prostoru.

— Kroz prozor! — uzviknu on tik uz moje uvo.

Osvmuh se i ugledah kako se naši neznani prijatelji lavovski bore.

— Sad se tuci, sinko, sto ti ku­kavičkih želja! — opsovah ljut zbog Hačove želje da pobegne- mo.

— Ja zbog tvog venčanja... A, tako dakle? E pa napred, tatice! Ro nije kukavica! — odgovori on i svi ožiljci na licu mu pobeleše, pa postade šaren kao tigar.

Moram da priznam da sam tog trena zaboravio Brendu i venčanje, Luna i obećanje koje sam mu dao, policiju koja može svakog časa da upadne i sve opasnosti kojima sam se izla­gao. Videh jednog žilavog mom­ka kako nas gleda i priđoh mu.

— Jesi li za Makfersona? — upitah.

— Ne! Dole Mekferson! — uz­viknu mladić.

Čini mi se da sam tek razmiš­ljao kako da ga udarim, a on je već leteo, zahvaćen mojom pes­nicom, u noge dvojice koji su se sumanuto tukli. Padoše preko njega, a kad su hteli da ustanu pokri ih grupa onih koji su uz­micali pred Hačom i padali.

— Napred Ro, sto mu sinova stare veštice! Za mnom, sinko!

— Ja sam napred, tatice! — odgovori on baš u času kad mu jedan vižljasti momak skoči na leda.

Pritrčah i jedva mu ga strgoh sa grbače, pa ga odbacih prema prozoru. Pošto je momak bio su­više lak, a ja sam zamahnuo kao

da je težak, to on udari u prozor, probi staklo i polomi okvire, pa se nađe na ulici. U tom trenu ug­ledah zapanjena lica dva poli­cajca, koji su držali gumene pa­lice ne znajući đa li da udaraju, ili da razdvajaju.

Nas dvojica smo izgledali kao kosači, koje sam jednom video u DeVošajru kako kose žito. Iza nas su ostajali snopovi oborenih momaka.

— Ovamo ko je za Mekferso- na! — viknu Ro Hač.

Ja ga nehotično poslušah, a to učiniše i ostali. Rušili smo pred sobom one koji su nam izgledali kao protivnici, a možda to nisu bili. Pazio sam da ne padnem, jer pod je postao klizav od krvi, prosutog pića i razbačenog jela iz polomljenih tanjira. Pojedinci su klicali pobedi.

— Živeo Samjuel Makferson, naš drug mornar! — vikao je momak isečenog lica, niz koje je tekla krv. — Udri gadove!

— Ko je još za tuču? — pitao je mornar čiji jedan rukav sakoa beše otkinut.

— Dosta je, momci! — vikao je kelner iza šanka. — Piće je sada najvažnije. Ko će piće?

— Mir ovde! Niko neka se ne miče! — viknuše ona dva poli­cajca.

Iznenada jazbinom ovlada ti­šina. Tek tada shvatih da sa me­ne vise samo rite preostale od mog novog odela kupljenog za venčanje. Nisam mogao ni da se nadam da nađem šešir. Ro je bio u košulji kratkih rukava od tka­nine oslikane mnoštvom cveća. Da košulja nije bila iscepana, krvave mrlje bi izgledala kao crveni cvetovi.

— Do đavola! — opsovah i pri-

12

đoh policajcima. — Ja moram na venčanje.

Zaori se smeh sa svih strana. Zbunjeno se osvmuh.

— Ovde ima i mrtvih, pa zato niko da se ne udaljava! — odgo­vori policajac i sumnjičavo me osmotri.

Radost pobede je prolazila, a nove neprilike su bile na vidiku.

— Moramo otploviti — tiho re­če Ro. — Treba i ostalima da pružimo priliku da se raziđu.

— Kako, trista mu mišijih ru­pa? Zar ne vidiš da pristižu poli­cijska pojačanja? — odgovorih pokazujući pločnik pred krčmom, koji se video kroz raz­bijene prozore i otvorena vrata.

— Barikada, pa kroz zadnji prolaz — reče Ro i dade mi znak da priđem onoj dvojici policaja­ca. — Tebi viši, a ja ću onog niž­eg.

— Hajde, vražiji sine! — složih se bezvoljno.

— Tatice — umilnim glasom odvrati Hač i već se nađe blizu policajaca.

— Potrebna mi je pomoć. Nož mi je zaboden u jetru — reče Hač i nastavi da se približava držeći se za stomak.

— Ja znam ko ga je ranio — rekoh i sam prilazeći.

Policajci kasno shvatiše naše lukavstvo, a kad su počeli da sumnjaju, već ih pogodiše odluč­ni udarci. Pridružiše se onima na podu bez nade da će se skoro osvestiti.

— Barikadu! Načinimo bari­kadu! — vikao je Hač dižući je­dan sto i noseći ga ka vratima.

On zalupi vrata i gurnu sto do njih. Ostali prihvatiše poziv i po­češe da dovlače stolove, stolice i

burad. Stavljali su ih na prozo­re.

— A sada kroz zadnji izlaz i kud ko može! — nastavi Hač da ostavaruje svoju zamisao.

— A plaćanje? Gospodo, treba platiti! Bacite makar po nešto ovamo preko šanka — vikao je kelner.

Gosti su bežali. ali mnogi baci­še po neku funtu iza barskog pulta. Ja sam u džepu imao sve­ga par stotina funti, pa polovinu odvojih i ostavih kao svoj deo za učinjenu štetu i neplaćeno piće.

Sirene policijskih kola su kob­no zavijale, čuli su se dugi zviž­duci i odjekivali su dozivi raz­dvojeni družina.

— Moj brod trba da otplovi za pola sata — reče Hač dok smo se provlačili kroz nekakvu kot- lamicu i peli stepeništem da stignemo u hodnik zgrade s izla­zom na Berk Rod.

— Pa ti nećeš stići da se uk­rcaš — rekh znajući da je pola sata suviše kratko vreme da se stigne do bilo kog pristaništa na plovnom delu Temze.

— Sada i ne želim da stignem— smejući se odgovori Hač.

— Zašto baš sad ne želiš?— Pa našao sam svog taticu.

Koliko sam maštao o susretu s tobom!

— Da si želeo da me nađeš, mogao si i bez slučajnog susreta— primetih zajedljivo, jer tog momenta mi se činilo da mi je Ro učinio nepravdu time što me nije davno potražio.

— Želeo sam, stari moj — od­govori Hač. — Međutim, plovio sam na brodovima koji su se držali daleko od Engleske, a kad sam uspevao da stignem u Lon­don, sve novine su pisale kako

13

rovariš nerve Amerikancima, ili mlatiš zločince po Evropi. Drugi put ti nije bilo ni traga, kao da si nestao u Bermudskom trouglu.

— Plovio sam i tamo... Istina je, često sam bio izvan Londona — priznadoh ganut saznanjem da me je Hač ipak više puta tra­žio.

Sad moram da kažem ko je Ro Hač. Pre dvadesetak godina pri­hvatio sam se da budem krma- noš na brodu »Hemlok I«, koji je služio za prevoz rasutih tereta između Azije i Evrope, a plovio je pod zastavom Paname. Posa­da je bila sastavljena od tipova kakvi se mogu naći samo u kak­voj robijašnici za osuđene na doživotnu robiju. Samo stalna opreznost i teške pesnice, uz ve­liku veštinu da se njima barata, omogućavali su da čovek opsta­ne među tim prokletim huljama. Jedino nedužno stvorenje na tom brodu bio je jedanaestogo- dišnji dečak Ro Hač. Crnokosi umazanko kestenjastih očiju, okretan kao veverica, žilav i lep dečak često je trpeo grubosti članova posade. No ni taj »ne­dužni« stvor nije bio naivan. Od­mah me je pročitao kao bajku i počeo da se muva oko mene. Za­štitio sam ga nekoliko puta, a on je sve češće izazivao mornare da ga napadnu baš kad sam ja u blizini. Skrivio je dvadesetak tu­ča i doveo me u položaj da ne­prekidno pazim da mi se nijed­nog trenutka niko ne nađe za le­đima, jer dobio bih nož u pleća.

Brzo sam shvatio da moram otići s tog broda, ali i to da će Roa Hača premlatiti čim se spustim na obalu. Morao sam da ga nagovorim da pobegne. Našli smo se u Brajtonu i tu smo

se iskrcali s mrtvačkog sanduka zvanog »Hemlok I«. Ro Hač se zalepio za mene. Ubrzo su poče­le neprilike s njim, jer su ga uhapsili policajci zbog skitanja i tuče s dečacima, iako mu je bilo tek jedanaest godina.

— Mora neko da me usvoji — javio mi je dok smo tražili novi brod da se prihvatimo nekog po­sla, jer su nam se zarađene pare brzo izmigoljile iz ruku na meni neshvatljiv način.

— Ko da te usvoji, sto mu mu­ka? — pitao sam zbunjeno.

— Mogao bi ti, čika Same — rekao je to gledajući me očima u kojima su se videle zlatne iskre.

Zamrsio sam mu gustu crnu kosu i usvojio ga. Istina, kad ja to sada kažem izgleda jednos­tavno, ali tada je bilo mnoštvo teškoća. Ru Hač nije imao ni­kakvih dokumenata. Tvrdio je da je poreklom Grk, ali nije znao taj jezik, izuzev nekoliko psovki i nepristojnih izraza nau­čenih na brodovima. Najbolje je govorio engleski, ali s primesa- ma italijanskog i španskog. Bilo je uzaludno tražiti njegovo po­reklo, pa sam ja morao da nađ­em zaštitnike, koji bi ga prvo prihvatili, a onda pristali da ga ja usvojim. Već smo gladovali kad je stvar okončana. Ja sam ga usvojio i kao novi otac mogao sam da ga vodim kud želim.

A dobro sam ga vodio. Dao sam ga u školu, koju je završio za polovinu uobičajenog vreme­na. Istina, morao sam da pla­ćam tu'brzinu angažujući učite­lje da ga vanredno poučavaju, ali on je to potpuno iskoristio. Položio je mornarski ispit kad mu je bilo svega petnaest godi­na, pa sam mogao da ga poša-

14

ljem u pomorsku školu. Tada sam sreo Luna i uskoro sam imao svoj brod, ali više nisam našao Roa Hača. Bio je nestao iz pomorske škole. Tek dve godine kasnije saznao sam da plovi na jednom francuskom brodu. Dok sam ja uspostavio vezu s tim brodom, on je odmaglio nekud daleko. Zbog tuče, bivao je u za­tvorima, pa sam jednom proči­tao reportažu o »neobičnom mornaru čija znanja su nepre­sušna«, jer godinama uči plove- ći širom svih mora i okeana. Bio sam ponosan njime, pa sam ga opet tražio, ali on je nestao.

Svoje dužnosti*f>oočima nisam baš mnogo voleo, pa sam na kraju zaključio da je to bila sa­mo formalna usluga jednom mladiću. Ali sada su u meni oži- vela očinska osećanja. Moj usvo- jenik! To je kao i sin, tako mi svih krvnih veza!

Iz sećanja me trže Hačov glas:— Tatice Same, eno ga jedan

od onih lupeža što je druge naj­više huškao na nas!

Video sam snažnog dugajliju kako ulazi u jedan taksi.

— On neobično liči na Entona Kvina! — uzviknu Hač.

— Ko je taj Kvin? — upitah ne znajući šta da učinim.

— Glumac! Filmski glumac! — odgovori Hač trčeći ka drugom taksiju, koji je stao da iskrca putnika s dugom bradom i mnoštvom nekakvih znački na šeširu i reverima ogrtača.

Ovako iscepani i krvavi upa- dosmo u taksi. Vozač nas osmot­ri i pogleda kud bi mogao da umakne, ali ga Hač preduhitri i povuče ga za ruku.

— Ne brini, stari lafe, sve je u redu. Samo bežimo od policije

— reče mu oduševljen što može da se pohvali. — Bila je prava bitka u onoj jazbini »Kod starog mornara«.

— A, tako? — osmehnu se voz­ač i uključi taksimetar. — Gde gospoda žele da stignu?

— Tamo kud i onaj taksi što je zastao pred semaforom — odgo­vori Hač.

— Budite bez brige, neće nam umaći — reče vozač.

Ali semafor propusti taksi, a mi smo bili daleko i nismo mog­li da ga sledimo.

— Umače nam, prokleta bitan­ga! — rekoh ne znajući da li mi je žao, ili milo što ne možemo da gonimo nepoznatog.

— Ne može da umakne. Onaj taksi vozi moj prijatelj, a nas dvojica imamo stalnu radio ve­zu. To krijemo, jer nije zakonom dozvoljeno, ali čoveku godi da sa nekim porazgovara dok čeka, a ponekad je potrebna i drugar­ska pomoć — pričao je vozač taksija mirno se probijajući u pravcu Griniča.

On zatim uključi vezu i nad glavom iz štitnika protivu sunca izvuče polugicu sa mikrofonom.

— Želim da znam gde je Roj Knouls — reče u mikrofon.

Čuli smo kako iz zvučnika do­pire glas onog drugog vozača.

— Ja sam Roj Knouls — govo­rio je on tako da izgleda da se obraća svom putniku. — Nalazi­mo se u Vulviču...

— Ne tiče me se kako se vi zo­vete, a nisam turista da mi po­kazujete gde se nalazimo — lju- tito odbrusi putnik.

— Nisam dobro razumeo gde treba da stignemo — reče vozač.

— Vozite najkraćim putem do Ćfzvika — odgovori putnik.

15

— Krvavi ste i iscepani, pa vani možda treba pomoć.

— Vozite do Čizvika! — pod- viknu onaj što je ličio na Entoni- ja Kvina, pa mu je i glas bio sli­čan promuklom glasu slavnog glumca.

Tek kad nastade tišina, setih se da me Brenda čeka, pa poku­šah da nešto smislim. Tamo u Belvedere traži me policija ras- polažući tačnim opisima i za mene i za Hača. Pored toga, bili smo izgrebani, s modricama po licu, krvavi i iscepani kao da smo se borili s čoporom zveri.

— Knouls treba da zna gde je ostavio robu. Važno je i gde je is­poručena i kako da je kupci do­biju — reče naš vozač u mikro­fon, pa kad prebaci vezu na pri­jem obrati se nama: — Roba je putnik i moj prijatelj sada zna da treba da prati tog momka.

— Odlično, dragi gospodine... — reče Hač.

— Ston... Edi Ston — predsta­vi se vozač i na časak se okrenu k nama.

Imao je široke, odvojene uši, natečene kapke, pegavo i izbo­rano lice i žutu boju kože. Po svemu, trebalo je da se smatra ružnim do odvratnosti, ali nje­gove pege i bore behu raspore­đene na neki veseo način. On se smešio i bio simpatičan uprkos svom izgledu.

— Pripada vam dobra napoj­nica — pohvalih ga i pružih mu preko pregradnog stakla novčanicu od deset funti.

— A, od vas ne mogu da uz­mem. Nikako! — odbi on odluč­no.

— Zašto ne od mene? — upi­tah sumnjičavo.

— Ali, gospodine Mal'ferso- ne... Ovaj, meni je dovoijno to što ću celog života moći da pr - čam da sam lično poznavc •> Samjuela Makfersona — odgo­vori on i žućkasta boja lica mu na ča sak dobi ružičast prei v.

— Šta možeš, tatice, kac nas svi vole — upade Hač. — Au od mene će da primi, jer će celog ži­vota moći da se hvali da d Roa Hača dobio njegovih ;c - nih deset funti.

On mi istrže iz ruku novčani­cu i pruži je vozaču.

— Ali sad si rekao da mu daješ svojih deset funti — rekoh tiho.

— Pa na ove sam i mislio, jer inače nemam ni penija. U gužvi neko mi je odvalio džep i odneo novčanik zajedno sa dokumenti­ma — objasni mirno Hač i opet se zavali na prostrano sedište pružajući noge do pregrade.

Nije mi ostalo ništa drugo do da i sam učinim to isto. Nakon desetak minuta pomislih da je vreme da postavim pitanje na­šeg izgleda i cilja. Vozač je pri­sluškivao i umesto Hača on po­če da govori:

— Na Kromvel-Rodu, iza Čei- zia, imam odličnog prijatelja, koji će vam pribaviti sve što tre­ba u roku od desetak minuta. Tamo možete i da se operete i da malo uredite rane i modrice.

— To je dobra ideja — prihvati Hač'. — I onom promuklom mla­ti, lavi trebaće dosta da se dove­de u red...

— Za njega ne brinite. Roj će ga držati na oku i javiće mi gde da ga nađete — dodade nasme- jani Ston.

— Uh, kad pomislim na to da me čekaju Brenda i svadbeni gosti! — jauknuh i kovrdžasta

16

1 osa na. glavi poče da mi se is­pravlja ježeći se kao bodlje.

— Ko S' venčava? — upita Ston.

— Trebalo je da budem mla­doženja, sto mu prokletih tuča u zadimljenim jazbinama! — od­govorili iskreno ^roklinjući ne- srećni susret sa svojim usvojeni- kom.

Hač se od smeha valjao po se- dištu i već je klizio na pod taksi­ja. Pomogoh mu da sedne dole jednim lakim pritiskom ruke. On se bolje namesti na podu i ostade tamo daveći se od sme­ha.

— On... mladoženja... Oh, spasavajte... Ugušiću se... On, moj tatica Sam Makferson hteo je da mi pribavi maćehu!... Ne pristajem da se upropasti — is­prekidano je govorio jedva hva­tajući dah.

Tog trenutka i meni postade smešno to da sam ja neki »mla­doženja«. Ovako iscepan, izubi­jan i okrvavljen nimalo nisam pristajao uz Brendu i njen beli kostim za venčanje.

— Sve je propalo! — uzviknuh. — Brenda mi neće oprostiti što sam nestao.

— Oprostiće ona, ako joj sve objasniš, ali ti nisi tako lud, tati- ce — reče Hač s poda.

Munuh ga nogom u rebra. Taksi naglo skrenu i ja padoh preko Hača.

— Tamo napred policajci za­ustavljaju, pa sam morao naglo da skrenem — objasni Edi Ston kad se Hač i ja nađosmo opet na sedištu.

— Divno se osećam i tako sam sretan što sam te sreo— reče Ro Hač.' — Celog života pamtiću ovaj dan kao...

— I ja, kao dan kad sam se os­ramotio pred Brendom — preki- doh ga tužno.

— Ko je, do đavola, ta gospođi­ca? — upita Hač.

Pogledah ga sa sažaljenjem, jer nije vredelo đa mu objašnja­vam kad on sam nije znao ko je Brenda Lendon.

IIIBilo je već prošlo deset sati i pla­šio sam se da više neću moći da telefonom dobijem Brendu. Kad vragovi, ili ljudi poput Hača, umešaju svoje prste, onda sve pođe naopako, ili sunovrat, sto mu đavolčića koji se tada rađa­ju! Naravno, Brenda je bila ure­dila frizuru i otišla. Ipak, zračak nade sinuo je kad je manikirka iz te iste radnje pristala da ode i potraži Brendu. Ispričao sam joj da je bila tuča, pa sam izgreban, pocepan i s modricom oko očiju. Pored toga, ne mogu da stignem u zakazani čas na venčanje. Dok sam to govorio, devojka uzvik- nu:

— Vaša nevesta je baš sad na ulici. Trčim da je dovedem!

— V i ste najbolja devojka u Londonu — pohvalih je iskreno.

— Moj momak nije tako mis­lio, pa me je pre šest meseci os­tavio da čekam na dan same svadbe, baš kao i vi svoju...

— Brendu... Zove se Brenda Lendon — brzo joj kazah.

Ona prekide razgovor, ali os­tavi vezu i malo kasnije čuo sam Brendin glas od koga sam uz­drhtao.

— Gde se nalaziš ovog trenut­ka, Samjuele Makfersone?! — pitala je zagrobnim glasom.

17

Pogreših i rekoh joj istinu, jer sam prethodnog dana dao reč da je neću nikada prevariti s drugom ženom, niti ću izreći bi­lo kakvu laž.

— Mogao si i negde bliže da se skloniš i da ne bežiš baš na sup­rotni kraj grada — dodade ona opet zloslutnim glasom koji je pretio da se pretvori u kukanje.

— Bila je tuča i mi smo pobeg- l i . ..

— Kažeš »pobegli«, pa ko je to bio s tobom?

— Ro Hač.— Ko je ona?!-- Nije ona, sto mu mangup­

skih izmotavanja! Ro Hač je moj . . . stari drugar . . . Ne, nijfe star kao ja, već mnogo mla­đi . . . Mornar je i prvi je počeo gužvu, vražji sin — odgovori zbunjeno i setih se da je »vražiji sin« moj posinak i da o tome ni­kad nisam pričao Brendi.

Sada će ona, ako joj kažem šta mi je Ro Hač, pomisliti da mi je stvarno sin, makar i vanbračni, pa će učiniti nešto nerazumno. Zato prećutah svoj i Hačov »ro­đački« odnos i nastavih da pri­čam o tuči i potrebi da pratimo izvesnog Džefa Džegera.

— Tog gospodara prostitutki?! — vrisnu Brenda. — Šta se tebe tiču te devojke? Želiš da zapli- vaš u vrtlog poroka, je li?

— Neptuna mi, ne želim — za- kleh se prvom zakletvom koju sklepah od jedne svoje uobičaje­ne psovke. Bila je tuča . . .

— Je li »Kod- starog morna­ra«?! — upita Brenda preneraže­no, i kao da tek sada shvata šta se dogodilo.

— Tuča, obična tuča, sto mu lakih šamara i bubotaka! — od­govorili mimo.

— Tebi je to obična tuča?! O, nema ništa od venčanja, Mak- fersone!

— Uvek me oslovljavaš ime­nom . . .

— Neću više! Neću da imam veze s višestrukim ubicom i sile- džijom!

— Šta ti je? — upitah plašeći se da zbog uzbuđenja nije poče­la da gubi pamet.

— Pet mrtvih, osam na smrt ranjenih i više od dvadeset teže povređenih. To je rezultat tvoje »obične tuče«. A to je dosta za najmanje tri doživotne robije. Dosta mi je, Mekfersone! Ja se vraćam u Blekvoter, a tamo ću paziti da ne priđeš kući. Držaču bazuku spremnu i napunjenu kumulativnom granatom — iz­govori ona sve slično mitraljezu u brzoj paljbi.

— Čekaj, Brenda, draga! — uz- viknuh prestravljeno. — Treba da si milosrdna, milion mu sve­taca!

— Ne, Makfersone! Iskoristio si Lunovo odsustvo i moju žen­sku slabost . . .

— Eh, da je Lun u Londonu, sve bi bilo lakše! — uzdahnuh braneći se od Hača, koji me je vukao da se obučem u novo ode- lo.

— Slušaj ti . : . Neću da ka­žem šta si . . . Ako tačno u je­danaest ne budeš pred crkvom kod Opatijske šume, ja odlazim kući i neću s tobom izgovoriti ni reč do kraja života. Jesi li me razumeo? — izreče ona ultima­tum.

— Čekaj Brenda, voljena . . . — pokušah da je umirim, ali ona prekide vezu.

Pogledah koliko je sati. Osam hiljada mu i sedam stotina šez­

18

deset sati u godini, bilo je svega dvadeset minuta do jedanaest. Jedva sam video kroz otekline oko očiju, rane po licu su mi još krvarile, a trebalo je i da se obu­čem. Pokušavao sam da požu­rim Hača i Stona najtežim psov­kama koje sam znao, ali to je još više usporavalo stvar. Ipak, u je­danaest sati nađosmo se opet u taksiju. Bio sam rekao da Ston vozi nazad u Belveder i zato sklopih oči zamišljajući kakvo će lice imati sveštenik i gosti kad me vide ovakvog.

Nisam obratio pažnju na ono što razgovaraju Hač i Ston kroz otvor na staklenoj pregradi tak­sija, pa se trgoh Kad me guranje trže iz fizičke i duhovne obam- rlosti.

— Ne spavaj, Same! — viknu Hač. — Stigli smo do Džegerove jazbine.

Skočih prestravljeno i okre- nuh se na sve strane. Bili smo prešli Temzu i nalazili smo se u Cizviku. Umesto da stignem na svoje venčanje, ja sam bio još dalje od svoje Brende. Po tom što Hač i Ston već behu izašli iz kola i što su se držali podalje od mene zaključih da su me svesno prevarili.

— Pa mene čakaju da se ven- čam, sto vam divljačkih bogova! — jeknuh kao ranjenik.

— Tvoja šala je mogla da iz­mami osmeh kad si je ispričao prvi put, ali ne pali kad je po­navljaš, tatice — reče Hač.

— Meni je pričao kako ste po­kušali da mu podvalite šalom o svom venčanju. Dakle, da osta­vimo šale i da vidimo šta ćemo sa tim Džegerom — reče vozač taksija Ston.

— Valjda vas dvojica niste

stvarno mislili da se šalim?! — upitah začuđeno.

— Naravno! — brzo odgovori Hač. — Starog morskog vuka Makfersona neće nijedna žena sveta strpati iza svoje suknje. Taj lav, što je slamao srca lepoti- ca širom sveta, neće načiniti ne­pravdu ženskom rodu da se ve­že za jednu, makar da joj težina premašuje dvesta funti i da joj je ovolika kruna na glavi.

On rukama pokaza iznad svo­je glave crtajući zamišljenu veli­ku krunu.

— Sinko . . . — htedoh da mu sručim na glavu najtežu kletvu.

— Da, tatice! I još uz sve to, ja ne želim maćehu . . . — preki­de me Hač.

— Dalje od mene nečastivi! Proklet neka si, sine . . . — htedoh da ga nazovem sinom najgore veštice, ali on se baci na mene i zagrli me.

— Zaplakaću! — reče tronuto. — Prvi put si me nazvao sinom, jer uvek si govorio ono nejasno »sinko«. Još samo da priznaš da si poznavao moju mamu i da mi kažeš ko je ona . . .

— Ostavi me, Rohače, ako ne­ćeš da ti razbijem tu napuklu glavurdu — viknuh i odbacih ga tako da se našao na poklopcu motora automobila.

On se mirno spusti na zemlju, popravi novo odelo, oglednu se u retrovizor i svečano izjavi:

— Ja upadam u medveđu ja­mu! Neka me iskasape, ili udave žicom! Neka me iseku brijačima, ili izlome batinama! Neka me iz- rešetaju kuršumima, ili raznesu bombama! Ipak, ja upadam i tražim da mi Džeger kaže gde je moja Kvarteronka.

19

— Ja ću čekati ovde, vas ili va­še posmrtne ostatke — izjavi Edi Ston.

— A ja ću da odremam u taksi­ju, jer ne znam kud da krenem. Tako mi i treba kad sam ostao sam u Londonu dok je Lun dale­ko sa Džejn — rekoh i uđoh da se zavalim u taksiju.

— Ja sam oduvek siroče — plačnim glasom dodade Bo Hač i polako, slomljenim korakom i opuštenih ramena pođe u neiz- vesnost.

Nisam znao ima li oružje, zna li kakve ga opasnosti čekaju i šta će pred uzeti ovako uznemi­ren. Ipak je Hač bio moj posi- nak. Konačno ustadoh i pođoh za njim. Mislio sam o tome je li on stvarno najveća bitanga na zemlji, ili je nespretan toliko da izgleda kao sam duh pokvare- nosti. Zaključih da je nesrećan, da je moj posinak i da se dobro tukao »Kod starog mornara«.

— Dolazim, Hače, sinko! — zovnuh ga kad sam bio na dese­tak koraka od njega.

On se okrenu. Nisam znao da li se lukavo smeje, ili je to neka grimasa, jer njegovo izubijano lice i dalje je naticalo. Potapšah ga po ramenu i krenusmo dalje. Pred nama je bio »Najt kabare klub fad «1. Na uglu pročitah da je to Hazelden Bod, koji je do po­la vodio na sever, a onda pod pravim uglom na zapad spajaju­ći tako Fokonberg Bod i Sitonla Strit, koji su se opet u luku na­stavljali pravcem sever — jugo­istok. Tako je između Hazelden — Boda na jednoj i Sitonla — Strita i Fokonberg — Boda na

1. Fad — ćef (engl.)

20

drugoj strani stojao red zgrada koje su pravile trougao. Kabare se nalazio u jednoj od tih zgrada postavljenih na tlu trougla. Bila je to petospratna i vrlo stara, ali kamenom obložena zgrada. Imala je suteren obezbeđen teš­kim metalnim kapcima, i klub se nalazio iza njih. Hač reče da i prvi sprat zgrade pripada »tom bordelu«.

— Pa šta ćemo mi tamo? — upitah pomišljajući da bi sve tre­balo napustiti bar za neko vre- me i naći neko sklonište dok nam ne nestanu modrice.

— Moramo razgovarati s tim momkom — odgovori Hač.

To mi se nije sviđalo, ali šta sam mogao da učinim? Hač bi, znao sam dobro, otišao i sam. Pomislićete da ni sam nisam mnogo bolji i da bih otrčao ma­kar i u sam pakao, ako bi u iz­gledu bila kakva prava borba. To je inače istina, ali u tom mo­mentu nije mi bilo ni do čega. Bio sam naljutio Brendu, dobio mnogo modrica po licu, da sam jedva gledao, i uz sve to nisam poneo koltove. Hteo sam da bar jednom u životu uđem u crkvu bez grehova u džepu. Eto, nije mi se dalo.

— Imaš li kakvo oružje? — upitah pomalo zazirući od sus­reta s čovekom koga je Brenda nazvala gospodarem prostitutki.

— Šta će nam? — odgovori on pitanjem. — Mi smo miroljubivi ljudi.

Nadao sam se da ima pištolj, a ja sam se uvek uzdao u svoje pesnice, pa zakoračih napred s mnogo više samopouzdanja.

Koliko je ulaz kabarea mogao izgledati noću blistavo i privlač­no pod mnoštvom svetiljki i sa

svojim crvenim okvirima oko ružičastih vrata, toliko je sada pred podne izgledao jadno. Vi- dela se svaka ranica na zidovi­ma i svaka ogrebotina na vrati­ma, a bilo ih je vrlo mnogo. Rđa se probijala ispod boje na metal­nim kapcima, a slabo očišćeni pristupi otkrivali su kakav svet povrvi noću ovamo i kako izgle­da kad izlazi posle ponoći i u zo­ru.

Hač pozvoni s prekidima! Po­navljao je to uporno i mirno, dok sam se ja osvrtao hoće li na­ići neki policajac i početi da se zanima za naš izgled i razloge koji nas dovode danju u kabare. Srećom po policajca, nije ga bi­lo, kao ni na mnogim drugim mestima gde bi svakog časa tre­balo da prođe. Konačno se vrata otškrinuše i proviri neobrijan, mračan tip zlobnog pogleda. Očito smo ga bili probudili.

— Gubite se odavde! — uzvik- nu on čim nas vide.

— Tatice, daj momku desetak funti, pa će biti raspoložen za razgovor — obrati mi se Hač glasno.

Neobrijani momak protrlja bradu i već mu oči pohlepno sevnuše. Procenjivao nas je gle­dajući kako ja tražim novčanicu.

— Ovo je samo za početak, mladiću — rekoh iako on nije bio ni mlad ni vredan razgovo­ra. — Ako budemo zadovoljni to­bom, ne gine ti dvostruko veća napojnica.

On smota napojnicu, ali vrata ostadoše odškrinuta.

— Hoćemo ka gospodinu Dže- fu — reče Hač.

Video sam kako on iza svojih leđa pomera ruku spremajući se na udarac.

— Ne znam nikakvog Džefa — odgovori onaj iza vrata i lice mu dobi uplašen izraz.

— Znaš ti vrlo dobro, i potrudi se da ga ne ljutiš. Nas dvojica smo bili nedavno s Džefom, pa je važno da mu kažemo kako smo obavili posao. Zar ne vidiš kako izgledamo? — reče Hač.

— Vidim. Kao i . . . — zausti neobrijani i naglo ućuta.

— Isto kao Džef. Zajedno smo bili i zajedno se spasavali pod- ržah ja sada Hačovu priču.

Čovek iza vrata htede da ih za­tvori, što pogodismo po njego­vom pokretu. Ja gurnuh svom snagom vrata, a Hač mi pomo- že. Vrata udariše čuvara kaba- rea i on pade na glačanim gra­nitom popločani pod i ispusti pištolj, koji je do tog trenutka skrivao iza sebe. Hač ga napade još dok je ležao i pogodi ga vrhom cipele u vrat pod bra­dom. Video sam da je taj udarac namenjen čuvarevoj bradi bio suviše jak za vrat. Podigoh jad­nika i zaključih da je gotov, jer mu vrat beše slomljen.

— Što neki ljudi imaju slabe pršljenove! — Zavrte Hač gla­vom.

— Slušaj ti, kučkin sine, pa ovaj čovek je mrtav, trista mu le­ševa! — uzviknuh ljutito.

— Nije to ništa. Moglo je biti i gore — odgovori Hač.

— Kako gore?! — zapanjih se iskreno.

— Mogao je ostati živ, odnos­no ne biti mrtav sasvim kako va­lja — odgovori Hač i na vreme odskoči pred mojom zamahnu­tom šakom.

On odmah zatim zaključa vra­ta i stavi ključ u džep. Uze čuva- rev pištolj i zadenu ga za pojas,

21

a onda leš uze ispod mišice i po­če da ga vuče. Morao sam da mu pomognem samo zato da to ne traje dugo. Gurnusmo ga u sobicu iza portirskog pulta i garderobe.

— A šta sada? — upitah šapa­tom, jer mi se učini da vlada ne­kakva lažna, kobna tišina.

— Potražićemo Džegera. Ovo je prilika da mi kaže gde je Kvarteronka — odgovori Hač takođe šapatom.

— Ko je i šta je Kvarteronka?— pitao sam dalje.

— Duga priča — šapnu Hač.— dovoljno je da znaš da je de- vojka, lepa i moja. Hoću da je nađem i basta1.

Ne znam zašto pomislih na Brendu i podiđe me jeza. Hač krenu dalje i nađosmo se u dvo­rani s pozornicom. Prođosmo je dužinom uz pomoć svetla koje je dopiralo kroz uska vrata iza od­maknute crvene zavese od bar­šuna. Nađosmo se u prostranom hodniku iz koga su levo vodila često postavljena vrata, a desno su bila samo troja, na po dva krila.

— Gde li je Džef? — pitao se ti­ho Hač.

— Izgleda nema nikog. Možda su na spratu — odgovorih.

Hač sleže ramenima i otvori prva široka vrata na desnoj stra­ni. Bio sam mu za petama i pro- virih odmah za njim. Ugledas­mo prostrani salon s mnoštvom štočića i fotelja, zavesa koje su mogle da odvoje pojedine delo- ve i širokih troseda uz zidove. U dnu je bio širok i dug sto pokri­

1. Basta — dosta na italijanskom (u upotrebi kod mornara mnogih naci­ja).

ven zelenom čohom. Iza njega je stajao čovek čiji lični opis više nije važio. Lice mu je bilo natek- lo mnogo više nego kad smo ga videli kako ulazi u taksi blizu one kobne jazbine »Kod starog mornara«.

— Ko je? — upita on mirno.— Tražimo gospodina Džefa

Džegera — javi se Hač.— Našli ste ga — odgovori

modricama i otocima nagrđeni Džeger i maramicom obrisa krv sa usana.

Zaključih da je zube koji su mu nedostajali izgubio u jutar­njoj tuči. Hač se osvrnu i sačeka da se izravnam s njim, pa zatvo­ri vrata iza sebe i okrenu ključ, koji je bio u bravi. Stavi ga u džep kao i onaj od glavnih vrata kluba.

— Baš mi je milo šta vas vi­dim. Jeste li vi stvarno Makfer- son, ili je ovaj blesan izazvao tu­ču bez ikakvog razloga? — upita Džeger i opet pokri usta mara­micom.

Osmotrih ga bolje i primetih da je okupan, presvučen i u sku­pom, toplom kućnom kaputu, koji mu je dosezao do članaka na nogama.

— Koga se to tiče da li sam ja Makferson, ili Nikolson? — upi­tah ne znajući šta da mu odgo­vorim.

Hač krenu između fotelja, ali ga Džeger zaustavi:

— Ostanite gde jeste, jer bi moji momci mogli da pogrešno protumače vašu želju da mi pri­đete.

Moj posinak pođe rukom za pojas.

— Ruke gore! — zagrmeše ne­koliko glasova.

Iza dve zavese pojaviše se cevi

22

mašinskih pušaka, a odnekud se stvoriše i četiri gruba momka s pištoljima u rukama. Znao sam da ovakve zahteve treba poslu­šati, jer ima neodgovornih mo­maka koji vole da nađu razlog da bi pucali u čoveka. Hač je bio moj đak, pa i on podiže ruke ne gubeći osmeh sa lica. Pomislih kako sam zgrešio što nisam slu­šao Luna i ostao tamo u Belkvo- teru, ili bar što nisam poneo ne­koliko različitih punjenja uspav- ljujućeg gasa, kojim bih sada sredio sve ove revol-veraše.

— Vežite ih i pretresite! — na­redi Džef Džeger i nestade iza jedne zavese.

Njegovi mangupi su znali po­sao i mi se nađosmo sapeti tan­kim, ali neraskidivim vezama, koje su se usecale u članke nogu i ruku i kad nismo pokušavali da ih raskinemo. Na kraju stiže jedan vižljasti momak s kono­pom na čijim krajevima su bile prave omče za vešanje. Namače nam omče na vrat, a sredinu ko­nopa veza za cev od uređaja za grejanje.

— Tako! — reče smejući se. — Ako jedan pokuša da krene, udaviće drugoga. Zato budite mirni.

— Momci, ne budite ludi — re­če Hač. — Moj tatica može sva­kom da plati po pun milion. To­liko novca niste imali u rukama ni vi ni neko vaš u zadnjih hilja­du godina.

— Po milion?! — uzviknu je­dan momak s mašinskom puš­kom, i ote mu se rafal iz nje tako da ošteti jednu fotelju.

Džeger dotrča i upita šta se događa. Objasniše mu i on svo­jim ljudima reče da se drže dalje

od nas, jer smo »varalice kakvih nema do samog Marsa«.

— Neka ostanu tu dok ja ne budem želeo da ih ispitam. Niko da im ne prilazi, ako ne želi da ga poučim redu — zaključi Dže- ger.

— Sto ne porazgovaramo od­mah? — upita Hač.

— Moram do zubara, a i lekar treba da me pregleda. Ovo mi se dogodilo zahvaljujući vama — odgovori Džeger neodređeno pokazujući rukom prema licu i po telu.

— Dovedite ih i k nama — re­če Hač. — Nismo ni mi bolje prošli.

— Ti bi mi se svideo da nisam izgubio tri zuba. Ovako, videću kakav si kad ti izbijem najmanje devet — sad već ljutite) odgovori Džeger i izide.

*

Po zajedničkoj proceni, bilo je prošlo dva sata od trenutka kad smo vezani, pa dok smo osetili da je hladno. Uređaji za grejanje danju su bili isključeni, a mrazo- vi ovih prvih decembarskih da­na postajali su jači svakog dana. Razmišljao sam o svom položa­ju. Umesto da se grejem i slavim venčanje uz svoju dobru Bren- du, ja sam u blatu do guše, dva­deset mu stepeni ispod nule! Da je Lun u Londonu, sve bi bilo drugačije. Još uvek sam imao dugmad za košulju u koja je bio ugrađen minijaturni primopre- dajni uređaj. Lako bih javio da sam u nevolji i pomoć bi brzo stigla. Ovako... Nema ništa bez prijatelja, uzdisao sam onako nemoćan.

Baš tada jedna senka se odvoji od zavese i neko mi priđe s leda.

23

— Ja sam, Edi Ston, taksi voz­ač — šapnu mi senka uz uho.

— Kako si uspeo da uđeš? — upitah kao da je to bilo od zna­čaja.

— Kroz ulaz na spratu. Tamo stanuju Džegerove devojke, pa sam sačekao da jedna iziđe. Po­nudio sam joj pedeset funti da me provede kroz ulaz na spratu i spusti ovamo. Nije odbila — objasni Edi Ston.

— Ti si hrabar momak — po- hvalih ga iskreno.

— Ne bih se baš mogao hvaliti podvizima, ali dosadilo mi je da čekam svoje putnike — odgovo­ri Ston.

On izvadi džepni nož da nam preseče veze, ali ja ga zaustavih i poučih ga kako da ih olabavi toliko da ih se oslobodimo u tre­nutku kad to zaželimo.

— Ne znamo gde je Džeger, pa je bolje da ga još neko vreme sa­čekamo — zaključih probajući da li ću moći da se oslobodim jednim trzajem.

Hač je gunđao nešto o tome da bi on postupio drugačije, ali da nekad treba prepustiti stari­jem i iskusnijem čoveku da od­luči.

— Još ćeš pokušati da sve što si danas zamesio svališ na ra­čun mog odlučivanja, a ništa me nisi pitao, počev od tuče »Kod starog mornara« — gunđao sam umesto odgovora, ali Hač se sa­mo ružno cerio.

Taj moj lepotan sada je zaista ružno izgledao. Poučih Stona da što pre nestane iz ove opasne kuće i da nas čeka u svom taksi­ja ^— Cekaću, ali požurite, jer au­tomat otkucava, a potrošio sam i24

onih pedeset funti — odgovori on i nečujno ode.

Nisam bio siguran je li to što kaže glavni i pravi razlog što nam pomaže, ali nisam imao mnogo vremena da o tome raz­mišljam. Žačuše se koraci u hod­niku i u salon uđoše Džef Dže­ger i dva njegova revolveraša. Jedan je imao mašinsku pušku, a drugi pištolj, koji je držao u ru­ci.

— Sve je u redu, momci — re­če im Džeger kad nas zateče ve­zane i mirne. — Spremite kola da ovu dvojicu pošaljemo u šet­nju.

Mrzeo sam taj bahati način govora o »slanju u šetnju«, što je među gangsterima širom sveta značilo i sada znači obično ubis- tvo, ili mučenje i ubistvo.

Džegerovi pratioci odoše, a on zaključa vrata, primače fotelju do ispred nas, zapali veliku i skupu cigaru, donese bocu vi­skija i posudu s ledom, isproba bocu soda-vode šaljući po kra­tak mlaz u moje i Hačovo lice i konačno se ugodno namesti za razgovor. Da li mi od toga posta­de vruće, ili je grejanje počelo da radi spremajući prostorije kluba za veče, nisam mogao da ocenim, ali sam uspeo da osta­nem miran.

— Jedna vračara pre tri godi­ne mi je prorekla da ću pred kraj ove godine doživeti najveću šansu da se obogatim, ili sasvim propadnem. Sada sam siguran da je šansa tu — poče on zado­voljan sam sobom

— I ja proričem bolje od mno­gih proroka — javi se Hač. — Propašćes ako pokušaš da isko­ristiš tu šansu.

— Ti, momče, ćuti, jer ne vre-

diš ni prebijene pare! — odgovo­ri oštro Džeger. — Mene zanima gospodin Samjuel Makferson...

— Ne vređaj! — prekidoh ga smrknuto. — Nisam je gospodin nego mornar!

— Dobro, kapetane — složi se Džeger. — Dakle, zanimate me samo vi, kao Lunov čovek i pri­jatelj.

— Kakve veze ima Lun?— On će da plati za svog prija­

telja. O Lunu se svašta priča, ali ja sam imao pametnijeg posla nego da čitam novine i knjige o njemu. Međutim, sada je važno da saznam malo više o tom čo- veku i vama lično — objasni Džeger.

— Malo je budala koje će po­kušati da ucenjuju Luna — re­koh iskreno.

— Ali malo je i takvih kakav je Džef Džeger. Samo slučaj je hteo da se nađem u onoj krčmi, gde sam izgubio tri zuba. Inače, nikada ne dajem mogućnost bi­lo kome da me zgrabi — hvali­sao se Džeger.

— Da je Lun... Lako je tebi sad kad sam ja ovde sam, ali ćeš već oprobati moju pesnicu, tri ti izbijena zuba! Izbicu ti sledeća tri čim budem mogao — odgo- vorih sećajući se Lunovih saveta0 tome da protivnika treba uz­nemiriti i izbaciti ga iz ravnote­že.

— Šta mislite kapetane, zašto sam vas ostavio da čekate ova tri sata? — upita on i pogleda svoj zlafhi ručni časovnik.

— Rekao si da ti treba odmora1 vreme da dobiješ pomoć lekara i zubara — odgovorihu

— Nije samo to. Istina, zubar mi je izvadio korene polomlje­nih zuba, a lekar okrpio nekoli­

ko posekotina i stavio flasU gde treba...

— To se vidi — upade .aDžeger ga zvrcnu po nosu

nastavi da govori meni:— Čuo sam da vi i Lun imate

stalnu radio-vezu pomoću ma­jušnih uređaja. Zato sam rekao da idem lekaru i zubaru, pa ako Lun čuje da ste u nevolji, on će već biti ovde. Ne bih ni pokušac da mu se suprotstavim. Sad sam siguran da on nema ni, pojma gde se nalazite, pa mirno mogu da vas smestim na pravo mesto Potražiću najbolji način da od njega izvučem dosta novaca, ali kao običan posrednik.

— S Lunom to neće ići lako — odgovorih mirno. — Bolje je da nas odmah pustiš, ugostiš pićem i da Haču kažeš šta želi.

— A šta hoće taj mangup? — upita Džeger i okrenu se ka Ha- ču.

— Želim da mi kažeš gde je Še- ron Šeli — reče moj posinak

— Nikad nisam čuo za nju — odgovori Džeger.

— Njeno pravo ime je Dolores Končita del Čato. Ona je slavna Kvarteronka iz Perua. Sa mnom je došla u London. Nastupala je u »Evi«, »Klubu 100« i »Spor- tsmenu«. Baš lepo samo živeli dok je ti nisi zapazio. Ona je ne­stala i ja ne mogu da je nađem čitavih dvadeset i tri dana — re­če Hač.

— Je li lepa? — upita Džeger neobično se smejući.

— Da je ona bila Eva, ne bi joj trebala jabuka da zavede Ada­ma — odgovori Hač i uzdahnu tako da sam znao da se jedva uzdržava da ne završi proces propadanja Džegerovih zuba.

25

— Smiri se, sinko — rekoh mu povi jnim glasom.

A. ita znači taj njen nadi­mak Kvarteronka» — zabavljao se dalje Džeger.

— To znači da potiče od terce- ronke i belca i ima četvrtinu crnačke krvi. Terceronka je dete mulatkinje i belca i ima trećinu vatrene crnačke krvi. Šta je mu- latkinja valjda znaš, glupane — objasni Hač.

— Znam tu devojku — nasme- ja se Džeger. — Ta vražja mačka usudila se da me odbije . . . Od­bija me i sada, ali ukrotiću je, ili se neću zvati Džef Džeger, kralj londonske prostitucije!

— Tatice, da nas dva budemo načisto s pravima. Pričajući o mojoj devojci Džeger me je uvre- dio, pa ostatak njegovih zuba, koji mogu da se izbiju pesnica­ma, pripada meni — obrati mi se Hač.

Uzdahnuh i klimnuh glavom u znak pristanka. Džeger se smejao smatrajući nas dovoljno zabavnim momcima, s obzirom na ono šta nam je spremao kao osvetu za izbijene zube i batine koje beše dobio.

— Ostavimo taj razgovor sada — reče Džeger. '— Želim da mi pričate o Lunu. Ljudi oko mene hvale se da znaju sve što se o njemu može znati, ali ja sam mislio da meni znanje o Lunu ne treba. Sada vidim da sam grešio.

Počeh da mu pričam sve što sam imao pravo da kažem, jer sam znao i mnoge Lunove tajne. Možda ne bih tako brižljivo za­dovoljio Džegerov zahtev da tu nije bio i Hač. Hteo sam da moj posinak shvati šta je pravi čovek

i da kroz moje pričanje zavoli mog najvećeg prijatelja.

Počeh od dana kad su gan­gsteri upropastili i ubili Luno- vog oca, a mladog Donalda Si- kerta počeli da pripremaju da bude najveći zločinac svih vre­mena. Želeli su da on navuče na sebe istrage, potere i bes polici­je, a oni da mirno obavljaju svo­je prljave poslove. Školovali su ga u Evropi, a najviše u Londo­nu. Čuveni veštaci, mađioničari, bokseri, hrvači i borci svih vrsta učili su mladića koji je brzo pri­mao neobična znanja. Učio je is- toriju, pa je uspeo da se upiše ni sam ne zna na koje fakultete. Pod lažnim imenom je postao naučnik, koji je stvorio čuda na polju hernije, radio—tehnike, fi­zike i ko zna kojih nauka. Biolo­giju je šire upoznao kad je u Či- kagu sreo Džejn Vitington, a pravog prijatelja je stekao kad je u jednoj tuči stao na moju stra­nu. Od tog dana nismo se često rastajali.

Pričao sam o uništenju Falka i velike gangsterske četvorke, ot­krivanju boginje zla Hekate, o Lunovim podvizima u Njujorku i Ćikagu, širom Evrope i na gra­nici afričkih pustinja. Džeger je uživao slušajući o Lunovim dvo­bojima sa kapetanom Vinter- som, fantomom Dinom, opas­nim pukovnikom i sličnim zlo­čincima velikog stila. Redao sam priče o glavosečama, pro- davcima leševa i krijumčarima svih vrsta. Palio sam Džegerovu maštu i pazio kako priče o Lunu deluju na Hača. Njegove oči su između otečenih kapaka svetlu- cale onim zlatnim iskrama.

— Ne skraćuj, tatice — preki­de me on u jednom trenutku.

26

— Ako pričam opširno, treba mi mnogo dana da kažem samo ono što je najvažnije — rekoh i ućutah da smislim šta dalje da pričam.

Tada shvatih da imam i pripo- vedačkog dara, samo kad sma­njim broj psovki i kletvi. Čuo sam da je neki pisac brisao sve prideve koje je mogao da ukloni bez štete za svoje delo. Meni pri- devi nisu smetali, ali psov­ke . . . Setih se i priča iz »Hilja­du i jedne noći«. Mogao bih i ja nekom prilikom da produžavam svoj život istinitim pričama o Lu­nu, Džejn i naravno o slavnom mornaru Makfersonu.

— Govore da ste vadili zlato iz davno potonulih galija — reče Hač.

— To je rutinsko »snabdeva- nje«, bez dramatičnih doživljaja, milijardu mu osoljenih zlatnika i milion mu teških zlatnih polu­ga! — odgovorih i zevnuh.

— Milijardu zlatnika?! — vi­knu Džeger i verovatno bi razro­gačio oči da mu nisu smetale otekline oko njih.

— Nismo ih brojali. Merimo ih na tone — odgovorih.

— A dijamante, rubine i ostalo drago kamenje? — upita Džeger i usta mu ostadoše otvorena ot­krivajući bezubi deo vilice i krvave rupice odakle su zubi ne­stali.

— Njih niti brojimo, niti meri­mo, jer to ne bi vredelo. Samo ih trpamo u džakove i sanduke, a procenjujemo ih samo pri pro­daji. Istina, retko to činimo, jer imamo svakakvog novca — od­govorih mirno.

— Bravo, gospodine Makfer- sone! Mogu li da vas poljubim

makar i u neku modricu? — oduševljeno reče gangster.

— Drži se dalje, bezuba naka­zo! — uzviknuh preplašeno.

— Onda mi pričajte dalje o Lu­nu — zamoli on.

— Sad je red na tebe, Džefe — rekoh mu kao da smo stari pri­jatelji. — Ispričaj Haču gde je ona devojka i šta znaš o njoj.

— Mogao bih . . . Niko sem vas ne čuje, a ako vas dobro unovčim, skloniću je ne samo na drugo mesto, nego i na drugi kontinent. Ni sam neću stati pre nego između mene i Luna ne bude najmanje dve hiljade milja— odgovori Džeger.

On zatim nastavi da priča ka­ko je Hačova devojka pokušala da ostane verna svom momku uprkos tome što se već i samim pozivom igračice našla u vrtlo­gu uživanja, koje je u bliskom srodstvu s vrtlogom poroka i zločina. Bogataši su joj nudili či­tava bogatstva i žalili se Džege- ru da ih ona odbija. Preuzeo je obavezu da je »pripremi« i od­mah otišao da je upozna.

— Tada mi je zavrtela pamet. Čim sam je video pomislio sam na princezu iz priče o Arapima na jednom kraju sveta i kraljica­ma drevnih Acteka na drugom. Pokušao sam obećanjima, ali ona se opirala. Primenio sam si­lu i pretnju, a ona se prezrivo smejala razvlačeći čulna usta i otkrivajući kao sneg bele zube— pričao je uživajući što ima pažljive slušaoce.

— A gde je ona sada? — upi­tah da bih smanjio Hačove mu­ke.

— Imam kuću, u kojoj stanu­jem pod drugim imenom. To je čitav dvorac. Tamo je držim za­

27

tvorenu, dok ne shvati da joj je jedini spas da me voli — odgo­vori gangster.

— Gde je ta kuća? — upita Hač glasom koji nije obećavao ništa dobro.

— To nikad nećeš saznati, momče — smejući se odgovori Džeger.

Tada ga udarac pogodi u usta. Hač beše oslobodio ruke i sada je od vezivao noge, dok je u fote­lju zavaljeni i paralisani Džeger pokušavao da jezikom iz ustiju izgura još nekoliko polomljenih zuba. Bilo ga je neprijatno gle­dati, pa zato se ja zabavih oslo­bađanjem samog sebe. Odmah zatim prihvatih bocu s viskijem i otpih onako iz nje. Tek posle to­ga pružih je Haču, a sam ispro­bah bocu sa sodom i vratih onaj mlaz koji sam dugovao Džege- ru. On nas je zapanjeno gledao.

— A sad kaži gde je Šeron Seli! — naredi mu Hač.

Morao je da kaže, jer bilo je očito da će se u protivnom Hač pobrinuti za Džegerove kutnja­ke.

IV

Počeh da sumnjam u svoje po­znavanje Roa Hača. Sada je to bio opasan tip, koji je umeo s lju­dima Džegerove vrste. Namrtvo ga je preplašio pričama o tome šta sve ume da mu učini Milion mu muka, ne bih verovao da sve to čovek može da smisli! I sam sam se ježio od pomisli na to ka-, ko bi se Džeger proveo ako se uzjoguni. Gangster je plakao pristajući da pozove svoje mom­ke. Brzo smo ih, razoružali, a Hač me nije poslušao da ih po­

štedi svojih udaraca. Brzo ih je složio u jedan ugao, uvezao ih kao dojenčad i pokrio ih otrgnu­tom zavesom. Uzeli smo po dva pištolja i jednu mašinsku pušku, pa smo poveli Džegera.

Dok su Hač i Džeger čekali u luksuznpj gangsterovoj garaži pored novog »pakarda«, ja odoh da obavestim Stona i Knoulsa da su za danas slobodni. Nagra- dih vozača taksija ne štedeći no­vac iz Džegerovog novčanika, pa zaključih da mi je ostalo do­voljno da im dam predujem za to da ne idu na taksi stanicu, ne­go da kod svojih kuća čekaju ho­će li nam zatrebati. Ston pokuša da ne primi predujam i zatraži da nas stalno prati. Morao sam to da odbijem u interesu njego­ve porodice i budućnosti.

— Ipak, nadam se da ćete me pozvati. Dojuriću brže od bilo kog taksi-vozača Londona — za­ključi on videći da sam dovoljno tvrdoglav da ne popustim.

Opet je hteo da pričam o tome šta bi sve bio u stanju da učini za Luna i mene, ali ja sam žurio. Kucnuh na široka vrata garaže i ona se otvoriše. Uđoh u garažu i sedoh u luksuzna kola pored smirenog Džefa Džegera, čije ruke behu vezane na leđima. Potražih maramicu u njegovom džepu i ubrisah mu krv s usana, ali on je i dalje krvario.

— Ni na šta ne ličimo — za­ključih razočaran lepotom nas trojice.

— Spusti zavesice, a ja ću ne­kako proći — ohrabri me Hač.

Nisam verovao da svojim iz­gledom nećemo izazvati pažnju policije, ili makar nekoliko su­dara zbog iznenađenja ostalih vozača na ulicama. Međutim,

28

policajci mnogo toga ne vide, pa i mi nekako stigosmo do Mor- den—parka i južno od njega nađosmo Džegerovu kuću.

— Kako te zovu ovde? — upi­tao je kratko Hač.

Džeger se zbuni i htede nešto da izvrda.

— Čim osetim da si kazao naj­manju laž, otkinuću ti uši i mo- raćeš da ih pojedeš, ali tek kad ih dobro sažvaćeš — opomenu ga Hač.

— I to mi je neki humor! — re­koh ljutito, jer mi je bilo muka od onog što Hač govori.

— Jesi li ti Velšanin? — upita Hač.

— Pa šta i ako jesam? — odgo- vorih pitanjem.

— Podseti me da ti ispričam kako Velšani kažnjavaju zločin­ce. To je sto puta gore od gricka- nja sopstvenih ušiju — zaključi Hač.

Nisam mu verovao, ali Džef Džeger jeste. Omah kaza da se ovde zove Džorž Samers.

— Bitango! — uzviknu Hač. To ''je tvoje pravo ime. Kriješ se podimenom Džef Džeger, jer je zvtično i možeš da ga se oslobo- diš%ad zaključiš da si dovoljno bogat. Ono o gutanju ušiju osta­je na snazi, pa onda kaži jesam li u pravu.

Džeger, odnosno Džordž Sa­mers potvrdi klimanjem glave i brižnu u plač. Pitao sam se kako je taj bednik uspeo da zaplaši londonsko podzemlje i da se proglasi kraljem prostitutki. Od­govor nisam mogao ni da naslu­tim, ali sam se zarekao da ću ga naći.

Hač odveza Samersa i dade mu detaljna uputstva kako da se vlada. Pomenu moju brzinu po­

tezanja revolvera i sposobnosti da pogodim svaki mladež na ne­čijem licu, samo ako mogu da ga ugledam.

— Znam . . . Ko ne zna kako gađa Samjuel Makferson?! — protepa Samers. — Predstaviću vt. k.;o svoje prijatelje i spasio- c

— Tako valja — pohvali ga Hač. — A koga imaš u kući?

— Posluga broji: dva vratara, jednog vrtlara, dve kuvarice i pet devo jaka koje rade i kao so­barice i ostalo . . .

— Ono »ostalo« mi govori da su lepotice — osmehnu se Hač.

Tabožnji Džef Džeger obrisa maramicom suze i klimnu gla­vom u znak priznanja da su de- vojke dobro izabrane.

— Ko je još u kući? — upita Hač kao da je sasvim siguran da Semers nije sve rekao.

—^Kuća ima poseban ulaz za jedan deo, u kome su specijalisti i momci za . . . za razne poslo­ve. Ja imam dobro skriven i ut­vrđen prolaz do njih — pričao je Semers stalno misleći na svoje uši.

Hač je namerno držao otvoren nož i opipavao njegovu oštricu.

— Zašto posluga i tvoji »speci­jalci« nisu zajedno? — upitah ja ne shvatajući Samersove teško­će.

Umesto njega odgovori mi Hač:

— Sobarice su suviše izazov­ne, pa ih Samers drži odvojene od svojih zločinaca.

Samers uzdahnu. Pomislih ka­ko je teško biti gangsterski vod i višestruki zločinac. Nije lako od- braniti opljačkani novac, lični harem, vlast u podzemlju i sve što se smatra vrednim u životu

29

jednog gangstera. Tek što sam to pomislio, Hač nastavi da ispi­tuje Džordža Samersa i utvrdi da visoki zid i ograda dele nje­gove gangstere od «građanskog tihog ognjišta«.

— E, a sada reci gde je Šeron — reče Hač i htede da se or m ..’ . ne, ali to se pretvori u pr„ -. 'u grimasu.

— To ne mogu . . . — zausti Samers.

Nisam mogao da shvatim Ha- čovu veštinu i brzinu kojom je zasekao Samersovo uho.

— Da završim? — upita on gangstera.

— Ne! . . . Rekao si da za laž odsecaš uši, a ja sam samo re­kao da ne mogu da kažem — za- cvili Samers.

— Onda da se razumemo — odgovori Hač. — Odsećam uši i sve što ti se može odseći za laž, odbijanje da odgovoriš, pokušaj prevare, ili bekstvo, sve vrste zlih namera, skrivanje novca i činjenica, i uopšte za svaki po­stupak nedostojan jednog naj- gostoljubivijeg domaćina. Mi smo tvoji gosti, ali i gospodari. Zadužio si nas i više od onoga što sam propisao. Da li si sve razumeo?

— Jesam — klonulo odgovori Samers.

— Sledeći put nema zasecanja do pola. Jednim potezom ću ti smaći uho, pa dok žvačeš jedno, pripremiću ti drugo — zaključi Hač.

— Neće biti potrebno — reče Samers.

Povukoh Hača malo dalje i upitah ga da li bi on stvarno od- sekao uši Samersu.

— Koješta tatice?! Pa meni je muka i od ovoga što sam malči-

ce posekao kožu ovom ubici. Strah ima velike oči. Njemu se čini da sam mu zasekao uho do pola. Staviću mu malo flastera iz automobilske apoteke i već sutra se neće ništa videti — ob­jasni mi Hač.

Sumnjao sam u to što je rekao. Hač mi namignu, i vrati se ka automobilu i sede pored Samer­sa.

— Onda, gde je Šeron? — upi­ta taj vražji momak opet se igra­jući nožem.

— Gore u kuli. Kuća je građe­na kao dvorac. U kuli sam izgra­dio dvostruke zidove, pa tamo držim Šeron . . . Ranije su ta­mo bile druge ali nijedna ne zna gde se nalazila. Niko ne može da uđe u kulu, jer samo ja znam prolaz i skrovište ključeva — od­govori Samers pazeći da mu se ne podkrade bilo kakva netač- nost.

Pripovedam opširno samo za­to da se vidi kakav je Opruga Ro, odnosno moj posinak Hač. On je sve rešavao na neki oštar način od koga Je i mene podila­zila jeza. Eto, u takvom društvu opet sam seo u pakard.

— Kako se daje znak za otva­ranje kapije? — upitah Samersa.

On mi pokaza dugme elek­tronskog uređaja, koje šalje na­ročiti signal i kapija se otvara bez ičije pomoći. Na isti način se ulazi u garažu, a kroz nju se mo­že i u kuću.

— Moram još da uklonim brkove i očistim kosu od boje, jer ovaj moj izgled nije pravi i ovde me niko nije video ovak­vog. Svi misle da je Džeger sas­vim druga ličnost — reče Sa­mers.

30

— Dakle, Džef Džeger i ne po­stoji?! — rekoh začuđeno.

— Postoji . . . Ovaj, ja sam Džef Džeger, kad sam na poslu, a Džordž Samers u privatnom životu . . . Možda se može reći da jedan od ta dva ne posto­ji . . . Teško mi je da govorim zbog zuba — polako objasni Sa­mers.

— Valjda bez zuba — nasmeja se Hač.

Gurnusmo mašinske puške pod sedište, gde je inače bilo ug­rađeno spremište za slične po­trebe, pa krenusmo u novu avanturu.

*

Već je bio mrak kad smo ušli u kuću. Samers sazva svu poslugu i po ranijem Hačovom zahtevu objasni da smo mi najdraži gosti koje je on, Džordž Samers, ikada imao. Spasli smo mu život i oteli ga od zločinaca koji su hteli da ga unakaze. Ostale naloge da­dosmo mi sami. Dok se sprema­la večera, Samers pozva zubara i lekara. Objasni im da zbog ve­like nužde treba da dođu i pruže nam pomoć. Pomenu i trostruku nagradu. Zubaru kaza da mu bušilica nije potrebna, jer treba samo da izvadi nekoliko korena preostalih od polomljenih zuba.

Dok smo čekali lekara i zuba­ra, Samers nam pokaza sef, predade ključeve od prolaza do kule, otkri vezu sa drugim de- lom kuće u kome su »specijalis­ti« i odgovori na sva naša pita­nja. Jedna devojka javi da su ku­patila spremna, pa ja odoh u jedno, a Hač u drugo odvođeći i Samersa da mu pravi društvo i odgovara na nova pitanja dok

se momak kupa. Tek što smo $e okupali, stigoše prvo hirurg, a onda zubni lekar.

— Da li je to bila saobraćajna nesreća? — pitao je zubar.

— Tuča . . . obična tuča — smrknuto odgovori Samers.

Hirurg pomenu da u svoj le- karski dnevnik neće uneti ovu posetu, jer to smatra privatnom uslugom prijateljima. Samers klimnu glavom i predade im če­kove s okruglim i vrlo primam­ljivim sumama. Oni odoše za­hvaljujući, a uglađeni sobar javi da je gotova večera. Samers hte- de da odbije večeru, ali ga Hač preduhitri recima:

— A, dragi Džordže! Moraš se okrepiti. Nekoliko rovitih jaja i nešto pri čemu zubi nisu važni prijaće ti svakako. Crno vino ima tanina i vrlo dobro zaustav­lja krvarenje. To moraš da pro- veriš. A mi ne bismo imali apeti­ta bez tebe.

Samers je razumeo i pokori se, a mi smo imali dosta apetita. Sto mu pokvarenih ukusa, bogataši su stvorili od večere pravi poku­šaj samoubistva! Tu je bilo mesa spremljenog na desetak načina. Dodaci, prilozi, sosovi, nekakve salate . . . Ko da nabraja? Ni ponuđena pića ne bih umeo da ponovo nabrojim. Međutim, Hač se ponašao kao da je rođen i od­rastao u kući multimilionera. Gak me je upozoravao šta je naj­bolje i sam mi gurao u tanjir sočne komade. Jeo sam kao da se obezbeđujem za celu sedmicu sve dok se ne setih moje Brende. Tada odjednom prestadoh da je­dem i samo sam utapao tugu u vinu.

Pcšto je Hač žurio da nađe svoju Šeron, od stola ustadosmo

31

pre nego sam uspeo da utopim i trećinu tuge. Samersa odvedos- mo u njegovu sobu, vezasmo ga i zaključasmo, a onda krenusmo da tražimo Hačovu Kvarteron- ku.

*

Ulaz prema stepeništu bio je za­ista majstorski načinjen. Nala­zio se u malom salonu ispod Sa- mersove spavaće sobe i otvarao se pomeranjem oplata od mer- mera na levoj strani kamina. Mehanizam je bio jednostavan, ali dobar i nije omogućavao da neko slučajno otkrije njegovu tajnu. Prolaz je bio nizak, ali do­voljan da i ja prođem. Izašli smo na usko i strmo, zavojito kame­no stepenište. Za sobom smo na­vukli oplatu i osmotrili. Dole je stepenište vodilo u podrum do dobro skrivenog ulaza, a iz pod­ruma se moglo stići u Samerso- vu garažu. Gore, na kraju stepe­ništa nalazila su se teška drvena vrata okovana čeličnim šinama.

— Nigde u svetu nema toliko čudaka kao u Londonu. Zar je ovo za dvadeseti vek? — reče Hač otključavajući bravu kakvu ranije nismo videli. Jer, bila je ručne izrade i verovatno vrlo si­gurna.

Nađosmo se u hodniku što je vodio levo i desno okružujući iz­dvojeni deo prostora, koji je pod- sećao na fantastični uređaj ne­kog vasionskog broda. Okovan sjajnim metalnim pločama i sa ispustima za klimatizaciju i do­vod vazduha taj prostor imao je vrta slična onima na podmorni­ci. Zatvarala su se hermetički. Tako je metalni oklop štitio slo­jeve staklene vune, drveta i tka­nine.

Brzo smo napredovali, jer Sa- mers nam beše dao tačna uput- stva.

— Ko ste vi? — pitaše dve de- vojke pred kojima sam stajao zbunjen i nepokretan u trenut­ku kad smo otvorili zadnja drve­na vrata.

U tom trenutku iza sebe čus- mo zvuk kakav prave vrata ako se sama zalupe. Hač se trže i jurnu nazad, ali bilo je kasno. Vrata ovog neobičnog zatvora bila su udešena da se posle od­ređenog vremena sama zatvore i zaključaju. Ključevi iznutra ni­su pomagali i trebalo je znati još \ neku tajnu, koju nam Samers nije otkrio.

— Šta hoćete i ko ste? — opet upita visoka, tamnoputa lepoti- ca.

Pored nje stajala je malo niža, ali punija devojka duge i kao ugalj crne kose.

— Nije čudo što ne možeš da me poznaš, Dolores — reče Hač i priđe malo bliže.

Devojka se povuče dva koraka nazad, kao da beži od utvare, a onda jurnu na njega i baci mu se u zagrljaj. Ja skrenuh pogled na drvene zidove i tek tada ot- krih da su lakirane i ukrašene ploče postavljene na jake metal­ne nosače; koji su stvarali ne­probojnu rešetku ove cele unut­rašnjosti. Moja zabrinutost po­stade veća. Jesmo li postali Sa- mersovi zarobljenici? Ne stigoh da sam sebi odgovorim na to pi­tanje, jer mi priđe druga devoj-, ka i reče:

— Hačov prijatelj nam je drag kao i sam Ro.

Njen engleski nije bio najbolji, ali osetih da ćemo se dobro raz- umeti.

32

Ona me uze pod ruku i odvede do prostranog otomana s naslo­nom. Posadi me u njega i upita čime da nas počasti.

Ro je još uvek bio zabavljen svojom Šeron.

— Prvo ću da proverim šta je s vratima, jer nismo se raspitali ništa o izlaženju odavde. Mislili smo da nema šta da se pita po­sle toga kad smo saznali svaki i najmanji detalj ulaska — rekoh suzdržavajući se da ne psujem.

— Ona se sama zatvore čim onaj odvratni Džeger uđe. Pri iz­lasku on je uzimao neki upaljač. Nameštao je neke brojeve i vra­ta su se sama otvarala — reče devojka.

— Kako ti je ime, lepo moje dete? — upitah.

— Zuleida . . . Zuleida Ergul — odgovori devojka.

— Jesi li poreklom sa Orijen- ta?

— Ne . . . Rođena sam i od­rasla u Maroku, a majka mi je bila Francuskinja — odgovori devojka i sede pored mene.

Osetih dodir njenog tele i kao oparen odoh da proverim šta je to bilo s vratima. Vukao sam ih iz sve snage, zaletao se na njih i udarao, ali sve je bilo uzalud.

— Mi smo zatvorene ovde, Ha- če — rekoh na kraju.

— Ostavi paniku, Same — mirno reče Hač. — Budi pažljiv prema Zuleidi i bićeš srećan.

Posle tih reći on nestade kroz uska i ovalna vrata odvodeći svoju devojku.

— Šta sve-imate ovde? — upi­tah crnokosu Zuleidu, čije oči su svetlele neobičnim sjajem antra- cita.

— Ovo je prostor za boravak kad smo budne. Imamo još dve

sobice za spavanje, kuhinju i ku­patilo — odgovori Zuleida.

— Pokaži mi sve prostorije — zatražih i ona me uze za ruku da me vodi.

Kad se nađoshio u kupatilu, ja se ogledah u ogledalu. Otekline behu počele da nestaju, a modri­ce oko očiju nisu više bile mno­go ružne.

— Negde ste povređeni. Da vi­dim — -reče devojka i stade is­pred mene.

Kako je podigla ruke da opipa moje lice, pojas njene kućne ha­ljine se odveza i skutovi se odvo- jiše. Ugledah grudi kakve se ret- ko viđaju i to na najboljim stra­nicama nekih časopisa. Mora da sam glupo izgledao već tada, a kad mi pogled pođe niže . . . Neka čudna nemoć me obuze i pao bih da se nisam prihvatio za nju. Ona je to dru­gačije razumela i priljubi se uz mene. Smogoh malo snage da je pridržim, a ona se dade u razve­zivanje moje kravate.

Uzalud sam pokušavao da iza­zovem jaču grižu savesti i da se otrgnem, Devojka beše jača od mene. Niko mi neće verovati, pa ni moja Brenda, ali bila je neka­ko jača...

Kad sam došao sebi i osetio da mi se snaga vratila postadoh svestan da ležim i da se Zuleida Ergul igra mojom gustom, pro- sedom kosom.

— Zar ne vidiš da sam star za tebe? — rekoh ne znajući kako da počnem lekciju koju sam že- leo da joj očitam zbog zavođenja kome sam podlegao u času sla­bosti.

— Nisi star, već samo malo sed — smejući se odgovori ona i postavi se tako da vidim svu nje­

2* x —100 (LUN 17) 33

nu lepotu.— To je isto — rekoh trudeći

se da licu dam smrknut izraz što nju još više razveseli.

— Seda glava je kao kuća pod snegom, što ne znači da na og­njištu nema vatre — reče ona i malo nakrivi svoju vraški lepu glavu.

— Otkuda ti ta mudrost? — upitah iznenađeno.

— To je rekao Moriš Ševalje, zemljak moje pokojne majke — objasni devojka.

Ja se setih jedne slične priče i nekoliko poslovica, a ona ih je znala još više. Zaboravih grdnju i počeh da se smejem. Kod Eski­ma ljubav i smeh su isti pojam. Oni ne kažu grliti se sa ženom, nego »smejati se sa ženom«.

Ja sam se smejao sa Zuleidom zaboravljajući strašne grehove koje sam toga dana počinio pre­ma Brendi Lendon. Pošto sam joj rekao da je nikada neću sla­gati, ne krijem ni ovaj smeh u kuli i u času kad nisam znao na­lazim li se u smrtnoj, ili manjoj opasnosti.

Celo vreme mislio sam na to da ne smem dozvoliti da me Hač zatekne uz Zuleidu, ali ipak sam bio suviše spor u svemu i on po­kuca dok sam ja još ležao. Sko- čih kao oparen i podbočih vrata. Zuleida me je sledila i nastavlja­la da me miluje dok sam ja bio onemogućen da se branim.

Hačov smeh čuo se s druge strane vrata.

*

Uzalud smo pucali u bravu, uda-. rali vrata delovima nameštaja, otkidali drvene ploče sa zidova i svuda pokušavali da provalimo napolje. Sve je bilo uzalud. Ko­

načno, opsovah sve što sam umeo i sedoh da razmislim. Šta bi sada uradio Lun da je na mom mestu? To je bilo pravo pi­tanje. Povrveše misli o tome da bi on imao tuce bombi koje su spolja ličile na cigare, ili minija­turni aparat za sečenje metala, univerzalni kalauz, ili elektron­ski ispitivač koji bi otkrio šifru i pokrenuo vrata. Sve je to bilo nekorisno i ja pitanje dopunih tako što. mu dodadoh uslove da ni Lun nema ništa više nego ja i Hač. Strpljivo bušenje nije bio odgovor. Znao sam da bez alatki ne bismo probili oklope zatvora ni za deset dana. Do tada će ne­ko osloboditi Samersa i mi ćemo se naći pred cevima njegovih ubica.

Pogledah u tavanicu kao da tražim pomoć neba i odmah po­mislih da je možda gore najlak­še provaliti. Dovukosmo sto i stolicu i skidosmo prvi sloj tava­nice. Ukazaše se tanje metalne šipke. Udruženim snagama i uz pomoć metalnih poluga odvalje­nih od kuhinjskog nameštaja i pribora brzo smo uspeli da nači­nimo prvi prodor. Nađosmo se pred otvorom kroz koji se Hač provuče. Pomože i meni, pa smo nas dvojica tražili način da se probijemo dalje do krova, ili ka onom kružnom hodniku. Nađos­mo ga tamo gde su vodile cevi klimatizacije. S dosta muke pro- bismo se do slabe tačke spoljnog oklopa tek u dva sata posle po­noći. Devojke behu spremne da iziđu, pa ih upozorismo da čeka­ju, jer se nadamo da ćemo brzo moći spolja da otključamo vrata.

Otvor koji smo napravili bio je dovoljan da se provuče Hač, ali ja nisam ni pokušavao. Među­

34

tim, ubrzo sam mogao da se vra­tim k devojkama, jer Hač javi da će za koji trenutak otvoriti vra­ta.

Svi sidosmo do tajnog prolaza i uđosmo u maii Samersov sa­lon. Proverismo šta se događa i zaključismo da je sve kako smo ostavili. Hač je bio radoznao da još ponešto sazna od Šeron, a i ja sam rado slušao njenu ispo- vest.

— Džeger me je oteo u nadi da ću ga zavoleti. On je baš toliko lud — reče Šeron i ućuta smat­rajući da je rekla sve što treba. — Ali sada je red da ti ispričaš gde si bio.

Hač pokuša da odgodi ispo- vest, ali i ja potpomogoh zahtev Šeron Šeli, odnosno Dolores Končita del Čato. Ro je vrdao i ja shvatih da je u neprilici.

— Priznaj, dragi, pa da ti op­rostim — reče devojka i osmeh joj ozari lice.

— Nikad ne priznaj — šapnuh svom posinku.

— Dakle, Karin Gudmundsen te je bila smutila — reče Šeron Šeli, pa se okrenu k meni. — To je cirkuska jahačica, koja ima dva bela konja. Cirkus je propa­dao i neko se setio da od njega napravi ponoćni cirkus samo za odrasle. Karin je jahala svoje belce obučena, pa manje obuče­na i sasvim gola. Imala je i šta da pokaže...

— Ali pokazalo se da voli više svoje konje nego mene — upade Hač pokajnički.

— Bitanga je vaš usvojenik — obrati se meni Kvarteronka.

— I budala, kad je mogao da napusti takvu divnu devojku — složih se s njom.

— Nikada nisam uspela da

shvatim žene kojima smeta ako njihov momak ima i neku drugu— reče Zuleida Ergul.

Pomislih što bi bilo lepo kad bitako mislila i Brenda i kad bi se ona slagala s Marokankom. S tom mišlju krenuh da spavam. Osvrnuh se da pozdravim druš­tvo, ali Zuleida me već beše stig­la i uzela me pod ruku.

— Sto mu snova, lepa moja, zar nećeš izabrati zasebnu so­bu? — upitah tiho.

— Plašim se noću sama... Ima duhova, veštica i vampira u svim velikim engleskim kućama— odgovori ona,

Nisam mogao da je oteram kad se plaši duhova, sto mu vampirskih balova.

VProbudih se i brzo pogledah ko­liko je sati. Bilo je prošlo deset i to je značilo da ja sve dublje to­nem u odnosu na moju Brendu. Dok se ja spremim i dok stig­nem čak tamo u Blekvoter, paš­če ponovo mrak. Kako ću da ob­jasnim svoje toliko zakašnjenje? Još kad pored sebe ugledah Zu- leidu, moja savest poče da cvili. Otkrih je, da mogu sam sebi re­ći: »Eto zbog koga si izneverio svoju Brendu!«. To se pokaza kao vrlo nesrećan potez, jer de­vojka se probudi, mazno se pro- tegnu i mačjim skokom nađe se u mom zagrljaju.

— Nestale su otekline i sve manje je modrica. Ti si tako mu­ški lep, dragi — šaputala je gric­kajući mi uho.

— Ja lep?! Niko mi to nikada nije rekao! — uzviknuh spre­man da se svađam.

— Jesi, lep si — ponovi ona. —35

Pravi gospodar. Gledaj te ruke! Jedan dlan pokrije mi ceo trbuh, a druga može da obuhvati...

Govoreći to stavljala je moje ruke na svoje nago telo. Snebi­vao sam se procenjujući da li bih kao muškarac smeo da se povlačim. Neki đavo mi prišap- nu da sam lud, ako se dvoumim, »Kakva je to samo boja kože! Pa te velike, čvrste grudi! Kakvi bo­kovi, a kako joj je tanak i zaob­ljen struk' Doairni tu crnu svilu njene kose svojim licem i ogled­ni se u dubini njenih očiju! O, te usne' Punačke, rumene i sjaj be- lih zuba! Kakvo bogatstvo i dar božiji je to telo s takvim osme- hom!«, šaputao je taj đavolak.

Kad sam konačno bio obučen, u trpezariji je služen ručak. Ro Hač se ponašao kao rođeni ple­mić. Upitah za Samersa.

— Ja sam preuzeo sve teške obaveze upravljanja njegovim poslovima i imovinom, da bih mu omogućio da se izleći — od­govori Hač.

Htedoh da mu kažem kakav je on upravnik, ali se uzdržah pred damama. Bilo ih je još pet za stolom, a između njih šepurili su se dva vratara i vrtlar. Hač mi ih sve predstavi i objasni no­vi kućni red.

— Za vreme našeg boravka ovde vladaće novi poredak. Osoblje će bolje raditi u uslovi- ma pravednog postupka i pove­ćanih prava. Rešio sam i da im povećam plate za jednu četvrti­nu — zaključi on i podiže čašu vina boje rubina da nazdravi u čast novog, srećnijeg poretka u kući.

Onih sedam devojaka i tri muškarca iz posluge svi su ga gledali s obožavanjem, a Šeron

Seli, odnosno Kvarteronka Do- lores držala se kao kraljica uz suverena ove male kraljevine.

— Naravno, Samers je prihva­tio sve tvoje planove? — upitah čineći se da je to prirodno.

— Oduševljen je! — žustro po­tvrdi Hač.

Tek jedan sat kasnije uspeo sam da ga izdvojim i ispitam. Ono što sam saznao toliko me zbunilo da nisam umeo ni da progovorim.

— Zar nije jedinstvena prili­ka? — upita on ponosno i ozbilj­no.

Šta sam mogao da odgovorim na njegov plan da drži Samersa zatvorenog gore u kuli. Zamislio je i da preuzme poslove u gan­gsterskoj bandi, pa da je uništi. Preko bande saznaćemo mnogo0 londonskom podzemlju, pa će- mi izazvati tihi rat, koji će doves­ti do uništenja mnogih zločinač­kih grupa i pojedinaca.

— To bi bilo previše čak i da je s nama sam Donald Sikert sa svojom pameću i sredstvima! — uzviknuh na kraju. — Ja odla­zim i neću da znam ništa o tvo­jim umobolnim zamislima!

— Ti mene, tatice, ne voliš. S Lunom bi išao i na kraj sveta, ali sa mnom ne želiš ni da uživaš u ovoj kući, koja je pravi dvorac. Samo malo da mi pomogneš... Da mi budeš zaštita i podrška — odgovori on plačnim glasom i suze mu se nakupiše u očima, koje su blistale zadnjom nadom1 zlatnim iskrama molile za po­moć.

— Prestani -- zamolih ga konačno. — Ostaću, ali samo dok je to zaista nužno.

On me zagrli i prodrma tak­vom snagom da u životu nisam

36

doživeo nešto slično. Poče da me svrdla crv sumnje da je on ne samo moj posinak, nego nekim čudom pravi sin. Nečega sličnog bilo je i u njegovom izgledu. Je­dino me zbunjivala boja njegove kose,- jer moja je bila smeđa, a njegova crna. Prisećao sam se crnokosih lepotica širom sveta, u svim lukama. Usred takvog raspoloženja on me dokrajči uz­vikom:

— Ti si moj pravi otac! Pamtim da mi je mama govorila o snaž­nom mornaru koga su nazivali Grizli Sam!

Dao bih mnogo šta da sam tog trenutka mogao dobiti makar kakve dokaze o tome.

— Nikada nećemo znati šta je istina — zaključi s uzdahom.

Bio sam spreman da ga odala­mim po vilici, ako počne da se smeje, ali on me je gledao s obo­žavanjem i ja sam bio savladan. Prihvatih njegov predlog da za­jedno pretresemo čitav plan. Predložih nekoliko sitnih izme- na i zaključih: ___

— To je lud plan!— Sasvim lud! — složi se Hač.

*

Kad je Samers shvatio da smo se spasli iz njegove podlo preću- tane zamke u kuli, skoro je polu- deo. Neprekidno je držao dlano­ve na ušima i preklinjao za mi­lost. To mi je slikovito ispričao Hač, pa zbog njegovih glumač­kih sposobnosti opet počeh da sumnjam u iskrenost suza, koje sam mu video u očima kad je tražio moju podršku i zaštitu. Znao sam da nikad neću biti na­čisto s tim kakav je Bo Hač.

Bejasmo prinuđeni da sačeka­mo da nam nestanu modrice i zarastu posekotine na licu, pa smo radili polako. Danima smo odlazili tajnim prolazom u ok- lopljenu ćeliju na kuli, gde smo razgovarali sa Samersom. On beše navikao da stalno opipava da li su mu na mestu oba uha, a Hač se igrao nožem na pero puštajući ga da iskoči iz ručice i vraćajući ga opet nazad.

Nekoliko puta sam pokušao da telefonom dozovem Brendu, ali ona se nije javljala. Lepo sam čuo kako podigne slušalicu, sa­čeka da kažem ko zove i onda prekine vezu. Da je znala u kak­vom sam društvu, verujem da bi podviknula da što pre dođem, a ja sam želeo da joj kažem kako lečim povrede i ne mogu da kre­nem k njoj. Polako sam se navi­kavao na »lečenje« i sve bolje sam izgledao.

U kući je trajalo stalno slavlje. Samers je potpisivao čekove i posluga se radovala povećanim platama, a ‘mi nismo morali da šedimo ni na čemu.

— Postajemo paraziti — reče Hač jednog dana.

Samers je bio »isceđen« do po- slednje »kapi«. Sve njegove tajne smo znali i mogli smo da krene­mo. Prvo smo posetili »specija­liste« u odvojenom delu kuće. Tamo je bilo šest stanova, a sva­ki je imao stanovnika koji je bio priča za sebe. Prvo smo posetili glavnog agenta za vrbovanje. Zvao se Stiv Rejnolds i imao je trideset i šest godina. Lep, ali ne­upadljiv, uglađen i prijatnog glasa, smeđe kose i pažljivih smeđih očiju, malih i skladnih usta i srednjeg rasta. Rejnolds je bio čovek koji nije imao neprili­

37

ka prilikom upoznavanja sa »žrtvama«. On se bavio samo vrlo mladim i vrlo lepim devoj- kama, ali nije ostavljao ni mlade žene, ako su bile izuzetno lepe.

Kad bi našao neku lepu devoj- ku, on bi joj prišao opremljen najboljim fotografskim apara­tom. »Vi imate fotogenično i izu­zetno lepo lice, a vaša figura je takva da je zločin što ne postiže­te ono što vam je moguće. Ja bih vas tako rado fotografisao«. Sam nam je ispričao da su retke one koje bi ga odmah oterale. Pozvao bi ih u »atelje«, odnosno u ovaj svoj naročito uređen stan. Obećavao bi uspehe u reklami, časopisima i na filmu. Imao je dobro sročenu priču o tome koje sve zvezde su počele fotografi- sanjem u njegovom ateljeu.

— Kad spomenem film, svaka postaje meka kao maslac — re­če objašnjavajući nam svoj na­čin rada kao novim šefovima.

I njemu Hač beše povećao is­plate, i prvu nagradu od sto fun­ti dao mu je »da je spiska za jed­nu noć sa svojom najmilijom zvezdom«.

— Biće izvršeno šefe. Ove sed­mice isporučujem dve potpuno pripremljene lepotice — reče Stiv Bejnolds.

— Predajte ih na uobičajeno mesto — reče Hač.

Rejnolds nastavi da se hvali svojim uspesima. Sa dve nove le­potice broj svojih »štićenica« za­okružio je na dve stotine. Tog trenutka razmišljao sam da li da mu jednim udarcem odvalim pola glave, ali sam morao da se uzdržim, jer planovi su bili dru­gačiji. Dve stotine upropašćenih i među prostitutke gurnutih de­vo jaka! To je dovoljno da ga čo-

vek preda srednjevekovnom dželatu!

— Među mojim devojkama najviše ima učenica, studentki- nja, činovnica s malom platom i velikim željama, laborantkinja i prodavačica. Međutim, ima i bo­gatih devojaka zanetih snovima0 filmu, televiziji i avanturama. Avantura im ne nedostaje — pri­čao je Rejnolds veselo i ne slute­ći da Hačov mali magnetofon snima svaku reč.

Govorio je da su neke devojke plaćale da im »pomogne«. Dru­ge su se zadovoljavale malim sumama novca, ali sve su upa­dale u zamke nameštene u jaz­binama tobožnjeg Džefa Džege- ra. Klubovi, kabarei, kockarni­ce, diskoteke, luksuzni restorani1 hoteli, izletišta i pozorišta behu uključeni u sistem. Rejnolds je odvodio devojke na snimanje, pa je priređivao »veselja da se početak proslavi«. Tu su one na­lazile prve »prijatelje«, a stvarno opasne makroe, koji su znali svoj posao. S hrpom svakakvih snimaka ucenjivali su devojke. Nije irr\ bilo teško da ih nateraju na poslušnost. One su strahova­le od skandala i nadajući se da će se izvući odlazile na prve sas­tanke. Još se nisu ni osvestile od pijanstva i prvih uzbuđenja, a bile su prave robinje opasne bande Džefa Džegera.

Bilo je i takvih koje su pokuša­le da pruže otpor, ali brzo bi se našle na okupu u času kad su gangsteri kažnjavali najtvrdog- laviju. Gledale su kako joj kidaju lice i lome udove. Tu bi se naku­pile straha za ceo život, a na ne­ki način su postajale i saučesni- ce u ubistvu. Unakažena jadnica bi zauvek nestajala da bi mali

38

bfoj tvrdoglavih omekšao zau- vek.

— Naš sistem je neuništiv — reče Hač u jednom trenutku. — Jedina slaba strana mu je to što se dovoljno ne cene zasluge tak­vih kao vi, gospodine Rejnoldse. Ja ću učiniti sve da se to izmeni.

— O tome sam odavno mislio, ali nisam govorio — reče fotog­raf.

— Oni glupani bi vas rastrgli — reče Hač neodređeno. — U znak moje želje da popravim prilike, evo vam još sto funti.

Rejnolds ih uze ne skrivajući radost.

— One dve devojke . . . Još su netaknute . . . Vas dva fina gos­podina bili biste lep početak za njih — predloži on stavljajući novac u džep.

— Nije potrebno. To su malo- letnice i . . . — počeh da govo­rim.

— Zašto ne?! — prekide me Hač. — Neka budu naše. Imate li predlog za neko dobro mesto?

— »Agava«! — uzviknu Rejnol­ds. — Vlasnica je moja prijatelji­ca i urediće sve da budete odu­ševljeni. To je tobože ekskluzivni klub, ali postoje propusnice za jednu noć. Iz »Agave« vode tri tajna izlaza, pa tamo rado bora­ve i momci kakav je Kristijan Daksberi. On je već »uveo u ži­vot« desetak naših devojaka . . .

— Ko beše Daksberi? — okre­nu se Hač k meni.

— Šta ti je, sinko?! — rekoh za­čuđeno.

— To je trgovac oružjem. Le­galni milioner, koji je dosta do- prineo mnogim pokoljima — preduhitri me Stiv Rejnolds.

— A, Kris?! — tabože se priseti Hač. — Ja ga zne.m samo pod

tim imenom i nisam se m trudit da zapamtim prezime, ali znam ga, svakako.

— Da, Kristijan, Kris . . . Blis­ki prijatelji ga oslovljavaju sa Kris — potvrdi Rejnolds.

— Jeste Ii i vi među njima? — upita Hač.

— Ne bih mogao da kažem. Daksberi je velika zverka! — s uzdahom odgovori podvodač.

Dogovorismo se o susretu sle- deće noći i izađosmo da prošeta- mo i nakupujemo novina, da do­punimo svoja obaveštenja o is­trazi oko tuče u jazbini »Kod sta­rog mornara«. Moja kovrdžava kosa se ispravljala i podizala uvis od onoga što se bacalo na gomilu mojih grehova. Samjuel Makferson je pominjan kao ubi- ca svih mrtvih u toj tuči i krivac za skoro sve povrede. Hač je ra­čunao da me sleduje skoro pet stotina godina tamnice.

— Prekini da me mučiš, sto mu podgrejanih leševa! I kaži mi šta si to naumio s one dve maloletnice? — prekidoh ga lju- tito.

— Pa valjda treba da spasemo te dve devojčice — odgovori Hač. — Možda ćemo sresti i Daksberija. Možda ćemo uspeti da i njega uzdrmamo kako va­lja.

— Hoćeš li i njega u kulu kod Samersa? — upitah s podsme- hom.

— Nije loša ideja! — oduševlje­no reče Hač.

— Ono s devojčicama misliš iskreno? — upitah.

— Naravno, tatice. Zar bih ja?!... Ne mogu ni da izgovorim nešto tako nepošteno, a ne da učinim — reče Hač.

— Ti si anđeo s đavolskim39

papcima i repićem — zaključih razgovor, jer trebalo je posetiti drugog važnog agenta, koji radi za Džordža Samersa.

*

Tobožnji Džef Džeger već je bio telefonom obavestio svog agenta o »svojim ljudima«, koji će ga posetiti, jer preuzimaju sve važne poslove. Dočekao nas je riđi muškarac duge kose oko okruglog i uvek nasmejanog li­ca, koje su krasili gusti crveni brkovi. Zvao se Edvin Denbi i njegov deo posla sastojao se u »proširivanju suvereniteta«, od­nosno vlasti Džegerove bande. Denbi je bio određen da otkriva samostalne prostitutke i manje grupe, pa da ih »posavetuje« ka­ko dalje da rade. To je značilo pristupanje Džegerovoj bandi. U početku pojedine lake žene i grupe prostitutki prolazile su mnogo bolje, jer nije bilo »bes­poslice«. Tek kad bi se vlast do­bro učvrstila dolazilo je izrablji­vanje do kraja svih mogućnosti. Pokušaje otpora Denbi je sla­mao šaljući batinaše, a po potre­bi i ubice da urazume neposluš­ne.

— Više od trećine svih renta gerli u Londonu su pod našom potpunom kontrolom — hvali­sao se Denbi.

Bio je upozoren da je dužan da nas dobro uputi u sve poslo­ve i da ne skriva nikakve tajne. Prilično brzo smo saznali način rada, adrese tajnih kuća i sve što je bilo važno da se pripremi temeljan udar po Džegerovoj bandi. Hač je brinuo o svom magnetofonu i beležio ono što je bilo važno. On odmah isplati na­gradu Denbiju i objasni da »od

sada mora više da se pazi na za­služne ljude«.

— Nisam još ni govorio o iz­najmljivanju — pohvali se zado­voljni Edvin Denbi. — Ideja nije moja, ali ja sam je prvi primenio u Londonu.. .

On nastavi da priča o tome kako je saznao da je prvi sa iz­davanjem počeo Amerikanac Alen Bad u Majamiju. On je u novinama objavio oglas da ima sve vrste ptica, a naročito onih koje se rado drže u stanovima. »Izvanredne su da prave druš­tvo usamljenim ljudima«, glasio je kraj oglasa. Bilo je dato i ne­koliko telefonskih brojeva, što je ukazivalo na veličinu preduzeća »Renta bird«1. Uvek se nađe mnoštvo radoznalih, pa su neki muškarci naručili da im se iz­najme papagaji, kanarinci, gav­rani, pa čak i pelikani. Bilo im je odmah udovoljeno, a uz ptice su određene i negovateljice. U sta­nove onih koji šu iznajmili ptice stigle su i izuzetno lepe devojke. Bile su vesele i umele su da oce- njuju prilike. Samci su bili sreć- ni što su doživeli takvu »slučaj­nost« da je pticu donela, i brinu- će se o njoj, tako simpatična de- vojka. Svojim prijateljima pove- rio je tajnu svog »srcćnog« sus­reta s pticom i devojkom. Pove- ravanje je išlo dalje i širilo se kao požar,

Ako su žene bile naručioci, onda je ptice donosio snažan mladić. Šaputanje o tim mladići­ma još brže se širilo među žena­ma. Pedeset dolara za noć mno­gim damama nije izgledalo suvi­še, jer za samu pticu plaćale su svega pet dolara. Ostatak je bio

1. Bird — ptica (engl.)

40

»slobodna pogodba« privlačnog muškarca i usamljene žene. Po­godba je bila slobodna u toliko što muškarac nije imao prava da uzme manje. Isti uslov ispu­njavale su i devojke. Sve je fun- kcionisalo tako dobro da polici­ja nije mogla da se umeša ni kad je imala anonimne prijave. Niko ne može da zabrani slo­bodno poslovanje sa iznajmlji­vanjem ptica. Vođene su uredne poreske knjige i sve je bilo »ka­ko treba«. Naravno da je knjiže- no onih pet dolara za pticu, a ne i ostatak do pedeset za »ptičicu«. Za samu pticu izdavan je i ispra­van račun preduzeća.

— Ja sam razmislio o svemu— nastavi da priča Edvin Denbi.— Poboljšao sam sistem na taj način što sam spojio izdavanje ptica i jednu prodavnicu perna­tih junaka posla. Iznajmljenaptica mogla je i da se kupi. Da bi mogućnosti bile veće izdajem i pse. Mnogi ih kupe i sklapaju ugovor sa »negovateljicom« da u određeno vreme posećuje iznaj­mljenu pticu ili psa. Tako je le­galna osnova postala dovoljna, jer za reklamiranje svoje robe svaki trgovac ima pravo da upotrebi lepu devojku, ili mladi­ća.

— To je odlično smišljeno! — pohvali ga Hač i odmah dodade još sto funti nagrade. — Koliko devojaka i prodavnica životinja imate?

— Devedeset devojaka i devet prodavnica. Pet prodaju ptice a četiri pse — odgovori Denbi.

To je divno uređeno. Baš želim da vidim te trgovine — re­koh ja skrivajući odvratnost pre­ma svemu što je taj zločinac pri­čao.

Ponosan na svoje uspehe on nam kaza adrese i telefone i-’vih radnji i predloži da ih i sami ko­ristimo. Poveri nam i nadimke najlepših devojaka i dade nam njihove fotografije.

— Bićemo počašćeni da bude­mo vaši potrošači, ali kad bude­mo imali vremena — reče Hač i nastavi da prikuplja podatke o poslovima ove vrste.

Na kraju on primeti da bi tre­balo urediti da nekako bude vi­še galame oko krijumčarenja droge, oružja i zlata, oko prova­la, krađa i svih vrsta razboj niš- tva i oko ucenjivača, varalica i sličnih kriminalaca. Tako bi po­licija manje brinula o prostituci­ji i »našim« poslovima, kako to reče moj posinak.

— Ucenjivanje treba izostaviti, jer mi do mnogih devojaka dola­zimo baš ucenjivanjem. Fotogra­fije, pisma, ljubavne tajne... Skoro trećina naših devojaka su tako regrutovane — upozori Ed­vin Denbi.

Složismo se s njim i pregle­dasmo knjige poslovanja, koje je Denbi tajno vodio šifrujući ih ta­ko da ih je samo upućeni mogao da odgonetne. Hač ga još jed­nom pohvali i odobri mu dva ot- sto veći lični prihod od čiste do­biti. Denbi je bio srećan što ne mora više da ima posla sa Dže- gerom.

— Iskrsne iznenada i preti onim svojim promuklim glasom— požali se Denbi.

— Neće dolaziti više, jer on je sada počeo da se bavi važnijim poslovima. A znam da će biti za­dovoljan ovim što preduzima- mo, jer će prihodi brzo da rastu— odgovori Hač. — Imam još jednu primedbu. Ovaj stan nije

41

dovoljno luksuzan. Možda bi trebalo...

— Pa to smo i ja i Rejnolds već odavno molili, ali Džef je zabra­nio da o tome makar i mislimo— radosno reče Denbi. — Ovde držimo i obične »gorile« i mom­ke za grube poslove, a to je neu­godno.

— Obavestite Rejnoldsa da se možete odseliti, pa nam javite gde ste se smestili. Za grube momke nađite posebno mesto, ili ih ostavite ovde — reče Hač.

— Najbolje je da ostanu ovde— predloži Denbi.

Oprostismo se od ushićenogzločinca i izidosmo na ulicu, jer nismo hteli da koristimo tajni Samersov prolaz. Hač je name- ravao da poduže ostane u gosti­ma u ovoj luksuznoj kući, ravnoj nekom dvorcu izvan grada. Is­koristili šetnju da Hača upitam šta sve to on smera.

— Mrzim zločince svih vrsta, pa koristim priliku da im se os­vetim. Pored toga, vidim priliku da dođemo do malo više novca. Kupićemo brod i krstarićemo morima. Ti umeš da vadiš zlato, a ja da ga trošim. Bićeš kapetan, a ja prvi oficir i vlasnik broda. To je zbog toga da je manje bri­ga oko nasledstva kad umreš — objasni mi Hač.

— Ali ja ne nameravam da umrem! — uzviknuh ljutito. — Nauka nastoji da ljudski život produži do sto dvadeset godina, a meni su svega pedeset i tri.

— Želim ti svih sto dvadeset — smejući se reče Hač.

— Šta će mi sto dvadeset godi­na?! — upitah začuđeno.

Hač sleže ramenima i ostavi me da sam razmišljam o tome. Ubrzo zaboravih godine, jer mu­

čila me neposredna budućnost. Pitao sam se kako da smirim Hača i da udobrovoljim Brendu kako bi me primila da joj se vra­tim. Iz misli me trže Hač.

— Znaš li kako da dođem do novih isprava? — upita on za­mišljeno.

— Čim se Lun vrati iz Austra­lije, napraviće ti najbolje lažne dokumente koji mogu da se nađu u Evropi.

— A do tada?— Raspitaj se kod Samersa.

On je imao i lažno ime i lažne dokumente. Neko mu ih je na­pravio — predložih.

— Ti si zaista oštrouman, tati- ce — pohvali me Hač.

— Ne bih rekao, jer sam stal­no s tobom, sto mu jazbina i jav­nih kuća! • - odbrusih mu na to.

— Bavićemo se i ozbiljnim po­slovima — pokuša da me uteši moj posinak.

Odmah zatim on ode da se »posavetuje« sa Samersom o to­me kako da dođe do dokumena­ta, kako bi imao lažne kao i ja sam. Za to vreme ja opet poku­šah da dobijem Brendu, ali bez uspeha, pa se uputih u svoju so­bu da se opružim i sredim misli. Međutim, to je u ovoj kući bilo nemoguće. Baš kad sam zaklju­čao vrata svoje sobe, otkrih da je u mom kupatilu Zuleida Ergul. Pevušila je na francuskom i uđe nasmejana.

Što ja stalno o nečemu bcinem i nešto se ljutim kad mi ide do­bro, hiljadu mu i jednu noć u ze­maljskom raju? — pomislih, da oteram grižu savesti.

Zuleida mi pomože u tome na svoj vrlo ubedljiv način.

42

*

Klub »Agava« nalazio se u Do- bstonu na Mepladan-Rodu. Ko­liko je agava sa svojim punim listovima biljka dostojna divlje­nja, toliko je ova luksuzna jazbi­na na prvi pogied bila udobno mesto. Da bismo stigli tamo, po­zvali smo Edija Stona da dođe svojim taksijem. Sada smo ras­polagali zamašnim kontima Džordža Samersa, pa smo želeli da i naš novi prijatelj vidi neku korist od toga.

Stigao je pre nego smo se nad­ali i mi se ubrzo nađosmo u Do- bstonu. Ston ostade da čeka, a mi se sa članskim kartama, koje nam pred veče beše doneo Stiv Rejnolds, uputismo u klub. Do­čeka nas lično vlasnica i reče da nas je preporučio »sam gospo­din Stiv«, što znači da je i pro­gram predviđen.

— Devojčice su divne — reče ona teatralno. — Držim ih u svom privatnom salonu i već su ponuđene pićem. Nisam smela da im dozvolim da uđu u bar, ili neki salon kluba, jer gosti bi se otimali o njih.

— Pošto smo novi članovi, upoznajte nas malo s klubom i eventualno sa svojim ličnim pri­jateljima — reče Hač i predstavi se kao Klajs Nivel, predsednik banke. Ja se predstavih kao eri Dejvid Hertford. Ona se saučes- nički osmehnu, jer znala je da su to lažna imena, a mi smo znali da je pravi Klajs Nivel stvarno predsednik jedne ame­ričke banke u Sitiju, a pravi eri Hertford je u ludnici već dese­tak godina, što porodica brižlji­vo skriva pričama da se nalazi na putovanjima širom sveta.

Posle se pokazalo da je mnogo bolje sasvim izmisliti imena i ti­tule. To što nismo poštovali ko­risno pravilo pokazalo se vrlo opasno. Dok smo obilazili klub, vlasnica nam je pokazala i tajne izlaze za slučaj nužde, ili neže­ljenog upađ . policije. Tako sti­gosmo do jednog salona i ugle­dasmo pristalog i snažnog muš­karca u belom večernjem sakou s crnom kravatom i crnim pan- talonama. Njegove guste obrve se izviše kad mu dama priđe i osmeh mu razvuče usne kad predloži da nas predstavi.

— Kristijan Daksberi — odgo­vori on kad nas vlasnica kluba predstavi.

— Jeste li suviše usamljeni ve­čeras, gospodine Daksberi? — upita Hač.

— Čekam društvo i pijuckam, ali prihvatio bih partiju ruskog ruleta — odgovori on.

— Mi ne igramo tu veselu igru — smejući se odgovori Hač.

— Za tu igru treba mnogo no­vaca, a plemstvu odavno ne ide najbolje, sto mu... — zaustih da opsujem, pa se uzdržah. — Obi­čan rulet, to da!

Nekoliko puta u životu video sam luđake koji igraju taj ruski rulet, sto mu prosutih mozgova! Uzme se revolver na burence, u kome je samo jedan metak. Ula­žu se velike sume novca. Mogu da učestvuju dva, tri ili više igra­ča. Uzme se pištolj, prinese sle- poočnici i okine. Ako je rupa u burencetu prazna, revr i r ide dalje sve dok metak ne o- ».li i iz­baci iz igre prvog uč esnika. Opet se stavi jedan metak, bu­rence zavrti i sledeći igrač pri­nese cev slepoočnici. Tako sve dok budu mrtvi učesnici igre

43

sem jednoga. On pokupi sav no­vac. Ima i drugih varijanti, pa i takvih u kojima novac dobija onaj koji prvi naiđe na kuršum, te tako bude isplaćen neki »dug časti« odnosno gubitak na koc­ki, a ostatak novca, ako ga ima, daje se njegovoj porodici.

Pitao sam se da li bi bogati trgovac oružjem stvarno igrao ruski rulet, ili je to bio njegov način da odbije naše društvo.

— Večeras smo zauzeti, ali drugom prilikom biće nam veo­ma milo da vas susretnemo — reče Hač i dostojanstveno se na­kloni.

Ja pokušah da ga oponašam. Pođosmo dalje i vlasnica kluba nam pokaza »naš" salon Uputi nas u tajne naručivanja jela i pi­ća, otkri tapetna vrata prema luksuznom kupatilu i tajnoj spa­vaćoj sobici, pokaza gde je sklo­njen telefon i ode da dovede de- vojčice.

— Šta ćemo sad9 — upitah za­brinuto.

— Porazgovaraćemo s devoj- kama i odvešćemo ih do taksija — odgovori Hač.

Devojke stigoše nasmejane, ali nesigurne. Vec su bile pripite i nisu htele ni da čuju o moral­nim poukama, a smejale su se i Hačovom slikanju užasnog živo­ta koji ih očekuje. Jurišale su na njega zaboravljajući da je treba­lo da jedna pripadne meni. On se nije najbolje snalazio, jer nije očekivao da tako mlade devojke budu tako agresivne. Baš kad sam hteo da se umešam i da po­čnem da ih grdim zbog užasnog moralnog pada, vrata se naglo otvoriše i u salon upade Kristi- jan Đaksberi. Za njim uđoše tri policajca s pištoljima u rukama,

što je značilo da su očekivaJi opasne zločince.

— Lažno se predstavljaju, a devojke su maloletnice! — optu­ži nas Kristijan Đaksberi. — Lič­no poznajem pravog Nivela, jer imam veze s mnogim bankari­ma. Ovaj ovde i po opisu i po vi­dljivim ožiljcima više podseća na opis momka koji je sa morna­rom Makfersonom napravio lom u onoj jazbini »Kod starog mornara«. Naravno, ovaj med- ved je svakako sam Makferson, odani prijatelj Luna, kralja po­noći.

Opipah pištolj, ali policajci mi zapretiše i počeše da prilaze sa spremnim lisicama.

— Vi ste u zabludi, gospodo. Taj krijumčar oružja mora da je poludeo. Ja jesam i uvek sam bio e r i... eri... — promucah jer u tom trenutku nisam mogao da se setim svog lažnog imena.

— Eri Dejvid Hertford — šap­nu mi Hač, ali bilo je kasno.

Smejali su se i policajci i trgo­vac oružjem.

— Nema izlaza — zaključih razmišljajući koje kletve i psov­ke da prospem.

— Ima — odgovori Hač.On pođe ispruženih ruku ka

policajcima nudeći im da mu stave lisice. U jednom trenutku nađe se blizu Daksberija i mu­njevito se sakri iza njega. Već je u ruci imao nož koji je zadao to­liko straha Džordžu Samersu. Oštrica se nada pod grlom Kris- tijana Daksberija.

— Preklaću ga! Bacite oružje! — viknu Hač.

— Učiniće on to, kunem se svim morima i okeanima! — podržah ga koristeći to što su policajci bili neodlučni.

Već sam držao pištolj u ruci i zapretih im upozorenjem da ne smetnu s uma kakav sam stre- lac. Policajci podigoše ruke. U tom trenutku uđe vlasnica klu­ba protestvujući što policija ne­najavljena upada.

— I kako ste ušli? — pitala je ljutito.

— Ja sam ih uveo kroz pomoć­ni ulaz — priznade Daksberi.

Zaključasmo vrata salona i pripretismo vlasnici kluba da se ne usudi da oslobodi policajce dok joj to telefonski ne javimo. Zapovedismo joj i to da brine o devojkama. Kad se otrezne neka pozove njihove roditelje i neka im preda maloletne lepotice. Odmah zatim vezasmo Daksbe- rijeve ruke na leđa, pa ga og- rnusmo zimskim kaputom da ga bez smetnji odvedemo taksijem.

— Treba što pre da nađemo Rejnoldsa, jer jedino on može da nam napravi neprilike. On misli da smo Džegerovi ljudi, a sada će saznati ko smo, jer policija će objaviti da smo napali njihove ljude kad su bili na službi — re­če Hač.

— Uhvatićemo ga i ostaviti kod Samersa — predložih.

Hač se složi i pomože mi da uguram u taksi našeg bogatog zarobljenika. Reče da ga ja od­vedena i zatvorim u kulu kod Sa­mersa, a on će da nađe Štiva Rejnoldsa. Srećom, znao je gde se fotograf nalazi.

Svega jedan sat kasnije Hač beše smestio Rejnoldsa kod Sa­mersa i Daksberija u kuli, pa je sa mnom i ostalim gostima kuće uživao u bogatoj večeri i prijat­nom društvu. Posle večere saop- štimi još jedan svoj neverovatni plan.

— Da li su te tukli po glavi kad si bio mali? — upitah ga slo­bodno.

— Tukli su, naravno! — odgo­vori on smejući se i odlazeći sa svojom Kvarteronkom.

— Čekaj, sinko! — zaustavih ga. — Moram da te upozorim da dole još uvek čeka Ston u svom taksiju. Ja sam mu rekao da mi je potreban.

— Poslaću mu nagradu, kad već nije bio na večeri, pa neka ide kući — reče Hač.

— Ali i ja moram da odem na jedno mesto. Vratiću se tek za par dana — rekoh strahujući da će se Hač usprotiviti.

— Važno je da ćeš doći opet — složi se Hač.

— Povedi i mene — reče Zulei- da

Izmislih bolove u grudima i to joj saopštih šapatom.

— Neću da plašim ostale. Mo­ram odmah kod lekara Javiću u kojoj sam bolnici — zaključih sagnuvši se da me ona poljubi u znak pozdrava i najboljih želja.

Izidoh u žurbi i na ulici rekoh Stonu da vozi do Blekvotera.

— Biti s vama je pravo uživa­nje — reče pegavi, ružni, a tako simpatični vozač.

VI

Vozeći se preko Eseksa raz­mišljao sam o planu Ro Hača. Zaključih da je to samoubilački plan s obzirom na mogućnosti mog posinka. Da je takav plan zamislio Donald Sikert, ja bih bio oduševljen, ali sam smatrao da je takav poduhvat za Ro Ha­ča suviše veliki zalogaj. Ipak, to razmišljanje je imalo svoju

45

svrhu. Suviše sam zavoleo tog momka da ostanem ravnodušan prema njemu, i ja odlučih da mu se vratim čim nađem Brendu Lendon.

U Stensgejt, na obali Blekvote- ra, stigli smo u zoru. Dovezosmo se do moje kuće u kojoj sam već dve godine živeo sa Brendom i ja pozvonih. Niko se nije javljao. Imao sam ključ i uđoh u nadi da ću ipak zateći svoju voljenu Brendu, ali nađoh hladan dom. Po mnogim znacima zaključih da je tu bila sve do podne pre­thodnog dana i nađoh njeno pis­mo u kome je pisalo:

»Samjuelu Makfersonu,Ovim vam poručujem, otuđe­

ni gospodine, da odlazim od vas zbog uvrede koja mi je naneta vašim nestankom na dan venča- nja. Nikad više ne pokušavajte da me nađete, a još manje da mi predložite venčanje. Živeću u svom stančiću u Londonu u nadi da vas nikad više neću vi- deti. Dozvoljavam da uđete u moju kuću samo u slučaju da nemate gde da se sklonite od potere policije koja vam je za pe­tama. Izgubite se odavde što pre. Brenda«.

Celo pismo razumeh kao po­ruku: »Dođi dragi i uteši me što pre«. Iz razmišljanja me trže zvuk sirene Edijevog taksija, ko­ji me je upozoravao na opas­nost. Jurnuh do vrata i zaklju­čah bravu, a kao pojačanje spus- tih čeličnu polugu koja je one­mogućavala da se uđe. Pitao sam se kakva bi to mogla opas­nost da bude, jer ovde sam sa Brendom živeo pod drugim ime­nom, pa niko nije mogao da me goni. Uzbudi me pomisao da je Ston video nekog i da je to Lun,

ili neko od prijatelja. Uključih jednostavnu televizijsku kame­ru, Lunov poklon meni i Brendi, koja je osmatrala prostor ispred kuće. Upalih i pomoćno svetio i prepoznadoh reportera Artura Markinča i detektiva Čarlija Pipčina. Brzo otvorih vrata i srdačno se pozdravismo.

— Zar ti nemaš prijatelje! — upita me Markinč prilično kri­tički raspoložen. — Goni te poli­cija pod optužbom za tuce ubis- tava, a ti se ne javljaš.

— Nisam se snašao, trista mu lažnih optužbi! — odgovorih ni sam ne znajući kako da objas­nim to što se posle neprilika ni­sam javio Markinču ili Pipčinu. — Ne poričem neku izglavljenu vilicu i možda tuce polomljenih rebara, ali tuce ubistava... To je da čovek prokune sve krčme sveta.

— Radio i televizijske stanice su javile da si bio uhapšen i da si napao policajce, a zatim ne­stao odvodeći uglednog trgovca Daksberia — reče Čarli Pipčin.

— Neka svi idu u carstvo laži i mraka! Nisam ja kriv za sve te grehe. Hač je glavni — odgovo­rih. — Ali o tom potom! Sada iz­volite u kuću, jer je vrlo hladno. Ja idem da pozovem svog prija­telja, koji me je dovezao.

Okupismo se u velikoj sobi, koja je meni i Brendi služila za više namena. Bila nam je soba za boravak danju, salon za pri­manje gostiju i trpezarija za sve­čane obede. Inače smo nas dvoje jeli u prostranoj kuhinji, koja je gledala u dobro uređenu cvetnu baštu. Sada se na osušenom cve- ću i ogradi od zimzelenih bilja­ka hvatao mraz. Navukoh zasto­re i uključih gasno grejanje. Još

46

dok sam tražio piće, Markinč poče da me ispituje. Odgovarao sam kao pred istražnim sudi- jom.

— Još uvek nam nije jasno ko je taj vražiji Fto Hač i gde je sad taj zao duh — primeti Markinč.

— Nije zao duh nego... — po- čeh da pričam.

Izložih sve važne činjenice o svojim vezama sa tim momkom i znajući da će me muškarci raz- umeti rekoh da Brendi nisam pričao o tome da imam usvoje­no dete, jer ne bi verovala da ni­sam znao njegovu majku. Ispri­čah sve što smo nas dvojica do- živeli ranije i šta ovih dana, a onda izložih Hačov fantastični plan.

— On nije normalan! — uzvik- nu Pipčin.

— Naravno da nije — složi se Markinč.

— A ja mislim da je to veoma pametan i dobar momak. Pone­kad je suviše brz, ali na kraju postiže šta hoće — usprotivi se Ston.

— Slažem se i sa jednim i sa drugim mišljenjem — rekoh ja uzdišući.

Kako da se ne složim sa Čarli- jem Pipčinom, slavnim detekti­vom i još slavnijim reporterom Arturom Marki nčom. Oba su bi­li Lunovi i moji prijatelji, prove- reni u trenucima smrtnih opas­nosti. Nekim šestim čulom ose- ćao sam da mi je i Edi Ston po­stao privržen do te mere da se više ne brine o radu taksimetra i spreman je da upadne u mnoge opasnosti. Sada im izložih sve svoje brige, sumnje i želje. Oni mi ispričaše kako su kao svad­beni gosti čekali da se pojavim i

ja sam se uprkos još nedovoljno toploj sobi, počeo znojiti.

— Izvadite me pred Brendom, a ostalo će već nekako ići — za­ključili.

— Nije sve tako jednostavno — reče Markinč. — Treba od­mah početi objavljivanje istine, jer moramo skinuti potere poli­cije. Već sam prikupio neke pod­atke o tuči »Kod starog morna­ra«. Sutra izlazi prvi deo feljto­na.

Zahvalih mu i predložih da svi odspavamo po nekoliko sati, pa da se vratimo u London.

— Čudim se da te policija još nije uhvatila, jer imaju broj tak­sija i ime vozača — reče Pipčin.

— Imam i lažni broj, za slučaj nužde — priznade Ston i prvi put na njegovom bledom licu vi- deh tragove rumenila.

Pipčin predloži da se Ston vra­ti u London, ali bez mene, i da čeka poziv. Nisam se složio s tim, jer sam znao da će policija uhapsiti nedužnog vozača taksi­ja.

— Neka se i on privremeno odmetne — rekoh u želji da imam stalno ta prostrana kola pri ruci.

— Uvek sam sanjao da budem odmetnik, kao Robin Hud! — ra­dosno uzviknu Edi Ston.

Ppšto smo nas dvojica bili tvrdoglavi, Markinč i Pipčin se složiše, ali pod uslovom da od tog trenutka budu »u igri«.

— Zar da nam Lun, kad se vrati, kaže da smo te ostavili u najtežim trenucima? — reče Markinč.Obećah im da »igramo zajed­

no«. To ih zadovolji i svak nade sebi mesto da se ispruži u već! zagrejanoj kući. Ja sam razmiš­

47

ljao o oružju i opremi za budući poduhvat po »ludom« planu Ro Hača. Spavali smo do ručka, a onda se dobro pogostismo u res­toranu na obali pa se uputismo k Londonu.

Sneg poče da pada i rano se smrači, pa smo putovali sporo i u grad ušli po mraku.

*

Brenda je imala stančić od dve sobe u Uel-Endu, na Lan- gdon-Rodu, blizu škole. Ona je bila vlasnik male trospratne ku­će za izdavanje, pa je u njoj za­držala stančić, koji smo koristili kad smo bili u Londonu, a ni­smo imali bolji smeštaj. Njen prozor je bio slabo osvetljen i ja se poslužih ključem koji sam imao i uđoh u hol, pa se popeh na prvi sprat i pozvonih.

Ona mi otvori, baci mi se u za­grljaj i šapnu:

— Kako sam dobra, Same! Sve sam ti oprostila!

— Kad čuješ šta mi se sve do­godilo. .. — počeh mekim gla­som.

— Sve znam — prekide me ona.

— Sve?!... Kako?... Ovaj... — počeh da mucam zbunjeno, jer u svojoj naivnosti pomislih da zna i za Zuleidu.

— Novine su pune priča o tebi i tom Haču. Ko je on? — dodade Brenda.

Ispričah joj zašto sam »skri­vao« Hača i zakleh se da sam ga usvojio samo da mu pomognem pri ¿obijanju dokumenata, ali da mi je posle postao drag. Pri­lično jarkim i svetlim bojama obojih priču o tome kako mi je pritekao u pomoć kad su me na­

pali sumnjivi tipovi, čim ,u čuli ko sam.

— Radujem se što imaš tog dr - čaka! — uzviknu ona. — Dovc - ćeš ga da živi s nama i dt. ga ir i vaspitamo i školujemo.

— On je suviše školovan nije dečak — rekoh s uzdahe: — Ima trideset i jednu godinu i vrlo je opasan momak.

— Kao ti, je li?— Ja sam melem od č( el;

prema tom mangupu! — o g j c

vorih joj bez preuveličavanja.— Je li ti odan? — pitala je

ona dalje.— To ne poričem... Odan je i

život bih mu poverio da je od zlata i dijamanata, ali čoveka od krvi i mest mogao bi da odvede na opasne staze — pokušah da joj objasnim.

Gubio sam iz vida da je Bren­da rođeni avanturista. Već sam po sjaju njenih očiju pogađao da je oduševljena mojim posinkom. Ispričah joj o poseti Pipčina i Markinča, a ona uskliknu:

— Sad smo jaki! Pobedićemo!Nisam bio siguran u to, ali

njena vedrina pređe na mene, a prava domaća večera me još vi­še odobrovolji. Kad pođosmo na počinak, Brenda mi priđe držeći nešto na dlanu.

— Poljubiću te ako primiš na­zad venčani prsten, koji smo bili spremili. Zar nije smešno da se venčavamo sad kad te juri sva pc! ičija Velike Britanije? A po­sle bice još smešnije.

i . iznadoh da mi je bilo neo- biči.o što treba da se venčam i da ,am zato i hteo to da učinim kad su Lun i Džejn odsutni. Ona se složi sa mnom i zaključi:

— Život ljubavnika je najlepši!Iskoristih priliku da joj obe-

48

i am da se nikada nećemo ven- čati da ne pokvarimo lepotu svoje ljubi i. Bio sam svestan da to mirišt na neodrživo kleve­tanje braka. Ona tog trenutka nije htela da razmišlja. Mnogo više je držala do toga da mi do­kaže svoju ljube ' i odanost, a njeni argumenti a u bili jaki i ne­odoljivi.

— Samo si ti devojka za mene— šapnuh joj svestan da će je te reći zapaliti kao barutanu.

Bio sam srećan zbog izglađe- nog nesporazuma.

Sledećeg jutra po mene dođe Edi Ston opet s lažnim brojevi­ma na svom taksiju. Reče da je prespavao u obližnjem hotelu i da se javio porodici. Pred odla­zak rekoh Brendi da Hač ne sme znati da sam joj ispričao sve o njemu i da ga ona prihvata s oduševljenjem.

— On uvek treba da misli ka­ko ja tajim našu »rođačku« vezu, jer sam i sam još uvek momak— rekoh na kraju.

— Mislim da te sasvim ne raz- umem, ali prihvatam igru — slo­ži se ona.

Ostavih joj primopredajnik koji bejah doneo iz Stensgejta i obećah da ćemo zajedno u sve opasnosti.

— Idem da proverim i očistim svoj pištolj — reče ona odušev­ljeno.

Napustih je ponosan što imam takvu devojku i ohrabren što ću moći da uz Hačovu po­moć otpremim Zuleidu, kako se ne bi dogodilo da je Brenda sret­ne i da iz Marokankinog pona­šanja nešto nasluti.

*Objašnjenje između mene i

Hača bilo je dugo i ne baš lako,

jer sam tražio da mi on objasni kako je postao takav kakav jes­te.

— To je sve zbog jednog lošeg kreveta — odgovori on i ja po- čeh da razmišljam imam li pra­vo na roditeljsl^ kaznu nestaš­nog deteta.

Umesto batina nastavih da pi­tam:

— Ako je zbog kreveta, sto mu gromova, šta bi bilo da je bila lo­ša cela soba, ili kuća?

— Bilo je to u Marselju. Iznaj­mio sam bio sobu za tri noći, ali sam zaboravio da opipam kre­vet, jer je u Francuskoj vrlo ma­la potreba da se to čini. Francus­ki kreveti su po pravilu vrlo udobni. Onaj je bio izuzetak. Će­le noći nisam mogao da spa­vam, jer sam imao utisak da propadam, a čas da ležim na go­mili kamenja. Do jutra sam raz­mišljao sedeći. Tada sam shva­tio da vešt čovek može da preot­me neku gangstersku bandu, ili postane direktor velike firme. Ujutro sam se vlasnici hotelčića požalio da je krevet nemoguć i da odlazim. »Ali, čoveče»! uzvik- nu ona. »To je istorijski krevet, na njemu je i sam Napoleon spavao jednu noć«. »Ni ja ne bih mogao duže«, odgovorih joj. Zbog tog »istorijskog kreveta« tačno znam kad sam smislio metod. Sada ga primenjujem — ispriča Hač.

— Sad ne znam ništa više ne­go do sada, ako se izuzme taj vic s bradom — izrekoh ocenu Ha- čovog pričanja.

— Malo šale nikad nije na od- met — pokuša da se opravda Ro i njegov osmeh me odmah smekša. — Suština mog plana je u tome da držim zatvorenog i

49

Kristijana Daksberija, pa da za to vreme preuzmem sve njegove poslove, jer ovlastiće me, prepo­ručiti i pomoći mi na svaki mo­gući način.

— Taj policijski doušnik?! — začudih se Hačovoj nadi.

— Ni on ne voli presne uši — smejući se objasni Ro.

— Pa šta će ti Daksberijevi prljavi poslovi? — upitah još ne shvatajući.

— On je trgovac oružjem.— Šta će ti oružje?— Može da se proda.— Zar da pomogneš neki po­

kolj? Da izazoveš neki rat?— A nikako! Oružje ću proda­

vati samo po preporukama jed­ne velike špijunske agencije. Ona pomaže najreakcionarnije grupe i režime...

— Zar ti?! Mornar i moj posi- nak...

— Baš zato!— A ja sam se nadao da si ti

ipak pošten i da bi rasterao tak­ve da se nikada ne pojave, a ti hoćeš da im prodaš oružje — re­koh razočarano.

Je li moguće da sam voleo takvog .čoveka? Zar odmah ni­sam mogao da osetim ko je Ro Hač? Uzdahnuh spreman da premlatim tog momka tako da zaboravi i Napoleonov krevet i prodaju oružja. Već sam pome- rao prste pre nego što ih stis­nem u pesnicu, kad Ro nastavi:

— Daksberi ima veze sa špi­junskim agencijama koje žele da što više mute širom sveta. Bez njih on ne bi mogao javno i mimo da prodaje oružje. Davno bi špijuni našli način da ga uniš­te. Ja ću to iskoristiti da im se osvetim.

— Da se osvetiš?! Zar ti misliš

da sam ja čovek bez izbora, tris­ta mu mušica što se prže na bed- nom plamičku?! — prekidoh ga već na kraju strpljenja.

— Sad ja tebe ne razumem — reče Ro. — Šta mu je to »čovek bez izbora«?

— Pametni mogu da izgledaju pametni i glupi, a glupi nemaju izbora. To je diplomatski način izražavanja kad se za nekoga kaže da je »čovek bez izbora«, umesto uvredljivim izrazom da je glup — objasnih mu zadovo­ljan što mogu da mu vratim po­en za njegovu otrcanu priču o krevetu.

Moj vic je bio bradat do te me- re da on više nije ni pokušavao da me nadmaši.

— Lepo si se toga setio! — po­hvali Ro moju duhovitost. — Dakle, Daksberijevi kupci i na­logodavci misliće i dalje da ima­ju posla sa čovekom koji nema izbora. Platiće oružje i tek kasni­je uveriće se da su nadigrani...

— Čekaj! Da li sam te dobro razumeo?! — prekidoh ga uzbu­đenim glasom. — Ti ćeš da ošte­tiš oružje, ili da ga miniraš i uništiš, zar ne?

— Ponosim se što sam izabrao tako pametnog poočima! — uz- viknu Ro.

— Izabrao?! Pa ko je koga izabrao, štene jedno slepo?

— Ti si me usvojio, ali ja sam odabrao tebe i vešto ti se ponu­dio — smejući se odgovori Ro.

Kad se prisetih kako su stvari tekle, izgubih volju da se objaš1 njavam i promenih temu razgo­vora. Predložih da Šeron Šeli i Zuleidu otpremimo iz kuće, jer tako ćemo ih zaštititi od opas­nosti kojim se sami izlažemo.

— Već su otišle. One imaju

50

važne uloge u celoj igri — odgo­vori Ro i pokuša da mi to objas­ni, ali ja sam primetio samo to da će one uvek biti negde izme­đu Hača i mene.

— Dobro, sinko, plan je tvoj i ti ga ostvaruj — zaključih naš razgovor i počeh da mu pokazu­jem opremu.

Bio sam opremljen s nešto onih jednostavnijih Lunovih trik oružja. Imao sam i pet nečujnih gasnih punjenja, kojima sam mogao da uspavam veliki broj ljudi u zatvorenom prostoru. Objasnih mu kako se rukuje tre­ćim minijaturnim primopredaj- nikom i dadoh mu ga da odmah pokuša uspostavljanje veze sa Brendom. Svojim primopredaj- nikom sam pratio taj pokušaj. Opruga Ro je odmah shvatao i ja posumnjah u to da on o radio tehnici zna mnogo više nego što ja mislim. On reče da je bio i brodski radio-telegrafista.

Brenda se javi i on joj se obra­ti biranim recima.

— Milo mi je što vas čujem, gospodine Hače, pa se nadam da ću vas i upoznati — odgovori Brenda ne zaostajući u uglađe- nosti.

Posle njihovog razgovora kre­nusmo na posao. Ja dobih duž­nost da izaberem dobar brod i unajmim ga sa celokupnom po­sadom, a Hač preuze na sebe da nađe agente kupaca oružja, koji su već bili najavljeni Kristijanu Daksberiju. Njegovi čekovi omo­gućavali su nam da lako i brzo radimo. Hač se vozio skupim Sa- mersovim pakardom, ali ja sam bio zadovoljan Stonovim taksi­jem. Još nije stvoren automobil udobniji od londonskog taksija, bar kada se tiče malo razvijeni­jeg momka kakav sam ja.

Još nije bio mrak, a ja sam imao ugovor o zakupu broda. Bio je to brod kojim ću naterati Hača da spadne s nogu od izne­nađenja. Bejah otkrio da je brod »Arou«1 vlasništvo Kristijana Daksberija. Bio je vrlo lep i luk­suzno opremljen, a motori su mu bili uzeti iz serije ratnih pat­rolnih brodova. Mogao je da po­služi kao jahta, ali je mogao vrlo brzo da utovari i u spremište spusti teret od najmanje pet sto­tina tona, jer je imao utovarne dizalice i čekrke, koji su bili do­bro prikriveni. Takvi brodovi se upotrebljavaju za krijumčare­nje, jer im je često neophodno da izvrše pretovar na pučini. Brod mi je iznajmio Daksberijev ured, a ja zakupninu isplatih go­tovim novcem, jer nisam mogao da se poslužim Daksberijevim kontom u banci.

Odmah izdadoh nalog da brod, koji je bio u jednoj maloj luci kod Brajtona, oplovi Kent i čeka na Temzi kod tačke do koje je smeo da dođe, jer Tauern Bridž se nije podizao za sve bro­dove. Odredismo vez uz kej na­spram Vaping bazena. Obaves- tih Markinča i Pipčina da pre- meštam svoj štab na »Arou«. Po- zvah i Brendu i kazah joj gde će biti brod, ali je upozorih da ne ide tamo, jer je posada sastavlje­na od grubih i neuglađenih mo­maka.

— Rizikovaću, ako zatreba — složi se ona i dade obećanje da će neprekidno pratiti signale svog primopredajnika, za slučaj da je zovemo ja ili Hač.

*

Sledećeg jutra požurih da obi­đem brod. Kapetan broda mi

51

pokaza sve vrlo luksuzne kabi­ne, gornju palubu i prostorije za mornare, ali kada sam zahtevao da vidim i prostor za 'teret, on skrenu razgovor n a • brodske motore i pozva me da ih razgle­dam. Kad opet htedoh da pro­đem ka skladištima, on me po­zva da vidim odlične radio i ra­darske uređaje. Treći pokušaj on spreči pričanjem anegdota i odvede me u brodski bar nava­ljujući da me opije. Četvrti put nisam zahtevao da mi se brod­ska skladišta pokažu, nego sam čekao trenutak kad me niko ne bude m otrio da sam proverim o čemu se radi.

Pošto je Hač rekao da osta­nem na brodu do noći ja prihva- tih kapetanov poziv na ručak Pod izgovorom da idem u svoj < i kabinu, koju već bejah odabr«'^ spustih se pod palubu i iskoris­tili priliku kad sam mislio da r niko ne vidi i priđoh pomoćnu i! lestvicama, čiji kapak je bio is­pod glavnog vitla. Naiđoh na za­ključano spremište, ali takva brava za mene nije bila tajna i ja je otključah metalnom polugi- com, koju sam za takvu priliku neprimetno uzeo u brodskoj me­haničkoj radionici.

Bilo je dve vrste sanduka. Jed­ni su bili dugi i glomazni, ali ne suviše teški, a drugi u obliku kocki čija strana je imala ivicu od jednog jarda. Nasilno otvorih jedan od manjih sanduka i izvu- koh prvu kutiju ukrašenu slika­ma u kojima su dominirale loba- nje. Otvorih kutiju i u njoj nađoh pravu lobanju, koja je bila dobro isprana i uređena da je mogla da se izloži u muzeju.

___________ i A row — stre la (engi.)

Otvorih drugu kutiju i opet nađoh lobanju. U trećoj, četvrtoj i ne znam koliko sledećih opet su bile lobanje. Otvorih drugi sanduk i nađoh lobanje. Pređoh do kraja skladišta i otvorih još jedan sanduk već strepeći da su i u njemu lobanje. I bile su. Iz- brojah kutije u sanduku i nađoh da u njemu ima dvadeset i pet lobanja. Izbrojah i sanduke. Bilo ih je pedeset.

To je hiljadu i dve stotine pe­deset lobanja! pomislih ali sam imao utisak da sam viknuo.

Otvorih i jedan veliki sanduk i nađoh nekakav uređaj sa širo­kom oštricom zaštićenom dašči­com. Kad sasvim uklonih stru­gotine i valovitu lepenku, otkrih da je u sanduku ništa drugo do n^ava giljotina. Pitao sam se da !? sanjam. Kome su potrebne to- Hko sprave za otsecanje glava?!

Dok sam stajao zbunjen pred tajnom giljotina i mrtvačkih gla­va, bio sam zaboravio da se ov- de nalazim bez znanja posade. Iznenada me na to upozori glas N kapetana broda:

— Podignite ruke, gospodine, jer inače ću vas izrešetati i dove- če otpremiti niz Temzu!

Podigoh ruke i okrenuh se po­gađajući da sam saznao groznu tajnu, koja će me stajati možda i života.

— Kakve su ovo lobanje i gi­ljotine? — upitah smrknuto.

— Videćete, gospodine — os- mehnu se kapetan i priđe jed­nim uskim metalnim vratima.

Pored vrata na zidu bilo je ne­ko dugme na tasteru. On ga pri­tisnu i opet se premesti ispred mene. Ocenih da osluškuje, ali odlučih da još’ ne napadam, jer sam želeo da što više doznam.

52

Pošto sam znao da je kapetan poreklom Francuz i da mu je ime Eugen Magloar, to pokušah da blefiram i upitah:

— Je li, Magloar, zna li gospo­din Daksberi za ovu robu strave i užasa?

— Jedina nevolja je u tome, gospodine. . . Nisam upamtio vaše ime.

— Bak Velert — podsetih ga brzo.

— Da, gospodine Velerte. Ove lobanje i giljotine su moj greh i nikako ne smem dopustiti da za njih sazna i Daksberi. Trebalo je da otplovim u Evropu i da u Vi- lhelmshafenu utovarim krijum­čareno oružje, pa sm ih poneo — ispriča kapetan.

Posmatrao sam njegovu dugu kosu, brkove i bradu prošarane sedim vlasima. Ličio je na nekog sveštenika, a eto bio je strašni glavoseča. Misli mi prekide do­lazak tri mornara, čiji izgled je mogao da obespokoji i samog kralja ponoći. Oni su držali ono strašno oružje koje Nemci nazi­vaju šajntot1 na engleskom zna­či »sigurna smrt«. Sigurna smrt je trocevni pištolj. Cevi su po­stavljene jedna ispod druge i svaka u ležište prima po jedan metak od lovačke puške, što znači da je širok izbor punjenja. Nabavljaju ga najčešće zločinci, ili ljudi koji moraju da se štite, a imaju slab vid ili ne umeju da gađaju. Cesto sam takav pištolj nalazio kod žena koje su bile članovi zločinačkih bandi u Ev­ropi, a i na drugim kontinenti- ma.Od šajntota nema zaštite, a

1. Scheintodt — teško prevodiv smisao imenice na naš jezik, a znači prim et- na sm rt itd. Pravi smisao je s igurna sm rt.

mali su izgledi da se ostane živ, ako mu se čovek nađe kao meta. Mnoštvo olovnih kugli iz tri metka sigurno pogađaju oči i će­lo telo. Vađenje nikada nije tako brzo da ne nastupe trovanje, krvarenje i smrt.

— Sklonite oružje, jer ja ne mogu protivu vas ništa — rekoh sa zadnjom namerom. — Valjda se ne plašite svi vi jednog starog i tromog čoveka?!

Oni pogledaše kapetana i skloniše svoje odvratno oružje pod mornarske sakoe i debele džempere, koje su nosili u ovo hladno doba godine. Kapetan je i dalje držao svoj pištolj, ali nje­ga sam se manje plašio.

— Gospodin je unajmio brod, ali je njuškao i otkrio naš tovar. Šta ćemo s njim? — upita kape­tan.

— Ne može ostati živ — reče jedan od tri mornara.

Ostala dvojica su klimali gla­vama u znak saglasnosti.

— Zar da se otkrije naša naj­veća tajna? Daksberi bi nas pou­bijao za prekršaj — reče jedan od njih.

—. Imam ludu ideju — reče ka­petan Magloar. — Isprobaćemo giljotinu koju je on otpakovao.

Jeza mi pođe uz leđa i stiže do vrata. Dok je jedan od mornara razgledao giljotinu, ostala dvoji­ca su stajala čudno me gledaju­ći.

— Da li stvarno oštrica odmah odseče glavu? — upita jedan od njih.

— Odmah ćeš videti — odgo­vori kapetan.

Nisam smeo dalje da čekam i zamolih da mi se dozvoli da spustim ruke, jer me bole.

---Spustite ih, gospodine, jer53

inače vas više neće boleti ni ru­ke ni glava — odobri kapetan Magloar.

— Mogu li onda i da zapalim cigaretu — upitah.

Kapetan odobri samo klima- njem glave držeći me i dalje na nišanu. Uzeh lažnu kutiju ciga­reta, otvorih prolaz gasa i bacih je na pod.

— Sve ide naopako. Nemam ni jednu — rekoh tobože razoča­rano lupkajući nervozno nogom0 limeni pod da prikrijem jedva čujno isticanje gasa.

Zadržah disanje brojeći u sebi sve dok gas ne postigne učinak i brzo prestane da bude opasan za one koje već nije uspavao. Lun je bio genijalan pronalazač1 sada sam imao osećaj da mi pomaže i sa te ogromne daljine.

Kapetan i mornari popadaše. Odmah pokupih oružje i raspo­redili ga po džepovima. Ovako naoružan mogao sam da se sup­rotstavim čitavoj vojsci napada­ča.

Vezah zarobljenike, otpako- vah četiri giljotine i postavih sve četiri tako da bi mogle da se upotrebe. Pošto razgledah me­hanizam pronađoh osigurač, koji je skriveno držao sečivo da ne padne ni ako se konopčić za okidanje povuče. Zarobljenike postavih da leže sa glavama ta­mo gde se postavljaju za giljoti- niranje. Vezah ih za donju pre­čku tako da sam mogao da ih upozorim na opasnost ako se pokrenu, jer će povući konopčić okidača i sečivo će pasti donose­ći užasnu smrt. Oni nisu mogli nikako znati da to nije tačno i da je blistavo sečivo dobro utvrđe­no.

Kad se osvestiše, počeše da

drhte zureći u sečiva nad so­bom.

Razmišljao sam šta da učinim, dok su oni tražili milost. Odlu­čili da sam preduzmem mesto kapetana broda, jer ako je Hač mogao da planira preuzimanje trgovine oružjem, onda sam ja smatrao da imam pravo na je­dan tako lep brod.

— Mi smo se šalili ono o odse- canju glave — reče kapetan.

— A ko je odsekao ovih hilja­du i dve stotine? — upitah prete- ćim glasom i opsovah.

— Te glave smo kupili.— Od koga?— Prodaju ih kradljivci.— Otkuda im?— Uzimaju ih sa gomile. Kra­

du ih ...— Zar ti se čini da sam ja lud,

pa ću da poverujem kako negde postoje gomile lobanja? — upi­tah i opet ubedljivije opsovah.

— Moram da ispričam, pa vas molim da me saslušate — reče kapetan slomljenim glasom.

Odgovorih neka priča i on po­če od toga da mnogi gradovi rastu brzo, pa se groblja u njima zatvaraju i prekopavaju. Negde se grade naselja, a negde parko­vi. Podseti me na istoriju više hi­ljada lobanja u pariškim kata­kombama. Pošto sam bio u nji­ma sa Lunom, to rekoh da mi je poznato ne samo to o katakom­bama u Parizu, nego i ono o oni­ma sasvim iz drugačijeg nastan­ka u Rimu. Rekoh da sam bio u kapucionskoj crkvi i Via Veneto i video podrume ukrašene kosti­ma i lobanjama četri stotine kostura.

— Vi ste jedan visoko obrazo­van čovek i svetski putnik! — po­

54

kuša da mi se dodvori kapetan Magloar.

— Ne blebeći, pokvarenjače, sto ti polomljenih koščica! Ja ni­sam ni učen čovek, ni svetski putnik, nego mornar i uzeću ti brod — odgovorih uspevaj ući da se ne smejem. — I još nešto. Po­vući ću taj konopčić i odsećiću ti glavu, ako me budeš obmanji­vao svojim lažima. Pričaj dalje o tim lobanjama!

On posluša. Prvo mi ispriča kako je u Hamburgu video je­dan oglas sledeće sadržine:

»Prava ljudska lobanja, sa do­bro učuvanim zubima, može se rastaviti u deset delova, nužna je za studije stomatologije. Naš odlični preparat povećaće vašu lekarsku reputaciju, a i drago- c&n je poklon za božične prazni­ke. Cena je 475 maraka«.

Takav oglas pojavio se prvo u »Kvintesencu«, a onda i u dru­gim časopisima i listovima. Ce- ne su brzo rasle. Lobanje su ku­povali ne samo studenti i lekari. Lobanja je postala moderna uk­rasna stvar. Prestiž je zahtevao pravu mrtvačku lobanju na rad­nom stolu ne samo u Nemačkoj, nego i u mnogim drugim zem­ljama.

— Prvo su švercovane iz Indi­je, a ja sam otkrio da iz Engleske mogu da prokrijumčarim naj­manje deset hiljada lobanja i prodam ih po tri stotine maraka komad. Ovo je druga pošiljka — završi kapetan.

— Pa da, to nisu lobanje vaših predaka. Idite vi u Pariz i tamo trgujte lobanjama, milion mu neznanih mrtvaca! — izgrdih ga oštro. v

— Zašto se ne nagodimo? Os­tavite mi ovu pošiljku i ne otkri­

vajte ništa gazdi Đaksberiju, a ja ću vam za svaku isplatiti po dve stotine maraka, ili po pedeset funti u gotovom — predloži kri­jumčar smatrajući da se pijetet prema precima i rodoljublje mo­gu platiti.

Da mu se osvetim počeh poga­đanje. Složismo se na ceni od sto funti po lobanji i pet stotina po giljotini.

— Vi me upropašćujete, ali ja moram da prihvatim — popusti konačno kapetan i ja ga odve- zah da mi potpiše čekove na iz­nos koji je pokrivao svih dvade­set giljotina i pedeset sanduka lobanja.

Pošto uvezah kapetana i zače- pih usta svim vezanim krijum­čarima, napustih spremište i opet zaključah vrata. Na palubi čuh kako neko traži kapetana. Ručak je bio gotov. Javih da ka­petan nije tu, jer je naglo morao da ode na referisanje gospodinu Đaksberiju, a da ja preuzimam zapovedanje brodom. Čuh nečiji smeh, pa naredih da se svi mor­nari sakupe u jedno od dva spremišta za teret koja su sada bila prazna.

— Ko se ono smejao što ja pre­uzimam dužnost kapetana i ko ima nešto protiv? — upitah kad se nađoh pred devetnaest mor­nara.

— Za mene tu nešto nije u re­du — reče jedan glomazni mor­nar, koji je bio od mene viši za celu glavu.

Imao je i duže ruke, iako su mu pesnice bile malo manje od mojih.

— Onda dođi da ponoviš to da mi ne veruješ — rekoh i malo podigoh rukave u znak izazova za borbu.

55

On se prezrivo naSmeja i kre­nu. Izmenjasmo nekoliko udara­ca, ali ja nisam smeo da zara­dim modrice, pa ga odalamim tako da se okrenu i tresnu potr­buške na palubu. Smatrao sam da će ova lekcija opametiti i os­tale, ali nekoliko prijatelja onog glomaznog mornara, iz straha da će im se on osvetiti što mu ni­su pomogli, krenuše k meni. Bi­lo ih je prvo petorica, ali pošto su se osvrtali prema ostalima pridružiše im se još trojica. Pro- tivu osam grubih mornara nau­čenih na tučnjave nisam imao dovoljno šansi. Zato potegoh obema rukama po jednu »sigur­nu smrt«.

— Šajntot! — uzviknu neko i žamor prestade.

— Sad vidim ko ste, gospodi­ne. .. Oprostite zbog nepovere- nja. Šajntot nose samo ljudi gaz­de Daksberija. On je lično za­branio ostalima da poseduju bi­lo kakvo vatreno oružje — reče mornar u crnom džemperu s vi­sokom kragnom oko vrata.

U tom trenutku jedan mlad mornar mu priđe s leđa i dade mu da obuče bluzu, na kojoj ug­ledah oznaku prvog oficira.

— Čućete i naredbu samog gospodina Kristijana Daksberija o tome da preuzimam brod — rekoh i sklonih oružje.

Prvi oficir naredi da se raziđu.— Naredite ručak. Odobrite i

koju pintu vina, jer danas neće­mo isploviti, a pravo je da ispiju u zdravlje novog kapetana Baka Velerta — rekoh prvom oficiru i krenuh na ručak.

On mi se malo kasnije pridru­ži trudeći se da stvori i održi do­bro raspoloženje. Posle obeda pođosmo na kapetanski most i

tamo izdadoh potrebna uput- stva, čime pokazah da sam pra­vi pomorski kapetan. Odredih da svaftog dana od jedanaest sa­ti do ručka svaki mornar može da me poseti, porazgovara o lič­nim, ili brodskim stvarima i po­stavi zahteve, ako ih ima.

Rđav glas se daleko čuje, ali i dobar nešto znači. Svi mornari, pa i onaj prebijeni glomazni mo­mak su me dočekivali sa simpa­tijama. Zaključih da sam ja do­voljno vešto preuzeo vlast na ovom brodu. Ako tako uspešno Hač preuzima celu Daksberije- vu trgovinu, onda je vredelo smisliti taj plan makar i na kre­vetu na kome je spavao sam Na- poleon Bonaparta.

Jedino negde ispod srca ose- ćao sam zebnju od onoga šta će reći Lun kad sazna šta radimo. Da ne budem sam na meti, ja na brod pozvah Pipčina i Markin- ča. Oni stigoše da zajedno veče­ramo i gledamo televizijski pro­gram uz topli punč u udobnom brodskom salonu.

VIIKad je sledećeg jutra Ro Hač

stigao na »moj« brod, predstavio sam ga reporteru Arturu Mar- kinču i detektivu Čarliju Pipči- nu. On ih je pažljivo posmatrao dok sam ja šaljivim tonom pri­čao o tome da ovaj novinar širo­kih leđa, živog i svetlog pogleda ima uzrečicu: »O poeta, canta lunam et stellas«, što na latin­skom znači »O pesnice, pevaj mesecu i zvezdama«, a opet moglo bi se protumačiti i tako da se ne treba mešati u tuđe po­slove. O oćelavelom Čarliju Pip- činu rekoh da uvek kaže: »Šta će

56

reći moja Ketrin«, a ona je nje­gova supruga.

— Hvala ti na obaveštenju, ta- tice — reče Ro. — Ipak moram da kažem da je slava ova dva gospodina doprla i do mene. Mi­lo mi je što sam ih upoznao i nadam se da će me preporučiti Donaldu Sikertu, kako bih i ja postao član vašeg lepog kruga prijateljstva.

— O! Kako si ti samo uglađen momak! Pa to je dokaz da nismo u rodu i pored toga što sam te usvojio — primetih da malo »spustim njegov durbin«, jer čim je stupio na brod kazao sam mu da sam u visokom stilu preuzeo vlast na luksuznoj lađi, a on je samo klimnuo glavom, kao da je to razumljivo samo po sebi.

— Sam nam je pričao o vama, Hače, ali voleo bih da nam sami kažete nešto više — reče Čarli Pipčin i rastresiti brci mu se ži­vo pokrenuše, kao da pokušava­ju da uzlete.

— Voleo bih da znam i kakva su vaša filozofska i opšta shva- tanja — dodade Artur.

Uživao sam što su ga uzeli na nišan i zlurado sam čekao da počne da se preznojava.

— Accipe, cape, rape sunt tria verba papae! Možda bi ta devi­za, koju je papa savetovao crkvi, mogla da najkraće opiše moja shvatanja o životu, ali sa dodat­kom: honestum! — odgovori Ro upredajući čuperak kose kao naivna devojčica.

Pošto sam sedeo pored Artu- ra, upitah šapatom šta to znači što govori Ro.

— Reči su uzete iz renesansne satire na račun pape i znače: »Primi, uzmi, otmi tri su reči pa­pine«. On dodaje »honestum« da

kaže kako sve to radi, al' noi no. Ne razumem kako se ' ?t no otima — odgovori ta’ -o ,j šl patom Artur.

— Ja znam. Ro Hač smatra da ako otmeš lopovu činiš nešto is­pravno, pošteno. On kaže da i u matematici ima osnova za to, jer lopov, ili zločinac- su jedan mi­nus, a otimanje od njinj^ drugi. Minus i minus daju plus. To pri­znaje i Donald, ali ja to nikad ni­sam mogao da shvatim — odgo­vorili tiho.

— Šapat u društvu nije dozvo­ljen — upozori nas Hač.

Hteo sam da zagrmim, ali sa­mo blago rekoh:

— Ponekad je pile starije od kokoške, hiljadu mu sofizama!

— Pa i moj tatica je učen čo- vek! Pravi mudrac! — uskliknu Hač.

— Ostavićemo latinske i dru­ge mudrosti — smejući se reče Artur Markinč.

— Pa, da li ćemo čuti nešto o tebi, sinko? — upita Čarli.

Ro ga osmotri smešeći se uljudno i poče da priča o svojim jadima u detinjstvu sve dok ga nisam usvojio. Ispriča kako su ga oduševljavali grčki i rimski pesnici, kako je čitao Laocea i Konfučija, upoznavao ideje en­ciklopedista, uživao u delima klasika evropske književnosti i sakupljao znanja u biblioteka­ma.

— Ali nikada nisam imao svoj topli dom. Sada sam srećan uz svog dragog poočima, Samjuela Makfersona — zaključi on efek­tno.

Nisam bio siguran da li se podsmeva, ili misli ozbiljno, da li da ga odalamim, ili zagrlim. Odlučih da nešto progunđam

57

tako da bude nerazumljivo, pa nekr ' , svak tumači kako misli da i. Glasno dodadoh:

— Najvažnije je znati šta se hoće.

— Tako je, tatice! — uzviknu Ro. — Vidi se ko me je poučavao i prvi uputio na najbolji put.

— Ne sećam se da sam ti save- tovao ono »cape, rape« — prime- tih tek da se zna.

Kao da nisam rekao ništa zna­čajno, Ro poče da predlaže šta da preduzmeino. Zatraži da se Pipčin drži po strani i da bude naša rezerva, a da u isto vreme izvidi nekoliko tačaka u pod­zemlju. Haču je bilo neophodno da sazna što više o dve razboj­ničke bande, koje su se suviše osmelile napadajući slabije za­štićene zajednice, male trgovine i kuće čiji su stanovnici odsutni. Iako nije znao šta će to Haču, Pipčin prihvati i reče:

— To je najmanje što mogu da učinim za vas dvojicu.

Ro beše doneo torbu punu magnetofonskih traka sa izjava­ma zarobljenih zločinaca i do­kumenata uzetih iz njihovih se­fova i tajnih skrovišta. Artur razgleda samo dokumente i za­divljeno zviznu.

— Ovo o Daksberijevim poslo­vima dovoljno je da se izazove pad nekoliko podmitljivih vlada i da natera londonsku i druge policije da malo življe pronađu zločince tipa lažnog Džegera i njegovog fotografa — reče ne krijući radost što- se domogao svih tih dokumenata.

— Savetujem da budete oprez­ni sa svim tim činjenicama, jer mnogi će poželeti da vas ućutka- ju, a njih je mnogo — opomenu ga Ro

58

— Nisam ni ja baš naivan. Za takve prilike služim se nadim­kom Kroki. To je odavno izmiš­ljeni potpisnik članka, koji je stavljen na sve što nekoliko no­vinara nisu mogli, ili nisu smeli da potpišu svojim imenom. Do- daću napred još jedno slovo, pa niko neće biti siguran da sam ja pisao. Na primer S. Kroki — ob­jasni Markinč.

Ipak sam zabrinut za svog pri­jatelja, pa mu rekoh neka se skloni na brod, a pre objavljiva­nja prvih članaka neka se pobri­ne o svojoj ženi i sinu, da ih os­vetoljubivi zločinci ne mogu na­ći.

— Učiniću to odmah i javiću se, ako imate Lunove primopre- dajnike — složi se reporter.

Odgovorih mu da ih imamo Ro, Brenda i ja. On je bio četvrti koga smo mogli, ili da zovemo u pomoć, ili da mu pomognemo. Artur odmah ode i mi sa zado­voljstvom uzesmo da pročitamo jutarnje novine u kojima je pro­sto razneo priče o tome da smo i ja i Ro bili krivi za ubistva. Či­njenicama je uspeo da natera i Skotland Jard da povuče tvrdnje o našoj krivici i da objavi dokaze o pravom toku stvari.

Tek pred ručak Hač mi saop- šti da treba otploviti na utovar oružja, municije i eksploziva u malu luku kod Nortflita. To je bilo sedam milja nizvodno.

— I šta ću sa tovarom? — upi­tah zabrinut svojim nepoznatim obavezama pri prevozu takvog tereta kroz carinske i državne granice.

— Istovarićeš ga u pustoj uva­li Čelnes-Pointa. Ja ću biti s to­bom, a kad sam ja u blizini sve

ide na najbolji mogući način... — reče on samosvesno.

— Kad si ti u blizini, ja se sve dublje uvaljujem, trista mu jardi živog peska! Kako da se izvadim iz svega ovog? — prekidoh ga i požurih da izdam zapo vesti, da bi smo posle ručka mogli da krenemo.

Tek što smo počeli da jedemo, a dežurni palube javi da s kofe- rima dolaze devet momaka, koji kažu da su putnici.

— Neka uđu i zauzmu mesta- kod stola — reče Ro.

— Jesam li ja kapetan ove la­đe, ili će zapovedati bilo ko? — upitah ne baš radosno.

— Zar je tvoj jedini naslednik bilo ko?! — zapanjeno upita Hač. — To su momci koji će po­moći pri utovaru i drugim važ­nim poslovima. Nose mašinske puške u koferima i pištolje pod pazusima.

— Čiji momci? — upitah sum­njičavo.

— Oni misle da rade za Vi­ski—Džeka, a stvarno služe me­ni. Viski—Džeka sam uspeo da dovedem u Samersovu palatu i da ga pridružim onoj trojici u kuli — šapatom objasni Ro.

— Ako su ti bili potrebni, mo­gao si da tražiš ljude od Edija Denbija — zamerih mu zbog ši­renja kruga učesnika.

— Njih sam angažovao na protivničkoj strani.

— Kakvu to igru vodiš?— Pravu ratnu.— K vragu svi ratovi! Ja sam

za mir, makar ne bilo tuče nijed­nom u godini — odbrusih mu ne žaleći.

— Bićeš i sam zadovoljan, jer rat u podzemlju, rat zločinca jedne bande i onih iz druge vodi

k miru... — pokuša on da me udobrovolji, ali ja nisam mogao da razumem te zamršene name- re.

— Presešće mi ostatak .ručka u društvu tvojih gangstera — za- vrših šapatom i požurih da što više pojedem dok onih devet momaka ne zaposednu mesta oko mene.

Tad prvi put shvatih da među gangsterima ima ljudi koji se duhovito šale, pa i onih koji su uglađeni. Svi bi oni mogli biti dragi prijatelji, samo da su po­šteni, a ta lepa osobina bi ih us­rećila.

— Pogostite se, kao da ste na belom hlebu — našali se Hač.

Momci se nasmejaše, a ja se rastužih. Koliko sam već pozna­vao Hača, zaključih da su oni zaista na belom hlebu.

*Beše se rano smračilo, ali du-

vao je severni vetar i nije bilo magle, pa smo brzo stigli do Nordflita. Luka u koju smo up­lovili pripadala je nekom ribar­skom selu, a njome su se služila i skladišta iz okoline. Bilo je tu desetak velikih skladišta sa hladnjačama za ribu, ili onih čiji sadržaj niko nije znao. Tada sam prvi put ušao u jedno veliko skladište oružja. Najviše ga je bilo iz drugog svetskog rata, ali i sasvim novih modela. Vagoneti na maloj pruzi za utovar ubrzali su posao do te mere da smo pre ponoći imali pun brod, a u skla­dištu je ostalo nešto starih puša­ka, tridesetak sanduka municije i nekoliko zastarelih ručnih re­aktivnih bacača.

Utovar je prošao mirno, kao i na svakom drugom mestu. Ćo-

69

vek od koga smo primili teret ja­vio je carinicima i oni su došli da pogledaju isprave. U ovak- \ ni poslovima uvek je sve »Ol rajt«. Opet smo zaplovili prema istoku taćno u dvadeset i dva sa­ta. Divio sam se organizaciji uto­vara broda, jer smatrao sam da smo to veče postigli rekord. Re­koh to Haču, a on odgovori:

— U ovakvim poslovima mora sve da ide vrlo brzo. Zamisli da se brod utovara nekoliko dana, pa naiđu radoznali posmatrači, počnu priče i pojave se pred­stavnici javnosti. Ćak i sama vest da je neki brod natovaren oružjem otplovio u nepoznatom pravcu, mogao bi da načini veli­ke neprilike. Dok smo utovari­vali oružje, mesna policija je obezbeđivala prilaze.

— Igraš po ivici sečiva, dečko! — upozorih ga.

Kad stigosmo u uvalu kod Čelnes-Pointa, iznenadi me da do malog pristana vode šine za vagonete. Istovarismo orur/ ie u sanducima sa šifrovanim ozna­kama i Hač sa onih devet mo­maka krenu da se iskrca. Pozva i mene.

— Naredi prvom oficiru neka vrati brod tamo odakle smo kre­nuli posle ručka — zaključi on i uze da proveri svoj pištolj.

Dadoh mu i jedan šajntot pi- šolj, jer meni su ostajala još uvek dva. Upitah ga šta misli o mojim zarobljenicima.

— Najbolje je da ih odmah od- nesemo na obalu — reče Hač.

On pozva svoje opasne mom­ke, brzo isprazni četiri sanduka u kojima su bile giljotine i spa- kova ona četiri iznemogla za­robljenika. Nije se iznenadio što vidi lobanje i sprave za grozno

oasecanje glava. Upitah ga ka­kav je on to čovek kad ga ništa ne uzbuđuje.

— Pa to je pomodna roba, po­godna za krijumčarenje i u tome nema ništa neobično — odgovo­ri Ro.

— Ne mogu da razumem lju­de koji kao ukras drže u kući pravu, pravcatu giljotinu i loba­nje — rekoh slegnuvši rameni­ma.

— E, ti si normalan čovek, a malo je takvih — odgovori Ro.

Morao sam da se složim s njim.

— Šta ćemo s tim lobanjama i giljotinama? — upitah zabrinu­to. — I večeras su carinici mogli da otkriju ne samo robu, nego i vezanog kapetana s momcima. Od kapetana sam uzeo čekove i on tvrdi da više ne može da pla­ti, a neće da izda čekove bez po­krića. ..

— Ja ga odvodim da sa svojim momcima brani skladišta, koja ćeš ti da napadneš s ovih devet revolveraša — odgovori Ro.

— Ali ja sam pitao za lobanje igiljotine — insistirao sam.

— Prodaćemo ih u Londonu, jer već su na ceni i na ostrvu — smejući se odgovori on.

— Samo mi očisti brod od ne­ugodnog tereta, a posle s njim čini što znaš. Preporučio bih ti ipak da ne trguješ lobanjama naših predaka — zaključih razo­čaran.

— Ja nikad ne trgujem. Samo »cape, rape»! — odgovori on smejući se na sav glas. — To će prodavati Samersovi, ili Daksbe- rijevi ljudi, a mi ćemo ih kazniti zbog tih prljavih poslova.

— Ako te razumem neka me' Lucifer uzme u naručje i posadi

60

u sam centar pakla! — zaključih i krenuh da se dogovorim sa prvim oficirom.

Uskoro sam sa obale, okružen devetoricom momaka spremnih na sve gledao kako »moj« novi brod brzo plovi nazad ka ušću Temze.

*Hač beše nestao, a zadnja četi­

ri sanduka sa kapetanom Mag- loarom i njegova tri revolveraša odnesoše ljudi koji su vozili ma­lu lokomotivu za vuču vagoneta. Mi stadosmo na papuče vagone­ta i lokomotive i odvezosmo se oko isturene stene. Odmah iza nje ugledasmo u brdu usečene prolaze, koji su vodili do dvoja ogromnih metalnih vrata, koja su se otvarala klizeći po popreč­nim šinama. Na osvetljenom prilazu behu poredani sanduu s oružjem. Mi im dodadosmo ona četiri sa živim sadržajem.

U jednom trenutku pojavi se Hač na čelu još tri dobro obuče­na čoveka.

— To je kapetan, koji treba da primi novac. Proverio sam celu pošiljku i ona je u redu — reče Ro.

Ja sam znao da on predstavlja kupca i samo sam ćutao.

— Jeste li doneli novac? — upitah mirno.

— Naravno — odgovori čovek koji je stajao pored Hača.

— Dajte ga — rekoh i ispružih ruku.

Uzeh koferčić i otvorih ga, a onda neprimetno dadoh znak našim revolverašima. Oni pote- goše mašinske puške i dvojica narediše onoj trojici da podignu ruke, pa ih ispred sebe poteraše napred. Uhvatiše i dva momka

koji su vozili lokomotivu, pa i njih poteraše napred.

U jednom trenutku Ro se to­bože otrže i pobeže ka jednim od onih vrata.

— Na oružje! Napad! — vikao j<~ s-reg glasa.

* ci opališe za njim s na- n... da ga promaše, ali zato su ciljali u stražara iza beton­skog grudobrana. Odvojiše plat­formu u trenutku kada iz otvora iznad vrata poče paljba mitralje­za. Hač mi dade znak da skrene­mo u zaklon i ja poslušah noseći koferčić sa dvadeset hiljada funti.

»Naših« devet momaka su od; lučno napali i tek sada mi Ro objasni njihovu hrabrost.

— Ako osvoje skladište pod zemljom, svaki dobija po pet hi­ljada funti iz tog kofera — reče s osmehom.

— Ali tu imam samo dvadeset hiljada, a njih je devet — prime- tih neispravnost njegove računi­ce.

— Dva su već mrtva — reče Ro i pokaza rukom prostor kod metalnih vrata.

— Moramo im pomoći — re­koh i zakopah koferčić u gomilu šljunka za betoniranje.

Oprezno priđosmo vratima i ispalismo po tri metka iz šajntot pištolja. Brza smrt rasu mnoštvo kuglica i začuše se krici.

Tek tada primetih da Ro uba­cuje nekakav poveći paket u skladište. Pomislih da je to gra­nata, ali nije bilo eksplozija.

— Imamo deset minuta da okončamo posao — reče on i po­žuri da oslobodi kapetana Mag- loara i njegove momke.

Sve je to bilo deo plana i ja se sklonih. Ro otkova sanduke iz­

vuče četiri zločinca i dok ih je odvezivao ispriča im priču da je otkriven »lažni kapetan Bak Ve- lert«, koji je uspeo da zauzme ovo skladište oružja.

— Velert je unutra i brani se, a naši momci napadaju. Mora­mo uspeti da ga uhvatimo, ih mo imati posla sa gazdom > ključi Hač.

Pokaza im gde leže ona dva mrtva momka i reče da uzmu njihovo oružje. Za to vreme po­gibe još jedan, kuršum smanji broj Magloarovih zločinaca na dva. Magloar ih povede u napad na skladište.

— Predaj se, Velerte! — vikao je Magloar posrćući, jer su mu udovi zbog dugog ležanja jedva bili upotrebljivi.

Samo zaslepljenost mržnjom mogla je da ga postavi na noge i bez pitanja otera u napad na branjeno skladište. Pošto je broj napadača bio dvostruko veći, tri preživela branioca skladišta ja­više da se predaju. Šest »naših« momaka uđoše i razoružaše onu trojicu.

— Bežimo dalje! — pozva me Ro.

— Pa nismo se ni borili, a već bežimo — primetih nezadovolj­nim glasom.

— Naš posao biće gotov za dve minute — odgovori on beže- ći.

Sledio sam ga iskosa gledaju­ći kad će me videti Magloar i njegova dva momka. Nisam bio raspoložen da pucam u njih, ali nisam imao vremena da mnogo razmišljam. Ro se baci u iisek i prileže, pa to učiriih i ja. U tom trenutku se tih se da nisam po- neo koferčić s novcem i htedoh da potrčim nazad. . rj ;

— Ja sam ga poneo — umiri me Ro i pokaza koferčić.

U tom času zemlja zadrhta i odjeknu prva eksplozija, koja se pretvori u grmljavinu. Podigoh se malo da pogledam. Jarki pla­men je u talasima izbijao na mestu odvaljenih metalnih vra­ta. Ogromni betonski i kameni blokovi padali su na gomilu oružja istovarenog iz našeg bro­da. Sanduci su se mrvili i prosi­pali sadržaj. Vatra ih upali i ek­splozija na spoljnom prostoru osvetliše mesto drame mnogo jače. Video sam neka tela kako lete s plamenom u visinu. Mogli su to biti samo kapetan Magloar i njegova dva momka.

— Odvratno! — reče Ro Hač i okrenu leđa prizoru odlazeći.

— Šta kažeš, sto mu eksplozi­ja?! Pa to nisam izazvao ja, nego ti, svih mu mrtvih gangstera! — uzviknuh spreman da se nalju­tim.

— To je isto. Odvratno je — ponovi Hač.

Na pola milje dalje Ro zađe u trnovito šiblje i otuda istera jed­na crna, iskrzana kola. Pozva me da sednem do njega i poveze preko ostrva. Lof Ćipaj je dovolj­no prostrano ostrvo da dve milje dalje nismo bili upadljivi, jer sa­obraćaj od Ćirnesa je bio živ i pored toga što još nije bilo sva­nulo.

Kanal pređosmo motornim splavom na severnom putu. Ta­mo su se mnogi raspitivali kak­va je to eksplozija bila na istoč­noj izbočini ostrva, ali mi »ni­smo« znali da odgovorimo.

Svitalo je kad smo stigli u Lon­don. Ja htedoh da odem na brod, ali Ro me pozva u hotel gde je imao rezervisane sobe.

62

Nisam slutio ništa rđavo, pa pri- stadoh.

Popesmo se i Ro mi pokaza vrata moje sobe.

— A ključ? — upitah misleći da je on uzeo ključeve za obe so­be.

— Otključano je. Zar nisi pri- metio da sam dolazio ovamo dok si ti sedeo u holu s koferči- ćem? — reče on smejući se na onaj svoj način kojim me je uvek razoružavao.

— Nećemo ovako dalje, Ro! Ti si običan šeret, koji umara svog starog poočima — progunđah i uđoh u svoju sobu.

Bio sam blatnjav i pođoh u ku­patilo da se oslobodim odeće i prljavštine. Razmišljao sam ka­ko ću ujutro pozvati Brendu da mi donese kofer s odelom i op­remom, jer želeo sam da malo duže ostanem u krevetu. Zadnji dani bili su teški za čoveka moje mladosti.

Odjednom mi oči poklopiše prohladni, meki dlanovi, koji su lepo mirisali. Opipah rukom iza sebe. To što sam napipao nije mogao da pokrije ni moj poveli­ki dlan, ali bilo ga je prijatno na­pipati. Znao sam, takve mere može da ima samo Zuleida. Kad joj rekoh njeno ime, ona me pus­ti.

— Šta ćeš ti ovde? — upitah tobože ljutito.

— Da ti pomognem, i da ti se nađem. . odgovori ona.

— Nije mi lako ovih dana — uzdahnuh.

— Biće ti brzo mnogo bolje — reče ona raskopčavajući moju odeću.

Tek toga jutra shvatih otkud potiče kult kupanja, amama i mirisa. Zuleida je znala veštine

koje su dolazile iz srca Azije i one što su ponikle u žarkoj A fri­ci, kao i mnoge veštine nastale u Sredozemlju, postojbini nekoli­ko drevnih kultura.

— Divna sL — pohvalih je bez zadnje namere.

Nisam slutio da su te reći za nju bile isto što i Hačov ubačeni paket za slagalište oružja i ek­sploziva. Trebalo je doživeti još jedan uragan.

VIII

Toga i sledećeg dana nismo preduzimali ništa, a događaji su se ipak nizali. Uzbuđenje je za­hvatilo ceo London. Novine su bile pune nepovezanih, ali krup­nih događaja. Eksplozija na Lof- -Čepeju prvog dana je bila sen­zacija, koja je izazvala mnoštvo pitanja u smislu: dokle ta trgovi­na oružjem i eksplozivom? Po­kazala se veza između trgovine oružjem i gangsterskih bandi, odnosno između legalnih vlasti nekih zemalja i krijumčara svih vrsta.

Policija je morala da počne is­tragu tamo gde je Ro Hač želeo.

U Tarling-Stritu u revolveraš- kom obračunu između dve gan­gsterske bande poginulo je se­dam zločinaca. Raspisana je po- ternica za Džefom Džegerom, jer protivnička banda je dala do­kaze i spremala se da ukaže i na svedoke koji će optužiti kralja poroka u Londonu.

Maji Hil bio je pozornica pet ubistava. U svim slučajevima ubijeni su opasni gangsteri. Bilo je znakova da su ubistva delo bande obijača iz Ejiinga. Medu-

63

tim, u Ejlingu su ubijena tri čla­na te iste bande, a pričalo se da su ih smakli momci iz Majl-Hila.

U Sohou je počela bitka kri­jumčara droga, pa je policija upala i otkrila heroin u vrednos- ti od preko pola mi)iona funti. Neko je posle toga poslao polici­ji podatke o velikoj mreži za ras­prodaju ne samo heroina, nego i nekoliko drugih droga, uključu­jući hašiš i marihuanu.

»... U zadnjem momentu, pred štampanje lista, saznali smo da je otkrivena banda za trgovinu belim robljem. Policija je spasla tri devojke, koje su bile spremljene za odvođenje u Ara­biju. Uhapšeno je pet sumnjivih ljudi, za koje se veruje da su še­fovi bande koja trguje belim robljem...« pisao je »Miror«.

»PODZEMLJE LONDONA JE EKSPLODIRALO - VIŠE UBIS- TAVA I OBRAČUNA ZA TRI DANA NEGO RANIJE ZA TRI MESECA - SKOTLAND JARD OTKRIVA POKUŠAJE GAN­GSTERSKIH VOĐA DA SKLO­PE MIR U PODZEMLJU...«

Takvi i slični naslovi preplavi­li su listove i časopise, a spikeri radio-stanica i televizijskih stu­dija uzbuđenim glasovima iz- veštavali su o događajima.

Nisam mogao da verujem, ali sam sumnjao da su to posledice onoga što smo radili Hač i ja. Međutim, zar bi Ro sakrio od mene neke delove plana o uniš­tenju zločinačkih grupa u Lon­donu? Odlučih da ga to pitam i odoh do vrata njegove sobe. Po- kucah i vrata se otvoriše. Nađoh se pred blistavom lepotom tam­nopute Kvarteronke.

— Ro je morao da ode, ali nije hteo da vas uznemiri. Ostavio je

poruku da ga potražite tamo gde je smestio Viski-Džeka — re­če ona i razvuče svoje usne koje otkriše dva reda belih zuba. — Uđite malo, gospodine Makfer- sone.

— I hoću! — rgkoh odlučno.Ona zatvori vrataPtelefonom

pozva Marokanku da dođe, a onda naruči da donesu ručak za troje.

— Ja sam hteo samo da vas nešto upitam, Šeron — počeh ne znajući šta da mislim o samom sebi.

— Ona više voli kad je oslov­ljavamo sa Dolores — upozori me Zuleida.

— Dobro, Dolores, šta to Ro muti? — upitah.

— A ja sam to isto htela vas da pitam. Ostavio mi je koferčić sa dvadeset hiljada funti i bankov­nu čekovnu knjižicu za ulog od dve stotine i trideset hiljada. Ka­že da ja i Zuleida tim novcerr kupimo sebi stanove i da merka mo po neki butik, restoran ili sli­čan posao. Smatra da poziv ig­račice ne odgovara ni jednoj ni drugoj — ispriča ona.

— Zar je i ona igračica? — upitah.

— I još kako dobra! — odgovo­ri Kvarteronka.

Ona pusti ploču s muzikom za orijentalni trbušni ples. Svašta sam viđao lutajući morima i okeanima, ali Zuleida je bila ču­do. Njeno telo se talasalo, nudilo sve radosti sveta, drhtalo od ži­vota i gradilo burnu pesmu po­kreta. Srećom, srce me još do­bro služi, jer kako je ubrzavalo da kuca s ritmom igre, ja bih presvisnuo da je bilo malo slabi­je.

Igru prekide kucanje kelnera

64

na vratima i Zuleida otrča u ku­patilo, jer je bila obučena, ili svučena, već kako ko gleda na stvari, za trbušni ples od koga čoveka poduzima slatka jeza.

Pomislih da će me Hač načis­to upropastiti mameći me u dru­štvo ovakvih devojaka.

— To treba snimiti na film, pa da čovek može često da gleda takvo igranje! — zaključih s uz­dahom.

— Imamo snimljeno nekoliko rolni. Poklonićemo vam ih vrlo rado — odgovori Dolores Konči- ta del Čato.

Uz ručak nastavismo razgo­vor i ja smogoh snage da pitam hoće li Ro da se venča sa Dolo­res. Već sam zamišljao tamno­pute unučice, a uvek sam smat­rao da su mali garavi đavolčići najlepši od sve dece na svetu.

— Formalnosti nisu-važne. Ja sam njegova za ceo život — reče Dolores.

— Nas dve smo nešto naučile u životu — reče Zuleida.

— Kaži šta, lepa moja — oh- rabrih je dodirom kolena ispod stola.

— Samo sasvim slobodan muškarac ume da voli bez gra­nica — odgovori ona.

— Istina je — složih se, ali po­mislih da starim, jer nekad ni­sam brinuo ni o sebi ni o devoj- kama u tom pogledu.

Uvek sam mislio da za to ima još dosta vremena, a sada sam osećao da bi za mene moglo biti kasno. I kako da se odlučim? Ako je makar delom tačno to što devojka kaže, onda neka ljubav potraje još malo.

— Bio sam na nekom brodu. Tamo sam upoznao nekog mor­nara koga su zvali Crveni San-

go. Imao je riđu kosu i umeo je divno da priča. On je govorio o slobodnoj ljubavi. Hoće li nekad biti dosta slobode i slobodne lju­bavi za sve ljude? — rekoh raz- neženo.

— Zavisi od ljudi — smejući se reče Dolores.

— Lepo mi je bilo s vama, de- vojke. Nađite lepe kuće — za­ključih ustajući.

— Nisi mi rekao kakvu kuću želiš — šapnu mi Zuleida dok me je pratila.

— Svideće mi se ona koju ti izabereš. Samo neka ima jednu veliku sobu s turskim divanima i prostorom na kom ćeš moći da igraš — odgovorih i radi mor­narske sreće pomilovah je po te- lu.

— Imaćeš sve što voliš — od­govori ona i pusti me da odem.

Moraćeš da budeš čvrst, stari moj, rekoh samom sebi dok sam se spuštao u hol kod izlaza.

*

— Moram videti gospodina Džegera — reče Edvin Denbi čim smo stigli. — To je užas šta se događa. Naši ljudi su razbije­ni. Zavladao je srah. Mnogi beže i predaju se policiji, da nađu za­štitu makar u zatvoru.

— Izgleda da je gazda na putu — reče Hač. — Sami moramo naći način da sredimo stvari. Treba uzeti nove ljude. Novaca imamo i sačuvaćemo svoje po­slove.

— Ali potrebno je da gospodin Džeger... — zausti Denbi i na­glo ućuta.

— Hajde, kaž; do kraja — reče Hač s osmehom, ali njegov glas je odavao da ne sme biti suprot­stavljanja.

3* x —100 (LUN 17) 65

— Pozvan je na skup sedmori­ce velikih. Ja treba da mu pre­nesem poruku — kaza Denbi na kraju. — Samo njemu lično smem da kažem mesto i čas sus­reta.

— Kazaćeš meni, jer ja ga u svemu zastupam — reče Hač i poče da se igra svojim nožem.

— Ne mogu da kažem, jer ja sam član... — zausti Denbi i za- kašlja se shvatajući da je pogre- šio.

— Član čega? — upita Hač i pusti pero na nožu. .

Oštrica iskoči i blesnu pred Denbijem. Njegov pogled je bio prikovan za sečivo.

— Kaži, momče, sve što znaš, jer on ne može da se uzdrži, ako ga ostavljaš da dugo čeka — opomenuh Denbija. — Seti se i nagrada, povećanog procenta...

— Naravno, a li... Niko ne sme da otkrije tajnu...

— Ako je kažeš nama, to nije otkrivanje — umirih ga. — Zar da dozvoliš da ovaj momak po- greši? Nervozan je u zadnje vre- me i voli da čoveku odseče uši, pa mu ih da da ih dobro sažva- će ...

Denbi beše pozeleneo od stra­ha. Shvatio je da mora reći, a strahovao je od posledica. Ipak isprekidano reče:

— Ako se otkrije da sam re­kao, umrećemo i ja i onaj kome sam poverio tajnu...

— Ima li šta lepše, nego umre- ti zajedno? — nasmeja se Hač nišaneći vrhom noža Denbijevo uho.

— Odseče ga u deliću sekunde — rekoh kao da sam ponosan na brzinu mladog prijatelja.

— Ja sam... Član sam Velikog

suda... Upravo, ja sam jedan od dvanaest...

— Apostola? — upitah.Hač je gledao Denbijevo uho.— Ne šalite se... Član sam ve­

ća Velikog suda. Sinoć smo se sastali da prekinemo krvave ob­račune. Određeno je da se šefo­vi sastanu i zaključe mir. Jedan od sedam velikih je i Džeger — ispriča Denbi i od napora mu pođoše suze.

— Onda nema nikakvih smet­nji. Ja zamenjujem Džegera —

_ reče Hač. — Ispričaj sve što tre­ba da znam o tom susretu.

— Održaće se u klubu »Aga­va«. ..

— Znam tu jazbinu. Vlasnica je prijateljica Štiva Rejndolsa — reče Ro Hač.

— Jeste... Ne viđam Štiva. Šta li je s njim? — reče Edvin Denbi.

— Na poslu je — mirno odgo­vori Ro. — A kad počinje susret i kako se dolazi na skup?

— Svaki šef dolazi u dvadeset i jedan sat i vodi po jednog pra­tioca. Susret je lukavo smišljen. Ne može biti podvala i svađa, jer napolju će se nalaziti policijske patrole, koje ne znaju šta treba da se dogodi negde u blizini — ispriča Denbi i ja primetih da mu se na licu za trenutak pojavi neki nerazumljiv izraz.

Gledao sam to punačko lice, gumaste brkove, dugu, čistu i dobro uređenu riđu kosu. Imao je prugastu košulju i neobično krojen sako sličan istočnjačkim kaftanima. Pantalone su mu bi­le od baršuna boje mlevene ka- fe. Na nogama je imao crvene čizmice na visokim potpetica­ma. Sav je bio nekako lažan.

— Ako je sve istina, onda ništa ne rizikuješ, ali ako nas navedeš

66

na opasnost, onda ćeš umreti polako i od žeđi i gladi — reče mu tvrdim glasom Hač.

— Kako to mislite? — upita Denbi.

— Zatvorićemo te tamb gde te niko ne može naći, ako se nama dogodi neko zlo — odgovori Hač.

Denbi je ukočeno gledao ne­koliko trenutaka. Instiktom ose- tili opasnost, i zamahnuh pesni­com pre nego Denbi stiže da po­tegne automatski pištolj. Udarih ga i tako skrenuh cev pištolja, koji ispali četrnaest kuršuma u toku dve sekunde, ali u pogreš­nom pravcu.

Osvestio se tek uz četiri savla­dana gangstera. Kad je video Samersa, Daksberija i Viski- -Džeka, on je bio zbunjen. Os­vrtao se i pogled mu se zaustavi na Samersu.

— Poznajemo li se nas dvoji­ca? — upita Denbi. — Zar niste to vi, gospodine Samerse?

— Jesam... U nekoj tuči sam imao mnogo povreda, a zatim i ovde... — neodređeno reče Sa- mers.

— Ali g las... Viđao sam vas izdalje, a najamninu je naplaći­vao vaš čovek... Sada mi je ne­što čudno — govorio je Denbi.

— Saznaćeš sve. Ede — reče Samers. — Ne varaš se u svojoj sumnji. Ja sam ujedno i Džef Džeger... Ostavismo ih da se iz- jadaju jedan drugome.

— Nedostaju vam još dvojica, pa bi bio skup velikih sedam — podsmehnu se Ro kad smo odla­zili.

Kroz prozor na vratima pogle­dah unutra. Bilo je neobično vi- deti kako pet ljudi sede odmak­nuti jedan od drugog tako da se

ne mogu dotaći. Hač ih je bio po­vezao naročitim lisičinama za noge, koje su imale kopče da se zakače i zaključaju oko jakih ši­na u oklopu prostorije u kuli.

Jedan od zatvorenih uvek je bio slobodan da poslužuje osta­le, ali bilo mu je zabranjeno da ih pokuša osloboditi, a da poku­ša bekstvo bilo bi mu uzalud. On ih je hranio, donosio im po­sude, umivao ih i pripaljivao im cigarete. Ako se ne bi držao re­da prva kazna bio je gubitak prava da poslužuje, a to je bilo neprijatno iz mnogo razloga. Lakše je bilo služiti, nego biti ve­zan za čeličnu šinu.

— Odvratno je to što vidim — rekoh zgrožen nad prizorom.

Nikad nisam podnosio zatvo­re i ropstvo.

— I meni je odvratno. Večeras ih puštam. Javićemo to u »Aga­vu«. Zar nije dobro smišljeno? — reče Ro.

— Da pustimo takve zločin­ce?! — upitah zapanjeno.

— Više nam nisu potrebni, jer potpisali su sve čekove koji su imali pokriće. Javićemo njiho* vim ljudima koliko novaca je bi­lo i kako su radili ova četvorica. Daksberi bi se izvukao, pa ćemo njega srediti na drugi način — objasni Ro.

— Znam, javićeš nekoj stranoj špijunaži šta je sve otkrio i kak­ve je dokumente dao — naga­đao sam.

— Ponosim se tobom, tatice! Neće moći da se skrije nigde na zemaljskoj kugli — smejući se potvrdi Ro.

— Ne valjaš, Ro. Gori si od. .. Gori si i od mene samoga za- ključih znajući da se ne varam.

Pokušah da raspravim i pro-

67

cenim opasnosti koje nam prete ako odemo u »Agavu«.

— »Kod starog mornara« bilo ih je mnogo više — reče Ro.

— Znaju imena kojima smo se koristili kad nas je otkrio Dak- sberi — dodadoh.

— Promenićemo ih, jer član­ske karte »Agave« ispisane su običnim mastilom.

— Videla nas je vlasnica klu­ba.

— Poslužiću se imenom Štiva Rejnoldsa da je izmamim iz nje­ne jazbine. Neka je sačeka Edi Ston i neka je odveze negde po­dalje. Tamo će imati »mali kvar« i udesiće da izgube dosta vreme­na — objasni Ro.

— Ti za sve imaš plan i reše- nje — rekoh smrknuto.

— Kao što vidiš, tatice — od­govori Ro. — Ti sada idi i javi se svojoj Brendi da opravdaš pro­šlu noć, pa ćemo uskoro krenuti mojim »kadilakom«.

Opsovah nešto nerazumljivo da ne kvarim mlađe.

— Ro, ti sve radiš tako dobro da mi postaje odvratno — doda­doh jasnije.

— Plašim se da bi moglo biti i grešaka — smejao se on odlaze­ći da obavi pripreme za naš sa­moubilački odlazak u »Agavu«.

*Pošto se javih Brendi i kazah

da smo ja i Ro bili na obali Lof- -Čipeja kad je došlo do eksplozi­je u magacinima oružja, o čemu je već čitala u novinama, pozvah Čarlija Pipčina. Kazah mu da Ro i ja odlazimo »u mečkinu ru­pu«, odnosno »Agavu« i objasnih šta očekujemo i čega se plašimo.

— Ja nisam daleko, pa. ču otići da malo pogledam, te policajce,

a sa nekoliko momaka naći ću se večeras u blizini — reče Čarli.

— Ganut sam tvojom sprem­nošću da nam pomogneš — za­ključili i odoh da nađem i oba- vestim Hača.

On opet pohvali moju predu- zimljivost i podseti me da sa de­tektivom ugovorim mesto susre­ta kod »Agave«, način pomaga­nja u slučaju nužde i sve što je važno. Nisam hteo da pitam šta je to važno, pa odlučih da radim po svome. Dadoh mu nekoliko kutija »cigara«, odnosno malih, ali snažnih ručnih granata, koje su se aktivirale jednostavnim odgrizanjem vrha i bacanjem. Eksplodirale su na udar.

— Lepe stvarčice — pohvali on Lunovo oružje, ali on uze sa­mo jednu kutiju sa šest komada.

Ja ponesoh dve kutije, oba šaj- ntota i automatski pištolj koji bejah uzeo od Denbija. Ro me podseti da moja veština zahteva pištolj koji polako puca, ali ja mu kazah da ovo oružje može da se podesi i na paljbu metak po metak.

— Onda si naoružan kao cela četa — nasmeja se Ro.

— Može da zatreba — rekoh, a mislio sam da se moram osla­njati na svoju snagu, jer Lun je daleko i ne zna u kakvu gužvu ja upadam.

Pred kretanje javi se Pipčin i izvesti me da su policajci oko »Agave« lažni, odnosno gangste­ri obučeni u prave policijske uniforme i s lažnim nalogom za slučaj da naiđe pravi patroldži- ja.

— Te momke držaču na oku sa svojim ljudima, pa o njima ne moraš da vodiš brigu. Radio-ve- zu držaćemo stalno uključenu,

68

pa ću moći da čujem šta se do­gađa oko vas i s vama — reče marljivi Čarli Pipčin.

— Slutim gužvu — rekoh ved­ro da mu ne okrnjim moral.

— I vreme je, Same. Ovako os- tarismo pre vremena — odgovo­ri Čarli Pipčin.

Zahvalih mu se što tako misli i što mi pomaže u danima kad je Lun daleko.

— Usamljeni mornar je kao brod bez sidra — zaključih ga­nuto.

— Ti nikad nisi usamljen, jer imaš verne prijatelje — ohrabri me on.

* hVozeći se Mepladan-Rodom

osmotrili smo »Agavu« i primeti- li policajce za koje smo znali da su gangsteri. Pošto smo znali šta gledamo, primetismo i Pipčino- va troja kola parkirana u blizini. Obiđosmo kvart i pred klubom Ro predade pakard klupskom momku, koji ga odveze na dvo­rišni parking.

Bilo je tačno dvadeset i jedan sat kad smo ušli. Nastade izves- na pometnja zbog toga što nas niko nije poznavao.

— Dolazimo umesto Džegera— reče Ro mirno.

Dva momka nas propratiše do salona na kraju klubskog hodni­ka. Otvoriše vrata i pustiše nas unutra. Oko stola je sedelo šest ljudi, a uz zid šest njihovih prati­laca. Ro mi šapnu da ja zauz­mem stolicu kod zida, koja se nalazila iza upražnjene fotelje kod stola na sredini salona.

— Mi smo već proverili prisut­ne, pa ostajete samo vas dvojica— reče mršav i visok momak iz­među one šestorice.

Tek kad sam ga bolje pogle­dao, video sam da drži pištolj uperen u Hačov trbuh.

— Zovem se Glen Pund — po- ' će Hač mirno i s upadljivim američkim, odnosno tačnije či- kaškim naglaskom. — Radim za Džefa Džegera. Je li vam to do­voljno da sklonite taj pištolj?

— Još nije — odgovori mršavi.— To je sramota! — uzviknuh

i mršavi me pogleda.Hač iskoristi trenutak, ote mu

pištolj, odalami ga po vilici, pa opet mirno sede. Ja ugledah ka­ko me momci s jedne i druge strane uzeše na nišan svojih piš­tolja.

— Osvestite ga i poučite ga da ne poteže oružje na ljude Džefa Džegera — reče Ro i ja skoro po- čeh da tapšem.

Snalazio se moj Ro kako valja!— Moglo je i rđavo da se svrši

— reče jedan od prisutnih.— U pravu je Pedžet. Moglo je

biti da vi, gospodine Pounde, ne budete dovoljno brzi za Esbarija i da sada budete mrtvi — reče drugi.

— A kako se vi zovete, gospo­dine. Ja sam se predstavio, i ako meni nešto govorite onda... — poče Ro.

— Ja sam Majki Robinson — predstavi se ovaj.

— A onesvešćeni Esbari? — upita opet Ro.

— Terens Esbari, poznatiji kao Tes — odgovori gangster.

— Ima li neko razloga da krije svoje ime? — pitao je dalje Ro Hač.

— Ja sam Feliks Pedžet — predstavi se onaj što je prvi re­kao da je moglo rđavo da se svrši, s čime sam se ja apsolutno

slagao, ali niko me za to nije pi­tao.

Držao sam spremno gasno punjenje da uspavam celu gan­gstersku bratiju, ako to i kad bu­de trebalo.

— Ime mi je Aldo Novani — reče podgojeni čovek nauljene i brižljivo začešljane, ali retke ko­se.

— Vas znam — reče Hač. — Karlo Navoni mi je rekao da ću vas sresti u Londonu. Kazao mi je da vas pozdravim. Imam i ad -. resu vaša tri restorana.

— O mama mija! — uzviknu Italijan. To je moj rođak, upravo sin moga strica. Je li ostao u Či- kagu?

— Da, još uvek je tamo.i pa­metno čini, jer i ja sam se poka­jao što sam došao ovamo — is­priča Hač.

Divio sam se njegovom snala­ženju, ali sam bio zabrinut zbog laži o Čikagu, jer znao sam da tamo nije nikada bio.

— Ja sam Prem Bardai — reče jedan tamnokož i mršav čovek koji je ličio na Indusa.

— Čuo sam i vaše ime. Vi ste po ocu Indijac, a majka vam je Londonka — reče Hač.

— Nadam se da moje ime ni­ste čuli. Zovem se Herb Smit — predstavi se šesti gangster.

— Ne, vaše ime nije mi pozna­to, ali verujem da je lažno, jer inače bi mi ga Džef Džeger, koji i sam koristi lažno ime, već re­kao — odgovori Ro Hač.

Smit poblede.' Ostali su zurili u njega.

— Ko dobro zna Smita? — upita Majk Robinson.

Tada se osvesti Terens Esbari i pogleda prisutne sa nerazume- vanjem.

— Šta?. . . Ko?. . . Šta se do­godilo? — pitao je zbunjeno.

Objasniše mu i upitaše ga zna li nešto više o Herbu Smitu. Ni on nije znao.

— Ali u našem poslu. . . U pi­tanju su droge. . . Mi ne može­mo da se izložimo opasnostima otkrivanja. Zato se služim laž­nim imenom — smeteno je go­vorio Herb Smit.

Tad se javih ja da i sam išpo- ljim inicijativu.

— On jeste trovač i radi na rasturanju krijumčarenih dro­ga, ali je ujedno i policijski douš­nik. Već mi ga je pokazao jedan stari prijatelj, koji to dobro zna — rekoh sa svog mesta. — Zove se Keb Siler.

Toga imena jedva se setih, jer je pominjano na nekim suđenji­ma. Siler je bio stvarno rasturač droga i policijski doušnik.

— Nije istina! Nemam nikak­ve veze s tim Silerom! — prepla­šeno viknu lažni Smit. — Zovem se Bazil Holt!

Pošto je to izrekao, osmotri os­tale i oni s leva, dok je on gledao desno, potegoše pištolje i uperi- še ih u njega, a dok je zurio u te cevi, oni s desna takođe potego­še oružje. Njegov pratilac sam podiže ruke znajući da je suprot­stavljanje uzaludno.

— Odvedite ih u šetnju — reče Prem Bardai i dade znak svom pratiocu.

Ovaj ode do dovratka i povuče svileni i resama ukrašeni gajtan za zvono. Pojaviše se dva revol- veraša sa straže i saslušaše na­log. Bili su to ljudi Prem Bardaia i on zbog Hača i mene objasni da mu je povereno obezbeđenje skupa u zgradi.

— A moji ljudi su na spoljnom

70

obezbeđenju, kao lažni policajci — reče Terens Esberi da malo popravi odnose s nama.

Ro mu pruži ruku i čestita na odličnom obezbeđenju, a onda dodade:

— Treći krug obezbeđenja je naš. Trideset momaka, od kojih svaki treći sedi u kolima s ma- šinskom puškom spremnom za paljbu. Dakle, lepo smo se spre­mili.

— Naši će sigurno oteti Smita, jer neće znati o čemu se radi — rekoh da to čuje Čarli Pipčin.

Međutim, malo kasnije ona dva momka javiše da je gotovo sa Smitom i njegovim . pratio­cem. Smešteni su u burađ i stav­ljeni u podrum, pa će vlasnica već i sama morati da ih ukloni.

— Dakle, Tes, Prem i ja $rži- mo situaciju u rukama —¡¡peče Ro smeškajući se zagonetno.

— To sad više nije važno — re­če Aldo Navoni.

— Bolje da si kuvao dobre ma- karone, nego što si se umešao u grube poslove — smejući se reče Ro. — To ti je poručio i Karlo.

— Ja vas ne razumem, gospo­dine Punde!

— Pound. Glen Pound zvani Vipera, što na latinskom znači zmija — ispravi ga Ro Hač.

Podilazila me je jeza od po­misli kakav li to plan ostvaruje Ro u ovom trenutku. On nije du­go čekao, nego se obrati Indijcu i Terensu Esbariju:

— Jesmo li složni?— Naravno — potvrdi Bardai.— Složni. . .! — pridruži mu

se Tes.— Onda neka podignu ruke i

krenu: Pedžet, Navoni i Robin- son! — uzviknu Ro Hač pret.e- ćim glasom.

Ja sam već držao u rukama svoja dva šajntota. Brza smrt bi­la je suviše ubedljiva opomena, pa niko nije pokušao da pruži otpor.

— Zašto sve to, molim vas, lju­di?! — paničnim glasom reče Majki Robinson. — To će izazva­ti krvoproliće.

— Nema više krvoprolića. Smanjuje se broj bandi u Londo­nu i nas trojica smo za sada do­voljni. Vi ćete se priključiti i biće vam bolje nego sada — reče Hač. — Prihvatate li?

— Prihvatamo — reče Aldo Navoni pokušavajući da popravi nauljenu kosu.

— Onda mirno možete da ode­te. Mi znamo gde ćemo vas naći, ako ne održite reč. Pedžet se pri­družuje Tesu, Navoni Bardaiu, a Robinson gospodinu Džefu Dže- geru.

— Tu ima malo neprirodnih spajanja — primeti Tes.

— To je privremeno — reče Hač. — Uredićemo sve kako tre­ba kad budemo zaustavili ubija­nje među sobom.

— Dakle, Navoni, Pedžet i Ro­binson napuštaju klub bez ikak­vih smetnjj. Jedino treba da se paze od policije, koja želi da bu­du pohvatani — rekoh ja sa svog mesta samo zato da Pipčin shva­ti kako je potrebno da uhvati tri gangsterska šefa i njihove prati­oce.

Tes i Bardai me pogledaše s nerazumevanjem.

— Šta ću s tom tvojom navi­kom da kao papagaj ponavljaš svoje misli naglas? — reče Ro i uzdahnu. — Ipak, dragi moji no­vi prijatelji, tatica je divan čo- vek.

Tes i Indijac me odmah zabo-71

raviše i počeše da raspravljaju među sobom i sa Hačom ono o čemu je trebalo da odluče. Pre­kide ih upad stražara, koji javiše da je došlo do pucnjave na kraju Mepladan-Roda. Ja iskoristih priliku da pitam šta se događa i stavih na uho skrivenu slušali­cu, koju sam samo ja mogao da čujem.

— Sve smo ih pohvatali, ali je­dan se opirao. Ubijen je, a nje­gov pratilac ranjen. . . Dolazi policija. . . Ubijen je Majki Ro­binson — javljao je Čarli Pipčin.

— Uh, što bi bilo veselo da po­licija sada navali ovamo — re­koh ja tobože čoveku blizu me­ne, a stvarno da me čuje Pipčin.

— Poslaćemo policiju. Idem da obavestim Skotland Jard — javi se Pipčin.

Ja sakrih slušalicu i priđoh Haču. Pozvah ga u stranu i ka­zah mu šta se događa.

— Odgovara mi! — složi se on i pođe nazad među gangstere.

Bio sam zapanjen onim što sam čuo. On je Terensu Esberiju i Indijcu pričao o tome da je Džef Džeger isplanirao izbaciva­nje slabijih.

— Džef vas čeka sa Denbijem i Rajnoldsom u svlačionici na ig­ralištu kod Temze, u Hemu. Biće tamo u zoru, a to je tačno u šest sati — reče Ro.

— Hoćete li i vi doći? — upita Tes.

— N e ... Ja odlazim nazad u Čikago. Dužan sam bio Džef u još ovaj dolazak među nesložne momke — odgovori Ro.

— Šta želi Džeger? — upita In- dijac.

— Ne znam, sem da nagađam — odgovori Ro.

— Nagađajte — reče Indijac.

— Možda smatra da bi svi tre­balo da se ujedine pod jednim šefom.

— I da to bude on?— Ko je najjači...— Samim tim što nije došao

ovde, pokazao je šta želi.— Ja vam savetujem da se ne­

kako dogovorite. Nesložno pod­zemlje postaje plen policije — reče Ro ustajući.

U tom trenutku napolju odjek- nuše pucnji. Nas dvojica izađos- mo prvi. Pod zaštitom lažnih po­licajaca probismo se kroz dvo­rište do svojih kola, pa dvoriš­nim prolazom u drugu ulicu. Radio vezom obavestismo Pipči- na da upozori policiju o pravcu kojim, će gangsteri pobeći. Bilo je kasno, jer nas minuse dva preostala gangsterska šefa u svojim kolima i prijateljski nam mahnuše. Njihovi ljudi iz obez- beđenja u samom klubu i oni u policijskim uniformama poku­šali se da bez krvi zaustave pra­ve policajce i Pipčinove momke. Pucali su iznad glava napadača i povlačili se kroz dvorište klu­ba. Međutim, nisu ni slutili da im policija već zatvara put ka paralelnoj ulici. Tada su dva ne­obuzdana momka ranila dva policajca. Data je naredba da se puca po njima.

— Tri mrtva i osam ranjenih gangstera! — javljao je Čarli Pipčin. — Od mojih samo Mark Botem' dobio je kuršum u »dno« leda, ali ne žali se mnogo.

— Ko predvodi policiju? — upita Ro Hač.

— Inspektor Mark Gudi — od­govori Pipčin.

l.Bottom — dno (engl.) Ovde je upotrebljeno kao igra reći, jer sreće se i prezime koje se iz­govara kao reč bottom, ali piše se drugačije.

72

— Dobar momak — pohvali ga Ro.

— Sto mu lopova i žandarma, zar poznaješ i policijske inspek­tore isto kao i londonske gan­gstere?! — uzviknuh iznenađe­no.

— Nisam siguran koje bolje znam — odgovori Ro.

— Sumnjiv ši kao prošlogodiš­nje jaje — zaključih još uvek obuzet zagonetkom svog posin- ka.

Otkud tako zna London? Da li je izmislio onog Italijana iz Či- kaga? Kako mu uspeva da na­pravi sve one neobične planove i da ih ostvari? Jesam li ja naj­krivlji što mu sve to uspeva? I kakav je to čovek, taj moj Ro Hač?

*Vozili smo se između Hoksto-

na i Hegerstona kad naletesmo na policijsku barijeru i jedan po­licijski automobil nam prepreci put.

— Ko ste i kud idete ovako kasno? — upita policajac koji nam priđe i sumnjičavo nas os­motri. — Molim dokumenta!

— Nama se žuri, gospodine poručnice — reče Ro.

— Nisam poručnik, nego tek narednik — uzdahnu policajac.— Dokumenta, molim!

— Moja baka Agata je umrla i mi se žurimo, jer rođaci možda već pljačkaju imovinu — odgo­vori Ro Hač.

— Ne izmotavaj se s policijom— rekoh tiho.

Policajac se osmehnu i klim- nu glavom.

— Kad je u pitanju baka Aga­ta, onda je stvar u redu. Prolazi­te! — reče s prijateljskim osme- hom.

— Da ti nisi mađioničar, ili hipnotizer, Ro? — upitah ga kad stigosmo do Old-Strita i nasta vismo na jugozapad.

— Odremaj malo, dok ja voz­im kući — umiri m e Ro.

Prihvatih savet i zaboravih uz­buđenja. Kad sam se trgao, nađ- oh se u kolima, koja su bila u ga­raži. Probudili su me glasovi onih koji su dolazili. Ro je vukao vezane Samersa, Denbija i Rej- noldsa. Oni su gunđali i po ko zna koji put pokušavali da saz­naju kud ih vodimo. Ro ih posta­vi na zadnje sedište i jakim, ali prozirnim nitima pecaroškog struka jakog da izvuče iz vode najveću sabljarku, učvrsti im glave za naslon. Tako nisu mog­li da nas napadnu, a nije se vi- delo da su vezani. Ja sam inače sedeo na prvom sedištu levo od vozača i Ro me zamoli da preuz­mem upravljač.

— Sad ja mogu da dremam, dok ti voziš do Hema. Probudi me kad stigneš do igrališta — reče Ro.

— Zašto si izabrao baš to igra­lište? Nećeš stići da zadremaš, a bićemo tamo — rekoh paleći motor.

— Tako je najbolje, jer stižemo pre gangstera — odgovori Ro.

Nakon desetak minuta već smo se približavali igralištu. Ro je znao prolaze, a kalauzom ot­vori kapiju na ogradi, te ja lako uterah kola. On na isti način ot­ključa svlačionicu i tri gangste­ra uvede u prostoriju za masa­žu.

Iza jednog stola Ro postavi tri stolice i strukovima za pecanje veza gangstere tako da je izgle­dalo da sede nevfezani, jer je je­

73

dan na stolu držao levu, a drugi desnu ruku. Treći je sedeo skrštenih ruku, a svi su zapanje­no gledali šta on to čini. Ro sva­kom od njih veza omču oko stru­ka i drugi kraj zateže oko pre­čke na tavanici, koja je služila pri sportskim pripremama pre masaže.

— Sta to radite sa nama? — upita Denbi, jer je on još uvek bio najodmorniji.

— Obezbeđujem vas od spava­nja — odgovori Hač. — Ako neki od vas sklopi oči i padne zajed­no sa stolicom, biće obešen kao riba na udici.

— Stvarno zašto sve ovo? — upitah i ja.

— Ovo je potrebno za super- -spiritističku seansu. Mi ćemo pozvati duhove onih koje su ovi momci ubili, a oni će nam pre- neti njihove optužbe — odgovori Hač.

— Pa zašto ih tako vežeš, kad ćemo mi biti tu? — pitao sam kao da verujem onom što Ro ka­že.

— Mi moramo biti u drugoj, potpuno praznoj i mračnoj sobi. To je uslov duhova — odgovori Ro.

— Hoćeš li i njih ostaviti u mraku?

— Ne, jer onda duhovi ne bi mogli da ih prepoznaju — odgo­vori Ro i namignu.

Odmah zatim mi krenusmo. Spolja smo videli kroz osvetljeni prozor kako tri gangstera sede i razgovaraju. Zaista je izgledalo kao da nisu vezani. Oni su često pomerali glave isprobavajući da li se prozirni struk za pecanje zateže oko njihovih vratova,

— Gubimo se odavde, jer će ubrzo ovde biti mrtvih — reče Ro i poveze ka Pauer-stadionu.

On sakri kola sa seveme stra­ne ne pazeći cvetne aleje, a on­da kalauzom otključa pusti sta­dion. Povede me uz stepenište na kulu sa zastavama, koja je bi­la idealno mesto za osmatranje prema igralištu na južnoj strani, ali meni je bilo hladno.

— Strpimo se, tatice, već je bli­zu zora.

Tek što je on to rekao, ugle­dasmo senke kola bez svetala, koja opkoliše svlačionicu. Malo kasnije odjeknuše pucnji. Od­mah zatim igralište opkoli dru­ga grupa automobila, koji u za­dnjem trenutku upališe svetla i uključiše sirene.

— Policija! — uzviknuh uzbu­đeno.

— Izgleda — uzdahnu Hač. — Sad više ne možemo ništa da učinimo. Hajdemo kući.

Jedva dočekah taj predlog i si­doh rizikujući da se polomim na dvadeset metara visokim i us­kim lestvicama, Hač mirno izve­ze kola i uputi se opet ka hotelu u kome su bile Dolores i Zulei- da.

— Ja idem ka Brendi. Mi se suviše dugo volimo da bih mo­gao svako veće da je ostavljam samu zbog Marokanke — izja- vih demonstrativno.

— Onda uzmi kola, jer tvoj Ston se sigurno još uvek negde vozi sa gospođom iz »Agave« — zaključi Hač ostavljajući mi pa- kard.

*

Kada sam ustao, tek za ručak, Brenda mi donese hrpu vanred- nih izdanja i ja nađoh neobične vesti.

74

».,. U tom nastavku obračuna u zločinačkoj sredini protekle noći ubijeni su kralj prostitucije Džef Džeger, kome je to lažno ime, jer pod pravim imenom Džordž Samers bio je poznat kao bogat i miran rentijer, zatim njegov agent za vrbovanje pro­stitutki Stiv Rejnolds i čovek koji je obezbeđivao teror i prisiljava- nje u Džegerovom carstvu Edvin Denbi... « Malo dalje pisalo je da su uhapšeni šefovi suparnič­kih bandi, koji su predvodili svo­je revolveraše prilikom ubistva: » ... To su Prem Bardai i izvesni Terens Esberi Zvani Tes... «

Htedoh da odložim novine, ali mi pažnju privuče podnaslov:

»... Pobegao Glen Pound«.Brenda primeti da vrtim gla­

vom i upita:— Imaš li ti neku vezu s tim

pokoljom na igralištu u Hemu?— I više nego što bih želeo.

Ako uhvate Hača, onda nije do­bro ni za nas — odgovorih odba­cujući novine.

— Znala sam da će to rđavo da se svrši — reče Brenda. — Hajdemo odmah iz Londona. Mirno je tamo u našem Blekvo- teru.

— Ne mogu da ostavim tog momka — rekoh i uzdahnuh.

— Ali to je čovek od trideset i jednu godinu. Ne treba mu dadi­lja — dodade Brenda.

— Ne bi me tako lepo molio, da mu nisam potreban, sto mu razmaženih maminih maza! — rekoh ljutito.

— On svoju mamu nije ni za­pamtio — ukori me Brenda i šmrknu u znak da bi mogla i da zaplače.

IX

Nikako mi se nije sviđalo što se štampa okomila na »posled- njeg gangsterskog šefa između onih koji su započeli veliki rat u podzemlju Londona i svi do jed­nog izginuli, Glena Pounda. »... Taj Razbijač'je gospodar pod­zemlja, crni vladar zločina i no­va još veća opasnost. On sada ujedinjuje sve razbijene grupe i spasava usamljene zločince...« pisali su skoro svi listovi ugleda­jući se na ono što je sročio Artur Markinč.

Pozvao sam Markinča i sastali smo se da mu kažem šta čini takvim »oštrenjem noža« proti- vu Hača.

— Ko bi verovao da su on i Po­und jedno isto lice?! — čudio se reporter.

— Onda učini nešto da ta haj­ka u novinama prestane, jer izazvaće Skotland Jard da sve policijske snage baci na nas, a đavo ne spava, milion mu crnih dlaka u repu! — zahtevao sam ljutito.

On mi obeća da će poslušati, ali baš tada stiže sam Ro. Kad je čuo zašto smo se sastali Mar­kinč i ja, on se nasmeja kao da je čuo šalu godine i reče:

— Meni baš odgovara kampa­nja štampe. Policija me traži, ali neće moći da me nađe, a traže me i ostaci razbijenih i obez­glavljenih bandi i grupa Ja že­lim da me oni nađu.

— Zar nije bilo dosta jbista- va? — upitah smrknuto.

1. Pound (engl ) — funta (453.59 gramu, ii novomu jedinica), tor i ra/biti. Ovdo igra roc i. jer ¡’annd joi prezime.

75 x

— Gangsterima nikad nije do­sta zločina, pa zašto bi nama bi­lo dosta mrtvih gangstera? — odgovori Hač pitanjem.

— Možda bi se neki popravio, trista mu okrpljenih koža! — re­koh jedino što sam umeo u tom trenutku.

-- Koliko ja znam, uglavnom ginu nepopravljive ubice, pljač­kaši i varalice najgore vrste — osmehnu se Ro Hač i prvi put mi se učini da mu licem prođe senka tuge.

— A šta ćemo sa Daksberi- jem? — upitah da promenim te­mu razgovora.

— Predložićemo mu da presta­ne trgovati oružjem.

— Ali on neće hteti!— Pa šta predlažeš, Same?— Uh... Ja bih ga pesnicom

po... Ovaj, sto mu d il... dilema i diletanata! Otkud to da ja treba da kažem?! — promucah zbu­njeno, jer taj mangup me stavi pred nerešivu zagonetku.

— Onda ćemo ići da s njim razgovaramo. Možda u letu zgrabimo neku ideju — predloži Hač.

Moja Brenda je pokušala da nagovori Hača da nas dvojica napustimo taj besmisleni džum- bus među londonskim gangste­rima.

— Doći će novi šefovi bande i sve će biti kao pre. Pored osta­log, to je posao policije i vas se sve to ne tiče — govorila je dok smo je mi strpljivo slušali.

— Još samo da se rešimo Dak- sberija. U njegovim magacinima ima još... — poče Ro i iz džepića izvadi nekakav ugužvani papi­rić. — Kako rekoh, u njegovim magacinima ima još tri hiljade pušaka, milion metaka, tri hilja­

de pištolja, osamdeset mitralje­za, dve stotine mašinskih puša­ka, hiljadu nagaznih mina, pet hiljada granata i nekoliko tona eksploziva za tempirane mine...

Markinč je brzo beležio podat­ke.

— Pa to je mnogo oružja. Tim oružjem, po zakonu verovatno- će, treba da bude ubijeno naj­manje dve hiljade ljudi, pet stoti­na žena, tri stotine dece i stoti- nak starih, bolesnih i uopšte teš­ko pokretnih osoba — reče on zatim.

— Kako znaš, čoveče, trista mu nagađanja?! — upitah znaju­ći ozbiljnost i tačnost reportera Artura Markinča, koji se retko vara u svojim predviđanjima.

— To je suva statistika, Same— odgovori Markinč.

— Ali, rekao sam tri hiljade pušaka, tri hiljade pištolja, mili­on metaka i sve drugo... Zar da od njih pogine samo tri hiljade?— upade Ro.

— Neko oružje ubija i po neko­liko desetina ljudi, ali mnoga se nikad ne upotrebe. Tako kaže statistika — objasni Markinč.

— Ali ovo nije oružje u fabri­kama i vojnim magacinima, pa ako nema rata, nema ni mrtvih. Ovo je oružje koje ide tamo gde se već ubija i u ruke razbojnika širom sveta — reče Hač.

— Baš na takvo oružje i mis­lim. To je statistika za takvo oružje — reče Markinč.

— Ali sprečiti smrt skoro tri hiljade ljudi nije malo, milion mu smrtonosnih kuršuma! — uzviknuh ja oduševljeno. — Da mi je sada Daksberi pri ruci, odalamio bih ga pesnicom da mu se glava rascveta kao sun­cokret!

76

— Vraćamo se na, stvarnost — opomenu nas Ro. — Prodaćemo sve oružje, kao što smo prodali jedan deo prošli put.

— Bravo! Eksplodiraće uz to još tri puta više. U onom pod­zemnom magacinu mora da je uništeno oružje makar za jednu diviziju — rekoh oduševljeno.

— Ovog puta neće biti vatro­meta — osmehnu se Hač sa ža­ljenjem.

— Nikako ne razumem to što se od javnosti prikriva šta se ta­mo stvarno dogodilo — reče Markinč.

— A zašto ti prikrivaš? Ni ti ni­si pisao o obračunu i dizanju u vazduh slagališta oružja na Lof- -Ćipeju — rekoh tek sad svestan da tu nešto nije kako valja ni sa mojim prijateljem reporterom.

— Viša sila — odgovori on. — Hteo sam da pišem, ali je neko važan upozorio sve listove i sta­nice da o toj »sabotaži« ne treba pisati sem to da je nesrećan slu­čaj i da se radilo o starom i već neupotrebljivom oružju i eksplo­zivu.

— Opet smo ostavili stvarnost— prekide Ro ovaj naš dijalog.— Mi treba da krenemo.

Dugo smo ostali kod usamlje­nog Daksberija i jedva smo ga nagovorili da nam »obezbedi« još ovu isporuku. Trebalo je da on otkrije put kojim to treba da se sprovede i da potpiše nekoli­ko naloga. Na kraju, Hač se ig­rao malo svojim nožem, od čega je meni bilo muka. Kris Daksbe- ri konačno potpisa dokumente i zadnje čekove za podizanje nov­ca s njegovih računa.

— Ja sam sada puki siromah. Opljačkali ste sve što sam imao— reče plačnim glasom.

— Još si živ, a tebi nije teško da dođeš do kredita. Kad te pus­timo, moraćeš da prestaneš da trguješ oružjem, inače ćemo ti opet »zakuvati kašu« — upozori ga Ro.

Toga dana uživali smo odma­rajući se u kući Džordža Samer- sa. U jednom trenutku ja se se- tih da smo mi možda u opasnos­ti, jer policija je otkrila ko je bio lažni Džef Džeger.

— Bežimo odavde! — rekoh odmah Haču.

— Ali zašto?! — pitao je on za­čuđeno.

— Prvo da napustimo kuću, pa ćemo onda da se objašnjava­mo — rekoh vukući ga svom snagom.

Nije mogao da se odupre. Go­vorio je da policija ne može da prodre, a gangsteri ne znaju gde smo. Pored toga, imamo pomoć­ni izlaz kroz onaj deo kuće u ko­me su stanovali Denbi i Rejnol- ds. Ne možemo ostaviti ni Dak­sberija.

— Osećam neku opasnost i od­lazim! I ti ćeš sa mnom, momče, makar morao da te vežem u čvor i strpam u torbu — rekoh izvlačeći ga na silu kroz prolaz u garažu.

Naš pakard tri minute kasnije izlete na ulicu baš u času kad su policijska kola zatvarala obruč oko kuće. Jedna kola se naturiše za nama.

— Daj gas, Ro! Pritisni papuči­cu, jer stižu nas dustabanlije, potonuli dabogda u Đavoljem trouglu ili u Mrtvom moru! Gas, sinko, do dna! — vikao sam uza­lud.

— Bolje je da se zaustavimo i odemo na po čašu pića — reče Ro.

77

Prezrivo sam ga gledao smat­rajući da se uplašio sukoba s po­licijom. On zaustavi kola i polici­ja nas opkoli. Jedan policajac u uniformi zatraži naša dokumen­ta i upita:

— Kud žurite tako, gospodo? Mislim da ugrožavate život mnogih ljudi tako brzom vož­njom. Zašto to činite?

— Moja baka Agata je umrla, pa zato — odgovori Hač navla­čeći tužan izraz na lice, kao kak­vu prozirnu čarapu.

— E, kad se radi o smrti vaše bake, onda je u redu, gospodo. Drugi put vozite pažljivije — re­če policajac.

— Svakako! Mi smo umereni u vožnji — odgovori Ro Hač.

Odmah zatim on mirno nasta­vi da vozi, a policajci se vratiše.

— Konačno sam te uhvatio! To o baki Agati je neka magična formula! — rekoh uzbuđen tim zaključkom stvorenim u trenut­ku kad je moj um blesnuo pu­nim sjajem.

— To je obična policijska lo­zinka, koju sam ukrao pre dese­tak dana sa stola poručnika Oj- mena dok me je ispitivao zbog male tuče u »Oslo« baru. Već drugi put nam je lepo pomogla — objasni Hač.

— Baš si prevashodna lopuža, sinko! — pohvalih ga i malo ga potapšah po ramenu, zbog čega on zamalo izazva sudar na uglu jedne ulice.

Zaustavismo se kod javne go­vornice i Ro pozva Samersovu kuću; Javi se muški glas.

— Šta želite? — pitao je nepoz­nati.

Ja sam držao uho uz Hačovu glavu, pa sam i sam sve čuo.

— Traži opet onu tetku Agatu— šapnuh mu.

On odmahnu glavom i glasno u slušalicu reče:

— Da li je tu inspektor Ro- bins? Hitno ga traže ovde!

— Tu je samo inspektor Mark Gudi — odgovori priglupi poli­cajac.

— Je li on tu, ili u kući? — upi­ta Hač.

— U kuli... Našli su tajni pro­laz kod kamina — pohvali se po­licajac. — A s kim govorim, mo­lim vas?

— S inspektorom Foksom1 — odgovori Hač i prekide vezu.

— Baš si lisac, a taj policajac je glup kao noć — primetih gle­dajući nasmejanog Hača.

— Bio si u pravu, stari moj — pohvali me Hač. — Ne shvatam kako si naslutio dolazak policije.

— Jednostavno! — odgovorili.— Malo sam razmišljao, a da si to i ti činio, došao bi do istog za­ključka. U novinama se pominje da je ubijeni Džeger lažno ime, a pravo Samers. Dakle, bilo je sa­mo pitanje vremena kad će ot­kriti i gde je njegova, kuća.

— Bilo je komplikovano da se smisli — reče Ro. — Otkud je po­licija mogla da sazna gde je Sa- mersova kuća?

— Nekako su saznali. Možda postoje takve knjige. Čitao sam da sada rade i kompjuteri. Neki radoznalac razgovarao je s poli­cajcem u Čikagu dok je ovaj sta­jao pored svog automobila. Poli­cajac mu je rekao da odatle ra­dio vezom može da sazna sve o nekom čoveku za par minuta. Pitao je radoznalog momka za ime i javio ga kompjuteru. Od­

1. Fox (engl) — lisac (reč se upotrebljava i kao prezime u Engleskoj).

78

govor je bio: »Uhapsite ga, jer ga policija traži u Bostonu«. Poka­zalo se da je to tačno. Radoznali momak je priznao korisnost elektronskih mozgova i otišao u zatvor. Možda su tako i naši po­licajci u Skotland-Jardu pitali elektronski mozak o Samersu i dobili odgovor... — pričao sam nadahnuto.

— Ja znam jednu bolju aneg­dotu — prekide me Ro.

— Hajde, pričaj kad si me već prekinuo — nerado rekoh.

— Neki psihijatar upita boles­nika: »Kada ste prvi put počeli da verujete da ste konj?«. »Dav­no, još kad sam bio ždrebe«, od­govori bolesnik — ispriča Ro.

Smejao sam se od srca, ali u jednom trenutku pomislih kak­vu vezu ima ova priča sa onim što sam ja bio započeo da govo­rim. Međutim, smatrao sam da raspravljanje takvog pitanja mo­že da bude neugodno, pa upi­tah :

— Znaš li ti, Ro, zašto su žene jednako lepe i glupe?

— Lepe su da bi ih mi voleli, a glupe da bi one mogle nas da vole — odgovori Hač.

Tog trenutka shvatih u čemu je tajna Roa Hača, ali o tome kasnije i drugom prilikom. Jedi­ne izdahnuh i rekoh:

— Ti si, sinko, rođeni pustolov!

*

Stigosmo na brod i nađosmo ? ve u najlepšem redu. »Arou« zai lo­vi baš kako i dolikuje jednoj streli.

— Zašto moramo toliko da žu­rimo? — pitao sam Hača.

— Treba da utovarimo oružje pre nego što policija pusti Dak- sberija — odgovori on.

— Ali, možda nas on već čeka sa svojim lupežima naoružanim mašinskim puškama. Ne volim da mi izbuše kožu. Jednom sam video bure dobrog vina izrešeta- no mašinskom puškom. Sto mu crvenih mlazeva krvi, ne bih vo- leo da mi se dogodi ono što se dogodilo buretu — gunđao sam nezadovoljno.

— Dok si sa mnom, ne treba da brineš — smejući se odgovori Ro.

Šta sam mogao nego da opsu- jem nešto o čemu ne bih mogao da ostavim pisani trag.

Te noći mirno smo utovarili oružje, kao iznajmljeni brod za kupca, a Hač je »igrao« Daksbe- rijevog čoveka. Oružje se ovog puta plaćalo zlatnim polugama i Ro ih odnese, a meni dade teš­ku i skoro neizvodivu zadaću. Trebalo je da odvezem na dubo­ko more brod s oružjem, da sve potopim i da se mirno vratim u luku.

— Naći ćemo se kod Kvarte- ronke — zaključi Hač i odmagli svojim pakardom, čije gume be- hu legle pod teretom zlata.

Umem i ja ponešto, pomislih. Sećao sam se da je postojao još jedan kupac oružja, ali nije pla­ćao baš dobro, i zlatom. Bio sam zapamtio gde mogu da ga nađ­em i da mu ponudim oružje. Bio je odseo u »Britanija« hotelu luksuzne klase na Grosvenor- -skveru. Potražih ga i odmah me pustiše na peti sprat. On je bio u kućnom kaputu, a tri devojke suviše kratkih suknji, da su mir­no mogle da stanu u red negde u Sohou, a imale bi uspeha jer su bile upadljivo lepe, sređivale su po vrstama hrpe novčanica. Videći devojke htedoh da se na­

79

šalim i upitah da li novac ide uz njih, jer spreman sam da zapro­sim ruku jedne, ili svih, ako i no­vac pripada mladima.

— A šta vi nudite? — upita opasna »riđovka«.

— Evo sebe! — odgovorih i is- prsih se ponosno.

— Možda je to nešto izuzetno. Pokažite nam svoje grudne miši­će — reče riđa.

— Hoću, ako vi meni pokažete svoje — našalih se opet.

Ali ona u istom trenutku pre­ko glave skide pletenu bluzu i ja se opet setih da ni ona ne bi Adamu morala da nudi jabuku, da je nekim čudom bila Eva. Imala je nešto bolje. To i rekoh.

— Vi još niste pokazali šta tre­ba, dedice — opomenu me riđa.

Kupac oružja se smejao, ali re­če da je pogodba takva i treba je poštovati. Svukoh se i začuh gla­sove divljenja. Sve tri devojke me opkoliše. Opipavale su moje mišice, grudne mišiće, butine i leđa. U gužvi nisam bio siguran šta bi moglo dalje da se dogodi, pa zavapih:

— Kupite ono oružje za sto hi­ljada manje nego što ste ponudi­li, gospodine. Tih sto hiljada daj­te devojkama đa kupe lilihipe i ostave mene. Prodajem i brod sa svim dokumentima.

— Prihvaćeno! Preuzimam oružje odmah. Gde se nalazi? — prihvati kupac.

Kazah mu da je na brodu i da može da preuzme i brod i oruž­je. Jedino neka vidi šta ćemo sa posadom, jer svi momci nisu si­gurno po njegovoj volji.

— Imam prave gusare! — uz- viknu kupac oružja.

Nastavismo razgovor dok su devojke pakovale novac. Prihva-

tih dve trećine u dolarima i mar­kama, a ostatak u funtama.

— Pošto gospodin odlazi, pr- mite nas vi u svoju službu predložiše devojke. -- Irr tmc i biro za prepisivanje blizu /ater- lo-Bridža.

Uzeh adresu i obećah im a će dobiti posao, čim budem ?.uho­dan, a mislio sam: čim me j d- nom Brenda najuri zbog g ' x o- va.

Još pre zore isplatih mornare u ime gazde Daksberija i dad ~>h im dvostruku premiju. Posavcto- vah mornare da potraže neki pošteniji brod. Složiše se sa mnom i obećaše da hoće. Osta­doh s kupcem oružja i broda sve dok ne stigoše novi mornari. Za to vreme obavio sam neke po­slove i proverio sigurnost čama­ca i pojaseva za spasavanje u zimskim uslovima.

— Mi plovimo k jugu. Već u to­ku sledeće noći bićemo u toplim vodama — reče kupac oružja i poče da se hvališe kako će s ovim zamutiti svet od Angole do Arabije i od Orana do Keptau- na.

— Ko plaća? — pitao sam na­mignuvši.

— Zna se... Prijatelji s one strane Atlantika — odgovori on neodređeno.

— Lepo — rekoh. — Čuvajte mornare, jer, izgleda, to su ljudi k ii vrede.

- To je istina. Bez njih se ne b usudio da preuzmem brod. S\ ki je spreman da puca, i na nečiji ratni brod. Nijedan nije smakao manje od petnaest crn- čuga, a neki i po pedeset — ob­jasni moj poslovni partner.

— Milo mi je što to čujem. A kako prolazite na carini?

80

— Sve je uređeno. Zna se ko su naši zaštitnici i svuda nam se otvaraju vi ta i prolazi.

— E, onda srećno! — rekoh i pomislih: trebaće vam mnogo sreće.

Sledeća dvadeset i četiri sata sam proveo spavr ’ući i gledaju­ći televizijski program, jer mo­ralo je da prođe vreme do mog »povratka s mesta nesreće«. Ni­sam slutio da ću napraviti toliko grešaka već pri prvoj špekulaci­ji. Nisam pogledao sve novine, niti potražio obaveštenja. Kad se nađoh sa Hačom, on upita gde sam potopio brod. Rekoh da je potonuo u visini Madeire, pa sam se vratio avionom. Imao sam i priču o svom spasavanju s broda.

— A ovo, tatice? — upita Ro i pokaza mi jedne novine.

Tamo je pisalo da je južno od Kanarskih ostrva zbog zagonet­ne eksplozije potonula jahta »Arou«. U pomoć je pristigao američki ratni brod, ali nije us­peo da spase nijednog mornara.

— Prevario sam se u računa­nju. Taj brod je brži nego što sam ja mislio, pa je promašio ne samo Madeiru, nego i Kanarska ostrva — odgovorih zbunjeno.

Malo kasnije priznadoh istinu. Ro Hač se smejao kao lud. Uvek strahujem da moj posinak nije ipak malo ćaknut.

XPostoji priča da je neki čovek u manjem gradu zorom ispričao neku laž, a kad su mu je drugi naveče ispričali on je i sam po- verovao da je to istina. Nešto slično dogodilo se i nama. Ro Hač mi je rekao da treba govori­

ti o tome da jedini preživeli šef podzemlja Glen Pound »koga policija goni svim snagama« želi da okupi ostale gangsterske grupe i ostatke bandi sedam mrtvih velikih gangstera.

— Štampa ti je dobro posolila rep, pa bi trebalo da bežiš i da se ne zaustavljaš do Anda, ili To- kija — rekoh još uvek ogorčen zbog opasnosti u kojoj se našao moj Ro.

— Večeras krećemo da i mi malo pomognemo — smejući se reče Ro.

— Ako ne počneš jasnije da me obaveštavaš o svemu što ho­ćeš da izvedeš, ne računaj na svog »taticu«! — odbrusih mu pošteno.

— Znam nekoliko jazbina, ko­je treba da obiđemo. Tamo ćemo se pojaviti kao Glen Pound i nje­gova »desna ruka« Oskar Vaj- tmen — reče Ro Hač.

Razmišljao sam šta će mu sve te zavrzlame. On je »mutio« vo­du, ali nisam znao šta želi da ulovi. Ranije je bilo drugo. Želeo je da ulovi lovu koju su nagrabi- li »prodavač ljudskih života« i »prodavač smrti«, odnosno Džordž Samers i Kris Daksberi. Kada se klupko mojih zamrše­nih misli nađe na prodavcu Daksberiju, ja upitah:

— Šta bi s Krisom, milion mu pušaka?!

— Pogledaj — odgovori Hač i s tužnim izrazom lica pokaza jed­nu stranicu »Mirora«.

Tamo je bila velika Daksberi- jeva fotografija, iznad koje je bio krupni naslov:

»UBIO SE KAD JE SAZNAO DA MU JE POTONUO BROD«

Čitao sam dalje članak o tome da su gubici, koji u trgovini

81

oružjem nisu retki, ako se suviše rizikuje, pogodili Daksberija. Još od prve nesreće, kad je došlo do eksplozije u onom podzem­nom skladištu, pisali su, Dak- sberi se nije pojavljivao. Pošto je potonula njegova jahta »Arou«, on je pretrpeo konačan slom ži­vaca. Izvršio je samoubistvo ga­som u svom stanu.

— Daksberi nije bio čovek koji se ubija. Samoubistvo nije nje­gov stil. Ubistvo da, ali samoubi­stvo. .. — rekoh sumnjičavo.

— Sad hoćeš da olakšaš svojoj savesti — reče Ro. — Uništio si čoveka i njegovo bogatstvo, pa sad tvrdiš i da se nije ubio.

Za takvu drskost nisam imao dovoljno jaku psovku, pa samo rekoh:

— Qualis vita, finiš ita!1Artur Markinč zna dosta tih

latinskih izreka, koje ponekad mogu da zamene i najžešću psovku i da odjednom smire čo­veka kao hladan tuš. On je tako delovao na Hača.

— Ljutiš li se ti, tatice? — upita glasom koji je prethodio molbi za oproštaj.

— Opraštam ti, Ro, ali kaži mi ipak šta ti misliš o tome Daksbe- rijevom samoubistvu — rekoh pomirljivo.

— Pošto je pao u ruke policiji, njegovi zaštitnici su učinili da bude pušten bar privremeno, a onda su ga uklonili zauvek. On je znao suviše toga, a mi smo po­kazali da neko može da ga sabl­je u mišju rupu. Ubili su ga i ti tu nisi ništa kriv — ispriča Ro i ja sam sada znao kako stvari stoje.

Vratili smo se na razgovor o lažima koje treba da proširimo

1. Kakav život takav kraj (latinski).

u londonskom podzemlju, jer Hač je hteo da se domogne još nekoliko opasnih zločinaca.

— Bolje je da sve ostavimo. Imaš pravo bogatstvo, pa možeš da se proglasiš prvo dobročini­teljem, a onda jednog dana da postaneš i svetac — šalio sam se na njegov račun.

— A još kad nasledim svog ta- ticu, koji je poskidao kajmak sa dna svih mora i okeana — složi se on.

— Kajmak sa dna . . . Ono, Lun i ja uzeli smo dosta sa sta­rih, davno potonulih galija, ali to nije kajmak. Pre bi moglo da se kaže talog, jer stvarno se sleglo na dnu — žalio sam se da­lje.

Tako dočekasmo i veče i obri­jani, namirisani, obučeni u sku­pa odela i u pakardu kome Ro beše promenio broj krenusmo u pohod ka ostacima londonskih bandi. Razmišljao sam kojom li brzinom izrastaju otkinuti delo- vi hidre i jesu li to bili repovi, ili glave. Koliko li je bandi stradalo u sukobu s Lunom, a i ja sam mu dosta pomogao, pa opet se veruje da broj zločinaca i zloči­na raste. Gangsterski metodi se menjaju i usavršavaju brže od napretka policije. Sve to ponovo rekoh Rou Haču.

— A šta bi tek bilo da ih niste uništili i da policija još manje postiže? — postavi on akadem- skp pitanje.

Ćak i ja, nedoškolovani mor­nar, morao sam da se složim da je ipak vredelo istrebljivati ga­mad. Šta bi bilo s ljudima da se ne oslobađaju insekata. Njih uvek ima, ali opstaje i čovek. Ta­ko je i sa zločincima. Treba ih is­

82

trebljivati! To rekoh svom posin- ku.

— Tako je, tatice! — uzviknu on.

— A kako bi moglo da bude nego tako?! — začudih se što uopšte smatra'da treba potvrditi moje zaključivanje o tome.

*

U toku tri večeri uspeli smo da upoznamo mnoge sumnjive lju­de, a oni su nam omogućili da vidimo još sumnjivije i da se sprijateljimo sa najsumnjiviji­ma. Četvrto veće Ro Hač je za­kazao tajni susret u »Briž mote­lu« na dvadeset i tri milje od centra Londona. Za svaki slučaj pozvali smo i »naš« taksi. Edi Ston se javio i rekao da će biti na određenom mestu tačno u zakazano vreme. Dok smo se vozili, Hač upita:

— Da li si nekada čuo ime Pit Makdermot?

— Nikad! — odgovorih. — Šta je s tim imenom?

— To je nekakav opasan, za­gonetan momak. Poznaje sve gangsterske bande, ali njega ni- ko ne zna. Mnoge gangsterske vođe je spasao u zadnjem tre­nutku, za neke gangstere je pla­ćao advokate i davao kaucije, a dobra grupica obijača duguje mu život. On se sada javlja kao suparnik u našem poslu. I on okuplja gangstere i želi da ih ve­že za sebe — ispriča Ro Hač.

— Dole s njim! — odlučno uz- viknuh. — Nađimo tog mrmota, ili kako ga ono zoveš!

— Makdermot — ponovi Ro. — Voleo bih da mi nađemo nje­ga pre nego on nas.

— Glavu gore, momče. Krenu­

li smo na taj sastanak i kraj! — bio sam i dalje odlučan.

Morao sam da budem takav, jer i inače sam zebao ne samo od hladnog vetra, nego i od tog susreta. Bridž motel je za razli­ku od ostalih, koji su imali i do sto spavaćih soba, bio mali. Imao je svega "dvadeset soba luksuznih do iznad ustaljenih kategorija. Svaka je imala pro­stranu garažu iz koje se ulazilo u zasebno predsoblje i odmah u sobu. Iz sobe se moglo kroz dru­ga vrata izići u hodnik koji je da­lje vodio u restoran, mali bar i salu za igru. Motel je bio okru­žen brdima pod šumom, a ne­posredno oko njega bio je leti cvetni vrt, a zimi prostor koji se raščišćavao za šetnje. To je bilo omiljeno izletište bogatih ljubav­nih parova. Oni koji su uživali poverenje vlasnika mogli su da budu gosti u nekoj od okolnih vila pretvorenih u tajne kockar­nice.

Sve sam to znao još ranije, jer sam sa Lunom jednom dolazio ovamo, pa nam se sve toliko svi- delo da smo pozvali Džejn i Brendu i ostali dva dana.

— Ko je odabrao bas Bridž motel? — upitah posle dugog ćutanja.

— To se nikad ne izabere. Je­dan od gangstera mi je rekao da će nekoliko zanimljivih moma­ka, veruje se, biti u motelu u to­ku ove noći. Ne znaju se tačno ni imena, ni brojevi soba u koji­ma će odsesti, ni kako se štite. To je naročiti vid opreznosti. Svaki od prisu tnih imaće prati­oca, ali niko ne zna kako će iz­gledati i gde će biti. Imaju os- matrače, a kako da se zna ko su osmatrači prilaza, ko stanovnici

83

Bejgejta, ko policajci i agenti u civilnim odelima, a ko slučajni prolaznici, ili strani turisti? — izloži Bo Hač svoje brige.

— O, to je suviše mutno — za- ključih već pokoleban u odluč­nosti, ali mi se vrati nada da bi moglo biti gužve.

Ovoga puta poneo sam svoje koltove i Lunove »cigare«, koje imaju snagu najboljih ručnih granata. Ro Hač je nosio samo onaj automatski pištolj, jer je smatrao da mu ne bi pomogao ni čitav arsenal, ako mu ne po­mognu pamet i sreća.

— U toku večeri nećemo se upoznati ni sa jednim učesni­kom budućeg skupa, a nećemo razgovarati ni ako se znamo, jer takva su pravila. Tek u ponoć svaki od nas predložiće mesto sastanka. Svi predloži ne mogu da se prihvate, pa će se izvlačiti iz šešira — pričao je Ro Hač. — Ti ćeš ići na sastanak za izvlače­nje mesta i odneti naš predlog.

— A koji je naš predlog? — upitah znajući da nismo pripre­mili ništa.

— Vrlo je jednostavan — os- mehnu se Hač. — Pozivamo ih u našu sobu. Tamo imam zadnju količinu onog tvog gasa . . .

— To je Lunov gas — ispravih ga odmah.

— Tog Lunovog gasa — nasta­vi Ro. — Pohvataćemo ih i kroz garažu od magli ti s njima. Pošto će nas čekati i Edi Ston sa svo­jim taksijem, neće nam biti tes- no u kolima. Mogli bi smo da ih prebacimo u dva puta.

— Pa šta ćemo s njima? — upi­tah razočaran, jer sam se nadao da ćemo izazvati obračun i slis­titi te momke u tuči, ili pucnjavi.

— Videćemo koliko svaki vre-

di, jer oni znaju mnogo toga. Lakše je skuvati njihovu bandu pomoću njih, nego kad je s nji­ma — mudrovao je Ro.

— Kuvaš, momče, da se sve puši! — zaključih i namestih se da malo dremam, dok je Ro voz­io boreći se s mrazom, maglom, gužvom na putu i mrakom, koji je odavno bi pao.

Bio je devetnaest sati kad smo se primakli motelu. Ugledasmo Edija Stona i stadosmo ispred njega. On dođe k nama i sede na zadnje sedište. Ro mu kaza da je naša soba broj devet i reče mu da ne žali gorivo, nego neka čes­to zagreva motor i sebe čekajući odmah na parkingu do naše ga­raže. Objasni mu da motel ima parking za one koji ne uzimaju sobe i dodade neka večera i eventualno uzme i sobu, jer do pola noći mali je izgled da dođe do gužve.

To veče smo se lepo odmarali. Oko nas su bili dobro obučeni ljudi, koji su večerali u restora­nu, a posle sedeli u salonu, ili baru.

— Neprimetno pamti likove, jer skoro svi oni koji su ovde bez žena, bar tako pretpostavljam, to su gangsteri, ili njihovi pratio­ci — upozori me Ro Hač.

— Ne znam zašto bi došli bez partnerki — rekoh ne verujući u ono što Ro kaže.

— U ovakvim prilikama ne vo­de se žene, jer samo smetaju, a mogu da budu i opasni svedoci — objasni Ro.

U tome je bilo neke logike.

Rano smo se vratili u sobu, ali smo ostali obučeni i spremni.

84

Tačno u ponoć zazvonio je tele­fon.

— Da li ste vi rekli svojim pri­jateljima da vas pozovu tačno u ponoć? — pitao je portir.

Neko se dobro dosetio, pomis­lih. Počeo je preko portira, a ovaj telefonira u sve sobe. Gosti koji su ovde zbog nečeg drugog, a ne da stvaraju veliki gangster­ski savez i sklapaju mir u pod­zemlju opsovaće, ili protestvova- ti i nastaviti da spavaju, ili se lju­be s devojkom, ako su u sobi. Ostali su pravi. Pravi smo bili i Ro i ja.

— Da, rekli smo — odgovori Ro.

— Čekaće vas u foajeu prvog sprata. To je naspram lifta — re­če portir. Treba da stignete tač­no u pet minuta posle ponoći. Sada je prošla jedna minuta. Ta­ko su zahtevali vaši prijatelji. Oprostite što sam morao da zo­vem — objasni portir i prekide vezu.

Odmakoh se od Hača, jer sam stajao uz njega da i ja držim uho uz slušalicu.

— Idem — rekoh.— Ako te ubiju, osvetiću te, ta-

tice — reče Ro Hač.— Zašto bi me ubili?! — upi­

tah začuđeno.On se satanski smejao. Opet

sam se pitao je li moj Ro sledbe- nik nečastivog, ili sam Sotona bradom i repom. Šta ima on da pominje moju smrt i koješta ta­mo? To me čini nervoznim.

Na određeno mesto sam sti­gao u isto vreme kad I još dva momka. Tobože nezainteresova- no osmotrismo se međusobno idući ka foteljama. U istom tre­nutku za nama stigoše još tri mračna tipa, koji su se osvrtali

pazeći u isto vreme i na svaki naš pokret.

— Ko zna šta se događa? — upitah ja ocenjujući da sam doa­jen1 ovog skupa.

— Meni je rečeno da dam predlog gde da se susretnu gos­poda koju predstavljamo — reče jedan.

Ostali ponoviše to isto, iako neki drugim recima. Pošto ni­smo imali šešir, ja ponudih dla­nove da između njih promeša- mo listiće s predlozima. Savesno i pošteno obavih posao i pustih da jedan od prisutnih izvuče je­dan listić. »Dvorac Haster«, pisa­lo je na predlogu.

— Ko je dao ovaj predlog? — upitah.

Javi se jedan omalen, zaobljen momak kratkog vrata i objasni da je dvorac blizu i da se vidi odavde. Povede nas do stepeniš- nog prozora i otvori ga, jer je umesto stakla bio neproziran vi- traž. Ugledasmo prema nebu obrise visoko postavljenog dvor­ca s kulom u obliku tvrđavskih tornjeva s puškarnicama.

— Svi treba da krenu u istom trenutku odavde i da zajedrio stignu tamo— reče momak koga ja u mašti krstih imenom Dam- pling2 — Polazak tačno u tride­set minuta posle ponoći.

Svi se razidosmo bez reči. Na­kon dvadesetak minuta šest au­tomobila krenuše u noć. Vozilo se polako, oprezno, kao da se može naići na minsko polje. Pred dvorac stigosmo razilazeći se u lepezu pred velikom okova-

1. Doajen — na jug ledn iji, često na js ta ri­ji, č lan d ip lom atskog kora, i l i nekogdrugog uglednog skupa.

2. D up ling (engl.) — valjušak.

85

nom kapijom. Dvorac je bio ma­nji nego što je to izgledalo iz mo­tela. Istina, peo.se dva sprata iz­nad najmanje deset jardi viso­kih prizemnih zidina. Kapija je bila otvorena i mi uđosmo ujedi­njeni slutnjama i prikrivenim strahom.

— Ko je domaćin ovde? — upi­tah ja smatrajući da sam ustoli­čen za doajena.

Uvek mi se sviđala ta reč i du- „ go je trebalo da zapamtim njeno značenje.

Javi se plavokos, mršav i mlad čovek. Izgledao je lepo sa svojim setnim osmehom.

— Ja sam domaćin. Zovem se Pit Makdermot — reče ljubazno se smeškajući.

— Eto ga tvoj mrmot — šap- nuh Rou Haču.

— Ko ima u dvorcu? — upita Ro odmah pošto me munu u rebra da ćutim.

— Prazan je — odgovori Mak­dermot. — On je moj, a ispraz­nio sam ga, jer nam može zatre­bati.

— Neka Vajtmen pregleda sve prostorije pre nego što uđemo — nastavi Ro.

— Izvolite — okrenu se k meni Makdermot.

— Povešću i valjuškastog momka — rekoh krećući na- pred.

Dampling pođe za mnom, a onda me minu i dalje je on vo­dio. Pregledasmo sve prostorije. Sve su bile'otključane i dostojne divljenja, jer su bile nameštene tako da se nije znalo šta je u nji­ma lepše. Pozvah Damplinga i u podrume, a onda u kulu. Nigde nikog! Vratismo se i obavestis- mo učesnike skupa.

— Vodiču vas na najbolje mes- to — reče Makdermot.

Lakim i skladnim korakom pođe u popločano dvorište za­mka, a onda nas uvede u manji od dva salona za primanje gosti­ju, uz koje su bile i trpezarije da se lakše pređe na obed.

— Morao sam i ovde da ugra­dim orman i frižider — reče do­maćin. — Dok dođu ostali, popi- ćemo ko šta želi.

Svi se trgoše i nehotično ruke napipaše drške pištolja.

— Šta to znači, gospodine Makdermot? — upita Ro Hač.

Očito nije znao da sam ja doa­jen skupa.

— Ovde nisu.- prvo, Iv Džori. čovek koji najviše može da nam pomogne, jer drži u rukama po­slove oko droga, zatim Vins Gul- ver, zvani Zlatni, trgovac i kri­jumčar zlata i drugih metala i na kraju Nat Barni, bez koga ne­ma pravih učena i otmica — od­govori Makdermot.

— Kako se to upotrebljavaju imena uz davanje tako opasnih podataka? — upita snažan čo­vek duge kose i jake brade.

— Vi ste obijač Uri Gvilt — re­če Makdermot.

— Nećemo tako! — usprotivi se Gvilt.

— Zašto? Smeta li nekome što pominjem imena? — smeškao se Pit Makdermot. — Pa ona su potrebna da bi stvorili povere- nje jedan u drugoga. Mi treba da se poznajemo. Ja poznajem, skoro sve prisutne, iako vi mene ne znate. Dakle, izjasnimo se ho­ćemo li da upoznamo jedan dru­gog, da znamo šta ko radi i čim se bavi, ili...

— Imena su neophodna — re­če Ro Hač.

86

I ja đoviknuh da treba znati imena.

— Ja znam za sebe — reče glomazan i snažan momak sa nekoliko ožiljaka na licu. — Ne želim da ovde krijem ime, niti da razgovaram s ljudima koje ne znam ni ko su ni šta žele. Mo­gu ovde biti Lun i njegov mor­nar Makferson, ili inspektori Skotland-Jarda.

— Ovaj stari baš bi mogao biti Makferson — našali se ugojen čovek četrdesetih godina, koji je u nekim trenucima postajao razrok.

Ja se jedva uzdržavam da ne poskočim i da ga ne tresnem po vilici.

— Voleo bih da sam Makfer­son — odgovorih mu smejući se.

Pit Makdermot me pronicljivo pogleda, a onda mu se u dubini očiju ukaza skrivena ljutnja.

— Ja sam Uri Gvilt i ispunja­vam narudžbe — reče snažni momak koji je imao ožiljke po li­cu.

Shvatih da se bavi ubistvima po narudžbini. Razroki i ugojeni gangster diže ruku:

— Sebag Čamli, trgovina s inostranstvom — uzviknu i uću- ta.

— Kakva trgovina? — upita Makdermot.

— Zar nisam rekao?! — začu­di se razroki. — Trgovina... ži­vom robom. Talenti, radna sna­ga, najamnici, lepe devojke...

— Razumeli smo: belo roblje — reče Ro Hač.

— Ne samo belo — smejao se Sebag Čamli. — Imam izbor svih rasa, iz svih krajeva sveta i svih vera i običaja. London to omogućava bolje od bilo kog grada na svetu.

— Zovem se Sten Meklin — reče krivonog čovek, čije ruke su izgledale veoma duge u od­nosu na njegovu visinu. — Po­slovi su raznovrsni, ali uglav­nom međunarodna trgovina au­tomobilima i kamionima.

— Kradenim? — upita Čamli.— Naravno — potvrdi Sten

Meklin.— Možemo da se udružimo, Ti

daješ automobile, a ja u njih smestim devojke i vozače, pa sve pravac Arabija, ili već gde treba — šalio se Sebeg Čamli.

Nastade veseli žagor. .— Hoću i ja da se predstavim.

Zovem se Dik Lenon — javi se pomalo grbav momak srednjeg rasta. — Poslovi: krijumčarenje duvana.

— Ostalo je samo da još ja ka­žem svoje ime — javi se lep i jak čovek. — Radim isto što je radio Džef Džeger. Mi smo se spora- zumeli i nismo smetali jedan drugom. Ja sam... odnosno mo­ji ljudi su izveli i par otmica. Tu počinjemo, ali u savezu sa Bar- nijem mogao bih da postižem mnogo više.

— Ne znamo ništa o poslovi­ma domaćina, a ja mu znam sa­mo prezime — javi se Uri Gvilt.

— Moji poslovi su finansije — osmehnu se Pit Makdermot. — Svi ste vi ponekad imali briga šta ćete s novcem koji može biti obeležen, ili koji treba odneti iz­van granica Velike Britanije. K© će da »opere« novac? Ko da ga sigurno prebaci? Ko da poveže konce igre? Tu je uvek vaš Pit Makdermot.

Ro Hač se naže k meni i šap­nu:

— Lepo društvo imamo.— Ti kvariš svoe »taticu«.

87

momče — odgovorih zajedljivo.Baš u tom trenutku čuše se

koraci u hodniku i svi se mašišeoružje.

— Budite bez brige — umiri nas Makdermot. — To mogu da budu samo prijatelji, ili moji momci sa straže.

On pođe k vratima i sačeka da se čuje kucanje, pa glasno odob­ri ulazak. Dva revolveraša gur- nuše ispred sebe pegavog mom­ka, koji se jedva zaustavi ispred mene i Ro Hača.

— Špijun! — uzviknu jedan od dva Makdermotova momka.

— Slušaj mladiću! — uzvik- nuh i priđoh im bliže. — Operi prljavi jezik i traži da ti Edi Ston oprosti što ga vređaš, ako nećeš da imaš posla sa mnom.

— Prvo da čujemo šta ko ima da kaže — umeša se Makder­mot.

— Taj čovek se dovezao taksi­jem, koji nije palio svetla, pa je prišao ovamo skrivajući se oko šiblja i iznad puta. Zgrabili smo ga dok je osmatrao kako da se uvuče u vrt. Kod njega smo našli pištolj — izloži stražar.

— Ali to je moj čovek — rekoh mirno. On je vozač taksija i ima moj nalog da bude uvek u blizi­ni mesta na kom se ja nalazim. Vratite mu oružje i tražite da za­boravi uvrede.

— Eh, gluposti! — uzviknu momak koji beše doveo Stona.

Istog trenutka odleteo je u ugao salona i srušio se na pod. Onaj drugi je stigao samo da za­mahne, pa se našao iza vrata dobro uspavan. Ja otresoh ruke i vratih se na svoje mesto.

— Red je na nas da se predsta­vimo — šapnu mi Hač.

Ustadoh i glasno rekoh:

— Ja sam Oskar Vajtman, a pomažem Glenu.

— A sada je red na mene. Zo­vem se Glen Pound. Poslove ko­je je vodio Džeger preuzeo sam s namerom da ih znatno unapre- dim — reče Ro Hač.

Pomislih kako ih unapređuje i ne izdržah da se ne osmehnem.

— Ima mnogo pitanja na koja bi Pound morao da odgovori — reče Pit Makdermot.

— Nisam vas sve pozvao da odgovaram na pitanja, nego da od vas zahtevam. Nijedan od vas ovde neće biti dugo srećan, ako ne prihvati moje uslove — reče mirno Ro Hač.

Gangsteri se narogušiše i me­ne podiđe jeza od onog što može da se dogodi, pa se i ja umešah. Ustadoh i odmakoh se dva kora­ka spreman da potegnem svoju džepnu artiljeriju.

— Ko se protivi? — upitah jed­va uspevajući da ne dodam još nekoliko reči.

— Niko se ne protivi — reče Makdermot. — Međutim, treba imati na umu da ste ovde svi gosti i da ja odgovaram za vašu bezbednost. Vi, Vajtmene, ne shvatate da vas s leđa i još s dve strane drže na nišanu moji ljudi. Ubili bi vas pre nego biste po- tegli oružje, i ne samo vas.

Osvrnuh se i pored jedne slike ugledah cev puške okrenute k meni. Video se samo mali deo cevi, ali pomeranje otkri da kroz zid njome nišani živ čovek. Na još dva zida behu se ukazale ru­pe u tapetima i kroz njih su virili vrhovi puščanih cevi. Po jednoj od te dve cevi prepoznah da je to mašinska puška.

— Mi smo u klopci — reče Ro Hač.

88

— Šta ste ono hteli da zahte- vate, gospodine Pounde? — upi­ta Uri Gvilt i zamahnu da udari Hača.

Bio sam brži i odalamih ja nje­ga., Nastade opšta gužva, iz koje Ro i ja izidosmo kao pobednici, ali tek tada shvatismo da smo se uzalud tukli.

— Podignite ruke, ili pucamo! — začu se zahtev.

Cevi su se zloslutno crnele. Morali smo da podignemo ruke.

— Oni su hteli da nam se na­metnu za gospodare. Treba ih kazniti — reče razroki debeljko Sebag Čamli.

Ona dva onesvešćena gan­gstera behu se digla i sada su nam prilazila s leđa. Nisam smeo da čekam i odjednom jur- nuh tamo kud se strelac u zaklo­nu ne bi ftiogao da nada. Nađoh se među gangsterskim šefovima i počeh đa udaram. Stiže i Ro mlateći po Lenonu i Adamsonu, koji mi se behu bacili na leđa. Umesto da mi time pomogne on mi otkri leđa, a Pit Makdermot zamahnu nečim crnim u ruci. Nisam stigao da uklonim glavu i nestadoh u mraku.

Kad sam se osvestio nađoh se uvezan. Pored mene je bio Ro Hač, dobro izubijan i okrvav­ljen, Ja osetih da sam ranjen u nogu.

— Uništili su mi salon — reče Pit Makdermot.

— Sada neka odgovore na ono što želimo da znamo, a on­da neka umru — reče trgovac belim robljem.

Opet taj odvratni Sebeg Čam­li! Pomislih kako ću mu izmeniti lik kad mi padne šaka.

— Ostavite to meni. Već dugo pratim događaje i sada sam uve-

ren da je policija stalno bila u toku događaja i tragični-': 'bra- čuna. Uspeo sam da otk*. " daje tobožnji Glen Pound glavom tajni inspektor Skotland jarda Foks. Verovatno znate da posto­je takvi inspektori, koji rade iz­van zakona. Oni su neka vrsta ovlašćenih momaka koji mogu da čine šta hoće, samo ako uniš­te dovoljno nas — ispriča Pit Makdermot.

— Pričalo se da je tajanstveni Foks star čovek — reče Adam- son.

— Foks je više pojam nego ime. Otkrićemo mi i ime ove dvojice policijskih njuškala — odgovori Pit Makdermot.

Okrenuh se i šapnuh Haču:— Zar ćeš dozvoliti da te sra­

mote? Ti nisi Foks.— Šta to vredi, tatice? — mir­

no odvrati Ro.— Da im sudimo! — uzviknu

Sten Meklin.— Smrt! Odmah da ih kazni­

mo smrću! — vikao je zapenuše- ni Sebeg Čamli pipajući nateklu obrvu i kožu oko oka.

Opet taj najprljaviji od svih gangstera, prodavač živih ljudi!

— Smrt! — složi se Uri Gvilt.I on je bio krvav, a usne su mu

se utrostručile po debljini i na­pukle. Kad je vikao videlo se da mu nedostaju neki zubi. Nisam stigao da izbrojim prazna mes- ta, a on usta pokri maramicom.

— Hoću još ove noći da gle­dam kako umiru — izjasni se i Vinston Adamson.

— Eh, ti muška prostitutko, si­ne poroka! Sto mu mreža i kono- paca, neću biti celog veka ve­zan, a tada ću te naći! — odgo- vorih mu i odmah mi bi lakše.

89

— Ne govori ništa, tatice — opor'^ fiu me Hač.

si me doveo ovamo, šepr„.t,o! — odgovorih mu videći da sve ide kako ne valja.

— Neka umru! Kako su nas izubijali, zaslužili su da ih same­ljemo u mašini za meso — reče Dik Lenon.

— Tako je! — uzviknu grbavi i krivonogi Meklin.

— Priključimo im i tog pega- vog momka, jer pošto oni rade za policiju i on je od iste vrste — reče Uri Gvilt.

— Kako da ga ubijete, a niko nije naručio ubistvo? Vama je posao da ubijate za pare — pod- smehnu se Ro Hač i pijunu krv prema Gviltu.

Tek tada postadoh svestan da su svi gangsteri, kao i Ro ozbilj­no povređeni. Samo Pit Makder- mot nije bio ni okrznut, ni is­prljan. Stajao je kao onog tre­nutka kad smo ga sreli.

— I ja sam za to da se kazne smrću — izjasni se i on.

Nisam hteo da umrem kao po­licijski agent, makar to mislili samo ovi strostruki ubice i zlo­činci svih vrsta.

— Ja se ne plašim, momci — rekoh glasno. — Pogrešio sam slušajući svog posinka Roa Ha- ča. Sto mu prekršenih obećanja, kriv sam i to što nisam održao obećanje dato Lunu...

Prekide me žagor prisutnih.— On je ... — zausti neko i za-

grcnu se.— On je Samjuel Makferson!

— izgovori drugi.— Čekajte! — uzviknu Pit

Makdermot. — Ima nešto u to­me. Tuče se kao Makferson, psuje...

Opet i njega zagluši graja.— Neka on kaže! — viknu

Sten Meklin i pruži koščasti prst k meni.

— Kažite jeste li vi Makferson! — zahtevao je Makdermot.

— Ponosim se što jesam. A te­bi, mrmot Makdermot isčupaće glavu iz ramena sam Donald Si- kert. Osvetiće me Lun makar da se sakrijete svi u najdublje mišje rupe londonskih napuštenih skladišta na Temzi! — uzviknuh i zagrcnuh se, jer bejah uš- mrknuo krv iz povredenog nosa.

Opet nastade galama. Pomi- njali su tuču u jazbini »Kod sta­rog mornara«. Primetih da na­gađaju kako su tekli događaji posle tuče. Već su se razaznava- le strašne optužbe na naš račun.

— O, ovi momci ne mogu tako lako i brzo da umru — reče pre- tećim glasom Makdermot.

— Odmah da umru! Kuršum u glavu i kraj! Inače može da is­krsne Lun, ili neki drugi ponoć­ni duh, pa da ih spase — reče le- potan Adamson.

U tom trenutku Makdermoto- vi ljudi završiše vezivanje Edija Stona i dovukoše ga pored nas. Počeh da molim da ga puste. Obećavao sam bogatstvo za nje­gov život. Rekoh da ću otkriti tajnu zakopanog zlata na tri mesta u Londonu. I imao sam takvih skrivenih rezervi. To ot­vori razgovore o otkupu koji bi za naše živote dao Lun.

— To ne smemo da učinimo, ljudi — reče Pit Makdermot. — Već smo rešili da ih kaznimo smrću i to ćemo učiniti.

—.Ali mogli bismo... — zausti Sebag Camli.

— Sve što možemo sa živima, možemo i s mrtvima. Ko će znati

90

da su mrtvi? Ucenjivaćemo Lu­na sve dok ne uzmemo ono što se može uzeti — objasni Mak- dermot.

— Sine rođen iz utrobe mor­skog psa, ili izležen iz zmijskog jajeta! Neka te sam Demon za­takne u svoju zadnjicu! — kleo sam tog plavog momka znajući da je u pravu.

Ako nas ubiju uspeće da po­tkradaju Luna sve dok ga ne unište, jer on neće hteti da žrtvuje moj život, a neće znati da sam mrtav.

— Onda na izvršenje! — uz- viknu Meklin i opet pruži svoj koščati prst prema nama.'

— Prvo da se dogovorimo o ujedinjavanju u isto bratstvo — nastavi Pit Makdermont. — Mo­ramo sprečiti novi prodor u na­še redove. Ja, preuzimam istra­gu oko toga da se utvrde krivci, pored ove trojice, a onda da očistimo one koji nas uništava­ju.

Začuše se glasovi odobrava­nja.

— Još da odredimo ko će da izvrši kaznu. Želi li neko sam da se javi? — upita Makdermont.

Svi su ćutali. Da nisu znali ko smo, svi bi požurili da budu dželati, ali ovako su mislili da će se jednom saznati istina, a onda treba čekati Luna.

— Onda ću ja da ih likvidiram pred svima vama — reče Mak- dermot. — Vodimo ih dole u podrum, jer tamo ima jedan sta­ri bunar, u koji mogu da se bace leševi. Iza njih dođe dinamit i le- po će biti ukopani.

— Moramo ih nositi — reče je­dan od ona dva stražara.

— Taman posla! — uzviknu

Makdermot. — Odvežite im no­ge i skinite ostale konopce, jer dovoljno je što su im ruke veza­ne. Dodaćemo konopce oko vra­ta, da se ne otimaju dok ih pri­vodimo nad bunar.

— Vičan si poslu, momče — rekoh čudeći se kako može čo- vek s takvim izgledom i uredan, čist, lep, pa da bude najgori ubi- ca.

Nisam mogao da shvatim sa­moga sebe, jer taj momak mi je u najmanju ritku bio zanimljiv, a umalo da mi nije bio i simpati­čan. Zato mu odgovarih:

— Da, naći ćemo se u paklu, pa ćemo se zajedno peći nekoli­ko miliona godina. Tada ću ja naći načina da tebi bude toplije.

Nije bilo izgleda da se otmem i borim, jer se konopac oko mog vrata odmah zatezao, a ruke su mi bile vezane iza leđa.

— Budi hrabar, Bo! Neka ovi bednici vide kako umiru pravi ljudi! — uzviknuh kada mog po- sinka nateraše da klekne uz ivi­cu pravog bunara, verovatno is­kopanog još kada je zamak Has- ter izgrađen.

Bilo mi je, priznajem, teško. Zar da ne smrsim konce još bar tucetu ubica, pljačkaša i gado­va? Zar da ne vidim više Luna i Džejn? I kako će oni tugovati za mnom! To mi je bilo teže od sa­me smrti, koja je iz onog bunara pružala svoju koščatu ruku da me zgrabi.

— Čim opalim puštajte konop — reče Pit Makdermot i izvuče revolver na burence.

Zagleda metke i okrenu bu­rence. Za to vreme Ro me iskosa pogleda kao da moli oproštaj. Da mu olakšam zadnje trenutke uzviknuh;

91

— Lepo smo proživeli, ipak, Ro! Oprosti za sve, a od mene nek ti je prosto!

— Moglo bi to i veselije, a ne tako patetično — reče Pit Mak- dermot.

— Idi do đavola, mrmote! Ne­ka te duhovi obog dvorca pose- ćuju i neka te miševi izgrizu! Pli­vao kad želiš da si na suvom, i ne video žedan vode! Ne jedan, svi đavoli neka te odnesu! — vi­kao sam dok mi stezanjem ko­nopca ne prekidoše reči.

Gangsteri su se smejali. Mak- đermot nanišani u potiljak mog Roa Hača, a ja sam gledao tako kao da pogledom mogu zausta­viti kuršum. Možda to i može jak pogled, jer otkud bi ina­če . . . Ro se sunovrati u bunar, a mene dovukoše do ivice.

— Pomoli se, ako još umeš — reče taj vražji Pit Makđermot.

— Neću, ti sine Sotone! Nikad se nisam uzdao u molitve, mili- on mu truba sudnjega dana! — odgovorih.

Iza glave mi zagrme i ja osetih lak udar. Konopci popustiše i ja padoh u hladnu vodu. Instiktiv- no se uspravih. Noge mi dodir- nuše dno, a glava mi ostade iz­nad vode. Pogledah gore. Na oko pet jardi iznad mene video sam iscereno lice Pita Makder- mota. On opali u Stona i navuče neki kapak na otvor bunara i mi se nađosmo u potpunom mraku. Nogama sam tražio telo svog Roa Hača, pa se trgoh kao da sam sreo avet.

— Živ sam i mogu da stojim na dnu — šapnu moj posinak.

— Jesi li teško ranjen? — upi­tah u strahu.

— Nisam. Nešto me udarilo u potiljak, ali kao da mi nije ništa

— odgovori Ro Hač šapatom. — Šta je s tobom? Jesi li teško ra­njen?

— Nisam ni ogreban. I mene je nešto, udarilo ali možda imam malu čvorugu — odgovo­rih tek sada svestan da sam i ja preživeo.

— I to mi je dželat i ubica! Pro­mašio je oba puta — zaključi Ro Hač.

Pribismo se jedan uz drugog, jer tako smo lakše razgovarali. Nađosmo živog i Stona. Tek na­kon više od pola sata setismo se da pokušamo odvezati jedan drugog. Okrenusmo leđa tako đa nam se nazad vezane ruke nađoše. Moja leva ruka je bila povređena, ali smo uspeli. Baš kad sam Roa odvezao, gore se podiže kapak. Svetio nam bles- nu u oči.

— Jeste li živi, momci? — pi­tao je Pit Makđermot.

— Nismo! Odlazi Sotono! — odgovorih. — Hoćeš da umremo ovde od hladnoće u vodi?

— Znam da vam nije ništa, jer sam pucao ćorcima. Odvezali ste se, jer ti ne bi bio Samjuel Makferson kad ili ne bi odvezao ili prekinuo jedno obično uže — govorio je Pit Makđermot spuš­tajući nešto u dubinu k nama.

Shvatih da su to lestvice od konopa s drvenim prečkama. Dok su se lestvice odmotavale Ro me je pridržavao.

— Požurite da se popnete, jer ćete se prehladiti, dragi moji prijatelji — reče mrmot Makder- mot.

Uh, što sam ljut na njega!— A gde su ti oni ostali prijate­

lji — upitah zbunjeno.— Otišli su zadovoljni, jer smo

se sporazumeli o svemu. Sada

92

sam im ja neka vrsta šefa. Ob­jasnili smo se kako da se nađe­mo i takve stvari. Znao bih više da nisam žurio da ih se oslobo­dim, jer sam brinuo o vama. Mo­že čovek i vrat da slomi, uprkos vodi — pričao je Pit Makdermot dok se Ro peo k njemu.

Nadao sam se da će ga Ro pre­variti i zgrabiti za vrat, pa požu- rih da se i ja uspnem čim on ne­stade s lestvica. Kad sam izišao zatekoh ta dva momka kako se smeju i pričaju o vrućem grogu. Iza Pita Makdermota stajao je i smešio se Edi Ston. S mene se voda cedila i pljuskala dole u bunaru.

— Tako je kad ja pristajem da idem bilo kuda bez Luna — pro- gunđah. — Od sada biram druš­tvo.

*

Baš kada sam završio pričanje o jednom od najstravičnijih svojih doživljaja, uđe Artur Markinč, nestrpljiv da se dočepa magne­tofonskih vrpca i da sazna isti­nu.

— Priča još nije gotova. Po­trebna su mi neka objašnjenja — rekoh prihvatajući čašu pića koju moj prijatelj beše doneo.

— Ko može da ti objasni sve to? — upita Markinč.

U tom trenutku uđe Lun. Beše čuo moje reči i sede smeškajući se zagonetno., Slušam te, Same — reče os­matrajući okretanje magneto­fonskog kruga.

— Ja ni sada ne znam ništa o Pitu Makderrtiotu — počeh već umoran od pripovedanja. — On­da je mene i Roa Hača pogostio u dvorcu i otpratio nas do izla­

za. Obećali smo da ćemo čuvati njegovu tajnu svog spašava­nja . . .

— Pit Makdermot je inspektor Skotland Jarda, Foks. On je sa­da šef združenih gangsterskih bar 'J' koje će polako pripremiti za un :tenje — odgovori Lun.

.1 kakva je priča bila o Ha- ču? I sam sam sumnjao da je Ro taj inspektor Foks — rekoh tek sada ne razumevajući ništa.

— I on je bio . . .— Bio?! Kako to »bio«?— Pogledaj — pruži mu Lun

jedan list papira.Bila je to ostavka Roa Hača na

tajnu službu u Skotland — Jar- du, u kojoj se zahvaljivao na pri­mljenom ordenu i obaveštavao poslodavce da zaostalu platu i novčanu nagradu pošalju Druš­tvu za zaštitu dece bez roditelja.

— Neka on pokloni deci deo novca što ga je oteo gangsteri­ma! — rekoh ljutito.

— Mislim da hoće — osmehnu se Lun.

— Ali ja ne želim više ni da ga vidim. Moj posinak, a policijski inspektor, još uz to Foks, milion mu lisičijih repova!? Hoću javno da se odreknem od Rohača! — zaključih izgovarajući njegovo ime sastavljeno u jednu reč.

Nehotično se osvrnuh da vi­dim nije li me možda čuo. Ipak, moraću da poštujem oproštaj koji sam mu dao kad smo ono . . . kad je trebalo da um­remo.

— Plaudite, acta est fabula! — uzviknu Artur Markinč.

Ne znam šta znači ta njegova latinska rečenica, ali ja mogu da kažem:

— Priči jeKRAJ.

93

USKORO NA SVIM KIOSCIMA

SPECIJALNO IMANJE »ZLATNE SERIJE«

DILANDOG detektiv koji

'se ne plaši strave i užasa

. • •

DILANDOG u događajima na granici sna i jave

maštu

DILAN DOG se hvata ukoštac sa silama mistike i zla

rIz sadržaja:

« KOM ANDANT MARK u epizodi Tajanstvena tvrđa­va

• U BURETU NIZ NIJAGARI- NE VODOPADE

• KNJIGA PROKLETSTVA• HOĆE LI PASTI KRIVA

KULA U PIZ1• PRIČE O VUKODLACIMA® SEK1N - MAUZOLEJ

STRAVE I UŠASA® KRIMI PRIČA - Revolver

magnum® ZAROBLJAVANJE MESE-

CA© URAGAN ALMA9 AUTOMOBIL BUDUĆNOS­

TI9 VESTERN PRIČA - Pre­

pad u Rićmondu ; O PUSTINJSKE ŽIVOTINJE 1 « SIRENE I LJUDI| © KONJ KAO TAJNO ORUŽ­

JE0 IZAZOV MORSKIH DUBI­

NAt ŠALE, ANEGDOTE, HU-

MORKSKK, KARIKATURE, UKRSTENE REĆI

y

Šta je to? Ko je to?KAKO ĆU DA VAM ZAVR - ŠIM PRIČU KADA SAMO SKAČETE PO SO B I?

TO SU

U STRIPUuskoro na svim kioscima

PRVO ĆU SKLONITI TAMOIRE OD RUČKA, ) V P A ĆU O N D A ZAVRŠITI PRIČU / S.

'K A K O SE PRIČA Y PROČITAO Z A V R i A V A ? .A NAM .GICO/

DA VAM PROČI­TAM? PA

3A NE Z N AM

DA č l- TAM-J

U SLEDECEM BROJUFREDERIK EŠTON

LUNI OKUPANI DOLARI

J e d a n od n a jb o l j i h i n a ju z b u d l j i v i j ih r o m a n a o s l a v n o m a v a n tu r i s t i D o n a ld u S ik e r tu , L U N U , k r a l j u ponoći . B a n d a

f a l s i f i k a t o r a k o ju predvodi n a c i s t i č k i ratn i z lo č in a c š t a m p a s to t in e m i l io n a lažnih

d o la ra . S v e t s k o m f i n a n s i j s k o m i b a n k a r s k o m s i s t e m u preti k o l a p s . In tropol

i po l i c i j e m n o g ih z e m a l j a su nem o ćn i . Njihovi s p e c i j a l n i a ge n t i b iva ju ubi jen i .

Kad f a l s i f i k a t o r i o tm u i u b i ju i L u n ov u p r i j a t e l j i c u , k r a l j p o no ć i o b j a v l j u j e rat

z lo č in c im a . R e d a j u se m n o g o b r o j n i surovi o bračun i , g a n g s t e r i se sv im s i l a m a trude da e l imin iš u s l a v n o g a v a n t u r i s t u ali to im neće

poći za r u k o m . . .

3POTOH jom uX lO O