Frederick Ashton - 1970 Lun i prodavci leseva.pdf

8/16/2019 Frederick Ashton - 1970 Lun i prodavci leseva.pdf

1/123


2/123

NOVA SERIJA X-100

IS. januar 1970. god.

Sveska 271.

Freder ik Eston

l U N I P R O D A V C I l E Š E V A


3/123

O T O B I B L S O T E K A

Odgovorni urednik:

M i t a r M I L O S E V I C

Izdaje i š la; 'r .pa Novirickj preduzeće »Dnevni l i « , Novi Sad, Gajeva 15.

2i !u-račvn GJ7-1-254 (za seri ju detektiv .-ki roman — Koto bibl ioteka)


4/123

Pokušavao je da veruje da je sve

to što je proživeo u toku sedam dana

samo jedan stravični san. Za r stvarnost može biti tako užasna?! Ali uza

lud je na taj način hteo da olakša sa

mom sebi. Podzemna prostorija ne

pravilnih zidova, koja je podsećala na

preuređenu pećinu, bila je suviše stva

rna. U njoj je bilo vlažno, a vazduh

zagađen smradom

Patrik Benton je čučao pored kri

vog zida načinjenog od grubo tesanih

blokova kamena. Okovima i lancem

bile su mu vezane obe noge. Lanac

je bio pričvršćen za ogromnu uz idanu

alku od kov ano g i zarđalog gvorđa.

Pored toga dva uska podzemna hodni

ka bila su pregrađena metalnim re

šetkama, koje su se mogle pomeriti

kao vrata samo kad se otključaju o-

klopljene brave sasvim savremene iz

rade.

Benlon je čučao u svom vlažnom i

isprljanom odelu. Za sedam dana li

ce mu je bilo obraslo prosedim dla

kama, a oči se zamutile od amonijač

nih isparenja iz rupe pored njega. Bo

ravak u ovoj ćeliji bio je mučenje već

i samo dovoljno da brzo slomi čove-ka nenaviklog na strahote. Patrik Ben

ton bio je bogati rentijer naviknut na

udoban život i lak rad. Istina, bilo je

briga kako da se očuva bogatstvo i

povećaju rente, obračunaju prihodi od

akcija i srede mn ogobrojn i računi. A

li to je bilo sve što jc četrdeset dvo

godišnjeg Patrika Bentona mučilo u

životu, ako se izuzme Enda. Ona ga

je ponekad zabrinjavala svojom neoz-

biljnošću i nekim željama. Ali to )e

objašnjavao njenom mladošću. Bila je

od njega mlađa punih četrnaest go

dina. Baš zato se i ponosio što može

da poseduje tu mladu lepoticu izuzet

ne privlačnosti. Smatrao ju je delom

>\og bogatstva. A sada su i bogatst

vo i Enda postali razlog njegovih mu

ka i straha od uiasne snnti.

Svaki sat boravka u ovom podzem

nom zatvoru ostavio je poneku teš

ku ranu. Sećao se svega i to ga je po

novo ozledivalo. Pokušavao je da pla

čem olakša sebi, ali to mu je dono

silo još veću klonulost. Ostajalo mu

je samo da misli o svemu. Slike su se

ponavljale u tami kao da sve ponovopreživljava.

Pošao je da obiđe svoje imanje u

Hempšajru. Zakupci su mu bili duž

ni i trebalo je da ih opomene i oceni

njihove mogućnosti po rodu voćnjaka

i bašti oko Kiver Vaja blizu Altona.

Bio je zadovoljan obećanjima zakupa-

ca i predveče je krenuo ka Londonu

da stigne na večeru s Endom. Na uskom putu blizu druma za Fernem ni

je mogao da obiđe nekakav zel eni do

stavni automobil. Izišao je da vidi za

što automobil stoji tako da ometu pro

laz. A tada su sa dva čovck:t n.inala.

Jedan ^ je udario nečim po glavi.


5/123

Osvestio se vezan ovde u ovoj prokle

toj jami.

Prvog dana su dva otmičara dolazi

la i nekoliko puta ga pretukli bez i-

kakvih objašnjenja.

— Zašto me tucete? Ja vas ne poz

naj em . . . Ni kad vas nisam vide o —

jaukao je Benton.

— l loćcš da kažcž da smo neučti-

vi ? — cerio se stariji zločinac prose

de kose i brkova, koji su bili vrlo ne-

govani i uredno podrczani.

— Ali ja vas ne poznajem . . . Za

što me tučctc.-’ — po navlja o je Ben

ton. — Pa mi počinjemo da se upozna

jemo. Ja sam Rik zvani Polip, a ovo

je Norman. Kad nas sa.svim uj)oznaš,

bićeš mek kao da nikada nisi ni imao

kostiju u tom Ivoin zakržljalom telu

— odgovorio je Rik i nastavljao da ga

tuče.

Ni u toku noći ga nisu ostavljali na

miru. Dva puta su dolazili i tukli ga

sistematično i na na juvr cdljiviji na

čin, ali dovoljno vesto da ga nc ubi

ju il i preteško povrede. I svaki put su

uzimali njegovu levu ruku i gledali

koliko je sati. To što su mu ostavili

časovnik bio je takode sastavni deo

njihovog metoda. Inače u ovoj smrdlji

voj ćeliji ne bi znao da li je noć ili

dan. Svetio je dolazilo iz podzemnog

hounika od jedne slabe sijalice.

Drugog dana su mu vezali ruke i

otključali okove, a zatim ga odvukli

podzemnim hodnikom do jedne po

drumske prostorije opremljene na ču

dan način. Bilo je tu raznih stvari ko

jima ni je mogao ni da nasluti name-

nu. Na jednom zidu bilo je filmskoplatno ka kome je bio okrenut projek

tor. Nekoliko fotelja, ormana i stolo

va b i l i su okolo. Gurnuli su ga da sed-

ne u jednu fotelju i izišli. Čuo je da

se vrata opet otvaraju i okrenuo se da

V i d i ko dolazi.

— N e okreći se, Bentone! — viknu

mu čovek čiji glas je bio promakao.

Benton je poslušao, ali već je bio

video da sa čovekom ulazi i jedna vi

soka žena. Lica im nije video, jer na

toj strani je bilo mračno.

— Sedečcš tako kako si postavljen,a mi ćemo biti iza tebe i razgovara-

ćemo —■nastavi muškarac.

— Biće vrlo zanimlj ivo — obeća že

na.

Bio je dovoljno tučen da sada osta

ne poslušan i ne pokuša da prekši za-

povest. Jedino je upitao:

— Zašto sam otet i doveden ovde?

— Poslovno . . . Imamo jedan pred-log i trcima da ti ga iz ložimo — od

govori promukli.

— Čudan način za poslove — uzdah

nu lientoD. — Ja nemcun izbo ra i mo

ram da slušam.

— Zaključak je ispravan. Nemaš ni

kakvog izbora, ali mi imamo pred-

loge od ko jih ćeš birati — nastavi p ro

rnukli. — Pred laže mo da se otkupiš.

— Zbog loga sam otet?

— Ne samo zbog toga. Pošto se ot

kupiš, prihvatičeš naše usluge. Pošto

želiš da ubijemo tvoju ženu Endu . . .

— Ali ja to ne želim! — prekide ga

Benton.

— Zelećeš! — pretećim glasom od

go vor i promukli. — Kaži od reči doreči: »Želim da ubijete Endu, jer me

vara. Spetljala se s mladim Vikeriem«.

■— A li to nije . . . — poče Benton,

ali ga prekide šamar koji mu dođe iz

nenada.

— Kaži ono što treba! — opom e

nu ga promukli, vraćajući se u svoju

fotelju.

— Eto . . . Želim da ubij ete Endu,

jer me vara. Spetl jala se s mladim

Vikeriem . . . Ovaj . . .

— A sada ćuti i g ledaj! — zapove-

di ovoja puta žena.

Beni;on pokuša da se okrene.


6/123

— Gledaj u platno! — ponovi žena.

Projektor poče da zuji, a zatim se

ukazaše slike. Prvo Enda u svom no

vom kostimu s krznenim okovratni-

kom. Po tome je znao da ;


7/123

vezali, začepili mu usta i odv uk li ga

podzemnim hodnikom do nekakve ga

raže. Gurnuli su ga u onaj isti dostav

ni automobil i krenuli.

Patrik Benton nikada nije shvatio

ni gde je bio zatvo ren. Bio je mrak

kad su ga izvukli. Nebom su se vukliletnji oblaci. Okolo je bilo šiblje. Pri-

metio je nejasno da u isprurenoj ruci

zločinca mora da je revolver. Kije čuo

pucanj, ali je osetio udar u glavu.

Ubili su ga revolverom s prigušiva

čem, odvezali mu veze i otčepili usta,

a zatim su otišli u noć kao aveti.

Leš je pronađen u šumarku na osam

milja od jugozapadnog dela Londona.

II

Pošto je pokupio pisma prispela na

post restant na izmišljeno ime Bazil

Plezens, Donald Sikert se vratio u svo

je veličanstveno sklonište pod vodorr .

i muljem malih jezera na severnoj ivi

ci Londona. Već dva meseca bio jesam u skloništu, jer je Dž ejn N’ iring-

ton otputovala pod zaštitom Samjue-

la Makfersona.

Otvorio je pisma i ne čitajući ba

nalne sadržaje. Znao je da na to ime

pišu samo Džejn ili Makferson. Dok

je listove pisama izlagao uticaju pa

re naroč itog ras tvora u malo j kutiji za

stvaranje pare, razgledao je žigove nakovertim a. Prv o je bilo poslato iz

Bengazija, a drugo i: oace Seba u Fe-

zanu. Znao je da je Džejn otputovala

da pronađe čudnu pustinjsku biljku,

koja je još uvek bila neispitana. Pred

stav ila je to kao laki turistički izlet

na ivicu pustinie što je u društvu s

Ma kfer son om i nekoliko odabranih

pratilaca moglo da bude manje opasno od odlaska u londonski Siti. Lun

nije tada mogao da i ^-ani ide s nji

ma, jer su eksperimenti s heniijskim

jed ii i ’ cnjima bil i u fazi koja se ni je

mo gla prekinuti, a moraU su trajati

najm anje mesec i po dana. Bilo mu

je zagonetno zašto Džejn tako upor

no želi da putuje, ali nije hteo da je

spreči. Pomišljao je da su je zamorili

skrivanje u Lon donu i naporni rad

oko ispitivanja bakterija koje luče ja

ke toksine. — Putovanje do Gibraltara i po

Sredozemlju može biti vrlo prijatno.

Libija je zanimljiva, iako siromaš

na i pusta — rekao joj je tada.

— To liko želim taj izlet. Kad se

vratim, nadam se da ćeš moći da za

jedno otputujemo nekud izvan Lon

dona. To lik o ljudi putuje u Italiju i

na Balkan — odg ovo ri la je Džejn sme

jući se i spremaju ći opremu za puto

vanje u pustinje Libije.

Dok je otvarao kutiju i ispuštao os

tatak pare, Lun se setno smešio seća

j j ć i se divne Džejn Vitington, s ko jom

ie proveo toliko divnih časova i do-

živeo najuzbudlj ivi je avanture. To ga

momenta nije ni slutio da je ona sama otišla u jednu od opasnih avantu

ra. To je shvatio čitajući prvo pismo,

u kome je Džejn pričala:

»Dragi moj Donalde,

Napisala sam ovo pismo i obezbe-

dila da se ono pošalje dvadeset dana

po mom odlasku iz Bengazija. Nisam

mo gla drugačije, jer ti bi jurnuo za

nama. Ma kfe rso n se složio. Nje m u

sam rekla da idemo u poduhvat koji

nije bez ozbiljnih opasnosti. Može da

do đe do nesreće. A li to što bi Sam i

ja strada li nije ono najveće zlo. M no

go je opasnije to što bi se dogodilo i

ostalo tajna posle nas. Zato sam sve

napisala i ostav ila u mom sandučiću s

nakitom. Pročitaj ono što je zapisano

u knjižici uvezanoj u crnu kožu. To

će biti do\o!jno da shvatiš šta se do

godilo i šta treba da se radi. Nadam

se da će sa mojim pismom koje pišem

sada, stići i dr-u'^o pismo u kome ču

te obavesLiti šta se dogodilo. Ako ja


8/123

8

Stiglo samo ovo prvo, onda . . . Ne , ne

mogu da pom islim na to da se više

nećemo vidcti. Nadam se da ću ti se

vrati ti u tvo j čvrsti i nežni zagrljaj.

Grl i te, l jubi . . . i l jubi tvoja Džejn«.

»P. S. Ako je stiglo i drugo pismo,

pročitaj samo pr ve redo ve, koji ćepotvrditi da smo živi i zdravi, a onda

bezbrižno pročitaj crnu knjižicu, jer

bez nje ne bi sasvim razumeo ostatak

drugog pisma. I ljubi te, ljubi tvoj a

Džejn«.

Lun brzo pročita prve retke drugog

pisma:

»Ljubljeni i divni moj Donalde,Bilo je sve tako strašno i teško, ali

]‘e prošlo. Sutra ćemo Mak fe rson i ja

odletet i avi on om u Tripoli, gde nas

čeka Sam ov brod. A onda krećem o na

plovidbu o kojoj znaš. Dakle, odmah

pročitaj crnu knjižicu, a onda nastavi

s ovim što ti pišem najsitnijim slovi

ma koja umem da stavim na hartiju,

a što ipak mora uzeti najmanje desetak stranica ovog tankog i finog pa

p ira . . . «

Ostavljajući svežanj l istova ov og

pisma Lun požuri u odelenja skloniš

ta koja su bila izgrađena i uvek re-

zervisana samo za potrebe Džejn Vi-

tington i nj ihov zajednički bora vak

kad bi uživali u časovima ljubavi. Lun

nikada nije pregledao stvari svoje životne saputnice, ali brzo nađe veliku

kutiju s nakitom. Rinoge delove na

kita Lun je sam ili izradio, il i pobolj

šao opremajući ih ponekim praktičnim

izumom. Ali sada ga je zanimala sa

m o crna knjižica. Na đe je i vrat i se u

svoju sobu za rad.

Začuđeno je čitao rukom napisan

naslov na drugom listu:

P R E T N J A C O V E C A N S T V U

Džejn Vitington je imala mnogo

gmisla za urednost, što je bio i jedan

od us lova za uspešan naučni rad u

oblasti biologije. Najsitnija greška

mogla je sve da pokva ri, a nekada i

da bude uzro k sigurne smrti. Dž ejn

nije grešila. Nje n om sposobnošću da

radi precizno i pa žljiv o odisale su i

stranice knjižice ispisane lepim, sitnim slovima. Lun je čitao:

»Sve Sto je napisano u ovoj knjizi

moglo bi da se nađe i u mnogobroj-

nim beleškama o opitima, ili drugim

istraživanjima, koja sam vršila tokom

zadnjih osam godina. Ali neki novi do

gađaji nagone me da sistematizujem

jedno izlaganje i ostavim ga zabele že

no. Strašna opasnost nadvija se nad

čovečanstvo i ona je bliže nego što se

obično misli čak i u sasvim obavešte

nim krugovim a naučnika. Propast i

uništenje čovečanstva mogu da se do-

gode svakog časa. Zločinačka ruka,

koja je u prošlosti posezala na živote

pojedinaca, i li malog broja ljudi, već

širi svo je prste da pose gne za čove

č a n s t v o m . . . «

Posle tih reči sledila su naučna ob

jašnjenja i podaci , koji su bi li još u-

ve k najbolje čuvane državne tajne

mnogih svetskih sila. Njihova suština,

koja više nije tajna za čovečans tvo,

svodila se na to da mnoge zemlje pu

ne svoje vojne arsenale oružjima stra

vičnih mogućnosti, a mikro skop skihdimenzija.

Među njima su strplj ivo »odabrani«

i »vas pita van i« mikrobi, od kojih su

neki u prošlim ve ko vim a već harali

svetom u groznim epidemijama. Ali

postoje i novi, koje savremena medi

cina ne poznaje i od kojih je čovečan

stvo nemoćno da se zaštiti. Dalje,

Dže jn je pisala:

»Savest čovečanstva kao da je prva

obolela od razarajućih mikroba i ot

rova. Pojedini ljudi zovu na uzbunu,

ali njihov f’las zamire, a oni često ne

staju u noćima kada sc rađaju zločinL


9/123

A atomska i hidrogenska bomba pro-

sto su dečje igračke prema mikiobi

ma i otrovima iz naučničkih eprine

ta. Biološki rat bio bi mnogo strasniji

od atomskog. Odakle sigurnost da se

to tvrdi?

Krajem srednjeg veka epidemija cr -ne kuge, koja je bila jedna \rsta in-

fluence u najopasnijem obliku, prepo-

lovila je broj stanovnika na našoj pla

neti. M am utsk a epidem ija španske

gripe 1918. godine ubila je više stanov

nika Evrope nego čitav, tek minuli pr

vi svetski rat. Zato, crna kuga, suba,

kolera, španska groznica i tifus — b o -

lesti koje su pokosile stotine miliona ljud i — bile su i ostale stravična opas

nost za čovečanstvo. U porn om bor-

bom nauke one su savladane. .\li . . .

Strašno je i pom isliti! A ram išlite

kako je strašno kad se zna da je to

danas potpun a stvarnost. N au k a je

pobedena na taj način što je fHjroblje

na vlašću. Ona je rob u službi plane

ra smrti, u službi štabova mnogih voj

ski, koje žude za osvajanjima. Zloupo

trebom nauke moguće je izazvati ka-

tastrofe hiljadama puta teže nego što

ih je mogla da izazove priroda. Veš

tački stvorene epide m ije postale su

Damaklov mač nad čovečanst^om. Ka

da biolozi i lekari prestanu da se bore

protivu mikroba i udruže se s njima,

posta ju grozne ubice. Oni m ogu da

stvore — stvarno oni stvaraju — mik

robe otporne na s^e lekove i sva sred

stva za zaštitu :i\ og biča. Već su stvo

reni m ikroorganizmi, koji izazivaju do

sada nepoznate bolesti, a tako moćne

da zbrišu s v e živo.

Još u starom veku ljudi su se dose

tili da u redove neprijatelja ubace za ražene bolestima Voje izazivaju epide

mije. Nekada su to bili zaraženi i puš

teni zarobljenici, nekada zaražene gru

pe ljudi koji su pretnjama oterane u

redove neprijatelja, a ponekad čak i

sopstveni agenti ratujućc strane. Tak

ve postupke istorija je o.udiia i čove

čanstvo je uza lud bacilo anatem u na

njih.

U prvo m svetskom ratu, uz otrovne

gasove, poja\iia se i upotreba izazi-

vača bolesti. Ali ond ašnjim sredstvi-ma nije moglo da se utvrdi koje su

od brojnih epidemija buknule sponta-

no, a koje su ziočinački i namerno iza

ane.

U drugom svetsK.om ratu nemački

komesar rdra^lj3 Rajha dr Karlo

Blant pomogao je stvaranje bicloških

oružja. Omogućavao je da se dejstvo

mikroba proveri na ratnim zarobljenicima i logorašima iz okupiranih ze-

malja, pa i iz same Nerračke. I Janan

se pridružio naporima da biološka o

ružja olakšaju osvajanje. Japanski avi

ja tičari su jo š na početku drugog svet

svog rata nad kineskim gradom Cang-

Ti izbacili tovare kugom zaraženih zr

na pirinča. Izgladneii stanovnici raz-

grabili su pirinač i epidemija ve počela.

Ratovi u Koreji i Vijetnamu bili su

po godn i za »nai^■ne« i »strogo nauč -

ne« probe bakteriološkog rata. Čove-

čanstvo se pokazalo nemoćno da zlo-

čin spreči u začetku. N o v i zločini se

pr ipremaju!

Ali nisu samo bak terije sprem ne da jurnu u »o sva jan je « sveta . Tu su i

m nogo brojni apokaliptlčni otrovi. N ji-

m a se tajno pune tan kov i i j^ranate.

Oni čekaju da budu upotrebljeni.

Generalni sekretar Ujedinjenih na-

cija U Tant up utio je Ck:nlrair.a svet

ske organizacije jedan izveitaj ra sto

dvadeset i četiri strasie. N a njego vo j

izradi su saradivali čelrnr.cst ekspera-ta za hemijsko, bakLeriološko i binloš

ko rato vanje . To je pra\i užas-

nih fiređstaia r̂ a spick"":: fir

mi koje ih pro iz’.cdc . T am ;;e na po -

minje da su sva ta 6kCd:.tva namc;;je


10/123

10

na ratovima, iako f irme »utešno« iz jav

Ijuju da je to samo za lokalne ratove.

Sve je kaz ano u izveštaju. Ča k su

opisana i sredstva koja se koriste za

rasturan je. To su m ali rezervoari sa

raspršivačinia za diverzante, bombar

deri sa raspršivačima za šira područ- ja . pa čak i zaraženi insekti. Tu su

glave raketa i artiljerijska zrna i raz-

ni kuršumi puni gasova ili bakterija.

Sve je detaljno ispitano i municiozno

pripremljeno,

A zaključak eksperata? On je takav

da se iz njega vidi stravična opasnost:

»K em ijsko , bakteriološko i biološko

oružje vrlo je jeftino; proizvodi se bez većih industrijskih postrojenja, a teh

nološki se može koristili efikasnije od

term onu klearnog oružja, naročito u

lokaln im ratovima . . . «

Sta je pob udilo generalnog sekre-

tara U N da zemljama članicama pre

da ovaj izveštaj? Zna se da je Zenev

skom ko nven cijom 1925. godine zab ra

njena svaka upotreba bakterija i ot-rova , a 1968. godine U N su ape lovale

da je potpišu i one zemlje koje to ra-

nije nisu činile. U prošlom ratu p rotiv

nici su iz straha od sopstvenog uniš-

tavanja poštovali zabranu. Ali sada je

činjenica da se zabranjeno oružje po-

javilo u lokalnim ratovim a pedeset go

dina posle najveće međunarodne osu

de i zabrane. Jedan naučnik u Fort

Detroitu dobio je najveće vojno od-

likovanje, jer je pronašao glj ivu koja

može da uništi pirinač! O dlikov anje

za zločin! Odlikovanja za zločinačko

služenje mračnim poduhvatima nega-

tivne nauk e!

I kod nas u Eng leskoj, kod grad a

Protona radi »M ikrob iolodž ik reserč esteblišment« i pro izvod i ta strašna

sredstva. Proizvode ih i u Nemačkoj.

Ali najviše glasova koji zabrinjavaju

stiže iz Sjedinjenih D ržava . Ta m o se

pro izvod nja užasa otima kontroli. U

N jupo rtu u državi Indijani fabrička po

strojenja rade dnevno puna dvadeset

četiri časa već tri godine. Proizvodi se

neurotoksični gas bez boje, mirisa i

ukusa. »D žo n H op kin s« univerzitet do

bija godišnje milion dolara samo za

ispitivanje infektivnih bolesti, koje bi

m ogle da se koriste kao ratno oruž- je. Još na osam naest američkih uni-

verziteta ispituju se mogućnosti i usa

vršavaju bakteriološka i hemijska

sredstva za uništavanja u eventua l-

nom ratu. A šta rade vojne laborato-

rije i hemijske fabrike?

Već je poznato da se podigla uzbu

na zbog toga što se »paketi« sa mik-

robim a ili otrovima prenose čak i putničkim avionima. Vojni avioni lete

s tovarima smrtonosnih bakterija.

Američki novinar Sejmur Herš otvore

no pita:

»Sta bi se desilo, gospodo generali,

kada bi, primera radi, jedan avion sa

tovarom smrtonosnih bakterija pao u

M isisipi, kod Sen Luisa? K ak va bi

sudbina zadesila sva naselja i grado-ve nizvodno od Nju Orleansa, koji se

snabdevaju vodom iz ove reke?«

Niko ne odgovara. A ja , Džejn Vi

tington, pitam šta bi se desilo da se

sva ta sredstva zlonamerno upotrebe?

Sta bi se dogodilo da ih se dočepaju

gangsterske bande? Vodonična bomba

je dečja žabica u poredenju sa m ik-

robima iz epruveta naučnika zločina-

ca! . . . «

Dalje je Džejn Vitington pisala o to

me da još mnoge hiljade činjenica zo

vu na uzbunn, ali kao da ih niko ne

čuje. Stravično je što su sva ta sredst-va ne samo potpuno na raspolaganju

armijama i državama, nego su na do

hvatu ruke običnim zločincima. Pre ne go o tome bude više rčči, treba da po

menemo samo jedno sredstvo. Pozna

ta je bakterija klostridium botulinum,

koja se razmnožava i hrani u vodi, a

može se negovati i na komadu pok-

varene salame potopljene u vodu. Ova


11/123

TI

bakterija luči otrov đcsct hiljada puta

jači od cijanovodonične kiseline, tog

strašnog otrova. Otrov botulin može

da se proizvodi jeftino i bez opasnos

ti za proizvođača. A da bi se poubija

lo sve stanovništvo Lon don a treba

manje butolina nego da se napuni icdan naprstak.

»Sve je ovo samo bleda sl ika opas

nosti. Treba se prepustiti samo maio

maštanju i shvatiti sve strahote koje

prete«, pisala je dalje Džejn Vitington

ta sjajna naučnica zaljubljena u život

i zato spremna na najtežu borbu za

njegovu odbranu.

Lun je čitao njene zaključke, od ko jih je mnoge već čuo u razgovorima s

divnom ženom. A on, kao naučnik u-

pučen u mnoge tajne nauke, znao je

da su reči ispisane u crnoj knjižici is

tinite :

»Čaša botulinuma — smrt čo'ečan-

stva! Zar to nije da ćovck rasapi od

nepravde? Zar to nije dovoljno da se

svi proizvođači mikroba i otrova proglase luđacima, što u stvari jesu, i str

paju u luđačke košulje?«

Lun se smeškao i optmiizmu Džejn

Vitington, koji je imao osnova. Trka

u stvaranju zaštitnih sredstava traje, a

pos toji i strah tvoraca smrtonosnih

bioloških oružja da im se kontrola ot

me i da i njih same pokose epidemije,

otrovi i sve ono što spremaju. Jedannevažan, ali stravičan nrimer g ovo ri o

tome.

»Pre šest godina naše britanske tvor

ce biološkog oružja rahvatila je pani

ka kad su jednom stručnjaku iz epru

vete umakle nekoliko bakteri ja jedne

apokaliptične bolesti. On je te bakte

rije o dgajio u s\ ojo j laboratoriji. Znao

je da su prešle u n jegovo telo . A znao

je da od nj ih, kada se nađu u te lu čo

veka, nema nikakve odbrane«, pisala

je dalje Džejn. »Užas ga je zahvatio.

Strah mu je ščepao um i srce! Drhtao

je odgajivač neizlečive bole sti prvo za

svoj život. Ali njegovi naredbodavci i

kolege znali su ne samo da njemu ne

ma spasa. Skrili su mu ime, skrili su

događaj i učinili jedino što su mogli.

Taj naučnik X mogao je da postane

izvor epidemije, koja bi izmakla sva

koj kontroli i odolela svim snagamasavremene medicine. Poput plime zah

\ati!a bi naše Ostrvo, a žarim ceo

svet. .A bili su nespremni da ga ubiju i

spale. Šta su učinili jadni kl ovno vi ,

tvorci pretnji čovečanstvu? Radi svog

mira prebacili su obo ielog koiegu u

Libijsku pustinju. Jadnik je tamo u

potpuno j izolaciji tragično skončao.

Ali naredbodavci i kolege mrtve," jadnika nisu prim ili lekciju. Tra žili su

novog čoveka. Trebao im je naučnik

dovoljno hrabar da prihvati preostale

mikrobe i dovoljno nepošten da ih o-

ču\ a. Stv arno i u suštini tra žio se pra

' i zločinac i beskrupulozni ubica, koji

je ujedno i nauč:^đk. I našl i su takvog

čoveka!

Bio je to trjdeset dvogodišnji doktor

Ret Frener. Nesumnjivo genijalni, ali

ve ro va tn o i umno nastrani, ako ne i

sasvim luđi đr Frener prihvatio se po

sla. Ali on je hteo nešto mnogo više.

Hteo je v last , novac. . . I l teo je čak

da postane diktator u V-'iikoj Irritani-

ji ! M ožda je on smatrao da će tako

početi i s osvajanjem sveta. Zvuči fan

tastično i strašno, ali i sasvim mogu

će.

Frener je našao ljude koji su se taj

no udružili s njim. Ali i njemu se de

sila greška. I njemu je izmaklo neko

liko mikroba i naselilo ss u njegovom

telu. U trenutku stravičnog saznanja

zaboravio se i uzviknuo:

— A hteli smo zagospodariti prvo

Londonom!

Među naučnicima se šaptičc o tome

da je bio član bande uccnšivača. Tvr

di se da su to bili najebi^niji u^cTsji-

vači, prođavci leševa. Ali da bi se sa


12/123

1?

čuvala tajna proizvodnje apokaliptič

nih mikroba, velika državna tajna, mo

raio se ćutali i o ucenjivačima.

Zna se da je dr Frener često odla-

zio u jedan dvorac kod Meona. Posto

je Ist i Vftst M eon. D vorac je između

njih i u njem u radi nek aka v noćni klub. Veruje se da je tamo nalazio svo

je zaverenik e, ta j ludi dr Frener. N a -

učnici s kojima sam gov orila zn aju da

je i on prebačen u L ib ij sku pustin ju ,

onaj deo koji se zove Idehan Murzuk

i koji je opkoljen potpuno besputnim

pla n ina m a Spušten je iz izolacione

kabine aviona s nešto zalihe hrane i

opremoiTi, D r Frener je bio don ekle izmenio mikrobe i znalo se da mu os

taje oko dva meseca života. A kukavi

ce u istrazi nisu se ni usudile da mu

se približe i da pok ušaju saznati ko

su članovi bande. Ogorčen što niko ne

pokušava da ga spase, nego ga bacaju

u pustinjti da umre. dr Frener je vi-

kao

— Ostali su m oji ijudi? O n i će stvo

riti mikrobC: i!i bar koju uncu botu

l inum a! D rhtaćete svi vi u Lon do nu i

na Ostrvu! Oni će gospodariti! Osve

tiće me Lider^!

Ostalo je tajna ko je taj monstru-

ozni Lider, taj vođa zločinačke bande.

A dr Frener je još živ u pustinji. Tre

ba ga naći i saznati istinu.Zato ću to učiniti ja, Džejn Viting

ton. Hoću tajnu bolesti i tajnu zašti-

te od nje, ako postoji. H oć u da od

tog smrtnika saznam istinu o bandi

zločinaca. Znam da će mi jedan čovek,

jedan veliki naučnik i borac p ro tiv «

zločina, zamcrili što ga nisam obaves

tila On bi po šao sa mnom . Ali ja ga

suviše voHni da bih ga povela na ta'

opasni put. Suviše sa cenim da bi'

’ lider — voa a lenglesKij upotieu-

Ijeno kao nadimak.

čovečanstvu otela tog skrivenog bor-

ca protivu zločina. A on uz sve to sa-

da radi na jednom od svojih velikih

naučnih dela. Oh, koliko ga volim !

Znam da će biti tužan, ako mi se šta

desi. Znam da će nastaviti borbu pro-

tivu nau čnika zločinaca, on prijatelj ljubavi i života, prijatelj mladih i sreć nih.

*

N ek o vreme Lun je ćutao držeći u

ruci crnu knjižicu. Bio je svestan ne

sam o istinitosti svak e zapisan e reći,

nego i veličine te lepe, čudn o lepe i vatrene žene. Da je za ljubav prema

ženi bio potreban prostor u ljudskom

telu, Lun bi nestao, rasp rsnu o bi se

od nab ujale ljubavi. Ali l jubav ima

druge dimenzije. Ona je nem erljiva

prostorom i stupnjevima. Ona je pros

to ljubav, velika i prava.

Uzeo je drugo pismo Džejn Viting

ton i nastavio da čita:»N eć u da pišem o detaljima pri-

prema i putovanja do poslednjeg ubo

gog gradića na ivici pustoši Ideh an

M urz uk a«, j )isala je Dž ejn Vitington

dalje. »Gradić se zove Murzuk. Zlat-

nici iz tajnih trezora Makfersonovog

broda još u Bengaziju tiho zvečeći kli

žili su u džepove visokih činovnika fe

deralne m onarh ije A1 M am laka al Zibi ja al M utahida. Svi su pom ogli m ojoj

tobožnjoj ekspediciji. Kupila sam kami

one i traktore. Karavan je brzo i lako

ukrcao svu opremu uključujući i he-

likopter. Putovali smo kao naučna ek

spedicija, ko ja će snimiti po pu larn i

film o pustinji.

N aš dragi Samjuel M akferson se

odlično snašao u ulozi kapetana ekspe

Jicije A rapi i Berberi, kojih je bilo

dvadeset i jedan u ekspediciji, već po

^le prvog rukovanja s njim, odabrali

su ga kao onog koga slušaju bez po-

govora. Tri Itali jana vozača pokazala


13/123

13

SU se pravi majstori ne samo za uprav

ljačima vozila na lošim i opasnim pu

tevima, nego i kao odlični pevači u to

ku večeri na logo rova njim a. Imali

smo i dva Grka, takode vozača. Jedan

od njih je slomio ruku. To je bila je-

dina nezgoda do Murzuka.Italijanski vozač i su se pok aza li i

kao odlični mehaničari kod sklapanja

helikoptera, čije neke delo%e smo mo

rali da skinemo još pri kupovini i uto

varu na brod.

Kad smo se smestili pod šatore uz

Murzuk, počeli smo izviđanja pusti-

nje helikopterom. Tvoja radiooprema

je bila dragocena. Lokatori su tako sa vršeno radili da su u bazi u svakoj mi

nuti znali gde se nalazimo. Tako su u

slučaju nezgode s parnim lokatorom

mogli da nam dođu u pomoć ili trak-

tori na gusenicama, ili neki od \ojnih

helikoptera u .Murzuku. Znali smo da

bi hrpica novčanica obezbedila sasvim

brzu pom oć. Da kle, nije bilo velikih

opasnosti.

Tražili smo iznad nepregledne pusti

nje i na podnožju takođe pustih i ste

novitih gromada, koje tako uokviruju

peščana prostranstva Idehan M urzu -

ka. Taj prostor je sličan nekom pejza-

žu na mesecu. Pustinjski pesak i pra-

šina u neđogled, a golo i nirt^o stenje

nep roho dnih i pustih planina u dži-

novsk om krugu od nekoliko stotina

milja.

Trećeg dana na^li smo jedno zgari-

šte u po dn ožju stenoMtih grom ada na

ju žnom delu pustin je . Spust ili smo se

u blizini zgarišta. Bilo je to mesto gde

je život okončao prvi nesrećnik koji

je radio s m ikrobim a. N a steni je bio

urezao svoju poslednju poruku:»Stvor io san: ?tra^r.e mikrobe. Straš

na će biti prcpas: čovečanstva. Umre

ću raspadajući se i smrdeći. Covečan

stvo me je prognalo. Osigurao sam

svoju strašnu osvetu. Sada bih voleo

da nisam«.

Ostavili smo to mesto nemi od uz-

buđenja.

Tek petog dana otkrili smo veliku

ja rugu na zapadnom delu pustin je .

Kad se kiše sruče u planinama, u o

\ om delu pustinje na bu jaju dve brze

■•eke, ko je posle neko liko časova ili dana nestanu. Jartiga koju smo otkri-

li bila je jedno od tih suvih ko rita. N a

hiljadu jardi iznad dna jaruge postoji

nepristupačni plato. Tamo ima pećina

u kojoj iz\ire %oda. N ek o je m orao

helikopterim.a stići tamo i naći vodu.

Kada je izolovan dr Frener, iskoriste

no je to nepristupačno mesto. Otkrili

smo ga po odbačenim limenkama, ko je su odbija le zrake sunca. Pronašli

smo podignuti šator pod velikom nad

netom stenom uz samu pećinu s izvo

rom. Spustili smo se dalje oko pet sto

tina jardi.

Makferson i ja obukli smo zaštitna

odela s maskama i ultrazvučnim vib-

ratorima, koji u bijaju m ikrobe već

na tri inča od tela, a pružaju istu za-

štitu i od vinisa. Taj tvoj pronalazak

je genija la n izum. Ti znaš da sam ga

isprobala više puta. Sasvim je siguran.

Ugledali smo zapuštenog dra Retz

Frenera. Ležao je neobrijan i u izguž

vanom odelu. Koža mu je bila puna

plikova.

— Znao sam da ćete me naći! L i-

de r se ne odriče lako velike učene,

zar ne? — doviknuo nam je glasom

koji je imao onaj neodredeni, ali poz

nati prizvuk koji daje hulilo.

— Kako ste doktore Frener? — upi

tala sam uključivši m ali zvučnik na

odelu.

— Ah, ž e n a ! . . . H lrn ršld način jena

ž e n a ! . . . — smejao se još uvek leže-ći.

Tek kad smo se približili primetila

sam da je bos i da su mu noge takode

pokrivene plikovima i ranam a. M ak -

ferson je isprednjačio držeći prikriven

svoj kolt.


14/123

14

— N e prilazi, D žejn ! O n je lud i

opasan — opomenuo me je M akfer

son preko radio veze ugrađene u ode

10 tako da nas niko drusi ije može ču

ti.

— M oraću s njim da razgovaram .

Ti pazi i bud i u blizini — rek la sam Makfersonu, a onda uključila spoljni

zvučnik.

Prišla sam bliže i opet o sm otrila bo

lesnika.

— Treba li vam nešto doktore Fre

ner? — upitala sam o kruženog jadni

ka.

— M orfiju m a . . . Oni podla ci ostavi

11 su mi suviše malo m orfijuma . . . Bo lo v i . . . — gunđao je ostajući nepokre

tan.

Shvatila sam da mu svaki pokret

pričinjava bol. A morao je da se kreće

do vode i da uzima hranu.

— N em am o m orfiju m , ali ćemo ja

viti da nam se donese — rekla sam

posmatrajući okolo.

— O dm ah javite. Inače neću vam dati epruvete. Skupio sam toliko stro

blinta da svaki živi stvor u Londonu

popada kao snopl je za dva dana. Od

svog tela otkidao sam da spremim za

vas, ali hoću dosta m orfijum a — uz-

buđeno je govorio,

— D a li vam se m oglo pomoći da

se izlcčilc? — pitala sam stojeći bli-

zu njega. — A nikako! M ožda sam o o n a . . .

Ali to je bilo nemoguće i ona ne b’ pri

stila . , .

■— Ko (i; ona?

— Proklela Lunova lju bavnica . .

Ona je proučavala izazivanje rata mc

du mikrobima. Ja nisam dotle došao

... Ali ona, prokleta Džejn Vitington!

Uzdrhtala sam čujući svoje ime

sh\ atajtići o rem u on govo ri. T reba lo

jc ravnom erno isprekid ano

zrače:!!'’ rjiiUroba istp bolesti, koji s«:

ubrizg aju obololom Takvi rpi!:robi sc

ne r3znin«ža\ rfu, ncj’o n ap ad aju sa

mo mikrobe iste vrste. Ti znaš da

sam na tome radila već nekoliko go-dina.

— Zašto niste tražili da vam ona pomogne?

— N e možeš ti to da shvatiš. Tebe

su god inam a mučili problemi kako da od muškarca postaneš žena. A nauka

je drugo . . . Vitingtonova je neulovlji

va. Traže je Skotland jard i sve tajne

službe, vojne i druge . . . Ali i ona će

umreti kad stroblint krene u pohod

— odgovorio je, i dalje ležeći nepo-kretno.

A onda se naglo trgao. Lice mu se

zgrčilo od bola. — Hej ti, hirurški načinjena kurvo,

odlazi i javljaj da mi se pošalje mor-

fijum. Bolovi su strašni! — viknuo je

i opet se svalio na ležaj.

Iskopčala sam zvučnik i rekla Mak fersonu:

— Otići ću do helikoptera, a ti os-tani pored njega. Pokušaj da se pret

varaš da si član bande, o kojo j sam ti pričala.

— Milion mu protrulih leševa! N a j

bolje je da ga ostavimo ovde i nesta-

nemo otkud smo i došli — gunđao je naš dragi mornar.

Znala sam da će pokušati da učini

što sam rekla. Odlazeći ka helikopte

ru mogla sam da čujem svaku reč razgovora između Sama i dra Frene

ra.

— Ko je ta drolja . . . A ti, ko si? — pitao je bolesnik.

— Ja izvršavam . . . — neodređeno

jo rekao Makferson.

— Takve Lider zove izvršiocima.

Tebi je ubiti isto kao i udahnuti ma

fo vazduha, zar ne? . . . Ali strah poz naješ . . . Obukao si se u to odelo . . .

MisliS li da sigurno štiti od mikroba?

— pitao je dr Frcnsjr

Makferson je ćutao, A onda iznena

da reče:


15/123

15

— Šteta što nisi upoznao Lidera.

— Ja nisam? . . . Besm is lica . . . N e

samo što znam ko se krije i:a tog na

dimka, nego znam da je na jednoj stra

ni Sultan,^ a na drugoj Gejd'. Jedna

grupa njegovih najbližih ljudi ;na sa

pod nadimkom Rivendžer^ — pričao je bole snik.

— A p ravo ime? — upita .Makfer

son.

— N ik o ga ne :n a . N i ti ne m aš, L:

vršioče sitnih ubistava! Ti si lešinar!

— Ijutito je gunđao dr Frener.

— A h ja znam ko je on — dodade

M akferson mirno.

— M o ž d a . . . To meni sada nije važ no . . . Kako proda ja l eševa? . . . N i to

mi nije važno . . . Biće milioni leše-

va . . . M ikrob i su o jača l i . . . Sunčanje

tela u kome žive oslobađa ih prinud

nih m utacija koje sam bio izveo . . .

— Zašto kažeš da je ona hirtirški

načinjena? — upita M akferson.

— Z a r ne zn a š? . . . B ila je muška

rac, ko ji se oseća kao žena . . . Operi

sana je u M ilanu . . . Jesi li probao s

njom? — isprekidano je govorio dr

Frener.

— A t a k o . . . M islio sam nešto dru

go. Retko sam bio s njom. I ne vo-

l im m ušku ženu — dodade mornar

zbunjeno.

I pored sve strahote onog što smo

doživljavali nisam mogla da se ne na

smejem. Ali tog trenutka nisam oče-

kivala da če Sam učiniti nešto za šta

nisam ni sada sigiuTia da li je bila ve

lika greška, ili najbolji postupak.

— D oktore — počeo je da govori.

Vi ste ispah budala i nespretnjakovič.

1) Sultan — u značenju m ona rha

kod muslimana.

2) guide — prevod nik, ovde kao na

dimak.

Rivenger — osvetnik, ovde kao

nadimak.

Lider se slatko smejao kad smo sa-

znali da su vas bacili u pustinju. Ke

Kao je da imamo dovoljno botuHnuma

da osvojimo London i pola sveia.

— Laže! S botulinum om može da

ucenjuje s\aki gra d na svetu, ali ne

m o:e da osv oji vlast. A sa stroblintom može. Zato sas je poslao ovamo.

— On nas unpšte liije posla o. M i

smo proti\ u n jega. DnJii smo da nam

kažete kako da sa oikrijemo. A ona

žena temo je D že jn \ itins^ton. D onela

je lek . . .

Bo lesnik se trgao i ustao. Zaurlao je

od bola i zuiio u pravcu helikoptera

kod koga sam stojala. — O na laže! O na me ne može izle

čiti! To je bilo na početku! Poderaću

jo j zaštitno ode lo ! Raspadače se i u

m u k am a. . . Oh, s a iano ! Uzmi me u

pakao da izgore stroblint mikrobi! —

vikao je mlatarajući rukama.

onda se srušio nazad na ležaj. Bio

se oês^ estio od bo lov a. lJar tako smo

mi mislili. Ali kad je opet otvorio oči,

brzo smo shvatili da su se ugasili i

posiednji ostaci njegovog razuma.

Pred sobom smo imali potpunog lu-

đaka pokrivenog ranama i pl ikovima

i na samrti. G ov ori o je nesuvislo i

isprekidano. U nekim trenucima poku

šavao je da ustane, a zatim sc uhvatio

za udove i Ijtištio komade protrule ko

že i tkiva. Bilo je užasno gieđati.

Nismo mu mogli pomoći. Hniro je

u toku noći. Oprezno smo prcfiledali

mesto i okolinu. Našli smo u jednom

udubl jenju sanduk prtkri\en komadi-

m a stenja. U njemu su bile zatvorene

epruvete i t>oce. .Nâkferson je doneo

m ali bacac plamena i spržio sanduk i

jamu. Sve sm o zasu li najačim I oncent ratom sredsta\a za dezi'iffkciju i ug

Ijenisani sadržaj jame opet zatrpali.

Dok je Makferson sûrutajisći dono-

sio kante goriva i njime poHvao leš i

sve stvari zajedno sa šatorom gurnu-

te oko njega, ja sam nemo gledala u


16/123

16

žarni prizor. Činilo mi se da je vatra,

koju je uskoro Makferson potpalio, bi

la prava blagodet pri onom što se ov

de događ alo. Jedan um obolni genije

nestao je zajedno sa svojim mikrobi-

ma užasa.

— A sada m alo kupanja , Džejn — opomenuo me je Makferson.

Stajala sam ne shvatajući šta govo-

ri, jer su mi misli bile nekud daleko.

Poš la sam za njim. On je uzeo boce

sa sredstvom za dezinfekciju pod pri-

tiskom. Up erio je m laznik k meni i

pritisnuo ručicu. Tek tada sam se vra-

tila u stvarnost. Okretala sam se da

svaki delić mog zaštitnog i hermetički zatvorenog odela zahvati mlaz spaso

nosnog sredstva. Posle toga zamenila

sam Sama i prskala njegovo zaštitno odelo

Z a svaki slučaj dezin ficirali smo i

helikopte r, a zatim smo se preselili ne

ko liko m ilja dalje i tek tam o skinuli

zaštitna odela, spalili ih i pepeo zako

pali u vrući pesak i otišli u helikopter. Opet smo dezinfikovali letilicu i svo-

ja le tačka odela

Op reznost je nalaga la da radiove

zom javimo bazi da nam spreme karan

tinski šator oprem ljen hranom , vo -

dom j drugim potrebama. Sleteli smo

podalje i zapalili helikopter, a zatim

se smestili u šator. Pet da na proveli

smo svaki u svom delu šatora očeku jući neće li se pojaviti znaci bolesti,

za koju smo znali da se odaje prvim

naletom vrućice već posle dvadeset i

četiri časa.

Pod zaštitom noći, prvo ja, a zatim

^.;akferson, napustili smo šator bez o

deće i samo ogrnuti čaršavima natop

Ijenim sredstvom za dezinfekciju. Iza

peščanih dina odbacili smo i te čarša

ve i obuk li čistu odeću, ko ja nam je

bila ostavljena blizu šatora. Još jed

nom ie plame n buk nu o uništavajući

sve što smo dodirnuli u toku tih da-

na.

Možda naše mere izgledaju pretera

ne. Makferson je na njihov račun iz-

mislio stotine šala. Ali ja nisam mog

la da podnesem ni nezamislivo mali

delić procenta mogućnosti da prenese

mo neki stroblit m ikrob. Za to sada

bezbrižno pišem. Ustupam pero Mak fersonu da ti pošalje pozdrav«.

Tu se prekidalo uredno pismo Džejn

Vitington i počinjao je odeljak krup

nih i nepravilnih redova, koje je pisao

Makferson. Oni su bili vedri, iako se

iza njih krilo mnogo važnih zapaža

nja. Mornar je pisao:

»D rag i m oj Do nalde, ponosan sam i

srećan što sam Džejn dopratio zdravu i nepovređen u op et u bazu. M ilion mu

mikroba, ovo je bilo nešto gadno. Za

misli mene s koltom na jednoj i mi-

krobe na drugoj strani. Da nije bilo

saveta i uputstav a koje je da va la

Džejn ne verujem da bih pogodio ne-

kog od tih stroblint m ikrob a. Bilo je

gore nego golorukom plivaču među

stotinu morskih pasa. Tako smo Džejn i ja vod ili čudnu bitku s avetima. A

šta smo dobili?

Znamo da postoji neki Lider, koga

nazivaju još Sultan, Gejd i Rivendžer.

Zn am o da postoji neka m uška žena,

odnosno žena koja je izmajstorisana

od nekog muškarca. Znamo da Lider

i ona prodaju leševe. Kako ih i zašto

prodaju? Je li to učena? Pogledaj ma lo okolo i sačekaj da se mi vratimo,

pa da tu bandu, sličnu onim mikrobi

ma, nekak o smrsimo da se nikad ne

razveže. Tako mi Neptunovog carst-

va, biće to lep posao!

Za nas ne brini. Sve je uređeno da

se prebacimo do broda. Ostali članovi

naše eksped icije urla ju od vese lja i

valja ju se po pesk u od sreće. Platili

smo im dobro i poklonili sva vozila i

opremu. Oni i ne slute da se radilo o

tim mikrobima, inače bi sve to poto-

pili u najdublju vodu okeana. Stežem

H ruku i pozdravljam te željan da us-


17/123

17

koro opet budemo zaisđno. Tvoj Sa

mjuel Makferson« .

Lun je s odušveljcnjem mislio o to

me kako je naoko trapavi i grubi mor

nar, najbolji strelac na Ostrvu i naj

teža pesnica koju je video, tako oštro

umno zaključuje. U onih nekoliko redaka bilo je iz dv oje no sve od čega se

moglo poći: hirurški r.aprsvljena že

na i nadimci zločinca, kc;i prodaje le-

ševe i sprema veliku ucer.” . I- crne

knjižice i' oba pisma Džejr. \';:ington,

pored naučnih saznanja i obaveštenja,

mogao je da izdvoji samo ’oš :eđan po

datak: noćni klub između Ii: i Vest

Meona. Te noći Lun je dugo pisao. 3:' .o je

to pism o Piteru Smit-j, ->spekror-i

Sko tland jarda. Lun je o rr.a:

dosta preko svog prijatelja

Artura Markinča. Znao je ta’ zi a! :

pregojeni, brkati inspektor izia

i strp ljivosti. To jc doka:Lao već u

mnogim primerima. A bio je pedeseto

godišnjak bez mnogo sujete i dcvoij-no čvrst da ne poželi da uhvari L’jna,

kralja ponoći.

U pismu Lun ga je obavestio o sve

mu što je smatrao važnim pazeći pri

tome da stvar prikaže kao događaje

oko ucenjivačkih otmica, jer je to bilo

u Sm itovo j nadležnosti. Uka zao mu

je i na noćni klub kod Meona. A pot

pisao se jedn ostavn o: Lun. Znao je

da će već i zbog samog potpisa, a naj

više zbog sadržaja poruke, pismo izaz

vati veliko uzbuđenje u Skotland jar-

du. Znao je da će se konci obavešte-

nja provući i do Intelidžens servisa i

drugih važnih tajnih službi. Bio je sve

stan da treba mob ilis ati sve snage i

to je činio i pism om i S’ oj im po tp i

som.

II I

Bilo je prošlo devet dana od prona

laska lesa Patrika Bentona, a istraga

nije uspela ništa da otkrije. Istina, in

spektori Skotland jarda brzo su prona

šli činjenicu da Enda Bonton sa raču

na svog muža pod igla velik e sume

novca. Ali ona je to objasnila pismi

ma svog muža, kojima joj je nalagao

da unovči čekove i novac preda donosiocima pisma. Ona je neodređeno opi

sala dva čoveka, kojima je novac pre

dala. Iz toga se nije moglo ništa da

zaključi. Saslušavana jc i mnoge sum

nje su ostale, ali ništa više. Agenti su

uzalud uhodili ženu i njenog mladog

ljubavnika. Njih dvoje se tih dana ni

su viđali.

A kada je stiglo Lunovo pismo, ceo

slučaj je pripao inspektoru Piteru Smi

tu. Njegov prvi korak bio je da pozo

ve jednog prilično čudnog čoveka. Bio

to \'inston Karlin, čovek koji je i-

— dozvolu za rad kao privatni de-

:ek:iv. To što jc, i pored onog što je

č:n:o, još uvek očuvao svoju dozvolu

mogao je da zahvali samo inspektoru

Smitu. Prekršioce zakona, koji su bili

manje opasni, Smit je koristio kao lič

ne douške. Više puta je od njega tra

ženo objašnjenje zbog njegove sarad-

nje sa sumnjivim tipovima, ali on je

hladno objašnjavao da su to preuve

ličavanja.

— Valjda i ja, kao inspektor Skot

land jarda, smem ponekad da saslušavam sumn jive tipove. Što to radim

bez formalizma i na jedan svoj način,

mislim da ne menja stvar — govo rio

je gladeći svoje guste i obcšenc brko

ve.

Vinston Kar'in je požurio da se javi

inspektoru Srr.iru.

— Zdravo, Karlin! — dočekao ga jc

inspektor. — 'e li te neko tukao kako

valja ovih dana?

— Nažalost, niko. Više čovek ne mo

že da sretne ni čoveka koji jc dovolj

no muškarac da se posluži svojom pc-

snicom. M o ž e se naći kakav mladić.


18/123

1&

ili siromah, ali takve batine . . . Ne , in

spektore, nema dobrih batina — ras

pričao se čupavi detektiv.

Bio je to čo vek tridesetih godina.

Im ao je plave oči i svetačko lice. N o

sio je dugu smeđu kosu, koju je nego-

vao, ali koja je odgovarala i najsme-lijim zahtevim a hipi mode. Brada i

br ko vi su mu bili retki, ali on ih je

puštao da rastu u neredu. Njegovo li

ce ]c lako menjalo izraz i moglo da

izazove sažaljenje, ali i srdžbu i želju

da čovek po njemu raspali pesnicom,

zavisno od toga šta je Karlin želeo. A

on je žel eo batine, ali od određenih

ljudi.Ot krio je da to može biti unosan

posao još kad je pre četiri godine po

čeo svoju detektivsku karijeru. Jedna

ljubomorna starija gospođa želela je

da zna kuda to odlaz i njen držeći

muž. Potražila je nekog privatnog de

tektiva, ali svi su bili skupi, ili nisu

hteli da prihvate uhođenje. Neko joj

je preporučio Karlina i on je za bednusvotu pristao da uhodi njenog muža.

Ovaj je to primetio i došlo je do pre

pirke. Muž Karlinove klijentkinje oša

mario je u nekom restoranu jednog

privatnog detektiva. Uvređen, Karlin

je potražio jeftinog advokata. Ovaj

mu je predložio poravnanje. Napada

ču je predložio da Karlinu plati dva

deset funti odštete i tako izbegne suđenje. Covek je pristao i u džep advo

kata je otišlo deset funti, a Karlin je

dobio drugih deset. Dosta skup šamar,

ali spasonosan za Kar lina tih dana

kad je trebalo da bude isteran iz so-oice u Sohou.

Tako je Vinston Karlin shvatio da

se šamari mogu dobro da unovče. Po

lako je dizao odštetne zahteve i najčešće je uspcvao da ih ostvari, f nje

gov advokat je bio zadovoljan. Nije

više uzimao pola iznosa, nego je pos

tojala utvrđena tarifa: za svaku takvu

intervenciju bez suđenja adv oka t je

dobijao petnaest funti, a ostalo je u zimao Karlin.

Bilo je i neuspeha. Priče o čoveku

koji živi od šamara i batina doprle su

do Skotland jarđa. Tako se Karlin i

upoznao sa inspektorom Smitom. O

vaj mu je pregledao kroz prste u za menu za neka obavcštenja o noćnim

lokalima, po kojima je Karlin birao svoje žrtve. Tako je nikla saradnja,

koja se nikada nije prekidala. Inspek-

tora je i zabavljalo kako jadni Kar-

lin »prodaje« svoje svetačko lice kao

metu za šamare razljućenih ljudi. — Ali ja vidim da ti ne ide loše. O

delo i nije baš tako jeftino — primeti inspektor. — Slabo obučenog čoveka danas

neće niko ni da istuče, a još manje da

ga propusti u noćr^i lokal, ili bolji re-storan. Bez pomodnog odela ne može

se ni zamisliti da se prodre u noćne

klubove gde dolaze oni s parama — smejući se, objasni Karlin.

— Vrlo si vešt, Vinstone. Da ti ne preteruješ s traženjem onih koji će te

istući? Možda bi bio slavan detektiv

da radiš pravi posao. — A nikako! Danas su vrlo retke i

prave ubice. Mislim na one koji ubi-

ju iz ljubomore, osvete i slično . . . U bijaju plaćeni gangsteri, koji dolaze iz

Cikaga, ili Los Anđelosa . . . Sačuvaj

me bože od pravog kriminala. Tu ne može ništa ni Skotland jard.

— Imaš unekoliko pravo. Evo im a-

mo ubistvo nekog Bentona. Jesi li

čuo za taj slučaj?

— Čitao sam i čuo. Šapće se da je

to iz serije prodaje leševa.

— Čudna je ta stvar. Kako ti razu

meš tu prodaju leševa?

— Suviše krvavo. Ali posao je pri-

lično siguran, bar koliko se priča.

— Kako to čine prodavci leševa?

— Možda pojednostavljujem stvar,

ali mogu da zamislim ceo postupak.


19/123

19

— Kako bi on izgledao po tvom m i

šljenju?

— Jednostavno se odabere bogat

čovek, ko ji ima mladu i lepu ženu.

Ona treba da ima ljubavnika i da

mnogo ne mari za mura, a!i joj je vrlo

važan njegov novac. — Takvih ima na svakom koraku.

— Tačho. Takav se čovek ođmami

i otme. Jednostavno se ubiie i stavi u

led. Tak o čo vek nestane. A ’ i on -e rva

nično živ. Da bi žena nasledi'.a r'.uia

i mogla da počne da raspolaže naficd-

stvom, treba da se utvrdi smrt rrrct?..

Ali lesa nema. On može da se pC''av.

Sve može da se vuče dok mlađa i va:rena udovica ne ostari. A neke su %e;

u poodmaklim godinama i jako im 'ežuri.

— Logike ima.

— Banda joj ponudi otkup leša. O-

na plati i postaje bogata udovica.

— A ako neće da plati?

— N em a leša, nema utvrđene činj e

nice da je ona udovica i ona pati od

straha da će se on jednom pojaviti.

Čak mogu da stižu pisma od pokojnika.

— Kako?

— Oteti se primora da napiše nc

liko običnih pisama na adresu advoka

ta, žene, ili bilo kojeg poznanika. Kad

treba, doda se datum i pismo ubaci u

neku poštu. Dokaz da je čovek živ po

stoji, jer to je njegov rukopis.

— Lukavo. Ali ako žena prijavi

stvar policiji?

— Koliko je nestahh muževa! Pol i

cija malo istraž’jje i sve se na tome

završava. Leš leži na ledu, a udovica

pati. Srećna je da se lei pojavi i ona

obuče crninu i slobodno zakorači da

lje — smejući se od govo ri Karlin.

— Imamo, kako bi se diplomatski

reklo, vrlo bliska sleđi^ta — dodade

inspektor.

— A kakvo je moje mesto u s v ;~

ovim pričama? — upita Karlin.

— Nikakvo . Znam da ne želiš da bu

deš upetljan u nešto opasnije.

— Tačno, inspektore. Što dalje od

smrti i zločina. Ja želim da mirno i

pošteno zaradim ...

— . . . svoje šamare — dopuni ga

inspektor i obojica se slatko nasme- jaše.

— Ali ipak postoji razlog zbog koga

ste me pozvali.

— Treba mi mala usluga. Kod Me-

ona postoji dvorac Eskot. U njemu ra

di noćni klub »Erimait« ’). Trebalo bi

mi da nađem nekog ko je član kluba

I da nekako i sam to postanem.

— To nije teško . Postoje agenc ije,koje, istina, tek sada niču. Znam ne

koliko ljudi koji se time bave. Oni

kako se može postati član klu

ba ! pronalaze one koji vas mogu uve

sti. A!i morate igrati ulogu neke dru

ge ličnosti. Inspektora Skotland jarda

neće da prihvate.

— Irr.am bogatog rođaka, koji nosi

isto ime. On ima tri hotela u Austra

liji, tačni-e u Kamberi. Retko dolazi

ovamo, ali ustupio mi je neke svoje

dokume.nte. Sada mi je lako da igram

njegovu ulogu — objasni inspektor.

— Dakle, gospodin Piter Smit je

prodao hotele u Kamberi, vratio se u

f.ondon i želi da taj novac potroši ka

ko valja — smejao se Karlin. — M oj je posao da ga uč lanim u noćni klub

»Erimait«.

— M ogao bi i ti uzgredno da zavi

riš tamo. Svakako će se naći neko da

ga izazoveš.

— Potrudiću sc. ako budem imao

malo razumevanja od strane jednog

inspektora.

— Zar već nisi imao? Bud i bez brige. Cak ću te ir\-ući ako te nešto p ri te ra

u ćošak. Imaš li automobil, Karline?

— Ima.m jedan r^mdži, koga sam

jedva nabavio — odgovori Karl in, us-

'■) eremite — pustinjak (engleski)


20/123

20

tajući — Dak le, z a dva dana sigurno

ćete imati članstvo u tom klubu pus-

tinjaka.

Pošto je ispratio Karlina i pogledaona sat, inspektor Piter Smit oceni da

je pogodno vreme da poseti udovicu

Patr ika Bentona. Blizu njenog stana

prepoznade jednog agenta i priđe mu

da se raspita.

— Je li gospođa Benton kod kuće?

— reče prstima raščešliavaju ći svoje

brkove,

— Jeste. Ima posetu. Advokat gos-podma pokojnika i neki nepoznati mu

škarac su unutra — odgovori agent.

— Onda ću i ja da im se pridružim

— zaklju či inspektor Smit i uđe u

zgradu.

Stan Bentonovih je zauzimao čitav

sprat i bio vrlo luksuzno uređen. Ot

vorila je gojazna devojka ne ispuštajući iz ruku neki poslužavnik s čašama.

Inspektor joj se predstavi i upita:

— Jeste Ii duj’o ovde^

— Najm ljena sam pre nekoliko da

na. Gospoda već mesec dana nije i-

mala devojku, a sada u nesreći, ne po

dnosi da je sama u stanu. Ima ženu

koja sprema, ali nije stalno ovde. A

sada gospođa ima posetu — izbrblja

devojka i skoro ispusti poslužavnik.

— Prijavi me i kaži da želim da vi

dim i gospodina advokata — dodađe

inspektor, tražeći maramicu da obri

še znoj sa ugojenog vrata.

Kad uđe u prostrani salon, inspek

tor ugleda Endu Benton i d va muš

karca. Iznenadilo ga je držanje EndeBenton. Bila je preplašena, ali je ne

hotično pazila da ostavlja dobar uti

sak. Telo je držala pravo da istakne

inače vrlo upadlj ive grudi. Ad vok at

preuze ulogu najupućenijeg, pa pred

stavi SV0 2 pratioca kao čoveka koji

je poslovao sa nesrećnim Bentonom i

koji želi da u prisustvu advokata po

razgovara sa gospođom.

Inspektor krenu da sedne, a tada se

nađe pred uperenim revolverom.

— Svi budite mirni i ništa vam se

neće dogo diti — naredi nepoznati.Odmah zatim mahnu levom rukom

ispred lica inspektora, advokata i udo

vice, koji su se nehotično bili zbili jed

no k drugom. Začu se lako šištanje,

kao pri upotrebi nekog spreja. Odmah

zatim ono troje klonuše nazad u fo

telje.

Napadač je bio Donald Sikert, odav

na poznat i pod nadimkom Lun, kralj

ponoći. On sada ostavi uspavane i

potraži devojku da i nju onemogući

da prisluškuje, ili da počne da viče.

Kad se vrati u salon, odmah veza oba

muškarca tako da ga ne mogu ome

tati. Za svaki slučaj preko usta im pri

lepi široke trake flastera. A zatim sa

čeka nekoliko minuta da se sve trojeosveste. Za to vreme proveri u jednom

ogledalu svoju masku. Bio je zadovo

ljan.

Vezani sc osvcstiše. Insp ekto r se

mrštio, a advokat preplašeno skupljao

u širokoj fotelji. Enda Benton je drh

tala ne pokušavajući ni da viče ni da

se pokrene.

— Prin uđen sam da porazgovaramsa vama, dospođo Benton. Ispričaćete

mi neke stvari — poče Lun.

Zati m privuče jednu fotelju pred

Endu i sede. Počinjao je seansu hip

noze pazeći da ne utiče na inspektora

i advokata. Znao je mnoge podatke o

Bentonovima i tragedij i koja se dogo

dila, jer je sve to štampa do deta lja iskoristila. Lun je znao kakva pitanja

da postavi.

Već hipnotisana Enda Benton je od

govarala.

— Kakva je bila uloga Terensa Vi*

keria? — pitao je Lun.


21/123

22

sve. Lun je našao Pipčina uz poveliku

kriglu piva. Ovaj ga nije prepoznao

sve dok Lun nije upitao;

— Kad si stekao taj evropski običaj

da se nalivaš pivom?

— Covek svašta doživ i i navikne.

Pivo nije loše samo da ne izaziva zno jenje — sme jući se. odgovor i Pipčin.

jedan drugome stegoše ru ke sa sr-

dačnošću koja se nije mogla nadma

šiti.

— T3ugo se nismo videli — reče

Lun.

— Da . . . I to je ono što žalim kad

god se setim nekih događaja. Prosto

zavidim Samu. Gde je sada stari morski v uk? — o dvra ti Pipčin.

— On i Džejn su negde na moru.

Plovili su u Afriku i sada produžuju

lutanje po Okeanu — odg ovo ri Lun.

— Znam cia te zanima šta sam utvr

dio u Meonu.

— Pričaj mi, Car li. M oram naći na

čin da osmotrim to mesto.

— Vrlo je jednosatvno. Treba samoizgledati bogat i šašav. Da tamo ne

dolaze l|udi plitkog džepa obezbeđuju

se visokim članskim ulogom, koj i je

pedeset funti. Deset funti je značka

sa nekakvim likom čupavog muškar

ca. za ko;eg čovek nije siguran da li

je svetac isposnik, čovekoliki majmun,

ili nešto treće. Evo dve takve značke

i članske karte. Uzeo sam i za sebe,

ako ti zatrebam, što bih voleo da se

dogodi,

— Pozvaću te, ako bude prilike —

odgovori Lun i uze kartončić u plastič

no) foliji, na kome je bilo ispisano zlat

nim slovima: »Pustinjačka samostal-

nost, neobuzdana radost i neograniče-

na sloboda«.

Na kartončiću je bilo napisano izmi

sijeno ime- Oskar Arkrajt.

— Kckan sam da si jedan od poto

maka osnivača prve tvornice štofova.

koji treba da potroši nešto od te slav

ne imo vine .Arkrajtovih. Odu ševljen o

su nas upisali i uzeli sto dvadeset fun

ti. Menadžer se skoro polomio, klanja

jući se kad sam dodao još dvadeset

funti praveć i blesav izraz lica — pri

čao je Pipčin dalje.

— Jesi li uspeo da saznaš nešto vi še

0 tom klubu? — Manedžer mi je sve izbrbljao za

nekoliko minuta. Samo klub ima rav

no sedamdeset i sedam prostorija. To

je čitav grad sa mnoštvom dvorana,

hodnika i galerija. Izgleda da je u to

ku tri veka otkad je podignut, nekoli

ko puta dograđivan i prepravljan. Pre

deset godina dosta jeftin o kupio ga

je nek i Lotar Megređi, koji je na dvesta jardi od dvorca izgradio modernu

vilu za uživanje i smestio je među dr

veće i nekoliko stena, koje su tu pri

rodno stajale. On je i vlasnik kluba.

— K akav je to čovek?

— O njemu je menadžer izbegavao

da govori, a ja nisam hteo da izazo

vem sumnju. Pitao sam kakvi su obi

čaji i koja su važna pravila kluba. Me

nadžer je odgovorio da je prvo pravi

lo da nema nikakvih pravila. Pohvalio

sam tu okolnost.

— A kakav svet dolazi tamo?

— T o je zanimljivo. Ima više ogra

naka kluba. Svaki ima svoje prostori

je, ali zabrana i granica nema. Skup

ljaju se i mlađi, čak skoro deca, samoako imaju novaca na bacanje. Ima i

jedan čudan ogranak »izmenjenih lič

nosti«.

— Bivši muškarci pretvoreni u žene

1 obratno? — nestrpl j ivo upita Ltm.

— O njima je reč. Takv ih žena ima

I u grupi zabavljača. Ta kategorija je

vrlo rastegljiva. Klub ima zabavljačekoji su plaćeni, ali ima zabavljača ko

ji to rade iz pasije. Oni započinju mno

ge ludosti i stvaraju atmosferu. Vrlo

je teško znat i ko je član kluba i gost ,

a ko plaćeni zabavljač.

— Ko liko može biti članova kluba?


22/123

23

— I to sam pitao sasvim ležerno,

aludirajući nije li to ipak mali klub,

sa ma lo gostiju, obz irom na daljinu

od Londona i usamljenost dvorca. »Eh

gospođine! Vidim da ne pornajete na;

klub. Imamo preko dve hiljade člano

va. Danas stotine milja ne pred>:av;;anikakvu daljinu. Zar i p-.;>ta ostr.a

dalekih mora nisu prers'orena u k/.:-

bove? Ovde je uvek puno i ludo za

nimljivo«, pričao mi je menadžer.

— Onda ćemo zajedno posetiti to

mesto već sledeće noći. Molim te sa

mo za uslugu. Unovči ova tri čeka, jer

će nam trebati hrpa novaca — zaklju

či Lun i pruži detektivu čekove na jedno od imena kojima se tajno služio

za slične potrebe. — Ja ću da pripre

mim neke detalje, a moram da zavr

šim i proces jednog eksperimenta, ko

ji srećom ističe noćas i sutra i po re

dovnom programu.

Ostatak večeri proveli su u ćaska

nju, a zatim su zajedno večerali u jed

nom mirno m restoranu.

*

Sledeće več eri vo zil i su se prema

Meonu. Lun je imao periku i izeleđao

kao tridesetogodišnji bogati hipik, a

Pipčin skupo odelo i izgled bosatog sla

dostrasnika. Dovezli su se skupim ja

guarom, koga je Lun čuvao za izuzetne

prilike igranja uloge mondena. Lun je

naglasio da ne treba štedeti novac da

se postigne brže poznanstvo sa što vi

še članova kluba.

— Zaborav io sam da ti još nešto

kažem. Baš kad sam odlazio iz kluba

sreo sam iz\^esnog Vinstona Karlina.

T o je čudan čovek. ?Av'\ od toga štoizazove nekog čoveka da ga ošamari,

ili istuče, a onda njegov advokat pred

loži poravnanje. Da ne ide na sud iza

zvani napadač plati traženu sumu, ili

iznos za koji se slože. On ima i doz

volu detektiva, a znam i da je sitni

doušnik izvesnog inspektora Smita —

pričao je Pipčin u toku vožnje.

— Znam tog inspektora. Sreli srao

?e juče kod izvesne Ende Benton, čiji

muž je nedavno ubijen — reče Lun.

— Otkud to da se ti in teresuje š za

taj zločin;’ Je Ii i naša poseta Meonuu veri ? r i n ’ — upita Pipčin.

— ?>'2 žda :e?te. Još uvek ne znam.

I—.a mnogo p:tan;a na ko ja tražim ođ

govor. Tražim i jednu hirurški načinje

nu ženu, a ti kažeš da >e u tom div

ljem klubu skupljaju više takvih oso

ba.

— Mislim da je »E rm ait« zverin iaku kome se mogu naći svakakve zver-

ke.

Još dugo su pretresali šta sve može

da se očekuje u čudnom klubu i kako

svaki od njih da postupi u slučaju ne

kog iznenađenja. Lun naročito naglasi

Pipčmu da br ižlj ivo čuva prsten sa

ugrađenim minijaturnim predajnikom.,

jednim, od do tada neviđenih čudaradio-mikrotehnike. Objasni m.u i ka

ko da skriva sićušnu slušalicu, koja

više nije bila samo slušalica, nego i

čitav sićušni prijemnik.

— Moć i ćemo neprekidno da čuje

mo jedan drugog i da se dogovorimo

i na razdaljini do jedne milje. Za veća

odstojanja treba koristiti uređaj u ob

liku tvrdog novčanika. Evo ti jedan

taka v aparat. On radi bez naročitog

regulisanja. Jednostavno se uključi po

moću ova dv a kaiščira — objašnjavao

je Lun dok su bi li zastali uz jedan iz

vo r blizu Altona.

Neprekidno zaljubljen u tehniku

Lun je usavršavao svoie čudne prona

laske, ali najviše pažnje je posvećivaoradio uređajima. Uživao je da ih izra

đuje sve bolje i sve praktičnije. Već je

imao i vazdušni revolver, koji je ispa

ljivao kuršume u kojima su se skriva

li sićušni mikrofoni s otpremnim, de-

lom sposobnim da doseže u krug polu


23/123

24

prečnika jedne milje. Jači prislužni u-

ređaji jedva da su bili trostruko krup

niji. Sam vazdušni revolver bio je ver-

na kopija jednog velikog šafers nalivpera.

Dok su pri lazi l i Vest Meonu ugleda

še i reku Meon. Ovde je bio njen gornji tok, a izvorište tek nekoliko milja

u brdima iznad Ist Meona. Put je bio

kr ivu da i pun oštrih zav oja , a išao

je uz reku, koja je ovde bila brza i u

ovo doba je njome proticalo pri l ično

malo vođe. Kad su skrenuli od Vest

Meona uz reku skoro neprekidno su

čuli kratke signale automobilskih sire

na. Na okukama uz reku pojavlj ivalasu se svetla mnogih automobila, koji

su igrali nekakvu čudnu igru pretica-

nja na suviše uskom putu. Po broju

kola koja su skretala u šumu ka dvor

cu mogla se zaključiti da i ovo veče

klub neće biti slabo posečen.

Na platou pred dvorcem već se na

lazilo preko sto automobila. Lun na

đe mesto i parkira tako da može brzo

izvući kola u slučaju potrebe.

— Da malo obiđemo o vo čudno gne

zdo — reče Lun zatvarajući kola.

Dvorac je delovao kao kompaktna

četvrt nekog starog grada u zidinama.

Nije se moglo odrediti gde počinje i

gde se završava glavna zgrada. Izgle

dalo je kao da je to neki srednjeve-kovn i manastir, koji je mnogo puta

dograđivan dodavanjem novih delova

i čitavih zgrada. A u tom poslu kao

da nije nikada bilo jedinstvenog pla

na niti stila. I pomo ćne zgrade bile su

srasle s dvorcem, pa se nije moglo tač

no odrediti ede su bile štale za konje,

a gde dvorane za prijeme, gde koko

šarnici i sobire za mnogobrojnu poshi

gu. a sde oruzarnicc i stražarnice.

— Izsieda da je ovde građevin ska

zbrka lednaka moralnoj — primeti

Carii Piprin dok staiali međi., drve

ćem ia scverne :>trane dvorca.

— Bez vodiča ovde svak mora da

se zagubi — dodade Lun zamišljeno i

krenu se ka usponu nad dvorcem.

U šumi se videla žičana ograda, a

na jednoj kapiji je pisalo; »privatno,

prolaz nemoguć«. Bilo je jasno da je

gore vi la novog vlasnika dvorca. AliLuna je privlačilo baš to mesto ka ko

me je pristup bio zabranjen.

Njih dvojica se vratiše ka glavnom

ulazu i prođoše u neku vrstu unutraš

njeg dvorišta popločanog starim kame

nim pločama. Odatle se stizalo u mno

gobrojne prostorije različite namene.

Potražiše dvoranu za obedovanje i na

ručiše večeru. Orkestar je bio smeštenna jednoj galeriji, a na južnoj strani

dvorane bila je velika zavesa, koja je

označavala pozornicu. Gosti su pristi

zali i bilo ih je svih vrsta. Mogle su se

prepoznati fi lmske i pozorišne dive, a

od starleta je vrvelo. Dugokosi mlađi

ći su bučno tražili mesta za svoje de-

vojke, a ujedno pođsmešlj ivo posmat

rali sredovečne i starije lovce mladihtela.

Lun primeti da je kroz dvoranu pro

šao Piter Smit.

— Aloraće da izbegne večeru, jer si

gurno iznosi koliko njegova mesečna

plata — primeti Pipčin.

— U z to se žuri da razgleda što v i

še od sedamdeset i sedam soba i dvo

rana — dođade Lun.Uskoro se pokaza da je i ova dvo

rana mesto gde program traje celo ve

če. Ispred pozornice bio je prostor za

igru, ali bilo je očito da se ovde za

državaju oni koji tek počinju da istra

žuju šta to pruža ovaj noćni klub.

Lun i Pipčin završiše i platiše veče

ru, a zatim pođoše u obilazak. Bilo je

na sve strane malih i velikih salona,

hodnika sa automatima za razne igre

i kocku, soba za kartanje, koje su se

mogle zaključati po želji gostiju i pret

voriti u kockarnice. Lun je znao da ne

sde mora postojati i kockarnica sa ru-


24/123

23

letom i stolovima za krupnu kocku.

Brzo saznadoše da ima i soba za

iznajmljivanje, koje su se narivaie »sa

Ioni za pojedinačni odmor«.

Već oko dvadeset i tri sata ii%o: i

zabava je dostigla visoki stec-e" f s ž -

ve. Pijanih je bilo toliko da ;e tešk;bilo naći treznu osobu, ir-.irev poslujt

išarane zlatnim gaitar.i—a : ukraii::^;

u stilu nekakvih u"i:orz:u.

— Treba i mi da izgledamo nakiće-

ni — reče Lun, počin jući da se klati.

Pipčin se brzo snađe. Raspusti kra

vatu i poče da se smeška i žmirka ta

ko da je postajao zanimlj iv za doko

nog posmatrača. Popeše se na sprat inaiđoše na grupu gostiju u ko joj je

bilo više ženskih nego muškaraca.

— Da ovde počnemo poznanstva.

Im a lepih žena — reče Lun i pi jano se

sruči u jednu fotelju.

Pipčin se smesti u drugu. Tek tada

njih dvojica se pijano izvinuše grupi

od sedam žena i dva muškarca. Uni-

formisani kelner priđe i saopšti; — Sada će naić i vilinska povorka.

Zele l i gospod a neko piće?

— Konjaka . . . dobrog francuskog

konjaka . . . Sada je na jbo lje . . . — pi

jano naruči Lun.

— Čaše konjaka? — upita kelner.

— Konjaka . . . Na jbo lje je pit i ko

njak — nastavi Lun i na kelnero v tas

baci hrpicu novčanica, u kojoj je moralo biti najmanje trideset funti.

2e ne su to posmatrale s neskrive-

nom radoznalošću. Ke ’—er se brzo pok

Ioni i nestade. Vrati se s bocom ko

njaka i čašama.

— Drage dame, još jednom molim

za oproštaj. Gosp odo — okrenu se

Lun k dvojici muškaraca — moj drug

i ja smo m a lo . .. Znate slavimo mali

poslovni uspeh, ali smo se izgubili od

našeg društva.

— Budite u našem. Ovde odbacuje

mo sve konvencionalno — odgovori

stariji muškarac, čija je trodelna i pod

rezana brada srastala s dugom i nego

vanom kosom.

— Mi . . Ja sam A r k r a j t . . . Oskar

— reče Lun.

— D ovo ljno je Oskar — reče mlađi

muškarac, ne skidajući ruku s gole bu

rine vitke devojke do sebe. — A ovo ;e “ edved C a r l i . .. Dru-

. . . Cr. od jednom . .. Kažem

g is rr d o . . Dvesta hiljada ,ard: najskupl^sg . .. On ume da izabe re štofove . . . — gunđao je Lun.

— A razume li se u žene? — upita

mlađi muškarac, smejući se vedro.

— On? . . . On ume . . . Kakve devoj

k e ! . . Naići će o n e . . . Buduće z\’ez-

de . . . A preteruje . . . — pričao je Lun

naiskap popivši čašu konjaka.

Pripčin je zurio u duge noge najbli

že susetke, za koju je ocenio da mo

mentalno nema partnera. Ona mu se

smešila i njih dvoje počeše razgovor.

I pod maskom Lun je bio muškarac

koji zapadne za oko svakoj ženi. Jedna platinirana plavuša iza zovn og iz^

gleda odmah obrati pažnju na njega.

Bila je obučena vrlo ekstravagantno

i da nije bi la u ovakvom klubu moglo

bi se reći skandalozno. Imala je nekak

vu laku haljinicu, čiji skutovi su dosi

zali jedva malo ispod kukova, a ispod

njih je imala nešto što bi se u mod

nom žurnalu zvalo pantalone, ali bila je to samo laka ljubičasta čipka, koja

nije ništa skrivala.

»Jedna od onih koja uživa da muš

karcima pokazuje sve što ima«, pomi

sli Lun.

Njegovo razmišl janje prekide dola

zak povorke, usred koje je bila grupa

muzičara. Bio je to nekakav ples sti-lizovan kao marš. Dvadesetak igrači

ca u kratkim lepezastim suknjama i

zlatom izvezenim jelečićima, koji su

pokrivali samo gornji deo leđa, a gru

di i struk ostavljali gole, kretale su se

na čelo povorke. Za njima je išla mu-


25/123

27

— Tako je bilo zagušljivo dole i svu

da gde je mnogo gostiju. Malo lakše

se diše ov de — reče dev ojka i zadižc

kratki skut haljine razmahujući nii

me da se hladi.

Čipkaste pantalone su bile obučcr.!:

na golo telo, a ispod haljine takođenije imala veša. Njeno irvar.redr.o ir-

vajano telo dozvoljavalo jo; -r :u sic-

bodu u oblačenju.

— Gospođice . . . — poče Lun i za stade.

— Oh, pa mi jo š nismo pravi pozna

nici! Ja sam Iris, Iris Amijend. Ćula

sam da ste vi Oskar Arkrajt . . . Po

mognite mi da se oslobodim haljine.Hte la bih da se istuširam — prekide

ga Iris.

On joj priđe nesigurnim korakom

i poče da petlja oko haljine, koju je

ona sama skidala bez mnogo muke.

— Bolje id it e i samo gledajte kako

se to radi, jer ćete me ostaviti golu

da ne mogu otići u Lo nd on — smeju-

ći se reče Iris, — Vo lim da gledam — reče Lun ;

zavali se na široki divan.

— A ja vo lim kad me drugi gleda;u

— Više nego kad vas gr le ?

—- Misl im da najviše uživam kad

me muškarci gledaju.

— Onda ću i ja da gledani . . . D i

v im se tvo jo j lepoti I ris . . . Kak ve le-

pe noge . . . Butine su ti zaobljene ta

ko da ni na jbo lji va ja r . . taj tvo j

trbuh . . . Kao svilom prevučen . . .

Božanstv en! — pričao ;e Lun.

Ona je nasta'.i 'ala neka kvu igru

svlačenja tako da ;e milovala svoje bu

tine, trbuh i grudi, izvijala se da pro

nade najbolju pozu. A zatim otrča u

kupatilo.

Vratil a se i njišući se u kukovim a

prilazila divanu.

— Hoćeš li preći u fotelju? Gledaj

otuda, a ja ću da malo ležim na tvom

mestu — reče zatim i sačeka da Len

napusti divan.

On primače fotelju i namesti se pos-

matrajući devojku. Kao čoveku koji je

uz nekoliko drugih naučnih grana stu

dirao i medicinu već mu je bilo jas

no da pred sobom ima jednu egzibicio

nistkinju koja, ako ništa drugo ne mo

že, gleda da na ulici, među mnogo muškaraca popravl-a čarape tako da ot-

š:o vi ie bedro. Ona sedi

:akc aa ;;; rr-urKarci %ide donji veš,

ako sa •.~a :ađ ;že kad god je

za to prilika, a ored :r._'karcom kad

su sami uživa u tome da jc on gleda

s poh ot om i ushićenjem. .A ona je i-

mala šta da pokaže.

Lun ju je posmatrao neko vrenie, azatim poče da je gleda u oči. Dovo

dio ju je u jedno stanje hipnoze, ko

je nij e prekidalo njenu igru, ali je či

nilo da ona želi iskreno da se ispove-

da. — Iris, imaš li viš e od dvadeset i pet

iiodina? — upita on započ injući raz

ao'.'or.

— Imam tr ideset i dve, — Lepe su ti i čvrste grudi . . . Kak

vo je tvoje zanimanje?

— Ljubav . . . Imam bogatog prija

telja.

— Samo jednog?

— Mislim da ću uskoro imati dru

gog. Ali napustiću Džordža i biću sa

mo tvoja. — Ko je Dordž?

— Dordž Pols je inžen jer, akcioner

u industriji automobila i ima trideset

i devet godina.

— Oženjen?

— Ima ženu. Jedna hladna crnka

slična indijskoj lepotici. Mislim da već

prezire Dordža i traži mlađe ljubav

nike. To je vrsta žene koja hoće sebi

i drugima da dokaže da je hladna sa

mo zato što joj je muž slab muškarac.

— Dolaze li oboje ovde?

— Samo Džordž, ponekad i sa

mnom.


26/123

i 8

— Zašto nije došao večeras?

— Večeras je skup akcionera . Bi

ra se nek akv a uprava poslo vanja . ..

Slabo se razumem u finansije.

— Da li si pozirala kao foto model?

Imaš uslove.

— T o su mi dodatni pr ihodi. »Plej-boj« je objavio tri moje fotografi je, i-

stina takve da sam zaštićena šminkom

da me nije lako prepoznati.

— Cesto dola žiš ovam o?

— O vo je raj za pokazivanje. Pone

kad zaželim da se pojavim gola pred

m no go muškaraca.

— Jesi li to činila ovde?

— Skoro uvek kad nisam sa Po l-som.

— T o ovde nije neobično?

— Naprotiv . Ponekad ima i po dva

deset žena koje se svuku u tonu igre.

T i si nov u ovom klubu?

— N o v . . . Im aš prekrasan trbuh ...

Pomeri se malo u levo . . . Divno . . .

Kakav prelaz obline ka bokovima . . .Poznaješ l i dobro članove kluba?

— Mnoge.

— Da li znaš i neke čudne žene?

Kažu da su lepe, a bile su muškarci.

— Da . . . Odvratne su mi, ali nuio-

gima nisu. Okuplja ih prijateljica vla

snika Megr edia.

— Kako se zove? — Izabela Adams. Krupna crnka s

plastom kose na glavi i večnom ciga

retom u kraju usana. To joj je navi

ka d ok je bila Judžin.

— Cime se bavi:-’

— L o v i dečake mlade od dvadeset

godina. Novi mil jenik joj je sedamna

estogodišnji Tim Houp. Razdvoji la je

dečka od nje go ve š'esnaestogodišnje

Fani Bekl, a devojčicu vuče u svoju

iazbinu taj matori razvratnik.

— Koji?

— Vlasnik dvorca i kluba Megredi.

■— Jesi ii bila u Me^ rc d ij cv oj vili ?

— Nisam. Tam o se teško prolazi.

Čitava banda grubijana pazi da niko

nepozvan ne uđe u taj deo šume.

Još dugo je Lun ispitivao čudnu de-

vojku, ali ostalo što je znala nije mo

glo da koristi. Lun je tražio način da

se oslobo di nastrane devojke . Priđe jo j i pom ilova jo j usne, koje su po

drhtavale otkrivajući sitne bele zube.

Mislila je da su Lunovi prsti oznojeni

i nije slutila da ih je neprimetno o-

vlažio nekom tečnošču iz fiole skri

vene u džepu pantalona.

Lun skide sako i poče da otkopča

va košulju.

— Ah, tako sam umorna — uzdahnu

devojka. — Ne mogu da te odbijem,

a tako sam umorna. Gledaj me, ako

želiš, do k se odm or im . . .

— Spavaj malo , draga . Doći su da

te probudim za dva sata — reče Lun

i popravi košulju.

Jedno n ovo poznanstvo bilo je sklo

pljeno. Sada je znao mnogo više opustinjačkom klubu punom svih po

roka koji se sukobljavaju sa zakonom

ali uspevaju da izbegnu njegovu oš

tricu.

*

Uzalud je pokušavao da dozove Pip-čina. Neko vreme je tragao za njim.

Ugleda inspektora Pitera Smita, koji

takođe beše našao neku devojku. Ali

od Pipčina nije bilo ni traga. Lun se

klatio po dvoranama, holov ima i po

drumskim barovima. Na ilazio je na

grupe koje frenetično igraju, kidajući

sa sebe delove odela. Viđao je pijane

žene, koje su neprestano poku šava leda izvedu striptiz u svojoj koreogra

fiji. Jedna se saplela preko jednog ko

mada svog veša i pružila se na pod.

Četiri mladića su je pograbi'a za no

ge i ruke i njihali je na s'edini sale.

PcLi je pritrčao i raskinuo komadić ru


27/123

29

blja, koji joj se motao oko jedne no

ge. Ona se kikotala vrišteći.

Lun je svašta video i potrošio još

priličnu gomilu novca, ali nije našao

Lotara Megredija, čiji opis mu je da

la Iris. Mei^redi je imao plavu kosu i

bradu i izra:;ito velik nos sa iza uživanje«. T vo je

prl javo u živanje!

Bio je nemoćan. Ze na je znala daon dosta svog vremena i svog novca

troši na druge žene, a nek o vr em e i

na Iris Amijend. Da li mu se Sandra

sviđala, ili je po prirodi bila takva da

traži makar i najgori razlog da se ba

ci u zagrljaj drugom muškarcu? Zar

;a hladna lepotica ima potrebu da tra

z; i 'ubavnike? I koga je izabrala? Sa

da je to iepotan Edvin .Adamson, četi

ri godine mlađi od nje, a skoro petna

est godina mlađi od njenog mu

Documents

Frederick Ashton - 1970 Lun i prodavci leseva.pdf