МЕГАТРЕНД УНИВЕРЗИТЕТ – БЕОГРАД

ФАКУЛТЕТ ЗА ПОСЛОВНЕ СТУДИЈЕ

ДРУШТВЕНА ОДГОВОРНОСТ ПРЕДУЗЕЋА

СЕМИНАРСКИ РАД

Студент:

Никола Радић – 234/10

1. Увод

Власници крупног капитала, као значајна интересна група која пружа услуге,

креира и развија производе (такође жеље и потребе) које човечанство конзумира,

крајем XX века исказали су снажну иницијативу да буду и носиоци промена у

друштву, Познато је да капитал може побољшати и убрзати позитивне промене, па су

многе државе одлучиле да укључе компаније као равноправне партнере у процес раз-

воја нових стратегија и политика. Показало се да тај модел функционише и доноси

резултате, посебно када повећава приходе и добит. Убрзо је, међутим, примећено да

ове промене третирају тзв. потрошачко друштво и потрошаче као такве, док су угожене

групе становништва, животна средина, али и запослени у компанијама (предузећима)

остављени на маргинама.

Зато је, на предлог међународних институција, пре свега Светске банке и Ује-

дињених нација, развијен концепт друштвене одговорности предузећа – CSR (Corporate

Social Responsibility), који упозорава предузећа да, поред права за која су се изборила и

одговорности према капиталу који поседују, сносе и одговорност за одрживи развој

друштва у коме послују. У суштини корпоративна друштвена одговорност је развојна

стратегија на основу које предузећа поново дефинишу своје одговорности у односу на

друштво и околину.

Законом о привредним друштвима (предузећима)1 се уређује правни положај

привредних друштава (предузећа), а нарочито њихово оснивање, управљање, статусне

промене, промене правне форме, престанак и друга питања од значаја за њихов по-

ложај. У члану 2 Закона, стоји да је предузеће (привредно друштво) правно лице које

обавља делатност (промет и производња роба, као и обављање услуга) ради стицања

добити. Из тога произлази да је сврха пословања предузећа остварење што веће до-

бити, односно да приходи предузећа буду већи од расхода.

Имајући у виду циљ оснивања и постојања предузећа – стицање и расподела до-

бити (профита) – чини се да је концепт друштвене одговорности предузећа у супрот-

ности са природом привредног друштва (предузећа). Да ли је тако?

1 Закон о привредним друштвима, "Службени гласник Републике Србије", 36/2011

2

2. Друштвена одговорност компанија – дефиниција и теоријски

приступи

Мада се у стручној литератури и јавности доста пише и говори о друштвеној

одговорности предузећа, овај термин није једнозначно одређен. Стога треба навести

неколико дефиниција. Светски пословни савет за одрживи развој WBCSD (World

Business Council for Sustainable Development) одређује друштвену одговорност као

"континуирану преданост предузећа етичном понашању и доприносу економском раз-

воју, уз истовремено побољшање квалитета живота запослених и њихових породица,

као и локалних и ширих друштвених заједница".2 Према Уједињеним нацијама, кор-

поративна друштвена одговорност представља укупан допринос предузећа одрживом

развоју.3 Међународна финансијска корпорација IFC (International Finance Corporation)

дефинише корпоративну друштвену одговорност као решеност предузећa да допринесу

одрживом економском развоју путем рада са запосленима, њиховим породицама, ло-

калном и широм друштвеном заједницом, с циљем побољшања квалитета живота, уз

истовремено остварење добробити и за само предузеће.4

Може се закључити да корпоративна друштвена одговорност представља начин

на који компаније управљају својим економским, друштвеним и еколошким утицајем и

укључује њихов однос према свим интересним групама. Овај појам се не односи иск-

ључиво на то шта компаније раде са оствареним профитом, већ и како га остварују. Он

превазилази појам поштовања закона и правила, а подразумева и допринос компанија

одрживом развоју. Коначно, наведене дефиниције сугеришу да активности које се

сврс-тавају у друштвено одговорне не доприносе само бољитку циљних група, већ

имају по-зитивне ефекте и на само предузеће.

Питање које се намеће када се говори о корпоративној друштвеној одговорности

јесте: "Коме су и за шта компаније одговорне?" У литератури постоје два одговора.

Први даје класична теорија о друштвеној одговорности компанија. По овој теорији,

примарна одговорност компанија је одговорност коју оне имају према власницима (ак-

ционарима), а остварење профита је основни циљ њиховог пословања. С друге стране,

представници теорије интересних група сматрају да предузеће има одговорност према

2 Наведено према: http://www.wbcsd.org 3 UNEP Finance Initiative, UN Global Compact, 20104 Наведено према: www.ifc.org

3

свима којих се тичу његове активности, односно према појединцима и групама који

сносе известан ризик пословања предузећа.

Корпоративна друштвена одговорност је релативно нов концепт који се конти-

нуирано развија и мења. Мада још увек не постоји јединствена дефиниција корпо-

ративне друштвене одговорности, може се констатовати да је највише прихваћена

дефиниција Европске комисије. Она описује корпоративну друштвену одговорност као

"концепт према коме предузеће на добровољном принципу интегрише бригу о друшт-

веним питањима и заштити животне средине у своје пословне активности и односе са

интересним групама (власницима, запосленима, потрошачима, добављачима, владом,

медијима и широм јавношћу)".5

Корпоративна друштвена одговорност, као дисциплина у оквиру менаџмента,

развијена је у Сједињеним Америчким Државама (САД). Многи сматрају да је "отац"

модерног концепта корпоративне друштвене одговорности истакнути амерички

научник Хауард Боувен, који је 1953. године објавио књигу под називом "Друштвена

одговорност пословних људи". Већина научника, савременика Боувена, тада је изричи-

то одбила његове тврдње о постојању друштвене одговорности предузећа. Највећи

кри-тичар корпоративне друштвене одговорности био је познати амерички економиста,

добитник Нобелове награде, Милтон Фридман.6

Фридман је заступао мишљење да је увећање профита, остварено уз поштовање

законских прописа, једино за шта су компаније друштвено одговорне и да менаџери

као намештеници акционара имају сву одговорност за финансијску добробит. Путем

убирања пореза и распореда буџета, држава је одговорна за решавање проблема

друштва. Он сматра да би захтев да компаније учествују и у остваривању друштвених

циљева (пошто су измириле своје пореске обавезе) био само непотребно додатно

оптерећење за компанију, чији менаџмент не може бити компетентан за решавање

социјалних проблема.

5 European Commission, Promoting a European Framework for Corporate Social Responsibility, Green Paper and COM 366, Brussels, 2001; http://eur-lex.europa.eu/LexUriServ/site/en/com/2001/com2001_0366en01.pdf 6 Милтон Фридман је 1970. објавио чланак „The Social Responsibility of Business is to Increase its Profits“ (The New York Times Magazine, 1970), у којем наводи следеће: "Само људи имају моралну одговорност за своје поступке. Пошто корпорације нису људска бића, не могу сносити моралну одговорност у правом смислу за своје поступке. Једина одговорност топ менаџера је да раде у интересу акционара, тј. да стварају профит, јер је то разлог због кога је предузеће основано и због чега су менаџери запослени. Менаџери предузећа не могу одлучивати о томе који су најбољи интереси друштва, јер је за то одго-ворна држава."

4

Фридман je сматраo да компаније морају пословати у складу са "правилима иг-

ре". Може се рећи да су се, у периоду од четири деценије колико је протекло од када је

Фридман написао свој чланак, "правила игре" променила – десили су бројни корпора-

цијски скандали, проневере, еколошке катастрофе, али и људске трагедије изазване не-

одговорним понашњима великих корпорација. У јавности се више није могао негирати

штетан утицај и последице индустријских активности на животну средину, нити огра-

ничити одговорност компанија само на акционаре.

Мада и у модерним условима пословања она предузећа која не могу да остваре

профит не опстају на тржишту (остваривање профита је и даље ултимативни циљ пос-

ловања), концепт профитабилности је промењен. Данас је кредибилитет и поверење

које друштво указује предузећу, вредније од профита у смислу новца и повраћаја ула-

гања. Имиџ предузећа зависи умногоме од задовољства – потрошача, добављача, за-

послених, друштвене заједнице и других. Дугорочни опстанак и успех предузећа могућ

је када су њене активности у складу са интересима друштва у коме послује.

Упоредо са еволуцијом друштвене одговорности развија се теорија интересних

група, прва економска теорија која заговара одступањe од класичног, до тада

неприкос-новеног права акционара или власника. Ова теорија фокусиранa je на

сложену природу односа између предузећа и друштва, као и на зависност предузећа од

окружења. Tвор-цем теорије интересних група сматра се Едвард Фриман. Ова теорија

популаризована је 1984. године када је Фриман објавио књигу "Стратегијски

менаџмент – приступ ин-тересних група".

Фриман је сматрао да власници, али и купци, добављачи, менаџери, запослени и

локална заједница имају одређени "улог" у компанији и да стога сносе извесне ризике.

Зато приликом формирања циљева пословања компаније морају узети у обзир интересе

сваке од наведених група. Заправо, компанија је на одређени начин одговорна према

свакој од интересних група (стејкхолдера). Истовремено, свака од интересних група

може позитивно или негативно утицати на предузеће и у одређеним тренуцима бити од

виталног значаја за успех и опстанак предузећа.

Данас је концепт корпоративне друштвене одговорности у већој или мањој мери

присутан широм света и мали је број оних који ће потпуно одбацити било какву одго-

ворност предузећа према друштву и животној средини.

5

Једна од најважнијих теорија која дефинише обим корпоративне друштвене од-

говорности је свакако Керол-ова пирамида (слика 1) корпоративне друштвене одговор-

ности.7

Слика 1. Модел корпоративне друштвене одговорности А. Керола

По овој теорији постоје четири аспекта друштвене одговорности, а то су:

економска,

законска (правна),

етичка и

филантропска одговорност.

Основна одговорност предузећа је економске природе, јер је предузеће пре свега

основна економска јединица друштва. Остале одговорности (правна, етичка и филант-

ропска) заснивају се на економској одговорности.

Што се тиче истраживања на пољу корпоративне друштвене одговорности,

највећи број њих је настојао да доведе у везу различите активности друштвено одго-

ворног пословања са финансијским резултатом предузећа. У литератури не постоји саг-

ласност око тога да ли корпоративна друштвена одговорност побољшава финансијски

7 Carroll, A. B., Тродимензионални конептуални модел корпоративне друштвених перформанси [A three-dimensional conceptual model of corporate social performance], Academy of Management Review, 1979, No 4, pp. 497–505

6

учинак предузећа, или добро финансијско стање омогућава предузећу да се понаша на

одговоран начин.

Иако је тржиште друштвено одговорних инвеститора релативно младо, оно из

године у годину бележи снажан раст. Тако је, на пример, у 2010. години у односу на

2008. годину, европско тржиште друштвено одговорних инвеститора је забележило

раст од 86,2%, а светско од 55,9%. Такође, у само четири године од како постоје, УН-

ове принципе одговорног инвестирања потписала су 843 инвеститора из 45 земаља ши-

ром света. Вредност њихове имовине, односно имовине којом управљају износи око

22.000 милијарди долара, што је више од 10% глобалног тржишта капитала.8

С обзиром да је друштвено одговорно предузеће поузданији партнер за стра-

тешке савезе од предузећа које не мари за своју социјалну и/или еколошку оријента-

цију, може се констатовати да кроз концепт корпоративне друштвене одговорности

предузеће постаје конкурентније у привлачењу потенцијалних пословних партнера и

склапању стратешких савезништва.

Ако се репутација дефинише као способност предузећа да задовољи очекивања

интересних група, онда се може закључити да корпоративна друштвена одговорност

представља кључну димензију репутације предузећа.9 Управо због тога све већи број

предузећа види у корпоративној друштвеној одговорности могућност за побољшање

свог пословног угледа у очима потрошача, пословних партнера, инвеститора, локалне

заједнице и осталих интересних група, што нас опет враћа на побољшање финансијс-

ког учинка. Научници и истраживачи указују на то да репутација доприноси између 3 и

7,5% годишњем приходу компаније, па се као таква треба посматрати као улагање са

финансијском добити, а не као трошак предузећа.10

Многи научници сматрају да корпоративна друштвена одговорност представља

само још један од економских модних трендова који долази са Запада. Скептици

друштвене одговорности предузећа заступају гледиште да је "улога успешних пре-

дузећа да праве профит, а не да спасавају планету".11 Нема сумње да је примарна оба-

веза предузећа да буду економски и правно одговорна, да буду посвећена расту про-

фита и раде у складу са законом.

8 UNEP Finance Initiative, UN Global Compact, 20109 Радовановић, Б., Друштвена одговорност као идентитет компанија, Синтезис, I/1, Београд, 2009, 135-148.10 Ibid., 9.11 Ibid., 9.

7

Познати економиста Филип Котлер покушао је да значај друштвене одговор-

ности предузећа упореди са значајем вежбања за здравље човека.12

3. Предузећа и друштвена одговорност

Због чега би компаније требало да предузимају друштвено одговорне актив-

ности? Неколико економских разлога наводи предузећа да практикују овакве актив-

ности. Један од њих је смањење трошкова, до чега доводи, на пример, смањење отпада,

уштеда електричне енергије, употреба адекватних транспортних решења, али и пове-

ћање продуктивности као резултат повећане мотивације запослених. Разлог који се чес-

то наводи јесте побољшање репутације компаније. Коначно, један од водећих мотива

одговорног понашање јесте стицање конкурентске предности.

Питање односа компанија и друштвене одговорности неминовно повлачи и сле-

деће – да ли су друштвено одговорна предузећа финансијски успешнија? Истраживања

односа између финансијских показатеља и друштвене одговорности до сада нису дала

једнозначан одговор на ово питање. Нека показују да постоји слаба веза између кор-

поративне друштвене одговорности и финансијских ефеката или да је немогуће из-

вести јасан закључак да друштвена одговорност има ефекат на финансијска тржишта.

Друга тврде да је немогућност израчунавања финансијских ефеката корпоративне

друштвене одговорности последица чињенице да она представља инвестицију у нема-

теријалну имовину. Међутим, извесна истраживања наводе на закључак да друштвено

одговорне компаније у просеку имају боље финансијске перформансе од оних које то

нису. Пошто није могуће дати једнозначан одговор на питање о директној вези између

друштвено одговорних активности и финансијских показатеља успешности предузећа,

може се учинити да је друштвена одговорност само трошак за њега. За став да су

друштвено одговорне активности само трошак за предузеће првенствено је заслужна

неокласична економска теорија, где се предузеће посматра као јединка која је искљу-

чиво вођена својим економским мотивима и где је свако ангажовање које нема за крат-

12 "Ако сваки дан вежбате, сигурно ћете изгледати боље, боље ћете се осећати и на крају, живећете дуже. Сличну корист имаће сва предузећа која одлуче да учествују у друштевној одговорности – изгледаће боље потенцијалним купцима, инвеститорима, медијима, њихови запослени, власници и чланови управе осећаће се боље. А многи тврде да предузеће са добром репутацијом у друштвеној одговорности - опстаје дуже на тржишту" [Котлер, Ф., Ли, Н., Корпоративна друштвена одговорност: учинити највише за своју компанију и за изабрани друштвени циљ: најбоље праксе водећих компанија, Хесперија: Еко-номски факултет, Београд, 2007, стр. 12-21].

8

корочан циљ повећање профита игра са нултом сумом. Овакав однос последица је

мишљења да компаније с једне стране, а природна околина и друштвена заједница с

друге, имају супротстављене циљеве. Последица схватања супротстављених односа

између друштвене заједнице и предузећа била је да су непожељне и штетне активности

компанија кажњене бојкотима и лошом репутацијом, а да су као одговор компанија из-

ведене само "козметичке поправке" – медијске кампање и извештаји који садрже спи-

сак "добрих дела", без анализе стварних ефеката друштвено одговорних активности.13

Међутим, циљеви приватног сектора и друштвене заједнице су међусобно за-

висни. Предузећу је неопходна здрава средина да би пословало успешно, адекватан

образовни и здравствени систем основ су за продуктивне људске ресурсе, ефикасно ко-

ришћење земље, воде и енергије доводи до смањења трошкова. Друштво у коме је

обезбеђена владавина права и у коме су заштићена права својине погодно је за ино-

вације и основ је за ефикасно пословање. Коначно, висок животни стандард станов-

ништва локалне заједнице доводи до потражње за производима које предузеће нуди.

Истовремено, здравим срединама су неопходна успешна предузећа. Она нуде произ-

воде и услуге које потрошачи сматрају корисним, дају могућност да се становништво

локалних заједница запосли и тиме осигура приход за своје домаћинство и ангажује

своје потенцијале.

4. Потрошачи и друштвена одговорност

Деведесетих година XX века удружења потрошача и невладине организације

покренуле су кампање како би указале да одређене компаније практикују активности

које су штетне или етички неприхватљиве. Неетично понашање према запосленима у

земљама у развоју изазвало је бојкот производа, што је био случај са компанијом Nike

раних деведесетих, када су потрошачи бојкотовали њене производе јер је откривено

неадекватно третирање запослених у Индонезији. Загађење природне околине од ст-

ране нафтних компанија утицало је на оснивање покрета за очување средине. Неке

компаније су окривљене за одређене негативне појаве у друштву, као што је то случај

са произвођачима брзе хране и појавом гојазности. Не само да су критиковане због не-

прихватљивих и штетних активности, већ су прекорене због пасивног односа према

13 Ibid., 9

9

проблемима друштва – на пример, од неких фармацеутских компанија се захтевало да

реагују на пандемију сиде у Африци, иако производи за превенцију ове болести нису

део њиховог асортимана. Све наведено указује да потрошачи кажњавају компаније које

су друштвено неодговорне.

Несумњиво је да активности које нису у складу са етичким нормама, или које су

штетне по локалну заједницу и природно окружење, код потрошача изазивају нега-

тиван став према компанијама, али је приметно и да су очекивања потрошача у погледу

друштвене ангажованости компанија порасла. У ристраживањима се наводи да 70%

потрошача Европске уније каже да им је важно да компаније чије производе или услуге

купују буду друштвено одговорне. Затим, 71% Британаца мисли да би мултинацио-

налне компаније које послују у земљама у развоју требало да обезбеде добре услове ра-

да и поштен однос према запосленима без обзира на то да ли закон земље домаћина то

захтева, док 51% њих сматра да би ове компаније требало да доприносу и решавању

одређених проблема са којима се суочавају друштва у којима послују, као што су на

пример, здравствена заштита и образовање. Чак 95% Американаца сматра да компаније

немају само један циљ – профит, већ да оне такође имају обавезу и одговорност према

локалној заједници. Истраживања су показала да 68% Канађана обраћа пажњу на пи-

тања која се тичу друштвене одговорности компанија, а за производе који су еколошки

прихватљиви (environmentally friendly), посебно у виду састојака и процеса произ-

водње, заинтересовано је 58% Корејаца.14 Ово указује на то да је етичка димензија

производа и процеса производње постала део функције корисности потрошача. Да ли

то имплицира и да ће потрошачи наградити већу друштвену ангажованост предузећа и

промоцију ових активности?

Куповином производа друштвено одговорних компанија потрошачи и сами пос-

тају одговорни према друштвеној заједници и природној околини. Избором производа

компанија које брину о локалној заједници, етично се понашају према запосленима,

имају поштен однос према пословним партнерима из земаља у развоју, организују про-

цес производње тако да је минимизиран негативан утицај на природну околину или

издвајају средства за добротворне сврхе, посредно и сами потрошачи постају акти-

висти. Ипак, колико је потрошачима заиста стало да производи које купују и конзу-

мирају буду резултат производње друштвено одговорних компанија?

14 Ibid., 9.

10

Понашање потрошача вођено је мноштвом фактора од којих је брига о локалној

заједници и природној околини само један у низу. Веома је тешко, ако не и немогуће

изоловати утицај информације о друштвеној одговорности од осталих фактора који

утичу на изборе потрошача, као што су цена, квалитет, претходно искуство и сл.

Приликом куповине потрошач разматра информације које су му доступне и

бира на основу критеријума које заснива на својим склоностима. Нпр., начини произ-

водње су невидљиви атрибут производа, који потрошач не може да идентификује и

процени приликом куповине, па чак ни након конзумирања. Оваква ситуација намеће

потребу за додатном информацијом која долази из извора комe потрошач верује и која

је представљена на начин који му је близак. То значи да је неопходна ефикаснија кому-

никација између предузећa и потрошачa о друштвено одговорним активностима које та

предузећа имају.

Дакле, истраживања јавног мњења показала су да је потрошачима веома стало

да производи које купују буду произведени од стране друштвено одговорних

предузећа, док анализа понашања потрошача приликом чина куповине не наводе на

закључак да је друштвена одговорност пресудан фактор избора. Један од разлога

непоклапања исказаних преференција и понашања потрошача је тај што су потрошачи

вођени мноштвом мотива, те се утицај једног не може изоловати. Други је што им

недостају потпуне информације или оне којима би веровали да би своје изборе зас-

нивали на критеријуму друштвене одговорности.

5. Анализа

Пословно право представља скуп правних правила, норми и институција, којима

су обухваћене чињенице, радње и активности које се односе на пословање. Предмет

правне регулације пословања могу бити: правно окружење пословања, уговорни одно-

си пословних субјеката, различите привредне трансакције, радни односи, државна ре-

гулатива, питање имовинских односа и њихове заштите итд. Неодвојиви део пословног

права представљају етика и етичке дилеме.15

15 Ракас, С., Увод у пословну етику, Мегатренд Универзитет, Београд, 2006.

11

Извори пословног права могу бити међународни и национални. Национални из-

вори пословног права су: закони, подзаконски акти, правна правила, пословна пракса и

обичаји, уговори итд. Са друге стране ту су међународни прописи као што су: међу-

народне конвенције, препоруке, директиве и међународно право.

Закони представљају најважнији извор пословног права. Њима се регулише ма-

терија коју пословно право обухвата. Законе доносе законодавни органи једне земље

–– у случају Србије то је Скупштина Републике Србије – и они морају бити усклађени

са осталим законима и Уставом. Као извор пословног права, могу се појавити: закони о

предузећима, о задругама, о трговини, антимонополски закони, закон о спољној трго-

вини, закон о берзама и берзанском пословању, закон о меници, закон о

интелектуалној својини, ауторском праву и сродним правима итд.

У Закону о привредним друштвима наводе се правне норме оснивања, рада и

одговорности друштава (предузећа), без уплитања појма друштвене одговорности.

Законско и на праву засновано пословање предузећа се подразумева, али то у савреме-

ним привредним активностима (токовима) више није довољно. Друштвена одговорност

компанија представља концепт у коме се фирме свесно и добровољно посвећују ак-

тивностима које излазе из њихове примарне делатности увећања профита и позитивно

утичу на своје радно, друштвено и природно окружење. Друштвено одговорно посло-

вање је у суштини свест о новом положају и значају које компаније имају у савреме-

ном, глобалном друштву и одговорности која из њих произилази. Пракса друштвено

одговорног пословања односи се на целокупно деловање једног предузећа: шта про-

изводи, како купује и продаје, да ли поштује законе, како се односи према запосле-

нима, да ли улаже у локалну заједницу и на који начин доприноси очувању животне

средине.

Кључни појмови за разумевање концепта друштвено одговорног пословања су

добровољност и стратешки приступ. У том контексту, друштвено одговорно предузеће

се може најједноставније дефинисати као предузеће које посвећује пажњу интересима

друштва на тај начин што преузима одговорност за све своје активности, свесно да

њима утиче на кориснике, запослене, власнике, локалне заједнице, јавност и остале

интересне групе. При том, овако схваћена обавеза одговорности се не односи само на

формалне обавезе предузећа предвиђене и дефинисане законом, већ предузеће добро-

вољно чини корак више, свесно чињенице да оваквим понашањем остварује дуго-

12

рочну конкурентност и тржишни успех, уједно доприносећи одрживом развоју зајед-

ница у којима послује.

Дакле, друштвено одговорно пословање не представља додатак постојећем про-

цесу управљања предузећем, већ је у питању приступ пословању, који је као такав ин-

тегрисан у све његове аспекте. Ово је посебно важно поменути имајући у виду чиње-

ницу да предузећа често доживљавају друштвено одговорно пословање искључиво као

добро средство за маркетиншке активности и јачање репутације, улажући у њега оно-

лико колико је потребно за прављење добре приче о предузећу у штампаним и елек-

тронским медијима. Из тог разлога, њихове активности доминантно су усмерене на

спонзорства и донаторство.

Пошто друштвена одговорност предузећа не представља обавезу, већ се заснива

на принципу добровољности, самим тим и није увршћена у Закон о предузећима (прив-

редним друштвима). Значи, основно својство успешног предузећа и даље ће бити сти-

цање добитка (профита) и његово увећање, а увођењем друштвене одговорности пове-

ћава се имиџ, статус и реноме предузећа.

Међутим, у Закону се не могу дефинисати начин и пракса пословања и стицања

добити. У Закон се, такође, не може унети било који елеменат добровољности (онда се

не би звао Закон). Дакле, несумњиво је да друштвена одговорност представља шансу за

предузеће да буде конкурентније. Предузећа су ту да би остварила циљеве својих

власника, чијом реализацијом се постиже максимални позитиван ефекат на друштво, те

уколико њихови менаџери сматрају да је друштвено ангажовање начин имплемен-

тације стратегије која доводи до овог крајњег циља, онда би она свакако требало да

спроводе овакве активности.

Законско прописивање обавезе неспојиво је са природом предузећа (којима је

једини циљ да раде, опстану и профитирају на тржишту). А то им држава (као законо-

давац) не може прописати, не може их обавезати. Држава само поставља законске ок-

вире у којима могу да обављају своје пословање, а све остало је на менаџерима и њи-

ховим проценама. Уколико сматрају да је то добробит (а јесте) за предузећа, потроша-

че и друге интересне групе, менаџери ће анализирати позитивне и негативне консек-

венце друштвене одговорности и према томе поставити сопствене постулате пословних

делатности. Показало се да је то добро за пословање, да ће вероватно убудуће бити

13

имплементирано у многим предузећима, као и да ће се "зараза" друштвене одговор-

ности ширити брже него што се мислило.

ЛИТЕРАТУРА

[ 1 ] Котлер, Ф., Ли, Н., Корпоративна друштвена одговорност, Чигоја, Београд, 2007.

[ 2 ] Милисављевић, М., Савремени стратегијски менаџмент, Мегатренд Универ-зитет, Београд, 2007.

[ 3 ] Ракас, С., Увод у пословну етику, Мегатренд Универзитет, Београд, 2006.[ 4] Живић, М., Савић, М., Програм УН за развој (УНДП) и Центар за мониторинг и

евалиацију, Baseline студија о друштвеној одговорности компанија у Србији, Београд, 2008.

[ 5 ] CSR Monitor, позитивним примером до одговорне праксе, Специјално годишње издање, Београд, април 2008, Центар за развој локалне економије Новог Бео-града

[ 6 ] Добра пракса корпорација у заштити радника, Центар за демократију, Београд, 2008.

[ 7 ] Caroll, A.B., Пирамида корпоративне друштвене одговорности [The Pyramid of Corporate Social Responsibility], Business Horizons, 1991, Vol. 34, pp. 39-48.

[ 8 ] European Commission, Promoting a European Framework for Corporate Social Responsibility, Green Paper and COM 366, Brussels, документ доступан на: http://eur-lex.europa.eu/LexUriServ/site/en/com/2001/com2001_0366en01.pdf

[ 9 ] UNEP Finance Initiative, UN Global Compact,, Annual Report of the PRI Initiative 2010, документ доступан на: http://www.unpri.org/files/annual_report_2010.pdf

[ 10 ] Радовановић, Б., Друштвена одговорност као идентитет компанија, Синтезис, I/1, Београд, 2009, 135-148

[ 11 ] Радовић, Д., Радовић, Б., Брацановић, З., Утицај стратегије предузећа на кон-курентску предност, Међународна конференција МЕНАЏМЕНТ 2010, Круше-вац, 2010, 232-237.

[ 12 ] Бешић, Ц., Ђорђевић, Д., Корпоративна друштвена одговорност у функцији креирања пословне изврсности организације, YU INFO, Beograd, 2009, 1-9

[ 13 ] Ђукић, М., Промoвисање друштвено одговорног пословања у Србији, Социо-логија, Вол. LIII, 2011, No 1, 21-42.

[ 14 ] Закон о привредним друштвима, "Службени гласник Републике Србије", 36/2011.

[ 15 ] RBI Newsletter (Responsible Business Initiative Serbia), No 11, Смарт колектив, Београд, 2007.

14