Gordana Gorunovic

Originalni nauni rad UDK: 39:141.78

Antropologija 10, sv. 2 (2010)

Gordana Gorunovi1 Odeljenje za etnologiju i antropologiju Filozofski fakultet, Univerzitet u Beogradu

KNJIEVNI ZAOKRET I ETNOGRAFSKO PISANJE U AMERIKOJ KULTURNOJ

ANTROPOLOGIJI Apstrakt: Etnografsko pisanje kao nova tema, predmet analize i povod za kritiko pisanje, tekstualne eksperimente i inovacije javlja se u 1980-im. Najee se dovodi u vezu sa tzv. knjievnim zaokretom i tekstualno, kritiki i refleksivno orijentisanim pristupima u okviru interpretativne i postmoderne antropologije u Sjedinjenim Ameri-kim Dravama. Tada je usledilo propitivanje diskurzivno-retorikih praksi antrop-ologije kao Zapadne discipline o kulturi i Drugom u modernom i savremenom svetu. U ovom tekstu se iznosi pregled kljunih dela u kojima se diskutuju starije forme -etnografskog pisanja u tradiciji antropologije, odnosno zagovaraju i praktikuju nove kao epistemoloki i etiki korektnije. Posebna panja je posveena kritici Gercovog p-isanja, na primeru eseja o "dubokoj igri", iz perspektive postmoderne etnografije.

Kljune rei: etnografsko pisanje, interpretativizam, postmodernizam, postmoderna etnografija, amerika kulturna antropologija, Kliford Gerc, Vinsent Krapancano

Edvin Ardener, ovek sa sluhom za intelektualna kretanja u antropologiji, koji

je 1973. postavio dijagnozu poststrukturalistikog stanja i stanovita,2 dvanaest godina kasnije je u tekstu pod naslovom "The decline of modernism in social anthropology" (Ardener 1985, 2007) ponovo ustvrdio da je nastupila promena, ovaj put radikalnija, "epistemoloki rez". Priblino oko 1980. godine, paradig-

1 [email protected] lanak sa projekta br. 147035 koji u celosti finansira Ministarstvo za nauku i

tehnoloki razvoj Republike Srbije. 2 Koncept "poststrukturalistiko stanovite" nastao je 1973. na savetovanju povodom

desetogodinjice ASA u Oksfordu, u radu Edvina Ardenera "Some Outstanding Problems in the Analysis of Events" (u Schwimmer 1978). Ardenerov tekst je bio radikalan zato to je bio izazov strukturalizmu iznutra i izneo niz analitikih i teorijskih problema kojima se tradicionalni strukturalizam nije mogao baviti. (Hastrup 1978, 123-147).

Gordana Gorunovi

Antropologija 10, sv. 2 (2010) 66

me modernistike antropologije funkcionalizam, strukturo-funkcionalizam i strukturalizam izgubile su pogonsku snagu i legitimitet. Premise antropolo-kog modernizma, kao to su otre i jasne distinkcije izmeu modernosti i dru-gih naina ivota, izmeu subjekta i objekta, posmatraa i posmatranog (aktivan terenski istraiva vs. pasivan informant), ideje "primitivizma" (tradicionalna drutva i kulture kao stabilne integrisane celine) i bezvremenosti (etnografska reprezentacija prouavanog drutva kao, npr., "nuersko drutvo", a ne "Nueri 1936. godine") vie nisu bile odrive. Ardener je pretpostavio da e posledica toga biti diskreditovanje antropolokog terenskog rada i stvaranje tekstova koji e biti samo komentari drugih tekstova. (Eriksen and Nielsen 2001, 142-143)

Ovo predvianje, ili naprosto konstatacija o procesu koji je ve bio u toku, delimino se i ostvarilo, u okviru i pod uticajem mnotva struja koje se oznaa-vaju kao "interpretativni pristupi", "tekstualno/refleksivno/kritiki orijentisani pristupi", "knjievni zaokret", "dekonstrukcionistiko-semiotiki zaokret" ili jednoznano kao "postmodernizam", "postmoderna etnografija" ili "postmoder-na antropologija". Dakle, samo delimino, zato to se strah od tekstualizma, koji bi eventualno mogao da potisne ili zameni etnografski rad, pokazao kao neo-pravdan; nikada se nije tako mnogo radilo na terenu u razliitim podrujima sveta kao u 1980-im. (Eriksen and Nielsen 2001, 147) U to doba, "etnografsko pisanje" naziv je oigledno pleonazam i ne ba "srean" izraz postaje jedna od dominantnih tema, predmet analize i povod za kritiko pisanje, tekstualne eksperimente i inovacije. Do tada su, po reima Martina Hamerslija, studenti dobijali minimalna uputstva o ovom aspektu istraivakog procesa.3 Situacija se radikalno izmenila pod uticajem strukturalizma i poststrukturalizma, postmode-rnizma i oivljavanja stare discipline retorike. Predmet istraivanja postaje s-am tekst, tj. razliiti oblici tekstualne konstrukcije i reprezentacije u drutvenim, istorijskim i prirodnim disciplinama.

U tom kontekstu porastao je interes i za etnografsko pisanje. Pojavile su se knjige o pisanju kvalitativnh etnografskih izvetaja, kao i literatura teorijskog karaktera koja se fokusira na retorika sredstva u etnografiji, pretpostavke na kojima se one zasnivaju i funkcije koje vre. Interesovanje za retoriku u etno-grafiji bilo je povezano sa kritikim interesovanjem za konvencionalne oblike antropolokog i sociolokog pisanja, za ispitivanje (dekonstrukciju) njihove fi-lozofske, istorijske i politike osnove, kao i sa razvijanjem novih eksperimen-talnih oblika. Zagovarani su i isprobavani novi naini tematizacije i tekstuali-zacije razliitih drutveno-kulturnih iskustava, tzv. "dijaloki" umesto tradici-onalnih "monolokih".4 Meutim, ideja o dijalogu esto se pogreno i veoma

3"Ethnographic writing" by Martyn Hammersley. Internet dokument, http://sru.soc.

surrey.ac.uk/SRU5.html 4 Kao primeri tih novih formi u kulturnoj antropologiji i folkloristici mogu se navesti:

Rabinow 1975, 1977, Crapanzano 1980, Shostak 1981, Dwyer 1982, Danforth 1982, Rose

Knjievni zaokret. . .


ogranieno shvatala izvan kruga antropologa koji su je preuzeli iz kritike teo-rije, egzistencijalizma ili hermeneutike: ona se nije odnosila prvenstveno na -alternativne forme teksta, nego na refleksiju o komunikacijskoj prirodi teren-skog rada u antropologiji, kao prakse koja se intrinsino zasniva na konverza-ciji i razmeni koliko i na opservaciji i evidenciji.

Kao intelektualni pokret, epistemoloka kritika i projekat nove etnografije u antropologiji, postmodernizam se pojavio relativno kasno u odnosu na druge di-scipline i grane umetnosti. Poetkom 1990-ih sam izraz "postmodernizam" je u disciplini uglavnom imao pejorativno znaenje, tim pre to nije ni postojala ne-ka "autoritativna definicija" osim minimalne Liotarove koja datira iz 1979. (Lyotard 1984): "Pojednostavljujui do krajnosti, definiem postmoderno kao nepoverenje prema metanarativima." Pored toga, oni koji su pisali o postmoder-nizmu ili i dalje piu o njemu pripadaju razliitim naunim disciplinama i gra-nama umetnosti, odnosno kritike, i primenjuju razliita merila: postmoderna knjievnost, na primer, nije postmoderna na isti nain na koji je to postmoderna likovna umetnost, film ili muzika. tavie, postmoderna knjievna kritika ne ograniava se na samo na dela i tekstove iz 20. veka; ponekad se govori o ele-mentima postmodernizma u tekstovima iz ranijih epoha kad nije ni postojao ovaj izraz. To je donekle svojstveno postmodernistikoj hermeneutici ponov-no itanje istorije i tekstova, reinterpretacija i uitavanje, kao i namerno podra-avanje anrova, stilova i "jezikih igara" savremene postmoderne knjievnosti. (Peck and Coyle 2002)

Kao umetniki pokret s kraja 1950-ih i poetka 1960-ih, on je bio reakcija na visoki modernizam, koja se manifestovala kroz odbacivanje formalnih stil-skih naela akademizma, prihvatanje lokalnih specifinosti i stvaranje pastia. Postmodernistika umetnost je od tada zadobila izvanredno ubrzanje da bi do osamdesetih postala takorei akademska; u Njujorku su postojale galerije gra-fita, na univerzitetima su se pisale teze o njima i brejk densu, a Sorbona je odobrila tezu o Dejvidu Boviju. (Rabinow 1986, 248)

Potom, mnoge bitne diskusije o prirodi postmodernizma odvijale su se iz-van i mimo antropologije; tako, postoji obimna literatura o postmodernoj knji-evnosti, arhitekturi, fotografiji i filmu, kao i umetnika dela koja bi moda veina kritiara tako i oznaila: npr. Ekov roman Ime rue ili Faulsov enska francuskog porunika, muzika Dona Kejda i Filipa Glasa, fotografija Sindi erman itd. Ali takva svest ili saglasnost u pogledu toga ta je zaista "postmo-derno" ili ko je "postmoderan" u samoj antropologiji dugo nije postojala.

Jo poetkom 1990-ih mnogi antropolozi su se pitali ta je postmodernizam: da li je to neka radikalno nova paradigma koja ini suvinim sve ranije teorije ili 1989, Dorst 1989 itd. Poetkom 1990-ih usledio je "odgovor" evropskih antropologa, vidi Archeti 1991, sa esejima Arketija, Marijane Gulestad, Tomasa Hilana Eriksena, Alena Barnarda i dr. Pribliavanje interdisciplinarnom diskursu realizuje se u De Angelis 2002.

Gordana Gorunovi


"mnogo buke ni oko ega"? (Pool 1991, 309) Veina antropologa koje su drugi nazivali (esto i pogrdno) postmodernistima, eksplicitno su tvrdili da oni nisu postmoderni, niti su to eksperimentalni tekstovi o kojima su diskutovali. Izuze-tak je bio kognitivni antropolog Stiven Tajler, jedini koji se u vreme Seminara u Santa Feu i nastanka zbornika WC otvoreno izjanjavao kao postmodernista i na afirmativan nain pisao o postmodernoj etnografiji kao moguem, potrebnom i poeljnom, ali i nerealizovanom disciplinarnom projektu. (Tyler 1986, 1987)

Holandski antropolog Robert Pul (Pool 1991) je, na osnovu detaljne kompara-tivne analize naela postmodernizma u umetnosti i postmodernoj etnografiji, tvr-dio da su kritiari postmoderne etnografije pogreno koristili izraz "postmoderni-zam", tj. da su ga sami konstruisali u retorike svrhe ili radi zaplaivanja. Ono to su oni oznaili kao postmodernizam u antropologiji bili su, u stvari, aspekti viso-kog modernizma npr. kritika realizma i nereprezentacionizam, kritika jezika, autoreferencijalnost, metajeziki komentar koji je u etnografiji bio rezultat knji-evnog zaokreta. Meutim, i pored znaajnih uvida o karakteru postmoderne et-nografije, Pulov tekst ima svojih propusta: on razmatra preteno knjievne i umet-nike uticaje, ali ne i filozofske (Fuko, Derida, Grami i dr.) i preuzima merila za definisanje moderne i postmoderne iz knjievnih disciplina i istorije umetno-sti, ime zanemaruje internu antropoloku situaciju i istoriju kao kontekst u okviru kojeg treba definisati merila i standarde modernizma i postmodernizma, specifine za disciplinu u celini (?) i/ili njene razliite nacionalne tradicije.

Budui da je bio nov, nepotvren, pa i nedovoljno poznat pravac u disciplini, postmodernizam je esto bio prihvaen na "neutralan nain" ili je ignorisan. U udbenicima antropoloke teorije i istorije Roberta Lejtona (Layton 1997) i Ale-na Barnarda (Barnard 2000), dat mu je srazmerno veliki prostor, ali su izostale odreenije procene o "njegovim zaslugama i trajnim uticajima na disciplinu.5 U obimnoj Companion Encyclopedia of Anthropology (Ingold 1994), jedva da uopte postoji spomen pokreta." (Eriksen and Nielsen 2001,150) Prema Barnar-du, postmodernizam je bio logian nastavak relativizma6 i interpretativizma u

5 Uporedi situaciju u domaoj antropologiji: za najcelovitiji i najozbiljniji epistemo-loki pristup paradigmi u irem kontekstu istorije i filozofije nauke, kao i u specifino amerikom kontekstu (posebno kritiku analizu postmoderne teorije etnografije i vrednovanje refleksivnosti), bez presedana i pandana u domaoj etnologiji i antropo-logiji, vidi Milenkovi 2003, 2007a, 2007b, 2008, 2009. Za kritike, od umerenih, neu-tralnih i afirmativnih, kad je re o pojedinim aspektima postmoderne teorije i metodo-logije, do negativnih i osporavanja naune relevantnosti: 2005, 2005, 2006a, 2006b, 2007, Sekuli 2007.

6 Poslednjih decenija 20. v. amerika kulturna antropologija se od umerenih relati-vistikih ideja o tome da svaka kultura ima svoj sistem vrednosti i semantiku struktu-ru, vratila vrim stavovima koji su sliniji stavovima Benediktove i Vorfa. "Relati-vizam" nije neka monolitna koncepcija i povezan je sa mnotvom pravaca koji su pro-izali iz boasovske antropologije. (Barnard 2000, 168, 169)



toj meri da je teko razdvojiti ove perspektive osim hronoloki i p reniku ili stilu pisanja.

Postojalo je mnogo razliitih impulsa i izvora inspiracije, kako u okviru tradicije same discipline tako i u irem interdisciplinarnom kontekstu, koji su zaista posredovali u procesu postmodernizacije ili na koje su se sami akteri pokreta pozivali: od boasovske i francuske rane modernistike antropologije do Nove istorije i epistemologije, od poststrukturalizma u razliitim discipli-nama i oblastima (knjievna teorija, filozofska hermeneutika i fenomenologi-ja) do kritike teorije u okviru marksizma, dekonstrukcije, postkolonijalne te-orije i kritike diskursa itd. Kliford je lapidarno naveo mnotvo perspektiva sa kojima se nova etnografija u 1980-im kao "emergentan interdisciplinarni fe-nomen" i "hibridna tekstualna aktivnost, koja preseca anrove i discipline", poistoveivala ili u kojima je videla svoje uzore i saveznike: istorijska etno-grafija (Emanuel Le Roa Ladiri, Natali Dejvis, Karlo Ginzburg), kulturna poe-tika (Stiven Grinblat), kulturna kritika (Hejden Vajt, Edvard Said, Fredrik Dejmson), analiza implicitnog znanja i svakodnevne prakse (Pjer Burdije, Miel De Serto), kritika hegemonistikih struktura oseanja (Rejmond Vili-jems), prouavanje naunih zajednica (inspirisano radovima Tomasa Kuna), semiotika egzotinih svetova i fantastinih prostora (Cvetan Todorov, Luj Marin) i sva "ona prouavanja koja se usredsreuju na sisteme znaenja, ospo-ravane tradicije ili kulturne artefakte". (Clifford 1986, 3)

Prema Johanesu Fabijanu (Fabian 1990, 759-760), nova kritika pozicija u antropologiji druge polovine prolog veka je mnogo dugovala i liniji internog razvoja, "zaokretu na jezik" koji se dogodio u etnografiji komunikacije i etnona-uci tokom 1950-ih. "Avangardna" generacija amerikih antropologa zagovorni-ka "nove etnografije" ukinula je tradicionalnu opoziciju izmeu teorije i etno-grafije, na taj nain to je etnografiju proglasila teorijskim poduhvatom i nasto-jala da formulie njena pravila i metode, kao i da formalizuje reprezentacijske modele. To jest, etnonauka je pribegla formalizaciji (sheme, tabele, grafikoni i algebarski modeli), dok je etnografija komunikacije predvoena Del Hajmzom posvetila panju tekstovima, anrovima, retorici i stilu, to je vodilo afirmaciji teze o znaaju samog antropolokog pisanja. Ovaj jeziki i lingvistiki zaokret pripremio je teren za potonju recepciju hermeneutike (P. Riker, Gerc) i kritike teorije (J. Habermas), kao i knjievnog i istorijskog "dekonstrukcionizma".

Veza izmeu amerike postmoderne antropologije i knjievnih prouavanja zasnivala se, izmeu ostalog, i na njihovom zajednikom izvoru inspiracije francuskom poststrukturalistikom miljenju. Knjievni zaokret u antropologiji je stoga mogao da bude shvaen i kao "logian nastavak [knjievnoteorijskog] strukturalizma" nastavak strukturalistikog projekta novim, tzv. postmoder-nim sredstvima. To je svojevremeno zazivao (i moda proroki najavio) Rolan Bart u eseju "Od nauke do knjievnosti" iz ranih 1970-ih (Bart 1979, 221) pribliavanje knjievnosti, "ali ne vie kao objektu analize, ve knjievnosti

Gordana Gorunovi


kao upranjavanju pisanja". A to pribliavanje zahteva ukidanje distinkcije, po-tekle iz logike (tvrdio je Bart), izmeu jezika-objekta (dela) i metajezika (nau-ke). Strukturalisti je preostajalo da se preobrati u "pisca", a pisanje je trebalo da se transformie u "integralno pisanje". Za Barta je to bilo lingvistiko a ne stili-stiko pitanje, kojem se moglo pristupiti poto su autor i njegova intencija bili radikalno odstranjeni iz analize teksta, tj. posle "obaranja pisca" kao psiholoke i drutvene linosti u "Smrti autora" (1968), to je u knjievnoj teoriji bila naja-va prelaza iz "sistematskog strukturalizma u dekonstrukcijski poststrukturali-zam". (Kompanjon 2001, 58)

Opasnost od "estetizacije" ili, kao to je Gerc (Geertz 1988, 142) govorio, od "verbalnog zavoenja" i shvatanja "antropologije kao dobrog tiva", koju inae navode skoro svi, protagonisti "knjievnog/tekstualnog zaokreta", kao i njihovi kritiari u antropologiji i izvan nje, za Barta nije bila stvarna opasnost, ve neka vrsta barijere koju je nauka tek trebalo da prevazie ("greben zado-voljstva") u konsekventnoj afirmaciji "Erosa jezika". Kad je re o antropolo-kom pisanju, "argument stila" i "zadovoljstva u tekstu", iako je u teorijskom pogledu irelevantan, verovatno delimino objanjava iru (u interdisciplinar-nim okvirima) popularnost tekstualno orijentisane, interpretativne i postmo-derne antropologije, posebno kada se ozbiljno shvati zapaanje strunjaka "sa strane", poput knjievne kritiarke Meri Luiz Prat, o kvalitetu veeg dela stan-dardnog etnografskog pisanja:

"Za laika kao to sam ja, glavno oitovanje problema je prosta injenica da etnografsko pisanje tei da bude zauujue dosadno. ovek se stal-no pita, kako tako zanimljivi ljudi koji rade tako zanimljive stvari mogu da piu tako dosadne knjige? ta su to uinili sebi?" (Pratt 1986, 33)

Upravo su postmodernisti, a moda najvie Markus (Marcus 1980, Marcus and Kushman 1982, Marcus 1985), Bun (1972, 1989) i Kliford posvetili pa-nju retorikim, estetikim i poetikim aspektima antropolokog i etnograf-skog pisanja, kao i znaajnim "prestupima" u modernoj istoriji discipline, tj. primerima odstupanja od utvrenog naunog kanona, koji su dugo smatrani marginalnim ili aberantnim (pri tom su neki zaista podraavali eksperimente u avangardnoj umetnosti, npr. francuski "etnografski nadrealizam" Nevidljiva Afrika Miela Lerisa iz 1934). Kliford je, inae, prevoenjem originalnih tek-stova i pisanjem o radu i delima Morisa Linharta (Clifford 1982), Marsela Griola (Clifford 1983b), Miela Lerisa, Viktora Segalena i Emea Sezera (Clif-ford 1988) znaajno doprineo predstavljanju francuskog antropolokog mo-dernizma, hibridnog pisanja i spona izmeu poetikog i politikog.

Knjievna sredstva i uticaji dugo su smatrani sporednim u odnosu na "stro-go" jezgro amerike antropologije. (Kliford napominje da su Sapir i Benedik-tova morali da kriju svoju poeziju od Franca Boasa.) Pored toga, smatralo se da je nedolino javno govoriti i pisati o linom aspektu terenskog rada, privat-



nim sumnjama i grekama, nepredvienim okolonostima i svim drugim epife-nomenima kanonizovanog i mitizovanog malinovskijevskog "posmatranja s uestvovanjem". (Eriksen and Nielsen 2001, 122-123) Zbog toga je verovatno najraniji ameriki primer eksperimentisanja knjievnom formom u etnograf-skom pisanju i pretea refleksivnosti u terenskom radu, Povratak smehu iz pe-desetih godina, morao da bude objavljen pod pseudonimom Elinor Smit Bo-ven (Bowen 1954), iza kojeg se krila antropologinja Lora Bohanan. To je u stvari etnografski roman i lini narativ o navodno izmiljenoj amerikoj antro-pologinji na terenskom radu meu Tiv u Nigeriji. Nakon toga je postepeno sledio raspad "ekspozitornih konvencija" u pisanju etnografskih monografija; tokom ezdesetih pojavio se etnografski podanr, autorefleksivni terenski iz-vetaj, osobito nakon objavljivanja Dnevnika u strogom smislu rei Malinov-skog (1967), to je za mnoge tadanje antropologe bio skandalozan in i spo-ran dogaaj u istoriji discipline. U svakom sluaju, etnografi su poeli da piu otvorenije o svojim terenskim iskustvima, to je poljuljalo "preovlaujuu ravnoteu izmeu subjektivnog i objektivnog". (Clifford 1986, 13)

U okviru amerike etnologije, Kliford je kao rani, redak i pouan primer "tekstualne saradnje", koautorstva i polifonije u etnografiji razmotrio tri na-knadno objavljena toma svedoanstava koja je prikupio Dems Voker, lekar i etnograf u sijukom rezervatu Pajn Rid (1896-1914).7 Prvi tom, Lakota Beli-ef and Ritual (1982) je kola beleki, intervjua, izvetaja i eseja koje su napi-sali Voker i mnogobrojni Oglala saradnici. U ovoj svesci navodi se vie od tri-deset "izvora"; gde god je to bilo mogue, navedena su imena kazivaa, pisaca ili zapisivaa priloga. Kliford pojanjava da ti pojedinci nisu etnografski "in-formanti": Lakota Belief je kolektivno dokumentarno delo, prireeno na nain koji daje podjednaku retoriku teinu razliitim prikazima tradicije.8

Prireivai Lakota Belief opremili su knjigu biografskim podacima o Vokeru i sastavljaima rukopisa u njegovoj zbirci, koje su sabrali Istorijsko drutvo u Koloradu, Ameriki prirodnjaki muzej i Ameriko filozofsko drutvo. Drugi tom, Lakota Society (1982), sadri dokumenta koja se odnose na aspekte dru-

7 Vokerova klasina monografija je Sun Dance and Other Ceremonies of the Oglala Division of the Teton Sioux (Ples Sunca i druge sveanosti grupe Oglala te-tonskih Sijuksa, 1917), za koju Kliford kae da je rezultat "briljive opservacije i do-kumentovanja". (Clifford 1986, 15-17)

8 Voker je saraivao sa tumaima arlsom i Riardom Ninesom, Tomasom Tajo-nom (Tyon) i Dordom Sordom; poslednja dvojica su napisali opirne eseje na sta-rom jeziku Lakota, koji su za ovo izdanje prvi put prevedeni i objavljeni. Lacota Beli-ef sadri Tajonovo izlaganje objanjenja koja je dobio od vie amana iz Pajn Rida: verska pitanja (npr. "wakan") tumae se na razliite, idiosinkratike naine. Dord Sord, ratnik i sveti ovek Oglala, potonji sudija u Sudu za indijanske prestupe u Pajn Ridu, sastavio je, na podsticaj Vokera, podroban opis obiajnog ivota (mit, ritual, rat i igre) i dopunio ga autobiografijom na svom maternjem jeziku.

Gordana Gorunovi


tvene organizacije, kao i na pojmove vremena i istorije, ukljuujui opirne tzv. Zimske izvetaje (anali Lakota) i lina seanja na istorijske dogaaje. Po sebi zanimljiva, ova svedoanstva aktuelizuju i propitivanje distinkcije izmeu naro-da "sa istorijom" i naroda "bez istorije". Trei sveska je Lakota Myth (1983).

Prema Klifordu, sva ova dela uzeta zajedno nude mnogostruko artikulisan opis ivota Lakota u kljunom trenutku njihove istorije. To je antologija ad hoc interepretacija i transkripcija mnotva pojedinaca koji u odnosu na "tradi-ciju" zauzimaju spektar pozicija, ukljuujui i pregled koji je sastavio dobro pozicionirani pisac Oglala.9 Svi prireeni tomovi ine obiman i raznolik, ali ne celovit niti dovren tekst. On reprezentuje odreeni trenutak etnografskog stvaranja, a ne "kulturu Lakota".

Prema Klifordu, "Vokerova zbirka" nudi savremenim etnografima razliite pouke, izmeu ostalih, prototip etnopoetike s istorijom i njenim individualnim uesnicima. Ovim zapisima teko da se moe pripisati bezvremen i bezlian identitet (poput "sijuki mit" i sl.). Uz to, etnograf u ovom sluaju nije nosilac ekskluzivnih prava na spasavanje plemenskog folkora koji izumire, zbog ega pitanje "ko pie (izvodi, zapisuje, prevodi, ureuje) kulturne iskaze" postaje neizbeno u ovakvom "koprodukcijskom" istraivakom i tekstualnom podu-hvatu. Kliford se pomirio sa objavljivanjem Lakota Belief, Lakota Society i Lakota Myth pod Vokerovim imenom kao neizbenom injenicom u zapadnoj praksi pisanja, koje se konvencionalno povezuje s autorima.

Ameriki postmodernisti i Kliford Gerc Poetkom 1980-ih, Gerca su mnogi smatrali postmodernistom avant la let-

tre, verovatno zbog njegovog tekstualno i simboliki orijentisanog interpreta-tivnog pristupa, distinktivnog knjievnog stila i naglaenog relativizma-kultu-ralizma. (Bokovi 2002) Meutim, izraz "postmoderna etnografija" se uglav-nom dovodio u vezu sa tzv. "Rajs krugom", malom grupom antropologa na Univerzitetu Rajs u Teksasu, iji su najistaknutiji lanovi bili Stiven Tajler, Dord Markus i Majkl Fier, kao i sa onim antropolozima koji su napisali inovativne i "eksperimentalne" etnografije ili su se bavili prouavanjem etno-grafske tekstualne prakse, kao to su Pol Rabinov, Vinsent Krapancano, Kevin Dvajer, Renato Rosaldo i "metaetnograf" Dems Kliford, naklonjen prouava-njima knjievnosti, umetnosti i istorije ideja. Pridruili su im se antropolozi "sa strane" Johanes Fabijan, Lila Abu-Lugod i Akil Gupta. Predstavnicima ove "hibridizacije" smatraju se i Dems Bun, Stiven Vebster, Dems Sigel, an Pol Dimon, an amin, Riard Hendler i Dems Ferguson.

9 Odluka o objavljivanju ovih tekstova bila je podstaknuta zahtevima koje su la-novi zajednice u Pajn Ridu uputili Istorijskom drutvu Kolorada, traei kopije za potrebe nastave iz istorije Oglala.



Godina 1986. je bila annus mirabilis za ovaj pokret: tada su objavljene dve vane knjige Markusova i Fierova Antropologija kao kulturna kritika s pod-naslovom Eksperimentalni trenutak u humanistikim naukama i zbornik koji su priredili Kliford i Markus Pisanje kulture: poetika i politika etnografije, a po-krenut je i novi asopis Cultural Anthropology koji je ureivao Markus. (Erik-sen and Nielsen 2001, 146) U svojoj knjizi Markus i Fier su kao antidot za "krizu reprezentacije" u disciplini afirmisali vanost refleksivnosti, tj. pozicioni-ranja znanja antropologa, kao i ira sistemska pitanja inkorporiranje razumeva-nja svetske istorije, globalnih procesa i ekonomije u etnografske analize. Glavni cilj discipline je trebalo da bude ukljuivanje u kulturnu kritiku, razvijanjem i primenom "osnovne kritike strategije defamilijarizacije" (Marcus i Fischer 2003, 159) u reprezentaciji (stvaranje utiska "stranosti" isticanjem slinosti iz-meu kulture italaca i "egzotinih" kultura) i epistemolokoj kritici jedne kul-ture saznajnim sredstvima druge. Pisci Antropologije kao kulturne kritike su smatrali da ove tenje ne protivree tradiciji discipline i, tavie, da one predsta-vljaju kontinuitet sa antropoloko-etnografskim radom Midove, Salinsa, Dagla-sove i dr. Reklo bi se da je jedina novina u ovom predlogu bilo zagovaranje ko-ordinacije i vreg povezivanja komparativnog etnografskog rada "kod kue" i u inostranstvu, tj. realizacija temeljno sprovedenih "dvojnih projekata" etnogra-fije i podjednako angaovanih u kritici kulture (Ibid., 161).

Zbornik radova Writing Culture, koji se smatra inauguralnim delom postmo-dernizma u antropologiji i kljunim delom u oblasti etnografskog pisanja, bio je znatno radikalniji, mada je i ranije bilo pokuaja na tom tragu u sociologiji (npr. Brown 1977) i antropologiji. Zasniva se na Seminaru koji je odran 1984. na Fakultetu za amerika istraivanja u Santa Feu (Novi Meksiko).10 Zbornik sadr-i 12 eseja (ukljuujui Klifordov "Uvod" i Markusov "Pogovor") koji posta-vljaju etnografiju u sredite zajednikog polja socijalne i kulturne istorije, inter-pretativne antropologije, putopisne literature, teorije diskursa i kritike teksta. Teme koje ih povezuju su razmatranje knjievnih metoda u antropolokom dis-kursu i ispitivanje odnosa moi u istraivakom procesu i tekstualnoj praksi et-nografije. I pored znaajnih razlika koje su postojale izmeu uesnika u ovoj raspravi, zbornik je bio primljen kao "monolitan napad na dominantan koncept kulture". Ovi autori su, naime, odbacili boasovsku i gercovsku koncepciju o kulturi kao integrisanoj celini, doveli u pitanje sredstva "naune" antropologije i zagovarali vrednosti "dijalokih metoda" pod uticajem Bahtina, Gadamera i Ha-bermasa (ukljuujui i promenu retorike kao posledicu redefinisanja odnos i

10 Uesnici Seminara su bili autori koji su doprineli inoviranju etnografskog pisa-

nja u antropologiji: Pol Rabinov, Vinsent Krapancano, Renato Rosaldo, Majkl Fier; i oni koju su doprineli razvoju kritike istorije i retorike etnografije Meri Luiz Prat, Robert Tornton, Stiven Tajler, Talal Asad, Dord Markus i Dems Kliford. (Clifford and Marcus 1986b, vii-ix)

Gordana Gorunovi


uloga u istraivakom i tekstualnom procesu; informanti, kazivai, ispitanici po-staju sagovornici, koautori, itaoci i kointerpretatori),11 kao i istorijske kontek-stualizacije u sve delikatnijoj vetini antropoloke reprezentacije.

Budui da je postmoderna antropologija proizala i iz kritikog pisanja o za-padnim diskursima kakav je orijentalizam (Said 1978, 2000), glavni predmet njene kritike postalo je reprezentacijsko kreiranje i "postvarenje drugog" (Fa-bian 1983, 2001), kao i "sebe", shvaeno kao pogonsko "gorivo" svih prethod-nih stanovita u disciplini.12 Writing Culture je tvrdio da se etnografija nalazi usred epistemoloke i politike krize "anra". Budui da je svaka reprezentacija kulture nuno kontigentan, istorijski i osporavanju podloan proces, zapadni pi-sci vie ne mogu da opisuju nezapadne narode sa neopozivim autoritetom. Epi-stemoloka osnova krize anra bila je predoena kao kriza realizma, a ona je podstakla strahove da kritika realizma u stvari znai odustajanje od svake tenje ka objektivnosti i da vodi kraju antropologije kao nauke. (Milenkovi 2003)

Fabijan je ponudio realistinije tumaenje: ono to je loe u vezi s etnograf-skim realizmom kao konvencijom u antropolokom pisanju, nije epistemoloko stanovite realizma, ve njihovo meusobno brkanje. Kao knjievna forma, rea-lizam je nain predstavljanja, forma reprezentacije; meutim, u antropolokom pisanju on je dugo sluio kao podrazumevana i neispitana strategija nasleena iz naivnog naturalizma 19. veka, teorije koja znanje tretira kao reprodukciju, odraz stvarnosti. Stoga je poklanjanje panje etnografiji kao anru, tj. nainu pisanja kojem su inherentna odreena ogranienja, trebalo da vodi otklanjanju zbrke na-stale poistoveivanjem knjievnog i epistemolokog realizma, i boljem pisanju sa "vie" a ne manje realizma. (Fabian 1990, 761-762) Svest o stilu, retorici i di-jalektici u stvaranju antropolokih tekstova trebalo je da vodi drugim i boljim, imaginativnijim i evokativnijim nainima pisanja.

"Ali da bi se neko vratio realizmu mora prvo da ga napusti! tavie, uvianje poetikih dimenzija etnografije ne zahteva da se odustane od injenica i tanih izvetaja radi tobonje slobodne igre kao u poeziji. Poezija se ne ograniava na romantiarski ili modernistiki subjektivi-zam: ona moe biti istorijska, precizna, objektivna. I, naravno, konven-cionalno i institucionalno odreuje se kao proza. (...) Eseji u ovoj knji-zi ne tvrde da je etnografija samo knjievnost. Oni insistiraju na tome da je ona uvek pisanje." (Clifford 1986, 25-26)

11 "Kada se informanti ponu smatrati koautorima, a etnograf zapisivaem i ar-

hivistom, kao i posmatraem koji interpretira, moi emo da postavljamo nova, kriti-ka pitanja o svim etnografijama. Koliko god da su monoloke, dijaloke ili polifoni-ne po svom obliku, one su hijerarhijski aranmani diskursa." (Clifford 1986, 17)

12 Za kritiku vidi npr. Lewis 1998, 716-731, 726, koji optuuje sledbenike Fukoa, Saida i Fabijana da su uinili antropologiji, njenom znanju i praktiarima ono to su zapadnjaci, prema Saidu, uinili Orijentu i Drugom.



Teza o "literarnosti" antropologije i etnografije je upuivala na neto drugo i vie od "lepog" pisanja ili distinktivnog stila i "dobrog", u smislu uverljivog, etnografskog izvetaja. Njen smisao je u tome da knjievni procesi posreduju i utiu na naine registrovanja kulturnih fenomena, poev od prvih zabeleenih "opservacija" u terenskim belenicama do objavljene knjige i "odreenih ino-va itanja". (Clifford 1986, 4) Kliford je, u stvari, tvrdio da antropolozi nepre-stano i neminovno eksperimentiu, bili toga svesni ili ne, sa oblicima pisanja, a Fabijan da je re o naelnom pitanju, o prirodi onoga to etnografi ine ka-da piu jer je pisanje delanje, oblik praksisa, sa sopstvenim pravilima i efekti-ma, kao i drutvenim, politikim i etikim posledicama.

Dve godine posle veoma uticajnog zbornika Writing Culture usledila je Klifordova takoe veoma uticajna i popularna zbirka eseja The Predicament of Culture: Twentieth-Century Ethnography, Literature, and Art, koja je do 2002. godine doivela deset izdanja. Glavne mete Klifordove kritike su prikri-vanje proces u nastajanju etnografskih izvetaja i definisanje stvarnosti prou-avanih naroda sa zapadnjakog stanovita koje se izdaje za objektivno, kao i modernistika shvatanja o totalitetu i "sutini" kulture. Knjiga se moe itati kao opirna, istorijski zasnovana argumentacija protiv esencijalizma. Iste go-dine, Gerc je objavio knjigu pod naslovom Dela i ivoti: Antropolog kao autor, koja je dobila nacionalnu knjievnu nagradu u kategoriji kritike (1988). To je zbirka eseja, koja se zasniva na Gercovim predavanjima na Stenfordu 1983. i jednom eseju (o Evans-Priardovom pisanju) objavljenom u asopisu Raritan iste godine.

Za mlau generaciju amerikih (i drugih) antropologa koja je stasala u 1970-im, antropologa zainteresovanih za gercovsku i hermeneutiku uopte (npr. Ulin 1984) ili "predisponiranih" da kulturu posmatraju kao tekstove, Gerc je bio kljuna linost, persona grata i omiljeni partner u raspravi, ak i kad su ga otvo-reno kritikovali. Na primer, Fabijan je istakao da Gerc u Delima i ivotima bira etvoro autora koji su ve bili mete kritike antropologije. Svi oni su bili manje-vie udobno smeteni u disciplini (to je uostalom i Gerc naglasio); svako sa svojom verzijom scijentizma, i nisu oklevali da zauzmu poziciju autoriteta, su-periornu u odnosu na njihove itaoce i ljude o kojima su pisali. Uprkos nekim njihovim dostignuima, Fabijan je smatrao da se treba direktno konfrontirati sa rasizmom, ovinizmom, evrocentrizom, naivnim scijentizmom i neutemeljenim zahtevima na neposredno saznanje u pisanju ovih autora.

Meutim, po njegovoj oceni, u Gercovoj kritici je izbegnuta svaka kon-frontacija. Zasnovano na opravdanoj pretpostavci da ono to etnografi govore mora biti sadrano u nainu na koji govore, njegovo itanje etiri klasina autora je u toj meri zaokupljeno hermeneutikom i egzegezom tog naina, da ono o emu oni govore postaje praktino irelevantno. (Fabian 1991, 192) Ta-kva "bekstva", bilo da su u formi izbruenih tumaenja tekstova ili eksperi-mentisanja sa knjievnim oblicima, kojima se izbegava realistiko "saoptava-

Gordana Gorunovi


nja onako kako jeste" ili ide dalje od njega, nisu od pomoi kritikom antropo-logu koji se suoava sa prljavtinom politike ili abokreinom epistemolokih dilema. Tano je da etnografi konstruiu tekstove; da su njihovi odnosi sa pu-blikom i ljudima o kojima piu posredovani dostupnim knjievnim formama; i da postoje bitna ogranienja anra. Meutim, brkanje dijagnoze (antropologija kao knjievna praksa) i terapije tvrdnja da e knjievnost spasiti antropolo-giju (Milenkovi 2009) i tvrdnja da eksperimentisanje sa anrovima, pisanje dijaloga ili pesama moe kao takvo da zatiti antropologiju od "hegemonisti-kih ciljeva scijentizma", Fabijan je smatrao vrstom luksuznog eskapizma od stvarnih problema i dilema u stvaranju antropolokog znanja.

Reklo bi se da odavde do optube za gercovski scijentizam i hegemonizam nije mnogo daleko. Za razliku od Fabijana i drugih interpretativista, kritikih antropologa i postmodernista, Gerc zaista nikada nije smatrao da je u discipli-ni potrebna radikalna kritika: njihov razlaz sa Gercom bio je uglavnom posle-dica "problematizovanja subjekt-objekt odnosa izmeu antropologa i infor-manta, i odbacivanja shvatanja kultura (kulturnih tekstova) kao integrisanih celina. Meutim, ovi problemi nisu bili strani ni samom Gercu." (Eriksen and Nielsen 2001, 147-148)

Zbilja, nisu. I tada i kasnije, on je bio paljivi posmatra onoga to se dogaa u disciplini, za koju je inae smatrao da pati od "trajne krize identiteta". (Geertz 1985, 2000) Intenzivna "postmoderna sumnja u sebe" koju je podstaklo pisanje Hajdegera, Vitgentajna, Gramija, Sartra, Fukoa, Deride, Bahtina, projektova-na na problem reprezentacije "Drugog" ("obavezno pisati velikim slovom i u jednini", ironisao je Gerc) u etnografskom diskursu dovela je antropologiju u stanje akutne upitanosti: nije li itav poduhvat dominacija koja se i dalje sprovo-di, samo drugaijim sredstvima, kao to su "hegemonija", "monolog", "orijenta-lizam"? Umesto kritikog ispitivanja izmenjene intelektualne i moralne pozicije etnografa i istorijske situacije antropologije, usledili su simbolini "gestovi", "krici protesta" ("Dole mi!") i "hipohondrija" u "plaljivoj" nauci: "Ko smo mi da govorimo o njima i umesto njih?" (Geertz 2000, 95)

Postmodernisti su doveli u pitanje kredibilnost konvencionalnih izvetaja o drugim nainima postojanja u svetu izvetaja koji nude monoloka, uopta-vajua i previe koherentna objanjenja kao i samu mogunost razumevanja i tumaenja usled zaslepljenosti domaim kulturnim pretpostavkama. Politiki orijentisani naunici su pozivali na angaovani antropoloki rad, kao i na pro-miljenu subverziju odnosa nejednakosti izmeu "Zapada i ostatka sveta". Formulisani su novi zahtevi "kontekstualizacija" pojedinanih drutava u "modernom", "kapitalistikom", "svetskom sistemu", nasuprot njihovoj izola-ciji kao "ostrva u istoriji" (vidi Sahlins 1987), i restauracija istorijske dimenzi-je "primitivnih" ili "prostih" kultura, koje su esto opisivane kao "hladne", ne-promenljive i gotovo kristalizovane strukture ili "ljudske mrtve prirode". (Ibid., 96)



Kako dakle i na koji nain pisati etnografiju u savremenim (postkolonijal-nim, postpozitivistikim, postmodernim, "postkulturnim"...) uslovima? Oni naj-skeptiniji, najradikalniji i najkorektniji pitali su se i da li uopte pisati, odnosno istraivati i stvarati reprezentacije Drugog, imajui u vidu kontekst odnosa moi u kojem je pisanje deo sistema intelektualne i politike represije nad nepisme-nim i depriviranim narodima ili manjinskim grupama. (Vidi Fabijanovu dilemu u Fabian 1990, 767-772) U opasnosti je bilo samo pravo da se pie da se pie etnografski: "[Ono to je] postalo nepopravljivo neobino, napisao je metaetno-graf Dems Kliford (iako je moda hteo da kae dubiozno umesto neobi-no), vie nije drugi, ve sam kulturni opis." (Gerc 2010, 152)

Gerc, koji nije imao takvih dilema, smatrao je da su postmodernisti otili predaleko u svom angstu i nastavio je svojim putem. Dao je doprinos etno-grafskom pisanju bar na dva naina: svojim nainom pisanja, ime je proirio diskurzivni repertoar etnografije kao pisanja Drugih;13 analizom formi diskur-sa i narativnih strategija u klasinim i eksperimentalnim etnografijama. Meu prvima, Dems Kliford ga je naveo u drutvu onih antropologa koji su ublaili granicu izmeu umetnosti i nauke:

"Knjievni pristupi u novije vreme uivaju izvesnu popularnost u hu-manistikim naukama. U antropologiji, uticajni pisci kao to su Kliford Gerc, Viktor Tarner, Meri Daglas, Levi-Stros, an Divinjo i Edmund Li, da pomenemo samo neke, pokazali su interes za knjievnu teoriju i praksu. Oni su na potpuno razliite naine zamaglili granicu koja odva-ja umetnost od nauke." (Clifford 1986, 3)

Saglasnost u stavu o znaaju pisanja u antropologiji izmeu Gerca i ured-

nika zbornika WC je vie nego oigledna. Posluajmo Gerca:

"Antropolozi su opsednuti idejom da sredinja metodoloka pitanja et-nografskog opisa imaju veze s mehanikom saznanja legitimizacijom empatije, uvida i tome slino kao nainima spoznaje; proverljivou internalistikih izvetaja o tuim miljenjima i oseanjima; ontolokim statusom kulture. U skladu s time, oni su svoje probleme i tekoe u stvaranju takvih opisa pripisali problematici terenskog rada, a ne pro-blematici diskursa." (Gerc 2010, 18)

13 Verujem da ima osnova da se i Gercova interpretativna antropologija uvrsti u i-

ri Klifordov projekat etnografije kao nadreene antropologiji, uprkos uvreenom shvatanju da je Gerc izvrio reetnografizaciju antropologije, u smislu redukcije antro-pologije na etnografiju shvaenu kao metod terenskog rada ili antropoloki anr i da je prolongirao koncepciju kulture/a kao integrisane celine (odn. mree javnih znae-nja). Vie o Klifordovoj koncepciji etnografije vidi u Milenkovi 2008, 275-278.

Gordana Gorunovi


A zatim ponovo Kliforda:

"Ne vie marginalna niti skrivena dimenzija, pisanje se javlja kao sre-dinje u onome to antropolozi rade na terenu i izvan njega. injenica da ono nije opisivano niti ozbiljno razmatrano sve donedavno, ukazuje na uporno odravanje ideologije koja zahteva transparentnost reprezen-tacije i neposrednost iskustva. Pisanje se svodilo na metod: voenje do-brih beleki na terenu, crtanje tanih mapa, upisivanje rezultata." (Clifford 1986, 2)

Gerc je bio taj koji je inicirao krizu reprezentacije i to jednom podnonom

napomenom u eseju o "gustom opisu" (1973): "Samosvest u vezi sa nainima predstavljanja (da i ne govorimo o eksperimentima) uvek je veoma nedostajala antropologiji." (Gerc 1998a, 31, Milenkovi 2007a, 86) Interpretativisti mu sto-ga uglavnom odaju priznanje da je podstakao knjievnu svest u antropologiji ve samim tim to se "usudio da pie dobro i da se izvue s tim" (Fabian 1990, 761), ali mu i zameraju da nikada nije teorijski razvio ili ozbiljno potkrepio uvid o nunosti fikcionalizacije fikcionalnosti kao bitnom svojstvu antropolo-kog pisanja i tumaenja, u znaenju neeg "stvorenog", "proizvedenog", obli-kovanog, a ne izmiljenog, nestvarnog ili lanog. (Gerc 1998a, 25-26)

Ako je, na prvi pogled, rad Demsa Kliforda i drugih autora u zborniku WC sledio po uzoru na Gercov intepretativni zaokret, bitna razlika je, prema Rabinovu, u tome to je Gerc nastavio da radi ono to je smatrao glavnim za-datkom antropoloke nauke drutveni i kulturni opis drugog, dok je za Kli-forda drugi samo antropoloka reprezentacija drugog. (Rabinow 1986, 242) Prema Gelneru, to je znailo da Gerc, pretea ili rodonaelnik postmoderni-zma, po kriterijumima postmodernista nije bio dovoljno konsekventan u pri-meni svog stanovita.

Sredinja Klifordova tema u lanku "O etnografskom autoritetu" (1983a) je tekstualna konstrukcija antropolokog autoriteta u okviru konvencionalnog an-tropolokog pisanja u reprezentaciji kulture. Otkrio je etiri tipa antropolokog pisanja koji hronoloki slede jedan za drugim u dosadanjoj tradiciji discipline iskustveni, interpretativni, dijaloki, polifonini. Tvrdio je da ni jedan od ovih oblika autoriteta nije bolji od drugih niti je zastario: "nijedan nije ist: ima me-sta za invenciju u okviru svake paradigme". (Clifford 1988, 53-54)

Postmodernistika kritika Gercove reprezentacije balineanske borbe petlova

Jedan od najuticajnijih i, svakako, najpopularnijih Gercovih tekstova je u-

veni esej pod naslovom "Duboka igra: Beleke o balineanskoj borbi petlova" koji se pojavio 1972. u asopisu Daedalus, glasilu Amerike akademije nauka



i umetnosti, da bi 1973. bio uvrten u zbirku tekstova Tumaenje kultura. Po-to je u meuvremenu stekao status paradigmatinog teksta i ogleda, kad je re o Gercovom interpretativnom pristupu u analizi kulture, bio je predmet mnogih kritika i povod za nove interpretacije. Mogla bi se napisati posebna knjiga samo o ovom eseju, njegovim nainima itanja, kritikim analizama i retorikim i drugim upotrebama.

Na primer, prema Klifordu onako kako ga tumai Rabinov, od doba Mali-novskog antropoloki autoritet se oslanjao na dve tekstualne "noge": na lino iskustvo terenskog rada ("bio/la sam tamo") kojim se uspostavlja jedinstveni lini autoritet antropologa i na njegovo potiskivanje u tekstu kojim se usposta-vlja nauni autoritet antropologa. Kliford je smatrao da je Gercova "zavodlji-va pria" u tom pogledu paradigmatina: antropolog najpre potvruje da je bio tamo, a zatim iezava iz sopstvenog teksta o njima. Rabinov nam, meutim, otkriva da Kliford ini to isto, samo na drugom nivou i u okviru sopstvenog metaetnografskog, metanatropolokog anra. On nairoko raspravlja o nemi-novnosti dijaloga, ali ni njegovi tekstovi nisu dijaloki ve su pisani modifiko-vanim slobodnim indirektnim stilom. Kliford tumai i klasifikuje, otkriva in-tencije i uspostavlja kanon, ali njegovo sopstveno pisanje i situacija ostaju ne-ispitani. Rabinov zakljuuje da ni Kliford ni Gerc ne uspevaju da primene autoreferencijalnost dalje od pukog sredstva u uspostavljanju autoriteta. (Ra-binow 1986, 244)

Drugi kritiar iz redova amerikog postmodernistikog pokreta, Vinsent Krapancano (Crapanzano 1986), nastojao je, u svom eseju "Hermesova dile-ma: maskiranje subverzije u etnografskom opisu", da dekonstruie i demaskira Gercov postupak, tako to delimino na tragu Markusovog i Klifordovog tu-maenja otkriva implicitnu motivaciju i autorsku intenciju. U konanom re-zultatu, premda ne i kao eksplicitna formulacija, dobija se jo jedna kritika ko-ja Gercovu kulturnu analizu tretira kao retoriko sredstvo zapadnog etnocen-trinog diskursa. Na neki paradoksalan nain Krapancano uspeva da ovu kriti-ku pomiri sa afirmacijom Gercovog eseja prvenstveno kao rasprave o itanju i tumaenju kulturnih injenica, ije je znaenje metodoloko (inauguracija her-meneutike) a ne moralno, a njegove analize kao egzemplarne usled Gercove "interpretativne virtuoznosti".

Krapancano spada meu one koji smatraju da je u antropologiji i etnografiji "defekt egzistencijalan", kao to je primetio Rolan Bart (Barthes 1982) u vezi s jednom drugom formom linog svedoenja i ispovedanja, dnevnikom. Gerc je (2010, 106), pak, konstatovao u vezi s trendom pisanja linih narativa u etnogra-fiji u 1980-im (kojem je pripadao i Krapancano sa svojim "Tuhamijem", pa mu se to verovatno nije moglo dopasti) da je "bolest dnevnika" postala "endemi-na". Za Krapancana, paradoks etnografije je u sutini paradoks tekstualne repre-zentacije, zato to ona neminovno poiva na nizu iskljuivanja i separacija iz-meu autora i italaca, izmeu italaca i teksta, izmeu autora, teksta, italaca i

Gordana Gorunovi


etnografskih subjekata. Sam poduhvat, dakle, nalae pribegavanje izvesnom reto-rikom triku ili lukavstvu, "interpretativnoj virtuoznosti" koju on priznaje Gercu, odnosno pretvaranju na strani autora ili "lakrdiji", koju Mekormak (McCormack 1999,126) smatra vrstom nepotenja imanentnog etnografskom poslu.14

Glavna Krapancanova teza u ovom tekstu svodi se na metaforu o etnografu kao Hermesu, inae eponimikom bogu hermeneutike. Hermes je glasnik bogo-va koji je obeao Zevsu da nee lagati, ali nije obeao i da e govoriti istinu (to je Zevs razumeo, za razliku od etnografa). On je bog lukavstva i trikova, varali-ca, kao to je i bog govora i pisanja "a govor i pisanje su, kao to znamo, i sa-mi tumaenja". (Crapanzano, 52) Zadatak etnografa je slian: kao i Hermes, on mora da prenese svoju poruku itaocima na uverljiv nain, takav koji e omogu-iti da ono to je strano, udaljeno i nepoznato, reju, egzotino, postane blisko i poznato (interpretacija) i da istovremeno u tom prenoenju bude ouvan njegov karakter i integritet kao drugog i drugaijeg (etnografska prezentacija). Stoga on mora da upotrebi sva raspoloiva sredstva, ali odbija da prizna da su njegova sredstva, tj. retorike strategije, u stvari lukavstva i trikovi. Krapancano naglaa-va da etnograf koji veruje da njegove "provizorne interpretacije" podupiru nje-gove "konane prezentacije", jo nije shvatio pouku knjievne kritike ili nije u stanju da je prihvati da ne postoji konano itanje. (Ibid., 51-52)

On potom pristupa tumaenju tri etnografska teksta, od kojih je samo jedan antropoloki (u smislu da je njegov autor profesionalni etnograf): izvetaja o sveanosti O-Ki-Pa Mandan Indijanaca iz pera amerikog slikara, putopisca i laikog etnografa Dorda Ketlina, opisa rimskog karnevala Johana Volfgan-ga Getea u njegovom delu Italienische Reise iz 1789. i balineanske borbe pe-tlova Kliforda Gerca. Ovom prilikom ja u se pozabaviti samo Krapancano-vom analizom Gercovog eseja.

Na samom poetku, Krapancano koji inae smatra da su "igre rei este u etnografiji" "one pozicioniraju etnografa izmeu njegovog sveta, sveta nje-govih italaca i sveta onih drugih", tj. prouavanih, kojima se takoe obraa "na nekom nivou" pribegava takvom verbalnom poigravanju sa prizvukom malicioznosti. On, naime, aludira na tobonju vezu izmeu "duboke igre" u Gercovom naslovu i naziva niskobudetnog filma "za odrasle" Duboko grlo (Deep Throat) iz tog doba koji je, inae, inkasirao milione dolara. Na taj na-in, sugerie Krapancano, Gerc najavljuje "niz erotinih igara reima" koje bi verovatno trebalo da razumeju i sami Balineani. (Crapanzano, 68-69)

Uz opasnost da me optue za slino poigravanje reima, ovo je dobar primer onoga to psiholozi nazivaju projekcijom, a interpretatori knjievnosti uitava-njem autorske intencije. Ponudiu i razloge: prvo, Gerc je veoma eksplicitno

14 Autor koristi tradicionalnog lakrdijaa u drutvu Hopi Indijanaca kao "model et-nografskog pisanja": ova figura, kao subjekt i etnograf, navodno pokazuje kljuni pa-radoks etnografije.



ukazao na izvor i sadraj pojma "duboka igra", re je o izrazu engleskog socijal-nog, pravnog i ekonomskog filozofa Deremi Bentama (1748-1832), "oca utili-tarizma", u knjizi Teorija zakonodavstva. Pod pojmom "duboka igra" Bentam je podrazumevao kockanje u novac sa previsokim ulozima i malim izgledima na dobitak, usled ega je "sa njegove utilitaristike take gledanja, iracionalno uop-te u njoj uestvovati". Smatrao je ovu vrstu igre veoma riskantnom i nemoral-nom i predlagao zakonske sankcije za nju. (Gerc 1998b, 250-251)

Drugo i, moda, manje relevantno ali ne i sasvim nevano u ovom kontek-stu, film "Duboko grlo" je snimljen u zimu 1972. a poeo se prikazivati u SAD u leto te godine, dakle, nakon to je Gerc napisao i objavio svoj esej. tavie, postoje indicije da je prva verzija eseja nastala sredinom 1960-ih kada ga je Gerc prezentovao na seminaru. (Marcus 1999, 106) Tree, Krapancanova aluzi-ja nije tek uzgredna napomena niti benigna "igra rei", zato to film i sintagma "duboko grlo" imaju posebna znaenja za Amerikance i izazivaju niz snanih asocijacija, u rasponu od seksa do politike, kao to su: pornografija, tabu i tran-sgresija (film je bio predmet istrage, sudskog procesa i zabranjen u 23 zemlje), podzemlje (iza njegove produkcije je stajala mafija), psihopatologija (ivotna pria "porno chic" ikone Linde Lavlejs koja se u 1980-im ukljuila u kampanju protiv pornografije), afera Votergejt (naziv koji su novinari Vaington Posta da-li svom tajnom izvoru informacija, agentu FBI) itd. (McNeil et al 2005)

Krapancano potom navodi naslove poglavlja Gercovog eseja ("Racija", "O pe-tlovima i ljudima", "Borba", "Jednaki i nejednaki ulozi", "Igranje vatrom", "Perje, krv, gomila i novac" i "Govoriti neto o neemu") kao dodatnu ilustraciju autor-skog poigravanja toposima: "svi zajedno upuuju na posebnu urbanu sredinu, na krimi sa seksom i nasiljem", ali zapravo promauju poentu jer ih, pretpostavlja kritiar, balineanski seljaci najverovatnije ne bi razumeli. Ako "naslovi malo do-prinose opisu etosa balineanskog sela ili borbe petlova", kao to tvrdi Krapan-cano, emu oni onda slue? Oni slue uspostavljanju knjievnog ugovora izme-u pisca i publike, odnosa preutnog razumevanja izmeu etnografa i njegovih upuenih italaca, i ujedno svedoe o virtuoznosti etnografa, odgovara on. Dru-gim reima, Krapancano sugerie da kada Gerc eventualno pie o Balineanima (ako i o njima, jer, kao to e se ubrzo ispostaviti, autor nas dovodi u sumnju o kome ili emu esej zapravo govori ), on ne pie za njih, ve za sasvim drugu i drugaiju publiku za onu kod kue koja razume ovu vrstu "namigivanja".

Prvo poglavlje Gercovog eseja opisuje policijsku raciju u selu za vreme borbe petlova, kada se brani par antropologa zajedno sa ostalim prisutnim metanima dao u bekstvo. Gerc svoj narativ zapoinje "priom o dolasku" koja je humoristi-na, za razliku od drugih, esto turobnih opisa u okviru linog narativa kao etno-grafskog "anra ili podanra".15 Gercovu scenu dolaska u malo balineansko se-

15 Neke primere "tropa dolaska" fino je obradila Meri Luiz Prat (Pratt 1986, 27-50), npr. u etnografiji Merdori ostak, Nisa: The Life and Words of a !Kung Woman, 1981.

Gordana Gorunovi


lo parafrazirao je kasnije Mark Tarner kao pasti u autobiografskom opisu dola-ska na Institut za napredne studije i kolu drutvenih nauka 1996.godine.16

"Poetkom aprila 1958. moja ena i ja smo, malarini i maloduni, stigli u jedno balineansko selo koje smo kao antropolozi nameravali da pro-uavamo. To malo mesto, sa oko pet stotina stanovnika i relativno zaba-eno, predstavljalo je svet za sebe. Mi smo bili uljezi, profesionalni uljezi, i seljani su se prema nama ponaali onako kako se Balineani ve-rovatno uvek ponaaju prema ljudima koji nisu deo njihovog ivota, a koji im se ipak nameu: kao da nismo tu. Za njih, a donekle i za nas sa-me, bili smo ne-osobe, aveti, nevidljivi ljudi." (Gerc 1998b, 221)

"Junak" ove prie "stereotipno se predstavlja kao naif, nespretna budala"; nesi-

guran je u svoj identitet, esto pati od neke vrste egzotine bolesti i uhvaen je u zamku izmeu dva sveta. (Crapanzano 1986, 69) Slino situaciji u Geteovom Rimskom karnevalu ili nekom obredu prelaza, on vie nije u svom svetu, ali jo ni-je zagospodario novim svetom koji e on tek izgraditi kroz svoju etnografiju.

Meutim, ve u prvom pasusu "Duboke igre" Gerc uspostavlja opoziciju izmeu sebe i svoje ene i Balineana koji ive u svom "malom udaljenom svetu". Gerc i njegova ena su "antropolozi", "strunjaci" i "uljezi", "ne-oso-be, utvare, nevidljivi ljudi" sve dok zajedno sa ostalim metanima koji su prisustvovali borbi petlova nisu pobegli pred policijom. Tek tada su ih prizna-li. Krapancano prigovara Gercu da ne nudi dokaze za ovu tvrdnju, te da ve u sledeem pasusu protivrei sam sebi.

"No, osim naeg gazde i seoskog poglavara, iji je on bio roak i zet, svi su nas ignorisali onako kako to samo Balineani umeju. Dok smo se mi muvali okolo, nesigurni, paljivi, eljni da ugodimo, ljudi kao da su zurili pravo kroz nas, pogleda usredsreenog nekoliko metara dalje, na neki zanimljiviji kamen ili drvo. Skoro niko nas nije pozdravljao; ali ni-ko nas nije ni mrko gledao niti nam rekao neto neprijatno, to bi moda imalo isti efekat... Ravnodunost je, naravno, bila promiljena; seljani su pratili svaki na pokret i raspolagali su ogromnom koliinom podata-ka o tome ko smo i ta nameravamo da radimo. Ali ponaali su se kao da jednostavno ne postojimo, a kako je to ponaanje bilo planirano tako da nam to stavi do znanja, mi stvarno i nismo ili u svakom sluaju jo uvek nismo postojali." (Gerc, 222)

16 "Poetkom aprila 1996. moja ena i ja, eljni znanja i nevidljivi, stigli smo u je-

dan istraivaki institut koji smo kao njegovi budui stanovnici nameravali da proua-vamo. To malo mesto, sa oko dve stotine stanovnika i relativno zabaeno, predstavlja-lo je svet za sebe. Mi smo bili uljezi, profesionalni uljezi, nepozvani i nenajavljeni, ali i skoro neprimetni..." (Turner 2001, 3). Prvo poglavlje Tarnerove knjige pod naslo-vom "Duboka igra" posveeno je analizi "konceptualne integracije" metaforikih sredstava na kojima poiva Gercova interpretacija balineanske borbe petlova.



Krapancano komentarie ovaj navod u smislu da su balineanski seljaci mogli tretirati Gercove kao da nisu prisutni, ali oni su sasvim sigurno bili ta-mo jer kako bi inae mogli saznati za svoje "nepostojanje"? Potom on skree panju svojim itaocima "na neto to bi se jednostavno moglo otpisati kao ne ba uspeno pripovedako lukavstvo, kada ne bi bilo indikacija jednog ozbilj-nijeg problema u Gercovom eseju". (Crapanzano, 70) Gerc, naime, na de-skriptivom nivou, zamagljuje sopstvenu subjektivnost (svoj doivljaj sebe u tim prvim danima na terenu) i zamenjuje je subjektivnou i intencionalnou seljana. (Krapancano, uzgred, sugerie da doivljaj Gercove ene predstavlja poseban problem: ona je potpuno iskljuena jer je ovo "pria o mukarcima i petlovima", a njeno iskljuivanje je nagoveteno u prvom pasusu upotrebom rei "ljudi" u izrazu "nevidljivi ljudi".) Ista zbrka se, prema Krapancanu, po-kazuje i kasnije na nivou interpretacije.

Krapancano tvrdi da sve ove igre rei, naslov, podnaslovi i uoptene tvrdnje dovode do separacije "antropologa" i njegovih "Balineana". Na primer, u uvod-nom odeljku "Duboke igre" Gerc i njegova ena su predstavljeni, bar konvencio-nalno, kao osobe, pojedinci, dok su Balineani uopteni i depersonalizovani. To-me slue i varijante fraze "kao to Balineani uvek ine", koje Krapancana pod-seaju na povrne opise iz putopisne literature, odnosno na studije nacionalnog karaktera: "onako kako se Balineani verovatno uvek ponaaju" (Gerc 221); "duboka psiholoka identifikacija balineanskih mukaraca s njihovim petlovi-ma" (228); "Balineani nikada nita ne rade na jednostavan nain ako to mogu da urade na komplikovan nain" (239); "Balineani su stidljivi do take da se opsesivno boje otvorenog sukoba." Na taj nain, tvrdi Krapancano, Gerc kon-struie optu i apstraktnu kategoriju "Balineani", koja slui kao osnova i okvir "njegovog opisivanja, tumaenja i teorizacije njegovog samopredstavljanja."

"Gerc poredi svoje nepostojanje s oblakom ili dakom vetra: Moja ena i ja smo jo uvek u velikoj meri bili u stadijumu daka vetra vrlo frustrirajuem pa ak i obeshrabrujuem jer uskoro ponete i sami da se pitate da li uopte postojite.... I zatim opisuje policijsku raciju koja mu je omoguila da zadobije status osobe. Ovaj pasus je znaajan ne toli-ko zbog onog to Gerc govori o sebi i svojoj eni, koliko zbog prelaza sa zamenice ja/mi ili, tanije, ja + imenica (moja ena i ja) na vi. Ovaj prelaz anticipira njegovo nestajanje u odeljcima koji slede. Funk-cija ovog vi je vie od poziva itaocu da bude empatian prema nje-mu. Ono decentrira pripovedaa u polju intersubjektivnog razumevanja. On uspostavlja dijalog sa svojim itaocem a da ne ulazi u dijalog, bar ne u prezentaciji, s Balineanima. Oni su kao figure od kartona. Uprkos popularnom gramatikom shvatanju da je zamenica prosto zame-na za imenicu, postoji sutinska razlika izmeu linih zamenica za prvo i drugo lice (ja, ti i oblika u mnoini) i zamenica za tree lice (on, ona, ono, oni), kao to su primetili Emil Benvenist (1966) i drugi.

Gordana Gorunovi


Zamenice za prvo i drugo lice su pokazne: odnose se na kontekst izraza. Zamenice za tree lice upuuju anaforiki na antecedent, na imenicu koja je esto prava imenica, u tekstu. Ovi oblici su, takorei, slobodni od kon-teksta izraza, ali spadaju u tekstualni kontekst. Oni su intratekstualni i do-bijaju znaenje od tekstualno odreenih antecedenata. Tako se u Gerco-vom eseju i u veini etnografija ja/vi etnografa i ja/vi etnografovih sa-govornika asimetrino pretvara u anaforsko, slobodno ja i anaforsko, kumulativno oni. U veini etnografskih tekstova, ukljuujui i Gercov, ja iezava osim u konvencionalnim priama o dolasku i postaje stili-stiki stvoren nevidljivi glas. Simptomatino je da se mi retko javlja u etnografiji. Racija reprezentuje delikatan, nestabilan trenutak. Gerc, autor i pripo-veda je ja. Balineani su referencijalno opisani, kao oni. Ba onda kad Balineani priznaju Gerca posle njegovog bekstva od policije, on, bar kao ja, nestaje iz teksta u delu pod naslovom O petlovima i ljudi-ma. Da li ja Racije kompenzuje Gercovo nepostojanje kao osobe u prvim danima njegovog terenskog rada koji opisuje? U ostatku Duboke igre javlja se kontinuirano brkanje Gercovog shva-tanja i shvatanja Balineana koje on opisuje. Bez ikakvih dokaza on im pripisuje sve vrste iskustava, znaenja, namera, motivacija, dispozicija i tumaenja. On pie, na primer: U borbi petlova, ovek i zver, dobro i zlo, ego i id, kreativna mo pobu-ene mukosti i destruktivna mo osloboene animalnosti stapaju se u kr-vavu dramu mrnje, surovosti, nasilja i smrti. Nije onda nimalo udno to to vlasnik pobednikog petla, odnosei, po nepromenljivom pravilu, telo gubitnika (koje njegov pobesneli vlasnik esto rastrgne na komade) kui da ga pojede, ini to s pomeanim oseanjima socijalne nelagodnosti, mo-ralne satisfakcije, estetske odvratnosti i kanibalskog zadovoljstva.

Moramo se zapitati: na kojoj osnovi on Balineanima pripisuje socijal-nu nelagodnost, moralnu satisfakciju, estetsku odvratnost i kani-balsko zadovoljstvo? Svim Balineanima ili svakom Balineaninu po-naosob? Gercov cilj je, kao i Ketlinov, da prenese scenu na ivopisan nain, ali za razliku od Ketlina koji ne pretenduje na to da otkrije su-bjektivno znaenje iskustva ceremonije O-Ki-Pa za Mandan, Gerc to i-ni za Balineane. Pribliavajui se kraju eseja, kao da vadi zeca iz eira, Gerc najedanput izjavljuje da je borba petlova umetnika forma, koju on shvata na speci-fino zapadni nain:

Kao i svaka umetnika forma jer upravo sa njom, konano, imamo posla borba petlova ini obino, svakodnevno iskustvo razumljivim predstavljajui ga u vidu inova i objekata ije su praktine posledice uklonjene i svedene (ili, ako vie volite, podignute) na nivo istog privi-da, gde se njihovo znaenje moe snano artikulisati i tanije opaati."



Poto je uporedio borbu petlova s Kraljem Lirom i Zloinom i kaznom, Gerc tvrdi da ona

"zahvata te teme smrt, mukost, bes, ponos, gubitak, milosrdnost, sre-u i ureujui ih u obuhvatnu strukturu, predstavlja ih istiui poseban aspekt njihove sutinske prirode. Borba petlova tumai te teme; za ljude iji je istorijski poloaj takav da mogu da uvae to tumaenje, one dobi-jaju znaenje vidljivost, opipljivost, dohvatljivost postaju "stvarne" u idejnom smislu. Kao slika, fikcija, model, metafora, borba petlova je sredstvo izraavanja; njena funkcija nije ni da ublai drutvene strasti niti da ih pojaa (mada, igrajui se vatrom, ona ini pomalo oboje), ve da ih, preko perja, krvi, gomile i novca, pokae." (Gerc, 266)

Prema Krapancanu, Gerc prenebregava injenicu da su Kralj Lir i Zloin i

kazna "kulturalno i lingvistiki oznaeni kao tragedija i roman; kao reprezen-tacije posebnog reda; kao fikcije koje treba itati na odreeni nain zapravo, itati". On nigde ne nudi nikakav dokaz da je borba petlova na isti nain ozna-ena za Balineane. Gercovo nagomilavanje izraza "slika", "fikcija", "meta-fora" moda smanjuje njegovu "teorijsku anksioznost", ali ne reava pro-blem. Krapancano uvereno tvrdi da su za Balineane borbe petlova "sigurno borbe petlova, a ne slike, fikcije, modeli i metafore"; "one nisu oznaene kao takve, iako ih kao takve moe tumaiti neko sa strane za koga slike, fikcije, modeli i metafore imaju interpretativnu vrednost." (Crapanzano, 73)

Odakle to Krapancano zna, moramo se i "mi" zapitati? On, dodue, suge-rie u podnonoj napomeni da bi trebalo konano razmotriti ontoloki status balineanskih ekvivalenata ("ako uopte postoje") ovih "zapadnih" kategori-ja, ali zato samo "zapadnih"? Uostalom, zato "zapadne" umetnike katego-rije ne bi mogle imati i meukulturnu upotrebu i vrednost u civilizovanom balineanskom i indoneanskom drutvu? Da li je Gerc trebalo da svojim Balineanima, koji su 1957. sasvim sigurno uli za Sputnjik ako ne i za Do-stojevskog (Geertz 1995, 66-67), najpre prepria Zloin i kaznu, kao to je svojevremeno Lora Bohanan pokuala da starcima iz plemena Tiv prepria Hamleta? Za razliku od Gerca, ova antropologinja nije bila ubeeni kulturni relativista: naprotiv, traila je etnografsku potvrdu da je ljudska priroda svu-da ista uprkos kulturnim razlikama i da njen engleski kolega nije u pravu kad sumnja u mogunosti Amerikanaca da shvate ekspira. (Bajar 2008) Uprkos interpretativnom galimatijusu u koji se naizgled pretvara Lorin dija-log sa pripadnicima plemena o postupcima ekspirovih likova, zakljuak koji se moe izvesti nije da je ljudska priroda ista niti da su ljudi spektaku-larno razliiti, ve samo taj da svi Englezi, Amerikanci, Rusi, Tiv i Baline-ani... imaju svoje "unutranje knjige" na osnovu kojih tumae druge "knjige", tekstove, anrove ili kategorije, ak i kad ih nisu proitali ili do-voljno upoznali.

Gordana Gorunovi


Na zavrnim stranicama "Duboke igre" Gerc poredi borbu petlova s tek-stom. On je oznaava i kao "balineansko tumaenje balineanskog iskustva", "priu koju oni sami priaju o sebi", "metakomentar". "Ona je sredstvo da se kae neto o neemu." Ona trai antropologa koji e "prodreti" u nju, ba kao to kritiar "prodire" u tekst. Za Gerca, borba petlova je drama drutvenih sta-tusa, zbog ega on, po Krapancanu, na "eklatantno intencionalan" nain suge-rie da je to razlog zato Balineani poseuju borbe petlova.

Na drugom mestu Gerc potvruje balineansku subjektivnost prema borbi petlova:

"Izvoenje i (zasad stalno) ponovno izvoenje borbe petlova omogua-va Balineaninu da sagleda jednu dimenziju vlastite subjektivnosti, kao to itanje i ponovno tumaenje Magbeta omoguava to nama. Dok kao vlasnik ili kladilac aktivno posmatra borbu za borbom (jer borba petlo-va kao isto gledalaki sport nije zanimljivija od kroketa ili trke pasa), on se upoznaje sa njom i sa onim to ona ima da mu kae, slino palji-vom sluaocu gudakog kvarteta ili zadubljenom posmatrau mrtve pri-rode koji postaje sve prisniji sa njom kao sa neim to njemu samom otvara svoju subjektivnost." (Gerc, 277)

Naposletku, kada Gerc oznaava kulturu kao "skup tekstova, koji su i sami

skupovi", a antropologa kao itaoca koji se "napree da ih proita preko rame-na onih kojima oni stvarno pripadaju" (Gerc, 280), Krapancano priznaje da je to "upeatljiva slika", ali samo utoliko to reprezentuje vrstu "asimetrinog mi-odnosa" (tj. neravnopravan odnos izmeu antropologa i domoroca u pogle-du interpretativne moi, naravno, na tetu domoroca): tekst je zajedniki i nije zajedniki. (Crapanzano, 74)

Krapancanova kritika vivisekcija teksta, verovatno motivisana i linim animozitetom (Inglis 2000, 154) vrvi od opominjuih naredbi u prvom licu mnoine "moramo se zapitati" i sarkastinih pitanja koja "pljute", poput: "ko je to rekao Gercu? Ko je u istorijskom poloaju da moe da uvai taj okvir tu-maenja? Kako ceo narod moe da deli jednu istu subjektivnost? Da li je pro-fesor Gerc zaboravio sve analitike distinkcije koje su karakterisale uspeh (i neuspeh) njegove civilizacije? Za koga borba petlova artikulie svakodnevno iskustvo iskustvo statusne hijerarhije i ini da se ono tanije opaa? Za ko-ga je borba petlova uznemirujua?", itd. (Crapanzano, 74)

Njegovi zakljuci deluju poraavajue kad je re o Gercovom konanom re-zultatu. Oni vrve od autoritativno izreenih negativnih kvalifikacija: funkcija prie o dolasku je deiktika, tj. da stvori iluziju o konkretnosti; Gerc "nikada ne opisuje konkretnu borbu petlova. On konstruie borbu petlova i potom interpre-tira svoju konstrukciju: balineansku borbu petlova (iako je Krapancano sve-stan da "Duboka igra" nije tradicionalna etnografija). Gercove mefatore su "bez-bojne i apstraktne", a poruka neuverljiva; uzete zajedno, one potkopavaju njego-



vu deskripciju i interpretaciju, a time i njegov autoritet kao autora. Uprkos feno-menoloko-hermeneutikim pretenzijama, u "Dubokoj igri" ne postoji antropo-loko razumevanje domorodaca s domorodake take gledita, niti dijalog ("ja-ti" odnos), ve monolog (povlaenje "ja" etnografa u korist nevidljivog autorita-tivnog glasa); ukratko, "konstruisano tumaenje konstruisane take gledita konstruisanog domoroca" ili "jedva neto vie od projekcija".

"U Dubokoj igri problem etnografovih autoritativnih konstrukcija do-datno komplikuju fenomenoloke i hermeneutike pretenzije autora. (...) Za Gerca, sama borba petlova postaje velika metafora balineanske drutvene organizacije i, kao takva, zatvorena u sebi samoj. Uprkos Gercovom prividnom interesovanju za razumevanje domorodake take gledita, njegov esej je vie rasprava o tumaenju i itanju kulturnih i-njenica nego podrobno prouavanje balineanske borbe petlova, subjek-tivno ili objektivno shvaene. Njegova analiza je egzemplarna i taj eg-zemplarni kvalitet, Gercova interpretativna virtuoznost, omoguava da se ona prenese etnografski uverljivo. Njeno konano znaenje nije mo-ralno ve metodoloko. Ketlin zastupa spasenje Mandan, Gete preputa-nje prolaznim trenucima radosti, Gerc hermeneutiku. U sva tri primera, opisane dogaaje podrivaju transcendirajue prie u kojima oni figurira-ju. Oni su rtvovani retorikoj funkciji u knjievnom diskursu koji je udaljen od domaeg diskursa u kojem se oni odigravaju. To rtvovanje, subverzija opisanog dogaaja, u konanoj analizi nije maskirano ni re-torikom, ivim opisom, teatralnou, interpretativnom vetinom niti me-taforizacijom spasenje, ivot, drutvo ve autoritetom samog autora, koji bar u veem delu etnografije, stoji i ispod i iznad onih ije iskustvo nastoji da opie." (Crapanzano, 75-76)

Krapancanovi prigovori su brojni; neki su opravdani, neki nisu. Njegova

kritika se fokusira na izvesne, moda upadljive aspekte Gercove deskripcije i interpretacije, ali pri tom zanemaruje druge, kao to su istorijska, ekonomska, rodna, magijsko-religijska, kosmoloka, psiholoka, kognitivna, pravna i poli-tika dimenzija borbe petlova, koji su evidentni bar u opisu, ako ne i u analizi (Roseberry 1982, 1989). 17

U razgovoru sa Arunom Mihelsenom, Gerc je priznao da, kad je prvi put posmatrao borbu petlova na Baliju, nije imao nikakvu ideju o njenom smislu i znaenju. Balineani su bili pasionirano posveeni borbama, a on nije mogao da shvati razlog. Zato je nastojao da razume nain na koji je oni doivljavaju i shvataju, i da istovremeno pokae kako bi se ona mogla analizirati. "To je po-

17 Vilijem Rouzberi u svojoj materijalistikoj kritici takoe smatra da su u Gerco-voj etnografiji prisutni bitni aspekti koji su, meutim, analitiki zapostavljeni, npr. rodni odnosi, pravna regulativa u okviru drava (kolonijalne, holandske i nezavisne indoneanske), politiki odnosi i promene.

Gordana Gorunovi


kuaj da se stvari shvate iz perspektive uroenika. Pa ipak, to se odvija kroz nae pojmove, tj. kroz pojmove posmatraa." (Mihelsen 2007, 192)

Na pitanje da li je potrebno da interpretator iskomunicira rezultate svoje analize sa etnografskim subjektima, Gerc je odgovorio odreno. On je to, do-due, pokuao, ali je uvideo da Balineani nisu zainteresovani za objanjenja i interpretacije drutvene nauke. (Toliko o etnografskom dijalogizmu, partner-stvu i angaovanim subjektima kao "itaocima"!) Borba petlova funkcionie zahvaljujui iluziji na kojoj poiva, te otpor uesnika prema njenoj demistifi-kaciji moe biti prirodan i razumljiv.

Gerc, koji je po sopstvenim reima prisustvovao desetinama borbi petlova i prikupio detaljan materijal o 57 duela (Gerc 1998b, 237-238, 240, 242), navod-no nikada ne opisuje nijedan konkretan dogaaj, ergo on gradi idealtipski obra-zac. Ako je i tako, definitivno je jasno da je predmet "borba petlova na ruralnom Baliju 1958", u selu Tihingan u oblasti Klungkung na jugoistoku Balija, a ne za-uvek fiksirana slika o neodreenim (depersonalizovanim, generalizovanim i ap-straktnim) Balineanima odaslata iz istorijski neodreene etnografske sadanjo-sti (up. Kovaevi 2006, 124-125). Ako po formi to nije tradicionalna etnograf-ska monografija ve ogled (vredi podsetiti na njegov podnaslov "Beleke o..."), on sadri elemente koji ne izneveravaju osnovnu nameru autora da prezentuje podroban opis, drugim reima, solidnu deskripciju ovog vieaspektnog i vie-znanog fenomena. (Bokovi 2007, 12) Ona se zasniva na sloenom korpusu sopstvene faktografije i drugih vrsta relevantne grae. Gerc nudi mnotvo kon-kretnih podataka koji omoguavaju da se izgradi kaleidoskopska slika, a ne na-prosto "panoptiki konstrukt" (Kliford) ili "konstrukcija konstrukcije" (Krapan-cano). Iz nekog razloga, verovatno da bi rasteretio glavni tok argumentacije u tekstu, autor je odluio da takve istorijske, politike, obiajnopravne, ekonom-ske, kognitivne18 i folklorne pojedinosti izostavi iz glavnog teksta i stavi u napo-mene. Zbog toga se stie utisak da Krapancano i drugi kritiari ne itaju palji-vo izvorni tekst u njegovoj celovitosti.

Umesno je ovde ponoviti i ono to je zapazila eri Ortner (Ortner 1984): naime, iako je Gerc bio dosledni kulturni relativista, on se podjednako zani-mao i za optije znaenje nekih distinktivnih ljudskih iskustava. Upravo iz tog razloga on u "Dubokoj igri" citira Nortropa Fraja: "Neete gledati Magbeta da biste neto nauili o istoriji kotske gledaete ga da biste saznali neto o to-me kako se osea ovek poto je dobio kraljevstvo, a izgubio duu." (Gerc, 276) Za Gerca, borba petlova je balineanski mimezis, drutvena forma drame i drutveni tekst ije je znaenje psiholoko i moralno, mimetiko i "terapeut-sko" (Kuper 1999, 108-109): "Balineani poseuju borbe petlova da bi otkrili

18 Gerc u fusnoti napominje da bi bilo korisno sprovesti komponencijalnu i simbo-liku analizu klasifikacije petlova koja bi pokazala veze sa balineanskom kosmologi-jom i upuuje na rad Dejn Belo o transu na Baliju.



ta osea ovek, koji je obino pribran, hladnokrvan, gotovo opsesivno utonuo u sebe, neka vrsta autocentrika, kada, napadan, muen, izazivan, vrean i sto-ga doveden do krajnjih granica gneva, postane potpuni pobednik ili biva pot-puno poraen." (Gerc, 276)

"Igranje vatrom" kao metafora (podnaslov jednog poglavlja Gercove "prie o prii" koju Balineani "sami priaju o sebi") nije nikakva aluzija na popular-ne "krimie", kao to maliciozno sugerie Krapancano, ve etnoeksplikacija. Obrazlaui optiju pretpostavku da borba petlova, naroito duboka borba, predstavlja "dramatizaciju statusnih pitanja", Gerc navodi sedamnaest inje-ninih stavki koje govore o kompeticiji interesa i fluidnim savezima izmeu grupa i pojedinaca, izmeu srodnikih grupa i frakcija u okviru sela i izmeu razliitih sela u istoj oblasti. U poslednjoj, 17. taki on poentira, napominjui da su balineanski seljaci i sami svesni svega toga i da su u stanju da veinu stvari "iskau na priblino isti nain" kao i etnograf, to su i inili u razgovoru sa njim: "Gotovo svaki Balineanin sa kojim sam ikada raspravljao o ovoj te-mi rekao mi je da je borba petlovima kao igranje vatrom, samo to nema ope-kotina". (Gerc, 262)

Sam dogaaj, ako bi ga neko hipotetiki posmatrao u svetlu obreda prelaza (to Gerc svakako ni ne pokuava), u konanom rezultatu ne dovodi do stvar-ne promene statusa uesnika, ve njegovog potvrivanja. Uprkos tome, borba petlova je borba za presti, prema prikladnom Gofmanovom izrazu, "statusni pokolj". Njeno "uznemirujue" svojstvo je posledica dramske forme, metafo-rike sadrine i drutvenog konteksta, a ne materijalnih interesa (dobitka ili gubitka prilikom klaenja). Ali, pre svega, ona je "uznemirujua" zato to "imaginativno realizuje jednu dimenziju balineanskog iskustva koja je obi-no dobro prikrivena", naime, direktnu agresivnost i ubilaki bes. Napomena u zavrnom delu eseja ukazuje da "ono to borba petlova govori" o Balineani-ma i zbog ega ona uznemirava inae kontrolisane duhove u kulturi koja je na svoj nain veoma represivna, "nije sasvim neperceptivno". Re je o dramati-noj eskalaciji nasilja posle pokuaja dravnog udara u Dakarti krajem 1965. Od ukupno dva miliona stanovnika ostrva, u toku samo dve nedelje stradalo je izmeu etrdeset i osamdeset hiljada Balineana u meusobnim obraunima: "to je bio najstraniji izliv nasilja u zemlji". (Gerc, 279-280) Gerc ovim nije sugerisao apsurdan zakljuak da je borba petlova bila uzrok krvoprolia. Sma-trao je da je borba petlova bitna komponenta balineanskog oblika ivota, ali ne i glavni klju za njegovo razumevanje, "kao to to nije ni borba bikova kad je re o paniji." Ona je "paradigmatini" dogaaj zato to objedinjuje i foku-sira mnotvo iskustava svakodnevnog ivota.

Krapancano prigovara Gercu da koristi zapadne, tj. evropske knjievne tekstove i paradigme (Kralj Lir, Zloin i kazna, psihoanaliza) da bi objasnio kulturni tekst, tj. da bi interpretirao ponaanje ljudi koji pripadaju drugoj civi-lizaciji. Za njih, tj. Balineane u ovom sluaju, njihova borba petlova teko da

Gordana Gorunovi


moe imati isti status i znaenje kao romani Dostojevskog, ekspirove drame ili Frojdovo psihoanalitiko tumaenje za "nas", zapadne erudite, kosmopolite i "realiste". Ono to Gerc zapravo tvrdi jeste samo to da borba petlova, koja je "igra" i "vie od igre", za Balineane moe predstavljati ono to su ekspirove drame ili romani Dostojevskog i Dikensa za neke druge ljude u svetu, "druga-ijeg temperamenta i sa drugaijim konvencijama", oblik mimezisa. Ako je Krapancanova kritika Gercove "subverzivne" (etnocentrine, hegemonistike, neokolonijalne, monoloke, sterilne, neuverljive, panoptike, metafizike...) in-terpretativne strategije odriva, moramo se i mi zapitati zato ovaj "ovek od pera", kako Krapancano sebe naziva, svoju eksperimentalnu etnografiju u formi "opirnog hiper-interpretativnog intervjua psihoanalitikog tipa" (Gerc 2010, 107) koncipira kao kritiku zapadnjakog realizma na ispovednoj prii jednog Marokanca? ta je to to mu doputa, u epistemolokom, estetikom, etikom i svakom drugom pogledu, da povee duevni ivot i imaginarni svet Tuhamija,

"nepismenog marokanskog crepuljara... kojeg ljudi oko njega smatraju autsajderom, ak izoptenikom, koji ivi sam u mranoj [gradskoj] atr-lji bez prozora i veruje da je oenjen hirovitim, osvetoljubivim, enskim demonom... duhom s nogama kamile, zvanim A'ia Kvandia (str. 4-5), (...) s vrtoglavim visinama moderne evropske kulture Lakanom i Froj-dom, Nieom i Kjerkegorom, D'Anunciom i Zimelom, Sartrom i Blano-om, Hajdegerom i Hegelom; eneom, Gadamerom, icom, Dostojev-skim, Jungom, Frajem, Nervalom u dugim, vijugavim pasaima knjike meditacije. Pre nego to stigne do kraja knjige, on je svog nehajnog nad-niara iz mekneske medine uporedio s nekim zaista impozantnim likovi-ma recimo, sa Sartrovim eneom: Kao ... ene, Tuhami se udostojava da zapaa okolnosti svog ivota samo ukoliko ponavljaju izvornu dramu o izgubljenom Raju (str. 84); sa ovekom iz podzemlja kod Dostojev-skog: Moda kao junak ili... antijunak ... [romana Dostojevskog] on iz-vlai korist... iz toga to je rtva (str. 83); i, u trenutku posebnog na-dahnua, s Nervalom: Postoje upadljive paralele izmeu ovog francuskog romantiara... i Tuhamija. Kao i Tuhami, Nerval svoje ene rastavlja na mnotvo razlomaka i kondenzuje ih u jedinstve-ne figure tajanstvenog ontolokog statusa (str. 130n). On je, na antijunak, Lakanov manque tre, Sartrov mi-subjekt, Zimelova drutvena individua (str. 140, 148, 136). Ako je u ovom preko sva-ke mere doraenom portretu sve tee razaznati lice modela, lice portretiste se sasvim jasno vidi." (Gerc 2010, 109-110)

Da li postkolonijalna kritika diskursa implikuje tezu da je svaka primena

zapadnih univerzalizujuih kategorija u tumaenju drugih problematina, neu-mesna, subverzivna i hegemonistika? I to ne samo knjievnih ili umetnikih, ve teorijskih i analitikih paradigmi koje, kao i knjievnost i umetnost, pre-tenduju da izraze, opiu, prenesu, interpretiraju ili objasne neko optije ili (ne



daj boe) zajedniko ljudsko iskustvo, odnosno vrstu znanja? Kao to je Er-nest Gelner zdravorazumski verovao, bar neka vrsta ili forma znanja mora imati i ima, svialo se to nama ili ne, optiju, meukulturnu ili transkulturnu vrednost. Bez ove pretpostavke nauni rad i nauno saznanje teko da su mo-gui. Gelner je, meutim, ovu vrstu prigovora upuivao samom Gercu, tj. nje-govom kulturnom i kognitivnom relativizmu sa pozicije kognitivnog univer-zalizma i humanizma. Taj prigovor poiva na uverenju da kada antropolozi stvaraju svoje izvetaje o drugim drutvima, drutvenim i kulturnim praksama, oni to ine na osnovu poreenja sa "naim svetom", to podrazumeva ne samo poreenje ili prevoenje njihovih kategorija u nae, ve prvenstveno u anali-tike i eksplanatorne kategorije nauke. (Gellner 1995, 22)

Postmodernistiko stanovite dekonstrukcije konsekventno primenjeno (upravo zbog svoje preterane skrupuloznosti i tenje ka korektnosti) dovodi u pitanje samu mogunost kulturnog prevoenja i poreenja, tj. opis i analizu kulture. Preterana opsednutost tekstom i retorikom, autorskim autoritetom i odnosima moi moe da vodi u "epistemoloku i moralnu hipohondriju", a katkad i u moralnu hipokriziju, kao to je Gerc vie puta konstatovao. (Geertz 1988, 71, 90, 96, 134, 135) Uz to, i pored eksplicitnog zagovaranja dijaloga, interaktivnog odnosa izmeu posmatraa i posmatranog, i heteroglosije, post-kolonijalna kritika diskursa katkad implicitno perpetuira mit o svemoi pisa-nja, zapadne kulture i autora koji potie iz nje, to je samo nalije (ili drugo li-ce Janusa) sociocentrizma.

Naposletku, ako Klifordovo tumaenje tekstualnih poteza Malinovskog ni-je moglo da obezvredi analizu kule, kao to je smatrao Rabinov, onda ni Kra-pancanovo tendenciozno tumaenje Gercove tekstualne strategije ne moe da obezvredi opis i analizu borbe petlova.

Literatura:

Archeti, Eduardo P. (ed.) 1991. Exploring the Written: Anthropology and the Multiplicity of Writing. Oslo: Scandinavian University Press.

Ardener, Edwin. 1978. "Some Outstanding Problems in the Analysis of Events". In The Yearbook of Symbolic Anthropology I, ed. Erik Schwimmer, London: Hurst Montreal: McGill-Queen's University Press; Ardener 2007. In The Voice of Prophecy and Other Essays, 86-104. Berghahn Books.

Ardener, Edwin. 1985. "Social Anthropology and the Decline of Modernism". In Reason and Morality, ed. Joanna Overing, 47-70. London: Tavistock; Ar-dener 2007. In The Voice of Prophecy and Other Essays, 191-210.

Bajar, Pjer. 2009. Kako da govorimo o knjigama koje nismo proitali? Beo-grad: Slubeni glasnik.

Bart, Rolan. 1979. Knjievnost, mitologija, semiologija. Beograd: Nolit.

Gordana Gorunovi


Barthes, Roland. 1982. "Deliberation". In Barthes Reader, ed. Susan Sontag. New York: Hill and Wang.

Boon, James A. 1972. From Symbolism to Structuralism: Lvi-Strauss in a Li-terary Tradition. New York: Harper and Row.

Boon, James A. 1989. "Lvi-Strauss, Wagner, Romanticism: A Reading-Back". In Romantic Motives: Essays on Anthropological Sensibility, ed. George W. Stocking, Jr, 124-168. Madison: The University of Wisconsin Press.

Bokovi, Aleksandar. 2002. Clifford Geertz: Writing and Interpretation. So-ciologija XLIV (1): 41-55.

Bokovi, Aleksandar. 2007. Od teorije kulture do objanjenja sveta. U Kultu-ra 118/119: 9-18, ur. A. Bokovi.

Bowen, Elinor Smith. 1954. Return to Laughter: An Anthropological Novel. New York: Harper and Row.

Brown, Richard Harvey. 1977. A Poetic for Sociology: Toward a Logic of Di-scovery for the Human Sciences. Chicago: The University of Chicago Press.

Clifford, James. 1982. Person and Myth: Maurice Leenhardt in the Melane-sian World. Berkeley: University of California Press.

Clifford, James. 1983a. On Ethnographic Authority. Representations 1 (2): 118-146.

Clifford, James. 1983b. "Power and Dialogue in Ethnography: Marcel Griau-les Initiation". In Observers Observed: Essays on Ethnographic Field-work, ed. George W. Stocking, Jr, 121-156. Madison: University of Wi-skonsin Press.

Clifford, James. 1986. "Introduction: Partial Thruts". In Writing Culture, 1-26.

Clifford, James and George E. Marcus. 1986b. "Preface". In Writing Culture, vii-ix.

Clifford, James and George E. Marcus (eds.) 1986a. Writing Culture: The Po-etics and Politics of Ethnography. Berkeley: University of California Press.

Clifford, James. 1988. The Predicament of Culture: Twentieth-Century Et-hnography, Literature, and Art. Cambridge London: Harvard University Press.

Crapanzano, Vincent. 1980. Tuhami: Portrait of a Moroccan. Chicago: Uni-versity of Chicago Press.

Crapanzano, Vincent. 1986. "Hermes Dilemma: The Masking of Subversion in Ethnographic Description". In Writing Culture, eds. Clifford and Mar-cus, 51-76.

Danforth, Loring M. and Alexander Tsiaras (photo.) 1982. The Death Rituals of Rural Greece. Princeton: Princeton University Press.



De Angelis, Rose (ed.) 2002. Between Anthropology and Literature: Interdisci-plinary Discourse. London New York: Routledge.

Dorst, John D. 1989. The Written Suburb: An American Site, An Ethnographic Dilemma. Philadelphia: University of Pennsylvania Press.

Dwyer, Kevin. 1982. Moroccan Dialogues: Anthropology in Question. Balti-more: The Johns Hopkins University Press.

Eriksen, Thomas Hylland and Finn Sivert Nielsen. 2001. A History of Anthro-pology. London: Pluto Press.

Fabian, Johannes. 1983. Time and Other: How Anthropology Makes Its Object. New York: Columbia University Press.

Fabian, Johannes. 1990. Presence and Representation: The Other and Anthro-pological Writing. Critical Inquiry 16 (4): 753-772.

Fabian, Johannes. 1991. "Dillemas of Critical Anthropology". In Constructing Knowledge: Authority and Critique in Social Science, eds. Lorraine Nencel and Peter Pels, 180-202. London: Sage.

, . 2001. : . : .

Geertz, Clifford. 1972. Deep Play: Notes on the Balinese Cockfight. Daedalus 101(1): 1-37.

Geertz, Clifford. 1988. Works and Lives: The Anthropologist as Author. Stan-ford: Stanford University Press.

Geertz, Clifford. 1995. After the Fact: Two Countries, Four Decades, One Anthropologist. Cambridge: Harvard University Press.

Gerc, Kliford. 1998a. "Podroban opis: ka interpretativnoj teoriji kulture." U Tu-maenje kultura, 1, 9-46. Beograd: Biblioteka XX vek.

Gerc, Kliford.1998b. "Duboka igra: Beleke o balineanskoj borbi petlova". U Tumaenje kultura, 2, 250-251.

Geertz, C. 2000. [1985] "The State of the Art". In Available Light: Anthropolo-gical Reflections on Philosophical Topics, 89-142. Princeton Oxford: Prin-ceton University Press.

Gellner, Ernest. 1995. Anthropology and Politics: Revolutions in the Sacred Grove. Oxford Cambridge: Blackwell.

Gerc, Kliford. 2010. Antropolog kao pisac. Beograd: Biblioteka XX vek. Hastrup, Kirsten. 1978. "The Post-Structuralist Position of Social Anthropo-

logy". U The Yearbook of Symbolic Anthropology I, ed. Erik Schwimmer, 123-147. London Montreal: McGill-Queen's University Press.

Inglis, Fred. 2000. Clifford Geertz: Culture, Custom, and Ethics. Cambridge: Polity Press.

, . 2005. T . U : , 123-141. 21.

, A. 2001. . : .

Gordana Gorunovi


, . 2006a. . 1: 17-34.

, . 2006b. " ". U : - , 97-145. : .

Kovaevi, Ivan. 2007. "Deset antiteza jednom postizmu u antropologiji". U Antropologija savremenosti, ur. Saa Nedeljkovi, 24-35. Beograd: Srpski genealoki centar.

Kuper, Adam. 1999. Culture: The Anthropologists Account. Cambridge: Harvard University Press.

Layton, Robert. 1997. Introduction to Theory in Anthropology. Cambridge: Cambridge University Press.

Lewis, Herbert S. 1998. The Misrepresentation of Anthropology and Its Con-sequences. American Anthropologist, New Series, 100 (3): 716-731.

Lyotard, Jean-Franois. 1984. The Postmodern Condition: A Report on Knowledge. Manchester: Manchester University Press.

Marcus, George E. 1980. Rhetoric and the Ethnographic Genre in Anthropo-logical Research. Current Anthropology 21 (4): 507-510.

Marcus, George E. and Dick Kushman. 1982. Ethnographies as Texts. An-nual Review of Anthropology 11: 25-69.

Marcus, George E. 1985. A Timely Rereading of Naven: Gregory Bateson as Oracular Essayist. Representations 12: 66-82.

Marcus, George E. 1999. "The Use of Complicity in the Changing Mise-en-Scene of Anthropological Fieldwork". U The Fate of "Culture": Geertz and Beyond, ed. Sherry B. Ortner, 86-109. Berkeley: University of Cali-fornia Press.

Marcus, George E. i Michael M. J. Fischer. 2003. Antropologija kao kritika kulture: eksperimentalni trenutak u humanistikim znanostima. Zagreb: Naklada Breza.

McCormack, Brian. 1999. Three Clowns of Ethnography: Geertz, Lvi-Stra-uss, and Derrida. Dialectical Anthropology 24: 125-139.

Mc Neil, Legs, Jenifer Osborn and Peter Pavia, 2005. The Other Hollywood: The Uncensored Oral History of Porn Film Industry. Regan Books.

, . 2003. : . : - .

Milenkovi, Milo. 2007a. Istorija postmoderne antropologije: Teorija etno-grafije, Beograd: Srpski genealoki centar.

Milenkovi, Milo. 2007b. Istorija postmoderne antropologije: P

Documents

Gordana Gorunovic