Preostale pričekoje su

I BLISKE I STRANE IPETPARAČKE

I HLADNE I ŠAŠAVE I

RAZUMSKE I VEZIVNE IRAŠTRKANE I NASUMIČNE I

SUDBINSKE I ČUDNE I VESELEI

TUŽNE I LAKE I SNAŽNE I

OPISNE I DIJALOŠKE ISTRAŠNE I

LJUPKE I ISTINITE I LAŽNE I

PRIVIDNE I PROVIDNE IKONKRETNE I

RASPLINUTE I RITMIČNE

I ELEGIČNE I PREKRETNIČKE ISAVETNIČKE I

POUČNE I KRITIČNE ISUMNJIVE I VARLJIVE

I LEDENE I SUZNE I BIZARNE

I MEKANE I TVRDE I

BESTRAGIJSKE IANEGDOTSKE I

PRIVLAČNE I ODBOJNE ISABLAŽNJIVE I PRISTOJNE I

JEDNOSTRANE I SLOJEVITE IMLAĐANE I VREMEŠNE I

DANAŠNJE I PREĐAŠNJE IPREDRATNE

I RATNE I MEĐURATNE I

POSLERATNE I SVETSKE IPRIGRADSKE I BALKANSKE

I EVROPSKE I OTOMANSKE IAMERIČKE I SLABE I JAKE

I

SVAKOJAKE

ali, nadam se, nikad dosadne,a da li jesu, odlučite vi

Mojim prijateljima

„... Zašto umesto toga ne napišetejoš jedan roman? Pa zar niste baš utome dobri, u romanima?”

„Roman? Ne. Nemam više tuizdržljivost. Da bi napisao roman,moraš da budeš kao Atlas, da čitavjedan svet držiš na svojimramenima i da ga tako podupirešmesecima i godinama dok senjegovi događaji ne raspletu.

Previše je to za mene ovakvogkakav sam sada.”

- DŽ. M. KUCI, „DNEVNIK ZLE

GODINE”

* * *

Ništa nije tako lepo kao pisanjekratke priče... Pisanje je umetnostoduzimanja svega onoga što jenepotrebno. Tako nastaju kratkepriče. Priča je poput treptaja,odnosno jednog časa je sve ovako,

a narednog časa je sve onako, iništa više nije isto kao ranije. Tajtrenutak promene, taj mali trenutakizmeđu dve stvarnosti, to je zapravoono što bi priča htela da bude.

- DAVID ALBAHARI,IZ INTERVJUA ZA

ČASOPIS „BESTSELER”

Put granata

ISTANBUL, S POČETKA XVI VEKA

Stari Jevrejin u crnom kaftanu,zlatar Isak ben Morales, nedavnoprognan iz Španije, bio je nadnesennad postolje, slično nakovnju,ugneždeno na omalom stolu. Međunjegovim vitkim, mirnim prstimablistao je komad prekrasnog nakita:jedna razudena široka ogrlica nalik

na čipku izrađenu od duguljastihzlatnih pločica prekrivenihnizovima sitnih granata, a spojenihkrupnim zvezdama ovogtamnocrvenog poludragog kamena.

Isak je bio veoma ponosan nasvoj rad. To mu je bila prvanarudžba posle mukotrpnogputovanja i dolaska u nepoznatigrad Istanbul, centar velikogIstočnog carstva koje je njih,prognanike i nevoljnike, oberučkeprimilo. Zbog tog gesta bezpresedana, Ben Morales, kao

uostalom sva njegova izbeglasabraća, bio je beskrajno zahvalanpadišahu Bajazidu Drugom. Ipak,počeci nisu bili nimalo laki.Trebalo je pronaći prebivalište,otvoriti radnju, zaraditi za kiriju,poreze i namete, a da ostane i zaživot, jednom rečju, snaći se.Nikada sve to ne bi uspeo da nijedobio podršku starosedelačkezajednice Jevreja, koji su na ovomtlu živeli još iz doba Rimskogcarstva po kome su i dobili nazivRomanioti.

Dakle, Isak ben Morales je biozahvalan i Turcima, i Romaniotima,ali ponajviše svojoj pametnojsupruzi Sari, koja je po cenuprvenstveno sopstvenog, a potom iživota cele mnogočlane porodice,uspela da prokrijumčari dukate naizlasku iz njihove ljubljene Španije,naime, predrage Granade. Svevreme u bežaniji i na dugomputovanju nije ni znao da ih ima. Toje mudra Sara Morales prećutala -njena jedina tajna pred čovekomkoga je iskreno volela tokom

mnogih godina zajedničkog života. Idobro je učinila, a učinila je takojer ga je dobro poznavala: on bi se,onako zbunjiv i nesvikao narešavanje sitnica praktičnesvakodnevice, sigurno odao predbučnim i grubim lučkimslužbenicima, koji su ih pretresalido gole kože, i sve što bi im sedopalo ili bilo od ma kakvevrednosti, oduzimali, zapravootimali, a što je najnepravednije,sve to činili s pravom, zaštićenizakonskim odredbama koje

propisaše španski kraljevski par,Izabela i Ferdinand.

Sara je uspela da prenese nabrod sto dukata!!! Nije je dosadupitao kako. Stideo se, jer to bi biozadatak glave porodice, a neslabašne žene. Tek nedavno, dok suzajedno poslovali oko granatnečipke, njegov najstariji sin Aron muje otkrio da ih je Sara prenela usanduku sa knjigama! Isak je biopreneražen od neverice iiznenađenja! Kako? Pa taj sanduk susvi otvarali, po njemu kuckali i

pregledali ga sto puta! Ali, Sara ihje sve nadmudrila: ostavila jenetaknutim gotovo sve stranicedebelih knjiga, ali je u svakoj jedantanki prostor između nekolikoslepljenih zadnjih stranica ispunilaredom položenih dukata takođečvrsto slepljenih na karton korica.Kamuflaža je bila toliko savršenada ih ni Isak ni Aron, saznavši zamesta skrivenih dukata, nisu moglisa lakoćom pronaći. Kada suomraženi lučki istražitelji, poputpasa tragača, protresali knjige, iz

njih ništa nije ispadalo, već su sesamo stranice velikog formatauredno listale i slagale jedna nadrugu. Pošto knjige niko nijeotimao, njih niko od progoniteljanije ni umeo da čita jer su bile najeziku Otaca, jedino su one bilepotpuno bezbedne. Bile suglomazne i teške same po sebi, takoda ih dukati zapravo nisu činilisumnjivo otežalim. Mnogi njihovisapatnici su nosili kovčege puneknjiga, jer za njih nije postojalazabrana iznošenja, ali gotovo svi su

ih usput kao pretežak teretostavljali, pa su i Sari savetovali daih se reši, ali ona je ostala čvrsta,nepokolebljiva, a on, Isak, srećom,nije sumnjao u ženine odluke.Opterećuju se olovno teškimkovčegom, tačno, ali, Sara jeneprestano ponavljala da kad binjen poštovani muž ostao bezknjiga, to bilo kao da ostaje bezživota, što uopšte nije bilo istina,jer on nije bio čovek knjige - nirabin, ni kantor, ni haham - on je biočovek umeća, spretnih prstiju.

Njegovo zanimanje je iziskivaloosećaj za formu izvajanu uplemenitom metalu ukrašenomdragim kamenjem.

Isak ben Morales, otvorivšimali zlatarski dućan na Galati,goreo je od želje da pokažepotencijalnim mušterijama šta zna iume! I eto, najzad, pružila mu seprilika: dobio je prvu značajnunarudžbinu od bogatog trgovcaSolomona ben Izraela ben SalomaToledskog za njegovu kćer o čijojsu lepoti kružile legende, i koja je

trebalo da se uda za mladog, ali većčuvenog rabina Leona Levija. A zalepoticu jedinicu, samo najlepše!Zato je poštovani Solomon, za kogasu, doduše, kružile čudne priče onjegovoj umešanosti u španskuinkviziciju, što se Isaku činilopotpuno neverovatnim, došao kodnjega, svakako, raspitavši seprethodno za zlatarev talenat iumeće; zato on mora da napraviogrlicu i minduše kakve nikaddosad njegove ruke nisu stvorile,jer od tog posla mu zavisi opstanak,

život Sarin, Aronov, Rafaelov,Mordehajev, Samuelov, Matildin, ijoš nerođenog deteta, koje uSarinom stomaku čeka da ugledasvet.

Udubljen u misli, Isak je nežnoprebirao po mrežastoj ogrlici kojabi trebalo da pokrije ne samo vratveć i dekolte po lepoti nadalekočuvene mlade. A viseće minđuše ćebiti sazdane samo od zvezdica kojeće se blistati pri svakom pokretu...Ah, uzdisao je zlatar, kakvoushićenje i kakav košmar, kakvo

bujanje mašte i kakve stegenametnute metalom i kamenom! Ali,sve teškoće će on prevazići istvoriće nakit za pamćenje - draguljOrijenta!

Posle svadbe pronela se priča da jesvečanost počela purpurnimbleskom mladinog granata. Nanjenom beloputom vratu i poprsjunakit je isijavao čudesne zvezdastetrake svetlosti koje su se otkačinjaleod ogrlice i minđuša i lepršale krozprostor kraseći sve zvanice,

sinagogu, čaršije, bazare i sokakeGalate. Ljudi su stajali podignuteglave, zureći u neobično gustocrvenkasto svetio, a poneki su čakpokušavali da uhvate prstimalebdeće odsjaje zvezda i traka.

Posle ovog svadbenog slavljakoje je nesumnjivo odisaločarolijom, nije bilo Jevrejina uStambolu koji nije poželeo nakitIsaka ben Moralesa za sebe i svojužensku čeljad. Kod tek udate sinjoreLevi nagrnule su devojke, budućeudavače, pa supruge bogatih

trgovaca, zaove, jetrve, snahe, čak iponeki otac ili zaljubljeni verenikili muž. Imati u posedu Moralesovnakit, makar i najsitniji, postalo jepitanje prestiža.

Uskoro su se Isak i njegov sinAron pročuli kao najbolji zlatari ucarskom gradu, što su uistinu i bili,pa su ih često posećivali i turskivelikodostojnici, čak i oni sa Porte.I sam padišah je kod njih poneštonaručivao, a dolazili su plemići i izVenecije i iz Dubrovačke republikeili njihovi izaslanici sa mnoštvom

porudžbina. Međutim, mnoge odnjih nisu nikad bile primljene, jerotac i sin nisu hteli pomoćnike, aposla je bilo previše. Utoliko jejagma oko njihovog nakita bilaveća.

Uprkos ogromnoj slavi, ovadvojica zanatlija umetnika svoj radnisu ni precenjivali ni potcenjivali.Cene su decenijama ostajale iste.Radili su danonoćno, jer mada sumnoge narudžbine odbijali, onekoje bi primili isporučivali su tačnou dogovoreni dan i sat. Radnju nisu

proširivali niti joj mesto menjali, aona je kao zaštićena nekimneobjašnjivim silama, preživela iveliki zemljotres i požar koji sugotovo sa zemljom sravniliStambol. U ruševinama i garežičitavog jevrejskog kvarta malidućan Isaka i Arona Moralesa ostaoje da štrči kao čudo prirode.

DUBROVAČKA REPUBLIKA,DRUGA POLOVINA XVI VEKA

Marinovo bavljenje zlatarskimzanatom ne bi imalo nikakvu prođuu zapadnim kneževinama ikraljevstvima Evrope da je ostaoono što je bio. Još kao mladićshvatio je da Jevreje nije čekaladobrodošlica u hrišćanskom svetu,pa ostavši siroče bez igde ikoga, onje odlučio da se jednostavno rešijudaizma i prigrli hrišćanstvo - daod Jevrejina postane katolik. Nijeon bio javni, legalni prebeg: nije sepripremao kod sveštenika zaprelazak, niti se u nekoj od

mletačkih katoličkih crkavapokrstio, nego je u samoći svojemansardne sobice sam izučio tuđureligiju, što i nije bilo teško jer sesva zasnivala na Petoknjižju, a štose jezika tiče, to mu tek nijepredstavljalo muku, jer ih je učiolako i brzo. Naučio je za tren okalatinski, a već znao arapski,slovinski, turski, hebrejski, a da negovorimo o španskom koji mu jebio maternji jezik.

David ben Mordehaj Seviljski,alijas Marin Sokočević, započeo je

karijeru u Carigradu dok su muroditelji još bili živi, znači, udečaštvu. Radio je na isecanjufigura od papira. Ta vrsta umetnosti,stara tradicija Otomanskog carstva,koja je iziskivala veliko strpljenje,mirnu ruku i nadahnutost, zapalilamu je maštu. Njegov otac, sitnitrgovac torbar, nije bio oduševljensinovljevim izborom zanata, jer setim poslom još niko od Jevrejadotad nije bavio, a možda i jeste,ali i ako jeste, on, Davidov otac, zato nije čuo, a i ako se jeste bavio,

tvrdoglavo i bez pokrića je stariMordehaj ponavljao, svakako senije obogatio, a on, otac, polagao jevelike nade u svog sina jedinca kojise isticao pameću, promućurnošću ispretnošću. Majka je po običajupolako smekšala oca ubeđujući gada je to umetnost koja ne poznajegranice, pa premda su je u carstvuprvenstveno prihvatili derviši,najbolje će proći onaj koji se prvimeđu Jevrejima počne njome baviti,što se kasnije pokazalo tačnim.

Svoj rad David je započeo

izradom kartonskih pločica saisečenim hebrejskim slovima kojabi se zalepila na papir boje oprečneod slova i tako se stvarala slika upozitivu, ili je papir sa koga suslova isečena opet lepljen na drugikontrasne boje, stvarajući na tajnačin sliku u negativu. Zato su seova dva načina isecanja nazivala„muški” i „ženski”. Natpise ovakosačinjene prvo je kačio pozidovima njihovog kućerka, potompoklanjao susedima, i najzad počeoda ih prodaje trgovcima. Posle

godinu dana upornog rada, David setoliko proslavio da su mu stizalebrojne narudžbe ne samo odjevrejske zajednice već i od Turaka,a i od Evropljana u posetiStambolu, koji tako nešto u svojimzemljama još nisu videli. Davidovtalenat se razvio do te mere da su gaubrzo tražili bogataši sa svih stranada im izradi isečke za korice knjiga,folije sa ilustracijama ikaligrafskim nacrtima za ženidbeneugovore, ukrase za kožne poveze,stihove iz „Pjesme nad pjesmama”,

ukrase za Hagadu, blagoslove,molitve, imena anđela, arabeske usinagogama, a žene su munaručivale prizore cveća, životinja idrveća iz narodnih priča i papirneisečke za vez. Posao nije bio lak.Sa najvećom pažnjom mladiumetnik se nadnosio nad primerkepersijskih knjigovezaca, kao i onihiz Kine koji su stizali do Stambolaputevima svile i strpljivo ihproučavao radi ličnogusavršavanja. Ali, Davidu ništa nijebilo teško: on je voleo to što radi.

Bio je ushićen i smatrao vrhuncemsvog dostignuća jedan prizor jarkihboja koji slavi životni ciklus igodišnja doba, tako gusto islikan daje svaku minijaturu trebalo dugorazgledati da bi se uočio svaki njendetalj.

I tada se dogodila nesreća:njegovog oca su strpali u zindan naneodređeno vreme, zbog nekenavodne krađe. Niko nikad nijesaznao o čemu se tu zapravo radilo.Otac je ubrzo izdahnuo u zatvoru.Telo vraćeno porodici radi ukopa

bilo je toliko unakaženo da je uzroksmrti svima postao sasvim jasan.Torbar Mordehaj je bez ikakvesumnje bio mučen. Majka je danposle sahrane presvisla od bola, aDavidu su stari Jevreji savetovalida beži, jer je vlast i na njegaposumnjala, „bacila oko”, „imalaga na zubu”, pa je bilo samo pitanjevremena kada će i njega odvesti.

Zašto, pitao je pametnije odsebe, zašto?

„Biva to tako, biva, a razlog nevredi tražiti, jer ga nema, a i ako ga

ima, a nema ga, nama nijedostupan”, rekao mu je stari hahamsinjor Mojsije i pomilovao ga pocrnim kovrdžama.

„Ali, pravda... Ima li pravde?”zavapio je očajni mladić.

„Kazna će stići nepravedne,sine moj. Moramo u to verovati, jerTvorac je pravedan... Da! Jeste.Ali, ipak... hm, podsetiću te na našudrevnu poslovicu koja glasi: paganđustus por pikadoris, plaćajupravednici za grešnike... Pa se tisad snađi, dete moje!”

David je shvatio i, madaduboko potresen i ogorčen, odmahrešio da se snađe. Odlučio je daode iz Carigrada i iz Otomanskogcarstva. Pošto mu je mletačkiizaslanik na Porti, Pjetro de laRosa, bio verna mušterija iprijatelj, on je poslušao njegovsavet i pobegao u Mletačkurepubliku.

U Veneciji, ubrzo shvativšipoložaj svoje sabraće, počeo je,bez velikog dvoumljenja i drhtajaduše, da se priprema za prelazak u

drugu veroispovest. Jer, razmišljaoje, ako je Bog jedan, a jeste, a tajBog je uostalom dozvolio da muoboje roditelja budu ubijeni, dakle,ako je Jedan Jedini, svejedno je izkog verskog ugla će on, David benMordehaj Seviljski, u Njegaverovati - iz judaističkog ili izkatoličkog! Od tada,pojednostavljenje svega što ga jeokružavalo, opsedalo, susretalo i sačim se suočavao - sveta, ljudi,događaja, posla, osećanja - postalomu je životno pravilo.

Zbog promene veroispovesti,trebalo je još jednom promenitimesto boravka - pojaviti se kaosvež i nov. Još jednom je preplovioJadransko more i u Dubrovniku sepojavio kao Marin Sokočević.Namolio je jednog od poznatihdubrovačkih zlatara, gospar Ivana,koji je na jedvite jade pristao da muiznajmi mali deo svog dućana, te jetako započeo svoj novi život i starirad. Posao mu se sastojao odpomaganja vlasniku radnje u izradinakita, a život u očekivanju neke

čudesne prilike poslate s neba da sei sam pročuje kao dobar majstor.

Jedino blago koje je sa sobomponeo iz Mletaka bila je neobičnostara narukvica od granata rađenana nekoj njemu nepoznatoj leguri,pretpostavljao je mesinga i srebra,koju je dobio od svog jedinogprijatelja, Pjetra de la Rose, zasrećan, i nažalost neizvestan put nazapad. Pošto se David dvoumio daprimi tako vredan poklon, Pjetro muje rekao da narukvica potiče izmnoštva kovčega njegove davno

počivše prebogate babe od koje jemnogo nasledio, ali i mnogo od tognasledstva proćerdao na žene ikocku (poroke kojima nije mogaoda odoli) te će bez sumnje uskorootići i ta jedinstvena narukvica.Stoga, naglasio je De la Rosa, boljeje da je David-Marin uzme i unovčikad mu zatreba za preživljavanje,nego da je on, Pjetro, spiska naobest.

Utonulog u misli i samog uradnji jer je gazda otišao na ručak ipopodnevni odmor, Davida-Marina

trgoše zvončići na vratima zlatarenajavljujući ulazak mušterije.Odmah po dolasku u Dubrovnik,Marin, svestan važnosti podrobnihobaveštenja o viđenijim ličnostimau gradu (jer je sebi neprestanoprebacivao što nije blagovremenootkrio mogućnost očevog odvođenjau tamnicu) raspitivao se koddubrovačkog ženskog življa uvekspremnog na prenošenje tračeva,takozvanih kundurica, o svakome koje neko u Republici, te je odmah uupečatljivom liku mušterije

prepoznao dubrovačkog gosparaMarka Orlovića, imućnog trgovca,za čijeg se oca sa istim imenompričalo da je svojevremeno biopobegao iz Istanbula prepunbogatstava, u pratnji mlade supruge,jedne od najlepših žena kojima seRepublika svetog Vlaha ikadamogla podičiti. Oni su izrodilinekoliko sinova koji su se raspršilipo svetu, a najstariji, koji ostade uDubrovniku, sada, eto, donosi ugospar Ivanovu zlataru tu raskoš odogrlice prepune zvezda kao vedro

noćno nebo, i minđuše u nizovimaistih crvenih sazvežđa kaoobasjanih zalazećim suncem, i velida mu treba narukvica sličnadonesenom nakitu za sina koji seoženio i odlazi iz grada.

„Napušta blesak sunca namorskoj pučini”, dodade gosparMarko uz uzdah, „da bi ga zamenioza tamne, vlažne bosanske šume.”

Ima nas svakakvih, pomisliMarin, ali ne reče ništa, već samoizjavi da će pogledati šta se možeučiniti pazeći da mu glas ne zadrhti,

da ne pokaže radosno uzbuđenje, jermu je to bila prva prava mušterija,njegova sopstvena! Doduše, igromslučaja, ali svejedno, mušterija jebila njegova, samo njegova!

Upitao je pošteno da li gosparželi da popriča sa gazdom, ali on jeodlučno odmahnuo i kazao:

„Jeste li vi Marin Sokočević?”pa pošto je Marin potvrdio, gosparMarko nastavi: „Koji je došao izMletaka? Dobro. A pre toga izCarigrada, iz Galate? Ne, ne, ništane brinite, vaša tajna ostaje samo

vaša...” te je potom izjavio da bašnjega traži. Malo je falilo da gazapita zašto baš njega, ali se srećomuzdržao! Na šta bi to ličilo,ispitivati mušteriju koja u njega imapoverenja i dolazi baš kod njega,nepoznatog, neiskusnog Jevrejina-hrišćanina? Sreća da je oćutao izauzdao svoju znatiželju.

„Moja mušterija”, mrmljao jekad je gospar Marko otišao, pa izapevao tiho jednu od retkih veselihšpanskih romansi.

Marina je zapanjila sličnost

njegove, to jest De la Rosijevenarukvice i donesenog nakita. Kaoda ih je radio isti umetnik samo sanekoliko vekova razlike, jer jenarukvica bila iz davnijih vremena.Isti tamnopurpurni blistavi granat,dve velike zvezde na prednjem delunarukvice koje se zatim smanjuju inajzad pretvaraju u sasvim sitne dabi sačinile ostatak obruča u viduduguljastih pločica.

Obavestio je starog majstora oposeti gospar Marka i naglasio daga je pitao hoće li da razgovara sa

njim, gospar Ivanom, te da je dobionegativan odgovor. Zlatar se zlobnonasmešio i izjavio da je bez sumnjeu pitanju nekakva mutna i prljavarabota, što bi se dalo i očekivati,jer je Markov otac bio Turčin prenego što je preverio u hrišćanina, amajka mu je bila Jevrejka, a šta jepostala, to niko nikad nije otkrio.

Marin je bio zgranut timsaznanjem. Da li gospar Marko znada je on Jevrejin, David benMordehaj Seviljski, a ne hrišćaninMarin Sokočević, pa mu zato

pomaže? Da li poznaje Pjetra de laRosija iz Mletaka, pa je saznao zanarukvicu? Ako je tako, da li da gao svemu tome upita? Da razjasnistvari? Ne! Ne! Šta će murazjašnjenje koje može odagnatinjegovu prvu mušteriju? Odbacio jekošmarna pitanja i usredsredio sena jednostavnost - na prodaju.

Ali neukrotive misli mu nisudale mira. Sličnu narukvicu ne bimogao napraviti ni on, ni starizlatar, niti iko, a i kada bi mogao,trajalo bi to mesecima, a gospar

Marko je kazao da se žuri... To jeMarina-Davida ili, bolje rečeno,Davida-Marina (jer je prvo bioJevrejin, a potom hrišćanin)nagnalo na novi splet pitanjasvojstvenih njegovom prvobitnomnarodu: kako je uopšte gosparMarko Orlović smatrao da će doćido narukvice!? Izrada je bilanemoguća za kratko vreme, akupovina slične gotovo nemoguća,jer ko bi odjednom našao neštonalik, ako ne i isto, ovompostojećem jedinstvenom nakitu? I

kako je gospar Marko znao da trebanjemu da se obrati?

Životno pravilo, opominjao jesam sebe Marin, jednostavnost!Drži se jednostavnosti: prodaj!Ništa ne pitaj!

Ipak, Marin se dugo lomio.Prevrtao je narukvicu po šakama idivio joj se. Jednostavno nije želeo(mada je imao preku potrebu) da seod ovakve lepote odvoji. Međutim,kao praktičan čovek i pravizanatlija, a povrh svega zanatlija uškripcu, i u ime svog kreda,

jednostavnosti, najzad je shvatio dase ovakva prilika ne propušta.

Prodao je gosparu MarkuOrloviću narukvicu za svotu cekinakoja će mu omogućiti udobnusamostalnost i sigurnu budućnost,ako tako nešto za Jevreje, pa i onepokrštene, uopšte postoji.

TRAVNIK, DRUGA POLOVINA

XVII VEKA

„Ma, ne mogu... mmm... ne moguuzet... Ništa ne bi i inače naplatio...Ja, ovaj, onaj...” vrpoljio se natronošcu travar Benjamin Baruh,snebivajući se i mucajući naturskom jeziku koji je loše govorio,ali bi isto bilo i na maternjemšpanskom, jer je trebalo da naplatisvoje usluge. Otkad zna za sebe ibavi se porodičnim pozivomizlečitelja kao što je i njegov otac,deda, pradeda, i čukundeda,Benjamin je štucao i drhturio utakvim trenucima i neprestano nešto

premetao po jeziku: „Ma, šta ću tikazat, časni pašo? Nisam nav'ko...ovaj... Kako cijenu tek takoodalamit?” pa mlateći dugačkimgrimiznim šalom opali pašu po licu.„Jao, tristi di mi, kuku meni, evošta sad učinih! Oprosti, svijetlipašo, nije namjerno... ja patoću,trapav, vazda bio i ostao... eto,raspalih te slučajno... vjeruj, takomi... ovaj, tako ti Alaha...”

„Dobro, nisam od šećera,spetljani Jevrejine! Hm, čudan si tiizdanak svoga roda, bolan! Obično

su tvoji snalažljivi, najbolji trgovci,bolji bogme i od Jermena i odArapa... A tek kad zvecnu cekini, ih,oči im veselo zaplešu ko jaja naulju! A ti, baš naprotiv: oči tikolutaju, kapci ti se sklapaju, glas teizdaje, riječi u grlu zastaju, ko da tekadija na smrt osudio... Ma ne valjati to, Benjo, beno jedna travarska!Ne valja, velim ti... Nego, ajde da tija sve lijepo i natenane objasnim:jesi li me dvije godine liječio odovih opeklina, čireva i rana?”

„Jee... ss... am”, zastenja

Benjamin sa zebnjom u glasu kao daće njegovo priznanje povratiti svepomenute ozlede.

„Pa šta se onda snebivaš,aman, čovječe!? Trebaš se ponosit!Alal vjera! Jesi l' dolazio u menesvake nedjelje? Jesi. Jesu li se prvoone dvije na prsima zalječile? Jesu.Nemam više ni ožiljka. Pa onda onena nogama, pa na leđima, pa narukama, a? Sve se zacjelilo, novamlada koža, kao svijetla opna,izrasla i eto ti čuda neviđenog! Jasam zdrav, Benjo moj, zdrav! Mogu

čučnut, mogu skoknut, mogu hodatko po oblacima! Nigdje ne zateže,nigdje ne boli! I? Šta...?

„Ššštaaa...?” procediizlečitelj.

„Šta!? A jesi kenjac, da bilikenjac, na svijetu takvog nema! Paje li to tvoje djelo?”

„Jes, jes, ali i onog poviše”,zakvoca travar i pokaza dugačkimkažiprstom na nebo.

„Jest, slažem se, slava Alahuili onom vašem koji nema imena, al'

bogme, bez tebe ništa! E, vidiš, zatoti nudim ovo, namjesto dukata... A?Šta veliš? Koliko ovi granativrijede, nikad ti toliko dukata ne bi'dao, samo da znaš!”

„Ne znam... ovaj, znam, al' neznam mogu li to primit... previše jei šta ću ja, jadan ne bio, sa timzvijezdicama... kud ću...” mleo jeBenjamin, sav se skupivši našamlici, ionako mali, a sad da manjibiti ne može. Najviše bi voleo danestane, da ga neka nebeska silazbriše sa tog mesta gde mu je

neugodno, gde se srami, gde nije nasvome.

„Ova ogrlica, narukvica iminđuše su... ma, blago, pravoblago! Nikad mi se u životu 'vakonešto nije dogodilo: nagovaramčovjeka da uzme zarađene pare!Ajde, prestani se prenemagat iuzimaj dok se ne predomislim”,povika paša već umoran odbesmislenog navaljivanja. „Nerazumijem šta ti je, i zašto me tolikozadržavaš... Bezbeli ti ja imampametnija posla nego divanit i

nagvaždat se s travarima... 'Oćeš,nećeš? Ali, samo da znaš, ako nećešovo, nećeš ništa dobit i toj ti je, pati vidi!” Pa paša zafrljači nakit predBenjaminove noge.

Izlečitelj pognu glavu isumnjičavo pogleda dragulje: jedansunčev zrak koji zaluta kroz uskiprozor pašinog dvora pade nagomilicu, a ona, kao živa zasjatakvim grimiznim sjajem da setravar opčinjen saže i uze je u ruke,ali je već u sledećem času pažljivovrati na pod i ostade stojeći i

skakućući u mestu s noge na nogusav napet kao struna dok ga pašanepomično sedeći na minderlukuposmatraše. Usplahireni komaracpred kamenim kipom!

Paša polako podiže ruku kaoda će udariti izlečitelja, no klepisamo sebe po čelu, te pun nekeučmale, sporohodne, nepokretnemrzovolje, ali i upornosti iradosnog nezadovoljstva (ako takonešto uopšte postoji)karakterističnih za njegov soj, istihaupita:

„Ti, kol'ko znam, imaš sijasetkćeri?”

„Jeste... Jeste... Imam, kako ne,časni pašo, imam, bog ih blagos...”

„Pomisli na njih, Benjobudalo!” najzad besno grunu paša iupropasti svoju slikudostojanstvene mirnoće. „Treba immiraz. Sa ovim ćeš omiraziti bar tri,a možda, ako dobro prodaš, u štosumnjam, i sve ostale...” Potom selukavo osmehnu i promrsi tiše kaoda pominje nešto sasvim nevažno:„Pomisli i na svoju ženu, hanumu

Mirjam...”„Joj, Mirjam... jao!” zastenja

Benjamin, poskoči kao oparen,štucnu tri puta uzastopce, dva putakinu, zaklopi oči, zgrabi nakit sapoda i poče ga muljati po šakama.Kad bi ga nekako, ne dao bog,videla, Mirjam bi ga ubila.Ustrelila bi ga pogledom! Ah,njegova slatka opasnica! Šta birekla? Uzmi, mužu moj nedokazani,kazala bi, uzimaj odmah! Očekivalaje poboljšanje - ma kakvopoboljšanje! - pravi procvat

njihove bedne porodične kase,dobre pare za pašino dvogodišnjelečenje, što mu je nekoliko... ma,sto puta naglasila, a on se sadnećka! Ah, sve je zaboravio... I nanju i na kćeri... Joj, kad bi se vratiopraznih šaka, ni Tvorac mu ne bipomogao!

„Dobro”, zavapi majušniplavooki travar klimajući glavom ivrteći šalčiće i nakit tako nervoznoda su se skroz zapetljali, „buenu,dobro, grasias, fala, dobri... ovaj,mili, hm... svijetli pašo, fala... Ja

znam... velika nagrada... kako sezahvalit... ne znam...”

„Znaš ti ono što trebaš znat:svoj posao, a to je najvažnije”,osmehnu se paša zadovoljno. „I jošnešto ću ti reć: granat je kod menebio samo u prolazu. Čivutski je, paje red da završi kod Čivutina!”

SARAJEVO, PRVA POLOVINA

XVIII VEKA

Šeher Saraj se oporavljao odtemeljitog rušenja. Prošlo je većdve decenije otkad je sultanMustafinu ordiju napao EvgenijeSavojski kod Sente. Sultan jeustuknuo i povukao se. Osokoljenlakom pobedom, neustrašiviaustrijski vojskovođa je nastaviovihorni prodor u Otomansko carstvodolinom Bosne i obrušio se naSarajevo sa četiri hiljade konjanikai dve hiljade pešaka, te je razrušio,poharao, zapalio i sravnio sazemljom šeher, a potom se povukao

u Osijek. Nijedna kuća, nijednabogomolja, nijedna bašča, nijedanšedrvan ne ostadoše netaknuti. Ipremda ga brzo obnoviše -podigoše nove kuće, mostove,mahale, džamije, medrese, hanove,sahat-kule, tekije, pa i tempi - bezobzira što zasadiše nove bašče i štozaprskaše novi šedrvani - ipak, kadsve to završiše, njegovimstanovnicima najednom postadejasno da šeher Saraj više nikadaneće povratiti svoj pređašnji sjaj.

Međutim, uprkos nedostatku

pređašnjeg sjaja, u šeher Saraju seopet živelo - rađalo, trgovalo,tračarilo, podmetalo, kralo,poklanjalo, proklinjalo,blagosiljalo, slavilo, gladovalo,radovalo, bolovalo i umiralo - kao ipre uništenja.

„Alah imanet, mladiću, alahimanet...” govorio je staračkidrhtavim glasom hodža Hamzosrčući kafu i rukom pozivao gostada sedne pored njega. „Nemam ti jamnogo vremena... Valjda mi je već

devedeset... A možda i nije... Sve jezapisano, al' treba pogledat, a očioslabile... Da, došo vakat zarastajat se... Dani otkucavaju kosati, a sati ko minuti na mom sahatu,te ću odma' preć na stvar... Jesi li ti,bolan, iz one familje... kako onobijaše... Ah, da... Ćiferica još radi,jest, bogme! Baba ti se zvala...Estera, kćerka Avrama Atijasa, adjed Izrael Perera, uspješan trgovackoji pogibe negdje daleko, pokrajBeograda... Je li?”

„Jeste”, potvrdi mladi Jošua

prilično zbunjeno, jer mu nije biojasan razlog poziva u posetu staromhodži kojega je poznavao onolikokoliko i svi stanovnici Saraja, poštomudrac bejaše uticajna ličnost iprava institucija u šeheru.

„A tvoji su živjeli onđe naBjelavama u onom sokaku... Kakose zvaše...?”

„Sahat sokak... Da, davno,prije Eugena...”

„I imadoše lijepu bašču, je li,Jašo, je li? Punu cvijeća... nekog

drugojačijeg... onako ko iz vašestare postojbine...”

„Pa jest! Moja nona Esterabila je čuvena po cvijeću. Sve sujoj susjede zavidjele... Ali ja setoga ne sjećam, dobri hodžo, tadsam bio dijete, gotovo odojče.”

„A sjećaš li se kad si biodječak, moj Jašo, vašeg šedrvana,a?”

„Sjećam se, njega se sjećam!”uzviknu Jošua Perera radosno. „Bioje najljepši u šeheru, najbujniji i

najšumniji, i najluđe je prštala vodaiz njega... Volio sam se igrat smlazevima kad šiknu... ih...”

„Dobro je! Fino! Daklem, ti si,znači, taj”, prekide ga hodža i lupitankom koščatom šakom ominderluk, pa uzdahnu duboko.„Nije meni, znaš, ostalo još dugo...”

„Ma nemojte, zaboga,estimadu... ovaj, poštovanihodžo...” pobuni se Jošua.

„Šuti i počuj... Elem, uskoroću ja Alahu na istinu, te hoću sve

račune ovog svijeta izravnat, i etobelaja, došo si i ti na red!” „Štobelaj? Što ja!?” „Belaj nije, al' tijesi, baš ti... „Zašto? Kako?”

„Ti si jedini muški potomak tefamilje, zato baš ti...” „Ali... ali...”

„Ma šta si se toliko zaibretio!Ne prekidaj, jer ću sve zaboravit, alijepo sam sklopio priču... Dakle,kad smo se vraćali iz bježanije odAustrijanaca, moja kćer Lejla, ludaglava, još dijete, naumila potajno,krišom od mene i majke joj, proćkroz grad i vidjet šta je preostalo...

Zalutala blentava na Bjelave.Hodala, hodala i zvjerala naokolo inajednom ti ona ugleda kako senešto na sprženoj zemlji sija.Djevojčurak voli bljesak, pa ti seona zaleti, čučnu i pogleda: bila jeto jedna zvijezdica od granata...Prstićima je otčeprkala i ostatak iizvadila ovo”, hodža se drhtavomrukom maši za džep i izvuče urednosloženu belu maramicu, te je stavina minderluk. „Otvori, ajde, neoklijevaj... Tvoje je. Ogrlica,minđuše i narukvica rijetke

ljepote... Ih, bolan, što si se spetljo,šta ti je!? Pa nisam lud, ne bi' tidavo 'vako nešto vrijedno da nijetvoje!”

Jošua pažljivo uze smotuljak,stavi ga na krilo i razmota, a zvezdeod granata zablistaše tamnimsjajem. On se nadnese nad nakit, alice none Estere, blagog smeška imekog pogleda, mu iskoči pred očikoje odjednom, naizgled bezikakvog povoda, zasuziše.

„Znao sam”, tiho će hodža,„tvoje je ovo blago... Mnogo

kasnije kad se malo smirismo odone austrijske furtutme, Lejla meodvede na mjesto gdje je našlagranat i ja se sjetih tvojih... Uglednatrgovačka kuća, jest, bogme, i jedanvelik čovjek koji se posije smrtitvog dede oženio tvojom bakomEsterom... Rafo se zvao, je li?”

„Jeste, Rafael Atijas”, odvratimladi Jošua spremno. „Dalji rođakmog pradjeda Avrama...”

„Jest! A zuckalo se da je nekadbio srpski hajduk... Ja, ja! Šta si seizbečio? Biva to, biva! Vazda bilo i

vazda će bit! A poznavo sam ja istarog Avrama Atijasa, koji dođe'vamo iz Dubrovnika... Pametančovjek, mnogo stariji od mene. Snjim sam divanio i slušao ga satimakad zasjedne u čaršiji. Boljegpripovedača u životu ne sretoh.Jest!” Hodža se nakašlja, panastavi: „Hm, vratimo se ovojdragocjenosti koja leži ispredtebe... Dakle tako, dan za danom,godinica za godinicom, ja čuvogranat... i šutio o njemu, grješna miduša... Ali, nisam ga nikad

ženskadiji davo, čak ni Lejli, kojaga je našla... Nije ovo naše, govoriosam. A volio sam ga, jer mi sečinilo da je on jedini ostatak našegstarog šehera... i zato što mi jedonio sreću. Jest. Priznajem ti,pogriješio sam, jer ga je trebaloodmah vratit... Oprosti, ako možeš...Ali, imam jedno malo opravdanje...Posije rušenja šehera, vas i nijebilo ovđe...”

„Tačno. Moja porodica jepobjegla u Travnik i tamo živjelajedno vrijeme, a tek kasnije se opet

vratila u Saraj.”„Eto, vidiš, velim ti ja, nije

vas ni bilo ovđe! Ajde, u dobar čas,vaše je, i uzimaj ga, i neka i tebidonese sreću kao što je mojima...”

„Fala, poštovani hodžo, fala!”„Idi s bogom, Jašo, đuvegijo, i

neka te vazda u životu prati pojedna od crvenih zvijezdica, ne bi l'otjerala šejtane.”

SARAJEVO, S POČETKA XX VEKA

„Va ti,fižikja mija, idi, kćerkicemoja, i odnesi ovu ogrlicu kodzlatara Kamhija da popravi kopču”,cvrkutala je mama Estera svomnajstarijem detetu, Lauri, namaternjem španskom.

„Mama”, zavapi Laurazapanjena, „odakle ti ova ogrlica!?”

„Naše jedino porodično blago,kerida, draga! Evo, vidi: inarukvica i minđuše.”

„Jesi l' ih imala i dok smo biliu Istanbulu?”

„Jesam, mi anđelikju, anđelemoj, jesam.”

„Pa kako to, mama? Nerazumem: ona se sigurno moglaprodati za puno para, a mi smo tamogladovali!”

„Tačno, Bukice, mila moja, alismo, kao što vidiš, preživeli, a nakitje ostao. Vekovima ovi draguljipostoje. Pretpostavljam još odnašeg izgona iz Španije. Malo budukod nas, malo budu u tuđim rukama,ali nam se uvek vraćaju, jer smo im,izgleda, mi pravi vlasnici... I da

sam ih prodala, posle izvesnogvremena bismo opet gladovali, iopet bismo se vratili u Sarajneobavljena posla, a ne bismo višeimali ovo prekrasno prastaroporodično blago.”

„A je li i Papa znao?”„Svakako da je znao... Zna

otkad smo se venčali.” „I nikad nijetražio da ga prodaš?”

„Nije, nikad. Ajde, Bukice,pametnice moja, dosta ispitivanja!Imam posla... Treba složiti

zeljanicu, skuvati čorbu od povrća,ispržiti sungatu, tvoj omiljeniužljevak od poriluka... Si, si, da, da,vazda hitam, i pitam se hoće li doćičas kad više neću moći...”

„Neće, mamili, nikad!” pobunise Laura.

„Ali, ako ipak dođe”, lukavose nasmeši Estera, „imam vas petkoje ćete me odmeniti... Dobre stemi vi kćeri, muj buenas, vrlodobre... Ali, dosta priče, jer kad setata i Isak vrate iz templa, mora svebiti na stolu! Va ti, ćika, prestu, idi,

mala, brzo!”Laura, sa nadimkom Bohoreta,

kao svako najstarije dete sefardskihporodica (da je muško bilo biBohor), što se od milja pretvaralo uBuka ili Bukica (da je muško bilobi Buki), izađe na sokak i uputi seka Baš-čaršiji. Još iz daleka začulaje prijatni cilik kujundžijskogkuckanja čekića po metalu. Vrednose radilo, ali se pomalo iplandovalo uz srkut kafe i dimnargila. Laura je naprostoobožavala svoj rodni grad. Evo,

danas je osvanuo jedan od onihnezaboravnih dana ranog prolećakada sunčevi zraci najednom suknusa neba i uz pomoć toplog vetrabrzo osuše crne barice istopljenihsnegova, ostatke podsetnika na duguzimu. Kaldrma zablešti kao opraničaršav, a lišće, u svitanje zgrčeno,odeblja i izravna se do podneva.Miljacka se, kao i Sarajlije,poraduje ovom toplom blagu sanebesa, pa zvonko zažubori, aotkravljeni ljudi se raspojasaju počaršiji.

Prolazeći pored bakalnicapunih urmi i rahatlokuma, kadaifana drvenom koturu, belog i crvenogsudžuka, pored dućana ukrašenihsuvim bamijama nanizanim nakanap, Laura je upijala sve teprizore i miomirise poskakujući odradosti. Kakva lepota, pomislila je,dok je posmatrala šarenilozakovitlano pred njenim očima:taćandžije sa raznim vrstama kapa,mumdžije zatrpane sapunima isvećama, čemberdžije sa ženskimmaramama, papudžije, ćurčije,

abadžije, ekmedžije, puškaritufegdžije i bravari ćilidžije, a tekćilimdžije!

Privučena suncem ićarlijanjem povetarca, ona odlučida se časti i krenu prema reci daproskakuće preko Careve ćuprije,koja je vodila na drugu stranuMiljacke prema Latinluku. Zastalaje na sredini i naslonila se naogradu: sedam mostova, što drvenihšto kamenih, preskakali su nabujaluMiljacku. Preplavljeni svetom -hamalima, zanatlijama, trgovcima,

gazdama, slugama, stražarima,kicošima i odrpancima - poputužurbane reke tekli su kao reka nadužurbanom rekom, s tim što jegornja tekla u oba pravca.

Ah, njeno Sarajevo! Nikakavga carski grad ne može nadmašiti!Četiri strane Sarajeva, trizaklonjene visovima razderanihneprohodnih grotla, i jedna koja seljupko i podatno otvara ka ravnici!To dvojstvo okruženja, pomisliLaura, možda uslovljava ćudSarajlija, jer oni su i grubi i

mekani, i smrknuti i srdačni, ipreduzetni i mrzovoljni. Upravo osvima njima, o svom gradu i svojimsunarodnicima će odsad pisati,odlučila je u tom trenu, mada se idotad bavila pisanjem poezije ibeleženjem tekstova starih romansi.

Sa nešto malo sitnine koju jesačuvala od prethodne kupovine zamamu, da bi se povratila od tolikolepote, Laura popi čašu surutke,ukusan prolećni napitak koji, mamaje tvrdila, a ona je sve najboljeznala, pospešuje probavu.

Najzad je stigla do zlataraKamhija. Rekla mu je šta je mamaEstera molila, a on je ćutao dugozagledajući ogrlicu.

„Ovo je, senjorita, gospođiceLaura, jedno izvanredno parče”,uzdahnuo je. „Bi li vaša poštovnamajka htela da ga proda?”

„Ne, nikako, estimadu sinjor,cenjeni gospodine Kamhi! Sigurnasam da ne bi. To je, znate, porodičninakit”, ponosno je dodala.

„Vrlo lep i vrlo star... Ovakve

stvari se više ne izrađuju...Nažalost!... Tempi passati. Ovo suradile moje kolege dok su jošOsmanlije vladale svetom... mislim,našim svetom... Si, si, keridasenjorita, da, da, draga gospođice,to je bilo vreme, a ne sad ovajfušeraj koji nadođe sa Austrijom...Uf! Sve na brzinu...” zastade, paopet zauze profesionalni stav:„Dakle, samo kopča? Da, malo jepopustila. Ništa ne brinite. Bićegotovo za sat.”

„Koliko smo vam dužni?”

upita Laura plašeći se da ćepopravka biti skupa.

„Ništa niste dužni... Ovakavnakit je zadovoljstvo imati urukama... Pozdravite vašupoštovanu mamu.”

„Mučas grasijas, velikahvala”, učtivo se zahvalila Laura inaklonila starom zlataru.

Vratila se za sat i podiglaogrlicu. Kad je došla kući, mamaEstera je pogleda i ozbiljno joj seobrati:

„Laura, fiža mija, kćeri moja,ovaj nakit će biti tvoj kad se udaš...On je zapravo već tvoj, jer treba dapripadne mom najstarijem detetu,ali pošto si još mlada, ja ću ga zatebe čuvati.”

„Grasijas, mama, grasijas,hvala, mama, hvala!” vrisnula jeLaura oduševljeno i bacila se namajku da je ljubi i grli što je Esterarado prihvatila.

Tako su majka i kćer stajale ukuhinji jedna drugoj u naručju.

SARAJEVO, 1941. GODINA

U katoličkom samostanu, Laura jeležala u sveže okrečenoj beloj sobina snežnoj uštirkanoj posteljini iborila se dah. Nina je sedela nahoklici pored nje skrivajući suze ineprestano pričala, a da ni samanije znala o čemu.

„Nemoj o ustašama, molim te”,opomenu je Laura.

„Dobro neću, ali mogugovoriti doslovce o bilo čemu, jer

španski niko u samostanu nerazume.”

„Nije u tome stvar, Nina, ja neželim o njima da slušam”, odvratiLaura umorno.

Skupljenih usana, Nina zaćutakao uvređeno dete, a onda briznu uneobuzdan plač gorko ridajući.

„Kerida mija ermanikja,draga moja sestrice, nemoj plakati”,reče Laura milujući Nininu ruku.„Evo, imam lepu vest za tebe:završila sam rukopis o našoj

prošlosti, pokoljenjima našihpredaka... rukopis koji ti ostavljamu amanet... Daj ga a mijus ižusamadus, mojim voljenim sinovimakad se vrate iz Jasenovca... Avratiće se, je li? Znam, jer se vazdanađu dobri ljudi... Mene, Jevrejku,kriju časne sestre... I njih će nekospasiti... Vratiće se, je li?”

Nina zaklima glavom tolikojako da joj se zavrte u glavi i skoropade sa stolice, koliko od naglogklimanja toliko i od tuge jer je znalada se Leon i Barkohba vratiti neće,

da su već mrtvi i pokopani, bačeni uzajedničku jamu.

„Buenu, dobro”, s mukomnastavi Laura. „Uzmi rukopis danaskad budeš odlazila... I još nešto,mala moja, ponesi onu škatulicu...onu što stoji na stolu pokrajprozora... Prendi la, uzmi i nju...”

„Buka, što mi ti sve to daješ?Nemoj se opraštati od mene... Tićeš ozdravit... ja... ja ne mogu beztebe... šta ću 'vako sama?” pa opetzarida.

„Nisi sama, imaš svog Ignjukoga voliš ma kakav da je... Kao štosam i ja mog Danijela, neka mu jelaka zemlja... A i Ignjo voli tebe,veruj... A ja, ja osećam da sam naodlasku... Tako je i bolje, jer vremeposle ovog rata neće više biti naše,zapamti, Ninić... I preživi, kerida,draga... Neko mora preživeti, a ti sita... “

Nina ustade, uze kutijicu sastola i otvori je, pa jauknu: „Ne,neću uzet naš granat! Neću... Puediser, možda se... ovaj... možda... ko

zna... za njih... kad se vrate... Leonkad se oženi i izrodi dečicu...”

„Ne, granat ide s kolena nakoleno po ženskoj liniji. Nina,molim te, uzmi ga, ti si prva poslemene...”

„A Isak?” pobuni se Nina.„Slušaš li ti mene, Ninić? Je li

Isak žensko? Ah, valjda pobeže izZagreba, bože dragi! Dakle Isaku,mila moja, nikako, zapamti: nesamo što nije žensko, već i zato štoon ne može imati decu.”

„Pa ne možemo ni Ignjo i ja!”zastenja Nina i opet se zaceni odplača.

„Ajde, ajde, dosta plakanja!Treba da me razveseliš, a ne da merastužiš...”

„Jest, tienis razori, u pravusi... Dakle, sve će biti u redu sasvima nama, veruj ti svojojsestrici... Imam ja špurijus, nos zatakve stvari... Znaš šta, daću gaKlari!”

„Gde li je ona, povereta

muestra ermanikja, jadna našasestrica, sa ono dvoje male dece,sama u svetu!”

„Valjda je uspela pobeći uItaliju...” zacvile Nina.

Laura je dugo ćutalasklopljenih očiju, a onda ih naglootvori i kao da je došla do raspletasvih svojih nedoumica izjavi:„Daćeš ga Blanki... Tako je, malamoja, baš tako!”

„Pa ona nema decu!” pobuni seNina, pa pogledavši sestru, dodade

kolebljivim šapatom: „Ali će jeimati?”

„Pametna si ti ćiferica, vazdasam ja to svima govorila...”

„Jest, a svi su mislila da samja najgluplja u porodici...”

„Grešili, grešili...” uzdahnuLaura i jedva čujno dodade: „A sad,kerida, draga, daj mi jedanpoljubac i idi... Oprosti, jako samumorna... Smrtno umorna...”

BEOGRAD, FEBRUAR 1942.GODINA

„Otklen ti taj nakit, Branka,zaboga?” pitao je njen muž Markopovisivši ton svog inače odmerenogtihog glasa.

„Dala mi ga Nina prije negošto smo pobjegli iz Sarajeva.”

„Tebi? A zašto?”„To je naš stari porodični

nakit, jedino vrijedno što smo ikadaimali. Mama Estera ga je poklonila

najstarijem djetetu, Lauri, a našamila Buka pred smrt Nini, a Ninameni da nam se nađe kad bježimo.Dobro je imati nešto za prodaju,rekla je, za ne daj bože, akozatreba... Mogli bi ga unovčit, znaš,sada kad su me prijavili napoliciji...”

„Možda sam pogriješio... Al'kad smo došli, nisam se usudioprijavit te kao Jevrejku udatu zaarijevca!” stisnutih usana procediMarko. „Nisam smio reskirat da teodvedu kao taoca... Razumiješ li ti

mene?”„Hiljadu puta sam ti rekla da

te razumijem i da bih ja na tvommjestu isto učinila! I nećemo više otome... Nego, sad o nakitu. Da gaprobamo prodat?”

Marko je dugo ćutao, panajzad kaza: „Ne, ne, nekako ćemose snaći i bez prodaje porodičnogblaga... Ponijeo sam ja nešto para...Biće dovoljno da se oni nitkovipotkupe...”

Blankino lice tada obli

razgaljujući sveobuhvatni osmejak iona mu se baci u naručje takvomsilinom, sa tolikim entuzijazmom daga gotovo obori sa stolice, pa posletog prvog naleta kad Marko povratiravnotežu, smestivši mu se udobnou krilo, poče ga ljubiti po čelu,obrazima, bradi, usnama.

„Blanki... Branka, šta ti je?Nije valjda zbog granata ovolikiizliv?” zbunjeno će Marko. „Što senajednom toliko veseliš? U našojizbjegličkoj situaciji i u ovimratnim prilikama nema mnogo

mjesta za radost.”„Ima! Ima!” procvrkuta Blanka

sa zavereničkim osmehom. „Zbogčega, molim te?” „Pogodi! Pogodi!”

Prebirajući prstima pocrvenim zvezdama i duguljastimpločicama, Marko promrmlja:„Lijepo... starinsko... I ja sam timogao 'vako nešto krasno poklonit,ali nisam... Mogao sam nešto zasvaki rođendan, ali, nisam... Nikadto sebi neću oprostit... “

„Što je bilo, bilo je, a možda

će i opet biti, pa ćeš iskupitgrijehe...”

„Sumnjam”, odvrati Markoturobno. „Vrijeme izobilja je zamene zauvijek prošlo...”

„Ajde, bolan, ne daj se, glavugore”, prekide ga Blanka ipromeškolji mu se u krilu. „Nego tilijepo sad pogađaj! Pogađaj!”

Marko je pogleda i rečešaljivo naredbodavnim tonom:„Ustaj i prošetaj ovdje predamnom!”

Blanka skoči na noge i poče dahoda naokolo po sobi. Marko ju jepažljivo posmatrao, pa najzadzapita: „Da ti nisi noseća, a, lopovejedan?”

Blanka stade u mestu i klimnuglavom.

„Ah!” uzdahnu Marko iuozbilji se. „Pa zar sad, Brankice!?Zar sad? Ja jedva izvukoh živuglavu iz ustaškog Sarajeva, tiJevrejka u Beogradu podnacističkom upravom...”

„Jeste, baš sad. I samo daznaš, ja mislim da smo dosad ostaliživi, a i da ćemo preživjet upravozbog ovog djeteta u mom trbuhu!”

„Ali, oboje smo stari zadjecu...”

„Ja? Ja se ne osjećam starom!Da imam krila, poletjela bi'! A ti, tisi ljepši nego onda na vrelu Bosnekad sam te upoznala.”

„Ali rat, osvjesti se! Svjetskirat! Ljudi ginu, gradovi se ruše, a tihoćeš da rađaš... Brankice, opet te

pitam: zar sad?”„Da, da, baš sad, moj Marko,

baš sad... Novi život, u vrijeme kadtoliki nestaju! Da, baš sad! Sad ilinikad!”

„Novi život”, promrmljaMarko, „lijepo zvuči.”

Marko je pozva da mu opetsedne u krilo, što Blanka odmahučini. Tako su dugo zagrljeni sedelićuteći i osluškujući usklađeneotkucaje njihovih srca.

„Dobro, mala, možda si ti u

pravu”, najzad prošapta Marko.„Grasijas, Senjor dil Mundu,

grasijas, hvala ti, Gospodaru Sveta,hvala ti”, promrmlja Blanka nasvom maternjem jeziku pogledauperenog naviše, a zatim povika: „Anakit čuvamo za našu curicu...”

„Možda će bit sin.”„Možda, ali neće”, odvratila

je sigurnim glasom, ali satajanstvenim izrazom lica kao da jeupravo ona u direktnoj vezi savišim silama koje određuju pol

detetu.

TEL AVIV, IZRAEL, 2009.GODINA

„Hajde, Inda, dođi malo kod nas uTel Aviv”, kao obično bezokolišanja gotovo bez pozdrava, sneba pa u rebra rekao je prekotelefona Roni Amir, moj rođak izIzraela na engleskom sa jakimizraelskim akcentom.

„Ali, zašto sad odjednom?...Nisam spremna... Daleko jeBeograd od Tel Aviva, a što samstarija sve je dalji”, nesigurno samse branila na engleskom sa jakimslovenskim akcentom. „Ujedno,nedavno sam bila...”

„Imam razlog!” insistirao jeRoni.

„Kakav?”„Treba da vidiš onaj nakit od

granata.”„Onaj što sam poklonila vašoj

Hadar? Pa zašto da ga vidim?Gledala sam ga ceo život... O čemuti to sad pričaš?”

„Da ga prepoznaš u jednojradnji.” „Otkud on sad u nekojradnji?” „Zato što nam je bioukraden.” „Šta? Iz kuće? Obili suvam kuću?”

„Ne, nisu obili ni vrata, niprozor. Ništa drugo nije nestalo,samo tvoj, to jest sada naš,porodični nakit od granata, dakle,ogrlica, narukvica i prsten koji si tinapravila od minđuša, ako se ne

varam...”„Ništa ne razumem! Ako je

ukraden, kako sad da ga vidim unekoj radnji?”

„Pnina je bila u kupovini ujednom šoping centru. Vratila se svauzbuđena jer misli da je upravo našgranat videla u izlogu jedne zlatarekoja se bavi preprodajom starognakita... Ali, samo ti bi moglastvarno da ga prepoznaš... Imaš limožda neke papire o timdraguljima?”

„Ma kakve papire, Roni, štabuncaš! Pa taj nakit je išao sakolena na koleno u ko zna kolikogeneracija... Od moje bake, aPninine prabake Estere, preko tetkeLaure, pa tetke Nine, pa mojemame, pa mene, pa sad stigao dovas... A pre toga, ni sama ne znam...Star je sigurno pola milenijuma!”

„E, pa baš zbog toga se trebapotruditi... Hajde, dođi, bar da seopet malo ispričamo, a? Eilona nisividela od njegove bar-micve, jer jebio na zadatku kad si nas posetila

prošli put, a sad je završio vojsku idošao kući i uskoro će na fakultet...A Hadar od njene bat-micve, jer jebila na letovanju u Švedskoj... I onaće uskoro završiti vojsku i već seprijavila za studije medicine...”

„Dobro! Dobro! Ispada danikog nisam videla prošli put...Razmisliću... Javiću.”

Zelela sam da ih opet vidim,njih osmoro: moju sestru od ujaka,maminog najmlađeg brata Elijasa,Pninu, njenog muža Ronija, njihovudecu, Eilona, Hadar i Ajelet; pa

najstariju sestru od tri Elijasovekćeri Esteru i njenu ćerku Širi i sinaAjala. Treća, Lidija, sa troje dece,živela je u Kaliforniji.

Već sledeće nedelje odletelasam za Tel Aviv, a sutradan podolasku Pnina me je odvela dojuvelirnice. Čim sam pogledalaogrlicu, narukvicu i prsten, znalasam da to nije naš granat: nipribližno sjajan kamen kao naš, nipribližno tako besprekorno izrađenkao naš, ni približno starinski kaonaš, mada, morala sam priznati,

sličan po nacrtu - zvezdaste čipke itrake od tamnocrvenog poludragogkamena... Ujedno, narukvica je bilatakođe izrađena na zlatu, što jeznačilo da je, uslovno govoreći,novijeg datuma.

Samo tokom tih nekolikominuta proveravanja identiteta,dodira sa nečijim tuđim, a ne našimnakitom, osetila sam žaljenje, čak,rekla bih, tugu što je ukraden, što jenestao, što više nije u našemposedstvu. Već kad smo izašli izradnje, promrmljala sam na

srpskom: „O njegovu glavu!”,izreku mog oca za sve materijalnegubitke koji su nas štedro šibalitokom posleratnog doba. U tom časumi sinu da upravo zbog tog stavamoj otac nikada nije bio gubitnik.

„Šta si to rekla?” upitala me jePnina.

Mada se nisam setilaodgovarajućeg izraza na engleskom,objasnila sam joj šta znači ono štosam kazala. Ona je potvrdnoklimnula glavom, a ja sam je upitalaza krađu. Nije mi bilo jasno kako je

nakit bio ukraden, a kuća nije bilaobijena.

„Nismo imali ni majstore, ninepoznate goste u kući”,objašnjavala je Pnina, „i nikakonismo mogli da shvatimo šta sedogodilo dok Roniju nije palo napamet da je tih dana prodavao svojauto.”

„Pa zašto je puštaopotencijalne kupce u kuću?”začudila sam se.

„Nije, naravno da nije! Ali,

jasno se seća da je jedan odzainteresovanih, dok su sedeli ukolima pred kućom, zatražio papireod auta, a Roni ih nije poneo, pa jeotišao unutra da ih donese, ali jeostavio svežanj ključeva nasedištu... Nije morao da otključavaulazna vrata, jer su bila širomotvorena... Ovaj valjda navodnikupac imao je dovoljno vremena danapravi otisak ključa od ulaznihvrata na voštanom jastučetu. Potomje napravio duplikat, i eto!”

„Da, to je moguće...”

„Ali prilično neverovatno.”„Ništa nije neverovatno!”

ustvrdila sam glasom iskustva.„Bilo kako bilo, mi drugo

objašnjenje nemamo... Ih, samo daznaš koliko mi je žao... A tekHadar!” Pnina se zaplaka.

„Hajde, to nije razlog za suze!Kolika su blaga nestala, zauvekizgubljena! Između ostalih, i blagocara Solomona!” tešila sam je. „Tiimaš mnogo lepog nakita, Pnina...”

„Imam, ali ništa porodično.

Staro, a naše. Ništa što su prstimojih predaka dodirivali! Svaki putkad sam granat držala u rukama, kaoda sam milovala sve moje tetke,bake, prabake... sve njih koje nikadnisam upoznala.”

„Čudno, i ja sam imala sličanosećaj! Ali, znaš, još nešto me čudi:zašto nije sav tvoj nakit ukraden?”

„To ni ja, ni Roni, ni Estera...To niko ne razume! Glavu smo okotoga razbijali... Sve je stajalozajedno... I briljanti, i smaragdi, irubini... Da je sve ostalo odneo, ne

bih toliko marila, ali ovo...” dubokouzdahnu. „Granate smo nosileHadar i ja naizmenično... Ona kaddođe na odmor iz vojske, najvišenarukvicu i prsten, a ja ogrlicu... Dali nas je neko video sa tim nakitom,da li nas je neko pratio... Neshvatam, samo znam da mi se srcestegne kad pomislim...”

„Hm... Neobično, morampriznati... Ih, da nam je sad ovdejedan Herkul Poaro...”

„Ko?”

„Nije važno... Ali slušaj:možda je to bio neko ko zna celuistoriju upravo tog našeg granata,od pamtiveka do danas... Moždaneki istoričar... arheolog...numizmatičar... ili kako li se većzovu ti nakitolozi...”

„Možda”, odvrati Pnina, pognuglavu, a njene crne kovrdže sezatresoše od jecaja.

* * *

Prekrasni porodični nakit od

granata nije bio uništen ni ustambolskom zemljotresu i požarukoji su razorili i sagoreli grad na

Bosforu; on nije nestao ni udubrovačkom zemljotresu koji ješatro grad na Jadranu; nije bioizgubljen ni kada je Eugen Savojskisravnio sa zemljom šeher Saraj;preživeo je dva svetska rata,holokaust i komunističku otimačinu.

Dakle, s početka XXI veka putgranata se na izvesno vremeprekinuo, naime, izgubio izvidokruga stvaraoca ove priče. Nije

on zapravo ni sada nestao, samo jeotišao iz jedne porodice, što neznači da se u nju neće opet vratitikao što je uostalom i dosadnekoliko puta činio.

Sada je to blago, verovatno, urukama nekih drugih Levija, iliSaloma, ili Koena, ili Baruha, iliBernštajna, ili Vajsa, ili Mevoraha,ili Abinuna, ili Kamhija. Jer, sobzirom da je blago ukradeno uIzraelu, bilo bi logično pretpostavitida je ostalo u jevrejskim rukama.

A nisu li svi Jevreji jedna

velika porodica?

Sve isto samomalo drugačije

„Tata, je l' me čuješ? Veza nije bašnajbolja...” „Sigurno zoveš samobilnog.” „Da...”

„Zar u Kankunu nema fiksnihtelefona? Znaš koliko to košta?”

„Znam, ali ovo je hitna stvar!”„Dobro, sine, dobro... Pričaj,

o čemu se radi?”„Pa, eto, ja sedim ovde na kraj

sveta, a moja Tea tamo uBeogradu... Valjda ćemo se videti uMontrealu za praznike, ali to nijesigurno jer ko zna da li će onauspeti da dobije vizu...”

„Ma dobiće, pokušaćemopreko veze, znaš...”

„Ti i dalje misliš da sve možepreko veze. To je tipičnosocijalistički način rezonovanja! Nemože, ovde u velikom svetu ne

može!”„A kako si dobio radnu vizu za

Meksiko, a?” „Čekajući ovde itamo i svugde, i klečeći... Molbe,žalbe, intervjui...”

„I nikad je ne bi dobio danije...”

„To sada više nije važno!Nisam te zbog toga zvao. Slušaj,Tea i ja smo se malo sporečkali...”

„Kako da se sporečkate prekotelefona? To nema nikakvogsmisla!”

„Znam, nema, ali šta imasmisla? Ništa nema smisla: ni što jasedim ovde, ni što ona sedi tamo, ništo ne možemo slobodno daputujemo gde nam se hoće, ni što vi,moji roditelji, koji ste toliko radilicelog života pod stare dane jurite zanekim tezgama i satirete se da bisteživeli normalno... Nema smisla ništo ja vodim telefonsku ljubav, asvađa je, ti to najbolje znaš, deoljubavi, zar ne?”

„Jeste, sine, jeste... Ovajrazgovor će te koštati koliko

avionska karta...”„Neka, baš me briga! Već mi je

muka od štednje! Dakle, pošto smozaključili da ništa nema smisla,imam jednu veeeeliku molbu. Akomožeš da mi je ispuniš, bićunajsrećniji na svetu...”

„Naravno da ću je ispuniti.”„Ja ću ti poslati pare...”„Nećeš ti meni nikakve pare

slati. Ajde, govori.”„Ovako: pošto je Tea bolesna,

trese je neka temperatura, da

aranžiraš jednu korpu... Moždabolje da je mama aranžira, pa da jojneko nepoznat, pazi: ne ti ili mamaveć neko nepoznat, odnese... A ukorpi da bude sledeće: pod jedan,di-vi-di filma Kloda Leluša 'Jedančovek i jedna žena. Pod dva,časopisi 'Kosmopolitan', 'Vog' i 'El'.Pod tri, belgijske čokoladice, nemojslučajno 'milku'... Pod četiri, čaj erigrej', ali u metalnoj kutiji, ne onomkartonskom paketu, i pod pet, jedanmali buketić margarita, ali mali... sajednom koverticom, a unutra samo

jedan kartončić na kome rukom,pazi: nikako pisaćom mašinom, pišeCon amor... Eto, to je sve. Je l'može?”

„Može, evo, sve samzapisao...”

* * *

„Tata, šta je bilo? Jeste li odnelisve ono? Video sam na mobilnomda me je zvala, ali još joj se nisamjavio... Prvo hoću da proverim stobom...”

„Sve smo spremili i odneli.”„Je l' onako po mom spisku,

sve ste našli?”„Svih pet stavki je ispunjeno,

samo sa malim modifikacijamazbog podneblja, znaš...”

„Šta to znači? Kakvopodneblje? O čemu ti...”

„O sledećem: korpa sadrži svešto si tražio, i di-vi-di, i čokoladu ičasopise i čajeve i cveće i karticu,ali, di-vi-di Šijanovog 'Ko to tamopeva', časopisi 'Bazar', 'Viva' i

'Glorija', onda, 'Štarkove'čokoladice 'najlepše želje', biljne ivoćne čajeve 'josif pančić' i malibuket belih rada sa kovertom nakojoj piše S ljubavlju.”

„Tata!!!! Pa to je užasno!”„Ne, sine, to je samo

praktično.”„Ali... ali...”„I logično.”„Kako logično, ako boga znaš,

kako!?”„Slušaj i ne očajavaj. Ako te

voli, biće presrećna zbog tvojepažnje. Ako nije presrećna zbogsadržaja tvoje pažnje, onda te nevoli, a nije ni praktična ni logična.Ako sve to nije, šta će ti takvažena?”

„Ne, ne! Ti mora da se šališ?”„Šalim se isto toliko koliko si

se ti šalio dajući mi tvoj spisak.”„Ali, ali... ja sam to najozbiljnije!”„I ja, sine, i ja.”

Moskva kao kaznaSlojevi nepravde

Postoji negde u mojoj kući umnoštvu starih fotografija koje su naneki neobjašnjiv način preživeledva svetska rata (mada ih mnogifotografisani nisu preživeli) jednakoju sada ne mogu da pronađem, alikoju sam u mladosti upornozagledala jer sam često slušala

moju majku Blanku i tetku Rikicukako pričaju o „nesretnom” hotelu„Moskva”. Fotografija je bilasnimljena 1943. godine u Beogradu- starinska, u sepiji, ali veomadobro očuvana. Na njoj su moj otacMetodije Kuić (pobegao iz ustaškogzatvora u Sarajevu) i njegova dvaprijatelja, Aleksandar SašaAranicki, doktor prava (izbeglica izZagreba iz istih razloga) ibeogradski predratni bogataš JovanMesarović; oko njih je još mnogosveta, a u centru jedan pravoslavni

sveštenik sa kandilom u ruciosvećuje kafe hotela „Moskva”.Lice mog oca, lepog čoveka jasnihcrta i kao od mostarskog kamenaisklesanog profila, nosi čudan izraz:i zabrinut i radostan. Usne su mustisnute od brige, ali mu se oči sjajeod olakšanja.

Dok pišem ove redove inaprežem se da obnovim predočima njegov lik (ne samo neviđeniz njegove mladosti kada još nisambila rođena, već i viđen iz njegovihstarijih dana), dok se unosim u

nepronađenu fotografiju, u ušima miodzvanjaju očeve misli kao da ih onsam izgovara svojim uzdržanim,dubokim, tihim glasom: „Hvaladragom bogu te završismo! Sto putazažalih što uopće uzesmo hotel uzakup na onoj nesretnoj javnojlicitaciji Poštanske štedionice! Jošhiljadu puta zažalih što otpočesmoobnovu! Ali, nešto se moralo radit,moralo se zaradit! Morao samishranit Brankicu... nježnu i noseću.Jedva je spasih. Za nju, a sada inaše dijete, sve ovo učinih. Da ih

sačuvam od gladi i hladnoće... Odstraha ih niko ne može sačuvat.”

Mislio je moj otac i ooduzimanju: kako su mu ustašemukotrpno stečeno bogatstvorekvirirale, imanje čije je sticanjezapočeo kao dečak kalfa u trgovinisvoje braće, kolonijalnoj radnji„Braća Kuić” na sarajevskomMarindvoru, potom kao mladićkupio prvu tonu ćumura, te je sanekoliko hamala raznosio kupcima,pa zaradio za dve tone, pa tri, tedrvaru otvorio, preduzeće osnovao,

pa automobile i strane filmoveuvozio, pa pet kina otvorio. Postaoje bogat čovek posle tridesetakgodina teškog rada, a na kraju svojuspeh ovenčao vlasništvom dnevnihnovina koje je nazvao„Jugoslovenska pošta”.

Mislio je moj otac kakoodjednom sve ode, a umalo da neode i glava. Mislio je i o bežanjima- iz zatvora u Sarajevu u koji gaustaše odmah po dolasku strpaše iiz koga pobeže u Beograd. Mislio jei o odvođenjima: o Sajmištu gde su

Jevreje skupljali i odakle se oninisu vraćali, i o svojoj najvećojbrizi: da mu ne odvedu Branku,njegovu pitomu, odanu ženu,njegovu saputnicu i sapatnicu,njegovo jedino istinsko blago...Jevrejka udata za Arijevca - madanije morala da nosi žutu zvezdu bilaje prva na spisku za taoce, drugimrečima, za odstrel. Jedino Brankicuda mu ne diraju, sve ostalo jenevažno, potrošna roba.

Na očevom licu, na fotografijikoju nisam pronašla, odražavala se

sva njegova strepnja, sve nesanice,sav prigušen revolt; mučnina zbogsadašnjice, gađenje na bliskuprošlost i sumnja u bliskubudućnost...

Mora biti da su se misli SašeAranickog podudarale sa tatinim,jer je i on imao ženu Jevrejku i sinamalo starijeg od mene. Njegovolice, uprkos osmeha, govorilo je obežaniji i seljakanju, posustalosti iumoru, upravo kao i tatino, ali jeSašino bilo mekših crta, pa se nanjemu nevolja jasnije odražavala.

Dakle, nesretna „Moskva”!Posle godinu dana mukotrpnog

rada uz ulaganja svega što sudvojica trgovaca uspeli da ponesu uizbeglištvo, a treći da sačuva, čimje hotel bio završen, okupatorskaFeldkomandantura je rekviriralasve sobe. Ceo hotel koji su galantnonazvali „Srbija” odmah je postaonemačko vlasništvo. Ostavili su imsamo kafanu, te su trojica prijateljaračunali da će, ako ih neko ne ubije,ako prežive bombardovanja, iposluži ih zdravlje, nekako izdržati

do kraja rata.Hitam da istaknem da je

„Moskva” bila nesretna uposleratnim razgovorima mojeporodice ne zbog svega dosadispričanog, jer šta je sve to bilo upoređenju sa strahotama koje su seodvijale na svakom koraku naulicama Beograda, na frontovima, ukoncentracionim logorima širomEvrope. Ne, ona je za nas bilanesretna zbog onoga što jenastupilo posle željno očekivanogoslobođenja.

Tokom višednevnih uličnihborbi, hotel je bio opet oštećen, neonoliko koliko tokomšestoaprilskog bombardovanja, alidovoljno da ga je trebalo nanovoobnoviti, što su trojica partnera iučinila. Oni su primili otvorenihruku jednu ratnu bolnicu Crvenearmije, dali milionsku pomoć u robi- ćebadima, platnu, namirnicama - azatim hotel stavili na raspolaganjeKomandi grada za potrebe naševojske. Kafanu su predali ljudima izPrvog rejona koji su radili na

zameni novčanica, a najzad suneopozivom pismenom izjavom sveakcije svog društva sa čitavimimetkom poklonili „Putniku” zaotvaranje jednog sveslovenskoghotela.

I kada je sve to bilo učinjeno,stiže tužba u ime naroda protiv mogoca od naprečac osnovanog Sudasrpske nacionalne časti (koji jekasnije, kada je poslužio svrsi,ukinut, te se moj otac vodio kaonekažnjavano lice) za privrednusaradnju sa okupatorom. Dakle,

„Moskva” je bila inicijalnakapisla za naše posleratnostradanje, povod da se moj otac ubrzometnom postupku okrivi, optužii, uprkos svim dokazima,dokumentaciji i izjavama svedoka,u roku od tri dana pošalje u zatvor urudnik Bor na prinudni rad. Čovekujugoslovenskog opredeljenja,Srbinu koji je objavljivaoantifašističke članke pod naslovimakao što je „Razbojnik Pavelić naJanka pusti”, oslobodiocioduzimaju srpsku nacionalnu čast!

Za mog oca je to bio najžešćiudarac, bez obzira što je biosvestan da niko u okviru tog sudanije ni pomišljao na čast, već samona imovinu.

Sve ono što su ustaše po svomdolasku u Sarajevo početkom ratakonfiskovale, sada je oslobodilačkanarodna vlast preuzela: preduzeće„Drina d.d.” i prateću zgradu,preduzeće za uvoz filmova„Kinema”, pet bioskopa, dnevni list„Jugoslovenska pošta” i pratećuzgradu, štampariju, drvaru,

stovarište, imanje na Palama,automobile, a u Beogradu nameštaji odeću.

Jedan krevet, jedna kolevka,jedan sto, dve stolice (treća je bilanepotrebna pošto se nije očekivaoočev povratak iz zatvora), jedanluster sa pet krakova i najnužnijekuhinjsko posuđe - to je sudskimukazom ostavljeno mojoj majci imeni, njenoj trogodišnjoj kćeri. Sveostalo je odneto. Sve. I očeveštofane pantalone i grombi kaputi.Uz obavezno: „Smrt fašizmu,

sloboda narodu!”Kada je otimačina završena,

bio je pušten.Ređali su se slojevi nepravde:

prvo ustaški, potom nemački, papartizanski. Svi su pogađali ravno usrž očevog bića, dok je on ćutao,ćutao i ćutao. Tišina je bila njegovodbrambeni bedem - tišinom jeobavijao sve svoje nevolje,nemaštinu, bol, iscrpljenost,poniženja, moljakanja, a potom ibolest. Ćutnja ga je štitila,spasavala.

Svesna njegove kamene volje,ipak sam se ponekad pitala kada ćeje prekinuti, kada će nataloženignev grunuti, kada će se branaprobiti i bujica poteći. Nije nikada.

* * *

Ne toliko iz principa iliozlojeđenosti, a pogotovo ne izmržnje koju nisam osećala premanovim vlasnicima svega u državi (anisam zahvaljujući opet mommudrom ocu jer je nije raspirivao

dok sam odrastala, svestan da ćuživeti u novouspostavljenomrežimu) već mnogo više zbog našegsiromaštva, dugo nisam mogla ni dasanjam o ulasku u bilo koji restoranili hotel, a kamoli „Moskvu”,premda sam je, prolazeći, uvekzagledala i u devojačkim snovimaviđala sebe kako u pomodnoj suknji„pun krug” sa žiponom od sedamvolana, stegnuta u struku širokimrastegljivim kajšem i u skupimbaletankama ulazim u svu tu raskoš,dok mi se livrejisano osoblje

poređano u dva špalira klanja, jerje moj otac vlasnik tog prekrasnogzdanja!

Pusti mladalački snovi onegdašnjem tatinom bogatstvu očemu mi je majka često i nadugačkoi široko pričala! Ali, kada bihpokušala i od oca ponešto dasaznam, njegov jedini odgovor nasva moja navaljivanja bio je uvekisti:

„Ja nisam ništa izgubio. Jaimam vas dve.”

Moj otac, Metodije Kuić, umro je1964. godine u šezdeset osmojgodini života, kada sam ja imaladvadeset dve godine, već završilastudije i zaposlila se. Brana tišinenije se nikad probila. On je ostaosmiren, rezervisan, tihog govora iprijatnog otvorenog pogleda -čovek od reči, dostojanstva ipristojnosti. Redak. Ja nikadasličnog nisam upoznala.

Desetak godina po njegovojsmrti jedan moj prijatelj, velikisladokusac, pozvao me je na večeru

u hotel „Moskva” gde se, istakao je,služi najbolji tatar biftek u Evropi,jer je kuvar, koji ga pred gostimapriprema, dobio prvu nagradu naevropskom takmičenju spremanjatog za mene neobičnog jela.

Pili smo votku i jeli tatarbiftek, a ja sam, na zaprepašćenjesvih prisutnih, odjednom briznula uplač. Iznenada, lik mog oca sa starefotografije pojavio mi se predočima i odjednom mi je u ušimazašumeo šapat kojim je jednomkazao mojoj majci verujući da ga ja

ne čujem, a ja sam ga i čula ividela, i njegove reči, njegov izrazlica nikad nisam zaboravila.

„Sa mnom, moja Brankice”,rekao je, „nešto nije u redu. Nemogu više plakat.”

Podigao je svoje umornezelene oči zacakljene od suza:plakao je moj otac što više ne možeda plače.

NAPOMENA AUTORA:Želim da istaknem da ova priča

nije samo moja.Slične, pa i mnogo tužnije,

preživljavale su hiljadeporodica širom naše sada već

nekadašnje zemlje.

Indios Reks

Tokom žarkih letnjih dana odlazilismo na Savu, negde daleko gde nijebilo ničega, osim jedne prikolicepretvorene u svojevrsnu montažnukuhinju sa barom na otkriljenojstrani te bizarne straćare, koja sepriljubila uz tlo ispod otegnutihgrana žalosne vrbe. One su senadvijale nad dva duguljasta stolasa klupama od grubo tesanog

drveta. Naokolo malo trave, gustiššipražja, zemlja meka zbog rečnognavodnjavanja - sve prirodno, alinekako nasumice sklepano kao dase neki davolak poigrao timpodručjem ne bi li se zabavio. Nareci se pruža omanji splav daskamapovezan za kopno, dovoljno velikida poneki čamčić pristane, anjegovi putnici ne ugaze odmah dokolena u blato, što se meni jednomdogodilo te sam ostala bez cipele.Na splavu samo jedna rasklimatanadrvena ležaljka.

Sa kopna, do tog neobičnogprebivališta moglo se stići kolimadonekle, a posle samo pešice krozvisoko šiblje kada je suša, ili krozvodu ponekad i do struka, kadaSava nabuja.

To bezimeno mesto poznatosamo izabranima, pripadalo ječoveku kome je bilo dosta grada,mada je u njemu imao dvosobanstan. Dok nisam saznala taj podatak,mislila sam da je, eto, jadnik ostaobez krova nad glavom pa se snalazikako zna i ume.

Taj dobrostojeći „jadnik” jetvrdio da za ručak koji je bio uvekpo podne, peče samo svojeručnoupecanu ribu. Naizmenično sambivala uverena u istinitost te tvrdnjei sumnjala u nju. Što se pića tiče,svaki gost ga je donosio i ono seslužilo i njemu, dotičnom gostu, alii ostalim prisutnim. S obzirom da jevlasnik leti često i spavao u tojčudnoj skalameriji, držao je„opasnog” psa čuvara, za svakislučaj, jer na kilometre nije bilonigde nikoga što mu je, smatrala

sam, garant ovalo mnogo višesigurnosti nego nama međupomamljenim gradskim svetom, atvrdio je da mu je i revolverneprestano nadohvat ruke, što nikonikada nije proverio. Imao jezapravo dva psa vučjaka, ženku imužjaka.

Kada sam tog leta polovinomdevedesetih prvi put došla kodMileta Pileta, jer tako su ga svizvali, ugledala sam prekrasnuscenu: pet malih vučjaka su seotimali o majčine sise dok je ona,

sva iscrpljena i olinjala odporođaja, nezainteresovano ležala iostavljala svom porodu da radi štahoće, zna i ume, naime, šta ga jepriroda naučila. Ogromni mužjak,sjajan, našušuren i prpošan,lavovski se šetao naokolo, kao da jesvima hteo da pokaže ko je gazda uporodici, te je uredno lajao na sve isvakoga ko bi se pojavio uokruženju.

Nisam odolela večnoj ljudskojpotrebi da pomiluje i poigra se samladuncima ma koje životinje od

krokodila (ako roditelji nisu ublizini) do mačeta, te sam primetilada su njih četvoro prave malenemirne lopte koje se neprestanoigraju, preskaču jedno drugo ibesciljno jurcaju ne hajući ni zaoblake prašine, ni za lepljivo blatokoje se hvatalo i uvlačilo u njihovogusto ali još paperjastonežno krzno.Ova četvorica vučjačića bili sužestoki momci, dok je peti,neuhranjen mršavko, jedva stajao nanestabilnim nožicama. Psić setoliko razlikovao od svoje braće da

sam odmah pokušala da saznamzašto je to tako i dobila odgovor daje on izašao iz majčine utrobeposlednji, rođen majušan islabašan, te od prvog dana uotimanju o sisu retko uspevao da jedobije, i da će u toj okrutnoj borbi,što vreme više odmiče, imati svemanje šanse, jer ostali jačaju odpriliva majčinog mleka, a on slabibez njega. To se dešava, kazali sumi okupljeni okoreli znalcipredvođeni Zokom Kvakom, (jer jeobičavao da sva svoja objašnjenja

završava filozofskom izjavom „Utome ti je kvaka”) koji su već nudilivlasniku pozamašne sume za zdravučetvorku, to je prirodni odabir, takomora. Pa ne mora, pobunila sam se,ima flašica i cucla. Probao je,izjavio je svečano Mile Pile, (jer jesve žene, i mlade i stare, zvao„pile”) ali mališan neće da povuče,neće pa neće! Eto, pomislila sam,ova četvorica će naći neko manje-više lepše utočište i odgovarajućegazde, a mališan će uginuti. Čak mije palo na pamet da ga ja uzmem,

ali kako kad živim sama, čestoputujem, nikad nisam imala psa...Ipak, trebalo ga je spasti... Tako bihja verovatno lamentirala nadnjegovom sudbinom još ko znakoliko dugo i sećala ga se sanežnošću, ali ne bih ništa učinila.

Međutim, moja prijateljicaIzabela bila je mnogo preduzetnija iispoljivši svoj špansko-argentinsko-poljsko-tatarskitemperament uzviknula je da onaima rešenje za Indiosa (već mu jedala i ime) na šta su je sumnjičavo

pogledali Sava Glava (jer je imaoveliku glavu i važio kao vrlopametan) i Neša Keša (jer je i kaomladić izgledao star). Naime, poštosam je prethodno vodila na Dedinjena jedno od najvećih imanja u tomprestižnom delu grada, odmah jepredložila da psića, koji je tadaimao osam nedelja, odvedemoStaši, vlasniku tog imanja još izpredratnog doba, jer on voli pse iuvek ima jednog za kuću i jednog zabaštu. Tada je dedinjskim imanjemgospodarila dobermanka Ela, dok

mu je prethodnog vučjaka nekootrovao. A ja sam znala da Stašanajviše voli vučjake. Imao jetomove knjiga o psima, kućnogveterinara i ogromno iskustvo iznanje o tome šta je za kog psanajbolje i kada to što je najboljetreba primeniti.

Bez mnogo okolišanja i pitanjauzele smo malog Indiosa koji senije ni otimao niti je kevtao, već jesamo ispuštao neke piskutaveuzdahe drhteći celim telom dok samga držala u naručju. Njegovo

ponašanje me je dovelo do suzakoje sam panično skrivala, jer bihinače bila izložena podsmehuiskusnih „kučkara”, pa i mojeprijateljice, žene od akcije. Strpalesmo ga u jednu poluiscepanukartonsku kutiju od piva i taksijemse vratile mojoj kući.

Pošto bi se moglo reći da jepsić više ličio na grudvu blata izkoje vire dva posuvraćena trouglaod ušiju, dva sjajna okca i malipokretni štapić u vidu repa, nego nastvorenje sa dlakom kao krznom,

odlučile smo da ga dovedemo ured: istuširale smo ga, žustroobrisale velikim frotirom inamirisale. Sloj savske prljavštinenije bio sasvim uklonjen, ali je zanas, neznalice, psić sada biospremniji da se predstavi svommogućim budućem gazdi. Dakle,čim smo sve te nedozvoljene radnjeobavile - što smo kasnije saznale odstručnjaka - opet smo uzele kutiju,sada jednu lepu od italijanskihčizama, pozvale taksi i otišle naDedinje.

Stigle smo na brdo u prijatnoosvežavajuće predvečerje, onosanjivo doba kada je nebo jošsvetio, a naznake pomrčine lebdepri zemlji. Sele smo u pletenestolice pored bazena, sa našomkutijom iz koje se tek naslućivaloneko jadno cviljenje. Staša nas jeponudio pićem, ali ja sam bez rečinestrpljivo otvorila kutiju i iz nje seizmigoljio Indios. Skočio je iz mogkrila više šuljajući se niz moju nogui, opet drhteći celim telom, počeoda njuši negovanu travu poput

zelenog tepiha koja se pred njimnepregledna pružala. Dobermankaje počela da laje, ali je ona bila ukući iza zatvorenih vrata.

„Tvoj je, ako ga želiš”, reklasam i odmah dodala da je moždazdravlje psića ugroženo jer stalnodrhti, srce mu ubrzano lupa -moždaje srčani bolesnik, mršav je i čudnociči.

Moj opis Indiosovog stanjaizazvao je Stašin prezriv osmeh, alisam odmah zaključila da je bioiznenađen i vidno oduševljen.

Ćuteći ga je uzeo u ruke, maloizdigao, malo se zagledao u njegovesjajne oči poput dva biljurnadugmeta, pitao koliko je star, azatim izjavio da će sa Indiosom bitisve u redu kada on preuzme brigu onjemu. Istog časa pozvao je svogprijatelja poznatog veterinara kojise nekada brinuo i za Titove pse, izakazao njegov dolazak za sutradan.

Dotle se psić okuražio i krenuoda kruži oko stolova, počeo je čak ipomalo da skakuće. Napravio binekoliko brzih koraka kao da će da

potrči, ali bi ga onda izdale noge pabi se pružio po travi potrbuške, štomi je opet, razneženoj, nateralo suzena oči, ali bih se uskoro razgalilajer on ne bi nastavio da leži već bise odmah pridigao i krenuo u noveavanture.

Tokom tih nekoliko sati kojesmo provele sedeći na imanju podčempresima i međ bokorima većuvelih ruža i pričajući o svimStašinim „istinskim prijateljima”kako je nazivao svoje pse, odboksera Ura, preko vučjaka ženke

Kserke, zlatnog retrivera Ganera,vučjaka mužjaka Žorda, dalmatincaRora, još jednog i poslednjegvučjaka Arga, do dobermanke Ele,dogodio se početak veliketransformacije psića Indiosa.

„Ovaj mališan će biti čuvarmog imanja”, rekao je Staša doksam ja u sebi gajila veliku sumnjuda će Indios ikada tolikoavanzovati.

Sledeći put kada sam posetilaStašu, što je bilo tek idućeg leta,

naša mala dundica-lopticapretvorila se u ogromnog vučjakasjajne tamne dlake, (proistekle odčudesnih smeša tucanih ljuski,lekovitog korenja, kačamaka, živihjaja i ko zna čega još čime je biohranjen) pametnog pogleda izbistrih očiju i neverovatne snage,koji je trčao oko teniskog igralištabrzinom strele. Bio je to odnegovanpas neobične lepote i gotovoljudskog ponašanja. Ružno pače sepretvorilo u labuda. Njegovefotografije su putovale od Beograda

do Buenos Ajresa ili Njujorka,zavisno gde se nalazila Izabela.Veterinar ga je redovno posećivao,mada mu više nije bio neophodan.Dolazio je prosto da proveri da lije u dobroj kondiciji, a Staša jetvrdio da se njegov prijatelj vezaoza Indiosa više nego za bilo kog psatokom svoje duge veterinarskekarijere.

Kada je Beograd biobombardovan 1999. godine, Indios-Reks (Indios po Izabelinoj želji, aReks po Stašinoj, jer je tvrdio da se

psi odzivaju na kratka imena oštrihsuglasnika - po mom mišljenju, obaimena su mu savršeno odgovarala) iStaša su zajedno na prozoru vile nabrdu sačekivali bombardere, s timšto je pas uvek pre njegovog gazdeznao kada se opasnost približava.Tada bi mu se bogata dlaka na vratunakostrešila, a pogled govorio Stašida otvori prozor što bi on i učinio.Prednjim šapama oslonjen naprozor, Indios-Reks je ponosnostajao iščekujući bombe dok jenjegov gospodar zauzimao isti

položaj naslonjen rukama umestošapama. Tako su njih dvojicapomno pratili nadletanjebombardera! Njihovo prijateljstvotokom tih teških meseci seprodubilo do te mere da je Stašatvrdio da bez Reksa ne može, kao niReks bez njega, što je čitao unjegovim očima, jer pogledima sunjih dvojica komunicirali. Mnogobolje, dodavao je Staša, nego samnogim ljudima.

Dakle, Indios-Reks je postaočistokrvni princ smešten gde mu i

dolikuje: na ogromno dedinjskoimanje sa nepreglednim prostoromza trčanje. Car beogradskih vučjakakoga su stručnjaci tražili za rasplodpotekao je iz savskog mulja kaopeto neželjeno čedo.

Ni izreka „pasji život” nijesvugde primenjiva. I nisu li sudbinesvih nas, životinja kao i ljudi,nepredvidive? Psićeva je bilapigmalionska. Kakva sreća, čestopomislim kada se setim prljave,blatnjave zemlje na kojoj je maliIndios-Reks ležao umoran i

nepokretan, već gotovo spreman daizdahne, i kada ga ugledam sada,veličanstvenog i zavodljivo lepog.

Stid

„Pišem ove redove s nadom da ćuzajedno sa njima izbljuvati iz sebekiseli ukus stida, stida koji me sveviše guši, nagoni na povraćanje.Obuzeo me je najednom, bezupozorenja, naišao, ne, nego grunuokao naglo osvešćenje posle godinudana oduzetosti i duše i tela,obamrlosti od straha, od gladi, odinstinkta koji me goni da preživim,

a preživljavam samo zahvaljujućisilniku, silovatelju, strašnomkrojaču moje sudbine. Gde je sadaGolem? Gde? Da ga uništi, da muse osveti, njemu i svima njima...Ne, ne, njemu ne! On me hrani.Golem treba mene da šatre! Da mezgnječi svojom ručerdom, da mezgazi svojom nožurdom! Da! Jer,ako preživim, kako ću živeti? Akopreživim, kako ću živeti? Akopreživim, kako ću živeti?”

„Ponavljanje tog pitanja nedaje mi odgovor, a ponavljam ga

stotinama puta, šapćući, naglas, usebi urličući... dok spavam, dokžvačem, dok kopam, dok gakolenima stežem oko slabina, dokga ljubim i čupam njegovu žutukosu. Ponavljam pitanje bezodgovora.”

„Valjda neću preživeti, anadam se svesrdno da hoću, valjdaće me Tvorac uzeti, a jedina željami je da živim... Blagoslovena smrt,smrt spasilac... Život, samo život iopet život, jedan jedinstveni. Da limi je drago što sam živa? Za inat

živa. Nije, nije. Jeste, jeste...Istovremeno, želim da umrem

sad odmah, i želim da živim još,još, još...”

„Ja sam deo monstruoznogeksperimenta, opita koji stavlja naprobu izdržljivost tela, ali iotpornost ličnosti. Lomljenjeljudskog dostojanstva je cilj... Svimoji su odavno skršeni, razbijeni, uprah pretvoreni... A ja još živim.Ali, ne smem se zavaravati: ja višenisam ja. Moj identitet nije onaj odpre. Uz napor se jedva sećam one

sebe pređašnje. Gotovo kao da inije postojala. Prošla sam sve fazešoka, užasa, potom prilagođavanja,pa najzad prihvatanja sebe unakaznom obliku. Navikla sam datrpim svakodnevicu. To je mojuspeh, iz toga crpimsamopoštovanje.”

„Sivo na sivom, bez obzorja,bez vidika. Gore spljošteno nebo,magla što izvire odozdo, maglagusta od kiše koja neumorno sipiodozgo, magla od dima što štipanozdrve. Blato, ledeno blato na

zemlji, a s neba pritiskaju olovnetable susnežice. U tom sumračnombledilu naziru se jednolične kontureravnih zidova baraka. Sve to vidim,a ništa ne vidim. Kao u košmarnomsnu sve zapažam, ali povodomsvega toga ne mogu ništa da učinim.Ne pokrećem se. Sanjam, da,sanjam. Ne, ne sanjam, ovo je java.Užas jave ili užas sna? Više nerazlikujem jedno od drugoga. Da lise i u snu može ovoliko drhtati?Kosti lupaju o kosti, poluispali zubicvokoću, od hladnoće valjda... ali i

od nečeg drugog čega se sada nemogu setiti. Može, može sve to i usnu, u noćnoj mori... san običnoprenosi parčiće jave - ili onenajstrašnije ili one najmekše koji seurežu u samu srž sećanja.”

„Nije mu smetalo, naprotiv,uživao je što sam kost presvučenakožom, i što mi je celo teloprekriveno ranicama i krastama -posledica nedostatka nečega odvitalnog značaja za glatku put. Očisu ti ogromne jer si mršava, kazaoje, a tamna put ti se zarumenela od

rana, i tvoja kosa, to kovrdžavoruno kao u ovce, najzad seproredila. Nije mu smetalo što izmene, kao iz razbijene dečje kasice,umesto sitniša ispadaju zubi. Ništadrugo iz mene nije izlazilo jer ništanije ni ulazilo. Ponekad bi doneohrane, ali više da bismo se igralipsa i gospodara nego da bi menahranio. Ja sam se bacala nakolena i šištavo urlikala „av, av!” aon bi me začikavao zamahujućirukom kao da je već hitnuodragoceni zalogaj ostavljen u ruci,

dok bih ja skakala u željenompravcu. Tada bi se slatko, iskrenosmejao! Inače se grimasa nanjegovom kamenom licu, ledenomkao sibirska zora, retko menjala.Moj hranitelj, moj ljubavnik, mojmučitelj. Plavi bog lepote. I ja samse ponekad, njegovim smehomzaražena, osmehivala. Jaosmehnuta, a oblivena zlom, ogrezlau zločin. Igra ne bi dugo trajala, jerje bio svestan da ja za nju nemamrezerve energije. Moralo je neštopreostati za sledeću igru koja bi

obavezno usledila, za onu u kojojsmo oboje uživali: ja predsmrtno,poslednjim česticama snage, onbezlično ali silovito, kako dolikujemladom muškarcu.”

„Ta njegova spoljašnost, taukipljenost lica i tela su meizazivale od prvog našeg susreta, odčasa kada sam iz voza iskočila islučajno, naletevši na njega,odjednom se našla u muškomnaručju, što mi se oduvek sviđalo,makar i kod najobičnijeg valcera...Ali tek sa njim sam upoznala strast,

sirovu... odvratnu požudu, željupomešanu sa bolom... Bol je biomoj, divljački nametnut, a sveostalo njegovo... ili i moje? Taj prviput, dok me je iskrvavljenu odbatina silovao, iskra je buknula umeni. Uprkos svemu, ona i daljetinja. Iskra samo za njega, ili za svemuškarce? Ne znam. Verovatnonikad neću ni saznati. Jer, mojasituacija je takva da je pitanje danakada će me smrt posetiti. Ja joj sene opirem, čak mi se čini da joj seradujem, premda bih želela

nastavak ovih patnji sa njim, ovihbuktinja u sebi, ovih zadovoljenja...To je jedino živo oko mene, stogajedino za čim mogu da zažalim kadabudem umirala, jer je sve ostaloispred mene, pored mene, iza menemrtvo. Nemam ni za čim i ni za kimda žalim. Taj požar u meni me grejei uništava, sažiže me. Već samnapola izgorela.”

„Čekam ga u mračnom hodnikubolesničke barake drhteći odhladnoće i požude. (Ne, ne, ovo nijejava. Sve što mi se događa već

toliko dugo ne može, ne sme bitijava. Ovo je košmar o kome ja najavi pišem. Sve ovo je plod mojemašte: i on, moj napasnik, plod jemoje mašte. Ja sam pobegla umaštarski svet, jer u stvarnom višenisam mogla da opstanem). Doksam s njim, ništa drugo ne postoji:ni ljudi aveti što me vuku za rukav,ni žitko blato što mi se uvlači unapukle čizme, ni lopata koja miispada iz šaka krvavih od napuklihplikova, ni štipanje dima, ni studenzime, ni vrelina peći... Ništa ne

postoji! Nema straha, očaja, ništa.Ne postoje ni sećanja. Nema nidoma, ni sestara, ni braće, niroditelja, ni ujaka, tetaka, strina,stričeva, nema ni balova, ni čipkena podsuknji, ni valovitih obodašešira, ni beline, ni svatova, nimladoženje, ni kočija... Ništa nepostoji... Osim stida... Ni ovaoskudna odeća neodređenih boja,rasparena, u prnjama, koju on samene kida, a ja je posle krpim. Daomi je jedan stari džemper. Njegaskinem ranije da i njega ne pocepa.

Vunene čarape koje me tako dobrobrane od zime još nije takao. Moždase gadi. Kako me se ne gadi?Ponekad noću, kada nema nikoga,grubo me ugura u limenu kadu ukoju se bacaju delovi ljudskih telaposle operacionih zahvata. Trlja megrubom krpom, skida naslaganuprljavštinu.”

„Naša divljačka strastnadvladava sve što je bilo, sve štoće biti, pa i sve što jeste. Ubijasebe samu. Da, to je to! Moj jediniizlaz, jedini način da preživim. I

opet ga čekam, upravo njega, a nenekog drugog, čekam ga, čini mi se,beskonačno, doživotno, smrtonosno.Čekam ga svim svojim osećajima,svim čulima, nekim neodređenimpraiskonskim nagonom ženke. A kadga dočekam, on me se dočepa bezreči. I ja njega zgrabim. Uzdišem,stenjem, vapim već dve godine. Ukandžama smo rizika da budemootkriveni. Za mene, naprečacpretvorenu u najgori ljudski talog, ubezmernu bestidnicu, manje opasnojer sam već osuđena na smrt, pedalj

od nje. Za njega mnogo više, ongubi sve. Ipak, gde god stignemo, uhodnicima, na bolničkim krevetima,na hrpama mrtvaca, na blatnjavomtlu, na vratima praznih baraka,skačemo jedno na drugo. Ja prljavai smrdljiva, on besprekorno čist imirišljav. Prodire u moje telo, mojmozak, moje srce. Telo ga hoće,mozak ga se gadi, srce ga mrzi.Uprkos mozgu i srcu, telo pobeđuje.On je zaslužan što sam još živa. Onje, znači, odgovoran za mene. On jerazlog za moj stid.”

„Stid... Stid... Neću umreti odgladi, bolesti, metka, gasa iliplamena, već od stida. Ja, gadnapoleguša, ja, najniža od najnižih.”

Ovaj tekst od pet strana iskidanih iznekog većeg rukopisa, verovatnodnevnika, ispisan sitnim duguljastimslovima na jidišu, znatiželjnioslobodilac pročeprkao je izprocepa u dasci na logoraškomkrevetu u Aušvicu. Listovi su biliugurani poput molidbenih papirićakoje Jevreji ostavljaju međ

kamenjem na Zidu plača uJerusalimu.

Posle detaljne i uporne istragekoju su naknadno sproveli izraelskiistražitelji otkrilo se da je na tomkrevetu spavala jedna odmalobrojnih zatvorenica koje supreživele ovaj ozloglašenikoncentracioni logor i sačekaleoslobodioce. Opis muškarca mogaoje da odgovara izgledu nemačkogoficira Helmuta Valhofa. Imelogorašice je ostalo nepoznatojavnosti, mada se nagađalo da je

otkriveno, ali nikad objavljeno.Pet godina po završetku rata

jedna žena je skočila sa prozorasvog stana u Tel Avivu. Preživela jeAušvic i poput nekolicine svojihsapatnika izvršila samoubistvo.Ubila se jer je prestala da veruje uljudsku dobrotu? Ili zbog stida?

Deda Ilija

„Rado, draga moja ženo, ajmo sebogu zahvaliti što je žetva odlična!Biće para, biće para za sve. I zanovi traktor idućeg proleća...”

„A i za onu kuću na lakat usredsrede sela sa baštom koja mi je takoprirasla za srce. Šta veliš, Lazo, a?”

„Za to nam treba još jednaovakva berićetna godina. Taman

kad deca još malo odrastu... Premdasu već veliki, četvrti razred, našadva rumena momčića... Ih, a kadsamo pomislim kako smo bili siroti!Ih, teških li vremena!”

„Ma, učinio si ti neku velikudobrotu kad te je dragi bog ovakonagradio, ovoliko častio.”

„Koliko ja znam, nisam bašništa. Uvek sam bio vredan i pošten,ali takvih ima mnogo koji se i dandanas muče i bogorade. KomšijaTića, kum Gvozden... A meni, kao ubajci, bogati ujak iz Amerike, puf!

pa pravo na vrata... I od tada...”„Od tada do sada ti napravi

čudo! Stvorio si sa svojih desetprstiju lepo imanje, najbolje odsvih u ovom ravničarskom selu, svesam...”

„Nikad sam, već uvek satobom. Ta ti si agronom, a ne ja.Zašto si studirala tolike godine, zarne? E, bogo moj, argatovala si kaoposlednja kulučarka... Tek kasnijeuzesmo pomoć... A sada, mila mojaRadmila, imamo pravi malikombinat.”

„Imamo šta da ostavimo našimblizancima. Oni treba samo daodrastu i da sve preuzmu.”

„Saša će svinjac i kokošarnik,on voli životinje. Sećaš se koliko jeplakao kada sam zaklao ono jagnjeza slavu... Ta jedva smo ga umirili.”

„Nek se samo dobro slažu, nekse ne svađaju... I znaš šta sammislila, Lazo?” „Šta?”

„Ne treba da planiramonjihove živote, niti da ih pritiskamoda ostanu ovde, jer navaljivanje

čoveka nagoni na odbijanje i ondaode mast u propast...”

„Imaš pravo. Ti si, ženo moja,uvek u pravu... A znaš šta jamislim?”

„Reci.”„Mislim da je došlo vreme da

ih malo upoznamo sa našomprošlošću, sa istorijom tvoje i mojeporodice.”

„U mojoj, kao što znaš, ništazanimljivo. Uvek svi na liniji, bezotpora. Na bundžije poput mene

gledali su s prezrenjem. Sistem jebio najbolji na svetu, a oni sve'moliću lepo', 'izvolte' i tako to. Jasam bila jedina koja se nije slagala,ali ko je mene pitao. E, baš zato nija njih nisam pitala kad sam teizabrala, ovaj, kad si me tizaprosio! Dotad nisam smela ni dapisnem, ali sam im zato tadazapištala da sam im uši probila.Nisu dali kćer za bivšeg seoskoggazdu, za crnu reakciju'! Crklidabogda! A bar da su se nešto odnovih vlasti okoristili! Revolucija

im baš ništa nije donela: pre ratasirotinja, a posle polusirotinja! Aline, to je zadrto i tvrdoglavo dobesvesti... I da ne dobiše muškeunuke, nikad s nama ne bi ni rečprogovorili... A sada im ne smetašto si se ti obogatio, a!!! Promenilase vremena, pa i oni posustali.Vidiš, kod mene sve nekako kao poškolskom udžbeniku. Ali kod tebe,bogami, ima šta da se priča...”

„Ima, ima, al' mnogo toga višebi' da zaboravim nego dazapamtim.”

„Čudo jedno da u ovomuspavanom prečanskom selu bezijednog brda, a kamoli planine navidiku, toliko izmešanih narodaučiniše toliko zla jedni drugima, aobaška prokleti nacisti...”

„Zlo nema veze sageografijom. U tvom crnogorskomkršu nije bilo ništa bolje, je l' da?”

„Da... Uopšte uzevši, nigdenije savršeno: ovde kaljavidrumovi, gumene čizme do kolena ublato upadaju, a kod mene ogoljenišiljci, bodu stene... Ali, jedno stoji:

nije lako biti bez ičega, Lazo.”„Kao da ja to ne znam.”„Ta ti sve znaš, i jedno i

drugo...”„Mada se očevog imućnog

doba jedva sećam.”„Ih, kakvo beše bogatstvo

Ilijino, a Lazare?”„Nisam ga još ni izbliza

dostigao...”„Bio bi on ponosan, jošte

kako, da sve ovo vidi...”

„Možda i vidi, možda čučitamo gore i gledi... Eh, moj Ilijagromovnik! Ne ubiše njega niMađari, ni folksdojčeri, ni Nemci,već njegovi Srbi...”

„Šta ćeš, bilo mu je suđeno!”„E, pa baš me uvek rasrdiš sa

tim 'bilo je suđeno'... Je li mojojmajci bilo suđeno da je odvedu ulogor, a njenim sestrama izHrvatske da završe u Jasenovcu?Hajde bogati, samo mi nemoj s tim'bilo im je suđeno'.”

„Ajde, Lazare, ne jedi se! Ali,veruj, sudbina je sudbina. Kao štoje tebi i meni bilo suđeno da izpotpune bede odjednom stanemo nasvoje noge. Zar to nije kaovilinskim štapićem?”

„Izem ti vilinske štapiće, nekse nose u mutnu Maricu! Al' dobro,priznajem, jeste, opet si u pravu...Ali kako to: 'bilo im je suđeno' daobjasnimo Saši i Neši? Oni morajuda shvate svu muku ovog tla,opasnosti koje vrebaju, moraju seočeličiti za budućnost, za borbu sa

sadašnjim i budućim alamanima...Moraju dobiti... hm... ovaj,takozvanu istorijsku perspektivu!Jer, i sama znaš šta uče u školi, svecrno-belo...”

„Da. I bez obzira što su usvakodnevnom životu stegepopustile i više se ne ide u zatvorzbog vica, u školskim programimanema promene. Zato im trebaispričati sve.”

„Baš sve?”„Sve, do tankih creva.”

* * *

„Tata, nedelja je! Pusti nas na rekuda se malo kupamo!”

„Saša, kazao sam: nema reke,nema muzike, nema filmova dokvam mama i ja ne ispričamo istorijumoje porodice...”

„Ali, tata, zašto to baš danas?Zar nisi mogao da izabereš nekikišni dan ili olujni kada niko nećenapolje?”

„Pa, mogao sam, Nešo, mogao

sam.”„Pa da idemo onda danas na

reku, molim te, tatice naš dragi.Zašto si nam inače kupio one lepebicikle?”

„Rado, da odu danas na reku, apričaćemo o istoriji moje porodiceneki drugi dan, šta misliš?”

„Ta nek idu kad su zapeli, alisledeći put bez odlaganja.”

* * *

„Evo, danas je zima, kamen puca,nećete napolje, pa hajde da vammama i ja ispričamo istoriju mojeporodice.”

„Ali, tata, danas idemo saškolom na klizanje... Je l' sizaboravio da si nam nedavno kupionove sličuge baš za ove nedeljneizlete na zaleđeno jezero!? Moramoda vežbamo, najgori smo, apogotovo Neša, stalno pada kadhoće da se okrene, a ni ja baš nisammnogo bolji. To je ujednofiskultura, znaš. Ionako nam stalno

gunđate da se malo krećemo...”„Rado! Radmila! 'De si,

Rado?”„Evo me u podrumu, uzimam

kiseli kupus! Šta 'oćeš?”„Deca bi na klizanje. Da

odložimo priču o istoriji mojeporodice, šta veliš?”

„Mama, molim te, moramo naklizanje, nastavnica će nasprebrojavati... Ide i Roćko i Tibor iSale i...”

„Ah, nek idu s milim bogom!

Saša i Nešo, ovo je već drugoodlaganje. Samo da znate, trećegneće biti!”

„E pa dobro, kiša pljušti, fijučekošava, najzad možemo da ihuhvatimo. Rado, zovni ih, molimte.”

„Saša, Nešo, zove vas tata.Aleksandre! Nenade! Otac vaszove!”

„Zašto?”„Zbog one priče. Silazite

odmah, jeste li čuli!”„Dobro, najzad vas uhvatismo.

Dakle ovako, dragi naši sinovi,slušajte i pamtite šta će vam otacispričati... Hm... Hm... Kako onobeše... Ovaj, onaj... Onaj Ratomir...strinin zet... čudno ime, zajedno i rati mir, ali ne mari, tako je i ustvarnosti... Hm, nisam to hteo...Rado, ovaj, odakle da počnem?”

„Bože, Lazo, pa od Ilije!”„Ah, da. Dakle, vašeg dedu

Iliju su ubili partizani...” „Tata, pa

to je strašno! Neša i ja uopšte nismoznali!” „Šta to niste znali?”

„Nismo ni sanjali da je našdeda Ilija bio... Bože, pa onda smoi mi...”

„Šta je to bio, deco, šta!?Ništa sad ne razumem...” „Kako nerazumeš? Jesi l' kazo da su ga ubilipartizani?” „Jesam... Ubili su gapartizani...”

„Onda je bio Nemac! Jao,Saša, kuku nama, naš deda Ilija jebio Nemac!”

Slikar Vinter

Pavle Vinter, rođeni Beograđanin,bio je visok i vitak mladić pravilnihcrta lica, plavih očiju i svetlosmeđekose. Želeo je da studira slikarstvoi mada je mogao otići i u Parizpošto mu je porodica bila imućna, sobzirom da je po očevoj liniji bioČeh, on se odlučio za Prag. Saizuzetnim pohvalama diplomirao jena Praškoj slikarskoj akademiji, a

po povratku u Beograd odmah jedobio nekoliko narudžbina koje su,kada ih je naslikao, u punom smisluafirmisale njegov neosporni talenat.(Ovde treba istaći da je PavleVinter bio umetnik u pravom smislute reči - onakav kakvog ga mi,obični smrtnici, zamišljamo: lepoali nemarno odeven, ozbiljan radnikali razbarušen, sjajan u svom posluali potpuno izgubljen usvakodnevnom životu, organizovankad slika ali za sve ostalo sasvimnepraktičan, jednom rečju, suštinski

bizaran tip). Dakle, po mladomVinteru su pljuštale pohvalne kritikekao prolećne kiše. Svi su se slagalida se pojavio umetnik koji će poputzvezde osvetlati beogradski obrazna evropskom nebu. I tako bi i biloda nije izbio Drugi svetski rat.Zaneseni rodoljub je odmah saponosom obukao uniformupotporučnika Jugoslovenskekraljevske pešadije i isto tako bioodmah uhvaćen i odveden unemački zarobljenički logor uStrazburu, gde je proveo četiri

godine rata.Po oslobođenju, Pavle Vinter

je odlučio da se ne vrati u Beograd,mada je čeznuo za svojimneverovatnom srećom živim izdravim roditeljima i dvemasestrama, koji su, uzgred budirečeno, ostali bez ičega: porodičnakuća im je bila srušena do temelja unemačkom bombardovanju,letnjikovac na Dedinju sravnjen sazemljom od savezničkogbombardovanja, veliko bogatstvonacionalizovano, a ono malo

skupocenosti koje su bile spasenetopile su se u razmeni za hranu.Međutim, nije to bio razlog zanjegovu odluku da ostane uinostranstvu, čak bi se moglo rećida mladog slikara nije uopštepogađala porodična nemaština.Njega je užasavao režim koji se pooslobođenju ustoličio u Jugoslavijii koga se njegov slobodarski duhgrozio jer, bio je ubeđen, novoustrojstvo vlasti bi ga sputavalo,vezalo mu i ruke i jezik. O tomrežimu je još kao dečak slušao

zastrašujuće priče od izbeglih Rusakoji su živeli u Beogradu već udrugoj generaciji i zaključio naosnovu toga i još nekolikopročitanih knjiga da je u srži takvogdruštva vladala čista hipokrizija:propovedala se jednakost ibesklasnost, a zdušno se gajilagotovo indijska kastinskadiferencijacija. Posleratni događajisamo su potvrđivali njegov stav:njegovom ocu, poznatom advokatu,bilo je zabranjeno da se bavisvojim poslom iz nekih

nerazumljivih razloga; njegovomujaku, poznatom lekaru nije bilomoguće da ponovo otvori privatnupraksu, njegovom stricu fabrikantuje oduzeta fabrika... A nije smeo nida pomišlja na sve ostale članovenjegove mnogobrojne ivisokoobrazovane porodice - naujaka Stanimira, profesorafilozofije i zagriženog„reakcionara”, strinu Natašu,vrsnog pedijatra, na tetku Pelagiju,bogatu naslednicu i profesorkufrancuskog jezika, na strica Nauma,

arhitektu, i ko zna sve koga još! Taposleratna nemogućnost pristojnezarade i legalno oduzimanjevlasništva predstavljalo jenajprostiju pljačku, zaključivao jepo ko zna koji put Pavle Vinterpijući vodu (jer je za bilo šta drugotrebalo platiti) na Pjaci san Marko uVeneciji gde se obreo po izlasku izlogora! (Podrazumeva se da jeItaliju, kao destinaciju sa krajnjimciljem Firencom, izabrao zbogumetnosti).

Ne bi naš vrsni umetnik imao

ništa protiv toga da se malo odpreostalog bogatstva njegoveporodice prelije u narodne ruke, tojest, da ode u ruke siromašnih, alisiromašni su ostajali gde su i bili,sem ako nisu bili u partizanima iliposlušnici u saglasju sa parolamanovog društva. A novi siromasi, oninekad dobro stojeći, nisu imalinikakva prava za život! To je, čak isa stanovišta mladog zanesenjakabilo previše, i on u takvu zemljunije hteo da se vrati pa makarnikoga od svojih više nikad ne

video!Dakle, pomoć ili pomenuto

prelivanje novca u njegovompravcu nije mogao da očekuje. Zatose prvi put u svom relativnokratkom životu morao osloniti samona sebe. Odlično, mislio je,očeličiti se, osamostaliti, postatisvoj čovek - upravo ono što je otacod njega oduvek zahtevao čimzavrši škole! Međutim, to je bilolako reći, ali u tom istorijskomrazdoblju vrlo teško ostvariti.Pogotovo u Italiji!

U pokušajima da zaradi za goliživot, da se dokopa neke narudžbeza portret ili mrtvu prirodu, zapejzaž ili oslikavanje zida ilinjegovo najobičnije malanje ili bilošta, Pavle se upoznao sanekolicinom umetnika koji su bili uistom položaju kao i on sam.

Nekom ludom srećom uspevaoje povremeno da radi kaoprevodilac, jer je, pored srpskog ičeškog, suvereno vladaoitalijanskim koji je naučio iz ljubaviprema renesansnim slikarima,

nemačkim zbog babe Bečlijke kojaga je obožavala i stalno vukla sasobom na putovanja po austrijskimbanjama, i španskim zbog jošjednog obožavanja, naime, jer mu jeomiljena baba-tetka bila udata zasefardskog Jevrejina Mošu Altarcaiz Sarajeva za kojim je mali Pavletrčkarao kao kučence jer je on,dotični deda-tetak, bio najuzvišenijipripovedač koga je svet video,takozvani magid kome su se ljupkepriče poput bisera kotrljale sausana. Zbog znanja pet jezika, Pavle

je smatrao da vredi za petoricu jermu je otac utuvio u glavu da u sebinosi onoliko ljudi koliko jezikagovori. Otac je obavezno dodavaoda mu, shodno tome, komunikacijasa svetom nikad neće predstavljatiproblem, ergo, da je ceo svetnjegov! Mada je slepo verovao uočevo mišljenje, sada mu se učiniloda će se ta očeva tvrdnja pokazatinetačnom.

Pošto se Pavle mučio više odsvih njegovih drugova, vajar Italo,uz jednoglasno odobravanje ostalih,

skrenuo mu je pažnju jednomprilikom kada su opet svi dobiliposao, a on nije, da problem leži unjegovom prezimenu: ono odbija jerzvuči nemački. Pavle se ražestiouporno objašnjavajući da je Vinterčisto češko prezime, premda jeshvatao da su njegovi drugovi upravu.

„Moraš ga promeniti”, rekaomu je violinista Franko.

Posle mnogih predloga,duborezac Anđelo uzviknu: „A štone bi postao Belini, kao naš veliki

kompozitor! A bello, dakle lep, jesiu svakom slučaju!”

Uz dosta opiranja, Pavle jezahvaljujući svesrdnoj pomoćidrugova, krenuo u akciju. Onakosmušen i spetljan sam se nikako nebi snašao. Gajio je duboko usađenuaverziju prema svakojadministrativnoj proceduri, pravufobiju od formulara kojejednostavno nije umeo da čita nabilo kom, pa ni na maternjem jeziku.Dakle, posle mnogih peripetija,Pavle Vinter je postao Pio Belini.

Tog dana ga je obuzeloočajanje. Bio je očajniji nego kadsu ga odveli u zarobljeništvo, ilikada je odlučio da više nemadomovinu, ili kada je shvatio da udogledno vreme neće videtiporodicu. Tog dana nekoliko puta senekako presamitio, zaneo prvo najednu pa na drugu stranu, da binajzad čak i pao ne spotakavši se nio šta, što mu se obično dešavalokada je bivao u neizdrživomnervnom rastrojstvu. Treba istaći daje mladi Belini, ma koliko skladno

građen, imao sklonost kaneobjašnjivim padovima. Njegovelepo uobličene dugačke noge i rukesa prekrasnim vretenastim prstimaponekad su se tako nespretnokretale i pružale u samo njimajasnim pravcima, da je ličio nalutka u lutkarskom pozorištu čijekonce vuče pijani lutkar.

Bilo kako bilo, posle skorogodinu dana, videvši da u Italijinikako ne može da preživi, jer su isami Italijani teško preživljavali,Pavle-Pio odluči da ono malo

novca koji je zaradio noseći vrećesa hranom za Amerikance, služećikao kelner, stanični nosač igondolijer, čisteći kanale, i najzad(ah, kakvog zadovoljstva!)pomažući u prenošenju umetničkihdela skrivenih po podrumima unjihova predratna prebivališta,dakle, da sav taj novac potroši zaparobrodsku kartu koja će gaodvesti do zemalja u kojima nijebilo rata, naime, u Južnu Ameriku, uArgentinu, u Buenos Ajres! Još naakademiji slušao je bajke o tom

čarobnom gradu od svog rečitogkolege Italijana Masima Aligijerija,čiji su roditelji tamo živeli. Uzgredbudi rečeno, Mašimo je bio podostazaslužan i za Pavlov izbor Italijekao mesta boravka posle logora ipo odbacivanju sopstveneotadžbine, što je valjda bila jedinaneopoziva odluka inačepovodljivog i rastresenog mladića.Pomišljao je da potraži porodicuAligijeri (prezime ga je od prvogtrenutka začaralo, naravno zbogDantea) kad stigne u Bajres (kako

ga je nazivao Masimo) ne bi li mupomogli da se smesti i započne noviživot.

Stigavši u Buenos Ajres bezprebijene pare i sav iscrpljen odvišemesečnog cikcak putovanja nateretnom brodu koji je stalno negdepristajao da istovari ili primi robu,odmah je započeo potragu zaAligijerijevima, ali ih nije našao.Gladan i obeshrabren, počeo je daskicira likove gostiju po krčmamaza hranu i za nešto malo novca

kojim je plaćao tavansku sobicu ulepom kraju grada. Pročuo se usvom kvartu kao odličan kafanskiportretista, ali nikako da mu se licesreće stvarno osmehne, da mu naletineki slikarski sladokusac koji biprepoznao njegov talenat i odveo gau više krugove. A istinu govoreći,upoznavao je stotine ljudi iz svihkrajeva sveta jer je prestonicaArgentine postala još višemultikulturalna i multinacionalnanego što je ikada bila zbog mnoštvaizbeglica iz opustošene Evrope.

Rojili su se u njoj kao pčele okomatice, pustošili je kao najezdaskakavaca, obogaćivali je kaoleptiri koji prenose polen. Bilo ih jesvakojakih: onih koji su krenulitrbuhom za kruhom, onih koji subežali pacovskim kanalima od rukeposleratne pravde, onih koji nisuhteli da se vrate u zemljekomunizma.

U tom Vavilonu, Pavle se započetak dobro snašao, a da toganije bio u potpunosti ni svestan.Podnosio je, uglavnom stoički,

siromaštvo, nije mario za svojskučen i varljiv položaj i nestabilanživot od danas do sutra, aličinjenica da sve svoje crteže morada potpisuje sa Pio Belini dovodilaga je do ludila! Kako drugačije kadsu mu svi papiri bili izdati na toime? Svaki put kada bi stavljaopotpis ruka bi mu zadrhtala odočajanja jer to nije bilo njegovoimel Lažno ime ga je pretvaralo ulažnog čoveka, pa samim tim i ulažnog umetnika! Želeo je iznadsvega da se vrati svom imenu kad

već nije mogao svojoj zemlji. Ime injegov talenat su jedino što mu jepreostalo! To je bilo njegovo jedinovlasništvo! Pa zar i to zauvek daizgubi? Ne, nikako!

Lamentirao je nad svojomzlehudom sudbinom po svimkafeima i kafanama, bircuzima ibordelima gde je slikao, a njega suljudi slušali jer je bio i daljeneobično lep, zadivljujuće plav inekako odsutno privlačan. Žene suga opsedale i samo da je hteo, da jeu sebi imao taj nerv, suprotni pol ga

je mogao izdržavati bez ikakvemuke, ali to nije bio put PavlaVintera. On nije mogao ni dazamisli da mu neko drugi, osimnjegovih roditelja, bilo šta plati, akamoli neka žena. Sa njima seupuštao u poneku ovlašnu avanturu.Smatrao je da je suviše siromašanda bi sebi mogao dozvoliti ištaozbiljnije, jer ozbiljnije iziskujevečeru, odeću, šampanjac, stan...Upravo sve ono što nije imao i nijemogao sebi da priušti.

Ipak, zbog svega toga Pavle

nije bio očajan, pa čak ni tužan.Pomalo besan, da. Njegov na sveotporni mladalački optimizam ineuništiva nada ukazivali su mu daće se na neki volšeban način svinjegovi problemi rešiti i ceo životniput krenuti takvom uzbrdicom da ćedah izgubiti penjući se, samo ako sevrati na svoje pravo ime.

Pavle je najčešće odlazio uprilično mračan ali prijatan kafepun neke monparnasovskeatmosfere, koji je držao FrancuzAnri. Čekajući mušterije, naša

izbeglica je običavala da pijuckaapsint. Kad ih duže nije bilo, kodtreće čašice počinjao jenekontrolisano da kuka kako jeočajan jer bi da promeni ime, ali nezna kako se to radi, ne ume da senosi sa zastrašujućomadministracijom, a gaji neobuzdanstrah od formulara... I sve tako izvečeri u veče. Jednom je, tokomsvoje uobičajene žalopojke, čak izaplakao, glasno zaridao.

Sledeće noći, baš kada jezavršavao četvrti apsint i svoj treći

lament nad samim sobom zbog pusteželje za promenom imena, priđe mujedan muškarac u kišnom mantilu išapatom upita na španskom:

„Jeste li visokoplasirani usvojoj struci?”

Pavle se nije zbunio, već jespremno odvratio: „Bio sam.”

„Dobro”, nastavi stranac nanemačkom, „onda me sutra u ponoćčekajte u Aleji konkistadora ispodonog prolaza, znate?”

„Znam, kako da ne! Hoću, hoću

svakako”, odvrati mladi slikartakođe na nemačkom. „Ali, zašto?”

„Kako zašto, čoveče!” ljutnuse neznanac u kišnom mantilu. „Pazar niste pričali... hm, priličnonedostojanstveno cvileli”, dodade sblagim gađenjem, „da moratepromeniti ime, da vam od toga svezavisi?”

„Jesam! Jao! Kad ga promenimpočeće moj novi život! Šta? Kako?Možete mi pomoći?”

„Odvešću vas kod čoveka koji

može”, odvrati stranac i iščeznumada je Pavle imao još hiljadupitanja. Od uzbuđenja slikar sesrušio sa barske stolice uz velikulomnjavu, ali se srećom nijepovredio.

Sutradan, još mnogo preponoći Pavle Vinter alijas PioBelini nervozno se šetkao nadogovorenom mestu. Bila jemaglovita, neprijatna zimska noćkada se hladnoća zbog tipičnebuenosaj reske vlage uvlači dokostiju makar kako dobro čovek bio

obučen, a Pavlov olinjali kaput nijepredstavljao bogzna kakvu zaštitu.Kada je otkucala ponoć naobližnjem zvoniku, isti onajmuškarac u kišnom mantilu sašeširom nabijenim na glavu tako dase lice jedva naziralo izronio je izmagle i bez reči pokazao da gaPavle sledi. On je poslušno krenuoza tajanstvenim dobročiniteljem.Mogli bismo se upitati da li jemladi slikar postao sumnjičav zbogove bizarne procedure. Ne, nije:Pavla nije nimalo čudila sva ta

konspirativnost - promeniti ime zanjega je predstavljalo najtežimogući, ako ne i neostvarivpoduhvat.

Posle dugog krivudanja uskimulicama, tako da je Pavle potpunoizgubio orijentaciju i nije imaopojma gde se nalazi, njegov vodičnajzad priđe jednim masivnimvratima i pozvoni. Kao da je stajaoodmah sa druge strane kapije, nekootvori prozorče, oko se zacakli, ašarke zaškripaše. Dotadašnji vodičnestade bez traga, a pozamašni

vlasnik oka povede Pavlapopločanim puteljkom kroz baštu satravnjacima i vodoskokom doglomaznih vrata velike vile u kojuPavle bi propušten bez ijedneizgovorene reči. Čekaju ga, pomislizadovoljno. Preuzeo ga je trećičovek u livreji sa belimrukavicama, sav uštogljen i ušniran.On ga povede na sprat preko širokihmermernih stepenica zastrtihcrvenim tepihom koji su presecaleuglačane mesingane poluge. Ovdeće mu rešiti problem za tren oka,

zaključi mladi umetnik veomaimpresioniran ambijentom i vansebe od sreće. Podigao je pogled: utami tavanice gde su se gubiligipsani radovi na ivicama visokihzidova nazirali su se teški kristalnilusteri. Prostorom je vladaopolumrak, nigde zračka svetla.

Kako je sve to zapetljano,mislio je Pavle, i kroz šta on svemora da prođe samo da bi promenioto prokleto ime! Ali, neka, svakitrud za potez koji će mu okrenutidosad neuspešan životni tok je

opravdan. Ko li će ga na kraju ovogsprovođenja dočekati, pitao se.Neko sigurno veoma elegantan, aon, ovako loše obučen, pravibednik! Ah, samo da se sve ovo većjednom završi!

Najzad stigoše do još jednihvrata malo manjih od dotadašnjih,na koja sluga pokuca, ali ih odmahpotom i otvori, mada se iznutra niječuo nikakav glas koji bi odobrioulazak. Mladi Belini, drhteći odnervoze, nestrpljenja i sveopšteuznemirenosti, uđe u prostoriju u

kojoj je uspeo da nazre samo jedanogromni pisaći sto sa lampomjarkog svetla uperenom direktno unjega tako da je lice osobe koja jesedela za stolom ostalo u tami.Ništa nije video osim odnegovanihšaka. Njih bi rado slikao, proletemu kroz glavu.

„Vaše ime”, prošišta glasskrivenog lica i nežnih prstiju.

„Ja se... ovaj, sada... ja se, jase zovem Pio Belini, ali bih hteo dapromenim...”

„Pio Belini? Je l' to vašepravo ime?” zašuštaše hartije dok jenepoznati listao neki podugačakspisak. „Ne, ne, nije... Znate...”

„Vaš položaj, molim”, nastavizapovedničkim šapatom skriveni,pa pošto se Pavle nakašljavao,meškoljio i ljuljao stojeći čas najednoj čas na drugoj nozi i timeodavao krajnju nelagodu, šapat senastavi. „Možete se opustiti islobodno reći ko ste, jer ste međuprijateljima. Mi naše ne damo,verujte. Mnogima smo pomogli, pa

ćemo i vama...”„Jao, hvala vam! Do neba vam

hvala!” zapenuša Pavleoduševljeno. „Ja nisam pitao kolikoće me vaša usluga koštati, pa...ovaj, onaj, ovde takav luksuz...bojim se da li ću imati dovoljno...”

„Naše usluge su besplatne!”prosikta šaptač ljutito. „Dakle, imei čin, molim!”

„Pa... pa, pravo ime mi jePavle Vinter... A čin... Ne znam štada vam kažem... Pre zarobljeništva

bio sam potporučnik...”„Molim? Kakvog to

zarobljeništva?”„Nemačkog, kog bi drugog?”

promuca Pavle.„Potporučnik čije vojske?”

razdra se senka.„Jugoslovenske kraljevske...

Ovaj... Ja sam, znate, Srbin...”„A ličite na čistokrvnog

Nemca... Da... Arijevski tip, visok,plav...”

„Pa i Sloveni su plavi... ovaj...

i visoki pokatkad... Imam ja i češkekrvi...”

Nastao je dugačak tajac tokomkoga je Pavle posumnjao u dobrobitcele ove ujdurme. U jednom časumu se učini da čuje nešto izmeđunehatnog uzdaha ili uzdržanogkikota, ali u to nije bio siguran.

Najzad, čovek u senciprogovori opet istiha: „Mladiću,moje nesposobne kolege pogrešilesu dovevši vas do mene, ali ja ćuvas, eto, ipak rado posavetovati: zavrstu promene imena koja je vama

potrebna idite lepo sutra upolicijsku stanicu vašeg kvarta i toćete završiti za časak.”

„Stvarno? Ozbiljno? Samo daodem i da kažem...”

„Da, da, da!!! Kažitejednostavno na koje ime želitepapire i to je sve!”

„Sve!?” zaprepasti se Pavle. „Ioni će popuniti formulare...”„Zaboga, mladiću, pa valjda stepismeni, ali i da niste, oni svepišu!”

„Fobija, znate... formularskafobija..”

Začulo se zvonce, vrata su seotvorila i livrejisani je ušao u sobu.U međuvremenu, šeprtlja Vinter sepribližio stolu ne bi li se, ophrvanzahvalnošću, rukovao saneznancem, ali se sluga stušti nanjega i zgrabi ga za levu rukupovukavši ga unazad, dok Pavle većispruženom desnom rukomnespretno udari lampu koja seprevrnu i za časak osvetli liceispitivača. Niko osim rođenog

slikara ne bi taj lik osvetljen samodelić sekunde zapamtio, ali PavleVinter jeste, jer je u njegovomizrazu, u rasporedu kostiju i mišića,bilo nečeg uznemiravajućeg, nečegšto bi predstavljalo izazov prenetina platno.

Uprkos svim uzbuđenjima, tenoći Pavle Vinter se vratio u svojsobičak sav razdragan. Došlo mu jeda zaigra od sreće što će najzadresiti svoj gorući problem. Pošto zaples nije bilo mesta, tiho jeotpevušio svoju omiljenu pesmicu

„Moja je ženica ptičica selica” izaspao čvrstim snom.

Sutradan je otišao u policijskustanicu i veoma lako, baš kako muje noćni sagovornik predočio,dobio papire na svoje rođeno ime iratosiljao se Pija Belinija za svavremena. Treba napomenuti da su seu to doba na tom meridijanu imenamenjala kao odeća. Svako je mogaoda postane neko drugi.

* * *

Prohujale su godine. Pavle Vinter jepostao cenjen slikar u visokimargentinskim umetničkimkrugovima. Njegove slike su seprodavale i u Njujorku prekogaleriste koga je pronašla njegovamlađa sestra Vida. Ona je bilatalentovana kostimografkinja kojase, uprkos oštre konkurencije,probila na Brodveju. Mada jepostala prilično slavna i samim timimućna, patila je od nostalgije zaporodicom. Stalno je zvala u gosteroditelje koji su samo jednom došli,

jer im je put bio previše zamoran.Njena mlađa sestra Natalijaposetila ju je nekoliko puta, ali sadaviše nije mogla, jer se udala i ostalau drugom stanju. Zato je brat Pavle,i dalje neoženjen, došao na red dabude pozvan u goste.

Vida je stanovala na Četrdesetdrugoj ulici, u srcu Menhetna, uzenici brodvejskog oka. Čim jestigao kod sestre, pre nego što seraspakovao, Pavle je izleteo naulicu oduševljen onim što je videoiz taksija i nestrpljiv da opipa

njujorške pločnike i udahne onajspecifičan miris menhetanskogvazduha. Veliki grad je pulsiraoubrzanim ritmom koji je našaoodjeka u Pavlovom srcu. Tokom teprve šetnje odlučio je da napustiBuenos Ajres i preseli se u Njujork.

Hodao je ulicama oko Centralparka do sumraka. U predvečerje seopet našao na Tajms skveru gde gazaslepeše svetla sa svih strana: sazgrada su sipali zvezdasti snopoviogromnih reklama, sa kolovoza sukuljali farovi ogromnih automobila,

a pločnike su osvetljavali ogromniizlozi bezbrojnih radnji i restorana.U svoj toj navali bleštećih efekataipak ga ponajviše privukoše dotadneviđene svetleće vesti koje sujurile po velikom duguljastomekranu! Takvo čudo još nigde nijevideo! Zato Pavle Vinter zastade, istajaše uzdignute glave čitajući osvetskim događajima dana. Kada bise traka završila, počinjala je odpočetka, a početna vest, koju jePavle u prvom navratu propustio jerse bio uključio na sredini, glasila

je:

UHVAČEN ADOLFAJHMAN!!!UHVAČEN

NAJOZLOGLAŠENIJIRATNI ZLOČINAC SVIH

VREMENA!!!

„Neka, vala, baš mi je milo!Bolje ikad nego nikad!” zaključio jeglasno i radosno.

Odmah potom pojavi seAjhmanova slika.

Videvši je, Pavle Vinter sezanese od zaprepašćenja. Po jošnerazjašnjenom običaju, kao uvekpri velikim uzbuđenjima, pošto ješevrdao malo nalevo, malonadesno, malo napred, malo nazad,slikar najzad potpuno izgubiravnotežu i tresnu kao cirkuskipajac pljoštimice na zemlju, ali se,opet po običaju, hitro pridiže,polako ispravi kao da vraća udove iostale delove tela na svoje mesto,

pa ostade tako ukipljen, ukopan,skamenjen, zureći sa nevericom ufotografiju istog onog čoveka kojegje u tajanstvenom dvorcu u BuenosAjresu ugledao u snopu svetlaoborene lampe, kada je besomučnopokušavao da promeni lažnoitalijansko ime u svoje rođeno.

Fantom

Roditelji gospođice Natalije, ljupkemlade Beograđanke, pošto im jekćer završila studije prava saodličnom uspehom, odlučiše da jepošalju preko okeana na godinudana u posetu starijoj sestri koja ježivela u Sjedinjenim AmeričkimDržavama, u državi Mičigen, ugradu Detroitu. Natalija je saoduševljenjem prihvatila ovo dugo

putovanje svesna da će njenznatiželjni duh imati šta da otkrije uvelikoj zemlji, da će se napojitisvim mogućim novotarijamavelikog sveta, da će se, jednomrečju, prvi put u životu (bar dokputuje brodom) naći lišenaobavezne pratnje, odgovorna samaza sebe, bez snažne zaštitničke rukeoca i nežne ruke majke. To je biloupravo ono za čim je mladaakademska građanka KraljevineJugoslavije čeznula. Težila jeslobodoumlju, borila se za prava

žene koja će je izjednačiti samuškarcem, otvoriti joj vratamnogih dotad za ženski polnezamislivih zanimanja kao i istezarade za isto radno mesto... Poštoje bila rečita, svoje stavove jeprikladno ali otresito izlagala naskupovima Kola srpskih sestara,kao i na čajankama i književnimskupovima na kojima je bilaobavezan gost. Po svojimnaprednim stavovima bila jepoznata kako na fakultetu tako i poimućnim beogradskim kućama gde

su je neprestano pozivali. Jer, kadabi gospođica Natalija bila prisutna,nikad nisu nastajali oni neprijatnizastoji u razgovoru tokom kojihdomaćin i domaćica retko uspevajuda u trenutku smisle zgodnu temu zadalji razvoj priče.

Stigavši u Detroit, gospođicaNatalija je bila tolikoimpresionirana da je odmahodlučila da piše dnevnik jer, znalaje, utisci se nižu, jedni preskaču ibrišu druge, pa jedino beleške mogu

svaki detalj spasiti od zaborava.Samo zabeleženo će joj omogućitida prenese sve što bude videla idoživela svojim dragim roditeljimamodernih pogleda koji su je već biliposlali, ne štedeći novac, i u Pariz,i u London, i u Beč, i u Prag u željida im se fakultetski obrazovanodete upozna sa takozvanim „velikimsvetom”. Dakle, prvenstveno njimamorala je uzvratiti dobrotuprimerenim zapažanjima i utiscima,a potom i svojim beogradskimprijateljima i rodbini.

Po dolasku u Detroit prvo jedoživela svetlosni šok: hiljadesijalica su osvetljavale svaki ćošakgigantskog grada, koji je blistao kaobiljur. A tek za Božić! Takvuproslavu Božića ona nikad nijemogla ni da zamisli, a kamoli dadoživi - sve te okićene jelke ustanovima i ispred kuća, u baštama,parkovima, ispred velikihoblakodera; konture ogromnih kućaocrtane raznobojnim sijaličicama,drveće takođe, svaka granadrugačije, jedna zelena, druga

plava, treća crvena; a besprekornozapakovani pokloni, to obiljemašni, cvetova, traka i čipki!

Potom ju je zapanjio običajkoji se nazivao baby shower,bebeći tuš! Nikad i nigde ranije niječula za tako nešto! Tuširanje bebe,pomislila je i nikako joj nije išlo uglavu šta bi to trebalo da znači kadbeba još nije ni rođena! Najzad jeshvatila da su to pokloni kojipadaju kao guste kapi vode iz tuša,a svi su namenjeni bebi i njenomrođenju! Zapravo, to je bilo žensko

popodne kada su se sve prijateljicebuduće majke sakupljale u njenojkući i donosile darove. Kako su sveone ležerno cepale taj prekrasnipoklon papir crvenozelene,srebnozlatne, ružičastoplave i oranžžuto svilenkaste hartije, koji bigospođica Natalija tako radoispravila, ispeglala, presavila ičuvala za neku drugu priliku -možda čak i ponela u Beograd, ilimožda samo rasprostrla po stolu idivila se neobičnim odsjajima,možda isecala zvezde... bilo šta,

samo da se ne baci! Ali, u Americisve se lako bacalo, lako menjalo zanovo, lako se selilo iz kraja u kraj,iz grada u grad, jednom rečju, lakose živelo! Da, to je to, zaključila jegospođica Natalija: lak, bezbrižanživot, drugačiji od svih lakih ibezbrižnih života u Evropi, apogotovo na Balkanu! Bila jefascinirana, istinski zadivljena ipomalo zbunjena neverovatnimrasipništvom, neuporedivim saevropskim, dakle, nekim opštimblagostanjem, pa čak, moglo bi se

reći, i bogatstvom.Ah, kako joj je sada rodni grad

izgledao mračan, stešnjen,provincijalan! Nije se usuđivala otome da razmišlja i odlučila je radisopstvenog mira da ne pravinikakve komparacije, a pogotovo daih ne beleži u dnevniku. Ništa osimameričkih novotarija, ili, boljerečeno, čuda. O čudesima će pisati,jer čemu poređenja? Mi smo gdesmo, a oni su gde su. Razlike jednogmesta, naime, naše starmalekraljevine, i drugog, naime, ove

nove zemlje-kontinenta uslovljavalisu zamršeni istorijsko-političko-geografski razvojni tokovi, a ona,Natalija, svakako nije bila doraslazadatku njihovog razjašnjavanja.Zato je najjednostavnije zaključitida je tako kako jeste i gotovo! Neulaziti u dubinu, ostati na površini,tipično američki naivno ilakomisleno - premisa koja činiživot mnogo prijatnijim. Zašto onane bi preuzela američki načinrazmišljanja? Postala laka kaoperce, lepršava kao šampanjac,

slatka kao marmelada?Bila je toliko zanesena da joj

se činilo da se u Americi ljudi nerazboljevaju i ne umiru, da nemasaobraćajnih nesreća, jer ko bimogao da nastrada ili budepovređen u tim uglancanim krvcrvenim, nebeskoplavim,pačježutim pokretnim lađama kojesu bešumno klizile širokim glatkimdrumovima i autostradama sa po tritrake u jednom i tri u drugompravcu; činilo joj se da nemalakomosti i surevnjivosti jer svi

imaju dovoljno pa i previše, imajuudobno nameštene prostrane kuće, atek kuhinje! - veličine njihovogsalona i trpezarije zajedno!Verovala je da nema krađa iubistava, a policija koju ponekadvidi na ulicama postoji za svakislučaj, jer ljudi su ipaknepredvidivi. Policajci su bilitoliko ljubazni da je jedva sebimogla da dođe kada je jednogzaustavila, radi provere, upitavši gaza neku ulicu. Svi nasmešeni ipredusretljivi, niko turoban,

sumoran ili, ne daj bože,bezobrazan. Svakako, zašto bi i bilikad nisu imali razloga, rezonovalaje uverena da postaje izuzetnodobar poznavalac američkog načinaživota, običaja i mišljenja.

Naravno, znala je gospođicaNatalija za crnački problem, ali ukrugovima u kojima se ona kretalanije bilo crnaca; znala je i zasiromašne kvartove velikihgradova, ali ih nikad nije videla;znala je i za nepravedan odnosdruštva prema ženama; znala je za

štošta loše, ali je jednostavnoizbacila iz mozga te misli zapahnutasvim ostalim blistavim utiscima.Okružena mladima kakva je i samabila, koji isključivo jure da se štobolje provedu na igrankama, urestoranima, u mjuzikholovima,bioskopima, teniskim igralištima ina piknicima, naša napredna,borbena, rečita Natalija je zaćutalausled grandioznog uživanja izaboravila na sve nevoljnike,siromahe i mučenike ovog sveta. Nebi je trebalo osuđivati, jer ko da

pomišlja na pakao kada je u raju?Došlo je leto sa jakim

vrućinama, pa se društvo togvikenda odlučilo da ide na izlet najezero Mičigen. Sve se odvijalo poplanu: smestili su se u troja kola,dok su četvrta vozila pomoćnoosoblje, ručne frižidere sa pićem ihranom, i sve ostale potrepštine. Podolasku na jedno lagodno mesto sagustim travnjacima i isto takogustim krošnjama drveća, prostrtasu velika tanka ćebad za one kojižele da se ispruže i osete prirodno

tlo pod leđima, ali je otvoreno inekoliko stolova i mnoštvo stolicana rasklapanje i ležaljki koje suhitre sluškinje rasule na sve strane.Buketi cveća u vaznama našli su sena belim uštirkanim stolnjacima, paje čak i jedan gramofon izronio izprtljaga! Kelneri su služili ledeničaj i limunadu. Sve se odvijalo kaou nekom bajkovitom holivudskomfilmu: blagi povetarac je nadirao sajezera, niske bisera nežno suobavijale ženske vratove, pucketalesu boce šampanjca pri otvaranju, a

prijatni glasovi u živahnomrazgovoru i smeh dopunjavali suovu, za gospođicu Nataliju sasvimnestvarnu scenu. Neki su sepresvukli za kupanje, ali je većinaipak izabrala da posle ručka iznajmičamce i lenjo se vozika po mirnojpovršini jezera.

U toj veseloj družini niko nijemogao oko da odvoji i pogled daodlepi od mladog bračnog para,Ruže i Vinka, dece starih iseljenika,jer su bili valjda najlepši ljudskistvorovi koje su Priroda ili Bog

(zavisno od stava i uglaposmatranja) ikada stvorili.Gospođa Ruža je bila prirodnaplavuša raskošnog torzoa i dugihnogu. Bila je i imućna, jer suranopočivši roditelji ostavili svojojjedinici značajno bogatstvo. Njenizabranik, Vinko, nije za njom ulepoti zaostajao: visokog rasta,plećat, mišićav, crnih kovrdža ipreplanulog tena - čovek sareklame! U tamnim očima iskrio muje nestašan pogled, a na usnamapoigravao neki smeran, gotovo

ženskast osmeh, nešto izmeđuĐokonde i kreolskogprepredenjaka. Njihova ljubav jebila nadaleko poznata i očigledna:prsti su im se preplitali, njenaalabasterska i njegova maslinastakoža su se neprestano dodirivale, atek pogledi, pokreti, reči! Takvojednodušje, takvo saglasje bili sumeđu ljudima retkost, zaključila jegospođica Natalija. Kad bi biralamuža, što joj dotad nije čestopadalo na pamet, morao bi premanjoj da se ponaša kao gospodin

Vinko prema gospođi Ruži i nikakodrugačije! Mada je on ispoljavaodozu arogancije u ophođenju saostalima, a pogotovo sa poslugom,prema „maloj” Nataliji je bioneobično ljubazan. Stalno ju jenutkao kolačima, krofnama, puteromod kikirikija i milkšejkom pošto je,po njegovoj oceni, bila preteranomršava.

Odjednom, usredranopopodnevne tišine remećenesamo cvrkutom ptica, začu se krikdo te mere užasan da svi koji su

ostali na obali skočiše na noge.Kuknjava, zapomaganje i urliciizbezumljenog glasa koji je pozivaou pomoć zaparali su uši, a dolazilisu sa jezera prema kome svipohrliše. Oni koji bejahu učamcima, zaveslaše prema mestu sakoga su zapomaganja dolazila.Ubrzo se otkri da je gospođaRužica, lepotica, „krasavica”, (kakojoj je tepao muž obožavatelj, zbognekog pradede Rusa koji je zalutaou porodicu), naglo se nagnuvši saispruženom rukom za šarenim

leptirom, ispala iz čamca i nestala ujezeru. Vinko je naizmeničnonestajao ispod površine vode iizranjao gotovo koloraturnovrišteći, bacajući se i lupajućirukama po vodi kao da je tuče. Sviodeveni i neodeveni muškarciposkakaše u jezero, zaronišejednom, dva puta, tri puta, ali nepronađoše telo utopljenice. Tekpolicajci, koje odmah pozvaše izobližnjeg restorana objasnivši očemu se radi, i koji dovedošeronioce, izvukoše nesrećnu gospođu

Ružu i dovukoše je do obale. Na njuse baci neutešni Vinko strahovitogrcajući i ispuštajući neke neljudskekrike.

Svi su, naravno, otišli nasahranu jedne od najlepših ženameđu našim življem u Detroitu kojaje tako nesrećno nastradala.Sprovodu je prisustvovala igospođica Natalija koja, uprkospotresenosti, opšteg očajanja ijecaja uvansebljenog muža Vinka,nije mogla a da ne primeti belomsvilom tapaciranu unutrašnjost

kovčega. Tako nešto nikad nije nividela niti mogla da zamisli (mada,iskreno govoreći, nije videlanijedan mrtvački kovčeg tokomsvog kratkog života ni spolja, akamoli iznutra)!

Ipak, od tog strašnog iskustva,gospođica Natalija poče drugačijeda sagledava „zemlju meda imleka” u kojoj se, eto, i nesrećedogađaju, i ljudi pate, i nedužnistradaju, i dobrice ostaju beznajmilijih. Ona poče na drugi načinda razgovara sa svetom oko sebe

postavljajući relevantna pitanja,poče pomno da prati štampu i vestina radiju, te da saznaje oproblemima ondašnjeg američkogdruštva: o niskim nadnicama, opljačkama, nepravdama,iskorišćavanju, prevarama,državnim i pojedinačnim, jednomrečju, ona oseti gorak ukusstvarnosti koji sa sobom ponesenatrag u domovinu zajedno sasvojim optimističkim dnevničkimzapisima. Njih je obilato koristilana mnogobrojnim predavanjima, na

čajankama i sedeljkama koje suusledile po njenom povratku uBeograd, a mnogo kasnije, poslerata i udaje, i u pričama o Americitog međuratnog vremena kojima jezabavljala svoje dve kćeri.

„Istina je negde na sredini”,bila joj je omiljena rečenica.

* * *

Negde početkom osamdesetih„Politika” je donela vest da se uBeogradu pojavio fantom davitelj

koji napada mlade žene, uglavnomnoću. Premda su stizale brojneprijave iz raznih krajeva grada osličnim nasrtajima, i mada su ženepočele naglašeno da se raspituju koće ih odvesti ili dopratiti do kućnihvrata, jer je u gradu nastala blagapanika koja je pretila da se pretvoriu histeriju, zaključeno je da su naudaru bile isključivo tekstilneradnice fabrike „Beko” koje su sevraćale kućama noću sa drugesmene. (U današnje vremebeogradski fantom davitelj bi se

vodio kao serijski ubica, ili, poštonikoga dotad nije ubio, kao serijskinapadač). Dakle, napadač je uvekprilazio s leđa, navaljivao silovitona žrtvu, hvatao je za gušu, stezaovelikim šakama da je zadavi, alikao da se brzo umarao te nijednunije uspeo da usmrti. Žene bi sesvakako žustro branile, a on brzoodustajao i bežao. Mlakonja,izjavljivale su žrtve u novinama.

„Čudan neki davitelj”,prokomentarisala je gospođaNatalija spuštajući novine pošto je

pročitala izveštaj o najnovijemnapadu.

„Zašto čudan?” upitala jenjena starija ćerka Vera.

„Čudan, čudan... Obično ubicane ispušta iz ruku tako lako svojplen.”

„Ali, mama, žene se brane,udaraju ga... Ma ja bih ga opaučilaštiklom... Zabila mu je u teme!”ratoborno će Vera.

„Ništa ti ne bi uradila, dragagospođice! Ti ne znaš kako strah

oduzme snagu.”„Ili je poveća...” ubacila je

mlađa ćerka Mira.„Vas dve pazite kad izlazite

noću... Neka vas neko uvek prati...Ovaj je postao strah i trepetženskog življa ovog grada... Samose o njemu priča, po običaju punotoga i dodaje, pa ispade gori odDžeka Trboseka...”

„Mi smo van opasnosti!”odvratiše u glas sestre. „Ovajnapada samo plavuše!”

Posle nekoliko meseci, Vera i Mirazačuše uzbuđen majčin glas koji ihje dozivao. Obe potrčaše u salongde je gospođa Natalija sedela saizgužvanom „Politikom” u krilubleda u licu i očiju punih suza.

„Samo ja... Samo ja znam da jesve ovo istina! Samo ja to znam...Teško meni! A bilo mi je i ondanešto sumnjivo, ali gde da seusudim da kažem! Svi bi pomislilida sam poludela! A sad... A sad...On je sve ispričao! Jao, jao!Strašne li sudbine!”

„Mama, šta ti je? Šta to svesamo ti znaš? O čemu se radi?”uzbuđeno su je pitale ćerke.

„Evo, evo u novinama svelepo piše... 'Zgrabile su ga kandženaše uvek budne milicije'... Bože,što ovi novinari lupetaju! Ah,donesite mi šećer i vodu da se malosmirim... Sve je priznao, ali muniko ne veruje. Samo ja znam dagovori istinu!”

„Ajde, smiri se, molim te”,reče Vera prinoseći majci slatko ivodu. „Šta se dogodilo, molim te,

kaži nam!”„Uhvatili su beogradskog

davitelja! Prekjuče je napao jednuradnicu koja ga je po glavi raspalilatašnom u kojoj je imala kamen zakiseli kupus, i on je paoonesvešćen...”

„Odlično. Uspešan radunutrašnjih poslova, naših vrednihmilicionara”, ubaci sarkastičnoMira. „Pa šta onda?”

„Svi su zapanjeni da je tojedan starac... Da, da, on i jeste

starac... Preračunala sam... On imaoko osamdeset!”

„Ne razumem, šta si ti topreračunala? Otkud sad pa ti znaš?”zapanjeno će Vera.

„Znam... Ja jedina znam... Sveje priznao, ispričao je celu svojuživotnu povest... Evo je u 'Politici' usažetoj formi, a u 'Ekspresu' od rečido reči... Al' mu niko ne veruje. Svise sa njim sprdaju! Niko ne verujeistini! Uostalom, to nije čudno:ljudima je lakše prodati laž negoistinu...”

„Da, slažem se... I, šta dalje?”nestrpljivo će Vera.

„Kad sam ja bila u Detroitukod vaše tetke...”

„Mama, pričala si nam o tomeod detinjstva, znamo sve napamet”,pobuni se Mira.

„Dobro, ali ne znate dalji tokstvari... Sećate se gospođe Ružekoja je nastradala, i njenog mužaVinka?”

„Naravno! Ko bi to zaboravio!Toliko ti se dopao! Ih, da si još

malo ostala, ko zna čije bismo sadmi bile ćerke! I bile bismo američkidržavljani i ko zna šta još...”

„Ma hajde, dete, ne bulazni!On je bio star, prastar za mene...Ujedno, nešto posle nesreće koja gaje zadesila i zbog koje je tolikopatio, on se izgubio, nestao je i nikoga više iz našeg društva nije video,što smo smatrali i logičnim jer smoga svi mi, a i ceo grad Detroit,podsećali na njegovu ljubljenu ženuRužu.”

„Pa gde je otišao?”

„To niko tada nije saznao, alievo, ja sada saznajem iz'Ekspresa'...” gospođa Natalijazastade, a pogled joj odluta.„Mama, čekamo, pričaj!”

„Izgubljena sam odzaprepašćenja... Dakle, ponjegovom svedočenju, on je ubiosvoju obožavanu ženu, lepo jezadavio u čamcu, a potom je baciou jezero i tek onda počeo da dozivau pomoć. Ah, kakva strahota! Zatimje nasledio Ružino bogatstvo i čimje to obavio, otputovao je. Prvo se

prošvrćkao Južnom Amerikom iDalekim istokom, a posle se ovde, ustarom kraju' pojavio kao trulibogataš. I tako je nekoliko godinamirno živeo šepureći se po čaršiji,onako sav naduven i nadobudankakav je ustvari bio, ali, ne zadugo!Malo se preračunao: izbio je Drugisvetski rat koji mu je pomutioračune. U ratuje, kaže, loše prošao,što me veoma raduje. Izgubio je sveone novce zbog kojih je Ružu ubio,a ponavlja do besvesti da ju jeobožavao, voleo iznad svega na

svetu! Možete misliti koja je to bilaljubav!? Da, da... Ljudi su čudni ičudovišni, ali vrlo retko čudesni...”

„Ja nijednog čudesnog nisamdosad srela”, izjavi Vera.

„Ni ja”, pridruži joj se Mira.„Imate još vremena, još ste

mlade.”„Pa jesi li ti, mama, srela

nekog čudesnog?”„Vašeg oca, naravno! Ali,

dosta pitanja, zar vas ne interesujeVinkova priča?” Pošto su obe

klimnule glavom, gospođa Natalijanastavi: „Dakle, ratno vreme. Prvoga je, kako kaže, u svoje šapeščepao Gestapo jer su sumnjali daje engleski špijun pošto je stalnonešto mrsio na engleskom da bi sepravio važan. Mučili su ga toliko daje bio spreman da prizna sve onošto nije znao, ali su pametni Nemci,kako veli, videli da imajupogrešnog čoveka i pustili ga.Jedva je stajao na nogama, ali ga jeduh njegove Ruže čuvao, pa jeuspeo da se oporavi ležeći u nekom

podrumu gde je navraćala jednaseljanka da sakrije namirnice dok ihne rasproda, koja se na njegasažalila i hranila ga. Onda su ga,kad je bežao iz Beograda, uhvatilipartizani i skoro streljali pošto gaje neko nabedio da je četničkeorijentacije, jer je došao izAmerike, a poznato je da su svi našiAmerikanci četnici... Tako onizjavljuje za novine, možetemisliti!... A posle su ga skorozaklali četnici, jer su mislili da jepartizan pošto je sa njima boravio

kada su ga uhvatili i hteli dastreljaju! Nešto trabunja i oljotićevcima i nedićevcima, ali tuse više stvarno teško mogupohvatati konci...”

„Pa zato ovi naši milicijskigenijalci smatraju da starackomfabulira.”

„Onda je, četrdeset osmezaglavio Goli otok. Izbrbljao senegde u korist Staljina, tek da budezanimljiv nekim lučkimprobisvetima i pijancima sa kojimase družio... Jedva je preživeo, veli,

tukli su ga kao vola u kupusu,čerečili, bacali u neke rupe... I tumu je opet pomogao duh gospođeRuže koja ga je ceo život čuvala odnesreće... Možete li zamisliti takvuglupost!? Žena koju je ubio da gačuva od nesreće!”

„A i lepo ga je čuvala!”promrmlja Vera smejući se.

„Da, smešno... tragikomično,zar ne?” promrmlja gospođaNatalija. „Kad se vratio, malo jeklošario, malo krao jer je, tvrdi,gladovao, malo vukao vreće na

železničkoj stanici, pa je najzaduspeo da se zaposli kao nosač, apotom kao noćni čuvar jednogstaničnog skladišta. Na kraju,verovali ili ne, dobio je i penziju!”

„To samo kod nas može”,umeša se Vera.

„I tek tada je, veli, počelanjegova istinska muka, jer mu seRuža odmetnula, naljutila se,odljubila se. 'Javila' mu se, ali nekao duh koji ga čuva već jasnije,kao da je živa. Doduše, prvi put jeto 'javljanje' bilo poput neke

prijatne vizije, pa se i obradovao,ali malo kasnije počeše pravenoćne more sa zastrašujućimpromuklim unutrašnjim glasovima,vapajima, stenjanjem i naredbamada ubija, da davi mlade plavušeinače košmar nikad neće prestati... Iod tada jadni luđak to pokušava,srećom bezuspešno.”

„Pa... Pa, sve je toneverovatno!” zgranuto će Mira.

„Jesu li zatvorili tog matorogmonstruma? Jesu li ga osudili?”

„Zatvorili jesu, kazniće gasigurno, ali pretpostavljam da ćekazna biti blaga. Računaju da jedementni starac koji samo želiizmišljotinama da na sebe skrenepažnju... To su utvrdili psihijatri.”

„Ali, možda je on poredgospode Ruže i pre ovihbezuspešnih napada još nekogaubio”, kaza Mira zabrinuto.

„Možda! Sve je moguće kad jemoguće da ubica iz Detroita poslepola veka postaje 'opasni'beogradski fantom”, već umornim

glasom odvrati gospoda Natalija.„Mama, hoćeš li ga prijaviti?

Ti si svedok...” upita Mira.Gospođa Natalija je dugo

ćutala i zurila u novine na krilu.„Mama, tog čoveka treba

kazniti”, oglasi se Vera.„Njega je sam život dovoljno

kaznio”, uzdahnu gospođa Natalija,pa savi novine i sklopi kapke.

Siromaštvo

Sve je počelo jednog zimskog danakada je naša vešerica tija Hanučatrebalo doć, pa pošto je izostala,Mama me posla vidjet šta se s njomdešava. Penjala sam se uz strminuBjelava i najzad stigla do njeneavlije. Sišavši niz nekolikostepenica, ušla sam u njenu sobudopola zakopanu u zemlju, malenu,usku. Udara memlom. Na zidu samo

jedan prozorčić sa rešetkama. Nadovratku mizuza. Usred sobepećurica, a pored nje sanduk zaćumur. Prazan. Na hrapavimzidovima drvene čivije sa neštoodjeće. Ulubljen ibrik stoji nauglačanoj tepsiji. Pored vrata na zidnaslonjena proređena metla. Narasklimatanom izribanom stoluusamljeni komad suvog hljeba.

Tija Hanuča sjedi pokrajminderluka pokrivenog pohabanomčojom na kome leži djevojčica takotanka da izgleda bestijelesna, samo

joj glava viri ispod žutog jorganaistanjenog od upotrebe. Hanuča držiu ruci raspolućen nar i saosmjehom, bobicu po bobicu,stavlja kćerki u usta.

Kad me ugleda poskoči, spustinar na jorgan, i sva ustreptala počese izvinjavati što nije došla: „Si, si,ja se, da, da, znam, sinjorita,gospojce Laura, danas je vaš dan,ali nisam mogla ostavit moju malu...Bolesna je već dugo, predugo.Vazda neke temperature...

Neće spast, pa neće! Sve sam

probala, sve. Dolazila i bajalicatija Sara di Pesah bacat u voduusijano kamenje za izvuć urok.Dolazio berberin Moše puštat krv.Tija Mirjam di Hajon joj davalaćufuriju, dževz, ćivit... I ništa!Ondak se na me se sažališeSalomovi, Svevišnji nek im uzvratidobrim jer ja ne mogu, pa poslašeonu čuvenu tija Merkadu Papo,njihovu kućnu izlječiteljicu sa svimnjenim ljekarušama... I opet ništa!Vodila sam je i u špitalj LaBenevolnecia platila liječenje i

opet ništa! Ma, ni sama ne znam štoću! Ih, da je moja Rahelita iščašilazglob ili, ne dao bog, slomila kojukost, išlo bi sve ko podmazano:klekla bi' pred Sasonom i on bi jojbesplatno bacio kosti na mjesto...Ali nije to! Moja mala kenjkava,kopni li kopni, kašlje li kašlje, arubac joj pokatkad crven... Joj!Tuga i nevolja! Evo, držim joj rutuu kosi protiv uroka, zla pogleda inesanice kao da je noseća...Smiješno, je li?”

Tija Hanuča klima glavom i

osmjehuje se beskrvno, očajno. „Al'proć će, biće njoj bolje, mora!Samo još malo treba izdurat, pa ćegranut sunce i otoplit... A tek kadnadođu karpuze, onda niko gladan,bogme džabe ih dijele! Ali šta ja totrabunjam... Nisam došla u vas jerje ne mogu ostavit, teško mi pada, ateško mi je i ništa ne zaradit, pa samrazapeta... ni sama ne znam đe ću...Nisu cijela dva groša i ručak ivečera mala stvar! Ih! Njojdonesem hranu, a mogu malo idokupit... Jašta! Meni ne treba, ja

sam, hvala Tvorcu, zdrava i žilava inikad gladna, ali ovo moje čeljade,njoj treba snage... Ah, tristi di mi,teško meni, nemam vas čime niposlužit... Hoćete li bobicugranata?”

Odmahnula sam glavom ijedva se uzdržala da ne zajecam.„Eh, da nam je ovdje BenjaminBaruh, travar iz Travnika!”uzdahnula sam.

„Možemo li ga pozvat?”prošapta Hanuča bojažljivo.

„Ne, nažalost ne možemo. Onje čovjek davnina, ali njegoveljekaruše su i danas u upotrebi.Moja mama Estera poBenjaminovom receptu napravi čajod majčine dušice, pomiješa saistucanim biberom, korijenomjedića, glogom u prahu i korom odsvježe vrbe i za tili čas nestaneglavobolja.”

Prišla sam djevojčici i uzelajoj mlitavu ručicu. „Aaahh, aah!”uzdahnula sam namjernoprenaglašeno. „Ili da nam je sad

ovdje Isak efendi Salom, sve bi bilodobro!”

„A što nije ovde?” upitala jeRahelita podigavši najednom kapkeoivičene dugim posuvraćenimtrepavicama i obasjavši mezažarenom tamom svog znatiželjnogpogleda.

„Nije, jer je i on živio davno,prije sto godina, ali je bio vrlovažan čovjek čije ime trebazapamtit...” zastala sam da vidim dali me prati.

„Zašto?” opet zatrepta i uperisneni pogled u mene.

„On je, mi kerida, mila moja,bio prvi Bosanac koji je završiomedicinske nauke u Parmi...”

„Đe je to?”„U Italiji... I vratio se ovdje u

naš šeher Saraj kao prvi ljekar sadiplomom! Si, si, da, da. Pošto jespasio mnoge živote, i jevrejske iturske i srpske i svačije, turskimaršal, silni Omer-paša Latas uzega za svog vojnog ljekara, ećim-

bašu...”„Šta to znači?”„Nadljekar, najbolji od

najboljih.”„Kao nadrabin?”„Tako nekako.”„I on bi me izliječio?”„Izliječićeš se ti i bez njega”,

rekla sam sa onoliko ubjedljivosti uglasu koliko sam uspela da sakupimi odmah nastavila sjetivši se kakomi je mama stoput kazala da jepriča ljekovita. „U svetim knjigama

piše”, pružila sam joj prozračnucrvenu bobicu i uhvatila njenradoznali pogled, „da je Izraelzemlja žita i ječma, i loze i smokve,i masline i meda, i... granata, naime,nara! Da, da, nara od Jerihona,posije prenesenog u Egipat... A miga jedemo za Rož Hašanu...”

„... da bi naših dobrih djela unovoj godini bilo koliko i bobica”,ponosno me je prekinula.

„Jeste. Svašta ti, bogme,znaš... A egipatski faraonTutankamon je toliko volio nar da je

naredio sa njim da ga sahrane... Aprorok Muhamed je zahtjevao odsvog naroda da jede nar jer jevjerovao da liječi od zavisti imržnje... Drvo iz raja nije bilajabuka već nar, vele naučenjaci...”

Maloj Raheli se kapci sklopišei ona zaspa mirnim snom.

„Fala, dobra sinjorita Laura,fala đe čuli il' ne čuli!” prošaptalaje tija Hanuča zadovoljno.

Na povratku, hodajućičaršijom, zakleh se da ću svakog

dana ići maloj Raheli u posjetu isvakog dana joj donositi neštozdravo za jelo i po jednu priču.

„Znaš li ti, kerida, kako se svezove naša postojbina?” pitala samje dok sam joj davala bobicu pobobicu crnog grožđa kada samdošla sljedeći put.

„Španija?” upitno jerazrogačila okrugle oči sličneslatkim zrnima koje je pomnožvakala.

„Ne, nego ona prvobitna.”

„Judeja, Palestina, ErecIzrael...” nabrajala je na tankeprstiće. I ?”

„I... Obećana zemlja!” vrisnulaje pobedonosno.

„Bravo, Rahelita! Bravo! Pa, tisve znaš.”

„Ne znam, ne znam”, zabrinuse Rahelita, „pričajte mi!”

„Kada se Tvorac obratiopraocu Avramu, rekao je: Idi izzemlje svoje i od roda svojega uzemlju koju ću ti ja pokazati'. I

učiniću od tebe veliki narod koji ćebiti blagosloven među narodima.Ovo obećanje Gospodara Svijetadovelo je naše praroditelje u...?”

„Obećanu zemlju”, spremnome dopuni Rahela i dodade:„Zemlju kojom teku med i mlijeko!”Zamisli se, pa tiho upita: „AHanaan?”

Ispričah joj dugu i zamršenupriču o Hanaanu, a ona će: „TijaLaura, što je u nas sve takospetljano?”

„Zato, fižikja mija, detencemoje, što dugo trajemo i svebilježimo.”

Odlazila sam kod malebolesnica mjesecima, mnogo jojpriča ispričala, prestajala kad bihprimijetila da je umorna, nosila jojpite, baklavu, urme ili ušećerenovoće i, svakako, puno je zavoljela,gotovo kao moja male sestre. Mamame je upozorila da pretjerujem, da,mada činim micvu, dobro djelo,sebe izlažem patnji koja će kad-taduslijediti. Bila sam svjesna kojim

putem idem, ali sam imalaneodoljivu potrebu da djevojčiciuljepšam posljednje dane života.Kao da sam žudjela da se kaznimzato što sam zdrava, što uglavnomnisam gladna, što liježem na čistuposteljinu, što sam obrazovana, štomi polaznici plaćaju, mada bijedno,za časove francuskog i njemačkog,što imam oba roditelja... Sve teprednosti su mi ličile na grijeh uodnosu na Rahelu i njenu majku.Kao da sam svojim umjerenimsiromaštvom (jer tako je živjela

moja porodica i gotovo cijela našazajednica) njima nešto oduzela, nanjihovu štetu pomjerila onu tankuliniju koja odvaja moje stanje odnjihovog.

Noću sam se budila grcajućiod plača. Sanjala sam kako je držimmrtvu na rukama, privijam na grudii milujem njenu vranu kosu dok jojpjevam o andaluzijskom surom kršui obijesnom suncu.

Ali, uprkos svim mojimosjećanjima i dobrim namjerama,nisam je mogla spasiti. Moja nježna

prijateljica je bivala sve slabija ikraj joj se bližio. Stalno sam sepitala da li je svjesna te činjenice.Jer, u njoj se s vremena na vrijemejavljala takva navala nepatvoreneradosti, takvo veselje da mi sečinilo da će iz onih stopa poletjetikao laki organdin na vjetru.

„Kako će bit kad se budemudavala?” upitala me je jednogtoplog jesenjeg dana.

„Hm... Dakle, 'vako: za svoglijepog i pametnog momka prvo ćešse vjeriti, a vjeridba se na

hebrejskom zove...?”„Erusin”, odmah je ciknula.„Dobar si đak, kerida, draga,

sve zapamtiš otprve... Potom ćeuslijediti posvjećenje...”„Kidušin!”

„A najzad dolazi do uzdizanja,dakle, same svadbe...” „Nisuinl Akako ću bit obučena?”

„Sva u bijeloj čipki, svili ikadifi... Svijet će te gledati sadivljenjem i smiješiti se tebi i tvomizabraniku...” „E dispuez? A

onda?”„Vaš vjenčani baldahin koji će

držati četiri muškarca lepršaće napovjetarcu kao bijele golubice, itebe će mladoženja pod njega uvestikao u vaš novi dom... Kako će se onzvati?”

„Mošikju.”„Dakle, Mošikju, tvoj

duvegija, uvodi te pod hupu koja ćebiti postavljena napolju, na meraji,kao znak nade da ćeš bitblagoslovena velikom

porodicom...”„Ah! E dispuez*. A onda?”„Onda će ti Mošikju stavit

burmu i reći: 'Ovim prstenom si miposvijećena prema zakonu Mojsija iIzraela!' Rabin će pročitati bračniugovor...”

„Ketubu?”„Tako je, a onda slijede

molitve i blagoslovi. Šesti jenajvažniji jer se odnosi namladence kao na zaljubljeneprijatelje...”

„Zaljubljeni jesu, a pošto sevole, onda su i prijatelji, je litako?” Rahelita me upitno pogleda.

„Zaljubljenost i prijateljstvosu rijetko spajani, ali to je upravoono što po našoj vjeri čini brakidealnim... Jer mudri Solomon veliu 'Pjesmi nad pjesmama: 'Takav jemoj dragi, takav je moj miliprijatelj.' Si, si, kerida, estu ezansina, da, da, draga, tako je to... Ada čuješ tek sedmi blagoslov! Ih,nema mu premca!”

„Kažite mi sedmi, molim vas,

tija Laura!” Sva ustreptala, uvrućici, djevojčica se pridigla. Tajmolećiv pogled, ah, dala bih jojdušu, pomislih, a ne samo sedmiblagoslov.

„To je zahvalnost Tvorcu”,jedva sam prozborila potiskujućisuze, „koji je stvorio mladoženju inevjestu, koji je stvorio pjesmu,ljubav, veselje, bratstvo, mir iprijateljstvo! To je izraz želje da seu gradovima Judinim i na ulicamajerusalimskim čuju glasovi radostisa svadbene gozbe.”

„E dispuez, a onda?” Cijelolice su joj dva sjajna oka.

„Onda će Mošikju otpiti gutljajvina i dati pehar tebi da učiniš isto.I prije nego što razbije čašu...kako?”

„Desnom nogom!”„Zašto je razbija?”„Za sjećanje na rušenje

Hrama!”„Ti, mala moja, sve znaš...”

Teško je disala i zakašljala se.Prinela sam joj malo čaja, pa

nastavila: „Dakle, izgovoriće: 'Akote zaboravim, Jerusalime, neka mezaboravi desnica moja...' Potom ćeusljedit slavlje kakvom premcanema!”

„Ih, kad li će se sve to finomeni desit?”

„Dok trepneš.”Odahnula je kao da je obavila

neki težak zadatak, osmijehnula mise, sklopila oči i zaspala. Dugo samjoj još držala mršavu ručicu dok sumi suze klizile niz obraze.

Izdahnula je sa vizijomvjenčanja kao posljednjom niti kojaju je vezivala za život, niti za kojuse grčevito držala, ali koja jeuprkos svemu prepukla.

Irena i Igor

Irena je bila jedinica oko koje sevrteo život i njenih roditelja injihovih roditelja. Bila je tiho detekoje je kasno progovorilo. Uvekzadovoljna, mirna, nezahtevna,retko plačljiva, jednom rečju, dobrodetence, kako su ponosno isticalisvi njeni u dve generacije -neobična beba jer nikad nijeplakala, nesvakidašnje dete jer ništa

nije tražilo, i izuzetna devojčica jerje uvek blistala od neke unutrašnjeradosti.

Da, sve je bilo u najboljemredu sa Irenom, osim što je odnajranijeg detinjstva, kada se koddece već odražavaju određeneosobine, pokazivala neprimerenustidljivost, neku nesrazmernusramežljivost. Tek što je prohodala,odmah je počela strelovito da bežiu svoju sobu, ostavu, kuhinju, čak iniza stepenice u podrum koga seinače klonila, pa i napolje u baštu,

kada bi kod njih neko nepoznatdošao u posetu. A u početku svi isve su joj bili nepoznati: ceo ovajogromni svet sa svim svojimzvucima, šumovima, glasovima,tutnjavom, licima, izrazima,zgradama, bojama, i vetrom ikišom, i snegom i maglom - svenovo i neznano, sve zastrašujućestrano!

Zato je Irena sisala do kasnogdetinjstva. Jedino joj je maminadojka bila neopozivo bliska...

Prolili su se potoci suza, što

majčinih, što bakinih, izvođene surazne vratolomije, razne vrsteskrivanja i pronalaženja sve dokbar poneke od roditeljskih prijateljaIrena nije pomalo upoznala. Oniupoznati bili su veoma ponosni naprivilegiju koju su stekli - Irena sene sklanja i ne beži kad oni dođu!Oni drugi, još van granica Ireninogoštrog obruča prihvatanja, (mada seo tome nije nikad otvoreno pričalo)bili su uvređeni premda je u pitanjubilo malo dete, ili možda, upravozbog toga, jer dete ne skriva šta

oseća i nikad ne laže, te supokušavali da dokažu svojeprijateljstvo koliko roditeljimatoliko i njoj samoj. Pljuštale suloptice, zvezdice, zvončići, lutkice,plišane medice, mačkice isvakojake igračke kao prolećnipljuskovi po majušnom stvorenju,ali ono je ostalo nepotkupljivo, iniko nikad nije otkrio šta je to štoIrenicu nagoni da jedne odbacuje, adruge prihvata.

„Hoćemo li u subotu da priredimo

jednu lepu večeru?” pitao je tata.„Hajde, baš divno”, složila semama. Oboje su bili veomadruželjubivi i voleli da ugoste svet.„Poznati ili nepoznati?” pitao jetata.

„Da probamo ovog putapomešano, šta misliš? Možda će ih iIrenica u svojoj glavici sve uzetikao jednu celinu.” „Odlična ideja!”oduševio se tata.

Opit nije uspeo. Od jednih jebežala glavom bez obzira, a od onihdrugih nije, nepogrešivo odvajajući

one koje je i pre prihvatala od onihkoje nije!

Posle tog novog neuspelogpokušaja, pošto su je stavili daspava, porodica se okupila ukuhinji.

„Sa njom se mora nežno, vrlonežno”, govorila je brižna baka, adeda joj se, po običaju,suprotstavljao ističući da što je višemaze biće sve razmaženija, a samimtim i osetljivija, znači, nežnost jesamo vrti ukrug umesto da sejednim potezom sve to preseče.

„Kojim potezom, ajde, reci,molim te lepo?” izazva ga baka.

„Pa ne znam kojim, aliodjednom prekinuti sa ovakvimpreterano zaštitničkim stavom i...”baka, mama i tata načuljiše uši.

Deda se nakašlja kao da ćeizreći solomonsku mudrost, ali nereče ništa.

„Ni tebi ništa nije jasno”,zaključi baka, „kao uostalom ninama... Šta učiniti? Pa nećemo jeizvesti na ulicu i ostaviti da se sama

snalazi među nepoznatim ljudima...To bi valjda bio tvoj naprasni načinkojim bi se Irenica izmenila, je li?”

„Možda... Što da ne...? Prekokolena i...”

„I dobiješ zauvek poremećenodete!” pobesne baka dok su mama itata zamišljeno ćutali.

Majka, uspešan advokat, iotac, uspešan građevinac,jednostavno nisu znali šta da radesa svojom povučenom jedinicom,pa su u početku sve prepustili

starijima, ali kada je došlo vremeza Irenin odlazak u obdanište,takozvanu „školicu”, više nisumogli da odgađaju određivanjesopstvenog stava, pa su odlučili dadete socijalizuju, da ga jednostavnonateraju da ide među decu makarkoliko mu sva ona bila potpunonepoznata.

Krenulo se, naravno, odprivatnog i dosta skupog obdaništa.Prvog dana, mama je Irenu jedvanamolila da dođe do kapije. Drugogda uđe u zgradu, trećeg da unutra

skine kaputić, a četvrtog, sve uznekakva zamajavanja, prevare ilaži, naterala ju je da priđe vratimajedne učionice. Brzo ih je otvorila igurnula Irenicu unutra. Mislila je daje uspeh na pomolu, ali seprevarila. Razlegli su se jedanbolan vrisak i jedan srceparajućijecaj onog časa kada je mamazatvorila vrata za ćerkom. Ništadrugo nije mogla učiniti nego daopet otvori vrata, zgrabi dete unaručje, i iznese ga napolje.Vaspitačica, koju su roditelji na

samom početku konsultovalipredočivši problem njihove male,tvrdila je da treba pokušavati izdana u dan, biti uporan i na taj načinpobediti dečju tvrdoglavost koja jenjihova česta karakteristika,primetila je sa znalačkimosmejkom. Znači, samo upornost!Međutim, ta taktika se nije pokazalauspešnom, jer je sedmog danaIrenica počinjala da zapomaže čimbi videla zgradu obdaništa.

Morala se promeniti lokacija,naime, obdanište, zaključili su

odrasli. Naći neko novo, drugačije.Odlučeno, učinjeno! Našli su idrugo, i treće, ali ništa nijepomagalo. Svugde se ponavljalaista procedura kao kod prvog.Irenica je pobeđivala na svimfrontovima, ako bi se tako možereći, jer, zapravo, ni njoj nije biloni lako ni prijatno, o čemu susvedočili njeni crveni obraščići,zamućene krupne neboplave okice, ineko nepravilno štucanje koje ranijenije bilo primećeno.

Mama i tata, deda i baka su se

ozbiljno zabrinuli i dugo većali.„Probaću još sutra u tom

petom obdaništu na Neimaru”, reklaje mama, „pa ako ne ide, mi ćemoje na smenu čuvati kao i dosad!”

„Kakvo je to obdanište?” upitabaka.

„Obično, državno, sa mnogodece u razredima...”

„Ah”, uzdahnu tata, „tu teknema nikakve šanse za uspeh!”

„Nikad se ne zna!” usprotivi sededa. „Ja mislim da će baš tu sve

ići kao po loju!”„Daj bože dragi!” prošapta

baka sklopljenih očiju i ruku kao umolitvi.

Mama je odmah sutradanstupila u akciju i odvezla Irenu unovo obdanište. Još na ulici se čuladečja graja - loš znak. Po ulasku uzgradu u holu bacila je pogled naprepune vešalice sa jaknama ikaputićima i zaključila da višenijedan odevni predmet ne može dase okači, a da ne padne na zemlju -takođe loš znak. Jedva je skinula,

gotovo iščupala sa Irenice njenucrvenu jaknu koju je ona upornostiskala ispod pazuha - najgorimogući znak. Nekako ju je doguralado vrata jedne učionice i otvorilaih. Mališani su sedeli na podu uispremetanom krugu i igrali nekuigricu vičući svi uglas, a njih dve,kao obično, zastadoše na vratima.Mama ju je blago gurnula prematom raštrkanom krugu, na čijem čeluje stajala vaspitačica. Irena jenapravila nekoliko koraka došavšido polovine učionice i upravo u

času kada je htela da se okrene ipotrči u mamino naručje, jednamala debeljuškasta ruka se ispružilaprema njoj kao da je poziva da imse pridruži. Mališan je Ireni biookrenut leđima, glavu nije pomerio,ali je izgledalo da je sasvim svestanda ona stoji tu iza njega. Irena jekao hipnotisana pošla premaispruženoj ruci, uhvatila je čvrsto usvoju i pošto je mališan malopogurao one oko njega, ona je selapored Igora, jer tako se zvao njenspasilac.

Pružena ruka i ceo jedan svetse promenio.

Od tog trena njih dvoje supostali nerazdvojni. Irena nije htelanigde bez Igora. Njihovi roditelji suse upoznali, počeli da se viđaju idruže i najzad se i sprijateljili. Ideca i odrasli bili su u neprestanomkontaktu.

Kad je došlo vreme, Irena iIgor su krenuli u školu zajedno.Sedeli su u istoj klupi. Kada je onpočeo da uči fagot, ona je počela dasvira čelo, kada je on išao na

skijanje, ona je išla na klizanje,kada je on krenuo na časove glume iona se odmah prijavila. Irena jeostala povučena devojčica, malo jegovorila osim sa Igorom, ali višenije imala strah od ljudi. Igor ju je„upoznao” sa svetom međ kojim ježivela.

Kada su stasali za gimnaziju, aIrenini roditelji se preselili kupivšikuću na drugom kraju grada, Irenanije htela ni da čuje o nekojobližnjoj gimnaziji. Morali su jesvakodnevno voziti u centar grada

da bi pohađala Igorovu školu.Harmonija koju su njih dvojeuspostavili još kao deca nije smelabiti ničim narušena, niti sponaizmeđu njih dvoje prekinuta.

Ponekad bi Igor otišao sasvojom porodicom na planinarenjeili na izlet kod svoje babe i dede uDobanovce. Tokom tihodsustvovanja iz grada Irena nijemogla da sačeka čas kada će se onvratiti. Nisu morali da se vide, nisumorali ni dugo da pričajutelefonom, ali ona se osećala

sigurnijom kada je on bio u blizini.Po fizičkom izgledu baš i nisu

bili naročito skladan par. Madaoboje lepuškasti, ona je iždžikljalako trska i bila za glavu viša odnjega - ona tanka i dugačka, on malii nizak. Ali, njima to nimalo nijesmetalo da budu par na školskomtakmičenju u plesovima na kome suodneli prvu nagradu.

Uprkos tom nerazdvojnomstatusu, i on i ona još od detinjstvabili su dovoljni sami sebi: mogli susatima da crtaju, slažu slagalice,

boje slikovnice i ne progovore nireč. Još odmalena su poštovalivolju onog drugog i sa tim stavomnastavili i u mladosti. Ona jedoduše preterivala satelefoniranjem, ali to njemu nijenimalo smetalo.

Oboje su upisali isti fakultet -filološki, svetsku književnost. Učilisu zajedno, davali ispite u roku stim što je Irena uvek imala malobolje ocene od Igora. Diplomiralisu zajedno, istog dana. Slavlje štosu im priredili srećni roditelji dugo

se pamtilo.Odmah potom registrovali su

se u opštini, a venčali uVoznesenskoj crkvi i obojeinsistirali na malom broju probranihzvanica, te je svadba bila tiha iotmena.

Smestili su se u tavanski stan ukući Ireninih roditelja, namestili ganemarno, boemski, ali sa punoukusa.

Posle godinu dana braka Irena i Igor

su se sporazumno razveli.„Zašto?” pitale su očajne i

neutešne mame i tate sa obe strane.„Jedan život smo već zajedno

proživeli. Sada bismo da drugiprobamo sa nekim drugim”,objašnjavali su strpljivo.

„Probaće oni na drugimstranama”, kazala je Irenina baka,„ali će se vratiti jedno drugom.”

„Ma kakvi!” usprotivila seIrenina mama. „Kad nešto puknenikad se ne zakrpi...”

„Da, slažem se, ali, kod njihnije puklo, shvataš? Kod njih sepojavila mladalačka znatiželja.Opet će oni biti zajedno.”

„Eh, mama, nemaš pojma.Zašto bi bili kad su odlučili da nebudu?”

„Zato što ni Igoru ni Ireni nikodrugi neće odgovarati.”

* * *

Prvo se oženio Igor jednompričljivom mladom novinarkom, a

ubrzo potom i Irena se udala zajednog ćutljivog, starijeg profesorasa Fakulteta dramskih umetnosti.

Igoru se rodila ćerka kojoj jedao ime Irena, a Ireni se rodio sinkome je dala ime Igor. Kako su nato pristali njihovi supružnici ostalaje tajna.

Igor je kasnije dobio jošblizance, a Irena još jednog sina.

Godine su prolazile velikombrzinom, sve brže što su njih dvoje

bivali stariji.„Nano”, pitao je Irenin unuk

tinejdžer, „šta je najgore ustarosti?” „Sećanje na mladost”,odvratila je Irena. „Zašto!?”začudio se unuk.

„Jer shvataš šta si sve mogao,a sad više ne možeš.”

„Deda”, pitala je Igorova unukatinejdžerka, „koja je najgora stvar ustarosti?”

„Sećanje na mladost”,

odvratio je Igor.„Zašto!?” začudila se unuka.„Jer shvataš šta si sve htela, a

sad više nećeš.”

Prvo je umro Irenin muž, a potom,sasvim neočekivano od srčanogudara, Igorova žena.

I eto opet Irene i Igora zajednou dugim, sporim šetnjama poTašmajdanu ili Kalemegdanu.Hodaju podupirući se jedno odrugo, ili o kolica svojih

praunučića.Jednog dana, kad im dođe

vreme, umreće zajedno.I da je Irenina baka bila živa,

rekla bi slavodobitno: „Zar vamnisam kazala!?”

Pipi zvana Fifi

„Ajde, čoveče, ulazi već jednom!Mora da si mrtav umoran poslecelog dana hodanja po Njujorku”,ljubazno se smešio Miroslav zvaniMiša uvodeći svog gosta izBeograda koga je pozvao na večeru.

Miša je bio je ponosan na svojstan u srcu Menhetna na Istočnojstrani kao što dolikuje uspešnima,

na svoju ženu Džesiku, Amerikankusa najdužim nogama na svetu, nanajviši i najskuplji sprat uoblakoderu sa čijih se prozorapružao prekrasan pogled na Centralpark.

Najsrećniji je bio kada su gaposećivali poznanici ili prijatelji iliprijatelji prijatelja iz „starog kraja”i divili se njegovom uspehu.Ponekad mu se činilo da se višeupinjao da uspe zbog njih nego zbogsebe samog, jer je on u osnovi bioskroman i običan čovek koji nikada

nije imao velike prohteve... Ali, kadse jednom nađeš u svetskojmetropoli, često je razmišljao,povuče te ta prokleta želja da sepokažeš, da se izdigneš, da odešnebu pod oblake! Sve potpunonepotrebno, al' ne možeš da odoliš!A na vrhu nikad nisi, jer uvek imamnogo bogatijih od tebe, stoputonoliko koliko si ti kad skupiš svešto imaš, pa te ta činjenicaneprestano izaziva i gura napred:teraj, teraj dok ne gekneš! E, pakad je već tako, zaključivao je,

onda bar možeš da ostavišnezaboravan utisak na ove našejadnike koji stalno nešto dolaze iodlaze, muvaju se i bogorade,kukaju da ostanu, a posle kukajuda se vrate, nit pošli nit došli... Sveje to bedna čeljad, bez papira, radina crno, gluvari, a i kad se nekakodokopaju te famozne zelene karte,to jest radne dozvole, opetkelnerišu, bebisituju, portirišu,kasirišu, taksiraju, malaju, trgujuna sitno, muvaju, sipaju iz šupljegu prazno, a ako barmenišu u

nekom malo boljem hotelu, ondaveć smatraju da su uspeli! A tekgde stanuju, da te mili bog sačuva!Samo jedan od milion našihstvarno uspe, a ja sam taj jedan...Jedan od milion!

„Hajde, brale, ulazi!” prodrase Miša dok se Svetislav, zvaniSveta, njegov prijatelj iz detinjstva,onako glomazan i visok, nekakopostrance jedva uvlačio u velelepnistan pažljivo zatim koračajući pouglačanim parketima zastrtim belimtepisima sa belim trosedima ispred

belih zidova.„Uh, sve belo!” uzdahnu Sveta

zabrinuto, ali odmah dodadeulagivački: „Mnogo lepo, družemoj, mnogo moderno! Baš trendi!”

„Tako voli Džes, a bogami ija... Imali smo dizajnera zaunutrašnju dekoraciju koji nam jesavetovao kako da namestimo stan...Da, to se ovde tako radi i debeloplaća.”

„Pa, naravno! Nisi ti džabeglavni na Vol stritu!” opet će Sveta

radosno, mada mu je bilo nelagodnojer nije znao gde da se dene -kao daje u nekom muzeju, kao da hodaŠenbrunom ili Versajem, pa sadtreba da sedne na krevet MarijeTerezije ili nekog Luja.

„Ti malo pretera”, nasmeja seMiša pun lažne skromnosti, „ali neide mi loše, moram priznati. Samo,ti ne znaš koliko se ovde radi! To jeda ne veruješ, od jutra do sutra...Kod vas je ladovinka...”

„Pa... valjda... Tako svi kažu.Ali i ja dosta radim na pošti, pa

onda tezge, znaš, od nečeg se moraživeti...”

„Jeste, šta ćeš! A kako ti sesviđa Njujork?”

„Pa, iskreno da ti kažem, ovdene bih živeo da mi plate...” odvratiSveta snebivajući se uz dobroćudnismešak. „Izvini, znaš, ti si neštosasvim drugo... Eto, drago mi je štome poslaše na ovu specijalizaciju,ali... Ubitačna buka, vreva, previšesveta, sve nešto tutnji, a kad uđem uonaj sabvej, e, onda mi stvarnodođe da poludim... Ne znam ni gde

sam, ni šta ću, ni kuda ću. Sve piše,kažu mi, ali ja se brate ne snalazim.Da piše, piše, ali to što piše nijeono što meni treba!”

„Kako sad to?” začudi seMiša.

„Recimo, ne piše da li dastanem na levu ili desnu stranuperona kad čekam voz, pa obaveznosednem na pogrešan pravac iumesto da se približavam odredištu,ja se od njega udaljavam, a to dokshvatim... Ih!...”

„Pa što nekog ne pitaš?”„Ma, neprijatno mi... Svi

negde žure, jurcaju, ili namrgođeni,ili drže one slušalice u ušima imelju kao da su ludi pa sami sasobom pričaju, nikog ne smeš ni dapogledaš, a kamoli da mu seobratiš... Izgledaju kao da su sasvimodvojeni od okoline, sami naplaneti, pobegli od ljudskog roda!Juče sam se tri sata vozao naokolo ijedva se nekako spasao...”

„Ma nisi ti ništa video od ovogfascinirajućeg grada... Ih, da ja

samo imam vremena da te odvedemna prava mesta, ali, nažalost, nemogu...”

„Nema veze, ionako se u idućipetak vraćam... A gde ti je žena?”

„Ima glavobolju pa će nam sepridružiti malo kasnije, poslevečere. Rekla je da je pozovem kadbudemo kod dezerta... Ja sam svespremio: ima i pasulja, i sarme, iprasećeg pečenja...”

Sveta se kiselo nasmeja jer jetu vrstu hrane imao kod kuće, a

ovde je očekivao nešto novo iegzotično.

„A znaš”, nastavi Miša, „mojaDžesika ne voli ove našespecijalitete, a pogotovo se groziprasetine! Ona jede samo salate,artičoke, špargle, a ceri tomejtos'joj dođe kao biftek, i kljuca nekozrnevlje, kao ptica zobe li zobe...Da, ali zato ima liniju, tanka je koflispapir...”

„Providna, je li?” Svetapomisli na svoju pozamašnu Jelu iodmah se razgali. „Kako ih ono

zove onaj vaš poznati pisac... X-raywomen, je li, kao, rendgenskežene!”

„Šta ćeš, danas se jednostavnone sme biti debeo, ma ni punačak,ako hoćeš da se probiješ bilogde...”

„Pa ne bih imao prođu”,nasmeja se Sveta.

„Bogami, ne bi... Mnogo si seugojio, mučni moj druže, mnogo!Morao bi to da skineš... znaš, zbogzdravlja...”

„Zdravlje mi je odlično, boguhvala, a i moja Jela voli...”

„Šta? Ovakvu gromadu?”zalete se Miša, pa shvativši da jepreterao, odmah se ispravi: „Mašalim se, druže stari, šalim se! Tiimaš visinu, ništa tebi ne fali...Nego, znaš šta, baš je dobro štoDžes nije s nama jer ćemo se nasdvojica siti ispričati po naški, a neda se mlatimo sa engleskim...”

„Ali, ne razumem, Mišo, što sise mučio oko kuvanja! I gde si, bre,sve to nabavio? Zar ovde ima...

recimo, kiselog kupusa ulistovima?”

„Ovde? Eh, prijatelju moj,ovde ima svega, svega što možeš dazamisliš, a i onoga što ne možeš,dakle, svega što poželiš iz bilo kogkraja sveta! A našeg ima u jednojradnji u Kvinsu, koju drži jedanRumun... Tamo naši nabavljajuklopu za sve paznike...”

„Pa danas nije nikakavpraznik”, ne izdrža da ne primetiSveta.

„Kako da nije, druže moj!?”pobuni se Miša. „Pa meni je praznikšto si mi ti došao na večeru, što seopet viđamo posle toliko godina!”pa ga zagrli i potapša po leđima, aSveti bi prosto neugodno što, ni samne shvatajući zašto, ne deli Mišinoushićenje. „Nego, ajde dosta priče”,nastavi Miša, „pa da krenemo nakonkretno: šta ćeš da popiješ? Aliprvo sedi, šta si se ukipio takonasred srede sobe...”

Sveta krenu prema jednojvelikoj i naizgled udobnoj fotelji

srećan što će uroniti u njeneogromne jastuke. Bio je mrtavumoran, spao s nogu koje su gaštrecale i pekle od hodanja istajanja jer je obilazio, izmeđuostalog, i Metropoliten muzej, iGugenhajm, i

Frikovu galeriju. Celomsvojom značajnom težinom on sesruči u našušurenu foteljčinu.

„Seo si na Fifijevo omiljenomesto”, reče Miša dok je sipaopiće. „To je naš novi člandomaćinstva, jedan psić, onaj mali

najmanji, a povrh toga, još je ibeba, staje ti ceo celcat na dlan...”

„Čivava?”„Ne, ali nešto slično... Jao,

uvek zaboravim! Sad bi me Džesikau top strpala... Mmmm... Jao, kakobeše?... Nešto u vezi sa Češkom...Ah, da! Praški krisarik! Što značilepotan iz Praga, a iskreno govorećilep sigurno nije! Nema veze,Džesika ga naprosto obožava.Spava s njim... Ja bih više voleojednog vučjaka, ili našegšarplaninca, pa da me bog vidi, da

znam šta sam izveo u šetnju, ali onani da čuje. Ljuti se kad ga zovemPipi, jer je pljunuto pile, veruj mi...Ne znam gde je sad, valjda je otišaosa njom u spavaću sobu... Još bolje,da nam ovde ne cvili i kevće. Imaneki piskutav, antipatičan glas, alitoliko prodoran da ne veruješ daizlazi iz tako malog stvorenja...Znaš, kao kod beba: male, a urličujače od nekog gorostasa...”

„Sada je i u Beogradu postalootmeno imati psa. Sve rasni,pedigrirani, kupuju se od

profesionalnih kučkara. Neka vrstastatusnog simbola...”

„Ma, pusti pse, nek se nose,čista su glavobolja... Hajde, da nasdvojica nazdravimo!”

Sveta se jedva iščupa iz foteljeda bi uzeo čašu viskija sanenormalnom količinom leda, ali utrenu kada je stao na noge, obli gahladan znoj, kolena počeše da muklecaju, lice mu pobele. On sasuviski u sebe u jednom gutljaju izagrcnu se.

„Šta ti je?” zabrinuto će Miša.„Prebledeo si, je l' ti loše?”

„Ne, ne... Naglo sam ustao,sve mi zvezde sevaju pred očima...a i premoren sam... Pritisak, znaš,ovaj...” promuca Sveta i drhtavomrukom pruži prijatelju čašu da mudospe što ovaj sa zadovoljstvomučini. Tokom tih nekoliko sekundidok je Miša bio okrenut leđima,Sveta baci pogled na fotelju. Ništa!Znači da halucinira. Pričinilo muse! Naime, kada se onako s visinesrušio u fotelju, imao je utisak da je

začuo neko krckanje, štucanje, kaoneki kratak uzdah. Toga je postaosvestan tek kada je minut kasnijeustao iz fotelje... Jao, do đavola,skoro naglas zakuka nesrećni Sveta.Nije valjda seo na Fifija-Pipija iugušio ga, koskice mu polomio!Nije valjda, nije! Jer da jeste, gdemu se delo telo? Možda je upaloizmeđu jastuka...

„O, bože mili i dragi,pomagaj!” promrmlja Sveta.

„Šta kažeš? Nisam čuo”, rečeMiša.

„Ništa, ništa... Divim se ovomdobrom viskiju!” jedva promrsiSveta.

„Aha, čivas'... najbolji je!”Kada je Miša otišao u kuhinju

da donese hranu, Sveta se bacio nafotelju, uvukao ruku između jastukai naslona i otkrio Fifijevo beživotnotelo. Užasnut, nije znao šta će! Prvoje pomislio da sve prizna, da kažeMiši. Ne, ne! To bi bilo poput injegovog i Mišinog samoubistva,jer kad bi Džesika čula šta sedogodilo... Da ga ostavi tu gde je?

Ne, ne, jer bi ga ubrzo pronašli iodmah utvrdili ko je počinilaczločina neslućenih razmera, zločinaravnog slici Srba u zapadnomsvetu... Šta će sad? Šta da radi!?

Očiju punih suza držao jePipija u ruci. Zajecao je i urlikao biod bola da se usuđivao... Pa on uživotu ni mrava nije zgazio, svojudecu uči da vole bubice i leptire...Ah! Nevolje! Ah! Propasti!Prokleto putovanje, kud je ikadaprihvatio da ide na usavršavanje!?Šta on ima da usavršava kad u

svojoj zemlji nema ničegusavršenog! A lepo mu je njegovaJela govorila da ne ide, a on zapeo,hoće u Njujork! Budala! Magarac! Ieto šta mu se dogodilo! Najgore odnajgoreg! Postao je ubica!

Tada je začuo Mišine korakekako se približavaju vratimatrpezarije i potpuno izbezumljen, nerazmišljajući šta čini, automatskistrpao Pipija u džep.

Takvu strahotu, takav košmarjoš nikad nije doživeo (a utragičnim doživljajima nije

oskudevao) - sva ta hrana pred njimi ljubazni domaćin koji mu se uobraćanju smeška, a njemu, crnomnesrećniku, leš kućnog ljubimca,nevinog stvorenja u prvoj mladostiu spoljnom džepu sakoa!

„Ništa nisi pojeo, a ja setoliko trudio”, vajkao se Miša poštoje već sklonio predjelo. „Šta je to stobom?”

„Na dijeti sam”, promrsiSveta, pa shvativši šta je kazao brzoobjasni: „Ne, ne zato što si mirekao da sam debeo, već zbog

žuči...”Kako da jede hranu sa

raskošne trpeze i u oči gleda svogstarog druga, koji se oko njegatoliko trudi, kada je - ah! strahote!ah! nepojmljivog užasa! - njegovokučence takoreći svojeručno, naime,svojeguzno na smrt ugušio, pitao sezgranuto očajni Sveta.

„A i ćutljiv si, brate!” zaključiMiša razočarano. „Ja te se takvogne sećam! Poznajem te kaoveseljaka i brbljivca... Zato smo tesvi voleli i otimali se o tvoje

društvo... Šta se to dogodilo?”„Svašta, Mišo, svašta”,

promrsi Sveta. „Ratovi,rascepljenja, raspadanja, bežanje,bombardovanja, manipulacije,recesije, inflacije, restrikcije,sankcije... Treba li da nastavim?”

„Ne! Jeste, znam, ali ipak...Sav si nekako, sad odjednom,posiveo u licu...”

„Aaaa, to je drugo... Malo mije... ovaj, pozlilo... Valjda mezviznuo neki virus...”

Nastade neprijatan tajac kojiprekide ulazak mlade plavojke.

„Ah, evo Džesike, moje Džes!Hajde da se upoznate...”

„Gde je Fifi?” upitala je preupoznavanja.

„Ne znam, ja sam mislio da jekod tebe”, odgovorio je zbunjenoMiša.

Nastala je panika. Dozivali supsića, zviždukali, coktali, pištali,jurili po celom stanu na oba nivoa,izlazili u hodnik, na balkone,

nabedivali jedno drugo da su gaizgubili, da je skočio sa terase, daje pobegao i sada bespomoćno čučii zapomaže u nekom spremištu, jersu mu se automatska vrata zatvorilapred „njegovim slatkim nosićem”,plačno je ponavljala neutešnaDžesika. Miša je išao u podrum, uperionicu, lutao hodnicima ogromnezgrade, zvonio susedima... Ništa!

Najzad su se Miša i Džesikana smrt posvađali i skoro potukli,dok je prijatelj iz Beograda,Svetislav zvani Sveta, kao

skamenjen sve vreme stajaomrtvačkog lica sa Pipijem u džepu.Nekako se pomerio, jednimpokretom snažnih ručerdi razdvojiopar u klinču, jedva promumlao nekipozdrav i izjurio iz stana, kuće, anajradije bi izjurio i iz Njujorka isa planete Zemlje.

Kada se dokopao ulice, stao jei duboko udisao prohladni vlažnivazduh. Ni Sava ni Dunav niHadson neće sprati njegov greh,mislio je. On je uništen čovek. Onje davitelj. On je ubica iz nehata!

On je... Ređao je mrmljajući glasnosve najgore što mu je padalo napamet. Ni slavu više neće moći daslavi, jer zločinci na to nemajupravo! Njegov divni Đurđevdan...Kad je poluglasno, kao neki šetajućimanijak, sve izređao, malo jeodahnuo...

Šta će sad sa mrtvim telomjadnog psića? O tome do tog časanije razmišljao. Dragi bože, šta sanjim da učini? Pomerio se s mesta ipočeo da hoda. Hodao je tako dokasno u noć. Više nije znao gde je,

potpuno se izgubio u nepoznatomkraju i molio se usrdno da ga nekiulični razbojnici napadnu, natenaneprebiju, i najzad ubiju, da bi bardelimično platio za svoj neiskupivgreh.

Onda je ugledao nekolikokontejnera. Izvadio je batistnumaramicu čije je ivice i njegoveinicijale Jela izvezla, pažljivoizvadio Fifija-Pipija iz džepa, dugoga sa suzama u očima posmatrao i usebi izrekao kratku molitvu, uvioga, a ćoškove maramice, dva po

dva, zavezao i spustio tu boščicu ukontejner... U tom času je osetiotakvu grizu savesti da je odmahizvadio Fifija-Pipija i zarekao se daće ga sahraniti kao što dolikujesvakom živom biću koje je bilo uposedstvu čoveka.

Znoj mu je liptao niz lice madaje fijukao ledeni vetar; kosa mu seslepila pa šljapka li šljapka poukočenom vratu; glava mu je pucalaod bola, a slepoočnice pulsirale;stopala nije osećao kao deosopstvenog tela; gorak ukus u ustima

potekao od stomačnih kiselina štose pod stresom znaju popeti do grla,doslovce ga je pekao kao živa soda,a neprestano žiganje u porebrici gaje razaralo. U tako nezavidnomstanju hodao je vukući olovne noge,spoplićući se, klimajući, klecajući istenjući uz nerazgovetne reći: „Joj,majko... uf! šta me... snađe... crkodabogda... baksuz ostaje baksuz...prokletija... da sam umro, lakše bimi bilo... Nema... nema... ništa...gotov sam...”

Najzad je naleteo na neki

parkić. Pogodno i dostojanstvenogroblje za Pipija-Fifija, sinulo muje kroz moždani mutljag. Kao da jedobio krila potrčao je, ušao u park,bacio se na travnjak i počeo dakopa zemlju golim rukama. Pokušaoje da iskopa rupu, ali nije išlo lako- zemlja smrznuta, tvrda, suva.Izvadio je svoju omiljenu „parker”hemijsku olovku, Jelin poklon začetrdeseti rođendan, ali se ona podnjegovim histeričnim udarcima iubadanjima u tvrdo tlo ubrzoraspala.

I tada, upravo kad je utvrdioda nema alata za bušenje rupe, začuiza sebe glasove, okrenu se, ipolegnu po zemlji poput uplašenogdeteta pred uniformama dvojicepolicajaca koji su ga osvetljavalijakom baterijskom lampom.Policajci su začuđeno i sumnjičavoposmatrali tog medveda od čovekasa belom maramicom u jednoj ruci inalivperom u drugoj kako nakolenima kopa zemlju i mrmlja nekumantru na nepoznatom jeziku. Pijan,drogiran, neka sekta?

I taman kad su mu se, prišavšimalo bliže, obratili s rukom narevolveru (nisu morali da munarede da legne na zemlju potrbuškejer je on već bio u tom položaju),Sveta se pridiže u nisko klečećistav, bleskasto se osmehnu, prevalise na bok i izgubi svest uz izrazbeskrajne zbunjenosti i očaja, ali iolakšanja.

Pozvali su hitnu pomoć, ali suje i otkazali, jer se Sveta brzoosvestio sam od sebe, što mu je biložao jer mu je u nesvesti bilo mnogo

bolje nego pri svesti, pa su ga ondapriveli. Posle mnogih proveranjegovog identiteta i ispitivanja uvezi sa njegovim boravkom u parkuu tri ujutro, Sveta je, snašavši se najedvite jade, složio priču o tomekako se šetao posle obilne večere,našao na ulici mrtvog psića, pa se,tražeći mesto da ga pristojnosahrani, izgubio, što se dešava svimstrancima, čak i Amerikancima kojisu prvi put u Njujorku, a kamolinekome iz bivšeg istočnog bloka!

Oko devet sati ujutro Sveta je

pušten na slobodu.„Ah, jadna mi sloboda”,

prošaptao je na izlasku iz policijskestanice, „kad počinih greh! Kuku siga meni i lele... Ne opra me niJadran ni Atlantik pred samimsobom, a pred samim sobom bitizločinac, najgore je!”

* * *

„Mišo, evo javljam ti se da sepozdravimo”, pokušavao je dazvuči veselo, ili bar normalno. „U

petak putujem natrag za Beograd...”„Uh, do đavola, kako proleteše

ovi dani! A ja se sve nadao da ćemose bar još jednom družiti... Onaj našsusret je bio baš nesrećan, sve namupropasti ona zverka Pipi!”

„Je li, jeste li ga našli?” jedvaprevali preko usana Sveta.

„Ma kakvi! Ova moja još samnom ne razgovara! Možeš misliti!Kao da sam ga ja pojeo, zadavio ibacio u kontejner! Prava ženskabudaletina, eto!”

„Slušaj, navratiću večeras napet minuta samo da...”

„Odlično, odgovara mi, jer bihti ja dao nešto da nosiš mojimakući...”

Sveta je već danima neumornoobilazio takozvane pet shops,radnje gde se kupuju kućni ljubimci.Locirao je jednu na Istočnojšezdeset šestoj ulici koja je imalapsića iste češke pasmine kaopokojni Fifi zvani Pipi. „Neka muje laka zemlja” mrmljao bi stresavšise naš trapavi junak uvek kada bi

pomislio na uginulog psića koga jenajzad zakopao na jednomuzdignuću u Central parku da bipočivši uživao u lepom pogledu.Sveta jedino nije bio sasvimsiguran da li su upokojeni psić ionaj živi, a još nekupljeni, istoguzrasta. Pipi je bio beba, a ovaj jebio valjda malo stariji. Pipi Prvi jebio muško, toga se seća, a ovajkoga je prozvao Pipi Drugi ježensko... Ali, šta je tu je! Vreme jeisticalo!

Odmah posle prepodnevnih

časova odjurio je u radnju i položioispred razdraganog prodavca celusvoju ušteđevinu i ono što je poneood kuće da ima za svaki slučaj, ašto od Pipijeve smrti nije više nidotakao, odričući se predano i saradošću u ime iskupljenja greha,svog jedinog istinskog sladostrašća,svoje omiljene zabave i uvekvernog pratioca - hrane. Dakle, svedo poslednjeg dolara potrošio je nato ružnjikavo stvorenje kratkekestenjaste dlake, crnih očiju, tankihnožica, špicaste njuške i repica kao

glista, kome su vezali crvenu mašnuoko vrata i strpali ga u specijalnukutiju za prenos pasa, uz obaveznudokumentaciju o poreklu, osmehe isavete oko održavanja istog.

Pešice, pun dobre volje iushićenja, otišao kod svog prijateljaMiše i njegove žene Džesike.

„Da li si ti normalan?”pobunio se Miša na srpskom ipogledao ga pomalo sumnjičavo.„Da potrošiš tolike pare... Ne, ništami nije jasno... Šta ti bi, čoveče?”

„Pa, bilo mi tužno oko srca...nestao je... ovaj, izgubio se baš kadsam vam ja bio u poseti”, odvratiSveta sa izrazom takvedobroćudnosti da Miša dirnutzaćuta, klimnu glavom i zagrli ga.

Sveta je zatim pogledaoDžesiku. Ona je sa prohladnimizrazom čuđenja na licu uzelakučence u ruke, blago gapomilovala, nasmešila se, ljubaznoali kratko se zahvalila, i izjavila:

„Isti Fifi!”

Grad čovek

Zovem se Jerusalim: hebrejski samJerušalajim, antički samHijerosolima, arapski sam El Kuds.Ja sam praslika NebeskogJerusalima koji će se ostvaritikrajem ovog veka. U mom imenu sesadrži hebrejska reč „šalom”, tojest „mir”, što bi značilo da bih semogao nazvati i gradom mira.Nažalost, taj ljupki naziv se ne

slaže sa mojom dosadašnjomsudbinom. Mir, dragi moji, nijeništa do velika zabluda. On jemeđuvreme od jedne do sledećeratne utakmice, i kao što ćete i samičuti, on mi je bivao tek retkaposlastica.

Odlučio sam da budemsagrađen na brdovitom vencu, jervolim povetarac, i zapadno od ušćareke Jordana, jer me ona posmatra,svakako sa velikim divljenjem,kada sunce zalazi i oblije mecrvenilom.

Svima je poznato da gradaravnog meni nema. U ovoj tvrdnjine ogleda se moja uobraženost (zakoju bi zapravo bilo podostarazloga), već jednostavnočinjenično stanje. Ja sam sveti gradJevreja, hrišćana i muslimana, apod imenom Cion često simbolišemsredište Mesije i mesijanstva ujevrejskoj i hrišćanskoj kulturi.Koliko me Arapi cene, poštuju ičeznu za mnom ne treba ni dapominjem.

Svoj stari deo smestio sam na

istoku zarad sunčevog rađanja... Većste naslutili da sam pomaloopsednut tim blistavim nebeskimtelom, jer na izvestan način podsećana mene. Često me nazivaju Zlatnimgradom, a šta je sunce do užarenozlato, ili pak nebeska varijanta togplemenitog zemnog metala?

Ipak, uprkos mog divljenjaSuncu, nameran sam da se poredimsa ljudskim telom, jer je sva prilikada ćete na taj način mojuzemljopisnu kartu, pa i priču, lakšeshvatiti. To poređenje činim za vaše

dobro, premda mi je odavnopostalo jasno da su ljudibezrazložno i neskromno ubeđeni usopstvenu jedinstvenost, pa stogauvereni da samo čovek ima odlikečoveka, što lično smatrampreispoljnom umnom ograničenošćui uskogrudošću, kao i već nadalekoznamenitom ljudskom arogancijom iisključivošću. Zar gradovi nemajudušu, puls, narav? Zar se ne granajukracima poput udova irazmnožavaju, pa se od jednogvelikog izrodi manji, obično istog

imena sa predloškom „novi”? Zarne rastu i razvijaju se, stare izakržljavaju, boluju i oporavljajuse, bivaju ranjavani i krvare? Pa iumiru?

A što se ljudske naravi tiče,smatram da se uopšteno vaša vrstanema čime podičiti. To ja najboljeznam jer sam sve vaše vampire,zloduhe, histerike i melanholike,pomamljene graditelje i rušitelje,vernike i jeretike (a svi su, zapravo,ah, smejurije, i jedno i drugo,zavisno iz kog ih verskog ugla

posmatrate) na sopstvenom tlunosio, naime, na sopstvenoj kožiosetio.

Dakle, ako napravim takvopoređenje, Stari grad je moje srce:bez njega nema ni mene. Moj vitalniorgan, za razliku od vašeg, nijetrouglast, već je četvorougaonapovršina. Tu sam smestiomuslimansku četvrt sa svetimmestom Haram el Šarifom, unutarkoga je podignuta Kupola na steniili Omarova džamija i Aksa džamijana brdu Morija, odnosno Brdu

hrama, gde je bio smešten iSolomonov hram. Prilično samzapetljao stvari, zar ne? Ali morateme razumeti: u tom lavirintu pričakoje se u meni ispredaju i oko meneprepliću kao lijane u prašumi (uveksam voleo slikovita poređenja!)svaka ima svoj povod i posledicu.Jer, pazite, Morija je takođe i nazivmesta gde se praroditelj jevrejskognaroda Avram (koji se nastani uHanaanu i gde mu Tvorac obeća daće postati otac izabranog naroda),pripremao da žrtvuje svoga sina

Isaka u ime odanosti i poštovanjaprema Bogu, ali ga je Bog u tome,hvala bogu, sprečio! Smatram ovupriču veoma važnom, jer kao što jeHajnrih Hajne pametno primetio iizrekao kroz usta svog junaka JekelaLude „da je Avram uistinu ubioIsaka, a ne kozu, danas bi na svetubilo više koza, a manje Jevreja”.Da, da... A što se Ciona ili Siona iliDavidovog grada tiče, to je biloutvrđenje Jevuzita koje je jevrejskikralj zauzeo, ali je postalo, kao štoznate, simbol mene, Obećane

zemlje, mesijanske nade Izrailja, akod hrišćana, simbol neba.

Ali da nastavim, jer minalažete da se ne rasplinjujem, dabudem sažet... (Oprostite, na kojinačin i kojim sredstvimaskraćivanja i sužavanja bi mojaistorija, priča duga tri hiljadegodina samo što se Jevreja tiče,mogla biti stisnuta na dve-trištampane strane!? Čista besmislica,ali od vas sam na besmislicenavikao!) Pa da požurim: međuzidinama sam ostavio da uspravno

stoji samo zapadni deo najvećegjevrejskog svetilišta i nazvao gaZidom plača. Prilično nepravedno,reći ćete. Zapravo rušilački izverski... Trpim kritiku, ali vamsavetujem da se upitate nije li toučinjeno prvenstveno zadalekosežno dobro tog istog naroda.Hm... hm... Nemam prostora zadublju raspravu, ali, ne postiže li sežilavost i otpornost kroz patnju istradanje, ne oštri li se žudnjanestankom predmeta ljubavi?

Idemo dalje: na zapadu je

jermenska četvrt, a hrišćanska naseverozapadu, gde je Crkva Svetoggroba, a u njenoj blizini ViaDolorosa, duž koje je Isus Hristos(obratite pažnju: Isus, na grčkom odjevrejskog Jošua što znači „Bogspasava”; Hristos, na grčkom odjevrejskog „mesija”, to jest,pomazanik) po hrišćanskom nauku,koračao noseći na leđima krst.Dakle, kao što je već poznato otkadje sveta i veka, čovek je čoveku, sazanemarljivim izuzecima, uglavnomzver, ali uprkos mojoj svesti o toj

dokazanoj činjenici, koža mi se idanas ježi pri pomisli na svakikorak tog nesrećnika, dok je onakoizranjavljen izdržavao bezmernufizičku bol, nošen nemogućomidejom iskupljenja grehova celogčovečanstva! Tog dana sam zasuzio,što se meni retko dešava, pa su semoji stanovnici čudom čudiliodakle najedanput izviru ti potočićiiz kamena što za sobom ostavljajubeličast slankasti trag... Hodao jetako jadničak na putu za Golgotu(brdo u obliku ljudske lobanje),

koračao valjda voljno, sudbinskiodređen da postane simbolmučeništva za sledbenike koji unjega verovahu i koji se kasnijemilionski namnožiše... Sad bih vamrekao, ali ne smem zbog naređenjao sažimanju teksta, da latinska reč„calvaria” znači „lobanja”, a nahebrejskom je „golgota”. Eto,rekoh, pa vi, naredbodavci, puknite!

Moje ruke i noge - novi deograda - raširio sam zapadno ijugozapadno od srca, i razvijao ih,kako dolikuje, od devetnaestog veka

sve do današnjih dana. Preko dolineKidron rasprostro sam Maslinovugoru, brdo prikladne visine. Leva idesna komora mog srca su prvobitniJerusalim, Davidov grad. Ovdenapominjem: za svaki događaj mojeverske istorije, jedna do dvelokacije su u igri, što me zabavlja iuveseljava. Tradicionalneverifikacije razlikuju se uverodostojnosti od sigurnih kao štoje, na primer, Getsemanski vrt, gdese molio Isus od Nazareta, doreligioznih pretpostavki, kao što je

grob Device. Najpoznatije i najtežeodredište je već pomenutaKalvarija.

Dakako, ja bih mogao dapružim sve odgovore na tanjiruraskalašnoj ljudskoj vrsti, koja meje prilično namučila tokom ovihmilenijuma, ali neću! Šta bi ondaradili ti zaludni naučnici i čime bise ponosili kad iščeprkaju nekikamenčić pa oko njega običnoispredaju nebulozne priče ipostavljaju sumanute pretpostavke?I čime bismo mi, praiskonski

gradovi kao što smo ja,Aleksandrija, Rim, Atina, Ur, Efes,Pompeja (ova dva poslednja suumrla, pokoj im duši, te se sadasamo razgledaju njihovi leševi)razbijali dosadu? (Kao što stejamačno već primetili, sklon samkomentarima u zagradama!)

Smešite se s nevericom, jerznate da se oko mene uvek nekootima i u meni nešto uzbudljivodešava, ali verujte, više me nezabavljaju sve te prepirke,prepucavanja i nadmetanja. Na njih

sam navikao kao vi na svoj lik uogledalu... (ovo je otrcanopoređenje, ali neka ipak ostane!)Oguglao sam na te jednolične... ne,nego istovetne borbe za prevlastmeđu ljudima. Valjda sam većostario i postao pomalo blaziran.

Mene ushićuju iskopavanjakoja se na meni od nedavno vrše,ali, srećom, nikad u velikimrazmerama, jer sam ceo naseljen iprenaseljen... Ne znam šta ću satolikim svetom u sebi!... Da...

A koliko sam star možete

pročitati u svakoj enciklopediji.Nema nijedne bez mene. Datiram izčetvrtog milenijuma pre Hrista. Ustarom bronzanom dobu bio samtvrđava Jevuseja. Pošto su u meniživeli kao viši društveni sloj,nazvali su me Jevus. Onda je, poslemnogih naleta i opsada, jevrejskikralj David uspeo da me zauzme iopaše zidinama. (Izvinite što sampovisio ton, ali, oni su, ti jadnici,taj kobajagi izabran narod odizgnanstva iz mene toliko vapili zamnom da sam, mada potpuno

neutralan u odnosu na vere koje meopsedaju milenijumima, pomaloosetljiv na taj nesrećni soj).Jevuseji su se s vremenom stopilisa Jevrejima, te sam, pošto jeSolomon sagradio Hram, postaojevrejski duhovni i politički centar.Kad slavni Solomon ode svomTvorcu na istinu, jevrejska sedržava raspoluti na izrailjsku, saprestonicom u Samariji, naime, nahebrejskom, u Šomronu, i judejsku,sa prestonicom u meni.

Smušenost obično usledi posle

svakog državnog raspada, pa takopadoh u ruke Vaviloncima, kojirazrušiše i mene i Hram. Uh, kakvoto bejaše zamešateljstvo! Tihnekoliko vekova patio sam odpermanentne nesvestice iglavobolje propraćene migrenskommučninom, satiralo me jemamurlučko treperenje i malaričnadrhtavica i, jednom rečju, nalaziosam se na ivici nervnog sloma.

Iz tog labilnog psihičkog stanjabliskog kolapsu povratio me jeizrailjski sveštenik i književnik

Ezra, koji izvede Jevreje izvavilonskog ropstva. Sa dozvolomcara Artakseriksa on nanovozasnova jevrejsku koloniju u meni,sakupi priloge i poče zidati Hram, ao svemu tome, kao retko uzoran ipredan beležnik, ostavi zapise uobliku dnevnika. Divan čovek,verujte! Međutim, pun sjaj i lepotuvrati mi kralj Irod („junačan”), koji,zamislite, nije bio jevrejskog, većidumejskog porekla, pripadnikjednog arapskog naroda koji je vekpre toga prihvatio jevrejsku veru.

Ah, kakav uzoran graditelj! Kakavpreduzimač! Deset hiljada radnika izanatlija i hiljadu sveštenikazaduženih za radove na svetimmestima, podigoše nanovo Hramneprevaziđenog sjaja i veličine!...

Eh, šta bih vam sve mogaoispripovedati o ovom uzbudljivomvremenu da me ne požurujete jerovo, velite, mora biti skraćenaforma, nekakva priča, šta li...!? Nebrinite, završiću uskoro, ali senemojte posle žaliti što je, usledhitrine, moj iskaz istumban i

nepovezan, takoreći histeričan.Ali, dobro, idemo dalje:

rimski imperator Tit me je razorio isrušio Hram da kazni i potlačiJevreje, a Hadrijan me je ponovosagradio, ali kao paganskosvetilište i nazvao me ElijaKapitolina. On je raselio Jevreje izabranio im je pristup meni. Kad suRimljani polovinom drugog vekapomoću šezdeset hiljada legionaraugušili na jedvite jade Bar Kohbinustanak, prvi put nakon što suhebrejska plemena pregazila Jordan

četrnaest vekova ranije, zemlja jeprestala da bude jevrejskadomovina, a hebrejski da bude živijezik, pa je zamenjen aramejskim...A Hadrijan je, prznica jedna, za inatJevrejima umesto Judeje zemljunazvao Sirija-Palestina!

I tada sam dosta patio,jednostavno zato što mrzim čestepromene. Osećam se sav istumbanposle ovakvih migracija... Potom,pošto je imperator Konstantinprešao na hrišćanstvo, a rimskicarevi počeli da vladaju iz Vizanta,

a ne iz Rima, u četvrtom vekuponovo sam oživeo zahvaljujući, uvelikoj meri, svetoj Jeleni. Odnjenog vremena postao sam stecištehodočasnika. Muslimani koji suverovali da me je posetio Muhamed(rodom Kurejšit iz mekanskogplemena i poslednji prorok poislamskom nauku) nisu me rušilikada sam pao u njihove ruke, pasam postao njihovo najsvetije mestoposle Meke i Medine. A kalif Omarje bio velikodušan osvajač. Kad jeu mene ušao, posetio je Crkvu

Svetog groba, ali odbio da se u njojmoli da muslimani ne bi kasnije odnje napravili džamiju. Uviđavančovek! On je sagradio malu drvenudžamiju na Brdu hrama...

Uprkos svemu, priznajem,imao sam sreće! A i žilav sam ja, nedam se! Koliki su gradovi postojaliu punom sjaju nekoliko stotinagodina, a zatim im se valjda svesmučilo, dojadilo im, digli ruke ipuf! nestali! Otišli bestraga... Šta je,recimo, ostalo od Kartagine?...

Dobro, vratimo se meni. U

jedanaestom veku po hrišćanskomkalendaru (njega upotrebljavam jerje između najdužeg jevrejskog inajkraćeg islamskog, a ja sampoznat po srednjim, umerenimrešenjima) Fatimidi (dinastija kojazauze Egipat i osnova današnjiKairo) počinju da napadajuhrišćanske hodočasnike koji su sesvojski razbaškarivali i tumaralisvukuda po meni, te najzad ruše iCrkvu Svetog groba, što pomamikrstaše u čije ruke padoh i ostadohu njima tokom velikog dela

dvanaestog veka, kao glavni gradLatinske kraljevine Jerusalima. Kome sve tada nije posećivao! Čak iengleski kralj Ričard LavljegSrca... Krstaši, odnosno Templari,bili su žestoki krvoloci, satirali sučitava sela i ubijali sve predsobom, a krenuli su na poziv svetogoca pape Urbana Drugog... Možeteli vi to zamisliti!? Pa gde je tulogika? Nudiš obraz za drugi šamar,a ovamo skraćuješ za glavu, kosiš itamaniš!

Onda se muslimani, pod

vodstvom Saladina, vratiše.Mameluci* (*Arapski „mamluk” =rob; prvobitno robovi iz Turkestana,docnije gardisti, a posle propastidinastije Ejubida sultani Egipta svedo turskog osvojenja) bejahuverovatno moji najveći dobrotvorisa muslimanske strane, a posle njihveoma se lepo pokaza i SulejmanPrvi Veličanstveni, koji zidomopasa moje ostarelo, ali još snažnoi živahno srce.

U devetnaestom veku doživehdve odlučujuće promene: hrišćanski

hodočasnici opet nagrnuše, štopospeši izgradnju crkava, amasovne jevrejske migracije utalasima me zapljusnuše na svompovratku k meni.

JEDNOM U MENI, UVEK KAMENI moje je najdublje uverenje.Dokazano je i potvrđeno bezbrojputa da sam ja nezaboravan, netoliko zbog svoje lepote (madasvakako i zbog toga) već zbog nekeizazovne jedinstvenosti kojomzračim.

A kad smo već kod moje

privlačnosti, moram istaći da sujedino bezočni i ledeni ostrvljaniodoleli mom šarmu... Naime, tunaježenu hladnoću sam iskusio kadame je engleski general Alembiščepao svojim nezgrapnim šapamahiljadu devetsto sedamnaeste iproglasio me glavnim gradomPalestine pod britanskimprotektoratom, premda je u meniveć preovlađivalo jevrejskostanovništvo i evropski, a neorijentalni duh. Kako se približavaokraj britanskog mandata, tako je

raslo obostrano duboko uverenje,kako Arapa tako i Jevreja, da jamoram biti njihov. Velim vam,otimačina o mene, večita otimačina!Mišljenje većine hrišćana išlo je ukorist ideji da postanem otvorengrad, slobodan za sveveroispovesti. Ovaj stavpreovladao je i u Ujedinjenimnacijama koje, deleći Palestinu naarapsku i jevrejsku državu,objavljuju da ja sa okolinom(uključujući i Vitlejem) postajempodručje pod međunarodnom

kontrolom kao deo jedne budućearapske države. I pre nego što jepodela stupila na snagu, krvaveborbe između Jevreja i Arapaizbiše u mom srcu. Što je to bolelo,pa vi to ne možete ni pojmiti!Moram priznati da me i samopodsećanje na jevrejsku četvrt spolovine dvadesetog veka redovnoi bez izuzetka dotuče, jer su mi je uborbama Izraelaca i Jordanacagotovo uništili... Da, da... Sad jenanovo izgrađena, ali istini zavolju, tu ranu sam grozničavo i

mučno isceljivao i teško preboleo.Dakle, Jevreji nastanjeni u mojimsrčanim predelima tada sepredadoše, ali moje ruke i nogeostadoše u njihovom posedu. Mojasrčana područja pod kontrolomArapske legije pripojiše seJordanu, a Izrael proglasi Novi gradJerusalim, odnosno moje udove,svojim glavnim gradom. To bejahuteški dani. Nisam smeo da sepogledam u ogledalo. Tek kad mehiljadu devetsto šezdeset sedmeponovo sjediniše, opet počeh na

nešto da ličim!E sad, hajde, priznajte: nije li

priča o meni, ma koliko bilaposebna, ipak samo jedna međuhiljadama sličnih o gradovimanastalim i nestalim tokommilenijuma ljudskog postojanja? Inije li ona najuzorniji primercelokupne sumanute istoriječovečanstva? Šta? Začuđeni ste? Panisam ja toliko uobražen kao što stevi mislili! Ja znam gde mi je mesto.Ah, ta vaša osobina da donositebrzoplete zaključke i površne

ocene!A vi biste da saznate šta će

dalje biti?To, dragi moji, mogu izreći

samo vremena koja dolaze. Ipak, daublažim vašu neobuzdanuradoznalost u vezi sa budućnošću(koja je među vama uslovila pojavumnogih nepotrebnih zanimanja kaošto su proroci, vračevi, magovi,čitači zvezda, dlanova, soca odkafe, bačenog pasulja ilikamenčića), reći ću vam kako seosećam, što će delimično ukazati na

moj željeni put. Vidite, mnogostrukosam opevan u vašem stvaralaštvu:pominjao me je Dostojevski iHajne; za mene su komponovaliBah, Berlioz, Verdi i Monteverdi;da ne nabrajam, ušao sam uumetnička dela od krutog severa dovrelog juga, i u svemu tome samuživao, ali bih sve te počasti sadarado dao za malo dugoročniji ili(ah, nemogućeg li blaženstva) večnimir. Osećam umor, što je sasvimrazumljivo s obzirom na mojustarost, milenijumsko korišćenje i

iskorišćavanje i sledstvenuistrošenost. Ipak, nisam setan nitipriželjkujem duhovno zatišje,nekakav duboki san od čega se savstresam jer on predstavljapredvorje zaborava, što je,uostalom, isključeno kad sam ja upitanju, jer veći deo stanovništvazemljine kugle polaže pravo namene, pa me po ustrojstvu stvari, nemože zanemariti...

Znači, otimačina se nastavlja...

wOtkriću vam na kraju, kao nagradu

što ste me tako pomno slušali, jošsamo jedno svoje mišljenje:smatram da ja ne smem biti ničijeisključivo vlasništvo. U tom stavu,avaj, leži sva moja sreća (jer mesvi žele), i sva moja zla kob (jerniko ni sa kim neće da me podeli)!

Oprostite ako sam odao utisakstaračke smušenosti. Ona jeuzrokovana prvenstveno prisustvombiča nad glavom u smisluneurotičnog požurivanja, a usledilaje, priznajem, pomalo i zbog mogopšteg premora. Izvesno je da mi je

neophodno osveženje celokupnogorganizma, što se u ljudskom smislupostiže udarnim dozama vitamina, au gradskom smislu ljudskimpomirenjem...

Eto, tako izrekoh i podarihvam najstrašniju istinu o sebi: bezvas, bez ljudi, nema ni mene!

Plave noge

Ivan Rostov je naprosto obožavaoda dođe u Beograd među svojestaro društvo. U rodnom gradu bi serazbaškario u dobro održavanojstamenoj roditeljskoj kući naSenjaku okruženoj besprekornopodšišanim travnjacima irazgranatim drvećem, koju je zaodgovarajuću platu i stanovanjeodržavao jedan pristojan bračni par

-on, Pera, veoma spretan zapopravke svih vrsta, ona, Mica,sjajna kuvarica. Ivan je sve tetroškove sa lakoćom plaćao, jer jeveć godinama bio vlasnik razrađeneginekološke ordinacije u Minhenu,dakle, uspešan i dobrostojeći lekaru Nemačkoj.

Odmah posle završenih studijamedicine cum laude, (prosečnaocena deset), Ivan, visok plavmomak otmenog profila i plemićkihmanira, kao da ga je Tolstojosmislio, otišao je iz Beograda

željan života u „velikom svetu” idobre zarade, i proživeo tridesetakgodina međ Nemcima. Uprkosslovenskoj odbojnosti premaGermanima, naučio je da ih ceni,primio njihove savršene radnenavike, a tačnost, uzdržanost i lepoponašanje već je imao od kuće, pase najzad i oženio Nemicom,doduše, sa dodatkom jevrejske krvi,jednom lomnom crnkom okruglihočiju tužnog pogleda, ali blistavogosmeha.

Pošto, kao što se zna, krv nije

voda - otac Rus takođe lekarpobegao od revolucije i majkaRuskinja visokog roda koja mu jejedina tepala „moj Vanja, Vanjuška,mili” - dakle, ne samo beogradskiambijent, već i Ivanovo slovenskoporeklo vukli su ga poput magneta ugrad na ušću Save u Dunav. Srbi suga, tvrdio je, opuštali, razblaživali,dekoncentrisali od onog na šta jebio usredsređen u Minhenu, ali,priznavao je, istovremeno pomalo ipomamljivali. Ovde je govoriojedan od svoja dva maternja jezika,

ovde je imao sagovornike zapreduga besciljna naklapanja okoječemu. Teme tih razgovora suuključivale političke rasprave,tekuće događaje, viceve stare inove, sećanja na davno doba prenego što je napustio majčicuJugoslaviju, sećanja na žurke, nasirotinju koja mu se sada činila kaobogatstvo, na mnoštvo poznanikačiji se broj sve više proređivao -čitavu povest jednog prošlogvremena - a ponajviše njegovomiljeni hobi: temu jezičkih

nadmetanja. Voleo je traganje zaporeklom srpskih reči, za njihovomtransformacijom od originalnogjezika (pretežno turskog, a pomalo imađarskog i nemačkog) do njihovoguvrštavanja u njegov maternjisrpski, pa i ruski. A tek o istorijiBeograda, Srbije, carske Rusije, pai Osmanlija, nije mu bilo premca!Otkad je otišao u penziju, naime,manje radio u svojoj ordinaciji, bioje okružen putopisima, istorijama,rečnicima i enciklopedijama nanekoliko jezika.

Ali, Ivan se tim znanjem nijehvalio, jer ga je krasila jedna odnajređih ljudskih osobina -skromnost. On nikada, recimo, nijeisticao da su njegov boršč i blinjisa kavijarom kojima je štedroslužio svoje srpske goste kada„navrate” u Minhen, najbolji. Ne, tosu oni srećnici koji su ih probalikasnije pričali po čaršiji. On nikadanije isticao svoje bogatstvo osim uučestalim galantnim pozivima svihpoznanika i prijatelja u najskupljerestorane.

Ivanova supruga Monika jeuglavnom blagonaklono pratilamuževljevo „beogradskootkačenje”: te beskonačne večere saogromnim količinama mesapripremljenog na sve načine (a ona,vegetarijanka duboko odana zdravojhrani); te zadimljene kafane (a ona,zakleti nepušač kao uostalom i Ivan)u kojima je sedenje od pet satinaprosto obaveza; ti dolasci raznihgostiju i kad je vreme i u nevreme,najavljenih i nenajavljenih; taspontana zasedanja društva bilo gde

(u kafiću „Talija” ili kod„Potkovice” ili na nekom usputnommestu); to vikanje za stolom uglas,tako da oni koji bi sa njom hteli daporazgovaraju na engleskom - retkokoje govorio nemački - nisuuspevali, jer se između sebe ne bičuli; ta beskrajna priča na srpskom,oštrom, teškom jeziku koji jepokušavala da nauči sve ubrzaniješto joj je muž češće kretao putBeograda.

Tokom prvih poseta imala jeljubazan i zbunjen osmejak koji joj

nije silazio sa lica. Kasnije, tajosmeh je zadobio znatno iskrenije ispontanije karakteristike. Nijeodbijala da prati muža u njegovimeskapadama u mladost, jer to je onošto je za njega značio Beograd. ZatoIvan nikad nije dolazio bez Monike.Kada ona nije mogla da putuje, tojest, kada im se već u zrelijemživotnom dobu rodio sin, Nikola -sjajna mešavina majčinih crta lica iočevog pigmenta -srećni otac nije nipomišljao da dete i majku ostavisame. Ujedno, pogotovo dok je bio

mlađi, Ivan nije ni smeo da dolazičesto jer, napustiti na duže vremeprivatnu praksu značilo bi izgubitipacijente, drugim rečima, uništitisav uloženi dugogodišnji rad i trud.

Dakle, Monika, Ivan i Nikola,kada je malo odrastao, uvek sudolazili u Beograd zajedno. Da li jeu tom za Moniku egzotičnom,orijentalnom, začuđujućem miljeuona pronašla neku neobičnuprivlačnost? Moguće. Da li jepočela da razumeva i voli ljudekoje je sretala? Sigurno. Da li je i

sama imala potrebu i želju daotkriva nešto novo? Verovatno. Dali je Monika zavolela našenekadašnje more, naše sadašnjeplanine, reke, banje i jezera - svedrugačije nego more, planine, reke ijezera u njenoj domovini? Jeste,sigurno, jer je uvek saoduševljenjem pričala o sve češćimizletima po okolini Beograda, poŠumadiji, o razgledanjimamanastira po Srbiji, i putovanjimapo Crnoj Gori gde joj je „dah stao uVirpazaru”.

Sve srpsko Monika je nekakoprihvatala: i netačnost (njen sin jedoručkovao svaki dan tačno u 8:10)dakle, fluidno vreme, drugimrečima, kašnjenje i prekrajanjeplanova u poslednjem času; iprepucavanje u razgovorima; igoleme količine hrane; i nepotrebnoljubljenje i pri dolasku i pri odlaskusve po tri puta - sve je usvojila, čakje u pozdravima te vrste zdušnoučestvovala, ali nije mogla dapodnese prepijanje. Kad su drugibili u pitanju, nije joj se sviđalo, ali

nije marila, međutim, kada je njenmuž bio u pitanju, stavila je tačku iIvan je to dobro znao. Previševotke, rakije, viskija, vina ili pivabilo je pogubno za njegovo zdravljeupravo kao i sva ta neprimerenahrana, te se bar jedno od ta dva zlamoralo sprečiti. Piću se moralostati na put! Ivan je uprkos tomečesto neumereno pio, jer kakvo je tosrpsko druženje nekadašnjihžestokih momaka ako su trezni?Nikakvo! Kada bi osetio njen tamanprekoran pogled nepomično uperen

pravo u njegove oči, samo bi tihopromrmljao: „Joj, ah!... Plll...avenoge.”

Pošto se ta njegova izjavaponavljala, društvo je bilo uverenoda Ivan kao lekar govori o nekojčudnoj bolesti koju čovek navučeod alkoholom izrovašene jetre pamu noge poplave.

„Je l' plave noge?” počeli suda ga pitaju kada bi videli da jemalo preterao, a on bi samoklimnuo glavom i prelazio na kiseluvodu.

I tako je pravilo plavih nogutrajalo godinama.

U nekoliko navrata, neki odIvanovih intimnijih prijateljaotvoreno su ga upitali koja je tobolest plavih nogu pošto su i onibili zabrinuti za svoje zdravlje izistih razloga, ali on bi im senasmešio, slegao ramenima iubeđivao ih da „nije ništa strašno” ida samo nastave sa svojimuobičajenim uživanjima.

Ivan je najviše voleo tribeogradska restorana: „Klub

književnika”, „Maderu” i „Franš”.Kada je on bivao domaćin, nije seobraćala pažnja na cene, jer on tonije dozvoljavao. Jednostavno, bioje takav - sve najbolje, a obično jesve najbolje i sve najskuplje.

Naravno, i porodicu Rostov supozivali njihovi imućniji prijatelji upomenute restorane, a oni manjeimućni na večere u kući.

Tog petka, Rostovljevi prijateljiAntići vodili su ih u „Maderu” nakasni ručak ili ranu večeru, dakle,

negde oko pet po podne. KodAntića je važilo isto praviloneograničeno široke ruke. Olga iMilan

Antić su ugošćavali svojeprijatelje kako u restoranima tako ikod kuće, otvorenog srca inovčanika.

Između ostalog, Milan jenaručio, kao obično, i „carigrad”,Ivanovo omiljeno crno vino. Dugose sedelo, kao obično, dobro sejelo, kao obično, mnogo se pričalo,kao obično, i, svakako, mnogo se i

pilo, kao obično. Svi su pili vino,osim Monike i Nikole koji sukonzumirali samo negaziranu kiseluvodu sa kriškom limuna i, kaoobično, sedeli sa leve i desne straneod glave porodice, oca i muža,Ivana Rostova.

„Nešto slabo piješ danas”,kazao je Milan Ivanu polu zabrinutopolu prekorno. „Pa zar ti se'carigrad' više ne dopada? Rekao sida ga obožavaš...”

„Obožavam, obožavam, kakoda ne... Ali, znaš, sinoć smo baš

zaglavili i ja sam se priličnonacvrckao...”

„Pa dobro, to je bilo sinoć, adanas je novi dan, istreznio si se,sav si prpošan i...”

„... 'idem kući sav našminkan...Sećaš se one divne starogradske?”

„Skrećeš priču na drugu temu...Slušaj, Ivane, stvarno mislim da seti nikada baš ne napiješ... Onakosvojski, da ne možeš da hodaš...Hm... što meni nije strano, hm... Neznam zašto od komarca praviš

magarca?”„Ma ja sam magarac, i to ti je!

Napio bih se ja da ne znam za sebeda nema pla...”

„... plavih nogu? Kako tomisliš?”

„Pa eto, tako.”„Ma, daj, još jedan guc, jednu

čašu, pa da završimo ovu bocu!”zatutnja Milan i nasu čaše do vrha.„Hajde da nazdravimo!”

„Ne, Milane, stvarno nesmem... Noge su mi plave.”

„Kako to? Od čega ti zapravoboluješ? Nikad mi nisi objasnio, astalno kukaš! Noge ti poplave odvina? Ma nemoj, molim te! Onda bimeni trebalo da budu crne!”

„Ma ne, ne od vina, nego odMonike i Nikole, koji me kadpreteram, ispod stola stalno lupajupo cevanicama!”

Kad reka sretne utoku

Podigavši pogled premaozvezdanom nebu, Luna Levi ugledaOrlu-pašu utonulog u polumrakpredsoblja kako stoji ispunjavajućisvojim stasom vratnice. Njeno teloobuze laka drhtavica. Ona se naglookrete pravo prema toj naočitojpojavi, u želji da proveri je li sestresla zbog njega ili zbog svežinenoćnog povetarca. Zbog njega, zbog

njega! Odmah je shvatila ko je očevgost, uprkos mraku, odmah jespoznala njegovu privlačnost,odmah je prepoznala onopodrhtavanje o kome je sanjala, akoje je nikad nije obuzelo umuževljevom ili bilo čijemprisustvu, odmah je poželela da muse približi.

Orlu-paši se pak učini daprestade biti gospodar svojihkretnji: kao omađijan i obuzetnekom višom silom on lagano priđeLuni, izreče nekim dubokim, tamnim

glasom njeno ime i stajašenepomično posmatrajući je. Smukom je obuzdavao dotadneiskušenu potrebu da tu zanosnuženu uzme u naručje i sa sobomponese, gest koji se kosio sanjegovim uzdržanim i promišljenimponašanjem, pa ga upravo zbog togazaprepašćivao. Osećao je kako mucelim bićem struje opasni naletistrasnog divljenja, po svojoj snazineuporedivi sa bilo kojimosećanjem dotad doživljenim. Jer,mada su žene bile stalno prisutne u

pašinom životu, pored određenogpoštovanja, uslovljenog svešću dasu, između ostalog, bile i nečijekćeri, i nečije majke i nečije sestre,one nisu zauzimale važno mesto unjegovoj svakodnevici, niti im jepaša ikada posvećivao značajnijupažnju. On je, uprkos svim svojimljubavnicama, uvek ostajao sam inedotaknut. A sada, dok jeposmatrao Lunu, shvatao je irazumom a i svakim damarom svogtela da bi njoj podario svu svojupažnju, svu svoju snagu i sve svoje

vreme.U životu nije video takvu

lepotu, iako u lepoticama nikad nijeoskudevao. Nije bio uskraćenširokim izborom privlačnih žena.Zbog svog bogatstva, položaja iizgleda mogao je da bira koju jehteo. Mnoge je i hteo, pa ih je iliuzimao u svoj harem, ili, uzodgovarajuće poklone, isprobavaodok mu se mililo. Milovao je Orlu-paša svetle Grkinje, divlje Tatarke igipke Čerkeskinje, tamneArapkinje, otmene Jermenke i meke

Turkinje, mlečne Mlečanke, iponosne Dubrovčanke, Bugarke,Latinke, Bohemljanke, Đurđijanke,Induskinje, Bretonke, ropkinje igospodarice, bele kao sneg i slatkekao med, i crne kao noć, i maznekao mačke, i vitke kao jela, ipunačke kao hurmašica, i mirisnekao šeboj, i glatke kao baršun, itajnovite kao zagonetka, i treperavekao zvezda, i blistave kao dijamant,i brižne poput dadilje, i podatnepoput vode, i vrele poput plamena, inežne, i grube, i pametne, i glupe, i

vešte i nespretne, i svakakve. I pašaje smatrao da ih je sve video i sveoprobao, dok nije ugledao Lunu.Ona mu se učini koliko jedinstvenatoliko i svakakva. Ona mu se učinikao sažetak svih i svega: kao plimai oseka, kao brdo i poljana, kaovoda i vatra, kao zver i jagnje, kaomilošta i šiba. Pod tim zbrkanim ismušenim, oprečnim utiscima, pašase, valjda prvi put otkad pamti isećanje mu beleži događaje, gotovounezveri, zgranu i ne znade šta dakaže i šta da učini, već ostade

nepokretan posmatrajući zadivljenoto čudo prirode.

U istom trenu kada ga jeugledala i zadrhtala, Luna jepronašla sličnost između Orlu-pašei svog oca: visok stas, ali viši odočevog, vitko telo, ali masivnije,ozbiljnost sa još potisnutijomvatrenošću od očeve. Odavao jeutisak čoveka zaokupljenog mislimao kojima niko nikad sve nećesaznati. Čovek sa tajnom, muškaracopterećen mnoštvom sopstvenih ituđih istina. Te nataložene spoznaje

činile su ga otežalim i nekakozamuklim. Ličio joj je na planinu,sivu i nepomičnu, ispod koje suskriveni nanosi zemljine utrobe kojasvakog časa može izbiti u bujicamaužarenog kamenja i lave.Posmatrajući ga užarenih očiju,Luna je strelovito pronalazilaodgovore na mnoga svoja pitanja.Najednom je razumela zašto se nijebrinula, nego često i radovala, štosa svojim mužem Leonom nijezatrudnela, što njeno telo odbija daprimi njegovo seme; zašto je imala

utisak da živi u čekanju na neznancakoji bi tek trebalo da se pojavi;zašto je neprestano nešto tražila,nečemu težila i nadala se; zašto jemajci, rastrzana pitanjima bezodgovora, često stavljala glavu ukrilo, da bi joj ona kao detetupevala „Adio kerida” i smirivalaje; zašto je Leona volela bezglasnoi smirenošću, a ne vatrom i strašću;zašto su se njih dvoje sve manjemilovali, a sve više razgovarali;zašto se odveć često pitala da li jenašla ono što je tražila, sama sebi

odvraćajući da nije, ali da je našlaono što je izgubila, naime, potrebuda nastavi čekanje. Tek je sad,videvši Orlu-pašu, shvatila zašto serodila, zašto živi, i zašto je stvorenatakvom kakva jeste. Sve joj sepojasnilo, sve joj je postalo logičnoi razumljivo, prostrto pred očimakoje su inače tako često lutale imaglile se. Razlog svim događajimaod njenog rođenja pa do te večerinalazio se u susretu sa ovimmuškarcem sivog pogleda, kamenoglika i snažnog stasa, njenoj

protivteži, onoj polovini koja će jenapokon učiniti celovitom ličnošću.

Orlu-paša za Lunu nije bio nilep ni ružan, ni privlačan niodbojan, ni opasan ni pitom, niTurčin ni Jevrejin, ni paša nimudrac, ni privid ni java. On jejednostavno bio njen, njen par,njeno dopunjenje. Sa njim, i samosa njim ona će biti potpuna. Šta setome još moglo dodati? Da je onbio njena sudbina, a ona njegova?Da se sve poništava u poređenju sanjihovim poznanstvom? Ne, nije se

imalo šta dodati.

Tada joj se učini da joj podsvestprelazi u svest, jer je sve to znalaodavno, ali nije slutila da zna.Sada, ništa više nije trebalo nidodavati ni oduzimati, pomislila jeLuna. Ona nije žalila što ga nijeranije srela, nije žalila što se udalaza Leona, nije žalila što je onaJevrejka, a on Turčin - bila jesigurna da je sve tako moralo dabude, jer je tako bilo zapisano.

I dok se pašin um mutio od

nerešivih pitanja, Luna je, za tihnekoliko časaka dok su stajali iposmatrali se, postala svesnanjihovog usuda, pa je zato bezokolišanja prošaptala:

„Naše ponovno viđenje jeizvesno. Kada i gde?”

Paša se trže i jedva progovori:„Tavicu.” Zaćuta za časak kao dapromišlja o mogućnostima koje sumu na raspolaganju, pa dodademalo zvonkije: „Vi sigurno znatemnoge jezike, jer vidim da govoriteturski besprekorno.”

„Da, znam mnoge”, odvratiLuna ozbiljno. „Ali ne znam vaš.”

Paša se iznenadi, ali to nepokaza, već zapita: „A koji je tomoj jezik ako nije turski?”

„Srpski”, odvrati Luna inasmeši se.

„Rekao vam je vaš poštovaniotac?”

„Nije, ali sam odmah shvatilazašto pominjete znanje jezika”, rečeLuna i zatrese svojim neukrotivimuvojcima koji su joj se opet rasuli

po ramenima. „Ja ću sutra izrazitiveliku želju da ga naučim, zar ne?

„Da... Dok ću vam ja, prekovašeg oca, poslati učiteljicu.”

„Poverljivu”, ustvrdi Luna, apaša samo klimnu glavom.

Taj kratki razgovor, činilo seoboma, obavljao se mislima a neizgovorenim rečima. Oboje su se uistom času zapitali jesu li ištaizrekli ili su se njihova htenjapodudarila tako jasno da su u trenustvorila razmenu pitanja i odgovora

shvatljivu i jednom i drugom. Nijedno ni drugo nisu se upitali da lije njihovo viđanje uopšte moguće, i,ako jeste, da li je prihvatljivo posavesti, po veri, po pravdi, popravilima ponašanja. Nisu se upitalini koga bi mogli unesrećiti,povrediti, posramiti.

„Kada sa vama ponovo budemprogovorila”, reče Luna sada već ustanju da čuje sopstveni glas, „bićeto na srpskom.”

Kad si u Rimu, čini sto iRimljani

Živorad Zdravković zvani Žak bioje naočit mladić jasnoplavih očiju(takva plava se danas postižeobojenim sočivima) koji je pisao,čitao i govorio francuski isto kao isrpski, jer ga je naučio od bakeBelgijanke sa kojom je provodiodetinjstvo i dečaštvo. Baka Marlena

sa njim jednostavno nije htela ni rečsrpskog da progovori. Uposleratnom dobu, kada je Žak biojoš sasvim mali, zaposleni roditeljinisu imali mnogo vremena za svogvoljenog jedinca već su ga sazadovoljstvom prepustili bakiMarleni koja ga je naprostoobožavala, ali je imala strogeobrazovne metode i nije bila nimalopopustljiva.

Žak je završio pravni fakultet izaposlio se prvo u „Putniku”, akasnije u „Jugotursu”. Uzorno

vaspitan, savršenih manira i sabesprekornim znanjem francuskogjezika ispostavilo se da je bioodličan kandidat za jugoslovenskogpredstavnika u inostranstvu, te su gašefovi, posle nekoliko partijskijakih ali u poslu bezuspešnihslužbenika, prilično nevoljnoposlali u Brisel da osvetla obrazvelike turističke agencije.

Žak je bio po prirodi pričljiv,osmehnut, duhovit, ali i veomaodgovoran mladić i zbog toga je savelikom ozbiljnošću prišao svom

novom zadatku koji je, povrh svega,označavao i njegovo prvo putovanjevan Jugoslavije. Niko od njegovihdrugova još nije okusio prelazakpreko granice.

„Prvo pa muško! Direktno uveliki svet, na zapad! Nije to šala”,govorio im je Žak jer su ganeprestano zadirkivali zbogsvakojakih priprema i stoga najzadprozvali Žak Belžik. „Kako nerazumete?” pitao ih je. „Ja tamopredstavljam ne samo našuagenciju, već i celu zemlju! Nije to

mačji kašalj!”„Šta se, bre, sekiraš!?”

odvraćali su Žakovi drugovinonšalantno kao da su obišli celukuglu zemaljsku. „Obavezno ćešzaprepašćivati belgijske klijentekad čuju da nisi Belgijanac!”

„Ma, nije sve u jeziku, ljudi!Kako ne shvatate? Ja moram da sepovinujem njihovim pravilima, dase ophodim i ponašam po lokalnimobičajima, jednom rečju, da seuklopim! A kolike su razlike izmeđunjih i nas... Ih!” Mahnuo bi rukom

sa zabrinutim izrazom lica.„Ma, daj, oni valjda jedu na

uši, a slušaju na usta!” pobunio seSaša, njegov najbolji drug. „Sve tije to svugde isto.”

„Isto, samo malo drugačije... e,to malo drugačije je bitno!”

I tako su se okapanja okonjegovog boravka u Belgijiprodužavala i trajala sve donjegovog odlaska.

Kada je najzad otputovao,vesti koje su njegovi drugovi

primali iz Brisela bile su odlične.Žak se smestio u mali ali komforanstan u jednoj petospratnici nedalekood centra grada, nastanjenoj „čistimBelgijancima” kako je u svakompismu isticao. On je bio jedinistranac.

Pun elana, vredno je radio iuživao u svom poslu, ali i uzabavama, koktelima, restoranima.„A tek žene”, pisao je, „to je prostomilina! Imam nezamisliv uspeh!One su ovde lepršave, zadovoljne,spremne za avanturu, nimalo nalik

našim devojkama pred kojimamoraš da šeniš sto godina da bi tiudelile smešak, a da ne govorim opoljupcu.”

Kada se posle godinu danavratio u Beograd na odmor, svi suga saletali sa desetinama pitanja, aŽak je nadugačko i naširoko osvemu pripovedao, začinjavaoduhovitim opaskama, uvek saosećanjem za meru, nikad previšeali dovoljno pikantno pričao osvojim susretima i iskustvima sadevojkama, što su njegovi mladi

prijatelji najviše voleli da slušaju.„I, reci mi molim te, jesi li

najzad uveren da si se uklopio, dasu ti sada njihovi stavovi poznati,da si kao jedan od njih?” pitao ga jeSaša.

„Ne, još nisam... Još učim”,odvratio je Žak Belžik zabrinuto.„Vidiš, sad baš pred put sam imaoproblem. Kada oni odlaze nagodišnji odmor, uvek svojimkomšijama donesu hranu koja im jepreostala u frižideru...”

„Da? Pa, jesi li i ti?”„Pa jesam, ali pošto mi je kao

svakom Balkancu neženji frižideruvek prazan, ja sam otišao usamoposlugu i kupio...”

„Kupio!? Šta si, aman,kupio!?” zaprepasti se Saša.

„Kupio... kupio... jošte kakokupio... Sve kao da mi je preostalo:tri jajeta, pedeset grama šunke, dvebanane, jedan kornet čokoladnogsladoleda, jedan mali jogurt, polapaklice putera... Kupio sam celu, ali

sam je presekao napola... Sve pomalo da izgleda verodostojno,nego!”

„Ali, zašto si sve to kupio!?”„Kako zašto? Da dam mojim

komšijama Pjeru i Mari... Kako bito izgledalo i na šta bi to ličilo daoni meni uvek nešto daju, a ja njimaništa!?”

„Ali...” zbunjeno će Saša.„Njima je ostalo, a tebi nije...”

„Nema veze... Ja, kao oni...Sve kao oni...”

Ne treba isticati da je Živorad,zvani Žak Belžik, kasnije poslat uPariz kada su ga iz milošte nazvaliEtjen Parizjen. On je svakako bio iostao najbolji „Jugotursov”predstavnik za frankofonoinostranstvo.

Šteta što nije znao tako dobroengleski! Ko zna na šta bi se tek naanglofonom području morao danavikava, šta sve da izigrava, jer jeanglosaksonski mentalitetuštogljeniji, te stoga ipak za nijansuudaljeniji od slovenskog nego

francuski! I ko zna kakav bi munadimak izmislili.

Kad se najzad, posle mnogogodina, skrasio u Beogradu,Živorada Zdravkovića svi su zvaliŽivo-Zdravo.

Ništa bez prave veze

„Ggg...ospodine Rašiću”, PetarKrstić je mucao od uzbuđenja.

Vitak kao hrt, prav kao strela,orlovskog nosa, bujne sede kose,vedrog mladalačkog glasa beztrunčice staračkog drhturenja,uzdignute glave kao da celom svetukaže: „Gospodarim sobom i onimaoko sebe”, gospodin Rašić je lako

ustao sa fotelje i, prošetavši poprostranoj kancelariji, uperio svojpronicljiv pogled u mladog Petra, teusana izvijenih u ciničan smešaktobože besno prozborio: „Ne, ne ine! Zovi me po imenu, Jovan... Nedozvoljavam ni unucima nipraunucima da me zovu dedom, pani ti nećeš prezimenom...”

„Dobro... ovaj, malo mi jenezgodno, baš nije red”, spetljao selepo vaspitani Petar, „ali kadželite... Gospodine Jovane...

„Jovane, samo Jovane,

mladiću! Imaš li ti uši!?”„Dobro, kako vi želite...

Dakle, Jovane, ja prosto ne umemda vam se zahvalim...”

„Pa kad ne umeš, nemoj!”„Potegli ste svoje čuvene veze

za...” nastavi Petar ne obrativšipažnju na upadicu, „... za moj posaou 'Alvear palasu', najboljem hoteluovde... Pa ja zaista ne znam šta dakažem... Jednostavno sam ostao bezteksta!”

„Misliš, 'bez reči', a ne 'bez

teksta... Poštedi me tih glupihpomodnih izraza! Tako lep mladić,a ne govori kako treba... Ah,lepota!” Streljajući Petra pogledomJovan Rašić ponovo uzdahnu:„Vidiš, istinska lepota nijepomodna stvar već večiti koncept...Da si filmski glumac, bio biprikladan i za današnji a, sa malomdoradom, i za nemi film... Mora date devojke saleću na svakomkoraku...” Uprkos Petrovomodmahivanju, Jovan nastavi: „Da,mora da je tako!” pogleda uperenog

u daljinu kao da se priseća svihsvojih bezbrojnih ljubavnihavantura. „I ništa ne moraš ni da mikažeš!” uzviknu veselo odmahnuvširukom kao da od sebe odagnava tasećanja. „ A što se posla tiče, bio bilud ko ne bi primio ovakvogmladića sa ovakvim manirima,završenom školom i pet jezika udžepu!”

„A kompeticija?” znalačkitužno će Petar. „Ne znate vi,mmmm... gospodine... ovaj, Jovane,kakva je danas žestoka

konkurencija! Ima ih na stotineboljih od mene!”

„Ajde ne budi preskroman, tonije dobro za rad na svetskomtržištu...”

„Tačno, to ste lepo rekli: jasam roba koja se prodaje naotvorenoj pijaci kao grašak ikrompir...”

„Uh, dete, ako smo kod voća ipovrća, neka to budu bar tartufi,avokado i artičoke!” pobuni seJovan šaljivim tonom. „Hm, hm, te

digresije, uvek me zamaju kadzapočnem nešto važno... Šta samono počeo... Aha, da, desilo se,zamisli slučajnosti: poznajemvlasnika tog hotela, čak se i pomalodružimo... Kao dečak, mada izimućne porodice, radio je zadžeparac u mojoj advokatskojkancelariji, a ponekad i kao potrčkoza novinare Stojadinovićevog 'ElEkonomista'... Sjajan momak,svaštar kao i ja!”

„Bilo kako bilo, bez vas nikadne bih dobio posao šefa recepcije u

ekskluzivnom hotelu! ObožavamAlvear palas'! Još u Montreju uŠvajcarskoj pre završetka studija,sanjao sam da u njemu radim... Inije to slučajnost što poznajeteRodriga Monteza! Vi svakogapoznajete i to ne samo ovde uBuenos Ajresu, u Argentini ili celojJužnoj Americi, nego svuda...Zadivljujuće je koliko sveta viznate!”

„Mnogo, dete moje, mnogo, abilo bi i više da većina mojihispisnika nisu već pomrli... Zato mi

je pravilo da prijateljujem samladima, mnogo mlađim od sebe...Premda, moram priznati da je imeđu njima nekoliko otišlo bogu naistinu, neka im je pokoj duši... Nekesaobraćajke, srčani i moždani udari,galopirajući kanceri... Strašno, ali otome ne volim ni da razmišljam, akamoli da pričam...” Jovan Rašićpročisti grlo, vrati se u fotelju, popigutljaj viskija, pa nastavi: „Dakle,jeste, tačno je, puno svetapoznajem, i lokalce i staredoseljenike, a onda kasnije i nove,

pa sad i najnovije... Šta ćeš, detemoje, ja koji pratim istoriju iteorijski i u praksi, tvrdim ti da suprevrati, ratovi, bežanije i seljenjakonstanta, jedna neprekidna linija, asve ostalo - blagostanje, mir, sklad,gradnja, udomljenje - ništa dotreptaj...”

„Slažem se sa vama upotpunosti”, potvrdi Petar odlučno.„Osetio sam na to svojoj koži.”

„Osetio, osetio, ali nežno, vrloblago, dragi moj, zato ti je kožatako bela... Da, dobro, ah, te

digresije! Bili smo kod mojihpoznanstava... Sve ih znam, jer samdugo živ i hvala bogu zdrav. Skoromi je devedeset, ali se osećam kaoda imam pedeset... Ma nisam se ni upedesetoj osećao bolje nego sada -kod mene, kako starost zadiredublje u moj organizam, tako jemeni bolje... Moj elan i energijusvet oseća, pa se samo roji okomene... Dobro je da si me našao, jersam do pre mesec dana putovao poEvropi... Nešto se uželeo starogkontinenta. Potom sam išao na

Severni pol... tamo, Aljaska iokolina... Dosta mi je ovog mekogvremena. Mogao sam i u Tijera delFuego, ali to mi je previše blizu...”

„Svaka čast! To bi i za menebilo zamorno! Meni je Ognjenazemlja zvučala kao najegzotičnijemesto na svetu sve dok uKonektikatu nisam upoznao jednuPoljakinju tamo rođenu, čije jezanimanje, zamislite, bilo mešenjetesta za krofne! Odmah sam seohladio prema toj zemlji...”

„Aha, shvatam, testo i Ognjena

zemlja nikako se ne slažu... A kad tiono beše rođen?”

„U prošlom veku, ha, ha...Osamdeset pete.” „Deda ti je ondabio živ?” „Kako da ne! Mnogo samga voleo...” „Bio je naočit čovekkad je bio mlad...”

„I kad je ostario... onakokrupan sa sedom bradom i gustomtalasastom kosom, isti Hemingvej.Nisam znao da ste i njegapoznavali?”

„Jesam, kako da nisam...”

„Stvarno!? Ali, kako, gde? Neverujem da ste imali priliku da gaupoznate pre rata... Vi, neko i neštou prestonici, a on učitelj na selu...”

„Tvog dedu sam upoznao ovdeu Buenos Ajresu posle rata.”

„Moj deda Slobodan je bio uBajresu!? To prvi put čujem!”

„Svašta se od mene može prviput čuti i saznati, dečko moj...Došao je u najbolje vreme. Ih, kakose tada ovde živelo! Balovi, toalete,večere, sedeljke, restorani, muzika,

ples, šampanjac, kavijar... ma,lepota jedna! Sve je pucalo odzabave, smeha, tanga... Parenavučene sa svih strana, svipresrećni što su preživeli onajstrašni rat, a pogotovo oni koji suuspeli da izvuku sopstveno iliukradeno bogatstvo! Nije se znalošta da se radi od izobilja. E, vidiš,tada se tvoj deda Slobodan sapartizanskim imenom Uča pojavioovde u pratnji još dva druga...”

„Ali... kako, zašto?”„Sa posebnim zadacima, kao

što se dalo očekivati od njegovogpoložaja, zar ne? Trebalo je,između ostalog, da uhvati ustaškogvođu Anta Pavelića i privede ga uTitovu Jugoslaviju pred licepravde.”

„Ne mogu da verujem! Mislim,verujem, ali ne mogu da verujem”,spetljao se Petar i najzad zaćutao.

„Verovao ti ili ne verovao,tako je bilo. Nije to bio mačjikašalj... Ozbiljna rabota, velim ti...Sedeo je u ovom prekrasnom gradupunih šest meseci!”

„I nije ga našao?”„Koga?”„Pa, Pavelića.”„Našao ga je, naravno, kako da

nije! Pa to za njega nije bio nikakavproblem! Doduše, moj tast, MilanStojadinović...”

„Izvinite što vas prekidam, štaono beše 'tast'... Malo sampomešao...”

„Tast je otac nečije žene,Petre. Ja sam se oženio ćerkomMilana Stojadinovića, koji je bio

premijer i ministar spoljnih poslovau predratnoj KraljeviniJugoslaviji...”

„Da, hvala, oprostite... ovaj, onjemu znam iz škole...”

„... gde si naučio svepogrešno, ali to sad više nemanikakve važnosti... Ah, te digresije!Dakle, Milan je bio sjajanfinansijski stručnjak, a kasnije iargentinski ministar zainformacije... Da, da, neverovatantip, taj moj tast! Gde god ga spustiš,on se probije do vrha! E, tako smo

tvom dedi nas dvojica malopripomogli. Uča je dobio uBeogradu instrukcije od ko znakoga, a zna se od koga... da seobrati Milanu Stojadinoviću ako muzatreba neka informacija... Ha! ha!Partizani imenuju krvnogneprijatelja za savetnika! To je dapukneš od smeha, ali to ti jepolitika: ništa nije zabranjeno, ništanije gadljivo ako ti je potrebno zaostvarenje određenog cilja...Doduše, moram priznati, tu su namse ciljevi poklapali. I mi smo vapili

da se smrse konci tom krvniku. Ma,mogao je Uča i sam. Za takvogpolicajca hvatanje Pavelića je bilačista igra i poskočica! Ali, problemnije bio u pronalaženju, dakle,lociranju tog kriminalca, već uizvođenju dotičnog van ovezemlje... Mogao je drug Krstićnjega da smakne hiljadu puta, alinaređenje je glasilo 'privesti ga',dovesti ga živog u Jugoslaviju.Shvataš, živog!?” ražesti seodjednom Jovan Rašić kao da ga jeta odluka naknadno razbesnela.

„Shvatam... potpuno shvatam!”promrmlja Petar pokunjeno.

„Bezobrazluk! Ma, da sam seja pitao... ali nisam... Dakle, trebaloga je tiho uhvatiti, možda malouspavati i transportovati na velikosuđenje u Beogradu, na beogradskiNirnberg iz prve ruke. Međutim,upravo to je bilo vrlo teško izvesti.Moralo se raditi pažljivo, tiho,ispod žita i ispod glasa. Nije sesmeo izazvati međunarodni skandal,što nikako ne bi išlo u koristnovoosnovanoj komunističkoj

državi koja se borila za svoje mestopod suncem. A koje je to bilomesto, tek smo kasnije saznali...Da... Dakle, grupa iz Beograda nijesmela biti otkrivena tokom ilegalnihradnji hvatanja i odvođenjadotičnog gada. Posle, jednom naodredištu, niko se ne bi ni usudio dapita odakle su ga dovukli. Mogli suda ćute ili da kažu da se krio uHrvatskoj... Ne bi im bilo prvi putda slažu...”

„Jeste, baš tako”, umeša sePetar tek da nešto kaže.

„A otkud ti to pa znaš?”„Da, ovaj, zapravo, ne znam,

ali...”„Naravno da ne znaš, jer ti si,

sudeći po svom ocu, totalnoapolitičan, što ti ne ide kao plus umojim očima, ali, dobro, ima nassvakakvih, pa i Srba koje neinteresuje politika... Opet digresija!Satreće me te digresije! Dobro,dakle, za ostvarenje tog cilja, to jesttransportovanja ratnog zločinca uBeograd, u igri je bilo prvenstvenomore: jedan naš, jugoslovenski brod

bio je usidren i čekao vanargentinskih voda. Ali, kako gadopremiti do broda kad svudanaokolo patroliraju čamci ovdašnjepolicije?”

„Nekom barkom, valjda?”bojažljivo će Petar.

„Pa naravno, dete, svakako nevozom”, ljutnu se Jovan. „Pokušalisu sa nekolicinom lokalnih ribara,ali se niko nije usuđivao ni za kakvepare, jer kad bi bio uhvaćen, odesloboda zanavek, a možda i glava...Isto je bilo sa helikopterom... Sve

lokalni piloti, niko ni da čuje...Najzad, dođosmo nekako do imenajednog Engleza koji je imaohidroavion. Odlično: em saveznikEnglez, em hidroavion, čime sepreskaču presretanja na moru! Učaje odmah kontaktirao s njim. Sve muje izložio, udario na sentimentalnužicu, na savezničku borbu protivnacista koja se, eto, nastavlja lovomna preživele zločince, i sve tako, alinaš hladnokrvni Englez nije mnogomario za sve te izlive, i poslevišenedeljnog razvlačenja zahtevao

je neverovatnih dvadeset hiljadafunti sterlinga da preveze 'teret' odobale do broda! Za to dobaogromne pare, veruj mi. Kada jeUča poslao brzojav o traženoj sumi,posle većanja od nekoliko dana,stigao je Kardeljev odgovor daJugoslavija u tom trenutku nema tepare!” „I na tome se završilo?”

„Na tome, bogme, baš na tome!Bez para nema ni muzike,sledstveno, bez para nema nizločinca. I tako Paveliću nisusmršeni konci te je odlepršao prema

horizontu, na najveću žalost svihnas koji bi ga najradije golimrukama zadavili...”

„Ih, kakva šteta, kakavpromašaj...”

„Ipak, poseta tvog dede, nekamu je laka zemlja, nije bila sasvimuzaludna.” „Kako to?”

„Pa lepo! Ustaše su imalesvakog dana u osam ujutrojednosatnu radio emisiju jakogdometa pod nazivom 'Ustaški čas'.Uča me je zamolio da posredujem

preko tasta Milana kod predsednikaPerona, inače tastovog dobrogprijatelja, da se ta emisija, u kojojsu se mogle čuti svakojakeantisrpske i antijugoslovenskebljuvotine, ukine.” Lukavo senasmešio i zapalio debelu kubanskucigaru koja mu se tokom pričeugasila. „E, tu sam se ja, morampriznati, cenjkao i na to sam i dandanas ponosan. Usluga za uslugu, paizvol'te, dragi komunisti, kakoželite! Rado ću moliti i izložiti stvarStojadinoviću, a on će se obratiti

Peronu, izjavio sam, ako mioslobodite brata iz zatvora u kojiste ga vi i vaša kamarila strpali.Dve nedelje posle Učinog i mograzgovora zvoni telefon! Podižemslušalicu i čujem poznati glas:javlja mi se brat i to iz Švajcarske!Retko sam u životu osetio takvuradost, knedla u grlu, jedvagovorim... Ali, najednom, usredrazgovora, pomislim da mesmutljivci nisu prevarili, da gazapravo nisu pustili, nego su ga podpretnjom, takoreći ispred puščane

cevi naterali... Jednom rečju, tolikosam bio sumnjičav na tu novujugoslovensku vlastodržačkupostavku da sam tražio od brata dami ispriča neke stvari za koje sambio uveren da pred njima po cenuživota ne bi izrekao. Tek tada samodahnuo...”

„Je l' vam brat ovde?”„Nije, eno ga u Beogradu,

vratio se posle demokratskihpromena u zemlju Srbiju! Ali otkadubiše Đinđića, malo-malo pa kupujekartu za povratak ovamo... Dosad je

nije kupio, a šta će biti, ne zna se...Nas Srbe niko ne opameti...”

„Šta je bilo sa onomemisijom?”

„Sutradan po mom razgovorusa bratom, sve sam ispričao momdragom tastu Milanu, a nedelju danakasnije Peron je stavio zabranu naemisiju i otkad je ukinuta, više senikad nije emitovala!”

„Od dede do unuka, vi,gospodine Jovane, ne prestajete dačinite dobro!”

„Valjda se zbog toga takodobro osećam!”

Odrastanje

Nina, „veliki kombinator”, kako juje Laura često zvala, druga po redumeđu sestrama, uvek je kovalamnoštvo poslovnih planova. Kaosve tri starije sestre - Klara, neštomlađa od nje, i Laura, nešto starija -za decu u porodici bila je višemajka nego sestra, a za mamuEsteru više prijateljica nego kćerka.

Pošto se muški deo porodicenije mnogo zanimao za svakodnevniživot, pa čak ni za odluke u vezi sazaradom, tri sestre i majka su ihdonosile i izvršavale.

Tako je Nina, nekoliko godinapred rat, sa svojih svega dvadesetakgodina, a puna elana za poslovnepoduhvate, odlučila da otvorimodističku radnju. U Sarajevu se dotada nešto slično nije moglo nizamisliti: mlada, siromašnaJevrejka, a povrh svega žena bezozbiljnog muškog zaleđa, otvara

sopstvenu radnju! Nečuveno! Ali,Nina se nije dala pokolebati. Sasestrom Klarom, hrabrošću u srcu ispretnošću u rukama, uspela je dasakupi dovoljno novca, da se zadužii izmoli kredit, i najzad, otvorisalon preko puta hotela „Evropa”, usamom srcu poslovnog Sarajeva.Nazvala ga je La Parisienne.Modistička radnja je predstavljalasenzacionalno otkriće za stanovnikesvih četvrti. Žene koje su premorale putovati u Zagreb i Beogradda bi kupile šešire, a one

najbogatije u Beč ili Pariz, sad sumogle kupiti robu u svom gradu, i toodmah kad im zatreba, a uz to ijeftinije. Za kratko vreme sestreSalom su postale poznate uSarajevu, jer, svi su se saglasili daKlara i Nina imaju zlatne ruke imnogo ukusa.

Prebrodivši nekoliko krizatokom kojih je gotovo propao, salonje opstajao, pa čak često radio i saznačajnim dobitkom. I sama Nina sekasnije čudila kako je u tomeuspela.

Po svom karakteru, Nina jepogodovala radnji te vrste. Uvekpričljiva i spremna da ogovara isluša ogovaranja na nekoliko jezika,bila je nenadmašna u toj veštini.Mušterije su je volele, i začudo, svebez razlike joj se poveravale.

Nina je u to vreme gospodarilaporodicom jednostavno zato što jenajviše zarađivala, i taj novac, kaodobra kćer, delila članovima svogdomaćinstva. Međutim, kraj njenimkombinacijama, ujdurmama,petljanjima i manipulacijama nije

se mogao sagledati. Sprovodila je,sa uspehom ili bez njega, sve što jojje padalo na um.

Tako je došla na ideju da zakupijednu duvandžinicu, koja bipoboljšala finansijsko stanjeporodice tokom ratnih godina.Odlučila je da Blanki vodi tuprodavnicu.

- S toga - samouvereno jerazlagala Nina - Blanki moranapustiti školu. Jer, mnogo jevažnije da jedemo bolje nego da

Blanki uči razne gluposti, koje možei ovako naučit od Laure!

Nina nikad nije cenila nauku iknjigu. Retko je čitala, i sve što jeznala, kao, recimo, nemački,francuski, pa i srpski, naučila jeslušajući i bez ikakvog dodira saudžbenicima.

Niko se nije usprotivioNininoj odluci. Lauri je bilo žao,ali, i sama teško zarađujući novac,nije imala moralnog opravdanja dase suprotstavi sestrinom predlogu.Klari je bilo svejedno. Mama

Estera je imala poverenja u svojupreduzimljivu kćerku i toliko poslau kući da nije ni pomišljala dapostavlja pitanja oko pravednostijedne takve odluke. Blanki nisuništa pitali. Samo su je jednog danao tome obavestili. Ćutala je iplakala. Osim majke i sestara, nasvetu je najviše volela školu.

A sada joj baš te sestre i majkaoduzimaju mogućnost da uči. Kakoresiti tako težak problem? Nikako,osim suzama, koje nisu mnogopomagale, jer ih niko nije video.

Ona nije kukala i vrištala kao Riki,nego je, krijući se, tužno jecaladanima i noćima. Obećali su joj daće je Laura podučavati kod kuće, paonda, jednog dana, kad rat prođe inovac opet počne da se gomila,moći će da nastavi školovanje.Mada je neograničeno verovalasestrama, Blanki je osećala da su tosamo prazna obećanja i da su njenidani u školi odbrojani.

Baš u to vreme i njenaplavokosa školska drugarica,Austrijanka Grethen je odlazila iz

Sarajeva. Ceo razred je plakaokada su se ona i Blanki opraštale odsvojih malih prijateljica. Tugovalesu za Grethen, najlepšom inajbogatijom, i za Blanki,najmanjom i najljupkijom.

Rođaka Simha, mnogo starija odBlanki, trebalo je da joj pomaže uduvandžinici. Nina je Simhuzadužila za novac. Međutim,uvažena kuzina brinula se za novacna taj način što ga je svesrdnotrpala u svoj džep.

Posle nekoliko meseci, bezikakve zarade, kada je Nina najzadposumnjala i pregledala knjiguprihoda, shvatila je da ih je rođakaSimha dobro nasamarila.

Blanki je očajavala, a Ninabesnela. Ključala je od nemoćnoggneva i vrištala:

„Il guerku la jevi! Muerta lavejal Zuna! Bića! Mi se kema latripa kuandu pensu a estaangusija! Đavo je odneo! Dabogdacrkla! Beštija! Zmija! Prevrne mi seutroba kad pomislim na tu gaduru!”

„La strinada kun la kagada!Trla baba lan da joj prođe dan”,nemarno je dobacivala Klara većoguglala na Ninino proklinjanje.

Ništa se nije moglo povratiti.Simha je ukrala novac i potrošilaga. A ići na sud i podići tužbuprotiv rođake, osramotilo bi celuporodicu.

Kada su se tog dana Nina iBlanki vratile kući, umesto dasvima glasno i jasno kaže da Blankinije kriva što se duvandžinica morazatvoriti, Nina je samo vikala i

sipala nebrojena prokletstva na sveučesnike u zasnivanju ovog posla,zaboravivši da je njen udeo u ćelompoduhvatu najveći.

Blanki je ćutala i gorkoplakala.

Najzad je otišla mami Esteri.„Mama, jo no so kulpanti! Ja

nisam kriva!”„Ja se, kerida di la madri,

znam, draga mamina... pokrala nasje ona ladrona, ona kradljivica.”

„To znači da je uzela naše

pare?”„Jest, to je krađa. Tako se to

zove.”„Ali, mama, ona je naša

kuzina... zašto bi ona nama toučinila?” „Zato što je nepoštena,zato što ima loš karakter.” „Pa štaće sad Nina?”

„Ništa, šta može? Pare suotišle, potrošene, nestale kao da ihnikad nije ni bilo. Ali, u krajnjojliniji nije važno...” „Kako, mama?Pa šta je onda važno?” „Da smo

zdravi, da smo na okupu, i da sevolimo.”

Blanki je toga dana došla do trivažna otkrića: da postoji nešto štose zove krađa, da rodbini ne trebauvek verovati, i da nepravda vladačak i među sestrama. Jer, to što jeNina prećutala Blankinu nevinostbila je nepravda, najstrašnijauvreda koju je do tada u svomkratkom životu iskusila.

Mama Estera kao da joj je čitala

misli:„No joris, fižikja, ne plači,

kćerkice”, rekla je uzevši je nakrilo i brišući joj suze. „La vida ezkruela di una parti i muj ermoza dila otra... S jedne strane život jesurov, s druge divan. Od svegapomalo: malo smijeha, malo boli,malo pravde, malo nepravde, malogrubosti, malo nježnosti... Si, si,anđelikju miju... Da, da, anđelčemoje... A rasti je bolan proces!Danas si porasla, ali još mnogotreba da sasvim odrasteš.”

Osmogodišnja Blanki seosetila vrlo starom.

Dan zahvalnosti uPrištini

Polovinom osamdesetih prošlogveka, Kreg Diker, mladiAmerikanac sa diplomom izlingvistike sa njujorškoguniverziteta Kolumbija, došao je uJugoslaviju po Fulbrajtovomprogramu i bio je raspoređen dapredaje na Katedri za engleski jezik

i književnost Filozofskog fakulteta uPrištini.

Uprkos podignutim obrvama izabrinutim uzdasima sa svih strana,a pogotovo njegovih bogatihroditelja, Kreg je bio presrećan.

Kreg nije bio običan čovek.Već po završetku gimnazije

Kreg je odbio da živi uroditeljskom stanu na Petoj aveniji.Iznajmio je jedno majušnopotkrovlje u Grinič Vilidžu i unjemu obitavao tokom četiri godine

studija i još jedne godinemagisterija. Po završetku srednješkole, ne samo da je otišao od kućeveć je odbio ikakvu roditeljskupomoć: ni jedan jedini cent odmame Barbare i tate Marvina, nanjihovu najveću žalost i opiranje.Roditelji su, uprkos svakojakimpokušajima, metodama ubeđivanja iotvorenim prepirkama, ostali očajnipa čak i sumnjičavi u odnosu nazdrav razum svog prvenca. Kreg ćese sam školovati i izdržavati!

Kreg je tako odlučio i tako je

moralo biti! Da, takav je bio Kreg.On je zapravo želeo da se

poistoveti sa svojim ocemMarvinom, da mu pokaže da možeda se probije sam bez ičije podrške.Jer, Marvin Diker je stigaoizbegličkim brodom u njujorškuluku kao dečak bez majke i oca, bezsestara i braće koji su svi nastradaliu koncentracionom logoru Aušvic.Ogromnim radom, umešnošću ipameću postao je jedan od vodećihnjujorških advokata. Zato je i Kregodlučio da se zaposli i zarađenim

novcem plaća svoje studije. Poštoje bio vanredno bistar ineprikosnoveno vredan, dobijao jestipendiju za stipendijom što mu jeomogućilo studije na prestižnojKolumbiji. Uprkos majčinimupornim pokušajima, njentvrdoglavi sin nije nijednompokleknuo i zatražio roditeljskupozajmicu.

Šta da se radi, takav je bioKreg.

Kreg je smatrao da je važnošta čovek nosi u sebi, a ne šta ima

na sebi; zalagao se za jednakostžena i muškaraca, za crnačka prava,za slobodu mišljenja i delanja, zaočuvanje okoline i amazonskihprašuma, za spašavanje ugroženihživotinjskih vrsta poput plavihkitova i bengalskih tigrova, zazdravu hranu i ko zna za šta još.Njegov stil života i način oblačenjaodgovarali su njegovim stavovima:on je ličio na nekog, doduševremenski zakasnelog, hipika. Da,što se izgleda tiče, bio je doistadosledan pripadnik dece cveća,

mada ih u to vreme više nije bilonigde u svetu ni u tragu. Recimo,mladi magistar nije nikada nosiocipele, već samo sandale isusovke,a zimi bi navlačio vunene čarapeispod sandala. Odeća mu sesastojala od istegnutih majicaizbledelih od pranja,predimenzioniranih džemperagrubog tkanja i neodređenih boja,pantalona od rebrastog somota kojesu visile na sve strane, preko čegaje zimi prebacivao jedan ofucaniteget đubretarac. Oko vrata i ručnog

zgloba nosio je po nekoliko ogrlica,to jest narukvica u obliku kožnihvrpci sa raznobojnim perlicama,koje su svakako imale neko samonjemu znano značenje i uticaj. Bioje, jednom rečju, zavodljivonepraktičan i nemaran.

Baš takav je bio Kreg.Veoma visokog rasta, koščat i

mršav, držao se malo pogureno.Lice pravilnih crta uokviravala muje raštrkana brada i kosa. Ko jeovaj šumski čovek, neko je upitaokada je Kreg sleteo na beogradski

aerodrom. Međutim, Kreg je biočovek nepresušne ljubopitljivosti,duhovit, ciničan, sjajno obrazovan isvestran: voleo je džez, ali je znaosve o Bahu, Betovenu i Vagneru;voleo je avangardno pozorište, alije znao mnogo o Molijeru iServantesu, omiljena knjiga bila muje „Lovac u žitu”, ali je znaonapamet mnoge Šekspirove sonete.Njegov osmeh je otkrivao dva redabisernih zuba, a oko sebe je uvekširio miris svežeg sapuna.

Jeste, takav je bio Kreg.

Pre Jugoslavije proveo je dvegodine u Portugaliji, takođe kaoFulbrajtov stipendista. Iz Lisabona,preko Njujorka direktno u Prištinu!Dok su svi njegovi prijateljilamentirali nad njegovom zlehudomsudbinom, on je bio oduševljen.

Jednostavno, Kreg je biotakav.

Posle nekoliko meseciprovedenih u Prištini, stekao jeznatan krug prijatelja sa katedre ivan nje, kako među Albancima takoi među Srbima. Pozivao ih je u

goste, mada je imao mali stan sasvega dve stolice. Ipak, njegovaodlična muzička linija donesena izAmerike, nepresušiv bar, i dubokečinije pune badema, lešnika, suvoggrožđa, suvih šljiva i kikirikija, aponajviše njegova drugarskaljubaznost i opuštenost, naprosto sumamili i mlađe i starije. Gotovosvakog vikenda do ranih jutarnjihčasova društvo bi sedelo na podu,slušalo muziku, pričalo, pijuckalo igrickalo.

Da, tako je bilo kod Krega.

Kregovo znanje iz lingvistike imetodike predavanja stranih jezikabilo je zavidno. Studenti su gaobožavali jer je uvodio neke sasvimneobične metode u učionicu.Recimo, kad je trebalo objasnitijednu od upotreba u srpskom ialbanskom jeziku nepostojećegPresent Perfecta, Kreg bi otvorioprozor, prekoračio ga i izašaostojeći na ispustu. Dok suzaprepašćeni studenti čekali šta ćese potom dogoditi, on bi, poslenekoliko minuta, opet ulazio kroz

prozor i slavodobitno izjavljivao:„I've just entered the classroom!”(Tek što sam ušao u učionicu). Tuupotrebu teškog sadašnjeg perfektastudenti, i da su hteli, više nikadnisu mogli zaboraviti. Tako jepredavao Kreg.

Mladi Diker je pripadao grupiprofesora koji su bili pokloniciGatenjovog pravca The Silent Way(Tihi način) koji je tišinuupotrebljavao kao oruđe, kao načinpredavanja stranog jezika koji ćeonemogućiti profesora da previše

priča, a studenta da previše ćuti štose uglavnom događalo. Kreg je,svakako, adaptirao tu novu ineobičnu metodu shodno prilikama.Bio je, znači, jedan od retkihprofesora koji se nije bojao tišinekada postavi pitanje. Mirno bičekao, šetajući se po razredu kao nakorzou i, eto čuda, najzad bi se uvekneko javio sa odgovorom, a kadaprvi progovori, onda je tu uvek idrugi i treći i cela lavina izrečenihmisli, tačnih i pogrešnih rečenica.On je naučio studente da se ne treba

plašiti grešaka i da, ako ih njihovsagovornik razume, sve je unajboljem redu. Ujedno, sa njim semoralo govoriti engleski, jer sustudenti bili svesni da Kreg Dikerne govori ni albanski ni srpski. Tanjegova velika prednost u odnosuna kolege nagnala ga je da nijedanod dva domaća jezika ne nauči.

Tako je radio Kreg Diker.Tokom zimskog raspusta Kreg

je otišao u Nemačku i kupioMildred. Tako je nazvao jedanprastari „mercedes” banana boje

kojim je odlučio da obiđeJugoslaviju preko leta jer je tražioproduženje svog mandata u Prištini,što je Fulbrajtova komisija zdušnoprihvatila.

Posle dvomesečnog putovanjaod Slovenije do Makedonije,njegovi utisci izlagani do najsitnijihdetalja svima koji su hteli daslušaju, pružali su toliko uznesenu iupečatljivu sliku raznolikosti lepotapredela da su se i sami Jugoslovenipitali u kojoj, naime, kakvoj tozemlji oni žive, i da li je moguće da

je ona do te mere prekrasna... Jeste,priznavali su. Jer, ono o čemu jeKreg pričao i sami su uglavnomvideli, ali sve dok nisu čulihvalospeve stranca, nisu upotpunosti umeli to da vrednuju icene.

Tako je delovao Kreg.Krega su pozivali na sva

slavlja kojih je bilo podosta umultietničkoj zajednici. Muslimanisu slavili Bajram i Ramazan, Srbisvoj Božić, Uskrs i razne slave,bilo je i katolika sa njihovim

Božićem i Trojstvom. Kreg, kojinije slavio jevrejske praznike jer jebio zakleti ateista, a želeo je da i onproslavi nešto što niko u njegovomokruženju nije slavio, odlučio se zaamerički praznik Thanksgiving,Dan zahvalnosti. Unapred je pozvaomnogo gostiju, a studentima nadugačko i široko izložio celu pričuo prvim doseljenicima koji su biligladni, na ivici života i smrti, kadse odjednom pojavilo jato ćurki ispasio ih, pa obeležavaju taj datumkao izraz zahvalnosti.

„Ponovnim ubijanjem ćurki”,prokomentarisao je jedan duhovitistudent.

„Tačno!” složio se Kreg. „Alićurke nisu ugrožena vrsta.”

Približavao se kraj novembra.Pošto se raspitao kako se nasrpskom kaže turkey, Kreg jejednog dana krenuo na pijacu da sena vreme snabde ćurkom, jer bezćurke nema ni Dana zahvalnosti.Bučna i bogata pijaca nudila je svei svašta, ali niko nije imao ćurku.

„Imaš čurka?” pitao je Kreg.Zbog izgovora svi su sa

smeškom odmahivali i nudili mupiliće i kokoške, prasiće, teletinu,jagnjetinu i svinjetinu, tvrdeći da jeto meso mnogo bolje od suvogćurećeg. Seljaci su držali čitavegovore ubeđujući ga ali bezuspešno.Prvo, jer ih Kreg nije razumeo, adrugo, jer je samo ćurku morao danabavi. A ćurku niko nije imao. Abez ćurke nema ni slavlja!

Možda danas nemaju, pomislioje vrlo uznemiren. Otišao je ponovo

na pijacu sutradan, ali se ista scenaponovila i sutradan. Prekosutra jebio već sav očajan, ali uporankakav je inače bio, nije prestajao dakruži pijacom i da se raspituje.

„Molim, molim, čurka treba!”ponavljao je snishodljivo. „Nema?Ko ima? Neko ima? Pitaj, molim!”

Najzad se jedan seljaksmilostivi i pokaza mu nekogčoveka na drugoj strani pijace kudase Kreg uputi trčećim korakom.„Imaš ćurka?” upita bez daha.„Imam”, glasio je odgovor.

„Kupi, kupi odma!” povikao jepresrećan ne pitajući za cenu. „Dečurka?”

„Eno, tamo!” pokaza seljaknegde neodređeno, ali Kreg ništa nevide, pa opet postavi isto pitanjemisleći da ga seljak nije razumeo.

„Ma, eno ti je tamo, čoveče,vezana za onaj kočić, kako ne vidiš,brate!” ljutnu se seljak i pokazaopet rukom. „Hoćeš da ti jedovedem pred noge?”

Kreg je odmahnuo glavom

zgranut i ostao otvorenih usta! Nijemogao da veruje svojim očima:tamo iza seljaka sva prpošna gegalase jedna mala ćurka. Kreg nikadnije video ni živo pile, a kamolićurku.

„Ali, ali... on ŽIV!” zavapio jeKreg zgrožen.

„Pa svakako! Šta bi trebalo, daje mrtva?... Šta, bre, hoćeš, tiAmerikanac, hoćeš leš, a?” nasmejase seljak.

„Ali, kako..., kako, how to...”

mučio se Kreg želeći da pita kakoda je zakolje, kako da se oslobodiperja sa nje. „Ja ne može...”

„E pa ni ja ne može”, odbrusiseljak. „Nađi nekoga ko će da ti jezakolje... Nemam ja za to vremena...Ih, koje si mi ti muško! Nisu ovistranci ni za naše crno ispod nokta!”

Pošto drugog rešenja nijemogao da se seti, a da se neosramoti pred silnim svetom koji jeveć pozvao na američki praznik čijaje centralna ličnost pečena ćurka,Kreg kupi živu domaću životinju

prvi put u svom životu. Seljak joj jevezao noge pa je Kreg, sav zgroženi zblanut, nekako uhvatio te nogedok je ona visila naglavačkekoprcajući se i lepećući krilima nanjegov najveći užas. Šta će sad sanjom, pitao se. Gde da je skloni?Ne može je odneti u stan, ne možeje strpati u kola... Gde će, šta će!?Ah, gde su one njihove divneogromne samoposluge gde sekupuju ogromne ćurke skroz naskrozočišćene, preparirane, zavijene ucelofan, spremne da se odmah stave

u pećnicu! Ah, jada, ah, nevolje, štasad da radi? A ćurkica koprca li se,koprca...

Napokon mu sinu! Pa da, trebada ode u neku mesarnicu i da molida je zakolju. Ali, kako da pita,kako se to kaže?

Nosio ju je tako od mesara domesara, pokazivao na pernatuživotinju, pokazivao prstom na grlo,ali niko nije reagovao jer mesarinisu mogli ni da zamisle da on,odrastao muškarac, ne ume i nemože da zakolje najobičniju živinu.

Slegali su ramenima i odmahivali, aKreg je već sav u znoju, pokunjenoizlazio mrmljajući „Fala... fala.”Nije znao kako da kaže „da jezakolješ”.

„Tako ti i treba”, mrmljao jesebi u bradu, „kad nisi hteo danaučiš lokalne jezike... Tako ti itreba!”

Najzad, potpuno van sebe,odluči da potraži pomoć. Stavio jećurku u gepek, on je seo u Mildred iodvezao se u Devet Jugovića kodBorisa, kolege sa fakulteta.

Objasnio mu je problem, a ovaj jeodmah rekao: „Ništa ne brini,idemo kod komšije Zdravka, on ćeje srediti i ošuriti i očerupati i sve.Za dva sata, biće spremna zarernu.”

Tako je i bilo.Kada je ćurka bila pečena (za

konsultacije je dvaput telefoniraomajci Barbari u Njujork) ispala jejoš manja. Jedva dovoljno da svakigost pojede po zalogajčić mada se oćurku nisu otimali. Kreg, koji je nijeni probao da bi više ostalo za goste,

upita Borisa kakva je i dobilakonski odgovor:

„Nikad nešto slađe, a žilavijenisam jeo!”

Tako se završila verovatnoprva proslava američkog praznikaDana zahvalnosti u Prištini.

Za Krega ćurka je bila ne samoslatka već i sudbonosna, jer je tevečeri upoznao Zlatanu, vitku ivižljastu tek završenu studentkinjuarhitekture, iz stare i vrlo

patrijarhalne srpske porodice, ukoju se odmah zaljubio.Bespoštedna borba za ćurku urodilaje višestrukim plodom! Poputdobroćudnog vihora Zlatana jepromenila Kregov životni tok sazastarelog samotnjaka hipika nauravnoteženu glavu porodice iuspešnog univerzitetskog profesora.Polako ali sigurno ulazio je u mainstream, pridruživao se srednjemtoku svetske populacije.

Takav je postajao Kreg.Dakle, kao što se može

pretpostaviti, posle nepunih godinudana zabavljanja usledilo jevenčanje u Prištini kojim povodomsu doleteli direktno sa njujorškePete avenije ne samo Kregoviroditelji već i njihovi, naime,majčini roditelji, oboje sa prekoosamdeset godina, ali veomaživahni i sveži, pogotovo deda Izikoji je galantno delio ženamakomplimente razumele one njega iline. Njujorška četvorka je proveladve noći u beogradskom„Interkontinentalu” radi adaptacije,

a potom iznajmljenim taksijemotišla za Prištinu, gde je provod bionezaboravan, izjavljivali su uglaskasnije. Tom prilikom Kreg je prviput obukao cipele i odelo sa svekošuljom i kravatom, skresao bradui kosu i počeo sa popunjavanjemsvog koščatog stasa.

Tako se menjao Kreg.Usledio je povratak u

Ameriku, doktorat, rođenje dvasina.

Ipak, premda je još mladi

Diker bio uzoran muž i otac,zadržao je znatiželjni, nemirni duh,te se porodica svakih tri do četirigodine selila, uvek svi ubeđeni daje promena od vitalnog značaja zasvakog od njih ponaosob (za decu,jer uče razne jezike, pored dvamaternja, engleskog i srpskog, ipostaju građani sveta; za Zlatanu jerjoj nikad nije dosadno, nije suočenasa večno istom svakodnevicom; a zaKrega, njegova pokretačka snaga,izazov i zadovoljenje svih onihmalih ali važnih svakodnevnih

želja, jer je opet sve novo,neistraženo, neotkriveno) tako da ježivot Dikerovih predstavljaoneprestano veselo kruženje kuglomzemaljskom - od Pretorije prekoBakua do Budimpešte, Ankare iKatmandua.

Takav je sada Kreg.A kakav će biti kad ostari, to

će vreme pokazati.

Besmislena smrt

Sumračno podne na beogradskomNovom groblju: u izmaglici obrisiljudi i drveća nestvarni -kraljevstvo senki.

Novembarsko tlo otvrdlo odhladnoće. Ašovi ga jedva razbijajui lome u gromade, a one, povezanekorenjem obližnjeg žbunja i sitnogdrveća, nevoljno se otkidaju. Nema

snega. Gospodari sivilo sumorneledene magle, koja se, kao lavinaspušta sa otežalog neba, izvire kaoponornica iz usnule zemlje,zmijoliko klizi, vuče se poputbolesne mačke i obujmljuje ljudskastopala, razdvaja se i odmah opetsastavlja kao žitko blato, i poputsmrti obavija surim plaštomnadgrobne spomenike svih veličinai obličja ali sa jednakom namenom:u znak sećanja na nestale i kao utehaza preostale.

Pogrebna povorka pognutih

ljudi ispraća jednog čoveka, jednognevoljnog ratnika koji jedva da jepušku u ruke uzeo. Njega će danassahraniti, a od stotinak prisutnih,desetak će obilaziti njegov grobčesto u prvo vreme, a kasnije ređe,da bi se broj tokom godina sve višesmanjivao.

Na drvenom krstu s licametalnim slovima ispisano: „StevanSpasić”, a sa naličja ukrštenegodine rođenja 1960. i smrti 1992.

To je sve što će pisati i nakamenoj ploči uz već urezana imena

porodice Arsenijević-Spasić, gdeće leći jednog dana (a sada bi želelida već jesu) Berislava, Stevanovamajka, i njen muž Spasoje,Stevanov otac. Tu će im se potompridružiti i Katarina, njihova kćer, injen muž, Dejan Filipović. Zatim ćegodine prohujati i grobnica će seotvoriti za Branku Filipović,njihovu jedinicu, a kasnije i zanjenu još nerođenu decu ako ih budeimala. Na isto mesto, kada sesanduci od duga vremena pretvore uprah, doći će i Goca Spasić da se

pridruži svom voljenom mužu, kogasada ispraća. A zatim njihova deca,Peca i Neca, pa njihova deca, akoih budu izrodili.

Smrt razdvaja na trenutak, alinanovo spaja za svagda.

Muk vlada prostranimgrobljem. Vrane ne grakću, gugutkene guču, vrapci ne cvrkuću. Nemarazgovora, nema usputnih reči,nema ridanja, jecaja, čak niuzdisaja - smrtna tišina za smrtdobrog čoveka. Na nekom drugommeridijanu, utroba zemlje se žesti,

tlo podrhtava i razdire se: poslednjipozdrav kugle na kojoj ginu StevaniSpasići. Priroda se buni protivneprirodne smrti, ali ga priroda iprima u svoj zimski zagrljaj, jedinikoji mu je preostao.

Na ovom ispraćaju nema niobičaja, nema opela, nema rakije zadušu, nema žita, nema ničega osimusporenog bata koraka i avetinjskećutnje.

Tišina je ostala za Stevanom.Goca Spasić, kamenog lica,

drži dvoje dece za ruke i koračauspravno, široko otvorenih okruglihočiju koje jedva da trepću. Pogledje uprla u nebo. Hoda polako, a uhodu raste, izdužuje se, pretvara seu vitku brezu koja dotiče tromeostarele oblake, a zatim u belupticu. Od nje se otkida galebovkrik, ona ispušta dečje prstiće i letiza Stevanovom dušom prematajanstvenom središtu, prema suncusada natkriljenom tamnim plaštom.

Trbuhom za kruhom1993.

„Došla sam da se pozdravim predodlazak”, kaže Jasna. „I da vam sezahvalim.”

„Zahvalite? Za šta?” pitaOlivera.

„Da nije bilo vas i sarajevskepremijere vašeg baleta, ne bihupoznala Frederika.”

Jasna se pretvorila u osobutoliko različitu od one koju jeOlivera videla u Sarajevu, da ju jesada jedva poznala. Ništa od onekrhke srne, ranjive, uplašenezverčice. Kratka kosa dala joj jeoštrinu i izraz odlučnosti. Mada jojse stomak još ne poznaje, već nositrudničku haljinu i ravne cipele.

Jasna je smirena i sigurna usebe - žena pobednik.

„Lepo je što ste došli”, kažeOlivera hladno, „ali ne znam kolikoste svesni bola koji ste naneli

Adrijani, mojoj dragoj Rini,drugarici iz detinjstva... Oteli stejoj jedinog čoveka koga je ikadavolela.”

„Niko ne može da bude otet,ako to neće.”

„Da... To je nekad bila i mojateorija... Sada već nisam sasvimsigurna.”

„Olivera, da vam objasnim: jasam imala cilj za koji sam se borilasvim silama. Adrijana, to jest Rina,nije. Za nju je Frederik igračka,

ukras na torti. Za mene spas, komadhleba. Drugim rečima, ja sam seborila za egzistenciju, a ona zaegzaltaciju. Pravedno je, a ilogično, što sam ja uspela.”

„Pravde nema, a logika s timnema nikakve veze... Znate, ja sam ujednoj pomalo sličnoj situaciji...”

„A za šta se vi borite?”„Pa, ne znam... Valjda za... za

sve što je među ljudima retkost..”„Onda nećete uspeti. Cilj mora bitikonkretan, a ne nebulozan...”

„Dobro, dobro... A, recite mi,Jasna, ako hoćete, da li ga volite?”„Obožavam ga.” „Pa to mi jedrago...”

„Obožavam ga jer je Frederikmoj izlaz iz bede. Ja nemam nikoga,živim u iznajmljenoj sobi, plata miodlazi na kiriju. Nemam ni za hranu,a kamoli za ostalo.”

„A balet?”„Na prazan stomak? Ne, hvala.

Meni treba dobar ručak da bihigrala, mir i blagostanje da bih

uopšte mislila o svojoj struci...Ujedno, znam da nisam MargotFontejn...”

„Ipak, žrtvujete profesiju dabiste otišli odavde... Nije vamžao?”

„Za pristojan život? Ne, to nijenikakva žrtva.”

„Ali, Frederik je užasnokomplikovan i težak čovek...”

Jasna se znalački osmehuje.„Biće on jednostavan i lak kad budemorao da zaradi za ženu i dete...”

„On ima već dvoje odrasledece iz prvog braka, što znači damu vaše neće biti prvenac... I, samoda znate, napustio ih je kad su bilimali...”

„Mene neće. On je otišao odžene Engleskinje, koja je imala iposao i kuću i roditelje. Od mene ideteta ne može, jer mi nemamo gdeosim s njim... Mi smo kao... kao deonjega... Pošto nije hrabar čovek,neće moći sam sebi da odseče nos!”

„Da otfikari sebi prst”, smešise Olivera začuđena.

„Možda ćemo mu vremenompostati i ruke i noge...”

„Možda, ali mozak nećete, aon je sav u oblacima, sazdan odrazmišljanja...”

„Mi ćemo ga prizemljiti. To jenjemu potrebno. Previše lebdi u tojsvojoj poeziji... Mi ćemo biti dobreza njega, koliko i on za nas.”

„A ko će biti dobar za mojudragu Rinu?”

„Ona je bogata, prebogata.Ona sebi može da pruži luksuz da to

natenane otkriva. Ja ne mogu.”„Kao da joj zavidite, a i

pomalo je mrzite?”„Tacno.„Nemate zašto”, uzdiše

Olivera. „U svakom slučaju, iskreniste, neobično iskreni.”

„Samo kad mi je od koristi.”„Od koristi?”

„Da, od vas mi je potrebnausluga. Vi možete, ako hoćete, daubedite Adrijanu da je Frederikovodlazak konačan.” „Ja? Što baš ja?”

„Vi, jer vas ona voli. Samovas čuje, pa vas zato i sluša.”„Zašto bih je u tako neštoubeđivala?” „Zato što je to bolje zanju.” „Ali i za vas.”

Jasna ćuti i srkuće kafu.Olivera joj se divi i u isti mah nemože da je smisli.

„Da li biste bili sa Frederikomda kod nas nije ovako loše?” pita.„Biće i gore, videćete akoostanete... Ovde je sve gotovo.Zavesa je pala.”

Na odlasku, Jasna okrećesvoju lepu glavu i pomalo tužna, alinadasve ozbiljna, kaže:

„Ne, ne bih otišla saFrederikom, ostala bih sa mojimvoljenim Zoranom...”

Senilnost ili ljubavnaprevara

„Čika Staniću, ma jesam li vam većsto puta rekla da ne hranite tu vašuženu masnim pogačicama iburekom, ako boga znate!” vikala jesestra Mara na suvonjavog starčićakoji je svakodnevno dolazio daobiđe svoju ženu Smiljanu u bolnici„Sveti Sava”.

„Pa, znam, ovaj, šta ću kad onato najviše voli... Evo, obećavam,sutra donosim samo voće.”

Smiljana je pre mesec danadoživela i preživela težak moždaniudar i mada su prognoze bile loše,ona se polako oporavljala. Infuzije icevčice za ishranu bile su skinute idebeljuškasta gospa Stanić je samokolutala očima i očekivala da jojneko donese nešto da pojede.Bolnički obroci su joj bilinedovoljni.

Prvo što je izrekla kada je

počela da govori tihim prozuklimglasom bilo je: „Ovo čime mehranite, ne bi bilo ni za užinu, akamoli za ručak! Ja sam, deco moja,gladna!”

„Bravo!” oduševljeno ćedoktorka Ksenija. „Pa vi ste namprogovorili!”

„Ne bih da nisam gladna,draga moja doktorka... Moram dabogoradim za koricu hleba!”

„Gospođo Smiljana, da bisteozdravili morate da držite dijetu!

Shvatate li? D i j e t u! I posle, kadaizađete iz bolnice, samo laka hrana,nemasna, što više povrća i voća, štomanje mesa, a ako je bašneophodno, onda pileće belo...”

„Fuj! Ttto najviššše mrrrzim!”s gađenjem se pobuni još mucajući,ali ratoborno gospa Smiljana.

„...I što manje masti!” nastavimirno doktorka. „Nema slaninice,nema kolenice, nema sarmice sasuvim mesom, nego posne...”

„Da, da, shvatam... Prestanite,

mmmolim vas, jer ako nastavite,opet će me tresnuti slog!”

„Dobro, ajde, ne žestite se, javam govorim jer vam želimoporavak.”

„Nek se nnnosi oporavak većznate gde! Ah, budućnost mi jemrmračna da mračnija biti nemože”, uzdisala je skrhanaSmiljana.

„Treba da se radujete, daskačete od veselja jer ste ostaliživi!” nastavi doktorka ozbiljno.

„Sa malo vežbica vratićete se unormalu... Znate li vi koja je tosreća? Pa stotine odavde odu...Bolje da vam ne pričam... A imate itako požrtvovanog supruga... Hranivas kao ptičicu. Prosto je prijatnogledati kako mu uzimate zalogaje izruke... Svi na odeljenju smozadivljeni njegovom odanošću. Nijepropustio nijedan dan da vas neposeti! Koliko je taj čovek vezan zavas. To je stvarno retkost, verujte, ikod mlađih... “

„Vezan, vezan... vezan ko

vezana vreća, eto kako! Pravi tuta-muta! Mmmrljokur, da oprostite! Nitzbori nit romori... Meni je sad teškoda govorim zbog šššloga, a njemu jeoduvek bilo teško da prevali dvepreko usta... On je šlogiran rođen!”odvratila je prezrivo gospaSmiljana Stanić.

„Nemojte tako, zaboga! Neznate vi kakvih muževa ima, a tekdece! Mogla bih vam danima pričatii iz ličnog iskustva i onoga štovidim ovde u bolnici...”

„Ma, zzznate šššta, draga

dokktorkka”, reče bolesnicapoverljivim tonom. „Nije on nikadbio ovakav, a žžživot smopprprroveli zajedno, skoro polaveka...”

„Pa dobro, sad se promenio,sada kada se suočio sa činjenicomda vas može izgubiti...”

„Ili ima pppputer na glavi, štome ne bi čudilo, ili je i njeganešššto tresnulo u glavu, papoludeo, što me isto ne bičččudilo... Jeste, jeste, i on jennnačisto posenilio ili ga je

zakačilo, a da ni sam ne zna...Prprprimetila sam ja to, verrrujte!Nemmmmojte ništa da odmmahujetei da se smejete, kažem vam, nikadovakav nije bio, sebičnjak jedan,samo da je njemu sve potamman,samo da je njegova zzzadnnnjica ufotelji, a ti, Smiljo, žžžuljaj se natronošcu! Sve mu donesi, sve muprinesi, sve mu operi, sve musaberi! Ma taj nikad u životu nije niprstom mrdnuo u kući... I sama samzapppanjena što se ovolikotrtrtrudi.”

„Bolje ikad nego nikad, zarne?”

„Ne, ne, kažem vam, tttresnuloga... Ima nekakav odsutan pogled inišššššta ne govori. Nissssteprimetili jer sa njim ne razgovarate.Ne, sa njim nije nešššto u redu. Nezna on uopššte šta radi. On je goriod mmene. Njega je odavnozvizzznulo, da, da!”

Tu rečenicu je gospa Smiljanakasnije ponavljala u nedogled kaomantru u svakom budnom času i kadje bila sama u svom boksu, a kada

je imala pored sebe sestru ilidoktora, onda je razrađivala temudo u beskraj. Svi su je puštali, jerkao prvo, senilni su nedokazani, akao drugo, zato što je vežbala govorkoji je u početku potpuno izgubila.

Kada je posle pomenutograzgovora sutradan čika Stanićdošao u posetu sa naramkom suvogi svežeg voća, Smiljana je prstomdala znak mužu da joj priđe bliže,privukla ga zdravom desnom rukomuhvativši ga za okovratnik da se nadnju nadnese, pa mu u uho prošištala:

„Donosi sssokove i voće i daj mi ihkad ovi kerrrrberi gledaju, aliprokkkrijumčččari burrrek, jesi ličuo?”

Verni suprug je samo poslušnoi odsutno klimnuo glavom.

Međutim, sledećih danadonosio je samo jabuke,pomorandže, banane i sok odborovnice. I ma koliko da seSmiljana bunila, žestila, pretila izvocala mu, on nije popuštao.„Doktorska naređenja”, kazao bi ilukavo se smešio. „Ako hoćeš da se

uništiš, to uradi sama! Ja ti nećupomoći.”

Jednom prilikom, Smiljana jeosetila miris bureka kada joj je mužprišao i ponadala se, ali on ga nijedoneo.

„Bazzzdiš na burek”, kazala je.„Pa valjda dok sam čekao u

redu u pekari da kupim hleb.”„Aha!” sumnjičavo je

promrsila Smiljana.Posle tri meseca, gospa Stanić

je stala na noge. Došlo je vreme da

se vrati kući. Uz pomoć sestre Marekoju je specijalno častila za tupriliku, starica je spakovala onomalo stvari koje je njen muž doneoprilikom ulaska u bolnicu, obuklase, natukla šeširić i sela na krevetda sačeka vernog supruga. Međutimon, koji je svakog dana tri mesecadolazio tačno kao sat, sada jekasnio. Prošlo je pola sata, pa čitavsat. Sestra Mara, doktorka Ksenija isve ostalo osoblje odeljenja pa čaki sama gospa Smiljana, koja jeoduvek tvrdila da se od njenog

muža može sve očekivati jer jepomerio pameću, bili suzaprepašćeni što nema gospodinaStanića.

„Da mu se nešto nije desilo”,prošapta sestra Mara.

„Bože, valjda nije, baš danas”,odvrati tihim glasom doktorkaKsenija.

„Sve vas ja čujeeem”, glasnoće gospa Smiljana. „Ako sampostala mucava, nisam gluva! Jasam ga videla ovde, prošao je,

nešto se muva...”„Komfabulira, jadnica, nije

ona još sasvim dobro”, reče brižnosestra Ruža.

„Ja ga videla, a vi pričajte štahoćete!” opet će Smiljana, pa tonastavi da ponavlja u nedogled.

Posle jednog sata, doktorkaKsenija krenu u inspekciju, naime,da proveri da li je gospa Smiljananekim čudom u pravu. Krenula je odjedne do druge pregrade. Uposlednjoj, na svoje najveće

zaprepašćenje, ona ugledagospodina Stanića kako mirno sedipored kreveta jedne žene i polakojoj prinosi ustima zalogaje bureka i,učini joj se, pevuši neku uspavanku.

On i ona

On ima ženu i dvoje dece. Jednodeset, a drugo sedam. On ima stan istari auto i trideset pet godina i svediplome svoje struke. On teži zauspehom, na ivici je da budebolesno ambiciozan. On hoće, hoćei mnogo, ali ipak ne po svaku cenu.A kad je cena u pitanju, on se držinebeskih visina. On je autoritativan,pa se nebeske visine uglavnom

prihvataju. On je pametan. Rečit jekad mu se prohte, prijatansporadično, pažljiv i grubnaizmenično. On ima mek glas itople dlanove.

On je odlučio da sagradi kućuna vrhu brda koja će gledati napučinu gde ostrva i zalivi i celaJadranska obala leže kao nazemljopisnoj karti. Ne, to neće bitivikendica, to će biti mesto zaživljenje, obitavanje, sastajanje sasamim sobom. Mesto za osmatranjesveta. Mesto na nebu, za bogove. Za

njega. Zato je podigao kredit,ogroman, bogovski. Kredit koji će,kao kaznu u Alkatrazu, odsluživatidevedeset i devet godina.

On nije kukavica. On jeispitivač životnih mogućnosti. On jeistraživač, odgonetač zagonetki.Tračak ludosti skriva, ali ne takoduboko da se ne može pronaći iprobuditi ako naiđe na prigodanpodsticaj. On ne traga za ljubavlju,jer je ima. On žudi zanesvakidašnjim, neobičnimsusretima, jer je običnosti i

svakodnevice dosad imao na pretek.On je čovek u šablonu i čovek vanšablona. On je depresivac koji sekrajičkom usana osmehuje.

On je muškarac koji zna štaradi čak i kad se pita šta radi. Onima dosta i, kao većina ljudi ovogsveta, rado bi da ima više, anajradije sve. Ipak, razlikuje se odmnogih po tome što zna da „sve”nije uslovljeno ni mogućnostima nisposobnostima, već da jednostavnone postoji. Niko nema sve.

Ipak, kad poželi ono trenutno

„sve” sadržano u samo jednomstrasnom izazovu, on okrene njenbroj telefona. U drugom gradu, netako daleko, ali ipak dalje nego štosu mnoge razdaljine. Razgovorjednostavan, ispresecan ponekimvapajem za onim što se zbilo, a višeneće, za onim što će se dogoditi, ilinikad neće.

A i kad ne bi, od toga nikoneće umreti.

Možda će samo on ili ona ilioboje ostati siromašniji za jedankamenčić blistavih boja u mozaiku

koji grade svakim danom svojihodvojenih života.

To je sve, a i nije baš mnogo.Ali, ako kamenčić poput

briljanta zasvetluca na njenom ilinjegovom putu, zar taj sjaj nijezavredeo truda da se ponovosusretnu?

Ona je na drugoj strani. Onanema muža, nema dvoje dece, nemani kuću na brdu, ni kola. Nijepohlepna, nije arogantna, ali nije niboem, ni vagabund. Ona radi,

zarađuje i ne čeka. Ona jednostavnojeste. Ovde je dok traje. Probirač jeod onoga što joj se nudi, ali retko,ako ikada, sama traži. Ona nemasuviše prohteva, ali zna šta neće.Zna i dokle želi da ide. Zna gdenema ustupaka i gde ne sme ićiprotiv sebe. Sviđanja su jojnelogična i teško odrediva. Ona nezahteva ništa određeno, ali samimtim zahteva više od uobičajenog.

Ona čezne za nežnošću, ali jenikad ne traži. Kad je dobije, vraćaje petostruko. Ona je žena od reči.

Nadasve pristojna. Širokih pogleda,a stidljiva; hladnog izraza, a toplogsrca. Ljudi joj teško prilaze.Previše pronicljiva da bi bilasrećna.

Sreli su se u saglasju, ali bezobećanja. Naglo, neočekivano,strastveno. Nisu se upoznali, nepoznaju se ni danas. Osetili su se,osećaju se i danas.

On, kaže, prvi put u bračnojpreljubi. Ona takođe, ali u njegovoj,kao učesnik.

On čuva svoje, uveren da imamnogo više od nje što trebasačuvati. Ona o svome i o čuvanjune razmišlja.

Telefon zazvoni u njenoj kući.On je zove. Ne zazvoni u njegovoj.Ona njega nikad ne zove.

On će doći u njen grad. Hoćeda je vidi. Kod nje noć da provede.

Ona pristaje.Njihov susret je isti kao

prethodni, a prethodni isti kaoprethodni, a taj, isti kao prethodni i

onaj pre njega...Samo se prvih nekoliko

izdvajaju. Imaju različite odlike.Burniji su, istraživački,otkroviteljski. Kasniji su smireniji,blaži, raspričaniji.

Kad dotaknu dosadu, ona ihviše ne želi.

Tada više neće biti nje i njega,neće više biti njih.

Dotakli su dosadu. Nema ihviše.

Deset godina je prošlo.On i ona se ponovo sreću. Ona

je udata, on razveden.On više nema prebivalište na

brdu. Ona ima kuću na selu. On imasede zaliske. Ona takođe, samo sefarba. On je postigao sve što jemogao u svojoj struci. Postao je iprofesor na fakultetu i akademik.Ona je promenila profesiju i unovoj je veoma uspešna.

Opet su u saglasju.Ona ne govori o bračnoj

preljubi. Pominje samo saglasje.Telefon zazvoni u njegovoj kući.Ona ga zove. Nikad ne zazvoni unjenoj. On nju nikad ne zove.

Ona će doći u njegov grad.Hoće da ga vidi. Kod njega noć daprovede.

On pristaje.Njihov susret je isti kao

prethodni, a prethodni isti kaoprethodni, a taj, isti kao prethodni ionaj pre njega.

Kad dotaknu dosadu, oboje ih

više ne žele.Nema više nje i njega, nema

više njih. Ali, u međuvremenu, zbogpristojnosti i saglasja, ona serazvela.

Vreme provode u čekanju trećegsusreta. Tada će on biti ponovooženjen? Ona će biti i daljerazvedena? Ili će oboje biti ubraku? Ili će oboje biti slobodni?

U ovom vremenskom plesu, uovoj upornoj borbi protiv

jednoličnosti, on i ona će sevenčati? Možda. Na kraju.

Budućnost će, ako je buduimali, pokazati.

Zazi i Ludovik

U znak sećanja na MojruMakdonald

U Beograd Mojra Makdonald došlaje posle Beča, kao savetnik zaengleski jezik u Britanskom savetu.Nas dve smo sarađivaleorganizujući seminare ikonferencije za jugoslovenske

profesore engleskog jezika. Poslerelativno kratkog vremenauspostavile smo ne samo službeniveć i prijateljski odnos. Za mene,jedini slučaj takve vrste u momdugogodišnjem radu na ovimprogramima, jer engleski savetnicisu se svake četiri godine menjali, aja sam ostajala.

Mojra Makdonald je bila usvakom pogledu nezaboravnaličnost. Jednom kad se vidi, nemože se zaturiti u sećanju, a tek kadse sa njom razgovara, onda ostaje

zauvek urezana u pamćenje.Mešavina škotske sa ponekomkapljicom engleske krvi proizvelaje njenu riđu kosu, neboplave oči isnežnobelu kožu posutu pegicama, aznačajan dodatak irskog poreklanjenu visprenost, maštu, rečitost iljubav prema viskiju. Njenaduhovitost se nije ogledala upričanju viceva, već u neverovatnojupotrebi reči i obrtanju rečenica, usmešnim poređenjima, namernoizabranim neskladnim pridevima ibujici ustaljenih izraza

upotrebljenih na specifičan način.Volela je da se šali na svoj račun,da razlaže tihim glasom (premda seon u svakoj prilici dobro čuo, jer,isticala je, glas prave engleske ladycarries, naime, nošen je, uvek ječujan makar ona i šaputala) ono štou tom času čini dajući sve moguće inemoguće ishode svojih radnji, auveče kada bi sedela za stolom urestoranu uz svoj malt viski (uvekkada je bio dostupan, a kada nije,rado je ispijala dobru lozovaču) dapripoveda o čudnim i čudesnim

događajima sa svojih putešestvija.Ni sama ne mogu da razlučim da lisu ti događaji zaista bili tolikoizuzetni ili su postajali izuzetni kadabi ih Mojra pričala.

Svoju vitku figuru odevala jeuglavnom u uske crne suknje i rolke,sa obaveznom malom maramomvezanom tesno oko vrata i kratkimčizmicama na tanku štiklu. Nosila jemnogo skupocenog nakita, zapravo,najviše prstenja poređanih najednom prstu jedan na drugi, i malenaočare koje su bile u modi

šezdesetih godina, naočarice crnogokvira sa gornjim stranamaizvijenim u dva špica, što joj jedavalo veselo vickast izraz lica.

Mojra je poticala iz dobre iimućne porodice, što joj jeomogućilo visoko obrazovanje.Govorila je najprestižniju varijantumaternjeg jezika, a često se salakoćom i podsmehom prebacivalana „plemićki” engleski, takozvanioksfordski izgovor, onaj koji smoslušali u filmovanim delima OskaraVajlda.

Odgajena u katoličkom duhusvoje loze, mada se nije u skladu stim ponašala, bila je, kako je sanekim inadžijskim zadovoljstvomtvrdila, practicing catholic što jeprvenstveno značilo da je nedeljomobavezno išla u crkvu. Pošto smomnogo i često zajedno putovale poceloj tadašnjoj zemlji koja se zvalaJugoslavija, posle izvesnogvremena preuzela sam zadatak da seu svakom mestu u kome smoodsedale odmah raspitam postoji likatolička crkva i, ako postoji, gde

se nalazi da bi je Mojra moglaposetiti. Sa Slovenijom iHrvatskom je bilo lako, ali saostalim republikama baš i nije. Gdenaći katoličku crkvu u Kučevu,Donjem Milanovcu, Tetovu, Guči iliBanji Koviljači? Nikad mi neće bitijasno da li bi se Mojra obradovalaili rastužila kada bih joj rekla danjene crkve nema. Njene male, lepoizvajane usne namazane krvcrvenim ružem bi se razvukle u blagosmeh, kao da izjavljuju, madanikad nisu: „Force majeurl Viša

sila!” i na tome bi se sve završilo.Imala je nesvakidašnje

opservacije u odnosu na religioznapitanja. Što se tiče religije, ja ličnosam bila potpuno neodređena:pravoslavnu sam smatrala višetradicijom nego verom, a ojudaizmu sam malo znala. Jednomje na moju nevažnu opasku da namje nepredvidiv rok trajanja, to jest,da nemamo predstavu koliko nam ježivota podareno, Mojra dala svojeneobično viđenje tog pitanja, kojeje bilo, kako je istakla, verskog

karaktera.„Često može da se čuje kako

kažu ljudi”, počela je zvonkimglasom mašući cigaretom marke„rotmans” uvučenom u dugačku crnumuštiklu sa njenim monogramom,„pa i oni, poput mene, koji neveruju naslepo, već svesno, da ježivot dragocen dar od Gospoda. Ameni se čini da to uopšte nije dar,jer dar pretpostavlja prijatnost zadušu i telo, a u životu smrtnih ljudinema mnogo prijatnosti. Muketelesne i duhovne, gresi i poroci,

gubitak bližnjih - to je sav našživot. Zar mi je to neki dar?”

„Pa i nije”, odvratila sam jerje izgledalo da od mene čekaodgovor.

„Stoga mislim”, nastavila jeuz kolebljivi osmejak, „da život netreba da se shvata kao dar, već kaonekakvo poslu š anje poput onihkoja se daju monasima, i tosvakom čoveku svoje premagranicama njegovih snaga, nimanje ni više. Snaga duše je kodsvakog drukčija, zato imamo i

razne težine poslušanja.”Tu jezastala, otpila gutljajčić„glenfidika”, pa nastavila: „Svakotakođe ima i svoj određeni rok.Koga Gospod požali, onoga joškao bebu uzme. Drugome odredisrednji rok, a koga želi da proverinajviše, toga optereti dugimživotom...” Onda je uzdahnula idodala: „Bojim se da je meneodlučio svojski da isproba!”

Upravo zbog navodne odanostikatolicizmu, (kažem „navodne” jerje s gnušanjem govorila o svom

školovanju u katoličkiminstitucijama za devojke, orestriktivnim dogmama i nedostatkuikakvog razumevanja za ljudskepotrebe i prohteve), mada jeodavno živela sama, Mojra jesmatrala da je još u braku jer sevenčala u crkvi, i sve dok ne dobijecrkveni razvod, što je bilo gotovonemoguće, ona je efektivno bilaudata. Njen bivši muž, izgleda, tojkatoličkoj ujdurmi nije pridavaonikakvu pažnju, te se odmah ponjihovom rastanku oženio i dobio

dvoje dece što je Mojru, uvek kadje o njemu pričala, bacalo u dodušedamsko, ali opasno stanje besa. Utakvim prilikama bi izjavila:„Nikad nisam ubila čoveka, alisam pročitala mnogo čitulja sazadovoljstvom. I njegovu bih.” Ili:„Ne bih otišla na njegov sprovod,ali bih poslala lepo pismo da gaodobravam!” Kasnije bi naglasilada je to modificirana zabeleškaMarka Tvena, jedinog Amerikancačije sentencije ponekad i onaprimenjuje. Dakle, zato se Mojra

nije preudala, mada je prilika imalana pretek dok je još bila mlada, pa iu zrelom dobu, jer su njena lepota iljupkost bile vanvremenske, te onakao ličnost i kao žena svakako nijemogla ostati nezapažena kodsuprotnog pola.

Mojra je primećivalamuškarce, a pogotovo ćelave i navisokim vojnim položajima. Za nju,uniforma je imala specijalnu draž ineodoljivu privlačnost. Tokomčetiri godine provedene u Kingstonuna Jamajci, vodila je strasnu ljubav

sa jednim engleskim pukovnikomčija je supruga odbila da ga prati „utu nedođiju i među ljudoždere” iostala da vodi svoj „malograđanskiživotčić” u Sariju. (Pokazala mi jenjegovu fotografiju: bio je visok,svetlook i ćelav!) Mojra jeobožavala Jamajku sve dok je u njoj„vladao red”, naime, uticajengleske krune koji se protezaotrista sedam godina unazad, a kad sepromenio režim, čim joj se pružilamogućnost za premeštaj, pobegla jeglavom bez obzira! U Džalalabadu

na reci Kabul u Avganistanu, gde jerelativno kratko boravila, u nju sesmrtno zaljubio jedanvisokorangirani oficir njihovevojske. (Njegovu fotografiju nisamvidela.) U Jugoslaviji je imala flertsa jednim robusnim regionalnimsavetnikom za engleski jezik. (I onje bio ćelav!) Ipak, Mojra je tvrdilada nije imala sreće u ljubavi poputnjene sestre Kler, koja je sahraniladva milionera vrteći ih oko prsta doposlednjeg dana, a sada je živela satrećim. Govorila je da dok Kler kao

poklon za rođendan obaveznodobija dijamantski prsten, onaobavezno dobija jednu crvenu ružu!Dodavala je tokom te svoježalopojke nad nesrećnomljubavnom sudbinom, da kada bi jezavitlali sa povezom oko očiju ukrugu sastavljenom od muškaraca,ona bi se, kad se zaustavi, sigurnouhvatila za neku bitangu, a Kler zabogataša koji je povrh svega izgodan i u nju zaljubljen.

Mojra je obožavala plemićkeloze, sva „njihova veličanstva i

visočanstva”, lordove, kneginje,kneževe, vojvode i vojvotkinje,barone i baronese, prinčeve iprinceze kraljevskih porodica uEvropi, a sa malo manjim žaromone iz carske Rusije, i pomno jepratila razna venčanja, rađanja ismrti u tim zamršenim isprepletenimkrugovima.

„Znate li šta je ledi Astor reklaČerčilu na jednom prijemu? Neznate? Rekla je: 'Kad biste vi bilimoj muž, ja bih vam dala otrov!' Aon joj je ljubazno odgovorio: 'Da

sam ja vaš muž, rado bih ga uzeo!'Ah, kakav iskričav duh kod togčoveka!”

„Sličan vašem”, odvratila samtom prilikom.

„Hvala, darling, draga, alinažalost nije... Sličnost izmeđuČerčila i mene je isključivo u našojljubavi prema viskiju”, tužno jenaglasila.

Lamentirala je nad činjenicomda plemstva ima sve manje i da jenjihovo vreme na izmaku. Bila je

vatrena konzervativka, pristalicaMargaret Tačer, ali je svojapolitička ubeđenja uglavnom držalapo strani i nije o njima nikadadiskutovala sa našimjugoslovenskim saradnicima koji suuglavnom bili članovi komunističkepartije. Nije priznavala klasnujednakost, zabranu pušenja, pokretza ženska prava, niti ono što senaziva ženskom književnošću -termin koji su izmislile frustriraneAmerikanke koje ne znaju šta ćesame sa sobom, isticala je. Da li

ikada govorimo o muškojknjiževnosti, pitala bi i odmahizjavljivala da postoji samo dobra iloša, a ne ženska i muška. Mojra jesmatrala da takav sud sme izreći,jer je završila književnost i zauvekostala vezana za knjigu. Retko samu životu srela tako načitanu osobu.Gutala je knjige svih vrsta: oddetektivskih priča, naučnefantastike, romana, bajki, poezije,do putopisa, filozofskih eseja,antičkih drama i istorijskih zapisa.

Tokom jednomesečnog

putovanja za Indiju parobrodom, izčiste dosade i obesti, napisala jeroman u šablonu Barbare Kartland.Kada ga je odnela jednom prijateljuizdavaču šale radi, on ga jepročitao i ozbiljno joj kazao da jeto neka greška, jer kao da ga jepisala Kartlandova, ali je znatnobolji.

Mojrine priče o bezbrojnimputovanjima bile su pravi govorniputopisi - slike predela i događajasu se ređale pred očima slušalaca.A tek skice ljudi koje je sretala!

Njen redak i jedinstven dar da unekoliko lakih poteza i vazdušastihzamaha stvori živu sliku čoveka sačitavom lepezom njegovih osobinabio je naprosto neuporediv.Ponekad bih je zamolila da miopiše predavače na seminaru bezobzira što sam ih svakodnevnoviđala - njeni opisi su mi davalibolju sliku nego onu koju samstvorila gledajući ih svojim očima.„On ima sve vrline koje prezirem”,šarala je svoju priču jednom odnjenih omiljenih Čerčilovih izjava,

„i nijedan porok kome se divim!”Ili: „Skroman, mali čovek sa mnogorazloga da bude skroman.” PoredČerčilovih, njene omiljenesentencije bile su uglavnomDizraelijeve, Bernarda Šoa iOskara Vajlda.

Kada bih joj savetovala dapiše, ona bi samo odmahnula rukomi kazala da ako se time i budebavila, u šta sumnja jer smatra danema talenta, to ostavlja za penziju- jer sada, svakako, nema vremena.I to je bila istina. Mojra je sporo

radila. Bila je previše rastresena,često toliko užurbana da bi to stanjeprelazilo u smetenost. „I am sodistracted. Tako sam rasejana!”govorila je. „I am running aroundlike a flee on a griddle! Skakućemnaokolo kao muva po mreži.”Zamajana svakojakim okolnostima,događajima ili mislima, nije biladobar organizator, ali svesna toga,voljno je prepuštala taj posaodrugima.

Mada pobornik udobnosti,neudobnost (ledena spavaća kola,

prljavi hoteli puni bubarusa ilibubašvaba, zakašnjenja vozova odnekoliko sati, obroci u železničkojrestoraciji) primala je bez rečipritužbe, sa nekom ozarenošću kaoda uživa u još jednom neobičnomstanju. Njen slogan je bio: „Akostojiš, a možeš da sedneš -sedi; akosediš, a možeš da legneš - lezi! Aako ništa od toga nema, radi štomoraš!”

Za decu, u principu, nije imalarazumevanja. Lepo vaspitanu jekolebljivo prihvatala ali nakratko:

posle uljudnog pozdrava očekivalaje da se sklone, da odu da se igraju.Ali onu koja su je kao za pakostobavezno pratila po prevoznimsredstvima, sedela pored nje uavionu urlajući tokom čitavog leta,nije mogla da smisli. „With myluck, little monsters will be next tome! Kakav sam baksuz, malimonstrumi će uvek biti poredmene!” vajkala se, ali samo onimakoji nisu imali decu, jer se bojalada će nju proglasiti monstrumom štoih ne voli. Zato je volela mačke i

pse, mada ih nikad nije imala jer jojputovanja to nisu dozvoljavala. Zarođendane svima je slala čestitkeisključivo sa slikama persijskih ilisijamskih mačića ili zlatnihretrivera i koker španijela.

Takođe je tvrdila da jeaccident prone, naime, sklonanezgodama - stalno je iščašivalazglobove, udarala u ivice stolova,posecala se na staklo, lomilaposuđe, padala sa stolice.Običavala je da izjavi da nije feršto je ona sa debelim člancima

stalno u nekim zavojima ili gipsu, adotle one čiji su članci uski, stojena njima stabilno i ništa im ne fali!

Od Engleza, Mojra je povuklaavanturistički duh. Čim se rastalaod već pomenutog muža (koji, reklabi, nema neprijatelja ali je snažnoomražen od svih prijatelja) koji juje u napadu ljubomore jednomskoro zadavio, a možda i bežeći odnjega, ona se zaposlila kao privatnasekretarica jednog milioneradobrotvora i sa njim proputovala zaEvropljanku ostrvljanku egzotični

deo kugle zemaljske: odMadagaskara preko Trinidada iKube, do Burme, Nove Gvineje iJužnoafričke Unije. Kada semilioner zamorio, a ona zarazilaputovanjima, prešla je da radi zaBritanski savet i sa tom službomobišla Indiju i ostatak planete uzduži popreko. Jednom u Osijeku zadoručkom kazala mi je da i dalje,posle toliko godina, svako jutrokada ustane, istrese papuče prenego što u njih uvuče stopala, jer jetako navikla još iz vremena dok je

bila in the bush (u divljini) da bi seoslobodila mogućih opasnihinsekata, pretežno škorpija.

Mojra je tvrdila da nemasluha, da ima Van Gogovo uho zamuziku tako da nikada nijeučestvovala u pevanju engleskih,američkih i jugoslovenskih pesamana večernjim seminarskimskupovima, ali je zato vrednootvarala usta, jer je sve reči znalanapamet. Jedino bi se mrštila istiskala usne kada se pevalo oMakdonaldu koji je imao farmu, a

na farmi... Izjavljivala je da je tonajgluplja pesma koja je ikadakomponovana. Svi smo znali i zbogčega. Ali je zato volela da budezamoljena da nešto ispriča. Onda bipočela:

„Jednom je član parlamentarekao Dizraeliju: 'Gospodine, vićete ili umreti na stratištu ili odneke opasne zarazne bolesti!' 'Tozavisi, gospodine, od toga,odgovorio je Disraeli, da li ću jaobujmiti vašu politiku ili vašuljubavnicu.'“

A pošto je publika aplaudiralai tražila još, Mojra bi nastavila: „ ABernard Šo je jednom Čerčilunapisao: 'Prilazem dve ulaznice zapremijeru mog novog komada;dovedite prijatelja... ako ga imate.'Na šta mu je Čerčil odgovorio:'Nikako ne mogu da dođem napremijeru, doći ću na reprizu... akoje bude!”'

Medu desetinama britanskihpredavača koji su dolazili naseminare bilo je nekoliko kojeMojra nije podnosila. Tu antipatiju

nije pokazivala niti o njoj govorilaosim kada sam je jednom upitalazašto, jer mi je taj predavač bioprilično drag. Ona je sleglaramenima i kazala: „ You know,darling, some cause happinesswherever they go; others,whenever they go. Znaš, draga, nekiprouzrokuju sreću gde god otišli;drugi, kad god odu.” TomVajldovom izrekom zapečatila jerazgovor i više nije htela ni dazucne, jer je smatrala da je sveobjasnila. Meni se učinilo da nije

ništa: gde su razlozi sa antipatiju...?A možda je upravo htela da kaže darazloga nema.

Po prirodi posla - ona sabritanske, ja sa američke strane -stalno smo zajedno putovalekolima, avionima, vozovima,trajektima, autobusima, a zimi, zbogmagle na aerodromima, najvišespavaćim kolima. Tada je Mojraobavezno donosila kutije malihohlađenih flašica šampanjca ikanapee od dimljenog lososa da bipreživele dug put do Rijeke ili

Splita ili Ljubljane. Ujutro,kondukter bi je budio sa turskomkafom na koju se odmah po dolaskukod nas navikla i „Navipovim”vinjakom.

Izlazila je iz svoje kabine uveksveža, neizgužvana, perfektnonašminkana i raspoložena, urednoočešljana i prpošna sa većzapaljenom cigaretom, naručivalajoš jedan vinjak, i davala ponekuizjavu poput sledeće: „Poznato jeda ne volimo najviše one koji sunam učinili dobro, već one kojima

smo mi sami učinili dobro i koji bi,prema našoj večitoj zabludi,tobože trebalo da prema namaosećaju bezgraničnu zahvalnost.”Kao da je cele noći o tomerazmišljala i napokon došla doovog grandioznog zaključka, kojimora odmah da mi prenese.Zapravo, bilo je upravo suprotno:ona je o tome tek tada na časakpomislila i izrekla ono što misli.Pogledala bi me i, u očekivanjumog bunovnog odgovora,nastavljala sa sličnim mislima

ilustrujući ih ličnim iskustvima:„Tako mi se dogodilo sa Kejt kadsmo u Džajpuru...” pa najzad,shvativši da ja, još nerazbuđena, nereagujem, samo bi promrmljala:

„As if I talked to a brick wall!Kao da se obraćam zidu!” inaručivala još jednu kafu za mene ivinjak za sebe.

* * *

„Noćas, znate li šta se noćasdešavalo?” cvrkutala je Mojra dok

smo doručkovale u zagrebačkomhotelu „Dubrovnik” na jednom odnaših bezbrojnih kruženja poJugoslaviji. Pošto sam još bunovnaćutala, Mojra nastavi ljutitoTvenovim pitanjem: „Što seditetako kao koverta bez ikakve adresena sebi?”

„Ja?... Ne, šta se dešavalo?”zabrinuto sam upitala. „Doduše, sadkad razmislim, čula sam nekugalamu u hodniku... Valjda su seneki pijani gosti posvađali, a moždai potukli, i upravo kad sam htela da

se javim recepciji, sve se odjednomstišalo.”

„Ne! Ne to! To jeuobičajeno...” zastala je ikonspirativno nastavila: „Sinoć suse Zazi i Ludovik izvukli tiho,neopaženo se izmigoljili iz našihsoba i sastali se...”

„Ma nemojte! Otkud znate?”odvratila sam ozbiljno.

„Znam po položaju u komesam jutros zatekla Ludovika...Cmiljav, otromboljen, visi kao

odrana mačka... A istovremeno je isav nekako naelektrisan,nekontrolisan... Naprosto, izgubljenčovek...”

„Pa, ne flertuju oni džabe većcelu prošlu nedelju! Obe smoodmah primetile da između njihpostoji nešto, neka hemija...”zaigrala sam i ja ponesenaMojrinim entuzijazmom.

„Ah, bila je to ljubav na prvipogled! Vrcava, eksplozivna! Celasazvežđa prštala su kao vatrometonog časa kad su se ugledali... A

sinoć, prvi ljubavni sastanak beznašeg prisustva!”

„Ponašaju se potpunoneprimereno situaciji”, prekidoh jegnevno.

„Možda... pomalo bizarno,ali...”

„Mi, draga moja, moramomisliti na naš ugled! Ludovik je vaš,a Zazi je moja... A mi ovde nismosamo mi, privatno, većpredstavljamo britansku i američkudržavu, zar ne? A njih dvoje se noću

vuku po hodnicima hotela, pogotovoZazi, kao uličarka! Pa gde se tosme?”

„Uh! Ah! U pravu ste... ali,ali... treba prvenstveno krivitiLudovika! On je muško, on jemnogo stariji...” „Hoćete li ga oštroukoriti?”

„Hm... Moraću, mada stati naput iskrene ljubavi... pa to je greh!”Potom šapatom dodade pokazujućina stolicu: „Vidite ih: leže jedno nadrugom, sasvim iscrpljeni, a takoljupki. Zar ne čujete kako predu,

kako šumi mazni šapat?”„Da, čujem. Slatki su, moram

priznati, i nekako su dobar par, zarne?”

„Sjajan: od iste su sorte, što jeneobično važno za njihov budućisrećan zajednički život...”

„Mojra!” uzviknuh uzbuđeno,„pa to je jedino rešenje! Njihovaveza se mora ozakoniti!”

„Da, bilo bi dobro, ali nijejednostavno: Ludovik mora dobitidozvolu od svoje uštogljene

porodice čiji su nosevi u nebu!” „Ašto bi mu branili?”

„Eh, draga moja, ne poznajetevi tu plemićku konzervativnost! Zazije lepa, kratka, bela kao snežnapahuljica, našušurena...”

„... ali dosta siromašnaGrkinja iz Atine”, prekinula samMojru, „prilično niskog porekla,poteža, drusna, sazdana odnožica...”

„U tome je problem zavenčanje, ali i draž ove ljubavi,

shvatate? Što je nemogućija to jeuzbudljivija! Sirotica i princ!Većina dobrih priča zasnovane suna tom konceptu... Ludovik jeBečlija, plemenitog roda, lak kaopero, gladak, dugačak, smeđkast saplameno-oranž tonovima, dozlabogaotmen i uzdržan, sav u ravnomernimkomadima, sav u leđima... Zajednosu prekrasni... Oni se zapravoobožavaju! Pogotovo je onzaljubljen, on se naprosto ne skidasa nje! On jedva čeka da se skine samene da bi polegao po njoj...”

„Mojra!” čistunica u meni jeopomenu.

„To je štura istina! Ne moguvaljda zbog Zazi da vas lažem uLudovikovo ime!? Zaboga ipobogu!”

„Ne možete! Stvarno nemožete!” priznala sam. „A noću seiskradaju da bi bili zajedno i držalise za rukave... Pa na šta to liči?”

„Na mladost, na ljubav, nastrast... na sve lepo što se čovekumože dogoditi”, Mojra uzdahnu i

posrkuta ostatak kafe. „Toliko su sesinoć stezali...”

„Jao, bože!”„...da je Ludoviku popustilo

jedno dugme... Zamoliću sobaricuda ga pričvrsti... On bi bio očajanda ga izgubi jer su unikatna,napravljena isključivo za njega...Ona su, znate, oni neophodni muškidodaci kao tabakera ili manžete...”

„Da, u pravu ste. Ne brinite, jaću razgovarati sa onom sobaricomBosankom...”

„Dobro, dakle, da rezimiramo:opomenuću Ludovika... Večerasnema izlaska!”

„A ja ću jednostavno zaključatiZazi u ormar i sa njom, u znakprotesta zbog nedoličnog ponašanja,neću uopšte razgovarati.” „E, pa toje previše okrutno!” „Možda, aliefikasno!”

„Ne, ne i ne! Mi moramo bitiveoma pažljivi”, zabrinuto nastaviMojra, „i moramo biti nežni premanjima, a pogotovo pred kraj ovogputovanja, jer se u Beogradu, kad se

vratimo kućama, neće tako čestoviđati. Ne daj bože, da ne učineneku ludost, da se ne odluče nasamoubistvo... Majerling... Ah, koće podneti Ludovika! On će bitineukrotiv, nervozan, rastrzan,opašće mu kosa, sav će se ofucati!A tek Zazi! Ona će vam, kao svakožensko, neutešno ridati svakenoći...”

„Znate šta, Mojra, ja imamrešenje: zbog naših bundi,moraćemo i u Beogradu više da sedružimo...”

„Bundi? Kakvih bundi? Očemu vi to?” ljutito će Mojra.„Mislite, zbog Zazi i Ludovika injihove rasplamsale ljubavneavanture!?”

„Da, zbog zaljubljenog para,zbog Zazi i Ludovika.”

„Hm... To nam neće teškopasti, zar ne?” procvrkutala je pa seokrenula kelneru: „Molim, još jedankafa i vinjak”, naredila je i zapalilacigaretu.

Tako su se odvijale Mojrineneobične priče, nastavljale se,dograđivale, granale, cvetale i retkovenule. Bilo šta i bilo ko mogao jeda postane junak, predmettemperamentne, uzbudljiveizmišljotine ove leporeke pričalice.A dobra priča je, kao što se zna,lekovita.

Sada su sve njene priče naovom svetu prekinute.

Ako postoji drugi svet, onda jevidim kako sjaji kao plamenoriđazvezda udobno ugneždena u

paperjasti beli oblak i, mašućicrnom muštiklom, priča a reči joj sekotrljaju sa usana kao biseri, pričauz nežne zvuke lire okruženaznatiželjnim slušaocima - ubezvremenskom stanju, besedi bezograničenja.

Pravi raj!

Kako se usedamnaestom veku

stvarao bestseller

Jedan od potomaka i naslednikapesnika Rafaela Hulija Estebana deKapirinje, rođenog u Španijipolovinom XV veka, bio jeAlkatraz Migel Rikos de Kapirinjo.Inače nevažan i skrajnut u visokimešalonima vlasti i bogatstva,

Alkatraz je upao u oči javnosti kadaje relativno naprasno postao imućančovek, što je iznenadilo španskeplemićke krugove, jer je porodicade Kapirinjo pre toga decenijamapolako ali sigurno propadala.

Alkatraz Migel Rikos deKapirinjo, nadasve dovitljiv,prepreden i pohlepan čovek,obogatio se na neobičan način.

Seme svog budućeg bogatstvanašao je sasvim slučajno uprašnjivim sanducima zarđalihkatanaca na tavanu svog zamka

Sangre di Vino, koji se spremao daproda zbog nepodnošljivebesparice. Među brdima spisa,Alkatraz je pronašao i rukopis svogčukunčukunčukundede RafaelaHulija Estebana de Kapirinje. Žutestranice su se osipale, mastilomestimično izbledelo, ali Alkatrazuto nije nimalo smetalo da prikovanza tronožac na kojem je sedeo učasu pronalaska rukopisa, danimastrpljivo odgoneta nepojmljivu iuzbudljivu priču o inkvizitoru nakonju, Huanu Garsiji Galanu de

Olivaresu, odnosno Solomonu benSalomu Toledskom, kao i očudesnim čukunčukunčukundedinimavanturama tokom potere zadotičnim konvertitom. Rafael Hulioje pisao o svojim susretima sašarenim mnoštvom ondašnjeg sveta:sa bogatašima i siromasima,vlastodršcima i običnjacima,poštenjacima i kvarnjacima,plaćenim ubicama i besplatnimljubavnicama, nevinašcima iprepredenjacima, crncima, belcimai mulatima, slobodnjacima i

robovima, doušnicima inaredbodavcima, srpskim seljacimai jevrejskim trgovcima, samletačkim plemićima, dubrovačkimgosparima, levantskimkrčmaricama, marseljskimprevarantima, istanbulskim lučkimvucibatinama, pa čak i sa slavnimgusarom Kapodikazom, strahom itrepetom Mediterana!

Rukopis na koji je Alkatraznaišao predstavljao je onu istinitu,neobjavljenu verziju (jer svetašpanska inkvizicija nikada, ni za

hiljadu godina, ne bi dozvolilanjenu obznanu, a da ju je našla, bezsumnje bi skratila autora za glavuili ga jednostavno ekspedovala naprvu obližnju lomaču) sudbinadvojice jamačno nesvakidašnjihljudi (jednog plemića-poete ijednog probisveta prevaranta poimenu Sančez Toronja) vezanihprogonom jednog, to jest, DeOlivaresa. De Olivaresovidavnašnji preci bejahu Jevrejikonvertovani u katoličanstvo. On,Huan Garsija Galan de Olivares,

ubeđeni katolik i povrh svegainkvizitor, naprasno (zbog čegadrugog do ljubavi) preveri uprvobitnu veru, judaizam, i nestadebez traga. Pesnika i DeOlivaresovog životopisca, RafaelaHulija Estebana de Kapirinju, poslasam veliki inkvizitor De Torkemadau poteru za nestalim DeOlivaresom. Pesnik i životopisac,doduše, što se vere tiče jednoličan,tražeći i proganjajući predmet svogživotopisa, doživeo je retke i teškopojmljive pustolovine i sve ih

zabeležio, sakrio i ostavio zanastupajuća pokoljenja.

Alkatraz je naslutio vrednostDe Kapirinjovog dela naslovljenog„Istočno od zapada i severno odjuga” i dao ga poverljivim ljudimana tajno prepisivanje, svakakoizostavivši ime autora. Prvo jetrebalo ispitati privlačnost štivakod čitalaca, štiva koje njemu nijedozvolilo sa stolice da se odlepidok ga ne dokrajči (a istinugovoreći zadnjica mu je prvobridela a potom se sasvim oduzela

zajedno sa nogama koje su ga izdalekada je, pokušavši da ustane, najzadstao na njih te svom težinom tresnuona prašnjiv pod potrbuške), ali kojeje drugima moglo biti manjezanimljivo ili čak dosadno, sobzirom na to da se za njih nijeradilo o piscu pretku. Hteo je dastavi vlastiti sud na probu. Bio muje potreban dokaz za budućupopularnost, jer bez toga se trošakumnožavanja ne bi isplatio.

U najvećoj tajnosti predao jeprepisani primerak rođaki,

prilježnom čitaocu, premda jeprima ermana nosila ime DoloresFelisidad - bol sreća - što je bacalosumnju na prisebnost roditelja kadasu je krstili. Ludilo kontroverzesamog njenog imena moglo se,začelo, preneti i na nju, ali Alkatrazje odlučio da rizikuje. Posle dvadana i dve noći, Dolores Felisidadje dotrčala do Alkatraza, beonjačacrvenih od nespavanja i plačadržeći se za glavu koja je, kakoreče, brujala od neizrecivihosećanja. Nije imala daha niti

pronalazila reči kojima bi opisalasve svoje pohvale.

„Čarobno! Iskreno! Bezpremca! Sjajno! Izuzetno! Čistosavršenstvo!” uzvikivala je gušećise od navale oduševljenja.

Alkatrazu ništa više nije bilopotrebno. Znao je da u rukama držizlatnu koku, te je ne časeći ni časadao da se knjiga pečati, sadauključivši i ime autora, naime,svoje, a prethodno promenivšiimena svih junaka, jer se trag moraozamesti. U izmišljanju novih imena

neopisivo je uživao puštajući maština volju, ubeđen da je taj njegovdoprinos dovoljan za stavljanjesopstvenog potpisa na koriceknjige. Zatim je u apsolutnojkonspiraciji, koja obaveznoraspaljuje ljudsku znatiželju,tajnosti možda većoj nego što jezapravo bila nužna, počeoprodavati životopis-putopis poToledu. Otvorena prodaja uistinunije dolazila u obzir, jer su osvrti u„Istočno od zapada i severno odjuga” ponegde crkvu ismevali, a

često i obznanjivali ono što je crkvaskrivala po cenu života svakog svogvernika, sveštenika,velikodostojnika, pa čak i samihpapa, koje su, uostalom, nemilicetrovali kad jačem taboru ne biodgovarala njihova politika.

Alkatraz je bio lukav i obazrivizdavač. Računao je da će upravotaj pritajen i zapetljan načindobavljanja knjige, uz njenuneospornu prijemčivost, učiniti delojoš traženijim. I nije se prevario.Posle prvih uspešnih prodaja po

gradovima Španije, kada je zaradiopodosta novca, Alkatraz je dao dase tajanstvena knjiga prevede namnoge jezike, te je kasnije imaopoverljive ljude koji su jeprodavali po Portugalu, Francuskoj,Engleskoj, nemačkim kneževinama iitalijanskim kraljevstvima, pa čak iu samoj Papskoj državi! To ga jenadasve uveseljavalo: prodaja odinkvizicije zabranjene knjige papiispred nosa! Bio je svestan rizika,ali nije mogao da odoli. Knjigabejaše svugde razgrabljena,

potražnja tako velika, čitaoci tolikonezajažljivi, da štampanje nijemoglo sustići prodaju, a novac se ubujicama slivao u Alkatrazovprostrani džep!

Sjajna poema u stihovimamestimično prepletena putopisnimpasažima u prozi, dakle, taromantična, prenapregnuta povestpuna neočekivanih preokreta, osudbini Jevrejina i inkvizitora,divljeg jahača i smirenog trgovca,ubice i spasioca, palila je maštudvorskih damica, vitezova,

trgovaca, pismenih zanatlija, pa čaki ponekog neposlušnog sveštenika.Knjiga je razgaljivala malodušne,kukavice ohrabrivala, ojađenetešila, razmetljivce prizemljivala, adokone, kakvih je bilo najviše,zabavljala.

Posle nekoliko godina uzizdavačevo neumorno zalaganje itrud, preko Dubrovnika, gde je bilaprevedena na slovinski, ona stiže dosvog najpogodnijeg tržišta,Otomanskog carstva. Na turskom jeotvoreno prodavahu naobraženim

velikodostojnicima, učiteljima pomedresama, kao razonodu uz Kuran,a poneki primerak na slovinskomzaluta i u ruke preostalih pismenihSrba rumelijskog vilajeta. Nje sedočepaše i Jevreji, ali je masovnoodbaciše kao bogohulnu: njihovčovek, Jevrejin, pa konvertit, painkvizitor, pa posle opet Jevrejin!Ko je to još čuo!? Tek kada jenekim čudnim slučajem (kakavslučaj uvek i jeste) knjiga zalutala ido Sarajeva, našlo se nekolikopotomaka tog čuvenog konvertita,

Huana to jest Solomona, koji supotvrdili istinitost priče, ali istiha -njihova reč nije bila dalekogdometa. Dakle, tek dolaskom uOtomansko carstvo, „Istočno odzapada i severno od juga” dobisvoje puno i javno priznanje.

Alkatraza Migela deKapirinja, sada već trulog bogataša,toliko zanese slava da je, izmeđuostalih fantazija, čvrsto poverovaoda je njegova ruka sve one stranicesjajnih stihova i nezaboravneputopisne proze sama ispisala.

Muzičari dodaše svojdoprinos. Naime, kompozitorenadahnu poetika herojske sudbine,obavezni unutarnji sukob glavnogjunaka i tragičan završetak, pasastaviše čas setne, čas vatrene notekoje se slobodno svirahu svukuda,jer muzika je bezrečna te je, zarazliku od pisane reči, prodornija.

Ali, upravo muzika dovedecelu ovu uspešnu ujdurmu dopotpunog kraha i propasti.Alkatrazova obazrivost je svremenom popustila, pažljivo

nadgledanje prodaje mu je opalo,kako zbog javno izvođene muzike,tako i zbog otvorene prodaje poturskom carstvu. I kao što to običnobiva, sve je započelo od sitnice isitnih duša.

Jednoga dana, ambicioznimladi paroh Kristijan u seluSeviljita kod Sevilje poče seraspitivati kod domaćeg sviračaČikita o muzici koju je sa svojimdrugovima na trgu često izvodio.Čikito, ništa ne sluteći, i sam sezainteresova za poreklo zagonetne

muzike, te u dokolici ispriča o tomegojaznom gostioničaru Končitu,kojeg je zadužio svirajući njegovimgostima besplatno. Gostioničarzamoli svog brata Virhilijita, sobarakod plemića de Salve, da ispitastvar. Virhilijito, koji je bratudugovao deset zlatnika te je hteopošto-poto da mu se oduži a da nevrati novac, upita svog gospodaradok mu je navlačio čizme predodlazak u lov, a ovaj, u dobromraspoloženju, jer ga je sam kraljpozvao na svoja lovišta, ispriča

sobaru potku na osnovu koje jekomponovana ta muzika.

Nije potrebno isticati da jeuskoro, preko probitačnogKristijana željnog afirmacije,primerak glasovite knjige ulizičkidopao ruku španskih inkvizitoranajvišeg ranga koji se dvostrukorazgoropadiše: prvo, zbog sadržajaspisa, a drugo i još mnogo više,zbog činjenice da je ona, Svetainkvizicija, poput supružnika kojiposlednji sazna za ženinu preljubu,pokazala skandaloznu nesposobnost

u otkrivanju knjiške zavere,nespretnost u gonjenju krivaca usledone osnovne prizemneneobaveštenosti, a uprkos gustoj ibez premca najrasprostranjenijojmreži uhoda i doušnika od kojih suoni najbliži španskoj Svetoj stoliciodmah bačeni u lance i poubrzanom postupku smaknuti u ciljupružanja primera ostalima i kaologična kazna za nebudnost.

Nesrećnog Alkatraza Migelade Kapirinju utamničili su po joškraćem postupku i likujući stavili na

garotu, spravu za davljenje, inače,čisto špansku izmišljotinu, a zatimna opšteprihvaćen točak, dakle, namuke strašne i svakojake. On,svakako, nemajući kud, a i nesklontelesnom bolu, priznade da jenaslednik tog rukopisa, ali naglasida ga on nije pisao - mučenje ga jeprizvalo k svesti, te se odjednomsetio da nije autor prokazanog dela.Pošto mu je gluma bila u krvi,Alkatraz je zdušno i neprestanoplakao, čupao kosu, udarao glavomo sve obližnje zidove, i u napadima

kajanja vapio za kaznom, dodušešapatom, da bi iskupio svojogromni greh.

Podrazumeva se, takođe, da suse otada na trgovima mnogihgradova širom dične Španije opetložile lomače na kojima su, zarazliku od pređašnjih, sada, umestoJevreja, uglavnom goreli pronađeniprimerci nepodobnog romana-poeme-putopisa-životopisa, uzdodatak ponekog njegovog vlasnika.

Dakle, oganj proguta papirlako i lakomo. Tu nije bilo nikakve

sumnje. Papir lako gori. Ali, poslenekoliko godina upornog rada naistrebljenju, svi, pa i inkvizicija,shvatiše da se zloglasna knjiga, većpredugo u prometu, više ne možesasvim iskoreniti i konačno slistiti,to jest, poput zeca ili čoveka lakoubiti. Tako „Istočno od zapada iseverno od juga” ostade u životusve do dana današnjeg, te i japročitah knjigu staru pet stoleća ujednom dahu, popih je naiskap kaožedan u pustinji.

Šta se dogodilo sa Alkatrazom

Migelom de Kapirinjom nije mipoznato, jer se njegov tragnajednom poput ponornice gubi.Osoba sa sličnim imenom, naime,Malkatraz Agel de Pakirinjo,pominje se u sudskim i državnimspisima nekoliko zemalja togadoba: u Mletačkoj republici, gdekupuje velelepni dvor na TrguSvetog Marka i priređuje razvratnezabave; u Raguzi, gde se javlja kaotrgovac dijamantima, knjižar iknjigovezac visokoga ranga (vrloindikativno) koji radi samo na

starim rukopisima i povezuje knjigeu zmijsku ili iguaninu kožu, aukrašava ih biserima, smaragdima,rubinima i zlatom; i u Istanbulu, gderadi za Portu kao iskusni savetnik zapitanja Zapada i gde postaje slavan(u ozbiljnoj i zavidnoj konkurencijimnoštva turskih zvaničnika) radisvoje podmitljivosti, ali idarežljivosti i trošadžijstvapogotovo kada su zabave bile upitanju. Međutim, ovi podaci, madaukazuju na smicalicu nalik onoj kojubi lako izveo naš slavni izdavač

Alkatraz Migel de Kapirinjo, nedokazuju da se radi o istom čoveku.A dokaz je dokaz... Pogotovo što seu tim vremenima, kao uostalom idanas, često dešavalo da čoveksumnjivog porekla, stekavšibogatstvo na zabranjen način,jednostavno preuzme ime nekogusmrćenog ili nestalog moćnika bezporodice i njime se slobodno služi.

Tako se završava priča onastajanju prvog svetskogbestselera i sudbini njegovogizdavača. Delo Rafaela Hulija

Estebana de Kapirinje „Istočno odzapada i severno od juga” nijemoglo da se meri niti je ikaddoseglo nebeske visine dela jednogServantesa, Dantea ili Šekspira, alise uprkos tome udobno ugnezdilo uopštu svetsku književnu baštinu uzpermanentno gunđanje literarnekritike svih dosadašnjih vremena,ali na radost svih nas, njegovihdosadašnjih čitalaca.

A nas je uvek bilo i uvek ćebiti više nego kritičara!

Put od Rumunije do Peteavenije

Kad sudbina hoće

Izašla je iz lifta oblakodera na Parkaveniji čija su se vrata otvaralaprema luksuznom stanu njeneprijateljice Suzane Klajn koja ju jepozvala na koktel. Kako je kročila uprostoriju prepunu sveta sa

obaveznim čašama u rukama, međukojim se provlače spretni kelneri saposlužavnicima punim kanapea,naprosto je naletela na jednogčoveka koji je stajao sam i sa kojimse, kao što je običaj na ovakvimskupovima, odmah upoznala.

„Ja sam Teodor Bernstin”,predstavio se ugodnim, razgovetnimglasom prosed i, kao svi prisutni,elegantno odeven gost.

„Drago mi je, ja sam VesnaGras”, odvratila je pružajući jednuruku njemu, a drugom uzimajući

čašu šampanjca. Ovaj čovek mi sedopada, odmah je pomislila, ali izaključila sa dozom gorčine da sujoj se tokom nekoliko poslednjihdecenija života mnogi muškarcisviđali, pa je uprkos tome dosadostala sama. Ipak, nastavila je sanjim ubrzani razgovor opšteg tipa,kao što je i običaj na koktelima.Oboje su s vremena na vremepogledali na sat.

„Čudno je da se nikada ranijenismo sreli”, kazao je Teodor, „jerse očigledno krećemo u sličnim

krugovima.”„Nije nam dosad bilo suđeno”,

izjavila je Vesna sležući ramenima iodmah dodala: „Ne mogu dugo daostanem, jer sam pozvana na jednuvečeru.”

„Kakva slučajnost! I ja...Upravo sam zaustio da vam tokažem. A stvarno mi je žao da nenastavimo ovaj susret... Da nismopozvani na istu? Ja idem kodKonradovih.”

„Poznajem ih vrlo dobro, ali

ne, ja idem kod Devilovih. Da li ihznate?”

„Kako da ne... Martin i ja smozajedno studirali!”

„Dakle, svakako imamo mnogozajedničkih prijatelja, a samim tim idodirnih tačaka, jer prijatelji sebiraju po sopstvenom ukusu”,odvratila je Vesna uz šarmantniosmeh koji je sužavao njene koseoči. Protresla je kratko ošišanomsmeđom kosom koja je izgledalatako prirodno kao da je rukanijednog frizera nije takla (a takva

je bila upravo zato što je njen frizerna njoj satima radio) i popila gutljajvina.

„Tačno, ali prijateljstva sesklapaju i određuju i premasocijalnom statusu.”

„Što je šteta”, odvrati Vesna.„Tamo, dalje od nas, prostire sečitav jedan svet pametnih izanimljivih ljudi, možda mnogouzbudljivijih nego što smo mi, ljudikoje nikad nećemo upoznati samozbog njihovog društvenogpoložaja...”

„Jeste”, složi se Teodor. „Ipak,priznajem: ove naše podudarnosti upoznanstvima znače da imamosličan ukus.”

„Da”, odvrati Vesna, padodade: „Ja, znate, imam prijateljakoji baš i nisu deo bogataškihkrugova i u njima nalazim sebe, jernisam rođena imućna...”

„Pa ni ja... Ni ja, verujte!”Verovala mu je.Pošto su proveli petnaestak

minuta u razgovoru o najnovijoj

operskoj premijeri u Metropolitenu,o postavki sovjetskih postera uGugenhajmu i solističkom koncertujapanskog pijaniste virtuoza koji jena svojstven način izvodioČajkovskog a čijeg četvorodelnogimena nisu mogli da se sete, VesnaGras je izjavila:

„Dobro, sad stvarno moram dakrenem...”

„I ja, samo da se pozdravim sadomaćinima.”

„I ja. Hajdemo zajedno.”

„ A da li biste mi dali vaštelefon”, kazao je Teodor u liftu,„da bismo se dogovorili zanastavak naše zanimljive priče?”

Da nije imala preko pedesetgodina, a dotični gospodin ponjenoj oceni oko šezdeset, Vesna bimu rekla da zapamti njen brojtelefona, ali ovako je izvadilapenkalo iz njene „luj viton” tašniceda mu ga zabeleži, međutim Teodorjoj zadrža ruku stavivši svoju topogdlana na njenu, pa reče:

„Ne morate da pišete, samo mi

ga recite... Ja odlično pamtimbrojeve.”

Prilično iznenađena, Vesna muje polako izdeklamovala svoj broj,jer nikako nije želela da ga onzaboravi i ne javi joj se.

wPozdravili su se na izlazu isvako je otišao na svoju stranu.

Kao svaka dobro upućenaNjujorčanka, Vesna je već sutradanpozvala svoju prijateljicu SuzanuKlajn kod koje je bila na koktelu i

raspitala se za Teodora Bernstina.„Ah, sjajan čovek, draga,

sjajan...” uzdisala je Suzana.„Ma to sam i sama zaključila,

zato se i raspitujem”, ljutnu seVesna. „Kaži mi sve ostalo: čime sebavi, je li oženjen...?”

„Dakle, ovako”, odvratila jesa očitim uživanjem Suzana. „Imakoju godinu više od tebe, okošezdeset, jedan je od vodećihnjujorških onkologa... Već znaš:ogromna privatna ordinacija...

bolnica Maunt Sajnaj... svi se onjega otimaju... i sve tako... Užasnomnogo radi, ali ne živi da bi radio,već radi da bi živeo... Galantan je...darežljiv baš kao i ti... Što jeretkost među bogatima... Volela bihda je onaj moj malo šire ruke...”

„Hajde, ne kukaj, negonastavi!” pobuni se Vesna.

„Dobro, dakle... Nije oženjen,to jest, bio je dva puta. Jedna ženamu je umrla, a od druge se razveo,ali je i ona kasnije umrla... i svetako... Ima tri odrasle ćerke koje su

poudate i nekoliko unučadi... Sadaje sam, ah, tako sam! A ženenavalile na njega kao pomamljenetigrice, otimaju se... i sve tako... Anije ni on od raskida... Ono maloslobodnog vremena što ima, ne znasa kojom će pre... i sve tako... Voliumetnost, a pogotovo klasičnumuziku, operu... Baš kao i ti...Veliki je donator i član nekolikoodbora... Metropoliten, Karnegi... isve tako... Ma, da ti ne dužim,čovek za tebe: gospodin od glavedo pete, prijatan, odmeren, dobar

kozer, duhovit na onaj tipičnijevrejski ciničan način... i svetako...”

„I sve onako kako miodgovara. Hm, sviđa mi se...veoma!”

„Samo ga se treba dokopati!”zabrinuto će Suzana Klajn.

„Ništa ti ne brini... A gdestanuje?”

„Utrkujete se vas dvoje udobrim adresama... Njegova je zanijansu bolja od tvoje... Na Petoj,

kod 'Pjera... Prozori vam prekoCentral parka gledaju jedni u druge!On na istočnoj, ti na zapadnojstrani... Baš simpatično, zar ne?Uzmi durbin, ha, ha! I sve tako... Mavidim vas već kao savršen par! A,iskreno govoreći, tebi je davnoprošlo vreme za udaju! Pa nije ferda i to ne isprobaš... I sve tako, ne?Je l' ti se udvarao? Je l' ti zakazaosastanak... Znaš, mislim da si ti bašnjegov tip... On voli petite žene,malo egzotičnih crta, prevashodnodo koske elegantne ali umiljate, sa

velikim emotivnim nabojem kojidrže pod kontrolom, a to si upravoti! Ti! Ti!”

„Multum in parvo.”„Molim?” zbuni se Suzana.„Mnogo u malom, Suzi!”„Ah, ti sa svojim latinskim

sentencijama! Tako ti izlete... Tomora da je odraz nečega... da sepred svetom dokazuješ... ili takonešto.” „Da nisi naprasno postalashrink?”

„Nisam, ali sam udata za

psihijatra, pa kao da sam i samapostala... Dakle, čekam odgovor!”

„Dobro: nije stigao da mi seudvara jer smo oboje bili u žurbi,ali mi je tražio broj telefona. Kaže,javiće se.”

„A ti dotle sine sole sileo... a?a? Bez njega, tvog sunca, ćutiš! A?Samo da vidiš da i ja konja za trkuimam!”

„Nisam ni sumnjala, dragaSuzi, nisam nikad sumnjala!”

Posle tri dana, koje je Vesna Grasprovela u neizvesnosti i priličnojnervozi i iskoristila da još nanekoliko mesta proveri Suzaninupriču, Teodor joj se javio jednesrede i pozvao je na večeru u„Petrosjan”.

Uz bline sa kavijarom išampanjac „kristal”, razgovor senastavio glatko, bez zastoja nazadovoljstvo i uz iskreno uživanjeoba učesnika.

„Volela bih da čujem priču ovašem poreklu”, procvrkutala je

Vesna. „Obožavam takve priče. Onošto život ispiše uvek jenajuzbudljivije. Zato mislim da jepiscima mašta nepotrebna. Trebasamo umeti uverljivo izneti većispletene povesti, one koje su seodigrale u stvarnosti...”

„Nije to nimalo lako. Treba ihnapisati tako verodostojno dačitalac za istinitu priču ne kaže:'Ovo može samo u romanu!'“

„Da, u tome je stvar. Znači,stvar je u uverljivosti prepričavanjaonoga što se ustvari desilo...

Čudno!”„A šta nije?”„Što sada sedimo i pričamo.”„Da, to nije čudno već je

čudesno... Ali, dobro, ispuniću vašzahtev, ali pod jednim uslovom”,obešenjački je pogledao, pa na njojzadržao pogled kao da ne može daga odlepi.

„Kojim?” promrmlja onakoketno. „Kojim, dragi Teodore?”

„Da sledeći put kada sevidimo, vi meni ispričate o svom

poreklu.”„Uf! To je priča i po,

dozlaboga zapetljana, hm... alipristajem”, nasmejala se Vesnazadovoljna što se već pominjesledeće viđenje. „A znate li zašto?”

„Ne znam. Recite mi.”„Reći ću vam kad se budemo

opet videli.”„Dakle, ovako!” počeo je

Teodor Bernstin popivši maligutljaj šampanjca. „Moj pradedaŠlomo stigao je u Ameriku kao

izbeglica, kako bi drugačije, zar ne?Ne znam zasigurno od koga i zbogčega je bežao, valjda nekogpogroma, progona... U tome miJevreji, kao što vam je poznato, neoskudevamo. Došao je iz Ukrajinesa mojom prabakom i buljukomdece. Nije se baš snašao. Bio je iostao trgovčić svaštar, onaj koji poulicama i vašarima prodajesvakojake proizvode, od lekovitihvodica do bebećih gaćica! Ali,ishranio je porodicu, a to je, samopo sebi, već priličan uspeh. Njegov

posao ponosno je nastavio mojdeda, Moše, a zatim i otac Icak.Čitav red nespretnih, bezuspešnihsitnih trgovaca! Da, baš tako... štose kosi sa klasičnom postavkomgoja da su svi Jevreji bogatederikože!”

„Nikad to nisam ni pomislila”,pobuni se Vesna.

„Odmah sam osetio da ste viuopšteno izuzetak od svakogpravila”, veoma ozbiljno odvratiTeodor, pa nastavi: „Dakle, ja samrođen u prilično siromašnoj

porodici. Živeli smo u Bronksu kojije, uzgred budi rečeno, tadaizgledao bolje nego sada... Kad samzavršio gimnaziju, moja majkaRejčel je navalila da upišem studijei to ni manje ni više nego nauniverzitetu Kolumbija! Ilimedicina ili prava! O tome jesanjala od dana kada samprohodao... Znate, klasika međujevrejskom decom iz imućnih kuća -postati ili advokat ili lekar... Ništadrugo se ne računa, ništa drugo nevalja. Makar vi doktorirali i

astrofiziku, opet ste u njihovimočima ništica, jer se ne baviteadvokaturom ili medicinom...”

„Pa, nisu u krivu”, ubaciVesna, „jer su te dve profesijegotovo bez izuzetka najboljeplaćene!”

„Da, tačno, ali naglasio sam izimućnih porodica, a mi to svakakonismo bili... Dakle, moja nadasveuzorna ali nepodnošljiva majka sesuočila sa problemom: za takvestudije mi nismo ni u primisli imalipara. Pošto je bila opsesivno

obuzeta svojom idejom o mojimstudijama, o čemu se ja,podrazumeva se, nisam pitao, stalnoje o tome pričala. Druge teme nijebilo! Moj otac ju je puštao svestanda od toga nema ništa. Jednog dana,sva tužna i žalosna, Rejčel ispričakomšinici u parku kako njen sinprvenac, svakako najpametnijimladić na svetu, neće moći dastudira zna se zašto... i, kuku, lele,avaj, šta će od njega postati?Postaće sitan dućandžija kao što jojje i muž, ah, kakva tuga i kakav

jad... kakva pamet bačena u bunar...proklete pare... to jest, njihovnedostatak... ništa ne pomaže,jednom bednik uvek bednik!... Izapomagala bi ona tako do besvestisva uronjena u svoj očaj da jekomšinica na jedvite jade nezaustavi rekavši joj da je čula jednuvrlo dobru vest: Njujorškiuniverzitet, prestižan gotovo kaoKolumbija, od te školske godineotvara ispostavu u Bronksu! Da bipospešili upis, oni nude stipendijenadarenim učenicima. 'A koliko ima

nadarenih ovde?' upitala je sprezirom. Mama je kao bez dušedotrčala kući, okupila porodicu isve nam izložila... Svi su bilioduševljeni osim mene... Ni sam neznam zašto. Uhvatila me je nekateskoba: kako da izađem iz onogana šta sam navikao, mada ono na štasam navikao nikako ne valja...Jedva sam se odlučio da odem, štosam morao, jer bi mi inače i majka iotac presvisli. Ali jednom kad samušao u tu zgradu, kao da sam sasebe zbacio neki težak teret koji

nosim od rođenja. Prvi put u životuosećao sam se kao čovek na pravommestu u pravo vreme. Bez mnogopremišljanja hrabro sam pokucao navrata predsednika univerziteta i bezmnogo muke dobio stipendiju! Uroku sam završio studije, praksu,specijalizaciju...”

„Sve sa najboljim ocenama”,dodade Vesna lukavo se osmehujućii klimajući glavom.

„Ko vam je otkrio tajnu?”„Naša zajednička prijateljica

Suzi Klajn!” odvratila je Vesnapobedonosno i dodala: „Da, ja svesaznam, zato je bolje da mi vi samisve kažete... A muzika? Nešto ste imuziku...”

„Da, pohađao sam muzičkuškolu, zatim dobio stipendiju zaDžulijard...”

„Ah, pa to je sjajno!” uzdahnuVesna Gras.

„Jeste... priznajem...”„Pa zašto sada ne svirate u

Karnegiju umesto...”

„Posle mnogo godina upornograda shvatio sam da ću biti dobar,ali ne i najbolji pijanista. Zato samto prekrasno zanimanje napustio.”

„Ali ste postali vrhunski lekar!Što znači da napuštate sve što nijevrhunski kvalitet?”

„Tako nekako... Napuštamuvek kada je napuštanje moguće...Ali, moja avantura sa klavirom ibeskonačne vežbe nisu otišli uvetar: ostala mi je ljubav premamuzici uz koju se opuštam,rasplićem misli i pročišćavam

dušu...”„Baš kao i ja!” iskreno će

Vesna.

Sledeći put, opet u sredu, dok suvečeravali u restoranu „Kafe dePari” Vesna je ispričalakombinovanu povest o svojoj majcii sebi.

„Ja se još nisam bila rodilakada su se moji roditelji preselili uBukurešt, jer je moj otac PetarMašić dobio premeštaj kao

diplomata u poslanstvu KraljevineJugoslavije u Rumuniji...”

„Zamislite, države našegporekla imaju zajedničke granice!Ma, znao sam ja da nas dvojeimamo dodirnih tačaka”, primetiTeodor šaljivo. „Bešmet, sudbina...Sve je u njenim rukama, a nju vodionaj odozgo! Upoznali smo se...”

„... u pravi čas...”„... a ko zna koliko puta su nam

se putevi samo za dlakumimoilazili... Da bi se najzad,

figurativno govoreći, dodirnuli!”„Da, figurativno...”

promrmljala je Vesna zamišljeno.„Ipak, sličnosti u našimprošlostima, ma koliko one bilerazličite, kasnije ćemopobrojavati... Biće ih mnogo,sigurna sam...”

„Sad nastavak!” nestrpljivo ćeTeodor.

„Kad je počeo rat, mama jebila već u četvrtom mesecutrudnoće. Nije se znalo kuda će se,

da li će doći nalog za povratak uBeograd ili ostanak... Ne znamtačno, ali mama mi je pričala da suto bila zastrašujuće haotičnavremena. I tako, jednog dana kaoobično moj otac je ujutrodoručkovao i otišao na posao:izašao je iz kuće, ali nikad nijestigao do svoje kancelarije uposlanstvu kuda je krenuo. Nikad seviše nije vratio kući i nikad nismosaznale šta se sa njim dogodilo.Jednostavno je nestao... Da li je biokidnapovan, da su ga ubili, da li je

radio za Engleze, Ruse... Mama mije kasnije pričala da se svaštanagađalo, ali se nikad nije otkrilo...Petar nikad nije nađen... ni njegovotelo. Tako sam ja ostala bez oca jošpre rođenja.” „To je velikatragedija!”

„To je bilo vreme velikihtragedija. Naša nesreća još i nijebila...” „Nesreću je nemogućemeriti i upoređivati. Za svakoga jenjegova najveća.”

„Za mamu naša je bila sigurnonajstrašnija: izgubila je voljenog

muža, ostala bez ikakve potpore ustranoj zemlji sa porođajem koji sepribližavao... Ali, tvrdila je, samozbog mene je preživela, jer sam jojja, još u stomaku, davala snage iželje da se bori za opstanak...Odlučila je da ode u Temišvar gdeje imala brata Teofila,velikodostojnika u pravoslavnojcrkvi, vladiku ili tako nešto, jer jetamo živelo mnogo Srba. Tako samja rođena u Temišvaru, u Rumuniji.I tamo smo nas dve nekakopreživele rat...”

„Prošle ste kroz pakao...”„Da, ali sa završetkom rata

našem paklu još nije došao kraj. Pooslobođenju za nas nisu nastalalakša vremena... Nismo mogle da sevratimo kući, u našu zemlju, uJugoslaviju... Nove vlasti nisuodobravale povratak sumnjivimlicima, a porodica nestalog Petrapredratnog diplomate je to svakakobila... Proglasili su nas državnimneprijateljima, izdajnicima,špijunima, šta li?... A tek naša vezasa crkvom preko ujka Teofila! To je

našu sliku u očima vlastodržacadefinitivno srozalo...”

„Nema pravde, draga Vesna!”uzdahnu Teodor.

„Nema je i nikad je neće biti...Možete zamisliti: mlada majka injena četvorogodišnja ćerka zbogoca diplomate koji je nestao beztraga nemaju pristupa svojoj kući!Živele smo pod prismotromrumunskih vlasti, zapravo, u kućnompritvoru, u strahu i zebnji... I takobismo i skončale da se mamin bratTanasije, visoko plasiran službenik

u posleratnom ministarstvu spoljnihposlova, nije za nas zauzeo.Lavovski se borio rizikujući svojpoložaj, pa i život, i najzad uspeoda nas iščupa iz Rumunije. Takosmo se dočepale Jugoslavije posledesetak godina izbivanja... Mama jebila apotekarka kao i moj deda, paje preko veze jedva nekako dobilaposao u nekoj prigradskoj apoteci.Tek kasnije je prešla u jednu velikufarmaceutsku kompaniju... Živelesmo vrlo skromno u stančiću ujednoj prekrasnoj ulici koja je ličila

na tunel od lipa... Preko puta je bilai škola... Ah, koliko sam se upočetku mučila sa srpskim jezikom!Mešala sam ga sa rumunskim...” „Jel' ga sad znate?”

„Rumunski? Ni reč... Dakle,živele smo svakojako ipreživljavale nekako. Tada je retkoko od običnog sveta imao para...Imale su ih samo glavešine. Vrhuškanije znala šta je dosta i gde je krajluksuzu, ali neću o tome... Vreme jeprolazilo, godine se nizale. Kadasam ja bila u sedmom razredu

gimnazije, mamu su poslali samozato što je jedina u preduzeću znalaengleski na neki simpozijum uDubrovniku... Znate, onaj divni gradna moru...”

„Kako da ne! Proveo sammeđu zidinama nezaboravnečasove... Jednostavna lepota!Možda čak i privlačnija oditalijanskih nakinđurenih gradova...Sve što je vrhunsko jejednostavno!”

„Jeste, slažem se upotpunosti!” povika Vesna i zastade

jer je nešto slično često iznosilakao svoje mišljenje.

„Dakle, simpozijum?”nestrpljivo će Teodor.

„Da... To joj je bilo prvoputovanje posle povratka izRumunije... Uprkos svemu, mamaodluči da napusti skup dva danaranije zato što nam je šestog majaslava, Đurđevdan... Slavi se svetiĐorđe, svetac koji ubija aždaju...Kod pravoslavaca, svaka porodicaima svog sveca i slava se prenosisa kolena na koleno po muškoj

liniji... Mama je bila vrlo... pa reklabih, više je poštovala tradiciju negošto je bila religiozna... I mada jevapila da ostane na dubrovačkomsuncu, ona je izjavila da serazbolela, pa se zaputila u Beogradda ne propusti obeležavanje našeslave. Znate, tada se nisu smeliotvoreno slaviti verski praznici...Ni Uskrs, ni Božić...”

„Razumem. Komunizam.Reductio ad absurdum... “

„Da, da! Sve se svodilo naapsurd, ali to je bio naš život, naša

realnost. Dakle, u avionu je sedelapored jednog Amerikanca... U todoba, pre nešto manje od pola veka,svakako ih nije bilo mnogo uJugoslaviji... Tek sada ih, nažalost,nema u Srbiji i... ne, nego okrnjenojJugoslaviji... ma ni sama ne znamkako se sad zove moja zemlja... I neznam koliko je moja i zašto jeuopšte zovem mojom, osim štogovorim tečno srpski... Da, ali to jedruga priča!”

„Koju bih želeo zajedno darazmotrimo.”

„Hoćemo, ali da nastavim. Jošpre poletanja počeli su darazgovaraju. On je bio oduševljenšto je našao nekoga ko tečno govorinjegov jezik. Mama mu je iz malogpropelernog aviona koji je leteonisko pokazivala šumovite bosanskeplanine i približno mesto gradića ukome je bila rođena... Tako se pričanastavila i u Beogradu, pa posleprepiskom, pa čak i telefonom.Moris Gras, ispostavilo se, bio jejedan od najpoznatijih matematičarau svetu, oženjen, sa petoro dece...

Bio je dosta stariji od mame, aliljubav ne prepoznaje godine: svizaljubljeni su mladi... Jeste li vimladi, gospodine Bernstin? Teo?”odvažila se Vesna prešavši naintimniji način obraćanja.

„Sve se više podmlađujem”,odvrati Teodor Bernstin uz onajneodoljiv obešenjački osmeh kojibi mu ozario celo lice i odražavaose na njegove svetloplave oči kojebi safirasto zasjale.

„To me raduje”, odvrati Vesna.„Eh, ljubav! Toliko retka istinska

ljubav što se rađa u čoveku kadanađe svoj par, razvela je MorisaGrasa od prve žene, venčala ga smojom majkom i učinila da usvojimene. Pokoj mu duši! Bio je tonajbolji otac i očuh na svetu! Uvekse brinuo koliko o svojoj deci kojisu već svi bili odrasli ljudi, toliko io meni. Kasnije poslao me je nastudije u Švajcarsku. Posle Evropeu kojoj sam provela desetak godinavratila sam se u Njujork,najuzbudljiviji grad na svetu... Barza mene...” „I?”

„I zaposlila se kao PR umuzeju...” I?”

„I čekala da te sretnem.”„I dočekala.”„... što me raduje...”„ A mene još više”, odvratio je

Teodor. „Stalno sam se pitao kakotako lepa i pametna žena nijeudata...” „Sad si dobio odgovor.”„Mene si čekala?”

„Da li to treba da ponovim jošnekoliko puta!?” nasmejala seVesna Gras. „Što da ne?”

Nedelju dana kasnije, opet u sredu,posle večere otišli su kod njegakući na night cap, još jednu čašicupića, razgovora i ljubavi, a sledećesrede kod nje, kada su preskočili ipiće i razgovor.

Uprkos silnoj zaljubljenosti uneodoljivog Teodora Bernstina,Vesna Gras je ostala, kao što jeuvek i bila, razumna žena. Njenmozak se nije pretvarao umagličastu masu pod pritiskomsnažnih osećanja.

Uz brojne uzdahe, mucanja isnebivanja, Suzi ju je obavestila dase Teodor sastaje sa još nekolikožena, mada, odmah je istakla, samoonako, prijateljski. Onako ili ovako,to se Vesni nije nimalo dopalo.Posle dugog razmišljanja i borbe sasamom sobom, kao i konsultacija sanekolicinom prijateljicaAmerikanki, jer je, recimo,Argentinke, Srpkinje iliFrancuskinje u njenoj zamislinikada ne bi podržale, rešila je dapostavi stvari na zdrave noge.

Sledeće srede posle koncerta uKarnegi holu na kome su slušaliodlomke iz dela Teodorovogprezimenjaka Leonarda Bernstina,pa otišli na večeru u „Tratoriji delarte”, dok su još bili kod predjela,Vesna je kazala običnim aliodlučnim glasom:

„Teo, htela bih nešto da tipredložim.”

„Nešto pametno, siguran sam”,odvratio je Teodor galantno.

„Smatram da jeste. Ali, to

zavisi od tebe... Dakle, ti i ja sejedno drugom dopadamo, veomadopadamo, zar ne? Klimaš glavomtoliko da se bojim da će ti seotkinuti, znači, slažeš se. Ja znam dase ti viđaš sa još nekimprijateljicama i ne ulazim u to ukakvom si odnosu sa njima, ali jasam odlučila da ne budem samotvoja pratilja za sredu. Mi nismo ugodinama kada možemo sebi dadozvolimo da se u nedogledvučemo od srede do srede. Zato tipredlažem total commitment,

potpuno predavanje. Svaki dan, svislobodni časovi, vikendi... Kratkaputovanja do Hemptonsa, recimo... Isve to tokom dva meseca... Trebaprobati. Ako ide, ide, a ako ne ide,ostaćemo dobri prijatelji koji moguizlaziti neobavezno svake srede. Štakažeš?”

„Pametno jeste”, odgovorio jelakonski. Bio je očevidno uzdrmanovim predlogom. Dugo je ćutao ipijuckajući vino posmatrao Vesninolepo lice, pa najzad izjavio:„Razmisliću o tvom predlogu i

javiću ti se čim donesem odluku.”„Slažem se.”

Dani su se nizali, a za Vesnu svakije bio dugačak kao godina. Ali ni ujednom času nije zažalila zbog svogpredloga. Nije čak ni pomišljala daona njega pozove, jer bi takav korakuništio svaku verodostojnost iozbiljnost njene ponude.

Posle sedam dana Vesna je najzadčula Teodorov zvonki, meki glas

koji joj je bez ikakvog uvoda rekao:„Prihvatam!”

* * *

Njihovo gotovo svakodnevnoviđanje pokazalo im je sve nove inove domete bliskosti,razumevanja, podudarnosti stavovai sličnosti mišljenja i sviđanja. Dvameseca su zato predstavljala uvod uvenčanje i neobično srećan brak,onakav o kakvom većina žena, a imuškaraca, sanja: nerazdvojni, puni

pažnje i poštovanja jedno premadrugom, spremni da se međusobnopodrže i podupru.

Na prijemu posle venčanja,okružena celom Teovom brojnomporodicom, Vesna je neprestanoponavljala:

„Nisam dobila samo tebe,dragi moj Teo, nego sam najzaddobila i porodicu - ono što mi jeuvek nedostajalo.”

Ona je njegovim trima

odraslim kćerima, Rut, Džudit iRejčel, postala i prijateljica i drugamajka; njihovim muževima, Davidu,Menahemu i Ejbu, draga rođaka, adeci Teove dece prava nona koja ihtetoši i mazi i sve im oprašta.

„Ljubav ad infinitum”,cvrkutala je Suzi, ponosna na svojlatinski.

Njihova sreća je blistalazasenjujući okolinu, koja joj se zauzvrat osmehivala. Srećni ljudiposeduju neku neobjašnjivuprivlačnost -magnetizam dobrobiti.

Svet se roji oko njih, pa je prostranistan Bernstinovih na poslednjemspratu u zgradi na Petoj avenijiuvek bio pun gostiju, pesme imuzike. Obasjani zadovoljstvomuzajamnog prisustva koje ih jehranilo i podmlađivalo, Vesna iTeodor izgledali su ponekad kaotinejdžeri koji se drže za ruke isamo što ne počnu da skakuću.

„Odakle smo krenuli, a doklesmo došli”, ponavljali su u glas.„Od Rumunije do Pete avenije, odBronksa do 'Pjera'!”

„Kod nas se kaže: trećasreća”, kazala bi Vesna, Teova trećažena.

„A kod nas: bolje ikad negonikad!” odvraćao je Teodor.

* * *

Vesna Mašić Gras Bernstin, mojaškolska drugarica, pozvala me je naBadnje veče, 25. decembra, poštosam se upravo tada našla uNjujorku. Bila sam dirnutapozivom, jer se Božić slavi u uskom

krugu porodice. Taj uzak krug jebrojao nas devetoro odraslih (sviBernstinovi i njihovi muževi) ipetoro dece. Među njima su bile itri bebe, a najnovija Rutina beba,jedan bucmasti rozikasti muškarčićkome su nadenuli ime Oskar,naprosto me je očarao. Posmatralasam satima to malo stvorenje sasvim oblicima i odlikama odraslih,sa definisanim izrazom, naravi,temperamentom, sviđanjima - sve jeto već u njemu, stešnjeno na tommajušnom prostoru, možda još

neotkriveno, ali prisutno.Beba Oskar je već imao svoj

stav prema svetu koji se teknedavno pred njim rasprostro u svojsvojoj nesagledivoj veličini.Radoznalo ga posmatrajućiokruglim plavim okicama, okretaoje glavicu po potrebi. Kao svebebe, a i mala deca, beba Oskar bioje nepotkupljiv, do srži zastrašujućeiskren: ako bi mu se dopao nečijiizgled, na prvi pogled bi senasmešio i počeo da gugučepružajući ručice, a ako ne, (samo je

on znao zašto) počeo bi dastenjucka, kašljucka i onda udara uglasan plač.

Valjda zato što sam sa takvomosmehnutom pažnjom posmatralabebu Oskara, njegova majka Rutpodiže svog sina iz kolevke,prenese ga preko sobe i pruži mi gau naručje. Zabrinuta kako ću gaprimiti zbog činjenice da sam retko,ako ikada, držala u rukama sasvimmalu bebu, tako i od straha da ćepočeti da plače u mom krilu i timepokaže da sam mu antipatična, ja

sam se sa ustima razvučenim od uhado uha tepajući mu na srpskom „Joj,što si sladak... Kako si, srculence?Ma, ti si jedan strašan frajer... Lepsi kao bog!” i tako neke gluposti,malo nagnula nad njega, a on mekritički ozbiljno osmotri, isplazirozikasti jezičak, a zatim zaguguta!Ah, kakvo olakšanje! Oskar me jekupio za ostatak života.

Kasnije sam shvatila da je biofasciniran i oka nije skidao sa moglica, jer sam nosila naočare čiji suse okviri sa utisnutim „svarovski”

kristalima veselo caklili i sjaktili!Ali, svejedno zašto, Oskar jeostatak večeri sa malim prekidimabio kod mene na krilu miran:gugutao je, grgoljio, mrštio se,smejao, tražio nešto ručicama pomojim obrazima, skidao miminđušu, čupkao kosu, mahao kaoda nešto važno objašnjava. Toživahno telašce bilo je toplo i upokretu - svaki damar, svaki mišić,svaka koščica na svom mestu, svakinoktić i prstić kao izvajani, aglavica prekrivena riđim paperjem.

Nos, usne, obrve, trepavice,debeljuškasti obrazi - sve kao odvoska. Rumen i beo, beba Oskar jebio poput jednog slatkog zavežljajasazdanog od veselja i prirodnelepote koji nisam želela da ispustimiz ruku, po mogućstvu, nikad! Ali,kada je Oskar protrljao okice izevnuo, mama Rut mi ga je uzelajer, kazala je, bio je pospan.

U mislima i dalje držim bebuOskara u naručju, srećna što životpostoji, što se večno nastavljapreko tih ljupkih malih stvorenja.

Tada sam osetila plemenitostrađanja i zažalila što ga sama nisamiskusila.

Kada je beba Oskar zaspao, aja ostala praznih ruku, pogledalasam prvi put tog predvečerja okosebe po bogato okićenoj sobi sajelkom do plafona i svim ostalimzimzelen zelenim, krv crvenim isneg belim ukrasima razbacanim potrpezi i komodama. Toliko toplinezgusnute na jednom mestu, pomislih,a na oči mi udariše lica mojihroditelja, začuh očev glas koji mami

i meni, svojoj jedinici, prvi ujutročestita: „Hristos se rodi”, a nas dveu glas odgovaramo: „Vaistinu serodi!” Rastužih se do suza. Borećise protiv tuge bez zaborava, sinu mismešna ideja, naime, činjenica kojuodmah izrekoh:

„Ja stvarno ne znam šta mi, svimi ovde, slavimo!” oglasila sam seiznebuha.

„Kako to misliš?” upita Vesnazabrinuto, a ostali se zgledaše. „Pa,Badnje veče... sutra je Božić.”

„Da, ali protestantima ikatolicima! A nama? Šta je namadvadeset peti decembar? Uvaženigospodin doktor Teodor Bernstin,naš dragi Teo, njegove ćerke,njihovi muževi i deca su svi Jevreji.Ja sam pola Jevrejka, polaSrpkinja, a ti si, Vesna, čistaSrpkinja. Kome je onda ovde danasBadnje veče? Jevrejima sigurnonije, jer ga kao praznik nemaju, anama je, koliko znam, prerano, jerje naš u januaru!”

„Tačno”, potvrdiše svi i

prasnuše u smeh.„Šta ćeš, takva je Amerika!”

zaključi Teodor Bernstin.

Ljubav prema Rusima

„Bože, gde se taj moj muž deo?”zabrinuto se upitala Nela Brankovićbacajući nemiran pogled duž ulicu ine obraćajući pažnju na srebrni sjajpunog meseca koji se belasao namorskoj površini.

„Ma ne brini, Nela”, smirivalaju je prijateljica Sloboda. „Boljeposmatraj pučinu i svu ovu lepotu...

Pa nije davno otišao! Možda jegužva u samoposluzi...”

„Gužva u ponoć u Haniotiju!?”„A što da ne?” pobuni se

Slobodin muž Mirko. „Kao, imamalo turista ovde? Pa sve jeprepuno... A svet pred ponoćnaprosto ožedni, baš kao i mi...Malo pivca, sokova, 'koka-kole',grickalica... Svako nađe nešto štomu upravo sada u sitne sate treba.”

„Možda je opet sreo nekesvoje drage i predrage Ruse, pa se

raspričao, znaš ti njega... A ovde ihbar ima. Nas i Rusa više negoGrka”, opet se umeša Sloboda ne bili umirila nervoznu prijateljicu.

„Hajde, ne preteruj... Ima iUkrajinaca, Uzbeka, Jermena,Gruzijaca i svih tih nekadašnjihSovjeta...” ubaci Mirko.

„Možda”, uzdahnu Nela inastavi da prevrće karte po rukamajer su dotad igrali remi. „Možda...Sve je moguće... Ali, znate, mogućeje i da mu je pozlilo, da su gapreneli u bolnicu, a nema nikakav

dokument pri sebi, da ga je nekonapao... Ovde dolaze kojekakvebande i obijaju apartmane... Pa, čuliste prekjuče...”

„Jeste, ali ne napadaju ljude,Nela, osvesti se!” opet će Sloboda.„Ja stvarno ne razumem šta se to stobom dešava. Kao da stemladenci...”

„Eh, da sam mlađa, ništa mi odovoga što mi prolazi kroz glavu nebi prolazilo... Mladost uopšte nemisli na opasnosti jer ih ne poznaje,mladost ne strahuje... A ja sam puna

neke teskobe... lošihpredskazanja...”

„Ništa ne brini, draga našaNela, sad će on, tek što nije!”uverljivo će Mirko.

„Ma, ko bi rekao da je ovanaša Nela posle trideset godinabraka još toliko zaljubljena uSergeja”, nasmeja se Sloboda.„Zavisna, a ne zaljubljena...Navikla.”

„Eh, da je ova moja takva”,zakuka Mirko šaljivo, „gde bi mi

kraj bio! Ona ne drhti nada mnom,Bože sačuvaj! Ne zna ni da l' sampošo, ni kad sam došo!”

„Hajde ćuti! Šta ti fali?”pobuni se Sloboda i udari mu čvrgu.

„ Ako ga ne bude bilo još zapola sata, ja idem da ga tražim!”oglasi se Nela žustro.

„Ići ćemo zajedno, ali dotad ćese već vratiti...”

„Ma, sreo Ruse, kažem vam”,zaključi Mirko.

Zašto je Milivoje-Sergej Brankovićtoliko voleo Ruse (sovjetske ilicarske ili demokratske, svejedno),Rusiju i gotovo sve što je ruskonikome nije bilo jasno, pa izgledani njemu samom jer, kad bi ga nekodirektno upitao za razlog, on jesamo slegao ramenima i pomaloljutito odvraćao da ne zna, ali da jelako pronaći hiljadu validnihodgovora na to prilično glupopitanje. Pio je samo votku, naučioda kuva boršč i blinje, čak bi seponekad bacio u trošak i kupovao

kavijar (kao da ga samo Rusi imajui jedu!) koji je štedro služio svojimgostima u raznim varijantama: nakomadićima tosta, na kuvanimjajima, uz blinje...

U doba socijalizma, kada jevećina omladine čežnjivo bacalapoglede put zapada, slušala retkeploče Reja Čarlsa, Čabija Čekera iElvisa Prislija, i gledala film „Balna vodi” sa Ester Vilijams po desetputa, on je uživao u sovjetskimvojnim horovima, kazačoku, ruskimromansama i filmovima „Pastir

Kostja” i „Kameni cvet”, i sagnušanjem odbijao da pogleda bilokoji drugi film osim sovjetskog.Kada ga je majka, uprkos njegovomoštrom protivljenju, ipak odvukla ubioskop da vidi taj raskošniamerički šou na vodi iz koje supovremeno sukljale vatre, uzprekrasnu muziku orkestra GlenaMilera, ritmično izvođenjeHavijera Kugata i simpatično lice išale Reta Skeltona, Milivoje-Sergejse rasplakao, glasno raskukao,huktao i najzad urliknuo toliko

glasno da je njegova nesrećnamajka bila prinuđena da ga izvedeinače bi ih publika i razvodniciizbacili. A u to vreme zabioskopske karte se čekalo u redusatima i često ostajalo praznih ruku,kada bi oni imućniji odvajali sumutrostruko višu od cene na blagajnikupujući karte kod takozvanihtapkaroša.

Nekom srećnom igrom sudbineMilivoje (tada se još nije zvaoSergej) bio je još dečak kada je nasnagu stupio Inofrmbiro, najveća

trijaža ili čistka (nešto poputStaljinovih) u redovimajugoslovenskih komunista, tako daje taj događaj preživeo bezposledica. Da je kojim slučajem biostariji, bez ikakve sumnje bi završiona Golom otoku.

Milivoje-Sergej po svomporeklu nije imao nikakve veze saRusima, ni carskim ni sovjetskim.Rodio se u Beogradu tokom rata odmajke Spasenije iz Kraljeva i ocaRadoja iz Topole. Nigde kapi ruskekrvi! Čista Srbija unazad u nekoliko

kolena...„Ali, ko zna”, isticao je

lukavog i tajanstvenog izraza lica,„Rusi su nam dolazili u pomoć kadsmo se oslobađali od Turaka! Biloih je tušta i tma! Ih, kakva divnavremena! Među njima i grof Vronskikoji kod nas pogibe, kosti ovdeostavi, krv proli, a onako lep, kaouostalom i svi, ama baš svi Rusi,hm, da... a možda prosu i još nečegameđ srpsko žensko življe, i to nesamo on... Krv se izmešala, a krvnije voda...”

„Ko to zna zasigurno?” pitalibi ga.

„Niko! Može se naslućivatiako se logično razmišlja! Jer, komože tvrditi suprotno? Opet niko!Ali, onaj koji to ipak tvrdi, nema ničesticu zdravog rasuđivanja uglavi!”

Tako je govorio Milivoje tadaveć Sergej.

U srednjoj školi, na zgražanjeroditelja, njihov sin je izabrao ruskikao prvi jezik, a ne engleski,

francuski ili nemački, kao svaostala normalna deca, a kasnije jeuzeo francuski samo zato što sekoristio kao drugi jezik na ruskimcarskim dvorovima. Zato Tolstoj,objašnjavao je, njegov najdražiprozni pisac, ima čitave pasaže nafrancuskom u romanu „Rat i mir”koji je, svakako, čitao bezbroj putau originalu, ali, radi poređenja, i usjajnom prevodu na srpski jezikprofesora Jovana Maksimovićakojeg je stavljao na prvo mesto uskali ličnog divljenja prema

srpskim intelektualcima ne samozbog prevoda već i zbogprofesorovog odlaska na JasnuPoljanu gde je upoznao LavaTolstoja - Milivojev neostvariv sanne zbog udaljenosti, već zbog togašto je slavni pisac u međuvremenuumro.

Čim je postao punoletan,promenio je ime sa Milivoje naSergej po svom ljubljenom pesnikuSergeju Jesenjinu. Roditelji su gatokom tog mučnog procesa koji jepotrajao ubeđivali, molili,

preklinjali, i tukli bi ga da nijeizrastao previše veliki, ali ništa nijepomoglo. Milivoje je postao Sergej(razbesni se kad ga zovu Sergije,jer je to ružna srpska varijantaprekrasnog ruskog imena) i od togčasa pa do dana današnjeg on je zasebe i ostatak sveta Sergej, osim zasvoje roditelje koji ga i dalje zovuMilivoje. Zbog toga ih retkoposećuje, ali često pominje, usledgriže savesti što ih retko obilazi, aoni sve stariji i stariji.

„Bolje bi bilo da ih posetiš”,

govorila mu je često Nela, „jer sujoš, hvala bogu, živi, nego što ihsvaki čas citiraš kao da, ne dajbože, nisu!”

„E, znaš šta, kad čujem ono'Milivoje', dođe mi da puknem! Akad počnu šta bi bilo da saminženjer, a ne bedni profesorčićruskog, e, to me dovede do belogusijanja... A o tome se povederazgovor svaki put bez ijednogizuzetka kad sam kod njih!”

„Pa da ideš češće, možda nebi! Možda bi se i oni umorili.”

Podrazumeva se da je saroditeljima imao velika okapanjaoko studija, jer on je želeo i željuostvario da studira ruski jezik iknjiževnost, a oni su insistirali na„nečemu konkretnom, nečemu što tineće dozvoliti da ostaneš gladan”.Sergej na glad nije ni pomišljao -on je bio zasenjen poezijomPuškina, Cvetajeve, Ahmatove,Mandeljštama, zanesen prozomTolstoja, Dostojevskog, Cehova,Turgenjeva, Cibulskog, Šolohova,Vojnoviča, a kasnije i Solženjicina!

Kakva glad!? Pa, premda sunjegova školska ljubav, a potom isupruga Nela i on živeli skromno,nije je zapravo nikad ni osetio.Osetio ju je samo čitajući o njoj!

U poslednje vreme,oduševljavali su ga moderni ruskipisci, pogotovo Ljudmila Ulicka,koju je, kao jedan od njenihprevodilaca, upoznao naBeogradskom sajmu knjiga. Ponjegovom mišljenju, ona jezaslužila Nobelovu nagradu, alineće Nobel, isticao je, u

nedisidentske ruske ruke, jer sudisidenti poput Solženjicina iBrodskog, u današnje vreme,nemogući. Disidenti, ta radostzapadnog sveta, nestadoše! Nema ihviše, bar sa ruske strane! BorisaAkunjina nije upoznao, ali kao dajeste, jer je o njemu sve znao.Mestimično se grohotom smejući,preveo je neke, a pročitao svenjegove detektivske romane, dalekobolje od onih nepodnošljivo ineprimereno proslavljene ledeneBritanke Agate Kristi, o kojoj već

decenijama pišu čitave studije!Dakle, uz sve te prevode kao imnoštvo trgovinskih ugovora saRusijom, Sergej je sve boljezarađivao i nije propuštao da otome obavesti roditelje.

Zato su, zapravo, Nela i SergejBranković provodili letovanje napoluostrvu Kasandra, u ljupkomletovalištu Hanioti.

„Znate šta”, odjednom viknu Nelabacivši karte na sto sva crvena ulicu, „ja idem da ga tražim, a vi

kako hoćete... Njega nema već dvasata...”

„Sat”, ubaci Sloboda. „Ali,dobro, hajde da ga potražimo i dase ujedno malo prošetamo. I da ganađemo da bi se ti smirila!”

„Gde da ga tražimo?” upitaMirko zbunjeno.

„Bože, Mirko, pa prvo usamoposluzi gde je krenuo po tonesrećno pivo i 'koka-kolu'!”

Nela je hodala žurno, aSloboda i Mirko su trčkarali za

njom.Najzad ugledaše svetla

samoposluge koja je radila celunoć. Nela se tada iz kaskanja dade upravi trk, a njeni prijatelji, da je nebi ostavili samu, potrčaše svomsnagom za njom. Sve troje potpunobez daha uleteše u samoposlugu ukojoj je bilo malo sveta i ugledašesve osoblje, kasirke Ruskinje i dvapomoćnika Gruzijca, kao inekolicinu kupaca kako sede napultovima i rone suze dok imSergej, uzdignut na dve gajbe piva,

svojim dubokim teatralnim glasomrecituje Jesenjina prvo na ruskom, aposle, da bi ilustrovao sličnost dvajezika, na srpskom:

„Ja namerno idem čupav izanesen

s glavom ko gasna lampa, koplam.

Vaše duše - tu golu jesen,volim u tami da obasjam...”

Potpuno zanesen, Sergej ne

primeti prisustvo svoje žene iprijatelja, već krenu sa nastavkom„Ispovesti mangupa” na ruskom, azatim se opet vrati na srpski:

„O, siroti, siroti seljaci!...”„Sergej!” zavapi Nela.

„O, kad biste bar vi shvatilida je pesnik u Rusijinajbolji - dete vaše!”

„Sergije!”

„Ah...” uzdahnu Sergejduboko, pa nastavi:

„Prijatelju moj, prijatelju moj,bolestan sam mnogo, mnogo!Sam ne znam otkuda dođe ovaj

bol.Valjda što vetar pišti nad

pustim poljima,vetar iznemogo,il’ što ko on šumu u septembru,pustoši i mozak alkohol...”

„Alkohol!” vrisnu Nela.„Došao si po alkohol, po pivo,Sergije, aman! Šta to radiš?”

„Kako šta radim!? Recitujem!Recitujem Sergeja Jesenjina ovimdivnim ljudima.”

„Prekini, molim te! Daplatimo, pa da idemo...”

„Čekaj, stani! Što žuriš?Nemoj da uskraćuješ svetuzadovoljstvo! Sad dolazi opet naruskom...” nepopustljivo će Sergejsav ustreptao, a samoposlugom se

razleže aplauz.„Eh, blago tebi, blago tebi,

mužu moj! Koji si ti srećnik!”promrmlja Nela sležući ramenima idigavši obe ruke u znak predaje.„Što li i meni Bog nije podariotakvu ljubav?” izreče i polako izađeispred samoposluge da popušicigaretu.

Zaklela se zemlja rajuda se tajne sve saznaju

Bio je svež, sunčan jesenji dan.Priroda se okitila zlatom, anatkrililo je jasno plavetnilo nebabez oblačka - vazduh svež, lako sediše. Upravo zbog takvihvremenskih prilika, a pomalo i zatošto se bližila godišnjica smrti njenemajke, mada ona na datume nije

polagala mnogo pažnje, SpomenkaKrunić, sa nadimkom Kiki, izašla jeranije iz kancelarije i uputila se naNovo groblje. Kupila je šest belihruža i čitav naramak nekog sitnogplavog cveća da rasporedi u dvemermerne vaze koje su stajale nagrobu njenog davno počivšeg oca inedavno počivše majke. Pomajčinoj smrti, naručila je novusivu mermernu ploču sa dve beleskladno oblikovane vaze. Volela jeda aranžira cveće, smatrala je daima oko za kombinacije boja i

različitih vrsta cveća, i kada biodlazila, udaljavajući se odspomenika, nekoliko puta bi bacalapogled na oplemenjenu sliku sivogkamena sa zlatnim natpisima,obavezno pomišljajući: prvo, da ćei ona jednog dana ovde ležati idrugo, ko će njoj cveće donositi. Isve što je bivala starija, te su jemisli sve više zaokupljivale, avećinom se završavale zaključkomda ako ne bude dolazio njen mužDostan, sa nadimkom Dodo, podpretpostavkom da će je nadživeti,

onda joj baš i nije važno ko će, akoiko, posetiti njen grob! Baš je briga!Neka njihov grob posle niza godinaprekopaju jer niko neće uplaćivatikiriju za grobno mesto, neka je bacena đubre, baš je briga! Naslednikanemaju ni ona ni Dodo, osim unekim udaljenim zemljama iz kojihniko neće ni nos pomoliti kada onijednog dana budu počivši, jernikakav novac neće ostaviti zasobom. Možda jedino prostran iukusno namešten stan u stilu artdekoa... A nije joj ni žao, jer su sve

pošteno zarađene pare trošili nasvoja zadovoljstva... Putovanja,letovanja, zimovanja, izleti,pokloni, restorani, lepa odeća i jošlepša obuća... Bila je ponosna nasvoj i muževljev ukus. Nisu uzaludnjihovi prijatelji govorili: „Kiki iDodo, ih, kakav par! Elegantnijegnema!” I to čak i onda kada nijebilo lako nabaviti skupe krpice kaosada.

Uz osmeh i uzdah rasporedilaje cveće, otkinula još nekolikoolistalih grančica sa obližnjeg

drveta i dodala da bi obogatilabukete, a potom kritički bacilapogled na spomenik. Lepo, dragimoji roditelji, pomislila je, lepo!Dobili ste sada malo cveća od menei ako to znate, onda vam je sigurnodrago, a ako ne znate, onda je ostaloda ja verujem da znate i da vam jedrago, a meni je u svakom slučajudrago.

„Ah, kada bih još nagovorilaDodoa da vas poseti”, promrmljalaje tužno Kiki.

Na groblje idemo zbog sebe, a

ne zbog onih koji su nas napustili,govorio joj je Dodo. To činimo danama bude lakše... Istina, složila seu mislima s njim, ali to nije izrekla.Zato on nikad nije odlazio nagroblje. Nikakve sile nisu mogle daga nateraju da je prati, a kada jesahranjivala majku, on se izvukaotvrdeći da neko mora ostati kodkuće ako neko navrati da izjavisaučešće, što je bilo čisto ludilo,jer su svi obavešteni došli nagroblje. I ništa nije pomagalo što jeon zaista voleo svoju taštu, Dragu

Belić sa nadimkom Dede, koja muje uvek ugađala i sa njim se čulatelefonom češće i pričala duže negosa rođenom ćerkom. Dodo i Dedesu se sjajno slagali i to od prvogdana kada ga je Kiki dovela naupoznavanje. Dede mu je kuvalajevrejske specijalitete koje je Dodoobožavao - za razliku od Kiki kojaih je izbegavala. Uprkos svemutome, nije otišao na pogreb rekavšida će otići samo jednom na grobljei to na sopstvenu sahranu. I to jebilo to!

Dobro, mislila je Kiki, onstvarno nema mnogo nedostataka. Unjihovom braku uglavnom je sve ponjenom, pa se ne sme žaliti. Imazlatnog muža... Da! Zgodan,šarmantan, društven, strpljiv,vredan, odlično zarađuje i, što jenajvažnije, ne šara, a mogao bijošte kako. Sve sekretarice unjegovom velikom i uspešnompreduzeću (čiji je direktor, ali ne popolitičkoj liniji već po stručnimkvalifikacijama, što je teškopoverovati u današnje vreme u

Srbiji isto koliko i u prošlo uJugoslaviji) zaljubljene su u njega irado bi ga videle bez nje! Ali ne, tose nije donedavno događalo: oni suse uvek i svugde pojavljivalizajedno. Dodo trpi njene bubice -kad nadođu, samo slegne ramenimai kaže: „Kikice, ludice, uhvatile tebubice!” i na tome se sve završi, aona se posle smiri i ulaguje mu sekao neko kučence koje je pojelobiftek sa stola postavljenog zagoste.

Kiki je najzad polako krenula

stazom sa vrha groblja (sada većprilično dobro uređenog, mada jojje bilo krivo što je posečeno tolikostarih stabala) prema glavnojširokoj aveniji da bi u crkvizapalila sveće za sve svoje mrtve.Da li je sada došao red na njenugeneraciju, pitala se posmatrajućiplamen? Ne, ne, nikako! Ona i njenDodo su još mladi. Ona svakako nebi želela da se pridruži većini,naime mrtvima! Život, ubeđena je,ima još mnogo zanimljivosti iiznenađenja uredno spakovanih i

spremnih da ih ona otkriva i okuša...I lepo i ružno, i veselo i tužno...svakojako! Ne misli ona da sve štoje čeka mora biti lako i slatko, ne!Ona je zakleti realista. Ali, iskrenogovoreći, i ono što ne valja biće jojdrago jer je novost, iznenađenje. AKikin duh je bio ljubopitljiv i sklonnepredvidivom. Drugim rečima,jedva je čekala da se nešto dogodi!Nešto nesvakidašnje.

Tako, lagano hodajući irazmišljajući, u oči joj upade čovekpovijen nad jednim spomenikom,

čovek koji je plakao, zapravo ridao,pridržavajući se za kamenu pločuda ne padne. Kiki je zastala dirnutaovim prizorom, i pomislila da takavizliv bola može izazvati samogubitak deteta... Kakva tragedija,kakva nesreća, mislila je i odlučilada mu se približi (u međuvremenuje on pao na kolena) pomalo izsažaljenja, (takvu patnju još nijevidela) da mu iz samilosti ponudipomoć ako mu je potrebna, jernikoga u okolini nije bilo, a pomaloi iz radoznalosti, naime, da pročita

šta piše na ploči ne bi li potvrdilasvoju teoriju o smrti deteta. On jojje bio okrenut leđima i kako mu seKiki, polako se provlačeći izmeđugusto poređanih spomenika,približavala, tako joj se sve višečinilo da joj je njegova vindjaknapoznata, ali je ta munjevita misaoodmah bila zatrpana tugom koja je inju obuzela zbog njegovih neutešnihvapaja, lica koje je pokrio rukama,pogurenih ramena, sve te zgrčenostiod bola. Najzad je tiho prišla grobui zastala da ga ne uznemiri

pogledavši ime na spomeniku -Perka Jojkić...

Učinilo joj se u prvi mahpoznatim... Malo je razmišljala... Pada, to je ona mlada glumica,vižljasta lepotica nadarena svimešto jedna žena može da poželi, kojuje gledala u nekoliko pozorišnihpredstava u „Ateljeu 212”,„Zvezdara teatru” i u televizijskimserijama čije je naslove većpozaboravljala jer su joj uglavnombile beskrajno dosadne... Jadnica,umrla je u naponu slave! Gotovo

preko noći. Kakav užas! Kakavgubitak! Nije ni čudo što ovajmučenik ovoliko tuguje... Hm, PerkaJojkić, koliko joj je poznato, bešeneudata ili možda razvedena... Ne,sigurno se prevarila, jer ovajnesrećnik mora da joj je muž - zaoca, učini joj se, doduše ovako sleđa, ipak je premlad...

Da li bi njen Dodo, ako biuopšte došao na groblje, ikada takoplakao za njom? Ona, daleko bilo,za njim bi, to je sigurno! Da, njenabol bi nadmašila sve dotad

zabeležene boli, zaključila je bezdvoumljenja. Što se njega tiče,(neće da se uljuljkuje ispraznimizmišljotinama već da do kraja buderealna) kad bi je izgubio...? Sadanije sigurna, dok bi pre samonepunu godinu rekla suprotno. Uposlednje vreme njen Dodo jepostao malčice udaljen, blagozamoren, odsutan, istrošen. Kao daje posustao... Možda su to prvenaznake muške menopauze, starosti?Zamutio se njegov optimizam i tobez ikakvog konkretnog razloga;

zatamnio se njegov šarm; prekinulase nit njegovog strpljenja; uminulamu je znatiželja; od ugodnika postaoje nevoljnik... Naprosto je zamro...Kao da je postepeno, jedvaprimetno, počeo sa izgradnjombrane između sebe i nje.Sledstveno, stvarala su se dvaseparatna jezera u kojima seskupljala mutna voda njihovihseparatnih nezadovoljstava.Njegovo je proizvodilo njeno.Znači, za njeno je postojao razlog,ali za njegovo joj razlog nije bio

jasan. Priznavala je sama sebi danije previše ni istraživala. Bila ježena koja živi u svetu velike sreće itu sreću je branila svim sredstvima,a jedno od njih je predstavljalo iodsustvo želje da je naruši time štoće roniti po Dodoovim mogućimproblemima.

U tom času, stojeći iza leđaovog paćenika, pukla joj je predočima činjenica da svom mužu nijeposvećivala dovoljno pažnje,uzimala ga je zdravo za gotovo, asve to da bi zaštitila svoj mir,

ugodnost, dobrobit... Ponašala sekao noj sa glavom u pesku, aopasnost se iz potaje primicala!Primetila je, mada nevoljno, da gaizlasci više nisu naročito privlačili,da se mrzovoljno spremao, da nijesa uživanjem birao odeću, da ječesto navlačio neki kiseo izrazlica... Možda se svega zasitio?Postao blazirano, snobovsko biće?Uh, takve ljude je doslovce mrzela!Eto, ni na predstave u kojima jeglavne role tumačila upravo ovasjajna glumica nije hteo da ide...

Kad bolje razmisli, u poslednjevreme stalno je nešto odbijao. Žaliose prečesto na glavobolje, mada jeod njih uvek patio, ali ređepostavljao ograde, uslove iograničenja... To nikad dotad nijebio njegov način ponašanja,naprotiv! On je bio borac i kad imnije baš najbolje išlo, on je biopokretač igara... Pa čak i onda kadasu ga smenili i optužili za korupciju,nije se dao. Gotovo pevušeći i udobrom raspoloženju otišao je na„informativni razgovor” u policiju.

Doduše, otad je prestao da se bavipolitikom, ispisao se iz svihstranaka i ostao samo sa svojomstrukom... Da! A ona je tada, svaočajna, probdela bezbroj besanihnoći. I sve se najzad uskladilo,zataškalo i kao neki vodovodni kvarsaniralo... I to bez teškog alata.

Moraće sa njim o svemuozbiljno da porazgovara, da seudubi u njegov problem ako zaistapostoji, jer kriva je što nijenjegovom stanju posvetila dovoljnopažnje i vremena. Sve u očekivanju

da odjednom izroni onaj stariDodo... Ah, razmaženko, proći ćega!

Sada je Kiki sasvim prišlaožalošćenom, prignula se i upravokada je htela da mu lako dotaknerame i tiho ponudi pomoć, nešto juje štrecnulo i zaustavilo... Nekačudovišna sličnost! Bože moj, neštonjoj blisko, tako blisko... Ne, nijemoguće!

Vrisnula je prodorno onimkrikom kojim se živo biće zauvekrastaje od sveta, poput samrtnika u

ropcu, te se širom groblja prolomionjen žestok, gotovo neljudski vapaj.

Zgranut i uplašen, uplakanko jeskočio na noge i mahinalno zgrabioza ramena osobu koja mu seprikrala s leđa, te je počeo snažnoda je drmusa, ali je, pogledavši je,odmah i prestao. Upiljio se uKikino lice kao da ga prvi put vidi,kao da je to lice nekog strašnogstvorenja kome tu nije mesto.Pobledeo je kao mrtvac, ukočio se iužasnuto urliknuo:

„Kiki! Otkud ti?”

„Dodo!” prošištala je jedvačujno. „Otkud ti!?”

Za časak su tako stajaliskamenjeni u vremenu i prostoru.

„Oooh”, očajnički jeuzdahnula Kiki, „da te sad vidimoja majka, tvoja ljubljena Dede!”

„Kiki, draga, razumej me, milamoja Kiki, razumej svog Dodoa...Ona je...” rukom je pokazao naspomenik, „ona je takoreći bilanaša... Nju su zvali Jojo, zamisli!Da, da, zvali su je Jojo”,

poslednjom snagom promrsio jeDodo kao opravdanje, razlog iizgovor za sve, a potom je izgubiosvest i stropoštao se na tle, dok muje Kiki pridržala glavu da ne udario oštru ivicu spomenika. Ništadrugo nije uradila da bi gaprobudila iz nesvesti. Sela je namermernu ploču sa muževljevomglavom u krilu i ljuljajući senapred-nazad mrmljala čas tiho, časglasno:

„Dede, Kiki, Dodo, Jojo...Dede, Kiki, Dodo, Jojo...”

U istom položaju i sa istim rečimana već ispucalim usnama grobari sunašli Kiki sutradan ujutro. Odmahsu pozvali hitnu pomoć da sepobrine za usamljenu ženu koja jeočevidno poremećena i koja je,nagađali su, provela sama noć naNovom groblju.

A Dodo je ispario kao voda navrelom suncu, nestao bez traga.

Životni putevi BrajanaEbsa i

Ostija Predića

BEOGRAD

„Molila bih te, ako ti nije teško”,brujao je Bojanin glas prekotelefona, ljubazan i uglađen kaoobično, „da poneseš kad putuješ uNjujork jednu knjigu za sestru moje

prijateljice Biserke... To je prilika ida je upoznaš... mislim, poštoostaješ zauvek...”

„Nemoj, molim te! Ništa nijezauvek!”

„Dobro... ko zna kolikodugo...”

„Knjigu ću svakako poneti. Akako se zove Biserkina sestra?”

„Ksenija Rakić. Bila jebalerina, a sada je baletskikritičar... Ona i njen muž, lekar, živetamo već... ma, ne znam, sto

godina... Divni ljudi, videćeš...”

NJUJORK

„Idete na Sent Lušu! Na mesecdana! Pa to je sjajno!” smešila seKsenija Rakić.

„Nikad nisam bila naKaribima, a za Sent Lušu donedavno nisam ni čula”, odvratilasam puna zebnje.

„Ne brinite, tamo je pravi raj,

uživaćete... Hmm, kakva ste visrećnica da vam vaš prijateljEnglez ponudi svoju vilu na mesecdana... I još i sobaricu i šofera... Patako nešto još nisam čula! Kakvadarežljivost! Mora da ste toprijateljstvo zaslužili...”

„Valjda, ali koliko je menipoznato, nisam učinila ništanaročito...”

„Ako smem da znam, ispričajtemi ko je taj bogataš?”

„Da, sada je sigurno milioner,

ali kad sam ga ja upoznala prepetnaestak godina, nije bio... makakvi, ni blizu! Zove se Brajan Ebs.Dolazio je u Jugoslaviju naseminare za naše profesoreengleskog jezika kao predavačBritanskog saveta. Nije bio bogat,ma ni u primisli, kao uostalom nikood engleskih ili američkihpredavača, osim možda onih svetskislavnih metodičara i lingvista, kao,recimo, Meri Finokjaro, Robert diPjetro, Hauard Altman... ili DaglasBraun ili još ranije, Čomski... da,

ali vama ta imena ne znače ništa...”„Za mene su Pavlova, Fontejn,

Nurejev, Barišnjikov, Mišković...”nabrajala je Ksenija Rakić.

„...Lopatkina, Zaharova”,nadovezivala sam se klimavo, jernisam mogla da se setim imena onihsjajnih Rusa koje sam gledala gdegod sam stizala, a ponajviše ubeogradskom centru „Sava”.

„Ah, pa vi pratite baletskuscenu!?” začudi se Ksenija.

„Zarazila me je moja tetka

Riki, predratna balerina...”„Pa naravno! Po karakternim

ulogama jedinstvena... Izuzetantalenat, rano prekinuta karijera zbogpada... Kakva nesreća!”

„Da, ona me je vodila još kaodevojčicu u 'Narodno pozorište'.Mnogo sam je volela”, uzdahnulasam nespremna da utonem u tužnasećanja, pa zato rekoh: „Jedvačekam da opet vidim 'Njujork sitibalet' i Balanšinovu koreografiju”,pravila sam se važna, a zatimdodala samouvereno: „Ipak, za

mene, u klasičnom baletu, postojesamo Rusi...”

„A šta ćemo sa HuliomBokom? Hm, ne bih se složila, alida ostavimo balet i vratimo se, akonemate ništa protiv, vašemzanimljivom prijatelju BrajanuEbsu.”

„Da, kako da ne! Gde nasodvede razgovor! Znate, volimiznad svega da pišem dijaloge zbogiznenađenja koje mi pružaju...Razgovor tako čudesno odluta...Teče kao brza reka koja nosi

sagovornike gde se njoj prohte!”„To ste lepo i tačno kazali”,

nasmeši se Ksenija.„Hvala”, odvratih sumnjičavo

ponosno. „Dakle, tada Brajan nijebio bogat, ali je zato bio i ostaoduhovit, maštovit i odličanstručnjak u svom poslu. Njegovičasovi su bili puni novotarija,urnebesni, a ipak organizovani,uvek sa preciznim ciljem... Tvrdioje da nas dvoje imamo zajedničkucrtu: smejemo se istim događajima iogovaramo iste ljude! Uvek smo

imali temu za razgovor. Pošto smooboje patili od nesanice, noću binaletali jedno na drugo, sasvimslučajno, u hotelskim hodnicima ilina plažama Jadrana, jer su sehrvatski, slovenački i crnogorskiseminari uglavnom održavali umorskim letovalištima...”

„Lepo!”„Još jedan od razloga što sam

volela svoj posao. Božji je darraditi ono što vam leži i pruža vamzadovoljstvo! Brajan je isto voleo idalje voli svoju profesiju... Dok je

bio siromašan, putovali smo poseminarima i ludovali, a sad otkadje bogat, nema više vremena. Nisamga videla deset godina!”

„A kako se obogatio, ako nijetajna?”

„Ne, ma kakvi! Postepeno seBrajanova razbuktala maštovitostkanalisala i presula u jedanudžbenik. Uskoro, pošto je prviimao veliku prođu, nastao je drugi,pa treći, pa peti, pa sedmi, injegova izdavačka kuća, Longman,tokom nekoliko godina, prodala je

nekoliko miliona primeraka...Možete misliti kakvi su to udžbenicikada su se u neuporedivojkonkurenciji knjiga za učenjeengleskog jezika probili, postalibestseleri... Tako je on postaomilioner i vlasnik kuće u Londonu,dvorca u francuskim Alpima i vilena Sent Luši. Kupio ju je odguvernerove žene, te je zatosmeštena na prestižnom mestu gdeviše niko ne sme da gradi... Iznadmalog zaliva sa privatnomplažom...” uzdahnula sam zabrinuto.

„Kao da se ne radujete?”„Radujem se, ali ipak, ja sama

u toj kućerini... Neće mi bitiprijatno...”

„Ništa ne brinite! Mi smo bilitamo nekoliko puta. To je pitomoostrvo. Jedva da znaju za drogu ikriminal... hm... bar zasada...”

„Jao, verujem, ali je na krajsveta! Tri puta presedam da bihdonde doletela! Sve sam ovdašnjeprijatelje pitala da pođu sa mnom i,kao za pakost, niko ne može! E, pa

to je da se čovek ubije... Ili zbogposla, ili već uplaćenog letovanja,ili porodičnih zavrzlama... UBeogradu bi ih bilo onoliko, ali koće da dođe iz Beograda na SentLušu! Vize, let iz Budimpešte jernam je aerodrom zatvoren, a onovcu da ne govorim! Možda bistevi krenuli?”

„Hvala, ali ni ja, nažalost,nikako ne mogu. Druga ćerka tek štose nije porodila, a treća je tekzatrudnela... Majka im je potrebna,mada one to nikako ne priznaju.

Samostalna mladež... A ko zna,možda su one meni potrebne, a ne janjima! To je teško odvagati...”Ksenija se za trenutak zamislila, panastavila, „Ali, ja ću vam datitelefon našeg prijatelja koji živi naSent Luši...”

„Naš čovek?”„Da, da, Beograđanin, lekar

kao i moj muž, studirali suzajedno... On će biti srećan da vasupozna... Ostoja, koga od miloštesvi zovu Osti, sjajno je društvo,verujte!”

„Verujem, verujem, i veomasam vam zahvalna!” odvratila samKseniji koju sam kasnije dobroupoznala i koja mi je bila dragocensavetodavac u uklapanju u njujorškinačin življenja.

„I Osti je, vidite, napravioznačajnu karijeru... Kako to danikad ne čujem da je neko od našihizuzetno uspešan u našoj zemlji, dase obogatio...”

„Kod nas, draga gospođoRakić, od početka socijalizma pado današnjeg bezglavog uređenja,

niko se nije obogatio ako se nijebavio politikom. Najnovijavarijanta bogaćenja je mafija, kojaje u sprezi sa vlastodršcima...”

„Pa dokle tako?”„Dok mora... a i posle...”

ST. LUCIA

Sent Luša (engleski izgovor), SenLici (francuski izgovor),

Santa Lučija (italijanski izgovor)...

„Da dođete po mene? Divno, Osti...Ali, ali... Problem je što ja ne umemda vam objasnim gde da dođete...Zvuči idiotski, ali ja ne znam gdesam... Još nisam...”

„U čijoj ste... si kući,Gordano, samo mi to reci”,mrmoljio je Osti Predić nežno. „I,ne ljuti se, osim na engleskom gdese ionako ne zna, ja sam sa svimana 'ti'... Samo sam sa Bogom na'vi'... Ha! ha! Kod mene svenaopačke...”

„Ništa ne mari”, pohitala sam

miroljubivo - premda je kod meneprelazak na „ti” bio čin punznačenja - zahvalna što mi je OstiPredić uzvratio telefonski poziv pamakar se samo na tome i završilo:neko, bilo ko, mi se javio (veze saBeogradom bar sa ostrva su bile uprekidu) i povrh svega hoće da sedruži! „Ja sam u kući BrajanaEbsa...”

„Aaa, u guvernerkinoj! Pa štoodmah ne kažeš? Poznavao sam iguvernerku, a znam i Brajana, ih!On je jedan od retkih koje ja

poznajem. Inače, na ostrvu svi meneznaju... Pih, al' se pravim važan, a?”

„Ma ne, kad ste lekar...”„Brajan je sjajan momak...

Šašav i dozlaboga vickast, leprša uonim svojim ogrtačima i togama kaorajska ptica... Ih, što se nas dvojicazajedno ismejemo, celo ostrvo seori... A dobar je, darežljiv. Vuče sasobom uvek neku bulumentuengleske sirotinje sa sve decom,dadiljama, suncobranima... Gosti ihi časti i blesavi se sa mališanima...Dasa i po, bogami! A u toj kući ne

znam ko sve nije bio... Voli daučini!”

„Jeste, evo i meni sada daokuću na mesec dana! A kako ste seupoznali?”

„To ću ti ispričati kad sevidimo... Uf, fala bogu, sad imamotemu!”

Upoznali su se u luci kupujućiribu. U gužvi, gurajući se premaribarima, Osti je zgazio Brajanovkimono, pa reč po reč izbi strašnasvađa. Toliko su se drali jedno na

drugo da neko pozva policiju.Međutim, usred najžešće svađe,Ostiju odjednom bi smešno štoraspaljeni Brajan u šarenomkimonu, razmahujući besno većodabranom sabljarkom, ubodenjenim kljunom podebeluEngleskinju koja poskoči iprodorno zaciča. Osti istog časapoče da urla od smeha, a Brajan,videvši šta je uradio, zdušno mu sepridruži. Policajci su našli dvaprijatelja zacenjena od smeha!

„Posle toga smo zajedno otišli

na pijacu”, pričao je Osti. „I tu sedesilo čudo: bez ikakvog dogovora,obojica smo odmah napunili ustapapajom i bananom... Obožavalismo da žderemo 'sa tezge u usta' nazgražanje svih belačkihelemenata...”

Kakva neverovatna igraslučaja, razmišljala sam: potekli sarazličitih strana sveta, nas troje sepoznajemo, naše sudbine seprepliću, od Jadrana prekoAtlantika do Kariba, od velikogbritanskog ostrva do majušnog

sentlušanskog!Život ne oskudeva u čudima!

A čudo je bilo i ovo ostrvce. Došlasam u raj na zemlji - činjenica kojami je pukla pred očima uprkosprvo, sletanju na skučeni aerodromViži, prekriven drvenim krovom,kratke piste za male avionepropelerce, i drugo, mom očaju štosam sama u „nedođiji”.

* * *

OPIS „NEDOĐIJE”

Ona je još netaknuta turizmom, saplažama belog peska i tirkiznogmora uvek pogodne temperature zaljudsko telo. Izmenila je francusku ienglesku kolonijalnu vlast nekolikoputa, pa najzad, od polovinesedamdesetih, postala samostalnadržava sa počasnim guverneromEnglezom čiji je jedini zadatak dabude prisutan u „nedodiji”! On,zapravo nema nikakvih ingerencija,jednostavno „sedi i gledi”! Tu je i

francuski konzulat zadužen da sebrine i za nekoliko obližnjih ostrva,čija je jedna od mnogih konzulkinjaFrancuskinja srpskog porekla!Prezime na „ić”, ali srpskog ne znani reč.

„Nedođija” ima jedan jediniasfaltiran put, dva starovremenskahotela, ribarnicu na obali mora gdese sačekuju brodići sa svežimulovom i na licu mesta kupuje i čistiriba o čijoj se ceni prodavač ikupac dogovaraju gestikulacijom,jer ribari govore samo lokalni jezik

patua (na francuskom pas toi, „neti”, ukazuje na vrstu njihovevladavine), potom, otvorenu pijacusa mnogim, za meneneprepoznatljivim voćem ipovrćem; jedan domorodacmačetom odrubljuje glavu kokosu iizliva tečnost u čanče od kokosovekore za nekoliko penija (valuta jeengleska funta jer kad Englezijednom negde zavladaju, dobro sepobrinu da ostave večne tragove);među drvećem manga čije grane usezoni otežaju od plodova, među

egzotičnim žbunjem i mirišljavim,sočnim cvećem, drhturi mnoštvokolibrija. Nema samoposluge, nemaradnji, nema butika, ali imanekoliko dobrih restorana koje držefrancuski kuvari.

Tako je izgledala moja„nedođija”.

Manji deo ostrva je pravaneprohodna džungla sa lijanderima,zmijicama otrovnicama izmijetinama pitonima i svime onimšto takav prirodni ambijent sasobom nosi (osim Tarzana), a ostalo

su plantaže banana, najvažnijegizvoznog artikla Sent Luše.

Francuzi i Englezi su sepotrudili da uvedu vodovod,kanalizaciju i struju gde treba, madate udobnosti ne uživaju većinamalih naseobina. Pas toil U tim „neti” mestima se održavaju seoskezabave na kojima se svira i igraisključivo rege, a duž samo jedneulice, ili, bolje rečeno seoskogdruma, sa obe strane se prodaje tekspravljena hrana (veoma ukusna, alinepoznatog porekla), dok se u

obaveznoj krčmi može dobiti pićesvih vrsta i kombinacija: rum sa„koka-kolom”, mango-papajakoktel, „bela udovica”, koja jestebela ali je i žestoka kao uostalomvećina belih udovica, banana-tekila,džin-merenge, apsint sa lomljenimledom, „šareni leptir” od kogazaista kaleidoskop treperavih bojazaigra pred očima, „gorki limun”koji se i pije i žvaće, kao i slatkikrompir s kokosovim mlekom, i kozna šta još! I sve to na selu, uzzanosne ritmove regea!

Jednom su me sobarica i njenmuž odveli na jedan takav festival,a jedan domorodac me pozvao naples. Pristala sam jer sam upravoiskapila drugu čašu „šarenogleptira”. Inače ne bih. Uprkosintoksikaciji, moje kruto telo,nesviklo na gipke, gracioznepokrete regea, klimalo se u mestubez šarma i osećanja za ritam! Istotako se klatilo još nekoliko zalutalihbelaca. Stala sam usred igre,izvinila se ljubaznom mladiću iotišla natrag na svoju barsku stolicu

zgađena svojom rasom.Tako su se ljudi zabavljali u

mojoj „nedođiji”.Stanovništvo je čokoladno

tamnoputo, vitko jer se hrani ribomi povrćem, sjajne kože i skladnetelesne građe, lepih crta lica,jednom rečju, prekrasno. A tekdeca! Ta crmpurasta skupina išaranaje ponekim melezom ili belcem, aponajviše Indijcima koji su u dobabelačke izgradnje bili uvezenaradna snaga jer ostrvljanijednostavno nisu hteli da rade. Ne,

nije to bila lenjost nego nesviklostna takvu vrstu rada. Zašto bi radilikada su sve što im je bilo potrebnoimali na dohvat ruke: za jelo ribu izmora i plodove sa drveća, a zastanovanje svoje lepršave kolibe odtrske i palminog lišća.

Tako se živelo u mojoj„nedođiji” početkom devedesetihprošlog veka, kada sam je prvi putposetila i zavolela.

* * *

Sada se moja „nedođija” više neponaša kao netaknuta mlađananedođija, već kao iskusna odraslaturistička zvezda. Izgrađeni suhoteli, naselja kuća za bogatije iusamljenih vila za milionere,otvoreno je nekoliko samoposluga itržnih centara, aerodrom zamlažnjake, proširena je luka zaploveće oblakodere, takozvane„kruzere”, iz kojih kuljaju hiljadeglasnih Amerikanaca. Jedino putevi,osim onog glavnog koji vodi sasevera od Gros Ilea (Gros Islet) do

Vije Fora (Vieux Fort) na jugu, nisuasfaltirani jer ih bogataši drženeprohodnim da svet ne bi lakodolazio do njihovih skupocenihzdanja i ometao im mir. Najskupljevile, obično okružene raskošnimbaštama, golf terenima i bazenima,smeštene su na brdašcima tako dapogled puca sa jedne strane naAtlantik, a sa druge na Karipskomore. Na jednom od dva brda nazapadnoj karipskoj strani, nazvanaMali i Veliki piton, na hridi koja sesurvava u more sagrađen je, naime,

urezan hotel sa sobama-bazenima.Iz kreveta u bazen oivičen staklenimzidom koji omogućava nezaboravanpogled na morsku pučinu.

„Eh, moja Gordano”, uzdisao jeOsti Predić, „kad bi ti znala kako jeovo ostrvce tek izgledalo kada samse ja, negde krajem šezdesetih, nanjega popeo! Ne, to ti ne možeš nida pojmiš! Radio sam u bolnici...Da, da, čak i onda su imali odličnubolnicu, čistu, sređenu i veomamoderno opremljenu, a cakane

Engleskinje sestrice... Dabome!Raj, kažem ti, raj na zemlji!”Izvadivši kubanski tompus iz usta,udahnuo bi vazduh i onda bi seprolomio njegov neponovljivi,neobuzdani, njisteći smeh, tako dase sve orilo.

Osti Predić je jedini Srbin naSent Luši, a pošto je lekar sasvojom privatnom praksom i povrhsvega veseo i komunikativan poprirodi, nema čoveka na ostrvu bilokoje nijanse kože i nacije koji njegane poznaje.

Osti je potekao iz starebeogradske lekarske porodice. Otacmu je svojevremeno učestvovao uosnivanju Kliničkog centra. MladiPredić je završio studije medicinena Beogradskom univerzitetu ipočetkom pedesetih sa grupomsrećnika, (jer se tada teško moglootići u inostranstvo) svežediplomiranih studenataMedicinskog fakulteta, otišao uLondon na studijsko putovanje. Nijeon mnogo razmišljao, već je potezkoji će mu promeniti životni put

načinio nasumično, više iz stomakanego iz glave. Cela grupa studenatase vratila u Jugoslaviju osim OstijaPredića koji je ostao na najvećezgražanje, osudu i preneraženosttadašnjih jugoslovenskihvlastodržačkih struktura. Osti jezatražio politički azil i dobio ga.Pošto je položio nekoliko teškihispita iz svoje struke i dobionostrifikaciju diplome, počeo je daradi za „Britansku krunu” kako jeod tada pa zanavek nazivao svojeposlodavce!

„Dabome! Više mi jeodgovarala kruna nego srp i čekić!”govorio je.

Dakle, Britanska kruna ga jeodmah otposlala kao lekara unajcrnju Afriku, u najugroženijapodručja. Tako je Osti u pregrštuafričkih zemalja, i to ne samo ubolnicama već i u sklepanimambulantama u zabitim selima,proveo sledećih gotovo dvadesetgodina. Sa ushićenjem je pričao osvom životu uglavnom u vlažnimpodručjima reka Kongo, Zambezi i

Niger.„A za države me ne pitajte,

imena se izmenila kako su se odpedesetih naovamo oslobađale iliostajale kolonije pod protektoratombritanskih vlasti... Zaspiš u jednoj,a probudiš se u drugoj... Uganda,Tanganjika, Somalilend, Gambija,Sijera Leone, Nigerija, Rodezija,Bocvana, Svazilend... You name it,they've got it... Šta god kažeš, oniimaju!... Služio sam Krunu savelikim zadovoljstvom... Dabome!Što se čudite, šta bečite oči, uvucite

ih, jer iskreno govorim.Zadovoljstvo je poticalo odčinjenice da sam lečio one jadnike,spasao poneki život, porađao onumučnu dečicu... Pa zar u tome nijenajveća ljudska zadovoljština, a!?”Prolomio bi se njegov zarazni smehkoji mu je dah oduzimao, pa bigrcajući dodao: „Dobro, mogao bihda navedem još poneko velikozadovoljstvo... ha! ha!... Vezano zažensku populaciju ove planete...Hmmm... Dabome...” te binastavljao sa smehom tako snažnim

i dugotrajnim da bi se njegovisagovornici našli u čudu: prvo,snebivajući se zbunjeno osmehnuti,a posle smejući se njegovomzacenjivanju od smeha.

U obilju opasnih bolesti kojesu ga svugde okruživale, Osti senikad ničim nije zarazio niti ikadaod nečega razboleo (osim kada seoporavljao od mamurluka), a kadabi ga neko upitao kako se suočavaosa zastrašujućim bolestima, samo bilako odmahivao rukom ukrašenomskromnim ali primetnim porodičnim

prstenom koji je dobio od oca predodlazak u London, i sa znalačkim,lukavim i pomalo tužnim osmejkomkazao:

„Još kao dečaka, otac me jevodio sa sobom po istočnoj Srbijigde je vladao endemski sifilis ikojekakve prateće boleštine...Svačega sam se nagledao... Afrika?Pa to je bila igra i poskočica...Dabome! Ali, moram priznati,jednom sam skoro umro tamo ujednoj kongoanskoj vukojebini! Aznate kako?” Opet se prolomio

njegov prodoran štucav smeh. „Samsam sebi otkinuo parčepotkolenice... dok sam mačetomraščišćavao teren za izgradnjuambulante... I umesto da se odmahpobrinem za ranu, ja, zamlata,neodgovoran do koske, ali,naglašavam, isključivo premasamom sebi, vezao neki zavoj inastavio da mlatim bush, ovaj, onaj,kako ono beše... grmlje, je li?...Dakle, tom prilikom sam zaradiodva zla: sepsu i ženu... Jeste. Alisam oba preživeo. Rana se

zagadila, temperatura, udri, avaj,pomagaj... Ja ne znam za sebe... Učasovima svesti sam urlao, ali neod bolova već od smeha: zamisli daumrem od rođene ruke! Pa, zaboga ipobogu, ima li nešto blesavije? I tekšto sam se napokon probudio, a jase već oženio engleskommedicinskom sestrom koja me jenegovala... Tek što sam se oženio, aja dobio ćerkicu, zlato tatinopametno... Sada je Karolina novinarna Trinidadu, a njena majka odavnoopet u Londonu... Ostavila me, nije

htela da živi na ovom ostrvu! Kaže,klaustrofobično. Svašta! Kao daEngleska nije ostrvo! Ima čudnihljudi, zar ne? A unučica Sara mi jeko šećer, ko svilena bombona.”

Kada ga je Britanska krunaposlala na Sent Lušu u bolnicuglavnog grada Kastrisa (Castries)gde je proveo četiri godine, stekaomnoštvo prijatelja i zaljubio se uostrvo, i kada je primio nalog zapremeštaj, on se ljubazno zahvaliosvojim poslodavcima, raskinuougovor sa engleskom Krunom i

ostao na ostrvu.Oženio se sentlušankom

Lusindom Fere iz gradića Denerija(Dennery) na istočnoj obalizapljuskivanoj visokim talasimaAtlantskog okeana, rasnomlepoticom, poput manekenke NaomiKembel samo za nijansupopunjenijom, zaposlenom u birouza nekretnine. Sa njom se prvo dugozabavljao, pored još nekoliko njihsa kojima se isto tako dugo i veselozabavljao, ali čim ga je obavestilada je ostala u drugom stanju, on je

stao pred matičara. Lusinda mu jerodila dve kćeri koje su već odraslei otišle na Floridu na studije. Poslepetnaestak godina braka, kada jelepotica već bila manje lepa,odlučila je da ga ostavi.

„Mene uvek one ostavljaju, janjih nikada”, objašnjavao je Osti.„Zašto bih ja ostavio jednu da bihse oženio drugom kad su svezapravo iste, dabome... hm, pa bašnisu iste, ali slične jesu... Bilo kakobilo, ja ih sve obožavam...Naprosto obožavam! Sve su

divne...” uzdahnuo je zaneseno.„Da, kad već pitate, jeste, japroizvodim samo ćerke... Kao sveprave muškarčine... Ha! Ha! Imamih... čekaj, tri... pet, šest... mmmm...osam... Tri bračne, a petvanbračnih, ali priznatih! Sve samih ja priznao i za sve njih se zdušnobrinem... Pa šta ću, ajde, recite, štaću? Dođe žena i kaže: 'Ostala sam udrugom stanju s tobom...' Ima linešto lepše od novog života? Nema!Neka si, draga, neka, samo ti leporodi, evo, ja ću te poroditi ako

želiš, i ja ću se pobrinuti za sveostalo... Samo se sad više ne ženim,ne, ne... nikako, sem ako još više nepoludim, jer već sam lud! Znam jada se vi slažete, ha! ha!” Opetgrguljiv, nezadrživ, nepojmljiv naletsmeha. „Dosta je, ostario sam... Zabrak je potrebna energija,prilagođavanje, strpljenje, a ja samsve to odavno istrošio, ako sam telepe osobine ikada uopšte imao...A, priznaću vam, i praksa mi jemalo dosadila, pa mada i daljeradim sa onim Indijcem, zlatnim

dečkom doktorom koga samnedavno uzeo, sada sam krenuo udrugu stvaralačku delatnost, ubiznis... ovaj, kako se ono kaže?preduzimač, je li? gradim kuće...Kako? Pa lepo: sagradim kuću,uredim je sve u šesnaest i onda jeprodam... Idu kao halva... Uf, štovolim halvu... Ovde toga nema...Gradnja je sjajna zarada, a trebasvu tu silnu decu izdržavati,školovati... Nije to mačji kašalj.”

Tako je pričao Osti Predić dokje sedeo u pletenoj fotelji,

grofovskog izgleda: dugačak, vitak,kicoški odeven, večno nasmejan idobro raspoložen sa čašomodličnog francuskog vina u ruci -čovek nalik na srednjovekovnogviteza u odnosu na žene, a predaniizlečitelj, čarobnjak travar u odnosuna sve ljude. Osti je doktor svaštar- i hirurg i akušer i zubar ioftamolog i otorinolaringolog ireumatolog i sve! - doslovce lekaropšte prakse sa ogromnimiskustvom, odličan dijagnostičar, ašto je najvažnije, sa duboko

usađenom ljubavlju prema svompozivu i ljudskom rodu. On jeozbiljan samo kada je to sasvimneophodno, naime, kada leči, ali itada uvek spreman da raspe radostpo utučenima i zabrinutima. Zatakve, većeg poklona nema.

„Zlopatilo se zlopamtilo...skarabudžila se budža...” pevušio jeOsti. „Šta to pričaš?” najzad sam gaupitala. „Lomim jezik. Vežbamsrpski”, ozbiljno je odgovorio. „Panisi ga nimalo zaboravio.”

„Nisam, jer vežbam. Jezik ti sezačas prelomi na engleski i onda siga ufrkestio... Ufrkestio... dobra rečza vežbu... Nego, ajde da opetslušamo onog Bajagu, Gordano,sestro slatka... Mnogo mi sedopada! Ono, 'Drugovi rasuti posvetu...' u srce me pogađa ko strelajabuku... Usred srede srca... Jeste,priznajem! Nostalgiju nikad nisamosetio, ali, ipak... Ova pesmarazara... A i Bora Čorba nije loš...Mnogo je prost, ali Srbi su uprincipu takvi! Pa neka su, kad im

je tako drago!”Puštao je kasete u kolima na

najjače, muzika je treštala toliko dasu se prolaznici okretali dok je brzovozio svoj novi „čiroki” džip.„Volim ove Indijance više nego'leba da jedem”, rekao je jednomrukom držeći volan, zagledan udaljinu. „Sad ćeš videti mojunajnoviju kuću... Šta se čudiš,morao sam je sagraditi, jer samprethodnu ostavio Penici... mmm,Penelopi... Ko je ona? Kako ko je?Pa ko bi bio? Jedna od mojih kćeri,

svakako!” Bilo je jutro, sunčano isveže, a Osti sveže izbrijan, sedekose, u beloj „polo” majici i belimpantalonama od najtanjeg lana - kodnjega uvek sve najboljeg kvaliteta!

Sledeći put sam došla na ostrvo većmnogo bolje organizovana, naime,sa sedam što svojih, što prijateljamojih prijatelja, naime, sa Jelenom,Tristanom, Nadom, Zoranom,Izabelom, Draškom i Brankom.Pored džipa koji je išao uzBrajanovu vilu iznajmili smo još

jedan i krenuli u dubinskoispitivanje terena na ostrvu.

„Ajde, bre, Gordano, da večerassvi dođete kod mene na večeru, a?Garantujem odlično spremljenuhranu... Ne, neću ja da kuvam, madavolim, nego ću naručiti od Pjera...Ah, kakav bujabez on pravi...maestralan, prste da poližeš. On ješef kuvar u 'Cold Pot'... Pa znaš,vodio sam te, najbolji restoran naovom i nekoliko obližnjih ostrva...Ma nemoj gunđati! Meni, zapamti

meni je zadovoljstvo da mi dođete!Ja sebi pravim plezir, a ne vama...Šta me briga za vas... Jeditekajganu, pravite pofezne... Hm, bašvolim pofezne! Ajde reci: koliko jaimam njih koji zapucaju na drugikraj sveta, pa mi dođu u goste? A viste najbolji gosti jer niste gosti,niste kod mene odseli, nego ste uBrajanovoj viletini... ha! ha! ha!Premda, najozbiljnije, i kod meneuvek ima tušta i tma soba isobetina... ko pleve... Zuje... ovaj,zvrje prazne... Dabome! A da

spojimo zabavu sa korisnim, mogu ionu tvoju mučenicu prijateljiculepoticu Jelenu... mislim da imaherpes na glavi, ah, to su užasnibolovi... mogu nju opet malo daudesim za vrbicu, da jeakupunkturišem... Juče joj jepomoglo...”

Bili smo, naravno kod njega navečeri, pa na još jednoj, pa nas jevodio na ručak u jednu kolibu naplažama Atlantika gde se surferihrane, pa nam je iznajmio jahtu danas vozika naokolo, (ali on nije sa

nama krenuo jer, poverio nam se,nije voleo more ni putovanjemorem, ni kupanje u moru već samou bazenu: „Jesam li ja kontinentalacSrbin ili nisam!?”) pa na izlet Uprašumu, pa kod svog prijateljauspešnog sentlušanskog slikara sa,kako je Osti tvrdio a mi mubespogovorno verovali, najlepšomvilom na Karibima, pa u posetu kodsvog kuma, indijskog trgovca, kojase pretvorila u šampanjskulumperajku... Ostijevomgostoprimstvu jednostavno nije bilo

kraja.

„Treba se zabavljati, Gordano, iništa ne propuštati, znaš li ti to?”Rekao je vrlo ozbiljno, odmerio meobešenjačkim pogledom i dodao:„Da, ti si jedna od onih koje znaju,dabome! Idemo neprestano napred,napred, kao kobajagi napredujemo,a ne shvatamo da je napred starost,a u rikverc, u mladost se ne može...Dobro, starost nije bolest, evo, jasam zdrav ko dren, ali stari se brzo,preterano brzo, veruj mi na reč...

Dok odeš do kupatila, a ti već petgodina stariji! Istina, crna istina...Da, da! A znaš šta obnavlja ćelije,produžava život? Ne znaš? Smeh,draga moja Gordano, neobuzdansmeh, makar bio i bezrazložan...Zato se ja, zevzek i zamlata, smejemi kad treba i kad ne treba!Obnavljam organizam, nego! Ako teneko upita, slobodno reci: smeje seiz medicinskih razloga... Kod menesve logično, sve radi lečenja!”Prolomi se njegov grohotan,urnebesan smeh do suza, koji

nadjača muziku.„Ja doduše krijem godine”,

nastavi kasnije Osti, „ali bezobzira, znam i osećam koliko mi je,a to nije malo, i žao mi je, veruj mi,što se još više nisam provodio,blesavio, ludovao, sebi ugađao...Zato sad nadoknađujem iz svesnage! Igram golf umesto da radim uordinaciji, kruziram po Amazonu,obilazim lale u Holandiji, dalajlamu na Tibetu, orhideje naTajlandu, Tadž Mahal jer jesagrađen za ženu... Bežim jedino od

hladnoće... Mrzim sneg, pa toj tije!” Opet njegov neosnovangromoglasan, neobuzdan smeh.

„Slušaj, Gordano, i uči odstarijeg”, kazao je Osti Predićzadržavajući eksploziju smeha i načasak prekinuvši svoj ekspoze oživotu. „Ovo jeste slatko ostrvo,slatko kao slatka lizalica zvana lušapo kojoj je i dobilo ime, a ne posvetoj Luciji, da, ali je i opasnoparče kopna, da, da! Dabome!Nemoj da bečiš te tvoje zelene oči!Odmah ću ti obrazložiti. Slušaj:

planine nam se zovu Pitoni, mali iveliki: kad te stegne, dok na smrt neuguši, ne pušta! Naš drugi grad poveličini se zove Sufrijer... Nafrancuskom nešto kao Mučenica,aha! Onaj ili ona koji su mučeni,zlostavljani! Da, da... Naša najvećareka se zove Kil de Sak... Ha! Ha!Reka Ćorsokak, a? Šta kažeš?Ćorsokak, brale, ćorsokak... Baškao i život! Kreneš, i taman kad sezaletiš, kad pomisliš da jebeskrajan - tras! ZID, nema više!”

Kraj trećeg milenijuma

Leto pred završetak trećegmilenijuma, po dvomilenijumskojlogici stvari, trebalo je da doneseplavo nebo i vrelinu, ali ta „logikastvari” se tokom poslednjih stolećaiskrenula naopačke, pa i letineprestano pljušti kiša. Planeta jesva u vodi - voda sa neba, voda iztla, voda sa Arktika, voda saAntarktika - gde god se čovek

okrene voda! Negdašnja Srbija kojese malo ko seća, najzad postadeprimorska zemlja! Ih, da su to samoznali naši preci, al' bi se radovali,pomislila je Ana-kari-bu (AnaKarina Bulbul), zaljubljenica uistoriju, dok je hitala premaalbalkanskim brdima.

Naime, u leto 2999. godinesazvan je sastanak svih Asto-fr-arije-vih (Astor Frederik Ari)prijatelja u Blanšvilu, belom graduna dve nepregledne reke, prestonicinekadašnjeg regiona koji je

promenio toliko imena da ih čak niistoričari nisu sva zabeležili, a kojise sada zvao Alba Kvinta. Razlogovog skupa na koji je Ana-kari-bužurila vozeći velikom brzinom svojautodžet, bio je da okupi sveprijatelje Asto-fr-arija zbogobeležavanja desetogodišnjicenjegove tragične pogibije. Mnogi senisu sreli od Asto-fr-arijevesahrane – jednog od najtužnijihdogađaja u životu, jer im je prijateljbio nevina žrtva tuđih mržnji.

Morali su da porane sa

zakazivanjem memorijalnog susreta,iz prostog razloga što je sledećagodina bila proglašena za Svetsku iMeđunarodnu Godinu VelikogZaborava. A to je značilo sledeće:sa završetkom starog milenijumaneće početi novi, to jest četvrtimilenijum, nego Prvi dan Prvegodine Novog Doba. Nastupajućagodina neće biti nastavak nečeg štoje odavno započelo i čije jebrojanje krenulo od Hristovogrođenja kod hrišćana, kao i raznihdrugih porođaja, pogibija, rušenja,

građenja i raznorodnihdogodovština od neprevaziđenevažnosti za svaki pojedini narod,već će ona biti brisanje svegaprethodnog, najpočetnija tačkapočetka, odlazak na samo izvorištevremena, takozvana GodinaPostanja, predamebska formačovečanstva, nešto poput iskonskihotkrića: vatre, točka ili muškarcakao sastavnog činioca u produženjuvrste.

Dakle, trebalo je da nastanebrisanje istorije i strašne prošlosti

jedne civilizacije koja je u naletuosionosti i obesti, nezajažljivogkrvožeđa i sadomazohističkihnagona ispoljenih u borbi za primatzamalo pojela sebe samu, a da je toučinila imala bi najgnusnijumučninu i najkiseliju gorušicu kojuje svet ikada video. Zato jeodlučeno da se sve kao gumicomizbriše, i, da bi se čitava zamisao oprekidu sa prošlošću učinilaopipljivijom i stvarnijom, da sekrene nanovo sa brojanjem sekundi,minuta, sati, dana, meseci, godina,

decenija, stoleća i milenijuma.Ovu simpatičnu i nadasve

prijemčivu zamisao u svomprvobitnom, grubom obliku smislioje pre mnogo godina (neverovatno,ali istinito) jedan seljak, svakako neshvatajući veličinu svog otkrića,dok je u nekad uskoj a sada miljamaširokoj reci Moravi hladio nogeupaljene od dugog hoda po letnjojžezi. Glasno oplakujući očev, dedin,pradedin, čukundedin i svoj tužniusud - kako zbog sedmorice sinovarasutih, što po svetu, što po

svakojakim ratištima, tako i zbogvečite državne otimačine, i zbogkiše, i zbog suše, i težačkog rada, izadruga, i otkupa, i danaka, inameta, harača i zuluma, kao i zbogneizostavne istorijsko-dramaturško-prebacivačke odrednice izgubljenogKosovskog boja i samog Kosova iropstva pod raznim narodima,počevši od Turaka pa nadalje,dakle, svega što je sačinjavalo čak iposle tolikih stoleća okosnicusudbine njegovog soja, on jeizrekao svoje pomalo smušene, ali

razgovetne misli pred mladimnećakom koji je, igrom slučaja, utom času sedeo pored njega naobližnjem kamenu. Takođebrčkajući noge u moravskimtalasićima, dotični nećak, tada većsvetski priznat stručnjak, zaposlen uInterplanetarnom Međunarodnommonetarnom fondu, u posetiopustelom rodnom kraju, nije nisanjao da će ujakov mračnimonolog - ta čuvena žalopojka štose prenosila sa kolena na kolenokoja mu je pomalo išla na živce, sa

gromoglasnom završnicom u smisluda sve, apsolutno sve treba početiiz početka - učiniti da upravo on,mlađan među najmlađima, postanespiritus movens najobuhvatnijegsvetskog preokreta u zabeleženojistoriji. On, moravski sin kome suna studijama kolege od milošteprikačili ponižavajući nadimak„seljos”, što ga je u sopstvenimočima srozalo za sva vremena,postaje pokretačka snaga, ne oneofucane floskule koja se dugoročnoavetinjski vucara po političkim

kuloarima i na stupcima umnihčasopisa, već istinskog novogsvetskog poretka!

Nikad ne obelodanivši odakleje potekla, nećak je ideju uobličio irazradio i na njoj zasnovao svojeposlepostdoktorske studije koje jezatim objavio u vodećimekonomsko-istorijsko-ekološko-genetsko-biološkim-itd. časopisimatada već objedinjenih nauka.Neočekivan uspeh ovenčao jenećakov rad, a strahovitapopularnost njegovo delo i ličnost.

Međutim, idejni tvorac, ujak seljak,ostao je u zapećku, nepoznat, i tamogde je uvek i bio: u moravskomblatu.

Zatajivši identitet istinskogizumitelja Novog Doba, što jeodgovaralo duhu područja gde jebio rođen, nećak je, ako ćemopravo, svojim ponašanjem baciosumnju na srećan ishod celogpoduhvata, jer, po ustrojstvu stvari ipraiskonskoj pravdi, na lažizasnovano delo ne bi trebalo da

bude nagrađeno. Međutim, ovajslučaj kao, uostalom, i mnogi drugi,pokazao je da nema ni ustrojstva nipravednosti kada su slava i novac upitanju.

„Ja bih, dragi moj Astore,dolazeći milenijum, čisto zbogpozitivnog stimulansa, nazvalaDobom Blagosti i Prihvatanja”,mislima se obraćala Ana-kari-busvom počivšem prijatelju Asto-fr-ariju tokom duge vožnje savršenoravnim osmotračnim vazdušnimdrumom. „Jer, sva pravila biće

nežna, osenčena blagom,prevashodno demokratskomzabranom, po kojoj bi svako trebaloda obuzda sopstveni poriv zapominjanjem prethodnog zlosrećnograzdoblja čovečanstva.”

Upravo zbog toga svima je nazaobilazan način, istiha naloženo dase što više podsećanja, priča oprošlosti, štampanja knjiga ičasopisa, održavanja pomena,jubileja, komemoracija, sastanaka,većanja, proslava, obeležavanjaraznih datuma, klesanja spomenika,

snimanja filmova i televizijskihserija, organizacija naučnihskupova i masovnih kulturnih idrugih manifestacija sprovede udelo upravo tokom te poslednjegodine trećeg milenijuma, da biljudski rod prošao kroz svojevrsnukatarzu, kroz ispražnjenje i potpunuzasićenost starim; da bi se otresaoistorijske bremenitosti; da bi seizbljuvala žuč ratova, gorčinamržnje, utažila žeđ za klanjem,zadovoljila strast za mučenjem,ugasila pohlepa i ugušila otimačina;

da bi se obuzdala nasilnapročišćavanja različitih naroda kojasprovode drugi različiti narodi, atakođe i umnožavanje tih istihnasilno očišćenih raznih narodasilovanjem njihovih žena od stranedrugih raznih naroda čistača. U tojsmućenoj i zapetljanoj zavrzlamizanimljivo je pomenuti da su čistačii počišćeni u bezbroj navrataizmenjivali uloge, pa je ponekadbilo teško odrediti ko je ko uodređenom času.

Dakle, jednom rečju, trebalo je

odstraniti sve pojedinačne i skupneanimozitete, trvenja i uništavanjakoja su obeležila taj kratki periodod tri hiljade godina. Mljacnuće se,pljucnuti na kažiprst i lakim,ljupkim pokretom okrenuti novi,Prvi List Nove, Prve Istorije i sveće početi iz početka! Puj pike nevaži! Čiča miča i gotova ona priča!Sada će stvari teći drugačije, jermoraju da teku drugačije, inače,jednostavno, neće uopšte teći, usledčega istorijskog toka neće ni biti, paće ustajala žabokrečina progutati

ljudski rod, što nikom od ljudskogroda ne bi išlo u račun.

„Ipak, znaj, Ari”, nastavila jeAna-kari-bu u mislima, „nemarazloga za neku zamašniju radostzbog konačnog osvešćenja, ili zaveliko veselje zbog značajnijepromene čovekove naravi, jer,među nama govoreći, ona se nijepromenila, a neće se ni promeniti.Četvrti milenijum, po svemu sudeći,a i po mom skromnom mišljenju,trebalo bi da predstavlja kratkustanku u čovekovoj regresivnoj

putanji ka samouništenju, znači,njegovo odlaganje. Svakako, ovremenskoj odrednici tog krajnjeantipatičnog čina uprkosneverovatnom naučnom itehnološkom progresu, retko komože sa pouzdanjem da govori.Pošto su Delfi ćutali tokomdvadeset godina nezajažljivogpropitivanja naučnika, ljudi su seodlučili na Zaborav.”Ana-kari-buduboko uzdahnu. „Verovatno sečudiš, prijatelju moj, što se sadanaučnici oslanjaju na antička

proročišta i drevna proročanstva,ali, šta ćeš kad im ništa drugo nijepreostalo?... Dakle, Zaborav. Uredu. I šta sad, verovatno se pitaš.Pa ne znam, eto.. U tom procesu,rekla bih, vodeću ulogu će odigratiAlba Kvinta, što je razumljivo jerje ideja baš tu nikla, premda smo,pretpostavljam, doslovce samo nasnekolicina saznali čija je onazapravo bila. To obaveštenje sedržalo u najvećoj tajnosti. Dakle,njoj je dat primat zbog nećakovogporekla, ali sa njom će sarađivati

svi veliki regioni kao što suHarmonija-Čo Čo San, Zrakonija-Pjom Cung, Livadija-Kazačok,Brdonija-Flamingo i Dugonija-Šiška, uglavnom netaknutidivljačkim napretkom i razvitkom.Upravo zbog svoje zaostalosti, oveoblasti su očuvale prirodno bogata inezagađena morska, rečna i jezerskadna, vazdušna i zemaljska područja,kao i sva ostala pojmljiva inepojmljiva blaga, koja su naprednei tehnološki visoko razvijene zemljeodavno iscrple i zagadile u

zverskom razaranju životne sredine.Tačno je da su naprednjaci,vinovnici takozvane civilizacije,bezočno ugurali svoj nuklearniotpad u mnoge nezaštićene zemlje,ali ne u sve! Jer, neukim inepismenim narodima tih, uslovnogovoreći, primitivnih zemalja,moglo se lako upravljati, političarepotkupiti i uceniti, intelektualceućutkati. Ali, vidiš, prijatelju moj,ima pravde! Sada su upravo onepostale prvaci, jer će se njihovineiskvareni i nerazmaženi budući

naraštaji lakše obučiti novomživljenju, radu i poslušnosti.”

„Sve cakum pakum, dragi mojdruže!” reče Ana-kari-bu naglas ikiselo se osmehnu. „Da, svesređeno kao da su tebe, mili moj,konsultovali oko organizacije...”

„Osećam da želiš nastavak,mili Ari! Evo, nastavljam mislima.Tokom leta, jeseni i prvih mesecizime, svaki stanovnik planetedobiće detaljne instrukcije o načinupostizanja ovako grandioznogpoduhvata. Pošto još u velikoj meri

nesavršeno, čovečanstvo ubraja usvoje redove i nepismene, njima ćesve biti objašnjeno našestomesečnim usmenim kursevima(Niko nije pominjao mogućnost dase opismene... To je, verovatnoostavljeno za neka srećnijavremena). Po tim smernicamaodgajaće se novo planetarnostanovništvo koje će predstavljatizdravu osnovu ljudskog roda zasledećih pet milenijuma -petogodišnji planovi sad supetomilenijumski. Eto šta znači

napredak tehnologije, slatki mojpočivši umetniče! Do pethiljaditegodine po novom kalendaru, svetskieksperti su napravili detaljan planopstanka zemljine kugle: planumerenog i pažljivog korišćenjasvih njenih resursa, planrestauracije planetnog omotača,plan osmišljavanja njene istorije,plan ekonomskog, kulturnog, inaučnog razvoja, jednom rečju,dnevni jelovnik kako gradskogtako i seoskog života svakogstanovnika u smislu očuvanja Već-

Pomalo-Proređene-Zelene planete.Predviđen je tačan brojnovorođenih u nastupajućemperiodu, sa svim neophodnostima uvezi sa njihovom ishranom,obrazovanjem, zaposlenjem,mestom življenja, lečenja iumiranja.”

„Ha! Čujem li ja to tvojecinične komentare, Ari? Da, da,naravno da je bilo i otpora u raznimzemljama i na raznim razinama - odcelokupnih vlada do pojedinihpartija i ličnosti značajnih imena,

cenjenih dobitnika Smitnikove,KunFoanske, Klinaste, Albinunske,Kreolske, Naisuske i drugihnagrada - ali Svetski parlament,Svetska banka, Svetski generalštab,Svetska vlada, Svetska nauka,Svetska crkva i Svetsko sudstvouspeli su, dugotrajnim i upornimubeđivanjem, to jest, takozvanim'novčanim prilozima' i takozvanimsila boga ne moli' da slome sva tasumnjala, te nepoverljive protivnikepromena, koji nisu shvatali njihovunužnost i, umesto procvata,

predviđali da će ovakvi koraciodvesti čoveka u propast i potpunorazoriti slobodnu ljudsku misao.”

„Ko je ikada u bilo kom časuovde govorio o slobodi!? Je l' se topitaš?” izgovori Ana-kari-bupritisnuvši dugme za brzinu letenja inasmeja se. „Ja mora da sampoludela. Ja s tobom naglasrazgovaram!” dodade veselo.„Hoćeš nastavak? Dobro...” krenuAna-kari-bu opet mislima. „Timovistručnjaka razradili su planove ipriveli ih kraju. Od jula meseca

počeće obelodanjivanje budućnostičovečanstva na planeti Zemlji iokolnim Nasgalijama, naime,naseljenim galaksijama,proučavanjem srži projekta sažetogna osam hiljada tri stotine dvadesetšest strana, koje su zatim razrađenepo strukama na dodatnih pet stotinatrideset šest hiljada dvesta petnaesttabaka, to jest, oko dve hiljadepetsto sedamnaest strana poprofesiji. Da, dragi, dobro si čuo:po profesiji... Pitaš za tvoju,umetničku? Ona će prestati da

postoji... Žao mi je, ali moram tigovoriti istinu... Zbog toga će se svii sve zaustaviti: odrasli, mladi istari, gospodari i nadničari,zaposleni u kancelarijama, deca uškolama, studenti na fakultetima,rudari u rudnicima, lekari ubolnicama (biće znatan porastsmrtnosti, ali zar ovakav projekatne zaslužuje žrtve?) jednom rečju,svi će prestati da se bave svojimposlovima od jula do decembra dabi se potpuno posvetili pohađanjutakozvane Škole Velikih Promena.

Uključeni će biti i penzioneri uparkovima, i starci u domovima, iurođenici u prašumama, i glumci upozorištima radi prekvalifikacije, ipustinjaci u pustinjama, i Eskimi uigloima, i Pigmejci u savanama, ibrđani u planinskim zabitima, iizbeglice u izbeglištvu... Eto, ibudući da će zbog svega toga i tvojiprijatelji biti izuzetno zauzeti ionemogućeni da se posveteprošlosti kojoj za sve ostale, osimza mene svakako, ti pripadaš - a,istini za volju, i tvoja im se smrt

naprosto nametnula kao još jedanneoboriv dokaz da takav svet trebada se zaboravi - svi smo prihvatilikao najzgodniji datum za sastanakupravo jun 2999. godine... Tako jeto ispalo, mili moj druže! Proletnjelejzersko pročišćavanje Blanšvila,našeg rodnog grada, išlo je u računpropagatorima Promena kao jošjedan dokaz krvoločnog bezumljapotpuno raspamećenog ljudskogroda (ponajviše onog dela koji jeopšte poznat kao „civilizovan”),kao poslednja kap u već prepunoj

čaši tekućih nerešivih krvavihobračuna milenijum ranije zvanihavganistansko-palestinsko-izraelsko-tamilskotigrovskih-alkaidskih-ruskih-srpskih i još kozna kakvih provinijencija. Što semene tiče, ja hrlim u grad mogrođenja ne da bih se užasnula nadruševinama (koje su i onako odmahili uklonjene ili popravljene) ioplakala poginule (čija su tela većuvazdušena, i koji će se sve manjepominjati), već da bih bila bližatebi, dragi moj Astore, tebi, Ari,

koji si bio preteča svih potonjihžrtava.”

„A što se tvoje oporuke tiče,sve se lepo sredilo”, nastavlja Ana-kari-bu svoj jednostrani dijalog,dok joj divlje misli o susretu sastarim prijateljima kolaju glavom, aelektrocigareta, čvrsto stegnuta međusnama, sama od sebe puštapramičke dima. „Sve je leglo nasvoje mesto upravo kao što si,druže moj, testamentarno zamislio, ikao što je Jošua-Đani-Jovan-Huan-Ivan-Žan, dakle, tvoj izvršitelj

obećao onog davnog, neprimerenohaotičnog pogrebnog dana kada jepročitan tvoj testament. Svako jedobio po zasluzi... Pedantnoraspodeljeno, ljubavi moja, kao štosi sve u životu uredno i temeljitozavršavao.”

Dok juri preko besprekornogvazdušnog druma, Ana-kari-bu seseća čukundedinih priča ozemaljskim autostradama. Ona vadinaočare za sunce iz futrole, pijegutljaj soka od kimandarine, opuštase u udobnom sedištu i prepušta

blaženim mislima o susretu saonima koji su okruživali njenognajboljeg prijatelja Asto-fr-arijatokom njegovog kratkog života ibrze smrti.

* * *

A šta će uslediti, naime, onočuveno, „šta je bilo posle”, to je navama, dragi čitaoci, da izmaštate.Potpuna sloboda! Svako po svomukusu! Sve opcije su u igri! Jedinopripazite na logiku: ona mora biti

prisutna u bilo kakvom, bilo kojem,na bilo koji način sastavljenomfiktivnom delu - samo u životu nemora!

Nije lako, ali oprobajte se!Samo napred, i neka vam je sasrećom!

Prekookeanska ljubav

Ona specifična svetlost prenastupajućeg mraka prodire u Aninstan i obavija je mekim pokrivačemsatkanim od retkih sunčevih niti.Lišće na gustom uličnom drvoreduprocvetalih lipa zašumi pod udaromvetra, a zavese na odškrinutimprozorima se uskovitlaju. Smeh sezaori na ulici i pomeša se sa njenimveselosetnim uzdahom. U smiraju

dana, pogotovo u kasno proleće iliranu jesen, obavije je osećanjeprolaznosti svega što postoji, iophrvaju sećanja na prohujalavremena.

Jedno od sećanja odnosi se na ŠonaAmatija.

Sa Šonom Amatijem,ekstravagantnim, elegantnim izahtevnim, sve je počelo aprila1975. godine. Njujork u proleće.Ona, vitka, raspuštene zlataste kose,

predugih nokata, sa tankommuštiklom i visokim potpeticama naslužbenoj turneji po Americi. Onpošto-poto hoće da je upozna, jerželi da ga pozove u Jugoslaviju kaopredavača na seminarima zaprofesore engleskog jezika. Čuo odkolega da ona može, ako hoće. Onaotvara vrata hotelske sobe, onrazrogačuje oči. Mnogo kasnijekaže joj da je očekivao zdepastustariju ženu boljševičkog izgleda:ravne cipele, niska punđa, sivikostim. Zato zapanjeno posmatra tu

neočekivanu čudesnu lepoticu umaslinastoj haljini od teške svile poposlednjoj modi. Juri do telefona,otkazuje rezervaciju u tihomrestoranu sa kaminom, i vodi je u..Maxwell's Plum”, najluđe mesto ugradu. Uvodi je - a ona toga nije nisvesna - u njujorški stil „aktivnogživljenja”. Ostaje nezaboravan. I oni stil. Ima Šon sve preporuke,magistraturu sa Jejla i doktorat izprimenjene lingvistike saNjujorškog univerziteta. To je uredu. Ali ona zna da to nije

dovoljno za rad sa nastavnicima.Zato ga, pažljiva kakva je uvek bila,prvi put poziva samo na jedanseminar: nedelju dana, Bol, ostrvoBrač, januar 76. Šonovo prvoputovanje u Jugoslaviju, početaknjihove ljubavi. Tačno pre tridesetgodina.

Ana sada posmatra uličnimrak: mrak kao mrak. Mrakovi suisti, samo su vremena različita.

Šon, isposnički bled, bradat, poputsveca sa stare freske, pada kao

bomba među svoje prosečne kolege.Učesnici seminara opčinjeni. Onaponosna što ga je dovela.

„Zašto ćutiš?” pita ga sledećegjutra.

„Dajem tebi prostora da kažeššta hoćeš”, mirno odgovara.

„Znači, ja se otkrivam, a tine?”

„Ti hoćeš, a ja ne želim.Nemoj ni ti, ako nećeš.”

Ali ona je htela. Kasnije jeshvatila da ćutati nije lako. Tek pre

dve godine joj je priznao da je tadabio strahovito uplašen: prviseminar, nova zemlja, ona sigurna iiskusna, a on početnik. Panika.Zlatni rat dugačak, prostire se dohorizonta. Šljunak krupan, varljiv -noga upada pod neprijatnim inepredvidivim uglom. Sa jednestrane more, sa druge borovi. Vetarhuči. Šon hoda kao da ona nepostoji. Lak, ne dodiruje tlo. Onapotrči da ga uhvati za ruku, alinjegov pogled joj kaže: „Ne dirajme!” Iskreno ili pritvorno? Ona

očajava. Noću prijemčiv kaozaraza, danju zatvorena sva vrata.Šon ne ume da se ljubi. Smešno!Kako nije dosad naučio? „Šta misve ovo treba?” pita se Ana. Morabiti da joj treba. Ona sama jezapočela: nepozvana je ušla unjegovu sobu. Šon nije ništa učinio.Samo joj je dozvolio da ona činiono što je činila. Šon Amati, devetgodina mlađi, vretenast, neuhvatljiv.Svaka bi ga poželela. Svaka ga želi.Sjajan igrač, a i plesač. Svoju igruigra ćuteći, a svoj ples pleše

lebdeći. Uči ih L. A. Walk. Kolegemu zavide. Na kraju bolskogseminara, rastanak u holu hotela„Elafuza”.

„Ne mogu da budem s tobomkako ti hoćeš, nego samo kako jaumem”, kaže joj.

To je bila '76. Odlazak prvi put.

Onda pisma. Šest meseci u Evropi -četiri sa njom u Jugoslaviji.

„Ceo ovaj svet je jedno selo”,

govori joj. Progovorio je!„Upoznali smo se u Njujorku, mojiiz Irske i Italije, tvoji iz Španije iHercegovine...” Priča dugo ismisleno.

Slede seminari po Sloveniji uoktobru. Šume razbuktalih boja,okupane jutarnjim suncem, pozirajuza fotografiju. Zatim Beogradopalog lica, oljuštenih fasada. ZaŠona uzbudljiv. U restoranu„Madera” tatar biftek zalivajuvotkom. Kolima po Slavoniji uzkulen i pršut. Leto blago: seminari u

Aranđelovcu, na Rogli i uMiločeru. Stotine profesorki okonjega. On sa njom.

Letovanje na Ibici. Diskoteka„Ku” na otvorenom. Na sredinimamutski bazen. Oznojeni igračiskaču u vodu obučeni ili goli.Zidovi bazena u staklu, a podijumza igru smešten okolo prozirnihzidova. Igrači posmatraju lelujavatela plivača. Jedna svađa usred noćiuz mnogo reči sutradanzaboravljenih. Latinsko-irskitemperament suprotstavljen

špansko-slovenskom.

To je '77. Odlazak drugi put.

Šon joj sada piše pisma uz zvukeflaute južnoameričkih muzičara -pretkolumbijske teme. Ženski glasprodire u njegove sanjarije. Njenglas. Šon je zvuk nošen kroz prostorprema njoj, koja ga upija. Sa njim utami, sa njim na svetlu -upropastiteljka njegove osame.Tako joj piše. „Tvoja sam iskošenasenka pod suncem u zalasku,

prolazim kroz tebe i nestajem,gubim se u vasioni...” A odmah usledećem redu o modnimtrendovima. Njegovim ilinjujorškim? Nikad nije utvrdila.Proletarian Look, Terrorist Chic,Hiroshima Prism. O filmovima iekskluzivnim diskotekama. Pismanedovršena, slična njemu.

Potom susret u Londonu. Kišapljušti. Ništa se ne vidi. U kafeuBritanskog muzeja piše joj naengleskom, ali ćirilicom da je voli.Prvi put za dve godine.

To je '78. Odlazak treći put.

Na Surčinu kolena joj podrhtavaju.Stiže bleđi i tanji nego ikada ranije.Tri nedelje rada u Poznanju sa četiristotine poljskih studentkinjaengleskog jezika i književnosti ičetrnaest kolega, stranih predavača.

Tri Engleza su se oženili nalicu mesta.

Donosi kofer pun pisama,pesama, crteža njegovog lika,poklona, a na svemu donesenom

samo jedna poruka: izjava ljubavi.Ljubomorna je. Ćuti. On joj dajesve memorabilije. Pita ga šta će joj.„Baci ih.”

„Što ih ti nisi bacio?”„Morala si prvo ti da ih vidiš.

Sada su bezvredne.” To su njegoveizjave ljubavi.

Poznanj je bio mračan ikišovit. Beograd obasjan suncem.Terazije se šepure. Radnje pune.Šon kaže da dotiče „svoje tlo”.Tada je naučila da lebdi od sreće.

Jedu uglavnom kod kuće. Suzana imsprema debele pečene paprike,mlade krompiriće, pohovanpatlidžan i tikvice. Piju beli„burgundac”. Kafa kod „Moskve”uz raštimovanu muziku. U pauzamaprastari orkestar objavljuje imesledeće kompozicije ispisano nakartonu.

Idu u Klub književnika posleBITEF-ove predstave nesuvislihreči, a često i bez njih. Kao njihovaljubav. Svako sve razume ili nikoništa ne razume. Nevažno. Glavno

je da je predstava odigrana. Važnoda su oni zajedno.

On kupuje garderobu u tekotvorenom butiku „Hanibal” u ZmajJovinoj ulici. Crna kožna vindjaknapostavljena crvenom svilom. Kožamekša od svile. Bagatela. U Klubuprosvetne zajednice kod ozbiljnog,ljubaznog Mileta, jedu profiteroleza istim stolom za kojim su sedelikada je dojurio iz Pariza samo da bis njom dočekao Novu '79. godinu.Onda, Beč kod prijateljicebogatašice u kući dvorcu sa

sobaricama, travnjacima ibaštovanima. Ana vidi samo Šona,on vidi samo okolinu. Primetnoopčinjen, zaključuju drugarice. Aličime, dvorcem ili Anom? Oboma,tvrdi prijateljica. Ana joj ne veruje.Šon voli luksuz, živi luksuzno madazarađuje malo, ali nikad senijednom rečju ne požali na ledenuučionicu, na odvratan staničnirestoran, na otkazan let, narezervisano sedište u kupeu voza ukoje se neko već smestio i nemanameru da ustane, na smrdljiv

autobus u kome trešte narodnjaci igde je zabranjeno odškrinuti prozorzbog već poslovične promaje, nanepojmljivo prljave klozete nabenzinskim pumpama i u usputnimmotelima. Tu su on i Ana slični:treba koristiti najbolje što postojina određenom mestu, ali ako boljegnema, onda se o onome što je kakvojeste ne govori. Jedino, za razlikuod Ane, Šon u svemu, pa čak i u„čučavcima”, nalazi neku egzotičnudraž.

To je '79. Odlazak četvrti i peti put.

Sarajevo ujesen. Šon hoće daostane zauvek. Od čega da živi?Kako će bez diskoteka? Kako ćeona sa njim? A mama? Mama gavoli. To je u redu. Voli ga jer gaAna voli. Već iznemogla, a hoće dajoj ugodi, da im ne smeta. Spokojnosedi u svojoj sobi i smeši se. SaŠonom govori španski. Kako će onsa njima? Oboje znaju da žele, alida neće. Oboje samo maštaju. Životzajedno? Lepo. Ali, ovako im je

dobro, možda i lepše. Ništa nepitaju jedno drugo. Ona ipak zna daon nema nikoga. On ipak zna da onanema nikoga. U Sarajevu onizgovori prvi put I do love you.Stvarno te volim. Stvarno?

To je '80. Odlazak šesti put.

On hoće da se nastani u seluLubenice na Cresu. Potpuna osamana hridi koja se ruši u more. Liticatoliko visoka da se more samonazire. Lubeničarima ne treba

električna stolica, oni samo gurnu.Nisu im potrebni sudovi, advokati,porote: oni jednostavno sa hridi uvodu. To je život! To je društvenouređenje! Sve to joj govori ŠonAmati.

A ko je Šon Amati? Kao dečkoslušao majku, poštovao oca, išaoredovno na ispovest, urednoispaštao grehe. Katolička škola„Sveta Hristova krv” u njujorškojčetvrti Astorija. U pubertetu patiood užasnih migrena: pomračenjesvesti, povraćanje. Bolešljiv, nežan.

Jedini od četvoro dece krenuo nastudije. Doktorirao u dvadesetšestoj. Odlučio da ode izroditeljskog doma. Odlazi, a ne ženise! Nečuveno! Traumatičan početakŠonovog osamostaljivanja. Majkasrčani napad, otac moždani udar. Zadve godine postaje svoj čovek, tojest sam. Šon Amati: mešavinastepskog vuka, američkog žigola ivilenjaka sa zapadnih strana.

Ani kolena opet klecaju. „Sabenin”avion sleće na „Kenedi”. Letela je

prvom klasom besplatno. Poklonnjenog bivšeg muža. Čeka kofer dokjoj srce bubnja. Glava joj maše uritmu otkucaja. Dve nedelje uNjujorku u Šonovom stanu, nanjegovom terenu. Hoće li musmetati? Hoće li se slagati? Je lidobro obučena? Prestravljena,spetljana, nesigurna, zaljubljena...Srećom, ništa ne pokazuje. Delujesmireno, čak arogantno od silnesramežljivosti. Što je više uplašena,to je osornija.

Evo ga, hoda kao da pleše.

„Ted lapidus” naočare za sunce,tesne „fijoruči” farmerke, „botičeli”čizme, svilena košulja, blagotalasasta kosa sa prirodnim belimpramenom na potiljku, i njena zlatnaburma na malom prstu. Uvek je nosipri dolascima i odlascima, kao dakaže „Tvoj sam!” Grle se. Tolikopodrhtava da joj se čini da i ondrhti. Možda i drhti. Njen „fam”meša se sa njegovim „iv senloranom”. U taksiju knedla u grlupri pogledu na Menhetn, titanskibiljur. Njujork ne pozira za

fotografiju. On je stalno u pokretu:pulsira, menja se, stari, podmlađujese. Šonov stan u bojama zemlje.Jedini nameštaj je žućkastoosvetljenje podešeno za trikove:dugine boje, zamagljenje,fluorescencija, šetajući snopovi.Jedan uperen na Šonovu fotografiju.Snimio ga je prijatelj, umetničkifotograf. Šon Amati, centar sveta.Veliki jastuci i baloni pobacani popodu. Svi u skladnim prelivimajeseni. Baloni skaču na dodir ilebde. Ona takođe. Džin i tonik sa

suviše leda. Posle, jedan bez leda.Pa još jedan. Džet leg i džin! Večerau „River kafeu” na splavu ispodbruklinškog mosta. Kroz staklenezidove blešti srce Njujorka gde svihoće da budu. Preko vode gledajuna arteriju poslovnog sveta, Volstrit, i dve zgrade posestrimeSvetskog trgovačkog centra. Tu jenegde i Met, Karnegi, Peta avenija,Tifani i Tramp tauer.

„Sad ga gledaj iz daljine. Pustimašti na volju. Kad je istrošiš,uronićemo u njega. Shvatićeš da je

mašta siromašna”, sve je što joj Šonkaže.

Ona bi kući! Pošto ne može,pita:

„A kad živiš u njemu?”„Većina živi od kancelarije do

televizije. Zato nemam televiziju,zato nemam kancelariju. Većina ganikad ne opipa, jer se vozi. Zatonemam kola. Većina Njujorčana seplaši Njujorka kao muž žene ili ženamuža. Ja sam mu ljubavnik.”

Iz „River kafea” u taksi. Šon

ne govori kuda idu. Noćas: skok naglavu. Ništa od laganogprilagođavanja. Mnoštvo stoji predjednim ulazom. Stanu i oni. Dalekosu u gomili. Uskoro jedan odsnagatora na ulazu upre prst naŠona. Samo tako se ulazi u „Studio54”. Odmah su na podijumu za igru,jer je sve podijum za igru. Kvalitetpoda, izbor disk-džokeja, vizuelniefekti dovedeni do savršenstva.Velika lakovana tašna je Aninpraktični problem pored mnoštvapsihičkih. Odjednom je najlepša

tašna iz „Jugoeksporta” postalateška i gadna. Nema gde da jeostavi, spada joj sa ramena, i oštrimivicama bode okolinu. Zašto joj nijerekao? I da jeste, ponela bi je. Kakoće bez tašne? Tu joj je sve što jojtreba! Ali ovde niko nema ovakavkomad nameštaja. Torbice sadugačkim drškama vise ukoso prekoramena do boka. Cupkanezadovoljna, ukrućena, nespretna.Šon joj ne pomaže. On je neprimećuje: klizi od grupe do grupeigrača i odmah postaje središte

svakog kruga. S vremena na vremese odvoji, dovoljan sam sebi. Onanije dovoljna sama sebi. Besna je,ali se ne predaje. I da hoće ne bimogla. Najzad je pored nje. Dajejoj bočicu. Udahne obazrivo nekialkohol. Glava kao pero, a noge nedodiruju tlo. Uplaši se za časak, alidejstvo traje dve-tri sekunde.Bočica kruži dalje. „Amilnitrat”,kaže Šon prepredeno-pobedonosnogosmeha. Ona se ponaša kao da jejoš pod dejstvom, mada je potpunopribrana. To se Šonu sviđa, pa nek

uživa. A dobar je izgovor zaludiranje. I, uostalom, do đavola sakontrolom, tom njenom večitomkočnicom, do đavola sa umerenošćui pristojnošću! Celog veka joj stojena putu! U prolazu, grli jednogcrnog, žilavog mladića. On jezadržava u zagrljaju. Što da ne?Igraju stiskavac. Bar ne mora darazmišlja šta će sa rukama. Svesnokrši bit disko igranja: ni sa kim, asa svima - smišljeno kao revoltprotiv konzervativnog zabavljanja,igranki i parova. Ispod oka gleda

mladića u čijem je naručju. Nijeviše mladić. Sad je zreo čovek.Zategnut, napet kao struna. Tvrdotelo. Graciozan, ozbiljan. Kreće sekao toreador u areni. Njih dvoje sujedno. Šon se šunja iza nje. Ana je usendviču. Ali ne, ne: kao deo togdrugog tela čini joj se da Šon igrasa neznancem, a da ona ne postoji.

„Yo soy de Santos”, prošapćenjen partner i nestaje.

„Španac”, okreće se Ana Šonu.„Ne, Portorikanac.”

Sa plafona se spuštaju masivnikožni visuljci poput bokserskih.Onda med igrače uranjaju stubovisačinjeni od ogledala. Sve seumnožava: našminkan muškarac ukožnim pantalonama nag do pojasa,drugi sa perikom u belom šorcu,treći sa crvenom pelerinom kaoRišelje, gola žena prekrivena samoperjem... Ima ih mnogo, sve više.Ujutro se vraćaju kući. Crvenegladiole ispod starinske slikeneznanog bosanskog umetnika,poklon njenom ocu za nešto dobro

što mu je učinio. Sada kod ŠonaAmatija. Iz predratnog Sarajeva uposleratni... ne, Njujork koji nikadnije video rat.

To je '78. Odlazak prvi put.

Vetar napolju huči. Pao je mrak.Ana je upalila svetio. Ona uzimatašnu i iz nje vadi novčanik u oblikukoverte, Šonov poklon iz Pariza odkoga se ne odvaja. Glatka, smeđakoža nije se otrcala ni posle tridesetgodina nošenja. Iz njega vadi dve

starinske fotografije u sepiji: likovidvoje lepih, mladih ljudi, njenamajka i njen otac. Svako na svojnačin nosi znamenja svog roda.Njegove oštre crte, visoko čelo,svetla kosa i ozbiljan pogled uperenu nju, oblu, kao izvajanu u puteru,tamne kose i tamnog sjaja u očima.Dve fotografije snimljene narazličitim mestima, a kada se stavejedna pored druge, njih dvoje seposmatraju. Zato ih je izabralameđu mnogima. Zato ih stalno nosisa sobom.

Šon se divi njenom ocu iz njenihpriča. Želi da liči na rođenogMostarca, ali pred očima mu neteče zelena Neretva, a u srcu nenosi kameni most. Ništa odpokušaja. Ipak, kad odlaze urestoran diskoteku „Le muš”, oblačise kao on sa stare fotografije iztridesetih godina. Pozvani su naStarburst party sa izričitomnaznakom: samo u belom! Restoranje smešten u običnoj stambenojzgradi na njujorškim dokovima.Ulaz običan, bez oznake, običan lift.

Ali, kad se uđe u veliki tavanskiprostor crnih zidova bez prozora,štimung je svemirski: snopovitreperavih ogledalaca konfeta,poput zvezdane prašine, čas seobrušavaju kao snežna lavina, časiščile.

„Je l' ono muško ili žensko?”pita ga, a on odvraća:

„I jedno i drugo. Koga to jošinteresuje!”

„Mene, ja sam Balkanka!”kaže prkosno.

Između jela, odlaze u posebnusalu da igraju. Zamašnoj Crnkinji svremena na vreme blesne krozproreze belih šljokica čvrsta butina.Ona ne igra u ritmu muzike, ona jeritam muzike. Jedan čikica satorbom i kačketom poput majstorakoji je završio posao, pokušava dase dotetura do izlaza. Ana počne dase vrti oko njega, a on spremnobaca torbu, kačket i radničku bluzu izaigra poletno, žestoko. Kad osetida gubi Aninu pažnju, zastane,poljubi joj ruku, zapita odakle je,

pa reče da su susedi. On jeAustrijanac. Nekada je bio solistaBečkog baleta, sada je električar.Pokloni se, pokupi svoje stvari iodlazi.

Zastrašujuće ružna telesinaglavne glumice/glumca pozorišnogdogađaja The Neon Woman namalom podijumu diskoteke u GriničVilidžu pripada svetski slavnomtravestitu Divajnu. „Božanstven” ili

„Božanstvena”? Prevod tražirod. Srpski, za razliku odengleskog, jeste strogo definisan.

„Kod nas nemadvosmislenosti”, primećuje Ana, „Uvezi sa polovima nema muvanja izafrkancije.”

„Macho world”, odgovaraŠon sa gađenjem, dok se ona gadi teodvratne pojave, groteskne, jezive ikičerske.

„Kič koji dostiže vrhunac,postaje umetnost”, objašnjava jojŠon.

Komad nevažne sadržineizvodi na scenu lezbijke,

homoseksualce i ponekog senatora.„Božanstvena” ozbiljno i upornoradi na zgražanju publike, ali i nasmehu, jer kako bi Amerikanci bezit's funny? Ona ruši sve estetskenorme, preterano pretvara u obično,a najzad i u privlačno - ugly isbeautiful. Izraz vremena? Užasnovreme, misli Ana tokom završnescene akta „ljubavi” između„Božanstvene” i jednog crnca naginekološkom stolu. Zatim sesedišta-jastuci sklanjaju i sala sepretvara u diskoteku. Pojavi se i

„Božanstvena” kratko podšišanebele kose, sumornog lica bezslojeva šminke. Njen/njegov životznači spektakl, znači novac. A poslesvega dolazi plaćanje poreza.

Na Anu se ruše prizori kultnogfilma, krvožedne bajke RockyHorror Picture Show, sažetka svihaktuelnih njujorških tema:travestizma, sado-mazohizma,naučne fantastike, horora, rokmjuzikla. Redovi pred bioskopomtraju mesecima. Predstave počinju uponoć samo petkom i subotom, jer

radni ljudi „žive” vikendom. Filmse gleda bezbroj puta. Šonu jesedmi put. Dijalog jetrodimenzionalan: između glumacana platnu, i između njih i publikekoja zna tekstove napamet. Odećomi ponašanjem gledaoci seidentifikuju sa ličnostima iz filma.Preko njihovog aktivnog učešćafilm postaje realnost. Film jestvarnost, a stvarnost jeizmišljotina. Svako viđenje,drugačije tumačenje, svako viđenjepoistovećenje sa drugim likom.

Rašomonijada. Ovog puta Šon jedobar momak sa milom devojkomkojeg će oni drugi, loši momci,iskvariti. Zato je, umestošampanjca, doneo sok i kokice.Dobri su priglupi i trapavi, zli supametni i maštoviti.

Na Dajaninoj rođendanskojsedeljci pojavljuje se glavniprotagonista RHPS-a (skraćenica,kao odraz milja). U korsetu sacrnim čarapama i zlatnimsandalama, našminkanog lica imaljavih grudi, on naglašava

slobodu polova i bunt protivdruštvenih normi. Sloboda iliokovi, pita se Ana, jer tolikanametnuta sloboda su okovi... Ah,kakve joj orgijastičke svetoveotkriva Šon Amati, Greta Garbonjujorških lingvista, snob bez novcai želje da ga zaradi, intelektualackoji ne čita knjige, dečak bezvedrine, miran građanin prožeteruptivnim gnevom ilioduševljenjem, obožavalacČajkovskog i sintisajzera, mladićkoji ćutnju koristi kao najefikasnije

sredstvo izraza.

To je '79. Odlazak drugi put.

Klub „The Saint” u nekadašnjemfabričkom stovarištu toliko velikomda mu se kraj ne vidi, sa podom odrešetaka (nema mesta štiklama) ipodijumima za odmor, spavanje,ljubljenje ili bilo šta što članstvu,isključivo homoseksualnom, padnena pamet. Na određenim mestimakotarice sa voćem kao besplatnoosveženje. Alkohol se ne služi.

Svako donosi svoju stimulaciju: odljubavnika do kokaina. U klub sedolazi posle ponoći, a ostaje doposle podneva. Tu Šon živi prekovikenda. Pita ga zašto bira ovakvamesta.

„Ako hoću da ostanem sammeđu ljudima”, odgovara joj, „ondaje to ovde jedino moguće.”

Zatim „Roxy”, diskoteka narolšuama. Upoznaje zgodnogZadranina zaposlenog kao„održavač dobrog raspoloženja”.Kad zatreba, on uleti među igrače i

podigne temperaturu majstorskimplesom. Ili, dođe važna ličnostsama, a on joj se ponudi kao partnerza igru. Pokazuje im arhitekte,bankare, biznismene koji su svenapustili i odali se plesu narolšuama!

* * *

To je '80. Odlazak treći put.

Leto je, nepojmljiva vlaga ivrućina. Došla je uprkos Šonovom

savetu da ne dolazi. On radi celoleto od jutra do večeri. Američkaekonomija nije ono što je bila.Treba zaraditi za kiriju. Dosadnojoj je. Iscrpljenog, vuče ga prekovikenda na rajska Devičanskaostrva u hotel „Bucaneer”. On samospava. Zatim u San Huan,portorikansku egzotiku i udobnost„Hiltona”. On samo spava. Najzad,on nju vodi na Fire Island, Vatrenoostrvo: peščani sprud, mondenskoletovalište njujorškihhomoseksualaca. Putanje od dasaka

među drvenim vilama. Opet, kao udiskoteci „The Saint”, nema mestaštiklama. Ni njoj, zaključujezapljusnuta prizorimagalopirajućeg, otvorenogpromiskuiteta. Muškarci mamemuškarce, žene miluju žene.

Šon hoće nešto da joj kažećuteći?

I dalje, ona ništa ne shvata, alioseća.

Da, on pripada tom svetu, a nenjenom.

Vraća se kući sa gorkimukusom koji ostavlja prevara iizdaja, ali prvi put srećna što jeotišla iz Njujorka. U svom je gradu,na svom tlu, gde čini joj se, manjeili više, zna ko je ko, i šta od kogamože očekivati.

To je '82. Odlazak četvrti iposlednji put.

Od tada, oboje su se promenili.„Ti si se promenila. Ja sam

ostao isti”, tvrdio je. „Ranije, ti sihtela da sagledaš samo moju jednustranu. Tvoja promena se sastoji utome što sad vidiš i drugu.”

„Videla sam lice, a zanemarilanaličje”, odvratila je.

„Ne”, popravio ju je, „videlasi naličje, a sada vidiš i lice.”

I to je bilo sve.

* * *

Šon i Ana su ostali verni i odani

prijatelji. A nije li prijateljstvonajviši stepen ljubavi? Onedugoročne ljubavi koja nastajeposle kratkoveke zaljubljenosti ivihorne strasti, i u kojoj uživajusamo retki srećnici.

Milkina priča

Milkin stari teča se razboleo. Povrhčinjenice da je Milka osoba kojavoljno i lako pomaže ljudimauopšte, ona je iskreno volela svogpitomog i nezahtevnog teču čija ježena, Milkina tetka, nedavno umrla,pa pošto nisu imali dece, a on nijeimao drugih rođaka, Milkin teča jeostao potpuno sam i zavisiopotpuno od nje. Milka je dobila

uput od lekara opšte prakse za svespecijalističke preglede. Kakodolikuje i lege artis, uredno jevodila teču na preglede ali,nažalost, sa malo opipljivihrezultata, jer se dijagnoza nikakonije oglašavala. A Milkinom teči sestanje pogoršavalo.

Najzad je neko od lekarapredložio da se teča odvede namagnetnu rezonancu... Milka jeodjurila u Klinički centar i posledugog čekanja dobila informacijuda je aparat, koji je bio u kvaru

nekoliko meseci, najzad popravljen,što ju je toliko obradovalo da jeskoro poljubila namrgođenušaltersku službenicu (i tada jepomislila kako mi, živeći u ovojzemlji, doživljavamo stotine sitnihradosti poput ove, koje nikad nebismo doživljavali da, recimo,živimo u Švedskoj, što ju jedodatno oraspoložilo ali ioneraspoložilo). Međutim, onaj deoMilke koji se radovao zbogpopravljenog aparata kratko jetrajao, jer ju je ista službenica

obavestila sa nekim poluskrivenimizrazom pakosne nadmoći

(jer se jedino u tome sastojalonjeno celokupno životno osećanjeviše vrednosti, pošto je puzala predbogatom svekrvom, rintala zanemarnim mužem, gutala od bahatedece i uvlačila se svim doktorima iprofesorima na poslu, a da se nepominje njena lična šefovicaaždaja) da je aparat za magnetnurezonancu prenatrpan onima kojišest meseci nisu mogli da se snime,pa će njen teča doći na red za

sedam meseci, naime, (i tu jeslavodobitno i preglasnoizgovorila): „Datum je... dvadeset idrugi novembar”, preteranopažljivo i sa posebnim značajem gabeležeći u neku svesku, „u osam itrideset ujutro!”

„Ali... oprostite”, blago sepobunila Milka dok su joj se očipunile suzama, „moj teča je jako,jako bolestan. Njegovo stanje sepogoršava iz dana u dan... Pa neznam... kako bih rekla... nećestići...”

„I drugi su isto tako bolesni,pa čekaju! Svi čekaju! I ja da hoćuna rezonancu, ne daj bože, i ja bi'čekala! Čeka se do godinu dana!Da! A vi, kako hoćete! Ali, odmahrecite, da li da vas ostavljam zaovaj datum ili da vas brišem! Jerneki drugi jadnik će rado zauzetivaš termin!” glasio je odgovorizrečen kao zakon indiferentnim,ledenim tonom ne bi li se istaklo daje i ona, dotična administrativka, ane samo lekari, dakle ona, običnašalterska službenica (a smatrala je

da je stav sveta prema njenompozivu predstavljao ponižavajuće inezasluženo bagatelisanje, potpunobesmisleno jer bez nje iza togšaltera ništa se ne bi dalo obaviti),suočena sa svakodnevnim ljudskimtragedijama, teškim situacijama ismrtima, te da je na sve mukečovečanstva oguglala. „Uostalom”,dodala je sad već sa vidnimnestrpljenjem, „ako ne možete dačekate, idite, brate, kod privatnika,platite i mirna Bačka!”

„Nisam znala da ima i

privatno...” promuca Milka.„Ima, kako da nema”,

odjednom službenica postaderazgovorljiva, „sva snimanja, ultrazvuk, mamografija, rendgeni,skeneri, šta god želite, cakum-pakum... Ali, ne može besplatno kaoovde!”

Koliko se moj jadni tečanaplaćao zdravstvenog koje nikaddosad nije koristio, pomisli Milka,ali oćuta, pa samo upita: „ A da limožda znate koliko košta?”

„Znam, kako da ne znam!”uvređeno će službenica, ali sad većsa dozom živosti u glasu. „Okotrista evra, tako nekako... Mogu vampreporučiti ovaj centar... Odličnisu!” pa proturi Milki jednuvizitkartu, krišom pogledajućinaokolo da bi proverila uobičajenoodsustvo pažnje kod koleginica.

Milka se zahvali, zamoli dateča bude ostavljen na listi začekanje, okrete se i ode plačući.Gde sad da nabavi tolike pare?Nigde! A ako ih ne nabavi, umreće

joj njen dragi teča koji joj je tolikoputa u životu pomagao, a da onanije ni tražila! Gajio je nekuneobjašnjivu sponu sa Milkom,mada mu nije bila krvni srodnik:kao da je uvek znao kada joj jebivalo teško i odmah bi uskakao satoplom rečju, tihim savetom iponekom parom, onoliko koliko jemogao da odvoji od svoje maleplate, potom još manje penzije, i toonog delića koji bi uspeo da spaseod njene tetke trošadžijke.

Kad je stigla na svoje radno

mesto u robnoj kući za žensku imušku odeću, Milku odmahkoleginice upitaše zašto su joj očicrvene, a ona tako tužna, jer jeMilka inače po prirodi bila vesela,duhovita i prema svima ljubazna, teje sledstveno bila i najuspešnijaprodavačica. Ona im ispriča šta sedogodilo. Svi su iskazali žaljenje,ali ni trunku čuđenja - šta da se radikad stvari tako stoje, tu se ništa nemože. Ta opšte rasprostranjenaprilagodljivost i spremnost natrpljenje Milku je uvek

iznenađivala. „Trpljen-spasen”,nekoje rekao. „Trpljen-mrtav”,besno je odvratila Milka. Onda jesvako dodao neku sličnu priču i natome se završilo. Potom su navalilemušterije, pa više nije bilo vremenaza priču.

Tečino stanje se tokomsledećih nekoliko dana pogoršalo.Više nije mogao na noge.

Upravo dok je Milka umislima prebirala po poznanicima irodbini koji bi mogli da jojpozajme novac ne bi li sakupila taj

ogroman iznos, kada joj jednakoleginica na poslu priđe i reče: „A šta te košta da probaš prekodoktora Cileta?”

„Kog doktora Cileta?” upitaMilka zblanuto. „Ja ne poznajemnikakvog doktora Cileta.”

„Ne poznaješ čoveka što raditu preko puta u trafici!?” začudi seMilkina koleginica.

„A tog doktora Cileta?Naravno da poznajem! Ko njega nebi znao! Tako simpatičan i vedar i

uvek se šali... Ali otkud je ondoktor? Doktor čega? Pa nije valjdalekar... Njega sigurno tek onakozovu doktor...”

„Ne, ne, on je lekar!” tvrdilaje koleginica.

„Nikad nisam čula da lekarradi kao prodavac u trafici...”

„E, pa sad čuješ...”„Ma to nije moguće!”„Zar nisi dosad shvatila da je

kod nas sve moguće? Nisi? E,bogami, to ti je velika falinka!

Dakle, on je stvarno bio zaposlen uKliničkom centru. U doba našegvođe, stao je nekome kome ne trebaopasno na žulj, pa su ga Oni KojiZnaju Kako Treba lepoekspedovali, svašta mu natovarilišto nema veze sa njim, i on postaoduvandžija! Uveravam te, raspitalasam se... Idi kod njega, on ih svetamo poznaje. Možda može da tipomogne. Šta te košta da ga pitaš?”

„Ništa... Idem odmah. Molimte zameni me, brzo se vraćam.”

Milka se sjurila kao bez duše

do kioska, stala ispred prozorčeta ipovikala: „Doktore Cile!”

„Taj sam!” odvratio jeobešenjački glas. „Aaa, to si ti,Milkice, slatka čokoladice... Nisamte odmah prepoznao, ne dolaziščesto... Naravno, ne dolaziš jer nepušiš! To ti je pametno,najpametnije! Duvan ubija, razara,grize i ujeda... Prosto se naježimkad prodajem cigare, pogotovomladima... Vidiš, zato sam ja stalnonaježen i zimi na hladnoći što jelogično, i leti na vrućinštini što nije

logično. Nisi primetila? Vidi kakomi se kosa nakostrešila!”

„Cile”, prekide ga Milka.„Zašto tebe zovu doktor?”

„Zašto? Hm... Često se i japitam... pa mi onda pukne predočima: valjda zato što sam završiomedicinski fakultet, specijalizaciju iradio kao lekar! Da, mora da jezbog toga! Zašto bi inače?”

„Znači, to je istina”,promrmlja Milka i nastavi: „A je l'poznaješ nekog u Kliničkom centru

na...” I iznese mu problem sa tečomi magnetnom rezonancom. „Možeš limi pomoći?” završi Milka već naivici suza.

„I hoću i mogu. Dakle, iditamo sa tečom i potraži sestruJovanu, zapamti, sestru Jovanu, onaće ti sve srediti kod glavne sestreCece, a ona opet kod doktoraAslagića na magnetnoj rezonanci...”

„Jao, je l' stvarno? Jao, hvalati, doktore, mnogo ti hvala!” grcalaje Milka, ali je i dalje sumnjala uostvarljivost ovog poduhvata.

I možda se ona nikad i ne biupustila u ovu igru, da teči nijebivalo sve lošije i lošije, te Milkaskupi hrabrost i uputi se gde joj jerečeno, potraži sestru Jovanu kojase posle dosta čekanja pojavi.

„Ko me je tražio?” upitaodsečno i pogleda unaokolo.

„Ja... ovaj, ja i moj teča”, papokaza na sićušnog starca koji jesedeo u kolicima.

„A zašto? Šta vam jepotrebno?”

„Magnetna rezonanca”, odvratiMilka i izvadi hrpu papira na uvidsestri Jovani.

Ona baci brz pogled i upita:„Ko vas je poslao kod mene?”

„Doktor Cile”, snebivajući sepromrmlja Milka i zaključi u tomčasu da ne zna njegovo prezime, ani puno ime već samo nadimak, iupravo kada je sklopljenih očijumislila da se pred njom sadazatvaraju sva vrata, ona začu:

„Doktor Cile-Cvrle!”

obradovala se sestra Jovana i njenoozbiljno lice ozari osmeh. „Kako jemoj stari drugar?”

„Dobro!”„Još u kiosku?”„Još u kiosku.”„Neće, pa neće!... Neće da se

vrati u struku... Dobro, kako onobeše... Milka... odvešću vas kodglavne sestre... Malo sačekajte.”

Posle desetak minuta pojavilase glavna sestra Ceca.

„Ko vas je preporučio?” upita

i ona pošto je pogledala rezultatesvih pregleda, upute i mnogobrojnedijagnoze.

„Doktor Cile”, odgovori većmalo samouverenije Milka.

„Ah, naš Cile-Ciki!” razneži seglavna sestra Ceca. „Da, da...Nedostaje nam... Sačekajte, sad ćedoktor Aslagić biti slobodan...”

Kad je uvela teču kod doktoraAslagića, on je odmah postavio istopitanje, a Milka je hrabroodgovorila i reakcija je bila ista:

osmeh, odobravajuće klimanjeglavom, a zatim senkaneodobravanja, negodovanja.

„Šta je s njim?” upita doktor.„Sa tečom?”

„Ne, nego sa Ciletom. Gde je?Je li još duvandžija? Nisam gadosta dugo video, ali čujem daponekad svrati i poseti nas...”

„Još je duvandžija, ali zakletinepušač”, odvrati Milka kao da muje sestra rođena pa sada otkrivaCiletovu intimu.

Kada je snimanje biloobavljeno, i Milka se svimaupletenim u proceduru naKliničkom centru zahvaljivala, prenego što je sa tečom otišla, upitalaje sestru Jovanu zašto se na pomendoktora Cileta svi raskrave irazneže, a ona joj je posle kratkograzmišljanja odgovorila:

„Da, istina... A zašto?... Eh,teško je to... Ma nije teško!” ljutnuse sestra Jovana kao da je besna nasamu sebe što izbegava odgovor.„Zato što je Cile bio dobar,

pristojan, veseo, iskren čovek...Cenio je kolege, bio uvek ljubazanprema nama sestrama, nabezobrazluk i nadmenost odgovaraosmeškom i, iznad svega, voleoljude... Pomagao je apsolutnosvima: i važnim i nevažnimpacijentima podjednako, i onimapreko veze i onima bez veze, i kometreba i kome ne treba... Nikadnamćorast, nikad loše volje...”

„Pričate kao o pokojniku”,prošapta Milka.

„Da, u tome je stvar! Pogodili

ste, a i meni otkrili... On se ovdeviše neće vratiti, on kao da jestvarno pokojnik...”

„A o pokojniku sve najbolje,zar ne?”

„Upravo tako.”

Nemoguće! Lažeš! Nije istina! bilesu opaske svih i svakoga na Milkinupriču. Niko nikada Milki nijepoverovao da je, kao prvo, teča zajedan sat stigao do magnetnerezonance, što je i sama Milka, koja

je svemu prisustvovala, jedvaverovala, i da, kao drugo, postojilekar koji je već godinama stalnozaposlen kao duvandžija u kiosku.

Ja jesam. Meni je pričazvučala sasvim logično za vreme imesto u kojima su junaci ove pričeživeli.

Da li sam mogla bitiPepeljuga?

Silver Stenfil i Šarlota Mejer,američke lektorke iz Splita iOsijeka, i ja našle smo se u Piranugde je trebalo da se održidvodnevni seminar za profesoreengleskog jezika istarske regije.Došle smo dan ranije, u nedelju, iuživale u prolećnom suncu i

povetarcu, mirisu mora, malommolu i luci sa usidrenim barkama,spomeniku velikom italijanskomkompozitoru Donicetiju na malomtrgu, dakle, u gradiću koji je višeličio na pozorišne kulise nego napravo primorsko mestašce u komežive pravi ljudi, a ne glumci.

U kafanici na obali poručilesmo lignje, škampe i oradu. Uzoporo crno vino, dok smo čekale dase hrana pripremi, ja sam predložilada svaka ispriča po jednu svojuljubavnu priču iz mladosti. Njih

dve, nepripremljene, zahtevale suda ja počnem. Pristala sam, premdani ja nisam bila spremna.

Evo moje priče.

Početkom šezdesetih godina XXveka imala sam dvadeset i jednugodinu i studirala engleski jezik iknjiževnost. Spolja gledano, bilasam prilično hladna čak i odbojna.Svi koji su me ovlaš poznavali, atakvih je bilo najviše jer se nisamolako družila, govorili su da samdigla nos put neba, da sam

uobražena, pa i arogantna, spremnada idem preko leševa da bihpostigla cilj. Nisam imala ništaprotiv takve karakteristike, prijalami je, jer mi je nudila sve ono štonisam posedovala. Naime, tetvrdnje su se kosile sa svim onimšto sam znala o sebi, a želela pošto-poto da sakrijem što je značilo dasam u skrivanju bila zaista uspešna.Ja sam zapravo svim svojim bićempripadala grupaciji takozvanih„njanja” - nadasve stidljiva,preozbiljna, nesnalažljiva, sputana,

nesigurna, dozlaboga kritična premasebi, i u neprestanoj zebnji danekim pokretom, izjavom iliodećom od sebe ne napravimbudalu. Jednom rečju, bila samnikakva! Čistokrvna „vezanavreća”.

U mene, takvu nikakvu,zaljubio se jedan Amerikanac. U tovreme, u većini beogradskihkrugova svaki Amerikanac (makaron bio i obični kelner ili šuster, iličak džabalebaroš ili lopov - zaprofesiju se nije pitalo - profesija

je bila Amerikanac), smatrao senekim višim bićem, koje kao dadolazi sa neke druge, bolje planete.Takav stav bio je zasnovan namalobrojnim glamuroznimfilmovima koji su jedva dopirali domoje zemlje, na jedva prisutnimpločama džez muzike ili rokenrolaili, još ređe, na ponekoj prevedenojknjizi koja se izmigoljila cenzuri ikoja bi odmah postajala kultna.

Tog „mog Amerikanca”, kojise zvao Dadli Taft, upoznala sam uDubrovniku. Hitam da naglasim da

moji odlasci u Dubrovnik nisu bilini u kom slučaju rezultat dobrogimućnog stanja moje porodice kojaje preživljavala zahvaljujućipaketima mamine sestre, moje tetkeKlare, iz Njujorka. I samaizbeglica, Klara takođe nije imalaništa, ali nemati ništa u Njujorku inemati ništa na Balkanu tada nijebilo isto. Živela je u najjeftinijimkućama u Bronksu, koje su se zvaleproject buildings, a projekat seodnosio na davanje mogućnostisiromašnima da se donekle

pristojno smeste za malu kiriju unizove ciglacrvenih višespratnicaokruženih urednim parkovima iponekom samoposlugom. Uprkososkudnim sredstvima, tetka Klara jeimala dovoljno za kupovinuodbačene robe na metar (takozvanihrestlova) koja se u bescenjeprodavala na kilo, za stare (koji suizgledali kao novi) žipone, setove,najlon čarape, marame, trikoe,štepane šlafroke, kombinezone,dokolenice, soknice i lastiše; potomplastične kese i kutije za odlaganje

hrane; grafitne olovke i najnovijiizum: hemijske olovke; pa dugmeta,konce, šnalice, kopče, kao i ono zanas najvrednije: poneku funtu kafe,mleka u prahu, pokoju konzervužutog američkog sira, kesicu vanilašećera, zamene za šećer za mog ocadijabetičara, i jaja u prahu nazvanihod milošte „trumanova jaja” poameričkom predsedniku HarijuTrumanu. Dakle, od prodaje tihnasumično skupljenih ostatakajednog imućnog sveta, nas četvorosmo živeli u jednom siromašnom

svetu.Ipak, za najvažniji činilac u

ostvarenju neverovatnog luksuzakao što je letovanje u Dubrovniku,mogla sam da zahvalim maminojdrugoj sestri, mojoj tetki Nini, kojase, posle jedva preživljenog rata,preselila zbog muževljevogzdravlja iz Sarajeva u taj prekrasnigrad na moru. Kada joj je muž, kojinije trpeo nikoga osim svoje žene,umro, ona je najzad pozvala svojuomiljenu „nećakinju” u njene sobice(jedna u podrumu, a druga na

tavanu), koje su se nalazile naekskluzivnom mestu: pored samogprestižnog hotela „Argentina”!Međutim, te sobice su bile deojedne prenaseljene derutne zgrade,gotovo čatrlje, koja je predratnimvlasnicima donjeg raskošnog zdanjaslužila kao konjušarnica. Tako samja provodila tri meseca prvoškolskog, a posle fakultetskogodmora u dubrovačkoj konjušarnicigde su konje zamenili ljudi. Menilično sve je bilo divno kao najlepšisan čim bih se našla na moru koje

sam od prvog časa kada sam gaugledala naprosto obožavala. (Toosećanje zadržala sam i do danas.)

Tako su stvari stajale sa mnom.Sa mojom ondašnjom velikom

ljubavlju stajale su znatnodrugačije.

Dadli Taft je sasvim slučajnodošao u Jugoslaviju na povratku izSovjetskog Saveza za koji je najedvite jade i samo preko svojihuticajnih političkih veza (pradedamu je bio predsednik Sjedinjenih

Država, deda-stric poznati Mr.Republican, a otac vlasniktelevizijske korporacije uSinsinatiju, država Ohajo) dobiovizu i na brzinu razgledao koliko muje bilo dozvoljeno. Potom je došaokod nas da vidi jednu opuštenijuverziju komunizma, dakle,Jugoslaviju koja je raskrstila saSovjetima i uspešno igrala na ivicinoža između Istoka i Zapada. On jestudirao prava na Jejlu i bio je iznepoznatih razloga zainteresovanza, sa tačke gledišta njegove klase,

„neobične” stvari poput ruskeknjiževnosti, ustrojstva carskeRusije, za revoluciju i nastanakSovjetskog Saveza, što je užasavalonjegovu strogu, uskogrudu majkukonzervativku republikanskeorijentacije, a oduševljavalonjegovog oca bonvivana, potajnogdemokratu.

Upoznali smo se na plažihotela „Ekscelzior” gde sam čestoodlazila sa drugaricama i domaćimmomcima plivajući ili se držeći zauže koje je visilo privezano za

čamac na vesla. Dadli, pošto me jeupoznao tako što je moja drugaricaLelica počela sa njim da razgovara,dok sam ja sedela skamenjena poputmumije i ćutala (za menekarakteristična pojava čim sam udruštvu nekoga ko mi se dopadne ilikome se iz bilo kog razloganeizmerno divim) da bih se najzadod neizdržive nelagode bacila umore i zaplivala kraul, mada bih senajradije bacila u Dadlijevonaručje. Odmah po mom skoku nanoge sa zapušenim nosom (premda

sam umela i na glavu, ali sam seplašila da mi neće uspeti pa ćutresnuti na stomak i ispasti smešna),Dadli Taft se bacio za mnom uplavetni Jadran svakako skokom naglavu, pa posle dužeg zajedničkogplivanja, i u moje naručje. Umestoplaniranih tri dana određenih zaJugoslaviju, Dadli je ostao tri putapo tri dana.

Taj deo našeg poznanstva iljubavi za mene nije bio težak,naprotiv, bio je prijatan, uzbudljiv,pun oduševljenja i nadahnuća. On

se nalazio na mom terenu, međuljudima koji govore mojim jezikomi čije ponašanje i običaje poznajemja, a ne on. Drugim rečima, DadliTaft je zavisio od mene.

Po njegovom odlasku uslediloje dvogodišnje dopisivanje u komesam ja opet imala prednost jer samlepše i maštovitije pisala od njega -makar to bilo i na njegovommaternjem a meni stranom jeziku. Uto sam, neverovatno ali istinito, bilasigurna! I tako bi dopisivanjepotrajalo u nedogled da, posle

mnogih nedoumica, Dadli nijenajzad nekako shvatio da njegoviučestali pozivi da dođem u Amerikunisu ostvarivi jer ja nemam para zaavionsku ili brodsku ili bilo kakvukartu (osim tramvajske), a pre bihumrla nego mu to napisala. Posledugog perioda premišljanja inerazumevanja o čemu se zapravoradi, najposle mi je poslaoavionsku kartu!

Takva ponuda se nikako nijesmela odbiti! Ne samo moja majkanego čak i moj otac nisu smatrali da

ovakvu priliku treba da propustim.Ja sam bila jedina koja sam želelada je propustim, jer sam se uplašilašto treba prvi put da putujem uinostranstvo, prvi put da letimavionom, prvi put da budem ustranom društvu i u zemlji čijimjezikom doduše vladam vrlo dobroali knjiški, a zapravo o njoj ne znamništa osim jezika... Povrh svega,drhtala sam od same pomisli naponovni susret sa Dadlijem Taftom.Da li sam se ugojila? (a tamo svikao štiglici: žene tratinčice,

muškarci sportski građeni); kakosam obučena? (a tamo svi kao iz„Voga”); kakva mi je frizura? (atamo svi imaju kosu kao svilu); okojim temama umem da pričam?Samo o Džonu Donu, Džojsu iŠekspiru (koji nikog ne interesuju) iponekom već davnašnjem filmu saAvom Gardner ili KlarkomGejblom (a tamo svi gledajunajnovije filmove, slušaju najnovijeploče, čitaju šta hoće... Brodvej,Metropoliten opera i muzej,Gugenhajm... Šta ti duša želi!). Ja

ne znam nijednu njihovu društvenuigru, nijedan njihov ples, njihovnačin ophođenja... Ništa! Osećanjeniže vrednosti, stid, nesigurnost,nemaština... Sve to me jeophrvavalo do te mere da sam unekoliko navrata iskreno poželelada nikad nisam srela tog mladog itako privlačnog Amerikanca, da senikad nismo zavoleli i da mi onnikada nije poslao avionsku kartu!

U celom tom košmaru, jedinasvetla tačka (zbog koje nisampocepala kartu) bila je moja treća

tetka, Riki. Ona je živela uKlarinom stanu u Bronksu poslesestrine iznenadne smrti. Ja ćustanovati kod nje za početak, aposle ćemo videti... Tako smo seDadli i ja dogovorili.

U avionu nisam htela ništa dapopijem i pojedem jer sam sebojala da se to mora na krajuputovanja platiti, a ja nisam imalapara za takve obesti. U džepu jednelepe tašne koju mi je mama za putisheklala od sitnih bež perlica,stajale su uredno složene dve

novčanice od po pet dolara - mojačitava imovina koju sam cenilaiznad svega, jer sam prisustvovalasvim problemima oko njenenabavke.

Na aerodromu su me sačekaliDadli Taft, teta Riki, i na mojnajveći užas, gomila njenihjevrejsko-srpskih prijatelja. (Svetje uvek i posvuda pratio Rikicuprivučen njenim neodoljivimšarmom.) Papagajski šarenoobučeni, oni su svi pripadali ilinašim starim iseljenicima koji su

srpski pozaboravljali, a engleskinikad naučili, ili siromašnimJevrejima iz obližnjeg kluba, ilikomšijama iz njene zgrade,uglavnom kasiricama, bakalima,krojačima ili taksistima. A na čelute raznobojne mase, za dve glaveviši od svih, hrli prema meniprekrasni, sportski odeveni,milionerski sin Dadli Taft, a za njimcupka moja majušna tetka, bivšabalerina, bivša modistkinja, sada nasocijalnoj pomoći, Rikica, čiji suosmeh i blistave oči skrivale ili,

bolje rečeno, zasenjivale sve ostalošto je postojalo u njoj, na njoj i okonje.

Sama sebi sam izgledaladoslovce strašno: duga plava kosase nekako ućebala i sva okrenulanaopačke, uska suknja mamineproizvodnje od nekog sumnjivogpepita štofa se izgužvala, naprostoizlomila od sedenja, majica idžemper se nekako otromboljili,naprasno isfucali, na sivoj čarapipošla petlja i to spreda gde senajviše vidi, mantil kao da su krave

žvakale, usne ispucale, usta suva odžeđi kao da sam hodala kroz Saharui zalutala, šminka se razmazala,koža se osušila samo što ne pukne!Moj očaj je pomalo smirio Dadlikoji je, sav svež, mirišljav ilepršav, sa iskrenom radošću uplavookom pogledu, potrčao da mesusretne, zagrlio me, podigao sazemlje (pomislila sam da je praviatleta kad me tako lako diže),opisao sa mnom u naručju krug ipoljubio u usta! (Odmah sam sezabrinula za moj dah, jer ceo dan

nisam ništa jela.) Dadli je inače bioprilično uzdržan i hladan, tako da jeovaj neočekivan izliv dobrodošlicei mene pomalo zapljusnuo, pa samživnula.

Pošto smo svi završili kodtetke Rikice u njenom stančiću, aDadli toliko uživao u našimpričama, smehu, šalama i hrani daje otišao tek u ponoć, malo sam seoporavila od prvog udarcaočajanja. Uverila sam se da kada ječovek otvoren i širokih pogleda,kao što Dadli jeste, on može uživati

i u onima koji ne pripadajunjegovom društvenom krugu. Kadasam to kazala tetki Rikici, ona segromko nasmejala i izjavila:„Uživao? Nego! I više nego uživao,kerida, draga, sav se rastopio, jer,vjeruj, njegovi su beskrajnodosadni!” Tada sam zaželela višeod svega na svetu da imam prirodupoput Rikicine - da sam opuštena,duhovita, samosvesna, nasmejana,prodorna... Nažalost, narav se nemože promeniti ma koliko se čovektrudio!

Dadli je u Njujorku odseo ustanu svog prijatelja na Parkaveniji. Tamo smo proveli nekolikostrasnih popodneva. Vodio me je na„Top of sixies”, otmeni bar na 66.spratu jedne zgrade gde su kelnericegovorile engleski sa britanskimakcentom. Sve skupo i dozlabogaotmeno, a meni i dalje samo dvaputa po pet dolara u džepu. Granicemoje nesigurnosti su se proširivale,osećanje niže vrednosti raslo, asputanost se umnožavala. Jedino uljubavnom zagrljaju sam bila

sigurna. Tu nije važilo bogatstvo,nije postojao moj ili njegov teren,već samo spontani osećaj, iskrenaželja i mašta. Tu sam ja bilagospodarica! Ali, ne može se bitistalno u krevetu!

Najzad, posle dva mesecanjegovog učestalog letenja očevimavionom od Ohaja do Njujorka,Dadli me je pozvao u poseturoditeljskoj kući u rodnom gradu,Sinsinatiju.

„Znači, na upoznavanje!”prokomentarisala je tetka Riki

činjenično hladno, a njeni prijateljivriskavo uzbuđeno, dubokoimpresionirani pedigreommladoženje (u šta su ga po mommišljenju neprimereno alisamoinicijativno promovisali).

Što se mene tiče, ja sam biladoslovce obeznanjena, ali ne zbogmogućnosti prosidbe, već od panikei straha. Treba ostaviti dobar utisak!Treba se uklopiti! Treba se snaći!Treba umereno i pametno zboriti!(Tada još nisam shvatala da ninajbolji utisak ne bi pomogao da bi

se izbrisalo moje poreklo ifinansijsko stanje.)

Bilo je leto, Dadli je imaoraspust (završavao jepostdiplomske studije), ali je radiou očevoj televizijskoj stanici kaoobični potrčko - američki načinvaspitanja, način za nasneobjašnjiv. Sin našeg milionerabio bi bar zamenik menadžera, akone i jedan od direktora, ako ne ijedini direktor.

Upoznao me je sa roditeljima:majka me je primila izrazito hladno,

otac sa velikom ljubaznošću. Kadme je Dadli dočekao na aerodromu,dovezao se svojim belim sportskim„volvoom” sa sedištimapresvučenim crnom kožom, a kadsmo stigli pred njegovu prostranuali nisku kuću ugledala sam dva„mercedesa”. To me je dotuklo! (UBeogradu su se automobili mogligotovo prebrojati, a većinom su biliili stari, ili mali, a najčešće oboje,osim, onih službenih vladajućeklase u našem besklasnom društvu.)

Taftovo imanje pružalo se na

sve strane - brdašca su smenjivalešumice, šumice travnjaci, travnjaciza šetnju tereni za golf, ružičnjaci,zastakljene bašte, brvnare, puteljci -toliko ogromno da mu se kraj nevidi! A usred tog prostranstva,bazen! Nisam namerno ponelakupaći kostim, mada me je Dadlinekoliko puta podsećao da ga nezaboravim, jer sam se stidela da seskinem smatrajući da su mi butinedebele. Ujedno, šta ću sa svojomdugačkom kosom? Kako da jeosušim i navijem? Lepu kapu za

kupanje sa cvećem, kakve su tadabile moderne, nisam imala. Jedna izdavnašnjih tetka Klarinih paketa,roze sa plavim cvetovima, raspalase od upotrebe i stajanja, a takve seu Beogradu nisu mogle naći.

Inače, kuća Taftovih nije bila,po oceni njenih stanovnika,preterano luksuzna. „Kod nas je svefunkcionalno”, rekao mi je Dadlijevotac tonom koji mi je nagoveštavaoda kad bi bilo po njegovom, bilo bii raskošno.

Da, pomislila sam, kako vole

da slože priču o skromnosti ijednakosti! A ovde sve sama obest iizobilje! Zar ogromna prostorijaobložena drvetom, takozvana„muzička soba”, gde su naokolosvaki u svojoj kutiji ležali razniinstrumenti, pretpostavljala samnajboljeg kvaliteta, na čelu sakoncertnim klavirom, nijepredstavljala luksuz? Ni kupatilo uzjednu od gostinjskih soba u kojojsam bila smeštena, veće od našespavaće sobe, obloženo mermeromsa dva lavaboa? (Nikako mi nije

išlo u glavu šta će im dva lavaboa.Tek mi je naknadno palo na pametda je to pogodnost koju nude ako imu goste dođe bračni par, pa eto, akohoće zajedno da peru zube.) A tektuš, ah, taj tuš - moja dodatna noćnamora, jer ga u početku nikako nisamumela da uključim! Scena koja sledije teško opisiva, ali ću pokušati:gola u kadi, sva preznojena odužasa, opipavam, okrećem,pritiskam, potežem, cimam svepostojeće vidne delove tušnebaterije, ali ništa ne pomaže - voda

ne prska! Šta da radim? Da se opetobučem i da zovem nekoga? Alikoga? Sluškinju? Ne znam njihovaimena. Dadlija? Sramota me je...pomisliće da sam stvarno jednaobična neuka seljanka kad ne umemni tuš da pustim! Moram, naprostomoram da pronađem način! Poslenekih pola sata koji su meni ličili napola dana, napokon sam ugledalajednu kružnu polugicu, potegla je ijaki mlazevi počeli su da šikljaju.Nije potrebno da istaknem da je tajprvi jak mlaz bio vreo i svu me je

ošurio, te sam vrišteći iskočila izkade. Oprezno sam ponovila radnjusve dok nisam podesila toplotuvode. Pod prijatnim snažnimmlazevima na oči mi je izašlo našekupatilo koje smo delili sasustanarima i moja majka kakopanjevima loži veliku peć da bi sevoda zagrejala.

Ah, ta mučna poređenja nisuprestajala, nigde im kraja!

Dadli me je jednog dana sadruštvom vodio na krstarenjejahtom po reci Ohajo. Svi su se

skijali na vodi, što je meni bilouporedivo sa hodanjem po Marsu.Svi su navalili da i ja pokušam.Srećom, nedostatak kupaćegkostima me je spasao, mada su midevojke nudile njihove viškove(one su sve imale po nekolikokostima!). Po pristajanju uz obalu,tik uz negovane travnjake,odjednom svi potrčaše prema nekimbungalovima i uskoro se pojaviše usnežnobelim šorcevima i majicamapored crvenkastih igrališta za tenis.Neumorno su lupali reketima i

lopticama i stenjali, dok sam jasedela na klupi i kao automaturedno pratila igru: nalevo, panadesno, nalevo, pa nadesno, levo-desno, levo-desno, sve dok mi senije zavrtelo u glavi, te samsklopila oči i povila vrat ne bih lidošla k sebi.

Dadli je pozvao kod sebe ukuću prijatelje na lagani ručak.Posle dosta čavrljanja oneobaveznim temama u kojimanisam učestvovala jer su sve bilevan mojih znanstvenih i interesnih

sfera, mladi gosti, naši vršnjaci,igrali su razne društvene igre. Janijednu nisam znala i od stida inelagode nisam uspevala ni da ihshvatim, mada mi ih je Dadlistrpljivo objašnjavao. Kod nas senisu igrale takve vrste društvenihigara, mrmljala sam, a u sebidodavala: ako su se uopšte neke iigrale! Oni nisu bili zainteresovaniza naše igre ili su pretpostavljali daih i nemamo, a i da su me pitali, jase nijedne ne bih setila. Na pametsu mi padale samo fote! Ipak, na

kraju, mozak mi proradi te shvatihtekuću: jedna osoba zamisli nekupoznatu ličnost, a ostali je po redu ukrugu pitaju na sledeći način: „Dasam profesija, šta bih bila?” a onajkoji je osobu zamislio mora poštenoda odgovori, recimo: „Umetnik.” Pasledeći: „Da sam umetnik šta bihbio?” Odgovor: „Filmski glumac...”„Da sam godine, šta bih imao?”„Oko pedeset.” „Da sam film štabih bio?” „'Prohujalo sa vihorom'.”I sve tako, dok neko ne otkrije imezamišljene ličnosti i onda on ili ona

dolaze na red da zamisle nekoga. Iumesto da se uključim u igru, kad jena mene došao red, ja sam samoodmahnula i rekla sledećoj devojcida nastavi. Čak sam znala i o komeje reč! Bio je to Lesli Hauard! Mojstrah da ću ispasti glupača nadjačaoje moje znanje! Od straha samćutala, a zbog svog ćutanja sam sestidela i ispadala upravo onakvakakva sam se bojala da ću ispasti:provincijalna glupača. Iz vrzinogkola nije bilo izlaska!

Sramota nije bila samo moja,

nego i Dadlijeva. To mi je rekao ion sam iste večeri kada su gostiotišli dok smo se odmarali naležaljkama pored bazena.

„Zašto se malo ne aktiviraš, neuključiš... Sve odbijaš, ni sa kim negovoriš... Ne mogu da teprepoznam...”

„Zato što mi je sve strano!”prekinula sam ga ledenim glasom.

„Ali, ti kao da ne želiš da ti nebude strano, da se malo potrudiš...Sva si ukrućena, stisnuta... Kao da

te je neko uvredio? Nije, znam danije... Prezrivo nas posmatraš saneke kraljevske visine...”

„Aha, tu smo: s jedne stranesam ja, a sa druge vi...” pokušalasam jadno svađalački.

„Pa naravno”, odvratio jesmireno, „ti si gost, ti si nova.”

Ćutala sam.„Šta se to s tobom događa? Ja

sam u Dubrovniku upoznao jednusasvim drugačiju devojku!Otvorenu, zanimljivu, pametnu,

pričljivu, duhovitu... Ta devojka mise dopadala, nju sam želeo dapredstavim svojim roditeljima iprijateljima.”

Da! Da me prikazuješ kaoneku istočnoblokovsku egzotičnuzverku koju si pronašao izagvozdene zavese, htela sam dakažem, ali nisam, jer ne bi bilo fer:i ja sama sam želela da budem taegzotična zver u centru pažnjenjegovog sveta!

Bez reči sam skočila saležaljke i odjurila u sobu, bacila se

na nenormalno veliki krevet i gorkozaplakala. Imala sam dve želje, ajedna je poništavala drugu: želelasam da ostanem sa Dadlijem, alisam još strasnije želela da sevratim, ako već ne mojoj kući,mojim dragim roditeljima i momslatkom Beogradu, onda bar kodmoje tetke Rikice u siromašniBronks gde sam se ipak nekakosnalazila. Zapravo, mada sam sezaljubljivala u Dadlija sve više iviše, mada su me on i izobilje ukome je rođen ali koga uopšte nije

bio svestan, zasenjivali iopčinjavali, ja sam se istovremenosve više i više od njega udaljavala iotuđivala.

Vodio me je na jedanpopodnevni koktel na travnjacimanečije vile na kome sam: prvo, selau jednu pletenu stolicu i nisam seviše iz nje mrdnula prekršivši svezakone takvih okupljanja, drugo,pošto sam kod Dadlijeve sestre uposeti jedva popila bljutavi ledeničaj (dotad sam verovala da čajmora da bude topao) i sažvakala

zelene štapiće celera (dotad samverovala da je celer jedan beokoren u obliku jabuke), ovog putasam odlučila da probam džin itonik, pa pošto je bila velikavrućina, ja sam, ne osećajućižestinu pića, popila nekoliko čašaosvežavajućeg napitka, i treće, kaoposledica drugog, kada je trebaloda se krene, ja nisam mogla daustanem: noge su mi se odsekle iodbijale da me drže! Dadli me jejedva podigao, a koračala sam kaoda hodam po nekom želatinoznom

tlu!To je bio događaj koji me je

skoro doveo do blatnog dnaprovalije mog poniženja.Naglašavam: skoro, jer košmaru jošnije došao kraj. On se nastavio i, uglamuroznoj završnici, zario me je ugnjecavi mulj samogađenja isamoprezira.

Poslednjeg dana pred mojodlazak iz Sinsinatija, Dadlijevamajka, sa kojom nisam ni dve rečiprogovorila jer se jednostavno nijepojavljivala u delovima kuće gde

sam se ja kretala tih nekoliko dana,pozvala nas je na večeru. Valjda daudovolji svom jedinom sinu,zaključila sam. Večera je, zapravo,za nju označavala srećan završetakmoje posete. Srećan upravo zato štoje završetak, a povrh toga, ikonačan dokaz Dadlijeve i mojenekompatibilnosti. Majka je sazadovoljstvom shvatila da ja nisambila dorasla situaciji, da jesinovljeva luckasta avantura prikraju i da jedini nosilac prezimenaTaft nije ugrožen, te mu ne treba

pretiti razbaštinjenjem. Zato je, uznak pobede, priređivala večeru:ona i tata Taft, Dadli i ja. Kod njih ukući. Dobro, zaključila sam, to jošnekako mogu da podnesem. Nisamsanjala da će me sopstvenoponašanje te večeri doslovcesravniti sa zemljom, naime,ispljuskati već pomenutim blatom.

Seli smo za okrugli sto.Livrejisana služavka sa belomkeceljicom i čipkastom krunicom nauredno složenoj kosi, poslužila jebistru supu. Pomislila sam na naše

porodične ručkove i večere, dodušebez posluge koju je glumila mojadraga mama ispunitelj svih našihželja i potreba - naših ukusnihobroka prožetih jednostavnomtoplinom tokom kojih mi je u srcuvladao mir, a u duši ljubav.

Dakle, ja, koju je tetka Riki jošodmalena, dok je živela sa nama uBeogradu, muštrala svakodnevnooko ponašanja kod stola, uspelasam da ispustim kašiku i to savisine usta, te je tresnula po supikoja je pljusnula i napravila fleke

po alabaster belom stolnjaku! Avaj!Šta ću sad? Htela sam da seizvinim, ali knedla u grlu mi nijedozvolila ni da zucnem. Mama Taftse pravila da ne primećuje, a tataTaft stvarno ništa nije ni primetio,već se ljubazno osmehivao i pričaoo svom poslednjem putovanju uPariz. Dadli me je samo pogledao -meni se učinilo sa velikimprezrenjem. Potom, kod predjela odšpargli i artičoka u nekom lakomsosu, ispala mi je viljuška na pod,na tapison beo i debeo! Sjurila sam

se pod sto i dohvatila viljušku, aslužavka se istog časa pojavila sadrugom, čistom. U svom momočaju, ipak sam pomislila da ječudno kako se ona, ta služavka,uvek pojavljuje kad treba. Kakomože da zna? Vrata na feder nalikna ona koja sam viđala u filmovimao Divljem zapadu u takozvanimsaloonima, naime krčmama, stalnosu bila zatvorena.

Pošto sam nekako preživela tadva ispada tokom supe i predjela,došlo je na rad glavno jelo: kotlet,

kao biftek sa koskom, koji se zoveT-bone-steak sa graškom i pirekrompirom. E, tada je služavka ilisluškinja (u Beogradu smo ihnazivali kućnim pomoćnicama)počela da se pojavljuje i kad treba ikad ne treba. Mama Taft samo bizačuđeno pogledala Gledis (to jojje bilo ime, za mene nezaboravno),blago odmahnula glavom i ona bi sevratila u kuhinju. Kada seprocedura ponovila treći put, mamaTaft mi je skrenula pažnju da ispodstola na podu postoji jedno

dugmence koje ona nogom lakopritisne i tako pozove poslugu, a daja, očigledno ne znajući, gazim todugmence. Istina, mlatila samnogama na sve strane odnesavladive nervoze prouzrokovanemojim prethodnim gafovima, a evosad i trećeg još goreg od prva dva,najcrnjeg, jer me je sama mama Taftmorala opomenuti. Toliko sam sezbunila da sam tek posle dugestanke, kao da mi je potrebnonepregledno vreme da odgonetnemtu zapetljanu zagonetku, rekla da se

izvinjavam i da ću odsad nogedržati mirno, što mi je još glupljezazvučalo.

Tata Taft je bio jedini koji seizgleda sažalio na mene, pa je svusvoju pažnju do kraja večeriposvetio meni jadnoj i zgranutoj.Pitao me je o životu mladih uBeogradu, o Titu, o mojimstudijama, divio se mom znanjuengleskog jezika sa britanskimakcentom, malo sa mnom pričaofrancuski, pitao me koju muzikuvolim, a najzad pozvao sve nas u

muzičku sobu i svirao nam starešlagere na klaviru. Pio je samoviski sa ledom i pušio debelucigaru. Bio je topao i ljubazan, ništapoput Dadlija koji je očigledno„povukao” na majku.

Međutim, ni ljubaznost tataTafta nije uspela da me izvuče izponora očajanja. Dozivanjeslužavke je bila poslednja kap u većprepunoj čaši. Koja to još nezgodamože da me snađe da bi me unizila iposramila, upitala sam se, ali nisambila sigurna da, kad bih nastavila

opit, ne bi bilo prilike za dodatnusramotu.

Tako se završila moja avanturasa milionerskim sinom DadlijemTaftom. On je ipak shvatio da janisam za njega: jedna siromašnapolu-Jevrejka - polu-Srpkinjanikako nije njegov par. Ja, previšemlada i neiskusna, nisam shvatilaništa, osim sopstvenog srama kogasam želela ili da pobedim (štonisam uspela), ili da od njegapobegnem (što sam učinila vrativšise u Beograd). Negde duboko u

sebi, bila sam uverena da ja jesamza njega, i on jeste za mene i, samoda me je istinski podržao, da je biopotpuno na mojoj strani, drugimrečima, da se oženio mnome, što bimeni pružilo preko potrebnusamouverenost, ja bih mu osvetlalaobraz. Ali, to su bili samo pustisnovi.

* * *

Po završetku moje priče, Silver jebila van sebe od iznenađenja,

uostalom kao i Šarlota (jer retkokoji Amerikanac ne zna ko suTaftovi), ali Šarlota nije imalasestru koja živi u Sinsinatiju ipoznaje porodicu, a Silver jeste.Silver me je obavestila da se DadliTaft oženio, kako dolikuje,Danlopovom ćerkom, naslednicomgumenog magnata i dobio dva sina.Odmah je dodala da će tražiti odsestre da joj pošalje njegovuadresu, jer ja naprosto moram dauspostavim kontakt s njim poslegotovo trideset godina. Rečeno,

učinjeno!Nekoliko meseci kasnije

dobila sam adresu i obaveštenje daDadli živi u Sinsinatiju uporodičnoj kući. Opet, poslenekoliko meseci dvoumljenja,napisala sam mu pismo sažimajućisvoj život na dve strane i zanekoliko nedelja dobila odgovortakođe na dve strane.

Ubrzo posle mog odlaska otacmu je poginuo u eksploziji upodrumu njihove kuće kada je išaoda izabere vino za večeru. U pitanju

je bio plin. Majka je doživeladevedesetu. On je prvo radio kaoadvokat u Njujorku, ali pošto mu setaj posao nije dopao, vratio se kućiu Sinsinati i potpuno posvetionjihovoj televizijskoj stanici. Ali ito mu je vremenom dosadilo, te jeupravo pre nego što je primio mojepismo prodao stanicu, a zadržaosamo filmski producentski posao.Olenjio se, tvrdio je, a nikad i nijebio preterano vredan. Njegovisinovi sa prvom ženom sada su većveliki momci: stariji je uspešan rok

muzičar, dedina slika i prilika (odkoga potiče i radoznao,avanturistički deo Dadlijevogduha), mlađi je advokat nalik nabaku (od koje je Dadli naslediokonzervativni deo svog karaktera).Razveo se, živeo kao neženja petgodina, i potom se oženio jednomItalijankom, stjuardesom koja sada,svakako, više nije stjuardesa, ali sebavi dobrotvornim radom, odličnoskija i pliva, i koja je lots of fun,vrlo zabavna. (Takav brak,pomislila sam, ne bi dolazio u obzir

u njegovim krugovima pretridesetak godina!) Mnogo putuju,pisao je, ali ne vole hotele, pa iduuglavnom u mesta gde imaju neštosvoje: Aspen, Bahami, Pariz,Marakeš. Izrazio je veliku radostšto sam mu pisala sa nadom daćemo se uskoro i videti.

Kada sam kasnije otišla u Njujork,javila sam mu se, a on je odmahdoleteo da me vidi. Sredovečan kaoi ja, i dalje mi se dopadao, i daljemi je bio privlačan, i bilo je

prijatno otići sa njim u operu i navečeru. Ipak, onog dubrovačkoguzbuđenja i drhtavice, ali i oneameričke teskobe je nestalo. Ja samtačno znala gde sam, mada ni tadanisam bila gde bi, po mommišljenju, trebalo da budem, ashvatala sam i gde je on, i jošvažnije, šta bi on želeo da postigneu tom času sa mnom. Njegovunameru sam prilično hladnoosujetila, otvoreno i spontanoodbivši sve njegove predloge.

Tokom sledećih nekoliko

godina on je još nekoliko putasedao u svoj avion i dolazio uNjujork zbog mene jer, tvrdio je,ona devojka iz Dubrovnika sevratila, i on ni sa kim nikada nijevodio tako razgranate, dinamične,stimulativne i zanimljive razgovorekao sa mnom. On naprosto nikadnije upoznao nekoga sličnog meni!Verovala sam mu.

A onda sam prestala da mu sejavljam kad dođem u Njujork, apotom prestala i da odlazim uAmeriku.

* * *

Tek iz današnje perspektivesagledavam tok svogjednogodišnjeg boravka u Americi.Čini mi se da tada nisam ništanaučila: moja upitanost se graničilasa potpunom smušenošću, a mojasmušenost, sa panikom. Šta možepanični mozak razumeti?

Ipak, želim da veruj em da samtada shvatila da treba mnogo raditida bi se zaradilo, jer siromaštvourušava samopouzdanje. U tu

premisu sam bila ubeđena i po njojživela u godinama koje su se nizale.Tek mnogo kasnije, posumnjala sami u nju kao uostalom i u mnogedruge.

Moj otac je govorio da supametni ljudi velika sumnjala: da,između ostalog, sumnjaju usopstvene kvalitete i sposobnosti,pa i u spoljašnji izgled, da su punisu samokritike i uvek uplašeni da ćesebe izložiti podsmehu okoline. Potoj postavci, ja bih morala bitigenije, a dokazano je da nisam,

nikad bila i nikad neću biti.Skromnost se ne isplati, dodavao jemoj otac (mada i sam veomaskroman), ali sa njom se čovekrodi, ona se ne uči, i nje se nikadniko ne oslobodi!

Dakle, začeta bajka oPepeljugi i princu, u mom slučaju,nije se ostvarila, te se ovde možeslobodno reći: „Nije, jer je tomoguće samo u bajkama!”

* * *

S druge strane, život često isplićebajke, upravo zbog togazaključujem da nisam mogla bitiPepeljuga iz tri razloga: prvo, jer semoja narav ne uklapa u ulogu,drugo, jer nisam imala dobru vilu, itreće, najvažnije, zato što me princnije dovoljno voleo.

Zemlja božje rose

I

Zemljom božje rose nazivali suJevreji Italiju, taj svojevrsnikonglomerat malih država -kraljevstava, republika,vojvodstava i kneževina - u kome suživeli više od milenijuma. Oni prviJevreji, izgnanici iz prapostojbine,naseljavali su uglavnom jug -

Siciliju, Napulj i Rim. Desetakvekova kasnije rasprostrli su se počitavoj teritoriji Apeninskogpoluostrva. Razlog je, kao obično uistorijskim događanjima, bioekonomske prirode: u srednjemveku crkva je zabranjivala svojimvernicima da se bave novcem što jeproglasila za biblijski greh, a unovom dobu preporoda kaouostalom i u starom dobusrednjovekovnog mraka, novčanetransakcije su bile neophodne zafunkcionisanje svih italijanskih

državica, pa se taj „prljav” posaoprepuštao doseljenim Jevrejima,kako potomcima onih koji su senaselili s početka prvoghrišćanskog milenijuma, tako ionima koji su tek pristizali - jednomdoseljenik, uvek doseljenik! Jevrejisu postajali zajmodavci i finansijerii najednom zauzimali važnu ikorisnu, mada većma omraženuulogu.

U okviru novog humanizma ukome je poreklo imalo manjeznačajnu ulogu nego procvat,

Jevreji su dobili pravo da seslobodno kreću i rade. Ipak, naApeninskom poluostrvu nikad nisudostigli pozicije koje su držali naPirinejskom, naime, u Španiji iPortugaliji, gde su zauzimalipoložaje kraljevskih savetnika,državnih bankara, plemićkih lekarapa čak i vojskovođa. I, kao i uŠpaniji, s vremena na vreme,uprkos njihove dragocene društveneuloge, bili su šibani pojedinačno ilimasovno pokoljima, progonima,spaljivanjima i čitavom lepezom

raznih vrsta bezrazložnih poniženja.Po ustaljenom običaju, oni su samosebe okrivljavali za Tvorčevukaznu, jer Tvorac nikad ne greši.Otrpeli bi gubitke, oplakali mrtve,nakratko kunjali ophrvani tugom, aonda se opet bacali na posao, natežak ali nužan zadatakpreživljavanja. Jer, život je zaJevrejina uvek bio i ostao najvećadragocenost.

* * *

Na samom početku XIV veka, oko1300. godine, mladi Icak Cvi stigaoje u Mletačku republiku sa ostatkomsvoje donedavno mnogobrojneporodice: mlađom sestrom Hanom,bratom Simonom i majkomRahelom. Većina Cvijevih koji suuspeli da prežive progon iz svojihdomova na severu, u nemačkimkraljevstvima, umrli su odneuhranjenosti i zime tokom teškogputovanja do Mediterana.

Duhovit i šarmantan, beloput icrvenokos, spretni Icak Cvi se brzo

snašao, svakako uz podršku svojihsunarodnika, i nastavio da se bavionim čime se uz oca bavio i „kodkuće”, naime, novčarstvom,pozajmicama, osiguranjem robe utransportu i svim mogućimnovčanim transakcijama koje su,koliko vlasniku dotičnog novca ilirobe, toliko i njemu samom donosilimali ali neophodan prihod. Trebaloje nahraniti četvora usta. Po dolaskuu Veneciju ni u kom slučaju nijemogao da krene u posaosamostalno, već ga je stari i cenjeni

novčar Mevorah primio zapomoćnika.

„Ajde, Icače, požuri!”zapiskutao je nestrpljivo stariMevorah čim je tog ranog jutraugledao mladićeve crvene kovrdže.„Odmah da si otišao na onu klupukoju sam ti juče pokazao...”

„Onu bankinu, klupicu drugu sleva od stuba?” proveravao jezbunjeno novajlija.

„Nije bankina, nego je banko,blesavko!” frknuo je Mevorah

kipteći od besa. „Nije to klupica,glupane, nego klupa, klupetinalAjajaj! Mućni tom glavom punomnetaknutog, neznalačkog mozga,dragi mladiću! To je mesto svihnaših operacija! Ta klupa nam jehleb nasušni!” Mevorah je mlatioIcaku ispred nosa ispruženimdugačkim kažiprstom. „Pored tebesa desne strane je sinjor MošeAlbala, a sa leve sinjor AvramRomano... Oni su najbolji, jesu,nema zbora... Hm, hm... al', samo daznaš, ja sam bolji od najboljih!

Ajde, nosi ove dve kese i nislučajno ih ne otvaraj dok ja nedođem. Samo sedi i gledi, smeši se,klimaj glavom, pozdravljaj svakogako prođe, razumeš, jer se nikad nezna ko će nam biti dobra mušterija,i uz naklon kazuj da ja uskorodolazim! A mene eto za časak...Moram ovde još neke račune dazavršim...” Kažiprst pokaza mladićuda priđe bliže, pa kad ovaj to učini,Mevorah šapatom prošišta: „To jeza jednu važnu ličnost koja ne smeda čeka... Ajajaj! Mnogo je cekina u

pitanju.”„Koliko, poštovani sinjor

učitelju?” ote se nedolično pitanjeradoznalom mladiću. „Izvinite”,odmah se popravi, „nije moje dapitam, ali hteo bih da naučim štoviše, što brže...”

„Ajajaj, vi mladi neotesanci,sve bi brzo i sve bi mnogo”, gunđaoje Mevorah, ali mu se brkzadovoljno smešio, jer je shvatio daima dobrog učenika. „Koliko cekinanije bitno, hm... ne, ne, jeste bitno,jošte kako je bitno, ali tebi,

podrazumeva se, neću reći iznos.Reći ću ti da je posao sklopljen kaoosiguranje za dva broda plemenitogKozima Delgada koji su plovili zaAleksandriju i, hvala Gospodarunad vojskama što je gusarske vojskesklonio sa njihovih putanja, te su sesrećno vratili, pa nisam morao damu platim dogovorenu sumu kaoodštetu da su, ne daj bože stradali, asledstveno, njegove pare kaopokriće za moj rizik mogao sam dazadržim... Ni luk jeo, ni luk mirisao,doduše drhtao i od nesanice patio,

ali novac ostade kod mene...”coknuo je zadovoljno starac.Odmah potom se natuštio i dodaokršeći prste: „Ovo je bio srećanishod, ali nije uvek tako... Ajajaj,koliko sam se puta naplaćao! Boljeda ti ne pričam, jer ćeš seobeshrabriti...”

„Ja!? Nikad!” izlete opetIcaku.

„Da, ti nikad! Nikad! Manemoj? Nikad, jer si nepromišljen,a to je jednako kao da si ludakizašao iz ludnice!” brecnu se

novčar. „Za naš posao moraju seimati nervi kao konopci, mora sebiti obazriv, promišljen idalekovid...”

„Uvažavajući vaše iskustvo,ipak morate priznati da mi nemožemo predvideti morske oluje igusarske napade!” hrabro seusprotivi mladić.

„Hm... Jeste, tačno, hm... Nemožemo... ovaj, onaj...” mucao jeIcakov gazda, nakratko zaćutao,onda grunuo opet mašući kažiprstomispred kakovog nosa: „Ali, ali, zato

ceptimo, zubima škrgućemo, kidamose od brige... Ova kosa je”, kažiprstse uperi na glavu, „jednu trećinuotpala od starosti, jednu trećinu jepočupana zbog zebnje tokom kriznihsituacija, a ovo što ostade posedeloje od nervoze... Ajajaj!”

„Oprostite, cenjeni sinjoručitelju, ali brinuli ne brinuli,brodovlje će ili srećno stići, ilipotonuti... Briga ne smanjujeopasnost...”

„Ajajaj, kakvog japametnjakovića pod skutom svojim

gajim! Ni Solomon mudri ti nijeravan!” te zatrese glavom i nasmešise. „No, idi sad, trči, a ja uskorodolazim.”

Icak Cvi je zgrabio dvepoteške kese, jednu koja je zvečalai drugu koja je šuštala, i otkasao doklupe gde se smestio odmahpozdravivši dubokim naklonom sveokupljene novčare. Pun elana inade, samo na trenutak sklopio jeoči okrenuvši lice prema suncukoga je bio željan.

Uprkos svim preživljenim

poniženjima, nasumičnim,neopravdanim i ničim izazvanimkažnjavanjima, uprkos konačnomizgonu i strašnom putovanju koje jeusledilo posle svih muka, Icak jebio ushićen prvo, što je živ, aodmah potom, što je stigao u gradokružen plavetnilom mora, a nemutnim sivilom i maglovitimzelenilom, grad gde je toplo i zimi,a ne gde je leto poput zime, gdećarlija povetarac, a ne duvajuledeni vihori, gde se svet smeši, ane mrgodi, gde su ljudi raskošno

(makar ta raskoš njega nikad nedotakla) a ne oskudno odeveni, gdešušti svila, zvecka nakit i blešteboje, a ne grebe sukno, stružeželezo i mrači crnilo! U Veneciji jesve veselo, lagano, lepršavo,zaključio je, jer sve lebdi na vodi,ceo grad lebdi, a Mlečani se šetajupo gradu ne dotičući tlo, većploveći kanalima u duguljastimčamcima, koje nazivaju gondolama!Kakav krasan svet, kakav divanživot! Ovde ni glad nije ista kao naseveru... Ili, možda jeste: stomak

krči i tamo i ovde istovetno, samoje ovde to lakše podneti...

Kada se šepuckajući pojavioMevorah, već je pred njegovomklupom na kojoj je sedeo Icakstajalo nekoliko ljudi koji su sesmejali i slušali pomno mladognovopečenog novčara.

„Šta to radiš?” upitao ga jenabusito Mevorah.

„Dok čekamo vas, poštovanisinjor, ja sam uzeo slobodu da malozabavim prisutnu gospodu lepom

pričom”, odvrati Icak bez straha, aliglasom punim poštovanja.

„Dobro, dobro”, progundastari novčar sebi u bradu uputivšiprekoran pogled svom učeniku, igotovo istovremeno se obraćajućipun vedrine kakovoj publici:„Recite mi, ljubazna gospodo, kakoovaj mladić, inače odsad moj vernii provereni pomoćnik, govori vašjezik?”

„Odlično!” uzviknuše svi uglas.

„Bolje od mene?” nastaviMevorah.

Malo su se ustezali, ali najzadrekoše: „Bolje!”

„Videste li ikada čoveka kojinauči jedan jezik za tri meseca?”

„Nikada!” složiše se sviprisutni.

„Sad ga vidite!” zatutnjaMevorah i pokaza na mladića:„Zove se Icak Cvi. Još će se zanjega čuti, velim vam, a meni, znase, treba verovati!”

Posle nekoliko meseci kada suse njih dvojica vraćali sa klupe naputu do Mevorahove kuće gde susada već stanovali i ostalih trojeCvijevih, Icak je bio zanesen,duboko u mislima i, za veliko čudo,ćutao je što iznenadi Mevoraha kojije navikao na njegovo brbljanje.

„O čemu razmišljaš?” upita ga.Zavoleo je mladog izbeglicu kaosina kojeg nije imao. Da, nije imaosina, ali je zato imao kćerodgovarajućih godina i smatrao jeda mu je sam Tvorac poslao ovog

izuzetno visprenog, okretnog idovitljivog mladog čoveka koji sveuči otprve, bistrog kao bistri potok,i... i nekako srećne ruke...obdarenog srećnom zvezdom, madaMevorah u srećne ruke i zvezde nijeverovao. Naime, otkad je Icakkročio u Mevorahov posao, nijednanezgoda se nije dogodila, svakirizik se isplatio, a cekini su semnožili kao pomahnitali zečevi italožili kao vinsko sirce.

„O čemu razmišljam?” trže seIcak. „O tome kako bi bilo lepo kad

bismo jednog dana sve mletačkenovčare, finansijere, menjače,zelenaše, sitne i krupnepozajmljivače stavili pod isti krovu jednu prostranu zgradu gde binaše mušterije mogle da dođu,komotno sednu, popričaju,posavetuju se... Da sve to izgledakao jedna ogromna, pokrivenabanca, jedna velika klupa ili, jošbolje, jedan niz klupa i stolova zakojima bismo svi sedeli: mušterijesa jedne strane, a mi sa druge... Asvaki od nas, novčara, bio bi

odvojen od onih pored njegapregradama, da jedan drugog neprisluškujemo i jedan drugom nesmetamo...”

„Lepa ti je to vizija, dragidečače, prekrasna, ali nemoguća...”

„Sada nije moguća, ali jednogdana u dalekoj budućnosti...”

„Nikad tvoja ogromnapokrivena klupa neće moći daopstane!”

„Ali, zašto, poštovani sinjor,zašto?”

„Zato što bi je držali mi,Jevreji, a znaš koji je naš usud.”

„Znam, lutanje, lutanje i opetlutanje...

„Ivrim, oni koji su došli izdruge zemlje, večni stranci! Tonikad ne zaboravi!” zagrmeMevorah, pa potom šapatomdodade: „Ko zna koliko će nas ovdetrpeti? Ko zna kakve će namnamete, teške uslove, ograničenja iobeležja nametnuti...” „Neće,Mlečani neće!”

„Mlečani su hrišćani, a minismo... Svugde je isto, veruj mi...Kao što su naša braća stradala većstotinama puta gde god da su senaselila, tako možemo i mi ovde...Već se nešto šuška... Onog časa kadim ne budemo potrebni... Pa čak ikada im jesmo potrebni... Tako je toi vazda će biti svukuda, jer nikad nezaboravi: narod smo bezdomovine... Nama su sve zemljestrane zemlje... jednom stranac,uvek stranac...”

„Dok nas Mesija...”

„Da, da, da!” potvrdi Mevorahnervozno ga prekinuvši. „Ali njegatreba sačekati, a dotle ne lipšimagarče... Ponekad izgubimstrpljenje, mada uglavnom težimumerenom zaključku da se iz ovekože ne može.”

„Tako je”, složi se Icak, i utom trenu mu prolete jedna tolikobogohulna misao da se i sam od njezgrozi, misao koja se ni u snu ne bismela izreći: moglo bi se preći uveru većine u okruženju, preveriti,postati hrišćanin, i jednim potezom

resiti sve probleme, ako ne uprvom, onda svakako u drugomnaraštaju. Sav se stresao od tepomisli i brzo je pokušao da jeodagna, ali ona se nekako u njegovmozak ugnezdila i nije ga napuštala.

„Što drhtiš, Ici?” upita gazabrinuto Mevorah. „Imaš ligroznicu!? Da se nisi nahladio?”

„Nisam, nisam... Dobro mije... Lepo je, toplo je... Nešto samse dosetio, ovaj, razmišljao, pa samse stresao...” izvlačio se Icak.

„A šta to?” starac nijepopuštao.

„Ma nešto u vezi sa verom...”„Hm, ajajaj... mmm... hm...”

mrmoljio je Mevorah kao starimačor kad prede, pa najzad kazaoispod glasa: „Nemoj me nikad i nipo koju cenu citirati, ali odaću tijednu tajnu: vera je utoliko jačaukoliko se čovek manje služirazumom... Zato o njoj nikada nerazmišljaj!”

* * *

Na samom kraju XIV veka, 1394.godine, Jevreji su okrivljeni zazagađenje bunara kugom i prognaniiz Francuske. Osumnjičeni i odmahosuđeni. Neuki narod se raspalio,podigao na noge i u nemoćnom besupopalio im kuće, imovinu, a počestoi njih same. Spasli su se oni koji sudržali načuljene uši, najbrže bežali ilako se rastajali od svojine. Nekinisu daleko odlazili - preživljavalisu krijući se po pustarama, divljim

šumama, vrletima i nepristupačnimvisoravnima franačkih zemalja. Štaje sa njima bilo, niko ne zna. Moždasu pomrli, možda su bivali nađeni iubijani, možda su se pokrštavali...Ipak, većina izgnanika se raspršila uraznim pravcima: na jug u Španiju iPortugal, na jugozapad u italijanskedržavice, na sever u Antverpen iAmsterdam, i daleko na istok, svedo onih zemalja do kojih su ihumorne noge nosile.

„I dušu bi đav'lu prodali za cekine!”

vikao je deda Đakomo Loreti, vođalučkih nosača u Ankoni, velikomtrgovačkom centru na putevimaizmeđu Istoka i Zapada. „Zarada,samo vam je zarada u glavi,ništarije jedne i sotone!” pretio jeuzdignutom pesnicom za mladimAronom Kvarantom koji je lakimkorakom u mekim čizmama hitroprelazio preko prostranihpristanišnih kamenih ploča neobraćajući pažnju na rasrđenognosača kome se odjednompridružiše i obližnji đubretari.

„Vrag vas sve odneo, jer vrag vasje i stvorio! Prokleti čivutskitrgovci! Zelenaši i derikoženijedne!” vikali su za Aronom uhoru.

Jeste, mislio je Aronostavljajući za sobom odjek besnihglasova nalik lajanju besnih pasa,voleo je trgovinu i njene zamršeneali logične zakonitosti. Poslovao jena prostoru između Ankone,Londona i Bejruta, Budima iAleksandrije. U to ogromnopodručje uključio se smelo, hrabrije

i brže od većine nekada prognanihiz

Marselja, jer je, za razliku odislamskih i hrišćanskih trgovaca,preko jevrejskih zajednica prodiraou krajeve gde oni nisu imalipristupa - hrišćani u Otomanskocarstvo, a Turci u hrišćanski svet.

Lak kao perce, Aron je potrčaouz strme kamene stepenice, otvoriokapiju poslednje kuće pri vrhu,udahnuo slatkasti miris Ha Juditinihljiljana i na vrhovima prstiju, danikoga ne probudi, popeo se na

potkrovlje. Bacivši torbu u ćošakmale sobe, na časak se obučenispružio na uskom ležaju.

„Spuštamo sidro gdemoramo”, promrmljao je protrljavširuke. Zgodna osobina njegovograsutog naroda je upravo u njegovojrasutosti! Veseo prizvuk koji jeAron davao izjavi utemeljenoj nasamoj srži besprimernog potucanjapo svetu, uvek je izazivao zgražanjekod njegovih sunarodnika, ali on jetvrdoglavo nadograđivao svojuuistinu neumesnu postavku tvrdeći

da su kobni izgoni, umnoživšijevrejsko raseljenje, pokazalijedno, premda bledunjavo aliblagonaklono lice: proširili supodručje njihovog, naime,jevrejskog uticaja. Sreća u nesreći!

A što se tiče trgovine, ona ćevečno trajati i trgovac, ako jepametan, pronicljiv i sledi logiku,mnogo radi i voljan je da pokatkadrizikuje, biće uvek uspešan. Aronovživotni moto: logika, pronicljivost,rad i rizik - pokazao se dosadtačnim. Jer, potrebe stanovnika svih

podneblja za onim što nemaju, a bezčega, navodno, ne mogu, odvajkadasu nepresušne. Zato su se nazamršenoj razmeđi islama ihrišćanstva, na području plavogJadrana i njegovog šumovitogzaleđa, vestom trgovcu pružaleneslućene mogućnosti zdravezarade! Neka natmureni učenjacinjegove nacije rade svoj posao, aon će svoj. Ovde ili onde, tamo iliovamo - nigde se ne treba ušančiti,već biti lako pokretljiv. Ako gaizgnaju iz Ankone, on će otići u

Dubrovnik, ako ga prognaju izRepublike svetog Vlaha on će uRepubliku zlatnog lava, ako gaizbace iz Mletaka, on će u Spalato,ako ga poteraju sa Apeninskog, onće na Pirinejsko poluostrvo, na krajsveta, pa i dalje, ako zatreba! I to naprvi mig, odmah, čim nanjuši da seizgon sprema, bez zadrške, bezžaljenja. Zato treba imati osetljivnjuh i podrobne informacije. Vremeproroka je minulo, te je on samodgonetao ono što će uslediti naistorijsko-izbacivačko-

merkantilnom planu u bližojbudućnosti, a sa daljom će sesuočiti oni koji tada budu živeli itrgovali, dok će on, prevashodno uradosti, trošiti vreme koje mu jeTvorac dodelio!

„Divota! Krasota!” uzviknumladi Aron Kvaranto, redakprimerak vedrog i ljupkogJevrejina. Još ako mu sinjor Jehudaben Izrael Merkado podari rukusvoje lepe i pametne kćeri Rebeke,njegov život će biti jednostavnosavršen! Ah, Rebeka, slatka

Rebeka! Kako mu se divila kad jojje uz raširenu zemljopisnu kartuobjašnjavao „igru dukatnihkrugova” što se kao začaraniprepliću: kopnena trgovačkačvorišta su rasuta poput sazvežđa nanebu, a zrakaste morske putanje iznjih se šire na razložan isvrsishodan način, i kada opstaju ikada se prekidaju. Upravo kao iopstanak Jevreja u raznoraznimgradovima sveta. Ipak, inadžijskipomisli i gotovo naglas izrečeAron, Jevreji, Židovi, Žudeji,

Španjoli, Džidios, Ebeji, Čivuti,sinovi Izrailja, ili ma kako ih gdezvali, još ne nestadoše sa licazemlje uprkos milenijumskomrasejanjul Pa ti sad vidi iodgonetni tu zagonetku!

Aron skide putnu odećupevušeći: „Ljudi smo bez zemlje,bez države, bez monarha! Tuđincina tuđem, puni zebnje, puni straha!Brrrr!” ispljuska se ledenomvodom, navuče čisto odelo iprebaci bogato nabran kratki crniplašt, pa odjuri kod sinjor Jehude

ben Izraela Merkada - svogcenjenog i voljenog učitelja,savetodavca, sličnog ocu koga nijeviše imao.

Malo začuđen zbog kasneposete, sinjor Jehuda ga ipakljubazno primi, jer mu je mladitrgovac bio ne samo simpatičan većmu je i prirastao za srce - kao sinkojeg nije imao. Ličio mu je nanjega samog kad je bio Aronovihgodina: ista pokretljivost,entuzijazam, avanturizam,vizionarstvo...

„Uđi, izvoli”, tutnjao jeJehuda, „ženskinje i služinčadpospali, umorni od pretpashalnogčišćenja... A hamecu, nečistoćikraja nema! Zuje kao pčelice,pevaju dok rade kao ptičice, nikadda završe, te ti ja otvorih kapiju...”

„Ja malo okasnio, estimadusinjor, poštovani gospodine Jehuda,oprostite mi... Tek što stigoh izSpalata... Posao je odlično krenuo,znate... Ovaj... Čitao sam nešto ouspostavljanju germanske trgovačkemreže između Rajne, Dunava i

Odre...”„Arone!” zagrme Jehuda

pomno se u njega zagledavši.„Kakve veze ima germanskatrgovačka veza sa tvojimputovanjem u Spalato?”

„Nikakve”, priznade skrušenoAron. „Znate, došao sam kod vassa... bez... ne, ne, sa određenimciljem...” Provukao je tanane prstekroz crne kovrdže i ostao sa rukomna visokom tamnoputom čelu.

„Hajde, mladiću, šta ti je na

umu? Govori!” zabrunda Jehuda,tobože namršten, krijućiobešenjački osmeh.

„Alegria... radi se o veselju...veselju Pesaha...”

„Da... Pa?”„Pa, obuhvatio me je neki

polet!... Lepršam... krila mi skoroizrasla, samo što ne poletim!” Neprepoznajući sam sebe, AronKvaranto se snebivao kao još nikadu svom kratkom ali burnom životu.

„Mladost, eto šta te je

spopalo, mi mansiviku, mlađanimoj! Mladost, kad se ne zna za kraj,kada život izgleda večit i punpočetaka!”

„Ah, da, početak... počeci... Toje to!” preglasno viknu Aron, zatimzaćuta jer oseti drhtaj svog napetogtela, ali ipak odvažno nastavi: „Visigurno znate, cenjeni gospodine...”

„Mogu samo da nagađam”,prekide ga Jehuda, „al' što bih semučio kad si ti ionako namerio dami kažeš?”

Ah, stari lisac zasigurno zna,pomisli Aron. „Molim ponizno, sadužnim poštovanjem prema vašemimenu, porodici i precima, molimda mi... hm...”

„Pre nego što zamoliš za rukumoje jedinice Rebeke”, prekide gaopet Jehuda sa sjajem u oku,„sačekaj da ih sve razbudim, nanoge podignem, da nam se pridruži iRebeka, pa ako ona pristane, anešto mi kazuje da hoće, da vamonda, uz čašu vina, podarimblagoslov... A, proscu? Šta veliš?”

Aron skoči na noge, pa padena kolena, zgrabi Jehudinu ruku iobasu je poljupcima.

„Stani, polako, AroneKvaranto, dragi moj dečače!”zatutnja Jehuda. „Ne udajem se jaza tebe!” Potom zagrme takosnažno: „Rebeka!!! Hana!!! Simha!!!Izidore!!! Sumbula!!!” da se celakuća, jedna od najstamenijih uAnkoni, zatrese.

Kada se najzad Rebekapojavila, stari ali dobro držećibelobradi Papa Jehuda ben Izrael,

otera pospanu poslugu u kuhinju daspremaju voćne napitke i lakupovrćnu zakusku, pa reče kao iztopa: „Rebeka, kćeri moja, hoćeš liprihvatiti ovog mladića za muža?”Tu zastade, napravi dramatičnu ipodugačku stanku, pa ozbiljnim igotovo pretećim tonom dodadesporo izgovarajući svaku reč:„Ispuni njegovu žarku želju, samoako je i tvoja.”

Rebeka udahnu vazduh, krajeviusana joj se izviše u blistavosmejak, a oči zasjaše, i već je

zaustila da izgovori pristanak, kadotac podiže ruku: „Pre nego štoodgovoriš, hoću pred tobom iAronom da raščlanim njegovkarakter. Kazaću šta o njemumislim, i kao čoveku, i kaotrgovcu.”

„Dobro, Papa”, procvrkutaRebeka.

„Ali, zašto, estimadu sinjor,cenjeni gospodine?” upita Aron.

„Jer je iskrenost osnovasvakog zdravog odnosa. A, ako se

orodimo, valjda želiš da su namodnosi na čvrstim nogama?”

„Svakako... U pravu ste... Ali,osećam se nelagodno”, procediAron.

„Bolje sad nego kasnije”,odbrusi Jehuda i nastavi obraćajućise Rebeki: „Dakle, nije Aron veseosamo večeras jer te prosi i jer jeobavio unosan posao u Spalatu.Njime uvek vlada dobroraspoloženje. Ništa mu nije nimrsko ni teško: ni duga putovanja,ni spori pregovori, ni zamršene igre

mita i obmana. Naprotiv, on usvemu zdušno učestvuje, svesrdnouživa i razvija svoj trgovački, pa iživotni njuh. Telesno i duhovno jeizdržljiv. Uporan je ali i popustljiv,otvoren ali i zakopčan - kako kadzatreba... To je jako dobro... da!”Jehuda značajno klimnu glavom, panastavi pogledavši uplašenogArona. „Svojih vrlina je svestan.Samosvešću pothranjujenepokolebljivo uverenje da ćeuspeh ovenčati svako njegovopreduzetništvo i, pošto je rasterećen

zebnje i straha, tako je dosad ibivalo. Dokle će trajati njegovadobra vila... naime, srećna zvezda,videćemo! Zvezde sijaju i zgasnu...Zato je važno istaći da je Aronradan i vredan, te trudom moženadoknaditi gubitak zvezde.”

„Rebeka je moja zvezdavodilja, a biće i pratilja!” ne izdržaAron da sasluša bez upadice.

„Na svet oko sebe”, nastaviJehuda kao da ga nije čuo, „gleda saponekad neobuzdanom, ponekaduzdržanom radošću. Oprezan je i...”

„Smišljeno neoprezan”,pomože mu Rebeka takođe pažljivonaglašavajući svaku reč.

„Tačno! Al' ne prekidaj me,izgubim nit!” Jehuda zastade ipomilova srebrnu bradu. „Hm... Da!Dakle, naš mlađani prijatelj niježivot posvetio Tvorčevoj stvari,mada poštuje njegov nauk. On jepromućuran i okretan trgovac, atrgovci izdržavaju učenjake...Dobro zarađuje, a isto tako i troši.Štednja mu nije u krvi. To može bitii dobro i loše. Proceni sama...”

„Zaljubljenik je knjige”,prošapta Rebeka.

„Što je lepo, jer rečeno je: kone povećava svoje znanje, smanjujega. I to je valjda jedino što vam jezajedničko.”

„Kako, Papa?” zabrinuto ćeRebeka.

„Evo kako: on brza, tiusporavaš, on je plahovit, ti sismirena, on se lako razljuti i lakosmiri, ti se teško razljutiš...”

„Pustolovina mu je u krvi”,

ubaci Rebeka sramežljivo.„Pun je znatiželje, ne drži ga

mesto, zato je stalno u napasti daotkriva šta je sa druge straneograde, i to tebe privlači, milakćeri, jer ti si samo literarnoradoznala! Aron dobro procenjujeprilike jer prati svetska zbivanja,što je za naš posao od presudnogznačaja. Pored njega nećešgladovati, bićeš zbrinuta, a da liće te učiniti srećnom, to češ samamorati da otkriješ! Dakle, dazaključimo, prosac ti je zdrav,

mada izgleda loman, žilav mada jetanan, a je li lep, to reci samal”

„Il mas ermozu, najlepši!”spremno se oglasi Rebekapogledom milujući Aronovcrnpurasti lik osvetljen bleštavimočima.

Tako su se Aron Kvaranta,potomak izbeglica iz Marselja, iRebeka Merkado, naslednica stareankonske jevrejske loze, venčali,živeli uzbudljivo ali srećno, iizrodili pet sinova i tri kćeri.

* * *

Dona Gracija Nasi (njeno tajnojevrejsko ime) ili Beatriče de Luna(njeno javno katoličko ime) rodilase u Lisabonu početkom XVI vekakao član bogate i cenjene porodiceconversosa, prevernika iz judaizmau katoličanstvo. Njen otac, Alfonso,bio je kraljev lekar, njen brat,Amadeo, finansijer kraljevstva.Kao vrlo mlada, ona se udala zadon Fransiska Mendesa, uspešnogtrgovca i bankara. Svega osam

godina po njenoj udaji, započeo jerad inkvizicije u Portugalu. Okrutnai neumoljiva, inkvizicija jedelovala po ugledu na već uspešnoobavljen zadatak širom portugalske„velike sestre” Španije, gde jeposao mučenja, spaljivanja ikonačnog izgona svih Jevreja,preobraćenika, judaizanata i novihhrišćana bio završen nazadovoljstvo svetovnjaka,crkvenjaka i krvnika.

Upravo u to vreme njenobožavani muž, don Fransisko

Mendes, naprasno je umro, a zanjim i njen otac, majka i brat. DonaGracija je ostala sama. S obziromna to da nije vladala epidemija kugeili neke druge kobne zaraze, u vezi stim uzastopnim smrtima šuškalo seo zatrovanom vinu, potom o čuvenojstrelici sa otrovnim vrškom, dakle,sredstvima koja su katoličkivelikodostojnici štedro koristili uslučajevima kada nisu želeli da seotkriju kao legalne i legitimneubice. Između ostalih, na taj načinje nastradalo i nekoliko papa

otvorenijih pogleda na veru i svet.Donu Graciju Nasi Mendes ili

Beatriče de Lunu, (kako se komedopada), mada je bila smela mladažena naprednih nazora, tada je srazlogom zahvatio veliki strah ipanika kao, uostalom, i sveportugalske conversose, i onedavnašnje kao što je bila njenaporodica, a još više one skorašnje.Dona Gracija je ubrzo postalasasvim svesna da joj je beg jediniizlaz u život. Zato je uz pomoćimućne muževljeve porodice

nastanjene u Holandiji, pobegla nasever, prema Ravnoj zemlji, uAntverpen, jedino bezbednozapadnoevropsko područje koje jeprimalo Jevreje i sve one druge narazmeđi dva religijska učenja.(Učenja koja su, treba istaći, kaoprvo, potekla jedno iz drugoga, ikao drugo, oko kojih se odigravahunajveća krvoprolića ljudskeistorije). Do velikog slobodnoggrada na severu moglo se stići samotakozvanim „podzemnim kanalima”jer je Evropa bila čvrsto okovana,

doslovce zapečaćena zabranomprolaska ili, ne daj bože,prihvatanja portugalskih izbeglica.

„Od grada do grada”, šaptalaje Gracija-Beatriče, „od gada dogada”, koji od nje primahu kesedukata, dragoga kamenja, nakita,srebrnog i zlatnog posuda i ukrasakao mito, jer, na sreću ili nesreću,uvek je bilo i uvek će bitipotkupljivih ljudi. Tako je ovaplemenita dama i jedinstvena ženaplaćala visoku cenu kao carinu narobu, u ovom slučaju roba bejaše

život, za prolazak kroz„civilizovani” svet, cenu zbog kojenije ni u primisli zažalila i koju birado odmah utrostručila da je moglada spase još kojeg od svojihistovernika.

U Antverpenu ju je sačekaoFransiskov brat Dijego Mendes,takođe uspešan bankar, koji jesvesrdno pomagao preko svojihveza i zamašnih suma novca,mnogim portugalskim novimhrišćanima da pobegnu odinkvizitorskih lomača. Dona

Beatriče mu se zdušno pridružila uradu i posle nekoliko godina zanjega se i udala.

Po Dijegovoj takođeiznenadnoj smrti, 1532. godine, onaje preuzela, nastavila i proširila nesamo njegov bankarski i trgovačkiposao, već i njegova dobročinstva.

Posle nekoliko godina, donaGracija-Beatriče Nasi Mendes,ophrvana glasovima teškougroženih, odluči da se preseli bližeonoj svojoj sabraći kojoj je pomoćbila najnužnija - tako će im lakše i

brže biti od koristi! Ostavivšiogromno bogatstvo Dijegovojporodici, a ponevši još veće, ona seodselila u Mletačku republiku.

U Veneciju je došla kaoBeatriče de Luna, jer je znala dakao odana i imućna katolikinjamože učiniti više za dobrobitJevreja nego najbogatiji inajuticajniji Jevrejin. (Ipak,neophodno je podvući, ako već nijei suviše znano, da je u svakoj odnavedenih varijanti, a i onihnenavedenih, ogroman novac imao i

uvek će imati presudnu ulogu.)U Veneciji je kupila jednu od

najlepših palata na Velikom kanalu,okružila se mnoštvom posluge idružbenica, priredila bezbrojraskošnih zabava, koncerata iuličnih maskiranih balova i galantnoobdarila skupim poklonima važneličnosti.

U Veneciji, zbog svega toga,donu Beatriče de Lunu primaju navelika vrata. O njeno prisustvo seotimaju svi, od dužda prekodržavnih savetnika i crkvenih

velikodostojnika, od najvišihplemićkih krugova do običnoggrađanstva. Ona nikog ne odbija ineumorno posećuje prijeme,balove, izložbe, koncerte i večere.

Ova neobična dvostrukaudovica ipak ostaje tajanstvenapojava za Mlečane i time još višeizaziva znatiželju. Uistinu, donaBeatriče je bila jedinstvena usvakom pogledu: previšeobrazovana za ženu, a bolje i odmnogih muškaraca; lepoteneuporedive, od onih koje se lako

pamte, a teško zaboravljaju;naizgled neiscrpnog bogatstva, inesumnjivo najimućnija žena uRepublici; sa uzdržanim smeškomprimala je muška udvaranja, ali nanjih nije odgovarala; kao posvećenakatolikinja galantno je sipala cekineza sve hrišćanske praznike koje jeuzorno obeležavala i isto tako zadobročinstva; nije tvrdičila ni kodpojedinačnih poklona i po dužnostii po hiru, dakle, i duždu kome jepoklonila najskuplji portugalskivez, i novčaru Jevrejinu, kome je

darovala zlatni rog. Jednom rečju,zaključiše Mlečani, dona Beatričede Luna bejaše žena za svavremena. Žena sa dva lica -štoMlečani nisu ni sanjali, a mletačkiJevreji znali - sa dva života: onimsjajnim javnim, i onim značajnimtajnim, zbog koga je onaj lažni javnii izgradila.

Tako hrabra Jevrejka, jer je tou srži svoje duše bila i ostala,prožive nekoliko godina u Venecijipomažući na sve načine svojusabraću po njenoj osnovnoj veri.

„Carissima Signora, najdražagospođo”, šaptao je presavijen ustruku Primo del Ponte, donaBeatričin poverenik čiji je jedinizadatak bio da prati prilike uduždevoj palati i međ plemstvom ida je o tome izveštava. „Hraniteljkomoja i mnogih nas!” Del Ponte jepatio od patetike, što je njegovuposlodavku žestoko nerviralo te gaje često opominjala.

„Dobro, dobro, Primo,nastavite sa izveštajem!” rekla jenestrpljivo zapovednički.

„Nad vas se nadvio oblaksumnje, ah, prekrasna gospođo!”nastavio je uzneseno.

„Čije sumnje?”„Lokalnih crkvenih

vlastodržaca... Opasnost je velika, apotekla je...”

„Kako? Odakle?” prekinula gaje dona Beatriče svojim zvonkimglasom, ali naredbodavnim tonomkoji nije trpeo odbijanja iprimedbe, pa pogledavši svogdoušnika, ona dodade gotovo nežno:

„Ispravite se, Primo, nemojte mi setako snishodljivo klanjati svevreme, molim vas, dragi prijatelju!”

„Dobro, ovaj... da, znate, ja seklanjam vašoj lepoti.” Del Ponteispravi leđa i snebivajući se kao damu je prethodni položaj višeodgovarao, nastavi: „Šuška se...mnogo se šuška... o vama... hm,vašem milom prevashodstvu iblagorodstvu...”

„Prestanite sa takvimtitulisanjem... Nismo u Rusiji... Gdese šuška?”

„Međ visokim plemstvom.Govorka se da je vaša cenjenaporodica u drugom-trećem kolenubila ovaj, onaj, takoreći žudejska, ada ste vi zapravo... teško mi je daizgovorim... da ste vi, dragagospodarice, avaj, judizant!”

„Pa i jesam!” odvrati donaBeatrice otresito. „Vi najboljeznate, Primo, da se u podrumimamog dvorca nalaze kuhinje, kreveti isve što je potrebno za zbrinjavanjemoje nesrećne braće. Skupljaju sekod mene Jevreji, a ja sam sa njima

o Sabatu i svim našim praznicima!Slavimo i Pesah i Jom Kipur iHanuku i Rož Hašanu i Purim sasvim ritualima i jelima staresefardske tradicije...”

„Znam, dona Beatriče, znam, abolje bi bilo da ništa ne znam!”zavapi Primo i skoro se rasplaka.

„Zašto?”„Jer sam, eto... kuku... lele...

kukavica!” Zastade pa reče kao dase pravda: „Ali to sam vam odmahkazao, zar ne? Čim smo se upoznali,

zar ne? Jeste, jer to je vaš i mojrizik... Ako me razapnu na točak, ilimi počnu čupati nokte... jao! jaomeni!... ja ću sve priznati, teškomeni kukavcu!”

„Ne zapomažite, gospodineDel Ponte, već radite svoj posao...Kako su nas otkrili, volela bih daznam!”

„Nisu nas još sasvim otkrili,ali bi, ne daj bože, mogli...”

Odjednom shvativši ozbiljnostsituacije, sada već očajna jevrejska

dobrotvorka, pokri lice dlanovima iduboko uzdahnu. „Oh, kakosaznadoše? Toliko smo se skrivali,toliko čuvali... Kako je to moguće?”

„Pozabavio sam se i ispitaodetaljno kako je do toga uopštemoglo doći... Dakle, odmah danaglasim: sve je poteklo iz najboljenamere... U šetnji, hvalila vas doneba dva jevrejska mladića, sinIsidora ben Avrama Soprana,David, i sin Jakova ben IsakaSalcite, Nikolo, kako pomažetesvim siromašnima pa, dakako, i

Jevrejima dajete šakom i kapom...Kako ste dobra vila venecijanskeumetnosti... Kako imate osećanje zalepotu... Kako svakoga u svojpalačo primate i svakome bezrezerve dajete...”

„Dobro, dobro i...?”„I ništa, sve najlepše o vama,

ali taj razgovor se vodio u gondolidok su se mladići vozili prema Trgusvetog Marka... GondolijerĐulijano ih je slušao, pa pošto jebio dužan svom gazdi, plemenitom

Marcijanu, pet cekina kojenikako nije mogao da sakupi i damu ih vrati, on mu ispriča šta je čuoi reče da će se obratiti vama zapomoć, pa pošto ste vi tako dobričak i prema Jevrejima, svakako ćetei njemu, odanom katoliku pomoći davrati svom gospodaru dug. To jepodrazumevalo da je plemenitiMarcijano škrt, a jeste neviđenacicija, jer neće svom vernom slugisa petoro dece dug da oprosti! E, toujede plemića za srce, jer je voleoda se prikazuje kao galantan, što

venecijanski plemići uglavnom ijesu...” „Dobro, dragi Primo, i...?”

„Marcijanu de Santisu, inačepotajnom šefu svih duždevihdoušnika, ta informacija o vašojdarežljivosti, koja nikako ne bejašenova, odjednom zazvuča sumnjivo ion postavi, za svaki slučaj, svojadva čoveka ispred vaše palate...Oni već mesecima sede kaoprosjaci na velikom stepeništu i viih darujete uvek kad prolazite...Njihovi izveštaji su izgleda bili zavas porazni...”

„Sve mi je jasno”, promrmljadona Beatriče de Luna, pa skoči nanoge. „Dragi Primo, hvala vam naobaveštenju. Ovog časa počinjemosa pakovanjem. Samo najpotrebnije,samo najvažnije... Moram jošvečeras pobeći odavde...”

„Smem li sa vama, uzvišenagospodarice, molim vas?”

„Smete, dragoceni mojprijatelju. Da nema vas, ja bihzavršila u inkvizitorskimtamnicama... Hvala vam!”

„Ali... ali... Kako možete takobrzo pobeći!?”

„Iskustvo, ponavljanje istog...Otkad sam ovde, ja sam upripravnosti, poluspakovana zaiznenadni beg...”

„Sigurno onda znate koga jošvodite?”

„Samo moje dve ličneslužavke, Marinelu i Gracijelu, dvasnažna nosača, Bruna i Đankarla ivas... Što manje ljudi, to je lakšebežati.”

„Jesu li oni naši?”„Nisu, nisu naši...”„Ko zna, možda i jesu, ali ne

znaju...”„Ta mogućnost uvek postoji...

Ali, najvažnije je da su pošteni imeni odani.”

„Tačno!” zdušno se složiPrimo. „Bolje pošteni hrišćanin,nego pokvareni Jevrejin!”

Tada dona Gracija ustade i, uzšuštanje taftanih skutova, krenubrzim, lakim korakom prema

vratima salona, a Primo, drhteći kaoprut, potrča za njom.

„Gospodarice!” zavapi Primo.„Gde ćemo pobeći, zaboga ipobogu!?”

„To ću vam kazati kadabudemo krenuli.” „Nemate u menepoverenja?”

„Ako u nekoga imam, ondaimam u vas, ali što manje znate, jer,ne zaboravite, i ovako suviše znate,to ste bezbedniji... Idite brzo kući,birajte sporedne kanale i uličice, ni

sa kim ne razgovarajte, spakujtesamo najnužnije i hitro se vratiteovamo... Bez zastajkivanja, bezzadržavanja...”

„Da ugovorim sagondolijerom... onim našimpoverljivim?”

„Ne, to će učiniti Marinela...Bolje da bude žensko, manje jesumnjivo...”

Kao što je na samom dolasku uVeneciju detaljno isplanirala, donaGracija će se zaputiti na jugozapad,

u Feraru, kojom je još od XIII vekavladala porodica D'Este, večitirival i protivnik Mletačkerepublike. Vojvoda od Ferare,Erkole d'Este I, po izgonu Jevreja izŠpanije, dozvolio je izbeglicama dase nasele na njegovoj teritoriji, dase slobodno kreću, i bave setrgovinom i izlečiteljstvom. Jedanšpanski Jevrejin postao je njegovlični lekar. Sina Erkola I, Alfonsa,nasledio je Erkole d'Este II, koji sepokazao još otvorenijim premaJevrejima: smanjio im je porez, i

dozvolio im da otvoreno slavesvoju veru i praznike. Zato Ferarukrasi deset sinagoga velike lepote ijednostavnosti. Kada je po dolaskuu Veneciju, spremala putanjebekstva, kao što je činila bez obziragde pristigla, lomila se izmeđuFerare i Bolonje koju su Jevrejinazvali „gradom u kome Bog živi”.

Ipak, pomno prateći tekućeprilike, i zato što je lično poznavalavojvodu Erkola II odlučila se zaFeraru.

Beg je uspešno izveden, a

smeštanje u Ferari je išlo salakoćom propraćeno velikimpočastima poznatoj dobrotvorki,meceni i bogatašici kojaneposredno po dolasku odbaci imeBeatrice de Luna i prigrli jevrejsko,Gracija Nasi.

Njena veza sa Antverpenom jei dalje funkcionisala i ona jedobijala sve nove i nove kesezlatnika, vrednosnih papira idijamanata. Tako su njenanepresušna imanja i dalje odlazilana pomoć večno ugroženim

sunarodnicima, ali ne samo njimanego svima kojima je pomoć bilaneophodna. I u Ferari kao i uMlecima, dona Gracija je pametnoulagala postojeće fondove iumnožavala ih preko poverljivihnovčara. Mada je prečesto bivalaizložena užasnim pričama otragičnim ljudskim usudima, njenživot se nastavljao u zadovoljstvuzbog toga što je te usude ponekaduspevala da promeni, pobedi zlo iposreći ih, čemu je zapravoposvetila svu svoju snagu, sve

svoje vreme, i sav svoj novac.

Tokom ranog popodneva, upravo nadan kada je iz kandži inkvizicijeuspela da iščupa dvojicu novihhrišćana i njihove porodice i da ihiz Rima prebaci u Feraru, slugaPalini prijavi posetu „jednogodrpanog torbara”, kako ga lakonskiopisa. Ona naredi slugi dapodrobnije opiše posetioca, na štaPalini zamucnu pa na jedvite jadeskrpi sliku sićušnog Jevrejina satorbom punom mirisnih ulja,

lekovitih masti, losiona, melema itrava. Pošto dona Gracija nijenikoga nikada sa svog praga oteralaili odbila da primi, ona Palinijudade znak da ga pusti.

Začas omanji čovek satorbuljakom bezmalo većim odnjega samog, polako i stidljivoušeta u ogromni salon.

„Ja sam izlečitelj Simon”, rečeuz duboki naklon.

„Šta mogu da učinim za vas,izlečitelju Simone?” upita dona

Gracija ljubaznim glasom, ali nedižući pogled sa spisa na pisaćemstolu.

„Za mene ništa”, odvrati sitanglas koji je zvučao razdragano.

„Pa za koga onda?” začudi sedona Gracija i podiže pogled svojihjoš krupnih i živahnih očiju, te sezagleda u travareve koje su bileogromne, vodnjikavosvetle, pomaloizbuljene i kao u kamila natkriljenezastorima dugih ravnih trepavica.

„Za vas lično, poštovana

sinjora”, odvrati ovaj mirno itrepnu.

Pomalo drhtavom rukom aliodsečnim pokretom, dona Gracijapozva Simona da joj priđe bliže idade mu znak da sedne.

„Za sebe?” reče zbunjeno. „Štaja to treba da učinim za sebe? Ljudiobično dolaze kod mene da neštoučinim za njih.”

„Meni ništa ne treba, hvalavam, poštovana gospođo. Kćeri samsrećno poudao, sinove oženio, unuci

su mi zdravi i veseli, a mojaRahela, mada pomalo posustala, jošje biser u mom oku, kao i ja unjenom... Mmmm... Posao se nekakokotrlja, živimo u slobodi. Šta jedanobični Jevrejin može više da traži?”

„Vi ste mudar čovek. Govoritekao haham. Milo mi je što sam vasupoznala, jer je malo mudrosti uovom uskomešanom savremenomsvetu. Recite mi, šta ja mogu zasebe da učinim?”

„Vi ste se, dobročiniteljkonaša, po dolasku u Feraru vratili

otvoreno na veru otaca. Postali steono što ste i bili, naime, što su vašipreci bili dok se nisu pokrstili. Vaširoditelji i njihovi roditelji su u dušiostali verni judaizmu, ali su spoljaodavali znake hrišćanstva...Smešno!” ciliknu izlečitelj Simonkao zvonce na tornju i zatreptasvojim predugačkim trepavicama.„Prešli vi na bilo koju veru u ovomdunjaluku, po našem zakonu ostajeteJevrejin, naime, Jevrejka... Hi! Hi!A kao da ono, to hrišćanstvo, nijepoteklo od nas! Mmmm... To je sve,

priznaćete, uvažena sinjora, takvojedno nepotrebno zamešateljstvo,takva jedna strašna papazjanija... Ibilo bi toliko smešno da nijebezmerno tužno... Ojojoj! Previšetragično! Naš jedini greh u očimahrišćana, zar se ne biste složili...”

„... bio je taj što Jošuu odNazareta nismo priznali zaMesiju...” prekide ga dona Gracijanežnim tonom, jer je odmahzavolela prisustvo ovog patuljka i,ovo hiljadu puta ponovljenopametovanje joj, začudo, ovog puta

nije išlo na živce.„A da jesmo”, nastavi torbar,

„ih! ko zna... Ali, ne vredi nagađatijer nismo, a nismo jer ni on sam, ani okolni događaji nisu odavalipredviđene znake za pojavuMesije...”

„Jeste!” strpljivo potvrdiopštepoznatu istinu dona Gracijakao da je prvi put čuje.

„Zato ga mi još čekamo! Idućegodine u Jerusalimu! Zato se jošnadamo...”

„A nada je svekoliki ljudskipodstrekač...”

„Nada je izlečiteljka... Nada jesrž našeg opstanka...”

Travar Simon odjednomzaćuta, promeškolji se na sedištu,izvadi jednu bočicu iz svoje torbe ipažljivo je postavi na sto ispreddone Gracije.

Ona se kao opčinjena dugozagleda u jarko žutilo tečnosti uflašici, pa ga upita: „Šta je ovo,sinjor Simone?”

„Nešto korisnije od mogmalopređašnjeg govora čiju temuvi, poštovana dona Gracija, znatesvakako bolje od mene... Ne znamšta mi je ponekad, samo brbljambez kormila i kočnice... Ojojoj!”

„Ne brinite, izlečiteljuSimone, meni je vaš govor prijao.”

„Joj! Hvala, mnogo vamhvala!... Dakle, ovo je melem zabolne kosti, ali toliko lepo mirišeda može služiti i kao parfem...Znate, ne mora svaki efikasan leksmrdeti kao što mnogi

pretpostavljaju... Smrdi, značivalja... Ne, ne i ne! Ima ih, kao štoje ovaj, koji su opojno mirisni...Učinite mi čast, uzmite ga napoklon... Samo kap i ceo dan steizlečeni i namirisani... Mirisnimelem koji sam nazvao po vama,dona Gracija Nasi... Mmmm...Valjda se ne ljutite?”

„Ne, nikako, naprotiv!Počašćena sam... Očarana... Hvalavam, dragi Simone, vi ste očiglednodobar čovek!” procvrkuta donaGracija iznenađena poklonom.

„Dobar? Nadam se da jesam”,zapiskuta Simon. „I, ako jesam,činim isto ono što čine svi drugidobri ljudi! Dobrota je svugde i kodsvih ista. Čistota, iskrenost,pristojnost, poštenje su opšteljudske osobine. One nemaju vezesa veroispovešću, već sa dobrotom!Kao što i loši ljudi uglavnom čineslično... Ni zloća, laž, prevara,gadost, nažalost takođe svojstveničoveku, nemaju veze sa verom...Ojojoj! Sad bi me rabi Solomonoštro ukorio, možda i izbacio iz

templa, ali ipak ću reći: sve teljudske osobine nisu povezane sačinom klanjanja ili krštenja ililjuljanja...” zastao je klimajućiglavom kao da prebraja šta je sveizrekao, te pogleda upitno donuGraciju.

„Dragi izlečitelju, slažem se savama u potpunosti... Ali, vidite,posle ovolikih bežanja, seljenja iskrivanja, ja sam imala nesavladivupotrebu da se iskažem kao Jevrejka,da otvoreno ispratim sve naše lepevesele i tužne praznike, da se

osetim onim što sam uvek potajnobila...”

„A ja vam sada savetujem,cenjena naša dobročiniteljko, da sevratite na ono što su vaši preciprihvatili kao jedini načinpreživljavanja, da se vratitekatolicizmu.”

„Molim!? Šta velite? Kako tomislite? Zašto bih to učinila?”uzviknu zbunjena dona GracijaNasi. „Da opet postanem Beatricede Luna?! Zaboga! Nikako!”

„Bogati ste”, mirno je nastavioizlečitelj Simon. „Bogatstvo trošitena sve ljude oko sebe. Takvi suretki, a pogotovo prema nama. Zatomorate nastaviti po svaku cenu vašdobrotvorni rad”, naglašavao jesvaku reč, oblikovao svoje rumeneusne sklone osmehu kao da govorisa slabosluhom, klaparao kapcimasklapajući i otvarajući oči koje sunajednom blesnule akvamarinskimsjajem: „Vi morate živeti i ostatiimućni što je duže moguće! Zato suvaša bezbednost i dobrobit veoma

važni, koliko za vas, toliko i za svenas...”

„Ja razumem šta vi menigovorite, ali ponovni prelazak... Ne,to nije moguće... I zapravo ne vidimrazlog za takav korak...”

„Alija vidim, ja vidim!” kaodavljenik zavapi Simon. „Ja, znate,umem pomalo da budem vidovit...Umem ponekad da predvidim... usnovima. Kad sanjam, a to je retko,i protumačim san, nikad se dosadnisam prevario... Kao što rekoh,nije to često, ali sada se desilo!

Zato sam došao da vas upozorim...Da vas, uz duboki naklon i dužnopoštovanje, zamolim da učinite štovam kažem, da me poslušate madasam daleko od vašeg obrazovanja,znanja i mogućnosti da na osnovuobaveštenja...”

„Ispričajte mi vaš san”,prekide njegovo preklinjanje donaGracija, jer je osetila da jeizlečitelj spreman da se baci prednju na kolena, a to nikako nije htelada dozvoli.

„Evo mog sna”, Simon duboko

udahnu vazduh. „Usnio sam Papskudržavu pod nebom plavim i suncemobasjanu, a nas, Jevreje, kakogamižemo rimskim tlom pod tuštimnebom katoličkog prezira. Usniosam crnu reku koja lagano, poputvrele lave, ističe iz papinogvelelepnog zdanja i, vidi čuda,onako gusta prikuplja samo nas!Usnio sam kako nestajemo u njenimvrelim mutnim vodama. Sprženamrtva tela tonu, da bi kasnijeskamenjena povremeno izranjala izguste mase... Usnio sam kako se ta

reka, nepogrešivo usmerenakažiprstom pape Pavla IV, širi celimpoluostrvom, a mi se skrivamo,bežimo, čupamo da nas ne biprogutala... Usnio sam kako naszatvaraju u samo za nas određenenajgore kvartove, one poredtopionica željeza, kvartoveograđene i spolja zaključavane...Usnio sam kako nas obeležavajuraznim oznakama na odeći, kakonam oduzimaju pozive i određujuone kojima se smemo baviti... Usniosam plamenu zabranu poseda, svake

imovine... Usnio sam progon, mukei smrt naše braće iz Ankone... Avaj,njima neće biti pomoći, oni postajumučenici... Šaka preživelih bežaćeu Pezaro... Usnio sam sultana saistoka kako uzdignutom moćnomdesnicom preti svetom ocu iz Rima,čija se bela odora namah preliva ukrv crvenu... I ništa ne pomaže...Ništa... Baš ništa...” Uz grcaj stariSimon, pognut i zgrčen, zaćuta.

Posle duge i turobne tišine,dona Gracija prozbori: „Vaš san jejasan... Ali, izlečitelju Simone,

mada ne sumnjam da je moguć, utom snu, kao uostalom u većinisnova, nema ničeg praktičnog... Akose vaš san prevede na stvarnost,kako objasniti nesumnjivefinansijske gubitke kojima bi se svedržave ovog poluostrva tim opštimčinom prema Jevrejima izložile? Anovčane nedaće vuku i političke...”

„U pitanju nije logika, većdoktrina, ideologija, a oneuglavnom ruše, a ne grade... Pasetite se Španije!”

„Pamtim još bolje moj

Portugal”, uzdahnu dona Gracija, pakao da se nečega odjednomdosetila, zapita: „Ako meneupozoravate, šta ste vi za sebe isvoje predvideli?”

„Nama će se desiti što mora.Mi smo sitni i nevažni, mada i samivolimo život iznad svega... Ja samsavetovao moje, a oni poslušali, dase sele na istok, pa dokle stignu...Kćeri su stigle do Soluna, a sinovido Istanbula... Ali vi, vi treba ovdeda ostanete, jer samo vi možetenašima u Italiji da pomognete kada

dođe do najgoreg... Zato, cenjenadobročiniteljko, postanite opetBeatriče de Luna, i sve će biti uredu... Vaši zlatnici će pomoći dasvi zaborave donu Graciju. To jemoj savet, a na vama je da gaodbacite ili prihvatite. Ja sam rekaošta sam imao.”

„Hvala vam, prijatelju”,odvrati dona Gracija, „A sad mepustite da razmislim.”

Dona Gracija je sedela bledoglica i sklopljenih očiju. S vremenana vreme potvrdno je klimala

glavom kao da se sa nečim o čemurazmišlja slaže. Ovaj ju ječovečuljak duboko potresao iuznemirio, ali ju je istovremenonjegovo prisustvo radovalo.Zagledala se u kristalno plavetnilonjegovih očiju i osetila senadahnutom; osmehom je iskazivaosvoju bezrezervnu dobronamernost;lako pognut telesni stav ukazivao jena njegovu urođenu skromnost; asvojim „ojoj-ojoj”, svemu štokazuje dodavao je uskličnik, nekuprijatnu vedrinu. Dona Gracija Nasi

nije želela da se ovaj čovek ikadaudalji, da ode od nje. Ne, takvuželju još nije osetila prema drugomljudskom biću (izuzimajući,svakako, svoje voljene muževe, alisa njima je ta želja imala drugačijaobeležja) ili, ako jeste, ona je bilaretkost. Zato dona Gracija tu željujoš jednom razloži, pa pošto u njojne vide ničeg nepovoljnog, ona jeprigrli. Najzad, ona zamoliizlečitelja da ostane sa njom jošneko vreme.

U smiraj dana dona Gracija

posla nosiljku sa Simonom dadovede njegovu Rahelu kojoj je većranije javljeno da spakuje neštostvari i oni se već pre mraka opetstvoriše pred sinjorom Beatrice deLunom spremni da sa njom podelesudbinu.

II

Italijansko mestašce Pedaso nalazise u oblasti Marke čiji je glavnigrad Askoli Pičeno. Marke izlazena Jadransko more, ali im zaleđina

ulazi duboko u kopno, u plodnevalovite predele. Ceo region jeukrašen bezbrojem prekrasnihgradića, nekadašnjih tvrđava-dvorova velmoža, smeštenih navrhovima brda, od kojih su, poredglavnog grada, najveći Fermo,Loreto i Mačerata.

Pedaso, mada na samojmorskoj obali, nije turističko mesto,već gradić u kome se prvenstvenoživi. U njemu letuju uglavnomnjegovi žitelji, običan svet:porodice sa malom i starijom

decom, mame i tate, bake i deke,starci i starice koji iznose stolice isuncobrane na ulicu gde sede živokomentarišući tekuće događaje.Balkone Pedasa krase slapovibugenvilija i bokori petunija. Unjemu nikad nije ni preterano vruće,ni preterano hladno, a našljunkovitoj plaži talasi nikad nisupreterano visoki, jer se saotvorenog mora razbijaju o kamenilukobran.

U Pedasu, sve je po meričoveka.

Majka, dve kćeri i majčinaprijateljica provodile su već sedmoleto na terasi stana iznajmljenog namesec dana. Veliki mir bi ihobuhvatio i uljuljkao dajući nekudrugačiju meru svim stvarima onogčasa kada bi stigle u majušni gradnedaleko od Ankone, nekadašnjeribarsko selo, mestašce ugneždenoizmeđu ozbiljnih letovališta, PortoSan Đorđo i San Benedeto delTronto, sa glavnom i sporednimulicama, šetalištem, plažama, lepimradnjama i obaveznim trgom na

kome se uzdiže obavezna katedrala.Trg sa crkvom ima i Pedaso kao,uostalom, i sve ostalo što jepotrebno za svakodnevni porodičniživot: pekaru sa najukusnijim„biskotine kon le mandorle”,piljarnicu sa vlasnicomnadžakbabom za koju su se svakegodine s miloštom pitale da li je jošživa, a ona je svake godine bivalasve živahnija, poslastičarnicu ikafić „Sedmo nebo”, dve sjajnosnabdevene samoposluge, manjuISSIMA i veću SMA (mada bi

trebalo da je obrnuto), dvemesarnice sa zadivljujućetranžiranim mesom, prostranuribarnicu „Europeše” koja sezatvarala ponedeljkom jer se ribarinedeljom odmaraju, piceriju„Sandro” sa ružnim vlasnikom iukusnim picama, starog obućaraĐakoma Tolentina (čiji su preci biliuspešni lekari, ali ih je uništiofašizam), Internet kafe, frizera, pačak i teretanu i kozmetičarku.

U Pedasu postoji sve što jepotrebno običnom čoveku.

Pedaso je njima dvema, majcii njenoj prijateljici, kao najlepšidar nudio ušuškani mir, razlivenutišinu, nežnu uspavanost koju susamo povremena dečja vriska iponeki glasniji razgovor, pevljivkao i sve što se izrekne naitalijanskom, remetili, ne, ne,remetili, nego podvlačili, isticali.

Majka, dve kćeri, Olga iSonja, i majčina prijateljicaneumorno su posmatrale ljupko igotovo neprimetno jačanje sjajasunca tokom jula, bokorenje

zelenila i cveća, i zurile u promeneboja mora i neba, od modrogplavetnila do tamnog sivila ilijarkog rumenila. Ispred njih:primorsko drveće, mnogo pinija,mali park, venci oleandera belog,crvenog, ružičastog... S vremena navreme protutnji voz i ozbiljnozapišti pevajući neku samo njemuznanu melodiju. Pruga oivičavaitalijansku čizmu po nekoj suludojMusolinijevoj zamisli -čule su odmeštana. Veliki vođa je takoodlučio, pa tako i izgradio! Voz

prolazi tik uz more, duž svih plaža.Izmestiti prugu koštalo bi milijarde,pa ona stoji gde ju je diktatorostavio kao i mnoge nelogičnegrađevine hirovi sličnihnaredbodavaca širom sveta. Ne,njima dvema, majci i njenojprijateljici, uopšte ne smeta tutnjavavoza. Naviknu se za dan. Kad sevrate kući, u Beograd, smeta im štoga ne čuju. U njegovom hukupronalaze neku romantičnu notuvečnih putovanja čoveka.

Dok je Sonja bila mala,

majčina prijateljica je, bez obzirana njoj nedolično detinjastoponašanje, mahala svakomzahuktalom vozu veselo praćenaSonjinom ručicom, pogotovo kad bise njih dve našle u moru gde su seigrale „ribice” i „klackalice”, i gdeju je majčina prijateljica uspešnoučila da pluta na leđima, a Sonjicanju bezuspešno da napravi kolut uvodi. Nisu nikad primetile da im jeneko uzvratio mahanje, ali su seponašale kao da su se svi putnicibacali na prozore i odmahivali im

oduševljeno. Obe su tvrdile da videmnoštvo razmahanih ruku. Videtiono što se stvarno događa ili videtiono što se zamišlja da se događa,gotovo je isto, tvrdila je majčinaprijateljica.

Sada je Sonja devojčurak, paviše ne mašu vozovima, većocenjuju dečake što prolazeplažom: koji je najlepši, koji jenajbolje obučen, koji je najviši,koji ima najotvoreniji osmejak. Sviti dečaci se prave većma odraslim,ozbiljni su, dok im tamne oči igraju

blistajući od želje za avanturom,životom i svime onim što se isprednjih pruža i što će dohvatiti jednogdana, ili nikad neće.

Olga je dve godine starija, uosetljivom dobu između devojčice idevojke. Na terasi iznajmljenogstana ona ponekad svoje sumnje,nade i planove poverava maminojprijateljici, jer je majci već sve toispričala. Ali, kada dolazi doljubavnih tema, onda kaže da će seposavetovati sa majčinomprijateljicom, jer ona ima više

iskustva nego majka, koja je uživotu volela samo jednoga - svogmuža, naime, Olginog i Sonjinogoca.

Oko jedan sat po podnevu, svese isprazni: Italija ruča. I one suručavale. Ista scena se događa i okodevet uveče. Sve se isprazni, osimrestorana. I dok jedu sa primetnimuživanjem, Italijani pričaju o hrani.A njih četiri ručavaju u restoranu naplaži kod Anđela Rikote, gde im jesve uvek potaman. Đuzepe,Anđelov sin, ih služi, Mama Rikota

i drugi sin, Simone, u kuhinjikuvaju, a Anđelo je za barom, točipića, pravi espreso, muti sorbeto ineprestano sa svima priča.

U Pedasu sve je porodično.Njih četiri jedu dagnje sa

špagetama raznih debljina i oblikakoje su uvek aldente, kuvane ali neprekuvane, lumakine - morskepužiće u sosu od mirodije, pašpigole, orade, grdobine, losose,brancine, sanpijetre, lignje, škampe,zelene salate sa još zelenim alislatkim paradajzom, zukine kon

gamberete - reš pečene tikvice samajušnim škampima, fruta del mare- plodove mora, za neodlučne odsvega po malo. Tu laku, čipkastulepezu ukusnih jela na bezmesnomjelovniku je sastavila i spremilaMama Rikota koja se onako mala,debeljuškasta, džambasta i glasna,pojavi tek popodne pošto jezavršila posao u kuhinji. Onda celaporodica, kelneri, pomoćnoosoblje, čuvar plaže i salvataggio,spasilac, sednu i zajedno ručavaju.Majka i njena prijateljica bi

pogledale znatiželjno u njihovetanjire i uverile bi se po ko zna kojiput u lepotu jednostavnostiitalijanske obalske kuhinje. Uzaleđu kuhinja je sasvim drugačija ipotpuno mesna. Vino je isto i namoru i u brdima: domaće, pitko,meko, lagano. Upravo kao sve uPedasu.

„Koko belo! Koko di mama!”(u Italiji ništa bez mame!)svakodnevno, jednom pre podne,jednom popodne, ciliče poputnapuklog zvona sitan čovek

neodredivih godina koji podseća nakomarca sa kačketom, dok odsečnoi preozbiljno hoda duž plaže saogromnom korpom punomočišćenog kokosa u jednoj ruci, doku drugoj nosi veliku kantu vodekojom zaliva i osvežava urednoisečene parčiće. Pošto mu je glasslab i škripi kao zarđale šarke, on uustima drži pištaljku kojomobjavljuje svoj prolazak. Kokobelouvek žuri kao da mu nije naročitostalo da proda svoju robu, ali kadaga dozovete, on zastane, odrecituje,

i dalje kamenog lica, jednu kratkuduhovitu rimovanu pesmicu olekovitom dejstvu kokosa koji lecisve, od celulita do muške nemoći,potom svečanim pokretom izvadijedno belo kao sneg parče, stavi gana zeleni list i pruži ga sa velikimponosom mušteriji. Niko ne pitakoliko košta, jer to svi već znaju.Niko Kokobela nije video nigdeuveče. Šta li radi, često su se pitale,sve dok Sonjica nije izjavila: „Pa,seče kokos!”

U Pedasu, sve je logično i

jednostavno.Na plaži je svakodnevno

prisutan i Pepe, štrkljast i visokmladić, nalik na lik iz stripa. On sebrine za ležaljke. Pedasini suskromni, kaže pričljivi Pepe,nemaju mnogo para, ali imajumnogo snova. On sanja o studijamaprava, jer je ubeđen da italijanskaadvokatura samo njega čeka - bićeodličan advokat, takav je tip,zaključile su. U Pedasu, svi imajusnove.

Početkom jula slavi se

značajan praznik - dan sveca SanNikola, zaštitnika ribara. Ceo gradje na nogama. Slavlje počinjepopodnevnom procesijom kojavijuga gradićem i stazama poredmora. U pročelju je sveštenik usvečanoj odori, potom nosiocikrsta, pa mladi svešteničkipomoćnici, pa žitelji, pa dečurlijakoja poskakuje oko svih njih. Prekodana na plaži, uz gromko pucanje,isprobava se mašinerija za večernjivatromet. On im se čini bogatiji iraznobojniji od svih dotad viđenih,

ili zato što je uistinu takav, ili zatošto se posmatra sa male razdaljine -ne može se sagledati iz daljine, jerdaljine nema.

U Pedasu, sve je malo i blizu.Događaji iz zabavnog i

kulturnog života (kao, na primer,film na otvorenom u Domu kulture,ili cirkus, ili koncert orkestra iz SanBenedeta) se objavljuju razglasom -jednom velikom trubastomskalamerijom nameštenom na krovmalog, drečeće žutog, prastarog„fijata” koji kruži gradom - poput

telala sa dobošem u drevna turskavremena na Balkanu. Svakog petkauveče na terasi kafića „Leptir”sviraju se stari šlageri Modunja iČelentana uz koje igraju ne samookretni sredovečni plesači, već istitakvi starci i starice.

Takva je zabava u Pedasu.Meštani mere vreme po

svadbama, praznicima, rođenjima,krštenjima, godišnjicama i,svakako, pogrebima. Ali, mere onivreme i po jednom ustaljenomdogađaju koji se odigrava svake

nedelje, a čiji je glavni akterkontesa Beatriče iz osiromašeneplemićke porodice de Luna kojaživi u jednoj loše održavanojtrospratnoj vili na najlepšem mestu,u samom centru grada tik poredplaže. Stamena vila je okruženaogromnom zapuštenom baštomprepunom lipa, palmi, pinija ibokora divljih ruža, što je mogućevideti samo u retkim prilikama kadase velika kapija, zbog izlaskaautomobila, otvori. Inače se ulazi namala vrata usečena u masivnu

kapiju. Imanje je čvrsto obujmljenovisokim kamenim zidom pri vrhuukrašenim gvozdenim šiljcima.Nepristupačno, premda položajemsasvim otvoreno - otvoreno premamoru. Jedno od retkih, ako ne ijedino, od imanja velmoža koja nisuu zaleđini na vrhovima brda. Dakle,kontesa Beatriče izlazi u vožnjusvojim prastarim, ali sjajnouglancanim otvorenim crvenim„dajmlerom”, kojim upravlja njenprijatelj obućar Tolentino svečanoobučen za tu priliku sa kapom i

starinskim naočarima za vožnjupoput maske za ronjenje, u žutomprsluku, sa dugačkim belimsvilenim šalom oko vrata. KontesaBeatriče sedi na zadnjem sedišturaskošno odevena po modi iztridesetih godina prošlog veka ilagano miluje svoju belu našušurenupersijsku mačku Frrr. Taj događajse odigrava svake nedelje tačno upodne. Kao da obilazi svoj posed,kontesa napravi krug oko Pedasa,baca pogled levo i desno, ponekommahne ležerno rukom, ali je

uglavnom usredsređena na okolinu -proverava da li je sve na svommestu.

Čule su od Anđela da je udavna vremena ceo gradić, naime,ceo taj deo obale sa ribarskimseocetom, pripadao njenojporodici. Od njihovog velepnogimanja, kao iz proklijalog semena,izrastao je bokor kućica da bi senajzad, tokom vekova pretvorio uovo što je danas, a porodica DeLuna ostala poput znamenja naistom mestu. U podnevnu nedeljnu

vožnju izlazila je i kontesina bakaBeatrice VIII, potom njena majkaBeatriče IX, a kada je i ona umrla,običaj je nastavila sadašnjakontesa, Beatriče X.

Tradicija je održala Pedaso.Bez kontese i njenog dvorca,

ne bilo ni Pedasa.Jer ostali Pedasini su

običnjaci, lako isparivi kao rosapod suncem, i lako stopljivi kaomek metal sa tvrdim. Pedasini bibili dobri kao masa u pratnji.

Nemaju oni kao, recimo, SorentiniTorkvata Tasa ili Enrika Karuza,dakle, nekog slavnog ko se tu rodio.Ništa neobično ni među njima, nioko njih. Jedino, možda, ponekakuća sa čudnom osmatračnicom nakrovu. Jedva su saznale da su sadau poneke od njih smeštene mašineza liftove, a ostale stoje prazne.Pitale su za šta su služile preliftova. Bizarno objašnjenje sudobile posle dosta raspitivanja: onepotiču iz vremena straha od turskeimperije, koja je vekovima

gramzivim očima pogledala na ovajdeo Italije, kao osmatračnice sakojih se moglo videti da li seneprijatelj približava. Opasnost smora!

U Pedasu sada nema višenikakve opasnosti.

Koliko god proveravale urokovnicima i beležile koji je datumi koliko je dana prošlo, dani idatumi su se gubili, topili, blagoizlivali iz jednog i prelivali u drugi.Zapravo, bile su svesne protokavremena samo u okvirima dolaska u

njihov mali raj i odlaska iz njega.Pedaso od 29. juna do 29. jula!A pored toga, jedine odrednice

- kontesine nedeljne vožnje!I mada je Pedaso nalik

ružičastoj torti nakićenoj ukrasimaod marcipana, tih i raspevan, sjajanna suncu i okupan kišom, umiven inetaknut modernim življenjem, ili,bolje rečeno, taknut onoliko kolikotreba; i mada u njemu nema klošara,nema uličnih svađa, nema pijanaca,nema galame osim kada su

fudbalska prvenstva, majčinaprijateljica se pitala da li iza tespoljašnje uspavanosti i čiste lepotetutnje mračne sile preljube, strasti,mržnje i surevnjivosti kao svuda nasvetu, svesna da to neće nikadasaznati, jer one su došle sa strane,one ne ulaze u meštanske priče,makar ovde provodile još bezbrojleta.

Skrovit i zatvoren bio jePedaso i njegovi žitelji.

Doduše, videle su oneAnđelovog sina Simonea Rikota

kako pati jer ga je žena ostavila, pase sledeće godine opet smeje jer seoženio mladom seljančicom izzaleđa uz negodovanje roditelja.Čule su i jednu gromoglasnu svađuizmeđu Mame Riko te i Đuzepeovedruge žene koja se posle toga nikadviše nije pojavila sa ćerkicomSarom na svekrovoj plaži... To jeono što su znale, ali ništa više odtoga. Pretpostavljale su da je i ovdesvet kao svet svugde, i da se svaštadogađa iza zatvorenih vrata, ali suse radije prepuštale verovanju da je

u Pedasu, jedino u Pedasu od svihmesta na svetu, drugačije: da se unjemu nalazi prava srazmera izmeđumuke, bolesti i razmirica, iuživanja, zdravlja i sloge - da ovdepobeđuje dobrota!

Tako im je bilo lakše, a zalakoćom su vapile jer su dolazile izzemlje otežale od nevolja.

Nisu detaljno istraživaleistoriju gradića, nije ni bilopotrebno, jer u njemu nisu postojalegrađevine iz antičkog rimskogvremena pa ni iz srednjeg veka. Sve

je, osim kuća osmatračnica, manje-više poticalo iz doba pred i izmeđudva svetska rata. Poslednjih godinaprimetile su početak nagleizgradnje, ali uglavnom u zaleđu,koje su retko viđale.

U Pedasu kao da je vremestalo.

Međutim, jednog leta otišle suu Fermo na koncert GoranaBregovića koji se održavao navelikom skveru natkriljenomogromnom statuom pape Siksta V.Dok je italijanska publika bila na

nogama, majčina prijateljica jepočela da razmišlja o dalekojprošlosti i nije je mrzelo da se vratiu Fermo i ode u biblioteku. Tu jeotkrila da je dotični papa, rođen1521. godine, zaslužan zaostvarenje zamisli njegovogprethodnika, Grgura, o kalendarskojrazlici od četrnaest dana izmeđugregorijanskog i julijanskogbrojanja vremena. To otkriće ju jenavelo da počne da čita orasparčanoj Italiji davnih vremena,a s obzirom da je bila Jevrejka,

posebno se zainteresovala za putevenjihovih seljenja po Apeninskompoluostrvu. Čitala je neumornopunih mesec dana i naišla na trizanimljive ličnosti: novčara IcakaCvija, potomka istoimenogprognanika sa severa početkom XIVveka, koji se naselio u Mletačkojrepublici, trgovca Arona Kvaranta,potomka Arona Katra, prognanika izfranačkog kraljevstva krajem XIVveka, koji se naselio u Ankoni, idobročiniteljke done Gracije Nasi,o kojoj je bilo najviše podataka,

kao obično o bogatima, prognane izPortugala kao judaizantkinje podhrišćanskim imenom Beatriče deLuna u prvoj polovini XVI veka, saprvim boravkom u Antverpenu,potom u Veneciji, pa u Ferari, panajzad, pre velikog pokolja Jevrejapod rukovodstvom pape Pavla IV,koji je za dlaku izbegla, uJerusalimu.

Upravo tokom tog njenogneumornog istraživanja izapisivanja raznih podataka, jednogmlakog sunčanog dana, Pedasom su

se odjednom pod strujom vazduhazatalasali lišće i cvetovi, zabrujaoje šapat koji se naglo pojačavao užamor, ljudi su izlazili na ulicu,skupljali se po ćoškovima uz mnogopriče i gestikulacije, jednom rečju,za nekoliko trenutaka ceo gradić jebio na nogama - dogodilo se neštošto je sve uzburkalo, uskovitlalo!Njih četiri izleteše na ulicu da biutvrdile razlog tog nenadanoguzbuđenja. Pošto su stanovale tik uzkontesino imanje, odmah su uočileda je kapija širom otvorena, mada

nije bila nedelja i kontesa nijeizlazila u svoju uobičajenu šetnjukolima. Bez mnogo razmišljanjauletele su u baštu i trčećim korakompribližile se vili ispred koje jestajala grupica ljudi. Na tlu je ležaojedan čovek, dok je kontesa plačnimglasom govorila:

„Pozovite hitnu pomoć! Brzo!Brzo! Šta čekate!?”

„Već sam pozvao”, odvratio jemirno šuster Tolentino.

„I veterinara... Ah, moj jadni

Frrr, sav se ukočio od straha...Uopšte ne mrda!”

Stvarno, mačak nakostrešenogkrzna kao skamenjen stajao je nasve četiri raskrečene noge i nije sepomerao. Blizu njega na travnjakuležao je lepo obučen mlad muškaracsa negovanim brkovima, sklopljenihočiju, očigledno u nesvesti.

„Pa kako je mačak pao satavanskog prozora?” upitao je neko.

„Ne znam”, odvratila je očajnakontesa. „Naprosto ne mogu da

pojmim... Sobarica nije zatvorilaprozore na tavanu, eto šta se desilo,a uvek je opominjem... Ah, jadnimoj Frrr... Jadni moj Kvaranto! Mojdragi prijatelj Aron... Došao čak izAnkone da ovde nastrada! A trebaloje da razgovaramo o tako važnomzajmu... Da Frrr padne na glavuKvaranta! Persijski mačak načoveka bankara! Oh bože, šta mesnađe!” Kontesa Beatriče serasplakala.

„Draga konteso, ne plačite!”oglasio se jedan duboki bariton.

Sve veća gomila sveta seraskrili da ga propusti.

„Ah, otkud vi ovde, dragi mojLevini”, zaprepastila se kontesa,obrisala suze i bacila mu se uzagrljaj.

Vlasnik mnogih hotela ipratećih objekata na Siciliji,Kapriju, u Pozitanu, Bolonji iFerari raširi ruke i nežno prihvatifragilnu sedokosu damu, pomilovaje po inače besprekorno urednojpunđi koja se sada malo rasula,izvadi galantno kao sneg belu

maramicu i njome pažljivo obrisaostatke kontesinih suza sa obraza,pa izjavi: „Vaš verni obožavalac nebi mogao ni kročiti u Pedaso, a daprvo vas ne poseti... Otvaram jedanbutik hotel ovde kod vas... Biće kaobombona”, pa nastavi istimzadovoljnim tonom opisujući rukompolukrug: „A što se tiče svegaovoga, evo ga lekar... On stalnoputuje sa mnom... Za svaki slučaj,zbog mog nestašnog srca, znateveć... Doktore Koni, molim vas,ovamo, brzo! Pogledajte ovog

čoveka... Da, da... Pa koga ako nenjega, on leži na zemlji... Šta je snjim?”

„Ne mogu odmah reći”,unjkavim glasom odvrati doktorKoni već na kolenima nadnesen nadmladim Aronom Kvarantom, lakododirujući jagodicama prstiju čelo iteme onesvešćenog. „Bravo! Evo,dolazi svesti... Verovatno lakipotres mozga... Ne brinite, živ je izdav... Hm, a ova ukočena mačka...Nju treba otkočiti!” zaključi doktorKoni, te zgrabi jedan bokal vode

koji je stajao na obližnjem stolu ifljusnu ga po Frrru koji odskoči uzzloslutno frktanje, potom besnozamjauka, i najzad pobežeskrivajući se iza obližnje niskepalme.

„Eto, sve smo rešili”, izjaviPaolo Levini, pa se okrete doktoruKoniju. „Hvala, dragi saputniče.Ovog puta ste pomogli jednomčoveku i jednom mačku, a ne meni...Da... Dakle, ja sam zadovoljan, ne,nego prezadovoljan što je vašadragocena struka imala prilike da se

pokaže na drugim akterima... Ha!Ha! Šta kažete, konteso, kako smouspešno rešili slučaj! Sada samo daodnesemo ovog gospodina ubolnicu... Evo, stiže hitna pomoć...A onda da nas dvoje odemo kodAnđela na ručak, ako me udostojitevašeg cenjenog društva...”

„Ručaćemo kod mene, Paolo, iinsistiram da nam se pridruži idoktor Ko... oh, toliko samuzbuđena...”

„Koni”, pomože joj lekar, padodade sa smeškom, „zapravo,

Koen...”„Ah”, uzdahnu kontesa sa

olakšanjem. „Pa naravno, sad mi jesve jasno... Sve se uklapa... Ah,ništa bez naših! Čini me srećnom,presrećnom činjenica da mi nismonestali u vremenu kao suza u kiši!”

Ljudi su se razilazili, a sanjima i njih četiri, majka, majčinaprijateljica, i majčine kćeri, Olga iSonja.

„Uh, kakva frka!” oglasi seOlga.

„Haos!” odvrati Sonja.„Bože, kakvo uzbuđenje!” reče

majka.Majčina prijateljica samo

klimnu glavom, pa tek kada suizašle iz prostrane bašte,promrmlja: „Vekovi prohujali...mnoštvo naraštaja se rodilo iumrlo... Da li je ovo slučajnost, ilisu to ipak potomci...?”

„Ništa ne razumem!” rečemajka i pogleda upitno svojuprijateljicu. „O čemu ti to pričaš?”

„Ja znam!” uskliknu Sonjaslavodobitno.

„Otkud sad pa ti znaš?” upitaje majka sa prekorom u glasu.

„Znam, jer je meni tvoja imoja prijateljica ispričala tri divneistorijske bajke... Ona sada o njimagovori... Je l' tako... je P tako,kažite?”

„Tako je, mala moja, tako je!”odvratila je majčina prijateljica uztajnovit osmeh.

Napomena autora

Iz svakog od mojih sedam romanauzela sam po jednu priču, neznatnoje izmenila, i u ovu zbirku uključila.Igrajte se, dragi čitaoci, ako želite, iako ste pročitali romane: pogoditekoje su to priče!