Наставни предмет:Теорија одлучивања

Групно одлучивањеСеминарски рад

Предметни наставник: Студент:доц. др Срђан Новаковић Немања Милошевић И 004-15/2015

Београд, 2016

Cадржај

1. Увод....................................................................................................................................................22. Групно одлучивање...........................................................................................................................33. Oсновни концепти групног одлучивања..........................................................................................44. Теорије друштвеног избора..............................................................................................................75. Методи гласања који се заснивају на првим изборима..................................................................7

5.1. Највећи број гласова (НБГ)........................................................................................................7

5.2. Апсолутна већина гласова (АВГ)................................................................................................8

5.3. Гласање одобравањем..............................................................................................................8

6. „Brainstorming“ метода.....................................................................................................................97. Делфи метода..................................................................................................................................118. Закључак...........................................................................................................................................159. Литература.......................................................................................................................................16

1

1. Увод

Доношење одлука представља део наше свакодневнице. У структури одлука највише су заступљене тривијалне одлуке, које доносимо по навици, или им због занемарљивог значаја њихових исхода поклањамо мало пажње.

Ипак, независно од природе одлука ( да ли су оне приватне или пословне) и разлика у сложености и значају њихових исхода, важно је имати на уму да под одлуком подразумевамо избор из скупа од најмање две опције (алтернативе, акције) којима можемо да остваримо жељени циљ. Ако располажемо само једном опцијом, онда дилеме у вези са избором нема, а самим ти не постоји ни проблем одлучивања.

Подршка одлучивању индивидуалном доносиоцу одлуке (ДО) је итекако важна активност за успешно управљање сваким предузећем. Како рад и функционисање предузећа постају све сложенији, а самим тим и одговорност за донету одлуку све је већа, постоји потреба за уважавањем различитих идеја и мишљења у циљу доношења одлука у групи. Потреба за побољшањем квалитета одлука донетих у групи, стални је предмет интересовања истраживача са великим практичним и научним значајем.

Сталне промене у непосредном окружењу предузећа, резултују да његово функционисање и опстанак на тржишту постану све сложенији. Самим тим и одговорност за донету одлуку постаје већа, што резултује захтевом да се иста доноси од стране специјализованог тима за одлучивање. Све са циљем посматрања више алтернативних праваца и идеја, као и међусобног усаглашавања и уважавања различитих мишљења, ради доношења најприхватљивије одлуке у групи.

Са друге стране, евидентна је потреба за побољшањем квалитета одлука донетих у групи. Иста представља стални предмет интересовања истраживача са великим практичним и теоретским значајем.

2

2. Групно одлучивање

Одлуке често доносмо и као чланови групе, када се суочавамо са проблемима које не можемо да сагледамо нити да анализирамо у до сада посматраним теоријским оквирима. Групу (или друштво)посматрамо као формалну целину чији се опстанак не доводи у питање и која као таква мора да донесе заједничку одлуку. Поред тога посматрамо идеализовану групу коју чине равноправни, савршено рационални појединци, који самостално оцењују опције на основу својих преференција.

Будући да се бира између опција које су од интереса за групу у целини, индивидуалне преференције ће, поред личних интереса, значајно одражавати и усвојене етићке принципе.

Понекад ће ове две компоненте бити у међусобном конфликту (лично повољнија опција може да буде неприхватљива са етичког становишта и обратно), а која од њих ће превагнути при формирању индивидуалне ранг листе, остаје ствар личне процене сваког појединца.

Када чланови групе самостално одреде своје преференције (ранг-листе свих опција) и јавно их изразе, оне у поступку групног одлучивања остају непромењене. Групна одлука се тада доноси на основу свих индивидуалних преференција њених чланова и тим је сложенија што се оне међусобно више разликују.

Најбољи начин да се интерни конфликт у формалној групи разреши је отворени дијалог. Разматрањем свих аргумената у корист и против појединих опција, посебно ако се дискусија одвија у атмосфери међусобног поштовања уз заједничку жељу да се нађе најбоље решење, група може да искристалише јединствен став и дође до једногласне одлуке. Али, понекад величина групе чини дијалог немогућим, а понекад одлуку треба донети брзо, па недостаје време да се индивидуални ставови усагласе. Поред тога, у ситуацијама када чланови заступају опречне ставове, дијало може да заоштри постојећи конфликт. Ако група и тада мора да донесе одлуку, једна од демократских процедура је да се приступи гласању.

3

3. O сновни концепти групног одлучивања

Уз претпоставку аналитичког приступа решавања проблема вишекритеријумског групног одлучивања, претпоставимо постојање простора одлука (алтернатива, акција), са уведеном

променљивом A X и простора добијања могућих резултатаC q . Уколико су оба простора

нормирана, са дозвољеном функцијом пресликавања, f : A X→C q , остварује се сет решења q 0=f (x 0)⊂Cq , где је x0⊂ Ax скуп прихватљивих одлука.

Основно питање проблема вишекритеријумског групног одлучивања јесте проналажење процедура за избор одлука које одговарају жељеном решењу, уз могућност селекције и издвајања (што је врло чест случај) најприхватљивије алтернативе.

Иако на први поглед, наведени проблем може да изгледа једноставан, у пракси код реалних проблема одлучивања у којима је евидентно постојање више корисничких критеријума са различитим нивоима важности, већег броја расположивих алтернатива, уз учешће већег броја учесника сесије, ситуација се знатно компликује. За поменуту врсту проблема скоро да је незамислив адекватан и оправдан избор најприхватљивије алтернативе, без употребе неких метода и модела групног одлучивања. Сасвим је сигурно да је процес доношења одлука у групи изузетно сложен поступак, у оквиру кога се грубо могу идентификовати извесне фазе одлучивања.

Концептуални оквир поменутих фаза, приказан је на слици 3.

Слика 3. Концептуални оквир фаза групног одлучивања

4

Фаза процене

Избор алтернатива за процењивање

Дефинисање критеријума процене

Дефинисање прага

Фаза додељивања приоритета

Рангирање алтернатива

Поређење података

Фаза анализе података

Идентификовање подгрупа

Идентификовање кључа појединца

Дефинисање проблематичних опција

Концептуални оквир фаза групног одлучивања (слика 2.1.), грубо је подељена у три целине (фазе):

(1) фаза процене(2) фаза додељивања приоритета (3) фаза анализе података и закључивање.

Фаза процене обухвата три основне активности: дефинисање алтернатива, дефинисање критеријума и дефинисање прага сагласности између учесника сесије. Друга фаза додељивање приоритета обухвата процедуре за одређивање редоследа важности алтернатива уз могућност поређења података. И на крају, трећа фаза, анализа податка има за циљ да на основу већ прикупљених података идентификује подгрупе и евентуалне проблематичне активности, као и да утврди ниво индикатора неусаглашености у групи. Свака од наведених фаза процеса групног доношења одлуке, може се добро уочити приликом процедуре примене вишекритеријумског модела групног одлучивања.

Основна карактеристика групе или тима за одлучивање је: Мали број људи са комплементарним вештинама ангажованим у заједничке сврхе, специфичног начина остваривања циља, заједничког радног приступа и међусобне поделе одговорности.

Стални је пораст предности групног рада у односу на појединачни (индивидуални). Неке предности као и извесни евидентирани недостаци тимског рада приказани су у следећој табели:

Предности групе као решавача проблема одлучивања

Недостаци групе као решавача проблема одлучивања

Разноликост стилова решавања проблема,

Више знања, идеја и информација, Веће разумевање и посвећеност решавању

евидентираног проблема, Тежиште и усресређеност ка проблему,

итд.

Употреба а понекад и расипање средстава организације,

Потреба за прилагођавањем новим условима,

Могућа доминација појединаца, Дифузија одговорности а са њоме и тежња

да се сувише брзо реши проблем, итд.Табела 3. Предности и недостаци рада групе

Тимски или групни рад, у циљу решавања евидентног проблема, оправдано је и адекватно уводити када:

је проблем релативно неодређен, комплексан и потенцијално конфликтан; проблем захтева међугрупну кооперацију и координацију; проблем и његово решење имају важне персоналне и организационе последице;

5

је утврђен значајан, али не и хитан крајњи рок решења проблема, итд.

Битан елемент формирања тима или групе јесте оправдање у смислу решавања проблема и повећања ефективности групе. У многим чланцима и референцама, истраживачи ове области наводе велики број елемената који утичу на повећање ефикасности, а потом и ефективности рада групе. Без жеље да се овде укаже на један коначан скуп, ипак по њиховом мишљењу ефективна група, се може окарактерисати са следећим особинама:

јаком потребом за решавање проблема; много рада на почетном подешавању проблема и дефинисању јасног скупа

правила; јасном представом о томе у чему је “проблем”; задацима и циљевима који су непосредни и оријентисани ка захтеваном окружењу; јаким осећајем подељене одговорности за резултате и поступке групе; чланством базираним на вештини а не на личности; употребом позитивне повратне спреге; високим нивоом прихватања међу члановима групе; равнотежом испуњења индивидуалних и групних потреба; климом која је кохезивна, а ипак не гуши индивидуалност; способношћу активирања “мождане олује”; суочавањем разлика и прелажењем могућих сукоба; поштовање осећаја за дискусијом свакога члана групе, итд.

Да би група испунила неке претходно поменуте очекиване циљеве и дала адекватне резултате, (коначно била ефикасна), неопходно је приликом њеног формирања испунити следеће захтеве:

створити јасне циљеве групе; подстаћи групу на индуктивно решавање проблема, од појединачних решења ка

општем, циљном решењу; створити климу међусобног поверења и отворености у групи, (без икаквог страха за

осветом); обезбедити међусобну одговорност, и осећај заједничког рада, поделе резултата

успеха и могућег неуспеха; обезбедити неопходне услове спољне подршке рада групе; да се уради извесна обука чланова тима уколико је неопходна; временом обезбедити извесне промене чланова тима ако је то могуће, јер долази до

“чаурења” појединих, итд.

6

4. Теорије друштвеног избора

Нормативне теорије групног одлучивања о којима ћемо овде говорити баве се заправо процедурама гласања. Међу њима најпознатије су теорије двојице нобеловаца, Американца Кенета Ероуа и Енглеза, Армантије Сена.

Проблем групног одлучивања Ероу посматра као проблем дефинисања процеса (процедуре или правила) којима се н-торка индивидуалних ранг-листа опција пресликава у јединствену групну ранг-листу. Овај процес Ероу назива функцијом друштвеног благостања (ФДБ).

Под функцијом друштвеног избора (ФДИ) Сен подразумева поступак групног одлучивања којим се на основу профила индивидуалних поредака одређује најбоља или подскуп најбољих опција.

5. Методи гласања који се заснивају на првимизборима

У нормативној теорији појединци изражавају своје преференције у облику комплетне ранг-листе опција. У пракси међутим чешће користимо методе избора у којима чланови групе имају само по један глас, који додељују преферираној опцији, тј. првој опцији са својих ранг-листа.Анализираћемо следеће методе гласања :

Метод избора опције са највећим бројем гласова; Метод избора опције са апсолутном већином гласова; Гласање одобравањем;

5.1. ( )Највећи број гласова НБГ

Методом избора највећим бројем гласова (НБГ), како му име каже, бирамо алтернативу која освоји највећи број гласова, односно, ону која на највећем броју индивидуалних ранг-листа заузима прво место.Овај поступак је етички прихватљив и рационалан ако се бира између само две алтернативе. Тада се НБГ заправо своди на правило избора већином гласова. Будући да више од половине чланова групе преферира једну алтернативу у односу на другу, можемо да прихватимо да изабрана алтернатива одражава групну преференцију. Али, када је број опција већи од 2, резултати НБГ могу бити етички неприхватљиви. Овај недостатак је познат у литератури још од 1873. године (открио га је Доџсон).

7

5.2. ( )Апсолутна већина гласова АВГ

Правило избора апсолутном већином гласова (АВГ) је поступак који у пракси најчешће користимо. Да би смо изабрали једну опцију, за њу мора да гласа више од половине чланова групе.При избору између само две алтернативе у групи са непарним бројем чланова, АВГ је идеалан метод групног избора. Његовом применом добијамо ранг-листу алтернатива и истовремено задовољавамо сва четири етичка услова Ероуа, што значи да АВГ предсавља функцију друштвеног благостања (ФДБ) Ероуа. Због тога се АВГ с правом прихвата као рационалан и демократски поступак групног избора.

Иако применом АВГ-а увек бирамо Кондорсеовог победника, изабрана опција не мора да буде и најбољи могући избор. Резултат метода АВГ може бити ,, тиранија већине".Поред тога, АВГ нарушава и услов рационалности- одлучивост. У случају када је број чланова у групи непаран, примена метода гарантује избор оптималне алтернативе.Али, у осталим случајевима нам се може догодити да не извршимо избор, јер у скупу не мора да постоји опција са апсолутном већином гласова. Тако, већ при избору између две алтернативе, у групи са парним бројем чланова, теоријски је могуће да свака алтернатива добије половину гласова. Тада група нити преферира прву у односу на другу, нити преферира другу у односу на прву, нити их сматра једнако добрим; поступак избора је паралисан и одлука се одлаже, што се сматра нерационалним. У осталим случајевима, када група бира и змеђу 3 или више опција, јасно је да ниједна од њих не мора да добије већину гласова.Да би смо ипак извршили избор, можемо да изаберемо алтернативу са највећим бројем гласова (НБГ) или да модификујемо метод АВГ, продужавањем изборног поступка.

5.3. Гласање одобравањем

Једно од веома популарних правила одлучивања, које су предложили Брамс и Фишбурн 1978. године, је тзв. правило гласања одобравањем (ГО). Оно користи више информација о индивидуалним преференцијама од претходних. Уместо да гласају само за најбољу опцију, чланови групе могу да дају свој глас произвољном броју опција и тиме им пруже исту подршку у изборној трци. Сваки појединац се изјашњава за подскуп опција које сматра прихватљивим, при чему не открива и њихов редослед на својој ранг листи.Другим речима, он својим гласовима разврстава опције у подскуп прихватљивих или подскуп неприхватљивих опција, при чему, уколико жели, може да подржи све расположиве опције. Бира се акција која добије највећу подршку, односно, највећи број

8

гласова.Метод ГО задовољава услов рационалности (као и неке друге веома строге услове рационалности, и у том смислу она представља изузетак међу свим разматраним правилима избора. Поред тога, ГО задовољава и услов конзистентности, због чега се ово правило сматра најрационалнијим од свих приказаних поступака избора.

6. „Brainstorming“ метода

„Brainstorming“ (олуја мисли, мождана олуја) је формулисао Осборн 1953. године, а полази од консензуса одређеног броја експерата на основу интуитивног мишљења “Brainstorming” је бржи пут да се сакупе валидна мишљења и компетентне идеје у вези технолошких промена и развоја.

Ради се о креативној радионици експерата за циљем тражења њихових мишљења, ставова и идеја за решавање одређених проблема. На пример, у вези предвиђања тражње, потреба, жеља, проблема, захтева, очекивања и преференција потрошача, укључујући предвиђања продаје предузећа, као и у вези са научним сазнањима и могућностима остваривања научних открића на развој технологије, производње, маркетинг, итд.

“Brainstorming” претпоставља међусобно поверење учесника и атмосферу у којој се може радити без да постоји страх учесника од казне за изнесено мишљење.

Испитивање експерт може проводити интервјуом или путем дискусија на задату тему, да би се прикупиле информације о одређеном садржају.

Саслушање је специфичан облик испитивања експерата који се користи да би се сазнале неопходне информације о некој теми, да би се дошло до различитих мишљења, у смислу "за" или "против". При томе се експерти могу испитивати појединачно или по групама специјалиста. Експерт или група експерата могу на почетку саслушања кратко да изложе своје становиште, мишљење, схватање или став, а након тога треба испитати и ставити под знак питања њихове исказе.

Принципијелно, испитивање експерата структуирају учесници својим питањима-аргументима, али на начин да се најпре изради каталог са питањима, односно уводник за интервју, остављајући при томе довољно места за спонтана, неприпремљена питања, како би се дошло до експертских питања-аргумената.

У групу за испитивање се укључују експерти који располажу малим или великим квантитативним и квалитативним информацијама и научним знањима, која се у слободној расправи оцењују, процењују, суочавају, оспоравају, итд. “Brainstorming” је веома применљив када дође до економских, тржишних и технолошких развојних поремећаја, до великих научних открића или промена у технологији или на тржишту, када дође до кризе предузетничке визије и пословне мисије, укључујући промене као што су несташице,

9

инфлација, рецесија и стагфлација, те када менаџмент одлуке доноси у кратком временском периоду. То би за истраживање и развој требало да сигнализира које промене треба да се остваре на производу, производњу, укључујући и промене у маркетингу, с обзиром да би нова ситуација на тржишту означавала предвиђање тражње и продаје предузеца у односу на улагања (маркетинг-стратегије) у одговарајуће инструменте маркетинг-микса предузећа.

Радионица на којој учешће узима 10-15 експерата, ограничава се на трајање од два школска часа, у оквиру којег времена је могуће сабрати до 100 идеја-информација, од којих се 15 идеја-информација могу одмах употребити, док су остале идеје претежно истраживачко- развојног карактера, тако да њихова реализација захтева дуже припремне активности.

Вредновање ове групе идеја је веома једноставно, док за вредновање друге групе идеја требају одговарајућа финансијска улагања у истраживање и развој.

Фазе реализовања “Brainstorming”а су: избор проблема; избор експерата; одвијање тока радионице; обрада предлога идеја-информација.

Филипс 66 је развијенији облик “Brainstorming” методе коју је допунио Хамер, а први пут је примењена 60-тих година. Метод се заснива на раду мањих група експерата, најчешће 5-6, који воде кратке, 5-6 минутне расправе.

Уз сваку групу се налази одговарајући маркетинг-експерт који координира и снима ток расправе. Након 5-6 минута расправе, сумирају се идеје, те поновно води расправа, а затим се усклађују и вреднују резултати. Предности у примени ове методе су у могућности слободног размишљања и креирања идеја у ограниченом времену, те непосредној расправи испитаника.

Синектика је варијанта “Brainstorming”а коју је разрадио Гордон, а суштина је у групном давању мишљења, ставова и идеја експерата, креативних стручњака, који су у претходном временском периоду били подвргнути специјалном стручном образовању или су добили стручни задатак на обраду.

Уколико се са групом ради помоћу игре супротстављених позиција, онда модератор може да изложи сваку од позиција, а од учесника се тражи да се међусобно допуне или искључују мишљења која одступају. С обзиром да се ради о мишљењима високо образованих и припремљених о теми експерата, за очекивати је да се овом методом продукује релативно сигурне прогнозе.

Међутим, с обзиром на уложене трошкове у припрему стручњака у време трајања радионице (недеља или више у посебно изолованом месту и простору, тако да нема никакве сметње са стране и где је могуће опуштање експерата уз истовремени одмор и

10

рекреацију), ова је метода примењљива само у случајевима великих предузећа са развијеном научно-истраживачком базом, те код увођења нових програма или оцена нових технолошких тенденција.

Метода бележења идеја или метода "путовање из маште" развијена је из “Brainstorming”а, али тако да се нове идеје или машта, укључујући и прогнозирање представе о будућности, не презентују у усменом већ у писменом облику. Експерти полазе од тзв. "Чистог папира" на који бележе своје размишљање или од тзв. "Слободно орјентисање асоцијације" када водитељи разговара сугеришу одређене асоцијацје, на коју експерти реагују серијом идеја-информација или представа о будућности.

Бележење идеја или маште применљиво је у случају прогнозирања будућег тржишта и продаје предузећа увођењем нових производа, нових технологија и новог паковања или тржишног комуницирања, па се од експерта очекује потврда или негирање одговарајућег хипотетичког решења. Методе почивају на снази имагинације експерта и разговор треба да их подстиче да искажу своја дубока знања.

На одређен начин се ради о "путовању кроз навалу идеја и машту" када се од присутних захтева потпуно опуштање. Почетак разговора кроз фантазију је везан за садашње стање, за оно што нас тренутно окупира у односу на оно што желимо у будућности.

7. Делфиметода

Делфи метод поставили су Олаф, Хелмер, Норман, и Гордон, а садржи вишекратно испитивање (интервјуисање или помоћу упитника) експерата који добро познају истраживану проблематику.Метод полази од постављеног проблема и долази до консензуса експерата који учествују у разрешавању проблема, трагању за иновацијама и тржишним прогнозама.Различита мишљења експерата се комбинују како би се максимално искористило њихово знање. Употреба знања експерата се постиже тако да се поступак давања мишљења понавља у неколико наврата и експерти се упознају са мишљењем других, у циљу добијања њиховог мишљења и постизања консензуса о датом проблему.Основне карактеристике интуитивног Делфи метода би се у погледу технике рада могле сумирати у следећем:

тимски рад на припремању одлука; коришћење интердисциплинарног приступа, са испољеном тежњом ка

трансдисциплинарном приступу за који се захтевају врхунски стручњаци, познаваоци теорије и праксе, са одговарајућом мудрошћу и визијом будућности;

11

потпуна анонимност одговора појединих стручњака учесника тима, како не би било подлегања туђим мишљењима, ауторитетима, а што се обично постиже употребом упитника;

поступак се вишекратно понавља, како би, по принципу повратне спреге, сви учесници били упознати са сумираним резултатима из претходног поступка, а понављање траје све док се не дође до највећег могућег приближавања целини одговара, на основу постављеног проблема којег треба решити;

мишљења тима увек се дају у форми статистика, сумарно, тако да анонимност појединих ставова до краја остаје очувана.

Делфи метод се примењује у случајевима када постоји велика хетерогеност података и информација о будућим технологијама и будућем маркетинг-окружењу, те с тим у вези хетерогеност прогнозирања тражње и продаје предузећа, па се врши систематизација информација и настоји се доћи до нових квантификација у решењу.Ефикасност Делфи методе се постиже адекватним избором проблема који треба решити са адекватним избором експерата који познају проблеме са разних аспеката, и добро формулисаним упитником.Понављањем је осигурана могућност кориговања претходног става, када се чују аргументи експерата из друге области, тако да се ради о постепеном и стрпљивом стварању коначног мишљења, применом повратних спрега.Квалитет одлуке, иако је логичан, није искључиво условљен групним начином одлучивања, већ зависи и од објективних фактора као што су природа и структура одлуке, ресурси за реализовање одлуке у акцију, подршка којом се напори групе подстичу, клима као општа мотивација итд. Наведени фактори се у конкретној ситуацији тешко могу контроиисати, за разлику од социо-психолошких фактора на које се може остварити управљачки утицај специфицирајући следеће феномене који реметилачки делују на процес групног одлучивања:

1. Групно мишљење које представља неадекватну стратегију одлучивања, а јавља се ухерметично-кохезионим групама које раде под драматичним притиском из окружења.Чланови апсолутно лојални и привржени групи, што јој смањује менталну ефикасност, а као резултат тога групне одлуке постају ирационалне.

2. Анализа пословних политика великих компанија - посматрајући овај феномен упословном одлучивању, откривене су грешке тимова топ менаџера, где су појединцидолазили пословном ментору по своје мишљење.

Општи симптоми појаве феномена групног мишљења су:

заблуда нерањивости која води претераном оптимизму игнорисање опомена из окружења илузије и предрасуде о високом квалитету групе презасићен однос према порукама и претњама из окружења

12

самоцензура којом се потискује сумња у мудрост косензус самопроглашени ментални чувари који штите групе илузија једногласја која је производ самоцензуре и процене да је ћутање

одобравање

Према изложеном можемо закључити да група има бројне пропусте у процесу одлучивања, као што су површност информација, пристрасност података, непрегледност алтернатива, неспособност одмеравања ризика, прецењивање сопствених судова итд. Превентивне мере у циљу заштите групе од феномена групног мишљења су имплицитно лидерство, формирање већег броја група због упоредивости решења, отварање групе према поверљивим сарадницима, непрестано преиспитивање решења, тражење пропуста и сл.Елбин парадокс се јавља у ситуацијама када је жеља чланова у кохезионој групи више да очувају склад и хармонију, него да се дође до добре алтернативе чији се избор врши без претходне евалуације. Прихватање првог понуђеног решења од групе, према којем већина чланова у себи интимно признаје озбиљну резерву и негодовање, коментарише се неутрално због избегавања конфликта, али се у себи проналазе јасни аргументи за прикривено неслагање и незадовољство.Склоност према ризику је најзанимљивији детаљ групног одлучивања који се односи на став групе према ризичним акцијама, где су групе у просеку више склоне ризику, у односу на индивидуалне преференције њених чланова.Овај феномен се може објаснити утицајем следећих фактора:

лидери, а тиме и њихове групе у целини бирају ризичне опције утицај групе на појединца за мењање односа према ризику смањивање индивидуалне одговорности због евентуалног групног промашаја.

Бројна истраживања овог феномена показују да се овај закључак не односи на ситуације када је група мање склона ризичним одлукама у односу на свог члана, тако да се њено понашање прецизније дефинише појмом поларизације.Подршка погрешном решењу тј, ранијем изабраном курсу акције, чак и када информације упозоравају да га треба напустити, указује да група тешко признаје грешку.Овај феномен опонашања привржености потонулим идејама чешће се јавља у индивидуалном одлучивању где појединац испољава сличну нерационалност дајући подршку иницијално погрешној опцији и налазећи оправдање за слабе резултате.Постављањем нереално високих циљева група показује склоност преамбициозним циљевима, тако да постоји неосновано уверење међу члановима како није неуспех остварити тежак задатак постављен са циљем да компензује претходни пораз.Наведени узроци лоших одлука упућују на закључак да групно одлучивање прате многе слабости које могу анулирати његове потенцијалне предности у односу на индивидуална одлучивања. Дакле, намеће се дилема да ли је група уопште супериорнији доносилац

13

одлуке у односу на појединца, ако је познато да се предности групног одлучивања крију у ограничењима индивидуалног одлучивања.

Са тог аспекта основне предности групног одлучивања су следеће:

група располаже великим фондом интердисциплинарног знања, информација и енергије, што није случај са појединцем

интеракција унутар групе стимулише на нов начин разноликост размишљања, док индивидуални доносилац запада у рутину

партиципаторски стил у процесу одлучивања увећава прихватљивост одлуке у процесу реализације

Наведене потенцијалне предности групног одлучивања у односу на индивидуална одлучивања, у пракси није увек могуће искористити из следећих разлога:

хетерогеност групе са комплементарним знањима рутинска решења и неправилна примена хеуристике неприхватање предлога чланова са интересовањем, већ као склоност ка

оригиналности и експонирању, тј. деструктиван однос према креативности групно одлучивање као параван за једноставно доношење одлука -

псеудоконсензус, насупрот општем уверењу да се чланови који су учествовали у одлучивању осећају одговорним и за њену реализацију.

Поред наведених потенцијалних предности, као и разлога зашто оне у конкретним ситуацијама нису увек искоришћене, групно одлучивање у односу на индивидуално испољава и следеће недостатке:

неупоредиво мања ефикасност због значајно више утрошеног времена инертност за иницијативе и покретање промене неупоредиво скупљи начин доношења одлуке, итд.

14

8. Закључак

Групно одлучивање је процес доношења одлуке у којем учествују сви (или већина) чланова групе. Овај процес укључује изношење неког питања пред групу, групну дискусију и, најзад, доношење одлуке, консензусом или гласањем. Карактеристично је да одлука групе важи за све чланове укључујући и оне који нису били сагласни.

Основна карактеристика групног одлучивања је та што одлуке доносе две или више особа односно мања или већа група.

Да би чланови групе могли успешно одлучивати, морају бити информисани о проблему о којем се одлучује. Колико ће група бити успешна у одлучивању, зависи од понашања њених чланова, а посебно вође, који мора бити способан да интегрише њихове појединачне снаге у једну заједничку снагу, како би се могао успешно реализовати заједнички циљ групе.

Групно одлучивање је обично спорији и сложенији начин одлучивања од индивидуалног одлучивања, јер у њему суделује већи број чланова, због чега и процес одлучивања траје дуже време. Ипак може се рећи да на одређени начин групно одлучивање је лакше за доноситеља одлуке, јер одговорност за одлуку преузима група, а не појединац.

15

9. Литература

1. ЧУПИЋ, М. и СУКНОВИЋ, М.: Одлучивање, ФОН, Београд, 2008.

2. МИКИЋ, Ђ.: Теорија одлучивања, Паневропски универзитет Апеирон, Бања Лука, 2008.

3. ПАВЛИЧИЋ, ДУБРАВКА.: Теорија одлучивања, Економски факултет, Београд, 2014.

16