^^^^^^^^^^^^^^^^^^^^^^^^^^^^^^^^^^^^^^^^^^^^^^^

KAKO BOGMOŽE TO DA DOPUSTI?

Wilhelm Busch

^^^^^^^^^^^^^^^^^^^^^^^^^^^^^^^^^^^^^^^^^^^^^^^

SadržajDA LI MOZEMO OPTUZIVATI BOGA?................................................1

BOG KAO DADILJA?...........................................................................3

DA LI JEDNOSTAVNO PORICATI BOGA?.........................................4

BIBLIJSKO GLEDANJE NA SVET.......................................................5

MOZEMO LI DA RAZUMEMO PUTEVE BOZIJE?...............................7

HRISCANI UMEJU DA CEKAJU..........................................................9

ZAR SADA NE DOBIJAMO BAS NIKAKAV ODGOVOR?................11

SVI NEJASNI DOGADAJI OPOMINJU I POZIVAJU.........................12

DA LI JE BOG STROG?.....................................................................14

ZBOG CEGA SE SVE TO DESAVA?.................................................17

SVA PATNJA NA ZEMLJI UKAZUJE NA NEBO...............................20

i

DA LI MOZEMO OPTUZIVATI BOGA?

KAKO BOGMOŽE TO DA DOPUSTI?

Kada mi neko kaže: Ne verujem u "Strašni sud",onda odgovaram: "Pričekaj. Uverićeš se!"

DA LI MOŽEMO OPTUŽIVATI BOGA?

"Kako može Bog da dopusti sve to? Ako ovim pitanjem hoćemo daoptužimo Boga, onda smo na pogrešnom putu. Zamislimo ovakvusliku: Na sudu, na mestu za sudije, sedim ja, mali i jadni čovek, a naoptuženičkoj klupi sedi on, Bog. I sad ja, buntovnik, u ulozi sudije,pitam optuženog Boga: Kako si mogao, optuženi Bože, da dopustišsve to?" Naravno, jasno nam je da to ne biva tako. Nema takvog bogakoji dopušta da mi sedimo na mestu sudije, a on na optuženičkoj klupi.Ne! Ne postoji taj bog koji dopušta da mu mi sudimo. To bi bio smešan,bespomoćan i jadan bog. Postoji, međutim, sveti i živi Bog koji samsedi na mestu za sudije, a mi sedimo pred njim na optuženičkoj klupi.

Sećam se, kako sam se u nemirno vreme između dva svetska rata,našao na nekom skupu ljudi. Bili su uzbuđeni, a govornik je, kada meje ugledao, povikao: "A, evo dolazi nam pop! Pa nek' izađe pred nas!"Izađoh dakle, a govornik reče: "Vi mislite da ima Boga! Pa, ako ga ima,onda ću ga verovatno sresti jednom posle moje smrti..." Klimnuo samglavom. A on nastavi: "Radujem se tome. Onda ću prići tom Bogu ireći: 'Znao si da deca umiru od gladi, dok drugi sve imaju, a ništa nisiučinio! Dozvolio si da bude ratova u kojima su nevini morali da pate, akrivci su, smejući se, izvukli korist. Ćutao si na sav jad, nepravdu,

1

ugnjetavanje i iskorišćavanje!' Da, sve to hoću da stavim pod nosvašem Bogu... A znate li, šta ću mu onda reći? 'Beži sad, Bože! Dolesa tvog prestola! Odlazi!...'"

Tako! Sada je govorniku uspelo da se i ja naljutim. Upao sam mu ureč: "Tako je! Na tog boga ću i ja vikati zajedno sa vama: "Dole sa tvogprestola! Odlazi!..." Odjednom zavlada tišina. Govornik me začuđenogledao. Verovatno je imao neprijatan osećaj da se nekako zbunio i da,možda, ja i nisam sveštenik. Bilo je gotovo smešno kako su svizapanjeno zurili. Uspeo sam da se atmosfera odjednom promeni, takoda smo mogli razumno da razgovaramo. Morao sam da iskoristim ovupriliku: "Vidite, Bog koji dozvoljava da vičete na njega, morao bi stvarnoda bude neki smešan Bog. Ne − takav Bog stvarno ne postoji. Onpostoji jedino u vašoj glavi. Bog koji dopušta da ga vi pozivate naodgovornost, Bog pred kojim vi stojite kao sudija, a on je optuženik...Takav Bog postoji jedino u potpuno smušenim glavama. Stoga moguda kažem samo ovo: Neka ode takav Bog! Sa takvim bogom moramonajzad da okončamo...!"

"Ali − vi ste sveštenik", promuca, nekako zaprepašćeno, govornik."Svakako, jesam! Zato i hoću da vam kažem..." − podigoh glas, da svimogu da čuju − "zato hoću da vam posvedočim: postoji jedan drugačiji,istinski Bog. Ne pozivate vi njega na odgovornost, već on vas. On ćevama suditi. A onda će vam zapeti reč u grlu!

Nema Boga kome bi mogli da kažete: "Odlazi!" Ali postoji Bog koji jesveti, živ i pravi Bog. A taj bi mogao vama da kaže: "Odlazi!..."

"Kako može Bog da dopusti sve to?" Ako ovim pitanjem hoćemo dapozovemo na odgovornost živoga Boga, onda sve gledamo naopako isigurno je da nećemo dobiti odgovor. Samo ispadamo smešni.

2

BOG KAO DADILJA?

BOG KAO DADILJA?

"Kako može Bog da dopusti sve to?", pita čovek užasnut i buneći se,naočigled svih strahota koje se događaju. A to pitanje se postavljanama, hrišćanima. "Molim, dajte odgovor", kažu, "pa optužujemo vašegBoga. Šta imate da iznesete u njegovu odbranu?"

Da li hrišćani, sada, treba da počnu da opravdavaju i brane Boga?Kakvu to besmislenu predstavu o Bogu ima svet, kada od nas očekujuda branimo i opravdavamo Boga. Zamišljaju Boga kao neku Dadilju! Azadatak dadilje je da pazi da u dečjoj sobi sve bude u redu. A ondajednog dana desi se da dete padne kroz prozor. Svi dotrče, zgranuti:"Gde li je ta dadilja? Kako je mogla da dopusti tako nešto?" Da, takogledamo i na Boga. On je − tako misli čovek − obavezan da se brineda na ovoj zemlji sve ide, donekle, dobro. Za njega se baš ne brinemomnogo, kao što se ni u velikoj kući ne brinu baš oko dadilje. Ali nesrećase dogodila, sve je krenulo naopako. Tada, odjednom, svakouzbuđeno pita za nebesku dadilju. Ali nju ne možemo da pozovemo naodgovornost. Ona ćuti. Onda se obraćamo njenim prijateljima,hrišćanima: "Kako može vaš Bog da dopusti sve to?" O, mi hrišćanibismo bili ludi, ako bismo hteli da branimo Boga. Pa Bog, uopšte, i nijenebeska dadilja. Gde to u svetu stoji zapisano da je on, u ovom svetuljudske pakosti i ludosti, obavezan da brine za red? Bog nam nijenikako dužan. On je Gospodar!

3

DA LI JEDNOSTAVNO PORICATI BOGA?

DA LI JEDNOSTAVNO PORICATI BOGA?

Dešavaju se tolike strahote, a Bog ćuti. Za mnoge je onda, zaključakjasan: Boga nema! Nema Boga koji je Gospodar sveta! Nema Bogakoji sve vidi i čuje!

Čovek briše Boga iz svog života. "Neka teolozi vide kako će izaći nakraj s tim problemom!" Ali šta, ako Bog ipak postoji?! Kako, kada jemnogo lakše poricati ga?! A sada hoćemo da kažemo, glasno i jasno:Bog živi! Bog postoji!

A kada nas pitaju: "Kako to znate tako sigurno?", onda odgovaramo:"Bog se objavio. Došao je među ljude posredstvom svoga Sina, IsusaHrista. Otkako je Isus Hristos došao na svet, ne možemo više daporičemo da Bog postoji. Od tada je poricanje Boga ili neznanje, ili zlavolja.

4

BIBLIJSKO GLEDANJE NA SVET

BIBLIJSKO GLEDANJE NA SVET

Ako hoćemo da razumemo svet, moramo najzad da uzmemo u obzirbiblijsko gledanje na svet. U protivnom, nećemo izaći na kraj sa svojimživotom i problemima.

Biblija kaže; Svet je harmonični i divno delo Božijih ruku. Kruna togstvaranja bio je čovek. Bog ga je silno uzdigao, trebalo je da budepartner Božiji. To je, doduše, bilo moguće samo u potpunoj slobodi.Međutim, na početku istorije čovečanstva stoji prakatastrofa: krivica!Čovek je zloupotrebio svoju slobodu da bi se suprotstavio Bogu. Hteoje da bude sam svoj Bog − to želi do dan−danas.

Biblija već u prvim poglavljima govori o čovekovom padu, o grehu. Utaj pad je uvučeno celo čovečanstvo, kao kad se pusti brana; patnja,smrt, suze, beda i nepravda prodreše u svet.

Biblija kaže: Ne živimo više u svetu kakav je Bog hteo i zamislio.Živimo u "palome svetu" u kome vlada greh i u kome je đavo, "ubica" i"lažov" dobio toliku vlast da se naziva "bogom tog sveta".

Dakle, Biblija gleda na svet vrlo realno i to razmišljanje se poklepa sastvarnošću.

Ona, dalje, kaže: Taj svet Bog ne prisiljava na red silom. Svet mora dazavrši svoj put. Sve što je grozno i užasno i loše mora da sazri, dokleBog ne učini tome kraj i stvori "novo nebo i novu zemlju". U našem"palome svetu" već je počelo da se odomaćuje to novo. Bog, naimenije digao ruke od tog sveta; poslao je svog Sina, Gospoda IsusaHrista. On je na krstu umro za grešnike, a onda je ustao iz mrtvih.Tamo gde ljudi veruju u ovog Hrista i prihvate ga, tamo počinje većnovi, budući svet. Ljudi koji pripadaju Gospodu Isusu Hristu priznaju:"Bog nas je izbavio iz vlasti tame i preneo u carstvo svog dragog Sina".

5

Preko Hristovih učenika Bog hoće ovom nesrećnom svetu da da utehu,mir, ljubav i pomoć. Oni više ne pitaju: "Kako može Bog sve to dadopusti?", jer znaju da jedan pali svet ne može ni biti drugačiji. Ali onipomažu ovom svetu koliko mogu. Uostalom "čekajte novo nebo i novuzemlju gde prebiva pravednost".

Ali, vratimo se našem pitanju: "Kako može Bog da dopusti tolikoužasnih stvari?" Jer, ako se i složimo s time da strahote priliče palomesvetu, ipak se to mučno pitanje, jednako, nameće svima koji su ličnopogođeni. Pomislih na jedan mladi bračni par koji su svim srcem volelisvoga sina. Jednog dana su im doneli u kuću mrtvo dete. Ubio ga jeneki pijani vozač automobila. I pitanje je opet tu: "Kako može Bog dadopusti sve to?!"

6

MOZEMO LI DA RAZUMEMO PUTEVE BOZIJE?

MOŽEMO LI DA RAZUMEMO PUTEVE BOŽIJE?

Mislim, da Bog koga mogu da shvatim i razumem uopšte nije Bog. Onbi bio samo čovek. Jedno dete ne razume šta čini njegov otac. A miuobražavamo kako bi uvek morali da razumemo puteve Božije.

U davan vremena mogla se naći u čitankama jedna dobra priča. Evoje:

Bio jednom neki stari pustinjak. Uvek je gunđao nešto protiv Božijihputeva. Ali jednog dana mu se u snu pokaza nešto što ga je smirilo.Pojavio mu se Božiji glasnik. Taj ga pozva da pođe s njim. Dođoše uJednu kuću gde su ih ljubazno primili. Domaćin kuće reče: "Danasslavim za mene srećan dan. Moj neprijatelj se pomirio sa mnom iposlao jedan zlatni pehar u znak izmirenja. Sledećeg dana pustinjak jevideo kako glasnik Božiji uzima pehar i htede da se naljuti. "Ćuti! Takvisu putevi Božiji", objasni glasnik. Uskoro su opet stigli u jednu kuću.Domaćin, prava cicija, poče da psuje i vređa nezvane goste. "Moramoda produžimo", reče glasnik − i dade domaćinu zlatni pehar! Pustinjakhtede da digne dreku... "Ćuti! Takvi su putevi Božiji!", čulo se opet.

Iste večeri dođoše kod nekog čoveka koji je bio jako tužan, jer mu ništanije polazilo od ruke i pored sveg truda. Nesreća ga je stalno pratila."Bog će već pomoći", reče glasnik i zapali pri odlasku kuću. "Stani!",povika pustinjak... "Ćuti! Takvi su putevi Božiji!"

Trećeg dana stigoše kod nekog čoveka. Bio je mračan i povučen,jedino je prema svom sinčiću bio ljubazan, pošto ga je jako voleo.Kada su odlazili, sledećeg dana, taj čovek reče: "Ne mogu da vasotpratim, ali moj sinčić sme s vama do mosta. Pripazite na dete" "Bogće ga sačuvati", odgovori glasnik − a kasnije, na mostu, baci dete ureku. "Licemerni đavole", povika pustinjak, "nisu to putevi Božiji..."

7

U tom trenutku pretvorio se glasnik u anđela punog nebeskog sjaja:"Počuj! U peharu je bio otrov; onog ljubaznog čoveka sam spasio smrti,a ona cicija je iz pehara popila smrt. Siromah će naći blago kada budezidao kuću i to će ga spasiti bede. Čovek, kome sam bacio dete u reku,bio je veliki grešnik, a dete koje je on podigao postalo bi inače ubica.Gubitak deteta će izmeniti srce oca, a dete je ovako, u dobrim rukama.Gledaj i razumi: sada si video nešto od Božije mudrosti i pravičnosti.Poštuj ubuduće njegovo skriveno delo!"

Ova priča se ranije nalazila u čitankama. A ljudi, koji su kao deca čitaliovako dobre priče, nisu bili tako brzi sa pitanjem koje optužuje: "Kakomože Bog da dopusti sve to?" Oni su znali da mi, obični ljudi, nemožemo da razumemo puteve Božje. Nas, doduše, ne sreće anđeokoji bi nam stvari tako lepo objasnio kao u slučaju pustinjaka. Mimoramo da prođemo kroz tamu i da shvatimo, da su nam putevi Božijinepoznati.

Tako nam i Bog govori kroz usta proroka Isaije (55,8−9): "Jer mislimoje nisu vaše misli, niti su vaši putovi moji putovi, veli Gospod. Negokoliko su nebesa više od zemlje, toliko su putovi moji viši od vašihputova, i misli moje od vaših misli".

A jedan pesnik, opet, peva: "Ko može da Te razume, o, Gospode, kose Tvome svetlu približiti može? Ko može da vidi ishod puta koji Tivodiš? Ti odvezuješ ono što mi vezujemo, Ti rušiš što mi gradimo. Mine možemo to da dokučimo, Možemo samo da se pouzdamo."

8

HRISCANI UMEJU DA CEKAJU

HRIŠĆANI UMEJU DA ČEKAJU

Tako je. Na većinu teških pitanja ne dobijamo odgovor ovde. Bog nasnije učinio svojim tajnim savetnicima. Moramo da se pomirimo s tim,da: "Njegove misli nisu naše misli".

Ali mi hrišćani znamo: nećemo uvek ostati u ovoj tami. U večnosti ćese rešiti sve zagonetke.

Jednom je neki iskusni hrišćanin naveo sledeći primer: Akoposmatramo naličje persijskog tepiha, videćemo samo zamršeni spletisprepletenih niti. Okrenemo li tepih na lice, videćemo predivne šare.Tako otkrivamo da je predivna zbrka, ustvari, veliki i divan red.

Danas, ovde na zemlji, gledamo tepih događaja samo s poleđine. Svenam se čini zamršeno i besmisleno. Ali u večnosti ćemo moći da sedivimo pravoj strani tepiha. Čudićemo se, tada, kako nas je Bog uvekvodio smišljeno i po planu. Mi u tome ličimo na vozača automobila kojivozi kroz noć. On bi najradije da vidi nešto od predela koji ga okružuje,ali mrkla noć obavija sve oko njega i on ne vidi ništa od onog što biželeo da vidi. Pa ipak, on ima onoliko svetla koliko mu je potrebno dabi mogao da vozi. Farovi njegovog automobila jasno osvetljavaju putkoji je pred njim.

Tako je i s nama hrišćanima. Želeli bismo da saznamo mnogo toga.Rado bismo da imamo uvid u planove Gospodnje i hoćemo da znamo,zašto dopušta ovo ili ono. Ali mi živimo ovde, na Zemlji, u tami. Većinastvari za nas je tajna. Ali Bog nam u svojoj reči daje toliko svetla damožemo da nađemo pravi put. Njegova Reč , Zakon i Jevanđeljeosvetljavaju put pred nama − baš kao farovi. Potrudimo se samo danas ta dva fara − Božija zapovest i jevanđelje o Isusu Hristu − upute napravi put koji vodi ka večnom cilju.

9

A kada stignemo u večnost, obasjaće nas svetlost. Videćemo šta jebilo desno i levo od našeg puta; saznaćemo ono što je ovde za nasbila tajna. Tada ćemo znati zašto "Bog sve dopušta".

10

ZAR SADA NE DOBIJAMO BAS NIKAKAV ODGOVOR?

ZAR SADA NE DOBIJAMO BAŠ NIKAKAV ODGOVOR?

"Kako može Bog da dopusti sve to?", pitali smo. No, tada je, presvega, moralo da nam bude jasno, da ne smemo da pitamo svetogaBoga onako kako pitamo čoveka. Čoveka možemo da pozovemo naodgovornost, ali Boga ne.

Čoveka možemo da osumnjičimo da je nekome učinio na žao. Bog nečini nepravdu.

Čoveka možemo da razumemo, ali ne i Boga. Sve to moralo je jasnoda se kaže ranije. Ali pošto smo to rekli, smemo valjda još jednom dapostavimo ono pitanje, možda sada ozbiljnije: "Kako može Bog dadopusti sve to?"

Biblija nam daje dobar odgovor, ali čovek taj odgovor rado ne sluša. Akada čovek sa svojim pitanjem hoće da optuži Boga, onda taj odgovoroptužuje čoveka.

11

SVI NEJASNI DOGADAJI OPOMINJU I POZIVAJU

SVI NEJASNI DOGAĐAJI OPOMINJU I POZIVAJU

U Novom zavetu lekar Luka nam iznosi jednu priču koja nas, sada,jako pogađa. Gospodu Isusu Hristu došli su neki ljudi. Bili su uzbuđeni iužasnuti i ispričali su strašan događaj: U Jerusalimu se slaviloprinošenje žrtve. Rimljani su u takve dane, kada je dolazilo na hiljadeljudi, bili jako nervozni. A tog puta došlo je do strašne nezgode. Kasnijeniko nije umeo da kaže kako je sve to počelo. U svakom slučaju,nekoliko muškaraca iz slobodoljubive Galileje privuklo je pažnju rimskihvojnika. Došlo je do sukoba koji se završio pokoljem Galilejaca.

Kada su ljudi to ispričali Gospodu Isusu, iza toga je stajalo nemopitanje: "Kako može Bog da dopusti sve to?"

Ali nekoliko dana ranije, ljude je užasnuo jedan drugi događaj: jednavisoka, teška kula srušila se i zatrpala 18−toro ljudi.

I pitanje je opet bilo tu: "A Bog?!" Neko, ko je verovatno rado sveobjašnjavao svojom teologijom, reče: "Pa, možda su ti poginuli bili jakozli i sada ih je stigla Božja kazna!" Isus ne priznaje ovaj odgovor,objašnjavajući da mi ne možemo da dokučimo Božje tajne. Ali onda jerekao nešto što je sve jako pogodilo. To što je rekao umirilo je jedne, adruge uzbudilo: "Ako se na pokajete, svi ćete isto tako propasti".

Ovim nam Gospod jasno govori: Užasne stvari koje se događaju −uprkos sveg neobjašnjivog mraka − poziv su i opomena Gospodnja,svetu koji živi bez Boga.

Zar ljudima nije potrebna ovakva opomena?

Evo božijih zapovesti: "Ja sam Gospod, Bog tvoj! Nemoj imati drugihbogova uza me!"

12

Naš novac, naš auto, naš posao, naše zdravlje, naša deca su bogovikojima danas služimo!

A zapovest: "Ne ubij! Kako se tek vreme u kome živimo odnosi premaljudskom životu! Neka se samo niko ne buni: "Tu sam bar nevin!"Biblija kaže: "Ko mrzi brata svojega, ubica je". Ako je to istina − a jeste!− koliko tajnih ubistava imamo u danu, po kućama i preduzećima!

Sad sledi zapovest: "Ne čini preljube!" Kako se brakovi često prekidaju,razvode i gaze! Kako često se ismeva nevinost kao nešto zaostalo!Umesto da se Božija Zapovest shvati ozbiljno, govori se o "seksualnojslobodi!"

"Ne kradi!" To počinje sa iznajmljenim knjigama koje se ne vraćaju.Kada bi sve, nepravedno stečeno, moglo da viče, naše bi kuće bileispunjene grajom.

"Ne svedoči lažno na bližnjega svojega!" Šta smo li tek uradili od ovezapovesti! Javni i privatni život su otrovale klevete. Bacamo se blatomjedan na drugoga. A tek zavist! Zavist, baš posta pokretač političkogživota.

Kako li, ono, reče Isus? "Ako se ne pokajete, svi ćete isto takopropasti".

Tada Bog rascepi nebo i dade svoga Sina da bi preko njega imalioproštenje greha, život i blaženstvo. A šta danas radi čovek sa ovimBožijim poklonom? Odbacuje ga! On izjavljuje, da ne može da započneništa s tim u svom životu punom problema.

Ne bi trebalo više da tako budalasto pitamo: "Zašto Bog dopušta takvestrahote?" Trebalo bi da čujemo njegove opomene i pozive i da seobratimo, kao što je to učinio "izgubljeni sin".

13

DA LI JE BOG STROG?

DA LI JE BOG STROG?

Neko bi sad mogao da kaže: "Ako su strahote koje nam se dešavajuopomena Božija, onda Bog time ipak priznaje da ih je on poslao i da jeon za to odgovoran!"

Na to odgovaramo: "Da, tako je! U Bibliji stoji reče koja užasava: "Hoćeli kob pogoditi grad ako je Bog ne pošalje?"

Sećam se strašnoga časa kada smo u Esenu doživeli prvi, snažnivazdušni napad. Stajao sam u svojoj kući koja je gorela. Oko menejedan svet u plamenu! Vatra se nije mogla gasiti jer je vodovod biouništen.

U trenutku kada je htelo da me obuzme očajanje, pade mi napamet rečproroka Amosa: "Hoće li kob pogoditi grad ako je Bog ne pošalje?"

Tada me preplavi mir. Nisam bio izručen milosti i nemilosti ljudi ilislučaju, nego Ocu Isusa Hrista.

Ali istovremeno pomislih kako najčešće imamo krivu predstavu o Bogu.Krajnje je vreme, da odbacimo predstavu o Bogu kakvog smo mizamislili, i da cenimo to kako nam se on sam otkrio.

Naše predstave o Bogu su slabe, detinjaste, smešne isladunjavo−sentimentalne. Bog nije isto ono što je za nas naš staridedica. To je izmislio čovek. A kada se ove slika o Bogu ne slaže sastvarnošću, onda hoćemo da ga se otarasimo. Otarasimo se boljenaših predstava o Bogu koje su pogrešne! Boga ne možemo nikako daodbacimo, može samo Bog da nas odbaci. Pored toga, gde stoji uBibliji da je Bog "dobar Bog", a Biblija je kako znamo, svedočanstva oBožijem otkrivenju! U njoj nalazimo sledeće reči: "On je "strašan Bog","ljubomoran Bog", "skriveni Bog". Tu se Bog upoređuje sa "mladim

14

lavom koji riče". Doslovno se kaže tu: "Bog će rikati sa Siona". UNovom zavetu čitamo: "Strašno je upasti u ruke Boga živoga". A IsusHristos, koji sve zna bolje od svih učitelja zajedno, kaže: "Ne bojte seonih koji ubijaju telo, ali duše ne mogu ubiti; bojte se više onoga kojimože i dušu i telo pogubiti u paklu".

U Bibliji možemo često da čitamo kako je početak mudrosti u tome, dase Njega bojimo. I upravo dok čitamo u Bibliji poslednju knjigu, gde segovori o događajima koji dolaze, prođe nas volja da mislimo o Bogukao dragom dobrom dedi. Onda znamo da Bog ume da bude strašnostrog, baš zato što je pravedan. On ne ćuti kada su u pitanju naši gresi.Bog je sama pravda. I on bdi nad svojim zakonima.

Da li nam se čini da je to prestrogo?

Bog se ne ponaša onako, kako mi zamišljamo. Pre moramo mi da seponašamo onako kako nas On uči, ako nećemo da ispadnemo glupi.Ko neće da se boji Boga, shvatiće na sudnji dan kako Bog može dabude strašan. A ako nam neko odvrati: "Ja ne verujem u strašni sud",onda možemo odgovoriti: "Ne mari! Pričekaj, uverićeš se. Videćeš koje u pravu: neverna rugalica ili večna Reč Božija. Ta Reč nam svedočio Božijem Sudu, a sve strahote sa Zemlje tek su bleda slika tog Suda".

U Bibliji stoji napisano: "Ti moraš da shvatiš i saznaš kako je teško ibolno što ostavi Gospoda, Boga tvoga, što više nema straha u tebi".

"Moraš!" To će biti iskustvo sveta i pojedinca. Kriva predstava o Bogusluži kao osnova za pitanje: "Kako može Bog da dopusti sve to?"

I još jedno pitanje: Da li nam se čini da je ovo suviše strogo? Pa, Bog,uopšte neće da mi propadnemo. "Bog hoće da se svi ljudi spase i dođudo istine".

Zato je poslao svoga Sina na svet. Zato je Sin Božji umro za nas na

15

krstu. Zato je Bog toga Isusa vaskrsao iz mrtvih. Zato piše: "Ko imaSina Božijega, ima život".

Od nas zavisi da li ćemo prihvatiti ovo spasenje i time postati decasilnoga Boga − koja ne treba više da ga se boje, jer su im gresioprošteni.

Bog hoće naše spasenje. Zato nas opominje kroz svoju Reč i potresnazbivanja: "Obratite se! Okrenite se meni svi krajevi zemaljski! Takoćete biti spaseni!"

Pošto je to tako, u Bibliji piše: "Bog je ljubav!" To je nešto sasvimdrugo, ne onaj bezazleni "dragi Bog".

Ova velika istina mi je postala jasna nakon jednog doživljaja. Jednestrašne večeri bio sam u nekom mračnom dvorištu. Dan ranije zadesioje naš grad, Esen, strašan napad iz vazduha. Upavo su bili raščistilijedan zatrpani bunker i izvlačili mrtve. Ležali su tu oko mene: 70 ljudi,neke od njih sam poznavao. Starci, žene koje je rat naterao da beže − ideca! Draga, mala deca! Ležali su tu, ugušeni − mrtvi!

U mislima videh ovu sliku: deca, kako se igraju na suncu, na livadipunoj cveća. Kako bi trebalo da rastu! Samo ne ovako! Tada kriknuh izsrca: Bože! Pa gde si bio? Gde si? Kako možeš da dopustiš to?

Odgovora nije bilo. Čula se samo neprijatna škripa otkinutog oluka kojuje donosio vetar. Ali onda se pojavi jedna druga slika: Video sam Isusana krstu: "Bog je tako zavoleo svet da je dao svoga Sina, da nijedankoji veruje u njega, ne pogine, nego da ima život večni". I tako shvatih:Taj krst je svetionik, svetionik Božije ljubavi kojeg je podigao na ovojstrašnoj zemlji. Ja ne razumem njegove puteve i užasavam se štomože da "žrtvuje" svet. Ali, ovde, sa Isusovog krsta sija svetlost. Tuvidim sve što je u njegovom srcu. Tu me voli i tu me svojom ljubavljuprivlači k sebi.

16

ZBOG CEGA SE SVE TO DESAVA?

ZBOG ČEGA SE SVE TO DEŠAVA?

U svetu se dešavaju strašne stvari. I kada čitamo u novinama o tome,pojavljuje se pitanje: "A Bog?! Kako ON može da dopusti sve to?!"

Ali to pitanje nas muči sasvim drugačije kada se tiče lično nas: Kao, naprimer, kad nam se oduzme voljeno dete, ili kad neka strašna nesrećasasvim poremeti naš život. Onda se ovo pitanje ne postavlja višeteorijski, onda ono gori u nama kao vatra: "Zašto mi se to dogodilo?Kako mi je to Bog mogao učiniti?"

Mi ne nalazimo mir ako ne nađemo odgovor. Svojevremeno sam toshvatio. Mnogo mi je u tome pomogao jedan rudar, zvao se Kos. Bio jeto visok i snažan muškarac koga nije bilo briga ni za Boga , ni zađavola. Jednoga dana ga je u rudniku zatrpalo kamenje. Čuo sam daje ostao bogalj, od struka nadole. Tada krenuh da ga posetim. Našaosam ga u njegovom stanu. Sedeo je u invalidskim kolicima, okružennekolicinom rudara. Kada sam ušao, nasta strašan vika: "Šta je pope?A gde je bio tvoj dragi Bog, kad me je poklopilo kamenje? Idi dođavola,sa tvojim brbljanjem!" Sve je bilo tako strašno da nisam mogao daizustim ni reč, samo sam mirno otišao.

Međutim, nekoliko rudara, vernika, zauzeše se za njega. Oni su mupokazali put ka Isusu koji nam daje spasenje. Tada se u tom čovekuodigrala velika promena. Sa Bogom je našao oproštaj svojih greha ipotpuni mir.

Jednoga dana sam ga posetio. Sedeo je u kolicima, na ulici, ispredsvoga stana. U međuvremenu smo postali dobri prijatelji, tako bliski, dasmo prešli na "ti". Seo sam pored njega na kućni prag, jer sam primetioda danas hoće da mi kaže nešto važno. Tako je i bilo. "Znaš li", rečemi, "da imam utisak da neću još dugo živeti na ovoj zemlji. Ali sadaznam kuda idem, kad ovde zaklopim oči. A onda, kada budem stao

17

pred Boga, pašću pred njim na kolena i zahvaliću mu što mi je slomiokičmu".

"Ali, Kose! Šta to govoriš?", uzviknuo sam. No, on se samo osmehnu iobjasni mi: "Da me ovo nije snašlo, i dalje bih jurio svojim putem koji jevodio u propast, u pakao. Bog je morao da se umeša, ako je hteo dame privuče svom Sinu, mome Spasitelju". Malo je zastao, a zatimpolako produžio: "Bolje je ući u nebo kao bogalj, nego zdrav, s obenoge, u pakao". Uhvatio sam ga za ruke rekavši: "Kose! Prošao si kroztešku školu Božiju. Ali nije bilo uzaludno. Naučio si svoju lekciju". Ondasmo pomislili, sa žaljenjem, na sve one ljude koji imaju teškoću uživotu, a ipak u tome ne čuju poziv ljubavi Božije.

Kada nas pritisnu nedaće, ne bi trebalo da pitamo: "Kako može Bog toda dopusti?", nego pre: "S kojom namerom − zbog čega je Bog dao dame to snađe?" Onda ćemo naučiti da razumemo ovaj stih:

Čas milom, čas silom,dolaziš k meni, Gospode,da bi mi srce spremio,kako bi se Tebi predalo.Da bi sva moja težnja,Duha Tvoga bila čežnja.Hiljadu, hiljadu puta hvala,Tebi, Care, s večnoga žala!

Kod nekog starog iskusnog hrišćanina došao je jednom neki čovek,tužeći se na svakojake teškoće koje su ga snašle. "Zašto to Bog bašmeni čini? Kako može da dopusti sve to?"

Starac odgovori: "Ti si već jednom video stado ovaca, zar ne? Tu imauvek ovaca koje hoće da budu same i da se odvoje od pastira. Ali, utom slučaju, pastir šalje za njima svoga psa. Ovaj laje, reži i plaši ovce,tako da one brzo beže nazad pastiru. Vidiš, sva naša patnja je ovčarski

18

pas. On nas plaši i užasava. Međutim, pas hoće samo da nas naterado "dobrog pastira", do Gospodu Isusa Hrista. Zato ne kukaj toliko,nego požuri ka svome Spasitelju koji okrepljuje umorne duše!?

19

SVA PATNJA NA ZEMLJI UKAZUJE NA NEBO

SVA PATNJA NA ZEMLJI UKAZUJE NA NEBO

Iskreno govoreći, ne znam ni ja, kako će čovek, koji ne pripadaGospodu Isusu Hristu, izaći na kraj sa teškoćama ovog života. On utome jednostavno ne uspeva, a misli da mu sve u životu mora da idelako. A kada iskrsne nevolja, ogorčen je, počinje da kuka i optužujeBoga i ljude. Umesto što pita: "Zašto Bog sve to dopušta?", umesto štooptužuje Boga, bilo bi bolje da sam sebi prizna da je slab, razočaran ida nema uspeha. Stvarno ne znam kako čovek misli da sve postignebez Isusa.

Onima koji veruju u njega, Isus daje sigurnu nadu u večni život. Kadanjegovom učeniku svet postane opasniji i strašniji, nauči se da sve višegleda prema večnom cilju, prema nebu, kome je i pozvan. Postojijedna pesma koja pita: Zašto ima toliko suza i bola? A odgovor glasi:

Da se ne zaboravi onošto se tako lako zaboravlja,da ova jadna zemljanije naša domovina.

I pesnik Pol Gehardt, koji je doživeo 30−ogodišnji rat i video beskrajnomnogo užasa:

"Na putima mojimja u strahu stojim.Munja, grom, oluja i kišateraju me na strah,često, poput miša.Progon, mržnja, tuga i:briga zbog duga...Sve to morah patitii strpljivo nositi.

20

Život svoj na svetu,tegobno ja vučemal' ne želim ostat'u šatoru tuđem.Putem svojim hodimu susret domovinigde me Otac čeka:da mi sreću pruži!"

Sada se, možda, smeška poneko, ko ovo čita, i misli: "Eto ti sad! Nakraju nas uvek teše tim nebom!"

Kao odgovor na ovu primedbu, evo jedne male priče: Pre mnogogodina služio sam u jednoj velikoj rudarskoj četvrti. Jednoga dana, zavreme mojih kućnih poseta, došao sam na rođendansko slavlje. Flašes rakijom su išle od ruke do ruke, vikalo se i deralo. Kada sam sepojavio na vratima, za trenutak nasta tišina. Ali tada neko povika: "A,evo popa! Šta će taj ovde? Vaše propovedi nam ne koriste. Neboprepuštamo vama i vrapcima!"

"Baš lepo!" − odgovorih, "samo ne razumem baš dobro: čovek možeda prepusti nekom drugom samo ono što je njegov! A ja se bojim da viuopšte i nemate nebo koje bi mogli da mi prepustite. Da, bojim se davaš put ide pre u pakao nego u nebo! Šta to, onda, hoćete daprepustite vrapcima i meni?"

Za trenutak čovek je bio u nedoumici. A onda reče: "Pa, popovi uvekteše ljude s tim nebom! To ste valjda, i vi hteli!"

"Gluposti!", rekoh mu: "Ne pada mi ni na kraj pameti da tešim ljude snebom, one ljude koji uopšte nemaju pravo na nebo. Pre ću ih upozoritida i dalje ne idu putem koji vodi u pakao. Želeo bih da ih pozovem kodIzbavitelja, Gospoda Isusa Hrista. On će onima koji ga prihvate,

21

pokloniti nebo."

Da, tako je! Nada u večni život je povlastica koju Isus poklanja onimakoji ga "prime", dakle samo po njegovoj milosti.

A takvi, to jest, hrišćani, ne pitaju: "Kako može Bog da dopusti ovo iliono?" I oni pate kao i drugi ljudi. Ipak, koliko god mogu, oni pomažusirotinji. Kroz svu patnju, kroz svu radost i sve oluje prolaze sapesmom u srcu:

"Putem svojim kročim,u susret domovini!Gde me Otac čekada mi sreću pruži!"

Postoji kod Ničea jedan mali stih:

"Vrane lete,na grad sleću.Sneg se sprema,teško svakomko svog doma nema".

To je, ustvari, beda našeg vremena, što ljudi, kao beskućnici, morajuda prolaze kroz mnoga iskušenja. "Teško onom, ko nema večni dom!"U tome, ustvari, leži sva beda čovečanstva.

Zato sada potražimo, ali od srca, Gospoda Isusa koji je rekao: "U kućiOca mojega ima mnogo stanova".

22

Onima, koji imaju interes za Reč, dela i puteve Božije…Nadamo se, da će ova i druge knjige ispuniti našu viziju i želje za

vas:

"Za poznanje mudrosti i vaspitanja,za shvatanje izraza razuma

i primanje nauke pameti,pravičnosti, pravde i poštenja;za davanje prostima razbora,

znanja i razmišljanja mladome čoveku.(Poslovice 1:2−4)

OVAJ FAJL JE BESPLATAN,I JEDINO TAKO MOŽE DA SE DALJE DISTRIBUIŠE!

23