Knjiga Banke i Rizici

Prof. dr Uroš N. ĆurčićDoc. dr Miljana Barjaktarović

BANKE I RIZICI

Upravljanje bankom, korporativnim i portfolio rizicima banke

Beograd, 2010.godine

Autori:Prof. dr Uroš N. Ćurčić

Doc. dr Miljana Barjaktarović

Recenzenti:Prof. dr Nenad M. Vunjak

Prof. dr Ljubomir D. Kovačević

Lektor:

Izdavač:

Kompjuterski slog: Active Design, Novi Sad, Jermenska 9

Četvrto izmenjeno i prerađeno zdanje

Štampano: marta 2010. godine

Tiraž: primeraka

CIP:

Izdavač i štampa:

Sadržaj

S A D R Ž A JUvodne napomene

Deo prvi:UPRAVLJANJE BANKOM U RIZIČNOJ SREDINIGlava 1: Banke i faktori promena u bankarstvu1.1. Pojam i suština bankarske delatnosti1.2. Ključni faktori promena u bankarstvu1.3. Promene i interno poslovanje banaka1.4. Promene i perspektiva razvoja bankarstvaGlava 2: Tržišne promene i konkurencija u bankarstvu2.1. Uticaj makro promena na strukturu bnakarstva 2.2. Strukturne promene u savremenom bankarstvu2.3. Makro ekonomske snage i konsolidacija banakaGlava 3: Tranzicija, menadžment i liderstvo u bankarstvu3.1. Promene u bankarstvu zemalja u tranziciji3.2. Svojinska i poslovna transformacija u bankarstvu3.3. Menadžment i liderstvo u bankarstvuDeo drugi:UPRAVLJANJE KORPORATIVNIM RIZICIMA BANKEGlava 4: Korporativni koncept upravljanja rizicima banke4.1. Krportivno upravljanje bankom4.2. Sistemski okvir za upravljanje rizicima banke4.3. Institucionalni okvir za upravljanje rizicima banke4.4. Uloga javnosti u upravljanju rizicima bankeGlava 5: Upravljanje bilansom poslovne banke5.1. Upravljanje bilansima banke5.2. Upravljanje pasivom – obavezama banke5.3. Upravljanje aktivom - imovinom banke5.4. Upravljanje akcijskim kapitalom bankeGlava 6: Upravljanje korporativnim rizicima banke6.1. Upravljanje rizikom boniteta banke6.3. Upravljanje rizikom pozicije likvidnosti banke6.3. Upravljanje rizikom profitabilnosti banke6.4. Sistemi ranog otkrivanja rizika u bankamaGlava 7: Upravljanje kvalitetom poslovanja banke7.1. Kvalitet bankarskih proizvoda I usluga7.2. Model upravljanja kvalitetom u banci7.3. Standardi kvaliteta u poslovanju banke7.4. Komunikacioni standardi u poslovanju bankeGlava 8. Upravljanje rastom vrednosti banke8.1. Koncept korporativnog rasta vrednosti banke8.2. Metode i okviri rasta korporativne vrednosti banke8.3. Procena korporativne vrednosti banke8.4. Eksterni rast korporativne vrednosti banke

BANKE I RIZICI I

Sadržaj

Deo treći:UPRAVLJANJE PORTFOLIO RIZICIMA BANKEGlava 9: Koncept portfolio upravljanja rizicima banke9.1. Portfolio concept performansi banke9.2. Upravljanje performansama kreditnog portfolija9.3. Upravljanje performansama investicionog portfolija9.4. Upravljanje performansama vanbilansnih aktivnostiGlava 10: Upravljanje rizikom kreditnog portfolija banke10.1. Kredit i kreditni portfolio banke10.2. Kreditni rizici banke10.3. Upravljanje rizikom kretkoročnih kredita 10.4. Upravljanje rizikom dugoročnog kredita10.5. Upravljanje rizikom kreditiranja stanovništva Glava 11: Upravljanje rizicima investicionog portfolija banke11.1. Poslovanje banke sa hartijama od vrednosti11.2. Emitovanje i plasman hartija od vrednosti11.3. Merenje rizika ulaganja u hartije od vrednosti11.4. Relativizacija rizika hartija od vrednosti Glava 12: Upravljanje portfolio rizicima kamatne stope12.1. Suština, uloga i formiranje kamatne stope12.2. Analiza faktora rizika kamatne stope12.3. Merenje izloženosti riziku kamatne stope12.4. Relativizacija rizika kamatnih stopaGlava 13: Upravljanje portfolio rizicima deviznog kursa 13.1. Suština i značaj deviza13.2. Funkcije i struktura deviznog tržišta13.3. Vrste izloženosti riziku deviznog kursa13.4. Oblici upravljanja rizikom deviznog kursaGlava 14. Upravljanje portfolio rizicima vanbilansnih aktivnosti14.1. Vrste vanbilansnih aktivnosti banke14.2. Valorizovanje rizika vanbilansnih aktivnosti14.3. Zaštita od rizika vanbilansnih aktivnosti14.4. Konverzija rizika vanbilansnih aktivnosti

Ključne rečiLiteraturaBeleška o autorima

II BANKE I RIZICI

Sadržaj

SADRŽAJ

Deo prvi:UPRAVLJANJE BANKOM U RIZIČNOJ SREDINI…………….....……………..1

Glava 1: Banke i faktori promena u bankarstvu......................................................2

1.1. Pojam i suština bankarske delatnosti...............................................................3Definisanje poslovne banke...3 Vrste banaka i finansijskih institucija...4 Poslovni fokus i uža orijentacija banaka...6 1.2. Ključni faktori promena u bankarstvu..........................................................12Promene faktora bankarske sredine...12 Uticaj deregulacije na bankarsko poslovanje...13 Uticaj promena u tehnologiji na bankarsko poslovanje...14 Uticaj finansijskih inovacija na bankarsko poslovanje...161.3.Promene u internom poslovanju banaka...........................................................18Uticaj globalizacije na bankarsko poslovanje...18 Povećanje broja bankarskih usluga na tržištu...20 Standardi kapitala, supervizorstvo i monitoring banaka...20 Povećanje rizika i bankrotstva banaka...21 Evaluacija finansijskih institucija i tržište novca i kapitala...221.4. Promene i perspektiva razvoja bankarstva......................................................22

Glava 2: Tržišne promene i konkurencija u bankarstvu.........................................24

2.1. Uticaj makropromena na strukturu bankarstva..............................................25Strukturne promene u finansijskom sektoru...25 Konsolidacija i koncentracija u bankarstvu..26 Najvažniji merdžeri i akvizicije u bankarstvu...292.2. Makroekonomske snage i konsolidacija banaka............................................34Makroekonomske snage koje podstiču konsolidaciju.....34 Sile koje koče konsolidaciju...36 Efekti konsolidacije, udruživanje i budući trendovi...382.3. Trendovi promena i konkurentnost banaka………………………………...…41Konkurentnost i opstanak banaka na tržištu…41 Konkurencija na tržištu depozita i kredita…42 Vanbilansno poslovanje banaka i sekjuritizacija zajmova…43 Konkurencija na polju razvijanja uslužnih programa…45 Stvaranje nebankarskih institucija…45

Glava 3: Tranzicija, menadžment i liderstvo u bankarstvu....................................49

3.1. Promene u bankarstvu zemalja u tranziciji.....................................................49Promene u bankarstvu Centralne i Jugoistočne Evrope…50 Reforma bankarskog sektora i struktura vlasništva...51 Finansijska intermedijacija i efekti opštih promena...523.2. Svojinska i poslovna transformacija banaka...................................................54

BANKE I RIZICI 3

Sadržaj

Tranzicioni procesi u našem bankarstvu...54 Promene u mikroekonomskom poslovanju banaka..573.3. Menadžment i liderstvo u bankarstvu..............................................................60Suština i značaj menadžmenta i liderstva…60 Bitne promene u bankarskom menadžmentu i liderstvu...65 Uspešno upravljanje promenama u banci...67 Otpori zaposlenih promenama u banci...70

Deo drugi:UPRAVLJANJE KORPORATIVNIM RIZICIMA BANKE.................................74

Glava 4: Korporativni koncept upravljanja rizicima banke..................................76

4.1. Korporativno upravljanje bankom...................................................................77

Suština korporativnog upravljanja bankom ...77 Područja korporativnog upravljanja rizicima banke...78 Odgovornosti učesnika za korporativno upravljanje rizikom banke...804.2. Sistemski okvir za upravljanje rizicima banke...............................................82Zakonodavni organi i upravljanje rizicima banke...82 Nadzorni organi i upravljanje rizicima banke...824.3. Institucionalni okvir za upravljanje rizicima banke .......................................84Uloga i odgovornost akcionara u upravljanju rizicima banke ...84 Uloga i odgovornost nadzornog odbora za upravljanje rizicima banke...85 Uloga i odgovornost menadžment tima za rizike banke...86 Odgovornost odbora za reviziju i unutrašnja kontrolu za rizike banke...88 Uloga i odgovornost spoljnih revizora za rizike banke...904.4. Uloga javnosti u upravljanju rizicima banke………………………………….91Klijenti banke i zaštita imovine od rizika...91

Glava 5: Upravljanje bilansima poslovne banke.....................................................95

5.1. Upravljanje bilansima banke............................................................................96Bilansi poslovne banke...96 Upravljanje bilansom stanja banke...100 Upravljanje portfolio strukturom bilansa...103 Upravljanje odnosima aktive i pasive bilansa banke...106 5.2. Upravljanje pasivom-obavezama banke.........................................................109 Upravljanje strukturom izvora banke...109 Struktura akcijskog kapitala banke ...111Upravljanje izvorima depozitnog novca ...114 Upravljanje dugoročnim dugom ...116 5.3. Upravljanje aktivom – imovinom banke.........................................................118 Bazična struktura aktive poslovne banke...118 Upravljanje gotovinom banke..119 Upravljanje pozicijom kreditnog portfolija...120 Upravljanje portfolijem hartija od vrednosti ...1225.4. Upravljanje akcijskim kapitalom banke........................................................123

4 BANKE I RIZICI

Sadržaj

Potreba za regulacijom bankarskog sistema ...123 Svrha uvođenja kapitalnih standarda..124 Primena kapitalnih standarda Bazela I i II u bankama...125Klasifikacija rizične aktive banaka po Bazelskim sporazumima I i II...130

Glava 6: Upravljanje korporativnim rizicima banke.............................................134

6.1. Upravljanje rizikom boniteta banke ..............................................................135Pojam i komponente boniteta banke …135 Razlozi analize i ocene boniteta banaka …137 Pristup utvrđivanju i merenju rizika boniteta banke ...138 Vrednovanje performansi boniteta poslovnih banaka...140 Instrumenti merenja performansi boniteta poslovnih banaka...142 6.2. Upravljanje rizikom pozicije likvidnosti banke………………………….…..145Pojam i suština likvidnosti banke…145 Teorije optimalne likvidnosti banke…147 Faktori i modeli likvidnosti poslovne banke...148 Merenje likvidnosti poslovne banke...152 Upravljanje pozicijom rizika nelikvidnosti banke..153 6.3. Upravljanje rizikom profitabilnosti banke………………………………...…156Pojam i suština profitabilnosti banke...156 Faktori profitabilnosti poslovne banke...157 Metode merenja i rizik profitabilnosti banke...160 Upravljanje kompetitivnom profitabilnošću banke...163 6.4. Sistemi ranog otkrivanja rizika u bankama…………………………………165Praksa Federalnih agencija u SAD…165 FED-ov rejting sistem za holding banke u SAD …167 Jedinstveni integralni rejting sistem CAMEL…169 Ostali modeli ranog upozorenja lošeg poslovanja ...171

Glava 7: Upravljanje kvalitetom poslovanja banke……………………………….175

7.1. Kvalitet bankarskih proizvoda i usluga …………………………..………….176Suština kvaliteta bankarskih proizvoda i usluga…176 Ključne komponente kvaliteta bankarskih proizvoda i usluga...177 Dimenzije performansi proizvoda i usluga banke...179 Upravljanje kvalitetom bankarskih proizvoda i usluga...1807.2. Model upravljanja kvalitetom u banci…........................................................182Kvalitet proizvoda i usluga u očima korisnika...182 Superiorni kvalitet proizvoda i usluga banke...183 Model upravljanja kvalitetom proizvoda i usluga banke...1857.2.4. Nesklad između napora menadžment tima i očekivanja korisnika…1877.3. Standardi kvaliteta u poslovanju bankom…………………………………….190Suština standarda kvaliteta proizvoda i usluga banke…190 Okvir kvaliteta bankarskih proizvoda i usluga...191 Lična prodaja kao elemenat strategije kvaliteta usluga...193 Priprema zaposlenih za visoki kvalitet performansi...1957.4. Komunikacioni standardi u poslovanju banke………………………………197Politike i procedure - osnov poslovne kumunikacije u banci...197 Faktori procesa efektivne komunikacije u banci...200 Metod i proces komunikacija korporativnih politika...201 Važnost komunikacija i standardi u komuniciranju u banci...202

BANKE I RIZICI 5

Sadržaj

Glava 8. Upravljanje korporativnim rastom vrednosti banke………………..206

8.1. Koncepti vrednosti banke……………………………………………...……...207Pojam i faktori vrednosti banke...207 Različiti koncepti i tipovi vrednosti banke...208 Relacije među konceptima vrednosti...209 Konceptualni okvir vrednosti banke...2108.2. Elementi upravljanja rastom vrednosti banke…………………………….....211Potreba i nužnost upravljanja rastom vrednosti banke...211Ciljevi upravljanja rastom vrednosti banke...213 Faze procesa upravljanja rastom vrednosti banke...215 Dilema: samostalan ili rast sa drugom bankom...2168.3. Metode i okviri rasta vrednosti banke............................................................218Metode i tempo rasta vrednosti banke...218 Pentagon okvir za utvrđivanje šansi restruktuiranja...220 Konceptualni okvir maksimiziranja vrednosti banke...222 Kreiranje uvećavanja vrednosti akcionara...2248.4. Rast vrednosti banke fuzijom i akvizicijom..................................................226 Pojam i suština fuzije i akvizicije banaka…226 Motivi i determinante fuzije i akvizicije banka…228 Faze procesa fuzije i akvizicije banaka...230 Poslovne kombinacije i politike odgovornosti...232

Deo treći:UPRAVLJANJE PORTFOLIO RIZICIMA BANKE……………………………235

Glava 9: Koncept portfolio upravljanja rizicima banke…………………………..237

9.1. Portfolio koncept performansi banke…………………………………………238Pojam i suština portfolio teorije…238 Savremeno shvatanje portfolio koncepta u bankarstvu…239 Portfolio pristup bilansu stanja banke...240 Portfolio alokacija resursa banke...2419.2. Upravljanje performansama kreditnog portfolija.........................................242Performanse kreditne politike banke...242 Ocenjivanje rezultata kreditnog procesa u banci...243 Merenje performansi kreditnog portfolija banke...244 Preventivna i naknadna relativizacija kreditnog rizika...2469.3. Upravljanje performansama investicionog

portfolija……………………….248Poboljšanje performansi investicionog portfolija banke…248 Generisanje profita u investicionom portfoliju banke...248 Pasivna i agresivne menadžment strategije portfolija…250 Strategije dospeća u investicionom portfoliju…2519.4. Upravljanje performansama vanbilansnih aktivnosti………………………..253Pojam i suština vanbilansnih aktivnosti banke…253 Kvalitet, rizik i performanse vanbilansnih aktivnosti…254

Glava 10: Upravljanje rizikom kreditnog portfolija banke....................................256

6 BANKE I RIZICI

Sadržaj

..10.1. Kredit i kreditni portfolio banke…………………………………………….257Pojam i funkcije bankarskog kredita...257 Formiranje kreditnog portfolija banke...258Ciljevi i politika kreditnog portfolija banke ....260 Principi kreditiranja u uslovima rizika…26210.2. Kreditni rizik banke….......................................................................263 Suština kreditnog rizika zajmotražioca...263 Vrste i funkcija kreditnog rizika...265 Relativizacija kreditnog rizika…266 Upravljanje rizikom kratkoročnog kredita...267 Kreditna politika i odluke o kreditu …267 Kreditna analiza i ocena kreditne sposobnosti …269 Faktori ocene kreditne sposobnosti zajmiotražioca…272 Informaciona osnova analize kreditne sposobnosti ...277 Metode analize i ocene kreditne sposobnosti…279 Rizik naplate odobrenog kredita…28210.4. Upravljanje rizikom dugoročnog kredita....................................................284 Neizvesnost u donošenju dugoročnih odluka…284 Suština kreditne sposobnosti investitora …285 Metode procene kreditne sposobnosti investitora...287 Analiza i selekcija investicionih projekata...291 Metode merenja finansijskih efekata i rizika investicionih projekata…293 Rangiranje investicionih projekata u rizičnim tržišnim uslovima…29710.5. Upravljanje rizikom kreditiranja stanovništva……………………………299Vrste kreditiranja stanovništva ...299 Specifičosti ocene kreditne sposobnosti…301Metode ocene kreditne sposobnosti ...302 Upravljanje rizikom pojedinih vrsta kredita …305

Glava 11: Upravljanje rizicima investicionog portfolija banke………………….309

BANKE I RIZICI 7

Sadržaj

11.1. Poslovanje banke sa hartijama od vrednosti………………………………...310 Formiranje investicionog portfolija banke…312 Struktura i kvalitet investicionog portfolija…312 Struktura i instrumenti finansijskog tržišta…313 Poslovanje banke na sekundarnom tržištu hartija…31511.2. Emitovanje i plasman hartija od vrednosti………………….………………317Proces emitovanja hartija od vrednosti…317 Plasman hartija preko mešovitih fondova…320 Formiranje cena hartija od vrednosti…323 Emitovanje i plasman hartijama kod nas…326 11.3. Merenje rizika ulaganja u hartije od vrednosti…………………………….328Dimenzije rizika hartija od vrednosti ...328 Performanse i bonitet hartija od vrednosti …330 Rangiranje boniteta izdavaoca hartija...332 Metode predviđanja izostanka plaćanja…33511.4. Relativizacija rizika hartija od vrednosti.....................................................336 Principi upravljanja investicionim portfolijom …336 Strategije upravljanja portfolio rizicima…339 Upravljanje strukturnim rizicima portfolio…342 Upravljanje rizikom prinosa hartija od vrednosti ...345

Glava 12: Upravljanje portfolio rizicima kamatne stope........................................348

12.1. Suština, uloga i formiranje kamatne stope ..................................................349 Pojam, suština i uloga kamatne stope …349 Teorije formiranja tržišnih kamatnih stopa...350 Vrste i modeli obračuna kamatnih stopa ...35312.2. Analiza faktora rizika kamatne stope..........................................................355 Suština rizika kamatne stope...355 Faktori rizika kamatne stope...356 Ročna struktura kamatnih stopa ...357 Uticaj inflacije na kamatnu stopu …35812.3. Merenje izloženosti riziku kamatne stope...................................................360Metode merenja rizika kamatne stope...360 GAP analiza osetljivosti banke na rizik …362 ARBL model merenja kamatnog rizika...365 DURATON model merenja kamatnog rizika …36612.4. Relativizacija rizika kamatne stope…………………………………………368 Strategija upravljanja rizikom kamatne stope...368 Instrumenti relativizacije rizika kamatne stope....371 Politika regulisanja kamatne stope ....375

Glava 13: Upravljanje portfolio rizicima deviznog kursa .....................................377

8 BANKE I RIZICI

Sadržaj

13.1. Suština i značaj deviza..................................................................................378 Pojam deviza i valuta....378. Vrste deviznih kurseva ...380 Teorije formiranja deviznih kurseva...382 Način formiranja deviznih kurseva ....38413.2. Funkcije i struktura deviznog tržišta............................................................385Pojam i uloga deviznog tržišta…385 Učesnici na deviznom tržištu ...386 Funkcije i struktura deviznog tržišta ...388 Obeležja savremenog deviznog tržišta ...38913.3. Vrste izloženosti riziku deviznog kursa……………………………………...390 Suština izloženosti riziku deviznog kursa ...390 Transakciona izloženost riziku deviznog kursa ...390 Bilansna izloženost riziku deviznog kursa ...391Ekonomska izloženost riziku deviznog kursa ...39213.4. Oblici upravljanja rizikom deviznog kursa…………………………………393Proces upravljanja rizikom deviznog kursa.....393 Oblici upravljanja rizikom deviznog kursa …394 Klasicni oblici zaštite od deviznog rizika …395 Savremeni oblici zaštite od deviznog rizika…396

Glava 14. Upravljanje portfolio rizicima vanbilansnih aktivnosti…………………398

14.1. Vrste vanbilansnih aktivnosti………………………………………………...399Suština i nastajanje vanbilansnih aktivnosti …399 Vrste vanbilansnih aktivnosti…400 Vrste rizika u vanbilansnim aktivnostima…40214.2. Valorizovanje rizika vanbilansnih aktivnosti……………………………….403Portfolio rizik i rizik isporuke…403 Rizik neispunjenja ‘punih’ obaveza…406 Rizik neispunjenja ‘delimičnih’ obaveza …40614.3. Zaštita od rizika vanbilansnih aktivnosti ....................................................407Precizne i jasne poslovne procedure…407 Visina, ugovaranje i naplata provizije…410 Pokrivanje rizika iz dobiti …41114.4. Konverzija rizika vanbilansnih aktivnosti…………………………………..412Potreba konverzije rizika vanbilansnih operacija...412 Faktori konverzije rizika vanbilansih pozicija…413

BANKE I RIZICI 9

Uvodne napomene

U V O D N E N A P O M E N Euz četvrto izmenjeno, prerađeno i dopunjeno izdanje

Dinamične promene u bankarskom okruženju, osvežena bankarska literature i nešto izmenjene potrebe u visokom obrazovanju studenata (Bolonjska deklaracija), usovili su i neke nužne promene udžbenika za proučavanje bankarsskog menadžmenta sa akcentom na bankarske rizike. Naime, još od nastanka banaka pa do današnjih dana, ostaje da je kvalitet upravljanja poslovanjem banke a danas i upravljanje bankarskim rizicima, jedna od primarnih karakteristika bankarskog poslovanja. Deregulacija finansijskih tržiša, globalizacija bankarskog poslovanja i sve oštrija konkurencija dovele su do smanjenja profitne marže, odnosno do manjeg prostora za ostvarivanje profita po osnovu klasičnih bankarskih poslova. Stoga su dva esencijalna cilja važna i vezana za savremeno bankarstvo, a to su: sigurnost i profit.

U prethodne četiri, a posebno u poslednjoj deceniji, došlo je do bitnih promena u regulaciji bankarskog poslovanja, što je uslovilo i promenu klasičnog tipa i oblika organizovanja banaka. Specijalizacija kao osnovni kriterijum za organizovanje oblika bankarske delatnosti postepeno se napušta i ustupa mesto univerzalnosti kao preovladavajućem obliku organizovanja bankarskih institucija. Ovim se pojačava konkurentska borba i sve je teže ostvariti zadovoljavajuću stopu profita. Uslovi koji su do pre dve decenije bili relativno stabilni u dužem periodu, čak i po nekoliko godina, sada su podložni brzim promenama, kako godišnjim tako mesečnim, nedeljnim, pa čak i dnevnim.

Banke su u takvim uslovima izložene dejstvu mnogobrojnih rizika, što zahteva strategijski pristup poslovanju. To znači da banke moraju imati viziju sopstvenog razvoja i brzo donositi poslovne odluke. Odluke moraju uvažavati budući razvoj događaja, racionalno korišćenje resursa i organizovano upravljanje korporativnim i portfolio rizicima. Menadžment banke u ovakvim uslovima postaje ključni faktor uspeha. U poslovnoj saradnji sa bankama u svetu domaće banke moraju imati zadovoljavajući bonitet, što se dokazuje certifikatom prvorazredne međunarodno priznate revizorske agencije. To nije lako ispuniti u uslovima promena kad se, vojnički rečeno, “mora u hodu gađati pokretna meta”.

Opstanak, profitabilno poslovanje i razvoj u uslovima obavljanja bankarskih poslova sa sve većim rizikom (više vrsta i šira područja rizika), znanje i veština upravljanja rizikom, sposobnost preduzimanja većih rizika tj. ulazak u poslove sa visokim rizicima i, istovremeno, sposobnost sprečavanja da do rizika dođe otkrivanjem ranih simptoma rizika i sposobnost smanjenje gubitaka zahtevaju visok nivo kvaliteta menadžment tima za upravljanje bankom i rizicima, koji danas postaje kritični faktor uspeha svake poslovne banke.

X BANKE I RIZICI

Uvodne napomene

Ovim radom autori su nastojali da pruže konsekventan materijal iz područja strategijskog menadžmenta u bankarstvu sa posebnim akcentom na upravljanje korporativnim i portfolio rizicima. Ovo je posebno značajno za naše banke sada poslea tranzicije, jer se nalaze na prekretnici načina vođenja poslovne politike i pojedinih bankarskih poslova u slobodnom delovanju tržišnih zakonitosti.

Polazeći od takve postavke, komponovana je i izmenjena struktura sadržaja knjige, koja sada ima tri dela. Prvi deo ima dva nova poglavlja (prva i druga glava), i jednu (treću) inoviranu glavu. Drugi deo knjige gotovo je sasvim izmenjen i posvećen je upravljanju korporativnim rizicima banke (akcionarskim rizicima) na nivou banke. Treći deo knjige tretira upravljnje portfolio rizicima, koji se bazira na portfolio rizicima iz prethodnih autorovih izdanja. Dakle, knjiga BANKE I RIZICI – Upravljanje bankom, korporativnim i portfolio rizicima banke, komponovana je u tri dela sa ukupno 14 glava i oko 430 stranica teksta, čija se struktura vidi iz sledećeg kratkog sadržaja:

Deo prvi: UPRAVLJANJE BANKOM U RIZIČNOJ SREDINI Glava 1: Banke i faktori promena u bankarstvuGlava 2: Tržišne promene i konkurentnost u bankarstvuGlava 3: Tranzicija, menadžment i liderstvo u bankarstvuDeo drugi: UPRAVLJANJE KORPORATIVNIM RIZICIMA BANKEGlava 4: Korporativni koncept upravljanja rizicima bankeGlava 5: Upravljanje bilansom poslovne bankeGlava 6: Upravljanje korporativnim rizicima bankeGlava 7: Upravljanje kvalitetom poslovanja bankeGlava 8: Upravljanje rastom vrednosti bamkeDeo treći: UPRAVLJANJE PORTFOLIO RIZICIMA BANKEGlava 9: Portfolio koncept upravljanje rizicima bankeGlava 10: Upravljanje rizikom kreditnog portfolija banke Glava 11: Upravljanje rizikom investicionog portfolija banke Glava 12: Upravljanje rizikom portfolija kamatne stope banke Glava 13: Upravljanje rizikom portfolija deviznog kursa bankeGlava 14: Upravljanje rizikom portfolija vanbilansnih aktivnosti banke

U prvom delu knjige, koji nosi naziv Upravljanje bankom u rizičnoj sredini, materija je izložena u tri (1, 2, i 3.) glave.. U prvoj glavi autori razmatraju koncept poslovne banke i faktore strukturnih promena u bankarskom okruženju. U drugoj glavi akcenat je na tržišnim promenama i na konkurentskom odnosu među bankama. U trećoj glavi autori akcenat daju na tranziciju i proces strategijskog bankarskog meandžmenta, te liderstvo u bankarstvu, što predstavlja okosnicu savremenog upravljanja bankom.

BANKE I RIZICI XI

Uvodne napomene

U drugom delu knjige, koji ima naziv Upravljanje korporativnim rizicima banke, izložena je materija u pet (4, 5, 6, 7 i 8.) glava. U četvrtoj glavi razmatra se korporativni (akcionarski) koncept upravljanja rizicima banke. U petoj glavi se izlaže tematika efikasnog i efektivnog finansijskog upravljanja bankom i kapitalom banke preko promena u bilansu stanja banke. U šestoj glavi se akcenat stavlja na upravljanje rizicima boniteta, likvidnosti, profitabilnosti i na rano otkrivanjr “simptoma” rizika u poslovanju banaka. Sedma glava tretira probleme upravljanja kvalitetom poslovanja banke, ukazujući pri tome na primenu savremenih modela i standarda. U osmoj glavi analiziraju se koncepti, metode i okviri rasta vrednosti banke u promenjivim tržišnim uslovima.

Treći deo knjige nosi naziv Upravljanje portfolio rizicima banke i obuhvata šest glava (9, 10, 11, 12, 13. i 14.). U devetoj glavi ukazuje se na značaj i korisnost koncepta upravljanja portfolio performansama, odnosno portfolio rizicima, koje doprinose rastu profita, a time i rastu vrednosti banke. U desetoj glavi analiziraju se kreditni rizici banke, pri čemu je akcenat dat na kreditne plasmane banke. U jedanastoj glavi se razmatraju rizici investicionog portfolija banke, tj. rizici ulaganja u hartije od vrednosti. Dvanaesta glava knjige tretira problem upravljanja rizicima kamatne stope, a trinaesta glava analizira problem upravljanja rizikom deviznog kursa. Zadnja četrnaesta glava posvećena he upravljanju rizika vanbilansnih aktivnosti banke.

Struktura rada obuhvata ključne nivoe i područja upravljanja rizikom u poslovanju banke. To omogućuje studentima i drugim čitaocima da sagledaju sva bitna područja bankarskog “risk management”a i upoznaju se sa ključnim aspektima strategijskog, taktičkog i operativnog menadžment procesa u upravljanju rizicima u banci. Za uspešno upravljanje bankom u deregulisanom tržištu potrebno je znatno više od znanja. Naime, potrebno je ne samo znanje iz savremenog menadžmenta, već i sposobnost i veština da se znanje adekvatno primeni u praksi.

Sadašnje vreme u našoj privredi je još uvek vreme tranzicionih promena. To zahteva novu poslovnu filozofiju i novi pristup rešavanju poslovnih problema u bankama i procenu poslovnih rizika pre ulaženja u pojedine poslovne i finansijske poduhvate. Svaka bankarska institucija, bez obzira na svoju veličinu i lokaciju, predstavlja poslovni entitet koji se bori da: poveća svoju zaradu-profit, stabilizuje svoj rast i razvoj i poveća svoje učešće na tržišu. Ove ciljeve je u prošlosti bilo znatno lakše ostvarivati nego danas. U privredi danas, kada je više povezana sa globalnim tržištima nego sa lokalnim i regionalnim, naglo se povećava operativni i finansijski rizik za banke svih veličina i u svim situacijama. Spora kretanja na tržištu su prošlost. Današnje učestale promene traže od menadžment tima banke znanja, sposobnosti i veštine da se ostvari profit u svim preduzetim poslovnim poduhvatima. Kao rezultat ovih pa i drugih kretanja, postepeno se sužava tradicionalni prostor zarade i profita za banke. Zbog toga, nije značajno samo upravljati rizikom na nivou banke, već i u svakom njenom funkcionalnom delu, pa i svakom bankarskom poslu. Danas više nego ikada do sada, ostvarivanje

XII BANKE I RIZICI

Uvodne napomene

zadovoljavajuće stope povrata sredstava za banku i za akcionare traže od banke visokih performansi da:

maksimizira prihode, kontroliše troškove, i da ima konzistentno dobar menadžment.

Suština strategije u banci nije više pitanje da li treba preduzeti rizik ili ne, već koliki rizik banka može preduzeti polazeći od strategijskog pristupa poslovanju - plasmanu (ulaganju) sredstava radi ostvarenja profita. Podjednaku važnost dobija i strategija izlaska banke iz nekog lošeg posla. Menadžment banke treba da se sve više oslanja na profesionalnost u poslu, zasnovanu na savremenom agresivnom marketingu, strategijskom planiranju, finansijskom menadžmentu, savremenoj tehnologiji i upravljačkom informacionom sistemu.

Literatura kojom su se autori služili je skoro u celini inostrana, najvećim delom iz SAD. To je i razumljivo s obzirom da kod nas ove literature i nema, pošto je bankarstvo proteklih pedeset godina bilo manje, više ili potpuno regulisano, a ni centralna banka nije bila u takvoj ulozi i funkciji. Rizici koji su nastajali u bankarskom poslovanju bili su potpuno socijalizovana kategorija, a neki od bankarskih poslova nisu ni obavljani (emitovanje i promet hartija od vrednosti – deonica, obveznica).

Knjiga je, pre svega, namenjena kao udžbenik studentima, ali se nadamo da može korisno poslužiti zaposlenima u bankama i kolegama profesorima, naučnim i stručnim radnicima koji se po raznim osnovama bave ovom problematikom.

Februara, 2010.godine Autori

BANKE I RIZICI XIII

Deo prvi:

UPRAVLJANJE BANKOM U RIZIČNOJ SREDINI

Glava 1.

BANKE I FAKTORI PROMENA U BANKARSTVU

Banke i faktori promena u bankarstvu

1.2. POJAM I SUŠTINA BANKARSKE DELATNOSTI

1.1.1. Definisanje poslovne bankePoslovne banke su deo finansijskog sistema čije su funkcije:

mobilizacija i koncentracija sredstava suficitnih transaktora, alokacija istih deficitnim transaktorima, kreiranje odgovarajućih instrumenata držanja imovine transaktora i

organizovanje racionalnih oblika i metoda plaćanja u ekonomskom sistemu.1 Mogu se definisati u smislu ekonomskih funkcija koje imaju, usluga koje pružaju klijentima i pravnom osnovu njihovog postojanja.2

Prema Zakonu o bankam,3 b a n k a je akcionarsko društvo sa sedištem u Republici Srbiji, koje ima dozvolu za rad Narodne banke Srbije i obavlja depozitne i kreditne poslove, a može obavljati i druge poslove u skladu sa zakonom. Naime, b a n k e su finansijske institucije koje su sposobne da uzimaju i kreiraju kredit i koje su pretežno usmerene na posredovanje u oblasti kredita.4 B a n k o m se smatra i svaka

1 Ćurčić dr Uroš: Marketing poslovne banke, Feljton, Novi Sad, 1997. Prve banke su za svoju osnovnu delatnost imale promenu jedne vrste novca u drugu, posredovanje u plaćanju i čuvanju deponovanog novca pod zaštitom tadašnjih vladara i hramova. I tada, 3.400. god. pre nove ere, pre pojave samog novca (VIIv.p.n.e) su bile moćne institucije. Ovakvo poslovanje je bilo ozakonjeno 1000 god. kasnije za vreme vladavine Hamurabija, čiji je zakon najstariji u bankarstvu. Male trgovačke kuće “tezauri”, (“Murašu” je bila čuvena u Vavilonu) kao prve specijalizovane institucije u Grčkoj i Rimu su se počele baviti poslovima menjanja i čuvanja novca Razvoj trgovine i pomorstva (otkriće Amerike, Krstaški ratovi u XVIII veku i sl.), vreme zlatnog standrda itd. doprinose stvaranju prvih banaka. U Italiji su u XII veku nastale privatne banke plemićkih porodica (Medići u Firenci i Spanoochi u Sieni), poslovale sa inostranstvom, odobravale kredite i emitovale certifikate o deponovanim novčanim sredstvima (1320. god. Banco di Genova, 1407. Casa di Sant Giogio isl.) Odobravanje kredita na bazi depozita su prve započele banke nemačkih porodica Fugger i Welser početkom XVI veka kada banke u Holandiji počinju sa emisijiom vrednosnih papira (čekova). Tada je stvorena i prva banka u Amstedamu za čije je poslovanje garantovao grad Amsterdam. U drugoj polovini XVII veka u Evropi se osnivaju i prve emisione banke Sveringen Risks Bank 1668. god. i Bank of England 1694. god. To je bio period industrijalizacije, razvoja kapitalizma, savremene trgovine, bankarskog i finansijskog tržišta.2 Rose P.S., Hidgins S.S., Bankarski menadžment i finansijske usluge, Data status, Beograd, 2005., str. 4.3 www.nbs.co.yu. Član 2., Zakon o bankama (“Službeni glasnikRS” br. 107/2005).4 Vučković M., Bankarstvo - organizacija i poslovanje banka, Naučna knjiga, Beograd, 1967., str. 11

BANKE I RIZICI 3

http://www.nbs.co.yu/


organizacija, koja obavlja neke od raznih ili sve bankarske funkcije, npr.: primanje, sakupljanje, prenos, plaćanje, pozajmljivanje, investiranje, poslove kupoprodaje deviza, menjačke poslove i razne novčane usluge (čuvanje depozita, posredništvo, starateljstvo, poslove poverenja) kako na domaćem, tako i na međunarodnom tržištu.5

Prema Zakonu o bankama6 (član 4.), banka može da obavlja sledeće poslove:

depozitne poslove (primanje i polaganje depozita) kreditne poslove (davanje i uzimanje kredita) devizne, devizno-valutne i menjačke poslove platnog prometa izdavanje platnih kartica poslove sa hartijama od vrednosti (izdavanje hartija od vrednosti, poslovi

kastodi banke i sl) brokersko dilerske poslove izdavanje garancija, avala i drugih oblika jemstva (garancijski posao) kupovinu, prodaju i naplatu potraživanja (faktoring i forfeting i sl.) poslove zastupanja u osiguranju poslove za koje je ovlašćena zakonom druge poslove čija je priroda srodna ili povezana sa tačkama ovog stava a u

skladu sa osnivačkim aktom i statutom banke.

Niko osim banke ne može se baviti primanjem depozita, davanjem kredita i izdavanjem platnih kartica, osim ako je za to ovlašćen zakonom.7

1.1.2. Vrste banaka i finansijskih institucijaRazličite vrste finansijskih institucija danas nazivaju sebe bankom. To su:

1. Komercijalne banke: prikupljaju depozite i odobravaju zajmove privredi i stanovništvu

2. Štedionice: prikupljaju štedne uloge i odobravaju zajmove privredi i stanovništvu

3. Zadružne banke: pomažu poljoprivrednim proizvođačima i odobravaju potrošačke kredite

4. Hipotekarne banke: odobravaju hipotekarne zajmove za stambene objekte i investicione projekte

5. Lokalne banke: manje lokalno orjentisane komercijalne banke i štedionice

5 Glenn M.G., Garcia F.I., Encyclopedia of Banking and Finance, Bankers Publishing Company, Boston, 1983., str. 65.6 www.nbs.co.yu. Član 4, Zakon o bankama , “Službeni glasnikRS”, br. 107/20057 Ibidem, član 5

4 BANKE I RIZICI



6. Centralne finansijsko privredne banke: veće komercijalne banke locirane u vodećim finansijskim centrima

7. Investicione banke: garantuju emisiju hartija od vrednosti svojih klijenata

8. Trgovačke banke: obezbeđuju zajmovni i akcijski kapital za kompanije9. Međunarodne banke: komercijalne banke prisutne u više zemalja10. Poslovne banke sa velikim ovlašćenjima: veće komercijalne banke,

pružaju usluge korporacijama i državama11. Banke koje pružaju usluge bankama: obračun čekova i trgovina

hartijama od vrednosti

Slika br. 1.1. Univerzalnost poslovanja banke8

Banke afilijacije: u potpunom ili delimičnom vlasništvu holding komp. Banke koje odobravaju posebne beneficije: odobravaju zajmove i pravo

na korišćenje zajma, unovčavaju čekove, ili stupaju kao zalagaonice i kompanije koje se bave rentiranjem

8 Ivanović P., “Risk Management- Status and the challenges of strategic and operatinal management in Serbian banks and insurance environment”, seminar: Univerzitet “Braća

BANKE I RIZICI 5

univerzalnabanka

FINANSIJSKA

KOMPANIJA

Brokersko-dilersko

društvo

Investicionabanka

Osiguravajuće

društvo

Komercijalna

banka

hartije od vrednosti

trgovanje hartijama od vrednosti

trgovanje depozitia depozit

kredit

osiguranje kredita

finansijski derivati

osiguranje od rizika

tržište

UNIVERZALNA BANKA – FINANSIJSKA KOMPANIJA – BANKA NA FINANSIJSKOM TRŽIŠTU

reg

ulat

iva

KREDITNI - INVESTICIONI – TRGOVAČKI PORTFOLIO


Univerzalne banke: pružaju skoro sve finansijske usluge koje su prisutne na današnjem tržištu

Centralne banke: posluju na bazi ovlašćenja od strane države i sl.

Shodno tome, teško je naći podesnu definiciju koja bi obuhvatila različite vrste kompanija koje pružaju finansijske usluge, a koje sebe nazivaju bankamaSuština delatnosti banaka je u depozitno kreditnim transakcijama, posredništvu (intermedijerstvu), poverenju i stabilnosti, uz poštovanje bankarskih principa (naročito sigurnosti i likvidnosti) u čijoj osnovi leže poverenje i solventnost.9

Shodno navedenom, funkcije banke su:

formiranje adekvatnog finansijskog potencijala, optimizacija agregatne i strukturne alokacije kredita, organizacija novčanih transfera obezbeđenje finansijskih usluga i saveta povezivanje domaćeg sa međunarodnim finansijskim sistemom kreiranje novca podsticanje »pojedinaca i institucija na štednju i i dalji plasman iste

pojedincima i institucijama radi investiranja u nove projekte, proizvode i usluge«,10

podsticanje ostvarivanja osnovnih ciljeva i zadataka tekuće i razvojne ekonomske politike zemlje (rast privrede, otvaranje radnih mesta i rast životnog standarda i sl.)

Navedene funkcije ukazuju na još uvek dominantnu funkciju banke kao ključnog učesnika na finansijskom tršištu.

1.1.3. Poslovni fokus i uža orijentacija banaka Banke mogu da budu kategorisane prema njihovoj poslovnoj orijentaciji i mogu se grupisati u tri grupe: bankarstvo na veliko, bankarstvo na malo i kombinovano (bankarstvo na veliko i malo). Bankarstvo na veliko ima komercijalni ili korporativni fokus, dok bankarstvo na malo fokusira poslovanje sa stanovništvom. Kombinacija bankarstva na veliko i malo usmereno je na poslovni miks korporativnog i bankarstva na malo. Prema geografskom prisustvu ili pokrivenosti tržišta, komercijalne banke mogu da budu komunalne banke - posluju na lokalnim tržištima, regionalne banke - posluju na regionalnim tržištima ili monetarni centri odnosno multinacionalne banke - posluju na nacionalnim odnosno internacionalnim tržištima.

9 Ćurčić dr Uroš: Bankarski portfolio menadžment - Strategijsko upravljanje bankom, bilansima, kvalitetom, bonitetom i portfolio rizicima banke, Novi Sad, Feljton, 2002., str. 17.10 Ibidem, str. 3

6 BANKE I RIZICI


Bankarstvo na malo (retail banking), obuhvata bankarske proizvode i usluge, koje banka nudi najširoj publici. Ustvari, bankarstvo na malo čine grupe finansijskih proizvoda i usluga, koje uključuju:

potrošačke kredite (installament loans), stambene kredite (residential mortgages), kreditne zajmove na bazi akcija (equity credit loans), depozitne usluge (deposit services) i individualne penzione račune (individual retirement accounts).

Nasuprot bankarstvu na veliko ili korporativnom bankarstvu, bankarstvo na malo je posao velikog volumena sa mnogim servisnim provajderima, koji se bore za učešće na tržištu. 11

Bankarstvo na veliko (wholesale banking ili corporate banking) je bankarstvo koje nudi proizvode i usluge corporacijama sa zdravim finansijskim izveštajima, institucionalnim korisnicima, kao što su penzioni fondovi i državne agencije. Bankarstvo na veliko obuhvata grupe proizvoda i usluga među kojima su najvažnije:

kreditiranje (lending), upravljanje gotovinom (cash management), komercijalni hipotekarni krediti (commercial mortgage credits), zajmovi za obrtna sredstva (working kapital loans), lizing (leasing), usluge starateljstva (trust services) itd.

U SAD, banke dele tržište bankarstva na veliko u nekoliko nivo različitih poslova. Tako za najveće postoji tržište Fortune 500 i Fortune 1000 obuhvatajući 1000 najvećih korporacija u SAD. Srednje tržište obuhvata kompanije sa godišnjom prodajom od $ 50 do $ 250 milona, dok tržište malih poslova obuhvata korporacije sa prodajom ispod $ 10 miliona.

Komercijalno bankarstvo razvilo se odgovarajući na poraslu konkurenciju na tržištu iz alternativnih finansijskih izvora, kao što su komercijalni papiri i obveznice niskog kvaliteta (junk bonds), počele su da više posvećuju pažnje korporativnim uslugama baziranim na proviziji i naknadama uključujući menjačke poslove, trgovinu hartijama od vrednosti, savetodavne usluge u korporativnim integracijama-spajanjima i pripajanjima, trgovačkom bankarstvu, korporativnom upravljanju gotovinom, garantovanju u poslovima sa hartijama od vrednosti itd.12

11 Thomas Fitch: 677.Dictionary of Banking Terms, Barrons Business Guides, New York, 1990, str. 526.12 Ibidem, str. 538.

BANKE I RIZICI 7


Univerzalno bankarstvo (Univesal Banking) karakteristično je za neke evropske zemlje (SR Nemačka, Engleska itd.). Univerzalne banke u SR Nemačkoj bave se skoro svim bankarskim poslovima: primaju oročene depozite, odobravaju kredite, upisuju korporativne deonice i rade investicione poslove u funkciji investicionih savetnika za velike korporacije. U SR Nemačkoj nema nikakve razlike između komercijalnih i investicionih banaka kao što je to u SAD. Prednosti ovog tipa bankarskog sistema su da omogućavanju bolje korišćenje informacija o korisnicima i omogućava bankama prodaju više proizvoda i usluga pod jednim krovom nešto slično kao finansijski supermarket. Glavni nedostatak je da univerzalni bankarstvo omogućava koncentraciju ekonomske moći u rukama velikih bankarskih institucija, koje drže deoničku poziciju u kompanijama, koje su takođe i korisnici kredita. 13

Investiciono bankarstvo (Investment banking) podrazumeva prodaju i distribuciju nove ponude hartija od vrednosti, izvedenu kao finansijski posrednik (investment banker), koji kupuje hartije od vrednosti od emitenta kao principal i preuzima na sebe odgovornost i rizik distribucije hartija od vrednosti investitorima. Proces kupovine i distribucije hartija od vrednosti je poznat pod nazivom garantovanje upisa hartija od vrednosti, odnosno underwriting. Normalno je, da nekoliko investicionih bankara uzima učešće u ponudi hartija od vrednosti, svaka ugovara da proda zadati deo hartija od vrednosti, i za uzvrat, naplati odgovarajući deo provizije (underwriting fee ili spread).

Privatno bankarstvo (Private banking) moderno shvaćeno, obuhvata bankarske usluge uključujući kreditiranje i investiciono upravljanje (ulaganje u hartije od vrednosti) za bogate pojedince. Privatno bankarstvo prvenstveno predstavlja kreditne usluge i manje je zavisno od prihvaćenih depozita nego bankarstvo na malo. Usko sa ovim terminom povezani su i izrazi: personal banker, personal financial advisor, a bazira na konceptu relationship bankaing (na visoko obučenom kontaktnom maloprodajnom osoblju banke, koje je upoznato sa svim proizvodima i uslugama svoje institucije i na toj osnovi treba da popravi konkurentsku poziciju svoje banke). Klasično privatno bankarstvo podrazumeva pojedinčno ili porodično privatno vlasništvo banke (ne deoničko), koje je bilo pod revizijom države i javno nudilo bankarske usluge. Prvobitno je bilo organizovano u formi partnerstva. Privatno bankarstvo, u ovom smislu, bilo je česta forma bankarstva u SAD u devetnaestom veku.14

Monofilijalske banke (Unit banking) su bankarski sistemi koji egzistiraju u nekoliko država SAD i koji zabranjuju filijalsku mrežu ili da banka sa državnom dozvolom ili nacionalna banka, posluje u više od jedne poslovne jedinice koja pruža sve bankarske usluge. Ova ograničenja se prevazilaze na razne načine, bilo preko bankarskih holding kompanija, koje kupuju lokalne banke, bilo preko federalnog zakonodavstva (dual banking system).

13 Ibidem, str. 655.14 Ibidem, str. 461.

8 BANKE I RIZICI


Polifilijalsko (Filijalsko) bankarstvo (Branch banking,) je multi filijalsko bankarstvo. Filijala je, u ovom smislu, svaki objekat banke izvan glavne centrale odnosno sedišta banke, koji prima depozite ili odobrava kredite. U SAD zakonodavstvo svake pojedine države strogo kontroliše otvaranje novih filijala, kako osnovanih po zakonima pojedinih država, tako i po federalnim propisima, mada su štedna i kreditna udruženja, generalno, izuzeta od ovih ograničenja. Međutim, štedno-kreditne asocojacije retko koriste ovu mogućnost otvaranja filijala širom više država. Neke srednje-zapadne i jugo-zapadne države u SAD limitiraju komercijalnim bankama da nude bankarske usluge putem jednofilijalske banke (zvanom unit bank). Filijalsko bankarstvo ne bi trebalo poistovećivati sa bankarstvom u više država (interstate banking).15

Bankarstvo u više država (interstate banking u SAD) predstavlja ekspanziju bnakarstva preko graničnih linija država kroz akvizicije bankarskih holding kompanija, koja počnje sredinom 1980-tih godina na recipročnoj bazi među državama. Bankarstvo u više država razvijalo se u tri različite faze: 1) kao reginoalno, dozvoljavajući spajanja i pripajanja bankarskih holding kompanija u geografskom regionu, 2) regionalnoj ekspanziji u okviru zakonodavstva pojedine države dozvoljavajući spajanja i pripajanja sa bankama posle određenog roka i 3) eventualno neograničeno bankarstvo u državama širom SAD. Posle 1989.godine, više od dve trećine država imalo je zakonodavstvo sa pojedinim zabranama za bankarstvo u više država (interstate banking).16

Kreditne ustanove (Credit Union) su neprofitne štedne institucije, koje odobravaju personalne kredite i nude drugim korisnicima bankarske usluge kod ličnog učešća običnih obveznica, tipično zaposlenim u toj istoj firmi. Deregulacijom bankarske industrije posle 1970-tih, dozvoljeno je kreditnim institucijama da nude mnoge te iste usluga kao i komercijalne banke, štedne banke i štedne i kreditne asocijacije. Kreditne institucije registrovane na federalnom nivou, mogu odobravati stambene zajmove i izdavati kreditne kartice. Mnoge kreditne ustanove mogu nuditi kamtonosne transakcione račune.

Štedno-kreditne asocijacije (udruženja) (Savings and loan association ili Thrift institution) su institucije osnovane na federalnom ili državnom nivou, od kojih se po zakonu zahteva da odobravaju određeni procenat svojih kredita (oko 70 %) kao stambene kredite. Štedne i kreditne asocijacije mogu biti zajedniško vlasništvo ili deoničke korporacije. Prvobitno, štedne i kreditne asocijacije u SAD bile su organizovane u devetnaestom veku kao dobrovoljne asocijacije, koje su skupljale štednju od članova da bi finansirale okrupnjavanje odnosno pripajanje poseda. Sadašnja regulatorna struktura kreirana je 1933.godine kao tradicionalna uloga u kreditiranju rezidentne stambene izgradnje. Nakon 1982.godine, štedne i kreditne asocijacije su proširile njihovu tradicionalnu ulogu na potrošačke kredite, izdavanje kreditnih kartica i nuđenje raznih komercijalnih kredita u saglasnosti sa zakonom.


BANKE I RIZICI 9


Zajedničke štedne i kreditne asocijacije su, po teoriji, vlasništvo depozitara. Mnoge štedne i kreditne asocijacije su vlasništvo akcionara bilo preko direktnog vlasništva bilo preko štednih i kreditnih holding kompanija. 17

Štedne banke (Savings bank) su depozitarne finansijske institucije, koje prihvataju potrošačke depozite i investiraju svoja sredstva primarno u rezidentnu stambenu izgradnju i visoko kvalitetne hartije od vrednosti. Štedne banke se nalaze u šesnaest država SAD, pretežno na severo-istoku. Mogu biti vlasništvo depozitara kao zajedničke štedne banke ili kao deoničke štedne banke emitujući obične akcije za publiku.

Finansijske kompanije (finance companies) su uključene u odobravanje kredita pojedincima i poslovnim firmama. Za razliku od banaka, one ne primaju depozite već ih radije pribavljaju od banaka, institucija i drugih izvora tržišta novca. Generalno, financijske kompanije mogu se svrstati u tri kategorije: (1) finansijske potrošačke kompanije (cosumer finance companies) nazvane i kao kompanije malih kredita (small loan companies) ili kompanije direktnih kredita (direct loan companies) pozajmljuju novac pojedincima u skladu sa zakonom; (2) prodajne finsijske kompanije (sales finance companies) takođe zvane akceptne kompanije (acceptance companies) kupuju maloprodajne i veleprodajne papire od automobila i drugih potrošnih i kapitalnih dobara dilera; (3) comercial finance companies takođe zvane komercijalne kreditne kompanije (commercial credit companies) odobravaju kredite proizvođačima i velikoprodaji. Ovi krediti su osigurani sa računima priliva, zalihama i opremom..

Finansijske kompanije tipično uživaju visoke kreditne rejtinge i zbog toga u mogućnosti da pribavljaju sredstva po najnižim tržišnim stopama što im omogućava da odobravaju kredite po stopama ne mnogo većim nego banke. Iako se njihovi korisnici obično ne kvalifikuju za kredite kod banaka, ove kompanije iskustveno imaju nisku stopu promašaja. Finansijske kompanije tendiraju da budu kamatno osetljive - povećanje i opadanje kamatne stope na tržištu direktno utiče na njihov profit. Iz tih razloga javnost smatra da su finansijske kompanije nešto što se odnosi i na novčane deonice (money stocks). 18

Finansijske institucije (financial institutions) prikupljaju sredstva od publike da bi ih ulagala u finansijsku aktivu kao što su deonice, obveznice, instrumenti tržišta novca, bankarski depoziti ili krediti. Depozitne institucije (banke, štedno-kreditne asocijacije, štedne banke, kreditna udruženja) plaćaju kamatu na depozite i investiraju depozitni novac pretežno u kredite. Nedepozitne institucije (insurance companies, pension plans) skupljaju novac preko prodaje polica osiguranja ili primljenih doprinosa zaposlenih i isplaćuju ih po osnovu legitimnih zahteva ili korisnika penzija. Rastući je trend, da mnoge institucije obavljaju depozitne i nedepozitne funkcije.


10 BANKE I RIZICI


Finansijski supermarketi (Financial Supermarket) su kompanije koje nude široku skalu finansijskih usluga pod jednim krovom. Na primer, neke velike maloprodajne organizacije nude deonice, osiguranje, brokerske usluge za nekretnine, kao i bankarske usluge. Za potrošače, imajući sva njihova sredstva u okviru jedne institucije, mogu obavljati finansijske transakcije i prigodnije i efikasnije planirati, pošto se novac ne mora slati od jedne do druge institucije. Za institucije, ovi svi uključeni odnosi su profitabilniji nego poslovanje samo po jednom osnovu finasijskih potreba potrošača. Institucije često postaju finansijski supermarketi u nameri da pokriju sve poslove svojih potrošača.19

Interne finansijske kompanije (Captive Finance Company) obično podružnice u potpunom vlasništvu ovih kompanija, primarno egzistiraju da bi finansirale kupovine potrošača od matične kompanije. Premda ove podružnice stoje na sopstvenom finansiranju, matične kompanije često odobravaju subordinarne kredite da bi ih dodali njihovoj kapitalnoj poziciji. Ove podrške su visokog leveridža na kojima podružnice posluju i osiguravaju njihovo aktivno učešće na tržištu komercijalnih papira i obveznica. 20

Osiguranje i osiguravajuće kompanije (Isurance and insurance companies) su sistemi putem kojih pojedinci i kompanije, koje su usesređeni na potencijalne hazarde, plaćaju premije jednoj osiguravajućoj kompaniji koja ih rambursira u slučaju nastanka gubitka. Osiguravač profitira sa investiranjem premija koje prima. Neke najčešće forme osiguranja pokrivaju poslovne rizike, automobile, kuće, čamce, radničke kompenzacije i zdravlje. čivotno osiguranje garantuje plaćanje korisnicima kada osigurana osoba umre. U širem ekonomskom smislu, osiguranje prenosi rizik od pojedinaca na veću grupu, koja ima bolje mogućnosti da pokrije gubitke. 21

Aproksimativna veza između geografskog i tržišnog fokusa i poslovne orijentacije je, da komunalne banke imaju orijentaciju na bankarstvo na malo (uključiv i male poslove), regionalne banke imaju orijentaciju na kombinovani miks bankarstva na veliko i malo, dok monetarni centri imaju orijentaciju bankarstva na veliko, mada neki od njih obavljaju i bankarstvo na malo - posebno za bogatu klijentelu (private banking).

1.2. KLJUČNI FAKTORI PROMENA U BANKARSTVU

1.2.1. Promene faktora bankarske sredineSavremene banke u zemljama razvijenih tržišnih privreda karakteriše:

velika samostalnost u odnosu na državne institucije i kontrolne organe,

19 Ibidem, str. 145-148.20 Ibidem, str. 60.21 Ibidem, str. 202.

BANKE I RIZICI 11


apsolutna samostalnost u donošenju poslovnih odluka u sve više deregulisanim uslovima na tržištu bankarskih proizvoda i usluga,

strategijski marketing pristup u donošenju razvojnih, taktičkih i operativnih odluka,

dinamična organizaciona struktura i mogućnost brzog prilagođavanja promenama u okruženju,

težnja ka univerzalnosti u obavljanju bankarskih i drugih poslova, visok stepen konkurencije među bankama, koju još više zaoštravaju

nebankarske finansijske institucije ulazak u velike poslove i sa visokim stepenom poslovnog rizika, potpuna oslonjenost na automatizaciju poslovanja u svim poslovnim

procesima, evolucija bankarstva u netradicionalne poslove i sl.

Spoljnji faktori koji dodatno kreiraju uslove u kojima banke posluju su: deregulacija, tehnologija, globalizacija, sekjuritizacija i sl., koje stvaraju uslove za:

visok stepen konkurentnosti među bankama i nebankarskim finansijskim institucijama,

konvergenciju specijalizovanog prema univerzalnom poslovanju, finansijske inovacije, konsolidaciju, diversifikaciju i restrukturiranje finansijskih institucija i tržišta, stvaranje nebankarskih finansijskih institucija koje se bave bankarskim i

drugim finansijskim poslovima, nisu banke i članice monetarnog sistema zemlje i ne podležu strogoj zakonskoj regulativi kao banke,

dezintermedijaciju u poslovanju banaka koje su primorane da prihvataju manje provizije, preuzimaju više rizika, šire svoju bazu klijenata kroz netradicionalne poslove, posebno u oblasti investicionog bankarstva, osiguranja, vanbilansnog poslovanja, razvijaju kanale distribucije proizvoda i usluga i sl.

Navedeni faktori su toliko promenili uslove poslovanja banaka, kao i »same« banke, i stvaraju »strah« da će za kratko vreme:

značajno porasti opšti rizik poslovanja, banke izgubiti tradicionalnu ulogu kreditno depozitnih institucija, i razlika između banaka i drugih finansijskih institucija se toliko smanjiti ili

nestati da će dovesti u pitanje opstanak banaka.

1.2.2. Uticaj deregulacije na bankarsko poslovanje

12 BANKE I RIZICI


Banke su najviše regulisani poslovni entiteti, najsigurniji i najkonzervativniji finansijski transaktori.22 Regulative su u bankarstvu postojale i postoje u mnogo »oblika i boja«. One su propisivale i propisuju:

1. maksimalnu kamatnu stopu koja je banka mogla da plati na depozite, 2. minimalni odnos kapitala prema ukupnim sredstvima, 3. minimum obavezne rezerve, 4. stepen teritorijalnog širenja,5. integraciju sa drugim institucijama, 6. restrikcije na lepezu usluga koju banka može da ponudi i sl.

Regulativom je zakonodavac uvek nastojao, a i sada nastoji da:

1. zaštiti sredstva građana i poverenje u finansijski sistem,2. obezbedi sigurnost i pouzdanost bankarskog sistema, 3. banke obezbede adekvatan kapital,4. banke primene adekvatne sisteme finansijskog izveštavanja i

računovodstvenih standarda,5. omogući fer raskrinkavanje, izbegavanje zloupotreba i odgovornost, 6. omogući konkurentnost, 7. odgovarajuću alokaciju resursa i fer ophođenje.1)

Regulacija je smanjivala rizik, garantovala profit ali i uskraćivala nove mogućnosti. Od II Svetskog rata do danas banke su u svetu konstantno restrukturirale svoje poslovanje da bi zaobišle regulative, zakonodavac nametao nove i banke ih ponovo zaobilazile. Ovaj proces regulacije i tržišnog odgovora (finansijska inovacija) i nametanja nove regulative (reregulacija - proces implementacije novih restrikcija ili modifikovanje postojećih) se naziva regulatorna dijalektika (naročito izražena u SAD u toku zadnje dve decenije).23 Radikalno smanjenje državne regulacije (deregulacija) i liberalizacija uslova pod kojima banke posluju na nacionalnom i međunarodnom tržištu, je uklonilo prepreke i omogućilo:

1. fleksibilnije poslovanje i tržišno ponašanje banaka,2. slobodnije formiranje cena, tj. kamata (otklanjanje tzv. Zelenaških kamata),

naknada i provizija, ostvarivanje većih prinosa na aktivu, naročito na štednim i tekućim računima itd.24

22 Koch T. W., Macdonald S. S., Bank Management, Thomson- South-Western, New York, 2003., str. 19.23Obavezna rezerva kod centralne banke u obliku nekamatnih ili niskokamatnih keš depozita je odličan primer regulacije. Ona je u suštini porez na bankarske operacije jer banke ne zarađuju kamatu na ova sredstva, a moraju da ih odvoje, smanjujući na taj način sopstvenu likvidnost i profitabilnost 24 Milijarde dolara koje su bile deponovane na starijim instrumentoima štednje sa relativno niskim prihodima, kao i na beskamatnim tekućim računima, pretočile su se

BANKE I RIZICI 13


3. paralelno učestvovanje banaka i nebankarskih institucija na finansijskom tržištu,

4. povećanje broja novih proizvoda i usluga25 na interbankarskom tržištu, korišćenje finansijskih inovacija (opcije, svopovi, terminski aranžmani);

5. jačanje vanbilansnog poslovanja banaka;6. veći stepen konkurentnosti banaka na bazi razlika u kamatnim maržama,

naknadama, provizijama i drugim elementima konkurencije,7. ukidanje podele na komercijalno bankarstvo, investiciono bankarstvo i

osiguravajuća društva,26 8. poslove fuzija i akvizicija na nacionalnom i međunarodnom tržištu,27

9. formiranje finansijskih holding kompanija i raznovrsnost finansijskih usluga koje mogu da ponude (osiguranje, brokerske usluge, underwriting hartija od vrednosti i sl),

1.2.3. Uticaj promena u tehnologiji na bankarsko poslovanjeUpotrebom moderne tehnologije banke danas mogu da menjaju bilans iz dana u dan, iz sata u sat, kupuju i prodaju delove aktive, menjaju strukturu finansiranja pasive, prate promene performansi i sl.28 Savremeni telekomunikacioni i kompjuterski sistemi stvaraju tehničku bazu za momentalno prenošenje informacija i obradu podataka (npr. brzu evaluaciju kreditne sposobnosti klijenata). Tehnološki napredak je integrisao e-biznis, e-bankarstvo, internet bankarstvo i omogućio bankama:

1. Povećanje ekonomije obima (economy scale) i obuhvata (economy scope), 2. Lakšu konsolidaciju, povezivanje i konkurenciju, 3. kreiranje novih finansijskih proizvoda i usluga kombinovanih sa inovacijama

finansijskog inzenjeringa29 (finansijski derivati30) za upravljanje rizicima (risk management)

4. efikasniji i brži protok informacija, marketing i distribuciju proizvoda i usluga korisnicima31 (upotreba direktne poste ili telemarketinga u ponudi

na račune koji su donosili znatne prihode sa promenljivom prihodnom stopom u skladu sa tržišnim uslovima.25 Rose P.S., Hidgins S.S., Bankarski menadžment i finansijske usluge, Data status, Beograd, 2005., str. 21.26 Krajem 1999 god. u SAD je donet zakon kojim se ukidaju razlike između ovih institucija.27 Ćurčić dr Uroš: Upravljanje rastom i performansama banke, Mladost-holding, Loznica, 2003., str. 19.28 Krstić B., Bankarski menadžment, Ekonomski fakultet, Niš, 2004. 29 “Report on consolidation in financial sector”, IMF- Group of Ten, publikacija, januar 2001.30 Mishkin F. S., Strahan P.E., “ What will tehnology Do to Financial Structure?” Brooking- Wharton Papers on Financial Services, 1/2000, str. 249-287.31http://www.bis.org/publ/bppdf/bispap28.pdf , Hawkins J., Mihaljek D., ”The banking industry in the emerging market economies: competition, consolidation and

14 BANKE I RIZICI

http://www.bis.org/publ/bppdf/bispap28.pdf


standardizovanih proizvoda, promenu tradicionalnih kanala distribucije proizvoda i usluga u elektronske,

5. udobnost, poverenje i lakoću obavljanja složenih transakcija naročito u pogledu plaćanja i odobravanja kredita kvalifikovanim klijentima,

6. povezivanje nefinansijskog sektora sa finansijskim (npr. velike robne kuće i druge komapanije mogu preko svojih finansijskih institucija da razviju poslove pružanja finansijskih usluga svojim kupcima),

7. trgovinu hartijama od vrednosti, tj. konverziju u robu, visokog stepena standardizacije i konkurentnosti,

8. smanjenje broja zaposlenih i fiksnih troškova poslovanja tj. povećanje efikasnosti,

9. stvaranje virtuelnih banaka koje obavljaju sve bankarske poslove isključivo putem Interneta itd.

Inovacije u platnim sistemima (ATM, kartičarstvo i sl.) su obezbedile komfornost u upravljanju bankarskim transakcijama, sigurnost i pouzdanost platnog i finansijskog sistema, promociju konkurentskog tržišta, adekvatne nivoe korisničke zaštite i sl. Takođe su doprinele standardizaciji finansijskih proizvoda i omogućile efikasniju ponudu istih preko elektronskih kanala distribucije kroz:

1. tradicionalne elektronske usluge (telefonsko bankarstvo, kreditne kartice, bankomati – ATM i sl.)

2. elektronske proizvode i usluge sa rokom plaćanja kao što su: debitne kartice, plaćanja računa,

3. razvoj elektronskih usluga: vrednosne kartice, internet bankarstvo i on-line investiranje.

Poseban je značaj Internet bankarstva je tome, što omogućava:1. savršenu informisanost korisnika,2. sniženje troškova bankarskih transakcija (tab.br.1.1.)3. isporuku finansijskih proizvoda, 4. održavanje i razvijanje odnosa sa korisnicima ,32 5. raspolaganje u svakom minutu saldima gotovine na računima, 6. slobodne domaće poštanske transfere,7. uvid u naplaćene čekove,8. autorizaciju automatskih plaćanja, 9. odlaganje podataka komjuterskih aplikacija itd.

Tabela br. 1.1: Troškovi bankarskih transakcija (u $)33

systemic stability- an overview”, Bank for International Settlements, 2006., str. 332 Ćurčić dr Uroš: Upravljanje rastom i performansama banke, Mladost-holding, Loznica, 2003., str. 31.33 Procene od strane: US Department of Commerce u 1998. god. ; Booz, Allen&Hamilton u 1997 god. ; Goldman Sach& Boston Consalting Group C

BANKE I RIZICI 15


USDC34 BAH GSBCGC

FilijalaTelefonATMPC dial upInternet

1.070.520.270.110.01

1.070.540.270.020.01

1.060.550.320.140.02

Elektronsko poslovanje je omogućilo komfornost i poverenje ali je donelo bankama i rizike a najveći je rizik zaostajanje u primeni savremene tehnologije. I dalje će beležiti rast u budućnosti, ali prema nekim istraživanjima sprovedenim u SAD lična prodaja u bankarstvu će zadržati naklonost mnogih klijenata.

1.2.4. Uticaj finansijskih inovacija na bankarsko poslovanjeFinansijske inovacije su nastale i nastaju kao rezulat promena u regulativi, instrumentima, institucijama i taktikama vođenja posla. One su katalizator evolucije finansijskih usluga i restrukturiranja finansijskih tržišta. Najčešće se javljaju u obliku novih hartija od vrednosti, novih usluga, organizacionih formi i kanala distribucije. Stvorene su sa ciljem da:

1. se njima trguje javno i da stvaraju nova finansijska tržišta koja povećavaju likvidnost,

2. menjaju sadržaj bankarskih bilansa i kombinuju unakrsne usluge, smanjuju odliv depozita,

3. ulaze na nova tržišta i kreiraju jeftinije i efikasnije kanale distribucije,4. menjaju poresku poziciju, 5. smanjuju rizik ili troškove poslovanja, 6. poboljšavaju konkurentsku poziciju, 7. menjaju strukturu ponuđenih sredstava kroz nove proizvode i usluge, 8. razvijaju instrumente za zaštitu od rizika (fjučersi, opcije, i sl.), bankomate,

Internet banking i sl. 9. kreiraju strukturne promene u bankarstvu, konsolidaciju i konvergenciju, i

finansijske konglomerate putem merdžera i akvizicija drugih poslovnih entiteta.

Tabela br.1.2: Hronološki uvođenje inovacija na finansijskom tržištu SAD:35

God. Finansijska inovacija1961 Depozitni certifikati (Negotiable CDs)

34? Koch T. W., Macdonald S. S., Bank Management, Thomson- South-Western, New York, 2003., str. 21

C

35

16 BANKE I RIZICI


1963 Eurodolari (Eurodolars)1970 GNMA je kreirala pasa-thrugh certifikates1971 Osiguranje trećih lica kao garancija za municipalne obveznice1972 NOW računi1972 Valutni fjučersi – razvoj i trgovanje na Chicago Mercantile Exchange1973 MONEY MARKET MUTUAL Fondovi1973 Početak trgovine opcijama na akcije Chicago Board Options Exchange1976 Početak trgovine fjučersima na državne obveznice na Chicago Mercantile

Exchange1978 Početak trgovine fjučersima na državne obveznice na Chicago Bord of

Trade1981 Pojava kamatnih svopova (Interest rate swaps)1981 Hartije sa fluktuirajućom kamatom i euroobveznice (Floating-rate notes

and Eurobonds)1983 Razvoj fjučersa na eurodolare (Development of Eurodolars Futures)1983 Razvoj opcija na fjučerse državnih hartija od vrednosti (Develop. of

options on Treasury bond Futures)1983 Razvoj opcija na fjučerse eurodolara (Development of options on

Eurodolar Futures1983 Prva emisija kolateralizovanih hipotekarnih obveznica (Collateralized

mortgage obligations first issue)1984 Upotreba JUNK BONDS u preuzimanjima kompanija putem duga (Junk

Bonds to finance LBO)1985 Sekjutizacija auto zajmova, lizinga i kreditnih kartica (securitized car

loans, leases, credit cards)1987 MUTUAL fondovi za municipalne obveznice (Mutual funds for bank-

qualified municipal bonds)1988 Planovi osiguranja za korišćenje kreditne kartice banke (Byers assurance

plans for bank credit card purchaces)1989 Osiguranje za kupovine kreditnom karticom (insurance on credit card

purchase)1990 AT&T univerzalna kreditna kartica (AT&T Universal credit card)1990 Opcije na kamatne svopove i kreditne derivate (options on interest rate

swaps, credit derivatives)1991 Popularizovan berzanski indeks (Stock index CDs popularized)1993 Kreditne kartice (credit cards with photos)1994 Prepeid debitne kartice (prepaid debit cards)1995 Široka upotreba automatizovanih sistema plaćanja (extensive use of

automated bill pay)1996 Upotreba Internet bankarstva (use of Internet banking)1997 Aktivna upotreba kreditnih derivata (active use of credit derivatives)1997 Aktivno tržište sekjuritizovanih zajmova (active market in securitized

nonguaranteed portions of small bussines loans)1998 Uvođenje fjučers ugovora na lični bankrot (introduction of futures contract

on personal bancrupties)

BANKE I RIZICI 17


2000 Elektronska prezentacija čeka (electronic check presentment-ECP)2001 Weather derivatives

1.3. PROMENE U INTERNOM POSLOVANJU BANAKA

1.3.1. Uticaj globalizacije na bankarsko poslovanjeGlobalizacija je proces koji je doprineo brisanju geografskih granica, internacionalizaciji finansijskog tržišta, trgovine i proizvodnje, efikasnoj razmeni valuta, instrumenata tržišta novca i kapitala kao i stvarnju mega tržišta36 i međusobnom uticaju ekonomija zemalja.37 Inovacije, tehnološki napredak i internacionalizacija, komercijalizacija interneta i elektronskog poslovanja, transferne cene, merdžeri i akvizicije, multinacionalne banke i kompanije 38 i sl. su doprinele tim procesima.39 Multinacionalne banke su proširile svoje poslovanje u druge zemlje putem:

1. izgradnje sopstvenih filijalskih mreža2. akvizicije (kupovine) strane banke ili

36 Dašić D.\., Principi internacionalne ekonomije, Delta press, Beograd, 2005., str. 61. Najnovijim proširenjem od 1.maja 2004. god tržište EU se uvećalo sa 380 na 455 mil stanovnika. SAD su postale svetski ekonomski džin zahvaljujući pre svega stvaranju jednog prostranog i velikog slobodnog tržišta od obala Atlanskog do Tihog okeana. Slobodno kretanje ljudi, roba i kapitala na takvom tržištu generisalo je stvaralačku radnu energiju neviđenih razmera. .Na pragu je stvaranje jedinstvenog tržišta čitave američke hemisfere (FTAA ili ALCA) koje će biti znatno veće od EU, kao i stvaranje mega tržišta u Aziji (AFTA), Azijsko- pacifičkom regionu (APEC), Africi (COMESA, ECOVAS) i dr.37 Zemlje lideri Evropske unije su 1992. god. na osnovu saglasnosti 12 zemalja Zapadne Evrope eliminisale veći deo trgovinskih restrikcija, uvele standardizaciju proizvoda, smajnile poreze i provizije i povezale monetarne kontrole kako bi pospešile trgovinu. Danas EU čine 25 zemalja. Cilj je da se u budućnosti ukinu sve trgovinske restrikcije i da jedna valuta bude u Evropi. Od januara 1999. god. euro se koristi u finansijskim transakcijama “na veliko”, a od januara 2002. godine je i zvanično postao novac zemalja EU. Monetarnu politiku za jedinstvenu valutu propisuje Evropska Centralna Banka (Frankfurt). Od eura se očekuje, što je on donekle ispunio, da smanji troškove konverzije valuta i inflaciju, da poveća cenovnu konkurenciju i izvozne mogućnosti za zemlje korisnice eura.38Snaga multinacionalnih kompanija je ogromna, njihovi prihodi se mere stotinama milijardi $. Npr. Kompanija Wall Mart Stores (SAD) je ostvarila godišnji prihod za 2004 god. u iznosu od $288mlrd. To je impozantan iznos ako, prema istom izvoru, samo 31 zemlja u svetu ima veći GDP (drštveni bruto proizvod) ostvaren u toj godini. The World Factbook-Rank Order – GDP, 14. jun 2005. www.cia.gov. (GDP država) i www.fortune. com (prihod korporacija)39Pojedinac može sa svog računara da pretražuje ponudu usluga lociranu bilo gde na planeti, pojedinci i kompanije pretražuju globalno, svako moguće mesto poredi u potrazi za boljom cenom, kvalitetom i dostupnošću.

18 BANKE I RIZICI

http://www.fortune/

http://www.cia.gov/


3. kupovinom manjinskog paketa akcijskog kapitala neke strane banke.

One su dobile odgovarajuće licence od domaće Centralne banke (ili neke nadležne institucije), u početku su kreirale filijalske mreže po celom svetu, a kasnije su menjale strategiju – kupovinom (akvizicijama) banaka na važnijim novim tržištima. 40 To se uglavnom odnosi na investiciono bankarstvo, manje na komercijalno, zbog specifičnosti poslovanja sa privredom i stanovništvom teže se usklađuje sa globalnim kretanjima. U novije vreme postoji jaka tendencija globalizacije komercijalnog bankarstva u zemljama u razvoju, još više u tranziciji.41Tipičan primer je naša zemlja. U EU je došlo do stvaranja »jedinstvenog pasoša« za sve banke registrovane na teritoriji EU. To su univerzalne institucije koje imaju pravo da otvore filijale ili na drugi način vrše sve bankarske aktivnosti na teritoriji EU. Cilj je da se formira jedinstveno bankarsko tržište kao sastavni deo finansijskog tržišta.42

Internacionalizacijom finansijskog tržišta se stvaraju mogućnosti: 43

1. pozajmljivanja i plasiranja finansijskog potencijala na nacionalnom i internacionalnom nivou,

2. emisije hartija od vrednosti od strane multinacionalnih kompanija, banaka i drugih finansijskih institucija koje glase na domaću ili strane valute i trgovina na međunarodnom sekundarnom finansijskom tržištu,

3. ponude finansijskih proizvoda na internacionalnom nivou od strane efikasnih globalnih konkurenata, kroz direktne kanale distribucije. Globalno poslovanje, koji god deo sveta da je zahvatilo, donelo je i donosi ekonomski preporod, omogućava brži ekonomski rast, veća ulaganja, otvaranje više novih radnih mesta, povećanje standarda ljudi, nove oblike i veštine organizacije i menadžmenta, znanje, tehnologiju i sl.

1.3.2. Povećanje broja bankarskih usluga na tržištuTendencija ubrzanog proširenja spektara finansijskih usluga koje banke nude se poslednjih godina povećala pod pritiskom sve veće konkurencije drugih finansijskih kompanija, klijenata koji su više obrazovani i sve zahtevniji, kao i zbog razvoja

40http://www.imf.org/external/pubs/cat/shortres.cfm? TITLE=international+Capital+Markets&auth_ed=&subject=&ser_note=All&datecrit=During&Lang_F=All&brtype=Date&YEAR=Year&submit=Search . ”International Capital Markets”, International Monetary Fund, septembar 2000., str. 15941 Šire o tome: Ćirović M., “Tendencije u evropskom bankarstvu i mogućnosti domaćih banaka”, Jugoslovensko bankarstvo, Beograd, maj 2001.42 Stepen rasta tržišta kapitala EU beleži manje stope rasta od SAD i Japana. U EU je u toku proces integracije tržišta kapitala sa ciljem stvaranja jedinstvene panevropske berze vrednosnih papira43 Npr. globalni provajderi (npr banke iz Spanije u Latinskoj Americi) su postale pretnja nacionalnim i lokalnim provajderima, pa su banke na tim tržištima prisiljene da imitiraju ponudu konkurenata ili da nude kvalitetnije proizvode da bi sačuvale učešće na tržištu.

BANKE I RIZICI 19

http://www.imf.org/external/pubs/cat/shortres.cfm?TITLE=international+Capital+Markets&auth_ed=&subject=&ser_note=All&datecrit=During&Lang_F=All&brtype=Date&YEAR=Year&submit=Search




tehnologije. Klijenti su postali veoma osetljivi na kamatu čiju lojalnost banke mogu veoma brzo da izgube ako se pojave jaki konkurenti. To povećava troškove poslovanja i rizik, ali i otvara nove mogućnosti za nove izvore prihoda, provizije za usluge, sa tendencijom širenja u odnosu na tradicionalne izvore prihoda.

1.3.3. Standardi kapitala, supervizorstvo i monitoring banakaPovećan opšti rizik poslovanja i bankarske krize su dovele do stvaranja Bazelskog sporazuma jula 1988. god. koji je predvideo jedinstvene stope kapitala prema ponderisanoj rizičnoj aktivi velikih međunarodnih banaka u zemljama G1044. U praksi je veliki broj zemalja pristupio sporazumu koji je predvideo:

1. povećane stope kapitala u odnosu na dosadašnju praksu2. jedinstvene stope kapitala za svaku klasu rizične aktive banaka, uključujući

ne samo bilansnu sumu već i koeficijente kreditnog rizika,3. standardi uključuju i rizike vanbilansnih aktivnosti i4. proširenje na tržišne rizike (rizik kamatnih stopa i rizik deviznih kurseva).

Cilj je sprečavanje banke da se izloži preteranom riziku. Utvrđena su osnovna tri oslonca: minimalni kapitalni standardi, supervizorski nadzor i tržišna disciplina. Banke su utvrdile i interne procese upravljanja rizikom sa ciljem održavanja adekvatne stope kapitala, i to:

1. identifikacija i merenje svih materijalnih rizika,2. odnos kapitala prema nivou rizika,3. utvrđivanje eksplicitne ciljne adekvatnosti kapitala sa respektom rizika i 4. procenjivanje saglasnosti sa utvrđenim ciljevima banke.

Supervizorstvo ili monitoring podrazumeva nadzor nad poslovanjem banaka od strane Centralne banke u cilju u postizanja ravnoteže između ciljeva banaka i strategijskih ciljeva društva. To se manifestuje u stvaranju uslova za ostvarivanje odgovarajućih visokih poslovnih standarda i njihovog permanentnog povećanja putem kontinuiranog praćenja rada banaka.

1.3.4. Povećanje rizika i bankrotstva banakaDeregulacija i povećanje konkurencije između banaka i nebankarskih finansijskih institucija, problematični zajmovi i loše poslovanje, uticali su na povećanje bankrotstva banaka i drugih finansijskih kompanija širom sveta. (slika br.1.2.)

44 Vise o tome u: Bliss R., “Market Discipline and Subordinated Debt: A Rewiew of Some Salient Issues”, Federal Reserve Bank Chicago, Economic Perspectives, prvi kvartal 2001.

20 BANKE I RIZICI


ŠDĆ Slika br. 1.2: Broj bankrota banaka 1934-2003 u SAD45

1.3.5. Evaluacija finansijskih institucija i tržište novca i kapitalaNavedene promene značajno utiču na vrednost finansijskih institucija. Rast profita i cena akcija ohrabruje konsolidaciju i konvergenciju. To ukazuje na potrebu da se banke vrednuju i kako proceniti ciljnu banku. Internacionalizacija poslovanja banaka, nova tržišta, proizvodi i usluge, značajno usložnjavaju procenu istih.Povećana konkurencija na tržištima novca i kapitala doprinosi opadanju tržišnog učešća banaka u ukupnoj finansijskoj aktivi. Velike, visoko kvalitetne korporacije pozajmljuju jeftinija sredstva od zajmova banaka na tržištima kapitala, prodajom komercijalnih papira i drugih hartija od vrednosti.46

1.4. PROMENE I PERSPEKTIVA RAZVOJA BANKARSTVA

Finansijski sektor, sektor informacione tehnologije i sektor telekomunikacija spadaju u najpopulzivnije delatnosti ekonomskog i tehnološkog razvoja. Njihove stope rasta prevazilaze stope rasta GDP-a u svetskim razmerma. Finansijske aktive se značajno povećavaju u odnosu na GDP što je povoljan potencijal za ekspanziju svih finansijskih institucija. Banke i druge finansijske institucije će uzeti učešće u finansijskom potencijalu u zavisnosti od toga koje i kakve će strategije koristiti.

45http://www.fdic.gov/bank/analytical/banking/2006jan/article2/index.html . Jones K.D., Critchfield T., »Consolidation in the U.S. Banking Industry: Is the “Long, Strange Trip” About to End?« FDIC Banking Review, 2006., str. 546 Gup B.E., Kolari J.W., Commercial Banking - The Management of Risk. John Wiley &Sons, 2005., str. 20

BANKE I RIZICI 21

http://www.fdic.gov/bank/analytical/banking/2006jan/article2/index.html

http://www.fdic.gov/bank/analytical/banking/2006jan/article2/fig5.htm


Uspešnije će biti one banke koje:- nude bolje, jeftinije i kvalitetnije finansijske proizvode i usluge i bolje se uklapaju u strukturu tražnje - obezbeđuju dobre dugoročne veze sa klijentima putem odgovarajućih marketing strategija (CRM i sl)- imaju visok stepen primene i efikasnosti u korišćenju informacione tehnologije- imaju kvalitetniji menadžment koji ima znanje, veštine i sposobnosti neophodne za upravljanje bankom - imaju zacrtanu viziju i misiju, fokusiraju se na ostvarenje strategijske pozicije banke u budućnosti i sl.

Finansijske institucije će morati da diversifikuju svoju delatnost da bi ostvarile zadovoljavajući odnos prinosa na sredstva i kapital. Konkurencija će i dalje rasti, kamatne marže i provizije će biti sve manje. Komercijalne banke će i dalje imati poseban status, imajući u vidu da su one organizacioni nosioci platnog prometa, kod kojih se drže transakcioni depoziti koji se koriste za plaćanja (novčani transferi). Međutim, ono što će dodatno opterećivati banke je sve veća opreznost održavanju likvidnosti i napori da se održi adekvatan nivo kapitala nasuprot profitabilnosti. Shodno tome, banke će svakako očekivati povećana kontrola poslovanja od strane regulatornih tela koja će sputavati razvoj banaka u odnosu na manje regulisane nebankarske finansijske institucije.

Budućnost komercijalnih banka će i dalje zavisiti od trendova deregulacije i informacione tehnologije, naročito u domenu finansijskih inovacija, posebno finansijskih derivata (fjučersa, svopova, opcija i sl.) posebno značajnih za upravljanje rizicima i špekulacije na finansijskom tržištu. Oni su osnova za finansijski inženjering tj. stvaranje novih izvedenih oblika finansijskih proizvoda koji će dalje kreirati, širiti i komplikovati finansijsko tržište. Shodno navedenom, trendovi ukazuju na buduće hazardno finansijsko tržište sa sve većim oscilacijama cena bankarske i finansijske aktive.47 Fokus će biti usmeren na smanjivanje rizika koje snose pojedinci, institucije i sistem kao celina.48 Neophodna će biti odgovarajuća stručna znanja iz oblasti upravljanja rizicima (posebno kreditnog i tržišnih rizika) da bi se smanjivanjem nivoa rizika na mikro nivou i kroz kompetenciju regulativnih vlasti obezbedila sistemska stabilnost bankarskog sektora.

47 Kaufman H., “Struktural Changes in the Financial Markets: Economic and Policy Significance”, Economic Review, Federal Reserve Bank of Kansas City, 1994.48 Sanford Ch., “Financial Markets in 2020”, Economic Review, Federal Reserve Bank of Kansas City prvi kvartal, 1994.

22 BANKE I RIZICI

Strukturne promene i konkurencija u bankarstvu

Glava 2.

STRUKTURNE PROMENE I KONKURENCIJA U

BANKARSTVU

BANKE I RIZICI 23


2.1. UTICAJ MAKRO PROMENA NA STRUKTURU BANKARSTVA

2.1.1. Strukturne promene u finansijskom sektoruStrukturne promene u finansijskom i realnom sektoru, za sada uglavnom razvijenih tržišnih privreda (SAD, zemlje Zapadne Evrope, Japan i sl.), su nastale kroz konsolidaciju kao oblik udruživanja resursa sličnih poslovnih entiteta u veće i malobrojnije poslovne entitete. Konsolidacija je kreirala velike uslužne finansijske institucije, promene i mogućnosti za profitabilnije, produktivnije i troškovno - efektivnije poslovanje.1 Promene nastaju putem spajanja i pripajanja (‘mergers and acquisitions’ - M&A) kao osnovnih oblika transfera vlasničkih prava kompanija, njihovog proširivanja, kontrakcije, korporativne kontrole i prestrukturiranja.

Merdžeri ili fuzije su spajanja vlasništva dve kompanije, što se odnosi na akcijski kapital (neto aktivu) kao i na operacije obe kompanije koje postaju jedna kompanija. 2

Akvizicije su poslovne transakcije preuzimanja ili kupovine vlasništva slabije kompanije. Pri tome slabija kompanija prestaje da postoji kao pravni entitet; akcionari te kompanije su isplaćeni od strane kompanije koja vrši preuzimanje i koja uspostavlja upravljačku kontrolu nad preuzetom firmom koja nastavlja sa radom u nekoj od mogućih organizacionih formi (filijala ili divizija) u okviru matične kompanije.

Najveći broj M&A nastaje udruživanjem finansijskih institucija na nacionalnim tržištima. Internacionalni merdžeri su ređi, uglavnom su to finansijske holding kompanije ili konglomerati nastali kroz M&A različitih finansijskih institucija. U ukupnom broju nastalih M&A najveći broj je ipak između banaka (oko 60% od ukupnog broja ili 70 % od ukupne vrednosti nastalih M&A). Značajn porast prestrukturiranja poslovnih entiteta se beleži i kroz: zajednička ulaganja (joint ventures), strateške ili ugovorne alijanse (strategic aliances), divesticije (divestments) i dekompovanja (breakup).3

1 “Report on consolidation in financial sector”, IMF- Group of Ten, januar 2001. 2 Ćirović M., Fuzije i akvizicije, Prometej, Novi Sad, 2004. Termin merdžer se koristi i u širem smislu tako da obuhvata i akvizicije, u užem smislu tj. prave fuzije su merdžeri jednakih (mergers of equals) sa sličnim nivoom akcijskog kapitala, vrednosti, obima poslovanja i sl.3

Joint Ventures je aranžman dveju ili više komanija koje ulažu sredstva u neki

projekat od zajedničkog interesa i upravljaju tim projektom proporcionalno uloženim sredstvima, s tim da takođe proporcionalno učestvuju u raspodeli profita odnosno gubitka. Strateške alijanse su aranžmani koje dve ili više kompanija zaključuju u cilju koordinacije u poslovanju, ne osnivaju se nove kompanije već se koordiniraju akcije na osnovu ugovora postojećih kompanija. Divesticije suprotno akvizicijama znače prodaju delova aktive od strane kompanije. Koriste se kao oblik prestrukturiranja kroz izdvajanja (spin-off), isecanje akcija (equity-carve-out), split-off, split-up i sl. Dekomponovanje kompanije znači podela na samostalne poslovne entitete po principu

24 BANKE I RIZICI


2.1.2. Konsolidacija i koncentracija u bankarstvuTržišna koncentracija banaka predstavlja učešće pet najvećih banaka u aktivi svake zemlje. Talas megaspajanja je značajno smanjio broj banaka i povećao koncentraciju finansijske aktive u velikim bankama. To pokazuje sledeća slika br. 1-3.

ŠDĆ

Slika br.1-.3. Smanjenje broja banaka u SAD

U Evropi je bio povezan sa procesima ekonomske i finansijske integracije i uvođenjem evra. U evro-zoni je putem fuzija formirano 15 od 30 najvećih banaka pri čemu je prosečna veličina pet najvećih banaka udvostručena. U manjim evropskim zemljama na pet najvećih banaka dolazi više od 50% nacionalnog bankarskog tržišta, dok u Belgiji i Holandiji dve najveđe banke drže preko 90% bankarskog poslovanja. 4

Nakon 1997. godine u SAD se 50 vrhunskih banaka fuzionisalo u samo 6 mega banaka, dok se za sledećih 50 očekuje da će se integrisati u 7 mega banaka. Od velike ekonomske krize 1933.god. do kraja 80-tih godina broj komercijalnih banaka u SAD se kretao od 14.300 do 15.500.5 Konsolidacija, udruživanje i konkurencija su smanjili

da će svaki od njih ostvariti bolje pojedinačne rezultate nego konglomerat. 4 Ćirović M., Bankarstvo. Bridge Company, Beograd, 2001., str. 115 Ćurčić U., Upravljanje rastom i performansama banke, Mladost-holding, Loznica, 2003., str. 19 to je rezulat ukljanjanja geografskih barijera za fuzije i akvizicije 1997. god. u SAD (Riegle-Neal Interstate Banking Act) i preostalih restrikcije za proizvode i usluge 1999. god (GLB – The Gramm-Leach-Bliley Act). GLB Act dozvoljava bankama, firmama koje trguju hartijama od vrednosti, osiguravajućim kompanijama, mutual fondovima, brokerskim i dilerskim kućama, asset menadžerima i dr. da slobodno ulaze u duge poslove i konsoliduju iste. On takođe dozvoljava kreaciju bankarskih holding kompanija koje mogu da upravljaju tako širokim spektrom poslova.

BANKE I RIZICI 25



broj za oko 40%, sa 14.360 u 1979. na 8.580 u 1999. i 8100 u 2001 6 godini. Ako se ovaj trend nastavi, broj banaka će do 2005. opasti na 65007, a do 2008. god. na 3-4 hiljade.8

ŠDĆ

Slika br. 1-4: Promena u strukturi i koncentracija banaka u SAD9

Paralelno tome došlo je do porasta broja filijala sa 3112 na 63684 u periodu od 1935-1999.godine. i broja poslovnica sa 17237 na 72265. Rast bankomata je do 1983.godine bio jednak broju filijala, danas je taj odnos 2:1. U EU prosečna pokrivenost filijalama je: na 1000 stanovnika 0,57 filijala, dok je u Japanu oko 0,4. 10

6http://www.fdic. , FDIC/OTS Sumary of Deposits (dec. 2002.) 7 Synkey J.F., Commercial Bank Financial Management - In the Financial - Services Industry, Prentice Hall, 2002., str. 458 Više o tome: Ferguson R., Predavanje na Univerzitetu Massachusetts u Bostonu 27. oktobra, BIS Review, 9. novembar 1998.9 http://www.fdic.gov/bank/analytical/banking/2006jan/article2/index.html . Jones K.D., Critchfield T., »Consolidation in the U.S. Banking Industry: Is the “Long, Strange Trip” About to End?« FDIC Banking Review, 2006., br. 310 “Payment system in the EU” European Central Bank, National Central Banks, National Bankers, 2000.

26 BANKE I RIZICI



http://www.fdic./


ŠDĆ

Slika br. 1-5: Promene u broju banaka od 1983-2003 god. u SAD11

Do sličnih kretanja je došlo i kod nebankarske konkurencije. Na opadanje broja banaka12 je uticalo i bankrotstvo samostalnih banaka koje su kasnije pripojile velike banke («purchase and assumption - kupovina i preuzimanje» ili P& A).

Pregled b. 1-3: Praksa tekućeg rapidnog koraka fuzija i akvizicija13

Područje Indikatori – faktori1.

Regulacije i propisa Smanjenje restrikcije za filijale Primenom RNIB Act–a iz 1994. eliminisane su

međudržavne bankarske restrikcije Primenom GLB Act–a iz 1999. dozvoljena je

konsolidacija u FSI2.

Izveštavanje i računovodstveni standardi

Primena opšte prihvaćenih računovodstvenih principa nasuprot Regulatornih računovodstvenih principa

Standardi fer vrednosti Propisi o eliminisanju metoda interesnog

urduživanja3.

Tehnološki napredak Napredak u komunikaciji i tehnologiji procesiranja podataka

11 http://www.fdic.gov/bank/analytical/banking/2006jan/article2/index.html Jones K.D., Critchfield T., »Consolidation in the U.S. Banking Industry: Is the “Long, Strange Trip” About to End?« FDIC Banking Review, 2006., str. 412 U Američkom bankarstvu postoji tri organizacione forme: nezavisne banke (banke koje nisu udružene sa holding kompanijom), bankarske holding kompanije sa jednom bankom(OBHCs) i holding kompanije sa više banaka- multinacionalne bankarske holding kompanije (MBHCs).13 Ćurčić U., Upravljanje rastom i performansama banke- strategijsko upravljanje rastom i performansama banke, Mladost-holding, Loznica, 2003., str. 79

BANKE I RIZICI 27




4.

Poslovno iskustvo Porast koncentracije finansijskih institucija na nacionalnom nivou

Povećanje snage i kvaliteta zarade Ekspanzija ponude finansijskih usluga Ravnomeran rast cena bankarskih akcija Porast broja banaka Redukcija bankrota banaka

5.

Ekonomski faktori Ekonomski rast Niske kamatne stope Izobilje novca raspoloživog za investiranje Višak finansijskog kapitala

Dominantna organizaciona forma u SAD su postale bankarske holding kompanije (BHC) i multinacionalne bankarske holding kompanije (MBHC) (kontrolišu oko 3 od svaka 4$) u SAD.

¨Cela bankarska struktura se pretvara u centralizovanu gde četiri od pet institucija dominira tržištem, od grada do sela, od regije do same države. Do 1999.godine će 300 organizacija imati 85% svega što banke rade.14 Ovakav pogled na strukturu bankarskog tržišta SAD predstavljen je modelom:

Struktura tržišta Ponašanje Performanse

Furash-ov žargon: «željene performanse će biti postignute šta god banke radile».

2.1.3. Najvažniji merdžeri i akvizicije u bankarstvuStotine istraživačkih studija ukazuju na trendove u internacionalnim finansijskim institucijma, posebno na procese M&A i efikasnost internacionalnih banaka u Francuskoj, Nemačkoj, Španiji, Velikoj Britaniji i SAD tokom devedesetih godina. 15 U tom periodu je pet najvećih evropskih banaka udvostručilo svoju veličinu i stvoren je veći broj M&A.

Najveće merdžer i akvizicijske aktivnosti navedene su u sledećem pregledu

Pregled br. 1-4: M&A između velikih banaka

14 Marshall J., ”Interview: Firebrand in Navy and Gray”, US Banker online, 1996., str. 215 Berger A.N., “Globalization of Financial Institutions: Evidence From Cross- Border Banking Performance”, IMF Publication, 2000.

28 BANKE I RIZICI


________________________________________________________________________

Zemlje Fuzije i akvizicije

Španiji BSCH (Banco Santander-Banco Central Hispano-Banesto) i BBVA(Banco Bilbao-Argentaria)

Austriji BankaAustria (Bank Austria-Creditansalt) i Erste bank (Girop Credit- Erste SparCasse)

Italiji: San Paolo IMI (Instituto Bancario san Paolo di Torino-IMI) i Banca Intesa (Banco Ambrosiano Veneto-Cariplo-CPP-BCI)

Nemačkoj: Hypo Vereinsbank (Bazerishe Vereinsbank-HypoBank) i Deutche Bank - Bankers Trust

Francuskoj BNP Paribas (BNP-Paribas); Banques Popularies-Natexis; Credit Mutuel - CIC;Caisse dEparagne- Credit Foncier; Societe Generale-Credit du Nord

Portugalu Banco Comercial Portugues i Banco Portugues do Atlantico ______________________________________________________________________

Važniji noviji merdžer je stvoren između HVB i Uni Credito (2005.) i između italijanskih banaka Banca Intesa i SanPaolo IMI (2006.)16

Izuzev stvaranja M&A na tržištu Evrope, stvoreni su i veliki prekogranični (internacionalni) M&A, i to:

1. Dexia (Credit Local de France-Credit Communal de Belgique),2. Fortis (Generale de Bank-ASLK-CGER Bank), 3. Merita-Nordenabanken-Unidamark, 4. ING-Banque Brussels Lambert, 5. BSCH-Totta& Acores, 6. Bank Austria-Hypovereinsbank i dr.

U periodu 1980-90 godine u SAD je nastalo 7773 merdžera između banaka. Taj proces je u vezi sa povećanjem kapitalnih zahteva, bankrotstvom malih i povećanjem velikih banaka.17

16 http://www.gruppointesa.it/repository/files/csing.pdf 17 Velike banke su se pozicionirale kao kupci, dale su otkaze višku zaposlenih, smanjile troškove poslovanja, emitovale nove akcije u vreme povoljnih kretanja na berzi, prodale svoje neefikasne filijale, proširile svoje poslovanje na brokerske poslove, MUTUAL fondove, poslove sa hartijama od vrednosti, osiguranje i druge poslove gde se može lako zaraditi provizija, i oslobodile se »zavisnosti« od visine

BANKE I RIZICI 29

http://www.gruppointesa.it/repository/files/csing.pdf


Pregled nastanka značajnijh M&A. u svetu u periodu 1996-2001.godine je dat u sledećim tabelama br. 1-5 i 1-6.

Tabela br. 1-5: Novije međunarodne bankarske M&A.Institucija pripajanja Pripojena institucijaMizuho Holdings,Inc.Japan Dai-Ichi Kangyo Bank, Fuji Bank

i The Industrial Bank Of Japan2001.

Banking Corporation, Japan Sakura Bank i Sumitomo Bank 2001.HSBC Holdings PLC; V. Britanija Credit Commercial De France 2001Banco Santander, S.A. Španija Banco de Estado de Sao Paolo,

Brazil2000.

ABN Amro Holdings, N.V. Michigan National Corp, SAD 2000.Deutshe Bank, AG, Nemačka Bankers Trust Company 1999.

Slika br. 1-6: Najveće banke u svetu: mart 200518

kamatne marže. Druge su pokušale da smanje sredstva i da se fokusiraju na komitente, nastojeći da ih upoznaju bolje, da ih različitim vrstama usluga vežu na dugi rok i osiguraju sebi opstanak i profit.18 www. Citigroup.com. (The banker)

30 BANKE I RIZICI


Tabela br. 1-6: Značajniji merdžeri u SADRrang Datum Institucija

spajanjaInstitucija spajanja

Vrednost u mlrd$

1 6.04.1998. Travelers Citicorp $72.5

2 13.04.1998. Nations Bank

Bank America 61.6

3 08.06.1998. Norwest Wells Farago Capital

34.3

4 13.09.2000 Chase Manhattan

J.P. Morgan&Co

34.3

5 13.04.1998 Bank One First Chicago NBD

29.6

6 18.11.1997 First Union Core States Fin.

17.1

7 14.03.1999 Fleet Financial

Bank Boston 15.9

8 29.08.1997 Nations Bank

Barnett Bank 14.8

9 18.10.1995 Wells Farago

First Interstate Bank

10.9

10 30.04.1999 Firstar Mercantile Bankcorp

10.6

11 28.08.1995 Chemical Banking

Chase Manhattan

10.4

12 30.08.1996 Nations bank

Boatmens Bank

9.6

BANKE I RIZICI 31


ŠDĆ

Slika br. 1-7: Broj nastalih nacionalnih i internacionalnih merdžera u SAD (1984-2003god.)19

Pravilo neprijateljskog preuzimanja glasi: ¨jedi ili ćeš biti pojeden¨.20

ajveđće neprijateljsko preuzimanje je Well Fargo-va uspešna kupovina First Interstate Bank 1996.

Tabela br. 1-7: Značajnija neprijateljska preuzimanja (akvizicije)

Datum Target (meta ili ciljna banka)

2001 Sun Trust ($103mlrd) Wachovia ($74mlrd)

2000 North Fork Bancorp

Melville, NY ($14mlrd)

Dime Bancorp, NY ($25mlrd)

1995-96 Wells Fargo($74mlrd) First Interstate($55mlrd)

1995 Banc One ($92mlrd) Bank of Boston($47mlrd)

19http://www.fdic.gov/bank/analytical/banking/2006jan/article2/index.html , Jones K.D., Critchfield T., “Consolidation in the U.S. Banking Industry: Is the “Long, Strange Trip” About to End?”, Banking Review, Federal Deposit Insurance Company (FDIC), 2006., str.820 Neprijateljsko preuzimanje Irving Trusta od strane Bank of New York 1987.god. (to je bio prvi posao ovakve vrste za ovu glavnu američku banku i najveću u to vreme – ponuda od $1.4 mlrd), smatra se prekretnicom u ovoj aktivnosti i delatnosti.

32 BANKE I RIZICI



1989 NCNB ($55.2mlrd) C&S($23.3mlrd)

1987 Marshall Illisley($5mlrd) Irving Trust($24.2mlrd)

1987 Wilmington Trust($2.8mlrd)

Delaware Trust($1.1mlrd)

1986 Firs Interstate($52.5mlrd) Bank America Corp. ($107mlrd)

1986 Fleet Financial Group ($10mlrd)

The Conifer Group($3.9mlrd)

1985 Comerica ($9.5mlrd) Michigan National($6.8mlrd)

1985 Meridian Bancorp ($5.7mlrd)

Commonwelth ($1.3mlrd)

1984 Midlantic Banks ($6.4mlrd)

Statewide Bancorp($0.8mlrd)

1983 Norstar Bancorp ($3.6mlrd)

Security New York ($1.6mlrd)

1983 Barnet Banks ($6.9mlrd) Florida Coast($0.6mlrd)

1982 Huntington Bancshares($3.6mlrd)

Union Commerce($1.5mlrd)

1981 Southeast banking Corp($5.8mlrd)

Florida national banks($2.5mlrd)

2.2. MAKROEKONOMSKE SNAGE I KONSOLIDACIJA BANAKA

2.2.1. Makroekonomske snage koje podstiču konsolidacijuProcese konsolidovanja podstiču:21

Zakoni – oni mogu odobravati ili zabranjivati M&A zbog njihovih uticaja na konkurenciju, finansijsku stabilnost, konflikte interesa irmeđu komercijalnog i investicionog bankarstva i sl.22

21 O tome više u: Berger A.N., “Globalization of Financial Institutions: Evidence From Cross- Border Banking Performance”, IMF Publication, 2000.22 Prekograničnu konsolidaciju i univerzijalizaciju poslovanja banaka su omogućili i pomogli sledeći zakoni i programi:U EU- Single Market Programme (1977god), , Jedinstveni evropski akt (1986 god.) Bankarska zajednička direktiva (1989god.); u SAD- The Riegle-Neal Interstate Banking i Branching Efficiency Act (1994. god.) i Gramm- Leach-Blliley Act (1999. god.)

BANKE I RIZICI 33


Povećana konkurencija - koja značajno smanjuje marginalne prinose i “tera” banke da povećavaju obime poslovanja da bi ostvarile ekonomiju obima (economy scale) i obuhvata (economy scope) i generisale veći prinos na sredstva i capital

Restrukturiranje i deregulacija bankarskih sistema23

Globalizacija – Istraživanja pokazuju da multinacionalne korporacije očekuju od banaka da poseduju neophodnu ekspertizu i miks proizvoda da bi mogli da odgovore njihovim investicionim potrebama ili upravljaju rizicima u bilo kojoj delatnosti korporacije

Država, kroz sledeće poteze vrši:o uticaj na konkurenciju na tržištu i uslove ulaska (tj. postavljanje

ograničenja ili zabranjivanje prekograničnih merdžera);o odobravanje/neodobravanje odluka za pojedinačne transakcije

merdžera;o ograničenje obima dozvoljenih transakcija;o javno vlasništvo nad institucijama;io pokušaje minimiziranja troškova društva u slučajevima grešaka

(neuspeha)

Regulative su se uglavnom u prethodne dve decenije fokusirale na zastitu kupaca i prevenciju gresaka. Sada se baziraju na povecanje efikasnosti kroz povećanu konkurenciju, sa fokusom na tržišnu disciplinu, superviziju i upravljanje kapitalom bazirano na riziku:

1. Standardi korporativnog upravljanja tj. “vrednost akcionara” ili fokus na prinos na sredstva (return on assets) i prinos na akcijski kapital (return on equity). Menadžeri su pod stalnim pritiskom da povećaju ove koeficijente kroz nove izvore profita i optimalnu alokaciju sredstava.

2. Politika vlade u nastojanju da umanji socijalne rashode izazvane neuspehom spašavanja institucija koje propadaju.24

23 M&A su njihov direktan rezultat, ali je teško utvrditi da li su veći značaj u njihovom nastajanju imale reforme regulative ili tehnološki napredak, inovacije i finansijski inženjering. Postoje izvesni dokazi da su tehnološke inovacije u mobilizaciji depozita podstakle deregulaciju i da je razvoj tehnologije bio ključni faktor koji je omogućio finansijskim institucijama u SAD-u da prevaziđu funkcionalna i geografska ograničenja. 24 Npr. u Francuskoj, Japanu, Skandinaviji i Velikoj Britaniji u rešavanju problema propalih institucija nadzorni organi vlasti su podsticali merdzere ili su forsirali likvidaciju i prodaju najslabijih institucija. U Japanu u vreme krize banaka 90-tih razvijene su investicije vlade ciji je zadatak bio da podrže rekonstrukciju i konsolidaciju bankarskog sektora. Vlade mogu razvijati programe konsolidacije sa ciljem stvaranja Nacionalnog šampiona i dominacije na globalnom tržištu.

34 BANKE I RIZICI


3. Uvođenje eura, proces koji je imao različit uticaj na konsolidaciju u zavisnosti od finansijskog sistema.

Euro je brzo doveo do integrisanog tržišta novca, i na taj način uticao na motive za konsolidaciju kroz otklanjanje privilegija u pogledu cena koje su uživale mnoge banke na nacionalnim tržištima. Ovakav razvoj događaja je dodatno motivisao banke da se konsoliduju da bi održale ranije poslove sa velikim korporacijama. Euro doprinosi i povezanosti tržišta kapitala čija integracija ima tri glavna efekta na motive konsolidacije banaka, tj. (1) stvara se povećani potencijal za generisanje prihoda sa povećanjem tržišta; (2) postoji potencijal za ekonomije obima, smanjenje troškova i (3) određena veličina institucije utiče na diversifikaciju rizika u toj industriji.

2.2.2. Sile koje koče konsolidacijuFaktori koji koče konsolidaciju su najčešće regulative, greške u informisanju, kulturne razlike, razlike u korporativnom upravljanju, troškovi upravljanja složenim sistemima, poreska politika i sl. Oni se razlikuju od tržišta do tržišta i od zemlje do zemlje. 25 To su uglavnom:

1. Zaštita “nacionalnih šampiona”- vlade mogu štititi domaće preduzetništvo postavljanjem visokih prepreka za strane kupce koji nameravaju da kupe većinski udeo nekih institucija

2. Vlasništvo vlade nad finansijskim institucijama ograničava konsolidaciju pošto bi ona morala da se izvede putem privatizacije

3. politika konkurencije - neki projekti konsolidacije odbijeni su na osnovu objašnjenja da bi mogli rezultirati dominancijom na tržištu, neki merdžeri moraju proći test vlasti nadležnih za konkurenciju u nekim zemljama, što uključuje duga odlaganja, troškove i neizvesnost

4. profesionalne tajne - nacionalna regulativa koja se odnosi na prosleđivanje podataka i poverljivost može delovati preventivno na konsolidaciju26

5. razlike u kulturi - koje se mogu javiti na korporativnom nivou, između sektora, regiona ili zemalja, poslova sa stanovništvom i privredom, kod internacionalnih merdžera i akvizicija (razlike u jeziku, načinu komunikacije, potrebama klijenata, specijalno uspostavljenih kanala distribucije i sl). Ovi faktori određuju lakoću, i troškove ulaska banke u različite oblasti i regione.

25Npr. neprijateljska preuzimanja su mnogo omrazenija od prijateljskih merdzera, što objašnjava njihov mali broj. Ona se mogu smanjiti npr. merama vlade koja ih može učiniti skupljim i dugotrajnijim nego u ostalim delatnostima. Struktura akcionara i menadžmenta, zaštita prava malih akcionara takođe može ograničavati neprijateljska preuzimanja. Za preuzimača može biti veoma rizično da izvede akviziciju bez saradnje ciljnog menadžmenta i akcionara s obzirom na specifičnost bankarskog poslovanja.26 Oko 60% intervjuisanih smatra da su i regulatorne prepreke “vrlo važne” smetnje prekograničnoj konsolidaciji; od 15-20% ih smatra umereno važnim. Treba istaći da se očekuje da će tokom vremena ove regulatorne razlike između zemalja isčeznuti, sa tendencijom da umanje barijere konsolidaciji preko-granice.

BANKE I RIZICI 35


Razlike u korporativnoj kulturi i korporativni identiteti preduzeća su smatrani naročito problematičnim kod merdžera između jednakih. Pokušaji akvizicija često postaju neprijateljski i neomiljeni u slučajevima kada postoji velike razlike u poslovnoj kulturi: 27

6. neadekvatni informacioni tokovi - vrsta tržišne neefikasnosti koja može povećati nesigurnost dobiti koja se očekuje od merdžera ili akvizicije. Oni mogu biti pripisivani velikim razlikama u računovodstvenim standardima u više zemalja i sektora

7. nedostatak kompatibilnosti finansijskih izveštaja – može ukazati na postojanje neizvesnosti u pogledu rizika procene imovine institucija uključenih u transakciju. Rastuća složenost velikih transakcija poslednjih godina je povećala značaj međunarodnih računovodstvenih standarada u procesima stvaranja M&A

8. problemi u proceni aktive 9. nedostatak transparentnosti - ako su informacije asimetrične i nesigurne i

ukazuju na skrivene troškove banka mora pažljivije proceniti rizik kada ulazi u akviziciju

10. korporativno upravljanje – značajne su razlike u zakonima i regulativi između zemalja u pogledu funkcija odbora direktora i srednjeg menadžmenta koje utiču na međusobne veze ova dva tela koja donose odluke, na njihove relacije sa akcionarima, zaposlenim, kupcima, zajednicom i vladom.

11. Vlasnička struktura - organizaciona struktura i strategijsko upravljanje i donošenje odluka jedne kompanije govore mnogo o tome da li se konsolidacija može smatrati validnom poslovnom opcijom.

12. struktura kapitala – načini povećanja kapitala variraju, tako variraju i mogućnosti uticaja na nadzorni odbor u vezi sa donočenjem odluke o konsolidaciji. Takav uticaj je čini se najveći kod preduzeća koja se uglavnom zasnivaju finansiranju nekretnina i opreme

13. postojanje defanzivnih strategija - odbrana od preuzimanja je najjača kada je finansiranje iz privatnih izvora i veći deo vlasništva je u privatnim rukama. Strategije odbrane uključuju isplatu provizija menadžerima, tzv. ”zlatne padobrane” ili pravne i tehničke prepreke kao što su kompleksni ugovori o vlasništvu (“otrovne tablete”) ili sklapanje tzv.cross-shareholdings sa drugim institucijama

14. troškovi kompleksnosti - tj. podcenjivanje troškova ili kompleksnost upravljanja velikim i heterogenim institucijama i teškoće prilagođavanja drugim korporativnim kulturama28

27 Ne iznenađuje da su rezultati intervjua isticali da su kulturne razlike bile najvažnije u pogledu konsolidacije prekograničnih integracija i integracija na različitim segmentima,oko 70% ispitanika; 40% se izjasnilo da je smetnja i za domaće merdžere koji uključuju preduzeća iz različitih segmenata industrije; oko 50% smatra da su kulturna ograničenja srednje bitna kod oba tipa merdžera

36 BANKE I RIZICI


15. poreska politika - konsolidacija može dovesti do smanjenja poreskih obaveza ali kod prekograničnih merdžera direktni i indirektni troškovi nametnuti oporezivanjem mogu investiciju učiniti nerentabilnom. Dvostruko oporezivanje na teritoriji dve zemlje može biti prepreka konsolisdaciji.

2.2.3. Efekti konsolidacije, udruživanje i budući trendoviKonsolidacija povećava koncentraciju finansijskih institucija, smanjuje rizik geografskom diversifikacijom poslovanja, ali ne garantuje profit koji uglavnom zavisi od kvaliteta upravljanja finansijskom institucijom. Može uticati na povećanje stepena interdepedencije između velikih kompleksnih institucija kroz: (1) međubankarske zajmove, (2) OTC derivate, (3) sisteme plaćanja i poravnanja i sl. Složenost konsolidovanih institucija takođe otežava procenu njihovog stvarnog stanja i one su izazov za regulatorne autoritete i supervizore pošto njihov porast može da ima ozbiljne i teške posledice po finansijski sistem (domino-efekat).

Istraživanja pokazuju da novonastale konsolidovane firme »ohrabrene novom veličinom« ulaze u visokorizične transakcije, to može povećati sistemski finansijski rizik. Supervizori u mnogim zemljama primenjuju politiku “prevelika da propadne” tj. konsolidacija može da poveća moralni hazard kod velikih banaka ohrabrujući ih da uđu u velike rizike i na taj način pogoršaju tržišnu disciplinu. Ona može redukovati konkurenciju na finansijskom tržištu, povećati troškove likvidnosti za neke institucije, uticati na formiranje kamatnih stopa ali nema nekog većeg uticaja na monetarnu politiku. Istraživanja pokazuju da samo relativno male banke mogu povećati efikasnost sa povećanjem velićine. Komercijalne banke i osiguravajuće kompanije uglavnom beleže povećanu efikasnost kroz ekonomiju obima. Međutim, rapidne promene koje se dešavaju na finansijskom tržištu mogu redukovati te efekte u budućnosti.

Efekti konsolidacije na konkurenciju zavise od uslova tražnje i ponude na relevantnim ekonomskim tržištima, uključujući velićinu i barijere za ulazak novih kompanija. Za proizvode »retail bankinga«, ponuda i tražnja su geografski lokalnog karaktera. Tržišta »wholesale banking« proizvoda-poslovi sa privredom ili bankarstvo na veliko - investicione aktivnosti i poslovi na tržištu novca i deviznom tržištu, derivati i upravljanje aktivom su nacionalnog ili internacionalnog obima pri čemu elektronsko bankarstvo značajno redukuje konkurenciju. Istraživanja u Italiji i SAD pokazuju, da komercijalne banke u ovim zemljama nakon konsolidacije značajno smanjuju odobravanje kredita malim preduzećima zbog povećanog rizika. To je šansa za druge nekonsolidovane banke i druge finansijske institucije da pokriju to tržište. Nove tehnologije, kao što je »credit scoring system«, mogu omogućiti smanjenje rizika i povećanje kreditiranja od strane finansijskih institucija nakon konsolidacije, malih i srednjih preduzeća. Konsolidacija će se najverovatnije nastaviti kroz univerzijalizaciju

28 Npr. strategija kombinovanja poslova sa visokim zaradama npr. kod investicionog bankarstva sa stabilnijim kod životnog osiguranja mogu voditi do gubitka cilja i podcenjivanja snage kupaca

BANKE I RIZICI 37


provajdera finansijskih usluga i specijalizaciju organizacionih delova unutar istih za određene tržišne segmente.

Udruživanje u industriji finansijskih usluga podrazumeva integraciju banaka i drugih provajdera finansijskih usluga kroz kombinaciju i ekspanziju delokruga njihovih proizvoda i usluga. Udruživanje se vrši kroz M&A između banaka i drugih nebankarskih finansijskih institucija što za rezultat ima stvaranje bankarskih holding kompanija i finansijskih holding kompanija. U ove procese banke ulaze da bi lakše izvršile dezintermedijaciju svog poslovanja i prilagodile se promenama u okruženju, obezbedile opstanak, rast i razvoj. Neophodnost udruživanja proističe iz činjenice da je diferencijaciju u ponudi finansijskih proizvoda i usluga teško ostvariti, jer su razlike između istih gotovo neprimetne.

Prosečnom klijentu banke je potreban tekući račun, usluge bankomata, računi štednje, brokerske usluge, zajam za automobil, osiguranje i hipoteka. Vođenje principom ekonomije obima banke i druge finansijske institucije su kroz udruživanje videle mogućnost da ponude sve finansijske proizvode i usluge na jednom mestu (univerzalni finansijski super marketi), snize troškove i uvećaju profite. Naime, kroz unakrsnu prodaju proizvoda i usluga tzv.«cross seling« na jednom mestu, se ostvaruju značajne uštede u poslovanju i povećava obim prodaje istih.29 Na taj način su stekle imidž i prepoznatljivost na tržištu kao ”finansijske robne kuće” koje prate reklamni slogani “Vaša banka-institucija koja pruža sve finansijske usluge”.

Značajnija udruživanja u finansijskom sektoru SAD od 1990 do 2000. godine su:

MELLON BANK JE KUPIO DREXEL CORPORATION

NATIONS BANK CORP. i FIRST UNION su kupili MONTGOMERY SECURITIES i WHEAT FIRST

NATIONS BANK je kupila BOATMEN’S BANCSHARES, BARNETT BANKS i BANK AMERICA (BANK OF AMERICA)

CITIBANK I TRAVELERS PROSPERTY i CASUALTY CORP., koja je vlasnik SALOMON SMITH BARNEY su formirale CITIGROUP

DEUTSCHE BANK (NEMAČKA) JE KUPILA BANKERS TRUST (NJUJORK) CHARLES SCHWAB CORP. je kupio U.S.TRUST CORP. METLIFE JE KUPIO GRAND BANK iz Kingstona CREDIT CUISSE GROUP JE KUPIO DONALDOSON, LUFKIN i JENRETTE INC. UBS AG’S JE KUPIO PAINE WEBBER GROUP

BB&T JE KUPIO preko 70 regionalnih osiguravajućih društava, brokerskih kuća i sl.

Manje banke, da bi opstale na visokokonkurentnom tržištu, »spas«« nalaze u specijalizaciji poslova »krojenih po ukusu« malog biznisa, ličnom pristupu i marketing orjentaciji prema klijentima i njihovim potrebama (customization) za

29 Pierce J., The Future of Banking., Yale University Press, New Haven, 1991., str. 74

38 BANKE I RIZICI


finansijskim proizvodima i uslugama. Krajnja budućnost bankarskog sektora još nije poznata! Budući trendovi konsolidacije mogu se sagledati kroz sledeće scenarije.

Scenario1: Univerzalne institucije. Ovaj trend se očekuje i u budućnosti, postojaće dalja konsolidacija i udruživanje izmedju finansijskih institucija, ali i ne-finansijskih entiteta kao što su proizvodjači iz domena inofrmacionih tehnologija i telekomunikacija, poštujući činjenicu da će sa daljim rastom preduzeća rasti i njihova kompleksnost i teškoće u upravljanju. Praznine mogu popuniti neke regionalne institucije specijalizovane npr. za vođenje malih i srednjih preduzeća npr.u poljoprivredi.

Scenario 2: Specijalizovane institucije.Mnoge institucije wholesale i retail banking su zauzele globalnu perspektivu, ali u segmentu prodaje regionalno prisustvo može biti pod pritiskom pošto su prednosti obima ograničene razlikama u lokalnoj kulturi. Optimalna veličina i struktura institucija može zavisiti delimično i od veličine tržišta na kome institucija posluje. Shodno tome, scenario specijalizovanih institucija se ne preporučuje za mala tržišta, već za velika kao što je tržište SAD, koje u ovom pogledu ima perspektvu.

Scenario 3: Ugovorno bankarstvo.Finansijske institucije se u budućnosti mogu specijalizovati kroz tehnologiju i vertikalnu integraciju, odvajanje “proizvodnje” i “isporuke” finansijskih proizvoda korisnicima. Zavisno od komparativnih prednosti određene banke, ona mora da proizvodi samo one proizvode koje sama ima u ponudi, a druge može nabavljati od specijalizovanih proizvođača (bilo izvan ili u samom finansijskom sektoru).

Konkurencija će se zasnivati na brendovima, kvalitetu proizvoda i usluga i cenama. Dobar primer može biti internet bankarstvo. Mostovi između personalnog finansijskog softvera i vebsajtova finansijskih institucija u kombinaciji sa prednostima u pouzdanosti, bezbednosti, digitalnim potpisima itd., mogu učiniti mogućim da internet podrži sve finansijske usluge.

Iako će se konsolidacija između ponuđača finansijskih usluga nastaviti u kraćem roku, dugoročno gledano neke će propasti. Različiti specijalizovani proizvođači, npr. u oblasti procesa plaćanja, bi se takođe mogli konsolidovati. Kako će se sve to izbalansirati ostaje nam da vidimo u budućnosti.

2.3. TRENDOVI PROMENA I KONKURENTNOST BANAKA

2.3.1. Konkurentnost i opstanak banaka na tržištu

BANKE I RIZICI 39


Videli smo, da su navedeni trendovi promena značajno redukovali broj banaka na finansijskom tržištu.30 Tako na pr. u SAD, banke su samo pre jednog veka držale dve trećine ukupne finansijske aktive, a danas je taj procenat opao na samo jednu petinu (2003 godine je iznosilo samo 22,7%).31 Na tržištu EU su dominantne još uvek komercijalne banke i štedionice.32 Učešće ostalih finansijskih institucija je malo, ali u postepenom porastu. Zahvaljujući deregulaciji »bankarstvo je iz stanja ograničene konkurencije došlo u stanje povećanog rivalstva«.33 Konkurentnost je značajno porasla i postavlja se pitanje “šta je banka, a šta nije?”

Da bi opstale na tržištu, banke su prinuđene da se »otimaju« za klijente sa drugim nebankarskim finansijskim institucijama (investicionim bankama, osiguravajućim društvima, penzionim fondovima, institucionalnim investitorima i sl.), da se uključuju u razne poslovne aktivnosti kao što su: osiguranje, lizing, faktoring, upravljanje diversifikovanim portfolijima utrživih hartija od vrednosti i sl. Takođe se sve više orjentišu na tržišta, prihvatanjem i primenom nove menadžment i marketing filozofije upravljanja bankom, da bi bile sposobne da se bore na visoko-konkurentnom globalnom tržištu.

Pod takvim pritiscima slabije banke ili propadaju ili se pripajaju finansijskim konglomeratima. Deregulacija 80-tih i 90-tih godina na bankarskom tržištu SAD34 je dovela do nastanka žestoke konkurencije i ulaska nebankarskih konkurenata na bankarsko tržište SAD. To se kasnije reflektovalo i na tržišta drugih zemalja.

30 Klijenti mogu otvoriti tekući račun u npr. SAD-u kod lokalne komercijalne banke, štedno – kreditne zadruge, mutual štedne banke, kreditne unije, brokerske kuće, kao što je Merrill Lynch, ili za isti mogu dobiti popust kod brokera kao što je Charles Schwab. Takođe takvu uslugu mogu dobiti kod Intuit-a, (softverske kompanije koja omogućuje plaćanje rauna putem svog Qicken softvera), ili kod virtuelne banke (celokupno poslovanje obavlja preko interneta). Oni koji žele kreditnu karticu mogu da je dobiju kod bilo koje depozitne institucije, benzinske pumpe, robne kuće ili nacionalne finansijske kompanije. Može se takođe dobiti i kartica General Electric-a, General Motorsa-a, Ford Motors-a, Prudential-a, Merrill Lynch -a, Charles Schwab-a, IBM-a i mnogih drugih nebanakrskih finansijskih institucija i nefinansijskih kompanija. Klijenti imaju više izbora nego ikada pre31 Gup B.E., Kolari J.W., Commercial Banking - The Management of Risk. John Wiley&Sons, 2005., str. 1532 Učešće komercijalnih banaka u ukupnoj aktivi se kreće: u Francuskoj 54%, Nemačkoj 47,9%, Španiji 55,7% Italiji čak 81%. 33 Canals J., » Universal Banking. International Comparisons and Theoretical Perspectives« Clarendon Press, Oxford, 1997., str 32734 Glass Steagall zakon je stvorio tri razliita sektora: komercijalno bankarstvo, investiciono bankarstvo i osiguranje. Bank Holding zakon je odredio aktivnosti usko vezane za bankarstvo i ograničio spektar aktivnosti koje kompanija može da ima ako poseduje banku. Mc Faden zakon je ogranićio geografsko tržište banaka tj. Države u Sad su odlučivale strukturi filijala banaka na domaćem i međunarodnom tržištu.

40 BANKE I RIZICI


2.3.2. Konkurencija na tržištu depozita i kreditaVreme regulacije je »primoralo« banke da osmisle različite metode privlačenja klijenata u sferi štednje i depozita (organizovanje ručkova u prestižnim restoranima i društvene igre, različite vrste poklona, aparati za domaćinstva i sl.) u cilju diferencijacije usluga od drugih. Ograničena ponuda, visoka stopa inflacije i pad kamatnih stopa na depozite su stvorili uslove za nastanak novih finansijskih institucija.35 Komercijalizacija interneta i internacionalizacija poslovanja čine dostupnim informacije o raspoloživoj ponudi na finansijskim tržištima širom sveta. Ne čudi onda što je konkurencija na tržištu štednje i depozita oštra!36

Slično je i na tržištu kredita. Banke su u periodu regulacije izgubile veliki broj korisnika kredita. Visoki troškovi izvora sredstava, pritisak konkurencije i niske kamate na korporativne hartije od vrednosti Money Mutual Funds su mnoge velike klijente banaka usmerile na jefitinije izvore sredstava (emisijom hartija od vrednosti posredstvom fondova) od bankarskih kredita.37 Banke su taj problem pokušale da

35Koch T. W., Macdonald S. S., Bank Management, Thomson- South-Western, New York, 2003., str 8Merrill Lynch je prvi počeo otvaranjem kamatonosnog tekućeg računa (interest bearing cheking account) što je bankama bilo zabranjeno Tada su nastali i Money Market Mutual fondovi, kao rezultat dogovora nekoliko investicionih banaka. Oni su ponudili atraktivniju kamatu i mobilisali depozite sa tržišta i investirali ih u hartije od vrednosti (Tresaury Bills), depozitne certifikate i druge visokoprinosne hartije od vrednosti. Bez direktne konkurencije su u periodu od 1978-81 god. godine uvećali aktivu sa 10,8 na 186mlrd$. U tom periodu državne obveznice na tri meseca su imale za 9% veću kamatu nego banke. Ovi fondovi su izgubili na atraktivnosti kada je 1987. god. bankama dozvoljeno da nude slične uslove.36 I druge kompanije kao što su American Expres, GE, Household International, Sears i sl. pod sličnim uslovima nude korisnicima svojih kreditinih kartica mogućnost da investiraju u malovolumenske depozite uz primamljivu kamatu. Cilj je da se klijenti zadrže na duže rokove, često se kreiraju nove usluge kao popusti na životno osiguranje, popusti na putovanja, razni paket aranzmani, itd. 37Koch T. W., Macdonald S. S., Bank Management, Thomson- South-Western, New York, 2003., str. 10Glass Steagal-ov zakon je zabranjivao komercijalnim bankama da same izdaju hartije i one su izgubile korporativne korisnike kredita, koji su ih zamenili komercijalnim hartijama po nižoj ceni. Tek 1987.god. banke su dobile dozvolu od da emituju i trguju hartijama od vrednosti, ali do tada su izgubile značajan broj klijenata u korist investicionih banaka i fondova. Razvoj Junk Bonds tržišta je proširio konkurenciju na tržištu kredita na srednja preduzeća koja su kao zajmotražioci niže reputacije. 1980-tih, nekoliko investicionih banaka, ubedilo je investitore da su obveznice nekih preduzeća (rangirane kao Ba) solidne investicije. Prosečna kamatna stopa na depozite u bankama, je bila tako niska da je kamata na obveznice od 3,5% ili čak 5% bila i više nego dovoljna da kompenzuje rizik obveznice. Preduzeća emitenti su na taj način

BANKE I RIZICI 41


prevaziđu ulaskom u investiciono bankarstvo i druge usluge koje generišu proviziju. Male i srednje banke su nastavile da se koncentrišu na kredite, jačanjem veza sa glavnim klijentima, marketing orjentacijom i prilagođavanjem politike cena.

2.3.3. Vanbilansno poslovanje banaka i sekjuritizacija zajmovaVanbilansno poslovanje se odnosi na izdavanje akreditiva, garancija, starateljske poslove, savetodavne usluge, STAND BY akreditive, fjučerse, opcije, svopove, menjačke poslove, lizing, osiguranje i sl. Ove transakcije se ne evidentiraju u bilansu banke i pružaju velike mogućnosti zarade putem generisanja provizija i naknada od ovih poslova. Njihovim obavljanjem banke mogu ući u veliki rizik odnosno, mnogo zaraditi ili izgubiti. Ovaj trend nije bez rizika. Banke preuzimaju potencijalne obaveze, i u slučaju da treće lice ne izvrši obavezu za koju je banka izdala garanciju ili izvršila plaćanja banka snosi rizik transakcije. 38

Sekjuritizacija je finansijska inovacija, vanbilansna aktivnost banke, kojom se sredstva banke (zajmovi) konveruju u hartije od vrednosti koje se dalje prodaju na finansijskom tržištu. Naime, banka odobri zajam, a sa druge strane proda hartiju od vrednosti, za koju kao zalogu koristi odobreni zajam. Na taj način se “uklanja” kredit iz bilansa banke i rasterećuje kapital za nove plasmane, tj. smanjuje se rizik ukupnog kreditnog portfolija banke.

Rast kredita, kao rizičnih plasmana, obavezuje banke da povećaju obavezne rezerve i kapital, a to je skupo i smanjuje profit banke. Pripadajuću kamatu investitoru koji je kupio hartiju od vrednosti podržanu aktivom (asset – backed securities) banka plaća u kontinuitetu iz kontinuiranih prihoda koje ostvaruje po osnovu odobrenog (inicijalnog) zajma. Prikupljena sredstva od kamate i glavnice po osnovu zajma, banka koristi da ispuni obaveze prema vlasnicima hartija od vrednosti, ali prvo sebi uzima proviziju. Ako banka prodaje ceftifikate sa kreditom kao zalogom, regulatori dozvoljavaju da banka ta sredstva prenese iz bilasa u vanbilansno poslovanje. Ona ne mora da odvaja

došla do velikih izvora sredstava na duži rok i pod povoljnijim uslovima od bankarskih kredita (cena Junk Bonds je bila niža od cene bankarskih kredita). I danas je tržište Junk Bonds veoma aktivno, one su indikator monetarne politike (na bazi razlike između kamatnih stopa Junk Bonds i stopa niskorozičnih državnih obveznica). Rast Junk Bonds je smanjio ukupnu količinu kvalitetnih kredita i kamatnu maržu i povećao rizik za banke.38 Ovo je dramatično demonstrirano krajem 2001. i početkom 2002. godine sa bankrotom ENRON-a i KMART-a i problemima sa TYCO i drugim firmama. Kako su se ove nefinansijske kompanije približavale bankrotu berze novca i kapitala su se pred njima zatvorile tako da su neophodna sredstva tražili od banaka. Tako da neposredno pre bankrota ENRON i KMART su povećali svoje pozajmljivanje od banaka koje su ubrzo neki deo kredita otpisale, a drugi ugovorile po većoj kamati. Banke su ubrzo shvatile da su sredstva odobravale kompanijama pred bankrotom. TYCO nije propao ali je ušao u ogromne dugoročne dugove, koje je akumulirao ne emitujući hartije od vrednosti već od bankarskog sektora.

42 BANKE I RIZICI


rezerve u slučaju da korisnik kredita nije u stanju da ispuni sve svoje obaveze, tako da se ukupna količina sredstava zarobljenih u rezervama smanjuje, te se povećava likvidnost banaka. Sekjuritizacija eliminiše i kamatni rizik, ona je u ovoj ulozi investicioni bankar koji zarađuje proviziju servisiranjem kredita bez preuzimanja kreditnog rizika.

Proces je skup zbog troškova emisije hartija od vrednosti i provizija za kreditne garancije (poboljšanje kvaliteta hartije od vrednosti kroz garantovanje od strane osiguravajućih kuća i drugih institucionalnih investitora; banka za tu uslugu plaća naknadu). Najbolji zajmovi za sekjuritizaciju su oni sa standardnim karakteristikama ročnosti, veličine, cene, kolaterala i sl. Hipoteke su najpopularnije jer su slične širom svih tržišta. Komercijalni zajmovi su zbog njihove diversifikovanosti manje popularni jer su više izloženi riziku. Visokorizični krediti malim i srednjim preduzećima se retko sekjurtizuju zato što je teško odrediti njihov kvalitet da bi se iskoristili kao zaloga u emitovanju hartija od vrednosti.39

2.3.4. Konkurencija na polju razvijanja uslužnih programa Bankama konkurišu i multinacionalne kompanije kao što su GENERAL MOTORS, FORD, DAIMLER CHRYSLER i TOYOTA koje finansiraju kupovinu automobila za svoje kupce, osnivaju auto-dilerske kuće i razvijaju slične programe unapređenja programa prodaje. Profitabilnost ovih kompanija se zbog diferencijacije poslovnih aktivnosti može meriti sa profitabilnošću komercijalnih banaka. Njihova strategija se bazira na stvaranju ekonomije obima na bazi prodaje automobila i nekretnina kao najvrednijih stvari koje prosečni ljudi kupuju.

Platni promet je za banke postao visoko konkurentno tržište koje se sve više bazira na elektronskim sistemima plaćanja. Zašto se Microsoft posmatra kao pretnja bankama? Mnogi analitičari tvrde da je to zbog tehnološkog napretka i rapidnog porasta obavljanja transakcija elektronskim putem posredstvom pametnih kartica (smart), mreža bankomata (ATM) i Interneta. Gotovina još uvek dominantna po pitanju broja transakcija, ali su iznosi minimalni. Transakcije na veliko, korišćenjem elektronskih platnih sistema FEDWIRE i CHIPS su malobrojne ali su iznosi visoki. Čekovi su drugi najkorišćeniji metod plaćanja u SAD (preko 10% svih transakcija u 2000. godini.), dobijaju na značaju uvođenjem elektronskog čeka.

Investiciono bankarstvo40 odnosno, investicione banke nude usluge emisije i trgovine hartijama od vrednosti, savetodavne usluge u poslovima M&A, poslove upravljanja aktivom klijenata, visoke zarade na špekulativnim visokorizičnim poslovima na finansijskom tržištu i sl. (MERRILL LYNCH, MORGAN STANLEY itd.)

39 Barjaktarović, M. »Sekjuritizacija aktive u bankama«, Bankarstvo, Udruženje banaka Srbije, Beograd, 1/2004. Po osnovu ovih aktivnosti banke u SAD su povećale beskamatne prihode za 0,7% (od 1985-2000 god.).40 Koch T. W., Macdonald S. S., Bank Management, Thomson- South-Western, New York, 2003., str. 17

BANKE I RIZICI 43


2.3.5. Stvaranje nebankarskih institucijaNavedene promene su uticale na stvaranje nebankarskih finansijskih konkurenata karakterističnih za visoko razvijene tržišne privrede. Druge zemlje imaju znatno skromniju strukturu ovih institucija. To su:

štedna i kreditna udruženja - specijalizovana za trgovinu štednim depozitima i odobravanje hipotekarnih zajmova i drugih oblika kredita pojedincima i domaćinstvima41

štedionice - trguju štednim depozitima, odobravaju potrošačke kredite i hipotekarne zajmove domaćinstvima i investiraju u hartije od vrednosti visokog kvaliteta42

kreditna udruženja - prikupljaju depozite i odobravaju zajmove svojim članovima kao neprofitna udruženja pojedinaca koji imaju zajedničke karakteristike, npr. istog poslodavca43

fondovi tržišta novca - prikupljaju kratkoročna likvidna sredstva od pojedinaca i institucija koji kupuju učešće u fondu i investiraju ih u kvalitetne kratkoročne hartije od vrednosti44

investicioni fondovi - javno prodaju akcije koje predstavljaju učešće u vrednosti i dobit od pula akcija, obveznica i ostalih hartija od vrednosti kojima se profesionalno upravlja45

hedžing kompanije - prodaju akcije na tržištu u okviru velike grupe različitih vrsta kapitala (uključujući investicije u robu, nekretnine i druga manje likvidna i rizičnija sredstva) i ta oblast je još uvek u velikoj meri, van potpune regulative 46

brokerske i dilerske kompanije - kupuju i prodaju hartije od vrednosti u ime svojih klijenata i za svoj sopstveni račun, investiraju i pružaju profesionalne savetodavne usluge korporacijama i državama47

finansijske kompanije - odobravaju zajmove trgovinskim preduzećima, pojedincima i domaćinstvima pozajmljivanjem sredstava na finansijskom tržištu48

41 npr. Atlas Savings and Loan association, više o instituciji na: www. atlasbank.com, www.flatbush. com42 npr. Washington Mutual, i American federal Savings Bank: www.washingtonmutual.com , www.americanfsb.com)43 npr. American Credit Union of Milwaukee, Chicago Post Office Employees Credit Union ; www.americancu.org. www.mycreditunion.com. 44 npr. Franklin Templetion Tax-Free Money Fund i Scudder Tax-Free Money Fund www.franklitempletion.com, www.scuder.com 45 npr. Fidelity i The Vanguard Group www.fidelity.com, www.vanguard.com 46 npr. Mangum Group, Turn Key Hedge Funds; www.magnum.com, www.turnkeyhedgefunds.com) 47 npr. Salomon Smith Barney i Morgan Stanly; www.smithbarney.com, www.morganstanley.com 48 npr. Household Finance, GMAC Financial Services www.household.com., www.gmacfs.com.

44 BANKE I RIZICI

http://www.gmacfs.com/

http://www.household.com/

http://www.morganstanley.com/

http://www.smithbarney.com/

http://www.turnkeyhedgefunds.com/

http://www.magnum.com/

http://www.vanguard.com/

http://www.scuder.com/

http://www.franklitempletion.com/

http://www.mycreditunion.com/

http://www.americancu.org/

http://www.washingtonmutual.com/


finansijske holding kompanije ili konglomerati – prodaju sve vrste finanijskih proizvoda i usluga49

osiguravajuće kompanije – štite od rizika lica ili imovinu preko javno prodatih polisa i upravljaju sistemom penzionih planova preduzeća i pojedinaca

penzioni fondovi - institucije za ugovornu štednju, sredstva usmeravaju u kupovinu državnih obveznica, obveznica preduzeća i u stambene kredite (niski prinosi, visoka stabilnost)

druge kompanije koje pružaju finansijske usluge - se specijalizuju za hipotekarne zajmove, kreditiranje preduzeća, faktoring ili lizing poslove, 50 emitovanjem komercijalnih papira i dugoročnih obveznica i pozajmljivanjem sredstava direktno od banaka.

49 npr. GE Capital, UBS Warburg AG, Capital One Corporation; www.gecapital.com, www.ubswarburg.com, www.capitalone.com 50 General Electric Capital Services (GECS) je kompanija u vlasništvu General Electrica i najveća kompanija za pružanje finansijskih usluga i velikim stepenom diversifikacije istih. Pored finansiranja kupovine automobila, Associates First Capital, Household Finance, American Express Credit Card i Sears Roebuck Acceptance Corp. GECS takođe odobrava razne potrošačke i komercijalne kredite (174 mlrd. od ukupno 425 mlrd. sredstava u 2001. god.). To su veličine koje čine GECS konkurencijom i največim bankama u Americi. Najvećih dvadeset kompanija koje pružaju finansijske usluge imaju ukupna sredstva veća od 10 mlrd. Mnoge od njih su u vlasništvu neke matične kompanije, kao što je GECS, čiji je profit u 2001. god. iznosio 5.4 mlrd$, dok je dobit GE iznosila 13.7 mlrd$.

BANKE I RIZICI 45

http://www.capitalone.com/

http://www.ubswarburg.com/

http://www.gecapital.com/


46 BANKE I RIZICI

Glava 3.

TRANZICIJA, MENADŽMENT I LIDERSTVO U BANKARSTVU

BANKE I RIZICI 47


3.1. PROMENE U BANKARSTVU ZEMALJA U TRANZICIJI

3.1.1. Promene u bankarstvu Centralne i Jugoistočne EvropeBankarstvo je u predtranzicionom periodu bilo tradicionalno zaštićena industrija restrikcijama ulaska stranih i osnivanja domaćih banka. Kao takva omogućila je sebi »luksuz« da u uslovima nepostojanja gotovo nikakve konkurencije kroz monopolske kamatne marže kreira enormne profite. Međutim, globalizacija se proširila i na ovaj deo sveta u naterala banke da u velikoj meri promene stari način poslovanja, deregulišu i otvore tržište za strane investitore. Ove promene su značajno povećale konkurentski pritisak na banke i dovele do osnivanja novih institucija, privatizacije državnih banaka, konsolidacije i ulaska stranih banaka na ovo tržište.1

Bankarski sektor Centralne i Jugoistočne Evrope je ispoljio primetan razvoj u toku poslednjih 15 godina tranzicije (1990-2005. godine.). Reforme finansijskog sektora u tranzicionim ekonomijama su zavisile i od reforme u realnom sektoru. Imajući u vidu da je »alokacija i monitoring upotrebe kapitala u realnom sektoru – što je u kompetenciji finansijskog sektora - od ključnog značaja za performanse ukupne ekonomije.2 Cilj tranzicionih ekonomija je bio, za neke je još uvek, da izgrade robustan bankarski sistem što je u tesnoj vezi sa oporavkom preduzeća. Nizak nivo štednje stanovništva, kao osnovni izvor sredstava i kreditnog potencijala banaka je bio ključni problem u finansiranju i oporavku preduzeća.

Program reforme bankarskog sektora u ovim zemljama je obuhvatio:

svojinsku transformaciju banaka i politiku konkurencije, rekapitalizaciju banaka, redefinisanje poslovnih strategija.

Vlasnička transformacija u realnom sektoru je imala za cilj stvaranje profitno orjentisanih preduzeća putem stranih direktnih investicija i zajedničkih ulaganja (nova znanja, proizvodne tehnologije, korporativno upravljanje - bolje performanse). Vlasnička transformacija banaka se odvijala putem ulaska stranih banaka sa jakim renomeom, jakom bazom kapitala i visokom poslovnom tehnologijom. One su preuzele dominantnu ulogu u procesima konsolidacije i kontrole ovih tržišta. Austrijske i italijanske banke su prve iskoristile mogućnost da »odu na istok«. Procenat ukupne aktive se u periodu od 1994-1999.godine povećao sa 8% na 56%. Mađarska je preuzela lidersto u procesu privatizacije, i krajem 1999. godine strano

1 http://www.bis.org/publ/bppdf/bispap28.pdf, Hawkins J., Mihaljek D,. The banking industry in the emerging market economies: competition, consolidation and systemic stability- an overview, Bank for International Settlements, 2006., str. 3.2 O tome više u: Stiglitz J., “The Role of State in Financial Markets”, Annual Conference on Development Economies, The World Bank, 1994., Washington.

48 BANKE I RIZICI


Tranzicija, menadžment i liderstvo u bankarstvu

učešće je bilo više od 60% u ukupnoj bankarskoj aktivi. Isti procenat je zabeležen u Češkoj Republici (u Poljskoj 53%). Ovo je veliki i dinamičan region sa izvanrednim mogućnostima rasta i prosperiteta.3 Ukupna veličina bankarskog sektora u ovim zemljama je još uvek mala sa niskim stepenom intermedijacije.

3.1.2. Reforma bankarskog sektora i struktura vlasništvaUlazak stranih banaka sa reputacijom, velikim iznosima kapitala i visokom tehnologijom razbija oligopolsku strukturu domaćih banaka i stvara pogodan ambijent za povećanje konkurentnosti. Ključni problem je bio rekapitalizacija banaka, tj. uklanjanje neperformansnih zajmova iz bilansa banaka koji su u tranzicionom periodu toliko narasli da ih banke nisu mogle pokriti iz sopstvenog kapitala i rezervi. 4 Za rekonstrukciju bankarskih sistema ove zemlje su uglavnom izdvajale od 5-15 % GDP-a. Najuspečniji metod privatizacije je bio prodaja stranim bankama putem javnih licitacija da bi se obezbedila transparentnost.

Ovaj metod se nije mogao primeniti u svim zemljama zbog nedostatka menadžment timova koji bi sproveli uspešno taj posao. Nedostatak poverenja u banke je loše uticao na potražnju za akcijama banaka. Iskustva Mađarske i Češke ukazuju da se isplati „čišćenje“ bilansa banaka i transparentnost poslovanja banaka pre privatizacije. Problemi su bili i skrivene obaveze (vanbilansne stavke, neisplaćene obaveze, porezi i sl.) i zajmovi koji bi mogli postati nenaplativi u budućnosti. Potencijalni kupci obično traže neke vrste garancija ili mehanizama koji bi im omogućio prodaju kupljene imovine ukoliko bi se ispostavilo u izvesnom periodu da je kupovina bila loša. Sve zemlje su, izuzev Poljske, ponudile garancije tzv. „prstenasto ograđivanje“. Ali čak i sa vladinom garancijom mogu proći godine dok se bilansi ne očiste od ranijih „grehova“.

U nekim od država privatizacija banaka je dovela do neslaganja javnih i privatnih interesa, tj. straha od koncentracije vlasništva u rukama bogatih pojedinaca, korporacija i finansijskih institucija. Mehanizam uticaja države je osmišljen kao, udeo koji daje državi pravo da stavi veto na strateške odluke banke. Na taj način se obezbeđuje zaštita od mogućih naglih promena u bankarskoj orjentaciji. S druge strane

3 Osam novih zemalja se pridružilo EU u maju 2004. god.: Poljska, Mađarska. Češka, Slovačka, Slovenija, Estonija, Latvija i Litvanija. Ove zemlje su sprovele odgovarajuće zakonske i institucionalne reforme, ostvarile visok rast per capita dohotka, bitno smanjile učešće države u u industrijskom i bankarskom sektoru, ostvarile visoko učešće stranih direktnih investicija i visok stepen finansijske intermedijacije.4 Redefinisanje poslovnih strategija se bazira na uspostavljanju zdravijih tržišnih kriterijuma da ne bi ponovo došlo do stvaranja neperformansnih zajmova i bazira se na selekciji kreditnih zahteva, korišćenju kolaterala i zaštitnih klauzula, kao i na uvođenju savremene metodologije vezano za upravljanje kreditnim rizicima

BANKE I RIZICI 49


ovakvi aranžmani bi mogli da budu problem za akcionare i da pokrenu pitanja o budućem netržišnom uticaju države na komercijalne odluke tih banaka.

Nasleđe nepostojanja adekvatnih zakona u bankarstvu ili njihova neadekvatna primena, su doveli do propadanja većeg broja novoosnovanih banaka. Velike državne banke su bile opterećene nenaplativim lošim zajmovima, nedovoljnim osnivačkim kapitalom iz tog perioda, nedostatkom upravljačkih veština, političkim pritiscima i sl. Mađarska je većinu banaka prodala inostranim strateškim partnerima (10 banka od 1995-2000.godine). Akcije najveće OTP banke su prodate preko berze malim investitorima zadržavanjem samo jedne zlatne akcije u banci koja daje državi pravo veta na izbor izvršnog odbora i supervizora. U Češkoj Republici nakon razočarenja u vaučersku privatizaciju realnog sektora, vlasti su odlučile da prodaju tri najveće državne banke.

U Bugarskoj je privatizacija banaka završena 2003. godine. Strane banke poseduju više od 80% tržišta, uključujući pet vodećih banaka koje kontrolišu polovinu tržišta. U Rumuniji je velika državna banka BCR prodata Erste banci, dok je prodaja druge velike banke CEC u toku (2006.godina.). Stranci poseduju ¾ bankarske aktive, dok 5 vodećih stranih banaka drže 2/3 tržišta. U Hrvatskoj i BiH stranci poseduju 90% bankarskog sektora, pet vodećih stranih banaka pokriva ¾ tržišta. Privatizacija u Albaniji je završena 2004.godine prodajom Štedne Banke Raiffeisen banci.

Učešće stranih banaka u ukupnim sredstvima bankarskog sektora krajem 2005. godine: Slovačka i Češka 95%, Hrvatska 90%, Mađarska 85%, Bugarska 80%, Poljska Srbija i Rumunija oko 70%, Slovenija 40%.5 Uni Credito grupa je neosporni lider u regionu (ukupna angažovana aktiva 70mlrd€), zatim Erste Bank (oko 50mlrd€), Raiffeisen banka (oko 42mlrd€), KBC i Societe Generale oko 39 mlrd€.

Stepen finansijskog posredovanja, mereno bankarskom aktivom kao % GDP-a, 2005.godine je dostigao 66% u Jugoistočnoj Evropi. Mada predstavlja značajno poboljšanje, to je još uvek ispod prosečnog nivoa od 80% u novim zemljama članicama EU, ili 224% u Evro zoni. Hrvatska zauzima vodeće mesto 114%, BiH 80%, Bugarska 78%, Rumunija 54%, Srbija 46%.6

3.1.3. Finansijska intermedijacija i efekti opštih promenaBanke u ovom regionu karakteriše agresivna tržišna penetracija i oprezna politika odobravanja zajmova, uglavnom privredi. Krediti stanovništvu beleže veliki rast u odnosu na GDP u celom regionu. Srbija takođe beleži značajan rast potrošačkih

5 Učešće stranih banaka posle restrukturiranja bankarskih sistema.6 U Belorusiji je veliko učešće državnih banaka i proces restrukturiranja je u najranijoj fazi. U Ukrajini su ostale dve državne banke, Oshadbank i Ukreximbank, sa ukupnim tržišnim učešćem od 10%, koje su planirane za privatizaciju. Ekonomski oporavak je doveo do smanjenja učešća loših zajmova i stabilizovanja povrata na prosečnu aktivu za ceo bankarski

50 BANKE I RIZICI


zajmova, što remeti monetarnu i makroekonomsku stabilnost i rezultira uvođenjem restriktivnih mera od strane centralnih banaka (povećanje kamatnih stopa, obaveznih rezervi). Zajmovi se često koriste za uvoz potrošačkih roba što povećava spoljnotrgovinski deficit. Hipotekarni krediti takođe beleže značajan rast (kao % GDP-a u 2005.g.): u Hrvatskoj 12%, Mađarskoj 11%, Češkoj 9%, Poljskoj 7%, Bugarskoj 5%, Slovačkoj 4%, Rumuniji i Srbiji 2% kao % GDP-a.

Banke alociraju sredstva u državne hartije od vrednosti. Međutim, u skorije vreme postaju manje atraktivne pošto pada prinos. Uprkos porastu potrošnje, depoziti su takođe pokazali značajan rast, u odnosu na GDP u svim zemljama regiona (posebno Češkoj i Hrvatskoj 65%, Bugarskoj 60%, Sloveniji i Slovačkoj 55%, Mađarskoj i Poljskoj 35%, Rumuniji i Srbiji 25%).7 Navedeni podaci ukazuju na povratak poverenja u banakrski sistem u regionu.

Zakonom propisani viši nivo kapitala je bila mera koja je naterala banke da se konsoliduju, naročito one sa slabim performansama. Takva konsolidacija je obezbedila neophodni kapital, novu tehnologiju i know-how i konvergenciju prema bankarstvu razvijenih tržišnih privreda kroz:

uvođenje novih efikasnih tržišnih koncepcija i filozofija poslovanja (marketing i menadžment),

agresivnu tržišnu penetraciju, korporativno upravljanje i poboljšanje kvaliteta funkcionisanja banaka, uvođenje novih analitičkih i tehnoloških postupaka, akvizicije domaćih sa stranim bankama, povećanje profitabilnosti i poboljšanje drugih performansi ne samo banaka

već i preduzeća povećanje konkurencije u bankarskom sektoru i sl.

Međutim, cena ulaska stranih banaka je preuzimanje najprofitabilnijih domaćih kompanija ili grana, dok domaćim bankama ostaju neprofitabilna i visokorizična preduzeća.

Elektronsko poslovanje u regionu još uvek nije pretnja tradicionalnom načinu poslovanja, bez obzira na njegov doprinos bankarstvu razvijenih zemalja. Efikasnost informacione tehnologije je najveća na finansijskim tržištima u poslovima sa hartijama od vrednosti i finansijskim derivatima (hedging i speculating). To podrazumeva visok stepen razvijenosti finansijskih institucija i tržišta, berze, tržište novca, tržište kapitala kao i razvijen realni sektor kao osnova funkcionisanja takve

7 Ekonomist, NIP Ekonomist Media Group, Beograd (različiti brojevi iz 2005-06.god.)

BANKE I RIZICI 51


finansijske infrastrukture.8 Korisnost informacione tehnologije u ovim zemljama je najveća u operativnim transakcijama.

Najviše su u upotrebi bankomati (ATM), kreditne i debitne kartice, upotreba interneta što značajno redukuje troškove prodaje u odnosu na tradicionalne kanale distribucije (mreže filijala). Nedovoljna upotreba informacionih tehnologija smanjuje mogućnosti investiranja i donošenja upravljačkih odluka banaka da iskoriste savremene strategije rasta i razvoja kroz konsolidaciju i udruživanja, redukciju troškova i povećanje profitabilnosti. Dodatno ih opterećuje i »digital devide« pristup bankarskim servisima koji će uglavnom biti primenljiv za klijente višeg obrazovnog nivoa dok će servisi za siromašnije postepeno iščezavati.

Dezintermedijacija bankarskog poslovanja »plaši« banke da ne izgube postojeće klijente. Banke u nekim od ovih zemalja su uspostavile bolje i čvršće veze sa korporativnim klijentima, primenom marketing koncepta i drugih priznatih veština upravljanja u bankama razvijenih tržišnih privreda. Smanjile su operativne troškove i koncentrisale se na ključne poslove koji generišu visoke stope prinosa.

3.2. SVOJINSKA I POSLOVNA TRANSFORMACIJA BANAKA

3.2.1. Tranzicioni procesi u našem bankarstvuOsnovne karakteristike socijalističkog bankarstva u našoj zemlji su bile:

veoma jak uticaj države i kontrolnih institucija na poslovanje banaka, jak uticaj političkog faktora na poslovanje banke na svim nivoima, od opštine do federacije

nezainteresovanost banke za rezultate investicione politike, promašene investicije

nizak nivo automatizacije poslovanja, kompjuterske tehnologije, telekomunikacija i automatizacije itd.

krute i statične forme organizacione strukture uglavnom zbog karaktera radnog odnosa

odsustvo svake vrste korporativnog planiranja, naročito strategijskog planiranja

nekonkurentnost među bankama i mali gotovo simboličan broj drugih finansijskih institucija

odsustvo analize i procene rizika ulaganja sredstava u pojedine investicione projekte.9

8 http://www.bis.org/publ/bppdf/bispap28.pdf, Hawkins J., Mihaljek D., “The banking industry in the emerging market economies: competition, consolidation and systemic stability- an overview”, Bank for International Settlements, 2006., str. 49 U razvoju našeg banakrskog sistema od Drugog svetskog rata do danas, u uslovima dezintegracije Narodnih banaka republika i pokrajina i Narodne banake Jugoslavije (NBJ) i uslovima dogovorne ekonomije, poslovne banke nisu to bile u pravom smislu.

52 BANKE I RIZICI



Oko 80-tih god. nastaje period privredne, društvene i političke krize (vraćanje inostranih dugova, usporenja, stagnacije i opadanja rasta GDP-a i per-capita dohotka, pad investicija, visoke stope inflacije, pad životnog standarda, politički i oružani sukobi i sl.). Raspad SFRJ 1991.godine, rat, sankcije, bombardovanje je dovelo do postepenog kolapsa celokupnog privrednog, ekonomskog i monetarnog sistema zemlje sa ogromnim nesagledivim i dugoročnim posledicama. Pojavljuju se piramidalne banke, kamata na devizne štedne uloge dostiže i do 18% na mesečnom nivou.10

Država počinje emitovati enormne količine novca, čijom nominalnom vrednošću ne može da pokrije ni troškove štampe novčanica. Hiperinflacija tokom 1993.g. prelazi na godišnjem nivou 352,459,275,105,195%. U drugoj polovini januara 1994.godine je uveden stabilizacioni program, novi dinar je fiksno vezan za nemačku marku 1:1 i prekinuta hiperinflacija.

Proces tranzicije banaka je počeo 2001.g. kada je na domaćem tržištu postojalo blizu 90 banaka. Izgubljeno poverenje u bankarski sistem tokom prethodne decenije uzrokovano nemogućnošću podizanja devizne štednje, hiperinflacijom, gubitkom gotovo u celini dinarske štednje, gubitak dinarske i devizne štednje u piramidalnim bankama. Shodno tome, strategije rekonstrukcije bankarskog sistema su imale za cilj: vraćanje poverenja u bankarski sistem, stvaranje trajno profitabilnih banaka, brzo i efikasno restruktuiranje u ‘jednom potezu’, utvrđivanje realnog bilansa stanja i bilansne strukture banaka, angažovanje inostranih finansijskih institucija u procesu restruktuiranja i privatizacije banaka. Ključni faktori za ostvarivanje ove strategije su bili: unutrašnja politička podrška, opšta ekonomska situacija u zemlji, finansijska podrška međunarodne zajednice, raspoloživost finansijskih sredstava za ove namene, dosledna primena pravnog i instucionalnog okvira za likvidaciju, itd.

Restruktuiranje je bilo predviđeno po fazama i to:

1) priprema za intervenciju od 12.2000- 06.2001.godine.; 2) intervencija NBJ od juna do septembra 2001.godine.;

One su bile izvršioci organa vlasti i pojedinaca, i kreditirale “što šta” što bi opet “neko ocenio da treba”, a ne da li je to bilo opravdano ulaganje na bazi ekonomskih principa. Tako su u zemlji “nicali” investicioni objekti koji su svojom neefikasnošću, neradom i gubicima bili opterećenje za ionako slabu efikasnost i nisku akumulativnost privrede.10 Prema analizi revizorske firme Cooper&Lybrand, ukupni potencijalni gubici u bankarskom sektoru su iznosili blizu 10 milijardi USD. Nepovoljni razvoj kasnijih događaja samo je još više ispoljio već postojeće probleme, ali stvorio i nove, još veće (raspad SFRJ, rat, sankcije, bombardovanje), što je dovelo do postepenog prestanka rada privrede, jačanja sive ekonomije radi preživljavanja, i dovelo celu zemlju u stanje siromaštva. To je dovelo do kolapsa celokupnog privrednog, ekonomskog i monetarnog sistema zemlje sa ogromnim nesagledivim i dugoročnim posledicama

BANKE I RIZICI 53


3) intervencija Agencije za sanaciju banaka od jula 2001. do marta 2002.godine.;

4) privatizacija banaka od 2002.godine.

Neke banke su likvidirane, uključujući četiri velike (Beogradska banka, Beobanka, Jugobanka i Invest banka), neke su pripojene drugima, a ostale privatizovane. Danas u Srbiji posluje 38 banaka. Strane banke, u zavisnosti od načina na koji su ušle na naše tržište, delimo na greenfield i ostale strane banke. Greenfield banke su banke čiji način ulaska nije bio kupovina neke domaće banke, već su direktno otvorile svoje predstavništvo u Srbiji a zatim i poslovnice (Raiffeisenbank, Hypo-Aplpe-Adria Bank, HVB Bank, Societe Generale Bank i Pro-Credit Bank).

Od kraja 2004.godine ulazak stranih banaka na naše tržište se vezuje za kupovinu domaćih banaka u državnom ili privatnom vlasništvu (Banca Intesa, Alpha Bank, EFG Eurobank, National Bank of Greece, Erste Bank, Laiki Bank, Volksbank, Credit Agricole Group, Piraeus Bank i dr.). Bankarski sistem u periodu 2003-06. godine je zabeležio značajan rast, bilansna suma i plasmani komitentima su udvostručeni, dok depoziti komitenata beleže značajan rast.11 Usled nerazvijenosti finansijskog tržišta u Srbiji, plasmani u hartije od vrednosti su zanemarljivi, dok je kretanje obaveznih rezervi banaka kod NBS i repo plasmani, odraz napora NBS da steriliše visoku likvidnost sistema (Prilog broj 1.)12

Septembra 2006. privatizacija državnih banaka je završena. Činjenica je da će se sa konsolidacijom bankarskog sektora na ovim prostorima i dalje nastaviti. Mora se i dalje jačati poverenje u naš dinar, sprečiti eventualni budući monetarni udari i što pre stvoriti uslovi, pored interne, za njegovu eksternu konvertibilnost. Pored toga, oživeti i osnažiti bankarski princip sigurnosti, tj. zaštititi depozitare preko osiguranja štednje stanovništva, te preko principa stabilnosti zaštititi bankarski sistem zemlje od mogućih lančanih negativnih efekata bankrotstva banaka odnosno od tzv. domino efekta. Takođe je veoma važno obezbediti takvu bankarsku tržišnu strukturu, da bi se, pod dejstvom konkurencije, zaštitili komitenti i klijenti od eventualnog mnopolskog ponašanja pojedinih banaka.

11 Početak vraćanja tzv. stare devizne štednje, konverzijom duga u državne obveznice, se smatra početkom vraćanja poverenja u bankarski sistem. Od tog momenta polako je počela da raste dinarska i devizna štednja na računima poslovnih banaka, još uvek je daleko od zadovoljavajućeg nivoa (prema podacima iz decembra 2004 god. 3-4 mlrd. eura je još “pod dušecima”). Prikupljena štednja je pretežno u stranoj valuti, a veoma mali procenat je u dinarima. Najnoviji podaci za kraj 2009.godine pokazuju da u našim bankama ima preko 6 milijardi eura devizne štednje.12 Više o tome u: Ždrale J.: „Transformacija bankarskog sektora Srbije: svojinska strutura i rast bilansnih kategorija dec 2003-mart 2006“, Kvartalni monitor-ekonomskih trendova i politika u Srbiji, FREN, Beograd, 4/2006.

54 BANKE I RIZICI


3.2.2. Promene u mikroekonomskom poslovanju banakaPromene u domenu upravljačkih procesaPromene su se dogodile i u internom poslovanju banaka, naročito u domenu jačanja upravljačkih procesa. Više su se osetile u poslovanju tržišno orjentisanih banaka, ali s obzirom na njihovo širenje kroz konsolidaciju i u druge regione efekti su se osetili i na bankarskim tržištima bivših tranzicionih ekonomija. Instrumenti prilagođavanja banaka navedenim promenama su u efikasnom menadžmentu i efektivnom liderstvu koji mogu da:

1) poprave performanse zaposlenih, 2) razviju proizvode i usluge koje traži tržište, 3) razviju odgovornu i fleksibilnu organizacionu strukturu, 4) povećaju produktivnost, 5) poprave kvalitet usluga, 6) razviju prodajnu kulturu13 i 7) set konceptualnih, humanih i tehničkih veština i sl.

Naime, polazi se od toga da «lideri podstiču ljude i vuku ih napred za sobom, stavljaju fokus na vrednosti doprinosa i aspiracije, počinju sa vizijom i fokusiraju napore kolektiva na pretvaranje vizije u realnost. Menadžeri stavljaju akcenat na fizičke interne resurse banke, njen kapital, tehnologiju, opremu, i sa sa više efekata upravljaju onim što je već postojeće nego što menjaju “status quo”. Oni treba da predvide tok i pravac budućih promena u okruženju, da reaguju na njih prilagođavanjem poslovnih aktivnosti da bi se ostvarili očekivani rezultati.

Od njih, ali i od svih zaposlenih se zahtevaju nova znanja, sposobnosti, veštine kao i napor u uspešnom rešavanju poslovnih problema banke. Pod pritiskom konkurencije oni su u stalnom nastojanju da poboljšaju performanse, finansijske, marketingške i upravljačke ciljeve i ključne korporativne ciljeve:

dodatnu vrednost, rast i razvoj banke.

Loš menadžment i slabi lideri vode u probleme banku, loše strategijske i taktičke odluke je mogu koštati bankrota. Kvalitet menadžmenta je u: načinu rukovođenja, uspešnoj kontroli faktora uspeha banke, primeni marketing koncepcije, upravljanju informacijama, primeni savremene tehnologije, razvoju inovacija proizvoda i usluga, konkurentskoj bazi troškova, upravljanju rizikom, strategijskom planiranju i adekvatnosti kapitala.

13 Ćurčić U., Bankarski portfolio menadžment - Strategijsko upravljanje bankom, bilansima, kvalitetom, bonitetom i portfolio rizicima banke , Novi Sad, Feljton, 2002., str. 32

BANKE I RIZICI 55


Primena marketinga u poslovnoj orijentaciji banakaMarketing je “analiziranje, organizovanje, planiranje i kontrola izvora orjentisanih prema kupcima, politika i aktivnost sa gledanjem da se zadovolje potrebe i želje određenih kupaca pri rentabilnom poslovanju”.14 Marketing je »profitabilno zadovoljavanje potreba«.15 Marketing menadžment je umetnost i nauka izbora ciljnih tržišta i sposobnost pridobijanja, zadržavanja i povećanja broja kupaca putem stvaranja, isporuke i komuniciranja superiorne vrednosti za kupce.16

Počeo je da se razvija u bankama tek 60-tih godina, u formi reklame i promocije da bi zainteresovao građane za štednju. Zamah dobija nakon deregulacije i intenzivne konkurencije koju je ona donela i drugih promena na tržištu. Marketing postaje sredstvo, značajan instrument, koncepcija i poslovna filozofija prilagođavanja i borbe banaka za opstanak na deregulisanom tržištu. On usmerava poslovanje banke na zadovoljavanje potreba, zahteva i želja sadašnjih i budućih korisnika proizvoda i usluga, koja na toj osnovi ostvaruje opstanak, rast i razvoj uz zadovoljavajući profit.

U današnjim uslovima poslovanja banaka, marketing je nužnost. Koncepcija marketinga banke podrazumeva: orjentaciju na korisnike, identifikovanje njihovih potreba i želja i zadovoljavanje istih; socijalni proces, integralni napor i racionalnu orjentaciju banke da kroz aktivnosti istraživanja tržišta, planiranje i razvoj proizvoda i usluga, promociju i sl. doprinese realizaciji ciljeva banke. Njena primena pomaže banci da svoju društvenu misiju koja će biti ispunjena u onoj meri u kojoj budu zadovoljni korisnici proizvoda i usluga banke.17

Promene u obavljanju funkcionalnih poslova bankeKreditiranje sa promenjivim kamatnim stopama: treba da zaštiti banku od rizika kamatne stope ugovaranjem promenljive kamatne stope na plasmane, posebno

14 Kotler Ph.: Marketing Management Analysis, Planing and Control, Prentice Hall, Englewood Cliffs New York., 202, str. 31215 Kotler Ph., Lane K., Marketing menadžment, Data status, (autorizovani prevod) Beograd, 2006., str. 516 Ibidem, str. 617 Uslovi koji treba da postoje u zemlji da bi se marketing koncepcija primenila su sledeći:? odgovarajuća razvijenost tržišnih odnosa, visina nacionalnog dohotka bi trebala da bude oko 2.500 $ per capita, nivo potrošačke sposobnosti u oblasti široke potrošnje, trebalo bi da je 70% nacionalnog dohotka namenjeno potrošnji , promene u strukturi radno sposobnog stanovništva Promene u našoj privredi i nivo GDP per capita 3260$ u 2005 .god. su uslovi u našoj zemlji u kojima je primena marketinga realno moguća. Ona je počela još u vreme postojanja SFRJ, u nekim bankama 80-tih god.? Sve do ulaska stranih banaka na naše tržište banke su marketing kao koncepcija nije primenjivan. Samo promocija-ekonomske propagande u cilju prikupljanja štednje građana. Uslovi poslovanja su značajno promenjeni ali se u državnim bankama se razmišlja još uvek u dobroj meri na stari način.

56 BANKE I RIZICI


dugoročne. U uslovima velikih oscilacija u promenama kamatnih stopa i ubrzane inflacije treba ili obustaviti kreditiranje ili izvršiti naplatu kredita ili finansijska sredstva transformisati u kurentnu robu, nekretnine ili stabilnu valutu, da bi se sačuvala vrednost glavnice pozajmljenih sredstava. Projektno i korporacijsko finansiranje privrede banku orjentiše na pojednačne projekte klijenata umesto na kompletno tzv. korporacijsko finansiranje preduzeća. Njemu prethodi ekspertiza projekata u koji banka namerava ući, ako ona pokaže da je projekat profitabilan, onda će se i banka lakše odlučiti za ulaganje u isti.

Sekjuritizacija o kojoj je već bilo reči

Kontinuirano poboljšanje kvaliteta finansijskih proizvoda i usluga:

identifikacijom prirode svojih proizvoda i usluga, kategorizacijom korisnika, tržišta, konkurenata, regulatorne sredine i ključnih atributa kvaliteta;

utvđivanjem svoje misije kvaliteta i ciljeva, onako kako su oni viđeni od strane korisnika i utvđivanjem odgovarajućih metoda izvršavanja da bi dostigli ove ciljeve;

postizanjem upravljačke opredeljenosti na nivou top menadžmenta za kontinuirani popravak kvaliteta;

ovlašćenjem zaposlenih da koriste svoja uverenja u poslovanju sa korisnicima proizvoda i usluga;

skupljanjem i analiziranjem relevantnih informacija koje se odnose na potrebe korisnika, proizvode i usluge i na interno poslovanje, snabdevanje i konkurente;

obezbeđenjem saglasnosti o zaštiti privatnosti ličnih informacija korisnika i sl.

I naše bankarstvo su zahvatile napred navedene promene. Trendovi poput retail bankinga (poslovi sa stanovništvom), corporate bankinga (poslovi sa privredom), platnih kartica, e-bankarstva, su sada nešto što se naglo razvija na našem tržištu. Bankarski sistem je restrukturiran, delimično izvršena fuzija i akvizicija nekih banaka i skoro završen proces privatizacije banaka. Dobrom broju naših banaka nedostaje organizovanje na savremenim tržišnim osnovama, tako da još uvek imaju karakteristike tradicionalizma, konzervatizma i neracionalnosti. To su valjani razlozi za korenitu unutrašnju reformu banaka, to je nužnost da bi se savladao gap zaostalosti zbog desetogodišnjeg perioda izolacije, stagnacije i nerada.

Nužno je uložiti velike napore i brzo raditi na otklanjanju nedostataka i primenjivati savremenu poslovnu filozofiju, metode i tehnike da bi se smanjio jaz zaostalosti i omogućilo progres prema Evropskoj uniji i svetu. Ulaskom stranih banaka na naše tržište bankarsko poslovanje je počelo da zaživljava na tržišnim principima poslovanja. Mada su strane banke iskoristile “slatko nasleđe”, tj. oligopolsku poziciju, koju su tradicionalno imale domaće banke, pozicionirale se veoma brzo na tržištu,

BANKE I RIZICI 57


naročito retail i da pod izgovorom visokih rizika i ”stroge zakonske regulative” formirale nerealno visoke cene proizvoda i usluga, najveće u regionu.

Rast kreditnog portfolija domaćih banaka je limitiran nivoom depozita, shodno tome banke u stranom vlasništvu su u boljoj poziciji, pošto dodatna sredstva mogu dobiti od svojih centrala ili od drugih stranih banaka. Kreditna funkcija je utemeljena uglavnom na prilivima iz donacija, inostranih kreditnih linija i nekih razvojnih kredita. Još uvek je akcenat na potrošačkim kreditima. U prvoj polovini 2004. god. retali banking je povećao rast za 33%. Istvremeno su i depoziti stanovništva nastavili trend rasta, kao i tržište korporativnih kredita. Kamatne stope su prilično visoke iz više razloga, zbog visokih rizika, limitiranih sredstava, niskog stepena konkurencije, limitiranih izvora sredstava, restriktivne monetarne politike i sl.

3.3. MENADŽMENT I LIDERSTVO U BANKARSTVU

3.3.1. Suština i značaj menadžmenta i liderstvaPod menadžmentom se podrazumeva pojedinac ili grupa pojedinaca odgovornih za proučavanje, analizu i formulisanje odluka i iniciranje odgovarajućih akcija u korist jedne organizacije.18 Međutim, upravljanje savremenom bankom znači susretanje sa izazovom liderstva, koje je donela sa sobom deregulacija bankarskog tržišta, a koje se ogleda u: (1) popravljanju performansi zaposlenih; (2) razvijanju proizvoda i usluga koje tržište traži; (3) razvijanju odgovorne i fleksibilne organizacione strukture; (4) povećanju produktivnosti; (5) popravljanju kvaliteta usluga; (6) razvijanju prodajne kulture.

Efikasni menadžment i efektivno liderstvo nisu bili u prošlosti kritičan faktor uspeha u bankarstvu, ali su danas postali glavni izazovi. Efikasni menadžeri i efektivni lideri prave jasnu razliku između bankarstva kao struke i upravljanja bankom. Liderstvo je realan ključ rešavanja najvećeg broja problema u bankarstvu. Ako banka u uslovima deregulacije ima slab menadžment tim, neminovno je da će imati teškoća u prodaji svojih proizvoda i usluga, problema u usluživanju, teškoća u održavanju homogenosti kolektiva i teškoća u poslovnom moralu. U suštini, to je istina svakog savremenog biznisa.

Nema sumnje da je za vođenje banke jedna od bitnih pretpostavki poznavanje procesa bankarske tehnnike i tehnologije - vrste poslova i toka dokumentacije. Na najvišem nivou banke je od izuzetnog značaja donošenje strategijskih i taktičkih poslovnih odluka koje utiču na strukturu bilansa banke tako da se maksimizira profit. To svakodnevno zahteva da se rizik likvidnosti održava na prihvatljivom nivou, koji kamatnu stopu izlaže i održava samo na zadovoljavajućem pokriću rizika. Donošenje poslovnih odluka u banci mora biti brzo i odlučno. To nije nimalo lako obezbediti u

18 Jerry M. Rosenberg: Dictionary of Banking and Financial Services, Second Edition, John Wiley & Sons, New York, 1985. godine, str. 422.

58 BANKE I RIZICI


dinamičnim uslovima, pošto su promene vrlo česte, a banka je radno intenzivna institucija i obično pokriva veće ili manje područje sa svojim poslovnim jedinicama.

Zašto promene korporativne kulture banke zahtevaju lidere a ne menadžere? Zato što postoji razlika između lidera i menadžera. Lideri podstiču i vuku ljude napred za sobom, dakle ne guraju ih. Lideri stavljaju fokus na vrednosti doprinosa i na aspiracije. Oni počinju sa vizijom i fokusiraju napore kolektiva na pretvaranje vizije u realnost. S druge strane, menadžeri stavljaju akcenat na fizičke interne resurse banke - njen kapital, tehnologiju, opremu. Menadžeri sa više efekta upravljaju onim što već egzistira nego što menjaju status quo. Dok je moguće da ista osoba bude istovremeno dobar lider i dobar menadžer, povezanost ovih osobina nije uvek sigurna stvar. Za menjanje korporativne kulture banke neophodno je liderstvo na svim ključnim tačkama organizacione strukture, a ne samo na vrhu.19 Ali, ako toga nema na vrhu, sasvim su nebitni i uzaludni napori na drugim nižim tačkama organizacione strukture banke.

Liderstvo je jedan deo menadžmenta ali ne i njegova celina. Menadžment aktivnosti, kao što su planiranje, organizovanje i donošenje odluka jesu “prikrivene larve”, dok je liderski “obarač” snaga motivacije ljudi i vodič ka ostvarenju ciljeva. 20 Menadžere i lidere možemo naći i među bankarima ‘starog’ kova. Za menadžere i lidere nisu važne njihove godine starosti, njihovo bankarsko iskustvo, veličina banke, niti pak delokrug i širina poslovanja. Ono što je važno jeste što menadžeri treba da shvate i razumeju da se upravljanje savremenom bankom razlikuje od upravljanja jučerašnjom bankom. Upravljanje starom bankom zahteva jedan delimičan set veština i sposobnosti. Upravljanje novom bankom zahteva ovo isto plus neke nove važne veštine i sposobnosti.

Izbor upravljačkih odluka pre deregulacije povlačio je sa sobom vrlo mali ili zanemarljiv rizik neuspeha, pošto su uslovi poslovanja bili stabilni u dužem vremenu. To se odnosilo, bar što se bankarstva tiče, pre svega na stabilne skoro fiksne kamatne stope i na relativno visoku kamatnu maržu. Zakonskim i drugim propisima u velikoj meri su bankarska tržišta bila regulisana. U takvim uslovima banke su imale manje-više svoja zatvorena tržišta, a nije bilo ni nebankarskih finansijskih institucija koje su kasnije u velikoj meri zaoštrile konkurentsku borbu u ovoj oblasti.

19 Leonard L. Berry, David R. Bennett and Carter W. Brown: Service Quality - A Profit Strategy for Financial Institutions, Dow Jones - Irwin, Homewood, Illinois, 1989. godine, str. 81.

20 James H. Donnelly, Jr. and Steven Skinner: The New Banker - Developing Leadership in a Dynamic Era, Dow Jones-Irwin, Homewood, Illinois, 1989. godine, str. 127.

BANKE I RIZICI 59


Za vođenje bankarskih poslova u takvim uslovima bila su prevashodno dovoljna znanja i sposobnosti iz bankarske tehnike i tehnologije i iz administracije21 29)

bankarskog poslovanja, a ne iz menadžmenta. Bilo je dovoljno da banka primereno poštuje zakonske propise i poštuje osnovne principe bankarskog poslovanja. Dakle, u uslovima regulacije banka je mogla uspešno poslovati ako je na glavnim pozicijama “top menadžmenta” imala ljude koji su dobro poznavali bankarstvo kao struku i imali znanja iz opšte administracije bankarskog poslovanja. Glavna strategija poslovnih banaka pre deregulacije bila je usmerena na interne faktore i održavanje čvrste kontrole nad internim procesima i na efikasnu ‘proizvodnju’ internih informacija. Menadžment i liderstvo, ako se uopšte zahtevalo, bilo je potrebno samo na vrhu (eventualno za prvog čoveka).

Premda su bankarske veštine i administrativne sposobnosti još uvek kritične na određenim nivoima u bankarstvu, poslovanje banaka danas, iako u još uvek nepotpuno deregulisanom tržištu, zahteva ne samo efikasnost - racionalne napore već i organizovan nastup na tržištu u cilju ostvarivanja efektivnog poslovanja - zadovoljavajuće rezultate. Zato se prvenstveno od čelnih ljudi banke, ali i od ostalih na svim punktovima organizacione strukture, zahtevaju nova znanja, sposobnosti i veštine, koje će im omogućiti uspešno rešavanje poslovnih problema u deregulisanom bankarskom tržištu. Uporedo sa novim znanjima, sposobnostima i veštinama iz oblasti menadžmenta i liderstva zahteva se i ekstra napor da bi se ostvarili ciljevi i zadaci banke u novim i težim uslovima.

Savremena bankarska teorija i praksa ukazuju da je jedan od ključnih faktora uspeha moderne banke upravo njeno najviše rukovodstvo njen ‘top menadžment’. Upravo se u delovanju ove funkcije banke mogu ispoljiti ključni problemi upravljanja savremenom bankom, koji mogu imati za poslovanje banke veoma loše posledice. U najkraćem, te posledice bi se mogle svesti na sledeće:

(1) nesposobnost upravljanja promenama, (2) nedovoljan strategijski pristup, (3) neodgovarajuća organizaciona struktura, i(4) neodgovarajuća poslovno-prodajna klima.

Ostvarivanje zadataka menadžmenta banke u promenjenim, deregulisanim i dinamičnim uslovima postaje je bitan odnosno kritičan faktor uspeha ili neuspeha banke. Naime, sasvim je jasno da se listi razloga zbog kojih jedna banka može da ode pod stečaj, pored loše plasiranih kredita i pada ekonomije, doda i loš kvalitet menadžmenta. Misli se na menadžment tim banke koji nije u stanju, bez obzira na razloge, da predvidi tok i pravac budućih promena u okruženju i prilagodi svoj poslovni miks tim promenama i tako ostvari potreban nivo profita banke.

21 Ibidem, str. 131.2

60 BANKE I RIZICI


Znanja i sposobnosti koje moraju posedovati savremeni menadžeri u bankama, pored znanja o bankarskoj tehnici i tehnologiji - koje je polazna pretpostavka, moraju biti iznad sadašnjeg nivoa u našim bankama. Naime, nema sumnje da su danas znanja ljudi o bankarstvu u našim bankama - u proseku - na relativno visokom nivou, ali se to ne može reći i za znanja iz menadžmenta. Mada se do sada u našim bankama menadžment nije vrednovao kao ključni faktor uspeha ili neuspeha banke, danas on to sve više postaje. Čak se i u savremenim bankarskim institucijama razvijenih zemalja, kao što je to na primer američko bankarstvo, oseća nedostatak upravo kvalitetnog menadžmenta. To je naročito izraženo u sprovođenju daljih reformi, gde samo kvalitetan menadžment, čija znanja i sposobnosti podrazumevaju veće preduzimanje rizika u bankarskim poslovima.22

Potrebu za većim obrazovanjem iz menadžerskih znanja i veština izazvala su dva faktora: (1) narasla konkurencija prouzrokovana deregulacijom i (2) ranije okruženje, koje je zahtevalo dobro znanje iz administracije, ali ne i potrebnu veštinu upravljanja i liderstva.23 Upravljanje savremenom bankom znači svakodnevno susretanje menadžera na svim tačkama organizacione strukture banke sa izazovom liderstva i sa rizicima koje je “donela” deregulacija i to:

(1) stalno popravljanje performansi zaposlenih,(2) razvijanje proizvoda i usluga koje tržište traži,(3) razvijanje odgovarajuće i fleksibilne organizacione strukture,(4) povećanje produktivnosti, (5) popravljanje kvaliteta proizvoda i usluga,(6) razvijanje prodajne kulture, itd.

Promene dovode do konflikta novog soja menadžera i tradicije intuitivnog odlučivanja. Upravljačke informacije postaju ključni oslonac i podrška odlučivanju, a ne očekivanja na bazi intuicije. Glavna preokupacija “top menadžmenta” banke treba da bude upravljanje rizikom banke. Kvalitet menadžment tima banke podrazumeva kontrolu ključnih faktora uspeha banke kao što su: (1) kvalitet rukovođenja, (2) primena marketing koncepcije, (3) kvalitet upravljanja informacijama, (4) primena savremene tehnologije, (5) razvoj inovativnih proizvoda i usluga, (6) konkurentska

22 “Osnovni problemi banaka su upravljanje rizikom, a ne ono što čine reformisti i članovi kongresa” rekao je John G. Medlin, Jr., predsednik First Wachovia Corporation iz Winston-Salem-a, Severna Karolina, USA, prilikom diskusije o tezama za reformu bankarstva u Kongresu SAD i dodao: “Vi ne možete dobiti novac za pokrivanje gubitaka iz vazduha. On mora doći od klijenata i deoničara.” Vidi: The New York Times, Sunday, June 16, 1991. godine, section The Week in Review, str. 5.

23 James H. Donnelly and Steven J. Skinner: The New Banker - Develop Leadership in a Dynamic Era, Dow Jones-Irwin, Homewood, Illinois, 1989. godine, str. 6.

BANKE I RIZICI 61


baza troškova, (7) upravljanje rizikom, (8) naglasak na strategijsko planiranje i (9) adekvatnost kapitala.24

Da bi to menadžment tim mogao uspešno da obavlja, neophodno je da ispunjava nove zahteve u pogledu kvaliteta upravljanja, a to je njegov veći profesionalizam u: (1) strategijskom planiranju, (2) planiranju tehnologije i njenih promena, (3) upravljanju odnosima aktiva - pasiva i (4) obezbeđenju finansijske kontrole.U bankarstvu je bitan kvalitet upravljanja. To se naročito odnosi na sigurnost poslovanja i poverenje u banku, a upravljanje rizikom postaje veoma važno za menadžment tim banke. Menadžment tim treba da se u novim uslovima hvata u koštac sa sve složenijim problemima bankarskog poslovanja koji se manifestuju kao:

promene u strukturi upravljačkih ciljeva uz potrebu mnogo agresivnijeg preduzimanja rizika i stretegijsko odlučivanje o ulaganju;

strategija izlaska iz posla postaje važna za banku isto kao i strategija ulaska u posao (razvoj i ulaganja);

stalna briga za profit imajući u vidu nedostatak kapitala i konkurentski pritisak na profitabilnost.

Upravljačka struktura mora znatnu pažnju posvetiti procesu donošenja strategijskih odluka koje postaju sve značajnije usled promenljivosti pojedinih faktora koje uslovljavaju konkurentski pritisci.

3.3.2. Bitne promene u bankarskom menadžmentu i liderstvuViše je nego očigledno, da su dinamične promene u okruženju banke uslovile i promenu ponašanja menadžment tima banke. Predviđanje tih promena i prilagođavanje poslovanja banke tim promenama, s jedne strane, i sposobnost menadžmenta banke da na sebe preuzima veći rizik, s druge strane, čine poslovanje banke mnogo složenijim i težim nego pre deregulacije. Jedno istraživanje u savremenom američkom bankarstvu je pokazalo da je došlo do znatnih promena u upravljanju savremenom poslovnom bankom. Te promene su izložene i svrstane u pet grupa i ogledaju se u sledećem:25

(1) Komponente upravljanja poslovima u bankarstvu su promenjene.

(2) Moderne banke danas zahtevaju dobro liderstvo na svim važnim tačkama i nivoima organizacione strukture.

24 Arthur Andersen and Co: New Dimensions in Banking: Managing the Strategic Position, Bank Administration Institute, Chicago, 1983. godine, izlaganje prvo, str. 5.

25 James H. Donnelly, Jr. and Steven J. Skinner: The New Bankar - Developing Leadership in a Dynamic Era, Dow Jones-Irwin, 1989. godine, str. 10-15.

62 BANKE I RIZICI


(3) Moderni bankari se danas suočavaju sa tri ključna izazova:- razvojem performansi prodajne kulture,- upravljanjem promenama, i- razvojem odgovorne organizacione strukture.

(4) Kreiranje banaka koje se mogu boriti sa promenama podrazumeva da bankarski menadžeri budu prvi cilj tih promena. Najbolji bankarski menadžeri izgleda znaju da je razvoj strategije banke proces koji ima smer kretanja ‘spolja ka unutra’, dok promene zahtevaju primenu nove strategije u proces koji ima smer ‘od unutra ka napolje’ i treba da počinje od njih samih. Dakle, bankarski menadžeri započinju proces promena od sebe nastavljajući taj proces dalje i završavajući ga ljudima koji izvršavaju poslove - izvršiocima. Oni nikada ne pitaju izvršioce za kreiranje promena.

(5) Set veština potreban da bi bankarski menadžer bio efektivan je povećan - proširen, kao što je i sam miks u setu od tri ključne veštine (tehnička, konceptualna i humana) promenjen. Naime, da bi bankarski menadžer postao efektivan, mora da ovlada setom od tri veoma važne i opsežne veštine:

(a) Tehnička veština obuhvata veštine iz bankarske tehnike i bankarske funkcije, a uključuje specijalna znanja i analitička sredstva za pojedine bankarske specijalnosti i njihovo korišćenje.

(b) Konceptualne tj. koncepcijske - pojmovne veštine uključuju strategijske analize, organizaciono oblikovanje i upravljanje promenama. Osnova korišćenja ovih veština je davanje odgovora na pitanje kako voditi poslovanje banke u dinamičnoj ekonomskoj, tehnološkoj, deregulisanoj i konkurentskoj sredini uz primenu i korišćenje novih ideja. Efektivan menadžer mora znati da čita indikatore budućih promena u okruženju i da strategijski kreira viziju odnosa banke i okruženja u dinamičnim uslovima (‘gađanje u hodu u pokretnu metu’).

(c) Humane veštine uključuju sposobnost da se bude efektivan u međuljudskim odnosima i efektivan graditelj tima (‘bankarstvo je posao ljudi’). Ovo podrazumeva sposobnost koja se sastoji od nekoliko komponenti i to za: (1) liderstvo, (2) građenje tima, (3) komuniciranje, (4) odlučivanje, (5) upravljanje odnosima u grupama (‘relationship’), (6) poređenje sa onima koji su na dnu grupe, zatim sa superiornima itd., (7) vezu sa spoljnim grupama itd.

Konceptualne i humane veštine i sposobnosti u bankarstvu su danas jednako važne kao i tehničke veštine i znanja, čak i više, jer one će obezbediti banci komparativne prednosti sutra.

Tržišna i marketing orijentacija u poslovanju banke zahteva određene profile menadžera i lidera i njihovu motivaciju za kreativan rad i visoko profitabilne performanse. Donošenje svake finansijske odluke u banci uključuje tri važna faktora: (1) novac, (2) vreme i (3) rizik.

BANKE I RIZICI 63


Problem se svodi na što realniju i objektivniju procenu ponuđenih alternativa koje treba da se ostvare u budućnosti. Smatra se da uspešni menadžeri koji žele da postanu efektivni lideri treba da imaju osobine date u pregledu br. 3-1.26

Pregled br. 3-1: Neke kakrakteristične osobine efektivnih lidera Inteligencija Lične osobine Sposobnosti

1. Prosuđivanje 1. Adaptabilnost 1. Sposobnost stupanja u2. Odlučnost, 2. Opreznost kooperaciju3. Znanje 3. Kreativnost 2. Kooperativnost4. Tečnost govora 4. Lični integritet 3. Popularnost i prestiž

5. Samopouzdanje 4. Interpersonalna umešnost6. Kontrola emocija 5. Društveno učešće 7. Nezavisnost 6. Takt i diplomatija

Nisu svi lideri i menadžeri efikasni i efektivni. Postoje među njima karakteristike koje ih odmah otkrivaju kakvi su. Navodimo deset najučestalijih karakteristika neuspešnih menadžera: (1) neosetljiv za druge, neotesan, plaši druge, hvalisav; (2) hladan, ravnodušan, arogantan; (3) nepoverljiv, nepouzdan; (4) dvoličan, misli na drugo zaposlenje; (5) ima specifične performanse problema sa poslom; (6) precentralizovan, nesposoban da delegira ili formira tim; (7) nesposobnost efektivnog organizovanja osoblja; (8) nesposobnost strategijskog razmišljanja; (9) nesposobnost adaptacije poslovanju sa različitim stilom; (10) prevelika zavisnost od nadređenog.27

Savremeni bankarski menadžeri i lideri obavljaju svoje poslove u promenljivoj, nestabilnoj i nepredvidivoj poslovnoj sredini. Zbog toga oni moraju imati neke ključne osobine po kojima se razlikuju od drugih u timu koji vode. Zato se smatra da su istinski bankarski lideri oni: (1) koji imaju jasnu viziju poslovanja, (2) koji saopštavaju saradnicima svoju viziju poslovanja, (3) koji su preduzimljivi, i (4) koji su opsednuti sa perfektnošću.28

26 James H. Donnelly, Jr. and Steven J. Skinner: The New Banker - Developing Leadership in a Dynamic Era, Dow Jones-Irwin Homewood, Illinois, 1989. godine, str. 129.

27 Ibidem, str. 130.28 Leonard L. Berry, David R. Bennett and Carter W. Brown: Service Quality - A Profit Strategy for Financial Inastitutions, Dow Jones - Irwin, Homewood, Illinois, 1989. godine, str. 83.

64 BANKE I RIZICI


Ili kako navodi J.H.Donnelly29, transformacioni lideri treba da imaju četiri važne personalne kakrakteristike: (1) dominaciju, (2) samopouzdanje, (3) potrebu da utiču na druge, i (4) ubeđenje u moralno poštenje (pravednost).

Menadžeri i lideri, pored navedenih osobina, treba da u većoj meri koriste i ‘skrivene rezerve’ zaposlenih u tzv. diskrecionom naporu. To je napor zaposlenih koji se čini iznad prihvatljivog minimuma, kao prosečno postavljenih normi svakog zaposlenog. Sposobni menadžeri i lideri nastoje da pomere ovu granicu minimuma (koji je prihvatljiv) ka maksimumu (koji je poželjan).

3.3.3. Uspešno upravljanje promenama u banciPromene u savremenom bankarskom okruženju su faktor broj jedan tržišnih uslova u poslovanju savremene banke. Promene u okruženju su kritični element i izazov menadžment timu banke, pa je zato strategija upravljanja promenama jedan od važnih faktora čijom kontrolom mora ovladati menadžment tim banke. Pri tome je korisno znati da promene nastaju kako u eksternoj tako i u internoj sredini banke. Među značajnije promene u eksternoj sredini mogu se ubrojiti: tehnološke, pravne, ekonomske, konkurencija itd. U značajnije interne promene spadaju: organizaciona struktura, novi menadžment tim, poslovna filozofija itd.30

Za upravljanje promenama, što je jedan od značajnih elemenata upravljanja rizikom, banka mora imati jasno definisanu strategiju. Strategija upravljanja promenama treba da glasi: da se banka u ostvarivanju svojih ciljeva nastoji prilagoditi eksternim promenama utičući svesno i aktivno na interne promene. Naime, menadžment tim banke, na temelju tekućih informacija o ostvarivanju planiranih ciljeva, mora imati jasne i precizne odgovore na srž eksternih ili internih promena: kako reagovati na promene i kakvu strategiju pri tome primeniti. Ako se pri tome jasno definiše strategija banke, njome se omogućuje strategijski odgovor na promene. Odnosno, ako menadžment tim nije u stanju da definiše odgovarajuću strategiju i primeni je na promene, onda tim gubi sve pozicije da dalje obavlja tu funkciju.

Kada su u pitanju procesi spajanja i pripajanja banaka, upravljanje promenama postaje složenije. U tim uslovima, upravljanje promenama predstavlja veštinu koju menadžeri banke moraju savladati, a to je: (1) spajanje kultura dveju banaka, (2) reorganizovanje jedne banke, (3) razvijanje prodajne i tržišne orijentacije, (4) primena procesa strategijskog planiranja i (5) popravljanje performansi zaposlenih.31

29 James H. Donnelly, Jr. and Steven J. Skinner: The New Banker - Developing Leadership in a Dynamic Era, Dow Jones-Irwin, Homewood, Illinois, 1989. godine, str. 129.

30 James H. Donnelly and Steven J. Skinner: The New Banker Develop Leadership in a Dynamic Era, Dow Jones-Irwin, Homewood, Illinois, 1989.godine, str. 51-52. 31 Ibidem, str. 55.

BANKE I RIZICI 65


Proces upravljanja promenama može biti onoliko uspešan koliko i same promene. Efektivnost upravljanja procesom promena zavisi od sposobnosti menadžment tima da ‘u hodu’ menja sopstvena znanja, sposobnost i umešnost i efekte pojedinih delova banke i banke kao celine. Upravljanje promenama je proces koji uključuje pet faza koje ilustruje slika br. 3-1.

Slika br. 3-1: Proces upravljanja promenama32

Prve tri faze procesa usmerene su na identifikaciju i dijagnostiku potreba za promenama, dok preostale dve faze fokusiraju primenu i prevazilaženje otpora promenama.

Prva faza procesa upravljanja promenama nastaje pod pritiskom eksternih ili internih snaga za promenama, ili pak obeju, i shvatanja menadžmenta da su promene potrebne. Ukoliko menadžment tim ne podrži nužnost promena, neće se u ovom kontekstu dogoditi ništa. Stoga je od posebnog značaja uloga menadžment tima, jer u suprotnom može nastati više štetnih posledica za banku, kao što su: (1) dobri komitenti i klijenti napuštaju banku - sele svoje poslovanje u druge banke - konkurencija; (2) revizori i kontrolori skreću pažnju na neadekvatan kreditini portfolio - krediti sa gubicima i (3) ključni rukovodioci podnose ostavke.

32 Ibidem, str. 62.

66 BANKE I RIZICI


Druga faza je prihvatanje promena i traženje načina da se one primene i izvrši preorijentacija postojećeg ponašanja i aktivnosti banke. Naime, menadžment tim i zaposleni u banci moraju shvatiti, da je ono što oni u tom momentu znaju, nedovoljno, neadekvatno i neprimenjivo, i da moraju učiti novo. Jedna od realnih opasnosti je da se u banci pokušaju tražiti odgovori i rešenja u primeni promena na stari tradicionalni način.

Treća faza uključuje dijagnozu svih simptoma problema i zahteva od menadžmenta da potvrdi da problemi promena faktički egzistiraju. Menadžment tim svestan toga treba da povede efikasnu akciju u cilju definisanja potreba za promenama i upoznavanja sa činjenicama, da je održavanje pozicije ‘status quo’ neprihvatljivo, pa čak i štetno. Zato ova faza zahteva skupljanje informacija, kao što su: mišljenje kolektiva, mišljenja ključnih rukovodilaca, isticanje razlika u mišljenju, tekuće i istorijske informacije i direktno posmatranje ponašanja na radnim mestima.

Četvrta faza obuhvata izbor rešenja ranije dijagnozom utvrđenog problema i stvaranje obaveze za one koji to moraju primeniti. Ovde se mora ići duboko u suštinu promena celokupnog poslovanja banke i na utvrđivanje konkretnih specifičnih ciljeva promena u banci. Izvršavanje toga zadatka moguće je sprovesti na osam nivoa, kao što to pokazuje slika br. 3-2:

Prvi nivo: Organizaciona struktura (poslovi i odelenja)Drugi nivo: Poslovna politika i proceduraTreći nivo: Kadrovska politika i procedura

Četvrti nivo: Ocena i popravka radnih performansiPeti nivo: Ponašanje između grupa

Šesti nivo: Ponašanje u okviru grupaSedmi nivo: Pojedinačna ponašanjaOsmi nivo: Ponašanja pojedinih grupa - ciljevi

Slika br. 3-2: Osam nivoa napora ciljnih promena33

Peta faza je konačna faza i uključuje primenu i procenu rešenja da bi se otkrile greške izbora i otpori promenama. Pri tome se mora računati na faktor vreme, koje mora biti odgovarajuće da bi se primenila izabrana rešenja. Menadžment tim ne može proceniti efektivnost promena bez utvrđivanja konkretnih, specificnih ciljeva (koji se utvrđuju u četvrtoj fazi), pri čemu se moraju utvrditi i kriterijumi za merenje ostvarenja postavljenih ciljeva.

3.3.4. Otpori zaposlenih promenama u banci

33 Ibidem, str. 79.

BANKE I RIZICI 67

Strukturni ciljevi

Nizak nivo

Visok nivo

Kadrovski ciljevi


Promene u bankama izazivaju racionalne i iracionalne otpore od strane zaposlenih. Umesto samopouzdanja da će zaposleni imati otpora prema promenama ili reagovati na pojedinačan način, bolje je da se uđe u suštinu razloga otpora promenama. Smatra se, da postoje četiri najčešća razloga otpora promenama i to:34

(1) Sopstveni interes. Ljudi će dati otpor promeni ako oni strahuju da će izgubiti nešto što vredi. Da li će promene uključiti samo dodatnu obuku ili će značiti totalnu reorganizaciju banke, neki ljudi strahuju od gubitka moći, slobode u donošenju odluka, kontrole nad resursima, prijateljstva i prestiža. Kada strahujemo od gubitka, mi razmišljamo o sebi i o tome šta ćemo dobiti. Smatra se da uplašena osoba razmišlja samo o svom interesu kada daje otpor promenama. Interesi banke i saradnika nisu prioritetniji.

(2) Nedostatak poverenja. Sumnje u menadžment tim se ponovo pojavljuje kao

barijera efektivnom upravljanju bankom u deregulisanoj sredini. To je obično onda kada ljudi potpuno ne razumeju zašto se promene dešavaju i kakve su implikacije, oni im onda jednostavno daju otpor. U bankama gde je veliko nepoverenje u upravljački tim, može se desiti veliko nerazumevanje, kada se predlažu promene. Nepoverenje se često bazira na drugim faktorima nastalih tokom godina kao ‘dobra’ zasluga menadžment tima.

(3) Različite procene. Pošto zaposleni u banci gledaju na promene – njihove namere, potencijalne konsekvence i njihov uticaj – različito, oni često imaju različite procene situacije. U njihovom inciranju promena vide pozitivnije rezultate, dok promene na koje oni ne utiču, smatraju skuplje. Kulture u mnogim bankama u realnosti su kolekcija subkultura ili ‘klanova’, koje su se razvile tokom mnogo godina i imaju jak uticaj na to da banke ostanu tradicionalno organizovane.

(4) Mala tolerancija promena. Bankari, koji pokušavaju da izgrade prodajnu orijentaciju, znaju da ljudi često imaju otpor promenama, posebno ako promene zahtevaju razvoj novih veština. Ljudi mogu jasno da razumeju da su promene neophodne, ali su emotivno nemoćni da učine tranziciju. Mala tolerancija promena je moguća i kod menadžera, koji imaju otpora prema promenama da bi spasili obraz. Mnogi menadžeri procenju da su potrebna neophodna usklađivanja sa promenama i da su njihova ranija ponašanja, odluke i uverenja bila pogrešna.

Uspešno upravljanje promenama u banci podrazumeva spoznaju, da je otpor promenama jedan prirodan ljudski odgovor i da se moraju preduzeti koraci za miniziranje otpora. Minimiziranje otpora može da smanji vreme potrebno za promene na prihvatljivo ili tolerantno. S druge strane, loše implementirane promene neće

34 James H. Donnelly, Jr. and Steven J. Skinner: The New Banker - Developing Leadership in a Dynamic Era, Dow Jones-Irwin Homewood, Illinois, 1989.godine, str. 84-86.

68 BANKE I RIZICI


rezultirati u promenama, površnim promenama, kratkoročnim promenama i iskrivljenim promenama.Minimiziranje otpora promenama može se postići raznim brojnim metodama, koji se koriste u različitim situacijama i u raznim kombinacijama:35

(1) Edukacija i komuniciranje. Veoma dobar način za minimiziranje otpora promenama je da počne borba sa njim pre nego što otpor nastanae. Komunikacija i edukacije pomaže u pripremi ljudi za promene. Kanalisanje puta, ukazivanje na neophodnost i logiku promena, ali i stalno informisanje svih tokom celog vremena, zaista može smanjiti otpor promenama.

(2) Učešće i uključivanje. Imajući u vidu ljude na koje će promene uticati, mogu

pomoći u dizajniranju i implementaciji stih, pomoći će povećanju njihovog doprinosa promenama. Ako ljudi osećaju da njihova ponašanja i ideje se uključuju u napore za promenama, oni će promene više respektovati i obično im davati manji otpor.

(3) Oprema i podrška. Kritični momenat u implementaciji je, da promene budu podržane. To je naročito važno za menadžere da su spremni da daju podršku i pomognu opremom promene, kada znaju da su strah i zabrinutost u srcu svih promena. Menadžeri treba da pokažu interes za saradnike, da budu dobri slušaoci, da ukazuju na važnost promena itd.

(4) Pregovaranje i saglasnost. Reduciranje otpora može se često postići i kroz pregovore. Diskusije i analize često mogu da pomognu menadžerima iz različitih funkcionalnih odeljenja banke da identifikuju tačke pregovaranja i saglasnosti.

(5) Eksplicitne i implicitne korekcije. Zaposleni mogu uvek da budu naterani na prihvatanje promena sa pretnjom gubitka posla, redukcijom promotivnih prilika, dodeljivanjem lošeg posla i gubitkom privililegija. Razumljivo je da ovakva ponašanja su rizična i povećavaju verovatnoću većih problema na putu promena i povećavaju nepoverenje u menadžment tim banke.

(6) Manipulacija i kooperacija. Zaposleni mogu da budu manipulasani sa informacijama koje dobijaju, suprostavljajući jedno odeljenje drugom i sa obezbeđivanjem krivih informacija. Ljudi moga da kooperiraju kada im se daju glavne i vidljive uloge u dizajniranju i implementaciji promena. Ove metode su vrlo rizične i imaju visoku verovatnoću ‘gašenja vatre’ dodavanjem ulja u dugom roku.

35 Ibidem, str. 86-87.

BANKE I RIZICI 69

UPRAVLJANJE KORPORATIVNIM RIZICIMA BANKE

Deo drugi:

UPRAVLJANJE KORPORATIVNIM RIZICIMA

BANKE

70 BANKE I RIZICI

BANKE I RIZICI 71

Korporativni koncept upravljanja rizicima banke

Glava 4.

KORPORATIVNI KONCEPT UPRAVLJANJA RIZICIMA

BANKE

72 BANKE I RIZICI


4.2. KORPORATIVNO UPRAVLJANJE BANKOM

4.2.1. Suština korporativnog upravljanja bankomSmatra se da korporativno ili akcijsko upravljanje bankom predstavlja poslovnu aktivnost kojom menadžment tim banke u ime akcionara, putem svoje organizacione strukture, obavlja svoju poslovnu aktivnost koristeći planiranje i kontrolu radi:

definisanja svojih poslovnih ciljeva, formulisanja strategije ili načine ostvarivanja tih poslovnih ciljeva kontrole i nadzora nad efiktivnoti i efikasnosti ostvarivanja tih ciljeva.

Korporativno ili akcionarsko upravljanje bankom ima za cilj uvećavanje bogatstva akcionara, odnosno vlasnika banke. Na oblikovanje ciljeva banke utiču eksterni i interni faktori. U okviru eksternih faktora ključnu ulogu imaju ekonomska i pravna sredina, dok se interni faktori odnose na ponašanje i odluke menadžment tima banke. Da bi se formulisani ciljevi banke realizovali, neophodni su planovi i politike za ostvarivanje ciljeva. Među planovima su bitni strategijski, taktički i operativni planovi, dok je u domenu ostvarivanja planova neophdno imati sledeće politike:

upravljanje razlikom kamatne stope, kontrola troškova – izdataka banke upravljanje likvidnom pozicijom banke, upravljanje kapitalom banke, upravljanje porezima, koje banka plaća, i upravljanje vanbilansnim aktivnostima banke.1

Polazeći od bazičnog cilja poslovne banke da maksimira pfrofit svojih akcionara, menadžment tim banke treba na najbolji način da ostvaruje svoje funkcije. Bazične funkcije menadžment tima banke su: planiranje, organizovanje i kontrola. Za ostvarivanje bazičnog cilja banke, neophodno je “oživeti” i usmeriti celokupni proces aktivnosti planiranja, organizovanja i kontrole. Ostvarivanje zadataka menadžment tima u promenjenim uslovima postalo je kritični faktor uspeha ili neuspeha banke. Naime, sasvim je jasno da se listi razloga zbog kojih jedna banka može da ode u stečaj, pored loše plasiranih kredita i pada ekonomije banke, može dodati i loš kvalitet menadžmenta. Zato je potpuno razumljivo, da se izboru menadžment tima banke gotovo u svim zemljama prilazi krajnje odgovorno (potrebna saglasnost centralne banke).Suština korporativnog upravljanja bankom jeste u činjenici da banka, odnosno njen menadžment tim, kojeg su izabrali i imenovali akcionari banke, podstiču (stimulišu)

1 Prof. dr Uroš N. Ćurčić: Bankarski portfolio menadžment Strategijsko upravljanje bankom, bonitetom, kvalitetom i portfolio rizicima banke, drugo izmenjeno i dopunjeno izdanje, Feljton, Novi Sad, 2002, str. 326.

BANKE I RIZICI 73


efektivno i efikasno korišćenje vlasitih i pozajmljenih resursa u cilju maksimiziranja bogatstva akcionara banke.

Banka kao samostalna finansijska institucija, posluje sa tuđim sredstvima i zbog toga je izložena dvostranom riziku. Naime, na strani izvora sredstava – u pasivi, sem stavke akcijskog kapitala, koji po standardima Bazela I, treba da ima učešće od minimum 8% u ukupnim izvorima tj. u ukupnoj pasivi, sve ostalo, znači 92% u stukturi pasive jesu izvori sredstava banke, koji predstavljaju tuđa sredstva. U ovom slučaju banka ima rizik izmirenja obaveza prema štedišama (građani) i depozitarima (privreda) u slučajevima isplate štednje, odnosno plaćanja naloga komitenata.

Za razliku od proizvodne firme, koja kupuje sirovine i material, prerađuje ih u proizvode i prodaje gotov proizvod kao svoj, banka nikad ne može kupiti štednju ili deposit, već ih samo putem svog bankarskog mehanizma, “transformisati” u neku vrstu plasmana (kredit ili hartiju od vrednosti). Tako i na strani aktive, banka “ulazi” u novi vrstu rizika tj. kreditni rizik povezan sa plasiranjem sada kao vlasitih sredstava.

Imajući i ovo u vidu, veoma je značajno da se obezbedi sigurnost, stabilnost i konkurentna tržišna struktura bankarstva u tržićnoj privredi. Šire gledano, to nije niti može da bude samo obaveza pojedinačnih banaka, pa ni bankarskog sistema kao celine. Značajnu ulogu u tome imaju zakonodavni i regulacioni organi, koji kreiraju propise u okviru kojih banke posluju, te organi nadzora, koji prate njihovu primenu. Naravno pri tome ne treba zaboraviti ni ulogu ključnih institucija, kao faktora koji su preko organa akcionara, nadzornih i izvršnih odbora, odbora za unutrašnju reviziju i kontrolu, te spoljne revizije, koji se zajednički i svako na svom delu zadatka, “bore” za “zdraviji” bankarski sistem i uspešnije poslovanje banaka. Ne treba gubiti iz vida ni moguće negativne “domino efekte” u slučaju da samo jedna banka ode u stečaj. 4.2.2. Područja korporativnog upravljanja rizicima bankeLiberalizacija i nestabilnost finansijskih tržišta, te veći stepen konkurentnosti na tržištu, izlažu banke većim i novim rizicima. Da bi se održala konkurentna sposobnost banaka na tržištu, kontinuirano su potrebne finansijske inovacije u poslovnju banaka, kao i u upravljanju bankarskim rizicima. Odgovornost za stabilnost bankarskih sistema i tržišta je u velikom broju država izmenjena, tako da je došlo do partnerskih odnosa između ključnih učesnika, koji upravljaju različitim dimenzijama finansijskih i operativnih rizika. To potvrđuje da je kvalitet upravljanja bankom i rizicima banke, ključni kako za održavanje sigurnosti i mstabilnosti bankarskog sistema kao celine, tako i na nivou pojedine banke.

Partnerstvo u upravljanju rizicima u kojoj svaki od ključnik učesnika ima precizno određenu odgovornost za specifičnu dimenziju pojedinog područja upravljanja rizicima. Polazeći od toga, finansijska i druga područja rizika obuhvataju sledeće nivoe:

(a) na korporativnom nivou:

74 BANKE I RIZICI


bilans stanja banke, profitabilnost (bilans uspeha), rizik solventnosti (adekvatnosti kapitala. rangiranje rizičnosti banaka.

(b) na portfolio nivou: kreditni rizik, rizik hartija od vrednosti, rizik kamatne stope, valutni rizik, i vanbilansni rizik.

Da bi se upravljanje navedenim rizicima banke, posebno korporativnim, uspešno upravljalo, neophodan je partnerski pristup i razvoj novih oblika korporativnog upravljanja rizicima preko identifikacije i raspodele zadataka, kao dela procesa upravljanja rizicima. To se odnosi na mehanizam partnerstva banaka i sledećih faktora: zakonodavnih tela, akcionara, nadzornih i izvršnih odbora, odbora za reviziju i unutrašnju kontrolu, spoljnih revizora I javnosti (klijenata, rejting agencija, analitičara).

Treba posebno naglasiti, da same banke u navedenom procesu imaju primarnu ulogu u pravcu povećanja efektivnosti i efikasnosti svoga poslovanja. To bankama nameće obavezu da se u okviru menadžment procesa upravljanja bankom oslanjaju na sledeće principe i to:

(1) kvalitativno oblikovanje korporativne strategije, (2) uspostavljanje jasne podele odgovornosti i ovlašćenja,(3) naglašeno “jaku” ulogu upravljanja finansijskim rizicima,(4) definisanje korporativne vrednosti, pravila ponašanja i standarde,(5) finansijksi i menadžerski podsticaj svim “akterima” u procesu rada i

upravljanja,(6) transparentnost i odgovarajući tok internih i eksternih informacija.

U pogledu stabilnosti ukupnih raspoloživih izvora, najmasovnija i najstabilnija sredstva čine sredstva penzionih fondova, zatim sredstva osiguravajućih kompanija, pa tek onda sredstva poslovnih banaka.

Strukturu rizičnosti mogućih ulaganja sredstava u poslovnim bankama, počev od zadovoljavajuće sigurnosti i likvidnosti, pa do niskog, srednjeg i visokog rizika ulaganja, pokazuje sledeća slika br. 1-4. u obliku piramide rizika ulaganja.

BANKE I RIZICI 75


Slika br. 1-4: Struktura rizičnosti finansijske piramide12)

Kao što pokazuje slika 1-4 u strukturi rizika finansijske piramide razlikujemo nekoliko ‘slojeva’ rizičnosti ulaganja finansijskih sredstava:

(1) prvi “sloj” predstavlja najobimniji deo plasiranih sredstava banke i treba da ima karakteristike sigurnog i likvidnog ulaganja, koje obezbeđuje pristojan i stabilan prinos na investirana odnosno plasirana sredstva;

(2) drugi “sloj” sredstava je po obimu nešto manji od prvog, ali još uvek znatan po svom učešću u ukupnim plasmanima i treba da donosi relativno dobar prihod i da obezbeđuje mogućnosti dugoročnog rasta banke;

(3) treći “sloj” je relativno manji deo plasiranih sredstava, znatno manji i od prvog i od drugog sloja, angažovan je i plasiran u spekulativne poslove koji mogu doneti relativno dobar prihod ako se dobro obave; i

(4) četvrti “sloj” predstavlja. relativno mali deo plasiranih sredstava u visokorizične poslove, koji nemaju neke sigurnosti za uspeh, ali ako se poduhvati uspešno okončaju, donose visoke profite.

4.2.3. Odgovornosti učesnika za korporativno upravljanje rizikom bankeKorporativno upravljanje bankom u tržišnoj privredi podrazumeva proces u kome učestvuje više učesnika na direktan ili indirektan način. To se posebno odnosi na proces upravljanja finansijskim rizicima banke u tržišno orijentisanom nastupu banke. Analiza procesa korporativnog upravljanja finansijskim rizicima banke obuhvata tri grupe učesnika, čije su odgovornosti različite u tom procesu i to:

sistemski faktori okruženja, institucionalni faktori na tržištu, te

12) John Downes and Jordan Elliot Goodman: Dictionary of Finance and Investment Terms, Third Edition, Barrons’ Business Guides, New York, 1991. godine, str. 147.

76 BANKE I RIZICI


klijenti banaka i javnost.

Sistemski faktori odnose se na aktivnosti zakonodavnih i regulativnih organa. Njihov zadatak je da se što preciznije definišu zakonski regulacioni okviri pravne i ekonomske sredine u kojoj banke posluju, te da reguliše nadzor nad primenom propisanih normi. Pored navedenog zadatka, ovi propisi imaju za cilj da utvrde i određene parametre, čija primena će obezbediti optimalnu mogućnost upravljanja bankarskim rizicima. Pregled br. 1-4: Ključni učesnici i odgovornost u upravljanju rizicima banke

ZnačajR.br. Ključni

učesniciOdgovornost za

upravljanje rizicima

Strategijski nivo

(kreiranje politike)

Operativni nivo

(izvršavanje zadataka)

1 2 3 4 5A. Sistemski1. Pravna i

zakonodavna telaOptimizacija Kritični N/a

2. Nadzornici banaka Nadzor Indirektni IndirektniB. Institucionalni1. Akcionari Imenuju ključne

učesnikeIndirektni Indirektni

2. Nadzorni odbor Utvrđuju politiku Kritični Indirektni3. Uprava Provodi primenu politike Kritični Kritični4. Odbor za reviziju/

Unutrašnja revizijaProveravaju usklađenost sa politikom nadzornog odbora i pružaju podršku kontroli, praksi i procesu korporativnog upravljanja rizicima

Indirektni Kritična

5. Spoljna revizija Ocenjuju i daju mišljenje Indirektni -C. Klijenti1. Spoljni akcionari/

JavnostOdgovorno ponašanje N/a Indirektni

U navedenom pregledu br. 1-42 navedene su odgovornosti ključnih učesnika koji su uključeni u korporativno upravljanje bankom i upravljanje rizicima u okviru navedene tri grupe fakrora.

4.4. SISTEMSKI OKVIR ZA UPRAVLJANJA RIZICIMA BANKE

2 Hennie van Greuning i Sonja Brajović Bratanović: Analiza i upravljanje bankarskim rizicima – Pristup za ocenu organizacije upravljanja rizicima i izloženosti na finansijskom tržištu, drugo izdanje, MATE, Zagreb, 2006, str. 33

BANKE I RIZICI 77


4.2.1. Zakonodavni organi i upravljanje rizicima bankeSmatra se da zakonodavni okvir za upravljanje rizicima banke ne obuhvata samo propise usmerene na ostvarivanje specifičnih ciljeva banke. Naime, zakonodavno okruženje podrazumeva opštu filozofiju pristupa regulaciji i principe koji determinišu sadržinu i uslove primene pojedinih propisa iz ove oblasti. Polazi se od toga, da se zakonodavci u ovom poslu mogu opredeliti za jedan od dva pristupa: samostalni pristup određivanja propisa ili tržišno orijentisani pristup određivanju propisa. Opredeljenje za jedan od ova dva pristupa najčešće proizilazi iz karaktera filozofskih principa na kojima počiva data privreda, kao i karakter privređivanje u celosti.

Samostalni pristup određivanja propisa u suštini ograničava obim aktivnosti banaka kao finansijskih institucija i više je usmeren na propisivanje standarda za sve rizike koje poznaje i definiše zakonodavac. Slaba strana ovakvog pristupa proizilazi iz činjenice, da propisi mogu ubrzo da “zastare”, odnosno mogu da budu relativno brzo prevaziđeni. To predstavlja opasnost da propisi postanu neka vrsta “kočnice”, pošto ne mogu da obuhvate i standarde za neke buduće rizike koji mogu proizaći iz raznovrsnih finansijskih inovacija.

Suptotno tome, tržišno orijentisani regulacijski, odnosno zakonski pristup polazi od toga, da je tržište taj mehanizam, koji može efektivno funkcionisati, što se pozitivno odražava i na sposobnost upravljanja rizicima. U ovom slučaju, uloga zakonodavca je usmerena na “pospešivanje” i unapređenje procesa upravljanja rizicima. Naime, zakonodavac i institucije, koje su predmet regulative, treba da se usaglase oko zajedničkih ciljeva To istovremeno podrazumeva, da pri oblikovanju propisa, zakonodavac treba da ima u vidu stavove tržišnih učesnika, odnosno finansijskih institucija (banaka) oko zajedničkih ciljeva, kako bi se obezbedio efektivan i efikasan proces upravljanja rizicima.

4.2.2. Nadzorni organi i upravljanje rizicima bankeNadzor nad poslovanjem banaka ne treba poistovećivati sa pravnim ili administrativnim delovanjem, koj je usmereno na regulative vezanu za bankarsko poslovanje. Takva regulative se često zasniva na samostalnom kreiranju i donošenju propisa od strane zakonodavnih organa, kojim se banke opterećuju brojnim zahtevima, koji ih ograničavaju u razvoju finansijskih inovacija, odnosno u razvoju njihovih proizvoda i usluga.

Kakos u poslovne transakcije velikih banaka veom složene, pa ih je teško pratiti i procenjivati, zbog toga nadzorni organi u značajnoj meri zavise od unutrašnjih nadzornih upravljačkih sistema. Insistiranje na tradicionalnom pristupu regulativi i nadzoru poslovanja banaka (samostalno kreiranje zakona i propisa) je prevaziđeno, pošto se isti nemože nositi sa izozovom modernog bankarskog okruženja I turbolentnim tržištima. Zato je neophodna sveobuhvatna konsultacija između banak I zakonodavnih organa u pravcu napora ka tržišno orijentisanom I rizično baziranom

78 BANKE I RIZICI


procesu nadzora banaka. Da bi se kreiralo ovakvo okruženje, potrebno je jasno inkorporirati odgovornost ključnih učesnika u procesu upravljanja rizicima. Poznato je da ni najbolji zakoni, niti dobar nadzor nad radom banaka, ne mogu spasiti banke od basnkrota. Međutim, ključna uloga uređivanja “poslovnog ambijenta” u kome banke obavljaju svoju delatnost, jeste da služi kao oslonac za razvoj delotvornijeg sistema upravljanja rizicima, kao i za unapređenje razvoja okruženja u kome se odvija proces upravljanja rizicima banke. Upravo partnerstvo u izradi i nadzor nad primenom zakonskih i drugih propisa od strane banaka, treba da pokaže da li se ti propisi striktno i pravilno primenjuju, te da li postoji finansijska održivost pojedinih rešenja u pogledu efikasnosti upravljanja rizicima. Ta provera čini bitan elemenat za ocenu “održivosti” ili valjanosti pojedinih zakonskih rešenja u pravcu efikanosti upravljanja rizicima.

Kada zakonodavni i nadzorni organi private činjenicu realnosti, da ne mogu isključivo oni snositi odgovornost za sprečavanje stečaja banaka, oni bi tada trebali da jasno utvrde svoje mogućnosti i nakon toga svoje napore usmeriti na tako definisanu misiju. Naime, misija nadzora banaka u savremenom okruženju bi mogla glasiti: “Uspostava zakonodavnog i pravnog okvira u kojem se kvalitet i efektivnost upravljanja rizicima banaka može optimizirati sa ciljem doprinosa zdravlju I stabilnosti bankarskog sistema.”3

Uloga nadzora nad bankama se može smatrati kao nadzor, procena, pa kada je to potrebno, i podrška procesu upravljanja rizicima u bankama. Međutim, treba biti realan u činjenici, da su nadzorni organi samo jedan od mnogih faktora koji doprinose stabilnosti bankarskog sistema. Ostali učesnici su odgovorni za upravljanje rizicima, pri čemu dobro oblikovani i osmišljeni propisi sve više naglašavaju odgovornost najvišeg upravljačkog nivoa banke.

Sledeći korak u smislu napretka procesa upravljanja rizicima u banci jeste strožije tretiranje obaveze javne objave informacija, koji umanjuju ulogu nadzorne odgovornosti javnosti. Ovakvi pristupi regulative i nadzoru doprinose razvoju doslednijeg i ujednačenijeg zakonodavnog okruženja za banke kao finansijske institucije.

4.5. INSTITUCIONALNI OKVIR UPRAVLJANJA RIZICIMA BANKE

4.3.1. Uloga i odgovornost akcionara u upravljanju rizicima banke Akcionari imaju ključnu ulogu u procesu korporativnog upravljanja bankom. Izborom nadzornog odbora i davanjem saglasnosti na izbor menadžment tima ili uprave banke, odbora za reviziju i spoljnih revizora, akcionari opredeljuju strategijski pravac razvoja banke. U ovom području odgovornosti banke se donekle razlikuju od preduzeća I firmi

3 Ibidem, str. 36.

BANKE I RIZICI 79


po tome, što je odgovornost uprave i nadzornog odbora banke, ne samo prema akcionarima, nego i prema depozitarima, pošto su i depozitari izloženi rizicima banke.

Smatra se, da je u savremenom tržišno orijentisanom pristupu regulativi banaka naglasak na fiducijarnoj odgovornosti akcionara. To se ogleda prevenstveno u strožim uslovima u davanju odobrenja za rad bankama i standardima koje osnivači banaka i veliki akcionari moraju zadovoljiti, da bi bili prihvatljivi i smatrali se normalnim. Zato postupak za davanje dozvola za rad banaka po pravilu obuhvata obaveznu identifikaciju glavnih akcionara, kao i minimalni broj akcionara (ovo nije u svim pravnim sistemima isto). Gotovo u svim zemljama, centralna banka odobrava promene akcijskog kapitala banke, proverava i odobrava statute, politike i postupke banaka, kojima se uređuju specifini odnosi banke i njenih akcionara.

I neka druga pitanja iz ove oblasti zahtevaju odobrenje ili saglasnost centralne banke. Tako se za lica koja postaju osnivači banke ili koja su “veliki akcionari”, što znači određeno učešće u akcijskom kapitalu (na primer u rasponu 10 do 15%), traži posebna saglasnost. Ovaj zahtev podrazumeva, da se zahteva verifikacija sposobnosti akcionara, da su sposobni i voljni efektivno da ispunjavaju svoje fiducijarne odgovornosti za rad banke, kao što su: pribavljanje potrebnog dodatnog kapitala, da ne zahtevaju od banke finansiranje projekata koje oni podržavaju.

Osnovni cilj akcionara banke je ostvarivanje adekvatnog prinosa na investirana sredstva u akcijski kapital banke. Akcionari kao vlasnici banke su ovlašćeni da: biraju, imenuju i razrešavaju ključna lica zadužena i odgovorna za organizaciju banke i upravljanje procesom rada banke u svrhu ostvarivanja profita banke. Dakle, akcionari treba da imaju ključnu ulogu u nadzoru poslovanja banke. Od akcionara se očekuje izbor stručnog nadzornog odbora, koji poznaju bankarsko poslovanje i koji su iskusni i kvalifikovani za donošenje odluka o efektivnim ciljevima i efikasnim politikama banke. To drugim rečima znači, da nadzorni odbor treba da bude sposoban da:

usvoji odgovarajuću poslovnu strategiju banke, nadgleda poslovanje banke i njenu finansijsku poziciju, nadzire i održava potrebnu dokapitalizaciju, i sprečava “samouslužnu” praksu na nivou cele banke.

Akcioari velikih banaka, sa razuđenom organizacionom strukturo, teže mogu doći do izražaju u procesu upravljanja bankom. U ovakvim slučajevima, ako se ne slažu sa načinom upravljanja bankom, oni nemaju mnogo mogućnosti da poprave svoj status sem da prodaju svoje akcije.

4.3.2. Uloga i odgovornost nadzornog odbora za upravljanje rizicima bankeU većini zakona o bankama, krajnju odgovornost prema depozitarima i akcionarima ima nadzorni odbor banke. Naime, nadzorni odbor je zadužen da preko efektivnog, aktivnog i kontinuiranog upravljanja bankom, vrši zaštitu interesa depozitara i akcionara banke u skladu sa zakonskim propisima. Članovi nadzornog odbora vrše

80 BANKE I RIZICI


podelu operativnog upravljanja poslovanja banke po operativnim izvršiocima, ali ne mogu preneti i odgovornost za posledice neizvršavanja poslova mimo politika i procedura vezanih za kreditiranje, investiranje i druge poslovne aktivnosti banke.

Nadzorni odbor u značajnoj meri privlači pažnju zakonodavnih organa imajući u vidu da rizično osetljivi pristup nadzoru banaka naglašava fiducijarnu odgovornost nadzornog odbora. Upravo zbog toga, intencije su da članovi nadzornog odbora treba da budu kvlifikovani i sposobni da dobro izvršavaju svoje obaveze. Zakoni i prateća regulative obično utvrđuju način izbora, potreban broj, kvalifikacije, njihove obaveze i način smenjivanja, kao i obavezu objavljivanja spoljnih poslovnih interesa. Ostala zakonska regulative uređuje područje ograničenja, zabrana, naknada I provizija, prevare, krađe, pogrešne radnje i unose, kazne i druga pitanja.

Nadzorni odbor treba da bude snažan, nezavisan i aktivno uljučen u poslovanje banke. i članovi odbor i menadžment tim banke moraju se pridržavati visokih etičkih standarda, biti stručni i sposobni za obavljanje zadataka iz svog delokruga posla. Najvažnija obaveza nadzornog odbora je da obezbedi da menadžment tim banke poseduje odgovarajuće:

veštine, znanja, iskustvo, i sposobnost odlučivanja,

kako bi upravljala poslovanjem banke na jedan zdrav, odgovoran i profitabilan način. Članovi menadžment tima direktno odgovaraju nadzornom odboru i ovaj odnos mora da bude podržan “jakom” hijerarhijom. Nadzorni odbor mora biti “veoma blizak” razumevanju prirode poslovnih aktivnosti banke i posebno problematike vezane za rizike banke. Osnovne odgovornosti nadzornog odbora na području upravljanja sizicima banke su:4

oblikovanje jasne filozofije, jasna podela ovlašćenja i odgovornosti, odobravanje i revidiranje politke prihvatljivog rizika osigurava identifikaciju, merenje, utvrđivanje i nadzor rizika, periodično revidira programe održavanja kapitala, pribavlja objašnjenja za slučajeve prekoračenja ograničenja, osigurava da unutrašnja revizija obuhvata proveru pridržavanja politika i

postupaka, ovlašćuje upravu za definisanje i sprovođenje strategije,

4 Hennie van Greuning i Sonja Brajović Bratanović: Analiza i upravljanje bankarskim rizicima – Pristup za ocenu organizacije upravljanja rizicima i izloženosti na finansijskom tržištu, drugo izdanje, MATE, Zagreb, 2006, str. 44

BANKE I RIZICI 81


utvrđuje sadržaj i učestalost izveštaja, osigurava zdravu kadrovsku politiku, politiku plata i pozitivno radno

okruženje, obavlja godišnju procenu uspešnosti rada predsednika/glavnog direktora

banke, imenuje odbore za određivanje naknada (plata) za izvšnu upravu.

Čak i ako članovi nadzornog odbora nisu stručnjaci za bankarske rizike i sisteme upravljanja rizicima, oni moraju obezbediti raspolo1ivost ovakve ekspertize i mogućnost da sisteme upravljanja rizicima rvidiraju stručnjaci sa potrebnim odgovarajućim kvalifikacijama. Nadzorni odbor mora pravovremeno preduzeti aktivnosti neophodne za dokapitalizaciju banke, koja odgovara ekonomskom I poslovnom okruženju, te bančinom profile izloženosti riziku.

Pored navedenih obaveza, nadzorni odbor treba obezbediti da banka ima odgovarajući sistem unutrašnje revizije i kontinuirano funkcionisanje sistema upravljanja rizicima banke. Dalje, nadzorni odbor treba obezbedi u potpunosti pridržavanje odredbi zakona o bankama, kao i drugih propisa koji se odnose na regulaciju bankarskog poslovanja.

4.3.3. Uloga i odgovornost menadžment tima za rizike banke Nema sumnje, da finansijsko zdravlje i uspešnost poslovanja bankarskog sistema zavisi od nadzornog odbora i top menadžmenta pojedinačnih banaka. Kvalitet upravljanja menadžment tima i nadzora koji obavlja nadzorni odbor izražava se preko strategijskog pozicioniranja banke, prirode izloženosti banke riziku i adekvatnosti sistema identifikacije, nadzora i kvaliteta upravljanja bankarskim rizicima. Upravo zbog toga je uloga top menadžmenta banke bazična veza rizične osetljivosti pristupa regulative i nadzoru nad poslovanjem banaka. Zato se od strane zakonodavca sve više potenciraju ovlašćeenja top menadžmenta banaka, kako bi oni prihvatili ključnu odgovornost za održavanje sigurnosti i stabilnosti poslovanja banaka.

Polazeći od toga, kvalitet i iskustvo pojedinaca koji čine top menadžment banke postaje od izuzetne važnosti. U finansijskoj instituciji kao što je banka, process upravljanja rizicima ne počinje na strategijskim vezama ili započetim procesom planiranja, ili na aktivnosti na nekom od odboru. Proces upravljanja rizikom počinje onog momenta, kada je perspektivni budući radnik primljen u banku ili unpređen na višu stepenicu bankarske menadžment hijerarhije.

Da bi se obezbedila stručnost I kvalitet menadžment tima u bankama, zakonodavci praktikuju različite pristupe. Većina zakonodavaca je utvrdila standarde kojima menadžer mora udovoljiti prilikom izbora i imenovanja na radon mesto. Standardi za izbor i imenovanje “stručnih lica uprave” banke ogledaju se u razmatranju informacija od strane akcionara, članova odbora i borda direktora, o kandidatima u vezi sa sledećim činjenicama:

ranije opružbe ili umešanost u kriminal (prevaru, nepoštenje ili nasilje),,

82 BANKE I RIZICI


kršenje bilo kog zakona zbog nepoštenje, nestučnosti ili neprimerenih radnji, saznanja da je direktor direktni krivac za nesposobnost izmirenja dugova, uključenost u nepoštene, sumnjive poslove i nestručno donošenje odluka, odbijanje molbe, povlačenje ili oduzimanje dozvole za vođenje poslova, obavljanje dužnosti člana uprave u cenzurisanoj, upozorenoj, pod

disciplinskim postupkom ili je institucija bila predmetom tužbe, povezanost sa institucijom kojoj je odbijen zahtev za dozvolu za rad ili je

povučen, postojanje otkaza, izuzeća u struci, disciplinskog postupka protivnom struci

ili zvanju, neplaćanje dospelog utuženog duga plativog u zemlji ili inostranstvu, da li je pravna osoba ikada proglasila nesolventnost, postojanje tužbi za uvrede ili uvreda i prekšaja (sem saobraćajnih)

realizovanih kada je osoba bila mlađa od 18 godina, svaki sudski postupak u koji je osoba bila uključena, a vezan je za osnivanje

ili upravljanje bilo kojim korporativnim organom, i svaka transakcija koja se tiče institucije.5

Ključna odgovornost menadžment tima banke je u tome, da se svi osnovni zadaci banke obavljaju u skladu sa jasno utvrđenim ciljevima, planovima, politikama i postupcima, te da banka ima jasno i precizno definisane sisteme, koji efektivno nadziru i upravljaju rizicima banke. Dakle, odgovornost menadžment tima (uprave) banke za upravljanje finansijskim rizicima banke ogleda se u:6

u izradi strategijskih planova, politika i preporuka, u primeni strategijskih planova, politika i preporuka, prihvatanjem institucionalne kulture i visokih etičkih standarda, izradom priručnika, koji sadrži politike, postupke i standarde vezane za

rizike, primeni efikasnog sistema internog nadzora i procene rizika, provođenje nadzora u pogledu pridržavanja ograničenja izloženosti riziku, primena provere i vršenje procene adekvatnosti nadzora unutrašnje revizije, i razvoj i provođenje sistema izveštavanje uprave o rizicima poslovanja banke.

Uloga menadžment tima u prepoznavanju, proceni, cenovnom vrednosvanju i upravljanju finansijskim rizicima dobro je opisana u Bazelskim sporazumima I i II. Naime, upravljanje rizicima treba da bude sastavni deo svakodnevnih poslovnih aktivnosti svakog bankarskog menadžera u okviru njegovog poslovnog područja i cele banke, kako bi se obezbedilo da se sistemi za upravljanje rizicima pravilno koriste i poštuju postojeće procedure. Na top menadžmtu banke je i da obezbedi odgovarajući unutrašnji nadzor u banci uključujući i otklanjanje konstatovanih propuste od strane revizora u procesu upravljanja rizicima banke.


BANKE I RIZICI 83


4.3.4. Odgovornost odbora za reviziju i unutrašnja kontrolu za rizike bankeUpravljanje rizicima odbora za reviziju može se smatrati produžetkom uloge upravljanja rizicima od strane nadzornog odbora. Naime, aktivnost odbor za reviziju je bitna podrška menadžment timu u identifikaciji i upravljanju složenim rizičnim područjima u banci. Otuda i proizilazi karakter misije odbora za reviziju, koja bi trebala da glasi: “unapređenje upravljanja operativnim rizicima na konsolidovanoj osnovi”.

Polazeći od takve osnove, ciljevi unutrašnje revizije banke treba da omoguće top menadžmentu banke:

identifikaciju i upravljanje poslovnim rizicima, pružanje osnove za nezavisne procene, procenu rezultata, uspešnosti i ekonomičnosti poslovanja, procenu usklađenosti poslovanja sa zakonima, politikama i postupcima, procenu pouzdanosti podataka, koje pripremaju računovodstveni i

informacioni sistemi, pružanje istraživačkih usluga za upravljanje pojedinim poslovnim

područjima.

Pored nesumnjive i nesporne uloge unutrašnje revizije, postoje i neke protivrečnosti u radu unutrašnje i vanjsku revizije, koje se mogu svesti na sledeće:

Iako imaju nesporan rezultat, odbori nisu sposobni obezbediti pravovremene I čvrste podatke o upravljanju rizicima institucije, pošto je njihov doprinos u retrospektivnoj kontroli rizika.

Odbor za reviziju stvara utisak da je upravljanje rizicima nešto što je potrebno revidirati dok se ne unapredi. U većini slučajevi, revizori su usmereni na brojeve I iznose, dok su poblemi upravljanja rizicima često rezultat internih pojedinačnih nedostataka ili loših odluka.

Odbori za reviziju nisu produktivni i zato što je upravljanje rizicima dinamičan process. Složena priroda finansijskih rizika sa kojima se danas susreću banke onemogućava odborima za reviziju da urade više od analiziranja rizika koje je moguće revidirati, pošto oni čine samo deo ukupnih rizika.

Nadzor i usmeravanje unutrašnje revizije sastavni je deo ukupne odgovornosti odbora za reviziju. Naime, i nadzorni odbor i menadžment tim (uprava) banke treba da imaju mehanizam, koji im omogućava da banka posluje u skladu sa politikama, te da se rizicima adekvatno upravlja. Prema tržišno orijentisanom pristupu, revizija se proteže i van pitanja direktno vezanih za administrativni nadzor i računovodstvo. Ona obuhvata sve metode i mere usvojene u banci u cilju očuvanja poslovne imovine i upravljanja rizicima, provere tačnosti i pouzdanosti računovodstvenih i menadžerskih

84 BANKE I RIZICI


informacija, promocije efektivnosti poslovanja i podsticaja za usvajanje politika top menadžmenta.

Najvažnija obaveza unutrašnje revizije (kontrole) jeste “pružanje podrške korporativnom upravljanju, sistemu nadzora I procesu upravljanja rizicima”. Posao unutrašnjih revizora je i da revidiraju godišnje finansijske izveštaje pre njihovog podnošenja nadzornom odboru, te obezbede da se u pripremi finansijskih izveštaja poštuju odgovarajuće računovodstvene politike i praksa.

Odgovornosti odbora za reviziju i interne revizije u vezi sa upravljanjem finansijskim rizicima banke su:

provera pridržavanja politika i procedura koje je donio nadzorni odbor banke od strane uprave,

pružanje podrške u korporativnom upravljanju, sistemu kontrole i procesu upravljanja rizicima,

provera adekvatnosti i tačnosti informacija se pružaju nadzornom odboru od strane uprave,

periodično izveštavanje nadzornog odbora o pridržavanju politika i procedura,

unapređenje komunikacije između nadzornog odbora i uprave, procena adekvatnosti metoda za merenje izloženosti riziku, testiranje svih vidova rizičnih aktivnosti i pozicija izloženosti riziku, podrška menadžment timu nad pozicijama izloženosti riziku, ograničenjima i

aktivnostima koje se preduzimaju u slučaju prekoračenja ograničenja, obezbediti da upravo potpuno razume utvrđene politike i procedure, te da ima

potrebno stručno znanje za njihovu primenu, ocena poslovanja i predlozi za unapređenje poslovanja.

Od unutrašnje revizije se očekuje i procena uloge spoljne revizije, kao i praćenje rešavanje problema koji su eventualno utvrđeni u njenom izveštaju. Očito je da postoje određene teškoće u zadovoljavanju i ispunjavanju očekivanja javnosti i zakonodavnih organa. Realno gledajući, sposobnost unutrašnjih revizora i odbora revizije da udovolje svim navedenim zahtevima je u dobroj meri ograničena.

4.3.5. Uloga i odgovornost spoljnih revizora za rizike bankeOsnovni cilj revizije je omogućavanje revizorima da izraze svoje mišljenje o tome, da li finansijski izveštaji verodostojno prikazuju finansijsko stanje banke i ostvarene rezultate poslovanja za posmatrani vremenski period. Po pravilu, izveštaji spoljne revizije se dostavljaju akcionarima. Međutim, ovaj izveštaj koriste i mnogi drugi zainteresovani faktori kao što su: nadzorne institucije, finansijski stručnjaci, depozitari i kreditori.

Tradicionalni pristup spoljnoj reviziji saglasno zahtevima opšte prihaćenih revizorskih standarda (International Standards of Auditing ili skraćeno ISA), po pravilu obuhvata

BANKE I RIZICI 85


reviziju sistema unutrašnjeg nadzora. Ova procena se provodi u cilju utvrđivanja prirode i razmera provere, pružanja analitičkog prikaza ili analize smernica, te radi preduzimanja određenih detaljnijih testova. Osim revizije računa dobiti I gubitaka, revidiraju se određene stavke bilansa stanja putem posebnih programa, kao na primer fiksna imovina, gotovina, investicije ili zaduženja. Tako su se ranije u istoriji spoljni revizori bavili prevarama i propustima u okviru funkcije kreditiranja. Danas se revizija retko bavi detaljnom krditnom analizom plasmana imajući na umu da to obavljaju nadzorne institucije.

Spoljni revizori, kao sastavni deo partnerstva u upravljanju rizicima, imaju specifičnu ulogu. Njihova uloga je da indirektno pomažu u:

proceni sposobnosti tržišta, proceni sa kojim bankama treba poslovati, proceni usklađivanja strategije upravljanja rizicima, dodatnoj zaštiti klijenata banke.

Kada se navedeni pristup u potpunosti prihvati od strane svih spoljnih revizora banaka, proces upravljanje rizicima bi se mogao značajno unaprediti u korist svih korisnika finansijskih usluga. Odgovornosti spoljnih revizora u pogledu upravljanja rizicima svode se na :

procenu izloženosti banaka riziku, koje revidiraju, analizu i ocenu podataka koje su im prikazane kako bi se uverili u smisao

ovih informacija, razumevanje osnove transakcija i finansijskih aranžmanna (struktura) koje

koriste klijenti banke, provera pridržavanja politika i postupaka koje je odobrio nadzorni odbor od

strane uprave banke, proveru podatak koji se prikazuju nadzornom odboru, akcionarima i

zakonodavnim organima, provera usklađenosti sa zakonskim propisima, izveštavanje nadzornog odbora, akcionara i zakonodavnih organa o

verodostojnosti njima poslatih podataka.

Kao deo procesa nadzora nad bankama, uloga stručnjaka za računovodstvo i reviziju značajno je dobila na svojoj važnosti. Izveštaji i pisma revizora menadžment timu banke mogu pružiti nadzornim institucijama vredne uvide u različite segmente poslovanja banke. To je od posebnog značaja, kada revizori ”otkriju” neke činjenice koje bi mogle narušiti stabilnost određene banke ili bankarskog sistema kao celine. U nekim slučajevima, revizori imaju i šire odgovornosti, pa i obaveze, koje su utvrđene zakonom

4.4. ULOGA JAVNOSTI U UPRAVLJANJU RIZICIMA BANKE

86 BANKE I RIZICI


4.4.1. Klijenati banke i zaštita imovine od rizikaPod izrazom javnost u ovom segmentu upravljanja rizicima podrazumeva se objavljivanje podataka banaka u različitim oblicima u cilju zaštite imovine i interesa klijenata banaka. Zaštita se odnosi na sve vidove:

osiguranje movine (depozita) klijenata, periodične objave banaka o rezultatima poslovanja, informacije rejting agencija o rizičnosti ulaganja banaka, i izveštaje, analize i podatke medija i finansijskih analitičara.

Kada funkcioniše sistem osiguranja štednje i depozita, klijenti banke u određenoj zemlji imaju zaštitu svoje imovine (štednje i depozita) do odrećenog nivoa od rizika. Kod nas je to iznos od 50.000 evra po jednom štednom računu u jednoj banci. 7

Međutim, odgovornost za investiranje sredstava i dalje ostaje na onima koji donose odluke o investiranju. Investitori i depozitari i dalje ostaju odgovorni za pridržavanje zdravih načela o prosuđivanju rizika i procene boniteta finansijske institucije. U onim situacijama, u kojima se klijenti ne mogu zaštititi, potrebno je razmotriti mogućnosti ograničenog osiguranja depozita kod banaka i jednostavnije ugovorne klauzule kod osiguravajućih društava i drugih portfolio menadžera.

Jedini način da se javnost može zaštititi od rizika jeste u mogućem preuzimanju rizika. Naime, potrebno je da se jasno diferencira i alocira rizik i postave sledća pitanja:

da li su to pojedinci kao investitori, koji deluju preko agenata (investicionih menadžera i brokera), ili

da li su to finansijski posrednici koji prikupljaju njihove izvore sredstava i ponašaju se kao gospodari banaka.

Prvi oblik javnih obaveštenja odnosi se na javno objavljivanje podataka o rezultatima poslovanja banaka. Ova obaveza pozitivno utiče na kvalitet poslovanja banke kao finansijske institucije. Nadzorni odbor i »uprava banke« su svesni toga, da će podaci o poslovanju, nakon što ih obrade finasijski mediji i konkurenti, doći u javnost čak i oni podaci iz najužeg stručnog kruga. Praksa banaka u SAD je da se objavljuju kvartalni podaci o ostvarenim rezultatima poslovanja u odnosu na protekli period, među kojima su najčešće: ukupan zbir bilansa banke, ukupan prihod, broj zaposlenih, profitna stopa, stopa dividende i tržišna cena akcija. Drugi oblik javnog obaveštavanja javlja preko rejting agencija kao što su Standard&Poor's, Moody's Investors Service8 i AM Best. Ove agencije se već decenijama bave procenom rejtinga preduzeća i banaka uz javno objavljivanje

7 Do promene, odnosno povećanja visine osiguranog iznosa došlo je krajem 2008.godine, odmah nakon izbijanja svetske finansijske krize oktobra iste godine. 8 Prof. dr Uroš N. Ćurčić: Bankarski portfolio menadžment Strategijsko upravljanje bankom, bonitetom, kvalitetom i portfolio rizicima banke, drugo izmenjeno i dopunjeno izdanje, Feljton, Novi Sad, 2002, str. 525-526.

BANKE I RIZICI 87


rejtinga. Navodimo prihvatljive rejting klasifikacije (određene od OCC) prikazjuje pregled br. 2-4.

Pregled br. 2-4: Prihvatljive rejting klasifikacijeStandard& Poor”

Moody”s O p i s

Kvalitetna ulaganja banke AAA Aaa Obligacije najvećeg stepena AA Aa Obligacije visokog stepenaA A-1, A Viši srednji stepen

BBB Baa-1, Baa Srednji stepen, na široj liniji između definitivno zdravih obligacija i onih koje imaju predominantno špekulativne elemente. Uopšteno, to je najmanji kvalitet koji se sme kvalifikovati za bankarsko ulaganje

Špekulativne i pogrešne odluke BB Ba Niži srednji stepen sa samo minornim

karakteristikama B B Nizak stepen, možda pogrešnoD Ca, c Najniži stepen, pogrešno, ekstremeno slabi izgledi

Provizoran ili uslovljen rejtingRejting-P

Con.(Rejting) Zahtevi otplate dugova su uveliko zavisni od realne procene budućih događaja.

U vrednovanju politike banke u poslovanju hartijama od vrednosti preporučuju se analitičaru, kao vodič, sledeći faktori:9

(1) opšti karakter bankarskog posla, koji se manifestuje u karakteristikama na njenim računima kredita i depozita i njena opšta ekonomska sredina;

(2) analiza strukture depozita banke u odnosu na broj, tipove i veličinu računa i u odnosu na trendove depozita, kompoziciju i stabilnost;

(3) veličina kapitala, gde važi generalno pravilo: što je manji bančin kapital, to treba da bude konzervantivnija njena politika, s obzirom da banka ima manja sredstva za apsorbovanje potencijalnih gubitaka;

(4) ekonomski i monetarni faktori, gde se sugeriše da dovitljivi portfolio menadžment treba da razmotri bazične ekonomske i monetarne faktore u formulisanju i izvršavanju politike investiranja u hartije od vrednosti. Međutim, upozorava se da preokupacija ovakvim analizama može biti indikativna ‘na špekulativne tendencije’, koje su nekorisne i nezdrave u bankarstvu.

9 The FDIC’s Manual of Examination Policies, Section H, page 6, revised, December 1, 1962.

88 BANKE I RIZICI


U savremenim tržišnim uslovima značajnu ulogu u procesu upravljanja rizicima imaju izveštaji, podaci i analize finansijskih analitičara. Finansijski analitičari mogu da pružaju investitorima savete u pogledu ulaganja njihovih sredstava u pojedine poslovne poduhvate. Finansijski analitičari su »upćeni« u kretanje finansijskih podataka sa aspekta rizika pojedinih vrsta ulaganja. Investitori koji kupuju hartije od vrednosti od banaka i drugih emitenata, snose rizik tih ulaganja kao i ostali kreditori. Svako ulaganje nosi sa sobom i mogućnost nekog potencijalnog gubitka, pa zbog toga investitori moraju »nadzirati« poslovanje banaka kako bi zaštitili svoje interese.

Međutim, u posmatranju ovih problema, u praksi treba biti realan. Naime, ponekad se ugled institucije smanjuje tek sa proširenjem problema, odnosno kada je šteta ne može da se sakrije, odnosno kada je već nastala. U ovakvim prilikama ostaje otvoreno pitanje, da li je tržište moglo ranije, na vreme, prepoznati pogoršanje poslovanja i povećanu rizičnost određene institucije da je bilo više raspoloživih informacija. Naime, još uvek ne postoje tehnike za procenu rizika koje bi bile standardizovane i koje bi mogle verodostojno te »prognoze«« prikazati preko javno objavljenih podataka. Upravo zbog toga su tržišni učesnici ograničeni u mogućnosti da analiziraju probleme u kreditiranju tokom njihovog pojavljivanja.

BANKE I RIZICI 89


Glava 5.

UPRAVLJANJE BILANSIMA POSLOVNE BANKE

90 BANKE I RIZICI

Upravljanje bilansima poslovne banke

5.1. UPRAVLJANJE BILANSIMA BANKE

5.1.1. Bilansi poslovne bankeBanka kao samostalna finasijska profitno orijentisana finansijska institucija posluje po principima privrednog računa. To znači, da je poslovni motiv banke ostvarivanje profita u njenom poslovanju. U iskazivanju rezultata svog poslovanja, banka sastavlja tokom godine kvartalne i polugodišnje periodične obračune i na kraju godine završni račun. Kvartalni i polugodišnji obračuni ili poznatiji kao periodični obračuni, sastavljaju se u formi bilansa stanja i bilansa uspeha banke, koje prate izveštaji o poslovanju banke.

Bilansi mogu biti: a) na nivou jedne banke, b) na nivou sistema poslovnih banaka i 3) na nivou bankarskog sektora. Ovde će sa posebnom pažnjom biti analiziran bilans na nivou banke, kao pogodno oruđe za upravljanje bilansnom strukturom banke. Da bi bilans banke bio što pogodniji za analitički pristup upravljanju pozicijama u bilansu banke, potrebno je koristiti tzv. neto bilans banke, koji pokazuje plasmane u kredite i hartije od vrednosti na strani aktive i izvore sredstava, kojima se pokrivaju navedeni plasmani na strani pasive (uglavnom depozite).

Bilans stanja banke je pregled njenih finansijskih pozicija u aktivi i pasivi, tj. sredstava (imovine) u aktivi i izvora sredstava (obaveza) u pasivi, te akcijskog kapitala kao posebnog oblika izvora sredstava.1) Uprošćeno rečeno, banka prima depozite vodeći ih kao obavezu banke i “proizvodi” kredite vodeći ih kao sredstva banke, oblikujući tako svakodnevno, tačno i nenamešteno bilans stanja i bilans uspeha. U ovome se i nalazi objašnjenje za značaj upravljanja sredstvima i obavezama banke, pošto se apsolutne i strukturalne promene u bilansu stanja banke odražavaju u apsolutnim iznosima na profit banke i stabilnost poslovanja banke.

Iz podataka bilansa stanja banke može se dobiti niz korisnih informacija za upravljačke potrebe menadžmet tima banke. Te informacije su naročito pogodne za operativno poslovanje banke, dok sledeći koeficijenti mogu služiti kao kontrolni pokazatelji uspešnosti poslovanja banke:2)

stopa gotovine, stopa likvidnosti,

1) Reč BILANS je latinskog porekla i potiče od reči “bilan”, koja označava dvostranu vagu. Inače, francuski izraz za bilans je takođe “bilan”, nemački “bilanz”, italijanski “ bilancio”. U engleskoj odnosno anglosaksonskoj literaturi taj izraz je “balance” odosno “balance sheet”. 2) Zabiholah Rezaee: Financial Institutions, Valuations, Mergers, and Acquisitions – The Fair Value Approach, Second Edition, John Wiley & Sons, New York, 2001.godine, str. 218-219.

BANKE I RIZICI 91


stopa solventnosti, stopa rezerve likvidnosti, stopa kreditiranja, i stopa kapitala.

Osnovna svrha navedenih pokazatelja jeste, da se za potrebe menadžment tima banke vršI sagledavanje efikasnosti i efektivnosti poslovanja banke u određenom vremenskom periodu. Bilans stanja i njegove promene obima čine osnovu za ostvarivanje budućeg rezultata, odnosno profita banke. Bilans uspeha samo iskazuje rezultate promena na određeni dan, odnosno šta se desilo tokom proteklog perioda, kao u pogledu prihoda, tako i u pogledu rashoda, odnosno troškova banke, čija je konačna rezultanta profit banke. Upravo zbog toga je fokus razmatranja bilans stanja banke, njegove promene i upravljanje tim promenama u cilju ostvarivanja planiranog profita banke.

Osnovni smisao bilansa stanja banke je omogućavanje uvida u strukturu i suštinu svakodnevnih, a posebno važnijih segmenata poslovanja banke, poslovnih operacija i pojedinih vrsta poslova banke. To se naročito odnosi na poslove mobilizacije depozita i odobravanja raznih vrsta kredita, pošto bilans stanja banke u svakom momentu pokazuje stanje izvora i plasmana banke i njihov međusobni odnos. Pošto je banka profitno orijentisana institucija, maksimiziranje profita postiže se na osnovu optimalnog obima i strukture izvora sredstava i plasmana istih, te maksimiziranjem razlike između nivoa prihoda i nivoa troškova banke u formi profita.3)

Tipična struktura bilansa jedne banke srednje veličine u razvijenoj tržišnoj privredi (na primer, u SAD) data je u pregledu br. 5-1.4)

Pregled br. 5-1: Tipična struktura bilansa bankeAKTIVA PASIVA

1. Krediti i diskonti 60%2. Plasmani u hartije 27%3. Likvidna aktiva 3%4. Gotovina 6%5. Ostala aktiva 4%

1. Oročeni depoziti 44%2. Depoziti po viđenju 30%3. Obav. na novčanom .tržištu 11%4. Ostale obaveze 7%5. Akcijski kapital 8%

UKUPNO: 100% UKUPNO: 100%

3) Ibidem, strana 135. 4) Joseph F. Sinkey, Jr.: Commercial Bank Financial Management in te Financial Services Industry, Third Edition, MacMillan Publishing Company, New York, 1989. godine, strana 27. Pored ove strukture, data je i struktura bilansa komunalne banke i velikih banaka novčanih centara (“money centar banks”). Samo desetak godina ranije, ta struktura je izgledala znatno dugačije. Vidi o tome detaljnije: Dr Srboljub Jović: Bankarstvo, Naučna knjiga, Beograd, 1990. godine strana 134-135.

92 BANKE I RIZICI


Posebno treba istaći, da je za bilans stanja banke bitna ravnoteža i ročna usklađenost. Uravnoteženim bilansom stanja banke smatra se onaj bilans, u kojem su ročno i valutno izbalansirane vrednosti aktive i pasive. Ako banka prihodima pokriva troškove, perfektno uravnotežen bilans banke zahteva da se likvidnim rezervama pokrije rizik neblagovremenog plaćanja. Ročna usklađenost bilansa stanja banke garantuje pokrivanje rizika nelikvidnosti. Valutna usklađenost aktive i pasive garantuje pokrivanje valutnog rizika usled promene valutnog kursa. Konačno, solventnost banke se bilansno iskazuje preko akcijskog kapitala i rezervi, čime se brani stabilnost poslovnog sistema banke.

Prosečna struktura konsolidovanog bilansa naših banaka na dan 31. 12. 1992. godine prikazana je u pregledu br. 5-2.5)

Pregled br. 5-2: Struktura konsolidovanog bilansa naših banakaAKTIVA PASIVA

1. Kratkoročni plasmani 35,9%2. Dugoročni plasmani 56,4%3. Ostali delovi aktive 7,7%

1. Kratkoročni izvori 28,9%2. Dugoročni izvori 55,9%3. Kapital banaka 15,2%

UKUPNO: 100,0% UKUPNO: 100,0%

Aktuelni podaci o ročnoj i strukturalnoj usklađenosti bilansa stanja banke obezbeđuju se preko bankarskog računovodstvenog i bankarskog informacionog sistema, koji se razlikuju od računovodstvenog sistema preduzeća. Bankarski računovodstveni sistem razlikuje se od računovodstvenog sistema preduzeća i po tome6), što se u banci računi glavne knjige treba da dnevno bilansiraju, što znači, da banka treba da ima dnevno bilans stanja i bilans uspeha. Naravno, ovakvu brzinu postižu dobro organizovane, tehnički i kadrovski opremljene banke u razvijenim tržišnim privredama (SAD, Nemačka, Japan). Kako je prošlo skoro deset godina posle izvršene privatizacije, takvu ažurnost postižu danas skoro sve naše banke.

Bilans uspeha (poznat i kao bilans prihoda i rashoda banke) je finansijski izveštaj koji sumarno prikazuje finansijsko poslovanje banke, uključivši profit ili gubitak za određeni (specifični) vremenski period. Njemu, obično, prethodi i sa njim čini celinu bilans stanja aktive i pasive banke za isti period. Prvi korak za banku je u definisanju profitabilnosti. Najbolja definicija za banke je ona, koja se oslanja na njene tri dimenzije: na povrat uloženih sredstava (“return on assets” ili ROA), povrat akcijskog

5) Podaci navedeni iz Biltena Narodne banke Jugoslavije za 1999. godinu. S obzirom da ne raspolažemo drugim podacima, dati su podaci iz zbirnog konsolidovanog bilansa banaka sa aspekta ročnosti – kratkoročna i dugoročna aktiva i pasiva.6) Bankarski računovodstveni sistem razlikuje se od računovodstvenog sistema u privredi: ono što je u kontnom planu privrede DUGUJE, to je u banci POTRAŽUJE, zatim ono što je u privredi POTRAŽUJE, to je u banci DUGUJE. Pored ovoga, računovodstveni sistem u privredi može da trpi i određenu neažurnost, dok računovodstvo banke mora biti stalno ažurno i uredno.

BANKE I RIZICI 93


kapitala (“return on equity” ili ROE) i rast zarade po akciji (“earnings per share” ili EPS). U nedostatku EPS kao mere, neto prihod banke je njegov prihvatljivi supstitut. 1)

Bilans uspeha banke, kao i bilans stanja banke, teorijski postoji svakog momenata i rezultat je nastalih promena u poslovnoj aktivnosti banke. Druga je stvar da li takav bilans uspeha treba iskazivati s obzirom na tehničke mogućnosti, racionalnost sastavljanja i mogućnost ‘upotrebe’ takvog bilansa u upravljačke svrhe. Naime, sa stanovišta upravljačkih potreba banke, sastavljanje bilansa uspeha ima za cilj upoznavanje menadžment tima, borda direktora, deoničara i kontrolnih institucija sa ostvarenim pokazateljima konačnog uspeha banke za određeni period vremena izraženog u visini ostvarenog profita banke.

Uobičajena praksa i obaveza banaka u visoko razvijenim tržišnim privredama je da se zvanični rezultati po osnovu bilansa uspeha javno objavljuju po isteku svakog kvartala i jednom godišnje po isteku godine. Zato je od izuzetne važnosti da banka upravlja bilansom banke tokom izveštajnih perioda i da menadžment tim banke utiče na krajnje rezultate banke – posebno na visinu profita. Zbog toga je neophodno da menadžment tim banke raspolaže i podacima bilansa uspeha u kraćim vremenskim periodima, najmanje na kraju svakog meseca, da bi se moglo svesnom akcijom i donošenjem odgovarajućih korektivnih odluka usmeravati poslovanje banke ka većem profitu.

Da bi se jasnije sagledao globalni značaj bilansa uspeha banke, neophodno je sažeto ukazati na značaj svih kategorija izdataka, odnosno troškova u odnosu na ukupne prihode banke. Značaj uvida u raspodelu ukupnih prihoda vidljiv je na primeru jednog hipotetičkog bilansa prihoda i rashoda jedne banke za jednu godinu (pregled br. 5-3).

Pregled br. 5-3: Relativni značaj troškova i poreza u prihodima banke

Redni broj

Opis kategorija u bilansu uspeha

Iznosi u mil. dolara

Struktura u procentima

01. Ukupan prihod banke 215,0 100,00 100,0002. U tome: - kamatni prihodi 200,0 93,02 93,0203. - nekamatni prihodi 15,0 6,98 6,9804. Ukupni izda i (troškovi) banke 205,0 95,35 100,0005. U tome: - kamatni izdaci 150,0 69,77 73,1706. - nekamatni izdaci 2) 55,0 25,58 26,83 07. Neto prihod pre poreza 10,0 4,65 100,0008. Porezi na neto prihod 1,0 0,47 10,0009. Neto prihod posle poreza 9,0 4,18 90,00

1) David C. Cates: How Banks Make Money, u knjizi: The Financial Services Handbook – Executive Insights and Solutions, Editors: Eileen M. Friars and Robert N. Gogel, Joh Wiley & Sons, New York, 1987, str. 86.2) U okviru nekamatnih izdataka su rezervacije za moguće kreditne gubitke 13,0 mil. dolara i plate i beneficije zaposlenih 30,0 mil. dolara.

94 BANKE I RIZICI


Da bi to bilo efikasno, neophodno je poznavati dinamiku kretanja svih kategorija u okviru prihoda i rashoda banke, njihov obim, vrstu i strukturu, te njihov uticaj na visinu profita banke. Tako su bitne promene koje su vezane za kamatne prihode i kamatne rashode banke, koje u svim komercijalnim bankama čine okosnicu neto kamatnih prihoda banke, pa i visine prihoda banke pre poreza. Naravno, na krajnji rezultat banke utiču i nekamatni odnosno ostali prihodi i troškovi banke, koji se kumuliraju tokom obračunskog perioda.

Navedeni pregled pokazuje da su u strukturi ukupnog prihoda banke dominantni kamatni prihodi, koji učestvuju sa 93%, dok nekamatni prihodi sa svega cca 7%. Međutim, učešće kamatnih izdataka u ukupnim prihodima banke je oko 70%, dok je nekamatnih izdataka nešto preko 25 procenata. U nekamatnim izdacima su dve bitne stavke: rezervacije za moguće gubitke u kreditnom portfoliju (13,0 ili 6,05% u odnosu na ukupan prihod) i plate i beneficije zaposlenih (30,0 mil. dolara ili 13,95% u strukturi ukupnog prihoda banke). Bez rezervacije za moguće kreditne gubitke, koja stavka direktno umanjuje kamatne prihode banke, nekamatni izdaci iznose 42,0 mil. dolara ili sa 19% učestvuju u ukupnim prihodima banke.

Neto prihod pre poreza iznosi 10,0 mil.dolara ili 4,65%, a njegova raspodela ukazuje da 10% ide na porez, a 90% ostaje kao neto prihod posle poreza ili profit. U ovom slučaju neto prihod posle poreza ili pak profit, iznosi 9,0 mil. dolara tj. nešto preko 4% od ukupnog prihoda banke i služi za raspodelu odnosno isplatu dividende, i eventualno, za reinvestiranje u akcijski kapital banke. Veličina profita banke meri se navedenim pokazateljima odnosno koeficijentima: ROA kao pokazatelj racionalnosti korišćenja ukupnih sredstava, ROE kao prinos akcionarima na akcijski kapital i EPS kao rast tržišne zarade po jednoj akciji.

5.1.2. Upravljanje bilansom stanja bankeUpravljanje bilansom banke podrazumeva poznavanje kompozicije njenog bilansa i međusobnog odnosa računa u njenom bilansu. Osnovni identitet bilansa izražava se relacijom:

SREDSTVA = OBAVEZE + NETO VREDNOST

Za razliku od proizvodnih preduzeća, bilans poslovne banke se sastoji uglavnom od finansijskih sredstava umesto od fizičke aktive. Ova finansijska sredstva su pretežno u formi kredita domaćinstvima, poslovnim firmama i državnim institucijama i u formi plasmana u hartije od vrednosti. Najveći deo obaveza, odnosno pasive poslovne banke sastoji se od potraživanja domaćinstava, poslovnih firmi i državnih institucija po osnovu depozita po viđenju i oročenih depozita.

Ranije smo videli kakva je strukturalna kompozicija jedne komercijalne banke u razvijenoj tržišnoj privredi. Za analitički pristup analizi bilansa banke, potrebno je poznavanje i razumevanje internih odnosa među bilansnim računima. Jedan od takvih

BANKE I RIZICI 95


pokazatelja odnosa jeste finansijski leveridž banke ili finansijski oslonac (“financial leverage”). To se može izraziti kao iznos duga, odnosno depozita, koji se koristi za finansiranje aktive banke. O ovome će biti reči u kasijem izlaganju.

Veličina i kompozicija bilansa banke su važne zbog njihovog efekta na rizik (varijabilnost prinosa) i na sam prinos (profitabilnost). Važnost i implikacije strukture bilansa banke i navedene tri karakteristike bilansa date su u pregledu br. 5-4. One ukazuju na uticaj upravljačkih odluka menadžment tima i promena okruženja banke.

Pregled br. 5-4: Implikacije strukture bilansa na uspeh bankeGLAVNE KARAKTERISTIKE BILANSA KOMERCIJALNE BANKE 7)

Implikacija na banku:Karakteristike Važnost Rizik Prinos

1 Malo fiksne ili fizičke aktive

Nizak stepen poslovnog leveridža

Smanjuje rizik

Smanjuje prinos

2. Znatni iznosi kratkoročne pasive

(depozita)

Zahtevi da banka bude likvidna

Smanjuje rizik

Smanjuje prinos

3. Znatni iznosi sredstava koji se odnose na kapital

banke

Visok stepen finansijskog leveridža

Povećava rizik

Povećava prinos

Prvi navedeni slučaj ukazuje na male šanse banke koja ima malo fiksne aktive i nizak poslovni leveridž da uveća svoj profit. Ovakva banka utiče na smanjenje rizika, ali i na smanjenje svog profita. Drugi slučaj, kada banka ima značajne depozite, mora imati odgovarajući stepen likvidnosti da udovolji tražnji za povlačenjem depozita. Isto tako, banka želi da udovolji i tražnji za kreditima. Efekat takvog ponašanja može biti ili veća likvidnost a manja profitabilnost, ili veća profitabilnost a manja likvidnost. Ovo dovodi do toga da banka mora da bude likvidna i tako smanjuje rizik ali i prinos. Konačno, treća karakteristika banke je da ima visok stepen finansijskog leveridža i visok multiplikator akcijskog kapitala. Banka tako povećava rizik, ali povećava i prinos.

Rezultati sumirani u pregledu 4-4 su posebno važni za proces donošenja odluka od strane menadžment tima banke. Primera radi, ako banka želi da poveća svoju profitabilnost, važna su tri pravca akcije: (1) povećanje njenog operativnog leveridža pribavljanjem više fiksne aktive, (2) smanjenje njene likvidnosti i oslanjanje na “kupovinu” likvidnosti ili jednostavno smanjivanje svoje likvidnosti bez pokušavanja upravljanja obavezama i (3) povećavanje njenog finansijskog leveridža uz oslanjanje na veću aktivu i/ili na smanjenje svoje kapitalne baze. Svaka od ovih akcija će dovesti do varijabilnosti profita banke odnosno do povećanja rizika. Ovo je konzistentno

7) Joseph F. Sinkey, Jr.: Commercial Bank Financial Management in the Financial Services Industry, Third Edition, MacMillan Publishing Company, New York, 1989.godine, str. 26.

96 BANKE I RIZICI


pravilo u finansijskoj teoriji o osnovnoj ceni odnosno riziku prinosa: veći prinos na sredstva povlači sa sobom i veći rizik. 8) U regulisanoj sredini je manji rizik, ali i manje šanse za visok profit. Slika br. 5-1 prikazuje proces upravljanja bilansom banke u tri faze. 10)

Prva faza (Opšta)Upravljanje aktivom Upravljanje pasivom

Upravljanje kapitalomDruga faza (Specifična):

Upravljanje pozicijom rezervi Upravljanje pozicijom rezervi pasive

Upravljanje likvidnošću Upravljanje opštom ili kreditnom pozicijom pasive

Upravljanje investicijama Upravljanje dugoročnim dugomUpravljanje kreditimaUpravljanje fiksnom aktivom Upravljanje kapitalom

(Uključujući i vanbilansne aktivnosti)Treća faza (Izveštaj o generisanju bilansnih prihoda i troškova)

Profit = Prihod - Troškovi kamata - Opšti troškovi - PorezPolitike za ostvarivanje ciljeva:

1. Upravljanje razlikom kamate i provizijama 4. Upravljanje kapitalom 2. Kontrola opštih troškova 5. Upravljanje porezima 3. Upravljanje likvidnomm banke 6. Upravljanje vanbil.aktivnostim a

Slika br. 5-1: Upravljanje bilansom banke u tri faze

Upravljanje bilansom banke nije značajno samo sa aspekta menadžment tima banke (veći profit) i akcionara (veća dividende), već i sa aspekta regulatornih i kontrolnih institucija države (stabilnost banaka). Tako su regulatorne institucije u SAD (FED, OCC, FDIC)9) primarno zainteresovane za sigurnost i čvrstoću, odnosno očuvanost bankarskog sistema, odnosno, za prihvatljivi rizik.

Kao rezultat promena, banke mogu očekivati da nastave da rade ono što su radile u prošlosti, tj. ono što je dozvoljeno bankama, da drže samo dozvoljen iznos fiskne aktive uz ispunjavanje zahteva, da imaju adekvatnu likvidnost i adekvatni kapital. Upravljanje bilansnom strukturom i odnosima aktiva - pasiva, ostvaruje se rizikom uslovljeni profit, da bi zadovoljio i akcionare i regulatorne institucije.

8) Ibidem, str. 27.10) Joseph F. Sinkey, Jr.: Commercial Bank Financial Management in the Financial Services Industry, Third Edition, MacMillan Publishing Company, New York, 1989. godine, str. 28. 9) Skraćenice FED, OCC i FDIC su početna slova naziva federalnih intucija u SAD, koje između ostalog, imaju federalnih kontrolnih agencija u SAD

BANKE I RIZICI 97


Kao što se vidi na slici br. 5-1, prva faza upravljanja bilansom je opšta faza i akcenat je dat na ukupnu aktivu (sredstva), ukupnu pasivu (obaveze) i kapital banke. Druga faza upravljanja bilansom je više specifična i u fokusu upravljanja su posebni delovi u okviru tri navedene celine opšteg pristupa upravljanju bilansom banke uključujući i vanbilansne aktivnosti. Treća faza upravljanja bilansom usmerena je na područje generisanja prihoda i troškova banke. Uvid u rezultate poslovanja banke preko izveštaja o poslovanju (o profitu i gubicima) ukazuje na simptome performansi bilansa banke. Maksimiziranje profita treba da se ostvari navedenim politikama za ostvarivanje ciljeva banke (profita i dividende).

5.1.3. Upravljanje portfolio strukturom bilansa Upravljanje portfolio strukturom banke predstavlja odgovarajuću portfolio alokaciju resursa banke, čiji je krajnji cilj uspešnije upravljanje rizikom banke. Upravljanje bilansom banke ili bilansnom strukturom banke ili portfolio upravljanje ima svoje uporište u modernoj portfolio teoriji, koja se razvila sredinom 50-tih godina. Prve primene su se ogledale u formi linearnih i kvadratnih modela programiranja.

Međutim, ovi modeli, iako elegantni, pokazali su se previše restriktivni i kompleksni za praktičnu upotrebu. Njihova glavna vrednost proizašla je iz njihove pronicljivosti, koja se odnosi na krajnje ishode - rezultate i posledice upravljanja bilansom banke. Da se podsetimo, ukupna pasiva bilansa banke ukazuje na obim mogućnosti banke, a ukupna aktiva na propulzivnu snagu banke.

Za upravljanje bilansnom strukturom banke, od primarnog je značaja poznavati relacije između: strukture aktive i strukture pasive; pojedinih segmenata odnosno portfolija aktive; pojedinih pozicija odnosno grupa pozicija pasive; pojedinih pozicija aktive u odnosu na pozicije pasive.

Polazeći od jedne sasvim uprošćene šeme bilansa poslovne banke, njena idealna vrednosna struktura aktive i pasive u savremenim uslovima prikazana je na slici br. 5-2.

Slika br. 5-2: Idealna bilansna struktura aktive i pasive

98 BANKE I RIZICI


Sa stanovišta upravljanja rizikom banke, ova struktura aktive i pasive bilansa poslovne banke (slika br. 4-2) omogućuje: odgovarajući odnos plasmana prema izvorima, odgovarajući odnos kapitala prema plasmanima, odgovarajuću srazmeru plasmana u kredite i hartije radi održavanja

zadovoljavajućeg nivoa likvidnosti i profitabilnosti banke, odgovarajući odnos depozita i kapitala banke radi potrebnog stepena solventnosti, odgovartajući odnos oročenih depozita prema depozitima po viđenju, odnos produktivne prema neproduktivnoj aktivi, odgovarajući nivo leveridža, itd.

Slika br. 5-3: Hipotetička struktura bilansa banke

Dakle, upravljanje rizikom banke podrazumeva kontinuirano usklađivanje odnosa pozicija aktive i pasive u bilansu banke. Polazeći od toga, bilans banke se može predstaviti sledećom jednostavnom formulom: 11)

S + L = D + T + Cgde je:

S = hartije od vrednosti (“securities”)L = krediti (“loans”)D = depoziti po viđenju (“demand deposits”)T = oročeni depoziti (“time deposits”)C = deonički kapital - fondovi banke (“capital”).

Pojednostavljena struktura aktive i pasive bilansa banke predstavljena je na slici br. 5-4:

11) Joseph F. Sinkey, Jr.: Commercial Banks Financial Management in the Financial Services Industry, Third Edition, MacMillan Publishing Company, New York, 1989. godine, strana 403-405.

BANKE I RIZICI 99


Slika br. 5-4: Pojednostavljena struktura bilansa banke

Ako se prinos od hartija od vrednosti označi sa rs, a prinos na kredite sa rl, a troškovi depozita i kapitala nulom, onda se prihod banke I (income) može izraziti sledećom jednačinom:

I = rsS + rlL

Problem maksimiziranja funkcije prihoda ima sledeća ograničenja:

ograničenje bilansa banke dato S+L = 100 (manje ili jednako 100); ograničenje likvidnosti banke dato S = 0,30 (S + L) ili S = 43 L (S više ili

jednako), i ograničenje obima kredita L = 35 (više ili jednako).

5.1.4. Upravljanje odnosima aktive i pasive bilansa banke Upravljanje aktivom i pasivom banke je strategijsko planiranje, primena i kontrola procesa, koji utiče na obim, miks, dospeće, stopu senzibilnosti, kvalitet i likvidnost sredstava i obaveza banke. Pošto se upravljanje aktivom i pasivom banke uključuje u bazičan rast i angažovanje sredstava, ono predstavlja ‘finansijsko srce’ banke. 12) Cilj upravljanja aktivom i pasivom banke je ostvarivanje jednog stabilnog, širokog i stalno rastućeg toka neto prihoda od kamata odnosno razlike između aktivnih i pasivnih kamatnih stopa. Naravno, ostvarivanje ovog cilja treba da se kontinuirano postiže preko optimalne kombinacije i nivoa aktive (sredstava) i pasive (izvora) i finansijskog rizika.

Jasno je da profit banke ovisi o mogućnosti ili sposobnosti odnosno kapaciteta banke za preuzimanje rizika. Može se reći da je kapacitet banke za preuzimanje rizika limitiran: (1) kapitalom, (2) depozitima, (3) regulativom i (4) kreditnim rejtingom. S obzirom na njegov limit, kapacitet rizika banke mora biti alociran između njegovih različitih korisnika na način koji maksimizira očekivani prinos. Korelativni odnos alokacije sredstava i rizika u izvesnoj meri pokazuje i slika br. 5-5 koja predstavlja ulogu menadžera u banci kao firmi finansijskih usluga.

12) Dr Arnold A. Dill: Tools and Techniques to Implement Asset / Liability Mangement, u knjizi: The Bankers” Handbook, Third Edition, Edited by: William H. Baughn, Thomas I. Storrs and Charls E. Walker, Dow Jones-Irwin, Homewood, Illinois, 1988.godine, str. 347.

100 BANKE I RIZICI


UPRAVLJANJE SREDSTVIMA UPRAVLJANJE IZVORIMA I KAPITALNE ODLUKE

(Transakcije finansijskih sredstava) (Transakcije finansijskih sredstava)

1. Priliv gotovine2. Investiranje - plasman gotovine3. Gotovina iz poslovanja ili deinvestirana4. Gotovina vraćena, pa investirana (odluke o dividendi)5. Gotovina za reciklažu (zadržana zarada)

Slika br. 5-5: Uloga menadžera u firmi finansijskih usluga 13)

Na slici br. 5-5 može se videti da finansijski menadžer u banci ima skoro iste zadatke kao i finansijski menadžer u svakoj drugoj nefinansijskoj firmi uz sledeće napomene: prvo, finansijski menadžer u banci mora poznavati suštinu terminologije kao što je upravljanje aktivom, upravljanje pasivom, upravljanje odnosima kapital - dividenda itd.; drugo, mora poznavati ulaz gotovine, tržišni novac dodatno kroz tržišta kapitala. Odluke o upravljanju aktivom uglavnom uključuju transakcije u finansijskoj aktivi a ne u stvarnoj aktivi. Kao što se vidi, uglavnom se radi o odlukama o finansijskim transakcijama, bilo da je reč o upravljanju aktivom ili upravljanju pasivom.

Upravljanje gotovinom banke i odnosima aktiva - pasiva odražava se na performanse poslovne banke. Najkraće, pod performansama banke podrazumevaju se ostvareni rezultati, kvalitet i kvantitet poslovanja banke (na primer: stopa profitabilnosti, kvalitet aktive, stopa likvidnosti). O performansama banke biće detaljnije reči kasnije. Fokus upravljanja performansama kroz odnose aktiva - pasiva može se jasno videti na slici br. 5-6, koja pokazuje odnos prinosa na kapital i rizika prinosa na kapital banke preko neto margina kamatne stope ili neto kamatne margine.

13) Joseph F. Sinkey, Jr.: Commercial Banks Financial Management in the Financial Services Industry, Third Edition, MacMillan Publishing Company, New York, 1989. godine, str. 50.

BANKE I RIZICI 101


Slika br. 5-6: Upravljanje performansama aktiva - pasiva 14)

Definicije: Neto kamatna margina = prihod od neto kamatne stope: aktiva koja donosi zaradu, gde je prihod od neto kamatne stope = porez - ekvivalent prihoda od kamatne stope - troškovi kamata.Neto nekamatna margina = (nekamatni prihod-nekamatni troškovi): aktiva koja donosi zaradu. Aktiva koja donosi zaradu ili produktivna aktiva = ukupna aktiva - gotovina i dug - fiksna aktiva - druga aktiva.

Koncept efekta neto kamatne margine podrazumeva nivo i varijabilnost opšte pozicije banke sa aspekta rizika prinosa produktivne aktive. Jasno je da varijabilnost neto kamatne margine (ili rizika upravljanja odnosima aktiva - pasiva) determinišu: kamatna stopa, obim i miks varijanti kamatnih prihoda i kamatnih izdataka, što se može predstaviti i sledećom funkcijom: 15)

gde je:

NIM = neto kamatna marginaf = funkcijastopa = kamatna stopaobim = obim produktivne aktive

14) Joseph F. Sinkey, Jr.: Commercial Banks Financial Management in the Financial Services Industry, Third Edition, MacMillan Publishing Company, New York, 1989. godine, str. 366. 15) Ibidem, str. 365.

102 BANKE I RIZICI

NIM = f (stopa, obim, miks)


miks = varijante kamatnog prihoda i kamatnih troškova

U savremenoj bankarskoj literaturi ističu se dva metoda upravljanja odnosima aktiva - pasiva. To su: (1) sistem metod upravljanja odnosima aktiva - pasiva, koji kombinuje nekoliko delova komponenti 16) i (2) praktični model upravljanja odnosima aktiva - pasiva17) Sistem metoda upravljanja odnosima aktiva - pasiva podstiče okvir razmišljanja, jedan način mišljenja, koji može pomoći bankarskim menadžerima u rešavanju složenih problema, i u isto vreme pomoći im u današnjoj stalno promenljivoj sredini.

Važna područja koja treba da budu pokrivena su: (1) produktivna aktiva i njena profitabilnost, (2) adekvatnost kapitala, (3) neto operativni prihod, (4) neto prihod, i (5) osetljivost stope.

Praktični model upravljanja odnosima aktiva - pasiva fokusira sledećih šest područja: (1) učešćše na tržištu naspram profitabilnosti, (2) korisnost sredstava, (3) tekuće strategije za borbu sa deflacijom, (4) GAP ili ne GAP strategije, (5) strategiju hedžing GAP-ova sa fjučersima kamatne stope i (6) strategiju ALM koncepta u budućnosti (ALM = Asset Liability Managament).

5.2. UPRAVLJANJE PASIVOM - OBAVEZAMA BANKE

5.2.1. Upravljanje strukturom izvora banke Pasiva bilansa banke predstavlja obaveze (tuđa sredstava) i kapital banke. Obaveze i kapital predstavljaju izvore sredstava, ali i finansijski potencijal banke. Već smo naveli šta čini globalnu strukturu bilansa poslovne banke. Kada je reč o izvorima sredstava, odnosno pasivi bilansa banke, njenu strukturu čine:

kapital akcionara, dugoročni dug banke, i depoziti privrede i građana.

Bankarstvo počinje kada jedna finansijska institucija formira kapitalnu bazu. Ta kapitalna baza je osnovni resurs, koji joj omogućava da funkcioniše kao finansijski posrednik. Kapital akcionara banke, dugoročni dug i rezerve za gubitke, predstavljaju osnovne komponente svake strukture kapitala. Kratkoročne obaveze, bez obzira na njihove izvore, ne smatraju se instrumentima kapitala. Kapitalna baza, koja

16) James V. Baker, Jr.: Asset-Liability Management IV, Banking, (September), 1978. godine, str. 114. 17) Kenneth R. Houghton: Asset & Liability Management: A Practical Approach, Atlanta Trust Company of Georgia, Course Outline, 1983. godine (April 20).

BANKE I RIZICI 103


obezbeđuje apsorpciju neočekivanih gubitaka, obezbediće jedan nivo poverenja javnosti i prevazilaženje bilo koje brige o likvidnosti, i na taj način omogućuje jednoj instituciji - banci25) da sakuplja depozite i vrši funkciju finansijskog posrednika.

Izvori kapitala mogu biti podeljeni u dve grupe: (1) interni izvori i (2) eksterni izvori. Interne izvore kapitala treba da obezbedi top menadžment banke, pošto oni manje ovise od tržišnih faktora. Primarni interni izvor kapitala je tzv. zadržana zarada (koju čini neto prihod banke umanjen za dividendu isplaćenu deoničarima). 26) Eksterni izvori kapitala uključuju prodaju običnih i prioritetnih deonica (nove emisije) i dugoročni dug. Obične deonice su najvažnija forma kapitala banke i reprezentuju oslonac prosperiteta banke. Depoziti privrede i građana predstavljaju osnovne bančine izvore i oslonac kreditne aktivnosti banke. Banka bez depozita ili sa skromnim depozitima ne može da vrši svoju bazičnu funkciju posredovanje u finansijskim transakcijama. Drugim rečima, banka kao finansijska institucija bez depozita ne može generisati plasmane bilo koje vrste, kako direktne kredite privredi tako i indirektne kredite tj. plasmane u hartije od vrednosti.

Upravljanje izvorima sredstava banke predstavlja optimalno kombinovanje navedenih pozicija pasive u cilju ostvarivanja efikasne likvidnosti i efektivne profitabilnosti poslovanja banke. Kombinovanje pozicija aktive i pozicija pasive bilansa banke, ‘proizvodi’ određene efekte na bilans banke. Na tri ilustracije bilansa banke (slike br. 4-7, 5-8. i 5-9) prikazaćemo neke promene na strani izvora sredstava i njihov odraz na pozicije aktive i promene u okviru aktive i njihov uticaj na promene u okviru strukture pasive odnosno izvora sredstava u bilansu banke.27)

Slika 5-7: Inicijalni konceptualni bilans banke

25) Timothy P. Hartman and John E. Mack: Capital Planning and Management, u knjizi: The Bankers Handbook, Third Edition, Edited by: William H. Baughn, Thomas I. Storrs and Charls E. Walker, Dow Jones-Irwin, Homewood, Illinois, 1988. godine, str. 329. 26) Interni izvor kapitala mogu biti i zadržane nagrade deoničarima, menadžmentu i zaposlenima, kao i sredstva od prodaje postojeće aktive, te transakcija koje generišu novi kapital. 27) Duane B. Graddy and Austin H. Spencer: Managing Commercial Banks Community, Regional and Global, Prentice Hall, Englewood Cliffs, New Jersey, 1990. godine, str. 279.

104 BANKE I RIZICI


Promene u bilansu banke mogu uslediti kao smanjenje depozita i kupovina sredstva.

Slika 5-8: Pozicija rezervi u upravljanju izvorima

Slika 5-9: Pozicija kredita u upravljanju izvorima

Konačno, zaslužuje pažnju da se pogledaju tri aspekta upravljanja pasivom odnosno izvorima sredstava u bilansu banke (slika br. 5-10).

Slika br. 5-10: Tri aspekta upravljanja pasivom banke

BANKE I RIZICI 105


Minimiziranje kamatnih troškova banke, s jedne strane, te važnost odnosa sa komitentima, sa druge strane, postiže se uz prevazilaženje zakonskih i drugih ograničenja, kojih se banka mora pridržavati. 28)

5.2.2. Struktura akcijskog kapitala banke Akcijski kapital banke (‘bank equity capital’) je kapital banke formiran, u osnovi, početnom i naknadnim prodajama akcija banke. Ali, akcijski kapital banke se, kasnije, formira i uvećava iz viškova i određenih rezervi. Veličina akcijskog kapitala osigurava banci određeni nivo sigurnosti i stabilnosti i poverenje javnosti i njenih komitenata i klijenata (depozitara).

Akcijski kapital se formira i potiče od prodaje običnih akcija i prioritetnih akcija, viškova ostvarnih kupoprodajom deonica, od nepodeljenog profita, od rezervi za nepredviđene slučajeve i od drugih rezervi kapitala. Akcijski kapital se, dakle, sastoji od tri komponente: (1) vrednosti običnih i prioritetnih akcija, (2) viškova (tj. razlike između cene po kojoj se obične akcije prodaju i njihove nominalne vrednosti) i (3) zadržane zarade ili nepodeljenog profita. Podaci pokazuju da se najveći deo akcijskog kapitala u bankama u SAD generiše iz zadržane zarade. Posmatrajući to u procentima, učešće akcijskog kapitala “poreklom” iz zadržane zarade kreće se čak između 45 do 65 procenata.

Važnost i uloga akcijskog kapitala u upravljanju bankom jasno je izražena u službenom izveštaju Udruženja američkih banaka29) (‘American Bankers Association’):

(1) da obezbedi ublažavanje i apsorbovanje povremenih (nepredviđenih) gubitaka tako da depozitari budu zaštićeni sve vreme;

(2) da obezbedi sredstva za zgrade banke, opremu i drugu neproduktivnu aktivu, koju zahteva banka za operativno poslovanje;

(3) da odgovara zahtevima supervizorskih vlasti u pogledu adekvatnosti kapitala u odnosu na podnošljivi rizik;

(4) da uveri javnost u sposobnost promptnog izvršavanja obaveza i da kontinuirano uslužuje zajednicu čak i pod uslovima koji uzrokuju gubitke na kreditima i kod prodaje hartija od vrednosti;

(5) da obezbedi mehanizam za održavanje discipline protiv nerezonskog rasta (dodatna funkcija akcijskog kapitala).

28) Joseph F. Sinkey, Jr.: Commercial Banke Financial Management in the Financial Services Industry, Third Edition, MacMillan Publishing Industry, New York, 1989. godine, str. 423.29) Duane B. Graddy and Austin H. Spencer: Managing Commercial Banks Community, Regional and Global, Prentice Hall, Englewood Cliffs, New Jersey, 1990. godine, str. 559.

106 BANKE I RIZICI


Zbog navedene važnosti, koju akcijski kapital ima u bilansu banke, nastoji se da se standardizuje (propiše) njegova veličina i učešće u strukturi ukupnih izvora banke. Međunarodnim standardom solventnosti ili adekvatnosti kapitala (što je američki izraz za solventnost) ovo učešće je utvrđeno na nivou od minimum 8 procenata. Međutim, treba reći da svaka finansijska institucija ima sopstvene karakteristike koje određuje njen potrebni stepen adekvatnosti kapitala. Na primer, kvalitet zarade i mogućnost rasta i potrebe za novim kapitalom samo su neke od ključnih poslovnih odluka koje su usko povezane sa determinisanjem bančinog sopstvenog nivoa adekvatnosti kapitala.

Na sledećem primeru (pregled br. 5-5) vidimo očigledne razlike u kompoziciji bilansne strukture jedne proizvodne firme i jedne poslovne (komercijalne) banke. 30)

Pregled br. 5-5: Različito učešće kapitala u strukturi bilansaKompozicija bilansa i deonički kapital

Proizvodna firma Komercijalna banka1.Tekuća 1.Tekuća 1. Kratkoročna 1.Kratkoročni aktiva 60% pasiva 30% aktiva 75% dug 80%2.Fiksna 2.Dugoročni 2. Dugoročna 2.Dugoročni aktiva 40% dug 30% aktiva 23% dug 12%

3.Akcijski 3. Zgrade, 3.Akcijski kapital 40% oprema 2% kapital 8%

100% 100% 100% 100%

Postoji velika razlika između strukture aktive i strukture pasive u proizvodnom preduzeću i jednoj poslovnoj banci. U proizvodnom preduzeću akcijski kapital iznosi oko 40 procenata, a u banci 8 procenata. Očigledne su i ostale razlike u izvorima sredstava i u strukturi aktive. Svi ovi elementi i njihova priroda, utiču na potreban nivo adekvatnosti kapitala banke.

Odluke o kapitalu banke i dividendi su važne upravljačke funkcije menadžmenta banke. Ako kapital banke postane neadekvatan, time se limitira stopa rasta banke na tržištu. U bilansu banke neadekvatnost kapitala je determinisana kompleksnim interakcijama na njenu likvidnost, profitabilnost i kvalitet njenog menadžmenta. Pošto kapital omogućava banci da stiče sredstva i obaveze i podršku svom operativnom poslovanju, kapital je najvažniji resurs banke. Stoga je i bazični problem sa kojim se suočava svaka banka, da generiše dovoljno kapitala, kako bi stekla prednost da iskoristi svoje šanse za profitabilni rast. Zato planiranje eksternih i internih izvora rasta kapitala ima važnu ulogu u upravljačkom procesu o kapitalu i dividendi.

Prinos na akcijski kapital (“return on equity” ili skraćeno ROE), kao jedan od izvora generisanja kapitala banke, jeste pokazatelj uspešnosti uloženog kapitala. Zapravo, prinos na akcijski kapital je merenje profita po jedinici akcijskog kapitala. Ova mera profita može se izraziti na više načina. Sledeća tri su u najčešćoj upotrebi: (1) dobit

30) Ibidem, str. 567.

BANKE I RIZICI 107


pre poreza i dobiti ili gubitaka hartija od vrednosti, (2) dobit posle poreza ali pre dobiti ili gubitaka hartija od vrednsoti i (3) neto dohodak (posle poreza i dobitaka ili gubitaka hartija od vrednosti. Isto tako, najčešće su u upotrebi i tri mere kapitala banke: (1) ukupan akcijski kapital (koji se sastoji od običnih akcija, viškova i nepodeljenog profita), (2) ukupan akcijski kapital plus rezerve za gubitke i (3) ukupan akcijski kapital plus rezerve plus kapitalni dug. 31)

Kapitalni leveridž (“capital leverage”) je odnos ukupne aktive banke prema ukupnom akcijskom kapitalu i izražava se merom multiplikatora akcijskog kapitala (“equity multiplier”): 32)

Upravljanje akcijskim kapitalom u nestabilnim, naročito inflatornim uslovima, podrazumeva znatno složeniji pristup. To se odnosi kako na već postojeće akcionare tako i na nove, koji kupuju akcije novih emisija, naročito u periodu hiperinflacije. Ovde se postavljaju tri ključna pitanja: (1) kako sačuvati realnu supstancu postojećih akcionara, (2) kako realno vrednovati nove akcije novih emisija u inflatornom periodu naročito u toku hiperinflacije i (3) kako obezbediti jednak upravljački tretman starih i novih akcionara. U takvim uslovima, banka bi morala (1) pronaći način i rešenje za očuvanje supstance kapitala postojećih akcionara od obezvređenja, (2) realno vrednovati akcije novih emisija i (3) obezbediti podjednak realni materijalni i upravljački tretman svih (starih i novih) akcionara. Upravljanju akcijskim kapitalom biće posvećen poseban tekst.

5.2.3. Upravljanje izvorima depozitnog novca Depozitni novac spada u najstarije izvore bankarskih sredstava. Izvori depozitnog novca imaju u strukturi izvora sredstava poslovnih banaka dominantno učešće. Oni su oslonac bančine kreditne aktivnosti. Banka koja nema rast depozitnog potencijala nema ni mogućnosti rasta kreditnog portfolija. Dinamika učešća depozita u ukupnim izvorima banaka najbolje se vidi iz bilansa američkih banaka. Tako, je učešće ukupnih depozita 1960. godine bilo 90 %, a sredinom sedamdesetih godina oko 87 procenata. Sektorska struktura depozita pokazuje, da privreda učestvuje sa 50 %, stanovništvo sa 35 %, 8 % se odnosi na depozite finansijskih institucija, a razlika od 7 % se odnosi na razne inostrane depozite. Što se tiče ročnosti, oko 40 procenata se odnosi na oročene depozite.

31) Joseph F. Sinkey, Jr.: Commercial Bank Financial Management in the Financial Services Indystry, Third Edition, MacMillan Publishing Company, New York, 1989. godine str. 267-268. 32) Ibidem, str. 25.

108 BANKE I RIZICI

Ukupna aktivaEM (“equity multiplier”) = ------------------------------- Ukupni akcijski kapital


Najvažniji faktori koji određuju nivo depozita poslovnog bankarstva u celini su: 33)

(1) stopa agregatne štednje društva, (2) stopa razvijenosti i integrisanosti banaka, (3) monetarno-kreditna politika, (4) stopa inflacije, i (5) spoljnofinansijski tokovi.

Faktori formiranja depozita na nivou jedne banke su prema bankarskoj teoriji: 34)

(1) konkurentnost kamatnih stopa, (2) fizičke karakteristike i personal, (3) vrste usluga koje banka nudi, (4) fundamentalna politika i snaga banke, (5) nivo ekonomske aktivnosti, (6) lokacija, i (7) momenat početka rada.

Osnovna baza za rast i razvoj banke odnosno za povećanje obima poslovanja su depoztiti. Međutim, individualne banke nemaju kontrolu nivoa svojih depozita, pa one zato moraju da utiču na nivo koje žele da imaju. Pošto su depoziti tako važni za njihovo profitabilno poslovanje, rast i razvoj, one se konkurentski agresivno bore za depozitare. Banke razmišljaju kako da povećaju svoj depozitni potencijal preduzimajući razne mere da osvoje potencijalne komitente i klijente. Zato savremene banke, respektujući napred navedene faktore koji utiču na formiranje depozitnog potencijala, u svom poslovanju polaze od tržišta, potreba, zahteva i želja sadašnjih i budućih komitenata i klijenata. Time banke unose u svoje poslovanje marketing dimenziju pribavljanja (mobilizacije) sredstava.

Ključni elemenat uspešnog marketinga banke je prepoznavanje da su marketing napori usmereni ka korisniku i da marketing polazi od identifikacije potreba korisnika proizvoda i usluga banke. Izazov profesionalaca marketinga je u sposobnosti integrisanja marketing ideja u razmatranje o drugim institucionalnim funkcijama koje pokazuju antagonizam kao što su: likvidnost, kreditna analiza, upravljanje odnosima aktiva / pasiva, upravljanje rizikom, ciljevi kontrole itd. Suština marketing mobilizacije novčanih sredstava je u tome da se privuče što više depozitara, sa što većim depozitima, na što duže vreme i sa što manjom cenom. Pri tome banka koristi četiri osnovna marketing miks instrumenta: (1) proizvod i uslugu, (2) cenu, (3) mesto (kanale distribucije) i (4) promociju (ili na engleskom: four Ps odnosno: product, price, place and promotion). Neki autori u ovaj miks uključuju i peti instrument: ljude (people), što se skraćeno predstavlja kao pet Ps (odnosno na engleskom five Ps).

33) Dr Srboljub Jović: Bankarstvo, Naučna knjiga, Beograd, 1990.godine, str. 163-166. 34) Edward W. Reed and Edward K. Gill: Commercial Banking, Fourth Edition, Prentice-Hall, Inc., Englewood Cliffs, New Jersey, 1989. godine, str. 144-146.

BANKE I RIZICI 109


Dakle, depoziti su od presudnog značaja za stabilnost, profitabilnost i povećanje obima poslovanja banke. Sa tog aspekta, značajna je vrsta i ročna struktura depozita. Prema do sada poznatoj i prihvaćenoj uopštenoj podeli, depozite možemo grupisati kao:

(1) depozite po viđenju, (2) oročene depozite, (3) štedne uloge, i (4) specijalne depozite.

Veoma su važna dva aspekta bankarskih depozita: (1) kratkoročna priroda potraživanja depozitara i (2) veliki volumen potraživanja u odnosu na neto vrednost ili na kapital deoničara. Ove dve karakteristike depozita su važne zbog toga što depoziti imaju kritične implikacije na likvidnost i na izloženost riziku aktive banke. Kao rezultat toga poslovne banke treba u svom bilansu da imaju optimalnu kombinaciju relativno likvidne i visokokvalitetne aktive u svojim portfolijima radi zadovoljavanja svojih potreba za likvidnošću i visokog stepena finansijskog leveridža (“financial leverage”) korišćenje duga odnosno depozita za finansiranje aktive (kredita). Odnos između finansijskog leveridža i izloženosti banke riziku meri se pomoću multiplikatora deoničkog kapitala (‘equity multiplier’).

5.2.4. Upravljanje dugoročnim dugom Pribavljanje dodatnog kapitala banka vrši i putem emitovanja kapitalnih obveznica (“capital note or debenture”).35) Kapitalne obveznice su neosigurana pasiva, koja se smatra dodatnim kapitalom banke. Kapitalne obveznice se kvalifikuju kao dodatni kapital banke ako imaju originalna dospeća od najmanje sedam godina (SAD), nisu opozive pre dana dospeća i imaju obaveznu klauzulu konverzije zahtevajući od izdavaoca zamenu obveznice za obične akcije u budućnosti po sadašnjoj ceni. Postoje dve varijante ovih klauzula.36) Pribavljanje dodatnog kapitala putem obveznica je u SAD sve do 1960-tih godine samo simbolično (oko jedne desetine procenta u ukupnom kapitalu), da bi krajem 1987. godine to iznosilo 8,8 procenata.

Međutim, postoji bitna razlika između akcija i akcijskog kapitala s jedne strane, obveznica i duga banke po ovom osnovu, s druge strane. Akcije nose dividendu, koja je promenljiva veličina i zavisi od ostvarenog rezultata poslovanja banke tokom i na kraju godine (visine profita ili gubitka). Akcije se prodaju i kupuju po tržišnoj vrednosti koja se obično razlikuje od njihove nominalne vrednosti. Akcionar, kada jednom kupi akciju, ne može je vratiti banci u zamenu da mu banka isplati vrednost

35) Ranije smo videli šta sve čini deonički kapital i kako se do njega dolazi. Tako, banka vrši i uvećavanje deoničkog kapitala na nekoliko opisanih načina. Međutim, i dugoročni dug banke nastao na osnovu emitovanja obveznica takođe čini deo ukupnog kapitala banke odnosno njen dodatni kapital. 36) To su: “Equity contract notes” i “Equity commitment notes” vidi detaljnije: Thomas Fitsh: Dictionary of Banking Terms, Barrons, New York, 1990. godine, str. 104.

110 BANKE I RIZICI


uloženog kapitala. Akcionar samo može da proda akciju na tržištu i da na taj način dođe do svog nominalno uloženog, uvećanog ili pak smanjenog nominalnog kapitala. Naravno, akcionar može i da pokloni nekom svoju akciju.

Kupovinom obveznice, vlasnik ili imalac obveznice (obligacije), stiče i ima pravo na povrat uloženih sredstava u fiksnim iznosima po rokovima dospeća. Kapitalne obveznice nose fiksnu godišnju kamatu, koja je nezavisna od rezultata koji banka ostvaruje i isplaćuje se imaocu obveznice u određenim rokovima. Imalac obveznice takođe može, ukoliko neće da čeka dospeće, prodati obveznicu na tržištu hartija od vrednosti i tako doći do uloženih sredstava. Dodatni kapital banke pribavljen emitovanjem obveznica ima istu namenu kada je reč o ulaganju u zgrade i opremu banke, ali ne i za zaštitu depozitara, i ne ulazi u limit banke za rizične poslove.37)

Slika br. 5-11: Odluka o leveridžu, finansijskom riziku i troškovima sredstava banke 38)

Odluke o leveridžu (slika br. 5-11) utiču na troškove bančinih sredstava kroz njihov uticaj na rizik prekoračenja troškova. Čak linija pritiska pokazuje da na promene u relativnim troškovima utiču upravljačke odluke koje se odnose na odgovarajuću finansijsku strukturu. Interaktivni proces ima snagu za oblikovanje jedne optimalne finansijske strukture za banku na isti način kao što to čine i nefinansijke institucije.

37) Duane B. Graddy and Austin H. Spencer: Managing Commercial Banks Community, Regional and Global, Prentice Hall, Englewood Cliffs, New Jersey, 1990. godine, str. 532.38) Ibidem, str. 546.

BANKE I RIZICI 111


5.3. UPRAVLJANJE AKTIVOM - IMOVINOM BANKE

5.3.1. Bazična struktura aktive poslovne banke Aktiva banke reprezentuje sredstva, odnosno imovinu banke. Banka svoju pasivu, odnosno izvore sredstava (tuđa sredstva), putem svog mehanizma, transformiše u svoje plasmane trećim licima i tako ostvaruje prihode i profit. Već napred smo naveli prosečnu strukturu aktive poslovne banke i zato smatramo da je ovde ne treba posebno navoditi i time ponavljati već ono što je rečeno. Pažnju ćemo usmeriti na fiksnu i produktivnu aktivu banke. Naime, prema J. F. Sinkey-u,39), da bi se osnovala jedna komercijalna banka u SAD, zahteva se dokumentovanje jednog broja faktora, među kojima su najvažniji:

(1) opšti karakter menadžmenta banke, (2) perspektiva buduće zarade banke, (3) adekvatnost strukture kapitala banke, (4) finansijska istorija i kondicije banke (relevantno samo za banke koje uključuju,

pored državnog, i nacionalno odobrenje), i(5) udobnost i potrebe područja koje će banka opsluživati.

Slično je i sa uslovima za osnivanje banke kod nas. Angažovanjem sredstava banke, obično deoničkog kapitala, formira se fiksna aktiva, koja je nužna za početni i kasniji rad banke. Međutim, kako se vidi iz navedenih uslova, primat se daje menadžmentu banke, što nije slučaj kod nas. Dakle, pored menadžmenta i mogućnosti buduće zarade odgovarajućeg zakonski utvrđenog cenzusa deoničkog kapitala itd., banka mora oblikovati tzv. fiksnu aktivu da bi ispunila osnovne zakonske i stvarne uslove za rad sa privredom i građanima: da ima odgovarajuće poslovne prostorije za rad sa korisnicima usluga, odgovarajuću tehničku odnosno kompjutersku opremu i aplikacije (‘hardware’ i ‘software’) i odgovarajuće telefonske, telegrafske odnosno telekomunikacione veze.

Poslovna banka je profitna institucija i zbog toga struktura njene aktive mora biti podređena ostvarivanju profita. Zato je bitan odnos produktivne prema fiksnoj aktivi u strukturi ukupne aktive banke. Iskustva pokazuju da je odnos produktivne prema neproduktivnoj (fiksnoj aktivi i rezervama) dva prema jedan. Međutim, u praksi je dosta teško održati određeni odnos, pošto je poslovanje banke podložno dinamičkim uticajima i promenama tokom vremena. Zato treba voditi računa o faktorima koji na to utiču, kako na strani onih koji deluju na visinu obima poslovanja i obima prihoda (obim i struktura produktivne aktive) tako i u pogledu onih koji treba da obezbede efikasnost, efektivnost i kvalitet poslovanja banke (visok nivo stručnosti i sposobnosti menadžmenta i drugih bankarskih stručnjaka; konkurentni, atraktivni i profitabilni proizvode i usluge; tačnost, brzina i dostupnost podataka i informacija).

39) Joseph F. Sinkey, Jr.: Commercial Bank Financial Management in the Financial Services Industry, Third Edition, MacMillan Publishing Company, New York, 1989. godine, str. 31.

112 BANKE I RIZICI


Upravljanje imovinom ili sredstvima banke je izraz koji se koristi da opiše načine alokacije slobodnog finansijskog potencijala na razne alternative ulaganja (investiranja). Kada je reč o alternativama ulaganja poslovne banke, u osnovi postoje tri alternative: (1) plasmani u kredite, (2) plasmani u hartije od vrednosti i (3) razni oblici gotovine. Upravljanje sredstvima se svodi na konverziju depozita i kapitala u gotovinu i produktivnu aktivu banke, odnosno aktivu koja banci donosi zaradu. Rešavanje problema alokacije sredstava sastoji se u tome da se prodajom sredstava ostvare prihodi po visokoj stopi prinosa i rizikom koji banka može da apsorbuje.

Na upravljanje sredstvima u poslovnoj banci utiču sledeći faktori: 40)

(1) zakonom i propisima stipulisane norme, čiju primenu kontrolišu regulatorne i kontrolne institucije pošto banke spadaju u institucije sa najvećim stepenom regulacije,

(2) odnos između banke i njenih depozitnih i kreditnih komitenata i klijenata je odnos poverenja i prilagođavanja;

(3) deoničari banke i ostali ulagači zahtevaju stopu prinosa prilagođenu riziku ulaganja i konkurentnu sa prinosom primerenom i raspoloživom za slična ulaganja.

Obim i struktura produktivne aktive zaslužuju posebnu pažnju jer produktivna aktiva - plasmani u kredite i hartije od vrednosti - obezbeđuje glavninu prihoda svake poslovne banke. Svaki od ovih segmenata ili portfolija - krediti i hartije od vrednosti - zaslužuje posebnu pažnju i biće analiziran sa aspekta usmeravanja sredstava banke vodeći računa o svim principima i rizicima poslovanja banke, a naročito o likvidnosti i profitabilnosti. Pored ovog globalnog aspekta ulaganja sredstava, banka mora voditi računa i o strukturi svakog portfolija posebno. Kada je reč o portfoliju kredita, onda je to važno sa aspekta dospeća (kratkoročni, srednjeročni, dugoročni), zatim sa granskog aspekta ili disperzije kredita, visine i vrste kamatnih stopa (fiksne i/ili promenljive) itd.

5.3.2. Upravljanje gotovinom banke Upravljanje gotovinom banke spada u domen upravljanja likvidnosti banke i predstavlja žilu kucavicu operativnog poslovanja banke. Pri tome se moraju imati u vidu ključni principi upravljanja rizikom banke: likvidnost i profitabilnost poslovanja banke. Pri tome je bitno da se i kako se svakodnevno utiče na modeliranje strukture aktive banke, pri čemu je naročito važna struktura produktivne aktive. Banka treba da plasira slobodna novčana sredstva na nivou da pri tome održi zadovoljavajući stepen likvidnosti. Važno je da se plasiranjem slobodnih novčanih sredstava postiže planirani nivo profitabilnosti.

40) Edward W. Reed and Edward K. Gill: Commercial Banking, Prentice-Hall, Inc., Englewood Cliffs, New Jersey, 1989.godine, str. 110.

BANKE I RIZICI 113


Pod gotovinom ovde podrazumevamo slobodna i neangažovana sredstva na žiro računu banke, a koja se mogu angažovati u produktivnu (u kredite i plasmane hartija od vrednosti) i u neproduktivnu aktivu (izdvajanje u obaveznu rezervu). Upravljanje gotovinom banke ima svog uticaja kako na likvidnost banke tako i na profitabilnost banke. Najlošija je varijanta da banka danima, konstantno (i nepotrebno) održava visok i nepotreban nivo slobodnih novčanih sredstava na žiro računu. To znači da banka u tom slučaju postupa zato što: (1) ima previše likvidnih sredstava i nema potrebe i načina da ih angažuje, (2) top menadžment ne smatra da ih treba angažovati u produktivnu aktivu (kredite i hartije), (3) top menadžment nema smelosti da takva sredstva privremeno angažuje s obzirom na skorašnje obaveze prema komitentima (krediti), vraćanje pozajmica ili izdvajanja u obaveznu rezervu.

Prema tome, suština upravljanja privremeno slobodnim odnosno neangažovanim sredstvima na žiro-računu banke obuhvata sledeće strategije:

(1) plasmane u kredite odnosno puštanje odobrenih kredita ili tranši korisnicima kredita koji nisu iskoristili postojeći obim, odobravanje novih i plasiranje na finansijskom tržištu (berzi novca),

(2) plasmane u hartije od vrednosti, u vrste i na rokove, koji najviše odgovaraju budućoj finansijskoj situaciji banke odnosno njenoj likvidnosti, i

(3) izdvajanje u obaveznu rezervu prema tome kako je to regulisano sa centralnom bankom (na početku roka tj. odmah i u celokupnom iznosu, postepeno na rate u okviru roka, ili pak na kraju roka odjednom u ukupnom iznosu).

Upravljanje slobodnim novčanim sredstvima zahteva da top menadžment banke vodi politiku portfolio strukture aktive i da se na taj način usmeravaju plasmani u likvidnu i produktivnu aktivu. Ako banka ne vodi takvu politku, može doći do bitnog narušavanja ne samo likvidnosti već i profitabilnosti banke, pošto će se na taj način izgubiti kontrola nivoa prosečne interne i eksterne kamatne stope, a time narušiti planirana stopa profitabilnosti banke.

5.3.3. Upravljanje pozicijom kreditnog portfolija U bankama razvijenih tržišnih privreda, kao što je to SAD, učešće kreditnih plasmana, sve do pedesetih godina, kretalo se najviše do jedne četvrtine ukupnih plasmana. Tek posle 1960. godine i dalje, kreditni plasmani prelaze polovinu i približavaju se učešću od oko 60 % od ukupnih plasmana. Slične tendencije zapažaju se i bankama drugih razvijenih tržišnih ekonomija. Ove promene povećanja plasmana u kredite u okviru ukupnih plasmana smanjuju obim i učešće plasmana u hartije od vrednosti. Plasmani u kredite donose veći prihod banci, ali su i znato rizičniji u odnosu na plasmane u hartije od vrednosti.

Karakteristika savremenih poslovnih banaka u razvijenim tržišnim privredama, pa i kod nas, jeste da kreditni portfolio ima dominantno učešće ne samo u ukupnim plasmanima već i u aktivi banke. Krediti su skoro kod svih poslovnih banaka dominirajući oblik plasmana. Saglasno tome, krediti u najvećem delu doprinose i

114 BANKE I RIZICI


prihodu banke. Stoga je važna dimenzija kreditnog rizika koji se u ovom portfoliju za banku smatra normalnim i prihvatljivim. Sve ono što je iznad toga narušava ili ugrožava profitabilnost banke. Kreditni rizik može se manifestovati kao privremena nemogućnost korisnika kredita da plati svoje dospele obaveze, što se manifestuje kao nelikvidnost dužnika, ili kao trajna nemogućnost izmirenja obaveza delimično ili u celini, što se manifestuje kao stečaj nad korisnikom kredita odnosno dužnikom.

Kvalitet ukupnog kreditnog portfolija banke zavisi od kvaliteta pojedinačnih kredita. Naime, kvalitet pojedinih kredita banke determiniše ukupan nivo kvaliteta kreditnog portfolija. Pojedini nivoi kreditnog rizika za kredite koje je banka odobrila nisu isti. Postoje razne okolnosti pod kojima banka odobrava kredite, tako da se stepen rizika formira posebno za svaki kredit. Na to mogu uticati kako interni tako i eksterni faktori. Od internih faktora, pod normalnim okolnostima, ključnu ulogu imaju stručnost i sposobnost kreditnog referenta.41) Od kreditnog referenta zavisi u kojoj meri će se ući u suštinu analize i ocene kreditne sposobnosti zajmotražioca i, na osnovu realnih parametara iz prošlosti i sadašnjosti, proceniti buduća spremnost i sposobnost, volja i mogućnost za vraćanje kredita prema ugovoru o kreditu. Od eksternih faktora bitnu ulogu imaju budući uslovi poslovanja zajmotražioca. To su promene u okruženju koje, pored menadžmenta preduzeća, mogu imati ozbiljne posledice na sposobnost i mogućnost vraćanja kredita (poslovanje sa gubitkom itd.).

Struktura kreditnog portfolija banke je jedan od elemenata koji uslovljava stepen izloženosti banke riziku posebno kreditnom riziku. Kreditni portfolio banke može se podeliti po više osnova. Sve zavisi od toga šta se pri tome uzima za bazu. Najčešće se podela bankarskih kredita u kreditnom portfoliju vrši:

(1) po ročnosti kredita tj. vremenu na koje je kredit odobren odnosno u kom roku ga treba vratiti (dugoročne, srednjeročne i kratkoročne);

(2) po ekonomskoj nameni kredita tj. svrsi za koju se krediti koriste (za proizvodnju, izvoz, uvoz, sanaciju, otkup, potrošnju);

(3) po sektorima kojima su krediti namenjeni (proizvodnja, promet, potrošnja); i (4) i po drugim kriterijumima koji se izvode iz ovih osnovnih (po načinu korišćenja,

po vrsti obezbeđenja itd.).

Izloženost banke riziku u okviru kreditnog portfolija zahteva respektovanje nekoliko principa upravljanja kreditnim rizikom:

41) Ovde pod “normalnim okolnostima” podrazumevamo, da banka ima jasnnu poslovnu politiku, a u okviru nje, jasnu i preciznu kreditnu politiku. U takvim okolnostima, od “top menadžmenta” preko kreditnog menadžera, pa do kreditnog referenta, postoji normalan sklad stručnosti, sposobnosti, ovlašćenja i odgovornosti i doprinosa ostvarivanju ciljeva banke posebno primarnog cilja - profita. Ako to nije u okviru navedenih relacija, onda se teško može govoriti o “normalnim okolnostima”.

BANKE I RIZICI 115


(1) pridržavanje najpovoljnije strukture alokacije slobodnih novčanih sredstava sa aspekta bilansa banke, što znači plasiranje sredstava u kreditni portfolio prema optimalnoj strukturi aktive banke;

(2) pridržavanje pravila diversifikacije kreditnog rizika na široj lepezi dužničke strukture na pojedine oblasti, privredne grane, grupacije i pojedina preduzeća i firme;

(3) preciznu analizu kreditne sposobnosti svakog zajmotražioca, kako bi se odobrili samo krediti za koje kreditna analiza utvrdi da postoje prihvatljivi nivoi kreditnog rizika; i

(4) strogu selekciju zajmotražioca imajući u vidu sve navedene principe.

5.3.4. Upravljanje portfolijem hartija od vrednosti Gledajući kretanja učešća plasmana u hartije od vrednosti u bankama razvijenih tržišnih privreda, na primeru banaka SAD, možemo konstatovati da je vremenom, tokom poslednjih 45 godina došlo do smanjenja učešća plasmana u hartije u vrednosti sa 75 % početkom pedesetih godina na oko 40 procenata u poslednjih nekoliko godina. Ovo nije bila posledica samo motiva veće zarade banaka već i visoke i relativno stabilne stope ekonomskog rasta u svim tržišnim privredama, što je uslovilo i veću tražnju bankarskih kredita. To je tražilo od banaka i nove pristupe u mobilizaciji sredstava i primenu novih strategija rasta bankarskih resursa odnosno izvora sredstava.

U bankama razvijenih tržišnih privreda, gde je razvijeno finansijsko tržište i gde je razuđena mreža posredničkih finansijskih institucija, hartije od vrednosti i poslovanje njima ima za banke daleko veći značaj nego što je to sada kod nas. Otuda je i portfolio hartija od vrednosti u bilansima tih banka značajan, dok je u našim bankama samo simboličan. Međutim, mi na to ovde ukazujemo zbog budućeg značaja, koji bi i kod nas hartije od vrednosti uskoro trebalo da imaju u bankarskom poslovanju. Ovo će omogućiti započeti procesi transformacije vlasničke strukture privrede i banaka, dosnošenje zakonskih propisa o poslovanju hartijama od vrednosti, osnivanje i rad posredničkih finansijskih institucija i uvođenje u promet na finansijskom tržištu šire lepeze finansijskih instrumenata.

Plasman sredstava u hartije od vrednosti banka vrši uglavnom radi: (1) povećanja profitabilnosti i (2) održavanja zadovoljavajućeg stepena likvidnosti. Mada je akcenat na profitabilnosti, ipak primat pripada likvidnosti banke. Zapravo, reč je o tome da privremeno slobodna novčana sredstva doprinose profitabilnosti banke. Naime, slobodna novčana sredstva banke mogu se relativno brzo, sigurno i bez mnogo formalnosti plasirati u određene vrste hartija od vrednosti i na taj način se ostvaruju prihodi banke. Banka može svakodnevno da svoje ‘viškove’ sredstava plasira pod određenim uslovima i da tako doprinese profitabilnosti privremeno slobodnim sredstvima. Istovremeno, banka može relativno brzo doći do sredstava prodajom hartija od vrednosti na finansijskom tržištu odnosno ‘unovčiti’ hartije od vrednosti i tako obezbediti zadovoljavajući stepen likvidnosti.

116 BANKE I RIZICI


Mada i plasmani u hartije od vrednosti nose sa sobom određeni kreditni rizik, ipak postoje razlike između kreditnog rizika i rizika u plasmanu hartija od vrednosti, o čemu ćemo kasnije posebno govoriti. Naime, jasno je da su hartije od vrednosti, posebno obveznice i to državne, sa nešto manjim prinosom od prinosa po kreditima, ali su zato skoro bez rizika za razliku od poznatog visokog kreditnog rizika. Jedno od bitnih obeležja protfolija hartija od vrednosti banke jeste njihov kvalitet i struktura.

Pod kvalitetom portfolija hartija od vrednosti banke podrazumevamo takve hartije od vrednosti koje omogućavaju banci sigurnost u investiranju, tj. povrat uloženih sredstava preko njihove prodaje i naplatu prihoda. Struktura investicionog portfolija banke podrazumeva da se banka, prilikom formiranja obima i strukture hartija od vrednosti, pridržava hijerarhije faktora koji determinišu likvidnost, sigurnost i prinos. O ovome se detaljnije govori u četrnaestoj glavi ove knjige.

5.4. UPRAVLJANJE AKCIJSKIM KAPITALOM BANKE

5.4.1. Potreba za regulacijom bankarskog sistema Tradicionalno je shvatanje da banka treba da zadovolji tri svrhe svog osnivanja i postojanja: (a) sigurnost, (b) stabilnost, i (c) strukturu. Ova tri cilja banke odnose se na: (1) zaštitu depozitara i sredstava osiguranih depozita, (2) zaštitu ekonomije od nestabilnosti odnosno promenljivosti finansijskog sistema i (3) zaštitu komitenata i klijenata od monopolske snage banke.10 Da bi se shvatila suština ova tri cilja, potrebno ih je nešto detaljnije analizirati i objasniti.

(1) Sigurnost bankarskog poslovanja je jedan od bitnih ciljeva koje savremena banka treba da ispuni. Sve do izbijanja velike ekonomske krize (1929.g.) zaštita depozita u bankama od rizika (u SAD) nije posebno postojala, već se kao i druga poslovna obaveza banke mogla realizovati samo iz stečajne mase banke u likvidaciji. Dakle, isto kao i kod svake druge firme kad dođe u bezizlazne teškoće. Posle velike ekonomske krize u SAD se 1933. godine osniva Federalna kompanija za osiguranje depozita (“Federal Deposit Insurance Company” ili skraćeno FDIC)11, koja ima za cilj osiguranje depozita u bankama SAD.

(2) Stabilnost kao cilj bankarskog poslovanja usko je povezana sa ciljem makroekonomske stabilnosti tj. ukupne stabilnosti društvene ekonomije. Ovde napominjemo latentnu opasnost: ako u stečaj ode jedna banka, ona može da lančano povuče jedan broj banaka tj. da dođe do lančanog stečaja poznatog po nazivu ‘domino

10 Ibidem, tr. 153.11 Posle velike ekonoske krize, Kongres Sjedinjenih Američkih Država osniva 1933. godine Federalnu agenciju za osiguranje depozita “Federal Deposit Insurance Corporation” ili skraćeno FDIC, koja osigurava depozite komercijalnih banaka do određenog limitiranog iznosa. Tako se štedni ulozi osiguravaju po jednom imenu - računu do 100.000 US dolara.

BANKE I RIZICI 117


teorije’. Po ovoj teoriji, stečaj jedne banke prenosi se kao virus zaraze na druge banke i zbog toga sistemski mora biti ‘ugrađena’ zaštita od kolapsa.

(3) Struktura kao cilj se najbolje može videti i izraziti u stepenu konkurentnosti i efikasnosti u bankarskoj delatnosti. Povezanost strukture i konkurencije se obezbeđuje preko tzv. IO modela, gde je IO skraćenica od: industrijske organizacije. Polazeći od datih uslova ponude i tražnje, IO12 model potencira vezu u relaciji na slici br. 5-12.

Slika br. 5-12: Primenjenost ‘IO’ modela na banke

Fundamentalna važnost ‘IO’ modela je u tome da ukazuje na značaj:

postojanja više banaka na tržištu, manje šanse nekonkurentskog ponašanja, veće šanse za visokokvalitetne proizvode i usluge, i konkurentne cene, po kojima se proizvodi i usluge nude.

U okviru bankarske delatnosti to prktično značI niže kamatne stope na kredite i veće kamatne stope na depozite. Ako pak egzistira monopolski profit u bankarstvu, banke se ohrabruju da ulaze, ako je to dozvoljeno, u borbu za dalji neumereni profit.

5.4.2. Svrha uvođenja kapitalnih standardaBazelski komitet za bankarsku kontrolu ustanovili su guverneri centralnih banaka zemalja grupe 10 krajem 1974.godine nakon pretećih poremećaja na deviznim i bankarskim tržištima. Prvi dokumenat Komiteta pojavljuje se 1975.godine, a njegov revidirani 1983.godine pod nazivom Principi kontrole bankarskih stranih institucija (kasnije poznat kao Konkordat), u kome su dati principi za podelu kontrole između kontrolnih vlasti domaćina i matičnih vlasti. Lista osnovnih Bazelskih principa efikasne supervizije banaka obuhvata 25 principa koji su doneti da bi se kontrola nad radom banaka smatrala efikasnom. Osnovni Bazelski principi (Bazel I) odnose se na:13

12 Prof. dr Uroš N. Ćurčić: Bankarski portfolio menadžment – Strategijsko upravljanje bankom, bilansima, bonitetom i portfolio rizicima banke, drugo prošireno i izmenjeno izdanje, Feljton, Novi Sad, 2002, str. 312.

13 Opširnije o sadržini sedam navedenih Bazelskih principa vidi: Prof. dr Nenad M. Vunjak, prof. dr Uroš N. Ćurčić i prof. dr Ljubomir D. Kovačević: Korporativno i investiciono bankarstvo, redactor: prof. dr Nenad M. Vunjak, ‘Proleter’ a.d. Bečej,

118 BANKE I RIZICI

STRUKTURA

Broj banaka na tržištu

PONAŠANJE

Ponašanje banaka na tržištu

PERFORMANSE

Obim i kvalitet proizvoda i usluga


I Preduslove efikasne supervizije banaka (Princip 1.),II Izdavanje licence bankama i njihova struktura (Principi 2-5.),III Razumne regulative imzahtevi banaka (Principi 6-15.),IV Metode neprekidne supervizije banaka Principi 16-20.),V Zahteve za informacijama banaka (Princip 21.), VI Formalna ovlašćenja supervizora banaka (Princip 22.), iVII Međudržavno bankarstvo (Principi 23-25.).

Bazelski principi polaze od stava, da sve banke treba da imaju minimum propisanog (obaveznog) kapitala. Minimalna stopa kapitala za banke iznosi 4% od njihovog osnovnog kapitala i 8% od ukupnog kapitala u odnosu na rizičnu aktivu. Ove stope se smatraju kao minimalni standardi i primenjuju se na banke po konsolidovanim osnovama. S obzirom na važnost kapitala u okviru potencijala banke, Bazelom I su predviđeni izvori primarnog i sekundarnog kapitala.

Primarni (osnovni) kapital sadrži: obične akcije, neraspoređenu dobit, prioritetne akcije bez roka dospeća, prepoznatljivu odabranu nematerijalnu aktivu i druge oblike nematerijalne active. Sekundarni (dodatni) kapital sadrži: alokaciju rezervi za kreditne gubitke uključiv i lizing, instrumente kapitala za obligaciona pravna potraživanja, obavezna konvertibilna potraživanja, srednjeročne prioritetne akcije, kumulativne prioritetne akcije bez roka dospeća sa neisplaćenim dividendama, hartije od vrednosti akcijskog kapitala i druge instrumente dugoročnog kapitala.

5.4.3. Primena kapitalnih standarda Bazela I i II u bankamaGlobalna kriza zaduženosti tokom osamdesetih godina dovela je do usvajanja Bazel i standarda 1988.godine. Bazelski komitet utvrdio je za superviziju banaka u pokušaju da: (1) kreira nivo za poslovnu utakmicu na internacionalnom području za efektivnu borbu na globalnom tržištu, (2) da obezbedi jednu opštu internacionalnu definiciju kapitala banke, i (3) utvrdi rizično bazirane kapitalne standarde bankarskih organizacija širom sveta.

Banke su utvrdile interne procese upravljanjem rizika za evaluiranje rizika potrebnog za adekvatnost kapitala. Ovi procesi se sastoje od četiri elementa:

identifikacija i merenje svih materijalnih rizika, odnos kapitala prema nivou ukupnih rizika, utvrđivanje eksplicitnih ciljeva adekvatnosti kapitala sa respektom rizika, i procenjivanje saglasnosti sa utvrđenim ciljevima banke.

Bazelski sporazum, odnosno Bazel I je je ponudio primenu minimalnih standarda adekvatnosti kapitala od 8% uz progresivnu primenu do kraja 1992.godine i tako

Ekonomski fakultet Subotica, BLC Banja Luka Colege, Subotica, 2008. godine, str. 315-320.

BANKE I RIZICI 119


postao platforma za poslovanje, ne samo u članicama grupe 10, već i sa svim drugim zemljama u kojima posluju međunarodne grupacije banaka.Smatra se da je osnovni nedostatak Bazel I standarda adekvatnosti kapitala u tome što se isključivo odnosio na kreditni rizik I što se na sve vrste I visine kredita primenjivao isti standard koeficijent kapitalne adekvatnosti (CAR-Capital Adequacy Ratio) od minimalnih 8% (u Evropskoj uniji i SAD), dok je u zemljama sa većiom izloženosti riziku taj procenat bio veći (u Hrvatskoj 10%, u Srbiji 12%, u BiH 12%). Da bi se ovaj nedostatak otklonio, Bazelska Komisija je posle usvajanja osnovnog dokumenta, donela niz neobavezujućih normi o tržišnom riziku.14

Tokom primene Bazela I u praksi nastojalo se da se poboljšaju norme, pa je sleći važan korak u obliku predloga nagovestio Bazel II u 1993.godine. Naime, ovim predlogom je inkorporiran u tekst Sporazuma veoma važan novi stav, da je poslovanje banke, odnosno portfolio banke, pored kreditnog rizika, izložen i drugim rizicima kao što su: kamatni, devizni, robni i cenovni rizici. Ovaj model je ugrađen u Bazel II i nazvan je Standardni model.

U 1995.godini dolazi do proširenja pojma tržišnog rizika i do upotrebe modela tržišnog rizika. Izmenom Bazelskog sporazuma iz 1996.godine, došlo je do promene utvrđivanja kapitala po osnovu tržišnog rizika. Najpoznatiji model ocene gubitaka izazvanog rizicima jeste model rizika vrednosti ‘Value at Risk’), poznat pod skraćenicom VaR. Model rizika vrednosti predstavlja mogućnost merenja cena i tržišnog rizika portfolija active, čija vrednost može da se smanji zbog negativnog kretanja kamatnih stopa, cena akcija, vrednosti stranih valuta ili robnih cena.

Osnovni elementi rizika vrednosti (VaR) polaze od:15

procene maksimalnog iznosa gubitaka u vrednosti active banke koja bi mogla da se pojavi na specifičnom nivou rizika (kao što je 1%),

procene vremenskog perioda u kojem bi aktiva bila smanjena, ako bi došlo do pogoršanja uslova na tržištu,

nivoa pouzdanost, koji menadžment pridaje proceni verovatnoće gubitaka u bilo kojem vremenskom periodu (95% ili 99%, kao nivoa pouzdanosti koji se najčešće pretpostavlja).

U vezi sa primenom ovog modela rizika vrednosti (VaR), Bazelski komitet je predložio da se veličina zahtevanog kapitala pomnožI sa faktorom tri.

14 International Convergence of Capital Measurement and Capital Standards, A Revised Framework, Comprehesive Version, 2004, prevod, Bazel II – Međunarodna saglasnost o merenju kapitala, Banking Regulations, Privredni pregled, Beograd, 2007, str. X. 15 Peter Rose i Silvia C. Hudguns: Bankarski menadžment I finansijske usluge, Data status, Beograd, 2005., str. 501.

120 BANKE I RIZICI


Ovim se praktično dozvolilo bankama da na osnovu ovog modela, koji je zasnovan na razvijenim sofisticiranim modelima procene rizika, same odrede svoje potrebe za kapitalom. Ovaj model je prepoznatljiv u Bazelu II i naziva se interni model procene rizika. Pet godina kasnije, od 1998.godine, od banaka se zahteva da imaju regulatorni kapital kao zaštitu od tržišnih rizika.

Početkom 1999.godine, Bazelski komitet sačinio je predlog novog sporazuma poznatijeg kao Bazel II. Bazelski komitet je 2001.godine i 2003.godine objavio dodatne predloge koji su poboljšali izvorni predlog, a posebno predlog u vezi dodatne procene učinka banke. Konačna verzija ovog novog sporazuma objavljena je juna 2004.godine, krajem 2006.godine bio je dostupan za implementaciju, a onda je postao zakonski važeći za članice EU od januara 2007.godine, a u SAD od juna 2007.godine. Cilj Komiteta za revidiranje sporazuma odnosi se na razvoj okvira međunarodnog sporazuma, koji treba da ojača sigurnost i stabilnost međunarodnog bankarskog sistema sa posebnim naglaskom da regulativan o adekvatnosti kapitala neće biti izbor konkurentske nejednakosti između banaka. Bazelski standardi predstavljaju set minimalnih standarda koji banke treba da poštuju kao regulatore nivoa kapitala koji banke treba da poseduju kao zaštitu od kreditnih, tržišnih i operativnih rizika.

Osnove Bazelskog sporazuma II odnose se na:16

veću osetljivost za arbitražne poslove i inovacije na finansijskom tržištu, prepoznavanje različite izloženosti riziku, kod različitih banaka, uz primenu

raznih metoda za procenu njihove specifične ukupne izloženosti riziku, proširenje vrsta rizika, pri proceni nivoa potrebnog kapitala za pokrivanje

kreditnog, tržišnog i operativnog rizika, zahtev da sve banke razvijaju interne modele za upravljanje rizicima i testove

za stress pri procenjivanju sopstvenog stepena izloženosti riziku (VAR), zahtev da svaka banka utvrdi sopstvene potrebe za kapitalom, koje su

bazirane na proračunatoj izloženostiriziku, uz mogućnost revizije proračuna od nadzornih organa,

promovisanje učešća javnosti, uz primenu većeg tržišnog rizika kod banaka, koje po proceni preuzimaju velike rizike.

Bazelski sporazum II stvara mogućnosti da svaka banka sama proceni svoje minimalne potrebe za kapitalom na osnovu njene izloženosti rizicima. Na drugoj strani, nadzorni kontrolni organi imaju obavezu da prate i izveštavaju o promeni procedura pri proceni rizika banke i adekvatnosti kapitala banke. Na ovaj način se obezbeđuje realnost primene propisa kod banaka. To istovremeno podrazumeva, da Bazelski sporazum II obezbeđuje evoluciju sistema izveštavanja i informisanja

16 Peter Rose i Silvia C. Hudguns: Bankarski menadžment i finansijske usluge, Data status, Beograd, 2005, str. 504.

BANKE I RIZICI 121


javnosti o stvarnom finansijskom stanju u bankama, što znači i unapređenje prakse upravljanja rizicima unutar bankarskog sistema. Naime, Bazelski komitet je utvrdio u Bazelu II, kao revidiranom okviru, načelni pristup, koji se zasniva na tri osnovna oslonca ili stuba (vidi sliku br. 5-13):

minimalnom kapitalnom zahtevu, nadzornom, tj. supervizorskom ispitivanju, i tržišnoj discipline. 17

Slika br. 5-13: Šema strukture stubova kapitalnih standarda Bazela II

Prvi oslonac zahteva zdravi minimum kapitalnog standarda koji efektivno i tačno prepoznaje stepen kreditnog rizika baziran na: (1) standardnom pristupu da kapitalni zahtevi budu povezani sa eksternom procenom – kreditnim rejtingom, (2) sopstvenom internom rejtingu saglasno sa procenom mogućnosti propusta i jedinstvenim profilom rizika.


122 BANKE I RIZICI

Struktura i primena kapitalnih standarda Bazela II

PRVI STUB Obuhvatnost minimalnih kapitalnih zahteva: Kreditni rizik (prema standarnom pristupu)Kreditni rizik (prema internom rangiranju)Kreditni rizik (iz okvira sekjuritizacije)Operativni rizik (neadekvatan menadžment)Tržišni rizik (inv. portfolio i tržište)

DRUGI STUB Proces supervizorske revizije:2.1. Supervizorska ispitivanja adekvatnosti kapitala(u odnosu na profil rizika i održavanje nivoa kapitala)2.2. Individualno rešavanje rizika (držanje iznosa kapitala u rezervama banke)

TREĆI STUB Tržišna disciplina:3.1. Adekvatno izveštavanje na osnovu sigurnih i pouzdanih informacija u banci (finansijski rezultat, finansijsko stanje, izloženost banke rizicima, računovodstvena politika, praksa, regulative)


Drugi oslonac zahteva budan supervizorski nadzor i preispitivanje adekvatnosti kapitala preko sledećih principa supervizije: (1) da li vlasti zahtevaju da banke posluju iznad minimuma regulisanih kapitalnih koeficijenata, (2) treba li se od banaka zahtevati da procene i održavaju opštu adekvatnost kapitala u odnosu na zacrtane rizike, (3) treba li preispitati i evaluirati internu procenu adekvatnosti kapitala i strategiju banke i njenu preteranost sa propisanim kapitalnim koeficijentima, i (4) treba li intervenisati u ranom stadiju i zaštititi kapital od padanja ispod nivoa zaštite i treba li zahtevati brzu ‘lekarsku’ pomoć, ako kapital postane neadekvatan.

Treći oslonac odnosi se na tržišnu disciplinu koja daje bankama više inicijative da upravljaju njihovim rizicima i održavaju adekvatan kapital. Efektivna tržišna disciplina i supervizija zavise da li ili ne banke pravovremeno, uredno i pouzdano razotkrivaju informacije koje se odnose na strukturu kapitala i izloženost riziku. Na osnovu relevantnih i objektivnih tržišnih informacija, učesnici na tržištu mogu proceniti i doneti odluku o sopstvenom riziku u poslovanju sa takvim institucijama.

Efektivnost tržišne discipline u kontrolisanju preduzetog rizika od strane banaka zavisi od adekvatnosti iznošenja u javnost-razotkrivanja informacija na tržištu i realnosti i kvaliteta prakse razotkrivanja u bankama.

Glavna novina, sa aspekta banaka, koju donose Bazel II standardi, je promena koncepta regulacije: umesto apriori zadatog minimalnog kapitala ili koeficijenta kapitalne adekvatnosti, postaje bitan process upravljanja rizikom unutar banke (VaR-Value at Risk)). Bankarski sistem se štiti od rizika usklađivanjem visine rizika (tržišnog, kreditnog i operativnog) i visine kapitala i rezervi. Novina je i praćenje odnosa rizika i prinosa, odnosno da svakoj pojednačnoj transakciji Var-om izmeri rizik.

Smatra se da primena Bazela II znači pravu revoluciju u bankarstvu. Mnoge postojeće procedure u bankarstvu moraće da se ili menjaju iz temelja I značajno modifikuju. I banke i regulatori moraće da poseduju ne samo formalnu i zakonsku, nego i profesionalnu kompetenciju. Za ove poslove biće im potrebni novi mladi bankarski stručnjaci sa visokim i specijalizovanim znanjima iz menadžmenta rizikom (Professional Risk Manager)i iz kvantitativnih finansija (Financial Risk Manager) kao specijalisti sa profesionalnim licencama. Ovo moraju da prate i reforme obrazovnih programa u okviru ekonmskih i matematičkih studija.

5.4.4. Klasifikacija rizične aktive banaka po Bazelskim sporazumima I i IISuština izračunavanja rizične aktive jeste u tome, da se svaka stavka u bilansu stanja banke i sve vanbilansne obaveze, koje banka ima, odnosno koje je zaključila, množe se faktorima ponderisanog rizika određenog za visinu izloženosti kreditnom riziku. Posle detaljne revizije rizika u navedenom pregledu, menadžment banke bi treba da odredi, da li je banka preduzela više rizika u bilo kojoj klasifikaciji ili u agregatu od

BANKE I RIZICI 123


planiranog. Ako takvih slučajeva ima, menadžmnet tim treba da inicira odgovarajuće upravljačke akcije da se eliminišu ili smanje takvi rizici što je moguće pre.

Zemlje članice Bazelskog komiteta postigle su dogovor 1988.godine oko metoda osiguranja adekvatnosti bankarskog kapitala kako bi se utvrdio:

nivo kreditnog rizika koji proizilazi iz bilansa banke (pregled br. 5-5.)

nivo kreditnog rizika koji proizilazi iz vanbilansnih aktivnosti banke (pregled 5-6.).

Pregled br. 5-5: Bilansne stavke i kategorije rizikaNivo rizika Ponde

rOpis bilansnih stavki

Bez rizika 0 % Gotovina, potraživanja od centralnih banaka zemalja OECED-a

Nizak rizik 10 % Potraživanja iz javnog sektora, isključujući centralne banke (tj. nacionalizovane komunalne službe)

Nizak rizik 20 % Potraživanja od drugih banaka iz OECED-a, multilateralnih banaka, učesnika na tržištu hartija od vrednosti (securites firms) za koja važe slična pravila (u pogledu adekvatnosti kapitala) kao i za banke. Potraživanja od banaka iz zemalja koje nisu članice OECED-a sa preostalim rokom dospeća kraćim od godinu dana.

Umeren rizik 50 % Hipotekarni zajmovi (krediti) i potraživanja od druge strane u poslu po osnovu derivate kojima se normalno pripisuje ponder rizičnosti od 100% (što je predmet diskrecije nacionalnih regulatornih tela).

Standardni rizik

100 % Sva ostala aktiva i svi krediti dati privatnom nebankarskom sektoru. Potraživanja od banaka iz zemalja članica OECED-a sa rokom dospeća dužim od godinu dana i stalna sredstva.

Pregled br. 5-6: Vanbilansne stavke i kategorije rizikaNivo rizika Ponde

rOpis vanbilansnih stavki

Bez rizika 0 % Stendbaj (Standby) pogodnosti (sredstva) za period kraći od godinu dana, koje mogu biti uskraćene u bilo koje vreme pre njihovog korišćenja.

Nizak rizik 20 % Uslovne obaveze na kratak rok (dokumentarni akreditivi).Standby pogodnosti (sredstva) sa originalnim rokom dospeća dužim od godinu dana.

124 BANKE I RIZICI


Umeren rizik 50 % Činidbene garancije i druge uslovne obaveze vezane za specifične transakcije.Kreditnae linije podrške sa kojima se dužnicima na tržištu euro-valuta omogućuje da izdaju euro-obveznice sa dospećem kraćim od godinu dana (note issuance facility).

Standardni rizik

100 % Generalne garancije i standby pogodnosti na strani trgovanja (sporazumi o rekupovini i drugim terminskim kupovinama).

Kao što se vidi iz navedena dva pregleda, utvrđeni ponderi rizika za bilansne i vanbilansne kategorije, odnosno za sve bilansne i vanbilansne stavke. Da bi se utvrdila vrednost pojedinih bilansnih i vanbilansnih stavki, neophodno je njihovu minimalnu vrednost pomnožiti sa određenim ponderom (procentom rizičnosti). Stopa minimalne adekvatnosti kapitala u banci treba da stvori uslove reduciranja gubitaka izazvanih po osnovu kreditnih rizika, kako za deponente, tako i za komitente i klijente banke, u cilju opšte sigurnosti poslovanja banke.

Jedan od bitnih elemenata upravljanja aktivom banke zasniva se na rangiranju stepena njene rizičnosti. Stepen rizičnosti akive po pojedinim bilansnim i vanbilansnim pozicijama propisan je od strane centralne banke, odnosno Narodne banke Srbije. Narodna banke Srbije propisala je, da se sva potraživanja banaka klasifikuju u kategorije A, B, C, D, E (ili po azbuci: A, B, V, G, D). Za sva potraživanja većih iznosa, Svetska banka i Evropska agencija za rekonstrukciju, su propisale standardizovani obrazac ‘Benchmark”18 dužnika, gde se navode potraživanja (pojedinačno i zbirno) klasifikovana u rasponu od AA do D (prema važećim propisima države) i u rasponu od D do F/3 (prema klasifikaciji Evropske unije).

Prvi uslov usklađenog obima poslovanja banke odnosi se na usklađeni odnos između kapitala banke i iznosa rizične aktive banke, koja je razvrstana u sledećih pet kategorija, koje u najkraćem opisu, obuhvataju:

18 ‘Benchmark’ dužnika definiše kriterijume: a) finansijskog kvaliteta dužnika (likvidnosti), b) finansijske perspective dužnika, c) menadžmenta dužnika, d) kreditne istorije dužnika (raniji odnos prema kreditima), e) preostalog roka kredita, f) obezbeđenje kredita. Za svaki navedeni kriterijum se izvodi ocena od 1 do 5 I definišu se kategorije, kao što su: odličan, dobar, loš, neizvestan, nepoznat i sl. Rizici se svrstavaju u dve grupe (MeBa i Casa), a u okviru grupe se svrstavaju u kategorije. Primera radi, MeBa ima kategorije: AA = 1%, A = 2%, B = 5%, V = 25%, G = 50%, D = 100%, dok Casa ima kategorije: D = 0%, D = 0,5%, ET = 1%, E = 2%, E = 5%, F/Z = 100%. Prva grupa I druga grupa rizika se odnose na niske rizike, treća grupa na umerene rizike, četvrta grupa na neprihvatljive rizike, peta grupa na visoke rizike i šesta grupa na loše kredite.

BANKE I RIZICI 125


kategorija A = 2%, (obuhvata potraživanja od dužnika kod kojih se ne očekuje problem u naplati);

kategorija B = 5%, (obuhvata potraživanja od dužnika čija finansijska stanja nisu zadovoljavajuća);

kategorija C = 25%, (obuhvata potraživanja odd užnika koji imaju probleme ročne usklađenosti elemenata active i pasive I obaveze izmiruju sa docnjom);

kategorija D = 50% (obuhvata potraživanja od užnika koji posluju sa gubitkom ili se mo1e predvideta da će poslovati sa gubitkom), i

kategorija E = 100% (obuhvata potraživanja od dužnika za koja se osnovano očekuje da neće biti naplaćena).

Potraživanja klasifikovana u kategorije A i B, smatraju se dobrom aktivom, dok se potraživanja svrstana u kategorije C, D i E smatraju lošom aktivom. Pri tome treba imati u mvidu, da se potraživanja od jednog dužnika svrstavaju, odnosno klasifikuju samo u jednu kategoriju. Prenos potraživanja na nekog drugog dužnika ne utiče na njegovu klasifikaciju po kriterijumu docnje i naplate. Isto tako, potraživanja odd užnika za koja banka ne raspolaže ažurnim podacima, klasifikuje se u kategoriju E. Iznos posebne rezerve neophodno je utvrditi za svakog klijenta banke.

126 BANKE I RIZICI

BANKE I RIZICI 127


Glava 6.

UPRAVLJANJE KLJUČNIM KORPORATIVNIM RIZICIMA

BANKE

128 BANKE I RIZICI

Upravljanje ključnim korporativnim rizicima banke

6.1. UPRAVLJANJE RIZIKOM BONITETA BANKE

6.1.1. Pojam i komponente boniteta banke Bonitet potiče od latinske reči ‘bonus’, koja ima značenje dobar, a u ovom slučaju predstavlja skup osobina jednog subjekta ili banke, koje ga čine dobrim i sigurnim dužnikom. Kada je reč o bonitetu banke, onda se pod tim pojmom prvenstvno podrazumeva kreditna sposobnost banke koja se procenjuje po tome kako ona posluje i kako odgovara svojim obavezama.19 Slično se o bonitetu govori i na način da je to pojam koji obuhvata celokupno poslovanje tj. poslovnu sposobnost preduzeća ili banke ne samo u datom momentu, već trajnije u budućnosti.20

Međutim, pojmu boniteta se posvećuje nešto više pažnje u “Ekonomskoj enciklopediji”,21 gde se detaljnije pravi razlika između boniteta banaka i boniteta preduzeća. Ovde se pod pojmom boniteta podrazumeva formalno i materijalno svojstvo subjekta koje ga čini sigurnim dužnikom bilo da je reč o banci, kojoj se poveravaju sredstva (u koju se ulažu sredstva), bilo da je reč o preduzeću kome se odobravaju-daju krediti. Svojstvo boniteta pretpostavlja materijalnu solidnost i dobru reputaciju u poslovnom svetu. Zato je važno istaći neke elemente pojma boniteta banke i posebno boniteta preduzeća.

Bonitet banke kao dužnika zavisi u prvom redu od visine njenog kapitala (akcijskog kapitala) i visine i strukture sredstava i rezervi, s jedne strane, te oblika, načina i strukture plasmana, s druge strane. Dok se visina i kvalitet kapitala, odnosno izvora sredstava banke može odmah videti iz bilansa banke, način i kvalitet plasiranih sredstava tj. kredita, teže je sagledati. Upravo radi toga, kao i radi zaštite ulagača i depozitara, država i propisuje određene restriktivne i kontrolne mere i vrši neposredan nadzor nad poslovanjem banaka. Za plasiranje sredstava važi bankarsko pravilo: kakav kvalitet sredstava banka prima, takav kvalitet sredstava i plasira, odnosno obim dugoročnih izvora određuje obim dugoročnih kredita, dok obim kratkoročnih kredita je determinisan obimom kratkoročnih izvora.

Usko sa bonitetom banke treba posmatrati i bonitet preduzeća kao bančinog dužnika. Dakle, pored boniteta banke kao privrednog subjekta i pravnog entiteta, važno je znati šta se smatra bonitetom preduzeća kao bančinog dužnika. Najkraće rečeno, bonitet preduzeća zavisi od njegove kreditne sposobnosti i likvidnosti. O kreditnoj sposobnost preduzeća će se kasnije detaljnije govoriti u sklopu razmatranja principa upravljanja kreditnim rizikom banke. Sada treba samo naglasiti da se kreditna sposobnost

19 Finansijski leksikon, redaktor dr Ivo Perišin, Informator, Zagreb, 1962. godine, str. 45.20 Privredni leksikon, Informator, Zagreb, 1961. godine, str. 62.21 Ekonomska enciklopedija, druga knjiga, Savremena administracija, Beograd, 1984. godine, str. 170.

BANKE I RIZICI 129


preduzeća kao dužnika, utvrđuje na osnovu bilansa i izveštaja o finansijskom poslovanju preduzeća, pri čemu se posebno analiziraju stanja, oblici i vrste zaliha i tok gotovine u preduzeću (“cash flow”). I ovde se pravi razlika zavisno od dužine perioda vraćanja kredita (dugoročni, srednjoročni, kratkoročni), pa se u zavisnosti od toga, pored internih faktora, u analizu uključuju i tržišni elementi, kao što su: tehnologija, savremenost proizvodnje, konkurencija itd.

Mada je ocena boniteta preduzeća važan posao, ovde ga pri analizi stavljamo u drugi plan, kako bi u prvi plan istakli važnost i zančaj boniteta banke, i to iz dva razloga: prvi razlog je u tome što se ovom pitanju kod nas nije posvećivala, a još uvek se ne posvećuje dovoljna pažnja od strane kontrolnih i državnih organa; i drugi razlog vidimo u činjenici da i ono što se na tom planu radi, obavlja se sa nejasno utvrđenim ciljevima i više povremenim proverama. Može se reći da nedostaje stalni monitoring poslovnog bankarstva počev od ispunjavanja osnovnog zakonskog i poslovnog cenzusa u kapitalu, preko praćenja kvaliteta i strukture aktive, kvaliteta menadžmenta, visine dividendi i stepena likvidnosti.

Bonitet banke je kompleksan pojam, pod kojim treba podrazumevati: (1) obim i kvalitet kapitala banke, (2) kvalitet i strukturu aktive, (3) kvalitet menadžment tima, (4) nivo zarade akcionara i (5)uvek zadovoljavajući stepen likvidnosti banke. Svaki od navedenih elemenata je složena kategorija od više pokazatelja i svi zajedno izraženi preko zajedničkog imenitelja mogu poslužiti za analizu, merenje i ocenu boniteta poslovne banke. Mada se o ovim elementima u ovoj knjizi raspravlja na više mesta, 22

ovde ćemo se na njih osvrnuti samo najkraće.

(1) Pod kapitalom banke u smislu njenog boniteta podrazumevamo samo čisti akcijski kapital prikupljen prodajom emitovanih akcija i čijom sumom se zadovoljava ili premašuje zakonom propisani minimum (“finansijski census”) za valjanu registraciju banke kao finansijske institucije i koji istovremeno zadovoljava potrebnu početnu stopu adekvatnosti kapitala banke.

(2) Pod kvalitetom i strukturom aktive se u prvom redu podrazumeva kvalitet svih

vrsta plasmana banke, njihova struktura i stepen rizičnosti. Pri tome treba imati u vidu sve vrste kredita i njihovu ročnost i druge plasmane kao što su plasmani u hartije od vrednosti i njihovu strukturu. Plasmani u hartije od vrednosti su izuzetno zančajni sa aspekta stepena brzine transformacije u likvidna sredstva.

(3) Pod pojmom kvaliteta menadžment tima u kontekstu boniteta banke podrazumevamo stručnost, sposobnost, inventivnost, nezavisnost i integritet donošenja valjanih poslovnih odluka od strane ‘top’ menadžmenta banke (predsednika, generalnog i izvršnih direktora). To je u deregulisanom bankarskom

22 O kvalitetu menadžment tima bilo je reči u trećoj glavi, o strukturu i kvalitet aktive u četvrtoj glavi, dok je o kapitalu bilo rečI u četvrtoj glavi ove knjige.

130 BANKE I RIZICI


tržištu i oštroj konkurentskoj borbi između bankarskih i nebankarskih finansijskih institucija jedna od najvažnijih komponenti boniteta banke.

(4) Zarada akcionara ili dividenda je najvažnija odnosno treba da bude najvažnija vlasnička preferenca akcionara banke. Visoku i stabilnu dividendu može donositi samo visokoprofitabilno poslovanje banke, koje se ogleda u natprosečnom prinosu na angažovana sredstva, a koje omogućava i visok nivo dividendi akcionarima.

(5) Konstantno zadovoljavajući stepen likvidnosti banke podrazumeva da banka uvek i na vreme izvršava svoje dospele obaveze uz minimalno vreme i minimalan iznos zadržavanja novčanih sredstava na žiro-računu.

6.1.2. Razlozi analize i ocene boniteta banaka Banka, kao samostalna finansijska institucija, posluje u tržišnim uslovima i motivisana maksimizacijom profita. Pri tome se, po prirodi svog poslovanja, susreće sa mnogobrojnim vrstama poslovnih i neposlovnih rizika. Država bi, radi stabilnosti privrede, a i da bi se izbegle posledice koje pogađaju široke slojeve stanovništva, trebala biti zainteresovana da se u bankarstvu ne dogodi tzv. “domino efekat”. Otuda nije samo važno doneti dobar zakon o bankama i finansijskim institucijama, nego i druge propise koji treba da preciznije regulišu pojedina pitanja rada i poslovanja banaka kao finansijskih institucija. To se naročito odnosi na bitna pitanja funkcije zaštite ulagača odnosno depozitara.23 Posebno je važno postojanje i aktivnost institucija koje treba da kontrolišu poslovanje banaka i da to, u pogodnoj formi, kontinuirano javno objavljuju.

Pre nego što damo analizu nekoliko najvažnijih faktora koji zahtevaju analizu i ocenu boniteta banke, treba imati u vidu još neke činjenice. Naime, opšte je poznata stvar da je bankarstvo jedna od delatnosti u svetu sa najviše prisutne i razuđene pravne regulative. Istvovremeno, bankarstvo spada i u delatnosti koje su podložne čestim sistemskim, organizacionim i drugim promenama i po tome spada u najnestabilnije privredne grane. Međutim, zbog svoje uloge u privrednom i posebno finansijskom životu svake zemlje, ono mora da opstaje, funkcioniše i omogućava racionalno i stabilno funkcionisanje celokupne privrede i društvene strukture i svakodnevnog života građana.Priroda bankarskog poslovanja je takva da putem plasiranja primljenog depozitnog i drugog novca ostvaruje profit. Doduše, banka deo profita ostvaruje i putem širokog spektra usluga, koje upotpunjuju asortiman osnovnih proizvoda i usluga banke, ali kojima ostvaruje i zaradu na drugi način. Banka odobravajući kredite “ulazi” u raznovrsne poslove, koji su sa aspekta povraćaja plasiranih sredstava manje ili više rizični za banku. Pod hipotetičkom pretpostavkom nemenjanja svih ostalih uticajnih faktora, visina rizika banke je u funkciji rokova plasiranih sredstava i opštevažeće je

23 Krajem 2008.godine, pojavom velike svetske finansijske krize, i Vlada Republike Srbije je izmenila do tada postojeće propise o osiguranju štednje i depozita i povećala limit zaštite na 50.000 eura po jednom štediši-ulagaču.

BANKE I RIZICI 131


pravilo: ako je rok plasiranja sredstava duži, rizik banke je veći, odnsno ako je rok plasiranja sredstava kraći, i rizik banke je manji.

Međutim, posmatrano dinamički, uz pretpostavku menjanja svih drugih faktora u funkciji vremena, što je životna realnost, treba uzeti u obzir i druge faktore rizika plasmana kao što su: kreditna sposobnost dužnika, vrsta delatnosti kojom se bavi, njegov položaj na tržištu i rezultati koje ostvaruje, kvalitet menadžment tima itd. Od presudne je važnosti da se svaka vrsta plasmana sredstava banke permanentno kontroliše upravo sa aspekta rizičnosti naplate kredita. Stoga je neophodno permanentno vršiti monitoring tekućeg poslovanja banaka kako bi se na vreme sprečile veće neželjne posledice.

Postoji potreba da se periodično ostvaruje uvid javnosti u stanje i ostvarene rezultate poslovanja banaka, kao što se to radi u svim razvijenim tržišnim privredama na svetu. Naime, poslovne banke u tržišnim privredama su pretežno akcionarska društva, što znači da one emituju sopstvene akcije, koje su predmet kupoprodaje na tržištu hartija od vrednosti. Pri tome, nameravani kupac bančine akcije ima potrebu i pravo da zna kakvo je stanje konkretne banke i kakve rezultate ona ostvaruje. S druge strane, banka ima obavezu, da svoje stanje i rezultate poslovanja javno objavljuje. Istinitost takvih podataka garantuju posebne stručne i ovlašćene institucije i agencije (revizorske kuće). Izloženost i istinitost bilansa stanja i bilansa uspeha banke javnosti je bitna pretpostavka za odluke budućih kupaca akcija te banke.

Analiza i ocena boniteta banaka prilikom početnog i kasnijih emitovanja akcija i tokom redovnog poslovanja, te javno objavljivanje određenih podataka o stanju imovine, obaveza i rezultata banke ukazuju na značaj “zdravog” poslovanja banke u tržišnim uslovima za svakog akcionara bez obzira na veličinu akcijskog kapitala u konkretnoj banci. Na žalost, takva praksa kod nas je još uvek na samom početku i samo je parcijalna. Međutim, pravac razvoja tržišnih odnosa, kojim se kod nas postepeno kreće, moraće pre ili kasnije da uvede ovakvu praksu kao stalnu i normalnu.

6.1.3. Pristup utvrđivanju i merenju rizika boniteta banke Uspešnost banaka pretpostavlja planiranje i ostvarivanje primarnih i drugih ciljeva poslovanja banke. Najvažniji ciljevi banke su profit i dividenda. Profit je opšti cilj uspešnosti banke i preduslov opstanka i razvoja banke. Dividenda je deo profita koji pripada akcionarima kao prinos na uloženi akcijski kapital i koji treba da zadovolji vlasničke preference. Ove ciljeve nije lako ostvariti u deregulisanom tržištu i oštroj konkurentskoj borbi bez strategijskog planiranja i permanentnog praćenja ostvarenja planiranih ciljeva. Upravo zbog toga za merenje boniteta poslovnih banaka su zainteresovani akcionari banaka, javnost i monetarne vlasti.

U procesu merenja boniteta, poseban problem mogu predstavljati finansijski izveštaji banaka i nedostatak standarda po kojima se oni rade. Otuda se može pojaviti i problem kvaliteta podataka na kojima se ti izveštaji zasnivaju. Veliki problem u takvim izveštajima predstavlja realna procena neto imovine banke i rezultata poslovanja.

132 BANKE I RIZICI


Utvrđivanje standarda za ovo izveštavanje i uvođenje tržišne vrednosti za iskazivanje stanja imovine unelo bi realniji pristup vrednovanju boniteta banaka i stvaranja određenog stepena poverenja u banke i njihovo poslovanje. Ovo bi dovelo do mogućnosti pouzdanije procene “vrednosti” banaka od strane akcionara. To znači da bi banke, uslovno rečeno, sa boljim bonitetom imale bolju prodaju svojih emisija akcija i tako se diferencirale prema bankama sa slabijim performansama, a mogle bi postići i veće cene svojih vrednosnih papira na sekundarnom tržištu hartija od vrednosti.

Jedno od ključnih pitanja u poslovanju banaka je blagovremeno otkrivanje ranih signala previše preuzetog rizika u poslovnim poduhvatima banke. Naravno, to je u interesu kako samih banaka tako i šire društvene zajednice, posebno centalne banke i kontrolnih institucija. Rano otkrivanje neuralgičnih tačaka u poslovanju banaka imalo bi za cilj da se na vreme spreči nastajanje većih gubitaka u pojedinim segmentima, odnosno portfolijima banaka. To je naročito važno kod eventualne pojave takvih gubitaka koji bi mogli dovesti do insolventnosti banke.

Naime, u slučaju nastanka takvih i tolikih gubitka, kada banci zapreti opasnost da postane insolventna24, menadžment tim banke mora hitno preduzeti određene mere protiv daljeg nastajanja gubitaka i u smislu smanjenja već nastalih. U takvim okolnostima, menadžment tim može izabrati jednu od starih dobro poznatih strategija, koja asocira na fudbalsku strategiju “duge lopte”25 (“long bomb”), odnosno u bankarstvu tzv. visoko rizičnu strategiju prinosa za smanjenje gubitaka. Preduzimanje visokorizične strategije može biti vrlo opasno po aktivu tj. po sredstva banke, pošto se ona mogu veoma brzo “istopiti”. Međutim, ova strategija 26 nije opasna za osigurane depozite banke.

Sasvim je jasno da postoje ključne razlike između predloga osiguranja rizičnog kapitala i predloga osiguranja rizika depozita po vrsti informacija koje se koriste za procenu preuzimanja rizika od strane banke. Predlog osiguranja rizika depozita usmeren je na merenje performansi banke, kao što je zarada i kvalitet aktive. Predlozi rizika kapitala usmereni su na vrste aktivnosti u koje je uključena banka. Prva pozicija se bazira na statističkim pokazateljima koji sugerišu ove performanse i obezbeđuju merenje najbolje prognoze problema banke. Drugi pristup za merenje preuzetog rizika od strane banke se bazira na sagledavanju da su određene aktivnosti nesumnjivo više

24 Insolventnost banke javlja se onog trenutka, kada gubici banke postanu toliki da premašuju akcijski kapital banke (“equity capital”).25 Duane B. Graddy and Austin H. Spencer: Managing Commercial Banks Community, Regional and Global, Prentice-Hall, Englewood Cliffs, New Jersey, 1990. godine, str. 611.

26 O osiguranju depozita vidi fusnotu broj 5.

BANKE I RIZICI 133


rizične nego druge, što u krajnjoj konsekvenci značI, da ove više rizične aktivnosti banke treba da budu kapitalizirane na višem nivou.27

6.1.4. Vrednovanje performansi boniteta poslovnih banakaUlaganje pojedinaca na štednju (depozit) da bi se ostvarila određena kamata ili kupovina akcija da bi se ostvarila dividenda, zahtevaju ocenu finansijskih performansi banaka koje su tom prilikom interesantne za izbor. Za odluku nije dovoljna samo visina kamatne stope ili stopa dividende u proteklom periodu, već podaci o: (1) veličini banke, (2) nivou rizika i (3) stopi povrata na uložena sredstva. Ovi podaci se mogu obezbediti preko: (1) određenih finansijskih pokazatelja, (2) procene odnosa i (3) procene detaljnih podataka (“benchmark statistic”).28

U zavisnosti od potreba za procenom i vrednovanjem performansi poslovnih banaka, koriste se, analiziraju i interpretiraju različiti podaci i informacije. Dakle, ciljevi pojedinaca, grupa ili institucija, opredeljuju vrste podataka koji će, između mnogih uzimajući u obzir svrhu, vreme i troškove, biti analizirani i vrednovani u smislu ključnih performansi banke. Na primer, u SAD se smatra da je pet različitih grupa zainteresovano za ocenu finansijskih performansi banaka:

(1) menadžment tim banke (radi održavanja likvidnosti, praćenja kontrolnih tačaka rizika i ostvarenja nivoa profitabilnosti);

(2) ulagači, odnosno akcionari (radi sigurnosti ulaganja, stabilnosti prihoda i niskog rizika);

(3) komitenti i klijenti (radi sigurnosti depozita, sigurnosti transfera, raspoloživosti kredita, sigurnosti kolaterala);

(4) regulatorne institucije (radi osiguranja, sigurnosti i očuvanosti bankarskog sistema, zaštite komitenata i klijenata, te primene zakona); i

(5) studenti (radi proučavanja stvarnih “slučajeva”, njihove simulacije i odgovora na ta pitanja, ako se dese).

Vrednovanje i procena finansijskih performansi banaka je apsolutno zavisna od raspoloživih podataka. Zato je bitno koji se podaci tom prilikom koriste. Korisno je kad su iz više izvora: podaci regulatornih i kontrolnih institucija i komisije za hartije od vrednosti, interni podaci banaka, izveštaji i drugi izvori.

Nakon sakupljenih raspoloživih podataka, neophodno ih je analitički srediti u odgovarajuće izveštaje, izračunati odgovarajuće koeficijente (“racije”), sačiniti

27 Duane B. Graddy and Austin H. Spencer: Managing Commercial Banks Community, Regional and Global, Prentice-Hall Englewood Cliffs, New Jersey, 1990. godine, str. 612.28 Dr Ronald L. Olson: Evalution of Financial Performance, u: The Bankers” Handbook, Third Edition, edited by: William H. Baughn, Thomas I. Storrs and Charles E. Walker, Dow Jones-Irwin, Homewood, Illinois, 1988. godine, str. 386-388.

134 BANKE I RIZICI


poređenja i izvesti odgovarajuće zaključke. Ovi analitički izveštaji obično sadrže informacije o: (1) veličini banke, (2) nivou rizika i (3) stopama povraćaja sredstava.

(1) Veličina banke je prvo finansijsko merilo za koje su mnogi ljudi zainteresovani prilikom vrednovanja banke. To je važna baza za procenu performansi banke. Velika aktiva znači da banka treba više kapitala, veći kapital znači veći kreditni limit, veći obim poslovanja, efikasniji menadžment tim, efikasniji kompjuterski sistem, veći volumen transakcija, što omogućuje ekonomiju obima. Konačno, veličina banke određuje i njenu ekonomsku snagu, veću fleksibilnost, veće znanje i više tržišnog prostora za upravljanje svakodnevnim finansijskim rizicima.29

(2) Sama veličina banke nije adekvatna ni dovoljna mera njenih finansijskih performansi. Nivo finansijskog rizika banke mora biti konzistentan sa sposobnošću banke da apsorbuje gubitke i generiše prihvatljivu stopu prinosa. Rizik u bankarskom poslovanju može se kategorisati na više načina.30 Ovde ćemo se ukratko osvrnuti samo na finansijski rizik sa aspekta: kvaliteta aktive, likvidnosti banke, senzitiviteta kamatne stope i adekvatnosti kapitala.

Kvalitet aktive uglavnom se procenjuje preko kvaliteta kreditnog portfolija, stepena diversifikacije ili koncentracije, vrednosti aktive po tekućoj tržišnoj ceni i odnosu produktivne prema ukupnoj aktivi (sredstava koja “zarađuju” u odnosu na ukupna sredstva). Likvidnost banke je sposobnost da zadovolji anticipiranu tražnju za sredstvima kako depozitara tako i zajmotražilaca. U principu, to se rešava prodajom postojeće aktive ili kupovinom novih izvora. Likvidnost komercijalnih banaka meri se sposobnošću “pretvaranja” aktive u likvidna sredstva, povećanja izvora sredstava i upravljanja aktiva/pasiva miksom. Senzitivitet kamatne stope znači da može doći do njene promene i banka po tom osnovu može ostvariti gubitak koji nije očekivala. Upravo zato što gubitak može nastati mimo očekivanja menadžment tima, koriste se posebne metode za vrednovanje performansi i to analiza varijacije kamatne stope, “gap” izveštaji, analiza trajanja (“duration”) i simulacija. Konačno, veličina akcijskog kapitala je osnov za solventnost banke tj. sigurnost da će joj kapital akcionara i rezerve pokriti gubitke i da će moći da isplati depozite i vrati uzete kredite u celini.

(3) Profit i rast banke obezbeđuju bankarima i ulagačima (menadžment timu i akcionarima) kompenzaciju za uspešno upravljanje rizicima banke po principu: što je veći rizik izdataka, to bi trebao biti i veći prinos odnosno povrat sredstava. Profitabilnost se meri prinosom na sredstva, prinosom na akcijski kapital i drugim merama. Za akcionare je prinos na akcijski kapital najvažnija mera, zatim tržišna vrednost njihovih akcija, podaci o neto kamatnom prihodu, opštim neto troškovima,

29 Ibidem, str. 391. 30 O rizicima u bankarskom poslovanju više se govori u narednom tekstu. Na ovom mestu samo se dotičemo rizika sa aspekta vrednovanja performansi banke od strane zainteresovanih lica, firmi i institucija.

BANKE I RIZICI 135


platama i beneficijama, te gubicima u kreditnom portfoliju banke. Rast bilansa banke je pokazatelj za zadovoljavanje rastućih potreba komitenata i klijenata banke, za nadoknadu inflatornog pritiska na operativne troškove i za porast prinosa ulagačima.

6.1.5. Instrumenti merenja performansi boniteta poslovnih banaka Postoji više pristupa merenju performansi poslovnih banaka. Svi se svode na veći ili manji izbor određenih koeficijenata ili racija, pa se po tome i čitava analiza performansi banke naziva racio analiza (“ratio analysis”). Prema jednom pristupu, racio analiza obuhvata četiri opšte kategorije merenja performansi banaka i bankarskih holding kompanija:31

Prva grupa: - profitabilnost (“profitability”)- prinos na sredstva (“return on assets”)- prinos na akcijski kapital (“return on equity”)

Druga grupa: - kapital (“capital”)- kapital racio (“capital ratio”)

Treća grupa: - likvidnost (“liquidity”)- racio likvidnosti (“liquidity ratio”)

Četvrta grupa: - racio rizika sredstava (“asset risk ratio”)- korigovani racio rizika kapitala (“risk adjusted capital ratio”)

Ovi koeficijenti (raciji) se koriste za analizu tekućeg i predviđanje i planiranje budućeg poslovanja i finansijskih uslova zajmotražioca iz privrede.

Reprezentante kvaliteta performansi banaka mogu se meriti i mnogo razuđenijim pokazateljima, odnosno koeficijentima. Pri tome se koriste ključni finansijski pokazatelji ili raciji. Racio analiza je jedna od tehnika za procenjivanje operativnih karakteristika poslovanja banke razvijajući tako standardizovano merenje njenih performansi. Ova analiza je korisno sredstvo za upravljanje operativom banke, pošto relativno brzo daje odgovore na mnoga pitanja potrebna menadžment timu banke. Za odgovore na razna pitanja operativne efikasnosti potrebno je imati čitav set finansijskih mera, koje fokusiraju ključna područja upravljačkih performansi.

Izražene veličine mogu se uporediti sa drugim bankama, sa planiranim veličinama i sa veličinama banke ostvarenim u prethodnom periodu. Praksa američkih banaka je pokazala da su pokazatelji dovoljni za merenje performansi banke svrstani u šest grupa što pokazuje pregled br. 5-1.32

31 Thomas Fitsch: Dictionary of Banking Terms, Barrons’ Business Guide, New York, 1990. godine, str. 495-496.

32 Duane B. Graddy and Austin H. Spencer: Managing Commercial Banks Community, Regional and Global, Prentice - Hall, Englewood Cliffs, New Jersey, 1990. godine, str. 186-187.

136 BANKE I RIZICI


Pregled br. 5-1: Pregled finansijskih racija banke I. Racia likvidnostiA. Likvidnost sredstava

1. Državne obveznice : ukupna aktiva2. (Ukupni vrednosni papiri + prodata federalna sredstva) : ukupna aktiva

3. Tržišna vrednost vrednosnih papira : knjigovodstvena vrednost hartija od vrednosnih papira

4. Komercijalni i industrijski krediti dospeli do jedne godine : ukupni komercijalni i industrijski kreditiB. Likvidnost obaveza 5. Veliki denominirani certifikati : ukupne obaveze 6. Kupljena federalna sredstva i vrednosni papiri prodati sa pravom kupovine : ukupne obaveze 7. Druge obaveze pozajmljeni novac : ukupne obavezeII. Raciji produktivne aktive 8. Ukupni krediti : ukupna sredstva 9. (Ukupni krediti+vrednosni papiri):ukupna sredstva10. Komercijalni+industrijski krediti:ukupna sredstva11. Krediti pojedincima : ukupna sredstvaIII. Raciji finansijske strukture 12. Ukupna sredstva : neto vrednost 13. Subordinantni dug : neto vrednost 14. Neto vrednost:ukupna sredstva-(gotovina i dugovna salda+državne obveznice) 15. Zarada pre kamate i poreza: ukupni troškovi kamateIV. Raciji troškova poslovanja 16. Operativni izdaci : operativni prihod 17. Plate i beneficije zaposlenih: operativni troškovi 18. Ukupni izdaci za kamatu : operativni troškovi 19. Izdaci za stanovanje-zakup : operativni troškovi 20. (Nekamatni izdaci - nekamatni prihod): produktivna aktivaV. Raciji neto kamatne marže 21. Prihod od kamate : produktivna aktiva 22. Izdaci za kamatu : produktivna aktiva 23. Neto kamatna maržaVI. Raciji profitabilnosti 24. Neto prihod : operativni prihod (ROI) 25. Neto prihod : ukupna sredstva (ROA) 26. Neto prihod : neto vrednost (ROE)

Na slici br. 6-1 ilustrujemo uticaj banke na kontrolisane i nekontrolisane rizike poslovanja.

BANKE I RIZICI 137


Slika br. 6-1: Kontrolisani i nekontrolisani rizici bankeFokusiranje kontrole kvaliteta perfornansi banaka može se usmeriti samo na ključne pokazatelje profitabilnosti i rizika. Kontrola kvaliteta ovih performansi poslovanja banaka usmerava menadžmet tim na kontrolu internih faktora (na primer: racionalno korišćenje resursa), koje banka može da kontroliše, i za razvijanje strategija banke da se minimizira uticaj eksternih faktora (promene u okruženju, inflacija), koje banka ne može da kontroliše.33

6.2. UPRAVLJANJE RIZIKOM POZICIJE LIKVIDNOSTI BANKE

6.2.1. Pojam i suština likvidnosti bankeBankarska teorija i praksa poznaju niz definicija, koje nastoje izraziti suštinu likvidnosti. Navešćemo samo neke od njih. Tako, smatra se da je “likvidnost banke sposobnost, da se osigura raspoloživost sredstava za izvršenje obaveza po razumnoj ceni u svako vreme”.34 Zatim postoji stav da “likvidnost banke podrazumeva njenu sposobnost da udovolji anticipiranoj tražnji za sredstvima kako depozitara tako i zajmotražioca”35 Likvidnost banke u najopštijem smislu podrazumeva da je banka

33 Joseph F. Sinkey, Jr.: Commercial Banks Financial Management in the Financial Services Industry, Third Edition, MacMillan Publishing Company, New York, 1989. godine, str. 266.34 Marcia L. Stigum and Rene O. Branch, Jr.: Managing Bank Assets and Liabilities - Strategies for Risk Control and Profit, Dow Jones-Irwin, Homewood, Illinois, 1983. godine, str. 202.35 Dr Ronald L. Olson: Evalution of Financial Performance, u knjizi: The Bankers’ Handbook, Third Edition, Edited by: William H. Baughn, Thomas I. Storrs and Charls

138 BANKE I RIZICI


sposobna da o roku izvršava svoje dospele obaveze. Međutim, to ipak nije dovoljno za preciznije razumevanje ovog načela upravljanja rizikom banke, pa se ovim važnim bančinim načelom rizika moramo detaljnije pozabaviti.

Da bi se bolje shvatio princip likvidnosti banke, treba imati u vidu još nekoliko elemenata: (1) rezerve likvidnosti banke, (2) stepen lakoće pretvaranja dela njene kratkoročne aktive u gotov, odnosno žiralni novac, i (3) uticaj kamatne stope na profitabilnost banke. Polazeći od ovih elemenata, pod likvidnošću banke podrazumevamo njenu poslovnu sposobnost da u svakom momentu može izvršiti svoje dospele obaveze po prihvatljivoj ceni36 (kamatnoj stopi). Dakle, nije u pitanju bilo koja cena sredstava, već prihvatljiva cena sa aspekta banke.

Problem likvidnosti banke zaslužuje da se detaljnije objasni. Posebno je važan aspekt održavanja bančine likvidnosti na zadovoljavajućem ili optimalnom nivou. Naime, poznato je da banka održava svoju likvidnost sinhronizovanjem rokova plasmana (aktive) prema rokovima dospeća svojih obaveza (pasive). Polazeći od starog poznatog bankarskog pravila da “pasiva određuje aktivu”, banka mora usklađivati rokove dospeća svojih plasmana sa rokovima dospeća izvora sredstava - sa primljenim depozitima i uzetim kreditima za likvidnost. Ako su ti primljeni depoziti i uzeti krediti pretežno kratkoročni i podložni čestim ili sezonskim promenama, banka mora jedan deo svojih plasmana – aktive, držati u takvom obliku koji se vrlo brzo može pretvoriti u gotov, odnosno žiralni novac.

Ovo staro bankarsko pravilo poštivanja ročne strukture danas se u bankarskoj praksi prilično izmenilo. Naime, sigurno je da dugoročniji bančini izvori sredstava omogućuju banci održavanje dugoročnije aktive - plasmana. Isto tako je sigurno, da se najmanji problemi u održavanju likvidnosti banke mogu očekivati - ako su kratkoročni i dugoročni plasmani banke sinhronizovani sa kratkoročnim i dugoročnim izvorima sredstava banke.37 Međutim, u praksi je to više izuzetak nego pravilo. I ne samo to. Banka, koja dolazi u situaciju da narušava svoju ročnu strukturusredstava I izvora, mora pronalaziti nove izvore sredstava, koji će, bar za kratko vreme, neutralisati te probleme. Obično su to kratkoročna sredstva, koja sa sobom “povlače” i problem relativno visoke cene.

E. Walker, Dow Jones-Iewin, Homewood, Illinois, 1988. godine, str. 393.36 Pojam likvidnosti kod naših banaka već duže vreme nije u skladu sa teorijskim postavkama. Naime, praksa naših banaka je već po ko zna koji put dokazala da kako na poslovanju u okvirima domaćeg tržišta tako i na inostranom, taj princip izvršavanja obaveza banke ‘ne treba tako striktno shvatiti’. Brojni su primeri, da naše banke ni po nekoliko meseci ne izvršavaju svoje obaveze, kako prema komitentima u međusobnim odnosima u zemlji tako i prema partnerima i bankama u inostranstvu37 Dr Milan Golijanin: Bankarstvo Jugoslavije - Teorija, organizacija, poslovanje, treće dopunjeno i izmenjeno izdanje, Privredni pregled, Beograd, 1983. godine, str. 232.

BANKE I RIZICI 139


Problem likvidnosti banke, naročito u uslovima učestalih promena visine kamatne stope, kako eskontne stope centralne banke tako i promene kamatne stope na tržištu novca, može imati i velike posledice na profitabilnost banke. To se naročito dešava kada dođe do nepredviđenih i iznenadnih situacija i promena i kada banka “pretera” u transformaciji ročne strukture, pa banka, iako bi relativno lako mogla rešiti konverziju dela svoje likvidne aktive u gotov novac, da bi izvršila dospele obaveze, ne može to uraditi po istoj ili nižoj kamatnoj stopi. Tada dolazi do uticaja likvidnosti na profitabilnost banke. To je naročito prisutno onda kada banka nije u stanju da brzo izvrši potrebnu konverziju svoje kratkoročne aktive u gotov novac, pa mora obezbediti dodatne izvore sredstava (pozajmice po trenutno mogućoj ceni).

Kad je reč o problemu likvidnosti banke u našim uslovima, treba imati u vidu još nekoliko stvari: korenite društvene promene i prisustvo velikih poremećaja (neefikasnost privrednog sistema, sporu tranziciju i privatizaciju, veći uvoz od izvoza, budžetski deficit, itd.). Uprkos snažno izraženim tendencijama za velikim promenama u domenu vlasništva privrede, još uvek taj proces nije okončan. Čak je bilo dosta dugo i neslaganja o tome kako transformacija u celini treba da se izvede, a prisutna su i nerazumevanja suštine neophodnih promena. Kada je reč o problemu nelikvidnosti banaka, naglasak se još uvek daje na ekspanzivnu kreditno - monetarnu politiku, što ne daje niti može da daje željene rezultate za celu privredu. Naime, postavlja se pitanje da li je, i pored formalno izvršene transformacije vlasničkih odnosa u bankama, moguće uspešno i efikasno upravljati likvidnošću banke. Sasvim je očigledno je da je odgovor pozitivan, jer još do kraja izvedena odgovornost u upravljanju bankama. A nju je jedino i moguće izvesti u sadašnjoj jasnoj strukturi vlasništva banaka. Što se tiče odgovornosti, ona je sasvim izvodljiva s obzirom na pretežno učešće privatnog kapitala, a posebno inostranog kapitala u našim bankama.

6.2.2. Teorije optimalne likvidnosti banke Upravljanje likvidnim sredstvima banke treba da omogući banci da održava svoju likvidnost. Upravljanje likvidnim sredstvima sastoji se od utvrđivanja svakodnevnih potreba banke za likvidnim sredstvima i načinom pokrivanja tih potreba. Kvantifikacija nivoa potrebnih likvidnih sredstava ili adekvatnog likvidnog potencijala zavisi od veličine i vrste svake banke, ali i od samih specifičnih potreba banke u datom vremenu. Pristup formiranju optimalnog likvidnog potencijala poznat je kroz četiri teorije: (1) teoriju komercijalnog kredita, (2) teoriju unovčive aktive, (3) teoriju anticipativne dobiti i (4) teoriju usklađivanja obaveza.38

(1) Teorija komercijalnog kredita polazi od toga da se banka bavi isključivo odobravanjem kratkoročnih kredita sa dospećem do 90 dana. Pošto pokrivaju zalihe ili su vezani za pripremu proizvodnje, proces proizvodnje, zalihe gotovih proizvoda i naplatu potraživanja od kupaca, to se vraćanjem kredita prirodnim putem obnavljaju

38 Dr Srboljub Jović: Bankarstvo, Naučna knjiga, Beograd, 1990. godine, str. 257.

140 BANKE I RIZICI


likvidna sredstva. U deregulisanom tržištu i nestabilnim uslovima ova teorija ne daje sve potrebne odgovore, pa je zato i treba shvatiti uslovno. Naime, problem se svodi na kreditiranje realno postojeće proizvodnje i zaliha i na namensku upotrebu kredita.

(2) Teorija unovčive aktive polazi od sposobnosti banke da transformiše svoje kratkoročne delove aktive u gotovinu. Važno je da banka raspolaže dovoljnim obimom lako unovčive aktive, ali to važi u uslovima kad nelikvidnost nije pogodila veći broj banaka. Kod ovog pristupa treba voditi računa o troškovima koji mogu nastati ovim transakcijama. Može imati dobar efekat sa kombinacijom određenog nivoa rezervi likvidnosti banke. U našim uslovima ova mogućnost je dosta ograničena s obzirom na relativnu skromnost vrste i obima hartija od vrednosti kojima banke rade i koje se nalaze na našem finansijskom tržištu.

(3) Teorija anticipacije dobiti zasniva se na povezanosti likvidnosti banke sa ostvarivanjem buduće dobiti svojih komitenata i klijenata. Pošto dugoročni plasmani imaju manji stepen likvidnosti, oslanjanje banke na buduću dobit svojih komitenata i klijenata predstavlja realnu osnovu za kompenzaciju manjeg stepena likvidnosti banke. Međutim, veliki problem predstavlja vremenska neusklađenost potreba banke i buduće dobiti njenih komitenata i klijenata. U našim uslovima ređe se događa da banka prati i da se vezuje za profitabilnost pojedinačnih poslova svojih komitenata.

(4) Teorija pribavljanja novih likvidnih finansijskih sredstava polazi od sposobnosti banke da svoje trenutne teškoće rešava pribavljanjem svežih likvidnih sredstava. Ova teorija polazi od nekih nerealnih pretpostavki,39 pa se u praksi zbog toga smatra ograničenom. Međutim, kad je u pitanju poslovanje naših banaka, može se reći da se ova teorija najčešće potvrđuje u svakodnevnoj praksi. Prvo se banka preforsira u domenu plasmana i to kredita, a onda se traže rešenja kako to prevazići dodatnim sredstvima.

Očigledno je da navedene teorije za formiranje optimalnog likvidnog potencijala ne mogu pojedinačnom primenom dati prave odgovore za rešavanje problema likvidnosti u praksi banke. Čak i njihove kombinacije mogu biti samo polazna osnova za rešavanje ovog složenog problema. Polazeći od izrečene premise bankarskog poslovanja da “pasiva određuje aktivu”, na prvi pogled za održavanje likvidnosti banke ne bi trebalo biti problema. Međutim, finansijski organizam banke u praksi ipak nije tako jednostavan, niti se svi tokovi priliva i odliva sredstava banke mogu tako uprostiti da bi imali praktičnu upotrebu. Naredna izlaganja imaju za svrhu da ukažu na

39 Nerealne pretpostavke teorije pribavljanja novih likvidnih sredstava su: (1) relativno nerazvijeno finansijsko tržište, (2) slabo razuđen instrumentarij hartija od vrednosti, (3) slaba likvidnost ukupnog bankarskog sektora, (4) uticaj centralne banke na tokove likvidnih sredstava na novčanom tržištu još nije dovoljan i (5) još nije izgrađen efikasan informacioni sistem. Ibidem, str. 258.

BANKE I RIZICI 141


brojne faktore koji determinišu likvidnost banke i na složenost merenja njihovog pojedinačnog uticaja na nivo i stepen likvidnosti banke.

6.2..3. Faktori i modeli likvidnosti poslovne banke Više faktora utiče na sposobnost banke da bude likvidna, a kao najvažniji mogu se navesti sledeći:

(a) brzina obrta plasiranih sredstava banke, (b) bonitet ukupnih plasmana banke i stepen njihove pojedinačne likvidnosti, (c) usklađenost ročne strukture plasmana sa izvorima sredstava banke, (d) porast novčanih depozita, (e) mogućnost pribavljanja kredita na tržištu novca ili od drugih institucija, i(f) stepen naplate dospelih kredita i pripadajućih kamata.40

Održavanje likvidnosti banke je složen proces, pošto je likvidnost determinisana brojnim faktorima bilansne strukture i faktorima u okviru aktive i u okviru pasive. Jedan od pogodnih pristupa ili modela rešavanja problema likvidnosti banke je tzv. pul sredstava banke (“pool of funds approach”), koga ovde izlažemo u obliku grafičkog prikaza na slici br. 6-2.41

40 Dr Milan Knežević: Banka - Organizacija i poslovanje, Školska knjiga, Zagreb, 1984. godine, str. 109. Dr Ante Katunaric navodi sledeće faktore, koji utiču na kretanje priliva i odliva sredstava banke, pa time i na likvidnost: faktor ročnosti izvora sredstava, opseg, dinamika i struktura izvora sredstava i plasmana koja je zavisna od realizacije i brzine prometnog procesa i od subjektivnih odluka depozitara i raznovrsni redoviti objektivni faktori sa kojima se depozitari susreću tokom realizacije proizvodnog ciklusa. Vidi: Banka - Teorija, organizacija, poslovanje, Školska knjiga, Zagreb, 1977. godine, str. 569.41 Duane B. Graddy and Austin H. Spencer: Managing Commercial Banks - Community, Regional and Global, Prentice-Hall, Englewood Cliffs, New Jersey, 1990. godine, str. 271.

142 BANKE I RIZICI


Slika br. 6-2: Šema pula sredstava banke

Pul sredstava banke je jedan od pristupa upravljanja likvidnošću banke i počinje utvrđivanjem standarda likvidnosti tj. iznosa i vremena potreba banke za gotovinom. Uopšteno govoreći, ovi standardi se baziraju na iskustvu, proceni i intuiciji menadžmenta banke. Međutim, moguće je upravljati likvidnošću banke i pomoću koeficijenata ili finansijskih racija likvidnosti.

Kada finansijski menadžer banke utvrdi stanje sredstava, opšte uslove (mogućnost pribavljanja sredstava i njihovu cenu) i zahteve likvidnosti (potrebe za izvršavanjem obaveza), prva alokacija sredstava su primarne rezerve. Konceptualna kategorija ovih sredstava uključuje ukupnu gotovinu, depozite kod centralne banke, salda kod drugih depozitnih institucija i stavke gotovine u procesu naplate.

Sledeća alokacija sredstava su sekundarne rezerve, koje obezbeđuju zaštitu likvidnosti za prognozirane potrebe u gotovini i drže se u kratkoročnim hartijama od vrednosti na otvorenom tržištu. Za razliku od primarnih rezervi, sekundarne rezerve eksplicitno obezbeđuju prinos i time doprinose profitabilnosti banke. U stvari, fleksibilna strategija sa sekundarnim rezervama likvidnosti čini ugaoni kamen kontinuiteta održavanja likvidnosti banke.

Pristup rešavanju likvidnosti preko pula sredstava banke podvrgnut je i mnogim kritikama, jer se smatra: prvo, da ne obezbeđuje bazu za utvrđivanje standarda likvidnosti; drugo, da ne uzima u obzir “isparljivost” individualnih računa depozita; treće, da ignoriše likvidnost obezbeđenu kreditnim portfoliom kroz kontinuelan tok sredstava od plaćanja otplata i kamata, te moguću sekjuritizaciju; četvrto, da

BANKE I RIZICI 143


zahtevana zaloga ozbiljno smanjuje važnost sekundarnih rezervi kao izvora likvidnosti; peto, da pul sredstava “zamućuje” činjenicu da se realna dugoročna sigurnost banke nalazi u njenoj sposobnosti da generiše adekvatnu zaradu; i šesto, da nipodaštava interaktivnu ulogu aktive i pasive u obezbeđivanju sezonske i ciklične likvidnosti.42

Drugi model likvidnosti banke poznat je pod imenom model alokacije sredstava za upravljanje sredstvima (“the asset allocation model for asset management”) i može se predstaviti slikom br. 6-3.43 Model alokacije sredstava polazi od toga da je iznos likvidnih potreba banke povezan sa izvorima iz kojih ih dobija. Model, kako se vidi i na navedenoj slici (br. 6-3), zasniva se na formiranju nekoliko likvidno-profitabilnih centara (četiri centra) u banci za alokaciju sredstava dobijenih iz različitih izvora. Alokacija sredstava se vrši u svakom centru nezavisno od drugih centara i menadžment tim mora formulisati politiku alokacije sredstava u okviru svakog ovog centra.

Slika br. 6-3: Šema modela alokacije sredstava

Principijelna prednost ovog metoda je da smanjuje tj. eliminiše viškove likvidnih sredstva i alocira dodatna sredstava na kredite i hartije od vrednosti, povećavajući time profitabilnost banke. Međutim, model ima i limite koji pogoršavaju njegovu efektivnost. To su alokacija sredstava iz različitih centara, mogućnost slabe veze između njih itd. Drugi limit je u “prisvajanju” sredstava odnosno izvori sredstava su nezavisni od njihovog korišćenja. Ostali limiti ovog modela su isti kao i kod pula sredstava.

Pored navedena dva modela rešavanja likvidnosti, postoji i treći, tzv. model linearnog programiranja. To je matematički model44 (ili tehnika) koji se koristi u naučnim pristupima za teorijsko rešavanje poslovnih problema, pa ga ovde nećemo ni izlagati.

Bez obzira na navedene nedostatke modela, koji u dobroj meri stoje, modeli su dosta jednostavni i primenjivi u praksi. Moguća su i određena poboljšanja ovih pristupa uvažavajući neke od navedenih kritika i limita. Na taj način bi se ovi modeli učinili još boljim i zadovoljili bi potrebe prakse banaka. Pri tome treba imati u vidu praksu naših banaka, koje, izuzev nekih, nemaju sistemski pristup rešavanju ovog za banku važnog i, moglo bi se reći, životnog principa banaka.

42 Ibidem, str. 272-273.43 Edward W. Reed and Edward K. Gill: Commercial Banking, Fourth Edition, Prentice-Hall, Inc., Englewood Cliffs, New Jersey, 1989. godine, str. 122.

44 Ibidem, str. 124-127.

144 BANKE I RIZICI


Upravljanje likvidnošću podrazumeva upravljanje tokovima gotovine u banci. A to znači da u tom procesu treba obezbediti konsekventno planiranje novčanih tokova ulaza i izlaza sredstava, organizovanje da se planirani tokovi i ostvare i kontrolu ostvarene likvidnosti u odnosu na planiranu.

6.2.4. Merenje likvidnosti poslovne banke Likvidnost banke može biti posmatrana kao statički i kao dinamički koncept. Merenje likvidnosti sa statičkog aspekta podrazumeva procenu posedovane aktive koja se može pretvoriti u gotovinu. Za određivanje adekvatnosti likvidnosti u okviru ove okosnice, treba komparirati postojeća likvidna sredstva sa očekivanim likvidnim potrebama. Ovo je uži koncept likvidnosti, pošto ne uzima u obzir da se likvidnost može postići preko kreditnog tržišta i tokova prihoda. Kad posmatramo likvidnost sa dinamičkog aspekta, to se ne smatra samo sposobnošću pretvaranja likvidne aktive već i sposobnošću ekonomske jedinice da se zadužuje i da generiše gotovinu iz poslovanja.45 Sa aspekta merenja likvidnosti banke, bitno je praćenje indikatora i instrumenata likvidnosti banke.

U tom smislu, postoje četiri primarna indikatora ili racija likvidnosti:46

(1) gotovina i nezaložene utržive hartije od vrednosti podeljene ukupnom aktivom (“cash and unpledged marketable securities divided by total assets”),

(2) ukupni depoziti podeljeni pozajmljenim sredstvima (“total deposits divided by borrowed funds”),

(3) promenljiva sredstva podeljena likvidnom aktivom (“volatile funds divided by liquid assets”), i

(4) ukupni krediti podeljeni ukupnim depozitima (“total loans divided by total deposits”).

Najčešće je u upotrebi indikator likvidnosti banke praćen preko odnosa ukupnih kredita prema ukupnim depozitima. Niska vrednost ovog indikatora pokazuje visoku likvidnost i potencijalno nizak profit. Međutim, visoka vrednost ovog indikatora ukazuje na rizik da bi neke kredite trebalo prodati sa gubitkom, da bi se udovoljilo zahtevima depozitara. Zbog toga je važan obim likvidne aktive u ukupnoj aktivi bilansa banke i on se određuje u zavisnosti od stepena sezonskih varijacija depozita, cikličnih oscilacija obima depozita i očekivanog obima tražnje kredita od strane komitenata.

Obim likvidonosnih sredstava za pokrivanje depozitnih oscilacija (sezonskih i cikličnih) ima primarno mesto, dok su likvidna sredstva za pokrivanje kreditne tražnje

45 Edward G. Reed and Edward K. Gill: Commercial Banking, Fourt Edition, Prentice-Hall, Inc., Englewood Cliffs, New Jersey, 1989. godine, str. 128. 46 Thomas Fitch: Dictionary of Banking Terms, Barron’s Business Giude, New York, 1990. godine, str. 358.

BANKE I RIZICI 145


od sekundarnog značaja.47 Po utvrđivanju potrebnog obima likvidnog potencijala, banka se okreće ka strukturiranju aktive u cilju obezbeđenja solventnosti i profitabilnosti. Dinamički aspekt likvidne pozicije banke zahteva korelativno praćenje stopa rasta depozita i kredita. Stabilne stope rasta depozita siguran su pokazatelj održavanja optimalne zone likvidnosti. Stope rasta kredita ne bi smele biti formirane iznad stopa rasta depozita.

Polazeći od teorijskog pristupa problemu likvidnosti i postojeće bankarske prakse, izdiferencirana su dva nivoa rezerve likvidnosti, kao instrumenta za regulisanje kreditne politike poslovnih banaka:

(1) primarne rezerve likvidnosti, i (2) sekundarne rezerve likvidnosti.

Ključne funkcije rezervi likvidnosti su: primarne - regulisanje kreditnog potencijala i sekundarne - obezbeđenje likvidnosti poslovnih banaka. Rizik nelikvidnosti se ispoljava kao odnos raspoloživih sredstava banke prema traženim sredstvima, pa kad je tražnja veća, mora se prodavati aktiva banke da bi se podmirila tražnja odnosno obaveze banke.

6.2.5. Upravljanje pozicijom rizika nelikvidnosti banke Rizik nelikvidnosti obično se odnosi na nemogućnost obnavljanja ili nadomeštanja sredstava za izvršenje dospelih obaveza banke uz prihvatljivi (rezonski) trošak. Osnovno pravilo upravljanja likvidnošću banke je diversifikacija izvora sredstava i dobavljača u okviru svakog izvora. Mnoge banke takođe prate rizik nelikvidnosti korišćenjem različitih mera u procesu održavanju likvidnosti. U praksi američkih banaka ističu se posebno dve mere likvidnosti: prva, razlika između likvidnih sredstava i kratkoročnih obaveza; i druga, dospeća obaveza na 5, 13 i 27 nedelja bazirana na prognozi kretanja obima kredita i obima depozita po viđenju.48

Važno je shvatiti da rizik nelikvidnosti nastaje kao posledica neke od prethodnih aktivnosti banke, na koju je banka mogla ili nije mogla uticati. Kad je reč o aktivnostima na koje je banka mogla uticati, one se uglavnom manifestuju kao plasman već prikupljenih sredstava ili kao odliv postojećih depozita. Kad je reč o plasmanu sredstava, nije svejedno sa aspekta likvidnosti, gledano kratkoročno, kome banka odobrava i plasira kredit. Naime, bitno je za banku da li ta sredstva sasvim odlaze iz novčanog ‘krvotoka’ banke ili će tim sredstvima zajmoprimac, pa čak i depozitar, platiti svoje obaveze firmi odnosno preduzeću, koje je takođe komitent iste

47 Dr Srboljub Jović: Bankarstvo, Naučna knjiga, Beograd, 1990. godine, str. 249. 48 Donald B. Reifler and Lazaros P. Mavrides: Funding Source and Strategies for Banks of Various Sizes, u knjizi: The Bankers’ Handbook, Third Edition, Edited by: William H. Baughn, Thomas I. Storrs and Charls E. Walker, Dow Jones-Irwin, Homewood, Illinois, 1988. godine, str. 302.

146 BANKE I RIZICI


ove banke. Bitno je da kroz ove finansijske operacije ne dolazi, ili ne dolazi odmah do odliva finansijskih sredstava banke. Ako pak dolazi do odliva sredstava van finansijskih kanala banke, bitno je da će se ta sredstva u celini ili bar jedan deo (a možda i uvećana, što bi bilo najpovoljnije) ubrzo ili postepeno vratiti u novčane tokove banke.

Praksa inostranih banaka je da se, pored strogog pridržavanja ročne strukture i trenda kretanja pojedine vrste depozita, plasman sredstava u kratkoročne likvidne hartije od vrednosti stalno održava na određenom nivou. To znači da banka u svakom momentu ima mogućnost brzog pretvaranja potrebnog iznosa hartija od vrednosti u gotov novac potreban za rešavanje nastalog problema likvidnosti. Ovo je najmanje rizičan posao rešavanje tekućih nelikvidnih pozicija banke kako sa stanovišta likvidnosti tako i sa stanovišta profitabilnosti. Ovakvim operativnim postupcima pozitivno se utiče na smanjnje rizika nelikvidnosti uz najmanje iritiranje rizika profitabilnosti.

Praksa naših banaka pokazuje da je takav pristup problemima likvidnosti više izuzetak nego pravilo. Kad se ovome doda i problem nelikvidnosti izazvan faktorima na koje banka ne može da utiče, kao što su nagli veliki odlivi nekih depozita, onda je jasno zašto naše banke, i pored svih drugih problema, dolaze u neprihvatljivo duge periode nelikvidnosti. Jasno je da je našim bankama u sadašnjim uslovima izuzetno teško održavati zadovoljavajući nivo likvidnosti s obzirom na sve manje mogućnosti da raspolažu visokolikvidnom aktivom i na potrebu zadržavanja većih iznosa neplasiranih sredstava na žiro-računu banke. Zato je za upravljanje likvidnošću od značaja pronalaženje ne samo likvidnih sredstava već likvidnih sredstava sa pozitivnom razlikom aktivnih i pasivnih kamatnih stopa (‘positive spread’).

Upravljanje likvidnošću je važno za banku bilo koje veličine. Stepen likvidnosti banke zavisi od strukture aktive i pasive bilansa banke. To znači da stepen likvidnosti može biti različit u zavisnosti od stepena unovčivosti pojedinih delova aktive banke. Isto tako, zavisi i od strukture i intenziteta dospeća obaveza na strani pasive. Bankarska teorija i praksa polaze od toga da se stepen likvidnosti meri vremenom potrebnim za pretvaranje pojedinih delova aktive u gotov odnosno žiralni novac ili novčana sredstva kod centralne banke. Prema stepenu likvidnosti razlikujemo: (1) primarnu likvidnost, (2) sekundarnu likvidnost i (3) tercijarnu likvidnost banke, o kojima smo već govorili.

Sistemski pristup rešavanju problema likvidnosti banke, bilo na duži ili kraći rok, podrazumeva: (1) planiranje i svakodnevno ažuriranje plana priliva i odliva sredstava banke, (2) kontinuirano organizovanje poslova odnosno organizacioni napori zaposlenih da se taj plan ostvari i (3) svakodnevna kontrola ostvarivanja plana i korekcija neadekvatnih aktivnosti. U savremenim uslovima kompjuterske tehnike i telekomunikacija, ovaj dinamični operativni posao ne može se u uslovima dinamičnih promena efikasno organizovati bez primene sofisticiranih metoda i programskih aplikacija kompjuterske tehnike.

BANKE I RIZICI 147


Polazna osnova za uspešno rešavanje likvidnosti banke su principi održavanja likvidnosti koje je prihvatio menadžment tim banke i koji su obavezni za sve nivoe upravljačke strukture banke. Upravljanje svim pozicijama aktive i pasive utiče ili može da utiče na likvidnost banke. Zato je za nelikvidnu poziciju banke najodgovorniji menadžment tim banke. Zbog obaveza prema deoničarima da obezbedi profitabilno poslovanje banke i zadovoljavajući nivo dividende, s jedne strane, i snage autoriteta odnosno ovlašćenja koja ima u banci, s druge strane, neizbežna je odgovornost prve linije menadžment tima banke za nelikvidnost banke. Upravo zbog toga menadžment tim treba da bude pokretač sistemskog rešavanja problema likvidnosti banke i upravljanja likvidnošću banke u kontekstu upravljanja bilansom i bilansnom strukturom banke.

Strategijsko planiranje likvidnosti banke podrazumeva projekciju dugoročnih trendova kretanja faktora koji determinišu likvidnost banke. Stretegijsko planiranje likvidnosti se ne može posmatrati kao proces planiranja u užem smislu tj. samo u okviru pozicija kretanja ulaza i izlaza gotovine na računima banke. Efektivno strategijsko planiranje likvidnosti banke podrazumeva planiranje i praćenje kretanja depozita ključnih komitenata - depozitara banke, čiji depozitni poterncijal čini srž likvidnog potencijala banke. To su obično ‘veliki’ komitenti i depozitari, ali često i veliki korisnici kredita, kod kojih iznenadne promene odnosno odlivi sa žiro računa mogu izazvati bitan poremećaj u likvidnoj poziciji banke. Uspostavljanje takvog mehanizma komunikacija sa većim depozitarima omogućilo bi banci blagovremenu informaciju o namerama komitenata - depozitara u pogledu potreba angažovanja depozita i budućim većim prilivima i odlivima depozita.

Što se tiče tehničke strane planiranja likvidnosti banke, mada ima više pristupa, treba poći od navedenih modela i sačiniti metodologiju planiranja i praćenja priliva i odliva sredstava za određene periode respektujući pri tom ročnu strukturu sredstava i obaveza i pojedine stepene likvidnosti aktive. Međutim, treba imati u vidu da je teško odrediti standarde likvidnosti pošto buduća tražnja nije poznata.

Bitna pretpostavka ovakvog načina upravljanja likvidnošću banke jeste međusobno poverenje odnosno poverenje komitenata u banku. Za uspostavljanje odnosa poverenja potrebne su godine. A za gubljenje poverenja dovoljna je jedna nesmotrenost ili nerazumevanje. Banka u ovom procesu treba da ima inicijativu.

6.3. UPRAVLJANJE RIZIKOM PROFITABILNOSTI BANKE

6.3.1. Pojam i suština profitabilnosti bankeBanka kao i svaki privredni subjekt u uslovima tržišne privrede i poslovanja po principu privrednog računa mora svojim prihodima pokrivati svoje rashode i ostvarivati dobit. Kao institucija banka mora biti kompenzirana za obezbeđivanje prednosti u konkurentskoj borbi na tržištu. Pošto banka kao finansijski posrednik obavlja proces primanja, transformacije i pozajmljivanja novca - sredstava, ona ima određene operativne izdatke, administrativne troškove, druge troškove, doprinose i

148 BANKE I RIZICI


poreze. Banka kao institucija mora obezbeđivati tokom svog poslovanja dobit za akcionare, akumulaciju i rezerve. To ilustruje sledeća slika br. 6-4.

Slika br. 6-4: Proces ostvarivanja dividende i reinvestiranje

Posebna pažnja banke kao institucije treba da bude usmerena na visinu kamata koje plaća depozitarima i na visinu kamata koje naplaćuje od korisnika zajmova. Razlika između ove deve vrste kamata (“interest spread”) predstavlja glavni izvor neto prihoda banke i njenog profita. U stvari pravi motiv poslovanja banke jeste da ostvari što veći profit kako bi time što više doprinela povećavanju dividendi svojih akcionara, te putem reinvestiranja u akcije, odnosno u kapital banke obezbedila povećanje svog potencijala.49

U savremenoj tržišnoj privredi i deregulisanom bankarskom tržištu banka nastoji izbalansirati svoje konkurentske sposobnosti i mogućnosti, kako prema depozitarima tako i prema zajmoprimcima. Kamata plaćena depozitarima mora biti dovoljno visoka da zainteresuje štediše, dok kamata i provizije koje snose zajmoprimci moraju biti dovoljno niske da generišu potrebne prihode na finansijska sredstva. Takvu usklađenost ovih tokova može obezbediti banka koja ima dobro planiranu marketing strategiju svojih proizvoda i usluga, kako onih usmerenih ka depozitarima tako i onih usmerenih ka zajmotražiocima. Krajnji rezultat treba da se pojavi kao razlika između

49 Duane B. Graddy and Austin H. Spencer: Managing Commercial Banks - Community, Regional and Global, Prentice-Hall, Englewood Cliffs, New Jersey, 1990. godine, str. 27.

BANKE I RIZICI 149


tzv. aktivnih i pasivnih kamata (“interest spread”). Ova razlika mora biti dovoljna da pokrije operativne izdatke, administrativne troškove, doprinose i poreze, te konačno neto dobit i adekvatnu dividendu za akcionare. Ukoliko akcionari nisu zadovoljni dobijenom dividendom, oni će dobijena sredstva jednostavno uložiti u kupovinu akcija druge banke ili ih čak usmeriti u drugi sektor privrede.50

6.3.2. Faktori profitabilnosti poslovne banke Upravljanje profitabilnošću banke podrazumeva poznavanje bilansne strukture banke kako u njenom statičkom, tako još više u njenom dinamičkom smislu. Na profitabilnost banke utiču brojni faktori, kako na strani aktive tako i na strani pasive. Statički posmatrano, profitabilnost banke može biti iskazana na osnovu stvarnog ili planiranog stanja na određeni dan. Dinamički aspekt profitabilnosti polazi od činjenice da se profitabilnost menja svakog momenta pod dejstvom mnoštva činilaca tokom svake poslovne promene, koji imaju uticaja na prihode i rashode banke.

Navešćemo nekoliko bitnih faktora koji utiču na profitabilnost banke:51

(1) menadžment tim, (2) ekonomski uslovi, (3) veličina banke, (4) kamatne stope, (5) konkurentski uslovi, (6) procenat uposlenih resursa, (7) dobici i gubici hartija od vrednosti, i (8) gubici na kreditima i obnovljeni krediti.

Menadžment tim je ključni faktor profitabilnosti poslovanja banke i obuhvata: planiranje, organizovanje i kontrolu poslovanja banke. Banke koje u ovim oblastima imaju jasne ciljeve i strategiju su efikasnije i efektivnije od onih koje to nemaju. Profitabilnost banaka zavisi u velikoj meri od ekonomske uspešnosti i stabilnosti sredine u kojoj banka radi i koju opslužuje. Sektori ekonomije koji su depresirani smanjuju mogućnost ostvarenja profita banke. Veličina banke je faktor koji ukazuje da su male banke manje profitabilne nego velike banke. Smatra se da su banke (kao u SAD) sa aktivom manjom od $ 25 miliona premale za ostvarivanje maksimalne efikasnosti. Kamatne stope najdirektnije utiču na prihode, rashode i profit banke. Od njihove veličine i posebno od razlike između aktivnih i pasivnih kamatnih stopa (“interest rate spread”), umnogome zavisi i nivo profitabilnosti banke.

Konkurentska pozicija banke utiče na profitabilnost putem smanjenja sredstava raspoloživih za banku i preko porasta kamatnih stopa koje treba platiti na ta sredstva.

50 Ibidem, str. 29.51 Edward W. Reed and Edward K. Gill: Commercial Banking, Fourth Edition, Prentice-Hall, Inc., Englewood Cliffs, New Jersey, 1989. godine, str. 201-202.

150 BANKE I RIZICI


Stepen konkurentnosti banke, koji egzistira na tržištu, varira sa širinom tržišta banke. Od procenta uposlenih resursa, odnosno iznosa resursa banke u produktivnu aktivu zavisi i rast prihoda i profitabilnosti. Iznos koji će biti alociran na kredite i hartije od vrednosti je značajna odluka menadžmenta i ona zavisi od mnogih faktora uključujući i likvidnost banke. Dobici i gubici u portfoliju hartija od vrednosti utiču na profitabilnost banke. Kad se hartije prodaju, banka ostvari dobitak ili gubitak. Međutim, banka formira portfolio hartija od vrednosti ne samo radi prihoda, već radi lakšeg održavanja likvidnosti i smanjenja kreditnog rizika. Konačno, gubici na kreditima i obnovljeni krediti imaju direktan uticaj na profitabilnost banke.

Analiza navedenih faktora i njihov evidentni uticaj na nivo profitabilnosti banke ukazuju na nužnost upravljanja procesom ostvarivanja profitabilnosti banke. Zato je korisno osvrnuti se na proces ciklusa planiranja profita u banci koji ilustruje slika br. 6-5 (na sledećoj strani).

Prva faza 52 planskog procesa počinje konsultacijom sa ekonomskim jedinicama - portfolijima kao što su: kreditiranje, ulaganje u hartije od vrednosti, rast sredstava banke, u pogledu prihvatanja njihovog izgleda u budućnosti. Posle konsultacija priprema se ekonomska prognoza i distribuira na profitne centre i na centre upravljanja aktivom i pasivom. Ovaj dokument ima nekoliko funkcija: obezbeđuje informacije o poslovnoj sredini koje mogu biti korišćene u strategijskom procesu planiranja i obezbeđuje osnovu za razvoj profitnih ciljeva za različite profitne centre u okviru banke.


BANKE I RIZICI 151


Slika br. 6-5: Proces ciklusa planiranja profita

Druga faza se odnosi na izveštavanje profitnih centara o autputima iz procesa koji sadrže razne potencijalne scenarije budućih performansi. Neki od inputa u pojedine scenarije, koji mogu varirati, uključuju: cenu novca, stopu povrata sredstava, ekonomsku stopu rasta i stopu inflacije.

Treća faza uključuje sagledavanje performansi tokom sledeće godine i kompatibilnost operativnih planova sa opštim strategijskim planom i poslovnom strategijom banke. Sledeća pitanja koja zaslužuju pažnju u ovoj fazi su: projekcije troškova, visina i struktura internog budžeta, struktura obaveza, adekvatnost kapitala itd.

Četvrta faza predstavlja prihvatanje zvaničnih planova i pripreme za njihovo konkretno izvršavanje.

152 BANKE I RIZICI


Navedeni plan profita predstavlja operativni plan akcija, koji obezbeđuje okvir za donošenje poslovnih odluka.

6.3.3. Metode merenja i rizik profitabilnosti banke Profitabilnost poslovanja banke možemo meriti na više načina i na više nivoa. Ovde se opredeljujemo za merenje profitabilnosti poslovanja banke na tri nivoa: (1) profitabilnost na nivou jednog proizvoda ili usluge (tj. pojedinog računa odnosno partije) banke, (2) profitabilnost na nivou pojedinačnog korisnika (komitenta i klijenta) proizvoda i usluga banke i (3) profitabilnost poslovanja banke kao celine.

(1) Profitabilnost pojedinog proizvoda ili usluge odnosno pojedinačnog računa ili partije može se sagledati prema šemi pregleda br. 6-2.53

Pregled br. 6-2: Praćenje profitabilnosti proizvoda/usluge banke

Naziv računaBroj računaZa analizu perioda od 199

ANALIZA ZARADE Prosečni saldo Din _________________ Minus: prosečna neprikupljena sredstva Din _________________ Prosečna prikupljena sredstva Din _________________ Minus: obavezna rezerva _____ % Din _________________ Prosečni neto saldo za plasman Din _________________ Zarada putem kredita _____ % Din _________________

ANALIZA IZDATAKA Održavanje računa Din ______ Din _________________ - poslata zaduženja Din ______ Din _________________ - obavest o depozitu Din ______ Din _________________ - primljeni čekovi Din ______ Din _________________ - poslati čekovi Din ______ Din _________________ - vraćene stavke Din ______ Din _________________ - telegrafski transferi Din ______ Din _________________ - poslati novac Din ______ Din _________________ - valutne transakcije Din ______ Din _________________ - skupljanje gotovine Din ______ Din _________________

53 Duane B. Graddy and Austinb H. Spencer: Managing Commercial Banks - Community, Regional and Global, Prentice-Hall, Inc., Englewood Cliffs, New Jersey, 1990. godine, str. 378-380.

BANKE I RIZICI 153


DODATNE STAVKE __________________________ Din _________________ __________________________ Din _________________

UKUPNI TROŠKOVI USLUGA Din _________________Neto profit (ili gubitak) Din _________________Ako je gubitak, to traži dodatni saldo Din _________________

Potpis odgovornog lica________________________

(2) Profitabilnost na nivou korisnika proizvoda i usluga ili profitabilnost na nivou pojedinačnog komitenta i klijenta banke može se izračunati i dinamički pratiti pomoću šeme date u pregledu br. 6-3.

Pregled br. 6-3: Praćenje profitabilnosti na nivou korisnika usluga

Naziv računa_____________________________________________________________Broj računa _____________________________________________________________Pripada računima ________________________________________________________

________________________________________________________Brojevi računa __________________________________________________________

__________________________________________________________Period za analizu _______________________________________________19_______Krediti _________________________________________________________________

IZVOR I KORIŠĆENJE SREDSTAVA Prosečan saldo kredita Din ________ Prosečan saldo Din _________ Minus: pros.nenaplać.sredstava Din _________ Prosečno naplaćeni saldo Din _________ Minus: obav.rezerva ____% Din _________ Neto saldo za ulaganje Din ________ Ukupan saldo za ulaganje Din ________ Alocirani kapital Din _________ Ostatak sredstava Din _________

154 BANKE I RIZICI


Neto korišćena sredstva Din ________

PRIHODI I TROŠKOVI P r i h o d i Bruto prihod od kredita Din ________ Zaduženja za usluge Din _________ Provizija po kreditu Din _________ Obrada kredita Din _________ Druge provizije Din _________ Ukupno naplaćene provizije Din ________ Ukupan prihod Din ________ T r o š k o v i Troškovi analize računa Din _________ Kamata na depozite Din _________ Troškovi održavanja kredita Din _________ Troškovi provizija kredita Din _________ Obrada kredita Din _________ Drugi troškovi usluga Din _________ Ukupni troškovi usluga Din ________ Alocirani kapital ____% Din _________ Ostatak sredstava ____% Din _________ Ukupno troškovi bankarskih sredstava Din ________ Ukupni troškovi Din ________ Neto prihod pre poreza Din ________

MERE PROFITABILNOSTI Prinos na alocirani kapital ____ % ______% Prinos na neto korišćena sredstva ______% Prinos na ukupno pozajmljena sredstva ______%

Potpis odgovornog lica_______________________

(3) Treći način merenja profitabilnosti jeste na nivou cele banke kao institucije. U tom smislu, menadžment tim svake banke, u uslovima date sredine i regulatornih prinuda, preduzima mere radi:54

(1) maskimiziranja prihoda uključujući kamate i provizije,

54 Joseph F. Sinkey, Jr.: Commercial Bank Financial Managrment in the Financial Services Industry, Third Edition, MacMillan Publishing Company, New York, 1989. godine, str. 271-272.

BANKE I RIZICI 155


(2) minimiziranja troškova uključujući kamate i opšte troškove, i(3) izbegavanja poreza (tzv. zaštitni prihod, tj. prihod na koji se ne plaća porez,

odnosno koji je oslobođen plaćanja poreza).

Ako se postignu i ostvare ove tri mere, menadžmet tim će biti uspešan u maksimiziranju profita banke. Merenje profitabilnosti ukupnog poslovanja banke podrazumeva primenu određenih modela izračunavanja i iskazivanja profitabilnosti, od kojih su najvažnije i prihvaćene kao opšti standard sledeće mere:

Prinos na ukupno angažovana sredstva odnosno ROA (“return on assets”). Definiše se kao neto prihod podeljen ukupnim ili prosečnim sredstvima. Merenje profitabilnosti je po novčanoj jedinici sredstava i smatra se jednim od najboljih računovodstvenih merenja opštih performansi svake firme pa i banke (ROE = ROA x EM, ROA = ROE : EM).

Multiplikator akcijskog kapitala EM (“equity multiplier”). To je racio ukupnih sredstva prema ukupnom akcijskom kapitalu (EM = ROE : ROA, ROE : (PM X AU)).

Iskorišćenost sredstava AU (“asset utilization”). To je ukupni prihod podeljen ukupnim ili prosečnim sredstvima. Izražava merenje prihoda po novčanoj jedinici sredstava.

Prinos na akcijski kapital ROE (“return on equity”). Definiše se kao neto prihod podeljen ukupnim ili prosečnim akcijskim kapitalom. Izražava merenje profitabilnosti sa aspekta akcionara. Može biti dekomponovan u merenje performansi i leveridž faktora (ROE = ROA x EM).

6.3.4. Upravljanje kompetitivnom profitabilnošću banke Primarni cilj banke kao finansijskog posrednika je ostvarivanje kompetitivne stope prinosa na kapital. Banka mora da teži ka nivou profita, koji će zadovoljiti njene poverioce i akcionare visinom prinosa na njihova sredstva tako da banka ima dovoljno duga i kapitala za efikasno poslovanje. Kako banka može postići i održati konkurentsku profitabilnost? Bankari znaju da nije lako odgovoriti na ovo pitanje. Zaista, sa deregulacijom i rapidnim promenama u tehnologiji, sve je teže naći odgovor na ovo pitanje. Smatra se da su za dostizanje i održavanje konkurentske profitabilnosti važni sledeći faktori:55

(1) veličina banke, (2) miks izvora sredstava, (3) miks korišćenja sredstava, (4) cene proizvoda i usluga,

55 Dr Peter S. Rose: The Economics of the Banking Firm, u knjizi: The Bankers’ Handbook, Third Edition, Edited by: William H. Baughn, Thomas I. Storrs and Charls E. Walker, Dow Jones-Irwin, Homewood, Illinois, 1988. godine, str. 198-201.

156 BANKE I RIZICI


(5) tehnologija, (6) kontrola izdataka, i(7) tip organizacije banke.

Veličina banke merena ukupnom aktivom je prvi preduslov za ostvarivanje ekonomije obima. Smatra se da banka sa aktivom ispod 25 miliona US dolara ne može biti profitabilna. Što se tiče miksa izvora sredstava, istraživanja su pokazala da su profitabilnije banke sa visokom stopom tzv. “core” depozita, odnosno sa niskim stopama fluktuacije oročenih depozita. Miks korišćenja sredstava je bitan sa stanovišta odnosa plasmana u kredite i u hartije od vrednosti i veličine banke. Što je banka veća, to je manje važan faktor portfolio miksa u oblikovanju profitnih performansi. U eri deregulacije, kada tržište određuje kamatne stope depozita i kredita, politika cena postaje kritični faktor uspešnih performansi banke. Ovde su prisutne dve tendencije: smanjenje operativnih troškova i povećanje plasmana u kredite gde je veća profitabilnost.

Promena tehnologije informacija i automatizacija izazvali su u bankama različite optimume primene u zavisnosti od veličine i poslovne orijentacije svake banke. Visokoprofitne banke imaju bolju kontrolu svojih operativnih troškova i kamatnih izdataka nego prosečne i niskoprofitne banke. Nema sumnje da je i tip organizacije banke jedan od faktora koji utiču na profitabilnost banke. Mada o tome postoji relativno malo studija, smatra se da postoje razlike u troškovima, produktivnosti i efikasnosti između sistema banke sa mnogo filijala, bankarske holding kompanije, finansijskih konglomerata i malih banaka.

Za ostvarenje superiornih profitnih performansi banke važno je imati u fokusu planiranja sledeće faktore:56 (1) Produktivnost zaposlenih. Visokoprofitne banke imaju više stope neto prihoda,

sredstava i prihoda nego nisko profitne banke i, saglasno tome, obezbeđuju svojim zaposlenim veće plate i bonuse. Poboljšanje produktivnosti zaposlenih u bankama zahtevaće i ubuduće bolje analize i poznavanje troškova banke i efektivno korišćenje dugoročnog i kratkoročnog planiranja. Treba pri tome imati u vidu da će korist od produktivnosti zahtevati otvorenost ka promenama, agresivnije korišćenje automatizacije, kontinuitet istraživanja tržišta, performansama orijentisan menadžment tim, brigu o karijeri i poboljšanje programa obuke.

(2) Efikasnost upravljanja porezima. Kontrola nad izdacima za poreze i efektivan

menadžment nad zaradama koje podležu i koje ne podležu porezima obično su superiorni u okviru visokoprofitnih banaka. Smatra se da će ovaj faktor biti još važniji u budućem poslovanju banaka u cilju ostvarivanja visokih performansi.

56 Ibidem, str. 202-203.

BANKE I RIZICI 157


(3) Efektivno upravljanje rastom i razvojem. Visokoprofitne banke obično brže rastu od banaka sa prosečno ostvarenim zaradama, pošto one pažljivo upravljaju svojim rastom i čvrsto drže pod kontrolom potencijalni rast operativnih troškova. Smatra se, a to su studije istraživanja i pokazale, da se sa povećanjem učešća banke na tržištu povećava i njena profitabilnost.

(4) Upravljanje izloženošću riziku kamatne stope. Visokoprofitne banke efektivno

koriste hedžing tehnike upravljanjem rizikom kamatne stope, kao što su GAP analiza, DURATION analiza, finansijski fjučersi i opcije. Ako se ove tehnike koriste stručno, one mogu znatno doprineti profitabilnosti banke na dva načina: suprotstavljanjem šteti operativne margine od rasta kamatnih troškova na depozite i kompenziranjem gubitaka na hartijama od vrednosti i kreditima prema negativnim promenama kamatnih stopa na tržištu .

Neto kamatna margina velikih banaka je često ključni faktor u determinisanju godišnje profitabilnosti i ona je osetljivija na promene kamatnih stopa od neto kamatne margina malih banaka. Margina između kamatnih stopa na aktivu i kamatnih stopa na pasivu je daleko važnija nego sam pravac promena kamatnih stopa u određivanju onog šta se dešava sa profitom banke.

Očigledno je da superiorne performanse u bankama danas zavise od brojnih krucijalnih dugoročnih i kratkoročnih odluka, kojima se oblikuju nivoi autputa, izloženosti riziku i efikasnosti kojom svaka banka reaguje na promene potreba korisnika svojih proizvoda i usluga.

6.4. SISTEMI RANOG OTKRIVANJA RIZUKA U BANKAMA

6.4.1. Praksa Federalnih agencija u SAD Savremeni uslovi poslovanja banaka sve više traže od banke kao privrednog subjekta da ulazi u poslove koji joj mogu doneti veći profit. Međutim, takvi poslovi obično sa sobom nose i veći preduzetnički rizik. Dakle, veličina zarade banke je u funkciji sa veličinom rizika. U sve većoj konkurentskoj borbi u uslovima deregulacije i globalizacije finansijskih i bankarskih tržišta, banke sve teže ostvaruju potrebni profit. Razlika između aktivnih i pasivnih kamatnih stopa (“interest spread”) postaje sve manja, pa su banke suočene sa situacijom da, sada mnogo više nego ranije, moraju ulaziti u rizične poslove izlažući se tako opasnosti poslovanja sa gubicima, nelikvidnosti, insolventnosti itd.

Banke zbog svog zančaja i funkcije koje imaju za privredu moraju delovati u okviru jedinstvenog sistema zemlje pošto njihova poremećena funkcija može imati nesagledive posledice po čitavu nacionalnu - društvenu ekonomiju. Zato se kvalitetu poslovanja banaka mora posvećivati određena pažnja. Dugo vremena je to bilo samo kroz tzv. naknadnu kontrolnu funkciju, funkciju nadzora i super - vizorstva. Međutim,

158 BANKE I RIZICI


sredinom sedamdesetih godina pet finansijskih kontrolnih agencija57 u SAD preduzelo je određena istraživanja za sačinjavanje sistema za rano upozoravanje i otkrivanje slabosti u poslovanju banaka. Ta istraživanja su rezultirala u komponovanju određenih sistema nadzora za rano otkrivanje kritičnih tačaka u poslovanju banaka.

Funkcija primene navedenih sistema je da “pokriju” periode između redovnih periodičnih kontrola banaka i obezbede procenu uslova poslovanja depozitnih finansijskih institucija. Osim toga, ovi sistemi omogućuju efikasniju alokaciju kontrolisanih sredstava banke, omogućujući tako da se smanji trošak eventualnog stečaja ili možda i spasu institucije -- banke, koje bi mogle eventualno otići pod stečaj.

Sistem nadzora federalnih agencija sastoji se od tri komponente: (1) kompjutersko praćenje, da bi se identifikovale finansijske organizacije koje su ‘pale’ (nisu prošle) na određenim racio testovima; (2) analitički izveštaji (o performansama), koji dozvoljavaju jednom analitičaru ili kontroloru da izvrši detaljnu finansijsku analizu finansijske organizacije i (3) korektivne akcije i praćenje problema identifikovanih kroz proces kompjuterskog praćenja (‘computer screening’). Tehnika kompjuterskog praćenja sastoji se od jednog ili više zahvata i to:

praćenje individualnih racija identifikujući institucije koje su ‘pale na dno’ iste grupe;

praćenje individualnih racija i njihovo kompariranje sa kritičnim vrednostima; kombinovanje racija u komponovani bodovni sistem i rangiranje institucija od

najbolje do najgore na osnovu bodova; neke kombinacije od navedenih.58

Procedura kompjuterskog praćenja banaka ostvaruje se na sledeći način. Kada se banka jednom označi kao slaba ili potencijalno slaba, radi se analiza u cilju određivanja obima i veličine finansijskih problema i identifikacije njihovih mogućih uzroka. Ovakav pristup i proces predstavljaju drugu navedenu komponentu kompjuterskog sistema posmatranja. Da bi zajednički ostvarile svoju funkciju, tri federalne kontrolne agencije (FRS, FDIC i OCC) kombinuju svoja sredstva i sačinjavaju jedinstveni izveštaj o bančinim performansama sa detaljnim informacijama i finansijskim racijima.59

57 To su: FRS (Federal Reserve System), FDIC (Federal Deposit Insurance Company), FHLBB (Federal Home Loan Bank Board), NCUA (National Credit Union Administration) and OCC (Office of the Comptroller of the Currency). Ovo su samo neke od većeg broja kontrolnih agencija banaka u SAD.

58 Duane B. Graddy and Austin H. Spencer: Managing Commercial Banks Community, Regional and Global, Prentice-Hall Englewood Cliffs, New Jersey, 1990. godine, str. 622.59 Izveštaj se sačinjava na maksimalno 15 strana sa svim bitnim finansijskim problemima i njihovim uzrocima. Inače, ovakvi izveštaji se rade kvartalno za cca

BANKE I RIZICI 159


Kada analitički pokazatelji potvrde postojanje ozbiljnih finansijskih problema, nastaje intervencija kontrolnih institucija. Priroda ove akcije može da ima različitu formu i može da varira od jednog telefonskog razgovora sa menadžmentom banke, pa do naloga suda ili pak odustajanja od intervencije. Tamo gde je finansijska situacija ozbiljna, preduzimaju se ubrzano mere daljeg ispitivanja. Ovakva inicijativa i uvid u poslovanje banaka od strane kontrolnih agencija doprinela je jačanju tržišne discipline i podstakla aktivnost banaka na planu preduzimanja mera za kontrolu sopstvenog rizika.

6.4.2. FED-ov rejting sistem za holding banke u SAD Da bi procenio “sigurnost i čvrstinu” bankarske holding kompanije, FED60

upotrebljava jedan rejting sistem koji se zasniva na pregledu polja procesa rada banke. Sistem predstavlja jednu upravljačku informaciju i superkontrolno oruđe oblikovano da utvrdi uslove bankarske holding kompanije na jedan sistemski način. On koristi komponentni pristup, koji se sastoji od: (1) procene finansijskih uslova karakteristika rizika svake glavne komponente bankarske holding kompanije, (2) procenjivanja važnih međusobnih odnosa između komponenti i (3) analiziranja jačine snage i zančaja ključnih konsolidovanih finansijskih i poslovnih (operativnih) performansnih karakteristika.

Dolaženje do jedne sveopšte procene finansijskih uslova, bankarska holding kompanija vrednuje se na skali performansi kvaliteta od jedan (1 - odličan) do pet (5 - loš) spuštajući se na:

(1) podružnice banke (B-bank subsidiaries), (2) druge nebančine podružnice (O-other-nonbank subsidiaries), (3) matičnu kompaniju (P-parent company), (4) zaradu - konsolidovanu (E-earnings consolidated) i (5) solventnost - konsolidovanu (C-capital adequacy - consolidated).

Prva tri elementa BOPEC rejtinga (podružnice banke, druge podružnice i matična kompanija) reflektuju kontribuciju svake komponente fundamentalnoj finansijskoj čvrstini holding kompanije. Rejtinzi konsolidovane zarade i konsolidovane solventnosti ili adekvatnosti kapitala prepoznaju važnost regulatorskog mesta ovih faktora i njihovih odlučujućih uloga u održavanju finansijske snage i podržavanju karakteristika rizika cele holding banke. Ovaj rejting sistem vidi se na slici br. 6-6.

14.000 osiguranih komercijalnih banaka i određen broj državnih kontrolnih banka.60 Joseph F. Sinkey, Jr.: Commercial Banks Financial Management in the Financial Services Industry, Third Edition, MacMillan Publishing Company, New York, 1989. godine, str. 195.

160 BANKE I RIZICI

BOPEC


Slika br. 6-6: FED-ov rejting sistem bankarske holding kompanije

Celoviti rejting sistem holding banke je sumarno izražen kao (B,O,P,E,C) : (F,M) gde je F finansijski i M upravljački komponovani rejting. Finansijski komponovani rejting je određen od ispitivača – revizora: težinski prosek elemenata BOPEC-a, dok je upravljački komponovani rejting svestrana procena ukupnog menadžmenta holding banke (bančinih podružnica, ostalih podružnica i matične kompanije), što prikazuje napred navedena slika br. 6-6.

Svrha FED-ovog rejting sistem je da iskaže rejtinge bankarske holding kompanije. Rejtinzi se iskazuju za svih pet elemenata u relaciji 1 do 5:

najbolji mogući rejting: BOPEC = (1,1,1,1,1) FM = (1,S), i najlošiji mogući rejting: BOPEC = (5,5,5,5,5) FM = (5,U).

BANKE I RIZICI 161


6.4.3. Jedinstveni integralni rejting sistem CAMELJedinstveni integrisani bankarski rejting sistem (skraćeno zove CAMEL)61 koristi se za ispitivanje i procenu uslova i stanja jedne finansijske institucije. Određivanje finansijske pozicije banke se bazira na dva rejting elementa: prvi, po kome ispitivač mora proceniti pet individualnih aspekata poslovanja banke; i drugi, po kome se celovit sud o finansijskoj snazi institucije izražava preko jednog komponovanog rejtinga.

Prema tome, komponovani rejting koji iskazuje CAMEL jedinstveni sistem, nije jedan prosti aritimetički prosek ovih pet pojedinačnih komponenti, već jedna nezavisno određena mera opštih performansi finansijske institucije.62 Dakle, svaka pojedinačna dimenzija performanse banke, kao i komponovana, se rangira na skali od 1 (jedan) do 5 (pet). Slika br. 6-7. ilustruje Jedinstveni CAMEL rejting sistem.

Ako se poslužimo primerom na slici br. 6-7, vidimo da rejting 1 pokazuje finansijsku snagu, dok je slabost banke izražena rejtingom 5 i ukazuje da banka treba urgentnu korektivnu akciju. Što se tiče procene adekvatnosti kapitala odnosno solventnosti, ispitivači pokušavaju da odrede bančinu sposobnost da održi svoje tekuće i projektovane nivoe rizika sredstava. ‘Peer group’ komparacije racija kapitala su veoma važne u ovom procesu procene. Kvalitet sredstava se prosuđuje proverom kredita. Ispitivači vrše pregled svih kredita sa predeterminiranom obustavom odnosno otkazivanjem kredita (‘dollar cut-off point’). Krediti koji pokazuju neke slabosti ili preterani rizik, klasifikuju se kao nestandardni, sumnjivi ili kao gubitak. Relativni iznosi klasifikovanih kredita i investicija čine bazu za određivanje rejtinga kvaliteta sredstava.

61 Izraz CAMEL je kratica i predstavlja kombinaciju prvih slova od sledećih pet reči: kapital (“capital”), sredstva - aktiva (“asset”) upravljanje (“management”), zarada (“earnings”) i likvidnost (“liquidity”). CAMEL rejting sistem su prihvatile tri agencije za kontrolu banaka 21.novembra 1979. godine. Rejtig sistem koriste sve tri kontrolne agencije (FRS, FDIC i OCC). Međutim, pomenute agencije se nisu složile oko jedinstvenog rejting sistema, koji bi se koristio za utvrđivanje rejtinga holding banaka, niti su se složile sa jedinstvenim rejting sistemom, koji bi se koristio u procesu nadzora. U 1987. godini FDIC (Federal Deposit Insurance Company) je završio skladniji CAEL monitoring sistem. Inače, CAEL je bankarski rejting sistem baziran na četiri komponente: kapitalu (“capital”), kvalitet sredstava - aktive (“asset quality”), performanse zarade (“earning performance”) i likvidnost (“liquidity”). Vidi: Duane B. Graddy and Austin H. Spencer: Managing Commercial Banks Community, Regional and Global, Prentice-Hall, Englewood Cliffs, New Jersey, 1990. godine, str. 623.62 Duane B. Graddy and Austin H. Spencer: Managing Commercial Banks Community, Regional and Global, Prentice Hall, Englewood Cliffs, New Jersey, 1990. godine, str. 624.

162 BANKE I RIZICI


Dimenzije performansi

Vrednovanje rejting performansi

Finansijski uslovi

Komponovani rejting

Solventnost

Kvalitet aktive

Menadžment

Zarada

Likvidnost

Rejting br. 1:Jak

Rejting br. 2:Zadovoljavajući

Rejting br.3:Dovoljan

Rejting br. 4:Marginalan

Rejting br. 5:Nezadovoljavajući

Komponovani rejting br. 1:Finansijska snaga

Komponovani rejting br. 2:Bazično zdrav, male slabosti

Komponovani rejting br. 3:Vidna slabost

Komponovani rejting br. 4:Oslabljena finansijska

pozicija, potrebna hitna akcija

Komponovani rejting br. 5:Velika mogućnost stečaja

Slika br. 6-7: Jedinstveni CAMEL rejting sistem

Posebno treba imati u vidu, da svih pet kriterijuma imaju jednaku ‘težinu’. Istraživači su slobodni u oceni ‘težine’ svakog elementa po svojoj diskreciji.

Najbolji mogući rejting: CAMEL = (1,1,1,1,1)Najlošiji mogući rejting: CAMEL = (5,5,5,5,5)Dakle, numerički koefgicijenti za svaki faktor se rangiraju od 1 = najbolji, do 5 = loš. Komponovani rejtinzi svih pet faktora indiciraju opšti kvalitet banke i to:

1 = Bazično zdrav. 2 = U osnovi zdrav, dok su slabosti otklonjive u normalnom kursu poslovanja. 3 = Institucija ima kombinaciju finansijskih i operativnih slabosti rangiranih od

umerenih do jako loših. Stečaj je daleka mogućnost. 4 = Neumeren obim ozbiljnih finansijskih slabosti ili kombinacija drugih

nezadovoljavajućih uslova. Zhteva se temeljita supervizija. 5 = Ekstremno visoko neodložan stečaj ili verovatnoća stečaja u bliskom roku.

Tehnička sposobnost, vođstvo (liderstvo) i upravljačka sposobnost se razmatraju u proceni kvaliteta menadžmenta. Ispitivač procenjuje takođe i internu kontrolu, poslovno - operativne procedure i ‘popustljivost’ u primeni zakona i bankarske regulative. ”Peer group” komparacije se koriste u vezi sa tržišnim informacijama da bi

BANKE I RIZICI 163

Rejtinzi pojedinih dimenzija

Kompo-novani rejtinzi


se odredila dovoljnost nivoa zarade banke.63 Adekvatnost zarade se proverava preko uslova i visine prinosa deoničara, toka gotovine u relacijama normalnih potreba zajmoprimca, te kontribucija baznom kapitalu banke (‘equity capital’). Likvidnost se rangira na bazi sposobnosti banke da podmiruje tražnju klijenata za depozitima i kreditima bez preteranog napora. Određivanje adekvatnosti bančine likvidne pozicije se bazira na strukturi dospeća investiranih sredstava, stepena ‘isparljivosti’ depozita, izvršenja kredita, nedepozitnih davanja kredita i senzitiviteta kamatne stope.

Posle analiziranja ovih pet individualnih rejting komponenti, ispitivač dolazi do sveukupne procene o poslovanju banke i na toj osnovi do jedinstvenog komponovanog rejtinga banke. Na tako iskazanoj rejting listi, banke sa niskim rejtingom se pobliže posmatraju sa ciljem da se utvrdi koje mere korektivne akcije treba preduzeti. Banke koje imaju iskazan relativno veći ili visok komponovani rejting obavezuju kontrolne institucije na relativno manji nadzor, ali ne i na preduzimanje mera korektivne akcije.

6.4.4. Ostali modeli ranog upozorenja lošeg poslovanja Rano upozorenje za otkrivanje elemenata lošeg poslovanja banaka i drugih finansijskih institucija sve više zaokuplja stručne ljude u kontrolnim institucijama kako bi što ranije mogli preduzeti mere upozorenja i određene korektivne akcije u tim institucijama. Tako su ekonomisti FRB (Federal Reserve Bank u New York-u) razvili jedan model ranog upozorenja teškoća u banci, koji predviđa mogućnost da jedna banka primenom tog modela može dobiti nizak rejting. Takav nizak rejting ukazuje da se može očekivati da će u banci u dogledno vreme nastati i veće teškoće. Funkcija ‘proricanja’ niskog rejtinga banke ima kompoziciju prikazanu sledećom jednačinom:64

gde je:Prob = verovatnoća, da će jedna banka dobiti jedan nizak rejting,

63 “Peer group” ozančava klasifikaciju komercijalnih banaka po veličini aktive i drugim karakteristikama. The Uniform Bank Performance Reporting System klasifikuje banke u 20 različitih grupa. U okviru svake grupe, banke se kompariraju sa drugim bankama po uporedivim veličinama sa respektovanjem profitabilnosti i drugih podataka. Peer group analiza se koristi od strane banaka da utvrde svoje finansijske performanse u odnosu na konkurentske banke na njihovom tržištu. Peer grupe se određuju prema veličini banke, lokaciji, poslovnom miksu, i mogu imati pet ili šest banaka kada su u pitanju banke - veliki novčani centri (“money center banks”) ili stotine kada su u pitanju komunalne odnosno opštinske banke. Vidi: Thomas Fitch: Dictionary of Banking Terms, Barron’s Business Guide, New York, 1990. godine, str. 457.

64 Duane B. Graddy and Austin H. Spencer: Managing Commercial Banks Community, Regional and Global, Prentice-Hall, Englewood Cliffs, New Jersey, 1990. godine, str. 615.

164 BANKE I RIZICI

Prob = f (LS, EQ, OR, CO, CI)


LS = krediti i zakupi (‘leases’) / ukupni izvori sredstava,EQ = akcijski kapital banke (‘equity capital’) / ustanovljeni rizik sredstava,OR = operativni - poslovni rashodi / operativni - poslovni prihodi,CO = ukupni nastali troškovi / (neto prihod + rezerve za kreditne gubitke),CI = komercijalni i industrijski krediti / ukupni krediti.

Pored verovatnoće niskog rejtinga banke, u američkoj bankarskoj praksi koriste se kao oruđe prognoze i indeks rizika banke i označava se sa ‘I’.65 Prognozirani indeks rizika banke ‘I’ je konstruisan u obliku jednačine sa šest nepoznatih ‘x’ vrednosti uz primenu odgovarajućih unapred utvrđenih koeficijenata za svaku ‘x’ veličinu i izražen je sledećom funkcijom:

I = 0,818 - 0,151X1 + 0,211X2 - 0,265X3 + 0,177X4 + 0,151X5 - 0,347X6

gde je:

X1 = procenat primarnog kapitala prema ukupnim sredstvima;X2 = procenat kredita sa rokom dospeća više od 90 dana prema ukupnim sredstvima;X3 = procenat od ‘nonaccruing’ kredita prema ukupnim sredstvima;X4 = procenat od ponovo ugovorenih kredita prema ukupnim sredstvima;X5 = procenat od neto kredita ‘charge-off’” godišnje prema ukupnim sredstvima;X6 = procenat od neto prihoda godišnje prema ukupnim sredstvima.Indeks rizika je razvijen od strane FDIC (Federal Deposit Insurance Company) i sastavlja se na osnovu tri izveštaja poslovne banke: izveštaja o podacima po pozivu (‘Call Data Report’), izveštaja o uslovima (‘Report of Condition’) i izveštaja o prihodu i dividendama (‘Report of Income and Dividends’). Kao što se vidi, indeks rizika banke ima šest varijabli i tri bitne dimenzionalne funkcije usmerene na: solventnost - adekvatnost kapitala (X1), kvalitet kredita (X2 do X5) i povrat sredstava profitabilnost (X6, tj. ROA Return of Assets). Kao što se vidi, u kompoziciji ovog indeksa se naglašava kvalitet kredita pošto je najčešći problem banaka koje idu u stečaj nekvalitetan kreditni portfolio.

Od ovako utvrđenog indeksa rizika banke zavisi i premija koju banka plaća na osiguranje depozita. Sa indeksom rizika banke kombinuju se i rezultati CAMEL rejting sistema. Ako je indeks rizika banke pozitivan i CAMEL rejting 3, 4 i 5, znači da je banka u zoni rizika iznad normale i treba da plaća dvostruko veću premiju osiguranja depozita odnosno 1/6 mesečno (od ukupno 1 posto godišnje). Ako je indeks rizika banke negativan, a CAMEL rejting 1 i 2, znači da je banka u zoni normalnog rizika i treba da plaća standardnu premiju osiguranja depozita od 1/12 procenta mesečno (od ukupno 1 posto godišnje).

65 Joseph F. Sinkey, Jr.: Commercial Banks Financial Management in the Financial Service Industry, Third Edition, MacMillan Publishing Company, New York, 1989. godine, str. 622.

BANKE I RIZICI 165


Američka agencija FDIC prilikom monitoringa banaka, koje su potencijalne da koriste sredstva osiguravajućeg fonda, vodi listu banaka klasiranih u tri grupe prema oštrini problema: (1) ostali problemi (OP- other problems), (2) ozbiljni problemi (SP-serious problems) i (3) potencijalni za isplatu u celini (PPO-problems pay-off).66

Praksa američkih banaka pokazuje da su problemi bankrota sve izraženiji, mada nisu alarmantni (pregled br. 6-4).67

Pregled br. 6-4: Podaci o broju problematičnih banakaGodina Ukupno osigurano FDIC problem lista Bankrotiralo

Broj Broj % Broj %1970 13.840 250 2,79 7 0,051987 14.500 1.575 12,89 203 0,14

Indeks 1987/70 104,8 630,0 29 puta

Podaci govore, da je u praksi sve veći broj poslovnih banaka koje imaju probleme, ali i koje su bankrotirale. Tako je za poslednjih osamnaest godina u SAD primećen porast broja ‘problematičnih’ banaka.

U zadnjih osam godina (1991-1999) situacija se znatno propravila. Banke su postale profitabilnije i finansijski zdravije sa prosečnim godišnjim povratom aktive (ROA) iznad jednog procenta i sa godišnjim prosečnim povratom akcijskog kapitala iznad 15 procenata. Naime, u tom periodu došlo je do: (1) smanjenja godišnjeg broja bankrota banka – posebno posle 1995.godine (ispod 20 banaka godišnje), (2) povećan je broj spajanja i pripajanja banaka i (3) opadanja ukupnog broja komercijalnih banaka sa 14.500 u 1985.godini na 8.600 u 1999.godini.68 Tokom 2008.godine došlo je do bankrota nekoliko većih banaka u SAD kao posledice velike finansijske krize, koju su izazvale banke u SAD svojim ponašanjem u poslovanju.

66 Ibidem, str. 626. 67 Ibidem, str. 627.

68 Zabihollah Rezaee: Financial Institutions, Valutations, Mergers, and Acquisitions – The Fair Value Approach, Second Edition, John Wiley & Sons, New York, 2001.godine, str. 4. i 415.

166 BANKE I RIZICI


BANKE I RIZICI 167

Glava 7.

UPRAVLJANJE KVALITETOM POSLOVANJA BANKE

168 BANKE I RIZICI

Upravljanje kvalitetom poslovanja banke

7.1. KVALITET BANKARSKIH PROIZVODA I USLUGA

7.1.1. Suština kvaliteta bankarskih proizvoda i uslugaU savremenim tržišnim privredama banke, kao i druge uslužne firme, u sve većoj međusobnoj konkurentskoj borbi za svakog kupca i korisnika svojih proizvoda i usluga, usmeravaju svoje napore u pravcu podizanja kvaliteta svojih proizvoda na viši nivo. Pod kvalitetom se podrazumeva skup svih svojstava i karakteristika proizvoda ili usluge, koji se odnose na njihove mogućnosti da zadovlje utvrđene ili izražene potrebe korisnika.69 Kvalitet usluga jedne banke podrazumeva pet osnovnih elemenata: (1) osoba koja pruža i osoba koja prima uslugu, (2) predmet same usluge, (3) proces pružanja usluge, (4) oprema kojom se omogućava proces usluživanja i (5) informacije u vezi sa uslugom.

Kvalitet proizvoda i usluga ima direktnu vezu sa profitom banke. Ako banka ima dobar kvalitet svojih proizvoda i usluga, to se pozitivno odražava na njen prihod i profit. Ako je kvalitet proizvoda i usluga loš, to se negativno odražava na prihod i profit banke. Korisnici bankarskih proizvoda i usluga različito shvataju suštinu njihovog kvaliteta. Stariji potpredsednik za marketing jedne velike američke banke kaže:70

Ako se uzme usluga korisniku putem operativnog bankomata71 kao jedno kratko noćno svraćanje, zatim kratko čekanje u redu ispred šaltera, to je jedna stvar. Međutim, ako je to osmeh, zahvaljivanje i kratki lični komentar o životu uopšte, to je druga stvar. Ono što konstituiše dobar kvalitet usluge za jednu osobu ne mora da bude važno i za drugu. Ne odgovara svakom usluga na isti način.

Međutim, nastavlja on dalje, ima nekoliko bazičnih elemenata koje sve lične usluge moraju da sadrže. To uključuje:

poznavanje bankarskih proizvoda i usluga, kurtoazno ponašanje, tačnost, urednost, i brzinu transakcije.

Mi takođe smatramo da je kvalitet prijatna unutrašnjost, ulepšana sredina. Profesionalizam se takođe visoko rangira u shvatanju vrednosti usluge: odnos

69 JUS ISO, 8402, 1991, kvalitet-rečnik70 Leonard L. Berry, David R. Bennett and Carter W. Brown: Service Quvality – A Profit Strategy for Financial Institutions, Dow Jones-Irwin, Homewood, Illinois, 1989, str. 25-26. 71 ATM je skraćenica od: Automated Teller Machine, zna!či bankomat.

BANKE I RIZICI 169


davaoca usluge čini sve različito svetu. U mnogim slučajevima, prijateljska naklonost i prava iskrenost premašuju sporost ili nedostatak znanja.

Prema tome, kvalitet usluge nije pridržavanje detaljnog opisa, kao što se on ponekad definiše, već više opis korisničkih zahteva. Postoji velika razlika između prethodnog i potonjeg shvatanja kvaliteta. Servisne institucije, koje loše rade stvari za svoje korisnike - nezavisno kako umešno to za njih rade - ne isporučuju kvalitetne usluge. Kvalitet usluge je dvojnost realnosti i percepcije - jedna hemija onoga, što se stvarno dešava u neočekivanom uslužnom susretu i onoga kako korisnik oseća šta se dešava baziranom na očekivanjima pre usluge.

Izraz očekivanja može da predstavlja i reč lukavstva. Ona može da znači šta korisnici misle da će se desiti u situaciji pružanja usluga ili može da znači šta korisnici žele u situaciji pružanja usluga. Izraz žele više odgovara ovom kontekstu. To su želje korisnika usluga, koje oblikuju njihovu percepciju kvaliteta usluga jedne institucije. Banke kao finansijske institucije, postižu jaku reputaciju kvaliteta usluga, kada konstantno zadovoljavaju - ili prevazilaze - želje korisnika usluga.

7.1.2. Ključne komponente kvaliteta bankarskih proizvoda i uslugaZa porast visokokvalitetnih usluga širom industrije finansijskih usluga zaslužne su obilne ponude konkurenata, rastuća sofistifikacija, tražnja korisnika i povećane opšte sposobnosti ponuđača finansijskih usluga. Ponuđači se skoro uvek evaluiraju na bazi kvaliteta usluga i po konkurentnosti cena. Kvalitet bankarskih proizvoda i usluga najčešće je najvažniji sastavni deo koji omogućava konkurentu da se prepozna i isporuči super vrednost ciljnom korisniku.

Kvalitet usluge obično obuhvata način na koji je usluga izvršena, ali i rezultat za korisnika. Istraživanja sugerišu da glavne determinante kvaliteta usluga uključuju sledećih deset faktora:72

1. Pouzdanost – uključuje konzistentnost performansi i zavisnost. To znači da banka izvršavava prave usluge u pravo vreme. To takođe znači da banka poštuje svoja obećanja. Praktično to znači: tačnost u fakturisanju, korektnom držanju evidencija i izvršavanju usluga u planirano vreme.

2. Odgovornost – odnosi se na voljnost ili znanje zaposlenih da obezbede uslugu. To uključuje ekspresne usluge: odmah slanje slipa poštom, brzo vraćanje poziva korisniku i obezbeđenje promptnih usluga.

3. Kompetentnost – znači posedovanje zahtevanih sposobnosti i znanja za izvršavanje usluga. To uključuje: znanje i sposobnosti kontaktnog osoblja, znanje i sposobnosti osoblja operativne podrške i istraživanje sposobnosti organizacije.

4. Pristup – uključuje pristupačnost i lakoću kontakta. To znači: usluzi je lak pristup telefonom (linije nisu zauzete i ne plaća se čekanje), vreme čekanja na primanje

72 David B. Zenoff: Perspectives on Financial Services Marketing, u knjizi: Marketing Financial Services, Edited by: David B. Zenoff, Ballinger Publishing Company, Cambridge, Massachusets, 1989, str. XVII-XLII.

170 BANKE I RIZICI


usluge nije veliko, povoljnost radnog vremena i povoljnost lokacije opreme za uslugu.

5. Učtivost – uključuje uljudnost, respekt, pažnju i razumevanje kontaktnog osoblja (uključujući vratare, telefoniste itd.). To uključuje: pažnju prema imovini korisnika (na primer: ne ići blatnjavim cipelama na tepih), čist i uredan nastup kontaktnog osoblja sa publikom..

6. Komunikativnost – to znači držanje korisnika informisanim jezikom koji on može da razume i slušanje onog šta oni govore. To može značiti, da će banka prilagoditi svoj jezik za različite korisnike - povećavajući nivo sofistifikacije prema dobro edukovanim korisnicima i kontaktirati jednostavno i jasno sa novajlijama. To uključuje: objašnjenje same usluge, objašnjavanja o tome koliko bi usluga koštala, objašnjenja odnosa između usluge i cene i uveravanja korisnika da će problem biti držan pod kontrolom.

7. Kredibilitet – pouzdanost, poverenje, iskrenost. To uključuje: od srca najbolji interes za korisnika. Doprinos kredibilitetu su: ime banke, reputacija banke, lične karakteristike kontaktnog osoblja i nivo ‘naporne’ prodaje uključene u interakcije sa korisnicima.

8. Sigurnost – poslovanje bez opasnosti, rizika i sumnje. To uključuje: fizičku sigurnost (na primer: sa bankomatima), finansijsku sigurnost (držanje hartija od vrednosti) i poverljivost (privatnost posla sa bankom).

9. Razumevanje–poznavanje korisnika – uključuje činjenje napora da bi se razumele potrebe korisnika. To uključuje: proučavanje specifičnih zahteva korisnika, posvećivanje individualne pažnje korisniku i prepoznavanje pravog korisnika.

10. Opipljivost – fizičku očiglednost usluga: fizičku sposobnost, spoljašnji izgled osoblja, sredstva i opremu koji se koriste za obezbeđivanje usluga, fizičke reprezentante usluge kao što su plastične kreditne kartice ili izvod banke, te druge korisnike u korišćenju uslužnih sposobnosti.

Isporuka visokokvalitetnih proizvoda i usluga zahteva jasnu i jaku obavezu top menadžmenta banke i pažljivo formulisan program implementacije. Noviji standardi obično zahtevaju jasno definisane standarde usluga, obuku zaposlenih uključenih u proces isporuke, dizajniranje procedura za obezbeđivanje usluga korisnicima, efektivnu komunikaciju o obavezi da zaposleni uslugom ispune očekivanja od korisnika i iscrpni monitoring top menadžmentu o kvalitetu koji je zaista isporučen korisnicima.

Istraživanja su pokazala da i zaposleni i korisnici servisnih organizacija imaju pozitivna iskustva kada organizacija posluje na bazi uslužno-korisničke orijentacije. Ova orijentacija treba da rezultira u superiornoj uslužnoj praksi i procedurama koje su podržavane od korisnika i odgovaraju pogledu zaposlenih za odgovarajući stil poslovanja sa korisnicima.

7.1.3. Dimenzije performansi proizvoda i usluga banke

BANKE I RIZICI 171


Samo korisnik usluge može proceniti njen kvalitet, pošto je to različit pojam za svakog korisnika. To je kao i pojam lepote, koja je različita za svako oko. Za banku koja ima loš kvalitet usluge sasvim je nevažno na kom stručnom nivou isporučuje tu uslugu. Zato je neophodno znati da je kvalitet bankarske usluge i realnost i percepcija. Smatra se da ključne komponente kvaliteta bankarskih usluga podrazumevaju pet dimenzija uslužnih performansi:

(1) opipljivost,(2) pouzdanost,(3) osetljivost,(4) sigurnost, i(5) osećaj i volja za razumevanje potreba korisnika usluga.73

Za uspešan marketing banke od izuzetnog je značaja superioran kvalitet usluge. Prvorazredni nivo kvaliteta bankarske usluge podrazumeva da je banka odlična u svih pet navedenih performansi kvaliteta svojih proizvoda i usluga. Visoko-kvalitetna odnosno superiorna usluga ide zajedno sa liderstvom i korporativnom kulturom banke. To su karakteristike koje se ne mogu kupiti ni od jedne agencije, ni u jednoj prodavnici, ni na bilo kom mestu van banke.

Zato kvalitet proizvoda i usluga predstavlja jedno od najjačih marketing oružja u konkurentskoj borbi među bankama i banaka sa nebankarskim finansijskim institucijama. Ključne marketing inicijative banke treba da se svedu na područje isporuke prvorazrednog kvaliteta. To prvenstveno zavisi od načina i organizovanosti lične prodaje proizvoda i usluga ('personal selling') i od shvatanja dugoročnog i sveobuhvatnog odnosa banke sa komitentima i klijentima ('relationship banking').

I pored primene savremene tehnologije, bankarstvo je još uvek posao ljudi, što će još zadugo i ostati. U takvim okolnostima lična prodaja (‘personal selling’) je jedan od ključnih elemenata marketing miksa. Akcenat je na novim komitentima i klijentima, a i na zadržavanju lojalnosti postojećih komitenata i klijenata. Lični odnos sa komitentima i klijentima je od izuzetne važnosti za banku.

Naime, ostvarivanje vrhunskih performansi zavisi od uspešne lične prodaje, ali i od zadovoljavanja satisfakcije potreba komitenata i klijenata koje banka uslužuje. Istraživanja pokazuju74 da će jedan nezadovoljni korisnik bančine usluge to reći devetorici ili desetorici drugih korisnika, pa čak i većem broju, ako je problem kojim je nezadovoljan ozbiljniji. Međutim, ako je korisnik usluge zadovoljan, on će to

73 Leonard L. Berry, David R. Bennett and Carter W. Brown: Service Quvality – A Profit Strategy for Financial Institutions, Dow Jones-Irwin, Homewood, Illinois, 1989, str. 25-33.

74 John A. Goodman, Ted Mara and Liz Brigham: Customer Service: Costly Nuisance or Low-Cost Profit Strategy, Journal of Retail Banking, Fail, 1986.

172 BANKE I RIZICI


preneti samo petorici drugih korisnika. Pr tome treba imati u vidu da 31% korisnika ne registruje svoje primedbe, a od njih će samo 9% obaviti dodatne poslove sa bankom.

Realationship banking75 podrazumeva dugoročnu vezu sa postojećim komitentima i klijentima, a privlačenje novih je samo prva faza. Polazno stanovište je zadovoljiti njihove ukupne finansijske potrebe, što znači, da je za banku profitabilnije prodati pet različitih usluga jednom klijentu, nego jednu uslugu petorici klijenata. Smatra se da je multiuslužni klijent manje spreman i sposoban da potpuno napusti banku i lakše će uzeti šestu uslugu nego novi klijent prvu.

Dakle, dimenzije performansi proizvoda i usluga izražene preko kvaliteta, bitne su za stvaranje koncepta dugoročne veze banke i klijenata, koji obuhvata proces osvajanja, održavanja i jačanja banke sa komitentima i klijentima.

7.1.4. Upravljanje kvalitetom bankarskih proizvoda i uslugaKvalitetom proizvoda i usluga treba efikasno i efektivno upravljati da bi napori banke rezultirali uspehom tj. poboljšanjem kvaliteta. Proces upravljanja kvalitetom proizvoda i usluga ima sledeće faze: satisfakciju potreba i ispunjenje zahteva korisnika proizvoda i usluga, neophodnost planiranja svih aktivnosti koje se odnose na kvalitet proizvoda i

usluga, potrebu i neophodnost stalnog unapređenja kvaliteta proizvoda i usluga, obavezu i potrebu stalne kontrole i provere kvaliteta proizvoda i usluga, i smanjenje troškova kao jedan od napora banke u tom procesu. Iako su savremena bankarska tehnika i tehnologija, naročito informaciona tehnologija, na vrlo visokom nivou i stalno napreduju, smatra se da je bankarstvo posao ljudi i da će to još dugo vremena ostati.76

Napori koje banka čini u pravcu poboljšanja kvaliteta u najvećoj meri se odnose na rad i ponašanje zaposlenih u banci. Potrebu za unapređenjem kvaliteta proizvoda i usluga u banci, kao radno intenzivnoj finansijskoj instituciji, možda je najbolje izrazio Stanly Marcus: Dolarske novčanice koje korisnik usluge dobija od blagajnika u svim bankama su iste. Ono što se razlikuje su blagajnici.77

75 “Ralatioship banking” podrazumeva dugoročnu i sveobuhvatnu vezu banke sa komitentima i klijentima.

76 James H. Donnelly, Leonard L. Berry and Thomas W. Thompson: Marketing Financial Services – A Strategic Vision, Dow Jones-Irwin, Homewood, Illinois, 1985, str. 251.77 Leonard L. Berry, David R. Bennett and Carter W. Brown: Service Quvality – A Profit Strategy for Financial Institutions, Dow Jones-Irwin, Homewood, Illinois, 1989, str. 3.

BANKE I RIZICI 173


Unapređenje kvaliteta proizvoda i usluga zahteva sistemski pristup. Jedan od sistemskih pristupa ovom poslu poznat je pod imenom upravljanje totalnim kvalitetom (Total Quality Management), koji polazi od sledećih principa: (1) proizvod i usluga su naš prvi i najvažniji zadatak, (2) kupac odnosno korisnik proizvoda i usluge je vrhovni sudija našeg kvaliteta i (3) i u međusobnim odnosima treba da se ponašamo kao prema kupcu. Upravljanje totalnim kvalitetom u banci prožima celu organizacionu strukturu banke, što pokazuje slika br. 7-1.

Slika br. 7-1: Piramida politike kvaliteta proizvoda i usluga banke

Navedena slika prikazuje tri paralelne hijerarhijske aktivnosti sprovođenja politike kvaliteta u banci. Središnja linija je postojeća menadžment ili upravljačka hijerarhija banke, leva strana prikazuje dokumentacionu hijerarhiju politike kvaliteta, a desna hijerarhiju politike kontrole kvaliteta proizvoda i usluga banke. Ključnu ulogu ima top menadžment banke (naveden u funkciji generalnog direktora) kako u pokrivanju procesa dokumentacionih aktivnosti tako i u procesu ostvarivanja kontrole kvaliteta proizvoda i usluga banke.

7.2. MODEL UPRAVLJANJA KVALITETOM U BANCI

7.2.1. Kvalitet proizvoda i usluga u očima korisnikaSadašnja situacija na našem tržištu bankarskih proizvoda i usluga je takva, da skoro sve banke nude iste vrste usluga, koje se skoro ni po čemu ne ralikuju. Dakle, prisutna je jednoličnost umesto raznovrsnosti u tržišnom nastupu i poslovanju banaka, pa se shodno tome uglavnom mogu zanemariti elementi konkurentnosti i u drugim instrumentima marketing miksa, kao što su: cene, promocija, kanali prodaje i slično. Ono što razlikuje naše banke je način na koji one te poslove obavljaju sa korisnicima

174 BANKE I RIZICI

Upravni odbor

Generalni direktor Odgovornost za

kvalitetDokumentacija

Odbor za kontrolu

Poslovnik

Vođa timaPlanovi

Tim za kvalitetProcedure

Operativni timovi

Uputstva

Zaposleni u banci

Zapisi

G

Izvr. dir.

Direktori sektora

Šefovi odeljenja

Z A P O S L E N I


odnosno kakav im je taj proces usluživanja. Naravno, to najbolje osete, vide i znaju korisnici usluga:

(1) kad ne čekaju u redu pred šalterom ili na referenta, čekaju malo ili dugo, da bi obavili rutinske poslove u banci (ulaganje i podizanje gotovine, žiralni prenos novca i plaćanje, traženje i dobijanje osnovnih informacija itd.);

(2) kad ih bankarski službenici usluže ili ne usluže brzo, stručno i ljubazno, ponekad i sa puno strpljenja i takta u uslovima kad ima objektivnih problema, gužve i nerazumevanja;

(3) kad su zadovoljni ili nezadovoljni onim šta su ‘dobili’ kao bankarsku uslugu.

Ako je banka odnosno menadžment tim banke svestan svoje pozicije na tržištu, ako je poslovanje banke tržišno orijntisano i ako banka stvarno želi da, prvenstveno radi svojih ekonomskih interesa, stvarno udovolji potrebama i zahtevima korisnika proizvoda i usluga - da bi ostvarila zadovoljavajući profit, onda banka mora da smišljeno izvrši segmentaciju svog ciljnog tržišta i da 'otkrije' odnosno identifikuje ključne ciljne tržišne grupe. Na osnovu takvog saznanja, banka treba da razvije odgovarajući marketing miks (kombinaciju proizvoda i usluga, njihovih cena, kanala prodaje i promocije), da bi što bolje zadovoljila njihove potrebe - rešila njihove finansijske probleme i na taj način ostvarila zadovoljavajući profit. U tome i takvom procesu, kvalitet proizvoda i usluge je ključni element za ostvarivanje ovog primarnog cilja.

Istraživanja pokazuju,78 da je od 10 % korisnika usluga, koji su promenili banku odnosno napustili svoju i otišli u drugu banku, 21 % njih to učinio zbog loših usluga odnosno slabog kvaliteta usluga ili greške banke, a da je njih 25 % to učinilo usled objektivnih okolnosti, kao što je to na primer preseljenje u drugo mesto. To obično čine korisnici starosti između 25 i 40 godina. Kada se to još detaljnije analizira, onda se vidi da korisnici usluga, u principu, ne napuštaju banku u potpunosti, već ostaju u banci sa bazičnim uslugama, koje skoro svaka banka radi rutinski i dobro. Banku napuštaju korisnici sa onim poslovima čija je profitna i rizična margina visoka. Istovremeno se došlo do saznanja da korisnici usluga ne odlaze kod druge banke zato sto ona te poslove radi bolje (obično to i ne znaju u momentu opredeljenja ili im čak to i nije tada važno), već prelaze zbog toga što su nezadovljni kvalitetom usluga svoje banke (neadekvatna podrška za nove poslove, loš odnos, greške).

Polazeći od ovih saznanja i činjenica, poruka za ponašanje banke prema korisnicima usluga je sasvim jasna: kvalitet usluge je centralni - ključni razlog lojalnosti ili nelojalnosti korisnika usluge banci. To je razlog više da svaki zaposleni u banci, a pogotovu menadžment struktura i tzv. kontaktno osoblje, treba da zna da: dobre i

78 Laura Gross: Elite Customers Move the Most, Account-Switching Study Shows, American Banker, October 5, 1987.

BANKE I RIZICI 175


kvalitetne bankarske usluge privlače korisnike, a loše i nekvalitetne ih odbijaju. Sa visoko kvalitetnim proizvodima i uslugama, banka može računati na pozitivne efekte (povećanje obima poslovanja i profita), a sa lošim na negativne efekte (smanjenje obima poslovanja i profita).

7.2.2. Superiorni kvalitet proizvoda i usluga bankeIgrađivanje višeg i superiornog kvaliteta proizvoda i usluga banke predstavlja ozbiljan i dugoročan proces. Ključnu ulogu u tom procesu ima top menadžment banke. Identifikovanje prepreka za izgradnju kvaliteta proizvoda i usluga banke treba početi sledećim:79

(1) stvari bi trebalo raditi na jedan tradicionalan način,(2) kontinuirana težnja u pravcu nižih troškova transakcija isporuke proizvoda i

usluga, i(3) koncentracija na isporuku proizvoda i usluga sa stanovišta posla a ne korisnika.

Navedene prepreke predstavljaju osnovnu barijeru početka izgradnje višeg i susperiornog kvaliteta proizvoda i usluga banke. To je kulturna barijera koja se naziva zid ualuga.

Problemi koji se pojavljuju na putu ka identifikovanju prepreke podizanju kvaliteta proizvoda i usluga banke - a koji karakterišu kulturni status quo, mogu se svesti na sledeće:80

Navika. Mi radimo to uvek na ovaj način. Naš operativni mentalitet je izgrađivan dcenijama. Mi nećemo da menjamo stvari

preko noći. Naše filijale su oblikovane za efikasnost i tok, ne za posvećivanje pažnje

korisnicima. Pritisak vremena. Menadžeri naših filijala osećaju da imaju druge prioritete. Ljudi ne razumeju šta je kvalitet usluge ili šta je to za njih. Oni ne znaju šta bi

trebalo promeniti. Nepoverenje. Ljudi osećaju da je to samo jedan drugi ćef koji će proći i da oni

mogu to da sačekaju. U stvari jedan bankar se našalio: Kažem vam, to je 1988. Boja je ružičasta i tema je kvalitet usluga.

79 Leonard L. Berry, David R. Bennett and Carter W. Brown: Service Quvality – A Profit Strategy for Financial Institutions, Dow Jones-Irwin, Homewood, Illinois, 1989, str. 123.

80 Ib idem, str. 124.

176 BANKE I RIZICI


Odnos i veza kvaliteta usluga i profitabilnosti banke je jedan visokokorelativan odnos. Zato se smatra da banka ima nekoliko važnih koristi od superiornog kvaliteta svojih usluga:81

(1) jača lojalnost korisnika svojih usluga,(2) stiče više šansi za obavljanje poslova koji se ponavljaju i za nove poslove,(3) smanjuje 'ranjivost' u domenu cena u oštroj konkurentskoj borbi,(4) jača sposobnost dominiranja na tržištu relativno visokim cenama,(5) postiže niže marketing troškove, i(6) otvara šanse za brži rast tržišnog učešća.

Banke koje imaju relativno visoko tržišno učešće i obezbeđuju i pružaju relativno visok ili čak i superioran kvalitet svojih usluga imaju pretpostavke za jak pozitivan uticaj na profitabilnost svoga poslovanja, pošto time nadjačavaju konkurenciju. Ili jednostavnije rečeno: rade bolje.

Smatra se da su moguća tri puta za povećanje tržišnog učešća banke: (1) obavljanje većeg obima i više vrsta poslova sa postojećim korisnicima, (2) 'osvajanje' novih korisnika usluga, i(3) zaustavljanje smanjenja broja korisnika (najčešće odlaskom u druge

banke).

Poznato je da smanjenje cena ne mora biti efektivan put za ostvarenje profitabilnog rasta tržišnog učešća za banku. Kvalitet usluge koji u pozitivnom smislu prevazilazi njihova očekivanja banci obezbeđuje rast i profitabilnost. Pri tome je od izuzetne važnosti razumevanje i shvatanje njihovih prioritetnih usluga. Da bi se to ostvarilo na zadovoljavajućem nivou, neophodno je da banka:82

(1) poboljša starosnu strukturu svog kontaktnog osoblja,(2) poboljša njihovu stručnu obuku, sposobnosti i veštine, (3) izbegava komplikovane i duge poslovne procedure i otkloni uzroke

stvaranja gužvi, redova i sporosti,(4) preventivno speči nastajanje grešaka i tako smanji netroškovne posledice i

troškove otklanjanja grešaka, i(5) pokuša smanjiti visoke marketing troškove i izbeći niske cene usluga.

Naravno, to nije jednostavan već složen i dugotrajan posao. Doći do toga mora se smišljeno i organizovano. Zato i želimo da u nastavku izlaganja ukažemo na komponente koje čine kvalitet proizvoda i usluga i elemente strategije za ostvarivanje željenog kvaliteta.

81 Robert D. Buzzell and Bradley T. Gale: The PIMS Principles The free Press, New York, 1987, str. 107.

82 Dr Uroš N. Ćurčić: Upravljanje kvalitetom bankarskih proizvoda i usluga, Novosadski bankar Novosadske banke d.d., br. 21-22, Novi Sad, 1993, str. 35.

BANKE I RIZICI 177


7.2.3. Model upravljanja kvalitetom proizvoda i usluga bankeIzmeđu onoga što korisnik usluge očekuje od banke i onoga što banka njemu stvarno pruža (isporučuje) postoji velika razlika. Polazeći od svojih potreba, korisnik usluge se rukovodi svojim iskustvom i komunikacijama sa bankom, te na osnovu toga formira svoja očekivanja od banke. S druge strane, banka kao finansijska institucija, poznavajući potrebe i zahteve svojih korisnika, nudi svoje usluge, da bi rešila finansijske probleme svojih korisnika.

Kvalitet usluga banke ne može se samo nagoveštavati promocijom, a da iza toga ne stoji i takva ponuda banke. Drugim rečima, to se mora svakodnevno potvrđivati na šalterima banke, u personalnim kontaktima i u svim operativnim poslovima. Međutim, čak i kada je promocija i stvarna 'isporuka' usluga u korelaciji, postoje razlike između onoga što komitenti i klijenti očekuju od banke i onoga što menadžment tim banke misli da oni očekuju. Ili pak, između onoga što banka stvarno nudi svojim komitentima i klijentima i onoga što bi trebalo da nudi. To ilustruje slika br. 7-2.83

83 Leonard L. Berry, David R. Bennett and Carter W. Brown: Service Quvality – A Profit Strategy for Financial Institutions, Dow Jones-Irwin, Homewood, Illinois, 1989, str. 40.

178 BANKE I RIZICI

KORISNIK

USMENA KOMUNIKACIJA

PERSONALNE POTREBE

ISKUSTVO IZ PROŠLOSTI

OČEKIVANE USLUGE

SHVAĆENE USLUGE

PREVOĐENJEshvaćenih u kvalitet

usluga

SHVATANJEmenadžment tima o

očekivanjima korisnika

MARKETAR

ISPORUKA USLUGA(uključivo pre i posle

kontakta)

EKSTERNE komunikacije sa

korisnicima

GAP

1

GAP 2

GAP 3 GAP 4

GAP 5


Slika br. 7-2: Model kvaliteta bankarskih proizvoda i usluga

Suština navedenog modela kvaliteta bankarskih proizvoda i usluga je u tome da se na jedan organizovan i efikasan način usmere sve aktivnosti banke putem marketara ka korisniku proizvoda i usluga banke. U modelu su jasno istaknuta očekivanja korisnika, prema kojem je usmerena komunikacija menadžment tima banke odnosno na toj osnovi shvatanje onog šta korisnik želi i očekuje od banke. To proizilazi kao posledica od usmenih komunikacija korisnika sa bankom, sagledavanja sopstvenih personalnih potreba i oslonca na iskustvo iz prošlosti. Sledeći korak u modelu je prevođenje onog shvaćenog od strane menadžment tima u konkretnu uslugu, da bi takva usluga odnosno proizvod bio i isporučen korisniku.

Pri nastojanju banke da se kvalitet usluge podigne na viši nivo i dostigne vrhunski kvalitet, treba imati u vidu da postoje određene prepreke, koje treba savladati da bi banka to postigla. To se, pre svega, odnosi na postojanje razlika, raskoraka ili gapova između onoga što komitenti i klijenti očekuju od banke i onoga kako je to menadžment tim shvatio i definisao i na koncu, onoga što im banka stvarno nudi i isporučuje kao proizvod i uslugu.

7.2.4. Nesklad između napora menadžment tima i očekivanja korisnikaU poslovnim odnosima banke sa komitentima i klijentima razlike ili gapovi se pojavljuju - kako se vidi na 8-2. - na četiri nivoa:

* gap 1 - percepcije menadžment tima banke o proizvodima i uslugama koje komitenti i klijenti očekuju razlikuju se od onih koje komitenti i klijenti banke stvarno očekuju.84


BANKE I RIZICI 179


Kada menadžment tim banke pogrešno razume očekivanu srž usluge od komitenata i klijenata, nastaje lanac pogrešnih odluka kao što su: pogrešan standard usluge, pogrešna obuka osoblja, pogrešni tipovi merenja performansi, pogrešna promocija itd.

Samo definicija kvaliteta usluge od strane korisnika usluge je ona sa kojom banka može računati. Isporuka superiornog kvaliteta usluga počinje određivanjem šta korisnici žele od usluge - to počinje markiranjem-isticanjem najvažnijih očekivanja korisnika ciljnog tržišta. Određivanje glavnih želja ciljnih korisničkih grupa osvetljava šta se mora uraditi u banci da bi se zadovoljile ove želje i spunila očekivanja.

* gap 1 - predstavlja tako očigledan hazardni promašaj i postavlja se pitanje zbog čega se on uopšte dešava u jednoj finansijskoj instituciji kao što je banka. Praksa banaka u visokorazvijenim tržišnim privredama pokazuje da se to često dešava.. Razloga ima više i oni se mogu svesti na to da:

(1) menadžeri banke smatraju da znaju želje svojih komitenata i klijenata i da zato ne investiraju u formalna marketing istraživanja;

(2) menadžeri banke provode premalo vremena u razgovoru sa komitentima i klijentima i zaposlenima u banci na ovim poslovima;

(3) broj nivoa menadžera-kao posrednika između uslužnog osoblja i top menadžmenta.

* gap 2 - specifikacija proizvoda i usluga menadžment tima banke razlikuje se od percepcija koje očekuju komitenti i klijenti.85

Menadžment tim može da razume kakve usluge očekuju komitenti i klijenti banke kao korisnici usluga, ali da ih ne prenese razumljivo u ekvivalentnu specifikaciju za oblikovanje servisnih performansi. Postoje faktori čije dejstvo može da vodi ka neskladu između onoga što menadžment tim veruje da korisnici usluga žele i onoga što oni zahtevaju od ljudi u banci - zaposlenih da im isporuče. Ti faktori se mogu svesti na sledeće:

(1) nedovoljna podrška top menadžmenta kvalitetu usluga, (2) kratkoročna profitna orijentacija, (3) shvatanje teškoća u ustanovljavanju standarda usluga i njihovog merenja, i (4) osećaj, da jednostavno nije izvodljivo ispuniti zahtevane želje komitenata i

klijenata.

Među menadžerima banaka postoji saglasnost da je podrška top menadžmenta jedan od najvažnijih faktora u izgrađivanju kulture kvaliteta usluga. Istovremeno, nedostatak ove podrške može da bude najveća prepreka. Korporativna kultura mora podržavati perspektivu kvaliteta ili će se usluge pogoršati u osrednjost. Ako je bilo gde u


180 BANKE I RIZICI


organizaciji banke prekid, put održavanja kvaliteta ne može da bude kontinuiran , reči su jednog predsednika banke.

Nedostatak podrške top menadžmenta kvalitetu usluga je usled preterane i preovlađujuće pažnje redukciji troškova i kratkoročnoj profitabilnosti. Često se u praksi daje prednost volumenu i individualnoj produktivnosti u odnosu na kvalitet usluga.

* gap 3 - proizvodi i usluge koje banka stvarno isporučuje razlikuju se od specifikacije proizvoda i usluga menadžment tima.

Svi zaposleni u bnaci mogu se svrstati negde u okviru matrice voljnosi i sposobnosti izvršavanja usluga predstavljene slikom br. 7-3.

Prema navedenoj matrici, moguće su četiri grupe servisnog osoblja banke: (1) osoblje koje je voljno i sposobno da izvršava usluge korisnicima prema specifikaciji; (2) osoblje koje je voljno, ali nije sposobno da adekvatno izvršava usluge; (3) osoblje koje je sposobno, ali nije voljno da adekvatno izvršava usluge; (4) osoblje koje nije sposobno i nije voljno da adekvatno izvršava usluge. Banka sa mnogo zaposlenih u okvirima 2, 3 i 4 će imati osrednju ili lošu reputaciju kvaliteta.

Slika br. 7-3: Matrica voljnosti i sposobnosti izvršavanja usluga86

Glavni uzrok gapa 3 je u nedostatku volje ili sposobnosti, ili oboje, kod zaposlenih da izvršavaju usluge na način kako to želi menadžment tim banke. Volja za izvršavanje usluga može da se opiše izrazom diskrecionog napora, kao razlikom između maksimuma napora i brige zaposlenog o svom poslu i minimuma napora zahtevanog da se izbegnu lične štete i kazne.

Na volju i sposobnost izvršavanja usluga utiču mnogobrojni specifični faktori. Među najvažnije spadaju: konfliktnost uloge (menadžeri traže jedno, a korisnici drugo) ,

86 Ibidem, str. 47.

BANKE I RIZICI 181

3 1

4 2

Sposobnost izvršavanja usluga

Nesposobnost izvršavanja usluga

Nevoljnost izvršavanja usluga

Voljnost izvršavanja usluga


disperzija kontrole usluga (kontrola nad uslugama sa više strana), dvosmislena uloga (kada zaposleni ne razumeju adekvatno svoj posao), neadekvatna uloga podrške (zapošljavanje ljudi nedovoljnih sposobnosti, neadekvatno osposobljavanje i neadekvatna tehnologija) i neadekvatna podrška srednjih menadžera (previđanje direktnog uključivanja u kvalitet isporuke usluga).

* gap 4 - razlikuje se i sadržina eksternih komunikacija banke od proizvoda i usluga koje banka prodaje i isporučuje.87

Dakle, gap 4 se odnosi na mogući nesklad između stvarne-aktuelne usluge i onoga što korisnici pričaju o usluzi. Mnoge banke se ne ustežu da promovišu i obećavaju bolje usluge nego što ih mogu konstantno isporučivati. Obećanja o uslugama davana preko oglašavanja ili prodajnog osoblja se ruše kao kula od karata: korisnicima se govori da očekuju jedan nivo usluge, a oni stvarno primaju sasvim drugi. Korišćenje promocije za slikanje roza slike usluge može da vodi više ka inicijalnim poslovima korisnika. Na žalost, ako banka za kratko vreme ne ispuni svoja obećanja, impresija korisnika usluga - i kredibilitet daljih promotivnih napora se smanjuju. Pri tome treba imati u vidu da korisnici sa visokim očekivanjima od usluga imaju veći prostor za razočarenje od onih čija očekivanja su više umerena - prosečna.

Gapovi 1 do 4 konstituišu glavne prepreke za uspešno provođenje kvaliteta usluga. Korisnički sudovi o kvalitetu usluga su funkcija toga šta oni očekuju od usluga i šta oni shvataju da usluga treba da bude. Gap 5, kao potencijalni raskorak između očekivane i shvaćene usluge, jeste rezultat gapova od 1 do 4. Sa zatvaranjem gapova 1 do 4, banka može eliminisati i gap 5.

7.3. STANDARDI KVALITETA U POSLOVANJU BANKE

7.3.1. Suština standarda kvaliteta proizvoda i usluga bankeKomuniciranje između banaka u uslovima primene visoko razvijene informacione tehnologije potenciralo je važnost standardizacije elemenata bankarskog poslovanja na relaciji međusobnih poslovnih odnosa. Banke u razvijenim tržišnim privredama već duže vremena koriste određene utvrđene standarde i naše banke im se moraju prilagođavati. Inače, osnovna svrha uvođenja standardizacije za poslove u bankama je postizanje veće efikasnosti i efektivnosti poslovanja banaka. Standardizacija u bankarstvu je proces stvaranja standarda, kojim se kreiraju i stvaraju tehnička i druga rešenja, koja praksa u datim uslovima valorizuje kao optimalna.88

87 Ibidem, str. 54-55.88 Stvaranje internih standarda u jugoslovenskom bankarstvu započeto je sredinom sedamdesetih godina, kada su pojedine banke, za sopstvene potrebe, počele stvarati informatičke standarde i postepeno uvoditi pojedine tehničke novine u svom poslovanju. Takav pristup nije omogućavao razmenu podataka bez dodatnih troškova, pošto standardi između banaka nisu bili usaglašeni. Standardizacija poslovanja u jugoslovenskom bankarstvu započinje u 1984.godini. Kasnije je ova grupa prerasla u

182 BANKE I RIZICI


Banke obavljaju poslove za svoje komitente i klijente i za komitente i klijente drugih banaka u zemlji i inostranstvu. Po pravilu, svaki bankarski posao je deo celine nekog drugog ekonomskog posla odnosno njegova finansijska komponenta. Masovnost dokumanata i njihova velika frekvencija su karakteristika mnogobrojnih bankarskih poslova. Od interesa je za sve učesnike da se ti poslovi obave što lakše, što racionalnije, što brže i sigurnije.

U poslovanju banaka razlikujemo interne i eksterne standarde. Interni standardi su usmereni na postupke i poslove unutar jedne banke shodno njenim potrebama, uslovima i specifičnostima. Eksterni standardi podrazumevaju jedinstveni pristup na širem poslovnom području, obično jedne zemlje ili više zemalja. Zato se oni još mogu nazvati i međunarodni ili svetski ako obuhvataju više ili većinu zemalja u svetu. U stvari, standardizacija bankarskog poslovanja ima smisla ako su ti standardi - naročito za neke bankarske poslove - povezani i usaglašeni među bankama na širem području, pre svega jedne zemlje, recimo na nivou Jugoslavije, zatim Evrope ili čak na nivou većine država u svetu. Za potpun uspeh standardizacije u bankarstvu, potrebno je da njom budu obuhvaćene i srodne finansijske delatnosti.

Poslovanje sa inostranstvom daleko je složenije u odnosu na poslovanje u zemlji. Ovo podjednako važi i za preduzeća i za banke. Ni multipliciranje raznih prepreka ne smanjuje sve veći interes i upućenost nacionalnih privreda i ekonomija na multilateralnu saradnju sa privredama drugih zemalja. Dokumenti za olakšavanje poslovanja između nacionalnih privreda, kao što su Običaji i uzanse,89 Jednoobraznia pravila i običaji za dokumentarne akreditive,90 i Jednoobrazna pravila za inkaso

posebnu komisiju za standarde u bankarstvu i srodnim finansijskim delatnostima. Vidi o tome detaljnije: Mr Sergio Uran, dipl.ing.: Standardizacija u bankarstvu i srodnim financijskim delatnostima, časopis Jugoslovensko bankarstvo br.2, Udruženje banaka Jugoslavije, Beograd, februar 1989.godine, str. 22-25.89 Zato pored Običaja i uzansi, kao nepisanih i neobaveznih pravila, postoje i sledeći: Pravila za tumačenje trgovačkih termina - INCOTERMS, Jednoobrazni zakon o kupoprodaji robe u međunarodnom prometu, Spoljnotrgovinske definicije SAD, Opšti uslovi za isporuku robe između organizacija zamalja članica SEV-a. 90 Jednoobrazna pravila i običaji za dokumentarne akreditive (Uniform Customs and Practice for Documentary Credits), sačinjena su od strane eksperata Međunarodne trgovinske komore u Parizu - MTK. Menjana su i dopunjavana nekoliko puta: 1951, 1962, 1974 i 1983.godine. Vidi detalnije: Publikacija MTK br.400 Jednoobrazna pravila i običaji za dokumentarne akreditive, Nacionalni odbor SFRJ MTK u Beogradu i Jugoslavijapublik, Beograd, 1984.godine.

BANKE I RIZICI 183


komercijalnih papira,91 preteča su savremenih standarda bankarskog poslovanja u plaćanjima sa inostranstvom.

Osnovna svrha uvođenja standardizacije poslova u bankama je postizanje veće efikasnosti i efektivnosti poslovanja banke.

7.3.2. Okvir kvaliteta bankarskih proizvoda i uslugaPolazi se od toga da nije važno kakva je finansijska usluga odnosno da li je pružena pomoću tehnologije ili putem ljudskog bića, već će korist obezbeđena za korisnika u najvećoj meri uticati na izgradnju kvaliteta usluge. Kvalitet je implicitan konceptualnoj osnovi, koja podstiče i ohrabruje menadžera usluga da: razume uslugu, evaluira sistem isporuke i istražuje nove prilike da je ‘industrijalizuje’.92 Kvalitet je nešto što se ne može uhvatiti. Svako ga prepoznaje kada ga vidi, ali malo njih zaista može realno da ga dobro opiše u izrazima koji bi bili korisni za operativnog menadžera. Na primer, za neke ljude kvalitet kola je snaga, ubrzanje, brzina, sposobnost okretanja i održavanje, dok je za druge komfor, dizajn, interijer, itd. U stvari, predstavnici svakog tržišnog segmenta mogu da se slože da druga omiljena kola reprezentuju kvalitet, ali da njihove karakteristike nisu dovoljna vrednost ili korisnost da bi bila interesantna za njih.

Zanimanje za kvalitet (potera za kvalitetom) je čak teže u poslovanju finansijskim uslugama, gde često neopipljivi proizvodi bilo koje vrste egzistiraju i merenje ostvarenja postaje subjektivno. Bez obzira na to, kvalitet je jedna najneophodnija karakteristika svake finansijske usluge. Zato je to važno za utvrđivanje okvira i jezika za definisanje, merenje, održavanje i popravljanje kvaliteta operativnobaziranih finansijskih usluga. Percepcija kvaliteta na tržištu je kritična za svaku finansijsku uslugu. Šta više, mnoštvo elemenata koji utiču na ovu percepciju su potpuno složeni. Korisnici mogu svesno izabrati relativno jeftine finansijske usluge ili opcije. Ali, oni će retko izbrati neku za koju smatraju da je inferiornog kvaliteta.

91 Jednoobrazna pravila za inkaso komercijalnih papira (Uniform Rules for the Collection of Commercial Paper), donesena su 1958.godine od strane MTK, zatim su obustavljena jula 1963. godine, da bi bila donesena nova Pravila maja 1967.godine u Montrealu. Jugoslavija primenjuje oba ova dokumenta. U njima su jasno razgraničeni mnogi detalji među poslovnim partnerima i bankama u vršenju spoljnotrgovinskog prometa. Vidi detaljnije: Ratko Filipovic: Međunarodna poslovna pravila i običaji, četvrto izmenjeno i dopunjeno izdanje, Privredni pregled, 1972. godine, str. 133-138.92 Richard A. Rizzolo: Operations Management, The Financial Services Handbook - Executive Insights and Solutions, Editors: Eileen M. Friars and Robert N. Gogel, John Wiley & Sons, New York, 1987, str. 321-337.

184 BANKE I RIZICI

Opis proizvoda: Jednostavan, brzo reprezentuje proizvod/uslugu i njegov tržišnp/korisnički segmentIzveštaj o performansama: Opisuje performanse, sadržavajući esencijalne elemente usluge, koje očekuje korisnik (bile su mu obećane)Dimenzije usluge: Realnost Frekvencija grešaka Merljivi aspekti Vremenske linije Rok isporuke performansiUslužnost OdgovornostKarakteristike Povećanja u odnosu na bazni proizvodKomfornost Konzistentnost Nivoi ostvarivanja ciljeva evaluacijeEstetika Pakovanje/prezentacijaShvaćeni kvalitet Imidž


Slika br. 7-4: Okvir kvaliteta proizvoda i usluga banke

Okvir kvaliteta usluga (slika br. 7-4) sugeriše jedan format opisivanja, merenja i evaluiranja proivoda i usluga u finansijskoj servisnoj instituciji kao što je banka. Preko korišćenja ovakvog pristupa okviru kvalitetamenadžment tim može dobiti konzistentan i organizovan pregled koji se proizvodi nude, kome i sa kojim nivoom kvaliteta.93

Kvalitet može da bude analiziran po osnovu dve fundamentalne perspektive: nivo i sadržaj. U navedenoj slici opis proizvoda i izveštaj o performansama treba da opišu nivo nuđene usluge, dok dimenzije usluga treba da opišu njen sadržaj. Ipak, kada se meri sadržaj usluge, nivoi mogu da budu različiti. Banka može nuditi uobičajeno dizajnirane personalne usluge u bogato nameštenom i komfornom enterijeru i mirnom okruženju svojim najboljim korisnicima da ohrabri i druge da koriste bankomat na uglu. U oba slučaja, banka nudi efektivnu, korisnu i cenjenu uslugu segmentiranim grupama korisnika.

Određivanje optimalnog nivoa performansi na kojem finansijska usluga treba da bude nuđena je stvar koja zavisi od korporativne strategije, imidža, troškova, tržišnog potencijala i profitabilnosti. Međutim, jedna stvar je sasvim izvesna: nije važno koji nivo je izabran, ostvarivanje nadmoćnosti ili preimućstva u merenju sadržaja je esencijalno za uspeh svake finansijske usluge.

Razvoj dimenzija usluga je druga polovina okvira ključnih važnosti. Dimenzije moraju da budu lako merljive i moraju se odnositi na isporuku proizvoda u njegovoj finalnoj formi kao što je vidi korisnik. Pažnja na merljivost i satisfakciju korisnika je izuzetno značajna. U mnogim slučajevima, satisfakcija korisnika u isporuci finansijskih usluga ne može da bude uhvaćena u lakšem internom statističkom

93 Ibidem, str. 333.

BANKE I RIZICI 185


merenju performansi. Kreativne aproksimacije zastupanih rejtinga i supstitucije mera mogu da budu potrebne. Nezadovoljstvo klijenata, izveštaji korisnika, statistička skupljanja, fokusne grupe i izabrani korisnički intervjui su primeri testiranih tehnika koje se uglavnom koriste u marketingu i odeljenjima odnosa sa javnošću, koje mogu da budu brzo primenjene na okvir kvaliteta za direkno korišćenje od strane operativnih menadžera.

7.3.3. Lična prodaja kao elemenat strategije kvaliteta uslugaPri rešavanju finansijskih problema svojih komitenata i klijenata banka treba da ima u vidu njihove finasijske potrebe i svoje poslovne mogućnosti. U okviru sagledavanja finansijskih problema komitenata i klijenata, banka treba da poznaje:94

(1) njihov način života i poslovanja, (2) njihove finansijske potrebe i probleme, (3) tekuće finansijske uslove za rešavanje takvih finansijskih problema, i(4) finansijski 'gap'.

I pored primene savremene visoke tehnologije u bankarskom poslovanju, bankarstvo je još uvek posao ljudi, pa će to još zadugo i ostati . U takvim okolnostima, lična prodaja jeste sada i dalje ostaje jedan od ključnih elemenata marketing miksa i uspešne prodaje bankarskih proizvoda i usluga. Pri tome je prodaja proizvoda i usluga novom klijentu od izuzetne važnosti. Ali, treba imati na umu da je to samo jedna polovina posla. Druga polovina posla je isto tako važna: da banka zadži postojeće komitente i klijente.

Da bi banka postigla vrhunski kvlitet svojih proizvoda i usluga, potrebno joj je da ima jasno definisanu strategiju kvaliteta svojih proizvoda i usluga, kao sastavni deo opšte poslovne i razvojne strategije banke. Vidljivo je da se u pogledu kvaliteta proizvoda i usluga naših banaka nešto menja. Međutim, nemamo saznanja i teško je reći da li neka banka ima i formalizovanu strategiju i posebno strategiju kvaliteta proizvoda i usluga. Ali ona je nužna i samo formalizovana može značiti jasan sistematski pristup svih zaposlenih načinu ostvarivanja visokog kvaliteta proizvoda i usluga.

Primena marketing koncepta ne podrazumeva samo kako zadobiti nove komitente i klijente već i kako zadržati postojeće. I ne samo to. Postoji više elemenata koji ukazuju, da treba ne samo zadržavati postojeće komitente i klijente nego sa njima proširivati vrstu i povećavati obim poslovanja. To se postiže primenom strategije ostvarivanja dugoročne i sveobuhvatne veze banke sa komitentima i klijentima banke poznatom kao relationship banking strategija, koja podrazumeva:95

94 Prof. dr Uroš N. Ćurčić: Marketing poslovne banke, drugo izdanje, Feljton, Novi Sad, 1997, str. 132-133.

95 James H. Donnelly, Leonard L. Berry and Thomas W. Thompson: Marketing Financial Services – A Strategic Vision, Dow Jones-Irwin, Homewood, Illinois, 1985,

186 BANKE I RIZICI


(1) u fokusu je dugoročna veza sa postojećim komitentima i klijentima, a privlačenje novih je samo prva ili međufaza u dugoročnoj vezi,

(2) polazno stanovište je zadovoljavanje njihovih ukupnih, a ne pojedinačnih ili dela potreba,

(3) primaran je i potencira se prodajni kontakt preko marketing-stručnjaka, a ne preko šalter-radnika, i

(4) profitabilnost se ocenjuje na ukupnim a ne pojedinačnim proizvodima i uslugama komitentu i klijentu.

Kvalitet proizvoda i usluge je bitan za stvaranje koncepta dugoročne veze banke i klijenta (relationship banking), koji obuhvata proces osvajanja, održavanja i jačanja veze banke sa komitentima i klijentima. Bazična korist od ove dugoročne veze za banku je zadržavanje postojećih komitenata i klinenata i stvaranje uslova i prilika da im se još proda dodatna usluga.

Generalno gledano, profitabilnije je za banku prodati pet raznovrsnih usluga jednom klijentu, nego po jednu uslugu petorici novih klijenata. Smatra se da je multiservisni (uslužni) klijent manje spreman i 'sposoban' da potpuno napusti banku i lakše će uzeti šestu uslugu nego novi klijent prvu uslugu, što znači da je multiuslužni klijent za banku mnogo efikasniji i jeftiniji po jednoj usluzi.96

7.3.4. Priprema zaposlenih za visoki kvalitet performansiPolazimo od logične pretpostavke da su zaposleni voljni i da mogu postići veći kvalitet usluga. Međutim, njih treba za to ozbiljno pripremiti. Razumevanje zašto ovde je ključna reč. Dakle, nije samo pitanje šta treba raditi ili pak kako treba uslugu obaviti - izvršiti, već zašto je vrhunski kvalitet proizvoda i usluge važan i za banku kao instituciju i za svakog zaposlenog pojedinca. Ovo se postiže edukacijom zaposlenih i ona treba da bude kombinovana sa savlađivanjem znanja i veština u cilju izgrađivanja sposobnosti i stimulisanja volje za pružanje usluga visokog odnosno superiornog kvaliteta.

Pri tome treba imati na umu da nema superiornog kvaliteta i visokih performansi bez individualne i kolektivne motivacije i stimulacija. Pod ovim se podrazumeva volja zaposlenih pojedinaca da rade nešto ekstra, neke 'sitnice' koje drugi ne rade, koje u procesu 'isporučivanja' proizvoda i usluga daju posebno obeležje i 'dušu' banci. To utiče na stvaranje kulture banke i radne atmosfere u kojoj zaposleni treba da na najbolji način rade svoj posao. Pod kulturom banke podrazumeva se sve ono što je važno i vredno u banci. U stvari, ključ bančine kulture je liderstvo na svim nivoima

str. 112.96 Leonard L. Berry, David R. Bennett and Carter W. Brown: Service Quvality – A Profit Strategy for Financial Institutions, Dow Jones-Irwin, Homewood, Illinois, 1989, str. 18.

BANKE I RIZICI 187


organizacione strukture. Mini petlja kvaliteta usluga predstavlja srce procesa izgrađivanja kulture banke, što jasno ilustruje slika br. 7-5.97

Slika br. 7-5: Mini petlja kvaliteta proizvoda i usluga banke

Definisanje, uvođenje i komunikacija standarda kvaliteta bankarskih proizvoda i usluga, kao prve faze, zasniva se na dva kritična faktora:

(1) prvi, da se standardi moraju bazirati na istraživanju prakse, i (2) drugi, da postojanje standarda zahteva investiranje u razvoj znanja, veština i

sposobnosti zaposlenih u domenu pružanja usluga.

Srce edukacije za viši kvalitet proizvoda i usluga treba da obezbedi znanje, veštinu i inspiraciju za ostvarivanje postavljenih standarda odnosno njihovo prevazilaženje. Ovde se polazi od pretpostavke: ako zaposleni znaju šta se od njih očekuje, oni će moći to da nauče i poprave svoj odnos prema poslu uključujući i poštivanje kurtoaznih standarda.

Druga faza je merenje performansi. Ako nema merenja performansi, uvođenje stndarda je besmisleno. Izvršioci kao pojedinci žele da znaju kako izvršavaju svoje


188 BANKE I RIZICI

Standardi usluga

Nagrađivanjezaposlenih

Merenje performansi


poslove, žele da to znaju i drugi u banci i da se njihov rad prati i vrednuje. Merenje treba da obuhvati inpute korisnika proizvoda i usluga i individualno i grupno merenje. Sistem merenja mora biti fer i objektivan i obezbeđivati 'feedback' informacije.

Nagrađivanje je treća faza, koja ima za cilj da nagradi najbolje i tako održi motivaciju zaposlenih za višim kvalitetom proizvoda i usluga. Ima više sistema nagrađivanja i stimulacije, među kojima se smatra najefektivnijim onaj koji uključuje tri elementa nagrađivanja, što se može videti u tzv. nagradnom trouglu (slika br.7-6).

Slika br. 7-6: Nagradni trougao motivacije98

Definisanje i uvodjenje standarda kvaliteta bankarskih proizvoda i usluga bez merenja performansi i bez konsekvanci za izvršenje odnosno neizvršenje potpuno će promašiti cilj. Zaposleni u banci jednostavno moraju da znaju:

(1) šta je to što se od njih očekuje da rade i urade, (2) da će se njihov učinak i kvalitet meriti tj. koliko dobro oni to rade, i (3) da će za taj posao biti odgovarajuće nagrađeni. Sistemi nagrađivanja treba da su naglašeno pozitivni. Akcentiranje i podržavanje preduslova za vrhunski kvalitet bankarskih proizvoda i usluga - kao što su inspiracija, timski rad, otvorene i iskrene komunikacije i vera u banku kao instituciju daju veću korist kada se ističe nagrađivanje dobrih performansi nego kada se vrši kažnjavanje za loše performanse.

7.4. KOMUNIKACIONI STANDARDI U POSLOVANJU BANKE


BANKE I RIZICI 189

Direktne finansijs. nagrade

Ne- finansijska priznanja

Napredo-vanja u karijeri


7.4.1. Politike i procedure - osnov poslovne kumunikacije u banciPolitike i procedure pokrivaju sva područja operativnog poslovanja banke: aktivu i pasivu, upravljanje gotovinom, računovodstvo i knjigovodstvo, poslovanje sa novim računima, šaltersko poslovanje, personalno i administraciju.

Pisane politike i procedure igraju vitalnu ulogu u operativi svake poslovne organizacije. Procedure reflektuju i inkorporiraju elemente kontrolnog programa dokumentacionih formi banke. Pisane politike i procedure banke su potrebne da:99

(1) olakšaju komunikacije između menadžmenta i zaposlenih,(2) definišu bančine ciljeve,(3) olakšaju obuku (trening),(4) poprave performanse, i(5) obezbede baze za metode studija poboljšanja poslovanja.

Politike u najopštijoj formi definišu se kao kurs akcije koji treba slediti. Politike su neka vrsta opštih pravila poslovanja i one najvažnije, kao što su kreditna politika, politika investiranja u hartije od vrednosti i marketing politika, u bankama visokorazvijenih tržišnih privreda podležu uvidu regulatornih agencija. Ostale politike mogu biti i u formi nezavisnih uputstava za operativno poslovanje. Većina bankarskih politika ima formu relativno jednostavnih, otvorenih iskaza inkorporiranih u odeljenske procedure.

Operativne i administrativne politike i procedure nisu manje važne od kreditne politike banke za utvrđivanje limita i kontrola, prevenciju od gubitaka, obučavanje zaposlenih, privlačenje novih komitenata i održavanje nesmetanog poslovnog toka. Međutim, one se konzistentno ne prate i često zapuštaju.

Dobro održavane procedure posebno akcentiraju primenjivost operativne kontrole i obezbeđuju bazični pregled faza potrebnih za odgovarajuće izvršenje svakog zadatka. Dodatno, procedure obezbeđuju menadžment timu banke:100

(1) bazu za donošenje odluka uključujući metode i procedure;(2) radni okvir za obuku (trening) zaposlenih;(3) podlogu za sistemske i metodske studije;(4) reference za reviziju i istraživanje; i(5) dokumentaciju za rekonstrukciju fajlova i zapisa u nepredviđenim

slučajevima.

99 Nikholas J. Santoro: Bank Operation Management – Finding & Exploiting Hidden Profit Opportunities Inside Your Bank, Bankers Publishing Company, Chicago, Illinois, 1992, str. 118.


190 BANKE I RIZICI


Menadžeri, kontrolori i zaposleni pojedinih odeljenja su najbolje kvalifikovani da razviju procedure za njihove odnosne poslove. Sve individualno razvijene procedure u okviru banke i njihovu prikladnost, razumljivost i formu pre distribucije treba da pregledaju menadžeri i kontrolori. Međutim, to i jeste odgovornost menadžera da svakodnevno implementiraju i održavaju procedure.

Procedura je u pisanoj formi opisan proces - povezana serija akcija - o izvršavanju glavnog zadatka. Procedure se razvijaju analiziranjem operacija, identifikovanjem glavnih procesa i definisanjem početne i završne tačke svakog procesa.101

Prva faza u razvijanju procedura je revizija delokruga operacija u odeljenju ili organizacionoj jedinici i identifikovanje funkcija uključenih u izvršavanje zadataka.

Druga faza se manifestuje kad funkcionalne jedinice ukrštaju svoje aktivnosti sa odeljenjskim linijama i identifikuju tip aktivnosti koja se izvršava ili područja odgovornosti. Povezani procesi mogu da budu namenjeni više nego jednoj organizacionoj jedinici. Suprotno, višestruki procesi povezani sa različitim funkcionalnim jedinicama mogu da budu namenjeni jednom organizacionom delu. Funkcionalni diajgramski pregled funkcionalnih jedinica u okviru sektora, sa spiskom raznih procesa, znatno može pojednostaviti napore identifikacije.

Treća faza je priprema pisanih procedura. Nije potrebno niti je prikladno razvijati procedure za svaki proces koji se obavlja. Procedure ne treba da obezbeđuju operativne instrukcije, niti treba da supstituišu opise poslova zaposlenih. Procedure govore šta treba uraditi, ko treba da uradi i šta se kontroliše. Procedure ne govore kako jedan posao treba da se uradi. Metod koji se koristi je funkcija obuke (treninga) i odgovornost je kontrolora odeljenja.

Svaka procedura uključuje četiri bazična elementa: (1) opis procesa, (2) kontrolne karakteristike, (3) akcione korake i (4) odgovornost. Opis procesa je sažet iskaz delokruga procesa. On opisuje izvršavanje zadatka. To nije ponovni iskaz naslova, niti treba da uključuje faze izvršavanja. Kontrolna faza obezbeđuje listu operativnih provera ili iskaza politike upravljanja performansama procesa i uključuje akcije u okviru procedure koje obezbeđuju inspekciju, reviziju i odobrenje. Akcioni koraci su jasni i koncizni iskazi izvršavanja posla od početka do kraja procesa i pozicije individualne odgovornosti za njegovo kompletiranje. Što se tiče pisanih procedura, većina menadžera se teoretski slaže da su pisane procedure potrebne. Međutim, veliki broj menadžera neće da posvećuje mnogo vremena ili nema entuzijazma potrebnog za pisanje efektivnih procedura.

101Ibidem, str. 120-121.

BANKE I RIZICI 191


U vezi sa pisanim procedurama treba istaći sledeće. Postojanje pisanih procedura u banci ukazuje na liderstvo, ima vezu i pomaže kreiranju pozitivnog ponašanja i odnosa zaposlenih. Pisane procedure, takođe, obezbeđuju troškovno najefektivnije korišćenje ljudskih resursa. One mogu pomoći i u obezbeđenju protiv oslobađanja osetljivih informacija ili gubitka dragocenosti. Razvoj efektivnog programa procedura u banci ne zahteva ekstenzivne personalne resurse za koje bankarski menadžeri većinom strahuju. Vreme potrebno za razvoj procedura može da se raspodeli na nekoliko zaposlenih u različitim odeljenjima, a održavanje procedura uzima minimum vremena i napora.

7.4.2. Faktori procesa efektivne komunikacije u banciEfektivna komunikacija korporativnih politika banke je nužna, mada to nije u celini komunikacija strategijskog plana. Sasvim je prirodno da sve korporativne politike imaju svoju bazu u strategijskom planu banke.

Politika sama po sebi konstituiše određenu poruku, koja se transformiše u komunikacioni proces. Efektivna komunikacija zahteva da pošaljilac i primalac poruke imaju potpuno razumevanje politike. Oni treba da dobro razumeju komunikacioni proces. Konačno, banka komunicira sa raznom publikom ili klijentima: deoničarima, odborom direktora, zaposlenima, komitentima, opštom publikom, državom, novinskim medijima i drugim.

Skoro da ni jedna veština menadžera nije tako važna kao sposobnost efektivne komunikacije. Ali komunikaija je sredstvo, a ne kraj menadžment procesa. Komunikacija je sredstvo kojim se ostvaruje plan, izvršava organizacija i postižu upravljačke direktive i kontrola. Efektivna komunikacija podstrekava bolje radne performanse, ona povećava stepen prihvatljivosti politika i dovodi brže do planiranih promena.

Komunikacija nije poruka sama po sebi, niti je transmisija poruke. Komunikacija je razmena mišljenja - ona je uzajamna razmena razumevanja.

Komunikacioni proces čini osam faktora: (1) pošiljalac, (2) poruka, (3) metod, (4) kanal, (5) primalac, (6) neki efekat,(7) povratna sprega, i (8) okvir reference.102

102 William H. Bowen and dr John Dominik: Effective Communications of Corporate Policy, u knjizi: The Bankers’ Handbook, Third Edition, Edited by: William H. Baughn, Thomas L. Storrs and Charles E. Walker, Dow Jones-Irwin, Homewood,

192 BANKE I RIZICI


Ovi faktori su nužni za razmenu informacija, koje su u punom smislu značajne za pošaljioca i za primaoca. Poruku šalje menadžmnt tim preko politike kao pisanog dokumenta, putem sastanaka ili organizacione strukture, da bi stigla do onog ko je primenjuje i tako proizvela željeni efekat. To pokazuje slika br. 7-7.

Slika br. 7-7: Proces efektivne komunikacije u banci

Pošiljalac i primalac moraju da imaju opšti okvir referenci, ukoliko se želi da komunikacioni proces funkcioniše efektivno. Poruka mora da bude otpremljena nekim metodom (pismeno, usmeno, grafički) primaocu, korišćenjem nekog kanala (telefonom, poštom, putem sastanka) i sa određenom svrhom. Povratna informacija između primaoca i pošiljaoca, treba da ima svrhu procene efekta komunikacije.

7.4.3. Metod i proces komunikacija korporativnih politikaPolitika je neefektivna ako nije primenjena. Uspešna implementacija ne može se ostvarivati dok se politika komunicira individualno ili pojedincima kojima politika određuje akciju. Pitanje se, prema tome, postavlja u odnosu na najefektivniji i najefikasniji metod komuniciranja politike, koji zavisi od nekoliko faktora: (1) delokruga odnosno područja politike, (2) dužine politike, (3) kompleksnosti politike, i(4) primaoca poruke. 103

Svaki od ovih faktora treba da se razmotri u politici komuniciranja. Proces može da bude donekle pojednostavljen u primeni principa efektivnog komuniciranja sa svakom

Illinois, 1988, str. 164.


BANKE I RIZICI 193

Mnadžment Kreditna politika Pisana politika

Sastanci Kreditni referenti Implemantacija između službi politike

Izveštaji Diskusije

PorukaPoruka MetodMetodPošiljalacPošiljalac

EfekatEfekatPrimalacPrimalacKanalKanal

FeedbackFeedback


komunikacijom. Pošiljalac komunikacije je top menadžment banke. Poruka je politika banke. Slika br. 7-8. prikazuje ove pisane komunikacije - odozgo na dole.104

Slika br. 7-8: Pisane komunikacije za menadžment i zaposlene

Da li menadžmet treba da komunicira celovitu politiku ili samo njen deo. To zavisi od prirode politike, njene dužine i kompleksnosti i primaoca poruke. Decentralizacija i delegacija autoriteta je uticala na povećanje donošenja broja odluka na tačkama organizacione strukture banke i zbog toga je još više istaknuta važnost formulisanja zdrave poslovne politike banke.

7.4.4. Važnost komunikacija i standardi u komuniciranju u banciKomunikacije počinju sa vrha. Odbor direktora, top menadžment i izvršni menadžeri banke treba da aktivno diskutuju i preispitaju korporativnu strategiju i planove. Upravljanje strategijskim promenama nije proces koji se odigrava jednom u godini ili jednom u jednom kvartalu, već je neprekidno jačanje i komunikacija korporativnih planova i pravaca. Diskusije na nivou odbora direktora i top menadžmenta mogu da budu korisno sredstva u povećavanju razumevanja i prihvatanju strategijskog pravca.

Ključnu vezu u komunikacionom procesu ima srednji menadžment banke. Za ove pojedince, poslovni plan je jedan od važnih elemenata u komuniciranju korporativne strategije i premošćavanju raskoraka sa svakodnevnim poslovnim operacijama. Oni moraju da budu stalno informisani. Pored oslanjanja na poslovni plan, korisno je da se


194 BANKE I RIZICI

Pisma zaposlenih

Pisana akta politike

Bilteni, oglasnetable

Pisane procedure

Bančine novine

Upravljački bilteni

Priručnici Upravljački priručnici

Komunikacijena dole

Mediji za menadžment

Komunikacijena dole

Mediji za zaposlene

Vertikalni organizacioni kanali

Z a p o s l e n i

Supervizorski

menadžment

Srednji menadžmen

t

Gen.


periodično drže sastanci sa srednjim menadžmentom i prezentiraju i diskutuju promene u korporativnoj misiji, ciljevima i strategiji. Srednji menadžment je važan u oblikovanju korporativne kulture i može jasnije uticati na uspeh strategijskih promena. Što se ovi menadžeri više slažu sa korporativnim pravcem, veće su šanse za uspešnu implementaciju.105

Ispod srednjeg sloja menadžmenta nalazi se velik broj menadžera, kontrolora i zaposlenih. U finansijskim uslužnim institucijama kao što su banke zaposleni imaju veliki obim kontaktne odgovornosti prema korisnicima i stvarno sve odgovornosti prema korisnicima za usluge. U decentralizovanim, geografski udaljenim jedinicama, da zaposleni ovo dostignu posao je još teži.

Programi obuke mogu pojasniti korporativni pravac i pomoći strategijske promene baze zaposlenih. Dodatno, interni časopis, orijentacioni programi i periodične prezentacije performansi i strategije pomažu da se poveća razumevanje ciljeva i strategije. Pošto sva ova sredstva mogu u tome znatno pomoći, primarna odgovornost za komunikaciju sa ovim grupama treba da bude na srednjem menadžmentu.Standardi učtivog ponašanja Marketing orijentisane banke nastoje da i učtivim ponašanjem svojih zaposlenih prema korisnicima usluga steknu što veću konkurentsku prednost. Pri tome se utvrđuju i određeni standardi, koji su obavezni za kontaktno osoblje banke.

Primer standarda učtivog ponašanja za šaltersko osoblje u MBank u SAD:106

(1) Smešite se iskreno i uspostavite kontakt očima kad pozdravite korisnika usluge. Ne skrećite vaš pogled niti gledajte dole kad vam korisnik pristupi. Kažite: 'Zdravo', 'Kako ste?', 'Izvolite', na ljubazan način.(2) Predstavite se bilo kad korisnik prvi priđe ili odmah (kad odgovarate na telefonski poziv).(3) Koristite korisnikovo ime dva puta. U svakom slučaju imate korisnikovo ime upravo ispred vas - na depozitnom listiću ili na kartici tekućeg računa, pa ga koristite. To je za osećaj korisnika usluge veoma važno.(4) Posvetite korisniku vašu nepodeljenu pažnju. Kad razgovarate sa korisnikom, stavite papire na stranu vašeg stola, tiho pridodajte pregled brojeva ili pišite izvestaj.(5) Odgovarajte na pitanja tečno i kompletno. Ne nagađajte. Ako niste sigurni u odgovor, proverite kod nekog ko zna i vratite se odmah nazad korisniku.(6) Uputite korisnika drugom službeniku predstavljajući korisnika i objašnjavajući situaciju. Ako je korisnik u banci, odvedite ga ka licu kome ga upućujete.

105 Douglas V. Austin, Donald R. Hakala and Thomas J. Scampini: Modern Banking – A Practical Guide to Managing Deregulated Financial Institutions, Second Edition, Bank Administration Institute, Rolling Meadows, Illinois, 1988, str. 373.106 Leonard L. Berry, David L. Bennett and Carter W. Brown: Service Quality - A Profit Strategy for Financial Institutions, Dow Jones-Irwin, Homewood, Illinois, 1989.godine, str. 171.

BANKE I RIZICI 195


(7) Dajte korisniku detaljna uputstava za druga odeljenja kuda ga šaljete odnosno kuda treba da ode (lokacija, sprat, soba, ime službenika).(8) Kažite: 'Molim' i 'Hvala'.

Primer vodiča za zvaničnu svečanost dodele nematerijalne nagrade.Nema sumnje da je za aktiviranje diskrecionog napora zaposlenih najvažnija materijalna satisfakcija. Međutim, postoje i drugi uslovi koji pospešuju diskrecioni napor. Jedan od takvih faktora je nematerijalna nagrada, koja ima određeni efekat ako se izvrše potrebne pripreme i posveti odgovarajuća pažnja tom činu. Navodimo primer 'vodiča' za zvaničnu svečanost u jednoj američkoj banci. Vodič za zvaničnu svečanost - dodelu nematerijalne nagrade obuhvata sledeće aktivnosti:107

(1) Izaberite temu koja identifikuje i simbolizuje svečanost.(2) Uključite sve lidere i upravljački nivo pobednika usluga u planiranje i radite zajedno na razvijanju programa koji ima vitalnost, raznolikost i iskrenost.(3) Kreirajte sredinu za tu priliku svečano - balone, dekoraciju u bojama i specijalna svetla.(4) Počastvujte i druge brojne grupe da im pokažete da je kvalitet usluga široko prihvaćen među institucijama i da ovaj proces treba različite obezbeđivače usluga za formiranje tima.(5) Dajte sitnice - ukrasne tanjire, trofeje, pribor za sto, specijalne pozivnice, novčanike ili druge opipljive simbole za zasluge.(6) Obezbedite podsetnike (ne skupe) za sve, kao i programe i male nagrade.(7) Proverite da li je tu fotograf da napravi fotografije za bančine publikacije, oglasnu tablu ili ličnu upotrebu.(8)Sačinite raspored vremena za druženje pre i posle glavnog događaja, da bi se obezbedila prilika za pojedinačne kontakte. (9) Pozovite starije operativce da uzmu učešća u svečanosti.


196 BANKE I RIZICI


BANKE I RIZICI 197


Glava 8.

UPRAVLJANJE KORPORATIVNIM RASTOM

VREDNOSTI BANKE

198 BANKE I RIZICI

Upravljanje rastom vrednosti banke

8.1. KONCEPT VREDNOSTI BANKE

8.1.1. Pojam i faktori vrednosti bankeSam koncept vrednosti nije tako pošten ili iskren pristup kao što mnogi ljudi veruju. Najjednostavnije, vrednost bilo koje aktive, u principu, zavisi od nekoliko faktora:108

strane za koju se radi procena ili evaluacija, tipa vrednosti kojom se meri, tačke u vremenu za koju se vrši procena, i svrhe evaluacije.

Vrednost nije statički ili homogeni koncept. Dakle, dinamički koncept vrednosti bilo koje aktive zavisi od mnogobrojnih faktora, koji se menjaju tokom vremena i to:109

ukupna ekonomska sredina, potencijal korišćeenja aktive, rok procene vrednosti, lokacija aktive, relativna oskudnost, vrednost substituta, stepen uključenog vlasništva, likvidnost i tržišnost aktive, i fizičke kondicije aktive.

Koncept vrednosti se razlikuje od cene ili troškova. Cena je aktuelni finansijski iznos utrošen radi pribavljanja neke aktive. Trošak tipično znači finansijsku vrednost faktora proizvodnje (zemlje, rada, kapitala i menadžmenta). Na primer izraz: ‘On je preplatio onu kuću’ pokazuje razliku između cene koju je neko platio za kuću i vrednosti kuće, koju neko drugi smatra realnom. Slična razlika egzistira između vrednosti i troškova. Tako na primer, troškovi razvoja trgovačkog centra ne mogu reflektovati njegovu vrednost ako je lociran u sredini koja izgubi svoj najveći broj zaposlenih dan nakon otvaranja šoping centra. U ovom slučaju, trošak može daleko da prevaziđe vrednost.Vrednost, cena i trošak su različiti koncepti i retko su jednaki finansijski iznosi. Pošto je ovde u pitanju vrednost, fokus će biti usmeren na vrednost, a cena i trošak će biti razmatrani samo u eksplicitnim slučajevima.

8.1.2. Različiti koncepti i tipovi vrednosti banke

108 Zabihollah Rezaee: Financial Institutions, Valuations, Mergers, and Acquisitions – The Fair Value Approach, Second Edition, John Wiley & Sons, New York, 2001.godine, str. 165.109 Ibidem, str. 166.

BANKE I RIZICI 199


Jedna stara kineska poslovica kaže: “Mudrost počinje sa nazivanjem stvari njihovim pravim imenom”. Ovo kazivanje ima direktnu primenjivost na evaluaciju, gde različiti koncepti vrednosti imaju različite definicije, korišćenje i interpretacije. To je često iznenađenje za bankare i druge profesionalce kada čuju da je značenje vrednosti složenije nego “što nešto vredi”. Da se podsetimo, vrednost zavisi od lica koje vrši procenu, svrhe, vremena i mnoštva drugih faktora. Drugim rečima, ne postoji samo jedna prava vrednost. Zato je važno i neophodno da se sagledaju različiti koncepti vrednosti koji se mogu koristiti u proceni vrednosti banke i to:110

investiciona vrednost, fer vrednost, unutrašnja vrednost, vrednost u korišćenju/vrednost u razmeni, gudvil vrednost (‘goodwill’), interesna vrednost, knjigovodstvena vrednost, likvidaciona vrednost, osigurana vrednost, vrednost premeštanja, i spasena vrednost.

Navedeni koncepti se međusobno razlikuju, što ćemo istaći u najkraćim crtama. Fer tržišna vrednost poznata je i kao tržišna vrednost i kao gotovinska vrednost. Fer tržišna vrednost je determinisana kao cena bazirana na specifičan dan kada voljni kupac želi platiti voljnom prodavcu uz sve relevantno znanje. Investiciona vrednost obično znači vrednost budućih beneficija vlasništva neke specifične aktive specifičnog kupca. Fer vrednost je standardna vrednost koja se odnosi na pravne slučajeve i primenjuje u nekim specifičnim transakcijama (slučajevi sudske prakse). Unutrašnja vrednost, poznata i kao fundamentalna vrednost, je koncept koji se često koristi u finansijksim analizama za procenu vrednosti deonica baziranu na svim poslovnim ili investicionim činjenicama i okolnostima.

Vrednost u korišćenju nije tip vrednosti, već uslovi pod kojim izvesnim pretpostavkama se vrši evaluiranje aktive. Suština je u tome, da li je aktiva u produktivnom koriššćenju i da li kao takva ima vrednost. Vrednost u razmeni je suštinski suprotna od vrednosti u korišćenju i odnosi se na deo aktive koji se može odvojiti od operativnog entiteta. Gudvil (‘goodwill’) je specifičan tip neopipljive aktive koja se pojavljuje kada posao kao celina ima veću vrednost nego vrednost njegove opipljive i specijalno identifikovane neopiljive aktive. Interesna vrednost je nešto kao posmatrana vrednost i nije standardna vrednost, kao što je fer tržišna vrednost ili investiciona vrednost.

110 Ibidem, str. 166-172.

200 BANKE I RIZICI


Knjigovodstvena vrednost je ukupna knjigovodstvena vrednost aktive umanjena za knjigovodstvenu vrednost pasive i još je poznata kao neto vrednost ili knjigovodstvena vrednost deoničkog kapitala. Ne koristi se za evaluaciju i ekonomske procene vrednosti već predstavlja samo računovodstveni i poreski koncept. Likvidaciona vrednost ne predstavlja sam za sebe tip vrednosti, već uslove u kojima se vrše valuiranje (prisilna ili redovna likvidacija). Osigurana vrednost je deo aktive koji je osiguran na neku vrednost, da obešteti vlasnika u slučaju gubitka. Vrednost premeštanja jedne aktive je jednostavno trošak pripajanja nove aktive sa istom koristi. Spasena vreednost je iznos aktive posle prodaje, koji nije više od koristi tekućem vlasniku i nalazi se van upotrebe, ali može da nađe kupca.

8.1.3. Relacije među konceptima vrednostiU okviru koncepta vrednosti ukupnog poslovanja, može se sagledati odnos među raznim tipovima vrednosti koji su ranije opisani. Slika br. 8-1 ilustruje kako na različite nivoe budućeg prihoda od poslovanja utiču različiti tipovi vrednosti.

Slika br. 8-1: Odnos između tipova vrednosti i budućeg prihoda111

Najniža razumljiva vrednost poslovanja je vrednost otpatka opipljive aktive, koji nije ista stvar što i nivo prihoda od poslovanja (prihod od prodaje nekog komada neupotrebljive opreme). Vrednost prisilne likvidacije je druga najniža potencijalna vrednost, ali sa praktične perspektive to je verovatno najniža vrednost koje poslovanje može da donese. Kao i vrednost otpatka, i vrednost prisilne likvidacije nije ista stvar kao prihod od poslovanja. Vrednost redovne likvidacije je koncepcijski ista kao

111 Ibidem, str.173.

BANKE I RIZICI 201

Ukupna vrednost

Ukupna vrednost posla

Gudvil vrednost

Vrednost aktive neopipljive

Vrednost aktive opipljive

Redovna likvidacija

Prinudna likvidacija

Vrednost otpatka

Budući prihod od poslovanja


vrednost prinudne likvidacije, izuzev što se obično primi veća vrednost s obzirom da je dozvoljeno više vremena da se nađe kupac.

Vrednost u korišćenju opipljive aktive tipično raste sa prihodom od poslovanja do tačke u kojoj je vrednost u korišćenju jednaka vrednosti zamene aktive. Na nivou nule prihoda, vrednost u korišćenju i vrednost redovne likvidacije su teoretski jednake, ali ako poslovanje postaje uspešnije, važnost opipljive aktive postaje značajnije, i tada vrednost u korišćenju prevazilazi vrednost redovne likvidacije. Vrednost identifikovane neopipljive aktive takođe tendira da raste kao prihod od rasta poslovanja. Kao i kod opipljive aktive, važnost identifikovane neopipljive aktive raste, kao i prihod od poslovanja.

Gudvil vrednost će uvek rasti sa zaradom u poslovanju pošto se gudvil računa kao razlika između vrednosti ukupnog poslovanja i vrednosti opipljive i identifikovane neopipljive aktive. Pošto zarada ukupnog poslovanja raste, tako raste i gudvil i vrednost firme. Kumulativna vrednost je ukupna vrednost poslovanja. Ovo je vrednost opipljive i neopipljive aktive i ona raste paralelno sa očekivanim budućim prihodom od poslovanja. Evaluacija poslovanja najviše se meri ukupnom vrednosti poslovanja.

8.1.4. Konceptualni okvir vrednosti bankeEvaluiranje ili vrednovanje jedne bankarske firme može se izraziti na više načina. Konceptualno, vrednost jedne bankarske institucije može se izraziti kao vrednost koja se sastoji od tri komponente preko sledeće formule:112

Slika br. 8-2: Konceptualna jednačina vrednosti banke

Cilj menadžment tima banke je da maksimizira vrednost svoje banke. U čistoj akcijskoj firmi, tj. sa akcijskim kapitalom, primarna determinanta vrednosti treba da bude tržište i produkcioni uslovi (kamatne stope, troškovi resursa i troškovi kapitala). Jednom, kada firma postane oslonjena na korišćenje duga i obaveza (depozita), likvidnost i troškovi bankrota, te vrednost poreske zaštite povezana sa dugom, mora posebno da se analizira.

Vrednost duga je jednaka sumi sadašnje vrednosti komponenti poreske zaštite duga i troškova finansijskih teškoća-nevolja. Bez korišćenja duga, vrednost firme je jednaka

112 Joseph F. Sinkey, Jr.: Commercial Bank Management in the Financial Services Industry, Third Edition, McMillan Publishing Company, New York, 1989, str. 54.

202 BANKE I RIZICI

Vrednostbanke kao

firme

Vrednostakcijskog kapitala banke

Sadašnjavrednostporeske zaštite duga

Sadašnjavrednosttroškova

fin.teškoća= + -


tržišnoj vrednosti njenih akcija. Jednom, kada firma postane oslonjena na dugove, poreske beneficije i troškovi finansijskih nevolja interaktivno determinišu optimalnu strukturu kapitala banke. U bankarstvu, troškovi finansijskih teškoća-nevolja su kompleksna interakcija troškova održavanja likvidnosti, troškova bankrota, regulacije kapitala i osiguranja depozita.

Čak šta više, ako se troškovi finansijskih teškoća-nevolja apsorbuju od strane države preko garancija za depozite, tada je način za maksimiziranje vrednosti firme da uzme kredita koliko je to god moguće. Da bi se preventivno zaštilo puno korišćenje novčanih pomoći države ili garancija, regulatori depozitarnih institucija zahtevaju da banke drže adekvatan kapital, tako da redukuju stepen finansijskog leveridža.

8.2. ELEMENTI UPRAVLJANJA RASTOM VREDNOSTI BANKE

8.2.1. Potreba i nužnost upravljanja rastom vrednosti bankeDa bi neka firma ili banka u savremenoj poslovnoj sredini, punoj izazova i pretnji uspešno poslovala, nije dovoljno da ima kvalitetne proizvode i usluge ili sposobne ljude. Potrebno je da ima tako formulisanu strategiju, koja će fokusirati na vrednost banke, odnosno biti usmerena na upravljanje rastom vrednosti banke. Dakle, upravljanje rastom vrednosti banke u savremenim promenjivim uslovima nije samo potreba, već i nužnost.113

Praksa u razvijenim privredama pokazuje, da su top menadžeri pre pedesetak godina mogli uspešno da vode firme samo sa grubim razumevanjem vrednosti. Međutim, uslovi su se znatno promenili i menadžeri sada moraju, preko razumevanja koncepta vrednosti i svoje upravljačke sposobnosti, da savladaju mnoge faktore među kojima su: intenzivna konkurencija na više nivoa, brzo donošenje odluka u turbolentnim uslovima, koje utiču na vrednost, i menjanje situacije na tržištu usled dezintegracije poslova odnosno vertikalnih i

horizontalnih integracija, dezintegracija i multiposlovnih povezivanja.

Slični konkurenti na tržištu moraju obratiti pažnju na nekoliko elemenata kao što su: raspoloživost kapitalom, talenat, servisna podrška i informacije. Osim toga, poslovna sredina je postala ekstremno nestabilna i turbolentna. To posebno utiče na kreiranje odluka menadžera koje utiču na vrednost firme. Faktori promena su deregulacija, globalna konkurencija, promene u troškovima, volatilnost kamatnih stopa i deviznih kurseva itd. S druge strane, dogodile su se fundamentalne promene na tržištu kapitala

113 Tom Copeland, Tim Koller and Jack Murren: Valuation - Measuring and Managing the Value of Companies, McKinsey & Company, Inc., John Wiley & Sons, New York, 1991, str. 4.

BANKE I RIZICI 203


u vezi sa preuzimanjem i kontrolom, sve manjim strpljenjem deoničara da tolerišu slabe performanse i pojavama preuzimanja i restruktuiranja firmi.

Ovi faktori mogu se sumirano sagledati u slici br. 8-3 koja ukazuje na snage delovanja u okruženju u kome banka posluje, kao i na potrebu upravljanja rastom vrednosti banke.

Slika br. 8-3: Potreba upravljanja rastom vrednosti banke

Da bi se uspešno poslovalo i opstalo u ovakvoj poslovnoj sredini, moraju se izbeći dva fundamentalna koncepcijska propusta: prvi, da je poslovna strategija samo stvar najbolje konkurentske borbe na tržištu proizvoda i usluga i drugi, da je korporativna strategija samo stvar odlučivanja u kojem poslu treba biti. Strategija mora da inkorporira ove ciljeve, da eksplicitno kreiraju vrednost.

8.2.2. Ciljevi upravljanja rastom vrednosti bankePostoje različiti ciljevi poslovanja menadžmet timova u komercijalnim bankama. Cilj koji je povezan sa odobrenjem rada, je ispunjavanje potreba zajednice u kojoj je banka locirana. Menadžment tim može videti kao ciljeve rast aktive i rast kredita, ili da banka postane dominantna institucija na području bankarskih usluga. Krajnji cilj

204 BANKE I RIZICI

Igra na više nivoaRaspoloživo je više kapitalaTop talenti su više mobilni

Više informacija je rasoploživoTurbolencija je stati ovde

Životni ciklusFaktor troškova

Globalna konkurencijaDeregulacijaDevizni kurs

Kamatna stopaPoslovi su dezintegrisani

Vertikalna integracijaHorizontalna integracija

Vlasništvo nasuprot kontroliMultiposlovni krahovi

T R Ž I Š T E

PROMENE NA TRŽIŠTU KAPITALAAKTIVNOSTI DEONIČARANEEFEKTIVNE ODBRANE

PREUZIMANJA

TRŽIŠTE ZA KORPORATIVNU KONTROLU

SNAGE DELOVANJA U OKRUŽENJU


menadžment tima banke je, ili bi trebalo da bude, da se makismizira bogatstvo ili dugoročni prinos-povrat uloženih sredstava vlasnicima (deoničarima) banke. Vlasnici banke su uložili svoj kapital i cilj menadžment tima banke treba da bude maksimiziranje dugoročnog prinosa na to investiranje.114

Cilj finansijskog menadžera u bilo kom preduzeću je obično utvrđen u izrazu maksimiziranja bogatstva njegovih vlasnika. Za velika javna preduzeća ovaj cilj je obično preveden u poslovni cilj maksimiziranja cene akcija. Preko upravljačkih aktivnosti, koje maksimiziraju cene akcija, menadžeri firme mogu najbolje zadovoljiti raznolike potrebe ili želje njihovih velikih grupa deoničara. U firmama čije se akcije javno ne prodaju na tržištu i u kojima su menadžeri i vlasnici firmi, moguće je da menadžeri maksimiziraju korist odobrenu od vlasnika bez striktne privrženosti kriterijumu bogatstva deoničara (preporučivanje dividendne politike prema njihovim ličnim potrošnim potrebama bez posebne brige za maksimiziranje cene akcija).

Slika br. 8-4 pokazuje rad finansijskog menadžera u procesu upravljanja finansijskim sredstvima banke, tj. u procesu donošenja odluka o alociranju sredstava.

UPRAVLJANJE SREDSTVIMA

(Transakcije finansijskih sredstava)

UPRAVLJANJE IZVORIMA I KAPITALNE ODLUKE

1. Priliv gotovine 2. Investiranje - plasman gotovine 3. Gotovina iz poslovanja ili deinvestirana

4. Gotovina vraćena, pa investirana (odluke o dividendi)5. Gotovina za reciklažu (zadržana zarada)

Slika br. 8-4: Uloga menadžera u firmi finansijskih usluga115

114 Joseph F. Sinkey, Jr.: Commercial Bank Management in the Financial Services Industry, Third Edition, McMillan Publishing Company, New York, 1989, str. 49.


BANKE I RIZICI 205


Cilj maksimiziranja bogatstva deoničara preko maksimiziranja cena akcija više odgovara većim nego manjim bankama. Manje banke uglavnom su tesno povezane i kontrolisane od strane porodica, kao porodične banke. Osim toga, mnoge individualne banke su jednovlasničke ili su efektivno kontrolisane od strane multibankarskih holding kompanija. Za ovakve banke, maksimiziranje cena akcija nije značajan poslovni cilj. Maksimiziranje cena akcija je važnije za velike nacionalne i regionalne banke, kao i za monetarne centre. Za banke, čije se akcije prodaju na aktivnom tržištu, menadžeri mogu najbolje da zadovolje vlasnike maksimiziranjem vrednosti njihovog vlasništva.

Najčešće primenjivan model vrednovanja korišćen od strane finansijskih menadžera, je pristup tekuće vrednosti budućeg toka gotovine. To se obezbeđuje putem sledeće formule:116

N DtP = -------------

t=1 (1 + k)tgde je:Dt = dividende za vlasnike firme za period tk = zahtevana stopa prinosa-povrata za investitore u akcije

Faktori, koji utiču na vrednost, su dividende, koje su opet zavisne od zarade firme i povrata (prinosa) zahtevanog od deoničara, koji je opet pod uticajem rizičnosti i varijabilnosti toka zarade. Model toka gotovine balansira rizik i prinos (povrat) sadržan u toku gotovine i takođe eksplicitno računa na proračun (podešavanje) vremena prihoda toka gotovine kroz diskontovani proces.

Kriterijum maksimizacije bogatstva deoničara obuhvata više od jedne alterantive cilja maksimiziranja zarade, koje su u ovom eksplicitnom razmatranju rizika i proračuna uključene. Menadžment tim može povećati očekivanu buduću zaradu investiranjem i promenom finansijskog miksa firme, ali ta aktivnost ne bi bila u najboljem interesu vlasnika ako ona suštinski povećava varijabilnost budućeg toka gotovine.

Operativno, menadžeri banaka koje javno prodaju svoje akcije, i koje pokušavaju da maksimiziraju cene akcija u firmi, moraju preduzeti upravljačke aktivnosti koje pozitivno utiču na očekivanu zaradu i istovremeno limitiraju izloženost riziku. Da bi se najbolje zadovoljio interes vlasnika banke, rizik mora da bude balansiran sa porastom očekivane zarade. Povećanje zarade praćeno preko odobravanja rizičnijih kredita može prouzrokovati pad vrednosti akcija, ako tržište oseti da je povećani kreditni rizik veći nego nadoknada rasta zarade. Moguća varijabilnost u očekivanom budućem prihodu mogla bi prouzrokovati porast u zahtevanoj stopi prinosa od strane investitora, što bi moglo prouzrokovati korigovanje cena akcija na dole.


206 BANKE I RIZICI


Efekat politike dividende na evaluaciju akcija banke se komplikuje sa regulatornim ograničenjima koja se odnose na adekvatnost kapitala. Sposobnost banke da podupire rast aktive se ograničava odgovarajućim nivom kapitala. Isplaćene dividende investitorima smanjuju kapital i ograničavaju rast osim ako se novi deonički kapital osigurava putem prodaje novih običnih akcija. Krajnji cilj upravljanja bankom je maksimiziranje bogatsva vlasnika banke. Maksimiziranje bogatstva deoničara zahteva da menadžment tim balansira očekivani prinos sa rizikom.

8.2.3. Faze procesa upravljanja rastom vrednosti bankeSposobnost da se upravlja rastom vrednosti banke je jedan esencijalni deo razvoja zdrave korporativne i poslovne strategije odnosno, strategija koje kreiraju vrednost za deoničare i održavaju prednost korporativne kontrole na tržištu. Evaluacione tehnike i pristupi mogu da budu kompleksni u njihovim detaljima, ali su relativno otvoreni i jasni u njihovim ciljevima i primeni. Upravljanje procesom rasta vrednosti banke može se obuhvatiti u tri faze: investiranje, restruktuiranje i primenu nove poslovne filozofije kreiranja vrednosti. Faze procesa upravljanja rastom vrednosti banke mogu se detaljnije videti na pregledu br. 8-1.117

Pregled br. 8-1:1. InvestiranjeIdentifikovanje restrukturnih prilika: Upravljanje analizom restruktuiranja (pentagon pristup) Utvrđivanje poslovnih strategija i planova Razvijanje restruktuiranja i ekspanzionih scenarija2. Izvršavanje programaIzvršavanje programa restruktuiranja Izvršavanje internih inicijativa Ubrzavanje rasta Povećavanje margina Smanjenje troškova Dokapitalizacija Izvršavanje eksternih inicijativa

Prodaja poslova Rekapitalizacija Pripajanje novih poslova3. Promena poslovne filozofije Izgrađivanje pristupa upravljanjem vrednosti Ugrađivanje vrednosti u planiranje Ponovo razmišljanje o procesu investiranja kapitala


BANKE I RIZICI 207


Veza kompenzacija sa kreiranom vrednošću Razvijanje strategije komuniciranja investiranja Preoblikovanje uloge top menadžmenta

Naime, sasvim je jasno, da se fokus upravljanja rastom vrednosti ne može kreirati kroz finansijske manipulacije. Kreiranje vrednosti može se ostvariti kroz razvoj zdravog i pouzdanog strategijskog i operativnog planiranja poslovanja banke. Veza između zdrave strategije i kreacije vrednosti je veoma tesna, pa su otuda finansijske manipulacije u ovom smislu veoma retka pojava.

8.2.4. Dilema: samostalan ili rast sa drugom bankomVisoke performanse banke dolaze od kreiranja što je moguće veće vrednosti od poslovanja i aktive koju banka poseduje. Drugim rečima, veća vrednost banke je rezultat upravljanja bankom – poslovanjem i aktivom – na jedan superiorniji način. Top menadžeri u bankama, koje upravljaju dobro svojom vrednošću, u mogućnosti su da posvete više vremena na fokusiranje vođenja i kreiranja vrednosti od svog poslovanja. Upravljanje vrednošću u banci zahteva fokus na dugoročno vođenje povrata toka gotovine, a ne samo na promene u zaradi po deonici nakon svakog kvartala, kao i voljnost nepristrasnog adaptiranja na vrednosno orijentisanom pogledu korporativnih aktivnosti koje raspoznavaju poslove po onom šta oni i treba da budu – investicije u produktivnu aktivu koja donosi povrat iznad njihovih oportunitetnih troškova kapitala.

208 BANKE I RIZICI

VEĆA VREDNOST SAMOSTALNO ILI SA

NEKOM DRUGOM BANKOM?

Upravljanje aktivom ili pasivom?

Bolje vlasništvo ili prodaja nekom?

Bolje vlasništvo ili prodaja nekom?

Aktiva Pasiva

NepromenjenoKombinovanje sa novom aktivom:- interno investiranje- akvizicijaEfikasnije poslovanje:- povećanje prihoda- smanjenje troškova- planiranje poreza

LišavanjePrestanak okretanjaIsknjižavanje deoničkog kapitalaPripajanje ili prodajaLikvidacija:- totalna- ogromna dividendaLizingSekjuritizacija

Subsidijarni dug

Refundiranje duga, opraštanje

Rekupovinadeonica:- tender- otvoreno tržište

Finansijski miks (dug, kapital, akcijeproiritetne itd.)Svop ili reka-kapitalizacijaStruktura dospeća dugaNovi dug ili prioritetne deonice Nova emisija deonica

Vlasništvo

Prodaja ProdajaVlasništvo


Slika br. 8-5: Upravljanje perspektivnom vrednosti banke

Navedena slika br. 8-5 pokazuje upravljanje perspektivnom vrednošću banke, 118 koju karakteriše sposobnost adaptiranja jednim prodorskim načinom poslovanja i voljnošću da se iskoriste povoljne šanse i kreira povećana vrednost. Konačno i možda najvažnije, ovaj način uključuje potrebu razvoja i institucionalizacije filozofije upravljanja vrednošću kroz organizacionu strukturu banke.

U suštini, proces vrednosno orijentisane filozofije banke ima dva jasna aspekta. Prvi uključuje restruktuiranje koje oslobađa vrednost koja je u klopci firme. Ovaj aspekt aktivnosti može odmah da pokaže rezultate koji se mogu rangirati od osrednjih do spektakularnih, kao što je na primer, skok cena deonica samo u toku jednog meseca. Ovo može da bude i veoma nepovoljno za firmu (potreba adžastiranja discipline na relativno visokom nivou dugova). Drugi aspekt upravljanja procesom vrednosti odnosi se na razvoj vrednosno orijentisanog pristupa vođenju i upravljanju bankom posle restruktuiranja. To uključuje utvrđivanje prioriteta baziranih na kreiranju vrednosti: planiranje, merenje performansi, stimulativnih kompenzacionih sistema u pravcu vrednosti deoničara i komuniciranje sa investitorima u izrazima kreiranja vrednosti. Za uspešno upravljanje rastom vrednosti banke neophodno je transformisati poslovnu i upravljačku filozofiju banke i vrednost, kao izraz, integrisati u poslovnu i korporativnu strategiju banke. Prihvatanjem vrednosti kao krucijalnog cilja od strane deoničara, stvara se osnova za dugoročnu orijentaciju za fokusiranje rasta vrednosti banke, njenih performansi i dividende kao uvećanja bogatstva deoničara.


BANKE I RIZICI 209


8.3. METODE I OKVIRI RASTA VREDNOSTI BANKE

8.3.1. Metode i tempo rasta vrednosti bankeRast vrednosti banka može da ostvari na različite načine. Teorija i praksa poslovnog bankarstva poznaju više metoda od kojih se tri najčešće spominju:119

metod internog rasta, metod eksternog rasta, i metod kombinovanog rasta.

Metod internog rasta vrednosti banke se oslanja uglavnom na sopstvene resurse (prostor, opremu, ljude, informacione sisteme, finansijska sredstva) i ima svojih prednosti i nedostataka. Prednosti se ogledaju u tome da: metod zahteva manja ili čak ne zahteva ulaganja, banka može brže reagovati na promene na tržištu i metod ne zahteva period pripreme, da bi banka počela ostvarivati rast. Nedostaci se ispoljavaju kao: moguća ograničenja u postojećoj tehnologiji, organizaciji i poslovnim navikama, nedovoljna spremnost da se realno utvrdi i kvantificira veličina i struktura neiskorišćenih sopstvenih uslužnih kapaciteta.

Metod eksternog rasta omogućava banci da relativno brzo poboljša svoje pokazatelje profitabilnosti, produktivnosti i ekonomičnosti. Ovaj metod se ostvaruje preko procesa fuzije i akvizicije banaka, čime se utiče na smanjenje fiksnih troškova i troškova upravljanja, zatim se smanjuje broj neprofitabilnih filijala, čime banka ostvaruje niz prednosti na tržištu, kao što su: veća stopa profitabilnosti poslovanja, jača konkurentska sposobnost i veća disperzija rizika. Praksa u razvijenim tržišnim privredama u zadnjoj deceniji je pokazala, da se metod eksternog rasta široko primenjuje u savremenom bankarstvu.

Metod kombinovanog rasta, odnosno kombinacija navedena dva metoda, banka koristi da bi u određenim uslovima maksimalno iskoristila prednosti uz istovremeno minimiziranje nedostataka oba metoda (na primer, nastup banke na inostrano tržište). Banka, prvo, mora interno ojačati da bi bila sposobna da se konkurentski bori na drugim tržištima i sa snažnijom konkurencijom. U tom slučaju i eksterni rast banke ima svoj smisao ako se on ostvaruje, ne samo kvantitativno, već i kvalitativno. Pod ovim se podrazumeva da dođe, ne samo do prostog kvantitativnog objedinjavanja resursa dve ili više banaka, već da pri tome dođe i do stvarnog smanjenja 'viškova' radne snage, ukidanja 'viška' ili neprofitatabilnih poslovnih jedinica (filijala, ekspozitura, isturenih šaltera), boljeg korišćenja informacionog sistema, racionalnijeg korišćenja finansijskih sredstava itd.

119 Prof. dr Uroš N. Ćurčić: Marketing poslovne banke, drugo izdanje, Feljton, Novi Sad, 1997, str. 158-160.

210 BANKE I RIZICI


Koji će od ovih metoda banka koristiti zavisi od mnogobrojnih eksternih i internih faktora, kao i od navedenih karakteristika – prednosti i nedostataka – ovih metoda. Među najvažnije faktore izbora korišćenja metoda rasta vrednosti banke spadaju:

- velična banke,- definisani ciljevi banke (na primer: obim izvora ili ciljna profitabilnost),- izabrani pravac razvoja banke,- stepen saturacije ciljnog tržišta,- izabrana strategija diversifikacije,- stepen rizika koji banka može preuzeti,- politička klima i događaji,- mere društva u privredi i, posebno, u sferi kreditno-monetarne politike,- razni elementi psihološke prirode, i- drugi faktori.

Dakle, pored navedenih faktora, izbor metoda rasta banke zavisi i od toga, kako će menadžment tim banke iskoristiti prednosti, odnosno umanjiti dejstvo nedostataka, koje svaki navedeni metod ima.

Pored strategije izbora korišćenja metoda rasta, pred banku se postavlja i pitanje strategije ostvarivanja tempa rasta vrednosti banke. Suština pitanja je: kojim faktorima je determinisan tempo rasta vrednosti banke i kojom brzinom treba ostvarivati tu stopu rasta? Na ova strategijska pitanja menadžment tim banke treba blagovremeno dati odgovore i determinisati ih strategijskim planom i poslovnom politikom banke. Prilikom razmatranja brojnih faktora koji determinišu tempo rasta vrednosti banke, ne bi se smeli zanemariti sledeći, kao što su:

- izabrani metod rasta, - obim, kvalitet i struktura raspoloživih sredstava,- atraktivnost i širina asortimana proizvoda i usluga,- obim, snaga i struktura konkurencije na ciljnom tržištu,- postojeća društvena, politička i ekonomska klima, i- mere društveno-političke zajednice u oblasti kreditno-monetarne i finansijske

sfere.

Menadžment tim banke treba da ima u vidu endogeno i egzogeno delovanje navedenih faktora, kako bi formulisao realan tempo rasta vrednosti banke i u tom pravcu usmerio sve aktivnosti u poslovnim segmentima banke. U relativno stabilnim uslovima poslovanja, što prvenstveno podrazumeva nisku ili normalnu stopu inflacije, može se relativno lako i pouzdano pratiti tempo rasta pojedinih konkurentskih bankarskih institucija i strategijski se opredeljivati za jednu od mogućnosti: (1) ići ispred konkurencije, (2) slediti lidera-vođu, (3) oslanjati se na strategiju modifikacije proizvoda i usluga prema zahtevima određenog tržišnog segmenta, ili (4) se pak uključivati u 'trku' sa inovacijama, oslanjajući se na sopstvenu proizvodno-uslužnu superiornost. Svaka od ovih mogućnosti zahteva poznavanje tržišnih segmenata i

BANKE I RIZICI 211


tržišta banke u celini, kao i sopstvenih internih mogućnosti, da se željeni tempo rasta banke ostvari.

8.3.2. Pentagon okvir za utvrđivanje šansi restruktuiranjaNa primeru jednog analitičkog okvira za utvrđivanje prilika restruktuiranja u pet dimenzija, može se sagledati mogućnost restruktuiranja postojećeg poslovanja firme. Pentagon okvir (slika br. 8-6.) pokazuje kako teku faze procesa restruktuiranja odnosno procenjivanja šansi.120

Slika br. 8-6: Pentagon okvir za procenjivanje prilika restrukturiranja

Proces restruktuiranja se sastoji od pet faza i to:


212 BANKE I RIZICI

OKVIR RESTRU

K-TURIRA

NJA

1

2

34

5

Tekuća tržišna

vrednost

Vrednost kakva jeste

Veća vrednost banke sa internim

Veća vrednost sa eksternim popravkama

Optimalno

restruktu

Gap tekuće percepcije

Strategijske i operativne

šanse

Šanse za prodaju i akviziciju

Ukupne šanse banke kao

firme

Maksimalne šanse


prva, razumevanje tekuće tržišne vrednosti (revizija performansi sa aspekta deoničara, koja se vrši analiziranjem tržišne situacije i tržišnog potencijala, da bi se iskoristile šanse i sinergetski efekti u strategijskom pripajanju određenih poslova);

druga, vrednost firme kakva jeste (potrebno je proceniti vrednost svake komponente portfolija na bazi projektovanog budućeg toka gotovine, uzimajući u obzir ključne prilive i odlive, kako bi se izvršila komparacija sa ukupnom tržišnom vrednosti);

treća, potencijalna vrednost sa internim poboljšanjima (pokušaj da se proceni vrednost svakog posla sa agresivnijim planovima i strategijama i na toj osnovi proceni potencijalna vrednost firme i buduća vrednost performansi svakog posla i firme kao celine);

četvrta, potencijalna vrednost sa eksternim poboljšanjima (podrazumeva četiri scenarija: prodaju strategijskom kupcu-drugoj firmi koja bi mogla da uspešnije posluje i ostvari sinergiju, osnivanje nove firme, otkup od strane menadžmenta ili treće strane, i konačno, likvidacija), i

peta, optimalno restruktuirana vrednost firme (uzimaju se u obzir interna i eksterna perspektiva i izrađuje plan restruktuiranja na osnovu čega se preduzimaju konkretne poslovne akcije).

Naime, potrebno je proceniti tekuću i potencijalnu internu vrednost poslova baziranu na očekivanim tokovima gotovine i komparirati iste sa eksternom prodajnom vrednošću, da bi se razvile opcije restruktuiranja. Kompariranje vrednosti može pomoći da se identifikuju ‘gap’-ovi u percepcijama između investitora i menadžment tima firme oko perspektive poslovanja.

8.3.3. Konceptualni okvir maksimiziranja vrednosti bankeSavremena bankarska teorija i praksa ukazuju, da je jedan od ključnih faktora uspeha moderne banke njen menadžment tim, pošto se maksimiranje profita banke ostvaruje preko poboljšanja konkurentske pozicije banke i to:121

(1) obavljanjem širokog asortimana usluga umesto specijalizacije (univerzalna banka);

(2) preko davanja većeg zančaja srednjem tržištu; (3) održavanjem širokog spektra ponuđenih proizvoda i usluga, koncentracijom na

pakete proizvoda i usluga, na lične kontakte i uz veću primenu automatizacije u poslovanju;

(4) globalnom promocijom kao primarnom konkurentskom prednosti; (5) pružanjem najvišeg nivoa kvaliteta usluga.

121 Prof. dr Uroš N. Ćurčić: Bankarski portfolio menadžment – Strategijsko upravljanje bankom, bilansima, kvalitetom, bonitetom i portfolio rizicima banke, drugo prošireno i prerađeno izdanje, Feljton, Novi Sad, 2002, str. 325.

BANKE I RIZICI 213


Od izuzetne važnosti je kvalitet čelnih i ključnih ljudi u banci, podsticaj za inovacije, praćenje i ocena rada uz adekvatno nagrađivanje.

Konceptualni okvir za primenu principa maksimiranja vrednosti, kao cilj banke, prema teoriji je određen od tri bazične snage: (1) vlasničkim preferensama, (2) ponašanjima i odlukama menadžment tima i (3) društvenim uticajem, koji se ispoljava kroz pravnu i ekonomsku sredinu. Da bi se postiglo maksimiranje vrednosti ili pak, drugi alternativni ciljevi, kao što su: maksimiranje profita, maksimiranje veličine, satisfakcija ili troškovne preference, banka može koristiti sledećih šest strategija:

- upravljanje razlikom kamatne stope; - kontrolu troškova; - upravljanje likvidnom pozicijom; - upravljanje kapitalom; - upravljanje porezima, i - upravljanje vanbilansnim aktivnostima.

Grafički prikaz ilustrovan je na sledećoj slici br. 8-7:122

Slika br. 8-7: Implementacija principa maksimiziranja vrednosti

Polazeći od bazičnog cilja poslovne banke, da maksimizira zaradu svojih deoničara, menadžment tim banke treba na najbolji način da ostvaruje svoje funkcije. Bazične funkcije menadžment tima banke su: planiranje, organizovanje i kontrola. Mada su


214 BANKE I RIZICI


bazične funkcije menadžmenta ostale iste, njegovi zadaci su danas, posle deregulacije finansijskog tržišta, znatno oštrije ispoljeni usled konkurentske borbe i pogoršanih uslova za ostvarenje profita. Za ostvarivanje bazičnog cilja banke, neophodno je ‘oživeti’ i usmeriti celokupni proces aktivnosti planiranja, organizovanja i kontrole. Ostvarivanje zadataka menadžment tima u promenjenim uslovima, postao je kritični faktor uspeha ili neuspeha banke. Naime, sasvim je jasno, da se listi razloga, zbog kojih jedna banka može da ode u stečaj, pored loše plasiranih kredita i pada ekonomije, može dodati i loš kvalitet menadžmenta.

Znanja i sposobnosti, koje danas moraju posedovati menadžeri u bankama, pored znanja o bankarskoj tehnici i tehnologiji, moraju biti proširena na probleme menadžmenta i moraju biti na višem nivou od sadašnjeg. Naime, nema sumnje da su danas znanja zaposlenih o klasičnoj bankarskoj tehnici i tehnologiji u bankama na visokom nivou, ali se to ne može reći i za znanja iz menadžmenta. Mada se do sada u bankama menadžment nije vrednovao kao ključni faktor uspeha ili neuspeha banke, danas i u savremenim bankarskim institucijama razvijenih zemalja, kao što je to, recimo američko bankarstvo, za sprovođenje daljih reformi u bankarstvu, oseća se nedostatak upravo kvalitetnog menadžmenta. Odnosno, čak i tamo se oseća nedostatak stručnih i savremeno obrazovanih i osposobljenih bankara, koji imaju i znanja i sposobnosti za preduzimanje rizika u bankarskim poslovima.123

8.3.4. Kreiranje uvećavanja vrednosti akcionara Sa utvrđivanjem maksimizacije bogatstva akcionara, kao bazičnog kriterijuma odlučivanja ili merenja performansi, rizik i prinos se razmatraju simultano. Maksimizacija bogatstva akcionara znači, da se svaka odluka evaluira u znaku njenog uticaja na vrednost (cenu) bančinih akcija. Smatra se da tri faktora interaktivno determinišu vrednost učešća banke, tj. bogatstva akcionara:124

povrati ili tok gotovine akcionarima banke (mogućnost dividende), proračun vremena povrata ili toka gotovine (rokovi dividende), rizik performansi akcionara banke (visina dividende).

Kreiranje ili uvećavanje vrednosti ili bogatstva deoničara bi trebalo biti jedan od najvažnijih ciljeva banke kao finansijske institucije. I zaista, svaka konsolidacija i povezivanje u industriji finansijskih usluga, obavlja se u nameri da se poboljša uvećavanje vrednosti deoničara kombinovane finansijske institucije. Postoji nekoliko tehnika za merenje internih performansi koje se u banci mogu koristiti za procenu uvećavanja vrednosti deoničara. Te tehnike obuhvataju:125

123 Ibidem, str. 327.124 Duane B. Graddy and Austin H. Spencer: Managing Commercial Banks – Community, Regional and Global, Prentice Hall, Englewood Cliffs, New Jersey, 1990, str. 35.

BANKE I RIZICI 215


(1) procenu rizika (‘risk assessment’),(2) dodatu ekonomsku vrednost (‘economic value added’ ili ‘EVA’), i(3) balansiranu bodovnu kartu (‘balanced scorecard’ ili ‘BSC’).

(1) Procena rizika je metod koji fokusira procenu rizika i rizika upravljačkih jedinica u cilju merenja uvećavanja vrednosti deoničara. Ovaj metod obuhvata aktivnost identifikacije svih tipova rizika uključivši: kreditne, tržišne, strategijske, operativne i političke rizike. Finansijska institucija treba inkorporirati sve tipove potencijalnih rizika u njen interni model rizične vrednosti (‘value-at-risk’ ili skraćeno ‘VAR’), koji determiniše projektovani iznos maksimalnog gubitka pojedinog portfolija tokom datog perioda.

Procene rizične vrednosti treba da su bazirane i određene na ponašanju i kretanjima navedenih faktora rizika (kreditnog rizika, tržišnog rizika, rizika likvidnosti). Finansijske institucije treba da mere i upravljaju prirodom internih odnosa svih njihovih rizika i da ih minimiziraju na oprezno prihvatljiv nivo poslovnog rizika, u nameri da uvećaju kreiranu vrednost svojih deoničara.

(2) Dodata ekonomska vrednost (‘economic value added’ ili skraćeno ‘EVA’) može da se koristi u proceni uvećavanja vrednosti deoničara preko seta matrica koje determinišu da li aktuelni neto prihod po izveštaju premašuje predodređenu očekivanu zaradu. Model EVA izjednačuje razliku između zvanično objavljenog neto prihoda i finansijskih troškova kapitala koji terete zaradu (EVA = neto prihod – troškovi kapitala i investiranja). Kada je koeficijent EVA pozitivan, to označava uvećavanje vrednosti, a kada je negativan, to pokazuje da vrednost deoničara opada.

Koncept EVA podrazumeva da jedna investicija mora generisati prinose najmanje ekvivalentne troškovima kapitala, da bi se smatrala profitabilnom i ekonomski opravdanom. Trošak kapitala je izmereni troškovni prosek dugoročnog duga i deoničkog kapitala koji deoničari i holderi obveznica treba da zarade investiranjem u jednako rizični investicioni poduhvat. EVA meri kombinovane performanse banke bazirane na njenom prinosu na ukupan kapital – deonički i dugoročni dug. Koncept EVA meri koliko su dobro deoničari pripojene banke nagrađeni za investiranje baš u tu kombinovanu banku, a ne u neku drugu. Tradicionalna mera prihoda je razmatrala samo jedan tip troškova kapitala – kamatu na dug – dok je ignorisala troškove finansiranja putem deoničkog kapitala. Ovi troškovi treba da budu procenjeni i uključeni u merenje performansi, da bi se procenilo na odgovarajući način koliko će banka biti uspešna u kreiranju bogatstva svojih deoničara posle fuzije.

125 Zabihollah Rezaee: Financial Institutions, Valuations, Mergers, and Acquisitions – The Fair Value Approach, Second Edition, John Wiley & Sons, New York, 2001.godine, str. 291-292.

216 BANKE I RIZICI


Poslovi fuzije i akvizicije mogu se smatrati uspešnim u poboljšanju kreacije vrednosti deoničara kada oni povećavaju dodatnu tržišnu vrednost (‘market value added’ ili skraćeno ‘MVA’). MVA je razlika između tržišne vrednosti fuzionisane banke i njenog investiranog kapitala (uključujući deonički kapital i dugoročni dug):

MVA = tržišna vrednost fuzionisane banke minus investirani kapitalMVA = sadašnja vrednost očekivane buduće EVA vrednostiEVA = prihod po računovodstvenim izveštajima minus troškovi kapitalaCCh = veličina prosečnih troškova kapital i investirani kapital, uključujući deonički kapital i dugoročni dug (weighed average cost of capital, invested capital including both equity and debt = capital charges CCh).

(3) Balansirana bodovna karta ili izbalansirana lista merila (‘balanced scorecard’ ili ‘BSC’) je metod koji se najčešće koristi kao tehnika procene uvećanja vrednosti deoničara. BSC metod je relaativno nova tehnika merenja originalno razvijena od Kaplan-a i Norton-a 1992.godine.126 BSC pristup sugeriše ravnotežu između finansijskih mera (neto prihoda, profitabilnosti, povrata investicija) i nefinansijskih mera (kvaliteta proizvoda i usluga, satisfakcije korisnika, inovativnosti, satisfakcije zaposlenih) u proceni uvećanja vrednosti deoničara. Ključna karakteristika BSC metoda je da on meri finansijske i nefinansijske faktore uključujući:

finansijske indikatore, satisfakciju korisnika, interno poslovanje, i porast zaposlenih i učenje.

Finansijske mere uključiv: neto prihod, operativnu marginu, zaradu po deonici i prihod od novih proizvoda se ultimativno koriste za procenu uvećanja bogatstva deoničara. Operativno merenje odnosi se na produktivnost, operativnu efikasnost i efektivnost, inovacije proizvoda, tehnološki napredak i sigurnost. Merenje korisničke perspektive koristi se za procenu satisfakcije korisnika preko informacija o ponavljanju poslova ili o lojalnost korisnika. Ove mere omogućuju finansijskoj instituciji da proceni kvalitet svojih proizvoda i usluga za popravljanje satisfakcije i zadovoljenje potreba korisnika. Mere učenja i rasta determinišu u kojoj meri je radna snaga spremna i motivisana da bude kreativna i inovativna. Merenje uključuje trening kod kuće i na poslu, kontinuiranu profesionalnu edukaciju, preporuke i druga ovlašćenja zaposlenih.

Efektivni BSC treba da vrši balansiranje između vodećih performansi, odnosno vodećih indikatora i zaostajućih indikatora.

126 Robert S. Kaplan and David P. Norton: The Balanced Scorecard – Measures that Drive Performance, Harvard Business Review on Measuring Corporate Performance, Harvard Business School Press, 1998, str. 123-215.

BANKE I RIZICI 217


kako vas vide vaši korisnici, kako one izgledaju njihovim deoničarima, kako one mogu da poboljšaju kvalitet i da budu efikasnije i efektivnije, i mogu li one kontinuirano da poboljšavaju i uvećavaju vrednost deoničara.

Metodologija BSC je korisna za finansijske institucije putem koje treba da se osigura ostvarivanje njihovih ciljevati sa obezbeđivanjem odgovora na napred navedena pitanja. Efikasnije i efektivnije poslovanje banke pozitivno utiče na vrednost performansi, što kontinuirano doprinosi i rastu vrednosti banke kao finansijske institucije. 8.5. RAST VREDNOSTI BANKE FUZIJOM I AKVIZICIJOM 8.5.1. Pojam i suština fuzije i akvizicije banakaFuzija ili spajanje (‘merger’) je aktivnost spajanja dve ili više banaka u jednu, novu banku. Pri tome, ranije banke gube svoj identitet i nastavljaju svoje poslovanje kao nova banka, obično sa novim imenom, novom filozofijom i novim stilom poslovanja. Akvizicija ili pripajanje (‘acquisition’) je aktivnost kada jedna, obično veća banka, ali ne uvek, pripoji-preuzme jednu ili više manjih banku i nastavi poslovanje pod svojim postojećim imenom

Preuzimanju banaka putem fuzije i akvizicije prethodi analiza, čiji je primarni zadatak da sagleda efekte fuzije i akvizicije na vrednost buduće banke. Cilj je da se spajanjem ili preuzimanjem banke ili banaka dobije veća vrednost buduće banke od zbira vrednosti banke i banaka koje se spajaju, odnosno preuzimaju. Ovo se zasniva na očekivanim sinergetskim efektima procesa preuzimanja banaka. Takav proces uprošćeno ilustruje sledeća jednačina:127

V(AB) > V (A) + V (B)gde je:

V = vrednost banke A = banka koja vrši preuzimanjeB = banka koja se preuzima (ciljna banka)

Sinergetski efekti mogu se očekivati u povećanoj efikasnosti poslovanja nove banke. To se, pre svega, odnosi na sledeće elemente poslovanja:

povećanje ekonomije obima, veća konkurentska sposobnost,

127 Milutin Ćirović: Bankarski menadžment, Ekonomski institut, Beograd, 1995.godine, str. 332.

218 BANKE I RIZICI


pristup na nova tržišta, racionalnija prodajno-poslovna mreža, povećanje finansijskog potencijala, i kvalitetniji menadžment tim banke.

Proces fuzije i akvizicije banaka u razvijenim tržišnim privredama je nužan i koristan. Nužan zbog toga, što se preko jednog racionalnog tržišnog mehanizma izbacivanja iz sistema rešava pitanje banaka sa slabim performansama, i koristan, što se osnivanjem novih banaka povećava konkurentska snaga na bankarskom tržištu. Novi talasi fuzija i akvizicija u protekloj deceniji u bankarskom i finansijskom sektoru SAD to potvrđuju. Bankarska teorija i praksa poznaju tri pristupa za testiranje i evaluaciju vrednosti nove banke nastale spajanjem ili pripajanjem banaka. Prvi, projektovna evaluacija buduće nove banke može se sagledati na osnovu diskontovanog toka profita koji bi nova banka trebalo da ostvari u narednom periodu, u odnosu na kombinovanu stopu prinosa koju bi ostvarile dve banke. Drugi, za evaluaciju se može koristiti knjigovodstvena vrednost banaka i to kao razlika između prilagođene knjigovodstvene vrednosti bankarskih aktiva i vrednosti njihovih obaveza. Treći, evaluacija bankarske firme polazi od tržišne vrednosti deoničkog kapitala banke na osnovu tekuće berzanske cene jedne deonice pomnoženom ukupnim brojem emitovanih deonica.

8.5.2. Motivi i determinante fuzije i akvizicije bankaPrimarni motiv, koji stoji gotovo iza svake fuzije i akvizicije banaka u industriji finansijskih usluga, povezan je sa ključnom svrhom egzistencije svakog poslovnog entiteta – maksimiziranjem vrednosti deoničara. Rast bogatstva deoničara fuzijom i akvizicijom entiteta ili je razultat vrednosti kreirane tom fuzijom i akvizicijom ili može rezultirati od transfera bogatstva sa imaoca obveznica na imaoce deonica sa nepromenjenom ukupnom tržišnom vredosti kombinovanog entiteta. To može da bude postignuto:128

poboljšanjem efikasnosti i efektivnosti kombinovanih institucija preko ekonomije obima i smanjenja troškova;

povećanjem njihove tržišne snage preko prodajnih cena i naknada za usluge; i povećanjem njihovog pristupa pouzdanijoj poslovnoj mreži.

Kada se dva entiteta kombinuju, fuzionisani entitet očekuje veću zaradu-profit. Drugi faktori koji mogu da budu važni u fuziji i akviziciji su: sinergija, ekonomija obima, prisustvo na tržištu, kultura, smanjenje troškova, povećanje prihoda, povećanje poslovanja i teritorije. Praksa tekućeg rapidnog koraka fuzija i akvizicija ukazuje na nekoliko karakterističnih faktora (pregled br. 8-2).Pregled br. 8-2:

128 Zabiholah Rezaee: Financial Institutions, Valuations, Mergers and Acquisitions – The Fair Value Approach, Second Edition, John Wiley & Sons, New York, 2001, str. 84.

BANKE I RIZICI 219


Područje Indikatori-faktori

220 BANKE I RIZICI


1. Regulacijei propisa

1. Smanjene restrikcije za filijale2. Primena RNIB Act-a iz 1994. eliminisane su

međudržavne bankarske restrikcije3. Primena GLB Act-a iz 1999. dozvoljena je

konsolidacija u FSI2. Izveštavanje i

računovodstveni standardi

1. Primena opšte prihvaćenih računovodstvenih principa (GAAP) nasuprot Regulatornih računovodstvenih principa (RAP)

2. Standardi fer vrednosti3. Propis o eliminisanju metoda interesnog udruživanja

3. Tehnološki napredak

1. Napredak u komunikaciji i tehnologiji procesiranja podataka

2. Internet bankarstvo3. Korišćenje Web stranica

4. Poslovno iskustvo 1. Porast koncentracije finansijskih institucija na nacionalnom nivou

2. Povećanje snage i kvaliteta zarade3. Ekspanzija ponude finansijskih usluga4. Ravnomeran rast cena bankarskih deonica5. Porast broja banaka6. Redukcija bankrota banaka

5. Ekonomski faktori

1. Ekonomski rast2. Niske kamatne stope3. Izobilje novca raspoloživog za investiranje4. Višak finansijskog kapitala

Fuzije i akvizicije su postale česta praksa u industriji finansijskih usluga u SAD. Ipak, slični izazovi moraju da budu odgovarajuće usmereni da osiguraju uspeh ovih poslovnih poteza. Smatra se, da je talas megafuzija i akvizicija deo trenda ujedinjenja u industriji finansijskih usluga, koji je počeo ranih 1980-tih,u podeli rizika i uštedi troškova. To je evidentno preko opadanja broja finansijskih institucija u periodu između 1985. i 1999.godine (kada je broj komercijalnih banaka opao za 40%).129

Izazovi za obavljanje poslova fuzije i akvizicije uključuju prilike da se: (1) postigne profitabilni posao (tj. finansijska korist za deoničare za obe institucije) i (2) prinudno ujedinjuju eventualne prepreke tokom procesa kombinovanja ljudskih i fizičkih resursa. Kada se razmatra posao fuzije i akvizicije, treba da se istraže i procene finansijske prilike i srodne prepreke (na primer, različita korporativna kultura). Dopuštajući da je nemoguće identifikovati sve uzroke i efekte tekućih fuzija i akvizicija u praksi industrije finansijskih usluga, svrha je da se pomoću navedenih uzroka objasni i razume najveći broj nedavnih fuzija i akvizicija.


BANKE I RIZICI 221


Navedeni pregled 3-1 daje sumarni iskaz mogućih determinati fuzije i akvizicije finansijskih institucija. Prvo, bilo kakav porast broja fuzija i akvizicija bio bi nemoguć bez eliminacije tradicionalnih međudržavnih ograničenja i restrikcija filijala. Drugo, nivo koncentracije daje tržištu veću snagu i kupovnu moć za pripajanje drugih banaka. Treće, suštinski napredak u informacionoj tehnologiji, komunikacijama i obradi podataka igra važnu ulogu u olakšavanju i obavljanju virtuelno moguće fuzije i akvizicije u bankarskoj industriji. Četvrto, izvanredno obilje finansijskog kapitala (novca) i cena deonica, koje rezultiraju od visokih zarada raspoloživih za investiranje, podstaklo je kao nikad rastući talas fuzija i akvizicija u bankarskoj industriji.

8.5.3. Faze procesa fuzije i akvizicije banakaProces fuzije i akvizicije dve bankarske organizacije je ekstremno složen; on zahteva duži vremenski period i velike napore i kupca i prodavca. U ovom procesu, ako se očekuje da fuzija ili akvizicija bude uspešna, moraju se pažljivo razmotriti svi aspekti takvog poduhvata: poslovni, pravni, operativni, organizacioni, računovodstveni i poreski. Tokom procesa, evaluacija mora da bude jedan važan input u procesu donošenja odluka – od incijalne ciljne analize, pa sve do integracije entiteta. Proces fuzije i akvizicije može se sažeto predstaviti u tri opsežne faze:130

faza strategijske pripreme, faza pregovaranja i istraživanja, i faza finalizacije i integracije.

Grafički predstavljene, aktivnosti procesa fuzije i akvizicije su na slici br. 8-8:

130 Ibidem, str. 303-304.

222 BANKE I RIZICI

Faza strategijske

pripreme

Faza pregovora i istraživanja

Faza finalizacije i integracije

Prečišćava poslovni planFormira M&A timUtvrđuje M&A planUtvrđuje ciljne kriterijeIdentifikuje kandidateAnalizira ciljeveRangira ciljeveFinišira strategiju pregovoraKontaktira ciljevePreliminarno razgovaraPiše Internet pismoProvera vrednosti bankeUtvrđuje finalnu transakcijuOsigurava pristanakFinalizuje finansiranjeKompletira transakcijuIntegriše entitete

Prečišćava poslovni planAnalizira sopstvenu bankuUtvrđuje vrednost franšizeUvećava vrednostRazvija prodajni dokumentIdentifikuje potencijalne kupce

Finišira strategiju pregovoraUtvrđuje ponuduPregleda poreske konsekvencePomaže u dijalogu

Pregleda konačni ugovorKompletira transakciju

PROCES FUZIJE I

AKVIZICIJE

Kupac Prodavac


Slika 8-8: Poslovne aktivnosti banaka u procesu fuzije i akvizicije

Prva faza bilo koje fuzije ili akvizicije odnosi se na razvoj strategije koja definiše pravac banke i utvrđuje dugoročne ciljeve kojima banka treba težiti. Ova faza obuhvata sedam tipičnih poslovnih koraka koje treba obaviti i to:

sačiniti strategijski plan (fokus, pravac i ciljeve banke za horizont tri do pet godina),

formirati tim za fuziju i akviziciju (ljudi iz ključnih bančinih funkcija), sačiniti plan fuzije i akvizicije (rok, strukturu transakcije, finansijske i poreske

apekte i strategiju pregovaranja), utvrditi kriterije za izbor kandidata (veličinu, lokaciju, kvalitet kreditnog

portfolija, miks aktive, strukturu obaveza, korisnike i tržišnu poziciju, nivo kapitala i sistem isporuke),

izvršiti identifikaciju kandidata, izvršiti anlizu kandidata, i uraditi preliminarnu evaluaciju i finansijsku studiju izvodljivosti.Druga faza fokusira proces fuzije i akvizicije koji se odnosi na pregovaranje i istraživanje. Ova faza pokriva aktivnosti od inicijalnog kontakta između kupca i prodavca, do tačke na kojoj treba pripremiti finalni ugovor o fuziji ili akviziciji. U ovoj fazi fuzije i akvizicije postoje četiri ključna aspekta i to:

strategija pregovaranja, kontakt sa kandidatom i preliminarni razgovori, pismo namere, i pažljiva provera performansi i vrednosti banke.

Treća i poslednja faza u procesu fuzije i akvizicije je finalizacija i integracija. U ovoj fazi transakcioni termini su finalizovani, ukupna transakcija je završena i počinje posao integrisanja entiteta, što obuhvata pet glavnih aspekata:

finalizaciju ugovora, saglasnost regulatora i deoničara, kratki finalni pregled, finalizaciju transakcija, i integraciju entiteta.

Obavljanje ove tri faze procesa: faza strategijske pripreme, faza pregovaranja i istraživanja i faza finalizacije i integracije fuzije i akvizicije, spada u poslove novijeg datuma, koji su složeni, dugoročni i odgovorni, što zahteva izuzetno stručan i profesonalni odnos formiranih timova, menadžment timova i organa upravljanja u bankama.

8.4.4. Poslovne kombinacije i politike odgovornosti

BANKE I RIZICI 223


Aktivnosti i transakcije fuzija i akvizicija banaka obavljaju se na postojećem tržištu između banaka na istom tržištu, bilo gradskom ili ruralnom, ili u varijanti proširenja tržišta na različitim lokalnim tržištima. Važno je uočiti i praviti razliku između poslovnih kombinacija na postojećem tržištu i poslovnih kombinacija na proširenom tržištu, zbog evaluiranja efekata i politika odgovornosti u poslovima fuzija i akvizicija.

Fuzije i akvizicije, konsolidacije i povezivanja, su validne taktike pozicioniranja sa namerom da pomognu kombinovanim kompanijama da se efektivnije bore na globalnom tržištu: (1) podržavanjem postojećih poslovnih linija, (2) širenjem u nove poslovne linije i (3) eliminisanjem ranijih konkurenata. U stvari, postoje dva tipa poslovnih kombinacija u industriji finansijskih usluga: (1) konsolidacija i (2) povezivanje, što pokazuje slika br. 8-9.131

Slika br. 8-9: Poslovne kombinacije u procesu fuzija i akvizicija

Konsolidacija povlači za sobom kombinaciju resursa sličnih finansijskih institucija (na primer, banaka međusobno, banaka i bankarskih holding kompanija), kroz fuzije i akvizicije. Povezivanje znači ekspanziju polja rada ili širine finansijske institucije u razne finansijske usluge kroz fuzije i akvizicije banaka i drugih finansijskih institucija, odnosno firmi finansijskih usluga (osiguravajućih kompanija, firmi za preuzimanje rizika emitenata hartija od vrednosti, udruženih -‘mutual’ fondova).

131 Ibidem, str. 74-76. U periodu od 1990. do 1999.godine nastale su mnoge fuzije i akvizicije banaka u SAD i u svetu. Među najvećim se smatraju: Citicorp i Travelers, Bank Ameica i Nations Bank, Deutsche Bank i Bankers Trust, Union Bank o9f Swizerland i Swiss Bank Corporation, Wells Fargo i Norwest, Socete Generale i Paribus, Bank One i First Chicago, Bank Boston i Fleet Financial Group, itd. Tako je u 1998.godini, vrednost fuzija i akvizicija banaka u SAD dostigla najveći nivo vrednosti od 674 milijarde dolara. Najviše publikovana megafuzija bila je Citicorp i Traveler sa procenjenom vrednosti kombinovane aktive od 669 milijaldi dolara, koja je obuhvatala različite finansijske usluge kao što su komercijalno bankarstvo, investiciono bankarstvo, upravljanje aktivom, brokerske poslove sa hartijama od vrednosti i osiguranje imovine, osiguranje od nesrećih slučajeva i životno i osiguranje.

224 BANKE I RIZICI

Poslovne kombinaci

je

Konsolidacije

Povezivanje

Postojeće tržište

Prošireno tržište

Postojeće tržište

Prošireno tržište


Donošenjem GLB Act-a 1999.godine u SAD, banke su se suočile sa rastom konkurentske pozicije osiguravajućih kompanija, brokerskih kuća, udruženih fondova, kreditnih unija, koje su sposobne da odobravaju potrošačke i poslovne kredite, kao i da nude ostale bankarske usluge (štedne i tekuće račune). Ovaj novi talas povezivanja doneo je mogućnost bankama, udruženim fondovima, osiguravajućim kompanijama i investicionim firmama, da stanu pod jedan korporativni krov. Međutim, to je dovelo do potrebe da se više pažnje posveti politikama odgovornosti za poslove fuzije i akvizicije u industriji finansijskih usluga. Slika br. 8-10. ilustruje, na sažet način, u kojim segmentima su te odgovornosti neophodne.132

Slika br. 8-10: Politike odgovornosti za procese fuzija i akvizicija

Politike odgovornosti usmerene su na tri područja: (1) regulaciju kapitala, (2) superviziju institucija i (3) tržišnu disciplinu. Tržišno vođena odgovornost i disciplina su, verovatno, najbolja politika odgovornosti za promene u kombinovanim institucijama. Bankarski autoriteti, regulatori i supervizori ne treba da se uključuju


BANKE I RIZICI 225

Politike odgovorn

osti za fuzije i

akvizicije

Regulacija

kapitala

Supervizija

institucije

Tržišna disciplin

a

Bazni standardi rizika kapitala

Bazelski sporazum

Finansijska modernizacija

Praksa upravljanja rizikom

Modeli kreditnog rizika

Interna struktura kontrole

Modeli vrednosti u uslovima rizika

Efektivna kontrola procesa

Finansijski izveštaji i raskrinkavanje

Izveštavanje interne kontrole

Supervizorsko evaluiranje izveštaja

Modeli ađustiranja tržišnog rizika


direktno u mikro upravljanje institucijama koje se fuzionišu. Međutim, oni treba da procene odgovornost nadzora, da zaštite suštinski negativne spoljašnosti institucije, korisnike, industriju finansijskih usluga i sistem i obveznike poreza, koji obezbeđuju krajnju osnovu sigurnosne mreže. Kreatori politike i regulatori, takođe, moraju zaštiti porast tržišne snage od fuzija i akvizicija, kako na postojećem, tako i na proširenom tržištu.

226 BANKE I RIZICI

Treći deo:

UPRAVLJANJE PORTFOLIO RIZICIMA BANKE

BANKE I RIZICI 227


228 BANKE I RIZICI

Glava 9.

KONCEPT PORTFOLIO UPRAVLJANJA RIZICIMA

BANKE

BANKE I RIZICI 229

9.1. PORTFOLIO KONCEPT PERFPRMANSI BANKE

9.1.1. Pojam i suština portfolio teorijeIzraz portfolio potiče od italijanske reči portafoglio. Ova reč se sastoji od dve komponente latinskih reči: prve, portare u značenju čuvati, nositi na sebi teret, i druge, foglio, koja znači list knjige, pregled. U vreme Hrišćanskog Rimskog Carstva, izraz portfolio se koristio u vezi sa čuvanjem važnih državnih dokumenata. Tokom vremena, korišćenje ovog izraza se širilo na razna područja drugih delatnosti i aktivnosti i danas se usko povezuje sa upravljačkim konceptom.133

Razvoj upravljačkog koncepta na portfolio osnovi rezultirao je u portfolio teoriju. Sofistificirani pristup donošenju investicionih odluka koji dozvoljava investitoru da klasifikuje, predviđa i kontroliše vrste i iznose očekivanih rizika i prinosa. Takođe se naziva i portfolio teorija upravljanja (‘portfolio mamagenet theory’) ili moderna portfolio teorija (‘modern portfolio theory’). Esencijalno za portfolio teoriju su njene kvantifikacije odnosa između rizika i prinosa i preduzimanja koje investitori moraju da kompenzuju za samopouzdanje, odnosno preduzimanje na sebe rizika.

Portfolio teorija se odvojila od tradicionalne analize sigurnosti u pomeranju akcenta sa analiziranja karakteristika individualnih investicija ka determinisanju statističkih odnosa među individualne hartije od vrednosti koje obuhvata krajnji portfolio. Portfolio teorija u svom pristupu se oslanja na četiri bazične faze:134

evaluaciju sigurnosti, odluku o alokaciji aktive, portfolio optimizaciju, i merenje performansi.

Evaluacija sigurnosti opisuje svet aktive u terminima očekivanog prinosa i očekivanog rizika. Odluku o alokaciji aktive determiniše kako aktiva treba da bude distribuirana među vrstama investicija kao što su deonice ili obveznice. Portfolio optimizacija je pomirivanje rizika i prinosa u selekciji hartija od vrednosti koje će biti uključene tako što se određuje koji portfolio deonica nudi najbolji prinos uz dati dati nivo očekivanog rizika. Merenje performansi je poređenje svake performanse deonice

133 Joseph F. Sinkey, Jr.: Commercial Bank Financial Management in the Financial Services Industry, Third Edition, MacMillan Publishing Company, New York, 1989, str. 392.134

Thomas Fitch: Dictionary of Finance and Investment Terms, Barron’s Business

Guides, New York, 1990, str. 324.

230

Koncept portfolio upravljanja rizicima banke

(rizika) u odnosnom tržištu (sistematski rizik) i u odnosnoj industriji na koju se odnosi hartija od vrednosti (rezidualno).

9.1.2. Savremeno shvatanje portfolio koncepta u bankarstvuDanas se u bankarstvu izraz portfolio koristi u jednom investicionom kontekstu – pre svega u konceptu ulaganja finansijskih sredstava u kreditne i plasmane u hartije od vrednosti, odnosno kao portfolio finansijske aktive. Međutim, portfolio koncept je isto tako široko prihvaćen i u proizvodnim i u uslužnim delatnostima i firmama. Mada se danas ovaj izraz koristi gotovo za sve plasmane banke u cilju ostvarivanja profita, ipak, najviše se vezivao za portfolio hartija od vrednosti, pa je i kod nas već dugo vremena poznat pod izrazom portfelj hartija od vrednosti.

Portfolio kombinuje držanje više od jedne deonice, obveznice, robe, investicije u nekretnine, ekvivalenta gotovine (visoko likvidne hartije) ili druge aktive od strane jednog individualnog investitora ili institucionalnog investitora. Svrha portfolija je redukovanje rizika putem diversifikacije. Kao što ćemo kasnije videti, portfolio obuhvata kako hartije od vrednosti, tako i plasmane u razne vrste kredita, koji predstavljaju klasičnu i još uvek najvažniju formu bankarskih plasmana. Usko sa izrazom portfolio srećemo i izraze kao što su portfolio menadžer, portfolio beta skor i portfolio osiguranje.

Portfolio menadžer je profesionalac odgovoran za portfolio hartija od vrednosti individualnog investitora ili institucionalnog investitora. Često se naziva i menadžer novca (‘money manager’) ili specijalno, kada su u pitanju lične usluge – investicioni savetnik (‘investment counsel’). Portfolio menadžer može da obavlja poslove za: udruženi fond, starateljski fond, plan učešća u profitu, banku, osiguravajuću kompaniju. Za proviziju koju prima, menadžer ima fiducijarnu odgovornost da razborito, odnosno oprezno upravlja aktivom i bira da li deonice, obveznice, ekvivalenti gotovine, nepokretnosti ili druga aktiva imaju najbolju priliku za profit za bilo koje vreme.

Portfolio beta skor (‘beta score’) odnosi se na volatilnost jednog individualnog portfolija hartija od vrednosti, uzimajući ga kao celinu, mereći ga sa BETA koeficijentima hartija od vrednosti koje ga čine. Beta meri volatilnost jedne deonice u odnosu na tržište kao celinu, što se reprezentuje putem indeksa (kao što je na primer, Standard & Poor’s 500 Stock Index). Beta 1 znači da deonica ima istu volatilnost kao i tržište.

Portfolio osiguranje odnosi se na aktivnosti portfolio menadžera kada koristi fjučer indeks deonica da zaštiti portfolio od pada cena na tržištu. Umesto da prodaje aktuelne

BANKE I RIZICI 231


deonice, pošto one gube vrednost, menadžer prodaje fjučers indeks; ako se pad nastavi, on ponovo kupuje fjučerse po nižoj ceni, koristeći profit kao nadoknadu gubitaka u portfoliju deonica. Posebne okolnosti na tržištu, kao što je ‘crni ponedeljak’, eliminišu ovu portfolio zaštitu.

9.1.3. Portfolio pristup bilansu stanja banke Banka je profitno orijentisana finansijska institucija koja, najkraće rečeno, obavlja poslove prikupljkanja i plasiranja tuđih sredstava u cilju zarade odnosno profita. Banka prikuplja privremeno slobodna sredstva građana i privrede sa namerom da ta privremeno slobodna sredstva putem plasmana usmeri tamo gde postoji potreba za njihovim produktivnim korišćenjem. Na prikupljena sredstva putem štednje građana, banka plaća kamatu za njihovo korišćenje (pasivna kamata banke). To pokazuje slika br. 9-1.

Slika br. 9-1: Struktura izvora i plasmana banke

Kao što pokazuje slika 7-1, plasmani banke, gotovo u celini, baziraju na izvorima na koje banka plaća kamatu (92%). To su produktivni plasmani na koje banka naplaćuje kamatu od strane korisnika kredita (70%). Veći deo produktivnih plasmana čine krediti, dok je manji deo usmeren u hartije od vrednosti. Značajan deo aktive čine neproduktivni plasmani banke kao što su: gotovina uključiv i žiro račun banke, obavezna rezerva i fiksna aktiva. Stavke gotovine i rezervi su uslov kontinuiteta finansijskog poslovanja banke. Saldo gotovine i žiralnog novca predstavlja uslov blagajničkog i bezgotovinskog poslovanja banke, delom na njega utiču propisi i tendira da bude optimiziran. Obavezna rezerva je stvar propisa, dakle predstavlja obavezu, dok fiksna aktiva predstavlja uslov osnivanja i rada banke kao institucije.

Komercijalna banka je specifična institucija koja posluje sa tuđim novcem. Prema datoj slici 7-1 jasno se vidi, da komercijalna banka koristi i do 92% tuđih izvora na koje plaća kamatu i da mora voditi računa o što većem učešću produktivne aktive u odnosu na neproduktivnu aktivu koja ne donsi prihode. Dakle, u ovom smislu postoji

232 BANKE I RIZICI

Plasmani sredstava:Produktivni:______70%kreditihartijeNeproduktivni:___30%gotovinarezervefkiksna aktivaUKUPNO: 100%

Izvori sredstava:Tuđi izvori:______92%štednja građanadepoziti privredeuzeti kreditiVlastiti izvori:deonički kapital________8%UKUPNO: 100%


velika razlika između, na primer, proizvodnog preduzeća i banke. Preduzeće kupuje repromaterijal, prerađuje ga u gotove proizvode i njih kao svoju robu prodaje na tržištu. Banka ne kupuje svoje izvore – štednju građana, depozite privrede, uzete kredite, ona ih samo koristi pod određenim uslovima – plaća određenu kamatu za korišćenje tog novca. Na strani pasive banke, tačno se zna kome pripada svaki dinar štednje, depozita, kredita. To su obaveze banke i banka u svakom trenutku mora biti u stanju da odgovori tim obavezama – isplati štednje, plaćanju obaveza preduzeća, vraćanje o roku uzetih kredita. To predstavlja rizik ispunjenja obaveza banke

Na strani aktive, banka putem svog mehanizma, ta tuđa sredstva plasira putem kredita peduzećima i građanima koji imaju potrebu za novcem na koji naplaćuje kamatu. Osim toga, banka vrši i plasmane u hartije od vrednosti, što predstavlja dodatnu zaradu banci na povremeno slobodna sredstva na žiro računu banke. Plasmani – kreditni i u hartije od vrednosti – predstavljaju za banku poslovni rizik, pošto banka tuđa sredstva, na koja plaća kamatu, investira da bi naplatila kamatu za njihovo korišćenje. Plasmani predstavljaju imovinu banke i ovaj posao predstavlja za banku i imovinski rizik, pošto je plasman imovina banke kod korisnika kredita.

Dakle, suština bankarskog poslovanja izražava se u dvostranom riziku banke. Na strani pasive, gde se nalaze izvori sredstava banke, banka ima rizik ispunjenja obaveza prema komitentima i klijentima banke – štedišama, depozitarima i poveriocima kredita, čije učešće se kreće i do 92%. Na strani aktive, banka ima rizik povrata (naplate) plasmana (kreditnih i plasmana u hartije od vrednosti) – koji učestvuju i preko 70% kao produktivna aktiva u ukupnoj aktivi – i ostvarivanja zarade (naplate kamata i zarade na plasmanima u hartije od vrednosti).

9.1.4. Portfolio alokacija resursa bankeU savremenom bankarskom poslovanju, portfolio označava klasifikaciju aktive od strane menadžment tima na grupe srodnih aktivnosti.135 Tako, u aktivi bilansa banke imamo kreditni portfolio (svi kreditni plasmani), investicioni portfolio ili portfolio hartija od vrednosti, portfolio poslova poverenja ili starateljstva (‘trust’ poslovi), portfolio fiksne aktive itd.

U komercijalnim bankama najveći portfolio je kreditni portfolio, u kojem su krediti svrstani prema grupama korisnika kredita, kao što su: komercijalni krediti (podeljeni prema roku dospeća, prema bližoj nameni itd.), krediti stanovništvu (kao što su krediti

135 Thomas Fitch: Dictionary of Banking Terms, Barron’s Business Guides, New York, 1990, str. 468.

BANKE I RIZICI 233


za stambenu izgradnju, potrošački krediti itd.). Portfolio hartija od vrednosti je obično drugi po veličini portfolio u aktivi bilansa komercijalnih banaka. Njegova struktura je različita i zavisi od politike ulaganja menadžment tima banke u vrste hartija od vrednosti, kao što su: akcije, obveznice i druge hartije od vrednosni.Samo da se podsetimo: za ostvarivanje vrhunskih performansi banke od značaja su dva faktora: prvi, primena strategijskog planiranja u poslovanju banke i drugi, mogućnost preduzimanja rizika u poslovnim poduhvatima. I jedan i drugi faktor bitno utiču na ostvarivanje performansi svakog portfolija banke. Umešno strategijsko planiranje pomaže da se dinamički i kompleksno osvetle postojeće pozicije, sagledaju buduće mogućnosti – šanse i opasnosti na tržištu, odnosno kretanje elemenata spoljnjeg okruženja, te da se identifikuje strategija za ostvarivanje postavljenih ciljeva.

U vezi s tim, menadžment tim banke treba da sagleda sopstvene snage i slabosti i da proceni mogući stepen prihvatanja rizika, da se ti ciljevi ostvare. Pri tome treba naglasiti, da svaki portfolio i subportfolio banke treba da ima jasno postavljene ciljeve i zadatke, kako bi se njihovim ostvarivanjem moglo svakodnevno doprinositi postavljenim profitnim ciljevima. Od toga će i zavisiti nivo ostvarenih performansi svakog portfolija i subportfolija, kao i nivo ostvarenih profitnih performansi banke kao celine.

9.2. UPRAVLJANJE PERFORMANSAMA KREDITNOG PORTFOLIJA

9.2.1. Performanse kreditne politike bankeKljučne performanse kreditnog portfolija uključuju razmatranje dva faktora: procenu očekivanih rizika i procenu očekivanih prinosa. Kreditiranje kao poslovna aktivnost banke uključuje preduzeti rizik, procenu kamatnog rizika i rizika vraćanja kredita. Procena rizika vraćanja kredita se rešava analiziranjem kreditne sposobnosti zajmotražioca. Procena rizika kamatne stope posmatra (1) promene nivoa kamatnih stopa tokom očekivanog roka vraćanja kredita i (2) rizik raspoloživosti izvora sredstava za kontinuirano podmirivanje novih i postojećih kredita po kamatnim stopama koje će osigurati kontinuiranu profitabilnost kredita.

Cena kredita mora da bude fleksibilna da osigura adekvatan prinos. Politika cena mora da uzme u obzir troškove izvora sredstava, rizik vraćanja kredita i troškove povezane sa odobravanjem i procesiranjem kredita. Komercijalno kreditiranje uključuje mnogo više varijabli povezanih sa rizikom i troškovima administriranja od individualnih kredita. Pošto su potrošački i stambeni krediti, generalnio posmatrano, više standardizovani i snose aproksimativno iste troškove za svaki kredit, kod komercijalnih kredita svaka od varijabli mora se razmatrati za svaki kredit posebno.

Portfolio rizik je rizik, koji je predusredsređen na pojedini portfolio, i koji će dovesti do potencijalnih problema u vraćanju kredita u slučaju da neki segmenti ekonomije ili specifična geografska lokacija doživi ekonomske teškoće. Minimizacija portfolio rizika vodi redovnoj likvidaciji kredita sa obnovom u novi ili kredit boljeg kvaliteta. U vezi sa tim, teoretski, banka može naći profitabilniji i manje rizičniji kredit putem

234 BANKE I RIZICI


smanjenja kredita bez traženja dodatnih i skupljih sredstava u scenariju koji opada ili ne raste.

Limitiranje portfolio rizika može da uključi neke od sledećih alternativa:136

utvrđivanje limita veličine kredita prema tipu zajmotražioca, uvođenje restrikciju kredita za neke delatnosti ili tipove zajmotražilaca da bi se

izbegla neumerena koncentracija, uvođenje ograničenja kredita za specifična geografska područja gde rizik

vraćanja može da bude veći od lokalnih teškoća ili teškoća zajmotražioca, korišćenje kreditne participacije da bi se redukovala veličina i koncentracija

zahteva zajmotražilaca prema banci, i uvođenje kupovne participacije da pobudi diversifikaciju delatnosti i

zajmotražilaca.

Da bi banka osigurala pridržavanje navedenih alterantiva za limitiranje portfolio rizika, korisno je da ima kreditnu politiku u pisanom obliku. Pored toga, korisno je da banka testira svoju kreditnu politiku. Jedan od pristupa sugeriše sledeće elemente i osnove merenja:137

vrsta posla, tj. učešće kredita u željenim (ili neželjenim) kategorijama, struktura kredita, odnosno rokovi, uslovi, instrumenti obezbeđenja plaćanja, u

skladu sa namenom i ročnošću, broj izuzetaka, analiza kredita, tj. određivanje rejtinga od strane nezavisne funkcije kreditne

analize, broj rizičnih plasmana čija se kategorija rizika promenila, zakonska dokumentacija, odnosno koliko je u skladu sa propisima i poslovnom

politikom banke, broj izuzetaka, usklađenost sa politikom, tj. kreditni zahtevi, analiza dužnika, kompletirano i

odobreno ili odbijeno u skladu sa politikom banke, broj izuzetaka.

Ova merenja mogu da budu određena i izvedena od strane nezavisne funkcije analize kredita i kreditna politika se može prema bodovima i rangirati, te tako izraziti performanse kreditne politike banke.

9.2.2. Ocenjivanje rezultata kreditnog procesa u banci

136 Frank P. Johnson and Richard D. Johnson: Commercial Bank Management, The Dryden Press, New York, 1985, str. 133-134.137 Ibidem, str. 175.

BANKE I RIZICI 235


Kreditni portfolio trebalo bi da se prati u čestim intervalima po pitanju prosečnog rizika prema rejtingu određenom od strane kreditnih menadžera, u njihovom normalnom procesu rejtinga. Višim nivoima rizika trebalo bi dati neznatno veći ponder u cilju da se osigura postojeća pozicija. Definicije kategorije rizika trebalo bi da počinju sa tekućim regulatornim definicijama i tada ih proširiti zaključcima o kvalitetu na osnovu preciznije skale gradacije.

Rejting ponderisanog prosečnog rizika za banku trebalo bi da bude u nadležnosti grupe koja se bavi kreditnom politikom, a koja je istovremeno i odgovorna za nezavisni pregled (praćenje) rejtinga izvršenog od strane kreditnih referenata, kao i za praćenje zahteva za promenama rejtinga. U kreditnom procesu, potrebno je poći od sledećih elemenata:

svaki elemenat kreditnog procesa mora biti identifikovan, mere moraju biti definisane, strategijski uticaji se moraju uzeti u obzir, elementi ove tri funkcije moraju biti koordinirani, kako bi se ostvarili svi ciljevi

banke u oblasti upravljanja kreditnim rizikom, različiti ponderi moraju biti dodeljeni da odražavaju prioritete u upravljanju

rizicima u sferi kreditne aktivnosti, i svaki od tri elementa treba definisati u tabeli rezultata sa adekvatnim definicijama

bodovnih kategorija.138

Ocena performansi kreditnog menadžment tima ili referenta, može se izvršiti preko sledeći elemenata:

obima - kao procenta ciljne veličine, procenta portfolija - po kategorijama, usluga - vremena posvećenom klijentu i žalbi klijenta, cene - kao procenta ciljne cene zasnovane na riziku i trošku izvora, naplate - kao procenta od otpisanih kredita, profitabilnosti - kroz profitabilnost pojedinačnog izvršioca ili službe u

komparaciji sa planiranim ciljem.

Ovo su elementi na koje mogu uticati kreditni menadžeri i kreditni referenti, što može detaljnije da osvetli kvalitet kreditnog procesa banke.

9.2.3. Merenje performansi kreditnog portfolija bankePolazeći od stvarnog stanja u našim bankama, kreditni portfolio predstavlja, ne samo ključni deo, već najveći, dominantni deo aktive. Hartije od vrednosti učestvuju simbolično u aktivi, a po svojoj prirodi i siromaštvu asortimana ne spadaju u rizične


236 BANKE I RIZICI


plasmane banke. Imajući to u vidu, kvalitet plasmana banke može se izraziti uglavnom preko dva pokazatelja:

- kvalitetom aktive i- kvalitetom kreditnog portfolija.

Kvalitet aktive ukazuje na kreditni rizik sa kojim se banka susreće u svom poslovanju. Volumen nenaplaćenih plasmana, a posebno kredita, koji se nalazi u aktivi, može imati za posledicu, ne samo smanjenu profitabilnost, već može negativno da utiče i na likvidnost, ali i da ugrožava i solventnost banke. Kvalitet aktive meri se: učešćem kreditnih plasmana u ukupnoj aktivi i odnosom produktivne prema ukupnoj aktivi.

Kvalitet kreditnog portfolia (ili kvalitet aktive) ukazuje na kreditni rizik sa kojim se banka suočava u svom poslovanju. Kvalitet kreditnog portfolija se izražava koeficijentom kao odnosom očekivanih potencijalnih gubitaka prema ukupnim kreditima. U našim uslovima, ovaj koeficijent se kreće u relaciji od 3,73 do 50,65 %, dok u SAD od 1,25 do 1,5 %. Osim ovih koeficijenata koji se koriste u banci za kreditni portfolio, finansijski raciji se koriste u kreditnoj analizi zajmotražioca i korisnika kredita i odnose se na:139

Likvidnost: Meri sposobnosti korisnika kredita da generiše gotovinu za izmirivanje kratkoročnih obaveza: tekući racio = tekuća sredstva/tekuće obaveze.

Upravljačka efikasnost:Meri efikasnost sa kojom menadžment tim koristi aktivu u generisanju prodaje i profita: prosečni period naplate = prosečno naplaćena potraživanja/dnevnu prodaju, obrt zaliha = prodaja/prosečne zalihe, obrt fiksne aktive = prodaja/neto fiksnu aktivu ukupan obrt aktive = prodaja/ukupnu aktivu.

Leveridž:Meri iznos duga ili finansijskog leveridža firme i pokrića plaćanja kamate na dug: dug prema aktivi = ukupan dug/ukupnu aktivu, dug prema deoničkom kapitalu = dugoročni dug/neto vrednost deoničkog kapitala.

Profitabilnost:


BANKE I RIZICI 237


Meri profitabilnost firme prema njenoj aktivi ili prodaji: Prinos na obim prodaje = neto prihod/prodaju, prinos na aktivu = neto prihod/ukupna aktivaq, prinos na deonički kapital = neto prihod/neto vrednost deoničkog kapitala.

Merenje performansi kreditnog portfolija može obuhvatiti različite elemente i polaziti od različitih osnova merenja. Tako, jedan od pristupa merenju performansi obuhvata sledeće elemente:140

koncentraciju (zastupljenost), odnosno procenat sektorske raspoređenosati plasmana,

dospeće, odnosno procentualna zastupljnost plasmana prema različitim grupama dospeća,

kamatne stope, odnosno učešće u ukupnom kreditnom portfoliju kredita odobrenih po fiksnoj ili promenjivoj kamatnoj stopi, kao i kredita po posebnim aranžmanima, te prosečan prinos po kategorijama rizika,

obezbeđenje, odnosno procentualni udeo kapitala izložen različitim tipovima obezbeđenja,

namena, tj. procentualni udeo kapitala izložen različitim tipovima kredita, po namenama,

trendovi i kretanja - učešće kredita čija se klasifikacija po stepenu rizika pogoršala u posmatranom periodu.

Elementi mogu biti izraženi i u bodovima, kako bi se u odnosu na standard moglo izraziti odstupanje u pojedinom kreditima, koji čine osnovu izražavanja ukupnih perfomansi kreditnog portfolija.

9.2.4. Preventivna i naknadna relativizacija kreditnog rizika Izloženost banke kreditnom riziku zahteva aktivnost menadžment tima u tri međuzavisne faze:141

Prvo, menadžment tim mora identifikovati sistemske rizike koji se smatraju karakterističnim za kreditni portfolio. Za jednu banku, na primer, može se smatrati veoma važna regionalna recesija, dok drugu banku može više da brine efekat promene deviznog kursa na njene korisnike kredita. U ovom sagledavanju važnu ulogu igraju statistička i ekonomska analiza, ali često puta i veliko bankarsko iskustvo. Bazična poenta se ogleda u tome, da eksplicitno ili implicitno, svaki kredit banke reprezentuje uverenje u budući kurs razvoja ekonomije. Sa eksplicitnim identifikovanjem relevantnih rizika i njihovih verovatnoća, banka će biti u daleko boljoj poziciji da utvrdi svoju opštu izloženost riziku i odgovarajuću cenu rizika.

140 Ibidem, str. 184.141 Mark J. Flannery: A Portfolio View of Loan Selection and Pricing, u knjizi: Handbook for Banking Strategy, Edited by: Richard C. Aspinwall and Robert A. Eisenbeis, John Wiley and Sons, New York, 1985, str.457.

238 BANKE I RIZICI


Drugo, mora da bude dizajniran i instaliran sistem izveštavanja sa jednim brojem odgovarajućih upravljačkih kategorija kredita. Jedan optimalni sistem će zahtevati substancionalnu preliminarnu analizu da odredi kako bi trebalo grupisati ili izvršiti kategorizaciju iznosa kredita. Potencijalni korisnici mogli bi da budu sortirani u set kategorija koji pokrivaju glavninu reakcija na eksterne udare. Incijalno oblikovanje kategorija kredita obuhvata i moguće evaluiranje istorijskih iskustava o kreditu (kod jedne ili više banaka) koristeći statističke tehnike i uvodeći prošle odnose među vrste kredita. Adekvatnost postojećih kategorija kredita mora takođe da bude periodično revidirana, pošto i banka revidira svoju procenu relevantnih kreditnih rizika.

Treće, menadžment tim mora odrediti različite premije rizika za tipove, odnosno vrste kredita za koje veruje da postoje različite izloženosti riziku. Jednostavno, susretanje konkurencije sa svim vrstama i iznosima kredita i (implicitno ili eksplicitno) uzimanje u obzir (akceptiranje) procene rizika drugih banaka. Jedan viši nivo određivanja cene kredita zahteva da banka projektuje mogući značaj udara, relevantnog za svaku kategoriju kredita, prevede ove udare na rang efekata na ukupan profit i utvrdi kreditne uslove koji će generisati dovoljno visok očekivani profit da kompenzira nagoveštene rizike.

Banka može da vrši preventivnu i naknadnu relativizaciju kreditnog portfolio rizika. Preventivna relativizacija rizika kreditnog portfolia obuhvata:142

analizu i ocenu kreditne sposobnosti zajmotražilaca, uzimanje kolaterala ili zaloge za ‘pojačanje’ kreditne sposobnosti, ugrađivanje u ugovoru o kreditu određenih zaštitnih klauzula, ugovaranje određenih vrsta kamatnih stopa (promenjivih), diversifikaciju kreditnog portfolija, distribuciju kreditnog portfolija, i planiranje sredstava za buduće gubitke u kreditnom portfoliju.

Naknadna relativizacija rizika kreditnog portfolija obuhvata:

diversifikaciju kreditnog portfolia, veličinu pojedinačnog kredita,

142 Joseph F. Sinkey, Jr.: Commercial Bank Management in the Financial Services Industry, Third Edition, MacMillan Publishing Company, New York, 1989, str. 548-549.

BANKE I RIZICI 239


klasifikaciju kredita (klasifikovana aktiva), rezerve za pokriće gubitaka kreditnog portfolija, adekvatnost kapitala banke, i utrživost zaloge.

Naravno, neke postupke relativizacije je teško razdvojiti, pa se oni pojavljuju u obe navedene grupe.

9.4. UPRAVLJANJE PERFORMANSAMA INVESTICIONOG PORTFOLIJA

9.4.1. Poboljšanje performansi investicionog portfolija bankeUpravljanje performansama investicionog portfolija banke je složena upravljačka aktivnost. Pre nego što detaljnije osvetlimo neke od strategija upravljanja performansama investicionog portfolija, da vidimo postoje li načini kojima se mogu popraviti postojeće performanse. Naime, i ovde treba poći od davno poznatog stava: postignutim nikad ne treba biti zadovoljan. Odnosno, smatra se da postoji sedam načina da se poprave performanse u portfolio menadžmentu, pri čemu je potrebno:143

(1) utvrditi svoju meru – definisati i analizirati, što je to što se pokušava da ‘tuče’, odnosno da se ostvari,

(2) upoznajti svoje limite i ograničenja,(3) imati svoju filozofiju investiranja i u okviru nje poštovati dva pravila: prvo,

kupovati relativno rastuće zarade i drugo, kupovati po prihvatljivom raciju cena-zarada,

(4) razviti sopstvenu investicionu strategiju,(5) koncentrisati svoj portfolio na relativno manji broj kompanija,(6) biti fleksibilan, jer ništa nije izvesnije od promene, (7) pratiti kontinuirano, odnosno meriti performanse i biti performansno orijentisani

menadžer.

9.4.2. Generisanje profita u investicionom portfoliju bankeHartijama od vrednosti se trguje preko tri različite tržišne strukture poznate kao: brokersko trgovanje, dilersko trgovanje, i tržišno trgovanje. Za banke kao firme od značaja je drugi i treći vid, dok je prvi, odnosno brokersko trgovanje hartijama od vrednosti, karakteristično za poslovanje sa građanima. Da kažemo i to, da je komercijalnim bankama u SAD prvo bilo zabranjeno, a kasnije dozvoljeno ograničeno trgovanje deonicama.

143 Richard H. Jenrette: Portfolio Management: Seven Ways to Improve Performance, u knjizi: Classics an Investor’s AnthologyThe most interesting ideas and concepts from the literature of investing, edited by: Charles D. Ellis with James R. Vertin, Dow Jones-Irwin, Homewood, Illinois, 1989. godine, str. 382-391.

240 BANKE I RIZICI


Dileri banaka generišu profit trgujući hartijama od vrednosti i porastom vrednosti zaliha kupljenih hartija od vrednosti. Njihovi profiti potiču od trgovanja hartijama od vrednosti, odnosno od prodaje hartija od vrednosti po većoj ceni (nižoj kamatnoj stopi) nego što su kupili vrednosne papire. Odnos između prodajne (‘asked’) i kupovne (‘bid’) cene u svakom momentu izražava razliku (‘spread’). Dileri drže zalihe hartija od vrednosti nazvane pozicija, kao što i svaki trgovac želi da drži zalihe robe na polici kad mušterija dođe da je kupi. Njihova strategija zaliha je u osnovi ista kao i kod drugih trgovaca. Iznos i kompozicija zaliha vrednosnih papira, koje svaki diler drži, zavisi od: predviđenog obima prodaje u svakoj emisiji ili grupisanom dospeću, troškova finansiranja, očekivanih promena kamatne stope, i oblika krive prinosa.144

Što je veća predviđena prodaja u narednom periodu pojedinih ili svih hartija od vrednosti, veća će biti zaliha pojedinih vrsta ili svih hartija od vrednosti. Međutim, zalihe hartija od vrednosti zahtevaju i finansiranje. Finansiranje vrše banke po kamatnim stopama koje su blizu onih na kredite banka – banci, ili na nivou dnevne eskontne stope. Razlika između tržišnog prinosa hartija od vrednosti i troškova finansiranja plaćenih banci ili trgovačkog departmenta, odnosi se na neto troškove finansiranja (‘cost of carry’)145 ili jednostavno ‘carry’.

Odluka o visini zaliha hartija od vrednosti zavisi i od pravca i veličine očekivanog kretanja kamatne stope. Konačno, dileri koriste i strategiju nagiba krive prinosa hartija od vrednosti. Na osnovu navedenog, faktori koji utiču da dileri drže veći obim i ukupnu sumu hartija od vrednosti zavisi od:

(1) veće očekivane prodaje, (2) nižih troškova finansiranja i pozitivnijih neto troškova finansiranja (‘carry’), (3) očekivanja većeg pada kamatne stope, i(4) pozitivnije nagnutosti krive prinosa.

144 George G. Kaufman: The Securities Aktivities of Commercial Banks, u knjizi: Handbook for Banking Strategy, Edited by: Richard C. Aspinwall and Robert A. Eisenbeis, John Wiley & Sons, New York, 1985. godine, str. 672.145 Portfolio & Investment Management-State-of-the-Art Research, Analysis and Strategies, Editor: Frank J. Fabozzi, Probus Publishing Company, Chicago, Illinois, 1989. godine, str. 14.

BANKE I RIZICI 241


Ovi faktori utiču i na kompoziciju dospeća zaliha hartija od vrednosti u portfoliju banke. Poslednja dva od navedenih faktora tendiraju da zahtevaju više rizika nego prva dva. Ako se stope kreću suprotno očekivanjima ili kriva prinosa postaje u nagibu manje pozitivna ili čak negativna, dileri mogu doživeti gorko iskustvo gubitaka na svojim zalihama hartija od vrednosti.

9.4.3. Pasivna i agresivne menadžment strategije portfolijaNajvažnija odluka koju menadžment tim banke mora doneti je, da li će koristiti aktivnu ili pasivnu menadžment strategiju u investiranju u hartije od vrednosti. Pasivna meandžment strategija zasniva se na tipu strategije ‘kupi i čekaj’ prema kojoj se hartijama od vrednosti u porfoliju ne trguje. Koristeći pasivnu strategiju, transakcije, administrativni i personalni troškovi investicionog portfolija su minimalni.

Aktivna menadžment strategija uključuje učestalo trgovanje hartijama od vrednosti sa ciljem maksimiziranja prinosa portfolija. Aktivna menadžent strategija može uključti trgovanje radi:146

ostvarivanja pune prednosti očekivanog kretanja kamatnih stopa, preduzimanja akcija radi ostvarivanja profita od povremnih neusklađenosti u

cenama hartija od vrednosti, i korišćenja sofisticiranih svoping tehnika.

Aktivna menadžment strategija rezultira u većem broju transakcija i većem obimu administrativnih i personalnih troškova. Povećanje očekivanih prinosa mora se balansirati nasuprot ovim povećanim troškovima. I ne samo to. Pošto se portfolio mora restruktuirati da bi se prilagodio očekivanom kretanju kamatnih stopa, aktivna meandžment strategija često uključuje i povećani rizik.Smatra se, da tri faktora mogu uticati na izbor menadžment strategije: stil, pristup tržištima i kvalifikacije personala. Za efikasnost u aktivnom trgovanju, investicioni portfolio banke mora biti dovoljno velik. Male banke sa limitiranom veličinom portfolija, verovatno, nisu u stanju da prevaziđu dodatne troškove povezane sa aktivnim trgovanjem. One takođe, verovatno nemaju isti stepen pristupnosti tržištima obveznica kao i velikim monetarnim bankarskim centrima. Da bi održale portfolio aktivnog trgovanja, banke moraju da zaposle specijalizovani personal. Male banke, sa limitiranim resursima, ne mogu efikasno da zaposle takav personal. Zbog toga se aktivna menadžment strategija najčešće može sresti kod velikih banaka.

Ni odluke u velikim bankama za aktivnu menadžment strategiju investicionog porfolija se ne donose automatski. Menadžment tim mora proceniti veličinu dodatnog prinosa, a koji će generisati aktivna strategija i koji mora biti najmanje dovoljan da pokrije dodatne troškove i eventualni dodatni rizik povezan sa modifikacijom dospeća.

146 Frank P. Johnson and Richard D. Johnson: Commercial Bank Management, The Dryden Press, New York, 1985, str. 283.

242 BANKE I RIZICI


Naime, u velikim bankama, a posebno u velikim multinacionalnim institucionalnim investitorima (‘institutional investors’), primenjuju se dve posebne aktivne strategije, poznate kao strategije bikova i strategije medeveda, koje koriste dve različite situacije na tržištu deonica.

Strategija bikova odnosi se na tržišne situacije kada se očekuje rast cena akcija i kada te velike firme ili banke, koje se zovu se bikovi (‘bulls’) kupuju akcije u nadi da će njihova cena porasti u budućnosti i da će njihovom prodajom ostvariti zaradu. Skraćeno, strategija se izražava: kupi sad, prodaj kasnije.

Druga je strategija medveda (‘bears’) i odnosi se na tržišnu situaciju kada se očekuje pad cena akcija. Velike firme ili banke, koje kao kupci očekuju pad cena akcija polaze od pretpostavke da će cene i dalje padati. Strategija se u najkraćem može izraziti: prodaj sada, kupi kasnije, pri čemu će se stvoriti mogućnost kupovine većeg obima akcija (kada njihova cena bude niža).

9.4.4. Strategije dospeća u investicionom portfolijuJedan od ključnih elemenata u investicionom portfoliju je kompozicija dospeća. Odluka o dospeću mora da bude doneta bez obzira na to da li je prihvaćena aktivna ili pasivna menadžment strategija. Kompozicija dospeća portfolija uključuje presek hartija od vrednosti u skladu sa različitim godinama dospeća. Odluka uključuje maksimalno dospeće do kojeg roka je banka voljna da investira i distribuira sredstava preko izabranog maksimuma dospeća. Kompozicija dospeća utiče na cenu i rizik reinvestiranja portfolija. Banka može koristiti dve strategije u izboru kompozicije dospeća. Obe strategije zahtevaju limitirani menadžmet i to:147 strategiju merdevina, i strategiju tegova.

Strategija merdevina je vrlo jednostavna za primenu. Banka mora specificirati maksimalna dospeća i kada ih specificira, investiciona sredstva distribuira jednako u segmente dospeća do maksimalnog dospeća. Pošto hartije od vrednosti imaju rok dospeća, sredstva se koriste za kupovinu hartija pri maksimalnim dospećem. To rezultira u portfoliju jednakim procentom sredstava u okviru maksimalno specificiranog dospeća.

147 Ibidem, str. 284-285.

BANKE I RIZICI 243


To možemo ilustrovati tako, da se 10% od ukupnog investicionog portfolija investira u svaki segment hartija od vrednosti sa dospećem od 1 do 10 godina. Pošto kratkoročne hartije od vrednosti dospeju (sa rokom dospeća od 1 godine) za plaćanje, ta sredstva se koriste za kupovinu hartija od vrednosti sa rokom dospeća od 10 godina (slika br. 9-2).

Slika br. 9-2: Struktura merdevina investicionog portfolija

Troškovi transakcija su minimalni pri korišćenju ove strategije. Cilj strategije merdevina je minimiziranje administrativnih troškova i istovremeno, ostvarivanje prosečne zarade. Naime, pošto se investicioni portfolio distribuira ravnomerno tokom različitih dospeća, strategija rezultira na nivou prosečne stope prinosa.Strategija tegova je druga strtategija dospeća koja se primenjuje u investicionom portfoliju banke. Ova strategija zahteva investiranje u kratkoročne i dugoročne hartije od vrednosti bez investiranja u srednjoročne hartije od vrednosti. Kada se portfolio prikaže po dospeću, investiranje je koncentrisano u kratkoročnom i dugoročnom spektru dospeća, ocrtavajući pri tome pojavu praznina, što i opravdava naziv strategije.

Investicioni portfolio na slici br. 9-5 je podeljen na dva dela, tj. sa 50% sredstava u kratkoročni i 50% sredstava u dugoročni deo hartija od vrednosti. Kratkoročni deo je limitiran sa dospećem do 5 godina sa 10% od ukupnog portfolija u svakoj godini u hartije od vrednosti od 1 do 5 godina dospeća. Pošto kratkoročne hartije od vrednosti dospeju, sredstva se investiraju u hartije sa rokom dospeća 5 godina. Dugoročni deo od 5% od ukupnog portfolija je investiran u segment hartija sa rokom od 16 do 25 godina. Kada hartijama dospe rok od 15 godina, one se prodaju na sekundarnom

244 BANKE I RIZICI

1 2 3 4 5 6 7 8 9 10

10% od ukupnih portfolio

sredstava

Godine dospeća


tržištu i investiraju se u hartije od vrednosti sa rokom dospeća od 25 godina. Primer na slici 9-3 ilustruje takav slučaj i ne znači primenu bilo kog optimalnog miksa.148

Slika br. 9-3: Kompozicija tegova investicionog portfolija

Strategija traži prodaju dugoročnih obveznica kada one dostignu srednjoročni rok dospeća i investiranje u dugoročne obveznice na kraju segmenta dospeća. Pošto kratkoročne hartije od vrednosti dospeju za plaćanje, one se reinvestiraju na kraju dospeća kratkoročnog segmenta. Superiorni prinosi generisani primenom strategije tegova zavise od stepena ročne strukture kamatnih stopa tokom pojedinačnog perioda držanja.

9.4. UPRAVLJANJE PERFORMANSAMA VANBILANSNIH AKTIVNOSTI

9.4.1. Pojam i suština vanbilansnih aktivnosti bankePromene koje nastaju ne vezuju se direktno za sredstva i obaveze banke, te zbog toga i ne uzrokuju promene u bilansnoj strukturi banke. Dakle, suština ovih promena je, da se one dešavaju na tuđim sredstvima i obavezama, odnosno, da se one evidentiraju ‘ispod bilansne crte’ i da njihovi konačni rezultati mogu uticati na poslovni rezultat odnosno profit banke.


BANKE I RIZICI 245

1 2 3 4 5 16 17 25 10

% od ukupni

h portfoli

o sredst

ava

Godine dospeća

10%

5 55%

50% na kratki rok

50% na dugi rok


Vanbilansne aktivnosti se nazivaju i uslovljenim poslovnim operacijama banke. Poslovi se obave sada, naplaćuju se prihodi, a u budućnosti, dok je posao ‘živ’, može da dođe i do negativnih efekata za banku. Dakle, zato se vanbilansne aktivnosti i nazivaju uslovljenim, jer postoji rizik izvršenja tih obaveza u budućnosti i kada banka može snositi negativne posledice.

Rast vanbilansnih aktivnosti banaka je posledica:149

smanjvanja ‘prostora’ za zaradu, odnosno smanjenja neto kamtne margine, većih zahteva regulatornih agencija za povećanje kapitala banaka.

Konkurencija među bankama na području kamatnih stopa dovodi do povećanja pasivnih (povećanje izvora) i do smanjenja aktivnih kamatnih stopa (povećanje obima kredita), što se manifestuje kao smanjenje neto kamatnog prihoda odnosno, neto kamatne margine. To znači, da banke moraju tražiti mogućnosti da nadoknade taj deo prihoda iz drugih izvora, da bi, pri svim ostalim istim uslovima, zadržali nivo ostvarenih korporativnih profitnih performansi.

Nadoknadu ‘izgubljenih’ neto kamatnih prihoda banka može ostvariti na više načina. Prvi je, da poveća obim poslovanja, što se neminovno dobija kao posledica gornje aktivnosti kroz povećanje obima izvora i povećanje obima kredita. Međutim, po pravilu, samo to nije dovoljno da nadoknadi negativni efekat smanjenja neto kamatnog prihoda. Drugi važan način neutralisanja negativnog efekta na profit je povećanje nekamatnih prihoda, gde su vanbilansne aktivnosti jedan od bitnih izvora. Ovakvi uslovi poslovanja – potreba za većim prihodima s jedne, i zahtevi regulatorskih agencija za većim kapitalom, s druge strane, često iziskuju da se banke uključuju u sve složenije operacije svojih komitenata i klijenata, pri čemu se povećava broj limitirajućih faktora krajnjih ishoda takvih poslovnih aranžmana (kreditni rizik, rizik kamatne stope, valutni rizik).

9.4.2. Kvalitet, rizik i performanse vanbilansnih aktivnostiCiljne performanse vanbilansnih aktivnosti odnose se na generisanje nekamatnih prihoda od vanbilansnih aktivnosti kao što su: prihodi od provizije za izdate garancije, prihodi od otvorenih akreditiva itd. Na ovaj način se ‘poboljšavaju’ korporativne profitne performanse banke, pošto nekamatni prihodi u uslovima oštro izražene konkurencije u visini kamatnih stopa mogu ‘smanjiti’ kamatne prihode i tako smanjiti korporativne profitne performanse banke. Zahvaljujući prihodnom doprinosu

149 Prof. dr Uroš N. Ćurčić: Bankarski portfolio menadžment - Strategijsko upravljanje bankom, bilansima, kvlaitetom, bonitetom i portfolio rizicima banke, drugo prošireno i prerađeno izdanje, Feljton, Novi Sad, 2002, str. 594.

246 BANKE I RIZICI


korporativnim performansama od vanbilansnih aktivnosti, banka može značajno popraviti svoju ukupnu konkurentsku poziciju i ostvariti zadovoljavajuće profitne performanse.

Dakle, cilj banke je da uđe u one poslove vanbilansnih aktivnosti, koje će joj doneti visoke nekamatne prihode. Ovi poslovi su atraktivni zato što banka pri tome ne angažuje gotovo nikakva sredstva, a prihodi mogu biti značajni. Zbog toga, ovi poslovi predstavljaju veliki izazov za svaku banku. Međutim, ako stvari krenu loše, ovi poslovi mogu imati i negativne posledice po poslovanje banke, koje se mogu manifestovati kako gubicima, tako i drugim posledicama (nelikvidnost, nesolventnost). Dakle, ne samo da banka može da ‘izgubi’ ciljni prihod ili njegov deo, što će uticati na smanjenje korporativnih profitnih performansi banke, već može da ima i druge, trajnije posledice po bilansnu ravnotežu (narušavanje leveridža).

Smatra se, da vanbilansne aktivnosti najčešće kreirarju dve vrste portfolio rizika i to: kreditni rizik i rizik isporuke. Kreditini rizik se smatra najčešćom formom portfolio rizika vanbilansnih aktivnosti. Ogleda se u neizvršenju garantovanih obaveza od strane komitenta banke. To znači, da banka putem kredita suspstituiše, odnosno izvršava u celini obavezu umesto komitenta, pri čemu nastaje prinudna forma kredita. Tada se vanbilansno evidentirana garancija za plaćanje ‘pretvara’ u prinudni kredit i ‘seli’ u bilans banke, tj. u kreditni portfolio banke. Rizik isporuke u većini slučajeva se događa u području rizika operativne efikasnosti. Ovi rizici se manifestuju kako u okviru vanbilansnih aktivnosti, tako i u bilansnim transakcijama. To su sledeće vrste rizika isporuke: prevara, propust evidentiranja operacije, neizvršenja operacije, izvršenje operacije sa pogrešnim komitentom, propust naplate dospelih iznosa, greške u kompjuterskom sistemu. Posledice za banku mogu biti mnogobrojne: od nemogućnosti izvršenja, gubitka finansijskih sredstava, pa čak i do gubitka reputacije.

Pored navedena dva portfolio rizika, vanbilansne aktivnosti mogu ‘kreirati’ i rizik kamatne stope, valutni rizik, odnosno, rizik deviznog kursa, što takođe može dovesti do smanjenja ciljnih nekamatnih prihoda.

BANKE I RIZICI 247


Glava 10.

UPRAVLJANJE RIZIKOM KREDITNOG PORTFOLIJA

BANKE

248 BANKE I RIZICI

10.1. KREDIT I KREDITNI PORTFOLIO BANKE

10.1.1. Pojam i funkcije bankarskog kreditaNošenje sa sobom veće količine novca, odnosno srebra ili zlata pre nove ere, bio je, a i danas je, veoma rizičan postupak. Zbog tih okolnosti i izbegavanja rizika, trgovci su tada bili primorani da koriste potvrde o deponovanim novčanim sredstvima tzv. certifikate, radi plaćanja robe koju su nameravali kupiti u drugim, udaljenijim područjima ili državama. Te potvrde su davale pravo vlasniku na koga glase da može podići određenu količinu srebra, odnosno novca na trgovačkim postajama. Primerke ovakvih potvrda, koje su bile ispisane na glinenim pločicama, susrećemo oko 1.700. godine pre nove ere. 150

U vreme pojave novca, uostalom kao i danas, nije bilo niti može biti neke “ravnopravnosti” u njegovom posedovanju. Posedovanje novca u količini većoj od potreba, omogućavalo je njegovo privremeno selenje - pozajmljivanje onima, koji ga nisu imali dovoljno u datom momentu, a bio im je neophodan bilo za neki privredni poduhvat ili za konačnu potrošnju. Takvu transakciju, uz određene uslove, poznajemo pod nazivom “kredit”. 151

Međutim, “sa gledišta bankarskog poslovanja kreditom se smatra takav bankarski posao kod koga banka daje na kredit svom klijentu određenu ugovorenu sumu novca, a klijent se obavezuje da tu sumu vrati banci u ugovorenom roku, na ugovoreni način, kao i da banci plati određenu naknadu u vidu kamate.” 152 Putem bankarskog

150 Prva pozajmljivanja prvobitnog novca uz plaćanje kamate zabeležena su u Mesopotamiji u trećem milenijumu pre nove ere kada su se hramovi, blagajne vladara i privatnici, bavili poslovima kreditiranja. Naročito je poznata porodica Egibi iz Vavilona, koja je radije pozamljivalja svoja sopstvena sredstva drugima, nego što je primala i koristila tuđe depozite. Slično je bilo i u Grčkoj, kao i u drugim mediteranskim zemljama toga doba. Vidi o tomr detaljnije: Prof. dr Uroš N. Ćurčić: Marketing poslovne banke, drugo izdanje, Feljton, Novi Sad, 1997., str. 25.151 Reč kredit potiče od latinske reči “creditum” - zajam, odnosno “credo”, “credere”, što znači verovati. Izraz kredit podrazumeva odnos - najčešće ugovoreni - između lica ili subjekta koje je kredit dalo (kreditor) i lica ili subjekta koje je kredit uzelo (korisnik kredita), vidi: Financijski leksikon, Informator, Zagreb, 1967.godine, strana 223-225.152 Dr Milan Golijanin: Bankarstvo Jugoslavije - Teorija, organizacija, poslovanje, Treće dopunjeno i izmenjeno izdanje, Privredni pregled, Beograd, 1983.godine, strana 288.

BANKE I RIZICI 249


mehanizma, kredit omogućava zadovoljavanje najrzličitijih potreba građana, privrede i društva. Ovo je posebno važno sa stanovišta razvojne komponete društva u celini, ali isto tako i sa aspekta tekućih potreba pojedinca, privrede i društva.

Ovo nije karakteristično samo za pozajmljivanje novca, kao robe nad robama, već to mogu da budu i druge robe, stvari i usluge. Međutim, čini nam se logičnom veza novca i kredita, jer “kredit se najčešće izražava, nastaje i gasi u novcu, pa su novac i kredit najuže povezani. Do zasnivanja kreditnog odnosa između poverioca i dužnika dolazi iz težnje kad jedno lice, pravno ili fizičko, želi da svoja raspoloživa sredstva najcelishodnije upotrebi ili da preko kredita obezbedi plasman svojih roba ili da obavi neku drugu privrednu delatnost, a drugo pravno ili fizičko lice, za obavljanje određene privredne delatnosti ili za druge svoje potrebe, nema potrebna sopstvena sredstva, te ih pribavlja putem kredita." 153

Kredit podrazumeva više pojmova, od kojih možemo da razlikujemo: njegovu pravnu kategoriju, njegovu monetarnu kategoriju i njegovu vezu sa pojmom “poverenja”. Kredit kao pravna kategorija podrazumeva imovinsko-pravni odnos između dva fizička ili pravna lica (verovnika i dužnika), u kome verovnik ustupa dužniku svoj novac, robu, druge stvari ili usluge na određeno vreme i uz određene uslove. Kredit kao monetarna kategorija podrazumeva međusobno dobrovoljno ustupanje odnosno primanje kupovne snage između dva lica koje se reguliše ugovorom. Veza kredita i “poverenja” predstavlja neku vrstu prvobitne ocene kreditne sposobnosti, kojom se procenjuje da li neko ima dobar poslovni ugled, lično i poslovno poverenje, što je - otkad je kreditnog odnosa - bila veoma važna činjenica da li nekom odobriti odnosno dati kredit ili ne.154

10.1.2. Formiranje kreditnog portfolija bankeSva raspoloživa sredstva, banka po podmirenju obaveza (izdvajanja u obaveznu rezervu, vraćanje dospelih kreditnih obaveza i plaćanja drugih dospelih obaveza), treba da ulaže u plasmane. To su, pre svega, kreditni plasmani i plasmani u hartije od vrednosti, koji se jednim imenom nazivaju produktivna aktiva. Produktivna aktiva je bitna za banku, pošto plasmani generišu prihode banci, kao što su kamatni prihodi (kreditni plasmani i plasmani u obveznice) i prihodi po osnovu dividende (plasmani u akcije).

153 Ibidem, str. 289.154 Usko sa pojmom kredita vezani su i izrazi zajam i finansiranje. Pod zajmom se obično podrazumeva dugoročni zajam, dakle pozajmljen iznos novca na više godina. Pod pojmom kredit obično se podrazumeva kratkoročni kredit, dakle kredit do jedne godine. Međutim, naši pozitivni zakonski propisi ne prave takvu razliku i sve kreditne odnose, bez obzira bili oni kratkoročni ili dugoročni, tretiraju kao kreditni tj. kao kredit. Pojam finansiranje se najčešće dovodi u vezu sa davanjem sredstava bez obaveze vraćanja, tzv. bespovratno ulaganje novca, koje ustvari predstavlja daleko širi pojam.

250 BANKE I RIZICI

Dakle, osnovna svrha kreditne delatnosti banke je ostvarivanje prihoda putem naplate kamatne stope na odobrene kredite. Sve vrste kredita koje banka odobrava svojim komitentima i klijentima, vode se u okviru kreditnog portfolija banke. Kreditni portfolio banke podrazumeva grupu kredita ili ukupne kredite u aktivi banke, koji su od strane menadžment tima banke klasifikovani ili struktuirani po nameni i tipu korisnika kredita kao što su:

komercijalni krediti, stambeni krediti i/ili potrošački krediti.

Svaka od navedenih grupa kredita može da obuhvata razne vrste kredita kao na primer: komercijalni krediti obuhvataju kredite privredi: za povećanje obima proizvodnje, kredite za izvoz roba i usluga, kredite za uvoz robe i usluga, zatim kredite industrijskim preduzećima i firmama, kredite trgovini itd; kredite stanovništvu: stambene kredite, potrošačke kredite i agrarne kredite.

Prema tome, kreditni portfolio banke podrazumeva postojanje sledećih karakterističnih elementa:

vrste i ročnost kredita, visina i struktura kamatnih stopa, pokriće ili kolateral kredita, i zaštitnih kalauzula.

Kreditni portfolio može se posmatrati i kao kompleksni kreditni portfolio. Naime, kompleksni kreditni portfolio uključuje, pored obima i strukture plasmna, i izvore sredstava. Na strani izvora sredstava takođe je važno, da banka obezbedi adekvatne izvore za kreditne plasmane. Mada su upravo izvori sredstava osnova koja određuje obim i strukturu kreditnih plasmana, moguće je da se, ponekad, i deo izvora prilagođava izraženim interesima tražilaca kredita, kako sukcesivnim pribavljanjem izvora na tržištu novca i kapitala, tako i animiranjem novih depozitara i štediša.

Kvalitet kreditnog portfolija određuju tri ključna faktora: kapital, zarada i disciplina. Kapital banke je važan, pošto je ključni izvor kapitala zarada banke. 155 A ključni izvor zarade banke su prihodi od kredita. Disciplina kreditnog portfolija odnosi se na

155 Joseph F. Sinkey, Jr.: Commercial Bank Management in the Financial Services Industry, Third Edition, MacMillan Publishing Company, New York, 1989, str. 537.

BANKE I RIZICI 251


respektovanje, odnosno kontrolu troškova, kreditnih gubitaka i rasta kredita. Sledeći trošak banke, pored novca, odnosi se na plate zaposlenih i troškove uprave kreditnog portfolija. Banka čije zarada i kapital postaju slabiji, gubi kontrolu nad rastom i kvalitetom svog kreditnog portfolija. Kada se ovo desi u povezanosti sa eksternim nepovoljnim uslovima (kao što su pet faktora kreditne sposobnosti – “five Cs”), banka se tada može naći u finansijskim teškoćama.

Kvalitet kreditnog portfolia određuju sledeći faktori:156 (1) potpuna naslonjenost i usaglašenost sa strategijskim planom i kreditnom politikom banke; (2) precizno definisani ciljevi za svaku kategoriju koji moraju da ispunjavaju određene kriterije kao što su: specifični, merljivi, realni, relevantni, i vremenski ograničeni; (3) performanse moraju biti merljive i uporedive sa ukupnim rizikom prisutnim u portfoliju banke; (4) Rezultati i rizici kreditnog portfolija se moraju kontinuirano proveravati; (5) odluke se moraju donositi u skladu sa promenama, da bi se ostvarili ciljevi i sledeće finansijske performanse: ostvarili minimalni kreditni gubici, utvrdile cene rizika, i povećala produktivnost.

10.1.3. Ciljevi i politika kreditnog portfolija banke Ključni ciljevi kreditnog portfolija, o kojima prvenstveno brinu kreditni menadžeri, odnosi se na: obim, strukturu, vrste kreditnih usluga, naplatu kredita, visunu cena i profit, kao na slici br. 10-1.157


157 Šema sačinjena prema hipotetičnoj kreditnoj politici i ciljevima kreditnog portfolija banke.

252 BANKE I RIZICI

Kreditni menadžment tim

Ključni ciljevi kreditnog portfolija

ObimStrukturaUsluge

NaplataCenaProfit

Kreditni portfolio:KoncentracijaDospećeKamatne stopeObezbeđenjaNamenaTrendovi i kretanja

Kreditna politika:Vrsta poslaStruktura kreditaKontrola kreditaZakonski usloviUsklađenost sa politikom banke

Slika br. 10-1: Ciljevi kreditnog portfolija bankeU oblikovanju obima i strukture kreditnog portfolija banke, značajnu ulogu igraju karakteristike samog kreditnog portfolija, ali i ključni elementi kreditne politike banke. Stoga, kreditni portfolio mora respektovati odgovarajuće uticaje i uslove, kao što su:

koncentracija, dospeće, visina kamatne stope, vrsta obezbeđenja kredita, namene kredita, i trendovi kretanja.

Dobar deo tih uslova obezbeđuje se preko uticaja kreditne politike kao što su: vrsta posla, struktura kredita, kontrola kredita, zakonski uslovi, usklađenost sa politikom banke. Ostali uslovi regulišu se planom, a kreditni menadžeri tekućim odlukama “dopunjuju” potrebne elemente. Odnos između ovih različitih uticaja je direktan i interaktivan. Menadžment tim i kreditni menadžeri oblikuju kreditni portfolio banke. Na kreditne menadžere utiče opredeljenje banke izraženo kroz kreditnu politiku banke s jedne strane, i želja za liderstvom, s druge strane. Na kreditni proces, pored kreditnih menadžera, utiču i drugi faktori kao što je analiza kreditnog portfolija. Uticaj faktora i kreditnih procesa pokazuje navedena slika br. 10-2.

BANKE I RIZICI 253

KREDITI Nezavisno praćenje kredita

Analiza kreditnog portfolija

R E Z U L T A T: Mali gubici i

rezerveVisok kvalitet

prihoda

Liderstvo

Menadžeri kreditnog procesa

Kreditna politika


Slika br. 10-2: Uticaj kreditnih procesa na kreditni portfolio

Uspešno upravljanje rizikom kreditnog portfolija putem kreditnih procesa dovodi do pozitivnih rezultata, koji se manifestuju kao: mali gubici i rezerve i visok kvalitet prihoda.

10.1.4. Principi kreditiranja u uslovima rizikaSvi poslovi egzistiraju da bi zaradili prinos za preduzimanje rizika. Banke nisu različite u tom respektu u odnosu na ostale poslove, i kao ostali poslovi, one su uspešne samo toliko dugo koliko je procenjeni rizik realan i kontrolisan u okviru definisanih limita. Odluka o kreditu je stvar personalne procene i donosi se u kontekstu opšte kreditne politike banke, u pravcu ravnoteže između profitabilnosti i likvidnosti. Likvidnost će padati ako su krediti dugoročniji ili rizičniji po karakteru. Ali, istovremeno, profitabilnost bi trebalo da raste ako likvidnost opada, što izaziva kratkoročne posledice za banku.

Pre donošenja odluke o kreditu treba imati u vidu, da ni jedan kredit nije bez rizika i da ni jedna banka ne bi bila u stanju, da kontinuirano obavlja poslove ako nikada ne odobri rizičan kredit. Naravno, u trenutku donošenja odluke, ako banka odluči da ne odobri kredit, sigurno je da su razlozi jasni za donošenje takve odluke. Zato treba imati u vidu navedene principe, koje svrstavamo u dve grupe: prva grupa (prvih sedam) odnosi se na zajmodavca, a druga grupa (drugih jedanaest) odnosi se na budućeg zajmoprimca.158

Prva grupa - odnose se na zajmodavca: Kvalitet kredita je važniji nego korišćenje nove šanse. Svaki kredit trebalo bi da ima dva izlaza koji nisu povezani i ne egzistiraju od

početka. Karakter dužnika - ili korporacije, glavnog menadžmenta i deoničara - mora da

bude oslobođen svake sumnje, kao i njihov integritet. Ako ne razumete posao, nemojte odobravati kredit za njega. To je vaša odluka i vi se morate osećati komforno sa njom, saglasno vašoj

sopstvenoj proceni. Svrha kredita treba da sadrži bazu njegove otplate. Ako imate sve činjenice, vi ne trebate biti genije da donesete pravu odluku.

Druga grupa - odnosi se na zajmoprimca: Poslovni ciklus je neminovan. Premda je teža, procena kvaliteta menadžment tima kompanije je vitalnija nego

procenjivanje finansijskih izveštaja. Sigurnost kolaterala (zaloge) nije supstitut za otplatu kredita.

158 Roger H. Hale: Credit analysis – A Complete Guide, John Wiley & Sons, New York, 1983, str. 213-218.

254 BANKE I RIZICI

Gde se uzimaju hartije od vrednosti, profesionalno i nepristrasno mišljenje njihovih vrednosti i utrživosti mora biti dobijeno.

Odobravanje kredita manjim zajmotražiocima je rizičnije nego odobravanje kredita većima.

Ne dozvoliti slabu pažnju detaljima jer i kreditna administracija može na određen način pokvariti zdrav kredit.

Lokalne banke treba da budu učesnici u kreditiranju lokalnih zajmotražilaca. Ako jedan zajmotražilac želi brz odgovor, on je: NE! Ako kredit treba da bude garantovan, budite sigurni da interes garanta treba

proveriti isto tako dobro kao i zajmotražioca. Pogledajte, gde treba da se potroši bančin novac. Prvo mislite na banku. Rizik raste kada se kreditni principi prekrše.

Postoji nekoliko formi kriterija koji služe kao opšta baza za evaluiranje svih tipova bankarskih kredita. Najpoznatiji među njima je kriterijum poznat kao tri P (“three P”): prikladnost aranžiranja povrata kredita (“payment”), validnost svrhe za koju se kredit odobrava (“purpose”, i sigurnost konačne naplate kredita (“protection”).159

Sigurnost naplate kredita je sadržana u prva dva kriterija, ali uključuje i dodatna tehnička razmatranja zaštite protiv nepredviđenih okolnosti. Smatra se, da je kreditiranje više umešnost nego nauka. Poenta je u tome, da banka ignoriše rizik ili prinosi žrtvu razumnoj sigurnosti. Kredit za koji je jasno da je nesiguran, banka ne bi trebalo da ga odobri. Međutim, apsolutne sigurnost nema. Ona nije čak ni najbolja mera pouzdanosti, pa kompetentan i sa bogatom maštom kreditni referent, može često da aranžira siguran kredit i u graničnim kreditnim situacijama.

Analiza kvaliteta kredita vrši se na dva nivoa: (a) na nivou specifičnih racio pokazatelja: miksa kredita, dospeće kredita, racija kreditnih gubitaka i analize zarade; i (b) na nivou limitirajućih faktora: nivoa do kojeg krediti nose rizik i da li su dozvoljeni dodatni, kako se reflektuju na karakteristike portfolija i kreditnu politiku, nivo do kojeg zarada na kredite značajno reflektuje veću zaradu nego konkurencija, koja može održati veće potencijalne kreditne gubitke od rizičnijih kredita obezbeđivanjem veće zarade.

159 Frank P. Johnson and Richard D. Johnson: Commercial Bank Management, The Dryden Press, New York, 1985, str. 285.

BANKE I RIZICI 255


10.2. KREDITNI RIZIK BANKE

10.2.1. Suština kreditnog rizika zajmotražiocaRizik je neraskidiva komponenta svakog prosečnog ili normalnog kreditnog posla. Zato banka kao kreditna institucija mora obaviti sva prethodna sagledavanja i analizu poslovanja zajmotražioca, kako bi se preventivno, ali i posledično, zaštitila od mogućih kreditnih rizika. Kreditni rizik banke podrazumeva nemogućnost ili nevoljnost zajmotražioca da odobreni i iskorišćeni kredit može i hoće da vrati banci. Na mogućnost i volju zajmotražioca ili korisnika kredita utiču mnogobrojni faktori, kako oni koji su pod kontrolom zajmotražioca (endogeni faktori – delokrug upravljačke diskrecije i filozofije), tako i oni koji su van kontrole zajmotražioca ili korisnika kredita (egzogeni faktori – stanje ekonomije, prirodne okolnosti).

Iako je modeliranje kreditnog rizika, odnosno njegove funkcije, relativno lako postaviti u opštem obliku, veoma je složen proces njegovog konkretnog utvrđivanja i merenja. Ključnu ulogu u tom procesu ima analiza i ocena kreditne sposobnosti zajmotražioca da utvrdi.

(1) da li je i da li će biti zajmotražilac s p o s o b a n da vrati kredit kada bude dospeo; i

(2) da li je i da li će biti zajmotražilac s p r e m a n da vrati kredit u vreme kada kredit bude dospeo.

Praksa američkih i evropskih banka u ovom segmentu bankarskog poslovanja je veoma razuđena, pa su se razvile razne koncepcije i modeli za analizu i ocenu kreditne sposobnosti zajmotražioca. U poslednjoj deceniji u tom poslu su značajno napredovale i naše banke.

Sam pojam kreditne sposobnosti različito je definisan u literaturi, pri čemu se polazilo i od različitih načina merenja. Ako se pođe od toga da je kreditna sposobnost zajmotražioca ‘‘mogućnost uzimanja, korišćenja i vraćanja kredita pod određenim (ugovorenim) uslovima kreditiranja”,160 onda se kao osnovni problem postavlja pouzdano merenje te mogućnosti uzimanja, korišćenja i vraćanja kredita. Merenje mogućnosti uzimanja, korišćenja i vraćanja kredita odnosno kreditna sposobnost zajmotražioca merila se tradicionalno merenjem imovine zajmotražioca, što je predstavljalo relativno sigurnu osnovu poverenja banke u zajmotražioca.161

160 P.Jurković: “Razvojna i kreditna sposobnost investitora” u zborniku: Poslovne finansije, Narodne novine, Zagreb, 1980. godine, str. 206.

161 F. Leitner: Bilanztechnik und Bilanzkritik, X Aufl. Berlin, 1933. godine, str. 303.

256 BANKE I RIZICI

Banka se pre odobravanja kredita mora, koliko god je to moguće, treba uveriti da je maksimalno zaštićena od više vrsta rizika, od kojih su tri najznačajnija i proizilaze iz sagledavanja:

Moralni rizik se vezuje za lične osobine zajmotražioca, njegov poslovni ugled i karakteristike menadžmenta preduzeća čiji je vlasnik ili njime upravlja. Poslovni rizik se vezuje za kapacitet preduzeća shvaćen u dvostrukom smislu: kao stvarni proizvodno-tehnički kapacitet i kao finansijski kapacitet odnosno izvor prihoda za vraćanje duga. Poslovni rizik se često ‘pokriva’ kolateralom, što omogućava smanjenje poslovnog rizika na kritičnim tačkama. Rizik vlasništva se vezuje za kapital zajmotražioca. Posebnu ulogu ovaj elemenat ima u odobravanju hipotekarnih kredita, a u savremenim uslovima više označava odgovarajuću strukturu sredstava i izvora sredstava zajmotražioca.162

10.2.2. Vrste i funkcija kreditnog rizikaKao što smo videli, u osnovi postoje dve vrste kreditnog rizika: jedna je vezana za povrat glavnice ili rata glavnog duga, a druga je povezana sa plaćanjem kamate kao prinosa na plasirana sredstva. Međutim, pojedini autori smatraju da postoji šira skala rizika koji su povezani sa odobravanjem kredita. Prema E.I. Altman-u, najvažnije kategorije rizika koje su u vezi sa funkcijom komercijalnog kreditiranja su:163

(1) kreditni rizik ili rizik vraćanja kredita, (2) rizik ulaganja ili rizik kamatne stope, (3) rizik kontribucije kreditnog portfolija, (4) operativni rizik, (5) rizik prevare i malverzacija, (6) rizik sindikacije kredita.

162 Vidi opširnije: Glenn G.Munn and F.L.Garcia: Encyclopedia of Banking and Finance, Eighth Edition, Revised and Expanded, Bankers Publishing Company, Boston, 1983. godine, str. 159, 176, 191. i 229.163 Edward I. Altman: Managing the Commercial Lending Process, u knjizi: Handbook for Banking Strategy, Edited by: Richard C. Aspinwall and Robert A. Eisenbeis, John Wiley & Sons, New York, 1985. godine, str. 483.

BANKE I RIZICI 257

karaktera (“character”) = moralni rizik (“moral risk”),kapaciteta (“capacity”) = poslovni rizik (“business risk”)kapitala (“capital”) = rizik vlasništva (“property risk”).


Kreditni rizik je izražen kroz kvalitet kredita, koji zavisi od uspešnosti banke, da “savlada” prepreke na putu sigurnosti vraćanja kredita. Naime, u celokupnom procesu kreditiranja, samo se dve tačke smatraju uspešnim i izvesnim: prva kada se kredit odobri, a druga kada se kredit vrati. Sve ono što se dešava između ove dve tačke je neizvesnost i “borba” banke sa korisnikom kredita, da bi se kredit vratio o roku ili uopšte vratio. Možda o tome može više da “kaže” sledeća slika br. 10-3, koja ilustruje sigurnosne zone plasiranih sredstava, odnosno kredita sa odgovarajućim obezbeđenjima sigurnosti vraćanja kredita.164

Slika br. 10-3: Sigurnosne zone plasiranih sredstava banke

Iz navedene slike br. 10-3 je vidljivo, da neke banke preferiraju ne samo jednu sigurnosnu zonu, kao što je to na primer kolateral, već najmanje dve, pa čak i više, tri. Naime, primarna sigurnosna zona kredita (1) je dovoljan prihod, odnosno pozitivan novčani tok (“cash flow”), iz koga će korisnik kredita otplaćivati kredit. Druga sigurnosna zona kredita (2) je imovina u bilansu stanja banke, koja se može dati u zalogu kao garancija ili likvidna imovina, koja se može prodati za gotovinu, kako bi se obezbedile “rupe” u novčanom toku komitenta. Konačno, za firmu može da garantuje i njen vlasnik svojom ličnom imovinom (3 zona), da bi obezbedio vraćanje kredita.

164 Peter S. Rose, Menadžment komercijalnih banaka, (naslov originala: Commercial Bank Management), četvrto izdanje, prevod, MATE Zagreb, 2003, str. 534.

258 BANKE I RIZICI

3)Lična jemstva i založna prava

vlasnika firme ili supotpisnika kredita.

2)Sredstva iz bilansa stanja tražioca kredita

i kolateral koji se daje u zalog.

1)Očekivani profit tražioca kredita,

prihod ili novčani tok (cash flow).

Iznos duga banci, koji je izložen riziku,

jednak je glavnici kredita sa svim

kamatama, umanjen za sve depozite

dužnika.

10.2.3. Relativizacija kreditnog rizika Izloženost banke kreditnom riziku zahteva aktivnost menadžment tima u tri međuzavisne faze:165 Prvo, menadžment tim mora identifikovati sistemske rizike koji se smatraju karakterističnim za kreditni portfolio. U ovom sagledavanju važnu ulogu igraju statistička i ekonomska analiza, ali često puta i veliko bankarsko iskustvo. Drugo, mora da bude dizajniran i instaliran sistem izveštavanja sa jednim brojem odgovarajućih upravljačkih kategorija kredita. Potencijalni korisnici mogli bi da budu sortirani u set kategorija koji pokrivaju glavninu reakcija na eksterne udare. Treće, menadžment tim mora odrediti različite premije rizika za tipove, odnosno vrste kredita za koje veruje da postoje različite izloženosti riziku.

Banka može da vrši preventivnu i naknadnu relativizaciju kreditnog portfolio rizika. Preventivna relativizacija rizika kreditnog portfolia obuhvata:166

analizu i ocenu kreditne sposobnosti zajmotražilaca, uzimanje kolaterala ili zaloge za ‘pojačanje’ kreditne sposobnosti, ugrađivanje u ugovoru o kreditu određenih zaštitnih klauzula, ugovaranje određenih vrsta kamatnih stopa (promenjivih), diversifikaciju kreditnog portfolija, distribuciju kreditnog portfolija, i planiranje sredstava za buduće gubitke u kreditnom portfoliju.

Naknadna relativizacija rizika kreditnog portfolija obuhvata:

diversifikaciju kreditnog portfolia, veličinu pojedinačnog kredita, klasifikaciju kredita (klasifikovana aktiva), rezerve za pokriće gubitaka kreditnog portfolija, adekvatnost kapitala banke, i utrživost zaloge.

165 Mark J. Flannery: A Portfolio View of Loan Selection and Pricing, u knjizi: Handbook for Banking Strategy, Edited by: Richard C. Aspinwall and Robert A. Eisenbeis, John Wiley and Sons, New York, 1985, str.457.166 Joseph F. Sinkey, Jr.: Commercial Bank Management in the Financial Services Industry, Third Edition, MacMillan Publishing Company, New York, 1989, str. 548-549.

BANKE I RIZICI 259


Naravno, neke postupke relativizacije je teško razdvojiti, pa se oni pojavljuju u obe navedene grupe. Ponašanje kreditora u pravcu preduzimanja nivoa kreditnog rizika, koji nije direktno vidljiv, reflektuje se između ostalog u kreditnoj politici banke, kvalitetu kreditne analize banke, kreditnom nadzoru i ekspertizama kreditnih referenata. Ekspertize kreditnih referenata su izraz njihove sposobnosti, obučenosti i iskustva u ovim poslovima.

10.3. UPRAVLJANJE RIZIKOM KRATKOROČNOG KREDITA

10.3.1. Kreditna politika i odluke o kreditu Kreditna politika banke treba da predstavlja, s jedne strane, okvir kreditne aktivnosti banke i, s druge strane, jasnu svakodnevnu operativnu proceduru sa ciljem da se kreditna strategija i procedura razume i efikasno koordinira putem bančine organizacione strukture. Kreditna politika treba da je u pisanoj formi i da teži ka maksimiranju profitabilnosti kreditne aktivnosti u okviru prihvatljivog rizika za banku. Razvoj kreditne politike zahteva kompatibilnost sa njenim poslovnim ciljevima, marketing i kreditnim strategijama. Kreditni portfolio kod većine poslovnih banaka ima najveće učešće u njihovoj ukupnoj aktivi i predstavlja osnovni izvor prihoda banke. Važno je da banka ima odgovarajući stručni kadar, koji će biti garancija za odgovarajući nivo kvaliteta kreditnog porfolija i održavanje nivoa kreditnih gubitaka sa obimom rasta kreditne aktive.

Donošenje odluke o kreditu je proces koji se odvija u nekoliko faza i na nekoliko nivoa. Može se reći da ne postoji rizik odobrenja kredita, već rizik vraćanja kredita koji treba sagledati prilikom odobravanja kredita. Bitnu komponentu tog procesa čine stručni kadrovi – kreditni menadžeri, osposobljeni za kreditnu analizu. Faze i element donošenja odluka o kreditu u praksi američkih komercijalnih banaka dajemo grafički prikaz na slici br. 10-4.167

Iz navedenog šematskog prikaza procesa ispitivanja i provere za odobravanja kredita vidljiv je i proces formiranja cene kredita i uticaj kreditnog posla na profit i zaradu deoničara (dividendu). Naime, kad potencijalni korisnik kredita podnese zahtev za odobravanje kredita, primarna koncentracija pažnje kreditnog referenta je usmerena na volju i mogućnost tražioca kredita da vrati kredit. Banka će biti zadovoljna ako utvrdi da će korisnik kredita - dužnik vratiti kredit u skladu sa odredbama originalnog ugovora o kreditu i da dužnik poseduje ili će posedovati sredstva za vraćanje kredita. Proces provere prethodne volje i mogućnosti tražioca kredita i analiza elemenata kredita (“five Cs of credit”) mogu dati odgovor na to pitanje.

167 Duane B. Graddy and Austin H. Spencer: Managing Commercial Banks - Community, Regional and Global, Prentice Hall Englewood Cliffs, New Jersey, 1990. godine, str. 458.

260 BANKE I RIZICI

Slika br. 10-4: Šematski prikaz tačaka rizika u procesu odobravanja kredita

10.3.2. Kreditna analiza i ocena kreditne sposobnosti Osnovni razlog za izradu kreditne analize poslovanja zajmotražioca je merenje rizika ili neplaćanja odnosno nevraćanja kredita koji treba da mu se odobri. Mnogi faktori mogu uticati da poslovanje zajmotražioca u budućnosti bude nedovoljno rentabilno ili čak nerentabilno da zajmotražilac ostvari gubitak. Uzroci takvom poslovanju zajmotražioca mogu biti različiti, počev od uzroka izazvanih višom silom (vremenske nepogode, poplave, suše, grad, politički nemiri, rat), uzroka ekonomske prirode odnosno tržišnih faktora (opšta privredna recesija, inflacioni trendovi, energetska kriza), pa do kadrovskih faktora, kao što su planirane ili neplanirane promene menadžmet tima, odlazak ili smena pojedinih visoko stručnih specijalista itd.

Osnovna svrha izrade kreditne analize je, da utvrdi postoji li i da li će i ubuduće postojati volja i sposobnost odnosno mogućnost zajmotražioca da otplaćuje eventualno

BANKE I RIZICI 261


odobreni kredit u skladu sa uslovima ugovora o kreditu. Banka odnosno kreditni referent mora utvrditi stepen rizika i volje i mogućnosti, koji mora preuzeti na sebe i u slučaju da rok vraćanja kredita može biti i produžen. Odnosno, ako jedan kredit treba da bude odobren, potrebno je precizno definisati uslove pod kojima će biti odobren. Pri tome treba imati na umu da je neke od faktora koji utiču na sposobnost i mogućnost zajmotražioca da će vraćati kredit teško ili čak vrlo teško proceniti. Međutim, tu procenu mora uraditi kreditni referent banke na što je moguće realniji način kroz pripremu finansijskih projekcija. Pri tome je od značaja kako ekonomska prošlost i sadašnjost tako i ekonomska budućnost zajmotražioca.

Suština ocene kreditne sposobnosti svodi se na analizu i ocenu karakteristika i specifičnosti kredita kao komponenti kreditnog rizika. U principu, svaki kreditni posao ima svoje karakteristike i specifičnosti i traži poseban pristup i proveru sa aspekta analize i ocene kreditne sposobnosti zajmotražioca. Koncepcija analize kreditne sposobnosti zajmotražioca poznata je u literaturi pod nazivom pet kreditnih elemenata odnosno ‘five Cs of credit’.168 Za ove potrebe mi ćemo se ograničti na kratak opis analize ovih pet faktora, čijom konsekventnom primenom treba doći do što pouzdanije dijagnoze ekonomskog i finansijskog stanja zajmotražioca. Suština analize je na dobijanju što pouzdanijih odgovora na sledeća pitanja:

(1) Da li će zajmotražilac moći izvršavati svoje obaveze onako kako dospevaju? (2) Da li su realna i likvidna njegova potraživanja i kurentne njegove zalihe? (3) Da li zajmotražilac dostiže zadovoljavajući obim prodaje i u odnosu na uloženi

obrtni i fiksni kapital? (4) Da li zajmotražilac zarađuje realnu stopu prinosa na obim prodaje, sredstava i

neto vrednosti ? (5) Do koje granice se može smanjivati stopa profita zajmotražioca, a da se pri tom

ne ugrozi njegova sposobnost da izmiruje obaveze kao što su kamate, renta ili otplata kredita?

(6) Koliko će se, u slučaju bankrotstva zajmotražioca, smanjiti vrednost njegove aktive u odnosu na bilansne vrednosti do momenta kada kreditori počnu snositi gubitke po osnovu datog kreditnog posla?

(7) Da li je finansijsko stanje zajmotražioca stabilno, nestabilno ili nešto između?169

168 Klasična koncepcija analize kreditne sposobnosti zajmotražioca uključivala je samo prva tri faktora tj. ‘3 Cs of credit’(‘Character’,’Capacity’,’Capital’), dok je moderna koncepcija inkorporirala u svoju ‘formulu’ još navedena dva (‘Collateral’ i ‘Conditions’). Naravno, savremeno poslovanje preduzeća ne odvija se danas samo unutar zemlje već i sa inostranstvom, pa se ova koncepcija proširuje i drugim faktorima, kao što su rizik zemlje sa kojom preduzeće ima poslovne odnose (‘country risk’) i drugo. Vidi o ovome detaljnije: Jack R. Crigger: An Ocean of ‘Cs’, u The Journal of Commercial Bank Lending, December 1975. godine, str. 2-8.169 Edward W. Reed and Edward K. Gill: Commercial Banking, Prentice-Hall, Englewood Cliffs, New Jersey, 1989. godine, str. 234.

262 BANKE I RIZICI

U zavisnosti od toga da li zajmotražilac traži kratkoročni, srednjoročni ili pak dugoročni kredit, nužno je u analizu i ocenu kreditne sposobnosti inkorporirati odgovarajuću vremensku dimenziju. To je naročito važno za projekciju rentabilnosti zajmoprimca za vreme trajanja obaveze vraćanja kredita. Ova projekcija zahteva proučavanje: konkurentskih uslova, uslova ponude i tražnje i buduće perspektive grane zajmotražioca. Isto tako, ova projekcija zahteva i pažljivu analizu njegove snage i slabosti, kao što su: kvalitet menadžmenta, efikasnost njegove organizacije proizvodnje, efektivnost njegovog marketinga, zdravlje njegovih zaposlenih, fizička kondicija opreme, raspoloživost i cena radne snage, sirovina i materijala, te vrednost bilo kojih neopipljivih stvari kao što su patentno pravo i licencni ugovori i mogućnost eventualnih obaveza.

Primenu tehnike diskriminacione anlaize u “credit scoring” modelu možemo videti na primeru kompanije “M”, što se vidi u pregledu br. 10-1.

Pregled br. 10-1: Primer jednog kreditnog skoring modela kompanije “M” Karakteristike Rang Zbir

bodova Važnost Ukupn

a važnost

Vreme u poslu(delatnosti)

Manje od 1 godine = -2Više od 6 godina = 5 -1 1 -1

Menadžment iskustvo

Manje od 5 godina = 0Više od 10 godina = 5 5 3 15

Dug / neto vrednost racio

Više od 2,0X = -1Manje od 0,5X = 4 0 2 0

Stepenkonkurencije

Visok stepen = 0 Monopol = 2 1 1 1

Trgovačko iskustvo

Slabo = 0 Odlično= 5 4 3 12

Uvažavanje menadžmenta

Nisko uvažavanje = -2Visoko uvažavanje = 2 1 2 2

Tok gotovine

< 1 % od prodaje = -2> 2 % od prodaje = 5 3 3 9

Ukupna važnost bodova 38

Osnovni podaci za kompaniju ”M” su: da je u poslu dve godine, njen vlasnik i menadžer je ranije radio kao menadžer 13 godina; iz bilansa se vidi njegov debitni/neto vrednost racio 1,2 do 1; kredite vraća uredno; a nekoliko računa je platio

BANKE I RIZICI 263


sa zakašnjenjem do 30 dana; ima povoljnu ocenu menadžmenta (nije bilo bankrota); obim prodaje kompanije je bio USD 37 miliona; tok gotovine USD 5 miliona za prethodnu godinu; najviše od toga je uloženo u opremu da bi se proširio posao.170

U navedenom primeru datom u pregledu br. 10-1. kompanija “M” dostigla je vrednost zbira bodova 38, što pokazuje da ona (kao i sve one koje imaju više od 30 bodova), imaju jako opravdanje za kredit i odličan kreditni rizik. A granica da se može odobriti kredit je najmanje 30 bodova. Ako je ukupan zbir bodova manji od 12, tražilac kredita se automatski odbija. Ako je zbir bodova između 12 i 30, takvi zajmotražioci se moraju dalje analizirati. Tako u okviru ovog raspona bodova imamo sledeće klasifikacije zajmotražioca: sa zbirom 12 do 17 bodova zajmotražiocima je, kao marginalnim, neophodno obezbeđenje kredita putem garancija ili akreditiva; kompanije sa zbirom 18 do 25 bodova mogu biti kreditno prihvatljive, ali se mora pribaviti još više dodatnih informacija; kompanije sa zbirom bodova 26 do 30 su obično dobre i zadovoljavaju kreditni rizik, ali je nužan makar rutinski pregled kreditnih informacija pre odobravanja kredita.

10.3.3. Faktori ocene kreditne sposobnosti zajmiotražiocaPošto je analiza kreditne sposobnosti zajmotražioca osnova na kojoj treba da se zasniva i izvede ocena o njegovoj kreditnoj sposobnosti, neophodno je uzeti u obzir sve okolnosti koje su od uticaja za takav sud. Pri tome je neophodno analizirati sve pojave vezane za prošlost i sadašnjost zajmotražioca. I ne samo to. Analizom treba obuhvatiti i buduće uslove poslovnog ambijenta zajmotražioca srazmerno dužini nameravanog perioda kreditiranja.

Stručni ljudi - kreditni referenti u američkom poslovnom bankarstvu već duži niz godina se za pripremu odluke o kreditu služe analizom tri odnosno pet faktora kreditne sposobnosti nazvanim ‘3 Cs of Credit’ odnosno ‘5 Cs of Credit’, pri čemu se smatra da su prva tri bitna, a da druga dva samo upotpunjuju i proširuju analizu ekonomskog ambijenta zajmotražioca i ukazuju na mogućnost obezbeđenja datog kredita.171

170 Richard Bort: Corporate Cash Management Handbook, Warren Gorham and Lamont, Boston, 1989. godine, str. 4-15.

171 Brojna je američka bankarska literatura u kojoj se navode i analiziraju ovi faktori. Njihova interpretacija je manje-više ista, samo je razlika u dubini poniranja u analizu svakog pojedinačnog faktora. Mi ćemo se poslužiti samo onim tekstovima koji na najbolji mogući način ili najsažetije izražavaju elemente merenja kreditnog rizika. Da navedemo samo neke: (1) William H. Bryan: The Banker and the Credit Decision, u knjizi: Bank Credit, Edited by Herbert V. Prochnow, Harper & Row, Publisher, New York, 1981. godine, str. 2-4.; (2) Eduward W. Reed & Eduward K. Gill: Commercial Banking, Fourth Edition, Prentice-Hall, Englewood Cliffs, 1989. godine, str. 216-221.; (3) Steven J. Beck: Financing Leveraged Buyouts, u knjizi: The Bankers’ Handbook, Third Edition, Edited by William H. Baughn, Thomas I. Storrs and Charls E. Walker, Dow Jones-Irwin, Homewood Illinois, str. 743-750.; (4) Joseph F. Sinkey:

264 BANKE I RIZICI

Naša savremena bankarska praksa je u dobroj meri prihvatila metode analize kreditne sposobnosti zajmotražioca prema praksi banaka u visoko razvijenim tržišnim privredama, kao što je to SAD. U praksi američkog poslovnog bankarstva, u analizu kreditne sposobnosti zajmotražioca obično se uključuje već navedenih pet faktora, tzv. ‘five Cs of credit’, kao što su:

(1) karakteristike zajmotražioca (‘character’) ili volja za plaćanje, (2) kapacitet zajmotražioca (‘capacity’) ili sposobnost - mogućnost plaćanja, (3) kapital zajmotražioca (‘capital’) ili bogatstvo dužnika, (4) uslovi obezbeđenja kredita (‘collateral’), zaloga ili osiguranje, ako je potrebno, (5) uslovi poslovanja zajmotražioca (‘conditions’) odnosno ekterni, ekonomski

uslovi.

Ovih pet navedenih faktora upravljanja kreditom (Cs) izražava se i kao: (1) karakter, dobar građanin (‘character’ ili ‘good citizen’), (2) kapacitet ili tok gotovine (‘capacity’ ili ‘cash flow’), (3) kapital ili bogatstvo, (‘capital’ ili ‘wealth’), (4) zaloga ili obezbeđenje, (‘collateral ili security’) i (5) uslovi ili ekonomski ambijent (‘conditions’ ili ‘economic environment’).172 Veze i karakteristike navedenih faktora sa vrstama rizika pokazuje pregled br. 10-2.

Pregled br. 10-2: Veze faktora ocene kreditne sposobnosti i rizika1. Karakter (‘character’) - dobar građanin - moralni rizik 2. Kapacitet (‘capacity’) - tok gotovine - poslovni rizik 3. Kapital (‘capital’) - bogatstvo - imovinski rizik 4. Kolateral (‘collateral’) - sigurnost - rizik zaloge5. Uslovi (‘conditions’) - konjunktura - tržišni rizik

Prva četiri kriterijuma odnose se na ocenu sposobnosti plaćanja zajmotražioca, dok se peti kriterijum odnosi na opšte uslove poslovanja u grani zajmotražioca.173

Commercial Banks Financial Management in the Financial Services Industry, Third Edition, MacMillan Publishing Company, New York, 1989. godine, str. 495.; (5) Duane B. Graddy and Austin H. Spencer: Managing Commercial Banks - Community, Regional and Global, Prentice-Hall Englewood Cliffs, New Jersey, 1990. godine, str. 459-460, i druga literatura, koja je korišćena u ovom radu, a nalazi se konkretno navedena u spisku literature.

172 Sinkey, ibidem, str. 495.173 Dr Boško Živković i Zorica Vidić: Analiza i ocena kreditne sposobnosti preduzeća u američkom komercijalnom bankarstvu, Jugoslovensko bankarstvo 5/89, UBJ,

BANKE I RIZICI 265


(1) Karakter zajmotražioca Savremeni pristup sagledavanju karaktera zajmotražioca je dobio nešto drugačiji sadržaj nego što se to može zaključiti iz samog izraza ‘karakter’. Naime, uže shvatanje izraza ‘karakter’, ili pak karakteristike zajmotražioca, polazi od opisivanja njegovih ličnih osobina stavljajući u fokus njegovu spremnost da vrati kredit pod ugovorenim uslovima. Šire shvatanje karaktera zajmotražioca uključuje i druge elemente u analizu za ocenu njegove kreditne sposobnosti, pa se dolazi do odvojene analize i ocene:

(1) karakteristika zajmotražioca u smislu njegovih osobina i njegovog poslovnog ugleda i (2) karakteristika preduzeća kojim on upravlja kao vlasnik ili menadžer.

Najpogodinije elemente i indikatore za ocenjivanje karaktera zajmotražioca u smislu njegovih ličnih osobina i poslovnog ugleda oboje preporučuje R. Bartles,174 dajemo u pregledu br. 10-3. Pregled br. 10-3: Elementi i indikatori karaktera zajmotražioca

Elementi Indikatori Odgovornost Osobine ličnosti menadžera - vlasnika preduzeća Integritet Poslovna iskustva sa zajmotražiocem: sopstvena iskustva i

iskustva njegovih najvažnijih kupaca i dobavljačaTačnost Blagovremenost izmirenja obavezaDoslednost Stanje poslovnih knjiga (ažurnost, preglednost, pouzdanost)

Što se tiče karaktera preduzeća, u uslovima odvojenosti svojine od upravljanja preduzećem bez obzira ko je vlasnik, sa stanovišta kreditne sposobnosti važniji je karakter preduzeća od karaktera pojedinca kao menadžera ili vlasnika preduzeća. Zato se pod izrazom ‘karakter’ nastoje otkriti osobine preduzeća kao što su: (1) poslovna reputacija, (2) pripadnost vrsti delatnosti i (3) pravni status.Smatra se da se najpouzdanije informacije o kvalitetu upravljanja preduzećem dobijaju procedurom finansijske analize. Ispitivanje kvaliteta upravljanja preduzećem zasniva se na proveri nekoliko ključnih elemenata funkcionisanja menadžmenta u preduzeću kao što su: (1) sposobnost da formuliše i realizuje razvojnu i tekuću poslovnu politiku, (2) horizontalna i vertikalna efikasnost menadžmenta preduzeća i (3) lična i kolektivna sposobnost menadžmenta za donošenje i realizovanje strategijskih odluka. Izvori informacija o poslovnoj reputaciji zajmotražioca su:

Beograd, maj, 1989. godine.

174 R.Bartles: Credit Management, The Ronald Press Company, New York, 1967. godine, str. 312-318; i Ranko Jelić: Rizici u poslovnim bankama, analiza i regulisanje, Beograd, 1988. godine, magistarski rad, strana 38-39, preuzeto iz: Rizici u bankarskom poslovanju, redaktor: dr Branko Vasiljević, Fokus, Beograd, 1990. godine, str. 33, 35. i 36.

266 BANKE I RIZICI

neposredni intervjui sa menadžment timom preduzeća, uvid u poslovne knjige i intervjui sa najvažnijim poslovnim partnerima preduzeća.

(2) Kapacitet zajmotražioca Pod kapacitetom zajmotražioca se podrazumeva njegova sposobnost da otplaćuje - vraća odobreni i uzeti kredit. Po nekim autorima, kapacitet zajmotražioca kao faktor kreditne sposobnosti podrazumeva kapacitet u dvoznačnom smislu: (1) kao proizvodni kapacitet i (2) kao finansijski kapacitet.175 Međutim, veći broj autora smatra da je u analizi kapaciteta preduzeća poenta na finansijskim tokovima i da se kapacitet meri očekivanim neto tokom gotovine (‘net cash flow’). Naime, banku kao kreditora prvenstveno interesuje da li će zajmoprimac imati pozitivan neto tok gotovine i da li će moći u narednom periodu ostvariti dovoljan profit za vraćanje kredita bez narušavanja i ugrožavanja dostignutog nivoa poslovanja. Zajmoprimac može vratiti kredit banci koristeći jedan od sledećih izvora: (1) ostvarenu dobit, (2) prihod ostvaren prodajom aktive, (3) prihod ostvaren prodajom deonica i (4) sredstva dobijena od drugih kreditora. Za analizu kapaciteta preduzeća kao faktora kreditne sposobnosti važno je obezbediti odgovarajuće informacije. Za analizu kapaciteta zajmotražioca, važnu ulogu ima analiza elemenata i indikatora navedenih u pregledu br. 10-4.

Pregled br. 10-4: Elementi i indikatori kapaciteta zajmotražiocaElementi Indikatori

Dobit Obim prodaje Margina profita - dobiti

Buduća dobit Obim posla i njegova priroda Postojeći dug Lokacija

Struktura troškova Licence i marke proizvoda Tržišna reputacija preduzećaKvalitet upravljanja Kontinuitet odnosno prekid u poslovanju Kratkoročni i dugoročni dugovi Operativni troškovi

Kapacitet ne reflektuje samo anticipativni tok gotovine, već i druge zahteve ovog priliva. Ako druge obaveze ili prioritetni zahtevi, na primer plate ili porez, apsorbuju projektovani priliv, mogao bi se pojaviti nedostatak sredstava za vraćanje kredita. Time bi se verovatno morale koristiti jedna ili više preostalih nabrojanih mogućnosti za vraćanje kredita.

175 R. Jelić, ibidem, str. 38.

BANKE I RIZICI 267


(3) Kapital zajmotražioca Kapital zajmotražioca kao faktor kreditne sposobnosti podrazumeva finansijsku vrednost komitenta odnosno njegove firme i meri se kao neto vrednost imovine vlasnika, a dobija se tako što se od ukupnih sredstava (aktive) oduzmu ukupne obaveze (pasiva). Kapital reflektuje akumulirano bogatstvo zajmotražioca i u određenom obimu je indikator uspeha u prošlosti. Pri tome treba imati u vidu da je merenje kapitala subjekt iskrivljenosti prouzrokovan varijacijama vrednovanja specifičih sredstava (aktive). Pri tome treba biti obazriv pošto obično knjigovodstvena vrednost ne reflektuje tržišnu vrednost. Za analizu kapitala važno je korišćenje elemenata i indikatora navedenih u pregledu br. 10-5.

Pregled br. 10-5: Elementi i indkatori kapitala zajmotražiocaElementi Indikatori Fizička aktiva Sopstvena neto imovinaKapitalna ulaganja Kamata na planirana ulaganja

Najvažniji kreditori Likvidaciona vrednost Troškovi konfiskacije

U posebnim slučajevima, kad se radi o visokim rizicima i kad standardna analiza kapitala i uvid u navedene elemente i indikatore nisu dovoljni, kreditna analiza se sa rutinske proširuje na analizu strukture realne aktive zajmotražioca (zalihe materijala i gotovih proizvoda, potraživanja, oprema, zemljište) i da se tako obezbedi naplata kredita u slučaju likvidacije firme.

(4) Uslovi obezbeđenja kredita Obezbeđenje kredita (‘collateral’) ima za svrhu pokriće ‘slabih’ tačaka kreditne sposobnosti preduzeća - zajmotražioca. Kolateral se može odnositi na bilo koja pogodna sredstva (u aktivi) kojima zajmotražilac raspolaže kao specifičnom zalogom radi obezbeđenja vraćanja kredita. Založna aktiva se ponekad dopunjava ili premešta na korišćenje kod supotpisnika radi garantovanja vraćanja kredita. U tom slučaju banka mora ispitati kreditnu sposobnost i zajmotražioca i supotpisnika.

Tamo gde postoje u dobroj meri realni izgledi za uspešno obavljanje posla, a ocena kreditne sposobnosti je pokazala da preduzeće zajmotražilac ima jednu ili više uočenih slabosti ili nedostataka, kreditna sposobnost se može “pojačati” odgovarajućim kolateralnim pokrićem. Slabe tačke mogu biti izražene kao: nedovoljna raspoloživost spostvenog kapitala, nedovoljni finansijski kapacitet ili nepovoljne konjunkturne situacije.

To znači da u normalnim uslovima, kad je kod preduzeća utvrđen i projektovan visok stepen kreditne sposobnosti i da se ne uočavaju ‘slabe’ tačke koje bi iziskivale određena ‘pojačanja’, nema ni potrebe za dodatnim pokrićem kreditnog rizika kolateralom. Naravno, pri tome treba imati u vidu individualnosti i osobenosti svakog

268 BANKE I RIZICI

zajmotražioca, što će uslovljavati i eventualnu (stvarnu) potrebu za dodatnim obezbeđenjem vraćanja kredita.

(5) Uslovi poslovanja zajmotražioca Uslovi poslovanja preduzeća odnose se, pre svega, na ekonomsku sredinu odnosno konjunkturu176 u kojoj preduzeće posluje ili na prilike zaposlenosti u preduzeću. Važno je da analiza kreditne sposobnosti obuhvati razmatranje uslova ekonomske sredine u okviru kojih zajmotražilac posluje, ekonomske projekcije u periodu vraćanja kredita i druge karakteristike budućeg dužnika koje čine njegovu posebnu osetljivost na fluktuacije u ekonomiji.

Što je period vraćanja kredita duži, to su manje mogućnosti za realno sagledavanje trendova budućih tržišnih kretanja u sredini u kojoj preduzeće posluje. Za kratke rokove vraćanja kredita relativno je lakše sagledati trendove budućih promena i njihove efekte na poslovanje preduzeća. Problem postaje još složeniji ako se radi o delatnostima koje podležu sezonskim i sekularnim oscilacijama aktivnosti preduzeća.

U slučaju da klijent postane nevoljan ili nesposoban da plati i dužnik odbije saradnju sa bankom da reši poteškoće, tada je potrebno ući u posed kolaterala ili kapitala i prodati ga da bi se izmirile obaveze. Međutim, to je poslednja mera. Bančin posao je kreditiranje a ne likvidacija aktive finansijski iscrpljenih firmi ili individualaca. 177

Takve procedure zahtevaju vreme, skupe su i često rezultiraju finansijskim gubicima, a isto tako i gubitkom dobrog ugleda (‘goodwill’). Svrha kolaterala je da obezbedi jaču pobudu zajmoprimca da plati obaveze na dan dospeća.

10.3.4. Informaciona osnova analize kreditne sposobnosti Za analizu faktora kreditne sposobnosti zajmotražioca koriste se kako interni podaci o zajmotražiocu tako i eksterni izvori informacija o zajmotražiocu kojima ne raspolaže banka već razne druge firme, agencije i ustanove. Dakle, pored onih podataka i informacija koje o zajmotražiocu poseduje banka, korisno je raspolagati i drugim izvorima i saznanjima kako bi se kredibilitet zajmotražioca ‘osvetlio’ sa više aspekata i uglova. Ali, koliko god su interne i eksterne informacije i podaci važni i bitni za sagledavanje stanja zajmotražioca, one ipak moraju biti ‘verifikovane’ kroz zajednički

176 Konjunktura je latinski izraz i znači: a) sticaj okolnosti, a u običnom govoru: dobra prilika za zaradu, b) sva obeležja koja karakterišu tržišnu privredu, a odnose se na: kretanje ponude i tražnje, cene, hartije od vrednosti, zarade, dividende, proizvodnju itd. Vidi: Bratoljub Klaić: Riječnik stranih riječi, Zora, Zagreb, 1962. godine, str. 783.177 Duane B. Graddy and Austin H. Spencer, ibidem, str. 460.

BANKE I RIZICI 269


razgovor predstavnika banke - kreditnih referenata i menadžment tima firme zajmotražioca. Smatra se da je sadržina takvog intervjua manje-više tipična i da se uglavnom svodi na dobijanje odgovora na sledeća pitanja:178

(1) razlozi zbog kojih zajmotražilac traži kredit; (2) razlozi zbog kojih traženi kredit odgovara poslovnoj politici banke; (3) dokazi o sigurnosti kreditnog posla; (4) informacije o kontinuitetu rasta zajmotražioca; (5) informacije o kompetetnosti menadžmenta zajmotražioca; (6) informacije o karakteru proizvoda i usluga iz proizvodnog programa preduzeća; (7) informacije o izvorima i pouzdanosti snabdevanja preduzeća sirovinama i

reprodukcionim materijalom; (8) informacije o konkurentnom položaju preduzeća u grani, i (9) informacije o planovima razvoja zajmotražioca.

Proces kreditne analize i korišćeni podaci variraju u zavisnosti od tipa kredita (privreda, stanovništvo). Analiza finansijskih izveštaja je verovatno najčešće korišćena tehnika procene kreditne sposobnosti. Svrha podataka i informacija je da obazbedi pouzdan oslonac za procenu kreditne sposobnosti zajmotražioca. Ali, za takvu svrhu neophodno je raspolaganje kvalitetnih poslovnih izveštaja i informacija zajmotražioca. Takvi podaci se obezbeđuju procedurom obavezne revizije bilansa preduzeća. Drugi bitan uslov je dovoljna raščlanjenost bilansnih podataka, što dobrim delom zavisi i od kvaliteta bilansnih šema i kontnih planova koje propisuje država.

Pored podataka koji se obezbeđuju od zajmotražioca putem intervjua, zatim iz izveštaja i analiza preduzeća i podataka banke o preduzeću, korisno je imati i određene eksterne podatke i izveštaje, koje vode i izrađuju nezavisna kreditna udruženja i kreditne agencije. Ovakav sistem eksternog informisanja najrazvijeniji je u SAD. Kreditna udruženja i razmena informacija su pod kontrolom Nacionalnog udruženja kreditora, koje finansira istraživanja i utvrđuje standarde u analizi kreditne sposobnosti.

Kreditne agencije su komercijalne nezavisne ustanove opšteg ili specijalizovanog profila delatnosti, koje prikupljaju i saopštavaju informacije iz ove oblasti. Deo ovih informacija se publikuje u specijalnim publikacijama, a dodatne detaljnije informacije dostavljaju se na poseban zahtev. Jedna od najvećih kreditnih agencija Dun & Bradstreet (skraćeno: D & B)179 zasniva svoje poslovanje na izveštajnim podacima i na sopstvenim analitičkim podacima tri miliona kompanija iz SAD i Kanade. D & B Kompanija obezbeđuje rejtinge procenjene finansijske snage, promptnost plaćanja,

178 Rizici u bankarskom poslovanju, redaktor: dr Branko Vasiljević, Fokus, Beograd, 1990. godine, str. 38.

179 Thomas Fitch: Dictionary of Banking Terms, Barron’s Business Guides, New York, 1990. godine, str. 208.

270 BANKE I RIZICI

adekvatnost kapitala i statističke podatke o racijima finansijskih performansi rejtingovanih kompanija.

10.3.5. Metode analize i ocene kreditne sposobnostiPored već navedenih metoda za rano otkrivanje slabosti u poslovanju firmi komitenata banke, za analizu i ocenu kreditne sposobnosti zajmotražilaca koriste se i određeni finansijski raciji zajmotražilaca. Prema prvoj racio analizi, koju je 1932. godine sačinila kreditna agencija Dun & Bradstreet Inc., navodi se “14 važnih racija”. 180

Raciji su varirali prema vrsti delatnosti, a posebni su korišćeni za banke, osiguranje, rudnike itd. Posebno su (1982. godine) ustanovljeni raciji za adekvatnost kapitala u bankama, gde se koriste dve glavne mere adekvatnosti kapitala: (1) primarni kapital prema ukupnim sredstvima i (2) ukupni kapital prema ukupnim sredstvima.

Prema D.B. Graddy & A.H. Spencer-u,181 najčešće su u upotrebi četiri grupe finansijskih racija u analizi i oceni kreditne sposobnosti zajmotražioca: likvidnost, aktivnost, leveridž i profitabilnost. Uz dodatak još nekoliko u okviru dve grupe, navodimo ih detaljnije u okviru svake grupe:

1. Likvidnost 1.1. Tekuća aktiva : tekuća pasiva 1.2. Tekuća aktiva - zalihe : tekuća pasiva

2. Aktivnost 2.1. Potraživanja x 360 : godišnja prodaja na kredit 2.2. Cena koštanja prodate robe : prosečne zalihe 2.3. Neto prodaja : neto obrtni kapital 2.4. Neto prodaja : fiksna aktiva 2.5. Neto prodaja : ukupna aktiva

3. Leveridž 3.1. Ukupan dug : ukupna aktiva 3.2. Ukupan dug : deonički kapital

180 Glen G. Munn and F.L. Gracia: Encyclopedia of Banking and Finance, Eighth Edition Revised and Expanded, Bankers Publishing Company, Boston, 1983. godine, str. 811.


BANKE I RIZICI 271


3.3. Zarada pre kamate i poreza : ukupno plaćena kamata 3.4. Prihod raspoloživ za pokriće fiksnih obaveza : fiksne obaveze

4. Profitabilnost 4.1. Bruto profit : neto prodaja 4.2. Neto profit posle poreza : prodaja 4.3. Neto profit posle poreza : ukupna aktiva 4.4. Neto profit posle poreza : neto vrednost

Navešćemo u najkraćim crtama samo ono što je najvažnije za svaki od navedenih racija kao metoda kreditne analize.182 (1) Racija likvidnosti (‘liquidity ratios’) su indikatori sposobnosti preduzeća - zajmotražioca, u izvršavnju njegovih tekućih obaveza. Reč je o dva pokazatelja likvidnosti: jednog u širem, i drugog u užem smislu.

(1.1.) Tekući ili opšti racio likvidnosti (‘cuurent liquidity ratio’) izražava se odnosom obrtnih sredstava prema tekućim obavezama. To je pokazatelj raspoloživosti obrtnih sredstava preduzeća zajmotražioca u odnosu na tekuće kratkoročne obaveze. U američkoj praksi se smatra poželjnim da odnos tekućih obrtnih sredstava prema tekućim kratkoročnim obavezama bude 2:1. Naravno, ovo pravilo, koje se u američkoj praksi popularno naziva ‘pravilo palca’ (‘rule of tumb’), treba uzeti dosta uslovno, što zavisi od svake konkretne situacije i vrste aktivnosti preduzeća. Inače, visok pokazatelj ovog racija ukazuje na neefikasnu upotrebu kapitala, a suprotno, isuviše nizak pokazatelj je znak prisutne nelikvidnosti preduzeća.

(1.2.) Racio likvidnosti u užem smislu (‘quick ratio’ ili ‘acid test ratio’) predstavlja oštrije merilo likvidnosti preduzeća zajmotražioca i izražava se odnosom obrtnih sredstava umanjenih za zalihe prema tekućim obavezama. Oštrina ovog pokazatelja je u relativnom težem pretvaranju zaliha u likvidna sredstva po knjigovodstvenoj vrednosti, što je razlog da se izuzimaju iz obtrnih sredstava. U ovom slučaju poželjnim se smatra odnos 1:1, pri čemu treba voditi računa da će kvalitet pokazatelja zavisiti od mogućnosti naplate potraživanja i rokova u kojima dospevaju obaveze.

(2) Racija aktivnosti (‘aktivity ratios’) pokazuju efikasnost korišćenja raspoloživih sredstava u ostvarivanju prihoda preduzeća. Grupa ovih pokazatelja zasniva se na odnosu pojedinih delova ili pozicija aktive prema ostvarenom prihodu preduzeća. Izložićemo ukratko suštinu četiri grupe ovih pokazatelja.

(2.1.) Prosečni period naplate (‘average collection period’) je odnos neto potraživanja od kupaca prema godišnjem obimu prodaje podeljenom na 360 dana. Predstavlja prosečan period izražen u danima, u kojem se vrši naplata potraživanja od kupaca.

182 Charles S. Dickerson: Financial Analysis for Credit Decisions, u knjizi: The Bankers’ Handbook, Third Edition, Edited by: William H. Baughn, Thomas I. Storrs and Charls E. Walker, Dow Jones-Irwin, Homewood, Illinois, 1988. godine, str.na 640-649.

272 BANKE I RIZICI

Poredi se na nivou grane i uočavaju odstupanja. Odstupanja na niže ukazuju na relativno duže kreditiranje kupaca, što treba da ima svog odraza na prihod, troškove i dobit.

(2.2.) Koeficijent obrta zaliha (‘inventory turnover ratio’) ocenjuje likvidnost postojećih zaliha. Nizak koeficijent obrta zaliha može rezultirati iz slabih prodajnih napora, zastarele robe ili nedovoljne kontrole kvaliteta.

(2.3.) Koeficijent obrta obrtnih sredstava (‘net working capital turnover ratio’) meri adekvatnost obrtnog kapitala za podršku prodaje. Dok visoka stopa obrta uopšteno pokazuje efikasnost korišćenja obrtnih sredstava, previše velika stopa može biti signal budućih problema. Na primer, smanjenje nivoa zaliha će dovesti do porasta koeficijenta obrta obrtnog kapitala, međutim buduća prodaja mogla bi biti ugrožena da promtno izvršava porudžbine. Esktenzivno korišćenje kratkoročnog duga će takođe dovesti do porasta stope obrta obrtnog kapitala.

(2.4.) Koeficijent obrta fiksnih sredstava (‘fixed asset turnover ratio’) je finansijska mera korišćenja kapaciteta. Ona pokazuje koliko su postrojenja i oprema neophodni za podršku novčane jedinice prodaje. Što je veći koeficijent, to je veća efektivnost korišćenja fiksne aktive.

(2.5.) Koeficijent obrta ukupne aktive (‘total asset turnover ratio’) je pokazatelj prodajnog autputa po novčanoj jedinici ukupne aktive. Ovaj koeficijent pokazuje adekvatnost obima prodaje u odnosu na ukupne resurse (aktivu) firme.

(3) Raciji finansijskog leveridža ili poluge (‘financial leveradge ratios’) su koeficijenti za merenje sposobnosti firme za sticanje i servisiranje dodatnog duga.

(3.1.) Stopa zaduženosti (‘debit ratio’) pokazuje procenat ukupnih resursa obezbeđenih od kreditora. Ponekad pokazuje drugačije odnosno indicira moguću zaštitu kreditora od pogoršanja vrednosti aktive.

(3.2.) Odnos ukupnog duga prema deoničkom kapitalu (‘debit to equity ratio’) je pokazatelj zaduženosti na novčanu jedinicu deoničkog kapitala.

(3.3.) Koeficijent pokrivenosti kamate (‘interest coverage ratio’) pokazuje odnos zarade pre poreza prema ukupnoj plaćenoj kamati.

(3.4.) Koeficijent pokrivenosti fiksnih obaveza (‘fixed charge coverage ratio’) pokazuje odnos raspoloživog prihoda za izmirenje fiksnih obaveza.

BANKE I RIZICI 273


(4) Raciji profitabilnosti (‘profitability ratios’) reflektuju sposobnost menadžmenta da koristi resurse firme u generisanju profita.

(4.1.) Stopa marže bruto profita (“gross profit margin ratio”) je najvažniji element u određivanju konačnog nivoa profitabilnosti. To je komparacija prihoda koji potiče od prodaje proizvoda prema troškovima proizvodnje odnosno nabavke (u trgovini) prodate robe.

(4.2.) Stopa marže prinosa (‘net profit margin ratio’) pokazuje odnos neto profita prema vrednosti neto prodaje, odnosno pokazuje koliko se ostvaruje prinosa na novčanu jedinicu vrednosti prodaje.

(4.3.) Stopa prinosa na ukupna sredstva (‘return on investment - total assets – ratio’) je pokazatelj profitabilnosti ukupne aktive odnosno stopa prinosa na ukupna sredstva. Pokazuje efikasnost upravljanja ukupno angažovanim sredstvima.

(4.4.) Stopa prinosa na nominalni kapital (‘retun on stockholders equity ratio’) je merenje efikasnosti menadžmenta u odnosu na deonički kapital. To po mnogima predstavlja konačni kriterijum efikasnosti menadžmenta. Pojedinci obično ulažu u poslove sa anticipacijom da će ulaganja generisati prinos koji će prevazići druge otvorene moguće opcije.

10.3.6. Rizik naplate odobrenog kreditaKaže se da banka ‘nikad’ ne odobrava loš kredit, kredit postaje loš samo posle odobrenja. Pošto banka putem kreditiranja obezbeđuje glavni izvor prihoda, važno je da ima kontrolu gubitaka na kreditima i da ih održava na relativno maloj margini, kako bi mogla da ostvari zadovoljavajući profit i dividendu. Zbog toga bankari nastoje da kontinuirano budu u toku sa efektima poslovanja dužnika, kako bi blagovremeno mogli uticati na povoljne ishode za banku. Problem kredita nastaje kad se kod dužnika javlja kriza gotovine i dužnik nije u mogućnosti da raspoloživom gotovinom podmiruje operativne potrebe i izvršava dospele obaveze.

Dakle, kad je kredit već odobren i kad je zajmoprimac povukao sredstva sa računa banke na svoj račun odnosno kad je kredit iskorišćen, jedan od primarnih zadataka kreditnog referenta je praćenje poslovanja zajmoprimca i procena određenih događaja i promena u ponašanju menadžmenta zajmoprimca. Evo nekih promena koje mogu biti interesantne za banku pre nego što nastanu problemi vraćanja kredita:183

183 Willard Alexsander and Gerald R. Downey, Jr.: Handling Problem Loans, u knjizi: The Bankers’ Handbook, Third Edition, Edited by: William H. Baughn, Thomas I. Storrs and Charls E. Walker, Dow Jones-Irwin, Homewood, Illinois, 1988. godine, str. 658.

274 BANKE I RIZICI

(1) promene u menadžmentu dužnika (odlazak ključnog čoveka firme ili pak ključni čovek iz prodaje);

(2) promene u ličnim navikama i običajima postojećeg menadžment tima dužnika, kao što su zdravstveni problemi, razvod, smrt bliskog prijatelja;

(3) promene u trendu industrije, kao što je pad tražnje određene robe, pad kupovne moći potrošača;

(4) pojava nove konkurencije u industrijskom rastu može da prouzrokuje smanjenje prodaje i pad profitabilnosti.

(5) pogoršanje u celoj ekonomiji može ‘pretvoriti’ jedan dobar kredit u loš kredit usled inflacije, recesije;

(6) rapidan rast poslovanja - ekspanzija takođe može voditi dužnika u probleme (kod buma prodaje, nerealno povećanje kapaciteta);

(7) promene državne regulative može da prouzrokuje probleme u slabljenju konkurentnosti u industriji.

Naravno, ovi problemi mogu prouzrokovati teškoće kod dužnika i važno je da ih banka “otkrije” pre početka vraćanja kredita. Međutim, kad problemi nastanu i kad se počnu reflektovati na vraćanje kredita, banka pri tome treba imati na umu važne sugestije za smanjenje rizika naplate kredita. To se naročito manifestuje prilikom kašnjenja odnosno prekoračenja roka vraćanja kredita i pri tome se treba truditi da se postupa na sledeći način:

(1) Nikad ne dozvolite korisniku kredita (dužniku) da se oseća da je samo jedan od mnogih delinkvenata. Pokušajte da izazovete određeni stepen saradnje sa dužnikom.

(2) Kad dužnik propusti bilo koji deo ugovora, odmah determinišite razlog. (3) Sačinite plan akcije za saradnju sa dužnikom za servisiranje duga u budućnosti. (4) Budite tvrdi ali pozitivni, kad aktivirate zalogu (kolateral) dužnika. (5) Izbegavajte preteća pisma (izveštaje) dužniku. (6) Kontaktirajte dužnika na najpodesniji način. (7) Ne raspravljajte se pri neispunjenju prvog plaćanja rate po ugovoru, već to

smatrajte kao rutinsku stvar. 184

Ako situacija zahteva preduzimanje fizičkog posedovanja zaloge (kolaterala), odluka treba da bude izvršena odmah. Svako kašnjenje može prouzrokovati korišćenje prečeg

184 Duane b. Graddy and Austin H. Spencer: Managing Commercial Banks - Community, Regional and Global, Prentice-Hall, Inc., Englewood Cliffs, New Jersey, 1990. godine, str. 416.

BANKE I RIZICI 275


prava od strane drugih kreditora. Krajnji ishodi mogu biti sledeći: 185 kontinuitet poslovanja, likvidacija posla ili izbor bankrotstva.

10.4. UPRAVLJANJE RIZIKOM DUGOROČNOG KREDITA

10.4.1. Neizvesnost u donošenju dugoročnih odlukaU savremnim tržišnim uslovima, gde je složenost donošenja odluka o odobravanju kredita sve veća i gde se vrše sve kompleksnije pripreme za njihovo donošenje i u uslovima gde su potrebe nosilaca privrednih aktivnosti sve više izražene za investicionu aktivnost i za dugoročne kredite, težište razmatranja banke po zahtevima za dugoročne kredite se sve više pomera na ocenu o valjanosati investicionih programa i projekata, a sve manje na trenutni bonitet zajmotražioca.

Dugoročno kreditiranje privrede nosi sa sobom znatno veći stepen rizika u odnosu na kratkoročno kreditiranje privrede. Poznato je da se sa povećanjem perioda na koji se kredit odobrava povećava i stepen rizika povraćaja kredita. Teško je odrediti granicu kad merljivi i predvidivi rizik prelazi u neizvesnost. Savremena brzina menjanja faktora u okruženju je takva da treba računati uz ma kakva predviđanja, da će doći do korenitih tehnoloških promena, nivoa znanja i ekonomskih uslova u toku veka jednog investicionog projekta, koji je retko kada manji od 5 godina. Suština sagledavanja dimenzije rizika i neizvesnosti je u tome, da se svestranom stručnom analizom i ocenom investicionog projekta rizik ublažI, odnosno da se uticaj elemenata neizvesnoti locira u prihvatljive granice.

Iz navedenih konstatacija proizilazi da je za banku kao kreditora važno sagledavanje kako kreditne sposobnosti invesitora, kratkoročne i posebno dugoročne, tako i validnosti investicionog projekta. Čak je poenta na valjanosti investicionog projekta, pošto njegovim aktiviranjem treba ostvariti profitabilnu proizvodnju u budućem periodu iz koje će se obezbediti vraćanje dugoročnog kredita. Smatra se da brojni faktori utiču na rizik investicija, a time i na rizike njihovog finansiranja, i oni su veći:186

(1) ako je vek investicionog projekta duži, (2) ako je vrednost investicionog projekta veća, (3) ako je tehnologija investicionog projekta složenija, (4) ako je reč o grani u kojoj presudan uticaj imaju savremena znanja, inovacije (na

primer: elektronika),

185 WillardAlexander and Gerald R. Downey, Jr.: Handling Problem Loans, u knjizi: The Bankers’ Handbook, str. 662-666.

186 Rizici u bankarskom poslovanju, redaktor: dr Branko Vasiljević, Fokus, Beograd, 1990. godine, str. 46-47.

276 BANKE I RIZICI

(5) ako je proizvodni asortiman veći, visoko supstituivan drugim proizvodima i ima visoko elastičnu tražnju,

(6) ako je privredna stabilnost zemlje manja, i slično.

Mada je u ovom složenom poslu analize i ocene investicionog poduhvata nužan određeni redosled aktivnosti, nema sumnje da je potrebno uzeti u obzir sve eliminacione elemente prethodnih razmatranja kako samog investitora tako i investicionog projekta. Pri tome se mogu desiti tri situacije: prva, da je investitor kreditno sposoban i da je dobar projekat; druga, da je investitor kreditno nesposoban, a projekat dobar, i treća, da je investitor kreditno sposoban, a da je projekat loš. Teoretski je moguća situacija koja polazi od toga da je investitor kreditno nesposoban i da je projekat loš, pa je i ne uzimamo u obzir.

Sa stanovišta banke je važno da se prilikom konkretnog investicionog zahvata, pri kome se računa na kreditna sredstva banke, uzmu u obzir tri aspekta:

(1) mogućnosti banke da prati konkretan investicioni projekat, (2) kreditna sposobnost investitora, naročito njena dugoročna dimanzija, (3) validnost konkretnog investicionog projekta.

Svi navedeni aspekti zahtevaju višedimenzionalnu, detaljnu stručnu analizu, kako bi se u krajnjoj konsekvenci donela odgovarajuća odluka: prihvatiti investicioni projekat i odobriti investicioni kredit ili odbiti zahtev za investicioni kredit pošto je analizom projekta ocenjeno da ne obezbeđuje dovoljnu sigurnost povraćaja uloženih sredstava.

10.4.2. Suština kreditne sposobnosti investitora Banka kao kreditor treba da kompleksno sagleda kako kreditne sposobnosti zajmotražioca tako i valjanost svakog investicionog projekta zajmotražioca. Egzaktno utvrđivanje performansi i efektivnosti investicionog projekta u dužem budućem periodu treba da pokrije visok stepen rizika plasmana banke. U cilju zadovoljavanja ovih kriterija, smatra se da je korisno da ovaj složeni posao banke obave u tri dela:

(1) u prvom delu se putem opštih metodoloških pristupa formira gruba slika performansnosti i kreditne sposobnosti investitora, koja je u dobrom delu standardizovana i predstavlja prvi selekcioni filter;

(2) drugi deo je znatno složeniji i obuhvata kompleksnu i egzaktnu analizu očekivanih finansijskih, ekonomskih i društvenih efekata predloženog projekta;

(3) treći deo predstavlja sintezu analitičkih ocena prva dva dela, tj. ocene kreditne sposobnosti invstitiora i očekivane performansnosti predloženih projekata, kojom

BANKE I RIZICI 277


se dolazi do elemenata za formulisanje konačne kreditne odluke i izbora najboljeg investicionog projekta.187

U okviru prve grupe indikatora, tj. kod ocene kreditne sposobnosti investitora fokusira se analiza profitabilnosti, kvalitet poslovne strategije i politike te stopa kapitalizacije bilansa. Profitabilnost u proteklom periodu investitora je pouzdan indikator uspešnosti njegovog poslovanja. Kod novih preduzeća ne postoji takav indikator i zbog toga se ulaganja smatraju izuzetno rizičnim. Fizionomija, struktura i adaptabilnost poslovne strategije i politike su takođe dobri indikatori performansi zajmotražioca. Konačno, stopa kapitalizacije predstavlja pouzdan indikator stabilnosti investitora i krajnji izvor za naplatu plasiranog zajma.

Druga grupa indikatora kreditne sposobnosti investitora obuhvata stepen konkurentnosti na tržištu, nivo tehnologije i opremeljenost proizvodnih kapaciteta, stepen promenljivosti uslova privredne grane, sposobnost adaptacije, stepen inovacija i timsko kreiranje poslovnih poduhvata. Treća grupa indikatora pokazuje stopu rasta obima preduzeća u proteklom periodu, stepen likvidnosti i solventnosti, sposobnost servisiranja dugova i otplatne mogućnosti i stepen zaštićenosti od strane države. Pri tome se naročita pažnja posvećuje analizi determinanti uspešnosti, razvoja i tržišne propulzivnosti investitora. U okviru ocene kreditne sposobnosti zajmotražioca treba sagledati kadrovske resurse, razvojnu perspektivu i marketing orijentaciju investitora.

Kao pogodan standardizovani pristup oceni kreditne sposobnosti investitora koriste se testovi spremnosti investitora da odgovori unapred definisanim uslovima ugovora o zajmu preko indikatora kao što su:188

(1) sposobnost apsorbovanja odgovarajućeg obima i uslova kredita, (2) obim slobodne, nevezane aktive preduzeća, (3) stepen razvijenosti i stabilnosti poslovnog sistema, (4) sposobnost investitora da realizuje i izvršava osnovne odredbe ugovora, (5) stepen opterećenosti obavezama izvan ovog ugovora, (6) adekvatnost raspolaganja licencama, patentima, zaštitnim znakovima, ostalim

poslovnim pravima i pozicijama (‘goodwill’), kao garancija za prosperitet uspešnog poslovanja,

(7) rizik poslovnih promašaja i gubitaka po osnovu već ranije sklopljenih aranžmana investitira,

(8) realnost finansijskog izveštaja u pogledu imovinske pozicije, (9) postojanje eventualnih prikrivenih poreza,(10)založna sposobnost,(11)periodično izveštavanje banke o bilansnim stanjima,



278 BANKE I RIZICI

(12)održavanje ugovorene stope trajnih obrtnih sredstava,(13)nadzor poslovnog integrisanja investitora,(14)ograničavanje novog zaduživanja preduzeća,(15) sankcije u uslovima nesolventnosti i/ili bankrotstva.

Odgovori na navedena pitanja su korisni indikatori banci o kreditnoj sposobnosti investitora odnosno zajmotražioca. Zajedno sa procenom validnosti investicionog projekta, mogu činiti pouzdanu osnovu za procenu rizika investicionih ulaganja odnosno za odobravanje dugoročnog kredita. Dakle, sledeći važan posao banke usmerava se na analizu, vrednovanje, rangiranje i izbor investicionog projekata koristeći se pri tome određenim metodama, postupcima i kriterijumima.

10.4.3. Metode procene kreditne sposobnosti investitora Vrednovanje investicionog projekta zasniva se na manje ili više neizvesnim pretpostavkama. To se izražava stepenom neizvesnosti dešavanja određenih događaja u budućnosti koju pokriva period otplate investicije. Cilj je da se sa što više elemenata sagledaju uslovi i mogućnosti efektivnosti investicije. Stoga se procena sposobnosti investitora svodi na efektivnost poslovanja investitora posle investicionog zahvata i njegovu sposobnost za vraćanje dugoročnog kredita. Smatra se da, sa stanovišta preduzeća, donošenje ekonomskih odluka ima tri ključne ekonomske implikacije:189

(1) investiciona odluka (ekonomski motiv), (2) finansijska odluka (novčano praćenje aktivnosti), (3) dividendna odluka (motiv zarade).

Pri tome, osnovni ili primarni ciljevi preduzeća su: dugoročni, da maksimizira dobit odnosno dividendu deoničara i da maksimizira tržišnu vrednost deonica, i kratkoročni, da održava kontinuitet proizvodnje i prodaje. Kvantitativni pristupi omogućuju poboljšanje kvaliteta odlučivanja, odnosno u funkciji su jačanja pristupa kvalitetu. U tom pravcu ćemo ukratko razmotriti metode za procenu sposobnosti vraćanja dugoročnog kredita.

Metode za procenu sposobnosti vraćanja dugoročnog kredita odnosno rapoloživosti sredstava za vraćanje dugoročnog kredita su:190

189 G.T. Stevens, Jr.: Economic and Financial Analysis of Capital Investments, John Wiley and Sons, New York, 1979. godine, str. 1-3.190 Donald S. Redding: Longer Term Lending, u knjizi: The Bankers’ Handbook, Third Edition, Edited by: William H. Baughn, Thomas I. Storrs and Charls I. Walker, Dow Jones-Irwin, Homewood Illinois, 1988. godine, str. 689-693.

BANKE I RIZICI 279


(1) bankarski koncept toka gotovine pod imenom metod FATSATL (‘funds available to service additional term loans’),

(2) izveštaj o toku gotovine, izvorima i korišćenju (metoda ‘cash flow’), (3) koncept pokrića celog perioda otplate kredita (‘the years’ coverage concept’).

(1) Metoda FATSATL (‘Funds Avalilable To Service Additional Term Loan’) je pristup koji posmatra generisanje sredstava putem zarade i raspoloživih za servisiranje otplate dodatnog duga. Formula se može predstaviti na sledeći način:

Zarada posle poreza (ATX) Plus: Negotovinki troškovi (amortizacija, depresijacija i promene u odloženom porezu (NCC) = Gotovina iz poslovanja (ATX + NCC)

Minus: Dividende (ako je normalno plaćena zajmotražiocu) (D) Minus: Izdaci za fiksni kapital (obično kupovina male opreme - krupna oprema trebala bi se sama finansirati) (FX) Minus: Tekuća dospeća dugoročnog duga koji je već u knjigama

(CMLTD - AOB) Minus: Kamata na novi kredit (posle efekta poreza) ( INT) Minus: Povećanje obrtnog kapitala (tj. na stalnom nivou prometne aktive ili neto razlika između tekućih sredstava i tekućih obaveza) ( WC)

= SREDSTVA RASPOLOŽIVA ZA SERVISIRANJE DODATNOG KREDITA

FATSATL = (ATX + NCC) - D - FX - (CMLTD - AOB)- INT - WCFormula sa skraćenicama izgleda ovako:

Za izbor pojedinačnog projekta treba imati u vidu sledeće grupe kriterija: (1) marketing kriterije, (2) tehničke kriterije, i (3) finansijske kriterije.191

Marketing kriteriji polaze od tržišta odnosno od potreba kupaca i potrošača budućih proizvoda i usluga, koje su projektom definisane kao finalni outputi. Pored fizičkih karakteristika budućeg proizvoda i njegove upotrebne vrednosti, veoma su važni projektovana visina cene proizvoda i usluga i budući kanali prodaje na koje se projekat oslanja. Ne malu pažnju zaslužuje i način komunikacije sa budućim kupcima i potrošačima u cilju blagovremenog upoznavanja sa svim elementima marketing miksa novog projekta. Bez sagledavanja tržišne dimenzije ne mogu se očekivati zadovoljavajući efekti profitabilnosti.

191 The Capital Budgeting Handbook, Edited by: Mike Kaufman, Dow Jones-Irwin, Homewood, Illinois, 1986. godine, str. 399.

280 BANKE I RIZICI

Pored navedenih elemenata marketing kriterija, važno je da projekat ispuni i određene tehničke i finansijske kriterije. Među najvažnije tehničke kriterije spadaju vrsta tehnologije i njena koncepcija, koje omogućavaju proizvodnju savremenog, funkcionalnog, kvalitetnog i relativno jeftinog proizvoda respektujući raspoložive materijalne, ljudske i finansijske resurse za novu proizvodnju. Srž finansijskog kriterija može se najlakše izraziti preko koncepta toka gotovine,192 koji se može predstaviti i sledećom relacijom: neto profit + depresicijacija - porast potraživanja - porast zaliha + porast dugovanja = tok gotovine.

(2)Koncept toka gotovine u pet faza (‘cash flow concept’) 193 može se predstaviti kao jedan sistem cirkulacije i transformacije sredstava. Cilj je ostvariti pozitivan neto tok gotovine, kako bi se podmirile obaveze prema otplatama kredita, što prikazuje slika br. 10-5.194Da bi se bolje razumeo koncept i proces toka gotovine, potrebno je detaljnije sagledati komponente upravljanja procesom toka gotovine, koje čine: (1) potraživanja, (2) prodajni uslovi, (3) kreditna politika, (4) zalihe, (5) kvantitativna kontrola i (6) računovodstveni metod.195

192 Joseph F. Sinkey, Jr.: Commercial Bank Financial Management in the Financial Services Industry, MacMillan Publishing Company, New York, 1989. godine, str. 497.193 Bryan E. Milling: Cash Flow Problem Solver Procedures and Rationale for the Independent Businessman, Chilton Book Company, Rander, Pa., 1981. godine, str. 6.194 Duane B. Graddy and Austin H. Spencer: Managing Commercial Banks - Community, Regional and Global, Prentice-Hall, Englewood Cliffs, New Jersey, 1990. godine, str. 472.

195 Ibidem, str. 18-87.

BANKE I RIZICI 281


Slika br. 10-5: Faze u procesu toka gotovine

(3) Koncept pokrića celog perioda otplate kredita (‘the years coverage concept’) je treći pristup koji uzima u obzir ukupan dugoročni dug dužnika, dodajući mu odgovarajuće troškove finansiranja i deleći dobijeni iznos merama toka gotovine. Dobijeni iznos je indikacija broja godina da se otplati dug. Ako je broj godina pokrića u okviru normalnog bankarskog ranga otprilike period pet do sedam godina, onda se može zaključiti da preduzeće može naći finansiranje kod neke banke, pošto je to dugoročni kredit sa rokom koji banke odobravaju.

Ovaj pristup ima dva jedinstvena aspekta: prvi, koji podrazumeva razmatranje uključenja tekućeg iznosa projektovane kamate za prvu godinu na sve druge godine idući unazad otprilike pet godina i idući unapred pet; ako neko koristi tu istu kamatnu stopu i ostvaruje zaradu u nekoliko prošlih godina pod normalnim uslovima korišćenja bankarskog kredita, onda se može zaključiti da dužnik ima dovoljno uslova za kredit:

282 BANKE I RIZICI

drugi, koji se sastoji u tome da se dividenda i kapitalni izdaci posle prve godine smatraju diskrecionim i da nisu uključeni u koeficijent pokrivenosti.

10.4.4. Analiza i selekcija investicionih projekata Ograničeni proizvodni, ekonomski i finansijski resursi uslovljavaju strogu, objektivnu i brižljivu analizu, ocenu i selekciju investicionih programa i projekata. Cilj je da se izborom projekata omogući racionalno korišćenje postojećih resursa i ostvare najpovoljniji finansijski, ekonomski i društveni rezultati. Da bi se to u praksi ostvarilo, primenjuju se određeni pristupi pri analizi i selekciji investicionih projekata, koji mogu biti: bankarski, razvojni i društveni.

Bankarski ili klasični pristup se primenjuje kod finansiranja projekata u kojima krediti banke imaju primarno učešće, pa usled toga banke i nastoje da ograniče rizik u ovim investicijama i zaštite svoja uložena sredstva. Razvojni pristup analizi i oceni investicionih projekata se koristi kod projekata bitnih za razvoj određene privredne grane, oblasti ili regiona. Društveni pristup fokusira određene društveno-ekonomske kriterije ocene i izbora najkrupnijih infrastrukturnih projekata, koji imaju šire društveno-ekonomske implikacije (bezbednost, kvalitet, informacije). Ovde ćemo se zadržati na široj aplikaciji bankarskog pristupa analizi i selekciji investicionih projekata.

Bankarski ili klasični pristup fokusira mikroekonomske i mikrofinansijske kriterije:, u profitabilnost, likvidnost, troškovi, interno finansiranje, rizik investicionog projekta i investitora. Pri analizi i oceni investicionih projekata, banke uglavnom koriste tri poznata (alternativna) metoda ocene investicionih projekata: (1) metod neto sadašnje vrednosti, (2) metod interne stope rentabilnosti i (3) metod povraćaja sredstava. Razvojni i društveno-ekonomski pristupi koriste pragmatične metode iterativnog i sintetizovanog valorizovanja određenih kriterija (UNIDO metodologija, metodologija Svetske banke IBRD i L-M tj. Little-Mirrlees metoda).196

Za analizu i selekciju investicionih projekata, potrebno je izvršiti njihovu svestranu ocenu i analizu. Ovaj posao se obavlja u tri faze:

(1) predinvesticiona analiza, (2) preliminarna ocena, i (3) ocena finansijskih efekata investicionih projekata.


BANKE I RIZICI 283


Predinvesticiona analiza predstavlja najgrublju selekciju projekata, koji ne zadovoljavaju osnovne zahteve i tandardizovana i uniformisana, pa se gruba provera performansi projekta vrši na osnovu analize sledećih parametara: 197 (1)identifikacija projektnog programa, (2) finansijska sposobnost investitora, (3) tržišna sposobnost investitora, (4) tržišna propulzivnost, (5) tehničko-tehnološka rešenja, (6) lokacija, (7) opšti ekonomsko-finansijski aspekti, (8) preliminarna prihvatljivost.

Svaki od navedenih parametara predstavlja elemenat na osnovu koga se može parcijalno izvesti ocena o pojedinim segmentima investicionog projekta. Ukupna preliminarna ocena investicionog projekta zasniva se na indikativnim performansama mikroekonomske i mikrofinansijske efektivnosti projekta i to na:198 (1) oceni mikroprofitabilnosti, (2) oceni društveno-ekonomske efikasnosti, (3) oceni finansijske adekvatnosti, i (4) oceni elemenata neizvesnosti u realizaciji projekta.

Mikroprofitabilnost projekta ocenjuje se na bazi stope bruto kumulativnosti, koja se dobija odnosom bruto akumulacije prema ukupnim investicionim ulaganjima i treba da je veća od nule. Kod više alternativnih projekata utvrđuje se relativno najveća stopa kao selekcioni kriterij preliminarne ocene. Međutim, kriterij može biti i unapred zadana minimalna ili standardna stopa profitabilnosti, što predstavlja oštriji kriterij selekcije. Ocena društveno-ekonomske efikasnosti projekta podrazumeva utvrđivanje efekata na društveno-ekonomski razvoj zemlje. Ova ocena direktnih i indirektnih efekata se zasniva na sintezi merljivih i kvalitativnih pokazatelja. Minimalni uslov uspešne preliminarne ocene jeste nulta ili pozitivna stopa društvene profitabilnosti ili jednaka (veća) u odnosu na društvenu standardizovanu stopu. Finansijska realnost projekta ocenjuje se na osnovu funkcije likvidnosti u toku aktivizacionog perioda i otplatnog potencijala investitora. Stope likvidnog i otplatnog potencijala treba da su jednake ili veće od nule, da bi se dobila afirmativna preliminarna ocena finansijske realnosti projekta.

Preliminarna ocena projekta obuhvata i analizu elemenata neizvesnosti realizacije i života projekta. Pri tome se utvrđuje margina rizika u različitim scenarijima privrednih uslova i tokova, pri čemu je osnovni cilj da se utvrdi realnost projekta u uslovima nepovoljnih varijacija obima poslovanja i cena inputa - autputa. Obično se ide na utvrđivanje minimalnog praga profitabilnosti u uslovima mogućeg najnižeg obima ekonomije projekta i najnepovoljnijih cena resursa i finalnih proizvoda odnosno usluga. Potom se istražuje stepen verovatnoće ostvarivanja pojedinih scenarija kretanja obima proizvodnje i cena, kako bi se utvrdio očekivani nivo rizika. Visok stepen rizika nepovoljnih kretanja osnovnih indikatora kvaliteta buduće proizvodnje treba da bude signal za isključivanje projekta iz dalje procedure. Realnost nastupanja

197 Ibidem, str. 371.198 Ibidem, str. 374-375.

284 BANKE I RIZICI

nepovoljnih kretanja i visok stepen osetljivosti projekta (na nepovoljna kretanja u toku ekonomskog veka projekta) su indikatori za negativnu preliminarnu ocenu projekta.

10.4.5. Metode merenja finansijskih efekata i rizika investicionih projekata Investicioni projekti, koji su zadovoljili predinvesticionu analizu i “dobili” pozitivnu preliminarnu ocenu, stekli su uslove za izradu investicionih studija i dalju selekciju po osnovu finansijskih efekata i rizika sa ciljem da se odaberu investicioni projekti koji nude najveće finansijske efekte uz minimalne rizike ulaganja finansijskih sredstava. Merenje finansijskih efekata vrši se pomoću: (1) statičkih i (2) dinamičkih metoda. Statički metodi polaze od kriterija validnosti projekta u izabranom periodu odnosno izabranoj godini aktivizacionog perioda projekta. Obično su u primeni sledeći kriteriji: akumulacija na angažovana poslovna sredstva, dobit po radniku, investiciona ulaganja u osnovna i obrtna sredstva po radniku, neto devizni efekat, utrošak energije po jedinici proizvoda itd. Međutim, dinamički metodi koriste tehniku diskontovanja tj. svode inpute i autpute pa i sve efekte na sadašnju vrednost, pri čemu se stvaraju uslovi uporedivosti svih elemenata u projektima. Zato i imaju očitu prednost nad statičkim metodama.

Dinamički metodi investicionih projekata su: (1) metod neto sadašnje vrednosti (NSV), (2) metod interne stope profitabilnosti (ISP) i (3) metod povraćaja uloženih sredstava (PUS).199 Smatra se da sva tri metoda istražuju celovitu finansijsku validnost investicionih projekata i selekciju zasnivaju na kriteriju profitabilnosti i likvidnosi investicionih ulaganja. Metod neto sadašnje vrednosti je bazični metod, dok se metod interne stope profitabilnosti smatra njegovim derivatom. Metod povraćaja uloženih sredstava ima u fokusu kvalitet likvidnosti odnosno finansijske osposobljenosti investitora. Smatraju se pogodnim za analizu, ocenu i selekciju investicionih projekata od strane investitora i banaka.

(1) Metod neto sadašnje vrednosti (NSV). Utvrđuje profitabilnost investicionog projekta na bazi sintetizovanog merenja prinosa (profita) i troškova u toku ukupnog ekonomskog veka investicije. Zasnovan je na diskontovanju odnosno na svođenju na sadašnju vrednost svih novčanih tokova vezanih za investicioni projekat. Suština metoda je u pristupu da novac u budućem periodu ima manju vrednost u odnosu na sadašnju zbog: rizika povraćaja uloženih sredstava, ograničavanja korisnosti budućih novčanih priliva i rizika inflacione erozije kupovne snage novca. Putem diskontovanja relevantnih veličina dobijaju se egzaktni indikatori i omogućava uporedivost performansi investicionih projekata. To se dobija pomoću sledećeg obrasca:

199 Dr Srboljub Jović: Bankarstvo, Naučna knjiga, Beograd, 1990. godine, str. 379-385.

BANKE I RIZICI 285


NSVn

t

P T

i

R

iTt t

1 1 1 0( ) ( )gde je:NSV = neto sadašnja vrednost investiocionog projektaTo = inicijalno investiciono ulaganje Tt = kontinuelna investiciona ulaganja Pt = efektivni prinosi projekta n = ekonomski vek projekta R = rezidualna vrednost i = diskontna stopa

Prema rezultatima primene navedenog obrasca, selektivni indikatori su:

NSV > 0 = rentabilan i prihvatljiv projekat NSV = 0 = marginalno rentabilan i prihvatljiv projekat NSV < 0 = nerentabilan i neprihvatljiv projekat

(2) Metod interne stope profitabilnosti (ISP). Podrazumeva ocenu validnosti investicionih projekata putem diskontovanja novčanih tokova. Dok metod NSV iskazuje profitabilnost preko pozitivnih efekata na uvećanje tržišne vrednosti projekta, dotle metod ISP ukazuje na vremensku strukturu novčanih tokova putem korišćenja prihvatljive stope prinosa. To je stopa kod koje se NSV izjednačava sa nulom. Prema tome, ISP treba da pokaže prosečan godišnji prinos koji je dovoljan da se pokriju investiciona ulaganja u određenom periodu. Dobija se na osnovu sledeće jednačine:

ISPP T

iTt t

t

n

( )110

ISP koja svodi NSV na nulu ujedno označava i prag profitabilnosti i prihvatljivosti određenog investicionog projekta. Projekti koji imaju prosečnu stopu finansiranja iznad tako utvrđene ne mogu biti prihvaćeni. Osnovna slabost ovog metoda je nekorespondentnost sa tržišnim stopama prinosa i rangovima rizičnih grupa projekata. Kritični selekcioni kriterij jeste da interna stopa profitabilnosti konkretnog projekta bude iznad unapred utvrđene minimalne stope. Marginalno prihvatljivi projekti su u uslovima ravnoteže, a neprihvatljivi u uslovima niže interne stope profitabilnosti određenog projekta u odnosu na minimalnu stopu.

(3) Metod povraćaja uloženih sredstava (PUS). To je metod selekcije, koji se zasniva na osnovu utvrđivanja vremena potrebnog za formiranje dovoljnog obima akumulacije za vraćanje uloženih investicionih resursa. Likvidnost je u ovom metodu je kritičan kriterij selekcije, dok je u prethodna dva profitabilnost. Period povraćaja uloženih sredstava se utvrđuje prema sledećoj relaciji:

286 BANKE I RIZICI

Da bi investicioni projekat bio prihvatljiv, PUS mora biti ispod ekonomskog veka trajanja projekta. Najbolji su oni projekti koji imaju što kraće periode povraćaja uloženih sredstava. Ovaj metod se koristi kod projekata gde je bitna dužina vremena povraćaja sredstava. Obično se koristi kod projekata sa ograničenim obimom resursa investitora, rizičnih ulaganja i pri naročitom vrednovanju kratkog roka obnavljanja sredstava. Kraći period povraćaja sredstava je i indikator manjeg rizika.

Merenje i analiza rizika investicionih projekata može se izvršiti u nekoliko faza. Prema M. Kaufman-u,200 faze finansijske analize rizika investicionog projekta su sledeće: (1) analiza proračuna troškova projekta, (2) analiza finansijskih tokova-toka gotovine, (3) analiza procenjene profitabilnosti. Faze finasijske analize investicionog projekta prikazane su grafički na slici br. 10-6.

200 Vidi detaljnije: Grupa autora: The Capital Budgeting Handbook, Edited by: Mike Kaufman, Dow Jones-Irwin, Homewood, Illinois, 1986. godine, str. 318.

BANKE I RIZICI 287

inicijalni investicioni izdatak period povraćaja = --------------------------------------- prosečni godišnji prinos


Slika br. 10-6: Faze u finansijskoj analizi projekta

Na osnovu izvedenih finansijskih procena i navedenih analiza, treba izvršiti reviziju tržišne strategije i tehničku analizu alternativnih projekata. Konačno, treba izvršiti analizu rizika kako bi procena rentabilnosti bila što pouzdanija. Za tu svrhu treba izvršiti kvantifikaciju rizika i izvršiti klasifikaciju projekata po veličini rizika. Odnosno potrebni su podaci o projektu i međusobnim vezama, kako bi se ostvarila simulacija izlaza i na taj način dobile informacije o rizicima odnosno o tome kakva je postojanost projekta.

Na osnovu ovih podataka može se doći do projekcije očekivanog toka gotovine. Proces očekivanog toka gotovine i proces kvantifikacije rizika i faze pozicioniranja projekata prikazuju se na slici br. 10-7.201


288 BANKE I RIZICI

Slika br. 10-7: Određivanje rizika projekta i faze pozicioniranja

Posle navedenih aktivnosti određivanja rizičnosti projekta i pozicioniranja, treba doneti odgovarajuću odluku o prihvatanju ili odbijanju određenog projekta. Proces donošenja odluke prikazuje slik br. 10-8.:202

Slika br. 10-8: Proces donošenja odluke

Merenje neto sadašnje vrednosti zasniva se testiranju pretpostavki, na osnovu čega se vrši procena i daje mišljenje menadžera i donosi odluka o projektu. Od navedenih metoda ocene finansijskih performansi investicionih projekata najpouzdanije prognoze daje metod neto sadašnje vrednosti (NSV), dok ostali metodi služe kao pomoćni. Sa aspekta metoda NSV, investicioni projekat je prihvatljiv, ako je profitabilan. Što je veća NSV, to je i profitabilnost projekta veća.


BANKE I RIZICI 289


10.4.6. Rangiranje investicionih projekata u rizičnim tržišnim uslovima U uslovima ograničenih finansijskih resursa i alternativnih projekata, neophodno je primeniti tehniku njihovog rangiranja i utvrđivanja prioriteta na osnovu performansnih kriterija i unapred određenih ograničavajućih uslova. Cilj rangiranja investicionih projekata je, da se izvrši izbor najboljih u pogledu: racionalne alokacije akumulacije i ostvarivanja najvećeg stepena efikasnosti alokacije resursa. Na bazi relativizacije konfliktnih rešenja i indikatora, treba izvršiti rangiranja koja će dati listu prioritetnih projekata u pogledu minimizacije slabih i maksimizacije dobrih performansi projekata.203

Tehnike rangiranja investicionih projekata se razlikuju kako u odnosu na veličinu i složenost investicionih projekata tako i u odnosu na institucije koje ih primenjuju. Naime, složenije tehnike rangiranja se primenjuju kod krupnih razvojnih projekata u odnosu na tipske industrijske projekte. Međutim, tehnike rangiranja se razlikuju i u odnosu ko ih primenjuje tj. da li su u pitanju banke, specijalizovane finansijske organizacije, preduzeća kao investitori ili pak supervizorske institucije. Na primer, i metod NSV je pogodan i za primenu tehnike rangiranja i rizičnog klasifikovanja investicionih projekata, što je važno u uslovima alternativnih investicionih ulaganja.

Kod testiranja investicionih projekata pomoću metoda NSV ili ISP vrši se poređenje dobijenih parametara finansijskih performansi sa unapred postavljenim minimalnim ili standardnim parametrima. Svi projekti sa stopom prinosa ispod stope kapitalnih troškova biće isključeni iz finalne rang liste. Prvi na listi biće projekti sa najvećom stopom prinosa odnosno sa najvećim indeksom profitabilnosti. Indeks profitabilnosti projekta dobija se stavljanjem u odnos sadašnje vrednosti prinosa nakon oporezivanja prema sadašnjoj vrednosti izdataka nakon oporezivanja. Kod metoda PUS, prvi na listi biće projekti sa najkraćim rokovima, pri čemu će biti isključeni projekti sa rokovima iznad utvrđenog prihvatljivog roka.

Sledeći korak ogleda se u primeni kriterija međusobne isključivosti ili kontigentnosti projekata. Odnosno, ako se prihvati jedan projekat, onda dolazi do automatskog isključenja drugog projekta kao nepotrebnog. Kritični parametar performansnosti odlučuje o prihvatanju jednog od ova dva projekta. Sledeći kritični indikatori selekcije alternativnih projekata mogu biti limitirani obimom kapitala, gornjim nivoom prihvatljivih kumulativnih troškova ili pak urgentnošću realizacije određenog projekta. Ovo se posebno može odnositi na neke projekte od velikog društvenog značaja.

U uslovima izvesnosti, kad se ključni parametri projekata mogu sa sigurnošću predvideti, rangiranje projekata može se izvršiti dosta jednostavno uz primenu statističko-matematičkih procedura i tehnika. Treba jednostavno poći od parametra projekata kao što su: (1) indeks profitabilnosti, (2) stopa troškova kapitala, (3) prihvatljivi rok povraćaja sredstava, (4) kumulativni troškovi, (5) urgentnost


290 BANKE I RIZICI

realizacije projekta itd., sačiniti rang listu i bodovati odgovarajući projekat. Bilo bi toliko rang lista koliko ima kriterija finalne selekcije, a maksimalan broj bodova bio bi jednak broju alternativnih projekata. Projekat koji bi imao najveći broj kumulativnih bodova bio bi izabran i finansiran kao najbolji u okviru grupe kvalitetnih projekata.

Rangiranje investicionih projekata sa nesigurnim i neizvesnim osnovnim performansama, zahteva složeniji metodološki pristup. Ovakvi investicioni projekti sadrže visoku komponentu neizvesnosti i rizika, što je povezano sa dugoročnim periodom aktivizacije i eksploatacije i sa ogromnim angažovanjem kapitalnih resursa. Osnovne komponente neizvesnosti i rizika o kojima treba voditi računa u nestabilnim uslovima su:

- poslovni rizici, - kreditni rizici, - inflacioni efekti, - ubrzana depresijacija instalisanih kapaciteta, - poreska opterećenja.

U ovim uslovima procene očekivanih varijacija cena i prinosa treba da budu poboljšane izračunavanjem odgovarajućih koeficijenata tržišne elastičnosti tražnje i varijacija proizvodnje u određenim periodima. Povećana stopa inflacije utiče na rast troškova i prinosa, a time predstavlja i izvor neizvesnosti i rizika u investiranju. Smatra se da mesečni rast stope inflacije iznad 1% predstavlja zonu inflacione nesigurnosti i neizvesnosti u donošenju investicionih odluka. Egzaktna ocena investicionog projekta zahteva uključivanje komponente inflacionog rizika.

U uslovima visokih margina rizika, uvodi se ograničavanje obima ulaganja, usklađivanje diskontne stope i egzaktnost ekvivalentnih parametara. Projekti se rangiraju prema minimalnoj stopi prinosa, dodatnim stopama prinosa i odgovarajućim marginama rizika.

Minimalne stope prinosa treba da obezbede zamenu dotrajalih kapaciteta i pokriće prosečnih troškova kapitala. Veće stope prinosa treba da obezbede projekti sa srednjim i povećanim indeksima profitabilnosti. Najveće stope prinosa treba da obezbede projekti koji sadrže povišene nivoe rizika, a posebno projekte kod kojih sa protokom vremena raste proporcija rizika.

Projekti sa povećanim marginama rizika se ocenjuju putem diskontne stope koja uključuje indeks kompenzacije obima rizika u okviru svake kategorije rizičnih projekata. Kod projekata sa rastućim nivoima rizika diskontna stopa uključuje dodatne

BANKE I RIZICI 291


koeficijente kompenzacije za svaki ocenjeni period povećanja rizika. Razvrstavanje projekata vrši se u četiri klase:204

klasa A: projekti usmereni na redukovanje troškova i nose nizak nivo rizika; klasa B: projekti usmereni na ekspanziju obima i sadrže prosečan rang rizika; klasa C: projekti usmereni na nove proizvodnje i imaju visok stepen rizika; klasa D: projekti usmereni na proizvodne inovacije i primenu novih tehnologija,

nose najveći stepen rizika.

Svaki rang projekta ima odgovarajuće koeficijente rizika. Diskontna stopa treba da bude korigovana odgovarajućim koeficijentima rizika pojedinih kategorija projekata. Na taj način će se dobiti pravi indikatori profitabiliteta investicionih projekata i stvoriti mogućnost izbora najboljih pravaca alokacije proizvodnih resursa. Kamatna stopa kreditora treba da bude korigovana odgovarajućim indeksima očekivane inflacije.

10.5. UPRAVLJANJE RIZIKOM KREDITIRANJA STANOVNIŠTVA

10.5.1. Vrste kreditiranja stanovništva Područje kreditiranja stanovništva podrazumeva odobravanje raznih vrsta, uglavnom namenskih kredita: za podsticanje raznih vidova potrošnje i rešavanje primarnih stambenih potreba, te poljoprivrednom stanovništvu za obavljanje, razvoj i unapređenje poljoprivredne delatnosti. Naravno, ima autora koji tu podelu vrše i na drugi način (krediti koji se vraćaju u ratama - otplatama i koji se vraćaju odjednom u ukupnom iznosu).205

Mi ćemo se ovde, pored navedene klasifikacije, zadržati na analizi, predviđanju i upravljanju rizikom tri grupe kredita:206

(1) potrošački krediti,(2) stambeni krediti i (3) agrarni krediti.


205 Edward W. Reed and Edward K. Gill: Commercial Banking, Fourth Edition, Prentice-Hall, Inc., Englewood Cliffs, New Jersey, 1989. godine, str. 326. Dakle, postoji u ovom pogledu različitost u pristupu među autorima oko podele ovih kredita, pa smo ih naveli samo radi ilustracije.206 Vidi detaljnije: The Bankers’ Handbook, Edited by: William H. Baughn, Thomas I. Storrs and Charls E. Walker, Dow Jones-Irwin, Homewood, Illinois, 1988. godine, str. 771-801. Ovakvu podelu kredita stanovništvu na: potrošačke, stambene i agrarne kredite, prihvatio je i prof.dr Srboljub Jović u svojoj knjizi Bankarstvo, Naučna knjiga, Beograd, 1990. godine, str. 404.

292 BANKE I RIZICI

Prema Sinkey-u,207 krediti stanovništvu, koji se, sem hipotekarnih kredita za kuće i stanove mogu smatrati potrošačkim, jesu:

- individualni - lični krediti, - kreditne kartice, - debitne kartice, - individualne - lične kreditne linije, - krediti za vozila - hipotekarni krediti za kuće i stanove, - krediti za pokretne kuće, - krediti koji se vraćaju odjednom, - krediti na bazi deonica, - krediti za osoblje u banci.

Očigledno je da u navedenoj skali kredita stanovništvu ne nalazimo posebno apostrofirane agrarne kredite. Neki teoretičari, kao i pomenuti Sinkey, posebno izdvajaju kredite poljoprivrednicima tzv. agrarne kredite, a neki posebno izdvajaju i stambene odnosno hipotekarne kredite. Pre nego što pređemo na dalju analizu, navešćemo još i vrste stambenih i agrarnih kredita.

Rešavanje stambenih problema spada u zadovoljavanje primarnih čovekovih potreba odnosno potreba njegovog domaćinstva. Stambeni ili hipotekarni krediti mogu biti:

- krediti za kupovinu gotovih stanova i kuća, - krediti za kupovinu stanova i kuća u izgradnji, - krediti za adaptaciju i preuređenje stanova i kuća, - krediti za kupovinu placeva i njihovo komunalno uređenje, i - druge vrste stambenih kredita.

Agrarni krediti spadaju u najstarije bankarske zajmove. Agrar finansiraju banke, druge finansijske institucije i država. Među najčešće korišćene agrarne kredite možemo navesti sledeće:

- krediti za setvu poljoprivrednih kultura, - krediti za tov (pilića, junadi svinja), - krediti za dugogodišnje zasade (voćarstvo i vinogradarstvo),

207 Joseph F. Sinkey, Jr.: Commercial Bank Financial Management in the Financial Services Industry, MacMillan Publishing Company, New York, 1989. godine, str. 506.

BANKE I RIZICI 293


- krediti za nabavku poljoprivredne mehanizacije, - krediti za priplodnu stoku (ovce, junice), - krediti za poljoprivredne objekte (zgrade za tov, za krave muzare), - krediti za navodnjavanje.

Osnovne karakteristike ove tri grupe kredita stanovništvu mogu se svesti na sledeće:

- potrošački krediti imaju uglavnom standardizovane i relativno uprošćene metode kreiranja, relativno najkraće rokove otplate (prosečno do 2 godine) i manjeg su pojedinačnog obima;

- stambeni krediti su sa nešto složenijom procedurom, odobravaju se na relativno duže rokove (čak i na 30 godina) i, razumljivo, većeg su pojedinačnog obima;

- agrarni krediti imaju svoje specifičosti zbog same poljoprivredne delatnosti (sezonske, ciklične i klimatske karakteristike), variraju u obimu i često se, sem dugoročnih kredita, vraćaju odjednom (nakon završenog proizvodnog ciklusa).

10.5.2. Specifičosti ocene kreditne sposobnosti Procena kreditne sposobnosti tražioca za potrošačke, stambene i agrarne kredite vrši se po osnovu procene pet elemenata tj. ‘five Cs’i to:

karakter = volja da plati = moralni rizikkapacitet = sposobnost da plati = rizik prihoda

kapital = mera kreditne sposobnosti = rizik sigurnostikolateral = sigurnost ako ne plati = pokriveni rizik

tržišni uslovi = inflacija, recesija = rizik kontinuiteta posla

Za ocenjivanje kreditne sposobnosti važne su četiri grupe podataka i to:208

(1) bančini podaci o tražiocu kredita odnosno, da li je tražilac kredita već ranije koristio kredit kod banke i kakva je bila ‘prošlost’ tog kreditnog odnosa;

(2) proveravanje datih referenci i podataka; (3) proveravanje podataka vezanih za posedovanje računa u banci (kad je otvoren,

iznos sredstava prilikom otvaranja, broj mesečnih stavki plaćanja, eventualno korišćene zaloge (kolaterala);

(4) način na koji dužnik vrši svoja plaćanja.

Tradicionalni metod procene tražioca kredita, koji koriste mnoge banke, sastoji se iz sledećih faza procesa: (1) ispituju se karakteristike tražioca kredita, (2) procenjuje se njegova kreditna sposobnost, i (3) donosi se odluka o odobrenju ili odbijanju kredita.

208 Bank Credit, edited by: Herbert V. Prochnov, Harper & Row Publishers, New York, 1981. godine, str. 199-200.

294 BANKE I RIZICI

Dobar broj banaka se koristi tzv. kredit skoring sistemom. Ovaj sistem koristi numeričku formulu da predvidi i kvantificira rizik tražioca kredita preko određenih specifičnih tačaka i karakteristika tražioca kredita kao što su:

(1) prihod, (2) tekući nivo duga u odnosu na prihod i (3) vreme (godine) na sadašnjem poslu.

Vrednost kriterija je takva, da veći broj bodova predstavlja i veći nivo kreditnog rizika. Činjenice iz prošlosti obezbeđuju indikaciju za buduće ponašanje tražioca kredita, ali novi kredit ili produženje kredita uvek sa sobom nosi rizik. Budućnost je uvek neizvesna, pošto se menjaju i ljudi i prilike. Pored prikupljenih podataka, za banku je važno da se obavi razgovor (intervju) sa tražiocem kredita. Intervju treba da obavi nadležni kreditni referent. Putem intervjua je važno da se utvrdi zašto i na osnovu čega je tražilac kredita izabrao baš ovu banku:209

(1) Tražilac kredita je došao na osnovu bančinog oglasa u novinama. (2) Tražilac kredita je depozitar banke ili klijent odnosno komitetnt drugog odeljenja

banke.(3) Banku je neko preporučio tražiocu kredita. (4) Tražilac kredita treba finansijsku pomoć i izabrao je posebno ovu banku.

10.5.3. Metode ocene kreditne sposobnosti U osnovi, postoje dva metoda procene kreditne sposobnosti tražioca koje koriste banke kod potrošačkih i stambenih kredita. To su: (1) metod kritične procene i (2) empirijski metod procene. Kod metoda kritične procene primarno je: iskustvo kreditnog referenta, uvid u prihode zajmotražioca i konačno obezbeđenje kredita (collateral). Ništa manje nisu važne kreditna istorija i priroda zaposlenja zajmotražioca. Empirijski metod ili sistem bodovanja kredita (‘credit scoring system’) zasniva se na korišćenju statističkih podataka i tehnike kao što je regresiona ili diskriminaciona analiza. Koriste se podaci bazirani na ‘fajlovima’ banke, ali se koriste i demografske i psihografske karakteristike, kako bi se što preciznije procenio personalni kreditni rizik tražioca potrošačkog i stambenog kredita ističući pri tome u prvi plan njegove dobre i loše strane.

209 Bank Credit, edited by: Herbert V. Prochnov, Harper & Row Publishers, New York, 1981.godine, str. 204.

BANKE I RIZICI 295


Faktori koji mogu korisno poslužiti za formulisanje i korišćenje jednog sistema bodovanja kredita su:

- stan vlastiti ili zakup - telefon u kući i na poslu - štedni račun - vreme na sadašnjoj adresi - tekući račun - poštanski broj mesta - starosna dob - starost, proizvođač i model kola - bračno stanje - geografska oblast - razlika godina među supružnicima - reference finansijske kompanije - broj izdržavanih - vreme zaposlenja - štedne i kreditne reference - vreme kod prethodnog poslodavca - mesečni zakup stana/rata zajma - tip zaposlenja - prihod - članstvo u sindikatu - odnos duga prema prihodu - druge kreditne reference - vlasništvo životnog osiguranja - delatnost gde je zaposlen - nivo formalnog obrazovanja - najbliža lokacija rodbine

U cilju olakšavanja praktičnog rada na ovom poslu, u bankama se koristi tzv. sistem bodovanja kredita (‘credit scoring system’), gde bodovi indiciraju relativnu važnost pojedinih posebno odabranih podataka i obeležja u proceni kreditne sposobnosti tražioca potrošačkog i stambenog kredita.

Sistem bodovanja potrošačkih i stambenih kredita prvi je uveo David Durand.210 Ovaj sistem bodovanja se bazira na analizi dobrih i loših karakteristika odobrenih potrošačkih i stambenih kredita od strane komercijalnih banaka. Ovaj model sistema bodovanja bazira na sledećih devet faktora: (1) Dob (starost): 0,01 bodova za svaku godinu starosti preko 20 godina, maksimum 0,30 bodova; (2) Pol: 0,40 bodova za žensko, 0 bodova za ostale; (3) Stabilnost boravka: 0,042 boda za svaku godinu na sadašnjoj adresi stanovanja, 0,42 boda makismum; (4) Zanimanje: 0,55 bodova za bilo koje od dva dobra zanimanja, 0 bodova za bilo koje od dva loša zanimanja i 0,16 bodova za sva ostala zanimanja;211 (5) Vrsta delatnosti:

210 David Durand: Risk Elements in Consumer Installment Lending, National Bureau of Economy Research, New York, 1941. godine, str. 69.211 Ibidem, str. 70.

296 BANKE I RIZICI

0,21 bodova za zaposlenja kao što su industrija široke potrošnje, državne službe, bankarski ili brokerski posao; (6) Stabilnost zaposlenja: 0,059 bodova za svaku godinu u sadašnjem zaposlenju sa makimumom od 0,59 bodova; (7) Račun u banci: 0,45 bodova za račun u banci; (8) Nekretnine: 0,35 bodova za nekretnine; (9) Osiguranje života: 0,19 bodova za osiguranje života.

Pomoću navedenog kredit-skoring modela moguće je odvojiti loše i dobre tražioce kredite. Granična vrednost ovog modela je 1,25. Veći broj bodova od 1,25 indikator je više dobrih karakteristika tražioca kredita, dok je manji ili jednak broju 1,25 indikator profila tražioca kredita sa lošim karakteristikama.

Kad su u pitanju tražioci stambenih kredita, onda je sasvim sigurno da pored navedenih sagledavanja treba imati u vidu i druge elemente. Na primer, nivo i stabilnost ličnih primanja, finansijska disciplina i brižljivo staranje o imovini mogu biti osnovni indikatori kreditne sposobnosti domaćinstva. Pored toga, standardno je pravilo, da ukupni izdaci za kupovinu stana ili kuće ne mogu biti veći od dve i po godišnje plate odnosno primanja domaćinstva (ili tri umanjena za poreska izdvajanja. U uslovima da zajam pokriva celokupnu vrednost stana ili kuće i da je zajam na rok od 25 godina, mesečno opterećenje domaćinstva iznosilo bi oko 10 - 12 procenata. Ako se pri tome koristi učešće, onda je taj procenat oko 10. Kreditna sposobnost zajmotražilaca (farmera) agrarnih kredita utvrđuje se na osnovu analize podataka za svih pet elemenata (‘five Cs’) i to: (1) karaktera, (2) kapaciteta, (3) kolaterala, (4) kapitala, (5) tržišnih uslova uvodeći i šesti (6): komunikacije kao bitnog elementa saradnje davaoca kredita i korisnika kredita.212 Podaci za ovu analizu uglavnom se crpe iz više vrsta izveštaja kao što su:213

(1) tekući finansijski izveštaji (u okviru 90 dana),

212 Bank Credit, edited by: Herbert V. Prochnov, Harper & Row New York, 1981. godine, str. 156-157.213 David R. Christenson: Agricultural Lending, u knjizi: The Bankers’ Handbook, edited by: William H. Baughn, Thomas I. Storrs and Charls E. Walker, Third Edition, Dow Jones-Irwin, Homewood, Illinois, 1988. godine, str. 774.

BANKE I RIZICI 297


(2) finansijski izveštaji u poslednje dve godine (kalendarske ili fiskalne), (3) izveštaj o poslovanju - profitu i gubitku, (4) ukupan budžet farme, i (5) poređenje operativnog budžeta sa prethodnim godinama.

Finansijska sposobnost tražioca kredita predstavlja u bankarskoj praksi jedan od najvažnijih pokazatelja kreditne sposobnosti farmera ili poljoprivrednog domaćinstva. Praksa je banaka da koriste koeficijente finansijske sposobnosti kao što su:

(1) ukupna aktiva prema ukupnoj pasivi, pri čemu se kao standardna stopa uzima srazmera 2:1 (pozicije ispod ove su natprosečno zadužene);

(2) zbir tekuće i srednjoročne aktive prema ukupnim obavezama, koeficijent je koristan u uslovima rastuće inflacije (solventnost);

(3) tekuća aktiva prema tekućim obavezama, ukazuje na sposobnost izmirenja tekućih finansijskih obaveza;

(4) dugoročna aktiva prema ukupnim obavezama, pokazuje dugoročnu ekonomsku i finansijsku snagu dužnika.

10.5.4. Upravljanje rizikom pojedinih vrsta kredita Ovde ćemo razmotriti određene rizike pojedinih vrsta kredita kao što su: potrošački, stambeni i agrarni krediti, kao i mogućnost njihove relativizacije.

Rizici potrošačkih kredita, s obzirom na razuđenost oblika i vrsta potrošačkih kredita, zavise kako od vrsta tako od njihove namene i načina korišćenja. Pored ranije izloženih elemenata, koje banka sagledava prilikom podnošenja zahteva za odobravanje potrošačkih kredita, preporučuje se da se obrati posebna pažnja na listu potencijalnih signala opasnosti, koje bi trebalo pri obavljanju intervjua sa tražiocem kredita pažljivo razmotriti:214

(1) nije moguća definitivna ili potpuna identifikacija tražioca, (2) tražilac se obraća banci koja je udaljena od njegove lokacije stanovanja (kuće ili

stana) i posla gde radi, (3) tražiočeva pošta (pisma i drugo) se upućuje (stiže) kod prijatelja i na poštanski

pretinac (fah), (4) tražiocu se užasno žuri da mu se odobri kredit, ima neodložnu potrebu i zahteva

hitan razgovor, (5) sakupljene informacije i podaci o tražiocu su kontradiktorni, slabosti se

razotkrivaju i rastu sa pitanjem kao što je iskrenost i integritet tražioca, (6) tražilac menja zaposlenje, menja zanimanje ili je upravo počeo drugi posao, (7) tražilac nema stalno mesto poslovanja, stalno vrši zakup poslovnog prostora i ima

telefon - sekretaricu,

214 Bank Credit, edited by: Herbert V. Prochnov, Harper & Row, New York, 1981. godina, str. 205.

298 BANKE I RIZICI

(8) priroda posla tražioca ili zanimanje ne može biti zadovoljavajuće objašnjeno ili može biti nelegitimno,

(9) teško je doći do prave kreditne istorije tražioca,(10)prihod tražioca je tek na nivou održavanja života,(11) tražilac je previše zadužen, i(12)postoje činjenice o učestalom obnavljanju kredita i povećavanju iznosa kredita.

Za hipotekarne (stambene) kredite veoma je bitna realna procena imovine, koja služi kao kolateral odobrenog kredita. Naplata glavnice kod ovih kredita je relativno sigurna, pošto se krediti odobravaju do visine 80 % vrednosti kuće (stana), tako da su rizici gubitaka glavnice relativno mali. Međutim, rizici vezani za promenu kamatne stope odnosno cene hipotekarnog kredita su brojniji. Ovi rizici mogu se pojaviti u tri faze procesa: (1) u fazi kreiranja hipotekarnog kredita, (2) u fazi ulaganja u hipotekarne kredite i (3) u fazi plaćanja (otplate) hipotekarnih kredita.215 (1) U fazi kreiranja hipotekarnog kredita, može se pojaviti vezani (“pipeline”) rizik, koji se javlja između podnosioca zahteva za kredit i kreatora hipotekarnog kredita. Ovaj rizik ima dve komponente: cenovni rizik i rizik dešavanja (“fallout risk”).

Cenovni rizik nastaje u uslovima porasta kamatnih stopa na hipotekarne kredite, pri čemu se kreator hipotekarnog kredita obavezao da će kredit dati po nižoj kamatnoj stopi. To znači da će kreator morati da proda hipotekarni kredit ispod vrednosti koju je dao, ili da ga zadrži u svom portfoliju i da dobija kamatnu stopu koja je manja od tržišne. Sličan rizik nastaje kad tražilac kredita odabere fiksnu kamatnu stopu.

Rizik dešavanja (“fallout risk”) nastaje kada tražilac kredita, po dobijanju pisma o obavezi da kupi nekretninu, neće da kupi imovinu sredstvima koja je pozajmio od kreatora hipotekarnog kredita. Glavni razlog takvog ponašanja tražioca kredita je znatno opadanje kamatnih stopa na tržištu na hipotekarne kredite, pa je razumljivo da se tražilac ekonomski ponaša i traži alternativni izvor sredstava. Ovaj rizik je rezultat činjenice da potencijalni dužnik ima pravo, ali ne i obavezu, da zatvori posao (ima pravo da otkaže ugovor).

Kreatori hipotekarnog kredita imaju nekoliko alternativa da bi se zaštitili od pomenutih rizika. Od cenovnog rizika štite se tako što mogu da dobiju obavezu agencije ili privatne firme kojoj se planira prodaja hipotekarnog kredita u formi

215 Franko J. Fabozzi, Franco Modigliani and Michael G. Perri: Fundation of Financial Market and Institution, Prentice-Hall, Inc., Englewood Cliffs, New Jersey, 1994. godine, str. 465-492.

BANKE I RIZICI 299


forward ugovora. Kreator hipotekarnog kredita pristaje da isporuči hipotekarni kredit u budućnosti i druga strana (neka od agencija ili privatna firma) pristaje da kupi hipotekarni kredit u to vreme po određenoj ceni (stopi). (2) U fazi ulaganja, koja u hipotekarne kredite uglavnom vrše štedionice i banke, pojavljuju se osnovni rizici i to: kreditni rizik, rizik likvidnosti i cenovni rizik. Kreditni rizik nastaje u slučaju da vlasnik kuće ne plati kreditnu obavezu. Kod osiguranih hipotekarnih kredita, rizik je minimalan. Za kredite koji su osigurani kod privatnih kompanija rizik se meri prema rejtingu tih osiguravajućih kompanija. Rizik likvidnosti postoji uvek pošto su hipotekarni krediti slabo likvidni zbog veličine i nedeljivosti. Cenovni rizik manifestuje se u kretanju cene instrumenata sa fiksnom kamatnom stopom, koja se kreće u suprotnom pravcu od tržišnih kamatnih stopa. To znači da će rast kamatnih stopa dovesti do opadanja cene hipotekarnih kredita. (3) Rizici koji nastaju u fazi otplate kredita sa fiksnom kamatnom stopom manifestuju se kao posledica ranijih plaćanja (otplata). Suština motiva ranije otplate hipotekarnog kredita je mogućnost refinansiranja duga po nižoj kamatnoj stopi, pošto je tendencija pada kamatnih stopa na tržištu na hipotekarne kredite. Vlasnik hartija rizikuje kapitalni dobitak, koji se reflektuje u činjenici da predviđena naknada nominale neće dati prinos kao inicijalni tok gotovine. Ovaj efekat se zove rizik skupljanja (‘contraction risk’).

Suprotne posledice nastaju kad na tržištu porastu kamatne stope na hipotekarne kredite. Ranija plaćanja će biti smanjena, pošto su kamatne stope veće od ugovorenih i ulagačima se ne isplati refinasiranje svojih obaveza po većoj kamatnoj stopi. Ovo se zove rizik širenja (‘extension risk’). Dakle, rizik ranijeg plaćanja sastoji se od rizika skupljanja i rizika širenja. Efekti prava ranijeg plaćanja ogledaju se u tome da stvarni tok gotovine od hipotekarnih kredita nije unapred poznat.

Procena rizika kod odobravanja agrarnih kredita zasniva se na analizi pokazatelja zajmotražioca, koji mora imati: zadovoljavajuću profitabilnost, finansijsku snagu, likvidnost i sposobnost vraćanja tj. kapacitet odgovarajuće agrarne operacije. Kod utvrđivanja kreditne sposobnosti, centralno mesto pripada utvrđivanju kapaciteta kreiranja pozitivnih novčanih tokova farme. Osiguranje od kreditnog rizika 216 ovih kredita uglavnom se vrši na dva načina:

(1) prvi, da se za visinu odobrenog kredita obezbeđuje realna vrednost kolaterala, koja u odnosu na visinu kredita može iznositi najviše 60 procenata, i

(2) drugi, indirektnim kreditiranjem na osnovu otkupa robnih hartija od trgovinskih preduzeća ili vrednosnih hartija specijalizovanih finansijskih i kreditnih agencija iz oblasti poljoprivrede. Na ovaj način banke ograničavaju kreditni rizik, uprošćavaju i ubrzavaju proceduru finansiranja i recikliraju finansijske resurse.

216 Dr Srboljub Jović: Bankarstvo, Naučna knjiga, Beograd, 1990. godine, str. 425-426.

300 BANKE I RIZICI

Smatra se da agrarni zajmovi nose veći stepen rizika u odnosu na ostale vrste bankarskih kredita. Ključna izvorišta rizika su u: (1) nepovoljnoj relaciji troškovi - cene u agrarnoj oblasti, (2) teškoćama skupljanja valjanih informacija o aktivnosti agrarnih jedinica (domaćinstava) i (3) teškoćama razdvajanja poslovne i porodične aktivnosti svakog domaćinstva. Visok stepen rizika je i razlog što ima relativno malo agrarnih dugoročnih kredita. Veći obim agrarnih kredita za tekuće poslovanje obično se daje na rok ne duži od 12 meseci i obično su osigurani. Srednjoročni krediti daju se na rokove od 1 do 5 godina i uglavnom su pokriveni kolateralom (zalogom imovine). Banke ograničavaju kreditni rizik i indirektnim kreditiranjem agrarnog sektora (otkup robnih i vrednosnih hartija od trgovinskih i specijalizovanih finansijskih firmi).

BANKE I RIZICI 301


Glava 11.

UPRAVLJANJE RIZIKOM INVESTICIONOG PORTFOLIJA

BANKE

302 BANKE I RIZICI

Upravljanje rizikom investicionog portfolija banke

11.1. POSLOVANJE BANKE SA HARTIJAMA OD VREDNOSTI

11.1.1. Formiranje investicionog portfolija banke Kako smo već ranije naveli, poslovne banke investiraju deo svog raspoloživog finansijskog potencijala i u hartije od vrednosti. Tako banke u okviru svojih ukupnih plasmana imaju jedan deo plasmana, koji se odnosi na investicione plasmane radi ostvarivanja prinosa odnosno prihoda na privremeno slobodna novčana sredstva. Pri tome treba razlikovati ove plasmane poslovnih banaka u hartije od vrednosti od plasmana investicionih banaka koje su specijalizovane finansijske institucije i koje su potpuno vezane za tržišne operacije hartijama od vrednosti. Dakle, ovde je reč o poslovnim bankama koje samo jedan deo svojih plasmana drže u hartijama od vrednosti.

U razvijenim tržišnim privredama poslovne banke polaze od tri osnovna cilja pri formiranju svog investicionog portfolija i to: (1) sigurnost, (2) likvidnost i (3) prihod. Plasmani u hartije od vrednosti pomažu bankama da lakše razrešavaju konfliktne situacije između navedena tri elementa, pošto se optimizacijom obima i strukture ovih plasmana omogućava: (1) održavanje neophodnog stepena likvidnosti, (2) ograničavanje rizika i (3) kreiranje dodajnih prihoda.217 Naime, pokazalo se da u razvijenim tržišnim strukturama, banke lakše održavaju ključnu funkciju svoje likvidnosti, ako u svojim bilansima raspolažu adekvatnom strukturom hartija od vrednosti.

Poznato je da plasmani u kredite donose banci veće prihode nego plasmani u hartije od vrednosti. Stoga je skoro u svim poslovnim bankama težište na kreditnim plasmanima. Međutim, ulaganjem slobodnih novčanih sredstava u sigurne hartije od vrednosti banke vrše optimizaciju svog kreditnog potencijala i održavaju zadovoljavajući kvalitet svoje aktive. Hartije od vrednosti omogućavaju postizanje perfektne diversifikacije plasmana, što je ključni uslov za ograničavanje rizika banke. Preko držanja hartija od vrednosti u svojim bilansima, naročito obveznica, banke omogućavaju perfektniju strukturu finansiranja i kreditiranja preduzeća, sektora privrede i države.

Sa stanovišta poslovne banke, interesantna je podela hartija od vrednosti na: dužničke i vlasničke. Kad neko kupi deonicu, on dobije vlasništvo (‘equity’) u kompaniji i postaje, kao i drugi, koji su već kupili ili će kupiti deonice, vlasnik jednog delića ili


BANKE I RIZICI 303


dela kompanije. Kad neko kupi obveznicu, on je vlasnik duga (‘debt’) i postaje jedan od kreditora, pošto je na taj način pozajmio novac kompaniji ili državi. U suštini, hartije od vrednosti su instrumenti mobilizacije novčanih sredstava pod određenim uslovima. Sa aspekta poslovne banke, obveznice su interesantnije za investicione plasmane nego akcije.

Dužničke ili kreditne hartije mogu biti prenosive i neprenosive. Prenosive hartije od vrednosti su univerzalne kreditne hartije, čiji imaoci zadržavaju bezuslovno pravo naplate punog iznosa kreditnog potraživanja. Imaju važnu ulogu na finansijskim tržištima razvijenih zemalja i banke ih drže u svojim investicionim portfolijima. Neprenosive hartije od vrednosti se pojavljuju uglavnom kod uspostavljanja bilateralnih kreditnih odnosa po osnovu kupoprodaje robe i usluga. Mogu se prenosti samo u skladu sa ugovorom o kupoprodaji. Neprenosive hartije od vrednosti nisu značajne sa ovog aspekta za banku.

Pored ovih hartija od vrednosti, na finansijskim tržištima razvijenih zemalja postoje i hartije od vrednosti iza kojih ne stoji realna roba niti novac. Reč je o spekulativnim hartijama od vrednosti, gde se u berzanskim transakcijama, koje spadaju u terminske poslove, prodaju i kupuju zamišljene vrednosti izražene u standardnim ugovorima. Najpoznatiji među takvim poslovima su fjučersi (‘futures’) i opcije (‘options’). O njima će biti posebno reči kao o inovativnim rešenjima za pokrivanje, zaštitu i eliminisanje rizika kamatne stope i deviznog kursa.

Mi ćemo ovde posmatrati dve grupe hartija od vrednosti, ne upuštajući se pojedinačno u detaljniju analizu svake podvrste u okviru navedenih grupa hartija od vrednosti. 218

218 U SAD, kao najrazvijenijoj tržišnoj privredi i sa najrazuđenijim spektrom finansijskih instrumenata, postoje sledeće vrste ovih hartija od vrednosti: (1) Hartije od vrednosti državne blagajne: a) blagajnički zapisi - menice (‘treasury bills’) sa rokom dospeća do 1 godine; b) blagajničke note (‘treasury notes’) sa dospećem od 1 do 10 godina; c) blagajničke obveznice (‘treasury bonds’) sa dospećem 5 i više godina; (2) Hartije od vrednosti federalne vlade - države: a) obveznice (‘bonds’), b) certifikati (‘certificates’); (3) Hartije od vrednosti državnih jedinica - agencija: a) serijalne obveznice, b) dugoročne obveznice; (4) Hartije od vrednosti preduzeća - kompanija i korporacija su: a) komercijalni papiri (‘commercial papers’) dospeća do 270 dana, b) obveznice preduzeća (‘bonds’), (5) Specijalne hartije od vrednosti ili drugi - ostali vrednosni papiri su nalozi za plaćanja (‘drafts’) ili pak menice (‘bills of exchange’). Neprenosivi oblici kreditnih hartija od vrednosti su određeni vrednosni papiri koji su vezani za prodaju roba i usluga i čije je pitanje prenosivosti odnosno neprenosivosti povezano sa stipulisanim odredbama ugovora kojim se regulišu ključni elementi kupoprodajnog odnosa. Vlasničke hartije od vrednosti su deonice ili akcije (‘shares’), i dele se na: obične i privilegovane: (1) obične deonice (‘common shares’) su: kumulativne, nekumulativne, odložne, sa punom stopom prinosa, rastuće, i osetljive. (2) privilegovane deonice (‘prefered shares’) obezbeđuju svojim vlasnicima različitu moć upravljanja (više glasova), prioritete u raspodeli profita odnosno

304 BANKE I RIZICI


Svrha je na ukazivnaju razlika između bitnih obeležja ove dve grupe hartija od vrednosti, kako bi se lakše shvatio proces i mehanizam tržišnih transakcija ovih hartija, faktori koji uslovljavaju pojavu rizika u tim transakcijama, njegovo merenje i, konačno, upravljanje rizikom hartija od vrednosti. Akcenat ce biti stavljen na analizu poslovanja ove dve grupe hartija od vrednosti: na deonice i obveznice.219

11.1.2. Struktura i kvalitet investicionog portfolijaPre nego detaljnije osvetlimo strukturu i kvalitet investicionog portfolija, ukratko ćemo izložiti osnovne ili ključne vrste hartija od vrednosti. Hartije od vrednosti se dele, kako smo ranije videli, po više osnova. Za ovo izlaganje su od značaja prenosive kreditne i vlasničke hartije od vrednosti i to: obveznice i deonice. Polazeći od finansijskih tržišta visoko razvijenih privreda, kao što je finansijsko tržište SAD, postoji veoma širok spektar prenosivih hartija od vrednosti. Najvažniji oblici prenosivih hartija od vrednosti su kreirani od strane državnih organa i privatnog sektora. Ove hartije od vrednosti se nazivaju zajedničkim imenom promisorne note (‘promissory notes’).

Šta je deonica ili akcija? Deonica reprezentuje vlasništvo u deoničkom društvu. Deoinčko društvo je vlasništvo deoinčara, često hiljada ljudi i institucija, svako od njih je vlasnik dela ili delića imovine akcionarskog društva. Kad neko kupi deonicu ili akciju u jednom deoničkom društvu, on postaje jedan od vlasnika dela tog društva odnosno deoničar (‘stockholder’ ili ‘shareholder’). On odmah istog časa postaje vlasnik jednog dela, nije važno koliko malenog, svake zgrade, komada nameštaja, svake mašine, dakle, svega što to deoinčko društvo poseduje.

Šta je obveznica? Najkraće rečeno, to je jednostavno jedna priznanica, kojom se priznaje dug. Ona potvrđuje da je imalac novca (lice, preduzeće, banka) pozajmio novac državi ili kompaniji i ukratko opisuje uslove ovog zajma. Većina obveznica se izdaje sa tri suštinske informacije: (1) nominalna vrednost, kao iznos, koji će imaocu ili donosiocu obveznice biti plaćen kada istekne rok kredita, (2) dospeće koje pokazuje kad ističe kredit i kad će obveznica biti amortizovana, (3) kamatna stopa koja

dividendi i prioritetno učešće u likvidacionoj masi preduzeća. Vidi detaljnije: Richard Saul Wurman, Alan Siegel & Kenneth M. Morris: The Wall Street Journal Guide to Understanding Money & Markets, Access Press Publication, New York, 1990. godine, str. 50-51.219 Prvi Zakon o hartijama od vrednosti u SFRJ, je donet 1989. godine, a kasnije su sledile izmene i dopune.

BANKE I RIZICI 305


predstavlja procenat od nominalne vrednosti koji će biti plaćen na ime kamate imaocu obveznice na regularnoj osnovi.

Postoje bitne razlike između deonica i obveznica sa aspekta povrata uloženih sredstava i sa aspekta komponente rizika naplate prihoda odnosno zarade. Kad neko ulaže u obveznice, pogotovu ako je emitent država ili opština, postoji visok stepen sigurnosti naplate glavnice i kamate. Međutim, kad neko kupuje deonice, uloženu glavnicu može da naplati samo prodajom te deonice na tržištu, dok dividenda kao zarada zavisi od emitenta deonica. Sigurnost ulaganja se vezuje za procenu buduće tržišne vrednosti deonica i očekivanu dividendu.

Praksa u SAD pokazuje da su deonice i obveznice odlučujuće hartije od vrednosti za ekspanziju privrede i razvoj novih preduzeća i za mobilizaciju i transfer sredstava potrebnih za izgradnju raznih saobraćajnih objekata i objekata komunalne infrastrukture. Obveznice se posebno koriste i kao dodatni izvor kapitala u firmama i kompanijama, a najčešće su emitovane od strane države i opština za podizanje i razvoj raznih uslužnih objekata, puteva, pruga, mostova, metroa i sličnih poduhvata.

Za održavanje obima i strukture investicionog portfolija banke, važna je hijerarhija faktora likvidnosti, sigurnosti i prinosa. Likvidnost se obezbeđuje adekvatnim učešćem kratkoročnih i perfektno utrživih hartija od vrednosti, koje su najviše zastupljene u investicionom portfoliju skoro svake banke. Sigurnost je vezana za performanse i rejting izdavaoca hartija, dok se prinos obezbeđuje tek po obezbeđenju navedena dva elementa tj. likvidnosti i sigurnosti, kad banka ide na dugoročne hartije od vrednosti. Prilikom strukturiranja investicionog portfolija sa dugoročnim hartijama od vrednosti, banke preferiraju kupovinu državnih obveznica, koje su po svojoj definiciji visokog kvaliteta i najčešće su im prinosi oslobođeni poreza.220

Hartije od vrednosti imaju ogroman značaj za funkcionisanje i razvoj tržišnih privreda. Njihov značaj najkraće se može izraziti preko:

(1) njihovog mobilizatorskog karaktera, pošto su pogodne da angažuju za razvoj i najmanje slobodne iznose novčanih sredstava preduzeća, institucija i najširih slojeva stanovništa;

(2) njihove sposobnosti za usmeravanje prikupljenih slobodnih novčanih sredstava u razvojne i profitabilne poslove radi ostvarenja zarade odnosno oplođavanja neangažovanih novčanih sredstava;

(3) modela usmeravanja prikupljenih sredstava u prave i korisne svrhe;(4) delovanja kao faktora stabilnosti tržišnih robno-novčanih tokova, omogućavajući

da se najefikasnije angažuju i korisno upotrebe slobodna novčana sredstva.


306 BANKE I RIZICI


11.1.3. Struktura i instrumenti finansijskog tržištaSavremeno finansijsko tržište razvijenih tržišnih privreda ima tri posebna relativno samostalna segmenta ili tržišta: (1) tržište novca, (2) tržište kapitala i (3) devizno tržište. Ne postoje teškoće da se jasno razdvoji devizno tržište od tržišta novca i tržišta kapitala. Međutim, tržište novca i tržište kapitala je dosta teško razdvojiti. Naime, tržište novca u osnovi predstavlja kupoprodaju novca i kratkoročnih hartija od vrednosti do jedne godine, dok se na tržištu kapitala obavlja promet uglavnom dugoročnih hartija od vrednosti preko jedne godine. Međutim, promet na oba ova tržišta je motivisan ulaganjem ili investiranjem, tako da ulagači koriste oba ova tržišta, povlačeći sredstva sa jednog da bi uložili na drugo ili oba tržišta. Kamatne stope su na ovim tržištima međusobno zavisne pod dejstvom promena ponude i tražnje. Zato se smatra da su osnovni elementi po kojima se razlikuju ova dva tržišta likvidnost i kvalitet instrumenata koji na njima cirkulišu.

Međutim, tržište novca se može shvatiti i kao jedan konfuzan izraz, pošto sva navedena tržišta za investiranje novca uključuju novac. Tržišta koja samo trguju vrlo kratkoročnim debitnim vrednosnim papirima (‘short-term debit securities’) obično predstavljaju tržište novca, jer ona najbrže “pretvaraju” vrednosne papire u gotov novac. Drugim rečima, novac koji investiraju pojedinci i firme, kupujući ove kratkoročne hartije od vrednosti, koristi se za kratkoročne kredite različitim preduzećima, kompanijama i državnim organima. Suprotno tome, dugoročne hartije od vrednosti, kao što su deonice i obveznice, poznate su kao tržište kapitala. Međutim, teško je povući demarkacionu liniju između ova dva tržišta. Ona se višestruko prepliću i novac je pri tome u brojnim transakcijama teško omeđiti i označiti kojoj sferi pripada.

Sredstva tržišta novca investiraju se u jedan broj različitih vrsta kratkoročnih debitnih vrednosnih papira. Neki najčešći su:

komercijalni papiri, obveznice korporacija, koje reprezentuju kratkoročne kredite korporacijama;

depozitni certifikati, izdati od velikih banaka, sa dospećima rangiranim od jednog meseca pa do nekoliko godina;

bankarski akcepti, tj kratkoročni krediti dati uvoznicima i izvoznicima; kratkoročni krediti dati gradskim, opštinskim i državnim agencijama; blagajnički zapisi izdati od federalne vlade sa dospećima od 30 do 90 dana.

Deonice na tržištu novca preko udruženih (‘mutual’) fondova donose prihode koji se zarađuju primanjem kamate na novac koji ovi fondovi pozajmljuju državi i korporacijama. Kamatna stopa fluktuira svaki dan pošto su krediti tako kratkoročni da

BANKE I RIZICI 307


se svaki dan kompletira najmanje jedan kredit i jedan novi počinje sa novom kamatnom stopom. Premda se ne može predvideti kolike će se kamate zaraditi (što zavisi od trendova kretanja kamatnih stopa), stredstva na tržištu novca nude ogromnu sigurnost plasmana.

Tržište kapitala, kao što smo već naveli, predstavlja po pravilu kupoprodaju dugoročnih hartija od vrednosti sa rokovima dospeća iznad 5, 10 i više godina. Deli se na primarno i sekundarno tržište kapitala. Primarno tržište kapitala obuhvata prve emisije hartija od vrednosti, a sekundarno tržište znači njihovu drugu i svaku narednu kupoprodaju. Za hartije od vrednosti na primarnom tržištu je bitno da se one prodaju po nominalnim vrednostima. Tada je njihova nominalna i tržišna vrednost izjednačena. Međutima, kad je reč o prodaji hartija od vrednosti na sekundarnom tržištu, skoro se nikada nominalna i tržišna vrednost ne poklapaju, izuzev samo teorijske pretpostavke ili slučajnosti.

Saglasno našoj nameri, da se osvetli upravljanje rizikom hartija od vrednosti, u fokusu naših posmatranja, biće kupoprodajni odnosi na tržištu kapitala i to posmatranje i sagledavanje efekata kupoprodaje deonica i obveznica, kao najzastupljenijih vrsta hartija od vrednosti, kojima privreda i stanovništvo, ali i banke trguju na finannsijskim tržištima.

11.1.4. Poslovanje banke na sekundarnom tržištu hartijaSekundarno tržište hartija od vrednosti, kako smo već naveli, predstavlja drugu i sve naredne prodaje hartija od vrednosti. Prva prodaja hartija od vrednosti neposredno posle emisije predstavlja primarno tržište hartija od vrednosti. Poslovima na sekundarnom tržištu bave se posebne finansijske institucije, koje se obuhvataju jednim opštim zajedničkim imenom institucionalni investori (‘institutional investors’). Posluju u svoje ime i za svoj račun i u svoje ime a za račun svojih komitenata. U prvom slučaju, tj. kad posluju u svoje ime i za svoj račun, cilj im je ostvarenje profita uz snošenje rizika. U drugom slučaju, kad posluju u svoje ime a za račun svog komitenta, rade na bazi određenog procenta provizije.

Institucionalni investori se pojavljuju pod raznim imenima i organizacionim formama. Tako se u ove profesionalne posredničke finansijske organizacije u SAD uključuju:

(1) udruženi (‘mutual’) fondovi, (2) npenzioni fondovi, (3) poslovne banke, (4) brokerske firme, (5) arbitražne firme, (6) internacionalni investori, (7) korporacije, (8) investicioni savetnici, i (9) osiguravajuće kompanije.

308 BANKE I RIZICI


Sekundarno tržište omogućava vlasnicima vrednosnih papira, kao što su kompanije, institucije i pojedinci, da mogu ponovo doći do svog novca, tj. da svoje vrednosne papire prodajom “pretvore” u gotov novac. Ovo se naročito odnosi na deonice, pošto je to jedina mogućnost za njihove vlasnike da, ukoliko to žele ili su prinuđeni, ponovo dođu do svog uloženog novca. To vlasnici hartija od vrednosti mogu učiniti veoma brzo i efikasno. Na savremeno organizovanom sekundarnom tržištu hartija od vrednosti, dovoljan je jedan telefonski poziv i investitor može prodati ili kupiti hartije od vrednosti.

Najvažniji organizacioni oblik savremenog organizovanog sekundarnog tržišta hartija od vrednosti su berze. Mada ima više vrsta berzi 221, berze hartija od vrednosti spadaju među najvažnije oblike finansijskog tržišta. Smatra se da su berze atraktivne kao mesto za ulaganje novca, ako ostavimo rizik po strani, iz dva razloga, koji su vezani za znanje i veštinu investitora: likvidnost i utrživost. Investitor može učestvovati na tržištu hartija od vrednosti direktno i indirektno, što zavisi od toga ko donosi odluke o kupovini odnosno prodaji vrednosnih papira. Ulaganje u udružene i penzione fondove podrazumeva donošenje indirektnih odluka, pošto odluke u ime ulagača novca donose profesionalni menadžeri.

Ako pođemo od toga da odluku treba da donese direktno ulagač i da su u pitanju deonice, onda ulagač mora poći od sledećih važnih kriterija za donošenje odluke kao što su:222

(1) iznos novca za ulaganje odnosno investiranje, (2) poznavanje tržišta deonica, (3) poznavanje područja, industrije i kompanija, (4) iznos unapred akceptiranog rizika, i(5) ciljevi ulaganja. Pored navedenih kriterija, postoje i mnogi različiti nivoi tržišta deonica i svaki od njih ima svoj način poslovanja. Pri tome treba imati u vidu, na primeru u SAD da su dve berze primarne: The New York Stock Exchange (NYSE) i American Stock Exchange (AMEX). Ostale berze su manje i imaju regionalni značaj. Ove dve berze traže od

221 Pored berzi hartija od vrednosti, postoje i sledeće vrste berzi: produktna berza, berza plemenitih metala, berza krzna itd.222 David Sutton: Understanding the Stock Market SelfTeaching Seminars, One of Series of Hands On Workshops Dedicated to the Serious Investor, Probus Publishing Company, Chicago, Illinois, 1989. godine, str. 20-21.

BANKE I RIZICI 309


kompanija izdavalaca deonica ispunjavanje viših standarda nego ostale regionalne berze. Da bi jedna kompanija došla na listu u njujorškoj berzi (NYSE), ona mora obezbediti razmenu sledećih informacija: (1) istoriju kompanije, (2) finansijsku strukturu, (3) veličinu - obim poslovanja, (4) veličinu prihoda, (5) područje poslovanja, (6) poziciju i stabilnost kompanije u industriji. Američka berza (AMEX) ima nešto blaže standarde nego njujorška berza (NYSE).

Ako berza prihvati kompaniju u listu, kompanija potpisuje ugovor sa berzom, kojim se kompanija, između ostalog, obavezuje da će redovno i ažurno dostavljati navedene informacije. Te informacije znače iznošenje u javnost svake promene sledećih podataka: (1) godišnje zarade, (2) kvartalne zarade, (3) objave o dividendi, (4) spajanja i pripajanja, (5) tenderske ponude, (6) pad deonica, (6) glavne promene u menadžmentu, (7) razvoj novih proizvoda, (8) nove ili promene u glavnim ugovorima. Među minimalnim zahtevima koji se traže da kompanija ispuni su: (1) držanje najmanje 1,000.000 deonica, (2) da je tržišna vrednost tih deonica najmanje $ 16 miliona, (3) godišnji neto prihod, pre poreza, od $ 2,5 milona ili više, (4) ukupan broj deoinčara najmanje 2.000, (5) neto aktiva od $ 18 miliona ili više.

Ovi standardi i procedure pomažu kod procene finansijske pouzdanosti kompanije pre nego se njene deonice stave na listu berze. Sasvim je jasno da to nije garancija da kompanija koja je na listi nema finansijskih problema, ali to obezbeđuje u izvesnom smislu podatke o stabilnosti za ulagače odnosno investitore. Investitori ne smeju gubiti iz vida činjenicu da to nisu zahtevi koji će ih zaštititi od pada cena deonica. Tržišnu vrednost deonica određuje ponuda i tražnja deonica na berzi, čiji su nosioci kupci i prodavci deonica.

11.2. EMITOVANJE I PLASMAN HARTIJA OD VREDNOSTI

11.2.1. Proces emitovanja hartija od vrednosti Hartije od vrednosti emituju se radi pribavljanja potrebnih sredstava za početak rada i/ili povećanja obima poslovanja deoničkih društava, u kom slučaju se emituju deonice i prikupljeni kapital od prodatih deonica ne predstavlja obavezu deoničkog društva za vraćanje kapitala odnosno deonički kapital je nepovratan. Materijalizovani motiv kupovine deonica je dividenda, dok je nematerijalni motiv učešće u upravljanju deoničkim društvom.

Emitovanje obveznica vrše preduzeća za prikupljanje dodatnog kapitala, a državni i opštinski organi uglavnom za rešavanje pojedinih infrastrukturnih projekata od šireg društvenog značaja. Kapital uložen u obveznice je zajam koji se vraća u određenom roku uz određenu kamatnu stopu (slika br. 11-1.).

310 BANKE I RIZICI


Slika br. 11-1: Primarna kupoprodaja deonica

Primarna emisija ovih hartija od vrednosti, kao posao, ima određene tačno definisane i propisane postupke, koji obavljaju za to ovlašćene posredničke finansijske organizacije uz ispunjavanje svih potrebnih zakonom i propisima definisanih uslova

U svim zemljama, gde postoje poslovi primarnih emisija hartija od vrednosti, deluje komisija za hartije od vrednosti, čiji je glavni zadatak da sagledava ispunjavanje zakonom propisanih uslova za emitovanje hartija od vrednosti od strane firmi, preduzeća i banaka.

Pojedinci, preduzeća, banke, država i drugi zainteresovani subjekti, za deo svog raspoloživog novca namenjenog za investiranje, kupuju obveznice sa motivom da ostvare zaradu. Znači, u prvom krugu, pojedinci, preduzeća i banke pozajmljuju svoj novac institucijama, državi, agencijama, korporacijama i slično, u zamenu za obveznice emitovane od tih institucija, koje služe kao dokaz ugovora o kreditu, sa iznosom, dospećem i regularnom kamatnom stopom. Država i kompanije ulažu primljeni novac od prodatih obveznica u već unapred definisane programe izgradnje najrazličitijih objekata infrastrukture i fabrika, da bi tim ulaganjem novca zadovoljili određene društvene potrebe i ostvarili profit.

Iz tako uvećanog novca isplaćuje se imaocu - donosiocu obveznice deo ili celina o roku dospelog duga nominalne vrednosti obveznice i kamata naznačena na obveznici. Ovim se, u stvari, završava drugi ciklični tok: uložena sredstva vraćaju se imaocu obveznice donoseći mu, pored naznačene nominalne vrednosti, i iznos naznačene kamate, što je i bio motiv kupovine obveznice.

BANKE I RIZICI 311


Kružni tok primarnog kupoprodajnog procesa obveznica prikazuje slika 11-2.223

Slika br. 11-2: Primarna kupoprodaja obveznica

Međutim, imalac ili vlasnik obveznice može svoju hartiju od vrednosti prodati i pre dospeća. Tada se vrednost obveznice odnosno njena cena i prihod razlikuju od njene nominalne vrednosti i naznačene kamate koju obveznica nosi. Upravo je to razlog da se pre donošenja konačne odluke o kupoprodaji hartija od vrednosti pribave informacije o obveznicama ili deonicama kojima cena nije korektno određena.

Da bi se investitor odnosno ulagač odlučio koje obveznice da kupi a koje da proda, potrebno je da koristi jedan od dva analitička postupka. Prvi postupak polazi od toga da se uporedi prihod do dospeća određene obveznice sa prihodom do dospeća za koju investitor smatra da je odgovarajući, shodno karakteristikama obveznice i trenutnim uslovima na tržištu.

Ako je prihod do dospeća obveznice viši nego odgovarajući prihod do dospeća, onda se za obveznicu kaže da je ‘potcenjena’ odnosno da joj je cena niska, i treba je kupiti. Međutim, ako je, suprotno tome, prihod do dospeća niži nego što bi bio odgovarajući, onda se za obveznicu kaže da je ‘precenjena’ odnosno da joj je cena suviše visoka, i treba je prodati. Drugi postupak podrazumeva da investitor proceni ‘pravu’ odnosno tzv. ‘unutrašnju’ vrednost obveznice, pa je zatim uporedi sa trenutnom cenom te obveznice na tržištu. Ako je trenutna cena na tržištu manja nego prava vrednost obveznice, onda je ona ‘potcenjena’, a ako je veća, onda je obveznica ‘precenjena’. 224)

223 Richard Saul Wurman, Alan Siegel, Kenneth M. Morris: The Wall Street Journal Guide to Understanding Money & Markets, Access Press, New York, 1990. godine, str. 44.

312 BANKE I RIZICI


11.2.2. Plasman hartija preko mešovitih fondovaMešoviti ili uzajmni (‘mutual’) fondovi su u stvari kompanije koje udružuju novac od svojih deoinčara, u deonicama, obveznicama, državnim hartijama od vrednosti i kratkoročnim instrumentima tržišta novca.225 U stvari, poslovanje mešovitih fondova vode investicione kompanije, brokerske kuće i neke finansijske institucije. Tako je novac koji banka ili pojedinac ulažu u ‘mutual’ fond udružen sa novcem drugih investitora koji žele da zarade. Poznato je iz američke prakse da su u 30-tim godinama prošlog veka u ove fondove ulagali samo milioneri - pojedinci, pa bi sačekali da cena njihovih deonica ‘ode nebu pod oblake’ i onda bi ih odjednom sve prodavali, ostavljajući deonice u rukama nesvesnih nadmudrenih investitora. Danas je poslovanje ovih fondova vrlo precizno regulisano.

Navodimo samo neke vrste ovih fondova, njihove glavne ciljeve, potencijalne efekte i sigurnost plasmana sredstava u razne hartije od vrednosti u pregledu br. 11-1.226

Pregled br. 11-1: Ciljevi plasmana hartija preko pojedinih fondovaPotencijalni

Cilj Vrsta fonda Rast cena Tekući prihod

Sigurnost

Maksimalan rast cena

AGRESIVAN RAST FONDOVA -

investiranje u obične deonice industrije

vrlo visok vrlo nizak

slaba ka veoma slaboj

Visoki kapitalni

dobici

RAST FONDOVA - investiranje u obične

deonice

visok ka veoma

visokom

vrlo nizak

niska

Rast cena i tekući prihod

RAST FONDOVA I PRIHODI - investiranje u rastuće kompanije sa

dividendom

umeren umeren niska ka umerenoj

Visok tekući FIKSNI PRIHOD I vrlo nizak visok ka niska ka

224 Gordon J. Alexander i William F. Sharpe: Analiza obveznica, Ekonomika, Beograd, 11/91, str. 17.225 Thomas Fitsch: Dictionary of Banking Terms, Barron’s Business Guides, New York, 1990. godine, str. 406.226 Richard Saul Wurman, Alan Siegel and Kenneth M. Morris: The Wall Street Journal Guide to Understanding Money and Markets, Access Press Publication, New York, 1988. godine, str. 68.

BANKE I RIZICI 313


prihod DIVIDENDA - investiranje u deonice i

obveznice

vrlo visokom

umerenoj

Visok tekući prihod

OPCIONI PRIHODNI FONDOVI - investiranje

u obične deonice

umeren visok ka vrlo

visokom

niska ka umerenoj

Tekući prihod maksimalna

sigurnost

OPŠTI FONDOVI TRŽIŠTA NOVCA -

investiranje u krakoročne hartije

ne umereno ka

visokom

vrlo visoka

Tekući prihod, rast i sigurnost

RAVNOTEŽNI FONDOVI investiranje u mešavinu obveznica i

svih deonica

nizak umereno ka

niskom

visoka

Prihod bez poreza i sigurnost

FONDOVI NOVČANOG TRŽIŠTA

BEZ POREZA - investiranje u

kratkoročne opšte hartije

ne umereno ka

visokom

vrlo visoka

Prihod bez poreza

GRADSKI FONDOVI ZA OBVEZNICE - investiranje u opšte

obveznice

nizak ka umerenom

umeren ka

visokom

umerena

Sve donedavno, mešoviti (‘mutual’) fondovi su bili koncipirani i postavljeni kao veoma široka platforma mogućnosti plasiranja sredstava. Danas su oni uglavnom visoko specijalizovani i obično imaju veoma specifične ciljeve plasmana. Kao što se vidi i iz pregleda br. 11-1. moglo bi se reći da postoje sve vrste ovih fondova, koji mogu da zadovolje skoro svaki mogući cilj investiranja odnosno plasmana sredstava. Razlike između kupovine akcija od kompanija i kupovine akcija od mešovitih (‘mutual’) fondova, su mnogobrojne. U sledećem pregledu br. 11-2. 227 navedene sun eke od najčešćih koje se sreću u praksi.

Pregled br. 11-2:: Razlike između emitenata akcija i fondova

PITANJE EMITENTI DEONICA MUTUAL FONDOVI Šta

kupujete?Kupujete akcije od jedne kompanije obično okruglo u lotu od jedne stotine. Imate pravo glasa u kompaniji.

Kupujete akcije u fondu koji je sakupljač akcija. Nemate pravo glasa. Diversifikacija. Posedovanje širokog različitog broja vrednosnih papira je najveća prednost mutual fondova. Diverzifikovani portfolio vrednosnih papira može vas zaštititi od


314 BANKE I RIZICI


velikih gubitaka; pa čak i kad neki vrednosni papiri prođu loše, drugi mogu proći dobro.

Šta plaćate?

Cena akcije diktira iznos koji treba investirati.

Vi možete investirati bilo koji iznos, obezbeđujući prthodno zahtevani minimum. Fleksibilno investiranje. Obično je minimum inicijalnog investiranja USD 1.000 sa kasnijim investiranjem ili USD 250 ili USD 500. Neke grupe fondova nemaju minimum.

Ko šta odlučuje?

Vi ( i vaš broker ) određujete šta i kad kupiti i prodati?

Menadžeri fonda odlučuju koja sredstva treba da budu u portfoliju i kad treba njima trgovati. Vi određujete kad treba kupiti ili prodati vaše akcije u fondu. Profesionalni menadžment. Vi možete deliti troškove najmljenog eksperta i čak izbeći plaćanje provizije za svaku transakciju.

Ko daje dividende?

Dividende se plaćaju vama direktno ili vašoj brokerskoj firmi za vas. Vi treba da odlučite, kako ćete reinvestirati dividende i naplaćenu kamatu.

Dividende mogu biti reinvestirane u kupovinu više akcija ili isplaćene vama u gotovom. Automatsko reinvenstiranje ili isplata. Svaki mutual fond ima neobavezni automatski program reinvestiranja ili će vam na zahtev isplatiti dividende u gotovu.

Koliko je likvidno

vaše investiranj

e.

Kada prodajete, morate čekati pet radnih dana, pre nego što se trgovina obavi i tada vaš novac možete primniti.

Novac možete transferisati nazad vrlo brzo. Lak pristup vašem novcu. Da bi primili vaš novac, vi jednostavno možete zvati fond i dati nalog da se prodaju vaše deonice. Prodaja se obavlja do kraja dana (u nekim fondovima i pre) i vaš novac je za vas raspoloživ sledeće jutro. Mnogi fondovi čak vam odmah napišu ček na iznos novca u fondu, a najmanje je USD 250 po čeku.

Evo nekoliko razloga zbog kojih se ulagači sredstava u cilju zarade preko kupovine i prodaje deonica i obveznica i drugih hartija od vrednosti najčešće opredeljuju za udružene (“mutual”) fondove između drugih mogućnosti finansijskog investiranja:228


BANKE I RIZICI 315


veća diversifikacija 60 % profesionalni menadžment 45 % veći prihod 44 % ekspertni menadžment 37 % lakše investiranje 23 %

Prema procentima navedenih odgovora, očito je da kupci hartija od vrednosti u fondu računaju sa većom diversifikacijom rizika investiranja, profesionalnijim menadžmentom i većim prihodom nego kad bi kupovali te iste hartije direktno od njihovih emitenata ili pak drugih posrednika koji se bave ovim poslovima.

11.2.3. Formiranje cena hartija od vrednostiZa razumevanje ovog procesa, neophodno je poznavanje procesa poslovanja hartijama od vrednosti odnosno neophodno je poznavati institucije finansijskog tržišta, te način i uslove njihovog rada. Mesta na kojima se vrši stvarna kupoprodaja vrednosnih papira su berze. Međutim, na berzama mogu učestvovati samo ovlašćene institucije i pojedinci zvani brokeri. Brokeri su finansijski posrednici, koji se bave posredovanjem u poslovima kupoprodaje vrednosnih papira u svoje ime i za svoj račun i u svoje ime a za račun svojih komitenata. O ovom procesu smo već pisali.

Sa stanovišta pojedinca, najjednostavniji način trgovanja hartijama od vrednosti je angažovanje brokera. Posao se obavlja tako da se brokeru uplati određeni novčani iznos, kao depozit, i o tome se potpisuje ugovor sa brokerom. Ugovorom se reguliše da se od brokera može pozajmiti novac za kupovinu vrednosnih papira. Uplata određenog depozita ($ 2.000) vrši se na račun kod brokera tzv. račun marže (‘margin account’). Od brokera se može pozajmiti do 50 % vrednosti kupovine vrednosnih papira, što se tretira kao kredit na koji zajmoprimac plaća kamatu. Inače, broker za svoje usluge naplaćuje proviziju. Uzeti kredit se vraća kad komitent proda vrednosne papire, a ostvareni profit u celini pripada komitentu. Međutim, ako komitent ostvari gubitak više od 25 % na ukupnom poslu, dužan je, da bi mogao ponovo započeti novu kupovinu hartija od vrednosti, namiriti ta izgubljena sredstva u depozitu.

Da bi to bilo jasnije, poslužićemo se primerom. Ako je komitent uplatio na svoj račun marže (‘margin account’) kod brokera $ 2.000 i želi da kupi 100 deonica a $ 20 jednog ili različitih izdavalaca, treba mu $ 2.000. Za ovu kupovinu može koristiti $ 1.000 sa svog računa (na kojem ima $ 2.000) i pozajmiti $ 1.000 od brokera (50%) uz plaćanje kamate. Na računu ostaje još $ 1.000 za buduću kupovinu. Ako komitent proda svih 100 deonica po $ 25, dobiće ukupno $ 2.500 (slika br. 11-3.).

316 BANKE I RIZICI


Slika br. 11-3: Ostvarenje profita prodajom akcija229

Ako se prodajom deonica ostvari gubitak, komitent sam snosi gubitak. I ne samo to. Ako taj gubitak bude veći od 25 % od inicijalne originalne vrednosti, mora se u depozit dodati nova gotovina od $ 250 (‘margin call’), kako bi se mogao započeti novi posao kupovanja deonica. Radi jasnoće predstavljamo to slikom br. 11-4.

Slika br. 11-4: Ostvarenje gubitka prodajom akcija Kretanje cena obveznica na sekundarnom tržištu hartija od vrednosti je u inverznom korelativnom odnosu sa kretanjem kamatne stope. To možemo videti na primeru promenu cene obveznice usled promene kamatne stope što pokazuje slika br. 11-5.230

229 Ibidem, str. 20-21.


BANKE I RIZICI 317


Slika br. 11-5: Kretanje odnosa kamatne stope i cene obveznice

Pođimo od toga, da jedna kompanija emituje nove obveznice uz kamatnu stopu 6 3/4%. Ako kao kupac ocenite da je to dobra kamatna stopa u odnosu na alternativne mogućnosti investiranja, odlučićete da je kupite po nominalnoj ceni od $ 1.000 za komad. Tri godine kasnije kamatna stopa je porasla. Ako nova obveznica uz 8 % kamate košta $ 1.000, ni jedan kupac neće platiti $ 1.000 za vašu obveznicu sa kamatom 6 3/4 % .

Ako želite da je prodate, morate ponuditi obveznicu po diskontnoj ceni. Pogledajmo sada obrnutu situaciju. Kako fluktuira zarada (‘yield’) kod kupovine obveznica, pokazuje pregled br. 11-3.

Pregled br. 11-3: Fluktuiranje zarade na obveznicama231

Zarada (‘yield’) na obveznici sa kamatnom stopom 8%

Suma kamate Zarada (“yield”)

1. Ako kupujete po nominalnoj vrednosti $ 1.000 $ 80,00 8 % 2. Ako kupujete uz diskontnu cenu $ 800 $ 80,00 10 % 3. Ako kupujete sa premiranom cenom $ 1.200 $ 80,00 6 2/3 %

Ako se prodaje nova obveznica za $ 1.000 uz kamatu od 5 1/2 %, vi ćete moći prodati vašu obveznicu, koja nosi kamatu 6 3/4 %, za više nego što ste je platili, pošto će kupac biti voljan da plati premiju, da bi dobio veću kamatnu stopu, odnosno imao veću zaradu. Takvo kretanje kamatne stope dovodi do formiranja cene obveznice, što uz istu sumu kamate, donosi imaocu različitu stopu ili procenat zarade (‘yield’).11.2.4. Emitovanje i plasman hartijama kod nas Poznata je činjenica da kod nas čitavih 54 godine nije bilo tržišta hartija od vrednosti, odnosno berzanskog poslovanja. Da se samo podsetimo u najkraćim crtama. Prva


318 BANKE I RIZICI


berza u Srbiji počela je 3. januara 1895. godine u Beogradu i radila je do aprila 1941. godine. Berza je i formalno nestala odlukom Vlade Srbije 1953. godine. Nakon Drugog svetskog rata, dakle posle pune 54 godine, obavljene su prve berzanske transakcije robnim hartijama od vrednosti 12. aprila 1995. godine.

Očigledno je da nemamo iskustva sa modernim poslovanjem na tržištu hartija od vrednosti. Naročito nemamo iskustva sa poslovanjem sekundarnog tržišta podrazumevajući pri tome poslovanje raznim vrstama obveznica i deonica. Ono što smo imali do sada, to je poslovanje sa blagajničkim i komercijalnim zapisima, dok je za poslovanje drugim hartijama od vrednosti, naročito za deonice i obveznice, potrebna razuđena infrastruktura raznih posredničkih finansijskih institucija, od kojih su kod nas samo neke u začetku razvoja.

Naravno, nedostaje čitav niz institucija, koje treba da omoguće rad sekundarnog tržišta kapitala. Novi zakonski propisi, upravo treba da omoguće osnivanje, rad i poslovanje brojnih institucija infrastrukture finansijskog tržišta posebno tržišta kapitala.

Polazeći od takvog stanja na finansijskom tržištu i tržištu hartija od vrednosti, ukazaćemo samo na početak rada primarnog tržišta, imajući na umu proces emitovanja deonica, bilo kao prve emisije prilikom osnivanja deoničkih društava tokom 1989. i 1990. godine ili naknadnih dodatnih emisija deonica za prikupljanje dodatnog kapitala. Državnih obveznica takođe nije bilo, sem emitovanja obveznica zajma za preporod Republike Srbije tokom 1990/91. godine. Treba reći, da su se tada, pored već loših ekonomskih uslova, pogoršali i politički uslovi, što je rezultiralo raspadom SFRJ i ratnim događajima na delu bivše državne teritorije. To je usporilo i skoro zaustavilo neke već započete razvojne ekonomske procese.

Dosadašnje relativno kratko iskustvo pokazuje da je mehanizam primarnog tržišta hartija od vrednosti uspostavljen i da se novi poslovi dosta uspešno obavljaju. Slika br. 11-6. pokazuje tehnologiju, proces i tokove na primarnom emisionom tržištu kod nas:232

232 Dr Stojan Dabić: Poslovanje sa hartijama od vrednosti, u knjizi grupe autora: Tehnologija spojnotrgovinskih polova, Jugoslavijapublik, Beograd, 1992. godine, str. 204.

BANKE I RIZICI 319


Slika br. 11-6: Proces emisije hartija od vrednosti

Pored subjektivnih slabosti, kojih je kod nas bilo dosta u periodu 1990-2000.godine, bilo je i čitav niz spoljnih uticaja sa negativnim posledicama na celokupni privredni razvoj zemlje (raspad SFRJ, sankcije, agresija NATO snaga). Dosadašnje relativno kratko iskustvo pokazuje da je mehanizam primarnog tržišta hartija od vrednosti uspostavljen i da se novi poslovi dosta uspešno obavljaju. Međutim, usled postojećih ograničenja i teškoća, treba nakon tranzicije većeg dela naše privrede, očekivati postepeno zaživljavanje ovih važnih institucija otvorene tržišne privrede.

320 BANKE I RIZICI


11.3. MERENJE RIZIKA ULAGANJA U HARTIJE OD VREDNOSTI

11.3.1. Dimenzije rizika hartija od vrednosti Mada se ulaganja u hartije od vrednosti smatraju relativno sigurnim, naročito u obveznice državnih organa i institucija, ipak postoje okolnosti kad su ta ulaganja više ili manje sigurna. Stoga se smatra da nesigurnost ulaganja u hartije od vrednosti može biti mala i velika. Naime, smatra se da je nesigurnost ulaganja u hartije od vrednosti manja tj. mala kad je situacija na tržištu normalna i uslovi stabilni:233

Situacija na tržištu Reakcija menadžmenta

- situacija normalna, - nizak nivo rizika - tržišni uslovi stabilni, - sporo kretanje - promene se odvijaju polako, - retke odluke - promene su očekivane, - manje učesnika - promene su poznate. - pozitivan tok gotovine

Slika br. 11-7: Reakcija menadžmenta u stabilnim uslovima

Međutim, u uslovima velike nesigurnosti i nestabilnosti, ponašanje menadžmenta, odgovaraju pojedinim tržišnim situacijama, kao na slici br. 11-8.

Situacija na tržištu Reakcija menadžmenta- situacija složena, - visok nivo rizika- tržišni uslovi variraju, - brzo kretanje - promene su rapidno brze, - učestale odluke - promene su neočekivane - više učesnika - promene su nove - nepoznate - negativan tok gotovine

Slika br. 11-8: Reakcije menadžmenta u nestabilnim uslovima

Pošto se institucionalni investitori, kao što su udruženi (‘mutual’) fondovi, penzioni fondovi, banke, brokerske firme, arbitraže, međunarodni investitori, korporacije, investitorske savetodavne firme i osiguravajuće kompanije, bave profesionalno

233 Dr Albert Mahrabian: Your Inner Path to Investment Success Insights into the Psychology of Investing, Porobus Publishing Company, Chicago, Illinois, 1991. godine, str. 22 i 29.

BANKE I RIZICI 321


poslovima kupoprodaje deonica, oni se svakodnevno susreću sa četiri bazična tipa rizika, kao što su: poslovni rizik (‘business risk’), tržišni rizik (‘market risk’), kamatni rizik (‘interest rate risk’), i devizni rizik (‘currency risk’).234

Poslovni rizik odnosi se na prisutnost potencijalnog pada zarada, dividendi ili usporavanja rasta. To znači da ulagači moraju biti svesni mogućnosti nepovoljnih događaja u poslovanju, koji mogu uticati na cenu deonica. Tržišni rizik znači suočavanje sa padom cena deonica i gubicima povezanim sa padom cena deonica. Rizik je sadržan na samom tržištu i uticaju na pojedinačne deonice koje se drže u portfoliju. Tržišni rizik je opšti eksterni rizik posmatran mimo individualnog posla. Kamatni rizik ima najveći uticaj na kamatno osetljive deonice kao što su korisnici i banke. Rizik je da povećanje kamatne stope znači opadanje profita, a opadanje profita znači niže vrednovanje kompanije i cene deonice. Kad je reč o valutnom riziku, postoje dva tipa rizika: jedan je povezan sa stranom valutom, a drugi je inflatorni rizik.

Prema uputstvu za nadzor i ispitivanje poslovne politike banke od strane FDIC (‘Federal Deposit Insurance Company’), za zdravu poslovnu politiku plasmana u hartije od vrednosti banka treba da utvrdi standarde za selekciju hartija od vrednosti, respektujući:

kvalitet plasmana, dospeće, diversifikaciju, tržišnu prođu, i očekivani prihod.235

U vrednovanju politike plasmana banke u hartije od vrednosti, FDIC sugeriše analizu nekoliko faktora kao što su:

(1) Analiza opšteg karaktera poslovanja banke: kako se njeno poslovanje manifestuje u karakteristikama njenih kreditnih i depozitnih računa i u njenom opštem ekonomskom okruženju.

(2) Analiza strukture depozita banke na relaciji broja, tipa i veličine računa, te trendova kretanja depozita, njihove kompozicije i stabilnosti.

234 David Sutton: Understanding the Stock Market - The Investor’s Self-Teaching Seminars, Probus Publishing Company, 1989. godine, str. 59-65.235 Joseph F. Sinkey: Commercial Bank Financial Management in the Financial Services Industry, Third Edition, MacMillan Publishing Company, New York, 1989. godine, str. 454.

322 BANKE I RIZICI


(3) Analiza kapitalnih fondova: generalno, manji kapital banke ima za posledicu konzervativniju politiku plasmana banke u hartije od vrednosti, pošto ona ima manje fondove da apsorbuje potencijalne gubitke.

(4) Analiza ekonomskih i monetarnih faktora. Sugeriše se da menadžment banke pri formulisanju i izvršavanju portfolio politike treba da uzme u obzir bazične ekonomske i monetarne faktore. Međutim, uputstvo takođe upozorava da preokupoacija takvom analizom može biti indikacija spekulativnih tendencija, koje su nekorisne u bankarstvu.236

Aktivnosti kupoprodaje hartija od vrednosti na berzi prate se pomoću nekoliko glavnih indeksa aktivnosti, kao što su:

Dow Jones proseci ili indeksi, The Standard & Poor’s 500 indeks, i The New York Stock Exchange Composite indeks.

Poznati su i drugi indeksi. Tako, American Stock Exchange meri izvršenje aktivnosti preko 800 kompanija pomoću The AMEX indeks (Market Value Index). Poznat je takođe i The NASDAQ indeks (National Market System Composite Index).

11.3.2. Performanse i bonitet hartija od vrednosti Kvalitet hartija od vrednosti vezan je za njihovog izdavaoca odnosno emitenta. Ili još konkretnije, kvalitet hartija od vrednosti vezan je za sadašnje i buduće poslovanje izdavaoca. Stoga je važno kako se meri kvalitet odnosno bonitet poslovanja emitenata i kako se vrednuju ti podaci od strane zainteresovanih kupaca i prodavaca hartija od vrednosti na tržištu kapitala.

Kad je reč o organizovanom tržištu hartija od vrednosti, onda se mere i globalne tržišne performanse tržišta hartija od vrednosti. Naime, za projekciju budućeg kretanja performansi hartija od vrednosti važno je poznavanje globalnih kretanja na tržištu i praćenje ‘zdravlja’ nacionalne ili međunarodne ekonomije.

Za praćenje ‘pulsa’ ekonomske aktivnosti u SAD koristi se davno uvedeni pokazatelj pod imenom ‘Dow Jones Index.’ To je, kako ga popularno zovu, indikator zdravlja tržišta i sastoji se od četiri Dow Jones proseka, što se vidi iz pregleda br. 11-4.237

236 Ibidem, str. 455-456.

237 Američki ekonomista Charles Dow izradio je još 1884. godine listu prosečnih cena od 11 reprezentativnih deonica: 9 železničkih kompanija i dve proizvodne firme.

BANKE I RIZICI 323


Pregled br. 11-4: Kompozicija Dow Jones indeksa Naziv proseka Područje koncentracije

1. Dow Jones industrijski prosek (Dow Jones Industrijal Average)

30 industrijskih kompanija

2. Dow Jones transportni prosek (Dow Jones Transportation Average)

20 avionskih, kamionskih i železničkih kompanija

3. Dow Jones široke potrošnje (Dow Jones Utility Averadge)

15 kompanija za gas i elektirčnu energiju

4. Dow Jones 65 komponovani prosek (Dow Jones 65 Composite Average)

65 svih gornjih kompanija

Dow Jones indeksi je jedna vrsta formula baziranih na cenama deonica: 30 glavnih industrijskih kompanija, 20 glavnih avionskih, kamionskih i železničkih kompanija i 15 kompanija za gas i električnu energiju. Dow Jones industrijski indeks se dobija na bazi cena deonica 30 industrijskih kompanija i to tako da se saberu cene deonica i podele brojem deonica, tako da se dobije prosek (‘average’). Principjelno važi da povećanje cena deonica ima za rezultat veći efekat na prosek. Kad se, na primer, kaže da je Dow Jones industrijski indeks porastao za 10 ili da tržišna aktivnost raste za 10, to znači da je Dow Jones industrijski prosek porastao za 10 poena.

Zašto se smatra da je Dow Jones dobar indikator? Upravo zbog toga što je 30 kompanija koje su izabrane iz sektora industrije najreprezentativnije za životni krvotok privrede zemlje. Sa razlogom se smatra da osciliranje Dow Jones indeksa predstavlja osciliranje pulsa privredne aktivnosti nacionalno najvažnijih kompanija. Rast ovog indeksa označava rast tržišne aktivnosti, a njegov pad znači smanjenje tržišne aktivnosti. Ovaj indeks se kontinuirano objavljuje i prati od njegovog prvog objavljivanja 1896. godine u dnevnom listu za finansijska pitanja ‘The Wall Street Journal’. Dow Jones indeks je kao i svaki bazni indeks počeo od 100 u 1896. godini,

Publikovao je to u listu ‘The Wall Street Journal’, koji je osnovao i vodio sa svojim partnerom Eddie Jones. U 1886. godini, ovaj list je publikovao Proseke na regularnoj bazi. Originalni reprezentanti bilo je 11 sledećih kompanija: 1. Chicago & North Western, 2. Delaware Lackawanna & Western, 3. Lacke Shore Line, 4. New York Central, 5. St.Paul, 6. Northern Pacific, 7. Union Pacific, 8. Missoury Pacific, 9. Lousiville & Nashville, 10. Pacific Mail, i 11. Western Union. Charles Dow radio je kontinuirano 12 godina na kreiranju jednog indeksa, koji bi kompletno mogao komponovati i reprezentovati industrijske deonice. I, 1896. godine, publikovao je prvu listu od 12 industrijskih deonica. Originalne industrije bile su: 1. American Cotton, 2. American Sugar, 3. American Tobacco, 4. Chicago Gas, 5. Oil Distilling & Cattle Feeding, 6. General Electric, 7. Laclede Gas, 8. National Lead, 9. North American, 10. Tennessee Coal & Iron, 11. US Leather pfd, i 12. US Rubber. Vidi: Richard Saul Wurman, Alan Siegel and Kenneth M. Morris: The Wall Street Journal Guide to Understanding Money and Markets, ACCESS Press Ltd., New York, 1988. godine, str. 32-33.

324 BANKE I RIZICI


da bi u 1991. godini iskazao vrednost indeksa od preko 2.80, u 2.000.godini preko 10.500. Za njegovo čitanje, razumevanje i praćenje treba savladati posebna uputstva.

U zavisnosti od toga ko je emitent deonica i kako posluje, postoje četiri ranga vrednosti deonica na tržištu:238

prvi rang predstavljaju plavi čipovi (‘blue chips’), tj. deonice američkih kompanija stare generacije (IBM, AT&T),

drugi rang su sekundarna emitovanja (‘secondary issues’) tj. solidne i dobrostojeće kompanije, koje su samo malo slabije od onih iz prvog ranga,

treći rang su mlade i nove kompanije sa visokim potencijalom rasta tj. rastuće deonice (‘growth stocks’),

četvrti rang su tzv. peni deonice (‘penny stocks’), koje nemaju neku drugu vrednost već se oslanjaju na svoj špekulativni potencijal.

11.3.3. Rangiranje boniteta izdavaoca hartijaSvaki investitor, koji želi da uloži svoj novac u kupovinu deonica, mora uraditi više od praćenja podataka koje pokazuju Dow Jones indeks i drugi indikatori aktivnosti na berzi. Naime, potrebna su i saznanja o tome šta drugi investitori misle i rade, odnosno potrebno je više informacija o kompanijama čije se deonice žele kupiti. Ta dodatna saznanja o pojedinim kompanijama, uz prethodne globalne indikatore i indekse, od pomoći su u formiranju vlastite procene i suda o kompanijama u koje želite investirati odnosno čije obveznice želite kupiti.

Informativno glasilo berze u Njujorku, The Wall Street Journal, svaki dan objavljuje razne podatke o kompanijama, posebno one o ostvarenom profitu ili o najavama dividendi. Izvod o zaradama (‘Digest of Earning’) je u stvari izvod o profitima kompanija, koji se objavljuje četiri puta godišnje. Teoretski, ovo se smatra najvažnijim pojedinačnim faktorom koji utiče na cenu deonica. Zarade - profiti (‘earnings’) su zbirno obeležje ili lična karta, po kojoj se prosuđuje da li je kompanija uspešna ili ne. Povećanje zarada - profita utiče na mogućnost povećanja dividende i zbog toga čini te dividende više atraktivnim. Podaci koji su interesantni su: ime kompanije, kod berze, komparacija tekućeg perioda i perioda pre godinu dana, ukupan prihod (za uslužne kompanije), prodaja (za proizvodne kompanije), neto prihod (profit) za dati kvartal, zarada - dividenda po deonici (neto prihod podeljen brojem deonica).

238 David Sutton: Understanding the Stock Market - The Investor’s Self - Teaching Seminars, Probus Publishing Company, 1989. godine, str. 27.

BANKE I RIZICI 325


Promena dividendi i promena zarada imaju direktan uticaj na cene deonica, ali ne uvek. U svakom slučaju, treba zadržati traku politike dividendi kompanije. Kompanija obično najavljuje raspodelu dividendi nekoliko nedelja pre isplate dividende. O ovome se u ovim novinama može pročitati: ime kompanije, tip deonice, iznos dividende po deonici i datum isplate.

Kako smo već ranije naveli, obveznice se emituju radi prikupljanja odnosno mobilizacije sredstava za dodatni kapital u proširenje poslovanja preduzeća, firme, korporacije zatim države i opštine za rešavanje određenih zajedničkih komunalnih i infrastrukturnih problema itd. Mada je jasno da ulaganje u obveznice znači kreditiranje pod određenim uslovima, što znači da se novac uz određenu fiksnu kamatu vraća svom vlasniku u određenom vremenu, na sekundarnom tržištu vrši se kupoprodaja obveznica po cenama koje se razlikuju od onih koje su nominalno navedene na obveznici.

Ulaganje odnosno investiranje sredstava u obveznice može imati za posledicu nekoliko vrsta rizika, kao što su: 239

(1) rizik kamtne stope, (2) rizik reinvestiranja, (3) kreditni rizik, (4) rizik prevremene naplate, (5) inflacioni rizik, (6) rizik deviznog kursa, (7) rizik likvidnosti.

Da bi se kupac hartija od vrednosti preventivno zaštitio od svih navedenih ili od nekih navedenih rizika, potrebno je da nešto više sazna o emitentima obveznica čiji poslovni rejting daje određeni stepen sigurnosti da će ta obveznica biti isplaćena o roku dospeća. Za takve informacije koriste se tzv. rejting sistemi obveznica.240

Postoje dva rejting sistema obveznica koji su slični, ali nisu jednaki. To su: Moody’s and Standard & Poor’s Rating Codes. Globalno gledano, ovi rejting sistemi polaze od toga da se svi emitenti svrstavaju u tri odnosno četiri složena rejtinga: prvi označen slovima A, drugi označen slovima B, treći označen slovima C i četvrti označen slovom D.

239 Frank J. Fabozzi and T. Dessa Fabozzi: Survey of Bonds and Mortgage-Backed Securities, u knjizi: Portfolio & Investment Management State-of-the-Art Research, Analysis and Strategies, Probus Publishing Companies, Chicago, Illinois, 1989. godine, str. 201-205. 240 Richard Saul Wurman, Alan Siegel and Kenneth M. Morris: The Wall Street Journal Guide to Understanding Money & Markets, ACCESS Press Ltd., New York, 1989, str. 52.

326 BANKE I RIZICI


Navedeni rejting sistemi obveznica treba da ukazuju na mogućnost nastanka rizika od izostanka plaćanja. Što je veća mogućnost rizika izostanka plaćanja obveznice, raste i njena premija rizika, a time će obećani prihod do dospeća obveznice biti još veći. Obveznice koje po agencijama imaju niži rejting, treba da imaju veći obećani prihod do dospeća, ako je rejting veći, obveznice treba da imaju niži obećani prihod do dospeća. Pri tome treba imati na umu da rejting agencija pokazuje relativne, a ne apsolutne nivoe rizika.

Smatra se da je pri procenjivanju vrednosti obveznice, važno posmatrati šest njenih karakteristika:241

Tabela - mapa (‘chart’) prikazana u pregledu br. 11-5. je ključ za čitanje rejtinga (šire definicije rejtinga ove dve agencije dajemo u prilogu ove knjige).

Pregled br. 11-5: Značenja dva rejting sistema obveznica .Moody’s S & P’s Z n a č e n j e

Aaa AAA Obveznica je najboljeg kvaliteta, nudi najmanji stepen rizičnosti plasmana. Izdavaoci su izuzetno stabilni i pouzdani.

Aa AA Obveznice visokog kvaliteta po svim standardima. Neznatno viši stepen rizičnosti dugoročnog plasmana.

A A Obveznice sa mnogim povoljnim atributima plasmana. Baa BBB Obveznice sa srednjim nivoom kvaliteta. Sigurnost

izgleda adekvatna sada, ali može izgledati nerealna u dugom roku.

Ba BB Obveznice sa špekulativnim elementima. Umerena sigurnost plaćanja; nije dobro i sigurno zaštićena.

B B Ne može se smatrati poželjnom za kupovinu. Kratkoročna sigurnost za naplatu.

Caa CCC Obveznice slabog stanja. Izdavaoci mogu biti u nemogućnosti da plate ili u opasnosti da to stanje neplaćanja - nastupi.

Ca CC Obveznice visoko špekulativnog kvaliteta, često u nemogućnosti izvršenja obaveze.

241 Gordon J. Alexander i William F. Sharpe: Analiza obveznica, Ekonomika, Beograd, 1991. godine, broj 11.

BANKE I RIZICI 327


C C Najniže klasirane obveznice. Vrlo slabi izgledi za izvršenje obaveze - plaćanja.

- D Nemogućnost izvršenja obaveze - plaćanja.

(1) vremenski rok dospeća, (2) kamatnu stopu po kuponu, (3) odredbe za isplatu pre dospeća, (4) poreski status, (5) brzinu utrživosti, (6) mogućnost izostanka plaćanja.

Prve dve karakteristike obveznice su važne zbog toga što određuju obim i tempo kapitalizacije koju je emitent obećao vlasniku obveznice. Tako, ako nam je poznata trenutna tržišna cena obveznice, na osnova ova dva elementa možemo odrediti prihod do dospeća obveznice i uporediti ga sa onim koji investitor smatra da treba da bude. Odredbe na obveznicama za isplatu pre dospeća omogućavaju izdavaocu obveznice da opozove i otkupi svoje obveznice pre dospeća po opozivnoj ceni. To su obično periodi kad se prihodi po izdatim obveznicama smanje. Razlika između opozivne cene i paritetne vrednosti obveznice naziva se opozivna premija.

Neke opštinske obveznice zbog oslobađanja poreza donose svojim imaocima i do 40 procenata veći prihod nego neke druge obveznice koje nisu oslobođene poreza. Utrživost obveznice je bitan faktor za slučajeve kad imalac obveznice hitno mora da proda obveznicu, a da joj znatno ne smanji cenu. Za ovakve situacije pogodnije su tzv. aktivne od neaktivnih obveznica, tj. obveznice za koje u svakom momentu postoji ponuda i tražnja. Mogućnost izostanka plaćanja procenjuje se pomoću rejtinga izdavaoca obveznica, koji sačinjavaju korporacije Standard & Poor’s i Moody’s.

11.3.4. Metode predviđanja izostanka plaćanjaPomoću određenih metoda predviđanja moguće je predvideti eventualne izostanke plaćanja. Time se mogu ublažiti, ako ne i eliminisati, mogući rizici kupoprodaje hartija od vrednosti. Neke od ovih metoda smo navodili kad je bilo reči o proceni mogućnosti vraćanja kreditnih obaveza. Naime, reč je o specifičnim postupcima za predviđanje mogućeg izostanka plaćanja pomoću određenih koeficijenata. Postoji razlika među postupcima i metodama u smislu oslanjanja na jedan ili kombinaciju dva ili više pokazatelja. Ovde ćemo to izložiti na dva jednostavna pristupa, koja se koriste u kupoprodaji deonica i obveznica.

Univarijantni metod zasniva se na korišćenju jednog pokazatelja za predviđanje verovatnoće mogućeg izostanka plaćanja. Ovaj metod analize polazi od toga da priliv gotovine uvećava bilans gotovine određene firme, a da odliv gotovine smanjuje njen bilans gotovine. Kad se dođe do nule ili negativnog salda gotovine, postoji verovatnoća da će doći do izostanka plaćanja. Prema tome, može se reći da će verovatnoća izostanka plaćanja za neku firmu biti povećana kad je: (1) postojeći

328 BANKE I RIZICI


bilans gotovine manji, (2) očekivani neto priliv gotovine (meren pre isplata kreditorima i vlasnicima deonica) manji i (3) neto priliv gotovine raznovrsniji.242

Za merenje ove verovatnoće odnosno rizika koristi se koeficijent razmere neto priliva gotovine (prihod pre isplate troškova depresijacije i amortizacije) prema ukupnim potraživanjima odnosno:

To znači da verovatnoća izostanka plaćanja ne mora biti konstantna tokom vremena. Međutim, neki signali mogu nas upozoriti da bi moglo doći do porasta te verovatnoće, što bi izazvalo pad tržišnih cena hartija od vrednosti date firme odnosno njenih deonica i obveznica. Praćenje srednje tržišne vrednosti deonica u firmama kod kojih nije došlo do izostanka plaćanja ukazuje da je ona porasla, dok se srednja tržišna vrednost običnih deonica firmi kod kojih je kasnije došlo do izostanka plaćanja smanjivala sve više kako se približavao datum izostanka plaćanja.

Multivarijantni metod podrazumeva korišćenje kombinacije određenih finansijskih pokazatelja za predviđanje izostanka plaćanja. Između više ovih metoda, praksa je pokazala, da je najprecizniji metod za predviđanje izostanka plaćanja izračunavanje koeficijenta ‘Z’, koji se dobija na osnovu kombinacije određenih najsvežijih finansijskih pokazatelja, finansijskih izveštaja i bilansnih (knjigovodstvenih) podataka date firme, prema sledećoj jednačini:

Z = 1,2x1 + 1,4x2 + 3,3x3 + 0,6x4 + 0,99x5

gde je:

x1 = (tekuća aktiva minus tekuće obaveze) / ukupna aktiva x2 = zadržana zarada / ukupna aktiva x3 = zarada pre isplate kamata i poreza / ukupna aktivax4 = tržišna vrednost deoničkog kapitala / knjigovodstvena vrednost ukupnih

potraživanja x5 = promet / ukupna aktiva

Smatra se da je firma, kod koje je vrednost ‘Z’ ispod 1,8 mogući kandidat za izostanak plaćanja. Što je niža ta vrednost, to je veća verovatnoća da će doći do izostanka plaćanja.

242 Ibidem, br. 11.

BANKE I RIZICI 329


11.4. RELATIVIZACIJA RIZIKA HARTIJA OD VREDNOSTI

11.4.1. Principi upravljanja investicionim portfolijomKomercijalne banke i druge depozitne institucije su posrednici koji pozajmljuju novac od štediša u formi depozita i ‘daju’ ga drugima krajnjim korisnicima odobravajući kredite ili kupujući hartije od vrednosti. Investicione banke (‘investment banks’) su posrednici koji pomažu pozajmljivačima u skupljanju sredstava direktno od štediša i to: (1) savetovanjem u dizajniranju i orginalnosti hartija od vrednosti koje će se prodavati, (2) garantovanjem hartija od vrednosti njihovim kupovanjem od pozajmljivača i (3) distribucijom hartija od vrednosti njihovom ponovnom prodajom ulagačima. Na taj način, investicioni bankari posluju hartijama od vrednosti ‘proizvedenim’ od izdavaoca (emitenta) i, izuzev vrlo kratkog perioda dok su one možda na zalihi, ne poseduju hartije od vrednosti. Oni nisu investitori - ulagači. 243

U suprotnom, komercijalne poslovne banke su investitori, one kupuju i drže hartije od vrednosti emitovane od drugih. Generalno govoreći, politika plasmana banke podrazumeva tri bitna oslonca: (1) sigurnost, (2) likvidnost i (3) prihod. Međutim, krajnji ciljevi i efekti ovih faktora su međusobno divergnetni, pa zato dolazi i do njihove međusobne konfliktnosti. Poslovna politika plasmana banke je katalizatorski elemenat koji treba da ove divergentne i konfliktne ciljeve i efekte pomiri, te da rezultat bude optimalni efekat za banku. Stoga je nužno poznavati osnovne vrste i karakteristike svih plasmana banke, među kojima su najvažniji kreditni plasmani i plasmani u hartije od vrednosti.

Krediti su najrizičniji oblik plasmana banke, ali obezbeđuju i najveće prihode banci. Ključno pitanje u kreditnom portfoliju je obezbediti balans-ravnotežu izmađu plasmana, rizika i prihoda. Nerazborita kreditna politika može, ponekad, vođena željom za povećanjem prihoda, dovesti banku u zonu previsokog rizika, pa se ta neopreznost može platiti cenom velikih suprotnih efekata-gubitaka na kreditima, koji mogu ugroziti poslovanje banke.

Plasmani u hartije od vrednosti omogućavaju banci da na zadovoljavajući način pomiri navedene konflikte između sigurnosti plasmana, rizičnosti i prihoda. Drugim rečima, plasmani u hartije od vrednosti omogućuje banci postizanje optimalnog obima i strukture ukupnih plasmana banke, pošto se tako postiže potreban nivo likvdnosti, ograničava se ili svodi rizik na normalnu meru, a ujedno se vrši kreiranje dodatnih prihoda.

243 George G. Kaufman: The Securities Activities of Commercial Banks, u knjizi: Handbook for Banking Strategy, Edited by: Richard C. Aspinwall & Robert A. Eisenbeis, John Wiley & Sons, New York, 1985. godine, str. 661.

330 BANKE I RIZICI


Ulaganje u plasmane hartija od vrednosti banka treba da reguliše svojom poslovnom politikom. Za formulisanje politike plasmana banke u hartije od vrednosti, odgovoran je, naravno, menadžerski tim banke, a svako odeljenje banke treba da ima ovu politiku u pismenoj formi. Naime, efikasno upravljanje sredstvima - aktivom banke zahteva da poslovna banka mora imati jasno definisanu politiku plasmana kako u domenu kredita tako i na području hartija od vrednosti. Šta treba da sadrži takva politika, vidi se iz modela sadržaja politike investiranja u hartije od vrednosti.

Sadržaj politike investiranja u hartije od vrednosti:244

(1)bazični ciljevi politike, (2) odgovornost, (3) kompozicija plasmana, (4) prihvatljive hartije od vrednosti, (5) dospeća hartija od vrednosti, (6) kvalitet i diversifikacija, (7) usklađivanje portfolija, (8) jemstvo tj. garancije, (9) sigurnost, (10) isporuke, (11) kompjuter program, (12) dobici i gubici na trgovanju hartijama, (13) svopovanje hartija od vrednosti, (14) trgovačka aktivnost, (15) kreditni fajlovi i (16) izuzeci od ove politike

Proces upravljanja hartijama od vrednosti ima sledećih pet faza: (1) definisanje ciljeva ulaganja u hartije od vrednosti, (2) formulisanje politike ulaganja u hartije od vrednosti, (3) izbor odgovarajuće porfolio strategije, (4) selekcija sredstava aktive, (5) merenje i procena performansi.245

Za zdravu politiku banka treba utvrditi sopstvene standarde za selekciju hartija od vrednosti, koji bi respektovali:246 (1) kvalitet kredita (rizik greške - propusta), (2) dospeće, (3) diversifikaciju, (4) utrživost, (5) prihod.

244 David I. Hoffland: A Model Bank Investment Policy, Financial Analysts Journal, Maj-June 1978. godine, str. 64-67.

245 Frank J. Fabozzi: Introduction, u knjizi: Portfolio & Investment Management State-of-the-Art Research, Analysis and Strategies, Editor: Frank J. Fabozzi, Probus Publishing Company, Chicago, Illinois, 1989. godine, str. 1-5.246 The FDIC’s Manual of Examination Policies, Section H, page 5, revised, December 1, 1962.

BANKE I RIZICI 331


Prihvatljive rejting klasifikacije (određene od OCC) prikazjuje pregled br. 11-6.247

Pregled br. 11-6: Prihvatljive rejting klasifikacijeStandard& Poor”

Moody”s O p i s

Kvalitetna ulaganja banke AAA Aaa Obligacije najvećeg stepena AA Aa Obligacije visokog stepenaA A-1, A Viši srednji stepen

BBB Baa-1, Baa Srednji stepen, na široj liniji između definitivno zdravih obligacija i onih koje imaju predominantno špekulativne elemente. Uopšteno, to je najmanji kvalitet koji se sme kvalifikovati za bankarsko ulaganje

Špekulativne i pogrešne odluke BB Ba Niži srednji stepen sa samo minornim

karakteristikama B B Nizak stepen, možda pogrešnoD Ca, c Najniži stepen, pogrešno, ekstremeno slabi izgledi

Provizoran ili uslovljen rejtingRejting-P

Con.(Rejting) Zahtevi otplate dugova su uveliko zavisni od realne procene budućih događaja.

U vrednovanju politike banke u poslovanju hartijama od vrednosti preporučuju se analitičaru kao vodič sledeći faktori:248

(5) opšti karakter bankarskog posla, koji se manifestuje u karakteristikama na njenim računima kredita i depozita i njena opšta ekonomska sredina;

(6) analiza strukture depozita banke u odnosu na broj, tipove i veličinu računa i u odnosu na trendove depozita, kompoziciju i stabilnost;

(7) veličina kapitala, gde važi generalno pravilo: što je manji bančin kapital, to treba da bude konzervantivnija njena politika, s obzirom da banka ima manja sredstva za apsorbovanje potencijalnih gubitaka;

(8) ekonomski i monetarni faktori, gde se sugeriše da dovitljivi portfolio menadžment treba da razmotri bazične ekonomske i monetarne faktore u formulisanju i izvršavanju politike investiranja u hartije od vrednosti. Međutim, upozorava se da

247 OCC je Office of the Comptroller of the Currency. To je Federalna regulatorna agencija za nacionalne banke u SAD, koje moraju biti članice Federalnog Rezervnog sistema i osigurane kod FDIC.

248 The FDIC’s Manual of Examination Policies, Section H, page 6, revised, December 1, 1962.

332 BANKE I RIZICI


preokupacija ovakvim analizama može biti indikativna ‘na špekulativne tendencije’, koje su nekorisne i nezdrave u bankarstvu.

11.4.2. Strategije upravljanja portfolio rizicima Pošto kod nas nije razvijeno tržište hartija od vrednosti, normalno je i da je poslovanje banaka hartijama od vrednosti dosta skromno. Poslovanje hartijama od vrednosti od strane banaka u razvijenim tržišnim privredama može dati pravu odnosno realnu sliku ovog portfolija. Portfolio hartija od vrednosti u ovim bankama sastoji se od raznih vrednosnih papira emitovanih od strane federalne vlade, lokalnih vlada i korporacija. Naravno, ove državne institucije imaju potrebu, kao i drugi korisnici bankarskih usluga, za strategijskom kombinacijom bankarskih proizvoda i usluga. Jedna od tih usluga je i bankarski kredit. Kad banka kupuje hartije od vrednosti od ovih institucija, ona njih snabdeva sredstvima. Hartije od vrednosti su produktivna aktiva, koju u svom portfoliu drži banka. Uloga portfolija hartija od vrednosti banke je da generiše prihod (u formi prihoda od kamata, kapitalnih dobitaka i provizija za pružanje usluga investiranja) i da obezbeđuje rezerve likvidnosti.

Portfolio hartija od vrednosti banke ima i određene vrste rizika kao i druga aktiva banke. To su: (1) kreditni rizik, (2) rizik kamatne stope i (3) rizik likvidnosti. Mada je kreditni rizik minimalan kod hartija od vrednosti emitovanih od federalne vlade (pa se one i nazivaju ‘risk-free’), obligacije država i lokalnih vlada (zovu ih “municipal obligations”) imaju razne stepene rizika greške (‘default risk’). I pored toga što je stopa grešaka relativno mala, rizik likvidnosti i rizik kamatne stope su ipak važni za razmatranje. Portfolio hartija od vrednosti banke igra krucijalnu ulogu balansiranja u strukturi njene produktivne aktive i izloženosti riziku.249

Menadžment investicionog portfolija ili portfolia hartija od vrednosti se od banaka smatra kao druga važna kreditna aktivnost banke. Ova tendencija je deo poslovne filozofije ulaganja. Male banke koriste tzv. pasivnu strategiju investicionog menadžmenta, dok se velike banke služe aktivnom strategijom u investicionom menadžmentu. Aktivna i pasivna menadžment strategija portfolia hartija od vrednosti250 označava način poslovanja sa hartijama od vrednosti. Aktivni menadžment portfolio hartija od vrednosti se definiše kao set investicionih menadžera koji se zajednički uključuju u tekuću praksu špekulacija buduće kamatne stope i obezbeđuju dilerske i tržišne usluge. Špekulisanje sa kretanjima kamatne stope se manifestuje u

249 Joseph F. Sinkey, Jr.: Commercial Bank Financial Management in the Financial Services Industry, Third Edition, MacMillan Publishing Company, New York, 1989. godine, str. 441.250 Ibidem, str. 442-444.

BANKE I RIZICI 333


aktivnom trgovanju hartijama od vrednosti suprotno od strategije kupi i čekaj (‘buy and hold strategy’).

Pasivni menadžment portfolio hartija od vrednosti je relativno neaktivan, on “dozvoljava” rebalansiranje radi prilagođavanja promenjenim tržišnim uslovima. Prema tome, ako tržišni uslovi rezultiraju u portfolio poziciji nekonzistentno sa investicionim ciljevima banke, portfolio treba da bude prekomponovan bilo da je u pitanju aktivni ili pasivni menadžment portfoliom hartija od vrednosti. U bilansu, pasivni investicioni menadžment može biti posmatran kao aktivni menadžment špekulacija i dilerskih aktivnosti.

Posebnu pažnju banka treba da posveti upravljanju alokacijom sredstava u portfoliju hartija od vrednosti. Navodimo neke od ciljeva alokacije sredstava:251

Strategijska alokacija sredstava * Utvrđivanje politike miksa konzistentnog sa dugoročnim portfolio ciljevima Taktička alokacija sredstava * Dodajna vrednost; oportunistički odgovor na menjanje uzorka vrednosti * Kupuj jeftino, prodaj skupo Portfolio osiguranje * Zaštita protiv neprihvatljivih performansi * Prodaj jeftino, kupuj skupoKod komponovanja strukture porfolija hartija od vrednosti posebnu pažnju treba obratiti na: (1) kvalitet hartija od vrednosti, (2) gransku strukturu odnosno diversifikovanost hartija od vrednosti, (3) ročnu strukturu hartija od vrednosti, (4) geografsku strukturu i (5) razuđenost tipova i oblika hartija od vrednosti.

Konačno, cilj upravljanja portfoliom i njegovom strukturom je ostvarenje većeg profita banke.252 Dakle, opšti cilj menadžmenta portfoliom hartija od vrednosti je da doprinese, zajedno sa upravljanjem likvidnosti, kreditiranjem, kapitalom i porezima, maksimiziranju bogatstva deoničara. Primarne komponente portfolio rizika su devijacije u očekivanom prinosu ‘proizvedenom’ kretanjima u kamatnim stopama, greškama u plaćanjima kamate i glavnice i neanticipiranom inflacijom. Ovim rizicima se upravlja diversifikovanjem portfolija uzimajući sa respektom tipove hartija od vrednosti, tipove emisija, dospeća i ciklični proračun vremena kupovine i prodaje

251 Robert D. Arnott and Roger G. Clarke: Active Asset Allocation, u knjizi: Portfolio & Investment Management - State of the Art Research, Analysis and Strategies, Editor: Frank J. Fabozzi, Probus Publishing Company, Chicago, Illinois, 1989. godine, str. 34.

252 John Ward Logan: Managing the Investments Portfolio of the Bank, u knjizi: The Bankers’ Handbook, Third Edition, Edited by: William H. Baughn, Thomas I. Storrs and Charls E. Walker, Dow Jones-Irwin, Homewood, Illinois, 1988. godine, str. 532-545.

334 BANKE I RIZICI


hartija od vrednosti. Zato se smatra da je portfolio hartija od vrednosti jedan važan izvor prihoda, likvidnosti i diversifikacije sredstava.253

11.4.3. Upravljanje strukturnim rizicima portfolia Obim i struktura plasmana banke u razne oblike hartija od vrednosti određena je:

globalnim odnosom pozicija u strukturi aktive, odnosom ukupnih kredita i ukupnih plasmana u hartije od vrednosti, sigurnošću i diversifikacijom plasmana u hartije od vrednosti, likvidnošću banke, i potrebom za stvaranje dodajnih prihoda.

Prema praksi banaka u razvijenim zemljama, prvenstveno u SAD, obim zajmova ne sme prelaziti granicu od 60 % depozita.

Motiv poslovanja banke hartijama od vrednosti je likvidnost i profitabilnost. Hartijama od vrednosti se trguje preko tri različite tržišne strukture poznate kao:

brokersko trgovanje, dilersko trgovanje, i tržišno trgovanje.

Za banke je od značaja drugo i treće, dok je prvo odnosno brokersko trgovanje hartijama od vrednosti karakteristično za pojedince. Usput da kažemo i to da je komercijalnim bankama u SAD prvo bilo zabranjeno, a kasnije ograničeno trgovanje deonicama.

Dilerske poslove državnim hartijama od vrednosti obavljaju samostalno skoro sve veće komercijalne banke u SAD i razne investicione banke (‘investment banks’). 254

253 Duane B. Graddy and Austin H. Spencer: Managing Commercial Banks - Community, Regional and Global, Prentice Hall, Englewood Cliffs, New Jersey, 1990. godine, str. 310.

254 Joseph F. Sinkey, Jr.: Commercial Bank Financial Management in the Financial Services Industry, Third Edition, MacMillan Publishing Company, New York, 1989. godine, str. 235.

BANKE I RIZICI 335


Dileri generišu profit trgujući hartijama od vrednosti i porastom vrednosti zaliha kupljenih hartija od vrednosti. Njihovi profiti potiču od trgovanja hartijama od vrednosti odnosno od prodaje hartija od vrednosti po većoj ceni (nižoj kamatnoj stopi) nego što su kupili vrednosne papire.

Razlika između prodajne i kupovne cene u svakom momentu izražava razliku (‘spread’). Dileri drže zalihe hartija od vrednosti nazvane pozicija, kao što i svaki trgovac drži zalihe da ima robu na polici kad mušterija dođe da je kupi, i njihova strategija zaliha je u osnovi ista kao i kod drugih trgovaca. Iznos i kompozicija zaliha vrednosnih papira koje svaki diler drži zavisi od:

predviđenog obima prodaje u svakoj emisiji ili grupisanom dospeću, troškova finansiranja, očekivanih promena kamatne stope, i oblika krive prinosa.255

Što je veća predviđena prodaja u narednom periodu pojedinih ili svih hartija od vrednosti, veća će biti zaliha u tim pojedinim ili svim hartijama od vrednosti. Međutim, zalihe hartija od vrednosti zahtevaju i finansiranje. Finansiranje vrše banke po kamatnim stopama koje su blizu onima na kredite banka - banci ili na nivou dnevne eskontne stope. Razlika između tržišnog prinosa hartija od vrednosti i troškova finansiranja plaćenih banci ili trgovačkog departmenta odnosi se na neto troškove finansiranja (‘cost of carry’ ili jednostavno ‘carry’).256 Odluka o visini zaliha hartija od vrednosti zavisi i od pravca i veličine očekivanog kretanja kamatne stope. Konačno, dileri koriste i strategiju nagiba krive prinosa hartija od vrednosti. Na osnovu navedenog, faktori koji utiču da dileri drže veću ukupnu sumu hartija od vrednosti u zavisnosti su od toga:

(5) što je veća očekivana prodaja, (6) što su niži troškovi finansiranja i što su pozitivniji neto troškovi finansiranja

(‘carry’), (7) što se više očekuje pad kamatne stope, (8) što je pozitivnije nagnuta kriva prinosa.

Ovi faktori utiču i na kompoziciju dospeća zaliha hartija od vrednosti u portfoliju banke. Poslednja dva od navedenih faktora tendiraju da zahtevaju više rizika nego prva dva. Ako se stope kreću suprotno očekivanjima ili kriva prinosa postaje u nagibu

255 George G. Kaufman: The Securities Aktivities of Commercial Banks, u knjizi: Handbook for Banking Strategy, Edited by: Richard C. Aspinwall and Robert A. Eisenbeis, John Wiley & Sons, New York, 1985. godine, str. 672.256 Portfolio & Investment Management-State-of-the-Art Research, Analysis and Strategies, Editor: Frank J. Fabozzi, Probus Publishing Company, Chicago, Illinois, 1989. godine, str. 14.

336 BANKE I RIZICI


manje pozitivna ili čak negativna, dileri mogu doživeti gorko iskustvo gubitaka na svojim zalihama hartija od vrednosti.

Smatra se da postoji pet glavnih faza u upravljanju portfoliom hartija od vrednosti i to:257

(1) formulisanje ciljeva ulaganja sredstava u hartije od vrednosti, (2) utvrđivanje politike ulaganja sredstava u hartije od vrednosti, (3) izbor (selekcija) portfolio strategija, (4) selekcija sredstava, (5) merenje i evaluacija performansi.

(1) U prvoj fazi upravljanja portfoliom hartija od vrednosti ciljevi se razlikuju od institucije do institucije. Za institucije kao što su banke cilj može biti maksimum razlike kamatne stope na sredstva iznad troškova njihovog pribavljanja. Naravno, za penzione fondove, institucije osiguranja života i mutual fondove ciljevi ulaganja su različiti.

(2) U drugoj fazi upravljnja portfoliom hartija od vrednosti treba utvrditi takvu politiku ulaganja koja će dovesti do ostvarivanja formulisanih ciljeva. I u ovoj fazi postoje razlike u sadržini politika u pojedinim finansijskim institucijama. Za banke je to u nekim periodima više a u nekim manje interesantno, što dobrim delom zavisi i od poreske politike.

(3) Izbor portfolio strategije ulaganja u hartije od vrednosti zavisi od formulisanih ciljeva, pošto strategija mora biti konzistentna sa ciljevima ulaganja. Može se praviti razlika između aktivne i pasivne strategije. Aktivna strategija fokusira faktore od kojih se očeuje da utiču na performanse jedne klase sredstava. Pasivna strategija uključuje minimum očekivanog inputa. Između ove dve ekstremne, postoje i strategije koje nose karakteristike kombinacije obe navedene.

(4) Kad se portfolio izabere, sledeća glavna faza je izbor specifičnih sredstava za uključivanje u portfolio. Ovom prilikom se ulažu napori za konstrukciju optimalnog ili efikasnog portfolija. Optimalni ili efikasni portfolio je onaj koji obezbeđuje najveći očekivani prinos za dati nivo rizika ili najmanji rizik za dati očekivani prinos.

(5) Merenje i vrednovanje performansi ulaganja u hartije od vrednosti je peta i poslednja faza u upravljačkom procesu ulaganja sredstava u hartije od vrednosti.

257 Portfolio and Investment Management - State-of-the-Art Research, Analysis and Strategies, Editor: Frank J. Fabozzi, Probus Publishing Company, Chicago, Illinois, 1989. godine, str. 1.

BANKE I RIZICI 337


Međutim, postignutim nikad ne treba biti zadovoljan. Naime, smatra se da postoji sedam načina da se poprave performanse u portfolio menadžmentu:258

(1) utvrdite svoju meru - definišite i analizirajte što pokušavate da ‘tučete’ odnosno da ostvarite,

(2) upoznajte svoje limite i ograničenja, (3) imajte svoju filozofiju investiranja i u okviru nje poštujte dva pravila: prvo,

kupujte relativno rastuće zarade i drugo, kupujte po prihvatljivom raciju cena-zarada,

(4) razvijte sopstvenu investicionu strategiju, (5) koncentrišite svoj portfolio na relativno manji broj kompanija, (6) budite fleksibilni, ništa nije izvesnije od promene, (7) pratite kontinuirano odnosno merite performanse i budite performansno orijentisani

menadžer.

11.4.4. Upravljanje rizikom prinosa hartija od vrednosti Upravljanje rizikom hartija od vrednosti zahteva poznavanje nekoliko elemenata, koje ćemo ovde navesti na primeru upravljanja rizikom prinosa obveznica:

prvo, rizik izostanka plaćanja, drugo, premija za izostanak plaćanja i treće, premija rizika.

Za sagledavanje rizika izostanka plaćanja obveznica treba poći od rejtinga konkretne obveznice. Pri tome treba imati u vidu da je prinos obveznice u veoma uskoj inverznoj vezi sa njenim kvalitetom odnosno rejtingom. Naime, što je viši kvalitet obveznice, to je manji očekivani prinos po dospeću i, obrnuto. Rizik izostanka 259 plaćanja i premija rizika proporcionalni su kvalitetu odnosno rejtingu obveznice.

Vezu kvaliteta tj. rejtinga obveznice sa visinom prinosa prikazuje pregled br. 11-7.

Pregled br. 11-7: Veza rejtinga obveznice i prinosa Rejtinzi:

Opis kategorije obveznica

Zarada (‘yield’) po dospeću

Standard & Poor’s

Moody’s

258 Richard H. Jenrette: Portfolio Management: Seven Ways to Improve Performance, u knjizi: Classics an Investor’s AnthologyThe most interesting ideas and concepts from the literature of investing, edited by: Charles D. Ellis with James R. Vertin, Dow Jones-Irwin, Homewood, Illinois, 1989. godine, str. 382-391.259 Joseph F. Sinkey, Jr.: Commercial Bank Financial Management in the Financial Services Industry, Third Edition, MacMillan Publishig Company, New York, 1989. godine, str. 251.

338 BANKE I RIZICI


Visok kvalitet najniža AAA AaaAA AaA A

Srednji kvalitet srednje niska BBB BaaBB BaB B

Špekulativni srednje visoka CCC CaaCC CaC C

Propust neispunjenja najveća DDD, DD, D -Bankrot najveća E -

Premije za izostanak plaćanja obveznica. Ako postoji mogućnost izostanka plaćanja, očekivani prihod će biti ispod obećanog prihoda. To znači sledeće: što je veći rizik od izostanka plaćanja i što je veći iznos gubitaka u slučaju izostanka plaćanja, to će biti veća razlika između očekivanog i obećanog prihoda, što pokazuje slika br. 11-9.

Slika br. 11-9: Prihod do dospeća za rizičnu obveznicu

BANKE I RIZICI 339


U stvari, slika br. 10-9.260 prikazuje primer jedne zamišljene obveznice sa velikim rizikom od izostanka plaćanja. Ključni elemenat u proceni izostanka plaćanja je premija za izostanak plaćanja. Ona je u navedenom primeru 3 % (kao razlika između obećanog 12 % i očekivanog 9 % prihoda). Što je veći rizik od izostanka plaćanja neke obveznice, to je veća njena premija za izostanak plaćanja. To znači da obveznice sa većim rizikom od izostanka plaćanja nude veći obećani prihod do dospeća.

Premija rizika korporativnih obveznica. Kad se poredi očekivani prihod do dospeća neke rizične obveznice sa prihodom do dospeća neke obveznice kod koje ne postoji rizik od izostanka plaćanja, a sličnog je datuma dospeća i kamatne stope, dobije se razlika koja se naziva premijom rizika obveznice. U navedenom primeru to je razlika između 8 % i 9 % i izražava se kao veličina od 100 osnovnih poena (0,01 procenta = 1 poen). Svaka obveznica kod koje postoji rizik od izostanka plaćanja treba da sadrži i premiju za izostanak plaćanja.

Međutim, premija rizika je nešto sasvim drugo. Naime, očekivani profit za bilo koju hartiju od vrednosti treba da bude povezan isključivo sa njegovim doprinosom riziku u okviru jednog raznovrsnog portfolija, pri čemu njegov totalni rizik nije direktno relevantan. U okviru jednog portfolija postoji više raznih obveznica i sve nose premiju za izostanak plaćanja. Ipak, ne dođe kod svih obveznica do izostanka plaćanja, pa ove premije ‘popravljaju’ gubitke na onim obveznicama gde je došlo do izostanka plaćanja. To dovodi do toga da se profit ostvaren u portfoliju obveznica bitno ne razlikuje od očekivanog profita, pa shodno tome, svaka od ovih obveznica sadrži vrlo mali ili nulti procenat premije rizika.

Oko toga šta determiniše premiju rizika navodimo Fisher-ove četiri komponente bazične hipoteze:261 1) prosečna premija rizika obveznica firme je u funkciji sa izvesnošću rizika propusta (‘default risk’) i tržišnošću njenih obveznica,2)rizik propusta je funkcija tri varijable: a) promenjivosti zarade firme, b) dužine vremena u kojem je firma poslovala bez upozorenja kreditora na gubitke, c) racija tržišne vrednosti kapitala firme prema nominalnoj vrednosti njenog duga, 3)njena tržišnost bi se mogla meriti sa tržišnom vrednošću duga svih koji javno trguju dugom, 4)postoji multipla veza među varijablama koje su procenjene u log-linearnoj regresiji.

260 Gordon J. Alexander i William P. Sharpe: Analiza obveznica, Ekonomika, Beograd, 1991. godine, br. 11.261 Joseph F. Sinkey, Jr.: Commercial Bank Financial Management in the Financial Services Industry, Third Edition, MacMillan Publishing Company, New York, 1989. godine, str. 252.

340 BANKE I RIZICI


BANKE I RIZICI 341


Glava 12.

UPRAVLJANJE RIZIKOM PORTFOLIJA KAMATNE STOPE

342 BANKE I RIZICI

Upravljanje rizikom portfolija kamatne stope

12.1.1. SUŠTINA, ULOGA I FORMIRANJE KAMATNE STOPE

12.1.1. Pojam, suština i uloga kamatne stope U najopštijem izrazu, kamatna stopa izražava cenu korišćenja kreditnih i novčanih resursa na finansijskom tržištu. Visina kamatne stope kao cene korišćenja kreditinih i finansijskih resursa je povezana sa stopom korisnosti sredstava u odnosu na vreme njihovog korišćenja. Stopa korisnosti sredstava uvek je veća u sadašnjem vremenu u odnosu na neko buduće vreme, pa je i kamatna stopa kao izraz cene korišćenja odgovarajućih novčanih i finansijskih resursa različita i saglasna određenoj stopi njihove korisnosti. To je i osnova razlike sadašnje i buduće potrošnje, odnosno odlaganja potrošnje u obliku štednje, i sticanja imovine u nekom budućem vremenskom periodu.

Uopštavajući to sa stanovišta makro-aspekta, može se reći da kamatna stopa predstavlja instrument uravnotežavanja između obima štednje i ponude kapitala (kredita) sa tražnjom finansijskih resursa, apsorbovanje formirane štednje od strane realnih investitora, distribucije dohotka na potrošnju i investicije, alokacije finansijskih resursa i mobilnosti kapitala.262 Za poslovanje banke je važno poznavanje suštine i uloge kamatne stope na makro, ali i na mikro nivou. Ovde ćemo se više osvrnuti na mikro aspekt kamatne stope, što je sa stanovišta banke u pogledu upravljanja rizikom kamatne stope veoma značajno. Brojne su vrste bankarskih poslova u kojima promenljivost kamatne stope može biti jedan od uzroka lošeg poslovanja banke naročito u nestabilnim ekonomskim uslovima (u uslovima inflacije itd.).

Kamatna stopa je bitan i, moglo bi se reći, najvažniji instrument funkcionalnog poslovanja banke. U uslovima deregulacije bankarskog poslovanja i dinamičnih promena u bankarskom okruženju, kamatne stope banke se često menjaju i usklađuju sa novo - nastalim uslovima poslovanja banke. To se odnosi na aktivne i na pasivne kamatne stope. Promenljivost kamatnih stopa je bitna karakteristika poslovne politike banke i ključni faktor uspešnog poslovanja banke. Od obima i strukture produktivne aktive banke i visine aktivnih kamatnih stopa zavisi nivo ukupnog kamatnog prihoda banke. A od visine pasivnih kamatnih stopa zavise ukupni kamatni izdaci banke. Razlika prihoda između ukupnih aktivnih i ukupnih pasivnih kamatnih stopa predstavlja neto kamatni prihod banke.

262 Dr Srboljub Jović: Bankarstvo, Naučna knjiga, Beograd, 1990.godine, str. 461.

BANKE I RIZICI 343


Neto kamatni prihod banke je osnova ukupnog prihoda svake komercijalne odnosno poslovne banke. U poslovnim bankama tržišno razvijenih privreda prihodi po osnovu aktivnih kamata čine 70-80 procenata ukupno ostvarenog prihoda banaka po svim osnovama. Ostatak odnosno 20-30 % prihoda banaka čine nekamatni prihodi tj. prihodi od raznih vrsta usluga, zatim provizije, naknade i druge vrste prihoda. Što se naših banaka tiče, ovaj odnos je još više u korist kamatnih prihoda i čini to čak i do 95 % ukupnih prihoda banaka, dok su drugi prihodi simbolično zastupljeni u strukturi ukupnih prihoda banaka.

Međutim, deregulacija domaćeg finansijskog tržišta i veći stepen konkurentnosti u poslovanju među domaćim bankama dovode do smanjenja ukupnog nivoa kako aktivnih tako i pasivnih kamatnih stopa. Takve tendencije dovode i do apsolutnog smanjenja razlike između aktivnih i pasivnih kamatnih stopa u našim bankama (‘spread’), što se odražava na uspešnost poslovanja naših banaka tj. na smanjenje profitabilnosti. Ovakva kretanja imaju za rezultat da i naše banke preduzimaju određene korake u pravcu povećanja drugih nekamatnih izvora prihoda i tako relativiziraju uticaj smanjenja neto kamatne margine na svoju profitabilnost.

12.1.2. Teorije formiranja tržišnih kamatnih stopaDugo su banke imale regulisane kamatne stope. Prvi počeci deregulacije bankarskog poslovanja u visokorazvijenim tržišnim privredama nisu zaobišli ni ovu bitnu kategoriju i determinantu uspešnog bankarskog poslovanja. Da bi bili uspešni u savremenim uslovima, bankarski menadžeri moraju biti sposobni da na racionalan način odgovore promenama tehnologije, regulacije, kamatnih stopa, konkurencije i adekvatnosti kapitala. Pravilo ‘3-6-3’, koje znači: uzmite novac uz kamatu od 3 %, dajte ga u zajam uz 6 % i budite na partiji golfa u 3 sata posle podne, ne može se primeniti u banci pri današnjim dinamičnim promenama u okruženju.263

Sagledavanje zakonitosti formiranja kamatnih stopa u tržišnim uslovima je neophodno da bi se razumela tržišna logika finansijskih tokova odnosno ponuda i tražnja finansijskih resursa na tržištu finansijskih sredstava. Zato ćemo se samo osvrnuti na savremene bankarske teorije formiranja tržišnih kamatnih stopa. Savremena bankarska teorija ističe tri ključna objašnjenja formiranja tržišnih kamatnih stopa: (1) teorija preferencija likvidnosti, (2) teorija kreditnih fondova i (3) teorija inflacionih očekivanja. Da bi se stekla predstava o ovim teorijama, pokušaćemo da predočimo njihovu suštinu.264

(1) Teorija preferencija likvidnosti polazi od toga, da se kamatna stopa određuje odnosima ponude i tražnje novčanih resursa i počiva na Kejnsovoj teoriji

263 Joseph F. Sinkey, Jr.: Commercial Bank Financial Management in the Financial Services Industry, Third Edition, MacMillan Publishing Company, New York, 1989. godine, str. V.264 Dr Srboljub Jović: Bankarstvo, Naučna knjiga, Beograd, 1990. godine, str. 462-469.

344 BANKE I RIZICI


transakcionih, opreznosnih i špekulativnih motiva držanja novca. Obim transakcionog novca određen je nivoom ekonomske aktivnosti. Obim tzv. opreznosnog novca je konstantan i nezavisan od nivoa ekonomske aktivnosti. Obim držanja špekulativnog novca je inverzan kretanjima nivoa kamatne stope.

Osnovno teorijsko objašnjenje formiranja nivoa kamatne stope povezano je sa kretanjem obima transakcionog novca odnosno tražnjom transakcionog novca, koja je funkcija obima profita i tekućih kamatnih stopa. To znači: kada raste profit, povećava se kamatna stopa, racionalizuje se obim držanja transakcionog novca i dolazi do pada koeficijenta likvidnog novca prema obimu profita. Funkcija tražnje novca odnosno preferencija likvidnosti u ovom pristupu je sledeća:

Md = M (Y, i)

gde je: Md = obim tražnje novcaY = profit i = kamatna stopa

(2) Teorija kreditnih fondova određuje nivo kamatne stope na bazi odnosa između ponude i tražnje uzajmljivih finansijskih resursa na finansijskom tržištu. Fokusna tačka je motiv odobravanja kredita, korišćenja kredita, ulaganja u obveznice i ponuda hartija od vrednosti. Teorijski fundament se zasniva na analizi finansijskih tokova, dok teorija preferencija likvidnosti polazi od finansijskih stanja. Ponuda kreditnih fondova određena je obimom štednje društva, stopom rasta novčane mase i obimom zaliha novčanih resursa. Uprošćena funkcija formiranja ponude kreditnih fondova je:

LFs = S + M - ZM

gde je: LF = kreditni fondovi S = štednja M = novčana masa ZM = novčane rezerve

(3) Teorija inflacionih očekivanja se svodi na očekivane promene cena i promena kamatnih stopa u zavisnosti od inflacionih ili deflacionih tendencija u okruženju. Ključna postavka je u uticaju promena cena na nivo realnog prinosa kreditora i nivo otplatnih obaveza dužnika. U uslovima inflacije dolazi do smanjenja realnih prinosa kreditora i obima otplatnih obaveza, dok u deflatornim uslovima dolazi do realnog

BANKE I RIZICI 345


povećanja prinosa i obaveza. Održavanje realnih odnosa u domenu kreditnih resursa i druge novčane imovine banke zahteva odgovarajuće korigovanje nominalne kamatne stope. Stepen korigovanja je determinisan stopom promena cena usled inflatornih odnosno deflatornih uticaja. U periodima promena cena, usklađivanje nominalne kamate bilo bi po modelu:

i rp

p

'

gde je: i = nominalna kamatna stopa r = realna kamatna stopa ‘p = promenu cena u periodu tp = cena iz perioda t-1

Usklađivanje nominalne kamatne stope u uslovima inflacije poznato je pod nazivom ‘Fišerov efekat’. Reč je o usklađivanju nominalne kamatne stope na bazi očekivane buduće stope inflacije. Tada će se nominalna kamatna stopa izračunavati na bazi očekivane (a ne ostvarene) stope inflacije po sledećem modelu:

i rp

p

e

'

gde je: e = indeks očekivane stope inflacije

U tržišnim uslovima kretanja kamatne stope smatra se da postoje četiri faze u ciklusu kretanja kamatne stope, kao što je prikazano na slici br. 12-1.265

265 Joseph F. Sinkey, Jr.: Commercial Bank Financial Management in tje Financial Services Industry, Third Edition, MacMillan Publishing Company, New York, 1989. godine, str. 243.

346 BANKE I RIZICI


Slika br. 12-1: Faze ciklusa kamatne stope

Svaka od faza ima svoje posebne karakterisitike. Navedene faze ciklusa kamatne stope odražavaju se na tražnju kredita, što različito utiče na likvidnost banke kao finansijske i kreditne institucije (pregled br. 12-1.).

Pregled br. 12-1: Uticaj nivoa kamatne stope na tražnju kredita i na likvidnost bankeFaza Nivo kamatne stope Tražnja kredita Likvidnost banke

I Niska Slaba Maksimalna II U tranziciji od niske ka

visokojU porastu Opadajuća

III Visoka Jaka Minimalna IV U tranziciji od visoke ka

niskojU opadanju U porastu

12.1.3. Vrste i modeli obračuna kamatnih stopa Banka kao finansijski posrednik posluje tuđim sredstvima, bilo da su to depoziti kao izvori sredstava bilo da su to krediti kao plasirana sredstva. Banka ostvaruje prihod naplaćujući aktivnu kamatnu stopu na razne oblike plasiranih sredstva, među kojima su najvažnije razne vrste kredita i razne vrste hartija od vrednosti. Pasivnu kamatnu stopu banka plaća na razne vrste izvora sredstava, među kojima su najvažniji depoziti

BANKE I RIZICI 347


privrede i građana (štednja). Suma ukupne aktivne kamate služi za podmirenje sume ukupne pasivne kamate banke, a iz razlike aktivne i pasivne kamatne stope banka podmiruje svoje operativne troškove.

Od toga na koji način će banka vršiti obračun ovih kamata na plasmane, koja predstavlja prihod banke, a naročito kamata na kredite (pošto kreditni portfolio ima centralno mesto u aktivi svake komercijalne banke), zavisi veličina, realnost i stabilnost prihoda banke. U uslovima čestih ekonomskih promena i nestabilnosti na finansijskom tržištu, za banku je od primarnog značaja da obezbedi projektovane prihode i projektovanu rentabilnost odnosno profit i dividendu. Pri tome je od izuzetnog značaja na svakom kreditnom poslu ne samo obezbediti vraćanje glavnice i naplate ugovorene kamatne stope već i da prihod banke od kamata ne bude obezvređen usled promena u okruženju. To se postiže primenom odgovarajućih modela ugovaranja i obračuna kamatnih stopa na plasmane banke.

Razlikujemo nekoliko vrsta kamatnih stopa i modela za njihovo izračunavanje. Vrste kamatnih stopa su: (1) nominalna kamatna stopa, (2) stvarna kamatna stopa, (3) realno pozitivna kamatna stopa, (4) relano negativna kamatna stopa, (5) relativna kamatna stopa i (6) konformna kamatna stopa.266 Sve navedene metode i modeli primene kamatnih stopa i izračunavanja kamatne sume sadrže veći ili manji kamatni rizik u uslovima stalnih promena u okruženju banke. Navešćemo samo neke od njihovih karakteristika značajnih sa aspekta njihove primene.

(1) Nominalna kamatna stopa. Može biti fiksna i varijabilna. Fiksna nominalna kamatna stopa je navedena u ugovoru tj. precizno nominalno ugovorena i po njoj banka vrši obračun kamate dužniku. Visina varijabilne nominalne kamatne stope može se utvrditi na dva načina: prvi, preko važeće kamatne stope na finansijskom tržištu u momentu obračuna kamata (na primer: LIBOR) i drugi, preko ostvarene važeće stope inflacije u momentu obračuna kamata (fiskira se fiksni deo kamatne stope i na njega se dodaje promenljivi deo vezan obično za godišnju stopu inflacije). U uslovima visoke inflacije obično se uvodi i revalorizacija realnog dela kamatne stope, pa se taj zbir uvećava po stopi inflacije.

(2) Stvarna kamatna stopa. Podrazumeva uvođenje u aranžman oročenog depozita ili depozita po viđenju za vreme korišćenja kredita tj. sve do njegove konačne otplate. Model obračuna stvarne kamatne stope može se izraziti sledećom jednačinom:

266 Dr Jovan Rodić: Poslovne finansije, Ekonomika, Beograd, 1991. godine, str. 163-165. Istu podelu kamatnih stopa nalazimo i u knjizi dr Nenada Vunjaka: Finansijski menadžment Poslovne finansije i poslovno bankarstvo, Ekonomski fakultet Subotica, 1994. godine, str. 295-297.

348 BANKE I RIZICI


KK K

K OS

p np

d

100

gde je:Ks = stvarna kamataKp = plaćena kamata banci po kredituKnp = naplaćena kamata od banke po osnovu oročenog depozitaK = iznos odobrenog kreditaOd = oročeni depozit

(3) Realno pozitivna kamatna stopa. Postoji onda kad je nominalna odnosno stvarna kamatna stopa veća od stope inflacije. Realni deo kamatne stope izračunava se pomoću sledeće jednačine:

KK S

Srp

S i

i

1100

gde je: Ks = nominalna odnosno stvarna kamatna stopa izražena decimalnim brojem, Si = stopa inflacije izražena decimalnim brojem

(4) Realno negativna kamatna stopa. To je situacija kad je nominalna odnosno stvarna kamatna stopa niža od stope inflacije. Izračunava se po istom modelu kao i realno pozitivna kamatna stopa, s tim što je u ovom slučaju rezultat sa predznakom minus.

(5) Relativna kamatna stopa. To je proporcionalni deo godišnje kamatne stope koji se koristi za obračunski period kamata tokom godine. Ovaj model se primenjuje kad je godišnja kamatna stopa relativno niska i dovodi do toga da primenom ovog modela stvarna kamatna stopa bude nešto iznad nominalne kamatne stope.

(6) Konformna kamatna stopa. To je diskontovana godišnja kamatna stopa za obračunski period tokom godine. Obično se primenjuje kad je godišnja kamatna stopa visoka, pošto se preko obračuna ne povećava nominalna ili stvarna godišnja kamatna stopa. Odnosno, stvarna kamatna stopa je uvek jednaka nominalnoj godišnjoj kamatnoj stopi. Izračunava se po modelu:

KP

S

d

1

1001 100

365

gde je:

BANKE I RIZICI 349


p = nominalna godišnja kamatna stopa d = broj dana za koji se računa kamata

12.2. ANALIZA FAKTORA RIZIKA KAMATNE STOPE

12.2.1. Suština rizika kamatne stope Rizik kamatne stope u banci se definiše kao mogućnost promene kamatne stope u budućnosti, koja će prouzrokovati ostvarenje ekonomskog gubitka, koji banka nije očekivala. Veoma je važno da se naglasi da rizik nastaje zbog mogućnosti da se kamatne stope mogu kretati različito od onoga što menadžment banke očekuje, što rezultira u manjem kamatnom prihodu ili većim kamatnim troškovima od anticipiranih. Rezultirajući gubitak se reflektuje na nižu kamatnu maržu, manju vrednost aktive ili na oboje.267

Dakle, rizik kamatne stope se manifestuje kao smanjenje prihoda banke usled promena nivoa aktivnih kamatnih stopa. Dugo su kamatne stope, ne samo kod nas već i u razvijenim tržišnim privredama, bile stabilan finansijski parametar u ekonomskom poslovanju banaka. Tek sa snažnijim zahvatima deregulacije finansijskih tržišta, pojavom jačih inflacionih trendova i napuštanjem sistema fiksnih deviznih kurseva, došlo je i do sve češće fluktuacije visina kamatnih stopa. To je dovelo do toga da su se banke u razvijenim tržišnim privredama već posle sedamdesetih godina, a naše banke posle 1990. godine, susrele sa sasvim novim vrstama rizika, među kojima je jedan od najvažnijih rizik promene kamatne stope (zatim rizik promene deviznog kursa, razne vrste vanbilansnih rizika itd.). O ovim rizicima biće posebno reči.

Već ranije smo istakli da visina kamatne stope utiče na kamatne prihode i kamatne rashode banke. To znači da je usled promena visine i strukture kamatnih stopa poslovanje banke u savremenim tržišnim uslovima, koje karakterišu česte i iznenadne promene, izloženo riziku kamatne stope. Naime, na poslovanje banke različito utiču promene i struktura aktivnih kamatnih stopa (kamatni prihod koji donosi produktivna aktiva) na strani prihoda, od uticaja visine i strukture pasivnih kamata, koje banka plaća na prikupljena sredstva (depozite) na strani kamatnih rashoda.

Teško je i teorijski pretpostaviti takvo poslovanje banke u tržišnim uslovima, na čiju profitabilnost ne bi uticale promene kamatnih stopa. Uprošćeno rečeno, to bi značilo da banka plasira primenjene depozite sa istim rokom na koji ih je i primila. U praksi, to je neizvodljivo. Osim toga, to bi podrazumevalo kretanje istim tempom odnosno isti tempo promena aktivnih i pasivnih kamatnih stopa, da bi nivo kamatne marže banke ostao isti. Naravno, pri tome treba imati u vidu da sve banke u manjem ili većem obimu imaju i nekamatnih izvora, kao i da u određenoj meri generišu ročnu

267 Dr Ronald L. Olson: Evaluation of Financial Performance, u knjizi: The Bankers” Handbook, Third Edition, Edited by: William H. Baughn, Thomas I. storrs and Charls E. Walker, Dow Jones-Irwin, Homewood, Illinois, 1988. godine, str. 394.

350 BANKE I RIZICI


transformaciju sredstava. Bilansno posmatrano, smatra se da je banka u većoj meri izložena riziku kamatne stope, ako u pasivi ima veće učešće beskamatnih izvora, jer tada na njene prihode u većoj meri utiču apsolutni nivoi aktivnih kamatnih stopa. 268 12.2.2. Faktori rizika kamatne stope Prema dr S. Joviću,269 za sagledavanje promena tržišnih kamatnih stopa bitna su četiri strukturalna aspekta: ročni, rizični, inflacioni i regulativni. Međutim, faktori rizika tržišnog formiranja kamatnih stopa su brojniji. Navodimo sledeće:

(1) ročna transformacija sredstava, (2) plasmani u hartije od vrednosti, (3) nekamatonosna pasiva, (4) veličina banke, (5) intenzitet konkurencije, (6) struktura plasmana, (7) pozicija na tržištu novca, (8) preferencije komitenata.

Ročna transformacija sredstava je najvažniji faktor rizika kamatne stope. Banka koja kratkoročna sredstva delimično koristi i za odobravanje dugoročnih kredita, pored rizika nelikvidnosti izložena je i riziku kamatne stope. To znači da, u slučaju porasta kamatnih stopa na kratkoročne izvore, banka će dugoročne plasmane finansirati skupljim kratkoročnim sredstvima. I obrnuto. Slične efekte imaju banke i pri plasmanima u hartije od vrednosti, mada ovi plasmani važe za sigurne i likvidne. Rizik proizilazi iz negativne korelacije cene hartija od vrednosti sa promenama kamatne stope.

Udeo nekamatonosne pasive i veličina banke takođe su faktori rizika promene kamatne stope, pošto se smatra da su banke sa više nekamatonosne pasive i banke manje veličine više izložene riziku promene kamatne stope. Naravno, pri tome treba imati u vidu i stepen konkurencije među bankama i nebankarskim institucijama, njihovu strukturu plasmana, poziciju na tržištu novca i preferenciju komitenata i klijenata. Sve to utiče na rizik promena kamatne stope, prihode i rashode banaka i njihovu profitabilnost.

268 Rizici u bankarstvu, redaktor: dr Branko Vasiljević, FOKUS, Beograd, 1990. godine, str. 87.269 Dr Srboljub Jović: Bankarstvo, Naučna knjiga, Beograd, 1990. godine, str. 470.

BANKE I RIZICI 351


Ovim nije iscrpljena lista faktora rizika kamatne stope. Svaki od navedenih faktora ima svog uticaja na tržišno formiranje kamatne stope. Međutim, u njihovoj obradi usmerićemo pažnju na dva bitna: ročnu strukturu kamatnih stopa i uticaj inflacije na kamatnu stopu.

12.2.3. Ročna struktura kamatnih stopa Ročna transformacija sredstava predstavlja najvažniji i najčešći faktor rizika kamatne stope poslovne banke. Ovde se mogu posmatrati sledeće situacije:

(1) kad banka delimično koristi ili preliva kratkoročne izvore u dugoročne plasmane; (2) kad banka delimično koristi ili preliva dugoročne izvore u kratkoročne plasmane;(3) kamatna neusklađenost aktive i pasive.

Kamatna stopa je povezana sa stepenom izvesnosti prinosa na kratke i duge rokove. Po pravilu, kamatna stopa je manja što je rok plasmana kraći, a veća što je vreme plasiranja duže. Prema tome, struktura kamatnih stopa je uslovljena elementima očekivanja, likvidnosti i ročne kamatne premije. Kratkoročna kamatna stopa formira se na novčanom tržištu na osnovu ponude i tražnje kratkoročnih finansijskih sredstava. Formiranje dugoročne kamatne stope je usko povezano sa kratkoročnom, mada je jasno da su one pod uticajem faktora formiranja štednje i rentabiliteta investicija. Veće stope na dugoročne kredite obrazlažu se kao kompenzacija za žrtvovanje likvidnih sredstava na duži rok.

Koeficijent rizika kamatne stope banke dobija se iz odnosa prosečnog dospeća aktive i pasive prema odnosu obaveza i aktive banke odnosno prema odnosu obima kapitala prema aktivi banke. Čak i kad postoji potpuni sklad između ponderisanog dospevanja aktive i pasive prema odnosu između ukupnih obaveza, postoje minimalni kamatni rizici. Dakle, može se zaključiti da postoji veoma tesna povezanost između rizične i ročne strukture kamatnih stopa. Kad su kratkoročne kamatne stope iznad dugoročnih, postoji opadajuća kriva prinosa, dok će inverzni odnos kamata usloviti rastuću ili normalnu krivu prinosa. Te odnose pokazuje grafička ilustracija na slici br. 12-2.

352 BANKE I RIZICI


Slika br. 12-2: Rizik i ročna struktura kamatnih stopa270

Navedena ilustracija pokazuje funkcionalnu povezanost kamatnih stopa i rokova dospelosti, gde su moguća tri rešenja: horizontalna kriva prinosa, rastuća ili pozitivna kriva i opadajuća ili negativna kriva. Kriva prinosa označena kao horizontalna AA predstavlja stanje u uslovima jednakosti kratkoročnih i dugoročnih kamatnih stopa.

Rastuća kriva prinosa BB pokazuje da su dugoročne kamatne stope iznad kratkoročnih, dok opadajuća kriva prinosa CC pokazuje da su kratkoročne kamatne stope iznad nivoa dugoročnih kamatnih stopa.

12.2.4. Uticaj inflacije na kamatnu stopu Poznato je razorno dejstvo visoke, a posebno hiperinflacije na ekonomsku aktivnost. Zato je potrebno zaštititi imovinu, kapital i potraživanja od uticaja inflatornih udara. U inflatornim uslovima posebno su pogođeni kreditori i depozitari, kojima preti ozbiljno realno smanjivanje vrednosti novčane imovine ili čak njeno nestajanje. To se u nacionalnim okvirima može štititi preko visine kamatne stope kao realne cene novca. Međutim, u uslovima inflacije problem je visine kamatne stope kao realne cene novca odnosno kapitala u sadašnjem u odnosu na budući period.

Naime, problem se svodi na visinu nominalne kamatne stope, koja treba da sadrži inflacionu premiju. Pri tome treba razlikovati ex ante i ex post realnu kamatnu stopu. Formiranje ex ante realne kamatne stope postoji onda kad se usklađivanje kamata ostvaruje na osnovu očekivanih promena cena. Ovakav način formiranja kamatnih stopa primenjuje se kod donošenja odluka o investicionim i drugim dugoročnim ulaganjima kapitala. Ex post realna kamatna stopa je obračunata kamatna stopa na osnovu ostvarene stope inflacije i predstavlja važan instrumenat prelivanja resursa na kratkoročnom finansijskom tržištu. U uslovima očekivanja veće inflacione stope, kreditori plasiraju svoja sredstva uz povećane kamatne stope koje sadrže tzv. inflacionu premiju. Debitori su spremni da prihvate to povećanje ako se ono poklapa sa njihovim očekivanjima inflacionog trenda na kreditnom tržištu.

Kad se nominalna kamatna stopa formira na bazi anticipiranja odgovarajuće stope inflacije, čije je teorijsko objašnjenje poznato pod nazivom “Fišerov efekat”, jednačina za njeno formiranje je:271


271 Joseph F. Sinkey, Jr.: Commercial Bank Financial Management in the Financial Services Indusrtry, Third Edition, MacMillan Publishing Company, New York, 1989.

BANKE I RIZICI 353


i = r + p gde je: i = nominalna kamatna stopa r = realna kamatna stopa p = procentualna promena cena, merena određenim indeksom cena

U periodima dvocifrenih ili većih stopa inflacije, jednačina formiranja nominalnih kamatnih stopa je:

i = r + pe + rpe gde je:i = nominalna kamatna stopa r = realna kamatna stopa pe = očekivana (anticipirana) kamatna stopa rpe = margina zaštite kamatnog prinosa

Komponovanje nominalne kamatne stope je veoma složen i ekonomski i matematički problem. Radi se o dve nepoznate varijable i matematički je problem nerešiv. Problem se rešava uz pomoć pretpostavke konstantne realne kamatne stope, na osnovu koje se projektuje stopa inflacije, koristeći elemente prošlosti, sadašnjosti i budućnosti.272

Efekti inflacije javljaju se u odnosu na visinu i promene kamatne stope. Kad su promene stope inflacije veće u odnosu na promene kamatne stope, tada će se poboljšati finansijska pozicija debitora. Međutim, kad je promena kamatne stope iznad promene stope inflacije, poboljšava se pozicija kreditora, a pogoršava pozicija debitora.

12.3. MERENJE IZLOŽENOSTI RIZIKU KAMATNE STOPE

12.3.1. Metode merenja rizika kamatne stope Osnovna metodologija merenja rizika kamatnih stopa polazi od redefinisanja i pregrupisavanja aktive u blokove sa fiksnim i promenljivim kamatnim stopama i rokovima dospevanja reugovaranja ili automatske promene kamatne stope. Naravno, u uslovima nestabilnih kamatnih stopa, banka će nastojati da ima relativno veći udeo pozicija sa promenljivim kamatnim stopama i kraćim rokovima dospevanja pozicija u pogledu promena kamatnih stopa. Osetljivost zarade banke na promene kamatnih stopa zavisi od strukture dospeća u bilansu banke. Pri tome treba imati u vidu, da banka uvek ima kontrolu nad bilansom, ali skoro da nema kontrole nad kamatnim stopama.

godine, str. 237.


354 BANKE I RIZICI


Prvi korak u merenju izloženosti banke riziku promene kamatne stope je podela bilansa u više ‘repricing’ vremenskih intervala. Na primer, od 0 do 1 mesec, od 1 do 3 meseca, od 3 do 6 meseci, od 6 do 12 meseci, od 1 do 2 godine itd. Za ove periode treba utvrditi razlike dospeća između aktive i pasive, koje su predmet usklađivanja stopa svakog takvog intervala (‘gap’). Pozitivni gap je pojedinačni vremenski interval u kojem će doći do promena visine kamatnih stopa - cena kod egzistirajućih sredstava više nego kod obaveza. Zbog toga će pozitivni gap doprineti povećanju profita banke usled povećanja kamatnih stopa, pretpostavljajući da će kamatne stope i na sredstva i na obaveze porasti u sličnim iznosima. Suprotno će se desiti ako je gap negativan.273

Za precizniju procenu osetljivosti banke na zaradu odnosno profit usled promene kamatne stope, konstruisani su i koriste se razni modeli, među kojima su najvažniji: (1) GAP osetljivost kamatne stope i (2) kompjuterski modeli simulacije. Prvi model se zasniva na fiksnim kamatnim stopama i identičnom promenama u određenim intervalima i u aktivi i u pasivi. Kompjuterski modeli simulacije koriste razne scenarije stopa i bilansa.

(1) GAP je razlika između kamatno osetljive aktive i kamatno osetljive pasive. Banka koja ima više kamatno osetljive aktive nego kamatno osetljive pasive, ima pozitivni GAP. GAP se može posmatrati kao statički i dinamički. Statički GAP se izražava na bazi tekućih knjigovodstvenih veličina i strukture aktive i pasive, dok se dinamički GAP zasniva na projekciji bilansnih veličina. Statički GAP uključuje kumulativni, izolovani i “duration” gap. Kumulativni gap je razlika između aktive i pasive sa promenom cene u okviru datog vremenskog intervala, na primer u okviru šest meseci ili u okviru jedne godine. Izolovani GAP predstavlja merenje razlike između sredstava i obaveza sa promenom cena u jednom vremenskom intervalu kao na primer od 0 do 90 dana ili od 91 do 180 dana. Duration GAP je razlika između jednog celog kamatno osetljivog portfolija sredstava i celog kamatno osetljivog portfolija obaveza banke. 274

(2) Kompjuterski ‘simulacioni modeli’, prognoziraju buduće prihode banke na bazi izvesnosti pretpostavki o budućnosti ekonomskog okruženja i specifičnosti implementiranih odluka o sredstvima i obavezama banke. Neki bankarski modeli

273 Donald B. Riefler and Lazaros P. Mavrides: Funding Sources and Strategies for Banks of Various Sizes, u knjizi: The Bankers” Handbook, Third Edition, Edited by: William H. Baughn, Thomas I. storrs and Charls E. Walker, Dow Jones-Irwin, Homewood, Illinois, 1988. godine, strana 302.274 Dr Arnold A. Dill: Tools and Techniques to Implement Asset/Liability Management, u knjizi: The Bankers” Handbook, Third Edition, Edited by: William H. Baughn, Thomas I. storrs and Charls E. Walker, Dow Jones-Irwin, Homewood, Illinois, 1988. godine, strana 349.

BANKE I RIZICI 355


zahtevaju prognozu optimalne veličine i kompozicije bilansa banke. Osetljivost bilansa banke na promenu kamatne stope može biti reducirana, možda čak i eliminisana, uspostavljanjem ravnoteže dospeća na suprotnim stranama bilansa banke. Međutim, ako su očekivanja uverljiva, da će se kamatna stopa kretati u određenom posebnom pravcu, banka može loše usmeriti svoj bilans u nameri da ostvari profit iz takvog razvoja situacije. Zbog toga je projiciranje kamatne stope centralna važnost upravljanja odnosom aktiva - pasiva.275 Šema modela kompjuterske simulacije prikazana je na slici br. 12-3.276

Slika br. 12-3: Šema modela kompjuterske simulacije

Da bi se evaluirati efekti određenih solucija na neto prihod banke, poslužićemo se primerom sa tri scenarija. Od kompjuterske simulacije rešenja dobijaju se dve značajne koristi: prva, politika banke može se bazirati na prihvatljivoj varijanti nivoa rizika kamatne stope; druga, alternativne solucije problema rizika kamatne stope mogu biti evaluirane korišćenjem modela matrice za donošenje odluke o izboru strategije upravljanja rizikom kamatne stope, kao što je to prikazano matricom odlučivanja o riziku kamatne stope u pregledu br. 12-2.277

Pregled br. 12-2: Scenariji izbora strategije kamatnog rizika

Neto prihod - Različiti scenarijiPredložene menadžment politike

Trend kamatne

stope

Limiti menadžment

politike

Sadašnja politika

Prodaja sredstava / kupovina

Promena depozita

rastući +/- 10 % $ 75 $ 96 $ 92očekivani maksimum $ 101 $ 98 $ 93opadajući +/- 10 % $ 127 $ 100 $ 94

Neprihvatljiva Prihvatljive politike:

275 Ibidem, str. 303.276 Thomas A. Farin: Programs to Assist Individual Managers in Information Management and Dscision Making, u knjizi: The Bankers’ Handbook, napred citirano delo, str. 598.


356 BANKE I RIZICI


politika:Neto prihod

varira više od 10 procenata.

Neto prihod varira manje od 10 procenata. Strategija prodaje

sredstava se preporučuje, pošto je zarada (‘yield’) veći neto prihod kod sve tri kamatne

simulacije.

Navedeni model komparira postojeću menadžment politiku sa dve alternativne solucije: prodaja-kupovina sredstava i depozit promena. Iz navedenog primera se vidi da je strategija prodaja / kupovina aktive superiorna i da donosi veći neto prihod u okviru navedene tri varijante. Kompjuterska simulacija i sofisticirana analiza sa matricom odlučivanja omogućavaju razumevanje menadžmet politike rizika kamatne stope. Međutim, pri tome treba imati u vidu da simulaciona kompjuterska tehnika nije bez troškova (investicije u hardver, zatim u softver i navika odgovornih lica na novu tehnologiju). Međutim, kad se u banci shvati korist od kompjuterske simulacije, nema banke koja će se vratiti na ranije korišćene ekstenzivne metode.

12.3.2. GAP analiza osetljivosti banke na rizik GAP analiza je tradicionalno sredstvo upravljanja rizikom kamatne stope. Upravljanje GAP pozicijom banke podrazumeva upravljanje kamatno osetljivom aktivom i kamatno osetljivom pasivom u cilju ostvarivanja zadovoljavajućeg neto kamatnog prihoda. Neto kamatni prihod i neto kamatna margina su simptomi za upravljanja odnosima aktiva - pasiva. Važno je saznati šta stoji iza tih simptoma, koji prouzrokuju dobre ili loše performanse. Kamatna stope, obim i miks su ključne determinante neto kamatnog prihoda i neto kamatne margine. Aktuelni menadžment odnosa aktiva - pasiva fokusira kontrolu ‘GAP-a’ bilansa banke između njene kamatno senzitivne aktive (RSA) i njene kamatno senzitivne pasive (RSL), što prikazuje pregled br. 12-3.

Pregled br. 12-3: Primer GAP analize bilansa banke278 GAP analiza Negativan GAP kod sledeće promene kamatnih stopa

Primer GAP analize banke Meseci u okviru sledeće promene stopa 0-6 6-12 Preko 12 Ukupno

Kamatno osetljiva aktiva 200 400 400 1.000 Kamatno osetljiva pasiva 400 400 200 1.000

278 Thomas A. Farin: Programs to Assist Individual Managers in Information Management and Decision Making, u knjizi: The Bankers” Handbook, Third Edition, Edited by: William H. Baughn, Thomas I. storrs and Charls E. Walker, Dow Jones-Irwin, Homewood Illinois, 1988. godine, str. 597.

BANKE I RIZICI 357


GAP (RSA-RSL) - 200 0 200Kumulativni GAP - 200 - 200 0GAP / aktive - 20% 0% 20%Kumulativni GAP/aktive - 20% - 20% 0 RSA = kamatno osetljiva aktiva RSL = kamatno osetljiva pasiva

Upravljanje GAP-om bilansa banke ili GAP zahteva razumevanje management terminologije i definicija koje se koriste da bi se izrazila njegova suština primene (pregled br. 12-4.).

Pregled br. 12-4: Različite GAP pozicije banke279

GAP Trgovački dnevnik *

Finansiranje Cena

Negativan GAP (RSA < RSL)

Kratkoročni dnevnik

Kratkoročno finansiranje

Cena obaveza se menja pre cene sredstava (LRBA)

Nula GAP (RSA = RSL)

Usklađeni dnevnik

Usklađeno finansiranje

Neutralna pozicija

Pozitivan GAP (RSA > RSL)

Dugoročni dnevnik

Dugoročno finansiranje

Cena sredstava se menja pre cena obaveza (ARBL)

GAP sredstava u bilansu banke se meri pomoću sledeće jednačine:

GAP = RSA - RSLgde je: GAP = gep, jaz, razmak, raskorak RSA = kamatno osetljiva ili senzitivna aktiva (‘rate-sensitive assets’) RSL = kamatno osetljiva ili senzitivna pasiva (‘rate-sensitive liabilities’)

Multinacionalne banke i bankarske holding kompanije imaju globalni dnevnik ili širom sveta dnevnike koji se sastoje od jednog domaćeg dnevnika i jednog stranog ili eurodnevnika. Jasno, koordinirani menadžment globalnog dnevnika čini zadatak upravljanja aktiva - pasiva složenijim za multinacionalne banke.280

279 Jerry E. Pohlman: A Framework for Strategic Planning, u knjizi: Handbook for Banking Strategy, Edited by: Richard C. Aspinwall and Robert A. Eisenbeis, John Wiley & Sons, New York, 1985. godine, str. 541.280 Joseph F. Sinkey, Jr.: Commercial Bank Financial Management in the Financial Services Industry, Third Edition, MacMillan Publishing Company, New York, 1989. godine, str. 369.

358 BANKE I RIZICI


Slika br. 12-4: Pozitivan GAP GAP osetljivosti banke na promenu kamatne stope predstavlja razliku između vrednosti kamatno osetljive aktive i kamatno osetljive pasive banke. 281 Ako promene kamatne stope u većoj meri utiču na aktivu nego na pasivu, GAP je pozitivan (slika br. 12-4.).

Obrnuto, GAP je negativan ako promene kamatnih stopa u većoj meri utiču na pasivu, što se odražava u većoj meri na obaveze nego na plasmane i manifestuje se kao rizik u slučaju rasta kamatne stope. (slika br. 12-5.)

Deo aktive koji jeosetljiv na promene

kamatne stope

GAP osetljivost napromene kamatne

stopeDeo aktive koji nijeosetljiv na promenu

kamatne stope

Deo pasive koji jeosetljiv na promene

kamatne stope

Deo pasive koji jeneosetljiv

Kapital banke

Slika br. 12-5: Negativan GAP

281 * Izraz “book” preveli smo kao trgovački dnevnik s obzirom da se radi o knjigovodstvenoj evidenciji odnosno praćenju određenih dospeća u aktivi i pasivi bilansa banke.

BANKE I RIZICI 359


U poziciji kada je GAP jednak nuli odnosno kada ga nema u bilansu, banka nije izložena riziku kamatne stope.

GAP se može izraziti i koeficijentom rizika kamatne stope, koji se izračunava pomoću sledeće jednačine:

koeficijent rizika kamatne stope "i"=kamatno osetljiva aktiva

kamatno osetljiva pasiva

12.3.3. ARBL model merenja kamatnog rizika Ovaj ARBL model merenja rizika kamatne stope (‘asset repriced before liabilities’) prva je u praksi za izračunavanje GAP-a koristila Morgan banka u Njujorku.282

Ključni elemenat ovog modela je kategorizacija svih bilansnih pozicija banke prema vremenu do određivanja novih kamatnih stopa, što se uvek ne podudara sa rokom dospeća pojedinih blokova aktive i pasive. Izuzetak su samo bilansne pozicije sa ugovorenim kamatnim stopama. Za svaku kategoriju u bilansu izračunava se neto bilans kao razlika između plasmana i obaveza. Ovi neto bilansi mogu biti pozitivni, negativni i jednaki nuli. Pozitivan GAP je kad je razlika u aktivi, negativan kad su razlike u pasivi i nulti kad ove razlike nema. Model je korisna analitička kategorija, ali ima i svoje nedostatke. Polazi od pretpostavke da se aktivne i pasivne kamatne stope kreću uvek ravnomerno, što nije realno, a i ne daje bilansno sintetičku ocenu izloženosti banke riziku kamatne stope.

Radi jasnoće, ilustrovaćemo primer primene ARBL modela na jednom hipotetičnom bilansu banke, koji je podeljen na sedam kategorija (korpi) sredstava i to: od jednog meseca, od dva meseca, od četiri do šest meseci, od deset do dvanaest meseci, od dve godine, od tri godine i preko dvadeset godina. Broj kategorija odnosno korpi određuje menadžment tim banke rukovodeći se prioritetima planskog horizonta. Pri tome su najvažniji periodi do godinu dana, za koji je moguće dati realnije i preciznije projekcije kretanja visine kamatnih stopa.

Kako se vidi na grafičkoj ilustraciji hipotetičkog bilansa banke, negativan neto bilans je iskazan u četvrtoj, petoj i sedmoj kategoriji odnosno korpi. To ukazuje da se u korpama od deset do dvanaest meseci, dve godine i preko dvadeset godina kamatne stope menjaju za veći deo pasive nego aktive. Grafička ilustracija ARBL modela data Je na slici br. 12-6.

282 Marcia L. Stigum and Rene O. Branch, Jr.: Managing Bank Assets and Liabilities Strategies for Risk Control and Profit, Dow Jones-Irwin, Homewood, Illinois, 1983. godine, str. 242-252.

360 BANKE I RIZICI


Slika br. 12-6: Grafička ilustracija ARBL modela 283

Sa aspekta poslovne politike, GAP banke bi bio zadovoljavajući ako se predviđa skori porast kamatnih stopa.

Pozitivni bilansi u ovom slučaju znače da su rokovi aktive prosečno kraći od rokova pasive i da će se veći deo sredstava replasirati po višim kamatnim stopama. Suprotno tome, usled relativno dužih rokova pasive, obaveze banke će se sporije tj. u manjoj meri prilagođavati rastućim kamatnim stopama.

12.3.4. DURATON model merenja kamatnog rizika Model životnog veka bilansnih pozicija ili duration zasniva se na analizi ponderisanih prosečnih rokova dospeća plasmana i obaveza banke. Pri tome je važno istaći da je za analizu rizika kamatne stope najvažnije to što životni vek ima inverznu linearnu vezu sa osetljivošću cena na promene kamatne stope. To nije slučaj sa rokom dospeća. Duži životni vek znači veću osetljivost cene plasmana na promene kamatne stope i, obrnuto, kraći životni vek znači da promene kamatne stope u manjoj meri utiču na cenu plasmana.284

Analiza životnog veka koristi se za merenje izloženosti banke riziku kamatne stope. Postupak se svodi na to da se izračunava životni vek svih bilansnih pozicija u aktivi i pasivi banke, da bi se sagledao uticaj promena kamatne stope na njihove vrednosti. Pri tome treba imati u vidu da je vrednost bilansnih pozicija banke obrnuto

283 Rizici u bankarskom poslovanju, redaktor: dr Branko Vasiljević, FOKUS, Beograd, 1990. godine, str. 91.

BANKE I RIZICI 361

Aktiva

Pasiva


proporcionalna njihovom životnom veku i promenama kamatnih stopa i da je za sve bilansne pozicije banke koje karakteriše veći broj plaćanja životni vek kraći od roka dospeća.285

GAP osetljivosti banke na promene kamatne stope dobija se kao razlika životnog veka aktive i životnog veka pasive banke. I ovde, kao i kod ARBL modela, GAP može biti pozitivan, negativan i jednak nuli. GAP je pozitivan kad aktiva banke ima duži životni vek od životnog veka pasive banke odnosno kad je aktiva osetljivija od pasive banke na promene kamatnih stopa. U obrnutom slučaju, negativan GAP će imati banka sa dužim životnim vekom pasive. U slučaju da je životni vek aktive i pasive banke jednak, GAP je jednak nuli.

Ilustrovaćemo to pojednostavljenim primerom obveznice sa jednim plaćanjem, kod koje su običan rok dospeća i životni vek jednaki. Banka u aktivi ima kredit od 68 novčanih jedinica sa fiksnom kamatnom stopom od 8 %, rokom dospeća od 6 godina i bez godišnje amortizacije glavnice. U pasivi ima 68 novčanih jedinica vrednost obveznice bez kupona sa rokom dospeća od 5 godina.

Prosečni životni vek pasive, ako je tržišna kamatna stopa 8 %, jeste 5 godina. Pod pretpostavkom da banka želi da zaštiti kapital od erozije u slučaju rasta kamatnih stopa, može se reći da je banka potpuno zaštićena od rizika kamatne stope. Navodimo tri karakteristična slučaja:286

(1) Kamatna stopa na finansijskom tržištu ostala je nepromenjena tj. 8 % i, u ovakvim uslovima, posle šeste godine razlika prihoda i rashoda banke je nula, što znači da je kapital banke ostao nepromenjen, a to je i bio cilj banke. Obračun je metodološki isti kao i u sledećem primeru.

(2) Kamatna stopa na finansijskom tržištu je porasla na 15 % neposredno po emitovanju obveznice i plasmanu kredita.

kraj I godine: kamata je 5,45 (1,15)4 = 9,53 kraj II godine: kamata je 5,45 (1,15)3 = 8,29 kraj III godine: kamata je 5,45 (1,15)2 = 7,21 kraj IV godine: kamata je 5,45 (1,15) = 6,27

284 Joseph F. Sinkey, Jr.: Comercial Bank Financial Management in the Financial Services Industry, MacMillan Publishing Company, New York, 1989. godine, str. 463.285 Benjamin Wolkowitz: Managing Interest Rate Risk, u knjizi: Handbook for Banking Strategy, Edited by: Richard C. Aspinwall and Robert A. Eisenbeis, John Wiley & Sons, New York, 1985. godine, str. 412-414.

286 Rizici u bankarskom poslovanju, redaktor: dr Branko Vasiljević, FOKUS, Beograd, 1990. godine, str. 94-95.

362 BANKE I RIZICI


kraj V godine: kamata je 5,45 = 5,45 Ukupan prihod krajem pete godine = 36,75

Krajem pete godine mora se vratiti dug po osnovu emitovane obveznice na strani pasive. Nominalna vrednost obveznice je F = 100, kamatna stopa c = 8 %, i rok 5 godina. Za tu obveznicu dobijeno je 68 novčanih jedinica pošto je prodata uz diskont kao i sve druge hartije od vrednosti bez kupona:

P

100

108 568

( , )

Da bi izmirila dug od 100 novčanih jedinica, banka angažuje 36,75 novčanih jedinica prihoda, a za ostatak od 63,25 se zadužuje po kamati od 15 procenata (63,25 x 1,15) = 72,74. Krajem šeste godine bančin dužnik vraća kredit od 68 novčanih jedinica i sa kamatom za šestu godinu 5,45 što je ukupno 73,45. U ovom slučaju prihodi su veći od rashoda tako da je banka ostvarila profit od 0,71, a za toliko se povećao i njen kapital.

(3) Ako pretpostavimo da je kamatna stopa na finansijskom tržištu pala na 3 %, tada bi kapital banke porastao za 0,25 novčanih jedinica. Znači da se kapital banke ne bi smanjio, već bi ostao isti ili se povećao bez obzira na promenu kamatne stope.

12.4. RELATIVIZACIJA RIZIKA KAMATNE STOPE

12.4.1. Strategija upravljanja rizikom kamatne stope Upravljanje ‘gap’ pozicijom banke odnosno upravljanje neto razlikom kamatne stope, podrazumeva koordinaciju svih kategorija u bilansu banke na način koji treba da maksimizira profit akcionara - deoničara. Stvarna praktična primena upravljanja GAP-om usmerena je na sužavanje odnosa između promenljivih stopa aktive (sredstava) i promenljivih stopa pasive (obaveza).

Promenljive stope sredstava i obaveza su one koje će biti promenjene (‘rolled over’) i, dosledno tome, biti ponovo formirane (‘repriced’) tokom planskog horizonta. U uslovima česte promene kamatnih stopa, ključni element u upravljanju aktivom i pasivom banke je praćenje i kontrola bančine senzitivnosti na kretanje kamatnih stopa.

Upravljanje aktivom i pasivom zahteva strategijski pristup. Za tu svrhu je korisno poznavati koncept strategije upravljanja aktivom i pasivom. U literaturi se ističu tri koncepta bančine strategije ili konfiguracije rizika povraćaja sredstava i to: nulta GAP

BANKE I RIZICI 363


pozicija, pozitivna GAP pozicija i negativna GAP pozicija. Te pozicije banke ilustruju bilansa slike br. 12-7, 12-8. i 12-9.287

Sredstva - aktiva Obaveze - pasiva po varijabilnoj po varijabilnoj kamatnoj stopi kamatnoj stopi

Sredstva - aktiva Obaveze - pasiva po fiksnoj po fiksnoj

kamatnoj stopi kamatnoj stopi

Slika br. 12-7: Nulta GAP pozicija Kad se banka nalazi u ovoj poziciji, nema opasnosti od izloženosti riziku promene kamatne stope. Međutim, ova pozicija je više teorijskog karaktera, pošto u praksi teško može da se ostvari u bilo kom momentu. Zato su sa aspekta prakse važnije sledeće dve GAP pozicije: pozitivna i negativna.




Slika br. 12-8: Pozitivna GAP pozicija

Pozitivna GAP pozicija u bilansu banke podrazumeva da promene kamatnih stopa u većoj meri utiču na aktivu nego na pasivu i banka je izložena riziku u slučaju pada kamatnih stopa.




287 Duane B. Graddy and Austin H. Spencer: Managing Commercial Banks Community, Regional and Global, Prentice Hall, Englewood Cliffs, New Jersey, 1990. godine, str. 223.

364 BANKE I RIZICI


Slika br. 12-9: Negativna GAP pozicija

U slučaju negativne GAP pozicije, promene kamatnih stopa u većoj meri utiču na obaveze nego na plasmane i tada je prisutan rizik u slučaju rasta kamatnih stopa.

Radi strategiskog reagovanja na promene kamatnih stopa, potrebno je poznavati i ciklus kamatnih stopa. U zavisnosti od ciljnog novčanog GAP-a, banka koristi određene strategije uzimanja i pozajmljivanja sredstava. Pregled br. 12-5. ilustruje te mogućnosti.

Pregled br. 12-5: Strategije prema ciklusu kamatnih stopa 288 Ugao - kosina krive

dobitiS t r a t e g i j a Ciljni novčani

GAP1. Pozitivan Uzimaj na kraće - pozajmljuj na duže Negativan 2. Flat (tranzicija od niskog ka visokom)

Neutralna pozicija Nula

3. Negativan Uzimaj na duže - pozajmljuj na kraće Pozitivan4. Flat (tranzicija od visokog ka niskom) Neutralna pozicija Nula

U prvom slučaju, kad je ciljni novčani GAP negativan, treba primeniti strategiju ‘uzimaj na kraće - pozajmljuj na duže’. Kad je ciljni novčani GAP pozitivan, treba primeniti strategiju ‘uzimaj na duže - pozajmljuj na kraće’. U slučaju ciljnog novčanog GAP-a nula, strategija je neutralna pozicija.

12.4.2. Instrumenti relativizacije rizika kamatne stope Po utvrđivanju GAP-a osetljivosti bilansa banke na rizik promena kamatne stope, treba koristiti odgovarajuće instrumente za regulisanje i relativizaciju rizika odnosno za zaštitu od rizika promene kamatne stope. Najpoznatiji su tzv. hedžing metodi, koji predstavljaju inovativna rešenja za zaštitu banke od izloženosti riziku usled promene kamatne stope. Sa njima se posluje na spot (promptnom) i forvard (terminskom) tržištu. Spot tržište podrazumeva obavljanje transakcije u roku od dva dana, dok forvard podrazumeva transakciju na određeni dan u budućem periodu.


BANKE I RIZICI 365


Hedžing (‘hedging’) znači zaštitu ili ograđivanje, a u ovom kontekstu relativizacije rizika kamatne stope, podrazumeva pokrivanje rizika suprotnom odnosno obratnom poslovnom operacijom. Koncept hedžinga289 podrazumeva sopstvenu zaštitu od gubitaka protivtežnim odnosno kontrabilansnim transakcijama. Najčešće korišćeni hedžing instrumenti za zaštitu bilansa od rizika neočekivanih promena visine tržišnih kamatnih stopa su: (1) fjučersi, (2) svopovi i (3) opcije.

(1) Fjučersi (“futures”), finansijski ili fjučersi kamatne stope uvedeni su u promet u 1976.godini u SAD.290 Koriste se tamo gde za njih postoji tržište. Poslovanje finansijskim fjučersima vrši se preko zaključivanja fjučers ugovora. Fjučers ugovor je jednostavno jedan ugovor za kupovinu ili prodaju nečeg u budućnosti. Fjučers ugovori imaju četiri prepoznatljive karakteristike: (1) oni su obavezujući ugovori (opcije nisu), (2) oni su standardizovani respektujući kvalitet, stepen, datum i mesto, (3) oni su visokolikvidni i (4) oni su ugovori sa klirinškom (obračunskom) korporacijom. Ova poslednja karakteristika fjučers ugovora znači da je druga strana u ugovoru uvek klirinška korporacija, koja obezbeđuje sigurnost, likvidnost i lakoću pregovaranja.

Fjučers ugovori za hartije od vrednosti predstavljaju obavezu kupovine ili prodaje tih hartija od vrednosti u određenom vremenu u budućnosti po određenoj ceni. Banka može zaštititi svoj portfolio hartija od vrednosti prodajom hartija od vrednosti, ako postoji tržište za takve hartije od vrednosti. Ako kamatne stope tada porastu, cena hartija od vrednosti u portfoliju će pasti, ali gubitak će biti kompenziran prodajom (isporučivanjem) hartija po ceni određenoj u fjučers ugovoru ili ponovnom kupovinom fjučersa po nižoj ceni. Jednostavno, ako kamatne stope padnu, cene hartija u portfoliju banke će porasti, a dobitak će biti eliminisan gubitkom na fjučersu. 291 Bitne elemente sadržaja fjučers ugovora navodimo u pregledu br. 12-6.292

Pregled br. 12-6: Bitni elementi fjučers ugovoraSadržaj specifikacija fjučers ugovora na tržištu novca

Blagajnički zapisi

Domaći depozitni certifikati

Euro dolari

Veličina: $ 1,000.000 $ 1,000.000 $ 1,000.000


291 Donald B. Riefler and Lazaros P. Mavrides: Funding Sources and Strategies for Banks of Various Sizes, u knjizi: The Bankers” Handbook, Third Edition, Edited by: William H. Baughn, Thomas I. storrs and Charls E. Walker, Dow Jones-Irwin, Homewood, Illinois, 1988. godine, str. 304-305.292 Lynda Swenson and Richard D. Lodge: Market Instruments and Market Structure for Short-Term Liquid Investments, u knjizi: The Bankers” Handbook, Third Edition, Edited by: William H. Baughn, Thomas I. storrs and Charls E. Walker, Dow Jones-Irwin, Homewood, Illinois, 1988. godine, str. 479.

366 BANKE I RIZICI


Metod kotiranja 100 minus stopa TB diskonta

100 minus CD ‘yield’

100 minus ED’yield’

Minimalna fluktuacija cene u $

0,01 ($ 25)

0,01 ($ 25)

0,01 ($ 25)

Cenovni limit (Vrednost u $)

60 pts($ 1.500)

80 pts ($ 2.000)

100 pts($ 2.500)

Trgovački meseci mart, jun, septembar, decembar TB=Treasury Bills, CD=Certificate of Deposit, ED=Euro Dollars

Obaveze sa fiksnom kamatnom stopom mogu biti zaštićene kupovinom fjučersa. Šestomesečni depozitni certifikat može biti efektivno zamenjen za tromesečni depozitni certifikat kupovinom tromesečnog fjučers depozitnog certifikata. Ako ne egzistira fjučers tržište za pojedine hartije, mogu se koristiti fjučersi za druge hartije za zaštitu, obezbeđujući da su cene dve hartije slične. Ovo je indirektni hedžing.

(2) Kamatni svop (‘interest rate swap’) je ugovor u kojem su dve saugovorne strane saglasne da međusobno razmene kamatna plaćanja različitog karaktera, koja se baziraju na nacionalnoj glavnici, dakle iznosu duga koji se nikad ne menja. Postoje tri tipa kamatnog svopa:(1) kupon svopovi ili menjanje fiksnih stopa za promenjive instrumente u istoj valuti, (2) bazični svopovi ili menjanje promenljive kamatne stope za instrumente

promenljive kamatne stope u istoj valuti, i(3) unakrsni valutni kamatni svop koji uključuje menjanje instrumenata fiksne

kamatne stope u jednoj vluti za promenljive stope u drugoj valuti. Prikazujemo tipičan ugovor o menjanju dugoročnih obaveza po fiksnoj kamatnoj stopi, za kratkoročne instrumente po promenljivoj kamatnoj stopi u istoj valuti. To ilustrujemo na slici br. 12-10.

Saugovornastrana

Saugovornastrana

6 meseci LIBOR

10,5 %

BANKE I RIZICI 367

E l e m e n t i:Nacionalna valuta: USD 10 milionaRok dospeća: 5 godina Frekvencija plaćanja: obe stope plaćanja (fiksna i plivajuća) utvrđuju se polugodišnje


Slika br. 12-10: Proces kamatnog svopa293

Dakle, u najjednostavnijoj formi kamatnog svopa imamo dva saugovarača u jednom kamatnom svopu, koji menjaju svoje obaveze plaćanja kamate (glavnica nije predmet menjanja) u dve različite vrste debitnih instrumenata: jednog, koji je fiksna kamatna stopa i drugog, koji je promenljiva kamatna stopa.

Banka koja je ušla u kamatni svop plaćanjem fiksne kamatne stope prilagođava svoju izloženost bilansa kamatnoj stopi sličnoj fiksnoj po kojoj je pozajmila sredstva. S druge strane, ulazak u kamatni svop primaoca fiksne kamatne stope je slično kupovini sredstava po fiksnoj kamatnoj stopi i njihovom efektu na bilansnu izloženost.

(3)Opcije (‘options’) daju imaocu pravo da kupi odnosno proda (ne i obavezu) hartiju od vrednosti u okviru određenog vremenskog intervala po određenoj ceni. Opcija je dakle ugovorom preneto pravo sa prodavca na njegovog novog vlasnika - kupca da kupi (‘call’) ili da proda (‘put’) određenu hartiju od vrednosti po ugovorenoj kamatnoj stopi u okviru određenog vremenskog perioda ili na određeni dan. Prava i obaveze call i put opcija dati su u pregledu br. 12-7.

Pregled br. 12-7: Prava i obaveze call i put opcija294 Ca l l i Put opc i je

CALLBUY (Holder)Pravo da kupi

Želi da cene rastu(Kamatne stope da padaju)

SELL (Writer)Obaveza da proda

Želi da cene ostanu iste ili da padaju(Kamatne stope iste ili da rastu)

PUTPravo da proda

Želi da cene padaju(Kamatna stopa da raste)

Obaveza da kupiŽeli da cene ostanu iste ili da rastu

(Kamatne stope da ostanu iste ili padaju

Prodavac opcije se obavezuje da proda (ako je kupac kupio call opciju) odnosno da kupi (ako je kupac kupio put opciju) po ugovorenoj kamatnoj stopi, ako se kupac odluči da realizuje svoje pravo odnosno opciju prema ugovoru. Pošto imaocu (‘holder’-u) opcija daje to pravo, opcija može isteći i nikada ne bi mogla biti iskorišćena. Da to ne bi bilo prepušteno slučaju, vlasnik mora da plati premiju i obavezuje se da to učini ako imalac izvrši opciju.

293 Thomas Fitch: Dictionary of Banking Terms, Barron”s Business Guides, New York, 1990. godine, str. 321.

294 Lynda Swenson and Richard D. Lodge: Market Instruments and Market Structure for Short-Term Liquid Investments, u knjizi: The Bankers” Handbook, Third Edition, Edited by: William H. Baughn, Thomas I. storrs and Charls E. Walker, Dow JonesIrwin, Homewood, Illinois, 1988. godine, str. 480.

368 BANKE I RIZICI


Hedžing sa put i call opcijama je važna kupovina ‘osiguranja’ da bi se zaštitila banka od promena kamatne stope u pojedinim pravcima, ali i ostavila mogućnost za potencijalnu korist od drugih pravaca kretanja.

Banke u SAD smatraju atraktivnim da prilagođavaju svoju izloženost riziku kamatnih stopa korišćenjem kamatnih fjučersa, opcija i svopova iz jednog ili više zloga:

(1) kao put za generisanje profita (na primer, moguće je generisati atraktivnu razliku primanjem sredstava po fiksnoj kamatnoj stopi i ući u kamatni svop kao primalac po fiksnoj kamatnoj stopi),

(2) kao altternativa za prodaju apresirane aktive u nameri da se izbegne ostvarivanje dobitaka i plaćanje na njih poreza,

(3) kao alternative dodavanja sredstava u nameri da se izbegne porast obima bilansa.

Praksa američkih banaka pokazuje da banke različite veličine ne koriste podjednako sva tri navedena instrumenta relativizacije rizika kamatne stope. Velike banke (‘money center’) intenzivno koriste sva tri instrumenta za zaštitu od rizika promene kamatne stope: fjučerse, opcije i svopove. Međutim, srednje (regionalne) banke uglavnom koriste svop kamatne stope i povremeno fjučerse. Manje banke uopšte ne koriste fjučerse i opcije, ali veoma intenzivno koriste svop kamatne stope sa svojim većim korespondentskim bankama ili sa investicionim bankarskim firmama.

12.4.3. Politika regulisanja kamatne stope Osnovna bankarska filozofija u tržišnim uslovima je formiranje izvora sa kraćim prosečnim rokom dospeća uz niže prosečne kamatne troškove u odnosu na prosečan rok dospevanja plasmana i prosečne cenovne aktive. Naime, u tržišnim privredama se smatra da je prosečna kamatna margina banaka u granicama između 1-2 procenta poena dovoljna za pokrivanje njihovih troškova, rizika i motivacionog stimulansa. Pri tome treba imati u vidu da je uticaj pojedinačne banke u razvijenim tržišnim privredama na formiranje kamatne stope minimalan, ali se uticaj bankarskog sektora kao celine ne sme zanemariti.

Iskustva razvijenih zemalja pokazuju, da kamatna stopa predstavlja jedan od ključnih parametara ekonomske i finansijske politike. U vezi sa tim treba imati u vidu da je efikasnost bankarskog sistema zasnovana na sledećim elementima:295 (1) održavanju čvrstih mikrofinansijskih standarda i kriterija plasiranja kredita,


BANKE I RIZICI 369


(2) jasnoj liniji razgraničenja između institucionalne pozicije banaka i ostalih finansijskih organizacija,

(3) ravnotežnoj odnosno pozitivnoj realnoj kamatnoj stopi.

Efekti kamatne stope na funkcionisanje privrede mogu se sagledavati preko nivoa: prosečne kamatne stope, strukture kamatnih stopa i oscilacije stopa. U tržišnim privredama smatraju se normalnim pomeranja kamatnih stopa u okviru odgovarajuće zone relativno stabilnih i pozitivno realnih kamatnih stopa.

U tržišnim ekonomijama, kamatne stope se formiraju na bazi: bazičnih ekonomskih performansi sistema, balansa između štednje i investicija, te ponude i tražnje na finansijskom tržištu. Teži se uspostavljanju ravnotežne kamatne stope, koja omogućava investiranje. Ravnotežna kamatna stopa treba da bude korigovana za indeks očekivane inflacije i ne može biti ispod stope inflacije. Niska kamatna stopa i negativno realna kamatna stopa dovode do smanjivanja stope investicija i do nepoželjne redistribucije profita i imovine. Pozitivno realna kamatna stopa treba da bude određena očekivanim stopama inflacije. To se obično programira u okviru realizacije antiinflacionog programa i to iznad inflacione stope 1-2 procentna poena.

Politika kamatnih stopa treba da se formuliše u punoj saglasnosti sa okvirima i faktorima ekonomske politike (stopa realnog outputa, stopa inflacije, stopa zaposlenosti) i monetarne politike (obim ponude novca, kamatna stopa i rezerve banaka). Poslovne banke u tržišnim uslovima utvrđuju kamatne stope na bazi: (1) tendencija kretanja kamata na finansijskom tržištu, (2) nivoa eskontne kamatne stope, (3) elemenata konkurentnosti, (4) predviđanja inflacionih trendova i (5) respektovanja eventualnih administrativnih ograničenja.296 Polazna osnova za realnost ovakve politike kamatnih stopa je u činjenici da u otvorenoj tržišnoj privredi i deregulisanom finansijskom tržištu ni jedna (pojedinačna) banka nema monopol na finansijskom tržištu. Efikasnost i racionalnost poslovanja banaka u tržišnim uslovima nalaže dnevno usklađivanje kamatnih stopa, smanjenje troškova mobilizacije resursa, adekvatno usklađivanje aktive i pasive bilansa i transformaciju kamatnog rizika.

U izgrađivanju tržišnih uslova i postepene deregulacije finansijskog tržišta, osnovni principi kamatne politke bili bi:297

(1) pozitivna realna kamatna stopa treba da se održava u granicama ravnotežne kamatne stope determinisane dugoročnim ekonomskim i investicionim performansama privrede i odnosima ponude i potražnje na finansijskom tržištu;

(2) zabrana kartelskog ili monopolskog formiranja kamatnih stopa; (3) konzistencija sa ukupnom tržišnom valorizacijom u ekonomiji;


370 BANKE I RIZICI


(4) međuzavisnost u formiranju eskontne kamatne stope i kamatnih stopa na finansijskom tržištu;

(5) instaliranje čvrste politike monitoringa i supervizorstva nad funkcionisanjem svih finansijskih institucija i posebno poslovnih banaka;

(6) puna poslovna samostalnost i autonomija svih tržišnih subjekata i ekonomskih jedinica u pogledu donošenja investicionih i kreditnih odluka.

Polazeći od ovih osnovnih principa, a uzimajući u obzir sopstvene specifičnosti, svaka banka treba da utvrdi okvire za sopstvenu diskrecionu politiku kamatnih stopa. Svako dogovaranje banaka u ovom poslu može štetiti samim bankama, pošto je konkurentska pozicija svake banke jedna od prednosti u tržišoj privredi.

BANKE I RIZICI 371


Glava 13.

UPRAVLJANJE RIZIKOM PORTFOLIJA DEVIZNOG

KURSA

372 BANKE I RIZICI

13.1. SUŠTINA I ZNAČAJ DEVIZA

13.1.1. Pojam deviza i valuta Za prosečnog pojedinca ili za preduzeće deviza je novac druge strane zemlje. 298

Pojedinci i preduzeća obično ne kupuju i ne prodaju devize za svoje sopstvene potrebe, već kupuju i prodaju proizvode, usluge ili finansijska sredstva. Otuda je primarna funkcija deviza da služe kao mehanizam plaćanja između država odnosno poslovnih partnera koji se nalaze u različitim državama i krajevima sveta.

Postoje konveritbilne i nekonvertibilne valute. Konvertibilne valute se slobodno i bez većih ograničenja prodaju na deviznim tržištima, dok su nekonvertibilne zaštićene u okviru nacionalnih granica strogim režimima njihove upotrebe. Koriste se samo u okviru nacionalnih granica i kretanje njihovih kurseva je vezano za kretanje jedne ili više konvertibilnih valuta. Međutim, postoje situacije kad se, usled ostvarivanja zjedničkih ekonomskih i monetarnih ciljeva, među više država u okviru ekonomske unije formira jedna valuta da bi se stabilizovale česte promene kurseva pojedinačnih valuta. Kad je kretanje kursa jedne valute vezano za kretanje kurseva više valuta, tada tu valutu nazivamo složena ili korpa valuta.

U najširem smislu, korpa valuta je kombinacija više valuta u određenim iznosima. Može se čak reći da postoje različite korpe koje se baziraju na različitim sistemima. Da se korpa valuta može koristiti, treba da je sačinjavaju valute koje su predmet trgovanja na “spot” i “forward” deviznom tržištu. Formiranje neke korpe odnosno određivanje dela koji ima jedna valuta u nekoj korpi treba da obavi zemlja članica čija valuta treba da odigra vodeću ulogu u toj korpi.

Mada su danas u svetu poznate dve korpe valuta, postoji njih znatno više, koje Međunarodni monetarni fond (IMF) vodi pod nazivom Sporazumi o kursevima (‘Exchange Rate Arrangements’) za 145 zamalja, od kojih njih 101 participira u jednom ili drugom Sporazumu. Tako je od ukupno 145 valuta u 1989.godini, njih 101 bilo vezano za jednu ili više valuta.299

298 William T. Thornhill: Risk Management for Financial Institution, Bankers Publishing Company, Rolling Meadows, Illinois, 1990. godine, str. 132.299 Prema materijalima Narodne banke Jugoslavije iz 1989. godine, povezanost valuta u svetu je bila: 37 valuta vezano je na američki dolar, 13 valuta vezano je na francuski franak, 5 valuta vezano je na druge valute, 14 valuta vezano je na korpu valuta SDR, 24 valute vezano je međusobno pomoću korpe, 8 valuta vezano je preko Evropskog

BANKE I RIZICI 373


Jedna od prvih i najpoznatijih korpi je Specijalna prava vučenja ili skraćeno SDR (‘Special Drawing Rights’).300 Kada je formirana ova korpa 1967. godine (u 1969. godini stupila na snagu), udeo u njoj su imale sve svetske valute kod kojih je obim svetske trgovine iznosio najmanje 1 procenat. Tada je bilo 16 zemalja. Od 1. januara 1981. godine korpa sadrži samo 5 valuta: američki dolar (42 %), nemačku marku (19 %), japanski jen (15 %), englesku funtu (12 %) i francuski franak (12 %). Kurs korpe SDR objavljuje dnevno IMF na bazi srednjih kurseva navedenih pet valuta prema USD u podne u Londonu. Pored ovog kursa, skoro sve banke imaju i sopstvene kurseve za SDR.

Druga važna korpa valuta je ECU (‘European Currency Unit’), sada EURO, koja je osnovana rezolucijom Evropske zajednice (‘European Community’) 18. decembra 1978. godine. Ona je zamenila raniju korpu (‘Unit of Accounts’). Korpa je zasnovana na učešću u celokupnoj nacionalnoj prizvodnji u Evropskoj ekonomskoj zajednici i međusobnoj trgovini unutar 10 zemalja Zajednice. Kursevi unutar korpe u principu su varijabilni, ali su periodi promena stvar međusobne konvencije (nakon pet godina i slično). Kurs ECU-a zvanično objavljuje EEC Commission na bazi kurseva valuta iz korpe prema američkom dolaru. S obzirom na mogućnost amortizovanja oscilacija pojedinih valuta, ECU je mogao biti za banke koristan instrument zaštite od deviznog odnosno valutnog rizika. Koeficijenti odnosa u korpi valuta vidljivi su u pregledu br. 13-1. .301

Pregled 13-1: Valute Evropske unije1. Nemačka marka sa 0,719 odnosno 32,00 %2. Funta sterling sa 0,878 odnosno 15,00 %3. Francuski franak sa 1,310 odnosno 19,00 %4. Italijanska lira sa 140,000 odnosno 10,20 %5. Holandski gulden sa 0,256 odnosno 10,10 %6. Belgijski franak sa 3,710 odnosno 8,20 %7. Luksemburški franak sa 0,140 odnosno 0,30 %8. Danska kruna sa 0,219 odnosno 2,70 %9. Irska funta sa 0,00871 odnosno 1,20 %10. Grčka drahma sa 1,15 odnosno 1,30 %

monetarnog sistema. Dakle, od ukupno 145 valuta, 101 je povezana na napred navedeni način. Od ostalih 44, 36 su valute pod nekom kontrolom, dok se samo 8 valuta kreće nezavisno.

300 Glenn G. Munn: Encyclopedia of Banking and Finance, Eighth Edition, Revised and Expanded, F.L. Gracia, Bankers Publishing Company, Boston, 1983. godine, str. 300-301 i 880.301 Rizici u bankarskom poslovanju, redaktor: dr Branko Vasiljević, FOKUS, Beograd, 1991. godine, str. 82.

374 BANKE I RIZICI

UKUPNO: 100,00 %

ECU odnosno EURO imao je važnu ulogu u Evropskom monetarnom sistemu pošto je služio kao:

(1) bazična valuta (‘denominator currency’) za sistem fiksnih kurseva (‘central rate’), (2) bazična valuta (‘denominator currency’) za kreditne aranžmane među monetarnih

vlasti članica, (3) indikator za kretanje deviznih kurseva, (4) platežno sredstvo za kompenzacije kod intervencija između centralnih banaka

članica.

Poslednja od navedenih funkcija ECU-a kao platežnog sredstva znači da je ECU isto što i novac i može se koristiti kao novac u bankarstvu, iako ne postoji u obliku novčanica i kovanog novca. Međutim, EURO kao takav utiče na to da valute članica nemaju suviše velika kolebanja ni u kursevima ni u kamatnim stopama i za njih predstavlja neku vrstu oslonca. U vreme nestabilnosti ovaj aspekt privlači investitore.

Od 1.januara 2001.godine, EURO postaje osnovna moneta plaćanja u Evropskoj uniji i pojavljuje se u obliku novčanica i kovanog novca. Od 25 zemalja članica Evropske Unije, njih 10 (Danska, Velika Britanija, Švedska, Češka, Poljska, Mađarska, Rumunija, Estonija, Letonija i Litvanija), još uvek nisu prešle na evro. 302

13.1.2. Vrste deviznih kurseva Devizni kurs je cena novca jedne zemlje u odnosu na novac druge zemlje ili devizni kurs je cena jedne valute u obliku druge valute.303 Devizni kurs može biti iskazan u “oba pravca’, tj. koliko se jedinica strane valute dobija za jednu ili sto jedinica domaće valute, ili koliko se jedinica domaće valute daje za jednu ili sto jedinica strane valute. Postoje fiksni i fleksibilni odnosno plivajući devizni kursevi. Fiksni devizni kursevi podrazumevaju institucionalizovane margine formiranja koje su nepromenljive za određeni duži period, dok plivajući devizni kursevi podrazumevaju stalno menjanje i njihovo usklađivanje sa ponudom i tražnjom na deviznom tržištu.

302 Podaci sa 01.01.2010.godine303 Frank J. Fabozzi, Franco Modigliani and Michael G. Perri: Fundation of Financial Market and Institutions, Prentice-Hall, Englewood Cliffs, New Jersey, 1994. godine, str. 467.

BANKE I RIZICI 375


Prestankom važenja Bretton Woods sistema 1971. godine SAD napuštaju zlatni standard i čvrsto vezivanje za granice kurseva (‘gold exchange standard’), 304 čime se de facto prešlo na fluktuirajuće devizne kurseve.305 To je uvelo jednu sasvim novu monetarnu dimenziju u međunarodnoj trgovini, sa čime se poslovni i finansijski partneri nisu do tada sretali. Umesto relativno čvrsto uspostavljenih deviznih kurseva u odnosu na dolar odnosno na zlato, kada su oni u jednom dugom nizu godina držani pod kontrolom centralnih banaka i oscilirali nešto preko dva procenta (u maksimumu), fluktuirajući devizni kursevi su se menjali svakodnevno. To je umnogome doprinelo većoj neizvesnosti kod obavljanja poslova sa inostranstvom kao i ozbiljnijem pristupu kod donošenja poslovnih odluka u međunarodnoj trgovini robama, uslugama i novcem.

Devizni kurs jedne valute prema drugoj može se formirati na osnovu jedne vodeće konvertibilne valute i tako slediti njene oscilacije. Međutim, kurs valute može biti vezan i za kretanje proseka više valuta (složene valute), čije učešće u proseku zavisi od više elemenata kao što su: vrednost ukupne bruto nacionalne proizvodnje, obim međusobne spoljnotrgovinske razmene, ‘težine’ određene pojedine valute u korpi, itd. Takav pristup formiranja deviznih kurseva poznat je i pod imenom ‘korpa valuta’, što smo već objasnili na primeru složenih valuta SDR-a i ECU-a odnosno EURA.

Na primeru utvrđivanja kursa dinara u odnosu na valute u svetu, koji se objavljuje svakog radnog dana u kursnoj listi Narodne banke Srbije, navodimo kursnu listu važnijih valuta objavljenu 20.februara 2010. godine u pregledu br. 13-2.

Pregled br. 13-2: Kursna lista važnijih valuta Narodne banke SrbijeZemlja Valuta Važi za

devizeKupovni za devize

Srednji za devize

Prodajni za devize

Japan jen 100 77,8467 79,8019 81,7970Kanada dolar 1 41,8183 41,9441 42,0699 Danska kruna 1 8,0032 8,0273 8,0514 Evropska unija euro 1 96,3353 98,7548 101,2237Švajcarska franak 1 65,6951 67,3451 69,0287

304 Bretton Woods Agreement donesen je na međunarodnoj monetarnoj konferenciji od strane 44 nacije održanoj u Bretton Woods New Hempshire, 1-22.jula 1944. godine. Tada je osnovan Međunarodni monetarni fond (IMF) i međunarodna banka za obnovu i razvoj (IBRD), kao osnovne monetarne i finansijske institucije za miran i prosperitetni razvoj ratom razorenih zemalja u Drugom svetskom ratu. Funkcija MMF-a je da održava urednost valutnih plaćanja u međunarodnoj trgovini, dok funkcija banke IBRD se ogledala u potpomaganju razvoja dugoročnih investicija u produktivne svrhe. Glenn G. Munn and F.L. Gracia: Encyclopedia of Banking and Finance, Eighth Edition, Revišed and Expanded, Bankers Publishing Company, Boston, 1983. godine, str. 135.305 Ibidem, str. 401-402.

376 BANKE I RIZICI

V.Britanija funta 1 10,1226 112,8884 115,7106 SAD dolar 1 71,4919 73,2874 75,1196

Vrednost dinara bila je vezana od 31. januara 1994. godine za nemačku marku, od 2000.godine ustanovljen je plivajući kurs.

Pored direktnog i indirektnog izražavanja kurseva ili običnih kurseva i kurseva složenih valuta, postoje i tzv. ukršteni kursevi.306 Pod ukrštenim kursevima podrazumevamo cene dve valute prema trećoj. Na primer, imamo da 1 američki dolar vredi 1,1923 kanadska dolara ili 0,55540 britanskih funti sterlinga, te u slučaju kupovine kanadskih dolara za funte diler treba 0,46582 britanskih funti sterlinga za kupovinu jednog kanadskog dolara. Pregled br. 13-3. pokazuje ukrštene kurseve za neke važnije valute:

Pregled br. 13-3: Ukršteni kursevi važnijih svetskih valuta Britanska SAD Japanski Švajcarski Euro

funta dolar jen franak EMUBritanska funta / 0,6355 0,004445 0,3874 0,3207Kanadski dolar 1,4020 / 0,009140 0,5433 0,4496 Japanski jen 224,99 122,47 / 87,184 72,150Švajcarski franak 2,5810 1,4684 0,01147 / 0,8278 Euro EMU 0,8689 1,3673 122,47 1,468 /

Svaka od glavnih valuta (kanadski dolar, britanska funta, nemačka marka), ima svoj ukršteni kurs. Devizni dileri koriste valutne ukrštene kurseve za traženje povoljnih prilika za valutne transakcije.

13.1.3. Teorije formiranja deviznih kurseva Nema sumnje da su ponuda i tražnja osnovne poluge u formiranju deviznih kurseva na deregulisanom i globalizovanom deviznom tržištu. Kod fiksnih deviznih kurseva to su određene definisane margine ili granice do kojih se mogu ili “smeju” pomerati devizni kursevi. Međutim, kod tržišnog formiranja deviznih kurseva deluju mnogobrojni dugoročni i kratkoročni faktori. Teorije formiranja deviznih kurseva polaze od različitih uslova i na različit način objašnjavaju formiranje deviznih kurseva. Najčešće se u literaturi navode dva teorijska pristupa: (1) zakon jedne cene i (2) teorija pariteta kupovnih snaga.307

306 Thomas Fitch: Dictionary of Banking Terms, Barron”s Business Guides, New York, 1990. godine, str. 170.307 Dr Srboljub Jović: Bankarstvo, Naučna knjiga, Beograd, 1990. godine, str. 542-543.

BANKE I RIZICI 377


(1) Zakon jedne cene ili torija jedne cene polazi od toga da će cene identičnih dobara i usluga biti jednake na svakom tržištu bez obzira koja ih zemlja proizvodi i nudi. Ako je cena određenog proizvoda u SAD 100 američkih dolara, a cena takvog proizvoda istog kvaliteta u Nemačkoj 200 nemačkih maraka, onda je kurs američkog dolara 2 nemačke marke. I obrnuto, jedna nemačka marka vredi pola američkog dolara. Formiranje deviznog kursa na višem nivou, recimo 3 nemačke marke za jedan dolar, značilo bi da je američki proizvod znatno skuplji na svetskom tržištu nego nemački, što bi uticalo na smanjenje tražnje za ovim proizvodom. Slobodno delovanje tržišnih snaga ponude i tražnje postepeno bi dovelo do svođenja deviznog kursa u realne granice tj. do odnosa 2 marke za 1 dolar.

(2) Teorija pariteta kupovnih snaga ili skraćeno ‘PPP’ akcenat daje na promene ‘opšteg nivoa pariteta cena zemalja i na toj osnovi usklađivanje odnosno formiranje deviznog kursa. Dakle, razlika između teorije jedne cene i teorije pariteta kupovnih snaga je u tome što ova druga uzima u obzir promene opšteg nivoa cena umesto cena individualnih roba i usluga. Praktično, to znači da će porast opšteg nivoa cena u jednoj zemlji u odnosu na drugu dovesti do smanjenja (depresijacije) vrednosti njene valute u odnosu na vrednost valute druge zemlje. Ako pretpostavimo da je u A zemlji došlo do povećanja opšteg nivoa cena za 8 procenata, a u B zemlji je nivo cena ostao nepromenjen, to znači, da će doći do depresijacije valute u prvoj zemlji u odnosu na drugu za isti procenat (8 %). Izračunavanje deviznog kursa na elementima ove teorije može se izraziti i pomoću sledeće formule:

devizni kurs=nivo cena u zemlji A

nivo cena u zemlji B

Pored dobrih karakteristika ovog pristupa izračunavanju deviznih kurseva, postoje i određeni nedostaci koje treba imati u vidu. Prvo, nije realna pretpostavka o potpunoj homogenosti proizvoda u različitim zemljama. Drugo, nije realna potpuna međunarodna razmenjivost robe i usluga. Treće, postoje različiti metodološki pristupi i obračuni nivoa cena, što sve skupa treba imati u vidu prilikom praktične upotrebe postulata ove teorije.

Imajući u vidu određene nedostatke navedene dve teorije, novije teorije formiranja deviznih kurseva nastoje da u većoj meri obuhvate ključne od mnogobrojnih faktora formiranja deviznih kurseva. Naime, savremene teorije formiranja deviznih kurseva ističu četiri grupe faktora formiranja deviznih kurseva koji deluju u dužem vremenskom periodu odnosno na duži rok:

(1) relativni nivo cena, (2) spoljnotrgovinski režimi, (3) izvozna i uvozna tražnja, i

378 BANKE I RIZICI

(4) produktivnost.308

Navedene grupe i faktori formiranja deviznih kurseva imaju dugoročne tendencije i prilagođavanja, što je uslovljeno ekonomskom snagom zemalja i njihovom stopom učešća u međunarodnoj trgovini. Dugoročna zakonitost podrazumeva da će zemlja sa većim stopama rasta realnog društvenog proizvoda, manjim stopama rasta novčane mase i povoljnijim kapitalnim performansama imati tendenciju poboljšanja spoljne vrednosti svoje valute u odnosu na zemlje sa superiornim performansama.

Pored dugoročnih tendencija kretanja deviznog kursa, pojavljuju se i njegove kratkoročne oscilacije kao posledica odnosa ponude i tražnje na deviznom tržištu. Na kretanje obima i strukture ponude i tražnje, koji odnos određuje devizne kurseve u kraćim periodima, deluje više faktora. Kratkoročne determinante deviznih kurseva su: (1) domaća kamatna stopa, (2) inostrana kamatna stopa, (3) očekivana stopa inflacije (domaće prema inostranoj), (4) očekivane promene prema izvozno-uvoznoj tražnji, (5) očekivane promene u deviznim režimima, (6) očekivane promene u produktivnosti i (7) interventne mere centralne banke.

13.1.4. Način formiranja deviznih kurseva Postoje dva načina formiranja deviznih kurseva. Jedan je formiranje deviznih kurseva na berzi (‘via meeting place’), a drugi je formiranje deviznih kurseva na profesionalnom interbankarskom deviznom tržištu (‘over-the-counter’). Oba načina predstavljaju različite oblike deviznih tržišta na kojima se formiraju devizni kursevi.

(1) Formiranje deviznih kurseva na berzi kao obliku deviznog tržišta, mada još postoji u nekim evropskim zemljama, marginalnog je značaja. Naime, devizni kursevi se formiraju na jednom centralnom mestu-sastanku na berzi, koji uključuje svakodnevne sastanke predstavnika ovlašćenih banaka, predstavnika centralne banke i ovlašćenih brokera. Na tom mestu - berzi vrši se kupoprodaja deviza i formira i objavljuje zvanični kurs važnijih svetskih valuta u odnosu na domaću valutu.

Glavninu ponude i tražnje deviza na ovom tržištu čine ponuda i tražnja deviza prisutnih ovlašćenih poslovnih banaka i brokera, koji kupuju i prodaju devize uglavnom za potrebe svojih komitenata. Devizni kurs je rezultat te ponude i tražnje, formira se svakodnevno i važi do sledećeg sastanka na berzi. Na ovim sastancima predstavnici centralne banke, po potrebi, intervenišu određenim kupovinama ili


BANKE I RIZICI 379


prodajama deviza iz deviznih rezervi u cilju usmeravanja visine kursa u željenom pravcu.

(2) Međubankarsko ili interbankarsko devizno tržište je tzv. “OTC” tržište, koje čini mreža komercijalnih banaka, centralne ili centralnih banaka, brokera i komitenata, koji komuniciraju jedan sa drugim teleksom, telefonom, kompjutrskom mrežom preko glavnih svetskih finansijskih centara (New York, London, Tokio, Frankfurt). I trgovci devizama čine tržište ili spekulišu u različitim valutama obično anticipirajući buduće apresijacije jačih valuta prema slabijima putem deviznog forvard tržišta i tržišta valutnih fjučersa.

Učesnici na “OTC” tržištu kontaktiraju i vrše kupoprodaju preko svih navedenih veza. “OTC” tržište je otvoreno 24 časa, trguje se uglavnom glavnim devizama, a kursevi se menjaju praktično svakog sekunda. Dileri koji obavljaju ove poslove u bankama imaju široka ovlašćenja, pošto moraju odlučivati svakog trenutka šta kupiti, a šta prodati. Izloženost deviznom riziku na ovom tržištu je velika i zato se koriste sve raspoložive tehnike i instrumenti zaštite od mogućih gubitaka.

13.2. FUNKCIJE I STRUKTURA DEVIZNOG TRŽIŠTA

13.2.1. Pojam i uloga deviznog tržišta Deviznim tržištem se smatraju novčane transakcije kojima se razmenjuju ili transferišu razne vrste valuta između različitih ekonomskih subjekata ili rezidenata. Drugim rečima, devizno tržište je sučeljavanje ponude i tražnje različitih deviza. To znači da se na deviznom tržištu kupuje i prodaje specifična roba-devize, koja kao i svaka druga roba ima svoju svakodnevnu cenu. Cena pojedinih valuta zavisi od ponude i tražnje deviza na deviznom tržištu. Najveći obim deviznih transakcija na deviznom tržištu odnosi se na potraživanja nominirana u stranoj valuti, koja se nalaze u formi depozita na računima kod stranih banaka. Ova potraživanja su rezultat ekonomskih i finansijskih odnosa rezidenata jedne zemlje i nerezidenata drugih zemalja i čine osnovni predmet kupoprodaje deviza na deviznom tržištu.

Mada je jasno da svaka zemlja nastoji da zaštiti svoju novčanu jedinicu u nacionalnim okvirima, nije moguć razvoj pa čak ni opstanak u savremenim uslovima bez intenzivne razmene i povezivanja svake zemlje sa svetskim razvojnim, ekonomskim i finansijskim tokovima. Procesi globalizacije svakim danom sve više uklanjaju barijere i proširuju načine i puteve za veći stepen integracije svake zemlje u finansijske tokove svetske privrede. Zato se danas može govoriti da devizno tržište, pored lokalnog, može imati i regionalni, međunarodni pa i svetski karakter. S obzirom da ne postoji kategorija svetskog novca (tu ulogu obično igra najjača ili nekoliko najjačih nacionalnih valuta), to se putem mehanizma deviznog tržišta omogućava vršenje platnog prometa odnosno plaćanje i naplata roba i usluga između ekonomskih subjekata i rezidenata u različitim zemljama sa različitim novčanim sredstvima plaćanja.

380 BANKE I RIZICI

Zemlje koje danas čine svetsko devizno tržište imaju liberalizovane devizne sisteme i konvertibilne nacionalne valute, od kojih sledećih deset dominira:

(1) SAD dolar (USD), (2) Evropska unija (EUR),(3) Britanska funta (GBP), (4) Japanski jen (JPY), (5) Švajcarski franak (CHF), (6) Kanadski dolar (CAD),

Poslovne banke su glavni posrednici na deviznom tržištu gde se trguje nacionalnim valutama. Glavni svetski centri u kojima se obavlja najveći deo poslova deviznog tržišta su: Njujork, London, Frankfurt, Cirih i Tokijo. Poslovi se obavljaju tokom celog bankarskog radnog dana, koji je po konvenciji povezan sa radnim vremenom njujorških banaka. Glavna telekomunikaciona mreža deviznog tržišta je SWIFT. 309

Ovaj telekomunikacioni sistem širom je otvorio vrata elektronskom bankarstvu i postao snažan faktor globalizacije deviznog tržišta.

13.2.2. Učesnici na deviznom tržištu Proces kupovine i prodaje deviza i međunarodnog plaćanja obavljaju banke. Međutim, većina komercijalnih banaka traži devize, kao jednu od usluga koje one obezbeđuju za svoje komitente i klijente, ali se ova usluga ne odnosi na njen centralni proizvodno-uslužni miks. Banke obično učestvuju u maloprodajnom delu ovog tržišta i traže od korespondentskih banaka u glavnim finansijskim centrima da izvrše njihove naloge. Banke, koje su ovlašćene da trguju novcem na kontinuiranoj bazi (‘market makers’) su učesnice na interbankarskom tržištu deviza i održavaju kontinuitet pozicije na ovom tržištu (slika br. 13-1.).

309 SWIFT je skraćenica naziva: Society for Worldwide Interbank Financial Telecommunication, što u prevodu znači: Društvo za međunarodne međubankarske finansijske telekomunikacije. SWIFT je 1973. godine osnovalo 239 banaka iz 15 zemalja (Austrija, Belgija, Francuska, Italija, Kanada, Luxemburg, Holandija, Norveška, SR Nemačka, Švedska, Švajcarska, SAD i Velika Britanija) kao kooperativno društvo odnosno neprofitnu organizaciju sa sedištem u Brislu. Jugoslavija je 5. juna 1989. godine postala punopravni aktivni član SWIFT-a, kada se u ovu telekomunikaciju uključuju skoro sve naše banke. Vidi o tome detaljnije: Željko Stojanović: SWIFT ulaznica za elektronsko bankarstvo, časopis Jugoslovensko bankarstvo br.3, Udruženje banaka Jugoslavije, Beograd, mart 1989. godine, str. 60-61.

BANKE I RIZICI 381


Na deviznom tržištu se pojavljuju sledeći učesnici:310

(1) poslovne banke, (2) centralne banke, (3) uvoznici, (4) izvoznici, i (5) drugi specijalizovani subjekti.

Slika br. 13-1: Uprošćena šema deviznog tržišta

Ključna uloga na deviznom tržištu pripada poslovnim bankama. Preko poslovnih banaka se vrši razmena nacionalnih valuta na interbankarskom tržištu, a one se na deviznom tržištu pojavljuju kao učesnici za svoje potrebe, za potrebe svojih komitenata, te kao debitori odnosno kao kreditori. Centralne banke imaju na deviznom tržištu regulatornu i interventnu ulogu i pojavljuju se na deviznom tržištu u cilju održavanja odgovarajućeg obima i strukture ponude i tražnje radi stabilnosti deviznog kursa i sprovođenja mera monetarne politike.

Uvoznici i izvoznici, kao krajnji potrošači deviza, kupuju odnosno prodaju devize na deviznom tržištu da bi omogućili ostvarivanje novog poslovnog odnosno prometnog ciklusa. Konačno, na deviznom tržištu se pojavljuju i specijalni učesnici kao što su portfolio menadžeri i devizni brokeri. Prvi rade za račun svojih komitenata i cilj im je poboljšanje strukture aktive i ostvarivanja zarade, a drugi formiraju zaradu na osnovu naloga za kupovinu i prodaju deviza.

310 Dr Srboljub Jović: Bankarstvo, Naučna knjiga, Beograd, 1990. godine, strana 533.

382 BANKE I RIZICI

Generalno gledano, postoje četiri razloga ili motiva zbog kojih se ekonomski subjekti pojavljuju na deviznom tržištu bilo da su kupci ili prodavci strane valute ili pak da su i jedno i drugo. To su: (1) komercijalni razlozi, (2) kratkoročne transakcije, (3) spekulacije i (4) specifične ekonomske potrebe.311

(1) Komercijalni razlozi obično uključuju transakcije kao što su putovanja u inostranstvo, kupovina inostranih vrednosnih papira, prodaja fabrika ili opreme na područja sa drugom valutom, provizije i učešća primljena iz inostranstva i redovna plaćanja za uvoz ili prilivi od izvoza.

(2) Kratkoročne transakcije odnose se na transakcije na novčanim tržištima, kada investitori očekuju veći prinos na određena ulaganja u inostranstvu uključujući i rizik mogućih promena u deviznom kursu. Te novčane odnosno devizne kratkoročne transakcije nazivaju se vrućim novcem (‘hot money’) i često se štite od rizika hedžingom.

(3) Špekulacije su takođe jedan od razloga pojavljivanja na deviznom tržištu. Suština poslovne špekulacije na deviznom tržištu je u tome da neko planira da kupi nešto što mu ne treba, ali očekuje da će prodajom toga kasnije ostvariti profit, ili planira da proda i isporuči nešto u budućnosti što nema, ali što se nada da će kupiti kasnije po nižoj ceni pre ispunjavanja obaveze isporuke.

(4) Specifične ekonomske potrebe su razlozi da se na deviznom tržištu pojave organizacije ili njihovi klijenti i centralna banka za potrebe intervencija na spot ili fjučer tržištu da ojača ili oslabi svoju valutu u odnosu na druge.

13.2.3. Funkcije i struktura deviznog tržišta Devizno tržište se danas smatra najvećim tržištem, kako po obimu transakcija tako i po geografskoj obuhvatnosti. Takođe spada u najrizičnije oblike tržišta. Transakcije se obavljaju veoma brzo i sadrže veoma velike vrednosti, usled čega su i rizici srazmerno visoki. Glavne transkacije na deviznom tržištu obavljaju banke vršeći kupoprodaju depozita po viđenju denominovanih u različitim nacionalnim valutama. Upravo zbog toga su i rizici u najvećoj meri locirani u poslovnim bankama.

Funkcije deviznog tržišta mogu se izraziti kao: (1) ostvarivanje devizne likvidnosti, (2) ostvarivanje kliringa, (3) ostvarivanje zaštite od deviznih rizika i (4) ostvarivanje odgovarajuće zarade na neusklađenim promenama deviznih kurseva i kamatnih stopa. Pri tome, treba imati u vidu da je devizno tržište veoma složen mehanizam. U

311 William T. Thornhill: Risk Management for Financial Institution Applying Cost-Effective Controls and Procedures, Bankers Publishing Company, Rolling Meadows, Illinos, 1990. godine, str. 132.

BANKE I RIZICI 383


literaturi se ova složenost iskazuje preko ‘tri C’, valuta, kredit, zemlja (‘currency’, ‘credit’ i ‘country’), kao važnih izvorišta rizika za učesnike na deviznom tržištu.

Na deviznim tržištima obavljaju se razne vrste poslova. Njih autori različito klasifikuju i svrstavaju u veći ili manji broj grupa srodnih poslova ili deviznih transakcija. Otuda se smatra da je savremeno devizno tržište jedna višedimenzionalna finansijska struktura i njegova podela može se izvršiti na:

(1) promptno ili spot (‘spot’) devizno tržište, (2) terminsko ili forvard (‘forward’) devizno tržište, (3) tržište valutnih opcija (‘options’), i (4) tržište valutnih fjučersa (‘futures’).

Obavljanje promptnih i terminskih transakcija ne obezbeđuje dovoljnu zaštitu interesa učesnika tj. kupaca i prodavaca deviza na deviznom tržištu. Složenost poslova i transakcija nameće potrebu jače zaštite, pa se kao posledica toga pojavljuju novi načini poslovanja poznati kao finansijske i valutne inovacije.

13.2.4. Obeležja savremenog deviznog tržišta Osnovno obeležje savremnog svetskog finansijskog odnosno deviznog tržišta je njegova promenljivost, što ga čini sve više rizičnim. Česte promene u odnosima ponude i tražnje novca i deviza donose učesnicima u međunarodnoj trgovini robama, uslugama, vrednosnim papirima i novcem neočekivane rizike i gubitke. Nema tako savršenih metoda predviđanja promena deviznog kursa odnosno izloženosti riziku deviznog kursa koje bi omogućile učesnicima u međunarodnim finansijskim transakcijama da izbegnu rizik deviznog kursa. Rešenja se traže u obavljanju dodatnih finansijskih i deviznih operacija, pomoću kojih se može devizni rizik pokriti, ili u potpunosti eliminisati i tako se od njega zaštititi.

Finansijske inovacije su napredne izmene ili modifikovanje uloge banaka i finansijskih institucija u sistemu plaćanja, kao posrednika između ponuđača i korisnika sredstava. Na primer, tehnološka inovacija kao što je elektronski prenos novca (plaćanje) zamenila je čekove elektronskim zaduživanjem i odobravanjem računa. Međutim, finansijske inovacije su nastale i iz potrebe da se učesnici u finansijskim transakcijama zaštite od izloženosti riziku deviznog kursa. Među takve spadaju: forvard ugovori, fjučers ugovori, opcije i svopovi.

Takvi metodi, postupci i operacije nazvani su finansijske inovacije. Smatra se da postoje dva ključna razloga za nastanak i razvoj finansijskih inovacija. Prvi, da se izbegnu propisi i pronađu “pukotine” u poreskim propisima. Drugi, da je osnovni razlog želja za distribucijom rizika među učesnicima na tržištu. Među najvažnije razloge za nastanak finansijskih inovacija spadaju:312

312 Frank J. Fabozzi, Franco Modigliani and Michael G. Perri: Fundation of Finansial Market and Institutions, Prentice-Hall, Englewood Cliffs, New Jersey, 1994. godine,

384 BANKE I RIZICI

(1) povećana nestabilnost kamatnih stopa, porast inflacije i promene deviznih kurseva

(2) napredak u kompjuterskoj i telekomunikacionoj tehnologiji, (3) veća sofisticiranost i obučenost profesionalnih učesnika na tržištu, (4) konkurencija finansijskih posrednika, (5) želje da se zaobiđu postojeći propisi i poreski zakoni, i(6) promena globalnih obrazaca finansijskog bogatstva.

13.3. VRSTE IZLOŽENOSTI RIZIKU DEVIZNOG KURSA

13.3.1. Suština izloženosti riziku deviznog kursa Sve do uvođenja plivajućih odnosno promenljivih deviznih kurseva, valutni rizik u međunarodnoj razmeni bio je zanemariv. Međutim, uvođenjem fluktuirajućih deviznih kurseva pojavila se i nesigurnost učesnika u međunarodnoj razmeni da će se ona obaviti na ekvivalentnoj osnovi. Naime, nastale su nove okolnosti u kojima nema sigurnosti baš usled velikih mogućih oscilacija u deviznim kursevima da će se za robu ili usluge čija je vrednost izražena u stranom novcu dobiti adekvatan odnosno planirani iznos domaće valute, koji bi bio dovoljan da pokrije troškove i planiranu odnosno predviđenu dobit.

U takvim nesigurnim uslovima poslovanja učesnici u međunarodnoj razmeni, među kojima su u najvećoj meri banke, izloženi su rizicima promene deviznih kurseva. Smatra se da postoje tri moguće vrste izloženosti banke valutnom riziku:

(1) transakciona izloženost. (2) bilansna izloženost, i (3) ekonomska izloženost,

Komponente ili elementi izloženosti riziku deviznog kursa su: (1) domaća valuta, (2) strana valuta i (3) vreme. Kad postoji podudarnost u valuti u kojoj se izražava prodajna cena transakcije i troškovi transakcije, tada ne postoji valutna izloženost riziku deviznog kursa. Ako postoji i podudarnost u vremenu nastajanja obaveze i njenog plaćanja, nema vremenske izloženosti riziku deviznog kursa.

str. 54.

BANKE I RIZICI 385


13.3.2. Transakciona izloženost riziku deviznog kursa Transakciona izloženost riziku deviznog kursa podrazumeva vremensku nepodudarnost između nastanka odnosno preuzimanja obaveze po jednoj finansijskoj transakciji i njenog izmirivanja odnosno plaćanja. Stoga se pod transakcionim rizikom promene deviznog kursa podrazumeva moguće ostvarenje gubitka usled neostvarene planirane zarade na deviznim transakcijama, u odnosu na ugovorenu odnosno domaću valutu, u kojima prodajna cena i troškovi nisu u istoj valuti. U transakcionoj izloženosti riziku prisutna su sva tri elementa izloženosti: vreme, domaća valuta i strana valuta.

Navodimo karakteristike transkacione izloženosti riziku deviznog kursa:313

(1) nepodudarnost između valute u kojoj se izražava cena i valute u kojoj se izražavaju troškovi;

(2) dobici i gubici su izazvani razlikama između planiranih kurseva korišćenih prilikom određivanja cena i kurseva ostvarenih u trenutku naplate, kad se vrši konverzija iz valute prodaje u valutu troškova; dakle, dobici i gubici su razlika između iznosa rizika konvertovanog: a) po planiranoj stopi i b) po stvarno ostvarenom kursu;

(3) određivanje vremena konverzije valuta je veoma važno, ako se žele povezati stavke u valuti koje će se konvertovati.

Banke i preduzeća komitenti banke koji su se opredelili za dugoročno poslovanje na međunarodnom tržištu permanentno su izloženi transakcionim rizicima deviznog kursa pošto, po pravilu, u svakom poslu postoji duža ili kraća vremenska distanca između zaključenja posla i izvršenja posla odnosno njegove naplate ili likvidacije. Ta vremenska distanca predstavlja moguće izvorište transakcionog rizika deviznog kursa.

13.3.3. Bilansna izloženost riziku deviznog kursa Bilansna izloženost riziku deviznog kursa naziva se još i konverzionom, računovodstvenom ili translacionom. Suština bilansne izloženosti riziku deviznog kursa je u uticaju promene kurseva na pozicije aktive i pasive u bilansu stanja i bilansu uspeha banke između dva perioda koje nisu u domaćoj valuti. To znači da se imovina, potraživanja, kapital i obaveze banke, koji su denominirani u stranoj valuti, bilansiraju ili prevode u domaću valutu.

Promene u kursevima između ta dva perioda u kojima se bilansiranje vrši, mogu izazvati bilansnu izloženost riziku deviznog kursa odnosno po ovom osnovu pojavu gubitaka ili dobitaka. Ovaj posao postaje još složeniji ako banka ima svoje afilijacije u inostranstvu (supsidijere), pa i njihove bilanse treba izraziti u domaćoj valuti matične banke. Transakciona izloženost riziku deviznog kursa kroz prevođenje pozicija bilansa

313 Rizici u bankarskom poslovanju, redaktor: dr Branko Vasiljević, FOKUS, Beograd, 1990. godine, str. 72.

386 BANKE I RIZICI

stanja i uspeha banke i bilansa stanja i uspeha supssidijara banke u domaću valutu matične banke može se izraziti i pomoću sledećih jednačina:314

translacionaizlo enost banke

strana aktiva

strana pasiva

teku}idevizni kurs

izlo enostsubsidijara

priliv naracune

odliv sa racuna

denomi. u valu. razl.

gotovina dugorocnidug od maticne

Pored bilansnog efekta izloženosti riziku deviznog kursa, treba imati u vidu da se ‘dobar deo’ efekata nalazi skriven i u računovodstvenim metodama kojima se bilansni efekti prevode na domaću matičnu valutu. Ovi metodi ne samo da imaju važan uticaj na visinu ostvarenih i neostvarenih gubitaka/zarada već imaju i značajne poreske implikacije.

Ključno pitanje bilansne izloženosti je kurs po kome se vrši konvertovanje stavki bilansa izraženih u stranoj valuti u domaću matičnu valutu. O postupku ne postoje u svetu usaglašena mišljenja. Prve u svetu su SAD izradile Finansijski računovodstveni standard (‘Financial Accounting Standard’, skraćeno FSA - 52), koji je počeo sa primenom 1982. godine. Slična metodologija se primenjuje i u Velikoj Britaniji pod nazivom Exposure Draft 27 ili skraćeno ED 27.315 13.3.4. Ekonomska izloženost riziku deviznog kursa Ekonomska, buduća ili očekivana izloženost riziku deviznog kursa podrazumeva buduće relativne promene cena valuta koje bi mogle imati uticaja na efekte poslovanja banke u njenoj bližoj ili daljoj budućnosti. Dakle, suština ekonomske izloženosti riziku reviznog kursa svodi se na izloženost riziku koja rezultira iz realne promene kursa valuta u odnosu na valute konkurenata odnosno koja ima suprotan efekat na konkurentske troškove, prodaju, profit i procenat učešća na tržištu. Bitne karakteristike ekonomske izloženosti valutnom riziku su:316

(1) da nastaje pre ekonomske transakcije i obično određuje da li će do nje doći, (2) da je vezana za realne, a ne nominalne promene kurseva, (3) da se generalno može reći da se ne pojavljuje u finansijskim izveštajima,

314 Richard M. Levich and Glas G. Wihlberg: Exchange Risk and Exposure, Lexington Books, New York, 1989. godine, str. 24-25. prema mr Periši Ivanoviću: Zaštita od rizika deviznog kursa Hedžing na deviznom tržištu, Accout, Novi Sad, 1994. godine, str. 48-49.315 Vidi o tome detaljnije u navedenoj literaturi pod prethodnom fusnotom, str. 50-56, kao i u knjizi: Rizici u bankarskom poslovanju, redaktor: dr Branko Vasiljević, FOKUS, Beograd, 1990. godine, str. 73.316 Rizici u bankarskom poslovanju, redaktor: dr Branko Vasiljević, FOKUS, Beograd, 1990. godine, str. 72.

BANKE I RIZICI 387


(4) da može da utiče na našu domaću prodaju u domaćoj valuti, i(5) da teži da ima različite vremenske raspone.

Sagledavanje budućih efekata promena realnih deviznih kurseva je veoma značajan, ali i složen posao predviđanja od strane ekonomskih subjekata uključenih ili koji se žele uključiti u međunarodnu razmenu. Ovaj posao je od izuzetnog značaja za dugoročne aranžmane kao što su osnivanje filijala odnosno supsidijara u inostranstvu, zatim kad treba proceniti dugoročne ekonomske i finansijske trendove i, u okviru njih, efekte promena realnih deviznih kurseva. Postoje metode kojima se vrši predviđanje promena deviznih kurseva, koje se mogu svrstati u dve grupe: (1) ekonometrijski modeli uz pomoć matematičkih obrazaca i (2) subjektivne procene tima eksperata ili pojedinaca relativnih varijabli na kretanje visine kurseva.317

Bitna je činjenica da je ekonomska izloženost riziku deviznog kursa dinamička kategorija, da se teško projektuje i da predstavlja deo ukupnog rizika deviznog kursa. U tom kontekstu neophodan je adekvatan stručno-analitički pristup konceptu ukupnog deviznog rizika od strane menadžment tima banke imajući u vidu kako statički tako i dinamički aspekt ove kategorije izloženosti banke riziku.

13.4. OBLICI UPRAVLJANJA RIZIKOM DEVIZNOG KURSA

13.4.1. Proces upravljanja rizikom deviznog kursa Upravljanje rizikom deviznog kursa podrazumeva da svaka banka ili korporacija:

(1) poznaje oblike vlastite izloženosti riziku deviznog kursa i da ih može identifikovati (transakciona, bilansna i ekonomska),

(2) ima svoj stav o riziku deviznog kursa (averzija prema riziku, traženje rizika, selektivan pristup ili tolerantni nivo rizika),

(3) formira adekvatnu organizacionu strukturu za upravljanje rizikom deviznog kursa (organizacionu jedinicu ili više međusobno povezanih izvršilaca, koji će kontinuirano delovati u pravcu zaštite od rizika deviznog kursa),

(4) raspolaže specifičnim kadrovima koji će obaviti poslove zaštite od izloženosti riziku deviznog kursa (poslove na spot i forvard tržištu uz korišćenje fjučersa, opcija i svopova mogu obaviti samo uskospecijalizovani stručni kadrovi za ove poslove),

(5) obezbedi takve poslovne procedure, koje će preventivno delovati na samnjenje interne izloženosti riziku deviznog kursa (pošto su ovo poslovi sa efektima na vanbilansne pozicije, neophodne su poslovne procedure, koje će vršiti dodatnu zaštitu od mogućih rizičnih postupaka zaposenih).

Polazeći od celine procesa upravljanja izloženosti riziku deviznog kursa, suština upravljanja rizikom deviznog kursa vidi se iz glavnih komponenti valutnog

317 Ibidem, str. 74-75.

388 BANKE I RIZICI

menadžmenta (definisanje, identifikacija, analiza, strategija, integracija i taktika), prikazanih detaljnije u pregledu br. 13-4.318

Pregled br. 13-4: Glavne komponente valutnog menadžment procesaI. Definisanje izloženosti: a) transakciona

b) translaciona c) ekonomska

II. Identifikovanje postojećih i u projektima datih izloženih pozicija

a) izveštajni sistemi: - unutrašnje pozicije- eksterni podacib) sistemi prognoziranja

III. Analiza mogućih udara a) efekti predviđanja pomeranja deviznih kurseva na zajedničku poziciju

IV. Uspostavljanje strategije a) troškovi / rizik analiza b) upotreba matematičkih sredstava

V. Integracija sa finansijskim menadžmentom

a) koordinacija sa menadžmentom likvidnosti b) poresko uvažavanjec) personalne implikacije

VI. Taktika za primenu strategije a) selekcija hedžing tehnika:- interne - eksterneb) regulativna ograničenja

Dakle, suštinu pravljanja deviznim kursem čine glavne komponente valutnog menadžmenta i to: (1) definisanje izloženosti, (2) identifikovanje postojećih i u projektima datih pozicija, (3) analiza mogućih udara, (4) uspostavljanje strategije, (5) integracija sa finansijskim menadžmentom i(6) taktika za primenu strategije.

318 Andreas R. Prindl: Foreign Exchange Risk, John Willey & Sons, New York, 1985. godine, preuzeto od: Mr Periša Ivanović: Zaštita od rizika deviznog kursa - Hedžing na deviznom tržištu, Account, Novi Sad, 1994. godine, str. 68.

BANKE I RIZICI 389


13.4.2. Oblici upravljanja rizikom deviznog kursa Polazeći od mnogobrojnih vrsta poslova i aranžmana u spoljnotrgovinskim aktivnostima banaka i korporacija, razvili su se i brojne eksterne tehnike i instrumenti za zaštitu od izloženosti riziku deviznog kursa. One se mogu različito grupisati. Jedna od korisnih i logičnih podela je da se svi oblici zaštite od izloženosti riziku deviznog kursa mogu svrstati u tri grupe:319

(1) tehnike i instrumenti koji se koriste na deviznim i novčanim tržištima, (2) tehnike koje proizilaze iz tehnike fakturisanja, cena, prodaje i kupovine, (3) trgovinski aranžmani.

Navedene grupe tehnika i intrumenata omogućavaju pokrivanje, minimiziranje i izbegavanje rizika deviznog kursa na deviznom tržištu, kao što prikazuje pregled br. 13-5.320

Pregled br. 13-5: Modaliteti zaštite od izloženosti riziku deviznog kursaPOKRIVANJE DEVIZNE

IZLOŽENOSTIMINIMIZIRANJE

DEVIZNE IZLOŽENOSTI

IZBEGAVANJE DEVIZNE

IZLOŽENOSTIVreme Vreme i

valutaValuta

UzajmljivanjeInvestiranjeUbrzavanjeUsporavanje

ForvardMečevanje

Opcije Fjučersi

Spot Prilagođavanje cena

Upravljanje aktivom i pasivom

Valutni neting (sparivanje)

LizingFaktoring

ForfetiranjeMehanizam

refakturisanjaIzvozne devizne

garancijeOstati po strani

BarterDevizni računi

Zaštita od izloženosti riziku deviznog kursa najefikasnije se sprovodi kombinacijom eksternih i internih tehnika i instrumenata. Kad je reč o bankama, one su najviše uključene u transakcije na deviznim i finansijskim tržištima pa se u najvećoj meri služe tehnikama i instrumentima pogodnim za zaštitu na deviznom i finansijskom tržištu. Proizvodne i spoljnotrgovinske organizacije koriste i niz drugih tehnika i instrumenata, kojima se minimizira ili izbegava izloženost riziku deviznog kursa.

319 Mr Periša Ivanović: Zaštita od rizika deviznog kursa - Hedžing na deviznom tržištu, Account, Novi Sad, 1994. godine, str. 93.320 Ibidem, str. 94.

390 BANKE I RIZICI

13.4.3. Klasicni oblici zaštite od deviznog rizika Klasične transakcije na deviznom tržištu su promptne ili ‘spot’ transakcije, koje se obavljaju u roku od dva radna dana, i terminske ili ‘forward’ transakcije, koje se obavljaju na određeni termin u budućem periodu.321

(1) Promptne ili spot (‘spot’) transakcije obavljaju se na spot deviznom tržištu. Spot transakcije izvršavaju se u roku od dva radna dana, izuzev promena u američke i kanadske dolare, koje se izvršavaju u toku jednog radnog dana. Većina stranih valuta se kotira direktno, što znači, da se cena strane valute izražava u jedinicama domaće valute. U SAD, na primer, to bi značilo odnos strane valute prema dolaru odnosno koliko se domaće valute, recimo američkih dolara, mora dati da bi se kupilo jedna ili 100 nemačkih maraka. Izuzetak od ovoga su anglosaksonske valute (britanska funta, irska funta, australijski dolar, novozelandski dolar i euro), kod kojih se primenjuje indirektna kotacija, gde se cena domaće valute izražava u jedinicama strane valute (na primer: jedna britanska funta vredi 1,58 američkih dolara).

(2) Terminske ili forvard (‘forward’) transakcije podrazumevaju obavezu da se kupi ili proda određen iznos strane valute na neki budući dan ili u okviru određenog perioda po kursu navedenom u zaključenom ugovoru. Najviše se koriste na evropskom deviznom tržištu. Devizni forvard kursevi mogu biti kao forvard premijum i forward diskont kurseva. Forvard kurs i spot kurs su dva različita kursa. Kad je forvard kurs veći od spot kursa, onda je to forvard premijum strane valute, a ako je niži govorimo o forvard diskontu strane valute. Na valute u premijumu i diskontu utiču visine kamatnih stopa. Ako je valuta sa višom kamatnom stopom, ona je u diskontu prema valuti sa nižom kamatnom stopom. Valuta sa nižom kamatnom stopom će biti u premijumu prema valuti sa višom kamatnom stopom.

13.4.4. Savremeni oblici zaštite od deviznog rizika Savremene uslove poslovanja karakterišu brze ekonomske promene, nestabilnost finansijskog i deviznog tržišta, što se manifestuje u povećanoj izloženosti rizicima dezivnog kursa. U takvim uslovima, obavljanje deviznih i valutnih transakcija na klasičan način ne obezbeđuje u dovoljnoj meri zaštitu učesnika u međunarodnim finansijskim poslovima od mogućih deviznih rizika. Upravo iz tih razloga, učesnici na deviznom tržištu koriste savremene oblike zaštite od izloženosti riziku deviznog kursa. To su određene modifikacije klasičnih terminskih (‘forward’) deviznih transakcija,

321 David F. DeRosa: Managing Foreign Exchange Risk Strategies for Global Portfolios, Probus Publishing Company, Chicago, Illinois, 1991. godine, str. 10.

BANKE I RIZICI 391


koje na različite načine zaštićuju partnere u obavljanju deviznih poslova sa deviznim rizikom.

Učesnici na deviznom tržištu su pod stalnim ‘pritiskom’ pronalaženja novih načina zaštite od valutnih rizika. Globalizacija međunarodnog finansijskog tržišta i mogućnost da se poslovi brzo obave sa više učesnika ubrzano dovode do pronalaženja novih modela, koji učesnike na različite načine štite od izloženosti riziku deviznog kursa. Dosadašnja praksa afirmisala je nekoliko načina obezbeđenja učesnika od izloženosti riziku deviznog kursa, kao što su:322 (1) pokrivanje rizika deviznog kursa (‘covering’), (2) zaštita od rizika deviznog kursa (‘hedging’), i (3) eliminisanje rizika deviznog kursa (‘swapping’).

Za štićenje učesnika na deviznom tržištu od izloženosti riziku deviznog kursa važne su: finansijske veštine, primenjene tehnike i vrsta instrumenata prilikom izbora načina pokrivanja, zaštite ili eliminisanja rizika deviznog kursa.

Pokrivanje (“covering”) rizika deviznog kursa znači da treba kreirati tok date valute u suprotnom smeru od onog toka koji proizvodi izloženost riziku deviznog kursa i u istom vremenskom roku odnosno periodu. To znači da je u pitanju štićenje budućeg deviznog priliva ili odliva od promene deviznog kursa po osnovu izvoza, uvoza, primanja dividendi, otplate uzetog finansijskog kredita u inostranstvu itd.

Zaštita (“hedging”) predstavlja finansijsku strategiju minimizacije rizika i sastoji se od dve finansijske transakcije čiji su rezultati divergentni u slučaju promene nekog od kritičnih faktora na finansijskom tržištu, kao što su kamatna stopa (hedžing kamatne stope, što smo već obradili) i devizni kurs (valutni hedžing, što ćemo ovde obraditi). Naime, kod valutnog hedžinga reč je o zaštiti vrednosti aktive locirane u stranoj zemlji i budućih prihoda koje donosi ta aktiva.

Eliminisanje rizika valutnog kursa vrši se pomoću valutnog svopa (‘currency swap’) odnosno svopa deviznog kursa bilo da je u kombinaciji sa svopom kamatne stope ili ne. U valutnom svopu menja se jedna valuta za drugu valutu po ugovorenom deviznom kursu. Drugim rečima, imalac koji ima višak jedne vrste deviza menja taj višak za drugu vrstu valute koja mu je potrebna, bilo za popravljanje tržišne likvidnosti ili pak za obezbeđenje finansiranja po nižoj stopi, što uključuje i unakrsni valutni svop (‘cross currency swap’).

Poslovi zaštite od izloženosti riziku deviznog kursa u praksi se obavljaju pomoću određenih tehnika i instrumenata uz korišćenje određene poslovne procedure. Fjučersi, opcije i svopvi, kao modifikovani oblici forvarda, koriste:323 (1) određene varijante

322 Dr Srboljub Jović: Bankarstvo, Naučna knjiga, Beograd, 1990. godine, str. 535-539.323 David F. DeRosa: Managing Foreign Exchange Risk Strategies for Global Portfolios, Probus Publishing Company, Chicago, Illinois, 1991. godine, str. 10-12.

392 BANKE I RIZICI

forvard ugovora, (2) kotacije deviznih kurseva (direktne i indirektne), (3) diskonte i premije za određene valutne kurseve (poeni), (4) kamatnu stopu na finansijskom tržištu za stranu i za domaću valutu, (5) spot kurs i forvard kurs, itd.

Glava 14.

BANKE I RIZICI 393


UPRAVLJANJE RIZIKOM PORTFOLIJA VANBILANSNIH

AKTIVNOSTI BANKE

394 BANKE I RIZICI

Upravljanje rizikom portfolija vanbilansnih aktivnosti banke

14.1. VRSTE VANBILANSNIH AKTIVNOSTI

14.1.1. Suština i nastajanje vanbilansnih aktivnosti Vanbilansne aktivnosti ili uslovljene poslovne operacije banke podrazumevaju da se radi o određenim poslovnim promenama na sredstvima i obavezama koje nisu bančine i koje ne uzrokuju promene u bilansnoj strukturi aktive i pasive banke. Dakle, suština ovih promena je da se one dešavaju “ispod crte” i da njihovi konačni rezultati mogu uticati na poslovni rezultat odnosno prihod i profit banke. Prema tome, radi se o poslovnim aranžmanima u koje je banka na različite načine uključena, a koji ne utiču na strukturu aktive i pasive bilansa banke, ali mogu imati većeg ili manjeg uticaja na prihode odnosno profitabilnost banke.

Sve manji prostor banaka za zaradu i sve veći zahtevi regulatornih institucija za većim kapitalom predstavljaju pokretačke snage za vanbilansnim aktivnostima banaka. Prema J. Sinkey-u324, na ovom području bankarske aktivnosti došlo je do određenih reakcija i interakcija na akcije koje su se desile na tržištu finansijskih usluga u SAD. Sekvence aktivnosti banaka na relaciji AKCIJA - REAKCIJA - INTERAKCIJA su sledeće:

AKCIJA: Sužavanje prostora za zaradu banaka izazvala je veća konkurentnost, skidanje plafona sa kamatnih stopa i slab kvalitet kredita (posebno banaka koje kreditiraju energiju ili kod banaka sa dugom trećeg sveta);

REAKCIJA: Banke pokušavaju da nadoknade zaradu ulaskom u razne poslove vanbilasnih aktivnosti da bi povećale prihode od provizije;

AKCIJA: Pozitivni signali snaga sa tržišta – reakcija traže da banke povećaju deonički kapital i regulatorne institucije traže povećanje njihovog minimalnog racija kapitala;

REAKCIJA: Banke pokušavaju da zaobiđu zahteve za većim kapitalom povećanjem vanbilansnih aktivnosti;

INTERAKCIJA: Vanbilansne aktivnosti omogućavaju bankama da generišu prihode od provizije i da zaobiđu zahteve za povećanjem kapitala;

REAKCIJA: Regulatorne institucije predlažu zahteve za rizičnim kapitalom da pokušaju ceniti rizik vanbilansnih aktivnosti. Uskladiti finansijske inovacije sa bankarskim reakcijama na zahteve za rizičnim kapitalom.


BANKE I RIZICI 395


Savremeni uslovi poslovanja na globalnom finansijskom tržištu često iziskuju da se banke uključuju u sve složenije finansijske operacije svojih komitenata i klijenata imajući u vidu sve veći broj faktora koji limitiraju krajnje ishode pojedinih poslovnih aranžmana. U takvim uslovima povećava se prostor i mogućnost za pojavu raznih vrsta rizika u vanbilansnim operacijama koji se pojavljuju kao kombinacija i sinteza ishoda više vrsta finansijskih i drugih poslova, pa prema tome i više vrsta rizika o kojima smo već ranije detaljno govorili (kreditni rizik, rizik kamatne stope, valutni rizik).

Posledica takvog poslovanja banaka je rast obima vanbilansnog poslovanja, koji često premašuje obim bilansnog poslovanja. To je i razlog da se vanbilansnim aktivnostima odnosno mogućim rizicima iz vanbilansnog poslovanja mora posvetiti znatno veća pažnja nego što je to bilo ranije, kad je obim vanbilansnog poslovanja banaka bio manji od obima poslovanja registrovanog preko bilansnih resursa i agregata. Upravljanje rizicima vanbilansnih aktivnosti postaje nužnost i mora naći svoje mesto u globalnom odnosno opštem menadžmentu banke kao njegov integralni deo.

14.1.2. Vrste vanbilansnih aktivnosti Osnovne vrste vanbilansnih aktivnosti možemo, prema Sinkey-u325, svrstati u tri grupe odnosno kategorije prema pregledu br. 14-1.

Pregled br. 14-1: Kategorije vanbilansnih aktivnostiKategorije vanbilansnih aktivnosti

A. Tradicionalne menice i trgovačke aktivnosti

1. Akreditivi 2. Akceptirane - potvrđene menice 3. Indosamenti B. Finansijske garancije 1. Kreditne garancije 2. Prodata aktiva sa pravom na regres 3. Neopozivi i ‘standby’ akreditivi 4. Revolving garancije i robne menice C. Investicione aktivnosti 1. Terminske devizne transakcije 2. Kamatni swop-ovi 3. Valutni swop-ovi i izbori 4. Kamatni fjučersi

325 Joseph F. Sinkey, Jr.: Commercial Bank Financial Management in the Financial Services Industry, Third Edition, MacMIllan Publishing Company, New York, 1989. godine, str. 402.

396 BANKE I RIZICI


U prvu grupu spadaju instrumenti plaćanja u platnom prometu, među kojima su najčešće u upotrebi akreditivi, a koriste se i akceptirane menice i indosamenti. Među akreditivima su najčešće u upotrebi komercijalni akreditivi, koji prate naplatu robe u međunarodnoj trgovinskoj razmeni, a u finansijskim aranžmanima se koriste tzv. ‘standby’ akreditivi.326

Akreditivi se međusobno razlikuju po više karakteristika, pa se dele na:

(1) robne ili dokumentarne i nerobne ili gotovinske akreditive, (2) opozive i neopozive, (3) potvrđene i nepotvrđene, (4) prenosive i neprenosive, (5) uslovne i bezuslovne.

Drugu grupu čine razne vrste finansijskih garancija i supergarancija, koje obuhvataju znatan obim bankarskog vanbilansnog poslovanja. Među najznačajnijima su kreditne garancije i supergarancije. Bankarska garancija je bezgotovinski instrument plaćanja, po kome se banka kao izdavalac garancije obavezuje da će isplatiti garantovanu sumu novca u ime dužnika, ako to on ne učini u ugovorenom roku. Banka može dati i supergaranciju drugoj banci, da će bezuslovno izvršiti plaćanje po garanciji te druge banke ukoliko ona iz bilo kojih razloga ne izvrši obaveze po svojoj izdatoj garanciji. Prema sadržini garancije se mogu podeliti na:

(1) likvidne garancije, (2) uslovne i bezuslovne garancije, (3) fiksne i limitirane garancije, (4) neposredne i posredne garancije, (5) činidbene garancije, (6) nostro i loro garancije.327

Treću grupu vanbilansnih operacija čine razne finansijske transakcije na finansijskom i deviznom tržištu odnosno investicione aktivnosti. Savremena tehnika i tehnologija bankarskog poslovanja omogućila je razvoj novih oblika investiranja slobodnih

326 Naziv ‘standby letter of credit’ odnosno akreditiv podrazumeva kredit za pomoć odnosno sanacioni kredit, koji je odobren i može se realizovati samo po ispunjavanju unapred određenih uslova. Često se koristi u međunarodnim finansijskim odnosima. 327 Dr Nenad Vunjak: Finansijski menadžment Poslovne finansije - poslovno bankarstvo, Ekonomski fakultet Subotica, 1994. godine, str. 677-679.

BANKE I RIZICI 397


novčanih sredstava, te pokrivanje, zaštitu i eliminisanje rizika ulaganja sredstava na finansijskom tržištu. Reč je o terminskim deviznim transakcijama, kamatnom swopu, valutnom swopu, kamatnim fjučersima itd. Ovde je dat naglasak na vanbilasne rizike, među koje spadaju i rizici deviznog kursa i rizici kamatne stope.14.1.3. Vrste rizika u vanbilansnim aktivnostima Banke kao posredničke finansijske institucije, pored klasičnih bankarskih poslova kao što su primanje depozita i odobravanje kredita, obavljaju i razne vrste drugih poslova za svoje komitente i klijente, i za druge banke sa kojima imaju kontokorentne i korespondentske odnose. Obično su to razne vrste neutralnih bankarskih poslova, gde banka obavlja određeni bankarski posao za nalogodavca zaračunavajući pri tome samo naknadu za nastale troškove. Za takve poslove banka, po pravilu, ne preuzima nikakvu vrstu rizika, već samo da stručno i profesionalno izvrši određene radnje po nalogu komitenta, korespondenta ili kontokorenta (razna plaćanja, prenosi sredstava itd.). Međutim, i u ovom delu poslova mogući su određeni rizici, koji spadaju u tzv. rizike izvršenja poslova ili operativne rizike.

Pored navedenih poslova, banke obavljaju i druge vanbilansne aktivnosti, za koje preuzimaju određeni nivo rizika, a koje, ako dođe do nastanka rizika, mogu u manjoj ili većoj meri izazvati gubitke, a u nekim slučajevima biti i veoma opasni po tekuće poslovanje, pa čak i da ugroze opstanak banke. Naime, radi se o poslovima gde banka garantuje izvršenje određenih poslova pogotovu onih koji su dugoročni i koji treba da se dese u daljoj budućnosti. To su razne vrste garancija i supergarancija, kojima se banka obavezuje da će u ime svog komitenta za koga je izdala garanciju, ako on to ne učini o roku, platiti preuzetu obavezu.

Pored navedenih grupa vanbilansnih aktivnosti, postoje i razne finansijske i devizne transakcije, koje banka obavlja u svoje ime a za tuđi račun kao i u svoje ime i za svoj račun, na finansijskom i deviznom tržištu. Kod aktivnosti kod kojih banka istupa u svoje ime a za tuđi račun mogu nastati određeni manji ili veći delimični gubici na pojedinim transakcijama, naročito ako su u pitanju kamatni i valutni svopovi, zatim valutni fjučersi itd.

Iako bankarska praksa pokazuje da se potencijalne obaveze vanbilansnih operacija ne pretvaraju u realne obaveze, ipak postoji izvestan stepen verovatnoće da će neke od potencijalnih vanbilansnih obaveza ili pak jedan deo neke od njih, postati i realne obaveze banke. Upravo zbog toga postoje dva važna razloga koja opredeljuju razmatranje rizika vanbilansnih aktivnosti banke: prvi, što vanbilansne aktivnosti generišu prihod od provizija i naknada koji utiče na povećavanje neto profita banke, i drugi, što ova vanbilansna aktivnost ne utiče na racio sredstava prema kapitalu banke.328

328 Već smo rekli da banke, ulazeći u veći obim vanbilansnih aktivnosti, ‘izbegavaju’ obavezu poboljšavanja racija sredstava prema kapitalu banke. Međutim, novim međunarodnim bankarskim standardima (Bazel I i Bazel II), banke moraju kapitalom ‘pokriti’ rizike vanbilansnih aktivnosti prema određenim faktorima rizika svedenim na

398 BANKE I RIZICI


Vanbilansne aktivnosti banke mogu kreirati više vrsta rizika, što zavisi od složenosti pojedinih transakcija iz kojih se one sastoje. Postoje više mogućnosti za klasifikaciju rizika vanbilansnih aktivnosti, što zavisi od osnove za njihovo grupisanje. Tako, prema prioritetu obaveza, rizik vanbilansnih aktivnosti može se klasifikovati kao: (1) obaveza angažovanja sredstava banke u slučaju da dužnik ne ispuni određenu obavezu prema trećem licu (garancije, finansijski akreditivi, obaveze odobravanja kredita), što zanči da rizik za banku predstavlja pun iznos preuzete obaveze, (2) obaveza za koju banka delimično angažuje sredstva, u kom slučaju se obim rizika delimično smanjuje (terminski poslovi, opcije, fjučersi).

Međutim, sa aspekta vrste i karaktera same vanbilansne operacije rizik može da bude:329

(1) integralni ili puni rizik, koji je posledica vanbilansnih operacija koje su ravne odobrenom kreditu i kod kojih je kreditni rizik jednak riziku iz plasmana istom korisniku koji je u bilansu;

(2) srednji rizik, koji je skoro kao i kreditni rizik, ali ga određene ‘ublažavajuće’ okolnosti čine manje verovatnim da će nastati i zato se ne smatra integralnim rizikom;

(3) slabi rizik, koji se vezuje za vanbilansne operacije čija je verovatnoća nastajanja znatno smanjena, ali može ipak da nastane, pa je nužno voditi računa o mogućnosti njegovog nastanka.

(4) niski rizik, koji se vezuje za vanbilansne aktivnosti u kojima je verovatnoća nastanka rizika nula, kao što su neiskorišćene finansijske obaveze bezuslovno poništive u bilo koje vreme.

14.2. VALORIZOVANJE RIZIKA VANBILANSNIH AKTIVNOSTI

14.2.1. Portfolio rizik i rizik isporuke Vanbilansne aktivnosti banke mogu kreirati portfolio rizik i rizik isporuke. To se temelji na nepredviđenim zahtevima kod raznih vrsta banakrskih proizvoda i usluga, kao što je kreditiranje, poslovi starateljstva (trust), razna plaćanja, poslovi osiguranja,

kreditni rizik banke. O tome će posebno bit reči na kraju ove glave.

329 Official Journal of the European Communities br. 386 od 31. decembra 1989. godine, kao i u: Rizici u bankarskom poslovanju, redaktor: dr Branko Vasiljević, FOKUS, Beograd, 1990.godine, str. 57-58.

BANKE I RIZICI 399


kao i kod već stvorenih vanbilansnih obaveza banke. Detaljniji uvid pokazuje pregled br. 14-2.

Pregled br. 14-2: Vrste rizika na vanbilansnim obavezama330

Nepredviđeni zahtevi Finansijska uslugaKreditne obaveze banke: Servisiranje kredita uključuje: Formalna kreditna obaveza Založno servisiranje Revolving krediti Servisiranje student-kredita Kreditne linije za korisnike Prolazni krediti uključujući: Sredstva centralne banke Zaloge ili kreditne linije Studentske kredite Krediti na bazi hartija od vrednosti Kredite korporacijama‘Standby’ akreditivi (kreditne konstrukcije) Komercijalni akreditivi i bankarski akcepti

Usluge poverenja (“trust services”) uključujući: Upravljanje portfoliom

‘Futures’i ‘forward’ ugovori Savetodavne usluge plasmana Devizne aktivnosti Poslovanje hartijama od vrednosti Finansijski fjučersi Posredovanje deonicama, novcem i

obveznicama korisnika na tržištuUgovori za obezbeđivanje Poverenje upravljanja imovinomfinansijske podrske filijalama ipodružnicama Usluge plaćanja kao što su:

Mrežni aranžmaniKreditna učešća Poslovne transakcije Direktno produženje sredstava Prekoračenja na računu Učešće u riziku Kreditno - debitne karte

Bankomati, kućno bankarstvoTrgovačko bankarstvo koje Upravljanje gotovinomima elemente nepredviđenih Plaćanje između banakazahteva i finansijskih usluga: Usluge osiguranja kao što su: Privatni plasmani Kredit za životno osiguranje Krediti na bazi hartija Drugo odabrano osiguranje Deoničke participacije Korporativni finansijski konsalting Usluge bankarske korespondencije: Devizne savetodavne usluge Kreditne usluge Zlato i druge trgovačke robe Usluge oko vrednosnih papira Poreska zaštita Usluge poverenja (‘trust’)Prodaja aktive Međunarodne uslugeLizing korisnika koji ima elemente Usluge plaćanja

330 Joseph F. Sinkey, Jr.: Regulatory Attitudes toward Risk, u knjizi: Handbook for Banking Strategy, Edited by: Richard C. Aspinwall and Robert A. Eisenbeis, John Wiley & Sons, New York, 1985. godine, str. 358.

400 BANKE I RIZICI


nepredviđenih zahteva i Druge bankarske uslugefinansijskih usluga: Usluge izvoznih trgovačkih kompanija: Oporezivanje lizinga Izvoznouvozne usluge Iznajmljivanje brokera ili ambalaže Usluge osiguranja

Najvažnija forma portfolio rizika vanbilansnih aktivnosti je kreditni rizik. Neizvršenje garantovanih obaveza od strane komitenata banke znači da ih banka putem kredita supstituiše odnosno izvršava u celini umesto komitenata. Isto tako, vanbilansne aktivnosti mogu kreirati rizik kamatne stope s obzirom na prekoračenja dospeća i leveridž rizik s obzirom na predimenzionirane i “rastegnute” aktivnosti (na primer: kreditne obaveze). Respektujući rizik isporuke, glavnu pažnju treba posvetiti području rizika operativne efikasnosti. Primer vrsta operativnih rizika sa posledicama i odgovarajućim procedurama smanjenja dajemo u pregledu br. 14-3.

Pregled br. 14-3: Procedure za smanjenje rizikaRizik Posledice Procedure smanjenja 1. Prevara - finansijski gubitak

- rast premije osiguranja- gubitak reputacije

- podela nadležnosti- nadzor i odobrenja- kontrola kompjuterskih sistema

2. Propust da se evidentira operacija

- netačno knjigovodstvo- neizvršenje operacija- finansijski gubitak- neevidentirani rizik

- vođenje ažurnog knjigovodstva- ažuriranje konfirmacije partnera

3. Neizvršenje operacije

- zatezna kamata- gubitak reputacije

- vođenje dnevnika saldiranih operacija

4. Izvršenje operacije sa pogrešnim komitentom

- kamatni trošak- trošak povraćaja sredstava- mogući gubitak sredstava- gubitak reputacije

- konfirmacija izvršenja od strane partnera

5. Propust da se naplate dospeli iznosi

- finansijski gubitak - ažuriranje sopstvenog računa

6. Greške u kompjuterskom sistemu

- gubitak knjigovodstvene informacije- nemogućnost izvršenja

- kontrola kompjuterskih podataka- upotreba drugih sredstava podrške

BANKE I RIZICI 401


To znači da treba poći od toga da li banka ima odgovarajuće kadrove, organizacionu strukturu i kontrolu da na odgovarajući način upravlja svim svojim poslovima, pa i poslovima vanbilansnih aktivnosti.331 Time se ulazi u jedno šire područje operativnih rizika koje je vezano za ukupno poslovanje banke, dakle kako za poslovne operacije u okviru bilansa, tako i za vanbilansne operacije.

14.2.2. Rizik neispunjenja ‘punih’ obaveza U slučaju da dužnik za koga je banka garantovala izvršenje obaveze ne izmiri tu obavezu u celini i na vreme, banka kao garant mora da izvrši garantovanu obavezu umesto dužnika. Znači da obim rizika za banku predstavlja pun iznos preuzete obaveze. Ove ‘pune’ obaveze u vanbilansnim operacijam su izuzetno značajne za banku i banka se prilikom ulaska u ove obaveze, mora pridržavati metodologije, postupaka i tehnika ocene kreditne sposobnosti tražioca garancije kao da se radi o zahtevu za kratkoročni, srednjoročni ili pak dugoročni kredit.

Mada je to tako, u praksi većeg dela naših banka lakše se odobravaju garancije nego što se odobravaju krediti. Osnovni razlog takvog ponašanja je u činjenici da odobravanje garancije ne iziskuje i raspoloživ novac, koji je neophodan kad se odobrava kredit. Pored toga, izdavanje garancije se obično vezuje za trenutno pozitivno poslovanje tražioca garancije i ređe se polazi od neke procene da će se to poslovanje pogoršati u budućnosti. Obično se polazi od toga da će tražilac garancije rešiti neke probleme dobijanjem garancije, čime će se njegovo poslovanje popraviti u budućnosti.

Ipak, ovako ne rade sve banke. Banke koje imaju razvijeno kreditno poslovanje i konsekventno primenjuju savremenu metodologiju, tehniku i postupke kod odobravanja kredita u većoj meri respektuju ovaj mehanizam i kod odobravanja garancija. Međutim, najveći problemi nastaju upravo kod odobravanja garancija kod zaduživanja komitenata u inostranstvu. Posebno su rizični poslovi garancija kod izvođenja investicionih radova u inostranstvu, gde banka objektivno ima slabiji uvid u poslovanje jedinica lociranih u inostranstvu. Ne mali broj primera iz prakse naših banaka pokazuje da su se baš na ovakvoj vrsti poslova desili određeni propusti i slabosti, koje su kasnije u određenim momentima eskalirale u velike gubitke.

Naročito su vredne pažnje garancije koje se daju za dobro izvršenje posla i to posebno kad su u pitanju radovi komitenata banke u inostranstvu. Na izvršenje ovih poslova može uticati veliki broj faktora čije dejstvo u budućnosti treba pažljivo proceniti. Posebno su opasni politički rizici odnosno rizik zemlje (‘country risk’) i rizik suvereniteta (‘sovereign risk’), čije smo dejstvo ranije opisali, a koje je u momentu odobravanja i izdavanja garancije teško predvideti.

331 Peat Marwick McLintoc, Banking in the UK, London, 1988. godine, str. 145, preuzeto iz: Rizici u bankarskom poslovanju, redaktor: dr Branko Vasiljecić, FOKUS, Beograd, 1990. godine, str. 118-119.

402 BANKE I RIZICI


14.2.3. Rizik neispunjenja ‘delimičnih’ obaveza Za razliku od preuzimanja odgovornosti za izvršenje obaveza u ‘punom’ iznosu, što je bilo predmet prethodnog razmatranja, preuzimanje rizika za izvršenje ‘delimičnih’ obaveza banke, ogleda se u odgovornosti banke za jedan deo iznosa na kome mogu nastati negativne razlike ili gubici za banku. To su pre svega poslovi koje banka radi u svoje ime, a za račun svojih komitenata odnosno nalogodavaca. Najčešći poslovi su u domenu deviznog poslovanja, gde se pojavljuju valutni i kamatni svopovi, valutne opcije, valutni fjučersi i terminski ugovori.

Te poslove smo detaljno već obradili u okviru materije rizika kamatne stope i rizika deviznog kursa. Napominjemo da se radi o tome da banka može u ovim poslovima preuzeti rizik za ‘deo’ očekivanih promena kamatne stope ili pak promena deviznog kursa, što može uticati na umanjenje određene očekivane dobiti banke ili pak da ta razlika bude negativna i banka na tom poslu umesto dobiti ostvari gubitak. Veličina tih gubitaka nije takva da bi mogla ugroziti poslovanje banke, mada može, u slučajevima većeg obima ovih poslova, znatno uticati na ukupan prihod i profitabilnost banke.

Međutim, imajući u vidu mogućnosti relativizacije ovih rizika, banka može, kako smo već ranije videli, izvršiti i određene aktivnosti u cilju pokrivanja ovih rizika, zaštite od nastajanja rizika ili pak preduzimanja aktivnosti u cilju eliminisanja ovih rizika u celini.

14.3. ZAŠTITA OD RIZIKA VANBILANSNIH AKTIVNOSTI

14.3.1. Precizne i jasne poslovne procedure Zaštita od nastajanja rizika vanbilansnih aktivnosti naročito je važna u međunarodnoj aktivnosti poslovnih banaka zbog složenosti poslova i procedura koje je neophodno poznavati i primenjivati. Zato zaštita od rizika vanbilansnih aktivnosti podrazumeva tri nivoa definisanih poslovnih procedura:

(1) interne procedure u okviru same banke, (2) eksterne procedure odnosno propisi u okviru jedne nacionalne zajednice odnosno

države, unije, regiona, (3) globalne procedure na međunarodnom odnosno svetskom nivou, gde postoje

određena pravila odnosno procedure prihvaćene od strane država i banaka učesnica u međunarodnim plaćanjima.

BANKE I RIZICI 403


(1) Proces kupovine i prodaje deviza i međunarodnog plaćanja obavljaju banke. Međutim, većina komercijalnih banaka traži devize, kao jednu od usluga koje one obezbeđuju za svoje komitente i klijente, ali se ova usluga ne odnosi na njen centralni proizvodnouslužni miks. Banke obično učestvuju u maloprodajnom delu ovog tržišta i traže od korenspondentskih banaka u glavnim finansijskim centrima da izvrše njihove naloge. Banke koje su ovlašćene da trguju novcem na kontinuiranoj bazi (market makers) su učesnice na interbankarskom tržištu deviza i održavaju kontinuitet pozicije na ovom tržištu. Poslovanje devizama je visokorizičan posao, kako zbog prirode ovog posla tako i zbog načina trgovanja devizama. Naime, visokoobučeni dileri imaju više slobode u proceni situacije u momentu zaključivanja posla nego što to imaju zaposleni u banci na drugim poslovima koji su takođe rizični (odobravanje kredita privredi, odobravanje kredita stanovništvu i drugi poslovi). Zbog ove ‘ekstra’ slobode banka na ove poslove obično usmerava manji ili veći stepen efektivne interne kontrole i provere obavljenog kvaliteta posla.

Međutim, ima načina da se dilerima obezbedi dovoljno slobode u obavljanju poslova, koja im je po prirodi posla potrebna da bi radili efikasnije i efektivnije i bez interne kontrole i provere. Međutim, ovakav način rada zahteva:332

(1) stroga i precizna ovlašćenja dilerskog personala, (2) jasnu politiku, proceduru, praksu i standarde za dilersko poslovanje, (3) efektivan i efikasan kompjuterski sistem kontrole ako se operacije obavljaju bez

papira ili veću kontrolu u uslovima nekompjuterizovanog sistema, (4) iznenadne provere i revizije poruka dilera koji su subjekti kontrole i revizije, (5) zaposleni u internoj reviziji moraju da razumeju sve aspekte trgovine devizama.

Pretpostavka za ovakav način interne kontrole je da postoji diler u timu interne službe za kontriolu i reviziju (auditing). On treba ne samo da je dobar u reviziji trgovanja devizama, već treba da učestvuje i u obučavanju drugih iz funkcije interne kontrole i revizije (auditing-a). Naime, sasvim je jasno i to treba upamtiti: svaki spot ili forward nosi sa sobom potencijalni rizik. Zbog toga efektivno upravljanje rizikom mora prožimati svaki posao i operaciju trgovine devizama.

(2) Zakonska regulativa, odluke vlade i uputstva centralne banke predstavlaju ključne eksterne propise i procedure u okviru jedne nacionalne zajednice. Ove procedure predstavljaju regulisane rizike odnosno ograničavajuće i usmeravajuće faktore obavljanja pojedinih vrsta bankarskih poslova, a posebno svih poslova u međunarodnim ekonomskim odnosima. Na svim ovim nivoima procedura kod banke mogu nastati određeni propusti, koji pored izloženosti banke riziku koji može banku

332 William T. Thornhill: Risk Management for Financial Institution, Applying Cost-Effective Controls and Procedures, Bankers Publishing Company, Rolling Meadows, Illinois, 1990. godine, str. 138.

404 BANKE I RIZICI


dovesti do bankrota mogu dovesti i do drugih negativnih posledica po poslovanje banke i po osnovu lične odgovornosti (zabrane poslovanja, novčane kazne za banku kao instituciju i za pojedince kao izvršioce).

Izloženost banke riziku usled nepoštivanja određenih zakonskih i drugih procedura, poznatog su kod nas kao ‘korisne malverzacije’ može se manifestovati na razne načine, kao što je izbegavanje plaćanja poreza i doprinosa u celini ili delimično sastavljanjem pogrešnih obračuna, korišćenje sredstava u nenamenske svrhe, sticanje prihoda mimo zakonom i propisima utvrđenih načina itd., predstavljaju regulisane rizike, koji mogu dovesti banku do ozbiljnih posledica. Odgovornost za ove regulisane rizike je precizno izvedena pozitivnim zakonskim propisima.

Međutim, pored regulisanih rizika, u savremnim dinamičnim promenama nastaju nove okolnosti u okviru kojih nastaje prostor za sasvim nove i neregulisane rizike koji mogu uticati na poslovanje banke i ostvarivanje njene uspešnosti. Tako, kritični informacioni gap oko rizika kamatne stope, rizika deviznog kursa i rizika koji su usko vezani sa vanbilansnim operacijama može biti jedan od razloga nastajanja gubitaka na vanbilansnim operacijama. Efikasno organizovan menadžment informacioni sistem banke može biti od velike pomoći za relativiziranje rizika informacionog gap-a.

(3) Nema sumnje da je poslovanje sa inostranstvom mnogo složenije u odnosu na poslovanje u zemlji. Ovo podjednako važi i za preduzeća i za banke. Pripema, izvršenje i likvidacija svakog posla u međunarodnoj razmeni podrazumeva kvalitativan pristup. Pri tome treba imati u vidu da dobro obavljena faza pripreme olakšava narednu fazu izvršenja, a dobro izvršenje posla je pretpostavka za uspešno okončanje ili likvidaciju posla. U cilju olakšanja obavljanja poslova i sigurnosti međunarodne razmene, izvršena je unifikacija i standardizovanje postupaka, procesa i dokumenata koji prate robne i finansijske tokove.

Prva rešenja u tom pravcu nastala su upravo između banaka još 1933. godine u vidu Jednoobraznih pravila i običaja za dokumentarne akreditive, koja su dopunjavana nekoliko puta.333) Ovim je u znatnoj meri olakšan način plaćanja i smanjen rizik naplate isporučene robe. Dosta kasnije, tek 1958. godine, donesena su i Jednoobrazna

333 Jednoobrazna pravila i običaji za dokumentarne akreditive (‘Uniform Customs and Practice for Documentary Credits’) sačinjena su od strane eksperata Međunarodne trgovinske komore u Parizu (“MTK”). Menjana su i dopunjavana nekoliko puta: 1951, 1962, 1974 i 1983. godine. Vidi detaljnije o tome: Publikacija MTK br. 400 Jednoobrazna pravila i običaji za dokumentarne akreditive, Nacionalni odbor SFRJ MTK u Beogradu i Jugoslavijapublik, Boegrad, 1984. godine.

BANKE I RIZICI 405


pravila za inkaso komercijalnih papira.334 Ova pravila su na neki način omogućila primenu nekih principa i običaja koji važe za poslovanje putem dokumentarnih akreditiva. Njihovom primenom znatno se poboljšava sigurnost plaćanja i tako smanjuje rizik naplate isporučene robe.

Međutim, prihvatanje Jednoobraznih pravila i običaja za dokumentarne akreditive među bankama nije bilo dovoljno za uspešno i efikasno obavljanje međunarodne razmene i međunarodnih plaćanja. Banke, iako važne u tom procesu, ipak su samo jedan od više učesnika. Glavni problem je trebalo rešiti na liniji prodavac - kupac. Ovaj problem je znatno olakšan donošenjem Pravila za tumačenje trgovačkih termina, poznatijih pod skraćenim nazivom INCOTERMS.335 Pravila se sastoje od devet odnosno jedanaest klauzula o obavezama kupca i prodavca i, što je najvažnije, o momentu prelaska rizika sa prodavca na kupca. Ova Pravila predstavljaju veliku pomoć i olakšanje za efikasnije i sigurnije obavljanje poslova međunarodne kupoprodaje i naplate isporučene robe.

14.3.2. Visina, ugovaranje i naplata provizije Obavljanje poslova vanbilansnih aktivnosti znači za banku nekoliko važnih elemenata: (1) izvor dodatnih prihoda, (2) sticanje konkurentskih prednosti, (3) zadovoljavanje potreba i zahteva komitenata i klijenata. Povećanje dodatnih prihoda podrazumeva da banka za ove poslove određuje visinu provizije ili naknade za svaki obavljeni posao. Ugovorena provizija se naplaćuje unapred, istovremeno sa izvršenom uslugom ili po izvršenoj usluzi. Kad su u pitanju garancije, provizija se obračunava u procentima ili promilima od vrednosti izdate garancije i obično se naplaćuje kvartalno. Međutim, za pojedine usluge, kao što je otvaranje akreditiva i honorisanje dokumenata, banka naplaćuje određene fiksne iznose naknade ili provizije.

334 Jednoobrazna pravila za inkaso komercijalnih papira (‘Uniform Rules for the Collection of the Commercial Papers’) donesena su 1958. godine od strane Međunarodne trgovinske komore u Parizu (“MTK”). Međutim, njihova primena je obustavljena jula 1963. godine, da bi bila donesena nova 1967. godine u Montrealu. Jugoslavija primenjuje oba ova dokumenta. U njima su jasno razgraničeni mnogi detalji među poslovnim partnerima i bankama u vršenju spoljnotrgovinskog prometa. Vidi detaljnije: Ratko Filipović: Međunarodna poslovna pravila i običaji, četvrto dopunjeno i izmenjeno izdanje, Privredni pregled, Beograd, 1972. godine, str. 133-138.335 Pravila za tumačenje trgovačkih termina odnosno INCOTERMS je skraćenica od orginalnog naziva “International Rules for the Interpretation of Trade Terms”. Prva Pravila su doneta 1936. godine od strane Međunarodne trgovinske komore u Parizu (“MTK”). Do sada su dopunjavana dva puta: 1953. godine na kongresu MTK opdržanom u Beču, kad su zamenjena Pravila donesena 1936. godine, i 1967. godine na kongresu MTK održanom u Montrealu, kad su uvojena dva nova termina. Vidi detaljnije: Mr Budimir Stakić: Priručnik za spoljnotrgovinsko poslovanje, Stručna knjiga, Beograd, 1986. godine, str. 140-166.

406 BANKE I RIZICI


Prilikom određivanja visine naknade i provizije, banka ima u vidu gornju i donju granicu njihove visine. Gornju granicu određuje tržište odnosno visina naknade i provizije treba da je konkurentna u odnosu na druge banke, kako bi banka zadržala svog komitenta i on preko nje obavio svoj posao. Donja granica je određena minimalnom profitabilnošću banke, tako da naplatom određene naknade i provizije banka ne ostvari gubitak na tom poslu ili grupi poslova. U zavisnosti od toga u kojoj meri banka respektuje ‘prostor’ između ove donje i gornje granice, može biti manje ili više izložena određenim rizicima: bilo da zbog prevelike cene izgubi posao, bilo da zbog preniske cene ostvari gubitak na tom poslu. U krajnjoj liniji konsekvence i jednog i drugog ponašanja su iste: banka će ostvariti gubitak bilo da ne dobije posao bilo da ga dobije uz prenisku cenu.

Međutim, proces ugovaranja provizije i naknade za veće poslove, kao što su poslovi većih garancija ili većih akreditiva, podrazumeva blagovremenu pripremu određenih podataka i procenu eventualnih gubitaka odnosno rizika koji se mogu dogoditi u bližoj a naročito u daljoj budućnosti. Kalkulacije u ovim poslovima moraju računati da se, pored realnih operativnih troškova koje banka ima i koje će imati u vezi sa preuzetom obavezom, može dogoditi i pojava nepredviđenih okolnosti koje mogu izazvati gubitke većih razmera na tim poslovima (na primer: aktiviranje garancije), što znači da visina cene provizija i naknada, mora da sadrži i pokriće dela eventualnih gubitaka po tom osnovu. Problem je u proceni sa kojom verovatnoćom rizika treba ući u kalkulaciju, imajući u vidu da praksa banaka pokazuje da su preuzete obaveze u vanbilansnim aktivnostima potencijalne i da u celini nisu stvarne.

14.3.3. Pokrivanje rizika iz dobiti I pored nastojanja, da banka svojom upravljačkom procedurom minimizira izloženost svog poslovanja svim vrstama rizika, teško je, pa čak i nemoguće, da se to obezbedi samo na jedan način. Banke zato koriste više načina kojima se može izloženost riziku izbeći ili svesti na minimum, a ako rizik ipak nastane, da se bezbolno za banku pokrije. Upravo ovaj poslednji način relativizacije rizika, tj. pokrivanje nastalih rizika iz dobiti, zaslužuje posebnu pažnju.

Naime, ranije smo naveli gornju i donju granicu, koje čine prostor za formiranje cene pojedinih bankarskih usluga na tržištu. U okviru tih graničnih vrednosti formira se veća ili manja stopa dobiti za pojedine vanbilansne operacije. Prema iskustvu američkih banaka, mogući su različiti pristupi. Tako američka banka Manufacturers Hanover Trust određuje posebne faktore rizika za svakog dužnika, polazeći od vrste vanbilansne operacije, njenog roka dospeća i položaja delatnosti u kojoj dužnik posluje. Inače, ovaj metod je poznat pod imanom analiza odnosa rizika i dobiti (‘risk - return analysis’). Praksa druge američke banke Bankers Trust pokazuje da se u cilju

BANKE I RIZICI 407


pokrića rizika vanbilansnih aktivnosti radi nešto drugačije. Naime, za svaku vrstu vanbilansne aktivnosti primenjuje se poseban faktor rizika, a zatim se isti faktor rizika primenjuje i na sumu ukupnog kapitala koji se plasira u datu vrstu operacija.336

Pokrivanje rizika iz dobiti podrazumeva da se u okviru određene vrste odnosno grupe vanbilansnih operacija ostvari dobit, koja će moći neutralisati određene gubitke na pojedinim stavkama u okviru grupe operacija. Time se iz ostvarene dobiti na drugim vanbilansnim operacijama u okviru iste grupe ili vrste poslova pokriva gubitak ostvaren na pojedinačnim vanbilansnim operacijama.

14.4. KONVERZIJA RIZIKA VANBILANSNIH AKTIVNOSTI

14.4.1. Potreba konverzije rizika vanbilansnih operacija Sama činjenica da postoje određeni potencijalni ili stvarni rizici u obavljanju vanbilansnih aktivnosti zahteva njihovu valorizaciju odnosno konvertovanje na nivo kreditnih rizika i tako ih ‘uključi’ u ukupno vrednovanje rizika u bilansu banke. Istakli smo da banke uglavnom iz dva razloga povećavaju obim vanbilansnih aktivnosti (povećanje prihoda i ‘izbegavanje’ povećanja kapitala), što ukazuje da kod procene rizika bilansnih pozicija treba uključiti i rizik vanbilansnih aktivnosti u ukupnu procenu rizika, da bi se dobila realnija slika rizične aktive banke. Činjenica je da je poslovno iskustvo u proceni i merenju rizika vanbilansnih aktivnosti dosta skromno, ne samo kod naših banaka već i inostranih.

Radi zaštite nivoa solventnosti banke odnosno poštivanja minimalnog standarda kapitala (ranije 4 %, a sada 8 %), potrebno je uzeti u obzir sve vanbilansne aktivnosti i nivo rizičnosti pojedinih vanbilansnih operacija. Faktori konverzije vanbilansnih operacija su različiti za pojedine vrste vanbilansnih aktivnosti i zasnivaju se na verovatnoći gubitaka na tim poslovima. Konverzioni faktori rizika vanbilansnih operacija se zasnivaju na istim ili sličnim koeficijentima bilansnih operacija i svode se na koeficijente kreditnog rizika. Kreću se u rasponu od 0 % do 100 % što zavisi od vrste vanbilansne operacije.

Prilikom razmatranja rizika solventnosti banke, obrađeni su i problem rizične aktive banke i problem faktora konverzije rizika vanbilansnih operacija te njihovo integrisanje u ukupni rizik banke. Radi uvida u celinu problema rizika vanbilansnih aktivnosti ovde ćemo još jednom navesti faktore konverzije za stavke vanbilansnih operacija. Napominjemo da su moguća dva metoda merenja rizika po ugovorima o kamatnim stopama i deviznim kursevima: (1) valorizovanje prema tržištu ili tekuća izloženost i (2) va;lorizovanje po osnovu originalne izloženosti svakog ugovora. Navedimo vrste ugovora na koje se primenjuju pomenute metode:337

336 Vidi detaljnije: Rizici u bankarskom poslovanju, redaktor: dr Branko Vasiljević, FOKUS, Beograd, 1990. godine, str. 57.

337 European Banker od 20. februara 1990. godine.

408 BANKE I RIZICI


ugovori o kamatnim stopama, svopovi kamatne stope u jednoj valuti, osnovni svopovi, terminski sporazumi o kamatnoj stopi, kamatni ročni ugovori (‘futures’), otkup opcija za kamatne stope, drugi ugovori slične prirode, devizni ugovori, svopovi kamatnih stopa raznih valuta, terminski devizni ugovori, devizni ročni ugovori (‘futures’), otkup deviznih opcija, i drugi ugovori slične prirode.

Po metodi tekuće izloženosti, pri izračunavanju kreditnog ekvivalentnog iznosa vanbilansnih kamatnih i deviznih instrumenata banka mora sumirati:338) ukupne troškove zamene svih svojih ugovora sa pozitivnom vrednošću (dobijene

metodom valorizovanja prema tržištu), i iznos potencijalne buduće kreditne izloženosti izračunate na bazi ukupnog iznosa

glavnice u svojim knjigama, razvrstano po preostaloj ročnosti (pregled br. 14-4):

Pregled br. 14-4: Izloženost riziku po ročnostiPreostala ročnost Ugovori o kamatnim

stopamaUgovori o deviznim

kursevimaDo godinu dana 0,0 % 1,0 %Godina dana i preko 0,5 % 5,0 %

Faktori konverzije i ‘dodaci’ po metodu tekuće izloženosti smatraju se privremenim i mogu biti izmenjeni kao rezultat kretanja kamatnih stopa i kurseva u uslovima nestabilnosti.

Po osnovu korišćenja metode originalne izloženosti svakog ugovora, do ekvivalentnog kreditnog iznosa banka dolazi primenom jednog od sledeća dva niza konverzionih faktora na pretpostavljene iznose glavnice svakog instrumenta prema prirodi instrumenta i njegovoj ročnosti (pregled br. 14-5):

338 Committee on Banking Regulations and Supervisory Practices u Bazelu, materijal iz 1987. godine

BANKE I RIZICI 409


Pregled br. 14-5: Konverzioni faktori Ročnost Ugovori o kamatnim

stopamaUgovori o deviznim

kursevimaDo jedne godine 0,5 % 2,0 %Jedna godina do dve godine 1,0 % 5,0 % (2%+3%)Za svaku godinu preko toga 1,0 % 3,0 %

14.4.2. Faktori konverzije rizika vanbilansih pozicija Konverzioni faktori rizika vanbilansnih operacija banke dati su u pregledu 14-6. 339

Pregled 14-6: Kreditni konverzioni faktori vanbilansnih aktivnostiPOSLOVNA AKTIVNOST BANKE I KONVERZIONI FAKTORI

a) Konverzioni faktor 100 procenata1. Direktne supstitucije kredita (opšte garancije zaduženosti uključujući ‘standby’

akreditive za servisiranje kredita kao finansijske garancije za kredite i hartije).2. Sticanje participacije rizika u bankarskim akceptima i participacijama u direktnim

kreditnim supstitucijama (na primer: ‘standby’ akreditivi). 3. Ugovori o prodaji i ponovnoj kupovini i prodaji aktive sa regresom, ako već nije

uključena u bilans. 4. Terminski ugovori (tj. ugovorne obaveze) za kupovinu aktive uključujući i

finansijske obaveze sa izvesnim opadanjem (‘drawdown’).b) Konverzioni faktor 50 procenata1. Transakcije povezane sa neizvesnošću (garancije za učešće na licitacijama, za

dobro izvršenje posla, varanti i ‘standby’ akreditivi za parcijalne transakcije).2. Nekorišćene finansijske obaveze sa originalnim rokom dospeća preko jedne

godine uključujući garantovane finansijske obaveze i komercijalne kreditne linije.3. Mehanizmi garantovanja revolving finansijskih obaveza (RUF-‘revolving

underwriting facilities’) i mehanizmi garantovanja kratkoročnih obaveza preko emisije kratkoročnih hartija od vrednosti (NIF-‘note issuance facilities’).

c) Konverzioni faktor 20 procenata1. Komercijalni akreditivi d) Konverzioni faktor 0 procenata1.Nekorišćene finansijske obaveze, koje imaju orginalno dospeće od jedne godine ili manje i koje su bezuslovno poništive u bilo koje vreme.

339 Joseph F. Sinkey, Jr.: Commercial Bank Financial Management in the Financial Services Industry, Third Edition, MacMillan Puublishing Company, New York, 1989. godine, str. 638. Slične opise faktora konverzije naveli su: Dr Branko Vasiljević: Novi međunarodni standard solventnosti, Jugoslavensko bankarstvo br.2, Beograd, februar 1989. godine, str. 19-21, i Dragiša Vuković: Komitet za bankarske propise i kontrolu Međunarodna saglasnost o obimu kapitala i standardima za kapital, Jugoslavensko bankarstvo br. 9, Udruženje banaka Jugoslavije, Beograd, 1990. godine, str. 50.

410 BANKE I RIZICI


BANKE I RIZICI 411

K L J U Č N E R E Č I

412 BANKE I RIZICI

Ključne reči

ADEKVATNOST KAPITALA (Kapital Adequacy): Nivo kapitala koji omogućava banci da apsorbuje (kreditne) gubitke i omogućava adekvatna sredstva za održavanje poslovanja banke. AKCIJSKI KAPITAL (Equity Capital): Kapital obezbeđen od akcionara, koji ima tri funkcije: zaštitu kreditora i depozitara, bazu za regulaciju i sredstva za redovno poslovanje. AKREDITIV (Letter of Credit): Garancija plaćanja izvozniku od strane banke, kad se ispune odgovarajući ugovoreni uslovi.AKTIVA BILANSA BANKE (Asset of Bank Balance Sheet): Leva strana bilansa banke, koja predstavlja imovinu banke u raznim oblicima izraženu u novcu.BANKA (Bank): Samostalna profitno orijentisana depozitno-kreditna finansijska institucija, koja posluje u okviru sistema centralne banke.BANKARSKI PORTFOLIO (Bank Portfolio): Homogeni deo aktive ili pasive banke u okviru kojeg se mogu planirati i pratiti profit, bankarski rizici i njima upravljati.BANKARSKI RESURSI: Desna strana bilansa, pasiva ili obaveze banke (bez akcijskog kapitala) izražene kao depoziti i uzeti krediti.BANKE VISOKIH PERFORMANSI (High Performance Banks): Banke koje imaju znatno veće tj. nadprosečnu stope prinosa na aktivu ili akcijski kapital nego druge banke u ‘peer’ grupi.BILANS BANKE (Bank Balance Sheet): Finansijski izveštaj odnosno pregled stanja aktive (sredstva) banke i izvore finansiranja (obavezae) sa kapitalom banke za određeni period i na određeni dan.BILANSNI PORTFOLIO RIZICI BANKE (Bank Balance Sheet Portfolio Risks): Poslovni rizici vezani za pojedine delove aktive banke, kao što su kreditni portfolio i investicioni portfolio. Najčešći su: kreditni rizik, rizik kamatne stope, rizik isporuke i rizik revizije.BONITET BANKE (Bank Solvency): Sposobnost banke da odgovara svojim obavezama i da profitabilno posluje.BONITET HARTIJE OD VREDNOSTI (Solvency of Security): Mogućnost naplate hartija o roku dospeća od emitenta. DEBITNA KARTICA (Debit Card): Kupovina debitnom karticom podrazumeva istovremeno zaduženje računa njenog imaoca.DEPOZITI PO VI\ENJU (Demand Deposit): Depoziti koji su isplativi na zahtev.DEPOZITI OROČENI (Time Deposits): Depoziti čija isplata mora da bude najavljena.DEREGULACIJA BANKARSKOG POSLOVANJA (Deregulation of Banking Business): Proces popuštanja, smanjenja ili eliminisanja propisanih ograničenja.DEVIZNI KURS (Exchange Rate): Cena strane valute izražena u domaćoj valuti.DEVIZNO TRŽIŠTE (Exchange Currency Market): Tržište gde se prodaju i kupuju devize; može da bude zatvoreno i otvoreno.

BANKE I RIZICI 413

Ključne reči

DIREKTNO KREDITIRANJE (Direct Credit): Kreditiranje koje uključuje samo kreditora i korisnika kredita, tj. ostvaruje se bez brokera ili posrednika.DISKRIMINACIONA ANALIZA (Discriminatory Analysis): Korišćenje ključnih koeficijenata ili specifičnih kombinacija koeficijenata za izvršenje finansijske analize.EFEKTIVNOST POSLOVANJA BANKE (Effectivity of Bank Business): Okrenutost banke ka spoljnim faktorima i ostvarivanje rezultata na tržištu (profita).EFIKASNOST POSLOVANJA BANKE (Efficiency of Bank Business): Okrenutost banke ka internim faktorima poslovanja, na racionalno poslovanje (smanjenje troškova).EKONOMIČNOST POSLOVANJA BANKE (Good Mangement of Bank): Poslovni napori banke u cilju minimiziranja troškova na jedinicu prihoda ili maksimiziranja prihoda na jedinicu troškova.EKONOMIJA OBIMA (Economic of Scale): Redukcija prosečnih troškova u dugom vremenskom periodu kao rezultat porasta obima. MULTIPLIKATOR AKCIJSKOG KAPITALA (Equity Multiplier-EM): Pokazuje odnos ukupne aktive prema ukupnom deoničkom kapitalu.EMITOVANJE HARTIJA OD VREDNOSTI (Issue of Securities): Najčešće se emituju akcije i obveznice. Vrše ih emitenti (država, preduzeće, banka, fond) u cilju javne prodaje i prikupljanja novčanih sredstava za poslovne poduhvate.FAKTORI ANALIZE I OCENE KREDITNE SPOSOBNOSTI ZAJMOTRAŽIOCA (Factors of Creditworthiness): To su: karakter (caracter), kapital (capital), kapacitet (capacity), zaloga (colateral) i tržišni uslovi (conditions). Poznati su pod izrazom ‘five Cs’.FAKTORING (Factoring): Avans kredita pri čemu jedna strana kupuje potraživanja od druge strane uz diskont, bez preuzimanja rizika naplate kredita.FDIC (Federal Deposit Insureance Corporation): Federalna korporacija za osiguranje depozita, osnovana 1933. Od 1981.godine osigurana suma po jednoj štednoj partiji kod jedne banke je $ 100.000.FINANSIJSKE INOVACIJE (Financial Inovations): Izmene ili novi način obavljanja posla – novih proizvoda ili uluga – koji su implementirani da bi prevazišli limite (najčešće regulatorna ograničenja).FINANSIJSKI LEVERIDŽ (Financial Leverage): Iznos duga korišćen za finansiranje aktive banke.FINANSIJSKI PLASMANI BANKE (Bank Financial Investment): To je zbir svih oblika plasmana u aktivi bilansa banke.FINANSIJSKI POTENCIJAL BANKE (Bank Financial Potential): To je zbir svih izvora sredstava koje banka usmerava u različite vrste plasmana. FINANSIJSKI RIZIK (Financial Risk): Rizik nemogućnosti da se ispune obaveze prema dugu. Rizik koji rezultira iz korišćenja duga.FINANSIJSKO TRŽIŠTE (Financial Market): Mehanizam za efektivnu prodaju i kupovinu finansijske aktive. Njega čine: tržište novca, tržište kapitala i devizno tržište.FJUČERSI (Futures): Kupovina i prodaja ugovora za odloženu isporuku kojom se stupa u jednu organizovanu razmenu.

414 BANKE I RIZICI

Ključne reči

FUNKCIJE BORDA DIREKTORA (Functions Board of Directors): 1. da utvrđuje opšte ciljeve i politiku banke za ostvarivanje ciljeva; 2. da vrši izbor sposobnih ljudi; 3. da daje savete menadžment timu; 4. da ohrabruje druge da štite banku; 5. da imenuje ljude iz obezbeđenja; 6. da formira odgovarajuće komitete i prati odgovornost komiteta; i 7. da vrši monitoring performansi banke i zaposlenih u nezadovoljstvu politikama i svim regulatornim zahtevima. GAP SREDSTAVA (Gap of Assets): Razlika između aktive po varijabilnim kamatnim stopama i pasive po varijabilnim kamatnim stopama. GLOBALIZACIJA FINANSIJSKIH TRŽIŠTA (Globalization of Financial Markets): Podrazumeva rast i jačanje poslovne aktivnosti domaćih banaka sa bankama u svetu.HEDŽER (Hedger): Onaj ko koristi tržišta fjučersa da zaštiti sebe od gubitaka kao posledice kretanja kamatne stopa.HEDŽING (Hedging): Delovanje na tržišnu poziciju fjučersa suprotno postojećoj poziciji na tržištu gotovine tako da se minimizira rizik finansijskih gubitaka od nepovoljne promene cene: kupovina ili prodaja fjučersa kao privremenog supstituta za gotovinsku transakciju koja će se desiti kasnije.IMIDŽ BANKE (Bank Image): Percepcija banke od strane lokalnih građana.INDUSTRIJA FINANSIJSKIH USLUGA (Financial Service Industry): Tradicionalni finansijski posrednici i sektori i afilijacije nefinansijskih firmi, koje obezbeđuju finansijske usluge kao što su krediti, prihvatanje depozita, transfer sredstava.INFLATORNA OČEKIVANJA (Inflatory Expectation): Anticipirana stopa promena u cenama. Ona se reflektuje na nominalnu kamatnu stopu koja uverava investitore u specifičnu realnu kamatnu stopu.INSTRUMENTI FINANSIJSKOG TRŽIŠTA (Financial Market Instruments): Ima dve vrste instrumenata: kratkoročne finansijske instrumente (novac i hartije od vrednosti do jedne godine – komercijalni papiri, depozitni certifikati, bankarski akcepti) i dugoročne finansijske instrumente (dugoročne hartije od vrednosti preko jedne godine – akcije, obveznice, založnice).INVESTICONA BANKA (Investment Bank): Banka koja priprema emisiju, kupuje i distribuira (prodaje) nove hartije od vrednosti.IZLOŽENOST RIZIKU DEVIZNOG KURSA (Foreign Currency Risk Exposure): To je izloženost banke rizicima promene deviznih kurseva. Postoje tri vrste izloženosti riziku deviznog kursa: transakciona, bilansna i ekonomska.KONCEPT ALM (Asset/Liability Mangement Concept): Koordinacija svih bilansnih kategorija u cilju makimiziranja bogatstva deoničara.To je koncept integralnog upravljanja aktivom i pasivom i odnosima aktive i pasive. Obuhvata faktore kamatne stope, dospeća, nivoe rizika, koji utiču na profitabilnost banke tokom vremena. KORPORATIVNA KULTURA (Corporative Culture): Svaka banka, kao samostalni finansijski entitet, ima neka svoja obeležja po kojima je prepoznatljiva među drugim sličnim bankama, čiji se skup naziva korporativnom kulturom.

BANKE I RIZICI 415

Ključne reči

KORPORATIVNA MISIJA (Corporative Mision): To je razlog, svrha ili suština postojanja banke u privrednoj i društvenoj sredini. Jednom kad je definisana, misija banke treba da ostane fokus usmeravanja energije zaposlenih u periodu od deset ili dvadeset godina. Profit i liderstvo su rezultat pravilno orijentisane misije banke.KREDIT (Credit): Potiče od latinske reči credito.To je sporazum ili ugovor kojim se neka vrednost – roba, usluga ili novac – daje u zamenu za obećanje da će se platiti nekog kasnijeg datuma. Ima bankarsko, analitičko i knjigovodstveno značenje.KREDIT SKORING SISTEM (Credit Scoring System): Predviđa kreditnu sposobnost zajmotražioca korišćenjem statističkih metoda (multipla diskriminaciona analiza, bodovni skoring modeli). Kredit skoring sistem predviđa verovatnoću otplate kredita na bazi podataka iz zahteva za kredit i drugih podataka (prihod, broj kreditnih partija, vreme boravka na jednom mestu). KREDITNA KARTICA (Credit Card): Platežna kartica izdata osobi sa zadovoljavajućim kreditnim rejtingom za maloprodajnu kupovinu ili davanje unapred gotovine iz ranije odobrene kreditne linije.KREDITNA LINIJA (Line od Credit): Maksimalni iznos raspoloživog kredita za kreditnu karticu, koji kreditor može da menja u bilo koje vreme, i raspoloživa sredstva zajmotražiocu za određeni period na bazi revolvinga.KREDITNA SPOSOBNOST ZAJMOTRAŽIOCA (Creditworthiness of Borrower): Opšta kvalifikacija za odobravanje kredita zajmotražiocu bazirana na kreditnoj istoriji zajmotražioca, na mišljanju kreditora ili na primeni determinanti kredit skoring metoda, ako se koristi.KREDITNI PORTFOLIO (Loan Portfolio): Deo plasmana sredstava banke putem kredita grupisan po vrsti kredita (komercijalni, stambeni i potrošački), delatnostima, tipu korisnika kredita, roku dospeća, kamatnoj stopi itd. To je najveći i najznačajniji portfolio aktive u komercijalnom bankarstvu.KREDITNI RIZIK (Risk of Credit): Rizik da korisnik kredita neće vratiti kredit prema uslovima u originalnom ugovoru o kreditu. Kreditni rizik je jedan od primarnih rizika u kreditiranju, kao i rizik kamatne stope.KUĆNO BANKARSTVO (Home Banking): Korišćenje kompjuterskih terminala u kući sa pristupom bančinim računima i izvršnim transakcijama.LIKVIDNOST BANKE (Bank Liquidity): Sposobnost banke da izmiruje svoje tekuće finansijske obaveze. Adekvatna likvidnost znači da je banka sposobna da zadovoljava potrebe depozitara za podizanjem novca i potrebe zajmotražilaca za kreditom ili gotovinom. NETO IMOVINA BANKE (Net Asset of Bank): Ukupna aktiva minus ukupne obaveze u pasivi banke (sem akcijskog kapitala).NETO KAMATNA MARGINA (Net Interest Margin): Razlika između prosečno agregirane stope zarade na kreditni ili investicioni portfolio minus prosečna agregirana stopa obaveza i kapitala. NETO PROFITNA STOPA (Net Profit Margin): Merenje neto prihoda generisanog od svake jedinice bruto prihoda.NETO SADAŠNJA VREDNOST (Net Present Value): Suma sadašnje vrednosti svih anticipiranih budućih ulaza minus inicijalni troškovi ili projektovani izdaci.

416 BANKE I RIZICI

Ključne reči

NOMINALNA VREDNOST (Face Value): Odnosi se na nominalni štampani iznos vrednosti na obveznici ili noti. OPTIMALNI PORTFOLIO (Portfolio Optimum): Portfolio koji optimizira ciljeve banke (t.j. maksimizira profit, minimizira troškove kapitala, diversifikuje rizik, doprinosi rastu).OSIGURANI KREDITI (Secured Loans): Krediti koji su obezbeđeni osiguranjem ili kolateralom.PASIVA BILANSA BANKE (Liability of Bank Balance Sheet): Obaveze banke iskazane u bilansu i kapital banke.PIR GRUPA (Peer Group): Uzorak grupe u okviru delatnosti (na primer, industrije finansijskih usluga, komercijalnih banaka) čiji se finansijski izveštaji koriste da kreiraju ‘norme’ standarda za komparaciju racija (koeficijenata).PORTFOLIO MENAŽMENT (Portfolio Management): Upravljanje pojedinim portfolijm banke (kreditima, hartijama od vrednosti) u cilju optimalnog doprinosa profitu banke.PROFITNI CENTAR (Profit Center): Poslovna jedinica banke – glavna filijala, filijala, ekspozitura koja generiše profit kao.posledicu ostvarenih prihoda i rashoda. POVRAT NA AKCIJSKI KAPITAL (Return on Equity-ROE): Neto prihod podeljen sa neto vrednošću izražen u procentima.RACIO ANALIZA (Ratio Analysis): Tehnika za utvrđivanje operativnih karakteristika firme preko razvoja i evaluacije standardizovanih mera performansi.RASKORAK (Spread): Razlika između nuđene i tražene cene. Kod kupovine hartija od vrednosti razlika između plaćene cene emitentu za hartiju od vrednosti i cene po kojoj je ona prodata.REGULACIJA (Regulation): Regulisanje, uređivanje ili ograničavanje određenih poslova banaka raznim vrstama propisa u cilju limitiranja preduzimanja rizika. REREGULACIJA (Reregulation): Uvođenje regulatornih ograničenja dizajniranih da se usmere na specifične programe ili procese primenjene za ‘nadmudrivanje’ prethodne regulacije.REVOLVING KREDIT (Revolving Credit): Aranžman putem koga korisnik kredita može pozajmljivati i otplaćivati prema potrebi tokom specifičnog vremenskog perioda do utvrđenog maksimalnog nivoa pozajmljivanja.RIZIK (Risk): Rizik se definiše kao neizvesnost neke posledice ili događaja. RIZIK KAMATNE STOPE (Interest Rate Risk): Verovatnoća da će rast kamatnih stopa smanjiti vrednost finansijske aktive.RIZIK LIKVIDNOSTI (Liquidity Risk): Rizik da finansijska institucija neće imati adekvatnu gotovinu ili drugu likvidnu aktivu da zadovolji tražnju.RIZIK NESOLVENTNOSTI (Insolvenci Risk): Rizik da će institucija postati insolventna ili da će obaveze prevazići aktivu.

BANKE I RIZICI 417

Ključne reči

SEKJURITIZACIJA (Securitization): To je prepakivanje loših kredita u hartije od vrednosti odnosno proces u kojem provajder visokotroškovnog kredita zamenjuje taj kredit nižetroškovnim institucionalnim investorom na tržištu kapitala. SEKUNDARNE REZERVE (Secundary Reserves): Rezerve koje obezbeđuju zaštitu likvidnosti za prognozirane potrebe u gotovini i za nepredviđene okolnosti. SEKUNDARNI KAPITAL (Secundaru Capital): Isplative povlašćene akcije, subordinatne note i založnice. SEKUNDARNO TRŽIŠTE HARTIJA OD VREDNOSTI (Securities Secundary Market): Tržište koje uključuje prodaju starih (postojećih) hartija od vrednosti od postojećih vlasnika novim vlasnicima.SPOT TRŽIŠTE (Spot Market): Tržište gde je isporuka trenutna i plaćanje trenutno. Spot tržište poznato je i pod nazivom tržište gotovine (cash market). STANDARD ADEKVATNOSTI KAPITALA (Capital Adequacy Standard): Utvrđeni nivo kapitala prema portfolio riziku, korišćen od strane menadžera i personala regulatornih institucija pri određivanju ‘zdravlja’ banke. STENDBAJ AKREDITIV (Standby Letter of Credit): Garancija da će pojedina banka, ako bude potrebno, isplatiti izdavaoca komercijalnih papira po dospeću.STRATEGIJSKE OPCIJE (Strategic Options): Alternativne strategije rasta i opstanka u deregulisanoj sredini. Tipične strategije su: 1) kompanije sa kompletnim uslugama, 2) kompanije sa uslugama niskih troškova sa fokusom na uske proizvodne linije i 3) kompanije sa fokusom na specifične potrebe korisnika.STRATEGIJSKO PLANIRANJE (Strategic Planning): Razvoj kontinuiranog procesa, koji se sastoji od: 1) formulisanja ciljeva, 2) evaluacije konkurentske snage i slabosti firme i 3) poslovnog plana.TROŠKOVNI CENTAR (Cost Center): Organizacioni deo banke – sektor, odeljenje, služba koji gemneriše troškove kao servis profitnim centrima i menadžment timu banke.TRŽIŠTE KAPITALA (Capital Market): Tržište dugoročnih hartija od vrednosti (na primer, obveznica sa dužim rokom od jedne godine) i akcija. TRŽIŠTE NOVCA (Money Market): Tržište kratkoročnih debitnih instrumenata, obično sa kraćim rokom od jedne godine.UPRAVLJANJE LIKVIDNOŠĆU (Liquidity Management): Projekcija tražnje za sredstvima i obezbeđivanje adekvatnih rezervi za zadovoljavanje ovih potreba.UPRAVLJANJE OBAVEZAMA (Liability Mangement): Korišćenje pasive ili pozajmljenih sredstava za udovoljavanje likvidnosti ili potrebe za sredstvima ili za osiguranje ili za povećanje portfolija.VANBILANSNE AKTIVNOSTI BANKE (Off-Balance Sheet Activities): Obaveze koje se ne reflektuju na bilans banke kao što su kreditna linija, akreditiv ili druge uslovne obaveze.VRUĆ NOVAC (Hot Money): Sredstva koja imaju brz tok ka većoj zaradi i kreću se brzo kad se nudi veća zarada od druge institucije.

418 BANKE I RIZICI

Ključne reči

BANKE I RIZICI 419

LITERATURA

420 BANKE I RIZICI

Literatura

1. Alexander J. Gordon i Sharpe F. William: Analiza obveznica, Ekonomika, Beograd, 11/91

2. Alexander Willard and Downey R.Gerald, Jr.: Handling Problem Loans, u knjizi: The Bankers’ Handbook, Third Edition, Edited by: William H. Baughn, Thomas I. Storrs and Charls E. Walker, Dow Jones - Irwin, Homewood, Illinois, 1988.

3. Altman Edward, Haldeman R.G. and Narayanan P.: “ZETA Analysis: A New Model to Indentify Bankruptcy Risk of Corporations”, Journal of Banking and Finance 1, 1977.

4. Altman I. Edward: Managing the Commercial Lending Process, u knjizi: Handbook for Banking Strategy, Edited by: Richard C. Aspinwall and Robert A. Eisenbeis, John Wiley & Sons, New York, 1985.

5. Andersen Arthur and Co: New Dimensions in Banking: Managing the Strategic Position, Bank Administration Institute, Chicago, 1983. godine, izlaganje prvo, str. 5.

6. Arnott D. Robert and Clarke G.Roger: Active Asset Allocation, u knjizi: Portfolio & Investment Management State of the Art Research, Analysis and Strategies, Editor: Frank J. Fabozzi, Probus Publishing Company, Chicago, Illinois, 1989.

7. Austin W.Douglas, Hakala R.Donald and Scampini J.Thomas: Modern Banking – A Practical Gude to Managing Deregulated Financial Institutions, Second Edition, Bank Administration Institute, Rolling Meadows, Illinois, 1988.

8. Bank Credit, edited by: Herbert V. Prochnov, Herper & Row Publishers, New York, 1981.

9. Barjaktarović, M. » Sekjuritizacija aktive u bankama«, Bankarstvo, Udruženje banaka Srbije, Beograd, 1/2004.

10. Bartles R.: Credit Management, The Ronald Press Company, New York, 1967.

11. Beck J.Steven: Financing Leveraged Buyouts, u knjizi: The Bankers” Handbook, Third Edition, Edited by William H. Baughn, Thomas I. Storrs and Charls E. Walker, Dow Jones-Irwin, Homewood Illinois, 1988.

12. Berger A.N., “Globalization of Financial Institutions: Evidence From Cross- Border Banking Performance”, IMF Publication, 2000.

13. Berry L. Leonard, Bennett R.David and Brown W. Carter: Service Quality – A Profit Strategy for Financial Institutions, Dow Jones-Irwin, Hommewood, Illinois, 1989.

BANKE I RIZICI 421

Literatura

14. Berry L. Leonard, Futrell M.Charles and Bowers R.Michael: Bankers Who Sell Improving Selling Effectivness in Banking, Bankers Publishing Company, Boston, 1985.

15. Bliss R., “Market Discipline and Subordinated Debt: A Rewiew of Some Salient Issues”, Federal Reserve Bank Chicago, Economic Perspectives, prvi kvartal 2001.

16. Bort Richard: Corporate Cash Management Handbook, Warren Gorham and Lamont, Boston, 1989.

17. Bowen H.William and Dominik dr John: Effective Comunications of Corporate Policy, u knjizi: The Bankers’ Handbook, Third Edition, Edited by: William H. Baughn, Thomas I. Storrs and Charles E. Walker, Dow Jones-Irwin, Homewood, Illinois, 1988.

18. Bryan H.William: The Banker and the Credit Decision, u knjizi: Bank Credit, Edited by Herbert V. Prochnow, Harper & Row, Publisher, New York, 1981.

19. Buzzell D. Robert and Gale T. Bradley: The PIMS Principles, The Free Press, New York, 1987.

20. Canals J., » Universal Banking. International Comparisons and Theoretical Perspectives« Clarendon Press, Oxford, 1997.

21. Christenson R.David: Agricultural Lending, u knjizi: The Bankers” Handbook, edited by: William H. Baughn, Thomas I. Storrs and Charls E. Walker, Third Edition, Dow Jones-Irwin, Homewood, Illinois, 1988.

22. Committee on Banking Regulations and Supervisory Practices u Bazelu, materijal iz 1987. godine

23. Compton H. Eric: Inside Commercial Banking, Second Edition, Joh Wiley and Sons, New York, 1985.

24. Compton H.Eric: Inside Commercial Banking, Second Edition, Joh Wiley and Sons, New York, 1985.

25. Compton N.Eric: New World of Commercial Banking, Lexington Books, New York, 1987.

26. Compton N.Eric: The New World of Commercial Banking, Lexington Books, New York, 1987.

27. Copeland Tom, Koller Tim and Murren Jack: Valuation - Measuring and Managing the Value of Companies, McKinsey & Company, Inc., John Wiley & Sons, New York, 1991, str. 375-397.

28. Crigger R.Jack: An Ocean of “Cs”, u The Journal of Commercial Bank Lending, December 1975.

29. Ćirović dr Milutin: Bankarski menadžment, Ekonomski institut Beograd, Beograd, 1995.

30. Ćirović dr Milutin: Devizni kurs, Bridge Company, Beograd, 2000.godine31. Ćirovic dr Milutin: Monetarno - kreditni sistem, Savremena administracija,

Beograd, 1976.32. Ćirović M., “Tendencije u evropskom bankarstvu i mogućnosti domaćih

banaka”, Jugoslovensko bankarstvo, Beograd, maj 2001.33. Ćirović M., Bankarstvo. Bridge Company, Beograd, 2001.34. Ćirović M., Fuzije i akvizicije, Prometej, Novi Sad, 2004.

422 BANKE I RIZICI

Literatura

35. Ćurčić dr Uroš: Bankarski portfolio menadžment - Strategijsko upravljanje bankom, bilansima, kvalitetom, bonitetom i portfolio rizicima banke , Novi Sad, Feljton, 2002.

36. Ćurčić dr Uroš: Marketing poslovne banke, Feljton, Novi Sad, 1997. 37. Ćurčić dr Uroš: Strategijsko planiranje u bankarstvu – Oblikovanje uspešne

profitne strategije banke, Feljton, Novi Sad, 1999.38. Ćurčić dr Uroš: Upravljanje rastom i performansama banke, Mladost-

holding, Loznica, 2003.39. Ćurčić N. dr Uroš: Marketing poslovne banke, drugo izdanje, Feljton, Novi

Sad, 1997.40. Ćurčić N. dr Uroš: Upravljanje kvalitetom bankarskih proizvoda i usluga,

Novosadski bankar Novosadske banke d.d. br.21-22, Novi Sad, 1993. 41. ABA Banking Journal, October 1988. 42. Dašić D. \., Principi internacionalne ekonomije, Delta press, Beograd, 2005.,43. Dabić dr Stojan: Poslovanje sa hartijama od vrednosti, u knjizi grupe autora:

Tehnologija spojnotrgovinskih polova, Jugoslavijapublik, Beograd, 1992.44. David I. Hoffland: A Model Bank Investment Policy, Financial Analysts

Journal, Maj-June 1978. 45. David Sutton: Understanding the Stock Market SelfTeaching Seminars, One

of Series of Hands On Workshops Dedicated to the Serious Investor, Probus Publishing Company, Chicago, Illinois, 1989.

46. Davis I. Steven: Exelence in Banking – A profit of superior management based on insight into Citibank, Deutsche Banke, Morgan and 13 others selected banks, MacMillan Press, London, 1984.

47. DeRosa F. David: Managing Foreign Exchange Risk Strategies for Global Portfolios, Probus Publishing Company, Chicago, Illinois, 1991.

48. Dickerson S.Charles: Financial Analysis for Credit Decisions, u knjizi: The Bankers” Handbook, Third Edition, Edited by: William H. Baughn, Thomas I. Storrs and Charls E. Walker, Dow Jones-Irwin, Homewood, Illinois, 1988.

49. Dill A. dr Arnold: Tools and Techniques to Implement Asset/Liability Management, u knjizi: The Bankers” Handbook, Third Edition, Edited by: William H. Baughn, Thomas I. storrs and Charls E. Walker, Dow Jones-Irwin, Homewood, Illinois, 1988.

50. Donnelly H.James, Berry L.Leonard and Thompson W.Thomas: Marketing Financial Services – A Strategic Vision, Dow Jones-Irwin, Homewood, Illinois, 1985.

51. Donnelly H.James, Jr. and Skinner Steven: The New Banker - Developing Leadership in a Dynamic Era, Dow Jones-Irwin, Homewood, Illinois, 1989. godine, str. 127.

BANKE I RIZICI 423

Literatura

52. Downes John and Goodman Elliot Jordan: Dictionary of Finance and Investment Terms, Third Edition, Barrons’ Business Guides, New York, 1991.

53. Dr Albert Mahrabian: Your Inner Path to Investment Success Insights into the Psychology of Investing, Porobus Publishing Company, Chicago, Illinois, 1991.

54. Durand David: Risk Elements in Consumer Installment Lending, National Bureau of Economy Research, New York, 1941.

55. Edwards H.: Credit Management Handbook, John Wiley & Sons, New York, 1985.

56. Ekonomist, NIP Ekonomist Media Group, Beograd (brojevi iz 2005-06 god.)57. Ekonomska enciklopedija, druga knjiga, Savremena administracija, Beograd,

1984. 58. European Banker od 20. februara 1990.59. Fabozzi J. Frank and Fabozzi T. Dessa: Survey of Bonds and Mortgage-

Backed Securities, u knjizi: Portfolio & Investment Management State-of-the-Art Research, Analysis and Strategies, Probus Publishing Companies, Chicago, Illinois, 1989.

60. Fabozzi J. Frank, Modigliani Franco and Perri G.Michael: Fundation of Financial Market and Institutions, Prentice-Hall, Englewood Cliffs, New Jersey, 1994.

61. Farin A.Thomas: Programs to Assist Individual Managers in Information Management and Decision Making, u knjizi: The Bankers” Handbook, Third Edition, Edited by: William H. Baughn, Thomas I. storrs and Charls E. Walker, Dow Jones-Irwin, Homewood Illinois, 1988.

62. Ferguson R., Predavanje na Univerzitetu Massachusetts u Bostonu 27. oktobra, BIS Review, 9. novembar 1998.

63. Filipović Ratko: Međunarodna poslovna pravila i običaji, četvrto dopunjeno i izmenjeno izdanje, Privredni pregled, Beograd, 1972.

64. Finansijski leksikon, redaktor dr Ivo Perišin, Informator, Zagreb, 1962.65. Fitch Thomas: Dictionary of Banking Terms, Barron’s Business Guides, New

York, 1990. 66. Gilpatrick Ralph, Jr. and Casper T. Ronald: Bank Credit Policy, u knjizi:

Bank Credit, edited by: Herbert V. Prochnov, Harper and Row Publishers, New York, 1981.

67. Glenn M.G., Garcia F.I., Encyclopedia of Banking and Finance, Bankers Publishing Company, Boston, 1983.

68. Golijanin dr Milan: Bankarstvo Jugoslavije - Teorija, organizacija, poslovanje, treće dopunjeno i izmenjeno izdanje, Privredni pregled, Beograd, 1983.

69. Gordon J. Alexander i William F. Sharpe: Analiza obveznica, Ekonomika, Beograd, 11/91

70. Graddy B. Duane and Spencer H.Austin: Managing Commercial Banks Community, Regional and Global, Prentice Hall, Englewood Cliffs, New Jersey, 1990.

424 BANKE I RIZICI

Literatura

71. Gross Laura: Elite Customers Move the Most, Account-Switching Study Shows, American Banker, October 5, 1987.

72. Gup B.E., Kolari J.W., Commercial Banking - The Management of Risk. John Wiley &Sons, 2005.

73. Hale H.Roger: Credit Analysis – A Complete Guide, John Wiley and Sons, New York, 1983.

74. Hartman P. Timothy and Mack E. John: Capital Planning and Management, u knjizi: The Bankers’ Handbook, Third Edition, Edited by: William H. Baughn, Thomas I. Storrs and Charls E. Walker, Dow Jones-Irwin, Homewood, Illinois, 1988.

75. Haslem A.John: Commercial Bank Management, Reston Publishing Compan y, Reston, Virginia, 1985.

76. Hawkins J., Mihaljek D,. The banking industry in the emerging market economies: competition, consolidation and systemic stability- an overview, Bank for International Settlements, 2006.

77. Heffernan A.Shelagh: Sovereign Risk Analysis, Allen & Unwin Publishers Ltd, London WC1A ILU, UK, 1986.

78. Hennie van Greuning i Sonja Brajović Bratanović: Analiza i upravljanje bankarskim rizicima – Pristup za ocenu organizacije upravljanja rizicima i izloženosti na finansijskom tržištu, drugo izdanje, MATE, Zagreb, 2006.

79. Herring J.Richard: Managing Foreign Exchange Risk, Probus Publishing Company, Chicago, Illinois, 1983.

80. Hoffland I. David: A Model Bank Investment Policy, Financial Analysts Journal, Maj-June 1978.

81. http://www.bis.org. 82. http://www.bis.org/publ/bppdf/bispap28.pdf ,83. http://www.fdic.gov 84. http://www.fdic.gov/bank/analytical/banking/2006jan/article2/index.html . 85. http://www.gruppointesa.it. 86. http://www.imf.org. 87. http://www.imf.org/external/pubs/cat/shortres.cfm?

TITLE=international+Capital+Markets&auth_ed=&subject=&ser_note=All&datecrit=During&Lang_F=All&brtype=Date&YEAR=Year&submit=Search .

88. Humphrey B. David: Cost and Scale Economies in Bank Intermediation, u knjizi: Handbook for Banking Strategy, Edited by: Richard C. Aspinwall and Robert A. Eisenbeis, John Wiley & Sons, New York, 1985.

89. International Capital Markets, International Monetary Fund, septembar 2000.90. Ivanović mr Periša: Zaštita od rizika deviznog kursa - Hedžing na deviznom

tržištu, Account, Novi Sad, 1994.

BANKE I RIZICI 425




http://www.imf.org./

http://www.gruppointesa.it./


http://www.fdic.gov/


http://www.bis.org./

Literatura

91. Ivanović Periša: “Risk Management-Status and the challenges of strategic and operatinal management in Serbian banks and insurance environment”, seminar: Univerzitet “Braća Karić”& University of Business and Finance Switzerland & Akademija za bankarstvo, Beograd, Februar, 2006.

92. James V. Baker, Jr.: Asset-Liability Management IV, Banking, (September), 1978.

93. Jednoobrazna pravila i običaji za dokumentarne akreditive (“Uniform Customs and Practice for Documentary Credits”), Međunarodna trgovinska komora, Pariz (“MTK”).

94. Jednoobrazna pravila za inkaso komercijalnih papira (“Uniform Rules for the Collection of the Commercial Papers”),Međunarodn trgovinska komora Pariz (“MTK”), 1958. godine od Međutim, njihova primena je obustavljena jula 1963. godine, da bi bila donesena nova 1967

95. Jelić Ranko: Rizici u poslovnim bankama, analiza i regulisanje, Beograd, 1988. godine, magistarski rad,

96. Jenrette H.Richard: Portfolio Management: Seven Ways to Improve Performance, u knjizi: Classics an Investor’s AnthologyThe most interesting ideas and concepts from the literature of investing, edited by: Charles D. Ellis with James R. Vertin, Dow Jones-Irwin, Homewood, Illinois, 1989.

97. Johnson P. Frank and Johnson D Richard.: Commercial Bank Management, The Dryden Press, New York, 1985.

98. Johnson P.Frank and Johnson D.Richard: Commercial Bank Management, The Dryden Press, New York, 1985.

99. Jones K.D., Critchfield T., »Consolidation in the U.S. Banking Industry: Is the “Long, Strange Trip” About to End?« FDIC Banking Review, 2006.

100.Jović dr Srboljub: Bankarstvo, Naučna knjiga, Beograd, 1990. 101.Jović Dr Srboljub: Bankarstvo, Naučna knjiga, Beograd, 1990. 102.Jurković P.: “Razvojna i kreditna sposobnost investitora” u zborniku:

Poslovne finansije, Narodne novine, Zagreb, 1980..103.Kane J. Edward: Strategic Planning in a World of Regulatory and

Technological Change, u knjizi:Handbook for Banking Strategy, edited by: Richard C. Aspinwall and Robert A. Eisenbeis, John Wiley & Sons, New York, 1985.

104.Kaplan S. Robert and Norton P.David: The Balanced Scorecard – Measures that Drive Performance, Harvard Business Review on Measuring Corporate Performance, Harvard Business School Press, 1998.

105.Katunarić dr Ante: Banka Principi i praksa bankovnog poslovanja, drugo izdanje, Poduzeće Banka, Zagreb, 1977.

106.Kaufman G. George: The Securities Activities of Commercial Banks, u knjizi: Handbook for Banking Strategy, Edited by: Richard C. Aspinwall & Robert A. Eisenbeis, John Wiley & Sons, New York, 1985.

107.Kaufman G.George: The Securities Activities of Commercial Banks, u knjizi: Handbook for Banking Strategy, Edited by: Richard C. Aspinwall & Robert A. Eisenbeis, John Wiley & Sons, New York, 1985.

426 BANKE I RIZICI

Literatura

108.Kaufman H., “Struktural Changes in the Financial Markets: Economic and Policy Significance”, Economic Review, Federal Reserve Bank of Kansas City, 1994.

109.Kenneth R. Houghton: Asset & Liability Management: A Practical Approach, Atlanta Trust Company of Georgia, Course Outline, 1983. (April 20).

110.Klaić Bratoljub: Riječnik stranih riječi, Zora, Zagreb, 1962.111.Knežević dr Milan: Banka Organizacija i poslovanje, prvo izdanje, Školska

knjiga, Zagreb, 1984.112.Koch T. W., Macdonald S. S., Bank Management, Thomson- South-Western,

New York, 2003.113.Kotler Ph., Lane K., Marketing menadžment, Data status, (autorizovani

prevod) Beograd, 2006.114.Kotler Ph., Marketing Management Analysis, Planing and Control, Prentice

Hall, Englewood Cliffs New York.115.Krstić B., Bankarski menadžment, Ekonomski fakultet, Niš, 2004. 116.Leitner F.: Bilanztechnik und Bilanzkritik, X Aufl. Berlin, 1933. 117.Levich M. Richard and Wihlberg G.Glas: Exchange Risk and Exposure,

Lexington Books, New York, 1989. godine, strana 24-25. prema mr Periši Ivanoviću: Zaštita od rizika deviznog kursa Hedžing na deviznom tržištu, Accout, Novi Sad, 1994.

118.Ljutić mr Branko: Signali opasnosti pred propast firme, Ekonomska politika broj 2065/91.

119.Logan Ward John: Managing the Investments Portfolio of the Bank, u knjizi: The Bankers Handbook, Third Edition, Edited by: William H. Baughn, Thomas I. Storrs and Charls E. Walker, Dow Jones-Irwin, Homewood, Illinois, 1988.

120.Mahrabian dr Albert: Your Inner Path to Investment Success Insights into the Psychology of Investing, Porobus Publishing Company, Chicago, Illinois, 1991.

121.Maisel J. Sherman: The Meashurement of Capital Adequacy, u knjizi: Risk and Capital Adequacy in Commercial Banks, edited by Sherman J. Maisel, The University of Chicago Press, Chocago, 1981.

122.Marshall J., ”Interview: Firebrand in Navy and Gray”, US Banker online, 1996.

123.McDonald M.Jay and McKinley E.John: Corporate Banking – A Practical Approach to Lending, Dryden Press, New York, 1984.

124.McLintoc Marwick Peat: Banking in the UK, London, 1988.125.Metz de Glr: Off Balance Sheet Finance, 1985

BANKE I RIZICI 427

Literatura

126.Miller LeRoy Roger and VanHose D. David: Modern Money and Banking, Third Edition, McGraw-Hill, New York, 1993, prevod Mate d.o.o. Zagreb, 1997.

127.Milling Bryan E.: Cash Flow Problem Solver Procedures and Rationale for the Independent Businessman, Chilton Book Company, Rander, Pa., 1981. godine strana 6.

128.Mishkin F. S., Strahan P.E., “ What will tehnology Do to Financial Structure?” Brooking- Wharton Papers on Financial Services, 1/2000.

129.Munn G. Glenn and Garcia F.L.: Encyclopedia of Banking and Finance, Eighth Edition, Revised and Expanded, Bankers Publishing Company, Boston, 1983.

130.Nagle Reid and Petersen Bruce: Capitalization Problems in Perspective, u knizi: Handbook for Banking Strategy, Edited by: Richard C. Aspinwall and Robert A. Eisenbeis, John Wiley & Sons, New York, 1985.

131.Nicolas J. Santoro: Bank Operation Mangement – Finding & Exploiting Hidden Profit Opportunities Inside Your Bank, Bankers Publishing Company, Chicago, Illinois, 1992.

132.Olson L. dr Ronald: Evaluation of Financial Performance, u knjizi: The Bankers” Handbook, Third Edition, Edited by: William H. Baughn, Thomas I. storrs and Charls E. Walker, Dow Jones-Irwin, Homewood, Illinois, 1988.

133.Orgler E.Yair and Wolkowitz Benjamin: Bank Capital, The Dryden Press, New York, 1976.

134.Payment system in the EU” European Central Bank, National Central Banks, National Bankers, 2000.

135.Pierce J., The Future of Banking., Yale University Press, New Haven, 1991.136.Pohlman E. Jerry: A Framework for Strategic Planning, u knjizi: Handbook

for Banking Strategy, Edited by: Richard C. Aspinwall and Robert A. Eisenbeis, John Wiley & Sons, New York, 1985.

137.Portfolio & Investment Management-State-of-the-Art Research, Analysis and Strategies, Editor: Frank J. Fabozzi, Probus Publishing Company, Chicago, Illinois, 1989.

138.Pravila za tumačenje trgovačkih termina odnosno INCOTERMS (“International Rules for the Interpretation of Trade Terms”), doneta od Međunarodne trgovinske komore u Parizu (“MTK”). 1936.

139.Prindl R. Andreas: Foreign Exchange Risk, John Willey & Sons, New York, 1985. godine, preuzeto od: Mr Periša Ivanović: Zaštita od rizika deviznog kursa - Hedžing na deviznom tržištu, Account, Novi Sad, 1994

140.Privredni leksikon, Informator, Zagreb, 1961.141.Publikacija MTK br. 400 Jednoobrazna pravila i običaji za dokumentarne

akreditive, Nacionalni odbor SFRJ MTK u Beogradu i Jugoslavijapublik, Boegrad, 1984.

142.Redding Donald S.: Longer Term Lending, u knjizi: The Bankers” Handbook, Third Edition, Edited by: William H. Baughn, Thomas I. Storrs and Charls I. Walker, Dow Jones-Irwin, Homewood Illinois, 1988.

428 BANKE I RIZICI

Literatura

143.Reed W. Edward and Gill K. Edward: Commercial Banking, Fourth Edition, Prentice-Hall, Inc., Englewood Cliffs, New Jersey, 1989.

144.Reed W. Edward and Gill K.Edward: Commercial Banking, Fourth Edition, Prentice-Hall, Inc., Englewood Cliffs, New Jersey, 1989.

145.Reifler B. Donald and Mavrides P. Lazaros: Funding Source and Strategies for Banks of Various Sizes, u knjizi: The Bankers’ Handbook, Third Edition, Edited by: William H. Baughn, Thomas I. Storrs and Charls E. Walker, Dow Jones-Irwin, Homewood, Illinois, 1988.

146.Report on consolidation in financial sector, IMF- Group of Ten, januar 2001. 147.Rezaee Zabihollah: Financial Institutions, Valuations, Mergers, and

Acquisitions – The Fair Value Approach, Second Edition, John Wiley & Sons, New York, 2001.

148.Richard H. Jenrette: Portfolio Management: Seven Ways to Improve Performance, u knjizi: Classics an Investor’s AnthologyThe most interesting ideas and concepts from the literature of investing, edited by: Charles D. Ellis with James R. Vertin, Dow Jones-Irwin, Homewood, Illinois, 1989.

149.Richard Saul Wurman, Alan Siegel & Kenneth M. Morris: The Wall Street Journal Guide to Understanding Money & Markets, Access Press Publication, New York, 1990.

150.Riefler B. Donald and Mavrides P.Lazaros: Funding Sources and Strategies for Banks of Various Sizes, u knjizi: The Bankers” Handbook, Third Edition, Edited by: William H. Baughn, Thomas I. storrs and Charls E. Walker, Dow Jones-Irwin, Homewood, Illinois, 1988.

151.Risk and Capital Adequacy in Commercial Banks, edited by Sherman J. Maisel, The University of Chicago Press, Chicago, 1981.

152.Rizici u bankarskom poslovanju, redaktor: dr Branko Vasiljević, Fokus, Beograd, 1990.

153.Rizzolo D. Richard: Operation Mangement, u knjizi: The Financial Services Handbook –Executive Insights and Solution, Editors: Eileen M. Friars and Robert N. Gogel: John Wiley & Sons, New York, 1987.

154.Rodić dr Jovan: Poslovne finansije, Ekonomika, Beograd, 1991. godine, strana 163-165. Istu podelu kamatnih stopa nalazimo i u knjizi dr Nenada Vunjaka: Finansijski menadžment Poslovne finansije i poslovno bankarstvo, Ekonomski fakultet Subotica, 1994.

155.Rose P.S., Hidgins S.S., Bankarski menadžment i finansijske usluge, Data status, Beograd, 2005., str. 4.

156.Rose S. dr Peter: The Economics of the Banking Firm, u knjizi: The Bankers’ Handbook, Third Edition, Edited by: William H. Baughn, Thomas I. Storrs and Charls E. Walker, Dow Jones-Irwin Homewood, Illinois, 1988.

BANKE I RIZICI 429

Literatura

157.Rose S. Peter and Fraser R.Donald: Financial Institutions, John Wiley & Sons, New York, 1985.

158.Rose S. Peter: Commercial Bank Management, Third Edition, Irwin, 1995.159.Rosenberg M.Jerry: Dictionary of Banking & Financial Services, Second

Edition, John Wiley & Sons, New York, 1985.160.Rousakis N.Emmanuel: Commercial Banking in an Era of Deregulation,

Preager, New York, 1984.161.Roussakis Emmanuel: Commercial Banking in an Era of Deregulation,

Preager, New York, 1984.162.Sanford Ch., “Financial Markets in 2020”, Economic Review, Federal

Reserve Bank of Kansas City prvi kvartal, 1994. 163.Saunders Anthony: Financial Institutions Management – A Modern

Perspective, Irwin, 1994.164.Savaiko Bernard: Trading in soft commodity Futures, John Wiley & Sons,

New York, 1985. 165.Sinkey F. Joseph Jr.: Commercial Bank Financial Management in the

Financial Services Industry, MacMillan Publishing Company, New York, 1989.

166.Smithson W.Charles with Smith W.Clifor, Jr. and Sykes D.Wilford: Managing Financial Risk – A Guide to Derivative Products, Financial Engineering and Value Maximization, Irwin, 1995.

167.Stakić mr Budimir: Priručnik za spoljnotrgovinsko poslovanje, Stručna knjiga, Beograd, 1986.

168.Stevens G.T., Jr.: Economic and Financial Analysis of Capital Investments, John Wiley and Sons, New York, 1979.

169.Stiglitz J., “The Role of State in Financial Markets”, Annual Conference on Development Economies, The World Bank, 1994., Washington.

170.Stigum L. Marcia and Branch O. Rene, Jr.: Managing Bank Assets and Liabilities Strategies for Risk Control and Profit, Dow Jones-Irwin, Homewood, Illinois, 1983..

171.Stojanović Željko: SWIFT ulaznica za elektronsko bankarstvo, časopis Jugoslovensko bankarstvo br.3, Udruženje banaka Jugoslavije, Beograd, mart 1989.

172.Sutton David: Understanding the Stock Market SelfTeaching Seminars, One of Series of Hands On Workshops Dedicated to the Serious Investor, Probus Publishing Company, Chicago, Illinois, 1989.

173.Swenson Lynda and Lodge D.Richard: Market Instruments and Market Structure for Short-Term Liquid Investments, u knjizi: The Bankers” Handbook, Third Edition, Edited by: William H. Baughn, Thomas I. storrs and Charls E. Walker, Dow Jones-Irwin, Homewood, Illinois, 1988.

174.The Bankers” Handbook, edited by: William H. Baughn, Thomas I. Storrs and Charls E. Walker, Third Edition, Dow Jones-Irwin, Homwwood, Illinois, 1988.

175.The Capital Budgeting Handbook, Edited by: Mike Kaufman, Dow Jones-Irwin, Homewood, Illinois, 1986.

430 BANKE I RIZICI

Literatura

176.The FDIC’s Manual of Examination Policies, Section H, revised, December 1, 1962.

177.The New York Times, Sunday, June 16, 1991. godine, section The Week in Review.

178.Thomas Fitch: Dictionary of Banking Terms, Barron”s Business Guides, New York, 1990.

179.Thornhill T.William: Risk Management for Financial Institution, Applying Cost-Effective Controls and Procedures, Bankers Publishing Company, Rolling Meadows, Illinois, 1990.

180.US Department of Commerce u 1998. god. ; Booz, Allen&Hamilton u 1997 god. ; Goldman Sach& Boston Consalting Group C

181.Vasiljević dr Branko: Novi međunarodni standard solventnosti, Jugoslavensko bankarstvo br.2, Beograd, februar 1989.

182.Vučković M., Bankarstvo - organizacija i poslovanje banka, Naučna knjiga, Beograd, 1967.

183.Vunjak dr Nenad: Finansijski menadžment Poslovne finansije - poslovno bankarstvo, Ekonomski fakultet Subotica, 1994.

184.Wolkowitz Benjamin: Managing Interest Rate Risk, u knjizi: Handbook for Banking Strategy, Edited by: Richard C. Aspinwall and Robert A. Eisenbeis, John Wiley & Sons, New York, 1985.

185.Wurman Saul Richard, Siegel Alan & Morris M.Kenneth: The Wall Street Journal Guide to Understanding Money & Markets, Access Press Publication, New York, 1990.

186.www. Citigroup.com. (The banker) 187.www.americancu.org . www.mycreditunion.com. 188.www.americancu.org . www.mycreditunion.com. 189.www.franklitempletion.com , www.scuder.com 190.www.franklitempletion.com , www.scuder.com 191.www.gecapital.com , www.ubswarburg.com, www.capitalone.com 192.www.gecapital.com , www.ubswarburg.com, www.capitalone.com 193.www.household.com ., www.gmacfs.com. 194.www.household.com ., www.gmacfs.com. 195.www.magnum.com , www.turnkeyhedgefunds.com) 196.www.magnum.com , www.turnkeyhedgefunds.com) 197.www.nbs.co.yu . Član 2., Zakon o bankama (“Službeni glasnikRS” br.

107/2005).198.www.nbs.co.yu . Član 4, Zakon o bankama , “Službeni glasnikRS”, br.

107/2005199.www.smithbarney.com , www.morganstanley.com 200.www.smithbarney.com , www.morganstanley.com

BANKE I RIZICI 431





























Literatura

201.www.vanguard.com 202.www.vanguard.com 203.www.washingtonmutual.com , www.americanfsb.com204.www.washingtonmutual.com , www.americanfsb.com205..www.nbs.co.yu. Zakon o bankama , “Službeni glasnik RS” br. 107/2005206.Zakon o hartijama od vrednosti, SFRJ, 1989.. 207.Zenoff B. David: Perspectives on Financial Services Marketing, u knjizi:

Marketing Financial Services, Edited by: David B. Zenoff, Ballinger Publishing Company, Cambridge, Massachusets, 1989.

208.Ždrale J., „Transformacija bankarskog sektora Srbije: svojinska strutura i rast bilansnih kategorija dec 2003-mart 2006“, Kvartalni monitor-ekonomskih trendova i politika u Srbiji, FREN, Beograd, 4/2006.

209.Živković dr Boško i VidićZorica: Analiza i ocena kreditne sposobnosti preduzeća u američkom komercijalnom bankarstvu, UBJ, Beograd, Jugoslovensko bankarstvo 5/89

432 BANKE I RIZICI


http://www.americanfsb.com/


http://www.americanfsb.com/




Literatura

BELEŠKA O AUTORIMA

Uroš N. Ćurčić rođen je 1939. godine u Podumu kod Otočca (Lika). Školovao se u Otočcu i Vukovaru. Studirao, magistrirao i doktorirao na Ekonomskom fakultetu u Beogradu. Najveći deo prakse (preko 20 godina) proveo je radeći u bankarstvu (Vukovar i Novi Sad) i 4 godine u inostranstvu (Njujork). Obavljao sve operativne i složene menadžerske poslove.a u bankarstvu, a preko 14 godina radio je u privredi (Maglaj i Novi Sad) obavljajući složene rukovodeće poslove. Nastavnim radom bavio se preko 22 godine. Predavao je 12 godina Spoljnotrgovinsko poslovanje (uz rad) na VEKŠ-u u Novom Sadu i 10 godina Marketing u finansijama i Menadžment u bankarstvu (u radnom odnosu) na BK Univerzitetu-Fakultet za trgovinu i bankarstvo.

Napisao je veći broj stručnih i naučnih radova i članaka, učestvovao je na simpozijumima, savetovanjima i seminarima, te u izradi i vođenju nekoliko projekata. Napisao je više udžbenika i stručnih knjiga, kao što su: Komercijalno poslovanje u spoljnoj trgovini, udžbenik (1978), Marketing poslovne banke, udžbenik (1992. i 1997.), Marketing, koautorstvo, udžbenik za studente VPŠ Novi Sad, (1995, 2000, 2001. i 2006.), Bankarski portfolio menadžment-Strategijsko upravljanje bankom, bilansom i portfolio rizicima banke, udžbenik (1995, 2002. i 2008., koautorstvo-elektronsko izdanje), knjigu Strategijsko planiranje u bankarstvu-Oblikovanje uspešne profitne strategije banke (1999.), Tržište novca i finansijskih instrumenata, udžbenik VPŠ Beograd 2002., Bankarski marketing-praktikum-Proces i faze upravljanja marketingom banke, koatorstvo, udžbenik 2003., i knjigu Upravljanje rastom i performansama banke-Strategijsko upravljanje rastom vrednosti, korporativnim i portfolio performansama banke (2003.).

Miljana Barjaktarović rođena je u Beranama….

BANKE I RIZICI 433

434 BANKE I RIZICI

Documents

Knjiga Banke i Rizici