menadzment inovacijama

MENADŽMENT INOVACIJAMA KAO FAKTOR KONKURENTNOSTI PREDUZEĆA

Prof. dr Milija Bogavac , Mr Srđan Skorup , Mr Jelena Vasiljević

Abstrakt: Inovacije se danas smatraju jednim od ključnih faktora konkurentnosti, kako na nivou nacionalne ekonomije, tako i na nivou poslovnog sistema. Konkurentnost je postala imperativ opstanka i prosperiteta, a održati konkurentsku prednost postao je zajednički imenilac za sve poslovne sisteme u svetu. Pored uticaja cene, kvaliteta i širine asortimana proizvoda i usluga, posebno se ističe uticaj inovativne sposobnosti poslovnog sistema na njegovu konkurentsku sposobnost, odnosno brzine uvođenja novih i superiornih proizvoda ili usluga. Iz tog razloga auotri u ovom radu posebnu pažnju posvećuju pojašnjenju pojma menadžmenta inovacijama, kao jedne od značajnih oblasti kvalitetnog upravljanja poslovnim sistemom, koja za rezultat ima ostvarivanje konkurentnosti poslovnog sistema na tržištu.

Ključne reči: inovacije, menadžment inovacijama, konkurentnost

UVOD

Inovacije se danas smatraju jednim od ključnih faktora konkurentnosti, kako na nivou nacionalne ekonomije, tako i na nivou poslovnog sistema. One su predmet ovog rada, u kome se najpre definiše pojam inovacija, potom prezentuje nekoliko klasifikacija inovacija, i to prema karakteru (prirodi) inovacija, kao i prema područjima primene inovacija. Posebna pažnja posvećena je pojašnjenju pojma menadžmenta inovacijama, kao jedne od značajnih oblasti kvalitetnog upravljanja poslovnim sistemom koja za rezultat ima ostvarivanje konkurentnosti poslovnog sistema na tržištu.

1. POJMOVNO ODREĐENJE INOVACIJA

Pojam inovacija je postao veoma značajan u savremenom društvu. Ovaj pojam etimološku osnovu ima u latinskom terminu innovatio koji znači - ono što je uvedeno kao novo, nova pojava, novina, novitet. (Mićunović, LJ., 1991.)U literaturi se mogu naći različite definicije i tumačenja pojma inovacija, zbog višedimenzionalnosti tog fenomena.Prema (Drucker P., 1996) „inovacija predstavlja specifično oruđe preduzetnika, sredstvo pomoću kojeg oni koriste promene kao mogućnost za izvršenje različitih proizvodnih ili uslužnih aktivnosti. Inovacija predstavlja radnju, koja obdaruje resurse novim kapacitetima za stvaranje bogatstava. Inovacija, u stvari, kreira resurs. Ne postoji takva stvar u svetu, kao što je resurs, sve dok čovek ne pronađe upotrebnu vrednost nečega u prirodi i to nešto ne obdari ekonomskom vrednošću. Inovaciju predstavlja i sve ono što donosi promene u potencijalu proizvođenja bogatstva kod već postojećih resursa.“ Prema (Milosavljević M., 1996) „inovacija koja vodi tehnološkoj promeni je sposobnost da se da nešto novo što će preduzeće samo da koristi u poboljšanju proizvoda ili procesa, ili će prepustiti drugima da to urade (prodajom prava korišćenja industrijske svojine). Inovacija znači sposobnost da se sopstvena ili tuđa invencija  primeni na proizvode ili tehnološke procese u preduzeću.“Prema (Certo S., Certo T., 2006) inovacije se iz ugla menadžmenta definišu kao "proces primena novih ideja za unapređenje procesa, proizvoda ili usluga". Enciklopedija Wikipedia (Wiki1, 2010) daje sledeću definiciju pojma inovacija: "Inovacija je promena, novina ili proces donošenja promena. U humanističkim strukama, pojam se odnosi na proces osavremenjavanja i pozitivne promene u uslugama ili njihovim rezultatima". Inoviranje je profitiranje (ekonomski, socijalno ili zaštitom sredine) od latentnog potencijala ideja koje su nove za organizaciju (CENTRIM, UK). Još jedno zanimljivo tumačenje inovacija daje (DTI, 2003): „Inovacija je uspešno eksploatisanje novih ideja“.Iz prethodno navedenih definicija, može se izvesti sledeća tvrdnja: inovacija predstavlja uvođenje isplativih novina.Inovacije se uvode da bi se ostvarili sledeći ciljevi:- obnavljanje i/ili proširenje skupa proizvoda i usluga, kao i pridružene prodaje;- uspostavljanje novih metoda proizvodnje;- uspostavljanje novih metoda snabdevanja i distribucije;- uvođenje promena u menadžmentu i organizaciji rada.

Inovacija se može smatrati ključnim faktorom konkurentnosti i to:a)  na nivou poslovnog sistema,b)  na nivou nacionalne ekonomije.

ad a. Sa stanovišta poslovnog sistema, inovacija je odavno shvaćena kao njegova centralna konkurentska sposobnost. Konkurentska sposobnost poslovnog sistema se može shvatiti kao jezgro njegovog uspeha ili neuspeha. Poslovni sistem je konkurentan ako održava profit na nivou koji prevazilazi prosek industrijske grane kojoj pripada (Krstić, M., 2008).  Na slici 1. prikazani su elementi od kojih u najvećoj meri zavisi konkurentska sposobnost poslovnog sistema. Pored uticaja cene, kvaliteta i širine asortimana proizvoda i usluga, posebno se ističe uticaj inovativne sposobnosti poslovnog sistema na njegovu konkurentsku sposobnost, odnosno brzine uvođenja novih i superiornih proizvoda ili usluga.Konkurentnost je postala imperativ opstanka i prosperiteta, a održati konkurentsku prednost postao je zajednički imenilac za

sve poslovne sisteme u svetu. Da bi se postigla i održala konkurentska prednost, ogromna je potreba za inoviranjem i uvođenjem inovacija širokog spektra. Inovativna preduzeća nastoje da povećaju svoju konkurentnost konstantnim usavršavanjem svojih proizvoda, procesa i usluga, kao i svoje organizacije, metoda i struktura.

Slika 1. Zavisnost konkurentske sposobnosti preduzeća(Izvor: Krstić M., 2008.)ad b. Sposobnost zemalja da održe privredni rast i konkurentnost u velikoj meri zavisi od aktiviranja inovacija i učenja.Sa stanovišta nacionalne ekonomije, značaj inovacije se ogleda u tome što:- poboljšava nacionalnu produktivnost,- osigurava konkurentsku prednost u međunarodnoj trgovini i- poboljšava kvalitet života građana (Dobre R., 2004).

Evropska unija je, stoga, 2009. godinu proglasila godinom inovacija. Ne manji značaj inovacijama od strane Evropske unije će se davati i u budućnosti.Najčešće prepreke za uvođenje inovacija su:- visoki troškovi uvođenja inovacija,- visok rizik inovacija,- nedostatak sredstava za inoviranje,- nedostatak informacija o tržištima,- nedostatak kvalifikovane radne snage,- rigidnost organizacije preduzeća,- neusklađenost sa standardima i propisima,- nedostatak interesovanja od strane korisnika,- nedostatak informacija o tehnologijama, itd.

Iako se inovacija, po pravilu, dovodi u vezu sa rastom poslovnog sistema i unapređenjem njegovih performansi, njena realizacija uvek sa sobom nosi izvesni rizik. Kada se radi o uvođenju novog proizvoda i inoviranju tehnologije, najčešći rizici su tehnološka i tržišna nesigurnost, odnosno neizvesnost da li će nova tehnologija raditi i kako će proći na tržištu.

2.  KLASIFIKACIJA INOVACIJA

U literaturi koja obrađuje inovacije nailazi se na različite klasifikacije inovacija, u zavisnosti od korišćenog kriterijuma klasifikacije. U daljem tekstu će biti izložene tri različite klasifikacije inovacija.Klasifikacija inovacija data u (Dobre R., 2004) predstavlja najširu klasifikaciju inovacija, i bazira se na karakteru (prirodi) inovacija, na osnovu koje se inovacije dele na:- socijalne (društvene),- socijalno-tehnološke  i- tehnološke.

Značaj tehnoloških inovacija je često prenaglašen, a zanemaruje se značaj socijalnih i socijalno-tehnoloških inovacija. Sve tri kategorije inovacija su od jednakog značaja i često međusobno deluju jedna na drugu. Tehnološke inovacije generišu nove društvene zahteve, a socijalne (društvene) inovacije izazivaju nove tehnološke inovacije.Socijalne (ili društvene) inovacije podrazumevaju uvođenje novina u okviru društveno-političkog sistema. U socijalne inovacije spadaju:- tržišne (marketing) inovacije (uvođenje novina u marketing proizvoda ili usluga),- inovacije u oblasti upravljanja (promene u funkcionisanju poslovnog sistema koje poboljšavaju produktivnost, kvalitet proizvoda i usluga i kvalitet rada),- političke inovacije (mere koje preduzima država u cilju regulisanja uslova privređivanja, kao i zakonodavne mere, usmerene na postizanje određenih društvenih, odnosno političkih ciljeva), i- institucionalne inovacije (nove državne institucije, osnovane sa ciljem pružanja ili obavljanja društvenih usluga ili funkcija). Socijalno-tehnološke inovacije predstavljaju skup inovacija generisanih i okupljenih oko jednog centralnog proizvoda (na primer, personalni računar kao tehnološka inovacija okupljanja, kao i niz socijalnih inovacija njime izazvanih).Tehnološke inovacije u osnovi imaju nova dostignuća u tehnologiji. Dele se na:- inovacije proizvoda ili usluga (uvođenje na tržište novih i/ili postojećih proizvoda ili usluga, kod kod kojih su sprovedene kvalitativne promene),- inovacije procesa (uvođenje novih ili značajno poboljšanih metoda i postupaka u proizvodni proces).

Prema relativnom značaju u inovacionom procesu, tehnološke inovacije se dele na inkrementalne i radikalne inovacije. Inkrementalne i radikalne inovacije čine dva pola u inovacionom prostoru poslovnog sistema.Inkrementalne inovacije, na jednom polu inovacionog prostora, podrazumevaju prilagođavanja, poboljšanja i usavršavanja postojećih proizvoda i usluga i/ili postojećih procesa u poslovnom sistemu. Inkrementalne inovacije su pretežno zastupljene kod modifikacije proizvoda i procesa. Odnose se i na brzo ugrađivanje zahteva klijenata u koncept proizvoda i procesa. Inkrementalne inovacije su vezane za povećavanje broja varijanti istog proizvoda, a time i zadovoljavanje zahteva većeg

broja kupaca (eksterni razlog) i smanjenja troškova i povećanja produktivnosti i fleksibilnosti (interni razlog).Na drugom polu inovacionog prostora u poslovnom sistemu su radikalne inovacije. Radikalnim inovacijama smatra se uvođenje potpuno novih proizvoda i usluga i/ili procesa. Kod malih poslovnih sistema one nastaju kao rezultat preduzetničkog duha menadžera ili vlasnika, a kod velikih - na osnovu ulaganja u kompletan inovacioni prostor proizvoda. Kod velikih poslovnih sistema one su veće po obimu (na većem broju različitih proizvoda), a kod malih poslovnih sistema one su efektivnije jer dolazi do značajnijeg smanjenja troškova i, po tom osnovu konkurentnosti na tržištu proizvoda i usluga.Druga klasifikacija inovacija data je u literaturi (Đorđević, B., 2003). Prema ovoj klasifikaciji, područja primene inovacija u poslovnom sistemu su:- strategija,- tehnologija,- proizvod,- struktura,- organizaciona kultura, odnosno zaposleni.

Inovacije u području strategije podrazumevaju uvođenje novina u strategiju poslovnog sistema (npr. uvođenje novih metoda u marketing strategiju).Tehnološke inovacije odnose se na unapređenje proizvodnog procesa i o njima će biti više reči u daljem tekstu. Tehnološke inovacije se po pravilu odvijaju „odozdo na gore“, što znači da se generišu na nižim organizacionim nivoima, a usmerene su prema višim nivoima, na odobrenje.Inovacije proizvoda podrazumevaju uvođenje novog proizvoda ili usluge, ili unapređenje postojećeg. O njima će, takođe, biti više reči u nastavku. Za razliku od inovacije tehnologije, koja se obavlja „odozdo na gore“, ideje za inovaciju proizvoda teku horizontalno, između sektora. Inovacija proizvoda zahteva istovremenu ekspertizu od strane nekoliko sektora.Strukturne inovacije uključuju uvođenje novina u hijerarhiju autoriteta, ciljeve, strukturne karakteristike i administrativne procedure poslovnog sistema. Strukturna inovacija se najčešće ostvaruje kroz pristup „odozgo na dole“, za razliku od prethodno opisanih inovacija tehnologije i proizvoda, jer potiče od srednjih i top menadžera poslovnog sistema, a sprovodi se na nižim organizacionim nivoima.Inovacije u području organizacione kulture, odnosno zaposlenih, se odnose na promene stavova, ubeđenja, percepcija i ponašanja zaposlenih. Cilj ovih inovacija je da se iznađu načini na koje bi pojedinci i grupe unutar poslovnog sistema radili efektivnije zajedno, i kako bi organizaciona kultura podržavala ciljeve poslovnog sistema. Često se, kada je reč o promeni organizacione kulture, koristi termin organizacioni razvoj. Ovaj pojam se u osnovi odnosi na tehnike ili programe za promenu prirode i kvaliteta međuljudskih radnih odnosa.

Prema (OECD, 2005),  inovacije se klasifikuju na:- inovacije proizvoda / usluga,- inovacije procesa,- inovacije marketinga  i- organizacione inovacije.

3. MENADŽMENT INOVACIJAMA

Inovacija predstavlja osnovni proces unutar jednog poslovnog sistema koji doprinosi obnavljanju (unapređenju, popravljanju) onoga što poslovni sistem nudi, kako stvara to što nudi i kako to isporučuje. Na ovaj način posmatrana, inovacija je generička aktivnost na kojoj se zasniva preživljavanje i rast poslovnog sistema. Bez obzira na delatnost poslovnih sistema, pred njih se postavlja isti izazov: Kako na osnovu inovacije doći do prednosti u odnosu na konkurente i kako zahvaljujući inovaciji preživljavati i rasti? Imajući u vidu prethodno izneto, kao i značaj inovacija za poslovni sistem i nacionalnu ekonomiju uopšte, opravdano se postavlja pitanje - da li je moguće upravljati inovacionim procesom i stimulisati inoviranje?Upravljanje inovacijama (eng. Innovation Management) je jedna od značajnih oblasti kvalitetnog upravljanja poslovnim sistemom. Pravilno upravljanje inoviranjem neophodno je svakom poslovnom sistemu, koji želi da bude uspešan i konkurentan, i koji ima nameru da dugoročno opstane na tržištu.U literaturi (Tidd, J., Bessant, J., 2009.) se sugeriše da poslovni sistem mora da upravlja sa četiri faze, koje čine proces inovacije, i to:- Skeniranje i pretraživanje internog i eksternog okruženja radi prikupljanja i obrade signala o potencijalnim inovacijama. Signali se mogu javiti zahvaljujući istraživanju koje se sprovodi, usklađivanju sa novom pravnom regulativom ili usled promena u ponašanju konkurencije. U suštini, ovi signali predstavljaju skup stimulusa (pobuđivača) na koje poslovni sistem mora da odgovori.- Strateško selektovanje ideja kojima će organizacija posvetiti resurse i koje će razvijati. Čak i poslovni sistemi najbogatiji resursima ne mogu da rade sve, tako da izazov leži u selektovanju onih ideja koje nude najbolju šansu za izgradnju konkurentske prednosti.- Dodela resursa znanja za razvoj i korišćenje prikupljenih i selektovanih signala. Dodela resursa znanja se može odvijati kroz istraživanje i razvoj ili akvizicijom kroz transfer tehnologije.- Implementiranje inovacije, koje podrazumeva razvoj od ideje, kroz različite faze razvoja, do konačnog lansiranja novog proizvoda ili nove usluge na eksterno tržište ili pak novog procesa ili nove metode unutar poslovnog sistema.- Refleksija u odnosu na prethodne četiri faze i analiza iskustava stečenih iz prethodnih uspeha i neuspeha, u cilju sticanja novih znanja kako bolje upravljati procesom i usvoje relevantna znanja iz iskustva.

Prema (Đorđević, B., 2003.), model upravljanja inovacijama čine četiri elementa (slika 2):

1. interni i spoljašnji izvori promena (inovacija),2. stanje inovativne svesti (svesti o potrebi za promenama),3. iniciranje promena,4. implementiranje promena.

Slika 2. Model upravljanja inovacijama (promenama)(Izvor: Đorđević, B., 2003.)

Spoljašnji izvori inovacija mogu biti različiti, kao na primer: tržište, zakonska regulativa, nivo razvijenosti tehnologije, fluktuacija na tržištu rada, globalne i nacionalne ekonomske promene, itd.Pored spoljašnjih izvora, i unutar poslovnog sistema postoji čitav niz izvora inovacija. One proizilaze prvenstveno iz unutrašnjih poduhvata poslovnog sistema (kao što su, na primer, ponovno definisanje ili menjanje strategije poslovnog sistema, uvođenje nove opreme, struktura zaposlenih i njihov odnos prema poslu), kao i pod uticajem promena iz okruženja.Kao što je naznačeno na slici 2, unutrašnji ili spoljašnji izvori inovacija generišu uočene potrebe za promenom, odnosno inovacijama u poslovnom sistemu. Sledi postupak iniciranja promene, sa ciljem poboljšanja učinka organizacije, i njeno implementiranje u željenom segmentu poslovanja.Implementiranje inovacija u poslovnom sistemu često sa sobom nosi otpor zaposlenih prema promenama, i to iz razloga neizvesnosti, menjanja postojećih navika, zabrinutosti za lični gubitak, kao i verovanja da su promene nekompatibilne sa ciljevima i interesima poslovnog sistema. Iz tog razloga, sastavni deo upravljanja inovacijama je i upravljanje otporom zaposlenih prema promenama, koje podrazumeva primenu nekih od sledećih postupaka: obrazovanje zaposlenih, komunikacija sa zaposlenima, obezbeđivanje njihovog učešća u primeni inovacija, pregovori sa zaposlenima, manipulacija, prinude itd.Menadžment inovacija se svodi na učenje kako naći najprikladnije rešenje za problem doslednog upravljanja procesom inovacija, i kako raditi ovo na način koji najviše odgovara okolnostima u kojima se poslovni sistem nalazi. Svako pojedinačno rešenje opšteg problema upravljanja procesom inovacija je specifično za pojedini poslovni sistem.U okviru problematike menadžmenta inovacijama uočavaju se dva ključna pitanja:1. Kako na odgovarajući način postaviti proces inovacije?2. Kako razviti efektivne modele ponašanja koji definišu ponašanje poslovnog sistema u upravljanju inovacijama (Tidd, J., Bessant, J., 2009.).

Veliki broj istraživanja u oblasti menadžmenta inovacijama je pokušao da identifikuje dobru praksu, ali većina studija je bila bazirana na iskustvima iz određenog sektora. Tako, na primer, dominantni modeli tehnološkog menadžmenta su razvijeni na osnovu iskustva firmi visoke tehnologije iz SAD, dok su mnoga „pravila“ za razvoj proizvoda bazirana na istraživanju prakse japanskih proizvođača potrošačkih dobara. Međutim, ne može se tvrditi da postoji jedan, najbolji način menadžmenta inovacijama, jer se industrije razlikuju u pogledu tehnologija i tržišta, a i specifične karakteristike poslovnih sistema ograničavaju upravljačke mogućnosti.Najveći problem vezan za menadžment inovacija leži u činjenici da se okruženje poslovnog sistema stalno menja. U uslovima promenljivog okruženja i visokog stepena neizvesnosti na tržištu, neophodno je osnovne principe menadžmenta inovacijama prilagoditi izmenjenim okolnostima. Iz tih razloga, menadžment inovacijama stalno predstavlja izazov da se akumuliraju i upotrebe svi resursi znanja na strateški i efikasan način. Ovde se posebno naglašava aspekt menadžmenta, odnosno donošenja odluka o resursima, njihovom korišćenju i koordinaciji. Detaljnija analiza mnogobrojnih tehnoloških inovacija tokom godina otkriva da iako su postojali tehnološki problemi, najveći broj neuspeha se javlja usled slabosti u načinu na koji se upravlja procesom inovacija. Prema (Tidd, J., Bessant, J., 2009.), uspeh u upravljanju inovacijama zavisi od dva ključna elementa:- tehničkih resursa (zaposleni, oprema, znanje, finansijska sredstva,...) i- sposobnosti poslovnog sistema da upravlja njima.

Zaključci do kojih se došlo u dosadašnjim istraživanjima u oblasti menadžmenta inovacija su sledeći:- Inovacija je proces i, u skladu sa tim, njome treba upravljati.- Na rezultat procesa inovacije se može uticati, delujući na sam proces inovacije, odnosno, procesom inovacije se može upravljati.- Menadžment inovacija je sposobnost koja se uči. Iako postoje zajednički problemi sa kojima se susreću poslovni sistemi, svaki poslovni sistem mora doći do sopstvenog rešenja i razvijati ga u kontekstu u kome posluje. Jednostavno preslikavanje ideja sa drugih mesta, iz drugih poslovnih sistema nije dovoljno. Ideje moraju biti prilagođene i uobličene kako bi dale rezultat u konkretnim okolnostima.- Razvoj modela ponašanja, koje se uči tokom vremena i kroz iskustvo, preduslov je za uspešan menadžment inovacijama i može doprineti stvaranju konkurentske sposobnosti.- Inovacijom treba upravljati na integrisani način. To praktično znači da je neophodno upravljati svim fazama inovacionog procesa i to integralno. Postoje mnogobrojni primeri poslovnih sistema koji su razvili sposobnost za upravljanje samo delom inovacionog procesa, i nisu uspeli u tom procesu, jer su im nedostajale sposobnosti iz drugih oblasti (na primer, poslovni sistem ima dobro razvijen sektor istraživanja i razvoja i generiše tehnološke inovacije, ali mu nedostaje sposobnost da ih poveže sa potrebama tržišta ili krajnjih korisnika).- U upravljanju inovacijama mora postojati proces učenja. Nije dovoljno samo sticati iskustvo (pozitivno ili negativno). Ključ leži u evaluaciji iskustava iz prošlosti i refleksiji u odnosu na njega, kako bi unutar poslovnog sistema bile izgrađene sposobnosti koje će sledeći put, kada se pred njim nađe sličan izazov, doprineti da odgovor bude spreman. Izostajanje

procesa učenja često rezultuje u značajnoj meri ponavljanjem obrazaca grešaka u upravljanju inovacijama.

4. UMESTO ZAKLJUČKA

U ovom radu najpre je definisan pojam inovacija, a potom prezentovano nekoliko klasifikacija inovacija, i to prema karakteru (prirodi) inovacija, kao i prema područjima primene inovacija. Posebna pažnja posvećena je pojašnjenju pojma menadžmenta inovacijama, kao jedne od značajnih oblasti kvalitetnog upravljanja poslovnim sistemom koja za rezultat ima ostvarivanje konkurentnosti poslovnog sistema na tržištu.Menadžment inovacijama je jedna od značajnih oblasti kvalitetnog upravljanja poslovnim sistemom. Pravilno upravljanje inoviranjem neophodno je svakom poslovnom sistemu, koji želi da bude uspešan i konkurentan, i koji ima nameru da dugoročno opstane na tržištu.

5. LITERATURA

1. CENTRIM, Centre for Research in Innovation Management, UK, http://centrim.mis.brighton.ac.uk2. Certo, S., Certo, T. (2006): Modern Management, 10th ed., Pearson Prentice Hall, New Jersey3. Dobre, R. (2004): Inovacije  i tehnološke strategije, Skripta, Visoka škola za turistički menadžment, Šibenik4. Drucker, P. (1996.): Inovacije i preduzetništvo, Praksa i principi, 2. izdanje, Grmeč - Privredni pregled, Beograd5. DTI (2003): INNOVATION REPORT, Competing in the global economy: the innovation challenge, Department of Trade and Industry, UK6. Đorđević, B. (2003): Menadžment, četvrto izdanje, Ekonomski fakultet - Priština/Blace, Univerzitet u Prištini7. Krstić, M. (2008):  Inovacije - Teorija i praksa, ICIM+, Fakultet za industrijski menadžment Kruševac, Kruševac8. Mićunović, LJ. (1991): Savremeni leksikon stranih reči i izraza, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd9. Milosavljević, M., i grupa autora (1996):  Menadžment u funkciji inovacija, Univerzitet u Beogradu10. OECD (2005): Guidelines for Collecting and Interpreting Innovation Data - Oslo Manual, Third edition, Organisation for Economic Co-operation and Development, European Commission Eurostat11. Tidd, J., Bessant, J. (2009): Managing Innovation: Integrating Technological, Market and Organizational Change, 4th Edition, http://www.managing-innovation.com/

menadzment inovacijama

MENADŽMENT INOVACIJAMA KAO FAKTOR KONKURENTNOSTI PREDUZEĆA

Prof. dr Milija Bogavac , Mr Srđan Skorup , Mr Jelena Vasiljević

Abstrakt: Inovacije se danas smatraju jednim od ključnih faktora konkurentnosti, kako na nivou nacionalne ekonomije, tako i na nivou poslovnog sistema. Konkurentnost je postala imperativ opstanka i prosperiteta, a održati konkurentsku prednost postao je zajednički imenilac za sve poslovne sisteme u svetu. Pored uticaja cene, kvaliteta i širine asortimana proizvoda i usluga, posebno se ističe uticaj inovativne sposobnosti poslovnog sistema na njegovu konkurentsku sposobnost, odnosno brzine uvođenja novih i superiornih proizvoda ili usluga. Iz tog razloga auotri u ovom radu posebnu pažnju posvećuju pojašnjenju pojma menadžmenta inovacijama, kao jedne od značajnih oblasti kvalitetnog

upravljanja poslovnim sistemom, koja za rezultat ima ostvarivanje konkurentnosti poslovnog sistema na tržištu.

Ključne reči: inovacije, menadžment inovacijama, konkurentnost

UVOD

Inovacije se danas smatraju jednim od ključnih faktora konkurentnosti, kako na nivou nacionalne ekonomije, tako i na nivou poslovnog sistema. One su predmet ovog rada, u kome se najpre definiše pojam inovacija, potom prezentuje nekoliko klasifikacija inovacija, i to prema karakteru (prirodi) inovacija, kao i prema područjima primene inovacija. Posebna pažnja posvećena je pojašnjenju pojma menadžmenta inovacijama, kao jedne od značajnih oblasti kvalitetnog upravljanja poslovnim sistemom koja za rezultat ima ostvarivanje konkurentnosti poslovnog sistema na tržištu.

1. POJMOVNO ODREĐENJE INOVACIJA

Pojam inovacija je postao veoma značajan u savremenom društvu. Ovaj pojam etimološku osnovu ima u latinskom terminu innovatio koji znači - ono što je uvedeno kao novo, nova pojava, novina, novitet. (Mićunović, LJ., 1991.)

U literaturi se mogu naći različite definicije i tumačenja pojma inovacija, zbog višedimenzionalnosti tog fenomena.

Prema (Drucker P., 1996) „inovacija predstavlja specifično oruđe preduzetnika, sredstvo pomoću kojeg oni koriste promene kao mogućnost za izvršenje različitih proizvodnih ili uslužnih aktivnosti. Inovacija predstavlja radnju, koja obdaruje resurse novim kapacitetima za stvaranje bogatstava. Inovacija, u stvari, kreira resurs. Ne postoji takva stvar u svetu, kao što je resurs, sve dok čovek ne pronađe upotrebnu vrednost nečega u prirodi i to nešto ne obdari ekonomskom vrednošću. Inovaciju predstavlja i sve ono što donosi promene u potencijalu proizvođenja bogatstva kod već postojećih resursa.“

Prema (Milosavljević M., 1996) „inovacija koja vodi tehnološkoj promeni je sposobnost da se da nešto novo što će preduzeće samo da koristi u poboljšanju proizvoda ili procesa, ili će prepustiti drugima da to

urade (prodajom prava korišćenja industrijske svojine). Inovacija znači sposobnost da se sopstvena ili tuđa invencija primeni na proizvode ili tehnološke procese u preduzeću.“

Prema (Certo S., Certo T., 2006) inovacije se iz ugla menadžmenta definišu kao "proces primena novih ideja za unapređenje procesa, proizvoda ili usluga". Enciklopedija Wikipedia (Wiki1, 2010) daje sledeću definiciju pojma inovacija: "Inovacija je promena, novina ili proces donošenja promena. U humanističkim strukama, pojam se odnosi na proces osavremenjavanja i pozitivne promene u uslugama ili njihovim rezultatima". Inoviranje je profitiranje (ekonomski, socijalno ili zaštitom sredine) od latentnog potencijala ideja koje su nove za organizaciju (CENTRIM, UK). Još jedno zanimljivo tumačenje inovacija daje (DTI, 2003): „Inovacija je uspešno eksploatisanje novih ideja“.

Iz prethodno navedenih definicija, može se izvesti sledeća tvrdnja: inovacija predstavlja uvođenje isplativih novina.

Inovacije se uvode da bi se ostvarili sledeći ciljevi:

- obnavljanje i/ili proširenje skupa proizvoda i usluga, kao i pridružene prodaje;

- uspostavljanje novih metoda proizvodnje;

- uspostavljanje novih metoda snabdevanja i distribucije;

- uvođenje promena u menadžmentu i organizaciji rada.

Inovacija se može smatrati ključnim faktorom konkurentnosti i to:

a) na nivou poslovnog sistema,

b) na nivou nacionalne ekonomije.

ad a. Sa stanovišta poslovnog sistema, inovacija je odavno shvaćena kao njegova centralna konkurentska sposobnost. Konkurentska sposobnost poslovnog sistema se može shvatiti kao jezgro njegovog uspeha ili neuspeha. Poslovni sistem je konkurentan ako održava profit na nivou koji prevazilazi prosek industrijske grane kojoj pripada (Krstić, M., 2008).

Na slici 1. prikazani su elementi od kojih u najvećoj meri zavisi konkurentska sposobnost poslovnog sistema. Pored uticaja cene, kvaliteta i širine asortimana proizvoda i usluga, posebno se ističe uticaj inovativne sposobnosti poslovnog sistema na njegovu konkurentsku sposobnost, odnosno brzine uvođenja novih i superiornih proizvoda ili usluga.

Konkurentnost je postala imperativ opstanka i prosperiteta, a održati konkurentsku prednost postao je zajednički imenilac za sve poslovne sisteme u svetu. Da bi se postigla i održala konkurentska prednost, ogromna je potreba za inoviranjem i uvođenjem inovacija širokog spektra. Inovativna preduzeća nastoje

da povećaju svoju konkurentnost konstantnim usavršavanjem svojih proizvoda, procesa i usluga, kao i svoje organizacije, metoda i struktura.

Slika 1. Zavisnost konkurentske sposobnosti preduzeća

(Izvor: Krstić M., 2008.)

ad b. Sposobnost zemalja da održe privredni rast i konkurentnost u velikoj meri zavisi od aktiviranja inovacija i učenja.

Sa stanovišta nacionalne ekonomije, značaj inovacije se ogleda u tome što:

- poboljšava nacionalnu produktivnost,

- osigurava konkurentsku prednost u međunarodnoj trgovini i

- poboljšava kvalitet života građana (Dobre R., 2004).

Evropska unija je, stoga, 2009. godinu proglasila godinom inovacija. Ne manji značaj inovacijama od strane Evropske unije će se davati i u budućnosti.

Najčešće prepreke za uvođenje inovacija su:

- visoki troškovi uvođenja inovacija,

- visok rizik inovacija,

- nedostatak sredstava za inoviranje,

- nedostatak informacija o tržištima,

- nedostatak kvalifikovane radne snage,

- rigidnost organizacije preduzeća,

- neusklađenost sa standardima i propisima,

- nedostatak interesovanja od strane korisnika,

- nedostatak informacija o tehnologijama, itd.

Iako se inovacija, po pravilu, dovodi u vezu sa rastom poslovnog sistema i unapređenjem njegovih performansi, njena realizacija uvek sa sobom nosi izvesni rizik. Kada se radi o uvođenju novog proizvoda i inoviranju tehnologije, najčešći rizici su tehnološka i tržišna nesigurnost, odnosno neizvesnost da li će nova tehnologija raditi i kako će proći na tržištu.

2. KLASIFIKACIJA INOVACIJA

U literaturi koja obrađuje inovacije nailazi se na različite klasifikacije inovacija, u zavisnosti od korišćenog kriterijuma klasifikacije. U daljem tekstu će biti izložene tri različite klasifikacije inovacija.

Klasifikacija inovacija data u (Dobre R., 2004) predstavlja najširu klasifikaciju inovacija, i bazira se na karakteru (prirodi) inovacija, na osnovu koje se inovacije dele na:

- socijalne (društvene),

- socijalno-tehnološke i

- tehnološke.

Značaj tehnoloških inovacija je često prenaglašen, a zanemaruje se značaj socijalnih i socijalno-tehnoloških inovacija. Sve tri kategorije inovacija su od jednakog značaja i često međusobno deluju jedna na drugu. Tehnološke inovacije generišu nove društvene zahteve, a socijalne (društvene) inovacije izazivaju nove tehnološke inovacije.

Socijalne (ili društvene) inovacije podrazumevaju uvođenje novina u okviru društveno-političkog sistema. U socijalne inovacije spadaju:

- tržišne (marketing) inovacije (uvođenje novina u marketing proizvoda ili usluga),

- inovacije u oblasti upravljanja (promene u funkcionisanju poslovnog sistema koje poboljšavaju produktivnost, kvalitet proizvoda i usluga i kvalitet rada),

- političke inovacije (mere koje preduzima država u cilju regulisanja uslova privređivanja, kao i zakonodavne mere, usmerene na postizanje određenih društvenih, odnosno političkih ciljeva), i

- institucionalne inovacije (nove državne institucije, osnovane sa ciljem pružanja ili obavljanja društvenih usluga ili funkcija).

Socijalno-tehnološke inovacije predstavljaju skup inovacija generisanih i okupljenih oko jednog centralnog proizvoda (na primer, personalni računar kao tehnološka inovacija okupljanja, kao i niz socijalnih inovacija njime izazvanih).

Tehnološke inovacije u osnovi imaju nova dostignuća u tehnologiji. Dele se na:

- inovacije proizvoda ili usluga (uvođenje na tržište novih i/ili postojećih proizvoda ili usluga, kod kod kojih su sprovedene kvalitativne promene),

- inovacije procesa (uvođenje novih ili značajno poboljšanih metoda i postupaka u proizvodni proces).

Prema relativnom značaju u inovacionom procesu, tehnološke inovacije se dele na inkrementalne i radikalne inovacije. Inkrementalne i radikalne inovacije čine dva pola u inovacionom prostoru poslovnog sistema.

Inkrementalne inovacije, na jednom polu inovacionog prostora, podrazumevaju prilagođavanja, poboljšanja i usavršavanja postojećih proizvoda i usluga i/ili postojećih procesa u poslovnom sistemu. Inkrementalne inovacije su pretežno zastupljene kod modifikacije proizvoda i procesa. Odnose se i na brzo ugrađivanje zahteva klijenata u koncept proizvoda i procesa. Inkrementalne inovacije su vezane za povećavanje broja varijanti istog proizvoda, a time i zadovoljavanje zahteva većeg broja kupaca (eksterni razlog) i smanjenja troškova i povećanja produktivnosti i fleksibilnosti (interni razlog).

Na drugom polu inovacionog prostora u poslovnom sistemu su radikalne inovacije. Radikalnim inovacijama smatra se uvođenje potpuno novih proizvoda i usluga i/ili procesa. Kod malih poslovnih sistema one nastaju kao rezultat preduzetničkog duha menadžera ili vlasnika, a kod velikih - na osnovu ulaganja u kompletan inovacioni prostor proizvoda. Kod velikih poslovnih sistema one su veće po obimu (na većem broju različitih proizvoda), a kod malih poslovnih sistema one su efektivnije jer dolazi do značajnijeg smanjenja troškova i, po tom osnovu konkurentnosti na tržištu proizvoda i usluga.

Druga klasifikacija inovacija data je u literaturi (Đorđević, B., 2003). Prema ovoj klasifikaciji, područja primene inovacija u poslovnom sistemu su:

- strategija,

- tehnologija,

- proizvod,

- struktura,

- organizaciona kultura, odnosno zaposleni.

Inovacije u području strategije podrazumevaju uvođenje novina u strategiju poslovnog sistema (npr. uvođenje novih metoda u marketing strategiju).

Tehnološke inovacije odnose se na unapređenje proizvodnog procesa i o njima će biti više reči u daljem tekstu. Tehnološke inovacije se po pravilu odvijaju „odozdo na gore“, što znači da se generišu na nižim organizacionim nivoima, a usmerene su prema višim nivoima, na odobrenje.

Inovacije proizvoda podrazumevaju uvođenje novog proizvoda ili usluge, ili unapređenje postojećeg. O njima će, takođe, biti više reči u nastavku. Za razliku od inovacije tehnologije, koja se obavlja „odozdo na gore“, ideje za inovaciju proizvoda teku horizontalno, između sektora. Inovacija proizvoda zahteva istovremenu ekspertizu od strane nekoliko sektora.

Strukturne inovacije uključuju uvođenje novina u hijerarhiju autoriteta, ciljeve, strukturne karakteristike i administrativne procedure poslovnog sistema. Strukturna inovacija se najčešće ostvaruje kroz pristup „odozgo na dole“, za razliku od prethodno opisanih inovacija tehnologije i proizvoda, jer potiče od srednjih i top menadžera poslovnog sistema, a sprovodi se na nižim organizacionim nivoima.

Inovacije u području organizacione kulture, odnosno zaposlenih, se odnose na promene stavova, ubeđenja, percepcija i ponašanja zaposlenih. Cilj ovih inovacija je da se iznađu načini na koje bi pojedinci i grupe unutar poslovnog sistema radili efektivnije zajedno, i kako bi organizaciona kultura podržavala ciljeve poslovnog sistema. Često se, kada je reč o promeni organizacione kulture, koristi termin organizacioni razvoj. Ovaj pojam se u osnovi odnosi na tehnike ili programe za promenu prirode i kvaliteta međuljudskih radnih odnosa.

Prema (OECD, 2005), inovacije se klasifikuju na:

- inovacije proizvoda / usluga,

- inovacije procesa,

- inovacije marketinga i

- organizacione inovacije.

3. MENADŽMENT INOVACIJAMA

Inovacija predstavlja osnovni proces unutar jednog poslovnog sistema koji doprinosi obnavljanju (unapređenju, popravljanju) onoga što poslovni sistem nudi, kako stvara to što nudi i kako to isporučuje. Na ovaj način posmatrana, inovacija je generička aktivnost na kojoj se zasniva preživljavanje i rast poslovnog sistema. Bez obzira na delatnost poslovnih sistema, pred njih se postavlja isti izazov: Kako na osnovu inovacije doći do prednosti u odnosu na konkurente i kako zahvaljujući inovaciji preživljavati i

rasti? Imajući u vidu prethodno izneto, kao i značaj inovacija za poslovni sistem i nacionalnu ekonomiju uopšte, opravdano se postavlja pitanje - da li je moguće upravljati inovacionim procesom i stimulisati inoviranje?

Upravljanje inovacijama (eng. Innovation Management) je jedna od značajnih oblasti kvalitetnog upravljanja poslovnim sistemom. Pravilno upravljanje inoviranjem neophodno je svakom poslovnom sistemu, koji želi da bude uspešan i konkurentan, i koji ima nameru da dugoročno opstane na tržištu.

U literaturi (Tidd, J., Bessant, J., 2009.) se sugeriše da poslovni sistem mora da upravlja sa četiri faze, koje čine proces inovacije, i to:

- Skeniranje i pretraživanje internog i eksternog okruženja radi prikupljanja i obrade signala o potencijalnim inovacijama. Signali se mogu javiti zahvaljujući istraživanju koje se sprovodi, usklađivanju sa novom pravnom regulativom ili usled promena u ponašanju konkurencije. U suštini, ovi signali predstavljaju skup stimulusa (pobuđivača) na koje poslovni sistem mora da odgovori.

- Strateško selektovanje ideja kojima će organizacija posvetiti resurse i koje će razvijati. Čak i poslovni sistemi najbogatiji resursima ne mogu da rade sve, tako da izazov leži u selektovanju onih ideja koje nude najbolju šansu za izgradnju konkurentske prednosti.

- Dodela resursa znanja za razvoj i korišćenje prikupljenih i selektovanih signala. Dodela resursa znanja se može odvijati kroz istraživanje i razvoj ili akvizicijom kroz transfer tehnologije.

- Implementiranje inovacije, koje podrazumeva razvoj od ideje, kroz različite faze razvoja, do konačnog lansiranja novog proizvoda ili nove usluge na eksterno tržište ili pak novog procesa ili nove metode unutar poslovnog sistema.

- Refleksija u odnosu na prethodne četiri faze i analiza iskustava stečenih iz prethodnih uspeha i neuspeha, u cilju sticanja novih znanja kako bolje upravljati procesom i usvoje relevantna znanja iz iskustva.

Prema (Đorđević, B., 2003.), model upravljanja inovacijama čine četiri elementa (slika 2):

1. interni i spoljašnji izvori promena (inovacija),

2. stanje inovativne svesti (svesti o potrebi za promenama),

3. iniciranje promena,

4. implementiranje promena.

Slika 2. Model upravljanja inovacijama (promenama)

(Izvor: Đorđević, B., 2003.)

Spoljašnji izvori inovacija mogu biti različiti, kao na primer: tržište, zakonska regulativa, nivo razvijenosti tehnologije, fluktuacija na tržištu rada, globalne i nacionalne ekonomske promene, itd.

Pored spoljašnjih izvora, i unutar poslovnog sistema postoji čitav niz izvora inovacija. One proizilaze prvenstveno iz unutrašnjih poduhvata poslovnog sistema (kao što su, na primer, ponovno definisanje ili menjanje strategije poslovnog sistema, uvođenje nove opreme, struktura zaposlenih i njihov odnos prema poslu), kao i pod uticajem promena iz okruženja.

Kao što je naznačeno na slici 2, unutrašnji ili spoljašnji izvori inovacija generišu uočene potrebe za promenom, odnosno inovacijama u poslovnom sistemu. Sledi postupak iniciranja promene, sa ciljem poboljšanja učinka organizacije, i njeno implementiranje u željenom segmentu poslovanja.

Implementiranje inovacija u poslovnom sistemu često sa sobom nosi otpor zaposlenih prema promenama, i to iz razloga neizvesnosti, menjanja postojećih navika, zabrinutosti za lični gubitak, kao i verovanja da su promene nekompatibilne sa ciljevima i interesima poslovnog sistema. Iz tog razloga, sastavni deo upravljanja inovacijama je i upravljanje otporom zaposlenih prema promenama, koje podrazumeva primenu nekih od sledećih postupaka: obrazovanje zaposlenih, komunikacija sa zaposlenima, obezbeđivanje njihovog učešća u primeni inovacija, pregovori sa zaposlenima, manipulacija, prinude itd.

Menadžment inovacija se svodi na učenje kako naći najprikladnije rešenje za problem doslednog upravljanja procesom inovacija, i kako raditi ovo na način koji najviše odgovara okolnostima u kojima se poslovni sistem nalazi. Svako pojedinačno rešenje opšteg problema upravljanja procesom inovacija je specifično za pojedini poslovni sistem.

U okviru problematike menadžmenta inovacijama uočavaju se dva ključna pitanja:

1. Kako na odgovarajući način postaviti proces inovacije?

2. Kako razviti efektivne modele ponašanja koji definišu ponašanje poslovnog sistema u upravljanju inovacijama (Tidd, J., Bessant, J., 2009.).

Veliki broj istraživanja u oblasti menadžmenta inovacijama je pokušao da identifikuje dobru praksu, ali većina studija je bila bazirana na iskustvima iz određenog sektora. Tako, na primer, dominantni modeli tehnološkog menadžmenta su razvijeni na osnovu iskustva firmi visoke tehnologije iz SAD, dok su mnoga „pravila“ za razvoj proizvoda bazirana na istraživanju prakse japanskih proizvođača potrošačkih dobara. Međutim, ne može se tvrditi da postoji jedan, najbolji način menadžmenta inovacijama, jer se industrije

razlikuju u pogledu tehnologija i tržišta, a i specifične karakteristike poslovnih sistema ograničavaju upravljačke mogućnosti.

Najveći problem vezan za menadžment inovacija leži u činjenici da se okruženje poslovnog sistema stalno menja. U uslovima promenljivog okruženja i visokog stepena neizvesnosti na tržištu, neophodno je osnovne principe menadžmenta inovacijama prilagoditi izmenjenim okolnostima. Iz tih razloga, menadžment inovacijama stalno predstavlja izazov da se akumuliraju i upotrebe svi resursi znanja na strateški i efikasan način. Ovde se posebno naglašava aspekt menadžmenta, odnosno donošenja odluka o resursima, njihovom korišćenju i koordinaciji. Detaljnija analiza mnogobrojnih tehnoloških inovacija tokom godina otkriva da iako su postojali tehnološki problemi, najveći broj neuspeha se javlja usled slabosti u načinu na koji se upravlja procesom inovacija. Prema (Tidd, J., Bessant, J., 2009.), uspeh u upravljanju inovacijama zavisi od dva ključna elementa:

- tehničkih resursa (zaposleni, oprema, znanje, finansijska sredstva,...) i

- sposobnosti poslovnog sistema da upravlja njima.

Zaključci do kojih se došlo u dosadašnjim istraživanjima u oblasti menadžmenta inovacija su sledeći:

- Inovacija je proces i, u skladu sa tim, njome treba upravljati.

- Na rezultat procesa inovacije se može uticati, delujući na sam proces inovacije, odnosno, procesom inovacije se može upravljati.

- Menadžment inovacija je sposobnost koja se uči. Iako postoje zajednički problemi sa kojima se susreću poslovni sistemi, svaki poslovni sistem mora doći do sopstvenog rešenja i razvijati ga u kontekstu u kome posluje. Jednostavno preslikavanje ideja sa drugih mesta, iz drugih poslovnih sistema nije dovoljno. Ideje moraju biti prilagođene i uobličene kako bi dale rezultat u konkretnim okolnostima.

- Razvoj modela ponašanja, koje se uči tokom vremena i kroz iskustvo, preduslov je za uspešan menadžment inovacijama i može doprineti stvaranju konkurentske sposobnosti.

- Inovacijom treba upravljati na integrisani način. To praktično znači da je neophodno upravljati svim fazama inovacionog procesa i to integralno. Postoje mnogobrojni primeri poslovnih sistema koji su razvili sposobnost za upravljanje samo delom inovacionog procesa, i nisu uspeli u tom procesu, jer su im nedostajale sposobnosti iz drugih oblasti (na primer, poslovni sistem ima dobro razvijen sektor istraživanja i razvoja i generiše tehnološke inovacije, ali mu nedostaje sposobnost da ih poveže sa potrebama tržišta ili krajnjih korisnika).

- U upravljanju inovacijama mora postojati proces učenja. Nije dovoljno samo sticati iskustvo (pozitivno ili negativno). Ključ leži u evaluaciji iskustava iz prošlosti i refleksiji u odnosu na njega, kako bi unutar poslovnog sistema bile izgrađene sposobnosti koje će sledeći put, kada se pred njim nađe sličan izazov, doprineti da odgovor bude spreman. Izostajanje procesa učenja često rezultuje u značajnoj meri ponavljanjem obrazaca grešaka u upravljanju inovacijama.

4. UMESTO ZAKLJUČKA

U ovom radu najpre je definisan pojam inovacija, a potom prezentovano nekoliko klasifikacija inovacija, i to prema karakteru (prirodi) inovacija, kao i prema područjima primene inovacija. Posebna pažnja posvećena je pojašnjenju pojma menadžmenta inovacijama, kao jedne od značajnih oblasti kvalitetnog upravljanja poslovnim sistemom koja za rezultat ima ostvarivanje konkurentnosti poslovnog sistema na tržištu.

Menadžment inovacijama je jedna od značajnih oblasti kvalitetnog upravljanja poslovnim sistemom. Pravilno upravljanje inoviranjem neophodno je svakom poslovnom sistemu, koji želi da bude uspešan i konkurentan, i koji ima nameru da dugoročno opstane na tržištu.

5. LITERATURA

1. CENTRIM, Centre for Research in Innovation Management, UK, http://centrim.mis.brighton.ac.uk

2. Certo, S., Certo, T. (2006): Modern Management, 10th ed., Pearson Prentice Hall, New Jersey

3. Dobre, R. (2004): Inovacije i tehnološke strategije, Skripta, Visoka škola za turistički menadžment, Šibenik

4. Drucker, P. (1996.): Inovacije i preduzetništvo, Praksa i principi, 2. izdanje, Grmeč - Privredni pregled, Beograd

5. DTI (2003): INNOVATION REPORT, Competing in the global economy: the innovation challenge, Department of Trade and Industry, UK

6. Đorđević, B. (2003): Menadžment, četvrto izdanje, Ekonomski fakultet - Priština/Blace, Univerzitet u Prištini

7. Krstić, M. (2008): Inovacije - Teorija i praksa, ICIM+, Fakultet za industrijski menadžment Kruševac, Kruševac

8. Mićunović, LJ. (1991): Savremeni leksikon stranih reči i izraza, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd

9. Milosavljević, M., i grupa autora (1996): Menadžment u funkciji inovacija, Univerzitet u Beogradu

10. OECD (2005): Guidelines for Collecting and Interpreting Innovation Data - Oslo Manual, Third edition, Organisation for Economic Co-operation and Development, European Commission Eurostat

11. Tidd, J., Bessant, J. (2009): Managing Innovation: Integrating Technological, Market and Organizational Change, 4th Edition, http://www.managing-innovation.com/