Menadžment rizikom

Seminarski rad: Upravljanje rizicima u osiguranju imovine

Mirjana Radaković R029/09

Menadžment

Novi Sad, 21.01.2013.

1

Sadržaj

Uvod………………………………………………………………………………………….........2

Imovinski rizici…………………………………………………………………………………….3

Osiguranje imovine………………………………………………………………………………...4

Upravljanje rizikom………………………………………………………………...……………...5

Identifikacija rizika…………………...……………………………………………………………7

Analiza rizika…………………………………………………………………………………...….9

Procena rizika………………………………………………………….……………………...….10

Metode za upravljanje rizikom………………………………………………………………..….12

Prednosti procesa upravljanja rizikom………………………………………………………........14

Integralno upravljanje rizikom....………………....…………………………………..………….15

Literatura........................................................................................................................................16

2

Uvod

Rizik je mnogoznačan, višedimenzionalan i kompleksan pojam koji je svakodnevno prisutan u ljudskom životu. Sam izraz rizik je španskog porekla od reči „risko“ i označava opasnost koja preti brodovima. Rizik je sastavni deo ljudskog postojanja i ljudi su uvek bili suočeni sa rizikom, bilo zbog promene okruženja, nepredviđenih okolnosti, ili zbog prevare. Svuda gde postoji ljudska aktivnost koja je vezana za objekte, tehnologije, mašine, proizvode, kretanje ili investiranje, prisutni su i rizici. Na same posledice rizika se može uticati preventivnim aktivnostima ali uvek postoje slučajevi u kojima se ne može ili nije racionalno delovati preventivno. U najvećem broju slučajeva se bavimo samo posledicama rizika, jer je nivo prethodnih informacija o riziku zanemarljivo mali ili nikakav.

Delatnost osiguranja je povezana sa velikim brojem različitih vrsta rizika koji su konstantno prisutni i koji se mogu realizovati sa različitim intenzitetima. Osnovna delatnost osiguravajuće kompanije je pokriće takozvanog aktuarskog rizika, odnosno rizika ostvarenja oređenog štetnog događaja koji je predmet osiguranja i za čije pokriće osiguranik uplaćuje premiju osiguranja.

Onog trenutka kada se na bilo koji način želi utvrditi mera opasnosti od štetnog događaja u nekom sistemu, moraju se utvrditi granice tog sistema, a takođe se mora ograničiti i vreme u kome se opasnost utvrđuje. Ako se konstatuje da je najbolje meru neke opasnosti utvrditi preko verovatnoće nastanka štetnog događaja i veličine njegovih posledica, onda se pojam rizika mora shvatiti kao kompleksna veličina koja obuhvata verovatnoću nastanka štetnog događaja i očekivanu veličinu posledica tog događaja u nekom zaokruženom sistemu i tokom nekog vremenskog intervala ili određenog procesa. To se može iskazati matematičkim putem:

R(T) = P(T) x L(T)

Gde je:

T – neželjeni rizični ili štetni događaj

R(T) – rizik od događaja T

P(T) – verovatnoća da će se događaj T odigrati

L(T) – veličina štete koju je izazvao događaj T

3

Imovinski rizici

Sve firme i pojedinci koji imaju, iznajmljuju ili koriste neku imovinu izloženi su riziku da njihova imovina pretrpi štetu ili da je izgube iz nekih drugih razloga.

Imovina može da obuhvati objekte, opremu i zalihe. Objekat predstavlja ono što je obuhvaćeno u izgradnji, dogradnji i rekonstrukciji građevinskom i upotrebnom dozvolom, odnosno izvedeni građevinski, zanatski i instalaterski radovi. Oprema se odnosi na sve što je obuhvaćeno projektom pri ugradnji, pri čemu svako investiciono održavanje treba da je knjiženo u osnovnim sredstvima, jer ono povećava vrednost osnovnog sredstva. Zalihe obuhvataju materijal (sirovine, osnovni i pomoćni alat, inventar), poluproizvode, delove, gotove proizvode. Pored toga pod imovinom se mogu podrazumevati razni dokumenti i hartije od vrednosti.

Prilikom osiguranja imovine obično se vrši podela imovine na rizike što je od koristi i za osiguranika (premija je manja) i za osiguravača (smanjuje se reosiguravajuće pokriće koje odnosi deo premije).

Da bi se u potpunosti analizirala izloženost imovine riziku, moraju da se razmotre tipovi imovine koji mogu da pretrpe štete i potencijalni izvori rizika. Izvori štete mogu biti: požari, krađa, poplave, oluja, eksplozija, neredi, sudari, zemljotresi, niske temperature.

Pored rizika koji postoji kod sopstvene imovine, preduzeća su izložena rizicima u vezi imovine koju poseduje ili koristi neko drugo preduzeće.

Imovina svakog pravnog lica, odnosno preduzeća predstavlja svojevrsni specifični rizik u zavisnosti od delatnosti, veličine, tehnologije i mesta na kome se nalazi dato preduzeće. Industrijski, odnosno proizvodni pogoni izloženi su raznim rizicima kao što su:

- Požar i eksplozija, - Iscurivanje tečnosti i gasa, - Elementarne nepogode (oluje, bujice, poplave), - Samozapaljenja zaliha, - Provalna krađa, - Lom mašina.

Imovinske štete se odnose na: zgrade, postojenja, druge konstrukcije; nameštaj, opremu, obrtna sredstva; kompjutere, programe i podatke; inventar; vozila, avione, čamce, pokretnu opremu.

4

Osiguranje imovine

Osiguranje imovine obuhvata:- Osiguranje stvari, i - Osiguranje od građanske odgovornosti.

Osiguranje stvari obuhvata:- osiguranje od požara;- osiguranje od provalne krađe i razbojništva;- osiguranje domaćinstva;- kasko osiguranje motornih vozila (od uništenja, oštećenja ili krađe);- osiguranje useva i plodova;- osiguranje građevinarstva;- osiguranje mašina od loma.

Osiguranje od odgovornosti obuhvata:- osiguranje od opšte odgovornosti;- osiguranje od odgovornosti za štete iz upotrebe motornih vozila.

Svrha osiguranja imovine jeste nadoknada štete koja nastaje na toj imovini. Vrednosti imovine, odnosno osiguranih objekata se može utvrditi kao i vrednost štete koja može nastati na toj imovini.Opšta pravila (načela) osiguranja imovine koja se moraju poštovati su:- Načelo obeštećenja, i- Načelo materijalnog interesa.

5

Upravljanje rizikom

Upravljanje rizikom se neformalno praktikovalo još od davnih vremena. Čak i danas svaki čovek praktikuje neformalno upravljanje rizikom, bilo da je to upravljanje nesvesno ili svesno. Smatra se da je period od 1955 - 1964. godine bio period rađanja modernog pristupa upravljanja rizikom.

Kao i mnoge upravljačke funkcije, funkcija upravljanja rizikom je imala svoje funkcije-preteče. Jedna od najuticajnijih je kupovina osiguranja. Evolucioni proces koji je kupovinu osiguranja doveo do upravljanja rizikom nije se odigravao ni uniformno ni fazno već se praksa stalno menjala u skladu sa potrebama.

Sam proces upravljanja rizikom se može sagledati kao skup metoda koje se koriste fleksibilno i zajedno. To je sistemski proces za identifikaciju, analizu i procenjivanje rizika.

Upravljanje rizikom se razlikuje od upravljanja osiguranjem. Upravljanje osiguranjem podrazumeva upotrebu svih tehnika vezanih za osiguranje i ograničeno je na područje onih rizika od kojih se možemo osigurati. Pojam upravljanje rizikom je mnogo širi koncept od upravljanja osiguranjem, jer se bavi i rizicima od kojih se može osigurati i rizicima od kojih se ne može osigurati i izborom odgovarajuće tehnike za upravljanje rizikom.

Odnos funkcije menadžmenta rizika i osiguranja

Upravljanje rizikom ima mnogo veći uticaj na celu organizaciju nego samo osiguranje. Uspešan program upravljanja rizikom zahteva saradnju velikog broja službi i pojedinaca u okviru neke organizacije, dok osiguranje uključuje manji broj pojedinaca. Osiguranje je samo metod kojim se može najadekvatnije upravljati rizicima u slučajevima kada se radi o riziku koji ima relativno malu frekvenciju, ali je veliki po obimu. Jedan od zadataka menadžmenta rizika je da izvrši odabir osiguravajućeg pokrića i osiguravača, da obrazloži ugovaranje uslova, da prosledi informacije o postojanju osiguravajućeg pokrića unutar firme i da periodično izveštava o rezultatima osiguranja. Prioritet za menadžere današnjice postali su rizici koji izlaze iz okvira osiguranja, a to se naročito odnosi na nove „neopipljive“ rizike koji se teško mogu vrednovati i na čije se smanjenje jako teško može uticati. Budući da je osnovni cilj menadžera rizika da uveća vrednost date organizaciije, on mora u tom cilju da koristi sve raspoložive tehnike i metode, a to uključuje i osiguranje. Stoga se upravljanje rizikom može posmatrati i kao borba protiv rasta premije osiguranja pri čemu je i dalje njegov glavni instrument osiguranje.

Rizik menadžment u mnogim razvijenim zemljama je postao sastavni deo praktičnog i teorijskog menadžmenta. Međutim kod nas je u početnoj fazi razvoja. Osnovni koncept upravljanja rizikom je težnja da se rizik prevede iz domena nepoznanice i neizvesnosti u domen spoznaje i verovatnih

6

okvira, odnosno da se različitim metodama kontrolišu rizici i da se njima upravlja. Upravljanje rizikom se može definisati kao disciplina koja sistematično identifikuje i analizira različite scenarije nastanka štete sa kojim se suočava pojedinac ili organizacija i u skladu sa njihovim ciljevima koristi najbolje tehnike i metode za sprečavanje i tretiranje mogućih rizika.

Postoje sledeće faze u upravljanju rizikom:

- Identifikacija misije, odnosno usklađivanje ciljeva upravljanja rizikom sa misijom organizacije, čime se identifikuje odnos između menadžera rizika i misije same organizacije,

- Procena rizika i neizvesnost što obuhvata tri povezane aktivnosti : 1. Identifikacija rizika i neizvesnosti, pri čemu se mora identifikovati hazard i izloženost riziku, 2. Analiza rizika, koja obuhvata saznanja o prirodi hazarda, faktora rizika, izloženost dejstvu opasnosti, kako oni nastaju i kako međusobno dejstvuju da bi nastala šteta, 3. Merenje rizika koje podrazumeva procenu verovatnoće štete, njenu frekvenciju i ozbiljnost;

- Kontrola rizika, što obuhvata aktivnosti koje su usmerene na izbegavanje, smanjenje ili na neki drugi način kontrolisanje rizika i neizvesnosti.

- Finansiranje rizika, čime se obezbeđuju sredstva za nadoknadu štete koje se dešavaju kao i za finansiranje programa za smanjenje neizvesnosti i rizika;

- Administracija programa, koja obezbeđuje procedure koje treba slediti u svakodnevnim operacijama funkcije upravljanja rizikom.

7

Identifikacija rizika

Rizik menadžer mora da otkrije rizike kojima je izloženo preduzeće. Neki rizici su očigledni, ali postoje i rizici koji su teže uočljivi, zbog čega se često i previde. Fizička imovina može da bude oštećena, uništena, izgubljena ili se njena vrednost može umanjiti na drugi način.

Identifikacija rizika se bavi percepcijom rizika. Percepcija se odnosi na sposobnost da se uoči potencijalna situacija u kojoj nastaje šteta, odnosno da se zapaze rizici koji mogu biti aktivni urok štete, kao i da se uoče opasnosti koje mogu pojačati delovanje tih rizika. Strategija upravljanja rizikom mora da bude takva da se koristi metoda, ili kombinacija metoda koje najbolje odgovaraju datoj situaciji. Izbor metoda zavisi od prirode posla kojim se organizacija bavi, od obima poslovanja i od eksperata koje organizacija zapošljava da se bave ovim poslom.

Metode za identifikaciju rizika

Ne postoje opšte prihvaćene i preporučene metode za identifikaciju rizika, ali neke od uobičajenih su:

Ček liste

Jedan od alata je upitnik o izloženosti šteti koji se naziva ček lista. Ona navodi različite potencijalne izvore šteta koje mogu biti posledica fizičkog razaranja i zakonske odgovornosti.

Šema toka operacija u preduzeću

Ova šema je veoma pogodna jer omogućava identifikaciju izvora rizika u proizvodnom procesu nekog preduzeća. Celokupni pregled izloženosti rizicima može da se dobije samo ako se izvrši pažljivo ispitivanje celokupnog proizvodnog procesa.

Poseta preduzeću

Kvaliteno prepoznavanje rizika je moguće samo kada se raspolaže sa potpunim informacijama koje se u većini slučajeva mogu dobiti jedino posetom preduzeću. Rizik menadžer se upoznaje sa stanjem opreme, objekata, mašina, tokova materijala i informacija, te preduzetim merama u oblasti kontrole rizika kao što su: protivpožarne mere, mere zaštite na radu, mere snabdevanja energijom.

8

Korišćenje podataka iz eksterne dokumentacije

Tamo gde je moguće treba koristiti statističke podatke o štetama koje su već nastale kod drugih preduzeća, koja su slična datom preduzeću, jer to može da pomogne prilikom identifikovanja potencijalnih rizika. Ovi podaci se mogu dobijati iz različitih izvora kao što su: osiguravajuća društva, tok sudske prakse, konkurenti iz branše, literatura. Statistički podaci omogućavaju menadžmentu rizika da proceni trendove u datom tipu organizacije i da uporedi sa postojećim iskustvom o štetama koje su se već dogodile u toj firmi. Pored toga ovi podaci omogućavaju menadžeru rizika da analizira pitanja kao što su uzrok, vreme i lokacija nesrećnog slučaja i sve hazarde/opasnosti ili druge posebne faktore koji utiču na prirodu nesrećnog slučaja. Tamo gde postoji značajan broj informacija o prethodnim štetama, menadžer rizika može da iskoristi te informacije za predviđanje troškova eventualnih šteta. Organizacija koja koristi sopstvene fondove za isplatu troškova je veoma zainteresovana da ima procenu mogućih troškova.

Korišćenje podataka iz internih informacija

Ovo su informacije koje se dobijaju u samom preduzeću. Tu se akcenat stavlja na planove proizvodnje, nabavke, prodaje, kao i na računovodstvenu dokumentaciju koja se odnosi na inventarne vrednosti objekata, opreme i zaliha. Računovodstveni podaci su veoma važni za procenu potencijalne štete na imovini, u cilju sagledavanja troškova zamene oštećene imovine. Budući da troškovi zamene nisu povezani sa knjigovodstvenom vrednošću menadžer rizika mora da uzme u obzir aktualne tržišne cene date imovine. Izračunavanje troškova zamene može da bude veliki problem kod one opreme koja se pravi po narudžbi, a i troškovi ugovaranja mogu veoma brzo da se menjaju. U inflatornoj ekonomiji, cene zamene fizičke opreme će biti veće od njene nabavne cene i menadžer rizika mora da pokuša da zaštiti ovu veću vrednost. Tokom brze inflacije neka obrtna sredstva mogu da imaju znatno veću cenu nego što je to bilo u momentu nabavke.

Korisni mogu da budu izveštaji o nesrećnim slučajevima ili o izbegnutim nesrećnim slučajevima koji su mogli da izazovu neku štetu.

Intervju - lista pitanja

Intervju se obično vodi sa rukovodiocem funkcionalnih oblasti u preduzeću, a njegov kvalitet zavisi od kvaliteta pitanja koja se formiraju na osnovu saznanja o stanju rizika iz prethodnih koraka i svaki intervju zavisi od tipa, oblasti delatnosti i načina rada same firme. Ne postoji univerzalna lista pitanja. Kontakti sa svim odeljenjima u nekoj firmi mogu da obezbede dobar izvor informacija o riziku.

9

Analiza rizika

Ova faza upravljanja rizikom je najkompleksnija jer njeni izlazni parametri integrišu zaključke sledećih razmatranja:

- Utvrđivanje realnog stanja rizika,- Karakteristike i kapaciteti infrastrukurnih, spoljašnjih i unutrašnjih sistema,- Karakteristike elektrotehničkog sistema, - Karakteristike mašinskih sistema, - Kvalitet ugrađenih tehničkih sistema zaštite,- Primena mera preventivnog inženjerstva.

Analiza rizika podrazumeva analizu svih mogućih uzroka rizika i njihovih uticaja na ostvarenje datog slučaja. To podrazumeva razlaganje rizika na faktore rizika i utvrđivanje značajnosti i međusobnih uticaja tih faktora. Sveobuhvatna i objektivna analiza je osnova za klasifikaciju rizika.

Tokom analize sam rizik se posmatra kao niz događaja počevši od inicijalnog događaja, a zatim kao niz međudogađaja zavisnih od uticajnih faktora, pa do mogućeg ostvarenja štete. Ovaj pristup ka identifikaciji rizika obuhvata proučavanje okolnosti koje mogu dovesti do štete, iako se nesrećni slučaj nije još dogodio. Obično je ovaj pristup analitički i fokusira se na opasne aktivnosti neke osobe, ili analizu otkazivanja neke opreme ili objekta. Ovakva analiza rizika se zasniva na iskustvu drugih organizacija, osiguravača ili uputstava koja daju vladine organizacije.

Menadžer rizika može da sazna o novim opasnostima preko rezultata objavljenih u eksperimentalnim istraživanjima, čak i u slučaju kad se neka nesreća nije dogodila. Analizu hazarda je obično moguće izvesti uz pomoć eksperata za datu oblast, bilo da su to inženjerska pitanja ili pitanja vezana za ljudsko ponašanje koje vodi ka povredi. Jedna od metoda koja se pokazala korisnom za analizu slučajeva nesreća je analiza stabla greške. Ova metoda omogućava da se identifikuju prethodni uslovi koji vode do nesreće, pri čemu može da se sagleda da li su za događanje nesreće potrebni svi ili samo jedan od ovih uslova. Analiza stabla greške može da sugeriše načine na koje može da se spreči da se neka nesreća dogodi.

Još jedna od metoda koja se koristi je lanac rizika koji analizira odnos između hazarda i šteta. Ovaj pristup razmatra proces koji vodi ka šteti kao lanac događaja: hazard, okruženje, međusobno dejstvo između hazarda i okruženja, ishod njihovog međusobnog dejstva i posledice.

10

Procena rizika

Pošto se rizici identifikuju i analiziraju, potrebno ih je izmeriti, odnosno proceniti njihovu frekvenciju i intenzitet. Merenje rizika je procenjivanje važnosti rizika koji ima za neku organizaciju ili pojedinca. Danas postoji više metoda za procenu rizika pri čemu su one namenjene za pojedine vrste tehničkih sistema ili pojedine posebne vrste štetnih događaja. Ove metode se mogu podeliti na kvalitativne i kvantitativne. Kvalitativne se primenjuju u slučajevima kada se za merenje rizika raspolaže samo nenumeričkim podacima. Adekvatna procena rizika zahteva primenu ekspertskog znanja iz oblasti relevantnih za sagledavanje podataka i primenu kvalitativnih i kvantitativnih metoda koje karakterišu posmatranje rizika. Na osnovu heurističkog znanja ekspert može između ostalog da:

- Prepozna na koji način najbrže doći do rešenja, - Odluči kada je pristup rešavanju nekog problema ispravan, kada pogrešan, a kada samo

verovatno dobar,- Snalazi se u situacijama kada su podaci kojima raspolaže nekompletni i nedovoljno tačni.

Tehnike kvalitativnog procenjivanja rizika

Ove tehnike se koriste za rizike koji se retko dešavaju ili se nisu nikad dogodili kao što su rizici novih tehnologija ili novih proizvoda, industrijske špijunaže, kompjuterskog sajber-kriminala. Za ovo područje se koriste mnoge metode, a krajnji rezultat u svakom slučaju zavisi od subjektivog pristupa ocenjivača rizika. Analiza posledica prestanka rada nekog sistema ispituje ponašanje sistema prilikom ispadanja njegovih pojedinačnih elemenata. Analizira se koje greške mogu da nastupe kod svake komponente i sa kojom verovatnoćom se očekuje njihovo dešavanje, odnosno njihova refleksija na ceo sistem. Analiza stabla grešaka istražuje uzroke ometajućih događaja u sistemu. Rezultati analize omogućavaju ocenu sistema u pogledu pouzdanosti, raspoloživosti i sigurnosti, a sama metoda pretpostavlja unapred zadat neželjeni događaj. Kod analize toka smetnji ispituju se svi neželjeni događaji koji imaju zajednički ometajući uzrok. U ovom slučaju uzimaju se u obzir uzročno-posledične veze između događaja na pojedinačnim elementima i sistemu uopšte. Potrebno je istaći da je pri proceni rizika tehničkih sistema od samog početka uočen veliki značaj pouzdanosti tehničkih sistema i njen uticaj na procenu rizika.

Retko se dešavaju slučajevi izlaganja riziku za koji uopšte ne postoje nikakvi podaci. Obično je problem kako prevesti postojeće podatke u oblik koji se može koristiti za merenje rizika. Pored toga većina rizika je mnogo kompleksnija nego što je to jedna jedina opasnost i jedna jedina izloženost riziku. Na primer: neka zgrada može da bude oštećena zbog oluje, zemljotresa, poplave ili požara; pored toga, samo jedna opasnost, kao na primer požar može da ošteti nekoliko konstrukcija. Tačnost procene šteta – frekvencija i šteta – intenzitet može da zavisi i od toga da li

11

su razmatrani odnosi između opasnosti i predmeta koji su izloženi riziku. Većina odluka o upravljanju rizikom je doneto na osnovu onoga što menadžer rizika smatra razumnim. Skoro svaka odluka može da se poboljša dodatnim informacijama koje omogućavaju mnogo preciznije procene mogućeg ishoda i njihovu verovatnoću. Procena menadžera rizika mora da integriše sve raspoložive informacije i da ih koristi prilikom postavljanja procena. Ova metoda ima prednost jer ne zahteva mnogo informacija o riziku. Prilikom procene mogućeg intenziteta, uloga funkcije date imovine ili osobe koja je izložena riziku može biti ključno pitanje. Na primer: šteta na objektu koji predstavlja veoma važnu kariku u transportnom i organizacionom sistemu neke firme, može da ima posledice koje premašuju direktnu štetu na samom objektu. Procena intenziteta u ovom slučaju zahteva da menadžer rizika razmotri i činjenicu da li ishod može da zaustavi napredak organizacije i njeno ispunjavanje svog osnovnog zadatka.

Tehnike kvantitativnog procenjivanja rizika

Kvantitativne tehnike su neophodne za predviđanje visine troškova, naročito za one programe gde sama organizacija pokriva date troškove, što se u praksi naziva samopridržaj. Ove procene su neophodne za prikazivanje dugoročnog uticaja tekućih odluka.

Najčešće primenjivani metod u ovom slučaju je procena rizika na osnovu statistike o štetama. Korišćenje ove metode daje dobre rezultate ako su ispunjeni sledeći uslovi:

- Mora da postoji veliki broj posmatranja, - Između sadržaja obuhvaćenih statistikom i sadržaja rizika koji se procenjuju moraju

postojati slični odnosi, - Uz rezultate štete koji se mogu koristiti moraju se sačiniti i iskazi o verovatnoj

maksimalnoj šteti.

Na osnovu ovih statističkih podataka moguće je odrediti empirijsku raspodelu verovatnoće rizika. Najpre se izračunava empirijska raspodela učestalosti koja se koristi za približavanje empirijski nepoznatoj funkciji verovatnoće slučajnih promenljivih visina štete. Zatim se odgovarajućim hipotezama i testovima hipoteza usvaja odgovarajuća teorijska raspodela verovatnoće. Osnovni cilj raspodele verovatnoće je da se zna sa kojom verovatnoćom će visina neka štete prekoračiti neku određenu vrednost. Usled nedostatka sopstvenih validnih podataka mogu se koristiti podaci osiguravajućeg društva koje prati poslovanje tog preduzeća, a u slučaju nedostatka ovih podataka, procena se usmerava ka pravcu kvalitativne analize.

12

Metode za upravljanje rizikom

Obrada rizika zahteva metode, alate, instrumente, strategije i procese koji omogućavaju izbegavanje, prevenciju, smanjenje ili na neki drugi način regulisanje frekvencije i intenziteta štete i druge neželjene efekte rizika.

Metode za upravljanje rizikom mogu da se razlikuju od jedne do druge organizacije, zato što je neki menadžer rizika kreativniji i više sklon inovacijama od drugog, ali ipak postoje neke tipične tehnike i metode za tretman rizika. Ove tehnike i metode obuhvataju:

- Metode fizičke kontrole,- Metode finansijske kontrole, - Metoda internog smanjenja rizika.

Metode fizičke kontrole

Metode fizičke kontrole obuhvataju postupke kojima se izbegava ili smanjuje izloženost rizicima. Na primer neka firma može da izbegne štetu od poplave tako što neće izgraditi postrojenje na plavnom zemljištu.

Izbegavanje rizika

Nekada je najbolja metoda za prevazilaženje rizika, da se on izbegne. Izbegavanje rizika, znači da se mogućnost nastanka štetnog događaja eliminiše tako što se ne preduzimaju neke aktivnosti koje bi mogle biti rizične.

Smanjenje rizika

Najefikasniji način smanjenja rizika jeste primena savremenih metoda preventive i preventivnog inženjerstva. Smanjenje rizika se obezveđuje smanjivanjem broja šteta (frekvencija) ili pak smanjenjem visine štete (intenziteta). Jedna od mera koja se koristi u praksi je „spašavanje imovine“. Veoma retko će neka šteta biti totalna. Na primer: često se automobil koji je doživeo sudar može prodati u staro gvožđe ili se oštećena oprema, koja se može popraviti, prodaje na tržištu polovne robe. Osiguravajuće kompanije koriste ovu meru da bi smanjile visinu štete koju treba da isplate, pa su i menadžeri rizika preuzeli ovu tehniku smanjenja posledica rizika.

13

Metoda finansijske kontrole

Organizacije mogu da finansiraju svoje finansijske gubitke ili nastale štete korišćenjem internih ili eksternih resursa. Interno finansiranje se obično naziva zadržavanje rizika, a eksterno obuhvata prenos rizika preko osiguranja, finansijskih instrumenata ili raznih ugovora.

Metoda internog smanjenja rizika

Rizik se može smanjiti internim metodama i to pomoću:

- Diverzifikacije- Investiranjem u informacije

Diverzifikacija rizika

Firme mogu da smanje rizik tako što svoje aktivnosti diverzifikuju. Mogućnost smanjenja rizika putem diverzifikacije je važan faktor koji utiče na odluke vezane za osiguranje i hedžing.

Investiranje u informacije

Ova metoda obuhvata investiranje u informacije, odnosno dobijanje najtačnijih mogućih predviđanja o očekivanim štetama.

Izbor metode ili načina za upravljanje rizikom

Postoje sledeća osnovna pravila za upravljanje rizikom:

- Ne rizikovati više nego što se može dopustiti da se izgubi, - Uvek uzeti u obzir slučajnost, - Ne rizikovati puno za malo.

Maksimalna moguća šteta koja može da bude posledica nekog rizika je presudan faktor koji određuje na koje se rizike treba usmeriti. Rizike koji mogu da izazovu štetu treba smanjiti na nivo da se njima može upravljati. Intenzitet rizika, odnosno iznos štete koju neka firma može da dopusti zavisi od same firme. Saznanje o tome da li je verovatnoća štete mala, umerena ili sigurna može pomoći prilikom odlučivanja o primeni instrumenta za upravljanje rizikom. Velika verovatnoća nastanka štete pokazuje da osiguranje najverovatnije nije opravdan način za upravljanje rizikom, jer što je veća verovatnoća to je i veća premija koja se plaća za osiguranje.

14

Prednosti procesa upravljanja rizikom

Uprkos tome što je upravljanje rizikom kompleksan i složen zadatak, efikasan program za upravljanje rizikom može da bude od velike koristi za preduzeće, jer značajno utiče na finansijski uspeh. Glavne prednosti ovakvog načina upravljanja su:

- Mnogo lakše se dostižu ciljevi upravljanja rizikom i to kako pre tako i posle dešavanja štetnog događaja;

- Troškovi rizika se smanjuju, što može da poveća profit firme. Trošak rizika je alatka procesa upravljanja rizikom koja meri određene troškove. Ovi troškovi obuhvataju isplaćene premije, zadržane štete, usluge manadžera rizika angažovanih spolja, finansijske garancije, interne administrativne troškove i takse, poreze i neke druge troškove koji su specifični za svaku firmu;

- Zbog smanjenja štetnog finansijskog uticaja, koji bi mogli biti posledica čistih šteta kada ne bi postojao plan za upravljanje rizikom, preduzeće može da donese program za upravljanje celokupnim rizikom koji obuhvata i čiste i špekulativne rizike;

- Društvo ima koristi jer se smanjuju i direktne i indirektne štete.

15

Integralno upravljanje rizikom

Integralno upravljanje rizikom je kontinuelan, proaktivni i sistemski proces za razumevanje, upravljanje i komunikaciju rizika iz perspektive celokupne organizacije. To je donošenje strateških odluka, koje doprinose postizanju sveukupnih korporativnih ciljeva neke organizacije. Da bi se ovo sprovelo potrebna je stalna procena potencijalnih rizika u organizaciji na svakom nivou i zatim da bi se ti rezultati sakupljali na korporativnom nivou kako bi se olakšalo postavljanje prioriteta i poboljšalo donošenje odluka. Integralno upravljanje rizikom treba da bude ugrađeno u korporativnu strategiju organizacije i da oblikuje kulturu upravljanja rizikom u toj organizaciji. Identifikacija, procena i upravljanje rizikom u celoj organizaciji pomaže da se otkrije značaj celokupnog rizika, odnosno sume svih rizika i međuzavisnosti njihovih delova.

Upravljanje integralnim rizikom znači upravljanje celokupnim rizikom neke kompanije, bez obzira da li se sa stanovišta osiguranja dati rizik može osigurati ili ne i nezavisno od toga koji se instrument koristi za ostvarivanje politike rizika. Firma Munich Re, koja je jedna od vodećih osiguravajućih i reosiguravajućih konzorcijuma u Nemačkoj, predviđa da će u skoroj budućnosti ovakve usluge biti tražene i od osiguravajućih kompanija, i da će im u tom pogledu reosiguravajuća društva pružati usluge.

Ovakvo predviđanje se zasniva na kriterijumima efikasnosti, jer kompenzacija različitih rizika različitim sredstvima povećava sveukupnu situaciju rizika i efekti „preosiguranja“ mogu da dovedu do neefikasnog i preskupog upravljanja rizikom. Holistički pristup olakšava i omogućava mnogo efikasnije upravljanje rizicima kako sa stanovišta cene rizika, tako i sa stanovišta sveukupnog pristupa.

16

Literatura

Ratko Vujović – Upravljanje rizicima i osiguranje

Internet stranice:

http://www.uniqa.rs/home/02_Pravna_lica/02_Osiguranje_imovine/index.php

http://www.sogaz.co.rs/rs/service/3/Osiguranje-imovine-od-pozara-i-nekih-drugih-opasnosti/

http://www.as-osiguranje.rs/osiguranje-imovine--.aspx

http://www.wiener.co.rs/Za-stanovnistvo/Osiguranje-imovine