Prof. dr Velimir Sotirović Prof. dr Živoslav Adamović

METODOLOGIJA

NAUČNO - ISTRAŽIVAČKOG

RADA II dopunjeno izdanje

Univerzitet u Novom Sadu

Tehnički fakultet “Mihajlo Pupin”

Zrenjanin, 2005. god.

N A U K A

P R A K S A

Prof. dr Velimir Sotirović

Prof. dr Živoslav Adamović

METODOLOGIJA NAUČNO – ISTRAŽIVAČKOG RADA

Izdavač: Univerzitet u Novom Sadu Tehnički fakultet “Mihajlo Pupin” u Zrenjaninu

Za izdavača: Prof. dr Velimir Sotirović, dekan Recenzenti: Prof. dr Kosta Voskresenski Prof. dr Duško Letić

Lektor i korektor: Mirjana Adamović, dipl.ing Dejan Adamović, dipl. Ing.

Računarska obrada: dipl. Ing. Dejan Adamović Mr Dijana Karuović Vladimir Milićević

Likovno rešenje korice: Vladimir Karuović

Format: B5 Tiraž: 300 primeraka Odlukom Naučno-nastavnog veča Tehničkog fakulteta “Mihajlo Pupin” u Zrenjaninu od 12.01.2005 odobreno je objavljivanje drugog izdanja ove knjige. CIP – Katalogizacija u publikaciji Biblioteke Matice srpske, Novi Sad ISBN 86-80711-80-2 ADAMOVIĆ, Živoslav SOTIROVIĆ,Velimir Metodologija naučno-istraživačkog rada – Zrenjanin; Tehnički fakultet “Mihajlo Pupin”, 2005 – 189 str. Ilustr. (Biblioteka Udžbenici/ Tehnički fakultet “Mihajlo Pupin”; 2005/2006, br.49) Tiraž:300 Bibliografija: 152-154

7

Ljudi koji smatraju da se bave naučno-istraživačkim radom, a ne rade istraživačke projekte i ne objavljuju knjige i radove, najčešće nemaju šta da kažu.

V. Sotirović Ž. Adamović

Treba zauvek odbaciti pomisao da se piše bez ispravki.

Prerađivati tri ili četiri puta – i još je malo.

Lav Tolstoj

Sve važne ideje u nauci rođene su iz dramatičnog sukoba između stvarnosti i naših pokušaja da je shvatimo.

N.Viner

Naučnik može iznenada da ugleda svetlost, ili pre prvi treptaj svetlosti, ali samo posle dugog i neprekidnog razmišljanja.

L.Infeld Ne postoji ni jedna dimenzija čovekove egzistencije koja bi mogla da se odvoji od istraživanja, a da samim tim ne izgubi svoja savremena vrednosna obeležja.

Ž.Adamović V.Sotirović

8

SADRŽAJ

PREDGOVOR………………………………………………………………………………...……..12

1.0 ULOGA ISTRAŽIVANJA.................................................16

1.1. Pojmovni aparat nauke................................................16

1.2. Nauka i metodologija..................................................17

1.3. Zadaci i ciljevi istraživanja...........................................22

1.4. Model istraživanja......................................................25

1.5. Naručivanje istraživanja..............................................26

1.6. Intelektualno majstorstvo............................................27

1.7. Gradacija nivoa naučnog saznanja..................................30

1.7.1. Nivoi naučnog saznanja........................................30

1.7.2. Naučna deskripcija.............................................32

1.7.3. Naučna klasifikacija i tipologizacija.........................23

1.7.4. Naučno otkriće..................................................33

1.7.5. Naučno objašnjenje............................................35

1.7.6. Naučno predviđanje............................................36

1.8. Teorija i hipoteze.....................................................38

1.8.1. Vrste naučnih teorija..........................................38

1.8.2. Osnovanost hipoteza...........................................40

1.9. Vrste naučnih zakona.................................................41

1.10. Nauka i praksa..................................................43

2.0 METODE ISTRAŽIVANJA...............................................44

2.1. Opšte napomene......................................................44

2.2. Posebne naučne metode i postupci................................47

2.2.1. Analitičko-sintetička metoda.................................47

2.2.2. Metoda apstrakcije i konkretizacije.........................50

9

2.2.3. Metoda apstrakcije i specijalizacije.........................51

2.2.4. Metoda klasfikacije............................................52

2.2.5. Metoda dedukcije i indukcije................................54

2.3. Opšte naučne metode.................................................56

2.3.1. Metoda modelovanja..........................................56

2.3.2. Statistička metoda.............................................94

2.3.3. Analitičko-deduktivna metoda...............................97

2.3.4. Metoda crne kutije.............................................98

2.4. Metode istraživanja, tehnike i postupci...........................104

2.4.1. Naučno posmatranje..........................................104

2.4.2. Naučni eksperiment...........................................106

2.4.3. Naučno ispitivanje............................................111

2.4.4. Informatička metoda.........................................115

2.4.5. Metoda analize sadržaja.....................................117

2.4.6. Metoda studije slučaja.......................................118

2.5. Metode i tehnike za projektovanje i upravljanje...............119

2.5.1. FTA, FMA i FMECA metode..................................119

2.5.2. Dijagram toka.................................................120

2.5.3. Poređenje osobina............................................121

2.5.4. Dijagram sličnosti i dijagram stabla.......................122

2.5.5. SPC metode....................................................123

2.5.6. Taguchi metoda...............................................124

2.5.7. Dijagram rasipanja...........................................125

2.5.8. Metode QFD i AZG............................................126

2.5.9. Sakupljanje ideja.............................................121

2.5.10. Ishikawa dijagram…………...................................129

2.5.11. Analiza upotrebnih vrednosti sistema...................130

2.5.12. Analiza stabla odlučivanja................................132

2.5.13. Analiza polja uticaja……................................…134

10

2.5.14. PARETO ili ABC dijagram..................................134

2.5.15. SWOT analiza............................................136

2.5.16. Metode planiranja......................................137

3.0 STRUKTURA ISTRAŽIVANJA.......................................140

3.1. Sistemski pristup....................................................140

3.2. Naslov projekta......................................................142

3.3. Uvodni deo...........................................................142

3.4. Činioci metodološkog koncepta...................................142

3.4.1. Problem istraživanja.....................................144

3.4.2. Predmet istraživanja.....................................144

3.4.3. Cilj istraživanja...........................................145

3.4.4. Hipoteze u istraživanju..................................146

3.4.5. Način istraživanja.........................................152

3.4.6. Naučna i društvena opravdanost istraživanja........154

3.5. Analiza podataka i zaključivanje.................................155

3.6. Prezentovanje rezultata istraživanja............................156

3.7. Rezime................................................................157

3.8. Zaključci..............................................................157

3.9. Bibliografija..........................................................158

3.10. Prilozi...............................................................158

3.11. Upravljanje projektima u preduzeću..........................159

4.0 UČENJE O ISTINAMA I POGREŠKAMA.............................181

4.1. Problem istine.......................................................181

4.2. Problem pogrešaka.................................................182

5.0 STUDIJA INFORMACIJA I KOMUNIKACIJA........................188

5.1. Raspoložive informacije...........................................188

5.2. Komunikacije........................................................189

6.0 ISTRAŽIVANJE I TEHNIČKI RAZVOJ...............................192

6.1. Faze razvoja...........................................................192

11

6.2. Integracija.............................................................194

6.3. Kadrovi – intelektualni kapital .....................................194

6.4. Komunikacioni sistemi u procesu odlučivanja....................196

7.0 STATISTIČKE METODE U NAUČNO-ISTRAŽIVČKOM RADU......???

8.0 STRUKTURA ZAVRŠNIH RADOVA – FINALIZACIJA ISTRAŽIVANJA I

STVARALAŠTVA...........................................................203

8.1. Struktura rada.........................................................203

8.2. Tehnologija............................................................208

9.0 UPUTSTVA ZA PRIJAVU MAGISTARKIH TEZA I DOKTORSKIH

DISERTACIJA…………………………………………….............................213

10.0 LITERATURA...........................................................230

12

PREDGOVOR

Ova knjiga je presek predmetnog sadržaja i predstavlja posebno

rešenje u predmetnoj oblasti, jer je, prvenstveno namenjena onima

koji se prvi put susreću sa naučno-istraživačkim radom, a nisu do sada

bili u prilici da nabave bolju literaturu. Ona je, pre svega, priručnik

koji može istraživača – početnika da usmeri na metode i postupke

istraživanja, da studentima na poslediplomskim studijama pomogne pri

izradi završnih radova. Knjiga je i vodič koji pobuđuje i motiviše

istraživače.

Naučno–istraživački rad je znatno komplikovaniji od drugih

aktivnosti čoveka, jer se ne radi o organizaciji radnog mesta ili

pogona, već o organizaciji koja treba da usmerava kreativnu misao

čoveka, a najčešće se radi o organizaciji upravljanja sopstvenim

intelektualnim sposobnostima.

Istraživanje i razvoj odlučujuće utiču na rast, strukturu i snagu

privrede svake zemlje. Povećanje efikasnosti naučno-istraživačkog rada

i tehničkog razvoja je bitan i odlučujući preduslov za povećanje

uspešnosti privrede i društva u svim segmentima ljudske aktivnosti.

Pored ovoga, značajnu ulogu ima pristup upravljanju u

preduzećima koja žele da se razvijaju uz pomoć istraživačkog rada.

Zbog toga je potrebno da se izučavaju i karakteristike ovog pristupa, a

one su: izraženi lični interesi, individualizam, težnja ka brzoj karijeri,

specijalizacija, materijalna motivacija iznad moralne, nepostojanje

identifikacije sa preduzećem i poštovanje hijerahije u odlučivanju.

13

Autori su pokušali da obrade problematiku metodologije

istraživanja tj. opšte i posebne naučne metode saznanja. Obrađena su

pitanja: analize–sinteze, generalizacije i apstrakcije, indukcije i

dedukcije, klasifikacije, dokazivanja i opovrgavanja.

Naravno, da je dalja razrada navedenih metoda i učenja teorija i

shvatanja nužna naročito u oblastima posebnih naučnih metodologija u

pojedinim naukama.

Raspodela prvog izdanja ove knjige za kratko vreme potvrdila je

ranija mišljenja da je potreba ove knjige u akademskoj sredini

neophodna.

Radnici i studenti, pogotovo početnici, tj. oni koji žele da se

bave naučnoistraživačkim radom, osim naukologije (traganje za istinom

o nauci koja je predmet istraživanja i kritike) i metodologije, treba da

poznaju osnovna pravila i principe izrade naučnog dela. Nužno je

pravilno se postaviti prilikom raščiščavanja različitih nedoumica najpre

oko izbora teme naučnog dela (članka, monografije, magistarske teze,

doktorske disertacije itd.), zatim postavljanja radne hipoteze,

prethodnog plana i programa (projekata) istraživanja, kao i

prikupljanja, studiranja, klasifikovanja i obrade literalne građe i

činjeničnog materijala.

U pripremanju teksta ove knjige, autori su imali koncepcijsku

pomoć koji su crpli iz objavljenih knjiga profesora: Bogdana Šešića,

Dobrivoja Mihailovića i Dušana Simića, kao i mnogih autora iz

inostranstva koji su naznačeni u popisu korišćene literature. Pored

ovoga, i bavljenje naučno-istraživačkim radom u praksi autora je

delimično doprinelo da se neke definicije i stavovi prilagode, pre

svega, tehničkim istraživanjima.

14

U dugogodišnjem druženju sa studentima autori su primetili da se prave

stalne greške u izradi seminarskih, diplomskih, magistarskih i

doktorskih radova. Sve te greške mogu se svrstati u logičke,

metodološke i jezičko-stilske prirode. Zato su se autori opredelili da

najpre izlože svoj stav o nauci, zatim da kratko definišu osnovne

metode istraživanja, strukturu istraživanja i način pisanja završnih

radova na redovnim i poslediplomskim studijama.

Knjiga može biti korisna istraživačima u institutima, u privredi,

kao i iskusnim rukovodiocima naučnoistraživačkih organizacija i

privrednih preduzeća.

Autori su zahvalni recenzentima knjige na korisnim sugestijama

u koncipiranju sadržaja materije.

U Zrenjaninu AUTORI

marta 2005. godine Prof. dr Velimir Sotirović

Prof. dr Živoslav Adamović

15

16

1.0. ULOGA ISTRAŽIVANJA

1.1. POJMOVNI APARAT NAUKE

Aparat nauke čine:

- pojmovi (misao o nekom predmetu objektivne stvarnosti; plod iskustava i logičkog mišljenja kojim se uočavaju bitna obeležja u odnosu stvarnog ili zamišljenog predmeta sa drugim predmetima);

- termin odnosno reč ili simbol predstavlja govorni izraz pojma (pojam i reč se ipak razlikuju, jer je termin akustična ili vizuelna predstava, dok je pojam misao);

- iskaz je svaki sklop reči i simbola, kojim se saopšatava neka misao;

- stav je naziv za svaki smisaoni iskaz pretpostavljene saznajne vrednosti, odnosno istinitosti ili lažnosti;

- sud predstavlja iskaz odnosno stav određenog predmetnog smisla i određene saznajne vrednosti;

- zaključak je rezultat nasnažnijeg i najvišeg oblika logičnog mišljenja;

- kategorije su najopštiji pojmovi kojima se označavaju pojedinačni predmeti i objektivna stvarnost u celini;

- aksiomi sačinjavaju pojmovne stavove izvornog karaktera, očigledne istine, koje u nauci često imaju ulogu polazne osnove;

- postulati predstavljaju pojmovne sudove koji se u nauci tretiraju kao sadržajno i logički istiniti, i ako se poput aksioma, njihova istinitos ne dokazuje;

- hipoteze su naučni stavovi složene prirode koji se izvode na osnovu nekih jednostavnijih stavova.

17

1.2. NAUKA I METODOLOGIJA

Svako istraživanje doprinosi da se sistematizuje i proveri naučno

ili neko drugo saznanje o nekim pojavama i ponašanjima. Tako se

dobijaju i naučni rezultati koji se uzimaju iz poznatih i nepoznatih

činjenica i utvrđuje pravilnost i zakonitost pojava koje se događaju u

prirodi, društvu i samom čoveku. Čovek stalno pomera svoje ciljeve i

granice svojih htenja.

Nauka pored logičkih principa uključuje i pravila koja se

podrazumevaju pod metodologijom istraživanja. Tako, nauka

ujedinjuje teoriju i praksu i jedinstvo teorije i metode, stvarajući

puteve za dolazak do naučnih saznanja. Nauka je pozvana da obezbedi

rastuće materijalne i duhovne potrebe čoveka. Ona stavlja čoveka u

prvi plan, polazi od čoveka i vraća se čoveku.

Analiza svake nauke pokazuje da je nauka sistem učenja,

teorija, teorema, principa i osnovnih pojmova u određenoj oblasti

predmeta ili pojava koji se istražuju određenim naučnim metodama, a

oslanjaju se na izvesne praksom utvrđene činjenice.

U osnovi svake nauke krije se izvestan broj osnovnih pojmova

koji su toj nauci nedefinisani i neprotumačeni. Recimo, u kvantnoj

fizici osnovni pojmovi su “kvantum dejstva”, “mikro čestica” itd.

Drugi osnovni faktor svake nauke jeste izvestan broj osnovnih

stavova koje shvatamo bilo kao principe bilo kao aksiome [26].

18

Iz osnovnih pojmova principa i aksioma izvode se teoreme.

Teoreme su složeniji stavovi koji se mogu izvesti iz osnovnih stavova.

Nauka je disciplina koja ne miruje, neprekidno se u njoj

dešavaju promene: otkrivaju se nove materije, novi objekti, nove

osobine postojećih materija, novi zakoni, ali ni tako retko da neki

zakoni koji su bili u primeni decenijama, ne važe ili samo delimično

važe [25]. Svaka nauka nosi u sebi deo filozofije.

A. Ajnštajn označava nauku “kao neprekidni viševekovni rad da

se pomoću određenog sistema misaono povežu uočene pojave realnog

sveta”.

Od značaja za nauku i naučne pojmove našeg sveta je znanje

kako se uči i kojim se uči, koje se može izraziti iskazima. Uz pomoć

jezika subjektivno znanje se može učiniti eksplicitnim, može se ispitati

i revidirati. Jezik je u biti intersubjektivan, što znači da razni ljudi

jednog jezičkog područja priznaju jezičko izražavanje sa istim

značenjem [19].

Statičko stanje nauke karakterišu:

- sistem akumuliranog znanja i iskustva predhodnih generacija,

- proverljivost činjenica, i

- mogućnost reprodukcije činjenica.

Dinamičko stanje nauke karakterišu:

- nauka kao dinamički sistem (razvojnost, vek života

određenog sistema znanja i drugo),

- istraživanje kao aktivnost ljudskog duha na unapređenju

nauke, i

- naučno saznanje kao rezultat ili proizvod istraživanja.

19

Pod naukom se podrazumeva skup metodski stečenih, sistemski

sređenih saznanja u nekom istorijskom trenutku iz nekog područja ili

aspekta stvarnosti, sa ciljem da se stvaralački objasne pojave iz tog

područja, predvide njihove promene u budućnosti ili da se stvore uslovi

u kojima se delovanjem na proučavane pojave mogu ostvariti određeni

fenomeni.

Osnovna polazišta i karakteristike nauke i naučnih disciplina

prikazane su na slici 1.1. .

Slika 1.1. Osnovna polazišta nauke i naučnih disciplina

N A U K A

1. Polazišta

2. Karakteristike

- objektivnost - pouzdanost - preciznost - racionalnost

- društveni karakter - jedinstvo teorije i prakse - diferencijacija i integracija - dinamički karakter - sličnost u razvojnim fazama - težnja ka formalizaciji

20

U daljem tekstu daje se šema objašnjenja šest naučnih glavnih

grupa (slika 1.2.), odnosno kraći opis tehničkih nauka.

Slika 1.2. Glavne naučne grupe

Tehnika je umeće znanja, koje je upravljeno na stvaranje i

proizvodnju, ali nije puko naučena, nego predstavlja ogled u osnovu, u

zašto i kako. Po Arisotelu tehnika se nalazi između iskustvenog znanja i

empirija i osnovnog znanja odnosno nauke koja nije potkrepljena

iskustvom, epistem.

N A U Č N E G R U P E

1. Formalne nauke

2. Prirodne nauke

3. Socijalne nauke

4. Duhovne nauke

5. Informatičke nauke

6. Tehničke nauke

- matematika - mat. logika - teoretska kibernetika

- sociologija - antropologija

- objasniti - razumeti

21

Savremeno shvatanje tehnike sadrži duplo značenje između

teoretske nauke i prakse. Tehnika se označava kao primenjena prirodna

nauka. S jedne strane je savremena tehnika naučna, a s druge strane

nauka sve više postaje tehničkom. Naučni eksperimenti postali su

sveobuhvatni tehnički projekti.

Metodologija kao deo logike, ima svoj predmet, a to je metod

naučnog saznanja, tj. put dolaska do tog saznanja. Ona treba da

otkrije, opiše i objasni metode naučnog saznanja. Metodološka

saznanja se razvijaju na osnovu metodoloških iskustava sprovedenih

istraživanja [3,4].

Metodologiju (kao nauku o metodi) čine sledeći delovi:

- logički deo (bavi se logičkim pravilima, kriterijumima,

kategorijama, normama i dr.),

- epistimološki deo (činioci naučne discipline i odgovarajući

instrumenti), i

- naučno strategijski deo (potrebe, mogućnosti i problemi

naučnog razvoja).

Metod je način istraživanja koji se može primenjivati u nekoj

nauci. On može biti samo zamišljen, projektovan, a ne realizovan.

Obično se shvata kao način na koji se u nauci dolazi do saznanja o

predmetu koji on proučava.

Naučni metod je primena teorije (principa, norme pravila) i

raznih praktičnih postupaka u naučno-istraživačkom radu da bi se

otkrila i izložila određena istina o nekom predmetu istraživanja.

Metodička nauka o metodoma nastave uopšte i pojedinih

nastavnih predmeta (specijalna metodika) se bavi zadacima

sadržajima, oblicima i nastavnim metodama pojedinih predmeta

22

nastave. Metodičar je istraživač u svom radu koji se strogo pridržava

određenih nastavnih ili naučnih metoda.

1.3. ZADACI I CILJEVI ISTRAŽIVANJA

Ljudsko društvo neprekidno diferencira postojeće i formira nove

oblasti.

Istraživanje predstavlja jednu od egzistencijalnih oblasti ljudske

delatnosti. Istraživanje se mora postaviti kao integralni deo života i

rada, a potom da se definišu funkcije, da se trasiraju pojave i

evoluacija istraživanja i stvaralaštva.

Rezultati nauke treba da budu dostupni svim ljudima. Naravno

da to nije uvek slučaj, jer postoje i zloupotrebe naučnih rezultata.

Istraživanja moraju, pre svega, preko svojih rezultata da postanu

saveznik ljudskog društva i čoveka samog u postizanju najvažnijih

ljudskih željenih ciljeva. Ona treba da se rađaju iz ljudskih problema

za boljim, zdravijim i srećnijim životom na planeti. Za sprovođenje

istraživanja treba da postoji i ljudska sklonost da probleme rešava.

Istraživanje nije nikad završeno, to je traženje istine, što je podstrek

koji čini čoveka jedinstvenim.

Znači zadaci istraživanja su mnogostruki i složeni, jer treba,

pored svega, da koriste i širinu ljudskog iskustva, a da im ciljevi budu

usmereni ka blagostanju čoveka. Naravno, ostvarenje želja pojedinaca,

podrazumeva da te želje nisu u suprotnosti sa željama drugih.

Progres je, takođe, cilj istraživanja i manifestuje se čovekovim

nastojanjima da više razume, da više zna, da bude oslobođen teškog

posla, da poveća zadovoljstva i drugo.

23

Osnovna uloga istraživanja je:

- verifikacija postojećih istraživanja,

- proširivanje postojećih istraživanja, i

- postavljanje novih naučnih zakona, teorija, hipoteza...

Potpuna ( integralna ) istraživanja su ona koja treba često

primenjivati, jer ona u punom smislu tog pojma, imaju njegovu logičku,

epistimološku i tehničku dimenziju.

Podela istraživanja na vrste je različita. Zato što se dolazi do

različitih stanovišta. To nije pogrešno, ali uslovljava nesporazume u

praksi istraživanja.

Prema cilju i ulozi istraživanja mogu biti:

1. ona koja proveravaju ( verifikatorna ),

2. ona koja otkrivaju ( heuristička ), i

3. ona koja otkrivaju i proveravaju ( mešovita ).

Pored ovoga, istraživanja mogu biti teorijska ( sadržaj im je

teorijske prirode ) i empirijska ( rešavaju konkretne probleme i

doprinose saznajnoj moći nauke ). Sa stanovišta funkcije istraživanje

može biti fundamentalno i primenjeno ( operativno ). Kada se govori o

razlikama između fundamentalnih i primenjenih ( aplikativnih )

istraživanja, mi ne mislimo da jedna izlazi iz domena vrednosti za

čoveka, odnosno iz domena praktične primene, dok je druga u

neposrednoj vezi sa njim i njegovim praktičnim potrebama [20].

Fundamentalno istraživanje predstavlja teorijski ili

eksperimentalni rad sa kojim se povečava opšti fond konačnog zananja

24

i koja, po pravilu, nemaju neposredni praktičnu vrednost. Pojavljuje se

u obliku usmerenih i neusmerenih (slobodnih) istraživanja [22].

Primenjeno ili aplikativno istraživanje je teorijski ili eksperimentalni

naučni rad koji donosi nova saznanja, usmerena na rešavanje nekog

praktičnog problema. Preduzima se radi sagledavanja mogućnosti za

primenu rezultata fundamentalnih istraživanja ili utvrđivanja novih

metoda za ostvarenje postavljenog cilja.

Razvojno istraživanje je u suštini stručno istraživanje, jer, na osnovu

fundamentalnih i primenjenih istraživanja, odnosno praktičnih

iskustava, organizuje se eksperimentalni rad, usmeren na usavršavanje

proizvodnog procesa. Reč je o poboljšanju tehnološkog postupka

(unapređenje postojeće i uvođenje nove organizacije rada, izrada

novih materijala, izrada prototipova i pilot radova...) [22].

Čovekov život zavisi od inteziteta i kvaliteta oblika rada i života

u društvu. Njemu je neophodno da zadovolji svoje fizičke potrebe, da

ispolji svoje intelektualne, emotivno - voljne i kreativne sposobnosti u

društvu. Zato je potrebno smišljeno sređivanje obaveza na radnom

mestu i usklađivanje odnosa sa faktorima životne sredine i proizvodne

okoline ( slika 1.3. ).

Slika 1.3. Usaglašavanje odnosa čoveka sa faktorima sredine i

proizvodne okoline

ERGOLOGIJA uslovi vrste

namena proces

organizacija i dr.

ERGONOMIJA sposobnosti

interes stav

iskustvo zalaganje

i dr.

RAD ČOVEK

operacije

informacije

25

1.4. MODEL ISTRAŽIVANJA

Istraživanje kao funkcionalni model ( ili postupak istraživanja )

može imati više faza. Jedan od modela koji se najčešće sreće u praksi

dat je na slici 1.4.. Detaljni opis biće dat u poglavlju 3.11. Upravljanje

projektima u preduzeču.

Slika 1.4. Model istraživanja

1. Indentifikacija pojave ili problema istraživanja; cilj projekta

2. Projektovanje istraživanja i priprema upravljanja projektom

3. Formiranje istraživačkog tima

4. Terminsko planiranje i resursi

5. Procena i budžetiranje troškova

6. Datoteka

7. Obrada podataka

8. Kontrola projekta

9. Okončanje projekta

10. Kriterijumi uspeha projekta

11. Iznošenje rezultata projekta

12. Predaja projekta i uvođenje u praksu

MODEL ISTRAŽIVANJA

26

Istraživanje kao usmereni proces ljuskog duha na otkrivanju

novih saznanja, činjenica i odnosa među pojavama, karakterišu

svojstva [20]:

- jedinstvenost i neponovljivost (ukoliko rezultati istraživanja,

koji predstavljaju nauku, nisu pravovremeno objavljeni gube

jedinstvenost i neponovljivost), i

- neizvesnost (ponavljanje istraživanja sa istim predmetom

istraživanja povećava verovatnoću uspešnog ishoda).

1.5. NARUČIVANJE ISTRAŽIVANJA

U većini slučajeva istraživanje započinje njegovim

naručivanjem, a to naručivanje polazi od pretpostavki da su prisutni

određeni problemi, sredstva i želje da se problemi reše.

Zadatak se prenosi na istraživačku instituciju ili na istraživača u

pravcu realizcije istraživanja. Naručilac treba da definiše šta hoće i šta

može, a ponekada može da predloži i predvidi put , način i radnje

kojima će se doći do rešavanja problema istraživanja (da predloži

projektovanje istraživanja).

Naravno, prilikom projektovanja istraživanja, istraživači nailaze

na više problema koje treba da razreše, a to su: materijalni problemi,

društveni problemi (poteškoće koje pred projektanta stavljaju

kulturna, politička i druga socijalna obeležja pojedinca ili grupe na

kojima se vrši prikupljanje podataka), saznajni problemi (postojeći

naučni fond) i psihološki problemi (podaci se prikupljaju od ispitanika

pa je potrebno uspostaviti mentalne komunikacije).

27

Proces ugovaranja sa stanovišta naručioca, obuhvata:

- donošenje odluka o realizaciji projekta i obezbeđenje

finansijskih sredstava,

- ugovaranje izrade projektne dokumentacije,

- pripremu za ugovaranje izvođenja i određivanje vrste

ugovora,

- raspisivanje konkursa za izvođenje,

- ocenu ponuda i izbor izvođača,

- pregovori u vezi ugovora,

- potpisivanje ugovora,

- praćenje ugovora i ugovorenih obaveza tokom izvođenja.

1.6. INTELEKTUALNO MAJSTORSTVO

Bavljenje naučno–istraživačkim radom predstavlja “intelektualno

majstorstvo”, pri čemu, prema Rajt Milsu, svi istraživači (i naučnici) ne

treba svoj rad da odvajaju od svoga života. To znači, da treba koristiti

svoj sopstveni rad da bi se kroz njega obogatio sopstveni život, a život

treba koristiti da bi se obogatio sopstveni rad. Istraživač treba da ima i

kreativnost, odnosno sposobnost intrapsihičkih procesa, kao stil života.

Treba da poseduje originalnost i adaptivnost problemima (produkti

mišljenja treba da budu novi i vredni za mislioce i za društvo).

Prilikom razvoja kreativnog procesa treba prvo poći od

kreativnog čina, odnosno od uviđanja problema. Nakon toga, treba

dozvoliti da prikupljene informacije “sazru”. Zatim sledi osvetljenje

problema (nekada do srećne ideje), a na kraju do verifikacije (provere)

kreativnog rada.

28

Neki svetski sociolozi imaju običaj da kažu: “Uspešan je čovek

koji vidi čašu vode do pola punu”, a neuspešan čovek je onaj “koji je

vidi do pola praznu”. Treba se osloboditi straha negativne energije jer

je strah jači od potrebe da se neki problemi prevaziđu, vrsta

mehanizma odbrane.

Da bi smo naučili da se borimo sa strahom od neuspeha, važno je

da sebi, pored ostalog postavimo i pitanje: Plašim li se da neću uspeti?

Važan segment uspeha je i lična komunikacija [4].

Maštanje o istraživanju može biti san na javi i da ponekada

posluži kao ključ za našu pojedinačnu dušu. Ona potiču iz naše

kreativnosti - mašte, i povezuju naše svesne i nesvesne svetove.

Po definicije maštarije nisu “stvarne”, ali put mašte jeste

pokušaj da se razume međuigra stvarnog i izmišljenog, svesnog i

podsvesnog. Put ka istini može da leži između ravni mašte i stvarnosti.

Ovaj naš svet vremena i prostora – koji nazivamo stvarnost - je

veo privida koji skriva izvor vanvremenske, vanprostorne stvarnosti.

Sve složene stvari su kao san, maštarija, mehur i kao senka, kao kap

rose i munja, i stoga ih treba uvažavati. Kada ne znaš ništa o

protivniku, ali znaš sebe, izgledi da pobediš ili izgubiš su u ravnoteži.

Jedan student poslediplomac, koji se “zagrejao” da uradi

magistarsku tezu “što pre”, obično postavlja pitanje: “Ako vredno

radim, koliko će mi biti potrebno vremena da završim magistarsku

tezu?” Mentor mu obično odgovara: “Dve do tri godine”. “Ako radim

napornije”, ponovo pita student: “Koliko će mi onda biti potrebno

vremena?” Mentor mu odgovara: “Pet do šest godina”. “Zašto sad to”,

pita student? Mentor mu odgovara: “U tom slučaju biće potrebno da sa

29

mnom radiš četiri do pet godina svakodnevno, neko ko se toliko žuri da

dođe do rezultata retko radi i uči brzo” [3,4].

Intelektualne sposobnosti istraživača čine:

- originalnost ( otkrivanje novih, nepoznatih činjenica ),

- sposobnost u pogledu pažnje i pamćenja (koncentracija i

sposobnost pamćenja),

- fleksibilnost ( elastičnost stvaralačkog mišljenja ),

- sposobnost u pogledu povezivanja ideja (imaginacija),

- sposobnost u pogledu rasuđivanja (moć poimanja, analiza i

sinteza, indukcija i dedukcija),

- individualne osobine uma (samostalnost, brzina mišljenja),

- fleuntnost ( pokretanje novih ideja ),

- tolerancija(odnos prema neodređenosti, pri proučavanju

određenih problema ),

- iskustvo(integrativna mogućnost sa neposrednim fenomenom

proučavanja),

- fantazija(imagitativna nadgradnja određene kreacije

konkretnog problema ili situacije),

- motivisanost, karakteristike osobine ličnosti ( konpezacione

komponente stvaralačkog mišljenja u istraživanju ),

- razmišljanje problema(sposobnost da se uočeno stanje priključi

osnovnoj ideji, da otkrivenu pojavu dovede do kraja ),

- kreativna generalizacija (psihološki mehanizam istraživanja ), i

- metodološka kultura(nivo osposobljenosti ličnosti da

proučava probleme istraživanja;posedovanje metodološkog

obrazovanja, shvatanje pojma, procenjivanje uslova

metodologije i stvaranja, realizacija i elaboracija istraživanja,

metodološka transformacija, objektivno uključivanje ličnosti u

istraživanje, objedinjavanje induktivnog i deduktivnog puta,

30

korelacija kvantitativnih i kvalitativnih efekata, povezivanje

teorije i prakse).

1.7. GRADACIJA NIVOA NAUČNOG SAZNANJA

1.7.1. NIVOI NAUČNOG SAZNANJA

Svako istraživanje treba da bude jedan kompleksan sistem

mentalnih aktivnosti koje imaju svoju logičku, saznajnu i tehničku

dimenziju i kao takvo, istraživanje može imati različit nivo naučnog

saznanja.

Nivoi naučnog saznanja imaju svoju gradaciju ( slika 1.5.), pri

čemu je najniži nivo naučna deskripcija, a najviši nivo je naučno

predviđanje (naučna prognoza).

Slika 1.5. Gradacija nivoa naučnog saznanja

Naučno saznanje kao rezultat ili proizvod istraživanja

karakterišu sledeća svojstva:

Naučna deskripcija

Naučna klasifikacija i tipologizacija

Naučno otkriće

Naučno predviđanje

Naučno objašnjenje

Niv

oi n

aučn

og s

azna

nja

31

- to je istina o realnom svetu (naučno saznanje se ne može

posmatrati kao stvarnost “s one strane iskustva”),

- naučno saznanje karakteriše originalnost,

- to je rezultat polaza od poznatih istina (činjenica, stavova,

principa i zakona) koje ih dopunjuje, ili tačnije, suštinski

određuje, ili neke od njih čini neodrživim,

- ono nastaje kao rezultat istraživanja koje predpostavlja

primenu odgovarajuće naučne metode,

- ono ima snagu dokaza, i

- njega karakteriše sposobnost predviđanja određenih pojava,

zatim osobina samopotvrđivanja i samopovezivanja.

Metodološko - logičke greške saznanja relevantnih podataka su

veoma brojne. Mi ćemo navesti:

• neodređenoet ( neodređenost u tumačenju stanja ),

• jednostavnost ( rezultat delimičnog posmatranja i objašnjenja

predmeta ),

• formalizam ( oblik saznanja se odvaja od logičkog sadržaja

predmeta saznanja ),

• nedoslednost ( menjaju se stavovi bez logičke osnove ), i

• dogmatizam ( kruta nefleksibilna primena metoda, oblika i

eventualnih tehnika saznanja ).

32

1.7.2. NAUČNA DESKRIPCIJA

Naučna deskripcija (ili naučno opisivanje), je najniži nivo

naučnog saznanja – jer obuhvata opisivanje pojava, činilaca i njihovih

svojstava, njihove strukture, funkcionalnih veza i odnosa. To je

opisivanje pojava i stanja na osnovu posmatranja. Za uspešnu primenu

deskripcije, neophodno je poznavati uslove primene, teme istraživanja

i postupak primene.

Deskripcija treba da predstavu na osnovu koje se mogu napraviti

određeni sudovi, zaključci, zakoni i teorije. Zato poseban značaj ima

deskripcija koja na sintetizovan način povezuje pojedinačna zapisnička

ili razna iskustvena fakta.

Karakteristike predmeta istraživanja koji se slikaju deskripcijom

predstavljaju uglavnom neke iskustvene osobine koje se mogu opaziti

ili proveriti na neki posredan način. Deskripcije mogu biti određene ili

neodređene. Određenim deskripcijama opisuju se pojedinačni predmeti

istraživanja a neodređenim klase, radovi itd. [3,4]

1.7.3. NAUČNA KLASIFIKACIJA I TIPOLOGIZACIJA

Naučno saznanje je nezamislova bez klasifikacije, isto kao zdrav

čovek i prav čovek nezamisliv bez hoda. Klasifikacija je starija od same

nauke, jer je jezik, koji je stariji od nauka, pun klasifikacija. Inače,

klasifikacija je razvrstavanje predmeta i grupe prema sličnosti u nekim

drugim zajedničkim osobinama. Te zajedničke osobine koje se uzimaju

za polaznu osnovu grupisanja zovu se kriterijumi klasifikacije [22].

Naučna klasifikacija se određuje predmetom istraživanja i

osobinama predmeta. Pojave i njihova svojstva se mogu svrstati u

33

određene kategorije, klase i tipove (prema kriterijumu sličnosti ili na

drugi način).

1.7.4. NAUČNO OTKRIĆE

Naučno otkriće je svako novo saznanje u oblasti nauke, čije su

bitne karakteristike:

- saznanje izvesnih ranije nepoznatih predmeta ili nepoznatih

njihovih odredaba, tj. otkriće kvaliteta, kvantiteta, relacija,

načina nastanka, geneze i razvitka pojava jedne naučne

oblasti;

- saznanje se postiže naučnim metodama i naučnim

sredstvima.

Predmeti naučnih otkrića su:

- činjenice ( mogu biti otkrivene i nezavisno od do tada

poznatih zakona );

- naučni zakoni, teorije i učenja ( otkriće zakona uvek se

zasniva na otkriću činjenica, a obrnuto nije slučaj ).

Otkrića su pretpostavke za pronalaske, a pronalasci su

pretpostavke za otkrića.

S obzirom na napred rečeno postoje sledeće vrste naučnih

otkrića:

- činjenička,

- zakonska, i

- činjeničko – zakonska.

S obzirom na metodu razlikuju se:

- slučajna otkrića,

- planska otkrića, i

- slučajno – planska otkrića (složena otkrića).

34

S obzirom na vrstu i broj saznajnih činilaca razlikuju se:

- prosta otkrića,

- složena otkrića,

- površinska otkrića, i

- duboka otkrića.

Često se pri analizi naučnih otkrića koristi Arhimedova spirala

otkrića ( slika 1.6. ).

Slika 1.6. Arhimedova spirala otkrića

1.Činjenice

2.Naslućivanje

3.Indukcija

4.Dedukcija

5.Radna hipoteza

6.Delimična verifikacija eksperimentom i

zapažanjem

7.Nova hipoteza

8.Dedukcija

9.Verifikacija

10.Nova hipoteza ili modifikacija starih

hipoteza

11.Dedukcija

12.Verifikacija teorija

Prihvaćen princip ili

zakon

35

Primer razvojnog puta naučne metode u obliku Arhimedove spirale

jasno pokazuje da svaki ciklus naučnog metoda polazi od činjenica i

završava se sa činjenicama ( Salmon,C.: The Principles and Practice of

Cultural Research, London,1964. ).

1.7.5. NAUČNO OBJAŠNJENJE

Objašnjenja su strukturalni i funkcionalni sistemi elemenata

povezani određenim svojstvima ili uticajima (prema kvalitetima,

relacijama, vezama i drugim svojstvima). Pojave i njihova svojstva koje

su otkrivene povezuju se u objašnjenja ili teorije [3,4].

Pod objašnjenjem se razume, uopšte uzev, odgovor na pitanje

“zašto”, tako da se naučno objašnjenje identifikuje sa otkrićem uzroka

pojava koje su predmet naučnog istraživanja. Na ovaj način se naučno

objašnjenje razlikuje i odvaja od naučnog posmatranja i opisivanja

predmeta saznanja za koje metode se smatra da daju odgovor samo na

pitanje: “Kakvo je nešto?” To znači da pod naučnim objašnjenjem

treba razumeti svaki oblik i vrstu naučnog saznanja kojim se neki

predmet ili pojava saznaje u onome šta je, kakav je i koji je to

predmet.

Po svome logičkom sadržaju naučno objašnjenje se sastoji:

- u shvatanju pojedinačnog na osnovu pojedinačnog,

- u shvatanju pojedinačnog i posebnog na osnovu opšteg, i

- u shvatanju opšteg na osnovu pojedinačnog, odnosno

posebnog.

U svakom naučnom objašnjenju mora postojati:

- nešto što se objašnjava, tj. predmet objašnjavanja, i

36

- nešto čime se objašnjava taj predmet ili pojava, tj. oruđe i

sredstvo pomoću koga se vrši objašnjenje.

Ono što treba objasniti naziva se “explanandum”, a ono pomoću

čega, čime ili na osnovu čega se objašnjava “explanandum”, naziva se

“explicans” u teoriji značenja [26].

S obzirom na prirodu veze između predmeta iskaza

“explananduma” i predmeta “explicansa”, razlikuju se:

- funkcionalna naučna objašnjenja čiju predmetnu vezu čine bilo

koje proste implikacione i funkcionalne zavisnosti,

- kauzalna, uzročna objašnjenja čiji je predmet uzročna veza

između pojava, procesa ili događaja, i

- motivaciona objašnjenja su dešavanja i delatnosti u oblasti

bioloških i društvenih nauka.

Analizom navedenih vrsta naučnog objašnjenja može se

ustanoviti da se te vrste ne mogu oštro razdvojiti, jer su one

međusobno često povezane.

1.7.6. NAUČNO PREDVIĐANJE

Naučno predviđanje (naučna prognoza) je predviđanje otkrića

nepoznatog što postoji i predviđanje budućih događaja prirodnih,

društvenih ili saznajnih. Najprostiji oblik naučnog predviđanja je onaj u

kome se na osnovu znanja pojedinačne činjenice predviđa pojedinačna

činjenica [3,4].

37

Opšti oblik naučnog otkrića deduktivnog tipa ima oblik dedukcije

s tim što je stav – zaključak ove dedukcije hipoteza o predmetu

naučnog predviđanja.

Oblik induktivno naučnog predviđanja smatra se kao glavni oblik

saznanja budućih događaja, a otuda i kao osnovni oblik naučnog

predviđanja.

Induktivno predviđanje može biti [26]:

- ono u kome se na osnovu izvesnog broja slučajeva (m) jednog

dešavanja ili konstatacije jedne osobine (a) kod (n) članova

klase (A) zaključuje da osobina (a) ima i (n +1) član;

- ono u kome se na osnovu izvesnog većeg broja (n) poznatog

dešavanja ili konstatacije jedne osobine kod (n) predmeta ili

pojave jedne klase (A) zaključuje da će isto biti slučaj i kod

narednih (n, q, r, s …) pojava;

- ona indukcija u kojoj se iz izvesnog većeg broja (n) dešavanja

ili utvrđenih činjenica ili osobina određene grupe predmeta

(A) zaključuje da će isto biti slučaj i kod svih ostalih pojava

te grupe ili klase predmeta (A).

Pri običnom deduktivnom naučnom predviđanju, šire i dublje

posmatranje otkriva da se u osnovi dedukcije krije induktivni metodski

postupak, tako da je cela metoda u stvari induktivno – deduktivna.

Kao poseban oblik treba pomenuti dijalektičko – deduktivno

predviđanje čiju suštinu čini rešenje ili prevazilaženje protivrečnosti

između nekog ranijeg saznanja, konkretno nekog zakona, i

38

novootkrivenih činjenica. Ova protivrečnost se rešava hipotezom o

neotkrivenim činjenicama.

Na kraju, možemo reći da je dimenzija predviđanja jedna od

najvažnijih uloga naučne teorije, ne samo iz teorijskih nego i iz

praktičnih razloga. U stvari, glavni zadatak svake naučne teorije je:

- da što svestranije i što tačnije opiše svoj predmet, odnosno,

pojave koje istražuje;

- da svoj predmet što temeljnije objasni, i

- da što tačnije predvidi pojavu, promenu i razvitak pojava

koje istražuje.

Naučno predviđanje sasvim sigurno, je najviši mogući nivo

saznanja, odnosno krajni cilj koji istraživač ima pred sobom.

1.8. TEORIJA I HIPOTEZE

1.8.1. VRSTE NAUČNIH TEORIJA

Teorija je učenje stvoreno od saznanja, dok je nauka učenje

stvoreno od dokazanih zakona.

Sistem više pojmova i teorema u određenoj vrsti predmeta ili

pojava jeste TEORIJA. Svaka teorija je sistem osnovnih opštih kao i

posebnih pojmova o određenoj vrsti predmeta. Teorije često sadrže i

pojedine hipotetičke pojmove i principe. Više razvijenih naučnih

teorija o jedinstvenom predmetu ili oblasti čini naučno učenje.

39

Teorija je održiva ako iz nje slede potvrdljive hipoteze, a teorija

nije održiva, bar u datom obliku, ako iz nje slede nepotvrdljive

hipoteze.

Klasifikaciju naučnih teorija možemo izvršiti na sledeći način:

- prema predmetnoj oblasti (biološke, ekonomske, sociološke i

dr.),

- prema strukturi teorije (matematika i logika, društvene

nauke i dr.),

- prema opštosti teorije (opšte filozofske teorije, talasna

teorija svetlosti i dr.), i

- prema strogosti teorije odnosno prema naučnoj fundiranosti

(stroge, deduktivne, manje stroge i dr.).

Saznajna moć jedne teorije je veća ako se tom teorijom može

objasniti više osobina jedne vrste pojava ili ako se više i raznovrsnijih

hipoteza izvedenih iz teorije potvrđuje, nego što je to slučaj kod neke

druge teorije [26].

Plodnost naučne teorije se određuje brojem i epistemološkom

vrednošću održljivih hipoteza koje su izvodljive iz date teorije.

Naučno saznanje, kao skup utvrđenih naučnih činjenica,

pojmova, zakona i teorija, nije utvrđeno jednom za svagda već je

podvrgnuto stalnom preispitivanju i kritičkoj analizi.

40

1.8.2. OSNOVANOST HIPOTEZA

Poimanje hipoteze je prva metodološka obaveza istraživača pri

radnom hipoteziranju rešenja postavljenog pitanja.

Hipoteze predstavljaju teorijske dopune izvesnih praznina u

poznavanju određene pojave ili čitave oblasti pojava čije samo izvesne

delove ili izvesne momente poznajemo. Ona je stav moguće

verovatnoće ili istinitosti. To je naučno predviđanje postojanja neke

zakonitosti koje treba potvrditi ili odbaciti posle sumiranja rezultata

istraživanja.

S obzirom na moguću saznajnu vrednost stava hipoteza može biti

“opovrgnuta”, “neodržljiva” ili “održljiva”. Osnovana je ona hipoteza

koja omogućava predviđanje pojava, jer je to mogućno jedino onda

ako je hipoteza ma na koji način u skladu sa stvarnošću, ona koja

objašnjava ranije neobjašnjene pojave ili ona koja ih bolje objašnjava

od ranijeg učenja.

Funkcija hipoteze je da usmeri naše istraživanje pravilnosti

među činjenicama. Sugestije koje su formulisane hipotezama mogu biti

rešenje problema.

Na osnovu napred rečenog može se dati jedna od definicija

hipoteze. To je misaona predpostavka u obliku pojmova i stavova o

mogućim činjenicama budućeg saznanja još neotkrivenog ili delimično

otkrivenog.

Detaljnije o hipotezama biće govora i u poglavlju “ISTRAŽIVAČKI

PROJEKTI”.

41

1.9. VRSTE NAUČNIH ZAKONA

Naučni zakon je potvrđen hipotetički opšti stav koji se odnosi na

klasu pojava. Nepotvrđeni osnovni naučni stav jednog logičkog ili

posebno naučnog sistema jeste princip.

Objektivna osnova zakona, tj. objektivna suštinska relacija samo

se otkriva, a ne donosi, jer ona postoji objektivno i nezavisno od

subjektivno misaonog procesa saznanja zakona [26].

Naučni zakon predstavlja znanje opštih i bitnih svojstava neke

vrste pojave. On igra veliku ulogu u naučnom objašnjenju pojava, jer

naučno objasniti neku pojavu to znači tu pojavu saznati na osnovu

naučnog zakona, a zatim naučne teorije i hipoteze.

Naučni zakoni igraju veliku ulogu u otkriću ne samo činjenica,

odnosno nepoznatih stvari i pojava nego i u otkriću samih naučnih

teorija i naučnih zakona, a igraju osnovnu ulogu u primenjenim

saznanjima, tj. u praktičnim ljudskim delatnostima, u tehnici, u

ekonomiji i sl.

Klasifikacija naučnih zakona se može vršiti na više načina. Ovde

ćemo pomenuti sledeću:

1. S obzirom na predmet:

a. zakon veze ( zakon kauzaliteta ),

b. strukturni zakoni ( izražavaju strukturu pojedinih vrsta

predmeta, tj. tela, jedinjenja, procesa itd.),

c. zakoni skupa ( to su odredbe bilo međusobnih odnosa

skupova bilo odnosa članova množina ili skupova ),

42

d. statistički zakoni (utvrđuju se indukcijom i računom

verovatnoće), i

e. mešoviti zakoni (strukturno – funkcionalni, strukturno –

statistički i dr.).

2. Po funkciji:

a. deskriptivni (prosto se konstatuje izvestan suštinski

odnos i međuzavisnost bilo predmeta ili pojava bilo

njihovih osobina), i

b. eksplikativni (kauzalni i drugi zakoni koji objašnjavaju

same pojave u njihovom nastanku, menjanju i

razvitku).

3. Po važenju:

a. stroge (recimo kauzalni zakoni), i

b. više ili manje verovatne (recimo statistički zakoni).

4. Po opštosti važenja:

a. univerzalni (važe za celokupnu stvarnost i za sve

nauke),

b. opšti zakoni pojedinih nauka ili skupa nauka (to su

aksiome tih nauka), i

c. posebni zakoni pojedinih nauka (tiču se suštinskih

odredaba samo izvesnih vrsta predmeta ili pojava koje

istražuje jedna posebna nauka).

43

1.10. NAUKA I PRAKSA

Informacije iz potencijala akumuliranog znanja struje prema

praksi. S druge strane, praktične potrebe društva zahtevaju od nauke

rešenja određenih problema koji se povratnom spregom sopštavaju

nauci. Tako dolazi do razvoja nauke preko primenjenog istraživanja čiji

se rezultati neposredno koriste za unapređenje prakse [20].

Primenjeno istraživanje i razvoj predstavljaju osnovnu

karakteristiku za prijem informacija i osnovni uslov za mogućnost

korišćenja informacija.

Za istraživanje je potrebno imati ideju. Nadahnuće gotovo nikad

ne kuca na vrata onoga koji ne radi. Neprekidna aktivnost duha, koju

karakteriše saznanje i uočavanje problema, uz prisustvo intuicije

najbolja su garancija da će do ideje doći [3,4].

44

2.0. METODE ISTRAŽIVANJA

2.1. OPŠTE NAPOMENE

Metoda istraživanja je put kako doći do naučnog saznanja,

odnosno predmet nauke metodologije. Ovde će biti korišćena

sistematizacija (putevi pristupa naučnom saznanju) profesora Bogdana

Šešića [26], pri čemu se naučne metode klasifikuju prema nivoima

opštosti, od posebnih naučnih metoda do standardnih metoda

istraživanja ( slika 2.1. i slika 2.2. ).

Slika 2.1. Podela naučnih metoda

Autori Koen i Najgel ističu tri najčešće korišćene nenaučne

metode:

- metoda upornog ponavljanja stavova ili metoda istrajnosti,

- metoda pozivanja na autoritet, i

- metoda intuicije (mi treba da utvrdimo naša verovanja

pozivanjem na stavove koji su “očigledno istiniti” i u koje,

prema tome, nema mesta sumnji).

1. Opisne ( deskriptivne )

2. Analitičke ( klasične )

3. Sintetičke ( sistemske )

NAUČNE METODE

45

Ispravnost naših stavova može da bude dovedena u pitanje ako

se u datom momentu velika većina izjasni suprotno našim stavovima.

Veći deo našeg znanja stečeno je verovanjem u autoritete (verovanje

učitelju, direktoru, itd.). Verovanje nije naučni iskaz.

Pojam intuicije se ne isključuje u procesu istraživanja i razvoja.

On se često koristi da označi naslućivanje rešenja ili iznenadne “iskre”,

koje su najčešće rezultat dugotrajnog i usmerenog misaonog

istraživanja.

Struktura naučne metode, u većini slučajeva, ima nekoliko faza:

- uočavanje problema,

- postavljanje hipoteze,

- proveravanje hipoteze – verifikacija, i

- praktična primena rešenja.

Metodologija obezbeđuje istraživanje ponašanja ( kretanja )

sistema pod dejstvom delovanja različitih spoljnih i unutražnjih

činilaca i programiranje neophodnih mera za promenu realnog sistema.

Ona treba da zadovolji sledeće zahteve:

- da uzme u obzir prirodne i osobine realnog sveta koji utiče na

ponašanje sistema,

- da omogući laboratorijsko istraživanje uticaja većeg broja

postavljenih predpostavki o sistemu i okruženju na buduće

ponašanje sistema,

- da omogući laboratorijsko istraživanje uticaja mogućih

poremećajnih dejstava,

- da obezbedi dokumentacionu bazu za izbor između mogućih

alternativa budućih kretanja ( ponašanja ),

46

- da omogući programiranje mera i njihovo obuhvatanje

planom aktivnosti kojima će se obezbediti afirmisanje

odabranih predpostavki u budućnosti, i

- da obezbedi kontinuitet planiranja.

Slika 2.2. Metode istraživanja

1. Analitičko – sintetička metoda 2. Metoda apstrakcije i

konkretizacije 3. Metoda apstrakcije i

specijalizacije 4. Metoda klasifikacije 5. Metoda indukcije i dedukcije 6. Druge metode

I Posebne naučne metode i postupci

1. Metoda modelovanja 2. Statistička metoda 3. Analitičko – deduktivna

metoda 4. Metoda crne kutije 5. Druge metode

II Opšte naučne metode

1. Naučno posmatranje 2. Naučni eksperiment 3. Naučno ispitivanje 4. Informatička metoda 5. Metoda analize sadržaja 6. Metoda studije slučaja 7. Druge metode

III Metode, tehnike i postupci

M E T O D E I S T R A Ž I V A NJ A

47

2.2. POSEBNE NAUČNE METODE I POSTUPCI

2.2.1. ANALITIČKO – SINTETIČKA METODA

Analiza i sinteza predstavljaju jedinstvenu osnovnu metodu

saznanja tj. analitičko – sintetičku metodu.

Analiza je osnovna metoda kojom se predmet istraživanja

razlaže na sastavne činioce, opšte rastače na posebne momente i

celina rastavljena na svoje delove.

Sa aspekta složenosti, analiza može biti elementarna (traganje

za delovima celina), kauzalna (rasvetljavanje uzročno-posledičnih veza

delova) i funkcionalna (sagledavanje funkcija pojedinih delova u okviru

određene celine). Prema delu kome je usmerena, analiza se deli na

strukturalnu – utvrđivanje strukturne celine, genetičnu – istraživanje

razvoja predmeta i komparativnu – razmatranje odnosa pojedinih

predmeta istraživača [3,4].

Prema obuhvatnosti odnosno predmetu istraživanja, razlikuju se

mikroekonomska i makroekonomska analiza. Mikroekonomska analiza

predstavlja oblik ekonomske analize koji se primenjuje u istraživanju

pojava koje se tiču manjih jedinica ekonomskog sistema, kao i njihove

međuzavisnosti. Makroekonomska analiza je vrsta ekonomske analize

čiji predmet proučavanja je ponašanje celokupne privrede jedne

zemlje i to tako što se mnogobrojne varijable ekonomskog sistema

svode na mali broj globalnih veličina, tzv. makroekonomskih agregata.

Najpoznatiji među njima su društveni bruto proizvod, društveni

proizvod, nacionalni dohodak itd.

Sinteza predstavlja sistematičan postupak kojim se činioci

dobijeni analizom spajaju u jedinstvenu celinu. To je misaoni put

napredovanja od jednostavnog, pa preko složenijeg ka najsloženijem.

48

Sa aspekta formalne logike, sinteza je metod misaonog sastavljenja

oznaka u pojmove, a pojmova u sudove i zaključke.

Odnosi između analize i sinteze su [26]:

– objektivno jedinstvo celine nekog predmeta i njegovih delova

( elemenata ) ili odredaba i analiza i sinteza, imaju za

predmet istraživanja prirodne, društvene i druge pojave,

– kao što imaju zajednički predmet istraživanja tako analiza i

sinteza imaju i zajednički cilj, to je saznanje samih stvari –

procesa, predmeta uopšte kao jedinstava raznovrsnosti,

odnosno kao celine delova,

– analiza kao proces mišljenja predstavlja kretanje mišljenja

od celine ka njenim elementima ( delovima ),

– sinteza kao proces mišljenja predstavlja kretanje mišljenja

od delova ka celini.

Analiza je početna, a sinteza završna faza ili deo analitičko –

sintetičke metode saznanja.

Analiza i sinteza su suprotni metodski postupci po kretanju

mišljenja u njima. One su suprotne i po tome što se analizom otkriva

raznovrsnost i delovi predmeta ili pojave, a sintezom jedinstvo i celina

predmeta ili pojave [3,4].

Jedinstvo analize i sinteze sastoji se u samoj polarizaciji onih

odredaba u čijim suprotnostima se analiza i sinteza kreću, a to su

(nema analize bez sinteze):

- početak – završetak saznajnog procesa,

- delovi – celina, i

49

- raznovrsnost – jedinstvo.

Analiza i sinteza su suprotni metodski procesi po svom kretanju

mišljenja, ali se kreću u okviru jednog istog odnosa celina – deo, samo

u različitim smerovima ( slika 2.3. ).

Slika 2.3. Kretanje mišljenja kod analize i sinteze

Analiza i sinteza se međusobno uzajamno predpostavljaju, kao

što se predpostavljaju deo i celina. One ne samo predpostavljaju da

dopunjuju jedna drugu, već i prelaze jedna u drugu. Najdublju vezu

između analize i sinteze čini to što se one sadrže jedna u drugoj.

Na analitičko – sintetičkoj metodi se zasnivaju i drugi metodski

postupci i metode kao što su generalizacija i specijalizacija,

apstrakcija i konkretizacija i drugo.

Razmišljanje za Ajnštajna je umetnost slobodnog igranja sa

pojmovima koji se u “najvećim delom odigravaju pred vama bez

simbola ili reči i odlaze u podsvest”.

Analiza

Sinteza

50

Intuicija za rešavanje problema zahteva poznavanje opštih

principa, razumevanje konkretnih mehanizama, usmerenu maštu i

analizu bitnih elemenata, veliko i široko iskustvo da bi se, konačno,

izvršila sinteza [20].

2.2.2. METODA APSTRAKCIJE I KONKRETIZACIJE

Apstrakcija i konkretizacija predstavljaju primenu analize i

sinteze na saznanje opšteg i posebnog kod raznih predmeta saznanja.

Apstrakcija je misaoni proces svakog izdvajanja, tj. bilo

izdvajanja opšteg i odbacivanja posebnog, bilo kao misaoni proces

izdvajanja posebnog i individualnog, a odbacivanje opšteg. Apstrakcija

nužno mora imati dvojaki karakter, jer misaono možemo odstupati od

konkretnog jednistva opšteg i posebnog u nekom predmetu u dva

pravca: bilo što ćemo apstrahovati opšte, a apstrahovati od posebnog,

bilo što ćemo posebno i individualno, a apstrahovati od opšteg [26].

Apstrakcija se zasniva na analizi, ali sa druge strane, i svaka

analiza, kao rastavljanje, predstavlja i izdvajanje, apstrakciju delova iz

celine predmeta. Ona se razlikuje od analize time što analiza

predstavlja samo razdvajanje jednog ili razlikovanje različitih činilaca,

odnosno svojstava jedinstvene stvari, a apstrakcija znači i nešto više,

izdvajanje pojedinih, određenih, opštih ili posebnih, bitnih ili nebitnih

svojstava [3,4].

Konkretizacija je postupak suprotan apstrakciji; apstrakcija je

misaono udaljavanje od realnog konkretnog, a konkretizacija je

približavanje stvarnom, realnom, konkretnom jedinstvu predmeta.

51

Može se reći da je konkretizacija sinteza apstraktnog opšteg sa

posebnim i individualnim ili apstraktnog posebnog sa opštim.

Apstrakcija i konkretizacija kao metodski postupci imaju svoje

posebne metodske oblike i to dva osnovna oblika: generalizaciju i

specijalizaciju.

Generalizacija je složena metoda shvatanja opšteg u posebnom i

pojedinačnom, preko posebnog i pojedinačnog. Ona znači misaoni

prelaz od saznanja pojedinačnih i posebnih svojstava određene grupe

predmeta ka njihovim opštim odredbama.

2.2.3. METODA APSTRAKCIJE I SPECIJALIZACIJE

Suprotno generalizaciji jeste specijalizacija. Ona znači misaoni

prelaz od saznanja opštih odredaba predmeta ( pojmovi, zakoni ) ka

saznanju njihovih posebnih i individualnih odredaba ( ka posebnim

pojmovima i specijalnim slučajevima opšteg zakona ).

Ovakvo shvatanje metode specijalizacije je formalno logičko

nesadržajno. Formalno logičko shvatanje specijalizacije je jednostrano

zato što specijalizaciju identifikuje sa klasifikacijom pojma, tj. sa

podelom višeg klasnog pojma [3,4].

Specijalizacija se zasniva na analitičko – sintetičkoj metodi i na

apstraktno – konkretizacionoj metodi. Da bi se specijalizacijom došlo

od opšteg do posebnog nužno je izvršiti:

- konkretizaciju tog opšteg u posebno, tj. sintezu,

52

- apstrakciju posebnog iz opšteg, i

- analizu stvarnog opšteg.

Razlikuju se dve posebne vrste specijalizacije opšteg pojma:

- prosto raščlanjavanje ili posebnjavanje opšteg pojma

( ukazivanje na neki pojam ili odredbu koja se sadrži u nekom

opštem pojmu ), i

- sistemska podela pojma jeste ona specijalizacija opšteg

pojma koja se vrši po jednom određenom principu, odnosno

po jednoj posebnoj osobini opšteg predmeta, a koja mora biti

sistematska i potpuna.

Sve do sada rečeno upućuje na konstataciju da specijalizacija

predstavlja složen dijalektički metod shvatanja posebnog i

pojedinačnog u nečemu opštem, zajedničkom. Odnosno, specijalizacija

je shvatanje jedinstva opšteg i posebnog (pojedinačnog) u konkretnom,

a generalizacija je shvatanje jedinstva opšteg i posebnog

(individualnog) u apstraktnom.

2.2.4. METODA KLASIFIKACIJE

Klasifikacijom se rastavlja opšti pojam, a dedukcijom se rastavlja opšti

član.

Osnovni oblici specijalizacije su:

- klasifikacija, i

- dedukcija.

53

Klasifikacijom se specijalizira opšti pojam, a dedukcijom se u

specijalizaciji specijalizira opšti stav.

Klasifikacija se odlikuje [26]:

- to je konkretna i objektivno predmetna sistematska podela

nekog opšteg ili složenog predmeta, pojave ili njenog pojma,

odnosno oblasti pojava ili pojma ove oblasti,

- to je sistematska podela pojma ne samo po obimu nego po

konkretnom jedinstvu sadržaja i obima predmeta odnosno

pojma,

- što članove klasifikacije shvata kao unutra povezane, a

ukoliko su oni parni, kao polarizovane, i

- što klasifikacija shvata prelaz i razvitak pojava i njihovih

pojmova jednih iz drugih.

Uopštavanje i klasifikacije imaju:

- jedinstven predmet (složeno jedinstvo opšte – posebnih

odredaba predmeta odnosno njegovog pojma),

- one imaju i jedinstven cilj (saznanje ne samo opštih

odredaba (generalizacijom), ne samo posebnih odredaba

(klasifikacijom )) nego saznanje konkretnog jedinstva opštih i

posebnih odredaba u određenom objektu, odnosno u

njegovom pojmu, i

- pojmovna generalizacija i klasifikacija suprotni su metodski

postupci po kretanju mišljenja (u klasifikaciji pojma i

specijalizaciji stava mišljenje se kreće od opšteg ka

posebnim momentima, tj. od opšteg pojma ili stava ka

posebnom pojmu ili stavu) [3,4].

54

2.2.5. METODA INDUKCIJE I DEDUKCIJE

Indukcija je put saznanja od primera ka pravilu, od pojedinačnog

ka opštem.

Indukcija predstavlja svaki neanalitički zaključak:

- koji nije logički impondiran svojim premisama,

- zaključak koji se odnosi na druge slučajeve, odnosno na deo

klase, koji nisu predmet premisa,

- koji ne sledi analitički iz premisa, i

- induktivni zaključak je uvek samo verovatan, a može biti i

potpuno pogrešan, čak i kada su njegove premise istinite.

U literaturi su poznate induktivne metode Džon Mil – a:

- metoda slaganja (zajednička okolnost dveju pojava mora da

bude uzrok ili efekat – posledica tih pojava),

- metoda razlike (uzrok ili efekat pojave mora da bude ono što

je dato kada se pojava javlja, a nije dato kada se pojava ne

javlja),

- kombinovana metoda slaganja i razlike (predstavlja slučajeve

koji su različiti u svakom pogledu izuzev u jednom; metoda

razlike, pretpostavlja slučajeve koji su slični u svakom

pogledu, izuzev u jednom),

- metoda ostatka (u svakoj pojavi treba apstrahovati onaj deo

za koji se znaju uzroci uz pretpostavku da je ostatak pojave

efekat ostalih uzoraka), i

- metode zajedničke promene (povezanost između promene

jednog faktora i posmatrane pojave).

55

Dedukcija je postupak jer se njom iz opšteg zakonskog saznanja

stiču posebna i pojedinačna saznanja.

Ova dva postupka, indukcija i dedukcija čine jedinstvenu

induktivno – deduktivnu metodu saznanja, iako su suprotni i međusobno

povezani, polarizovani, osim što su različiti, već su i suprotni kao

metodski postupci.

Formalna definicija indukcije, određuje indukciju samo sa njene

formalno misaone strane kao izvođenje opšteg stava iz više posebnih

stavova. S druge strane, indukcija nije samo oblik mišljenja, već

poseban oblik predmetnog mišljenja i kao metodski postupak saznanja

predmeta objektivne stvarnosti [26].

Potpuna indukcija je ona kojom se saznaje istina o nekom

predmetu koji ima ograničen i konačan broj osobina, ili istina o grupi ili

sistemu predmeta koji se sastoji od konačnog broja članova, koji su svi

pojedinačno upoznati. Znači, potpunom indukcijom iz svih konačnih

saznatih podataka o jednom predmetu ili konačnoj grupi predmeta,

dolazi se do nesumnjive objektivne istine.

Dedukcija kao metoda istinitog saznanja je shvatanje posebnog

(predmeta, odredbe) na osnovu opšteg predmeta ili shvatanja izvesne

opšte osobine predmeta izvođenjem posebnog stava iz opšteg stava ili,

najzad, izvođenje posebnih stavova u opšte. Ona je dvojaka:

- neposredna (iz jednog opšteg stava kao zaključak se izvodi

poseban stav), i

- posredna (poseban ili individualan stav izvodi se iz dva stava

ili više opštih stavova).

56

Deduktivna metoda ima prednost nad induktivnom jer su

deduktivni zaključci apsolutno pouzdani i nužni. Ona omogućava strogu

sistematičnost i klasifikaciju naučnog saznanja. Ali, i to treba reći,

dedukcija ne daje nikakvo novo saznanje, jer ona ustvari, vrši

analitičko izvođenje jednog stava iz drugog stava.

Indukcija i dedukcija su povezane međusobno kao sinteza i

analiza. One imaju zajednički opšti predmet, a to je saznanje jednog

predmeta ili pojave kao jedinstva opšteg i posebnog. Razlikuju se po

tome, što je indukcija početni a dedukcija završni proces u saznanju,

jer saznanje počinje pojedinačnim i slučajnim saznanjem posebnog, a

završava se deduktivnim sistematskim i nužnim saznanjem posebnog na

osnovu opšteg [3,4].

2.3. OPŠTE NAUČNE METODE

2.3.1. METODA MODELOVANJA

1. Osnovi modelovanja

Modelovanje je misaono teorijska delatnost izgradnje logičkih i

matematičkih sistema, kao teorijskih modela određenih objektivnih

sistema, ali i izgradnja ovim teorijskim modelima odgovarajućih

praktično – realnih anologona, tj. realnih modela raznih vrsta ( maketa,

grafikona, mašina ) [26].

To je istraživačka procedura tokom koje se izgrađuju neki

stvarni ili idealni – znakovni sistem ( model ) sposoban, prvo, da zameni

predmet koji se istražuje, drugo, koji mu na određeni način odgovara,

57

treće, koji daje određenu informaciju o njemu i, najzad, to je sistem

na kome je, zahvaljujući navedenim svojstvima, moguće izvršiti

eksperimentalna istraživanja i proračune ili logičku analizu, da bi se na

ovaj način dobijeni podaci, proširili na proučavanu pojavu, da bi se o

njoj steklo pouzdano znanje.

Modelovanje je, znači, saznajni dijalektički proces kretanja

saznanja od prakse ka teoriji i od teorije ka praksi. Zato i postoji:

- teorijsko modelovanje realnih pojava (objašnjavanje realne

stvarnosti), i

- praktično modelovanje teorije (objašnjavaju se same

teorije).

Samim uočavanjem da se neka pojava odvija, mi već time

počinjemo da stvaramo neki model odnosno neku sliku neke pojave.

Naša želja je tada (ili naš cilj) da prognoziramo kako će se ta pojava u

nekim uslovima (projektovanim ili slučajnim) odvijati, te zbog toga

vršimo modelovanje (formiramo modele, algoritme i slične

mehanizme).

Prema tome, modelovanje jeste istraživanje na modelima, pri

čemu polazimo od pretpostavke da ako su sve pojave slične u nekim

osobinama, biće i u nekoj drugoj osobini, pa će se istraživanje sistema

vršiti metodom modelovanja. Pri ovome, pod modelom

podrazumevamo sistem uređenih struktura i odnosa analognih

predmetu istraživanja, odnosno, model je apstrakcija posebne vrste,

tj. spona između apstraktnog i teoretskog mišljenja i objektivne

realnosti. Odnosno, model je analogan u bitnim dimenzijama predmetu

modelovanja [3,4].

58

Naravno, u početku istraživanja moramo sebe (kao istraživača)

staviti u odnos sa objektom istraživanja. To znači da metoda

modelovanja ima saznajne i logičke osnove neophodne za zaključivanja

kao logičke osnove modelovanja. Pri tome saznajni proces čine

neposredni doživljaj i apstraktno mišljenje. Logička osnova

modelovanja je zaključivanje po sličnosti i analogiji u analizi saznajnog

procesa.

Osnovni segmenti zaključivanja su [3]:

- predmet zaključivanja ( predmet koji se zaključivanjem

shvata ),

- proces zaključivanja ( izvođenje novog suda iz već poznatih ),

i

- principi, aksiome i pravila na osnovu kojih se izvode

zaključci, koji se dele na:

o traduktivne ( predmet ili njegova odredba koji je

povezan sa drugim predmetom, povezan je preko ovog

predmeta i sa predmetom sa kojim ovaj stoji u vezi ),

o deduktivne ( ono što važi uopšte važi i u posebnom

slučaju), i

o induktivne ( ono što vredi uopšte vredi i u posebnom

slučaju, ali se to opšte ne nalazi u premisama nego se

iz njih izvodi ).

Svoju primenu metoda modelovanja nalazi i u:

- razvoju i konstrukciji tehničkih sistema,

- projektovanju informatičkih sistema,

- procesima upravljanja i odlučivanja,

59

- edukaciji, i

- projektovanju organizacije sistema i dr.

2. Pojam modela

Pored više definicija pojma model u našoj i stranoj literaturi,

opredelićemo se za definiciju gde se pod modelom podrazumeva

apstraktni sistem, kao reprezentant originala, za određeni zadatak

bitnih svojstava, radi zamene ili olakšanog poimanja ili ovladavanja

originalom ( S.Kenel ).

Pod algerbarskim modelom podrazumeva se uređena dvojka

proizvoljnog skupa A i proizvoljnog niza N=( N1, N2, ...) relacija nad A.

Pri modelovanju treba poći od toga da je primena modela opravdana.

Da postojanje sličnosti i analognosti različitih pojava dopušta

zaključivanje o svojstvima i ponašanju jedne pojave, na osnovu boljeg

poznavanja druge pojave – modela.

Strukturu sistema modelovanja čine:

- predmet modelovanja koji se proučava,

- predmet koji je podudaran u određenim dimenzijama –

model, i

- čovek ili automat (prisutna svest).

Zadatak modela je pored ostalog, da jasnije istakne bitne

dimenzije predmeta proučavanja i olakša njihovo proučavanje. Pri

tome, pri istraživanju treba pristupiti redukciji broja dimenzija

predmeta sa odabranog stanovišta proučavanja [3].

U opštem slučaju modele možemo podeliti:

- prema obliku postojanja modela ( materijalni, apstraktni ),

60

- prema ulozi čoveka u nastanku predmeta modelovanja

(modeli prirodnih sistema, modeli veštačkih – tehničkih i

društvenih sistema),

- prema sličnosti i analogiji modela s predmetom modelovanja

(slični modeli, analogni modeli),

- prema nameni (saznajni modeli, demonstracioni modeli,

konstrukcioni modeli i modeli optimizacije i upravljanja),

- prema sistemskom svojstvu predmeta modelovanja kao

sistema, koji se modelira (modeli funkcije,modeli ponašanja,

modeli građe),

- prema broju dimenzija predmeta modelovanja, koje

predstavlja model ( parcijalni model i potpuni model ), i

- prema stepenu savršenstva(idealizovani,teoretski, tehnološki,

optimalni i modeli stvarnih problema).

3. Sličnost i analogija sistema

1. Sličnost sistema. - Najznačajniji tipovi sličnosti i analogija za

tehničke sisteme su:

- fizička sličnost,

- fizička analogija, i

- matematička analogija.

Pri ovome treba napomenuti da su sve pojave ( ili svi predmeti )

slične ako su iste prirode ( dve pumpe za vodu ), a analogni, u koliko su

različite prirode ( prelaz toplote – diferencijalna jednačina ).

Fizička sličnost dva predmeta ( ili dve pojave ) obuhvata:

- geometrijsku sličnost ( geometrijska sličnost granica i sličnost

položaja ),

61

- kinematičku sličnost ( odnos vektora brzina i ubrzanja ), i

- dinamičku sličnost ( odnosi vektora sila i tenzora napona u

prostorno – vremenskim tačkama za celo područje moraju biti

konstantni ).

Napred rečeno, znači da koeficijenti sličnosti, recimo za vreme i

dužine, moraju biti jednaki.

Kinematička sličnost zahteva da je odnos vektora brzine i

ubrzanja u sličnim prostorno – vremenski tačkama za celo područje

konstantan. Takođe, dinamička sličnost zahteva da odnosi vektora sile i

tenzora napona u sličnim prostorno – vremenskim tačkama za celo

područje moraju biti konstantni. Potpunu fizičku sličnost je teško

postići, jer koeficijenti sličnosti pojedinih fizičkih veličina nisu

međusobno nezavisni, uslovljeni su fizičkim zakonima.

2. Analogija sistema. - U slučaju da se žele rezultati ispitivanja

fizičkih pojava, s jednog područja fizike, preslikati pojave na pojave

drugačije prirode, to nije moguće učiniti na osnovu fizičke sličnosti. U

tom slučaju se radi o traženju analogija između posmatranih pojava. U

fizici se koristi fizička analogija. Za nas je, u oblasti tehničkih sistema,

značajna matematička analogija. Različite dimenzije pojava

obuhvaćene matematičkom analogijom obrazuju matematičku analošku

grupu.

Matematička eksplikacija te grupe je isti analitički problem, koji

se najčešće sastoji, u rešavanju, diskusiji i tumačenju jedne ili sistema

jednačina. U slučaju sličnosti sistema koeficijenti sličnosti su

bezdimenzionalni brojevi, a kod analognih sistema, on imaju

62

dimenziju, koja zavisi od prirode analognih veličina. Sličnost ili

analogija sistema nultog reda ( sistem 2 je sličan sistemu 1), ako za:

- vremenske konstante t1, t2,

- ulazne veličine X1, X2,

- veličine stanja Z1, Z2,

- izlazne veličine Y1, Y2,

- koeficijente sličnosti ( analognosti ) Kt, Ku, Kx, Ky

može se definisati na sledeći način:

12 tKt t ⋅= )( 112 tKXKX tX ⋅⋅⋅=

)( 112 tKZKZ tZ ⋅⋅⋅= )( 112 tKYKY tY ⋅⋅⋅=

Na osnovu napred rečenog možemo da kažemo da postoje

principi modelovanja [3,4]:

- princip univerzalnosti modelovanja ( svaki predmet

proučavanja se može modelovati u vidu pojma, suda ili

zaključka ),

- princip razvojnosti modela ( svaki predmet se može

modelovati na različite načine ),

- princip pojedinačnosti i uopštenosti ( svaki model može biti

model pojedinačnog predmeta ), i

- princip ekstrapolacije ( svaki model mora biti adekvatan i u

predviđenim situacijama, koje se razlikuju od situacija na

osnovu kojih je model formiran ).

4. Postupak modelovanja

Modelovanje je postupak ( procedura ) izgradnje ( konstrukcije )

i primene modela od opažanja i posmatranja predmeta modelovanja do

preslikavanja rezultata na predmet modelovanja.

63

Tok aktivnosti postupka modelovanja može se definisati na

sledeći način:

- posmatranje predmeta modelovanja ( opažanje opisa

predmeta modelovanja na šta utiču broj opažanja, izbor

dimenzija predmeta i dr., nekada za opis modelovanja treba

koristiti i eksperimentalne metode ),

- koncipiranje predmeta kao sistema ( misaona obrada

podataka iz prve faze opažanja predmeta modelovanja pri

čemu je bitno obeležje korišćenja metode apstrakcije, kojim

se iz pojedinačnih podataka o predmetu modelovanja

izdvajaju zajednički, koji ne vrede samo za proučavani

predmet, nego i za klasu predmeta kojoj on pripada ),

- traženje sličnosti i analogija s drugim predmetima i pojavama

(dimenzije predmeta modelovanja koje se stavljaju u relaciju

sličnosti ili analognosti; vrsta sličnosti ili analognosti;

modalitet sličnosti ili analognosti; preslikavanje i dr. ),

- moguće formirati model ( selekcionisanje iz polja mogućnosti

one mogućnosti koja u određenim uslovima optimalno

ostvaruje postavljene ciljeve; definisanje kriterijuma na

osnovu kojih se utvrđuje adekvatnost modela; problem

optimizacije za izbor rešenja iz skupa mogućih i pronalaženje

zajedničkog merila za različite kriterijume ),

- formiranje modela kao sistema ( model se treba predstaviti

kao sistem pri čemu se definiše preslikavanje funkcija između

bitnih dimenzija predmeta modelovanja – sistema i modela –

za koje je utvrđena sličnost ili analogija ),

- testiranje modela ( model se ispituje istim, sličnim ili

analognim situacijama na osnovu kojih je formiran ),

64

- model zadovoljava ( utvrđivanje adekvatnosti modela,

odnosno podudarnosti bitnih dimenzija predmeta

modelovanja i modela ),

- eksperimentisanje na modelu i prikupljanje podataka

(primena eksperimentalne metode i neophodne opreme; ako

je predmet eksperimenta matematički model, onda se ova

aktivnost svodi na simulaciju),

- proučavanje i obrada podataka ( korišćenjem metode

klasifikacije, analize, sinteze i optimizacije ),

- preslikavanje podataka na predmet modelovanja ( inverzno

preslikavanje u odnosu na predhodno provedeni postupak

formiranja modela ), i

- rezultati zadovoljavaju ( ostvarivanje ciljeva modelovanja ).

5. Podela modela

Svaki predmet ili pojava stvarnosti već u procesu saznanja

postaje predmet modelovanja. Predmeti i pojave stvarnosti,

materijalni ili apstraktni, potencijalno nose mogućnosti da budu

nečemu model. Predmeti i pojave stvarnosti, bilo kao predmeti

modelovanja, bilo kao modeli, shvataju se kao sistem. To znači da je

deobna celina pojma modela, kao i kod pojma sistema, stvarnost ili

barem najveći deo nje. Takođe, to znači da će između deobnih

sanovišta podela sistema i podela modela postojati određeni odnos.

Takav odnos između pojmova sistema i modela konačno znači, da se i u

slučaju podela modela mora biti zadovoljan sa, manje ili više, uspešnim

paralelnim podelama, odnosno da je nemoguće uraditi korektnu

klasifikaciju modela ( Petrović,B.: Sistemski prilaz i sistemski postupci,

Novi Sad,1995. ).

Prema ulozi čoveka u nastanku predmeta modelovanja, postoje:

65

- modeli prirodnih sistema ( mikrofizičke, makrofizičke ), i

- modeli veštačkih sistema, koji se dele na:

o modele tehničkih sistema, i

o modele društvenih sistema.

Prema obliku postojanja modela, modeli se dele na:

- materijalne ( realne, fizičke ) modele, i

- apstraktne ( idealne, misaone ) modele, koji se dele zavisno

od vrste sličnosti ili analogije, na:

o govorne ( verbalne ) modele,

o opisne modele,

o grafičke modele ( geometrijske, simboličke ), i

o formalne modele ( matematičke, logičke ).

Materijalni modeli – predstavljaju odraz misli u materijalnoj

stvarnosti, odnosno odraz drugog materijalnog objekta ili pojave,

posredstvom nekog apstraktnog modela. U prvom slučaju se radi o

kreaciji nekog veštačkog sistema, a drugi slučaj predstavlja korišćenje,

na primer fizičke sličnosti ili analogije u istraživanju nekog

materijalnog predmeta.

Apstraktni ( idealni ) modeli – su odraz materijalne stvarnosti, ili

nekog zamišljenog predmeta, u mislima. Ti modeli predstavljaju snažno

i efikasno oruđe kojim se čovek služi u saznanju, ovladavanju i

upravljanju različitim predmetima i pojavama stvarnosti. Tokom

proučavanja neke pojave metodom modelovanja po pravilu se koriste

različiti modeli, od verbalnog ili govornog modela pa do matematičkih

modela, tako da se postupak saznanja sastoji u procesu transformacije

jednog u drugi model, sve dok se ne ostvare postavljeni ciljevi

modelovanja ( Petrović,B.: Sistemski prilaz i sistemski postupci, Novi

Sad,1995. ).

66

Podela modela prema promeni ponašanja modela kao sistema u

vremenu, prema određenosti ponašanja, prema uticaju okoline na

ponašanje i prema složenosti modela, u suštini, su iste kao podele

sistema prema istim deobnim stanovištima.

Prema sličnosti i analogiji modela s predmetom modelovanja,

modeli se dele na:

- slične modele, koji se prema modalitetu dalje dele na:

o homomorfne modele, i

o izomorfne modele.

- analogne modele, koji se takođe prema modalitetu dele na:

o homomorfne modele, i

o izomorfne modele.

Prema nameni, postoje:

- saznajni modeli,

- demostracioni modeli,

- konstrukcioni modeli, i

- modeli odlučivanja (optimizacije) i upravljanja.

Prema sistemskom svojstvu predmeta modelovanja kao sistema,

koji se modeluje, modeli se dele na:

- modele funkcije,

- modele ponašanja, i

- modele građe.

Prema broju dimenzija predmeta modelovanja, koje predstavlja

model, postoje:

- parcijalni modeli, i

- potpuni modeli.

Prema stepenu idealizovanosti (savršenstva), modeli se dele na:

- idealizovane modele,

67

- teoretske modele,

- tehnološke modele,

- optimalne modele, i

- modeli stvarnih predmeta (problema).

Pored ovih, postoje i druge podele modela ( slika 2.4. ).

Slika 2.4. Moguće vrste modela

V R S T E M O D E L A

1. Teorijski (apstraktni) – logički i matematički

2. Praktični (konkretni)

3. Realni – fizički modeli klasičnih mašina

4. Idealni - model idealnog gasa i drugi

5. Prosti – modeli klasičnih mašina

6. Složeni – model adaptivnih mašina

7. Modeli statistike – modeli geometrijskih tela

8. Funkcionalni – kibernetički modeli ponašanja i drugi

9. Parcijalni – predstavljaju samo neke strane predmeta originala

10. Globalni – predstavljaju celinu predmeta originala

11. Analitički – skup relacija u obliku jednačina i nejednačina

12. Topološki i mrežni – šeme procesa u industriji

14. Stohastički i statistički – slučajnih i verovatnih dešavanja

13. Deterministički – model određen dif. jednačinama

68

U savremenoj nauci upotreba modela pa i saznajna uloga su sve

veća, naročito u teoriji sistema i drugim naukama. Na slici 2.5. data je

saznajna uloga modela [3].

Slika 2.5. Saznajna uloga modela

Navedimo osnovne karakteristike modela koji služe za izvođenje

naročite vrste eksperimenata, tzv. modelni eksperiment ( slika 2.6.).

To je eksperiment koji se vrši na već izgrađenom modelu, odnosno to

je viši oblik i naročita vrsta, kvantitativno novog, veštačkog

eksperimenta.

S A Z N A J N A U L O G A M O D E L A

1. Zamenjuje predmet istraživanja

2. Služi za izvođenje eksperimenta (modelni eksperiment)

3. Predstavlljanje naučnih pojmova i teorije, čime se mogu proveriti

4. Sredstvo za proveravanje i uopštavanje naučnih teorema i teorija

5. Uloga u naučnom predviđanju

6. Uloga u naučnom objašnjavanju

7. Izgradnja i usavršavanje naučne tehnike

69

Slika 2.6. Modelni eksperiment

6. Matematički modeli

1. Uvod. - Proučavanje velikih i složenih sistema kao što su:

tehnički, poslovni, ekonomski, vojni i ostali, predstavlja izuzetan težak

zadatak. Direktna istraživanja na ovim sistemima su po pravilu vrlo

skupa, teška, a ponekad i nemoguća, naročito u fazi njihovog

planiranja, projektovanja i uvođenja u rad. Međutim, potreba njihove

analize i ocene je uvek prisutna i kritična. S tim u vezi, razvijen je

M O D E L N I E K S P E R I M E N T

1. Izvodi se na modelu

5. Uloga u naučnom predviđanju

2. Omogućava istraživanje strogo određenih pojava u strogo utvrđenim uslovima

3. Omogućava praktična istraživanja određenih pojava »u čistom vidu«

4. Ima veoma široku oblast primene ( u medicini, tehnici, ekonomiji, apstraktnom računskom mišljenju )

5. Omogućava ne samo variranje uslova eksperimenta nego i slobodnije kombinovanje tih uslova

6. Odlikuje se višim stepenom stvaralaštva

70

čitav niz tehnika i metoda analize složenih sistema u cilju dobijanja

odgovora o ponašanju sistema, njegovoj efikasnosti i ostalim bitnim

aspektima. U tom smislu, korišćenje logičko – matematičkih metoda

predstavlja veoma značajan pristup u opisivanju sistema [15].

2. Modeli. – Modeli su sintetska apstrakcija realnosti i mogu biti

jednostavni ( fizički model aviona u aerodinamičkom tunelu ), a i

veoma složeni matematički modeli ( optimizacioni i simulacioni modeli

strateškog sistema odbrane, planiranja realizacije složenih objekata,

sistema i procesa ). Pre svega, modeli se koriste da zahvate samo bitne

osobine pojave uz zanemarivanje nebitnih detalja. Prema tome, oni su

uvek apstrakcija i nekad ne potpuno verna slika realnosti. Bilo kakav

model po definiciji, mora da ostavi po strani čitav niz detalja koji su

inače sastavni deo pojave koja se analizira. Znači, bilo kako složen

model nije u stanju da do svakog detalja objasni svu složenost pojave.

Međutim, predpostavljajući da su u model ugrađene bitne

karakteristike za dati nivo apstrakcije i da su na bazi odgovarajućih

znanja o pojavi formulisane adekvatne relacije koje povezuju ove

karakteristike, tada ovakav model može da objasni bitno ponašanje

analizirane pojave.

Saznajna vrednost modela je bazirana na činjenici, da je retko

potrebno znati sve o nekoj pojavi, već jedino veličine koje su bitne za

dati nivo apstrakcije u analizi date pojave [3,4].

S obzirom na navedena preimućstva modela u saznajnom

procesu i procesu donošenja odluke, razvijen je veći broj tipova

modela koji se mogu klasifikovati na više načina. Ovde će se dati još

71

jedna klasifikacija modela prema osnovnih šest karakteristika koje su

bitne za adekvatnu definiciju modela ( slika 2.7. ).

Slika 2.7. Moguća klasifikacija modela

Funkcije

Struktura

Stepen slučajnosti

Opštost

Stepen kvantifikacije

Vremenska zavisnost

Deskritptivni

Prediktivni

Normativni

Ikonički

Analogni

Simbolički

Deterministički

Rizik

Neizvesnost

Konflikt

Statički

Dinamički

Specijalizova

Opšti

Kvalitativni

Kvantitativni

Mentalni

Verbalni

Statistički

Optimizacioni

Heuristički

Simulacioni

M O

D E

L I

72

3. Funkcije. - Prema svojim funkcijama, odnosno prema svojoj

nameni kojoj treba da posluže, modeli se mogu klasifikovati kao

deskriptivni, prediktivni ili normativni.

Deskriptivni modeli – uglavnom opisuju postojeće ili prošlo

stanje sistema. Na taj način oni omogućavaju predstavljanje sistema

bez mogućnosti prognoziranja budućih stanja, odnosno pružanja

eksplicitnih informacija o normativnom upravljanju sistemom. Tipični

predstavnici deskriptivnih modela su: geografske mape, organizacione

šeme, završni račun preduzeća i slično. Kao što se može zaključiti, ova

vrsta modela pruža ništa više od opisa postojećeg stanja sistema, ali

omogućava bolje sagledavanje interakcija objekata u sistemu.

Prediktivni modeli – služe za analizu posledica različitih

strategija upravljanja sistemom. Pomoću njih se može predvideti

rezultat donesenih odluka. Tipično, ova vrsta modela povezuje zavisne

i nezavisne promenljive vrednosti koje opisuju stanja sistema na taj

način da se mogu dobiti prognozirane vrednosti zavisnih promenljivih

na osnovu predpostavljenih vrednosti nezavisno promenljivih. Sa ovom

vrstom modela se može dobiti odgovor na pitanje “šta - ako”, tj. šta će

se desiti sa vrednostima zavisnih promenljivih, ako nezavisno

promenljive uzmu zadate vrednosti. U ovu vrstu modela spada većina

simulacionih modela kao regresioni modeli, modeli simultanih

jednačina, PERT modeli, modeli redova čekanja i slično [3,4].

Normativni modeli – imaju svrhu da pruže informacije kako treba

upravljati sistemom da se postignu željeni ciljevi. Ovom vrstom modela

se bira optimalno rešenje iz skupa mogućih rešenja. Prema tome, svi

73

optimizacioni modeli su normativni. Osnovni problem kod ovih modela

je izbor jedne ili više funkcija cilja koje treba optimizirati. Tipični

normativni modeli su: modeli linearnog programiranja i uopšte modeli

matematičkog programiranja, modeli upravljanja zalihama i slično.

4. Struktura. - Prema svojoj strukturi, modeli se mogu

klasifikovati kao ikonički, analogni i simbolički.

Ikonički modeli – su slika “u malom” ili “u velikom” sistema koji

predstavljaju i zadržavaju određene fizičke osobine sistema. Po svojoj

suštini ova klasa modela je najjednostavnija za razumevanje i

obezbeđuju stepen korisnosti koji nije prisutan kod ostalih vrsta

modela. Oni vizuelno liče na sistem koji predstavljaju i veoma su

ograničeni u mogućnosti istraživanja uzročno – posledičnih relacija u

sistemu. Tipični ikonički modeli su: modeli aviona u vazdušnom tunelu,

modeli hidrograđevinskih objekata ( brane itd. ), modeli atoma i slično.

Analogni modeli – koriste osobine jednog fizičkog sistema da bi

se predstavile osobine drugog fizičkog modela. Na taj način se

uspostavlja analogija između raznorodnih fizičkih veličina ( npr.

analiogija tokova struja sa vodenim tokovima ). Složeni objekti i

relacije u realnom sistemu se zamenjuju objektima i relacijama u

analognom modelu koga je jednostavnije analizirati nego realni sistem.

Ipak, i u ovoj vrsti modela postoji jaka korespondencija između

elemenata i elemenata realnog sistema. Tipični analogni modeli su:

graf sistema u kome su dužine koriste da predstave međusobne relacije

elemenata, PERT mreže, modeliranje na analognom računaru i slično,

vezano za proces planiranja i predviđanja [3,4].

74

Simbolički modeli ili kako se češće nazivaju matematički modeli

– objekte i relacije realnog sistema zamenjuju odgovarajućim

simbolima koji se vezuju za osobine objekata i koje nazivamo

promenljivima, i simbolima koji predstavljaju relacije među

promenljivima i koje nazivamo operatorima. Ova vrsta modela je

visokog stepena opštosti i apstrakcije i njima se uvodi matematički

način rezonovanja u analizi sistema.

5. Vremenska zavisnost. - Modeli se u odnosu na odsustvo ili

prisustvo vremenske promenljive klasifikuju u statičke i dinamičke. Kod

statičkih modela relacije među objektima se ne menjaju sa vremenom,

dok kod dinamičkih modela zavisnost od vremena postoji. Može se

zaključiti da su u opštem slučaju, dinamički modeli složeniji od

statičkih, ali i da su u većini slučajeva bliži realnom sistemu [3].

6. Stepen slučajnosti. - U odnosu na prisustvo faktora

slučajnosti modeli se dele na: determinističke modele, modele rizika,

modele neizvesnosti i konfliktne modele. Faktor slučajnosti se u

modelima u stvari odnosi na stepen znanja koje poseduje donosilac

odluka o stanju okoline koja utiče na sistem koji se analizira.

U principu, donosilac odluke ima nikakvu ili malu mogućnost

upravljanja stanjima okoline.

Deterministički modeli – se karakterišu odsustvom slučajnog

faktora. Drugim rečima, verovatnoća realizacije bilo kog stanja okoline

( a samim tim i sistema ) kod ovih modela je jednaka jedinici.

75

Kod modela rizika – poznata su stanja okoline i mogu se opisati

odgovarajućim verovatnoćama. Prema tome, promenljive modela su

slučajne promenljive čije su raspodele verovatnoća poznate.

Modeli neizvesnosti – se karakterišu nepoznavanjem budućih

stanja okoline i odgovarajućih raspodela verovatnoća i najbliži su većini

realnih situacija. Međutim, njihova snaga je relativno ograničena s

obzirom da su u opštem slučaju nerešivi. Uvođenjem koncepta

subjektivnih verovatnoća ovi modeli se prevode u modele rizika sa

poznatom procedurom rešavanja [3,4].

Kod konfliktnih modela – koji čine osnovu teorije igara, stanja

okoline su pod kontrolom drugog igrača (ili više ostalih igrača) koji čine

oponenciju ili konkurenciju prvom igraču (donosiocu odluka). Sve igre

uključujući i ratne, mehanizam konkurencije na tržištu i slično se mogu

opisivati ovom vrstom modela, kao što je slučaj sa svim modelima

planiranja i predviđanja.

7. Opštost. - Po stepenu opštosti modeli se dele na:

specijalizovane i opšte. Opštost se odnosi na mogućnost primene

modela na različite sistuacije. Opšti modeli se mogu primeniti na

različite tipove problema donošenja odluka. Primeri ove vrste modela

su: linearno programiranje, modeli redova čekanja i slično.

Specijalizovani modeli se prave za rešavanje određenog

pojedinačnog problema i ne mogu se prenositi na druge situacije. U

dosta slučajeva opšti modeli ne obezbeđuju efikasno rešavanje

postavljenog problema i tada se pribegava gradnji specijalizovanih

modela koji su po pravilu ekonomičniji.

76

8. Stepen kvantifacije. - U odnosu na stepen kvantifikacije

modeli se kategorišu kao kvalitativni ili kvantitativni. Kvalitativni

modeli - se odnose na sisteme kod kojih nije moguće uvesti merenje

karakterističnih veličina ili nije moguće sačiniti matematički model.

Kao takvi, kvalitativni modeli su manje precizni, manje racionalni i

manje konzistentni od kvantitativnih modela. Međutim, veoma često

oni su jedini mogući način opisa realnosti. Dok kvantitativni modeli -

koriste matematičke relacije i rezultate iskazuju numerički,

kvalitativni modeli ne izražavaju se formalnim jezicima i rezultati su

numerički. Kvalitativni modeli uzimaju u obzir i prisustvo ljudskog

faktora u sistemima koji se po pravilu zanemaruju kod kvantitativnih

modela [3].

Kvalitativni modeli se mogu podeliti na: mentalne i verbalne.

Mentalni modeli su svakako prvi nivo apstrakcije nekog problema

ili situacije. Kad god neko misli nešto o nečemu, to je već slučaj

mentalnog modela. Prema tome, po definiciji različiti ljudi poseduju

različite mentalne modele o istoj pojavi.

Verbalni modeli su direktna posledica mentalnih modela i

predstavljaju njihov izraz u govornom jeziku i uobičajno su u pisanom

obliku. Na taj način se prevazilazi inherentna nekomunikativnost

mentalnih modela koji su svojina isključivo jednog čoveka.

Kvantitativni modeli se iskazuju formalnim matematičkim

jezikom uz predpostavku da se svi atributi objekta sistema koji se

modelira mogu meriti. Kvantitativni modeli su tipični za prirodne i

77

tehničke nauke, ali je sve veća njihova upotreba u društvenim

naukama, naročito u ekonomiji, planiranju i vojnim naukama. Osnovni

nedostatak kvantitativnih modela leži u činjenici da veći broj

promenljivih, karakteristični za dati problem ne podleže merenju, kao i

da složenost relacija realnog sistema često nije moguće iskazati

odgovarajućim matematičkim relacijama modela.

Kvantitativni modeli se dalje pogodno mogu klasifikovati kao

statistički, optimizacioni, heuristički i simulacioni. Polazeći od

podataka koji su dobijeni eksperimentisanjem na realnom sistemu,

statistički modeli, posredstvom metoda matematičke statistike i teorije

verovatnoće, dolaze do odgovarajućih rezultata o realnom sistemu. Iz

ove klase modela navodimo regresione modele, teoriju redova čekanja,

Markovljeve lance i slično.

Optimizacionim modelima je moguće utvrditi najbolju iz skupa

mogućnosti alternativa. Ovo se obično postiže maksimizacijom ili

minimizacijom željene funkcije cilja.

Optimizacija se može izvršiti analitički, u manjem broju

slučajeva, na osnovu diferencijalnog i integralnog računa. Većina

optimizacionih modela se ipak rešava numerički, uz primenu računara,

korišćenjem različitih iterativnih metoda. Za optimizacione modele

karakteristični su modeli: matematičkog programiranja kao i modeli

zaliha i slično.

Heuristički modeli se koriste u situacijama kada se uz pomoć

iskustvenih pravila nalazi zadovoljavajuće rešenje, nekog problema

ukoliko iz nekog razloga nije moglo biti nađeno optimalno rešenje.

78

Heuristika olakšava pretraživanje prostora rešenja i omogućava pravila

redukcije broja alternativa koje se ispituju. Na taj način se dobija

rešenje koje zadovoljava iskustvo, ali po pravilu nije optimalno. Tipični

heuristički modeli su: problemi trgovačkih putnika, planiranja i

upravljanja proizvodnjom, rasporeda oruđa i slično.

Simulacioni modeli u suštini predstavljaju postupak formiranja

računarskog modela sistema ( ili procesa ) i izvođenje eksperimenata

na tom modelu u cilju razumevanja ponašanja sistema ili analize

različitih strategija funkcionisanja sistema. Na osnovu ove definicije

sledi da je za simulaciju potrebno izvršiti formulaciju matematičkog

modela sistema koji se istražuje, prevesti ovu formulaciju u računarski

program i eksperimentisati sa mogućim rešenjima [3,4].

Simulacioni modeli su naročito pogodni za proučavanje složenih

sistema u kojima je primena ostalih vrsta modela neekonomična, a još

češće nemoguća.

Po svojoj prirodi simulacioni modeli spadaju u klasu

specijalizovanih modela malog stepena opštosti. Modeli su naročito

pogodni da daju odgovor na pitanje tipa “šta – ako”, tj. ( šta će se

desiti, ako se donese ovakva odluka ). Ovim modelima, sem slučajno,

ne može se doći do optimalnh rešenja.

7. Konstrukcija matematičkih modela

Postupak izgradnje matematičkih modela sledi blisko opšti

maučni metod zbog čega je, identifikacija faza postupaka izgradnje

matematičkih modela jednostavan problem. Teškoće nailaze tek u

procesu prevođenja ovih faza u akcije.

79

Postoji više razloga koji zahtevaju potrebu detaljnijeg

proučavanja postupaka matematičkog modelovanja. Prvo, korektan

postupak modelovanja obezbeđuje istraživača od “greške treće vrste”

kako to nazivaju statističari, a to je rešavanje pogrešnog problema

pravim problemom. Isto tako, korektan postupak obezbeđuje da se

pravi problem ne rešava pogrešno. Drugim rečima, obezbeđuje se da je

model validna predstava problema koji se izučava, da ga je moguće

rešiti i to uglavnom uz pomoć računara, da se izgradnja modela završi

unutar troškovnih i vremenskih ograničenja i da se model može

efikasno primenjivati.

Postupak izgradnje matematičkih modela se može podeliti u

sledećih devet faza:

1. Definicije ciljeva, 2. Planiranje istraživanja, 3. Formulacija problema, 4. Gradnja modela, 5. Izbor metode rešavanja, 6. Programiranje i testiranje, 7. Prikupljanje podataka, 8. Validacija, i 9. Implementacija.

1. Definicija ciljeva. - Prvi zadatak je utvrditi šta donosilac

odluka ili “korisnik” modela želi da reši korišćenjem modela. Očigledno

je da postavljanje ciljeva, koji se postižu modelovanjem, mora biti u

skladu sa zadatim vremenskim i troškovnim ograničenjima. Pri tome

postavljeni ciljevi ne treba da budu suviše uzani po svom kontekstu, ali

i da suviše velika širina ne postoji, kojom se pokušava da reše svi

problemi u datom sistemu.

80

U ovoj fazi istraživač blisko sarađuje sa korisnikom modela i

stiče neophodna znanja o sistemu koji se modeluje.

Razumevanje postavljenih ciljeva je nesumnjivo značajno za

istraživača. Međutim, vrlo često, sa vremenom se ciljevi menjaju te je

veoma bitno shvatiti i ovu dinamičnost ciljeva kojoj se modeli

prilagođavaju.

2. Planiranje istraživanja. - Kao i svaka druga akcija, koja se

odvija u zadatim vremenskim i troškovnim ograničenjima, kao i

ograničenjima kadrova i modelovanje zahteva brižljivo planiranje.

Operativno, plan projekta sadrži vremenski plan, plan angažovanja

kadrova i po mogućstvu plan troškova.

Za planiranje vremena, projekat modelovanja se deli na

pomenutih devet faza koje dalje mogu deliti na detaljne aktivnosti i za

njihovo predstavljanje u vremenu se obično koristi Gantov dijagram,

PERT ili CPM mreža.

Planiranje kadrova i troškova se takođe može vršiti standardnim

tehnikama za tu svrhu.

Rezultat ove faze su kadrovi, finansijski resursi kao i vreme

potrebno za realizaciju projekta modelovanja, čime su obezbeđeni

osnovni elementi za donošenje odluke: da li ulaziti u modelovanje ili

ne. Za donošenje ove odluke je svakako potrebno utvrditi i

potencijalne, direktne i indirektne koristi koje se ostvaruju uvođenjem

modela u proces donošenja odluka [3,4].

81

Takođe, plan projekta je i osnova za kontrolu da li se projekat

obavlja na željeni način ili ne.

3. Formulacija problema. - Ova faza je od fundamentalnog

značaja za uspeh modelovanja. Ovom fazom se obezbeđuju svi potrebni

podaci za fazu gradnje modela kao i smernice za budući rad [3].

Prvi zadatak ove faze je odluka da li je potrebno dati problem

dekomponovati na određeni broj manjih problema koji se dalje mogu

rešavati ili jedan po jedan ili paralelno.

Za ilustraciju ovog zadatka razmotrimo primer problema

planiranja proizvodnje i distribucije delova ( proizvoda ). Problem se

sastoji u određivanju nedeljnih planova proizvodnje i distribucije

delova za planski period od mesec dana. Postavljeni ciljevi na koje

model treba da odgovori su:

1. Koji je nivo zaliha potreban na kraju meseca u fabrici?

2. Koje su optimalne zalihe po skladištima?

3. Koji je optimalan plan transporta delova do skladišta tako da

su troškovi transporta minimalni?

Jedan od mogućih načina rešavanja postavljenog problema,

odnosno postavljenih ciljeva je njegova dekompozicija na podprobleme

odnosno na odgovarajuće probleme:

1. Model prognoziranja potreba za delovima daje prognoze

potreba po vrstama delova po nedeljama u okviru planskog

perioda od mesec dana;

2. Model zaliha po skladištima na osnovu prognoza potreba

određuje optimalni nivo zaliha na kraju planskog perioda. Na

82

osnovu ovog rezultata kao iz postojećeg stanja zaliha moguće

je odrediti minimalne količine proizvodnje;

3. Model godišnjeg planiranja na osnovu prognoza godišnje

potrebe za delovima određuje ukupnu proizvodnju kao i nivoe

zaliha za svaki mesec tokom godine;

4. Model planiranja proizvodnje koristi rezultate godišnjeg

plana zaliha i zahteve skladišta da bi se napravili nedeljni

planovi proizvodnje za planski period od mesec dana; i

5. Modeli distribucije na osnovu prognoziranih potreba, zaliha

po skladištima i planova proizvodnje distribuira gotovu

proizvodnju po skladištima.

Dekompozicijom, na pokazani ilustrovani način, istraživač

definiše podmodele sa kojima se može uspešnije boriti, čime se

povećavaju i šanse za ukupan uspeh modelovanja.

Drugi problem koji je potrebno rešiti u ovoj fazi je utvrđivanje

nivoa detalja u kojima će problem biti rešavan odnosno model razvijan.

Osnovni faktori koji utiču na ovaj problem su postavljeni ciljevi za

rešavanje kao i troškovna i vremenska ograničenja razvoja modela.

Definisanjem nivoa detalja modela moguće je odrediti

dimenzionalnost modela utvrđivanjem zavisnih i nezavisnih

promenljivih modela koje inače predstavljaju kontrolabilne i

nekontrolabilne promenljive problema.

Utvrđivanje dimenzionalnosti modela ilustrovaćemo na problemu

radionice za remont određenih motora. Pored neplaniranih otkaza

radionica učestvuje i u planiranom preventivnom remontu. Cilj

problema je određivanje fizičke veličine radionice kao i načina

83

funkcionisanja u odnosu na planiranje remonta. Očigledno je da

predimenzionisanje kapaciteta dovodi do nepotrebnih troškova, a

poddimenzionisanje do nezadovoljenja potreba [3,4].

U ovom konteksu određivanja dimenzionalnosti modela se vezuje

za broj tipova motora koji se remontuju, za vremenski period

modelovanja, za tip operacija koje se obavljaju na motoru i slično.

Kontralabilne promenljive problema su one koje može da menja

donosilac odluka, nasuprot promenljivama koje su nekontralabilne i

koje se mogu smatrati zadatim za dati problem i van su uticaja

donosilaca odluka. U datom primeru radionice za remont, kontralabilne

promenljive su recimo broj radnih mesta i pravila funkcionisanja

radionice. U ovom kontekstu nekontralabilna promenljiva je broj

otkaza motora koji u ovom primeru je slučajna promenljiva.

U slučaju konfliktnih situacija kao što su tipično ratne situacije,

jedan broj nekontralabilnih promenljivih za jednu stranu su u stvari

pod kontrolom druge strane.

U fazi formulacije problema takođe je bitno utvrditi i

kriterijume u odnosu na koje će se meriti efektivnost rešenja. Na

primeru radionice za remont ovi kriterijumi mogu biti očekivani broj

motora koji čeka na opravku, očekivano vreme čekanja, troškovi

gradnje radionice i slično. Očigledno, izbor odgovarajućeg kriterijuma

je veoma značajan za uspešno rešavanje problema.

4. Gradnja modela. - U ovoj fazi se konstruiše sam model koji

predstavlja interakcije između kontrolabilnih i nekontralabilnih

84

promenljivih kao i kriterijume efektivnosti rešenja. Prema tome, model

predstavlja eksplicitni izraz funkcionalne veze između napred

navedenih veličina [3,4].

Tako, na primer, ako je:

iX - i – ta kontralabilna promenljiva,

jY - j – ta nekontralabilna promenljiva,

kC - k – ta konstanta ili parametar,

nW - n – ti kriterijum,

tad se model simbolički može izraziti kao:

),,( kjin CYXfW =

gde: f označava funkciju ili seriju funkcija koje opisuju

funkcionalnu zavisnost između kji CYX ,, .

Kriterijum nW se ne mora davati kao eksplicitna funkcija

promenljivih.

Pogodno je funkcionalnu zavisnost promenljivih kategorisati kao

definicione, empirijske i normativne relacije.

Definicione relacije predstavljaju, većinom, balanse koji

proističu iz fizičke prirode problema ili recimo nekih konvencija koje su

uvedene u problem. Tako, na primer, ako su:

)(tI - zalihe u periodu t,

)1( −tI - zalihe u periodu t-1,

)(tP - proizvodnja u periodu t,

)(tS - potrošnja u periodu t,

85

definiciona relacija je:

)()()1()( tStPtItI −+−=

Empirijske relacije su bazirane na istorijskim podacima,

eksperimentalnim rezultatima, široko prihvaćenom rezonu i slično.

Nedostatak empirijskih relacija može biti nepogodnost

korišćenja podataka i zaključaka iz prošlog ponašanja sistema za

buduće ponašanje.

Promene u budućnosti se mogu ticati kako promena parametara

već postojećih relacija tako i promene strukture relacija. Isto tako,

empirijske relacije mogu da predstavljaju niži nivo performansi starog

sistema te prema tome mogu biti neadekvatne za opis novog sistema.

Treći tip relacija su normativne relacije u tom smislu da one

predstavljaju način kako treba povezati promenljive da bi se postigla

optimalna vrednost zadatog kriterijuma.

Za ilustraciju razmotrimo primer radionice za remont određenih

motora. Podelimo motore na N klase i to da klasa 1 ima najviši

prioritet, a klasa N najniži. Neka su:

n - broj kanala usluživanja,

iλ - brzina dolaženja na popravku motora klase i, i = 1,2,..., N,

p - srednje vreme usluživanja,

kT - očekivano vreme čekanja na popravku motora u klasi k,

k = 1,2,...,N.

86

Ukoliko se predpostavi da za sve motore važi eksponencijalna

raspodela vremena usluživanja i da je broj dolazaka na usluživanje dat

Poasonovom raspodelom, tada se primenom teorije redova čekanja za

očekivano vreme čekanja motora u klasi (k) dobija [15]:

,/)/(1 1 puBABT kkk += − za k = 1,2,...,N

gde su:

∑−

=

+−=1

0)!/(/)((!

n

j

in npjrrnunpnA

1=oB

∑=

=k

iik npB

1

/)( λ

∑=

=N

iiu

1λ

pur /=

Izraz Tk predstavlja tip normativne relacije.

5. Izbor metoda rešavanja. - Na završetku faze gradnje

modela, a često jednovremeno sa tom fazom, potrebno je odrediti

numerički ili analitički način rešavanja modela. Ovde je potrebno

odlučiti da li će na primer biti usvojen simulacioni ili optimizacioni

pristup; da li će promenljive modela biti stohastičke ili

determinističke; da li će model biti nelinearan ili linearan; da li je

moguće primeniti neki od već postupaka rešavanja. Ukratko, potrebno

je odabrati model rešavanja i oceniti da li ga je moguće realizovati na

računaru.

87

Veoma često kod izbora metoda rešavanja izbor se svodi na

sledeće dve alternative:

a) nalaženje optimalnog rešenja uprošćene verzije problema i

b) nalaženje približnog rešenja tačne formulacije problema.

Može se zaključiti da je u praktičnoj primeni alternativa b.

mnogo pogodnija i to uglavnom što je nalaženje optimalnog rešenja u

praktičnim problemima skoro nemoguć zadatak. Kompletna predstava

važnih faktora problema čak i da rešenje nije optimalno je u praksi više

vredna od optimalnog rešenja osiromašenog problema.

6. Programiranje i testiranje. - Ogromna većina modela

realnih problema se konačno predstavlja u vidu programa za računar. U

tom smislu je potrebno izvršiti izbor odgovarajućeg programskog jezika

koji je najviše prilagođen modelu. Međutim, izbor programskog jezika

je najčešće diktiran njegovom raspoloživošću.

Vrlo često postoje standardni programski paketi koji se mogu

direktno koristiti za rešavanje modela kao što je program Microsoft

Project ( rešava probleme Simplex, PERT, CPM ... metoda ).

Testiranje programa se svodi na formalnu verifikaciju ispravnog

rada programa sa odgovarajućim test podacima. S obzirom da složeni

modeli imaju programe sa više hiljada pa i desetine hiljada

programskih naredbi, problem kreiranja konkretnih programa odnosno

njihovog testiranja može biti izuzetno složen zadatak.

7. Prikupljanje podataka. - U ovoj fazi se prikupljaju podaci

potrebni kako za testiranje programa u predhodnoj fazi tako i za

88

praktičnu primenu modela u fazi implementacije. Problem tačnosti

ulaznih podataka je značajan za konačnu validnost modela. Međutim,

zahvalna tačnost nije ista za sve ulazne podatke. Rezultati modela

mogu biti više osetljivi na promene nekih podataka, a manje na

promene drugih. Analogno tome potrebno je voditi računa i o

zahtevanoj tačnosti ulaznih podataka.

Takođe, veoma često nije moguće prikupiti određene ulazne

podatke te se u tom slučaju primenjuje procenjivanje.

Kod složenih modela i broj ulaznih podataka je po pravilu veliki i

pogodno je koristiti tehniku baza podataka za organizaciju ulaznih

podataka i njihovo efikasno korišćenje u modelovanju.

8. Validacija. - Validacija modela se vezuje za proveru slaganja

rezultata sa realnim sistemom, odnosno utvrđivanje činjenice da li je

model dovoljno dobra apstrakcija realnog sistema [3].

U tom smislu potrebno je proveriti konzistentnost, osetljivost i

primenljivost modela.

Konzistentnost modela se proverava u odnosu na logičnost

rezultata pri promeni parametara modela do svojih ekstremnih

vrednosti.

Osetljivost modela se proverava na male promene ulaznih

podataka. Ovaj korak obično uključuje numeričko eksperimentisanje na

modelu. Na taj način se zaključuje o osetljivosti modela na pojedine

ulazne podatke odnosno može se zaključivati o zahtevanoj tačnosti

ulaznih podataka i tačnosti rezultata modela [15].

89

Primenljivost modela se odnosi na lakoću njegovog rešavanja kao

i korišćenja od strane donosioca odluka.

9. Implementacija. - Uvođenje modela u praktičnu primenu je

konačna faza modelovanja i očigledno kritična za konačan uspeh

modela. Uspeh ove faze veoma je zavisan od kooperacije korisnika

modela.

8. Model proizvodnih sistema

Istraživači se u svojim eksperimentima susreću sa suviše

komplikovanim aktivnostima kada žele da analiziraju jedan sistem,

recimo jedan industrijski sistem. U takvim slučajevima ispitivanje se ne

vrši na originalu, već na modelu ( slika 2.8. )[3].

Slika 2.8. Model

Ako se između dva objekta može ustanoviti sličnost u bilo

kakvom određenom smislu, tada između tih objekata postoji odnos

OBLIKOVATI MENJATI

PREDMET MODELIRANJA

SVEST (ČOVEK, AUTOMAT)

M O D E L

SLIČNOST, ANALOGIJE

INFORMACIONI ODNOSI

90

originala i modela. Model obično ne može da sadrži sve osobine

sistema, već samo neke. Dimenzije prostora stanja modela su manje od

onih koje ima original.

Model zadržava samo one karakteristike originala koje su bitne

za svrhu izučavanja originala, odnosno, model je uprošćena predstava o

originalu. U praksi su poznati verbalni, fizički, matematički i razni drugi

modeli. Model treba da se pod istim pretpostavkama ponaša kao

original [3].

Za industrijske sisteme, model prikazuje, između ostalog, ljude,

njihove odluke i reakcije na pritiske spoljne sredine. Dve osnovne vrste

modela se koriste u proučavanju ovih sistema:

- blok dijagrami ili dijagrami tokova ( grafički prikaz

povezanosti elemenata sistema na način kako se formiraju

kola povratnog dejstva i onako kako se kola sprežu stvarajući

sistem ), i

- matematički model ( deskripcija sistema koji opisuje i ima

veću jasnoću od verbalnih modela ).

Matematičko modelevanje, kako je ranije rečeno, je sposobnost

istraživanja različitih procesa putem proučavanja pojava koje imaju

različite fizičke, hemijske i društvene sadržine, a mogu se opisati

jednoznačnim ili statističkim matematičkim odnosima. Za

predstavljanje preduzeća, on treba da je u stanju da realno prikaže

ponašanje sistema, kao i nelinearnost i stohastičke relacije elemenata.

Relacije između elemenata prikazuju se jednačinama.

91

Ponašanje modela se posmatra, a eksperiment se radi sa

namerom da se dobije odgovor na određena pitanja o sistemu koga

model prikazuje. Simulacija je termin koji se koristi da bi se označilo

vođenje eksperimenata modelom. Eksperiment realnim sistemom

zamenjuje se eksperimentom pomoću modela.

Za prikazivanje odnosa međuzavisnosti elemenata sistema

obično se koristi dijagram tokova koji treba da obezbedi širi uvid u

sistem.

Linija toka pokazuje protok, uopšteno rečeno, materijala,

energije i informacija. Tokovi prikazuju kako se nešto kreće od jednog

stanja sistema u drugo stanje.

Element stanja sistema i svi drugi elementi koji na neki način

predstavljaju neke akumulacije sistema prikazuju se obično

pravougaonikom. Strelicama se prikazuje pravac kretanja toka odnosno

ulaza i izlaza stanja sistema ( slika 2.9. ). U obliku kruga mogu se

prikazivati pomoćni elementi [3].

Slika 2.9. Simboli elemenata stanja sistema

ŽELJENE ZALIHE

NABAVKA REZERVNIH

DELOVA

UGRADNJA REZERVNIH

DELOVA

ZALIHE REZERVNIH DELOVA ZA

ODRŽAVANJE

PROIZVODNJA REZERVNIH DELOVA U

SOPSTVENIM RADIONICAMA PREDUZEĆA

92

Linije različitih tokova treba da su u dijagramima tokova

različito predstavljene. Izvor informacije se obično obeležava sa

kružićem.

Parametri sistema su vrednosti koje na neki način utiču na

zbivanja u sistemu, ali su promenljive veličine.

Dijagram tokova treba da pokazuje:

- sva stanja sistema,

- tokove između stanja,

- funkciju upravljanja kojom se kontrolišu količine koje teku

između stanja sistema, i

- informacione kanale koji povezuju stanja sistema sa

upravljačkom funkcijom.

Ponašanje nekog vezanog linearnog sistema u vremenu može se

opisati linearnom diferencijalnom jednačinom, sa konstantnim

koeficijentima (matematički model).

Analiza sistema u frekventnoj oblasti je klasična, ali je odigrala

ogromnu ulogu, naročito u projektovanju tehničkih sistema za vojne

potrebe, i to pretežno sistema sa jednim ulazom i jednim izlazom.

Za sistem upravljanja zalihama rezervnih delova za održavanje

moguće je dati dijagram toka ( slika 2.10. ) pri čemu se sistem sastoji

od zaliha rezervnih delova za održavanje (stanje zaliha) i nabavke

rezervnih delova (promena stanja sistema). Odlukom o nabavci

93

rezervnih delova želi se stvarno stanje zaliha dovesti na željeni nivo

[3].

Slika 2.10. Dijagram toka sistema upravljanja zalihama rezervnih delova za održavanje

Analitički model ponašanja sistema upravljanja zalihama

rezervnih delova može se dati u obliku:

[ ] vkztt

ŽZŽZZ eNNNN−

−−= 0(

gde je:

NZ – nivo zaliha rezervnih delova,

NŽZ – nivo željenih zaliha rezervnih delova,

N0 – nivo zaliha u trenutku t = 0, i

tvkz – vreme korelacije poremećaja.

Od modela se traži da je u stanju da opiše nelinearne sisteme

višeg reda, da se pomoću njega mogu istražiti ponašanja polazeći od

bilo kojih početnih uslova.

VREMENSKA KOREKCIJA

POREMEĆAJA

CILJ SISTEMA: Održavanje potrebnog nivoa zaliha rezervnih delova za održavanje

NABAVKA REZERVNIH DELOVA ZA

ODRŽAVANJE ZALIHE REZERVNIH DELOVA ZA

ODRŽAVANJE

94

Proces dobijanja rešenja “korak po korak” naziva se simulacija,

pa se ovi modeli nazivaju simulacioni modeli. Ovde se značenje svakog

elementa u modelu opisuje jednačinama. Jednačine se dobijaju iz

osobina strukture sistema.

Simulacioni model za slučaj upravljanja rezervnim delovima

(slika 2.10.) je lako postaviti obzirom da je sistem prvog reda u kome

se negativnim kolom povratnog dejstva kontroliše stanje sistema. Pri

ovome se polazi od toga da je najjednostavnija taktika nabavke ona

kod koje nabavka zavisi od razlike željenih i stvarnih zaliha, što se

može dati jednačinom:

ZŽZJ NNN −=

gde je: NJ – količina / jedinica vremena nabavke, odnosno:

)(1ZŽZ

vkzJ NN

tN −=

za tvkz > 0 (vreme korekcije zaliha – jedinica vremena).

2.3.2. STATISTIČKA METODA

Statistika nije posebna nauka. Ona se može smatrati granom

primenjene matematike, Ona je, prvenstveno opšta metoda

istraživanja i predstavlja primenu statistike i verovatnoće.

Oblast primene statističke metode je vrlo kompleksna, jer je

čine sve vrste masovnih pojava. Njenu srž čini saznanje kvantitativne

određenosti masovnih pojava. Zato se ona može definisati kao:

- sakupljanje ( odabiranje statističkih uzoraka ),

- predstavljanje ( klasifikacija ),

- analiziranje ( obrada podataka ),

95

- tumačenje ( interpretiranje ) numeričkih podataka,

- izračunavanje statističkih pokazatelja, i

- analiza statističkih pokazatelja i izvođenje zaključaka.

Reč statistika prema prof. S. Obradoviću, ima dva osnovna

značenja, s jedne strane pod statistikom se razume metoda

kvantitativnog istraživanja pojava, a s druge strane rezultat takvog

istraživanja.

U statističkoj metodi, masovno i individualno, opšte i posebno,

kvantitativno i kvalitativno ne samo da se razlikuju nego i da se

povezuju u tom smislu što se masovno i opšte saznaju, na osnovu

pojedinačnog i posebnog, kao što se i kvaliteti saznaju na osnovu

kvantiteta [26].

Koja pojava će se statistički istražiti, to zavisi od cilja

istraživanja. Treba otkriti kvalitativne i kvantitativne odredbe tih

pojava, posebno rasprostranjenost izvesne osobine ili njenih vrsta

pojava u cilju opštih pojava, kao i menjanje, kretanje i tendencije

daljeg kretanja i razvitka pojava određenih osobina.

Statistički podaci se klasifikuju prema svojim vremenskim

odredbama:

- kvalitativni podaci,

- kvantitativni podaci,

- hronološki podaci ( npr. vremenske serije ), i

- geografski podaci.

96

Statistička analiza čini fazu primene statističke metode. Zadaci

statističke analize ostvaruju se pomoću odgovarajućih matematičkih

operacija.

Glavni predmet i svrha statističke analize jeste otkriće

rasporeda učestalosti ( distribucije i frekvencije ) pojava određenih

osobina, iznalaženje kumulativnih vrednosti, bez vremenske odredbe, u

masi pojava koje se ispituje [26].

Svrha tabelarnog i grafičkog predstavljanja statističkih serija i

matematičkih funkcija, nije samo klasifikacija statističkih podataka

nego i predstavljanje matematičkih funkcija statističkog računa,

naročito menjanja vrednosti tih funkcija [4]. Nakon tabelarnog i

grafičkog predstavljanja odredi se ocena o pravoj aritmetičkoj sredini.

Vrhunski moment statističke metode jeste:

- izvođenje opštih zaključaka,

- tumačenje rezultata statističke analize, i

- pravljenje hipoteza o zakonitostima masovnih pojava.

Statistička metoda može se podeliti na:

- parametarsku, i

- neparametarsku statistiku.

Metode parametarske statistike se zasnivaju na Gausovoj

normalnoj krivi ( VNK kriva ) prilikom prognoziranja nekih pojava sa

određenom verovatnoćom ( npr. produktivnost rada, otkazi mašina i

drugo ).

97

Neparametarske statističke metode se primenjuju na pojavama

za koje ne važi pretpostavka o njihovoj normalnoj raspodeli, one imaju

tzv. “slobodnu distribuciju”. Njihova informativna vrednost je manja, a

mogu se koristiti i na podacima za koje bi se mogla postaviti hipoteza o

normalnoj raspodeli.

2.3.3. ANALITIČKO DEDUKTIVNA METODA

Analitičko – deduktivna metoda se ne svodi na bilo kakvu

dedukciju izvesnih stavova iz opštih postavki, već se pod ovom

metodom razume zasnivanje čitavih naučnih sistema npr. logike,

matematike ili čitavih pojedinih disciplina. Ona polazi od aksioma koji

se shvataju i prihvataju kao osnovne istine. Sve druge istine sistema

moraju da se zasnivaju na poznatim aksiomama i izvode se iz njih [3,4].

Ova metoda se može sastojati i u postavljanju i primeni aksioma

u derivacijama računa stavova i računa predikata. Odnosno, u izboru

aksioma jednog logičkog sistema, u postavljanju definicija koje u

sistemu igraju ulogu osnovnih istina sistema kao i aksiome i drugo.

Aksiome su opšti stavovi, ali nisu čisto formalne niti su čisto

tautologije.

Neki analitičari ( Rajhenbah, Hans Han i drugi ) smatraju da se

suština ove metode sastoji u formalizaciji osnovnih pojmova, definicija,

aksioma i dokaza: osnovni pojmovi se smatraju kao bezsadržajni ili

neodređeno sadržajni, a aksiome kao “prazne tautologije”, ili kao

prazno apstraktne “propozicionalne funkcije” lišene svakog

neposrednog predmetnog – sadržajnog značenja i smisla.

98

Askiomatska metoda je vrlo privlačna za naučnike. Oni teže da

izgrade aksiomatski sistem da dođu do formalizovanih stavova, da svoju

teoriju izraze odgovarajućim matematičkim izrazima i apstraktnim

formulama [20].

2.3.4. METODA CRNE KUTIJE

1. Definicije. - Crnu kutiju ( black box ) predstavlja svaki

neistraženi objekat ili pojava, čije ponašanje se istražuje delovanjem

na taj objekat i proučavanjem reakcija na ta delovanja, pri čemu se

polazi od izvesnih hipoteza o ponašanju tog objekta ili pojave,

odnosno, pod crnom kutijom se može tretirati bilo koji objekat o kojem

se sudi na osnovu spoljnih manifestacija, bez poznavanja strukturne

građe objekta.

Znači, objekat ili pojava kao dinamički sistem, pod spoljnim

uslovima menja svoja stanja, a nepoznate su informacije o procesu,

odnosno nepoznata je zakonitost ponašanja pojave ( slika 2.11. ).

Slika 2.11.a Grafički prikaz crne kutije

(S)

CRNA KUTIJA Ulazi Izlazi

X1

Xn Ym

Y1

X2 Y2

99

Slika 2.11.b Grafički prikaz bele kutije

Pojednostavljeno rečeno, bez otvaranja kutije, praćenjem šta se

dešava na ulazu i izlazu, težimo da saznamo šta se nalazi u kutiji i kako

se ona ponaša.

Metoda crne kutije je osnovna kibernetska i sistemska metoda za

istraživanje nepoznatih ili vrlo složenih dinamičkih sistema [3].

Preciznije rečeno metoda crne kutije je složen sistematičan

postupak u čijoj realizaciji se koriste sledeći osnovni metodi: metodi

modelskog funkcionisanja sistema, metodi kibernetičkih eksperimenata

i metodi izgradnje kibernetičkih mašina, kojima pripada budučnost.

Prilikom ispitivanja crne kutije treba sastaviti protokol koji

sadrži:

- vreme (trenutak delovanja i osmatranja) i

- vrednosti ulaznih i izlaznih veličina.

Pri ovom objekat može imati jedan ulaz X, sa vrednostima X1,X2,

......., Xn i može da se nalazi u više različitih stanja a,b,c, ...., ( sa više

izlaza Y1,Y2,.....,Ym ).

Primena metode crne kutije omogućava otkrivanje zakonitosti

ponašanja, ali ne pruža saznanja o elementima i o strukturi pojave.

Y X (f1 : X) (f2 : Y)

BELA KUTIJA Ulazi Izlazi

XF

XS YS

YP

100

Otkrivene osobine crne kutije zavise kako od nje tako i od

sposobnosti istraživača da deluju na crnu kutiju. Iako je ovo jedna od

najednostavnijih metoda istraživanja nepoznatih pojava, ona od

istraživača zahteva:

- određivanje ulazno – izlazne matrice,

- određivanje protokola ponašanja,

- ispitivanje ( izučavanje ) zakonitosti transformacija ( grafa

transformacije ) sistema, i

- određivanje zakonitosti ponašanja sistema ( deterministička i

druga ).

Nekada ponašanje može biti stohastičko i da ima više parcijalnih

grafova. Istraživač može da odredi stanje koje nije pogrešno, ali da to

bude od male koristi.

2. Proces primene crne kutije. - Na osnovu napred datih

definicija o primeni metode crne kutije, može se definisati proces

primene crne kutije ( Černiček,I., Teorija sistema, Zrenjanin,1996. ):

- planiranje istraživanja,

- izbor objekta istraživanja,

- definisanje aspekta istraživanja,

- identifikacija ulaza i izlaza,

- sastavljanje protokola,

- obrada podataka,

- analiza ponašanja sistema ( da li je determinističko ),

- određivanje verovatnoće ponašanja,

- određivanje broja posmatranja,

- formiranje matrice ulaza i izlaza,

- definisanje relacije ulaz – izlaz,

- formulisanje zakonitosti ponašanja objekta istraživanja, i

101

- primena otkrivenih zakonitosti ponašanja i drugo.

Metoda crne kutije koristi se i u konstruisanju novih proizvoda,

jer se polazi od nepoznatog objekta, crne kutije, a cilj je provođenje

tog procesa jasno i jednoznačno definisati funkciju, zakonitosti

ponašanja i strukturu građe tog objekta kao tehničkog sistema,

odnosno transformaciju crne kutije u belu kutiju.

3. Bela kutija. - Analognu pojmu crne kutije uveden je i pojam

bele kutije ( slika 2.11. ), kod kojega su poznati zakoni ponašanja i

procesa u njemu kao dinamičkom sistemu, znači vrši se transformacija

predmeta proučavanja kao crne kutije u belu kutiju. U bilo kojoj beloj

kutiji ostaje uvek nešto neobjašnjeno, nepoznato. Zbog toga se može

govoriti o sivoj kutiji.

Postupak transformacije crne kutije u belu kutiju pa u sivu

kutiju nije moguća, jer nisu poznate zakonitosti ponašanja sistema.

4. Preduzeće kao sistem. - Primenom metode crne kutije, može

se analizirati jedno preduzeće kao sistem ( slika 2.12. )[3]:

Slika 2.12. Preduzeće kao sistem (crna kutija)

SISTEM (S) • potencijal i • usmeravanje

korišćenja potencijala

STRUKTURA (Z)

Ulazi X

Izlazi Y

Oko

lina

O

koli

na

102

Kao što smo već rekli, crna kutija je sastavljena od elemenata

stanja sistema, elemenata promene stanja sistema i složene strukture

u kojoj se odigrava transformacija ulaza u izlaz. Tu transformaciju

možemo prikazati matematičkim modelom:

1: +++ →× tmtnt YZXS , 1

,...3,2,1,0,≤≤

=nm

nm

gde su:

ntS + - stanje preduzeća u momentu t,

mtX + - ulaz u sistem u momentu t+m,

1+tY - izlaz iz sistema u momentu t+1, i

Z - struktura preduzeća koja je relativno stabilna u

vremenskom periodu posmatranja sistema.

Svako stanje sistema može se prikazati u vidu jedne tačke

,.....),( 321tttt SSSS prostora kR . Prema tome, stanje sistema predstavlja k

– dimenzionu promenljivu.

Stanje sistema u sukcesivnim vremenima t+i, i = 1,2,3,…. (tako

da prošlost predhodi budućnosti) sačinjavaju uređeni niz sa konačno ili

beskonačno mnogo elemenata. On opisuje ponašanje sistema u

vremenu.

Proces transformacije ulaza u izlaze odigrava se u vremenu,

znači postoji relacija između izlaznih i ulaznih elemenata.

1;1 <→ ++ mYX tmt

gde su sa: m i 1 obeleženi vremenski intervali u kojima se

pojavljuju ulaz i odgovarajući izlaz.

103

Poznavanje samo jedne vrednosti ulaza tX nedovoljno je u

programiranju izlazne veličine tY . Predhodni ulazi formirali su stanje S

sistema koje dovodi do promene izlazne veličine. Stanje sistema je

karakteristika čija vrednost u datom vremenskom trenutku definiše

tekuću izlaznu veličinu i utiče na njenu buduću vrednost.

Prikazana zavisnost je odraz transformacije unutar sistema no,

ne i jedinih zbivanja u širem sistemu. Postoji i obrnuta zavisnost ulaza i

izlaza:

,....2,1,0, =>→× ++ ijXSZY jtit

gde je: SZ – struktura spregnutih podsistema sa kojima sistem

stvara upravljački posmatrano zatvorenu celinu.

5. Primer primene crne kutije. – Predpostavimo da imamo

nepoznat sistem (S) sa jednim ulazom (X) i jednim izlazom (Y), prema

protokolu (tabela T – 2.1.)

Vreme 0 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12

X a c b a a b b c b a b c c

Y 1 0 1 1 1 1 1 0 1 1 1 0 0

Na osnovu protokola zaključujemo da se repertoar vektora ulaza

sastoji od tri moguće vrednosti: a,b ili c. Vektor izlaza ima repertoar

od dve vrednosti 0 ili 1. Svi ulazi a i b se pretvaraju na izlazu iz sistema

u 1, dok se svi izlazi c pretvaraju na izlazu iz sistema u 0.

Verovatnoće pretvaranja su:

Tabela T-2.1

104

p(a u 1) = 4/4 = 1 ili 100%,

p(b u 1) = 4/4 = 1 ili 100%,

p(c u 1) = 4/4 = 1 ili 100%.

Iz ovoga se može zaključiti da je posmatrani sistem

deterministički, tj. da jednoj vrednosti ulaza odgovara jedna i samo

jedna vrednost izlaza.

2.4. METODE ISTRAŽIVANJA, TEHNIKE I POSTUPCI

2.4.1. NAUČNO POSMATRANJE

Naučno posmatranje je sistemsko opažanje u cilju otkrića novih

činjenica ili proveravanja naučnih hipoteza. Kao metod istraživanja, to

je način prikupljanja podataka putem neposrednog čulnog opažanja.

Posmatranje može biti:

- objektivno (stepen postignutog saznanja),

- potpuno,

- precizno (tačno posmatranje), i

- sistemsko.

Predmeti naučnog posmatranja mogu biti:

- spoljne pojave (ekstrospekcija),koje se mogu čulno opažati, i

- unutrašnje pojave (introspekcija).

Egzaktnost je potpuna preciznost posmatranja kada se postigne

najviši stepen tačnosti posmatranja.

105

Metoda naučnog posmatranja može da predhodi svakoj drugoj

metodi, a pre svih eksperimentalnoj metodi. Ona nema vrednost

eksperimenta.

Podela naučnog posmatranja je veoma složena. Ovde se navodi

sledeća klasifikacija:

- neposredno posmatranje (istraživač putem čula, uspostavlja

kontakt sa objektom posmatranja),

- shveobuhvatno posmatranje (predmet posmatranja je neka

složena i dugotrajna pojava),

- masovno posmatranje (predmet posmatranja je neka

masovna pojava), i

- posmatranje pojedinih slučajeva (predmet posmatranja su

retki i jedinstveni fenomeni). Ovo je tzv. pojedinačno

posmatranje.

Sprovođenje posmatranja može se obaviti kroz nekoliko koraka,

pri čemu osnovu čini sistemsko beleženje podataka i njihovo

klasifikovanje.

Pored ovoga, treba definisati i način uspostavljanja kontakta sa

sredinom i situacijom u kojoj će posmatranje biti izvedeno.

Istraživanje, takođe, podrazumeva predhodnu selekciju i obuku

posmatrača. Istraživač obično beleži i svoje komentare, tako da

sagledava svoj saznajni put i pogreške na njemu.

106

2.4.2. NAUČNI EKSPERIMENT

Eksperimentalna metoda je organizovano razmatranje, kojim se

predmet istraživanja izlaze više puta različitim uslovima u pogledu

temperature, pritisaka i drugih fizičkih, hemijskih i ostalih uticaja, uz

pomno beleženje promena koje se pri tome dešavaju [3,4].

Eksperiment u osnovi predstavlja pokušaj i posmatranje. Naučni

eksperiment je metoda praktično – teorijskog saznanja, čiju strukturu

čine:

- eksperimentator (pojedinac ili grupa istraživača koji vrše

eksperiment),

- predmet eksperimenta (pojave i procesi stvarnosti; njihovi

kvaliteti, kvantiteti, mere, načini nastanka, promene i

drugo),

- sredstva eksperimenta (materijali eksperimenta, instrumenti,

uređaji, mašine, postrojenja i drugo),

- postupci eksperimenta (odabiranje vrste ogleda, izdvajanje

ogledne grupe, teorijsko – praktične operacije, postavljanje

hipoteza i njihova provera),

- eksperimentalni proces (uslovi eksperimentalne situacije,

fizički i hemijski procesi i drugo),

- rezultati eksperimenta, i

- interpretacija rezultata eksperimenta i izvođenje naučnih

pretpostavki i zakona.

Planiranje naučnog eksperimenta je podešavanje pojava tako da

eksperimentalni proces “odgovori” na određeno pitanje i da se izvrši

organizovanje ogleda [26].

107

Eksperimenti mogu biti:

- prirodni (ispitivanje u igri ili snalažljivosti u rešavanju

praktičnih zadataka),

- veštački (ispitivanje inteligencije pomoću testova),

- simulacioni, i

- eksperiment u laboratorijskim uslovima.

U veštačkom eksperimentu se mogu menjati uslovi ogleda u cilju

ostvarivanja postavljenog zadatka.

Jedna od vrsta veštačkog eksperimenta je i modelovanje,

odnosno modelni eksperiment, o čemu je bilo govora u predhodnim

poglavljima.

Osnovna saznajna uloga eksperimentalnih metoda se sastoji:

- u proveri hipoteza, činjenica i zakona i u njihovom

odbacivanju, korekciji ili pretvaranju u zakone,

- u postavljanju novih hipoteza,

- u proveri ranije utvrđenih zakona, i

- u otkriću novih činjenica i novih zakona.

Ova metoda oslanja se na isključivo iskustvo u korišćenje

klasične metode indukcije.

Između zamisli i materijalnog ostvarenja postoji razlika, izvesno

odstupanje.

Eksperiment kao specijalan oblik prakse treba da utvrdi u čemu

je i kolika je razlika između misaonog i stvarnog [20]. Merenja su

sastavni deo svakog eksperimenta.

108

Prvi korak u eksperimentalnom istraživanju može da bude

uspešno mehaničko shvatanje po kome jedan uzrok ima jednu

posledicu. U najvećem broju slučajeva i u različitim oblastima

istraživanja koriste se tzv. test funkcije na ulazu u sistem.

Sledeći koraci u istraživanju mogu da budu usmereni na

upoznavanje funkcionisanja sistema. Zadatak različitih, više ili manje

razrađenih i primenljivih metoda eksperimentalnog istraživanja jeste

upućivanje istraživača na moguće postupke eliminacije.

Eksperimentalna metoda primenjuje se danas vrlo široko u

gotovo svim oblastima nauke, pa se može dati i posebna definicija

eksperimenta: “Eksperiment je planirano i kontrolisano praktično

dejstvo na objekt istraživanja kako bi se na materijalnoj ravni izvršila

konfrontacija misaonih proizvoda (hipoteza, projekata, strategija i

drugo) sa prirodnim, odnosno tehničkim strukturama i proučavanjem

ponašanja predmeta istraživanja smanjio broj otvorenih pitanja [20] ”.

Kao nepotpuna eksperimentalna metoda, često se u literaturi

pominje empirijska metoda, u kojoj pristupamo istraživanju bez

postavljanja naučne hipoteze.

U tabelama T-2.2 i T-2.3 date su uporedne slabosti, odnosno

prednost proračuna u odnosu na eksperimentalna ispitivanja (za

tehničke sisteme).

109

Potencijalne slabosti proračuna Potencijalna prednost eksperimentalnog ispitivanja

• Proračun može da obuhvati samo kvantificirane parcijalne oblasti

• Eksperimentalno ispitivanje omogućava ispitivanje onih efekata koji se računski ne mogu obuhvatiti

• Efekti koji nisu uključeni mogu da se dobiju sračunavanjem

• Eksperimentalna ispitivanja otkrivaju ne retko i ona slaba mesta koja nisu očekivana

• U proračunima optimizacije potrebni su objektivni kriterijumi za ocenjivanje, a oni su poznati samo delimično

• U nedostatku objektivnog kriterijuma za ocenjivanje, eksperimentalna ispitivanja omogućavaju subjektivno vrednovanje

• Uticaj rasipanja dimenzija može se obuhvatiti samo delimično

• Ispitivanje uticaja rasipanja dimenzija komponenata u proizvodnji ne predstavlja problem, to je samo pitanje troškova

• Određeni parametri računskog modela mogu da budu utvrđeni tek pošto se izvrše merenja na fizičkom modelu ili prototipu

• Objekat ispitivanja može da se podvrgne proučavanju po metodi “crne kutije” bez poznavanja bilo kog njenog parametra

• Rešavanje određenih problema zahteva vreme i velike troškove u formiranju modela i angažovanju kapaciteta računara

• Dovoljno je samo fizičko prisustvo objekata, pa da se odmah započne sa ispitivanjem

Potencijalne slabosti eksperimentalnog ispitivanja

Potencijalna prednost proračuna

• Teško je održavanje konstantnih uslova ispitivanja

• Konstantni granični i početni uslovi obezbeđuju jednoznačnost rezultata

• Sistemske greške nisu uvek prepoznatljive i/ili određene

• Matematički modeli se verifikuju u poznatim granicama tačnosti

• Uticaji malih promena ne mogu dobro da se identifikuju kod ponovljenih ispitivanja

• Relativne promene svih parametara matematičkih modela mogu da se identifikuju

• Visoka pouzdanost rezultata traži višestruko poznavanje ispitivanja

• Potreban je samo jedan proračunski prolaz

• U izvesnim slučajevima je teška interpretacija rezultata

• Moguća interpretacija rezultata na osnovu dodatnih pojedinačnih informacija

• Rezultati ne mogu uvek da se reprodukuju i/ili prenesu (na teorijski model)

• Matematički modeli su u utvrđenim granicama

• Neke efekte nije moguće odrediti primenom merne tehnike ili su troškovi veliki

• Matematički model može da definiše veličine koje ne mogu direktno da se mere

Tabela T-2.2: Upoređenje proračuna i eksperimentalnog ispitivanja

Tabela T-2.3: Upoređenje proračuna i eksperimentalnog ispitivanja

110

Nastavak tabele T-2.3 • Primena principa “promena samo jednog parametra” nije uvek moguća zbog kompleksnosti sistema

• Moguće su promene parametara na željeni način

• Znatno se vreme gubi dok se fizički ne realizuje objekat ispitivanja: ne retko razultati kasne

• Verifikovan matematički model omogućava brz pristup računanju i relativno brzo dobijanje rezultata

• Ne retko potrebna su velika ulaganja da bi se realizovalo i ispitalo više varijanti

• Čak i za ekstremno kompleksne matematičke modele ulaganja su relativno mala u analizama više varijanti

Ovde treba reći da se kao deo svakog eksperimenta mora

tretirati postupak merenja. Obično struktura postupaka merenja sadrži:

- merni objekt - nosilac merne veličine,

- merni signal – primarni signal,

- prijemnik signala,

- merni signal ( preslikani signal ),

- korekturni član – računski element,

- korigovani preslikani signal,

- optički instrument – pokazivač,

- merna vrednost,

- registrovanje, memorisanje,

- obrada podataka ( računar ), i

- očitavanje.

Danas je u primeni veliki broj metoda (i postupaka) tehničke

dijagnostike koje se mogu koristiti u svim eksperimentima

(Adamović,Ž., Tehnička dijagnostika, Zavod za udžbenike,

Beograd,1998.). Svaka od metoda predviđa primenu posebne

instrumentacije (kontrola radnih parametara mašina; kontrola vibracija

i buke; ultrazvuk, gamagrafija i radiografija; kontrola produkata

habanja i sagorevanja; kontrola električnih parametara; kontrola

111

korozije...). Ovi postupci se posebno koriste za utvrđivanje stanja

tehničkih sistema (mašina i postrojenja).

Kao primer, navodimo željezaru Smederevu gde su uvedeni svi postupci

tehničke dijagnostike.

Eksperiment kojim se razrešava protivrečnost između dve

različite hipoteze uobičajeno se naziva krucijalni eksperiment

(putokazni eksperiment).

Eksperimentalna metoda može se koristiti sa drugim naučnim

metodama, posebno sa metodom posmatranja sa kojom je nerazdvojan

drug. Pažljivo posmatranje je neizbežno kao samostalan čin u

prirodnim uslovima, zatim prilikom eksperimentisanja, kao i u uslovima

koje stvara praktičan život.

2.4.3. NAUČNO ISPITIVANJE

Ispitivanje je u suštini postupak prikupljanja podataka

posredstvom verbalne komunikacije, koja se uspostavlja između

istraživača i lica za koje se pretpostavlja da te podatke može da pruži

[13].

Osnovna podela naučnog ispitivanja je:

- direktno ispitivanje (prikupljanje podataka u kome je

ispitanik unapred obavešten o činjenici da se podvrgava

ispitivanju),

- indirektno ispitivanje (ispitanik nije unapred obavešten o

ispitivanju),

- blaga ispitivanja (ispitivač sa ispitanikom uspostavlja prisni

kontakt),

112

- neutralno ispitivanje (karakteriše odnos formalne, poslovne

učtivosti između ispitivača i ispitanika), i

- stroga (oštra) ispitivanja (strog odnos ispitivača prema

ispitaniku slično sudsko – istražnom postupku, pri čemu se

mogu postavljati “unakrsna pitanja” i slično).

Dve su osnovne tehnike ispitivanja:

- intervju (putem naučnog razgovora između ispitivača i

ispitanika dolazi se do podataka značajnih za istraživanje; to

mora da bude susret “lice u lice” i da postoji specifična

svrha koja mora biti poznata intervjuisti), i

- anketa (do potrebnih podataka dolazi se tako što ispitanik

samostalno popunjava predhodno pripremljen obrazac s

pitanjima; to je istraživački postupak kojim se ispitanicima

postavljaju pitanja u vezi sa činjenicama od naučnog

interesa).

U literaturi se često navodi i klasifikacija intervjua:

- činjenički intervjui (obezbeđuju kvantitativne podatke o

predmetu intervjuisanja),

- dijagnostički intervjui (dijagnoza stanja predmeta

intervjuisanja), i

- terapeutski intervjui (modifikovanje stavova i ponašanja

intervjuisanog).

Intervjui mogu biti i neusmereni (nije pripremljena osnova za

razgovor) i usmereni (pripremljena osnova za razgovor).

Intervjuisanje je, znači, evoluativni postupak koje se može

iskoristiti, ako se poznaju:

- suština i odlike intervjua (izražena je usmerenim

razgovorom),

113

- vrste intervjua, i

- pripreme za intervju.

Usmereni intervjui mogu biti dirigovani gde su ograničena prava

ispitanika i ispitivača. Ispitivanje može biti pojedinačno, grupno i

kolektivno.

Ankete se mogu koristiti u neograničenom broju problema. Ona,

pored opštih, ima i svoje posebne ciljeve. Sprovodi se sama za sebe,

odnosno “ad hock” istraživanje. Njome se najčešće doseže prvi nivo

saznanja, naučne deskripcije. Kao osnovno svojstvo ankete jeste

postojanje upitnika (obrazca) čijim se popunjavanjem dobijaju tražena

obaveštenja. Konstrukcija upitnika je važna operacija i ona zaslužuje

posebna pravila koja se odnose na strukturu ispitanika, oblik pitanja,

obim upitnika, vrstu podataka koja se prikuplja i drugo.

Pitanja i njihov smisao treba da budu jasni ispitanicima, a

svojom formulacijom i sadržajem treba da se odnose na sam predmet

istraživanja. Ona mogu biti:

- otvorena pitanja (ispitanik slobodno može da formuliše

odgovor) i

- zatvorena pitanja (ispitanik bira jednu ili više ponuđenih

alternativa odgovora).

Ovde treba pomenuti i tehnike skaliranja (instrumenti za

skaliranje su skale) kao forme ankete koja se primenjuju kod serije

podataka koje treba urediti u kontinualan niz (na pojave koje čine

kontinuum).

Prednosti intervjua su:

- neposredni kontakt,

- prilagodljivost pojedincima,

- razgovor ilustrovan posmatranjem,

114

- uvažavanje individualnih vrednosti, i

- mogućnost komunikacije.

Nedostaci intervjua su:

- delimično zanemaren osnovni faktor istraživanja,

- jednostrano prikupljanje podataka,

- neekonomično prikupljanje podataka,

- nepodesno registrovanje podataka, i

- promenljive propozicije razgovora.

Skaliranje kao postupak evoluativne tehnike je stepenovanje

kategorija koje su postavljene kao grupa elemenata neophodnih za

istraživanje određenog problema ili pojave.

Skaler je lista odabranih reči, izraza, rečenica, pasusa pored

kojih posmatrač beleži vrednost ili procenu datu na osnovu objektivne

skale vrednosti.

Osnovni zahtevi za konstruisanje skala su:

- adekvatnost sadržaja,

- izrazitost forme,

- specifičnost funkcije,

- odmerenost broja, i

- ujednačenost ritma između kategorija.

Prema načinu iskazivanja kategorija skale se dele na:

- numeričke (stepenovanje datih kategorija pomoću niza

brojeva), i

- deskriptivne (niz verbalno izloženih kategorija od kojih svaka

označava određeni stepen).

115

Prema načinu skaliranja mogu biti:

- alternativna skala (sadrže više kategorija i za svaku se

predviđaju samo ekstremni pozitivni ili negativni odgovori),

- kumulativna skala (sadrži više kategorija od kojih svaka viša

obuhvata sve niže kategorije),

- kontrolna lista (sadrži reči, izraze ili rečenice svrstanih po

određenom redu u više kategorija),

- rang skala (određivanje redosleda),

- skala uzoraka (sadrži nekoliko tipičnih predstavnika,

razvrstanih od najboljeg do najgoreg),

-poređenje parova (kada treba rangirati manji broj elemenata), i

- “ odredi ko ?” ( sadrži kategorije u kojima se navode izvesne

karakteristike na osnovu kojih ocenjivač identifikuje osobe na

koje se te karakteristike odnose ).

2.4.4. INFORMATIČKA METODA

U savremenoj nauci se za odredbu ponašanja sistema

upotrebljava pojam stanje pod kojim se podrazumevaju bilo koje

odlike dinamičkog sistema ili njegovih elemenata.

Cilj informatičke metode je:

1. objašnjenje prirodnih, bioloških i društvenih pojava pomoću

modela samoregulativnih sistema,

2. zamena mehaničkog, linearnog kauzaliteta dijalektičkim

kauzalitetom, i.

3. izgradnja metode proveravanja pomoću metode “crne kutije”.

116

Ako sa ),( yxS označimo sistem, sa ,.....,, cba stanje sistema, sa

T transformaciju sistema, a sa t vreme, onda formula atS +)( 1 označava

stanje sistema S u vremenu 1t .

Jednoznačne promene označavamo sa ba → ; cb → , dok sheme:

označavaju dvoznačne promene stanja,

a shema

označava višeznačnu promenu stanja dinamičkog sistema.

Shema zatvorene transformacije je:

⎩⎨⎧

adcbdcba

T

dok je shema otvorene transformacije:

⎩⎨⎧

adcedcba

T

Suština svakog sistema samoregulacije je povratno dejstvo koje

čini dijalektički proces međusobnog delovanja ulaza ( input ) i izlaza

(output) (slika 2.13.).

ac

b

d

f

e

ac

b

117

Slika 2.13. Prost samoregulativni sistem

U stvarnosti se češće javljaju složeni dinamički regulativni

sistemi, tj. takvi sistemi u kojima ima više ulaznih veličina )( iX ili više

regulatora. Ovakvi sistemi predstavljaju spletove dinamičkih sistema.

Jedan od tipova složenih sistema je onaj u kome su sjedinjeni pozitivna

i negativna povratna dejstva (primer: povećanje cene električne

energije izaziva povećanje troškova u industriji, ovo povećanje cena u

industriji izaziva smanjenje potražnje, a onda i smanjenje

proizvodnje).

2.4.5. METODA ANALIZE SADRŽAJA

Metoda analize sadržaja je kombinacija tehnika posmatranja i

ispitivanja. Zasniva se na tehnici prikupljanja podataka o različitim

obeležjima sadržajima i forme simboličkog, društvenog komuniciranja,

posebno kada su kao predmet istraživanja shvatanja, mišljenja i drugo.

Ona odgovara istraživanjima komunikacija u najvišem smislu

( komunikacije među ljudima: reči, slike, muzika, tabele i slično ). Pri

tome, mora postojati odašiljač poruke, prijemnik poruke i sadržaj

poruke [3,4].

SISTEM (S) Ulaz X Izlaz Y

REGULATOR (R)

118

Ovom metodom se ne obuhvata samo ispitivanje sadržaja, već i

njihov oblik, način i druge dimenzije. Obično se koriste sve tri

dimenzije vremena: prošlost, sadašnjost i budućnost.

Osnovni postupci metode analize sadržaja su:

- kvalitativna analiza sadržaja ( treba da se odgovori na pitanja

“šta” i “kako”, je nešto saopšteno; to je postupak kojim se

utvrđuje pripadanje ili nepripadanje nekog sadržaja

predmetu istraživanja ), i

- kvantitativna analiza sadržaja ( treba da odgovori na pitanja

“šta”, “kako” i “koliko”; sadržaj se razlaže na njegova

osnovna značenja koja su izražena kroz misli, ideje i drugo ).

Metodski postupak analize sadržaja je:

1. precizno definisanje predmeta istraživanja, ciljeva i

hipoteza,

2. utvrđivanje predmeta i ciljeva analize sadržaja,

3. izrada sistema kategorija i podkategorija,

4. definisanje jedinica analize i jedinica brojanja,

5. izrada tehničkog instrumentarija, i

6. odabir dokumenata za analizu i objašnjenje tog izbora.

2.4.6. METODA STUDIJE SLUČAJA

Metoda studije slučaja sastoji se u istraživanju aspekata neke

pojave, pri čemu se za proučavanje uzima pojedinac, grupa, ustanova

ili preduzeće [3,4].

119

Slučaj se sastoji od podataka koji se odnose na neki životni

period, životni proces dotične jedinice.

Kombinacija faktora koji su obuhvaćeni datim ponašanjem

podvrgavaju se ispitivanju da bi se odredilo postojeće stanje i otkrili

uzročni faktori koji deluju.

Ova metoda se može koristiti za istraživanje pojedinačnog

slučaja, slučajeva u nizu i mozaika slučajeva. Istraživanja slučajeva u

nizu imaju zajednički predmet koji je razvučen u vremenskom

kontinuitetu i na različitim prostorima [13].

2.5. METODE I TEHNIKE ZA PROJEKTOVANJE I UPRAVLJANJE

U nastavku je dat pregled metoda i tehnika koje mogu naći

primenu u postupcima projektovanja sistema i upravljanja procesima

rada.

2.5.1. FTA, FMEA i FMECA METODE

( metode analize otkaza i neispravnosti )

FTA – Analiza stabla otkaza ( Fault Tree Analysis ) je razvijala za

potrebe industrije i predstavlja detaljnu deduktivnu metodu koja

zahteva veliki broj informacija o sistemu (ma[ina, postrojenja). Cilj

konstruisanja stabla otkaza je modelovanje uslova koji rezultiraju u

pojavi vršnog – neželjenog otkaza (pri ovome otkaz je simptom

neispravnosti).

120

FMEA i FMECA – Analiza načina, efekata i kritičnosti otkaza je

induktivna metoda usmerena na analizu uticaja pojedinačnih otkaza na

rad sistema. Izvodi se pomoću pravila kojima su obuhvaćeni:

1. Analiza načina i efekata otkaza,

2. Analiza kritičnosti,

3. Analiza pogodnosti za održavanje, i

4. Analiza šteta nastalih otkazom.

Ove metode zasnivaju se na teoriji pouzdanosti i posedovanju

velikog broja podataka dobijenih praćenjem rada sistema ( proizvoda )

u vremenu.

Područje primene ovih metoda je:

Projektovanje proizvoda i usluga, održavanje tehničkih sistema,

unapređenje kvaliteta ( utvrđivanje nepoželjnih – vršnih događaja u

fazi projektovanja, odnosno pri utvrđivanju stanja – dijagnostici,

analiza uticaja otkaza pojedinačnih elemenata na rad sistema i slični

zahvati u području proizvodnih programa visokog stepena složenosti ili

usluga servisnog karaktera, saobraćajnih koje uključuju upotrebu

složenih tehničkih sistema od kojih se zahteva visoka pouzdanost ) [23].

2.5.2. DIJAGRAM TOKA

DIJAGRAM TOKA ima za cilj grafičko predstavljanje faza

odvijanja određenog procesa. Unošenjem aktivnosti i njihovim

redoslednim povezivanjem, uz korišćenje standardizovanih simbola za

aktivnosti, odluke, granična mesta ( početak i kraj toka ), priključne

tačke, linije odvijanja procesa, dokumente, napomene i opise

datoteka, dobija se jasan grafički prikaz koji opisuje:

121

- tok odvijanja procesa,

- tok podataka u sistemu, ili

- tok materijala u sistemu.

Dijagram toka se može koristiti i kao upustvo za izvođenje

procesa proizvodnje ili vršenja usluge i u datom smislu je sastavni deo

postupaka i uputsava u okviru dokumentacije sistema kvaliteta.

Područje primene:

- Projektovanje procesa rada (grafičko predstavljanje TOKA

odvijanja procesa u cilju prezentacije, analize i optimizacije

projekta usluge);

- Proizvodnja ili vršenje usluge (postupak ili upustvo za rad

na izvođenju postupaka rada ili realizaciji usluge);

- Kontrola procesa proizvodnje ili vršenja usluga

(utvrđivanje ulazno/izlaznih veza između faza procesa u cilju

ulaženja u trag odstupanjima od projektovanih veličina).

2.5.3. POREĐENJE OSOBINA

POREĐENJE OSOBINA je, u suštini, jedan oblik metode

višekriterijumskog odlučivanja. Problemi vezani za metode

višekriterijumskog odlučivanja ( veliki broj kriterijuma, konfliktni

karakter kriterijuma, neuporedive jedinice mere, potreba iznalaženja

optimalne varijante i drugi ) se primenom ove metode prevazilaze na

način da se vrši rangiranje varijanti sa ciljem utvrđivanja položaja

objekta upoređenja u odnosu na objekat lidera u području.

122

Područje primene:

- Upravljanje procesom rada (uporedna analiza osnovnih

karakteristika poslovanja u različitim vremenskim periodima i

poređenje sa drugim);

- Projektovanje prizvoda, proizvodnja i unapređenje

kvaliteta (uporedna analiza procesa, delova procesa

proizvodnje ili vršenja usluga ili pojedinačnih proizvoda i

usluga – sopstvenih i proizvoda ili usluga konkurentskih

preduzeća, u cilju utvrđivanja potrebnih i dovoljnih

karakteristika za ostvarenje projektovanih efekata).

2.5.4. DIJAGRAM SLIČNOSTI I DIJAGRAM STABLA

DIJAGRAM SLIČNOSTI I DIJAGRAM STABLA su dve slične tehnike

koje se često izvode jedna za drugom sa istim ciljem. Pri datom:

- Dijagram sličnosti se koristi da bi se izvršila selekcija i

grupisanje prikupljenih podataka, ideja, utisaka i mišljenja o

određenom problemu, a

- Dijagram stabla (blok dijagram) za struktuiranje datih veličina

i uspostavljanje međusobnih veza.

Dijagram sličnosti i dijagram stabla se primenjuju za:

- Projektovanje procesa rada (prikupljanje i prikazivanje, u

prvom redu, kvalitetno iskazanih podataka od korisnika

proizvoda i usluga, dobavljača ili iz procesa proizvodnje ili

vršenja usluga u cilju unapređenja procesa rada i kvaliteta

proizvoda i usluga) [23].

123

2.5.5. SPC METODE

SPC ( Statistical Process Control ) kao statistička kontrola

procesa obuhvata, pored upotrebe statističkih metoda, poznavanje i

korišćenje niza drugih postupaka, metoda i tehnika ( ABC, Ishikava,

Brainstorming, FMEA, FMECA itd. ). Ključni aspekt SPC programa je

dobijanje predvidivog procesa rada, a time i predvidivog rezultata.

Osnovu za ocenu o predvidljivosti procesa predstavljaju podaci

izdvojeni i određeni na način koji omogućava donošenje relevantnih

zaključaka [23].

SPC metode se primenjuju za:

- Projektovanje proizvoda, proizvodnja i unapređenje

kvaliteta, upravljanje procesima rada (prikupljanje i

prikazivanje podataka, određivanje oblika i mera rasipanja

rezultata merenja – srednja vrednost, mod, medijana,

raspon, devijacija, oblikovanje kontrolnih karata za opisne i

kvantitativne karakteristike kvaliteta, regresione i

koleracione analize, analiza spobnosti procesa i slični

zahvati).

124

2.5.6. TAGUCHI METODA

Metoda se zasniva na funkciji gubitka ( Taguchi funkcija ) koja

predstavlja odstupanje funkcionalne karakteristike proizvoda (sistema)

ili procesa od projektovane - nominalne vrednosti. Pri datom gubici

mogu biti direktni (troškovi proizvodnje, servisa...) ili indirektni

(gubitak tržišta, ulaganja za dostizanje kokurentne pozicije...).

Taguchi funkcija povezuje gubitke sa funkcionalnom karakteristikom

proizvoda, predstavlja kvadratnu formu i može se razviti u Taylor – ov

red oko tačke nominalne vrednosti (m):

22 )(...)(!2

)()(!1

)()()()( mykmymLmymLmLmymLyL −=+−+−+=−+=

Suština metode je u zameni klasičnog prilaza projektovanju u

granicama dozvoljenih odstupanja posmatrane karakteristike, prilazom

koji obezbeđuje da karakteristike proizvoda konvergiraju miminalnoj

vrednosti čime se usmereno sužavaju područja rasipanja, smanjuju

troškovi proizvodnje, eksploatacije i održavanja, umesto kontrole

karakteristika proizvoda (sistema) i odvajanja dobrih od loših ( slika

2.14.a. i slika 2.14.b. ).

Slika 2.14.a. Klasičan prilaz

GU

BIT

AK

DO

BAR

GU

BIT

AK

NOMINALNA MERA

NIJE DOBAR NIJE DOBAR

y

125

Slika 2.14.b. Taguchi prilaz

Područje primene:

Projektovanje procesa rada i unapređenje kvaliteta

(integralni model projektovanja za kvalitet na bazi eksperimenata u

kojim se, na osnovu posebnih principa, utvrđuju parametri –

karakteristike proizvoda (sistema) pre izrade prototipa i proizvodnje,

sužava područje njihovog rasipanja oko nominalnih vrednosti i na dati

način smanjuje verovatnoća poremećaja u proizvodnji i eksploataciji).

2.5.7. DIJAGRAM RASIPANJA

DIJAGRAM RASIPANJA predstavlja grafički prikaz regresione i

korelacione analize, dakle statističkih metoda u analizi veza između

promenjljivih između kojih nije utvrđena eksplicitna matematička –

funkcionalna zavisnost. Kako su u empirijskim istraživanjima, kao što je

slučaj većeg dela istraživanja u području kvaliteta procesa, proizvoda i

najbolji

dobar dobar

dovoljan dovoljan

loš loš

nominalna mera

y

GU

BIT

AK 2)( mykL −=

126

usluga, veze skupova podataka po prirodi stohastičkog karaktera,

metode korelacione analize imaju poseban značaj [23].

Na osnovu izgleda oblaka tačaka u dijagramu rasipanja moguće

je utvrditi karakter i intezitet istraživane međuzavisnosti u smislu:

- pozitivna/negativna korelacija,

- jaka/slaba korelacija,

- pravolinijska/krivolinijska koleracija, i

- koeficijet ( mere ) korelacije.

Područje primene:

- Dijagnostika tehničkih sistema (istraživanje međuzavisnosti

skupova podataka prikupljenih u okolini);

- Proizvodnja i vršenje i unapređenje kvaliteta ( utvrđivanje

postojanja međuzavisnosti skupova podataka koji imaju

određeno zajedničko obeležje i ocena karaktera i intenziteta

predmetne međuzavisnosti – prvenstveno za analizu podataka

iz procesa proizvodnje ili vršenje usluge i podataka od

korisnika proizvoda i usluga koji nisu kao jasna reklamacija

na određenu karakteristiku proizvoda ili usluge ).

2.5.8. METODE QFD i AZG ( Analize Zahteva i Grešaka )

QFD predstavlja skraćenicu od Quality Function Development

(raspoređivanje funkcije kvaliteta). Analiza se vrši nad strukturom tipa

stabla dobijenom na osnovu strukture proizvoda (sistema) ili usluge.

Osnovna ideja je da se putem šema – kuća kvaliteta koje se

pridružuju svakom elementu strukture proizvoda ili specifikacije usluge

127

obezbedi prenošenje zahteva korisnika u pogledu karakteristika

proizvoda (sistema) ili usluga.

AZG metoda se zasniva na QFD, ali sadrži određena poboljšanja

u smislu da ima razrađen postupak za praćenje lanca grešaka koje

dovode do nezadovoljstva korisnika.

Područje primene:

Projektovanje procesa rada (određivanje kritičnih mesta u

procesu proizvodnje ili vršenja usluga sa stanovišta zadovoljenja

potreba korisnika pri čemu se na osnovu rezultata analiza

obezbeđuje povratna sprega – sistemsko prenošenje datih

zahteva na proces projektovanja i proizvodnje ili vršenja

usluge).

2.5.9. SAKUPLJANJE IDEJA

( Brainstorming i Brainwriting )

Područje primene:

Upravljanje procesom rada (usmereno prikupljanje i korišćenje

ideja većeg broja učesnika u procesima rada u postupcima

menadžmenta – upravljanja na svim nivoima, razvoju novih programa i

proizvoda, povećanja efikasnosti nastupa na tržištu i postupcima

uočavanja prisutnih ograničenja obezbeđenju višeg nivoa kvaliteta

proizvoda i procesa i traženja prilaza njihovom otklanjanju) [23].

Opis:

BRAINSTORMING u slobodnom prevodu » oluja misli i ideja «, je

tehnika za podsticanje i generisanje velikog broja ideja od strane grupe

128

učesnika za kratko vreme u cilju oblikovanja predloga za ostvarenje

određenog efekta ili prevazilaženje problema. Tehnika se, po pravilu,

izvodi u izolovanom radu grupe učesnika kvalifikovanih za predmetni

problem, različitog položaja u organizacionoj struukturi. Grupa ima

rukovodioca koji usmerava njen rad korišćenjem principa: eliminacija

kriticizma, sloboda u iznošenju ideja, prednost ( u početnoj fazi )

kvalitetu u odnosu na kvalitet. Osnovni koraci brainstorming-a su:

- objašnjavanje pravila,

- definisanje problema,

- iznalaženje uticajnih faktora,

- procena uticaja faktora,

- određivanje prioriteta,

- predlaganje dejstava, i

- izbor dejstva / dejstava.

BRAINWRITING tehnika slična brainstorming – u pri čemu se

ideje iznose u pisanom obliku. Na dati način se eliminišu nedostaci

brainstorming – a kao što su negativan uticaj rukovodioca i direktan ili

indirektan uticaj članova grupe na slobodu mišljenja i iznošenja ideja.

Koraci brainwritinga su:

- priprema za brainwriting,

- uvod u brainwriting,

- organizovanje grupe,

- davanje inicijalnog podsticaja,

- interakcija ideja, i

- analiza i izveštavanje.

129

2.5.10. ISHIKAWA DIJAGRAM

ISHIKAWA dijagram ili dijagram UZROCI – POSLEDICA

predstavlja metodu za detaljnu analizu odnosa između određenog

stanja sistema u posmatranju (posledice) i uticajnih veličina (uzoraka)

koje uslovljavaju pojavu datog stanja (slika 2.15.). Pri datom se vrši

selekcija – izdvajanje stvarnih uticajnih veličine – uzoraka pojave u

posmatranju, njihovo razvrstavanje prema prirodi i karakteru dejstva –

grupisanje u celine (grupe), logičko povezivanje posledice i izdvojenih

uzoraka i određivanje međusobnih odnosa uzoraka. Na dat način

utvrđuju se podloge za projektovanje postupaka poboljšanja. Metoda je

kvalitativna i najčešće se koristi u kombinaciji sa drugim metodama.

Slika 2.15. Ishikawa dijagram

grupa uzoraka 2.

problem i posledica

grupa uzoraka 1.

uzrok 1.1 1.2 . . .

uzrok 2.1 2.2 . . .

grupa uzoraka 4.

grupa uzoraka 3.

uzrok 3.1 3.2 . . .

uzrok 4.1 4.2 . . .

130

Područje primene:

- Upravljanje procesima rada ( utvrđivanje linije kritičnih

uzoraka neostvarivanja plana proizvodnje, uslova za

skraćivanje ciklusa proizvodnje i sl. );

- Proizvodnja i unapređenje kvaliteta ( analiza i rangiranje

uzoraka odstupanja od projektovanih zahteva ili utvrđivanje

potrebnih uslova za ostvarenje željenog rezultata - efekta );

- Eksploatacija i održavanje sistema ( utvrđivanje uzoraka i

uzročnika otkaza na osnovu karaktera otkaza ).

2.5.11. ANALIZA UPOTREBNIH VREDNOSTI SISTEMA

Područje primene:

Upravljanje procesom rada ( sistemska analiza upotrebnih

vrednosti zasnovana na, pored objektivnih, primeni i vrednovanju

subjektivnih informacija o kvalitetu varijantnih rešenja kompleksnih

projekata, posebno u postupcima donošenja investicionih odluka ).

Opis:

Upotrebna ( korisna ) vrednost je subjektivna vrednost nekog

dobra koja se određuje njegovom sposobnošću za zadovoljenje

potreba i u datom smislu ne sadrži meru vrednosti nego daje

subjektivne karakteristike kvaliteta.

Analizom upotrebnih vrednosti se razmatra određeni broj

varijanti rešenja sa ciljem da se one, prema kriterijumima donosioca

odluka, rasporede u odnosu na višedimenzioni sistem cilja. Rešenja se

rangiraju prema veličini upotrebne vrednosti ( ukupne vrednosti )

dobijene vrednovanjem svih karakteristika koji opisuju određenu

131

varijantu koja se, prema modelu datom na slici 2.16., dobija kao

dimenzioni indeks izražen verbalno ili brojčano. Za razliku od klasičnih

metoda vrednovanja svih varijanti rešenja, analizom upotrebnih

vrednosti se, u intervalnom postupku, razmatranja svode samo rešenja

koja su realno moguća.

kriterijumi k1 k2 . . ki . . km

V1 k11 k12 k1i k1m V2 k21 k22 k2i k2m . . . . . . . . . . . . . . . . . . Vi ki1 ki2 kii kim . . . . . . . . . . . . . . . . . .

vari

jant

e

Vn kn1 kn2 . . kni . . knm

varijante upotrebne vrednosti

V1 N1 V2 N2 . . . . Vi Ni . . . .

Vn Nn

Slika 2.16. Analiza upotrebnih vrednosti sistema

objekat posmatranja

varijanta rešenja

V=( V1,V2,...Vi,..Vn )

kriterijumi i j

k=( k1,k2,...ki,..km )

subjek. informacije

gi=SU(k)i

sistem vrednosti

ηi=SUi(k)i

vrednovanje

oblikovanje matrice ciljne

vrednosti

oblikovanje matrice

upotrebnih vrednosti

najpovoljnija varijanta

132

2.5.12. ANALIZA STABLA ODLUČIVANJA

Stablo odlučivanja je metoda kvalitativne analize uslova

okoline i pogodna je za primenu u postupcima sekvencijalnog ( faznog )

donošenja odluka kada postoji veliki broj kriterijuma za odlučivanje

koji rezultiraju u takođe velikom broju varijantnih rešenja. Imajući u

vidu prirodu uslova okoline predmetna metoda je karakteristična za

situacije odlučivanja pri riziku.

Osnova za donošenje odluke je verovatnoća pojave određenog

ishoda, te kako broj varijanti, ishoda po varijanti i broj tačaka odluke

raste povećava se i neizvesnost podataka i odgovornost donosioca

odluka ( slika 2.17. ).

Područje primene:

Upravljanje procesom rada ( analiza i predviđanje trendova u

okolini i njihovih uticaja na donošenje odluka vezanih za postupke

planiranja, kontrole i podešavanja procesa rada ).

Za izbor određene varijante u nekoj fazi donošenja odluka

moguće je korišćenje dva principa: maksimalnih očekivanih efekata ili

minimalnih očekivanih gubitaka. Preporučuje se postupak: doneti

najbolju odluku u tački ( fazi ) koja je najviše udaljena od osnove (

prve odluke u stablu ) i, u povratnoj vezi, odrediti uslove da se donese

najbolja odluka ( izabere najbolja varijanta ) u inicijalnoj tački

odlučivanja. Opšti oblik stabla odlučivanja sadrži elemente [23]:

133

Dpi – tačka dejstva ( odluke ) u tački odlučivanja i u stablu,

Di – grana potekla iz tačke dejstva – varijanta Vi koja se može

usvojiti,

- čvor u stablu gde verovatnoća događaja utiče na kvalitet

varijante,

- grana koja predstavlja verovatnoću za određenu varijantu

(ishod ), i

Vi - verovatnoća ishoda.

Proračun očekivanih vrednosti:

E( V21)= pp211v211 + p212v212

E( V21)= pp211v211 + p212v212

.............................................

ako je na kraju:

E(V2)>E(A1)

varijanta V2 je najbolja.

Slika 2.17. Analiza stabla odlučivanja

D1

D1

V2

V1

V22

v2

V21

v222

v221

v212

v211 v1

redukcija

stabla

D1

E(V21)

V2

V1

v2

v1

134

2.5.13. ANALIZA POLJA UTICAJA

Analiza polja uticaja je metoda identifikovanja psiholoških,

socijalnih i drugih uticaja relevantnih za ponašanje učesnika u

procesima rada u postupcima izvođenja promena u preduzeću.

Njenom primenom postiže se razumevanje uzroka, uslova i

efekata predmetne promene u cilju prihvatanja rešenja od

strane svih učesnika u procesima rada, putem:

- jasnog definisanja stanja u ponašanju parametara uspešnosti

organizacije,

- utvrđivanja pozitivnih (pokretačkih) i negativnih

(ograničavajućih) uticaja i potencijala za izvođenje promena,

- analize uticaja, i

- usmeravanja na uticaje najvećeg značaja u izvođenju

promena.

Područje primene:

Upravljanje procesom rada ( usaglašavanje ciljeva i izbor

zajedničkog prilaza u delovanju delova preduzeća pri sprovođenju

promena – u područjima motivacije i položaja učesnika u procesima

rada, poboljšanja kulture i imidža preduzeća, povećanja dobiti i

finansijske efektivnosti preduzeća ).

2.5.14. PARETO ILI ABC DIIJAGRAM

Područje primene:

- Upravljanje procesom rada (analiza veličina osnovnih

pokazatelja, utvrđivanje kritičnih područja za usmeravanje

dejstava funkcija), i

135

- Proizvodnja ili vršenje usluga i unapređenje kvaliteta

(analiza pojava i uzroka neusaglašenosti sa zahtevima

korisnika, efekata unapređenja ).

Opis:

PARETO ili ABC DIJAGRAM je grafička metoda za analizu

količinskih, masenih, vrednostnih i drugih karakterističnih veličina

procesa rada ili vršenja usluga kao i pojava grešaka, uzroka, uzročnika i

sličnih problema ( slika 2.18.a i slika 2.18.b..):

Datom metodom se vrši:

- rangiranje veličina (uzroka, uticaja,...) prema stepenu

značajnosti,

- utvrđivanje kritičnih područja, i

- usmeravanje napora na data, kritična područja u cilju

efikasnijeg rešavanja problema, odnosno koncentracije rada

na područja koja daju najveće učešće u ostvarivanju efekata.

Metoda se izvodi oblikovanjem dijagrama relativnog učešća i

kumulativne linije koja omogućava izdvajanje područja A, B i C,

određenog stepena značajnosti.

Slika 2.18.a. Pareto analiza – osnovni oblik kumulativne linije

A B C uzrok pojave lošeg rada

učešće

u u

kupn

om

broj

u po

java

%

mali

značajan

najveći

porast ( učešće ) veličina

136

Slika 2.18.b. Pareto analiza – kumulativna linija stvarnog procesa

2.5.15. SWOT ANALIZA

SWOT ANALIZA ( Strengths, Weaknesses, Opportunities, Threats

- snaga, slabosti, mogućnosti, opasnosti) je metoda analize čiju

osnovu čine pokušaji uravnoteženja unutrašnjih snaga i slabosti sa

šansama i opasnostima operativne i šire okoline ( slika 2.19. ).

Mogućnost ( šansa ) je bilo koja povoljna situacija u okolini.

Može biti određeni trend, promena ili uočena potreba koja povećava

potražnju za određenim proizvodom (sistemom) ili uslugom.

Snaga ( potencijal ) je resurs ili kapacitet koju preduzeće može

efikasno koristiti radi ostvarenja ciljeva.

SWOT analiza izvodi se oblikovanjem SWOT – matrice u čijim

poljima se ukrštaju pitanja o napred datim uslovima i ograničenjima i

traže najefikasniji putevi rešavanja problema.

A B C uzrok pojave lošeg rada

učešće

u u

kupn

om b

roju

po

java

%

značajan

najveći

mali

137

Područje prime:

- Upravljanje procesom rada ( oblikovanje ciljeva i politika,

donošenja odluka o uvođenju novih programa rada ), i

- Marketing ( israživanje uslova okoline – tržišta, utvrđivanje

položaja preduzeća, procena sposobnosti za prihvatanje

ponuda ).

Slika 2.19. SWOT analiza

2.5.16. METODE PLANIRANJA

( Gantt karte, PERT / COST )

Područje primene:

Upravljanje procesom rada ( planiranje, terminiranje, kotrola

tokova i optimalno korišćenje resursa u procesu poizvodnje ili vršenja

usluga ).

Opis:

Metode planiranja obezbeđuju podloge za analizu varijanti u

postupku razrade i izbora najpovoljnije varijante projekta. U fazi

izvođenja omogućavaju terminiranje faza projekta sa kontrolnim

iskoristiti

tražiti

mog

ućno

sti

slab

osti

opasnosti

šanse

suprostaviti

se

izbeći

138

tačkama koje obezbeđuju povratne informacije rukovodećoj strukturi o

nastalim poremećajima ( slika 2.20.) .

Gantt karte predstavljaju jednostavan grafički prikaz odvijanja

aktivnosti na projektu i omogućavaju njihovo optimalno terminiranje.

Nedostatak je što ne prikazuju međuzavisnost / uslovljenost aktivnosti

te su pogodne za korišćenje u kombinaciji sa tehnikom mrežnog

planiranja.

PERT / COST je varijanta tehnike mrežnog planiranja koja,

pored analize vremena trajanja, uključuje analizu troškova aktivnosti

na projektu.

Slika 2.20. Metoda planiranja

139

140

3.0. STRUKTURA ISTRAŽIVAČKOG PROJEKTA

3.1. SISTEMSKI PRISTUP

Istraživački projekat ( ili rad ) ćemo analizirati kao “celinu

sastavljenu od delova”, odnosno primenićemo sistemski pristup.

Imajući to na umu, pomenućemo pet osnovnih elemenata na koje treba

misliti uvek kada se razmišlja o značenju pojma sistema [3]:

- ukupan cilj sistema i mere performanse sistema,

- okolina sistema,

- resursi sistema,

- komponente sistema, njihove aktivnosti, ciljevi i mere

performansi, i

- upravljanje sistemom.

Svaki istraživački projektat ( ili rad ) može biti:

- naučni dokument ( obuhvata naučne zamisli ), i

- operativno – praktični dokument (obuhvata korišćenje

istraživanja u praktično – svakodnevne svrhe ).

Osnovne karakteristike na osnovu kojih se može neki zadatak

tretirati kao projekat:

- delokrug ( obuhvat: treba da uključuje veliki broj aktivnosti i

zadataka, da bude veći i značajniji poduhvat nego ranije

završeni ),

- neponovljivost ( neobičnost: sastoji se od skupa aktivnosti

koje se ne ponavljaju, te sadrži elemente neobičnosti,

odnosno nepoznavanja ),

141

- kompleksnost (složenost se ogleda u korišćenim

ogranizacionim vezama i elementima, velikom korišćenju

resursa i troškova, velikom broju ljudi i dr.), i

- podrška poduhvatu.

Pored ovoga projekat treba da ima osobine: cilj, rokovi,

kompleksnost, obim i priroda zadatka, resursi, organizaciona struktura

informacionih i kontrolnih sistema i dr.

U literaturi se navode sledeći primeri za projekte:

- istraživački i razvojni projekti ( novi proizvodi, tehnički i

naučni opiti ),

- organizacioni zadaci ( reorganizacija preduzeća i sl. ),

- proizvodni zadaci ( izrada mašina i postrojenja, montažni

radovi i dr.),

- građevinski radovi ( zgrade, ulice, energetska postrojenja i

dr. ),

- zapošljavanje radnika, i

- planski zadaci iz proizvodnje, finansija, održavanja,

marketinga, kontrole kvaliteta i dr.

Investicioni projekti su posebna vrsta projekata koja obuhvata

poslove koji su usmereni na izgradnju zgrada, hala, energetskih

objekata, saobraćajnih objekata itd. ( realizacija ulaganja u osnovna

sredstva ).

142

3.2. NASLOV PROJEKTA

Naslov projekta treba:

1. da tačno izrazi sadržaj istraživanja (ili dela), njegove

rezultate i zaključke, i

2. da bude kratak i jasan.

Naslov treba da bude što kraći i da jasno odslikava suštinu

predmeta istraživanja.

3.3. UVODNI DEO

Uvodom se objašnjava:

- tema, cilj projekta ( ili rada ), i

- namena projekta ( ili rada ).

Uvodni deo predstavlja prikaz postojećeg naučnog fonda

predmeta projekta ( ili rada ). To je, u stvari, problem istraživanja

koga uslovljavaju društveni i naučni činioci.

U ovom delu može se dati i istrojiski pregled, gde se obično

pominju putevi i strukture kretanja saznanja o određenoj oblasti.

3.4. ČINIOCI METODOLOŠKOG KONCEPTA

Ovo istraživanje sledi posle teorijskog, odnosno istorijskog uvoda

i predstavlja konkretizaciju osnovnih postupaka istraživanja od naučne

143

zamisli do konačnih rezultata do kojih se došlo. Prema navodima naše i

strane literature, osnovni činioci koncepta mogu biti (slika 3.1.):

1. Problem istraživanja,

2. Predmet istraživanja,

3. Cilj istraživanja,

4. Hipoteze u istraživanju,

5. Način istraživanja, i

6. Naučna i stručna opravdanost istraživanja.

Slika 3.1. Činioci metodološkog koncepta projekta istraživanja

ČINIOCI METODOLOŠKOG KONCEPTA PROJEKTA ISTRAŽIVANJA

4. Hipoteze u straživanju

1. Problem istraživanja

2. Predmet istraživanja

5. Način istraživanja

3. Cilj istraživanja

6. Naučna i društvena opravdanost istraživanja

144

3.4.1. PROBLEM ISTRAŽIVANJA

Ovaj deo istraživačkog projekta treba da bude kratak i da

obuhvati sledeće delove [13]:

1. definicija značaja problematike koja se ispituje,

2. presek osnovnih teorija i rezultata, i

3. hipotetički stavovi o problemu koji se istražuje ( izvode se iz

postojećih teorija i istraživanja ).

Recimo, » Dejstvo nastavne tehnologije na rezultate nastavnog

rada « je istraživački problem koji može biti višestruko sagledavan,

može se razmotriti sa različitih stanovišta.

Problem istraživanja je eksperimentalno sagledavanje mogućih

dejstava savremene nastavne tehnologije na proces učenja ( sticanje

znanja ) u nastavi u srednjim školama i na fakultetima. Pri ovome, pod

nastavnom tehnologijom podrazumevamo umešnost racionalne i

produktivne organizacije nastavnog rada u celini i svake njegove

pojedine etape.

3.4.2. PREDMET ISTRAŽIVANJA

Predmetom se definiše šta će biti istraživano. Njime se određuje

pojava koja se ispituju, i o kojoj se proveravaju ranija saznanja.

Ovo je glavni deo svakog istraživačkog projekta. U zavisnosti od

pravilne definicije predmeta istraživanja zavisiće i ostali delovi

145

projekta, a to su cilj istraživanja, hipoteze u istraživanju i način

istraživanja.

Struktura predmeta istraživanja može biti ( prema standardnim

podelama iz literature ):

- analiza teorijskih saznanja ( izdvajanje činjenica i saznanja ),

i

- konkretizacija pojave koja se istražuje ( sadržaj pojava,

uslovi u kojima se pojava javlja, vreme istraživanja pojave,

prostor u kome se pojavljuje, svesni efekti na druge pojave,

forme u kojima se pojavljuje; vreme tokom kojeg se obavlja

istraživanje, prostor na kome će se pojava istraživati, nivo

naučnog saznanja koji se koristi za istraživanje pojave i

drugo).

3.4.3. CILJ ISTRAŽIVANJA

Cilj istraživanja treba da definiše svrhu upotrebe rezultata

istraživanja, odnosno da da rešenje nekog problema.

Neki ciljevi su vidljivi, dok su neki prikriveni. U principu, može

se ostvariti:

- pojedinačni cilj (za pojedinca, grupu, za preduzeće, za

organizaciju itd.),

- društveni cilj (saznanja na osnovu kojih se preduzimaju

društvene mere u svim oblastima rada i postojanja), i

- naučni cilj, pri čemu treba izvršiti gradaciju nivoa saznanja

korišćenjem neke metode istraživanja ( naučna deskripcija,

146

naučna klasifikacija i tipologizacija, naučno otkriće, naučno

objašnjenje i naučno predviđanje ).

Na primeru projekta » Dejstvo nastavne tehnologije na kvalitet

saznanja u nastavi učenika i studenata «, cilj istraživanja treba tražiti

u nastojanju da se utvrdi stepen uticaja nastavne tehnologije na

razvijanje i status izabranih kvaliteta znanja koja su prihvaćena kao

indikator i tačke referencije: intenzitet, sistematičnost, trajnost, i

primena znanja [3,4].

Zadaci istrživanja su operacionalizacija cilja i njemu su

isključivo predodređeni. Prema tome, kvaliteti znanja su:

- intezitet ( snaga sa kojom se može istrajati u određenim

oblicima učenja ),

- sistematičnost (poredak kojim se uči, uzajamnost i povezivanje

materijala koji se uči ),

- trajnost ( odlika post - naučne faze usvajanja nekih sadržaja ),

i

- primena znanja u praksi (usvojena znanja imaju

višefunkcionalnu namenu i različitu praktičnu primenu ).

3.4.4. HIPOTEZE U ISTRAŽIVANJU

Naučno saznanje ni u jednoj svojoj oblasti nije apsolutno niti

definitivno. Naprotiv, sve aksiome, teorije, učenja i hipoteze saznanja

delimično su, relativne i podložne promeni ili razvoju. Razvojnost je

dakle, stvarna i suštinska odlika celokupnog ljudskog običnog i naučno –

teorijskog saznanja.

147

Utvrđivanje činjenica vrši se neposredno čulnim opažanjem,

zatim posredno, instrumentima i eksperimentima fizičko – hemijskih,

biloloških, fizioloških, psiholoških, a najzad, i putem prakse ili ogleda

društveno – istorijskih. Utvrđivanje činjenica je polazni stav u procesu

saznanja.

Upotreba hipoteza u istraživanju je jedan od najvažnijih

metodoloških postupaka u ukupnom naučnom saznanju.

Hipoteze, tj. pretpostavke o pojavama ili o predmetima koji se

istražuju, imaju oblik stavova za koje se pretpostavlja da imaju

određenu saznajnu vrednost koju treba tek proveriti [26].

Hipoteza je, u suštini, misaona pretpostavka o obliku pojmova i

stavova o mogućim činjenicama budućeg saznanja, još neotkrivenih

svojstvima, tj. o njihovom postupku, odnosima, uslovima nastanka,

promene ili razvoja. Pri ovome se mogu postaviti osnovna pitanja: koja

je hipoteza bliža istini ili koja hipoteza predstavlja moguću ili

verovatniju istinu?

Odgovor na predhodno postavljena pitanja može biti: bliža istini

i verovatnija je ona hipoteza koja bolje ispunjava bitne uslove

osnovanosti hipoteze i uslove verovatnoće.

Osnovana je ona hipoteza ( ideja, pojam, pretpostavljeni stav ili

zakon ) koja objašnjava ranije neobjašnjene pojave ili ona koja ih bolje

objašnjava od ranijeg učenja, a verovatnija je ona hipoteza kojom se

148

bolje i potpunije rešavaju nastale protivrečnosti između starih teorija i

zakona i novootkrivenih činjenica ili principa.

Najniži stepen po saznajnoj vrednosti imaju one hipoteze koje su

zasnovane na najvećem broju drugih hipoteza, a najviši stepen imaju

one hipoteze koje se zasnivaju na naučnim zakonima, kao i one

hipoteze na kojima počiva što veći broj drugih hipoteza koje se

potvrđuju u praksi saznanja. To su naučne hipoteze.

Hipoteze se mogu klasifikovati:

- po njihovoj predmetu,

- po njihovoj logičkoj prirodi,

- po njihovoj apsolutnosti, i

- po njihovoj saznajnoj ulozi.

Prema predmetu hipoteze mogu biti:

- teorijske ( logičke i matematičke hipoteze ),

- realne ( empirijske praktične hipoteze ), i

- fiktivne ( one hipoteze koje se tokom provere pokazuju kao

teorijski neosnovane i kao nerealne ).

Po logičkoj prirodi, mogu biti sledeće hipoteze:

- induktivne,

- deduktivne,

- reduktivne, i

- implikacione.

149

Kako logičku prirodu, konkretno modalitet stavova hipoteza čine

mogućnost, verovatnoća i istinitost, kao i slučajnost, činjeničnost i

nužnost, to se mogu razlikovati i hipoteze:

- moguće hipoteze,

- verovatne hipoteze, i

- slučajne hipoteze.

Po apsolutnosti, hipoteze se mogu poodeliti na:

- generalne hipoteze ( kvantitet stava je generalan; obuhvata

preliminarno i teorijsko određenje predmeta istraživanja ),

- posebne hipoteze ( stav hipoteze je poseban ), i

- pojedinačne hipoteze ( ako je stav ili sud hipoteze

pojedinačan, predmet je individualan, tj. pojedinačna pojava

ili pojedinačna određena osobina individualne pojave ).

Teoretičar V. Gud razlikuje sledeće glavne tipove hipoteza s

obzirom na nivo:

- hipoteze empirijske unifornosti ili jednoobraznosti

(predstavljaju stavove u kojima se polazi od zdravo –

razumnog uviđanja jednoobraznosti pojava određene oblasti).

Ovo su obično hipoteze najnižeg stepena apstraktnosti i

opštosti;

- hipoteze statističke generalizacije ( predstavljaju viši stepen

apstraktnosti i viši stepen opštosti );

- hipoteze idealnih tipova ( hipoteze o pojmovima idealnih

tipova određene vrste predmeta, pojava, događaja ili

delatnosti, kao i ponašanja ljudi; to su stavovi čiji predikati

su pojmovi određenog idealnog tipa );

150

- hipoteze racionalnih analitičkih varijabli ( hipoteze najvišeg

stepena apstraktnosti i teorijske opštosti; to su hipoteze o

funkcionalnoj zavisnosti osobina nekih pojava, koja zavisnost

se izražava analitičkom zavisnošću varijabli tih svojstava

pojava ), i

- hipoteze po saznajnoj ulozi, razlikuju se:

o hipoteza “ad hoc” koja je postavljena bez određenih

razloga njene osnovanosti,

o radna hipoteza koja predstavlja pretpostavku za koju

raspolažemo izvesnim razlozima za njeno usvajanje,

o pomoćna hipoteza kojom se koriguje, dopunjava ili

popravlja ona hipoteza koja se pokaže nedovoljnom u

istraživanju, i

o naučna hipoteza kao saznajna pretpostavka koja se

zasniva na dovoljnom broju osnovanih razloga naučnog

saznanja uključujući i naučna predviđanja.

Na kraju treba reći da je sposobnost formiranja hipoteza

predstavlja najkreativniji deo istraživačkog rada. Pre formiranja bilo

kakve hipoteze neophodno je raspolagati dovoljnim brojem relevantnih

činjenica, u odnosu na problem koji se istražuje [20].

Teškoće pri formulisanju hipoteza su raznosvrsne i mogu se

svesti na:

- nedovoljno poznavanje oblasti kojoj pripada postavljeno

pitanje,

- nepotpuno postavljanje metodologije istraživanja u celini, i

- nefunkcionalno poznavanje adekvatne evaluativne tehnike i

instrumenata istraživanja.

151

Formalni uslovi zadovoljavajuće hipoteze su:

- hipoteza mora biti relevantna ( da predstavlja moguće

rešenje problema koji istražujemo ),

- hipoteza mora da bude proverljiva (da može da se

verifikuje),

- hipoteza mora da bude što plodnija ( što je veći broj

konzekvenci i predikcija koje se mogu izvesti iz hipoteza, to

je hipoteza plodnija ),

- hipoteza mora da bude saglasna ( da se slaže sa drugim

poznatim i prihvaćenim hipotezama ), i

- hipoteza treba da bude jednostavna ( da objašnjava više

činjenica međusobno povezanih u obliku sistematskih

implikacija pretpostavki sadržanih u hipotezi ).

Ako za primer uzmemo projekat » Dejstvo nastavne tehnologije

na kvalitet znanja u nastavi učenika i studenata «, onda je moguće

postaviti jednu glavnu ( opštu ) i četiri podhipoteze ( ili pomoćne

hipoteze ) koje proističu iz njih [3,4].

Glavna hipoteza može da glasi: Predpostavlja se da nastavna

tehnologija u značajnoj meri utiče na povišenje kvaliteta znanja u

celini. Kako pod kvalitetom znanja podrazumevamo, pored ostalog,

naročito intenzitet, sistematičnost, trajnost i primenljivost, to možemo

svaki od ovih kvaliteta postaviti kao posebnu hipotezu.

Prva podhipoteza bi glasila: Da će adekvatnija tehnologija u

nastavi snažnije delovati na produbljivanje znanja u odnosu na nastavu

u kojoj se ne koristi adekvatna nastavna tehnologija.

152

Druga podhipoteza bi glasila: Znanja stečena dejstvom nastavne

tehnologije će verovatno biti sistematičnija, tj. logičnija sa boljim

razumevanjem uzročno - posledničkih veza.

Hipoteza o hipotezama je metodološka obaveza istraživača pri

radnom hipoteziranju rešenja postavljenog pitanja. Standardna

metodološka hipoteza je da ove ( hipoteze ) budu potvrđene ili

odbačene. To, svakako, ne znači da je dopušteno traženje potvrde

hipoteze po svaku cenu, niti je naučno celishodno jednostavno

odbacivanje hipoteza. Za takvo postupanje potreban je niz

signifikantnih, verifikatnih momenata u toku istraživanja.

Hipotezu potvrđujemo ako rezultati istraživanja pokazuju

određenu vezu između pojava koje se u istraživanju dovode u

metodološki proporcijalan odnos.

Hipotezu odbacujemo ako rezultati istraživanja ne pokazuju

određenu vezu ili se, čak, isključuju između pojava koje su u

istraživanju dovedene u metodološki proporcionalan odnos.

3.4.5. NAČIN ISTRAŽIVANJA

Način istraživanja je sistem misaonih i tehničkih postupaka

kojima se realizuje istraživanje. Taj sistem je determinisan predmetom

i ciljevima istraživanja, a posebno formulisanim hipotezama i

indikatorima [13]. Indikatori su spoljašnje manifestacije unutrašnje

suštine određene pojave koju možemo opaziti u stvarnosti.

153

Način istraživanja može imati dva osnovna dokumenta:

- naučni dokument ( opšte naučne metode, osnovne posebne

metode i opšte metode posebnih nauka ), i

- tehnički dokument ( ili plan istraživanja se sastoji od:

postupaka pripremanja podataka, postupaka obrade

podataka i načina izveštavanja o rezultatima istraživanja ).

Prilikom prikupljanja podataka uspostavlja se kontakt između

istraživača i izvora podataka, odnosno, između ispitivača i subjekta

ispitivanja.

Ispitivač je obično opremljen instrumentima za prikupljanje

podataka, on treba da identifikuje izvore podataka. Jedni instrumenti

su izazivanje eksperimentalnih činilaca, a drugi za registrovanje

dobijenih podataka. Podatke treba kontrolisati isto kako i one koji ih

prikupljaju na terenu, da bi se ispunili svi delovi plana istraživanja.

Faza obrade podataka ponovo vraća težište rada sa terena u

istraživačke prostorije. To je, priprema podataka do stepena kada će

oni biti u mogućnosti da provere hipoteze. Pre obrade treba se izvršiti

priprema podataka prema posebnom uputstvu i planu. Posle ovoga

pristupa se klasifikaciji podataka, zatim obeležavanju i razvrstavanju

podataka prema njihovim svojstvima. Postupci razvrstavanja podataka

treba definisati sa liste ručno, računarom i slično. Zatim, da li se to

radi po grupama ili prema svojstvima i napokon, treba izabrati način

obeležavanja odnosno numeracije podataka.

154

Podatke možemo iskazati na više načina, u vidu: brojki, crteža i

grafikona, pisanog teksta ili kombinovanjem dve ili tri vrste simbola.

Posle ovoga, može da sledi analiza podataka, tabeliranje i ukrštanje

podataka i zaključivanje o podacima.

3.4.6. NAUČNA I DRUŠTVENA OPRAVDANOST ISTRAŽIVANJA

Opravdanost istraživanja treba da definiše upotrebnu vrednost

koja se ogleda u doprinosu konkretnoj nauci (opisivanje,

sistematizovanje, otkrivanje, objašnjenje i dugo) i doprinos

metodologiji ( unapređenje tehničkih postupaka i instrumenata, nova

saznanja, provera postojećih stavova, unapređenje logičko – saznajnog

pristupa i drugo ). Takođe, ukazivanje na društveni doprinos je

neophodno, posebno ako se rešava društveni problem.

Ako se pozovemo na primer istraživanja nastavne tehnologije,

onda možemo reći da se:

- praktični značaj istraživanja se sastoji u tome što utvrđeni

rezultati na liniji realizacije nastavne tehnologije i dati kvalitet

znanja mogu poslužiti u didaktičko - metodičkom oblikovanju nastavne

prakse u svrsi povećanja njene efikasnosti, i

- teorijski značaj nije u prvom planu, ali su takvi doprinosi

mogući.

Svaki doprinos unapređenju nastavnog rada u oblasti nastavne

tehnologije, koji ima rezultat poboljšanje kvaliteta znanja ima puno

pedagoško i didaktičko, pa zato i društveno opravdanje.

155

3.5. ANALIZA PODATAKA I ZAKLJUČIVANJE

Suština analize podataka je u tome da se verifikuje hipoteza (ili

hipoteze) ili da se ista odbaci. Analiza podataka predhodi

zaključivanju, i ona se obavlja prema unapred utvrđenom planu, kako

bi se izvršilo: razlaganje podataka na činjenice i realizuje, poređenje

dobijenih podataka i konstatovanje činjenica u vidu određenih iskaza.

Analiza podataka može se izvršiti kroz nekoliko postupaka:

- ocena podataka ( logična ocena sadržaja podataka koja se

obavlja prema logičkim pravilima ),

- slaganje sadržaja prikupljenih podataka ( procena dobijene

činjenice u odnosu na teorijski koncept o predmetu

istraživanja ),

- upoređivanje sadržaja podataka istraživanja sa sadržajima

ranijih istraživanja sa istim ili sličnim predmetom

istraživanja,

- procena grupe eksperata za dotičnu oblast ( podaci se daju

određenim stručnjacima na procenu ), i

- utvrđivanje međusobne povezanosti podataka u okviru istog

istraživanja ( izračunavanje koeficijenta korelacije ) i drugo.

Odabiranje postupaka analize podataka se temelji na oceni

mogućnosti njihove primene na raspoloživim podacima, a u smislu sa

postavljenim ciljevima istraživanja [13].

Statistička obrada podataka se primenjuje za većinu

istraživanja, i ona nije uvek neophodna. Loše prikupljeni podaci se ne

mogu korigovati statistikom.

156

Zadaci faza u okviru analize podataka i zaključivanja jeste

provera ispravnih hipoteza. Prilikom verifikacije hipoteze treba voditi

računa da se proveravaju samo konkretne – pojedinačne hipoteze, a

preko njih izvedene, posebne i pojedinačne.

Kod empirijskih istraživanja hipoteze treba proveriti

činjenicama, a kod racionalnih, misaonim postupcima i operacijama sa

pojmovima [13].

Radne i naučne hipoteze se mogu proveravati, korigovati ili iz

njih postaviti nove hipoteze uz pomoć posebnih modela. To je, u stvari,

saznajna uloga modela.

3.6. PREZENTOVANJE REZULTATA ISTRAŽIVANJA

Rezultati istraživanja mogu biti po obimu najveći deo pisanog

istraživačkog projekta (ili rada), mada to ne mora uvek da bude slučaj.

Ovde treba tražiti najbitnije rezultate koji su proistekli iz

istraživanja, a oni se mogu dati: verbalno, numerički, grafički ili

kombinovano. Ovaj posao prezentovanja rezultata istraživanja je

kreativan čin od koga zavisi dalja sudbina rezultata do kojih je

istraživanje došlo. On se može iskazati: izlaganjem naučnog zaključka i

izlaganjem ukupnog izveštaja o rezultatima istraživanja.

Izlaganjem naučnog zaključka opravdava se ( ili ne ) naučni cilj

istraživanja. Obično se počinje od pojedinačnih delova predmeta

157

istraživanja. Ovaj zaključak može biti koncipiran u naučne i praktične

svrhe.

Izlaganje ukupnog izveštaja o istraživanju i njegovim rezultatima

mora da poštuje osnovne principe izlaganja, što zavisi od problema koji

je istraživanjem određen. Ono treba da bude prihvatljivo i nestručnim

čitaocima, odnosno treba izbegavati previše “stručnog jezika”.

Naravno da su dijagrami i drugi grafički prikazi veoma moćno

sredstvo prikazivanja rezultata istraživanja. Treba opisati i izvedeni

eksperiment ili neki drugi postupak prikupljanja podataka.

3.7. REZIME

Rezime je deo istraživačkog projekta (ili rada) koji se

nadovezuje na rezultate istraživanja.

Njime se repriziraju rezultati na koncizan način, odnosno iznose

najvažniji (najdragoceniji, najsuptilniji, najubedljiviji i slično)

rezultati.

U rezimeu treba ukazati šta je ostalo nerazjašnjeno kao

sugestiju ka narednim tematskim zadacima.

3.8. ZAKLJUČCI

Ovo je završni deo istraživačkog projekta ( ili rada ) i on

proističe iz suštine istraživanja.

158

Ponekad se u ovom delu mogu naznačiti i način korišćenja

rezultata istraživanja, koji se mogu ponavljati ili služiti kao

pretpostavka novim istraživanjima.

Može se naznačiti i faza korišćenja rezultata istraživanja kao i

doprinosi koji se očekuju bilo da se radi o društvenim ili naučnim

doprinosima.

Treba naznačiti i unapređenje metoda i postupaka dolaska do

naučnih saznanja.

3.9. BIBLIOGRAFIJA

Korektan bibliografski spisak treba da obuhvatiti sve autore koji

su spominjani ili citirani u toku istraživanja (ili rada) ili koji su na bilo

koji drugi način u radu korišćeni.

3.10. PRILOZI

U okviru priloga mogu se naći korišćeni instrumenti, upitnici,

pitanja za intervju, obrasci za merenje promena varijabli u

eksperimentu, grafički prikazi, fotografije i drugo.

159

3.11. UPRAVLJANJE PROJEKTIMA U PREDUZEĆU

Projekat se definiše, kako je ranije rečeno, kao niz aktivnosti

koje imaju konkretne ciljeve, jasno definisan početak i završetak, koji

zahtevaju određene resurse i u većini organizacija one se ne

ponavljaju. Uspešna realizacija projekta doprinosi povećanju nivoa

znanja iz konkretne oblasti, povećanju zaposlenosti, omogućava

demonstraciju fizičkih, tehnoloških i ekonomskih mogućnosti

preduzeća, čime se dobijaju reference za uspešno konkurisanje kod

novih projekata.

U dugoročnoj poslovnoj politici jednog preduzeća, projekti čine

jedan od elemenata poslovne strategije. Ostvarivanjem ciljeva kojima

se identifikuje završetak projekta, postižu se buduća željena stanja u

poslovanju. Projekti se razlikuju po sadržaju, prioritetu i stepenu

inovacija, a odlikuju ih sledeća specifična svojstva:

- dugotrajnost,

- složenost.

- obimnost,

- ciljna usmerenost,

- neponovljivost,

- nizak stepen determinisanosti,

- vrlo su skupi i značajni, i

- realizuju se kroz posebne organizacione oblike ( timove ).

Dva projekta nikada nisu slični sa aspekta upravljanja. Razlike

se, pored ostalog, ogedaju u sledećem:

- organizacioni pristup,

160

- tehnologija rada,

- geografska lokacija učesnika,

- pristup kupcu,

- odredbe u ugovoru,

- rokovi ( faze ) realizacije,

- finansijski pristup,

- faktori okruženja, i

- broj preduzeća koja učestvuju u realizaciji.

Projekti, u stvari, predstavljaju konfiguraciju resursa, ljudi,

organizacije i očekivanja rukovodstva koje postoji samo u jednom

periodu. Od projekata očekujemo da se realizuju, dovrše i da se

obustave čim se ostvare njihovi ciljevi.

Svaki projekat u pogledu specifičnih svojstava sa sobom nosi

nešto novo i može da se posmatra kao kvalitet koji je usmeren na

promenu i prilagođavanje novim uslovima rada. Mnogi autori ukazuju

da su projekti savršena reakcija na promene i da su oni upravo skup

napora koji mogu da menjaju oblik i pravac kretanja, čime pokazuju

svoju fleksibilnost.

Postoji pet funkcija koje predstavljaju srž upravljanja, a to su:

- planiranje (određivanje ciljeva i pravaca budućeg delovanja),

- organizovanje ( podela i grupisanje poslova ),

- kadrovska politika ( razmeštanje ljudi na razne poslove ),

- rukovođenje ( usmeravanje radnika na posao ),

- kontrola ( upoređivanje učinka realizacije ).

161

Efikasno upravljanje realizacijom projekata postiže se primenom

odgovarajućih upravljačkih metoda i tehnika. Upravljanje je obeležje

današnjeg vremena, neophodnost savremenog života i rada i njegove

sveopšte složenosti i dinamičnosti. Efikasno funkcionisanje svakog

preduzeća ne može se zamisliti bez upravljačkih akcija na preduzeće,

radi promene stanja i prilagođavanja novim uslovima. Korišćenje

savremenih upravljačkih metoda i tehnika je osnovni uslov za izbor i

usmeravanje potrebnih upravljačkih akcija.

Svrha utvrđivanja organizacije projekta je da precizno definiše

na koji način će se obaviti posao, ko i gde će taj posao da obavi, koje

odgovogrnosti i ovlašćenja imaju oni koji treba da obave posao i kakav

je odnos njihovih ovlašćenja i odgovornosti prema drugima u

organizaciji preduzeća. U suštini, organizaciona struktura za projekat

mora da bude izabrana tako da odgovara karakteristikama projekta po

njegovoj veličini, tehničko – tehnološkoj složenosti i prioritetu. Od

pravilnog izbora organizacionog oblika za realizaciju projekta zavisi

uspeh projekta. Stoga se ovom poslu mora prići veoma ozbiljno i

savesno u fazi planiranja projekta.

Međutim, projekti se zbog svoje složenosti, specifičnih obeležja i

prioriteta ne mogu uspešno realizovati kroz tradicionalne oblike rada u

preduzećima, pa se organizacija preduzeća mora prilagoditi potrebama

projekta.

Svaki projekat ima svoga inicijatora, pokretača, koji se zove

naručilac, investitor ili kupac. Isto tako, projekti imaju svog izvođača i

organizaciju vođenja projekta. Svi zajedno čine projektni sistem.

162

Međutim, treba uočiti da određenje “projektnog sistema”

obuhvata više aspekata:

- funkcionalni aspekat u kome se sprovodi analiza odnosa

strukture ciljeva i strukture zadataka koji iz njih proizilaze,

- institucionalni aspekt u kome se sprovodi analiza primenom

neke od poznatih metoda o utvrđivanju strukture organizcije

i strukture zadataka, i

- kadrovski aspekt koji određuje i precizira profil kadrova i

potreban nivo znanja.

Na osnovu napred datih analiza teorije i prakse mogu se

definisati funkcionalne oblasti “project managementa” ( upravljanje

projektom ) ( P.Jovanović, Upravljanje projektom, FON, Beograd,

1999. ):

1. Upravljanje obimom projekta ( obuhvata usmeravanje projekta

prema njegovim ciljevima, počev od koncipiranja, definisanja i

razrade projekta, sve do njegove realizacije i završetka );

2. Upravljanje vremenom ( obezbeđuje održavanje raspodele

vremena za celokupno upravljanje projektom kroz etape

životnog ciklusa projekta );

3. Upravljanje troškovima ( obezbeđuje se kontrola odvijanja

realizacije projekta kroz procese procene, budžetiranja,

praćenja, analiziranja, predviđanja i izveštavanja o troškovima

projekta );

4. Upravljanje kvalitetom ( obezbeđuje se realizacija projekta u

zahtevanom kvalitetu );

5. Upravljanje ugovaranjem (definišu se i usmeravaju procesi

ugovaranja realizacije projekta);

163

6. Upravljanje nabavkom (obuhvata nabavku svih potrebnih resursa

za realizaciju projekta);

7. Upravljanje ljudskim resursom (obuhvata usmeravanje i

koordinaciju ljudskih resursa u toku životnog ciklusa projekta od

strane rukovodioca projekta);

8. Upravljanje komunikacijama (funkcija upravljanja informacijama za

potrebe projekta kroz procese slanja, prenosa, prijema, obrade,

interpretacije i razmene informacija);

9. Upravljanje konfliktima (obuhvata istraživanje mogućih konflikta

u projektu i definisanje najboljeg načina za rešavanje nastalih

konfikata);

10. Upravljanje promenama na projektu (obuhvata predviđanje

mogućih promena na projektu);

11. Upravljanje rizikom (dentifikacija mogućih rizičnih događaja u

projektu, analiza i procena njihovog uticaja na realizaciju

projekta, planiranje mogućih odgovora na rizične događaje i

kontrola sprovođenja ovih odgovora odnosno reakcija).

U nastavku se daje primer jednog modela za upravljanje

projektima koji se može primeniti u preduzećima naše privrede [3,4].

Model je korišćen od strane autora u desetak preduzeća u zemlji

i inostranstvu i pokazao se kao uspešan putokaz u oblasti unapređenja

pojedinih funkcija preduzeća.

164

UPRAVLJANJE PROJEKTIMA – MODEL ZA PRIMENU

1. UPRAVLJANJE PROJEKTIMA: LEPOTA I IZAZOV

PITANJE: Zašto se stalno seliš sa projekta na projekat ?

ODGOVOR: Zbog lepote i izazova.

PITANJE: Ne razumem.

ODGOVOR: Svaki put kad započnem neki projekat osećam isto:

svaki projekat je jedinstven. To je lepota. Svaki put kad završim

neki projekat osećam isto: bilo koji projekat možeš voditi

koristeći iste principe. To je izazov.

PREGOVARANJE U UPRAVLJANJU PROJEKTIMA

- Unutar kuće (preduzeća),

- Sa trećim licima i

- Pri ugovaranju.

MEKO PREGOVARANJE

Prijateljsko; glavni cilj je dogovoriti se tako da se odnosi održe

dobrim, čak po cenu velikih ustupaka.

TVRDO PREGOVARANJE

Pozicije zabetonirane; cilj je pobediti po svaku cenu; malo je

brige za interes druge strane.

165

ŠTA MOŽE POĆI LOŠE ?

- Unutrašnji konflikt,

- Nedovoljno ovlašćenje, i

- Verovatni ishod – slab učinak.

OPŠTI MODEL UPRAVLJANJA PROJEKTOM

ŠTA JE UPRAVLJANJE PROJEKTIMA?

UPRAVLJANJE PROJEKTIMA POSTOJI AKO SU ZADOVOLJENI

SLEDEĆI KRITERIJUMI [4]:

- Projekat je organizovana aktivnost,

- Projekat ima ciljeve,

- Postoje odnosi između resursa,

- Donosite odluke.

Upravljanje projektom

Postavljanje cilja

Planiranje

Organizacija

Kontrola

- Rezultat - Vreme - Troškovi

- Određivanje strukture - Izračunavanje vremena - Planiranje resursa - Utvrđivanje budžeta

- Funkcije - Kompletiranje personala - Neophodne instrukcije - Uzajamna povezanost

- Rezultat - Vreme - Troškovi

166

EVO JEDNE DEFINICIJE:

Upravljanje projektima je umeće i nauka usmeravanja i

koordiniranja ljudskih i materijalnih resursa u toku čitavog životnog

ciklusa projekta koristeći moderne tehnike rukovođenja da bi se,

postigli ciljevi u pogledu strukture troškova, kvaliteta i zadovoljstva

učesnika [4] .

ZAŠTO UPRAVLJANJE PROJEKTIMA?

A: Zašto preduzeća, ustanove, institucije izvode projekte?

B: Da bi ostvarile svoje ciljeve [4].

A: Šta ograničava izvođenje projekta?

B: Stvari koje okružuju projekat (Okruženje), način na koji se

izvodi (Tehnologija) i sposobnosti ljudi koji ga izvode.

A: Čime se to upravlja na projektu?

B: Strukturom, kvalitetom, rokovima i troškovima.

A: Kako izgleda proces upravljanja projektima?

B: Čine ga akcije: iniciraj, imenuj rukovodioca projekta,

planiraj, organizuj, izgradi tim, kontroliši, završi i izvuci

pouke.

167

A: Šta je rezultat svega toga ?

B: Glavni ishod je uspešnost projekta.

2. CILJ PROJEKTA

PRIMER KONKRETNIH CILJEVA PROJEKTA

Projekat završiti za 30 meseci. Ukupni troškovi sistema analize,

programiranja i razvoja ne smeju preći, recimo, 2 miliona dinara.

PRIMER PRIORITETA PROJEKTNIH CILJEVA

U slučaju konflikta projektnih ciljeva, prioriteti u odlučivanju

biće sledeći [4]:

1. Kvalitet,

2. Rok, i

3. Troškovi.

PRIMER CILJNOG PROIZVODA PROJEKTA

Računovodstveni sistem treba da primeni najmoderniju, a visoko

rentabilnu tehnologiju.

Treba da bude tako projektovan da se može koristiti na svakoj

pojedinačnoj lokaciji.

3. PLANIRANJE PROJEKTA

PLANIRANJE PROJEKTA: ZAŠTO ?

168

- Usmeravanje svrhe projekta,

- Identifikovanje akcija, rizika i odgovornosti na projektu,

- Usmeravanje tekućih projektnih aktivnosti, i

- Primena projekta za promene.

MREŽNI DIJAGRAM ZA PROJEKAT

GANTOGRAM ZA PROJEKAT

Aktivnost 10 20 30 40 50

A ____

B _____

C _______

D ___

E __________

F __

G _______

H ___

I ___

J ___

G-7 nedelja H-4 nedelja D-6 nedelja

B-7 nedelja E-10 nedelja

F-2 nedelja C-8 nedelja A-5 nedelja I-6 nedelja J-4 nedelja

169

PROJEKTNO / FUNKCIONALNI ODNOS

ZAŠTO PLANIRANJE RESURSA ?

- Šta ako se jedan projekat doda u plan ?

- Koji projekti (ako sme ijedan) će biti odloženi ?

- Da li je nametnut rok realističan ?

- Koji resursi imaju prioritete ?

- Da li su raspoloživi resursi dovoljni ?

- Gde je kritičan put ?

- Da li nam treba pomoć spolja ?

Stan

je

Kada (Rokovi projekta)

ŠTA (Plan projekta)

KOLIKO (Finansijski plan)

(Planiranje i kontrola projekta)

KAKO

KO

STANJE PROJEKTA

Direktor / rukovodilac

Rukovodilac projekta

Funkcionalni rukovodilac

Rukovodilac projekta A

Osoblje

Predstavnik projekta A

KAKO

Rukovodilac radnog paketa

Rukovodilac radnog paketa

170

URADITE VREMENSKU ANALIZU NA

SAMOJ MREŽI I U TABELAMA

AKTIVNOSTI DOGAĐAJI

RP KP RZ KZ ZAZ R K ZAZ

1-2 __ __ __ __ ___ 1 __ __ ___

1-3 __ __ __ __ ___ 2 __ __ ___

1-4 __ __ __ __ ___ 3 __ __ ___

2-5 __ __ __ __ ___ 4 __ __ ___

3-5 __ __ __ __ ___ 5 __ __ ___

4-5 __ __ __ __ ___ 6 __ __ ___

RP – najraniji početak R – najranije dešavanje

događaja

KP – najkasniji početak K – najkasnije dešavanje događaja

RZ – najraniji završetak

KZ – najkasniji završetak

ZAZ – zazor

5 3

2 6

8 4

2

2

3 5 1

171

4. KAKO NAPRAVITI TIM ?

ZAŠTO PRAVIMO TIM ?

- Tim čine pojedinci različitog obrazovanja, potreba, ličnih

ciljeva,

- Kada projekt počne, članovi ne poznaju ciljeve projekta,

- Ukupna timska aktivnost je mnogo veća nego aktivnosti

pojedinih članova, i

- Situacija sa dva šefa otežava pravljenje tima.

KO JE U PROJEKTNOM TIMU ?

- Sa punim, ali i delom radnog vremena,

- Da, tehnički specijalisti,

- Funkcije za podršku (finansijeri i sl.)? i

- Funkcionalni rukovodioci ? To retko funkcioniše.

KADA PRAVIMO TIM ?

- Od početka do kraja projekta.

- Ali, upamtite da imate malo vremena za to.

DOBAR TIM SE NE RAĐA, VEĆ MORA DA SE NAPRAVI.

5. PROCENA I BUDŽETIRANJE TROŠKOVA

172

VRSTE PREDRAČUNA TROŠKOVA

(Organizaciono uputstvo za izradu ponuda)

RED VELIČINE BUDŽETSKI PREDRAČUN

DEFINITIVNI PREDRAČUN

ZAŠTA SLUŽI ? Početna cene

projekta

NA OSNOVU ČEGA ? Istorijski podaci,

faktori, troškovi / kapacitet

TAČNOST ? -25, + 75

DRUGA IMENA ? Preliminarni, konceptualni,

faktorski

ZAŠTA SLUŽI ?

Odobrenje projekta

NA OSNOVU ČEGA ?

Dijagrami toka rada, cenovnici rada i

opreme

TAČNOST ? -10, +25

DRUGA IMENA ?

Kontrolni, projektanski

ZAŠTA SLUŽI ?

Ponude, ugovorne izmene,

dodatni radovi

NA OSNOVU ČEGA ?

Specifikacije, crteži,

drugi podaci

TAČNOST ? -5, +10

DRUGA IMENA ?

Tenderski, paušalni

173

6. KONTROLA PROJEKTA

OSNOVNI PROCES PROJEKTNE KONTROLE: [4]

O – Obuhvat

T - Troškovi

R – Rokovi

K - Kvalitet

POTENCIJAL KONTROLE

IMAJ PROJEKTNI PLAN

IZVODI PROJEKAT

DRŽI SE KONTROLNIH CENTARA

SKUPI PODATKE O UČINKU (O, T, R, K)

OCENI UČINAK (O, T, R, K)

IZVEDI / PREDVIĐAJ

PREDUZMI KOREKTIVNU AKCIJU

Uti

caj

na t

rošk

ove

proj

ekta

Planiranje Proizvodnja Koncept Projektovanje i nabavka

174

CIKLUS PROJEKTNE KONTROLE

ZAŠTO PROJEKTNA KONTROLA ?

- Da se nadzire efikasnost, napredak i troškovi,i

- Da se omogući menadžeru da zadrži projekat u “ruci” tako da može

njime da upravlja.

OKONČANJE PROJEKTA: KADA ?

- Kada više nema razloga da projekat postoji,

- Ali, kada je to kada ?

- Nekoliko faktora mogu biti od pomoći u donošenju takvog

zaključka,

- Navedi neke !

- Recimo:

o Da li je projekat još u saglasju sa ciljevima firme ?

o Da li je projekat još uvek rentabilan ?

o Da li je projekat ostvario svoje ciljeve ?

PLANIRAJ

IZMERI

KORIGUJ URADI

OCENI

175

7. OKONČANJE PROJEKTA

ŠTA JE OKONČANJE PROJEKTA ?

SINONIMI:

- Završetak projekta,

- Likvidacija projekta, i

- Zatvaranje projekta.

OKONČANJE PROJEKTA: KAKO ?

- Planiraj okončanje,

- Okončanje je samo za sebe projekat, i

- Zatvaraj probleme, ne otvaraj ih.

DUŽNOSTI RUKOVODIOCA OKONČANJA PROJEKTA [4]

- Završi posao,

- Obezbedi kompletnu dokumentaciju,

- Napravi konačni obračun,

- Predaj projekat kupcu,

- Preraspodeli resurse,

- Sačuvaj ključnu dokumentaciju,

- Zatvori projektne knjige, i

- Izvuci pouke.

176

8. KRITERIJUMI USPEHA PROJEKTA

PROJEKAT:

- Rok,

- Troškovi, i

- Kvalitet.

KUPAC:

- Upotreba,

- Zadovoljstvo, i

- Doprinos.

ŠTA SADRŽI DOBAR PROJEKTNI IZVEŠTAJ ?

- Stanje

o Planirano, i

o Stvarno,

- Problemske oblasti,

- Trend, i

- Korektivne akcije.

177

9. MODEL PROCESA UPRAVLJANJA PROJEKTOM Jedan mogući model procesa upravljanja projektom dat je na sledećoj

slici.

Koncept upravljanja projektima obično obuhvata sledeće faze:

1. Određivanje ciljeva upravljanja projektima,

2. Definisanje organizacije za upravljanje projektom,

3. Definisanje strukture projekta,

4. Definisanje sistema planiranja i praćenja projekta,

5. Planiranje vremena realizacije projekta,

6. Planiranje i nivelisanje resursa za realizaciju projekta,

7. Planiranje troškova realizacije projekta,

8. Praćenje i kontrola vremena i realizacije projekta,

9. Planiranje i kontrola utrošenih resursa,

10. Planiranje i kontrola troškova realizacije projekta,

11. Izveštavanje o toku realizacije projekta,

SVRHA PROJEKTA

Ograničenja

Ciljevi projekta

- Okruženje - Tehnologija

- Ljudi

Uspešnost projekta

Obuhvat Kvalitet

Troškovi Rokovi

Situacija Proizvodi

ISHOD

178

12. Izveštavanje o zastojima i definisanje mera,

13. Aktualizacija planova,

14. Sumiranje rezultata i zatvaranje projekta.

10. SADRŽAJ PROJEKTA ( KNJIGA PROJEKTA )

- Rezime projekta

- Ciljevi

- Obuhvat

- WBS

- Organizacija

- Termin plan

- Budžet

- Resursi

- Kvalitet

- Kontrola

- Okončanje

- Drugo ( finansije, kadrovi, obuka, projektovanje, proizvodnja i

održavanje, nabavka i prodaja, integracija, izgradnja tima i

rezervni plan )

11. RUKOVODILAC PROJEKTA

Rukovodilac projekta treba da ima [4]:

- organizatorske sposobnosti,

- visoke moralne kvalitete,

- poznavanje i primenu psihologije,

- sposobnost da neguje timski rad u uslovima koji su dosta specifični,

- sposobnost da izabere istraživače,

- sposobnost da ljudima odaje priznanja za rezultate,

179

- sposobnost da rukovodi nenametljivo, više vredi sugestija nego

naredba, i

- humanost: da ohrabri, da razume drugoga, da zaštiti od nepravde,

da bude pravičan, da poznaje ljude i u privatnom životu, da

saradnike tretira kao ortake u zajedničkom poslu i drugo.

KADA IMENOVATI RUKOVODIOCA PROJEKTA?

Koncept Planiranje Izvođenje Okončanje

Prethodna slika upućuje na zaključak da se vrlo često prave greške

prilikom izbora vremenskog trenutka kada treba imenovati rukovodioca

(direktora) projekta.

Predlog: Imenovati rukovodioca

projekta

Rukovodilac projekta se obično imenuje

ovde

180

12. ŽIVOTNI CIKLUS PROJEKTA

Životni ciklus projekta se definiše, u vremenskom smislu, kao kontinualni proces ukupne realizacije projekta, koju čine sledeće faze:

- identifikacija projekta, - priprema projekta, - procena projekta, i - nadzor realizacije projekta.

Pored ovoga, postoje i druge podele životnog ciklusa projekta, kao što su:

- planiranje, - projektovanje, - realizacija, - praćenje, i - kontrola.

181

4.0. UČENJE O ISTINAMA I POGREŠKAMA

4.1. PROBLEM ISTINE

Aristotelova istina je unesena u objektivnu stvarnost i u

saznanje. Istina je sud kojim se traži da postojeće postoji ili da

nepostojeće ne postoji.

Prema racionalističkim i empirijskim teorijama razvijene su dve

suprotne teorije o saznanju istine:

- racionalizam ( do saznanja se dolazi jedino razumom, dok nas

čula vode zabludama i prividnom saznanju ), i

- empirizam ( izvor saznanja istine je čulnost ).

Objektivističko – apsolutističke teorije tretiraju shvatanje kao

nešto idealno, nezavisno od materijalne stvarnosti i kao apsolutno.

Samo ako je istina nezavisna od realnog i promenljivog bića, tj. ako je

ona idealna, može biti i apsolutna, večna i nepromenljiva. Ovde se

postavlja pitanje gde je osnova istine – u predmetu i saznanju koje je

adekvatno predmetu ili zakonima čiste svesti.

Po pragmatističkoj teoriji ( Teorija Džemsa ), teorija istine,

ograničava se na neodređen iskaz da ideje treba “da se slažu sa

stvarnošću” ili da “odgovaraju stvarnosti”.

Nasuprot ovome, pragmatizam se pita: šta to može da znači

“slaganje”? Odnosno, “istina nije ništa drugo do korisno u oblastima

mišljenja”, ili “istinite ideje su one ideje koje možemo da

asimilujemo, koje možemo da učinimo vrednim … koje možemo da

182

verifikujemo. Pogrešne su one ideje kod kojih to ne možemo da

učinimo”.

Prema tome, istina se sastoji u verifikovanoj i valjanoj ideji koja

se takvom pokazuje u praktičnoj delatnosti, ili, istina je ideja koja se

isplati ili, “istina nije sama stvarnost, nego samo naše vrednovanje u

odnosu na stvarnost”.

Ovde treba reći da praksu uvek treba uzimati kao izvor i

kriterijum istinitog saznanja, jer ona ima ne samo dostojanstvo

sveopštosti nego i neposredne stvarnosti. Praksa je direktna veza

čoveka s objektivnom stvarnošću, jer takva delatnost i jeste deo

objektivne stvarnosti. Praksa je provera, kriterijum objektivnosti

saznanja, to je delatnost kojom se istražuje, proverava objektivna

istinitost neke predstave, pojma, suda, zaključka, hipoteze ili teorije.

U okviru svake nauke, kao i saznanja uopšte, mogu se razlikovati

stavovi opšte istinitosti, stavovi posebno istiniti i individualno istiniti

stavovi. Opšti stavovi važe uopšte za jednu predmetnu oblast, dok

posebni stavovi važe za posebne oblasti ili klase predmeta.

4.2. PROBLEM POGREŠAKA

Pored učenja o istini, treba objasniti i učenje o pogreškama ( ili

greškama) i zabludama u mišljenju, pri čemu se pod pogreškom može

smatrati svaki saznajni promašaj predmeta koji valja saznati. Pogreška

se sastoji u netačnom mišljenju o nekom predmetu, dok zabluda

predstavlja usvajanje ili usvojenost netačnih, pogrešnih shvatanja

uopšte.

183

Pogreške i zablude nisu čisto individualne, nego su i izraz

izvesnog opšteg stepena neznanja ili pogrešnosti mišljenja ljudi

određene epohe, određenog društva, određenog stepena razvitka

znanja eksperimentalne tehnike itd..

Osnovne opšte pogreške u mišljenju jesu takve pogreške koje se

javljaju kod svih oblika mišljenja, kod pojma, suda i zaključaka i koje

čine osnovu svih posebnih pogrešaka.

Velikom broju pojmova nedostaje javnost ili razgovetnost, mnogi

stavovi i zaključivanja nisu potpuno i jasno određeni.

Svaka pogreška u mišljenju pogreška je u shvatanju odredba

predmeta mišljenja u tom smislu što se predmetu pridaju druge ili

drugačije odredbe, osobine, odnosi itd., koje njemu ne odgovaraju.

Jednostranost je jedna od osnovnih i najopštijih pogrešaka u

mišljenju. Ona se sastoji u tome što se predmet shvata s jedne strane,

dakle, delimično nepotpuno.

Pogreška subjektivizma sastoji se u pretežnom ili u isključivom

oslanjanju mišljenja na subjektivnu praksu i subjektivne ideje,

pojmove, stavove i zaključke. Subjektivizam je logička pogreška

ograničavanja saznanja na subjektivne aspekte stvari [3,4].

Pogreška objektivizma sastoji se u preteranoj i isključivoj

usmerenosti mišljenja pojedinim empirijskim činjenicama. Pogreška

objektivizma suprotna je pogreški subjektivizma utoliko što aktivnu

184

subjektivnu stranu mišljenja svodi na minimum time što u saznanju

gleda prostu pasivnu kontenilaciju empirijskih fakata.

Kako se svako dokazivanje sastoji iz tri osnovna dela, odnosno

procesa, tj. od razloga ili argumenta, argumentacije ili logičkog

procesa dokazivanja, odnosno opovrgavanja, izvesne postavke kao teze

ili antiteze, to postoje tri osnovne vrste pogrešaka u dokazivanju –

opovrgavanju:

- pogreška razloga ( javljaju se uvek i onda kada je neki od

argumenata nedovoljno precizan ),

- pogreška argumentacije, i

- pogreška teze.

Pogreška jednostavnog razloga javlja se u dokazivanju –

opovrgavanju onda ako jedan od razloga ( argumenata, premisa )

predstavlja jednostranu istinu.

Pogreška slabog razloga sastoji se u više ili manje slabom

organizovanju zaključaka – dokaza, tj. u navođenju takvih razloga za

neku postavku koji je nedovoljno dokazuje. U suštini, ovo je uvek

slučaj kada je veza između razloga i zaključaka nebitna, slučajna ili

površna [4].

Pogreške iz osnove pogrešnih razloga mogu biti:

- sigurnosni stavovi,

- stavovi koji protivreče opštim istinama o objektivnoj

predmetnoj određenosti, i

- stavovi inkompatibilni sa pojedinim činjenicama.

185

Pogreška argumentacije se sastoji u pogrešnom izvođenju

zaključaka, pri čemu sami argumenti ili razlozi, odnosno premise, mogu

biti tačni. Pogrešne argumentacije sastoje se u pogrešnom shvatanju

veza i odnosa između razloga – premisa ili argumenata, a u krajnjoj

osnovi, između veza i odnosa predmeta zaključaka ili dokaza [26].

Pogreška izmene ili zamene teze sastoji se u tome što se

dokazuje druga ili bar drugačija teza od one koju treba dokazati.

Pritom, druga teza može, ali ne mora uvek, biti i potpuno tačno

dokazana, tj. izvedena na osnovu tačnih razloga i tačnom

argumentacijom.

Pogreške u zaključivanju – dokazivanju su različite, ali se često u

jednom istom dokazu nalazi više pogrešaka, na primer, pogreška

razloga, pogreška argumentacije i pogreška izmene teze. Suština

argumentacije sastoji se u shvatanju veze između stavova – teze.

Suština pogrešnosti zaključivanja – dokazivanja ili argumentacije sastoji

se u tome što stav teze ne proizilazi iz stavova premisa, odnosno

razloga. Izraz: “nema veze”, “ne proizilazi” i slično karakterišu suštinu

logičkih pogrešaka samog zaključivanja ili argumentacije.

Suština pogreške zamene teze sastoji se u tome što misaoni

proces zaključivanja – dokazivanja promašuje ( ne pogađa ) zadati

predmet mišljenja, nego shvata neki drugi, obično blizak i srodan

predmet. Pogreška zamene teze može se izraziti stavovima: “dokazano

je drugo”, “promašio, pogodio drugo” i “nije utvrđeno to, nego drugo”

i slično.

186

Pogreške u opovrgavanju ustvari su pogreške u dokazivanju

suprotnih teza [3,4].

S obzirom da se često postavljaju pitanja: Zašto su mišljenja

pogrešaka i u čemu je suština pogrešnosti mišljenja?, može se uočiti uz

pomoć slike 4.1.

Slika 4.1. Suština pogrešnosti mišljenja

Suština pogrešnosti mišljenja sastoji se u delimičnom ili

potpunom promašaju predmeta usled zamišljanja predmeta onakvim

kakav on objektivno nije [4].

Najčešći izvori grešaka, koje se pojavljuju u primeni naučnih

metoda su:

- nedovoljno znanje o objektu istraživanja,

- zablude ili predrasude,

S U Š T I N A P O G R E Š N O S T I M I Š LJ E NJ A

1. Pogrešnost ne postoji u samom predmetu kao delu objektivne stvarnosti u kojoj je sve određeno onako kako postoji ili kako se dešava.

2. Pogrešnost se ne sastoji ni u svim formama mišljenja

3. Nasuprot istinitosti mišljenja koje se sastoji u adekvatnom shvatanju predmeta, pogrešnost mišljenja se sastoji u neadekvatnim shvatanjima predmeta mišljenja, njegovih odredaba i odnosa.

187

- neadekvatna primena naučne metode može da bude rezultat

subjektivizma ili zloupotrebe naučne metode, i

- logičke greške (greške uprošćavanja, greška jednostranosti,

greška neodređenosti ili određenosti, greška formalizma i

dr.).

188

5. 0. STUDIJA INFORMACIJA I KOMUNIKACIJA

5.1. RASPOLOŽIVE INFORMACIJE

U traganju za idejama najvažnije mesto zauzima studija

raspoloživih informacija.

Uvek se pretpostavlja da istraživač raspolaže dovoljnim brojem

tačno određenih informacija [20].

Ukoliko se radi o novoj oblasti istraživanja može se pristupiti po

sledećem rasporedu informisanja:

- proučavanje savremenih enciklopedija,

- proučavanje jednog osnovnog dela u vezi problema

istraživanja,

- proučavanje biografije naznačene u predhodnom delu,

- proučavanje vodećih naučno – stručnih časopisa,

- konsultovanje raznih članaka navedenih u literaturi iz

predhodne faze informisanja, i

- kontaktiranje sa istraživačima i proizvođačima opreme i

instrumentacije.

Sve informacije mogu se odlagati po:

- autorima,

- predmetima, i

- nazivima.

Treba koristiti bibliotečku građu koju biblioteke skupljaju,

sređuju, obrađuju i čuvaju. Pri tome, treba koristiti, biblioteke

189

visokoškolskih ustanova, specijalizovane biblioteke, nespecijalizovane

biblioteke, narodne biblioteke i druge.

5.2. KOMUNIKACIJE

Komuniciranje kao proces svrsishodnog i razumljivog prenosa

ideja, misli i osećanja, treba svakodnevno koristiti za dobijanje

potrebnih informacija u istraživanju. Često se misli da je komunikacija

jednostavan proces koji se prirodno javlja kod ljudi. Međutim,

komunikacija je izuzetno suptilna i iznenađujuće složena aktivnost.

Testovi govore da prosečna osoba zadržava samo polovinu onoga

što čuje, a kroz 48 sati, ta cifra pada na 25%.

Za savremenog istraživača, čoveka koji po prirodi posla mora da

radi sa ljudima, sposobnost komuniciranja je od velikog značaja i

predstavlja veštinu koju istraživač mora da poseduje [30].

Proces prenosa poruke počinje formulacijom ideje. Taj korak se

naziva zamisao. Osoba koja želi da komunicira, mora da pošalje ili

prenese tu ideju.

Medij za komunikacije je tehničko sredstvo putem kojeg poruka

stiže do primaoca.

Prenos je čin kojim se poruka predaje primaocu putem izabranog

medijuma.

190

Na svakom koraku, proces komuniciranja je podložan ljudskoj

greški. Greška ili propust u razmišljanju mogu dovesti do nejasne ili

pogrešne komunikacije. Nejasnoće se često javljaju zbog korišćenje

fraza u razgovoru, ili zbog preterane rečitosti ( dugačkih objašnjenja i

sl.).

Kritična oblast u lancu sporazumevanja je medijum. Pogrešno

izabran medijum može da dovede do ometanja komunikacije. Osim

toga, okruženje u kome se odvija komunikacija može da izazove

prepreke.

Istraživač treba da bude objektivan slušalac. Često je

sporazumevanje otežano zbog predrasuda [4]. Svi traže podatke koji se

uklapaju u njihov lični, ranije definisani okvir razmišljanja.

Jedna od metoda donošenja odluka jeste pristup preko

racionalnog modela. Ovaj model odlučivanja jeste proces korak po

korak, koji kreće definisanjem problema, zatim vrši identifikaciju

ograničavajućih, odnosno kritičnih faktora, razvija alternative i pažljivo

analizira verovatni ishod svake alternative, pre nego što se donese

odluka o tome koji je izbor najbolji. Odluka se zatim primenjuje i

rezultati se pažljivo procenjuje ( The Business of Management, SGI,

USA,1995 ).

U jednom preduzeću važno je shvatiti vrstu informacija koje

prolaze kroz komunikacione kanale. Ove informacije mogu se svrstati u

tri kategorije:

- funkcionalne informacije ( obuhvataju radne i političke

procedure, ciljeve, direktive, delegiranje određenih zadataka

191

i bilo koje druge podatke koji su neophodni za funkcionisanje

preduzeća );

- formalna komunikacija ( kreće se vertikalno putem formalnih

kanala preduzeća ); i

- koordinacione informacije ( informacije koje se prosleđuju

između pojedinačnih funkcionalnih delova ( sektora ) unutar

preduzeća ).

Poseban oblik komunikacija u preduzeću su informacije statusa.

One obuhvataju svu komunikaciju koja se odnosi na stavove, status i

uvažavanje radnika, priznanje za dobro obavljen posao kao i javni i

unutrašnji imidž preduzeća.

192

6.0. ISTRAŽIVANJE I TEHNIČKI RAZVOJ

6.1. FAZE RAZVOJA

Tehnički razvoj kao sistematsko stvaranje i usavršavanje

proizvodnog procesa ima za cilj da stvori nove funkcije kao nove

materijalne sisteme [4].

To je kreativan rad čiji je zadatak da preko neophodne

dokumentacije definiše proizvod ili proces, čije su osnovne faze:

- koncipiranje ( predhodna obrada problema ),

- projektovanje ( izbor načina rada, globalni ili potpuni uvid u

tehničko ostvarenje ), i

- konstruisanje ( razrada tehničke dokumentacije i utvrđivanje

principa rada i oblika ).

U tehničkim naukama pored istraživačkih problema pojavljuju se

i problemi specijalnog tipa: to su problemi razvoja [20].

U zavisnosti od problema koji su sadržani u razvoju kao i kod

vremenskog sleda pojedinačnih faza razvoja, razlikujemo:

- konstruktivni razvoj ( određivanje ulaznih i izlaznih veličina za

novo tehničko ostvarenje; pretvaranje ukupnog tehničkog

procesa u pojedine funkcije; ostvarenje principa funkcionisanja

koje treba da ispune parcijalne funkcije; izrada potrebne

dokumentacije za tehničku pripremu proizvodnje ); i

- tehnološki razvoj ( sistematizacija i unifikacija podsistema

prema vrstama i sličnosti u redosledu obrade i montaže;

optimizacija potrebnih obradnih mašina; optimalno uključivanje

193

radne snage; optimalna povezanost u sistemu čovek – mašina u

proizvodnom procesu ).

Tok stvaralačkog rada u realizaciji novog tehničkog ostvarenja

može se dati po fazama:

1. predhodne studije ( osnovni princip kada određujemo suštinu

zadatka za sva moguća rešenja );

2. kombinacija elemenata ( radni princip kada kombinujemo

moguće elemente prema postavljenom cilju );

3. kritika grešaka ( određujemo nedostatke svakog rešenja –

poboljšani radni princip );

4. upoređivanje vrednosti ( dobijamo optimalni radni princip sa

najmanjim brojem nedostataka ); i

5. formiranje dokumentacije za fizičku realizaciju.

Rezultati određenog istraživanja su najčešće konačni samo u

onoj meri u kojoj su diktirani ograničavajući faktori kao što su: vreme,

kadrovi i finansijska sredstva. Istraživanju nema kraja, ono se širi po

obimu po horizontali i vertikali do beskonačnosti.

Pri određivanju novog tehničkog ostvarenja treba uzeti u obzir

sledeće faktore:

- tehnički parametri (pouzdanost, stepen iskorišćenja,

gabaritne dimenzije, vek trajanja i drugo );

- ekonomska efektivnost ( minimalni troškovi eksploatacije i

održavanja; minimalni troškovi materijala, energije i radne

snage, obezbeđenje boljeg tržišnog položaja u zemlji i

inostranstvu i drugo);

- socijalni efekti (razvoj novih potreba; razvoj novih životnih

navika i drugo).

194

Pouzdanost tehničkog ostvarenja ( recimo mašina i postrojenja )

je verovatnoća da će mašina uspešno vršiti funkciju kriterijuma

(uspešno funkcionisati) u projektovanom vremenu i projektovanim

uslovima okoline ( Adamović,Ž.,Tehnologija održavanja, Tehnički

fakultet “Mihajlo Pupin”, Zrenjanin, 2003. )

6.2. INTEGRACIJA

Horizontalna integracija podrazumeva situaciju u kojoj se

preduzeće razvija tako što proširuje proizvodnju svojih proizvoda.

Vertikalna integracija podrazumeva razvoj preduzeća bilo dalje

u pravcu maloprodaje i dodatnih proizvodnih procesa, ili unatrag, u

pravcu vlasništva i proizvodnje sirovina.

Lateralna integracija odnosi se na razvoj u pravcu različitih

proizvoda koji mogu imati zajedničku tehničku bazu ili koristi postojeće

merkentiške olakšice.

6.3. KADROVI – INTELEKTUALNI KAPITAL

Uspešno preduzeće koje ima strategiju razvoja, mora da ima

kompetentne ljude na pravim mestima. Stara izreka među

rukovodiocima glasi da će dobri ljudi uvek nadomestiti loše planove, ali

da ni najbolji planovi ne mogu da reše problem loših radnika.

Kadrovska politika je toliko složen i precizan proces kao i ostale

funkcije upravljanja. Zato je UPRAVLJANJE ZNANJEM u preduzeću, danas,

195

jedan od ključnih zadataka za uspeh preduzeća (knjiga “UPRAVLJANJE

ZNANJEM”, autor Prof. dr. Živoslav Adamović, Zrenjanin, 2003.)

Važna komponenta upravljanja ljudskim resursima je trening

(obuka). To je neprekidan proces učenja, u kome se jedan naspram

drugog nalaze rukovodilac i radnik.

Iskustva pokazuju, da ne postoji jedinstven način da se ljudi

motivišu, već različite ljude pokreću različite stvari, s obzirom da

svako ima svoj stil razmišljanja i obavljanja poslova.

Svaki rukovodilac treba da stvara radno okruženje koje pogoduje

motivaciji radnika. Ovo okruženje, odnosno “organizaciona klima” ima

značajan uticaj na stav radnika. Ono utiče na njihovu spremnost da

prihvate pravila i propise i na izazov koji nalaze na svom poslu.

Naučnici smatraju da ljudske prirode mogu da se svrstaju u dve

kategorije :

- teorija X ( ljudi su u osnovi lenji, neodgovorni i treba ih

neprekidno nadzirati ),

- teorija Y ( ljudi su prevashodno marljivi, žele da se razvijaju

i da to čine ako im se pruži prilika ).

Motivacija nije nešto što se može obezbediti prostim “njihanjem

šargarepe ispred nosa”. Ona obuhvata mnoge različite faktore koji se

menjaju od jednog preduzeća do drugog.

196

6.4. KOMUNIKACIONI SISTEMI U PROCESU ODLUČIVANJA

Komunikacioni sistem ili proces je osnova uspešnog ostvarivanja

planiranja, organizovanja, koordiniranja, kontrole, odlučivanja i ostalih

menadžment aktivnosti i neposredne realizacije svih izvršnih,

operativnih poslova i zadataka. To je proces, pomoću koga ljudi

nastoje da prošire uticaj i uvid u značenje izvesnih pojava, problema i

sl., putem prenosa poruka, odnosno razmene informacija na relacijama

međusobnog sporazumevanja unutar preduzeća i sa okruženjem.

Komunikacije predstavljaju i mehanizam, kojim se ostvaruje

egzistencija i razvoj veza i odnosa među ljudima i činilac, koji

uslovljava postojanje i dinamiku funkcionisanja organizacije

preduzeća, čineći ga tako živim organizmom. Sa aspekta

menadžmenta, gotovo svaki posao koji obavljaju menadžeri svrstava se

u grupaciju poslova komuniciranja, neposredno ili elektronskim

komunikacionim sredstvima sa podređenim, nadređenim, kupcima,

dobavljačima i ostalim, a kada to ne rade, oni se pripremaju za

komuniciranje ( pripremaju izveštaje, informacije, poslovna pisma i

sl.).

U savremenim uslovima privređivanja, kada su prilike u

okruženju izrazito promenljive, nestabilne i iz koga se dobijaju u malim

vremenskim periodima promenljivi signali, komuniciranje i pored

korišćenja savremenih informacionih i komunikacionih tehnologija je

složen posao. Komuniciranje može biti vertikalno, horizontalno i

pobočno ili lateralno.

197

Vertikalno komuniciranje se obavlja duž kanala tokova

informacija odozgo-naniže, odnosno od menadžerskog vrha, preko nižih

menadžerskih nivoa do neposrednih izvršilaca poslova i komunikacije

odozdo-naviše u obrnutom smeru. Komunikacije odozgo-nadole odnose

se na davanje instrukcija, informisanja, uspostavljanja kontrole i ocene

podređenih, a nagore, odnosi se na davanje informacija i izveštaja

višim nivoima menadžmenta o aktivnostima na nižim nivoima.

Horizontalno komuniciranje se ostvaruje po širini poslovnih

funkcija preduzeća, omogućavajući tako uspešnu međusobnu,

funkcionalnu saradnju u ostvarivanju svih aktivnosti od značaja za

sopstveno i funkcionisanje preduzeća kao celovitog sistema.

Pobočna komunikacija se ostvaruje kanalima poslovnih tokova,

koja postoji između članova radnih grupa, celina radnih grupa, linija i

dr. Ovom vrstom komunikacije ostvaruje se neposredno otvaranje

kanala komunikacije i bržeg rešavanja problema, putem uspostavljanja

kolegijalnih, neformalnih odnosa, pri čemu se izbegava sporost u

procesu neposrednog komuniciranja sa nadređenima, višim

menadžment nivoima.

Formalne komunikacije se karakterišu ostvarivanjem

neposrednog odnosa između pošiljaoca i primaoca informacija ili

poruka. Formalno komuniciranje se izražava kao verbalno i neverbalno.

Verbalno komuniciranje se izražava u usmenoj ili pisanoj formi između

pojedinaca i grupa, neposredno lice u lice, u oba smera i određenom

brzinom. Dok neverbalno komuniciranje je forma prenosa informacija

ili poruka bez korišćenja reči, odnosno pomoću stavova, držanja,

pokreta, izraza emocija pokretom ruku, tela, lica, očiju, usana, tona

198

glasa i sl. ili prenosa poruka kombinacijom verbalne ili neverbalne

forme. Konačno, formalne komunikacije se odvijaju nekim propisanim

kanalima između predodređenih subjekata u organizaciji preduzeća i

eksterno.

U svakoj organizaciji preduzeća, postoje i neformalni oblici

komunikacije, kao izraz stanja, pogodnog za uspostavljanje takvih

oblika. Isto se uspostavlja onda, kada je neadekvatno formalno

komuniciranje. Ova vrsta komunikacije je u najvećem delu pozitivna i

efikasna.

Komuniciranje se ostvaruje unutar preduzeća putem

uspostavljenog komunikacionog sistema, višesmernih informacionih

tokova po osnovu neophodnih veza i nosilaca informacija i podataka,

kojima se određuje efektivan rad i kontrola njegovih procesa, ili

komuniciranje između učesnika u procesima rada, delovima

organizacione strukture ili podsistema preduzeća, strukture

menadžmenta preduzeća kao celine sa eksternim okruženjem.

Procesom komuniciranja se zajedno sa sredstvima za njegovu

podršku povezuju pojedinci u organizaciji preduzeća kao radnom

sistemu u kome se odvijaju određeni tokovi rada. Odnosno, sistem u

kome su ljudi ( sa svojim idejama, znanjima, veštinama i radom),

organizacija i sredstva rada povezani tako da obezbeđuju povećanje

radne sposobnosti, efekte rada, zadovoljstva u radu i ukupnog kvaliteta

rada i poslovanja preduzeća. Model sistema ili procesa komunikacije

obuhvata nekoliko osnovnih elemenata, a to su ( slika 6.1. ):

- pošiljalac informacije,

- kanal protoka informacije, i

- primalac informacije.

199

Pošiljalac informacije je zaokupljen idejama o potrebama

preduzeća za komuniciranjem, i u tom smislu se, isti kreativno

angažuje na pretvaranju određenih simboličnih oblika ( reči, slike,

brojeve, signale i sl. ) u informacije, procesom kodiranja ili oblikovanja

poruke od skupa simbola za prenošenje mišljenja pošiljaoca primaocu.

Kanal protoka informacija, obuhvata medije za prenošenje

poruka, preko zvučnih talasa, radiotalasa, televizijskih slika, pisama i

dr.

Primalac informacije, putem procesa dekodiranja pretvara

poruke u prihvatljive i razumljive informacije, odnosno ideje

pošiljaoca. Ovo, uz predpostavku da komunikacioni sistem nije

podložan poremećajima ili smetnjama. Međutim, kao reakcija na ceo

proces komuniciranja, nastaje proces regulacije poremećaja ili

povratna sprega, kao veza između poslednjeg postupka predhodnog i

prvog postupka narednog procesa komunikacije.

200

Slika 6.1. Sistem komunikacija-prenosa informacija

Komunikacije imaju posebnu ulogu i značaj u ostvarivanju

procesa odlučivanja, menadžmenta i ostalih procesa u preduzeću.

Oblici i načini komunicaranja mogu biti raznovrsni ali oni koji su od

značaja za ostvarivanja procesa odlučivanja mogu se klasifikovati kao

situaciono, motivaciono i instruktivno komunicaranje, a što zavisi od

cilja koji se želi postići i sprovođenjem konkretnih odluka ( Stanković,

S., “Prilog istraživanju mesta i uloge procesa odlučivanja”, magistarski

rad, FON, Beograd,2001.).

Situaciono komuniciranje je usmereno na informisanje o stanju i

problemima u funkcionisanju preduzeća, koji mogu biti predmet

procesa odlučivanja, motivaciono komuniciranje ima ulogu podsticanja

zaposlenih u preduzimanju svih napora za postizanje određenih ciljeva

i instruktivno komuniciranje je usmereno na ostvarivanje uloge

201

ukazivanja na puteve, metode i mogućnosti realizacije zadataka u

postizanju ciljeva.

Kako su komunikacije usmerene na prenos potrebnih informacija

za donošenje izvesnih odluka, te se njome trebaju obuhvatiti samo one

informacije koje su od značaja za rasvetljavanje konkretnih problema

odlučivanja. Pored izbora adekvatnih informacija neophodno je

definisati i sve njihove važnije tokove, metode prenošenja i

prikazivanja samih informacija. Osnovnu ulogu u organizaciji

informaciono-komunikacionih veza i tokova igra čovek. Ovo zbog toga,

što se uvek mora imati na umu, da se značenje poruka formira tek u

svesti njihovih primaoca, a ono je u zavisnosti od njegovih socioloških,

psiholoških, jezičkih i drugih osobina manifestovanih u procesu

komuniciranja. To, dakle, znači da pošiljalac poruke nikada nije

siguran da će je primalac ispravno i potpuno razumeti i u tom smislu će

kvalitet uspostavljenog komunikacionog sistema u mnogome

obezbeđivati sigurniju ili lošiju komunikaciju. Nesigurnost pošiljaoca

poruke u njeno ispravno ili potpuno razumevanje od strane primaoca

postavlja se kao snažan zahtev i potreba za uspostavljanjem

adekvatnog kvaliteta informaciono-komunikacionog sistema, koji će

moći sa sigurnošću da obezbedi nesmetani protok informacija na

relaciji pošiljalac - kanal protoka –primalac.

Komunikacioni sistem karakteriše mnoštvo, višesmernost i brzina

informacija koje se prenose različitim komunikacionim kanalima. Na

uspešnost funkcije utiču brojni subjekti komunikacije, komunikaciona

sredstva i klima u preduzeću. Razvoj sistema ( procesa ) komuniciranja

podrazumeva dalji razvoj komunikacione tehnologije u smislu

iznalaženja, dostavljanja, izbora i uskladištavanja informacija.

202

Računarska i kompjuterska tehnologija, koja će koristiti moćna

integralna kola i novu kompjutersku arhitekturu, moći će sa uspehom

da obavlja paralelnu obradu podataka i ubrzavanje interakcija na

relaciji čovek-mašina u prepoznavanju govora i sintezi podataka. Ovo

se odnosi i na dalju lakšu upotrebu kompjutera i primenu najnovijih

programa ( software ) u kojima će se koristiti mnogi principi i rezultati

veštačke inteligencije za izradu mislećih kompjutera, odnosno itd.

203

8.0. STRUKTURA ZAVRŠNIH RADOVA -FINALIZACIJA

ISTRAŽIVANJA I STVARALAŠTVA

8.1. STRUKTURA RADA

NASLOV RADA ( da tačno izrazi sadržaj rada, njegove rezultate i

zaključke ). Treba da bude što kraći i da jasno odslikava suštinu

predmeta istraživanja. On ne treba da skriva suštinu istraživanja. To je

potvrđena ili modifikovana radna formulacija postavljenog pitanja za

proučavanje. Izborom teme istraživanja označava se osnovna ili glavna

zamisao predmeta istraživanja. Ono što je adresa za pismo, to za rad ili

delo treba da bude njegov naslov. Tema mora biti važna sa teorijskog

ili praktičnog aspekta.

PREDGOVOR ( To je fragmenat uvoda. ) On se piše ako nema

uvoda. Retki su slučajevi kada se daju Predgovor i Uvod.

1. UVOD ( objasniti temu, cilj i nameru rada ). To je prvi strukturni

deo rada proizašlog iz istraživanja i stvaralaštva.

2. ISTORIJSKI PREGLED ( pregled razvoja naučne oblasti kojoj

istraživanje pripada, geneza sopstvene ideje o istraživanju )

STRUKTURA • specijalističkog rada • magistarske teze • doktorske disertacije

204

3. METODOLOŠKI KONCEPT RADA

3.1. Problem istraživanja ( definicija značaja problematike

koja se istražuje, presek osnovnih teorija i rezultata,

hipotetički stavovi o problemu koji se istražuje );

3.2. Predmet istraživanja ( analiza teorijskih saznanja,

izdvajanje činjenica/saznanja, operacionalno određivanje

predmeta: vremensko, prostorno, disciplinovano; predmetom

se definiše šta će biti istraživano );

3.3. Cilj istraživanja ( društveni cilj, naučni cilj, naučno

opisivanje, klasifikacija i tipologizacija, otkriće, objašnjenje,

naučno predviđanje);

3.4. Hipoteze u istraživanju - generalna hipoteza, posebne

hipoteze, pojedinačne hipoteze ( da bude proverljiva, da je

saznajno vredna, da je jasno formulisana, da je zasnovana na

teoriji, empirijski da je praktično proverljiva );

3.5. Način istraživanja ( naučni dokument: opšti filozofski

metod, opšte naučne metode, opšte metode posebnih nauka;

operativno tehnički dokument: postupak prikupljanja

podataka, postupak obrade podataka, način istraživanja o

rezultatima );

205

3.6. Naučna i društvena opravdanost istraživanja.

4. TEORIJSKA ISTRAŽIVANJA (modeli, softver, sve ono što

doprinosi obogaćivanju teorijskog saznajnog fonda nauke). Ovde

se prezentiraju bitne postavke rada.

5. EMPIRIJSKA ISTRAŽIVANJA ( akciona ili operaciona istraživanja,

eksperimentalna istraživanja, eksploataciona istraživanja,

verifikaciona istraživanja, integralna istraživanja, heuristička

istraživanja ( koja otkrivaju ), mešovita istraživanja i dr. ). Ovaj

deo može da se odnosi na sam postupak realizacije istraživanja,

odnosno terensko istraživanje.

6. PREZENTOVANJE REZULTATA ISTRAŽIVANJA ( verbalno,

numerički, grafički i kombinovano ). Ovaj deo se ogleda u

izlaganju naučnih zaključaka, načina kako je do istih došlo, kao i

o predlogu potrebnih mera za primenu pojedinih rezultata. Ne

preporučuje se da zaključci budu “zakucani” brojevima. Možda

je najbolje da se formulišu u okviru posebnih stavova teksta.

7. REZIMEI ( najvažniji rezultati, podaci prvorazrednog značaja ).

Ovaj deo se može uraditi za svako poglavlje ponaosob, ali i

zbirno. To je svojevrstan autoreferat sprovedenih istraživanja,

njegovim rezultatima i najbitnijim pokazateljima. Ako rad nije

napisan na nekom od svetskih jezika korisno je da se uporedno ili

na kraju doda skraćeni prevod članka – rezime na jednom od

svetskih jezika.

8. ZAKLJUČAK ( ovaj deo rada proističe iz same suštine rada,

odnosno istraživanja na kome je rad zasnovan ).

206

LITERATURA ( popis literature koja je spominjana ili citirana ili na

bilo koji način korišćena ).

SADRŽAJ ( pregled poglavlja, naslova, podnaslova i pregled fotosa,

tabela, skica, shema, grafikona i drugih ilustracija ).

PRILOZI ( obrasci, instrumenti, grafikoni i slično ).

SKRAĆENICE

Kada se u tekstu ponavlja isti biografski podatak koriste se sledeći

izrazi:

- ibid

......................... (ibidem = u istom delu)

- id

......................... (idem = od istog autora)

- inf

......................... (infa = dalje, niže)

- loc,cit

......................... (loco citato = u citiranom odeljku)

- op.cit

........................ (opere citato = u citiranom delu)

- supra

......................... (supra = gore)

PREPORUKE

Napomene

Napomene treba ograničiti na najmanju meru.

207

Tabele i slike

Tabele i slike treba stavljati što bliže mestu teksta gde su

navedene (brojeve vezivati za poglavlja).

Simboli, skraćenice i jedinice

Simboli i skraćenice matematičkih veličina i operacija, fizikalnih

veličina i konstanti, nazivi jedinica, itd. stavljaju se u skladu sa

važećim standardima ili drugim propisima.

Klasifikaciona oznaka

Svaki članak (ili rad) treba da ima u zaglavlju jednu ili više

potrebnih klasifikacionih oznaka po sistemu Univerzalne

decimalne klasifikacije (UDK).

JEZIK, STIL, CITAT, FUSNOTE

Jezik

Jezik pri pisanju mora biti gramatički i pravopisno ( ortografski )

korektan. Misao treba da bude jasno izložena i dovoljno

obrazložena da bi bila dobro shvaćena.

Stil

Predstavlja način ( formu ) izražavanja misli. On je individualna

karakteristika, ali i forma disciplinovane interpretacije sadržaja.

208

Citat

To je doslovno korišćenje tuđih formulacija. Za pravilno

korišćenje citata treba naglasiti: šta, zašto i kako se citira.

Fusnote

Predstavljaju napomene koje dokumentuju i objašnjavaju

poređenje ili komentar podataka vezanih za sadržaj pitanja koje

istražujemo.

8.2. TEHNOLOGIJA

U vezi izbora teme za istraživanje treba poći od sledećeg:

- tema treba bude podesna za naučnu obradu odnosno

mora biti istraživačkog karaktera, tj da se zasniva na

istraživanju primarnih izvora koje je izvršio dati naučni

radnik ili kolektiv istraživača;

- tema treba da bude umerenog zahvata, što znači ni

previše široka, ni isuviše uska;

- treba nastojati da se izabere što savremenija i

stvarnija tema čija će razrada omogučiti

rasvetljavanje nekog aktuelnog problema koji tišti

modernu teoriju i praksu određene naučne oblasti,

grane ili discipline;

- izbor teme je stvar za afirmisanog naučnika a druga

stvar za početnike u naučnom radu.

Nakon izbora jasno definisane teme, treba se opredeliti za

sledeće faze istraživanja:

- uočavanje problema,

209

- konstatovanje i sređivanje činjenica,

- verifikacija naučnog saznanja i

- konačno predviđanje.

Na nižem nivou apstrakcije, svako konkretno naučno istraživanje

bilo koje vrste odvija se u sledečim koracima [22].

- izbor teme,

- pravljenje globalnog (orijentacionog) ili prethodnog

plana i programa za obradu odabrane teme, što

znači izradu projekata, uz postavljanje radne

hipoteze i izbor metoda istraživanja,

- prikupljanje i proučavanje literature, statistička

građe, istorijskih i drugih dokumenata, uz

odgovarajući raspored i neizbežnih kritičku analizu

celokupnog materijala,

- dokazivanje radne hipoteze (primarnim

literarurnim izvorima, obradom statističke građe,

eksperimentima...), realizacijom prethodnog plana

i programa odnosno projekata korigovanog

određenim izmenama i dopunama,

- tumačenje dobijenih rezultata istraživanja i

izvođenja zaključaka o realizaciji postavljenje

radne hipoteze,

- pisanje i redigovanje konačnog rada,

- objavljivanje rukopisa konačnog rada.

Prikupljanje, proučavanje i sređivanje literalne građe sastoji se

u:

210

- prikupljanje litaralne građe,

- proučavanje literaturnog materijala (kritičko

čitanje literature vođenje beležaka i kopiranje),

- sređivanje prikupljenih činjenica uz princip

jedinstva, princip ravnomernosti ili proporcije,

princip izrazitosti i princip raznovrsnosti.

Prilikom organizacije i rasporeda građe, treba, posebno voditi

računa o nekim momentima od kojih su značajniji sledeći [3,4]:

- Sličnost (slične stvari, ideje i činjenice treba

međusobno povezati, skupiti na jedno mesto);

- Srazmera delova (svakom sastavnom delu rada

treba dati onoliko prostora koliko ga činjenice i

ideje koje on sadrži zaslužuju po svojoj važnosti);

- Logistički sled (između pojedinih elemenata treba

stalno pronalaziti neke logične odnose: vremenske,

uzročne i posledične i dr.).

Prilikom pisanja naučnog dela treba poći od toga da se

uobičajena i najjedostvnija njihova struktura ili kopmozicija sastoji iz:

- uvoda (da čitaoca pripremi, da se uvede u

predvorje određene oblasti nauke),

- razrade (dokazivanje postavljenih hipoteza; to je

stožer dela koji zauzima najviše prostora; redosled

izložene materije je tako sistematično

ukomponavan da održava ne samo formalno-

metodološki pristup nego i suštinsko – sadržinski

karakter i značaj rasvetljenog predmeta

istraživanja),

211

- zaključak (sinteza analatičkog izlaganja

prezentiranog u razradi istraživanja naučnog

problema, da se u njemu na jezgrovit način istaknu

osnovni rezultati ispitivanja).

Redigovanje rada je najznačajnija, ali u isti mah i najteža,

najmučnija etapa u procesu izrade rukopisa, stvaralački akt u pravom

smislu reči, što ni u kom slučaju ne znači da ni druge etape nemaju u

sebi stvaralačkih elemenata. Najznačajniji zadatak revizije jeste da

nemilosrdno odstrani sve ono što je u rukopisu suvišno, što nije u

neposrednoj vezi sa temom, ono što jače neosvetljava predmet, ne

doprinosi opštem utisku, kao što treba iz rukopisa bez milosti izbaciti

sve banalne pojedinosti. Autor ne treba da se plaši da napiše nešto što

će kasnije morati da menja. Pri ovome treba voditi računa da za

valjanost jednog paragrafa postoje tri osnovna uslova:

- jedinstvo (od početka do kraja se razvija osnovna

misao – tema);

- koherentnost (svi radovi paragrafa sačinjavaju

čvrstu logičku i organsku celinu);

- isticanje (pojedinim delovima nekog paragrafa da

će se ono mesto i onoliko prostora koliko je nužno i

podesno da se čitaocu saopšti celokupna misao

paragrafa).

Izvorni naučni članak, kao i bilo koje drugo naučno delo

predstavlja opis originalnih rezultata istraživanja određenog područja

objektivne stvarnosti [3,4].

Izvorni članak može imati sledeću strukturu:

- autor ili autori,

- naslov,

212

- izvod (sažetak, prikaz),

- ključne reči,

- uvod,

- metodika,

- rezultati,

- tumačenje rezultata (diskusija),

- ilustracije,

- zaključak,

- literatura.

Pisanje teksta je najsloženija i najodgovornija faza

naučnoistraživačkog rada, u kojoj naučni radnik ispoljava maštu

umetnika, misaonog filozofa, umeće zanatlije, strpljenje seljaka,

radinost pčele i mrava [22]. Ovo pisanje po pravilu, odvija se u ove

etape:

- pisanje koncepta (prvobitne verzije),

- pisanje konačnog teksta (završne verzije ) ili

čistopisa.

Neke od osobina dobro napisanog rada (dela) su [3,4]:

- ne počinjati izlaganje suviše iz daleka, nego onde

gde je to naučno neophodno;

- ne unositi u rad ništa što nije u neposrednoj vezi sa

temom što rad čini razvodnjenim;

- ne pretrpavati rad beznačajnim pojedinostima;

- ne ponavljati ono što je već na neki način rečeno;

- ne razlagati i objašnjavati opširno stvari koje su

same po sebi dovoljno razumljive (prevelika

opšitnost i razvučenost oduzimaju naučnom radu

jezgrovitost i snagu, slabe njegov opšti utisak).

213

УНИВЕРЗИТЕТ У НОВОМ САДУ

НАЗИВ ФАКУЛТЕТА

УПУТСТВО ЗА ПРИЈАВУ

МАГИСТАРСКЕ ТЕЗЕ

- обавезна садржина -

1. Име и презиме, адреса и број телефона последипломца: 2. Предлог назива теме магистарске тезе: 3. Научна облст, ужа научна облст, дисцилина којој припада тема: 4. Предлог ментора са којим је кандидат сарађивао код избора и образложења теме: име и презиме, звање, ужа научна облст за коју је наставник изабран у звање и датум избора: 5. Образложење теме магистарске тезе: 5.1. Дефинисање и опис предмета (проблема) истраживања. 5.2. Преглед владајућих ставова и схватања у литератури у подручју истраживања са наводом литературе која је консултована: 5.3. Образложење о потребама истраживања:

5.4. Циљ истраживања са нагласком на резултате који се очекују: 5.5. Задаци истраживања: 5.6. Хипотеза: 5.7. План рада: 5.8. Методологија рада (методе истраживања, опис узорка и др.): 5.9. Место експерименталног истраживања: 5.10. Литература и друга грађа која ће се користити: 5.11. Остали релевантни подаци: основне мероде статистичке обраде

података, место и време експерименталне провере резултата истраживања ако је таква провера планирана, веза на шире истраживачке пројекте ако су истраживања у оквиру магистарске тезе њихов део и сл.

214

ПОТПИС ПОСЛЕДИПЛОМЦА НАПОМЕНА: Поред пријаве теме магистарске тезе, последипломац прилаже 1. Диплому о стеченом високом образовању

2. Уверење о положеним испитима и просечној оцени

3. Биографију са тежиштем на ток образовања и усавршавања 4. Биографију научних и стручних радова као и саме радове

5. Личен податке за службену евиденцију, образац бр. 2 (у прилогу) 6. Салгасност ментора, образац бр. 3 (у прилогу)

215

Образац бр. 1.

УНИВЕРЗИТЕТ У НОВОМ САДУ

НАЗИВ ФАКУЛТЕТА

ЛИЧНИ ПОДАЦИ КАНДИДАТА ЗА

ИЗРАДУ МАГИСТАРСКЕ ТЕЗЕ

ПРЕЗИМЕ, ИМЕ ЈЕДНОГ РОДИТЕЉА И ИМЕ БРОЈ ИНДЕКСА СМЕР/УСМЕРЕЊЕ ГОДИНА УПИСА АТУМ, МЕСТО, ОПШТИНА И РЕПУБЛИКА РОЂЕЊА НАРОДНОСТ МЕСТО СТАЛНОГ БОРАВКА, ОПШТИНА, РЕПУБЛИКА МЕСТО, ГОДИНА И НАЗИВ ЗАВРШЕНОГ ФАКУЛТЕТА ЗАНИМАЊЕ РАДНА ОРГАНИЗАЦИЈА У КОЈОЈ ЈЕ ЗАПОСЛЕН, МЕСТО И АДРЕСА ЈЕЗИК И ПИСМО НА КОЈЕМ ЋЕ КАНДИДАТ НАПИСАТИ И БРАНИТИ МАГИСТАРСКУ ТЕЗУ

ПОТПИС ПОСЛЕДИПЛОМЦА

216

Образац бр. 3.

УНИВЕРЗИТЕТ У НОВОМ САДУ

НАЗИВ ФАКУЛТЕТА

САГЛАСНОСТ МЕНТОРА

ИМЕ И ПРЕЗИМЕ ЗВАЊЕ И ДАТУМ ИЗБОРА НАЗИВ УСТАНОВЕ У КОЈОЈ ЈЕ ИЗАБРАН У ЗВАЊЕ И УЖА НАУЧНА ОБЛАСТ УСТАНОВА У КОЈОЈ ЈЕ ЗАПОСЛЕН ПРЕЗИМЕ И ИМЕ КАНДИДАТА НАЗИВ ТЕМЕ УЖА НАУЧНА ОБЛАСТ САГЛАСНОСТ потпис ментора датум

НАПОМЕНА: Ментор може бити лице које има звање наставника и које је у радном односу на Факултету на којем је пријављена израда магистарске тезе односно докторске дисертације, са пуним или не пуним радним временом

217

УНИВЕРЗИТЕТ У НОВОМ САДУ НАЗИВ ФАКУЛТЕТА

УПУТСТВО ЗА ПИСАЊЕ ИЗВЕШТАЈА О ПОДОБНОСТИ ТЕМЕ ЗА

ИЗРАДУ МАГИСТАРСКЕ ТЕЗЕ

- обавезна садржина -

I ПОДАЦИ О КОМИСИЈИ

1. Датум и орган који је именовао комисију

2. Састав комисије са назнаком имена и презимена сваког члана, звања, назива уже научне облсти за коју је изабран у звање, датум избора у звање и назив факултета, установе у којој је члан комисије запослен:

II ПОДАЦИ О КАНДИДАТУ

1. Име, име једног родитеља, презиме: 2. Датум и место рођења, општина, Република:

3. Година уписа на магистарске студије,

смер/усмерење, број положених испита и просечна оцена

4. приказ научних и стручних радова са оценом:

III ОЦЕНА ПОДОБНОСТИ ПРЕДЛОЖЕНОГ МЕНТОРА ИЛИ ПРЕДЛОГ НОВОГ МЕНТОРА

IV ОЦЕНА ПОДОБНОСТИ ТЕМЕ

218

ОЦЕНА 1. формулације назира теме (наслова) 2. предмета (проблема) истраживања 3. познавања проблематике на основу изабране литературе 4. циљева истраживања 5. очекиваних резултата (хипотезе) 6. план рада 7. метода и узорка истраживања 8. места, лабораторије и опреме за експериментални рад 9. методе статистичке обраде података и осталих релевантних

података V ЗАКЉУЧАК СА ОБРАЗЛОЖЕНОМ ОЦЕНОМ О ПОДОБНОСТИ ТЕМЕ: ПОТПИС ЧЛАНОВА КОМИСИЈЕ НАПОМЕНА: Члан комисије који не жели да потпише извештај јер се не слаже са мишљењем већине чланова комисије, дужан је да унесе у извештај образложење односно разлоге због којин не жели да потпише извештај

219

УНИВЕРЗИТЕТ У НОВОМ САДУ

НАЗИВ ФАКУЛТЕТА

УПУТСТВО ЗА ПИСАЊЕ ИЗВЕШТАЈА О ОЦЕНИ МАГИСТАРСКЕ ТЕЗЕ

- обавезна садржина -

I ПОДАЦИ О КОМИСИЈИ

1. Датум и орган који је именовао комисију 2. Састав комисије са назнаком имена и презимена сваког члана,

звања, назива уже научне облсти за коју је изабран у звање, датум избора у звање и назив факултета, установе у којој је члан комисије запослен:

II ПОДАЦИ О КАНДИДАТУ

1. Име, име једног родитеља, презиме: 2. Датум рођења, општина, Република:

3. Година уписа на магистарске студије,

смер/усмерење, број положених испита и просечна оцена

III НАСЛОВ МАГИСТАРСКЕ ТЕЗЕ: IV ПРЕГЛЕД МАГИСТАРСКЕ ТЕЗЕ: Навести кратак садржај са назнаком броја страна поглавља, слика, шема, графикона и сл. V ВРЕДНОВАЊЕ ПОЈЕДИНИХ ДЕЛОВА МАГИСТАРСКЕ ТЕЗЕ: VI ЗАКЉУЧЦИ ОДНОСНО РЕЗУЛТАТИ ИСТРАЖИВАЊА VII ОЦЕНА НАЧИНА ПРИКАЗА И ТУМАЧЕЊА РЕЗУЛТАТА ИСТРАЖИВАЊА

220

VIII КОНАЧНА ОЦЕНА МАГИСТАРСКЕ ТЕЗЕ 1. Да ли је теза урађена у складу са образложењем наведеним у пријави теме 2. Да ли теза садржи све битне елементе 3. По чему је теза оригиналан допринос науци 4. Недостаци тезе и њихов утицај на резултат истраживања

IX ПРЕДЛОГ: На основу укупне оцене тезе, комисија предлаже:

- да се магистарска теза прихвати, а кандидату одобри одбрана - да се магистарска теза врати кандидату на дораду (да се допуни,

односно измени) - да се магистарска теза одбије

ПОТПИС ЧЛАНОВА КОМИСИЈЕ НАПОМЕНА: Члан комисије који не жели да потпише извештај јер се не слаже са мишљењем већине чланова комисије, дужан је да унесе у извештај образложење односно разлоге због којих не жели да потпише извештај

221

УНИВЕРЗИТЕТ У НОВОМ САДУ НАЗИВ ФАКУЛТЕТА

УПУТСТВО ЗА ПРИЈАВУ

ДОКТОРСКЕ ДИСЕРТАЦИЈЕ

- обавезна садржина -

1. Име и презиме, адреса и број телефона кандидата:

2. Предлог назива теме докторске дисертације:

3. Научна облст, ужа научна облст, дисцилина којој припада тема: 4. Предлог ментора са којим је кандидат сарађивао код избора и образложења теме: име и презиме, звање, ужа научна облст за коју је наставник изабран у звање и датум избора: 5. Образложење теме докторске дисертације:

5.1. Дефинисање и опис предмета (проблема) истраживања. 5.2. Преглед владајућих ставова и схватања у литератури у подручју истраживања са наводом литературе која је консултована: 5.3. Образложење о потребама истраживања: 5.4. Циљ истраживања са нагласком на резултате који се очекују: 5.5. Програми истраживања (фазе) и оријтентациони садржај докторске дисертације:

5.6. Методе које ће бити примењене::

5.7. Начин избора, величина и конструкција узорка:

5.8. Место експерименталног истраживања:

5.9. Литература и друга грађа која ће се користити: 5.10. Остали релевантни подаци: основне мероде статистичке обраде

података, место и време експерименталне провере резултата истраживања ако је таква провера планирана, веза на шире истраживачке пројекте ако су истраживања у оквиру докторске дисертације, њихов део и сл.

ПОТПИС КАНДИДАТА

222

НАПОМЕНА: Поред пријаве теме докторске дисертације, кандидат прилаже 1. Диплому о стеченом академском звању магистра наука

2. Биографију са тежиштем на ток образовања и усавршавања

3. Библиографију научних и стручних радова, као и саме радове

4. Личен податке за службену евиденцију, образац бр. 2 (у прилогу)

5. Салгасност ментора, образац бр. 3 (у прилогу)

223

Образац бр.2.

УНИВЕРЗИТЕТ У НОВОМ САДУ

НАЗИВ ФАКУЛТЕТА

ЛИЧНИ ПОДАЦИ КАНДИДАТА ЗА ИЗРАДУ

ДОКТОРСКЕ ДИСЕРТАЦИЈЕ

ПРЕЗИМЕ, ИМЕ ЈЕДНОГ РОДИТЕЉА И ИМЕ ДАТУМ, МЕСТО, ОПШТИНА И РЕПУБЛИКА РОЂЕЊА НАРОДНОСТ МЕСТО СТАЛНОГ БОРАВКА, ОПШТИНА, РЕПУБЛИКА МЕСТО, ГОДИНА И НАЗИВ ЗАВРШЕНОГ ФАКУЛТЕТА ДАТУМ СТИЦАЊА ЗВАЊА МАГИСТРА НАУКА, НАУЧНА ОБЛАСТ НАЗИВ ТЕЗЕ И МЕСТО ОДБРАНЕ ЗАНИМАЊЕ РАДНА ОРГАНИЗАЦИЈА У КОЈОЈ ЈЕ ЗАПОСЛЕН, МЕСТО И АДРЕСА

224

ЈЕЗИК И ПИСМО НА КОЈЕМ ЋЕ КАНДИДАТ НАПИСАТИ И БРАНИТИ ДОКТОРСКУ ДИСЕРТАЦИЈУ ПОТПИС:

225

Образац бр. 3.

УНИВЕРЗИТЕТ У НОВОМ САДУ

НАЗИВ ФАКУЛТЕТА

САГЛАСНОСТ МЕНТОРА

ИМЕ И ПРЕЗИМЕ ЗВАЊЕ И ДАТУМ ИЗБОРА НАЗИВ УСТАНОВЕ У КОЈОЈ ЈЕ ИЗАБРАН У ЗВАЊЕ И УЖА НАУЧНА ОБЛАСТ УСТАНОВА У КОЈОЈ ЈЕ ЗАПОСЛЕН ПРЕЗИМЕ И ИМЕ КАНДИДАТА НАЗИВ ТЕМЕ УЖА НАУЧНА ОБЛАСТ

САГЛАСНОСТ потпис ментора датум

НАПОМЕНА: Ментор може бити лице које има звање наставника и које је у радном односу на Факултету на којем је пријављена израда магистарске тезе односно докторске дисертације, са пуним или не пуним радним временом

226

УНИВЕРЗИТЕТ У НОВОМ САДУ

НАЗИВ ФАКУЛТЕТА

УПУТСТВО ЗА ПИСАЊЕ ИЗВЕШТАЈА О ПОДОБНОСТИ ТЕМЕ ЗА

ИЗРАДУ

ДОКТОРСКЕ ДИСЕРТАЦИЈЕ

- обавезна садржина -

I ПОДАЦИ О КОМИСИЈИ

1. Датум и орган који је именовао комисију

2. Састав комисије са назнаком имена и презимена сваког члана, звања, назива уже научне облсти за коју је изабран у звање, датум избора у звање и назив факултета, установе у којој је члан комисије запослен:

II ПОДАЦИ О КАНДИДАТУ

1. Име, име једног родитеља, презиме: 2. Датум и место рођења, општина, Република:

3. Датум одбране, место и назив магистарске тезе:

4. Научна облст из које је стечено академско звање магистра наука

5. Приказ научних и стручних радова са оценом:

III ОБРАЗЛОЖЕНИ КРИТЕРИЈУМИ И РАЗЛОЗИ НА ОСНОВУ КОЈИХ СЕ ЗАСНИВА ПОЗИТИВНА ОЦЕНА ДА ЈЕ КАНДИДАТ ПОДОБАН ДА РАДИ ДИСЕРТАЦИЈУ

IV ОЦЕНА ПОДОБНОСТИ ПРЕДЛОЖЕНОГ МЕНТОРА V ОЦЕНА ПОДОБНОСТИ ТЕМЕ

227

ОЦЕНА 1. формулације назира теме (наслова) 2. предмета (проблема) истраживања 3. познавања проблематике на основу изабране литературе 4. циљева истраживања 5. очекиваних резултата (хипотезе) 6. план рада 7. метода и узорка истраживања 8. места, лабораторије и опреме за експериментални рад 9. методе статистичке обраде података и осталих релевантних

података VI ЗАКЉУЧАК СА ОБРАЗЛОЖЕНОМ ОЦЕНОМ О ПОДОБНОСТИ ТЕМЕ И КАНДИДАТА: ПОТПИС ЧЛАНОВА КОМИСИЈЕ НАПОМЕНА: Члан комисије који не жели да потпише извештај јер се не слаже са мишљењем већине чланова комисије, дужан је да унесе у извештај образложење односно разлоге због којин не жели да потпише извештај

228

УНИВЕРЗИТЕТ У НОВОМ САДУ НАЗИВ ФАКУЛТЕТА

УПУТСТВО ЗА ПИСАЊЕ ИЗВЕШТАЈА О ОЦЕНИ ДОКТОРСКЕ

ДИСЕРТАЦИЈЕ

- обавезна садржина -

I ПОДАЦИ О КОМИСИЈИ

1. Датум и орган који је именовао комисију 2. Састав комисије са назнаком имена и презимена сваког члана,

звања, назива уже научне облсти за коју је изабран у звање, датум избора у звање и назив факултета, установе у којој је члан комисије запослен:

II ПОДАЦИ О КАНДИДАТУ

1. Име, име једног родитеља, презиме: 2. Датум рођења, општина, Република:

3. Датум одбране, место и назив магистарске тезе

4. Научна област из које је стечено академско звање магистра наука

III НАСЛОВ ДОКТОРСКЕ ДИСЕРТАЦИЈЕ: IV ПРЕГЛЕД ДОКТОРСКЕ ДИСЕРТАЦИЈЕ: Навести кратак садржај са назнаком броја страна поглавља, слика, шема, графикона и сл. V ВРЕДНОВАЊЕ ПОЈЕДИНИХ ДЕЛОВА ДОКТОРСКЕ ДИСЕРТАЦИЈЕ: VI ЗАКЉУЧЦИ ОДНОСНО РЕЗУЛТАТИ ИСТРАЖИВАЊА VII ОЦЕНА НАЧИНА ПРИКАЗА И ТУМАЧЕЊА РЕЗУЛТАТА ИСТРАЖИВАЊА

229

VIII КОНАЧНА ОЦЕНА ДОКТОРСКЕ ДИСЕРТАЦИЈЕ

1. Да ли је дисертација написана у складу са образложењем наведеним у пријави теме 2. Да ли дисертација садржи све битне елементе 3. По чему је дисертација оригиналан допринос науци 4. Недостаци дисертације и њихов утицај на резултат истраживања

IX ПРЕДЛОГ: На основу укупне оцене тезе, комисија предлаже:

- да се докторска дисертација прихвати, а кандидату одобри одбрана - да се докторска дисертација врати кандидату на дораду (да се

допуни, односно измени) - да се докторска дисертација одбије

ПОТПИС ЧЛАНОВА КОМИСИЈЕ НАПОМЕНА: Члан комисије који не жели да потпише извештај јер се не слаже са мишљењем већине чланова комисије, дужан је да унесе у извештај образложење односно разлоге због којих не жели да потпише извештај

230

LITERATURA

1. Adams,R., Managing by Project Manageent, UTC, Dayton, Ohio, 1979.

2. American Marketing Society, “Technique of Marketing Research”, New York, 1957.

3. Adamović, Ž., Teorija sistema, Zrenjanin, 2004.

4. Adamović, Ž., Teorija globalnog razmišljanja, Srpsko Sarajevo, 2002.

5. Braithwit, B., Scientific Explanation, Cambridge, NewYork, 1953.

6. Carnap, R., Meaning and Necessity, Chicago, 1956.

7. Djui, Dž., Logika, teorija istraživanja, Beograd, 1962.

8. Frege, G., Foundations of Arithemetic, Oxford, 1953.

9. Galtung, J., Theory and Methods of Social Researche, New Jork, 1967.

10. Klaus, G., Spezielle Erkemntnislehre, Berlin, 1965.

11. Lekić, Đ., Metodologija, Zrenjanin, 1977.

12. Jovanović, P.,Upravljanje projektom,Beograd,1999.

13. Mihajlović, D., Metodologija naučnih istraživanja, Beograd, 1999.

14. Mužić, V., Metodologija pedagoških istraživanja, Zagreb, 1977.

15. Petrić, J., Metode planiranja, Beograd, 1980.

16. Petrić, J., Operaciona istraživanja, Beograd, 1996.

17. Petrović, B., Sistemski prilaz i sistemski postupci, Novi Sad, 1995.

18. Radić, V., Upravljanje projektima, Dependability and quality management, Beograd, 2002.

19. Sotirović, V., Metodologija informatike, Zrenjanin, 2000.

20. Simić, D., Metodologija nauke i tehnički razvoj, Kragujevac, 1997.

231

21. Salmon, C., The Principles and Practice of Cultural Research, London, 1964

22. Stojanović, D.; Osnovi naučnog rada, Beograd, 2003.

23. Vulanović, V., i dr., Sistem kvaliteta, Novi Sad, 1997.

24. Whiteheade, N., The Concept of Nature, Cabridge, 1955.

25. Černiček, I., Teorija sistema, Novi Sad, 1996.

26. Šešić, B., Opšta metodologija, Beograd, 1980.

27. Živković, M., Uvod u metodologiju istraživanja, Beograd, 1986.

28. Projekti rađeni u Sartid-u Smederevo u periodu 1976-2003. god. iz oblasti sistemskih disciplina ( autor prof. dr Živoslav Adamović ).

29. Projekti rađeni na Tehničkom fakultetu ”Mihajlo Pupin” iz Zrenjanina iz oblasti informatičkih tehnologija ( autor prof. dr Velimir Sotirović ).

30. The Busines Management,Scientific Group International,USA, 1995.

31. Časopis, „Tehnička dijagnostika“, Beograd, 2001,2002, 2003,2004

32. Časopis, „Održavanje mašina“, Smederevo, 2003,2004, 2005

33. Časopis, „Hidraulika i pneumatika“, Niš, 2003,2004, 2005

34. Projekat „Upravljanje Znanjem“ (naručilac US Steel Serbia, autor prof. Dr Živoslav Adamović), Smederevo, 2005.