UVODNE NAPOMENEi

1. Intereso vanj e za jezičke probleme javlja se od najstarijih istorijskih vremena kod mnogih kulturno razvijenih naroda.. Širi razmah tog intereso van ja bivao je po pravilu neposredno izazvan konkretnim socijalnim prilikama.

2. U sredinama npr. gde je religija igrala dalekosežnu društve­nu ulogu javlja se redovno težnja za poznavanjem jezika kulta i to u onom vidu u kojem je taj jezik ostajao zafeeležen u odgovarajućim religioznim tekstovima. Jezik Veda je npr. ta to dobio svoje detaljne opise još u davnim danima hindu religije, dosta vekova pre naše ere (v. § 17). Hrišćanski srednji vek je znatan deo svoje kulturne aktivnosti posvetio proučavanju latinskog (v. §§ 24—27). Jevreji sju

učili hebrejski iz Biblije (v. § 34). Arabljani su osnivali gramatičke centre s osnovnom ambicijom da se »pravovemima« omogući pra­vilno čitanje Korana (v. § 31) itd. Začeci preciznih gramatičkih opi­sa, filoloških studiranja teksta, ideje o jezičkom uzom i kodifikaciji gramatičkih pravila — sve to leži upravo u dalekim, skromnim počecima ove vrste, diktiranim osobenim karakterom jednog vre­mena i konkretnih ljudskih običaja.

3. U jednoj, za svoje doba visoko kulturnoj sredini, sa relativno dosta religioznog liberalizma, kakva je bila antička Grčka, jezička ispitivanja su prešla nske okvire čisto praktičnih ciljeva uključujući se u bogatu skalu filozofske problematike kojoj je helenska kultur­na misao bila intenzivno naklonjena (v. § 8). To prvo kontaktiranje jezičke teme s filozofijom donelo je čovečanstvu osnovne pojmove o jezickim kategorijama, o principima ustrojstva rečenice, o pove­zanosti misaonog sa govornim procesom. Ma koliko* to sve bilo više neodređena saznaj na kontura nego jasna slika o jezičkom feno­menu ipak u tom ranom, prvom, malo naivnom drugovanju s filo­zofijom leže koreni duge istorije gramatike, one klasične, na kojoj

11

je rođena i dojučerašnja generacija lingvista, a od koje ni danas pojedinci ne umeju da se odmaknu.

4. Epoha centralizacije vlasti potkraj feudalne ere u Evropi dala je poleta radu na normativnoj gramatici. Stvaranje jakih po­litičkih centara sa izrazitom socijalnom diferencijacijom donosilo je sobom težnju da se tačno' utvrdi i neprikosnoveno' poštuje jezik privilegisanih — nosilaca kulture. S usponom francuskog kraljev­stva npr. raste i francuska tradicija strogo normativnog posla oko jezika (v. § 38), tradicija koja je verno prenošena iz generacije u generaciju, prerastajući tokom vremena usko nacionalne okvire, prelivajući se u kulturnu tradiciju drugih nacija kao' podstrek, takmac ili uzor-,

5. Ali sve što je rađeno na jeziku do u" početak XIX veka ima ipak vrednost samo usputnog, parcijalnog, upravo lokalnog doga­đanja bez velikog odjeka van svoje sredine. Nigde do1 toga vremena jezičko proučavanje nije zaista primilo' vid organizovane naučne discipline čiji bi radni program bio sistematski ostvarivan, sa viso­kim ciljem naučnog saznanja.

6. Kad pogledamo pažljivo unatrag šta nam je ko od naroda zaista podario na polju naših saznanja o jeziku, ostaćemo impresio­nirani ne samo fragmentarnim karakterom ispoljenih interesovanja, već i zajedničkom jednostranošću u oceni svoga prema tuđem je­ziku: svaki je narod svoj jezik smatrao uzor-jezikom, najpotpunijim dokumentom maksimalno uspele sinteze jezičkih formi i ljudskoga duha. Bili su potrebni širi horizonti opštih znanja, dublji kontakti među narodima, pa da se stvori potrebna, intelektualna baza za sistematska, zaista naučna lingvistička proučavanja.

JEZIČKA ISPITIVANJA U ANTIČKOJ GRČKOJ

7. Antički Grci su zaorali prve brazde jezičkog ispitivanja u više pravaca. Oni su, pre svega, bili prvi (i ostali dugo vremenai jedini) jezička teoretičari u svetu. Njima pripada slava prvih Ev­ropljana koji su se zainteresovali kako1 za akribično' ispitivanje tek­stova tako i za normiranje jezika svoje kulture. Oni su, najzad, i posebno, ne samo osnivači principa klasične evropske gramatike nego i zaslužni za tradiciju gramatičkog proučavanja u kasnijim veko'vima.

8. Njihov rad na jezičkoj teoriji prodzašao je iz njihovog filo­zofskog interesovanja. Da bi upotpunili ili tačnije obrazložili svoje filozofske stavove, oni su se trudili u prvom redu da sagledaju: po­

12 i

reklo jezika,,1 neposredni odnos njegove glasojiae-.strukture i odgo­varajućeg značenja, mogućnost orimene Togičkih principa u razjaš­njavanju suštine gramatičkih formi. Ova pitanja, koja su Grci prvi postavili, i danas još stoje na repertoaru lingvističkih interesovanja.

9. Gotovo sve najznačajnije ličnosti antičke filozofije upuštale su se, bar usputno, u teoretisanja o jeziku. U okviru filozofskih di­skusija razvijala su se često i raspravljanja koja su se neposredno ticala jezičkih problema. Posebno je slavna ostala vanredno dugo­trajna diskusija o tome da li postoji neka duboka, neposredna, lo- gična veza između onoga što reči označavaju*i njihovog konkretneg" 'glasovnog^skiepa, ili je ta veza proizvoljna, nastala .u mnogostrukoj igri slučajnosti.2

“Po ’shvatanju »analogista« jezik je prirodni dar a ne plod ljud­ske konvencije. On je u suštini pravilanTTogičan, što znači da po­stoji najčistija harmonija jzmeđu gt§50i5llBg^sEI6pa reči i značenja__koje se u njemu Krije. U težnji da dokažu ovu harmoniju, trudeći se da elkninišu svako zamračenje ove idealne veze, koje vreme ume sobom da doiiese, analogisti su forsirali etimološka ispitivanja.3 Oni su, dakle, jjrvi etimolozi po orijentaciji svog lingvističkog InEereso- vanja, ali njiirove etimološke naklonosti ipak nikada nisu dosezale do sistematskih studija lingvističkih pramena.4

1 Poreklo jezika je od vajkada zanimalo ljudsku misao. Još je stari grčki istoričar Herodot (V vek pre n. e.) zabeležio npr. priču o egipat­skom kralju Psametihu po čijoj su naredbi dva novorođena deteta izo- lovana od ostalog sveta kako bi se saznalo kojim će jezikom spontano progovoriti. Po predanju, deca su prvo izgovorila reč bek os, što znači hleb na frigijskom. Tako je frigijski proglašen najstarijim jezikom svela.U novom veku razmišljanja o poreklu jezika počela su se prvenstveno odnositi na pitanje oformljenja glasovne strane jezika: možda su glasovi postali u težnji za imitiranjem prirodnih zvukova (tzv. »bau-vau« ili onomatopejska teorija) ili kao odgovor, odjek zvukovima prirode (»ding- dong« ili nativistička teorija) ili, najzad, u spontanom vrisku (»puh-puh« ili interjekcionalna teorija). I danas se raspravlja o glotogonijskim pro­blemima (= problemima postanka jezika).

2 Ne zna se tačno ko je prvi otpočeo diskusiju. Pojedinci to pripisuju Pratagpri (oko 480— 410), drugi opet Pitagori (oko 572— 497). Diskusija je trajala vekovima.

3 Etimologijom su se kasnije mnogi bavili, po ugledu na Grke, i la­tinski gramatičari, takođe bez dovoljno objektivnosti.

4 Među najvatrenijim pristalicama etimoloških studija (koje »otkri­vaju istinu o rečima«) ističu se predstavnici filozofske škole stojika (u III veku pre n. e.). Ostavljajući po strani etimologiju, stojici su inače u jezičkim ispitivanjima imali i pozitivnih rezultata. Učenje o padežima npr. đobija svoj određeniji početak od stojika. Dok je za Aristotela padež bio svaki oblik neke reči koji odstupa od onoga što se smatralo osnovnim (svaki glagolski oblik, recimo, u odnosu na prezentski, bio je

13

»Anomalisrti«, naprotiv, nisu vei-ov.ali u idealnu korelaciju iz­među formalne i semantičke strukture reči. Ukazivali su~na nepra­vilnosti koje siu se javljale na svakom koraku i ovde i drugde na planu jezičkih odnosa.

Etimološki žar mnogih generacija »analogista« podsticala je npr. činjenica da je jedan tako lucidan duh kakav je bioJHerakMt (oko 500 pre n. e.) isticao identičnost razuma u celini sa cellrtOTiT'jezičke

-Mrukture. »Anomalisti« suljeTopet, prisećali stavova slavnog De- mokrita (oko 460— 360) koji se odlučno izjasnio protiv -hipoteze o hožanskam poreklu jezika.5 Ni Platon (427—347) Rije mimoišao ovu temu.6 Mada se borio protivvnaivnog etimologisan j a naslonjenog na bukvalnu interpretaciju Heraklitovog tvrđefija, Platon je ipak podr­žavao H^raklita u osnovnoj ideji o> korelaciji razuma i J ez ičk e strukture,7

10. Platon uopšte polazi od uverenja da jeareč rpaterijalni oblik ideje, a da u ideji ldži početak saznanja o svetu. Iz ovakvog filo- zđfšKog stava rada se prvi pokušaj defimsanja. oisn-ovnih gramatičkih kategorija. Primenjujući kriterije koji se tiču logičkih operacija, Platon npr. ukazuje na imenicu k ao na ono o čemu se nešto kon- statuje (što odgovara' oiSog kasnijoj’, tradicionalnoj, do današnjeg dana od mnogih ponavljano] definiciji subjekta) dok bi^agpl_tre- balo shvatiti kao-'ono što se konstatuje o imenici (= k asn i ja TcTasicmi koncepcija predikata).

11. Tek je, međutim, Aristotel (384—322) ušao u istoriju jezičke nauke kao utemeljač klasične evropske gramatike. Njegovo učenjeo kategorijama-reči menjano je tokom poznijih vekova samo u de­taljima, ne u osnovnom duhu. Tradicionalna gramatika, koja, se i

padež; komparativ prideva prema obliku pozitiva je takođe bio pa­dež, itd.), stojici su isključili glagole iz padežne kategorije, obuhva- tajući pojmom padeža isključivo nominalne oblike. Oni su prvi uveli klasičnu opoziciju nominativa prema ostalim padežima (casus rectusi/ca- sus obliqui).

5 Sa sledećom argumentacijom: nesavršenost jezika dokazana je po- stajanjem homonima i sinonima, činjenicom da su jezičke forme podložne promeni, kao i to da ne postoji analogija u gramatičkom ponašanju reći (od nekih imenica se npr. mogu graditi glagoli, a od drugih ne).

6 On nju obrađuje u svom poznatom delu »Kra.tylos«, u vidu raspra­ve između Kratila (pristalice Heraklita), Hermogena (predstavnika ano- malista) i filozofa Sokrata (koji ovde, u zastupanju kompromisnih gle­dišta, reprezentuje Platonov stav).

7 Ograđujući se od primitivizma u koncepciji ovakve korelacije, onjo isticao da nju i ne treba tražiti u konkretnoj manifestaciji jezičkogfenomena. Ona postoji u sferi idejnog, apstraktnog, tamo gde su isti lo­gički principi odsudni za jezičku strukturu kao i za proces mišljenja.

14

i

danas još uči po našim školama, vuče sve svoje bitne korene iz Ari­stotelovih načina prilaženja jezičkom fenomenu, posebaorTr-oblasti -sintofcse. Kategorišući gramatičke oblike po tome xla--ii--se-njima određuje supstanca, kvalitet, kvantitet, relacija, egzistencija, pro- mena itd., Aristotel, u stvari, uvodi u razmišljanje o jeziku kriterije kojima se odlikuju filozofska ispitivanja. To nasleđe filozofskih kon­cepcija pokazalo se neobično trajnim i dalekosežnim u kasnijoj isto- riji razvoja lingvistike.

Aristotel je prvi pokušao da razradi teoriju o podeli, xeči na vrste. Izdvojio je u jednu grupu imenice (qnoma) i glagole,(rhema), smatrajući da jedino ovakve reči (mogu nešto da znače same za, sebe, nasuprot svim ostalim rečfcna, ikoje samo služe za povezivanje u logičkim procesima ipišljenja (syn'desmoi). Princip ove njegove po- dele zadržani je dosledno^ kasnije kada je donekle promenjen kon­kretan raspored pojedinih vrsta reči u okviru ovih đveju grupa.

. Glagoli se, po, Aristot;qlovem mišljenju, odlikuju svojom ovre- menjenošću od svih ostalih vrsta reči. Zato glagolu i pripada prven­stveno funkcija predikata. .Predikat je, doduše, ipak za Aristotela nešto širi pojam od glagola. Predikat je sve ono čime se nešto sa- opštava o pođmetu. Pošto se mogu ljudi određivati po osobinama, onda te osobine, izražerie ađjektivima, nisu pravi glagoli, ali jesu predikati Znači, ima rečenica bez glagola, kao što i predikat može ne b.rti'pravi glagol.

Rečenicu Aristotel definiše kao spoj glasovnih kompleksa koji ima samostalan, određen smisao, ali silim da i svaki njegov sastavni đeo takođe nešto znacf sam zaJsebe. Inače, teoriju rečenice Aristotel povezuje s teorijom rasuđivanja, dajući pri tom centralni značaj pitanj u_prei3ikativnosti.8

12. Filozofi-Grci su se, u stvari, mnogo više iskreno intereso- vali za jezičke pojave nego što su zaista slutili svu mnogostrukost i komplikovanost jezičke problematike. Njihovi saznajni horizonti bili su opasno suženi već samim shvatanjem da, je baš u njihovom jeziku najbolje oformljena ljudska misao i da se sva teoretisanjao jeziku mogu izvoditi isključivo na bazi grčkih lingvističkih fakata.

13. Antički Grci su udarili temelje i filološkim studijama raz­vijajući tradiciju akribičnog ispitivanja jezika pisanih tekstova. Naj­poznatiji grčki filolog antičkog doba je bio Aristarh (216— 144) koji

e Predikacija se sastoji u sjedinjavanju ili razdvajanju dvaju poj­mova. Osnovica predikacije je u glagolu biti; čak kad se kaže npr. čovek ide to, u stvari, odgovara logičkom sudu: čovek jeste u stanju idenja. Ova Aristotelova teorija o suđenju i predikaciji ostala je klasična u istoriji logike.

15

4

je studirao s jezičke strane spevove Ilijadu i Odiseju. Svojim meto­dom rada on spada među izrazite predstavnike tzv. »aleksandrijske škole«.

14. Aleksandrijska škola je danas već u istoriji razvoja lingvi­stike pojam cele jedne vanredno plodne epohe gramatičarskog rada u centru za jezička ispitivanja koji su Grci osnovali u Aleksandriji (centar je bio aktivan već u III i II veku pre n. e.). Sličnih škola je bilo i drugde u helenističkom svetu — u Maloj Aziji, u Pergamu i Tarsu.9 Međutim, samo je aleksandrijsika škola stekla izuzetnu re­putaciju eminentnog centra, jedinstvenog u antičkom svetu, u kojem su se vaspitavale generacije darovitih gramatičara i zasnivale velike tradicije gramatičarskog interesovanja i načina rada. Do »aleksan- drijaca« gramatika je bila samo ogranak grčkih filozofskih studija, od »aleksandrijaca« ona je samostalna disciplina koju neguju po­sebno oibučeni stručnjaci, čak sa razgranatom specijalizacijom (leksi­kografi su se bavili prikupljanjem i negoivanjem rečničkog blaga, glosatori su objašnjavali teške termine, dijalekatske oblike i poetske izraze, retori su studirali jezik radi usavršavanja oratorske veštine, skolijasti su bili specijalisti za komentare tekstova, itđ.).

Alaksandrijci nisu doneli ničeg naročito npvog jezičikoj teoriji. Nastavljali-su da razvijaju filozofske koncepcije O' jeziku nasleđene iz. matičke grčke oblasti. Nastavili saT proučavanje vrsta reči. Morfo- , loSEe^studije cvetaju, ali i fonetika ulazi u krug neposrednog irrtere- srfvanja.10 ‘ „ •

Posebno zainteresovani za probleme grčkog jezika, aleksandrijci su bili naklonjeni normirani u jezičkih fakata. Poznat je njihov po­kušaj da u svakoicKevni jezik svoga doba unesu izražajne forme - starojonskog (na kojem su pisane čuvene epske pešme). Bilo je ta- kođe težnji da se jezilT^vBEWeče!frTr^uvenim Jtorskim pesmama dorskog porekla postavi na nivo jezika-uzora.

Aleksandrijci su dali u svoje ,weme..nadaleko čuvenu deskrip­tivnu gramatiku grčkoga jezika. Njena stvarna vrednost, međutim, kao pozitivnog uzora bila je smanjena činjenicom da deskripcija niji' bila dovoljno objektivno sprovedena iz dva razloga: zbog su­više filozofske interpretacije lingvističkih fenomena i zbog preteri-

* Škole istoga tipa postojale su kasnije i u Vizantiji.10 Grci su izvršili podelu glasova na samoglasnike i suglasnike. Sa­

moglasnici su definisani kao glasovi koji mogu sami po sebi da obrazuju zvuk i koji mogu biti dugi i kratki, a suglasnici — kao glasovi koji obra­zuju pun zvuk tek u kombinaciji sa samoglasnicima. Izvršena je podela suglasnika na poluzvučne i bezvučne. Artikulacioni momenti nisu uzi­mani u obzir.

16

vanja u postavljanju grčkog na stepen potpuno idealnog, maksimal­no logičnog' jezika.

Autornajstarije- očuvane grčke gramatike, poznate pod nazivom aleksandrijske gramatike techne, bio je slavni Dionysios Thrax (^^-TKačanin; II vek pre n. e.)11 Pored mnogih drugih vrednih gra­matičara ove škole naročito se kasnije isticao Apollonios DyskolgsH (II vek pre n. e.), takođe svojim radom pa, deskrf|Hivnoj gramatici, a posebno činjenicom da je jedan od prwh gramatičara u svetu koji se počeo ozbiljnije interesovati i za sitvcaksičku pmbiomn-ti.kn.12 Dy- skclosov sin Herodian bavio se istoriiom jezika: proučavajući jezik antičkih grčkih pisaca (iz V veka) Herodian je dao, pored ostalog, prve pažnje vredne opise grčkih akcenata.

Bibliografske napomene

15. Za osnovne podatke konsultovali: Bloomfielđ-Language (po­glavlje »The Study of Language«); Zvegincev-Istorija jazyk. I. (str. 9— 14). Arens — Sprachwissenschaft (str. 5— 28).

Podrobnije informacije daje zbornik članaka pod naslovom »A n t i č n y e t e o r i i j a z y k a i s t i 1 j a« u redakciji O. M. Frei- denberga, Moskva-Lenjingrad 1936. V. i.: H. Steinthal, »Geschichte der Sprachwissenschaft bei Griechen und Romern«, Berlin 1863 (II izd. 1890); E. Egger, »Appollonius Dyscole, Essai sur l’histoire des theories grammaticales de l’antiquite«, Pariš 1854; Anton Dobiaš, »S i n t a k s i s A p o l l o n i j a D i s k o l a « , Kiev 1882.

Od novijih, specijalnih studija preporučuje se: R. H. Robins, »Ancient and Mediaeval Grammatical Theory in Europe, with Parti- cular Reference to Modgrn Linguistic Doctrine«, London 1951; W. S. Allen, »Ancient Iđeas on the Origin and Development of Langu­age«, Transactions of the Philological Society 1948/49, 35— 60; Josef Derbolav, »Der Dialog ‘Kratylos’ im Rahmen der platonischen Sprach- und Erkenntnisphiloscphie«, Schriften der Univ. des Saar- landes, Saarbrucken, West-Ost-Verlag 1953; R. H. Robins, »Dionysius

11 Njegova je, pored ostalog, poznata definicija rečenice: spoj reči koji izražava završenu misao. Njegova je i podela imenica na opšte (npr. čovek) i pojedinačne (npr. Sokrat). Thrax je prvi dao i detaljniji opis morfoloških karakteristika grčkog glagola.

12 On je prvi postavio odredene okvire sintaksičkom proučavanju; sintaksa treba da se bavi pravilima povezivanja reči u rečenici. Ova pra­vila Dyskolos utrvđuje ostajući dosledno u okvirima svojih pojmova o vrstama reči, tj. ne odvajajući dovoljno službu reči u rečenici od onoga čime se reč inače odlikuje, van konkretne sintaksične službe.

17

Tbrax and the Westem Grammatical Tradition«, Transactions of the Philological Society, London 1957, str. 67— 106.

Interesantno može lingvistima biti i izlaganje poznatog filozofa Ernsta Cassirera (v. § 393) o antičkim jezičkim teorijama: Ernst Cas- sirer, »The Philosophy of Symbolic Forms«, New Haven 1953, po­glavlje »The Problem of Language in the History of Philosophy«, odeljak »The Problem of Language in the History of Philosophical Iđealism (Plato, Descartes, Leibniz)«, str. 117— 132.

Posebno se preporučuje ovde knjiga Francisa P. Dinneena: »An Introduction to General Linguistics« (New York 1967) zbog bogat­stva informacija koje pruža (u odeljku 4. koji nosi naslov »The De- velopment of Language Study in the West«, str. 70— 107). V. i veoma obavešteno izlaganje Johna Lyonsa u Introduction to Theoretical Linguistics, Cambridge Univ. Press 1'9G8 (na str. 4— 12).

INDIJSKA GRAMATIČARSKA ŠKOLA

16. Indijcima pripada slava izuzetno darovitih gramatičara. Pominju se danas s posebnim poštovanjem ne toliko zbog impozant­ne obimnosti svoga rada i postignutih rezultata, koliko zbog smisla za objektivnu, egzaktnu deskripciju jezičkih fakata. Ovi stari maj­stori gramatike umeli su da definišu poj ave.maksimalno kratko a tačno. gotovo matematički. Bili su uz to izrazito neistoričari po in- teresovanju i umenju, ostajući sigurni i precizni samo na-terenu ^giah«3-nije. Zbog svega toga moderni lingvisti naših dana sve više upiru na njih svoje sećanje kao na prve, daleke vesnike onog bu­dućeg, strukturalnog i matematičkog, u lingvistici.

17. Interesovanje za jezik niklo je u indijskom društvu vrlo davno, dosta vekova pre naše ere. To interesovanje je bilo nepo­sredno vezano za njihovo opšte socijalno i kulturno formiranje. U toj sredini izde!jen£>j-jia_Ji^te_ neprikosnovenost društveno najviših ubrajala je nužno i izolaciju jezika kulture. Da^JjLMstotaJezika »viših« bila osiguranaJinobilisane sulrlncige snage da popisu i-epišu-- sva njegove forme. Kooreni takvog gramatičarskog posla zadiru u dubinu antičke epohe, a njegove tradicije ostaju žive do naših dana.

Pomeni o gramatičarskom interesovanju Indijaca nalaze se čak i u njihovoj drevnoj pismenosti. U tzv. »v-edskim-tekstovima« (u trećoj grupi tekstova) raspravlja se o nekim jezičkim pitanjima. P-otvrdu o čvrstojIradiciii u gramatičarskom poslu daje najsigurniji svedok — Panini, pominjući razna imena-svojih prethodnika, svedo- čeći, uostalom, sam svojim delom, istinitije od svega, da je imao

18

\

odakle poći i na čemu razmahnuti svoj veliki, neponovljivi lingvi­stički talenat.

18. Ne zna se tačno kojih je godina Punini živeo. Misli se — moralo je to biti negde početkom I\T veka pre naše ere. A već je u njegovo vreme bilo i dovoljno interesovanja i. gramatičarskog iskustva da se moglo pristupiti onome čemu je Panini pristupio: normiranju tzv. klasičnog sanskrita13 na kojem je indijska kultura najduže i najbujnije cvetala.

Za gramatiku sanskrita koja nam je od Paninija ostala rekao je umesno Leonard Bloomfield (v. § 325): to je jedan od najvećih -spmnfinika-4^udske-inteligencije.1‘, Zadivljujući je smisao tog antičnog Indijca za preciznost u oceni, u opisu, u formulaciji. Njegova je definicija maksimalno kratka i jasna, gotovo formula. U 4000 ovak­vih _definicija-formula ostavio je Panini pomen o jeziku kulture svo­ga sveta. Panini je očevidno potpuno razumeo da je jezik — sistem. Raspolagao je pojmom nula-morfeme (termin morfema — § 334). Lingvistici našeg doba trebalo je mnogo napora da se obogati po­znavanjem principa morfofonologije (v. § 298). A Panini je, tako savršeno pouzdano kao da je izrastao u vremenu strukturalne lin­gvistike, određivao ulogu i značaj glasovnih smenjivanja u morfolo­škim manifestacijama gramatičkih značenja.

19. Istorija indijskih uspeha na polju jezičkog ispitivanja nije se završila sa Paninijem. Njegovo nasleđe prihvatili su potomci dovolj­no daroviti da ga ne samo održe već i još dalje razviju. Pored mnogih drugih, takođe zaslužnih gramatičara, posebno se pominje, naročito danas, Patanjali (II vek pre_n. e.) i mnogo kasniji po vremenu, ali vrlo srodan po duhu rada Bhartrhari ffiTT vpk našp prpi Obojica su predstavnici one gramatičarske škole koja je izgrađivala teorijuo stalnom, neizmenljivom supstratu svih izgovornih varijacija mo­gućih u okviru jednog datog jezika. Primenjeno konkretno na gla­sove, imala se u viduinvarijantna (=nepodložna individualnim izgovornim varijacijama) glasovna vrednastJipja postoji kao jedinica određenog jezičkog sistema u službi obelež_avanja_razlika u. znače- njima reči. Sagledana je, dakte^u principu on§_pojava_koja je teku X X veku naše ere precizno teorijski osvetljena i_nazvana jone- _ mom. Sem toga, traganje za invarijantnim vrednostima dovelo je do uočavanja značaja funkcionalnog momenta od koga zavise modifi­kacije osnovnog značenja gramatičkih kategorija. U vezi s tim je

13 samskrta, znači: »jezik sa utvrđenim pravilima, normirani jeziks.14 »This grammar . , . is one of the ereatest monmaenis of human

inteligence« — L. Bloornfield, j>Language«, New York 1933, 11.

2* 19

poklonjena velika pažnja i definisanju odnosa zavisnosti koji se uspostavljaju među jezičkim jedinicama.

20. U egzaktne poslove indijske gramatike spada i određivanje numeričkih odnosa reči i slogova u jednome tekstu. I u tom^su po­gledu Indijci naši značajni prethodnici. Rukovanje brojkama u je­zičkom opisu tek je u naše doba dobilo široke razmere, sistematič­nost i mnogostruk značaj.

21. Stari Indijci su se uspešno bavili i fonetskim opisima. Oni su od prvih u svetu (zajedno sa nekim drugim istočnim narodima, prvenstveno Kinezima) koji pri opisivanju glasova poklanjaju punu pažnju artikulacionim momentima. Nisu se pokazali loši ni kao le­ksikografi. Najmanje—siu uspeha imali s etimologisanjem. Nevični istorijskoj gramatici, sinhroničari po tradiciji, oni se nisu mogli snaći u otkrivanju zamršenih puteva u razvoju reči.

22. Gramatički poduhvat antičkih Indijaca ostao je usko nacio­nalan, indijski. Trebalo je da prođu vekovi i vekovi, da svetska nauka o jeziku pođe iz druge, ne njihove kolevke, pa da Evropa sazna za indijske davne lingvističke podvige. Izolovani, ispustili su retku slavu (toliko im inače na dohvatu ruke!) neposrednih začet­nika najvećih budućih događaja lingvistike

Bibliografske napomene

23. Elementarne podatke v. u Bloomfield-Language (u poglavlju »The Study of Language«); nešto više podataka daju Zvegincev — Istorija jazyk. I (str. 5—9) i Georges Mounin, »Histoire de la lingui- stique des origines au X X e siecle«, Pariš 1967 (poglavlje V, str. 62—70).

Od posebnih studija preporučuje se: John Brough, »Thecries of General Linguistics in the Sanskrit Grammarians«, Transactions of the Philological Society, 1951, 27—46; W. S. Alen, »Phonetics in Ancient India«, London Oriental Series 1, London, Oxforđ Univ. Press 1953, 1— 96; J. F. Staal, »Word order in Sanskrit and Universal Grammar«, Foundations of Language, Supplementary Series, Vol. 5, 1967; Barend A. van Nooten, »Parini’s Theory of Verbal Mean- ing«, Foundations of Language, Vol. 5, No 2, 1969, 242— 255. V.' i O. Bohtlingk, »Panini’s Grammatik«, Leipzig 1887 (II izd.).

Posebno se preporučuje knjiga: K. Kunjunni Raja, »Inđian The- oriens of Meaning« (Madras 1963) u kojoj će se, pored ostalog, naći i detaljnijih informacija o upotrebi termina sphota kod starih Indi­jaca (o tome kako treba razumeti ovaj termin postoje danas inače kontroverzna mišljenja).

PERIOD OD RIMLJANA DO KRAJA RENESANSE

24. Rimljani su podražavali Grke, posebno aleksandrijce, u gra­matičkim poslovima. U I veku pre naše ere poznati gramatičar Klarcus Terentius Varro (116—27) napisao je u svoje vreme i kasnije veoma cenjenu gramatiku latinskog jezika: ^»De. lingua latina« (u njoj se naročita pažnja poklanja morfološkim-pojavama). Njegova gramatika je poslužila kao uzor mnogim generacijama srednjeve- kovnih gramatičara koji su vredno radili na proučavanju latinskog— jezika kulture svoga doba. Varro je ostao zapamćen, pored osta­log, i po tome što se vehementno zjđagaQ_z.a-»čistotu latinskog jezi­ka« ukazujući na snagu koju imaju, s jedne strane, već stečene je­zičke navike, a s druge — intervencije vršene po analogiji, tj. u rezultatu popuštanja težnji ka ujednačavanju dotle nesaobraznih jezičkih pojedinosti.

25. Već iz prvog veka n. e. dopiru pomeni o pojedinim istaknu­tim radnicima na gramatičkim problemima latinskog (npr. o Rem- miusu Palaemonu, poreklom iz Grčke). Ipak, najznačajnija imena dolaze u nešto kasnijim vekovima: u IV veku Donatus (pisac čuve­nog dela »Ars grammatica«) i u VI veku Priscian (autor dela »Insti- tutiones grammatlcae«, koji je, razvijajući ideje ApolloniOsa ]5ysko- losa, najviše~uticao~na savremenike).

26. Krajem IV veka gramatičarske snage su najviše koncentri- sane na proučavanju latinske ortoepije i metrike^-Nekih originalnih pogleda na jezik po pravilu tada nije bilo.15 Od( VI veka (zahvalja- jući Priscianu) razrađuju se gramatički problemi u duhuzaciie koiu ie ioš Dvskolos sprovodio: uče se glasovi fodeljak gra­matike poznat pod nazivom »De voce«_ili »Orthographia«), daju se objašnjenja o slogu (»De svllaba«. »Prosodia«), klasifikuju se reći po vrstama (»De partffiuscjrationis«), pristupa se jarkim pokušajima zahvata u sintaksu (»Pratio«, »Syntaxis<^~ Tek 0(jf XIII veka1® reper­toar se znatno proširuje: ukazuje se na principe građenja reči, poči­nje se s razradom upotrebe padeža i principa kongruMciie. daju se osnovna obaveštenja o tome šta je to stih. Pri kraju srednjeg veka već su u glavncpn sređeni elementarni pojmovi o nekim od

15 Doduše, sv. Augustin (+ 430) je zastupao izvesne interesantne ide­je o odnosima između zvukovnog sastava i značenja reči u svome đelu »Principia đialecticae«. Ali ti njegovi pogledi pobudili su relativno malo interesovanja kod savremenika.

16 Godine 1199. je napisana (i to u stihovima!) prva dobro razrađena (prema tadašnjem nivou lingvističkog znanja) latinska gramatika (autor— Alexander de Villa-Dei).

osnovnih gramatičkih pojava (razgraničena je npr. imenička katego­rija od pridevske, istaknut je značaj glagolske rekcije za utvrđiva­nje padežnog značenja, definisana je apozicija, itd.).

27. Jezička teorija u srednjem veku dobij a interpretaciju koja odgovora opštem duhu kulturne i filozofske misli toga doba: skola- stičari, veliki poštovaoci Aristotelovih radova, uočavaju u jezičkom fenomenu pre svega direktnu manifestaciju logičkog rasuđivanja.

Za primenu skolastičke logike u gramatici izjašnjavao se npr. čuveni Abaelard (1079— 1142). U XI veku je bila na glasu skolasti- čarska škola Michaela Psellosa koja je imala i kasnije velikih od­jeka. Skolastički J[uh u gramatici srednjeg veka dostiže kulminaciju u idejij$Raymond, Lujleaj (1235— 1315) da bi vredelo konstruisati je­dan univerzalan filozofski jezik kojem bi baza bio latinski, ali pre­rađen'tako da se u k o mb ina c ij i jezičkih e 1 emenata ogled a maksimal- na primana l ogičkog principa (po ovoj svojoj ideji Lulle je u neku ruku preteča 'današnjih naučnika koji rade na izgrađivanju meta-

. jezika — v. § 388). Logički duh jezičkih ispitivanja ostao je karak­terističan prvenstveno za francusku gramatičarsku sredinu ne samo kroz ceo srednji vek već i kasnije (v. o školi Port-Royala § 38).

28. Bilo je u srednjem veku još pojedinačnih, interesantnih za­pažanja o jeziku, ali su ona ostala usputno izrečena, bez značaja za razvoj jezičkih studija. Poznati filozof Toma Akvinski (1225— 1274) npr. razmišljajući o jeziku zaključuje: glasovi postoje zato da nešto

1 označe f principaliter data ad significancTum): bez veze sa značenjem glasovi su veštačka ljudska tvorevina (significantia artificialiter) liše­na svrhe. Ove ideje koje zvone čudno moderno fgntnvn fonološki: v.o fonologiji §• 270) izrečene su upravo u prazno ostajući bez odjeka.

29. U srednjem veku su se rascvetale jezičke studije i u sredi­nama gde se nije govorilo indoevropskim jezicima: među Arablja- nima i Jevrejima, predstavnicima semitske jezičke grupe.

30. Srednjovekovne moćne arabljanske države obuhvatale su heterogene nacionalne elemente. Ođ porobljenih naroda Arabljani su, sa zadiv.ljujućim ekTektizmom, prihvatili osnovne kulturne te­kovine na bazi kojih su onda počeli izgrađivati svoju sopstvenu kulturu, gramatičarsku, tradiciju primili su, sa ostalim pozitivnim ostvarenjima, od Grka. Međutim, kako je jezik Arabljana bio sasvim drukčijeg tipa od grčkog, gramatičarska ispitivanja su se morala u ovom slučaju »provoditi na specifičan način.

31. Neposredan motiv za jezičko ispitivanje bio je ovde prak­tične prirode: trebalo je proučiti jezik Korana, »svete knjige" svete religije« (u ime koje su Arabljani osvajali svet). Tradicija je zabra­

22

njivala da se tekst Korana prevodi ili menja. Trebalo ga je, dakle, učiti na' arapskom jeziku (što je naročito teško padalo »pravover- nima« iz, redova pokorenih naroda, kojima arapski nije bio matemji jezik). O čistosti jezika Korana brinuli su se odabrani jezički struč­njaci. Iznikle su gramatičarske škole za vaspitavanje mladih ka­drova (najpoznatije su bile škole u Basri i Kufi — gradovima u bazenu Mesopotamije).

32. Arabljansiki gramatičari među prvima ukazuju na značaj utvrđivanje neposrednog odnosa između konkretne sintaksičke funk­cije i forme datog jezičkog znaka. Oni s naročitom pažnjom ispituju glasove (reči Korana trebalo je pravilno izgovarati!) uzimajući u obzir kako fiziološke tako i akusti čke-momente.

SistenTaraBrjansKe? gramatike, izložen je u knjizi A1 Kitab koju je napisao Sibavajht’tz'Basre^fKitab Sibawaih). I pisac i knjiga bili su u svoje vreme nadaleko čuveni.

33. Arabljani se naročito ističu kao izvrsni leksikografi.17 Ostala je uspomena na mnoge vredne radnike u ovoj jezičkoj oblasti, po­sebno na Firuzabadija (Flruzabadi, 132'9—1414) koji je, po predanju, napisao oko sto tomova rečnika (rečnik je imao naziv »Al-qamus< što bi otprilike značilo: beskrajan okean reči).

Vrednost ovoga rada na leksikografiji odredile su umnogome konkretne društvene i kulturne prilike u državama Arabljana. Tamo je svaki pojedinac, bez obzira na društveni položaj, mogao zadržati u jeziku dijalekatske osobine ovoga kraja ne plašeći se za svoj lični

, ugled>-glavnor"]e” bilo poznavati jezik Korana i umeti ga pravilno citati. Leksički fond arapskog jezika se stoga bogatio vrlo intenzivno i nekontrolisano razkčiiim leksemama koje su se upotrebljavale naporedo, unesene iz raznih krajeva gde se govorilo arapski. Leksi- kolozi su revnosno beležili ove sinonime, ne uočavajući njihovu

..__razliku po poreklu, poTštiBKoi vređnostL po eposi iz~ko j eTU^ponikli.Takp_ su, đkkle, bez perspektive, svrstavane ravnopravno reči iz raznih dijalekata, iz raznih vremena, pesgički neologizmi kao i standardni izrazi đatog istorijskog trenutka. Ovaj metodološki nedo- statak u kvalifikaciji i klasifikaciji sakupljenog rečmčkog blaga obezvredilo je llmnogomS celokUpan zamašan rad ovih vređnih starih leksikografa.

34. U arabljanskim državama bilo je i jevrejskog stanovništva. Jezik Jevreja — hebrejski — bio je srodan arabljanskom. Ovu srod-

17 Izvrsni leksikografi bili su, još od davnih vremena, i Kinezi. Ali je njihov rad na jeziku ostajao nepoznat predstavnicima indoevropske lingvistike tako da nije neposredno uticao na razvoj lingvističke misli u svetu.

nost Jevreji su bili uočili još u X i XI veku. Poredeći hebrejski ne samo sa arabljanskim već i sa aramejskim, oni su zaključili da u ta tri jezika ima dosta zajedničkog. Tako Jevrejima pripada slava prvih komparatista u jezičkim studijama, mada su njihovi radovi đoživeli širi publicitet u Evropi tek mnogo docnije i nisu, dakle, imali neposrednog uticaja na razvoj nauke o jeziku.

U kontaktu s arabljanskom kulturom razvijala se, u obimu u kojem su tadašnje prilike dopuštale, i jevrejska tradicija rada na sopstvenim nacionalnokultumim problemima, najviše na razradi^ - vanju filo'zofsko-religioznih stavova i na filološkom proučavanju

.Biblije. Metod jezičke analize primljen je od Arabljana.35. Tek u doba renesanse počeli su se evropski gramatičari bliže

upoznavati sa tradicijom u proučavanju semitskift jezika. Pojam o korenu reči prenesen je iz te tradicije u indoevropsku gramatiku”.'

36. Renesansa je doba tipično filološkog interesovanja za jezik: proučavaju se latinski i grčki tekstovi. U kasnoj renesansi počinju se studirati hebrejski i arapski (posebno hebrejski, koji se \j2 ima kao najstariji jezik — ovo u vezi sa biblijskom pričom o potopui Noj u). U to doba su u velikoj modi i etimološke studije.

Već tada zablista usamljeno ponegde neka originalna lingvistič­ka misao, prvi vesnik budućih vekova. U XVI veku npr. živeo je Italijan Claudio Tolomei, prvi gramatičar čiju je pažnju osvojila pravilnost glasovnih zakona. Tolomei je umeo da uoči razvoj latin­skog pl u italijansko (toskansko) pi — na poređenju primera kao što su ital. pieno: lat. plenus, ital. piu: lat. plus i si. Nažalost, njega u ovim opažanjima niko nije neposredno sledio.

Bibliografske napomene —* i

37. Osnovna obaveštenja pružaju: Bloomfield-Language (ode- ljak »The Study of Language«); Zvegincev - Istorija jazyk. I (str.34—20). Opširnije informacije v. u Arens-Spraćhwissenschaft (str.23—54). V. još i: R. H. Robins, »Ancient and Mediaeval Grammatical Theory in E u rope...« (v. § 15); Jean Collart, »Varron grammairien latin«, Pariš 1954; K. Barwick, »Remmius Palaemon und die romi- sehe ars grammatica«, Leipzig 1922; Louis Kukenheim, »Contribu- tions a l ’histoire de la grammaire grecque, latine et hebraique a l'epoque de la Renaissance«, Leiden 1951; Khalil J. Semaan, »Lingui­stics in the Middle Ages. Phonetic Studies in Early Islam«, Leiden 1968; Francis P. Dinneen, »An Introduction to General Linguistics«, New York 1967 (str. 107— 150).

24

PERIOD OD RENESANSE DO KRAJA XVIII VEKA

38. Kroz -gramatiearske tradicije XVII i XVIII veka provlači se nasleđe iz prošlosti. Logička koncepcija jezika npr. ostaje i dalje osnovno teorijsko uporište gramatike, posebno u francuskoj grama- tičarskoj sredini (koja je bila na glasu kod savremenika). Ta sredina je bila najdostojnije reprezentovana radovima poznatog gramatičar­skog centra Port Royala. Iz tog centra je 1660. izašla čuvena gra­matika »Grammaire generale et raisonnee« (autori: Cl. Lancelot,A. Arnauld).18 U njoj je ispoljen vrlo izrazito teorijski princip »port- royalaca«: gramatičke norme treba da maksimalno odgovaraju zah- tevima logike; logika je jedna, opšteljudska, univerzalna; prema tome moguće je izgraditi univerzalnu gramatičku teoriju koja bi odgova­rala suštini svih jezika sveta. Odjeci ovih ideja bili su mnogobroj­ni.10 U Evropi se upravo tada rascvetavala bogata tradicija norma­tivne gramatike.

39. Već pred kraj renesanse probudilo se u pojedinim evropskim sredinama interesovanje i za proučavanje tekstova koji nisu pisani na grčkom i latinskom, već na kojem drugom indoevropskom jeziku (što dalje ka XIX veku ovo je interesovanje sve intenzivnije). Još je Franciscus Junius (1589— 1677) ostao zapažen po svojim ispitiva­njima tekstova koji se tiču germanskih jezika (u prvom redu en­gleskog zatim skandinavskih jezika, pa frizijskog, holandskog, got­skog.) Njegovim stopama pošao je i George Hickes (1642— 1715) koji je objavio gotsku i anglosaksonsku gramatiku20 i niz informacija iz oblasti fadašnjeg znanja o engleskom i srodnim jezicima. Tek, međutim, u XVIII veku filološka ispitivanja tekstova dobijaju so­lidnu metodološku razradu., Tada se filološki metod počinje prime- njivati i na druge oblsfsti — u istoriji književnosti, u ispitivanju narodnih običaja. '

40. Normativna gramatika dobij i u XVIII veku sve određeniju teorijsku osnovicu izraženu u koncepciji o jezičkoj stagnaciji: sma-

13 Najbliži uzor ovom delu je gramatika iz 1587. god. (izdata u Sala-manki) koja je ostala poznata pod nazivom Minerva (autor F. Sanctius).

19 Gramatika Port Royala služila je u XVIII veku kao obrazac zasastavljanje »filozofskih gramatika« (tj. univerzalnih, sastavljenih pocpštim logičkim principima). Jedna od takvih gramatika je i delo En­gleza Jamesa Harrisa: »Hermes or a Philosophical Inquiry Concerning Language and Universal Grammar« (objavljeno 1751) koje je bilo ne­obično popularno kod savremenika (deživelo je do 1794. u Engleskoj petizdanja, prevedeno je na nemački 1788, a na francuski 1796).

20 Pod naslovom: »Institutiones grammaticae anglo-saxonicae et moeso-goticae«, Oxford 1689.

25

tralo se da krivicu za promene koje je tokom vremena pretrpeo latinski snose gramatičari — zahvaljujući njihovoj nedovoljnoj bud­nosti »prostota« je uspela da iskvari jezik (inače se jezik po sebi ne bi promenio).

41. Filozofske ideje XVIII veka imaju direktnog odjeka i u jezičkim ispitivanjima. Francuski racionalizam iz vremena enciklo­pedista (1751— 1777) samo je favorizovao logičko prilaženje jezičkim faktima i podupirao težnje ka univerzalizaciji gramatike. Uticaj engleskih filozofa XVII veka, empirista i induktivaca, psihologa i pragmatičara, manifestovao se u zainteresovanosti engleske grama- tičarske sredine za govorni jezik (što je sasvim novo u istoriji je­zičkih studija). y

42. U XVIII veku se intenzivno razmišlja o poreklu jezika21 (osim hipoteze o hebrejskom kao najstarijem jeziku čovečanstva posle potopa — v. § 36, postojale su i druge, isto toliko proizvoljne hipoteze i pre XVIII veka).22 Tada se, uostalom, počinju naglo širitii znanja o raznovrsnosti jezičke strukture.

43. Još su u XVI veku počeli pristizati u Evropu prvi, primi­tivni opisi nekih američkih i filipinskih jezika (izveštaje su slali španski misionari). Pred kraj XVIII veka znalo se već ukupno za oko 200 jezika,23 a prve decenije XIX ta se cifra popela $a oko 500.24

44. Najvažnije otkriće nije se, međutim, ticalo nekog »egzotič­nog«, neindoevropskog jezika. Ticalo se upoznavanja evropske nauč­ne publike sa jednim dotle nepoznatim indoevropskim jezikom, sa sansk ritom.

Prvi veliki sanskritolog bio je Englez William Jones (1746— 1794) koji je utvrdio da su sanskrit, grčki, latinski, gotski i (verovatno) keltski najbliži rođaci, postali iz zajedničkog, danas nepostojećeg ->

21 Pitanjem porekla jezika bavio se i poznati Johann Gotfrieđ von Herder (1744— 1803) razvijajući za svoje doba progresivne ideje (jezik po njemu nije prosto božja tvorevina; čovek razvija jezik iz svojih unu­trašnjih potreba i si.). Njegova studija »Ober den Ursprung der Sprache« (objavljena 1772) imala je velikog odjeka kod savremenika.

22 Holanđanin Goropius Becanus (XVI vek) je npr., u žaru patriotiz­ma, izražavao uverenje da su se svi jezici sveta razvili iz njegovog, ho- landskog.

2:1 Po nagovoru filozofa Leibniza a pod pokroviteljstvom ruske ca­rice Katarine II, P. Š. Pallas je (u periodu od 1787— 1798) izdao u Petro- gradu neku vrstu rečnika od 2§5 reči na 200 različitih jezika Evrope i Azije pod naslovom »Linguarum totius orbis vocabularia comparativa Augustissimae cura collecta«. Već u drugo izdanje ovog rečnika, koje je , dopunio Srbin Teodor Janković-Mirijevski (1790/91), uključeno je još 80 jezika (od kojih su neki bili sa teritorije Afrike i Amerike).

24 Kada je objavljen čuveni Adelungov rečnik — v. § 50.

26

jezika. Iz ovog njegovog tvrđenja nije se neposredno izrodila epoha komparativne lingvistike; ona je naišla nešto kasnije (v. § 53). Ipak je Jonesova^teori^a'^pripremila evropsku lingvističku misao na sle- deći istorijski trenutak komparativnih''jezičiđh studija.

45. Krajem XVIII veka otpočelo je, uostalom, i komparativno proučavanje ugro-finske grupe jezika (za ovo je naročito zaslužan bio Mađar S. Gyarmathi,25 1751— 1830).

Bibliografske napomene

46. Izvori osnovnih informacija: Bloomfield — Language (ode- ljak »The Study of Language«); Zvegincev — Istorija jazyk. I (str. 21—24). Opširnije podatke potražiti u Arens — Sprachwissenschaft (str. 58— 132). V. još i Ernst Cassirer, »The Philosophy of Symbolic Forms« (v. § 15), odeljci: »The Position of the Problem of Language in the System of Empiricism. . . « (133—139) i »The Philosophy of the French Enlightenment. . . « (139— 147); P. Kuehner, »Theories on the Origin and Formation of Language in the Eighteenth Century in France«, Philadelphia, Univ. of Pennsylvania Press 1944; G. Har- nois, »Les theories du language en France de 1660 a 1821«, Pariš 1929; Otto Funke, »Studien zur Geschichte der Sprachphilosophie«, Bern 1928 (I deo: »Zur Spraehphilosophie des 18. JahrhunđefFs: J. Harris Hermes«); L. Kukenheim, »Esquisse historique de la lingui- stique frangaise et de ses rapports avec la linguistique generale«, Leyde 1962 (drugo ispravljeno i dopunjeno izdanje izašlo je u ediciji »Publications romanes de l’Universite de Leyde«, VIII, Leiden 1966); Maurice Leroy, »Les Grands Courants de la Linguistique Moderne«, Bruxelles 1963 (v. na str. 8— 14); G. Tagliavini, »Storia della Lin- guistica«, Bologna 1963 (v. na str. 35—50); Georges Mounin, »Hi- stoire de la linguistique des origines au X X e siecle«, Pariš 1967 (v. na str. 116— 151); Francis P. Dinneen, »An Introduction to General Linguistics«, New York 1967 (v. na str. 151—173).

Godine 1966. objavljeno je u Stuttgartu novo, kritično izdanje dela »Grammaire generale et raisonnee ou La grammaire de Port- Royal« (I tom sadrži faksimil trećeg izdanja od 1676. godine, a II tom varijante teksta i različite napomene; izdavač je Herbert E. Brekle). V. i: N. Chomsky, »Cartesian Linguistics: A Chapter in the History of Rationalist Thought«, New York 1966, kao i veoma oba- vešten, kritički prikaz ove knjige u Journal of Linguistics Vol. V,

25 S. Gyarmathi, »Affinitas linguae hungaricae cum linguis fennicae originis grammatice demonstrata«, Gottingen 1799.

27

No 1, 1969, 165— 187 (autor Vivian Salmon); H. E. Brekle, »Die Bedeutung der Grammaire generale et raisonnee — bekannt als Grammatik von Port-Royal — fiir die heutige Sprachwissenschaft«, Indogermanische Forschungen 72, 1967, str. 1— 21.

Bližu sliku o najvažnijim pogledima na jezik tokom XVIII veka daju radovi: Edward Sapir, »Herder’s Ursprung der Sprache«, Mo­dem Philology 5, 1907/8, str. 106— 146; J. Viertel, »Concepts of Language Underlying the 18th Century Controversv ahout the Ori- gin of Language« ,Problems in Semantic History of Linguistics, Lin­guistics and English (= Report of the 17th Annual Round Table Meeting on Linguistics and Language Teaching No 19, Washington 1967, izdanje F. P. Dinneen, str. 109— 132). V. i Johann Gottfried Herder, »Uber den Ursprung der Sprache« (pogovor Karla Koniga, str. 125— 150), Stuttgart 1965.

28

JE Z IČ K A ISPITIVANJA U XIX VEKU

UVODNE NAPOMENE

47. Lingvistički početak X IX veka odlikuje se onim što je ostalo uglavnom i karakteristika lingvistike XIX veka u celini: intereso- vanjem za konkretni jezički fakat. Ovim je prekinuta tradicija jezičkih proučavanja XVIII veka po kojoj je glavni akcenat pažnje ležao na traganju za univerzalnim, logičkim strukturama u jeziku.

48. Već prvih decenija XIX veka počinje se razvijati istoricizam u ispitivanjima jezičkog fenomena1 da sedamdesetih i osamdesetih godina, u eri mladogramatičarstva, sve jezičke studije budu postav­ljene na teorijsku osnovicu uverenja (koje je eksplicitno formu- lisao veliki teoretičar mladogramatičarstva, Hermann Paul): nema nauke o jeziku bez istoricizma (v. § 98).

49. Otkriće sanskrita,2 indoevropskog jezika a ipak znatno raz­ličitog od grčkog i latinskog (na kojima su dotle izgrađivani lingvi­stički pojmovi), domelo je nove poglede na jezičke fenomene, nove probleme pred nauku i stvaranje nove discipline — uporedne gra­matike.

Epoha komparativnih jezičkih studija, koja je obeležila speci­fičnim tipom rada prve decenije lingvistike X IX veka, bila je

1 Ovo najpre i najviše u okviru romanskih studija: poznavanje la­tinskog, iz kojeg su se vremenom razvili romanski jezici, davalo je izu­zetnih mogućnosti za uočavanje istorijske perspektive. Inače, prva inte­resovanja za istoriju nacionalnog jezika razvila su se početkom X IX veka u Nemačkoj u vezi sa tadašnjim romantičarskim oduševljenjem za na­cionalna obeležja.

2 Mada je W. Jones još 1786. ukazao na vrednost proučavanja san­skrita (v. § 44) neposredan kontakt evropske lingvističke javnosti s ovim jezikom ostvaren je tek kasnije, zaslugom F. Boppa — v. § 53. Treba se ovom prilikom podsetiti i na činjenicu da je jezuitski misionar, Francuz Coeurdoux, još 1767. napisao (za »Institut frangais«) memorandum o to­me da postoje upadljive srodnosti među rečima sanskrita i latinskog. Nažalost, njegov je memorandum objavljen tek 1808. i nije odigrao ulogukoja bi se očekivala.

31

veoma plodna. Jezički stručnjaci su najviše bili preokupirani ispi­tivanjem srodstva indoevropskh jezika. Manje su se interesovali pitanjem srodstva drugih, tada takođe već dosta poznatih jezičkih grupa (semitskih, hamitskih, ugarskih i altajskih jezika). Tek krajem XIX veka, u stvari, otpočinje era ozbiljnih studija neinđoevropskih lingvističkih problema (tada je npr., posle dešifrovanja asirskih tekstova, otpočela epoha procvata semitske lingvistike). Iz redova komparatišta izašli su i prvi teoretičari jezika u čijim su shvata- njima našli svoj neposredan otklik pravci mišljenja karakteristični za dati razvojni trenutak nauke u celini: Schleicher i njegova škola (v. § 60).

50. Evropa je u XIX veku bila upravo zasuta lingvističkim! podacima sa najrazličitijih strana sveta. To je doba velike ekspan- f zije Evropljana na druge kontinente, što je đonelo neminovno novih lingvističkih saznanja. Već je Adelunpovj^enik, u prve dve decenije,3 pobudio interesovanje ža dcatle-nepoznate jezičkeJipov« stim ulirao

, pojedince na opštelingvističke meditacije. Jedan od lingvista izuzet­no darovitih za jezičETteorijuT^ačetrnk opštelingvističkih studija, javio se upravo na početkft stoleća, nadahnut poznavanjem neindo- evropakih jezičkih struktura: veliki W. von Humboldt (v. § 68).

51. Dok je u XVIII veku preovladavala logička koncepcija je­zika, dotle se lingvistička teorija XIX veka odlikuje prvenstveno uvođenjem psiholoških kriterija u analizu jezičkog fenomena. Lin­gvistički »psihologizam« ima svojih eminentnih predstavnika već pedesetih i šezdesetih godina (v. § 80); njihovi su radovi bili od presudnog uticaja na formiranje osnovnih lingvističkih koncepcija mnogih generacija.

3 Rečnik (koji je izdao Johann Christoph Adelung uz saradnjui drugih lingvista, najviše Vatera, ali i Hurnbolđta) nosio je naslov »Mithri- date^oder Allgemeine^Sprachenkunde, mit dem Vater unser als Sprach- probe in beinahe fu^&ui/dert Sprachen und Mundarten«, izdato u Ber­linu: I tom 1806, A tom 1809, III tom 1812— 1816, IV tom 1817. U rečniku se nalazi pregled svih u to vreme poznatih jezika sveta uz ukazivanjc^na - njihovu strukturu i srodnost i s osvrtom na mnoge ranije'Tffi'gvističke radove. Jezicr 'seT tliS lIE !^p o geografskom momentu. Mada se ukazuje na poznatu srodnost između persrjsfeog i germanskog, grčkog i latinskog, nedostaje čvrsta koncepcija.o jedinstvenoj, indoevropskoj jezičkoj poro­dici. Ipak',~i" pored svih svojih nedostataka, Adelungov je rečnik u svoje vreme uticao u pravcu širenja naučnih horizonata. Za nas Jugoslovene od naročitog je značaja činjenica da je Adelung im a o progresivne idejeo potrebi saglasnosU izmeđ« pravopisa_i izgovora zato što je njih prihva­

t i o slovenački slavista tfernej IJopitar. Kopitar nije uspeo da sa ovakvim principima prodre uTštOverračKoj sredini, ali je uticao na Vuka Karadžića koji ih je primenio u srpskom pravopisu.

32

52. Najvažniji razvojni trenutak došao je, međutim, tek pred kraj veka, sedamdesetih godina, kada su se pojavili mladogramati- čari (v. § 93). Tada je komparativno-istorijski metod dobio najzad punu sistematičnost, rigoroznost i solidnu teorijsku fundiranost. Mlađogramatičari su ostavili za sobom dela ozbiljna, čvrsto postav­ljena. Ta dela se mogu dopunjavati ili korigovati; ali ostaje činje­nica da u njima leži osnovni fond studiozno sakupljenih znanja o istoriji indoevropskih jezika, što im daje neosporivu vrednost.

EPOHA PRVIH KOMPARATISTA

ostnivačem kom- izneo pred lin­

gvističku javnost jezički materijal sanskrita u poređeniu sa nekim drugim indoevropskim jezicima1 ostaje istorijski datum:5"'tada J e ' otpočela ne samo komparativna epoha u lingvistici već i sama lingvistika kao organizovana, samostalna naučna disciplina.

I pre Boppar s znalo za sanskrit i njegovu srodnost sa drugim indoevropskim jezicima. O tortne je govorio još u XVIII veku W. Jones (v. § 44). Boppova izvanredna zasluga, međutim, leži u tome što je prvi shvatio da pitanje međusobnih odnosa^lnidofivropskih jezika moze pojtati^_predmet-4 >osebnih naučnih .studija.

54. Nedostatak ovakve koncepcije lišio je Danca Rasmusa Kri- stiana Raska (1787— 1832) Boppove slave, mada je Rask radio kom­parativnu jezičku analizu otprilike kad i Bopp, čak i nešto ranije.0

4 U studiji:_ »trber das Conjugationssystem der Sanskritsprache in Vergleichung mit jenen der griechischen, lateinischen, persischen und germanischen Sprache«. Glavnim Boppovim delom smatra se međutim knjiga u tri toma (objavljeno u periodu od 1833— 1852) sa naslovom »Ver- gleichende Grammatik des Sanskrit, Zend, Armenischen, Griechischen, Lateinischen, Litauischen, Altslavischen, Gotischen und Deutschen«. Knjiga se smatra prvim udžbenikom uporedne gramatike.

5 Izraz uporedna gramatika (vergleichende Grammatik) javlja se, do­duše, i pre 1816. godine. Upotrebio ga je još Friedrich Schlegel (1772 do 1829) u radu »Uber die Sprache und Weisheit der Inder«, Heidelberg 1808.

® Rask je bio poznavalac mnogih jezika. Napisao je, pored ostalog, zapažen rad o finsko-ugarskoj jezičkoj grupi. Posebni značaj imala je rjegova studija o severnoislandskom jeziku (»Undersogelse om det gamle Nordiske eller Islandske Sprogs Oprindelse«) objavljena 1818. god. (Tu Rask, pored ostalog, pokazuje da postoji pravilan odnos u zvucima ger­manskih reči prema zvucima u odgovarajućim rečima drugih indoevrop­skih jezika: Germani imaju npr. f prema latinskom p — father / pater). Drugi deo ove studije (koji je, u nemačkom prevodu lingviste Vatera,

53. Nemac Frar^Bopp^(1791— 1867) smatra se parativne gramatike? Godina 1816. kada je Bopp

3 33

Zato što je inače u mnogo prilika odlučno insistirao na primen! istorijskih kriterija u jezičkom proučavanju, Raska mnogi smatraju začetnikom dijahronične (= istorijske) lingvistike.

55. Epoha komparatista obeležena je mnogim slavnim imenima. Jakob Grimm (1785— 1863) je npr. autor čuvene »Nemačke grama-

_ tike«7 koja mu je stvorila renome utem^JJačaTiemačke lm^vfetjke. U ovorti svom delu Grimm, u stvaTiTire' obraduj e samo problematiku nemačkog jezika, već daje komparativni pregled gramatičkih ka­rakteristika germanske jezičke grupe fgotsfeogj^jiemačkog, holand- skog, engleskog, frizijskqg_j-sikandmavskih_jegika). U drugom izda­nju prverTrnjige (l8a2. godine) Grimm unosi i sistematski pregled odiaosa^.getrnanskihjcensonajiata prema odgovarajućim konsonanti- ma drugih indoevropskih-jezika utvrđujući postojanje određene za- konitosti u manifgstaciji tih ođnosar-fostalo u lingvistici poznato pod terminom Grimmov zakon).*

56. Georg Curtius (1820— 1885), autor čuvenog dela »Grundzuge der griechischen Etymoldgle« (1858— 1862), uveo ie komparativno- istorijski metod u klasičnu filologiju. Johann Kaspar Zeuss (1806. do 1856) j^7~objavTJwanj5Tfrsvoje~»Grammatica Celtica« (1853), udario temelj studijama keltske jezičke grupe. Romanistika je definitivno utemeljena klasičnim delom Friedricha Dieza (1794— 1876), koje je, uostalom, umnogome doprinelo razvijanju istorijske perspektive uopšte u jezičkim studijama: »Grammatik der romanischen Spra- chen« (objavljeno u periodu od 1836— 1844). Prvo komparativno ispitivanje slovenskih jezika izvršio je Čeh J.J2ojjffi^sky (i753. do 1829), a prvo sistematsko proučevanje slovensl5h~glasovnih pojava Rus A. X. Vostokov (1781— 1864).9 Za razvoj upor edae-g ramatike

doživeo širu popularnost) nosi naslov »tlber die thrakische Sprachklasse« (Iialle 1822). U njoj se ukazuje, pored ostalog, na veze između german­skih jezika, grčkog, latinskog, baltičkih i slovenskih jezika (sanskrit nije uzet u obzir). Mada insistira na međujezičkoj srodnosti, Rask ipak još nema dovoljno iskristalisan pojam o indoevropskoj porodici jezika.

7 »Deutsche Grammatik«: prva knjiga 1819, u prerađenom izdanju 1822; druga knjiga 1826, treća 1831, četvrta 1837; delo obuhvata uglavnom sve oblasti gramatike, sa izuzetkom sintakse. '

8 Latinskom: p, t, k odgovora gotsko: i>, h; grčkom: (p, &, x —■ gotsko: b, d, g; latinskom: b, d, g — gotsko: p, t, k (primer: caput / got. haubiP). Grimmov zakon se nije uvek potvrđivao, naročito ne onda kada se radilo o konsonantima u unutrašnjosti reči. Docnije je Grimmov zakon dopunjen Vernerovim (v. § 97).

9 Prvu istorijsko-komparativnu fonetiku slovenskih jezika (i uopšteprvu knjigu takve vrste koja bi se ticala neke od indoevropskih jezičkih grupa) Vostokov je objavio 1820. godine pod naslovom » R a s s u ž d e -n ie o s l a v j a n s k o m j a z y k e « .

34

slovenskih jezika od fundamentalnog je značaj a_ JaikrTjlafgvijfvan j e dela Slovenca Franje MiHošiča^-^Fr^z^lIHosichlSlS— 1891): »Ver- gleichende Grammatik der Slav-ischen Sprachen« (u periodu od 1852. do 1875; poslednja, četvrta knjiga t i č e s i n t a k s e i još uvek je u upotrebi kao dragocena zbirka materijala).11

57. U predstavnike epohe prvih komparatista spada i August Friedrich Pott (1802— 1887) koji se smatra osnivačem naučno po­stavljenih etimoloških studija. Objašnjavajući da se etimološke ispi­tivanje tiče traganja za starijim jezičkim formama (a ne za njiho­vim prvobitnim, izvornim oblikom i značenjem — kako se to radilo npr. u antičko doba), Pott je u periodu od 1833. do 1836. objavio svoje etimološke radove koji su obeležili izrastanje jedne posebne, plodne grane lingvističkog ispitivanja.

58. Rani komparatisti nisu samo pioniri naučnog metoda u lin­gvistici. Oni su doneli i prve detaljnije informacije o materijalu različitih indoevropskih jezika ocenjujući ga prvi put u širem pre- seku međusobnog poređenja. Iz njihovih redova izašli su i prvi teo­retičari jezika, »Schleicherovci« (August Schleicher i njegovi uče­nici — v. § 60).

Bibliografski podaci

59. Theodor Benfey, »Geschichte der Sprachwissenschaft und orientalischen Philologie in Deutschland«, Miinchen 1869; »Ge­schichte der indogermanisehen Sprachwissensehaft seit ihrer Be- griindung durch F. Bopp« (kolektiv autora, pod rukovodstvom W. Streitberga, Leipzig 1916; izđato u okviru poznate publikacije koju su osnovali K. Brugmann i A. Thumb: Grundriss der indogerma­nischen Sprach- und Altertumskunde); B. Delbriick, »Einleitung in das Sprachstudium«, Leipzig 1908 (V izdanje; ruski prevod od 1904. izdat u Petrogradu: » V v e d e n i e v i z u č e n i e j a z y k a « ) ; V. Tbomsen, »Sprogvidenskabens Historie«, Kopenhagen 1902 (nemački prevod H. Pollaka: »Geschichte der Sprachwissenschaft bis zum Ausgang des 19. Jahrhunđerts«, Halle 1927; ruski prevod iz 1938:» I s t o r i j a j a z y k o v e d e n i j a d o k o n c a XIX v e k a « ) ;

10 Miklošič je, pored ostalog, veoma zaslužan za istraživanje- ---------------^sobnih uticaja balkanskih jezika različitog porekla. Te studije, kojimaje pna^podštreE^oIIoš Kopitar, docnijlTsirprerasle u značajnu naučnu disciplinu — bn?.konis^ž~lTt~^ifcanotQixijM.

11 Po svojoj—naučnoj orTjentaciji u ovu grupu zaslužnih slavista svrstava se i »patrijarh slavistikg«_oniggaJzremena — J3rvat~Vatroslav Jagić (1838— 1923). — — "

3' / 35

H. Pedersen, »Sprogvidenskaben i det Nittende Aarhundređe: Meto- der og Resultater«, Kopenhagen 1924 (engleski prevod Johna Web- stera Spargoa: »The Discovery of Language: Lmguistic Science ip, the Nineteenth Century«, Cambridge Mass. 1931; poslednje izdanje 1962); Iorgu Jordan, »An Introduction to Romance Linguistics. Itš Schools and Scholars« (preveo John Orr, London 1937); A. Meillet, »Introduction a l ’etude comparative des langues indo-europeennes« (III izd. — Pariš 1912; ruski prevod iz 1938: » V v e d e n i e v s r a v n i t e l ’ n o e i z u č e n i e i n d o e v r o p e j s k i x j a z y - k o v«); A. Meillet, »La methode comparative en linguistique histo- rique«, Oslo 1925; John T. Waterman, »Perspectives in Linguistics«, Chicago 1963; G. Tagliavini, »Storia della Lingvistica«, Bologna 1963; Maurice Leroy, »Les Grands Courants de la Linguistique Moderne«, Bruxelles 1963; G. Mounin, »Histoire de la linguistique des origines au X X e siecle«, Pariš 1957.

Osnovne podatke jasno izložene daju i knjige: Zvegincev — Istorija jazyk. I (str. 25—17); Bloomfield — Language (str. 14— 16); Sreten Živković, »Uvod u opću lingvistiku«, Zagreb 1958, str. 193 do 196.

Pregled postignutih rezultata u oblasti komparativnih jezičkih studija daje A. Schleicher u »Compendium der vergleichenden Grammatik der indogermanischen Sprachen« (Weimar 1861).

Godine 1967. objavljena je, na engleskom jeziku (u Blooming- tonu, Indiana; izdavač i prevodilac W. P. Lehmann), antologija naj­važnijih lingvističkih tekstova pisanih u XIX veku: »A. Reader in Nineteenth Century Historical Indo-European Lingvistics«. Tu se nalaze, pored ostalog, radovi autora kao što su R. Rask, F. Bopp, J. Grimm idr.

BIOLOŠKI NATURALIZAM U LINGVISTICI

60. Oko sredine XIX veka duhove evropskih intelektualaca uz­buđuje velika novost sa polja bioloških nauka: Darwin je argumen- tovano izneo svoju slavnu teoriju o evoluciji vrsta. Kod mnogih se javlja uverenje da principe evolucije koje je Darwin utvrdio na živim bićima treba uočiti i u ostalim oblicima životne stvarnosti, pošto su oni nesumnjivo univerzalni. Oyakvo shvatanje zastupao je u lingvistici profesor Jenskog univerziteta, Nemac August Schlei­cher (1821— 1868).

61. Schleicher je bio komparatista po osnovnoj lingvističkoj orijentaciji, ali se interesovao i za probleme rekonstrukcije indo­

36

evropskog prajezika (poznato je da je čak pokušao da sastavi jednu _basnu .na rekonstruisanom indoevropskom prajeziku).12 Njegov kom- parativno-istorijski jnetgd izvirao je iz koncepcije da je jezik živi organizam, nezavisan od čoveka, čiji je razvojni put određen opštim biološkim zakonima evolucije: jezik se rodi, živi neko vreme, da život drugom, mlađem jeziku koji ga vremenom smenjuje da bi, kasnije i taj mlađi jezik bio nastavljen nekim svojim izdankom; jezik, kao i čovek, ima »genealoškoustablo.«, tj. prapretka od kojega se, u vidu grananja stabla, razvilo mnogobrojno potomstvo' srodnika (otuda se Schleicherova teorija naziva teorijom biološkog natura- lizma u lingvistici, a poznata je i pod terminima »Stammbaum« teorija, odnosno »pedigree« teorija).

62. Za- Schleicliera.lezikJe_.misao izražena u zvucima: niti ima jezika bez mišljenja niti mišljenja bez jezika. Značenje reči leži u korenima reči i tu ga možemo uvek otkriti

63. Jezik je prirodan organizam i njegov razvitak ima u prin­cipu iste one oblike koje zatičemo i drugde u prirodi. Postoje tri osnovna jezička tipa: korenski jezici (kakav je npr. kineski, — od- nosijneđlLJeelma-nheležavaju se određenim redom slaganja korena~ reči), aglutinativni (npr., mađarski jezik: gramatičkrodnosi obele- žavaju se sistemom »prilepaka« — stavljanjem posebnih, dodatnih jezičkih formi, za svako novo značenje, na osnovni oblik reči) i fleksivni (npr. srpskohrvatski; reči imaju određenu fleksiju_= si- stem nastavaka za obeležavanje gramatičkih odnosa). Ova tri tipa, po Schleicheru, stoje u neposrednoj zavisnosti od dostignutog stup­nja^ razvitka i direktno odgovaraju (po istom redu) osnovnim obli­cima zemaljske stvarnosti: svetu kristala, svetu biljaka, životinj­skom svetu.13

64. Schleicherova teorija je bila među savremenicima veoma zapažena, mada je izazvala i kritičke osvrte. Među prvima koji je posumnjao u Schleicherovo »jezičko stablo« i podrio celu teoriju bio je Schleicherov učenik Johannes Schmidt (1843— 1901).14

Schmidt je utvrdio da se jezičke «04JaGije-(^= novine, nove oso­bine), ponikle u jednoj govornoj sredini, ne šire dalje, u druge sre­dine, u vidu pravilnog grananja, kako j§ Schleicher zamišljao, već

12 A. Schleicher, »Eine Fabel in inđogermanischer Ursprache«, Bei- trage zur vergl. Sprachforschung, Bd. 5, 1868, na str. 206.

13 U sličnom smislu naivna mada drukčije stil'izovana shvatanja o »stadijumima« jezičkog razvoja propagirao je u X X veku sovjetski lin­gvista Marr — v. § 200.

14 V. J. Schmidt, »Die Verwanđtschaftsverhaltnisse der indogerma­nischen Sprachen«, Weimar 1872.

I

da je njihov nalet sličan udaru vođenog talasa; bivaju zahvaćene nekad veće, nekad manje govorne oblasti, u zavisnosti ođ slučaja.15 Prema forne, tri susedne .govorne oblasti nikad neće poznavati apso­lutno isti ili apsolutno različit inventar jezičkih osobina: novona­stala osobina će u jednom slučaju preći granice oblasti A i zahvatiti oblast B, u drugom slučaju —* zahvatiće C, u trećem — i B i C, a u četvrtom inovacija neće uopšte prelaziti granice izvorne oblasti A (izlažući detaljnije svoje ideje Schmiđt se služio shemama koncen­tričnih krugova; po tim njegovim »talasima« i sama teorija je u nauci ostala poznata pod imenom teorije talasa). Radi ilustracije svojeg shvatanja Schmidt je naveo nekoliko izoglosa (= granice prostiranja jedne jezičke osobine) na osnovu kojih se po vežu ju, s jedne strane, pprmanska i_bnltisko-slovenska jezička grupa u jedinstvenu fami­liju, a s druge strane — sanskrit i grčki. U oba slučaja Schmidtove izoglose soku liniju koja deli ^indoevropske jezike na dve glavne grupe, »kentumsku« i »satemsku«. Modema dijalektološka prouča- vanja su dala nove potvrde SchmiđtovoJ Hipotezi.

65."~Šch 1 eicherove ideje, u modifikovano] stilizaciji, zastupao jei poznati oksfordski profesor Maks Miiller (1823— 1900). Miiller se slagao sa Schleicherom u tome da lingvistici treba dati mašto u okviru prirodnih nauka, pošto na prošlost jezika treba gledati ne kao na istorijsko zbivanje već kao na spontani proces izrastanja koji je svojsten svakoj prirodnoj pojavi. Slagao se i u određivanju odnosa jezika i mišljenja: jezik je i za Mullera nepoisredan organ ljudske misli. Odstupao je, međutim, od Schleicherove koncepcije u jednom, za Schleicherovu teoriju bitnom detalju: nije pridavao jeziku svoj­stva živog, autonomnog organizma, ističući đa jezik ostaje neraz­lučivo vezan za ljudsku govornu aktivnost (neponovljivo je ono što se izrekne: govorni fenomen umire upravo onog trenutka kad biva izrečen).

Miiller je veoma zaslužan za popularizaciju ideja biološkog na- turalizma među savremenicima. Njegova predavanja iz te oblasti (»Lectures on the Science of Language«), održana na Oksfordu u periodu od 1861— 1863, bila su primljena sa najvećim interesova- njem (nekoliko puta su objavljivana u Engleskoj, a prevođena sui na druge jezike).

15 Slične ideje o prostiranju jezičkih inovacija imao je, uostalom,i H. Schuchardt (v. § 108) — v. njegove studije »Der Vokalismus des Vulgarlateins«, Leipzig 1866/67 i »Ober die Klassifikation der romani- schen Mundarten«, Graz 1900 (preštampano u Schuchardt-Brevier, v. § 113). Ipak je tek Schmidt teoriju talasa u potpunosti postavio i razradio, tako da njemu u ovome pripada sva slava.

38

66. Predstavnici biološkog naturalizma u lingvistici zaslužni su za skretanje pažnje na govorni jezik (pošto se u okviru govornog jezičkog fenomena mogu, po njihovom shvatanju, najjasnije uoča­vati manifestacije prirodne veze jezika i mišljenja). Njihovu ideju o stihijnom karakteru jezičke evolucije, uslovljene nekim zakonima prirode koji nisu pod kontrolom ljudske volje, prihvatili su u osnov­nom obliku najreprezentativniji predstavnici lingvistike X IX stoleća— mlađogramatičari.

Bibliografski podaci

67. V. Schleicherove radove: »Sprachvergleichenđe Unte-rsuchun- gen: Zur vergleichenden Sprachgeschichte«, Bonn 1848; »Lingui- stische Untersuchungen: Die Sprachen Europas in systematischer Ubersicht«, Bonn 1850; »Die đeutsche Sprache«, Bonn 1859; Com- pendium der vergleichenden Grammatik der indogermanisehen Sprachen«, Weimar 1861— 1862; »Die Darwinische Theorie und die Sprachwissenschaft«, Weimar 1863; »tiber die Bedeutung đer Spra­che fiir die Naturgeschichte des Menschen«, Weimar 1865. V takođe:B. Delbriick, »Einleitung in das Sprachstudium« (v. § 59); V. Thom- sen, »Geschichte der Sprachwissenschaft. . . « (v. § 59); A. V. D e s - n i c k a j a , » V o p r o s y i z u č e n i j a r o d s t v a i n d o e v r o - p e j s k i x j a z y k o v « , i zd. A N SSSR, M o s k v a - L e n i n - g r a d , 1955; V. Pisani, »August Schleicher und einige Richtungen der heutigen Sprachwissenchaft«, Lingua, vol. IV, 4, 1-954/55, 337. do 368; A. S. C i k o b a v a , » P r o b l e m a j a z y k a k a k p r e d ­m e t a j a z y k o z n a n i j a « , M o s k v a 1959; Zvegincev — Isto- rija jazyk. I (str. 89— 104).

U knjizi Portraits of Linguists I dati su biografski podaci o Schleicheru (str. 374—395; autor J. Schmidt) i Mulleru (str. 395. do S99; autor E. W. Hopkins).

»HUMBOLDTIZAM« U LINGVISTICI (TEORIJA »WELTANSCHAUUNGA «)

68. Najveći teoretičar lingvistike XIX veka bio je Nernac Wil- helm von Humboldt (1767— 1835); smatra se Osnivačem ovste linavi- stike (= discipline koja ispituje siuštinu jezičkoi~ienomena_ila“ falr- '/ / tima najrazličitijih jezika).

69. W. von Humboldt je prvi naučnik koji je proučio jedan od jezika Indonezije: jezik kaw i sa oet-rva Jave.18 Kontakt sa lin gv i­stičkim oscbenostim a tako bitno različitim od onoga čime se odli­kuju’ indoevropske jezičke strukture dao je Humboldtu materijala za izgrađivanje dotle neslućenih pojmova o prirodi jezika i nje­govoj ulozi u životu čoveka.

70. Originalnost Humboldtov'og naučnog talenta ispoljila se i u njegovom m etodu ispitivanja kao i u teorijskim pogledima. Početak lingvistike X IX veka obeležen je po pravilu osvetijavanjem jezičkih fakata iz istorijske perspektive 1 traganjem za osnovnim pretkom (»prajezikom«) iz kojeg su se kasnije razvili postojeći jezici-srodnici, članovi ve lik e indoevropske porodice (v. § 49). Međutim Humboldt nije insistirao na dijahroniji ( = istoriji jezika). N aprotiv^njegova pažnja je bila usmerena prvenstveno na uočavanje jezičkih stanja specifičnih za dati vrem enski period, dakle na posmatranje jezika

prcseku (v. § 260). Poredenie jezika vršio—ie-anali- tički, ne ulazeći neposredno u pitanje genetičkog srodstva. Rekon­strukcijom »prajezika« n ije se bavio. N ije čaksm atFačTni to da bi indoevropski jezici zasluživali v iše naučne pažnje od drugih jezičkih familija-.------

71. Humboldt se izjašnjavao protiv univerzalne-gram atike, iz­građene prema klasičnom, skolastičkom šablonu, ističući da grama­tička pravila treba izvlačiti induktivno, iz samih specifičnih -fakata svakog jžn k rc in o ^ Iežk a J L efin isa o je jezik kao dinamički fenomen (po grčkoj terminologiji: jezik je energeia, ne ergon) naglašavajući da je statika u jeziku samo prividna. Insistirao ie posebno na vezi jezika a mišljenjem: intelektualna~~de!at.nosit teži obavezno ka sjedi­njavanju sa zvukovnim (= govornim) fenomenom; bez^združenosti ti:' nema p rav og_ mišljenj a.~HJ ~vezr~s tTm je i njegova teorija o misli sa zvucim a ne može svet predstava da pređe vi svet pojmova, unutrašnjoj form i ( » gprrn«) jezika, o kojoj su kasnije ras­pravljali m nogi eminentni predstavnici jezičke teorije (posebno pred­stavnici »psihološke lingvistike«, kakav je bio, recimo', Marty —■ v. § 89): pod unutrašnjog jezičkom formom treba razumeti specifičnost psihološke strukture datih govornih predstavnika od koje jieposred-

10 V.: W. von Humboldt, »trber đie Kawi-Sprache auf der InselJava«, Berlin 1836—1839 (posmrtno izdanje). Kawi je starojavanski jezik(izumro u XIII veku) na kojem su pisani najstariji javanski tekstovi (odIX veka). Fonološka i morfološka struktura ovog jezika imala je izrazitoindonezijski karakter, ali je rečnički fond očevidno pretrpeo intenzivanuticaj sanskrita (što je u vezi sa istorijskom ulogom indijske kultureu javanskoj sredini).

40

no zavisi konkretna organizacija spoja zvukovne sa značenjs'kom stranom njihovog jezika.17

72. Centralno mesto Humboldtove jezičke teorije obuhvata pro­blem odnosa jezičke strukture sa mentalitetom naroda. Po Hum­boldtu, jezik je » speci f i fin n^innnnr-ijgfj i ih a datoga naroda«, spoljašnji izraz jedne »unutrašnje forma« kola otkriva određeni pogled na sveit (WeTtanschauung<<; zato se i sama Hurnb oldto v a teorija najčešće na­ziva teorijom »Weltanschauunga«),

73. U n eposrednom odnosu sa mentalitetom, kulturom i n-pštom idejnom__-Qriienl.;i ri i om i ormo ga naroda stoji i stečen razvijenosti njegovog jezika-J?rema tome, istoriju jezika treba najtešnje p o v e­zivati s istorijom nacionalne kulture. Ovakva simplifikacija realnih fakata proizašla je iz čihjenice da Humboldt nije dovoljno razliko­vao pojave koje se tiču obrazovanja leksike i frazeologije od spe­cifičnih uslova koji regulišu razvoj fonoloških i morfoloških feno­mena.

74. Svoju teoriju o tome da je jezik svojevrsna emanacija duha Humboldt je potkrepljivao, pored ostalog, podsećanjem na činjenicu da se ljudi međusobno teško razumeiu u potpunosti. To- proizlazi upravo otuda, isticao je Humboldt, što im pogledrna svet nisu iden­tični (danas se terminom lingvistički rela tivizam Hurnboldtov e^skole obuhvata ovaj deo Humboldtovog učenja l^ojiposebno ukazuje na nepouzdanost iezičkog sredstva u obezbeđivanju^apsolutno|pspoTa- zumevanja).

75. U vezi sa svojom opštom koncepcijom jezika, Humboldt iz­laže i m išljenje o jezičkoj evoluciji: svaka pramena u jeziku nastaje u skladu sa razvojnim usponom ljuds!?pflS~đnfagT~promene vode, u stvari, uvek ka jednom osnovnom cilju — ka dosezanju do pune, raere izgrađehostiTežIka (Hurnboldtov izraz: »Vollendtmg«-).-

76. V elikim događajem svoga vremena bilo je Humboldtovo predavanje održano 29. juna 1820. na berlinskoj akademiji naukao uporednom izučavanju jezika s obzirom na različite faze njihovog

, razvoja. Tada je Humboldt prvi put izneo pred javnost svoje osnov­ne poglede na jezik. Od toga dana pa nadalje Hurnboldtov uticaj je snažno delovao na formiranje lingvističkih pogleda mnogih gene­racija. Svoju je teoriju Humboldt najpotpunije izložio u studiji »Uber die Verschiedenheit des menschlichen Sprachbaues unđ ihren

17 Humboldt je u nekoliko prilika i ne uvek na identičan način sti- lizovao svoju ideju o »unutrašnjoj formi«, što je izazvalo kasnije dosta nedoumica. V. o tome: O. Funke, »Innere Sprachform. Eine Einfiihrung in A. Marty Sprachphilosophie«, Reichenberg 1924, str. 111—113.

41

Einfluss auf die geistige Entwicklung đes Menschengeschlechts« (1830— 1836; zamišljeno kao uvod u veliki rad o jeziku kawi, ob­javljeno u »W. von Humboldts gesam m elte Schriften«, VII Band, Ausgabe der Berliner Akademie; faksimil originalnog izdanja od 1836. objavljen je 1960, s pogovorom izdavača: Bonn-Hanover-Ham- burg-Miinchen; Diimmler).

77.Lingvisti X X veka koj’_Lzastupaju osnovne teorijske stavove Humboldta, prvenstveno teoriju »Weltanschauunga«, nazivaju se neohumboldtovcima* Oni su dobrim delorn iz redova leksikologa, kao npr.: L. Weisgerber, J. Trier, G. Ipsen, F. Dornseif, A. Jolles, W. Porzig, W. von Wartburg, itd. N ajistaknutiji među neohum - boldtovcima učestvovali su (početkom šezdesetih godina) u zasni­vanju takozvane gram atike koja se tiče sadržine (Inhaltbezogene G ram m atik —• v. §§ 520—524).

U američkoj lingvistici, sredinom X X veka, razvile su se, neza­visno od evropskog »humboldtizma«, ideje o jeziku koje takođe uzi­maju za osnovicu problem »W eltanschauunga« — v. § 348.

B ibliografske napomene

78. V.: A. Fr. Pott, »W ilhelm von Humboldt und die Sprach- wissensehaft«, Berlin 1876; Otto Funke, »Studien zur G eschichte der Sprachphilosophie«, Bern 1928 (II deo, pod naslovom : »Zur Sprach­philosophie der Gegenwart«, str. 51—55); G. Ipsen, »Sprachphiloso- pbie der Gegenwart«, Berlin 14)30; R. L. Brown, »W ilhelm von Hum- boldt’s Conception of Linguistic Relativity« (= Janua Linguarum, Series Minor 65, The Hague 1967).

Izvode iz Humboldtove studije »tjber d ie V erschiedenheit. . .« (v. § 76), daje (na ruskom) V. A. Zvegincev u Istorija jazyk. I (68. do 86). Sem toga, kao što je već spomenuto (v. § 76), danas su široj lingvističkoj publici pristupačni i originalni Hum boldtovi spisi. Bio­grafski podaci o Humboldtu dati su u Portraits of L inguists II, str. 71— 101 (autor A. Dove).

Od radova najvećeg popularizatora Hum boldtovih ideja, L. W eis- gerbera, preporučuje se posebno: »Vom W eltbild der deutschen Sprache«, Diisseldorf 1-953. Opširnije podatke o W eisgerberovim lin­gvističkim pogledima daju M. M. Guhman u studiji »L i n g v i - s t i č e s k a j a t e o r i j a L. V / e i s g e r b e r a « (u zborniku »V o - p r o s y t e o r i i j a z y k a v s o v r e m e n o j z a r u b e ž n o j l i n g v i s t i k e « , izd. AN SSSR, Moskva 1961, str. 123— 162) i P. Valentin u studiji »Linguistique Semantique: A propos de l’ouvrage

42

de Leo W eisgerber ‘Von den Kraften der deutschen Sprache’« (Etu- des Germaniques XIX, 1964, str. 255—261). V. i prikaz istog Weis- gerberovog dela koji daje Stanko Žepić u Suvremena lingvistika (skripta) III, 1964, 115— 124 (o ovoj publikaciji v. § 137 n).

Radi bližeg upoznavanja sa metodom i osnovnim teorijskim sta­vovim a neohumboltovaca preporučuje se dela: W. von Wartburg, »Einfuhrung in die Problematik und Methodik der Sprachwissen- schaft«, H alle 1943 (francuski prevod 1946; drugo, u saradnji sa Stephanom Ullmanom prepravljeno i prošireno izdanje, objavljeno je 1962. u Ttibingenu); W. Porzig, »Das Wunder der Sprache«, Bern 1950.

V. i: H. Basilius, »Neo-Humboldtian Ethnolinguistics«, Word 8, 1952, 95— 105; R. L. Miller, »The Linguistic Relativity Principle and Hum boldtian Ethnolinguistics« (= Janua Linguarum, Series Minor 67, The Hague 1968).

PSIHOLOGIZAM U LINGVISTICI

79. Humboldtovo učenje o jeziku kao emanaciji duha (v. § 72) pustilo je svoje korene u nemačkoj lingvistici. H. Steinthal (1823. do 1899), osnivač lingvističkog psihologizma, objašnjavao je suštinu jezika polazeći od ove Humboldtove koncepcije.

80. Steinthal je svoje osnovno lingvističko vaspitanje dugovao Humboldtovoj teoriji, a poglede na psihološke fenomene izgradio je najviše prema teorijskim stavovima poznatog psihologa (i peda­goga) Herbarta,18 usvajajući njegove ideje o »asocijativnoj« orga­nizaciji ljudskoga duha (tj. da se misli, podstaknute spoljnim uti­skom, samoniklo u čoveku razvijaju, i to u nizanju jedna na drugu: jedna misao izniče iz druge putem koje joj utire mreža podsvesnih asocijacija). Godine 1855. Steinthal objavljuje svoju »psihološku gramatiku« (»Grammatik, Logik und Psychologie, ihre Prinzipien und ihr Verhaltniss zu einander«, Berlin 1855) u kojoj se zalaže za opisivanje gramatičkih fenomena s psihološke tačke gledišta, pod­vrgavajući ujedno kritici ranije koncepcije logičkog univerzalizma u gramatici. Ovo Steinthalovo delo, kao i delo njegovog savreme- nika i jednomišljenikaljVl. Lazarusa ,(1824— 1903) »Das l^eben_ der

_Spel£*_(B erlin 1855) u kojem se takođe propagira psihološka inter­pretacija jezičkog fenomena, imalo je velikih odjeka među savreme-

19 Johann Friedrich Herbart (1776—1841), poznat najviše kao začet­nik naučne pedagogije koja se oslanja na psihološke studije.

43

nicima. Najznačajniji događaj za popularizaciju psihologizm a u lin­gvistici bilo je, međutim, pokretanje časopisa »Zeitschrift ftir Vol- kerpsychologie und Sprachwissenschaft« (prvi broj 1860, poslednji 1890) u kojem su glavnu reč vodili pokretači časopisa — Steinthal i Lazarus, kao i njihovi učenici. L ingvisti okupljeni oko ovog časo^ pisa najviše su zaslužni, pored ostalog, za upoznavanje šire lingvi­stičke javnosti sa teorijom Humboldta o vezi jezika sa psihologijom naroda (tada je upravo izraz V dlkerpsychologie postao neobično po­pularan uopšte u krugovima nemačkih intelektualaca zainteresova- hih za pitanja nacionalne kulture).

81. U svajajući načelno Humbolđtovu ideju o jeziku, Steinthal je proširio unekoliko njene teorijske okvire uvodeći i pojam ind>- vidualnag-govornog akta u oblast naučnog interesovanja: ako1 je f iz ik m -gainšojim se duh manifostuje, onda je jezik kolektiva — izraz duha kolektiva, a jezik pojedinca — izraz individualne psiho­logije. Tada je i prvi put izrečena misao (koju su kasnije, posle Steinthala, zastupali i drugi lingvisti, prvenstveno predstavnici Voss- lerove škole — v. § 171) o tome da reči nem aju apsolutno određenih značenja: svaki pojedinac, izričući reči, stavlja u njih -avnja lična preživljanja, svoju individualnu psihologiju, tako da_ri^i^dobijaju tenkritnLsmLsao'Jedino u m omentima kad se izgovaraju, svaki put prelivene naročitom nijans&mr^aeenja,4roja bTva neposredno uslov- ljena posebnim psihološkim svetom svakog pojedinca.

82. Steinthal je prvi eksplicitno odredio okvire ispitivanjima jezika koja bi đoprinela upoznavanju » psih blogne narnda«. Ta bi se ispitivanja ticala ne sam o istorije jezik^ već i utvrđivanja nje­govog porekla kao i srodnosti-i razlika u konkretnim tipovim a je- zičkih struktura. U vezi s tim započinju prvi opsežniji radovi na opisivanju jezičkih tipova (tada je već bio pobliže poznat i priličan broj neindoevropskih jezika19). U radu na prvim klasifikacijama poznatih jezika- lingvisti su se rukovodjli Steinthalovim psihološkim^ kriterijam a: duhovno srodstvo m eđu narodima dokazivano je srod- . nim oblicim a jezičke strukture, i obrnuto.

83. p s ih o lo g ijo m naroda« interesovao se, pored ostalih, i osni­vač p r /e laboratorije- za eksperim entalnu -psihologi ju- na svetu, s la v n i"W ilhelm ~W im đF7(IB3 2 — 1920). Ovaj nemački naučnik, lekar po struci, p sih o log ijo ćentralnom naučnom interesovanju i uticaju,

i» p regled osnovnih jezičkih tipova daje Steinthal 1860. u radu: »Charakteristik der hauptsachlichsten Typen des Sprachbaues« (Berlin 1860). Ovo njegovo delo preradio je Fr. Misteli i objavio (pod istim na­slovom) 1893. u Berlinu.

44

ostavio je prve studiozne rasprave o psihološkoj pozadini jezičkog fenom en.au - .. ' '

84. W undtova psihološka orijentacija je ’ drukčija od Steintha- love, dok je Steinthal »asocijacionista«, Herbartov sledbenik (v. § 80), W unđt zastupa »apercepcionalističku« teoriju: svet čovekovih pred­stava, iz kojih se rađaju ideje, prima se čulima7~o tom, preko čula sazdanom psihološkom svetu, saopštava jezik.20 ""

IJST ^undt nije verovao u ideju da je jegjk_— »duh naroda«, mada se i sam ifttenzivno interesovao problemom psihologlje~haroda. Određena psihologija kolektiva, isticao je Wundt, plod je zajednič­ko g života. D a -b i se ta psihologija ispitala, treba dobro poznavati sve konkretne m anifestacije tog zajedničkog života, a to su_iezik naroda, pa običaj i. Jideologij_a — celokupna kultura, jednom “reč ju.

86. Klasično WtfffS‘tovO đeio (izašlo u deset knjiga) nosi naziv >;V61kerpsychologie«. Prve dve knjige, pod naslovom »Die Sprache« (v. § 92), posvećene su jezičkoj problematici. Tu je Wunđt izneo niz interesantnih opservacija (npr. o percepciji govora, o rečeničnim konstrukcijama,- o obrazovanju slozenica, itd.). Posebna.je_značajno njegovo izlaganje o glasovnim promenama.21

87. W undtovi savremenici, .mladogramatičari. kritički su se od­nosili prema vrednosti Wundtovih radova o jeziku, naglašavajući da povezivanje psihologije s jezikom nema stvarnog značaja za je­zičke studije (u tradicionalnom smislu). U naše vrem e Wundtov rad doživljava mnogo pozitivnije ocene, prvenstveno od strane neo- humboldtovaca (y .r~§~TJ) i predstavnika antropološke lingvistike (v. § 342). U istoriji eksperimentalne psihologije Wundtovo m esto je posebno značajno.22

88. Svi ostali predstavnici XIX veka, ukoliko su se bavili jezič­kom teorijom, ostaju u krugu tih opštih, psiholoških interpretacija jezičkih pojava, doduše bez insistiranja na »psihologiji naroda«. Ta­

20 Poznata je Wundtova podela psiholoških procesa na elementarne i složene. Elementarni procesi su neposredno vezani za fiziološke — to su, u stvari, psihofiziološki procesi (Wundtova eksperimentalna ispitiva­nja su se ticala upravo takvih procesa). Složenim procesima Wundt sma­tra sve ono što se neposredno tiče mišljenja (emocija, ideologija i si.) pa se stoga eksperimentalnim metodom ne može proučavati.

21 Ističući da su glasovne promene prvenstveno rezultat određenih psiholoških procesa, Wundt daje, pored ostalog, objašnjenje glasovne asim ilacije i disimilacije osvetljavajući odsudnu ulogu asocijativnih im­pulsa u ovakvim slučajevima.

22 Odjeka njegovog učenja bilo je ne samo u Evropi već i u Americi. U Americi je prvih decenija XX veka njegova eksperimentalna psiho­logija doživela veliki ugled. Popularizovanju Wundtovih ideja u SAD doprineo je najviše poznati američki psiholog E. B. Titchener.

45

kav je bio npr. u nemačkoj lingvističkoj sredini Hans G§org von der Gabelentz (1840—1893) koji je jasno naglašavao da nema prim itiv­nih jezika, da je svaki jezik u svom pravcu savršen (u svom e po­znatom delu »Die Sprachwissenschaft«, v. § 92). Takav je u slavi­stici bio čuveni A. A. Potebnja (1835— 1891; profesor univerziteta u Harkovu od 1860. godine) koji je ukazivao u raznim prilikama na duboku vezu misaonog sveta sa jezičkom strukturom zadužujući nauku o jeziku nizom dragocenih radova o značenju i upotrebi gra­matičkih kategorija u ruskom jeziku (najznačajnije je sakupljeno u delu » Iz z a p i s o k p o r u s s k o j g r a m a t i k e « — v. § 92).

89. Poslednjih decenija X IX veka i prvih X X razvijao je svoju psihološku »filozofiju jezika« poznati lingvista A. Marty (1847— 1914). Marty je želeo da izgradi principe opšte lingvistike na bazi psiholo­gije. Polazeći od konstatacije da se značenje jezičkih formi tiče iz ­ražavanja psiholoških stanja govornog lica i stim uliranja odgova­rajućih psiholoških reakcija kod sagovom ika, što spada u oblast psiholoških studija, M arty izvodi zaključak da osnovnu jezičku teo­riju — filozofiju jezika — treba, u stvari, svesti na psihologiju. Mada njegova teorija n ije u celini prihvaćena, pojedine njegove ideje, često interesantne, originalne, im ale su uticaja na formiranje opštelingvističkih pogleda prvih decenija X X veka.

90. Krajem XIX veka javlja se psihološka orijentacija i u fran­cuskoj lingvističkoj sredini da početkom X X veka doživi svoj naj- puniji razmah (v. § 161). S kraja X IX veka započinju i sem antičke studije ( = studije o značenjim a reči — v. § 404), izrasle u istoj atm osferi zainteresovanosti za vezu psihološkog sveta i jezičkih formi.

91. Evropske tradicije psihološkog proučavanja jezika nastav­ljaju se i u X X veku nalazeći svoje em inentne predstavnike u re­dovima teoretičara jezika i semantičara (A. Gardiner, K. Biihler i dr.). U drugoj polovini ovog stoleća psihologizam postaje važna kom­ponenta i u razvoju američka lingvistike (v. npr. §§ 352—360).

B ibliografske napom ene

92. Podatke o Steinthalu i Wundtu daje Otto Funke u »Stu- dien zur Geschichte der Sprachphilosophie« (v. § 78) na str. 55—57, a takođe i Arens — Sprachvvissensehaft: o Steinthalu (252—260) i Wundtu (360—370). O predstavnicim a psihologizm a (prvenstveno o Steinthalu, Wundtu i Martyju) inform iše i Čikobava: » P r o b l e m a j a z y k a k a k p r e d m e t a j a z y k o z n a n i j a « , Moskva 1959

/46

(str. 21— 31). V. i kod Zveginceva — Istorija jazyk. I u poglavlju IV (»P s i x o l o g i z m v j a z y k o z n a n i i« — podaci na str. 105. do 107; priloženi izvodi iz dela Steinthala i Potebnje).

V. pomenuta dela: H. Steinthal, »Grammatik, Logik und Psycho~ logie ihre Prinzipien und ihr Verhaltniss zu einander« (Berlin 1855), Potebnjino »Iz z a p i s o k p o r u s s k o j g r a m m a t i k e« (prve dve knjige su objavljene 1888, treća 1899, IV 1941) i Wundtovo »Die Sprache« (I izd. 1900, III izd. 1912, Leipzig). Osim toga, radi bližeg upoznavanja sa stavom mladogramatičara prema Wundtovom učenju preporučuju se studije: B. Delbruck, »Grundfragen der Sprach- forschung mit Riicksicht auf W. Wundts Sprachpsychologie«, Strass- burg 1901; W. Wundt, »Sprachgeschichte und Sprachpsychologie, m it Riicksicht auf B. Delbriicks Grundfragen der Sprachforschung«, Leipzig 1901.

V.: H. G. von der Gabelentz, »Die Sprachwissenschaft, ihre Auf- gaben, M ethoden und bisherige Ergebnisse« (I izd, 1891; II izd. 1901, Leipzig); A. Marty, »Untersuchungen zur Grundlegung der allge- m einen Grammatik und Sprachphilosophie« (Halle 1908) i »Gesam- m elte Schrifte« (Halle: I 1916, II 1 1918, II 2 1920); Otto Funke, »Innere Sprachform; Eine Einfiihrung in A. Martys Sprachphilo­sophie«, Reichenberg 1024.

Psihološka ispitivanja jezika produžavaju se i u XX veku; u ko­jem sve vidu i sa kakvim rezultatima — informišu knjige: A. Gar­diner, »The Theory of Speech and Language« (I izd. 1932; II izd. — Gxford 1951), K. Biihler, »Sprachtheorie. Die Darstellungsfunktion der Sprache« (Jene 1934); L. S. Vygotski, »M y š l e n i e i j a z y k«, M oskva-Lenjingrad 1934 (II izdanje 1956, Moskva); Otto Ernst, »Sprachwissenschaft und Philosophie« (Berlin 1949); Fr. Kainz, »Psychologie der Sprache« (u četiri knjige; W ien 1951— 1956); Fr. Kainz, »Psychologie der Einzelsprachen« I (Stuttgart 1965; ovo delo čini celinu sa prethodno pomenute četiri knjige, računa se, dakle, kao peti tom jedinstvenog opusa). V. i H. Wein, »Sprachphilosophie der Gegenwart. Eine Einfuhrung in die europaische und amerika- nische Sprachphilosophie des 20 Jahrhunderts«, Den Haag 1963.

Nedavno je poznati češki lingvista K. Horalek objavio knjigu »Filosofie jazyka« (Karlova Universita, Praha 1S67) u kojoj se sa savrem enih lingvističkih pozicija raspravlja o ulozi psiholoških fak­tora na jezik. Razvoj modernih shvatanja (pretežno u američkoj sredini) o odnosu psihološkog sa jezičkim fenomenom izložio je psiholog H. Hormann u knjizi «Psychologie der Sprache« Berlin- H eidelberg-New York 1967).

47

MLADOGRAMATIČARI

93. Sedamdesetih godina prošlog veka, na univerzitetu u Leip- zigu (Nemačka), našla se na okupu grupa lingvista, darovita i radna, čija je uloga u razvijanju lingvističkih studija bila od izvanrednog značaja. Ta je grupa nazivana prvobitno la jpciškom školom. Danas je, međutim, najšire poznat term in m ladogram atičari (»Junggramma- tiker«) koji se prim enjuje ne samo na ovu grupu, već i na sve poznije lingviste sa istim metodološkim koncepcijama. Termin je iskovan u vrem e kada je lajpciška grupa, sastavljena od predstav­nika m lade generacije, vodila borbu protiv konzervativnih ideja starijih lingvista (među kojim a je bilo i vrlo poznatih imena; u iz­razite protivnike »mladih« ubrajao se npr. C u^ius — v. § 56). Sta­rija, protivnička generacija je pominjanjem mladosti onih koji su se zalagali za nove puteve lingvističkih m isli želela da potceni stvarnu vrednost njihovog naučnog podviga. Mladima je, opet, naziv bio drag jer je u njemu ležalo obećanje nečeg svežeg i novog čime je trebalo obdariti lingvistiku. Tako je term in saglasno primljen i ostao do danas simbol jedne solidne, vredne škole kojoj će ostati časno m esto u istoriji lingvistike.

94. Najveća zasluga mladogramatičara tiče se davanja pune na­učne rigorozncsti komparativno-istorijskom m etodu. Produbljivanje lingvističke metodologije ^započeto je u okviHfTspitivanja glasovnih promena. Znalo se, doduše, i pre mladogramatičara da. se u okviru evolutivnih fonetskih fenom ena uočavaju upadljive pravilnosti.-3 AlTnijedna geH~&raelja~pre njihnnTfe'taKS^.sgo, apoeflktički, izložila princip o apsolutnoj dOslednosti izvršenja glasovnih promena: gla­sovi sc 'm enjaju po određenim zakonimaJiQjjLsfi__sprovodebezrTzuže- taka; izuzeci nastaju tek naknadno, analogijom (tj. iz psiholoških razlogđ: podsyesnim lisocy£^ij ama đatogr jezičkog oblica sa drugim, u kojem do glasovne prom ene nije moglo doći, narušava se pravilo promene u datom obliku).

95. O zakonitosti fonetskih promena govorili su prvi i najviše: slavista A ugust Leskien (1840— 1916) i indoevropeista Karl Brug- mann (184-3— 1919). Leskienov rad, objavljen 1876. pod naslovom »Die Lautgosetze kennen keine Ausnahme«, bio je veoma zapažen. Ali je ipak centralan'značaj imalo objavljivanje studije »Moroho- logisch^JIntefsughjifrgen« (K. Brugmann u koautorstvu sa l i . Ost- Koifom [1847— 1909]; u Leipzigu 1878): to je shvaćeno kao manifest

23 O tome da se glasovni zakoni dosleđno sprovode govori npr. Schleicher u »Die Darwinische Theorie« (Weimar 1863).

48

m lađogram atičarske ideologije, kao defin itivno u tem el javan je sam e škole.

96. Ideja o zakon itosti u jeziku, koja je b ila osnovni m oto m ladogram atičarskog naučnog uverenj a,. združena sa kom parativno- istorijskom orijentacijom lin gv ističk og interesovanja, koju su m lade - gram atičari n a sled ili od prethodnih generacija, odredila je osnovnu form u n jih ovog rađa na jez ik u: m inuciozno, strp ljivo, oni su istra ­ž iva li j |v a k u ^ je z ič k u jgojedinost kroz sve n jen e evo lu tivn e faze, b rižljivo p azeći da u h vate osnovnu n it konkretne zakonitosti, od­stranjujući izu zetak potrebnim objašnjenjim a k ao što se trunje od­bacuje da n e zam rači bistru sliku . »Atom iziraju« jezik, govorile su k asn ije n o v e generacije , b un tovn ičk i odbijajući da pođu utabanim m etodološk im stazam a tada v eć starih m ladogram atičara. Tačno je da su često, za iie ti h v a ta n je m je đ n e m a le , jednostavne, m ožda čak i beznačajne n it i u ukupnosti jezičkog tkiva, m ladogram atičari is ­p uštali iz v id a celov itost slik e jezičkog razvoja, u kojem n išta n e ž iv i sam o z a seb e v eć ' sv e u m eđusobnom spoju. A li je zato taj n jihov ak rib ičan rad n agom ilao dovoljno p oznavanje jezičk ih k on ­kretnosti, te su k asn ije sa tog solidnog oslonca b rže i sigu rn ije iz ­rastali n o v i teor ijsk i vid ici.

97. K om parativno-istorijsk e studije su tek u rukam a m lado­gram atičara d ob ile punu naučnu vrednost. R evid irana su i dopu­njena izvesn a ranija tum ačenja (tako je recim o Grim mov__zakon d opunjen 3 TGrngaoyim )■24 P osao oko~~rekonstrukcij e~rrai star ijih -fa za indd£vropskih jezika izvršegrT le^olidnijim T opsežnijim zahvatom , jfrvenstveno zaslugom slavn oga K. Brugm anna25 (najbolje su ob­

24 Grimmov zakon (v. § 55) dopunio je K. Verner (1846—1896) 1877. u studiji »Eine Ausnahme der ersten Lautverschiebung« (Kuhn’s Zeit- sehrift fiir vergleichende Sprachforschung XXIII). Dopuna se sastoji u objašnjenju da u unutrašnjosti reći bezvučni germanski spiranti. koji odgovaraju starim indoevropskim "bezvučnim *p, *t, *k, ostaju bezvučni iikolikn..j e vokal neposredno ispred njih pod akcentom: 'ukoliko akeenat nije na vokalu neposredno ispred spiranta, onda bezvučni glas prelazi u zvučni (ovo isto važi i za glas s u germanskim jezicima). Vernerov zakon nešto je prestilizovao kasnije komparatista A. Meillet — u studiji »Caracteres generaux, des langues germaniques« (Pariš 1917). Po Meille- tovoj definiciji pomenuti spiranti i glas s postaju zvučni između dva zvučna elementa od kojih je prvi — vokal prvog sloga reči; do ozvuča- vanja ne dolazi ako je taj prvi slog pod akcentom.

25 K. Brugmann je, pored ostalog, pisac poznatog priručnika: »Kurze vergleichende Grammatik der indogermanischen Sprachen« (Strassburg 1902—1904). On je u zajednici sa B. Delbriickom izradio prvo izdanje klasičnog dela indoevropeistike: »Grundriss der vergleichenden Gram­matik der indogermanischen Sprachen«: I i II knjigu izradio je Brug­mann u periodu od 1886—1892; III, IV i V knjigu obradio je B. Delbriick

4 49

rađeni problemi Jionotike~-ir msH^ologiie; prvi veliki klasični rad iz sintakse- dao je B. pelfesick26). iitori^L živih indoevropskih jezika takođe je poklonjernfptma pažnja.

■98. Mladogramatičari su se istopi čaja iezika bavili sa dubokim ubeđenjem da je istoricizam u fiaučT oHai metodološki postupak koji najpotpunije odgovara visokim ciljevima- naučnog saznanja. Taj sCfsvoj stav onTlTra^lttr~priBkamI~naglašavali.27 Najglasnije se za ovaj stav zalagao eminentni teoretičar mladogramatičarske škole, Hermann Paul (1846—1921).

99. Dok su ostali mladogramatičari svoje metodološke* koncep­cije uglavnom, ili bar najviše, praktično demonstrirali! Paulj e bio pretežno zainteresovan za teoriisku nSVH nmlilp~ matike. Njegovo klasično delo: “gFflVi'/ipien 'TferSprachgeschichte« (v. § 107) doživelo je i oduševljenih pohvala i ogorčenih kritika. U njemu se najneposrednije ocrtava i sva veličina mladogramati- čarskog podviga na unapređenju lingvističkih, studija i^sve njihove krupnije i sitnije slabosti na polju jezičke teorije i metoda.

100. JBaui-se_gksplicitno izjasnio protiv proste deskripcije datog jezičkog_stanja, kojoj nedostaje istorijska perspektiva, i to mu lin­gvistika XX veka, oduševljena sinhronijom (v. § 131), nikada nije oprostila. Zbog toga je zaboravljano da u Paulovom izlaganju (»Pnn- zipien der^Sprachgesčhichle«y~uhaTTTepih opservacija, i^eposrednih nagovestaja mnogih novina koje će tek posle njega doci. Ostao~Je rtapvtše^zapamćen kao nepomirljivi apostol istoricizma.

101. Paul je polazio od uverenja da ie lingvistika jedna od nauka o ijnHgVnj kulturi Da bi se razumeo konkretan tihlik-iedns kulture u sadašnjem razvojnom trenutku treba upqznati _pre_ svega,

Tstori)H'kgTIšIove pod čiiim se neposrednim dejstvom vajao ovakavoftlik. Stegnut okvirima ovakvog osnuviiog uVETenja^^aul je iz­

i objavio u periodu od 1893—1900. pod naslovom »Vergleichende Syntax der indogermanischen Sprachen«. Brugmann je sam autor drugog, prera­đenog izdanja ovog dela: I knjiga pod naslovom »Einleitung und Laut- lehre« — 1897, II knjiga pod naslovom »Lehre von den Wortformen und ihrem Gebrauch« u nastavcima — 1. Teil 1906, 2. Teil 1909/1911, 3. Teil1. Lief. 1913, 3. Teil 2. Lief. 1916.

80 Berthold Delbruck (1842—1922), najbliži saradnik K. Brugmanna, posebno se ističe svojim radom na sintaksi, za koju su se inače mlado­gramatičari relativno slabo interesovali. Njegovo delo »Vergleichende Syntax...« ni danas nije izgubilo aktuelnost. To je još uvek dragocen izvor poznavanja istorijske sintakse indoevropskih jezika.

27 V. npr. izlaganje K. Brugmanna i W.' Streitberga u studiji: »Zu Fr. Bopps hundertjahrigen Geburtstage«, Indogermanische Forschungen I, 1892 (na str. VII i dalje).

50

govorio fatalne reči koje su mu donele osudu poznijih generacija: ono što nije istorijsko u lingvistici — j i i j e naučno.

102.i Nauka o kulturi to> je, u stvari, nauka o društvu. I jezik treba posmatrati, pre svega,„.kao svojinu koleEtiva. Jezik-svojina kolektiva jeste ono što u datom razvojnom trenutku čini jezički prošek: najtipičhlja govomFmanifestacija koja se utvrđuje na osno­vu poznavanja govora različitih individua, traženjem aaadnie mere (za ovaj jezički prošek Paul upotrebljava termin: »Sprachusus«).. Međutim, naglašava Paul, prava jezička stvarnost n fie ie zikkolek-" Tlva. J(Mik~kolektiva je samo ips3noiosKa_J?oiffiiga. noiam u nama. Realnost — to je jedino jezik- mdividueTn]egova konkretna govorna manifestacija. Ovo što je Paul rekao (više usputno, nekondenzovaho, ovlaš) naći će 'se kasnije u temeljima učenja velikog Saussurea (v. § 259).

103. Mladogramatičari su duboko verovali u pravilnost zakona jezičke evolucije smatrajući da oni postoje kao stihije, nepodredivi čoveku. Neki su naučnici, kao recimo Brugmann, bili skloni tome da prvenstveno u fiziološkoj konstrukciji čoveka traže uzroke raz­ličitih razvojnih težnji (u konkretnoj organizaciji govornog aparata). Drugi isu opet, pod uticajam psiholoških ideja o jeziku (najviše u duhu Wundtovog učenja — v. § 84). .tražili m rvom redu psihološke uzroke iezičkim promenama. Naj određenije je o tome govorio Paul, zastupajući svojim stavom u ovom pogledu najuspeliju sintezu opštih ideja sivoga vremena.

104. Paul je davao prvenstvo psihološkom faktoru, već stogal i o je razvo j Tnilt.nrf; neposredno povezivao sa razvojem čove- kovog psihološkog sveta. Uostalom, on je inače naglašavao daJeziJs^, kojim govorimo pagtojLa nagna n jridn m reže određenih ^akusIičko=~~' niotojičnihpr&dstava koja živi 11 n pprestani.m.. asociiaci jamaTUluša- JtTći, razmišljajući, ćovek bogati fond jezičkih asocijacijaT'lNedoetatak ovakvog pothranjivanja izazvaće odgovarajuće osiromašen;^.-č ovok—. ima u podsvesti jezički uzus svoje sredine kao uzor, ali on ga ne reprodukuje apsolutn<PvSfno. Individualni asocijativni putevi do- vode~do različitih minimalnih odstupanja od uzusa. Ukoliko_.se ta odstupanja prenesu na nove individue, sve je veća šansa da~ ie~ značaj odstupanja pojača.čak do takve mere da doveđčrdo“osetae promene u jeziku.

105. Paul se, međutim, nije u ovome zadržao isključivo na psihološkom objašnjenju. Qn_jp posebnrv n a g la ša v a n i 7.rtaraj fi?in- loškog momenta: čoveka rmgj žpija za k' rno-tnijim artikulacionim pokretom i on joj podsvesno udovoljava. Koji će pokret kome biti

4 ' 51

ugodniji, zavisi od konkretne strukture govornih organa. Pomišljao je, dalje, i na značaj objektivnih životnih uslova čoveka (klimatskih, geografskih, socijalnih). Daleko od toga da stvori definitivnu teorijuo principima jezičke evolucije, Paul je ipak dao u ovom pravcu niz pažnje vređnih opservacija koje su poslužile kao plodotvoran podstrek na razmišljanje pionirima jpzirkp 1ftorijg~X3£-^eka. "*

106. Mladogramatičari su se prvi počeli ozbiljnije interesovati za pitanje savremenih dijalekata, smatrajući da će se u okvirima živog jezičkog organizma najpre dati sagledati doslednost akcije nezaustavljivog zakona jezičkog razvitka (tj. upravo ono što je za njih sačinjavalo centralnu temu naučnog interesovanja). Međutim, oni u ovome nisu postigli očekivani rezultat. Ne samo da njihova teorija nije potkrepljena novim argumentima, već su se upravo iz redova dijalektologa pojavili prvi ubedljivi glasovi kritike na račun njihovog metoda (v. § 141). Lingvistički geografi su s emfazom uka­zali na nešto što eminentni predstavnici istorijske gramatike nisu dovoljno uočavali: na veliki značaj geografskog i socijalno-istorij- skog faktora u uobličavanju dijalekatskog pejzaža (v. § 147). Uvođe­nje tih novih, na dijalekatskom terenu iskovanih kriterija u lingvi­stički metod obogatilo je i jezičku teoriju i praksu početkom XX veka.

Bibliografske napomene

107. Dosada najpotpuniji i najbolji pregled rada mladograma­tičara daje A. V. Desnickaja u » V o p r o s y i z u č e n i j a r o d - s t v a i n d o e v r o p e j s k i x j a z y k o v « , Moskva-Lenjingrad 1955, izd. AN SSSR (glava II: »Iz i s t o r i i s r a v n i t e l ’n o g o i z u č e n i j a i n d o e v r o p e j s k i x j a z y k o v « ) . V. i istorije lingvistike Thomsena i Pedersena (v. § 59).

Osnovi Paulovog učenja izloženi su u pominjanoj knjizi čiko- bave: » P r o b l e m a j a z y k a k a k p r e d m e t a j a z y k o - z n a n i j a « (v. § 92).

V. i: Hr. Zimmer, »Junggrammatische Streifziige im Gebiete der Syntax«, Colberg 1882; K. Brugmann, »Zum heutigen Štand der Sprachwissenschaft«, Strassburg 1885.

Posebno se preporučuje Paulova knjiga o principima istorije jezika: »Prinzipien der Sprachgeschichte« (Halle 1880; zatim još četiri izdanja, posleđnje 1920).

U knjizi Portraits of Linguists I dati su biografski podati o H. Paulu (str. 549—554; autor W. Streitberg), o K. Brugmannu (str.

52

575—580; autor W. Streitberg), B. Delbriicku (str. 489—496; autor E. Hermann), K. Vemeru (str. 538—548; autor O. Jespersen), H. Ost- hoffu (str. 555—562; autor K. Brugmann) i A. Leskienu (str. 469—473; autor W. Streitberg).

PREDSTAVNIK »NEZAVISNIH«: HUGO SCHUCHARDT

108. Pod »nezavisnima« treba razumeti ovde savremenike mlado­gramatičara (lajpciške grupe) koji su odstupali od mlađogramatičar- skog kruga svojim nezavisnim tokom lingvističkih ideja. Njih nije bilo mnogo. Ako se izdvoje lingvistički geografi (v. § 130) i pred­stavnici kazanjske škole (v. § 186), ostaje vredna posebnog pomena uglavnom jedna izrazita ličnost, dovoljno originalnog i snažnog glasa u lingvistici: Hugo Schucharđt (1842—1928).

109. Mada i sam iz generacije »mladih«, Schucharđt se nije uvrstio u njene borbene redove. Našao se na drugoj strani — među kritičarima. Ali njegova kritika nija bila sa konzervativnih pozicija, naprotiv. Vrlo smeo i svoj u idejama o jeziku, Schuchardt,nije mogao da poveruje u ono što ie predstavljalo centralno m estoEngvistićke teorije mladogramatičara: da se promene u jeziku vrše apsolutno

"pravilno i dosledno. no neTrrniftip1~snri)rirodnO'g zakona. Njegova pronicljiva misao sagledala je mogućnosti i drukčijih objašnjenja: on je, među prvima, uočio značai ^eografsteog-momenta u jezičkom razvoju, ukazajući, opet među prvima, i »na. ulogui individue u stva­ranju jezičkih promena — na fenomen ličnog i spontanog koji se može uopštiti putem podražavanja.

110. Schucharđt je posebno zaslužan za razrađivanje ideje o j>.mešan.im« jezicima. Po tradicionalnoj koncepciji komparatista — genetički odnosi siu »čisti« (tj. svaki je jezik po poreklu vezan samo za jednu jezičku familiju). Schuchard je, međutim, posvetio, pažnju tzv. »kreolsikim jezicima« (ili po engl. terminu: pidgin language), tj. jezicima koii su nastali ukrštanjom gpgvim nesrodnih lingvistič­kih struktura (iezik npr. kojim govore neki^afrički urođenici, na bazi engleskog ali 4 sa specifičnim tipološkim odlikama prvobitnog urođeničkog jezika).28 Iz svojih ispitivanja on je izvukao zaključke koji su se oštro kosili sa pomenutom tradicionalnom koncepcijom komparatista. I danas, kad je nauka otišla u poznavanju ovih pro-

89 V. šta kaže o problemu »mešanog jezika« A. Meillet u »La mćtho- de comparative en linguistique historique« (Oslo 1925).

53

blema mnogo dalje od pionirskih radova Schuchardta,29 mnoge njegove opservacije ostaju klasične u ovoj grani naučnog ispiti­vanja.

111. Originalnost Schuchardtove ličnosti ogleda se i u činjenici da se on intenzivno interesovao za problem značenja xeči (što je mladogramatičarima bilo sasvim tuđe). Kad je (1909) osnovan časo­pis »Worter und Sachen«, u kojem su tretirana, pored etimoloških, mahom i semantička pitanja, Schucharđt se isticao kao eminentan saradnik časopisa sa odlučujućim uticajem na jednomišljenike.

112. O idejama Huga Schuchardta pročulo se ipak mnogo više posle njegove smrti nego što su se one stvarno usvajale dok ih je on lično izlagao. Vreme u kojem je živeo nije bilo njegovo: ono je pripadalo mladogramatičarima. Njega su usvojile tek sledeće generacije, čiji je glas on tako darovito predosećao.

Bibliografske napomene

113. Schuchardtova kritika mladogramatičara najbolje je izlo­žena u njegovom radu: »Uber die Lautgesetze gegen die Jung- grammatiker« (Berlin 1885). Ovaj rad (nešto malo skraćen) i drugi, najvažniji Schuchardtovi radovi (po izboru priređivača ovakve antologije, Lea Spitzera) naći će se u knjizi sa naslovom: »Hugo Schuchardt-Brevier, Ein Vademecum der allgemeinen Sprachwis- senschaft« (II prerađeno izd.: Halle 1928). Ruski prevod ove knjige (sa različitim dopunama) izašao je 1950. u Moskvi, u redakciji R. A. Budagova, pod naslovom: »G. Š u x a r d t , I z b r a n n y e s t a t ’i po j a z y k o z n a n i j u«.

O Schuchardtu kao lingvisti govori A. Sommerfelt u Portraits of Linguists I, str. 504—511.

18 Danas se npr. zna da teorijska opozicija pojma »čistog« jezika prema »mešanom« nema realne osnovice: svi su jezici više ili manje »mešani«.

54

J E Z I Č K A IS P IT IV A N JA U XX VEKU

U V O D N O P O G L A V L J E

OSNOVNE KARAKTERISTIKE NAUKE XX VEKA

114. Posle XIX veka u kojem je pozitivistički orijentisana nauka nosila istoricizam kao glavni moto svojih težnji nailazi reakcija — XX vek s izrazito suprotnim karakteristikama naučne orijentisa- nosti. Epohu sakupljanja fakata smenjuje epoha produbljeni je in­terpretacije stečenih znanja. Tek u njoj izrastaju novi pogledi na komplikovanost životnih formi nad koje se nadnela naučna misao. Zahvaljujući tim novim pogledima, izniklim iz sistematizacije sa­kupljenih fakata, čovečanstvo je ušlo u dotle nepredvidljivu eru civilizacije i kulture.

115. Već s kraja XIX veka nauka donosi dragocene rezultate koji osiguravaj a izvanrednu dinamiku daljeg razvoja. Fizika za­počinje svoje veliko doba teorijom kvanta; biologija razvija teorijuo mutaciji; psihologija izgrađuje svoju »Gestalt-teoriju« (= teorijuo opštim, osnovnim strukturama pojava); itd.

Prve decenije XX veka obogaćuju nas pojmovima kao što su, recimo: relativitet, elektronika, koloidna hernija, psihoanaliza, bihe- viorizam. Posle II svetskog rata zasuti smo opet novim naučnim pojmovima: atomistika, kibernetika, teorija komunikacije. . . Upravo smo svedoci džinovskog uspona naučnih saznanja.

116. U XX veku su izgrađene opšte smemice novog naučnog metoda. U radu na sistematisanju i generalisanju nauka je počela insistirati na vređnosti uočavanja invarijantnih karakteristika po­java. Bilo je, naime, potrebno da se pri posmatranju niza srodnih fenomena iznađe njihov tipičan predstavnik (ono što bi, po termino­logiji bioloških nauka, bilo iznalaženje genotipa u odnosu na feno- tip). Tipični »idealni« predstavnik svoje vrste dobija se na taj način što se, u nizu konkretnih pojava, uočavaju zajedničke im, bitne osobine, a zapostavljaju one osobine koje su pojedinačne, varija­bilne, slučajne i stoga nebitne. Naučni metod analize počeo se, dakle, orijentisati prema apstrahovanju (= izdvajanju) invarijanata

57

(= tipičnih, »idealnih« predstavnika) iz realnih varijanata (= kon­kretnih fenomena podvrgnutih ispitivanju).

117. Osnovna suprotnost nauke XIX veka prema nauci XX veka sastoji se upravo u činjenici da je nauka XIX veka naslonjena na konkretnost fakata, dok je ova druga zaokupljena i z n a l a ž e ­n j e m a p s t r a k c i j a k o j e i z v i r u i z p o s l a i z d v a j a ­n j a b i t n o g o d n e b i t n o g u p o j a v a m a .

118. Kod onih koji su svoj intektualni svet izgradili isključivo u koncepcijama tradicionalne nauke XIX veka (koja je, u mnogim svojim oblastima, doskoro bila redovno reprezentovana po školama) postoji rezervisanost, često i nepoverenje, prema apstraktnom me­todu moderne nauke. Činjenica je, međutim, da je tek primenom apstraktnog metoda nauka iznašla najpraktičnija rešenja kojim je konačno obezbeđen ovaj današnji nivo naše civilizacije.

119. Produbljenije sagledanje fakata donosi nepobitno uverenje da ovaj svet nije haotičan zbir pojedinosti, već sistem (= organi- zovana celina). Utvrđujući ovu istinu, nauka XX veka je istakla kao svoj radni moto: da bi se naše saznanje o svetu upotpunilo, tretja istraživati strukturu sistema, tj. odnose između članova siste­ma. Tako je nastala epoha strukturalizma u nauci, obeležena takvim događajima kao što je, recimo, razrada Einsteinove fizike iz koje se počela pomaljati jedna potpuno nova civilizacija čovečanstva — »atomska« civilizacija.

120. Pobornici strukturalizma morali su, već na samom početku svojeg avangardnog nastupanja u nauci, da savladaju otpor »tra­dicionalista« prema toliko novim, toliko neuobičajenim putevima naučne misli, nametnutim strukturalizmom (jer, kako je to poznija kritika umesno definisala,1 naučna uloga takvih kao što je bio nekada Kopemik, a u našem veku Einstein nije se sastojala prven­stveno u otkrivanju novih fakata, već u iznalaženju novih pogleda na znana fakta). Vremena nepoverenja, nezasluženih kritika, pot- cenjivanja — danas su već davno prebrođena. Aktuelni nivo na­učnih rezultata potpuno je opravdao uverenje da je nauka koja počiva isključivo na konkretnosti činjenice samo početni stupanj našega saznanja, dok je zreliji stupanj dostignut tek strukturalnom naukom.

121. Za naučnike XX veka karakteristično je shvatanje (koje npr. i Einstein zastupa) da nauka u celini treba da bude nerazlučivo vezana sa teorijom saznanja — epistemologijom. U centar episte­

1 V.: G. J. Wamock, »Analysis and Imagination« u zborniku »The Revolution in Philosophy«, London 1956, str. 121.

58

moloških ispitivanja postavljen je pojam strukture. U vezi s tim naučnici su se zainteresovali za mogućnost iznalaženja najađekvat- nijeg naučnog sredstva za opisivanje struktura. Ljudski jezik nije za ovakve ciljeve pogodan; jer nije aspolutno precizan, logičan. Stoga su naučnici zajedničkim snagama pregli na posao da uspostave principe metajezika — maksimalno logičnog jezika naučne analize. Posao su na sebe preuzeli najpozvaniji: matematičari, logičari, lingviste. XX vek je epoha velike međudisciplinarne saradnje u nauci.

122. Zajednički naučni poslovi predstavnika različitih disciplina doneli su promenu lika stručnjaka u pojedinim naučnim oblastima. Dok je tradicionalno lingvistično vaspitanje bilo izrazito humani­stičkog karaktera, dotle je modemi lingvista naoružan i znanjima dobivenim od egzaktnih nauka. Uopšte, tip kulture u celini postaje bitno drukčiji, zahtevajući od naučnika daleko šire saznajne vidike nego što bi se to uopšte moglo naslutiti u ranijim (da kažemo: ne- strukturalnim ili predstrukturalnim) vremenima.

RAZVOJNI SMER LINGVISTIKE

123. Osnovne razvojne karakteristike lingvistike odgovaraju onome što karakteriše nauku XX veka u celini: na polju naučnog metoda postižu se revolucionarne tekovine koje bitno šire naučne horizonte; veliki uspon lingvističke teorije donosi neposredne prak­tične rezultate koji znače lep doprinos napretku naše kulture i ci­vilizacije.

124. Lingvistika našeg doba odlikuje se u poređenju sa lingvi­stikom XIX veka: sistematizacijom znanja, novom interpretacijom znanih fakata: bitnim širenjem okvira naučnog interesovanja; anga- žovanošću u međudisciplinamoj saradnji na ostvarenju velikih naučnih zadataka; uspešnim presađivanjem metodoloških procedura iz drugih nauka na teren analize jezičkog fenomena.

125. Nezapamćeno doba procvata jezičkih studija nastalo je onda kada je razvojno krmilo lingvistike došlo u ruke struktura­listima.

Predstavnici strukturalizma odlikovali su se u celini jednom izuzetnom prednošću: naučnom neučaurenošću, sluhom za hod nau­ke, žeđu za metodološkim osveženjem, za novim. Oni su umeli da se najcelishodnije uklope u opšte razvojne tokove nauke, da u njoj nađu dobro mesto, u prvim redovima.

59

Tradicionalna lingvistika je redovno potpadala pod uticaje dru­gih disciplina (psihologije, logike, biologije, sociologije); sama nije mogla mnogo da priloži u avangardne fondove naučne misli. Sa strukturalizmom su se stvari izmenile: lingvistika ne samo da je ravnopravni partner drugim disciplinama u razrađivanju naučnog metoda, već se od nje često pozajmljuju iskustva.

126. Nastajanjem ere strukturalizma nije iskorenjena tradicio­nalna lingvistika. I danas njeni predstavnici vredno rade na ispiti­vanju različitih jezičkih oblasti. Ali je ipak samo strukturalizam centralni događaj lingvistike u prvoj polovini XX veka, njeno ti­pično, zaista s a m o n j e n o obeležje. Svi ostali, nestrukturalistički pravci koji su se zatekli ili naknadno pojavili u prvim decenijama ovog stoleća od marginalnog su značaja za određivanje osnovnog razvojnog smera nauci o jeziku.

127. I u dvadesetom veltu, kao u devetnaestom, najviše su obra­đivani i obrađeni glasovi. Kao' najprostiji, ispitivanju najpristu- pačniji jezički elementi, oni su predstavljali najzahvalniji objekat rada i najpogodnije tle za izgrađivanje teorije.

128. Gramatička proučavanja tipična za XX vek odlikuju se ne samo neupoiredivim porastom u intenzitetu već i još nečim, bitnim: dok su pod okriljem tradicionalizma istorijska i savremena grama­tika srasle do te mere da se aktuelno jezičko stanje interpretira prvenstveno u svetlosti nekadašnjih, istorijskih jezičkih promena, dotle strukturalna gramatika nosi sa sobom kao geslo potrebu stro­gog razdvajanja sinhronične od dijahronične perspektive (v. § 260).

129. Dok je u centru pažnje lingvistike XIX veka bila grama­tička problematika indoevropskih jezika, dotle se lingvistika XX veka interesuje isto toliko, ako ne i više, za neindoevropske jezike. Prvi modemi (strukturalni) gramatički opisi ticali su se »egzotičnih« jezika. Jedno vreme su se u lingvističkim; redovima s pravom čule reči negodovanja na račun toga što je, recimo, jezik indijanskog plemena Navaho bio temeljitije opisan nego li koji bilo indoevrop­ski jezik. Ali to je tako bilo na samim počecima strukturalizma u lingvistici. Danas su npr. već klasična dela: Hallovi opisi strukture francuskog i italijanskog jezika (1948. god.)2 ili »Outline of English Structure« Tragera i Smitha.8 Prvu deskriptivnu gramatiku jednog

2 Robert A. Hali, Jr.: »French«, Language Monographs No 24, 1948; »Descriptive Italian Grammar«, Cornell Romance Studies, Vol. 2, 1948.

3 G. L. Trager and H. L. Smith Jr., »An Outline of English Structu­re«, Sli* Occasional Papers No 3, Norman (Okla.) 1951.

60

slovenskog jezika, rađenu modernim metodom, objavio je 1952. god. predstavnik harvarske škole (v. § 236) Horace G. Lunt.4

130. Odvajajući se od indoevropskog jezičkog materijala i na­puštajući klasične gramatičke kriterije pri analizi, lingvistika našeg doba se susrela sa pojavom dotle neslućenih raznolikosti u kon­kretnim tipovima jezičkih struktura. Studije tipologije jezika danas se ističu kao značajna grana u okviru lingvističkih disciplina.

131. Istorija jezika je bila u jednom periodu zanemarena od strane najtipičnijih predstavnika lingvistike prve polovine XX veka — strukturalista. Zato se kod nedovoljno obaveštenih stvorio utisak da je jedna od najmarkantnijih protivnosti lingvistike XIX prema lingvistici XX veka u tome što prva insistira na istoricizmu, potce- njujući naučnu vrednost opisa savremenog jezičkog stanja, dok je za drugu karakteristično upravo obrnuto: istorija jezika se zane­maruje, a sve snage se koncentrišu na proučavanje aktuelne jezičke situacije. Ukoliko je takvo tumačenje stava lingvistike XIX veka i tačno, za lingvistiku XX veka, ostavljajući po1 strani prve godine razvoja strukturalizma, tako se nešto ne može tvrditi. Istorija je­zika je bila zapostavljena samo dok se vodila bitka za pravo savre­menog jezičkog stanja da najzad uđe na odgovarajući način u okvire naučnog interesovanja.

Istorija jezika je u naše doba dobila sasvim novu sadržinu. Ra­nije, njena se uloga sastajala u tome da osvetljava evolutivne pu­tanje različitih jezičkih pojedinosti. Danas se od istorije jezika oče­kuje objašnjenje jezičke evolucije u celini, ne, dakle, istorijat jedne pojedinosti, već uočavanje svih uzroka koji su doveli do toga da jedan vid određenog sistema bude, tokom vremena, smenjen drugim <v. § 312).

132. Ni komparativne jezičke studije nisu u naše doba zane­marene. Ali konkretan tip naučnog interesovanja i metod rađa bitno se razlikuju od svega tradicionalnog. U centru su pažnje tipovi je- zičkih struktura i njihov međusobni odnos, a u analizu srodstva se uvode matematički kriterij^ (v. § 445).

133. Najtradicionalnije su još uvek etimološke studije. Pa ipak i tu se, zahvaljujući u prvom redu radovima predstavnika lingvi­stičke geografije (v. § 147), opaža znatan napredak u odnosu na ono što je postignuto u prethodnom veku: uvedeni su novi, sociološko- kultumoistorijski kriteriji pri rekonstrukciji porekla reči.

4 Horace G. Lunt, »Grammar of the Macedonian Literary Langua­ge«, Skopje 1952.

61

134. Dijalektologija je početkom XX veka bila najnaprednija lingvistička disciplina. I danas se ona pozitivno razvija prateći mo­dem e tokove lingvističkog metoda. U ovoj oblasti, međutim, ostaje otvorena mogućnost velikih daljih skokova u novo, vezanih za sme- liju primenu strukturalnih gledišta i statističkog postupka.

135. Najkomplikovanije jezičke studije, sintaksičke i semantič­ke, razvijaju se intenzivno tek u XX veku (v. § 419 i § 404). Stili­stika je takođe ozbiljno zasnovana u XX veku (v. § 165). A da i ne pominjemo ovde takve lingvističke grane kao što siu na primer: semiologija (v. § 397), glotohronologija (v. § 445), psiholingvistika (v. § 352), logistička gramatika (v. § 394), generativna gramatika (v. § 422), paralingvistika (v. § 349) ili kinemika (v. § 350) čiji se naučni program nije mogao ni naslutiti u XIX veku.

136. I same filološke studije su se dosta izmenile po tematici koju obuhvataju. Savremena filologija je svom tradicionalnom re­pertoaru problema dodala još i kulturnu istoriju jezika, posao oko sastavljanja rečnika dijalekata i jezika specifičnih socijalnih sredina (npr. argoa), pa i opsežne studije folklora.

137. Lingvistiku sadašnjeg razvojnog trenutka (kraj šezdesetih godina XX veka) bitno karakterišu tri momenta: pobeda struktura­lističkog pravca nad tradicionalnim školama, sarađnja lingvistike sa drugim disciplinama na velikim, zajedničkim naučnim poslovi­ma i sve intenzivniji interes mlađih generacija lingvista za gene­rativni pristup jeziku.

Pobeda strukturalizma manifestuje se pre svega u tome što ovog trenutka među naučnicima čiji je rad od ozbiljnog značaja za razvoj lingvističke teorije nema nijednog koji ne bi usvajao funda­mentalne postavke o sistemskom karakteru jezika. U onim sredi­nama gde se strukturalizam nesmetano1 razvijao od samog početka (u SAD) nema danas praktično' nijednog lingviste koji ne bi bio dobro upoznat s osnovnim principima strukturalizma. Tamo gde se strukturalizam počeo širiti tek znatno kasnije (npr. u SSSR) danas se samo među starijim generacijama mogu naći predstavnici tra­dicionalne gramatike; svi mlađi su oduševljeno prihvatili tekovine strukturalnog metoda. Strukturalističke ideje nezadrživo prodiru i u one sredine koje su, iz bilo kojih razloga, takoreći do juče ostale po strani glavnih događaja u lingvistici.5

5 Strukturalnim metodom služe se danas i predstavnici jugoslo- venske jezičke nauke. Među prvima koji su usvojili strukturalni metod bio je slovenački romanista Radivoj Franciskus Mikuš. Njegove lingvi­stičke ideje formirane su u duhu Ballyjeve škole (v. § 268). Strukturalni metod inspirisan pretežnim delom praškim i harvardskim tekovinama

62

Nije mali broj lingvista ovog veka koji ne pripadaju izrazito nijednoj školi; izrasli su na učenju tradicionalne lingvistike, obra­đuju klasične oblasti jezičke problematike, ali su usvojili osnovne tekovine strukturalističkog metoda (u slavistici npr. R. I. Avanesovi G. Shevelov, u indoevropeistici i teorijskoj lingvistici J. Kurylo- wicz i E. Benveniste, u oblasti smtaksičkih proučavanja L. Tesniere ili A. W. de Groot; itđ.).

One generacije koje su dosiedno vaspitivane u duhu struktu­ralne nauke danas se sve više udaljavaju od klasične lingvističke problematike. Zainteresovanost postoji prvenstveno za one naučne oblasti gde najviše dolazi u obzir sarađnja sa drugim disciplinama.

Intenzivna sarađnja lingvistike sa drugim disciplinama bila je u prvo vreme izložena različitim kritikama. Danas se na ovo gleda sasvim drukčijim očima. Nisu više tako retke studije, namenjene lingvističkoj publici, u kojima se jezički fenomen kvalifikuje i klasi- fikuje ne samo po lingvističkim već i po kriterijima svojstvenim drugim naukama.8 Lingvisti u koautorstvu sa predstavnicima drugih disciplina izdaju knjige o naučnim temama koje su zajedno obra­đivali.7

(v. § 236) primenjuju u svojim radovima slavisti Pavle i Milka Ivić(Novi Sad) kao i niz njihovih učenika i saradnika. Fonološki opis gla­sova u duhu praške škole primenjen je posleđnjih godina i u radovima drugih slavista, pre svega Jakoba Riglera, Tine Logara i Jože Topo-rišiča (iz Ljubljane). Analizom distinktivnih osobina glasova bavi se zadarski romanista Žarko Muljačić, a u novije vreme i zadarski slavista Dalibor Brozović. Elemenata strukturalnog prilaza imamo i u radovima istaknutih makedonskih lingvista Blaže Koneskog i Bože Vidoeskog. Prvenstveno pod uticajem anglosaksonskih uzora razvili su se anglisti kao Ljubomir Mihajlović (Beograd), Ranko Bugarski (Beograd) i Rudolf Filipović (Zagreb). Filipović se nalazi na čelu veoma aktivnog zagre­bačkog lingvističkog kruga koji već mnogo godina okuplja znatan broj lingvista raznih specijalnosti i održava česte sastanke sa diskusijama.Iz toga kruga potekla je još 1959. godine zbirka članaka pod naslovom»Strojno prevođenje i statistika u jeziku« (časopis Naše teme, god. III, br. 6, str. 105—298). Još mnogo značajnija je publikacija (skripta) Su­vremena lingvistika I-IV (1962—1967) koja korisno doprinosi informi- sanju jugoslovenske publike o razvoju lingvistike.

6 U tom je smislu, recimo, karakteristična u svoje vreme veoma zapažena knjiga J. Greenberga: »Essays in Linguistics« (Chicago 1957) u kojoj, pored lingvističkih, i antropološko-matematičke koncepcije do­laze do izražaja.

7 Takva je npr. knjiga »The First Five Minutes. A Sample of Mi-croscopic Interview Analysis« koju je još 1960. godine objavio (u Nevv Yorku) poznati američki lingvista Charles F. Hockett u zajednici sa stručnjacima za psihoanalitičke probleme R. F. Pittengerom i J. J. Dan- hyjem. Knjiga tretira pitanja dijagnoze određenog psihološkog slučaja na osnovu studije načina izražavanja osobe podvrgnute psihoanalizi.

63

Izdaju se naučni časopisi čiji su sarađnici iz krugova sasvim razli­čitih struka.8 Treba očekivati da će se ovaj tip publikacione aktiv­nosti samo pojačati u budućnosti.

Sto se tiče poslednjih događaja u lingvističkom svetu, oni se mogu najkraće rezimirati konstatacijom da je najnovija generacija lingvista u mnogim sredinama napustila strukturalizam kao teorij­sku platformu u korist generativnog pristupa jeziku. Generativni pristup jeziku prikazan je lingvističkoj javnosti prvi put 1957. go­dine (v. § 423). Ideje osnivača generativne gramatike, američkog lingviste Noama Chomskog, prodrle su vrlo brzo, naročito među mlade. Teorija Chomskog postala je vodeća lingvistička teorija u SAD. Generativna gramatika je za kratko vreme stekla popularnosti na drugim stranama sveta.9 U Evropi, međutim, prvenstveno u slovenskim sredinama, ona se najčešće neguje u vrlo specifičnom vidu (v. poglavlja o Šaumjanovim — §§ 500—508 i Sgallovim — §§ 496—499 shvatanjima) razlikujući se bitno od američkog uzora. U takvim slučajevima od Chomskog je, po pravilu, preuzeta samo ideja o celishodnosti generativnog pristupa jeziku. Sve drugo je neortodoksno, odabrano, s jedne strane, prema već ukorenjenim, svojevrsnim tradicijama lingvističkog mišljenja poniklim na tluo kojem je reč, a s druge strane prema originalnim pogledima na suštinu lingvističkog fenomena i na prednost određenog metodo­loškog postupka. Ponekad su čak uticaj i nekih drugih američkih lingvista (pre svega Lamba — v. § 509) bili osetniji od uticaja Chomskog na formiranje fundamentalnih teorijskih koncepcija.

Generativni pristup je prvo uveden u domen sintakse (v. § 426), a zatim u domene fonologije (v. § 429) i semantike (v. § 416). Pri- mena toga pristupa pokazala se mogućom ne samo na terenu sin- hroničnog opisa jezika, već i u okvirima njegovog istorijskog pro­učavanja.10 Sadašnji napori usmereni su u prvom redu ka tome da

8 U SAD je npr. još pre više od desetak godina pokrenut naučni časopis The Journal of Auditory Research čiji su sarađnici iz redova stručnjaka: za akustiku, za neurologiju, za lingvistiku, za komunikaciju, za muzikologiju, za psihologiju.

9 I u jugoslovenskoj sredini taj najnoviji razvoj ima svojih odjeka. Generativni pristup jeziku primenjuju npr. u nekim svojim radovima slavista Milka Ivić (Novi Sad) i germanista Janez Orešnik (Ljubljana).

10 O tome svedoče radovi sledbenika Chomskog, posebno PaulaKiparskog. V. npr. njegovu pažnje vrednu studiju »Tense and Mood in Inđo-European Syntax«, Foundations of Language, Vol. 4, No 1, 1968, 30—57.

04

se metod generativnog opisa jezika što više usavrši, a da se pri tom razni kontroverzni teorijski problemi postave u žižu pažnjei što potpunije osvetle (v. § 429).

Bibliografske napomene

138. Jasno a ukratko izložene, osnovne podatke o pojedinim (ne svim) pravcima u lingvistici XX veka, s izvodima iz nekih od klasič­nih dela eminentnih predstavnika pojedinih škola daje V. A. Zvegin- cev u » I s t o r i j a j a z y k o z n a n i j a XIX i XX v e k o v v o č e r k a x i i z v l e č e n i j a x « II, Moskva 1960. Zbornik »Trenđs in European and American Linguistics 1930—1960« (Utrecht-Antwerp 1961) daje prikaze osnovnih lingvističkih pravaca u SAD. Od evrop­skih škola prikazani su glosematičari, francuska lingvistika (đeli- mično) i ženevska (samo u odnosu na dalje razvijanje Saussureovog učenja). Izloženo je i aktuelno stanje u indoevropeistici, a takođe su izneseni podaci koji obaveštavaju o sadašnjem razvojnom nivou italijanske lingvistike. V. takođe: Vittore Pisani, »Allgemeine und vergleichende Sprachwissenschaft-Indogermanistik« und Julius Po- koray, »Keltologie« (Wissenschaftliche Forschungsberichte heraus- geg. von Prof. Dr. Karl Honn, Band 2, Bern 1953); Simeon Potter, »Modern Linguistics« (Oxford 1957; New York 1964); Maurice Leroy, »Les Grands Courants de la Linguistique Modeme« (Bruxelles 1963): G. Tagliavini, »Storia della linguistica« (Bologna 1963); B. Malm- berg, »New Trends in Linguistics« (Lund 1964; prevođ originalnog dela na švedskom, objavljenog u Stokholmu 195-9: »Nya waga,r inom spr&kforskningen. En orientering i modem lingvistik«); R. H. Robins, »A Short History of Linguistics« (Bloomington, Indiana, 1967); A. Graur a L. Wald, »Scurta istorie a lingvistici« (II izd., Bukurešt 1965; tu se, pored ostalog, prikazuje i sadašnje razvojno stanje rumunske lingvistike); Mario Pei, »Invitation to Linguistics« (New York 1965); Ja. V. Loja, » I s t o r i j a l i n g v i s t i č e s k i x u č e n i j «, Moskva 1968. O razvoju tipoloških studija lepo infor- miše Kibbey M. Home u radu »Language Typology: 19th and 20th Century Views«, Washington D. C., Georgetown University Press 1966. Interesantna je po načinu na koji osvetljava neke od danas kontroverznih stavova lingvističke teorije knjiga Johna Lyonsa: »Introduction to Theoretical Linguistics«, Cambridge University Press, Cambridge 1968.11 V. i literaturu navedenu u § 241.

11 Ovde nisu uzimana u obzir dela pisana na jezicima koji po pra­vilu nisu dovoljno pristupačni najvećem delu lingvističke publike. Iz tih

5 65

Od posebnog interesa za lingviste može biti Moutonova edicija »Current Trends in Linguistics«. Prva knjiga (izd. Th. A. Sebeok, Hag 1963) nosi naslov »Soviet and East European Linguistics«. Tu se prikazuje stanje lingvističkih studija, pored ostalog, i u Jugo­slaviji (na str. 562—569; autor Horace Lunt). Naročito je značajnaIII knjiga ove edicije: »Theoretical Foundations« (izd. Th. A. Sebeok, Hag 1966). U njoj se nalaze reprezentativni članci eminentnih ame­ričkih lingvista (tu je, pored ostalog, U. Weinreich prvi put u celini objavio svoju semantičku teoriju — v. § 416). V. takođe i zbornik »Problemes du langage« (= »Diogžne«, No 51, Pariš 1965) u kojem su sakupljene studije istaknutih evropskih i američkih lingvista. Zbornik »The Structure of Language. Readings in the Philosophy of Language« (izd. Jerry A. Fodor i Jerrold J. Katz, New Jersey 1064) prikazuje zapažene situdije pojedinih lingvista i filozofa kojima pripada vodeća uloga u razvijanju lingvističke teorije u SAD po­četkom šezdesetih godina.

Sasvim nedavno objavljeni su siedeći zbornici koji svojom sa- držinom najbliže osvetljavaju poslednje događaje u lingvistici: »Uni- versals in Linguistic Theory« (= Proceedings of the 1967 Texas Con- ference on Language Universals, izd. E. Bach i R. T. Harms; Holt, Reinehart and Winsiton, New York 1968); »Readings in Transfor- mational Grammar« (izd. R. Jacobs i P. Rosenbaum; Blaisdell Waltham 1968); »Substance and Structure of Language« (izd. J. Puhvel, University of California Press, Berkeley and Los Ange- les 1968).

O tome kako se lingvistički događaji novijeg datuma ocenjuju u SSSR lepo infonmišu zbornici » N o v o e v l i n g v i s t i k e « I-IV (Moskva 1960—1965) i knjiga V. A. Zveginceva, » T e o r e t i č e - s k a j a i p r i k l a d n a j a l i n g v i s t i k a « (Moskva 1968). V. i zbornik » T e o r e t i č e s k i e p r o b l e m y s o v e t s k o g o j a - z y k o z n a n i j a « (Moskva 1968; daju se podaci o istraživanjima u oblastima: komparativno-istorijskih i tipoloških situdija, lingvi-

i stičke geografije, strukturalnog pristupa jeziku i mašinskog pre­vođenja). Bibliografske podatke o radovima objavljenim u SSSR u prvoj polovini XX veka (do 1962) daje knjiga: » S t r u k t u r n o ei p r i k l a d n o e j a z y k o z n a n i e . B i b l i o g r a f i č k e s k i j u k a z a t e l ’ l i t e r a t u r y i z đ a n n o j v SSSR s 1918 po 1962 g.«, Moskva 1965.

razloga je, na primer, sa ovog spiska izostala inače veoma informativna knjiga turskoga lingviste Ozcan Baskana: »Lengiiistik metodu«, Istan­bul 1967.

66

Onima koji se dnteresuju za modernije pristupe problemima istorije jezika biće svakako od koristi upoznavanje sa radovima sakupljenim u zborniku »Directions for Historical Linguistics: a Symposium« (Austin, Univer;sity of Texas 1968, izd. W. P. Lehmanni Y. Malkiel).

O širokom repertoaru najvažnijih problema lingvistike XX veka najtačnije će informisati izveštaji sa međunarodnih kongresa: na- primer, sa IV međunarodnog kongresa održanog u Kopenhagenu 1936 (»Actes du IV Congres International des Linguistes«, Copen- hague 1938), sa VI međunarodnog kongresa održanog 1948. u Parizu (»Actes du VI Congres International des Linguistes«, Pariš 1949), sa VII međunarodnog kongresa održanog u Londonu 1952 (»Seventh International Congress of Linguists — Preliminary Reports«, Lon­don 1952), sa VIII međunarodnog kongresa održanog u Oslu (»Pro­ceedings of the Eighth International Congress of Linguists«, Oslo 1958) i sa IX međunarodnog kongresa održanog 1962. god. u Cam- bridgeu, Mass. — SAD (»Proceedings of the Ninth International Congress of Linguists«, The Hague 1964). V. takođe i lingvističke časopise navedene u § 241.

Za jugoslovenskog čitaoca pogodan izvor informacija biće po- menuta zagrebačka publikacija (skripta) »Suvremena lingvistika« (v. § 137 n.). Jedan od saradnika ove publikacije, Radosiav Katičić, objavio je (1967. godine, za potrebe studenata, izdanje Sveučilišta u Zagrebu) rad »Osnovni pojmovi modeme lingvističke teorije« koji takođe može vrlo korisno da posluži zainteresovanima.

5* 87

N E S T R U K T U R A L N A L I N G V I S T I K A

LINGVISTIČKA GEOGRAFIJA

Zasnivanje metoda

139. Lingvistička geografija zasnovana je na dijalektološkom ispitivanju: na prikupljanju podataka o dijalekatskim osobenostima datog jezičkog sistema i o geografskoj difuziji pojedinačnih osobina. Pored primene deskriptivnog metoda pristupa se i istorijskom osvet- Ijavanju uočenih fakata.

140. Ovako orijentisana lingvistička ispitivanja dala su elemente za nova, tačnija objašnjenja jezičkih promena. Sakupljeni podaci obogatili su poznavanje kulturne istorije, a celokupan tip istraži­vačkog rada na terenu ukazao je na različite metodološke problemei podstakao lingviste na zalaženje u dotle netaknute oblasti naučne problematike.

141. Lingvistička geografija doživela je svoj puni procvat i počela aktivno uticati na formiranje lingvističkih pojmova u svetu tek početkom XX veka, iako njeni koreni leže u XIX veku. Nastala je oko 1870, onda kada su dijalekti ušli u krug mladogramatičar- skog interesovanja zbog uverenja da će se na fenomenu dijalekata najpre potvrditi teorija o pravilnosti jezičkih zakona (v. § 106). Me­đutim, umesto da donesu traženu potvrdu, ova su istraživanja iznela pred naučnu javnost dokaze o tome da i u dijalektima ima isto toliko nepravilnosti koliko i u književnom jeziku.

142. Teorijske tekovine lingvističke geografije proizašle su ne­posredno iz praktičnog, terenskog rada. Sama škola je upravo i izrasla na sastavljanju dijalektoloških atlasa. U tome poslu su od početka prednjačili francuski dijalektolozi. Kasnije su se svojim rezultatima posebno istakli i Italijani, pripadnici neolingvističke struje (dijalektologija koju oni zastupaju poznata je najviše pod terminom arealna lingvistika — v. § 176).

68

143. Krajem XIX veka otpočela je plodna era rada na dijalekto­loškim atlasima pojedinih evropskih jezika, pre svega romanskihi germanskih. Prvi od velikih evropskih atlasa, »Deutscher Sprach- atlas« (čije je objavljivanje pokrenuto još 1876) delo je nemačkog lingviste Georga Wenkera (1852—1911). Ono je značajno kao prvi ozbiljan uzor, mada nije bez metodoloških nedostataka.12

144. Najznačajniji predstavnik lingvističke geografije, Jules Gil­lieron (1854—1926), izašao je iz francuske lingvističke škole.13 U za­jednici sa E. Edmontom, J. Gillieron je izradio »L’Atlas linguistique de France« (posao oko izrade trajao je od 1897. do 1901, a sam atlas je objavljivan u sveskama od 1902. do 1912).14 Ovaj atlas je i danas klasično delo svetske dijalektologije.

145. Za Gillieronovim primerom pošla su i drugi predstavnici romanske filologije (Louis Gauchat, J. Jeanjaquet, E. Tappolet i drugi). Najznačajnije je, međutim, ostvarenje švajcarskih naučnika K. Jaberga (1877—1958) i J. Juda (1882—1952) koji su (od 1925. do 1940) radili na »Sprach- und Sachatlas Italiens und der Sudschweiz« uključujući u svoja ispitivanja kako seoski, tako i gradski govor. Njihova razrada dijalektološkog metoda je neosporno od najzna­čajnijih.

146. Glavne teorijske tekovine lingvističke geografije izviru iz proučavanja leksike. Ispitujući postojeće reči i njihovu rasprostra­njenost u narodnim govorima, lingvistička geografija je postavila sebi za cilj da rekonstruiše istoriju tih reči, uzimajući pri tom u obzir i semantiku, i fleksiju, i sintaksičku funkciju.

147. Istorija reči rekonstruiše se uz pomoć poznavanja geograf­skih i sociološko-istorijskih faktora. Proučava se narodna psiho­logija, ispituju se lingvistički dokumenti prošlosti i sadašnjosti. Zahteva se, jednom rečju, poznavanje različitih fenomena od kojih zavisi život jezika. Takav način prilaženja faktima ostaje kao krupna metodološka tekovina moderne dijalektologije.

Romanistika je prva imaia neposrednih koristi od nove me­todološke orijentacije. Revidirani su npr. uslovi koji su prethodili

12 Wenker je poverio dijalekatske kvestionare neizvežbanim seoskim učitelj ima, stoga rezultati jezičke ankete nisu bili uvek pouzdani.

13 Bio je đak grupe profesora koji su, sedamdesetih i osamdesetih godina, dostojno reprezentovali francusku lingvistiku: Gaston Parisa, Arsenea Darmestetera, Louisa Haveta i Paula Meyera. Najviše je Gaston Pariš, takođe dijalektolog, uticao na Gillieronovo lingvističko formi­ranje.

14 Gillieron je pažljivo sastavio kvestionar od 2000 pitanja i izabrao sebi za pomoć na terenu samo jednog, ali dobro izvežbanog čoveka, E. Edmonta.

69

romamzaciji zapadne Evrope prvih vekova naše ere (za objašnjenje razvoja francuske leksike značajno je da se, pored već učinjene distinkcije između vulgarnog latinskog i klasičnog latinskog, počeo razlikovati i pojam hrišćanskog latinskog od paganskog latinskog).

148. Izvesne tvrdnje lingvističkih geografa danas su takoreći aksiomi modeme dijalektologije. Takav značaj imaju, recimo, sle- đeće konstatacije.

A) Dijalekatske razlike se najčešće susreću u oblastd leksike i fonetike, najređe u fleksiji i sintaksičkim osobinama.

B) Društveno-istorijski faktori su od presudnog značaja za lin­gvističku diferencijaciju (u doba feudalizma raste broj dijalekata, što je direktna posledica izolacije pojedinih autonomnih oblasti; u doba centralizacije državne vlasti stupanj diferencijacije se smanjuje).

C) I geografski uslovi bitno utiču na lingvističku diferencijaciju. Planinska oblast je lingvistička periferija u odnosu na ravnicu: dok se u ravnici, zbog lakšeg saobraćaja, jezičke inovacije brzo šire, planinski govori, zbog svog položaja, ostaju po strani od glavnih razvojnih strujanja koja se raznose po ravnici.

D) Propadanje dijalekata ubrzano je u novije vreme težnjom seljačkog stanovništva da se i u jezičkom pogledu približi stanov­ništvu grada.

149. Od najvažnijih doprinosa lingvističke geografije jezičkoj teoriji ističu se objašnjenja osnovnih zakona leksičkog razvoja. U ovome najviše zasluga pripada Gillićronu.

Gillieron je ukazao na dva momenta koji uslovljavaju inovaciju u leksičkom fondu nekog jezika ali dijalekta. Jedan se tiče homo- nimijskih konflikata (»les comflits homonymiques«) a drugi nepo­desne strukture reči.

150. Pod homonimijskim konfliktom treba razumeti taktfu situa­ciju u kojoj se dva homonima, čije je razlikovanje po značenju inače obično obezbeđeno različitim kontekstom, počinju upotreblja­vati u istom kontekstu, što sprečava pravilno sporazumevanje. U takvom slučaju homonimična situacija se uklanja: stvara se nova reč koja preuzima jedno od dvaju značenja na sebe.15

15 U gaskonjskom dijalektu, recimo, reč gat imala je dva značenja:1. mačka (< cattus); 2. petao (< gallus). U rečenici kao »le chien a etrangle le gat« nije se moglo znati šta se htelo reći: da li je pas za­davio mačku ili petla. Ovaj konflikt homonima rešen je u gaskonjskom na taj način što je naziv gat ostao samo za mačku, a značenje »petao« ponela je nova reč — vicaire (v.: Gillićron — Roques, »Etudes de geo- graphie linguistique XII. Mots en collision. A. Le coq et le chat«, Revue de philologie frangaise 4, 1910, 278—288).

70

P ; ms151. Fonetska struktura reči menja se tokom vremena. Dogodi

se da reč, koja je u početku bila sasvim prikladna za službu koju vrši, postane prekratka, predugačka ili sa takvim sazvučjem da izaziva drukčije asocijacije od onih koje bi trebalo očekivati. U tak­vom slučaju ona se obično zamenjuje novom, podesnijom rečju.10

152. Upravo su Gillieronovi radovi najviše doprineli reviziji tvrdnje o apsolutnoj pravilnosti glasovnih zakona. Svoju argumen­taciju izneo je Gillieron najglasnije u studiji »La faillite de l ’ety- mologie phonetique« (Neuville 1919).

Bibliografske napomene

153. Osim več pomenutih Gillieronovih radova preporučuju se i Jabergove studije: »Sprachgeographie« (Aarau 1908), »Aspects geo- graphiques du langage« (Pariš 1936) i »Der »Spachatlas als For- schungsinstrument« (u koautorstvu sa Judom: Halle 1928).

O lingvističkoj geografiji pišu: A. Dauzat, »La geographie lin- guisrtique« (Pariš 1922), E. GamiUscheg, »Die Sprachgeographie« (Bielefeld 1928), G. Bottiglioni, »Linguistic Geography« (Linguistics Today, New York 1954, 255—267).

Najobimnije delo o istoriji dijalektoloških proučavanja dao je Sever Pop: »La dialectologie: Apergu historique et methođes d ’en- quetes linguistiques« (Louvain 1950; dve knjige).

Pregled literature iz oblasti lingvističke geografije u prvim decenijama njenog razvoja daje J. Schrijnen: »Essai de biblio- graphie de geographie linguistique generale«, Nimegue 1933.

Bibliografiju Gillieronovih radova objavio je Mario Roques: »Bibliographie des travaux de Jules Gillieron« (Pariš 1930).

V. takođe i poglavlje VI (pod naslovom »Linguistic Geography«, str. 123—140) u knjizi S. Pottera, »Modem Linguistics« (New York 1964).

Moderna dijalektologija

154. Strukturalizam nije mimoišao ni dijalektološke studije. Interesovanje koje je postojalo kod prvih, klasičnih predstavnika strukturalizma za mogućnost primene novog metoda u oblasti dija-

19 Gillieron je pokazao da je prvobitna reč za pčelu apis zamenjena drugim recima u onim francuskim dijalektima u kojima je, iz fonetskih razloga, oblik apis bio vremenom reduciran na jedan jedini glas — e. Studija u kojoj Gillićron o tome govori: »Genealogie des mots qui de- signent l’abeille, d’apres 1’Atlas linguistique de France« (Pariš 1918) smatra se jednim od klasičnih dela lingvističke geografije.

71

lektologije17 samo je pojačamo kod kasnijih generacija. Danas se sve češće daju opisi dijalekatskih s i s t e m a , što znači da se dijalekatske osobine ne izlažu kao prost zbir pojedinosti, već se uočavaju principi po kojima date jedinice stupaju u određene od­nose jedna prema drugoj. Zatim se odgovarajući sistemi u različi­tim dijalektima međusobno poređe, što baca novu svetlost na po­jave srodnosti i razlika među dijalektima i otvara nove vidike lingvističkoj teoriji. U strukturalnoj eposi dijalektologije razrađeni, su novi pojmovi i termini, kao npr. dijasistem (= način grafičkog prikazivanja dvaju sistema tako da se istaknu i istovetnosti i raz­like) ili idiolekt (= celokupnost govornih osobina pojedinca, uklju­čujući sve individualne nijanse).

155. Pod okriljem strukturalno orijentisane lingvističke geo­grafije nikla su ispitivanja koja se tiču jezika u kontaktu,18 tj. pro­blema jezičkog sistema u bilingvističkoj sredini (= u sredini gde se naporedo govore dva jezika). Osmatran je međusobnog uticaja je­zičkih struktura osuđenih na život u najneposrednij em susedstvu daje mogućnosti za zaključke koji su od šireg, opštelingvističkog značaja. Stoga i teoretičari jezika danas sve više obraćaju pažnju na ovaj krug problema. Posebno psiholingvisti (v. § 352), izrazito zainteresovani za pitanje procesa komunikacije, nalaze na ovom području zajedničku temu sa dijalektolozima, prenoseći im svoja iskustva u osvetljavanju jezičkih pojava.18

Američki dijalektolozi (Hans KUrath, Raven McDavid, William Labov) otkrili su novo polje lingvističkih ispitivanja koncentrišući svoju pažnju na izgovorne varijacije koje nisu uslovljene geograf­skim već socijalnim faktorom.

156. Matematički metod, pogotovu statistika, u našim se danima sve radije primenjuje pri kvalifikaciji i klasifikaciji dijalekata.

17 N. S. Trubeckoj npr. izlaže svoja shvatanja o vrednosti uvođenja fonoloških kriterija u dijalektologiju u svome radu »Phonologie et geo- graphie linguistique«, TCLP IV, 1931, 228—234. i

18 Pojam »jezici u kontaktu« i sam termin popularizovao je u nauci američki lingvista Uriel Weinreich svojih poznatim radom »Languages in Contact« (New York 1953). Dosada je, sem Weinreicha, istu proble­matiku šire obrađivao i Einar Haugen — v. njegov rad: »The Norwegian Language in America, A Study in Bilingual Behavior« (Philadelphia1953).

18 Otuda se u dijalektologiji danas sve više usvajaju termini iz teorije informacije (v. § 449) kao kodno jezgro (engl. code corn — ono u jeziku što je opšte i stoga podjednako razumljivo svim datim govor­nim predstavnicima) ili kodni šum (engl. code noise — ono što nije opšta jezička norma tako da jednom delu govornih predstavnika ostaje tuđe, nerazumljivo).

72

Aktuelno je pitanje mogućnosti koje pruža šira primena matema­tičkih procedura u dijalektologiji, a takođe i pitanje stvarne vred- nosti strukturalnih kriterija za klasifikaciju dijalekata.

Poljska škola W. Doroszewskog (rođ. 1899) razradila je metod proučavanja tzv. k v a n t i t a t i v n i h i z o g l o s a . Ove izoglose obeležavaju procente frekvencije jezičkih fenomena koji su podložni varijacijama u okviru iste govorne sredine. Od teorijskog su zna­čaja studije Doroszewskog posvećene opisivanju tih varijacija.

Bibliografske napomene

157. Uvođenje u probleme modeme dijalektološke metodologije daće radovi: Uriel Weinreich, »Is a Structural Dialecrtology Possi- ble?«, Word 10, 1954, 388—400; Jean Fourquet, »Linguistique struc­tural e et đialectologie«, Fragen und Forschungen im Bereich und im Kreis der germanische Philologie, Deutsche Akademie der Wis- senschaften 8, Berlin 1956; Witold Doroszewski, »Le structuralisme linguistique et les etudes de geographie dialectale«, 8th Proceedings 540—564; Edwarđ Stankiewicz, »On Discreteness and Continuity in Structural Dialectology«, Word vol. 13, No 1, 1957, 44—59; Pavle Ivić, »On the Structure of Dialectal Differentiation« Word vol. 18, no 1— 2, 1062, 33-—53; C. F. Voegelin and Zellig S. Harris, »Methods for Determining Intelligibility Among Dialects of Natural Langua­ge«, Proceedings of the American Philosophical Society 95, 1951, 322—329; J. H. Greenberg, »The Measurement of Linguistic Di- versity«, Lg 32, 1956, 109— 115.

O problemima »jezika u kontaktu«, osim pomenutih radova Weinreicha i Haugena, v. i studije koje su oba ova naučnika obja­vila u 8th Proceedings: Uriel Weinreich, »Research Frontiers in Bi- lingualism Studies« (786—797; priložena i odlična bibliografija): Einar Haugen, »Language Contact« (771—785).

Prvi kratak pregled dijalekata jednog jezika s primenom struk­turalnih kriterija objavio je B. Havranek pod naslovom »Nareči češka« u Ceskoslovenska vlastiveda III (Prag 1934). Uzor struktural- < nog opisa jednog lokalnog dijalekta dat je u radu A. V. Isačenka: »Narečje vasi Sele na Rožu« (Ljubljana 1939). Knjiga P. Ivića »Die serbokroatischen Dialekte« I Band (Hag 1958) pojavila se kao prva detaljna dijalektološka studija jednog jezika zasnovana na struk­turalnim principima.

73

FRANCUSKA LINGVISTIČKA ŠKOLA

Psihofiziološka, psihološka i sociološka ispitivanja jezika

158. U francuskoj lingvističkoj sredini razvijala se tradicija fonetskih ispitivanja još od Rousselotovih vremena (v. § 217). Po­stojalo je intenzivno interesovanje za probleme značenja još od radova Michela Breala (v. § 404), koje je samo poraslo u vreme procvata lingvističke geografije i njene naglašene pažnje za pro­bleme istanje leksike (v. § 146). Već krajem XIX veka ukorenila se naklonost ka povezivanju jezičkih fakata sa socijalnim fenome­nom, zahvaljujući sugestivnoj reči Ferdinanda de Saussurea (v. § 242; Saussure je predavao u Parizu od 1881— 1891). Ukrštanje svih tih uticaja dalo je specifičan pečat razvojnim takovima francuske lingvistike X X veka.

159. Psihofiziološke studije jezika (= ispitivanje jezičkih poja­va sa vođenjem računa o psihološkim i fiziološkim fenomenima koji ih tSslavlJavijuj! rlfirivrlr sšl-gvž^iklaaičnu epohu vec pred kraj XIX veka kada je/Maurice Grammont/(1866— 1948) objavio (1895) studiju: »La dissimilataon consonantique dans les langues indo-europennes et dans les langues romanes«, Grammont je tu izneo svoje poglede, kasnije dalje produbljivane, r> gg.knnima nsi.m.i.l.nciAp. (= jednačenja; kad npr. n pređe u m jednačeći se po mostu izgovora sa b u zelem­bać, postalo od zelenbać) | disimilacije (= razjednačenja; u dijale­katskom lebro mesto rebro r je prešlo u srodno l, čime je izbegnuto blisko susedstvo dvaju identičnih glasova). Uzroke ovim i sličnim glasovnim procesima Grammont je tražio ne samo u fiziološkim već i u psihološkim faktorima. Tradicija psihofizioloških ispitivanja do danas nije prekinuta u Francuskoj (podstreka mu daje ovog tre­nutka procvat sličnih proučavanja u SAD, u okviru psiholingvistič- kih studija — v. § 352).

160. Psihofiziološko interesovanje za jezik usmerilo je pažnju ispitivača na oblast đečjeg jezika (tj. na pitanje početaka govora). Prvi koji su uključili komplikovane pojave bilingvizma (= dvoje­zičnosti) u ovu problematiku bili su Francuz Ronjat (1913) i Jugo- sloven Pavlović (1920).20

161. Psihološka interpretacija jezičkih fakata dolazi do izražaja naročito u radovima eminentnog predstavnika škole, J. Vendryesa.

80 Milivoj Pavlović (Beograd) po svojoj naučnoj orijentaciji predstav­nik je francuske škole. Njegova knjiga »Le language enfantin« (Pariš 1920) smatra se jednim od klasičnih dela iz ove oblasti. I njegovi docniji radovi često se bave uticajima psiholoških momenata na fenomene govornog akta.

74

Njegovu lingvistiku mnogi nazivaju afektivnom: on prilazi jeziku kroz uverenje da je svaki govorni akt emocionalno obojen — ništa nije prosta konstatacija, sve je izraz određenog afekta, zato se ni­kada ne kaže dva puta isto saopštenje na isti način (u ovome se Vendryes slaže sa Ballyjem — v. § 265, i sa predstavnicima estet­skog idealizma u lingvistici — v. § 172). U predstavnike »afektivne lingvistike« spada i Jugosloven Guberina, naučno formiran u duhu francuske škole.81

162. Sociološko proučavanje jezika zasnovano je na utvrđivanju korelacije između jezičkih i društvenih fenomena. Najznačajniji predstavnik »sociološke lingvistike« jeVintolne Meiliet.^1866— 1936), poznati inđoevropeista (zaslužan, pored ostalog, i za-unapređenje komipara.tivno-istomskih studija slovenskih jezika). On je najviše doprineo razrađivanju sociološke tiofrje o jeziku, koja bi obuhva- tala sledećlT osnovne stavove.

Jezik nije jednostavna pojava: to je kompleks različitih stanja (stilova) uobličenih datim s^ijalnfrj^ predinama~Xjezik ~miafa, nlicp, kancelarije, vojske i si.). Na ovo uobličavanje ne utiče samo kul­turni nivo sredine i njen stil života već, i naročito, njena ekonom­ska itehrjička- aktivnost.

Glavnu ulogu u promeni značenja reči igraj u _ »soci j alne pozaj- mice« (»emprunts sociaux«): reči prelazeći jgjeđnog socijalnog sloja u đ ru g lrnenjaju značenjske nijanse — jedna opšta reč može da postane'”specijak>a, i obratno. Semantička evolucija teče, dakle, u rezultatu primene dvaju principa koji se ukrštaju: generalizacije i specijalizacije.

163. Razrada sociološke teorije obogatila je semantičke studije (kojima se Francuzi, od XIX naovamo, aktivno bave — v. § 404). I istorija jezika počela se osvetljavati na nov način.22 Naročito su, međutim, ovakva shvatanja pogodovala rasplamsavanju inteiresova- nja za stilističko proučavanje jezika.23

21 Petar Guberina je profesor zagrebačkog univerziteta. U svojoj za­paženoj studiji »Valeur logique et valeur stylistique des propositions com- plexes« (Zagreb 1954) on tretira problem kompleksnih rečenica u duhu afektivne koncepcije jezika.

22 Ovu tendenciju upečatljivo ilustruje poznato delo F. Brunota: »Histoire de la langue frangaise des origines a 1900« (Pariš 1905) : fakta iz prošlosti jezika izlažu se sa ciljem da se kroz njih sagledaju elementi kulturne atmosfere nekadašnjih epoha.

23 Među francuskim lingvistima koji su počeli kao privrženici Meillet- ovih pogleda posebno se ističe G. Guillaume (1883—1960) ne samo svojom originalnošću već i činjenicom da je jedan od prvih u Francuskoj koji je usvojio strukturalistički pristup jeziku.

75

Bibliografske napomene

164. V. klasična dela A. Meilleta: »Linguistique historique et linguistique generale« (Pariš: I 1921, II 1938)24 i M. Grammonta: »Traite de phonetique« (Pariš 1933; V izd. 1956). V. dalje: J. Ven- dryes, »Le Language« (Pariš 1950: I izd. 1921); F. Brunot, »La pen­see et la langue« (Pariš 1922; III izd. 1965); H. Delacrodx, »Le lan­guage et la pensee« (Pariš 1924); M. Cohen, »Pour une sociologie du language« (Pariš 1956); G. Matore, »La methode en lexicologie. Domaine Frangais« (Pariš 1953). Poznata knjiga J. Damourettea i E. Pichona »Des mots a la pensee. Essai de grammaire de la langue frangaise« (izdata u sedam tomova, u periodu od 1911. do 1950; Pariz) lepo ilustruje razvoj osnovnih pogleda na jezik tipično fran­cuske lingvističke sredine.

Pregled (u prvom redu psihofizioloških) ispitivanja francuske škole daje Alf Sommerfelt u »The French School of Linguistics« (Trends, 283—293).

Srž učenja G. Guillaumea (v. § 163 n) izložio je Roch Valin u studiji »La methode comparative en linguistique historique et en psychomecanique du langage« (Cahiers de psychomecanique du lan- gage publies par le Departement de Linguistique de l’Universite Lasal No. 6, 1064 Quebec).

Biografski podaci o Meilletu dati su u Portraits of Linguists II (str. 201—240, autor J. Vendryes; str. 241—249, autor A. Sommer­felt).

Stilistička proučavanja

165. Stilističko proučavanje može se odnositi na različite feno* mene. Klasična se stilistika npr. odnosi na istraživanje individual­nog u jeziku: kojim se lingvističkim sredstvima ispoljava pojedinac sa svojim karakterom, temperamentom, sposobnostima, pogledom na svet (u ovom smislu obrađuje stil klasična teorija književnosti; slično čine i pojedini lingvisti, pre svega predstavnici estetskog idealizma — v. § 173). Stilistika može biti i »društvena«: ukoliko je interesu ju oni jezički oblici u kojima se ogleda kulturni tip sredine.

14 Godine 1965 (Beograd) objavljeno je u prevodu na srpskohrvatskiMeilletovo delo: »Uvod u uporedno proučavanje indoevropskih jezika«(naslov u originalu glasi: »Introduction a l’etude comparative des languesindo-europšennes«; prevod B. Drenovca). Skreće se pažnja zainteresova-nima da je E. Benveniste objavio bibliografiju Meilletovih radova (24knjige i 540 članaka) u Bulletin de la Socićte linguistique de Pariš 38, 1,1937, 44—68.

76

Ovom sociološkom stilistikom bave se ponajviše predstavnici fran­cuske lingvističke škole. Čak, ukoliko se stilistika shvati striktno u ovom smislu, može se slobodno reći da je cela francuska sociolo­ška lingvistika u osnovici svojoj — stilistička.

166. S prodiranjem Ballyjevih ideja (v. § 264) počeli su se po­jedinci iz francuskih lingvističkih krugova opredeljivati za širu koncepciju stilistike, u duhu klasičnog Saussureovog izdvajanja in­dividualnog jezičkog ostvarenja (»parole«) od jezika kao svojine kolektiva (»langue« — v. § 259), čemu je pridodala i treća distink­cija: »language« = sveukupnost jezika kao pojma, tj. »langue« i »parole« zajedno (ovo je razradio predstavnik francuske škole De- lacroix). Individualna stilistika (odgovara pojmu »parole«) odnosiće se na traganje za onim što u jezičkom smislu legitimiše pojedinca; stilistika kolektiva obuhvatiće sociološka ispitivanja jezika (zadira­nje u oblast onoga što je »langue«); opšta stilistika baviće se utvr­đivanjem svih načina na koje se jezički uobličavaju osnovne kate­gorije ljudskog duha (univerzalnije prilaženje, u duhu pojma »language«).25

167. U praksi francuski stilističari sprovode ispitivanje stila po principu obuhvatanja opisom svih jezičkih pojava koje odstupaju od tipične gramatičke norme datoga jezika. Pri tom se objašnjenja odstupanja najčešće traže u oblasti psihološkog motiva. Poslednjih godina se u ovoj oblasti rada sve intenzivnije primenjuje statistički metod (v. § 442).

168. Sasvim nov tip stilističkih ispitivanja razvija danas struk­turalna lingvistika, u prvom redu harvardska škola (v. § 236). Po­lazi se od teorijskog aksioma: jezik je sredstvo komunikacije. Ono što sačinjava minimum izraza na osnovu kojih je obezbeđena pra­vilna komunikacija, to je jezičko u najužem smislu; sve drugo što je, u strogoj oceni, samo dodatak minimumu da bi njegovu prenos- nu funkciju maksimalno osiguralo, da bi ga pojačalo ili osvetlilo — pripada stilistici. Upravo su u toku interesantna ispitivanja na ovoj strani.

Bibliografske napomene

169. V.: Pierre Guiraud, »La stylistique« (ed. Que sais-je? No 646, Pariš 1957); J. Marouzeau, »Precis de stylistique frangaise«,

85 Francuzi su prvi zahvatili u ono što se (od radova Trubeckog) naziva fonostilistikom: ispitivanje ekspresivne funkcije glasova. Gram- mont je (još 1913. u »Le vers frangais, ses moyens d’expression, son har- monie«) govorio o iskorišćanju zvučnih elemenata za izražavanje emocija.

77

Pariš 1946; M. Cohan, »Grammaire et style« (Pariš 1954); M. Riffa- terre »Problemes d’analyse du style litteralre« (Romance Philology vol. XIV, No 3, 1961, 216—227).

Radi upoznavanja sa modernim metodološkim procedurama u stilističkoj analizi v.: P. Guiraud, »Language et versification d’apres l’oeuvre de Paul Valery. Etude sur la forme poetique dansses rap- ports avec la structure de la langue«, Pariš 1953.

Vredna pažnje teorija stila, izgrađena u duhu učenja praške škole, naći će se u knjizi: F. Travniček, »O jazykovem slohu«, Praha 1953. Pogledi harvardske škole izloženi su u studijama objavljenim u zborniku Style in Language (ed. Thomas A. Sebeok, Cambridge Mass., 1960): R. Jakobson, »Linguistics and Poetics« (350—377) i E. Stankiewicz, »Linguistics and the Study of Poetic Language« (69. do 81). V. i. E. Stankievvicz, »Problemi pesničkog jezika s gledišta lingvistike«, Filološki pregled I-II, Beograd 1963, 23—34.

U duhu francuske škole pristupa stilističkom ispitivanju jezika M. Pavlović u knjizi »Problemi i principi stilistike«, Beograd 1963.

ESTETSKI IDEALIZAM U LINGVISTICI

Uvodne napomene

170. Početkom XX veka javlja se u evropskoj filozofskoj misli jak antiracionalistički pokret izražen, pre svega, u intuističkoj Berg- sonovoj26 doktrini i u estetskoj doktrini Benedetta Crocea.27 Pred­stavnici ovih filozofskih struja isticali su značaj uloge pojedinca i njegove lične psihologije u stvaranju jezika. Za ovakvo shvatanje su se zainteresovali neki zapadnoevropski lingvistički krugovi, po­gotovu sitoga što su slične misli već bile izricane u lingvistici. Hugo Schuchardt (v. § 109) je npr. zastupao stavove koji bi se mogli rezi­mirati u sledećem smislu: jezik je tvorevina individue, koju kolek­tiv generalizuje imitiranjem; individualna psihologija je odlučuju­ća za stvaranje jezika, a nju određuju spoljašnje okolnosti pod

19 Henri Bergson (1859—1941), jedan od najuticajnijih zapadnoevrop­skih filozofa prve polovine X X veka.

17 Benedetto Croce (1866—1952), jedan od osnivača italijanske škole neoidealizma u filozofiji (njegovo najvažnije delo, dobro poznato i lin­gvistima: »Estetica come scienza dell e.spressione e linguistica generale«. Bari 1922). O Croceovom doprinosu lingvistici govori M. Leroy u studiji »Benedetto Croce et les študes linguistiques«, Revue intemationale de Philosophie XXVI, 1953, str. 342—362.

78

kojima čovek živi i koje neminovno uobličavaju njegovu ličnost; pošto je jezik u suštini svojoj individualna manifestacija određene psihologije, to ga treba definisati kao stilsku pojavu i tako mu prilaziti u naučnom osveti javan ju. Pod uticajem, dakle, pomenutih raspoloženja u filozofiji, isti ovi stavovi, uz izvesne dopune, postav­ljeni su u osnovicu lingvističke teorije koju su počeli zastupati predstavnici nemačkog (Vosslerovog) estetskog idealizma i italijan- ski »neolingvisti«.

Vosslerova škola

171. Profesor minhenskog univerziteta Karl Vosller (1872. do 1947) spadao je u najogorčenije protivnike mladogramatičara. Svoje teorijske stavove on je najčešće iznosio u polemici s njima. Sav prožet idealističkom filozofijom svoga doba, Vossler se posebno di­vio izlaganjima estetičara Crocea. Od lingvista mu je najbliži bio Ilumboldt (v. § 68), i to zbog zajedničkog gledišta o tome da jezik ima najdirektnije veze sa mentalitetom ljudi.

172. Ovaj idealista po ubeđenju, po metodu, po sopstvenoj de­finiciji izgradio je svoju lingvističku teoriju uglavnom na sledećim koncepcijama.

A) Različiti materijalni oblici života sami za sebe nemaju ni­kakvog smisla. Osnovni smisao leži u ljudskoj ideji o njima. U sva­kom stvorenom delu treba tražiti ono što jedino vređi: i d e j u stvaraoca, njegov unutrašnji impuls, njega samog. Jer — svako je delo samo izraz nečije ličnosti.

B) Jezik je instrumenat duha, materijalna pojava kroz koju progovara čovek sa svojim ličnim shvatanjima i raspoloženjima. Prema tome, proučavanje jezika ima samo utoliko stvarnog smisla ukoliko se u njemu traži s t i l , tj. ono što najneposrednije legiti- miše ideju i njenog stvaraoca — čovek a.

C) Čovek je aktivan prema svome jeziku, tj. on bira šta će da kaže i kako će da kaže. Ovaj je izbor uslovljen konkretnom psiho­loškom strukturom govornika. Treba, dakle utvrditi, istaći i uvek imati u vidu da postoji p r i n c i p k a u z a l i t e t a u odnosu čo- veka, iza koga stoji određen psihološki svet, i jezika kao reproduk­cije toga sveta.

D) U jeziku se vidi suština čoveka (upravo kao u ogledalu), a ta suština jeste težnja ka e s t e t s k o m i d e a l u . Stil je, u stvari, konkretan izraz estetskog ideala čoveka u trenutku njegovog najneposređnijeg razotkrivanja.

79

E) čovek unosi đeo sebe u sve što kaže, a nalazi se svakog trenutka u drukčijoj emocionalnoj klimi. Stoga je n e p o n o v l j i - v o ono što se jednom izrekne: pri svakom ponavljanju reči samo približno pogađaju, nikad apsolutno, značenjsku boju prvobitno izrečenog.28

173. Od Vosslerovih sleđbenika najviše se ističu Eugen Lerch (1888— 1952) i Leo Spitzer (1837— 1960).

Eugen Lerch je naročito poznat po svojim proučavanjima fran­cuskog jezika. Idući za Vossierovim stopama, on traži neposrednu vezu između jezičke strukture i narodnog mentaliteta.28

Leo Spitzer je radio na stilistici, semantici i etimologiji roman­skih jezika. Ističe se kao tvorac idealističke stilistike i tzv. stilistič- kog kriticizma.30 Zastupao je gledište da literarna dela treba uvek ocenjivati u svoj njihovoj kompleksnosti, i sa jezičke i sa literamo- estetske strane. Zalagao se glasno za fuzionisanje iskustava i me­toda teoretičara jezika i teoretičara književnosti (stoga pojedinci njegovu lingvističku školu i nazivaju školom literarne stilistike).

28 Svoju teoriju Vossler je objavio u radu »Positivismus und Idea- lismus in der Sprachwissenschaft« (Heidelberg 1904). Dalja razrada ove teorije data je u radovima: »Sprache als Schopfung und Entwicklung. Eine theoretische Untersuchung mit praktischen Beispielen« (Heidelberg 1905), »Gesammelte Aufsatze zur Sprachphilosophie« (Miinchen 1923), »Geist und Kultur in der Sprache« (Miinchen 1925). Posebno je značajna njegova studija »Frankreichs Kultur im Spiegel seiner Sprachentwick- lung« (Heidelberg 1913; u drugom izdanju od 1929. zove se: »Frankreichs Kultur und Sprache«) zbog toga što se u njoj praktično, na materijalu, demonstrira teorija (Vossler npr. dokazuje da je red reči: subjekt — glagol — objekat, karakterističan za francuski jezik, upravo očevidan dokaz ljubavi Francuza prema redu i logici).

29 Francuzi su društveni ljudi — ističe Lerch na osnovu jezičke anali­ze; ali su oni skloni da preziru drugoga: rado upotrebljavaju imperativni futur tipa tu viendras demain.

80 Njegova gledišta o načinu prilaženja književnom delu najpotpu­nije su izložena u njegovoj knjizi: »Linguistics and Literary History; Essays in Stilistics«, Princeton 1948. Tu on naglašava da se ne sme na sva dela primenjivati isti kritički metod; svako delo treba svojom pri­rodom da odredi prirodu kritike (ovo je upravo neposredan odjek nekad toliko popularnih ideja Bergsona i Crocea). Delo se shvata pre svega intuicijom, ali utisak ipak treba da bude proveren analizom. Savršeno objektivna kritika je utopija: čovek reagira sopstvenim doživljajem na pročitano delo, a prirodu toga doživljaja određuje umnogome^ njegova individualna psihološka konstrukcija. Svako delo je celina čiji je centar— duh autora. Svaki detalj vodi do duha-centra, jer je svaki detalj ideološki motivisan. Svako je delo samo deo jedne veće, opštije celine u onoj meri u kojoj je duh autora izraz duha nacije (u ovome je Spitzer veran interpretator jedne od osnovnih Vosslerovih ideja).

80

174.Vosslerov estetski idealizam doživeo je, s pravom, mnogo kntika. Ne samo da se njegova osnovna ideja o smislu i okvirima lingvistike nije mogla prihvatiti, već je ukazano i na neke očevidne proizvoljnosti u tumačenju jezičkih fakata, do kojih je neminovno dolazilo zbog isključivosti u primenjivanju jednostranih, neadekvat­nih kriterija analize. Pa ipak, Vosslerovci nisu ostali apsolutno bez svake zasluge. Oni su aktivnije zainteresovali lingvističku javnost za probleme jezičkog stila, ostavljajući iz te oblasiti niz pojedinačnih interesantnih opservacija.

Bibliografske napomene

175. Osim pomenutih radova Vosslera (§ 172 n) i Spitzera (§ 173 n) v. i Spitzerove knjige: »Stilstudien« (Miinchen 1928) i »Essays in Historical Semanties« (New York 1948). Lerchovi pogledi izloženi su najjasnije u njegovim radovima: »Handbuch der Framfereich- kunde« (Frankfurt — Diestenweg 1933) i »Nationenkunde durch Stilistik« (Festschrift fiir E. Wechssler, 1929). V. i zbornik »Ideali- stische Neuphilolagie«, Festschrift fiir Karl Vossler, Heidelberg 1922 (sadrži, pored ostalog, studije: B. Crocea, K. Biihlera, E. Lercha i L. Spitzera).

Najpotpunije podatke o Vossierovim delima daje Theodor Oster- marnn: »Bibliographie der Schriften Karl Vossler, 1897— 1951«, Miinchen 1951.

Kritičkih osvrta na Vosslerovu školu bilo je mnogo. Od posled- njih a opširnijih polemičkih studija ističe se rad V. A. Zveginceva: » E s t e t i č e s k i j i d e a l i z m v j a z y k o z n a n i i ; K. F o s s - l e r i e g o š k o l a « ( izd. M o s k o v s k o g o u n i v e r s i t e t a , 1956).

U knjizi Portraits of Linguists II dati su biografski podaci o Vossleru (str. 333—342, autor E. Gamillscheg) i Spitzeru (str. 522. do 526; autor Y. Malkiel),

Neolingvistika

176. Neolingvističku školu predstavljaju italijanski lingvisti čija su shvatanja o jeziku izrasla na idejama Humboldta, Schuchardta, Crocea i Vosslera. Pored toga, u ovoj lingvističkoj sredini veoma su cemjeni radovi lingvističkih geografa, posebno Gillierona. Ova je škola najviše i doprinela uvođenju kriterija lingvističke geo­grafije u nauku o jeziku (ona je čak kod mnogih poznata pod

6 81

imenom geografske ili arealne lingvistike — v. § 142). I neoiLingvisti, kao i Vosslerovci, žestoko su kritikoVali mlado gr amatičare ukazujući na njihove nedostatke, a zaboravljajući pri tom da se osvrnu na njihove neosporne vtrednosti.

177. Manifestom neolimgvistdčke škole ismatra se' članak koji je 1910. objavio jedan od njenih prvih i najvažnijih predstavnika —■ Matteo Giulioi Bartola (1873— 1946): »Alle fonti del neolatino« (Miscellanea in onore di Attillio Hortis, 1910, str. 889—913). Članak sadrži sve osnovne principe škole zajedno s primerima njihove me­todološke primene. Osim ovoga članka za definitivno oformljenje škode od presudnog su značaja bile i dve knjige objavljene u isto vreme: M. Barfoli, »Introduzione alla neolinguistica (Principi — Sco>- pi — Metodi)«, Geneve 1925; Matteo Bartoli e Giulio Bertoni, »Bre- viario di neolinguistica« (Parte I: Principi generali, di Giulio Bertoni; Parte II: Criteri tecnioi, di Matteo G. Bartoli), Modena 1925.

178. Osim Bartolija i Bertonija isticali su se svojim radovima i Vittorio Pisani (rod. 1899) i Giuliano Bonfante (rođ. 1904). Kada je ova škola, i inače često kritikovana, doživela 1946 (Lg 22, 273—283) naročito poraznu kritiku američkog lingviste Roberta Halla,81 Bon­fante je odgovorio detaljnom analizom teorijskih koncepcija svoje škole.32 Njegova pregledno izložena smotra problema upečatljivo ističe korene neolingvistike: nemački estetski idealizam i francusku lingvističku geografiju.

179. Najkraće sumirano, teorijske pozicije neolingvista bi se sastojale u sledećem.

Čovek strvaira jezik ne samo u fizičkom smislu već i u duhov­nom: svojom voljom, imaginacijom, mišlju, osećanjem. Jezik je ogledalo svoga stvaraoca-čoveka. Sve što je jezičfeo rezultat je kako fiziološkog tako i duhovnog procesa.

Fiziologija sama za sebe ne može ništa da objasni u lingvistici. Ona može samo da iznese uslove pod kojima se ostvario daiti feno­men. Uzroci jezičkim pojavama leže u oblasti duhovnog u čoveku.

Ne postoji u stvarnosti pojam »kolektiv koji govori« isto onako kao što u stvarnosti ne postoji pojam »prosečan čovek«. Samo je »govorno lice« realnost. Od njega potiče sve, svaka, promena u jeziku.

31 Hali je u prvom redu zamerao nedostatak originalnosti u idejama i metodu.

32 »The Neolinguistics Position (A. Reply to Hall’s Criticism of Neo-linguistics)«, Lg 23, No 4, 1947, 344—375.

82

Jezičku novinu koju unosi pojedinac kolektiv prihvati sigur­nije, potpunije i brže ako je autor promene ličnost od vređnosti (s lepim položajem u društvu, s izrazitom kreativnom moći, sa sugestivnom konverzacijom i si.).

Ništa se u jeziku ne može smatrati nepravilnim. Sve što po­stoji, samim tim što postoji, pravilno je.

Jezik je u suštini izraz estetskog osećanja, koje je i ovde vari­jabilno, podložno modi, kao i u svim drugim životnim oblastima (u umetmosti, literaturi, oblačenju).

Promene u značenjima reči nastaju u rezultatu poetskih meta­fora. Ispitivanje ovih promena dragoceno je za upoznavanje imagi­nacije ljudskog duha.

Promene u jezičkoj strukturi nastaju zbog etničkih mešavina, koje ne treba shvatati kao rasne mešavime, već kao mešavine duhovnih kultura.

Jezik u stvarnosti jeste burno poprište raznih, međusobno često kontradiktornih razvojnih tendencija. Da bi se one razumele, po­trebno je prići jezičkom proučavanju sa najrazličitijih strana. Tre­ba pre svega uzeti u obzir činjenicu da evoluciju jezika uslovljava- ju u prvome redu konkretni geografski i istorijski ustavi. Njih, dakle, treba uvek naj brižljivi je specifikovati i objasniti (istorija francu­skog jezika npr. ne može biti pravilno ispitana ako se pri tom ne povede računa i o celoj istoriji Francuske: o uticaju hrišćanstva na njenu kulturu, o germanskoj ekspanziji, o feudalizmu, o italijan- skom uticaju, o atmosferi na dvoru, o radu Akademije, o revolu­ciji, o romantizmu, i si.).

180. Ovakvim teorijskim pozicijama određene su oblasti prak­tičkog rada. Neolingvisti su dosta doprineli unapređenju leksiko- loških studija, a posebno su zadužili ozbiljnim prilozima i dijalekto- logiju, koja je imala lepu tradiciju proučavanja u Italiji još od Ascolijevih radova.33

181. U okviru dijalektoloških studija predstavnici ove škole razrađuju metod primene istorijskih, socijalnih i geografskih kri­terija na jezičku problematiku. Zalažu se za komparativno ispitiva-

33 Graziadio Isaia Ascoli (1829—1907), originalna pojava za svoje doba, isticao se velikim interesovanjem za život dijalekata i kritičkim stavom prema koncepcijama mladogramatičara. Njegove ideje, koje su mnogo uticale na formiranje italijanske lingvističke sredine, bile su une­koliko srodne idejama francuskih lingvističkih geografa (postoji mišlje­nje, prvenstveno među Italijanima, da lingvistička geografija upravo od njega počinje). Njegovi glavni radovi objavljeni su u časopisu »Archivio glottologico Italiano« — od knj. 1 (1873) do knj. 16 (1902—1905).

6* 83

nje postojećih lingvističkih fakata u srodnim dijalektima. Posebnu pažnju poklanjaju istraživanju geografskih faktora: određuju areu dodira i razlika među dijalekatskim fenomenima (otuda se njihov lingvistički rad često identifikuje terminom arealna lingvistika).

182. Iz oblasti ovakvih arealnih studija proizašle su izvesne konstatacije koje ostaju klasične u modernoj dijalektologiji. Pored ostalog, utvrđeni su odnosi centralnog i perifernog, važni za klasi­fikaciju dijalekata i njihovih osobina.

Centralnom se naziva ona area koja daje jezičku inovaciju. Jedna nova jezička crta potiče iz jedne govorne zone, druga iz druge. Prema tome, nijedna oblast nije po svakoj osobini — cen­tralna oblast. Pojmovi »centralno« i »periferno« su ovde, dakle, relativni.

Periferije (u geografskog smislu) jezičldh oblasti obično čuvaju dosta arhaizama, ali to ne znači da je svaka jezička crta zatečena na periferiji — arhaizam. Ukoliko, međutim, dve različite perife­rijske zone pokazuju zajedničku jezičku formu, onda je ona u naj­većem broju slučajeva zaista arhaična.osobina.

183. Neoiingvisti su među prvima ukazivali na pojavu koja je u razradi praške škole identifikovana terminom, jezički savez (v. § 297). Prihvatili su i razrađivali tzv. teoriju supstrata (ideju o tome da ukoliko jedan narod napusti svoj matemji jezik u korist tuđeg jezika taj tuđi jezik biva neminovno izmenjen pod uticajem jezičke strukture koju je smenio, tj. pod uticajem postojećeg jezičkog sup­strata). Sve im se to upisuje u pozitivne zasluge.

184. Među idealističke stavove koji su izazvali najveći broj opravdanih kritičkih osvrta spada činjenica da su se neoiingvisti, manje ili više ekisplicitno, saglašavali sa teorijom o monogenezi jezika, tj. sa shvatanjem da su se svi jezici sveta razvili iz jednog, zajedničkog.84

Bibliografske napomene

185. Pored več pomenutih radova Bartolija i Bertonija v. još i: M. Bartoli, »Saggi di linguistica spaziale«, Torino 1945; G. Ber- toni, »La geografia linguistica«, Udine 1925. V. i pomenutu pole­miku Hall-Bonfante. Kritički osvrti na Bartolijeve poglede dati su

34 Ovakvo shvatanje, inspirisano hrišćanskim učenjem o postanku čovečanstva, zastupao je naročito energično Italijan Alfredo Trombetti (u »L’unit& d’origine del linguaggio«, Bologna 1905) pokušavajući da dokumentuje slučajna sazvučja između reči sličnoga značenja u najraz- ličitijim jezicima sveta.

84

i u sledećim radovima: I. Iordan, »Einfuhrung in die Geschichte und Methoden đer romanisehen Sprachwissenschaft« (Berlin 1962) i R. A. Hali Jr., »Idealism in Romance Linguistics« (Ithaca 1963).

O Bartoliju je pisao; G. Devoto u časopisu Word 3, 1947, str. 208—216 (preštampano u Portraits o f Linguists II, str. 348—358).

Dobar prikaz najvažnijih tema italijanske lingvističke škole u doba početnog procvata arealne lingvistike, dakle oko tridesete go­dine, daje zbornik radova »Silloge linguistica dedicata alia memoria di Graziadio Isaia Ascoli nel primo centenario della nasdta«, To­rino 1929.

V. i: V. Bertoldi, »La parola quale mezzo d’espressione«, Napoli 1946; G. Bonfante, »On Reconstruction and Linguistic Method«, Word 1, 1945, 131—161; V. Pisani. »L’Etimologia: storia, questioni, metodo«, Milano 1947 (ruski prevod izdat u Moskvi 1956); V. Beir- toldi, »L’arte deU’etamologia«, Napoli 1952.

Duh tipično italijanske škole prisutan je i u takvim delima kao što su sledeće knjige: G. Nencioni, »Idealismo e realismo nella scienza del linguaggio« (Firenza 1946 )i G. Devoto, »I Fondamenti della storia linguistica« (Firenza 1951).

PROGRESIVNE SLAVISTIČKE ŠKOLE

Kazanjska škola

186. Pod terminom kazanjska škola razume] u se danas lingvi­stičke ideje koje su razvijali, sedamdesetih godina prošloga veka, dva Poljaka: Jan Baudouin de Courtenay (1845—1929) i njegov uče­nik Mikolaj Kruszewski (1851—1887). Najznačajnije od tih ideja bile su iskovane u vreme kada je Baudouin de Courtenay predavao na univerzitetu u Kazanju — što objašnjava postanak termina. Bez obzira na hronologiju — kazanjska škola pripada XX veku po duhu svoga učenja i po činjenici da se njen glas u svetu začuo mnogo godina posle kazanjskog lingvističkog drugovanja njenih predstavnika.

187. Kazanj, zabito mesto za velike naučne ambicije, dočekalo je Baudouina de Courtenay ipak jednim dosta budnim naučnim životom, što je povoljno uticalo na njegovu radnu koncentraciju. Tu je uskoro mladi profesor našao sebi idealnog sagovomika o lin­gvističkim temama u Kruszewskam, darovitom mladiću koji je kod njega želeo da odbrani doktorsku tezy. Iz njihovih razgovora iz­

85

nikle su misli o jeziku, originalne, novatorske, nikad pire toga izre­čene. Ali ozbiljni koreni škole nisu mogli biti pušteni. Baudouin de Courtenay je morao napustiti Kazanj, nastavljajući svoje selja- kanje poljskog nacionaliste nemilog ruskoj carskoj vlasti.35 Kru- szewskog je odnela smrt pre nego što je stigao da ostvari krupna dela. Od zaborava ga je spasio jedino sećanje učiteljevo, koji je o njemu i govorio i pisao,86 ukazujući na značaj shvatanja izloženih u doktorskoj tezi rano preminulog.87 Rastanak sa Kruszewskim bio je veliki gubitak za Baudouina de Courtenay — nikad više on nije našao sebi takvog partnera za razvijanje velikih, novatarskih teo­rija. Kasniji njegovi radovi, iako i interesantni i značajni u mnogo pravaca, nikada više nisu zazvučali onom svežinom kao u kazanj- skim danima.88 Otuda adekvatnost termina: ne »škola Baudouina de Oourtenay« već »kazanjska škola«.

188. Prve formulacije mnogih od osnovnih ideja modeme ling­vistike naći će se u učenju kazanjske škole: o tome npr. da treba razlikovati jezik kolektiva (u smislu Saussurevog »langue« — v. § 259) od jezika pojedinaca (»parole«); o razlici između evolutivnog posmatranja jezičkih fakata i njihovog aagledanja u jednom odre­đenom vremenskom preseku (Baudouin de Co-urtenay se, pored osta­log, među prvima zalagao za pristupanje deskripciji savremenog jezičkog stanja); o tome da je jezik poprište kontradiktornih ten­dencija koje usto vi j avaju njegov razvoj: konzervativne težnje ka održavanju zatečenog stanja i progresivnog inovackmog impulsa; itd. Čak se i prva modema koncepcija foneme počela začinjati u ka­zanj,sko vreme; kasnije je, međutim, Baudouin de Gourtenay od nje odustao (v. § 275).

Sva su ta izlaganja, međutim, nedovoljno sistematična — dra- gocene tvrdnje gube se u moru sporednog, nepreciznog, često i kon-

35 Posle dugog premeštanja s jednog univerziteta na drugi (Sankt Peterburg, Kazanj, Dorpat, Krakov, opet Sankt Peterburg), Baudouinde Courtenay je najzad 1918. dobio univerzitetsku katedru u otadžbini— u Varšavi.

38 V. Baudouin de Courtenay, »Mikolaj Kruszewski, jego žycie i prace naukowe«, Prace filologiczne II, z. 3, 1888, 837—849 i III, z. 1, 1889, 116. do 175.

87 Danas se na uvod ove teze, koji je posebno štampan 1881. pod naslovom »ttber die Lautabwechslung«, gleda kao na klasično delo ka- zanjske škole u kojem su najjasnije izražena progresivna shvatanja o fonemi — v. i § 275.

39 Baudouin de Courtenay je kasnije uplovio u psihologizam (v. §§ 88—92) koji je krajem XIX i početkom X X veka osvajao evropske lin­gvističke krugove. Njegova izrazito psihološka interpretacija jezičkih pojava odnosila se do kraja i na fonemu — v. § 275.

86

tradiktomog. Prekomeme terminološke inovacije takođe otežavaju prilaženje jezgru izlaganja.

189. Najveći značaj kazanjske škole je u tome što su za nju znali i iz njenih ideja primali podsticaje za svoje revolucionarne teorije »pražani« (v. § 292) i F. de Saussure (v. § 244). Koliko su ti podsticaji bili snažni (naročito u odnosu na Saussurea) svet je doznao tek mnogo kasnije. U stvari, nesrećne životne okolnosti ne samo da su omele sređivanje, zgušnjavanje značajnih ideja u revo­lucionarnu osnovicu nove jezičke teorije, već su i ono, u onakvom obliku u kakvom je rečeno, ostavljale nedoslušano: lingvističke pu­blikacije iz gluve carske provincije, pisane slovenskim jezikom, nisu bile dovoljno pristupačne zapadnoevropskim lingvističkim krugo­vima koji su, krajem XIX veka, vodili glavnu reč u uspostavljanju jezičkih teorija.

190. Ni u slovenskim sredinama odjeci nisu bili u prvo vreme onako značajni kakvi bi mogli biti da je kazanjsfci period zajednič­kog rada Baudouina de Courtenay i Kruszews'kog dovoljno dugo potrajao te da se škola zaista čvrsto postavila i razgranala. Pa ipak, nije sve prošlo bez neposrednog traga. Baudouin de Courtenay je imao i drugih darovitih učenika koji su umeli da usvoje njegove progresivne poglede na jezik i da ih u praksi razvijaju. Posebno je u Sankt Peterburgu (gđe je Baudouin de Courtenay dva puta boravio kao profesor) razvijena lingvistička aktivnost vredna paž­nje. Tu, doduše, nije bilo daljih velikih skokova u novo, ali su tra­dicije učenja Baudouina de Courtanay na dostojan način negovane (u okvirima slavistike). Termin peterburška škola odnosi se upravo na generacije slavista koji su vaispitani na tome učenju: L. V. Ščerba, L. P. Jakubinski, E. D. Podivanov i mnogi drugi (pored ostalog i današnji eminentni predstavnici .sovjetske slavistike kao V. V. Vinograđov i S. B. Bemštejn). Učenik Baudouina de Courtenay L. V. Ščerba (1880—1944) centralna je ličnost peterburške škole. Ščerba je, pored ostalog, usmerio interesovanje svoje sredine na đo- men fonoloških proučavanja. Danas se pod terminom lenjingradska fonološka škola razume fonološko proučavanje u duhu originalnih Ščerbinih pogleda (koje zastupaju takvi kao, recimo, njegov učenik L. R. Zinder ili M. I. Matusevič i drugi).

Bibliografske napomene

191. Izvrstan prikaz kazanjske škole daje R. Jakobson u »Ka- zanska szkola polskiej lingwistyki i jej miejsce w šwiatowym raz­vo ju fonalogii«, Biuletyn polskiego towarzystwa j<jzykoznawczego

87

zesz. XIX, Wroclaw-Krakćw 1960, 3—34. Vrlo je informativan i čla­nak A. A. Leontjeva: » O b š č e l i n g v i s t i č e s k i e v z g l j a d yI. A. B o d u e n a d e K u r t e n e « , V Ja VIII, 6, 1959, 115—127. Obilje podataka sa lepom analizom daje i zbornik studija posvećen tridesetogodišnjici samrti Baudouina de Courtenay u izdanju sovjet­ske Akademije nauka: »I. A. B o d u e n d e Ku rt/e ne 1845— 1929« (autori: A. A. Leontjev, V. N. Toporov, Vjač. V/ Ivanov, A. S. Posvjanskaja, V. P. Grigorjev, N. S. Tolstoj). L. E. Bokareva i A. A. Leontjev prilažu na kraju iscrpnu bibliografiju radova Baudouina de Courtenay.

Rad peterburške škole najbolje ilustruju studije o jeziku njenog najaminentnijeg predstavnika — Ščerbe. V.: L. V. Š č e r b a , »I z - b r a n n y e r a b o t y po j a z y k o z n a n i j u i f o n e t i k e « I, Lenjingrad 1958. V. i: A. A. L e o n t ’ ev , »I. A. B o d u e n de K u r t e n e i P e t e r b u r g s k a j a š k o l a r u s s k o j l i n g v i ­s t ike« , VJa X, 4, 1961, 116—124.

Fortunatovljeva (moskovska) škola

192. Moskovski profesor uporedne gramatike Filip Fedorovič Fortunatov (1848—1914) bio je savremenik Baudouina de Courte- nay. I njegove su ideje o jeziku bile za .svoje doba progresivne, iako ne u onoj meri novatorske koliko Baudouinove iz kazanjskih dana. Fortunatov je bio pore svega praktičar: držao se prvenstveno rada na materijalu. Ali način na koji je on prilazio konkretnim jezičkim pojavama odavao je izvanredan smisao za naučnu perspektivu (od­vajanje dijahronije od sinhronije — v. § 260) i za iznalaženje ade­kvatnih kriterija analize (odvajanje lingvističkog fenomena od psihološkog).

193. Fortunatov nije ostavio veliki broj radova, ali je ipak stvorio zapaženu lingvističku školu (u duhu njegovih metodološki! i koncepcija radili su istaknuti slavisti kao Peškovski, Šahmatov, Belić i dr.) delujući naročito sugestivno svojim čuvenim univerzi­tetskim predavanjima.

Bibliografske napomene

194. V.: F. F. F o r t u n a t o v , » I z b r a n n y e t r u d y « (I 1956, II 1957, Moskva) gde su, pored ostalog, izloženi podaci o For- tunatovljevom životu i radu. V. i podatke o školi koje daje Zve- gincev — Istorija jazyk. I (odeljaik VI).

88

O Fortunatovo vrlo kompetentno govori F. M. Berezin u svojoj nedavno objavljenoj knjizi »Očerki po istorii jazykoznanija v Rossii (konec XIX — načalo XX v.)«, Moskva 1968.

Belićevi lingvistički pogledi

195. Aleksandar Belić (1876—1960; Beograd), najveći jugoslo- venski lingvista, iz čije je škole izašla većina današnjih proučava- laca srpskohrvatskog jezika, formirao je svoje lingvističke poglede najviše u duhu Fortunaitovljevog učenja (osim Fortunatova njegovi su profesori bili i eminentni mladogramatičari: Leskien, Brugmann, Sievers). Belić je po početnoj lingvističkoj orijentaciji bk» slavista, ali se u đocnijim godinama svoga naučnog rada pretežno intereso- vao za jezičku teoriju. Sve pozitivne osobine mladogramatičara, posebno one najprogresivnije, Portunatovljeve, zastupljene su u njegovom metodu rada. Sem toga, Belić je, voden svojim sopstve- nim, originalnim idejama, izraslim prvenstveno na studioznom pro­učavanju srpskohrvatskog jezika, među prvima počeo da razrađuje teoriju sintagmatike (= nauka o spojevima reči u rečenici). Njego­va velika zasluga leži u tome što je ukazao na značaj ispitivanja funkcije (= službe) reči u rečenici za razumevanje osnovnog -prin­cipa organizacije jezika i tvorbe reči i što je insistirao na potrebi da se, radi pravilnog osvetljavanja jezičkih pojava, reči ispituju istovremeno s pogledom na sve tri njihove dimenzije: na značenje, sintaksičku funkciju i oblik.

Bibliografske napomene

196. Belićevi opštelingvistički pogledi najpotpunije su izloženi u njegovom delu: »O jazičkoj prirodi i jezičkom razvitku« (I knjiga 1941/45, II izd. 1958; II knjiga 1959; Beograd). O A. Beliću pisao je P. Ivić u časopisu Orbis 5, 1965, str. 272—277 (preštampano u Por- traits of Linguists II, str. 393—399).

MARRIZAM

197. U prvim godinama posle revolucije nastavljanje su u So­vjetskom Savezu tradicije klasične Fortunatovlj eve škole. Međutim, ubrzo je sovjetskom lingvistikom zavladao poseban ideološki i me­todološki pravac, tzv. »marrizam,« čiji je tvorac Nikolaj Jakovlje- vič Marr (1864—1934).

89

198. Marr je započeo svoju naučnu karijeru u tradicijama mla- dogramatičarske škole. Isticao se kao izvrstan poznavalac kavkaskih jezika. Dao je dosta zapaženih radova iz te oblasti. Istovremeno se bavio, sa daleko manje srećnim rezultatima, i lingvističkom teo­rijom.

199. Neposredni kontakt sa jezičkom građom neindoevropskog tipa podstakao je Marra na razmišljanje o međusobnim odnosima jezika, pre svega genetičkim.

Njegove ideje o poreklu jezika odgovaraju tzv. teoriji m o n o - g e n e z e (koju su zastupali pojedini idealistički orijentisani teo­retičari jezika na Zapadu, u prvom redu Trombetti — v. § 184 n ): smatrao je da su svi današnji jezički tipovi proizašli iz j e d n o g , osnovnog. Po njemu, ljudi su se u početku sporazumevali pomoću gestova, dok su prve reči izgovarane samo u službi magije, u mi­stičnim ritualima. Marr je čak »utvrdio« da su glasovni skupovi sal, ber, jon i roš oni osnovni glasovni elementi od kojih su kasnije, ukrštanjem, postali svi jezici sveta. On je, uostalom, bio ubeđen čak i u to da se kroz jezičku stvarnost današnjice može nazreti najstariji razvojni sloj — prvi, svima osnovni jezik primitivnog čovefca. Tragajući za tim slojem, Marr se izdašno upuštao u fanta­stična etimologisanja.

200. Uz ovakvu monogenetičnu koncepciju sazrevala je i Mar- rova ideja o stadijalnosti, tj. o tome da jezici prolaze u svojoj evo­luciji kroz određene razvojne stađijume, od nižeg razvojnog stepena ka višem.39 Tipološke razlike u jezičkoj strukturi koje se danas tako jasno ispoljavaju u vezi su sa činjenicom da su neki jezici već dostigli najviši razvojni stadijum, dok drugi nisu. Postoji, da­kle, jasan hijerarhijski red među jezicima: s obzirom na dostignuti razvojni sitepen neki su višeg, a neki nižeg ranga. Marr pokušava da identifikuje ovakav hijerarhijski poredak. Prema njegovoj oce- ni, indoevropskoj i semitskoj jezičkoj grupi pripada najviše mesto.

201. Marr je još 1908. započeo izgrađivanje svoje teorije O' sta­dijalnosti izdvajanjem tzv. »jafetske« grupe jezika koja se, po Marrovom mišljenju, nalazi na nižem razvojnom stupnju od indo­evropske i semitsike. Pošto svi jezici prolaze kroz iste razvojne sta- dijume, proučavanje jafetske grupe daće nauci, tvrdio je Marr, dragocene podatke o dalekim, preistorijskim periodima indoevrop­skih jezika.

39 Ovo odgovara nekim shvatanjima nemačke lingvistike XIX veka,u prvom redu Schleicherovoj teoriji — v. § 63.

90

202. Marr je mnoge detalje menjao tokom vremena u svojoj teoriji, a posebno je bio nedoisleđan u svojim pogledima na to koje bi sve jezike trebalo proglasiti »jafetskdm«. Dok se u početku ogra­ničavao uglavnom na kavkaske jezike, godine 1920. ovamo ubraja i baskijski, etrurski, pelazgijski, hetitski, urartički, elamitski itd.

203. Godine 1924. Marr se deklariše kao pobornik marksizma u lingvistici. Iako se (1926. god.) odriče svojih ranijih radova, nje­gova nova idejna orijentacija ne znači napuštanje teorije o mono- genezi, stadijalnosti i »jafetskoj« jezičkoj grupi. Naprotiv, sve te svoje ranije ideje on samo dopunjuje novom teorijskom koncepci­jom o tome da je jezik društveno-ekonomska nadgradnja sa jasno ispoljenim ‘klasnim karakterom. Određeni stadij umi jezičkog raz­voja usLovljeni su određenom diruštveno-ekonomskom situacijom: struktura jezika se manja sa strukturom društva i njegovom eko­nomskom osnovicom. Prema tome, kao i svi ostali oblici nadgradnje,i jezičke kategorije moraju neposredno odražavati određene soci­jalne odnose, a jezički razvoj mora teći u revolucionarnim skoko­vima, od jednog razvojnog stadijuma do drugog. Nove ideologije koje su u vezi sa pramenom kulture i civilizacije dovode nepo­sredno do stvaranja novog jezičkog sistema.

204. U tom poslednjem, »marksističkom« periodu Marrovog ra­da iskristalisana je do kraja njegova teorija o ukrštanju jezika. Po Marru, ono što se u klasičnoj gramatici naziva »prajezikom« samo je nepotrebna fikcija; stoga termin »prajezik« i sve što on implicira treba definitivno odbaciti (ovim je automatski u SSSR stavljeno na indeks istorijsko i komparativno proučavanje jezika u duhu klasične gramatike). Jezici nastaju ukrštanjem, spajanjem. Pojav­ljuju se u korak sa stvaranjem država. Univerzalni princip jezič­kog razvoja ispoljava se u stalnom ukrštanju različitih jezika.

205. Marr smatra da ne postoje jezici nacija, već samo jezici društvenih klasa. Po njegovom učenju, svaki jezik, stvoren ukršta­njem, sadrži dva koegzistentna jezika upravo onako kao što i svaka kultura podrazumeva dve kulture: eksploatatora i eksploatisanih. Jezik eksploatisanih određen je, po zakonima društvenog razvitka, da pobedi jezik eksploatatora.

206. Posle Marrove smrti (1934) rad na produbljivanju njegovih ideja preuzeli su saradnici »Instituta jezika i mišljenja«, među ko­jima je vodeću reć imao I. I. Meščaninov (1883— 1967). Definitivno izgrađivanje teorije mamama pada upravo u razdoblje od 1930. do 1940, dakle najvećim delom u vreme posle Marra. Tada je, između ositalog, primena marrizma zahvatila šira lingvistička područja.

91

Tako se npr. učenje o stadij alnosti počelo primenjivati i na sin­taksu, kojom se inače sam Marr nije posebno, bavio.

207. Od svih heterogenih ideja koje teorija marrizma obuhvata svakako se najviše ističu: tvrđenje da je jezik monogenetičan sa uvek istim, stupnjevitim razvojnim putem i tvrđenje da je jezik fenomen društveno-ekonomske nadgradnje sa jasno ispaljenim klas­nim karakterom.

208. Odavno je već ozbiljna naučna kritika bila istakla na­suprot monogenetičkoj teoriji daleko prihvatljiviju teoriju polige- neze: jezik je nastajao među ljudima u procesu rada, na različitim mestima zemljine kugle, oformljujući se na različite načine, ali uvek s istom osnovnom funkcijom sredstva kojim se omogućuje među­sobno sporazume van je. Prva Marrova teza se, u stvari, protivila baš marksističkom objašnjenju porekla jezika. Uviđajući i sami njenu potpunu neprihvatljivost, »marristi« su otvoreno priznavali mogućnost kritičnog stava u tome pravcu.

209. Mada su uglavnom ćutke prelazili preko neobične Marro- ve ideje o »četiri elementa« (sal, roš, jon, ber), marristi su ipak dopuštali primedbu o tome da hi objašnjenje o jezičkoj stadijal- nosti trebalo u celini revidirati.

210. Tvrđenje o društveno-ekonomskoj uslovljenosti jezika bio je, međutim, aksiom u koji se nije smelo posumnjati.

Zbog uverenja u maksimalno marksistički stav u ovome prav­cu nije se u SSSR dugi niz godina čula nijedna odsudna kritika koja bi dokazala koliko je Marrovo učenje u većini slučajeva bilo irealno. Van SSSR, međutim, marrizam je odbačen kao nenaučna teorija Kritika je bila konkretna, dokumentovana. Između ostalog, uzimani su primeri koji dokazuju da jedna od osnovnih ideja — ideja o dva koegzistentna jezika od kojih jezik eksploatisanih po- beđuje — ne odgovara stvarnosti.

211. Marrizam je počeo da biva javno kritikovan u SSSR tek onda kada se vrhovno političko lice (Staljin) zainteresovalo za ne­zdravo stanje u sovjetskoj lingvistici.40

Marrova teorija je oborena već samom konstatacijom o tome da jezik, kao sasvim specifičnu pojavu, ne možemo direktno vezi­vati ni za bazu ni za nadgradnju. U sledeća četiri stava, koja pro- ističu iz ove konstatacije, opovrgnute su sve idejne postavke mar­rizma.

44 Smatra se da je do ovoga došlo na taj način što su izvesni istak­nuti lingvisti, ne slažući se sa Marrovim idejama, a svesni da sami ne mogu svojim autoritetom da poboljšaju situaciju, potražili pomoć na naj­višem mestu.

92

I. Poznato je da svaka baza ima svoju nadgradnju koja je za nju tako neraskidivo vezana da likvidacijom baze odlazi i sama nadgradnja. U Rusiji je, od revolucije naovamo, uništen kapitalizami stvoren socijalizam, a jezik ipak nije ušao u novi stadij um.

II. Svaka nadgradnja aktivno služi svojoj bazi, što znači, u ovom konkretnom slučaju, da bi svaka društvena klasa trebalo da ima svoj jezik. Međutim, u modernim evropskim državama istim jezikom govori kapitalista i proleter.

III. Nadgradnja je vremenski vezana za svoju bazu, što znači da ne može biti dugog veka. Ruski jezik kojim je Puškin pisao je, međutim, preživeo i feudalizam i kapitalizam i još uvek je uzor- jezik i u socijalizmu.

IV. Nadgradnja nije neposredno vezana sa proizvodnom delat- nošću čoveka, dok jezik, međutim, jeste. Nove tekovine civilizacije donose u život društva nove termine, iako baza ostaje neizmenjena.

Ovim osnovnim kritičkim stavovima, kojima se najzad izvršila marksistička diskvalifikacija Marrove teorije, doda vani su, u eri kritikovanja marrizma, i drugi opravdani argumenti.41

212. Marrizam je značio za duže vremena prekid sa tradicijom u razvoju klasične lingvistike na teritoriji SSSR, a takođe i prekid svakog kontakta sa razvojem lingvističke misli u ostalom svetu. To je bila svakako najveća šteta koju je od marrizma pretrpela sovjet­ska lingvistika, veća i od činjenice da se godinama radilo predano na produbljivanju naučne teorije koja je u samoj svojoj osnovici bila pogrešna.

U zaista malobrojne pozitivne rezultate epohe marrizma može se ubrojati aktiviziranje pažnje sovjetskih lingvista na problem se­mantike reči u vezi s društvenim životom kao i buđenje većeg in- teresovanja za posao oko prikupljanja i opisivanja materijala raz­ličitih neindoevropskih jezika.

Bibliografske napomene

213. Marrova sabrana dela (u pet knjiga) objavljena su (1933. do 1937) pod naslovom »I z b r a n n y e r a b o t y« u Lenjingradu (izdanje: AN SSSR, G o s u d . a k a d e m i j a i s t o r i i m a t e - r i a l ’ n o j k u l ’ t u r y ) .

Radi bližeg upoznavanja sa shvatanjima nastavljača marrizma v.: I. I. M e š č a n i n o v , » N o v o e u č e n i e o j a z y k e — S t a -

41 Naglašavana je tek tada, recimo, davno poznata činjenica da jejoš Engels ukazivao na nemogućnost objašnjenja fonetskih promenaekonomskim uslovima.

93

d i a l ’ n a j a t i p o l o g i j a « ( G o s u d a r s t v e n n o e s o c i a l ’ - n o - e k o n o m i č e s k o e i z d a t e ! ’ s t v o , L e n i n g r a đ s k o e o t d e l e n i e 1936) i » O b š č e e j a z y k o z n a n i e « ( L e n i n - g r ad 1936).

V. i.: Henbert Rubenstein, »The Recent Conflict dn Soviet Lin- guistics«, Lg 27, No 3, 1951, 281—287; Lawrence L. Thomas, »The Linguistic Theories of N. J. Marr«, Berkeley and Los Angeles, 1957.

Diskusija koja je opovrgla naučnu vređnost marrizma vođena je na stranicama moskovskog lista »Pravda«, godine 1950, u bro­jevima od maja, juna i jula (Staljinovi članci: 20. VI i 4. VII).

EKSPERIMENTALNA FONETIKA

214. Fonetika je prva lingvistička disciplina koja je uspostavila egzaktan metod analize, zahvaljujući pomoći tehničkih instrume- nata. Njen je razvoj bio uslovljen razvojem fizike; kad je fizika obezbedila tehnička sredstva za eksperimente, fonetika je koraknula ozbiljno unapred.

215. Još se od antičkih vremena radilo na ispitivanju glasova.42 Međutim, fonetske studije dobijaju ozbiljan značaj tek početkom XIX veka, posle radova slavnog francuskog matematičara B. J. Fouriera (1768— 1830) koji je prvi izmerio zvučni talais i izneo teo­riju o formantima (tj. o specifičnim rezonancama zvučnog talasa, koje zavise od njegove lokalizacije u govornom aparatu).

216. Nauka o glasovima se đeli na akusticicu fonetiku (koja ispituje prirodu zvučnih talasa) i artikulacionu (ili motoričku) fonetiku (ispituje izgovorne procese od kojih zavisi obrazovanje glasova). Iz oblasti akustioke fonetike prvi značajniji rad (opis kon­sonanata) dao je autor jedne od »muzičkih mašina« Wolfgang de Kempelen.43 Prvi sistematski rad o airtikulacionoj fonetici potiče od

42 Dok su se Grci interesovali prvenstveno za akustičku stranu gla­sova (v. § 14), dotle nam je od indijskih gramatičara ostala izvrsna kla­sifikacija glasova po artikulacionim karakteristikama. Od podviga na polju fonetike pre XIX veka ističu se posebno pokušaji izrade »mu­zičkih mašina« (= mašina koje »govore«). Još je u XVII veku (1681) engle­ski fizičar Robert Hooke napravio jednu takvu mašinu koja ispušta glasove. Sličnih je pokušaja bilo (u francuskoj i nemačkoj naučnoj sre­dini) i tokom XVIII veka.

48 W. de Kempelen, »Mechanismus der menschlichen Stimme nebst der Beschreibung einer sprechender Maschine«, Wien 1791.

94

poznatog psihologa H. von Helimholtza,44 mada je u ranijim perio­dima bilo i nekih zanimljivih priloga « toj oblasti proučavanja.45

217. Francuz P. J. Rousselot (1846—1924) je prvi esperimentalmi (ili instrumentalni — oba se termina upotrebljavaju, mada češće prvi) fonetičar među ispitivačima jezika. Uvodi u fonetske studije kimograf (služi za merenje axtikulacione energije, mada na nedo­voljno usavršen način) i palatogram (pokazuje otisak artikulacije jezika na veštačkom nepcu umetnutom specijalno radi toga u usta pojedincu koji izgovara naročito odabrane glasove odnosno reči). Njegovi opisi rada sa instrumentima46 mnogo su uticali na formi­ranje tradicija u fonetskom ispitivanju.

218. U X IX veku se fonetskim studijama poklanja dosta pažnje. U nizu naučnika koji su ostavili zapaženije radove iz ove oblasti (Bračke, Grammont, Meyer i dr.) posebno se ističu po uticaju koji su vršili na savremenike i ozbiljnošću svojih radnih rezultata: Sie­vers (»Grunđziige der Lautphysiologie«, 1876) i Sweet (»Hamdbook of Phonetics«, 1877). Sweet i Sievers su u stvari postavili temelje motoričkoj fonetici.

219. Svi se pomenuti fonetičari XIX veka nisu podjednako slu­žili instrumentima pri analizi; neki su čak bili iskeptični u oceni vrednosti ovakve pomoći (npr. Sievers) što se može razumeti ako se uzme u obzir da su instrumenti u to vreme još bili prilično pri­mitivni. Tek posle prvog svetskog rata, u korak sa razvojem fizike, počinju pristizati sve bolja i bolja tehnička sredstva u pomoć fone­tičarima da najzad obezbede pravilan odgovor na mnoga osnovna pitanja fonetike47 dajući njenim interesovanjima i mogućnostima neslućeni raspon.

220. Dvadesetih godina ovog veka Nemačka prednjači u Evropi na polju eksperimentalne fonetike.48 Međutim, već se u to vreme

44 God. 1862: »Die Lehre von den Tonempfindungen«.46 Ovde se u prvom redu misli na studiju koju je objavio, još 1668.

u Parizu, vatreni sledbenik Descartesa, G. de Cordemoy, pod naslovom: »Discours physique de la parole*. Studija nije doživela popularnost koju zaslužuje, u prvom redu zbog toga što je 1670. Moliere, u svojoj komediji Bourgeois Gentilhomme, izvrgao ruglu eksperimentalno ispitivanje gla­sova.

46 Objavljenim u »Principes de phonetique experimentale«, Pariš 1897—1905.

47 Tek su npr. instrumenti pokazali da je za prirodu svakog vokala odlučujuća koncentracija energije u određenim frekvencijama vibracije.

48 Zapažene uspehe u rešavanju fonetskih problema pomoću instru­menata zabeležio je npr. Nemac Carl Stumpf. Njegova nekad veoma ce- njena studija »Die Sprachlaute«, objavljena u Berlinu 1926, danas je već dezaktualizovana, zahvaljujući primeni usavršenijih tehničkih metoda.

95

rad na fonetskom ispitivanju s instrumentima intenzivno razvijai u SAD, odakle će uskoro, sa izrastanjem elektronike, da potekne najhitnija modernizacija egzaktnog metoda u fonetici.

221. Pred 1930. počinje se u SAD s ispitivanjem oblika zvuč­noga talasa pomoću novog tehničkog sredstva, vakuumskih cevi (»vacuum tubes«). Ovo sredstvo je u eksperimentalnu fonetsku ana­lizu uveo američki inžinjer Harvey Fletcher; svoj metod rada on je popularizovao objavljivanjem (1929. u New Yorku) studije »Speech and Hearing«.

222. Revoluciju o fonetici izazvala je, međutim, tek upotreba spektrografa. To je sprava koja omogućava da se zvuk v i d i : vide se karakteristični formanti u obliku linije. Prvi lingvista koji se u svojim fonetskim ispitivanjima poslužio detaljnom spektrografskom analizom bio je Amerikanac Martin Joos. Knjiga »Acoustic Phone- tics«, u kojoj on (1948) izlaže svoje rezultate, ostaje klasično delo modeme fonetike.

223. Fonetika je u drugoj polovini XX veka doživela u svakom pogledu neobičan kvalitativan uspon. Sva oslonjena na tehniku analize s instrumentima, nalazeći se stoga na granici lingvistike i fizike (pa čak i fiziologije — ukoliko se radi o proučavanju moto- ričnih procesa), ona je izrasla u značajnu naučnu disciplinu,49 čija je pomoć u ostvarivanju velikih lingvističkih poduhvata današnjice sve neophodnoj a.

224. Fonetska ispitivanja se, pre svega, danas tako neposredno uključuju u fonološka da se neka oštra granica između jedne i dru­ge discipline ne bi mogla povući. U traganju za distinktivnim obe- ležjima fonema presudnu ulogu su odigrale fonetske analize glasova vršene najmodernijim tehničkim sredstvima.

225. Od kada je u jeku interesovanje za teoriju informacije (v. § 449) razvila su se u fonetici tzv. perceptualna ispitivanja sa ciljem da se utvrdi koje su osobine glasa zaista bitne za njegovu razumlji­vost (inteligibilitet). Organizuju se testovi tako da se npr. glas snim­ljen na magnetofonskoj traci ošteti na jedan ili na drugi način, u manjoj ili većoj meri, pa se traži od slušalaca da kažu koliko su razabrali. U vezi sa tim pokazali su se korisni i spektrografski snim­ci: prebacivanjem akustičkog fenomena u vizuelni obezbeđene su

49 Pravilno naglašavajući značaj modernih fonetskih ispitivanja za lingvistiku, ugledni nemački naučnik E. Zwimer je modemu fonetiku koju zastupa nazvao fonometrijom da bi izbegao uobičajeni profanisani termin koji podseća na epohu kada je fonetika bila disciplina sasvim drukčijeg naučnog ranga.

96

šire mogućnosti za sagledanje šta je za inteligibilitet bitno, a šta se može ispustiti bez štete po sporazumevanje.

Danas se na ovoj strani traži i pomoć u objašnjavanju kompli- kovanog fenomena individualnih varijacija u percepciji govora.

226. U poslednje vreme je u Americi usavršen i metod auto­matskog prebacivanja »vidljivog jezika« (visible speech) ponovo u jezik zvukova. Iznađen je i način automatskog električnog pravlje­nja veštaokog (sintetičkog) govora. Sve to ima za cilj da obogati fond znanja percep-tualne fonetike, čija bi prtimena u praksi mogla biti od neocenjive koristi.

Bibliografske napomene

227. Od starijih, klasičnih radova iz fonetike ističu se pome- nuta dela Rousselota (§ 217), Sweeta (§ 218) i Sieversa (§ 218) kojima treba dodati knjigu francuskog fonetičara M. Grammonta: »Traite de phonetique« (v. § 164).

Do drugog svetskog rata bile su vrlo popularne i knjige: R. H. Stetson, »Motor Phonetics« (Archives Neerlandaises de phonćtique experimentale III, 1928, 1—216); A. Sotavalta, »Die Phonetik und ihre Beziehung zu den Grenzwissenschaften« (Helsanki 1936).

U prva klasična dela američke fonetike spada knjiga K. L. Pi- kea: »Phonetics, A Critical Anailysiis of Phonetic Theory and a Tech- nique for the Practical Description of Sounds« (Ann Arbor 1943).

Veliki ugled u krugovima fonetičara doživela je knjiga engles­kog naučnika D. Jonesa: »The Phoneme, Its Nature and Use«, Cam- bridge 1950.

U značajnoj studiji M. Joosa: »Acoustic Phonetics« (Suppl. to Lg vol. 24, No 2, 1948) ne izlažu se samo mogućnosti koje pruža primena spektrografa u fonetici, već se uopšte ukazuje na prednosti upotrebe instrumenata u lingvističkim poslovima. Iznesene su i izvesne (tada aktueilne) teorije o apercepiranju zvukova u vezi s problemom inteligibdliteta.

God. 1958. objavljena je knjiga ruskog naučnika N. I. Žinkina: » M e x a n i z m y r e č i « (Moskva) koja je učinila veliki utisak. U njoj je prvi put ukazano na ulogu dijafragme u formiranju gla­sova.

U ugledne udžbenike fonetike spadaju: R.-M. S. Heffner, »Ge­neral Phonetics«, Madison 1949; E. Dieth, »Vademekum der Phone­tik«, Bern 1950; W. Brandenstein, »Einfiihrung in die Phonetik und Phonologie«, Wien 1950; L. R. Z i n d e r , » O b š č a j a f o n e t i - k a« , Lenjingrad 1960.

Studija G. Tragera: »Phan.eti.cs, Glossary and Tables« (SIL Occastonal Papers 6, U(niversity o f Buffalo, New York 1958, 1—27) informiše, pored ostalog, o osnovnoj terminologiji modeme fonetike.

Radi uvođenja u moderan eksperimentalni metod preporučuje se: K. Potter, G. A. Kopp, H. C. Green, »Visoble Speech«, New York 1947; E. Pulgram, »Introduction to the Spectragraphy of Speech« (Janua Linguarum 7), The Hague 1959 (značajna za lingvistiku: ne ulazeći u detalje praktičnih postupaka sa spektrografom, daje ipak dovoljno jasno principe spektrografije); C. G. M. Fant, »On the Pre- dicrtaibility of Farmant Levels and Spectrum Envelopes from For- mant Frequences«, For Roman Jakobson 109— 121.

Zbornik »Manual of Phonetios« (ed. L. Kaiser, Amsterdam 1957) sadrži različite radove eminentnih autora (Jakobson, Halle, Pancon- celli-Calzia, itd.) koji daju najvažnije pojmove o istoriji fonetike,o njenom mesitu u okviru lingvističkih disciplina, o njenom odnosu prema psihologiji i fiziologiji, o najvažnijim dostignućima na polju analize pomoću instrumenata.

Izvrstan pregled istorije fonetike, naročito eksperimentalne, daje Morris Halle u svojoj knjizi: »The Sound Pattem o f Russian« (’s-Gravenhage 1959; naročita Chapter IV: »Critical Survey of Acou- stical Investigations of Speech Sounds«, 91— 109).

Pregled razvoja eksperimentalne fonetike u SAD daje P. De- lattre u »Les indices acoustiques de la parole: Premier Rapport«, Phonetica 2, 1958, 108— 118 i 226—251.

Pregled dostignuća na polju eksperimentalne fonetike ne samo u SAD već uopšte u svetu daju sledeće dve studije objavljene u 8th Proceedings: C. G. Fant, »Modem Instruments and Methods for Acoustic Studies of Speech« (282—358) i E. Fischer Jargensen, »What Can the New Techniques of Acoustic Phanetics Contribute to Lmguistics« (433— 499).

U ovom trenutku najbolje reprezentuje poslednje rezultate akustičke fonetike knjiga Gunnara Fanta, objavljena 1960 (’s-Gra­venhage): »Acoustic Theory of Speech Production-With Calculations on X-Ray Studies o f Russian Articulations« (sa priloženom selektiv­nom bibliografijom) V. takođe: D. Abercrombie, »Elements of G e­neral Phanetics« (Edinburgh 1967) i »Readings in Acoustic Phane­tics«, izd. Ilse Lehiste (Cambridge Mass. — MIT Press 1967; u ovom se zborniku nalaze najznačajnije studije iz oblasti akustičke fone­tike koje su publikovane u periodu od 1946. do 1962).

98

S T R U K T U R A L N A L I N G V I S T I K A

PREGLED OSNOVNIH RAZVOJNIH KARAKTERISTIKA

228. Epoha strukturalne lingvistike nastaje pred 1930, paralelno u Evropi i Americi.

Kao i drugde u naiucd (v. § 120), lingvistici strukturalizam do­nosi, pre svega, nove poglede na znana fakta. Ti su novi pogledi zasnovani na ispitivanju jezičkih fakata u s i s t e m u , na naglaša­vanju d r u š t v e n e funkcije jezika, na izdvajanju istorijske od aktuelne jezičke problematike.

229. Vesnici ove velike epohe javljali su se tu i tamo već po­odavno, neki još u XIX veku.50 Ali sve su to bili pojedinačni, usam­ljeni glasovi, neprihvaćani od savremenika. Prvi čiji se glas zaista čuo bio je Ferdinand de Saussure (v. § 242). Zato što je prvi novim tako duboko uticao na savremenike i zato što i oni na koje nije neposredno uticao polaze upravo od iste teorijske baze koja leži i u osnovicama njegovih lingvističkih misli — Saussureu danas pri­pada slava začetnika strukturalne lingvistike.

230. Teorijsku (Saussureovu) osnovicu, takoreći azbuku struk­turalne lingvistike sačinjavaju ađedeći aksiomi.

Jezik je sistem, i tako ga i treba proučavati; ne uzimati poje­dina fakta izolovano, već uvek u njihovoj ukupnosti, tj. vodeći raču­na o tome da je svaka pojedinost takođe određena svojim mestom u okviru celine (sistema).

69 Predstavnik »psihološke lingvistike« Marty (v. § 89) još 1884. tvrdi da opisivanje savremenog jezičkog stanja treba da bude glavni predmet lingvističke pažnje, ali pošto je njegov ugao posmatranja u celini više bio filozofsM nego lingvistički, njegova misao je prošla nedovoljno zapa­žena. Bilo je i drugih naučnika sa (za svoje doba) progresivnim idejama— u prvom redu nordijski gramatičari (kao Rask, Noreen ili Wiwel) alii engleski (Sweet i njegovi učenici). O činjenici da je jezik sistem sa »relativno zatvorenom strukturom« govorio je još 1891. Nemac H. G. von der Gabelentz (u svom delu »Die Sprachwissenschaft. . .« — v. § 88). Po­sebno su značajne bile ideje slaviste Baudouina de Courtenav (v. §§ 188i 189).

99

Jezik je prvenstveno društveni fenomen (služi sporazumevanju) pa ga tako treba i proučavati: ne ispitivati izolovano glasovnu ili značenjsku stranu jezika već uvek voditi računa o njihovom među­sobnom odnosu, pošto je taj odnos bitan u procesu sporazumevanj a.

Jezička evolucija i aktuelno jezičko stanje — dve su bitno raz­ličite pojave; metodološki je nedopustivo mešati istoirijske kriterije u interpretaciju, aktualnog jeziokog stanja.

231. Strukturalizam se i u lingvistici manifestuje traženjem invarijanata (v. § 116), izdvajanjem relevantnog (bitnog) od nebit­nog (redundantnog).

Zajednička težnja svih predstavnika strukturalne lingvistike jeste iznalaženje objektivnih merila u analizi (što ujedno znači isključenje subjektivnih, mentalističkih kriterija).

232. Razvojni put strukturalizma u lingvistici karakteriše: u početku — izrazita suprotnost među pojedinim školama u pitanjima izbora kriterija za određivanje vrednosti jezičkih jedinica; kasnije— uklanjanje bitnih razlika, približavanje i na lin iji metoda i, na­ročito, u pogledu pravca i širine naučnog interesovanja.

233. Strukturalizam je nastao paralelno u Evropi i Americi, ali bez bližeg međusobnog kontakta.51 Osnovna razlika je od početka ležala u tome što je evropski strukturalizam zasnovao svoje glavne tokove na poznavanju Saussureovih ideja, dok je Americi Saussure bio gotovo nepoznat.52

51 Iako su prvi konkretni oblici interesovanja bili zajednički: gotovo istovremeno kad i Trubeckoj u Evropi, i Sapir i Bloomfield u SAD poči­nju govoriti o fonemi. Tada je i poznati kineski naučnik Yuen Ren Chao (sada u SAD) izneo svoja široko zapažena gledišta u danas već klasičnoj studiji: »The Non-uniqueness of Phonemic Solutions of Phonetic Sy- stems« (Bulletin of the Institute of History and Philology, Academia Sinica, Vol. IV, Part 4, 1934, 363—397).

52 Osnivač američkog strukturalizma — Bloomfield (v. § 325) — sla­gao se sa Saussureom samo u onim osnovnim idejama koje smo naveli kao aksiome strukturalne lingvistike. Inače, ne samo što na polju lingvi­stičkog metoda među njima nema mnogo zajedničkog, već se u pojedi­nim detaljima iskazuju upravo oprečna mišljenja. Jezik je, recimo, za Saussurea pre svega psihološki fenomen — jezički znak postoji u nama kao apstraktna količina (= kao predstava o određenom akustičkom uti­sku kojim se evocira određeno značenje). Prema tome, jezičko ispitivanje bi trebalo, u duhu ovakve koncepcije, svoditi u prvom redu na proma­tranje načina na koji se manifestuje jezička struktura u svesti pred­stavnika konkretnog govornog kolektiva. Za Bloomfielda naprotiv — jezik postoji pre svega kao konkretni, empirični fakat, pa, prema tome, lingvističko ispitivanje treba prvenstveno svesti na tu neposrednu činje­ničnu konkretnost (= na analizu konkretnog saopštenja).

100

234. Postoje tri osnovna tipa evropskog strukturalizma. Prvi je— ženevska škola (v. § 262). To je klasični, Sausisureov strukturali­zam, koji se kasnije, pod okriljem Ballyjevog učenja, razvio u spe­cifičnom pravcu. Sada on, međutim, več uglavnom pripada istoriji: u današnjim smeirovima razvoja strukturalne lingvistike njegov je značaj marginalan. Drugi je tip reprezentovan radovima pripadnika praškog serkla odnosno njihovih učenika (v. § 292). Pojedinci su, naročito u početku, nazivali ovu školu i školom funkcionalne lingvistike (ona se prvenstveno interesuje za to kako jedna glasov­na jedinica f u n k c i o n i š e kao znak za sporazumevanje). Ka­snije se često pojavljuje, iz opravdanih razloga, termin — škola fonologa (predstavnici ove škole su od početka bili prvenstveno zainteresovani za fonološku problematiku). Danas je, međutim, najrašireniji naziv praška škola (njeni predstavnici = pražani). Njeno mesto je izvanredno značajno u razvojnim tokovima lingvi­stike. Reprezentujući svojim koncepcijama i metodom sve ono što je najtipičnije za strukturalizam u celdni, nastala neposredno, u prirodnom prerastanju, iz korena tradicionalne lingvistike, ona je danas već klasični oblik strukturalne lingvistike po mnogo čemu: po najizrazitije l i n g v i s t i č k o m tipu naučnog interesovanja za jezik, po neodlaženju u ekstrem dematerijalizacije jezika (što čine glosematičari — v. § 368) odnosno puke deskripcije uz isključenje značenja (što čine bloomfieldovci v. § 329), po mirnoj, uvek uzlaznoj putanji razvoja kojim je pošla, bez potresa, sa isturenih pozicija tradicionalne lingvistike stižući, istim sigurnim tempom, u posled- nje metodološke novitete današnjice. Treći tip je reprezentovan ško­lom glosematičara (v. § 371) koju neki nazivaju i neososirijanstvom (zbog izrazite orijentisanosti ka apstrakcijama, što je najviše u skla­du sa Sauasureovom koncepcijom jezičkog znaka). Škola je zaista primila dosta od Saussureovog učenja, ali bar isto toliko i od logi­stike (v. § 368). Danas se ona više svodi na izgrađivanje opšte teo­rije o jezičkom znaku nego na lingvističko proučavanje.

235. Strukturalna epoha američke lingvistike započeta je na Jel- skam univerzitetu (Yale University). Originalnu strukturalističku školu, s originalnim, d i s t r i b u c i o n a l i s t i č k i m metodom analize osnovao je Bloomfield (v. § 330). Stoga je škola i poznata pod nekoliko termina: jelska škola, bloomfieldovci, distribucionalisti.

Kada su se Amerikanci konačno bliže zainteresovali za tekovine evropskog strukturalizma, njima se učinilo da bi (s tim da se ukloni

101

raskorak u terminima) najviše dodirnih tačaka bilo između njihove distribucionalističke škole i glosematičara.53 *

Za razliku od pražana, koji su svoju pažnju prvenstveno pokla­njali istraživanju glasovnih jedinica i njihovih distinktivnih obeležja (v. § 302), američki distribucionalisti, kao i glosematičari, ne sma­traju da u tome pravcu treba usmeriti naučno interesovanje. Ame­rikance i glosematičare interesuje pre svega raspored jezičkih jedi­nica (distribucija): Amerikance zato što smatraju da je utvrđivanje rasporeda jezičkih jedinica najobjektivniji metod opisivanja funk­cije jezičkog znaka u sistemu, glosematičare — zato što se za mate­rijalnu stranu jezika uopšte ne interesuju, već samo za određivanje karaktera apstraktnog odnosa jezičkih jedinica. Obe škole zastupa­ju, dakle, izrazito f o r m a l i s t i č k i 54 metod: pristupaju jezičkoj analizi bez neposrednog vođenja računa o kategoriji značenja. Među­tim, u suštini se američki distribucionalisti i glosematičari razrni- moilaze bitno u jednoj, ali osnovnoj koncepciji: prvi vode računa, i to prvenstveno, o konkretnom jezičkom fenomenu; dok drugi, na­protiv, svesno zapostavljaju konkretnu (glasovnu) jezičku stranu.

236. Jedan od najznačajnijih događaja u ne tako davnoj pro­šlosti lingvističkog strukturalizma bio je dolazak najeminentnijeg pražanina, Romana Jakobsona, u SAD, za vreme II svetskog rata. Harvardski centar je postao najreprezentativnije uporište pražana, u kojem su se vaspitavale nove generacije modernih lingvista. U početku, protivurečnosti između jelske i harvardske škole bile su izrazito zaoštrene. Dok su pražani, pored insistiranja na prvoraz­rednoj vrednosti proučavanja distinktivnih obeležja, priznavali i primenjivali distribudonalne kriterije u jezičkoj analizi, dotle su vamerikanci« ostajali isključivo pri kriteriju distribucije, pokuša­vajući da postave čak i fonološka proučavanja samo na tu bazu. Pobeda je, na terenu fonologije, ostala u rukama pražana: danas se fonološke studije najčešće zasnivaju na ispitivanju distinktivnih obeležja (v. § 302). S druge strane, vrednost »američkog« metoda u oblasti morfoloških i sintaksičkih studija danas je dokazana ma- šinskim prevođenjem. Razvijanje teorije informacije i prodiranje matematičkih kriterija u lingvistiku pripomoglo je da se izrazite protivnosti među ovim dvema školama konačno uklone. Posled- njih godina vodeću reč u svetskoj lingvistici preuzimaju lingvi-

63 U tome smislu govori američki lingvista Einar Haugen u svojoj poznatoj studiji »Directions in Modem Linguistics«, Lg 27, No 3, 1951, 211— 222.

64 Termini: forma, formalni, formalistički upotrebljavaju se ovde u onoj vrednosti koju im daje moderna logika.

102

sti »mešanog tipa«: tvorac generativne gramatike Noam Chomsky je, npr. učesnik distribucionalista, vičan procedurama matematičke lingvistike, upoznat sa tekovinama harvardske škole ( — praški struk­turalizam u modemizovanoj interpretaciji Romana Jakobsona); sla­vista i najistaknutiji fonolog među predstavnicima generativne gra­matike Morris Halle je harvardski đak, upoznat s distribucionaliz- mom, s matematičkom lingvistikom, s teorijom informacije; doskora jedan od najaktivnijih dijalektologa i semantičara Uriel Weinreich (1926— 1967) bio je takođe orijentisan u svim pomenutim pravci­ma; itd.

237. Među najveće događaje u istoriji moderne lingvistike spa­da svakako prodor strukturalizma u SSSR. Ovo se dogodilo tek posle oslobođenja od marrizma55 (v. §§ 107—212). U početku je sovjetski strukturalizam bio izrazito eklektičnog tipa. Uskoro se, međutim, pojavila naglašena orijentacija ka psiholingvističkoj (v. § 352) pro­blematici (u vezi s teorijom informacije i mašiniskim prevođenjem).

Treba ovim povodom napomenuti da pojedini sovjetski lingvisti termin strukturalna lingvistika upotrebljavaju veoma široko, tako da njime obuhvataju i izvesns svoje, originalne pristupe jeziku koji nemaju direktne veze sa lingvističkim strukturalizmom tipičnim za sredinu ovog veka (slučaj, recimo, S. K. Šaumjana — v. §§ 500— 508).

238. Osnovni program strukturalnog prilaženja jezičkim fak­tima koji je imao avangardni značaj u lingvistici sredinom ovog veka sastoji se u sieđeeem.

A ) Predmet deskriptivne ( — opisne) lingvistike je proučavanje jezičke strukture koje se vrši pramenom objektivnih kriterija. Ti

55 Iako je Sergej Karcevski izlagao Saussureove ideje na Moskov­skom univerzitetu u periodu od 1917—1919, zbog specifičnih prilika ovo nije imalo nikakvog uticaja na razvoj sovjetske lingvistike. Marrizam jei tradicionalnu lingvistiku gotovo uništio, a svaki novi pravac, pogotovu sa Zapada, bio je dočekivan s ogorčenim negodovanjem (za klasičnog američkog lingvistu E. Sapira npr. sovjetska lingvistička publika je znala uglavnom samo po neopravdanim pogrdama koje su mu marristi upući­vali — nazivan je čak i rasistom; punu rehabilitaciju doživeo je Sapir u SSSR tek 1956. na stranicama časopisa V o p r o s y j a z y k o z n a - n i j a). Od XX kongresa KPSS počinje se govoriti u SSSR o potrebi izgrađivanja mašine za prevođenje. U vezi s tim se sovjetskim lingvisti­ma ukazalo na potrebu: da se upoznaju sa Strukturalnim metodom i sa tekovinama matematičke logike; da pristupe radu na fonologiji i eks­perimentalnoj fonetici (koja je dotle u SSSR bila zanemarena); da se nauče služiti statističkim kriterijima u jezičkom ispitivanju. Godine 1956. časopis V o p r o s y j a z y k o z n a n i j a pokreće diskusiju o vrednosti strukturalnog metoda u lingvistici. Diskusija se završila konačnom pobe- dom strukturalizma.

103

7a

kriteriji počivaju na razlikovanju relevantnog od redundantnog i na iznalaženju opozicija uspostavljenih po principu binarnosti (.= dvoj­nosti). f

B) Lingvistički opisi vrše se postupno, sa vođenjem računa o hijerarhiji (tj. o redosledu u značaju jezičkih pojava). Pri defimisa- nju pojava redovno se ima u vidu konkretan jezicki nivo (engleski termin: level) na kojem se data pojava manifestuje: da li je on lek­sičkog, fonološkog, morfološkog, semantičkog ili sintaksičnog ka­raktera (= koji se tip jezičke organizacije ima u vidu pri određiva­nju službe date jedinice u okviru sistema).

C) Služba jezičkog znaka proverava se supstitucijom (= zame- njivanjem datoga znaka drugim Jezičkim formama čija je funkcija poznata i koje, ukoliko umesno stoje na imestu znaka podvrgnutog ispitivanju, otkrivaju tip njegove službe u datoj prilici).

D) Definicije pojava teže maksimalnoj jednostavnosti, tačnosti i konzekventnositi (da bi se ovo postiglo rado se uzimaju u pomoć i različiti simboli, formule, crteži, sheme).

239. Strukturalna lingvistika je donela nove pojmove koji su iziskivali nove termine. Nedovoljan kontakt među pojedinim škola­ma olakšao je nekontrolisani porast broja termina i njihov ne- celishodan raspored (ponekad dva ili više termina služe za istu pojavu). Ovo je davalo argumente kritičkim osvrtima, a takođe i nesporazumima među pojedincima. U novije vreme napori su ori- jentisani ka sređivanju terminologije.

240. Zahvaljujući studioznoj razradi strukturalističkog metoda koristnost lingvističkih studija tokom poslednjih decenija sve se ne­osporni je potvrđivala. Efikasnim gramatičkim udžbenicima una- pređena je praksa učenja stranih jezika. U saradnji inžinjera i lingvista napravljena je mašiina za prevođenje. Ista saradnja omo­gućila je usavršavanje uređaja za komunikaciju (kao što je telefon, radio, gramofon, mikrofon i si.). Medicina je sve radije sarađivala s lingvistikom (u ispitivanjima mentalnih poremećaja, u oblasti defektologije govora i sluha), a psihologija se, pored ostalog, za- interesovala za lingvističke tekovine zbog razrađivanja teorije o učenju (kako se pamti, kako se najlakše uči i si.).

Bibliografske napomene

241. Jedan od prvih radova u kojima se utvrđuje pojam struk­turalizma u lingvistici jeste članak H. J. Posa: »Perspectives du structuralisme« (TCLP VIII, 1939, 71— 79). O istoj temi govore i studije: V. Brondal »Linguistique structurale« (Acta linguistica I, 1,

104

1939, 2— 10, Copenhague) i E. Cassirer, »Structuralism in Modem Linguistios« (Word I, 2, 1945, 99— 120).

Značajna 'je studija glosematičara L. Hjeiknsleva u kojoj se izlažu osnovne koncepcije strukturalnog metoda: L. H e l ’ m s l e v , » M e t o d s t r u ' k t u r n o g o a n a l i z a v l i n g v i s t i k e « (Acta linguistica VI, 2— 3, Copenhague 1950/51, 57—67). V. i C. E. Bazell, »The Choice of Oriteria in Structural Linguistics«, Woid X, 1954, 126— 135.

E. Haugen u »Directioms in Modem Linguistics« (Lg 27, 3, 1951, 211—222) izlaže strukturalne principe u paraleli između jelske i glosematičarske škole. Osivrt na ofoe ove škole nalaizi se i u radu T. Bolellija, »Considerazioni su alcune coirenti linguisitiche attuali« (Piša 1953). Ocene posebnosti pojedinih strukturalističkih škola koje daju sovjetski lingvisti sadrži zbornik » O s n o v n y e n a p r a v l e - n i j a s t r u k t u r a l i z m a « , Moskva 1964.

Američki strukturalizam prikazan je kompetentno i u radovima: R. A. Hali, Jr., American Linguistios 1925—1950« (Archivum Ldn- guisticumi 3, 1951, 101— 125 i 4, 1952, 1— 16); C. F. and F. M. Voege- lin, »On the History of Structuralizing in 20th Century America« (Anthropological Linguistics vol. 5, No 1, 1963, 12—37); Rulon Wells, »Some Neglected Opportunities in Descriptive Linguistios« (Anthro­pological Linguistics vol 5, No 1, 1963, 38—49).

A. Martdnet u »Structural Linguistics« (Anthropology Tođay, Chicago 1953, 574— 586) ocenjuje i poređi praški, jelski i glosemati- čarski strukturalizam, a u »The Unity of Linguistics« (Linguistics Tođay, New York 1954, 1—5) osvetljava u glavnim linijama odnos tradicionalne lingvistike prema strukturalnoj. V. i ocenu struktura­lizma koju daje E. Benveniste u »Tenđances recentes en linguistique generale« (Journal de Psychologie, 1954, 130— 145). V. i rad A. A. Reformatskog: »Č t o t a k o e s t r u k t u r a l i z m ? « VJa 1957, VI, 25—37.

O strukturalizmu, s insistiranjem na onim momentima koji su među predstavnicima sovjetskih strukturalista najpopularniji, govoriS. K. Šaumjan u »O s u š č n o s t i s t r u k t u r n o j l i n g v i s t i - k i« (VJa, V, 5,1956, 38—54) i u » S t r u k t u r n a j a l i n g v i s t i k a k a k i m m a n e n t n a j a t e o r i j a j a z y k a « (izd. AN SSSR, I n s t i t u t s l a v j a n o v e d e n i j a, M o s k v a 1958). V. i zibomik »T r a n s f o r m a c i o n n y j m e t o d v s t r u k t u r n o j l i n g v i ­s t i k e « , Moskva 1964. Originalna shvatanja sovjetskih lingvista mlađe generacije koji su se izjasnili za strukturalizam dolaze naj­upečatljivije do izražaja u interesantnoj knjizi darovitog Ju. D.

105

Apresjana: » I d e i i m e t o d y s t r u k t u r n o j l i i v g v i s t i k i « (Moskva 1966). V. i zapaženo delo: B. A. U s p e n s k i / j , » S t r u k - t u r n a j a t i p o l o g i j a j a z y k o v « , Moskva 1965 (u njemu se autor zalaže za uspostavljanje jednog invarijantnog metajezika pre­ma kojem bi se ocenjivali konkretni jezici; zatim bi se na osnovu takve ocene određivćile tipološke srodnosti i razlike).

Bliži uvid u primenu strukturalnih pogleda na jezik u roman­skim delovima sveta daće radovi: E. Alarcos Llorach, »Gramatica estructural« (Madrid 1951); E. Coseriu, »Sincromia, diacronia e hi- storia« (Montevideo 1958); A. Rosetti, »Linguistics« (= Janua Lin- guarum, Series Maior XVI, The Hague 1965). Rosetti je nedavno objavio članak, takođe vređan pažnje, pod naslovom »Lingvistica modema« (Limba Romana 16, 1967, 284—295).

Objašnjenje termina i pojmova praške škole daje J. Vachek u »Diotionnaire de linguistique de l’ćcole de Prague« (Utrecht-Anvers 3960). Termini odomaćeni u američkoj ingvistici objašnjeni su u E. P. Harnp, »A Gloissary of American Technical Linguistic Usage 1,925— 1950« (Utrecht-Antwerp 1957) i George L. Trager, »Phonetics: Glossary and Tables« (SIL, Occasional Papers 6, University of Buf- falo 1958, New York). Bogata, novija, kako američka tako' i evropska lingvistička terminologija naći će se u knjigama: M. Pei, Glossary of Linguistic Terminology (New York-London 1966); O. S. A x m a - n o v a , S l o v a r ’ l i n g v i s t i č e s k i x t e r m i n o v (Moskva1966).

Uvođenje u strukturalni metod obezbeđuju i (klasični udžbenici američke lingvistike: H. A. Gleason, »An Introduction to Descriptive Linguistics« (New York 1955; II prerađeno izdanje 1961); John B. Carroll, »The Study of Language«, Cambridge Mass. 1953 (lepo im- formiše o odnosu strukturalne lingvistike prema drugim discipli­nama, posebno prema modernoj psihologiji); Charles F. Hockett, »A Course in Modem Linguistics«, New York 1958 (daje tumačenje američkih dostignuća na polju lingvističkog metoda). V. i rad šved­skog lingviste B. Malmberga: »Structural Linguistics and Human Communication. An Introduction into the Mechanism of Language and the Methodology of Linguistics« (II revidirano' izdanje, Berlin1967).

Presek interesovanja istaknutih predstavnika lingvistike pruža zbornik radova objavljen 1954. u New Yorku (izd. A. Martinet i U. Weinreich) pod naslovom »Linguistics Today«. Reprezentativan izbor radova koji su bili odlučujući za lingvistički razvoj Amerike daje M. Joos u zborniku »Readings in Linguistics — The Develop-

106

ment of Descriptive Linguistics in America since 1925« (Washington 1957). U četvrtom izdanju od 1966 (The University of Chicago Press, Chicago and London) ova ista knjiga nosi naslov »Readings in Lin- guistics I. The Development of Descriptive Linguistics in America, 1925-56«. Eric P. Hamp, Fred W. Householder i Robert Austerlitz izdali su »Readings in Linguistics« II (The University of Chicago Press, Chicago and London 1966) u kojoj se nalaze radovi (ukupno 39) eminentnih evropskih lingvista iz perioda od 1929. do 1961.

Izvrstan pregled strukturalne epohe u lingvistici dat je u knjizi Guilio C. Lepschy, »La linguistica strutturalle« (Torino 1966; fran­cuski prevod ovog dela objavljen je u Parizu 1968). V. i: T. A. Degtereva, » P u t i r a z v i t i j a s o v r e m e n n o j l i n g v i s t i - k i III; S t r u k t u r a l i z m i p r i n c i p i m a r k s i s t k o g o j a z y k o z n a n i j a « (Moskva 1964); Manfred Biemvisch, »Structu- ralismus. Geschichte, Probleme und Methoden«, Kursbuch 5, izd. H. M. Enzensberg, Frankfurt 1966, 77— 152.

O strukturalizmu u lingvistici govore siedeći radovi objavljeni na našem jeziku: M. Ivić, »Današnji pravci rada u lingvistici«, Knji­ževnost jj jezik 4, 1961, 418— 424; M. Ivić, »O strukturalnom metodu jezičke analize«, Filološki pregled I—II, 1963, 105— 117; Ranko Bugar­ski, »Sta je strukturalizam?«, Filološki pregled I—II, 1965, 133— 151.

Najneposredniji kontakt sa prošlim i aktuelnim lingvističkim strujanjima u svetu daće pre svega celishođno predistavanje od­govarajućih časopisa. Razvoj ženevske škole, na primer, može se pratiti iz časopisa Cahiers Ferdinand de Saussure (izdaje Societe Genevoise de Linguistique — Geneve). Pražani su zastupljeni rado­vima objavljenim u Travaux du Cercle Linguistique de Prague (1929— 1939) i u Travaux linguistique de Prague (izdaje čehoslo- vačka akademija nauka od 1964. godine).

U rukama predstavnika harvardske (Jakobsonove) škole je danas jedna od najelitnijih slavističkih publikacija: International Journal of Slavic Linguistics and Poetics (’s-Gravenhage). Glose­matičari se najradije oglašuju u Travaux du Cercle Linguistique de Copenhague (Copenhague) a takođe i u Acta Linguistica — Re- vue intemationale de linguistique structurale (Copenhague). Ame­ričku lingvistiku reprezentuju studije objavljene u časopisima kao što su: Language (Journal of Linguistic Society of America — Balti- more), Word (izdaje Linguistic Circle of New York — New York), International Journal of American Linguistics (Baltimore). Britan­ska lingvistika ima takođe svoje ugledno glasilo: Journal of Lingui­stics (London). Francuzi objavljaju (u Parizu, od 1960) moderno

107

orijentisanu publikaciju Langages. U Amsterdamu izlazi elitni časopis Lingua u kojem sarađuju predstavnici raznih škola. Od 1963. Mouton (Hag) izdaje časopis Linguistics u kojem taikođe sa­rađuju autori različitih pogleda. Najinteresantnije teorijske disku­sije objavljuju se danas na stranicama časopisa Foundations of Language. International Journal of Language and Philosophy (izlazi od 1965. u Dodrechtu — Holandija). Od 1967. izlazi Folia Lingui­stica. Acta Societatis Linguisticae Europaeae; svi su izgledi da će se i na njegovim stranicama sve češće javljati izlaganja od ozbilj­nog teorijskog značaja. Pogodan pregled razvoja aktuelne opšte- lingvističke problematike daju saopštenja, diskusije i prikazi koji se objavljuju u sovjetskom časopisu V o p r o s i j a z y k o > z n a ­n i j a (Moskva). Vanredno je korisna u istom, smislu i publikacija Filozofskog fakulteta (— Filosofioka fakulta KU) u Pragu: Jazy- kovedne aktuality. Nedavno je u Konstanzu (SR Nemačka) pokrenut časopis Linguistische Berichte (prvi broj 1969; izd. Peter Hartmann) čija je namena da što adekvatnije prikaže najnovija strujanja u lingvistici.

Ovim nije iscrpena lista časopisa u kojima se tretiraju problemi lingvistike novijeg vremena. Potpune bibliografske podatke o lin­gvističkoj publikacionoj delatnosti od II sveitskoig rata naovamo daje Bibliographie linguistique (bibliografski izveštaji koje objav­ljuje Stalni internacionalni komitet lingvista, Utrecht — Anvers).

FERDINAND DE SAUSSURE

242. Jedan od najvećih lingvista svih vremena bio je nesum­njivo Svajcarac Ferdinand de Saussure (1857— 1013). Njegova snaž­na individualnost, veliki, originalni lingvistički talenat, izrazit smisao za naučnu teoriju i lični uticaj koji je vršio na svoje učenike učinili su ga ne samo tvorcem značajne škole (tzv. ženevske škole) nego i cele 'jedne epohe u nauci o jeziku: u idejama koje je on prvi glasno i sugestivno zastupao našla je svoje korene modema, strukturalna lingvistika.

243. Saussure je bio profesor lingvistike u Parizu (od 1881. do 1889. i od 1890. do 1891) i Zenevi (od 1891; period ženevske profe- sure je naročito značajan u njegovom radu). Predavao je sanskrit, germanske jezike, grčki, latinski, litvanski. Tek od 1894. počeo se baviti opštelingvističkirn idejama. Malo je publikovao. Osim svog prvog i najznačajnijeg rada »Memodre sur le systeme primitif des voyelles dans les langues indo-europeemnes« (v. § 244) Saussure je

108

objavio svega oko dvadesetak članaka koji se tiču indoevropskih jezika (o baltijskkn jezicima, o germanskim, o grčkom, o frigijskim zapisima). Postoje i nekoliko njegovih beležaka i kratkih članaka s etimološkom problematikom, kao i pojedini prikazi.

244. Svoje lingvističko obrazovanje dobio je Saussure od naj- eminentnijih predstavnika mladogramatičara (Brugmamna, Osthoffa, Leskiena — v. § 95). Poznavao je dobro, pored toga, gledišta lingvi- stičkog naturaliste Schleichera (v. §§ 60—63) i lingvističkog geografa Gillierona (v. §§ 149— 151). Cenio je mnogo i američkog lingvistu W. D. Whitneya, osobito njegovo delo »The Life and Growth of Language« (v. § 317 n). Posebno se, međutim, oduševljavao' kaizanj- kom školom (v. §§ 186— 190). Postoje podaci da je svojim učenicima govorio o originalnosti i značaju ideja Baudouina de Cfliurtgiay i Kruszewskog, ističući da je štetama lingvistiku JZapada što-slabo prati njihoy radJ!!L.Saussure je inače bio zainteresovan i za razvoj drugih7nelingvističkih disciplina, naročito sociologije: Durkhedimove teorije ostavile su na njega dubok utisak.57 Očekivalo bi se da je Saussure, kao učenik mladogramatičara, započeo svoju naučnu kari­jeru idući u osnovnoj koncepciji jezika i metodološki za stopama svojih učitelja. To se, međutim, nije dogodilo. Već prvi njegov rad53 pokazuje izvanrednu samostalnost naučnog postupka: jezičke po- jave se po smatraju u ukurpnosti svojoi. frj. u sistemu, sto' je imalo značaj revolucionarnog podviga na poljulingvističke metodologije. Godina 1878. kada je izašla ova studija mladoga studenta (»Me- moire sur le systeme primitif des voyeU.es dans les langues indo- europeennes«) ostaje nezaboravan datum u istoriji nauke o jeziku.58

s8 Saussureova pisma upućena Baudouinu de Courtenay čuvaju se danas u Lenjingrađu (v. referat N. A. Sljusareve: »Mes t o F. de Sos - s j u r a v r a z v i t i i s o v r e m e n n o j l i n g v i s t i k i « , X*!1 Inter­national Congress of Linguists: Abstracts of Papers, Bucharest, August 28 — September 2, 1967, na str. 342).

57 Emile Đurkheim (1858—1917), poznati francuski sociolog, nagla­šavao je, pored ostalog, da kolektivno mišljenje, koje je bezlično, istoga nesubjektivno, ima daleko veći značaj u izgrađivanju opšteljudskog sa­znanja od individualnog mišljenja. Kolektivno mišljenje ne samo da je po vrednosti iznad individualnog, već individualno od njega zavisi — razvija se direktno pod njegovim impulsima. Odjeci ovog shvatanja pri­sutni su u poznatoj Saussureovoj teoriji o odnosu jezika kolektiva (»langue«) prema individualnom jezičkom ostvarenju (»parole«) — v. § 259.

58 Pisan kad je Saussure imao dvadeset i jednu godinu i bio još student lajpciškog univerziteta.

50 Mada je sam rad objavljen s podatkom o 1879. godini, godina 1878, kada su Saussureovi rezultati već stekli odgovarajući publicitet u lingvističkoj javnosti, računa se kao značajan datum u istoriji lingvi­stike (v. šta o tome kaže A. Meillet u Portraits of Linguistis II, na str. 93).

109

245. Saussure-student imao je neobičnu hrabrost da se uhvati u koštac sa kompliikovanošću starog indoevropskog v okalizma. Do njega, za nauku je .odnos dugih indoevropskih vokala prema krat­kima) izgledao nerešiv problem. Polazeći adtoga da je sve u jeziku

TneđOsoImo povezano, da postoji neka osnovna struktura koja ob­jedinjuje gramatičke forme istoga sistema u celinu, Saussure je iznecT'svpje'"originalno objašnjenje ove lingvističke zagonetke koje bi se, u kratko, sastojalo u sledećem.

Kao što je dokazano, indoevropski jezici su imali poseban od­nos alternacije kratkih vokala: e/0/060 (u slogovima kao: Serk ! dork / drk, isp. grčko: derkomai / dedorka / idrakon). Treba pret­postaviti, tvrdio je Saussure, da je indoevropski glasovni sistem, pored nama poznatih glasova, sadržavao i iedan kasnije Izgubljeni glas nepoznate vrednosti (Saussure „ga ibeleži sa *A) koji je svojim^ prisustvom, u sličnim fonetskim kontekstima, uslovl j avaTTsIičan-niz alt@rnadja: *dheA / *dhoA / *dhA kao derk / dork / drk. Iščezavanje togTiaj aiLStfvenoga *A dovelo je, prema zakonima indoevropske fone- tike, do karakterističnog duljenja odgovarajućih kratkih vokala, od­nosno do pojave vokalskog elementa tamo gde je vokal dotle ne- dostajo: između konsonanata namesto 0 (u grčkom je recimo, došlo do-odnosa: dhe / dhd / dhe; isp.: tithemi / thomos / thetos).

Ubedljiv način na koji je Sausisure izneo i obrazložio svoju teoriju ostavio je na savremenike dubok utisak. Ne manje je uz­budila lingvističku javnost činjenica da je, prilikom istraživanja hetitskog otkriveno pri sustvo speci f i m og- - -grie&og__glasaujSravo u onim pozicijama za koje je Saussure vezivao pojavu tajanstvejioig-*ArTaEoTFTT^fka imala prilike da se uveri u isprav­nost Saussureove teorije.62

246. Saussureovi osnovni pogledi na jezik izloženi su u knjizi : Cours de linguistique generale« objavljenoj 1916. god. pod njego­vim imenom. Sam Saussure, međutim, ovu knjigu nije napisao. Ona je izrađena posle njegove smrti, po beleškama njegovih učenika,

60 0 = odsustvo vokala.61 Jedan od najarhaičnijih indoevropskih jezika, nepoznat u Saus-

sureovo vreme.62 Već je 1927. godine (u studiji »a indoeuropeen et h hittite«, Sym-

bolae Grammaticae in honorem Joannis Rozwadowski I, Krakow 1927, 95—104) poljski naučnik J. Kurylowic:z ukazao na neposrednu vezu iz­među indoevropskog a i hititskog ti. Najveću popularnost, međutim, Sau- ssureovom doprinosu dao je u ovom slučaju tek rad Danca H. Hendri- ksena koji je objavljen u Kopenhagenu 1941: »Untersuchungen iiber die Bedeutung des Hethitischen fiir die Laryngal-Theorie« (Det kgl. Danske Vidensk. Selskab. Hist.-filolog. Medd., 28, 2).

110

duboko odanih uspomeni i idejama velikog učitelja.83 Kao što je kasnije R. Godel dokazao (v. § 261), knjiga sadrži jfidpu verziju Saussureovih shvatanja koja ne odgovara apsolutno onome što je on izlagao o jeziku tokom svojih univerzitetskih predavanja i u razgovorima sa učenicima. On npr. nije onoliko insistirao na stro-, gom razlikovanju govora pojedinaca (»parole«) od jezika koii ie svojinaČeJe zajednice i koji, nalazeći se u govornoj svesti svakog pojedinca, reguliše konkretnu strukturu individualnog govora (»lan- gue«). Mada je zaista ukazivao na potrebu da se ta dva pojma u jezičkom fenomenu teorijski precizno razgraniče, Saussure je isto­vremeno bio svastan toga da je u praksi ovakvo precizno razgra- niqavanje neizvodljivo—S druge strane, u kmizj__su_bieđfi--izložerra neka~shvatanja na kojipwr-je-Sau^sure_Ji3dj^inStTtirao. Naročito je (po kompetentnoj oceni Godela) nedovoljno prikazano' Saussureavo oduševljenje 7a matgna^ko_prifežeinje jeziku: govorecr~o organi- zovanoj strukturi jezika Saussureje (i ovde opet prvi) naglašavao da se adekvatni opis ovakve struktuj^ —cgoge^postići tek uvođenjeagr matežaStesih foiri^^^u_an^izu.~Tzlaganj e u knjizi trpi i od toga što se, bez neopKSHmh uputstava samog autora, nisu mogla ukloniti izvesna ponavljanja, nesigurna izlaganja, ponekad i protivurečna tvrđenja.

Bez obzira, međutim, jna sve neravnine teksta i na pojedina (pod datim uslovima neizbežna) odstupanja od autentičnosti (sve­dena, uostalom, na promašaj u nijansi, u jačini naglaska, ali ne i u šuštini ideje), knjiga »Ceues-de linguistignp je, odigra­vajući misionarsku ulogu u lingvistici, donela Saussureu dragocenu slavu onoga od koga je započelo novo doba. Na onome što je o n a kazala (bez obzira koliko baš zaista Saussureovim glasom) izrastale su nove generacije, nove teorije, nova dela. O n j o j se diskutovalo, sa n j o m e saglašavalo, od n j e razilazilcTu mišljenju. Saussu- reoVa teorija za lingvistđkuTtTje — ova knjiga.

247. Saussure se pre svega interesovao za to šta je jezik kao predmet naučnog proučavanja: kako ga razumeti i kako mu pri­laziti. Da bi svoje ideje o tome što življe i neposrednije ilustrovao, Saussure se poslužio duhovitim poređenjem s igrom šaha.

248. Za igru šaha uzimaju se figure koje mogu biti izrađene od vrlo različitog materijala. Izbor materijala je pmmzol-jan. Oba­vezna je jed ijio-^ j^^estrkoja se f i guramauigr i pridaje. Tako i u jeziktrTTiaee'lfreč roda predstavljati imenicu, ili predlog, ili gla­gol, ili bilo drugo šta, zavisi od značenja koje je vezano u datame

63 Knjigu su redigovali Ch. Bally i A. Sechehaye.

111

jeziku za glasovni sklop voda. Značenje ne biva u slavljeno samim sazvučiem-reči, v eć položajem koil ona, u svojstvu jezičkog znaka, ^auziimaTU-okviru cdfokttprrog" jezičkog sistema?- x— Šahovskim figuramar rukujemo po određenim pravilima igre koja treba poštovati. Nedopušteno je menjati u toku igre jednom utvrđenu vređnost figura. Slično stoji sa jezikom. I^onkretan spoj glasovne sa značenjskon^stranom Jezičkog znaka varira od jezika do jezika, š t o znač i da je nastao u igri~sEčajnćsti71proizvoljno. A li jednom utvrđen — taj se spof ne može meni ati. obavezan ie. U tom je smislu, dakle, svaki jezički znak s jedne stečene proiz­voljan, s druge — obavezan.

Pojave kao što je jezički supletivizam ( = povezivanje dveju po sazvučju neodgovarajućih fartmi ii^ ir is tv -čn sistem oblika — npr. u srpskohrvatskom: čovek jd. / ljudi mn.) imaju takođe svoju paralelu u šahovskoj igri. Izgubi “se, recimo, jedna figura. Možemo mesto izgubljenog piona upotrebiti naprstak, gumu, bilo šta — glavno je zapamtiti da će taj novi predmet, specifičan po obliku, imati u igri vređnost izgubljene figure.

249. Svlaka potez u igri stvara novu situaciju na šahovskoj tabli. A li svaka »nova situacija« ostaje dosleđno u skladu sa pravilima igre. Vremenom se događaju i različite jezičke promene. A reali­zacija tih pramena ostaje dosleđno u okviru onoga što odgovara uvek istim principima po kojima se uspostavlja fenomen jezičkog znaka.

250. Svaki potez šahovskog igrača kreće samo jednu figuru. Posledice međutim, koje nastaju mogu biti od sporednog značaja za glavni tok igre, ali mogu biti i odlučujuće. Tako i u jeziku: počne jedna jezička promena. razvija se, okončava se: i^ krainjem rezaritatu onam ože doneti ili samo prekrajanje detalja, ili bitnu promćnii n sistemu.— ~ •

251. Svaki potez stvara novo stanje na šahovskoj tabli. Svako novo stanje ima svoje zakone. Pređašnji raspored, pre učinjenog poteza, nema više značaja; bitno ie ono što je sad, to treba po- smatrati i ocenjivati. N ije u suštini drukčije ni s jezikom: pogled na jezičku stvarnost u preseku jednog razvojnog trenutka'pokazuje uvek jedinstvenu ukupnoist međusobno povezanih fakata; ovo po- smatraho“ (aEtueIho) stanje ispoljava se nezavisno od ranijih stanja istoga jezika, sagledanih iz evolutivne perspektive.

252. Svaka šahovska figura ima svoju vređnost prema pravi­lima igre, ali u igri figure dolaze u različite položaje jedne prema drugima. T i im položaji daju nove vrednosti (nije svejedno npr.

112

da li je jedan pion u takvom položaju da može napasti protivničku figuru ili je van borbenih linija). I konkretna vređnost jezičkih jedinica^biva određena njihovom aktugBsSm, upotrebom (jedna je komunikativna vređnost srpskohrvateko^ a u/ ulozi veznika, druga u obeležavanju genitiva jednine: ziaa).

253. Najveći značaj za razvoj moderne lingvistike imale su Saussureove konstatacije o jeziku kao organizovanom sistemu, o društvenoj funkciji jezika, o potrebi da se, i teorijski i praktično, razlikuju dva osnovna pravca jezičkog ispitivanja (v. § 230). Raz­vijajući svoje poglede o ovome, Saussure je, pored ostalog, ukazao na sledeće.

254. Jezik je sistem znakova međusobno povezanih tako da vređnost jednog znaka biva uslovljena prisustvom ostalih. Jezički sistem je, u* stvari,_zaanovarL na opozicijama,~T]T na međusobnom suprotstavTjanjir jezičkih znakoviu

255. Jezičld znak je kompleksne prirode. To je spoj glasovnog fenomena Kojim fcigr.ijinnt) sa značenjskim, tj. sa označenim pojmom (signifie). Iz Eazsarfe odnosa-sigmHaMt-L ninv i- fie izrasla je nova lingvistička grana — semioloaiia, (■—-rvmilr« n jezičkom znaku, v. §"397)7 U 'vežTTTTJm se mnogođiskutovalo, i još se diskutuje, o pitanjima (koja je Saussure pokrenuo, v. § 411) pro­izvoljnosti odnosno obaveznosti jezičkog znaka.

256. Upotreba jezičkog znaka nije obavezno implicirana njego­vim značenjem. Francuska reč redouter npr. neće se upotrebiti u svim situacijama kojima odgovara njeno značenje »bojati se«: po­red nje postoje u jeziku i izrazi craindre i avoir peur koji su, zna- čeći isto, odomaćeni u određenim slučajevima; samim tim polje upotrebe reči redouter ne pokriva te slučajeve. Upotrebna moć reči naziva se njenom vrednošću (valeur). Radi upoznavanja prirode je­zičkog znaka neophodno je, pored značenja, proučiti i njegovu vređnost.

257. Ljudski govor ie. fpinn,mpn linearnog tipa u tome smislu

v remenu: sačmiavaTu ga jedinice sukcesivno upredene u govornu nit. Lingvističko ispitivanje jtreba da ima u vidu ovu činjenicu pre svega u odnosu na jezičku jedinicuTnjena vimluual biva obavezno stiiizovana u kontaktu sa neposrednom okolinom (prema kon­tekstu).

258. Psihološke kategorije kao što su analogija i (naročito) aso­cijacija intenzivno utiču na jezički razvoj. TZngvistika”l;reba''~dir

8 113

uključi u krug svojih neposrednih interesovanja problem dometa i oblika takvih uticaja.

259. Jezik (langue) je svojina kolektiva, a pojedinac ga nepo­sredno ostvaruje govorom (paroLe)i uovom e realizacije odgovaraju""** u principu n<jrinam-sKkoje nameće jezik-svojina kolektiva, gaopak, samcem govora daje mogućnost za narušavanje aktuelne jezičke- normeTpoiedinac započne neku pramenu, oma se dalje uopštava podražavanj em, dok se konačno ne uvrsti u inventar standardnih jezičikdh karakteristika.

260. Jezik se može prefučavati u dva pravca: sinhranično i di- jahronično. Sinhronija obuhvati jezičko stanje u nekom datom trenutku, dijahronija jednu fazu jezičke evolucije. Jezik posmatran u sinhroni&nom prošeku manifestuje se kao organizovani sistem koji živi u jezičkoj svesti datog kolektiva. Dijahronično se ispitiva­nje, naprotiv, tiče sukcesivnih jezičkih pojava, nesadržamih u istoj jezičkoj svesti istih govornih predstavnika, koje se samo smenjuju ne obrazujući između sebe sistem. P ri jezičkoj analizi treba uvek strogo voditi računa o razlici između dij ahroničnog i sjnhroničnog fenomena. Utjahronična~01i dinamična) lingvistika tiče se istorije je?ikap--€pis jezičkog stanja pripada sinhroničnoj (Ui- statičkoj) lingvistici. T ~ ~ ~ __.....

Bibliografske napomene

261. Knjiga »Cours de linguistique generale« (Geneve 1916) doživela je nekoliko izdanja i prevođena je na različite jezike (po- slednje izdanje na francuskom jeziku objavljeno je 1967. u Wies- bađenu, Harrassowitz; kritički priredio Rudolf Engler). Ocenu autentičnosti njenih saopštenja o Saussureovim naučnim stavovima daje Robert Godel u »Les sources manuscrites du cours de linguisti- que generale de F. de Saussure« (Societe de publications romanes et frangaises LX I, Geneve — Pariš 1957).

Za istoriju razvoja Saussureovih pogleda na jezik interesantna je studija R. Godela »Cours de linguistique generale (1908— 1909). Introduction« (CFS 15, 1957, 3— 103) koja izlaže materiju jednog Saussureovog opštelingvističkog kursa (po beleškauna triju Saussu­reovih studenata, najviše A. Rieđlingera).

Kritičku analizu teorije izložene u »Cours de linguistique ge- nćrale« daje R. Wells u »Saussiure’s System of Linguistics« (Word, t. 3, No 1— 2, 1047, 1— 31). V. i studiju Ranka Bugarskog: »L in ­gvistika Ferdinanda de Sosira«, Izraz V II (novembar), 1966, 467. do 480.

114

U Portraits o f Linguists I I v. biografske podatke koje daju: R. Gauthiot (str. 87— 91), A. Meillet (str. 92— 100) i -W. Streitberg (str. 100— 110).

ŽENEVSKA ŠKOLA i

262. Ženevskom školom naziva se lingvistika izrasla iz Saussu- reovog učenja, a definitivno stilizovana studijama njegovih učeni­ka, posebno Charlesa Ballyja (1865— 1947), takođe ženevskog pro­fesora opšte lingviistike i Saussureovog neposrednog naslednika. Osim Ballyja isticao se svojim radom na opštelingvističkim proble­mima i A lbert Sechehaye (1870— 1946) zainteresovan u prvom redu za odnos psihološkog i jezičkog (u oblasti rečeničnog fenomena). Danas je najreprezentativnija ličnost škole Henri Frei (rođ. 1899), čiji se radovi tiču teorije sintaksičkih odnosa.

263. Školu u celini odlikuje izrazita orijentacija prema studi­jama emocionalnog (afaktivnog) u jeziku, dosleđno opredeljenje za Sffihroničnu lingvistiku (v. § 260), poštovanje teorijskog aksioma o društvenoj funkciji jezika i o tome da se jezik manifestuje u vidu organizovane celine — sistema. U proučavanju emocionalnog (sti- lističkog) škola je postigla lepe rezultate. Njen razvojni tok ositao je, međutim, za poslednje tri decenije, uglavnom po strani od glav­nih događaja na polju lingvističke metodologije.

Klasičan oblik ženevske škole sadržan je u lingvističkoj teoriji Ch. Ballyja.

264. Bally je poznat, pre svega, kao osnivač racionalne stilistike, ispitivanja onih jezičkih izraza koji otkrivaju emocionalnost uopšte, bez udubljivanja u problem estetskog i individualnog. Materijal za ovakva ispitivanja uzimao je Bally iz francuskog i nemačkog (vla­dao je izvrsno ovim jezicima) gradeći na sistematskom poređenju svoje najznačajnije opservacije iz oblasti ovako shvaćene stilistike.

265. Mnogi Ballyjevu llng^Hatilnj nazivaju n.tektivnom: ona po­lazi od uverenja da je svaki iskaz impregniran nečim ličnim, emo­cionalnim (tako i ne postoji, u stvari, rečenica koja ne bi bola mo­dalna). Bally je u ovome jednomišljenik pojedinih predstavnika francuske škole (kao što je npr. Vendryes, v. § 161).

266. Usvajajući Saussureov princip razlikovanja pojma jezik (langue) od govornog fenomena Balily je razradio svoju poznatu teoriju o aktualizaciji.

Reči same po sebi određuju sasvim'uopštene, nekonkretizovane I virtuelnel pojmove. Govor se, međutim, odnosi na konkretne po- jave. Pretvaranje jezika u govor obeleženo je prebacivanjem vir-

8* 115

tuelnih (apstraktnih) pojmova u pojmove o konkretnim pojavama (npr. sestra znači uopšte pojam o ličnosti u određenom srodstvu s nekim, ali dok ne počne pravi govor ta reč ostaje nevezana za realno bićq ;tek se u govoru razabira, iz same situacije ili stoga što govorno lice upotrebi određeni atribut ■■— moja, tvoja i si. — o ko­jo j se osobi radi). Proces aktualizacije tiče se prelaska jezika u go­vor, tj. prebacivanja apstraktnog (virtuelnog) u realno (aktuelno). Sva sredstva koja u jeziku služe za prebacivanje pojmova iz sfere virtuelnog u oblast aktuelnog nazivaju se aktualizatorima. Aktuali- zatori su npr. prisvojne zamenice (isp. razliku u određenosti pojma kosa u spojevima moja kosa i plava kosa). Produbljujući svoja ispitivanja na ovoj strani, Baily je započeo interesantne studije o oblicima determinacije u sintaksi, čija je tradicija i kasnije nastav­ljena (najviše u radovima H. Freia). >

267. U vezi sa pojavama koje prate realizaciju govora Bally je ispitivao i funkciju reči (teorija o transngziciii odnosi se na uočavanje principa po kojima £e?i u rečenici dobivaju okazionalne službe koje mogu, tokom, vremena, biti definitivno' stabilizovane — isp. srpsikohrvatsko mlada u značenju nevesta).

268. Interesovanje za funkciju odvelo je Ballyja u proučavanje sintagmi ( — spojeva reči u rečenici). Tu je on zastupao teorii.ii—fri- narizmfl^-shvažtani e o tome da su odnosi u sintagmama binarni — ■počivaju obavezno na vezama između dva rečenična člana (Bally je poimao kao sintagmu svaku dvojnu vezu reči pa i samu reče­nicu; ovo poslednje izazvalo je mnoge naučne diskusije).

Bibliografske napomene

269. Najvažnija Ballyjeva dela: »Precis de stylistique«, Geneve 1905; »Traite de stylistique frangaise« (Heidelberg 1909; II I izd. Ge- neve-Paris 1951); »Le Language et la vie« (1913; I I I dopunjeno izd. 1935); »Liinguistique generale et limguistique frangaSse« (I izd. 1932; IV dopunjeno i revidirano izd. 1965, Bern). Bibliografske podatkeo Ballyju daje J. Vendryes u Portraits o f Linguists I I (str. 188 do 201).

V.: J. Vendryes, »L ’osuvre linguistique de Charles Bally«, CFS6, 1946/47, 48— 62.

V. i: A. Sechehaye, »Programme et meth<kles de la linguistique th.eoraque«, Pariš 1908 i »Essad sur l a structure logique de la phrasec, Pariš 1926; H. Frei, »Criteres de delimitation«, Word 10, 1954, 136. do 145, i »Caracterisation, indication, specification«, For Roman Ja- kobson, 161— 168.

116

FONOLOŠKA EPOHA U LINGVISTICI

Preteče fonologa

270. Fonologija64 je nauka o fonemama;K tj. o glasovima u funkciji jezičkih znakova koji omogućavaju sporazumevanje. Ulogafoneme je ..distinktivna: služi obeležavanju razlike u značenjima(razlika npr. srpskohrvatskih reči rob i bob obeležena je fonem- skom opozicijom r / b).

271. Ideja o nečemu što približno odgovara današnjem pojmu foneme bila se pojavila još vrlo davno, u indijskoj gramatičarskoj sredini (v. §19). Međutim, ona je ostala bez uticaja na razvoj lin­gvističke misli drugde u svetu. , ,

272. Englez Henry Sweet (1845— 1912) i Francuz Paul Passy (1859— 1939) ukazivali su na potrebu da se pri analizi uočavaju one izgaj£M&&;,fc^^tPIT®tike glasova koje direktno doprinose raspozna­vanju značenja reči. Iako su radovi ovih fonetičara zapaženi od savremenika (posebno je Sweet uticao na modernizaciju lingvističkih ideja u Engleskoj i Americi), epoha fcnologije je u njima samo nagoveštena, ne i započeta.

273. Izuzetnu figuru u lingvističkom svetu predstavlja švajcar­ski dijalektolog Jost Winteler (1846— 1929) koji je praktično, u opi­sivanju dijalekatskog glasovnog inventara, još 1876. god., primenio fonološke kriterije.66 A li njegov pionirski rad savremenici nisu do­voljno primetili; tek mu je mnogo kasnije odato zasluženo priznanje.

) 274. God. 1878. F. de Saussure (v. § 244) je objavio rad »Me­moare sur le systeme primitif des voyelles dans les langues indo-

64 Termin fonologija upotrebljava se ovde u značenju koje mu daje praška škola (v. § 292). Sa tim značenjem javlja se ovaj termin danas manje više u svim evropskim jezicima sem u engleskom i kod predstav­nika francuske lingvističke škole (v. § 274). Odgovarajući američki termin je fonemika (phonemics).

65 Termin je adaptacija grčke reči phonema (= zvuk). Predložio ga je francuskom Lingvističkom društvu (Societe de Linguistique) fonetičar A. Dufriche-Desgenettes (s tim da novi termin zameni dotadašnji fran­cuski izraz »son du langage«). Poznati romanista L. Havet.ie prihvatio Dufriche-Desgenettesov predlog' i počeo se služiti novim terminom. Od

,, njega je reč fonema (ftfancuski phoneme) prešla Saussureu, što joj jeosiguralo širok publicitet u lingvističkim krugovima. U slovenski svet je izraz fonema uveo prvi put predstavnik kazanjske škole — Kruszewskix (v. § 186). Nijedan od pomenutih’ lingvista nije terminu davao onu vred- nost koju on ima danas u strukturalnoj lingvistici.

61 U studiji: »Die Kerenzer Mundart des Kantons Glarus in ihren Grundziigen dargelegt«, Leipzig 1876.

117

europeennes« u kojem upotrebljava termin jonema (phoneme). N ji­me Saussure određuje element fonološkog sistema koji se, ma kakva bila njegova konkretna artikulacija, jasno izdvai eS&tgteh« Mo­menata. Kasnije je, međutim, Saussure uveo i psihološke- kriterije

*U definiciju foneme. Francuska škola (v. § 158) je iz tih njegovih kasnijih, interpretacija prihvatila ideju o fonemi-lingvističkoj jedi­nici u smislu auditivno-fiziološkog, psihološkog i funkcionalnog' kompleksa koji može biti realizovan kao zvuk, ali ne mora (glavno je da uvek postoji u svesti govornih predstavnika). Ovakva kon­cepcija razlikuje se od današnjeg shvatanja pojma foneme.

275. Najznačajniju ulogu u pripremanju terena fonologiji odi­grali su predstavnici kazanjske škole (v. §§ 186—189), Bauđouin de Courtenay i njegov učenik M. Kruszewski čija ,su gledišta o je­ziku dobro poznavali i posebno cenili osnivači fonologije pražani (v. § 292).

Bauđouin de Courtenay se još sedamdesetih godina jasno iz­jašnjavao o tome da glasovne vrednosti bivaju iskorišćavane za diferenciranje značenja.87 Kruszewski (oko osamdesete),68 razrađu­jući njegovu ideju, insistira na tome da su foneme fonetske jedi­nice sa posebnom funkcijom u sporazumevanju. Međutim, već 1894.96 Bauđouin de Courtenay napušta svoj dotadašnji fonetski princip u idantifikovanju pojma foneme. Pod uticajem psahologizma u lingvi­stici svoga doba (v. §§ 79— 91), on se postepeno odlučuje za psiho­lošku definiciju foneme s tim da je do kraja čvrsto zastupa. U de­finitivnoj stilizaciji njegove ideje fonema je mentalna slika glasa koja se, kao invarijantna kategorija, suprotstavlja varijabilnoj — konkretnoj fizaofoničnoj realizaciji mentalne slike, tj. konkretnome glasu.70 Ovakvo gledište je uglavnom saobrazno sa onim što je u nemačkoj nauci X IX veka formulisano kao odnos Sprachgebilde / Sprechakt. Ono niukoliko ne odgovara savremenoj koncepciji fo­neme.

•7 V.: »Wechsel des s (š, s) mit ch in der polnischen Sprache«, Bei- trage zur vergleichenden Sprachforschung VI, 1869, 221—222.

68 U uvodu svoje teze o vokalskim alternacijama u Rig-Vedama,koji je posebno štampan 1881. pod naslovom: »Uber die Lautabwechs-lung«.

68 U »Prćba teorij alternacji fonetycznych« (Rozprawy WydzialuFilologicznego Polskiej Akademii Umiejgtnošci w Krakowie, XX, 219—364).

74 U vezi s tim Bauđouin de Courtenay deli fonetiku na fiziofonetiku— nauku koja se bavi ispitivanjem konkretnih glasova, i psihofonetiku, čiji je predmet proučavanja mentalna slika glasa.

118

276. Svi ovi pionirski napori, mada nisu direktno označili uda­ranje temelja fonologiji, ipak su uravnali puteve razmišljanja o fo- nemi, tako da je, već dvadesetih godina, sazreo trenutak za rascve- tavanje nove, značajne lingvističke discipline od koje je i lingvi­stička teorija i praksa imala ozbiljnih koristi.

Bibliografske napomene

277. Izvrstan pregled prvih značajnijih ideja o fonemi pre pražana, sa posebnim akcentom na kazanjskoj školi, daje R. Jakob- son u »Kazanska szkola polskiej lingwistyki i jej miejsce w swia- to-wym rozwoju fonologii« (v. § 191). V. i D. Jones, »The History and Meaning of the Term ‘Phoneme’«, London 1957.

Fonološki principi Trubeckog

278. Zasluga za osnivanje fonologije pripada predstavniku pra­žana, velikom ruskom lingvisti Nikolaju Sergejeviču Trubeckom (1890— 1938).71

71 Trubeckoj je imao široku lingvističku kulturu. Svoj naučni rad otpočeo je kao etnolog, ali se ubrzo zainteresovao za lingvističke proble­me (od 1907. ispituje usamljene lingvističke grupe: paleosibirske i kav­kaske jezike; još kao gimnazist, pre mature, napisao je gramatiku i reč- nik danas već izumrlog kamčadalskog jezika). Lingvistiku je studirao kod istaknutog ruskog naučnika Poržezinskog. Od 1913. je na studijama u Leipzigu kod mladogramatičara: Brugmanna, Leskiena, Windischa. Kad je 1915. Šahmatov objavio rad »Oče rk d r e v n e j š a g o p e r i o ­da i s t o r i i r u s s k o g o j a z y k a « u kojoj osvetljava problem gla­sovnih promena u praslovenskom u duhu učenja Fortunatovljeve škole, Trubeckoj je ovu studiju podvrgao ozbiljnoj kritici (prašiovenski, ističe Trubeckoj, nije jedna jedinstvena epoha jezičkog razvoja; to je period koji je trajao najverovatnije oko 2500 god., što znači da je obuhvatao različite slojeve jezičke evolucije; prema tome, svi jezički fenomeni koji se pripisuju praslovenskoj eposi ne pripadaju istom vremenskom perio­du, o čemu se prilikom rekonstrukcije mora strogo povesti računa). Kri­tika je imala velikog odjeka u ruskoj lingvistici; Trubeckoj vodi slavi­stičku katedru u Beču. Neposredan kontakt sa slavistikom nije niukoliko oslabio njegov interes za opštelingvističke probleme, naprotiv. On sređujei ispituje i dalje svoj materijal kavkaskih jezika, a istovremeno sa paž­njom i oduševljenjem proučava teorije Baudouiiia de Courtenay i Saus- surea. Njegova aktivnost u praškom serklu je od odlučujućeg značaja i za sazrevanje njegovih originalnih fonoloških ideja i za razvoj praške škole u celini. — Opširniji podaci o životu i radu Trubeckog naći će se u »Principes de phonologie« — odeljak o autobiografskim beleškama (redi- govao Roman Jakobson, str. XV—X XIX v. § 291).

119

Na uobličavanje fonoloških ideja Trubeckog presudno' je uticao, pre svega, njegov kontakt (kroz literaturu) sa shvatanjima Saussu- rea (v. § 188 i 275) o društvenoj funkciji jezika, o jeziku kao> orga- nizovanoj celini-sistemu, o glasu kao specifičnoj jedinici jezičkog sistema. Uticala je zatim i njegova aktivnost u Praškom lingvistič­kom serklu gde je, u čestim međusobnim naučnim razgovorima predstavnika jedne zaista izuzetno obdarene generacije, sazrela mnoga velika početna misao modeme lingvističke teorije.

279. Godine 1929, već u doba svog sarađivanja u Praškom serklu, Trubeckoj se prihvatio rada na istorijskoj fonetici izumrlog polabskog jezika. Njegovo široko poznavanje veoma različitih (i ne- indoevropskih) jezika navelo ga je tom prilikom, na prva značajna zapažanja o fonetskim sistemima: u svima se jezicima glasovi od­nose jedni prema drugima kao da su članovi jedne jedinstvene, orgamizovane celine — sistema; o d n o s i u t i m s i s t e m i m a m o g u s e p r i k a z i v a t i u v i d u s i m e t r i č n i h s h e m a . Ova njegova zapažanja, iliustrovana konkretnim primerima, obele- žavaju početak fonoloških studija u lingvistici. Time je ujedno teorijski pojam jezičkog sistema (za koji lingvistika zna još od Saussurea) dobio prvi put svoju metodološku razradu.

280. Zasnivajući svoju teoriju o fonemii Trubeckoj je pošao od toga da je. fonema jezički znak: služi za raspoznavanje značenja reči i ne može se, prema tome, zamenjivati drugim jezičkim zna­cima bez posledica po značenje (p i b su u srpskohrvatskom dve različite foneme; isp. posledicu zamene p sa b u slučaju pora /bora).

Glasovi se sastoje iz kompleksa akusrtačko-artikulacionih (v. § 216) karakteristika. Sve te karakteristike nisu, međutim, rele­vantne ( = odlučujuće) za sporazumevanje, već samo neke od njih. Fonema je upravo onaj minimum akustičko-artikulacionih karak- fS F fsE a koji biva iskorišćen u pr ocesu spor azumevanj a'- (nadzubno n\, npr. u reči Ana je jedan fonetski fenomen, zadnjenepčano 712 u Anka — drugi; u fonološkom smislu to je, međutim, ista fonema n, sa konkretnim realizacijama koje uslovljava neposredna fonetska

72 U vreme kada je Trubeckoj izgrađivao ovakvu koncepciju fone­me, o fonemi je govorio i ugledni engleski fonetičar Daniel Jones (1887— 1955). Za Jonesa je to »familija glasova«: poredeći sve izgovorne vari­jante jednog glasa u datom jeziku, on izdvaja bitne i nebitne izgovorne karakteristike, gledajući u sumi bitnih karakteristika specifičnost fonem- ske jedinice. Njegova ispitivanja nisu daleko od onoga što ulazi u fono­loški program praške škole, ali su vršena bez potrebne metodološke rigo- roznosti. Ostajući i dalje dosledan ovakvim gledištima, Jones ih je naj­potpunije izložio u svojoj poznatoj knjizi »The Phoneme: Its Nature and Use«, London 1950.

120

okolina: fonema n reprezentuje samo one akustičko-artikulacione osobine koje su p o d j e d n a k o zastupljene i u ni i u nž). Šta je u kojem slučaju relevantno a šta nije, utvrđuje se poređenjem konkretnih fonetskih kontrasta.

U govornoj praksi fonemske se vrednosti raspoznaju automat­skom selekcijom relevantnih akustičkih efekata od irelevantnih prema poznatim kriterij ama (automatski ovde znači podsvesno: kriteriji po kojima se vrši selekcija bitnog od nebitnog leže u co- veku, naučeni zajedno s jezikom). Sta je u kojem slučaju relevant­no, a šta nije — to varira od jezika do jezika. Pošto su selekcioni kriteriji naučeni po normama poznatog jezika, to> u iznenadnom kontaktu sa novim jezikom, kojem čovek još nije priučen, identifi­kacija fonemskih vrednosti stranoga jezika nije uvek pouzdana (Srbin teško u početku pogodi izgovor engleskog th jer u svome jeziku nikad ne izdvaja kao bitne one artikulaciono-akustičke mo­mente koji ovde imaju relevantan značaj; neki Jtfemei nisu u sta­nju da u izgovoru razlikuju zvučne od bezvučnih glasova, pa Beč ispada Peč, dobro — topro i si., i to sve zato što u svom matemjem jeziku ne pridaju relevantan značaj razlikovanju zvučnosti konso­nanata; itd.).

281. Sva ovakva i slična zapažanja, koja neposredno proističu iz fonološke teorije Truibeckog, dobila su tokom vremena širu raz­radu koja je omogućila, pored ostalog, razvijanje naučnih saznanja (s izvanredno korisnom primenom u životnoj praksi) o tome kako se jezici uče, kako se najbolje i najbrže uči, šta su sve govorne mane i s koje im strane treba prići u naporima da ih odstranimo,i slično.

282. Trubeckoj je prvi odredio i odnos invarijantne jezičke je­d in ice— foneme prema njenim konkretnim (i varijabilnim) glasov­nim realizacijama. Ostale su klasične u lingvistici sledeće njegove konstatacije.

A ) Ako se dva glasa istoga jezika ne mogu međusobno zame- ' njivati u istovetnom fonetskom kontekstu bez štete po značenje

reči, onda su u pitanju realizacije dveju posebnih fonema (npr. opozicija p / b u rečima pop / bob};

B) Ako se dva glasa mogu zamenjivati u svim položajima bez štete po značenje reči, onda nisu u pitanju "dve različite foneme već fakultativne varijante iste foneme (npr. pojava individualnog vrska- nja, pa nazalni izgovor pojedinih glasova u kijavici, pa izgovaranje

| grlenog r mesto standardnog srpskohrvatskog, apikalnog r i si.);

121

C) Ako u datom jeziku dva glasa, srodna inače po artikulacio- no-akustičkim osobinama, ne mogu nikada stojati u istom fonetskom kontekstu, onda ih treba smatrati kombinatoričnim varijantama78 iste foneme (odnos pomenutih ni i n% u recima Ana i Anka).

283. Kao što se iz izloženog može zaključiti, određivanje pojma varijante u odnosu na fonemu zahteva uočavanje značaja distribu- cionog momenta: kakve sve položaje fonema može zauzimati u go­vornom lancu i kakve to direktne veze ima sa konkretnim karakte­ristikama datog fonološkog sistema.

284. Foneme jednoga jezika suprotstavljaju se među sobom po'Određenim glasovnim kontrastima; one, dakle, stupaju u opozi­cije obeOežene prisustvom odnosno odsustvom određenih artakula- ciono-akustičkih momenata. .

285. Velike su zasluge Trubeckog i na polju teorije opozicija. U svome kapitalnom delu »Grunđzuge der Phonologie« Trubeckoj je pokazao kako se klasifikacija fonemskih apozicija može izvoditi s obzirom 'na ceo sistem i s obzirom na odnos koji postoji između članova date opozicije. Mnoge su njegove opservacije kasnije kori- govane, dopunjene ili prevaziđene, ali je neosporno da se osnovica njegove teorije čvrsto drži i da će i u oceni budućnosti ostati kao dragocen temelj moderne lingvistike.

286. Trubeckoj je na primer, pored ostalog, uočio da su u jezi­cima najvažnije tzv. binarne opozicije. Binarne opozicije se mani- festuju u nizu paralelnih obrazovanja uslovljenih istim fonološkim kriterijima; identifikacija tih kriterija objašnjava strukturu samog fonološkog sistema o kojem je reč (u srpskohrvatskom, recimo, odnos zvučnog prema bezvučnom izgovoru konsonanata ispoljava se kao distinktivni faktor u mnogo slučajeva: d/t, b / p, g I k, ž ! š . . ; široka primena kriterija za ovakvo razlikovanje istovre­meno potvrđuje njegov značaj u srpskohrvatskom konsonantskom sistemu). Brojnost paralelnih ( — po istom kriteriju) obrazovanja binarnih opozicija objašnjava se danas opštom jezičkom težnjom za ekonomijom distinktivnih faktora (= jednom uspostavljena distink­cija teži da se rasprostre na što veći broj slučajeva). Naročito se lako reprodukuju u jeziku jednom uspostavljeni ovako prosti bi­narni odnosi kao što je razlikovanje konsonanata po zvučnosti (u nekim srpskohrvatskim dijalektima npr. opozicija zvučnost / bez- vuonost proteže se kao distinktivni faktor na još jedan deo konso-

73 Kombinatorične varijante se danas češće nazivaju, po američkojterminologiji, alofonama.

122

nantskog sistema: bez vučno c, prvobitno bez parnjaka, dobija prema sebi zvučni koreiat dz shodno već postojećim odnosima u sistemu).

287. Povodom ovih prostih binarnih odnosa Trubeckoj je go­vorio i o principu opozicije obeleženog (markiranog) prema neobe-

I leženom (nemarkiranom): u slučaju kao što je npr. suprotstavljanjepo zvučnosti (b / p) oba člana imaju iste fonetske karakteristike, a obeleženi (b ) još i jedno specifično obeležje više (zvučnost), koje nedostaje neobeleženom.

, 288. Ova ideja Trubeckog o odnosu obeleženo / neobeleženo bilaje od izuzetnog značaja kao teorijski princip na kojem je izgrađena mnoga plodonosna ideja u modernoj lingvističkoj metodologiji. Drugi znameniti pražanin, Roman Jakobson (v. § 301), posebno je razradio kriterij obeleženost / neobeleženost demonstrirajući njegovu prime- nu i na drugim jezičkim nivoima, višim od fonološkog (prvi put u svojoj poznatoj studiji »Zur Struktur des russischen Verbums«, v. § 307 n.),74

280. Trubeckoj je utvrdio da jezičke opozicije ne moraju biti konstantne; pod izvesnim uslovima one se neutralizuju.

Neutralizacija nastupa kad u nekom položaju ne mogu stajati oba člana opozicije već se mesto njih pojavljuje samo jedna fonet­ska vrednost (Trubeckoj je naziva arhifonemom) kojom je pred­stavljen zajednički fonetski koeficijent datih dveju fonema. Do neutralizacije dolazi npr. u obliku vrapca (prema osnovnom vrabac): zbog zakona o jednačenju po zvučnosti opozicija b / p je ovde neu- tralisana tako da su obe foneme reprezentovame istom glasovnom vrelđnošću p.

\ 290. Fonološke opozicije izražene su vokalskim, konsonantskim, i prozodijskim elementima (prozodijski elementi = pojave koje se

odnose na intonaciju, akcenat, dužinu i kratkoću izgovora). Distink- tivnu vrednost za uspostavljanje onakvih opozicija ima, po mišlje­nju Trubeckog, prvenstveno akustički momenat. Trubeckoj u fono-

■ loška ispitivanja polazi, dakle, pre svega kao fonetičar trudeći se da odredi fonetsku strukturu datih fonema. Mada je kasnije izvršena adekvatnija selekcija fonološki relevantnih akustičko-artikulacionih kriterija, ostaje neosporna njegova osnovna koncepcija o značaju ispitivanja fonetske strukture glasova, kao što ostaju i njegove

74 Radi ilustracije Jakobson je upotrebio materijal ruskog jezika ukazujući na razliku u upotrebi reči telka (= žensko tele) prema reči telenok (= tele uopšte): telka je obeležena forma, jer se odnosi isključivo na ženski rod, telenok je neobeležena — odnosi se, doduše, u. prvom redu na tele muškog roda, ali se može primeniti i na slučajeve kad je stvarno ženski rod u pitanju, samo ako se na identifikaciji toga roda ne insistira.

123

osnovne sheme opozicionih odnosa u okviru fonoloških sistema (po­znate trougaone i četvorougaone vokalske sheme; Trubeckoj se na­ročito proslavio svojim ispitivanjima vokalskih sistema).

Bibliografske napomene

291. Fonološka teorija Trubeckog izložena je najpotpunije u njegovom čuvenom delu »Grundziige der Phonologie« (TCLP 7, 1939). U francuskoj verziji ovog dela (»Principes de phonologie«), koju je priredio (1949 — Pariš) J. Cantineau, nalaze se, pored dru­gih korisnih dopuna, i potrebni biografski i bibliografski podaci (selektivna bibliografija fonoloških radova Trubeckog sastavljena je tamo uglavnom prema podacima koje daje B. Havranek u članku »Bibliographie des travaux de N. S. Trubetzkoy«, TCLP V III, 335— 342). Stranice časopisa TCLP najbolje će upoznati zainteresovane sa epohom uspostavljanja fonoloških studija.

Kasniju, američku epohu razvoja praške fonologije obeležili su radovi R. Jakobsona — v. § 310. Njen razvojni nivo krajem pede­setih godina adekvatno je ilustrovan knjigom predstavnika genera­tivnog pristupa jeziku (inače Jakobsonovog učenika i saradnika) Morrisa Hallea: »The Sound Pattem of Russian« (’s-Gravenhage 1959).

Tipično američka teorija o fonemi izložena je u § 333; biblio­grafski podaci u § 341.

Novije poglede kopenhaške škole na fonološku problema,tiku (s osvetljavanjem odnosa prema »amerikanoima« 1 »pražanima«) daje Eli Fischer-Jergensen u: »On the Definition of Phoneme Categories on a Distributional Basis«, Acta Linguistica VII, Copenhague 1952, 8—39; »The Phonetic Basis for Identification of Phonemic Ele- ments«, Journal of the Acoustical Society o f America 24, 1952, 611—— 617; »The Commutatian Test and Its Application to Phonemic Ana- Ivsis«, For Roman Jakobaon, 140— 151.

O generativnom pristupu fonološkoj problematici v. § 428 (bi­bliografski podaci siu navedeni u § 430).

Praški lingvistički serkl

292. Godine 1926. osnovano je u Pragu lingvističko društvo pod nazivom »Praški linvistioki serkl«. Osnovali su ga uglavnom mlađi ljudi, poneseni tada najmodernijim strujanjima u lingvistici: ide­jama Saussurea (v. §§ 248— 260), Baudouina de Courtenay (v. §§

124

186— 189) i Fortunatovljeve slavističke škole. U^peh takvog podu­hvata obezbeđivala je već postojeća izvrsna tradicija lingvističkog rada u samome Pragu.75 Društvo je imalo od samog početka inter­nacionalni karakter.76 Među centralnim figurama bila su, pre svega, tri znamenita Rusa: R. Jakobson, S. Kai^cevski (1884— 1955) i N. Trubeckoj (1890— 1938; član društva od 1928). Od čeha se naročito isticao V. Mathesius (1882— 1945; anglista po struci, originalan i retko aktivan, koji je u bitnoj meri doprineo lingvističkom razvoju svoje sredine).77 Uz njega su bili B. Trnka, B. Havranek i istaknuti teoretičar književnosti J. Mukarovsky. Njima su se Uskoro pridru­žili i predstavnici mlađe generacije jezičkih stručnjaka (kao J. Va- chek, V. Skalioki i A. Isačenko).

293. Društvo je svoju retko plodnu aktivnost razvijalo svega desetak godina (do nemaoke okupacije Čehoslovačke). Smrću Tru­beckog i odlaskom Jakobsona iz Čehoslovačke »pražani« gube svoje najeminentnije vodstvo. Za više od jedne decenije sjajni polet lin­gvističkog Praga bio je prigušen, utoliko pre što ni prilike u doba Hitlerove okupacije, kao ni one u vreme marrizma i Staljinove intervencije u lingvistici, nisu pružale povoljne uslove. Tek je, u stvari, krajem pedesetih i početkom šezdesetih godina Prag ponovo dobio reputaciju snažnog lingvističkog centra. Tu su se okupili, oko nekadašnjih članova »serkla« — Havraneka, Vacheka, Isačenka i SkaJičke — brojni učenici i saradnioi čija je aktivnost uopšte impo­zantna, a posebno na polju produbljivanja lingvističke teorije.78

75 Na prašku sredinu je đelovao u znatnoj meri svojim kritičkim duhom istoričar jezika Josef Zubaty (1856—1931) ukazujući revnosno na sve nedostatke dotada vladajućeg mladogramatičarskog metoda. Zubaty je bio uopšte vrlo progresivnih shvatanja; razumeo je npr. da je jezik sistem i da stoga jezičke pojave ne bi trebalo izolovano posmatrati već uvek s pogledom na njihov odnos prema drugim srodnim pojavama.

78 U vrlo tesnom kontaktu sa pražanima-bio je i znameniti teoreti­čar jezika iz Beča Karl Biihler (v. § 410). Njegovi radovi su izvršili ose- •tan uticaj na pražane. On je, uostalom, takođe sarađivao u TCLP (v. npr. njegov rad »Das Strukturmodel der Sprache«, TCLP 6, 1936, 3—11).

77 Njegov rad »O potencialnosti jevii jazykovych«, koji je objavljen još 1911. godine (u publikaciji »Vestnik Kral. českć společnosti nauk« II. na str. 1—24), smatra se danas značajnim doprinosom utiranju novih puteva u teorijskom osvetljavanju jezika.

78 Još je u Mathesiusovo doba, i pod njegovim impulsom, otvoreno jedno originalno, plodonosno poglavlje jezičkih ispitivanja koje se obu­hvata nazivom funkcionalne rečenične perspektive (češki termin: aktu­đini členčnl v&ty). Tu se radi, pre svega, o odnosima između rečeničnih delova sa gledišta rečenice kao saopštenja. Pokazuje se, naime, da ono što funkcioniše kao subjekat nije uvek i polazna tačka (tema) saopšte­nja, niti je predikat obavezno ono novo što se o poznatoj temi saopštava.

125

Kontinuitet u uzlaznoj liniji doživele su ideje Praškog serkla i na sasvim drugom terenu: u SAD, na Harvardu, tamo gde se, sticajem okolnosti, našao najveći živi pražanin, Roman Jakobson.

Treba istaći da se termin praška škola, bez obzira na geograf­sku stvarnost, primenjuje na sve lingviste koji zastupaju koncepcije srodne lingvističkom programu Praškoga serkla.

294. Taj su program pražami objavili još 1929, u prvome broju svoje publikacije »Travaux du Cercle Linguistique de Prague« (TCLP). Njega se oni, u osnovnim linijama, pridržavaju i danas. Program specifikuje tematiku koju treba obraditi na način koji nedvosmiselno ukazuje na određene teorijske stavove. T i bi se sta­vovi sastojali uglavnom u sledećem.'- Jezik je sistem izražajnih 'sredstava koji služi sporazumevanju.

Prema tome, treba proučavati konkretnu funkciju konkretnih iska­za: šta se saopštava, kako, kome, u kojoj prilici. " ’

Jezik je realnost (= konkretan, fizički fenomen) čiji je tip umnogome uslovljen spoljašnjim (nelingvističkim) momentima^soci- jalnom sredinom, auditorij umom kojem se saopštava, tematikom koja se iznosi. Stoga j° ppoph^'l ii1- i t^rijffki i praktič­no: iezik kulture uopšte od jpmika lpip kn-ji?wmr>s+i jpgiik nauke od jezika novina, jezik ulice od jezika kancelarije, itd.

Jezikom se iznose i intelektualne i emocionalne manifestacije čovekove ličnosti. Lingvističko proučavanje treba da obuhvati i od­nos jezičkih formi kojima su reprezentovami s jedne strane inte­lektualni, a s druge emocionalni morpenti-

Govomi i pisani jezik nisu apsolutno identične pojave. Svaki od njih. ima svojih specifičnosti. Odnos između govornog i pisanog' jezika treba podvrći naučnom ispitivanju; -

Za lingvistiku sinhronično (v. § 260) ispitivanje treba da bude od prvenstvenog inreresa~ pošto se ono odnosi na neposrednu jezič- ku”realnost. A li to ne "znači da iz kruga lingvističkog interesovanja treba isključiti istoriju jezika. Istorija jezika dobija pravi--smisao ako se jezička evolucija osvetli kao evolucija sistema u celini, tj.-tftko

Up. npr. sleđeee rečenice: (1) Mira peva i (2) Peva Mira; u slučaju (2) subjekat — Mira — predstavlja, u stvari, ono novo što se rečenicom saopštava (karakteristično je da se rečenica (2) može proširiti ubaciva­njem kontrastivnog podatka koji se tiče subjekta — Peva Mira, a ne Olga, dok se u slučaju (1) odgovarajući kontrastivni podatak tiče predi­kata: Mira peva, a ne plače). Rezultati praške škole na ovoj strani teo­rijskih studija veoma su zapaženi u svetu, naročito poslednjih godina. Pražani su, sem toga, stekli visok renome i kao odlični teoretičari pro­blematike književnog jezika (velikih zasluga ima u ovom pogledu istak­nuti slavista B. Havršnek).

126

se ne svodi isključivo na opisivanje pojedinačnog razvoja određenih jezičkih osobina. U dijahroniji treba redovno sagledavati sistem, a u sinhroniji — dijahroniju (= u svakoj simhromiji postoje poluza- vršeni procesi i pokrenute tendencije ka novom procesu koje treba uočiti). Negiranjem dijahronije isključila bi se mogućnost objašnje­nja takvih pojava kao što su, recimo, arhaizmi u jezafcu.

Komparativni metod u lingvistici ima svojeg opravdanja samo ukdSko' še M SvS&i naTžOiovano posmatranje pojedinih pojava i na traganje za njihovom genezom bez celovitiieg pogleda na korelaciju između sarih postojećih jezičkih fakata. Komparativni metod treba da omogućuje rad na jezičkoj tipologiji p= na opisivanju konkretnih tipova jezičkih struktura.

Fonološka ispitivanja treba da se tiču u prvom redu određi­vanja tipova fonemskih opozicija u konkretnim jezicima. Morfolo­ške pojave ■ ne treba izolovati od fonoloških. Fpnemske opozicije Kffjt™ i™nju mnrfti na morfološkom nivou (misli se na slučajeve kao što je alternacija k/č u srpskohrvatskim oblicima jezike / jeziče gde odnos k / č obeležava razliku u padežu: akuzativ množine / vokativ jednine).

Iz osnovnih stavova izloženih u programu izrasle su nove, dalekosežne ideje i đragocena naučna ostvarenja.

295. Razvijanje gledišta o teme, npr., da treba razlikovati kon­kretne vidove jezičke manifestacije omogućilo je otvaranje novih puteva u proučavanje različitih jezičkih stilova, posebno u prouča­vanje jezika poezije. U sferu lingvističke pažnje ušle su najzad i kategorije razgovornog jezika: intonacija, pr<*gfr/wri i

296. Pravilan stav u odnosu na probleme istorij.e jezika označio je hastajanje nove značajne epohe u razvoju ove discipline (v. §§ 311—315).

?97. Usmeravanje naučnog rada na proučavanje jezičke tipolo- J ; gije bitno je obogatilo lingvističku teoriju. Pražani su prvi razrađi­

vali proWMn jezičJcih saveza — pojavu udruženosti (inače nesrod­nih) susednih jezika po poznavanju istih osobina (»balkanski jezički savez«, recimo, odnosi se na balkanske jezike koji se odlikuju istim, karakterističkim tipom pretežno ^alitičke^eklahacije; maM"*su poreklom iz različitih indoevropskih jezičkih grupa: rumunski, bu­garski, makedonski, grčki, albanski).

298. Proučavanje uloge fonema u okviru morfoloških pojavaI ./ razbilo se u posebnu granu jezičkih studija: morjofonologiju. Njeni

[I rezultati nisu samo značajni za opštelingvističku teoriju, već i za / praksu razrađivanja konkretnih gramatičkih problema.

\

127

299. Celokupan ovaj radni program pražana predviđao je pri- menu novih lingvističkih pogleda na slavenski ježičfci materijal.73 Kao što siu ostali vem i i svim svojim teorijskim stavovima, tako su pražani ostali vem i i ovom: zahvaljujući njihovim naporima izgra­đeni su solidni temelji modeme slavistike.

Bibliografske napomene

300. Upoznati se sa radovima objavljenim na stranicama TCLP (posebno sa programom škole objavljenim u prvom broju ovog časo­pisa), a takođe i sa prilozima koje donosi Travaux linguistiques de Prague (upravo se tu može čitalac najbolje informisati o sadašnjim interesovanjima i rezultatima praške škole). V. i pomenuti Marti- netov članak »Structural Linguistics« (§ 241) i Vachekov rečnik ter­minologije pražana (§ 241). O praškoj školi govore kompetentno njeni predstavnici!?. Trnka, J. Vachek i dr. u studiji »Prague .Struc­tural Linguistics«, Philologica Pragensia I, Prag 1*958, 33—40. U re­dakciji i sa predgovorom N. A. Kondrašova izdat je u Moskvi 1967. godine zbornik » P r a ž s k i j 1 i n g v i s t i č e sk i j k r u ž o k « u kojem su sakupljeni neki od najvažnijih radova pojedinih članova Praškog serkla (zastupljeni su pretežno češki autori; Jakobsonovi radovi, na primer, nisu ovom prilikom uopšte uzeti u obzir). V. i sle- deće zbornike: »A Prague School Reader on Esthetics ,Literary Structures, and Style«, izd. Paul Garvin, Washington 1955; »A Pra­gue School Reader in Linguistics«, izd. Josef Vachek, Bloomington 1964; »The Linguistic School of Prague«, izd. Josef Vachek, Bloo­mington 1966. »Praska szkola strukturalna w latach 1926— 1948«, izd. W. Gomy, Warszawa 1966. V. i Garvinov prikaz praške škole u zborniku »Soviet and East European Linguistics« (= Current Trends in Linguistics, izd. T. Sebeok, The Hague 1963, na str. 499— 522).

O Vilemu Mathesiusu u njegovim shvatanjima, kao i o praškom serklu, govori B. Trnka u nekrologu Mathesiusu — v. Portraits of Linguists II, 474— 489. Godine 1961. objavljena je u Pragu (izcl. J. Vachek) knjiga: Vilem Mathesius, »Obsahovy rozfoor současne

u programu od 1929. eksplicitno se ističe, u posebnim tačkama, da je potrebno proučiti: aktuelne probleme crkvenoslovenskog jezika; problem fonetske i fonološke transkripcije slovenskih jezika; principe lingvističke geografije; odnos lingvističke geografije prema etnografskoj geografiji na slovenskoj teritoriji; probleme koji se odnose na stvaranje slovenskih jezičkih atlasa, posebno atlasa leksike; metod slovenske lek­sikografije; značaj funkcionalne (= praške) lingvistike za kulturu slo­venskih jezika.

128 *

angličtiny na zaklade obecne lingvističkom«. U njoj se nalaze siste­matski izloženi Mathesiusovi lingvistički pogledi (definitivno uobli- čavani tokom tridesetih godina).

Binarizam Romana Jakobsona

301. Slavista Roman Jakobson (rođ. 1896), u ovom trenutku jedan od najvećih lingvista sveta, pražanin po osnovnom lingvistič­kom uverenju, bio je, još u praško vreme, uz Trubeckog, jedan od pionira fonologije. Posle smrti Trubeckog razvoj fonologije poveden je najsigurnije njegovom rukom. 1

302. Jakobson je veliki teoretičar distinktivnih obeležja (pojam danas u svetskoj lingvistici široko poznat pod engleskim terminom distinctive features). Pod distinktivnim obeJežjem treba razumeti ono svojstvo jednog glasa na osnovu kojeg taj glas stoji u fonolo­škoj opoziciji prema drugom glasu (npr. odnos prisustva / odsustva zvučnosti pri izgovoru srpskohrvatskih eksplozivnih konsonanata). Fonema je, po Jakobson ovoj definiciji, skup .-ovakvih destinktivnih obeležja. Njih pravilno sagledati znači pravilno odrediti samu pri­rodu foneme.

Distinktivna obeležja izviru iz konkretnih artikulaciono-akustič- kih svojstava glasova. Za njih saznajemo, dakle, na osnovu određe­nih fonetskih ispitivanja uz pomoć specijalnih instrumenata. Jedna od velikih zasluga Jakobsonovih je svakako njegova uloga u naj­efikasnijem uključivanju eksperimentalne fonetike u poslove fono­loških proučavanja.

303. Osnovicu Jakobsonove fonološke teorije sačinjava uočava­nje posebnog značaja koji ima princip binarnosti za uspostavljanje distinktivnih opozicija.

Princip binarnosti (dihotomije) ispoljava se u svrstavanju jezič­kih j&ttnica u parove od po dva člana između kojih postoji opozicija po prisustvu / odsustvu karakterističnog obeležja (jedan član im a to obeležje, drugi ga n e m a ; tako npr. d ima zvučnost za razliku od svog parnjaka t koji je nema).

304. Danas su već klasični Jakobsonovi opisi distinktivnih obe­ležja od kojih zavisi uspostavljanje fonoloških opozicija po principu binarnosti. Jakobson ove opozicije definiše najčešće po akustičkom kriteriju, i govori npr. o opozicijama između visokog i niskog tona­liteta, između kompaktnosti i, difuznosti zvuka, itđ. Ova su fakta u korelaciji sa relevantnim artikulacionim momentima u koje spadaju razlike po mestu i načinu izgovora (tako se npr. glasovi visokog

129

tonaliteta svi izgovaraju u prednjem delu usne duplje). Psihološki testovi izvršeni nad- većim brojem lica pokazuju da đistinktivna obeležja nisu fiktivne naučne konstrukcije, već da'zbilja postoje kao relevantne kategorije u konkretnom procesu sporazumevanja.80

305. Teorija informacije (v. § 454) je dokazala vrednost Jakob- sonovog binarnog metoda: prihvatajući ovaj isti metod ona je nauč­no osvetlila niz problema koji se tiču odašiljanja i primanja saop- štenja. S pravom se ukazuje na činjenicu da saradnja lingvistike na polju teorije informacije ne bi mogla biti efikasno ostvarena bez Jakobsonove razrade »distinktivnih obeležja«.

306. Isti binarni metod pokušavaju naučnici da primene i u stu­dijama drugih sistema ljudske kulture — npr. na proučavanje fol­klora, umetnosti igre, jezika gestova (= kinemičkih pojava — v. § 350).

307. Jakobsonove lingvističke zasluge nisu isključivo na polju fonologije; i morfološke studije su obogaćene njegovim radom. Na­ročito su značajna njegova ispitivanja (ruskog) glagolskog i padež- nog sistema.81 Tu je Jakobson dao danas već klasičnu razradu me­toda određivanja odnosa u okviru morfoloških sistema. Morfološke kategorije se, u stvari, između sebe takođe suprotstavljaju po prin­cipu binarnosti: obeležena (markirana) kategorija (= koja se odli­kuje prisustvom određenog značenjskog obeležja kojim je precizi­rana granica njene upotrebe) ima prema sebi neobeleženu (nemarki- ranu) kategoriju (= koja se odlikuje odsustvom tog istog značenj­skog obeležja). Perfekat je npr. obeležena glagolska kategorija u odnosu na prezent: dok se prezent, iako u prvome redu služi određi­vanju sadašnjosti, može upctrebiti i za prošlost, dotle se perfektom ne imože odrediti i sadašnjost, već samo prošlost.

308. Mnogostruka naučna delatnost R. Jakobsona je inače bila, od početka do danas, sprovedena u duhu programa pražana (v. § 294): on je prvi pristupio istanji jezika sa težnjom da otkrije unu­trašnju (lingvističku) logiku jezičke evolucije; bavioi Se problemima jezičke tipologije; razrađivao problem konkretnih stilova jezičke manifestacije (u toku su njegova značajna ispitivanja poetskog jezi­ka). Da bi utvrdio hijerarhiju fonoloških pojava (pre Svega distink-

60 O ovome je referisao januara 1961, na jednom od redovnih ling­vističkih sastanaka koje organizuje Katedra za opštu lingvistiku Colum- bia Univerziteta, poznati američki lingvista J. Greenberg.

61 Istorijsku ulogu u fundiranju modernog lingvističkog metoda,odigrale su njegove studije: » Zur Struktur des Russischen Verbums«(Charisteria Guilelmo Mathesio ’ oBlata, Prague 1932, 74—84) i »Beitragzur allgemeinen Kasuslehre« (P8&P VI, 1936, 240—288).

*

130

tivnih obeležja) Jakobson je niz svojih radova posvetio i nepotpu­nim jezičkim sistemima tražeći šta je u njima uvek ili najčešće prisutno, a šta može i izostati. Tako su nastali njegovi radovi o deč- jem jeziku i afaziji (= razna organska oštećenja koja onemogućuju potpuno vladanje govornim aparatom kod obolelog pojedinca).

300. Harvarđska (slavistička) škola, koju je Jakobson oformio (v. § 236), danas je, pre svega njegovom zaslugom, jedna od najre­prezentativnijih u svetu.

Bibliografske napomene

310. Jakobsonova teorija o distinktivniim obeležjima i principu binariteta razrađivanja je u studijama:

/ R. Jakobson, »On the Identification of Phonemic Entities«,TCLC V, 1949, 205—213 (sa primenom na srpskohrvatski jezički materijal);

R. Jakobson, C. G. Fant, and M. Halle, »Prelimanaries to Speech Analysis«, Cambridge, Mass., 1952;

R. Jakobson and M. Halle, »Fundamentals of Language«, ’s-Gra- venhage 1956;

E. C. Cheiry, M. Halle, R. Jakobson, »Toward the Logical Des- cription of Languages in their Phonemic Aspect«, Lg 1953, 29, 34—46;

M. Halle, »The Strategy of Phonemics«, Word. 10,1954,197—209;M. Halle, »Ih Defense of the Number Two«, Studies presented

to J. Whatmough, 1957, 65—72.Svi najvažniji Jakobsonovi radovi iz oblasta fonologije prikup­

ljeni su i objavljeni 1962. godine (’s-Gravemhage, izdanje Mouton) u zborniku »Selected Writings I (Phonological Studies)«.

Kao što je već napomenuto (v. § 291), noviji stepen razrađeno- sti Jakobsonove binarne teorije najbolje ilustruje knjiga njegovog učenika i saradnika M. Hallea: »The Sound Pattem of Russian...«.

Osim već pomenutih, klasičnih Jakobsonovih radova koji se tiču glagolskog i padežnog sistema u ruskom (»Zur Struktur des russischen Venbums«, »Beitrag zur allgemeinen Kasuslehre«, — v. § 307 n.) v. i: » M o r f o l o g i č e s k i e n a b l j u d e n i j a nad s l a v j a n s k i m s k l o n e n i e m« (American Contributions to the Fourth International Congress of Slavicasts«, The Hague 1958, 127— 156); »Russian Conjugation« (Word IV, 1948, 155—167).

Modema (strukturalna) iistorija jezika’ započeta je Jakobsono- vom studijom: »Remarques sur l ’ćvolution phonologique du russe comparee a celle des autres langues slaves«, T C IP II, 1920, 1—109. V. i njegovo »Prinzipien der historischen Phonologie«, TCLP IV,

9* 131

1931, 247—267 (isto u francuskom prevodu objavljeno kao dodatak [odeljak: »Appendices«, 315—336] uz klasičnu knjigu Trubeckog »Principes de phonologie« — v. § 291).

V. i sledeće Jakobsonove radove: »Kindersprache, Aphasie und allgemeine Lautgesetze«, Uppsala 1941; »Typological Studies and Their Contribution to Historical Comparative Linguistics«, 8th Proc- ceedings, 17—25; »Linguistics and Poetics«, Style in Language, ed. by Thomas Sebeok, 1960, 350—377.

U knjizi »Essais de linguistique gćnžrale« (Parjs 1963) sakup­ljeno je jedanaest studija R. Jakobsona (najstarija potiče iz 1949) u kojima se tretiraju različiti problemi od opšte lingvističkog in­teresa (studije su objavljene u francuskom prevodu N. Ruweta). 7ugoslovenskom čitaocu biće svakako najpristupačnija knjiga: Ro­man Jakobson, »Lingvistika i poetika« (izd. M. Ivić i S. Marić, Beo­grad 1966; predgovor M. Ivić). U njoj se nalazi, pored ostalog, u prevodu na naš jezik, Jakobsonov najvažniji rad o distinktivnim obeležjima fonema.

Fonološke studije R. Jakobsona prikazuje R. Filipović, a aktu- elne probleme binarizma u fonologiji Ž. Muljačić u Suvremena lingvistika (skripta) III, 1963, str. 2—18 i str. 35—47 (o ovoj publi­kaciji v. § 137 n).

Bibliografija Jakobsonovih radova do 1956. objavljena je U zborniku »For Roman Jakobson« (The Hague 1956). Dopunjenu bibliografiju v. u zborniku »To Honor Roman Jakobson« (= Janua Linguarum Series Maior 31, The Hague 1967) na str. XI—XXXI.

Strukturalno tumačenje glasovnih promena

311. Strukturalna lingvistika istorijskim i komparativno-istorij- skim studijama nije donela toliko novog materijala kolike* novih, revolucionarnih ideja. Tradicionalno opisivanja glasovnih promena dopunjeno je sagledanjem značaja pcomene za sistem. Retko je kad bilo plodonosnijeg podstreka za razvoj jedne discipline nego što je bio ovaj za istoriju jezika. ' v-

312. Lingvistika danas razpoiaže razrađenom teorijojp o tome da se u jezicima događaju i promene od sporednijeg ^načaja za sistem i promene koje su bitne (u prvu grupu išle bi, recimo, po­jave kao što je bio prelaz -l u -o u jednoj eposi razvoja srpsko- hrvatskog jezika: pošto je do ove promene dolazilo samo u pojedi­nim položajima u reči, l nije nestalo iz jezičkog sistema niti se šta bilo drugo dogodilo što bi stvarno izmenilo broj i karakter fonema

132

u jeziku; ali kada je nekadašnje e zamenjeno drugim glasovnim vrednostima, broj fonema u srpskohrvatskom vokalskom sistemu smanjio se za jedan — što znači da se fenomen promene ticao ovog puta sastava vokalskog sistema). U temelj istorijskih jezičkih studija postavlja se danas teorijski aksiom: istorije jezika se ne tiče toliko evolucija svake pojedinosti uzete posebno, koliko smena si­stema. Strukturalna lingvistika stoji na stanovištu da se jezička evolucija ne može shvatiti kao stalno i postepeno prelaženje jednog definitivno uobličenog jezičkog stanja u drugo. Centralnu važnost imaju one faze u razvoju u kojima) dolazi do izmene strukture, npr. kad se dve foneme, čije su se fonetske realizacije do tad postupno približavale, stope u jednu. Promene u jeziku, dakle, nisu gradUf-„ elne (= ne vrše se postupno). S druge strane, periodu potpune pobede novih jezičkih pojava neposredno prethodi period kad su one bile fakultativne u jeziku — javljale se naporedo za starijim pojavama, nekad kod istog pojedinca (u slobodnoj varijaciji ili u r.avisnosti od govornog stila), nekad u okviru specifičnih odlika dveju generacija (stariji čuvaju arhaičnije oblike, mlađi usvajaju nove).

313. Prvi među predstavnicima strukturalne lingvistike koji su se prihvatili modernizacije istorije jezika bili su pražani. R. Jakob­son npr. u svojoj čuvenoj studiji »Remarques sur l’evolution phono- logique du russe comparee a celle des autres langues siaves« (v. § 310) iznosi niz opservacija koje su ostale klasične u istoriji modeme dijahronične lingvistike. Da pomenemo ovde samo neke od njih.

A) Za razvoj jezika odlučujuću ulogu ima ishod kolizije iz­među inkompatibilnih (= međusobno nesaglasnih, takvih koje se međusobno isključuju) tendencija u jezicima. U jednom razvojnom trenutku slovenskih jezika, recimo, inikompatibilne su postale težnja da se razvije princip opozicije između palatalnih i nepalatalnih glasova (kao u ruskom) i težnja ka razvijanju dntonacionih suprot­nosti (= razlika u intonaciji, kao u srpskohrvatskom). Ni u jednom jeziku kasnije nisu ostvarena oba principa, već samo jedan ili drugi.

B) Sistemi traže paralelne ili simetrične serije fonema; ukoliko, tokom razvoja, neka fonema ispadne iz sistema, pa njeno mesto ostaje prazno (čime se narušava princip simetričnosti), jezik teži k tome da se praznina u fonološkom sistemu ukloni.

C) Događa se i to da se fonološki sistem prenatrpa: ima suviše fonema, koje nisu dovoljno daleko po izgovoru jedne od drugih,

133

pa ih stoga nedovoljno precizno razabiramo slušanjem. U tom slu­čaju jezik teži ka uprošćavanju: ili se pojedine foneme izibacuju, ili se dve foneme utapaju u jednu.

D) Svaki jezik ima prelazne razvojne periode gde se javljaju zvuci koji su upravo- prestali biti posebne foneme ili koji će upravo to tek postati.

314. Slavistika je posebno uznapredovala u oblasti istorije jezika odkada se počeo priimenjivati strukturalni metod.82 Ne samo da su iznađena dotle neslućena objašnjenja pojedinih istorijskih pojava, već su i mnoga pre toga opšte prihvaćena objašnjenja podvrgnuta reviziji.88

315. Na polju fonološke teorije istorijskih promena najviše se istakao u novije vreme francuski strukturalista (najbliži pražaniima po metodu rada) Andre Martinet (rod. 1908). Njemu danas s pravom pripada renome najeminentnijeg teoretičara dijahronične lingvi­stike.84 Njegove osnovne ideje mogle bi se najkraće rezimirati u sledećib nekoliko konstatacija.

A ) Postaje u čoveku dve međusobno suprotne tendencije čije paralelno đejstvo reguliše u principu razvoj jezika: težnja da se potpuno zadovolje sve potrebe komunikacije; težnja da se ekono-

83 O fonološkom sistemu praslovenske zajednice dali su već svoje opservacije mnogi eminentni naučnici (N. S. Trubeckoj, R. Jakobson, N. van Wijk, F. Mareš i dr.). Istorijska fonologija pojedinih slovenskih jezika je takođe prilično obrađena (fonološke probleme staroslaven­skog najuspešnije su razrađivali N. S. Trubeckoj i H. G. Lunt; funda­mentalni rad o razvoju ruskog glasovnog sistema dao je R. Jakobson; polonistiku su u ovom pogledu najviše zadužili Z. Stieber i S. K. Šaum- jan; pojave srpskohrvatske istorijske fonologije osvetljavao je P. Ivić; divergentne razvojne tendencije u fonološkim sistemima raznih sloven­skih jezika najjasnije su podvukli A. V. Isačenko i E. Stankiewicz).

63 Preoceni izrečenih hipoteza o slovenskoj (i indoevropskoj) akcen-tologiji pristupio je s uspehom Jerzy Kurylowicz (rođ. 1895), znamenitipoljski lingvista koji je, inače, zadužio strukturalnu lingvističku teorijumnogim značajnim doprinosima (posebno razrađivanjem pojma izomorf-nosti = »istoobličnosti«, tj. paralelnosti po manifestaciji karakterističnihsistemskih odnosa na raznim nivoima jezičke organizacije — npr. kriterijobeleženost/neobeleženost podjednako razvršćuje u parove gramatičkekategorije kao i fonološke jedinice). (

94 Martinet je poslednjih desetak godina, posvetio najviše razrađiva­nju funkcionalnog pristupa jeziku i teorijskom osvetljavanju minimal­nog jezičkog znaka (koji on, sledeći u tome H. Freia — v. § 266, nazivamonemom). V. Martinetove poglede izložene u njegovim radovima: »AFunctional View of Language« (London 1962) i »Elements de linguistiquegenerale« (Pariš 1960; nemačko izdanje pod naslovom »Grundziige derallgemeinen Sprachwissenschaft« objavljeno je u Stuttgartu 1963). V. i§ 316.

miše sa fizičkom i mentalnom aktivnošću pri govornom procesu, tj. inercija.83 Odnois jedne prema drugoj tendenciji dobija kon­kretne stilizacije na različite načine, ali uvek sa poštovanjem'jednog bitnog principa: sporazumevanj e mora biti obezbeđeno.

B) Glasovne proimene ne nastaju slučajno. One su uvek nečim uslovljene.\ Tradicionalna lingvistika je nalazila osnovna objašnje­nja promeiia. u međusobnom uticaju glasova — neposrednih suseda u govornom lancu. Iako je sintagmatski (tj. u spojevima nametnu­tim govornim tokom) pritisak na fonetski integritet zaista značajan momenat, još je mnogo značajniji uticaj »suseda« koji se vrši u drukčijim, za jezičku strukturu hitnijim okvirima: u sistemu.

C) Svaka jedinica fonološkog sistema zauzima prema ostalim jedinicama određene položaje — neke su joj bliže po svojim rele­vantnim artikulaciono-akustičkim osobinama, neke dalje. Svaka fonema ima svoje polje disperzije (tj. polje koje zahvataju moguće realizacije te foneme). Ponekad se granice polja disperzije jedne foneme približavaju granicama polja disperzije najbližeg suseda u sistemu. Neka su npr. fonema A i fonema B neposredni susedi. U govoru fonema A pomera svoje polje disperzije težeći da se iz­jednači sa fonemom B. Ali to izjednačenje treba izbeći da bi se obezbedila komunikacija. Stoga đisperziiono polje foneme B uzmiče na drugu ‘stranu. Tako se događaju lančane promene u sistemu koje u krajnjem rezultatu dovode do smenjivanja jednog fono­loškog sistema drugim.

Bibliografske napomene

316. Pored pomenute Jakobsonove klasične studije »Remarques sur revoilution phonologique du russe. . . « (v. § 310) posebno' se pre­poručuje i značajna knjiga A. Martineta: »Eeonomie des change- ments phonetiques« (Berne 1955).

V. još i studije: A. Martinet, »Function, Structure and Sound Change«, Worđ 8, 1958, 1—32; A. W. de Groot, »Structural Lin- guistdcs and Phonetic Law«, Lingua I, 2, 1948, 175—208.

U knjiza A. Martineta »La linguistique synchromque. Etudes et recherches« (Pariis 1965) naći će se ne samo izloženi najznačajniji opštelingvistički pogledi ovog naučnika već i bibliografski podacio njegovim radovima.

65 Inercija se npr. manifestu je u čestoj pojavi redukcije zvučnosti konsonanata na kraju reči ili u opštoj težnji da se zvuci u govornom lancu ulančavaju što potpunije, da se prosto međusobno integriraju.

135

ŠKOLE AMERIČKE LINGVISTIKE

Počeci — Boas, Sapir, Bloomfield/

317. Tradicija lingvističkog proučavanja u Americi ^počinje se stvarati u drugoj polovini XIX veka, od radova poznatoga Williama Dwighta Whitneyja86 (1827—1894), profesora sanstkrita na Yale uni­verzitetu (tada u stvari još Yale College). Whitneyjevi radovi, mada veoma cenjeni od savremenika, nisu mnogo odudarali po opštem duhu od onoga što je u to vreme odlikovalo evropsku lingvistiku, niti su neposredno uticali na formiranje onih ideja iz kojih će se, početkom XX veka, izroditi tipično američka lingvistika.

318. Specifično američka lingvistika počinje sa radovima Franza Boasa (1858—1942), profesora Columibia univerziteta, koji se bavio proučavanjem indijanskih jezika.

I pre Boasa su ispitivani indijanski jezici,87 ali po šablonu kla­sične indoevropske gramatike, što nije davalo željene rezultate. Boas, mada vaspitan u duhu tradicionalnih gramatičkih principa, nije pustio da ga oni sputavaju u praksi. Shvativši vrlo brzo da ima posla sa sasvim posebnim gramatičkim strukturama kojima ne odgovaraju kalupi klasične gramatike, on je istakao smelu misao: jezici imaju svoju unutrašnju logiku koja isključuje primenu ne­kog generalnog metodološkog principa; sam materijal po sebi na­meće odgovarajući metod analize. Pridržavajući se toga, on je uspeo da da odlične opise dotle nepoznatih jezičkih tipova. Ovi opisi ni do danas nisu izgubili svoju vrednost.88

319. Odvajanju od klasičnog gramatičkog metoda pogodovale su konkretne prilike: indijanski jezici nemaju tradiciju pismenosti, pa prema tome ni prave istorije. Ovim je istoricizam, na koji se opire klasična gramatika, već u načelu isključen iz metoda. Celo- kupna pažnja ispitivača morala je biti koncentrisana na pravilnom opisivanju aktuelnih jezičkih fenomena tj. — moralo se ostajati isključivo na terenu sinhronije (v. § 260).

66 Najvažniji radovi: »Language and the Study of Language«, 1867; »The Life and Growth of Language«, 1874.

87 Još je 1788. Jonathan Edwards dao opis jezika Indijanaca iz drža­ve Massachusetts u klasičnom duhu.

88 U poslednje vreme pojedini američki lingvisti (u prvom redu Paul Postal) naglašavaju da je Boas u nekim od svojih radova pristupio analizi fonoloških pojava na način koji kao da nagoveštava epohu gene­rativne fonologije (oličenu u odgovarajućim studijama Hallea i Chi>m- skog — v. § 428).

320. Pristupajući ozbiljno, sistematski proučavanju indijanskih jezika Boas je otpočeo veliku, do danas neprekinutu tradiciju rada američke! lingvistike u tome pravcu. On je prvi postavio u centar lingvističke pažnje sinhroničnu deskripciju koja i danas ostaje glavni predmet interesovanja američke lingvistike.

U najveće Boasove zasluge ubraja se objavljivanje monumen­talnog dela »Handbook of American Indian Languages«. To nije samo zbirka odlično i sakupljenog i klasifikovanog materijala (iz devetnaest jezika sevemoameričkih Indijanaca), to je bitan prilog teorijskom problemu izgrađivanja deskriptivnog metoda. U uvod­nom delu Boas je, pored ostalog, izneo i svoje opaske o mogućnosti­ma da se na osnovu rezultata lingvističkog ispitivanja obogate zna­nja psihologije, što je kasnije postajalo sve omiljenija tema ame­ričke lingvistike. Gotovo sve što će prvih decenija XX veka označa­vati specifično američki tip lingvističke orijentacije i kulture nalazi se nagovešteno u »Handbook of American Indian Languages«.

321. Klasični predstavnik američke lingvistike, pionir struk­turalizma u Americi, učitelj mnogih generacija lingvista, bio je Boasov učenik: Ed;ward Sapir (1884—1939L89 Neobično širok po~ opštoj kulturi i naučnom interesovanju.90 Sapir je, nezavisno od SaussCffea7'poceo propagirati plodotvorne ideje o jeziku kao organi- zovanom sistemu, zalažući se za d e s k r ip tn n-m lin fp r ig B im čiji bi prvi zadatak bio daTispituje tipove jezičkih struktura.

Sapir je mnogo unapredio praksu proučavanja indijanskih ie-_ zika, uobličavajući na praktičnom poslu svoje osnovne teorijske poglede. Njegov rad na klasifikaciji ovih jezika bio je od velikog značaja za dalji razvoj tipoloških studija.91

69 Sapir je izašao iz klasične škole (studirao je germanistiku) ali je,kao Boasov đak, doktorirao iz antropologije. U Chicagu se nalazi kaoprofesor lingvistike i antropologije od 1925. God. 1931. prelazi na YaleUniversity.

90 Poznavao je i obrađivao ne samo lingvističke probleme, već je sa uspehom zalazio u oblast psihologije i etnologije.

91 Nauka X IX veka je bila podelila jezike po morfološkom kriteriju na tri grupe: na korenske, aglutinativne i fleksivne jezike (v. § 63). Ovo­me je kasnije dodata i četvrta, polisintetička jezička grupa (= reči se oblički spajaju jedne s drugima tako da se cela rečenica obrazuje u vidu

- jedinstvene morfološke celine; takav je npr. jezik Eskima). Sapir je po­kazao da ovakva morfološka klasifikacija nije adekvatna — zasniva se na uprošćavanju postojećih fakata. Njegov je predlog da se usvoji kom- pleksniji, konceptualni kriterij: obrazovanje morfoloških struktura uslov- . ljeno je težnjom da do izražaja dođe određeni pojam o pojavama, a koji— to varira od jezika do jezika dajući specifičnost njegovoj strukturi (npr. u indoevropskim i semitskim jezicima pri gramatičkoj manifestaciji kategorije imenica bitno je vođenje računa o razlikama u rodu, što za

137

322. Sapir je zasnovao teoriju o jezičkim uzrocima (engleski: pat- tern): svaka, čovek nosi u sebi osnovne sheme organizacije svoga jezika

~tjrlniodele svih realnih mogućnosti koie mu njegov jezik /pruža za obežbeđenje komunikacije; po tim psihološkim jezičkim uzorcima on onda izražava Isvoju ide ju mohilišući konkretno jezičko sredstvo.

323. Da bi se r&zum'ela organizacija »uzoraka« koja, reguliše govornu praksu, treba upoznati temeljito kulturnu atmosferu sre- dine čiji se jezik ispituje, pošto je Sp~jezičkog opštenja u jednome društvu uobličen po pravilu kulturnom atmosferom. Ovo mesto u Sapirovom učenju bilo je od bitne važnosti za dal jni razvoj ame­ričke lingvistike: dalo je podstreka za uključi vanjp »antropoloških « ispitivanja jezika (v. § 342) u program lingvističkih studija.

324 . Pridržavajući se dosledno teorije o »uzorcima«, Sapir je fonemu odredio kao kompleks psiholoških asocijacija koje se slivaju u »idealni glas«, tj. u određenu predstavu uvreženu u podsveeti kao uzorak prema kojem se onda ostvaruju konkretni primerci izgovo­renog glasa.92 Njegova psihološka (menta1fati*lVa) foneme

mnoge druge jezike nema značaja); klasifikacija jezika, dakle, treba da počiva prvenstveno na uočavanju onih pojmovnih faktora koji odlučuju0 konkretnoj, organizaciji jezičkih struktura. U vezi s tim Sapir (u svom klasičnom delu Language), ukazuje na četiri osnovna pojma čije obele- žavanje neposredno utiče na strukturalni tip: 1. pojam konkretnosti (o predmetima, akcijama, osobinama); 2. pojam odnosa (među glavnim čla­novima rečenice, tj. pojam o organizaciji rečenice); 3. derivacioni pojam (pojam o onome što se uključuje u datu konkretnost specifikujući je pobliže — ono npr. što se ima u vidu kada se srpskohrvatskoj reči glup doda prefiks pri-); 4. pojam konkretnoodnošajnog tipa (ona npr. ideja o odnosu zavisnosti prema imenici i istovremeno o određenom rodu koja se uobličava dodavanjem srpskohrvatskom pridevu lep sufiksa -a u no­minativu jednine ž. r.). Prva dva pojma se obavezno obeležavaju u svim jezicima, druga dva ne. Utvrđujući načine na koje se ovo konkretno obeležavanje vrši i vodeći računa o tome da li se, u kojem jeziku i do koje mere sprovodi i sistem obeležavanja pomenutih »neobaveznih« poj­mova, Sapir daje primere nove tipološke podele. Nju su razrađivali kas­nije njegovi učenici. Posebno je u ovom pravcu zaslužan Joseph Green- berg koji je, uzimajući u pomoć egzaktni metod statistike, dao pregled jezičkih srodnosti i divergencija procenjujući naj kompleksni je njihovu morfološku strukturu (stepen sintetičnosti jednog jezika npr. Greenberg određuje uzimajući u obzir statistički odnos između autonomnih reči1 morfema — v. termin § 334). V. Greenbergovu poznatu studiju: »A Quan- titative Approach to the Morphological Typology of Language« (Method and Perspective in Anthropology, Papers ih Honor of Wilson D. Wallis, Minneapolis 1954, 192—220). '

92 Svoje poglede o ovome izložio jfe Sapir prvi put 1925. u »Sound Pattems in Language« i ponovo 1933. u »La Realite Psychologique des Phonšmes« — preštampano u »Selected Writings of Edward Sapir«, Ber- keley and Los Angeles 1949, 33—45 i 46—60.

138

o,gt.ay -je od sasvim marginalnog značaja u istoriji fonoloških studija. A li je u vezi s definisanjem foneme Sapir pokrenuo jedan veoma važan kriterij—— distribucioni. Po njegovom uverenju, za odredi- vanje prirode toneme~Odločujući značaj imaju i konkretne kombi- natorične mogućnosti u govornom lancu: u. koje sve položaje može ili nemožeda stupi data fonema u odnosuha đrugefoneme,članove istog jezičkog sistema. Primenjivanje distribucionog kriterija po­stalo je uskoro osnovica američke lingvističke metodologije (v. § 330).

325. Klasičan predstavnik američke lingvistike je i Leonard \ Bloom£ielsw(1887—1949), takođe profesor Jelskog univerziteta93

(termin jelska škola odnosi se danas upravo na one američke lin­gviste koji su dalje razvijali njegov metod jezičke analize).

326. I Bloomfield je dobio klasično gramatičko obrazovanje, ali mu je ostao više veran od Sapira. I on se interesovao za in­dijanske jezike i obrađivao ih, ali mnogo" manje ITegO—Sapir.

''Uopste, Bloomfield je'oštajao uvek uži po naučnom interesovanju, pre svega i dosledno — lingvista.. Možda bi se razlika u istorijiskoj ulozi velike američke dvojice mogla najkraće ovako formulisati: Sapir ie odredio širinu interesovania i oblik opšte kulture tipično američkom lingvisti, ali je BloamfieM izradio temelje tipično ame- ričkoj lingvistici.

327. Bloomfield je od početka dobro poznavao i nadalje redovno pratio probleme evropske lingvistike, ali, odlučujući se konačno i sam za strukturalizam, nije usvojio riirpkt.no pvmpilfP jpzinkp tp*f>nijp već je potražio svoje sapstvene nuteve.

TSTjigovo naučno osamostaljenje je teklo postepeno.94 Uticaji Evropljana još uvek su sasvim vidljivi u njegovom prvom značaj­nijem delu, popularnom kod tadašnjih generacija — »Tntroduction to the Studv of Language . CNew York 1914) gde on npr. izlaže po­jedina probleme na ba2l"Wundtove (v. § 84) koncepcije jezika.

Na njegovu opštu kulturu delovali su jako ne samo evropski lin­gvisti i psiholozi već i sociolozi.95 Najviše, međutim, u najodlučnijem

83 Od 1940— 1947; pre toga je i on predavao u Chicagu.94 On, uostalom, nikada nije potpuno prekinuo s tradicijom klasične

gramatike; čak mu ni istoricizam nije bio stran. Pokušavao je npr. da rekonstruiše neke prajezičke (= koje potiču od najstarijeg jezičkog »pretka«) oblike iz kojih bi trebalo da su se razvile aktuelne forme indi­janskih algonkvijskih jezika — v. o tome članak, Charlesa Hocketta: »Implications of Bloomfield’s Algonquian studies«, Lg 24, 1948, 117— 131.

95 Zellig Z. Harris, Bloomfieldov učenik, ističe npr. da mu je Bloom­field napominjao da ga je, pri čitanju Marxovog Kapitala, impresioniralo kako Marx na sličan način tretira probleme socijalne i jezičke manife­stacije (v. Lg 27, No 3,1951, na str. 297— Harrisov članak povodom Sapira).

momentu njegovog naučnog formiranja, uticao je kontakt sa iđeja- ma američkog »biheviorizma« (od engl. reči behavior = ponašanje), r-— 3^.^ihevIonzam 21^se odnosi na shvatanje o tome da su sve

razlike međtrljucGnia uslovljene sredinom u kojoj oni žive i da je svako njihovo ponašanje reaktivno: dolazi kao odgovor na određeni stimulus spolja. Ponašanje—otkriva—psihologiju čoveka koju je iz - vajala njegova sredina. Pgihološk« ispitivanja t.rp<ha. dakle, da se odnose na ispitivanje ponašanja, j er je ono upravo dostupno egzakt­nom, eksperimentalnom proučavanju, dok bi sva druga, direktna prilaženja intelektualnom fenomenu automatski povlačila za sobom primenu subjektivnih kriterija. U ispoljeno' ponašanje ličnosti spada n-jpp-mra VnunnniHran-jg ga grprlinom. ti. jezik. ^ jezičko ispitivanje mora biti strogo objektivno, egzaktno, da b i donelo adekvatne p o ~ datke o čoveku i njegovoj psihologiji.

329. Prihvatajući osnovne biheviorističke ideje, BloomfieiLd zauzima odgovarajući stav u lingvistici. Za objektivna, egzaktnaispitivanja najpoHpisirjija jp_fizička— (™ i ’" ” " ia ) .strana jty .ika —Bloomfield, prema tome, isključivo na tu, fizičku stranu usred- sređuje svoju naučnu pažnju. Reći da je Bloomfield potcenjivao značenjsku stranu jezika ne bi odgovaralo činjenicama. Bloomfield je, naprotiv, u duhu biheviorizma, bio jako zaimteresovan za rašči- ć a van je naučnih puteva ko ji vode visr»kf»m nilju — otkrivanju za- kona liudske psihe. A li je smatrao da se do toga dolazi postepeno, preko ovako objektivnih deskripcija realnih pojava, dostupnih egzaktnom opitu. On je, dakle^ svesno. zbog svojih opštih teorijskih pozicija, omeđio zahvat lingvističkoj analizi. Jer — dotaći se zna- ćenjske~3trane j ezika zuračiilu bi dospeti u opasnost da se u analizu potkrade subjektivni kriterij. Značenje se nužno' moralo zaobilaziti pri uspostavljanju adekvatnog lingvističkog metoda. Tako je Blooim- field .postao apostol ( = protiivništva uvođenju men­talnih kriterija] u lingvistici." ~~------

96 Psiholog John Broadus Watson osnivač je američkog bihevioriz- v ma. On je definitivno uobličio opšte ideje koje su, početkom ovog veka,

osvojile evropske i američke psihologe pod uticajem upoznavanja reflek- sologije slavnog ruskog naučnika Pavlova (refleksologija = nauka o uslovnim refleksima koji se stiču navikom kao mehanička reakcija na određeni n^dražaj)., Watsonovi radovi uticali su bitno na osnovno formi­ranje američke kulturne misli. Program biheviorizma izložio je Watson prvi put 1913. u »Psychology as the Behaviorists View It« (Psychological Review XX). V. i njegovu knjigu »Psychology from the Standpoint of a Behaviorist«, Philadelphia 1919.

97 Mada se eksplicitno izjašnjavao protiv mentalizma, Bloomfield sam (za razliku od svojih učenika) nije svaki put u praksi striktno zastu-

140

330. ’TVaiHinin.na.ima fiT-amatiika je počivala na mentallstičlam definicijama koje nisu mogle zadovoljiti.98 Njih je trebalo smeniti fnaksimalno objektivnim, preciznim definicijama koje baziraju na najpotpunijem o poisu »ponašanja« jezičkih jedinica. Ovo ponašanje se ispoljava u konkretnim mogi™ ^™ = i mc iiamhnnh krcmhimam'ja u govornom lancu. Novi lingvistički metod zasnovan je, dakle, na popisivanju i opisivanju svih položaja u koje mogu dospeti je­dinice jednog jezičkog sistema —■ tj. na određivanjujezičkih jedinica.■ '""Pod distribucionalizmom^podrazumeva se lingvistički pravac zasnovan na razrađivanju ovakvog Bloomfieldovog metodološkog načela. Lingvisti ko]i ga zastupaju nazivaju se distribucionalistima.

Bibliografske napomene

331. V. pomenuto klasično Boasovo delo »Handbook of Ameri­can Indian Languages«, Bulletin 40, Bureau of American Ethno- logy, Parts 1 and 2, Washington 1911; Part 3, New York 1938 (ed. J. J. Augustin). V. takođe: R. Jakobson, »Franz Boas’ Approach to Language« (IJAL 10, 1944, 188—195; preštampano u Portraits of Linguists II, 127—139); R. Jakobson, »Boas’ View of Grammatical Meaning« (American Anthropologist, vol. 61, No 5, Part 2, 1959, 139—145); Murray B. Emeneau, »Franz Boas as a Linguist« (Por­traits of Linguists II, 122—127); Paul M. Postal, »Boas and the Development of'Phonology. Comments Based on Iroquoian« (IJAL 30, 1964, 197—206).

Od Sapirovih radova najviše se ističe knjiga »Language, An Introduction to the Study of Speech«, New York 1921. Njegova izabrana dela objavio je D. G. Mandelbaum 1949 (Berkeley and Los Angeles) pod naslovom »Selected Writings of Edward Sapir in Language, Culture and Personality«. V, i studije: M. R. Haas, »Sapir and the Training of Anthropological Linguists«, American

pao svoje teorijsko geslo — što mu je kasnije zamerano (v. E. Buyssens, »Conception fonctionnelle des faits linguistiques«, Grammaire et psycho- logie, Pariš 1950. na str. 37).

98 Bloomfield je- imao na umu slučajeve kao što bi bila, recimo, tra­dicionalna definicija glagola: to je reč koja znači radnju. Ovom defini­cijom su automatski isključeni iz glagolske kategorije oblici kao što su srpskohrvatsko sam (si, je ...) ili izgleda.

99 Termin je popularizovao Morris Swadesh (1909—1967), Sapirov učenik, izlažući metodološki princip proučavanja fonema u duhu Sapiro- ve distribucionalističke koncepcije (v. § 324). V.: Morris Swadesh, »The Phonemic Principle«, Lg 10, 1934, str. 124.

141

Anthropologist 55, 1954, 447—449; Ranko Bugarski, »Edvard Sapir, istraživač jezika i kulture«, Živi jezici, knj. VI, 1-4, 1964, 47—53.

Biografski podaci o Sapiru dati su u Portraits of Linguists II, 489—492 (autor C. F. Voegelin).

Knjiga »Language«, objavljena 1933. u New Yorku, klasično je delo Leonarda Bloomfielda (ona i danas služi kao 'izvrstan uvodni udžbenik u modemu lingvističku problematiku). V. svakako i stu­diju: Charles C. Pries, »The Bloomfield School«, Trends, 196—224.

Biografski podaci o Bloamfieldu dati su u Portraits of Linguists II, 508—518 (atutor E. A. Sturtevant).

Epoha distribucionalizma

332. Bloomfieldov metod počeli su razrađivati njegovi učenici striktno se držeći principa: značenje se isključuje u analizi; pri- menjivani kriteriji moraju biti ligorozno objektivni — mehanički. Ariaiiza po striktno^irži korvusa (— zbirke prikupljenog materiala). Distribucija jezičkih jedinica je u centru pažnje. Ona se utvrđuje eksroerimerttom^ surntt.it.n.r'i/ie — pokušajem zamenjivanja jedinice podvrgnute ispitivanju drugom poznatom jedinicom u istom kon­tekstu, pa ukoliko je zamena moguća bez bitne promene konteksta, onda obe jedinice pripadaju istoj klasi, tj. imaju ista osnovna gra­matička svojstva (reči program i čovek npr. pripadaju istoj, ime­ničkoj, klasi jer podjednako mogu stojati na istom mestu u kon­tekstu: taj me je ... razočarao).

333. Od kasnih tridesetih do pedesetih godina distribucdonalisti poklanjaju veliku pažnju ispitivanju fonema. Ne prihvatajući se uh^ iv a ^ a ^ ^ ^ ^ lv n ih glagvmh^ obeležjg (vrtprnitn: tT3ffifl7r>ošto

gramom "njihove Škole, oni Sl i —r a 7 v i1i r>pr> p n in m p a n a liV o . n q K a™

distribucije i primene supstritucionih omi ta. Ovakva jednostranost “učinila je da rezultati budu ograničeTiog-domašaja. Ipak, ova su ispitivanja unela u krug lingvističkog interesovanja izvesne feno­mene na koje dotle nije obraćana potrebna pažnja (ukazala su npr. na ulogu iunkture — pauze iskorišćene u svrhe obezbeđivanj a ■ ćonmnikacij e)

334. Mnogo su veći uspeh Bloamfieldovci imali na polju morfo­loškog proučavanja. Već je Bloomfield (u knjizi »Laimmage«'!. dao naj osnovni je distinkcije na planu morfoloških ođhosa i uveo od­govarajuću terminologiju. Jedinica morfologije jp morfema = naj­manja jezička jedinica koja je u stanju da prenese neko značenje

142

(po ovoj definiciji morfema je i cela reč npr. cvet, i deo reči, npr. -ić_u cvetić). Z aiivataiući u problematiku jezičkih jedinica više­ga redaT^koja je veoma kompleksna, Bloomfield je počeo skretati pažnju na to koliko je neophodno da se, pri davanju definicija, uvek maksimalno povede računa o tome sa kojeg se lingvističkog nivoa fengl. termin level) posmatra jezički fakat (a u srpskohrvat- skom j e npr. fonema, ukoliko se govori o a iz reči mati; već je morfema, ako se ima na umu -a u nomin sing. prideva lepa, jer je tu znak ženskog roda; vežnikH^ je posebna vrsta reči, Sia po­sebnim, adverzativnim značenjenl T ulazi u krug leksičkih pojava). Ovo razlikovanje nivoa đistribucionalisti su striktno sprovodili,100 težeći ka punoj preciznosti gramatičkog opisa (što je bilo zaista od velikog značaja za unapređenje gramatičke prakse).

Na bazi novog metoda sazdane su gramatičke definicije potpu­no različite, prostije a neuporedivo praktičnije od onih kojima je raspolagala tradicionalna (klasična) evropska gramatik a~(definicija kategorije prideva u engleskom glasi npr.: reč koja može stajati između člana the i imenice, a keja nikada ne dobija obeležje mno­žine -s). Time nije samo bitno pomozeno praksi učenja stranihrje- zika, već je obezbeđeno pravilno »prepariranje« jezičkog materijala za ciljeve mašinskog prevođenja (v. § 477).

335. Modeme sintaksieke studije upravo su neposredno izrasle iz morfoloških: utvrditi distribuciju morfema jednoga jezika zna­čilo je, pored ostalog, opisati i sve komibinatorične mogućnosti u govornom lancu, a time direktno zagaziti i u oblast sintaksičkih fenomena. Izgrađivanje morfološke teorije distribucionalizma dc- prinelo je, dakle, ujedno i postavljanju temelja modernoj sdntak- sičkoj analizi.

Najznačajniji doprinos teoriji sintakse je razrađivanje metoda u iznalaženju neposrednih konstituenata (= immediate constituents)

po kojem se, kroz određenu strukturu iskaza, obavilo ulančavanje smisaomih karika). U vezi s tim su izrađena posebna tehnička re- šenja u vidu crtanja raznih shema i dijagrama.

im u vezi s tim je i čitava poplava novih termina na -ema (engl. -eme) za jezičku jedinicu iznad fonološkog nivoa: tagmema, gramema, semantema, episemema itd. Svi ne upotrebljavaju sve termine u istom značenju (od terminološke zbrke spasava, međutim, činjenica da svaki autor po pravilu skreće pažnju na to kako šta u kojem slučaju treba razumeti).

onih delova n iskazu koji su gmiganno a. time i gramatički, ne- aredno vezani jedni s drugima (tj. razmrsiti konkretan princip

143

Sama definicija rečenice je dobila novu, adekvatnu stilizaciju: to je ona gramatička kategorija koja ne ulazi u sastav nijedne dru­ge gramatičke kategorije.

336. Distribucionalistički metod iz najortodoksnije faze, oko 1950, dobio je svoju klasičnu ilustraciju u delu jednog od najistak­nutijih američkih lingvista — Zelliga Harrisa: »Methods in Structu- ral Linguistics« (Chicago 1951).101 U to vreme američka lingvistika se još uvek razvijala bez dovoljno kontakta sa evropskom, ostajući isključiva i preuska u metodološkim koncepcijama.102

337. Posle 1950. nastaje preokret od bitnog značaja: Amerikanci počinju upoznavati strukturalizam praškog tipa. Najvažniju je ulogu u ovome odigrao dolazak Romana Jakobsona u SAD i stvaranje harvardske škole (v. § 236). Tada se, uostalom, u Americi počeo slušaiti i glas A. Martdneta (v. § 315) koji je taikođe zastupao prin­cipe praške fonologije i đoprineo njihovoj popularizaciji. Teorijao fonemi koja počiva na utvrđivanju distinktivnih obeležja (v. § 302) bila je uspešnija od tradicionalno američke, koja se, postavljena na jednostranu metodologiju, kretala isključivo u okvirima distri- buciomih kriterija. Distribuciionalisti su počeli i sami ovo manje više eksplioitno priznavati.103

338. Na polju morfoloških i sintaksičkih studija, međutim, di- stribucionalisti su imali daleko više uspeha. Razrađenost njihove rr.phaninkp procedure u iezičkoi analizi omogućila Je tenniKu ma- šinskSg^rey£iđ£nja. U razdoblju od 1950. do 1960. njihove glavne snagS'lšukoncentrisane na daljem produbljivanju kompleksne gra­matičke teorije sa ciljem da se iznađu što celishodnija rešenja koja bi unapredila praksu rada s mašinom.

Bibliografske napomene

339. Najvažniji radovi iz fonološke problematike: W. F. Twan­đeli, »On Defining the Phoneme«, Supplement to Lg 16, Balti- more 1935; M. Swadesh, »Phonemic Contrast«, Lg 11, 1936, 298. do

101 Knjiga (o kojoj se mnogo diskutovalo na različite načine) izlažemetod i daje njegovu praktičnu demonstraciju u analizi fonemskih i morfemskih jedinica afričkog jezika svahili i današnjeg hebrejskog.

«* O »provincijalizmu« američke lingvistike govori 1951. sa žaljenjem njen eminentni predstavnik Einar Haugen: »Directions in Modem Lin­guistics«, Lg 27, 211—222.

108 V. npr. šta kaže Charles Hockett u svome prikazu Martinetove»Phonology as Functional Phonetics« (Lg 27, 1951, 333—342).

144

301; E. Haugen and W. F. Twadđell, »Facts and Phonemics«, Lg 18, 1942, 1—22; B. Bloch, »A Set of Postulates foir Phonetmic Analysis«, Lg 24, 1948, 3—46; C. F. Hockett, »Two Fundamental Proiblems in Phonemics« SIL 7, 1949, 245—51; Ch. F. Hockett, »A Manual of Pho- nology«, IJAL vol. 21, No 4, 1955 (Inđiana University Publication in Anthropology and Linguistics, Memoir 11, 1—246).

Najvažniji radovi iz morfološke problematike: Z. S. Harris, »Morpheme Altemants in Linguistics Analysis«, Lg 18, 1942, 169. do 180; Z. S. Harris, »Discontinaus maiphemes«, Lg 21, 1945, 121—127; Ch. F. Hockett, »Broblems of Morphemic AnalySis«, Lg 23, 1947, 321—343; Dwight L. Bolinger, »On Defining the Moirpheme«, Word4, 1948, 18—23; E. A. Nida, »The Identification of Morphemes«, Lg 24, 1948, 4—41; R. S. WelLs, »Automatic Altemation«, Lg 25, 1949, 99— 116; E. A. Nida, »Marpholoigy«, Ann Arbor 1949 (II prerađeno izdanje; I izdanje 1946); Ch. F„ Hockett, »Pedping Morphophone- rnics«, Lg 26, 1950, 63—85; C. F. Hockett, »Two Models of Grarn- matical Description«, Word 10, 1954, 210—234; Z. S. Harris, »Fram Phoneme to Morpheme«, Lg 31, 1955, 190—222.

Najvažniji radovi o »neposrednim konstituentiima«: R. S. Wells, »Immediate Constituents«, Lg 23, 1947, 81—117; Ch. F. Hockett, »Translation via Immediate Constituents«, IJAL 20, 1954, 313—315;5. Chatman, »Immediate Constituents and Expansion Analysis«, Woird 11, 1955, 377—385. Bibliografija radova posebno značajnih za razvoj sintakse v. § 430.

Pored pomenute klasične Harrisove knjige »Methods in Sttru- ctural Linguistics« (§ 338) pitanja metodologije posebno tretiraju radovi: B. Bloch and G. Trager, »Outline of Linguistic Analysis«, Baltimore 1942; Z. S. Harris, »Distributional Structure«, Word 10, 1954, 146— 162. Egzemplifikacija metoda data je jasno u: G. L. Trager and H. L. Smith Jr., »An Outline of Engliish Structure«, SIL Occasional Papers No 3, Norman Okla. 1951.

V. i § 241 — navedena dela koja daju uvid u tipično američka lingvistička gledišta. V. svakako studiju: Eric P. Hamp, »General Linguistics — the United States in the Fifties«, Trends, 165— 195 (konsultovati tamo navedenu bibliografiju).

V. radove u kojima se osvetljava odnos škole distribucionalista prema drugim lingvističkim školama — § 241.

Prikaz američke škole distribucionalista daje R. Filipović u Su­vremena lingvistika II, 1963, 83—108 (o ovoj publikaciji v. § 137 n).

10 145

Pikeova tagmemika

340. Početkom pedesetih godina američki lingvista K. L. Pike (rod. 1912) zasnovao je novu gramatičku teoriju, poznatu pod ime­nom tagmemike, koja je kod mnogih lingvista širom sveta, ponaj­više u SAD, naišla na pozitivan prijem.

Teorija pre svega osvetljava korelaciju koja postoji između pozicije u kojoj se ostvaruju jezičke jedinice (u Pikeovoj termino­logiji: slot ‘otvor’)104 i klase u koju se takve jedinice svrstavaju (po Pikeu: filler ‘ono što ispunjava’ ‘ispunjivač’). Na svakom nivou je­zičke strukture spoj između ovakve pozicije i odgovarajuće klase dovodi do obrazovanja nove jedinice, nazvane tagmemom. Kon­strukcija kojoj je tagmema konstituent105 naziva se hipertagmemom (u novije vreme i sintagmemom).106 Sve jedinice treba posmatrati u kompleksnosti njihovih međusobnih odnosa. Da bi ukazao na ove odnose, Pike uvodi u analizu pojam lingvističke matrice koja je u okviru Pikeovog sistema takođe ocenjena kao »emska« jedinica (engl. »em ic« unit; »emske« su one jedinice koje se, shodno takvima čiji se nazivi završavaju na -ema, kao fonema ili morfema, postma- traju prvenstveno s obzirom na njihovu službu u procesu sporazu- mevanja). Matrica je, u stvari, organizovana pO' modelu prostora sa n dimenzija. Tagmeme i hipertagmeme svrstavaju se u matricu po određenom sistemu koordinata. Time, kako to Pike naglašava, dolazi mnoigo đirektnije đo> svesti onoga koji vrši lingvističku ana­lizu princip po kojem su uspostavljeni odnosi među jezičkim poje­dinostima podvrgnutim ispitivanju. Inače, pobornici tagmemike po pravilu pribegavaju onim grafičkim prikazivanjima pri analizi koja su takođe tipična za predstavnike generativne gramatike (v. § 427) i predstavnike stratifikacione gramatike (v. § 509).

Dok je za pristalice Jakabsonovih pogleda na jezik princip binamosti od fundamentalnog značaja (v. § 303), dotle Pike insistira na principu trojnosti dajući mu centralno mesto u svojoj teoriji. Po njemu, u okviru jezika kao celovitog sistema izdvajaju se spe- cifičnošću svojeg strukturiranja sledeća tri domena (I) leksika, (II) gramatika i (III) fonologija. Domen (I) organizovan je pre svega

, s vođenjem računa o kontrastivnim semantičkim osrabenostima (tu

104 Imajući u vidu činjenicu da se pod terminom slot podrazumeva, u stvari, funkcija jezičke jedinice, Pikeov jednomišljenik Robert E. Lon- gacre zamenjuje izraz slot izrazom function (= funkcija).

105 Konstituent je termin savremene lingvistike koji se upotrebljava za oznaku svake one jezičke jedinice koja učestvuje u obrazovanju (= konstituisanju) bilo kakve druge jedinice.

106 Terminološka zamena je .i u ovom slučaju Longacreovo delo.

146

vrstu organizovanja Pike naziva načinom uspostavljanja osobenosti; engl. termin: the feature mode). Organizacija domena (II) zavisi prvenstveno od vrste primenjenog distribucionog 'kriterija (po Pikeu, ovde odgovara naziv: način distribucije; engl. termin: the distribu- tion mode). Za domen (III) relevantan značaj ima princip po' kojem dolazi do konkretnog’ (materijalizovanog) ispoljavanja jezičkog fenomena (po Pikeu: način manifestacije; engl. termin: the mani- festation mode).

Suština jezičkog funkcionisanja zasnovana je na prisutnosti sledećih t r i j u pojava: konkretnog jezičkog fakta (Pike upotreb­ljava termin particle ‘čestica’), procesa koji dovodi do međusobnog kombinovanja jezičkih jedinica (Pikeov termin: wave ‘talas’) i od­nosa uspostavljenih u jeziku (Pikeov termin field ‘polje’). U bilo kojoj od pomenutih triju oblasti jezičkog sistema treba obavezno voditi računa o bitnosti tih triju pojava.

Funkcija jezičkih jedinica je u žiži interesovanja tagmemike. Ka­rakteristično je da, suprotno predstavnicima generativne gramatike Chomskog (v. § 426) i uprkois njihovim kritičkim primedbama po­vodom toga,107 Pike i njegovi sledbenici redovno označavaju od­govarajućim simbolom funkciju glavnih rečeničkih konstituemata (npr. sintaksičku konstrukciju u kojoj imenicu kao centar neke date sintaksičke »fraze«108 postavljamo u poziciju subjekta i pri tom kombinujemo sa odgovarajućom glagolskom »frazom« u funkciji predikata prikazali bismo, primenjujući Pikeovu simboliku, na sle- deći način: S / NP + P / VP).109

Tagmemička analiza iskorišćava kako supstitucioni test (v. § 332) tako i transformacioni.110 Transformacije ovde, međutim, ni-

107 V. npr. šta o tome kaže P. Postal u »Constituent Structure. A Stu-dy of Contemporary Models of Syntactic Description« (Indiana University, Bloomington 1964) na str. 36—38.

109 Frazom se u mnogim lingvističkim sredinama, po uzoru na ame­ričku terminološku tradiciju, naziva sintaksička jedinica — grupa reči povezanih semantički ili funkcionalno (u našoj domaćoj lingvističkoj tra­diciji odgovarajući je termin sintagma).

109 S = subjekat, P = predikat, N = imenica, V = glagol, P (uz N od­nosno V) = simbol sa značenjem »fraza« (upotrebljeno početno slovo od engleskog termina phrase).

110 Transformacioni test u klasičnoj američkoj lingvistici označava pretvaranje jedne jezičke realnosti u drugu sa ciljem da se priroda te prvobitne realnosti dublje osvetli (pomenućemo, radi ilustracije, da se subjekatski karakter genitiva u srpskohrvatskom primeru pevanje ptica osvetljava transformacionom mogućnošću: pevanje ptica —» ptice pevaju, dok je objekatska priroda genitiva u primeru ubijanje ptica evidentna iz činjenice: ubijanje ptica —> [ljudi] ubijaju ptice).

10* 147

ukoliko ne impliciraju neku generativnu postupnost po sređenim pravilima (što bi inače bilo sltučaj da se radi o primeni transfor- macionog postupka u okviru jezičke teorije Noama Chomskog — v. § 428). Sledbenici Pikea ne veruju u celishodnost strogog izdva­janja nivoa »dubinske strukture« od nivoa »površinske strukture«, (v. § 426). Oni, naprotiv, veruju da su svi nivoi jezičkog funkcio- nisanja najtešnje međusobno povezani. U ovom pogledu oni naj­bliže stoje sihvatanjima britanskog lingviste M. Hallidaya ispoljemm u njegovoj »kategorijalnoj gramatici« (v. § 516).

Interesovanje za tagmemiku bilo je početkom šezdesetih godina u SAD oslabilo zbog senzacionalnog uspeha generativne gramatike Chomskog kod mladih generacija. Potom se pojavila i Lambova stratdfikaciona gramatika koja je takođe privukla znatnu pažnju američke javnosti, doduše za relativno kraće vreme (v. § 512). U ovom razvojnom trenutku (početak 1969. godine) još uvek u ame­ričkoj lingvistici caruje generativna gramatika. Međutim, tagme- mika i dalje ima svojih odanih pristalica koji vredno rade, ne samo negujući teoriju, već i donoseći mnoge dragocene opise različitih, ranije nepoznatih jezika vršenih u skladu s osnovnim postavkama tagmemičke teorije.

Bibliografski podaci

341. Pikeova teorija izložena je najpotpunije prvi put u delu »Language in Relation to a Unified Theory of the Struoture of Human Behavior«, Part I (Glendale, Calif., 1954), Part II (1955), Part III (1960); drugo, revidirano izdanje ovoga dela objavljeno je pod istim naslovom 1967. u Moutonovoj edioiji (Janua Linguarum, Series Maior 24, The Hague).

U zborniku »Current Trends in Linguistics: Theoretical Foun- dations« Vol. III (izd. T. Sebeok, The Hague 1966) nalazi se Pikeov čJanak pod naslovom »A Guiide to Publications Related to Tagme- mic Theory« (str. 365—394) u kojem je dat osvrt na najvažnije ra­dove pristalica tagmemičkog pristupa jeziku. __

Među tagmemičarima svakako se najviše istakao svojim nasto­janjima oko produbljivanja teorije R. E. Longacre. Od njegovih do­sadašnjih dela sledeća dva su svakako najvažnija: »Grammar Di- scovery Procedures: A Field Manual« ( — Janua Linguarum, Series Minor 33, The Hague 1964); »Some Fundamenta! Insights of Tag- memics«, Lg Vol 41, No 1 (1965), 65—76.

148

Antropološka lingvistika

342. Antropološka Lingvistika111 proučava odnos između jezika i kulture: da li i u kojoj meri postoji uslovljenost između datog kulturnog i odgovarajućeg jezičkog tipa.

343. U nauci XX veka razvilo se naglašeno interesovanje za fenomene kulture: od čega sve zavise njeni konkretni oblici, kakav je njen odnos prema individualnoj psihologiji, može li se sazdati jedna opšta teorija o kulturi, itd. Polazeći sa biheviorističkih pozi­cija (v. § 328), američki naučnici su stavili jezičke pojave u centar pažnje: »jezičko ponašanje« (tj. konkretna forma komunikacije) razotkriva direktno ličnost-nosioca određenog kulturnog tipa, a pri tom je najdostupnije objektivnom naučnom opitu. Tako su se je­zičkom fenomenom počeli baviti i predstavnici drugih, nelingvistič- kih disciplina — u prvom redu etnografi i psiholozi. Tridesetih go<- dina u SAD su došle intenzivno do izražaja ideje filozofskih sernan- tičara (v. § 401). I filozofski semantičari su bili zainteresovani za ovaj naučni problem, što je samo dalo još više maha »antropo­loškim« ispitivanjima jezika u međudisciplinarnoj saradnji.

344. Već sami oblici rada američke lingvistike pogodovali su njenom orijentisanju u pravcu antropoloških studija. Problem he­terogenog stanovništva sa različitim jezicima budio je zaintereso- vanost za unapređenje tehnike prevođenja. Početkom ovog veka tome se posvećuju veliki napori. Na praktičnom poslu proučavaoci

111 Termin antropološki upotrebljava se u ovom poglavlju u znače­nju koje mu pridaju i sami autori o kojima je reč: obuhvata prouča­vanje svega što se tiče čoveka, a prvenstveno njegove kulture. Pored izraza antropološka lingvistika, koji je danas najčešći, upotrebljavaju sei drugi termini, kao etnolingvistika, metalingvistika, makrolingvistika, ali im svi naučnici ne daju jednaku vrednost. Za većinu, nasuprot lingvi­stici u užem smislu (= mikrolingvistici) koja se neposredno interesuje za jezički fenomen, makrolingvistika obuhvata sva ona ispitivanja u vezi s jezikom koja služe upoznavanju i drugih pojava, van okvira čisto jezičkih fakata, ali ipak u direktnoj vezi s procesom komunikacije (dija­lektološko proučavanje, recimo, po sebi je mikrolingvističko; ali ako se dijalektolog počne interesovati i za individualne govorne manifestacije informatora koje su uslovljene kulturnim nivoom — npr. ako počne voditi računa o karakterističnim uzrečicama informatora — onda je samo ispitivanje promenilo kvalitet: postalo makrolingvističko). Izvesni nauč­nici makrolingvistikom nazivaju jezičko ispitivanje zasnovano na primeni metoda iz drugih, nelingvističkih nauka (za Mandelbrota je statističko ispitivanje jezika — makrolingvistika, v. § 438). Pojedinci (kao poznati lingvista G. Trager) prave sledeću terminološku razliku: makrolingvistika je nauka o jeziku u najširem smislu — obuhvata i mikrolingvistiku (— lingvistiku u užem smislu) i metalingvistiku (= »antropološko« osvet-1 javan je fakata).

149

jezika su došli u kontakt sa problemima šireg, opštelingvističkog značaja: šta su idiomi, kako ih objasniti, ztbog čega su poređenja jednog etnikuma drukčija od metaforičnih rešenja koja se nalaze u drugoj sredini, itd. Počela se neminovno nametati potreba za upoznavanjem kulturne tradicije radi razumevanja jezičkih kate­gorija, Međutim, glavni podstrek ka usmeravanju naučnog intere­sovanja na antropološke fenomene dao1 je američkoj lingvistici kon­takt sa indijanskim jezicima.

345. Otpočelo se sa prikupljanjem leksike, a leksika je otkri­vala tip kulture (bogatstvo reči koje se tiču, recimo, pojmova iz lova ili ribolova najverodostojnije kazuje o privredi stanovništva). Da bi se prikupljanje i objašnjavanje rečničkog fonda moglo zaista efikasno obaviti, bilo je potrebno imati izvesna prethodna znanjao životu i običajima date etničke sredine. Američki lingvisti su se stoga spontano, od samog početka, pridružili antropološkom intere- sovanju predstavnika drugih disciplina. Međutim, tek je udubljiva­nje u strukture indijanskih jezika dalo zaista povoda intenzivnom usmeravanju lingvističke pažnje na antropološku problematiku.

346. Ove se strukture bitna razlikuju od indoevropskih. Iz njih progovara sasvim specifična psihologija. Jezik plemena Hopi npr. ne razlikuje vreme radnje u našem smislu, ali zato poseduje sred­stva za kategorisanje pojava po trajanju: korak, talas, akcija ići — prolazni su fenomeni; kamen, drvo*, čovek — trajni; a oblak je na sredini — poluprolazan. Idaho Indijanci, opet, razvili su u svome jeziku sistem razlikovanja neposrednosti u posedovanju osobine: šljiva je, recimo, slatka po sebi, kafa nije, prima slaist od šećera; kolači sa sirupom su još »posrednije« slatki: slaist im daje sirup koji je i sam sladak »iz druge ruke« — od šećera. Stručnjaci za­posleni oko provođenja s engleskog na indijanske jezike počeli su se žaliti na neočekivane teškoće u poslu. Novi zavet npr. nije mo­gao biti preveden kako valja na zapotečki jezik (Indijanaca iz juž­nog Meksika). Taj jezik ne sprovodi razlikovanje glagolske radnje po vremenskom momentu već po tome da li je u datom slučaju akcija izvršena po prvi put ili nije. Kad se stiglo* do' epizode sa Kristovim dolaskom u Kapemaum moralo se prevođenje obustaviti iz bojazni da se ne povredi autentičnost teksta: ne postoji podatak0 tome da li je Hristos poseoivao Kapemaum pre đatog događajaili nije. Svi takvi i slični slučajevi dali su maha raspirivanju an­tropoloških interesovanja u američkoj lingvistici.

347. Antropološka lingvistika počinje od radova Boasa (v. § 318)1 Sapira (v. § 321). Naročito je Sapir zaslužan za stvaranje tradicije

150

u načinu i oblicima rada kao i u formiranju opšteg lika jezičkog stručnjaka (ispituju se revnosno indijanski jezici, s insistiranjem na tipološkim studijama; uz jezičke podatke prikupljaju se i po­daci o folkloru, narodnoj psihologiji, i si.; od jezičkog stručnjaka se zahteva široko obrazovanje s akcentom na poznavanju etnograf­skih problema i na vladanju pojmovima iz oblasti psihologije).

348. Velikog je uticaja imao na razvoj antropoloških ideja u lingvistici Sapirov učenik Benjamin Lee Whoirf (1897— 1941). Whorf je s uspehom proučavao indijanske jezike (đoprineo je mnogo' po­znavanju jezika Acteka iz Meksika i plemena Hopi iz Arizone). Međutim, obrađujući ovaj dotle nepoznat jezički materijal, on je počeo sugestivno zastupati gledište o tome da je idejni svet čoveka najtešnje povezan sa jezičkom strukturom.112 Primitivnih jezika nema, naglašavao je Whorf, svi su jezici podjednako savršeni u svom pravcu i sve se u načelu može izraziti svakim jezikom. Ali ipak — jedan određeni jezik po sebi favorizuje jedan određen način poimanja sveta, zanemarujući druge moguće poglede na iste po­jave. Psihološki okviri čoveka u koje se smeštaju utisci spoljnjeg sveta oblikovani su u stvari njegovim jezikom. Ti su okviri na nekim taokama obuhvatniji ili manje obuhvatni, sve u zavisnosti od jezičke strukture koja dopušta najpreciznije određivanje odnosa među pojavama u jednom slučaju dok u drugom ostavlja ideju ne­dovoljno oformljenom.

O tome da kultura utiče na jezik nije moglo biti spora. Ali V/horfova teorija ukazuje i na obratno: da jezički tip uslovljava tip kulture, utičući neposredno na isaznajni proces. Ovo drugo nije m oglo biti dokazano.

349. Jednom stvorena tradicija među lingvistima da se ii sferu naučnog interesovanja uključuju i problemi koji se ne tiču isklju­čivo prirode jezičkog fenomena znatno je obogatila repertoar tema koje se obrađuju u lingvistici. Amerikanci su npr. uveli termin

118 Whorf zastupa, u stvari, teoriju »Weltanschauunga«, koja je evrop­skoj lingvistici poznata još od Humboldtovih vremena (v. § 72). Međutim, američka lingvistika ne nastavlja u ovom pogledu evropske tradicije: »humboldtizam« nije inspirisao Whorfova shvatanja. I u ovom slučaju, kao i u mnogim drugim, američka lingvistička javnost nije bila do­voljno obaveštena o tekovinama evropske lingvistike. Srodne ideje danas u Evropi zastupaju, pored »neohumboldtovaca« (v. § 77) najviše pred­stavnici engleske škole »etnografskih lingvista« koju su osnovali Mali- nowski i Firth (Firth je pored ostalog, teoretičar fonoestetike — shvata­nja o tome da u svima jezicima postoje sklonosti ka izboru određenog tipa glasova za obrazovanje određenih reči, a taj je izbor uslovljen men­talitetom; više obaveštenja o Firthu potražiti u § 514).

151

i pojam prelingvističkih ii paralingvističkih ispitivanja: prva ispiti­vanja bi se odnoisila na sakupljanje podataka o sivim biološkim mo­mentima koji su predigra govornom činu, a druga se tiču uočava­nja značaja onih fenomena koji nisu jezik u pravom smislu/ ali prate govorni aikt dajući miu određenu boju (šaputanje, vikanje, smejanje i si.).113

350. Pod okriljem ovakvog širokog interesovanja lingvistike izrasla je i jedna njena nova grana — kinemika koja ispituje po­krete, položaje teila i izraz lioa u funkciji sredstva za sporazumeva- nje.114 Glavni zadatak ove mlade discipline je rešenje problema: koliko je gesrt po sebi dovoljan instrumenat komunikacije, a koliko je samo pomoćno, pratilačko sredstvo glavnog instrumenti — jezika,

Bibliografski podaci

351. O smislu i zadacima antropoloških studij a u lingvistici govore npr.: A. L. Kroeber, »Some Relations of Linguistics and Ethnology«, Lg 17, 1941, 287—291; E. Nida, »Linguistics and Ethno- logy in Translation Problem®«, Word 1, 1945, 194—208; C. F. Voe- gelin and Z. S. Harris, »The Scope of Linguistics«, American An- thropologist 49, 1947, 588— 600; G. L. Trager, »The Field of Lin­guistics«, SIL Occasional Papars No 1, Norman Okla. 1949; D. L. Olmsted, »Ethnolinguistics so far«, SIL, Occasional Papers No 2, Norman Okla. 1950; Dell Hymas, »Notes Towards a History of Lin­guistics and Antliropoilogy«, Anthropological Linguistics 5, 1, 1963, 59—103; N. C. W. Spence, »The Basic Problema of Ethnolinguistics«, Acrhivum linguisticum, Vol. 16, 2, 149—156.

Vrednosti lingvističkih studija za produbljivanje studija kul­ture naglašavaju: E. T. Hali i G. L. Trager u »The Analysiis of Culture« (Washington 1953).

V. zbornike: »Language in Culture«, ed. H. Hoijer, American Anthropological Association, Memoir 79, Chicago 1954; »Resiults of the Conference of Anthropologists and Linguists« (autori: Claude

113 paralingvistička ispitivanja su se u poslednje vreme jako razvila zbog značaja koji ima analiza celokupnog »jezičkog ponašanja« pacijenta u modernim psihijatrijskim studijama.

114 Za pokrete u ovoj funkciji prvo su se zainteresovali psiholozi- bihevioristi (o tome govori npr. još 1938. psiholog Woodworth u »Experi- mental Psychology«). A li zasnivanje kinemike dolazi tek kasnije, kada je Ray L. Birdwhistell započeo sistematske studije pokreta primenjujući uhodani metod fonologije (razlikuje kineme koje su jedinice kinemike kao što su foneme jedinice fonologije, tj. razlikuje relevantno od irele­vantnog u procesu sporazumevanja).

152

Levi-Strauss, Roman Jakobson, C. F. Voegelin, Thomas A. Sebeok), Memoir 8, Suppl. to IJAL vol. 19, No 2, Inđiana Univ. Public, in Anthr. and Ling., 1953. »Language in Culture and Society: A Rea- der in Linguisticsi and Anthropology« (izd. D. Hymes, New York 1964); »Sociolirtguistics: Froceeđings of the UCLA Sociolinguistics Conference, 1964« (izd. William Bright, The Hague 1966); »Approach to Setniotics« (izd. Thomas A. Sebeok, Alfred S. Hayes, Mary Ca- therine Batesion; London-The Hague-Paris 1964); »Commuinication and Culture: Readings in the Codes; of Human Culture« (izd. A. G. Smijth, New York 1966; ovaj se zbornik posebno preporučuje zain- tereso vajnima budući da su u njemu sakupljeni radovi mnogih emi­nentnih američkih lingvista t— Chomskog, Pikea, Greenberga, Glea- sona, E. Pugrama i drf. Ovom spisku treba priključiti i knjigu: A. Capeli, »Studies in Soefcv-Linguistics« (= Janua Linguarum, Se- ries Minor 46, The Hague 1966).

V. i s metodološke tačke gledišta zanimljivo postavljen rad: Madeleone Maithiot, »An Approach to the Cognitive Stuidy of Lan­guage« (== IJAL, Vol. 34, No. 1, 1968).

U okvire antropološke lingvistike šire shvaćene spada i pro­blematika jezičkog planiranja koja je adekvatno osvetljena u sle- dećim radovima: E. Haugen, »Language Conflict and Language Plamning«, Camibiridge, Mass. 1966; V. Tauli, »Introduetion to a Theory of Language Planning«, Uppsala 1968.

O razvoju antropoloških stadija u SAD govori Harry Hoijer u »Anthropological Linguistics«, Tremds, 110—127.

Bibliografske podatke o antropološkoj lingvistici daje D. H. Hymes: »Bibliography of Field Work m Linguistics and Anithro- pology«, SIL 14, 1959, 82—91.

Najvažnije studije B. L. Whorfa izdao je J. B. Carroll: »Lan­guage, Thought and Reality. Selected Writings of Benjamin L. Whorf«, Cambriđge and New York, 1956. V. A. Zvegincev je obja­vio u zborniku »N o v o e v l i n g v i s t i k e « I (Moskva 1060) u ruskom prevodu tri od najvažnijih Whorfovih članaka (135— 199). U istom zborniku je i Zvegincevljeva studija: » T e o r e t i k o - l i n - g v i s t i č e s k i e p r e d p o s y 1 k i g i p o t e z y S e p i r a — U o r f a « (111— 134). V. i sledeće dve studije: G. L. Trager, »The Systematization of the Whorf Hypothesis«, Anthropological l in ­guistics, Vol. 1, No. 1, 1959, 31—35; J. A. Fishman, »A Systematiza- tion of the Whorfian Hypothesis<<, Behavioral Science Vol.. 5, No. 4,1960, 323—339.

153

O paraMngvističkim pojavama: G. L. Trager, »Paralanguage: A First Approximation«, SIL 13, 1958, 1— 12 i »Taos III: Paralan- guage«, Anthr opologieal Linguistics 2, 1960, 24—30; H. L. Smith Jr., »An Outline of Metalinguistic Analysis«, Report of the Thirđ Annual Round Table Meeting on Linguistics and Language Teaching, Wa- shington 1952, 59—66. O vrednosta ispitivanja paralingvističkih po­java za psihijatriju v.: R. E. Pittenger and H. L. Smith Jr., »A Basis for Some Contribution of Linguistias to Psychiatry«, Psychiatry 20, 1957, 61—78.

V. i vrlo informativnu studiju T. M. Nikolaeve i B. A. Uspen- skog: » J a z y k o z n a n i e i p ar a l i n g v i i s t i k a«, L i n g v i - s t i č e s k i e i s s 1 e d o v a n i j a po o b š č e j i s l a v j a n s k o j f i l o l o g i i , Moskva 1966, 63—74.

Klasično delo kinemike je Birdwhistellova knjiga: »Intro- duction to Kinesics. An Annotation System for Analysas of Body Motion and Gesture«, Washington 1952. V. i: G. W. Hewes, »World Distribution of Certain Postural Habits«, American Anthropologist 57, 1955, 231—244.

Psiholingvistika

352. Psiholingvistika je jedna od najmlađih lingvističkih disci­plina u SAD. 1053. se smatra godinom njenog osnivanja.115 Posve­ćena je coveku u procesu komunikacije: ispituje psihološke i fizio­loške pojave koje prate njegovo učestvovanje u tome procesu. U neposredan krug interesovanja ove nauke ulaze, dakle: psihofizio­loški fenomeni odašiljanja i primanja govora; intelektualno-emocio- nalni odnos prema datom (ili primljenom) saopštenju s osvetljava- njem kulturno-soci jalne pozadine na kojoj se uobličava individual­na psihologija.

353. Za psiholingvistiku su zainteresovani, bar toliko* i lingvi­sti, a možda čak i više — psiholozi. Psiholozi odavna poklanjaju pažnju jezičkim pojavama111* smatrajući da se preko njih može naj­

115 Tada je održan sastanak grupe lingvista, psihologa i etnografa u Bloomingtonu, na kojem su postavljeni okviri psiholingvističkim stu­dijama. Objavljivanje poznatog zbornika »Psycholinguistics« (v. § 360) obeležilo je taj događaj.

116 Naglašeno interesovanje psihologa za jezik počinje početkom X IX veka, od radova predstavnika britanske empirijske škole (James Milii njegov sin John Stuart Mili). W Wundt je prvi psiholog koji je napisao značajne studije o jeziku s psihološke tačke gledišta (v. § 83). Dvadesetih godina našeg veka prodiru u svet ideje nemačke škole psihologa (M. Weitheimer, K. Koffka,, W. Kohler) postavljene na strukturalni princip

154

pouzdanije doznati ono što je neposredan predmet psiholoških stu­dija: individualne razlike u sposobnostima, proces učenja, percepcijei si. U doba biheviorizma to uverenje je toliko ojačalo da su poje­dinci počeli naglašavati da bi upravo u centar psiholoških prouča­vanja trebalo postaviti problem »jezičkog ponašanja«. Osnivanjem psiholingvistike združena su interesovanja i iskustva lingvista i psi­hologa, s' tim da vođstro u metodološkim procedurama sa testovima pripada ipak psiholozima.

354. Psiiholingvistu interesuje organizacija nervnog sistema kod čoveka: koji splet nerava odgovara određenom nivou jezičke orga­nizacije (tj. kako se vrši uključivanje jezičkih jedinica u signale određenih značenja preko koordinirane psihofiziološke akcije u integriranju odnosa na različitim jezičkim nivoima: fonološkom, morfološkom, sintaksičkom, semantičkom). To zahteva, pored znanja iz psihologije, i neposredan kontakt sa fiziološkim i neurološkim problemima. U centru pažnje su i asocijativni procesi koji se ispi­tuju odabranim testovima. Daje se npr. informatoru neka reč (često iskonstruisana, bez smisla, ali koja podseća gramatičkom struktu­rom na postojeću leksiku datog jezika) pa se od njega traži da na nju odgovori brzo1, prvom rečju koja mu tog trenutka padne na­pamet (pri tom se vodi strogo računa o socijalnom i kulturnom nivou informatora, jer to umnogome uslovljava asocijativne re­flekse). Primenom statistike rezultati ovakvih testova se brižljivo klasifikuju, pa se na osnovu njih pokušava prodreti u zakone asoci­jativnih puteva.

355. Sličnim testovima se proveravaju i različiti rezultati lin­gvističkog ispitivanja u užem smislu, naročito fonološkog. Tako su npr. testovi pokazali da je fonološka teorija bila u pravu postavlja­jući fonemu i bliže fonemi u nego fonemi a: spontana reakcija in­formatora je svedočila u korist većeg značaja opozicije H a nego li opozicije i J u u procesu komunikacije. Ovim metodom je sastav­ljena i tabela konsonanata po srodnosti. Ovakvi opiti treba da do­prinesu utvrđivanju hijerarhije među distinktivnim obeležjima (v. § 302) fonema.

356. Psiholingvista mora voditi računa i o problemima koji in- teresuju antropološku lingvistiku (v. § 342): o fenomenima kulture

uočavanja psiholoških pojava: sve što ulazi u sastav veće celine kao njen deo uobličava svoju prirodu prema celini (»Gestalt Psychologie«). Ovo je imalo posebno velikih odjeka u Americi gde su razvijane srodne ideje biheviorizma (v. § 328). U toj eposi psihologija se najaktivnije po­činje baviti jezičkim problemom.

155

u vezi s komunikacij om. Komunikativni akt se ostvaruje po dzves- nom bodeksu. Taj je kodeks u osnovici svojoj određen kulturnim navikama date sredine iako, naravno, svaki put doživljuje i spe­cifičnu stilizaciju u zavisnosti od psihičkih svojstava ličnosti koja komunicira. Potrebno je, dakle, pre svega proniknuti u osnovni tip društvenog kodeksa da bi se mogao pravilno pratiti proces spora- zumevanja.

357. Ljudi se u mnogim prilikama neće potpuno sporaizumeti ako su svoju psihološku ličnost izgradili na sasvim različitim obli­cima kulture (izrazi koji u nekim jezicima ili društvenim sredinama znače stvarno odobravanje na drugim isu stranama samo> puka for­mula učtivosti koja ne kazuje ništa; ono što u primitivnom seoskom ambijentu služi kao izliv simpatija može urbanizovanom čoveku po­nekad izgledati kao grubost; itd.).117 Do sporazumevanja ne dolazi, uostalom, ni onda kada je, u trenutku komunikativnog akta, idejni svet čoveka zaposednut nečim bitno različitim od onoga o čemu se saopštava, tako da saopštenje ne prodire dovoljno dubofco> u čovečju svest.118 Iznaći u čemu su sve psihološke prepreke sporazumevanjui u toojoj su meri uklonjive, to je jedan od važnijih zadataka psiho­lingvistike.

358. Psiholingvistika teži da pronikne i u individualne karak­teristike ličnosti koje daju specifičnu boju saopštenju. S tim u vezi ona poklanja dosta pažnje paralingvističkim studijama (v. § 349). Priključuje se i psihijatrijsikim promatranjima »jezičkog ponašanja« individua prilažući fond lingvističkih znanja psihijatrijskom poslu.

359. Značajnu delatnost razvija psiholingvistika u oblasti ispi­tivanja mehanizma pamćenja i uopšte procesa učenja. U ovome prednjači težnja za uspostavljanjem teorije učenja stranih jezika: kako se uče jezici, najlakše, najbrže, najefikasnije (uvek aktuelan problem imigranata odavno nagoni Amerikance da posvećuju ovoj

117 O relativnosti sporazume van ja govorio je još Humboldt (v. § 74) ali i ova, kao i mnoge druge njegove ideje, ostala je nedovoljno poznata američkoj lingvistici.

118 Psiholingvisti ilustruju to primerima kao što je poznata istorija sa aplauzom. Neki mladi američki sveštenik prisustvovao je predavanju biskupa. Predavanje mu se ni najmanje nije svidelo. Čitajući ga sledećeg dana i u mesnim novinama, primetio je na kraju primedbu novinara, koju je nekoliko puta na isti način pročitao: applesauce, tj. ‘pire od jabuka’, što ovde znači omalovažavanje. Primedba je, međutim, glasila applause ,aplauz’, ali do svesti čoveka, zaokupljenog negativnim utiskom, to pozitivno saopštenje nikako nije moglo prodreti i on je po dužnosti optužio novinara za uvredu biskupa, mada se intimno slagao s utiskom— »applesauce«.

156

problematici najveću pažnju). I u ovome poslu zaključci lingvista proveravaju se psihološkim testovima, što obezbeđuje sigurniji uspeh uloženim naporima.

Bibliografske napomene

360. Program psiholingvistike je utvrđen u pomenutom zbor­niku: »Psycholinguistios. A Survey of Theory and Research Pro­blema«, ed. Charles E. Osgood i Thomas A. Sebeok, Indiana Umi- versity Publications in Anthropology and Linguistics, Memoir 10 of IJAL, 1954.

Pregled postignutih rezultata na polju proučavanja psiholin- gvističkih problema daje R. A. Diebold u »A Survey of Psycho- linguistic Research, 1954—1964«, zbornik Psycholinguistics 'izd. Ch. Osgood i Th. Sebeok, Indiana University Press, Bloamington — London 1965. V., sem potmenutog zbornika, i zbornik izdat u New Yorku 1965. godine (izđ. Sol Saporta) pod naslovom »Psycholingui- stics. A Book of Readings« u kojem su sakupljeni radovi od šireg opštelingvističkog značaja (zastupljeni su razni eminentni autori, od starijih npr. Bloomfield, a od novijih i takvi kao Chomisky ili Weinreich). Od interesa mogu biti i zbornici: »New Directions in the Study of Language«, izd. Eric H. Lenneberg, Cambridge Mass. 1964; »Directions in Psycholinguistios«, izd. S. Rosenberg, London 1965; »Psycholinguistics Papers: the Proceedings of the 1966 Edin­burg Conference«, izd. J. Lyons i R. J. Waies, Edinburgh 1966; »The Genesis of Language«, izd. F. Smith i G. Miller, Cambridge Mass. 1966.

U SSSR se poklanja znatna pažnja domenu psiholingvističkih studija. V. npr. sledeče radove: O. S. A x m a n o v a , »O p s i - x o l i n g v i s t i k e , M a t e r i a l y k k u r s a m j a z y k o z n a - n i j a«, izd. Moskovskog univ., 1957; A. A. L e o n t ’ e v , » P s i x o - l i n g v i s t i k a i p r o b l e m a f u n k c i o n a l ’ n y x e d i n i c r e č i«, zbomik V o p r o s y t e o r i i j a z y k a v s o v r e m e n - uo j z a r u b e ž n o j l i n g v i s t i k e , izd. AN SSSR, Moskva1961, 163— 190; A. A. L e o n t ’ e v , » P s i x o l i n g v i s t i k a « , Lenjingrad 1967; » M a t e r i a l y v t o r o g o s i m p o z i u m a po p s i x o l i n g v i s t i k e « , izd. A. A. L e o n t ’ e v i R. M. F r u m - k i n a , Moskva 1968; V o p r o s y p o r o ž d e n i j a r e č i i o b u ­č e n i j a j a z y k u « , red. A. A. L e o n t ’ e v i T. V. R j a b o v a , Moskva 1967; » T e o r i j a r e č e v o j de j a t e l ’ nos t i « , izd. A. A. L e o n t ’ e v , Moskva 1968.

157

O zajedničkim temama lingvistike i psihologije pedesetih godi­na našeg veka informiše knjiga Jahna Carrolla: »The Study of Lan­guage«, Cambridge Mass., 1953. Knjiga Georgea Millera: »Language and Communication« (New York—Toronto—London 1951) može poslužiti kao dobar uvod u modeme psihološke studije jezika.

V. i dela iz novije epohe navedena u § 92.

KOPENHAŠKA ŠKOLA

Počeci škole — Viggo Brtmdal

361. Kopenhaška škola je termin koji se u prvom redu odnosi na strukturalnu lingvistiku izgrađenu na idejama danskih naučnika Hjelmsleva i Br0ndala, krajem tridesetih godina ovoga veka u Ko­penhagenu. Mnogi misle da termin, ukoliko se odnosi na tu početnu fazu danskog strukturalizma, ima samo geografsku vrednost: Hjelm- slev i Br0ndal slažu se po osnovnoj strukturalnoj koncepciji, ali nei po daljoj razradi teorije i metoda. Međutim, svi predstavnici ove škole, uključujući Hjelmsleva i Br0ndala, odlikuju se od p o č e t - k a (što je sasvim izuzetno) izrazitim interesovanjem za mogućnost primene logističkih (v. § 390) procedura u osvetljavanju jezičkih fakata. Stoga i zaslužuju posebno mesto, pod zajedničkim termi­nom, u istoriji modeme lingvistike.

362. Kopenhaška škola ima svoje korene u »Kopenhaškom ser- klu lingvista«, osnovanom 1934. god., pod neposrednim naučnim vodstvom Br0ndala i Hjelmsleva. Škola je dobila svetski značaj u razvoju modeme lingvistike kada je 1939. pokrenut časopis Acta linguistica sa jasnim podnaslovom: »Internacionalna revija struktu­ralne lingvistike« (»Revue internationale de linguistique sfcructu- rale«). Tu su. za protekle dve decenije objavljeni mnogi interesantni radovi koji nisu doprineli samo ugledu kopenhaške lingvistike veći razvoju strukturalne lingvistike uopšte.

U početku je izrazita figura škole bio originalni i sugestivni Viggo Brondaii (1887— 1942). A li njegov rad na strukturalnoj teoriji nije još dobio definitivne oblike kada ga je presekla smrt. Vodstvo škole je konačno ostalo do danas na Hjelmslevu. Ugled danske mo­deme lingvistike je najviše njegova zasluga.

158

363. Pionirski rad Vigga Br0ndala119 na uvođenju strukturalnog metoda u lingvistiku započet je programsko^propagamdnim člankom »Linguistique structiurale« u prvom broju Acta linguistica (1930). Dalji njegovi radovi doprineli su prvenstveno produbljivanju teo­rije o opozicijama; on se veoma zalagao za to da se kriteriji opo­zicija, izgrađeni u fonološkom proučavanju, počnu primenjivati i pri analizi morfoloških i semantičkih fenomena.

364. Glavna Br0ndalova naučna interesovanja bila su, međutim, usmerena ka sagleđanju načina na koje se, kroz jezička fakta, mani- festuju osnovne kategorije logike. Za njega su jezički problemi bili u suštini filozofski, i on ih je kao takve i rešavao. Njegovo ispiti­vanje predloga npr. (izloženo u poznatoj knjizi »Theorie des pre- positions«, v. § 366) izvršeno je sa ciljem »da se odrede osnovna nužna saznanja i da se uspostavi princip njihove primene na svaki mogući sistem predloga i uopšte reči«.

365. Nalazeći se po svojim naučnim koncepcijama negde na sre­dini između filozofa i lingviste, Br0ndal nije uspeo da potpuno za­korači ni u jednu ni u drugu disciplinu. Filozofi mu zameraju da je idealista, koji bezuspešno miri modemu logiku sa Aristotelovom. Za današnje glosematičare on je nedovoljno izrazit strukturalista, su­više pomirljiv prema tradicionalnoj lingvistici. A li ga svi priznaju za jednog od prvih pionira strukturalizma u lingvistici, osobito zaslužnog za modemizovanje danske škole. Ocenjujući njegov rad iz perspektive sadašnjeg razvojnog trenutka lingvistike u svetu treba istaći kao veliku zaslugu i to što je bio jedan od prvih koji su pokušali da jezičkoj problematici priđu metodom simbolične logike (o prodoru metoda simbolične logike u današnju lingvistiku v. § 395).

119 Br0ndal je bio naučnik velike kulture (poznavao je mnoge jezike; bio je specijalista za romansku lingvistiku, za istoriju nordijskih jezikai za skandinavsku toponimiju). Njegova lingvistička orijentacija određe­na je neposrednim uticajem danskih lingvista (Thomsena, Jespersena, Pedersena i dr.) i francuske škole (Meilleta i Grammonta). Veoma je cenio Saussureove ideje. I poznanstvo sa Trubeckim (1928. god.) bilo je za njega od presudnog značaja: počeo se interesovati za fonologiju. Naj­miliji Br0ndalovi učitelj i nisu, međutim, bili lingvisti već filozofi (Ari­stotel, Spinoza, Leibniz, Kant, Bergson i dr.). Najviše je uticaja na njega imao danski filozof Harald H0ffding koji mu je otvorio volju za prouča­vanjem teorije relativiteta i uopšte za orijentisanjem u pravcu filozofije, teorije fizike i matematike. Tako se Brtindal formirao kao izrazit pred­stavnik strukturalne, logičko-filozofske lingvistike. Njegovi su radovi pisani u tome duhu.

159

Bibliografske napomene

366. Osim pomenurte Br0nđalove knjige »Theorie des preposi- tions« (francuski prevod prvobitnog danskog teksta koji je bio ob­javljen 1940; Copenhagen 1950) v. i knjigu »Essais de linguisitique generale« (Copenhague 1943) u kojoj su sakupljene najznačajnije Br0ndalove studije i gde je priložena i iscrpna bibliografija njegovih radova.

Biografski podaci o Brondalu dati su u Portraits of Lđnguists II, str. 504—507 (autor J. Holt).

Hjelmslevljeva glosematika

367. Liouis Hjelmslev (1899—1965) svakako spada u najinte­resantnije figure lingvistike sredinom XX veka.120 Taj odušev­ljeni teoretičar zadivljuje svojim postojanim naporom u traženju novih puteva lingvističkoj misli. Nije, međutim, uvek bio srećne ruke — udarao je često i stranputicom, ali se nije ustručavo da prizna poraz i odmah pohrli za novom stazom. Ovo je imalo i po- sleđica negativnih po njega: češće mu je zamerano da nije fcon- zekventan, da se odriče danas onoga u šta je juče verovao, i da se stoga u njegovoj teoriji mogu naći suprotna tvrđenja i nedoreče­nosti.121 Njime su se ljudi lako oduševljavali i lako ga se odricali

I Jedno je međutim neosporno: on je bio uvek svoj, uvek iskreno spreman dal krene u potragu za novim oblicima naučnog rada. Ne može se npr. poreći činjenica: Hjelmslev je prvi lingvista koji je uvideo i naglasio da u velike lingvističke poslove budućnosti spada i izgrađivanje »metajezika«, naTogičkim principima zasnova­nog sredstva naučne definicije (v. § 388).

Radeći na masonskom prevođenju predstavnici jezičkih disci­plina danas sve više uviđaju kolikor ie. -u- stvari, moročki zvučalo Hiplmslp-vlip-vrt oduševljenje matematičkom »apstrakcijom« u goda?- -- nama oko drugog svetskog rata. Čak i kad ne bi ostalo ništa kon- kretmroa"nj egovog teoretisanja, ostaće ipak u sutrašnjici lingvistike

im Hjelmslev je bio učenik danskih profesora Holgera Pedersena (1867— 1953) i Kristiana Sanfelda (1873— 1942). Proveo je godinu dana u Cehoslovačkoj (1923— 1924) slušajući predavanja poznatog lingviste Jo- sefa Zubatog (v. § 292 n.) i godinu dana u Parizu gde se bliže upoznao sa shvatanjima A. Meilleta (v. § 162) i J. Vendryesa (v. § 161).

121 Faktografsku kritiku sa pedantnim lovom na Hjelmslevljeve ne- đoslednosti dala je Berta Siertsema u svojoj disertaciji: »A Study of Glossematics. Critical Survey o f 'I ts Fundamental Concepts« (v. § 386).

160

časno mesto njemu kao vizionaru novih, do njega neslućenih hori­zonata koje bi trebalo osvojiti.

368. Nijedna škola nije toliko uporno insistirala na svojim ne­posrednim korenima u Saussureu kao Hjelmslevljeva. Hjelmslev je uopšte od najzaslužnijih za definisanje Saussurea kao> utemeljača lingvističkog strukturalizma. Mnogi, zbog takvog insistiranja. Hjelm- slevljevu lingvističku teoriju Nazivaju neososirjanstvom.

'„" Hjelmslevljeva lingvistika se na Saussureovu izrazito naslanja samo u dva pravca. Saiussure je upozoravao na psihološku vrednost

kao apstraktnu jedinicu, uislkraćujući svaku pažnju materijalnoj (fizičkoj. Hlasu'vnujj strani jezika, baussure je prvi skrenuo pažnju na to da su glasovne jedinice znaci za sporazumevanje i da ih u toj svetlosrti treba proučavati; Hjelmslev je celu svoju lingvistiku sveo upravo na teoriju o znaku za sporazumevanje (koji čak ne mora biti jezičke prirode; može biti isto tako saobraćajni signal ili što drugo čime se prenose informacije). Inače, Hjelmslevljeve mamfinp ideje su mnogo srodni je opštim idejama logičkog empirizma XX veka nego što su neposredno razvijanje Saussureovog lingvističkog učenja.

369. Hjelmslev je od početka težio ka »logičnoj gramatici«, tj. ka takvoj naučnoj obradi jeziksHroja bi bila maksimalno pre­cizna i naučna, jasna i logična »kao algebra«. To ga je povelo- pravo u susret matematičkom metodu analize.

370. Polazeći, nd »hvatania da za sporazumevanje nije bitno upotrebiti ljudski jezik (gluvonemi se sporazumevaju gestovima i mimdkom; svetlosni signal »govori«: zeleni — put je slobodan; crveni — stoj, ne srne se napred; itd.) Hjelmslev je našao- nepo­srednu idejnu sabraću u predstavnicima logičkog empirizma: oni su se upravo interesovaii za izgrađivanje opšte teorije znakova komunikacije — semiokike (Hl Semiologije, izvedeno od grčkog iz- raza semeion — znak). Naročito su na Hjelmsleva snažno uticali Camapovi radovi i oni u.kojima-^-4tJddesetilL_gedma)_jezički fcnomCTl posmatra iiaporedo sa ostalim ImmunikativniTn(kao što silT'vojni, želežnički i saobraćajni signali, Morzeovi znaci, azbuka gluvonemih i si.), dakle u sklopu opšte semiotike, i kasnije studije u kojima se razrađuje primana matematičkih metoda u jezičkoj analizi (v. § 396).

371., Svoju..je.zi.nkn teoriju Hjelmslev je nazvao glosematikom(grč, alossa = jezik). Danas je njegova škola poznata najviše pod tim nazivam.

ii 161

Predmet glosematike je sistematsko poiređeinje struktura posto- jećih jezika sa osnovnim strukturama svih. semiotičkih sistema, tj. svih (i nejezičkih) sredstava pomoću kojih se ostvaruje komu­nikacija. Te osnovne strukture su utvrđene logičkom analizom koja se sprovodi matematičkim metodom. Hjelmslevljeva lingvistika, dakle, ima izrazito pragmatičan karakter: da pomogne izgrađivanju opšte teorije znakova za sporazumevanje — semiologije. Rezultati ovako zamišljenog lingvističkog ispitivanja postaju i u drugom smislu takođe praktični: pomažu izgrađivanju »metajezika« za ma- šinsko prevođenje, tj. onog Sistema formula u koji se prebacuje ljudski jezik pri prevođenju u mašini (v. § 468).

372. Jedna od najznačajnijih Hjelmslevljevih tekovina jeste uvođenje sJedećih novih distinkcija u jezičku nauku: razlikovanje izraza od sadržim i forme od supstance.

' izraz i sadržinarSTC "đve osnovne kategorije bez kojih nema sporazrumevanja. Sađržina — to je sama životna realnost o kojoj se saopštava. Izraz — to je svako sredstvo pomoću kojega se sa- opštava o sadržini, tj. o realnosti. Za lingvistu je izraz, u stvari, jezik.

U procesu sparazumevania kod sadržine treba razlikovati dve posebne pojave: supstancu i formu. I kod izraza treba, takođe raz­likovati iste dve pojave: supstancu i formu.'

Supstanccj sadržine podrazumeva životnu realnost po seb (pred­mete. liuide -f- sav svet koti nas okružuje).

Forma qadržine označava nasu psihičku tpredstavu supstance sadažiner-tjrtk^ko mi primamo, poimamo životnu realnost olco nas.

Supstaricd izraza — to je fizička, glasovna strana jezika.Forma izraza — to je psihička iprecfetava ampstance izraza,

tj. kako Tcajpirimamo, poimamo jezički znak u procesu sporazume- vanja.

Forme se mogu izdvojiti od supstance i posebno studirati. Posao lingviste-glosematičara upravo i jeste — studiranje forme izraza u odnosu na formu, sadržine. Uzimajući u ovom smislu termin forma, glosematičari sebe nazivaju često i formalistima.

373. Po Hjelmslevljevom mišljenju najhitnije je uvek istraži­vati odnose .

Sadržinu po sebi, recimo, glosematičar treba da uzme u obzir zbog toga što o d n o s između supstance sadržine i forme sadržine uslovljava konkretan izražTPoznato je da u nekim afričkim jezicima postoje 'dve posebne reći — jedna za belu, druga za omu kravu, ali reč za opšteg predstavnika određene životinjske vrste (koja bi

162

odgovarala našem krava) ne postoji. Ovo treba objašnjavati speci­fičnim odnosom forme aadržinc—prumq fnipafcmri kod ffnivnirniVi predstavnika odgovarajućeg afričkog jezika (tj. činjenicom da oni, /.a razliku od vecme druigih naroda, u ovom slučaju pridaju po­sebnu važnost razlikovanju bele od crne krave, nemajući pri tom potrebu za apstrahovanjem opšteg predstavnika ove životinjske vrste).

374. Odnas—saidržine i izraza je mnogo komplekisniji nego što na prvi pogled izgledaj ističe Hjelmalevr Kaiko objctsnrttT'rećSno, činjenicu đa j e d n o j ririmnirlrmj rr-či hlau nfjfrnruarapi d v e ruske reci g q 1 u b o j i s i n i j ? Zar Rusi u ovom slučaju, gledajući isto što i Netnci, zapažaju više od Namaca? U srpskohrvatskam jeziku npr. za razlikovanje d v a j u gramatičkih pojmova — značenja instrumentala i značenja jednine, odgovaraju, kad se radi o imeni­cama muškog roda tipa jelen, d v a jezička znaka — o i m (nasta­vak -om), ali nijedan od njih, samostalno uzet, ne odgovara po­sebno ni jednom od gramatičkih pojmova o kojima je reč (niti je o znak inatrumentalnog značenja, niti m znači jedninu, niti obratno,već samo kao c e 1 i n a ----- om ova dva znaka određuje ove dvegramatičke kategorije)!

375. Niko nije osporavao teorijsku opravdanost Hjelmsievljevog izdvajanja sadržine od izraza, forme od isupstance u naučnoj analizi. Ali su mnogi sumnjali u to da li je odgovarati na pitanja slična gornjima uopšte posao lingvistike. Rad na mašdnskom prevođenju, međutim, pokazuje danas da lingvista, angažovan oko toga rada, ne može ni u kom slučaju da mimoiđe u celini ovu komplikovanu problematiku.

376. Hjelmsievljeve distinkcije imaju neospornu vrednost u teoriji leksikografije.

Već se odavno nauka trudi da precizno definiše razliku između pojava homonimije i polisemije. Hjelmslevljeva analiza je najzad omogućila ovakvu preciznost: ako jedna ista reč obuhvata dve sadržine među korjiima nerma nikakvog odnosa, onda je u pitanju Immonimija, tj. u toj jednoj reci treba videti dve (isp. u srpsko- lirvatskom: sud = 1. posuda; 2. ustanova za suđenje); ako jedna Ista reč obuhvata dve sadržine među ikojima ima odnosa, onda je u pitanju polisemija, tj. u pitanju je jedna reč sa dva žnačenja (isp. pridev pun sa značenjima: 1. ispunjen; 2. debeo).

377. Pri ispitivanjima na području samoga izraza Hjelmsiev, iz ubeđenja, zapostavlja supstancu.

m* 163

Supstanca je po njegovom mišljenju varijabilna pojava — gla­sovna strana jezika zbilja se konstantno menja, iz generacije u generaciju — a Hjelmsiev traga za »ultimnim invarijantama«, tj. za onim što je krajnje stabilno, neizmemljivo, dokle god postoji kon­kretna jezička struktura. Eto, recimo, napominje on — koliko se francuski jezik u glasovnom pogledu izmemio' tokom vekova; pa opet, to je po svojoj osnovnoj strukturi još uvek ista, francuski jezik. Izmenjene su koirikretne glasovne vrednosti. ali odnosi među njima oistaili st?T i dalje a istom smislu tipični za orio što podrazu- mevaino pod pojmom francuskog, jezika. Mi, uoipšfe .nnimamo ulogu jednog jezičkog zriakaT"prvenstveno na osnovu njegovog o d n o s a premar"đirugim jezičkim znacima, tj. na osnovu njegovog^mesta u sistemu. PaTlnače, van ježloke problematike, poj'Sve za nas imaju pravu vrednost tek kad odredimo njihov odnos prema drugim, srodnim fenomenima. Dogodi se npr. da poznatu nam ulicu u rod­nome gradu godine sasvim pramene. Bomibardovanje uništi sve kuće; na mestu sitarih, znanih zgrada izniknu nama nepoznate, nove. Čak se i prvobitno' ime ulice zameni novim. Ali i pored svega toga, ona je još uvek za nas ista ulica koju u svako doba lako pronalazimo. Njeno m e s t o u spletu drugih ulica u gradu ostalo je isto, a to je uvek odlučujuće za naše prepoznavanje pojava.

378. Ovakva osnovna teorijska koncepcija je uslovila vrlio spe­cifičan smer lingvističkog interesovanja svih predstavnika glose­matike. Oni su potpuno ravnodušni prema klasičnoj dilemi ostalih lingvista: da li se opredeliti za sinhronično ili dijahronično pro­učavanje jezika. Za njih je ovakvo opredeljivanje bespredmetno. Oni traže ono što je osnovno u jezičkoj strukturi, ono bez čega nikad ne može biti sporazumevanja, a to su odnosi među jezičkim znacima, prisutni u sadašnjosti kao što su bili u prošlosti i kao što će biti u budućnosti. Njihova lingvistika, dakle, nije ni sinhronična ni dijahnonična (v. § 260); ona je nezainteresovana za faktor vreme.

379. Glosematičari ne obrađuju posebno ni fooologiju, ni morfo­logiju, ni sintaksu, ni semantiku. Baviti se time značilo bi nemi­novno imati posla i sa supstancom (tj. sa konkretnim glasovima, rečima, rečenicama). Jezik je za njih (kako je to najkraće de~ finisao njihov sabrat po ovoj koncepciji, sovjetski lingvist Satumjan) »imanentna (— unutrašnja, suštinska) pojava nedostupna čulnom iskustvu«.

380. U svojoj naučnoj obradi jezika oni se služe apstrakcijama, tj. svaku konkretnu jezičku jedinicu identifikuju uslovnim simbo­lima (svaki se vokal može npr. uslovno obeiežiti sa A, svaki kon-

164

sonant sa C, • svaki odnos sa R, svaka rečenica sa F i si.). Celu .strukturu jednog konkretnog jezika oni opisuju tako služeći se simbolima. Time se postiže maksimalna jasnost u pogledu onoga što je bitno za jezičku strukturu. Primena ovakvih apstrakcija u metodološkoj proceduri pri tom ne znači ograđivanje od problema­tike koja se tiče vrlo konkretnih lingvističkih pojava (sam Hjelmsiev je obrađivao', između ostalog, probleme kao što su sintaksička determinacija ili kongruencija).

381. Jedinice svog apstraktnog jezičkoj si. t.P.ma glosematičari nazivaju/ormama. Forma je takođe apstraktna količina. Ona ozn5~- čavaT totalni zbir mogućnosti kombinacija datog jezičkog znaka sa ’ drugim jezičkim znacima. Kakve su konkretne mogućnosti kombi- n acTfe~do'/najž se konnufačiiom: sistematskim postavljanjem svakogj ezičkog znaka u neki kontekst's tim da se pokaže koji znak može u njemu stojati a koji ne, pri čemu se dobij a obaveštenje o tome koji su sve znaci međusobno srodni a koji nisu. Kakav je, recimo, odnos između srpskohrvatskiih glagolskih oblika vidi, gleda, voli, Sivi pokazaće poređenje njihove uloge u 'određivanju smisla istoga konteksta: čovek vidi psa / čovek gleda psa / čovek voli psa / čovek ■ ivi psa (prve tri kombinacije su mogućne, dok četvrta nije).

382. Primenom komutacije glosematičari nužno pristupaju po- .smatranju supstance (tj. konkretnih jezičkih fakata). Ovo- je u 'opreč­nosti sa njihovom osnovnom teorijskom proklamacijom o isključi­vom zadržavanju na formi. Neizbežna praktična primena komutacije je, stoga, po opštaj oceni, najslabija tačfca glosematičarske teorije.

383. Ispitujući strukturu jezičkih odnosa Hjelmsiev je došao do različitih teorijskih opservacija vrednih pažnje. One koje se tiču njegovog razlikovanja paradigmatike od skitagmatike spadaju danas u naročito zapažene i široko prihvaćene tekovine lingvističke teorije.

Paradigmatika se odnosi-Jia ispitivanje m eđusobnog odnosa ie- zlčkih jed in ica u ćelom jezičkom sistemu, sintagmatika - —.n a n jih ov n(i|>osredan o d n os 'u govornom lancu.122 Paradigm atski i sintagm at-

m- - - — ...... ......

122 Up. ovo sa Saussureovim izdvajanjem sintagmatskih odnosa (»rap- pnrtB syntagmatiques«) od asocijativnih (»rapports associatifs«): prvi su za Saussurea neposredni odnosi jezičkih znakova u kontekstu, a drugi ■o tiču povezivanja asocijacijom jednog jezičkog znaka sa drugima koji trn 1/.građeni po istome kalupu (povezivati npr. u svesti oblik izvući sa izvlačiti ili izvaditi i si.). Hjelmsiev objašnjava da je izvršio termino­lo š k u korekciju zamenjujući Saussureov izraz asocijativni odnosi izra- /.wn paradigmatski odnosi u nameri »da izbegne psihologiziranje« (v.A etos du Quatrieme Congres International de Linguistes (1936), Copen- Iiiij?uo 1938, str. 140, n. 3).

165

ski odnosi su međusobno povezani, što se utvrđuje pramenom ko­mutacije. Otkriti tu njihovu vezu komutacijom jeste upravo glavni posao lingvisitičke analize. Jer —■ šta bi drugo smeoi biti zadatak lingviste nego obrađivati l i n g v i s t i č k i fenomen? A lingvi­stički fenomen ne podrazumeva ni glasovnu ni značenjsku stranu jezika, već odnos između njih. Taj se odnos u svakom konkretnom jeziku individualno ostvaruje. Utvrđivanjem odnosa paradigmatskom sintagmatskih primanom komutacije đoznaće se ono najhitnije o lingvističkom fenomenu: šta je u njemu opšte, a šta, u konkretnom slučaju, individualna realizacija.

384. Jedina od opštih karakteristika XX veka je poplava novih termina. Novi pojmovi su čekali na svoje nazive (v. § 239). Hjelm- slevljeva glosematika samo je varan otklik opštih prilika u tome po­gledu: novajlija u glosematičarskoj teoriji mora na svakom koraku da zastane zbog terminologije. Oduševljeni sadrug modernih logi- čara, Hjelmsiev je pre svega epistemološki (= sa pozicija epistemo- logije, teorije saznanja) prilazio đefinisanju pojava, što implicira napor ka ostvarenju maksimalne preciznosti u izrazu. Neophodno je bilo uzeti u pomoć adekvatnu terminologiju; nju je međutim, u mnogo slučajeva trebalo tek zasnivati. Najviše se u ovom po­gledu može Hjelmslevu zaimeniti nedovoljno obaziranje na već po­stojeću terminologiju koja nije uvek bila nepodesna, naprotiv. I još jedan krupan nedostatak, i njegove kao i drugih strukturalnih škola: nedostaje, i naročito, nedostajalo je u prvim godinama struk­turalizma u lingvistici, potrebnog kontakta među glavnim školama (v. § 232). Ovo je donelo nezgodan raskorak u stvaranju termino­logije za opšte teorijske tekovine modeme lingvistike. Dosta vre­mena treba početniku u lingvističkim studijama da pronikne u to, recimo, da Hjelmslevljeva distinkcija intenzivne od ekstenzivne ka­tegorije odgovara pojavi koja se u Jakobsonovoj terminologiji ozna­čava kao opozicija obeleženog prema neobeleženom (v. § 288); da ono

odiffivara ranome što -pripadnici ielske škole nazivaju traženje ne­posrednih kon§iituenata (v. § 336); da isita, jelska škola naziva teh­nikom supstitucije ono što odgovara, po terminologiji glosematičara, komutaciji itd. Ali kad se strpljivom studijom savlada početna terminološka azbuka moderne lingvistike, vrata u nove vidike se lako sama otključavaju.

385. Teorijske koncepcije glosematičara, od početka izrazito logističke, izdvajale su njihov rad od rada ostalih strukturalnih škola, naročito u prvim fazama razvoja strukturalne lingvistike.

166

Izvikani zibog apstrakcije i formalizma,123 ne uvek strećne ruke u primeni svojih logičkih kombinacija sa područja teorije na kon­kretni jezički materijal (što je odmah od kritike dočekivano sa ogor­čenim povikama), glosematičari. su tek poslednjih godina, u doba procvata rada na mašinsfcom prevođenju, prestali biti neka vrsta egzotike na polju lingvističkog strukturalizma.

Opšte priznavanje i prihvatanje vrednosti. matematičkog metoda u lingvistici naših dana donelo je zbliženje sviju strukturalističkih škola (v. §§ 232 i 236). Predstavnici jalske škole su među prvima uočili da nerazumevanje sa glosamatičarima proističe više iz ne­dostatka uzajamnog kontakta u razmenjivanju ideja i iskustava nego zbog razlika u osnovnim teorijskim koncepcijama (v. § 235).

Glosematika je krajem pedesetih godina bila naročito popularna kod sovjetkih strukturalista.124

Bibliografske napomene

386. Iscrpan spisak Hjelmsflievljevih radova zaključno sa 1954. godinom daje B. Siertsema u pomenutoj knjizi »A Study of Glosse- rnatics. Critical Survey of Its Fundamental Concapts«, The Hague J055.

Glosematička teorija je prvi put objavljena u celini 1943. na danskom (L. Hjelmsiev, »Omkring sprogteoriens grundlceggelse«) a na engleskom 1953: L. Hjelmsiev, »Prolegomena to a Theory of I<anguage« (Suppl. to IJAL vol. 19, Mamoir 7, Inđiana Univ. Publ. in Anthropology and Linguistics). Engleska verzija je naročito do- prinela popularizaciji Hjelmslevljevih ideja (na kraju knjige je, pored ostalog, priložen spisak glosamatičkih termina sa objašnje­njima). Ruski prevod »Prolegomena...« objavljen je u zborniku N o v o e v l i n g v i s t i k e (Moskva 1960, 264—389). O glosematič- koj teoriji govori (pod očiglednom inspiracijom samoga Hjelmsleva) i H. I. Uldail u »Outline of Glossematics« (Copenhagen 1957; ruski prevod istog u zborniku N o v o e v l i n g v i s t i k e , 390—436).

Hjelmslevljevi opšti pogledi na strukturalizam izloženi su u studiji »Met od s t r u k t u r n o g o a n a l i z a v l i n g v i s t i k e « ,

1!3 Ovaj termin, pogrešno u početku protumačen od strane neoba- vcštenih o njegovoj konkretnoj vrednosti u ovom slučaju, odbijao je mnoge od glosematičkih studija.

ni Taj uticaj ilustruje npr. lingvistički stav S. K. Šaumjana izložen u » S t r u k t u r n a j a l i n g v i s t i k a k a k i m m a n e n t n a j a t e o - r l j u j a z y k a « (i z d. AN SSSR, I n s t i t u t s l a v j a n o v e d e n i j a , M o s k v a 1958).

167

Acta linguistica VI, fasc. 2—3, Copenhagen 1950/51, 57—67. Prva praktična demonstracija njegovog metoda data je u (delti: L. Hjelm­slev, »La catagorie des cas. Etude de grammaire generale« (I: Acta Jutlandica Vn, 1, 1935; II: Acta Jutlandica IX, 2, 1937).

Rad škole je najbolje ilustrovan prilozima objavljenim u jubilar­nom zborniku (TCLC vol. V) povodom Hjelmslevljeve pedeseto­godišnjice (1949) pod naslovom »Recherches structurales«. V. i po­znatu studiju Knuda Togebyja: »Structure immanente de la langue francaise«, TCLC VI, 7—282.

V. još i: Andre Martinet, »Au sujet des Fondements de la theorie linguistique de Louis Hjelmslev«, Bulletin de la Soeiete de Lin- guistique de Pariš 42, 1946, 10—43 (ruski prevod u zborniku N o v o e v l i n g v i s t i k e , 437—462); Carl. Hj. Borgstrom, »The Techmique of Limguistic Description«, Acta linguistica 5, 1945/49, 1—14; Eli Fischer-J0rgenjsen, »Danish Linguistic Activity 1940—1948«, Lingua II, 1, 1949, 95—109; L. L. Hamimerich, »Les glossematistes danois et leurs methodes«, Acta Philoiogica Scainđinavica 21, 1, 1950, 1—21; Svend Johansen, »Glossematics and Logistics«, Acta linguistica VI,1, 1950, 17—30; G. Ungeheuer, »Logischer Positivismus und modeme Linguistik (Glossematik)«, Uppsala 1959; V. A. Z v e g i n c e v , » G l o s s e m a t i k a i l i n g v i s t i k a « , zbornik N o v o e v l i n ­g v i s t i k e , Moskva 1960, 215—243; Henndmg Spang-Hanssen, »Glossematics«, Trends, 128—164.

Godine 1967. u Parizu, u ediciji Langages 6, objavljen je zbor­nik radova (priredio Knud Togeby) pod naslovom »La glossematique. I/heritage de Hjelmslev au Danemark« u kojem su objavljeni oda­brani članci Hjelmsievljevih učenika i privrženika (pored ostalog i veoma informativan članak Hanisa Christiana Sorensena, »Ftande- ments epistemologiques de la glossematique«, str. 5—11).

U pominjanoj publikaciji (v. § 137 n) Suvremena lingvistika (skripta) II, 1963, nalazi se prikaz glosematike R. Katičića (str. 64. do 82); isti autor prikazao je i shvatanje glosematičara Uldalla u Suvr. lingvistika III, 1964 (str. 48—71).

168

L O G I Č K I S I M B O L I Z A M U L I N G V I S T I C I

LOGISTIKA

387. Od revolucionarnog značaja za razvoj nauke XX veka bilo je uvođenje apstraktnog metoda (simboličkog prikazivanja) u na­učnu analizu. Prihvatanjem ovakvog metoda matematika i fizika su doživele nezapamćen uspon. Usavršavanju metodološke proce­dure doprineli su, pored predstavnika egzaktnih nauka, i predstav­nici modeme filozofije — logičari.

388. Matematičko-logička saradnja svela se u prvom redu na i/nalaženje metajezika,125 apstraktnog, maksimalno logičnog jezika naučne definicije. Ljudski jezik ne može biti jezik nauke pošto je lišen apsolutne logičnosti. Matematika i logika su se saglasile u tome da bi naučnim operacijama najbolje odgovarao komunikativni sistem sazdan od apstraktnih jedinica (simbola) u organizaciji koja obezbeđuje maksimalnu egzaktnost saopštenja.

389. Simbol je uslovan znak pomoću kojeg se identifikuju real­ne pojave zato da bi se. u logičnom razmišljanju, olakšao proces analize (matematika već u dečje zadatke uvodi simbole: sa x se identifikuje nepoznata cifra, sa a, b ili c — poznata). U simbolič­nom prikazivanju modeme logike gramatička analiza metodom supstitucije (v. § 332) izgledala bi npr. ovako:126

1. Neka je L jezik koji ispitujemo; neka siu A i B dva konkret­na znaka čiji nas odnos interesuje; neka su X i Y dva bilo kakva znaka istoga jezika L;

2. A i B će pripadati istoj gramatičkoj kategoriji ako su među­sobno zamenljivi u istom gramatičkom kontekstu, a zamenljivost se logički dokazuje bilo kojom od sledećih dveju formulacija —

a) A i B su u L međusobno zaimenljivi ako1 su XAY i XBY rečenice u L;

125 Metajezik pojedinci nazivaju i algebrom, logike.m Ovo je u duhu Carnapovog izlaganja: R. Carnap, »The Logical

Hyntax of Language«, New York 1937, na str. 169.

169

b) A i B s u u L međusobno zamanljivi alko gde god XAY funik- cioniše kao rečenica L, onda funkcioniše i XBY, i obratno.

Primena simbola u naučnoj analizi uopšte je toliko uzela maha da sadašnju fazu razvoja nauke mnogi nazivaju erom algoritama.127

390. U samom početku rad matematičara i logičara u traženju meta jezika nije bio sasvim koordiniran: i jedni i drugi radili su nezavisno na primeni apstraktnog metoda u okvirima svoje disci­pline. Tako- je nastala, s jedne strane, metamatematika (prvenstve­no u razradi nemačkog matematičara Hilberta) a s druge metalogika (u razradi poljske škole logičara — najviše Ajđukiewicza, Lešniev/- skog, Lukaisiervvicza i Tarskog). Konačna fuzija initeresovanja i na­pora izvršena je priznavanjem zajedničkog cilja — iznalaženja meta- jezika. To je ujedno' označilo1 osnivanje nove discipline — logistike.

391. Logističari zastupaju tezu da se matematika svodi u stvari na logiku i da stoga sva dosadašnja metodološka, iskustva obeju disciplina treba spojiti.128 Počelo se isticati da su pojedini matema­tičari u svojim radovima dali sjajne obrasce modernog logičkog metoda (Frege, Hilbert, Peano> i đr.).

Ubrzo se interesovanje logističara počelo, neposredno usmeravati na problem ljudskog jezika.

392. Odavno filozofiju zanimaju pitanja: šta je suština jezika; kako tu suštinu precizno definisati; kako se ostvaruje fenomen spo- razumevanja; kakva bi bila priroda u logičkom pogledu savršenog jezika; i si. Rad na iznalaženju metajezika samo' je jače stimulirao ovo vajikadašnje interesovanje: radi efikasnog organizovanja maksi­malno logične strukture jezika nauke, bilo je neminovno zagledati pobliže u strukturu dosada najsavršenijeg komunikativnog sredstva— ljudskog jezika. Postoje, sem toga, i drugi stimulativni motivi. Pre svega sama činjenica da se po uveranju mnogih modema filo­zofija svodi prvenstveno na naučnu logiku koja se oslanja na stu­diranje komunikativnog fenomena. Zatim dosta rasprostranjeno mišljenje (zastupa ga, pored drugih, i sam Russell) o tome da su razlike u osnovnim oblicima filozofije neposredno usOovljene bitnim razlikama u organizaciji datih jezika koji saopštavaju filozofsku ideju.129 Najzad, u XX veku poklonjena je uopšte intenzivna naučna

127 Matematički termin, označava izračunavanje pomoću simbola.128 Tu je tezu čvrsto zastupao, pored ostalih, i Bertranđ Russell, je ­

dan od najvećih logičara naših dana (u klasičnom delu koje je Russell objavio u koautorstvu sa Whiteheadom: »Principia Mathematica«, Cam- bridge 1925).

129 Na toj se strani npr. traži objašnjenje upadljivoj razlici izmeđufilozofije koja se razvijala u Kini i one koju zastupaju predstavnicikulture sazdane na bazi indoevropskih jezika.

170

pažnja problemu odnosa čoveka i kulture (v. § 343), a forma kroz koju se taj odnos najneposrađnije ispoljava jeste — ljudski jezik.

393. Za usmeravanje logistike na proučavanje lingvističkih pojava zaslužni su u prvom, redu predstavnici bečkog serkla logi­čara130 (poznati i pod nazivam logičkih pozitivista, ili, danas naj­češće, logičkih empirista), najviše R. Carnap (rođ. 1891), koji je udario temelje primeni apstraktnog metoda u sintaksi, i H. Rei- chenbach (1891— 1953).181 Logički empiristi su, uostalom, zadužili nauku u celimi svojim radovima na uspostavljanju metoda simbo­ličkog prikazivanja. Razradi i popularizovanju novoga metoda đo- prineo je dosta I filozof E. Cassirer (1874—1945), blizak logičkim empiristima prvenstveno' po svojim anteresovanjima za jezik. Naj­jači centri logistike su danas u SAD.

394. Ispitivanje ljudskog jezika metajezikom naziva se radom na logističkoj gramatici. Logistička gramatika se danas ishvata kao posebna naučna disciplina.

305. Logističari iz redova filozofa pristupili isu jezičkom ispiti­vanju pre svega polazeći od svojih filozofskih interesovanja (nji­hova prva važnija teorijska otkrića vezana za primenu novog, lo­gičkog metoda na ljudski jezik tiču se njihovih napora da reše jedan od osnovnih, gotovo večitih problema filozofije: šta je istina). Tek se u daljoj fazi svoga rada logističari počinju zanimati poja­vama kao što su jezički znaci, princip njihovog organizovanja, sino­nimi, polisemija (v. § 376) i si. Time su zašli u ona naučna područja (semiotike, semantike i sintakse) za koja je i lingvistika neposredno zainteresovana. U toj fazi razvoja logistike počinje lingvistika da aktivno prati njena ostvarenja presađujući pozitivna iskustva u svoju metodološku praksu. Za lingvistiku je novi metod dobio pra­vu vrednost tek onda kada su njime ovladali jezička stručnjaci.132

is° Filozofska škola osnovana u Beču 1924. Zastupala, pored ostalog, shvatanje da u centar pažnje moderne filozofije treba staviti logička ispitivanja.

131 Ovom krugu pripadao je L. Wittgenstein (1889—1954), autor po­znatog dela »Tractatus Logico-Philosophicus« (London 1922; s predgo­vorom B. Russella) u kojem se, pored ostalog, govori i o logičkim struk­turama jezika uzetog in abstracto. Njegovo drugo delo »Philosophical Investigations« (Oxford 1953), koje je tek posthumno doprlo do javnosti i steklo širi publicitet, tretira i neke probleme interesantne za prouča­vanje konkretnih jezika, pa je stoga imalo odjeka i u lingvističkim kru­govima. Zainteresovani će naći korisne podatke u studiji dr. Mihaila Đurića: »Vitgenštajnova logička analiza jezika«, Delo IV, sv. 1, Beograd 1958, 274—291.

1,2 Ostajući uvek pretežno u svojim specifičnim kolosecima razmiš­ljanja, filozofi ne postavljaju redovno za cilj svog naučnog istraživanja

171

Bibliografske napomene

396. Za prvi kontakt sa metodom simboličke logike preporučuje se studija Emesta Cassirera: »Philosophie der Symbolischen For- men« I (podnaslov »Die Sprache«) Berlin 1923; II izd. 1954 (engle­ski prevod objavljen 1953). V. inače Carnapove radove: »Die logi- sche Symtax der Sprache«, Wien 1934 (šire je poznato izdanje na engleskom: »The Logical Syntax of Language«, New Yoirk 1037); »Foundations of Lo-gic and Mathematics«, International En.cyclope- dia of Unified Science, vol. I, No 3, Univ. of Chicago Press 1939, »Introđuotion to Semantics«, Cambridge Mass., 1942; »Meaning and Necessity«, Chicago 1947 (prošireno izdanje 1956. god.).

H. Reichenbach u svojoj knjizi »Elements of Symbolic Logic« (VI izdanje New York 1960) daje različite teorijske napomene o je*- ziku u opšte, pozivajući se i na konkretna fakta iz nekoliko, većinom indoevropskih jezika. Tu će se naći i pregled rezultata rada na logističkoj gramatici (posebno na str. 251—354). Među lingvistima je doista popularna i njegova knjiga »Essentials of Symbolic Logic«, New York 1952.

Knjiga P. Ziffa: »Semantic Analysis« (Ithaca 1960) jedan je od novijih a veoma zapaženih radova u kojima se izlaže princip pri- mene logičke analize na jezik.

Jezičkim stručnjacima se naročito preporučuju radovi Noama Chomskog, pisani prvenstveno za lingvističku publiku: »The Logi- cal Structure of Linguistic Theory«, Cambridge Mass. 1956; »Syn- tactic Structures«, ’s-Gravenhage 1957; »On Certadn Foirmal Pro perties of Grammars«, Information and Control 2, 1959, 137— 167 (ruski prevod ovog rada oibjavljen u K i b e r n e t i č e s k i j s b o r - nik 5, 1962, str. 270—311); »Explanatory Models dn Linguistics«, Logic, Methodology and Philosophy of Science (= Proceedings of the 1960 International Congress, Stanford 1962, 528—550; ruski pre­vod objavljen u M a t e m a t i č e s k a j a l o g i k a i e e p r i - m e n e n i j a , Moskva 1965, 245—272). U zborniku pod naslovom Handbook of Mathematical Psychology 2 (iz.d. F. Bush, F. Galanter, D. Luce, New York 1963) objavljeni su sledeći značajni radovi: N. Chomsky, »Formal Properties of Grammars« (str. 323—418); N. Chomsky and G. A. Millar, »Introduction to the Formal Analysis

poslove koji bi bili prihvatljivi i za prvenstveno lingvistički orijentisa- nog naučnika. Dok je npr. za lingvistu sasvim utopistički program sa­stavljanje gramatike-udžbenika na principima čiste logike dotle se po­jedini logističari ozbiljno bave takvom idejom (v. recimo H. Reichenbach, »Elements o f Symbolic Logic«, New York 1948, str. 255 et passim).

172

of Natural Languages« (str. 229—290); N. Chomsky and G. A. Mil- ler, »Finitary Models of Language Users« (str. 419—491). V. i L. Nebeski, »On a Formal Gramimar«, The Prague Bulletin. of Mathe­matical Linguistics 1, 1964, 24—28.

SEMIOTIKA (SEMIOLOGIJA)

397. Semiotika ili semiologijam je nauka o znacima za spo­razumevanje.134 Za lingvistiku je komunikativni znak pre svega — jezički znak. Filozofi semiotičkim studijama obuhvataju sve komu­nikativne signale. U tom (filozofskom) smislu semioitdka se razvila takom XX veka kao nova naučna grana čije okvire priznaju u ovom trenutku i mnogi lingvisti (pre svega glosematičari — v. § 370).

398. Prvi veliki semiotičar među lingvistima bio je F. de Saus- sure:185 njegova jezička teorija velikim je delom zasnovana na ispi­tivanju prirode jezičkog znaka. Ova nova problematika, koju je on stavio na dnevni red lingvističkih interesovanja, i danas je aktuelna u nauci o jeziku.

399. Semiotdčki fenomen je dospeo u centar pažnje filozofa još mnogo ranije.136 Ali fundiranje modernih semiotičkih studija iz­vršeno je tek u prvoj polovini XX veka, počevši od radova ame­ričkog logičara Ch. S. Peircea (1839—1914).137 Konačne okvire novoj nauci dao je Ch. W. Morris (rod. 1901), takođe Amerikanac.

133 Termin je grčkog porekla: semiotike.134 S ovim ne treba mešati semologiju (engl. semologu) koja se

češće pominje među pojedinim američkim lingvistima kao nova lingvi­stička disciplina nastala u duhu principa antropološke lingvistike (v. 8 342). Termin i ideju o novoj disciplini izneo je Martin Joos u svojoj studiji: »Semology a Linguistic Theory o f Meaning«, SIL 13, 1958, 53—70. Semologija b i se odnosila na ispitivanja problema polisemije (v. § 376) sa metodološkim rešenjima koja se oslanjaju na supstituciju (v. § 332) u kontekstu.

136 i pre Saussurea se razmišljalo o komunikativnoj funkciji jezičkih elemenata, ali nesistematski, bez produbljivanja. Najviše je vredan po- mena originalni pokušaj Nemca Wegenera (još 1885) da na osnovu ne- mačkog, grčkog i latinskog izvede semiotičku stratifikaciju (= raslojava­nje) ljudskog jezika (tj. da izdvoji zadnju, bazičnu, logičnu organizaciju jezičkog fenomena).

,M Još 1690. John Locke, klasifikujući naučne oblasti, ističe da je logika samo ogranak šire discipline, semiotike, koja obuhvata ispitiva­nje znakova »za razumevanje i sporazumevanje«.

187 peirce je pošao od uverenja da logička ispitivanja treba pre svega URmeriti na proučavanje komunikativnog znaka jer je to sredstvo po­moću kojeg se postiže ono najvažnije: saopštavanje ideja o spoljnjem

173

400. Po Marrisu, samiotika je ne samo osnovna disciplina, filo­zofije, nego zauzima centralno mesto u nauci uopšte, pošto njoj pripada posao oko iznalaženja opšteg jezika naučne teorije (mnogi smatraju da je ovo precenjivanje značaja semiotike, ali se svi slažu u tome da je njena uloga zibilja važna za razvoj nauke u calini). Semiotiku je Morris podelio na tri oblasti: na pragmatiku,j etmaii- tiku i sintaksu. Ta je podela postala klasična u nauci današnjice.

Pragmatika obuhvata proučavanje komunikativnih sredstava u odnosu na čovefca: šta se događa s čovekom kad daje i prima saopštenja; od čega zavisi oblik komuniciranja načelno i konkretno (u datoj prilici); u kojoj meri tip kulture uslovljava komunikativnu formu.

Semantička i sintaksioka ispitivanja tiču se 'Striktno komunika­tivnog fenomena, bez vođenja računa o njegovom odnosu prema čoveku. Semantika obuhvata osvetlj avanj e odnosa komunikativnih znakova prema pojmovima 0’ kojima referišu. Sintaksa proučava međusobni odnos znakova u jednom (datom) komunikativnom siste­mu ostajući striktno na terenu formalne analize (tj. ne vodeći računao značenjima o kojima ti komunikativni znaci referišu).

401. Oni koji se bave samiotičkom problematikom naizivaju se (u filozofiji) semantičarima,138 Po orijentaciji svog neposrednog na­učnog interesovanja i po obliku rada oni se dele na dve struje: opšti semantičari i akademski semantičari (logističari).

Opšti samamtičari priznaju vređnost metoda logičkog simbo­lizma, ali se ne bave njegovim razrađivanjem. Postavili su sebi u zadatak iznalaženje opšte teorije o čovekovom intelektu koja bi doprinela probudljivanju teorije saananja. Stoga je njihova »lin­gvistička« pažnja koncentrisana na osvetlj avanj e odnosa između jezika i kulture (na pragmatična ispitivanja).139 Opšta semantika je, dakle, prvenstveno filozofska doktrina koja, na prvi pogled,

svetu. Njegova teorija izložena je u zborniku: »Collected Papers of Char­les Sanders Peirce«, Cambridge Mass., 1932. V. i: »Peirce’s Essays in the Philosophy of Science« (izd. V. Tomas, New York 1957).

Termin semantika javlja se odavno u filozofiji, još od Aristote­lovih vremena. Termin semantička filozofija pojavlju je se od XVII veka (prvi put u delu Johna Spencera: »A Discource Conceming Prodigies«, 1665, II izd.).

139 Oni su ukazivali, pored ostalog, na to da jezik čuva tragove primitivne psihologije (u mnogim se jezicima npr. kaže: sunce zalazi, sunce se rađa; to je stoga što je vekovima čovečanstvo živelo u uve- renju da sunce zbilja nestane sa neba da bi se ujutru ponovo odnekud pojavilo); da otkriva subjektivizam u ocenjivanju realnosti (govorimo: voda je hladna ili voda je topla; a ona nije po sebi ni hladna ni topla nego je ocenjena kao jedno ili drugo prema trenutnoj toploti našeg tela).

174

može lingvistu malo intaresovati. Međutim, antropološka lingvistika (v. § 343) je u radovima opštih semantičara našla doista inspiracije za svoje stavove u odnosu na jezička problem.

Akademski semantičari se bave logističkom gramatikom (v. § 394), tj. semantičkim i sintaiksičkim studijama. U ovoj oblasti naučnog rada naročito se ističe Ruđolf Carnap.

402. Po Camapovam mišljenju semantičko ispitivanje može imati dva osnovna oblika. Deskriptivna semantika tiče se opisa pojava koje uslovljavaju prirodu realnih (postojećih) komunika­tivnih znakova. To je stoga disciplina kojom se prvenstveno bave lingvisti, ali koja je i za filozofe interesantna jer im daje sugestije za njihove apstraktne, logičke konstrukcije komunikativnih sistema. Teorijska semantika obuhvata razrađivanje metoda logičkih opera­cija pomoću simbola konstnuisanjem apstraktnih semantičkih siste­ma. Njome se bave prvenstveno logičari. Teorijsku semantiku prema deskriptivnoj Carnap, dakle, postavlja u odnos sličan onome koji postoji između apstraktne i primenjene matematike, odnosno teorij­ske i empirijske fizike.

Sintaksu Carnap svodi na izgrađivanje teorije formalnih odnosa primanom logičke analize (u duhu Morrisove koncepcije — v. § 400). Pri takvoj analizi jezik je shvaćan kao kalkulus = sistem konven­cija ili pravila izraženih simbolima. Sintaksičko ispitivanje odnosilo bi se dakle, na ovako definisane fcomunkativne sisteme.

Camapovi pogledi na semantiku i sintaksu imali su mnogo odjeka u modernoj lingvistici utičući bitno na razvoj metodologije.

Bibliografske napomene

403. V. Moirrisove radove: »Foundations of the Thaory of Signs« (International Encyclcpađia of United Science, iad. O. Neurath, Ii. Carnap, C. W. Morris, Chicago 1938, 77—137) i »Signs, Language and Behavior« (New York 1046).

Pored Camapovih radova (navedeno — § 396) v. i W. Quine, >.Word and Objeot« (New Yonk 1960) a takođe i zbornik »Samantics and the Philosophy of Language« (ed. L. Linsky, Urbana 1952) koji objavljuje odabrane stranice iz radova sleđećih autora: L. Linskog, A.. Tarskog, C. I. Lewisa, NetLsona Goodmana, Willarda V. Qudnea, Bertranda Russella, Bensona Matesa, Paula Marhenkea, Carla G. Ilempela, Rudolfa Camapa, Arnea Neassa i Mortona G. Whitea.

O filozofskim shvatanjima opštih semantičara i o tipu njihovog interesovanja za jezik informiše detaljno knjiga poljskog matema­tičara Alfreda Korzvbskog (čije je objavljivanje označilo osnivanje

175

same filozofske škole): »Scienoe and Sanity, An Introduction to Non-Aristotelian Systems and General Semantics« (Lancaster: Science Press XX, 1933). Među lingvistima (»antropološki« orijenti- sanirn) dosta, je popularna knjiga S. J. Hayakawe, takođe predstav­nika »opšte semantike«: »Language in Thought and Action« (New Yonk 1949; II izd. London 1965).

Raznovrsnost samiotičke problematike dobro' prikazuju i sledeće dve knjige, doata popularne među predstavnicima lingvistike: C. K. Ogden and I. A. Richards, »The Meaning of Meaning, A Study of the Influence of Language upon Thought and of the Science of Symbolism« (I izd. 1923; X izd. 1949, London) i H. Spang-Hanssen, »Recent Theoiies on the Nature of the Language Sign« (Copen- hague 1954).

Slavistima skrećemo pažnju na poznato delo poljskog autora Adama Schaffa: »Wst?p do semantyki« (Warszawa 1960), koje je do- živelo i srpskohrvatski prevod (»Uvod u semantiku«, Beograd 1965). Jugosiovenskoij lingvističkoj publici poslužiće kao izvoir informacija i odlična knjiga Mihajla Marikovića: »Dijalektička teorija značenja« (Beograd 1961).

SEMANTIKA (LINGVISTIČKA)

404. Semantika, nauka o značenjima reči (odnosno gramatičkih oblika) zasnovana je krajem XIX veka, najviše zaslugom francu­skog lingviste Machela Breala (1832— 1915).140 Tek se, međutim, ^ u dvadesetom veku ona ozbiljno razvija ka© posebna lingvistička grana. Naročito' je poslednjih godina tempo njenog razvoja znatno aktivtiziran, zahvaljujući širem ikrugu zainteresovanih za njene pro­bleme, bogatstvu teorijskih vidika i usaVršenijoj metodologiji.

405. Breal i njegovi savremenici141 postavili su značenjske stu­dije u okvire fcoji su odgovarali opštoj lingvističkoj orijentaciji pred

140 I sam termin (semantique) Breal je prvi popularizovao među lingvistima (uveo ga je prvi put u svojoj studiji: »Les lois intelectuelles du language, fragments de semantique«, Annuaire de l’Association pour l'encouragement des etudes grecques en France, vol. XVII, 1883), Iz engleske lingvistike je potekao drugi termin: semaziologija (semasiology). Danas se oba izraza naporedo upotrebljavaju. Postoje, doduše, neki po­kušaji za uvođenje i drugih terminS' (kao: sematologija, glosologija, te­matika, rematologija), ali su oni bez opštijeg značaja.

141 Za značenjsku problematiku aktivno su se interesovali npr.:francuski lingvista A. Darmegteter, JI. Paul (v. § 98), W. Wundt (v. § 83),H. Schuchardt (i ostali saradnici časopisax»Worter und Sachen«, v. § 111),i drugi.

176

kraj XIX veka: ukoliko, je poklanjana pažnja aktuelnim značenjima reči, to je bilo pre svega zato da se osvetli psihološka pozadina jezičkog fenomena; inače se ostajalo uglavnom na terenu istorije jezika — ispitivane su semantičke promene nastale tokom jezičke evoluci j e.

406. Početkom XX veka bitno je unapređena metodologija isto- rijske semantike, zahvaljujući pre svega naporima francuske lin­gvistike: klasične tekovine lingvističke geografije tiču se, pored ostalog, teorije o »homonimijskim konfliktima« (v. § 150) i ulozi socij alno-istorijskih faktora za razvoj leksike. Na razrađivanju ovog poslednjeg gledišta mnogo su i uspešno radili predstavnici sociolo­ške lingvistike (v. § 162), a svojih zasluga u ovome pravcu imaju i italijamski neolingvisti (v. § 180).

407. Već prvih decenija našeg veka stavlja se na dnevni red lingvističkih interesovanja velika, do danas aktuelna tema: koji su opšti principi semantičkih pramena i kako ih utvrditi.142 U ovoj oblasti naučnog ispitivanja ističu se radovi predstavnika struktu­ralne semantike.

408. Poodavno je već bilo primećeno da su pojedine reči po svome značenju grupisane tako da obrazuju koordiniranu celinu — sistem. Termin značenjski (semantički) sistem upotrebljava ekspli- citno, govoreći O' ovoj pojavi, R. M. Meyer, još 1910. godine:143 npr. — naziva yojnih činova dobivaju pravi smisao' i značaj tek u celokupnosti terminologije O' činovima kojom se vojska služi; stoga u datom slučaju ta ceiofcupnost terminologije sačinjava »zna­čenjski sistem« (»Bedeutungssysttem«). U više mahova je zatim uka­zivano i na to da su se semantički sistemi menjali tokom vremena naporedo sa evolucijom u poimanju stvarnosti (drukčiji je bio, reci­mo, sistem naziva za boje u antičkom svetu nego što je danas, a i danas postojeći nazivi ne pokrivaju sve nijanse koje sadrži sun­čani spektar).144 Pravo produbljivanje teorije o semantičkim siste­mima nastalo je, međutim, tek sa čuvenom studijom J. Triera: »Der deutsche Wortschatz im Sinnbezirk des Varstanđes« (Heiđel- berg 1931) u kojoj je prvi put ubedljivo istaknuto da se sve reči

143 Pažnju lingvistike skrenula je u ovom pravcu naročito knjiga G. Sterna, »Meaning and Change of Meaning, With Special Reference to English Language« Goteborg 1931.

143 U studiji »Bedeutungssysteme« Kuhn’s Zeitschrift XLIII, 1910, 352—368.

144 Na ovome problemu je (još pre 1930) najviše radio L. Weisgerber, predstavnik neohumboldtovaca — v. § 77.

177

ponašaju kao jedinice celokupnog leksičkog sistema datog jezika u đatom istorijskom trenutku.

409. Prilazeći semantičkom, problemu sa strukturalnih pozicija, Trier je najveću pažnju obratio razrađivanju teorije o semantičkim poljima: reči koje znače srodne pojmove odnose se na određene sektore oovekove svesti obrazujući sistem (semantičko polje) poveza­nih semantičkih jedinica; ako se jedan od pojmova tokom vremena izmeni, mođifikuju se i ostali iz istog sektora, što automatski znači promenu u značenjima odgovarajućih reči.145

410. I pozna,ti teoretičar jeziika, inače psiholog po struci, Karl Buhler (1879— 1963; v. § 91) izjasnio se (1934, u svojoj knjizi »Sprach- theorie«) za strukturalno prilaženje semantičkom problemu. Njegov veliki autoritet kod savremenika u određivanju opštelingvističkog interesovanja146 bitno je doprdneo skretanju pažnje na teoriju o semantičkim sistemima uopšte, pa i na Trierovo' izlaganje o »zna- čenjskim poljima«. Teoriju su produbili kasnije radovi predstav­nika francuske sociološke lingvistike (v. § 163) u pravcu naglaša­vanja uloge socijalnih faktora za sudbinu reči (najviše je na tome radio G. Matore). Tema o značenjskim poljima nije samo lingvi­stička; nju obrađuju i predstavnici modeme psihologije.

411. Semantičke studije obuhvataju i semiotičtki problem: ispi­tivanje prirode jezičkog znaka. Kao što je već pomenuto (v. § 255),

145 Svoje je shvatanje Trier ilustrovao primerima iz istorije nemačke leksike. Pokazao je kako se tokom vekova, u zavisnosti od promena u shvatanjima određenih pojava iz oblasti društvenog poretka, znanja i kulture, menjalo značenje a s njime i međusobni odnos reči za obeleža- vanje opštih pojmova o mudrosti i veštini (istorijski je osvetlio odnos izraza: Wisheit, V/izzen, Kunst i List).

146 U toj knjizi, sem toga, na j Sistematični je je izražena Biihlerova teorija o jeziku. Ona se svodi na to da jezik, shvaćen kao instrumenat saopštavanja, treba posmatrati u tri dimenzije: (A) s. pogledom na odnos prema govornom licu; (B) s pogledom na odnos prema onome kome sesaopštenje upućuje; (C) s pogledom ' na samo saopštenje kao takvo. Shodno ovoj distinkciji, jezik ispoljava: (A) ekspresivni karakter (zafunkciju o kojoj je reč Buhler je upotrebio prvo termin Kundgabe, kasnije Ausdruck); (B) apelativni karakter (Buhlerov termin: prvo Aus- losung, kasnije Appel); (C) reprezentativni karakter (Buhlerov termin: Darstellung). Jedan od najnovijih radova posvećenih procenjivanju Biihlerove teorije iz novog ugla gledanja jeste studija Gerolda Unge-heuera: »Die kybemetische Grundlage der Sprachtheorie von Karl Buhler«, To Honor Roman Jakobson. Essays on the Occasion of His Seventieth Birthday Vol. III (= Janua Linguarum, Series Maior 31, The Hague 1967, 2067—2086). Biografske podatke o Biihleru daje Paul Garvin u Lg Vol. 40, No. 4, 1964, 633—634 (s priloženim spiskom onih BiihleroVih radova koji mogu biti od interesa za jezičkog stručnjaka).

178

još uvek se raspravlja o proizvoljnosti odnosno obaveznosti veze datoga sazvučja sa datim značenjem (o tome su se izjašnjavali, posle Saussurea, eminentni autori kao: Buhler, Buyissens, Ullmamn, Zvegincev, Regnell, i mnogi drugi). U centru pažnje je i fenomen nominacije (= davanje naziva pojavama): koliko je naziv dat prosto iz komunikativnih potreba — da se o pojavi može razgovarati, a koliko je u njega uloženo od subjektivnog ocenjivanja pojave o kojoj se nazivom referiše (o ovome paslednjem su raspravljali mnogobrojni autori, pojedini i ne pripadajući čak neposredno krugo­vima semantičara, ali zainteresovani za problem psihološkog u jeziku— npr. Wundt, v. § 83, ili Bally, v. § 265).

412. U velike, uvek prisutne teme za diskusiju spada i pitanje šta je reč i kako je definisaiti. Zatim — kako odvojiti poilisemiju (v. § 376) od homonimije. Ovaj drugi problem nameće po sebi po­trebu za teorijskim razlikovanjem onoga što bi se potencijalno moglo obuhvatiti jednim značenjem od onoga što je stvarno njime obuhvaćeno (srpskohrvatska reč meso obuhvata istovremeno pojam0 mesu koje služi za ishranu i o' mesu živog tela; u francuskom je prvi pojam izražen rečju viande, drugi rečju chair). Radi efikasne analize značenja bilo je potrebno razgraničiti i oiblast logičkog i psihološkog u jeziku: kako i do koje mere dolaze do izražaja logičke1 psihološke kategorije kroz jezički fenomen.147

413. Mnogo se raspravlja u lingvistici (naročito danas, u vezi s potrebama mašinskog prevođenja)148 o tome u kojem odnosu stoji »leksičko značenje« prema »gramatičkom« (sufiks -ić npr., označa­vajući deminuciju, ima leksičko značenje: cvetič = mali cvet; oblik se, međutim, upotrabljen kao znak neprelaznosti uz glagol peci — peče se — ima, naprotiv, gramatičko značenje).

414. Značajan doprinos unapređenju praktične semantičke anali­ze bilo je ukazivanje na vrednost konteksta za .osvetljavanje kon­kretnih nijansi značenja.149 Međutim, to ipak nije bitno izmenilo nedovoljnu razrađenost metodologije na ovom polju jezičkih studija. Poznata nesavršenost jednojezdčkih rečnika odnosi se na neefikas­nost njihovih sredstava definicije: nedostaju mogućnosti zamene

147 Danas se| u lingvistici sve više usvajaju u ovom pogledu distink­cije koje su imeli logičari (prema njihovom shvatanju npr. zamenica to ili veznik ili bili bi znaci-formatori — izražavaju pojmove prvenstveno iz oblasti logičnog mišljenja, dok reči kao kuća ili trčati pripadaju kate- Korij: dezignatora: odnose se na konkretne pojave).

149 V. § 475.149 U ovome su pravcu najviše insistirali predstavnici engleske etno-

11 rajske lingvistike (poznate, uostalom, i pod terminom škole k ontekstua- tiata): Malinowski i Firth (v. § 514).

179

sinonima drugim načinima deskripcije, a nije dovoljno razgrani­čena ni homonimija od poliseumje.

415. Godine 1957. jedna grupa američkih psihologa150 pokušala je da poboljša metod u leksikografiji primenom naročitih testova kojima se traži »semantički profil« reči. Napravljena je skala: se­dam polja sa dva suprotna pola — na jednom jedan pridev, na dru­gom drugi, njegov neposredni semantički opozit (lep — ružan, pa­metan — glup, koristan — " štetan, itd.), između polova sedam praznih polja u koja treba rasporediti znakove (+ ) ili (—). Oda­brane reči davane su raznim ljudima s tim da ti ljudi, stavljanjem odgovarajućih znakova u prazna polja, opišu ka kome se polu kreću karakteristike date reči: da li se reč majka odlikuje osobinom »lep« ili »ružan«, »glup« ili »pametan« i si. Primenom statističkog metoda dobija se posle izvršenih testova »semantički profil« reči podvrgnutih ispitivanju, tj. numerički indeks njihovih karakteri­stika. Tako postaje, pored ostalog, izmerljiva i udaljenost jedne reči od druge po značenju. Sa lingvistički strane ovakav je metod primljen vrlo kritički.151

416. Krajem pedesetih godina diskusije među lingvistima-se- mantičarima (poglavito u SAD) tiču se iznalaženja objektivnog metoda analize semantičkih kategorija. Sve više se učvršćuje uve- ranje da taj objektivni metod leži u primeni metajezičkih kriterija koje razrađuju predstavnici simboličke logike (v. § 388). Prihva- tanjem takvog metoda lingvistika bi se najzad direktno uputila dosada nedostignutim, a velikim ciljevima: 1. egzaktnoj leksiko­grafiji; 2. pronalaženju univerzalnih semantičkih kategorija, tj. utvrđivanju onih semantičkih struktura i njihovih. zakonitosta koje su uvek prisutne u jeziku, bez obzira na njegovu konkretnu reali­zaciju. Osvajanje ovih ciljeva bi bitno pripomoglo, pored ostalog, unapređenju mašinskog prevođenja.

Krajem šezdesetih godina američku lingvističku javnost osvo­jila je generativna gramatika (v. § 422). Novi pristup jeziku uveden je prvo u domen sintakse (o osnivaču generativne gramatike Noa- mu Chomskom v. § 423). Međutim, već 1963. godine pojavljuje se generativna teorija semantike, čiji su osnovači sledbenici Chom- skog J. J. Katz i J. A. Fodor (v. bibliografske podatke u § 417). Generativni pristup leksici sastoji se u razlaganju značenja reči

150 Ch. E. Osgood, G. J. Souci, P. H. Tannenbaum: »The Measure- ment of Meaning«, Urbana 1957.

151 V. kritiku semantičara U. Weinreicha u časopisu Word XIV, 2—3, 1958, 346—366, odgovor Osgoođov i ponovnu reč Weinreicha u br. XV, 1, 1959, 192—200 i 200—201.

180

na konstitutivne semantičke pojedinosti u onom smislu u ko­jem Chomsky razlaže rečenicu na sastavne elemente po shemi .vdrveta« (v. § 427). Teorija je gotovo senzacionalno odjeknula u lingvističkim krugovima izazivajući kontroverzne komentare. Naj- odsudniju kritiku doživela je od strane uglednog američkog lingvi­ste U. Weinreicha, koji se i sam opredelio za generativni pristup, ali uz mnoge stavove koji bitno odstupaju od shvatanja dvojice autora (v. bibliografske podatke u § 417). Vremenom je originalna teorija Katza i Fodora doživela osetne izmene u detaljima. Katz je preuzeo na sebe njeno dalje produbljivanje (v. § 417).

Bibliografske napomene

417. U najstarija, klasična dela semantičkih studija spadaju: M. Breal, »Essai de semantique« (Pariš 1897). A. Darmesteter, »La vie des mots« (Pariš 1893) i H. Sperber, »Einfuhrung in die Bedeu- tungslehre« (Bonn und Leipzig 1923).

Osim Trierove klasične studije navedene u § 408, v. i sledećc- njegove radove: »Deutsche Beđeutungsforschung«, Germanische Philologie: Ergebnisse und Aufgaben (= Festschrift fiir O. Beha- gel), Heidelberg 1934, 173—200; »Das Spraehliche Feld. Eine Aus- einandersetzung«, Neue Jahrbiicher fiir Wissenschaft und Jungen- bildung No 10, 1934, 428—449. V. takođe i studiju F. Domseiffa: »Das Problem des Bedeutungswanđels«, Zeitschrift fiir deutsche Philologie 63, 1938, 119—138.

Kritiku tradicionalne semantike s objašnjenjem leksičke ter­minologije daje Leo Weisgerber u »Die Bedeutungslehre — ein Irr- weg der Sprachwissenschaft« (Germanisch-romaniische Monat- schrift XV, 1927, 161—183).

Teorija o semantičkom sistemu prikazana je u knjizi: R. Hallig — W. von Wartburg, »Begriffssystem als Grundlage fiir die Lexi- kographie. Versuch eine Orđnungschemas«, Berlin 1952; II izd. 1963.

Leksikološki metod predstavnika estetskog idealizma ilustruje poznata knjiga Lea Spitzera: »Essays in Historical Semantics« (New York 1948).

Klasični izvori za upoznavanje modeme semantike: S. Ulkaann, i'Principles of Semantics«, Glasgow 1957 (ovo je II izd., značajnije od prvog — 1951. god. — zbog dodatog poglavlja: »Supplements to the Second Edition: Recent Developments in Semantics«, 300—321); A. V. Z v e g i n c e v , » S e m a s i o l o g i j a « , Moskva 1957; H.

181

Regnell, »Semaiutik«, Stookholm 1958; E. Leisi, »Der Wortinhalt, seine Struktur im Deutschen und Englischen«, Heidelberg 1961 (II prošireno izđ.). Treba istaći da je nedavno A. V. Zvegincev objavio svoju drugu značajnu knjigu o semantičkim problemima pod naslo­vom » T e o r e t i č e s k a j a i p r i k l a d n a j a l i n g v i s t i k a « (Moskva 1968) u kojoj se, uz kompetentan prikaz nekih od aJctuel- nih postavki savremene semantičke teorije, nude i pojedina origi­nalna teorijska rešenja.

Značajni su i sledeći Ullmannovi radovi: knjiga »Precis de semantique frangaise« (Berne 1952) kaio izvrsna praktična demon­stracija novijeg semantičkog metoda; studija »Descriptive Seman- tics and Linguistic Typology« (Woird 9, 1953, 225—240) zato što pokreće pitanje uočavanja univerzalnih semantičkih kategorija u jezicima.

Vrlo pristupačno pisan, opšti pogled na razvoj semantičkih stu­dija i osnovnu semantičku problematiku daje P. Guiraud u »La semantique« Pariš 1955 — edicija: »Que sais-je?«). V. i knjigu E. Buyssensa, »Linguistique hisitorique: Homonymie — Stylistique — Semantique — Changements phonetiques« (= Trava;ux de la Fa- culte de philosophie et lettres XXVIII, Bruxe!les; Bruxelles-Paris 1965; posebno v. poglavlje »La semantique et la mesure du voea- bulaire«, str. 121—130).

Noviju metodološku orijentaciju francuskih semantičara lepo ilustruje knjiga G. Maitore: »La methode en lexicologie. Domadne frangais« (Pariš 1953). Od radova francuskih autora koji su po- slednj'ih godina najviše pažnje privukli u široj lingvističkoj javno­sti treba posebno istaći siedeće: B. Pottier, »Vers ime semantique miodeme«, Travaux de linguistique et de litterature II, 1, 1964 (Centre de philologie et de litteratures romanes de l’Universite de Strassbourg); A. J. Greimas, »Semantique srtructurale. Recherche de methode«, Pariš 1966. V. i zbornik radova koji prikazuju raz­vojni trenutak semantičkih studija krajem pedesetih godina: »Lexi- cologie et lexioographie frangaise et romanes. Orientations et exi- gences actuelles« (Colloques Initemationaux du Centre National de la Recherche Scientifique, Sciences Humadnes, Pariš 1960).

U zborniku »O t o č n y x m e t o d a x i s s l e d o v a , n i j a j a z y k a« (autori: O. S. A x m a n o v a , I. A. M e l ’ č u k , E. V. P a d u č e v a , R. M. F r u m k i n a ; izd. Moskovskog univ., 1961) u glavi II ( » N e k o t o r y e v o p r o i s y s e m a n t i k i v s o v r e - m e n n o m j a z y k o z n a n i i « , 20—32) izloženi su, ukratko a znalački, neki od centralnih semantičkih problema savremene ling-

182

vistoke. V. i zbornik » V o p r o s y t e o r i i j a z y k a v s o v r e - m e n n o j z a r u b e ž n o j l i n g v i s t i k e « (izd. AN SSSR, Mo­skva 1961) gde su, pored ostalog, objavljeni i sledeći radovi: R. A. B u d a g o v , »K k r i t i k e r e l j a t i v i s t i č e s k i x t e o ' r i j s l o v a « (5—29); A. A. U f im c e v a , » T e o r i i ‘s e m a n t i č e š ­k o g o p o l j a ’ i v o z m o ž n o s t i i x p r i m e n e n i j a p r i i z u č e n i i s l o v a r n o g o s o s t a v a j a z y k a « (30—63); K. A. Ii e v k o v s k a j a , »N eko<torye z a r u b e ž n y e j azyko>- v e d č e s k i e t e o r i i i p o n j a t i e s l o v a « (64—89). V. i K. A. Levkoskaja, » T e o r i j a s l o v a . P r i n c i p y ee p o s t r o e n i - j a i a i spekt i i z u č e n i j a l e k s i č e s k o g o m a t e r i a l a « (Moskva 1962).

Metod (danas u svetu veoma cenjene) škole »vjetskih leksdko- loga ilustruju, pored pomenutih dela Zveginceva: knjiga O. S. Ahmanove, » O č e r k i p o o b š č e j i r u s s k o j l e k s i k o l o - [' i i« (Moskva 1957) i studije objavljene u časopisu » L e k s i k o - g r a f i č e s k i j sborni i k« koji izlazi od 1957 (sarađuju autori kao Ožegov, Vinogradov, Ahmanova, Avrorin, Zvegincev, Kotelova i dr.). Od naročitog značaja za razvoj modernih shvatanja o seman­tičkim problemima u SSSR bila je knjiga A. I. Smimickog: »L e k - s i k o l o g i j a a n g l i j s k o g o j a z y k a « (Moskva 1956). Zain- leresovanima za leksikografiju ona i danas može poslužiti kao dobar uvodni udžbenik. V. i D. N. Šmelev, » O č e r k i p o s e m a s i o l o - g i i r u s s k o g o j a z y k a « , Moskva 1'964. Danas je besumnje jedan od najviše cenjemih sovjetskih semantičara Ju. D. Apresjan. Njegov originalni pristup semantici izložen je pristupačno u knjizi » E k s p e r i m e n t a l ’ n o e i s s l e d o v a n i e s e m a n ­t i k i r u s s k o g o g l a g o l a « (Moskva 1967). On je uostalom, ranijih godina vrlo budno pratio razvoj rada na semantičkim problemima u svetu i dao nekolko zapaženih prikaza vladajućih koncepcija na tome polju lingvističkih studija (v. npr. »K v o - p r o s u o s t r u k t u r n o j l e k s i k o l o g i i « , VJa 3, 1962, :!8—46; » S o v r e m e n n y e m e t o d y i z u č e n i j a z n a č e n i j i n e k o t o r y e p r o b l e m y s t r u k t u r n o ' j l i n g v i s t i k i « , l’ r o b l e m y s t r u k t u r n o j l i n g v i s t i k i , Moskva 1963, 102—150).

E. A. Nida u »A System for the Description of Semantic Ele- nieints« (Word 7, 1951, 1—14) demonstrira primenu klasično ame­ričkog načina analize na semantičku problematiku. Leksikografima može biti naročito interesantna njegova studija: »Analysis of Mea-

and Dictionary Malking« (IJAL 24, 1958, 279—292).

Pristupanje problemu značenja u duhu koncepcija antropolo­ške lingvistike spovedeno je za poslednjih petnaestak godina u raz­ličitim radovima, od kojih bismo pomenuli ovde sledeće: D. L. Oltm- sted, »Tovvards a Cultural Theory of Lexical Innovation« (Report of the Fifth Annual Round Table Meeting on Ldnguistics and Langu­age Studies, 1954, 105—117); U. Weinreich, »Travels in Semantic Space« (Worđ 14, 1958, 346—366); D. H. Hym.es, »On Typology of Cognitive Styles in Language« (Anthrop. Linguistics 3, No1 1, 1961, 22—54).

Posebno ćemo istaći studije: W. H. Goođenough, »Componential Analysis and the Study of Meaning«, Lg, Vol. 32, No 1„ 1956, 195— 216 i Floyđ G. Lounsbury, »A Semantic Analysis of the Pa;wnee Kinship Usage«, Lg, Vol. 32, No( 1, 1956, 158—194 u kojima se uka­zuje na postojanje neke vrste »semantičke paradigme«, tj. na činje­nicu da se jedno dato značenje na različite načine sanisaono oform- ljuje u zavisnosti od konteksta, obrazujući, dakle, svojevrsne »paradigmatske jedinice« istog osnovnog značenja.

O pokušaju primene psiholoških testova radi objektivne ana­lize značenja v. pomenutu studiju »The Measurement of Meaning« i Weinreichovu kritiku — § 415 n.

O tome šta daje teorija informacije za usavršavanje semantičke analize govori D. M. Mackay u »The Place of ‘Meaning’ in the Theory of. Information« (Information Theory, ed. by C. Cherry, Basic Books, New York 1056), a na to kako pomoću prevođenja na druge jezike a i praf raziranj em dobij amo indirektno uvid u znače­nje ukazuje Paul Garvin u »A Descriptive Technique for the Treat- ment of Meaning«, Lg, Vol. 34, No 1, 1958, 1—32.

Od studija koje tretiraju problem analize mišljenja kroz analizu jezika pomenućemo: R. Wells, »Meaning and Use« (Word 10, 1954, 235—250), »Is a Structural Treatment of Meaning Possible?« (8th Proceedings, 654—666) i »A Mathematical Approach to Meaning« (C.FS XV, 1957, 117—136); Charles C. Fries, »Meaning and Linguis- tic Analysis« (Lg 30, No 1, 1954, 57—68); Shir6 Hattori, »The Ana- lysis of Meamng« (For Roman Jakobson, 201—212) i »The Sense of Sentence and the Meaning of Utterance« (To Honor Roman Jakob­son: Essays on the Occasion of His Seventieth Birthday, Vol. II = Janua Linguarum, Series Maiior 31, The Hague 1967, 850—854).

Britanski lingvista J. Lyoms zapažen je još početkom šezdesetih godina svojim radom »Structural Semantics« (= Publications of the Philoiogical Society 20; Blackwell, Oxford 1963). Aktueilne poglede ovog autora na jezik uopšte, uključujući tu i domen semantike,

184

najbolje ilustruje knjiga objavljena 1968 (Cambridge): »Introduc- tion to Theoretical Ldnguistics«.

Od drugih radova koji su publikovani tokom šezdesetih godina na raznim stranama pobuđujući veću pažnju šire lingvističke jav­nosti modernim pristupom semantičkoj problem,atici pomenućemo ovde: Laszlo Antal, »Questions of Meaning« (= Janua Linguarum, Serieis Minoir 27, The Hague 1963); S. Abraham and F. Kiefer, »A Theory of Structural Semantics« (Janua Linguarum, Series Minor 49, The Hague 1966); E. H. Bendix, »Componential Analysis of Ge­neral Vocabulary. The Semantic Structure of a Set of Verbs in English, Hinđi and Japanese« (Indiana University, Bloomiington and the Hague 1966); L. Toodl, »Problemy semantiky«, Praha 1966; K. Gabka, »Theorien zur Darstellung eines Wortschatzes«, Halle7 Saale 1967; J. F. Staal, »Meaning, Regular and Irregular«, Founda- tions of Language 4, 1968, 182—184.

Primenu metoda algebarske lingvistike u oblasti semantičkih ispitivanja ilustruje srtudija: K. Čulik, » I s p o l ’ z o v a n i e a b s - t r a k t n o j s e ma nt i i k i i t e o r i i g r a f o v v minoigo- z n a č n y x p e r e v o d n y x s l o v a r j a x « , P r o b l e m y k i - b e r n e t i k i 13, 1065, 221—232.

Sledeći zbornici upoznaće na prikladan način zainteresovane sa najvažnijim problemima modernih semantičkih studija: »Zeichen und Syistem der Sprache« I-IV (1961-1968, Berlin); »Probleme der Semantik« (= Zeitschrift fiir franzosische Sprache und Literatur, Beiheft 1, Wiesbaden 1968, izd. W. T. Elwert).

Ideje Chomskog (v. § 425) primenili su najdosiednije u seman­tičkoj analizi prvi put 1963. gođinei J. J. Katz i J. A. Fodor u danas već klasionoj studiji »The Structure of a Semantic Theory«, Lg 39, str. 140—210 (preštampano u zborniku The Structure of Language: Reađings in the Philosophy of Language, izd. J. A. Fodor i J. J. Katz, Englevvood Cliffs, New Jersey 1964, 479—518). Ista osnovna shvatanja, ali u novijoj verziji, izložio je J. J. Katz u studiji »Re- cent Issues in Semantic Theory«, Foundations of Language Vol. 3, No 2, 1967, 124—194.

Originalni generativni pristup semantičkoj problematici uz kritički osvrt na semantičku teoriju Katza i Fodora dao je U. Wein- reich u radu »Explora;tions in Semantic Theory«, Current Ttrends in Linguistics III (izd. Thomas A. Sebeoik, The Hague 1966, 395—477).

Dalju razradu semantičkih problema u okviru generativne gra­matike preuzimaju u najnovije vreme i drugi lingvisti, mahom mlađi, vaspitani na idejama Chomskog, ali sa sopstvenim pogledima

185

na pojedina pitanja. Zainteresovane bi npr. trebalo uputiti na de- deće radove: Jeffrey Gruber, »LoOk and See«, Lg 43, 1967, 937—947; Jef£rey Gruber, »Functioms of the Lexicon in Foranal Descriptive Grammars«, System Development Corp., TM-3770/000/00, Santa Mo- nica 1967; J. D. McCawiey, »Meaning an the Description of Langu- ages«, Kotofoa nouchu 2, 1967, 10—18, 38—48, 51—57; J. D. McCa,w- ley, »The Role of Setmantios in. a Grammar«, Universals in Lin- guistic Theory (izd. E. Bach i R. T. Harms, Holt, Rinehart and Winston, 1968, 124—160); M. Bierwisch, »Some Semantic Univer­sals of German Adjectivals«, Foundations of Language 3, 1967, 1—36; Ch. Fillmore, »Lexical Entries For Verbsi«, Fouhidations of Language Vol. 4, No 4, 1968, 373—393; M. Bierwisch, »On Certain Problema of Semantic Representation«, Foundations of Language 5, 1969, 153—184; Paul Teller, »Some Disoussion and Extension of Manfred Bierwisch’s work on German Adjectivals«, Foundations of Language 5, 1969, 185—217.

( L I N G V I S T I Č K A ) S I N T A K S A I G E N E R A T I V N I P R I S T U P J E Z I K U

LINGVISTIČKA SINTAKSA

418. Kao što je tridesetih godina ovog veka f onologija bila ona oblast lingvističkih studija u kojoj su se najintenzivnije razvijale avangardne misli lingvističke teorije, tako je to u proteklim šez­desetim godinama bio slučaj sa sintaksom. I u ovom razvojnom trenutku (prag sedamdesetih) sintaksa je u centru pažnje.

Ovakav značaj sintaksa je dobila relativno' vrlo kasno. Sve do XX veka ona je bila dosta zapostavljena u poređenju sa naukomo glasovima i morfološkim proučavanjima. Slabo' napredovanje sin- taksičkih studija bilo je usilovljeno metodološkim nedostacima, Sin- taksičkim pojavama prilazilo se po pravilu isključivo sa značenjske strane, uz piimenu subjektivnih kriterija (po »jezičkom osećanju«) u analizi, što je a prionu lišavalo sintaksičku definiciju potrebne naučne preciznosti.152

419. Prve ozbiljne novine u sintaksi nailaze tek tridesetih go­dina. Tada su se, na primer, u široj lingvističkoj javnosti pročule ideje jednog ingenioznog Danca, angliste po struci, po imenu Otta Jespensena (1860—1943). Mada nije stvorio nikakvu svoju posebnu školu, ovaj daroviti lingvista je o mnogim jezičkim pojavama, po­sebno o sintaksičkim konstrukcijama, izneo niz originalnih zapaža-, nja koja su stimulativno delovala na razvoj sđntaksičkog metoda ne samoi u Evropi već i u Americi. Tada se, uostalom, i oblast sin- taksičkih studija proširuje: sazrelo je npr. uverenje da je za razu- mevanje rečenica i odnosa u njoj potrebno ispitati i konkretan odnos govornika i sagovomika u trenutku komunikacije (na ovo EU poglavito skrenuli pažnju K. Biihler —- v. § 410, i A. Garđiner, 1879—1963). Javljaju se i pokušaji da se fenomen rečenice osvetli iz jednog sasvim novog ugla. »Fizička« definicija zamenjuje »men- talističfcu«: rečenica se određuje kao jezička jedinica čiji su sa-

152 Karakteristično je npr. da je početkom tridesetih godina ovog veka lingvistika raspolagala sa preko 160 definicija rečenice.

187

stavni elementi — reči — objedinjeni intonacijom u jedinstvenu izgovornu celinu (ovakvo shvatanja zastupa npr. poznati holandski sintaksičar A. W. de Groot, 1892—1963).

420. Odsudni korak unapred u razvoju sintakse postignut je tek onda kada je primenjen strukturalni metod. U SAD on je naj­plodotvornije razrađen na principima jelske škole (v. § 335).

Predstavnici tradicionalne lingvistike nisu uopšte uzimali u obzir sintaksičku problematiku ukoliko su se bavili morfologijom, niti obratno. Njihovo je uverenje bilo da morfološku od sintaksičke problematike treba oštro odvajati, i teorijski i praktično', s tim da se ispitivanje upotrebe oblika priključi sintaksi. Strukturalna lin­gvistika se odlikuje upravo obrnutim stavom. Ona ne postavlja oštre granice između dveju disciplina, a naglašava da je problem upotrebe oblika prvenstveno' morfološkog karaktera. Istaknuti mor- foloizi jelske škole su istovremeno i veliki pioniri modeme sintakse (v. § 335). Njihovo studiranje rečeničnih tipova i rečenične struk­ture počiva na primeni metoda distribucije, izdvajanjem »nepo­srednih konstituenata« (v. § 336).

421. Strukturalizam je i u Evropi delovao pozitivno na razvoj sintaksičkih ispitivanja. Tridesetih gcdina, na prismer, ne samo što se počela ozbiljno obrađivati sintagmatika (prvenstveno u okviru ženevske škole — v. § 262; objašnjenje termina V. u § 195) već se javilo kod mnogih i uverenje da treba dužnu pažnju poklanjati pitanjima sintaksičke valentnosti, tj, konstrukcionim mogućnostima reči (o ovome se prvi glasnije izjašnjavao francuski slavista, struk­turalista po ubeđenju, L. Tesniere; za ista shvatanja se zalaže u principu i francuski germanista J. Fourquet, zasnivajući čak na njima i poseban sintaksički metod poznat pod terminom poziciona sintaksa; srodna interesovanja dele i drugi neki istaknuti sintaksi- čari, prvenstveno među germanistima — npr. H. Glinz). Praška škola je počela ukazivati na potrebu da se rečenica ispituje na raz­ličitim nivoima apstrakcije, što je dovelo do širenja teorijskih hori­zonata. Ideja o invarijantnim kategorijama, takođe jedan od ko­risnih plodova strukturalističke epohe, navela je sovjetske sintak- sičare da razviju teoriju o sintaksičkim paradigmama. Analogno, naime, srodnim morfološkim jedinicama koje obrazuju paradigmat­ski sistem oblika, i srodne rečenice se posmatraju, po ovoj koncep­ciji, u odgovarajućim sistemskim odnosima: ja spavam npr. funk- cioniše kao osnovna jedinica sistema »sintaksičke paradigme« u ko­jem se javljaju i rečenice ja ne spavam, meni se spava itd., kao što je imenica žena osnovni član paradigmatskog sistema kome pripa­

188

daju i oblici ženu, ženama itd. Ispitivanja na toj strani iznela su na viđelo mnoge interesantne pojedinosti (npr. činjenicu da poje­dine rečenice, baš kao i pojedine imenice, nisu u stanju da razviju sve očekivane naispramne paradigmatske forme; rečenica, recimo, zgrade su nove ima prema sebi normalno singularsfco obrazovanje zgrada je nova, dok ga, međutim, rečenica zgrade su identične nema: bez dodatog objašnjenja sa čime je ostvarena identičnost, rečenica zgrada je identična bi bila besmislena). Istraživanja se sve intenzivnije kreću u pravcu utvrđivanja relevantnositi leksičkih značenja reči na nivou sintakse, što opredeljuje pojedine stručnjake za stav A. I. Smimickog (koji je izinet u njegovoj knjizi » S i nt a k - s i s a n g l i j s k o g o j a z y k a« , Moskva 1957) o tome da bi, nasuprot strukturalnoj sintaksi koja se bavi prostim opisom kon- strukcionih pojava, trebalo' izdvojiti ovu leksičku sintaksu kao po­sebnu lingvističku disciplinu.

GENERATIVNI PRISTUP JEZIKU

422. Pred 1960. sintaksa ulazi u svoj najznačajniji razvojni period: tada se zasniva generativna gramatika.

Terminom generativna naglašava se činjenica da je cilj ove gramatike utvrđivanje pravila po kojima se generiraju (= stva­raju) rečenice. Generativnu gramatiku koja se zasniva na posebnom metodu analize, čiji je tvorac Noam Chomsky (rođ. 1928), nazivaju mnogi transformacionom gramatikom (Chomsky je upotrebio ter­min transformacija da bi identifikovao onu vrstu pravila koja stu­paju u dejstvo tek pošto su uspostavljene »dubinske frazne struk­ture« na osnovu kojih se produkuju rečenice — v. § 427).

423. Generativna gramatika je već nagoveštena u radovima eminentnog predstavnika jelske škole, Zelliga Harr^a (rođ. 1909: v. § 340). Razrađujući svoju teoriju đistribtMje; Hams je došao do uverenja da bi se efikasna analiza morfema mogla izvršiti tek suk­cesivnim uključivanjem s i m b o l a u metodološku proceduru. Ta bi se procedura odlikovala postupnošću poniranja u suštinu struk­ture iskaza: prvo identifikovati svaku morfemsfcu jedinicu, pa od­nose koji će dati sliku o neposrednim konstituentima (v. § 336), i, najzad; utvrditi osnovnu shemu strukture celokupnog iskaza. Poći, dakle, odi manjih jezičkih jedinica ka većim. Svoje prve ideje o to­me Harris izlaže još 1946. u studiji »From Morpheme to Utterance« (v. § 430).

189

Tek je, međutim, Harrisov učenik Noam Chomsiky definitivno postavio teoriju transformacionalizma i uveo> novi metod u sin- taksička ispitivanja. Jednim od najvećih događaja u lingvistici našeg vremena smatra se objavljivanje njegove knjige: »Syntactic Struc- tures« (1957) kojom je transformacionalizam zasnovan i razglašen širom lingvističkog sveta.

424. I Chomsky se opredelio za postupnost analize i simbolično prikazivanje jezičkih fakata. Ali je redosled postupnosti zamišljen u obrnutom ismislu: poći od većih jezičkih jedinica ka manjim, tj. prvo utvrditi osnovnu strukturu iskaza (odrediti neposredne feonsti- tuente), a opisivanje bazičnih morfemskih jedinica obaviti tek na kraju. Dok je, dakle, Harrisova analiza morfološka po> svojoj polaz­noj orijentaciji, dotle Chomsky pristupa analizi sa pozicija sin- taksičara. Ova se dva naučnika, uostalom, razlikuju i po rasponu teorijskih ambicija. Harris je prvenstveno lingvistički (tj. kao gra­na atičar) zainteiresovan za osvetljavanje rečeničnih struktura. Chom- sky, međutim, prilaizi jezičkom ispitivanju sa željom da dozna što više o odnosima gramatičkog i logičkog.

425. Naučni horizont Chomskog bio- je u osnovi određen nje­govim izvrsnim poznavanjem i principa klasičnog američkog distri- bucionalizma (v. § 332) i logističke koncepcije sintakse (v. § 402). Osmatrajući jezik iz perspektive takvih svojih znanja, on je počeo razmišljati o potrebi iznalaženja jedne univerzalne teorije o gra­matičkim strukturama koja bi se u dužnoj meri koristila uvođenjem simbola u proces analize (budući da bi se samo takvim metodolo­škim postupkom naučnom pristupu obezbeđila željena preciznost). Iz te se zamisli rodila generativna gramatika.

426. Teorija Chomskog zasniva se, pre svega, na uverenju da gramatika koja na pravi način služi svome cilju treba da, nam ob­jasni principe po koijima stvaramo rečenice odnosno razumemo nji­hovo značenje. U žižu pažnje postavljaju se p r o c e s i , ovog puta ostvareni na planu isdmhronije (o distinkciji sinhronija / dijahronija v. § 260), do kojih dolazi prilikom kreiranja rečenica, odnosno nji­hovog poimanja.

Gramatika jednog jezika đefiniše se kao sistem pravila čijom primenom dolazi do korišćenja jezičkog sredstva. Po Chomskom, ova pravila su sređenog karaktera (engl. ordered rules), što znači da se ne imogu primenjivati proizvoljno, već samo po određenom redosledu. Transformaciona gramatika Chomskog se odnosi, dakle, na sistem sređenih pravila koja se prikazuju pomoću simbola.

190

Nasuprot distribucionalistima koji su opisivali ono što se na­lazi u korpusu (v. § 332), Chomskog zanimaju pravila pomoću kojih se izvode »gramatičke« rečenice, tj. one koje jezičko, osećanje nosi­laca datoga jezika prima kao pravilne.

Rečenice se razlikuju između sebe po tome koliko su u gra­matičkom pogledu uspele; neke dosežu punu meru gramatičnosti, neke ne. Procenjivanje rečenica s obzirom na njihovu gramatičnost spada obavezno u nadležnost govornih predstavnika datoga jezika. Pod terminom kompetencija govornog predstavnika (engl. compe- tence of the native speaker) treba razuimeti i sposobnost da se uoče devijantne (tj. gramatički nedovoljno uspele) rečenice, s tim da se čak i njihovo značenje shvati, i sposobnost da se razume potpuno nova, tj. ranije nikada registrovana rečenica. Pošto Chomsky i nje­govi sledbenici postavljaju sebi u zadatak iznalaženje principa na osnovu kojeg se generiraju samo one rečenice koje govorni pred­stavnik prihvati kao gramatički pravilne, a isključuju one koje govorni predstavnik odbacuje kao »negramatičke«, jasno je da poj­movi lingvističke intuicije i lingvističke procene ulaize u krug nji­hovog neposrednog interesovanja. Chomsky čak naglašava da bi želeo da iznađe takvu teoriju koja bi objasnila i pojavu lingvističke intuicije. On se, dakle, ekspLicitno opredeljuje za ispitivanje feno­mena koji su u vezi s lingvističkom kompetencijom, zapostavlja­jući pri tom svesno sve ono što se neposredno tiče samog čina jezič­kog ispoljavanja (engl. termin: perjormance).

Jedna od fundamentalnih distinkcija koju uvodi teorija Chom­skog odnosi se na razlikovanje dvaju apstraktnih nivoa jezika: po­vršinske i dubinske strukture (engl. sur jace structure / deep stru- iure). Površinska struktura jeste direktna apstrakcija odnosa koji se uočavaju u ostvarenim rečenicama jednog datog jezika; dubin­ski nivo, budući apstraktnija (i u tom smislu »dublji«) pođrazume- va, naprotiv, one odnose koji se ne uočavaju neposredno poismatra- njem ostvarenog jezičkog fenomena, već se moraju rekonstruisati na osnovu izvesmih principa koje postavlja teorija (više o tome u § 427). Pošto se opredelio u načelu za domen jezičke kompetencije, Choomsky svoju naučnu pažnju koncentriše na problem dubinske strukture; njegova gramatika, dakle, ima u suštini »dubinski« ka­rakter.153

153 Terminima dubinska gramatika i površinska gramatika služio se pre Chomskog američki lingvista Charles Hockett. Ove termine su popularizovali filozofi (poznato je npr. da je L. Wittgenstein — v. § 393 n. — još 1953. god. upotrebljavao izraze Tiefengrammatik i Oberfliichen- grammatik).

191

427. Od 1957. do danas Chcxmsky je znatno evoluirao u shvata- njima. Definitivnoj a verzija teorije, koja je objavljena 1965. u re­prezentativnom delu »Aspects of the Theory of Syntax«, sadrži mnoge korekcije prvobitnih postavki. Srž te novije verzije bi se mogla u najkraćim crtama rezimirati na sjedeći način.

Osnovni nivo analize jezika naziva se bazičnom komponentom gramatike. Bazična komponenta gramatike se sastoji iz sintaksič- kog dela, čiji je karakter generativan, i takozvanog leksikona.

Siintaksički deo obuhvata sistem sređenih sintaksiekih pravila. Njihovom primenom generiraju se sintaksičke jedinice. Ukupnost tih jedinica ispoljava se u vidu »fraznih« struktura (o terminu »fra­za« v. § 340 n.). S obzirom na karakterističan način prikazivanja, »frazna« struktura se najčešće naziva »drvetom«; up. npr. »drvo« nastalo u procesu generiranja rečenice (S) koja je sačinjena od subjekatsike »fraze« (NP), reprezantovane imenicom (N) u kon­strukciji s pridevom (Adj), i od predikatske »fraze« (VP) čiji su konstituenti glagol (V) i njegova priloška odredba (Adv):154

NP VP

Adj N Adv V

Pravila kojima se generiraju »frazne« strukture primenjuju se bez kontekstualnih ograničenja (engl. termin: context-free rules) i nazivaju se pravilima prepisivanja (engl. revoriting rules). Prepisi­vanje se odnosi na činjenicu da prilikom procesa generiranja »drveta« dolazi do postupnog zamenjivanja simbola (NP se npr. u gore prikazanom »drvetu« zamenjuje sekvencom Adj + N). Ova­kvo zamenjivanje (= »prepisivanje«) ima, u stvari, za cilj da pre­ciznije osvetli prirodu sintaksičke jedinice o kojoj se radi (u po- menutosm slučaju uvedena sekvenca Adj + N daje podatke o1 kon- stituentima »fraze« NP).

154 Takve rečenice bi mogle biti ilustrovane konkretnim primerima kao što su: dobro dete mirno spava, uvređena žena glasno negoduje, jesenje sunce blago sija i si.

192

Među sintaksička pravila koja dejstvuju u bazičnoj kompo­nenti svrstavaju se i pravila za uspostavljanje kompleksnih sim­bola (uvođenje ovih pravila u fond teorijskih pojmova dolazi kao jedna od krupnih novina u poređenju s onim što sadrži prvobitna verzija teorije).

Kompleksni simboli jesu oni simboli koji se uključuju u »drvo« neposredno pre nego- što će se izvršiti leksičko razrešenje rečenice, s tim da se pomoću njih ukaže na sve one momente koji će biti odlučujoći za njeno značenje. Npr. kompleksni simbol će dati infor­maciju o tome da li će dati prelazni glagol u poziciji objekatske do­pune zahtevati ili isključivati prisustvo imenice koja označava živo biće; registrovanje takvog podatka ograničiće u odgovarajućem smislu izbor imeničkih leksema koje bi došle u obzir kao kandidati za leksičko razrešavanje objekatskog konsbituenta (reprezentovanog u »drvetu« simbolom N).

Jedinice generirane u bazičnoj komponenti primenom sintak­sičkih pravila sačinjavaju takozvanu dubinsku strukturu jezika.

Leksikon je onaj doo- bazične komponente koji je zamišljen kao- skup specifičnih kompleksa leksičkih pojedinosti. Te (hijerarhijski inače nesređene) pojedinosti obuhvatajo relevantne podatke seman­tičkog, sintaksičkog i fonološkog karaktera. Ovi se podatci priklju­čuju fraznoj strukturi primenom naročitih pravila. Pod njihovim se dejstvom odafoiraju odgovarajuće pojedinosti iz leksikona i ubacuju na određena mašta u »drvo«. Tek prisustvo- ovih pojedinosti ko­načno osmišljava dotle vrlo apstraktnu sintaksičku konstrukciju.

Pošto su sve faze konstrukcionih postupaka i postupaka lek­sičkog osmišljavanja u bazičnoj komponenti obavljene, u dejstvo stupaju tzv. transformaciona pravila.

Transformaciona pravila služe povezivanju nivoa dubinske s nivoom površinske strukture; drugim recima, njihova se primena sastoji prvenstveno u prenošenju podataka s tog početnog nivoa jezičke apstrakcije na završni. Pri tom prenošenju može doći do različitih preobražaja »drveta« (bilo ostvarivanjem izvesmih per- mutacija, bilo ispuštanjem odnosno dodavanjem određenih pojedi­nosti), -sve u zavisnosti od konkretnog jezika čije se rečenice reali- zuju. Pravila transformacije su, naime, specifična za svaki jezik i sačinjavaju deo njegovog individualnog strukturalnog profila.

428. Iako zasnovana tek 1957. godine, generativna gramatika je postala jedna od centralnih disciplina savremene lingvistike. Mnogi lingvisti, uprkos činjenici da ne dele sva teorijska uverenja njenog

13 193

tvorca, ipak najčešće usvajaju njen metod analize, prvenstveno u sintaksi. Taj se metod inače već uveliko primenjuje u semantici, u ispitivanjima tvorbe reči, pa i u osvetljayanju jezičkog razvoja (v. § 137 n.) i dijalekatske diferencijacije.155 I u fonologiji su se već poodavno počela primenjivati metodološka iskustva stečena u radu na području sintakse.

Američki lingvista Morris Halle je prvi uveo generativni pri­stup u fonološki opis jezika. I on operiše pojmom sređenih pravila, primenjujući ih na jedinice »leksikona« date u svom morfofono- loški osnovnom vidu, s tim da su glasovni elementi u njima razlo- ženi na distinktivne osobine. Tako bi se, na primer, srpskohrvatska reč radošću kod Hallea pojavila ne kao skup fonema, M , /a/, /dl, /of, /š/, /ćf, In/ već kao kombinacija elemenata radost- i -ju, ali tako da je svaki glas u tim elementima, dakle r, a itd., predstav­ljen ne kao glas, već kao' »skup distinktivnih obeležja«. Prime- nom svojih pravila na obeležja u takvom nizu, Halle bi izveo oblik radošću, tačnije onaj skup distinktivnih osobina koje određuju ovaj glasovni niz,. Na taj način su jedinice koje razmatra, Halle vrlo apstraktnog karaktera u poređenju s onim što je tipično za fonološki opis jezika u »predgenerativnoj« eposi (kao što su i sintaksičke je ­dinice Chomaboga mnogo apstraktnije nego lingvistička realnost kojom su se bavili distribucionalisti). Pri tom je fonema, potpuno zaobiđena :ka,o relevantna lingvistička stvarnost (čime se genera­tivna fonologija bitno razlikuje od dotadašnje). Generativna fono- logija mnogim detaljima svog metodološkog postupka navodi na opasku da se ono što je za Pražane bilo omorfofonološki nivo (v. § 298) ovde naziva fonološkim domenom. Fonološki opis u generativnoj gramatici uključuje i informacije relevantne za gramatičku struk­turu rečenice.

429. Najnoviji razvojni period generativne gramatike u SAD doneo je žive diskusije o mnogim bitnim a kontroverznim teorij­

155 Samuel Jay Keyser je prvi pristupio svestranijem generativnom osvetljavanju dijalekatskih fenomena u svome prikazu rada američkih dijalektologa Hansa Kuratha i Ravena McDaviđa: »The Pronounciationof English in the Atlantic States« (prikaz je objavljen u Lg 39, No 2,1963, 303—316). V. i zanimljiv rad Sol Saporte: »Ordered Rules, Dialect Differences, and Historical Processes«, Lg 41, No 2, 1965, 218—224. Od jugoslovenskih lingvista prvi je primenio generativne kriterije u dija- lektologiji Pavle Ivić, u svojoj studiji »Phonemic Differences and Re- write Rules«, Verhandlungen des zweiten internationalen Dialektologen- kongresses II (= Zeitschrift fiir Mundartforschung, neue Folge Nr. 4, izd. Ludwig Erich Schmitt, Wiesbaden 1968, 407—412).

194

skim pitanjima. Doskoirašnji sledbenici Chomskog počeli su pred­lagati svoja originalna teorijska rešenja koja su često značila od­stupanja od nekih stavova učitelja. U centru pažnje stoji, pored ostalog, suštinsko pitanje o tome šta sve treba postaviti u bazičnu komponentu sintakse. Tu se javljaju dva upravo suprotna shvata- nja: jedno, da treba što više suziti inventar jedinica koje se pojav­ljuju u bazi, a povećati broj transformacionih pravila (ovo raspro­stiranje »u dubinu« predlaže na primer G. Lakoff); drugo, da bi, naprotiv, trebalo smanjiti broj transformacionih procesa, s tim što će se povećati inventar jedinica koje ise postavljaju u bazu. (za ovo svojevrsno 'rasprostiranje »u širinu« opredeljuje se u posiednje vreme sam Chomsky).

Sasvim nedavno prezentirana je lingvističkoj javnosti jedna nova teorija pod nazivom generativne semantike. Njeni osnivači su učenici Chomskog (u prvom redu G. Lalkoff, J. R osh i J. McCawley; najdublje je dosada osvetlio McCawley). Zadržavajući celokupni formalni aparat prikazivanja koji je svojstven generativnoj gra­matici Chomskog, pristalice nove teorije zamenili su osnovni sin- taksički pristup semantičkim: umesto' da pretpostave, kao štoi čini Chomsky, da je u obrazovanju rečenice primarna sintaksa, oni po­laze od toga da je za jezik značenje najvažnije. Pošto je najvažnije, ono mora prethoditi u procesu generiranja rečenice uspostavljanju sintaksičkog poretka. »Dubinska struktura«, dakle, u onom isklju­čivo sintaksičkom smislu u kojem je sagleda Chomsky ovde uopšte ne postoji, budući da se svi osnovni sintaksički pojmovi zamenjuju semantičkim.

Mada je postala šire poznata tek od pre dve do tri godine, ova nova teorija osvaja, zasada samo u SAD, sve veći broj pristalica, prvenstveno u redovima najmlađe generacije lingvista.

Van SAD, Chomsky je našao najodanije sledbenike u lingvi­stičkim krugovima DR Nemačke (sa Berlinom i Leipzigom kao cen­trima). Među istočnonemačkim germanistima koji su prihvatili ovu teoriju najaktivniji su Manfred Bierwisch156 i Wolfgang Motseh.157 Njihov doprinos razvijanju teorije nije od malog značaja. Sem ger­manista u rad na produbljivanju generativne gramatike uključeni su tamo i pojedini slavisti, u prvom redu istaknuti sdntaksičar

156 Gramatika nemačkog jezika je prvi put doživela generativnu ob­radu u Bierwischovom radu »Grammatik des deutschen Verbs« (= Studia Krammatica II, Berlin 1963).

167 Još 1964. godine objavio je Motseh zapaženu studiju »Syntax des deutschen Adjektivs« (= Studia grammatica III, Berlin 1964).

13 ' 195

Rudoli Ružička, koji je pored ostalog, izuzetno zaslužan za širenje generativnih pogleda na jezik u slavenskom lingvističkom svetu.158

U ostalim evropskim sredinama, kao što je već naglašeno (v. § 137) generativni pristup se često primenjuje na sasvim specifičan način, bez neposredne veze s učenjem Chomskog.

Bibliografske napomene

430. Tradicionalna sintaksa je najbolje reprezentovana u rado­vima J. T. Riesa: »\Vas ist Syntax?« (Marburg 1894 / Prag 1927)i »Was ist ein Satz?« (Prag 1931).

Uvođenje u širi repertoar sintaksičke problematike daje W. Havers u »Handbuch der erklarenden Syntax« (Heidelberg 1931).

U klasična dela sintakse spadaju: O. Jespersen, »The Philoso- phy of Grammar« (London 14)24 i novije izd. 1948) i »Analytic Syn- tax« (Copenhagen 1937); K. Biihler, »Sprachtheorie, Die Darstel- lungfunktion der1 Sprache« (Jena 1934).

Opštu klimu sintaksičkog interasovanja u razdoblju od tridese­tih do pedesetih godina lepo ilustruju knjige: A. Gardiner, »The Thaory of Speech and Language« (Oxford 1932; II izd. 1951) i J. R. Firth, »General Linguistics and Descriptive Grammar« (London 1951).

U strukturalnu koncepciju sintaksičke problematike uvodi L. Tesniere svojom knjigom »Elements de syntaxe structurale« (Pariš 1959). V. i njegove ranije radove u kojima dolazi do izražaja kon­cepcija o sintaksičkoj valentnosti: »Comment construire une syn- taxe?«, Bulletin de la Faculte des lettres de Strassbourg 7, 1034; >'Esquisse d’une syntaxe structurale«, Pariš 1953.

Među radovima koji su bitno doprineli skretanju pažnje šire lingvističke javnosti na problematiku sintaksičke valentnosti ističe se: J. Fourquat, »L’orđre des elements de la phrase en germanique ancien. Etudes de syntaxe de position«, Pariš 1938. Pristup srodan Fourquetovom sdntaksičkom metodu vidljiv je i u radovima drugih germanista, v. npr.: H. Glinz, »Der deutsche Satz«, Diisseldorf 1957; W. Schmidt, »Grundfragen der deutsche Grammatik. Eine Einfuh- rung in die funktionale Sprachlehre«, Berlin 1965.

139 Ružička je poslednjih godina objavio niz studija iz oblasti sin­takse slovenskih jezika, prvenstveno ruskog, u kojima je primenio metod generativne gramatike Chomskog. Jedan od poslednjih i naročito zna­čajnih radova te vrste jeste njegova knjiga »Studien zur Theorie der russischen Syntax« (= Sitzungsberichte der Deutschen Akademie der Wissenschaften zu Berlin, Klasse fiir Sprachen, Literatur' und Kunst, Nr. 1, Berlin 1966).

196

Pogledi eminentnog sintaksičara — strukturaliste A. W. de Groota izloženi su najbolje u veoma instruktivnoj knjižici, pisanoj na holandskom i stoga mnogima nedovoljno pristupačnoj: »Struc- turele Syntaxis« (The Hague 1949). O strukturalnom prilaženju sin­taksi govori de Groot i u studiji »Structural Linguistics and Syn- taotic Laws« (Word 5, I, 1049, 1—12).

HockSttov »A Course in Modem Linguistics« (New York 1958) daje osnovnu orijentaciju o tipu sintaksičke analize koji odgovara metodološkim principima današnje američke lingvistike. Klasičnim udžbenikom američke sintakse smatra se dalo sintaksičara E. Nide: »Outline of Descriptive Syntax« (Glendale — Califomia 1951). E. Ni- da je i autor u svoja vrame veoma popularne sintakse engleskog je­zika »A Synopsis of English Syntax« (1943; novo prerađeno izdanje u Janua Linguarum, Saries Practice 19, Hag 1966).

Pickettova knjiga »An Introduction to the Study of Gramma- tical Structure« (Glendale — Califomia 1956) zahvata analitički i naporedo morfološko-sintaksičku problematiku i mnogi je stoga smatraju naročito pogodnim udžbenikom za početnike u sintaksič­kim studijama.

Velikog odjeka imale su u svoje vreme u američkoj lingvistič­koj javnosti studija Georgea L. Tragera i Henry Lee Smitha Jr.: »An Outline of English Structure« (SIL, Occasional Papers 3, 1951, 1—91) i studija Charlesa C. Friasa: »The Structure of English« (New York 1952). Primana fonoloških kriterija pri sintaksičkoj analizi sprovedena je u radu A. A. Hilla: »Introduction to Linguistic Struc- tures: From Sound to Sentence in English« (Nerw York 1958).

U zborniku Report of the Seventh Annual Round Table Meet- ing on Linguistics and Language Study (Georgetown University Monograph Series on Languages and Linguistics No 9, Washington 1957) ističu se dve studije po tematici koju obrađuju: P. L. Garvin u »Operaticns in Syntactic Analysis« (str. 59—72) daje smotru mo­dernih metodoloških prosedea u sintaksi, H. L. Smith Jr. u »Super- fixes and Syntactic Markers« (str. 7—24) govori o suprasegmental- nim pojavama (= o pojavama intonaciono-akcanatskog karaktera uključujući i pauze) koje bivaju iskorišćene kao sredstva za orga­nizaciju rečenične strukture.

Garvinovo prilaženje sintaksi vrlo je jasno izloženo i u radu: Paul Garvin, »Syntactic Units and Operations«, 8th Proceedings, 626—632. Treba istaći da su inače svi najvažniji radovi ovog zanim­ljivog autora publikovani 1964 (u Hagu) u zborniku pod naslovom> On Linguistic Method. Selacted Papers«.

197

Od sintaksičkih studija istaknutog britanskog lingviste C. E. Bazella preporučuju se sledeće: »Syntactic Relations and Linguistic Typology«, CFS 8, 1949, 5—20; »On the NeutraUzation of Opposi- tions«, TCLC V, 1949, 77—86.

V. u zborniku »V o p r o s y t e o r i i j a z y k a v s o v r e m e - n n o j z a r u b e ž n o j l i n g v i s t i k e « (izd. AN SSSR, Moskva 3961) članak V. N. Jarčeve: » P r o b l e m a f o r m y i s o d e r ž a - n i j a s i n t a k s i č e s k i x e d i n i c v t r a k t i r o v k e d e s - k r i p t i v i s t o v i m e n t a l i s t o v « (90—105).

Noviji teorijski pogledi na sintaksu osvetljeni su pristupačno u knjizi: O. S. A x m a n o v a i G. B. M i k a e l j a n , » S o v r e - m e n n y e s i n t a k s i č e s k i e t e o r i i « , Moskva 1963. Ovo delo (u revidiranoj verziji) doživelo je i izdanje na egleskoim jeziku (»The Theory of Syntax in Modem Linguistics« = Janua Linguarum, Se- ries Minor 68, The Hague 1969) i privuklo1 zasluženo pažnju ino­strane publike.

Veoma interesantnu knjigu, posvećenu pitanjima teorije i me­toda u sintaksi, s originalnim opservacijama i stavovima, napisao je rumunski lingvista Sorin Stati: »Teorie si metoda in sintaxa«, Bucuresti 1967.

Pažnju zaslužuje i funkcionalni pristup sintaksi za koji se za­laže A. M. Muhin, »F u n k c i o n a 1 ’ n y j a n a l i z s i n t a k s i - č e s k i x f e l e m e n t o v (na m a t e r i a l e d r e v n e a n g l i j - s k o g o j a z y k a ) « , Moskva — Leningrad 1964 (u knjizii se, pored ostalog, razvija ideja o postojanju sintaksičkih opozicija vezanih za upotrebu pojedinih reči u različitim paradigmatskim oblicima, npr.: kapetan M H a n nije starešina / kapetan M i l a n u nije stareši- na). V. i drugo takođe interesantno Muhinovo delo: » S t r u k t u r a p r e d l o ž e n i j i i x m o d e l i « (Lenjingrad 1968).

O proučavanju sintaksičkih paradigmi govori programski V. G. Admoni u svojoj knjizi » O s n o v y t e o r i i g r a m m a t i k i « , Moskva-Lenjingrad 1964 (posebno na str. 77). V. i rad N. J. Šve- dove pod naslovom » P a r a d i g m a t i k a p r o s t o g o p r e d i o - ž e n i j a v s o v r e m e n n o m r u s s k o m j a z y k e « koji je ob­javljen u zborniku R u s s k i j j a z y k . G r a m m a t i č e s k i e i s s l e d o v a n i j a, Moskva 1067, 3—77.

Tipično ruska tradicija sintaksičkog ispitivanja osvežena i ne­kim novijim teorijskim tekovinama ogleda se u radu N. N. Proko- poviča: » S l o v o s o č e t a n i e v s o v r e m e n n o m r u s s k o m l i t e r a t u r n o m j a z y k e « , Moskva 1966. Bliži uvid u moder­nije aspekte koje je tokom poslednje decenije poprimila klasična

198

ruska sintafcsička teorija daće i radovi: L. N. Iordanskaja, »Dva o p e r a t o r a o b r a b o t k i s l o v o s o č e t a n i j s ‘s i l ’ n y m u p r av 1 e n i em ’«, Moskva 1961; Ju. D. Apresjan, »O s i l ’ n o mi s l a b o m u p r a v l e n i i « , VJa XIII, 3, 1064, 32—49; N. Z. Ko- telova, »O p r i m e n e n i i o b j e k t i v n i x i t o č n i x k r i t e - r i e v o p i s a n i j a s o č e t a e m o s t i s l o v « , VJa XIV, 4, 1965, 53—64; N. Ju. Svedova, » A k t i v n y e p r o c e s s y v s o v r e ­m e n n o m r u s s k o m s i n t a k s i s e « , Moskva 1966.

Teorijske radove praške škole u domenu sintakse upoznaće za- interesovani najpre na stranicama časopisa Travaux Linguisitique de Prague. Među njima dosada je najviše odjeka imala studija F. Daneša: »A Three-Level Apiproach to Syntax« (Travaux. . . 1, 1964, 225—240). Značajne studije o »semantizaciji« sintakse (tj. o tome da se u okviru sintakse izdvaja jedan poseban semantički nivo- na kojem se uspostavljaju sintaksički relevantne semantičke jedinice, kao agens, posesor, benefaktor i si.) prikazao je poslednjih godina lingvističkoj javnosti isti ovaj autor; v. njegov referat, održan 1967. u Bukureštu na X međunarodnom kongresu lingvista: »Semantic Considerations in Syntax« (biće objavljeno u zborniku Proceeđ- ings of the 10th International Congress of Linguists) i rad: »Some Thoughts on the Semantic Structure of the Sentence«, Lingua 21, 1968, 55—69.

O problemima sintaksičke analize u vezi s mašinskim prevođe­njem obaveštava knjiga »O t o č n y x m e t o d a x i s s l e d o v a ­n i j a j a z y ka« — od elj ak ,pod naslovom » S i n t a k s i č e s k i j a n a l i z p r i m a š i n n o m p e r e v o d e « (kolektiv autora: O. S. A x m a n o v a , I. A. M e l ’ č u k , E. V. P a d u č e v a , R. M, F r u m k i n a ; izd. Moskovskog univerz^eta, 1961). Veoma je in­formativno i kompetentno i izlaganje Warrena Platha u članku »Mathematical Linguistics«, odeljci: »Models for sentence synthesis and syntactic description« i »Models for syntactic analysis« (Trends, 41—51).

V. i sledeće radove: Finngeir Hiorth, »Zur formalen Charakte- rizierung des Satzes« (= Janua Linguarum, Series Minor 20, The Hague 1962); I. A. M e l ’ č u k , » A v t o m a t i č e s k i j s i n t a k ­s i č e s k i j a n a l i z « , Novosibirsk 1964; L. N. I o r d a n s k a j a , » A v t o m a t i č e s k i j s i n t a k s i č e s k i j a n a l i z . II. M e ž - s e g m e n t n y j s i n t a k s i č e s k i j a n a l i z « , Novosibirsk 1967.

Prvi uvod u transformacionalistički metod daju Harrisovi ra­dovi: »From Morpheme to Utterance«, Lg 22, 1946, 161—183;> Discourse Analysis«, Lg 28, 1952, 1—30; »Discourse Analysis: a

109

Sample Text«, Lg 28, 1952, 474—494; »Transfer Grammar«,20, 1954, 255—270. Međutim, izrazito transformacionalistiĆka po ideji i izlaganju je tek njegova studija: »CoK»ccurence and Trans- formation in Linguistic Structure«, Lg 33, 1957, 283—340. Origina­lan Harrisov pristup sintaksi dobij a najpotpuniji vid u njegovom delu »String Analysis of Sentence Structure« (= Papers on Formal Linguistics No 1, The Hague 1962).

Transformacioni test u sintaksdčkoj analizi ruskoga jezika pri- menio je još 1958. Dean Stoddard Wo'rth: »Transform Analysis of Russian Instrumental Constructions«, Word Vol. 14, No 2-3, 1958, 247—290. Ovaj Wbrthov rad ostaće datum u istoriji slavistike: tada je prvi put slovenska jezička problematika obrađena transforma- cionalistieki.

Danas već klasično delo transformacionalizma jeste knjiga Noa~ ma Chomskog »Syntactic Structures« (The Hague 1957; revidirano izdanje 1963; VI izdanje 1966). Koristan je prikaz ovog đela koji daje R. B. Leea u Lg 33, 1057, 375—408. Lees na pristupačan način izlaže smisao transformacionalizma u VJa X, 3, 1961, 69—77 (na­slov članka: » Čt o t a k o e t r a n s f o r m a c i j a « ) . Inače, doga­đaj u razvoju generativne gramatike značilo je objavljivanje Lee- sovog rada: »The Grammar of English Nominalization« (= IJAL, Part II, Vol. 26, No 3, 1960; II izdanje 1963).

Evoluiranje teorijskih shvatanja Chomskog najpotpunije će se sagledati upoznavanjem sledećih njegovih radova: »Current Issues in Linguistics Theory«, The Structure of Language. Readings in the Philosophy of Language, izd. J. A. Fodor i J. J. Katz, New Jersey 1964, 50—118; »Topics in the Theory of Generative Grammar«, Current Trenđs in Linguistics III: Theoretical Founđations, izd. Th. A. Sebeok, The Haigue 1966, 1—60 (preštampano u Janua Lin­guarum Series Minor 56, The Hague 1966); »Aspects of the Theory of Syntax«, Cambridge Mass. 1965; »Some Remarks on Nominali- zations«, izaći će uskoro u Studies in English Transformational Gram­mar, izd. R. Jacobs i P. S. Rosenbaum. Delo »Aspects of the Theory of Syntax« smatra se značajnim gotovo koliko i »Syntactic Structures« budući da je u njemu najuočljivija pređena distanca od početnog zasnivanja teorije. Što se tiče poslednje navedene studije, ona je sasvim nedavno doprla do javnosti tako da još zasad nema odgo­varajućih odjeka (a biće ih svakako, s obzirom na to da u njoj Chomsky izlaže sasvim nov pogled na »bazičnu komponentu« zala- zući se, nasuprot Lakoff u, za redukciju transformacionih pravila

200

u kojist narastanja inventara jedinica »bazične komponente« — v. § 4^9).

Ideje Chomskog doživele su dalju razradu u radovima njego­vih učenika. V. na primer: Paul Postal, »Comstituent Structure. A Study of Contemporary Models of Syntactic Description«, The Hague 1964; J. Katz and P. Postal, »An Integrated Theory of Lin­guistic Description«, Cambridge Mass. 1965.

Nov svet pojmova uneo je u generativnu gramatiku George Lakoff svojim radom »On the Nature of Syntactic Irregularity<- (Mathematical Linguistics and Automatic TransLation, Report No. NSF-16, Computation Laboratory of HarVard University, 1965). V. i druge, za dalje razvijanje teorije takođe značajne radove koje objavljuju, pored Lakoff a, i drugi učenici Chomskog u časopisu Founđations of Language.

Za slovenski lingvistički svet od naročitog interesa mogu biti posleđnji radovi Charlesa Fillmorea u kojima se postavlja problem pađežnih značenja u okviru generativne teorije. V. njegovu studiju »The Case for Case«, Universals in Linguistic Theory, izd. E. Bachi R. Harms, New York 1968, 1—90.

Najvažniji radovi istočnonemaSkih predstavnika generativne gramatike u kojima se dopunjava i koriguje u pojedinim detaljima teorija Chomskog nalaze se u publikaciji Studia Grammatica (Ber­lin). Njihov rad na generativnoj gramatici u okviru slavistike može se danas pratiti prvenstveno na stranicama časopisa Zeitschrift fiir Slavvistik.

Knjiga E. Bacha, »Introduction to Transfoirmational Grammar« (New York 1964) lepo uvodi početnike u metod Chomskog. Ona je bila veoma cenjena u vreme kad se pojavila; danas je, međutim, već zastareia u nekim detaljima, s obzirom na činjenicu da je ge­nerativna teorija za poslednjih pet godina pretrpela znatne izmene. Početnicima se, sern toga, preporučuje pristupačno' pisana knjiga Owena Thomasa, »Transformational Grammar and the Teacher of English«, New York 1965. V. i Nicolas Ruwet, »Introduction a la grammaire generative«, Pariš 1967.

Jugoslovenskom čitaocu skreće se pažnja na kompetentno' i lepo (pristupačno i nestručnjaku) izlaganje Ranka Bugarskog o genera­tivnoj gramatici: »Pojmovno-terminološki osvrt na generativnu gra­matiku«, Delo god. XV, br. 7, 1960, 869—876. V. i prikaz transfor- macione teorije Chomskog (u njenoj prvobitnoj verziji iz 1957. god.) koju daje Vladimir Ivir u Suvremenoj lingvistici (skriptima) III (Zagreb 1964, 72—82; o ovoj publikaciji v. § 137 n).

201

- y .

Godine 1965. William Orr Dingwall objavio- je bibliografiju ra­dova predstavnika generativne gramatike: »Transformational Gene- rative Grammar. A Bibliography« (Washington, Center of Applied Linguistics). V. od istog autora članak »Recent Developlrnent in Transformational Generative Grammar«, Lingua 16, 1966, 292—316.

E. Lang, član istočnonemačke grupe germanista koji se bave generativnom gramatikom, priprema terminološki rečnik genera­tivne gramatike (uzimajući kao bazu ekcerpiranje radova Chomskogi njegovih sledbenika). Termini će biti propraćeni odgovarajućim definicijama. Zasad je objavljen prvi, preliminarni nacrt tog koris­nog dela pod naslovom »Tenminologie der generativan Grammatik« (Berlin 1967).

Teorija Chomskog, pored vatrenih pristalica, ima i protivnika, ili bar takvih koji su puni sumnji i kritičkih primedbi. V. npr. šta kaže E, M. Uhlenibeok u »An Appraisal od: Tr ansformatio-n Theory«j Lingua 12, 1963, 1—18 i u »Some Further Ramarksi on Transforma­tional Grammar«, Lingua 17, 1967, 263—316. Posebno strogu ocenu teorije dao je Ch. Hockett u »The State of thei Art« (=. Janua Lin­guarum, Series Minor 73, The Hague 1968).

Interpretaciji značaja generativne gramatike posvećene su do­sada različite studije, mahom kraćeg obima, pojedinih evropskih lingvista koji nisu neposredno deklanisani kao- njeni privrženici. Korisno bi bilo upoznati se, na primer, sa sledećim radovima: Kurt Zwei Entwicklungsphasen der deskriptiven Linigvisitik«, Die Neue- Wachtler, »Strukturelle Grammatik und Generative Gramma;tiik: ren Sp-rachen 15, 1966, 67—76; B. Grunig, »Les Theo-ries Trans- formationnelles«, La Linguistique No 1, 2, 1965, 1—24 i No 2, 1, 1966, 31—101; Giulio C. Lepschy, »La grammatica tr ansf orm azio- nale: Studi recenti«, Studi e saggi linguisitici VI, 1966, 171—191; B. Pottier, La grammaire generative et la linguistique«, Travaux de linguistique et de litterature publies par le Centre de p-hilologie et de litteratures romanes de l’Universite de Strasbourg VI, 1, 1968, 7—26.

Nova generativna teorija, generativna semantika, nagoveštena je početkom 1967. godine u radu G. P. Lakoffa i J. Ros'sa, »Is Deep Structure Necessary?« (M. I. T. Intemal Memorandum, March 27, 1967) koji nije regularno publikovan već je izdat kao- interni memo­randum, namenjen užem krugu predstavnika generativne gramatike okupljenih na M. I. T., SAD, Cambridge-Mass (treba ovim povodom napomenuti da je uopšte velika šteta što mnogi avangardni radovi ove grupe lingvista ostaju neštampani, umnoženi samo-, obično na

202

nekoj vrsti šapirografa, i razaslatd u vrlo ograničenom broju pri- maraka odabranijem krugu stručnjaka; time mnogi zainteresovani, posebno van SAD, ostaju u nemogućnosti da sa blagovremeno oba- veste o aktuelnim teorijskim diskusijama, u domenu generativne gramatike, što je tim nezgođnije kad se ima u vidu da »posvećeni« inače po pravilu posle navode te nepublikovane radove i polemišu sa njima istto kao i sa. svim ostalim -studijama koje se regularno objavljuju po -stručnim časopisima). Najvažniji su zasad u ovo-m pogledu radovi J. D. McCawleyja: »The Role of Semantics in a Grammar«, Universals in Linguistic Theo-ry, izd. E. Baeh i R. T. Harms, New York 1968, 124—169. »Lexical Insertion in a Trans- formational Grammar without Deep Structure«, Papers from the Fourth Regional Me-ating, Chicago Linguistic Sooiety, Department of Linguistics, izsd. W. J. Darden, C. J. N. Bailey, Misisi A. Davison, University bf Chicago 1968, 71—80.

Bibliografske podatke o radovima koji se tiču leksičke seman­tike obrađivane generativnim metodom v. u § 417.

Generativni pristup fonologiji započinje radom Morrisa Hallea, »The Soiund Pattem of Russian«, The Hague 1959. V. i-sledeće novije radove: Noam A. Chomsky and Morris Halle, »Some Controversial Questions in Phonolo-gical Theory«, Journal o-f Linguistics 1, 1965. 97—214 (ovaj rad se pojavio- kao odgovor na kritiku generativne fonolo-gije koju je u istom broju ovog časopisa, na str. 13—34, ob­javio američki lingvista F. Househoilđer); Noam Chomisky, »Some General Praperties of Phonological Rules«, Lg 43, 1961, 102—128; Paul Postal, »Aspects of Phonological Theo-ry«, New Yo-rk 1968; N. Chomsky and M. Halle, »The Sound Pattem of English«, New York 1968 (u -ovoj se knjizi, koja je dosada najvažnije delo po­svećeno problemima generativne fonologije, nalazi priložena obim­na bibliografija ne samo- o najvažnijim fonološkim radovima, već io takvima koji imaju značaja za generativnu teoriju u celini).

203

MATEMATIČKA LINGVISTIKA KVANTITATIVNOG (= NEALGEBARSKOG) KARAKTERA159

UVODNE NAPOMENE

431. Lingvistika druge polovine XX veka odlikuje se pored ostalog i tame što široko primenjuje metodološke procedure mate­matičkih nauka.

Početkom XX veka statistički metod matematičara prodire u sve naučne oblasta, pa i u lingvistiku. Korisnost statističkog metoda bila je, uostalom, poznata nekima od zainteresovanih za jezik već odavno (još su stari indijski gramatičari — v. § 20 — minuciozno prebrojavali stihove, reči i slogove Rig-Veda). Ali tek u dvadesetome veku statistika postaje zaista neophodna pomoć svima onima koji se ozbiljno bave opisom jezičkih fakata.

Nije, međutim, samo statistika zaslužna za »matematički« ka­rakter moderne lingvistike. Ceo sistem jezičkog ispitivanja je u izvesnom smislu matematički orijentisan. Strogo logičan karakter matematičke analize provejava iz obavezne težnje lingvista da u definicijama budu maksimalno tačni, jasni i kratki; da uvođenjem apstraktnih pojmova u metodološku proceduru obeizbede tačnije saznanje o realnoj strukturi jezika; da olakšaju sebi posao analize pribegavajući preciznosti matematičke formule.

432. Interesovanje lingvistike za matematiku razbuktalo se upravo u isto vrema kad i interesovanje matematike za lingvistiku. Odavno je uostalom već bilo primećeno, i s jedne i s druge strane, da bi se ove đve naučne discipline mogle naći na istovetnim pod­ručjima interesovanj a.180

Prvi ozbiljan korak ka ovakvoj saradnji učinili su početkom XX veka matematičari. Godine 1913. objavljena je čuvena studija ruskog

150 O suprotstavljanju pojma »algebarski« pojmu »kvantitativni« pristup v. § 481.

160 Još 1847. npr. ruski matematičar V. Ja. Bunjakovski ukazuje na mogućnost primene matematičkog metoda u lingvistici, a 1904. Baudouin de Courtenay izlaže svoje uverenje da bi se lingvistika mogla ispomoćine samo elementarnom nego i višom matematikom.

204

naučnika A. A. Markova: » P r i m e r s t a t i s t i č e s k o g o i s s l e - d o v a n i j a n a d t e k s t o m ‘E v g e n i j a O n e g i n a ’ i l l j u - s t r i r u j u š č i j s v j a z ’ i s p y t a n i j v c e p ’« ( I z v e s t i j a I m p e r . A k a d e m i i n a u k , serija VI, t. VII, No 3, 1913). Markov je na tekstu Puškinovog »Evgenija Onjegina« statističkim metodom prišao izučavanju zakonitosti u smenjivanju ruskih vokalai konsonanata. Njegovi rezultati su pokazali da je, pod određenim uslovima, moguće predvideti, sa dovoljno verovatnoće, konkretne vidove ovakvog smenjivanja. To je označilo početak nove matema­tičke ere izrasle na razrađivanju »teorije verovatnoće«. Lingvistika je u tim rezultatima dobila dokaze o korisnosti primene matema­tičkog metoda na lingvističku problematiku. Stoga se ovaj Markov- ljev rad i smatra velikim datumom kako u istoriji matematike, tako i u istoriji lingvistike.

433. Presađivanje metodoloških iskustava sa matematičkog na­učnog područja na lingvističko dostiglo je velike razmere tek posle drugog svetskog rata, upravo onda kada je velika pažnja posvećena produbljivanju tzv. »teorije informacije« (v. § 449).

Dvadeseti vek je vek sprava pomoću kojih se prenose infor­macije odnosno omogućava komuniciranje. Započeo je telefonom i radiom, a nastavlja se još komplikovanijim kibernetičkim (v. § 451) uređajima kao što su radar ili mašina za prevođenje. Ostvarenje ovih praktičnih tekovina čovečanstva ne bi bdio moguće da nije istovremeno razrađivana teorija informacije u celini.

Da bi se prenela neka informacija potrebno je pre svega da postoji s jedne strane otpremnik informacije a s druge strane — prijemnik. Bilo da su to u pitanju mašine ili ljudi, neophodno je jedno: da postoji utvrđeni sistem signala, poznat i prijemniku i otpremniku, koji će biti u stanju da ponese i prenese određeno značenje. Osnovni princip po kome se ostvaruje proces informdsanja je, dakle, uvek isti, bez obzira da li se radi o čoveku ili mašini. Ova činjenica je postala presudna za razvoj današnje lingvistike: velike naučne snage počele su se koncentrisati na jezičkoj problematici. Svima se nametalo sasvim opravdano gledište: detaljno poznavanje procesa komunikacije kod ljudi, u kojem jezik ima presudnu ulogu, naoružaće nauku novim iskustvom pri građenju odgovarajućih mašina.

434. U Americi i Evropi, pa i u Aziji (uglavnom u Japanu, mada danas sve više i u Kini) matematička lingvistika je običan termin među savremenim naučnicima, označavajući naučno operisanje ma­tematičkim metodom u sferama jezičkog problema. Osnivaju se

205

časopisi posvećeni temama matematičke lingvistike, osnivaju se naučna društva »matematičkih lingvista«.

Matematička lingvistika je prvih godina posle poslednjeg rata uznapredovala naročito u SAD. Danas se oma intenzivno neguje i na drugim stranama, posebna u SSSR101 i ostalim zemljama istočne Evrope.

Bibliografske napomene

435. Odličan pregled matematičke lingvistike (pregled oblasti koje ona obuhvata, uvođenje u metod, upoznavanje sa problemima, pregled glavnih dosadašnjih tekovina) daje Warrem Plath u studiji »Mathematical Linguistics« (Trenđs, 21—57). Plath uz ta prilaže i od­ličnu bibliografiju iz matematičke lingvistike. Neke od studija ame­ričkih i evropskih autora (van SSSR), koje su bile naročita značajne za razvoj matematičke lingvistike krajem pedesetih godina, objavlje­ne su na ruskom jeziku u zborniku »M a t e m a t i č e s k a j a l i n ­g v i s t i k a« (red., Ju. A. Šrejder, I. I. Revzin, D. G. Lahuti i V. K. Finna; Moskva 1964).

Veoma je informativna i knjiga O. S. Ahmanove, I. A. Meljčuka, E. V. Padučeve i R. M. Frumkine: O t o č n y x m e t o d ax i s s l e - d o v a n i j a j a z y k a « . (Izd. Moskovskog univrzitata 1961) gde je, u četiri posebna odeljka, pregledno izloženo: 1) u kajem je smislu jezički fenomen podložan ispitivanjima pomoću matematičkog me­toda; 2) kako rad na mašinskam prevođenju obogaćuje lingvističku teoriju; 3) u čemu je vrednost statističkog metoda u lingvistici (sa egzemplifikacijom toga metoda); 4) na koji se način razvija lingvistika korišćemjem tekovina teorije informacije. O tome u ko­jem se pravcu u novije vreme razvija matematička lingvistika u SSSR i drugim zemljama istočne Evrape najbolje linformišu knjige: Feremc Papp, »Mathematical Linguistics in the Soviet Union« (= Janua Linguarum, Series Minor 40, The Hague 1966) i Ferenc Kiefer, »Mathematical Linguistics in Eastem Europe« (— Mathe-

161 Matematičke distinkcije sve radikalnije prodiru u pojmovni fond i nekih od onih sovjetskih lingvista koji su se ranijih godina isti­cali kao predstavnici tipično ruske lingvističke tradicije. Karakterističan je u tom pogledu slučaj uglednog slaviste T. P. L o m t e v a koji se danas vatreno zalaže za usvajanje matematičkih kriterija u oblasti sintaksičkih ispitivanja (v. npr. njegov rad » S t r u k t u r a p r e d l o ž e n i j a v s l a v j a n s k i x j a z y k a x k a k v y r a ž e n i e s t r u k t u r y p r e ­d i k a t a « , S l a v j a n s k o e j a z y k o z n a n i e . VI. M e ž d u n a r o d - n y j s” e z d s l a v i s t o v [ D o k l a d y s o v e t s k o j d e l e g a c i i ] , Moskva 1968, 296—315).

206

matical Linguistics and the Automatic Language Processing 3, Amsterdam 1968). V. i publikacionu aktivnost u časopisima, pome- nutim na kraju § 482.

Knjiga Gustava Herdana: »Type-Taken Mathematics: A Text- book of Mathematical Linguistics« (Janua Linguarum: Series Maior, 4; ’S-Gravenhage 1960) je početkom šezdesetih godina bila popularna među lingvistima kao pogodan izvor informacija o najznačajnijim procedurama matematičkog metoda u lingvistici.

Opšti pogled na značaj primene matematičkog metoda u lingvi­stici daju i studije: A. G. Oettinger, »Linguisti.es and Mathemaitics« (Studies Presented to Joshua Whatmough, ’s-Gravenhage 1957, 179—186) i J. Whatmough, »Mathematical Linguistics« (8th Proeeeđ- ings, 62—73; diskusija povodom ovog izlaganja,: 74—91). Opštiju orijentaciju o, prodoru matematičkog metoda u nauku XX veka daje rad E. Koschmiedera: »Die Mathematisierung der Sprach- wissenschaft« (Farsehungen und Fartschritte, vol. 30, 1956, 210—216). V. i literaturu navedenu u § 482.

Zbirka članaka pod naslovom »Strojno prevođenje i statistika u jeziku«, objavljena 1-959. u zagrebačkom časopisu »Naše teme« (god. III, br. 6, 106—298), donosi na pristupačan način niz infor­macija o problemima matematičke lingvistike u celini, posebno o mašinskom prevođenju. Priloženi su i korisni bibliografski podaci.

KVANTITATIVNA (STATISTIČKA) LINGVISTIKA

436. Statistički metod se pačeo široko primenjiivati u lingvistici tek posle II svetskag rata, iako se o njegovoj vrednosti u jezičkim studijama ozbiljno govori već početkom ovog veka. Stenografi su bili među prvima koji su ukazali na praktičnu vrednost statistike u jazičkim ispitivanjima,.162 Tek su, međutim, napori matematičara zaista otvorili put širokoj upotrebi statističkog metoda u lingvistici. Naročito je u ovom pogledu bio od odlučujućeg značaja doprinos ruskog matematičara Markova.

437. U » P r i m e r s t a t i s t i č e s k o g o i s s l e d o v a n i j a n a d t e k s t o m ‘E v g e n i j a O ne g i n a’ . . .« (v. § 432) Markov je pokazao da se međusobna zavisnost jezičkih jedinica u govornom lancu može izmeriti ako se takvom merenju pristupi u duhu onoga

162 Stenograf Estoup je npr, konstatovao da s,e raspored reči u tekstu vrši prema određenoj statističkoj shemi (u čuvenoj studiji »Gammesstenographiques« — IV izdanje u Parizu 1916).

207

što je danas u nauci poznato pod terminom Markovljevog procesa. Markovi]ev proces se odnosi na uočavanje različitih stadijuma kroz koje prolazi iskaz od prve izgovorene (odnosno napisane) jezičke jedinice do svog konačnog oformljenja. Ti stadijumi su uslovljeni nizanjem jezičkih jedinica po pravilima datog jezika: svaka novo- dodata jedinica označava nov stadij um u oformljenju iskaza. Markov je pokazao da se može matematički utvrditi na osnovu statističke verovatnoće kakva je šansa da se posle konkretne novododate jedi­nice pojavi ova, ali ona dalja jedinica.

438. Sto bliže našim danima, tim su značajniji rezultati pred­stavnika statističke matematike i to kako za matematiku tako i za lingvistiku. Imena kao što su, recimo, Zipf, Yule, Ross ili Mandel- brot poznata isu danas podjednako' modemom lingvisti kao i mate­matičaru. Mandelbrot je poslednjih godina naročito' popularan među lingvistima (naročito' u SAD) zbog svog shvatanja, izloženog 1957. godine, da je već sazrelo vreme za preklasifikaciju lingvističkih stu­dija ria dve osnovne grupe: makrolingvističke studije = sva jezička ispitivanja koja se vrše egzaktnim, statističkim metodom; mikro- lingvističke studije ~ jezička ispitivanja vršena bez primene sta­tistike (v. i § 342 n.). Međutim, najviše odjeka među predstavnicima lingvistike imali su radovi Georgea Kingsleyja Zipf a.

439. Zipf se s posebnom pažnjom i uspehom bavio ispitivanjem frekvencije jezičkih jedinica,163 On je smatrao da bi utvrđivanje zakonitosti ove frekvencije imalo vrednosti za razumevanje principa po kojima se razvija uopšte ljudska govorna aktivnost. Njega je pre svega zanimala teorija psihobiologije (njegov termin) = otkri­vanje onih psihološko-fizioloških faktora koji najneposrednije odre­đuju konkretan tip angažovanosti čoveka u ostvarenju kakve akcije. Po Zipfovom mišljenju, taj tip angažovanosti izrastao je prven­stveno iz težnje ka ulaganju najmanjeg napora. Princip ekonomije izražajnih sredstava dominira, dakle, govornom aktivnošću, a to se može, isticao je Zipf, demonstrirati primenom statističkog metoda. Inače, Zipf je predlagao', pored ostalog, da se u posebnu lingvističku granu — biolingvistiku — izdvoje one jezičke studije koje bi u prvom redu obuhvatale problem jezičkog fenomena u vezi sa komu­nikativnim ponašanjem čiji je konkretan karakter biološki uslovljen (što u stvari znači da se ovim u lingvistiku uključuju i određene neurofiziološke studije).

163 Na pravilnost u frekvenciji reči ukazao je još 1928. fizičar E. U. Condon u poznatoj studiji »Statistics of vocabulary«.

208

Širu popularnost u lingvističkim krugovima zaslužio je, među­tim, Zipf u prvom redu nizom osnovnih konstatacija o međusobnoj uslovljenosti prirode jezičke jedinice i njene frekvencije. Većina ovih konstatacija, danas već klasičnih u lingvistici, zaista potiče od Zipf a, mada su pojedine njegove originalne ideje tokom vremena modifikovane ili čak odbačene.

440. Od takvih već klasičnih »statističkih« konstatacija mogli bismo npr. navesti sledeće.

A) Složenost glasova po izgovoru je u obrnutoj proporciji sa njihovom frekvencijom u rečima164 (stoga su npr. bezvučni glasovi, prostiji po izgovoru od zvučnih, u svim jezicima po> pravilu češći od ovih drugih). Za ovu Zipfovu konstataciju zainteresovali isu se posebno fonolozi i psiholozi.

B) Ako se u kojem većem tekstu jednoga jezika izračuna u procentima odnos između glasova dobij a se cifra koja će se, sa malim odstupanjima, ponoviti i u većini drugih tekstova istoga jezika. U odnosima rasporeda glasova ima, znači, neka stalna mera. Ova konstatacija je od najvećeg značaja kako za stenografiju takoi za kriptografiju (nauku o đešifrovanju tajnih azbuka).165

C) Dužina reči stoji u obrnutoj srazmeri sa njenom frekvenci­jom: najčešće reči su po pravilu najkraće (ovim se objašnjava po­java skraćivanja dugih imena i uopšte svako naknadno skraćivanje reči — otuda prelaz, recimo, automobila u auto). Najčešće reči su uz to još po pravilu i najstarije, narodne, opšte. Sve su ove konstata­cije od važnosti za istoriju jezika — pružaju nove elemente za objašnjenje pojedinih pramena u jeziku.

Od posebne važnosti za naučnu razradu leksikoioških studija bilo je utvrđivanje odnosa polisemije (v. § 376) sa frekvencijom reči. Ovaj odnos utvrdio je Zipf166 u vidu sledeće formule: broj kontekstualnih značenja jedne reči odgovara kvadratnom korenu njene frekvencije.

184 Izložio Zipf u svojoj. »Psychobiology of Language, An Introduc­tion to Dynamic Philology«, Boston 1935, na str. 68—81.

165 Zahvaljujući stručnjacima za kriptografiju, naše znanje o izu- mrlim jezicima je znatno prošireno. Posle dešif rovan ja hetitskog, što je ostvario češki lingvista B. Hrozny (1879—1952) još 1916. godine, najveći događaj u toj oblasti tiče se otkrića Britanca M. Ventrisa. Godine 1952. Ventris je utvrdio da su poznate tablice sa ostrva Krita takozvanog »li- neara B« (nastale pre naše ere u periodu od 1450. do 1200) pisane na jednom dotle nepoznatom arhaičnom dijalektu grčkog.

166 U »Human Behavior and the Principle of Least Effort, An Intro­duction to Human Ecology« (Cambridge, Mass., 1949).

14 209

441. Prodor statističkog metoda u oblast leksikologije označio je novu epohu u praksi učenja stranih jezika. Statistika je resila problem najčešćeg u jeziku — tj. pokazala je koje su reči zbilja neophodne za svakodnevni saobraćaj u određenoj jezičkoj sredini. Tek na osnovu statističke selekcije počeli su se izrađivati takozvani bazični rečnici — rečnici u kojima je sakupljen fond najhitnije, standardne leksike za svakodnevno, elementarno sporazumevanje.

442. Sve do» »statističke epohe« u lingvistici stilistika je bila u nekom smislu maglovita jezička disciplina — prepuštena subjek­tivnom kriteriju u definicijama stila i suštine njegove originalnosti. Egzaktni metod statističke analize doneo je međutim potrebnu meru naučnosti u ocenjivanju stilističkih pojava sa lingvističke tačke gledišta. Modema stilistika npr. precizno konstatuje da je banalnost jednog izraza u direktnom odnosu sa visokim stepenom njegove frekvencije. Opsežna ispitivanja ovakvog, objektivnog tipa treba đa sa maksimalnom naučnom preciznošću osvetle tajnu originalnog i poetskog u odnosu na svakodnevno', standardno u jezičkom izrazu.

443. Utvrđivanjem principa distribucije reči statistika je obez- bedila sasvim novo>, efikasno naučno oruđe za rešavanje takvih pitanja kao što je, recimo, autorstvo teksta i čak hronologija teksta (što može da interesuje ne samo lingviste, nego, i baš posebno, istoričare i proučavaoce istorije književnosti).

444. Dijalektologija dobija u statistici novo sredstvo pomoću kojega će precizno određivati meru sličnosti i razlike među dijalek­tima (v. i § 156).

445. U novije vreme kod mnogih se lingvista pojavilo' uverenje da će od primene statistike posebno velikih koristi imati kompaira- tivno-đstorijske jezičke studije. U vezi s tim je među dosad poznate jezičke discipline uvrštena i jedna nova: glotohronologija.

Godine 1950. predložio je američki lingvista Morris Swadesh da se u posebnu oblast izdvoje ona ispitivanja koja se tiču primene statističkog metoda radi utvrđivanja srodstva jezika kao i (približ­nog) vremena kada su se ti jezici izdvojili od zajedničke matice. Dok su za ovu novu' lingvističku disciplinu pojedinci usvojili po­seban termin glotohronologija (engl.: glottochronology) dotle je drugi nazivaju leksikostatistikom (nazivom kojim se određuje inače svako statističko ispitivanje leksike).

Ovakve statističke studije jezika zaista počivaju na proučava­nju leksičkog fonda. Shodno naučnim postavkama predstavnika antropološkog pravca (v. § 342), u svima jezicima postoji jedan osnovni fond reči vezanih za neke osnovne kategorije opšteljudske

210

kulture. To su obično svakodnevne reči, najotpomije prema istorij- .skim promenama i uticajima sa strane. Naučnici su izdvojili odre­đeni broj ovakvih reči187 i pristupili komparaciji jetzdka. Rezultati do kojih se došlo su interesantni (po nekima čak i revolucionarni) ali ne opravdavaju u potpunosti početne nade o> perspektivi velike pouzdanosti zaključaka (što navodi pojedince čak na osporavanje celisbođnosti glotohronologije).

446. Jedna od najznačajnijih naučnih teorija našeg vremena — teorija informacije (v. § 449) — upravo je izrasla na statističkim studijama. I praktična tekovina razrađivanja ove teorije — mašina za prevođenje — ne bi mogla biti izgrađena bez primene statistike. Počev od aproksimativnih metoda u mašinskom prevođenju (koji se tiču predviđanja količine posla koji treba obaviti da bi se prevođe­nje omogućilo) preko' izrade tezaurusa (= rečnika) mašine ili izrade sistema kodiranja (= pretvaranje konkretnog jezika u sistem mate­matičkih formula), pa sve do preračunavanja ekonomije u radu mašine (kolika bi bala najpovoljnija veličina mašine, koliko vre­mena predvideti za izradu konkretnih programa prevođenja i si.) — statistička procenjivanja pokazuju se kao neophodna radna oruđa.

447. Sva lingvistička proučavanja koja se naslanjaju na sta­tistički metod nazivaju se statističkim ili kvantitativnim, kao što se, uostalom, i cela lingvistika, ukoliko je zastupaju oni koji se služe statistikom, naziva statističkom ili kvantitativnom.W8 Statističkog ispitivanja u lingvistici bilo je i ranije,169 ali je ono imalo sporadičan, pojedinačan karakter. Tek u naše vreme, kada je u lingvističke kru­gove široko prodrlo shvatanje o tome da je jezičku strukturu mo­guće proučavati kao logičan kalkulus (v. § 402), statistika postaje neophodna metodološka pripomoć u lingvističkom radu isto onako kao što i simbolično prikazivanje jezičkih odnosa u analizi postaje neophodno za naučno preciziranje konkretnih fakata.

Bibliografske napomene

448. Pored pomenute Plathove studije o matematičkoj lingvi­stici i zbornika »O t o č n i x m e t o d a x i s s l e d o v a n i j a j a -

167 Prvo 200, zatim se broj smanjivao, tako da je do kraja ostalo svega oko 100 reči, i

189 Termin je usvojen na VI internacionalnom kongresu lingvista u Parizu 1948. god.

168 W. D. Whitney je npr. još 1874. ispitivao frekvenciju engleskih Klasova; 1905. Amold objavljuje studiju »Vedic Metre in Its Historical IJevelopment« u kojoj primenjuje statistički kriterij frekvencije radi utvrđivanja relativne starine raznih delova Rigveda.

14* 211

2 y ik a« (v. § 4Š5) koji daju vrlo dobar uvod u (matematički metod uopšte, bližem upoznavanju vrednosti statistike u jezičkim studija­ma doprineće naročito knjiga Pierra Guirauda: »Problemes et me- thodes de la statistique linguistique« (Dordrecht 1959). Kinjigu je na­pisao lingvista zaj lingviste, što je u ovom slučaju posebno značajna preporuka. Od istog je autora i poznata bibliografija statističke lingvistike: P. Guiraud, »Bibliographie Crit;ique de la Statistique Linguistique«, Utrecht 1954 (bibliografiju su, pod rukovodstvom J. Whatmougha, revidirali i kompletirali: T. D. Houchin, J. Puhvel i C. W. Watkms).

Kratku istoriju postanka i razvoja statističke lingvistike daje pregledno i koncizno J. Carrol u »The Study of Language« (Cam- bridge Mass.,!;:1953) odeljak »The Statistical St,udy of Language« (61—64).

U zborniku »V o p r o s y s t a t i s t i k i r e č i (m a t e r i a 1 y s o v e š č a n i j a)« (izd.-Lenjingradskoga univ. 1958) nalazi se veći broj instruktivnih članaka. V. i studiju D. W. Reeda: »A Statistical Approach to Quantitative Linguistic Analysis« (Word vol. 5, No. 3, 194*9, 235—247).

Kakve su mogućnosti primene statističkog metoda na fonološku problematiku obaiveštavaju, naiprimer, studije: J. Lofe, »The Struc- ture of Human Speech« (Transactions of the New York Academy of Sciences, Ser. II, 16, 1954, 373—384); F. Harary and H. H. Paper, »Toward a General Calculus of Phonemic Distribution« (Lg 33, 1957, 143—169). Šta se pomoću statistike saznaje o morfološkoj strukturi jezika možemo sagledati u studijama: E. P. Hamp, »The Calculation of Parameters of Morphological Complexity« (8th Proceedings, 134. do 142) i Joseph Greeraberg, »A Quamtitative Approach to the Mor- phological Typology of Language« (zbornik »Method and Perspec- tive in Anthropology«, izd. Robert F. Spencer, Minneapolis 1954, str. 192—220).

O korisnosti primene statistike na leksdkološku problematiku najbolje informiše poznati britanski statističar G. U. Yule u svom klasičnom delu »The Statistical Study of Literary Vocabulary« (C'amibridge — London 1944). Dovoljne podatke o tome daje i knji­ga P. Guirauda: »Les caraeteres statistiques du voeabulaire« (Pa­riš 1954).

U već spomenutoj knjizi G. Herdana: »Type-Toiken Mathema- tics« (§ 435) mogu se, poired ostalog, naći podaci i o tome kako se statistički može prići proučavanju literarnog stila. U istom je smi­slu informativna i knjiga W. Fucksa, »Mathematische Analyse van

212

Sprachelementen, Sprachstil und Sprachen« (Arbeitsgemeinschaft liir Forschumg des Landes Nordrhein-Westfalen, Koln 1955) u kojoj je data numerička karakteristika pojedin" tekstova (većinom ger­manskih i latinskih).

U knjizi: Henry Kučera and George K. Momroe, »A Compara- live Quantitative Phonology o-f Ruasian, Czech and German« (Ma- thematical Linguistics and Automatic Language Processing 4, Am­sterdam 1968) prilazi se komparativnom proučavanju silabičkih struktura u ruskom, češkom i nemačkom uz primenu metoda kvan­titativne lingvistike.

Pokušaj primene statističkih kriterija pri genetičkoj klasifika­ciji jezika nalazimo u studijama: Douglas Chretien and A. L. Kroe- ber, »Quantitative Classification of Indo-European Languages« (Lg 13, 1937, 83—105) i A. L. Kroeber, »Statistics, Indo-European, and Taxonomy« (Lg 36, No 1, Part 1, 1960, 1—21).

Radi upoznavanja sa principima glotohronologije i ocenama vrednosti samog metoda preporučuju se sledeći radovi: R. B. Lees, »The Basis of Glottochronoloigy« (Lg 29, 1953, 113—127); M. Swa- desh, »Toward Greater Accuracy in Lexicostatistic Dating« (IJAL21, 1955, 121—137); H. Hoijer, »Lexicostatisitics: A Critique« (Lg 32, 1956, 49—60); J. A. Rea, »Conceming the Validity of Lexico'- statistics« (IJAL 24, 1958, 145—150); W.W. Amdt, »The Perfor- mance of Glottochronology in Germanic« (Lg 35, 1959, 180—192);II. A. Gleason, »Counting and Calculating for Historical Reeon- struction« (Anthropological Linguistics Vol. I, No 2, 1959, 22—33). Iscrpan pregled radova iz oblasti glotohronoloških studija nalazi se u: D. H. Hymes i drugi, »Lexioostatistics so Far« (Current Anthro- poloigy 1, 1960, 3—44) i D. H. Hymes i dr., »More on Lexieostati- stics« (Currenrt Anthropology 1, 1960, 338—345). U zborniku »N o - v o e v l i n g v i s t i k e « objavljena su u ruskom prevodu dva Swadesheva rada (23—87) i jedan Hoijerov (88—107) o leksikostatici. V. u istom zborniku članak V. A. Zveginceva: »L i ng v is t i č e - s k o e d a t i r o v a n i e m e t o d o m g l o t t o x r o*n o 1 o g i i ( l e k s i k o s t a t i s t i k i ) « (9—22), a takođe i članak G. A. Klimova (u zborniku » V o p r o s y t e o r i i j a z y k a v s o v r e m e n n o j z a r u b e ž n o j l i n g v i s t i k e « , izd. ANSSSR, Moskva 1961): »O le k s ik o s t a t i s t i č e s k o j t e o r i i M. S v o d e š a « (239 do 253).

Sažet a informativan pregled osnovnih primena statistike u mašinskom prevođenju daje A. F. Parker-Rhodes, »The Use of Sta­tistica in Language Research« (Machine Translation Vol. 5, No 2, 1958, 67—73).

213

V. pomenute Zipfove radove — § 440. Za lingviste je intere­santna i njegova knjiga »Studies of the Principle of Relative Fre- quency in Language« (Harvard University Press 1932) jer se u njoj, pored ostalog, na nov način prilazi problemu utvrđivanja hijerar­hije značenjskih nijansi u semantičkom polju reči.

Poslednjih godina objavljene su u SSSR tri značajne knjige iz oblasti statističkog proučavanja jezika: zbornik »S t a t i s t i ' k o<- k o m b i n a t o r n o e m o d e l i r o v a n i e j a z y k o v « (red. N. D. A n d r e e v , Moskva-Lenjingrad 1965), N. D. A n d r e e v , » S t a t i s t i k o - k o m b i n a t o r n y e m e t o d y v t e o r e t i - č e s k o m i p r i k l a d n o m j a z y k o v e d e n i i « (Lenjingrad 1967) i zbornik » S t a t i s t i k a reč i « , (red. P. M. A l e k s e e v , V. M. K a l i n i n , R. G. P i o t r o v s k i j ; Lenjingrad 1968).

TEORIJA INFORMACIJE

449. Teorija informacije se odnosi na naučna ispitivanja koja osvetijavaju procese odašiljanja i primanja saopštenja sa svim onim što uslovljava ovakve procese. Nauka je obogaćena teorijom infor­macije relativno sasvim odskora, posle II svetskog rata.

450. Problemom komunikacije počela su se ozbiljno' baviti inže­njeri zainteresovani za to da u komunikativnim uređajima obezbe- de prenosni kanal, tj. nesmetano odašiljanje i primanje informacija. Temelji novoj naučnoj disciplini koja se sistematski bavi komuni­kativnim problemima postavljeni su, međutim, tek radovima ame­ričkog matematičara Norberta Wienera.

451. Wiener je tvorac kibernetike,170 nauke o funkcionisanju automata — o njihovim kontrolisanim reakcijama na određen sti- mulus.171 Njegov osnovni tok ideja odgovarao je opštim bihevioiri- stičkim shvatanjima karakterističnim za američku intelektualnu atmosferu pred II svetski rat (v. § 328): ispoljeno ponašanje u odre­đenoj situaciji plod je od ranije naučene, automatske reakcije na određeni utisak spolja. Polazeći od uverenja da ovakav princip ne važi samo za ponašanje ljudi već se po njemu mogu vladati i ma­šine, Wiener je otpočeo svoje značajne radove na aparatima koji su

170 Termin kibernetika je prema grčkoj reči kybernetike; označava kormilarsku veštinu, tj. veštinu upravljanja.

171 V. njegovo klasično delo »Cybernetics« izđato 1948. u New Yor- ku; na srpskohrvatskom jeziku: Norbert Viner, »Kibernetika i društvo«, Beograd 1964.

214

u stanju da prime određenu poruku, da je »zapamte« i da na nju na odgovarajući način reagiraju.

Wiener je u toku II svetstkog rata radio na projektilima koji na daljini mogu sa preciznošću da dostignu cilj. On je sve servomašine (automate) podelio na dva osnovna, u principu moguća tipa: a) na mašine koje treba da dostignu neki poznati cilj: b) na mašine koje treba da nađu pravi odgovor na postavljeno' pitanje. U oba slučaja za rad mašine bitno je isto: mašina mora biti osposobljena da primi poruku spolja i po njoj da postupi na odgovarajući način.

Za osnovni model ovakvim mašinama poslužio je čovek. Čove- čiji mozak i nervni sistem reagiraju na oba načina: mi npr. auto­matski dohvatamo knjigu sa stola. Mozak je izabrao cilj — knjigu, dao naredbu ruci za pokret, i pokret je izvršen automatski = bez svesnog razmišljanja, pod kontrolom našeg pogleda upravljenog na cilj. Mi smo u stanju i da dajemo odgovore na postavljena pitanja, samo ako smo te odgovore prethodno naučili. Wiener je, dakle, uzi­majući sve to u obzir sagradio (tokom rata) prva oružja koja su dostizala pokazani cilj pod određenom kontrolom (radara, toplot­nog perceptora i si.) a kasnije je usredsredio svoju pažnju i na mašine koje bi bile u stanju da »zapamte« određene odgovore na određena pitanja.

452. U centar kibemetiokih studija postavljena je, dakle, sa­svim prirodno teorija informacije. Njene osnovne postavke izneo je 1948. matematičar Claude Sharmon, a matematičar Warren Weaver je 1949. interpretirao njen opšti značaj za razvoj nauke. Klasičnim delotn teorije informacije i kibemetičkih studija uopšte smatra se knjiga koju su u koautorstvu izdala ova dva naučnika: Claude E. Shannon and Warren Weaver, »The Mathematical Theory of Com- munication«, Urbana 1949. Knjiga je namenjena matematičarima i lingviste se, bez solidne matematičke spreme, ne mogu njome slu­žiti. Ali zato postoji recenzija lingviste Hocketta (Lg 29,1953, 69—92), pristupačna i nematematičarima, koja je odigrala značajnu ulogu u popularisanju teorije informacije i među lingvistima.

453. Matematičarima i fizičarima je, u poslovanju oko izgradnje mašina, bilo neobično važno utvrditi na koji se način najekonomič- nije mogu slati poruke, kako se one najlakše pamte i najtačnije razumeju. Za sve ovo su bili zainteresovani i lingvisti, pogotovu strukturalisti, čiji se metod jezičke analize i zasniva na izdvajanju bitnih pojava u procesu sporazumevanja od nebitnih. Tako je ubrzo došlo do jedne od najplodonosnijih međudisciplinarnih saradnji

215

u istoriji moderne nauke čiji je neposredni rezultati* m&šina za prevođenje.

454. Lingvistička teorija slaviste Romana Jakobsona dobila je u svetlosti teorije informacije dragoceno priznanje, j/akobson je insistirao na vrednosti izdvajanja distinktivnih obeležja u fone- mama (v. § 302) tj. na onom što je invarijantno*, ultinmo, elemen­tarno u jezičkoj jedinici. Pokazalo* se da je za razvijanje teorije informacije ovakva koncepcija invarijantnih jedinica od odsudnog značaja. Jakobson je, sem toga, insistirao na principu, binariteta u jeziku (v. § 303) a i ćela teorija informacije je upravo postavljena na prkneni toga principa.

455. Lingvisti su, dakle, bili teorijski spremni da s razumeva- njem prate u ovoj oiblasti naučnog rada tok ideja matematičara, a imali su i sami dosta da prilože, na osnovu svojih iskustava sa jezičkim pojavama, u opšti fond znanja o problemu komunikacije. Istovremeno je tom prilikom u lingvistiku prodro nov niz pojmova i termina, dotle svojstvenih samo matematičko-fizičkoj nauci.

456. Teorija informacije ima pred sobom sledeća dva osnovna problema: 1. utvrditi kojim se sve sredstvima postiže komunika­cija; 2. šta se u sagovornicirna — ooveku koji govori i onome koji prima saopštenje — događa prilikom komunikacije (= koji su ne­posredni psihološki i fiziološki uslovi za realizovanje procesa ko­munikacije).

457. Svako saopštenje biva otposlato po nekom određenom ko­du. Kod je termin nastao* u okvirima teorije informacije. Odnosi se na celoikupnost signala (uključujući sistem njihovih odnosa) pomoću kojih se iznosi konkretna informacija.

Signali za sporazumevanje mogu biti vrlo različiti: ljudski jezi­ci, Morzeovi znaci, isvetlosni signali i si. Bez obzira na poreklo*, signali za spo'razumevanje prenose poruke po nekakvom kodu. Sva­ko pretvaranje neke ideje u saopštenje jeste proces enkodiranja (= preobraćanje ideje u sistem komunikativnih signala). Svako primanje poruke, tj. prodiranje njeno u našu svest, nastaje u pro­cesu dekodiranja (= pretvaranje komunikativnih signala u naše saznanje o poruci).

458. Proces informacije uvek se događa između dve strane koje vrše dva različita komunikativna procesa: između govornog lica koje enkodira saopštenje i onoga koji saopštenje prima dekodirajući ga. Enkodiranje, ukoliko je ljudski jezik u pitanju, obuhvata kompli- kovani proces od mišljenja ka zvucima (od leksičko-gramatiokog

216

ka fonološkom nivou), dekodiranje upravo obratno tome: obuhvata proces <ođ zvukova ka mišljenju.

Govoimiku je saopštenje koje iznosi poznato*, njegov posao se sastoji jedino u tome da ga sagovomiku prenese na što* razumlji­viji način. Zato je njegova pažnja prvenstveno* obraćena na nizanje neposrednih konstituenata (v. § 336) po određenom kodu datoga jezika. Onome koji saopštenje prima posao* je mnogo* teži. On mora da prepozna konkretnu vrednost svake reči, uklanjajući, recimo, nesporazum zbog eventualne homonimije. Za njega je, uostalom, cela percepcija govora orno* što se, u terminologiji teorije verovat- noće, naziva stohastičkim procesom: dešifrovanje poruke vrši se u njegovoj svesti deo po deo*, shodno nizanju jezičkih jedinica u go­vorna lanac; pri svakoj novoprimljenoj jezičkoj jedinici on raspo­laže novim elementom za odgonetanje poruke, čini nov napor, svaki put sa sve većim izgledima na uspeh, da pogodi sledeći element, i onaj posle njega, i tako redom, da sa završetkom govornog čina bude i sagledan je smisla poruke dovedeno do* kraja.172 Uočavanjem različitosti uloga govornika i primaoca saopštenja u procesu komu­nikacije otvoreni su novi putevi u različite oiblasti jezičkog prouča­vanja. Posebno su obogaćena naša saznanja koja se tiču osposoblja­vanja što efikasnijeg učenja jezika, Distinkcija pasivne i aktivne gramatike (koja odgovara razlikovanju onoga što znači samo* razu- meti jedan jezik od onoga što znači i govoriti ga) postaje sve više plodna baza za vrlo* korisne jezičke stuiddje. U ovakvoj vrsti studija angažovani su danas najviše, pored predstavnika američke lingvi­stike, i sovjetski lingvisti.173

459. Količina obaveštenja sadržana u jednom komunikativnom znaku naziva se entropijom. Entropija je utoliko veća ukoliko je obaveštemje obično* i manje* p r e d v i d l j i v o . U teoriji informa­cije je prediktabilnost (= predvidljivost) veoma važan pojam, p*a je prema tome i važan u onim modernim lingvističkim studijama koje vode računa o procesima komunikacije.

Količina informacije je relativan pojam: koliko* će vest nekotne biti nova zavisi od konkretnih uslova pod kojima se saopštava. Ako je npr. neko bio u Novom Sadu onoga dana kad je tamo padao grad, vest o nepogodi u novinama sleđećeg dana neće za njega biti

172 Sličan je ovome i proces primanja poruka preko pisanog teksta: svako novo slovo, svaka nova reč, vodi nas bliže punom smislu infor­macije koji biva pogođen u celini sa završetkom čitanja.

173 Posebno je u ovome značajna aktivnost učenika prof. Ščerbe, koji je sam još ranije, u eposi gramatičkog tradicionalizma, umeo da na toj strani zapazi problem i da mu pristupi.

217

nikakvo posebno obaveštenje. Ali ako se ne nalazi u Novom Sađu, već negde na putu, a kao stanovnik toga grada ima jakog intere- sovanja za sve što se tamo u njegovom odsustvu dogodilo, vest o nepogodi imaće za njega sasvim drukčiju važnost. Teorija informa­cije, dakle, upoznaje nas i sa pojmom o r e l a t i v n o j v r e d n o - s t i saopštenj a.

Količina informacija jednog jezičkog znaka može se izmeriti na taj način što će se na njegovo mašto staviti drugi jezički znaci: što je veći broj mogućnosti zajmene, to je veća količina obaveštenja konkretnog znaka čija se informativnost procenjuje (= predikta- bilnost informacije je mala). Kad neko sa uzbuđenjem pristupi i otpočne: »Zamislite, Mile s e .. . « svi očekuju s nestrpljenjem da čuju poslednju reč (oženio? raziboleo? ubio?). U takvom slučaju, očevidno, entropija je velika. Sasvim obrnut slučaj predstavlja, recimo, upo­treba slova u uz slovo q u italijanskom ili engleskom jeziku: q se svaki put, obavezno, kombinuje sa u u pisanju, po pravilima orto­grafije ovih jezika; prema tome pojava u uz q je ovde maksimalno prediktabilna, što istovremeno znači da je informativna moć znaka u u ovakvoj kombinaciji ravna nuli.

460. Princip dihotomije (binariteta) sproveden je dosledno u proučavanju mere entropije: jedinica ovakvog merenja je bit,174 a njena vrednost je zasnovana na primeni proste alternative u pre­poznavanju konkretne specifikacije koju daje komunikativni znak (= tj. svaka specifikacija događaja i uopšte pojava o kojima je reč u saopštenjima znači isključivanje one druge, po suprotnosti kore- lativne specifikacije). Koliko nam je binarnih odluka potrebno (= koliko puta vršimo isključenje jedne od dveju alternativnih mo­gućnosti) pri prihvatanju (poimanju) poruke, toliko binarnih jedi­nica sadrži entropija onih jezičkih simbola koji su tom prilikom upoitrebljeni.

461. Poznato je da pri prihvatanju saopštenja onaj koji sluša poruku mnogo više stvarno čuje nego što iskoristi u procesu pri- hvatanja saopštenja. U takvom procesu pažnja »prijemnika« je kon- centrisana na to da iz govomikovog iskaza izdvoji samo elemente bitne za 'Stimuliranje onih binarnih odluka bez kogih je nemoguće poimanje saopštenja. Govornik, međutim, gotovo redovno kaže mnogo više od neophodnog minimuma. Ovo stoga što treba obezbe- diti sigurnu prenosnu moć komunikativnog kanala (komunikativni kanal je sve ono što omogućuje saopštenje, počev od izvorišta-go-

174 Skraćenica od engleskog termina »binary digit«.

218

vomog lica do odredišta = onoga koji saopštenje prima). U tom nastojanju govornik se služi najrazličitijim sredstvima u koja je uključeno, pored posebnih izraza za skretanje pažnje »prijemnog« lica, i ponavljanje iste informacije u nekoliko varijanata. Jednom rečju — ljudski jezik je natrunjen najrazličitijim elementima koji izgledaju za suštinu informacije nebitni, redundantni. Redundan- cija (= pojava redundantnih elemenata) ima, međutim, svoju funk­ciju u procesu sporazumevanja. Što je više redundantnih eleme­nata, to je veća sigurnost da će poruka biti primljena i to sa maksi­malnim razumevanjem. Meta jezik, idealno logički jezik nauke (v. § 388), lišen je ređundancije i stoga neupotrebljiv za svakodnevni komunikativni kontakt među ljudima.175

462. Osnovni zadatak predstavnika teorije informacije sastoji se upravo u tome da iznađu u saopštenjima bitne, neizmemljive karakteristike kako bi, izgrađivanjem solidne teorije o invarijant- nim strukturama saopštenja, bilo omogućeno dalje napredovanje: i kibemetičkih studija, i rada na mašinskom -prevođenju, i psiho­loških ispitivanja saznajnih procesa, i metajeizičkog ispitivanja logi- čara, i strukturalne lingvistike u njenom traganju za jezičkim »ultimnim invarijantama«.

463. Teorija informacije ne bi mogla dobiti značaj u nauci ka­kav danas ima da za njom nisu stajala dostignuća modeme, struk­turalne lingvistike. Posebna je ovde zasluga strukturalne lingvisti­ke u tome što je na jezik ukazala kao na sistem tačno odredivih, uzajamno povezanih jedinica čiji je broj konačan (i to neveliki) a čije kombinacije teže ka beskonačnom. Naslanjajući se na ovu kon­stataciju, matematičari su uspeli da na jezik uspešno primene svoj metod analize. Posebno je vrednost statistike došla do izražaja. Za samu lingvistiku rascvetavanje studija komunikacije značilo je, pored ostalog, i osvetljavanje problema kao što su odnos govornog prema pisanom jeziku, odnos eksplicitnog (= jasno izraženo jezi­kom) prema implicitnom (= ono što se pođrazumeva, ali nije izre­čeno). Razumevanje procesa dekodiranja označilo je novu eru u lingvističkom proučavanju poezije. A ispitivanje procesa transko- diranja (= pretvaranja jednog koda u drugi) ponovo je osvežilo interesovanje lingvistike za istoriju jezika, koja se, u svetlosti no­vih iskustava i naučnih saznanja, danas opet intenzivnije proučava.

175 Maksimalno su koncizne npr. telegrafske poruke. Zato je često dovoljna i najmanja slovna greška u telegramu pa da razumljivost teksta bude dovedena u pitanje.

219

Bibliografske napomene464. Radi postupnog a sigurnog uvođenja u probleme teorije

informacije lingvistima se ne preporučuju osnovni izvori — radovi matematičara, već prikazi tih radova koji daju lingvisti za svoju lingvističku publiku. Ovde ističemo sledeće prikaze:

Čuveni Hockerttov prikaz Shannonovog i Weaverovog klasičnog đela »The Mathematical Theory of Communication« — Lg 29, 1953, 69—93;

Prikaz Zipfovog »Human Behavior and the Principle of Least Effo'rt: An Introduction to Human Ecology« — kompetentno daje Y. R. Chao u Lg 26, 1950, 394—401.

Prikaz Belevitchevog »Language des machines et language humain« — autor je N. Chiomsky koji, pored ostalog, objašnjava odnos teorije informacije prema lingvistici sa težnjom da se lin­gvističkoj publici približe izvesni bitni matematički zakoni infor­macije: Lg 34, 1958, 99—105;

Leesov prikaz (u Lg 35, 1959, 271—303) poznatog dela L. Apo- stela, B. Mandelbroita i A. Morfa: »Logique, language et theorie de rinfonrnaition«.

Interesantno’, ubedljivO', a duboiko lingvističko' osveti javan je značaja jezičkih studija u okvirima teorije informacije daje Roman Jakobson u »Linguistics and Communication Theory« (Proceedings of Symposia in Applied Mathematios, Structure of Language and itis Mathematical Aspeots, vol. XXI, 1961, 245—252).

Raznovrstnost problematike koju obuhvata široko postavljen program studija procesa komunikacije najbolje je ilustrovana rado­vima objavljenim u zborniku »Psychc<linguistics — A Survey of Theory and Research Problems« (Supplement to IJAL Vol. 20, No 4, 1954, Memoar 10, I—IX + 1—203). Predstavnici raznih disciplina informišu o napredovanju nauke u izgrađivanju opšte teorije veze, što je poučno: zagledajući malo u nepoznata (nelingvistička) osvet- ljavanja poznatih (lingvističkih) tema, lingvista neminovno proširu­je svoje naučne horizonte.

Kao' dobar, elementarni udžbenik za razumevanje teorije infor­macije, pre svega iz perspektive psiholoških problema koji se na­meću u komunikativnom procesu, poslužiće svakako u prvom redu knjiga G. A. Millera: »Language and Communication« (New York— Toronto—London 1951; knjiga pored ostalog, daje i korisne biblio­grafske podatke). Od istog je pisca i poznata studija »What is in- formation measurement« objavljena 1953. u American Psychologist

220

8 (str. 3—11). Interesantan je i Millerov rad »The Perception of Speech« objavljen u For Roman Jakobson (353—360).

Matematičke načine tretiranja lingvističke problematike, po­sebno u okvirima fonotogije, upoznaće lingvista iz knjige eminent­nog predistavnika komunikativne teorije C. Chenryja »On human communication« (Cambridge, Mass. S8St New York—London 1957).

Po modernosti metoda i opsegu zahvaćene problematike govora i komunikativnog procesa zapažena je knjiga Willarda Van Orman Quinea: »Word and Object« (Cambridge, Mass. 1960).

Za lingvistu bi bilo svakako interesantno upoznati se sa studi­jom O. H. Straussa: »The Relation of Phanemies and Linguistics to Communication Theory« (Journal of the American Acoustic Society22, 1950, 709—711).

Zainteresovanima se preporučuju i studije objavljene u V o - p r o s y j a z y k o z n a n i j a : L. R. Z i n d e r , »O l i n g v i s t i - č e š k o j v e r o j a t n o s t i « (god. VII, sv. ,2, 1958, 121—125) i V. N. T op o t o v , »O v v e d e n i i v e r o j a t n o s t i v j a z y k o - z n a n i e« (god. VIII, sv. 6, 1959, 28—35).

Tačniji uvid u problematiku opšte teorije veze daju klasični radovi sovjetskih naučnika: A. A. X a r k e v i č , » O č e r k i o b - š č e j t e o r i i s v j a z i« (Moskva 1955).

Radi bližeg upoznavanja sa doprinosom sovjetske nauke razvi­janju teorije informacije v. i: Ju. S. B u k o v , » S o v e t s k i e r a b o t y po t e o r i i r a z b o r č i v o s t i r e č i « ( I z v e s t i j a A k a d e m i i N a u k S S S R , 1949, s e r i j a f i z i č e s k a j a 13, 6, 728—739) i zbornik radova izdat u Moskvi 1956. pod naslovom »V o s p r i j a t i e z v u k o v y x s i g n a l o v v r a z l i č n y x a k u s t i č e s k i x u s l o v i j a x « .

Među lingvistima su inače dosta popularni radovi predistavnika egzaktnih nauka H. Fletchera i B. Mandelbrota. V. npr.: H. Flet- cher, »Speech and Hearing in Communication«, New York 1953. i B. Mandelbrot, »Structure formelle des textes et communication«, Word 10, 1954, 1—27.

V. i radove: J. Singh, »Great Iđeais mi Information Theory, Language and Cybemetics«, New York 1966; R. G. P i o t r o v - s k i j , » I n f o r m a c i o n n y e i z m e r e n i j a j az y ka« , Le- njingrad 1968.

221

MAŠINSKO PREVOĐENJE

465. Početkom druge polovine XX veka mašinsko prevođenje, kao nova oblast naučnog istraživanja, postavljeno je i žižu pažnje lingvističkog sveta. Ljudi su očekivali velike rezultate na toj strani. Nadali su se da će rad s mašinama izvršiti revoluciju u prevodi­lačkom poslu: time što bi prevođenje naučnih, tehničkih, političkih i drugih informacija postalo neuporedivo brže i lakše, doprinelo bi se ®f bitnoj meri univerzalizaciji kulture.

466. Rad na mašinskom prevođenju ne bi mogao otpočeti da prethodno jezički opis nije dostigao potrebnu preciznost, zahvalju­jući primeni metodoloških principa strukturalne lingvistike. Ali još je značajniji u ovom pogledu tadašnji razvojni stepen tehničkih nauka koji je omogućio, pored ostalog, i korišćenje takvih sprava kao što su elektronski račumairi.

467. Termin mašinsko prevođenje odnosi se, u stvari, na naro­čiti program prevođenja namenjen elektronskom računaru. Pripre­manje jezika za ciljeve mašinskog prevođenja spada u poslove koje obavljaju lingvisti. Danas je već mašinsko prevođenje znatno uzna­predovalo, mada tu ima još uvek krupnih problema koji očekuju svoje rešenje.

468. Proces prevođenja mašinom obuhvata nekoliko osnovnih poslova čiju je tehniku trebalo pažljivo razraditi. Prevođenje po­činje primanjem teksta (mašina obavlja i daktilografsiki posao). Ono što je ragistrovano automatski se prebacuje u matematički jezik formula. Dobivene matematičke formule u potpunosti odgovaraju strukturi jezika sa kojeg se prevodi: red reči, tip konkretne funk­cije, broj morfema pomoću kojih su obeleženi konkretni odnosi — sve dobij a srvoje precizno obeležje matematičkim jezikom. Kad je i ovo obavljeno, nastaje treća faza u procesu prevođenja: mate­matički kod (v. objašnjenje termina § 457) koji odgovara izvornom tekstu preobraća se u matematički kod jezika na koji se prevodi. Drukčije rečeno, počinju se obrazovati nove formule koje misli izražene strukturom izvornog jezika prebacuju u novu strukturu specifičnu za jezik o kojem je reč. I tek onda, kad i to bude ura­đeno, nastaje posao oko pretvaranja matematičkih znakova ponovo u ljudski jezik, ovog puta u novi jezik, onaj traženi. Obavljanjem ove poslednje, četvrte faza rada mašine završeno je i samo pre­vođenje.

469. Enkodiranje i dekodiranje (v. § 457) tekstova, pojave koje se u procesu rada mašine neizbežno nameću, zahtevaju posebno

222

istančavanje lingvističkih kriterija i metoda. Na svakom koraku iskrsavaju različite teškoće koje lingviste i inženjeri savlađuju u udruženim naporima. Pa i pored svih usavršavanja koja će se u daljoj budućnosti nesumnjivo postići u ovakvom poslu, mašine neće moći da budu prevodioci lepe književnosti. Samo- tekstovi pi­sani bez pretenzija na stilsku originalnost (natučni, stručni, poli­tički i si.) moći će se poveriti mašinama. Ovo je u vezi sa mnogim faktorima, između ostalog sa činjenicom da mašine moraju sadr­žavati u sebi čitave rečnike jezika koji dolaze u obzir za prevo­đenje, a tehnički je upravo neizvodljivo opremiti ih apsolutno svim onim neobičnim izrazima i obrtima koji su, recimo, svako­dnevni u poeziji naših dana.

470. U glavne probleme mašinskog prevođenja spada realiza­cija principa ekonomije u »pamćenju« mašine. U principu, mašina može sve da »upamti«. Metodom fotoskopije u njenu »memoriju« se utiskuje onoliko reči i gramatičkih pojmova koliko je potrebno. Težnja je međutim, da se sa što manjim materijalnim izdacima i kompliko vanj em posla a sa što većom mogućom efikasnošću obez- bedi pristojan prevođ. Stoga se fond leksike pažljivo odabira prema tipu tekstova koji će biti podvrgnuti prevođenju. Sem rečnika koji obuhvata leksiku opštijeg karaktera izrađuju se i tzv. mikroglosari — rečnici izraza svojstvenih posebnim strukama (npr. rečnik jezika hernije, medicine, fizike i si.).

471. Ma koliko reči bile pažljivo registrovane u mašini, nije uvek sigurno da li će one u odgovarajućem tekstu biti dobro oda­brane s obzirom na činjenicu da u svim jezicima postoje sinonimi sa svojim specifičnim nijansiranjem osnovnog značenja. Stoga se pri izboru prknenjuje teorija verovatnoće. Statističkim se metodom kategorišu reči po frekvenciji upotrebe na obične, manje obične i retke, pa se prednost daje običnoj reči, pošto za nju postoji naj­veća verovatnoća da će svojim značenjem obuhvatiti i traženu se­mantičku nijansu ili će je bar približno odrediti. Ovakav postupak je zaista opravdana metodološka mera u datoj prilici, ali niukoliko ne obezbeđuje potpunu adekvatnost prevoda. Postoji, uostalom, u ovom slučaju i drugo rešenje koje prevod čini manje elegantnim, ali koje ima i svojih prednosti: naporedo se stave sve moguće pre- vodne varijante (uz odgovarajući znak da je napoređnost u pitanju) pa se čitaocu ostavlja da odabere, po sopstveniom nahođenju, ade­kvatan izraz.

472. Posebnih teškoća pri prevođenju pričinjavaju idiomi. Nije lako ni sa složenicama. Geografska imena, zbog svoje gotovo ne­

223

ograničene mnogobrojnosti, takođe predstavljaju problem. Osim toga, u jezicima ima dosta redundantnog (v. § 461). Utvrditi šta je u kojoj prilici redundantno i ispustiti ga pri prevođenju — to je takođe ozbiljan posao čija tehnička rešenja nisu jednostavna.

473. Radi uklanjanja eventualne zabune kod polisemije (v. § 376) potrebno je obeizbediti takve mašinske operacije koje će pra­vilno vršiti identifikaciju značenja pomoću konteksta. Uostalom, i van polisemičnih kategorija postoji potreba za uspostavljanjem određene tehnike koja će 'omogućavati stalno vođenje računa o kon­kretnim kontekstualnim situacijama. Konstantno odmeravanje od­nosa stalnih (invarijantnih) karakteristika reči prema njihovim aktuelnim (kontekstualnim) karakteristikama — to je problem od čijeg pravilnog rešavanja zavisi puna smisaonost prevoda.

474. Svaki jezik ima svoju specifičnu strukturu. Mašinskog prevođenja ne može biti bez preciznih podataka o jezičkim struk­turama. Prema današnjem stanju strukturalnog ispitivanja izvesni jezici, pošto nisu obrađeni na odgovarajući način, ostaju van mo­gućnosti da uđu u kombinaciju za mašinsko' prevođenje.

Jezičke strukture se prethodno upoređuju da bi se odredila njihova mera kongruentnosti (termin usvojen u tehnici mašinskog prevođenja) — tj. njihova tipološka srodnost ili razlika. Ovaj posao obavljaju lingvisti. Odmeravaju se leksički, morfološki i sintaksički faktori koji uslovljavaju specifičnu prirodu lingvističkih jedinica u datirn jezicima. Ovo se vrši popisivanjem inventara jezičkih jedi­nica i uočavanjem principa njihove distribucije.

475. U najteže probleme mašinskog prevođenja u vezi sa svim tim spada pitanje organizacije »pamćenja«: da li će mašina poseb­no »pamtiti« samo- cele reči (= »leksička« organizacija mašine) ili će pamtiti posebno osnove, a posebno nastavke reči (= »gramatička« organizacija mašine). U izboru ovakvog tehničkog prosedea ne po­stoji saglasnost među naučnicima.176

Gramatičkih osobina u jezicima ima mnogo1 i, bez obzira na koji će konkretni tehnički postupak pasti izbor, njihovo prisustvo mora biti registrovano u mašini. U vezi s ovakvim registrovanjem postoje mnoge teškoće koje nisu samo tehničke prirode već i lin­gvističke. Što se ovog drugog tiče, tu je najveći problem obično nedovoljna obrađenost pojedinih gramatičkih oblasti datih jezika.

178 Dok se, recimo, američki centar mašinskog prevođenja u Seattleu izjašnjavao za »leksičku organizaciju« dotle su sovjetski naučnici od početka bili pretežno zainteresovani za »gramatički« tip »pamćenja«;

224

476. Potrebe mašinskog prevođenja nagone, u stvari, lingvisti­ku da se prihvati produbljivanja svojih teorijskih znanja o raznim dosad nedovoljno ispitanim područjima jezičke problematike. Prak­tični cilj osposobljavanja lingvističkih rezultata za pravilno isko- rišćavanje u funkcionisanju mašine nameće lingvistima naviku da svoje definicije izlažu u formulacijama maksimalno jasnim a kon­ciznim. Stvaranje tradicije u ovakvoj navici osigurava bolji kva- litet teorijskih studija jezika i efikasniji metod u prezentaciji prak­tičnih gramatičkih pravila.

477. Mašinsko prevođenje je započeto u SAD i prva mašina se nalazi i danas na Harvardu kao istorijski dokumenat jedne zna­čajne matematičko-lingvističke epohe. SAD ima više centara za unapređenje mašinskog prevođenja, sa velikim renomeom u svetu. Nadaleko su, recimo, poznati radovi naučne grupe sa Washington- skog univerziteta u Seattleu posvećeni u prvom redu razradi algo­ritama (v. § 389) za mašinsko prevođenje sa ruskog na engleski. Svojim radovima se od početka isticala harvardska grupa,177 zatim grupa sa Georgetown univerziteta, pa naučni kolektiv sa Kalifor- nijskiog univerziteta, pa predstavnici Wayne State University i dr. Snage su posebno koncetrisane u ovim centrima na proučavanju lingvističke strukture ruskog i engleskog jezika. Distriibucionalizam, čija je koievka u SAD (v. § 332), sa svojom bogatom razrađenošću mehaničkog metoda analize postao je izvrsna baza za dalju lingvisti­čku obradu pomenutđh jezika u okvirima potreba mašinskog pre­vođenja. Celokupan ovakav rad potpomaže produbljivanje lingvi­stičke teorije u novim pravcima.

478. Veliki takmaci Amerikancima u radu na mašinskom pre­vođenju jesu sovjetski naučnici. Oni su kasnije počeli da organi- zuju svoje snage na tome poslu, ali su zadivljujućom brzinom, za svega četiri —• pet godina podigli odličan mat em atičko-ling visti čki kadar čiji su rezultati na zavidnoj visini. Godine 1955. započeli su sovjetski naučnici pripreme oko mašinskog prevođenja koje se ti­calo svega dva jezička para: englesko-ruskog i francusfco-ruskog. Godine 1959. bilo je već oko dvadeset pari jezika osposobljenih za mašinsko prevođenje. Smatra se da je danas po broju naučnog kadra angažovanog u mašinskom prevođenju SSSR prva zemlja na svetu. Veliki centri za mašinsko prevođenje nalaze se u Moskvi (Institut precizne mehanike, Elektronska laboratorija Saveznog in­

177 Predstavnici ove grupe nisu samo naučne snage sa Harvardskog univerziteta već i naučnici okupljeni u Tehničkom institutu države Mas- sachusetts (Massachusetts Institute of Technology, skraćeno — M. I. T.).

15 225

stituta za naučna i tehnička saopštenja, Matematički institut im. Steklova) i Lenjingradu (Eksperimentalna laboratorija za mašinsko prevođenje). Manje naučne grupe zaposlene su takođe oko mašin­skog prevođenja na Moskovskom pedagoškom institutu za strane jezike, na Moskovskom univerzitetu, na univerzitetima u Gorkom, Harkovu, Kijevu, Petrozavodsku, Tiflisu i Erevanu.178 Svojim ra­dom na mašinskom prevođenju stekli su veliki ugled mnogi sovjet­ski stručnjaci (O. S. Kulagina, T. N. Mološnaja, I. A. Meljčuk, L. N. Iordanskaja, S. Ja Fitialov, G. S. Cejtin i đr.). Poslednjih godina razvijeni su jaki centri za rad na mašinskom prevođenju u Rumu- niji (gde je vodeća ličnost S. Marcus), u Mađarskoj (grupa u kojoj su, pored ostalih, F. Kiefer i F. Papp), u Čehoslovačkoj (grupa P. Sgalla, P. Pithe, M. Tešitelove i đr.) i Bugarskoj (gde su od naj­aktivnijih A. Ljudskanov, E. Paskaleva, M. Janakiev i A. Orlenko).

Glavni napori sovjetskih snaga bili su od početka koncentrisani u dva pravca,: na sastavljanju glosara (= rečnika u mašini) i na pro­učavanju jezika-posređnika u prevođenju (= jezika formula na koji se prebacuje konkretan ljudski jezik podvrgnut procesu prevođe­nja). Radeći na ovom drugom poslu sovjetski naučnici su na polju teorije postigli rezultate kojima je pripala visoka cena u inostra­nom naučnom svetu.

479. I druge evropske i azijske zemlje179 razvijaju danas posao na mašinskom prevođenju, ali vodeće mesto u svetu pripada u ovo­me zasada potpuno naučnim centrima u SAD i SSSR.

Bibliografske napomene

480. Prve faze rada na mašinskom prevođenju u SAD najbolje su ilustrovane studijama objavljenim u zborniku »Machine Trans­lation of Language« (ed. William N. Locke i A. Donald Boofth, New York 1955). Zbornik je 1957. izašao u Moskvi u ruskom prevođu

178 S obzirom na tempo napredovanja u ovoj oblasti naučne aktiv­nosti najverovatnije je da ovi podaci (sakupljeni uglavnom prema ob­javljenim izveštajima s kraja pedesetih godina) nisu više potpuni.

179 Kineski jezik, zbog svoje specifične strukture, uvek je budio pažnju lingvističke javnosti. Stoga su vesti o napredovanju mašinskog prevođenja u NR Kini izazvale mnogo interesovanja u lingvističkim krugovima koji od detaljnog studiranja strukture kineskog jezika u po­red enju sa indoevropskim jezičkim strukturama očekuju dragocene podatke za produbljivanje opštejezičke teorije. Prve informacije za ino- stranstvo o mašinskom prevođenju u NR Kini dao je Lju Jun-cjuan u članku » I s s l e d o v a t e l ’ s k a j a r a b o t a v o b l a s t i MP v K i ­ta j s k o j N a r o d n o j R e s p u b l i k e « (VJa VIII, 5, 1959, 102—104).

226

pod naslovom » M a š i n n y j p e r e v od« (odgovorni redaktor F. S. K u z n e c o v ) .

Obiman zbornik »Ldnguistic and Engineering Studies in the Automatic Translation of Scientific Russian into English. Technical Report« (Seattle-Washington, 1959) sadrži reprezentativne radove naučne grupe iz centra u Seattleu.

Knjiga A. G. Oettingera — »Automatic Language Translation: Lexical and Technical Probleme« (Hardvard Momographs in Applied Science No 8, Cambridge, Mass., 1961) izvrsno ilusitruje rezultate harvardskog centra za mašinsko' prevođenje.

Sažete preglede urađenog tokom pedesetih godina na ovome polju naučne delatnosti daju predstavnici harvardske grupe W. N. Locke i V. H. Yngve, predstavnik Seattlea Erwin Reifler i pred­stavnik centra u Georgetownu — Paul L. Garvin u zborniku 8th Proceedings pod naslovom: »Machine Translation« (502—518).

Y. Bar-Hillel daje pregled postignutih rezultata tokom pedese­tih godina u mašinskom prevođenju ne samo u SAD već i u Vel. Britaniji u »Report on the State of Mechanical Translation in Uni­ted States and Great Britain« (Jerusalem 1959).

Za uvođenje u komplikovanu problematiku mašinskog prevo­đenja najbolje će poslužiti knjiga Davida G. Haysa, »Introduction to Computational Linguistics« (— Mathematical Linguistics and Automatic Language Processing No 2, Amsterdam 1967). V. i knji­gu sovjetskog stručnjaka V. J. Rozencvejga: » O s n o v y o b š č e - go i m a š i n n o g o p e r e v o d a « , Moskva 1064.

Postoje mnogobrojne studije koje prikazuju dostignuća razli­čitih američkih centara za mašinsko prevođenje. Oni koji se za ovo posebno interesuju naći će odgovarajuće informacije u časopisu kao što je npr. »Mechanical Translation«, poznata publikacija harvard­skog centra (grupe koja radi u Massachusetts Institute of Technolo- gy). Mi bismo ovde ipak posebno preporučili još nekoliko studija koje su bile u svoje vreme naročito zapažene u inostranstvu, u prvom redu u SSSR:

V. E. Giuliano (predstavnik harvardske grupe) — »An Experi- mental Study of Automatic Language Translation« (Mathematical Linguistics and Automatic Translation, Report NSF-1, Cambridge Mass., 1959);

M. E. Scherry (predstavnik harvardske grupe) — »Syntactic Analysis in Automatic Translation« (Mathematical T.ingiristirs and Automatic Translation, Cambridge, Mass., Report NSF-5, 1960);

15' 227

V. H. Yngve (predstavnik harvardske grupe) — »Sentance-for- Sentence Translation« (Mechanical Translation vol. 2, 1955, No 2, 29—37), »A Framework for Syntactic Translation« (Mechanical Translation vol. 4, 1957, No 3, 59—65), »A Programming Language for Mechanical Translation« (Mechanical Translation vol. 5, 1958, No 1, 25—41), »A Model and an Hypothesis for Language Structure« (Proceedings of the American Philosophical Society vol. 104, 1960, No 5, 444—466);

L. R. Micklesen — »Russian-Engliish MT« (American Contri- butions to the Fourth International Congress of Slavicists, Moscow, Septembar 1958, s’-Gravenhage 1958, 245—265), »Foiran Classes Structural Linguistics and Mechanical Translation« (u zborniku »For Roman Jakobson«, 344—352).

Od novijih radova koji daju pregled rezultata rada s mašina­ma u pogledu unapređenja lingvističke teorije i prakse prevođenja v.: John R. Pierce et al., »Language and Machines. Computers in Translation and Linguistics«, Washington 1966; Saul Gom, »The Identification of the Computer and Information Sciences: Their Fundaimental Semiotic Concepts and Relationships«, Foundations of Language vol. 4, No 4, 1968, 339—372.

V. i studiju američkog lingviste S. M. Lamba: »The Nature of the Maehine Translation Problem«, Journal of Verbal Leaming and Verbal Behavior 4, 1S65, 196—210.

Za bliže upoznavanje sa prvim rezultatima sovjetskih napora oko mašinskog prevođenja pogodan je, pre svega, zbornik »M a t e - r i a l y p o m a š i n n o m u p e r e v o d u « (I tom, izdat u Lenjin- gradu 1958) gde se, pored ostalog, nalaze i takvi poznati radovi kao što su, recimo: N. D. A n d r e e v , » M e t a - j a z y k m a š i n n o - go p e r e v o d a i e g o p r i m e n e n i e « (40—60), V. V. I v a ­n o v , » L i n g v i č e s k i e v o p r o s y s o z d a n i j a m a š i n n o ­go j a z y k a dl j a i n f o r m a C i o n n o j m a š i n y « (10—39).

Poznati stručnjak za mašinsko prevođenje I. A. Meljčuk daje pregled rada na mašinskom prevođenju u SSSR krajem pedesetih godina u članku čiji je naslov: » R a b o t y p o m a š i n n o m u p e r e v o d u v SSSR« ( V e s t n i k AN SSSR, 1959, No> 2, 43—47). V. i: I. I. R e v z i n i V. Ju. R o z e n c v e j g , » O č e r k i p o - o b š č e m u i m a š i n n o m u p e r e v o d u « , Moskva 1965.

U zborniku » I s s l e d o v a n i j a p o s l a v j a n s k o m u j a - z i k o z n a n i j u« (izd. AN SSSR, Moskva 1961, 374—382) objavljena je studija » T e o r e t i č e s k i e o s n o v i m a š i n n o g o p e r e ­v o d a na r u s s k i j j a z y k « — objavljuje probrani kolektiv

228

autora: O. S. K u l a g i n a , A. A. L j a p u n o v , I. A. M e l ’ č u k , T. N. M o l o š n a j a. Tu su izneseni, kondenzovano, jasno neki za­nimljivi rezultati elitnih sovjetskih stručnjaka okupljenih oko rada na mašinskom prevođenju, a posebno zainteresovanih za problem j ezika-posradnika.

Bliži uvid u aktuekii nivo dostignuća sovjetske nauke na polju mašinskog prevođenja daće zainteresovanima različite studije ob- j avljene pre svega u časopisu »M a š i n n y j p e r e v o d i p r i ­k l a d n a j a l i n g v i s t i k a « a takođe i u » V o p r o s y j a z y - k o z n a n i j a « (gde su izlaganja naročito pristupačna, specijalno pisana za lingvističku publiku koja tek treba da se bliže uvede u novu ofolast lingvističkog interesovanja). Teorijske probleme vezane za posao mašinskog prevođenja prikazuje danas adekvatno i časo­pis mađarskih stručnjaka koji izlazi u Budimpešti pod naslovom Computational Linguistics.

Svima onima koji bi hteli podrobnije informacije o naučnoj teoriji prevođenja uopšte preporučuje se zbornik »On Translation« (ed. Reuben A. Brower, Harvard Studies in Comparative Literature, vol. 23, Cambridge, Mass., 1959) u kojima su, pored radova specija­lista za literaturu, zastupljeni i radovi lingvista. Tako npir. Roman Jakobson u studiji »On Linguistic Aspects of Translation« (232—239) izlaže teoriju suštine prevođenja: sve se može prevesti tako da osnovna poruka o kojoj se radi ostane neizmenjena, ali kod (v. § 457) pomoću kojeg se poruka prenosi bezuslovno podleže promeni u pro­cesu prevođenja — svaki jezik ima svoj specifičan kod; otuda pri prevođenju nastaju nužna prekrajanja detalja, oduzimanja i doda­vanja u duhu novoga koda na koji se poruka prebacuje; otuda svako prevođenje poetskog teksta postaje neminovno kreativna lingvistička transpozicija. Eugen A. Nida u »Principles of Trans­lation as ExempMiied by Bible Translating« (11—31) zastupa tezu da adekvatnog prevoda ne može biti ne samo zbog razlike u kodu (u strukturi jezičkJh sistema) već i zbog toga što svaki jezik ima svoju individualnu kulturnu pozadinu koja određuje specifičan tip metaforičnih asocijacija. Williard V. Quine u »Meaning and Trans­lation« (148—172) primenjujući logičku analizu udruženu sa metod­skim postupcima razrađenim u teoriji informacije, pokazuje da se mogu pronaći zajednički koeficijenti među jezicima u vidu adekvat­nih rečeničnih karakteristika, prisutnih i u jeziku sa kojeg se pre­vodi i u jeziku na koji se prevodi, bez obzira na razlike među njihovim gramatičkim strukturama. I, najzad, Anthony G. Oettinger u »Automatic Transference, Translation, Remittance,’ Shunting«

229

(240—267) razlaže principe mašinsikog prevođenja sa posebnim uka­zivanjem na izglede koji postoje u usavršavanju tehnike automat­skog prevođenja ruskih tekstova naj engleski.

O problemu prevođenja sa firthijanskih pozicija (v. § 514) govori J. C. Catford u svojoj knjizi »A Linguistic Theory of Translation«, London 1965.

230

A L G E B A R S K A L I N G V I S T I K A N E L I N E A R N O G ( A N A L I T I Č K O G ) T IP A 180

UVODNE NAPOMENE

481. Termin algebarska lingvistika pojavio* se prvo u sloven­skom lingvističkom svetu. Godine 1064. počeli su ga upotrebljavati češki sitručnjaci za mašinsko prevođenje P. Sgall i L. Nebeski da njime ukažu na pravce rada na jeziku koji uključuju dosta široko korišćenje matematičkih metoda, ali prvenstveno onih koji nisu statističkog karaktera (dakle, algebarska kao suprotnost kvantita­tivnoj, odnosno statističkoj, lingvistici). Izraz teorija jezickih modela, koji je dotle dominirao u Evropi zahvaljujući činjenici da su ga odomaćili u lingvističkoj terminologiji sovjetski stručnjaci od ugle­da, potisnut je poslednjih godina izrazom algebarska teorija jezika gotovo svuda van SSSR, a i u SSSR danas ga pojedinci napuštaju u korist novog termina.

Algebarska lingvistika može biti i linearnog tipa. To biva onda kada se ona zasniva na teoriji o isređenotm (linearnom) poretku sdn- taksičkih konstituenata, kao što je, na primer, slučaj sa generativ­nom gramatikom Chomskog (v. § 426). Analitički karakter ima, pak, algebarska lingvisitika onda kada se ovakav obavezan uslov linearnosti ne postavlja.

Ima više mogućih pristupa jeziku sa pozicija koje bi opravda­vale primenu termina »algebarsko lingvističko ispitivanje analitič­kog tipa«. Makoliko se ti mogući pristupi međusobno razlikovali, jedno im je zajedničko: nastojanje da se, pre svega, iđentifikuje i

iso Mada ova oblast jezickih studija spada, po mnogim autorima, u domen matematičke lingvistike budući da se koristi tekovinama sa- vremene matematike, ja sam je ipak izdvojila u posebno poglavlje ima­jući u vidu njene specifično lingvističke odlike po kojima se ona suprot­stavlja svim danas već klasičnim oblicima rada na jeziku za koje je, sredinom ovog veka, bio predviđen termin »matematička lingvistika« (upravo radi što preciznije distinkcije u ovom smislu, ovde je terminu »matematička lingvistika« dodat kvalifikativ: »kvantitativnog [= neal- Hcbarskog] karaktera«, v. § 431 n.).

231

protumači funkcionalna vrednost jedinica sa kojima se operiše 'pri jezičkoj analizi.

Pojedini lingvisti koji su se opredelili za ovakve teorijske po- zicije naglašavaju da je njihov prilaz jezičkom fenomenu takođe generativan, iako generiranje jezickih struktura zamišljaju i pri­kazuju na bitno drukčiji način od onog koji je svojstven teoriji Chomskog.

Bibliografski podaci

482. Nastajanje nove ere »algebarskog« rada na jeziku može se lepo pratiti upoznavanjem sieđećih radova: G. S. Cejtin, »K v o - proisu o p o s t r o j e n i i m a t em a t i č e š k i x m o d e l ej j a - z y k a«, D o k 1 a d y na k o n f e r e n c i i p o o b r a b o t k e i n - f o r m a c i i , maš. p e r e v o d u i avt. č t e n i j u t e k s t a ,III, Moskva 1961; R. L. Dobrušin, » M a t e m a t i č e s k d e m e t o d y v l i n g v i s t i k e « , M a t e m a t i č e s k o e p r o s v e š č e n i e 6, 1961, 37—51; S. Ja. Fitialov, »O p o s t r o j e n i i f o r m a l ’ n o j m o r f o l o g i i v s v j a z d s m a š i n n y m p e r e v o d o m«, D o - k 1 a d y n a k o n f e r e n c i i p o o b r a b o t k e i n f o r m a c i i , maš. p e r e v o d u i avt. č t e n i j u t e k s t a II, Moskva 1961; H. Futnaim, »Some Issues in the Theory of Grammar«, Structure of Language and Its Mathematical Aspects (= Proceedings of Sym- posia in Applied Mathematias XII, 1961, izd. R. Jakobson, 25—42); H. B. Curry, »Some Logical Aspects of Grammatical Structure«, Structure of Language and Its Mathematical Aspects (= Proceeđdngs of Symposda in Applied Mathematics XII, 1961, izd. R. Jakobson, 56—68); K. Čulik, »Some Axiomatic Systams for Formal Grammars and Languages«, Information Processing 1962 (== Proceedings of the IFIP Congress 1962, Amsterdam 1’963, 313—317); S. Abraham, »A For­mal Stuđy of Generative Grammars«, Computational Linguistics II, 1964, 5—19; P. Novak, »Mathematical Models of Linguistic Objects«, Prague Studies in Mathematical Linguistics 1, 1965, 155-?—157; M. No­vo tny, »On Some Algebraic Concepts of Mathematical Linguistics«, Prague Studies in Mathematical Linguistics 1, 1965, 125—140.

Rad sovjetskih stručnjaka u ovoj teorijskoj oiblasti izazvao je živu pažnju lingvističke javnosti zahvaljujući, pored ostalog, i knji­zi I. I. Revzina, » M o d e l i j a z y k a « (Moskva 1062) koja je 1966. objavljena (u Londonu) na engleskom jeziku (pod naslovom »Models of Language«; prevodioci: N. F. C. Owen i A. S. C. Ross), a 1968 (u Parizu) na francuskom (»Les modeles linguistiques«; preveo Y. Gentilhomme).

232

Principi »modeliranja jezika« postaju jasni i pri čitanju već pominjane knjige Jurija Derekoviča Apresjana, »I d e i i m e t o d y s o v r e m e n n o j s t r u k t u r n o j l i n g v i s t i k i « (Moskva 1966). Zainteresovani mogu naći korisne podatke o tome kako su početkom šezdesetih godina teoriju modela primenjiivali na sintaksu istaknuti sovjetski stručnjaci (kao npr. S. Ja. Fitialov i K. I. Ba- bioki) u zborniku P r o b i e m y s t r u k t u r n o j l i n g v i s t i k i , Moskva 1962. V. takođe: P. N. Denisov, »P r i n c i p y m o d e l i - ro v a n i j a j a z y k a « , Moskva 1965; Vjač. Vs. Ivanov i V. N. Toporoiv, » S l a v j a n s k i e j a z y k o v y e m o d e l i r u j u š č i e s em i o t i č e s k i e s i s t e m y « , Moskva 1965; R. G. Piotrovski, » M o d e l i r o v a n i e f o n o l o g i č e s k i x s i s t e m i m e t o d y i x s r a v n e n i j a « , Moskva-Leningrad 1966; I. I. Revzin, »M e - to d m o d e l i r o v a n i j a i t i p o l o g i j a s l a v j a n s k i x j a z y k o v« , Moskva 1967.

Godine 1963. ruimunski naučnik S. Marcus je objavio knjigu koja mu je donela veliki ugled koid stručnjaka za matematičku lingvistiku: »Lingvistici matematica. Modele matematice in lingvi- stica«, Bukurešt. Njegovi su teorijski pogledi, međutim, postali šire poznati tek kad je objavljena na engleskom jeziku knjiga »Alge­braic Linguistics. Analytical Models«, New York 1967; i knjiga na francuskom: »Introduction mathematique a la linguistique structu- rale«, Pariš 1968. V. i njegovu studiju »Categories de Dobrušin, fermetures de Sestier et voisinages de Sakai«, Glossa 1, 1967, sitr. 59—67.

Algebarska lingvistika je u najkraćim crtama izložena u zbor­niku koji su izdali praški lingvisti: P. Sgall a kolektiv, »Cesty mo­demi jazykovedy« (= Mala modemi encyklopedie 47, Praha 1964).

Opšti pogled na razvoj algebarske lingvistike u zemljama istoč­ne Evrope đobiće se upoznavanjem sa već pominjanim (§ 435) knji- gama mađarskih lingvista: Ferenc Papp, »Mathematical Linguistics in the Soviet Union« (= Janua Linguarum, Series Minor 40, The Hague 1966) i Ferenc Kiefer, »Mathematical Linguistics in Eastern Europe« (= Mathematical Linguistics and Automatic Language Pro­cessing 3, Amsterdam 1368).

O tome u kom se pravcu danas dalje razvija algebarska lingvi­stika u celini vrlo adekvatno informišu časopisi koji izlaze na en­gleskom jeziku u zemljama istočne Evrope: Prague Studies in Ma­thematical Linguistics (Prag), Prague Bulletin of Mathematical Lin- guistics (Prag) i Computational Linguistics (Budimpešta). V. i časo­pise koji se (na ruskom) objavi jaju u SSSR: P r o b l e m y k i b e r -

233

n e t i k i (Moskva), K i b e r n e t i k a (Kijev), A l g e b r a i l o ­g i k a (Novosibirsk), N a u č n o - t e x n i č e s k a j a i n f o r m a ­c i j a (Moskva).

KATEGORIJALNA GRAMATIKA IDENTIFIKACIONOG TIPA

483. Termin kategorijalna gramatika preuzeli su lingvisti od filo'zofa-semantičara. Ispitujući artificijelne jezike konstruisane po principima matematičke logike, filozofi su prvih decenija ovog veka počeli postavljati u centar naučne pažnje pojam semantičkih kate­gorija, o kojem je prvi počeo govoriti Husserl.181 Teoriju značenj- skih kategorija razrađivali su dalje St. Lesniewaky i K. Ajdukie- wicz (v. § 390). Teorija je, u stvari, postala šire poznata teik u onom vidu koji joj je dao Ajdukiewicz.182 Još prođubljeniju interpretaciju dobila je u radovima H. B. Curryja,183 jednog od onih predstavnika modeme logike koji je tokom poslednjih go­dina najodsudnije delovao na formiranje teorijskih koncepcija pojedinih evropskih lingvista (o značaju Curryjevih postavki za oblikovanje Šaumjanove lingvističke teorije v. § 500).

484. Yehoishua Bar-Hillel je prvi lingvista koji je, pedesetih godina ovog veka, pokušao da teoriju o semantičkim (značenjskim) kategorijama primeni na prave (ljudske) jezike.

Pojam semantičke kategorije uveden je u fond teorijskih poj­mova modeme logike onda kada se pristupilo sistematski poslu for- malizacije184 postojećih razlika među semantičkim pojedinostima čija ukupnost sačinjava jedan logički sistem sporazumevanja. Te tako koncipovane semantičke pojedinosti — nazvane semantičkim kategorijama — pođeljene su na dve vrste: na argumente i na funktore, s tim što će argument biti svaka ona kategorija koja je

lel Edmund Husserl (1859—1938), inače najviše poznat u lingvistič­kom svetu po radu »Ideen zur einer reinen Phanomenologie und pha- nomenologischen Philosophie« (Husserliana Band III, Den Haag 1950).

192 V. njegov rad »Die syntaktische Konnexitat«, Studia Philoso- phica I, 1935, 1—27.

163 On je, pored ostalog, jedan od autora poznate knjige H. B. Curry and R. Feys, »Combinatory Logic« (Amsterdam 1958). Za razvijanje novih pravaca rada u lingvistici od najvećeg je značaja studija H. B. Curry, »Some Logical Aspects of Grammatical Structure«, Structure of Language and Its Mathematical Aspects (= Proceedings of Symposia in Applied Mathematics, Vol. XII), ed. R. Jakobson (Providence, Rhode Island, 1961, 56—68).

104 Termin je upotrebljen ovde u smislu koji mu daje modema logika.

234

izložena dejstvu nekog funktora, a funktor svaka ona kategorija koja dejstvuje na neki od argumenata.

Y. Bar-Hillel je, polazeći od ove fundamentalne distinkcije ar­gumenata i funktora, pristupio sintaksičkoj analizi koja ide u pr­vom redu za tim da se izvrši postupna identifikacija sintaksičkih konstituenata na osnovu njihovog funkcionalnog svojstva (otuda i odgovarajući termin: kategorijalna gramatika identifikacionog tipa).

485. Po Bar-Hillelu, jezik treba posmatrati kao specifičan skup elemenata od kojih jedni (A) poseduje svojstvo bazičnih kategorija (što bi u logici odgovaralo pojmu argument) dok ga drugi (B) ne poseduju. Grupu (A) predstavljaju rečenice (S) i sve reči određene za nominaciju pojmova (n). Ostali elementi uključuju se u grupu (B) i na njih se primenjuje termin operator (odgovarajuća kategorija u logici nosi naziv funktora).

Funkcija jezičkih kategorija prikazuje se uz primenu posebne simbolike. Znak / stavlja se iza kategorije čiju funkciju utvrđujemo. Iza toga znaka dolazi podatak o nekotm drugom elementu date sin- taksičke konstrukcije koji, u odnosu na kategoriju podvrgnutu analizi, stoji bilo (I) u funkciji podređenosti, bilo (II) u funkciji nadređenog člana konstrukcije. U slučaju (I) podređena kategorija se postavlja u obične zagrade — na primer (n); u slučaju (II) za­grada ima uglasti karakter — dakle [n]. Ako se, recimo, analiza primeni na konstitutivne elemente rečenice bolesno dete spava, gde bolesno funkcioniše kao determinator imenice dete, a spava kao rečenica kojoj je podređena kategorija n (= subjekat dete), onda se dati sintaksički konstituenti prikazuju na sledeći način:

bolesno = n / [n] dete — n spava = S / (n)

Sintaksička analiza ide za tim da se, postepenim eliminisanjem hijerarhijski nižih sintaksičkih jedinica, dobije u krajnjem rezultatu ona jedinica prema kojoj svi ispušteni sintaksički elementi vrše konstitutivnu funkciju.

Simbolički prikaz jednog iskaza naziva se njegovim indeksom. Indeks se podvrgava redukciji koja se ispoljava u vidu različitih etapa svojevrstne derivacije. Tako, npr., indeks n / [n] n S / (n), koji odgovara rečenici bolesno dete spava, u rezultatu prve derivacije dobija sledeći vid: n S / (n). U drugoj derivaciji dostižemo krajnji traženi rezultat: S.

235

Da bi se dobio ovakav krajnji rezultat, potrebno je pravilno ostvarivati redukcioni proces analize. Prvi uslov za to je tačno utvrditi šta se a čim povezuje u sintaksičku konstrukciju neposredne zavisnostd. Pretpostavimo da smo prvo pristupili redukovanju sin- taksdčkog spoja ilustrovanog izkazom dete spava, pa tek onda uzeli u razmatranje eliminaciju elementa bolesno (računamo, dakle, i ovde da iskaz u celini glasi bolesno dete spava). Takav redosled deriva­cije početnog indeksa ukazivao bi na to da mi konstrukciju dete spava posmatramo kao neposredno zavisnu od bolesno, što je sva­kako pogrešna pretpostavka. Da je pogrešna, govori nedvosmisefoo i činjenica da priimenjena prva derivacija dovodi do rezultata n / [n] S koji je ujedno i krajnji (dalja se derivacija pokazuje nemogućom) i neprihvatljiv. Da bi, naime, rezultat bio- prihvatljiv, potrebno je da se indeks ostvari u vidu jednog jedinog simbola, što ovde nije slučaj.

Po Bar-Hillelu, operatore bi trebalo svrstavati u dve posebne grupe prema tome da li svojim dejstvom na neki dati argument proizvode (A) istovrsni argument ili (B) argument drukčije vrste. U slučaju (A) radi se o operatoru endotipskog (engl. endotypic) karaktera, a u slučaju (B) eksotipskog (engl. exotypič). Operator, na primer, koji se manifestuje u funkciji elementa bolesno u kon­tekstu bolesno dete spava svrstava se u grupu (A) (indeks kategorije je n / [n]), dok operator kategorije spava pripada grupi (B) (indeks je ovde S / (n)). Po ovakvoj podeli, u egleskom jeziku endotipskog su karaktera pridevi i zamenice U atributskoj službi, zatim prilozi, veznici i član. Eksotipski karakter imaju glagoli i . predloži, dok imenice po pravilu izmiču ovakvoj klasifikaciji budući da najčešće funkcionišu kao bazične kategorije.

486. Bar-Hillelovu lingvističku teoriju pojedinci tretiraju kao svojevrsnu gramatiku zavisnosti (o gramatici s -ovakvim nazivom v. inače u § 493). U ovome im za pravo daje činjenica da se Bar- Hillelov identifikacioni prosede u suštini svodi na utvrđivanje od­nosa zavisnosti među jezičkim kategorijama. Njegova je teorija dočekana s interesovanjem i inspirisala je kod mnogih opredeljenje za što rigoroznije metodološke procedure koje bi trebalo primeniti radi identifikacije sđntaksičMh funkcija. Pa ipak, ona nije u celini šire prihvaćena. Svima je jasno- da je njena eksplikativna moć ograničenog karaktera; izvan njenog dometa ostaju mnogi problemi jezičkog fenomena. Nj-oj su najviše pažnje poklonili lingvisti za­interesovani za iznalaženje egzaktnih metoda sintaksičke analize radi mašinskog prevođenja.

236

Bibliografski podaci

487. Kategorijalna gramatika iđentifikacionog -tipa zasnovana je u radu Y. Bar-Hillela: »A Quasi-Arithmetical N-o-tation for Syn- tactic Description«, Lg, Vol. 29, No 1, 1953, 47—58. V, i sledeće radove u kojima Bar-Hillel izlaže svoje asno-vne teorijske poglede: Y. Bar-IIillel, Ch. Gaifman and E. Shamir, »On Categorial and Phrase- Structure Grammars«, Bulletin of the Research Council o-f Israel, Vol. 9 F, 1960, 1—16; Y. Bar-Hillel and E. Shamir, »Finite-State Languages: Formal Reprasentaitions and Adequacy Profolems, Bulle­tin of the Research Council of Israel, Vol. 8 F, 1960, 155—166; Y. Bar- Hillel, M. Perles and E. Shamir, »On Formal Properties of Simple Phrase-Structure Languages«, Applied Logic Branch, Technical Report No 4, 1960, Jerusalem, Israel, Hebrew University.

Godine 1964. objavljen je zbornik Bar-Hillelovih radova pod naslovom »Language and Information. Seiected Essays on Thedr Theory and Application« (Jerusalem, Israel). Tu sa nalaze, pored ostalo-g, ovde pomenute studije »A Quasi-Arithmetical Notation ...«,i »On Formal Properties of Sdmple Phrase-Structure Languages« (v. str. 61—74 i 116—150).

Sumaran i vrlo pristupačan prikaz Bar-HiUelove teorije uklju­čen je u rad Manfreda Bierwischa: »Uber den the-oretisčhen Status des Morphems«, Studia Grammatica I, Berlin 1966, 51—89.

Na način srodan Bar-Hillelovom tretira sintaksičku problema­tiku J. Lambek u »The Mathematics of Sentence Structure«, Ame­rican Mathematical Monthly 65, No 3, 1958, 154—170.

KATEGORIJALNA GRAMATIKA ZASNOVANA NA PRINCIPIMA MATEMATIČKE TEORIJE SKUPOVA

488. Sovjetski stručnjak za mašinsko prevođenje, O. S. Kulagina, prva je primenila s uspehom principe matematičke teorije skupova na proučavanje jezika.

I ona operiše pojmom kategorija koje bivaju utvrđene pri- menom izvesnih formalnih185 definicija. Centralno mesto u njenoj teoriji zauzima kategorija gramatički ispravne rečenice (ruski ter­min o t m e Č e n n a j a f r a z a ; odgovara engl. terminu well- formed sentence), Svi testovi koji se primenjuju u postupku analize podređeni su težnji da se -ova kategorija zadrži u centru pažnje.

185 Termin formalni upotrebljen je ovde u smislu koji mu daje mo­dema logika.

237

Rulagina se služi transformacionim testom, ali to je samo jedan od operativnih vidova analize, bez bitnog značaja po teoriju. Njena teorija uopšte ne uzima u obzir generativnu komponentu jezika; njeni objekti ispitivanja zamišljaju se kao već postojeći (dati).

Kao i za Bar-Hillel a, i za Kulaginu su najvažniji odnosi među kategorijama. Ti odnosi se utvrđuju na poseban način, pre svega s vođenjem računa o osnovnim postavkama teorije skupova.

489. Te osnovne postavke nameću, pre svega, potrebu za raz­likovanjem dvaju fundamentalnih skupova: jedan skup (interpre­tiram ovde kao skup izvesnih bazičnih jedinica — fonema, leksemai slično) koji se uključuje u drugi skup (interpretiran ovde kao skup rečenica koje se ispoljavaju kao lanac sastavljen od jedinice prvog skupa).

Odnosi među elementima jednog datog skupa ispituju se uz primenu supstituc ion og testa (v. § 332). Uzmimo, recimo, da se ele­menti prvoga skupa interpretiraju kao lakseme. Odnosi među lekse- mama ispitivače se: (A) s pogledom na distribuciju u govornom lancu; (B) s pogledom na paradigmu. Ukoliko dve lekseme ispo­ljavaju identičnost u ponašanju prema kriteriju (A), utvrdićemc da reprezentuju istu kategoriju familije (Kulaginin termin: s e - m e j s t v o ) . Kategorija familije označava se simbolom S. Ukoliko se, pak, identičnost ispoljava u odnosu na kriterij (B), priključićemo obe lekseme istoj kategoriji T (ovaj simbol zamenjuje termin o l t r e s n n o s t’).

Analiza se pojednostavljuje primanom odgovarajućih postupaka simboličkog prikazivanja. Tako, na primar, konstatacija da ruski oblik s t u l ’ j a ima isfcovetno T s oblikom s t u l , a istovetno S s oblikom l a m p y đobiće ovakav simbolički prikaz:

T (stul) S (1 a m p y) = s t u l ’ j a

Testiranje, međutim, koje ide za tim da proveri ima li s t u l ’ j a istovetno S sa s t u l a istovetno T sa l a m p y daće negativan rezultat:

S (stu 1) T ( l ampy) = 0

490. Teorija O. S. Kulagine stekla je mnogo pristalica, prven­stveno u SSR i nekim zemljama istočne Evrope (najviše u Rumu- niji). Pojedinci su izrazili, na pnimer, nadu da bi rezultati ispiti­vanja odnosa u jeziku s pogledom na kategorije S i T mogli otvoriti sasvim nove perspektive za razvoj tipoloških studija. Nisu izostale, doduše, ni različite kritičke napomene. Tako je, na primer, jedan

238

od inače istaknutih pobornika analitičkih modela algebarske lin gvistike, I. I. Revzin, s pravom primetio da samo u fragmentarnom posmatranju jezika pravila o svrstavanju leksema u istu katego­riju S mogu imati apsolutnu vrednost. Proširivanjem konteksta uveravamo se u to da je njihova vrednost, u stvari, samo relativna. Oblik s t o 1 y , recimo', u rečenici ja v i ž u ss t o 1 y može se za- meniti oblikom k o r o v y ; ali ako rečenicu proširimo drugom, relativnom (ja v i ž u s t o l y , k o t o r y e j a k u p ii), zamena postaje nemoguća (budući da imenica k o r o v y , pošto označava živo biće, zahteva oblik k o t o r y x mesto k o t o r y e).

491. Kulagina je primenu svoje teorije usred sredila prvenstveno na domen leksike. Doiman fonoloških fenomena dobio je adekvatnu obradu pre svega u radovima istaknutog rumunskog stručnjaka za algebarsku lingvistiku ||I Solomona Marcusa.

Dalja razrada teorije unela je izvesne dopune koje su uglavnom značile približavanje stavovima karakterističnim za gramatiku za- visnosti« (v. § 493). Ovakvom približavanju najviše su doprineli radovi R. L. Dobrušina, S. Ja. Fitialova, a i samog Marcusa.

Bibliografski podaci

492. Teorija O. S. Kulagine objavljena je pod naslovom »O b o d n o m s p o s o b e g r a m m a t i č e s k i x p o n j a t i j na b a z e t e o r i i m n o ž e s t v a « u P r o b 1 e m y k i b e r n e t i k i I, Mo­skva 1958, str. 203—214. Teoriju je lingvistima prikazao I. I. Revzin u studiji »O n e k o t o r i x p o n j a t i j a x t a k n a z y v a e m o j t eo r e t i k o m n o ž e s t v e nn o j k o n c e p c i i j a z v k a « . VJa, IX, 6, 1960, 88—94.

V. još i sledeće studije: R. L. Dobrušin, » E l e m e n t a r n a j a g r a m m a t i č e s k a j a k a t e g o r i j a « , B j u l l e t e n ’ O b » e d i - n e n i j a p o p r o b l e m a m m a š i n n o g o p e r e v o d a« 5, Mo- kva 1957, 19—21; A. A.Holodovič, » O p y t t e o r i i p o ' d k l a s s o v s I o v«, VJa 1, 1960, 32—43; T. N. Mološnaja, »O p o n j a t i i g r a m- m a t i č e s k o j k o n f i g u r a c i i « , S t r u k t u r n o - t i p o l o g i - č e s k i e i s s l e d o v a n i j a , Moskva 1963, 46—59; A. V. Gladki, »A1 g o r i t m i č e s k a j a n e r a s p o z n a v a e m o s t ’ s u š č e - s t v e n n o j n e o p r e d e l e n n o s t i k o n t e k s n o - s v o b o d - n y x j a z y k o v « , A l g e b r a i l o g i k a 4, Novosibirsk 1965, 53—64.

Posebno se preporučuje knjiga Ferenca Kiefera, »Mathamatical Ijinguisitics in. Eastem Europe« (= Mathematical Linguistics and Automatic Language Processing 3, Amsterdam 1968) u kojoj se, po-

239

red ostalog, daje i kritički osvrt na značaj teorije O. S. Kulagine. V. takođe Ferenc Papp, »Mathematical Linguistics in the Soviet Union« (= Janua Linguarum, Series Minor 40, The Hague 1966).

V. i radove Marcusa i Fitialova navedene u § 482.

GRAMATIKA ZAVISNOSTI I PROJEKTIVNOSTI

493. Termin gramatika zavisnosti primanio je američki lingvi­sta D. G. Hays na svoju teoriju o sintaktičkim odnosima, tako da je ona pod tim imenom danas i poznata.

D. G. Hays je istaknuti stručnjak za mašinsko prevođenje. Nje­govo iskustvo na tomu poslu ga je inspirisalo da, uz izbor odgova­rajućeg metodološkog postupka, u centar svojih razmatranja postavi funkciju jezičlkih jedinica. Njegove ideje rezimiraju u izvesnom smislu teorijska shvatanja koja su, početkom šezdesetih godina, pri­sutna kod većeg dela predstavnika matematičke lingvistike.

4'94. Po Haysu, sve jezičke elemente treba, pre svega, odrediti po tome da li (A) funkcionišu kao terminalne jedinice ili (B) ne funkcionišu tako. U (A) slučaju reč je o eksponentima minimalnih sintaksičkih konstituenata. Za jedinice (B) kategorije rezervisan je termin pomoćnih jedinica (engl. auxiliary units). Pomoćne jedinice se prikazuju pomoću simbola. Svrha njihovog postojanja jeste u tome da ukažu na različite vidove sintaksičkih realizacija jedinica(A) kategorije.

Posebnim pravilima pripisuju se funkcije pomoćnim jedinicama. Ta se pravila nazivaju pravilima zavisnosti (engl. dependency rules).

U načelu posmatrano, funkcija može biti ili upravna ili za­visna. Ukoliko je upravna fukcija u pitanju, priroda datog uprav­nog elementa defindše se prema broju elemenata koji od njega zavise.

Determinativna struktura je po prirodi svojoj bitno drukčija od konkatenativne (= ulančane) strukture. Koaikatenativnoj struk­turi u formalnom pogledu odgovora kalkulus (v. § 402), ali deter- minativnoj ne odgovara. Determinativnoj strukturi, po Haysovom uverenju, najbolje odgovara prikazivanje pomoću grafa, tj. pri­kazivanje u vidu takozvanog drveta zavisnosti (engl. dependency tree).

Pomoću grafa se daje projekcija strukturalnih odnosa na osu jezičke linearnosti. Projektivnost je, u stvari, od bitnog značaja za teoriju u celini, koju stoga mnogi i nazivaju gramatikom zavisnosti i projektivnosti.

240

Uzmimo radi ilustracije engleski primer They are flying planes koji je dvosmislen, mogu mu se pripisati sledeće dve interpretacije:

(1) They are jlying planes = oni puštaju avione da lete.(2) They are flying planes — ovo su avioni koji lete.U prikazivanju pomoću grafa to bi izgledalo ovako:

Tliey are < flym g planes

Pristalice gramatike zavisnosti i projektivnosti (kojih danas ima dosta, posebno u zemljama istočne Evrope) smatraju da ovakvo prikazivanje unapređuje sintaksičku analizu budući da daje veće mogućnosti za sagledavanje odnosa između nekog datog reda reči i odgovarajućeg sintaksičkog poretka. Težište novijih ispitivanja upravo,i leži u naporima da se iznađu adekvatne definicije ovog odnosa.

Treba istaći da se osnovne tekovine gramatike zavisnosti i pro­jektivnosti danas po pravilu iskorišćavaju, negde u većoj, negde u manjoj meri, pri radu na sintaksiokoj analizi koju pred uzima ju predstavnici algebarske lingvistike (ovo svakako najmanje važi za Šaumjana i njegove sairadnike, mada i oni takođe vode u prvom redu racima o funcionalnom momentu i insistiraju na prednosti prikazivanja pomoću grafa, sili sve to na sasvim svojevrstan način — V. § 505).

Bibliografski podaci

495. Haysova teorija izložena je u radu: David G. Hays, »De~ pendency Theory: a Formalism and Some Ohservations«, Lg, Vol. 40, No 4, 1064, 511—525.

Prve ideje o potrebi zasnivanja gramaitike zavisnosti javljaju se već 1959. u radu K. E. Harpera i D. G. Haysa, »The Use of Machines in the Constructaon of a Gramimar and Computer Pro­gram for Structural Analysis«, Proceedings of the International Congress on Information Processing, UNESCO, Pariš 1959. V. i sle- deća dva Haysova rada: »Grouping and Dependency Theory«, The Rand Corporation, P-1910, Santa Monica, California 1960 i »Basic16 241

Prdncipies and Technical Variations in Sentence Structure Deter- mination«, The Ranđ Corporation, P-1984, Sanca Monica, Califor- nia 1960.

Za razvijanje naučnog interesovanja u ovom pravcu bile su od značaja i sledeće studije: Ch. Gaifman, »Dependency Systems and Phrase-Structure Systems«, The Rand Corporation, P-2315, Santa Monica, California 1961; P. Ihm et Y. Lecerf, »Elements pour une grammaire generale des langues projectives«, Rapport GRISA, Eura- tom, No 1, 1960.

Vrlo je korisno upoznati se i sa člankom S. Marcusa: »Sur la notion de projectdvite«, Zeitschrift fiir mathematische Logik und Grundlagen der Mathematik 11, 1965, 181— 192 (tamo se, pored ostalog navodi i odgovarajuća literatura). V. i S. Ja. Fitialov, »O b e k v i v a l e n t n o s t i g r a m m a t i k NS i g r a m m a t i k z a - v i s i m o s t e j « , P r o b l e m y s t r u k t u r n o j l i n g v i s t i k i , Moskva 1367, 71— 102, kao i odgovarajuće poglavlje u već spominja­noj knjizi (v. § 492) Farenca Kiefera, »Mathematical Linguistics in Eastem Europe«.

SGALLOV GENERATIVNI PRISTUP JEZIKU

496. Petr Sgall je predstavnik mlađe generacije čeških lingvista, jedan iz grupe stručnjaka za mašdnsko prevođenje. Njegov pristup jeziku opredeljen je, pre svega, vrstom posla kojom se primamo bavi — rešavanjem lingvističkih problema veizanih za mašinsko prevođenje. Odrastao u sredini gde dominiraju originalne ideje slavne praške škole, Sgall nije od njih ostao imun, naprotiv. Karak­teristično je, na primer, da u njegovoj teoriji značajno mesto dobdja izdvajanje »semantičkog nivoa sintakse« (po njegovoj terminologiji: tektogramatički nivo), što odgovara gledištima koja zastupaju sa- vremeni praški sđntaksičari, u prvom redu F. Daneš.186 Sem toga, na kansoHdovanje njegovih teorijskih pogleda bitno je uticalo upo­znavanje sa postavkama gramatike zavisnosti i projektivnosti (v. § 493) i sa Lambovom stratifikacionom gramatikom (v. § 509).

497. Sgallova gramatika obuhvata sobom kompleksan sistem pravila sastavljen od više komponenata. Jedna od njih je genera­tivna, a ostale imaju transduktivni karakter, tj. služe tome da pre­

186 V. na primer F. Daneš, »Some Thoughts on the Semantic Struc­ture of the Sentence«, Lingua 21, 1968, 55—69; s ostalim radovima o sličnim temama zainteresovani će se najbolje upoznati pregledajući ča­sopis Travaux linguistiques de Prague.

242

vedu jedan dati elemenat s jednog nivoa posmatranja na drugi, podvrgavajući ga pri tom odgovarajućoj transformaciji.

Pravilno delovanje transduktora (= transduktivnog dela siste­ma) uslovljeno je pravilnim identifikovanjem odnosa među datim simbolima gramatike kojima su reprezentovane odgovarajuće jezičke jedinice. Potrebno je, naime, biti načisto s time koji je simbol u upravnoj funkciji, a koji u zavisnoj, još pre nego što će se trans- duktor pustiti u dejstvo. Ovo zbog toga što je potrebno transfor- rnisati prvo upravni elemenat pa tek onda sve ostale, od njega za­visne jedinice (tek, na primer, pošto se odlučimo da li jedan dati prelazni glagol želimo »prevesti« u aktivnu ili pasivnu formu, ili ga, pak, podvrći nominalizaciji, možemo znati da li treba ono što je, logički posmatrano, direktni objekat radnje, odrediti kao akuzativni oblik objekta, ili kao nominativni oblik subjekta, ili ga, naprotiv, treba staviti u oblik genitivne dopune glagolskoj imenici). Već iz ovoga je jasno da se i u okviru Sgallove teorije problem sintaksičkih odnosa zavisnosti postavlja u centar pažnje.

Odnosi zavisnosti se ne preciziraju bliže po značenju, ali se precizira sintakisički položaj zavisnog elementa (označava se, recimo, da M jedan dati determinator neposredno zavisi samo od prisut­nog glagola ili od predikativne konstrukcije uzete u celini). Sem zavisnih razmatraju se i različiti koordinativni i apozicijski odnosi.

Komponente gramatičkog sistema međusobno su najtešnje po­vezane. One se mogu interpretirati i s pogledom na različite nivoe jezičke manifestacije. Ukoliko im se tako pristupi, treba imati na umu da su nivoi međusobno organizovani na takav naćin da re­dovno jedinice dvaju neposredno susednih nivoa stoje u odnosu funkcija — forma: jedinica višeg nivoa istupa kao funkcija odgo­varajuće jedinice nižeg nivoa, dok je ova, opet, forma svoje od­govarajuće funkcije.

Broj mogućih nivoa nije utvrđen. On može varirati od jezika do jezika. Za češki treba izdvojiti bar sledećih pet: tektograma­tički,18T konstituentski (koji je moguće nazvati i fenogramatičkim ili čak prosto gramatičkim), morfološki, morfofonološki i fonetski.

Viši nivoi su tektogramatički i konstituentski; za razliku od nižih nivoa, oni poseduju sintaksioku strukturu. Svi su nivoi, sem tektogramatičkog, transduktivni; samo tektogramatički nivo ima kreativni (generativni) karakter. Odnos koji se uspostavlja između

187 Termine tektogramatika (engl. tectogrammatics) i fenogramatika (engl. phenogrammatics) upotrebio je prvi H. B. Curry — v. u njegovom radu (navedenom u § 483, nap. 3) »Some Logical Aspects. . na str. 65.

243

njega i neposredno susednog konstituentskog nivoa odgovara do­nekle odnosu između dubinske i površinske strukture u generativ­noj teoriji Chocmskog (v. § 426).

Svaki nivo sadrži: (A) elementarne jedinice, koje se daju na­brajanjem; (B) kompleksne jedinice, koje’ se obrazuju po jeđinstve- stveilom principu od elementarnih ‘jedinica; Ukoliko se radi o jedi­nicama sa viših nivoa, one se procenjuju prema tome da li se u njima ostvaruje (1) neko leksičko značenje, (2) neko morfološko značenje ili (3) neki sđntafcsički odnos. Tako je, na prirner, elemen­tarna jedinica tektogramatiokog nivoa semantema. Ona se, v e ć p o osnovnoj postavci teorije o organizaciji odnosa neposredno susednih nivoa, interpretira kao funkcija tagmeme, elementarne jedinice na konstituentskom nivou. Imajući, međutim, u vidu činjenicu da se scmantema (kao, uostalom, i tagmema) procehjuje i parema tome da li ostvaruje pomehuto značenje (1) ili (2) ili (3), Sgail uvodi i sledeće termine: za slučaj (1 ) — semoglif; za slučaj (2) — sufiks; za slučaj (3) — funktor. - '

Scmoglif interpretira leksičku informaciju ne vodeći računa o gramatičkim karakteristikama sa kojima bi se ona mogla pojaviti pri kanfcretdzaciji jezika. Istim samogliforn predstavile bi se, dakle, engleske reči: to protect ‘zaštititi’, protection ‘zaštita’, protecting ‘zaštićavahje’, zbog toga što im j e ' osnovna leksička informacija identična.

Terminom sufiks ukazuje se ovde na gramatička značenja (komparativ, preterit, uzrok i si.) koja se dodaju leksičkim infor­macijama. Funktori referišu o značenjima kao što su »agens«, »lo­gički objekat« i si.

Na tektogramatičkom nivou se ne uspostavlja gramatički red reči. Poredak u strukturi rečenice regulisan je jedino po kriteriju: tema s aops i t en j a< komentar (q toj; distinkciji u duhu učenja pra­ške škole v. u § 293 n.). Na tom nivou, dakle, ukoliko to ne poka­žemo upotrebom posebnih funktora, ne znamo unapred da li će rečenica biti gramatički oformljena kao aktivna ili pasivna. S druge strane, na ovom nivou nikada ne može biti dvosmislenosti kao u srpskohrvatskom primeru prekorevanje tvoga oca: ovde se redovno označava logički objekat akcije, odnosno naprotiv — agens.

498. Sgallov pristup jeziku predstavlja, u stvari, koherentan sistem eklektički odabranih stavova poznatih od ranije u teorijskoj sintaksi. Kao takav, taj će sistem svakako doživeti još razne do­pune i korekcije. Jedno je, međutim, van spora: on nesumnjivo

244

predstavlja pozitivnu tekovinu. U svim centrima gde se danas no­gu je algebarska lingvistika Sgallavi radovi izazivaju interesovanje i odgovarajuće odjeke.

Bibliografski podaci

499. Sgallova je teorija najpotpunije izložena, uz egzemplifika- ciju na materijalu češkog jezika, u njegovoj knjizi »Generativni po­pis jazyka a česta dekiinace« jpg Stuiđie a prace lingvističke 6, .Pra­ha 1967). Rezime ovog izlaganja na engleskom jeziku odštampan je u časopisu The Prague Bulletin of Mathematical Linguistics 6, 1966, 3— 18. V. i njegovu studiju »Ein mehrstufiges generatives Sy- stem«, K y b e r n e t i k a 2, 1966, 181—190, kao i studiju njegovog saradmika P. Pithe: »On the Problem of Co-ordinate Conjunctions in the Analysis of Czech«, Prague Stuđies in Mathematical Lin­guistics 1, 1965, 195to217.

Da bi se dobio potpuniji uvid u opštu teorijsku klimu određene sredine koja je neposredno uticala na formiranje Sgallovih pogleda, preporučuju se posebno radovi: K. Čulik, »Some Axiomatic Systems for Fonmal Gramimars and Languages«, Proceediings of the IFIP Congress 1962, Amsterdam 1963, 313—317 i »On Languages Gene- rated by Some Types o f Algorithmus«, Prague Studies in Mathe­matical Linguistics 1, 1966, 141-^146; D. Pospišil, »On a Lineariza- tio-n of Projective W-Trees«, The Prague Bulletin of Mathematical Linguistics 6, 1966, 44— 68; M. Novotny, »On Some Algebraic Con- cepts of Mathematical Linguistics«, Prague Studies in Mathema­tical Linguistics 1, 1966, 125— 140; P. Novak,;»Zavisiostm koncepee v syntaxi«, Praha 1966. V. i odgovarajuće poglavlje u već citiranoj knjizi (§ 482): Ferenc Fiefer, »Mathematical Linguistics in Eastem Europe«.

SAUMJANOV APLIKATIVNO-GENERATIVNI MODEL

500. Sovjetski lingvista S. K. Šaumjan spada među najugled­nije teoretičare jezika naših dana. Mnogi se ne slažu s njegovim pogledima, ali mu niko ne osporava originalnost u mišljenju i ume- nje da nam znane pojave osvetli iz novog ugla-naučne opservacije.

Šaiumjan je bio među prvima u SSSR koji je s oduševljenjem prihvatio principe strukturalne lingvistike. Vemost nekadašnjem oduševljenju ispoljava se u izvesnom smislu u činjenici da on i svoj današnji pristup jeziku ocenjuje kao jedan vid strukturalne ana­

245

lize, šireći, dakle, upotrebnu vrednost termina strukturalna lingvi­stika do granica koje mu inače, na drugim stranama sveta, po pra­vilu niko ne daje.

Iz faze klasičnog strukturalizma izašao je Šaumjan vrlo brzo. Prvo se zainteresovao za generativnu analizu Chomskog. Međutim, početkom šezdesetih godina on se upoznaje sa ovde već pominjanim radom (v. §§ 482 i 483) H. B. Curryja: »Some Logical Aspects of Grammatical Structure«. Taj rad188 je presudno delovao na formi- ranje Šaumjanovog idejnog sveta. Otprilike u istom vremenskom periodu Šaumjan je imao prilike i da prati razvijanje osnovnih postavki gramatike zavisnosti i projaktivnosti, što je takođe u odre­đenom smislu delovalo na njegova teorijska opredeljivanja. No u spletu svih tih kompleksnih uticaja iskristalisala se ipak sasvim svojevrsna, originalna teorijska koncepcija koju je Šaumjan nazvao aplikativno-generativnim modelom.

501. Pod terminom model ovde treba razumeti gramatičku teo­riju. Naziv aplikativni dolazi otuda što »model« o kojem je reč sprovodi generiranje sdmbola-reprezentanata jezičkih jedinica po­moću aplikacije.

Aplikacija je postupak koji se sastoji u uspostavljanju odnosa među simbolima po sledećem principu: ako X i Y predstavljaju jedinice tipa ob, onda i njihova kombinacija X Y ima takođe ka­rakter jedinice tipa ob.189

šaumjan u potpunosti prihvata teorijsku postavku modeme logike da naučna analiza ne treba da bude ograničena na činjenice neposredno dostupne posmatranju. Osim nivoa neposredne opserva­cije postoji i nivo logičkih konstrukata. što se lingvistike tiče, nivo konstrukata treba da obuhvati ona svojstva i odnose koji imaju univerzalni karakter. Ostale pojave, koje se zapažaju kao specifič­

188 Šaumjan se, uostalom, bliže upoznao i sa drugim radovima H. B. Curryja. često, na primer, naglašava koliko smatra važnim Curryjevo delo »Foundations of Mathematical Logic« (New York 1963).

188 Ob je skraćenica od engleske reči objed. Označava u matema­tičkoj logici takve formalne objekte koji, stupajući u međusobne kombi­nacije, nikad ne ostvaruju linearne nizove, već strukture koje se prika­zuju u vidu genealoškog stabla. O tome govori H. B. Curry u svojim radovima fv. H. B. Curry and R. Feys, »Combinatory Logic«, Amsterdam 1958 i H. B. Curry, »Foundations of Mathematical Logic«, New York 1963). Po Curryju, trebalo bi teorijski razlikovati dve vrste formalnih sistema: (1) sisteme apstraktnih objekata (engl. termin: ob systems) i(2) konkatenativne sisteme. U slučaju (1) veza među datim simbolima lišena je prostornog karaktera; u slučaju (2) ta veza se, naprotiv, ostva­ruje pomoću linearnog procesa konkatenacije (= ulančavanja).

246

nosti pojedinih jezika, treba priključiti onom drugom, hijerarhijski u stvari nižem nivou.

S pogledom na tu fundamentalnu distinkciju, Šaumjan razli­kuje dve u principu moguće gramatike generativnog tipa: pod jed­nom pođrazumeva teoriju lingvističkih univerzalija, a pod drugom generativnu gramatiku postojećih jezika, koja, uostalom, neposred­no proisitiče iz teorije o lingvističkim univerzalijama.

Šaumjanov aplikativno-generativni model služi u prvom redu generiranju lingvističkih objekata vrlo apstraktnog karaktera čija ukuipnost sačinjava sistem. Taj sistem nosi naziv genotipskog jezika. Termin fenotipski jezik rezervisan je za sistem sačinjen od lingvi­stičkih objekata koji neposredno registruju sve pojedinosti prisutne u postojećim jezicima. Genotipski jezik se povezuje s fenotipskim jezicima primenom posebnih pravila koja se nazivaju pravilima korespondencije.

Budući da je genotipski jezik zamišljen kao univerzalni semio- tički sistem prema kojem se odmeravaju strukture fenotipskih je­zika, Šaumjan i njegovi jednootnišljenici gaje nadu da će dublje osvetljavanje tog sistema bitno doprineti stvaranju prikladne teo­rijske baze za unapređenje tipoloških studija.

I u samom aplikativno-generativnom modelu razlikuju se dva dela, jedan genotipski, drugi fenotipski. Organizovanje fonemskog i smorfemskog nivoa jezika, kao i proces fizičkog otelotvorenja jezi­ka — to su fenomeni koji, razume se, spadaju isključivo u domen ovog drugog, fenotipskog dela.

Treba naglasiti, ptrvo, da u sadašnjoj fazi razvoja Šaumjanove teorije pojedine oblasti fenotipskog dela nisu još dobile odgovara­juću obradu, i drugo, da je dosadašnja egzemplifikacija teorije po­dešena isključivo prema realnosti ruskoga jezika.

502. Postupak analize ide za tim da se utvrde sistemi apstrakt­nog kalkulusa lingvističkih struktura. Polazi se od toga da se ti sistemi pojavljuju u dva vida: (I) kao pravila obrazovanja kom­pleksa svojevrsnih jedinica i (II) kao pravila transformisanja tih kompleksa. Analiza uključuje prikazivanje pomoću grafa i matrice.

503. Generativno svojstvo Šaumjanovog modela ispoljava se u činjenici da on služi (A) ostvarenju različitih gramatičkih obra­zovanja i (B) uspostavljanju posebnih transformacionih kalkulusa. Pravila čija primena dovodi do (A) i (B) nose naziv generatora.

Imajući u vidu gramatičku situaciju jezika s fleksijom, kakav je ruski, Šaumjan s pravom naglašava da generativna teorija u principu ne bi trebalo da se ograničava na problem obrazovanja

247

rečenične strukture; 36 generiranje gramatičkih vrsta reči treba da bude obuhvaćeno teorijom. Shodno ovom uverenju, Šaumjan razli­kuje dve vrste generatora tipa (A): 1. »frazni« generatori 2. gene­rator gramatičkih vrsta reči.

504. Jedan od specifičnih pojmova kojima operiše Šaumjanova teorija jeste pomenuti pojam kompleksa. Kompleks je svaki takav niz simbola u kojem među daijam elementima niza postoji aplika­tivni odnos. Konstituenti kompleksa su klase; ukoliko se radi o je­ziku, konstituenti komplesa isu elementarne klase reči. Svaki kom­pleks koji pripada kakvom jezičkom sistemu sastoji se, dakle, od elementarnih klasa reči i njihovih međusobnih kombinacija.

Elementarne klase reči bivaju predstavljene simbolima: N (uka­zuje na imenicu), V (ukazuje na glagol), A (ukazuje na pridev) i D (ukazuje na sve druge odredbe i dopune, uključujući adverb i di­rektan glagolski objekat; preciznije distinkcije se unose samo u fe­notipskim opisima).

Relatorima se nazivaju simboli funkcija koje elementarne kla­se dobij aju u datim kompleksima. Opšti simbol relatora je R, a od­govarajuće funkcije se numerički razlikuju: Ri ukazuje na odnos koji pripada glagolu, Rj se tiče odnosa koji ispoljava N, R& simbo- lizuje funikciju jedinice A, dok služi označavanju funkcije jedi­nice predstavljene pomenutim simbolom D.

Pri uspostavljanju hekog datog kompleksa RX, R može u prin­cipu đobiti bilo koju od mogućih numeričkih ozsnaka, a X može biti ili elementarna klasa ili konstrukcija, teorijski neograničene dužiine. Ako je X, recimo, glagol, onda možemo zamisliti realizaciju sledećih kompleksa: RiV, R2V, RsV, R4V. Ako je pak, X'j= R2V, onda je moguće dofoiti: R1R2V, R2R2V, R3R2V, R4R2V. U istom smislu mogu se zamišljati i dalje kombinacije. Ukoliko se generiranja tiče vrsta reči, i ukoliko ne preciziramo X nego uvedemo simbol O za svaki mogući formalni objekat u poziciji X (kao što Šaumjan u posled- njim radovima najčešće i čini), onda bismo, na primer, formulom RiO prikazali formiranje ruskog oblika u č i t , formulom R2R1O formiranje oblika u č e n i e , a formulom R1R2R1O formiranje obli­ka u č i t e l ’ s t v u et.

Poredak po kojem se nižu klase u kompleksu ne more oba­vezno odgovarati redu reči u postojećim jezicima. Formula, recimo, R2N RiV R4N podjednako odgovara u ruskom i rečenici z a n e s 1 o d o m s n e g o m i rečenici s n e g z a n e s l i v d o m , pa čak i negramatičkoj konstrukciji *s n e g z a n e s l a d o m o m .

248

Neke formule koje se lako izvode po postojećim pravilima teorije ne mogu se uopšte egzemplifikovati gramatički pravilnim rečenicama (za ovakve slučajeve Šaumjan uvodi izraz: p u š t a j a k 1 e ,t k a) .

505. Pravila transformacije kompleksa odnose se na simbole klasa reči koje se sreću u određenom kompleksu. Pravila pretva­raju pve, simbole u simbole klasa reči »višeg stepena«. Ovaj proces je vrllo komplikovan, naročito za lingvistu koji nije dovoljno orijen- tisan u primenjivanju matematičkih procedura. Prvo1 se srve klase prepisuju u kolone sa dodavanjem novih relatora, pa se zatim, u skladu sa mogućnostima koje pruža primena specijalnog grafa, nazvanog grafom aplikacije, po određenom algoritmu generiraju novi kompleksi.

Uvođenjem transfoirmacionih procesa u posmatranje neminovno je đospeo u centar pažnje i problem sintaksičke zavisnosti. Upravo na osnovu toga što Šaiumjanova teorija naročito produbljuje ovaj problem, a pri tom pridaje izuzetan značaj prikazivanju pomoću grafa, pojedinci ovu teoriju smatraju specifičnom vrstom gramatike zavisnosti i projektivnosti.

Kad se govori o sintaksičkoj dominaciji, obično se ima na umu dominacija konstitutivnog tipa: pri konstituisanju sintaksičkih jedi­nica višega reda jedan elemenat istupa po pravilu sa dominantnom ulogom u odnosu na ostale date konstitutivne elemente. Šaumjan, međutim, uvodi u svoju teoriju i pojam aplikativne dominacije. Aplikativni odnos među klasama se uspostavlja onda kada se, pri realizovanju elementa jedne klase, neminovno nameće potreba i za realizovanjem elementa druge daite klase. Dominantnu ulogu ima pri tom ona klasa koja je važnija, tj. sadržajnija informacijom. Po kriteriju aplikativnog odnosa, imenica je glavni dominantni elemenat; njoj se u krajnjoj liniji sve podređuje. Međutim, ako se odnosi ocenjuju s tačke gledišta konstitutivnih procesa, onda, po Šaumjanovom uverenju, najznačajnija uloga pripada glagolu. I prvi pomenuti (A) tip dominacije, i ovaj drugi (B) mogu se prikazati pomoću grafa na sledeći način:

(A) D A + - N->f V; -> D(B) D ■<- A « - N -«-V -+D

506. Transformacije u Šaumjanovoj teoriji služe utvrđivanju invarijantnih svojstava kojima se odlikuju generirane strukture. Operandom se naiziva ona početna struktura od koje se, primenom

249

određenih transformacionih pravila, deriviraju sve ostale. Tra forrn je svaika struktura nastala u procesu ovakve derivacije.

Operand i odgovarajući transformi obrazuju takozvano T-poljc (— transformaciono polje). Struktura jednog T-polja određuje se s pogledom na srodnosti i razlike među transformima koji ga sači­njavaju. Stepen ovih srodnosti odnosno razlika odmerava se prema broju istoveitnih odnosno različitih relatora. Isti kriterij se prime- njuje i za određivanje stepen a bliskosti odnosno udaljanosti među sin onimičnim strukturama.

Postoje tri tipa T^polja: (I) tip s konekcijom, (II) tip sa semi- konekcijom i (III) tip bez konekcije. Tip (I) se ostvaruje transfor­macijom jedne gramatički oformljene »fraze«, s tim što se u sva­kom transtformiu zadržava ista konstitutivna veza koju ispoljava operand. Tip (II) se ostvaruje ukoliko se transformacija primanjuje na gramatički oformljenu »frazu«; drugi se uslovi ne postavljaju. Tip (III) se odlikuje time što mu je operand gramatički neoformlje- na »fraza«.

Uzmimo da lučna strela iznad simbola prikazuje pravac kon­stitutivne dominacije, s tim da je vrh strele upravljen na član pod dominacijom. Uzmimo za operand »frazu« R3 O R2 O koja može biti egzamplificirana ruskim primertima (1) v y s o k y j p r i n c i p i (2) š i r o k i e p l e č i . Uzmimo da je primer (1) transformisan u v y - s o k o p r i n c i p i a l ’ n y j , a primer (2) u š i r o k i j v p l e č i . Ocenjeno s tačke gledišta konstituisanja T-polja, pri transformaciji primera (1) ostvaren je tip (I), a pri transformaciji primera (2) ostvaren je tip (II). U simboličkom prikazivanju to dobij a sleđe- ći vid:

^ 1 'l' |Tip (I) = R3 O R2 O -> R4 R3 O R3 R2 O

^ I I ^Tip (II) = R3 O R2 O -* R3 Rs O R4 R2 O

Ako, pak, odaberemo gramatički neoformljenu »frazu« R3O.. Ri O = *by s t r i j b e ž i t , onda transformi kao R4R3O R3Ri O = b y s t r o b e g u š č i j , R 3 R 3 O R 2 R 1 O = b y s t r i j b e g itd. obrazuju T-polje tipa (III).

507. Šaumjan je svoju teoriju izložio prvi put na jednom nauč­nom skupu posvećenom problemima transformacionog metoda kra­jem 1961. godine (v. bibliografske podatke u § 508). U produbljiva­nju pojedinih delova teorije učestvovala je, uz Šaumjana, i P. A. Soboleva. Ta je teorija još uvek u fazi intenzivnog dorađivanja.

250

Iz te okolnosti proizilazi i činjenica da je u nekim pojedinostima nejasna, otvorena kritičkim primeđbama. Za njenu dalju sudbinu postoji u ovom trenutku živo interesovanje u svetskoj lingvističkoj javnosti, uz mnoga kontroverzna predviđanja.

Bibliografski podaci

508. Klao što je već spomenuto (v. § 507), svoja originalna shva- tanja o jeziku izložio je Šaumjan prvi put 1961. na savetovanju o problemima transformacionog metoda. Njegov referat, pod naslo­vom » T e o r i j a k l a s s o v s l o v « , štampan je u zborniku T e ­ž iš y đokl a . do ' V na k o n f e r e n c i i i p o s t r u k t u r n o j l i n g v i s t i k e p o s v j a š č e n n o j p r o b l e m a m t r a n s - f o r m a c i o n n o g o m e t o d a (Moskva 1964). V. i sledeće radove: S. K. Šaumjan, » P r o b l e m y t e o r e t i č e š k o j f o n o l o g i i « , Moskva 1962; S. K. Šaumjan, » P o r o ž d a j u š č a j a l i n g v i s t i - č e s k a j a m o d e l ’ na b a z e p r i n c i p a đ v u x s t u p e n - č a t o s t i « , VJa 2, 1963, 57—71; S. K. Šaumjan i P. A. Soboleva, » A p p l i i k a t i v n a j a p o r o ž d a j u š č a j a m o d e l ’ i i s č i s l e - n i e t r a n s f o r m a c i j v r u s s k o m j a z y k e«, Moskva 1963; S. K. Šaumjan, » S t r u k t u r n a j a l i n g v i s t i k a « , Moskva 1965; S. K. Šaumjan, »Outline of the Applicational Generaitive Mo­del for the Description of Language«, Founđations of Lamguage, Vol. 1, No. 3, 1965, 189—222; S. K. Šaumjan and P. A. Soboleva, »Trasformation Calculus as a Tool of Semantic Study of Natural Languages«, Founđations of Language, Vol. 1, No. 4, 1965, 290—336; S. K. Šaumjan i P. A. Soboleva, » O s n o v a n i j a p o r o ž d a j u - š č e j g r a m m a t i k i r u s s k o g o j a z y k a « , Moskva 1968.

Posebno se preporučuje zbornik P r o b l e m y s t r u k t u r ­n o j 1 i n g v i s t i k i 1967, Moskva 1968. U njemu se, pored Saum- janovih studija » S e m i o t i k a i t e o r i j a p o r a ž d a j u š č i x g r a m m a t i k « (str. 5—17) i » A b s t r a k t n y e d e r i v a c i o n - n y e s i s t e m y i a p p 1 i k a t i v n a j a p o r o ž d a j u š č a j a m o d e l ’« (str. 136—201), nalaze i radovi drugih istaknutih sovjet­skih stručnjaka, angažovanih oko produbljivanja algebarske lingvi­stike. U nekima od njih jeziku se takođe pristupa sa pozicija Šaium- janove teorije.

251

S T R A T I F I K A C I O N A G R A M A T I K A 190

509. Počev od 1963, godine pažnju šire lingvističke javnosti po­čeli su privlačiti radovi američkog lingviste Sidneyja Lamba na za­snivanju nove lingvističke teorije? koju je on nazvao stratifikacio- nom gramatikovi. U izboru pristupa jeziku Lamba je opredeljivalo, sem poznavanja klasično američke lingvistike, njegovo iskustvo u radu na mašinskom prevođenju. Iz aspekta tog iskustva postavljani su i rešavani pojedini teorijski problemi.

510. Lamb polazi od toga da je jezik sistem, veoma kompleks­nog karaktera, izgrađen na bazi. jedinstvenog f unkcionisanja razli­čitih podsistema kroz koje dolazi podjednako' do izražaja J. značenj- ska i glasovna strana jezika. Svaki pojedinačni podsistem ima struk­turu koja je obrazovana analogno principu obrazovanja koji ispo­ljava struktura jezičkog sistema uzetog u celini.

Jozički fenomeni se ostvaruju na raznim nivoima, hijerarhijski sređenim po značaju u procesu komunikacije — najviši je zna- čignjakj, a najniži fonetski. Ove nivoe Lamb naziva stratumima (otu­da, i termin stratifikaciona gramatika). Njihov broj nije striktno utvrđen, može đa varira prema konkretnoj situaciji u nekom da- tom jeziku. Za potrebe opisa engleskog jezika Lamb predlaže šest stratuma: hipersememički, sememički, ,}leksemički, morf etnički, fo- nemički i hipofonemički. U okviru jedinstvene strukture, koja je rezultat međusobne najtešnje povezanosti ovih šest stratuma, tre­balo bi razlikovati tri osnovne komponente: semologiju, gramatiku i fonologiju. Svaka od tih komponenata obuhvata po dva stratum- ska sistema (semologija uključuje hipersememički i sememički stra­tum, gramatika leksemički i morfemički, a fonologija fonemički i hipofonemički).

190 Stratifikaciona gramatika, uprkos svojih opredeljenja ža »alge­barsku notaciju« (čiji je matematički smisao, uostalom, sporan) nije ovde podvedena pod »algebarsku lingvistiku«, već je posebno izdvojena. Ovo stoga što ona predstavlja direktni razvojni ogranak tipično američke lingvistike budući da je suština njene teorije neposredno zasnovana na klasično američkim shvatanjima o značaju izdvajanja jezičkih nivoa (v. § 334).

252

511. Na svakom se stratumu ostvaruju svojevrsne jedinice, da­kle ukupno šest vrsta pošto je ukupno toliki broj utvrđenih stratu­ma. U okviru ovih vrsta ima specifičnih tipova koji se na svakom stratumu paralelno manifestuju u pogledu principa oformljenja i osnovne funkcije. Da bi ovu pojavu jasnije istakao, Lamb je prl- begao terminološkom r azgr aniča va nj u ■ pomoću paralelno obrazo­vanih termina. Tako hijerarhijski najviši stratum uključuje kao svoje jedinice hipersememu, hipersemon i hipersemu, onaj za. njim sememu, semon i semu, treći leksemu, lekson i leks, četvrti morfe- mu, morfon i morf, peti fonemu, fonon i fonu, šesti hipofonemu.

Termini bez karakterističkog i sufiksa -ema odnosno -on (dakle: hipersema, soma, leks itd.) odnose se na konkretnu realizaciju koju poprima jedinica datog stratuma na stratumu koji je hijerarhijski neposredno niži i time u izvesnom smislu datome stratumu podre­đen. Jedinice bilo kojeg datog stratuma kad su posmatrane in ab- stracto, dakle bez obzira na konkretan vid realizacije, obuhvata ju se terminima obrazovanim sufiksom -ema (hipersemema, semema, leksema itd.), Termin izgrađen sufiksom -on rezervisan je za svaki konstitutivni deo neke -emske jedinice (tako npr. morf ema vuk-, koja funkcioniše kao koremski deo lakseme vuk, sadrži kao konsti­tutivni elemenat morfon -7c-; taj se morfon realizuje kao -č- uko­liko je u pitanju vokativ singulara: vuče).

Svaki se stratum odlikuje svojom specifičnom taktikom, tj. skupom pravila nazvanih taktičkim na osnovu kojih se vrši struk­turiranje onih jedinica kojima je u okviru đatoga stratuma repre- zentovan jedan konkretan iskaz. Prema nazivu stratuma o kojem se radi određuju se i nazivi taktičkih pravila: morfotaktička pravila, leksotdktička, semotaktieka itd.

Međusobno povezivanje stratuma ostvaruje se pomoću pravila realizacije. Ta pravila, u stvari, pretvaraju jedan dati vid ostvare- nosti iskaza na jednom datom stratumu u drugi, novi vid ostvare- nosti koji odgovara specifičnoj prirodi novoosvojenog neposredno susednog stratuma. Pravila realizacije su sređenog karaktera (engl. ordeređ rules), tj. stupaju u đejstvo po određenom redosledu. Ona dolaze do izražaja u kontekstu posredstvom delovanja taktičkih pra ­vila. Realizacija obuhvata sobom principe uspostavljanja alternacija jezičkih jedinica, principe obrazovanja jezičkog znaka, a takođe i mogućnost da jedna jedinica višega reda bude predstavljena dvema jedinicama nižega reda i obrnuto.

512. Stratifikacioni opis jezika obavezno1 uključuje »algebarsku notaciju«, tj. upotrebu kompleksne grafičke simbolizacije. Tu se,

253

pre svega, pojavljuju različita »drveta« i »čvorovi«. Nenaviklom čitaocu potrebno je mnogo strpljenja i napora da se navikne na »čitanje« bezbrojnih »mreža« sa linijama koje se komplikovano pre- pliću i na čijim pojedinim krajevima niču »čvorovi«, opet u svoj­stvu svojevrsnih informativnih znakova. Mada prosedei prikaziva­nja u prvi mah izgledaju pozajmljeni iz oblasti matematičkih nau­ka, oni nisu, kao što je Hockett tačno primetio,191 iskorišćeni u smi­slu nekih striktno matematičkih 'koncepcija. Njihovo tumačenje je sasvim proizvoljno* odabrano, za specifične potrebe stratifikacionog opisa. Sasvim je specifična i terminologija:, i pri tom prilično kom- plikovana, što nenaviklom čitaocu takođe stvara teškoća.

Stratifikaoiona gramatika je imala dosta odjeka u svetu, naro­čito u prvi mah kada su objavljena osnovna Lambova gledišta. M e­đu onima koji su je tada prihvatili bio je i poznati američki lingvi­sta Ch. Hockett. Nedavno je on, međutim, izrekao krajnje pesiimi- stičku ocenu vrednosti stratifikacionog prilaza jeziku (v. navedene podatke u § 513).

Lambovi pogledi su naročito izrazito uticali na formiranje os­novnih teorijskih koncepcija P. Sgalla (v. § 496).

Bibliografski podaci

513. Lambova teorija je objavljena prvi put 1962. godine pod naslovom »Outline of Stratificational Grammar« u Berkeleyju (Ber- keley — California) u ograničenom broju primeraka, za potrebe studenata. U svom definitivnom vidu postala je u celini dostupna javnosti tek 1966. godine, u knjizi koja nosi isti naslov (izdanje Geoirgetown Uhivensity Press, Washington D. C.). U ovoj se knjizi nalazi, dodata iza Lambovog izlaganja, studija Leonarđa E. Ne- wella: »Stratificational Analysis of an English Text« (str. 73— 106). Uz Lambovoi izlaganje dat je i bibliografski spisak u kojem su na­vedeni, pored ostalog, i svi važniji Lambovi radovi.

Stratifikacioni pristup jeziku zastupa Ch. Hockett u svome radu »Language, Mathematics, and Linguistics«, Current Trends in Lin- guistics 3: Theoretical Foundations, izd. Th. A. Sebeok, The Hague 1966, 155—304 (objavljeno 1967. kao posebna knjiga u ediciji Mou- ton: Janua Linguarum, Series Minor 60). Međutim, on se svojih pogleda odriče u prikazu Lambove knjige objavljenom u IJAL, Vol. 34, No 2, 1968, str. 145— 153.

191 U svom prikazu Lambove teorije, objavljenom u Lg — v. § 513.

254

N E O F I R T H I J A N S K A L I N G V I S T I K A R E P R E Z E N T O V A N A

» G R A M A T I K O M S K A L A I K A T E G O R I J A «

514. Za poslednjih sedam osam godina ugled britanske lingvi ­stike veoma je porastao zahvaljujući u prvom redu radovima jezič- kih stručnjaka iz Edinburgha. Edinburgh je već duže vremena cen­tar neofirthijanaca, tj. idejnih sledbemika Johna Ruperta Firtha (1890— 1060).

Firth je bio lingvista široke kulture, poznavalac mnogih jezika. Fonetsko-prozođij ski i estetsk o-antropol oški vidovi jezičkog feno­mena ulazili su u krug osnovnih tema njegovih lingvističkih raz­mišljanja. Posvećivao je naročitu pažnju i ulozi konteksta u odre­đivanju značenja izraženih jezičkim sredstvom (stoga je njegovo učenje o jeziku poznato i pod imenom kontekstualne lingvistike).

Uticaj Firth ovih ideja na mlađe generacije jezičkih stručnjaka u Velikoj Britaniji bio je osetan. Posebno se Edinburgh afirmisao kao istaknuti centar neofirthijanizma, i to u prvom redu zahvalju­jući renomeu Firthovog učenika M. A. Hallidaya, tvorca nove lin­gvističke teorije, takozvane gramatike skala i kategorija (engl. scale- -and-category grammar). Posle Hallidaya najpoznatiji neofirthija- nac danas jeste Robert M. W. Dixon, zapamćen od mnogih i po svo­jim polemikama s predstavnicima generativne gramatike Chom- skog. Od mlađih britanskih lingvista se u poslednje vreme svojim radovima naročito ističe i J. Lyons (takođe — Edinburgh).

515. M. A. K. Halliday je ušao u istoriju lingvistike 1961. go­dine kada je (u časopisu Word, Vol. 17, No 3, 241—292) objavljen njegov članak »Categories of the Theory of Grammar«. Taj je čla­nak izazvao živo interesovanje na raznim stranama, posebno u SAD. To je bio upravo trenutak kada su mlade generacije američkih lin­gvista prihvatale s ogromnim oduševljenjem ideje Noama Chom- skog (v. §§ 422— 428). Halliday je izašao sa svojim teorijskim pro­gramom koji je, pored nekih srodnih stavova, sadržavao i mnoga neslaganja s osnovnim postavkama generativne gramatike. Disku­sije koje su oko toga usleđile upravo su najviše i doprinele skreta­

255

nju pažnje američke lingvističke javnosti na britanska dostignuća u oblasti jezičke teorije.

Halliday se proklamativno distancirao od generativne grama­tike već pri određivanju osnovnog pravca svog lingvističkog inte- resovanja. Za razliku od Chomskog i njegovih pristalica, koji insi­stiraju na tome da je najvažnije objasniti lingvističku kompeten­ciju govornog predstavnika date jezičke sredine (v. § 426), HaUiday određuje sebi kao glavni zadatak da ukaže na principe na kojima se zasniva lingvističko ispaljavanje govornog predstavnika. S druge strane, međutim, i on veruje u celiisihođnost uspostavljanja jedne »dubinske gramatike« u kojoj Će svaka, jedinica biti opisana kao mnoštvo apstraktnih gramatičkih osobenosti. Po toj fundamentalnoj postavci, koja implicira i odgovarajući metodološki postupak u ana­lizi, Hallidayeva gramatika je bliska istovremeno i sa generativnom gramatikom i sa »gramatikom orijentisanom ka sadržini/ (prven­stveno u onom vidu u kojem je reprezentuju radovi P. Harlmanna— v. § 522).

516. Po mišljenju Hallidaya, strukturalni pristup jeziku nije najsrećniji jer se oslanja na sintagmatsku osu (v. § 383) jezičkog ispoljavanja (struktura je, ističe. Halliday,, pp. sebi sintagmatska kategorija čiji siu elementi funkcionalne vrednosti, kao na primer :>subjekat« ili »đeterminator«). Mnogo je prihvatljiviji' sistemski pristup, tj. orijentisanje ka lingvističkim fenomenima ispoljenim na paradigmatskoj osi (v. § 383). Sistem je, naime, ža Hallidaya. para­digmatska kategorija konstituiisana na bazi kontrastivnih osobeno­sti (kao što su: singular / plural, aktiv / pasiv, potvrdnost / negi­ranje i si.). Za lingvistu sistemnost treba da je mnogo bitnija od struktumosti upravo zbog toga što ona Ukazuje na to koje su kon- trastivne crte relevantne u datome jeziku, dok struktumost prosto otkriva mehanizam po kojem se ti relevantni kontrasti ispoljavaju. U stvari, za HalMdaya je struktura neka vrsta površinskog feno­mena, dok je sistem ono bazično, tj. ono što se postavlja kaoi fun­damentalni uslov za funkcioniisanje dubinske grama,tike.

Različite semantičke osobenosti bivaju Askorišćene u svojstvu kontrastivnih osobenosti na osnovu kojih se uspostavlja sistem. Ne­ke od njih su bazične, što znači međusobno neusiovljene pa, prema, tome, i hijerarhijski nesređene. Druge su, međutim, hijerarhijski sređene, što znači da se prvo ostvaruje jedna data pojedinost kao glavna, pa tek onda druga, sekundama po značaju, zavisna od prve, tj. implicirana njenim prisustvom. Termini skala delikatnosti (engl. scale of delicacy), stepen bazičnosti (engl. degree of basicness) i du­

256

bina (engl. depth) odnose se upravo na odmeravanje zavisnosti u ovom smislu koja postoji među datim osobenostima. Dubina jedne date osobenosti zavisi, u stvari, od toga koliko ima drugih osobe- nosti-posrednika između nje i onog bazičnog značenja iz kojeg se data osobenost izvodi po određenom hijerarhijskom redosledu.

Sistem je najvažnija kategorija koju treba da obuhvati grama­tička teorija, ali ona nije jedina. Postoje, pored sistema, još tri fundamentalne kategorije gramatike: jedinica, klasa i struktura. Termin jedinica odnosi se na pojarve koje se odlikuju gramatičkom strukturiranošću. Broj jedinica varira od jezika do jezika (za engle­ski bi, po Hallidayevom shvatanju, trebalo izdvojiti sledećih pet: autonomnu rečenicu, tj. rečenicu koja nije konstituent druge reče­nice, rečenicu-konstituent, grupu reči, reč i morfemu). Jedinice im­pliciraju ostvarenje odgovarajuće jezičke pojedinosti u odgovara­jućim kombinacijama. Klasa obuhvata jezičke pojedinosti srodne po načinu učestvovanja u strukturiranju jezičkih pojedinosti višeg hi­jerarhijskog ranga. Struktura se svodi prosto na razmeštaj eleme­nata koji se sređuju po »pozicijama«. Sve se te fundamentalne ka­tegorije, uzete ponaosob, ocenjuju prema različitim skalama apstrak­cije (s pogledam na međusobni odnos njihovih sastavnih elemena­ta). Zatim se paralelno ocenjuje, opet prema različitim skalama apstrakcije, (1) međusobni odnos fundamentalnih kategorija i (2) njihov odnos prema onom jezičkom korpusu koji je poslužio kao medijum njihovog ispoljavanja. Ove skale apstrakcije o kojima je reč uključuju, pored pomenute skale delikatnosti (kojom se, u stva­ri, identifikuju konistituenti na različitim nivoima), još i skalu eks- ponencije i skalu ranga.

Dok skala delikatnosti redovno otkriva broj i karakter detalja čija ukupnost obezfoeđuje jezičkim kategorijama individualnost, dotle skala eksponencije ukazuje na način na koji se ispoljava po­vezivanje apstraktnih kategorija teorije sa datom jezičkom realno­šću. Pri utvrđivanju stepena eksponencije ide se, na primer, za tim da se utvrdi do koje je mere jednom konkretnom jezičkom farmom signalizirano prisustvo određene gramatičke osobenosti kojom se odlikuje cela konstrukcija (ispituje se, recimo, do koje mere oblik cptužen, u rečenici on je bio optužen, određuje svojim prisustvom celu datu konstrukciju kao pasivnu). Skala ranga sa svoje strane informiše o postojećoj hijerarhizaciji među jezičkim jedinicama (od pet pomenutih jedinica karakterističnih za engleski, rečenica je najvišega ranga, morfema najnižeg). Teorija uključuje i pojam po- meranja duž skale ranga (engl. termin: shunting) koji se odnosi na

17 257

neprekidno međusobno povezivanje jedinica različitih rangova. Vo­đenje računa o ovoj oteoLnoati nameće se kao imperativni zadatak pri jezičkoj analizi. To praktično znači da analiza rečenice ne može biti konačno obavljena sve dok se opis morfeme ne izvrši, a ni obratno.

517. S obzirom na to da se ekspMcitno izjasnio za »tekstualnu lingvistiku«, tj. za vođenje računa o jezičkom korpusu, Hallidav insistira na tome da svaka adekvatna lingvistička deskripcija treba da se sastoji u uspostavljanju odnosa između teksta i kategorija teorije. Pri tome poslu dolaze do izražaja nivoi forme, supstance i konteksta.

Supstanca ima dva moguća aspekta: (a) slušne efekte i (b) vizu- elne oznake. Pod formom treba razumeti organizaciju supstance u osmišljenje fenomene, a pod kontekstom — s jedne strane odnos forme prema nelingvističkim asobenostama onih situacija u kojima se jezik ostvaruje, a s druge — njen odnos prema lingvističkim obe- ležjima prisutnim izvan konkretne jezičke pojedinosti koja se raz­matra. U vezi s tim je i činjenica da kroz jezik dolaze do izražaja dve vrste značenja: formalno značenje i kontekstualno značenje. Formalno značenje jedne jezičke pojedinosti svodi se na njenu funk­ciju u spletu datih formalnih relacija. Kontekstualno se značenje tiče odnosa prema vantekstualnim obeležjima. Taj odnos, međutim, nije direktnog karaktera; on se ostvaruje na osnovu pozicije date pojedinosti u okviru lingvističke forme. Kontekstualno značenje je stoga logički zavisno od formalnog značenja.

Forma ovde, u stvari, uključuje dva međusobno povezana ni­voa, gramatički i leksički. Kontekst se, međutim, manifestuje kao neka vrsta »međunivoa« čija se služba sastoji u uspostavljanju re­lacija prema vantekstualnim osobenostima. Forma je, s druge stra­ne, povezana s glasovnom supstancom posredstvom jednog drugog »međunivoa« koji se naziva fonologijom.

Glasovna supstanca spada u oblast fonetskih proučavanja. Bu­dući da ispituje neke sasvim specifične fenomene, fonetika je po­sebna naučna grana, neobuhvaćena terminom lingvistika. Lingvisti­ka i fonetika zajedno sačinjavaju »lingvističke nauke«.

518. Najviše zapažene, naj originalni je pojedinosti u teoriji Hal- lidaya svode se na koncepciju kontinuuma.

Po Hallidayu, osnovni odnosi u jeziku nisu opozicionog već kontinuuimskog karaktera. Naime, konkretni jezički fenomeni ne moraju uvek manifestovati jasno svojstva neke date kategorije A nasuprot nekoj datoj kategoriji B, ili obratno. U apstrakciji gle­

258

dano, kategoriju A povezuje s kategorijom B n e p r e k i n u t a n i t , tj. kontinuum. Konkretni jezički fenomeni (xi, X2 . . . xn) ostva­ruju se u izvesnom smislu duž te neprekinute niti, počev od A pa sve do B. Dok, na primer, xi ilustruje u maksimalnom stepenu svoj­stva kategorije A, a xjg u maksimalnom stepenu svojstva katego­rije B, dotle će X4 ilustrovati ono isto što i xi, ali u slabijem ste­penu, xi2 ono isto što i xic, ali takođe u slabijem stepenu, dok će xg biti u podjednakoj mari netipičan predstavnik kako. kategorije A tako i kategorije B.

Pojam kontinuumske relacije identifikovan je u Hallidayevoj teoriji engleskim terminom dine, dok se terminom gradijent (engl. gradient) precizira činjenica da se ima u vidu kontinuum tačno određen nekim datim polovima A i B (up. na primer opađajuću idiomatičnost i rastuću gramatičnost engleskog predloga of u slade- ćim primerima, koji su odmereni po datome gradijentu »idiomatič- nosti« / »gramatičniosti« s tim da se pođe u analizu počev od pola »idiomatičnost«: in spite of the hotel ‘uprkos hotelu’ — at the sight of the hotel ‘ugledavši hotel’ — in the lounge of the hotel ‘u dru­štvenoj prostoriji hotela’).

Dok se u okviru drugih lingvističkih teorija pažnja po pravilu koncentriše prvenstveno (ili čak i jedino) na tipične predstavnike određenih kategorija, dotle je za Halliđayev pristup jeziku karakte­ristično to da baš netipični (prelazni) slučajevi dolaze pod reflektor pažnje. Jezički fenomeni, po Halliđayu, i ne mogu drukčije da funk- cionišu nego pod onim uisfliovima koje im piruža kontinuumski ka­rakter jezičkah odnosa. Stoga svaki put kad pođemo u ispitivanje konkretnih realizacija neke određene kategorije A već unapred mo­ramo očekivati da će priroda date kategorije biti ostvarena nejed­nako, u različitim stepenima zastupljenosti. Pri tom će se nemi­novno naći i takvi primeri koji će manifestovati u jednakoj meri i svojstva date kategorije A i svojstva neke druge kategorije B. Pristalice Hallidayevih shvatanj a naglašavaju da su upravo takvi prelazni slučajevi od posebnog interesa za nauku zato što otkrivaju one deomice na kontinuumskoj niti na kojima se vrši uzajamno pro­žimanje dveju uticajnih sfera onih kategorija koje su postavljene kao međusobno suprotstavljeni polovi u okviru datoga gradijensa.

Termin delikatnost odnosi se u ovoj oblasti teorije na sumu svih onih pojedinosti koje sačinjavaju jedan dati kontinuumski od­nos. Pošto broj pojedinosti varira od slučaja do slučaja, to se i kon­kretni gradijensi međusobno razlikuju po stepenu u kojem je za­stupljena kategorija delikatnosti.

17* 259

U sveitlu ovako postavljene teorije kontinuum skih odnosa Hal- liday je prvenstveno ispitivao povezanost leksičkog sa gramatičkim nivoom, ističući da, upravo zbog svega ovoga što je već rečeno, u jeziku i ne može doći do nekog preciznog razgraničavan]a grama­tičkih od leksičkih fenomena.

Bibliografski podaci

519. Firthovi pogledi na jezik izloženi su najpotpunije u knjizi J. R. Firth, »Papers in Linguistics 1934— 1951«, London 1957 (pre- štampano 1964, Oxford); tu isu sakupljene najvažnije Firthove studije iz vremenskog perioda koji ,se poimanje u naslovu. Iste 1957. godine (u Oxfiordu) objavljen je (pod Firthovom redakcijom i sa njegovim predgovorom) zbornik »Studies in Linguistics« koji sadrži radove pisane u duhu Firthove škole. Godine 1966 (u Londonu) puiblikovan je i zbornik »In Memory of J. R. Firth« (izd. C. E. Bazell, J. C. Cat- ford, M. A. K. Hallida,y i R. H. Robins) gde su, pored drugih pošto- valaca i prijatelja J. R. Firtha, i najistaknutiji neofirthijanci, Fir­thovi učenici, priložili studije posvećene produbljivanju »kontekstu­alne lingvistike«. V. i D. T. Langendoen, »The London School of Linguistics. A Study of the Linguistic Theories o f B. Malanovvski and J. R. Firth«, M. I. T. Press, Camibridga Mass., 1968.

Od jugoslavenskih lingvista prvi je primenio Hallidayeve kri­terije u jezičkom ispitivanju Ranko Bugarski. Čitaoci se upućuju na njegov rad »O međuzavisnosti gramatičke i leksičke strukture savremenog engleskog jezika«, Anali Filološkog fakulteta sv. 6, Beo­grad 1966, 415—432 (revidirana verzija ovog rada objavljena je pod naslovom »On the Intarrelateđnass o f Grammar and Lexiis in the Structure of Eniglish« u časopisu Lingua, Vol. 19, No 3, 1968, 233—263).

Pored najvažnijeg rada M. A. Hallidaya, »Categories o f the The- ory of Grammar« (Word, Vol. 17, No 3, 1*961, 241—292) preporučuje se i njegova studija »Class in Relation to the Axas of Chain and Choiice in Language« (Linguistics 2, 1963, 5— 15) gde je posebno izlo­ženo tretiranje pojma klase u svetlu njegove teorije.

Robert M. W. Dixon založio se za Hallidayevu teoriju u svome članku »A Logical Statement of Grammatical Thaory as Gomitaineđ in Halliday’s ‘CategO'ries of the Theory o f Grammar’« (Lg, Vol. 39, No 4, 1963, 654— 668). Svoje teorijsko stanovište izložio je najpot­punije u dve knjige: »Linguistic Sciences and Logic« (The Hague 1963) i »What i-s Language? A New Approach to Linguistic Descrip- tion« (London 1965).

260

U kojem se smislu neofirthijanska teorijska stanovišta povezuju s praktičnom nastavom jezika ilustruje knjiga: M. A. K. Halliday, P. D. Strevens, and Angus Mclntosh, »The Linguistic Sciences and Language Teaching«, London 1964. V. i: A. Mclntosh and M. A. K. HalMday, »Pattems of Language. Papers in General, Desoriptive and Applied Linguistics«, London 1966.

Britansku lingvistiku lepo prikazuju i pominjani radovi J. Ly- onsa — v. § 417.

261

» G R A M A T I K A K O J A SE T I Č E S A D R Ž I N E «

520. Tradicije Humboldtovog učenja © jeziku (v. § 77) traju ne­prekinuto u nema'čkoj sredini do današnjih dana. Razvijajući ovo učenje u periodu od tridesetih godina ovog veka, do* danas, nemački naučnici (tzv. neohumboldtovci) nisu ipak ostajali izolovani od sve­ga onog što se događalo na drugim stranama u lingvistici. Tako je, početkom druge polovine ovog veka, došao- do svog punog izraza, i većeg odjeka na strani, poseban tip lingvističkog mišljenja poznat pod terminom gramatika koja se tiče sadržine (nem. die inhaltbezo- gene Grammatik)192 čiji su koreni polazili od Humbolđta, ali čiji su postupci analize i klasifikacije jezičkdh jedinica u osetnoj meri inspi- risani tekovinama klasičnog strukturalizma (uprkos činjenici da su se pojedini predstavnici ovog pravca, u raznim prilikama, aksplicitno izjašnjavali kao antistrukturalisti). Najviše zasluga u zasnivanju i daljem razvijanju ove svojevrsne lingvističke škole imali su Leo Weisgerber (kome je čak bio pridodat naziv »Humboldt redivi- vus«), Hans Glimz (rodom Svajcarac, ali nastanjen u SR Nemačkoj i po svom delovanju uključen u nemačku lingvističku sredinu), Walter Porzig, Hennig Brinkmann i Hugo Moiser. Početkom šez­desetih godina, kada je oblast sintaksičkih ispitivanja došla u cen­tar pažnje manje više svuda u svetu, radovi Petera Hartmanna, koji su bili objavljeni u publikacijama poznate holandske izdavačke ku­će Mouton, odigrali su bitnu ulogu u Skretanju pažnje inostrane lingvističke javnosti na rad predstavnika »gramatike koja se tiče .sadržine«.

Odsudan trenutak u razvoju ove škole nastupio je onda kada je jedna grupa lingvista (J. Erben, H. Gipper, H. Glinz, P. Grebe, P. Hartmann, G. Ipsen, K. K. Klein, L. Maekensen, H. Moser, W. Porzig, J. Trier, L. Weisgerber) osnovala društvo' »Sprache und Ge- meinschaft«. Zasluga je Društva (posebno L. Weisgerbera) što je

192 Pojedinci umesto, ili pored, gramatike pominju i lingvistiku (In- haltbezogene Sprachivissenschaft). Termin gramatika je ipak u ova­kvom kontekstu češće u upotrebi.

262

(početkom šezdesetih godina, u Dusseldorfu) pokrenuta intenzivna publikaciona aktivnost (u seriji »Grundlegung«, kao tom I, objav­ljena je, još 1962. godine, danas u SR Nemačkoj veoma popularna knjiga Henniga Brinkmanna »Die deutsche Sprache. Gestalt und Leistung«; u seriji »Studien« izašla je 1963. godine, kao tom I, knji­ga Helmuta Gippera »Bausteine durch Sprachinhaltsforschung. Neuere Sprachbetrachtung im Austausch mit Geistes- und Natur- wissenschaft«). Time je takozvani »Arbaitsfcreis fiir deutsche Spra­che«,193 oko kojeg su se okupljale upravo najvatrenije pristalice ove škole, dobio izvrsnu mogućnost utican ja na formiranje lingvističkog mišljenja kod mlađih generacija čiji je maternji jezik nemački.

Ideja o sađržinskoj organizaciji jezika zauzima centralno mesto u repertoaru pojmova kojima operišu predstavnici »gramatike koja se tiče sadržine«. Odgovarajući nemački termin inhaltlicher Aufbau pođrazumeva, u stvari, ono što je za Humbolđta innere Sprachform ‘unutrašnja jezička forma’ (v. § 71). Ne zaboravlja se ni na značaj unutrašnje tvoračke sile (po Humboldtovoj terminologiji energea, a po terminologiji neohumboldtovaca: Tatigkeit ‘delatnost’, Arbeit des Geistes ‘rad duha’, Emanation des Geistes ‘emanacija duha’) ko­ja, kako se ističe, s jedne strane utiče na naše saznanje o svetu, a s druge omogućava ispoljavanje oovekovog duhovnog bića. Hum- boldtovim stavovima imspirisana su i mnogobrojna teorijska ras­pravljanja o tome kako jezik doprinosi poimanju sveta (koji se de- finiše u različitim aspektima). Proces vrednovanja sveta od strane govornog kolektiva ogleda se u maternjem jeziku (nem. termin die Muttersprache). Maternji jezik jeste ovde lingvistički pojam koji, suprotstavljen pojmu govor, ima u suštini smisao Sausaureove kate­gorije langue u suprotnosti prema parole (v. § 295). Pristalice »gra­matike koja se tiče sadržine« opredeljuju se za proučavanje feno­mena matemjeg jezika s uverenjem da sa samim tim u žižu intere- sovanja postavlja ono što je upravo najvažnije: sadržinska strana jezika.

Sve što spada u »unutrašnju« (tj. pojmovnu, kategorijalnu, du­hovnu) formu jezika zastupljeno je, po mišljenju nekih od najistak­nutijih predstavnika ove škole, jednim skupom više ili manje ras­prostranjenih strukturalnih karakteristika. Ovakva, u suštini struk­turalna orijentacija u prilaženju problemu ogleda se, pored ostalog, i u koncepciji o tome da fundamentalni predmet lingvističke analize

193 Taj su radni kolektiv, po završetku poslednjeg rata, zasnovali H. Brinkmann, Th. Frings, H. Glinz, G. Ipsen, W. Porzig, J. Trier i L. Weisgerber sa zadatkom da produbljuje studije nemačkog jezika.

263

— -sadržinska strana jezika, uključuje, pored sadržine datih struk­tura | sadržine da tih reči, i pojave označene terminom kategorije.

Pod kategorijom treba razumeti tipove strukturalnih odnosa reprezentoVainih formama a izraženih opozicijama. Za definiciju pojma kategorije i razvijanje učenja o jeziku na bazi opisivanja različitih vidova manifestacije toga fenomena najzaslužniji je Peter Hartmann. Njegove poglede na jezik okarakterisali su pojedinci čak terminom kategorijalne lingvistike.

521. Na lingvističku formaciju Petera Hartmanna uticale su očevidno vrlo različite struje naučnog mišljenja. Osim domaće lin­gvističke atmosfere u koju se od početka srećno uklopio,194 Hart- mamnu je odavno blizak svet pojmova danskih gloisematičara (v. §§ 371—381) i američkih distribucionalista (v. § 332). Dobro je upotznat i sa pogledima logičara, posebno Husserla i Wittgensteina. Iz spleta svih tih raznorodnih uticaja izrasla je Hartmannova originalna lin­gvistička ličnost, koja je privukla pažnju mnogih, izazivajući raz­ličite, ponekad oprečne komentare.

522. Hartmann polazi od uverenja da b i nauka o jeziku trebalo da prevaiziđe čisto lingvisitičke okvire i da u krajnjoj liniji poistane nauka o duhu, tj. o duhovnim tvorevinama čoveka (nern. Geistes- wissenschaft). Idući ka tome cilju, on se u prvom redu trudi da obezbedi fundiranje pojmova koji bi imali opštelingvistički značaj da bi zaitam dosegao doi jedne »racionalne a ipak u potpunosti pri- menljive« lingvističke teorije (on pri tom naročito naglašava da su u ovome pravcu već odlučujuće poteze povukli Saussure i Hjelm- slev). Njegova je ambicija da napravi model jedne opšte gramatike koja će, kada budu konkretni jezici najzad zaista dobro proučeni, biti dopunjen i proveren konkretnim jezičkim materijalom. Naj­kraće i najprostije rečeno': njega prvenstveno' zanima onaj kompli- kovani mehanizam kombinovanja i konstruiisanja koji u krajnjem rezultatu dovodi do komunikacije.

Jezik, po njemu, treba poimati kao formu, tj. kao pokazatelja svojevrsnih struktura. Formu treba u principu tretirati kao postu­pak iskorišćen radi kombinovanja. Pošto reprezentuju odnose, for­me su redovno i indikatori kategorija (manifestuju se u vidu opozi­

194 Najdublje su ga se dotakle ideje A. Martyja (v. § 89) i E. Otta (1877—1959), jezičkog teoretičara koji je, naročito prvih decenija ovog stoleća, snažno delovao na lingvističko obrazovanje mladih generacija, posebno u oblasti semaziologije (u inostranstvu je Emest Otto najviše zapažen po svojim knjigama »Sprachwissenschaft und Philosophie«, Ber­lin 1949. i »Štand und Aufgaben der allgemeinen Sprachwissenschaft«, Berlin 1954).

264

cija, a podaju se klasifikaciji u različite kategorije). Po svojoj fun­damentalnoj funkciji forma istupa kao međij-um ispoljavanja obeju >■<supstanci« (o pojmu supstanca v. § 372): i idejne i glasovne strane jezika. Obavezna odlika forme jeste njena kompiikovanoist.

I Hartmann prihvata u suštini Saussuraovu distinkciju langue / parole ističući da jezik postoji kao »potencijalni sistem« kome je svojstven »parcijalni sistem«. U tom se »parcijalnom sistemu« ispo­ljava »potencijalni sistem«; naime, upravo- tu dolazi do aktualiizo- vanja izvesnih odnosa prisutnih, inače, u »potencijalnom sistemu«.

Jedinice jezičkog sistema su raznovrsne i po hijerarhijskim značaju i po načinima manifestacije. Njihov se međusobni odnos određuje na osnovu njihove upotrebe i njihove pozicije.

Po Hartmannu, osnovni metodološki postupak analize treba da ide za tim da se utvrdi koji lingvistički fenomeni u kojem jeziku imaju rang kategorija. Ispitivanja treba vrati uzimajući u obzir nivo rečenične konstrukcije i imajući pri tom u vidu uvek prven­stveno odnose među jezičkim elementima. Samo se na osnovu po­znavanja tih odnosa može napraviti teorija o formama, što će onda direktno odvesti u srž problema, u sađržinsku stranu jezika.

523. Interesovanje koje danas u Americi i Evropi pobuđuje »gramatika koja se tiče sadržine«, prvenstveno1 u onom vidu u ko­jem je reprezentuju radovi takvih lingvista kao što je P. Hartmann, uslovljeno je dobrim delom -činjenicom da se u načinu razmišljanjao jeziku predstavnika ove škole pojavljuju pojedinosti koje odgova­raju, u većoj ili manjoj meni, stavovima iziraženim u generativnoj gramatici Chomskog (v. §§ 424—428). Tu je, pre svega, ideja o re- ievantnosti nivoa »dubinske strukture«, pa uverenje o tome da je osnovno u analizi utvrditi fundamentalnu sintaksičku organizaciju jezika, i, najzad, činjenica da se kao krajnji cilj analize postavlja prodiranje u osnovni princip organizovanja ljudske misli.

»Gramatika koja se tiče sadržine«, kao' lingvistička, ideologija, lokalizovana je na terenu SR Nemačke. U DR Nemačkoj preovla- dava interesovanje za generativni pristup jeziku (v. § 429).

Bibliografski podaci

524. Bibliografija Weisgetrberovih radova (zaključno sa 1956. godinom) objavljena je u zborniku »Sprache — Schlussel zur Welt. Festschrift fiir L. Weisgerber«, Dusseldorf 1959. U sledećem jubilar­nom zborniku, objavljenom (opet u Dusseldorfu, 1063. godine, povo­dom 65. Weisgerberoivo-g rođendana) pod naslovom »Zur Grundle- gung der gamzheitlichen Sprachauffassung«, nalazi se nastavak ove

265

bibliografije (obuhvatajući period 1957—1963). V. i bibliografski priručnik koji su izdali (1962. u Kolnu) H. Gipper i H. Schwarz pod naslovom »Bibliografisches Hanđbuch zur Sprachinhaltsforschung«.

Osim. knjige »Vom Weltbild der deutschein Sprache«, pomenute u § 78, od relativno novijih Weisgerberovih radova ističu se: »Von den Kiraften der deutschen Sprache. Band I: Grundzuge der inhalt- bezogene Grammatik«, Diisseldorf 1962; »Von den Kraften der deu­tschen Sprache. Band II: Die sprachliche Gestaltung der Welt« Diisseldorf 1962; »Die vier Stufen in der Erforschung der Sprachen« {— Sprache und Getmeinschaft. Grundlegung, Band II), Diisseldorf 1963; »Das Menschheitsgesetz der Sprache als Grundlage des Sprachstudmim«, II izd. Heidelberg 1965.

Među danas već klasične radove predstavnika »gramatike koja se tiče sadržine« spadaju dve gramatike: H. Brinkmann, »Die deu- tsche Sprache. Gestalt und Leistung«, Diisseldorf 1962; H. Glinz, »Die innere Form des Deutschen. Eine neue deutsche Grammatik« (II. izd. 1961, Bern—Miinchen; I izd. 1952). Preporučuju se i sleđeće dve Glinzove knjige: »Ansatze zu einer Sprachtheorie« (Diisseldorf 1962) i »Grundbegriffe und Methoden inhaltbezogener Text- und Sprachanalyse« (= Sprache und Gemeinschaft. Grundlegung, Band III, Diisseldorf 1965). V. i poznato delo H. Gippera »Bausteine zur Sprachinhaltsforschung. . . « koje je pomenuto u § 520.

Od brojnih radova P. Hartmanna najdubljeg su odjeka imale tri knjige (objavljene u ediciji Mouton, Janua Linguarum — Se- ries Maior III, III2 i III3, ,s-Gravenhage) u kojima su najpotpunije izloženi njegovi teorijski pogledi: »Die Sprache als Form« (1959); »Zur Konstitution einer allgemeinen Grammatik« (1-961); »Allge- meinste Strukturgesetze in Sprache und Grammatik« (1961). Iste 1961. godine objavljena je (u Assenu) i njegova knjiga »Zur Theorie der Sprachwissenschaft« koja je takođe privukla pažnju.

U Hartmamnovoj knjizi »Wesen und Wirkung der Sprache im Spiegel der Theocrie Leo Weisgerber« (Heidelberg 1958) izložene su kompetentno neke od osnovnih ideja kojima se odlikuje ova škola u celini.

Stručnjaci za nemački jezik zainteresovaće se svakako posebno za zbornik »Das Ringen um eine neue deutsche Grammatik« (ob­javljen 1965. godine u Darmstadtu) gde su uključeni i neki noviji radovi onih istaknutih germanista koji su bitno uticali na razvoj lingvističkih koncepcija i metoda u SR Nemačkoj. Neki od autora nisu Nemci, ali među njima ima i najelitnijih predstavnika »gramar tike koja se tiče sadržine«.

266

PREDMETNI REGISTAR(navedeni brojevi ne odgovaraju stranama već paragrafima; slovo n iza broja označava da se pojam pominje u napomeni ispod teksta odgova­

rajućeg paragrafa)

Afazija, ~ kao predmet lingvističkih studija 308Afektivna lingvistika: u okviru francuske lingvističke škole 161; ~ Ch.

Ballyja 263 Aglutinativan, ~ni jezici 63Akademski semantičar v. semantičar (filozofski semantičar) Aktualizacija: Ballyjeva teorija ~ e 266Aktualizator: jezičko sredstvo za aktualizaciju v. aktualizacija Aktualni členeni včty (češki termlin) v. funkcionalna rečenična perspek­

tivaAkustički, ~ a fonetika: početak razvoja 216 Aleksanđrijska škola: glavni radni rezultati ~e 14 Aleksanđrijci v. aleksandrijsikaj školaAlgebarska lingvistika nelinearnog (analitičkog) tipa: smisao termina ~

481; raizne škole 483—503 Algoritam: era ~ai u nauci 389 Alofona: v. kombinatorična varijantaAmerikanci, »amerikanci« kao škola u lingvistici v. distribucionalisti Američka lingvistika: počeci 317; značaj: Boasovih radova 318—32:1; Sapi-

rova teorija 321—325; Bloomfielđ i zasnivanje distribucionalizma 332—341; antropološka proučavanja jezika 342—351; psiholingvistika 352—360

Analogija, zakon ~ e 94Analogisti: stav ~ a u antičkoj diskusiji o poreklu jezika 9 Anomalisti: stav ~ a u antičkoj diskusiji o poreklu jezika 9 Antimentalizam: ~ Bloomfieildove teorije 329—330 Antropološki, termin u američkoj naiuci 342 n.Antropološka lingvistika (etnolingvistika, metalingvistika, makro lingvi­

stika): počeci ~ e 342—348; Whorfova teorija 348—349; pre'Iingvisifeička i pairalingvistička ispitivanja 349; Mnemika 350

Apelativni karakter jezika po Biihleru 410 n.Apercepcionalistički, Wundtova ~ a teorija 83 Aplikacija po Saumjanu 501Aplikativna dominacija u Šaumjanovoj teoriji 505

267

Aplikativno-generativni model: faktori koji su uticali na uspostavljanje Šaumjanove teorije 500; suština teorije 501—506

Aproksimativni metođ: statistički postupak u mašinskom prevođenju 446 Arealna (geografska) lingvistika: ~ u okviru neolingvistike 176; njen do­

prinos diij alafctalogi ji 181—183 Argument, pojam, modeme logike 484Arhifonema: nastajanje ~ e u procesu fonološke neutralizacije 289 Artikulaciona, ~ (motorička) fonetika: početak razvoja 2.161 Asimilacija: pojaiva ~ e po Grammontu 159 Asocijativna: ~ teorija: Stemthalova ~ teorija 80 Asocijativni odnosi: ~ nasuprot siintagmatskim po Saussureu 383 n.

Balkanistika: začetak ~ 56 n.Balkanologija v. balkanistikaBau-vau (onomatopejska) teorija: ~ o postanku jezika 8 n.Bazična kategorija: ~ u teoriji Baf-Hillela 485 Bazična komponenta sintakse: ~ u teoriji Chomskog 427 Bazični rečnici: izrađivanje ~ a 441 Bečki serkl logičara v. logički emtpiristiBiheviorizam: kao naučni pogled 328; uticaj na američku lingvistiku 329 Bilingvistički: ~ sredina i problemi jezika u kontaktu 155 Bilingvizam: uključivanje problema ~ a u studije dečjeg jezika 160 Binaran: ~ odnos u sintagmama (po Ballyju) 268; ~ a opozicija u fono-

logiji 286; ~ (dihotomijski) principi u fonologiji! 303 Binarizam: ~ u Ballyjevoj sinitaigmiatici 268; ~ u lingvističkom metodu

Romana Jakobsona 303—305; značaj Jakobsonovo© metodološkog ~ a danas u nauci 305—307

Binamost (dihotomija): princip ~ i u uspostavljanju distiinkitivnih (fono­loških) opozicija 303

Biolingvistika, Zipđova ~ 439Biološki naturalizam u lingvistici (darvinizam u lingvistici, »Stammbaum«

teorija, »pedigree« teorija): osnovica teorije ~ a 60—63; teorija ~ a u Miillerovoj stilizaciji 65

Bit, ~ u teoriji informacije 460 Bloomfieldovcj v. đistribucioiialisti Boppovci v. kompariaitisiti Britanska škola v. neofirthijanska lingvistika

Cline (engl. termin) u Hallidayevoj teoriji 518

Cestica (engL particle) u tagmemici 340

Danska škola v. kopenhaška škola Darvinizam u lingvistici v. biološki naturalizam Deduktivni metođ, ~ glosematiičara 384Dekodiranje: ~ u teoriji informacije 457; ~ mašinskom prevođenju 469 Delikatnost u Halldidayevoj teoriji 518Deskriptivan, gramatika: u doba aleksandrijaca 14; Faninijevta ~ 18;

pogledi Baudouina de Courtenay na ~ u 188 Deskriptivna (strukturalna) lingvistika v. strukturalna lingvistika Deskriptivna semantika v. semantika (filozofska)Dezignator, pojam ~ a u modernim semantičkim studijama 412 n.

268

Dihotomija (binarnost): princip ~ e u proučavanju mere entropije 460 Dihotomijski, ~ v. binarni principDijahronična (dinamična) lingvistika: ~ nasuprot slimhroničnoij lingvi­

stici 260; početak istorijske gramatike 54; osnovne nazvojne karak­teristike ~ e u X X veku 131; strukturalno tumačenje istorijskog raz­voja jezika 311—316

Dijalektologija: počeci ~ e 106; ~ u centru pažnje lingvističkih geografa 139; ~ u doba strukturalizma 154—157

Dijalektološki atlasi: značaj rada na ~ima za razvoj lingvističke' teorije 142—146

Dijasistem u modernoj dijalektologliji 154 Dinamična lingvistika v. dijahronična lingvistika Ding-dong (nativistička) teorija o postanku jezika 8 n.Disimilacija, pojava ~ e po Graimimontu 159 Disperzija: polje ~ e u fonologiji (po Martinetu) 315 Distinktivan, ~ a funkcija foneme 270Distinktiivna obeležja, ~ fonema: Jakobsonova teorija o ~im a 302—305 Distribucija: ~ kao osnovica metoda američke lingvistike 330; ~ foneme

po Trubeckom 283 Distribucionalisti (bloomfieldovci, jelska škola, amerikanci), predstavnici

distribudonalizma v. distribucionalizam Distribucionalizam: metod ~ a u američkoj lingvistici 332; ~ u ispitiva­

njima foneme 333; ~ u morfologiji 334; ~ u sintaksi 335; novija razjvojna faiza ~ a 336—338

Distribution mode (engl. termin) v. način đistnihudje Drvo u teoriji Chomskog 427 Drvo zavisnosti u Haysovoj teoriji 494 Dubina u Hallideyevoj teoriji 516 Dul^nska struktura u teoriji Chomskog 426 i 427

Eksotipski: ~ karakter operatora u teoriji Bar-Hillela 485 Eksperimentalna (instrumentalna) fonetika: razvoj ~ e do Fletcheirovih

radova 214—221: spektrografska analiza u ~ i 221; ~ u drugoj polo­vini X X vaka 223—227

Eksplicitno: odnos ~og u jezitau prema implicitnom (u svetlosti teorije iinjformacije) 463

Ekspresivni karakter jezika po Buhleru 410 n.Ekstenzivan, glosemiatički termin v. neobeležen (nemarkiran) Elementarne klase reči u Saumjanovoj teoriji 504»Emske« jedinice (engl.: »emic« units) termin u američkoj lingvistici 340 Endotipsi: ~ karakter operatora u teoriji Bar-Hillela 485 Enkodiranje (kodiranje): ~ u teoriji informacije 457; ~ u mašinskom

prevođenju 469 Entropija: merenje ~ e 459Episemema, termin ~ u američkoj lingvistici 334 n.Epistemologija: epistemološka orijentacija naukie X X veka 121; Hjelms-

levljeva lingvistika na pozicijama ~ e 384 Estetski idealizam, ~ u lingvistici: formiranje osnovnih ideja ~ a 170; ~

u interpretaciji Vosslerove škole 171—175; ~ u interpretaciji neo- Ifingvista 176—185

Etimologija: ~ u antičko doba 9, ~ u indijskoj gramatičarskoj tradiciji 21; počeci ~ e u XIX veku 57; ~ u X X veku 133

Etnografska lingvistika, škola ~ e (kontekstualista) 348 n.Etnolingvistika v. antropološka lingvistika

Familija (ruisiki termin: semejstvo): ~ u teoriji Kulagine 489Feature mode (engl. termiin) v. način uspostavljanja osoibenostiFenogramatika: uvođenje termina ~ 497Fenogramatički nivo v. konstituentski nivoFenotipski jezik u teoriji Šaumjana 501Field (engl. termin) v. poljeFiller (engl. termin) v. ispunj.ivaSFilologija: filološko interesovanje za jezik u doba renesanse 36; u XVII

i XVIII veku 39; u X X vefcu 136 Filozofija jezika, ~ po Martyju v. psihologizam u lingvistici Filozofska semantika V. semantika Filozofski semantičar v. semantičar Fiziofonetika: ~ nasuprot psihofoinetici 275 n.Fleksivan, ~ n i jezici 63 Fona u Lambovoj teoriji 911Fonema: objašnjenje pojima ~ e 270; istorijat termina 270 n; po> Baudou-

inu de Courtenay 275, ~ po Sapiiru 324, ~ po Jonesiu 280 n., ~ po Trubeckom 280—284; ~ u Lambovoj teoriji 511

Fonemički stratum u Lambovoj teoriji 510 Fonemika, američki termin v. fonologija Fonetski . nivo u Sgallovoj teoriji 497 Fonoestetika, Firthova teorija ~ e 348 n.Fonologija: nauka o fonemama u duhu praške škole 270; osnivanje ~ e

278~280; fonološki principi Trubeckog 280~291; u Lambovoj teoriji 510

Fonološka škola v. praška škola Fonometrija, Zwimerova ~ 223 n.Fonon u Lambovoj teoriji 511Fonostilistika,: Grammontovo razrađivanje problema ~ e 166 n.Forma: ~ nasuprot supstanci po Hje'lmslevljevoj teoriji 372; ~ u Halli-

đayevoj teoriji 517; ~ u teoriji Petera Hairtmanna 522 Forma, formalistićki, termini modeme logike u strukturalnoj lingvistici

235Formalno značenje u Halliđayevoj teoriji 517 Formant, termin u fonetici 215Formator, pojam ~ a u modernim semantičkim studijama 412 n. Francuska lingvistička škola: psihofiziološka, psihološka i sociološka ispiti­

vanja jezika u duhu ~ e 158—-164; doprinos ~ e razvoju lingvisitiike 165 i 167

Fraza, termin u savremenoj sintaksi 340 n.Frazna struktura u teoriji Chomskog 427 Funkcija u tagmemioi 340 n.Funkcionalna lingvistika v. praška školaFunkcionalna rečenična perspektiva (češki termin: aktualni členeni vety):

~ u učenju praške škole 293 n.Funktor, pojam modeme logike 484; ~ u Sgallovoj teoriji 497

Genealoško stablo, jeačko ~ po Schleicheru 61 Generativna fonologija u interpretaciji M. Hallea 428

270

Generativna gramatika: opšti pogled na značaj ~ e 137; zasnivanje ~ e Chomskog (transformacionalizma) 422; suština teorije Chomskog 426—427; aktuelna razvojna faza ~ e 429

Generativna semantika: ~ u leksičkom ispitivanju v. semantika; ~ kao teorija suprotstavljena generativnoj sintaksi 429

Genotipski jezik u teoriji Šaumjana 501 Geografska lingvistika v. arealna lingvistikaGlasovne promene: ~ po Wundtovoj teoriji 86 n.; po teoriji mladograma-

tičara 94; ~ prema tumačenju strukturalne lingvistike 312; Jakabso- novi pogledi na uzroke glasovnih pramena 313; Martinetova teorija 315

Glosar u masonskom prevođenju 478 Glosatori: ~ u doba aleksandrijaca 14Glosematika (neososirjanstvo, danska škola, kopenhaška škola): zasnivanje

teorije ~ e 368—371; predmet proučavanja ~ e 371; teorija o od­nosima forme i supstance, izraza i sadržine 372—378; apstraktnost ~ e 378~381; metod komutacije u ~ i 381—383; razlikovanje paradigma- tike od sintagmatike u ~ i 383

Glosologija v. semantika (lingvistička)Glotogonijski, ~ e teorije do X IX veka 8 n. i 42Glotohronologija (leksikostatistika): postanak i značaj ~ e 445Govor (franc. parole) suprotstavljen pojmu »jezik« po Saussureu 259Gradijent (engl. gradient) u Hallidayevoj teoriji 518Graf: uloga ~ a u Haysovoj teoriji 494Graf aplikacije u Saumjanovoj teoriji 505Gramatički nivo v. kanstituenteki nivoGramatički pravilne rečenice: ~ u teoriji Chomskog 426; ~ u teoriji Ku­

lagine 488»Gramatika koja se tiče sadržine« (nem. termin: die inhaltbezogene

Grammatik): zasnivanje škole 520; teorija P. Hartmanna 521—522; današnji razvoj ove škole 523

Gramatika skala i kategorija (engl. scale-anđ-category grammar) v. neo- firthijanska lingvistika. . .

Gramatika zavisnosti i projektivnosti: Haysova uloga u zasnivanju teorije 493; suština teorije 494

Gramema, termiin u američkoj lingvistici 334 n.

Harvardska škola: zasnivanje i odnos prema jelsikoj školi 236; značaj ~ e danas 309

Hijerarhija, ~ lingvističkih fenomena 238Hipersema u Lambovoj teoriji 511Hipersemema u Lambovoj teoriji 511Hipersememički stratum u Lambovoj teoriji 510Hipersemon u Lambovoj teoriji 511Hipertagmema u Pikeovoj teoriji 340Hipofonema u Lambovoj teoriji 511Hipofonemički stratum u Lambovoj teoriji 510Homonimija: ~ razgraničena od polisetmije po Hjelmslevu 376Homonimijski konflikti, teorija o ~m a 150Humboldtizam: Humboldtove ideje koje zastupaju predstavnici ~ a 71—75

Idealistička stilistika v. stilistika Idiolekt termin modeme dijalektologije 154

271

Imanentan: jezik kao ~ a pojava po teoriji glosematičara 379 Implicitno: odnos ~og u jeziku pireima etephaitnorn (u svetlosti teorije

informacije) 463 Indeks u teoriji Bar-HilleLa 485Indijska gramatičarska škola: počeci 16—18; Planinijeva gramatika 18;

epoha posle Familija 19; opšti značaj rada ~ e 19—23 Individualna psihologija, ~ u jeziku: po Steiinthalu 81; po Vossleru 172;

po teoriji neoliingvisita 179 Individualna stilistika v. stilistikaInhaltbezogene Gramatik (nem. termin) v. »gramatika koja se tiče

sadržine«Inkom patibilan, ~ne tendencije jezičkog razvoja 313Inovacija, jezička ~ 64Instrumentalna fonetika v. eksperimentalnaInteligjbilitet: modema fonetska proučavanja u vezi si obezbeđenjen ~a

225Intenzivan, giosematički termin v. obeležen Intcrjekcionalna teorija v. ptuh-poih teorijaInvarijanta: apstrahovanje ~ e kao osnovica moderne metodološke pro­

cedure u nauci X X veka 116 Invarijantan, ~ne jezičke jedinice u fonologiji 282 Ispunjivač (engl. 'termin filler) u Pikeovoj teoriji 340 Istoricizam, ~ miLadogramatičara v. mladogramaitieari Istoriija jezika v. dijahranična lingvistika Izoglosa, termin ~ 64Izomorfnost: pojaml izomarfnosti u duhu KuryIowiczevog shvatanja 314 n. Izraz: ~ nasuprot sadržini po Hjelmslevljevoj teoriji 372

Jafetska teorija Marra 201—202Jedinica (engl. unit) u Halliidayevoj teoriji 516Jelska škola v. dis tr i b u ci on a Li s tiJezičko ispoljavanje (engl. termin performance) po Chomskom 426 Jezik (langue): ~ suprotstavljen pojmu govor (parole) po Saussureu 259 Jezik-posrednik ui maslinskom prevođenju 478Jezici u kontaktu: fenomen ~ u centru pažnje moderne lingvistike 155 Jezički savez: interesovanje za fenomen ~ u neolingvistici 183 i u lingvi­

stici praške škole 2'97 Junktura: razrađivanje problema ~ e u eposi distribucionalizma 333

Kalkulus: jezik shvaćen kao ~ 402Kategorija u »gramatici koja sel tiče sadržine« 520Kategorijalna gramatika identifikacionog tipa u razradi Bar-Hilletla 484

do 486Kategorijalna gramatika zasnovana na principima matematičke teorije

skupova: uloga Kulagine u zasnivanju ~ 488; suština teorije 489; ooena teorije 490; dalja razrada teorije 491

Kategorijalna lingvistika P. Hartmanna v. »gramatika koja se tiče sa­držine«

Kazanjska škola: uslovi njenog postanka i radnog dometa 186—187; naj­važnije ideje ~ e za razvoj lingvistike 189

Kibemetika: zasnivanje ~ e 449; doprinos ~ e razrađivanju teorije infor­macije 449—453

272

Kimograf, u fonetici 217Kina, distinktivna jedinica kinemike 350 n.Kinemika v. antropološka lingvisittika Klasa u Hailidayevoj teoriji 516 Klasična stilistika v. sti listi kaKlasifikacija, ~ jezika: po Schleicheru 63, psihološka (Stedmthalova) 82;

konceptualna (Sapirova) ~ 321 n.Kod: u teoriji informacije 457; u mašiinskom prevođenju 468 Kodiranje v. enkodiranjeKodni šum, termin primenjein na dijalekatske pojave 155 n.Kodno jezgro, termin primanjen na dijalekatske pojave 155 n.Kom bina to rič n a varijanta, ~ foneme (alofona): definicija ~ po Tru-

beckom 282Komparatisti, paM ~ (boppovci): epoha ~ai 53—59Komparativna gramatika: ~ početkom XIX veka 53—59; ~ u doba mla-

dogramatičara 94—98; ~ u X X veku 132; matematički kriteriji u komparativno-istorijskim studijama jezika 445

Kompetencija govornog predstavnika po Chomskom 426 Kompleks u Šaumjanovoj teoriji 504 Kompleksni simboli u teoriji Chomiskog 427 Komunikativni kanal (premosni) u teoriji informacije 461 Komutacija, giosematički termin v. supstitucijaKonceptualni, ~ (Sapiirov) kriterij za klasifikaciju jezika v. klasifikacija

jezikaKonkatenativna struktura u poređenju s determinativnom 494 Konstituent, termin savremene lingvistike 340 n. ,Konstituentski (fenogramatički, gramatički) nivo u SgaUovoj teoriji 497 Kontekst u Hallidayevoj teoriji 517Kontekstualisti, predstavnici škole kontekstualne (etnografske) lingvistike

348n. i 514 Kontekstualna lingvistika J. R. Firtha 514 Kontekstualna značenja u Hallidayevoj teoriji 517 Kontinuum u Hallidayevoj teoriji 518Kontradiktoran, ~ne tendencije u jeziku nagoveštene u učenju Baiudou-

ina de Courtenay 188 Kopenhaška škola (danska škola strukturalne lingvistike): osnivanje ~ e

361—362; Brpndaloivi pogledi na jezik 363—366; Hjelmslevljeva glose- matika 367—386

Kopenhaški lingvistički serkl: zasnivanje ~ a 362 Koren reči u semitskoj lingvističkoj tradiciji 35 Korenski, ~ jezici 63Korpus, termin u američkoj lingvistici 332Kreolski jezici (mešani jezici, pidgin languages): ~ po Schuchairditovioj teo­

riji 110Kriptografija: statistika u ~ i 440 Kvantitativna izoglosa, ~ u poljskoj dijalektologijti 156 Kvantitativna (statistička) lingvistika: početak statističkog ispitivanja je­

zika 436—440; osnovne teorijske tekovine ~ e 440; primena statistič­kog metoda u leksikografiji, stilistici, dijalektologiji 441—445; stati­stički metod u komparativno-istorijskim studijama i zasnivanje gloto- hronologije 445; statistički metod u teoriji informacije i mašiinskom prevođenju 446

18 273

Lajpciška škola v. mlađogramatičariLangue v. jezikLeks u Lambovoj teoriji 511Leksema u Lambovoj teoriji 511Leksemičkj stratum u Lambovoj teoriji 510Leksička sintaksa nasuprot strukturalnoj 421Leksikografi: ~ iz epohe aleksandri jaca 14Leksikografija: ~ u doba Arabljana 33; problemi modeme ~ e 416Leksikon u teoriji Chomtskog 426 ii 427Leksikostatistika v. glotohronologijaLekson u Lambovoj teoriji 511Leksotaktička pravila u Lamboivoj teoriji 511Lenj|ingradska fonološka škola kao nastavljač Ščerbinih shvatanja 190 Leksikostatistika v. glotohronologijaLingvistička geografija: zasnivanja škole i metoda 139—146; glavne teorij­

ske tekorvine 146'—1.52 Lingvistički relativizam, Humboiditov ~ 74 Literarna stilistika, škola ~ e 173Logička koncepcija jezika u radovima predstavnika Fort Royala 38; u

dota francuskog racionalizma 41 Logički empiristi (logički pozitivisti, bečki serkl logičara): doprinos ~ a

izgrađivanju logističkog metoda 393 Logički pozitivisti v. logički ompiristii Logički simbolizam: ~ u lingvistici 387—396 logistički, ~ a gramatika 394Logistika: početak ~ e 390; okviri interesovanja ~ e 391—396

Makrolingvistika: ~ nasuprot mikrolingvistici 342 n. i 438 Manifestation mode (engl. termin) v. način manifestacije Markiran V. obeleženMarkovljev proces u matematičkoj lingvistici 437Marrizam: počeci 198; glavne Marrove ideje 199—206; marrizam u raz­

radi Marrovih učenika 206—211; kraj marrizma 211; posiledica epohe marrizma u sovjetskoj liingvisrtlicii 212

Mašinsko prevođenje: intertesovanje zla ~ 465; fakltiorl koji su u slovili ~ 466; počeci ~ a 467; tehnika ~ a 468; mogućnosti ~ a 469; glavni problemi ^ 470:—476; rad na ~ u sitimuliše lingvistu 476; angažovanost lingvi­stičkih snaga oko ~ a 477—479

Matematička lingvistika kvantitativnog ( = nealgebarskog) karaktera: za­snivanje i značaj 431—444

Maternji jezik po teoriji neohuimbolditovaca 520 Matrice, lingvističke ~ u Pikeovoj teoriji 340 Mentalizam: stav strukturalne lingvistike protiv ~ a 231 Mera kongruentnosti, ~ jezsika: određivanje ~ u mašinskom prevođenju

474Mešani jezici v. kreolski jeziciMešanje (ukrštanje), ~ jezlika: ~ po Schuchairdtiovoj teoriji 110; ~ po

Marrovoj teoriji 201 Meta jezik: početno interesovanje za ~ 121; izgrađivanje ~ a 388; ~ kao

predmet interesovanja glosemiatičara 367 Metalingvistika v. antropološka lingvistika Metalogika: interesovanje ~ e za metajezik 390

274

Metamatematika: interesovanje ~ e za metajezik 390 Mikroglosari u maslinskom prevođenju 470 Mikrolingvistika: ~ nasuprot makrodingvistici 342 n. in 438 Mlađogramatičari: lajpciška škola i zasnivanje mlađo'gramatičairstva kao

teorije i metoda 93—98: isitarioizam ~ a 98; teorijski pogledi H. Paula 99—106

Model, teorija jezičkih ~ a 481; ~ u Šaumjanovoj interpretaciji 501 Monema u Martinetovoj teoriji 315 n.Monogeneza jezika po Trombettiju 184 n.; po Marru 199 Morf u Lambovoj teorliji 511Morfema u klasičnoj američkoj lingvistici 334; ~ u Lambovoj teoriji 511Morfemički stratum u Lamboivoj teoriji 510Morfofonologija u programu praške škole! 298Morfofonološki nivo u Sgallogoj teoriji 497Morfon u Lambovoj' teoriji 511Morfotaktička pravila u Lambovoj teoriji 511Motorički, ~ a fonetika v. atrtikulaciona fonetika

Način distribucije (engl. termin: the distribution mode) u tagmemici 340 Način manifestacije (engl. termin: the manifestation mode) u tagmemici

340Način uspostavljanja osobenosti (engl. termin: the feature mode) u tag-

miemici 340 Nativistička teorija v. ding-dong teorija N emarkiran v. neobeležmNeobeležen (nemarkiran) nasuprot obeleženom (markiranom,) 288 i 307 Neof irthi janci (britanska škola) v. neofirthijanska lingvistika. . .Neofirthijanska lingvistika reprezentovana »gramatikom skala i katego­

rija«: aktivnost neof irthi jamaca 514; teorija M. Hallida,ya 515—518 Noehumboldtovci, sledbenici Humboldta 77; osnivači »gramatike koja se

tiše siadržime« 52'0 Neolingvistika v. estetski idealizam u lingvistici Neososirjanstvo v. glosamatikaNeposredni konstituenti: u morfološkoj i s'intaksičfcoj teoriji disitribucio-

nalizma 335Neutralizacija: fonološka ~ po Trubeckom 289»Nezavisni«: ~ u odnosu' na mladogramatičare 108, ideje H. Schuchardta

108—113Nivo, jezički ~ : značaj utvrđivanja ~ a pri jezičkoj analizi 334 Nominacijia: problem ~e u semiotičkiim studijama 411 Normativna gramatika: ~ u doba aleksandrijaca 14; Paninijev rad na ~ i

18; u XVIII veku 40Ob u Šaumjanovoj teorija 501Obeležen (markiran) nasuprot neobedeženom (nemarkirainom) 288 i 307 O k r e s n n o s t ’ (ruski termin) u teoriji Kulagine 489 Operand u Šaumjanovoj teoriji 506 Operator u teoriji Bar-Hillela 485Opozicija: jezički sistem počiva na principu ~ a 254; fonološka teorija

opozicija 285 Opšta lingvistika: početak ~ e sa Humbolđtom 68 Opšti semantičar v. semantičar (filozofski)Otvor (engl. termin slot) u Pikeovoj teoriji 340

18* 275

Palatogram u fonetskim ispitivanjima 217 Paradigma u sintaksi 421Paradigmatika u odnosu na sintaigmatiku po Hjelmslevu 383Paralingvistika v. antropološka lingvistikaParole (franc. termin) v. govorPartide (engl. termin) v!. česticaPaulova teorija- v. mlađograniatičaTi»Pedigree« teorija v. biološki naturali zam u lingvisticiPerceptualna fonetika: njeni zadaci 225Peterburškai škola: osnovne odlike 190Pidgin language v. kreolskii jezikPolisemija: Hjelmslevljevo razgraničavanje ~ od homonimije 376; odnos

~ e sa frekvencijom, reči 442 Polisintetički, ~a( jezička grupa 321 n.Polje (engl. termin field) u tagmemici 340Pomeranje duž skale ranga (engl. termin: shunting) u HalUđaiyevoj teoriji

516Pomoćna jedinica u Haysovoj teoriji 494 Površinska struktura u teoriji Chomskog 426 | 427 Poziciona sintaksa J. Fourqueta 421 Pragmatika: ~ po MorHism 400Prajezik: problem ~ a u lingvistici početkom X IX veka 70; ~ kao tabu

tema u doba marrizmia 201 Praška škola (pražani, škola funkcionalne lingvistike, škola f ono loga):

početak ~ e 292'; dalji istoridait ~ e 293; principi! ~ e 294—299 Praški lingvistički serkl: osnivanje 292 Pravila korespondencije u teoriji Saumjana 501 Pravila prepisivanja (engl. rewriting rules) u teoriji Chomskog 427 Pravila realizacije u Lambovoj teoriji 511 Pravila zavisnosti u Haysovoj teotriji 494 Pražani v. praška škola Predikacija: po Aristotelu 11 n.Predikat: pojam ~ a u duhu Platonove koncepcije 10, po Aristotelu 11Prediktabilnost: pojam ~ i u teoriji informacije 459Prelingvistika v. antropološka lingvistika 349Prenosnl, ~ kanal v. komunikativna kanalProcesi u sinhiOniji 425Projektivnost u Haysovoj teoriji 494Prosta alternativa u određivanju, bita 460Psihobiologija, Zipfova ~ 439Psihofiziološki, ~ a ispitivanja jezika u francuskoj lingvistici 159—116;

u okviru psiholingvistike 352 Psihofonetika: ~ nasuprot fiztafonetiai 275 n.Psiho lingvistika: oiblast njenog proučavanja 352; udeo psihologa u raz­

rađivanju ~ e 353; metođ psiiholingvističkog ispitivanja 354—359; do­prinos ~ e ispitivanju mehanizma pamćenja i uopšte procesa učenja 359

Psihologija naroda, ~ izražena u jeziku: početak teorije o ~ a u Hum- bolditOvOm učenju 73; ~ po Steinthalu 81; ~ po Wundtu 85

Psihologizam, u lingvistici: asocijativna (Steinthalova) psihologija je­zika 80; apercapctonialisttička (Wundtova) psihologija jezika 84; Marty- jeva »filozofija jezika« 89

276

Psihološki, ~ a klasifikacija jezika v. klasifikacija jezika,; ~ e teorije je­zika v. psihologizam u lingvistici

Pup-puh (interjekcionalna) teorija o poreklu jezika 8 n.Pusta ja k l e t k a (ruski termin) u Šaumjanovoj teoriji‘504

Racionalna stilistika v. stilistikaRečenica: po Aristotelu 11, po Đioinysiosu Thraxu 14 n.; definicija ~ e

u duhu distribuci'Onaiizmia 337 Redundancija: funkcija ~ e u procesu sporazumevanja 461 Redundantan nasuprot relevantnom 231 Relativna vrednost saopštenja u teorliji informacije 459 Relatori u Šaumjanovoj teoriji 504 Relevantan nasuprot redundantnom 231 Rematika v. semantika (lingvistička)Hematologija v. semantika (lingvistička)Reprezentativni karakter jezika po Buhlerui 410 n.Retori iz epohe aleksandrijaea 14

Sadržina nasuprot izrazu po Hjelmsfevljavoj teoriji 372 Scale-and-category grammar (engl. termin) v. gramatika skala i kategorija Scale of delicacy (engl. termin) v. skala delikat-nasti Sema u Lambovoj teoriji 511Semantema, termin američke lingvistike 334 n. ~ u Sgallovoj teoriji 497 Semantičar (filozofski semantičar): opšti ~ i i njihovo filozofsko intereso-

vanje za jezik 401; akademski ~ i 1 njihov rad na semantičkoj i sin- taksičkoj problematici 401—403

Semantička (značenjska) kategorija, pojam preuzet iz filozofije 483 Semantički n)ivo sintakse u shvatanjima nekih pražanai 496 Semantički profil, ~ rečii 419Semantički (značenjski) sistem: ~ u centru pažnje strukturalne seman­

tike 408Semantičko polje: teorija o ~ima 409—411Semantika (filozofska semantika): ~ po Moirrisovom shvaitanju 400; de­

skriptivna po Camapu 402; teorija ~ po Carnapu 402 Semantika (semaziologija, sematologija, glosologija, rematika, rematologi­

ja), ~ u lingvistici: od Bržala do predsftavtnaka strukturalne seman­tike 404—407; teorija o semantičkim sistemima 407—411; semiotički problemi 411—413; diskusije o leksičkim i gramaitičkim značenjima 413; novi metodološki postupci u ~ i 414—417

Sematologija V. semantika Semaziologija, v. semantika Semema u) Lambovoj teoriji 511 Sememički stratum u Lambovoj teoriji 510Semiologija (semiotika): početak ~ e u lingvistici 398; Peirceova (filozof­

ska) koncepcija ~ e 399; Morrisava (filozofska,) interpretacija semio- loške problematike sa podelom ~ e na pragmaitiku, semantiku i sin­taksu 400

Semiotika v. semioiliogija Semoglif u Sgallovoj teoriji 497Semologija, jedna od grana antropološke lingvistike 397 n.; ~ u Lambo­

voj teorliji 510 Semon u Lambovoj teoriji 511

277

Semotaktička pravila u Lambovoj teoriji 511Sgallov generativni pristup jeziku: zasnivanje teorije 496; suština teorije

497; sadašnja razvojna faza teorije 498 Shunting (engl. termin) v. pomeranje duž skale ranga Sjignifiant: ~ u cdnoisu' na( signifie po Saiusisuneu 255 Signifie: ~ u odnosu na signifiant po Saussureu 255 Simbol: upotreba ~ a u procesu analize 389Sinhronična (statička) lingvistika: ~ nasuprot đijahroničnoj (dinamičkoj)

lingvistici po Saussureu 260 Sinhronija: ~ nasuprot đijahroniji po Saussureu 260 Sintagma: ~ zasnovana na; principu binarnosti (po Ballyju) 268 Sintagmatika: ~ u Beličevoj jezičkoj teoriji 195; ~ u odnosu na para-

digmatiku po Hjelmislevu 383 Sintagmatski odnosi: ~ nasuprot asocijativnim po Saussureu 383 n. Sintagmema u Rikeovoj teoriji 340Sintaksa, filozofska ~ : po Morrisu 400, po Camapu 402 Sintaksa, lingvistička, ~ : u doba aleksanđrijaca 14; razvoj ~ e od po­

četka ovog veka do transformacionalizrna (generativne gramatike) 418—422; trasformacdonializam u sintaksi 422—430

Sintetički, ~ govor 226Sistem: postavljanje ~ a u ceintair ispitivanja nauke X X veka 119; teorija

o jeziku kao ~u , osnovica strukturalne lingvistike 230 Skala đelikatnosti (engL. seale of delicacy) u Hallidayevoj teoriji 516 Skala eksponencije u Hall!iđayevoj teoriji 516 Skala ranga u HalLidayevoj teoriji 516 Skolastička gramatika: odlike ~ e 27 Skolijasti iz epohe aleksanđrinaca 14 Slot (engl. termin) v. otvorSocijalan, ~ a usloivljenost prvih jeziičkih ispitivanja 1—6; teorija o ~ o j

funkciji jezika, osnovica strukturalne lingvistike 230 Sociološka lingvistika: njeni principi 162 Sociološka stilistika v. stilistika Spektrograf u fonetskim ispitivanjima 222 Sphota u tradiciji! indijskih gramaitiičara 23 Sređeni karakter pravila u teoriji Chomskog 425 Stadijalnost: Marrova teorija a ~ i 200»Stammbaum« teorijla v. biološki naituralizam, u lingvistici Statička lingvistika v. sinhronična lingvistika Statistička lingvistika v. kvantitativna lingvistikaStenografijia, doprinosi ~ e uvođenju statističkog metoda u jezička ispiti­

vanja 430Stepen bazično sti u Hallidayevoj teoriji 516 Stilistički kriticizam, ~ Lea Spitzera 173 n.Stilistika, različite koncepcije ~ e : klasična ~ 105; sociološka ~ 165;

individualna ~ 166; ~ kolektivna 166; opštial ~ 166; ~ u duhu shva­tanja harvairdske škole 168; idealistička ~ Lea Spitzera 173; racio­nalna (Ballyjeva) ~ 264

Stohastički proces u teoriji informacije 458Stratifikacija, ~ jezika: semiotačka ~ jezika po Wegeneru 398 n. Stratifikaciona gramatika: uloga Lamba u zasnivanju ~ 509; suština teo­

rije 510—512 Stratumi u Lambovoj teoriji 510

278

Struktura: ~ sistema u centru pažnje nauke X X veka 119; ~ u Halli- dayevoj teoriji 516

Strukturalizam: ~ u nauci X X veka 119—121; ~ pobeđuje u lingvistici 137; ~ prodire u jugoslavensku lingvistiku 137 n.

Strukturalna lingvistika: teorijska osnovica ~ e 230, 231; karakteristike razvoja ~ e 232—234; osnovne škole ~ e i njihov međusobni odnos 234—237; ~ u SSSR 237; osnovni program ~ e sredinom ovog veka 238; korisnost ~ e 240

Subjekat: pojam ~ a u duhu Platonove koncepcije 10 Sufiks u Sgallovoj teoriji 497Supletivizam: fenomen ~ a i problem proizvoljnosti jezičkog znaka 248 Supstanca: ~ nasuprot formi po Hjelmslevljevoj teoriji 372; ~ u Halli-

dayevoj teoriji 517 Supstitucija: metodološka procedura u strukturalnoj lingvistici 238; pri-

mena ~ e u okviru razrađivanja distribucionailizma 332 Supstrat, jetaičkti ~ 183

Tagmema u Pikeovoj teoriji 340; ~ u Sgallovoj teoriji 497Tagmemika po PSkeu 340Taktika u Lambovoj teoriji 511Talas (engl. wave) u tagmiamiicj 340Tekstualna lingvistika u Halliđayevoj interpretaciji 517Tektogramatika, usvajanje termina ~ 497 n.Tektogramatički nivo u Sgallovoj teoriji 497Teorija informacije: oblajst ispitivanja ~ e 449; ~ u temeljima kibeme-

tičkih studija 450~453; značaj usvajanja tieorijsko-metodoloških prin­cipa Romana Jakobsooa u ~ 453—456; tekovine ~ e na polju teorijei metoda 456—464

Teorija talasa* Schmidtova ~ 64Teorija verovatnoće, princa,pi ~ e primenjeni prvi put na jezik 432 Terminalne jedinice u Haysovoj teoriji 494 Tezaurus ui mašini za prevođenje 446Tipologija, lingvistička ~ : prvi radovi u duhu Steinthalove teorije 82;

zasnivanje ~ u X X vefcu 130 Tradicionalna lingvistika u poređenju sa strukturalnom 125—126 Transđuktorf u Sgallovoj teoriji 497 Transform u Šaiumjanovoj teoriji 506Transformacionalizam Chomskog v. generativna gramatika; ~ u rado’-

vima Z . Harrisa 423 Transformaciona pravila u teoriji Chomskog 427 Transformacioni test u američkoj lingvistici 340 n.Transformaciono polje (T-polje) u Šaumjanovoj teoriji 506 Transformaciono polje bez konekcije u Šaumjanovoj teoriji 506 Transformaciono polje sa konekcijom u Šaumjanovoj teoriji 506 Transformaciono polje sa semikonekcijom u Šaumjanovoj teoriji 506 Transkodiranje u teoriji informacije 463 Transpozicija po Ballyju 267 T-polje v. tranformaciono polje

Ukrštanje jezika v. mešanje jezikaUltimna invarijanta u strukturalnoj lingvistici 462Univerzalizam, ~ u gramatici: u doba skolastici® gramatike 27; u doba

»portroyalaca« 38; u XVIII veku 41

279

Unutrašnja jezička forma: ~ u Hum boldtovoj teoriji 71 Uzorak, jezički ~ : pć Sapiru 322— 325

Vakuumske cevi u fonetskom ispitivanju m tValentnost u sintaksi 421Vidljivi jezik u fonetskim ispitivanjim a 222Vosslerova škola v. estetski idealizam, u lingvisticiVrednost, ~ reeii po Sauissiuireu 256Vrste reci po Aristotelu 11

Wave (engl. termin) v. talasWeltanschauung: teorija ~ a osnovica humbo-kitizma 72; problem ~ a

u američkog lingvistici 348 Whorfova teorija v. antropološka lingvistika

^Zakoni« u komparativnoj gramatici: Grim m ov ~ 55; V em erov ~ 97 Značenjska kategorija v. semantička kategorija IZnačenjskii sistem v. semantički sistem

Ženevska škola: zasnivanje 262; osnovne odlike 263; Ballyjeva teorija 264—269

280

REGISTAR IMENA

(navedena brojevi ne odgovaraju stranama već paragrafima; slovo n iza broja označava da se ime pom inje u napomeni ispod teksta odgova­

rajućeg paragrafa)

Abaelard 24Abercromibde, D. 227Abraiham, S. 417, 482Adelung, J. C. 43 n., 50, 50 n.Admoni, V. G. 430Ahmanova, O. S. 360, 417, 430, 435Ajdufciewicz, K. 390, 483Akvinski, T. 28Aleksejev, P. M. 448Alexander de Villa-Dei 26 n.Allen, W. S. 15, 23 Andreev, N. D. 448, 480 Antal, L. 417 Apostel, L. 464Apresjan, Ju. D. 241, 417, 430, 482 Arens, H. 15, 37, 46, 92 Aristarh 13Aristotel 9 n., 11, 11 n., 27,

363 n., 364, 401 n.Amaiuld, A. 38 A m dt, W. W. 448 A m old , E. 447 n.Ascoli, G. I. 180, 180 n.Augustin 26 n.Augustin, J. J. 331 Austerlitz, R. 241 Avrotrin, V. A. 417

Babieki, K. I. 482 Bach, E. 138, 417, 430 Bailey, C. J. N. 430 Bally, Ch. 137 n., 161, 166, 246 n.,

262, 263, 264, 265, 266, 267, 2’68, 269, 411

Bar-Hiliel, Y. 417, 430, 480, 484, 485, 486, 487, 488

Bartoli, M. G. 177, 178, 185 Barwick, K. 37 Basilius, H. 78 Baskan, O. 138 Bateson, M. C. 351 Baiudouin de Courtenay, J. 186, 187,

187 n., 188. 190, 192, 229 n., 244, 275, 275 n., 278, 278 n., 2’92, 432

Bazell, C. E. 241, 430, 436, 519 Becanu®, G. 42 Belevitch, V. 464 Belić, A. 193, 195, 196 Bendix, E. H. 417 Besnfey, T. 59 Benveniste, E. 137, 241 Berezin, F. M. 194 Bergson, H. 170, 170 n., 173 n.,

363 n.Bemštejn, S. B. 190 Bertoldi, V. 185 Bertoni, G. 177, 178, 185 Bhartrhari 19Birdwhiistell, R. L. 350 n., 351 Bierwisch, M. 241, 417, 429, 487 Bloch, B. 339Bloamfield, L. 15, 18, 18 n., 22, 37,

46, 59, 233 n., 235, 325, 326, 327, 327 n., 329, 329 n., 330, 330 n.,331, 332, 334, 360

Boas, F. 318, 318 n., 320, 321, 321 n., 331, 347

Bokareva, L. E. 191

281

Bolinger, D. L. 339 Bolleli, T. 241 B oofante, G. 178, 185 Booth, A . D. 480 Bopp, F. 49 n., 53, 53 n., 54, 59 Borgsitrom, C. Hj. 386 BatttgMani, G. 153 BohtJingk, O. 23 Branđenstein, W. 227 Breal, M. 53 tl, 158, 404, 404 n., 405,

417Brekle, H. E. 46 Bright, W . 351Brinkm ann, H. 520, 520 n., 524 Brough, J. 23 Brower, R. A . 480 Brown, R. L. 78 B rozović, D. 137 n.Brendal, V. 241, 361, 362, 363 n.,

364, 365, 366 Brugmaran, K . 59, 95, 97, 97 n.,

98 n., 103, 107, 195, 244, 278 n. Brunot, F. 163 n .,' 164 B ručke, E. 2’18 Budagov, R. A . 113, 417 Bugiarsfei, R. 137 n., 261, 331, 430,

519Bukov, Ju. S. 464 Bunjakovsiki, V. Ja. 432 n. Buyssenis, E. 329 n., 417 Buhler, K . 91, 92, 175, 292 n., 410,

410 n., 411, 419, 430

Cantineaiu, J. 291 Capell, A . 351Carnap, R. 388 n., 393, 396, 401, 402,

403, 430 Carrall, J. B. 241, 351, 360, 448 Cassireir, E. 15, 46, 241, 393, 396 Catford, J. Č. 480, 519 Cejtin, G. S. 478, 482 Chao, Yuem R en 233 n., 464 Chatman, S. 339 Ch©rry, E. C. 310, 417, 464, 480 Choimisiky, N. 46, 137, 236, 318 n.,

340, 351, 360, 396, 416, 417, 422, 423, 42'4, 425, 426, 427, 428, 429, 430, 481, 497, 500, 515, 523

Chrćtien, D. 448 C oeurdoux 49 n.,Cohen, M . 164, 169 Coillart, J. 37 Condon, E. U. 439 n.

Cofrdemoy, G. d e 216 n.Coseriu, E. 241Grace, B. 170, 170 n., 171, 173 n.,

175, 176Curry, H. B. 482, 483, 497 n., 500,

500 n., 501 n.Curfcius, G. 56, 93

Čikabava, A . S. 67, 92, 107 Čulik, K. 417, 482, 499

Damourette, J. 164 Daneš, F. 430, 496, 496 n.Danhy, J. J. 137 n.Darden, W. J. 430Dairmestetier, A . 144 n., 405 n.t 417Darwin, C. R. 60Dauzat, A. 153Davison, A . 430Degtereva, T. A . 241Delacraix, H. 164Delattre, P. 227Delbriick, B. 59, 67, 92, 97, 97 n.,

107 Dem okrit 9 Denisov, P. N. 482 D erbolav, J. 15 Desnickaja, A . V. 67, 107 Devoto, G. 185 DLebold, R. A . 360 Dieth, E. 227 Diez, F. 56 Dingwall, W. O. 430 Dinneen, F. P. 15, 37, 46 Dixon, R. M. W . 514, 519 Dobiaš, A. 15 D ob iw sk $ ’, J. 56 Dobrušin, R. L. 482, 491, 492 Domatus 2'5 Dornseif, F. 77, 417 Doroszewskii, W . 156, 157 Dave, A . 78 Drenovac, B. 146 n. Dufriche-Deisgenettesi, A , 270 n. Durkheiirn, E, 244, 244 n.Dyskoilos, A . 14, 14 n., 25, 26

Đunić, M. 393 n.

Edrnont, E. 144, 144 n.Edwards, J. 318 n.Egger, E. 15 Einstein, A. 120

282

Elwert, W. T. 417 Emeneaiu, M. B. 331 Engler, R. 261 Erben, J. 481, 520 Estoup, J. B. 436 n.

Fant, G. 227, 310 Feys, R. 483 n., 501 n.Filipović, R. 137 n., 310, 339 Fillmoire, Ch. 417, 430 Finna, V. K. 435Firth, J. R. 348 n., 414 n., 430, 515,

519Firuzabadi 33Fischer-Jorgensen, E. 277, 291, 386 Fishman, J. A . 351 FitUalov, S. Ja. 478, 482, 491, 492,

495Fletcher, H. 221, 464 Fodor, J. A. 138, 416, 417, 430 FortunatoiV, F. F. 192, 193, 194, 195,

197, 292 Fourier, B. J. 215 Fourquet, J. 157, 421, 430 Frage, G. 391 Fned, H. 266, 269 Freidemberg, O. M. 15 Fries, Ch. C. 331, 417, 430 Frlngs, Th. 481, 520 n.Fm m M na, R. M. 360, 417, 430, 435Fucks, W. 448Funke, O. 46, 71 n., 78, 92

Gabelentz, H. G. von 88, 92, 229 n. Gabka, K. 417 Gaifm an, Ch. 487, 495 Gamiillscheg, E. 153, 175 Gardiner, A. 91, 92, 419, 430 Garvin, P. L. 300, 410 n., 417, 430,

480Gauchat, L. 145 Gauthioit, R. 261 Gentilhomimie, Y. 482 Gillierom, J. 144, 144 n., jj 145, 149,

150 n., 151 n., 152, 153, 176, 244 Gipper, H. 520, 524 Giuiiano, V. E. 480 Gladiki, A. V. 492 Gleason, H. A . 241, 351, 448 Glinz, H. 421, 430, 520, 520 n., 524 Goidel, R. 246, 261 Goiodenougih, W. H. 417 Goodm an, N. 403

Gotrn, S. 480 G om y, W. 300Grammcmt, M. 158, 159, 164, 166 n.,

218, 227, 363 n.Graur, A. 138 Grebe, P. 520 Green, H. C. 227Greenberg, J. H. 137 n., 157, 304 n.,

321 n., 351, 448 Greimas, A. J. 417 Grigorjev, V. P. 191 Grianm, J. 55, 55 n., 59, 97, 97 n. Grcx>t, A . W. de 137, 316, 419, 430 Gruber, J. 417 Grunig, B. 430 Guberlna, P. 161, 161 n.Guhman, M. M. 78 Guillaume, G. 163 n., 164 Guiirauđ, P. 169, 417, 448 Gyairrmthd, S. 45, 45 n.

Haas, M. R. 331 Hali, E. T. 351Hali, R. A. Jr. 129, 129 n., 178,

178 n., 185, 241 Halle, M. 227, 236, 291, 310, 318 n.,

428, 430Halliday, M. A. 340, 514, 515, 516,

517, 518, 519 Hallig, R. 417 Haramierich, L. L. 386 Haimp, E. P. 241, 339, 448 Hansen-Spang, H. 386 Harary, F. 448 Harkievič, A . A. 464 Harmis, R. T. 138, 417, 430 Ham ois, G. 46 Harper, K. 495 Harris, J. 38 n.Harrisi, Z. S. 157, 327 n., 336, 339,

351, 423, 424, 430 Hartmann, P. 241, 520, 521, 522,

523, 524,Hattori, Sh. 417Harugen, E. 155 n., 157, 235 n., 2'41,

336 n., 339, 351 Havers, W. 430 Hajvet, L. 144 n., 270 n.Havranek, B. 157, 291, 292, 293Hayakawia, S. J. 403Hayes, A. S. 351Hays, D. G. 480, 493, 494, 495H effner, R.-M. S. 227

283

Helmholtz, H. van 216 Hemipel,, G. 403 Henđriksetn, H. 245 n.Henafclit 9, 9 n.HetTbart, J. F. 80, 80 n., 84 Herdan, G. 435, 448 Herder, J. G. vom 42 n., 46 Herrruarm, E. 107 Hermogen 9 n.Herodian 14 Herodot 8 n.Hertzler, J. O. 351 Hewes, G. W. 351 Hickes, G. 39 Hilbert, D. 390, 391 Hiill, A. A. 430 Hioirth, F. 430Hjelmsilev, L. 241, 361, 362, 367,

367 n., 368, 369, 370, 371, 372, 373, 374, 375, 376, 377, 380, 383, 383 n., 384, 385, 386, 522

Hockett, Ch. F. 137 n., 241, 3217 n., 337 n., 339, 430, 452, 464, 513

Hodjer, H. 351, 448 Holodovič, A. A. 492 Holt, J. 366 Hooke, R. 215 n.Hopkans, E. W. 67 Horđlek, K. 92 Hoirne, K. M. 138 Hauchin, T. D. 448 Hausehalder, F. W. 241, 430 Hoffdmg, H. 303 n.Honn, K. 138 Hormann, H. 92 Hrozn#-, B. 440Huimboldt, W. von 50, 50 n., 68,

69 n., 70, 71, 71 n., 72, 73, 74, 75, 76, 77, 78, 79, 80, 81, 171, 176,348 n., 357 n., 520

Husserl, E. 82, 483, 483 n., 521 Hymes, D. H. 351, 417, 448

Ihm, P. 495 Iordain, I. 59, 185 Iordamskaja, L. N. 430, 478 Ipsen, G. 77, 78, 520, 520 n.Isačenko, A. V. 157, 292, 293, 314 n. Ivanov, V. V. 191, 480, 482 iVić, M. 137 n., 2’41, 310 Ivić, P. 137 n.# 157, 196, 314 n.,

428 n.Ivir, V. 430

Jaberg, K. 145 Jacoibisi, R. 138, 430 Jagić, V. 56 n.Jakobsom, R, 169, 191, 227, 236, 277,

278 nf., 288, 288 n., 291, 292, 293, 300, 301, 302, 303, 304, 305, 306, 307, 308, 309, 310, 313, 314 n., 316, 331, 337, 351, 454, 464, 480

JakubinsM, L. P. 190 Janakiev, M. 478 Janković-Mirijevsilđ, T. 43 n. Jarčeva, V. N. 430 Jeanjaquet, J. 145 Jespersen, O. 107, 363 n., 418, 430 Johansen, Sv. 386 JolLes, A. 77 Jones, D. 227, 277, 280 n.Jones, W. 44, 49 n., 53 Joos, M. 222, 241, 397 n.Jud, J. 145, 153 Junius, F. 39

Kainz, F. 92 Kađiser, L. 227 Kalinin, V. M. 448 Kant, E. 363 n.Karaidžić, V. 50 n.KarcevsM, S. 237 n., 292 Katarina II, 43 n.Katičić, R. 138, 386 Katz, J. J. 138, 416, 417, 430 Kempelen, W. de 216, 216 n.Keryser, J. S. 428 n.Kiefer, F. 417, 435, 478, 482, 492,

495, 499 Kiparsky, P. 137 n.Klein, K. K. 481, 520 Klimav, G. A. 448 Koffka, K. 353 n.Kondrašov, N. A. 300 Komeski, B. 137 n.Kopitar, J. 50 n.Kopp, G. A. 227 Korzybski, A . 403 Koschmieder, E. 435 Kotelova, N. Z. 417, 430 Kohler, W. 353 n.Konig, K. 46 KratJil 9 n.Kroeber, A. L. 351, 448 Kruszewski, M. 186, 187, 190, 244,

270 n., 275 Kučera, H. 448

284

Kuehner, P. 46 Kukenheim, L. 37, 46 Kulagina, O. S. 478, 480, 488, 489,

490, 491, 492 Kunjanni Raja, K. 23 Kurath, H. 155, 428 n.K uiylow icz, J. 137, 245 n., 314 n. Kuznjecov, P. S. 480

Labov, W. 155 Lahuta, D. G. 435 Lakoff, G. 429, 430 Lamb, S. 137, 340, 480, 496, 509,

510, 511, 512, 513 Laimbek, J. 487 Lancelot, Cl. 38 Lang, E. 430 Langendoen, D. T. 519 Lazaru®, M. 80 Leoerf, Y. 495 Lees, R. B. 430, 448, 464 Lehiste, I. 227 Lehmiann, W. P. 59, 138 Leihnitz, G. W. 363 n.Leisi, E. 417Lenneberg, E. H. 360Leontjev A . A. 191, 360Lepschy, G. 241, 430Lerch, E. 173, 173 n., 175Leroy, M. 46, 59, 138, 170 n.LesUcien, A. 95, 107, 195, 244, 278 n.Lešmewski, St. 390, 483Levi-Strauss, C. 351Levkovskaja, K. A. 417Lew!is, C. I. 403Linsiky, L. 403Llorach, A. E. 241Locke, J. 399 n.Locke, W. N. 480 Logar T. 137 n.Loja, Ja. V. 138 Lomrnel, H. 261 Lomitev, T. P. 434 n.Longacre, R. E. 340 n., 341 Lotz, J. 448 Lounsbury, F. G. 417 Lukasiewicz, J. 309 Lulle, R. 2’7Lunt, H. G. 129, 129 n., 138, 314 n. Lyons, J. 15, 138, 360, 417, 514, 519 Ljapunov, F. A. 480 L ju Jun-cjuan 479 n.Ljudskanov, A. 478

Mackay, D. M. 417 Mackensen, L. 481, 520 Malinowski, B. 348 n., 414 n. Malkiel, Y. 138, 175 Malmberg, B. 138, 241 Mandelbaum, D. G. 331 Mandelbrot, B. 342 n., 438, 464 Marcus, S. 478, 480, 482, 491, 492 Mareš, F. V. 314 n.Marhenke, P. 403 Marić, S. 310Markov, A. A. 432, 436, 437 Marković, M. 403 Marouzeau, J. 169 Marr, N. J. 63 n., 197, 198, 199,

200, 201, 202, 203, 204, 20'5, 206, 208, 209, 210, 211, 211 n., 213

Martinet, A. 241, 300, 315, 316, 337,337 n., 386

Marty, A. 89, 92, 229 n., 521 n. Mane, K. 327 n.Maites, B. 403Mathesius, V. 292, 293 n., 300 Mathiot, M. 351 Matore, G. 164, 410, 417 Matusevič, M. I. 190 McCawley, J. D. 417, 429, 430 McDavid, R. 155, 428 n.Mclntosih, A. 519Meillet, A. 59, 97 n., 110 n., 162,

163 n., 164, 164 n., 190, 244 n.,363 n., 367 n.

Meljčuk, I. A. 417, 430, 435, 478, 480 Meščaninov, I. I. 206, 213 Meyer, P. 144 n., 218 Meyer, R. M. 408 Micklesen, L. R. 480 M ihajlović, Lj. 137 n.Mikaeljan, G. B. 430 Mikloaič, F. 56, 56 n.Mikuš, R. F. 137 n.Mili, J. 353 n.Mili, J. S. 353 n.Miller, G. A. 360, 396, 464 Miller, R. L. 78 Misteli, F. 82 n.Moilošnaja, T. N. 478, 480, 492 Monroe, G. K. 448 Morf, A. 464Morris, Ch. W. 399, 400, 402, 403Moser, H. 520Motsch, W. 429Mounin, G. 23, 46, 59, 480

285

Muhin, A . M. 430 Mukarovsiky, J. 292 M uljačić, 2 . 137 n., 310 Miiller, M. 65, 67

Neasis, A . 403 Nebesky, L. 396, 481 N endoni, G. 185 Neurath, O. 403 Newell, L. E. 513Nida, E. A . 339, 351, 417, 430, 480 Nikalaeva, T. M. 351 Nooten, B. A . van 23 Noreen, A . 229 n.Novak, P. 482, 499 Novotn#-, M. 482, 499

Oettinger, A . G. 435, 480 Ogden, C. K . 403 Olmsited, D. L. 351, 417 Orešnik, J. 137 n.Orlenko, A . 478 Orr, J. 59Osgood, Ch. O. 360, 415 n. Ostarmann, T. 175 Osthoff, H. 95, 107, 244 Otto, E. 78, 92, 521 n.Owein, N. F. C. 482 Ožegov, S. J. 417

Padučeva, E. V, 417, 430, 435 Palaemon, R. 25 Pallas, P. S. 43 n. Panconcelli-Calzia, G. 227 Padini, 17, 18, 19 Paper, H. H. 448 Papp, F. 435, 478, 482, 492 Pariš, G. 144 n.Parker-R hodes, A. F. 448 Paskaleva, E. 478 Passy, P. 272 Patanjali 19Paul, H. 48, 98, 99, 100, 101, 102,

104, 105, 107, 405 n.Pavlov, I. P. 328 n.Pavlović, M. 160, 160 n., 169 Peano, G. 391Pedersen, H. 59, 107, 363 n., 367 n.Pei, M. 138, 241Peirce, Ch. S. 399, 399 n.Perles, M . 487 Peškovski, A . M. 193 Pichon, E. 164

Pickett, V. 430Pieree, J. R. 480Pike, K . L. 340, 341, 351Piotrovski, R. G. 448, 464, 482Pisani, V. 67, 138, 178, 185Pitagora 9 n.Pitha, P. 478, 499 Pittenger, R. F. 137 n, 351 Plath, W. 430, 435, 448 P laton 9, 9n .P ok om y, J. 138 Polivanov, E. D. 190 Pollak, H. 59 Pop, S. 153Porziig, W . 77, 78, 520, 520 n. Poržezinski, V. 278 Pos, H. J. 241 Posplšil, D. 499Postal, P. 241, 318 n, 331, 340 n., 430Posvanskaja, A . S. 191Potebnja, A . A . 88, 92Pott, A . F. 57, 78Potter, K. 227Potter, S. 138, 153Pottier, B. 417, 430Priscian 25, 26Prokopovič, N. N. 430Protagora 9 n.Psellos, M. 27 Puhvel, J. 138, 448 Pulgram , E. 227, 351 Putnam, H. 482

Quine, W. van O. 403, 464, 480

Rask, K . R. 54, 54 n., 59, 229 n.Rea, J. A . 448 Reed, D. W. 448 Reform atski, A . A . 241 Regnell, H. 411, 416 ,Reichenbach, H. 396 R eiffer, E. 480Revzin, I. I. 435, 480, 482, 490 R ichards, I. A . 403 R iedlinger, A . 261 Ries, J. T. 430 R iffaterre, M. 169 Rigler, J. 137 n.R jabova, T. V. 360 Robins, R. H. 15, 37, 138, 519 Ronjat, J. 160 Roques, M. 150 n., 153 Rosenbaum , P. S. 138, 430

286

Rosenberg, Š. 360Rosetti, A . 241Ross, A . S. C. 438, 482Ross, J. R. 429, 430Rousselot, P. J. 217, 227R ozencvejg, V. J. 480Rubinstein, H. 213Russell, B. 391 n., 392, 393 n., 403Ruw et, N. 310, 430R užička, R. 429

Salm on, V. 46 Sanctius, F. 38 n.

v Sanfeld, K. 367 n.Sapir, E. 46, 237 n., 321, 321 n., 322,

323, 324, 324 n., 326, 327 n., 330 n., 331, 347, 348

Saporta, S. 360, 428 n.Saussure, F. de 102, 158, 166, 188,

189, 229, 230, 233, 233 n., 234, 237 n., 242, 243, 244, 244 n., 245, 246, 247, 255, 261, 266, 270 n., 274, 278, 278 n., 292, 321, 363 n., 368,368 n., 383 n., 398 n., 411, 520, 522

Schaff, A . 403 Schlegel, F. 53 n.Schleicher, A . 49, 58, 59, 60, 61,

61 n., 62, 63, 64, 65, 67, 94 n., 200 n., 244, 246 n.

Schm idt, J. 64, 64 n., 67 Schm idt, W. 430 Schreitberger, W . 59, 98 n. Schrijnen, J. 153Schuchardt, H. 64 n., 109, 110, 111,

112, 113, 170, 176, 405 n.Schwarz, H. 524Sebeok, T. A . 138, 310, 341, 351, 360,

417, 430, 513 Sechehaye, A . 262, 269 Semaan, K. 37Sgall, P. 137, 478, 481, 482, 496, 497,

498, 499, 512 Shamir, E. 487 Shannon, Cl. E. 452, 464 Shevelov, G. 137 S ibavajh i 32 Siertsema, B. 367 n., 386 Sievers, E. 195, 218, 219, 227 Singh, J. 464 Skalička, V. 292, 293 Sljusareva, N. A . 244 n.Sm im icki, A . I. 417, 421 Smith, A. G. 351

Smith, F. 360Smith, H .L .J r . 129, 129 n., 339, 351,

430Soboleva, P. A . 507, 508 Sokrat 9 n., 14 n.Sommerfelt, A. 113, 164 Sotavalta, A. 227 Souci, G. J. 415 n.Sorensen, H. Ch. 386 Spang-Hanssen, H. 386, 403 Spence, N. C. W. 351 Spencer, F. R. 448 Spencer, J. 401 n.Sperber., H. 417 Spinoza, B. 363 n.Spitzer, L. 113, 173, 173 n., 175, 417 Staal, J. F. 23, 417 Staljin, J. V. 211, 213 Stankiewicz, E. 157, 169, 314 n. Stati, S. 430Steinthal, H. 15, 79, 80, 81, 82, 82 n.,

84, 92 Stem , G. 407 n.Stetson, R. H. 227 Stieber, Z. 314 n.Strauss, O. H. 464 Streitberg, W. 98 n., 107, 261 Strevens, P. D. 519 Stumpf, C. 220 n.Sturtevant, E. H. 331 Swadesh, M. 330 n., 339, 445, 448 Sweet, H. 218, 227, 229 n., 272

Šahmatov, A. A - 193, 278 n. Šaumjan, S. K. 137, 237, 241, 314 n.,

385 n., 483, 500, 501, 503, 504, 505, 506, 507, 508

Ščerba, L. V. 190, 191, 458 n. Šmelev, D. N. 417 Šrejder, Ju. A . 435 Švedova, N. Ju. 430

Tagliavini, G. 46, 59, 138 Tannenbaum,P. H. 415 n.Tappolet, E. 145Tarski, A . 390, 403Tauli, V. 351Teller, P. 417Tesniere, L. 137, 421, 430Tešitelova, M. 478Thomas, L. L. 213Thomas, O. 430Thomsen, V. 59, 67, 107, 363 n.

287

Thrax, D. 14, 14 n.Thum b, A . 59 Titchener, E. B. 87 n.Togeby, K . 386 Tolom ei, C. 36 Tolstoj, N. I. 191 Tondl, L. 417 T oporišič, J. 137 n.T oporov , V. N. 191, 464, 482 Trager, G. L. 129, 129 n., 227, 241,

339, 342 n., 351, 430 Travnicek, F. 169, 292 Trier, J. 77, 408, 409, 409 n., 410,

417, 520, 520 n.Trnka, B. 292, 300 Trom betti, A . 184 n., 199 T rubeckoj, N. S. 154 n., 166 n., 233 n.,

278, 278 n., 279, 280, 280 n., 281, 282, 285, 286, 287, 288, 289, 290, 291, 292, 293, 301, 310, 314 n., 363 n.

Tw adell, W . F. 339

U fim ceva, A . A. 417 U hlenbeck, E. M. 430 Uldall, H. I. 386 Ullm ann, S. 78, 411, 417 Ungeheuer, G. 386 Uspenski, B. A . 241, 351

V achek, J. 241, 292, 293, 300Valentin, P. 78Valin, R. 164V arro, M. T. 24Vater, J. 50 n.V enđryes, J. 161, 164, 265, 269, 367 n. Ventris, M. 440 n.V erner, K . 55 n.,' 97, 97 n., 107 V idoeski, B. 137 n.V iertel, J. 46 V inogradov, V. V. 190, 417 V oegelin , C. F. 157, 241, 331, 351 V oegelin, F. M. 241 Vossler, K . 81, 170, 171, 172 n., 173,

173 n., 174, 175, 176 V ostokov, A . H. 56, 56 n.V ygotski, L. S. 92

W ald, L. 138 W ales, R. J. 360 W arnock, G. J. 120 n.

W artburg, W . von 7, 78, 417 W atermann, J. T. 59 W atkins, C. W . 448 W atson, J. B. 328 n.W achtler, K . 430 W eaver, W. 452 W egener, P. 398 n.W ein, H. 92W einreich, U. 138, 155 n., 157, 236,

241, 360, 415 n., 416, 417 W eisgerber, L. 77, 77 n., 78, 408 n.,

417, 520, 524 W eitheim er, M . 353 n.W ells, R. S. 241, 261, 339, 417 W enker, G. 143, 143 n.W hatm ough, J. 435, 448 W hite, G. 403 W hitehead, A . N. 391 n.W hitney, W . D. 244, 317, 447 n. W horf, B. L. 348, 348 n, 351 W iener, N. 449, 451, 451 n.W ijk, N. van 314 n.W indisch, E. 278 n.W inteler, F. 273W ittgenstein, L. 393 n., 426 n., 521 W iw el, H. G. 229 n.W oodw orth, R . S. 350 n.W orth, D. S. 430W undt, W. 83, 84, 84 n., 85, 86, 87,

87 n., 92, 327, 353 n., 405 n., 411

Y ngve, V. H. 480 Yule, G. U. 438, 448

Zeuss, K. J. 56 Z iff, P. 396 Zim m er, H. 107 Zinder, L. R. 190, 227, 464 Z ipf, G. K . 438, 439, 440, 440 n., 448,

464Zubat^, J. 292 n., 367 n.Zvegincev, V . A . 15, 23, 37, 46, 59,

67, 78, 92, 138, 175, 194, 386, 411, 417

Z w im er, E. 223 n.

Žepić, S. 78 2 inkin , N. I. 227 Ž ivković, S. 59

Skraćemce

A.r'en,&“SpinachwiiSiSieirLScha'ft = Han® Arems, »Spirachw,j.sis>einschaft, der Gang ihner En;twicklung. von deir Antlike bis zur Ge'genwart«, Miinchen 1955.

Bloomfialid-Languiaige = Leonard Blooimfield, »-Languagie«, N ew Yoirk 1933.CFS = časopis »Cahiers Ferdinand de Siaiussure« (izd. »Sooiete Genevoise

de Ldnguistique«, Geneve)For Rom an Jakofoson == zbornik »For Roman Jakcbson — Esisaiys on the

Occasion o f His Sixtieth Birthday«, The Hague 1955.IJAL = časopis »International Journal of American linguistics« (Bal-

timore)Lg = časopis »Language^ (Journal of the Linguistic Society of America,

Baltimore)8 th Proceedlings = zbornik »Proceedings o f the Eighth Intemaifcional

Congreise o f Linguists« (Oslo 1958)SIL — ča,sopis »Studies ih Linguistics« (Norman, Okila.)TCLC = časopis »Traivaux du Cercle Ijinguistique d e Copenhague« (Co-

panhague)TC L P — časopiiis »T ravaux du Cercle linguistique d e Prague«Trends = zboirndk »Trends in European and A m erican Linguiisitics

1930— 1960-«, U trecht-A ntw erp 1961.V Ja = časopis » V o p r o s y j a z y k o z n a n i j a f « (Moskva)Zvegincev-Isitoirija jazyk. = V. A. Z v e g i n c e v , » I s t o r v j a j a z y -

k o z n a n i j a X I X i X X v e k o v v o č e r k a x i i z v l e č e n i j a x « kn j. I i II, Moskiva 1960.

Portraits o f Linguists. = »Portraits o f Linguists. A B iographical Source B ook for the History ofW estern Linguistics 1746— 1963« knj. I i II, izd. Thom as A. Sebeok, Boom ington — Indiana Univrsity Press 1966.

i19 289

Milka Ivić PRA VC I U LINGVISTICI

Založila Državna založba Slovenije

Za založbo Ivan Bratko

Natisnila tiskarna »Toneta Tomšiča-«

Ljubljana 1970