Milka Ivić - Pravci u Lingvistici II

BIBLIOTEKA XX: VEK

73/2*

Urednik Ivan Čolović

Milka Ivić

PRAVCI

u

LINGVISTICI

II

Deveto izdanje, dopunjeno poglavljem "Lingvistika u devedesetim godinama"

Beograd 2001

Treći deo

JEZIČKA ISPITIVANJA U

XX VEKU

(NASTAVAK)

GENERATIVNI PRISTUP JEZIKU

458. Pred 1960. sintaksa ulazi u svoj najznačajniji razvoj::i period: tada se zasniva generatiuna gramatika.

T enninom generatiuna naglašava se činjenica da je cilj :� gramatike utvrđivanje pravila po kojima se generiraju

= stvaraju) rečenice. Generativnu gramatiku koja se zasnn-a na posebnom metodu analize, čiji je tvorac Noam Chomsky (rođ. 1928), nazivaju mnogi transfonnacionom �amatikom (Chomskv je upotrebio termin transfonnaci}Q da bi identiftkovao onu vrstu pravila koja stupaju u dejSl\U tek pošto su uspostavljene "dubinske frazne strukture· na osnovu kojih se produkuju rečenice - v. § 463). Jednim od najvećih događaja u lingvistici našeg vremena s.matra se objavljivanje njegove knjige: "Syntactic Structures" (1957. godine) kojom je transfonnacionalizam zasno\40 i razglašen širom lingvističkog sveta.

459. Generativna gramatika je već nagoveštena u radovima eminentnog predstavnika jelske škole, Zelliga Harrisa (rođ. 1909; v. § 356). Razrađujući svoju teoriju distribucije, Harris je došao do uverenja da bi se efikasna analiza modema mogla izvršiti tek sukcesivnim uključivanjem simbola u metodološku proceduru (simbol N bi se, na primer, upotrebio za oznaku imenice, pa bi se zatim njime operisalo kao sa predstavnikom bilo koje konkretne imenice). Ta bi se procedura odlikovala postupnošću poniranja u suštinu struk-

8 jezička ispitivanja u XX veku

ture iskaza: prvo identiflkovati svaku modemsku jedinicu, pa odnose koji će dati sliku o neposrednim konstituentima (v. § 355), i, najzad, utvrditi osnovnu shemu strukture celokupnog iskaza. Poći, dakle, od manjih jezičkih jedinica ka većim. Svoje prve ideje o tome Harris izlaže još 1946. u studiji "From Morpheme to Utterance" (v.§ 479).

Harris se služio transformacijom pri svojoj analizi. To je za njega postupak na osnovu kojeg se uspostavlja odnos između dveju postojećih rečenica (na primer aktivne i odgovarajuće pasivne u engleskom jeziku). Za Chomskog je, međutim, transformacija samo jedno u nizu raznih pravila, a primenjuje se na jednu apstraktnu strukturu da bi se umesto nje dobila druga, manje apstraktna struktura. Transformacionalizam Noama Chomskog nije, dakle, identičan s transformacionalizmom Zelliga Harrisa.

460. I Chomsky se opredelio za postupnost analize i simbolično prikazivanje jezičkih fakata. Ali je redosled postupnosti zamišljen u obrnutom smislu: poći od većih jezičkih jedinica ka manjim, tj. prvo utvrditi osnovnu strukturu iskaza (odrediti neposredne konstituente), a opisivanje bazičnih morfemskih jedinica obaviti tek na kraju. Dok je, dakle, Harrisova analiza morfološka po svojoj polaznoj orijentaciji, dotle Chomsky pristupa analizi sa pozicija sintaksičara. Ova se dva naučnika, uostalom, razlikuju i po rasponu teorijskih ambicija. Harris je prvenstveno lingvistički (tj. kao gramatičar) zainteresovan za osvetljavanje rečeničkih struktura. Chomsky, međutim, prilazi jezičkom ispitivanju sa željom da dozna što više o odnosima gramatičkog i logičkog.

461 . Naučni horizont Chomskog bio je u osnovi određen njegovim izvrsnim poznavanjem i principa klasičnog američkog distribucionalizma (v. § 352) i logističke koncepcije sintakse (v. § 427). Osmatrajući jezik iz perspektive takvih svojih znanja, on je počeo razmišljati o potrebi iz.

Pravci u lingvistici II 9

�nja jedne univerzalne teorije o gramatičkim struktu� koja bi se u dužnoj meri koristila uvođenjem simbo.a u proces analize (budući da bi se samo takvim metodoA::61rim postupkom naučnom pristupu obezbedila željena �ost) . Iz te se zamisli rodila genera tivna gramatika.

162. Teorija Chomskog zasniva se, pre svega, na uvere� da gramatika koja na pravi način služi svome cilju treba � nam objasni principe po kojima stvaramo rečenice odno'i-nD razumemo njihovo značenje. U žižu pažnje postavljaju � procesi, ovog puta ostvareni na planu sinhroni je (o di�ciji sinhronija l dijahronija v. § 267) , do kojih dolazi :nli.kom kreiranja rečenica, odnosno njihovog poimanja.

G rama tika jednog jezika definiše se kao sistem pravila � prirnenom dolazi do korišćenja jezičkog sredstva. ?'oo Chomskom, ova pravila su sređenog karaktera (engl. :rdered rules), što znači da se ne mogu prirnenjivati pro�ljno, već samo po određenom redosledu. Transfonna.:XKl.a gramatika Chomskog se odnosi, dakle, na sistem �enih pravila koja se prikazuju pomoću simbola.

�asu prot distribucionalistima koji su opisivali ono što se :2bzi u korpusu (v. § 352), Chomskog zanimaju pravila ponoću kojih se izvode "gramatičke" rečenice, tj. one koje jenčko osećanje nosilaca datoga jezika prima kao pravilne.

Rečenice se razlikuju između sebe po tome koliko su u �tičkom pogledu uspele; neke dosežu punu meru �atičnosti, neke ne. Procenjivanje rečenica s obzirom :u njihovu gramatičnost spada obavezno u nadležnost go.-umih predstavnika datog jezika. Pod terminom kompe:encija govornog predstavnika (engl. competence of the rtative speaker) treba razumeti i sposobnost da se uoče Jevijantne (tj . gramatički nedovoljno uspele) rečenice, s � da se čak i njihovo značenje shvati, i sposobnost da se :uume potpuno nova, tj. ranije nikada registrovana reče-

lO jezička ispitivanja u XX veku

nica. Pošto Chomsky i njegovi sledbenici postavljaju sebi u zadatak iznalaženje principa na osnovu kojeg se generiraju samo one rečenice koje govorni predstavnik prihvati kao gramatički pravilne, a isključuju one koje govorni predstavnik odbacuje kao "negramatičke", jasno je da pojmovi lingvističke intuicije i lingvističke procene ulaze u krug njihovog neposrednog interesovanja. Chomsky čak naglašava da bi želeo da iznađe takvu teoriju koja bi objasnila i pojavu lingvističke intuicije. On se, dakle, eksplicitno opredeljuje za ispitivanje fenomena koji su u vezi s lingvističkom kompetencijom, zapostavljajući pri tom svesno sve ono što se neposredno tiče samog čina jezičkog ispoljavanja (engl. termin: perfonnance). Jedna od fundamentalnih diskusija koju uvodi teorija Chomskog odnosi se na razlikovanje dvaju apstraktnih nivoa jezika: površinske i dubinske strukture (engl. surface structure l deep structure). Površinska struktura jeste direktna apstrakcija odnosa koji se uočavaju u ostvarenim rečenicama jednog datog jezika: dubinski nivo, budući apstraktniji (i u tom smislu "dublji") podrazumeva, naprotiv, one odnose koji se ne uočavaju neposredno posmatranjem ostvarenog jezičkog fenomena, već se moraju rekonstruisati na osnovu izvesnih principa koje postavlja teorija (više o tome u § 463) . Pošto se opredelio u načelu za domen jezičke kompetencije, Chomsky svoju naučnu pažnju koncentriše na problem dubinske strukture; njegova gramatika, dakle, ima u suštini "dubinski" karakter1•

1 Terminima dubinska gramatika i površinska gramatika služio se pre Chomskog američki lingvista Charles Hockett. Ove termine su popularizovali filozofi (poznato je npr. da je L. Wittgenstein- v. § 418n. - još 1953. god. upotrebljavao izraze Tiefengrammatik i Oberjliicbengrammatik).

Pravci u lingvistici II ll

463. Od 1957. do danas Chomsky je znatno evoluirao u shvatanjima. Definitivna verzija teorije, koja je objavljena 1965. u reprezentativnom delu "Aspects of the Theory of Syntax", sadrži mnoge korekcije prvobitnih postavki. Srž te novije verzije bi se mogla u najkraćim crtama rezimirati na sledeći način:

Osnovni nivo analize jezika naziva se bazičnom komponentom gramatike. Bazična komponenta gramatike se sastoji iz sintaksičkog dela, čiji je karakter generativan, i takozvanog leksikona. Sintaksički deo obuhvata sistem sređenih sintaksičkih pravila. Njihovom primenom generiraju se sintaksičke jedinice. Ukupnost tih jedinica ispoljava se u vidu "fraznih" struktura (o terminu "fraza" v. § 363n.) . S obzirom na karakterističan način prikazivanja, "frazna" struktura se najčešće naziva "drvetom"; up. npr. "drvo" nastalo u procesu generiranja rečenice (S) koja je sačinjena od subjekatske "fraze" (NP), reprezentovane imenicom (N) u konstrukdji s pridevom (Adj) , i od predikatske "fraze" (VP) čiji su konstituenti glagol (V) i njegova priloška odredba (Adv) :2

NP n

Adj N

s

l

VP

n AdvV

2 Takve rečenice bi mogle biti ilustrovane konkretnim primerima kao �to su : dobro dete mimo spava, uvred ena žena glasno raegoduje, jesenje sunce blago sija i sl.


Pravila kojima se generiraju "frazne" strukture primenjuju se bez kontekstualnih ograničenja (engl. termin: context=free rules) i nazivaju se pravilima prepisivanja (engl. rewriting rules). Prepisivanje se odnosi na činjenicu da prilikom procesa generiranja "drveta• dolazi do postu p nog zamenjivanja simbola (NP se npr. u gore prikazanom "drvetu" zamenjuje sekvencom Adj + N) . Ovakvo zamenjivanje ( = "prepisivanje") ima, u stvari, za cilj da preciznije osvetli prirodu sintaksičke jedinice o kojoj se radi (u pomenutom slučaju uvedena sekvenca Adj + N daje podatke o konstituentima "fraze" NP) .

�eđu sintaksička pravila koja dejstvuju u bazičnoj komponenti svrstavaju se i pravila za uspostavljanje komplekm ih simbola (uvođenje ovih pravila u fond teorijskih pojmova dolazi kao jedna od krupnih novina u poređenju s

·onim što sadrži prvobitna verzija teorije) . Kompleksni simboli jesu oni simboli koji se uključuju

u �drvo" neposredno pre nego što će se izvršiti leksičko razrešenje rečenice, s tim da se pomoću njih ukaže na sve one momente koji će biti odlučujući za njeno značenje. :\pr. kompleksni simbol će dati informaciju o tome da li će dati prelazni glagol u poziciji objekatske dopune zahte\-ati ili isključivati prisustvo imenice koja označava živo biće: registrovanje takvog podatka ograničiće u odgovarajućem smislu izbor imeničkih leksema koje bi došle u obzir kao kandidati za leksičko razrešavanje objekatskog konstituenta (reprezentovanog u "drvetu" simbolom N) .

Jedinice generirane u bazičkoj komponenti prime nom sintaksičkih pravila sačinjavaju takozvanu dubinsku strukturu jezika.

Leksikon je onaj deo bazične komponente koji je zamišljen kao skup specifičnih kompleksa leksičkih pojedinosti. Te (hijerarhijski inače nesređene) pojedinosti obu-

Pravci u lingvistici ll 13

hvataju relevantne podatke semantičkog, sintaksičkog i fonološkog karaktera. Ovi se podaci priključuju fraznoj strukturi primenom naročitih pravila. Pod njihovim se dejstvom odabiraju odgovarajuće jedinice (reči odnosno morfeme) iz leksikona i ubacuju na određena mesta u "drvo" (po jedna jedinica ispod svakog kompleksnog simbola). Tek prisustvo ovih pojedinosti konačno osmišljava dotle vrlo apstraktnu sintaksičku konstrukciju.

Pošto su sve faze konstrukcionih postupaka i postupaka leksičkog osmišljavanja u bazičnoj komponenti obavljene, u dejstvo stupaju tzv. transfonnaciona pravila. Transformaciona pravila služe povezivanju nivoa dubinske s nivoom površinske strukture; drugim rečima, njihova se primena sastoji prvenstveno u prenošenju podataka s tog početnog nivoa jezičke apstrakcije na završni. Pri tom prenošenju može doći do različitih preobražaja "drveta" (bilo ostvarivanjem izvesnih permutacija, bilo ispuštanjem odnosno dodavanjem određenih pojedinosti), sve u zavisnosti od konkretnog jezika čije se rečenice realizuju. Pravila transformacije su, naime, specifična za svaki jezik i sačinja\CLju deo njegovog individualnog strukturalnog proftla.

464. Tokom šezdesetih godina generativna gramatika je postala jedna od centralnih disciplina savremene lingvistike. Mnogi lingvisti, uprkos činjenici da ne dele sva teorijska uverenja njenog tvorca, ipak najčešće usvajaju njen metod analize, prvenstveno u sintaksi. Taj se metod inače već uveliko primenjuje u semantici, u ispitivanjima tvorbe reči, pa i u osvetljavanju jezičkog razvoja i dijalekatske diferencijacije3.

3 Samuel Jay Keyser je prvi pristupio svestranijem generativnom osvedjavanju dijalekatskih fenomena u svome prikazu rada američkih dijalektologa Hansa Kuratha i Ravena McDavida: 'The Pronounciation of English in the Atlantic States" (prikaz je obja-


I u fonologiji su se već poodavno počela primenjivati metodološka iskustva stečena u radu na području sintakse.

465. Američki lingvista Morris Halle je prvi uveo generativni pristup u fonološki opis jezika. I on operiše pojmom sređenih pravila, primenjujući ih na jedinice "leksikona" date u svom morfofonološki osnovnom vidu, s tim da su glasovni elementi u njima razloženi na distinktivne osobine. Tako bi se, na primer, srpskohrvatska reč radošću kod Hallea pojavila ne kao skup fonema /rl, /a/, !dl, /olr Iš!, Ići. /ul već kao kombinacija elemenata radost -iju, ali tako da je svaki glas u tim elementima, dakle r, a itd. , predstavljen ne kao glas, već kao "skup distinktivnih obeležja". Prime nom svojih pravila na obeležja u takvom nizu, Halle bi izveo oblik radošću, tačnije onaj skup distinktiv-· nib osobina koje određuju ovaj glasovni niz. Na taj način su jedinice koje razmatra Halle vrlo apstraktnog karaktera u poređenju s onim što je tipično za fonološki opis jezika u • predgenerativnoj" eposi (kao što su i sintaksičke jedinice Chomskoga mnogo apstraktnije nego lingvistička realnost kojom su se bavili distribucionalisti) . Pri tom je fonema potpuno zaobiđena kao relevantna lingvistička stvarnost (čime se generativna fonologija bitno razlikuje od dotadašnje) . Generativna fonologija mnogim detaljima svog metodološkog postupka navodi na opasku da se ono što je za Pražane bilo morfofonološki nivo (v. § 321) ovde

vljen u Lg 39, N 2, 1963, 303-316). V. i zanimljiv rad Sol Saporte: "Ordered Rules, Dialect Differences, and Historical Processes", Lg 41 . N° 2, 1965, 218-224. Od jugoslovenskih lingvista prvi je primenio generativne kriterije u dijalektologiji Pavle Ivić, u svojoj studiji "Phonemic Di.fferences and Rewrite Rules", Verhandlungen des zweiten intemationalen Dialektologenkongresses Il ( = Zeitschrift· fiir Mundartforschung, neue Folge Nr. 4, izd. Ludwig Erich Schmitt. Wiesbaden 1968, 407-412).


naziva fonološkim domenom. Fonološki opis u generativnoj gramatici uključuje i informacije relevantne za gramaačku strukturu rečenice.

466. Poslednjih godina se među fonolozima najviše voje diskusije o tome kako treba postupati sa "sređenim pravilima" (da li ih primenjivati ciklički, da li, i u kojim �čajevima, posebno određivati njihov međusobni parehl). Iz redova fono loga čuju se u poslednje vreme i gla-5o(:)\; u prilog svestranijem tretiranju morfoloških tema na �erativan način (M. Halle u tome prednjači; o njegomm radu posvećenom tvorbi reči v. u odeljku Bibliograf ike napomene).

467. Najnoviji razvojni period generativne gramatike u S..\D doneo je žive diskusije o mnogim bitnim a kontroverzrum teorijskim pitanjima. Doskorašnji sledbenici Chom-5-kog počeli su predlagati svoja originalna teorijska mišlje!lP koja su često značila odstupanja od nekih stavova uči&elja. I sam Chomsky je, uostalom, unosio izvesne novine u svoja prvobitna shvatanja. Mnoge diskusije je izazvalo, !n primer, suštinsko pitanje o tome šta sve treba postaviti a bazičnu komponentu sintakse. Tu su se suočila dva upravo suprotna shvatanja: jedno, da treba što više suziti mYentar jedinica koje se pojavljuju u bazi, a povećali broj �formacionih pravila (ovo rasprostiranje "u dubinu" predlaže na primer G. Lako ft); drugo, da bi, naprotiv, treOalo smanjiti broj transformacionih procesa, s tim što će se povećati inventar jedinica koje se postavljaju u bazu (za JYo svojevrsno rasprostiranje "u širinu" opredeljuje se u poslednje vreme sam Chomsky).

468. U drugoj polovini šezdesetih godina prezentirana .e lingvističko j javnosti jedna nova teorija pod nazivom ge'lerativne semantike. N jeni osnivači su učenici Chomskog �u piVom redu G. Lako ff, J. Ross i J. McCawley; najdublje


je dosada osvetlio McCawley). Zadržavajući celokupni formalni aparat prikazivanja koji je svojstven generativnoj gramatici Chomskog, pristalice nove teorije zamenili su osnovni sintaksički pristup semantičkim: umesto da pretpostave, kao što čini Chomsky, da je u obrazovanju rečenice primarna sintaksa, oni polaze od toga da je za jezik značenje najvažnije. Pošto je najvažnije, ono mora prethoditi u procesu generiranja rečenice uspostavljanju sintaksičkog poretka. "Dubinska struktura", dakle, u onom isključivo sintaksičkom smislu u kojem je sagleda Chomsky ovde uopšte ne postoji, budući da se svi osnovni sintaksički pojmovi zamenjuju semantičkim.

469. Semantičko konstituisanje rečenice javlja se početkom sedamdesetih godina kao velika teorijska tema na kojoj rade najeminentniji predstavnici generativne gramatike. bez obzira na to da li dokazuju primat semantičke komponente nad sintaksičkom ili obrnuto. No sada postojeća razlika u gledanju na polazište generativnog procesa uslovljava i neidentičnost rešenja koja se predlažu za neke od ključnih problema u ovom teorijskom domenu.

470. Interpretativnom semantikom naziva se pristup ovoj temi koji je svojstven Chomskom i njemu vemim sledbenicima Gackendoffu, Akmajianu i dr.). Budući da je ovim razmatranjem semantičkog konstituisanja rečenice dotadašnja standardna teorija u stvari proširila svoje okvire zahvatajući jednu novu oblast, sadašnja faza razvoja teorijskih stavova Chomskog naziva se proširenom standardnom teorijom (engl. termin: extended standard theory).

471 . Po interpretativnoj semantici, za značenje rečenice su važni i neki podaci koji se javljaju tek na nivou površinske strukture (ili bar takve strukture koja niukoliko nije dubinska, već se nalazi negde bliže površinskom nivou). Iskazivanje anaforskih odnosa, na primer, pretpostavlja i


uključivanje relevantnih površinskih podataka (tu je izmedu ostalog, vrlo važan red reči koji se može razlikovati od poretka odgovarajućih elemenata na nivou dubinske strukrure). Predstavnici interpretativne semantike obično zastupaju i leksika/izam, tj. shvatanje . da bi leksikon bazične komponente trebalo da sadrži kao posebne jedinice čak i takve međusobno slične reči kao što su slika, slikati ili nastupiti, nastup.

472. Generativni semantičari se ne slažu sa predloženim uključivanjem nivoa površinske strukture u rad .s�--..:. mantičke komponente. Njihov glavni operacioni pojam za rešavanje mnogih problema koji se tiču semantičke interpretacije rečenice jesu ograničenja na moguće derivacije (engl. termin: derivational constraints; za uvođenje ovog pojma u osnove generativne teorije najzaslužniji je G. Lakofi). Radi se o unapred datim gene racio nim pravilima postavljenim na princip: "Ako je A na dubinskom nivou, mora biti (odnosno ne srne biti) B na drugom nivou" (ovje se "drugi nivo" često tiče površinskog nivoa). Na primer, jednom utvrđen odnos između dva kvantiflkatora na nim u dubinske strukture ne s me se· menjati; u protivnom, :ierivacija rečenice ne valja. To ograničenje je, na primer, na snazi u odnosu na transformacione mogućnosti engleske rečenice one boy kissed every girl (= "jedan momak e poljubio svaku od devojaka'). Takva rečenica, zbog prisustva kvantifikatora, ne može slobodno biti preobraćena ;J pasiv. Bez neophodnih derivacionih ograničenja, prirne:lDm transformacionih pravila dobili bismo rečenicu every 5VI was kissed by one boy gde je razvijeno distribuciono značenje ( = "svaku devojku poljubio je po jedan mo:nak'). Pošto takvog distribucionog značenja u aktivnoj re.:enici nema, pasivna rečenica o kojoj je reč se ne može smatrati odgovarajućom transformom aktivne strukture i


njeno se generiranje u tom svojstvu mora sprečiti primenom odredenih derivacionih ograničenja.

Generativni semantičari odbacuju leksikalizam. Po njima, semantički srodne reči kao što su slika, slikati ili nastupiti, nastup trebalo bi izvoditi iz istovetnih, ili barem delimično istovetnih, kombinacija odgovarajućih semantičkih obeležja.

473. Krajem šezdesetih godina je veliku pažnju izazvala teorija o "dubinskim padežima" (poznata i pod terminom padežne gramatike - engl. case grammar) koju je razradio Charles Fillrnore (rod. 1929) . Radi se o osvetljavanju odnosa koji se uspostavljaju na nivou dubinske strukture između predikata i njegovih argumenata (v. § 533), zavisno od njihovih leksičkih značenja. Broj tih odnosa - po Fillmoreu: dubinskih padeža - je ograničen i svodi se na sintaksička značenja kao što su "vršilac radnje" ili "objekat \TŠenja radnje" ili "posesor" i sl. Pošto se pokazalo dosta komplikovanim utvrditi šta je zaista tu osnovno, i prema tome, univerzalnog karaktera, Fillrnore je svoje prvobitne poglede na dubinske padežne jedinice morao vrlo brzo unekoliko revidirati. Teorija ni do danas nije dobila svoj definitivan vid. Medutim, istraživanja na toj strani donela su neka zapažanja o odnosu leksičkog i sintaksičkog nivoa koja su obogatila jezičku teoriju. Fillrnore je inače i danas mnogo, i vrlo uspešno, angažovan upravo u ovoj oblasti naučnog rada. .

474. Generativna gramatika je poslednjih godina veliku pažnju poklanjala razradivanju koncepta presupozicije (engl. termin: presupposition), uvodeći ga sistematski u S\'Oje teorijsko-metodološke okvire. Presupozicija se odnosi i na ono što se već zna, odnosno podrazumeva (pretpostavlja) u trenutku komunikativnog čina, tako da se !-1 S\-etlu ovog specifičnog predznanja vrši semantička inter-

Pravci u lingvistici Il 19

pretacija datog iskaza, čime se on konačno i ofonnljuje sa značenjske strane. Izbor odredenih leksičkih elemenata pri konstituisanju rečenice povlači sa sobom, razumljivo, i odgovarajući tip presupozicija (na primer glagol vratiti se nameće ideju o tome da je neko mesto A zamenjena mestom B, ali i to da je pri tom onaj koji se vraća bio u B pre nego što je bio otišao u A) . Sintaksička ispitivanja u celini dobila su znatno u kvalitetu od kada je pojam presupozicije uključen u proces analize.

475. Celokupan razvoj generativne gramatike osigurao je najtešnju povezanost semantičkih sa sintaksičkirn studijama (v. § 455) tako da danas, početkom sedamdesetih godina, ta povezanost spada u najmarkantnije odlike savremene lingvistike. Najbolji kadar generativista zainteresovan je za što tešnje prožimanje semantike sa sintaksom. Pojedinci nude svoja individualna viđenja, često pod neposrednom inspiracijom radova logičara.

476. Krajem šezdesetih godina u SAD za kompleksan semantičko-sintaksički pristup pri generativnom opisu jezika zalagao se i Wallace L. Chafe, čija su shvatanja privukla dosta pažnje u to vreme. Chafe je, u stvari, bio blizak generativnim semantičarima, od kojih se razlikovao najviše po tome što dubinske semantičke strukture nije sređivao linearno već samo hijerarhijski (pravila linearizacije, po njemu, treba primenjivati tek naknadno, onda kad stupe u dejstvo sintaksička pravila). Po nekim drugim pojedincima, inače, Chafeova teorija podseća na Fillmoreovu padežnu gramatiku (v. § 473) . Danas je uticaj Chafeovih koncepcija manje osetan u krugovima generativista nego pre pet-šest godina.

477. Početkom sedamdesetih godina mnogi su generativisti prihvatili shvatanja logičara Richarda Montaguea (ona su postala pristupačna široj javnosti tek od 1970. godine).


�ontague je pristupao analizi engleskog jezika primenjujući metodološki aparat formalne logike, ali je pri tom, što je novina, sistematski uzimao u obzir značenjsku stranu sintaksičkih konstrukcija. On je, u stvari, imao u vidu izgrađivanje neke vrste kategorijalne gramatike engleskog jezika uz doslednu semantičku interpretaciju izdvojenih kategorija. Radovi su ostali nedovršeni, pošto ga je smrt pretekla. U ovom trenutku (početak 1974. godine) interesovanje za "Montagueovu gramatiku engleskog jezika" samo dobija u intenzitetu u krugovima generativista, posebno u SAD.

4 78. Generativna gramatika je prihvaćena na mnogim stranama i van SAD. Šezdesetih godina imala je jako uporište u lingvističkim krugovima DR Nemačke (sa Berlinom i Leipzigom kao centrima). Među generativno orijentisanim istočno nemačkirn germanistima od najuglednijih su Manfred Bienvisch4 i Wolfgang Motsch5• Njihov doprinos razvijanju teorije nije od malog značaja. Sem gennanista u rad na pnxlubljivanju generativne gramatike uključeni su tamo i pojedini slavisti, u prvom redu istaknuti sintaksičar Rudolf RUžička, koji je, pored ostalog, izuzetno zaslužan za širenje generativnih pogleda na jezik u slovenskom lingvističkom SYetu6 .

.. Gramatika nemačkog jezika je prvi put doživela generativnu obradu u Bierwischovom radu "Grammatik des deutschen Verbs" ( = Srudia grammatica Il, Berlin 1963).

s još 1964. godine objavio je Motsch zapaženu studiju "Syntax des deutschenAdjektivs" (= Studia grammatica III, Berlin 1964).

6 Rllžička je poslednjih godina objavio niz studija iz oblasti sintakse slovenskih jezika. prvenstveno ruskog, u kojima je primenio metod generativne gramatike Chomskog. Jedan od naročito značajnih radova te vrste jeste njegova knjiga "Studien zur Theorie der russichen Syntax" (= Sitzungsberichte der Deutschen Akade-


U ostalim evropskim sredinama, kao što je već naglašeno (v. § 141) generativni pristup se često pririlenjuje na sasvim specifičan način, bez neposredne veze s učenjem Chomskog.

Bibliografske napomene

479. Prvi uvod u transformacionalistički metod daju Harrisovi radovi: "From Morpheme to Utterance", Lg 22, 1946, 161-183; "Discourse Analysis", Lg 28, 1952, 1-30; "Discourse Analysis: a Sample Text", Lg 28, 1952, 474-494; "Transfer Grammar", IJAL 20, 1954, 259-270. Medutim, izrazito transformacionalistička po ideji i izlaganju je tek njegova studija: "Co-occurence and Transformation in Linguistic Structure", Lg 33, 1957, 283-340. Originalan Harrisav pristup sintaksi dobija najpotpuniji vid u njegovom delu "String Analysis of Sentence Structure" (= Papers on Formal Linguistics N° l, The Hague 1962) .

Transformacioni test u sintaksičkoj analizi ruskoga jezika primenio je još 1958. Dean Stoddard Worth: "Transform Analysis of Russian Instrumental Constructions", Word Vol. 14, N° 2-3, 1958, 247-290. Ovaj Worthov rad ostaće datum u istoriji slavistike: tada je prvi put slovenska jezička problematika obrađena transformacionalistički.

Danas već klasično delo transformacionalizma jeste knjige Noama Chomskog "Syntactic Structures" (The Hague 1957; revidirano izdanje 1963; X izdanje 1972 l= janua Linguarum Series Minor, 4/.) . Koristan je prikaz ovog dela koji daje R. B. Lees u Lg 33, 1957, 375-408. Lees na pristupačan način izlaže smisao transformacionalizma u

mie der Wissenschaften zu Berlin. Klasse fiir Sprachen, Literatur und Kunst, Nr. l, Berlin 1966).


V]a X, 3, 1961, 69-77 (naslov članka: "Čto takoe transformacija"). Inače, događaj u razvoju generativne gramatike značilo je objavljivanje Leesovog rada: "The Grammar of English Nominalization" (= IJAL, Part II, Vol. 26, N° 3, 1960; II izdanje 1963) .

Evoluiranje teorijskih shvatanja Chomskog najpotpunije će se sagledati upoznavanjem sledećih njegovih radova: "Current Issues in Linguistic Theory", The Structure of Language. Readings in the Philosophy of Language, izd. J. A. Fodor i J. J . Katz, New Jersey 1964, 50-1 18; "Topics in the Theory of Generative Grammar", Current Trends in Linguistics III : Theoretical Foundations, izd. Th. A. Sebeok, The Hague 1966, 1-60 (preštampano u Linguarum Series Minor 56, The Hague 1966) ; "Aspects of the Theory of Syntax", Cambridge Mass. 1965; "Studies on Semantics in Generative Grammar" (= Janua Linguarum, Series Minor 107), The Hague 1972.

O Chomskom vrlo obavešteno govori J. Lyons: "Chomsky'', London 1970. V. i izbor tekstova koji su priredili J. P. B. Allen i Paul Van Buren, "Chomsky: Selected Readings" (= Language and Language Learning 31), Oxford University Press 1971 .

Ideje Chomskog doživele su dalju razradu u radovima njegovih učenika. V. 11a primer: Paul Postal, "Constituent Structure. A Study of Contemporary Models of Syntactic Description", The Hague 1964; J. Katz and P. Postal, Integrated Theory of Linguistic Description", Cambridge Mass. 1965; Ray S. Jackendoff, "Semantic Interpretation in Generative Grammar", The M.I .T. Press, Cambridge, Mass. , 1972.

Svakako se upoznati sa knjigom Danca Pietera A. M. Seurena: "Operators and Nucleus", Cambridge University Press, 1969. U njoj je, u duhu shvatanja koje je zastupao Chomsky 1965, ponuđen jedan revidirani generativni pristup jeziku


(uz uvođenje kategorije "operatora" radi pravilnog obrazovanja "površinskih struktura") . Seurenov teorijski doprinos naišao je na vrlo povoljan prijem u krugovima generativista.

Nov svet pojmova uneo je u generativnu gramatiku George Lakoff svojim radom "On the Nature of Syntactic lrregularity" (Mathematical Linguistics and Automatic Translation, Report N°. NSF-16, Computation Laboratory of Harvard University, 1965) . V. i druge, za dalje razvijanje teorije takođe značajne radove koje objavljuju, pored Lakatia, i drugi učenici Chomskog u časopisima Foundations of Language i Linguistic Inquiry. Na stranicama tih časopisa razvijaju se danas žive diskusije između pristalica "interpretativne semantike", s jedne strane, i "generativne semantike", s druge. Njihove polemike beleži i edicija koju izdaje "Chicago Linguistic Society" počev od knjige izdate 1969, koja nosi naslov "Papers from the Fourth Regional �teeting of the Chicago Linguistic Society" (od. urednici C.-J. Bailey, B.- J. Darden i A. Davison) , pa nadalje.

Za slovenski svet od naročitog interesa mogu biti radovi Charlesa Fillmorea u kojima se postavlja problem padežnih značenja u okviru generativne teorije. V. njegove studije "The Case for Case", Universals in Linguistic Theory, izd. E. Bach i R. Harms, New York 1968, 1-90. i "Some Problems for Case Grammar", 22nd Annual Round Table. Linguistics: Development of the Sixties - Viewpoints for the Seven ties ( = Monograph Series on Languages and Linguistics N° 24, Georgetown University, 1971), izd. Richard J. O'Brien, S. J . , 35-56. Ostali važniji Fillmoreovi radovi iz oblasti semantike publikovani su u reprezentativnim zbornicima posvećenim semantičkoj problematici - v. § 144 i -149. O Fillmoreovim shvatanjima vrlo obavešteno govori �. D. Arutjunova u članku "Problemy sintaksisa i semantiIti v rabotah Č. Fillmora", V]a No 3, 1973, 1 17-124.


Najvažniji radovi istočnonemačkih predstavnika generativne gramatike u kojima se dopunjava i koriguje u pojedinim detaljima teorija Chomskog nalaze se u publi.kaciji Studia Grammatica (Berlin) . Njihov rad na generativnoj gramatici u okviru slavistike može se pratiti prvenstveno na stranicama časopisa Zeitschrift fiir Slawistik. Inače, na koje sve načine generativno tretiraju pojedine jezičke teme razni evropski lingvisti najbolje prikazuje zbornik "Generative Grammar in Europe" ( = Foundations of Language, Supplementary Series, Vol. 13) , eds. F. Kiefer and N. Ruwet, Dordrecht 1973 (tu su među autorima Poljkinja Irena Bellert, Francuz Nicolas Ruwet, Rus l. A. Mel'čuk, Estonac H. Ratsep, Nemac E. Lang, Britanac J. M. Anderson, Rumun Emanuel Vasiliu, Mađar Ferenc Kiefer i mnogi drugi urednici naučnici iz raznih zemalja Evrope) .

U poslednje vreme na metodološke koncepcije evropskih generativista dosta utiče svojim radovima Poljkinja Irena Bellert. V. njen rad "On the Logico-Semantic Structure ofUtterances", Wroclaw 1972.

Knjiga E. Bacha "Introduction to Transfonnational Grammar" (New York 1964) lepo uvodi početnike u metod Chomskog. Ona je bila veoma cenjena u vreme kad se pojavila; danas je, međutim, već zastarela u nekim detaljima, s obzirom na činjenicu da je genera tivna teorija za poslednjih pet godina pretrpela znatne izmene. Početnicima se, sem toga, preporučuje pristupačno pisana knjiga Owena Thomasa, "Transfonnational Grammar and the Teacher of English", New York 1965. V. i Nicolas Ruwet, "Introduction a la grammaire generative", Paris 1967.

Jugoslovenskom čitaocu skreće se pažnja na kompetentno i lepo' (pristupačno i nestručnjaku) izlaganje Ranka Bugarskog o generativnoj gramatici: "Pojmovno-terminološki osvrt na generativnu gramatiku", Delo god. XV, br. 7,


1969, 869-876, a posebno na knjigu: Noam Čomski, "Gramatika i um" (Beograd 1972) , koju je Bugarski priredio za štampu dajući izvrsne uvodne napomene i propratne komentare. V. sem toga, od istoga autora: "Transfonnacionogenerativni pristup engleskoj sintaksi", Anali Filološkog fakulteta u Beogradu, sv. 10, Beograd 1970, 3 73-386, kao i studiju Midhata Riđanovića: "Bit i značaj generativne teorije u lingvistici", Filološki pregled I-IV, Beograd 1971, 85-99. V. i prikaz transfonnacione teorije Chomskog (u njenoj prvoj verziji iz 1957. god.) koju daje Vladimir Ivir u Suvremenoj lingvistici (skriptima) III (Zagreb 1964, 72-82) ; o ovoj publikaciji v. § 138n.) , a takođe i studiju: Claire Asselin, ·Od generativne sintakse do generativne semantike", Zbornik za ftlologiju i lingvistiku XIV/2, Novi Sad 1972, 7-36.

Godine 1965. William Orr Dingwall objavio je bibliografiju radova predstavnika generativne gramatike: "Transfonnational Generative Grammar. A Bibliography (Washington, Center of Applied Linguistics) . V. od istog auto:.� članak "Recent Development in Transfonnational Gene:-ative Grammar", Lingua 16, 1966, 292-3 16. V. i H. Krenn .md K. Mi.illner, "Bibliographie zur Transfonnationsgram�tik", Heidelberg 1968; H. P. Schwake, "Korrekturen, �ngen und Nacht.riige zur Bibliographie zur Trans:Onnationsgrammatik", Braunschweig 1970. Korisno je .:poznati se i sa zbornikom koji je izdao D. Wunderlich: "?robleme und Fortschritte der Transfonnationsgramma::k"'. M ii nchen 1970.

Teorija Chomskog, pored vatrenih pristalica, ima i pro�, ili bar takvih koji su puni sumnji i kritičkih primed� V. npr. šta kaže E. M. Uhlenbeck "An Appraisal of Transixmation Theory'', Lingua 12, 1963, 1-18 i u "Some Further kmarks on Transfonnational Grammar", Lingua 17, 1967, :t)-3-3 16. Posebno strogu ocenu teorije dao je Ch. Hackett u


"The State of the Art" (= Janua Linguarum, Series Minor 73, The Hague 1968) .

Interpretaciji značaja generativne gramatike posvećene su dosada različite studije, mahom kraćeg obima, pojedinih evropskih lingvista koji nisu neposredno deklarisani kao njeni privrženici. Korisno bi bilo upoznati se, na primer, sa sledećim radovima: Kurt Wachtler, "Strukturelle Grammalik und Generative Grammatik: Zwei Entwicklungsphasen der deskriptiven Lingvistik", Die Neueren Sprachen 15, 1966, 67-76; B. Grunig, "Les Theories TransformationneUes", La Linguistique N° l, 2, 1965, 1 -24 i Na 2, l, 1966, 31 -101; Giulio C. Lepschy, "La grammatica transformazionale: Studi recenti", Studi e saggi linguistici VI, 1966, 171-191; B. Pottier, "La grammaire generative et la linguistique", Travaux de linguistique et de litterature publies par le Centre de philologie et de litteratures romanes de l'Universite de Strasbourg VI, l, 1968, 7-26.

Vrlo obavešten, kritički prikaz najvažnijih događaja u recentnom razvoju generativne gramatike daje Janos S. Petbfi u svojoj knjizi "Transformationsgrammatiken und eine ko-textuelle Texttheorie: Grundfragen und Konzeptionen" (= Linguistische Forschungen 3) , Frankfurt 1971.

Nova generativna teorija, generativna semantika, nagoveštena je početkom 1967. godine u radu G. P. Lakoffa i J. Rossa, "Is Deep Structure Necessary?" (M. l. T. Internal �emorandum, March 27, 1967) koji nije regularno publikovan već je izdat kao interni memorandum, namenjen užem krugu predstavnika generativne gramatike okupljenih na M. l. T., SAD, Cambridge-Mass. Zatim su usledili za razvijanje nove teorije značajni radovi J. D. McCawleya: "The Role of Semantics in a Grammar" Universals in Linguistic Theory, izd. E. Bach iR. T. Harms, New York 1968, 124-169. "Lexical Insertion in a Transformational Gram-


mar without Deep Structure", Papers from the Fourth ReCiOnal Meeting, Chicago Linguistic Society, Department of linguistics, izd. W. J. Darden, C. J. N. Bailey, Miss A. Davison, University of Chicago 1969, 71-80) . Naučna aktivnost McCawleyevih istomišljenika može se pratiti, kao što je weć napomenuto, na stranicama časopisa Foundations of Language i Linguistic Inquiry. Vrlo su u ovom pogledu inbrmativni i zbornici koji su, počev od 1969, publikovani sa ciljem da ilustruju aktuelni razvojni trenutak lingvistike -v. navedene podatke § 144.

Koncept presupozicije razrađuju zajednički logičari i lingvisti (Edward L. Keenan, Lauri Karttunen, Charles J. FillalOre i dr.) . Njihovi radovi objavljuju se mahom na straniama ovde već pominjanih časopisa. Jedan deo studija publikovanih u zborniku "Studies in Linguistic Semantics" izd. Ch. J. Fillmore i D. T. Langendoen, New York 1971, posvećen je problemu presupozicije.

Bibliografske podatke o radovima koji se tiču leksičke semantike obrađivane generativnim metodom v. u § 449.

Kompetentan, a pristupačno pisan kritički prikaz savremenih semantičkih teorija koje zastupaju generativisti (uključujući tu i koncepcije Chafea i Montaguea) naći će se u knjizi Renate Bartsch- Theo Vennemann, "Semantic Structures. A Study in the Relation between Semantics and Syntax", Frankfurt am Main 1972.

Chafeova semantička teorija objavljena je u knjizi W. L. Chafe, "Meaning and the Structure of Language", Chicago, University of Chicago Press, 1970.

Godine 1970. objavljena su dva rada logičara Richarda .\fontaguea u publikacijama koje inače nisu dovoljno poznate širim lingvističkim krugovima: "English as a formal language" u zborniku (izd. Bruno Visentini i dr. u Milanu) pod naslovom "Linguaggi nella societa e nella tecnica" (str.


189-224) ; "Universal grammar" u časopisu Theoria 36 (str. 3""3-398). Helmut Schnelle je 1972. objavio na nemačkom jeziku Montagueova razmatranja izložena u ovim radovima: Richard Montague-Helmut Schnelle, "Universale Grammatik" (= Schriften zur Linguistik, 5) , Braunschweig, prilažući svoje veoma opširne komentare (knjiga ima, u stvari, dva dela: piVi sadrži Schnelleova objašnjenja, str. 1-33, a u drugom je dat Montagueov tekst u Schnelleovom prevodu: ·vniversale Grammatik", str. 35-65) . Zbornik "Papers in \tontague Grammar (= Occasional Papers in Linguistics, � 2. UCLA), Los Angeles 1972 (izd. Rober Rodman) , sadrži, pored uvodne studije Barbare Partee ("Some Transformational Extensions of Montague Grammar", 1-24) , i niz drugih članaka njenih saradnika - generativista u kojima se razrađuju Montagueovi teorijski stavovi. Jedan od najboljih poznavalaca Montagueo-vih radova, logičar Richmond H_ Thomason, pripremio je zbornik pod naslovom "Formal Philosophy: Selected Papers of Richard Montague" (Yale Univ. Press, 1974) u kojem se nalazi, pored ostalog, i njegova vanredno informativna studija "A Montague's Semiotic Program" (str. 1-69) .

O tome kako se problemi dijahronične lingvistike tretiraju u teorijskim okvirima generativne gramatike informišu sledeće knjige: Robert D. King, Historical Linguistics and Generative Grammar", Prentice-Hall, Englewood Cliffs, New Jersey 1969; "Linguistic Change and Generative Theory", eds. Robert P. Stockwell and Ronald K. S. Macaulay, Bloomington - Indiana, Indiana University Press 1972.

Tipološka se problematika osvetljava iz generativnog aspekta, uz kritički osvrt na neke novije teorijske postavke generativista (pre svega na dodeljivanje značaja površinskoj strukturi u procesu semantičke interpretacije rečenica) , u knjizi slaviste Henrika Birnbauma: "Problems ofTypological


and Genetic Linguistics Viewed in a Generative Framework" (= janua Linguarum, Series Minor, 106), The Hague 1971.

Generativni pristup fonologiji započinje radom Morrisa Hallea, "The Sound Pattern of Russian", The Hague 1959. V. i sledeće novije radove: Noam A. Chomsky and Morris Halle, "Some Controversial Questions in Phonological Theory'', journal of Linguistics I, 1965, 97-214 (ovaj rad se pojavio kao odgovor na kritiku generativne fonologije koju je u istom broju ovog časopisa, na str. 13-34, objavio američki lingvista F. Householder); Noam Chomsky, "Some General Properties of Phonological Rules", Lg 3, 1961, 102-128; Paul Postal, "Aspects of Phonological Theory'', New York 1968; N. Chomsky and M. Halle, "The Sound Pattern of English", New York 1968 (u ovoj se knjizi, koja je dosada najvažnije delo posvećeno problemima generativne fonologije, nalazi priložena obimna bibliografija ne samo o najvažnijim fonološkim radovima, već i o takvima koji imaju značaja za generativnu teoriju u celini); V. i R. Botha, "Methodological Aspects of Transformational Generative Phonology'' (= janua Linguarum, Series Minor 112), The Hague 1971, kao i sledeća tri zbornika publikovana 1973. godine: "Studies in Generative Phonology'', izg. C. W. Kisseberth, Edmonton, Alberta; "Contributions to Generative Phonology", izd. M. K. Brame, University of Texas Press, Austin; "Issues in Phonological Theory. Proceedings of the Urban Conference on Phonology" (= janua Linguarum, Series Maior, 74), izd. Michael). Kenstowicz i Charles W. Kisseberth, Hag.

Generativni prilaz morfološkim temama prikazuje rad Morrisa Hallea: "Prolegomena to a Theory of Word Formation", Linguistic Inquiry, Vol. 4, N°1 1973, 3-16.

Nedavno je objavljen jubilarni zbornik posvećen Morrisu Halleu: "A Festschrift for Morris Halle", New York 1973.


U njemu su izložene ne samo aktuelne diskusije oko fonoloških tema već i drugi radovi koji obaveštavaju o najnovijim teorijskim preokupacijama lingvista okupljenih oko M. L T. Tu se, pored ostalog, nalazi i rad dvojice autora -Amerikanca D. M. Perlmuttera i Slovenca J. Orešnika - koji se tiče slovenačkog jezika i nekih opštih principa teorijske sintakse: "Language - particular rules and explanation in syntax" (rad je objavljen i na slovenačkom u publikaciji Instituta "Jožef Štefan", Ljubljana: IJS Poročilo P-280, Maj 1973) .

Postupak generativne analize koji se tiče srpskohrvatskog jezika prikazan je veoma jasno u radu američkog serbokroatiste Waylesa Brownea: E. Wayles Browne, "Srpskohrvatske enklitike i teorija transformacione gramatike", Zbornik za filologiju i lingvistiku XI, Novi Sad 1968, 25-29.

MATEMATIČKA LINGVISTIKA KVANTITATIVNOG

(= NEALGEBARSKOG) KARAKTERA1

Uvodne napomene 480. Lingvistika druge polovine XX veka odlikuje se

pored ostalog i time što široko prirnenjuje metodološke procedure matematičkih nauka.

Početkom XX veka statistički metod matematičara prodire u sve naučne oblasti, pa i u lingvistiku. Korisnost statističkog metoda bila je, uostalom, poznata nekima od zainteresovanih za jezik već odavno (još su stari indijski gramatičari - v. § 20 - minuciozno prebrojavali stihove, reči i slogove Rig-Veda). Ali tek u dvadesetome veku statistika postaje zaista neophodna pomoć svima onima koji se ozbiljno bave opisom jezičkih fakata.

Nije, međutim, samo statistika zaslužna za "matematički" karakter moderne lingvistike. Ceo sistem jezičkog ispitivanja je u izvesnom smislu matematički orijentisan. Strogo logičan karakter matematičke analize provejava iz obavezne težnje lingvista da u definicijama budu maksimalno tačni, jasni i kratki; da uvođenjem apstraktnih pojmova u metodološku proceduru obezbede tačnije saznanje o realnoj strukturi jezika; da olakšaju sebi posao analize pribegavajući preciznosti matematičke formule.

481 . Interesovanje lingvistike za matematiku razbuktalo se upravo u isto vreme kad i interesovanje matematike

1 O suprotstavljanju pojma "algebarski" pojmu "kvantitativni" pristup v. § 530.


za lingvistiku. Odavno je, uostalom, primećeno, i s jedne i s druge strane, da bi se ove dve naučne discipline mogle naći na istovetnim područjima interesovanja.

2

Prvi ozbiljan korak ka ovakvoj saradnji učinili su početkom XX veka matematičari. Godine 1913. objavljena je čuvena studija ruskog naučnika A. A. Markova: "Primer statističeskogo issledovanija nad tekstom 'Evgenija Onegina" illjustrirujuščij svjaz" ispytanij v cep" (Izvestija Imper. Akademii nauk, serija VI, t. VII, N° 3, 1913) . Markov je na tekstu Puškinovog "Evgenija Onjegina" statističkim metodom prišao izučavanju zakonitosti u smenjivanju ruskih vokala i konsonanata. N je govi rezultati su pokazali da je, pod određenim uslovima, moguće predvideti, sa dovoljno verovatnoće, konkretne vidove ovakvog smenjivanja. To je označilo početak nove matematičke ere izrasle na razradivanju "teorije verovatnoće". Lingvistika je u tim rezultatima dobila dokaze o korisnosti primene matematičkog metoda za lingvističku problematiku. Stoga se ovaj Markovljev rad i smatra velikim datumom kako u istoriji matematike, tako i istoriji lingvistike.

482. Presađivanje metodoloških iskustava sa matematičkog naučnog područja na lingvističko dostiglo je velike razmere tek posle Drugog svetskog rata, upravo onda kada je velika pažnja posvećena produbljivanju tzv. "teorije informacije" (v. § 498) .

Dvadeseti vek je vek sprava pomoću kojih se prenose informacije, odnosno omogućava komuniciranje. Započe-

2 Još 1847. npr. ruski matematičarV.Ja. Bunjakovski ukazuje na mogućnost primene matematičkog metoda u lingvistici, a 1904. Baudouin de Courtenay izlaže svoje uverenje da bi se lingvistika mogla ispomoći ne samo elementarnom nego i višom matematikom.


lo je telefonom i radiom, a nastavlja se još komplikovanitim kibernetičkim (v. § 500) uređajima kao što su radar ili mašina za prevođenje. Ostvarenje ovih praktičnih tekovina čovečanstva ne bi bilo moguće da nije istovremeno razrađivana teorija informacije u celini.

Da bi se prenela neka informacija potrebno je pre svega da postoji, s jedne strane, otpremnik informacije, a s druge strane - prijemnik. Bilo da su to u pitanju mašine ili ljudi, neophodno je jedno: da postoji utvrđeni sistem signala, pomat i prijemni.lru i otpremniku, koji će biti u stanju da ponese i prenese određeno značenje. Osnovni princip po kome se ostvaruje proces informisanja je, dakle, uvek isti, bez obzira da li se radi o čoveku ili mašini. Ova činjenica je postala presudna za razvoj današnje lingvistike: velike naučne snage počele su se koncentrisati na jezičkoj problematici. Svima se nametalo sasvim opravdano gledište: detaljno pomavanje procesa komunikacije kod ljudi, u kojem jezik 1.n1a presudnu ulogu, naoružaće nauku novim iskustvom pri građenju odgovarajućih mašina.

483. U Americi i Evropi, pa i u Aziji (uglavnom u Japanu, mada danas sve više i u Kini) matematička lingvistika ,e običan termin među savremenim naučnicima, označavajući naučno operisanje matematičkim metodom u sferama jezičkog problema. Osnivaju se časopisi posvećeni temama matematičke lingvistike, osnivaju se naučna društva ·matematičkih lingvista" .

Matematička lingvistika je prvih godina posle poslednjeg rata uznapredovala naročito u SAD. Danas se ona intenzivno neguje i na drugim stranama, posebno u SSSR� i ostalim zemljama istočne Evrope.

3 Matematičke distinkcije sve radikalnije prodiru u pojmovni fond i nekih od onih sovjetskih lingvista koji su se ranijih godina



484. Odličan pregled matematičke lingvistike (pregled oblasti koje ona obuhvata, uvođenje u metod, upoznavanje sa problemima, pregled glavnih dosadašnjih tekovina) daje Warren Plath u studiji "Mathematical Linguistics (Trends, 2 1-57). Plath uz to prilaže i odličnu bibliografiju iz matematičke lingvistike. Neke od studija američkih i evropskih autora (van SSSR), koje su bile naročito značajne za razvoj matematičke lingvistike krajem pedesetih godina, objavljene su na ruskom jeziku u zborniku "Matematičeskaja lingvistika" (red. Ju. A. Šrejder, I. I. Revzin, D. G. Lahu ti i V. K. Finna; Moskva 1964).

Veoma je informativna i knjiga O. S. Ahmanove, I. A. Meljčuka, E. V. Padučeve i R. M. Frumkine: "O točnih metodah issledovanija jazyka" (Izd. Moskovskog univerziteta 1961) gde je, u četiri posebna odeljka, pregledno izloženo: l) u kojem je smislu jezički fenomen podložan ispitivanjima pomoću matematičkog metoda; 2) kako rad na mašinskom prevođenju obogaćuje lingvističku teoriju; 3) u čemu je vrednost statističkog metoda u lingvistici (sa egzempliftkacijom toga metoda); 4) na koji se način razvija lingvistika korišćenjem tekovina teorije informacije. O tome u kojem se pravcu u novije vreme razvija matematička lingvistika u SSSR i drugim zemljama istočne Evrope naj-

isticali kao predstavnici tipično ruske lingvističke tradicije. Karakterističan je u tom pogledu slučaj uglednog slaviste T. P. Lomteva koji se u drugoj polovini šezdesetih godina počeo zalagati za usvajanje matematičkih kriterija u oblasti sintaksičnih ispitivanja (v. npr. njegov rad "Struktura predloženija v slavjanskih jazykah kak vyraženie struktury predikata", Slavjanskoe jazykoznanie. VI. Meždunarodnyj s'ezd slavistov (Doklady sovetskoj delegacii), Moskva 1968, 296-315).


bolje informišu knjige: Ferenc Papp, "Mathematical Linguistics in the Soviet Union" (= janua Linguarum, Series Minor 40, The Hague 1966) i Ferenc Kiefer, "Mathematical linguistics in Eastern Europe" (=Mathematical Linguistics md the Automatic Language Processing 3, Amsterdam 1968). V. i publikacionu aktivnost u časopisima pamenutim na kraju § 531.

Knjiga Gustava Herdana: "Type-Token Mathematics: A Textbook of Mathematical Linguistics" Oanua Linguarum: Series Maior, 4; 's-Gravenhage 1960) je početkom šezdesetih godina bila popularna među lingvistima kao pogodan tn·or informacija o najznačajnijim procedurama matematičkog metoda u lingvistici.

Opšti pogled na značaj primene matematičkog metoda u lingvistici daju i studije: A. G. Oettinger, "Linguistics and \tathematics" (Studies Presented to Joshua Whatmough, 's-Gravenhage 1957, 179-186) i J. Whathmough, Mathematical Linguistics" (8lh Proccedings, 62-73 ; diskusija povodom ovog izlaganja: 7 4-91). Opšti ju orijentaciju o prodoru matematičkog metoda u nauku XX veka daje rad E. Koschmiedera: "Die Mathematisierung der Sprachwissenschaft" (Forschungen und Fortschritte, vol. 30, 1956, 210-216) . V. i literaturu navedenu u § 53 1 .

Zbirka članaka pod naslovom "Strojno prevođenje i statistika u jeziku", objavljena 1959. u zagrebačkom časopisu "Naše teme" (god. III, br. 6, 106. do 298) , donosi na pristupačan način niz informacija o problemima matematičke lingvistike u celini, posebno o mašinskom prevođenju. Priloženi su i korisni bibliografski podaci.


Kvantitativna (statistička) lingvistika 485 . Statistički metod se počeo široko primenjivati u

lingvistici tek posle II svetskog rata, iako se o njegovoj vrednosti u jezičkim studijama ozbiljno govorilo već početkom ovog veka. Stenografi su bili među prvima koji su ukazali na praktičnu vrednost statistike u jezičkim ispitivanjima4. Tek su, međutim, napori matematičara zaista otvorili put širokoj upotrebi statističkog metoda u lingvistici. Naročito je u ovom pogledu bio od odlučujućeg značaja doprinos ruskog matematičara Markova.

486. U "Primer statističeskogo issledovanija nad tekstom 'Evgenija Onegina' .. . " (v. § 481) Markov je pokazao da se međusobna zavisnost jezičkih jedinica u govornom lancu može izmeriti ako se takvom merenju pristupi u duhu onoga što je danas u nauci poznato pod terminom Markovljevog procesa. Markovljev proces se odnosi na uočavanje različitih stadijuma kroz koje prolazi iskaz od prve izgovorene (odnosno napisane) jezičke jedinice do svog konačnog oformljenja. Ti stadijumi su uslovljeni nizanjem jezičkih jedinica po pravilima datog jezika: svaka novododata jedinica označava nov stadijum u oformljenju iskaza. Markov je pokazao da se može matematički utvrditi na osnovu statističke verovatnoće kakva je šansa da se posle konkretne novododate jedinice pojavi ova ili ona dalja jedinica.

487. Što bliže našim danima, tim su značajniji rezultati predstavnika statističke matematike i to kako za matematiku tako i za lingvistiku. Imena kao što su, recimo, Zipf, Yule, Ross ili Mandelbrot poznata su podjednako modernom lin-

4 Stenograf Estoup je npr. konstatovao da se raspored reči u tekstu vrii prema određenoj statističkoj shemi (u studiji "Gammes su!nographiques" - N izdanje u Parizu 1916) .


g\isti kao i matematičaru. Mandelbrot je šezdesetih godina postao popularan među lingvistima (naročito u SAD) zbog 5'·og shvatanja, izloženog 1957. godine, da je već sazrelo \-reme za preklasifikaciju lingvističkih studija na dve osnovne grupe: makrolingvističke studije = sva jezička ispitivanja koja se vrše egzaktnim, statističkim metodom; mikrolingvirtićke studije = jezička ispitivanja vršena bez primene statistike (v. i § 367n). Međutim, najviše odjeka među predstavnicima lingvistike imali su radovi Georga Kingsleya Zip fa.

488. Zipf se s posebnom pažnjom i uspehom bavio ispitivanjem frekvencije jezičkih jedinica5• On je smatrao da bi utvrđivanje zakonitosti ove frekvencije imalo vrednosti a razumevanje principa po kojima se razvija uopšte ljudska govorna aktivnost. N jega je pre svega zanimala teorija psibobiologije (njegov termin) = otkrivanje onih psihološko-fiZioloških faktora koji najneposrednije određuju konkretan tip angažovanosti čoveka u ostvarenju kakve akcije. Po Zipfovom mišljenju, taj tip angažovanosti izrastao je prvenstveno iz težnje ka ulaganju najmanjeg napora. Prin.:ip ekonomije izražajnih sredstava dominira, dakle, govoroom aktivnošću, a to se može, isticao je Zipf, demonstrirau primenom statističkog metoda. Inače, Zipf je predlagao, pored ostalog, da se u posebnu lingvističku granu - biolingvistiku - izdvoje one jezičke studije koje bi u prvom redu obuhvatale problem jezičkog fenomena u vezi sa komunikativnim ponašanjem čiji je konkretan karakter biološki uslovljen (što u stvari znači da se ovim u lingvistiku uključuju i određene neurofiZiološke studije).

Širu popularnost u lingvističkim krugovima zaslužio je, međutim, Zipf u p.rvom redu nizom osnovnih konstatacija

5 Na pravilnost u frekvenciji reči ukazao je još 1928. fizičar E. l·. Condon u studiji: "Statistics ofvocabulary".


o međusobnoj uslovljenosti prirode jezičke jedinice i njene frekvencije. Većina ovih konstatacija, danas već klasičnih u lingvistici, zaista potiče od Zipfa, mada su pojedine njegove originalne ideje tokom vremena modiftkovane ili čak odbačene.

489. Od takvih već klasičnih "statističkih" konstatacija mogli bismo npr. navesti sledeće.

(A) Složenost glasova po izgovoru je u obrnutoj proporciji sa njihovom frekvencijom u rečima6 (stoga su npr. bezvučni glasovi, prostiji po izgovoru od zvučnih, u svim jezicima po pravilu češći od ovih drugih). Za ovu Zipfovu konstataciju zainteresovali su se posebno fonolozi i psiholozi.

(B) Ako se u kojem većem tekstu jednoga jezika izračuna u procentima odnos između glasova dobije se cifra koja će se, sa malim odstupanjima, ponoviti i u većini drugih tekstova istoga jezika. U odnosima rasporeda glasova ima, znači, neka stalna mera. Ova konstatacija je od najvećeg značaja kako za stenografiju tako i za kriptografiju (nauku o dešifrovanju tajnih azbuka)7•

(C) Dužina reči stoji u obmutoj srazmeri sa njenom frekvencijom: najčešće su po pravilu najkraće (ovim se objašnjava pojava skraćivanja dugih imena i uopšte svako naknadno skraćivanje reči - otuda prelaz, recimo, automobila

6 Izložio Zipf u svojoj "Psychobiology of Language. An Introducion to Dynamic Philology". Boston 1935, na str. 68-81 .

7 Zahvaljujući stručnjacima za kriptografiju, naše znanje o izumrlim jezicima je znatno pro�ireno. Posle de�ifrovanja hetitskog, �to je ostvario če�ki lingvista B. Hrozny (1879-1952) jo� 1916. godine, najveći događaj u toj oblasti tiče se otkrića Britanca M. Ventrisa. Godine 1952 . Ventris je utvrdio da su poznate tablice sa ostrva Krita takozvanog "lineara B" (nastale pre naše ere u periodu od 1450. do 1200) pisane na jednom dotle nepoznatom arhaičnom dijalektu grčkog.


• auto). Najčešće reči su uz to još po pravilu i najstarije, naaodne, opšte. Sve su ove konstatacije od važnosti za istorija jezika - pružaju nove elemente za objašnjenje pojediah promena u jeziku.

Od posebne važnosti za naučnu razradu leksikoloških IIUdija bilo je utvrđivanje odnosa polisemije (v. § 401) sa ftkvencijom reči. Ovaj odnos utvrdio je Zipf 8 u vidu sledeće formule: broj kontekstualnih značenja jedne reči odaovara kvadratnom korenu njene frekvencije.

490. Prodor statističkog metoda u oblast leksikologije označio je novu epohu u praksi učenja stranih jezika. Statistika je rešila problem najčešćeg u jeziku - tj. pokazala je koje su reči zbilja neophodne za svakodnevni saobraćaj u određenoj jezičkoj sredini. Tek na osnovu statističke selekcije počeli su se izrađivati takozvani bazični rečnici rečnici u kojima je sakupljen fond najbitnije, standardne leksike za svakodnevno, elementarno sporazumevanje.

491 . Sve do "statističke epohe" u lingvistici stilistika je bila u nekom smislu maglovita jezička disciplina - prepuštena subjektivnom kriteriju u definicijama stila i suštine njegove originalnosti. Egzaktni metod statističke analize doneo je međutim potrebnu meru naučnosti u ocenjivanju stilističkih pojava sa lingvističke tačke gledišta. Moderna stilistika npr. precizno konstatuje da je banalnost jednog izraza u direktnom odnosu sa visokim stepenom njegove frekvencije. Opsežna ispitivanja ovakvog objektivnog tipa treba da sa maksimalnom naučnom preciznošću asvetle tajnu originalnog i poetskog u odnosu na svakodnevno, standardno u jezičkom izrazu.

8 U "Human Behavior and the Principle of Least Effort. An introducion to Human Ecology" (Cambridge, Mass. , 1949) .


492. Utvrđivanjem principa distribucije reči statistika je obezbedila sasvim novo, efikasno naučno oruđe za rešavanje takvih pitanja kao što je, recimo, autorstvo teksta i čak hronologija teksta (što može da interesuje ne samo lingviste, nego, i baš posebno, istoričare i proučavaoce istorije književnosti).

493. Dijalektologija dobija u statistici novo sredstvo pomoću kojega će precizno određivati meru sličnosti i razlike među dijalektima (v. i § 162) .

494. U novije vreme kod mnogih se lingvista pojavilo uverenje da će od prirnene statistike posebno velikih koristi imati komparativno-istorijske jezičke studije. U vezi s tim je među dosad poznate jezičke discipline uvrštena i jedna nova: glotohronologija.

Godine 1950. predložio je američki lingvista Morris Swadesh da se u posebnu oblast izdvoje ona ispitivanja koja se tiču prirnene statističkog metoda radi utvrđivanja srodstva jezika kao i (približnog) vremena kada su se ti jezici izdvojili od zajedničke matice. Dok su za ovu novu lingvističku disciplinu pojedinci usvojili poseban termin glotohronologija (engl. : glottochronology) dotle je drugi nazivaju leksikostatistikom (nazivom kojim se određuje inače svako statističko ispitivanje leksike).

Ovakve statističke studije jezika počivaju na proučavanju leksičkog fonda. Shodno naučnim postavkama predstavnika antropološkog pravca (v. § 367) , u svim jezicima postoji jedan osnovni fond reči vezanih za neke osnovne kategorije, opšteljudske kulture. To su obično svakodnevne reči, najotpornije prema istorijskim promenama i uticajima sa strane. Naučnici su izdvojili određen broj ovakvih reči9 i pri-

9 Prvo 200, zatim se broj smanjivao, tako da je do kraja ostalo svega oko 100 reči.


stupili komparaciji jezika. Rezultati do kojih se došlo su mteresantni (po nekima čak i revolucionarni) ali ne opravdavaju u potpunosti početne nade o perspektivi velike pouzdanosti zaključaka (što navodi pojedince čak na ospora\4nje celishodnosti glotohronologije) .

495 . Jedna od najvažnijih naučnih teorija našeg vreme:u - teorija informacije (v. § 498) - upravo je izrasla na �tatističkim studijama. I praktična tekovina razrađivanja Jve teorije - mašina za prevođenje - ne bi mogla biti iz�đena bez primene statistike. Počev od aproksimativ"'ib metoda u mašinskom prevođenju (koji se tiču predvi:hnja količine posla koji treba obaviti da bi se prevođenje :mogućilo) preko izrade tezaurusa(= rečnika) mašine ili 21ade sistema kodiranja ( = pretvaranje konkretnog jezia u sistem matematičkih formula), pa sve do proračunaomja ekonomije u radu mašine (koliko bi bila najpovolj�ja veličina mašine, koliko vremena predvideti za izradu k>nkretnih programa prevođenja i sl.) - statistička proce-:m-anja pokazuju se kao neophodna radna oruđa.

496. Sva lingvistička proučavanja koja se naslanjaju na �tistički metod nazivaju se statističkim ili kvantitativnim, ao što se, uostalom, i cela lingvistika, ukoliko je zastupau oni koji se služe statistikom, naziva statističkom ili aantitativnom10• Statističkog ispitivanja u lingvistici bilo e i ranije11, ali je ono imalo sporadičan, pojedinačan ka:-Uter. Tek u naše vreme kada je u lingvističke krugove ši-

:J Termin je usvojen na VI internacionalnom kongresu lingvi-o u Parizu 1948. godine.

:I W. D. Whitney je npr. još 1874. ispitivao frekvenciju engletie.!l glasova; 1905. Arnold objavljuje studiju 'V edie Metre in Its Hilil:·ncal Development" u kojoj primenjuje statistički kriterij fre�cije radi utvrđivanja relativne starine raznih delova Rigved.a.


roko prodrlo shvatanje o tome da je i jezičku strukturu moguće proučavati kao logičan kallrulus (v. § 427) , statistika postaje neophodna metodološka pripomoć u lingvističkom radu isto onako kao što i simbolično prikazivanje jezičkih odnosa u analizi postaje neophodno za naučno preciziranje konkretnih fakata.


497. Pored pomenute Plath ove studije o matematičkoj lingvistici i zbornika "O točnih metodah issledovanija jazyka" (v. § 484) , koji daju vrlo dobar uvod u matematički metod uopšte, bližem upoznavanju vrednosti statistike u jezičkim studijama doprineće naročito knjiga Pierra Guirauda: "Problemes et methodes de la statistique linguistique" (Dordrecht 1959) . Knjigu je napisao lingvista za lingviste, što je u ovom slučaju posebno značajna preporuka. Od istog je autora i poznata bibliografija statističke lingvistike: P. Guiraud, "Bibliographie Critique de la Statistique Linguistique", Utrecht 1954 (bibliografiju su, pod rukovodstvom ). Whatmougha, revidirali i kompletirali: T. D. Houchin, J. Puhvel i C. W. Watkins) .

Kratku istoriju postanka i razvoja statističke lingvistike daje pregledno i koncizno J. Carroll u "The Study of Language" (Cambridge Mass., 1953.) - odeljak "The Statistical Study of Language" (61-64) .

U zborniku "Voprosy statistiki reči (materialy soveščanija)" (izd. Lenjingradskoga univ. 1958) nalazi se veći broj instruktivnih članaka. V. i studiju D. W. Reeda: "A Statisti· cal Approach to Quantitative Linguistic Analysis" (Word vol. S, N°, 3, 1949, 235-247) . V. i zbornik "Linguisik und Statistik" (= Schriften zur Linguistik, 6) , izd. S. Jager i P. Hartmann, Braunschweig 1972.


Kakve su mogućnosti primene statističkog metoda na fonološku problematiku obaveštavaju, na primer, studije : _T . Lotz, "The Structure of Human Speech" (Transactions of the New York Academy of Sciences, Ser. II, 16, 1954, 373-�) ; F. Harary and H. H. Paper, "Toward a General Calculus of Phonemic Distribution" (Lg 33, 1957, 143-169) . �ta se pomoću statistike saznaje o morfološkoj strukturi �ika možemo sagledati u studijama: E. P. Hamp, "The Calculation of Parameters of Morphological Complexity" 1 gm Proceedings, ' 134-142) i Joseph Greenberg, "A Quanti�tive Approach to the Morphological Typology of Langua�" (zbornik "Method and Perspective in Anthropology", :zd. Robert F. Spencer, Minneapolis 1954, str. 192-220) .

O korisnosti primene statistike na leksikološku proble:nati.ku najbolje informiše poznati britanski statističar G. U. Yule u svom delu "The Statistical Study of Literary Vocabu-2ry" (Cambridge - London 1944) . Dovoljne podatke o to;ne daje i knjiga P. Guirauda: "Les caracteres statistiques du vocabulaire" (Paris 1954) .

U već spomenutoj knjizi G. Herdana: "Type-Token Mat�matics" (§ 484) mogu se, pored ostalog, naći podaci i o tome kako se statistički može prići proučavanju literarnog stila. U istom je smislu informativna i knjiga E. Fucksa, '.\tathematische Analyse von Sprachelementen, Sprachstil i.lild Sprachen" (Arbeitsgemeinschaft fur Forschung des Landes Nordrhein-Westfalen, Koln 1955) u kojoj je data numerička karakteristika pojedinih tekstova (većinom germanskih i latinskih) . V. i zbornik "Statistics and Style", izd. L Doležel i R. W. Bailey, New York 1969.

U knjizi: Henry Kučera and George K. Monroe, "A Comparative Quantitative Phonology of Russian, Czech and German" (Mathematical Linguistics and Automatic Language Processing 4, Amsterdam 1968) prilazi se komparativnom


proučavanju sila.bičkih struktura u ruskom, češkom i nemačkom uz primenu metoda kvantitativne lingvistike.

Pokušaj primene statističkih kriterija pri genetičkoj klasifikacij i jezika nalazimo u studijama: Douglas Chretien and A.. L. Kroeber, .. Quantitative Classification of IndaEuropean Languages .. (Lg 13, 1937, 83-105) i A. L. Kroeber, "Statistics, Inda-European, and Taxonomy .. (Lg 36 N o l , Part l, 1960, 1 -21).

Radi upoznavanja sa principima glotohronologije i ocenama vrednosti samog metoda preporučuju se sledeći radovi: R. B. Lees, "The Basis of Glottochronology'' (Lg 29, 1953, 1 13-127) ; M. Swadesh, 11Toward Greater Accuracy in Lexicostatistics Dating" (IJAL 21 , 1955, 121-137) ; H. Hoijer, "Lexicostatistics: A Critique" (Lg 32, 1956, 49-60) ; J. A. Rea, "Concerning the Validity of Lexicostatistics" (IJAL 24, 1958, 145-150) ; W. W. Amdt, 11The Performance of Glonochronology in Gennanic11 (Lg 35, 1959, 180-192) ; H. A. Gleason, .. Counting and Calculating for Historical Reconstruction" (Anthropological Linguistics Vol. I, No 2, 1959, 22-33) . Iscrpan pregled radova iz oblasti glotohronoloških studija nalazi se u: D . H. Hymes i drugi 11Lexicostatistics so Far" (Current Anthropology l, 1960, 3-44) i D. H. Hymes i dr. , "More on Lexicostatistics11 (Current Anthropology l , 1960, 338-345) . U zborniku 11Novoe v lingvistike .. objavljena su u ruskom prevodu dva Swadesheva rada (23-87) i jedan Hoijerov (88-107) o leksikostatistici. V. u istom zborniku članak V. A. Zveginceva: "Lingvističeskoe datirovanie metodom glottohronologii (leksikostatistiki)" (9-22) , a takođe i članak G. A. Klimava (u zborniku 'Voprosy teorii jazyka v sovremennoj zarubežnoj lingvistike .. , izd. AN SSSR, Moskva 1961) ; 110 leksikostatističeskoj teoriji M. Svodeša" (239-253) . V. i knjigu: "Lexicostatistics in Genetic Linguistics. Proceedings ofthe Yale Conference, Yale University, April 3-4, 197111 (= Janua


�m, Series Maior 69) , Isidore Dyen, ed. The Hague m. l· Sažet a informativan pregled osnovnih primena statistit u maš inskom prevođenju daje A. F. Parker - Rhodes, k Use of Statistics in Language Research" (Machine -.aslation Vol. 5, N ° 2, 1958, 67-73) .

V. pomenute Zipfove radove - § 489. Za lingviste je inleresantna i njegova knjiga "Studies of the Princip le of Relative Frequency in Language" (Harvard University Press 1932) jer se u njoj, pored ostalog, na nov način prilazi problemu utvrđivanja hijerarhije značenjskih nijansi u semantičkom polju reči.

Šezdesetih godina objavljene su u SSSR tri značajne knjige iz oblasti statističkog proučavanja jezika: zbornik -statistiko-kombinatomoe modelirovanie jazykov" (red. N. D. Andreev, Moskva - Lenjingrad 1965) , N. D . Andreev, -statistiko-kombinatomye metody v teoretičeskom i prikladnom jazykovedenii" (Lenjingrad 1967) i zbornik "Stati- · Rika reči", (red. P. M. Alekseev, V. M. Kalinin, R. G. Pioaovskij; Lenjingrad 1968) . V. takođe i: V. A. Moskovič, -statistika i semantika. Opyt statističeskogo analiza semanličeskogo polja", Moskva 1969 (statistički se ispituju reči u engleskom, francuskom, ruskom i ukrajinskom) ; B. N. Golovio, ')azyk i statistika", Moskva 1971 .

Teorija informacije 498. Teorija informacije se odnosi na naučna ispitiva

nja koja osvetljavaju procese odašiljanja i primanja saopštenja sa svim onim što oslovljava ovakve procese. Nauka je obogaćena teorijom informacije relativno . sasvim odskora, posle II svetskog rata.


499. Problemom komunikacije počeli su se ozbiljno baviti inženjeri zainteresovani za to da u komunikativnim uređajima obezbede prenosni kanal, tj. nesmetano odašiljanje i primanje informacija. Temelji novoj naučnoj disciplini koja se sistematski bavi komunikativnim problemima postavljeni su, međutim, tek radovima američkog matematičara Norberta Wienera.

500. Wiener je tvorac kibernetike12 nauke o funkcionisanju automata - o njihovim kontrolisanim reakcijama na određen stimulus13• Njegov osnovni tok ideja odgovarao je opštim biheviorističkim shvatanjima karakterističnim za američku intelektualnu atmosferu pred II svetski rat (v. § 348) : ispaljeno ponašanje u određenoj situaciji plod je od ranije naučene, automatske reakcije na određeni utisak spolja. Polazeći od uverenja da ovakav princip ne važi samo za ponašanje ljudi već se po njemu mogu vladati i mašine, Wiener je otpočeo svoje značajne radove na aparatima koji su u stanju da prime određenu poruku, da je "za. pamte" i da na nju na odgovarajući način reagiraju.

Wiener je u toku II svetskog rata radio na projektima koji na daljinu mogu sa preciznošću da dostignu cilj . On je sve servo mašine (automate) podelio na dva osnovna, u principu moguća tipa: a) na mašine koje treba da dostignu neki poznati cilj; b) na mašine koje treba da nađu pravi odgovor na postavljeno pitanje. U oba slučaja za rad mašine bitno je isto: mašina mora biti osposobljena da primi poruku spolja i po njoj da postupi na odgovarajući način.

12 Termin kibernetika je prema grčkoj reči kybemetike: označava konnilarsku veštinu, tj. veštinu upravljanja.

13 V. njegovo delo "Cybemetics" izdato 1948. u New Yorku; na srpskohrvatskom jeziku: Norbert Viner, "Kibernetika i društvo", Beograd 1964.


Za osnovni model ovakvim mašinama poslužio je čo\""ek. Čovečiji mozak i nervni sistem reagiraju na oba načina: mi npr. automatski dohvatamo knjigu sa stola. Mozak re izabrao cilj - knjigu, dao naredbu ruci za pokret, i pokret je izvršen automatski = bez svesnog razmišljanja, pod kontrolom našeg pogleda upravljenog na cilj. Mi smo u stanju i da dajemo odgovore na postavljena pitanja, samo ako smo te odgovore prethodno naučili. Wiener je, dakle, uzimajući sve to u obzir sagradio (tokom rata) prva oružja koja su dostizala pokazani cilj pod određenom kontrolom (radara, toplo tnog perce p tora i sl.) a kasnije je usredsredio svoju pažnju i na mašine koje bi bile u stanju da "zapamte" određene odgovore na određena pitanja.

50 l . U centar kibernetičkih studija postavljena je, daIde, sasvim prirodno teorija informacije . Njene osnovne postavke izneo je 1948. matematičar Claude Shannon, a matematičar Warren Weaver je 1949. interpretirao njen opšti značaj za razvoj nauke. Klasičnim delom teorije informacije i kibernetičkih studija uopšte smatra se knjiga koju su u koautorstvu izdala ova dva naučnika: Claude E. Shannon and Warren Weaver, "The Mathematical Theory of Communication", Urbana 1949. Knjiga je namenjena matematičarima i lingvisti se, bez solidne matematičke spreme, ne mogu njome služiti. Ali zato postoji recenzija lingviste Hocketta (Lg 29, 1953, 69-92) , pristupačna i nematematičarima, koja je odigrala značajnu ulogu u popularisanju teorije informacije i među lingvistima.

502 . Matematičarima i fiZičarima je, u poslovanju oko izgradnje mašina, bilo neobično važno utvrditi na koji se način najekonomičnije mogu slati poruke, kako se one najlakše pamte i najtačnije razumeju. Za sve ovo su bili zainteresovani i lingvisti, pogotovu strukturalisti, čiji se metod jezičke analize i zasniva na izdvajanju bitnih pojava u


procesu sporazumevanja od nebitnih. Tako je ubrzo došlo do jedne od najplodonosnijih međudisciplinamih saradnji u istoriji modeme nauke čiji je neposredni rezultat -mašina za prevođenje.

503. Lingvistička teorija slaviste Romana Jakobsona dobila je u svetlosti teorije informacije dragoceno priznanje. Jakobson je insistirao na vrednosti izdvajanja distinktivnih obeležja u fonemama (v. § 300) tj . na onom što je invarijantno, ultimno, elementarno u jezičkoj jedinici. Pokazalo se da je za razvijanje teorije informacije ovakva koncepcija invarijantnih jedinica od odsudnog značaja. Jakobson je, sem toga, insistirao na principu binariteta u jeziku (v. § 301) a i cela teorija informacije je upravo postavljena na primeni toga principa.

504. Lingvisti su, dakle, bili teorijski spremni da s razumevanjem prate u ovoj oblasti naučnog rada tok ideja matematičara, a imali su i sami dosta da prilože, na osnovu svojih iskustava sa jezičkim pojavama, u opšti fond znanja o problemu komunikacije. Istovremeno je tom prilikom u lingvistiku prodro nov niz pojmova i termina, dotle svojstvenih samo matematičko-fiZičkoj nauci.

505. Teorija informacije ima pred sobom sledeća dva osnovna problema: l . utvrditi kojim se sve sredstvima postiže komunikacija; 2. šta se u sagovornicima - čoveku koji govori i onome koji prima saopštenje - događa prilikom komunikacije (= koji su neposredni psihološki i fiZiološki uslovi za realizovanje procesa komunikacije) .

506. Svako saopštenje biva otposlato po nekom određenom kodu. Kod je termin nastao u okvirima teorije informacije. Odnosi se na celokupnost signala (uključujući sistem njihovih odnosa) pomoću kojih se iznosi konkretna informacija.

Pravci u lingvistici H 49

Signali za sporazumevanje mogu biti vrlo različiti: ljudski jezici, Morzeovi znaci, svedosni signali i sl. Bez obzira na poreklo, signali za sporazumevanje prenose poruke po nekakvom kodu. Svako pretvaranje neke ideje u saopštenje jeste proces enkodiranja ( = preobrnćanje ideje u sistem komunikativnih signala) . Svako primanje poruke, tj. prodiranje njeno u našu svest, nastaje u procesu dekodiranja ( = pretvaranje komunikativnih signala u naše saznanje o poruci) .

507. Proces informacije uvek se događa izmedu dve strane koje vrše dva različita komunikativna procesa: između govornog lica koje enkodira saopštenje i onoga koji saopštenje prima dekodirajući ga. Enkodiranje, ukoliko je ljudski jezik u pitanju, obuhvata komplikovani proces od mišljenja ka zvucima (od leksičko-gramatičkog ka fonološkom nivou), dekodiranje upravo obratno tome: obuhvata proces od zvukova ka mišljenju.

Govorniku je saopštenje koje iznosi poznato, njegov posao se sastoji jedino u tome da ga sagovorniku prenese na što razumljiviji način. Zato je njegova pažnja prvenstveno obraćena na nizanje neposrednih konstituenata (v. § 356) po određenom kodu datoga jezika. Onome koji saopštenje prima posao je mnogo teži. On mom da prepozna konkretnu vrednost svake reči, uklanjajući, recimo, nesporazum zbog eventualne homonimije. Za njega je, uostalom, cela percepcija govom ono što se, u terminologiji teorije vero\ottnoće, naziva stohastičkim procesom: dešifrovanje poruke vrši se u njegovoj svesti deo po deo, shodno nizanju ,ezičkih jedinica u govorni lanac; pri svakoj novoprimljenoj jezičkoj jedinici on raspolaže novim elementom za odgonetanje poruke, čini nov napor, svaki put sa sve većim IZgledima na uspeh, da pogodi sledeći element, i onaj posle njega, i tako redom, da sa završetkom govornog čina


bude i sagledanje smisla poruke dovedeno do kraja14• Uočavanjem različitosti uloga govornika i primaoca saopšlenja u procesu komunikacije otvoreni su novi putevi u različite oblasti jezičkog proučavanja. Posebno su obogaćena naša saznanja koja se tiču osposobljavanja što efikasnijeg učenja jezika. Distinkcija pasivne i aktivne gramatike (koja odgovara razlikovanju onoga što znači samo razumeti jedan jezik od onoga što znači i govoriti ga) postaje sve više plodna baza za vrlo korisne jezičke studije. U ovakvoj vrsti studija angažovani su danas najviše, pored predstavnika američke lingvistike, i sovjetski lingvisti 15 •

508. Količina obaveštenja sadržana u jednom komunikativnom znaku naziva se entropijom. Entropija je utoliko veća ukoliko je obaveštenje obično i manje predvidljivo. U teoriji informacije je prediktabilnost ( = pred vidljivost) veoma važan pojam, pa je prema tome i važan u onim modernim lingvističkim studijama koje vode računa o procesima komunikacije.

Količina informacije je relativan pojam: koliko će vest nekome biti nova zavisi od konkretnih uslova pod kojima se saopštava. Ako je npr. neko bio u Novom Sadu onoga dana kad je tamo padao grad, vest o nepogodi u novinama sledećeg dana neće za njega biti nikakvo posebno obaveštenje. Ali ako se ne nalazi u Novom Sadu, već negde na putu, a kao stanovnik toga grada ima jakog interesovanja za sve što se tamo u njegovom odsustvu dogodilo, vest o

14 Sličan je ovome i proces primanja poruka preko pisanog teksta: svako novo slovo, svaka nova reč, vodi nas bliže punom smislu informacije koji biva pogođen u celini sa završetkom čitanja.

15 Posebno je u ovome značajna aktivnost učenika L. V. Ščerbe, koji je sam još ranije, u eposi gramatičkog tradicionalizma, umeo da na toj strani zapazi problem i da mu pristupi.


nepogodi imaće za njega sasvim drukčiju važnost. Teorija informacije, dakle, upoznaje nas i sa pojmom o relativnoj vrednosti saopšenja.

Količina informacija jednog jezičkog znaka može se izmenti na taj način što će se na njegovo mesto staviti drugi jezički znaci: što je veći broj mogućnosti zamene, to je veĆ2 količina obaveštenja konkretnog znaka čija se informativnost procenjuje (= prediktabilnost informacije je mab) . Kad neko sa uzbuđenjem pristupi i otpočne: "Zamislile, Mile se." svi očekuju s nestrpljenjem da čuju poslednju reč (oženio? razboleo? ubio?) . U takvom slučaju, očevidno, entropija je velika. Sasvim obrnut slučaj predstavlja, recimo, upotreba slova u uz slovo · q u italijanskom ili engleskom jeziku: q se svaki put, obavezno, kombinuje sa u u pisanju, po pravilima ortografije ovih jezika; prema tome pojava u uz q je ovde maksimalno prediktabilna, što istovremeno znači da je informativna moć znaka u u ovakvoj kombinaciji ravna nuli.

509. Princip dihotomije (binariteta) sproveden je dosledno u proučavanju mere entropije: jedinica ovakvog merenja je bit16, a njena vrednost je zasnovana na primeni proste alternative u prepoznavanju konkretne specifikacije koju daje komunikativni znak (= tj. svaka specifikacija događaja i uopšte pojava o kojima je reč u saopštenjima mači isključivanje one druge, po suprotnosti korelativne specifikacije) . Koliko nam je binarnih odluka potrebno (= koliko puta vršimo isključenje jedne od dveju alternativnih mogućnosti) pri prihvatanju (poimanju) poruke, toliko binarnih jedinica sadrži entropija onih jezičkih simbola koji su tom prilikom upotrebljeni.

16 Skraćenica od engleskog termina "binary digit".

jezička ispitivanja u XX veku

510. Poznato je da pri prihvatanju saopštenja onaj koji sluša poruku mnogo više stvarno čuje nego što iskoristi u procesu prihvatanja saopštenja. U takvom procesu pažnja .. prijemnika" je koncentrisana na to da iz govornikovog iskaza izdvoji samo elemente bitne za stimuliranje onih binarnih odluka bez kojih je nemoguće poimanje saopštenja. Govornik, međutim, gotovo redovno kaže mnogo više od neophodnog minimuma. Ovo stoga što treba obezbedili sigurnu prenosnu moć komunikativnog kanala (komunikativni kanal je sve ono što omogućuje saopštenje, počev od izvorišta - govornog lica do odredišta = onoga koji saopštenje prima) . U tom nastojanju govornik se služi najrazličitij im sredstvima u koja je uključeno, pored posebnih izraza za skretanje pažnje "prijemnog" lica, i ponavljanje iste informacije u nekoliko varijanata. jednom rečju - ljudski jezik je natrunjen najrazličitijim elementima koji izgledaju za suštinu informacije nebitni, redundantni. Redundancija (= pojava redundantnih elemenata) ima, međutim, svoju funkciju u procesu sporazumevanja. Što je više redundantnih elemenata, to je veća sigurnost da će poruka biti primljena i to sa maksimalnim razumevanjem. Metajezik, idealno logički jezik nauke (v. § 413) , lišen je redundancije i stoga neupotrebljiv za svakodnevni komunikativni kontakt među ljudima17 .

5 1 1 . Osnovni zadatak predstavnika teorije informacije sastoji se upravo u tome da iznađu u saopštenjima bitne, netzmenljive karakteristike kako bi, izgrađivan jem solidne teorije o invarijantnim strukturama saopštenja, bilo omogućeno dalje napredovanje: i kibernetičkih studija, i rada na ma-

17 Maksimalno su koncizne npr. telegrafske poruke. Zato je često dovoljna i najmanja slovna greška u telegramu pa da razumljivost teksta bude dovedena u pitanje.

sinskom prevođenju, i psiholoških ispitivanja saznajnih procesa, i metajezičkog ispitivanja logičara, i strukturalne lingvistike u njenom traganju za jezičkim "ultimnim invaris:antama".

512 . Teorija informacije ne bi mogla dobiti značaj u nauci kakav danas ima da za n}om nisu sta}a\a dostignuća strukturalne lingvistike. Posebna je ovde zasluga strukturalne lingvistike u tome što je na jezik ukazala kao na sistem tačno odredivih, uzajamno povezanih jedinica čiji je broj konačan (i to neveliki) a čije kombinacije teže ka beskonačnom. Naslanjajući se na ovu konstataciju, matematičari su uspeli da na jezik uspešno primene svoj metod analize. Posebno je vrednost statistike došla do izražaja. Za samu lingvistiku rascvetavanje studija komunikacije značilo je, pored ostalog, i osvetljavanje problema kao što su odnos govornog prema pisanom jeziku, odnos eksplicitnog ( = jasno izraženo jezikom) prema implicitnom ( = ono što se podrazumeva, ali nije izrečeno) . Razumevanje procesa dekodiranja označilo je novu eru u lingvističkom proučavanju poezije. A ispitivanje procesa transkodiranja ( = pretvaranja jednog koda u drugi) ponovo je osvežilo interesovanje lingvistike za istoriju jezika, mada se, u svetlosti novih iskustava i naučnih saznanja, danas opet intenzivnije proučava.


5 13 . Radi postupnog a sigurnog uvođenja u probleme teorije informacije lingvistima se ne preporučuju osnovni izvori - radovi matematičara, već prikazi tih radova koji daju lingvisti za svoju lingvističku publiku. Ovde ističemo sledeće prikaze:


Čuveni Hockettov prikaz Shannonovog i Weaverovog klasičnog dela "The Mathematical Theory of Communication" - Lg 29, 1953, 69-93;

prikaz Zipfovog "Human Behavior and the Principle of Least Effort; An Introduction to Human Ecology'' - kompetentno daje Y. R. Chao u Lg 26, 1950, 394-401 .

prikaz Belevitchevog "Language des machines e t language humain" - autor je N. Chomski koji, pored ostalog, objašnjava odnos teorije informacije prema lingvistici sa težnjom da se lingvističkoj publici približe izvesni bitni matematički zakoni informacije : Lg 34, 1958, 99-105;

Leesov prikaz (u Lg 35, 1959, 271-303) poznatog dela L. Apostela, B. Mandelbrota i A. Morfa: "Logique, language et theorie de l'information" .

Interesantno, ubedljivo, a duboko lingvističko osvetljavanje značaja jezičkih studija u okvirima teorije informacije daje Roman Jakobson u "Linguistics and Communication Theory" (Proccedings of Symposia in Applied Mathematics, Structure of Language and its Mathematical Aspects vol. XXI, 1961, 245-252) .

Raznovrsnost problematike koju obuhvata široko postavljen program studija procesa komunikacije najbolje je ilustrovana radovima objavljenim u zborniku "Psycholin�istics - A Survey of Theory and Research Problems" (Supplement to I)AL Vol. 20, N° 4, 1954, Memoir 10, I-IX -1-203) . Predstavnici raznih disciplina informišu o napre· dovanju nauke u izgrađivanju opšte teorije veze, što je poučno: zagledajući malo u nepoznata (nelingvistička) osvetljavanja poznatih (lingvističkih) tema, lingvista neminovno proširuje svoje naučne horizonte.

Kao dobar, elementarni udžbenik za razumevanje teorije informacije, pre svega iz perspektive psiholoških problema koji se nameću u komunikativnom procesu, poslu-


žiće svakako u prvom redu knjiga G. A. Millera: "Language and Communication" (New York - Toronto - London 195 1 ; knjiga pored ostalog, daje i korisne bibliografske podatke) . Od istog je pisca i poznata studija 'What is information measurement" objavljena 1953. u American Psychologist 8 (str. 3-1 1) . Interesantan je i Millerov rad �The Perception of Speech" objavljen u For Roman jakobson (353-360) .

Matematičke načine tretiranja lingvističke problematike, posebno u okvirima fonologije, upoznaće lingvista iz knjige eminentnog predstavnika komunikativne teorije e . Cherryja "On human communication" (Cambridge, Mass. - New York - London 1957) .

Po modernosti metoda i opsegu zahvaćene problematike govora i komunikativnog procesa zapažena je knjiga Willarda Van Orman Quinea: "Word and Object" (Cambridge, Mass. 1960) .

Za lingvistu bi bilo svakako interesantno upoznati se sa studijom O. H. Straussa: "The Relation of Phonemics and Linguistics to Communication Theory" Qournal of the American Acoustic Society 22, 1950, 709-711) .

Zainteresovanima se preporučuju i studije objavljene u Voprosy jazykoznanija: L. R. Zinder, "O lingvističeskoj verojatnosti" (god. VII, sv. 2, 1958, 121-125) i V. N. Toporov, "O vvedenii verojatnosti v jazykoznanie" (god. VIII, sv. 6, 1959, 28-35) .

Tačan uvid u problematiku opšte teorije veze daje rad sovjetskog naučnika A. A. Harkeviča: "Očerki obščej teorii svjazi" (Moskva 1955) .

Radi bližeg upoznavanja sa doprinosom sovjetske nauke razvijanju teorije informacije v. i: Ju. S. Bukov, "Sovetskie raboty po teorii razborčivosti reči" (Izvestija Akademii Nauk SSSR, 1949, serija fiZičeskaja 13, 6, 728-739) "i zbor-


nik radova izdat u Moskvi 1956. pod naslovom "Vosprijatie zvukovyh signalov v različnyh akustičeskih uslovijah".

Među lingvistima su inače dosta popularni radovi predstavnika egzaktnih nauka H. Fletchera i B. Mandelbrota. V. npr. : H. Fletcher, "Speech and Hearing in Communication", New York 1953. i B. Mandelbrot, "Structure formelle des textes et communication", Word 10, 1954, 1-27.

V. i radove: J . Singh, "Great Ideas in Information Theory, Language and Cybernetics", New York 1966; R. G. Piotrovskij, "Informacionnye izmerenija jazyka", Lenjingrad 1968.

Mašinsko prevođenje 5 14. Početkom druge polovine XX veka mašinsko pre

vođenje, kao nova oblast naučnog istraživanja; postavljeno je u žižu pažnje lingvističkog sveta. Ljudi su očekivali velike rezultate na toj strani. Nadali su se da će rad s mašinama izvršiti revoluciju u prevodilačkom poslu: time što bi prevođenje naučnih, tehničkih, političkih i drugih informacija postalo neuporedivo brže i lakše, doprinelo bi se u bitnoj meri univerzalizaciji kulture.

5 15. Rad na mašinskom prevođenju ne bi mogao otpočeti da prethodno jezički opis nije dostigao potrebnu preciznost, zahvaljujući primeni metodoloških principa strukturalne lingvistike. Ali još je značajniji u ovom pogledu tadašnji razvojni stepen tehničkih nauka koji je omogućio, pored ostalog, i korišćenje takvih sprava kao što su elektronski računari.

5 16. Termin mašinsko prevođenje odnosi se, u stvari, na naročiti program prevođenja namenjen elektronskom računaru. Pripremanje jezika za ciljeve mašinskog prevođenja spada u poslove koje obavljaju lingvisti. Oni su se


:okom šezdesetih godina sa velikim elanom angažovati :-ko tih poslova, ali se ubrzo pokazalo da postignuti rezul:ni ne odgovaraju uloženim naporima niti opravdavaju �lika očekivanja, što je mnoge jako razočaralo i odvratilo :d mašinskog prevođenja.

517. Proces prevođenja mašinom obuhvata nekoliko :!5novnih poslova čiju je tehniku trebalo pažljivo razraditi. 1-evođenje počinje primanjem teksta (mašina obavlja i daailografski posao) . Ono što je registrovano automatski se :-rebacuje u matematički jezik formula. Dobivene matema:Xke formule u potpunosti odgovaraju strukturi jezika sa .njeg se prevodi: red reči, tip konkretne funkcije, broj :norfema pomoću kojih su obeleženi konkretni odnosi -� dobija svoje precizno obeležje matematičkim jezikom. Ud je i ovo obavljeno, nastaje treća faza u procesu prevo.knja: matematički kod (v. objašnjenje termina § 506) koji :dgovara izvornom tekstu preobraća se u matematički .:xi jezika na koji se prevodi. Drukčije rečeno, počinju se :brazovati nove formule koje misli izražene strukturom izJI')mog jezika prebacuje u novu strukturu specifičnu za je::.k o kojem je reč. I tek onda, kad i to bude urađeno, na-uje posao oko pretvaranja matematičkih znakova pono� u ljudski jezik, ovog puta u novi jezik, onaj traženi. :Jbavljanjem ove poslednje, četvrte faze rada mašine zavrie110 je i samo prevođenje.

518. Enkodiranje i dekodiranje (v. § 506) tekstova, poja� koje se u procesu rada mašine neizbežno nameću, zahte"1ju posebno istančavanje lingvističkih kriterija i metoda. '� svakom koraku iskrsavaju različite teškoće koje lingvisti i n:ženjeri savlađuju u udruženim naporima. Pa i pored svih �vršavanja koja će se u daljoj budućnosti nesumnjivo po!tiĆi u ovakvom poslu, mašine neće moći da budu prevo:xx:i lepe književnosti. Samo tekstovi pisani bez pretenzi-

58 Jezička ispitivanja u XX velnt

ja na stilsku originalnost (naučni, stručni, politički i sl.) moći će se poveriti mašinama. Ovo je u vezi sa mnogim faktorima, između ostalog sa činjenicom da mašine moraju sadržavati u sebi čitave rečnike jezika koji dolaze u obzir za prevođenje, a tehnički je upravo neizvodljivo opremiti ih apsolutno svim onim neobičnim izrazima i obrtima koji su, recimo, svakodnevni u poeziji naših dana.

519. U glavne probleme maš inskog prevođenja spada realizacija principa ekonomije u "pamćenju" mašine. U principu, mašina može sve da "upamti". Metodom fotoskopije u njenu "memoriju" se utiskuje onoliko reči i gramatičkih pojmova koliko je potrebno. Težnja je, međutim, da se sa što manjim materijalnim izdacima i komplikovanjem posla, a sa što većom mogućom eflkasnošću, obezbedi pristajao prevod. Stoga se fond leksike pažljivo odabira prema tipu tekstova koji će biti podvrgnuti prevođenju. Sem rečnika koji obuhvata leksiku opštijeg karaktera izrađuju se i tzv. mikroglosari - rečnici izraza svojstvenih posebnim strukama (npr. rečnik jezika hemije, medicine, ftzike i sl.) .

520. Ma koliko reci bile pažljivo registrovane u mašini, nije uvek sigurno da li će one u odgovarajućem tekstu biti dobro odabrane s obzirom na činjenicu da u svim jezicima postoje sinonimi sa svojim specifičnim nijansiranjem "lsnovnog značenja. Stoga se pri izboru primenjuje teorija '*-erovatnoće. Statističkim se metodom kategorišu reči po frekvenciji upotrebe na obične, manje obične i retke, pa se prednost daje običnoj reči, pošto za nju postoji najveća \-erovatnoća da će svojim značenjem obuhvatiti i traženu semantičku nijansu ili će je bar približno odredili. Ovakav postupak je zaista opravdana metodološka mera u datoj prilici, ali niukoliko ne obezbeđuje potpunu adekvatnost prevoda. Postoji, uglavnom, u ovom slučaju i drugo rešenje koje prevod čini manje elegantnim, ali koje ima i svo-


jih prednosti: naporedo se stave sve moguće prevodne varijante (uz odgovarajući znak da je naporednost u pitanju) pa se čitaocu ostavlja da odabere, po sopstvenom nahođenju, adekvatan izraz.

521 . Posebnih teškoća pri prevođenju pričinjavaju idiomi. Nije lako ni sa složenicama. Geografska imena, zbog svoje gotovo neograničene mnogobrojnosti, takođe predstavljaju problem. Osim toga, u jezicima ima dosta redundantnog (v. § 5 10). Utvrditi šta je u kojoj prilici redundantno i to ispustiti pri prevođenju - to je takođe ozbiljan posao čija tehnička rešenja nisu jednostavna.

522. Radi uklanjanja eventualne zabune kod polisemijc (v. § 40 l) potrebno je obezbedi ti takve mašinske operacije koje će pravilno vršili identifikaciju značenja pomoću konteksta. Uostalom, i van polisemičkih kategorija postoji potreba za uspostavljanjem određene tehnike koja će omogućavati stalno vođenje računa o konkretnim kontekstualnim situacijama. Konstantno odmeravanje odnosa stalnih (invarijantnih) karakteristika reči prema njihovim aktuelnim (kontekstualnim) karakteristikama - to je problem od čijeg pravilnog rešavanja zavisi puna smisaonost prevoda.

523. Svaki jezik ima svoju specifičnu strukturu. Mašinskog prevođenja ne može biti bez preciznih podataka o jezičkim strukturama. Prema današnjem stanju strukturalnog ispitivanja, izvesni jezici, pošto nisu obrađeni na odgovarajući način, ostaju van mogućnosti da uđu u kombinaciju za mašinsko prevođenje.

Jezičke strukture se prethodno upoređuju da bi se odredila njihova mera kongruentnosti (termin usvojen u tehnici mašinskog prevođenja) - tj . njihova tipološka srodnost ili razlika. Ovaj posao obavljaju lingvisti. Odmeravaju se leksički, morfološki i sintaksički faktori koji uslovljavaju specifičnu prirodu lingvističkih jedinica u datim


jezicima. Ovo se vrši popisivanjem inventara jezičkih jedinica i uočavanjem principa njihove distribucije.

524. U najteže probleme mašinskog prevođenja u vezi sa tim spada pitanje organizacije "pamćenja": da li će mašina posebno "pamtiti" samo cele reči (= "leksička" organizacije mašine) ili će pamtiti posebno osnove, a posebno nastavke reči (= "gramatička" organizacija mašine) . U izboru ovakvog tehničkog prosedea ne postoji saglasnost medu naučnicirna 18•

Gramatičkih osobina u jezicima irna mnogo i, bez. ohzira na koji će konkretni tehnički postupak pasti izbor, njihovo prisustvo mora biti registrovano u mašini. U vezi s o\-akvim registrovanjem postoje mnoge teškoće koje nisu samo tehničke prirode već i lingvističke. Što se ovog drugog tiče, tu je najveći problem obično nedovoljna obradenost pojedinih gramatičkih oblasti datih jezika.

525. Potrebe mašinskog prevođenja nagone, u stvari, lingvistiku da se prihvati produbljivanja svojih teorijskih znanja o raznim dosad nedovoljno ispitanirn područjima jezičke problematike. Praktični cilj osposobljavanja lingvističkih rezultata za pravilno iskorištavanje u funkcionisanju mašine nameće lingvistirna naviku da svoje definicije izlažu u formulacijama maksimalno jasnim a konciznim. Stvaranje tradicije u ovakvoj navici osigurava bolji kvalitet teorijskih studija jezika i efikasniji metod u prezentaciji praktičnih gramatičkih pravila.

526. Mašinsko prevođenje je započeto u SAD i prva mašina se nalazi i danas na Hanrardu kao istorijski doku-

18 Dok se, recimo, američki centar mašinskog prevođenja u Seattleu izjašnjavao za "leksičku organizaciju", dotle su sovjetski naučnici od početka bili pretežno zainteresovani za "gramatički" tip "pamćenja".


menat jedne značajne matematičko-lingvističke epohe. Šezdesetih godina u SAD je bilo više centara za unapređenje mašinskog prevođenja, sa velikim renomeom u svetu. Nadaleko su, recimo, bili poznati radovi naučne grupe sa Washingtonskog univerziteta u Seattleu posvećeni u prvom redu razradi algoritama (v. § 414) za mašinsko prevođenje sa ruskog na engleski. Svojim radovima se od početka isticala harvardska grupa19, zatim grupa sa Georgetown univerziteta, pa naučni kolektiv sa Kalifornijskog univerziteta, pa predstavnici Wayne State University i dr. Snage su posebno koncentrisane u ovim centrima na proučavanju lingvističke strukture ruskog i engleskog jezika. Distribucionalizam, čija je kolevka u SAD (v. § 352) , sa svojom bogatom razrađenošću mehaničkog metoda analize iskorišćavao se kao baza za dalju lingvističku obradu pomenutih jezika u okvirima potreba mašinskog prevođenja. Medutim, upravo ovakav posao otkrio je lingvistima do koje je mere čovek, obdaren jezičkom kreativnošću, nešto sasvim drugo nego što je mašina. Najveći broj jezičkih stručnjaka već je do kraja šezdesetih godina odustao od iluzije da se čovek može zameniti mašinom kad je u pitanju prevođenje komplikovanijeg teksta. Umesto da se dalje bave generiranjem rečenica pomoću automata, Amerikanci su se okrenuli novom polju rada: proučavanju generativnih procesa koji se tiču ljudskoga jezika. Tako je mašinsko prevođenje potisnuto na margine interesovanja lingvističkih krugova, a u centar pažnje postavljena generativna gramatika (v. § 196) .

19 Predstavnici ove grupe nisu bile samo naučne snage sa Harvardskog univerziteta već i naučnici okupljeni u Tehničkom institutu države Massachusetts (Massachusetts Institute of Technology, skraćeno - M. l. T.) .


527. Kao veliki takmaci Amerikancima u radu na mašinskom prevođenju pokazali su se sovjetski naučnici. Oni su kasnije počeli da organizuju svoje snage na tome poslu, ali su zadivljujućom brzinom, za svega četiri - pet godina podigli odličan matematičko-lingvistički kadar čiji su rezultati bili na zavidnoj visini. Godine 1955. započeli su sovjetski naučnici pripreme oko mašinskog prevođenja koje se ticalo svega dva jezička para: englesko-ruskog i francusko-ruskog. Godine 1959. bilo je već oko dvadeset pari jezika osposobljenih za mašinsko prevođenje. Smatra se da je početkom šezdesetih godina po broju naučnog kadra angažovanog u mašinskom prevođenju SSSR bila prva zemlja na svetu. Veliki centri za mašinsko prevođenje nalazili su se u Moskvi (Institut precizne mehanike, Elektronska laboratorija Saveznog instituta za naučna i tehnička saopštenja, Matematički institut im. Steklova) i Lenjingradu (Eksperimentalna laboratorija za mašinsko prevođenje) . Manje naučne grupe bile su zaposlene takođe oko mašinskog prevođenja na Moskovskom pedagoškom institutu za strane jezike, na Moskovskom univerzitetu, na univerzitetima u Gorkom, Harkovu, Kijevu, Petrozavodsku, Tiflisu i Erevanu20• Svojim radom na mašinskom prevođenju stekli su veliki ugled mnogi sovjetski stručnjaci (0. S. Kulagina, T. N. Mološnaja, I . A. Meljčuk, L. N. ]ordanskaja, S. Ja. Fitialov, G. S. Cejtlin i dr.) . Tokom šezdesetih godina razvijeni su jaki centri za rad na mašinskom prevođenju u Rumuniji (gde je vodeća ličnost S. Marcus) , u Mađarskoj (grupa u kojoj su se našli pored ostalih, F. Kiefer i F. Papp) , u Čehoslovačkoj (grupa P. Sgalla, P. Pithe, M. Teši-

20 Ovi su podaci sakupljeni uglavnom prema objavljenim izveštaj ima s kraja pedesetih godina. Danas je svakako slika u ovom pogledu nešto drugačija.


telove i dr.) i Bugarskoj (gde su od najaktivnijih bili A. Ljudskanov, E. Paskaleva, M. janakiev i A. Orlenko) .

Glavni napori sovjetskih snaga bili su od početka koncentrisani u dva pravca: na sastavljanju glosar a ( = rečnika u mašini) i na proučavanjujezika=posrednika u prevođenju (= jezika formula na koji se prebacuje konkretan ljudski jezik podvrgnut procesu prevođenja) . Radeći na ovom drugom poslu, sovjetski naučnici su na polju teorije postigli rezultate kojima je priznata visoka vrednost u inostranom naučnom svetu.

528. I druge evropske i azijske zemlje21 počele su se tokom šezdesetih godina uključivati u rad na mašinskom prevođenju (mada je uvek u ovome vodeće mesto pripadalo naučnim centrima SAD i SSSR) . No danas je gotovo svako oduševljenje za taj posao splasnula na svim stranama sveta, iako još ima uglednih centara gde se nastavljaju ispitivanja koja, ukoliko ne unapređuju neposredno mašinsko prevođenje, ipak doprinose širenju teorijskih horizonata savremene lingvistike.


529. Prve faze rada na mašinskom prevođenju u SAD najbolje su ilustrovane studijama objavljenim u zborniku

2 1 Kineski jezik, zbog svoje specifične strukture, uvek je budio pažnju lingvističke javnosti. Stoga su vesti o napredovanju mašinskog prevođenja u NR Kini izazvale mnogo interesovanja u lingvističkim krugovima koji od detaljnog studiranja strukture kineskog jezika u poređenju sa indoevropskim jezičkim strukturama očekuju dragocene podatke za produbljivanje opštejezičke teorije. Prve informacije za inostranstvo o mašinskom prevođenju u NR Kini dao je LjuJuncjuan u članku "Issledovatel'skaja rabota v oblasti MP v Kitajskoj Narodnoj Respublike" (VJ a VIII, 5 , 1959, 102-104) .


"�achine Translation of Language" (ed. William N . Locke i A. Donald Booth, New York 1955) . Zbornik je 1957. izašao u Moskvi u ruskom prevodu pod naslovom "Mašinnyj percvod" (odgovorni redaktor P. S. Kuznecov) .

Obiman zbornik "Linguistic and Engineering Studies in the Automatic Translation of Scientific Russian into English. Technical Report" (Seattle-Washington, 1959) sadrži reprezentativne radove naučne grupe iz centra u Seattleu.

Knjiga A. G. Oettingera - "Automatic Language Translation: Lexical and Technical Problems" (Harvard Monographs in Applied Science N o 8, Cambridge, Mass., 1961) ilustruje rezultate harvardskog centra za mašinsko prevođenje.

Sažete preglede urađenog tokom pedesetih godina na ovome polju naučne delatnosti daju predstavnici harvardske grupe W. N . Locke i V. H. Yngve, predstavnik Seattlea Envin Reifler i predstavnik centra u Georgetownu - Paul L. Garvin u zborniku 81h Proceedings pod naslovom: "Machine Translation" (502-5 18) .

Y. Bar-Hillel daje pregled postignutih rezultata tokom pedesetih godina u mašinskom prevođenju ne samo u SAD već i u Vel. Britaniji u "Report on the State of Mechanical Translation in United States and Great Britain" Oerusalem 1959) . Treba svakako videti i Bar-Hillelov članak "Some Reflections on the Present Outlook for High-Quality Machine Translation" koji je objavljen u zborniku "Feasibility Study on Fully Automatic High Quality Translation", izd. W. P. Lehmann i R. Stachowitz, University of Texas, 1971, 73-76.

Za uvođenje u komplikovanu problematiku mašinskog prevođenja najbolje će poslužiti knjiga Davida G. Haysa "Introduction to Computational Linguistics" (= Mathematical Linguistics and Automatic Language Processing N° 2, Amsterdam 1967) . V. i knjigu sovjetskog stručnjaka V. J. Ro-


zencvejga: "Os novy obščego i mašinnogo perevoda", Moskva 1964.

Postoje mnogobrojne studije koje prikazuju dostignuća različitih američkih centara za mašinsko prevođenje tokom pedesetih godina. Oni koji se za ovo posebno interesuju naći će odgovarajuće informacije u časopisu kao što ,e npr. "Mechanical Translation", poznata publikacija har,AJ"dskog centra (grupe koja radi u Massachusetts Institute of Technology) . Mi bismo ovde ipak posebno preporučili ,oš nekoliko studija koje su bile u svoje vreme naročito zapažene u inostranstvu, u prvom redu u SSSR:

V. E. Giuliano (predstavnik harvardske grupe) - "An Experimental Study of Automatic Language Translation" ( .\i.athematical Linguistics and Automatic Translation, Report NSF- l, Cambridge Mass. , 1959) .

M. E. Scherry (predstavnik harvardske grupe) - "Syntactic Analysis in Automatic Translation" (Mathematical Linguistics and Automatic Translation, Cambridge, Mass. , Report NSF-5, 1960) ;

V. H . Yngve (predstavnik harvardske grupe) - "Sentence-for-Sentence Translation" (Mechanical Translation vol. 2, 1955, No 2, 29-37) , "A Framework for Syntactic Translation" ( .\i.echanical Translation vol. 4, 1957, N° 3, 59-65) , "A Programming Language for Mechanical Translation" (Mechanical Translation vol. 5, 1958, N° l, 25-41) , "A Model and a Hypothesis for Language Structure" (Proceedings of the .\merican Philosophical Society vol. 104, 1960, No 5, 444-

466) ; L . R . Micklesen - "Russian-English MT" (American Con

tributions to the Fourth International Congress of Slavists, .\ioscow, September 1958, s'-Gravenhage 1958, 245-265) , "Form Classes Structural Linguistics and Mechanical Translation" (u zborniku "For Roman jakobson", 344-352) .


Od nešto novijih radova koji daju pregled rezultata rada s mašinama u pogledu unapredenja lingvističke teorije i prakse prevođenja v. : John R. Pierce et al., "Language and Machines. Computers in Translation and Linguistics", �·ashington 1966; Saul Gorn, "The Identification of the Computer and Information Sciences: Their Fundamental Semiotic Concepts and Relationships", Foundations of Language vol. 4, N° 4, 1968, 339-372) .

V. i studiju američkog lingviste S. M. Lamba: "The Nature of the Machine Translation Problem", journal of Verbal Learning and Verbal Behavior 4, 1965, 196-2 10.

Bugarski stručnjak za mašinsko prevođenje A. Ljudskanov izneo je svoje poglede na smisao mašinskog prevođenja u knjizi "Traduction humaine et traduction mecanique", Paris 1969.

Za bliže upoznavanje sa prvim rezultatima sovjetskih napora oko mašinskog prevođenja pogodan je, pre svega, zbornik "Materialy po mašinnomu perevodu" (I tom, izdat u Lenjingradu 1958) gde se, pored ostalog, nalaze i takvi poznati radovi kao što su, recimo: N. D. Andreev, "Metajazyk mašinnogo perevoda i ego primenenie" (40-60), V. V. Ivanov, "Lingvističeskie voprosy sozdanija mašinnogo jazyka dija informacionnoj mašiny" (10-39) .

l. A. Meljčuk daje pregled rada na mašinskom prevođenju u SSSR krajem pedesetih godina u članku čiji je naslov: "Raboty po mašinnomu perevodu v SSSR" (Vestnik AN SSSR, 1959, No 2, 43-47) . V. i: l. l. Revzin i V. Ju. Rozencvejg, "Očerki po obščemu i mašinnomu perevodu", Moskva 1965.

U zborniku "Issledovanija po slavjanskomu jazikoznaniju" (izd. AN SSSR, Moskva 1961, 374-382) objavljena je studija "Teoretičeskije osnovi mašinnogo perevoda na russkij jazyk" - objavljuje probrani kolektiv autora: O. S. Ku-


Jagina, A. A. Ljapunov, l. A. Mel'čuk, T. N. Mološnaja. Tu su izneseni, kondenzovano, jasno neki zanimljivi rezultati ditnih sovjetskih stručnjaka okupljenih oko rada na malinskom prevođenju, a posebno zainteresovanih za problem jezika-posrednika.

Bliži uvid u dostignuća sovjetske nauke na polju malinskog prevođenja daće zainteresovanima različite studije objavljene pre svega u časopisu "Mašinnyj perevod i prikladnaja lingvistika" a takođe i u 'Voprosy jazykoznanija" (gde su izlaganja naročito pristupačna, specijalno pisana za lingvističku publiku koja tek treba da se bliže uvede u novu oblast lingvističkog interesovanja) . Teorijske probleme vezane za posao mašinskog prevođenja prikazuje adeImuno i časopis mađarskih stručnjaka koji izlazi u Budimpešti pod naslovom Computational Linguistics.

V. i sledeće dve knjige: K. Brockhaus, "Automatische iJbersetzung", Braunschweig 1971 ; P. L. Garvin, "On Machine Translation. Selected Papers", Den Haag/Paris, 1972.

Svima onima koji bi hteli podrobnije informacije o naučnoj teoriji prevođenja uopšte preporučuje se zbornik "On Translation" (ed. Reuben A. Brower, Harvard Studies in Comparative Literature, vol. 23, Cambridge, Mass. , 1959) u kojima su, pored radova specijalista za literaturu, zastupljeni i radovi lingvista. Tako npr. Roman Jakobson u studiji "On Linguistic Aspects of Translation" (232-239) izlaže teoriju suštine prevođenja: sve se može prevesti tako da osnovna poruka o kojoj se radi ostane neizmenjena, ali kod (v. § 506) pomoću kojeg se poruka prenosi bezuslovno podleže promeni u procesu prevođenja - svaki jezik ima svoj specifičan kod; otuda pri prevođenju nastaju nužna prekrajanja detalja, oduzimanja i dodavanja u duhu novoga koda na koji se poruka prebacuje; otuda svako prevođenje poetskog teksta postaje neminovno kreativna


l ing\;stička transpozicija. Eugen A. Nida u "Principles of Translation as Exemplified by Bible Translating" (1 1-31) zastupa tezu da adekvatnog prevoda ne može biti ne samo zbog razlike u kodu (u strukturi jezičkih sistema) već i zbog toga što svaki jezik ima svoju individualnu kulturnu pozadinu koja određuje specifičan tip metaforičnih asocijacija. Williard V. Quine u "Meaning and Translation" (148-1""2) . primenjujući logičku analizu udruženu sa metodskim postupcima razrađenim u teoriji informacije, pokazuje da se mogu pronaći zajednički koeficijenti među jezicima u vidu adekvatnih rečeničkih karakteristika, prisutnih i u jeziku sa kojeg se prevodi i u jeziku na koji se prevodi, bez obzira na razlike medu njihovim gramatičkim strukturama. l, najzad, Anthony G. Oettinger u "Automatic Tra.nsference, Translation, Remittance, Shunting" (240-267) razlaže principe mašinskog prevođenja sa posebnim ukazivanjem na izglede koji postoje u usavršavanju tehnike automatskog prevođenja ruskih tekstova na engleski.

O problemu prevođenja sa futhijanskih pozicija (v. § 566) govori J. C. Catford u svojoj knjizi "A Linguistic Theory of Translation", London 1965.

ALGEBARSKA LINGVISTIKA NELINEARNOG (ANALITIČKOG) TIPA1

Uvodne napomene

530. Termin a/gebarska lingvistika pojavio se prvo u slovenskom lingvističkom svetu. Godine 1964. počeli su ga upotrebljavati češki stručnjaci za mašinsko prevođenje P. Sgall i L. NebeskY da njime ukažu na pravce rada na jeziku koji uključuju dosta široko korišćenje matematičkih metoda, ali prvenstveno onih koji nisu statističkog karaktera (dakle, a/gebarska kao suprotnost kvantitativnoj, odnosno statističkoj lingvistici) . Izraz teorija jezičkih modela, koji je dotle dominirao u Evropi zahvaljujući činjenici da su ga odomaćili u lingvističkoj terminologiji sovjetski stručnjaci od ugleda, potisnut je poslednjih godina izrazom algebarska teorija jezika gotovo svuda van SSSR, a i u SSSR danas ga pojedinci napuštaju u korist novog termina.

Algebarska lingvistika može biti i linearnog tipa. To biva onda kada se ona zasniva na teoriji o sređenom (linearnom)

1 Mada ova oblast jezičkih studija spada, po mnogim autorima, u domen matematičke lingvistike budući da se koristi tekovinama savremene matematike, ja sam je ipak izdvojila u posebno poglavlje imajući u vidu njene specifično lingvističke odlike po kojima se ona suprotstavlja svim danas već klasičnim oblicima rada na jeziku za koje je, sredinom ovog veka, bio predviđen termin "matematička lingvistika" (upravo radi što preciznije distinkcije u ovom smislu, ovde je terminu "matematička lingvistika" dodat kvaliflkativ: "kvantitativnog ( = nealgebarskog) kar:1 ktf"r:t", v § 480n) .


poretku sintaksičkih konstituenata, kao što je, na primer, slučaj sa generativnom gramatikom Chomskog (v. § 462) . Analitički karakter ima, pak, algebarska lingvistika onda kada se ovakav obavezan uslov linearnosti ne postavlja.

Ima više mogućih pristupa jeziku sa pozicija koje bi opravdavale primenu termina "algebarsko lingvističko ispitivanje analitičkog tipa". Ma koliko se ti mogući pristupi međusobno razlikovali, jedno im je zajedničko: nastojanje da se, pre svega, identifikuje i protumači funkcionalna vrednost jedinica sa kojima se operiše pri jezičkoj analizi.

Pojedini lingvisti koji su se opredelili za ovakve teorijske pozicije naglašavaju da je njihov prilaz jezičkom fenomenu takođe generativan, iako generiranje jezičkih struktura zamišljaju i prikazuju na bitno drukčiji način od onog koji je svojstven teoriji Chomskog.


53 1 . Nastajanje nove ere "algebarskog" rada na jeziku može se lepo pratiti upoznavanjem sledećih radova: G. S . Cejtin, "K voprosu o postroenii matematičeskih modelej jazyka", Doklady na konferencii po obrabotke informacii, maš. perevodu i avt. čteniju teksta, III, Moskva 1961 ; R. L. Dobrušin, "Matematičeskie metody v lingvistike", Matematičeskoe prosveščenie 6, 1961, 37-5 1 ; S. Ja. Fitialov, "O postroenii formal'noj morfologii v svjazi s mašinnym perevodom". Doklady na konferenciji po obrabotke informacii, maš. perevodu i avt. čteniju teksta II, Moskva 1961 ; H. Putnam, "Some Issues in the Theory of Grammar", Structure of Language and Its Mathematical Aspects ( = Proceedings of Symposia in Applied Mathematics XII, 1961, izd. R. Jakobson, 25-42) ; H. B. Curry, "Some Logical Aspects of Grammatical Structure", Structure of Language and Its Mathematical


Aspects (= Proceedings of Symposia in Applied Mathematics XII, 1961, izd. R. Jakobson, 56-68) ; K. Čulik "Some Axiomatic Systems for Formal Grammars and Languages", Information Processing 1962 (= Proceedings of the IFIP Congress 1962, Amsterdam 1963, 313-317) ; S . Abraham, .. A Formal Study of Generative Grammars", Computational Linguistics II, 1964, 5-19; P. Novak, "Mathematical Models of Linguistic Objects", Prague Studies in Mathematical Linguistics l, 1965, 155-157; M. Novotny, "On Some Algebraic Concepts of Mathematical Linguistics", Prague Studies in Mathematical Linguistics I, 1965, 125-140.

Početna znanja o matematičkoj lingvistici (i uopšte o matematičkim procedurama, uz vrlo korisne bibliografske informacije) pruža knjiga Barron Brainerd, "Introduction to the Mathematics of Language Study'' (Mathematical Linguistics and Automatic Language Processing 8) , Amsterdam 1971 . Vredi i inače upoznati se s edicijom pod naslovom "Mathematical Linguistics and Automatic Language Processing" (odg. urednik David G. Hays) u kojoj su objavljene ove i druge korisne knjige iz oblasti o kojoj je reč.

Rad sovjetskih stručnjaka u ovoj teorijskoj oblasti izazvao je živu pažnju lingvističke javnosti zahvaljujući, pored ostalog, i knjizi l . l. Revzina, "Modeli jazyka" (Moskva 1962) koja je 1966. objavljena (u Londonu) na engleskom jeziku (pod naslovom "Models of Language", prevodioci: N. F. C. Owen i A. S. C. Ross) , a 1968 (u Parizu) na francuskom ('Les Modeles linguistiques", preveo Y. Gentilhomme) . Primenu ovog metoda na jedan opštelingvistički problem naći će naš čitalac u Revzinovom članku "K verojatnostnoj interpretacii zakona Iviča", Zbornik za filologiju i lingvistiku XIII/., 1970, 19-25, gde se matematičkom procedurom proverava zakon koji je postavio Pavle Ivić o tome da čisto glasovne promene nikada ne mogu uvećati


broj distinktivnih mogućnosti u fonološkom sistemu jezika.

Principi "modeliranja jezika" postaju jasni i pri čitanju \-eć pominjane knjige Jurija Derenikoviča Apresjana, "!dei i metody sovremennoj strukturnoj lingvistiki" (Moskva 1966) . Zainteresovani mogu naći korisne podatke o tome kako su početkom šezdesetih godina teoriju modela prirnenjivali na sintaksu istaknuti sovjetski stručnjaci (kao npr. S. Ja. Fitialov i K. I . Babicki) u zborniku Problemy strukturnoj lingvistiki, Moskva 1962. V. takođe: P. N. Denisov, "Principy modelirovanija jazyka", Moskva 1965; Vjač. Vs. Ivanov i V. N. T o po rov, ''Slavjanskie jazykovye modelirujuščie semiotičeskie sistemy'', Moskva 1965; R. G. Piotrovski, "Modelirovanie fonologičeskih sistem i metody ih sravne nija", MoskvaLeningrad 1966; I . I . Revzin, "Metod modelirovanija i tipologija slavjanskih jazykov'' , Moskva 1967.

Godine 1963. rumunski naučnik S. Marcus je objavio knjigu koja mu je donela veliki ugled kod stručnjaka za matematičku lingvistiku: "Lingvistidi matematidi . Modele matematice in lingvistica", Bukurešt. Njegovi su teorijski pogledi, međutim, postali šire poznati tek kad je objavljena na engleskom jeziku knjiga "Algebraic Linguistics . . -\nalytical Models", New York 1967; i knjiga na francuskom: "Introduction mathematique a la linguistique structurale", Paris 1968. V. i njegovu studiju "Categories de Dobrušin, fermetures de Ses tier et voisinages de Sakai", Glossa l, 1967, str. 59-67.

Algebarska lingvistika je u najkraćim crtama izložena u zborniku koji su izdali praški lingvisti: P. S gall a kolektiv, ·cesry moderni jazukovedy" (=Mala moderni encyklope· die 47, Praha 1964) .

Opšti pogled na razvoj algebarske lingvistike u zemljama istočne Evrope dobiće se upoznavanjem sa već pomi-


njanim (§ 484) knjigama mađarskih lingvista: Ferenc Papp, ".\tathematical Linguistics in the Soviet Union" (= Janua Unguarum, Series Minor 40, The Hague 1966) i Ferenc Kiefer, "Mathematical Linguistics in Eastern Europe" ( = Mathematical Linguistics and Automatic Language Processing 3, .-\msterdam 1968) . V. i izvrsnu studiju P. Sgalla: "O razvitii teorii poroždajuščih modele j jazyka", T rudy po russ koj i slavjanskoj ftlologii XXII, Serija lingvističeskaja, Tartu 1973, 3-31 . Tu su evropska genera tivna shvatanja osvetljena u odnosu na američka. Na kraju je priložena selektivna bibliografija koju su izradile E. Hajičova i J. Panevova ('Bibliografija izbrannyh rabot po poroždajuščim modeljam", 32-46) .

O prednostima algebarske lingvistike govore A. V, Gladkij i l. A. Mel'čuk u "Elementy matematičeskoj lingvistiki", Moskva 1969 (francuski prevod pod naslovom "Elements de linguistique mathematique" objavljen je u Parizu 1972) .

O tome u kom se pravcu danas dalje razvija algebarska lingvistika u celini vrlo adekvatno informišu časopisi koji izlaze na engleskom jeziku u zemljama istočne Evrope: Prague Studies in Mathematical Linguistics (Prag), Prague Bulletin of Mathematical Linguistics (Prag) i Computational Linguistics (Budimpešta) . V. i časopise koji se (na ruskom) objavljuju u SSSR: Problemy kibernetiki (Moskva), Kibernetika (Kijev) i Algebra i logika (Novosibirsk), Naučnotehničeskaja informacija (Moskva) .

Problemima algebarske lingvistike, kako linearnog, tako i nelinearnog tipa, posvećena je knjiga M. C. Barbault, J.-P. Descles, "Transformations formelles et theories linguistiques", Paris 1972.


Kategorijalna gramatika identifikacionog tipa

532. Termin kategorija/na gramatika preuzeli su lingvisti od fllozofa-semantičara. Ispitujući artillcijelne jezike konstruisane po principima matematičke logike, illozofl su prvih decenija ovog veka počeli postavljati u centar naučne pažnje pojam semantičkih kategorija, o kojem je prvi počeo govoriti Husserl2• Teoriju značenjskih kategorija razrađivali su dalje St. Lesniewsky i K. Ajdukiewicz (v. § 415) . Teorija je, u stvari, postala šire poznata tek u onom vidu koji joj ;e dao Ajdukiewicz3. još produbljeniju interpretaciju dobila je u radovima H. B. Curryja\ jednog od onih predstavnika modeme logike koji je tokom poslednje decenije najodsudnije delovao na formiranje teorijskih koncepcija pojedinih evropskih lingvista (o značaju Curryjevih postavki za oblikovanje Šaumjanove lingvističke teorije v. § 549) .

533. Yehoshua Bar-Hillel je prvi lingvista koji je, pedesetih godina ovog veka, pokušao da teoriju o semantičkim

2 Edmund Husserl (1859-1938), inače najviše poznat u lingvističkom svetu po radu ''Ideen zur einer reinen Phanomenologie Jnd phanomenologischen Philosophie" (Husserliana Band Ill, Den Haag 1950) .

' V. njegov rad "Die syntakstische Konnexitiit", Studia Philosophica l, 1935, 1-27.

• On je, pored ostalog, jedan od autora poznate knjige H. B. Curry and R. Feys. "Combinatory Logic" (Amsterdam 1958) . Za raz'ripnje novih pravaca rada u lingvistici od najvećeg je značaja studija H. B. Curry, "Some Logical Aspects of Grammatical Structure·. Structure of Language and Its Mathematical Aspects (= Proceedings of Symposia in Applied Mathematics, Vol. XII) , ed. R. Jakobson (Providence, Rhode Island, 1961, 56-68.


(značenjskim) kategorijama primeni na prave (ljudske) jezike.

Pojam semantičke kategorije uveden je u fond teorijskih pojmova modeme logike onda kada se pristupilo sistematski poslu fonnalizacije5 postojećih razlika među semantičkim pojedinostima čija ukupnost sačinjava jedan logički sistem sporazumevanja. Te tako koncipovane semantičke pojedinosti - nazvane semantičkim kategorijama - podeljene su na dve vrste: na argumente i nafunktore, s tim što će argument biti svaka ona kategorija koja je izložena dejstvu nekog funktora, a funktor svaka ona kategorija koja dejstvuje na neki od argumenata.

Y. Bar-Hillel je, polazeći od ove fundamentalne distinkcije argumenata i funktora, pristupio sintaksičkoj analizi koja ide u prvom redu za tim da se izvrši postupna identiftkacija sintaksičkih konstituenata na osnovu njihovog funkcionalnog svojstva (otuda i odgovarajući tennin: kategorija/na gramatika identifikacionog tipa).

534. Po Bar-Hillelu, jezik treba posmatrati kao specifičan skup elemenata od kojih jedni (A) poseduju svojstvo bazičnih kategorija (što bi u logici odgovaralo pojmu argument) dok ga drugi (B) ne poseduju. Grupu (A) predstavljaju rečenice (S) i sve reči određene za nominaciju pojmova (n) . Ostali elementi uključuju se u grupu (B) i na njih se primenjuje tennin operator (odgovarajuća kategorija u logici nosi naziv funktora).

Funkcija jezičkih kategorija prikazuje se uz primenu posebne simbolike. Znak l stavlja se iza kategorije čiju funkciju utvrđujemo. Iza toga znaka dolazi podatak o nekom drugom elementu date sintaksičke konstrukcije koji, u odnosu

5 Tennin je upotrebljen ovde u smislu koji mu daje moderna

k�i,\.ka.


na kategoriju podvrgnutu analizi, stoji bilo (I) u funkciji podređenosti, bilo (II) u funkciji nadređenog člana konstrukcije. U slučaju (I) podređena kategorija se postavlja u obične zagrade - na primer (n) ; u slučaju (II) zagrada irna uglasti karakter - dakle [n] . Ako se, recimo, analiza primeni na konstitutivne elemente rečenice bolesno dete spava, gde bolesno funkcioniše kao detenninator imenice dete, a spava kao rečenica kojoj je podređena kategorija n ( = subjekat dete), onda se dati sintaksički konstituenti prikazuju na sledeći način:

bolesno = n l [n] dete = n spava = S l (n)

Sintaksička analiza ide za tim da se, postepenirn eliminisanjem hijerarhijski nižih sintaksičkih jedinica, dobije u krajnjem rezultatu ona jedinica prema kojoj svi ispušteni sintaksički elementi vrše konstitutivnu funkciju.

Simbolički prikaz jednog iskaza naziva se njegovim indeksom. Indeks se podvrgava redukciji koja se ispoljava u vidu različitih etapa svojevrsne derivacije. Tako, npr., indeks n l [n] n S l (n) , koji odgovara rečenici bolesno dete spava, u rezultatu prve derivacije dobija sledeći vid: n S l (n) . U drugoj derivaciji dostižemo krajnji traženi rezultat: S.

Da bi se dobio ovakav krajnji rezultat, potrebno je pravilno ostvarivati redukcioni proces analize. Prvi uslov za to je tačno utvrditi šta se s čim povezuje u sintaksičku konstrukciju neposredne zavisnosti. Pretpostavimo da smo prvo pristupili redukovanju sintaksičkog spoja ilustrovanog iskazom dete spava, pa tek onda uzeli u razmatranje eliminaciju elementa bolesno (računamo, dakle, i ovde da iskaz u celini glasi bolesno dete spava). Takav redosled derivacije počet-


nog indeksa ukazivao bi na to da mi konstrukciju dete spava posmatramo kao neposredno za vis nu od bolesno, što je svakako pogrešna pretpostavka. Da je pogrešna, govori nedvosmisleno i činjenica da primenjena prva derivacija dovodi do rezultata n / [n] S koji je ujedno i krajnji (dalje se derivacija pokazuje nemogućom) i neprihvatljiv. Da bi, naime, rezultat bio prihvatljiv, potrebno je da se indeks ostvari u vidu jednog jedinog simbola, što ovde nije slučaj .

Po Bar-Hillelu, operatore bi trebalo svrstavati u dve posebne grupe prema tome da li svojim dejstvom na neki dati argument proizvodi (A) istovrsni argument ili (B) argument drukčije vrste. U slučaju (A) radi se o operatoru endotipskog (engl. endotypic) karaktera, a u slučaju (B) eksotipskog (engl. exotypic). Operator, na primer, koji se manifestuje u funkciji elementa bolesno u kontekstu bolesno dete spava svrstava se u grupu (A) (indeks kategorije je n l [n] , dok operator kategorije spava pripada grupi (B) (indeks je ovde S l (n)) . Po ovakvoj podeli, u engleskom jeziku endotipskog su karaktera pridevi i zamenice u atributskoj službi, zatim prilozi, veznici i član. Eksotipski karakter imaju glagoli i predlozi, dok imenice po pravilu izmiču ovakvoj klasifikaciji budući da najčešće funkcionišu kao bazične kategorije.

535. Bar-Hillelovu lingvističku teoriju pojedinci tretiraju kao svojevrsnu gramatiku zavisnosti (o gramatici s ovakvim nazivom v. inače u § 542) . U ovome im za pravo daje činjenica da se Bar-Hillelov identiftkacioni prosede u suštini svodi na utvrđivanje odnosa zavisnosti među jezičkim kategorijama. N je gova je teorija dočekana s interesovanjem i inspirisala je kod mnogih opredeljenje za što rigoroznije metodološke procedure koje bi trebalo primeniti radi identifikacije sintaksičkih funkcija. Pa ipak, ona nije u celini prihvaćena. Svima je jasno da je njena eksplikativna moć ograničenog karaktera; izvan njenog dometa ostaju mnogi problemi


jezičkog fenomena. Njoj su najviše pažnje poklonili lingvisti zainteresovani za iznalaženje egzaktnih metoda sintaksičke analize rndi mašinskog prevođenja.


536. Kategorijalna grnmatika identifikacionog tipa zasnovana je u md u Y. Bar-Hillela: "A Quasi-Arithmetical Notation for Syntactic Description", Lg, Vol. 29, N° l, 1953, 47-58. V. i sledeće rndove u kojima Bar-Hillel izlaže svoje osnovne teorijske poglede: Y. Bar-Hillel, Ch. Gaifman and E. Shamir, "On Categorial and Phrase. Structure Grnmmars", Bulletin of the Research Council of Isrnel, Vol. 9 F, 1960, 1-16; Y. Bar-Hillel and E. Shamir, "Finite-State Languages: Formal Representations and Adequacy Problems", Bulletin of the Research Council of Israel, Vol. 8 F, 1960, 155-166; Y. Bar-Hillel, M. Pedes and E. Shamir, "On Formal Properties of Simple Phrase-Structure Languages", Applied Logic Brnnch, Tech-nical Report N° 4, 1960, Jerusalem, Isrnel, Hcbrew University.

Godine 1964. objavljen je zbornik Bar-Hillelovih rndova pod naslovom "Language and Information. Selected Essays on Their Theory and Application" Qerusalem, Isrnel) . Tu se nalaze, pored ostalog, ovde pomenute studije "A Quasi-Arithmetical Notation . . . " i "On Formal Properties of Simple Phrase-Structure Languages" (v. str. 61-74 i 1 16-150) . V. i njegovu knjigu "Aspects of Language", Jerusalem 1970.

Sumarnn i vrlo pristupačan prikaz Bar-Hillelove teorije uključen je u md Manfreda BieiWischa: "Uber den theoretischen Status des Morphems", Studia Grnmmatica I, Berlin 1966, 5 1-89.

Na način srodan Bar-Hillelovom tretirn sintaksičku problematiku J. Lambek u "The Mathematics of Sentence Struc-


ture", American Mathematical Monthly 65, N° 3, 1958, 1 54-170.

Kategorijalna gramatika zasnovana na principima matematičke

teorije skupova

537. Sovjetski stručnjak za mašinsko prevođenje, O. S. Kulagina, prva je primenila s uspehom principe matematičke teorije skupova na proučavanje jezika.

I ona operiše pojmom kategorija koje bivaju utvrđene primenom izvesnih fonnalnih6 definicija. Centralno mesto u njenoj teoriji zauzima kategorija gramatički ispravne rečenice (ruski termin otmečennaja fraza, odgovara engl. terminu wellfonned sentence). Svi testovi koji se primenjuju u postupku analize podređeni su težnji da se ova kategorija zadrži u centru pažnje.

Kulagina se služi transformacionim testom, ali to je samo jedan od operativnih vidova analize, bez bitnog značaja po teoriju. Njena teorija uopšte ne uzima u obzir generativnu komponentu jezika; njeni objekti ispitivanja zamišljaju se kao već postojeći (dati) .

Kao i za Bar-Hillela, i za Kulaginu su najvažniji odnosi među kategorijama. Ti odnosi se utvrđuju na poseban način, pre svega s vođenjem računa o osnovnim postavkama teorije skupova.

538. Te osnovne postavke nameću, pre svega, potrebu za razlikovanjem dvaju fundamentalnih skupova: jedan

6 Terminformalni upotrebljen je ovde u smislu koji mu daje modema logika.


skup (interpretiran ovde kao skup izvesnih bazičnih jedinica - fonema, leksema i slično) koji se uključuje u drugi skup (interpretiran ovde kao skup rečenica koje se ispoljavaju kao lanac sastavljen od jedinice prvog skupa) .

Odnosi među elementima jednog datog skupa ispituju se uz primenu supstitucionog teksta (v. § 352) . Uzmimo, recimo, da se elementi prvoga skupa interpretiraju kao lekseme. Odnosi među leksemama ispitivaće se: (A) s pogledom na distribuciju u govornom lancu; (B) s pogledom na paradigmu. Ukoliko dve lekseme ispoljavaju identičnost u ponašanju prema kriteriju (A) , utvrdićemo da reprezentuju istu kategorijufamilije (Kulaginin termin: semejstvo). Kategorija familije označava se simbolom S. Ukoliko se, pak, identičnost ispoljava u odnosu na kriterij (B) , priključićemo obe lekseme istoj kategoriji r (ovaj simbol zamenjuje termin okretnost).

Analiza se pojednostavljuje primenom odgovarajućih postupaka simboličkog prikazivanja. Tako, na primer, konstatacija da ruski oblik stu/ 'ja ima istovetno r s oblikom stu/, a istovetno S s oblikom lampy dobiće ovakav simbolički prikaz:

r (stul) n (lampy) = stul'ja

Testiranje, međutim, koje ide za tim da proveli irna li stul'ja istovetno S sa stu/ a istovetno r sa lampy daće negativan rezultat:

s (stul) n r (lampy) = o

539. Teorija O. S. Kulagine stekla je mnogo pristalica, prvenstveno u SSSR i nekim zemljama istočne Evrope (najviše u Rum uniji) . Pojedinci su izrazili, na primer, nadu da bi re-


zultati ispitivanja odnosa u jeziku s pogledom na kategoriju S i r mogli otvoriti sasvim nove perspektive za razvoj tipoloških studija. Nisu izostale, doduše, ni različite kritičke napomene. Tako je, na primer, jedan od inače istaknutih pobornika analitičkih modela algebarske lingvistike, I . I. Revzin, s pravom primetio da samo u fragmentarnom posmatranju jezika pravila o svrstavanju leksema u istu kategoriju S mogu imati apsolutnu vrednost. Proširivanjem konteksta uveravamo se u to da je njihova vrednost, u stvari, samo relativna. Oblik stoly, recimo, u rečenici ja vižu stoly može se zameni ti oblikom korovy; ali ako rečenicu proširimo drugom, relativnom (ja vižu stoly, kotorye ja kupil), zamena postaje nemoguća (budući da imenica korovy, pošto označava živo biće, zahteva oblik kotoryh mesto kotorye).

540. Kulagina je primenu svoje teorije usredsredila prvenstveno na domen leksike. Domen fonoloških fenomena dobio je adekvatnu obradu pre svega u radovima istaknutog rumunskog stručnjaka za algebarsku lingvistiku -Solomona Marcusa.

Dalja razrada teorije unela je izvesne dopune koje su uglavnom značile približavanje stavovima karakterističnim za "gramatiku zavisnosti" (v. § 542) . Ovakvom približavanju najviše su doprineli radovi R. L. Dobrušina, S. Ja. Fitialova, a i samog Marcusa.


541 . Teorija O. S. Kulagine objavljena je pod naslovom "Ob ohnom sposobe grammatičeskih ponjatij na baze teorii množestva" u Problemy kibernetiki I, Moskva 1958, str. 203-214. Teoriju je lingvistima prikazao I . I. Revzin u studiji "O nekotorih ponjatijah tak nazyvaemoj teoretikomnožestvennoj koncepcii jazyka", V]a, IX, 6, 1960, 88-94.


V. još i sledeće studije: R. L. Dobrušin, "Elementarnaja grammatičeskaja kategorija", Bjulleten' Obedinenija po problemam mašinnogo perevoda 5, Moskva 1957, 19-21 ; A. A. Holodovič, "Opyt teorii podklassov slov'', VJa l, 1960, 32-43; T. N. Mološnaja, "O ponjatii grammatičeskoj konfiguracii'', Strukturno-tipologičeskie issledovanija, Moskva 1963, 46-59; A. V. Gladki, "Algoritmičeskaja neraspoznavaemost' suščestvennoj neopredelennosti kontekstno-svobodnyh jazykov'', Algebra i logika 4, Novosibirsk 1965, 53-64.

Posebno se preporučuje knjiga Ferenca Kiefera, "Mathematical Linguistics in Eastern Europe" (= Mathematical Linguistics and Automatic Language Processing 3, Amsterdam 1968) u kojoj se, pored ostalog, daje i kritički osvrt na značaj teorije O. S. Kulagine. V. takođe Ferenc Papp, "Mathematical Linguistics in the Soviet Union" (= Janua Linguarum, Series Minor 40, The Hague 1966) .

V. i radove Marcusa i Fitialova navedene u § 531 .

Gramatika zavisnosti i projektivnosti 542. Termin gramatika zavisnosti primenio je američ

ki lingvista D. G. Hays na svoju teoriju o sintaksičkim odnosima, tako da je ona pod tim imenom danas i poznata.

D. G. Hays je istaknuti stručnjak za mašinsko prevođenje . Njegovo iskustvo na tom poslu ga je inspirisalo da, uz izbor odgovarajućeg metodološkog postupka, u centar svojih razmatranja postavi funkciju jezičkih jedinica. Njegove ideje rezimiraju u izvesnom smislu teorijska shvatanja koja su, početkom šezdesetih godina, prisutna kod većeg dela predstavnika matematičke lingvistike.

543 . Po Haysu, sve jezičke elemente treba, pre svega, odrediti po tome da li (A) funkcionišu kao tenninalne je-


dinice ili (B) ne funkcionišu tako. U (A) slučaju reč je o eksponentima minimalnih sintaksičkih konstituenata. Za jedinice (B) kategorije rezervisan je termin pomoćnih jedinica (engl. auxilliary units). Pomoćne jedinice se prikazuju pomoću simbola. Svrha njihovog postojanja jeste u tome da ukažu na različite vidove sintaksičkih realizacija jedinica (A) kategorije.

Posebnim pravilima pripisuju se funkcije pomoćnim jedinicama. Ta se pravila nazivaju pravilima zavisnosti (engl. dependency rules).

U načelu posmatrano, funkcija može biti ili upravna ili zavisna. Ukoliko je upravna funkcija u pitanju, priroda datog upravnog elementa definiše se prema broju elemenata koji od njega zavise.

Determinativna struktura je po prirodi svojoj bitno drukčija od konkatenativne (= ulančane) strukture. Konkatenativnoj strukturi u formalnom pogledu odgovara kalkulus (v. § 427) , ali determinativnoj ne odgovara. Determinativnoj strukturi, po Haysonovom uverenju, najbolje odgovara prikazivanje pomoću grafa, tj . prikazivanje u vidu takozvanog drveta zavisnosti (engl. dependency tree). Pomoću grafa se daje projekcija strukturalnih odnosa na osu jezičke linearnosti. Projektivnost je, u stvari, od bitnog značaja za teoriju u celini, koju stoga mnogi i nazivaju gramatikom zavisnosti i projektivnosti.

Uzmimo radi ilustracije engleski primer They are flying p/anes koji je dvosmislen, mogu mu se pripisati sledeće dve interpretacije :

(l) They areflyingplanes = oni puštaju avione da lete. (2) They areflyingplanes = ovo su avioni koji lete. U prikazivanju pomoću grafa to bi izgledalo ovako:


They are flying planes They are flying planes

Pristalice gramatike zavisnosti i projektivnosti (kojih danas irna dosta, posebno u zemljama istočne Evrope) smatraju da ovakvo prikazivanje unapređuje sintaksičku analizu budući da daje veće mogućnosti za sagledavanje odnosa između nekog datog reda reči i odgovarajućeg sintaksičkog poretka. Težište novijih ispitivanja upravo i leži u naporima da se iznađu adekvatne definicije ovog odnosa.

Treba istaći da se osnovne tekovine gramatike zavisnosti i projektivnosti danas po pravilu iskorišćavaju, negde u većoj, negde u manjoj meri, pri radu na sintaksičkoj analizi koju pred uzimaju predstavnici algebarske lingvistike (ovo svakako najmanje važi za Šaumjana i njegove saradnike, mada i oni takođe vode u prvom redu računa o funkcionalnom momentu i insistiraju na prednosti prikazivanja pomoću grafa, ali sve to na sasvim svojevrstan način - v. § 554) .


544. Haysova teorija izložena je u radu: David G. Hays, "Dependency Theory: a Fonnalism and Some Observations", Lg. Vol. 40, N° 4, 1964, 51 1-525.

Prve ideje o potrebi zasnivanja gramatike zavisnosti javljaju se već 1959. u radu K. E. Harpera i D. G. Haysa, "The Use of Machines in the Construction of a Grammar and


Computer Program for Structural Analysis", Proceedings of the International Congress on Information Processing, UNESCO, Paris 1959, V. i sledeća dva Haysova rada: "Grouping and Dependency Theory", The Rand Corporation, P-1910, Santa Monica, California 1960 i "Basic Principles and Technical Variations in Sentence Structure Determination", The Rand Corporation, P-1984, Santa Monica, California 1960.

Za razvijanje naučnog interesovanja u ovom pravcu bile su od značaja i sledeće studije : Ch. Gaifman, "Dependency Systems and Phrase-Structure Systems", The Rand Corporation, P-23 15, Santa Monica, California 1961; P. Ihm et Y. Lecerf, "Elements pour une grammaire generale des langues projectives", Rapport GRISA, Euratom, N° l , 1960.

Vrlo je korisno upoznati se i sa člankom S. Marcusa: "Sur la notion de projectivite", Zeitschrift fur mathematische Logik und Grundlagen der Mathematik l l , 1965, 181-192 (tamo se, pored ostalog, navodi i odgovarajuća literatura) . V. i S. Ja. Fitialov, "Ob ekvivalentnosti grammatik NS i grammatik zavisimostej" , Problemy strukturnoj lingvistiki, Moskva . 1967, 71-102, kao i odgovarajuće poglavlje u već spominjanoj knjizi (v. § 541) Ferenca Kiefera, "Mathematical Linguistics in Eastern Europe".

Sgallov generativni pristup jeziku 545. Petr Sgall je predstavnik mlade generacije čeških

lingvista, jedan iz grupe stručnjaka za mašinsko prevođenje. Njegov pristup jeziku opredeljen je, pre svega, vrstom posla kojom se primamo bavi - rešavanjem lingvističkih problema vezanih za mašinsko prevođenje. Odrastao u sredini gde dominiraju originalne ideje slavne praške škole, Sgall nije


od njih ostao imun, naprotiv. Karakteristično je, na primer, da u njegovoj teoriji značajno mesto dobija izdvajanje "semantičkog nivoa sintakse" (po njegovoj terminologiji: tektogramatički nivo), što odgovara gledištima koja zastupaju savremeni praški sintaksičari, u prvom redu F. Daneš7• Sem toga, na konsolidovanje njegovih teorijskih pogleda bitno je uticalo upoznavanje sa postavkama gramatike zavisnosti i projektivnosti (v. § 542) i sa Lambovom statiflkacionom gramatikom (v. § 558) .

546. Sgallova gramatika obuhvata sobom kompleksan sistem pravila sastavljen od više komponenata. Jedna od njih je generativna, a ostale imaju transduktivni karakter, tj . služe tome da prevedu jedan dati element s jednog nivoa posmatranja na drugi, podvrgavajući ga pri tom odgovarajućoj transformaciji.

Pravilno delovanje transduktora (= transduktivnog dela sistema) uslovljeno je pravilnim identiflkovanjem odnosa među datim simbolima gramatike kojima su reprezentovane odgovarajuće jezičke jedinice. Potrebno je, naime, biti načisto s time koji je simbol u upravnoj funkciji, a koji u zavisnosti, još pre nego što će se transduktor pustiti u dejstvo. Ovo zbog toga što je potrebno transfonnisati prvo upravni elemenat pa tek onda sve ostale, od njega zavisne jedinice (tek, na primer, pošto se odlučimo da li jedan dati prelazni glagol želimo "prevesti" u aktivnu ili pasivnu formu, ili ga, pak, podvrći nominalizaciji, možemo znati da li treba ono što je, logički posmatrano, direktni objekat radnje, odrediti kao akuzativni oblik objekta, ili kao nomi-

7 V. na primer F. Dan d, "Some Thoughts on the Se man tic Structure ofthe Sentence". Lingua 21 , 1968, 55-69; s ostalim radovima o sličnim temama zainteresovani će se najbolje upoznati pregledajući časopis Travaux linguistiques de Prague.


nativni oblik subjekta, ili ga, naprotiv, treba staviti u oblik geni tivne dopune glagolskoj imenici). Već iz ovoga je jasno da se i u okviru Sgallove teorije problem sintaksičkih odnosa zavisnosti postavlja u centar pažnje.

Odnosi zavisnosti se ne preciziraju bliže po značenju, ali se precizira sintaksički položaj zavisno g elementa (označava se, recimo, da li jedan dati determinator neposredno za�samo od prisutnog glagola ili od predikativne konstrukcije uzete u celini). Sem zavisnih, razmatraju se i različiti koordinativni i apozicijski odnosi.

Komponente gramatičkog sistema međusobno su najtešnje povezane. One se mogu interpretirati i s pogledom na različite nivoe jezičke manifestacije. Ukoliko im se tako pristupi, treba imati na umu da su nivoi međusobno organizovani na takav način da redovno jedinice dvaju nepo redno susednih nivoa stoje u odnosu funkcija - forma: jedinica višeg nivoa istupa kao funkcija odgovarajuće jedinice nižeg nivoa, dok je ova, opet,fonna svoje odgovarajuće funkcije.

Broj mogućih nivoa nije utvrđen. On može varirati od jezika do jezika. Za češki treba izdvojiti bar sledećih pet: tektogramatičkt.a, konstituentski (koji je moguće nazvati i fenogramatičkim ili čak prosto gramatičkim), morfološki, morfofonološki i fonetski.

Viši nivoi su tektogramatički i konstituentski; za razliku od nižih nivoa, oni poseduju sintaksičku strukturu. Svi su nivoi, sem tektogramatičkog, transduktivni; samo tektogramatički nivo ima kreativni (generativni) karakter. Odnos koji se uspostavlja između njega i neposredno susednog kon-

8 Termine tektogramatika (engl. tectogrammatics) i Jenogramatika (engl.phenogrammatics) upotrebio je prvi H. B. Curry - v. u njegovom radu (navedenom u § 532.n.) "Some Logical Aspects . . . ", na str. 65.


stituentskog nivoa odgovara donekle odnosu između dubinske i površinske strukture u generativnoj teoriji Chomskog (v. § 462) .

Svaki nivo sadrži: (A) elementarne jedinice, koje se daju nabrajanjem; (B) kompleksne jedinice, koje se obrazuju po jedinstvenom principu od elementarnih jedinica. Ukoliko se radi o jedinicama sa viših nivoa, one se procenjuju prema tome da li se u njima ostvaruje (l) neko leksičko značenje, (2) neko morfološko značenje, ili (3) neki sintaksički odnos. Tako je, na primer, elementarna jedinica tektogramatičkog nivoa semantema. Ona se, već po osnovnoj postavci teorije o organizaciji odnosa neposredno susednih nivoa, interpretira kao funkcija tagmeme, elementarne jedinice na konstituentskom nivou. Imajući, međutim, u vidu činjenicu da se semantema (kao, uostalom, i tagmema) procenjuje i prema tome da li ostvaruje pomenuto značenje (l) ili (2) ili (3) , Sgall uvodi i sledeće termine: za slučaj (l) - semoglif; za slučaj (2) - sufiks; za slučaj (3) -funktor.

Semoglif interpretira leksičku informaciju ne vodeći računa o gramatičkim karakteristikama sa kojima bi se mogla pojaviti pri konkretizaciji jezika. Istim semoglifom predstavile bi se, dakle, engleske reči: to protect 'zaštititi', protection 'zaštita', protecting 'zaštićavanje', zbog toga što im je osnovna leksička informacija identična.

Terminom sufiks ukazuje se ovde na gramatička značenja (komparativ, preterit, uzrok i sl.) koja se dodaju leksičkim informacijama. Funktori referišu o značenju kao što su "agens", "logički objekat" i sl.

Na tektogramatičkom nivou se ne uspostavlja gramatički red reči. Poredak u strukturi rečenice regulisan je jedino po kriteriju : tema saopštenja - komentar (o toj distinkciji u duhu učenja praške škole v. u § 324) . Na tom nivou, dakle, ukoliko to ne pokažemo upotrebom posebnih funktora, ne


znamo unapred da li će rečenica biti gramatički oformljena kao aktivna ili pasivna. S druge strane, na ovom nivou nikada ne može biti dvosmislenosti kao u srpskohnratskom primeru prekorevanje tvoga oca: ovde se redovno označava logički objekat akcije, odnosno naprotiv - agens.

547. Sgallov pristup jeziku predstavlja, u stvari, koherentan sistem selektivno prihvaćenih stavova poznatih od ranije u teorijskoj sintaksi. Kao takav, taj će sistem svakako doživeti još razne dopune i korekcije. jedno je, međutim, van spora: on nesumnjivo predstavlja pozitivnu tekovinu. U svim centrima gde se danas neguje algebarska lingvistika Sgallovi radovi izazivaju interesovanje i odgovarajuće odjeke.


548. Sgallova je teorija prvi put najpotpunije izložena, uz egzempliflkaciju na materijalu češkog jezika, u njegovoj knjizi "Generativni popis jazyka a česki deklinace" (= Studie a peace lingisticke 6, Praha 1967) . Rezime ovog izlaganja na engleskom jeziku odštampan je u časopisu The Bulletin of Mathematical Linguistics 6, 1966, 3-18. V. i njegovu studiju "Ein mehrstufiges generatives System", Kybernetika 2. 1966, 181-190, kao i studije njegovog saradnika P. Pithe: "On the Problem of Co-ordinate Conjunctions in the Analysis of Czech", Prague Studies in Mathematical Linguistics l, 1965, 195-217 i "Zamečanija k obrabotke morfologii obstojatel'stva mesta v generativnom opisanii českogo jazyka s neskol'kimi urovnjami, Prague Studies in Mathematical Linguistics 3, 1972, 241-257. Potpuniji pogled na sintaksu izložen je u kolektivnom radu: P. Sgall, L. Nebesky, A. Gora.lčikova, E. Hajičova, "A Functional Approach to Syntax in Generative Description of Language", New York


1969. V. i studiju: P. Sgall and E. Hajičova, "A 'Functional' Generative Description (Background and Framework)", The Prague Bulletin of Mathematical Linguistics 14, Praha 1970, 3-38 (preštampano u Revue Roumaine de Linguistique 15, 1971, 9-37) . V. i § 328.

Da bi se dobio potpuniju uvid u opštu teorijsku klimu određene sredine koja je neposredno uticala na formiranje Sgallovih pogleda, preporučuju se posebno radovi: K. Čulik, "Some Axiomatic Systems for Formal Grammars and Languages", Proceedings ofthe IFIP Congress 1962, Amsterdam 1963, 313-3 17 i "On Languages Generated by Some Types of Algorithmus", Prague Studies in Mathematical Linguistics l, 1966, 141-146; D. Pospišil, "On a Linearization of Projective W-Trees", The Prague Bulletin of Mathematical Linguistics 6, 1966, 44-68; M. Novotny, "On Some Algebraic Concepts of Mathematical Linguistics", Prague Studies in Mathematical Linguistics", l, 1966, 125-140; P. Novak, "Zavislostni koncepce v syntaxi", Praha 1966. V. i odgovarajuće poglavlje u već citiranoj knjizi (§ 531) . Ferenc Kiefer, "Mathematical Linguistics in Eastern Europe".

Šaumjanov aplikativno-generativni model

549. Sovjetski lingvista S. K. Šaumjan spada među najuglednije teoretičare jezika šezdesetih godina. Mnogi se ne slažu s njegovim pogledima, ali mu niko ne osporava originalnost u mišljenju i umenje da nam znane pojave osvetU iz novog ugla naučne opservacije.

Šaumjan je bio među prvima u SSSR koji je s oduševljenjem prihvatio principe strukturalne lingvistike. Vernost nekadašnjem oduševljenju ispoljava se u izvesnom smislu u


činjenici da on i svoj današnji pristup jeziku ocenjuje kao jedan vid strukturalne analize, šireći, dakle, upotrebnu vred· nost termina strukturalna lingvistika do granica koje mu inače, na drugim stranama sveta, po pravilu niko ne daje.

Iz faze klasičnog strukturalizma izašao je Šaumjan vrlo brzo. Prvo se zainteresovao za generativnu analizu Chomskog. Međutim, početkom šezdesetih godina on se upoznaje sa ovde već pominjanirn radom (v. §§ 531 i 532) H. B . Curryja: "Some Logical Aspects of Grammatical Structure" . Taj rad 9 je presudno delovao na formiranje Šaumjanovog idejnog sveta. Otprilike u istom vremenskom periodu Šaumjan je imao prilike da prati razvijanje osnovnih postavki gramatike zavisnosti i projektivnosti, što je takođe u određenom smislu delovalo na njegova teorijska opredeljivanja. No u spletu svih tih kompleksnih uticaja iskristalisala se ipak sasvim svojevrsna, originalna teorijska koncepcija koju je Šaumjan nazvao aplikativno-generativnim modelom.

550. Pod terminom model ovde treba razumeti gramatičlru teoriju. Naziv aplikativni dolazi otuda što "model" o kojem je reč sprovodi generiranje simbola-reprezentanata jezičkih jedinica pomoću aplikacije.

Aplikacija je postupak koji se sastoji u uspostavljanju odnosa među simbolima po sledećem principu: ako X i Y predstavljaju jedinice tipa ob, onda i njihova kombinacija XY irna takođe karakter jedinice tipa ob10•

9 Šaumjan se, uostalom, bliže upoznao i sa drugim radovima H. B. Currya. Često, na primer, naglašava koliko smatra važnim Curryjevo delo "Fundations of Mathematical Logic" (New York 1963) .

10 Ob je skraćenica od engleske reči object. Označava u matematičkoj logici takve formalne objekte, koji stupajući u međusobne kombinacije, nikad ne ostvaruju linearne nizove, već strukture koje se prikazuju u vidu genealoškog stabla. O tome govori H. B. Curry u svojim radovima (v. H. B. Curry and R. Feys, "Combinatory Lo-


Šaumjan u potpunosti prihvata teorijsku postavku modeme logike da naučna analiza ne treba da bude ograničena na činjenice neposredno dostupne posmatranju. Osim nivoa neposredne opservacije postoji i nivo logičkih konstrukata. Što se lingvistike tiče, nivo konstrukata treba da obuhvati ona svojstva i odnose koji imaju univerzalni karakter. Ostale pojave, koje se zapažaju kao specifičnosti pojedinih jezika, treba priključiti onom drugom, hijerarhijski, u stvari, nižem nivou.

S pogledom na tu fundamentalnu distinkciju, Šaumjan razlikuje dve u principu moguće gramatike generativnog tipa: pod jednom podrazumeva teoriju lingvističkih univerzalija, a pod drugom generativnu gramatiku postojećih jezika, koja, uostalom, neposredno proističe iz teorije o lingvističkim univerzalijama.

Šaumjanov aplikativno-generativni model služi u piVom redu generiranju lingvističkih objekata vrlo apstraktnog karaktera čija ukupnost sačinjava sistem. Taj sistem nosi naziv genotipskogjezika. Terminfenotipskijezik rezervisan je za sistem sačinjen od lingvističkih objekata koji neposredno registruju sve pojedinosti prisutne u postojećim jezicima. Genotipski jezik se povezuje s fenotipskim jezicima primenom posebnih pravila koja se nazivaju pravilima korespondencije.

gic". Amsterdam 1958 i H. B . Curry, "Foundations of Mathematical Logic", NewYork 1963) . Po Curryju, trebalo bi teorijski razlikovati dve vrste formalnih sistema: (l) sisteme apstraktnih objekata (engl termin: oh systems) i (2) konkatenativne sisteme. U slučaju (l) veza među datim simbolima lišena je prostornog karaktera; u slučaju (2) ta veza se, naprotiv, ostvaruje pomoću linearnog procesa konkatenacije (= ulančavanja) .


Budući da je genotipski jezik zamišljen kao univerzalni semiotički sistem prema kojem se odmeravaju strukture fenotipskih jezika, Šaumjan i njegovi jednomišljenici gaje nadu da će dublje osvetljavanje tog sistema bitno doprineli stvaranju prikladne teorijske baze za unapređenje tipoloških studija.

I u samom aplikativno-generativnom modelu razlikuju se dva dela, jedan genotipski, drugi fenotipski. Organizovanje fonemskog i morfemskog nivoa jezika, kao i proces fizičkog otelotvorenja jezika - to su fenomeni koji, razume se, spadaju isključivo u domen ovog drugog, fenotipskog dela.

Treba naglasiti, prvo, da u sadašnjoj fazi razvoja Šaumjanove teorije pojedine oblasti fenotipskog dela nisu još dobile odgovarajuću obradu, i drugo, da je dosadašnja egzempliflkacija teorije podešena isključivo prema realnosti ruskoga jezika.

551 . Postupak analize ide za tim da se utvrde sistemi apstraktnog kalkulusa lingvističkih struktura. Polazi se od toga da se ti sistemi pojavljuju u dva vida: (l) kao pravila obrazovanja kompleksa svojevrsnih jedinica i (II) kao pravila transformiranja tih kompleksa. Analiza uključuje prikazivanje pomoću grafa i matrice.

552. Generativno svojstvo Šaumjanovog modela ispoljava se u činjenici da on služi (A) ostvarenju različitih gramatičkih obrazovanja i (B) uspostavljanju posebnih transformacionih kalkulusa. Pravila čija primena dovodi do (A) i (B) nose naziv generatora.

Imajući u vidu gramatičku situaciju jezika s fleksijom, kakav je ruski, Šaumjan s pravom naglašava da generativna teorija u principu ne bi trebalo da se ograničava na problem obrazovanja rečenične strukture; i generiranje gramatičkih vrsta reči treba da bude obuhvaćeno teorijom. Shodno ovom uverenju, Šaumjan razlikuje dve vrste


generatora tipa (A) : l . "fazni" generator i 2 . generator gramatičkih vrsta reči.

553. Jedan od specifičnih pojmova kojima operiše Šaumjanova teorija jeste pomenuti pojam kompleksa. Kompleks je svaki takav niz simbola u kojem među datim elementima niza postoji aplikativni odnos. Konstituenti kompleksa su klase; ukoliko se radi o jeziku, konstituenti kompleksa su elementarne klase reči. Svaki kompleks koji pripada kakvom jezičkom sistemu sastoji se, dakle, od elementarnih klasa reči i njihovih međusobnih kombinacija.

Elementarne klase reči bivaju predstavljene simbolima: N (ukazuje na imenicu) , V (ukazuje na glagol) , A (ukazuje na pridev) i D (ukazuje na sve druge odredbe i dopune, uključujući adverb i direktan glagolski objekat; preciznije distinkcije se unose samo u fenotipskim opisima) .

Re/atorima se nazivaju simboli funkcija koje elementarne klase dobijaju u datim kompleksima. Opšti simbol relatora je R, a odgovarajuće funkcije se numerički razlikuju : R4 ukazuje na odnos koji pripada glagolu, R2, se tiče odnosa koji ispoljava N, R3 simbolizuje funkciju jedinice A, dok R4 služi označavanju funkcije jedinice predstavljene pomenutim simbolom D.

Pri uspostavljanju nekog datog kompleksa RX, R može u principu dobiti bilo koju od mogućih numeričkih oznaka, a X može biti ili elementarna klasa ili konstrukcija, teorijski neograničene dužine. Ako je X, recimo, glagol, onda možemo zamisliti realizaciju sledećih kompleksa: lt1V, R2V, R3V, R4V. Ako je pak, X = R2V, onda je moguće dobiti: R1R2V, R2R2V, R3R2V, R4R2V. U istom smislu mogu se zamiJljati i dalje kombinacije. Ukoliko se generiranje tiče vrsta reči, i ukoliko ne preciziramo X nego uvedemo simbol O za svaki mogući formalni objekat u poziciji X (kao što Šaumjan u poslednjim radovima najčešće i čini) , onda bismo,


na primer, formulom R10 prikazali formiranje ruskog oblika učit ', formulom R2R10 formiranje oblika učen 'e, a formulom R1R2R10 formiranje oblika učitel'stvuet.

Poredak po kojem se nižu klase u kompleksu ne mora obavezno, odgovarati redu reči u postojećim jezicima. Formula, recimo, R2NR1 VR4N podjednako odgovara u ruskom i rečenici zane slo dom snegom, i rečenici sneg zanesli v dom, pa čak i negramatičkoj konstrukciji a sneg zanesla domom.

Neke formule koje se lako izvode po postojećim pravilima teorije ne mogu se uopšte egzempliftkovati gramatički pravilnim rečenicama (za ovakve slučajeve Šaumjan uvodi izraz: pustaja k/etka).

554. Pravila transformacije kompleksa odnose se na simbole klasa reči koje se sreću u određenom kompleksu. Pravila pretvaraju ove simbole u simbole klasa reči "višeg stepena" . Ovaj proces je vrlo komplikovan, naročito za lingvistu koji nije dovoljno orijentisan u prirnenjivanju matematičkih procedura. Ptvo se sve klase prepisuju u kolone sa dodavanjem novih relatora, pa se zatim, u skladu sa mogućnostima koje pruža prirnena specijalnog grafa, nazvanog graJom aplikacije, po određenom algoritmu generiraju novi kompleksi.

Uvođenjem transformacionih procesa u posmatranje neminovno je dospeo u centar pažnje i problem sintaksičke zavisnosti. Upravo na osnovu toga što Šaumjanova teorija naročito produbljuje ovaj problem, a pri tom pridaje izuzetan značaj prikazivanju pomoću grafa, pojedinci ovri teoriju smatraju specifičnom vrstom gramatike zavisnosti i projektivnosti.

Kad se govori o sintaksičkoj dominaciji, obično se ima na umu dominacija konstitutivnog tipa: pri konstituisanju sintaksičkih jedinica višeg reda jedan elemenat istupa po pravilu sa dominantnom ulogom u odnosu na ostale date


konstitutivne elemente. Šaumjan, međutim, uvodi u svoju teoriju i pojam aplikativne dominacije. Aplikativni odnos medu klasama se uspostavlja onda kada se, pri realizovanju elementa jedne klase, neminovno nameće potreba i za realizovanjem elementa druge date klase. Dominantnu ulogu irna pri tom ona klasa koja je važnija, tj. sadržajnija informacijom. Po kriteriju aplikativnog odnosa, imenica je glavni dominantni elemenat; njoj se u krajnjoj liniji sve podređuje. Međutim, ako se odnosi ocenjuju s tačke gledišta konstitutivnih procesa, onda, po Šaumjanovom uverenju, najznačajnija uloga pripada glagolu. I prvi pomenuti (A) tip dominacije, i ovaj drugi (B) mogu se prikazati pomoću grafa na sledeći način:

(A) D � A � N --+ V --+ D

(B) D � A � N �v --+ D

555. Transformacije u Šaumjanovoj teoriji služe utvrđivanju invarijantnih svojstava kojima se odlikuju generirane strukture. Operandom se naziva ona početna struktura od koje se, primenom određenih transformacionih pravila, deriviraju sve ostale. Transfonn je svaka struktura nastala u procesu ovakve derivacije.

Operand i odgovarajući transformi obrazuju takozvano T-polje (= transfonnaciono polje). Struktura jednog T-polja određuje se s pogledom na srodnosti i razlike među transformima koji ga sačinjavaju. Stepen ovih srodnosti odnosno razlika odmerava se prema broju istovetnih odnosno različitih relatora. Isti kriterij se primenjuje i za određivanje stepena bliskosti odnosno udaljenosti među sinonimičnirn strukturama.


Postoje tri tipa T-polja: (I) tip s konekcijom, (II) tip sa semikonekcijom i (III) tip bez konekcije. Tip (I) se ostvaruje transformacijom jedne gramatički oformljene "fraze", s tim što se u svakom transformu zadržava ista konstitutivna veza koju ispoljava operand. Tip (II) se ostvaruje ukoliko se transformacija primenjuje na gramatički oformljenu "frazu" ; drugi se uslovi ne postavljaju. Tip (III) se odlikuje time što mu je operand gramatički neoformljena "fraza".

Uzmimo da lučna strela iznad simbola prikazuje pravac konstitutivne dominacije, s tim da je vrh strele upravljen na član pod dominacijom. Uzmimo za operand "frazu" R30 R20 koja može biti egzemplificirana ruskim primerima (l) vysokyj princip i (2) širokie pleči. Uzmimo da je primer (l) transformisao u vysoko principal'nyj, a primer (2) u široki} v plečab. Ocenjeno s tačke gledišta konstituisanja T-polja, pri transformaciji primera (l) ostvaren je tip {1), a pri transformaciji primera (2) ostvaren je tip (II) . U simboličkom prikazivanju to dobija sledeći vid:

Ako, pak, odaberemo gramatički neoformljenu "frazu" R30, R10 = abystrij bežit, onda transformi kao R4R30 R3R10 = bystro beguščij, R3R30 R2R10 = bystrij beg itd. obrazuju T-polje tipa (III) .

556. Šaumjan je svoju teoriju izložio prvi put na jednom naučnom skupu posvećenom problemima transformacionog metoda krajem 1961 . godine (v. bibliografske napomene u § 557) . U produbljivanju pojedinih delova teorije učestvovala je, uz Šaumjana, i P. A. So bo leva. Ta je


teorija još uvek u fazi dorađivanja. Iz te okolnosti proizilazi i činjenica da je u nekim pojedinostima nejasna, otvorena kritičkim primedbama.


557. Kao što je već spomenuto (v. § 556) , svoja originalna shvatanja o jeziku izložio je Šaumjan prvi put 1961 . na savetovanju o problemima transfonnacionog metoda. N jegov referat, pod naslovom "Teorija klassov slov", štampan je u zborniku Tezisy dokladov na konferencii po strukturnoj lingvistike posvjaščennoj problemam transfonnacionnogo metoda (Moskva 1964) . V. i sledeće radove: S. K. Šaumjan, Problemy teoretičeskoj fonologii", Moskva 1962; S. K. Šaumjan, "Poroždajuščaja lingvističeskaja model' na baze principa dvuhstupenčatosti", Vja 2, 1963, 57-71 ; S. K. Šaumjan i P. A. So bo leva, "Applikativnaja poroždajuščaja model" i isčislenie transfonnacij v ruskom jazyke", Moskva 1963; S. K. Šaumjan, "Strukturnaja lingvistika", Moskva 1965; S. K. Šaumjan, "Outline of the Applicational Generative Model for the Description of Language", Foundations of Language, Vol. l N° 3, 1965, 189-222; S. K. Šaumjan and P. A. Soboleva, "Transformation Calculus as a Tool of Septantic Study of Natural Languages", Foundations of Language, Vol. l, N° 4, 1965, 290-336; S. K. Šaumjan i P. A. Soboleva, "Osnovanija poroždajuščej grammatiki russkogo jazyka", Moskva 1968; S. K. Šaumjan, "Problems of Theoretical Phonology'' (= Janua Linguarum, Series Minor, 41) , The Hague 1968.

Posebno se preporučuje zbornik Problemy strukturnoj lingvistiki 1967, Moskva 1968. U njemu se, pored Šaumjanovih studija "Semiotika i teorija poroždajuščih gramrnati.k" (str. 5-17) i "Abstraktnye derivacionnye sistemy i applikativnaja poroždajuščaja model' (str. 136-201) , nalaze i radovi


drugih istaknutih sovjetskih stručnjaka, angažovanih oko produbljivanja algebarske lingvistike. U nekima od njih jeziku se takođe pristupa sa pozicija Šaumjanove teorije.

Obrazloženje svojih lingvističkih stavova s ftlozofske tačke gledišta dao je Šaumjan u knjizi "Filosofskie voprosy teoretičeskoj lingvistiki", Moskva 1971.

STRATIFIKACIONA GRAMATIKA1

558. Počev od 1963. godine pažnju šire lingvističke javnosti počeli su privlačiti radovi američkog lingviste Sidneyja Lamba na zasnivanju nove lingvističke teorije koju je on nazvao stratifikacionom gramatikom. U izboru pristupa jeziku Lamba je opredeljivalo, sem poznavanja klasično američke lingvistike, njegovo iskustvo u radu na mašinskom prevođenju. Iz aspekta tog iskustva postavljani su i rešavani pojedini teorijski problemi.

559. Lamb polazi od toga da je jezik sistem veoma kompleksnog karaktera, izgrađen na bazi jedinstvenog funkcionisanja različitih podsistema kroz koje dolazi podjednako do izražaja i značenjska i glasovna strana jezika. Svaki pojedinačni podsistem ima strukturu koja je obrazovana analogno principu obrazovanja koji ispoljava struktura jezičkog sistema uzetog u celini.

1 Stratiftkaciona gramatika, uprkos svojih opredeljenja za "algebarsku notaciju" (čiji je matematički smisao, uostalom, sporan) nije ovde podvedena pod "algebarsku lingvistiku", već je posebno izdvojena. Ovo stoga �to ona predstavlja direktni razvojni ogranak tipično američke lingvistike budući da je suština njene teorije neposredno zasnovana na klasično američkim shvatanjima o značaju izdvajanja jezičkih nivoa (v. § 354) .


Jezički fenomeni se ostvaruju na raznim nivoima, hijerarhijski sređenim po značaju u procesu komunikacije -najviši je značenjski, a najniži fonetski. Ove nivoe Lamb naziva stratumima (otuda i termin stratifikaciona gramatika). Njihov broj nije striktno utvrđen, može da varira prema konkretnoj situaciji u nekom datom jeziku. Za potrebe opisa engleskog jezika Lamb predlaže šest stratuma: hipersememički, sememički, /eksemički, morfemički, fonemički i hipofonemički. U okviru jedinstvene strukture, koja je rezultat međusobne najtešnje povezanosti ovih šest stratuma, trebalo bi razlikovati tri osnovne komponente: semo/ogiju, gramatiku i fonologiju. Svaka od tih komponenata obuhvata po dva stratumska sistema (semologija uključuje hipersememički i sememički stratum, gramatika leksemički i morfemički, a fonologija fonemički i hipofonemički) .

560. Na svakom se stratumu ostvaruju svojevrsne jedinice, dakle ukupno šest vrsta pošto je ukupno toliki broj utvrđenih stratuma. U okviru ovih vrsta ima specifičnih tipova koji se na svakom stratumu paralelno manifestuju u pogledu principa oformljenja i osnovne funkcije. Da bi ovu pojavu jasnije istakao, Lamb je pribegao terminološkom razgraničavanju pomoću paralelno obrazovanih termina. Tako hijerarhijski najviši stratum uključuje kao svoje jedinice hipersememu, hipersemon i hipersemu, onaj za njim sememu, semon i semu, treći /eksemu, /ekson i /eks, četvrti morfemu, morfon i morf, peti fonemu, fonon i fonu, šesti hipofonemu.

Termini bez karakterističnog sufiksa -erna odnosno -on (dakle: hipersema, sema, leks itd.) odnose se na konkretnu realizaciju koju poprima jedinica datog stratuma na stratumu koji je hijerarhijski neposredno niži i time u izvesnom smislu datome stratumu podređen. Jedinice bi-


lo kojeg datog stratuma kad su posmatrane in abstracto, dakle bez obzira na konkretan vid realizacije, obuhvataju se terminima obrazovanim sufiksom -erna (hipersemema, semema, leksema itd.) . Termin izgrađen suftksom -on reze.rvisan je za svaki konstitutivni deo neke -emske jedinice (tako npr. morfema vuk-, koja funkcioniše kao korenski deo lekseme vuk, sadrži kao konstitutivni elemenat morfon -k-; taj se morfon realizuje kao -č- llkoliko je u pitanju vokativ singulara: vuče) .

Svaki se straturil odlikuje svojom specifičnom taktikom, tj� skupom pravila nazvanih taktičkim na osnovu kojih se vrši strukturiranje onih jedinica kojima je u okviru datog stratuma reprezentovan jedan konkretan iskaz. Prema nazivu stratuma o kojem se radi određuju se i nazivi taktičkih pravila: morfotaktička pravila, leksotaktička, semotaktička itd.

Međusobno povezivanje stratuma ostvaruje se pomoću pravila realizacije. Ta pravila, u stvari, pretvaraju jedan dati vid ostvarenostl iskaza na jednom datom stratumu u drugi, novi vid ostvarenosti koji odgovara specifičnoj prirodi novoosvojenog neposrednog susednog stratuma. Pravila realizacije su sređenog karaktera (engl. ordered rules), tj. stupaju u dejstvo po određenom redosledu. Ona dolaze do izražaja u kontekstu posredstvom delovanja taktičkih pravila. Realizacija obuhvata sobom principe uspostavljanja alternacija jezičkih jedinica, principe obrazovanja jezičkog znaka, a takođe i mogućnost da jedna jedinica višeg reda bude predstavljena dvema jedinicama nižeg reda i obrnuto.

561 . Stratiflkacioni opis jezika obavezno uključuje "algebarsku notaciju", tj . upotrebu kompleksne grafičke simbolizacije. Tu se, pre svega, pojavljuju različita "drveta" i "čvorovi". Nenaviklom čitaocu potrebno je mnogo


strpljenja i napora da se navikne na "čitanje" bezbrojnih "mreža" sa linijama koje se komplikovano prepliću i na čijim pojedinim krajevima niču "čvorovi", opet u svojstvu svojevrsnih informativnih znakova. Mada prosedei prikazivanja u prvi mah izgledaju pozajmljeni iz oblasti matematičkih nauka, oni nisu, kao što je Hackett tačno primetio2, iskorišćeni u smislu nekih striktno matematičkih koncepcija. N j ih ovo tumačenje je sasvim proizvoljno odabrano, za specifične potrebe stratiftkacionog opisa. Sasvim je specifična i terminologija, i pri tom prilično komplikovana, što nenaviklom čitaocu takođe stvara teškoće.

562. Poslednjih godina je stratifikaciona gramatika pretrpela izvesne modifikacije. Sistem stratuma je reorganizovan tako da je svakome stratumu dodeljena mogućnost alternativnog strukturiranja, zavisno od mogućih kontekstualnih ograničenja koja se postavljaju datome iskazu. Ujedno je i smanjen broj stra.tuma koji bi bili neophodni za jezički opis. Pri tom je i grafičko prikazivanje obogaćeno jednom novom vrstom "čvora" uvedenom radi preciznijeg povezivanja "taktičkih" delova "mreže" sa "realizacionim" delovima.

563. Danas privrženici stratifikacione gramatike insistiraju na tome da stratifikacioni prilaz ima posebnog značaja zbog toga što omogućuje sagledavanje odnosa na bazi kojih se konstituiše data informacija u svesti govornog lica, da bi zatim bila izražena rečima. Stoga neki od njih (na primer David Lockwood) nazivaju stratiftkacion u gramatiku kognitivnom lingvistikom (suprotstavljajući je deskriptivnoj i generativnoj lingvistici) .

564. Stratifikaciona gramatika je imala dosta odjeka u svetu, naročito u prvi mah kada su objavljena osnovna

2 U svom prikazu Lambove teorije, objavljenom u Lg - v. § 565.


Lambova gledišta. Među onima koji su je tada prihvatili bio je i poznati američki lingvista Ch. Hackett. Već krajem šezdesetih godina je on, međutim, izrekao krajnje pesimističku ocenu vrednosti stratiftkacionog prilaza jeziku (v. navedene podatke u § 565) .

Lambovi pogledi su naročito izrazito uticali na formiranje osnovnih teorijskih koncepcija P. Sgalla (v. § 545) .


565. Lambova teorija je objavljena prvi put 1962. godine pod naslovom "Outline of Stratificational Grammar" u Berkeleyju (Berkeley - California) u ograničenom broju primeraka, za potrebe studenata. U svom definitivnom vidu postala je u celini dostupna javnosti tek 1966. godine, u knjizi koja nosi isti naslov (izdanje Georgetown University Press, Washington D. C) . U ovoj se knjizi nalazi, dodata iza Lambovog izlaganja, studija Leonarda E. Newella: "Stratificational Analysis of an English Text" (str. 73-106) . Uz Lambovo izlaganje dat je i bibliografski spisak, u kojem su navedeni, pored ostalog, i svi važniji Lambovi radovi. V. i knjige: A. Makkai and D. G. Lockwood, "Readings in Stratificational Linguistics", University of Alabama, 1973 i Geoffrey Sampson, "Stratificational Grammar", a Definition and an Example" (= janua Linguarum, Series Minor 86), The Hague 1970 (u odbranu stratifikacione teorije, uz egzemplifikaciju njene efikasnosti na sistemu brojeva engleskog jezika) .

Posebno se skreće pažnja na knjigu David G. Lockwood, " Introduction to Stratificational Linguistics", New York 1972, gde je najpotpunije izložen aktuelni vid stratifikacionc gramatike.


Stratifikacioni pristup jeziku zastupa Ch. Hackett u svome radu "Language, Mathematics, and Linguistics", Current Trends in Linguistics 3: Theoretical Foundations, izd. Th. A. Sebeok, The Hague 1966, 155-304 (objavljeno 1967. kao posebna knjiga u ediciji Mouton: janua Linguarum, Series Minor 60) . Međutim, on se svojih pogleda odriče u prikazu Lambove knjige objavljenom u IJAL, Vol. 34, N° 2, 1968, str. 145-153.

NEOFIRTHIJANSKA LINGVISTIKA REPREZENTOVANA "GRAMATIKOM

SKAlA I KATEGORIJA "

566. Šezdesetih godina ugled britanske lingvistike veoma je porastao zahvaljujući u prvom redu radovima jezičkih stručnjaka iz Edinburgha. Edinburgh je već duže vreme centar neofirthijanaca, tj. idejnih sledbenika Johna Ruperta Firtha (1890-1960) .

Firth je bio lingvista široke kulture, poznavalac mnogih jezika. Fonetsko-prozodijski i estetsko-antropološki vidovi jezičkog fenomena ulazili su u krug osnovnih tema njegovih lingvističkih razmišljanja. Posvećivao je naročitu pažnju i ulozi konteksta u određivanju značenja izraženih jezičkim sredstvom (stoga je njegovo učenje o jeziku poznato i pod imenom kontekstualne lingvistike).

Uticaj Firthovih ideja na mlade generacije jezičkih stručnjaka u Velikoj Britaniji bio je osetan. Posebno se Edinburgh afirmisao kao istaknuti centar neoflrthijanizma, i to u prvom redu zahvaljujući renomeu Firthovog učenika M. A. Hallidaya, tvorca nove lingvističke teorije, takozvane gramatike skala i kategorija (engl. scale-and-category grammar). Posle Hallidaya najpoznatiji neofirthijanac tokom šezdesetih godina bio je Robert M. W. Dixon, zapamćen od mnogih i po svojim polemikama s predstavnicima generativne gramatike Chomskog. Od mladih britanskih lingvista sc u pos led nje vreme svojim radovima naročito ističu J .


Lyons i J . M. Anderson (takođe - Edinburgh), koji su se uglavnom priklonili generativnoj gramatici.

567. M. A. K. Halliday je ušao u istoriju lingvistike 1961 . godine kada je (u časopisu Word, Vol. 17, N° 3, 241-292) objavljen njegov članak "Categories of the Theory of Grammar". Taj je članak izazvao živo interesovanje na raznim stranama, posebno u SAD. To je bio upravo trenutak kada su mlade generacije američkih lingvista prihvatale s ogromnim oduševljenjem ideje Noama Chomskog (v. §§ 458-464) . Halliday je izašao sa svojim teorijskim programom koji je, pored nekih srodnih stavova, sadržavao i mnoga neslaganja s osnovnim postavkama generativne gramatike. Diskusije koje su oko toga usledile upravo su najviše i doprinele skretanju pažnje američke lingvističke javnosti na britanska dostignuća u oblasti jezičke teorije.

Halliday se proklamativno distancirao od generativne gramatike već pri određivanju osnovnog pravca svog lingvističkog interesovanja. Za razliku od Chomskog i njegovih pristalica, koji insistiraju na tome da je najvažnije objasniti lingvističku kompetenciju govornog predstavnika date jezičke sredine (v. § 462), Halliday određuje sebi kao glavni zadatak da ukaže na principe na kojima se zasniva lingvističko ispoljavanje govornog predstavnika. S druge strane, međutim, i on veruje u celishodnost uspostavljanja jedne "dubinske gramatike" u kojoj će svaka jedinica biti opisana kao mnoštvo apstraktnih gramatičkih osobenosti. Po toj fundamentalnoj postavci, koja implicira i odgovarajući metodološki postupak u analizi, Hallidayeva gramatika je bliska istovremeno i sa generativnom gramatikom i sa "gramatikom orijentisanom ka sadržini" (prvenstveno u onom vidu u kojem je reprezentuju radovi P. Hartmanna - v. § 576) .

568. Po mišljenju Hallidaya, strukturalni pristup jeziku nije najsrećniji jer se oslanja na sintagmatsku osu (v. § 408)


jezičkog ispoljavanja (struktura je, ističe Halliday, po sebi sintagmatska kategorija čiji su elementi funkcionalne vrednosti, kao na primer "subjekat" ili "determinator") . Mnogo je prihvatljiviji sistemski pristup, tj. orijentisanje ka lingvističkim fenomenima ispaljenim na paradigmatskoj osi (v. § 408) . Sistem je, naime, za Hallidaya paradigmatska kategorija konstituisana na bazi kontrastivnih osobenosti (kao što su: singular l plural, aktiv l pasiv, potvrdnost l negiranje i sl.) . Za lingvistu sistemnost treba da je mnogo bitnija od strukturnosti upravo zbog toga što ona ukazuje na to koje su kontrastivne crte relevantne u datome jeziku, dok strukturnost prosto otkriva mehanizam po kojem se ti relevantni kontrasti ispoljavaju. U stvari, za Hallidaya je struktura neka vrsta površinskog fenomena, dok je sistem ono bazično, tj . ono što se postavlja kao fundamentalni uslov za funkcionisanje dubinske gramatike.

Različite semantičke osobenosti bivaju iskorišćene u svojstvu kontrastivnih osobenosti na osnovu kojih se uspostavlja sistem. Neke od njih su bazične, što znači međusobno neuslovljene pa, prema tome, i hijerarhijski nesređene. Druge su, međutim, hijerahijski sređene, što znači da se prvo ostvaruje jedna data pojedinost kao glavna, pa tek onda druga, sekundarna po značenju, zavisna od prve, tj . implicirana njenim prisustvom. Termini skala delikatnosti (engl. scale of delicacy), stepen bazičnosti (engl. degree of basicness) i dubina (engl. depth) odnose se upravo na admeravanje zavisnosti u ovom smislu koja postoji među datim osobenostima. Dubina jedne date osobenosti zavisi, u stvari, od toga koliko irna drugih osobenosti-posrednika između nje i onog bazičnog značenja iz kojeg se data osobenost izvodi po određenom hijerarhijskom redosledu.

Sistem je najvažnija kategorija koju treba da obuhvati gramatička teorija, ali ona nije jedina. Postoje, pored siste-


ma, još tri fundamentalne kategorije gramatike: jedinica, klasa i struktura. Termin jedinica odnosi se na pojave koje se odlikuju gramatičkom strukturiranošću. Broj jedinica varira od jezika do jezika (za engleski bi, po Hallidayevom shvatanju, trebalo izdvojiti sledećih pet: autonomnu rečenicu, tj . rečenicu koja nije konstituent druge rečenice, rečenicu-konstituent, grupu reči, reč i morfemu) . jedinice impliciraju ostvarenje odgovarajuće jezičke pojedinosti u odgovarajućim kombinacijama. Klasa obuhvata jezičke pojedinosti srodne po načinu učestvovanja u strukturiranju jezičkih pojedinosti višeg hijerarhijskog ranga. Struktura se svodi prosto na razmeštaj elemenata koji se sređuju po "pozicijama". Sve se te fundamentalne kategorije, uzete ponaosob, ocenjuju prema različitim skalama apstrakcije (s pogledom na međusobni odnos njihovih sastavnih elemenata) . Zatim se paralelno ocenjuje, opet prema različitim skalama apstrakcije, (l) međusobni odnos fundamentalnih kategorija i (2) njihov odnos prema onom jezičkom korpusu koji je poslužio kao medijum njihovog ispoljavanja. Ove skale apstrakcije o kojima je reč uključuju, pored pomenute i skale delikatnosti (kojom se, u stvari, identifikuju konstituenti na različitim nivoima) , još i skalu eksponencije i skalu ranga.

Dok skala delikatnosti redovno otkriva broj i karakter detalja čija ukupnost obezbeđuje jezičkim kategorijama individualnost, dotle skala eksponencije ukazuje na način na koji se ispoljava povezivanje apstraktnih kategorija teorije sa datom jezičkom realnošću. Pri utvrđivanju stepena eksponencije ide se, na primer, za tim da se utvrdi do koje je mere jednom konkretnom jezičkom formom signalizirano prisustvo određene gramatičke osobenosti kojom se odlikuje cela konstrukcija (ispituje se, recimo, do koje mere oblik optužen u rečenici on je bio optužen, određu-

Pravci u lingvistici ll 1 1 1

je svojim prisustvom celu datu konstrukciju kao pasivnu) . Skala ranga sa svoje strane informiše o postojećoj hijerarhizaciji među jezičkim jedinicama (od pet pom en utih jedinica karakterističnih za engleski, rečenica je najvišeg ranga, morfema najnižeg) . Teorija uključuje i pojam pomeranja duž skale ranga (engl. termin: shunting) koji se odnosi na neprekidno međusobno povezivanje jedinica različitih rangova. Vođenje računa o ovoj okolnosti nameće se kao imperativni zadatak pri jezičkoj analizi. To praktično znači da analiza rečenice ne može biti konačno obavljena sve dok se opis morfeme ne izvrši, a ni obratno.

569. S obzirom na to da se eksplicitno izjasnio za "tekstualnu lingvistiku", tj . za vođenje računa o jezičkom korpusu, Halliday insistira na tome da svaka adekvatna lingvistička deskripcija treba da se sastoji u uspostavljanju odnosa između teksta i kategorija teorije. Pri tome poslu dolaze do izražaja nivoi fonne, supstance i konteksta.

Supstanca ima dva moguća aspekta: (a) slušne efekte i (b) vizuelne oznake. Pod formom treba razumeti organizaciju supstance u osmišljene fenomene, a pod kontekstom - s jedne strane odnos forme prema nelingvističkim osobenostima onih situacija u kojima se jezik ostvaruje, a s druge - njen odnos prema lingvističkim obeležjima prisutnirn izvan konkretne jezičke pojedinosti koja se razmatra. U vezi s tim je i činjenica da kroz jezik dolaze do izražaja dve vrste značenja: fonnalno značenje i kontekstualno značenje. Formalno značenje jedne jezičke pojedinosti svodi se na njenu funkciju u spletu drugih formalnih relacija. Kontekstualno se značenje tiče odnosa prema vantekstualnim obeležjima. Taj odnos, međutim, nije direktnog karaktera; on se ostvaruje na osnovu pozicije date pojedinosti u okviru lingvističke forme. Kontekstualno značenje je stoga logički zavisno od formalnog značenja.

1 12 jezička ispitivanja u XX veku

Forma ovde, u stvari, uključuje dva međusobno povezana nivoa, gramatički i leksički. Kontekst se, međutim, manifestuje kao neka vrsta "međunivoa" čija se služba sastoji u uspostavljanju relacija prema vantekstualnim osobenostima. Forma je, s druge strane, povezana s glasovnom supstancom posredstvom jednog drugog "međunivoa" koji se naziva fonologijom.

Glavna supstanca spada u oblast fonetskih proučavanja. Budući da ispituje neke sasvim specifične fenomene, fonetika je posebna naučna grana, neobuhvaćena terminom lingvistika. Lingvistika, i fonetika zajedno sačinjavaju "lingvističke nauke".

570. Najviše zapažene, najoriginalnije pojedinosti u teoriji Hallidaya svode se na koncepciju kontinuuma.

Po Hallidayu, osnovni odnosi u jeziku nisu opozicionog već kontinuumskog karaktera. Naime, konkretni jezički fenomeni ne moraju uvek manifestovati jasno svojstva neke date kategorije A nasuprot nekoj datoj kategoriji B, ili obratno. U apstrakciji gledano, kategoriju A povezuje s kategorijom B neprekinuta nit, tj . kontinuum. Konkretni jezički fenomeni (xl , x2 . . . xn) ostvaruju se u izvesnom smislu duž te neprekinute niti, počev od A pa sve do B. Dok na primer, x1 ilustruje u maksimalnom stepenu svojstva kategorije A, a x16 u maksimalnom stepenu svojstva kategorije B, dotle će x4 ilustrovati ono isto što i x1 ali u slabijem stepenu, X12 ono isto što i x16, ali takođe u slabijem stepenu, dok će Xa biti u podjednakoj meri netipičan predstavnik kako kategorije A tako i kategorije B .

Pojam kontinuumske relacije identiftkovan je u Hallidayevoj teoriji engleskim terminom eline, dok se terminom gradijent (engl. gradient) precizira činjenica da se ima u vidu kontinuum tačno određen nekim datim polovima A i B (up. na primer opadajuću idiomatičnost i rastu-

Pravci u lingvistici II 1 13

ću gramatičnost engleskog predloga of u sledećim primerima, koji su odmereni po datome gradijentu "idiomatičnosti" l "grama tičnosti" s tim da se pođe u analizu počev od pola "idiomatičnost": in spite of the hotel 'uprkos hotelu' - at the sight of the hotel 'ugledavši hotel' - in the lounge of the hotel 'u društvenoj prostoriji hotela') .

Dok se u okviru drugih lingvističkih teorija pažnja po pravilu koncentriše prvenstveno (ili čak i jedino) na tipične predstavnike određenih kategorija, dotle je za Hallidayev pristup jeziku karakteristično to da baš netipični (prelazni) slučajevi dolaze pod reflektor pažnje. Jezički fenomeni, po Hallidayu, i ne mogu drukčije da funkcionišu nego pod onim uslovima koje im pruža kontinuumski karakter jezičkih odnosa. Stoga svaki put kad pođemo u ispitivanje konkretnih realizacija neke određene kategorije A već unapred moramo očekivati da će priroda date kategorije biti ostvarena nejednako, u različitim stepenima zastupljenosti. Pri tom će se neminovno naći i takvi primeri koji će manifestovati u jednakoj meri i svojstva date kategorije A i svojstva neke druge kategorije B. Pristalice Hallidayevih shvatanja naglašavaju da su upravo takvi prelazni slučajevi od posebnog interesa za nauku zato što otkrivaju one deonice na kontinuumskoj niti na kojima se vrši uzajamno prožimanje dveju uticajnih sfera onih kategorija koje su postavljene kao međusobno suprotstavljeni polovi u okviru datog gradijenta.

Termin delikatnost odnosi se u ovoj oblasti teorije na sumu svih onih pojedinosti koje sačinjavaju jedan dati kontinuumski odnos. Pošto broj pojedinosti varira od slučaja do slučaja, to se i konkretni gradijenti međusobno razlikuju po stepenu u kojem je zastupljena kategorija delikatnosti.

U svetlu ovako postavljene teorije kontinuumskih odnosa Halliday je prvenstveno ispitivao povezanost leksič-


kog sa gramatičkim nivoom, ističući da, upravo zbog svega ovoga što je već rečeno, u jeziku i ne može doći do nekog preciznog razgraničavanja gramatičkih od leksičkih fenomena.


571 . Firthovi pogledi na jezik izloženi su najpotpunije u knjizi ). R. Firth, "Papers in Linguistics 1934-195 1", London 1957 (preštampano 1964, Oxford); tu su sakupljene najvažnije Firthove studije iz vremenskog perioda koji se pominje u naslovu. Iste 1957. godine (u Oxfordu) objavljen je (pod Firthovom redakcijom i sa njegovim predgovorom) zbornik "Studies in Linguistics" koji sadrži radove pisane u duhu Firthove škole. Godine 1966 (u Londonu) publikovan je i zbornik "In Memori of J. R. Firth" (izd. C. E. Bazell, J . C . Catford, M. A. K. Halliday i R. H . Robins) gde su, pored drugih poštovalaca i prijatelja J. R. Firtha, i najistaknutiji neofJrthijanci, Firthovi učenici, priložili studije posvećene produbljivanju "kontekstualne lingvistike". V. i D. T. Langendoen, "The London School of Linguistics. A Study of the Linguistic Theories of B. Malinowski and J. R. Firth", M. I . T. Press, Cambridge Mass. , 1968.

Od jugoslovenskih lingvista prvi je primenio Hallidayeve kriterije u jezičkom ispitivanju Ranko Bugarski. Čitaoci se upućuju na njegov rad "O međuzavisnosti gramatičke i leksičke strukture savremenog engleskog jezika", Anali Filološkog fakulteta sv. 6, Beograd 1966, 415-432 (revidirana verzija ovog rada objavljena je pod naslovom "On the Interrelatedness of Grammar and Lexis in the Structure of English" u časopisu Lingua, Vol. 19, N° 3, 1968, 233-263) .

Pored najvažnijeg rada M. A. Hallidaya, "Categories of the Theory of Grammar" (Word, Vol. 17, N° 3, 1961, 241-

Pravci u lingvistici II 1 1 5

292) preporučuje se i njegova studija "Class i n Relation to the Axes of Chain and Choice in Language" (Linguistics 2, 1963, 5-15) gde je posebno izloženo tretiranje pojma klase u svetlu njegove teorije.

Robert M. W. Dixon založio se za Hallidayevu teoriju u svome članku "A Logical Statement of Grammatical Theory as Contained in Halliday's 'Categories of the Theory of Grammar (Lg. Vol. 39, N° 4, 1963, 654-668) . Svoje teorijsko stanovište izložio je najpotpunije u dve knjige: "Linguistic Sciences and Logic" (The Hague 1963) i ''What is Language? A New Approach to Linguistic Description" (London 1965) .

U kojem se smislu neofirthijanska teorijska stanovišta povezuju s praktičnom nastavom jezika ilustruje knjiga: M. A. K. Halliday, P. D. Strevens, and Angus Mclntosh, "The Linguistic Sciences and Language Teaching", London 1964. V. i: A. Mclntosh and M. A. K. Halliday, "Patterns of Language. Papers in General, Descriptive and Applied Linguistics", London 1966.

Britansku lingvistiku lepo prikazuju i pominjani radovi J. Lyonsa - v. § 449.

"GRAMATIKA KOJA SE TIČE SADRŽINE"

572. Tradicije Humboldtovog učenja o jeziku (v. § 77) traju neprekinuto u nemačkoj sredini do današnjih dana. Razvijajući ovo učenje u periodu od tridesetih godina ovog veka do danas, nemački naučnici (tzv. neohumboldtovci) nisu ipak ostajali izolovani od svega onoga što sc događalo na drugim stranama u lingvistici. Tako je, početkom druge polovine ovog veka, došao do svog punog izraza, i većeg odjeka na strani, poseban tip lingvističkog mišljenja poznat pod terminom gramatika koja se tiče sadržine (nem. die inhaltbezogene Grammatik) 1 čiji su koreni polazili od Humboldta, ali čiji su postupci analize i klasifikacije jezičkih jedinica u osetnoj meri inspirisani tekovinama klasičnog strukturalizma (uprkos činjenici da su se pojedini predstavnici ovog pravca, u raznim prilikama, eksplicit no izjašnjavali kao antistrukturalisti) . Najviše zasluga u zasnivanju u daljem razvijanju ove lingvističke škole imali su Leo Weisgerber (kome je čak bio pridodat naziv "Humboldt redivivus") , Hans Glinz (rodom Švajcarac, ali nastanjen u _SR Nemačkoj i po svom delovanju uključen u nemačku lingvističku sredinu) , Walter Porzig, Hennig Brinkmann i

1 Pojedinci umesto, ili pored, gramatike pominju i lingvistiku (Inhaltbezogene Sprachwissenschaft) . Termin gramatika je ipak u ovakvom kontekstu češće u upotrebi.


Hugo Moser. Početkom šezdesetih godina, kada je oblast sintaksičkih ispitivanja došla u centar pažnje manje-više svuda u svetu, radovi Petera Hartmanna, koji su bili objavljeni u publikacijama poznate holandske izdavačke kuće Mouton, odigrali su bitnu ulogu u skretanju pažnje inostrane lingvističke javnosti na rad predstavnika "gramatike koja se tiče sadržine". Početkom sedamdesetih godina mnogi predstavnici ove škole našli su zajednički jezik sa sociolingvistima (v. § 580) i pristupali njihovim redovima.

573 . Odsudan trenutak u razvoju ove škole nastupio je onda kada je jedna grupa lingvista 0· Erben, H. Gipper, H. Glinz, P. Grebe, P. Hartmann, G. Ipsen, K. K. Klein, L. Mackensen, H. Moser, W. Porzig, J. Trier, L. Weisgerber) osnovala društvo "Sprache und Gemeinschaft". Zasluga je Društva (posebno L. Weisgerbera) što je (početkom šezdesetih godina, u Diisseldorfu) pokrenuta intenzivna publikaciona aktivnost (u seriji "Grundlegung", kao tom I , objavljena je, još 1962. godine, danas u SR Nemačkoj veoma popularna knjiga Henniga Brinkmanna "Die deutsche Sprache. Gestalt und Leistung"; u seriji "Studien" izašla je 1963 . godine, kao tom I, knjiga Helmuta Gippera "Bausteine durch Sprachbetrachtung. Neuere Sprachbetrachtung im Austausch mit Geistes - und Naturwissenschaft) . Time je takozvani "Arbeitskreis fiir deutsche Sprache"2, oko kojeg su se okupljale upravo najvatrenije pristalice ove škole, dobio izvrsnu mogućnost uticaja na formiranje lingvističkog mišljenja kod mladih generacija čiji je maternji jezik nemački.

2 Taj su radni kolektiv, po završetku poslednjeg rata, zasnovali H. Brinkmann. Th. Frings, M. G linz, G. Ipsen, W. Porzig,J . Trier, i L. Weisgerbersa zadatkom da produbljuje studije nemačkog jezika.

Pravci u lingvistici ll 1 19

574. Ideja o sadržinskoj organizaciji jezika zauzima centralno mesto u repertoaru pojmova kojima operišu predstavnici "gramatike koja se tiče sadržine". Odgovarajući nemački termin inbaltlicber Au.fbanu podrazumeva, u stvari, ono što je za Humboldta innere Spracbfonn 'unutrašnja jezička forma' (v. § 71) . Ne zaboravlja se ni na značaj unutrašnje tvoračke sile (po Humboldtovoj terminologiji energea, a po terminologiji neohumboldtovaca: Tiitigkeit 'delatnost', Arbeit des Geistes 'rad duha' ; Emanation des Geistes 'emanacija duha') koja, kako se ističe, s jedne strane utiče na naše saznanje o svetu, a s druge omogućava ispoljavanje čovekovog duhovnog bića. Humboldtovim stavovima inspirisana su i mnogobrojna teorijska raspravljanja o tome kako jezik doprinosi poimanju sveta (koji se definiše u različitim aspektima) . Proces vrednovanja sveta od strane govornog kolektiva ogleda se u maternjem jeziku (nem. termin die Mutterspracbe). Maternji jezik jeste ovde lingvistički pojam koji, suprotstavljen pojmu govor, ima u suštini smisao Saussureove kategorije langue u suprotnosti prema parole (v. § 318) . Pristalice "gramatike koja se tiče sadržine" opredeljuju se za proučavanje fenomena maternjeg jezika s uverenjem da se samim tim u žižu interesovanja postavlja ono što je upravo najvažnije: sadržinska strana jezika.

Sve što spada u "unutrašnju" (tj. pojmovnu, kategorijalnu, duhovnu) formu jezika zastupljeno je, po mišljenju nekih od najistaknutijih predstavnika ove škole, jednim skupom više ili manje rasprostranjenih strukturalnih karakteristika. Ovakva, u suštini strukturalna orijentacija u prilaženju problemu ogleda se, pored ostalog, i u koncepciji o tome da fundamentalni predmet lingvističke analize - sadržinska strana jezika, uključuje, pored sadržine datih struktura i sadržine datih reči, i pojave označene terminom kategorije.


Pod kategorijom treba razumeti tipove strukturalnih odnosa reprezentovanih formama, a izraženih opozicijama. Za defmiciju pojma kategorije i razvijanje učenja o jeziku na bazi opisivanja različitih vidova manifestacije toga fenomena najzaslužniji je Peter Hartmann. Njegove poglede na jezik okarakterisati su pojedinci čak terminom kategorija/ne lingvistike.

575. Na lingvističku formaciju Petera Hartmanna uticale su očevidno vrlo različite struje naučnog mišljenja. Osim domaće lingvističke atmosfere u koju se od početka srećno uklopio, 3 Hartmann u je odavno blizak svet pojmova danskih glosematičara (v. §§ 396-406) i američkih distribucionalista (v. § 352) . Dobro je upoznat i sa pogledima logičara, posebno Husserla i Wittgensteina. Iz spleta svih tih raznorodnih uticaja izrasla je Hartmannova originalna lingvistička ličnost, koja je privukla pažnju mnogih, izazivajući različite, ponekad oprečne komentare.

576. Hartmann polazi od uverenja da bi nauka o jeziku trebalo da prevaziđe čisto lingvističke okvire i da u krajnjoj liniji postane nauka o duhu, tj . o duhovnim tvorevinama čoveka (nem. Geisteswissenscbaft). Idući ka tome cilju, on se u prvom redu trudi da obezbedi fundiranje pojmova koji bi imali opštelingvistički značaj da bi zatim dosegao do jedne "racionalne a ipak u potpunosti prirnenljive" lingvističke teorije (on pri tom naročito naglašava da

3 Najdublje su ga se dotakle ideje A. Martyja (v. § 89) i E. Otta (1877-1959) , jezičkog teoretičara koji je, naročito pnih decenija ovog stoleća, snažno delovao na lingvističko obrazovanje mladih generacija, posebno u oblasti semaziologije (u inostranstvu je Ernest Otto najviše zapažen po svojim knjigama "Sprachwissenschaft und Philosophie". Berlin 1949. i "Stand und Aufgaben der allgemeinen Sprachwissenschaft". Berlin 1954) .


su u ovome pravcu već odlučujuće poteze povukli Sasussure i Hjelmslev) . Njegova je ambicija da napravi model jedne opšte gramatike koji će, kada budu konkretni jezici najzad zaista dobro proučeni, biti dopunjen i proveren konkretnim jezičkim materijalom. Najkraće i najprostije rečeno: njega prvenstveno zanima onaj komplikovani mehanizam kombinovanja i konstruisanja koji u krajnjem rezultatu dovodi do komunikacije.

Jezik, po njemu, treba poimati kaofonnu, tj . kao pokazatelja svojevrsnih struktura. Formu treba u principu tretirati kao postupak iskorišćen radi kombinovanja. Pošto reprezentuju odnose, forme su redovno i indikatori kategorija (manifestuju se u vidu opozicija, a podaju se klasifikaciji u različite kategorije) . Po svojoj fundamentalnoj funkciji forma istupa kao medijum ispoljavanja obeju "supstanci" (o pojmu supstanca v. § 397) : i idejne i glasovne strane jezika. Obavezna odlika forme jeste njena komplikovanost.

I Hartmann prihvata u suštini Saussureovu distinkciju langue l parole ističući da jezik postoji kao "potencijalni sistem" kome je svojstven "parcijalni sistem". U tome se "parcijalnom sistemu" ispoljava "potencijalni sistem"; naime, upravo tu dolazi do aktualizovanja izvesnih odnosa prisutnih, inače, u "potencijalnom sistemu".

Jedinice jezičkog sistema su raznovrsne i po hijerarhijskom značaju i po načinima manifestacije. Njihov se međusobni odnos određuje na osnovu njihove upotrebe i njihove pozicije .

Po Hartmannu, osnovni metodološki postupak analize treba da ide za tim da se utvrdi koji lingvistički fenomeni u kojem jeziku imaju rang kategorija. Ispitivanja treba vršiti uzimajući u obzir nivo rečenične konstrukcije i imajući pri tom u vidu uvek prvenstveno odnose među jezičkim elementima. Samo se na osnovu poznavanja tih odnosa


može napraviti teorija o formama, što će onda direktno odvesti u srž problema, u sadržinsku stranu jezika.

577. Interesovanje koje je tokom šezdesetih godina u Americi i Evropi pobuđivala "gramatika koja se tiče sadržine", prvenstveno u onom vidu u kojem je reprezentuju radovi takvih lingvista kao što je P. Hartmann, uslovljeno je dobrim delom činjenicom da se u načinu razmišljanja o jeziku predstavnika ove škole pojavljuju pojedinosti koje odgovaraju, u većoj ili manjoj meri, stavovima izraženim u generativnoj gramatici Chomskog (v. §§ 460-464) . Tu je, pre svega, ideja o relevantnosti nivoa "dubinske strukture", pa uverenje o tome da je osnovno u analizi utvrditi fundamentalnu sintaksičku organizaciju jezika i, najzad, činjenica da se kao krajnji cilj analize postavlja prodiranje u osnovni princip organizovanja ljudske misli. U ovom trenutku predstavnici ove škole bivaju naročito zapaženi po angažovanju oko razmatranja sociolingvističkih tema.

578. "Gramatika koja se tiče sadržine", kao lingvistička ideologija, lokalizovana je na terenu SR Nemačke. U DR Nemačkoj preovladava interesovanje za generativni pristup jeziku (v. § 467) i za tzv. funkcionalnu lingvistiku (koja je u suštini dosta bliska "gramatici koja se tiče sadržine", ali je pretežno orijentisana ka praktičnim ciljevima -pre svega ka negovanju maternjeg jezika) .


579. Bibliografija Weisgemerovih radova (zaključno sa 1956. godinom) objavljena je u zborniku "Sprache - Schliissel zur Welt. Festschrift fur L. Weisgemer", Diisseldorf 1959. U sledećem jubilarnom zborniku, objavljenom (opet u Diisseldorfu, 1963. godine, povodom 65. Weisgemerovog rođendana) pod naslovom "Zur Grundlegung der ganzheitli-


chen Sprachauffassung", nalazi se nastavak ove bibliografije (obuhvatajući period 1957-1963) . V. i bibliografski priručnik koji su izdali (1962. u Kolnu) H. Gipper i H . Schwarz pod naslovom "Bibliographisches Handbuch zur Sprachinhaltsforschung".

Osim knjige 'Vom Weltbild der deutschen Sprache", pomenu te u § 78, od relativno novijih Weisgerberovih radova ističu se: ''Von den Kriiften der deutschen Sprache. Band I : Grundzi.ige der inhaltbezogenen Gramma tik", Diisseldorf 1962; ''Von den Kriiften der deutschen Sprache. Band Il : Die sprachliche Gestaltung der Welt" Diisseldorf 1962; "Die vier Stufen in der Erforschung der Sprachen" (= Sprache und Gemeinschaft. Grundlegung, Band II) , Diisseldorf 1963 ; "Das Menschheitsgesetz der Sprache als Grundlage des Sprachstudium", II izd. Heidelberg 1965.

Među danas već klasične radove predstavnika "gramatike koja se tiče sadržine" spadaju dve gramatike: H. Hrinkmann, "Die deutsche Sprache, Gestalt und Leistung", Diisseldorf 1962; H . Glinz, "Die innere Form des Deutschen. Eine neue deutsche Grammatik" (ll. izd. 1961, BemMiinchen; I izd. 1952) . Preporučuju se i sledeće dve G linzove knjige: "Ansatze zu einer Sprachtheorie" (Diisseldorf 1962) i "Grundbegriffe und Methoden inhaltbezogener Text - und Sprachanalyse" ( = Sprache und Gemeinschaft. Grundlegung, Band III, Diisseldorf 1965) . V. i poznato delo H . Gippera "Bausteine zur Sprachinhaltsforschung . . . " koje je pomenuto u § 572.

Od brojnih radova P. Hartmanna najdubljeg su odjeka imale tri knjige (objavljene u ediciji Mouton, janua Linguarum - Series Maior III, III2 i III3, s-Gravenhage) u kojima su najpotpunije izloženi njegovi teorijski pogledi: "Die Sprache als Form" (1959) : "Zur Konstitution einer allgemeinen Grammatik" (1961) ; "Allgemeinste Strukturgesetze

124 ]ezilka ispitivanja u XX veku

in Sprache und Gramrnatik" (1961) . Iste 1961 . godine objavljena je (u Assenu) i njegova knjiga "Zur Theorie der Sprachwissenschaft" koja je takođe privukla pažnju.

U Hartmannovoj knjizi 'Wessen und Wirkung der Sprache im Spiegel der Theorie Leo Weisgerbers" (Heidelberg 1958) izložene su kompetentno neke od osnovnih ideja kojima se odlikuje ova škola u celini.

Stručnjaci za nemački jezik zainteresovaće se svakako posebno za zbornik "Das Ringen um eine neue deutsche Grammatik" (objavljen 1965 . g�dine u Darmstadtu) gde su uključeni i neki noviji radovi onih istaknutih germanista koji su bitno uticali na razvoj lingvističke koncepcije i metoda u SR Nemačkoj. Neki od autora nisu Nemci, ali među njima ima i najelitnijih predstavnika "gramatike koja se tiče sadržine" .

Dostignuća i opštu teorijsku orijentaciju nemačke lingvistike kompetentno je prikazala E. A. Krašeninnikova: "Novoe v nemeckoj lingvistike", Vypusk I. "Obzor zarubežnyh rabot po morfologii" (Moskva 1960) ; Vypusk 2, "Učenie o predloženi l Obzor zarubežnyh rabot" (Moskva 1961); Vypusk 3. "Učenie o slovosočetanii l Obzor zarubežnyh rabot po sintaksisu slovosočetaniia" (Moskva 1963} ; Vypusk 4 "Slovoobrazovanie l Obzor zarubežnyh rabot po nemeckomu slovoobrazovaniju" (Moskva 1965) . Novijeg je datuma isto tako obavešteno izlaganje Ju. V. Popova u knjizi "Obščaja grammatičeskaja teorija v nemeckom jazykoznanii" (Minsk 1972, redaktor P. I . Kopanev) . U ovoj knjizi je, pored ostalog, dat kritički osvrt na "gramatički funkcionalizam" (u poglavlju IV, str. 131-184) . Inače, stavove funkcionalista izlaže W. Schmidt: "Grundfragen der deutschen Grammatik. Eine Einfiihrung in die funktionale Sprachlehre", Berlin 1966.

SOCIOLINGVISTIKA

580. Termin sociolingvistika1 naporedno s terminima sociologija jezika, socijalna lingvistika2 počeo se šire primenjivati tek tokom šezdesetih godina na jednu oblast jezičkih studija koja ima izrazito međudisciplinarni karakter pošto su za nju, osim lingvistike, zainteresovane i druge humanističke nauke - sociologija, psihologija i antropologija.

Relacija jezik - društvo glavna je tema sociolingvističkih ispitivanja. Sociolingvistika u užem smislu (ili mikrosocio-

1 A. D. Švejcer ('Voprosy sociologii jazyka vsovremennoj amerikanskoj lingvistike". Lenjingrad 1971, na str. 3) ukazuje na to da ga je još 1952. uveo H. C. Currie u svome radu "A Projection of Sociolingvistics: The Relationship of Speech to Social Status" (Southern Speech Journal XVIII, 1952 , 28-37) .

2 U poslednje vreme, međutim, pojavljuje se tendencija, posebno u nemačkoj lingvistici, da se izvrši razgraničenje ovih termina, s tim što bi se pod sociolingvistikom razumevalo proučavanje međusobnih odnosa društva i jezika prvenstveno s lingvističke tačke gledišta, dok bi se ispitivanje u okviru sociologije jezika svodilo u prvom redu na traženje nekih odgovora za koje je zainteresovana sociologija (v. o tome Ingulf Radtke, Soziolinguistik von Stadtspra- chen, Tendenzen Soziolinguistischer Forschungen in der BRD", Germanistische Linguistik 4, 1972 (= Berichte aus dem Forschung-sinstitut fiir deutsche Sprache. Marburg/Lahn. na str. 450-451).


lingvistika), po terminologiji Joshue Fishmana,3 istaknutog istraživača u ovoj oblasti, a i drugih) teži prvenstveno ka tome da sagleda i naučno protumači jezičko ponašanje pojedinaca u određenom društvenom ambijentu. Sociolingvisti.ka u širem smislu (ili makrosociolingvistika) osvetljava odnos jezika i društva u celini obuhvatajući komplikovanu problematiku jezičkog razvoja, međujezičkih ukrštanja i sl. Primenjena sociolingvistika poklanja pažnju takvim društveno korisnim zadacima kao što je planiranje jezičke politike (u cilju standardizacije i modernizacije kulturnog izraza jedne društvene zajednice) ili usmeravanje obrazovnog procesa u pravcu što potpunijeg ovladavanja konkretnim jezičkim ponašanjem.

581 . Kad se sve ovo ima u vidu, ne začuđuje činjenica da su se oko zasnivanja nove lingvističke discipline najviše angažovali predstavnici antropološke lingvistike (§ 367) odnosno psiho lingvistike (§ 3 77) . Mnogi čak smatraju da se uopšte i ne može povući granica između ovih dveju nešto starijih grana jezičke nauke i sociolingvistike. Nesumnjivo je da je sociolingvistika nastala kombinovanjem znanja, iskustva i interesovanja proizašlih iz rada na temama antropološke lingvistike i psiholingvistike. Ali je isto tako činjenica da je svojim osnovnim naučnim stavom, koji je detaljno programski razrađen, ona ipak stekla potpunu samosvojnost.

582. Njeno oformljenje i izdvajanje kao samostalne naučne oblasti izvedeno je prvo u SAD, gde su antropološka lingvistika i psiholingvistika imale poodavno širok krug vrlo aktivnih privrženika. Tamo je, što je u ovom kontekstu

3 V. JoshuaA. Fishman, "Domains and the relationship between micro- and macrosociolinguistics", Directions in Sociolingustics. The Ethnography of Communication. John J. Gumperz and Dell Hymes (eds.), New York 1972, 435-453.


okolnosti bilo naročito značajno, dijalektologija imala već bogate tradicije jezičkog ispitivanja s obaveznim vođenjem računa o socijalnom faktoru (v. § 161) . Postojanje velikih metropola, kao što je New York, sa socijalno izdifirenciranim stanovništvom dalo je povoda za razvijanje svojevrsne "urbane dijalektologije" (po terminologiji W. Labava, jednog od pionira u ovoj oblasti) , tj. naučnog ispitivanja onih jezičkih razlika među gradskim stanovništvom koje nastaju usled pripadnosti određenim društvenim slojevima (u Americi se pri tom kao poseban problem izdvaja jezičkakulturna specifičnost crnačkog stanovništva koja je na odgovarajući način zavisna od njihovog društveno-ekonomskog položaja) . Danas se, uostalom, i dijalektološka ispitivanja van gradskih sredina vrše ponekad uz primenu istih sociolingvističkih principa, a na jezičke stručnjake koji se ovim bave primenjuje se naziv "socijalni dijalektolozi" .

583. Sociolingvistika je masovnije prihvaćena u SAD tek oko sredine šezdesetih godina, kada je mnogima postalo jasno da dotle predvodeća generativna gramatika nije uspela da ponudi prihvatljivija teorijska rešenja za neke od ključnih problema jezičkog opštenja (pre svega za adekvatno tretiranje razgovornih sintaksičkih konstrukcija koje se mogu lepo razumeti i prihvatiti kao gramatički ispravne samo uz poznavanje svih pratećih okolnosti pod kojima se ostvaruje komunikativni čin, uključujući ton i izraz lica) . S druge strane, tokom šezdesetih godina je, nezavisno od događaja u SAD, u Evropi, posebno u SSSR, sociolingvistička problematika počela takođe pridobijati za sebe sve širi krug stručnjaka.

584. Evropa je odavno bila zainteresovana za odnos jezik - društvo. Ne treba zaboraviti da su pražani započeli novu eru lingvistike još tridesetih godina insistirajući na važnosti ove relacije. U ovom pogledu su uvek naročito iz-


razite bile Jakobsonove zasluge. Ne treba, uostalom, smetnuti s uma ni to da je još Saussure bio pionir razmišljanja u ovom pravcu. U tradicijama francuske lingvistike socijalni faktor je uvek bio živo prisutan. Britanska lingvistika, od Firtha i Malinowskog naovamo, nikada nije ni prekidala s istraživanjima na toj strani. Nemačka lingvistika je takođe već odavno, a naročito intenzivno tokom poslednjih decenija, osmatrala uticaje društvenih okolnosti na život jezika. Pogotovu je u socijalističkim zemljama već duže vreme postojalo razumljivo interesovanje za društveni značaj jezičkih fenomena.'' Sledeći marksističku liniju razmišljanja o društvenim pojavama, mnogi su upozoravali na to da se jezički postupak, kako pojedinca tako i šire društvene sredine, mora svestranije osvetliti iz socijalnog aspekta, uz postavljanje u odgovarajuće teorijske okvire. Tek je, međutim, tokom poslednjih desetak godina nagomilano dovoljno lingvističkog znanja i iskustva, čime su konačno obezbeđeni ozbiljniji naučni zahvati u ukazanom pravcu.

585. Sedamdesete godine su zatekle širom sveta jak . potencijal lingvističkih snaga koncentrisan na razrađivanju sociolingvističke problematike. U ovom trenutku mnogi su uvereni da ova najmlađa grana lingvističkih disciplina u stvari najviše obećava.

586. Sociolingvistička istraživanja se temelje na uverenju da se jezik ispoljava u različitim vidovima, zavisno od toga ko njime govori, kome govori i zašto govori. Varijant-

" U SSSR je još pre II svetskog rata bilo interesovanja za ovu vrstu studija; v. Peter Brang, "Ober die Aufgaben der Sprachsoziologischen Forschung, vomehmlich am Beispiel der russischen Literatursprache", Schweizerische Beitrage zum VII. Intemationalen Slavistenkongrez in Warschau, August 1973" (= Slavica Helvetica) , 1973, Zurich, 3-33 (posebno str. 3-7) .


nost je, dakle osnovna odlika jezičkog sistema, a ne homogenost.5

Prema broju jezika kojima se služe ljudske zajednice se određuju kao monolingvalne, bilingvalne ili polilingvalne. Kod monolingvalnog društva glavni problem je utvrditi kakvi sve jezički vidovi (stilovi) postoje i pod kakvim sve uslovima koji od njih dolazi do izražaja. Kod dvojezičnih i višejezičnih situacija osnovno je utvrditi po kojem principu dolazi do upotrebe jednog jezika umesto drugog (odnosno drugih) . Isto važi i za slučajeve kada se u istom društvu upotrebljavaju, uz funkcionalnu diferencijaciju, dva razna vida istoga jezika (na primer književni i narodni jezik) .

Pri rešavanju svih ovih pitanja bilo je potrebno definisati pojam "jezičkog zajedništva" (ruski termin: jazykovaja običnost') , tj . odrediti koju to sve socijalnu sredinu može objedinjavati jedan isti jezički tip. To su se u nekim slučajevima počele pominjati nacionalne granice, u drugom državne, ali su najčešće primenjivani i mnogo suptilniji kriteriji. U stvari, ovo pitanje ostaje i danas otvoreno, izloženo brojnim kontroverznim diskusijama. 6

5 Ova osnovna postavka sociolingvistike je sasvim u skladu s idejama koje su i ranije izlagali pojedini istaknuti teoretičari jezika, pre svega K. Buhler (v. § 43Sn.) i K. Jakobson (v. § 306) . Popularizovanju ovakvog shvatanja u američkoj lingvistici šezdesetih godina doprineo je Dell Hymes, posebno svojim radom "The Ethnography of Speaking" (Anthropology and Human Behavior, eds. T. Gladwin and W. C. Stunevant, Washington, D. C. , 1962 , 1 3-53) .

6 Vrlo obavešteno, kompetentno govori o problemu A. D. Švejcer, nudeći i svoja originalna rešenja: A. D. Švejcer "O mikrosociologii i makrosociologii jazyka", Moskva 1970.


U sklopu razmišljanja na ovoj strani izrađene su poslednjih godina produbljene studije o jezičkoj standardizaciji, o jezičkim ukrštanjima i mnogim drugim srodnim pojavama. Za razliku od tradicionalne lingvistike, sociolingvistika ne izdvaja posebno standardni jezik nasuprot ostalim oblicima jezičkog opštenja: jednaku pažnju ona poklanja i korektnom kulturnom izrazu i profesionalnim žargonima, i narodnim govorima.

• 587. Dok genera tivna gramatika naglašeno daje primat značaju "jezičke kompetencije" u svojim teorijskim razmatranjima, zanemarujući pri tom potpuno sam jezički postupak (v. § 462), dode sociolingvistika teži prvenstveno ka tumačenju konkretnih jezičkih postupaka, dokazujući da se pojam "jezičke kompetencije" mora odnositi pre svega na svest o tome koje jezička ponašanje odgovara kojoj prilici. Štaviše, određena vrsta kompetencije se mora odnositi i na paralingvistička sredstva komunikacije (ton, gestove, mimiku) . Ta su sredstva, zajedno sa presupozicijom (v. § 467), osnovni ključ (pojedinci ih tako i nazivaju - engl. key) za razumevanje jezičke poruke. Na primer, smisao rečenice "da im se pridružimo", koju izgovara neki mladić pokazujući glavom i očima svome drugu na dve devojke s druge strane ulice, može biti jasan samo uz uo�avanje ovih pratećih a relevantnih paralingvističkih znakova. Ovde, i u sličnim prilikama, njima se prenosi, u stvari, cela jedna rečenična informacija ('Tamo su one dve') .

Pod okriljem sociolingvistike živnulo je naglo poslednjih godina interesovanje za paralingvistička istraživanja u krugovima jezičkih stručnjaka.

588. Ispitivanje načina na koji se čovek služi jezičkim sredstvom pri opštenju s drugim ljudima iznelo je na videlo niz dode nedovoljno primećenih, a lingvistički relevantnih pojedinosti. Utvrđeno je, na primer, da ima situacija


koje nameću određenu jezičku šablonizaciju, i drugih koje dopuštaju, u većoj ili manjoj meri individualnu jezičku kreativnost. Otvaranje konverzacije je, recimo, jedna prilika u kojoj se po pravilu jezičko sredstvo svodi na tipiziranu formulu pozdravljanja. Pri tom treba imati u vidu da nije svejedno da li se komunikativni kontakt uspostavlja "oči u oči" ili telefonom (formula predstavljanja tipa Ovde Pera dolazi u obzir samo preko telefona, nikad u neposrednom kontaktu) ili pisanim putem (tu predstavljanje, tj . potpis, dolazi tek na kraju, a na početku je ispisana formula oslovljavanja - Dragi Pero i sl.) . Mnoge naučne snage usredsređuju se danas na detaljnom opisivanju i tumačenju ovakvih situacija koje ograničavaju slobodu jezičkog ponašanja, nasuprot onima koje ga ne ograničavaju.

589. Istražujući u ovom pravcu, sociolingvisti su utvrdili da ne utiču samo takve kategorije kao uzrast, pol ili afektivno stanje na tip jezičkog ponašanja u različitim: prilikama komuniciranja, već i određene "uloge" koje ljudi preuzimaju prema svojoj profesiji, starešinstvu, ugledu ili konkretnoj angažovanosti u događaju o kojem je reč. Te "uloge" nisu stalne pozicije individue u društvu, već promenljive kategorije, vezane za trenutne situacije komuniciranja. Te "uloge" se svode na odnose pri komuniciranju kao što su sudija/optuženi, kupac/prodavac, vodnik/regrut, otac/sin, profesor /student, autor/čitalac, itd. U okviru ovakvih "uloga" moguće su varijacije, tj. moguća je izvesna individualna jezička strategija koja zaslužuje pažnju nauke (autor nekog teksta može, na primer, na razne načine da jezički prezentira svoju autorsku "ulogu" - bilo ekspliciranjem svoga "ja", bilo prihvatanjem diskretnijeg oblika plurala, bilo neutralnim imenovanjem "autora", bilo izborom impersonalne konstrukcije, što je svakako najdiskretnija jezička taktika: Izložiću ovde . . . l Izložićemo ovde . . . l Autor će ovde izložiti . . . l Ovde će


se izložiti . ./. Danas se živo radi na popisivanju, opisivanju i naučnom osvedjavanju "uloga". Sa raznih strana sveta pristižu prilozi o toj temi, koja nije samo od interesa za lingviste, već i za širi krug humanistički orijentisanih stručnjaka.

590. Rad na sociolingvističkoj problematici potvrdio je umesnost uverenja, koje su mnogi i ranije zastupali, a najduže i najdoslednije predstavnici Praške škole (v. § 326) , d a nivo diskursa takođe treba uključiti u jezičku analizu (na ovom uverenju izrasta danas nova lingvistička disciplina - tekstualna gramatika, v. § 594) . Sociolingvisti se zalažu za to da se što preciznije utvrde strukturalne karakteristike svih tipova diskursa (obične konverzacije, naracije, poetskog teksta, naučnog izlaganja, itd.) . U tom se domenu naučnog istraživanja očekuju od njih značajni doprinosi.

591 . Do- sociolingvističke ere mislilo se da se socijalno uslovljene jezičke razlike među gradskim stanovništvom manifestuju uglavnom samo na leksičkom nivou. Mada je neosporna činjenica da leksika najdrastičnije odaje pripadnost određenoj društvenoj klasi doprinoseći na odgovarajući način kreiranju "uloga" u trenucima komuniciranja, sociolingvistička ispitivanja su dokazala da se neposredni refleks postojećih varijacija na socijalnom planu može sagledati i na svim drugim nivoima jezika, uključujući i fonološki. William Labov je, na primer, izneo na videlo činjenicu <;la srednji društveni sloj stanovnika New Yorka ima u svom izgovoru neke fonemske specifičnosti koje se kod višeg sloja ne sreću (ovo i njemu slična otkrića upravo su i dali povoda stvaranju termina "urbani dijalekat" odnosno "urbana dijalektologija') .

Sagledavanje i objašnjavanje ovakvih varijacija u jeziku, nastalih kao projekcija društvene izdiferenciranosti, treba da je, prema mišljenju mnogih, centralna tema sociolingvistike.


592. U svetu ovih novih saznanja o projektovanju socijalnih diferencijacija na jezički plan razvila su se i nova tumačenja nastanka jezičkih promena koja podvlače i značaj uloge društvenog faktora u iniciranju razvojnog procesa. 7 Osvežena ovim sociolingvističkim pristupom, stara opštelingvistička tema o činiocima koji uslovljavaju promene u jeziku ponovo pridobija danas za sebe pažnju eminentnih predstavnika jezičke nauke i van striktno sociolingvističkih krugova.


593. Literatura o sociolingvističkim temama je vrlo bogata. Već pedesetih godina ima radova koji nagoveštavaju plodnu eru sociolingvističkih studija. Pomenuti Currijev članak (v. § 580n.) već priziva ubedljivo naučnu pažnju na tu stranu, a isto čini na svoj specifičan način i ugledni francuski lingvista Marcel Cohen objavljujući "Pour une sociologie du langage", Pariz 1956. Na pragu šezdesetih godina Charles A. Ferguson i john J. Gumperz (redaktori) izdali su zbornik studija: "Linguistic Diversity in South Asia. Studies in regional, social and functional variation" (= IJAL XXVI, N 3, Part 3) , Bloomington, Indiana Univ., 1960. Njegova je uloga bila naročito značajna u pridobijanju pristalica za sociolingvistička istraživanja. Tokom šezdesetih godina je već publikaciona aktivnost sociolingvi-

7 Velikog je odjeka imala krajem šezdesetih godina studija trojice uglednih američkih lingvista, utičući na skretanje interesovanja šire lingvističke javnosti na tu stranu: U. Weinreich, W. Labov and H. Herzog, "Empirical foundations for a theory of language change", Directions for Historical Linguistics, W. P. Lehmann and Y. Malkiel (eds.) . Austin. University of Texas Press, 1968, 97-195 .


sta veoma intenzivna. Treba, međutim, odmah naglasiti da nisu samo jezički stručnjaci u tom periodu privlačili naučne snage inspirišući ih na rad oko zasnivanja i razvijanja sociolingvistike. jedna od najuticajnijih ličnosti iz tih godina, Basil Bernstein, nije bio lingvista već stručnjak za socijalna i psihološka pitanja, ali su njegovi pogledi naročito osetno delovati na pojedine američke lingvističke krugove. Njegov rad "Social Class, Linguistic Codes and Grammatical Elements" (Language and Speech 5, October - December 1962, str. 221-240) bio je veoma zapažen medu jezičkim stručnjacima. još veću je ulogu odigrala studija u kojoj on razmatra određene situacije jezičkog opštenja prema tome da li nameću šablonizirano jezička postupanje ili, naprotiv, pogoduju individualnoj jezičkoj strategiji: "Elaborated and Restricted Codes. An Outline", Explorations in Sociolinguistic, Stanley Lieberson od g. red. ( = IJAL Vol. 33, N 4, Part II, 1967, 126-233) . Sabrani Bernsteinovi spisi o odnosu jezik - društvo objavljeni su na nemačkom jeziku: B. Bernstein, "Studien zur sprachlichen Sozialisation", Di.isseldorf 1972. Kritički osvrt na Bernsteinove teorijske stavove dao je H. Rosen: "Language and Class. A Critical Look at the Theories of Basil Bernstein", Bristol 1972.

Godine 1964. Dell Hymes, jedan od osnivača sociolingvistike, objavio je (u svojstvu odgovornog redaktora) zbornik odabranih studija pod naslovom: "Language in Culture and Society. A Reader in Linguistics and Anthropology" (New York) . Iste godine, u zajednici sa takođe zaslužnim Johnom J. Gumperzom, priredio je sličan zbornik: "The Ethnography of Communication" ( = American Anthropologist 66, 6, Part II, 1964, Washington, D .C .) . Osam godina kasnije ova knjiga, znatno izmenjena i dopunjena, izlazi ponovo, ali pod drugim naslovom: "Directions in Sociolinguistics", New York 1970. Ove dve svojevr-


sne naučne antologije odigrale su, tokom šezdesetih godina, veliku ulogu u popularizovanju sociolingvistike u širim krugovima jezičkih stručnjaka.

Kao značajan lingvistički događaj dočekana je 1966. knjiga Williama Labova (o njemu v. i § 161) : "The Social Stratification of English in New York City", Washington D. C. 1966. U njoj je naučno osvetljena jezička izdiferenciranost pojedinih socijalnih sredina u velikoj metropoli kao što je New York. Labov je do danas ostao jedan od vocle>o ćih stručnjaka u socia lingvističkim studijama. N je govi su radovi zastupljeni u najreprezentativnijim zbornicima posvećenim sociolingvistici. Nedavno je objavio knjigu "Sociolinguistic Patterns", Philadelphia, University of Pennsylvania Press, 1972. U njoj su izloženi neki od njegovih ranijih značajnih naučnih rezultata, uz posebno stavljanje akcenata na niz metodoloških problema.

Kraj šezdesetih i početak sedamdesetih donose mnoge nove zbornike reprezentativnih sociolingvističkih studija. Godine 1966. pojavljuje se, pod imenom A. Capella, knjiga "Studies in Sociolinguistics" (obj . u Hagu) . Iste je godine objavljen zbornik sa materijalima kalifornijskog simpozijuma (održanog 1964) o sociolingvističkoj problematici: William Bright (ed.) , "Sociolinguistics. Proceedings of the UCLA Sociolinguistics Conference, 1964", The Hague 1966 (ll izdanje 1971) . Zatim se pojavljuje ovde već parninjani zbornik "Explorations in Sociolinguistics" (1967; odg. redaktor Slanley Lieberson) u kojem se, pored ostalog, nalazi i Bernsteinova studija o kojoj je bilo reči. U tom se periodu J. A. Fishman, poznat već u svetskoj lingvističkoj javnosti po svojim sociolingvističkim radovima, afll11liše i kao sastavljač odličnih zbornika: "Readings in the Sociology of Language", The Hague 1968 (ll izd. 1970; tu se nalazi, pored ostalog, i rad sovjetskog lingviste M. M .


Guhmana: "Some general regularities in the formation and development of national languages" - str. 766-779, kao i studija britanskih neofJ.rthijanaca M. K. A. Hallidaya, A. Mclntosha i P. Strevensa: "The users and uses of language" - str. 139-169) ; "Advances in the Sociology of Language" (objavljeno u dva dela; I deo nosi naslov "Basic Concepts, Theories and Problems; Alternative Approaches", The Hague 1971; u II delu naslov glasi : "Selected Studies and Applications", The Hague 1972) . Fishman je objavio i knjigu "Sociolinguistics". A. Brief Introduction", Rowley, Mass. , 1971, koja se svuda preporučuje kao izvrstan sociolingvistički udžbenik (do 1972. već je bila prevedena na danski i francuski jezik) .

Plodna publi.kaciona aktivnost sociolingvistički orijentisanih stručnjaka primetna je tokom šezdesetih godina u Evropi, posebno u SSSR. V. M. Žinnunskij, već od ranije renomirani sovjetski poznavalac problematike koja iskrsava na relaciji jezik-društvo, objavio je tada sledeće vrlo zapažene studije: "Problemy social' noj dialektologii", Izvestija Akademii nauk. Otdelenie literatury i jazyka XXIII, 1964, str. 99-124; "Problema social'noj di.fferenciacii jazykov", jazyk i obščestvo (red. F. P. Filin i dr.) , Moskva 1968, str. 22-38; "Marksizm i social'naja lingvistika", Voprosy social' noj lingvistiki (red. A. V. Desnickaja, V. M. Žinnunskij, L. S. Kovtun), Lenjingrad 1969, str. 5-25. Oba zbornika koja se ovde spominju "Jazyk i obščestvo" i "Voprosy social'noj lingvistiki") , uostalom, i inače na dostojan način reprezentuju ozbiljan doprinos sovjetske nauke razvijanju sociolingvističkih studija. Tu se, pored ostalog, nalaze i sledeći radovi: F. P. Filin, "K probleme social'noj obuslovlennosti jazyka" (Jazyk i obščestvo, str. 5-22) , V. N. Jarceva, "Problema svjazi jazyka i obščestva v sovremennom zarubežnom jazykoznanii" (Jazyk i obščestvo, str. 39-54), Ju. D . Dešeriev.


"Problema funkcional'nogo razvitija jazykov i zadači sociolingvistiki" Oazyk i obščestvo, str. 55-81), L. A. Leont'ev, "Obščestvennye funkcii jazyka i ego funkcional'nye ekvivalenty'' Oazyk i obščestvo, str. 99-1 10} , L. B. Nikol'skij, "Jazykovaja politika kak forma soznatel'nogo vozdejstvija obščestva na jazykovoe razvitie" Oazyk i obščestvo, str. 1 1 1-124} , A. G. Agaev, "Funkcii jazyka kak etničeskogo priznaka" Oazyk i obščestvo, str. 124-138) , T. A. Bertagaev, "Roi' sociologičeskih faktorov v razvitii jazyka" Oazyk i obščestvo, str. 142-147) , E. K. Mikerov, "K voprosu o roli social'nyh faktorov v razvitii blizkorodstvennyh jazykov" Qazyk i obščestvo, str. 225-232), V. N. Golovin, 'Voprosy social'noj differenciacii jazyka" (Vopr. soc. lingv. , str. 343-355} , G. A. Menovščikov, "O nekotoryh social'nyh aspektah evoljucii jazyka" (Vopr. soc. lingv., str. 1 10-134) . Godine 1969. pojavio se i treći zbornik koji takođe zaslužuje pažnju : "Norma i social'naja differencijacija jazyka", red. M. M. Guhman, V. N. Jarceva, N. N. Semenjuk, Moskva 1969. Tu su objavljeni materijali sa simpozijuma posvećenog sociolingvističkoj problematici. Početkom sedamdesetih godina skrenuo je na sebe pažnju, i van granica SSSR, A. D. Švejcer svojim prilozima razvijanju ove oblasti naučnih studija. V. njegove u ranijem izlaganju već pominjane radove: "O mikrosociologii i makrosociologii jazyka", Moskva 1970 i 'Voprosy sociologii jazyka v sovremennoj amerikanskoj lingvistike", Moskva 1971 . U tom periodu se javljaju, uostalom, i drugi značajni radovi koji tretiraju sociolingvistička pitanja; v. npr. R. A. Budagov, "Istorija slov v istorii obščestva", Moskva 1971 . Najjači se akcenat u tim radovima stavlja na sociolingvističke pojave koje dolaze do izražaja na nivou leksike. Već je krajem šezdesetih godina objavljen jedan zbornik studija na tu temu: "Russkij jazyk i sovetskoe obščestvo II . Slovoobrazovanie sovremennogo russkogo litem-


turnogo jazyka", red. M. V. Panov, Moskva 1968. Početkom · sedamdesetih godina izašao je iz štampe još jedan zbornik, posebno interesantan zbog toga što je prvenstveno posvećen razmatranju metodoloških pitanja: "Principy i metody leksikologii kak sociolingvističeskoj discipliny", red. O. S. Ahmanova, Moskva 1971 . Za razvoj sociolingvističkih studija u SSSR postoji veliko interesovanje svuda u svetu. O to .. me se objavljuju prikazi i izdaju bibliografske informacije. Pored već pomenutog Brangovog rada (v. § 580n.) v. još i: Rado Lenček, "Problems in Sociolinguistics in the Soviet Union", Richard ). O'Brien, S. J. (ed.), Linguistic Developments of the Sixties - View-points for the Seven ties ( = Report of the twenty-second annual round table meeting on linguistics and language Studies) , Washington, D. C, Georgetown University Press, 1971, 269-301 ; W. Girke, H. Jachnow und J. Schrenk, "Soziolinguistik in der Sowjetunion. Eine referierte Bibliographie", Zeitschrift fiir Literaturwissenschaft und Linguistik 2, Heft 7, Frankfurt 1972, 131-156.

Početak sedamdesetih godina, kao što se već iz izloženog razabira, obeležen je pojavom mnogih knjiga posvećenih sociolingvistici. Pomenućemo ovde još neke od onih koje su imale do danas većeg odjeka u široj lingvističkoj javnosti. Na nemačkom jeziku pojavili su se, na primer, tokom 1970. i 1971 . sledeći radovi: U. Oevermann, "Sprache und soziale Herkunft. Ein Beitrag zur Analyse schichtspezifischer Sozialisationsprozesse und ihre Bedeutung fiir den Schulerfolg", Berlin 1970 (II izd. Frankfurt 1972) ; W. Niepold, "Sprache und soziale Schicht. Darstellung und Kritik der Forsehungsliteratur seit Bernstein", Berlin 1970; zbornik "Aspekte der Soziolinguistik", red. W. Klein i D. Wunderlich, Frankfurt am Main, 1971 (tu ima kritički orijentisanih članaka; v. npr. : K. Ehlich, F. Muller, D. Wiehle, "Soziolinguistik als biirgerliches Herrschaftswissen - Marxi-


stische Sprachanalyse", str. 98-109) ; zbornik (pod redakcijom H. Mosera i dr.) "Sprache und Gesel-lschaft. Beitriige zur soziolinguistischen Bershreibung der deutschen Gegenwartssprache" (= Sprache der Gegenwart. Schriften des Instituts fiir deutsche Sprache in Mannheim Bd. 13), Oiisseldorf 1970;71 (ovde su zastupljeni radovi istaknutih germanista kao što su Hans Glinz, Hugo Moser i drugi) . Ugledni britanski sociolingvista J. B. Priđe objavio je 1971. knjigu: "The Social Meaning of Language" (Oxford University Press) u kojoj je, pored ostalog, izložen kritički prikaz vladajućih koncepcija u domenu sociolingvističkih teorijskih razmatranja uz razvijanja sopstvenih ideja, pretežno u duhu shvatanja Firtha i Malinowskog (od istog autora imamo i vrlo informativni članak, pod naslovom "Sociolinguistics", koji je publikovan još 1970. u zborniku "New Horizons in Linguistics", red. J. Lyons, Harmondsworth, Middlesex, str. 287-301) . Priđe je 1972, u zajednici sa janet Holmes, izdao i zbornik "Sociolinguistics" (Harmondsworth, Middlesex) . Godine 1971 . pojavio se (opet u Engleskoj, Oxford University Press) i zbornik koji je sastavio W. H. Whiteley: "Language Use and Social Change" u kome ima takođe vrlo korisnih priloga (ja bih posebno skrenula pažnju na sledeće dve studije: E. A. Nida, "Communication of languages in multilingual societies", str. 57-74 i W. P. Robinson, "Restricted codes in sociolinguistics and the sociology of language", str. 75-94) . Septembra 14 - 19. 1970. godine održan je u Vami (Bugarska) VII međunarodni kongres sociologa. Izbor referata koji obrađuju sociolingvističku problematiku priredili su R. Kjolseth i F. Sack i publikovali pod naslovom: "Zur Soziologie der Sprache" (= poseban zbornik br. 15 u okviru publikacije Kolner Zeitschrift fiir Soziologie; Koln-Opladen, 1971) . Edwin Ardener redaktor je zbornika "Social Anthropology


and Lanillage" (= ASA Monogra.ph 10, London 1971) u kojem se, pored ostalog, nalazi i značajan rad iz oblasti paralingvističkih studija: David Crystal, "Prosodic and paralinguistic correlates of social categories" (str. 185-206) . Nekoliko uzastopnih godina je godišnji simpozijum poznat pod nazivom "Annual Round Table Meeting on Linguistics and Language Studies", koji priređuje Georgetown University, bio posvećen sociolingvističkim temama. Materijali sa simpozijuma su objavljeni u okviru edicije "Monograph Series on Languages and Linguistics" . J . E. Alatis je redaktor zbornika od 1970. godine (br. 23) koji nosi naslov: "Bilingualism and Language Contact. Anthropological, Linguistic, Psychological and Sociological Aspects". Tu je, pored ostalog, objavljen članak Della Hymesa: "Bilingual education: linguistic vs. sociolinguistic basis" (str. 69-75) . U prethodnoj svesci iste serije pod br. 22 (1969; naslov: Linguistics and the Teaching of Standard English to Speakers of Other Languages or Dialects", red. takođe Alatis) na sebe skreće pažnju studija Davida De Campa već svojim naslovom: "Is a sociolinguistic theory possible?" (str. 157-173) . U već pominjanoj svesci br. 24 ("Linguistics : Developments of the Sixties - View-points for the Seventies") objavljen je, pored ostalog, rad Rogera Shuya i Ralpha Fasalda: "Contemporary emphasis in Sociolinguistics" (str. 185-197) . Najzad, u svesci br. 25 (1972. god.), koja nosi naslov "Sociolinguistics. Current Trends and Prospects" (redaktor Roger W. Shuy) , nalazi se za lingviste posebno interesantan članak Charlesa J. Fillmorea: "A grammarian looks to Sociolinguistics" (str. 273-287) . Godine 1971 . publikovao je Norbert Dittmar informativan rad: "Kommentierte Bibliogra.phie zur Soziolinguistik" u seriji "Linguistische Berichte", Braunschweig, sv. 15, str. 103-128 i sv. 16, str. 97-126. Od istog je autora knjiga: "Soziolinguistik.


Exemplarische und kritische Darstellung ihrer Theorie, Empirie und Anwendung", Frankfurt am Main 1973 (sadrži i korisnu bibliografiju s komentarima) . Od nedavno objavljenih knjiga na nemačkom jeziku v. još i: U. Ammon, "Dialekt und Einheitssprache in ihrer sozialen Verflechtung", Weinheim und Basel 1973.

Treba naglasiti da je upravo 1972. godina obeležena pojavom vrlo značajnih zbornika posvećenih sociolingvistici. Tu je umesno, pre svega, ponovo pomenuti zbornik "Directions in Sociolinguistics" Gumperza i Hymesa koji sadrži takve priloge kao što je, na primer, Fishmanova studija "Domains and the relationship between micro-and macrosociolinguistics" (su. 435-453) ili rad Emanuela Schegloffa, "Sequencing in conversational opennings" (str. 346-380; prvi put objavljen još 1968. u publikaciji "American Anthropologist 70, str. 1075-1095) ili za slaviste posebno interesantan prilog Paula Friedricha, "Social context and semantic feature: The Russian pronominal usage" (str. 270-300) . U Evropi, posebno u Engleskoj, mnogi su se 1972. upoznali sa reprezentativnim sociolingvističkim studijama posredstvom zbornika "Language and Social Context" koji je priredio Pier Paolo Giglioli (Harmondsworth, Middlesex) . Te godine se pojavio i zbornik: "Man, Language and Society. Contributions to the Sociology of Language" (= janua Linguarum, Series Minor 109) red. S. K. Gosh, The Hague 1972. S. Jager, J . Huber i P. Schatzle objavili su knjigu "Sprache - Sprecher - Sprechen. Probleme im Bereich soziolinguistischer Theorie und Empirie" (Institut fiir deutsche Sprache, Forschungsberichte 8), Mannheim 1972.

Pojedini zbornici posvećeni su samo određenim temama iz, oblasti sociolingvističkih studija. Takav jedan zbornik koji se tiče međujezičkih mešavina izdao je Dell Hymes: "Pidginization and Creolization of Languages. Proceedings


of a Conference Held at the University of the West Indies 1968", Cambridge University Press, 1971 . Drugi zbornici, opet, ne sadrže u svome naslovu pomen sociolingvistike, ali su u njima objavljeni pojedini značajni radovi koji se baš neposredno tiču ove discipline. Takav je, na primer, zbornik "Directions for Historical Linguistics" u kome se nalazi već pomenuti članak Weinreicha, Labova i Herzoga (v. § 592n.) ili zbornik "Language Acquisition: Models and Methods", R. Huxley and E. Ingram (eds.) , New York 1971 . , gde je delimično zahvaćena i sociolingvistička tematika. Zapaženi rad Susane Ervin-Tripp, pod naslovom "Sociolinguistics", pojavio se u zborniku "Advances in Experimental Social Psychology" Vol. 4, ed. Leonard Berkowitz, New York 1968 (str. 91-165) .

U publikaciji "Linguistische Arbeitsberichte" l, Leipzig 1970, objavljen je članak R. Grossea i A. Neuberta: "Thesen zur marxistschen Soziolinguistik" (str. 3-15) koji takođe zaslužuje pažnju. Članak je preštampan u zborniku "Beitriige zur Soziolinguistik", Halle/Saale, 1974 (str. 9-22) ; org. urednici Grosse i Neubert.

Radovi koji tretiraju sociolingvističke teme često se javljaju na stranicama britanskog časopisa "Language and Speech". Međutim, od 1972. izlazi (Cambridge University Press) i poseban časopis za sociolingvističku problematiku: "Language in Society". U prvome broju (Vol. l, N° l , 1972, str. 1-14) napisao je Dell Hymes uvodnik ('Editorial Introduction to Language in Society'') u kojem je ukratko objasnio smisao sociolingvističkih studija. Danas se razvojni tok sociolingvistike najbolje može pratiti čitanjem priloga koji se objavljuju na stranicama ove publikacije.

TEKSTUALNA GRAMATIKA

594. Do sredine šezdesetih godina preovladavalo je uverenje da je rečenica najviša jedinica sintakse. Međutim, pred početak sedamdesetih godina počela su se sve glasnije izražavati mišljenja da sintaksičko ispitivanje treba da dosegne i dalje, da obuhvati celokupan tekst iz kojeg je data rečenica izvađena, s tim što će se pri tom takav tekst takođe tretirati kao svojevrsna sintaksička jedinica. U to se vreme u SR Nemačkoj istakla jedna grupa lingvista (okupljena oko univerziteta u Konstanci) koja je iznela shvatanja da su sve dosadašnje gramatike neadekvatne u prvom redu zbog toga što su orijentisane isključivo na rečenicu, zapostavljajući tekst. Svim tim dosadašnjim "gramatikama rečenice" treba suprotstaviti "tekstualnu gramatiku" (fextgrammatik) koja neće imati za osnovni objekat svog ispitivanja rečenicu, već tekst. Tako je na ovom programskom suprotstavljanju zasnovan nov pravac rada na jeziku - tekstualno ispitivanje. Kao glavni pobornici tekstualne gramatike (ili tekstualne lingvistike - pojedinci se služe i tim terminom) istakli su se dosada Teun A. van Dijk, Wolfgang Dressler i Janos Petofi.

595 . Po predstavnicima tekstualne gramatike treba, pre svega, poći od toga da tekst nije prosto skup rečenica već strukturirana celina. Predstoji detaljno ispitivanje principa po kojima se vrši strukturiranje teksta. Smatra se da će istraživanja na ovoj strani dovesti do nekih saznanja koja bi


se, pored ostalog, mogla iskoristiti za unapređenje psiholingvističkih i sociolingvističkih studija.

596. Prednost tekstualne analize nad analizom rečenice postaje očigledna, naglašavaju predstavnici tekstualne gramatike, ako se imaju u vidu pojave kao što su, na primer, anaforizacija (tj. pojava upućivanja na prethodno rečeno posebnim jezičkim znakom, npr. zamenicom tipa taj, ovaj i sl.), problem upotrebe određenog člana, pojava "slaganja vremena" ('consecutio temporum" u latinskom jeziku), odnos tema - rema, presupozicija, prisustvo izraza tipa u stvarl, naime u rečenici, i sl. Genera.tivna gramatika, kao što je poznato, mnogo pažnje poklanja osvedjavanju ovih pojava, ali, smatraju predstavnici tekstualne gramatike, nema izgleda da će njen tretman biti efikasan, pošto ona zanemaruje nivo diskursa.

597. Polemišući sa stavovima generativne gramatike, predstavnici tekstualne gramatike pri tom ipak ne odbacuju u celini njene tekovine. Opredeljeni, kao i generativisti, za formalni aparat analize, oni zahtevaju samo adekvatno proširenje teorijskih okvira. Po njihovom uverenju, generativan prilaz se može prihvatiti, ali je pri tom uvođenje novog teorijskog koncepta dubinske makrostrukture (strukture koja odgovara osnovnoj semantičkoj sadržini teksta) osnovni preduslov bez kojeg nema potrebnog razumevanja onoga što je inače najbitnija karakteristika teksta, a to je njegova semantička kohezija.

598. Razrađivanje tekstualne gramatike pretpostavlja, u stvari, na prvom mestu opisivanje svih načina na koje se ostvaruje semantička kohezija teksta. Na izgled različite pojave, kao što su, na primer, anaforizacija i rekurzivno parafraziranje osnovne teme saopštenja (tj. vraćanje na tu temu u govoru), naći će se paralelno tretirane prilikom osvetljavanja ove problematike. Izražava se nada da bi re-


zultati ovakvog ispitivanja mogli biti i od šireg, ne samo striktno lingvističkog interesa.

599. Tekstualna gramatika irna nesumnjivo budućnost. Ona je privlačna danas za lingviste različitih teorijskih orijentacija. Treba se podsetiti, na primer, na činjenicu da su pražani već poodavno zainteresovani za to da se nivo rečenice ne smatra završnim sintaksičkim nivoom (v. § 327) . I sociolingvisti se takođe sve radije okreću na ovu stranu (v. § 590) .


600. Principi tekstualne gramatike izloženi su u sledećim knjigama: Janos S. Petofi, "Transformationsgrammatiken und eine ko-textuelle Texttheorie", ( = Linguistische Forschungen 3) , Frankfurt am Main 1971; Teun A. van Dijk, "Some Aspects of Text Grammars: A Study in Theoretical Linguistics and Poetics", The Hague 1972; Wolfgang Dressler, "Einfiihrung in die Textlinguistik", Ti.ibingen 1972. Podaci o zasnivanju i razvoju nove teorije naći će se u studiji Teuna A. van Dijka: "Models for Text Grammars,. Linguistics 105, 1973, 5-35.

O tome kakve su mogućnosti za razvijanje tekstualne gramatike govore: Ewald Lang u studiji: ,.Ober einige Schwierigkeiten heim Postulieren einer "Text-grammatik11

(zbornik 11Generative Grammar in Europe .. , izd. F. Kiefer i N. Ruwet (= Foundations of Language. Supplementary Series, Vol. 13) , Dordrecht 1973, 284-314) i E. Gi.ilich i W. Raible u knjizi "Linguistische Textmodele. Grundlagen und Moglich-keiten .. (Mi.inchen 1971) .

W. Dressler i S. J. Schmidt izdali su vrlo koristan bibliografski pregled s kompetentnim komentarima: ,.Textlinguistik. Eine kommentierte Bibliographie", Mi.inchen 1973.

POGOVOR

601 . Situacija u jezičkoj nauci koju je ova knjiga "snimila" početkom sedamdesetih godina danas, na zalasku osamdesetih, nije više aktuelna, što je i trebalo očekivati. Ovom je Pogovoru namenjena da taj zastareli "snimak" stanja stvari nadomesti primerenijim, novim.

602. Da se mnogo štošta izmenilo u razdoblju od 1974. do 1990. pokazuje i najpovršnije prelistavanje vodećih stručnih publikacija. Ne samo da se u njima obraduje veći broj sasvim novih tema, i to počešće na sasvim nov način, nego je izvršena i svojevrsna "smena imena" : smrt je ugrabila neke od najviđenijih ličnosti (Romana Jakobsona, na primer, pa Yuena Ren Chaoa i druge), a pojavile su se i mlade snage koje sad na stranicama tih publikacija zauzimaju prva mesta.

603. Impozantna različitost, u pravcima jezičkog istraživanja, teorijskim uverenjima i primenjivanom metodu analize bila je odlika lingvistike već ranih sedamdesetih; što je vreme potom dalje odmicalo, ta raznolikost je samo dobijala u upečatljivosti.

604. Medu ranije osvojenim oblastima lingvističkog istraživanja ima takvih čiji je razvoj nastavljen predvidljivim putem, neužurbano, ali po uzlaznoj liniji (ova se opaska tiče pre svega rada na mašinskom prevodenju1, na socio-

1 Obavdtenja o najnovijim dostignućima na polju malinskog prevođenja naći će se u knjigama: Sergei Nirenburg, editor, "Ma-


lingvističkirn2 i psiholingvističkirn3 proučavanjirna i na ustrojavanju kategorijalnih gramati.ka4) . S druge strane, či-

chine translation. Theoretical and methodological issues", Cambridge 1987; Wilfram Wilss und Klaus-Dirk Schmitz, "Maschinelle Ubersetzung - Methoden und Werkzeuge", Ttibingen 1987; ''Voprosy kibernetiki. Problemy razrabotki formal'noj modeli jazyka", pod red. V. A. Uspenskogo, Moskva 1988; jonathan Slocum. editor. "Machine translation systems. (Studies in natural language processing)". New York 1988.

2 Razrastanje sociolingvističkih tema i interesovanja opisuje se intenzivno na mnogim stranama sveta. Našem čitaocu će najpogodniji izvor informacija biti knjiga Milorada Radovanovića "Sociolingvistika", II izd. , 1986, Novi Sad. Osim nje, preporučuju se i ova dela: R. A. Hudson, "Sociolinguistics", London 1986; Ulrich Ammon, N orben Dittmar and Klaus J. Mattheier, editors, "Sociolinguistics. An international handbooks of the science of language and society''. Vol. I (Handbooks of linguistics and communication science, 3) , Berlin and New York 1987.

' Studiozno, obavešteno prikazuje se razvoj psiholingvističkih ispitivanja u radu : Michael K. Tanenhaus, "Psiholinguistics. An overview'', objavljeno u zborniku Frederick ). Newmeyer, editor, "Linguistics. The Cambridge survey" Vol. 3, Cambridge 1988, 1-37. Korisno bi bilo upoznati se i s ovim knjigama: David W. Carroll, "Psychology oflanguage", Monterey 1988; Philip N. Chase and Linde J. Parrott, editors, "Psychological aspects of language. The West Virginia lectures", Springfield, IL, 1986.

4 V. podatke sadržane u knjizi Richard T. Oehrle, Emmon Bach and Deirdre Wheeler, editors, "Categorial grammars and natural language structures", (Studies in linguistics and philosophy 32) , Dordrecht 1988. Našoj stručnoj publici posebno se preporučuju sledeće studije Leona Kojena, koje ne samo da su pozitivan prilog razvijanju kategorijalne gramatike kao takve, već vrlo kompetentno podvrgavaju analizi srpskohrvatska jezička fakta sa teorijskih polazišta te gramatike (što pre toga nije činjeno) : "Nova formulacija kategori j alne gramatike (l)", Zbornik Matice srpske za fllolo-


njenica je i to da su pojedini pravci lingvističkog mišljenja u međuvremenu potpuno, ili skoro potpuno, napušteni. Tako, na primer, generativnu fonologiju danas više gotovo niko ne prihvata u onom izuzetno apstraktnom vidu u kojem je nju zasnovao Morris Halle (v. § 465) 1959. godine (a 1968. dublje osvetlila čuvena knjiga Hallea i Chomskog "The Sound Pattern of English" - v. § 479) .5 I Filmoreova "padežna gramatika" (v. § 473) , koja je krajem šezdesetih bila oduševljeno pozdravljena u mnogim sredinama širom sveta kao podsticajna teorijska inovacija, irna danas uglavnom samo istorijski značaj. Fillmore se 1977 (u radu "The Case for Case Reopened", zbornik P. Cole and j. M. Sadock, editors, "Grammatical Relations. Syntax and Semantics 8", New York 1977, 59-81) odrekao svojih shvatanja izloženih u slavnoj studiji "The Case for Case" (v. § 479) iz 1968. kojom je padežna gramatika zasnovana. Padeži, doduše, osta-

giju i lingvistiku XXII/2, Novi Sad 1979, 7-55 : "Semantički parametri u sintaksi", Južnoslovenski filolog XXXVI, Beograd 1980, 13-24; "O nekim glagolskim konstrukcijama u srpskohrvatskom",

Južnoslovenski filolog XXXVII, Beograd 1981, 55-89. "Srpskohrvatske konstrukcije s obaveznim determinatorima", u koautorstvu sa Dragom Zec. Zbornik Matice srpske za filologiju i lingvistiku XXIV/l, Beograd 1981, 135-149.

5 Novija gledanja na fonologiju izložena su u sledećim knjigama: Michael Kenstowicz. "Generative phonology", New York 1979; Stephen R. Anderson, "Phonology in the twentieth century", Chicago 1985; K. R. Mohanan, ''The theory of lexical phonology", Dordrecht 1986; John Anderson and Jacques Durand, editors, "Explorations in dependency phonology". (Publications in language sciences 26) , Dordrecht 1987. Domaćem čitaocu bi bilo najdostupnije, i pri tom vrlo korisno, da se upozna sa podacima koje iznosi Stanimir Rakić u radu: "Novi razvoj generativne fonologije", Zbornik Matice srpske za fonologiju i lingvistiku XXX/l. Novi Sad 1987. 196-199.


ju i dalje aktuelna tema u generativnoj teoriji, ali im se više ne prilazi na pređašnji, fillmoreovski način, nego drukčije (v. § 627) . Pa i generativna semantika, koja je krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih u SAD intenzivno razrađivana (v. §§ 468-472), danas tamo teško nalazi privrženike. Njenom dobrom glasu naškodilo je najviše to što su oni koji su se njome najkompetentnije bavili (u prvom redu Ross, Lakoff i Bach) pogrešno poverovali u svrsishodnost zahteva da se, prilikom generativnog opisa rečenice, ovoj u osnovicu obavezno položi neki performativni glagol (v. § 609), a njene primarne kategorije maksimalno redukuju. 6 Pošto se potom pokazalo da udovoljavanje tom zahtevu nije bilo opravdano7, naglo je u stručnim krugovima splaslo interesovanje za generativnu semantiku u celini, tako da je njen dalji uspon, bar zasada, zaustavljen.

605. U pravo u razdoblju kada je za vrša vana poslednja revizija ove knjige (kraj 1973. i početak 1974) pokrenuti su neki novi tokovi lingvističkog razmišljanja čija se plodotvornost u narednoj deceniji nesumnjivo potvrdila. Tu pomena zavređuje na prvom mestu uobličavanje ideje o značaju prototipa, za koje su svakako zaslužni sintaksičari, ali još mnogo više proučavaoci kognitivnih procesa.

6 Imajući u vidu činjenicu da u pojedinim jezicima (u japanskom, na primer), glagoli i pridevi ispoljavaju veoma srodno gramatičko ponašanje, Lakoff je predložio, uz opširnu argumentaciju, da se prilikom "dubinskog" opisa engleskog jezika te dve kategorije sliju u jednu (v. G. Lakoff, "Irregularity in Syntax", New York 1970). Zatim su na red došla i druga "slivanja" (inicirali su ih uglavnom Ross i Bach) , tako da su do kraja čak i imenica i glagol predstavljani istom kategorijalnom jedinicom.

7 Za bliža obaveštenja o sudbini generativne semantike u SAD v. Frederick}. Newmeyer. "Linguistic Theory in America", 2nd edition, New York 1986.


606. Tih ranih sedamdesetih, pojedini generativisti počeli su zamerati Chomskom što se u svojim radovima tako dosledno pridržava principa diskretnog" kontrastiranja (po kojem je svaka pojava ili potpuno A, ili potpuno B, nikad ono prelazno, netipično - ni sasvim A, ni sasvim B) . Jedan od njegovih učenika (John Robert Ross) je čak predlagao da se zasnuje nova "nediskretna" generativna teorija koja bi, za razliku od "proširene standardne" (v. §§ 470 i 620), uzimala u obzir i ono što je po sebi netipičan, prelazan slučaj. Baš tada se u radovima posvećenim izučavanju kognitivnih procesa, čije su rezultate i lingvisti budno pratili, počela skretati posebna pažnja na uočenu činjenicu da čovek, pri kategorizovanju onoga što zapaža, nije lišen spoznaje o prožimanju tipičnog sa netipičnim (mada, recimo, i vrapca i pingvina pod vodimo pod istu pojmovnu kategoriju "ptica", i te kako smo svesni da nju ta dva stvora nejednako ilustruju sobom prvi to neosporno čini potpunije od drugog)9• Ceo taj splet okolnosti pogodovao je tome da se zbude ono što se odista i zbilo: u američkoj lingvistici se, tokom sedamdesetih, u žiži interesovanja našla, pored mnogih drugih, i teorija o prototipima. 10

8 Termin je ovde upotrebljen u smislu koji ima u matematičkim disciplinama.

9 O toj činjenici i o njenim implikacijama govorila je vrlo ubedljivo Eleanor H. Rosch u svojim studijama: "On the internal structure ot perceptual and semantic categories" (zbornik "Cognitive development and the acquisition of language". Timothy E. Moore, editor. New York 1973, 1 1 1-144) i "Principles of categorization" (zbornik "Cognition and categorization". Eleanor H. Rosch, editor, Hillsdale 1978, 27-48) .

10 O nastanku ove teorije govori Talmy Giv6n u svome radu "Pro to types: Between Plato and Wittgenstein" (zbornik "Nou n das-


607. Po toj teoriji, jezičke se kategorije otelotvoruju u nejednako reprezentativnim verzijama; odnos manje reprezentativnih prema najreprezentativnijoj, tzv. prototipu, postaje predmet posebnih izučavanja. Tako je, između ostalog, iz prototipske vizure ponovo procenjena, što ujedno znači i teorijski adekvatnije protumačena, ona različitost među unenicama na koju su intuitivno upirali prstom pojedini istaknuti lingvisti još u predstrukturalnoj eposi (Aleksandar Belić, na primer, time što je sprovodio podelu imenica na tzv. "prave" i "neprave"1 1) . Ta različitost, pokazalo se, potiče od toga što konkretni predstavnici imeničke vrste reči imaju nejednake sposobnosti ilustrovanja pojma imeničnosti - najreprezentativnije to čine nazivi bića i predmeta, najmanje reprezentativno nazivi svojstava i radnji. Posebno je veliki utisak na stručnu publiku ostavio rad E. Keenana, objavljen 197612, u kojem se pojam rečeničnog subjekta osvetljava iz pro to tipske perspektive - nabrajaju se one njegove odlike (morfološko obeležje nominativa kongruentno s predikatom, činjenica da je posredi vršilac predikatske radnje itd.) čijom je ukupnošću uslovljeno njegovo ostvarivanje u najpotpunijem (= prototipskom) vidu, uz dužan osvrt na mogućnosti koje postoje i za to da se pobrojane odlike ne nađu uvek sve na okupu; ukoliko se ovo poslednje dogodi, suočavamo se sa manje tipičnom ( = manje reprezentativnom) verzijom rečeničnog subjekta.

ses and categorization", Typological studies in language 7, Co lette Craig, editor, Amsterdam and Philadelphia 1986, 77-102) .

11 V. njegovu knjigu "O jezičkoj prirodi i jezičkom razvitku", § 203.

1 2 Edward Keenan, ''Towards a universal definition of 'subject'" (zlx>rni.k "Subject and Topic", Charles N. Li, editor, New York 1976, 303-333) .


Interesovanje za primenu prototipskih kriterija prilikom analize jezičkih pojava ostalo je do današnjeg dana nepresahlo.

608. Sedamdesetih godina po lingvističkim se publikacijama veoma mnogo raspravljalo o prirodi govornog čina i ustrojstvu konverzacije. Obe teme priveli su u središte pažnje filozofi; piVU john Austin, a drugu Paul Grlce.

609. U svojoj čuvenoj knjizi How to Do 1bings with Words, koja je objavljena još 196213, Austin je upozorio na postojanje tzv. performativnih glagola (engl. performative verbs), takvih kao priznavati, pristajati, zahvaljivati, praštati i sl. , čije se radnje ostvaruju kad ih imenujemo (čovek priznaje, odnosno pristaje, odnosno zahvaljuje, odnosno prašta na taj način što izgovara ili piše odgovarajuću reč za to: priznajem, odnosno pristajem, odnosno zahvaljujem, odnosno praštam). Osim toga, istakao je kako nije dovoljno razmatrati govorne činove samo sa njihove lokucione (engl. locutionary), tj. jezičke strane, već treba takođe u obzir uzimati ilokucionu (engl. illocutionary) i perlokucionu (engl. perlocutionary), tj . ispitivati šta se pod iskazom podrazumeva mada nije obelodanjeno jezičkim putem (npr. učtivo pitanje Zar Vam nije odveć toplo ovde? u suštini je podsticanje da se otvori prozor) i kakvi su efekti izrečenog (izjava Ti si se baš lepo popravila!, ako je upućujemo sujetnoj mladoj ženskoj osobi, ovu će po svoj prilici nase kira ti) .

Godine 1970. američki lingvista john Robert Ross objavio je zapaženu studiju 14 u kojoj je, prilikom generativnog

13 U Oxfordu; II izd. 1975, Cambridge Mass. 1" "On Declarative Sentences" (zbornik "Readings in English

Transfonnational Grammar", R. A. Jacobs and P. S. Rosenbaurn, t·ditors, Walham 1970. 222-272) .


opisa deklarativnih rečenica, izuzetno važnu ulogu dođelio performativnom glagolu (v. § 604), posle čega je ustedila prava poplava radova posvećenih izučavanju performativnih glagola. U Americi je interesovanje za ovu temu počelo da splašnjava već oko sredine sedamdesetih, dok je u Evropi, gde se rasplamsalo znatno kasnije, trajalo duže. Što se tiče govornih činova, oni i u osamdesetim ostaju još uvek "u modi". Od 1974. pa naovamo publikovane su vrlo sadržajne knjige čije je izlaganje usredsređena na lokucioni, ilokucioni i perlokucioni aspekt iskaza, 15 Njihov je uticaj bio osetan na formiranje lingvističkog mišljenja kod mlađih generacija stručnjaka.

610. Šta je Paul Grlce umeo da zapazi o konverzacionoj problematici doznala je šira lingvistička javnost iz njegovih studija "Logical Conversation" i "Further Notes on Logic and Conversation", od kojih je p.nra objavljena 197516, a druga 1978. godine17• Na tu javnost najveći je utisak ostavila Griceova napomena o tome da se u konverzaciji javljaju i neke prividno nelogične rečenice koje su, međutim, učesnicima razgovora sasvim razumljive zbog toga što oni poseduju neka šira znanja o pominjanim osobama i to ih osposobljava za

15 Da pomenem ovde, na primer, samo sledeća četiri važna dela, objavljena u rasponu od samo četiri godine (1974. do 1978) : Jerrold M. Sadock, ''Toward a linguistic theory of speech acts". New York 1974; P. Cole and j. L. Morgan, editors. "Syntax and semantics Vol. 3: Speech acts", New York 1975;jerroldj. Katz., "Propositional Structure and Illocutionary Force. A Study of the Contributing of Sentence Meaning to Speech Acts". New York 1978: K. Bach and R. Harnish, "A Theory of Speech Acts", New York 1978.

16 U zborniku "Syntax and Semantics, Vol. 3. Speech Acts". Peter Cole andjerry L Morgan, editors, New York, 41-58.

17 U zborniku "Syntax and Semantics, Vol. 9. Pragmatics". ,Peter Cole. editor. New York. 1 13-128.

·

Pravci u lingvistici D 155

pravilnu interpretaciju rečenog (upućenima, na primer, u to da "on" ne može bez jutarnje šolje mleka izjava: Sad mu je Brankica postala jutarnja šolja mleka biće smisaono potpuno "čitljiva') . Podstaknut tom Griceovom napomenom, tok lingvističkih istraživanja se snažno usmerio ka sagledavanju raznih vanjezičkih okolnosti pod čijim se uticajem ona semantika koja je rečenici nametnuta njenom leksičkom građom može u ovom ili onom smislu preoblikovati. Počela se, u tom kontekstu naučnog interesovanja, povlačiti jasna teorijska granica između konvencionalnih (u stvari -lingvističkih) i konverzacionib implikacija, tj. između onih podrazumevanja koja su nametnuta, s jedne strane, izborom baš tog i tog (a ne kog drugog) jezičkog rešenja, a s druge ustrojstvom samog razgovora, njegovom temom i sposobnošću njegovih učesnika da u komunikativnom pogledu što tešnje kooperiraju. 18 Rad u toj problemskoj oblasti doprineo je konsolidovanju nove lingvističke discipline, koja je u osamdesetim godinama doživela veliki razvojni zamah - pragmatike.

61 1 . Pragmatikom19 se naziva ono polje naučnog rada pod čije se okvire smešta bavljenje Austinovirn i Gricea-

18 Bliža obaveštenja o značaju razlikovanja konvencionalnih od konverzacionih implikacija naći će zainteresovani u radovima: James D. McCawley, "Conversational Implicature". zbornik "Syntax and Semantics, Vol. 9. Pragmatics", Peter Cole, editor. New York 1978. 245-259; Lauri Karttunen and Stanley Peters, "Conventional Implicature". zbornik "Syntax and Semantics, Vol, l l, Presupposition", Choon-Kyn Oh and David A. Dinneen, editors, New York 1979, 1-56; John Searle el al., editors, "Speech Act Theory and Pragmatics". Dordrecht 1980.

19 Teorijske osnove pragmatike i njenu tematsku usmerenost kompetentno prikazuju sledeći radovi: Gerald Gazdar, ''Pragmatics. Implicature, Presupposition. and Logical Form", New York


vim temama, ali i drugim, na njih nadovezanim pitanjima (takvima, na primer, kao što je asocijativni potencijal učesnika komunikacije ili njihov emotivni odnos prema predmetu razgovora, upotrebljenim jezičkim sredstvima i sabesedniku) . Pošto su u nadležnost te discipline dospeli izvesni vidovi značenja iskaza, usledilo je na teorijskom planu uvođenje nove pojmovno-terminološke distinkcije : sintaksičkoj i leksičkoj semantici suprotstavljena je (kao nešto treće, posebno) pragmatska semantika. Stručnjaci se, doduše, još uvek nisu u potpunosti složili oko toga šta bi sve moralo spadati u pragmatsku semantiku, ali su zato njihove diskusije o tom problemu bile u jednome nesumnjivo pozitivne - doprinele su sticanju novih, korisnih uvida u složeni svet značenjskih pojava.

612. Celovito gledano, semantičke studije su i u vremenskom razdoblju o kojem je ovde reč intenzivno i uspešno negovane na mnogim stranama sveta. 20 Izvršena je,

, doduše, posle 1974. nešto drukčija preraspodela pažnje u odnosu na one značenjske probleme za koje su se jezički stručnjaci bili već od ranije zagrejali pod uticajem ftlozofa.

1980; Peter Cole, editor, "Radical Pragmatics", New York 1981 : Stephen C. Levinson, "Pragmatics", Cambridge 1983; Geoffrey N. Leech. "Principles of Pragmatics". London 1985. Sadašnji razvojni trenutak ove discipline najbolje ilustruju svojim sadržajem stranice časopisa •)ou mal ofPragmatics" (časopis izlazi u Amsterdamu) .

20 O tome šta se sve od 1979. do 1985. publikovalo iz te lingvističke oblasti (pre svega na anglosaksonskom govornom području) obaveštava knjiga: Terence W. Gordon. "Semantics: a bibliography 1979-1985", Metuchen N. J . and London 1987. Godine 1977 (u Cambridgeu) objavljeno je poznato delo Johna Lyonsa "Semantics" I and II koje se i dan danas smatra izuzetno korisnim izvorom informacija o semantičkoj problematici.


Nekadašnja obuzetost presupozicijama (v. §§ 445 i 474) 21 , na primer, znatno je izgubila u intenzitetu tokom osamdesetih. Kao predmet sveopšteg interesovanja na scenu su stupile, Griceovom zaslugom, implikacije (v. § 610) i održale se "na sceni" nešto duže od presupozicija; danas se, recimo, kao nova teorijska tema postavlja razmatranje opštih implikacija između datih jedinica unutar iste sintaksičke kategorije (zahteva se, drugim rečima, vođenje računa o činjenici da ako kažemo, recimo, šetali smo se ili udario me, prva izjava neminovno implicira podatak kretali smo se, a druga podatak dodirnuo me)22• Logičarska raspravljanja o istinitosti vrednosti rečenice inspirisala su u svoje vreme dvoje lingvista, Paula Kiparskog i Carol Kiparsky, da u jezičku nauku uvedu pojam o J aktivnim glagolima23, tj . o predikatima koji svojim značenjem impliciraju istinitost onoga što se saopštava njihovom dopunom (žaliti je, recimo, faktivan, a uobražavati kontrafaktivan glagol; otuda rečenica ona je uvredena dobija svojstvo istinite tvrdnje čim ispred nje stavimo on žali: on žali što

je ona uvredena, a gubi to svojstvo onog trenutka kad on žali zamenimo sa on uobražava: on uobražava da je ona uvredena). Međutim, veliko oduševljenje sa kojim je u nekim (posebno evropskim) stručnim sredinama dočekana ova nesumnjivo korisna teorijska inovacija poprilično se

ll Upadljivo su brojni radovi posvećeni razmatranju presupozicija - v. Ivona Žibreg. "Bibliografija radova o presupozicijama u jeziku", Prilozi proučavanju jezika, knj. 20. Novi Sad 1984, 209-234.

ll Više o implikacijama toga tipa v. u radu Edward L. Keenan and Leonard M. Faltz, "Boolean Semantics for Natural Language" (- Synthese language library 23) , Dord.recht 1985.

l3 V. Paul Kiparsky and Carol Kiparsky, "Fact", zbornik "Pro·· gress in Linguistic". Manfred Bierwisch and Erich Heidolph, editors, The Hague - Paris, 1970, 143-173.


istopila već krajem sedamdesetih - pošto su glavna semantička razgraničavanja glagola po kriteriju faktivnosti izvršena, ispostavilo se da nema dalje šta da se osvaja u tom teorijskom domenu; ostao je još jedino kao ozbiljan zadatak da se u svakom jeziku ponaosob precizno istraže gramatički postupci koji signalizuju opoziciju faktivnost l nefaktivnost (za srpskohrvatski je, recimo, karakteristično u tom pogledu suprotstavljanje veznika što vezniku da: žali što . . ./ uobražava da . . . ). Neuporedivo dugotrajnije, u stvari - do današnjeg dana, održala se u žiži opšteg interesovanja još jedna od onih tema koju su lingvisti neposredno preuzimati od filozofa: problem referencija/nog značenja nominalnih reči.

613. Polazeći od saznanja da nazivi opredmećenih pojava raspolažu svojstvom referencije, tj. sposobnošću da označe sobom konkretne stvorove i konkretne stvari, ali da tu mogućnost ne iskorišćavaju ni svi nazivi jednako, a ni dosledno - ponekad im značenje može biti i uopšteno, dakle nereferencijalno, lingvisti su pregli na posao da ispituju potanko uslove pod kojima se, u raznim jezicima, ostvaruje referencijama, odnosno nereferencijalna označenost. Pri tom su se suočili ne samo sa raznim teorijskim problemima koji iskrsavaju u vezi s imenovanjem pojedinca u jednom slučaju kao poznate (određene) , a u drugom kao nepoznate (neodređene) osobe, već i sa pitanjima raznovrsnih mogućnosti gramatikalizacije referencijalnih fenomena u jezičkom svetu24• Ispostavilo se da je za pravU-

24 O problemima referencije je za proteklih dvadesetak godina mnogo pisano: dovoljno je prelistati vodeće svetske ftlozofske i lingvističke časopise pa se u to uveriti - na primer časopis koji nosi karakterističan "mešani" naslov: "Linguistics and Philosophy" (D. Reidel Publishing Company, Dordrecht and Boston) .


no objašnjenje ponašanja člana u jezicima koji ga imaju neophodno pažljivo voditi računa o svoj složenosti (ne) referenci j alne semantike. A što se tiče jezika koji člana nemaju, sada je, jasnije nego ikada pre, izašla na videlo činjenica da se i oni, bar u prilikama kad treba suprotstaviti neodređenu referenciju određenoj, u tu svrhu služe nekim posebnim razlikovnim sredstvom (takvo sredstvo je npr. u srpskohrvatskom leksički oblik jedan, koji staje uz imenicu kad se radi o neodređenom pojedincu, a izostaje iz pozicije imeničke odredbe ukoliko je određeni pojedinac posredi - up. nejednako značenje izjava u tom im se i jedan vojnik priključio l u tom im se i vojnik priključio),

614. u zadatke koje su poodavno semantičari sebi postavili spada i izrada metajezika (v. § 121) pomoću koga bi se značenja iskaza mogla sa što većom preciznošću defini-

Svakako ne bi trebalo mimoići ni knjige: john A. Hawkins, "Definiteness and Indefiniteness. A Study in Reference and Gramrnaticality Prediction", London l Atlantic Highlands, N. Y. 1978; E. V. Padučeva, 'Vyskazyvanie i ego sootnosennost' s dejstvitel'nost'ju (referencial'�ye aspekty semantiki mestoimenij)", Moskva 1985. Slavistima se posebno preporučuje zbornik "Novoe v zarubežnoj lingvistike". Vyp. XIII, Moskva 1982, koji je u celini posvećen problemima referencije. Tu je, pre svega, članak uglednog autora N. D. Arutjunove ('Lingvističeskie problemy referencii", 5-41) , a i prilozi raznih drugih sovjetskih lingvista od imena, kao i izlaganja (data u ruskom prevodu) onih svetski poznatih filozofa koji su najviše doprineli tome da i jezički stručnjaci usvoje razmatranje referencije kao svoju naučnu temu.

Iskorišćavam ovu priliku za sledeću napomenu: publikaciju sa naslovom "Novoe v zarubežnoj lingvistike", koja se povremeno objavljuje u Moskvi, uopšte najtoplije preporučujem slavistima; u njoj će oni naći (prevedene na ruski jezik) mnoge od onih �nudija koje na bitan način doprinose oblikovanju lingvističkih mišljenja našeg vremena.


sati. Za uspehe koje su radeći na tom polju još tokom šezdesetih godina postigli Apresjan, Mel'čuk, ŽOlkovskij i njihovi saradnici25 saznalo se u svetu podrobnije tek početkom osamdesetih zahvaljujući okolnosti da su u međuvremenu Mel'čuk i Žolkovskij napustili SSSR i na Zapadu razvili široku publikacionu aktivnost propagirajući naučne ideje stručnog kruga iz kojeg su potekli26• Radovima ovih sovjetskih semantičara u znatnoj meri se inspirisala i Poljkinja Anna Wierzbicka, lingvista čiji doprinos izradi semantičkog metajezika dobija danas najviša priznanja.

615 . Svoja razmišljanja o tome kako najprimerenije opisivati semantičku složenost iskaza, kao i model odabranog opisa, Wierzbicka je izložila u knjizi "Lingua mentalis" (New York - Sidney 1980), koja je dočekana kao prvorazredan lingvistički događaj .

Autorka je ovako postupila: izdvojila je jedan uzak krug najosnovnijih reči koje je izuzela od značenjskog definisanja, pa je pomoću njih parafrazirala semantičku sadržinu ostalih iskaza imajući pri tom u vidu kako njihov lokucio-

25 Za domaćeg stručnjaka može biti koristan ovaj podatak: jedan od tih saradnika. L. L. Iomdin, objavio je u našem stručnom časopisu ')užnoslovenski filolog" XXXV (Beograd 1979, 19-53) članak pod naslovom "Fragment modeli russkogo poverh nostnogo sintaksisa. Opredelitel'nye konstrukcii" kojim je egzemplifikovan metod sintaksičke analize primenjivan tokom sedamdesetih godina u toj lingvističkoj sredini.

26 Veliku ulogu u tom pogledu odigrali su pre svega ovi radovi: Igor A. Mel'čuk. "Meaning-Text models: a recent trend in Soviet linguistics". Annual Review of Anthropology 10, 1981, 27-62; Igor' Mel'čuk - Aleksandar Žolkovskij, ''Tolkovo-kombinatomyj slovar' sovremennogo russkogo jazyka", Wiener slawistischer Almanach Sonderband 14, Wien 1984.


ni aspekt, kao i ilokucioni potencijal (za značenje termina v. § 629) i sve date presupozicije i implikacije.27

Bez obzira na to što nisu svi saglasni s tim da je Wierzbicka u svakom konkretnom slučaju ponudila zaista optimalno opisno rešenje, opšti je utisak da, u celini gledano, njen teorijsko-metodološki pristup u bitnoj meri doprinosi razvoju semantičkih studija.

616. Tokom protekle dve decenije odjeci teorijskih preokupacija ftlozofa bili su u jezičkoj nauci toliko snažni da nisu samo ovde pominjane logičarske teme spremno preuzimane u fond opštelingvističkih teorijskih tekovina, već su i neki konkretni gramatičarski poslovi obavljani na nov, a karakterističan način - uz izdašno korišćenje pojmovno-terminološkog aparata savremene logike28, što po sebi autentičnije od svega drugog svedoči o dalekosežnosti izvršenih uticaja. S druge strane, razmatranja značenjske sadržine iskaza u tom istom periodu imala su i neke druge, takođe vrlo uspešne razvojne tokove, a potekle iz sopstvenih, lingvističkih teorijskih polazišta. Radi se o novim, dubljim sagledavanjima one dimenzije rečenične semantike koja rečenici sleduje s obzirom na njenu smeštenost u okvirima šireg teksta čiji je ona integralni deo, i na moguću po-

27 Teorijski stav Wierzbicke i njen metod analize na pravi naćin prikazuju i njene novije knjige: "Lexicography and conceptual analysis". Ann Arbor 1985: "The Semantics of Grammar". Amsterdam l Philadelphia 1988.

28 U tom smislu je na izrazito novatorski način izrađena npr. "Sintaksa" savremenog poljskog jezika: Maciej Grochowski, Stani�lasw Karolak. Zuzanna Topoliflska. "Gramatyka wsp6lsczesnego l\�zyka polskego. Sldadnia", pod redakcij� Zuzanny Topolinskiej ." Warszawa 1984 (domaćem čitaocu daće ključ za razumevanje tamo korišćenih termina moj prikaz, tog interesantnog ostvarenja, koji jt• objavljen u ')užnoslovenskom filologu" XLI. 1985. 149-1 53) .


sebnu komunikativnu hijerarhizaciju njenih sastavnih elemenata izvršenu po nekim specifičnim kriterijima onoga ko rečenicu izgovara. Prvi krug pitanja koja se ovde postavljaju spada u domen semantike diskursa (v. § 326)29 i na njihovom svestranijem osvetljavanju već poodavno poletno rade predstavnici tekstualne lingvistike (v. § 594)30, dok se drugi krug tiče razvijanja nove, značajne teorije o empatijskom organizovanju rečenice.

617. Raspravljanja o tome šta se, kad i zbog čega pose b nije ističe unutar iskaza pokrenuli su, kao što je poznato, odavno "pražani" (v. § 323) . Razglašavanju "praških" izlaganja na američkom kontinentu pogodovalo je u bitnoj meri njihovo sve frekventnije objavljivanje na engleskom jeziku.31 Usmeravajući svoju pažnju na istu tematsku oblast, predstavnici američke lingvistike su, za razliku od "pr.tžana", izdašno vodili računa i o neindoevropskoj jezič-

29 Pod tim naslovom - "Discourse semantics" - objavio je 1985. godine (u Londonu) Pietier Seuren instruktivnu knjigu, koja može interesovati pre svega one čije se naučno bavljenje usmerava u pravcu pragmatike (naime, značenjska pitanja osvetljavana u ovoj knjizi mnogi s razlogom podvođe, bar jednim delom, pod okvire ove lingvističke discipline) .

30 Istaknuti predstavnik tekstualne lingvistike Teun A. van Dijk odgovorni je urednik četiri zbornika sa zajedničkim naslovom "Handbook of discourse analysis". Orlando 1985, sa kojima je korisno upoznati se.

31 Samo u Pragu, na primer, u razdoblju od 1974. do 1986. godine, na engleskom su publikovane sledeće knjige koje reprezentativno dokumentuju sobom "praško" viđenje "funkcionalne perspektive rečenice" (v. § 324) : "Papers on Functional Sentence Perspective". František Daneš, editor, 1974; "Contributions to Functional Syntax, Semantics, and Language Comprehension", Petr Sgall, editor, 1984; Petr Sgall, Eva Hajičova and Jannila Panevova. ''The Meaning of the Sentence and Its Pragmatic Aspects", 1986.

Pravci u lingvistici II

koj stvarnosti, što se pokazalo vrlo korisnim - zahvaljujući tome u jezičku nauku je, sredinom sedamdesetih godina, uveden teorijski pojam empatije. Za taj su događaj zaslužni Susumu Kuno i Etsuko Kaburaki.

618. Kuno i Kaburaki su zapazili, razmatrajući neke japanske gramatičke datosti, da se čovek nejednako postavlja prema osobama koje u svom iskazu pominje - uz neke staje bliže nego uz druge; na taj odnos "stajanja uz" oni su primenili termin empatija. 32 Za njihovim teorijski relevantnim razmatranjima usledili su radovi drugih autora u kojima se određene gramatičke pojave pojedinih jezika (u prvom redu baš slovenskih33) sagledavaju iz nove, empatijske optike, što je omogućilo da im se iznađu uverljivija objašnjenja.

619. Ima već skoro dve decenije kako se mnoge naučne snage trude oko toga da nađu odgovor na pitanje koje sc nauci takoreći samo nametnulo; koliko je tzv. modu/ski princip, po kojem se ustrojava mašinsko prevođenje, delotvoran i pri organizovanju ljudskih sposobnosti mišljenja i govorenja?

Modul (od lat, modul us "mera') je termin koji su teoretičari jezika preuzeli iz kompjuterskog programiranja. Primenjuje se na svaki onaj mehanizam koji funkcioniše po ne-

32 V. njihov rad sa naslovom "Empathy and Syntax", koji je o� javljen u zborniku "Harvard Studies in Syntax and Semantics", Vol. l, Susumu Kuno, editor, Cambridge Mass. 1975. 1-74. Svoj dcfinitivnije izgrađen stav o empatiji (i srodnim pojavama) Kuno jt· izneo nedavno, u svojoj zapaženoj knjizi: "Functional Syntax. Anaphora. Discourse and Empathy". Chicago and London 1987.

H Bibliografske podatke o studijama koje s empatijske tačke �lcdi§ta osvetljavaju neke gramatičke fenomene ruskog i srpskohrvatskog jezika naći će zainteresovani u sledećem radu: Milka I vić, "O nekim srpskohrvatskim fenomenima uslovljenim empatijom", južnoslovenski filolog XLIII, 1987, 41-47.


kom samo njemu primerenom principu, s tim što se efekti takvog autonomnog funkcionisanja usklađuju s efektima funkcionisanja njemu sličnih mehanizama (modula) .

Poznato je da oštećenja mogu zahvatiti razne delove mozga, među njima i one u kojima je koncentrisana naša jezička svest. Razmeš taj te svesti kao da potvrđuje njeno funkcionisanje po principu modula: čovek može, na primer, ne biti u stanju da upotrebljava zamenice, dok su mu sve ostale jezičke sposobnosti potpuno u redu, ili da prestaje shvatati smisao glagolskih nastavaka dok se imeničkim i dalje koristi bez ikakvih teškoća itd. Imajući te okolnosti u vidu, naučnici raznih stručnih proftla su preduzeli opsežna istraživanja da bi, na osnovu njih, "modulsku hipotezu" potvrdili ili odbacili; istraživanja su još uvek u toku34•

Shvatljivo je otuda i medu jezičkim stručnjacima to intenzivno interesovanje za "modulski problem" kojim se, u protekloj deceniji, nauka o čoveku tako karakteristično obeležila. Ako bi se "modulsku teorija" pokazala tačnom, čak bi i neki konkretni gramatički fenomeni dobili naučno bolje fundirana objašnjenja; pojavu, recimo, dubletnih gramatičkih rešenja sagledavati bismo kao logičan ishod delovanja konfliktnih principa, sa kojima se, ukoliko je jezik odista "modulski" ustrojen, a priori mora računati (u srpskohrvatskom je npr. uobičajeno da imenice ženskog roda na -a u genitivu množine dobijaju nastavak -i ispred

34 Neka od najvažnijih obaveštenja o "modulskom problemu" sadržana su u sledećim knjigama: Jerry A. Fodor, "Modularity of Mind", Cambridge Mass. 1983: J. L. Garfield, editor. "Modularity in knowledge representation and natural-language understanding". Cambridge Mass. and London 1987; Philip N. Johnson-Laird, "The computer and the mind: an introduction to cognitive science", Cambridge Mass. 1988.


kojeg se suglasničke grupe u leksičkom korenu reči razbijaju ubacivanjem još jednog a, ali je istovremeno u jeziku živo prisutna i tendencija da se, pri uobličavanju zavisnih padeža, leksički koren reči ne deformiše; kad je posredi imenica primedba, ova dva aktivna principa stoje u nesaglasju, pa se govorni predstavnici, zbunjeni konfliktnom situacijom, dvojako opredeljuju - nekad za rešenje primedaba, nekad za rešenje primedbi). Pogotovu je nemoguće mimoići raspravljanja o modulskom viđenju stvari u lingvističkim krugovima koji se bave formalizacijom sintaksičkog opisa jezika.

Ti su krugovi još uvek najdelotvomiji i najuticajniji na američkom du. Ako se izuzme manja grupa onih tamošnjih stručnjaka koja se i dalje trudi piVenstveno oko razrade Montagueovih sintaksičkih postavki (v. § 477) , najviše i dan danas imaju šta da kažu i pokažu kao teorijsko-metodološko ostvarenje predstavnici generativne sintakse chomskyjanske proishodnje. Mnogi od najviđenijih među tim predstavnicima, pre svega sam Chomsky, priklonili su se priznavanju "modulske hipoteze". No, najmanje zbog ove okolnosti, a mnogo više zbog svih podsticaja koje generativni pristup sintaksi daje svojim razrastanjem nauci u celini (v. § 632}, njemu se u ovom Pogovoru mora posvetiti podrobnije izlaganje.

620. Krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih godina baviti se generativnom sintaksom značilo je, pre svega, nastojati da se na što primereniji način formulišu pravila o ustrojavanju rečenice (v. § 463) . Potom je pažnja sa pravila preusmerena na principe tog ustrojavanja. Postavljen je zahtev da, prilikom njihovog utvrđivanja, budu jasno eksplicirane ne samo univerzalne obaveznosti, već i pojedinosti u kojima su mogućne slobodne opcije (a da njih ima, potvrđuje sobom bogata jezička izdiferenciranost


ovog sveta) . Na varijacije u izboru prirnenjuje se obično termin parametar. Otuda to novo teorijsko-metodološka viđenje Noama Chomskog mnogi nazivaju pristupom koji je orijentisan na principe i parametre (Princip/es-andParameters Approach). 35

Inače, stručnjaci sintaksičku teoriju Chomskog u raznim prilikama terminološki različito određuju, zavisno od toga na koju fazu njenog razvoja misle, odnosno iz koje je perspektive posmatraju. Hronološki gledano, standardnu teoriju (koja je izložena 1965. u knjizi Aspects of the Theory of Syntax - v.§ 463) zamenila je proširena standardna teorija (v. § 470) , a ovu revidirana proširena standardna teorija (Revized Extended Standard Theory)36• No sve te verzije "standardnog" pristupa potisnute su u drugoj polovini sedamdesetih godina, teorijom 'X sa crticom'' (X-bar Theory, odnosno i: Theory)37, a zatim GB38 teorijom (GB Theory,

35 O tome kako se to viđenje razvijalo i produbljivalo najbolje obaveštavaju sledeći radovi Chomskog: "The modular view of mind. Rules and representations". New York 1980; Lectures on government and binding: The Pisa lectures". Dordrecht 1981 : "Some concepts and consequences of the theory of government and binding", Linguistic Inquiry Monograph 6, Cambridge Mass. 1982; "Knowledge of language: Its origin, nature and use". New York 1986; "Barriers", Cambridge Mass. 1986; "'Language and the Problems of Knowledge: The Managua Lectures", Cambridge Mass. 1988.

36 V. bliže podatke o tome u knjigama: Frederick} . Newmeyer. "Linguistic Theory in America. The First Quarter -Century ofTransformational Generative Grammar", New York 1980; Andrew Radford, "Transformational Syntax. A Student's Guide to Chomsky's Extended Standard Theory", Cambridge 1981; Geoffrey Horrocks, "Generative Grammar". London and New York 1988.

37 V. Ray Jackendoff, ''X Syntax: A Study of Phrase Structure". Cambridge Mass. 1977 i Joseph E. Emonds, "A Unified Theory of


odnosno Government and Binding Theory), tj. teorijom o upravljanju i poveztvanju39, koja je danas najšire prihvaćena ne samo u Americi, već i drugde u svetu. Nju je Chomsky sredinom osamdesetih unekoliko inovirao i u tom inoviranom Vidu izložio u svojoj knjizi Barriers (v. napomenu 35) , tako da se na razvojnom putu GB teorije već, u stvari, razaznaju dve faze sa 1986. godinom (tada je knjiga objavljena!) kao svojevrsnim kamenom međašem.

62 1 . Lingvisti koji su samo u početku pažljivo pratili naučni rad Noama Chomskog, pa se posle iz sistematskog praćenja potpuno iskopčali, neminovno doživljavaju svojevrstan šok u iznenadnom kontaktu sa sadašnjim stanjem stvari u generativnoj sintaksi. Oni pamte: opis sintaksičkih datosti počivao je na primeni transfonnacionih pravila, ostvarivao se na dva nivoa - "dubinskoj strukturi" i "povriinskoj strukturi", isključivao svaki podatak o morfološkoj stvarnosti jezika i otpočinjao "rasprostiranjem" najvažnijeg, fundamentalnog simbola S (v. §§ 462-463) . Sada sa zaprepašćenjem otkrivaju: transformacije su definitivno odbačene kao bespredmetne; Chomsky je uveo i treći nivo - tzv. logičnu formu (logical form), dok su neki njegovi učenici postupili suprotno - opredelili su se za više manje monostratalnu

Syntactic Categories": Studies in Generative Grammar 19, Dordrecht 1985.

"' Pojava raznih skraćenica kao pogodnih terminoloških rešenja je vrlo tipična za najnovije razvojno razdoblje generativne gramatike.

39 Osim pomenutih radova Noama Chomskog navedenih u napomeni 35. v. i sledeće dve knjige: Henk van Riemsdijk and Edwin Williams, '1ntroduction to the Theory of Grammar", Cambridge Mass. 1986; Howard Lasnik and Juan Uriagereka, "A course in GB syntax: Lectures on binding and empty categories", Cambridge Mass. and London 1988.


teoriju (zastupnici GPSG gramatike, na primer - v. § 624) ; morfološki aspekt jezika dobio je ključno mesto u sintaksičkom opisu; nekada neprikosnoveno S zamenjeno je drugim simbolima (lP stoji umesto S, a CP umesto S40!) , sa sasvim drukčijim teorijskim implikacijama. Zbunjujući utisak na neupućene može ostaviti i to što je, oko sredine sedamdesetih, nastao svojevrstan raskol u redovima generativista. Učenici Chomskog su počeli u pojedinim detaljima odstupati od učitelja i nuditi svoja teorijsko-metodološka rešenja (ostajući pri tom i nadalje, kao i njihov učitelj, zainteresovani prvenstveno za rečenicu sagledan u samu za sebe, van bilo kakvog šireg komunikativnog konteksta) . Među ovim novim generativnim pristupima sintaksi najglasovitiji su : relaciona gramatika (Relational Grammar, skraćeno RG), leksičko-funkcionalna gramatika (Lexical Functional Grammar, skraćeno LFG) i gramatika generalizovane frazne strukture (Generalized Phrase Structure Grammar, skraćeno GPSG.

622. RG se oformljavala tokom sedamdesetih godina (za njeno nastajanje su najzaslužniji David Perlrnutter i Paul Postal) , ali je svoj definitivni vid poprimila tek početkom osamdesetih.41 Njene pristalice su odbacile osnovno teorijsko

40 I je INFL (v. § 627) u skraćenoj vel7iji, C upućuje na funkcionalnu jedinicu complement ('dopuna') , a P na mogućnost "fraznog" (od engl. pbrase - v. § 363n.) raščlanjavanja.

41 Njena prvobitna verzija izložena je u studiji Davida Perlmuttera "Relational Grammar". zbornik "Syntax and Semantics 13 : Current Approaches to Syntax". Edith Moravcsik andJessica Wirth, editors, New York 1980, dok noviju, revidiranu, reprezentativno prikazuju radovi objavljeni u zborniku "Studies in Relational Grammar". Vol. l. David M. Perlmutter. editor, Chicago 1983; Vol. 2, David M. Perlmutter and Carol G. Rosen. editors. Chicago and London 1984.


polazište transfonnacionalizma po kome se rečemcna struktura sastoji od tzv. "fraznih markera" međusobno povezanih transformacijama. Za glavni predmet svog naučnog interesovanja proglasili su nešto što je dotle u generativnoj sintaksi ostajalo van dometa prave pažnje - gramatičke odnose unutar rečenice i njihovu hijerarhizovanost. Ostajući dosledno okrenuti ka toj problematici, počeli su sasvim drukčije od Chomskog objašnjavati prirodu pojedinih tipova rečeničnih konstrukcija (pasivnu rečenicu, na primer, oni vide kao ishod određenog hijerarhijskog prestrojavanja, takvog koje udružuje "promociju" (engl. promotion) objekta glagolske radnje sa "democijom" (engl. demotion) njenog vršioca; objektu se, naime, osvajanjem subjekatske uloge rang u rečenici povisio, a vršiocu, gubljenjem te uloge, snizio) . To naglašeno negovanje relacionog pristupa (koje je sticala, osobito u početku, mnogo oduševljenih pristalica) imalo je, između ostalog, i ovaj pozitivan efekat: podstaklo je Chomskog da se intenzivnije počne baviti izradom nove, poboljšane verzije sopstvene teorije.

623. LFG je utemeljena 1978. godine radom "A Realistic Transfonnational Grammar" (zbornik "Linguistic Theory and Psychological Reality", M. Halle, J. W. Bresnan, and G. A. Miller, editors, Cambridge Mass , 1978, 1-59)42 čiji je autor joan Bresnan, ona ista učenica Chomskog koja je, samo godinu dana ranije (v. njen rad "Transfonnations and Categories in Syntax", zbornik "Basic Problems in

42 Ovaj pravac teorijskog mišljenja, koji je odmah stekao vatrene pristalice, izložen je potom još potpunije u studiji ·Ronalda Kaplana i joane Bresnan "Lexical-functional grammar: A formal system for grammatical representation", zbornik "The Mental Representations of Grammatical Relations", J. W. Bresnan, editor, Cambridge Mass. 1982, 173-281.


Methodology and Linguistics", R. Butts and J. Hintikka, editors, Dordrecht 1977, 261-282) , izazvala veliku pažnju naučne javnosti zalaganjem za to da se odustane od transformacija u generativnom opisu jezika obrazlažući svoj stav nedostatkom dokaza o tome da transformacije imaju bilo kakvog pokrića o psihološkoj stvarnosti, tj . da se išta slično transformacijama događa u ljudskom duhu prilikom ustrojavanja sintaksičkih kategorija. Držeći se iznetog predloga, Joan Bresnan je teorijsko-metodološki aparat leksičko-funkcionalne gramatike lišila transformacionog postupka (što se ipak ne može uzeti kao neko veliko otkoračenje od Chomskog ako se ima u vidu da se ubrzo i on sam odrekao transformacionalizma) . Odstupila je, međutim, na bitan način od svog učitelja time što je odbila da prizna svrsishodnost raslojavanja jezičkog opisa na "dubinsku strukturu", "površinsku strukturu" i "logičnu formu", i ovaj svoj stav obrazložila je nastojanjem da korišćeni aparat analize bude maksimalno saobrazan psihološkoj stvarnosti (unutar koje se takvo raslojavanje do sada nije dalo sagledati) . Ponudila je novo rešenje: da se, prilikom sintaksičkog opisa, uvažava, s jedne strane, nivo "konstituentne strukture" (tj . ustrojstvo rečeničnih konstrukcija) , a s druge nivo "funkcionalne strukture" (tj . ustrojstvo gramatičkih odnosa u rečenici) i ništa dalje od toga. U njenom viđenju, gramatičke relacije su primarne datosti, tj. nisu uslovljene konstituentnom strukturom (s njom su u tome saglasni predstavnici relacione gramatike), što se takođe svodi na svojevrstan razlaz sa Chomskim (koji zastupa suprotno mišljenje) . Mnogi smatraju da je LFG izuzetno realističan i time najprihvatljiviji genera th an pristup sintaksi.

624. GPSG, čije je teorijsko-metodološke osnove izložio 1982. Gerald Gazdar u radu "Phrase Structure Grammar" (zbornik "The Nature of Syntactic Representation",


Dordrecht 1982, 131-186);n izneverava ranije učenje Chomskog time što odbacuje transformacije, a poznije nepristajanjem na višeslojnost opisa (ima, naravno, i drugih pojedinosti u kojima je formalni aparat sintaksičkog opisa, u odnosu na ono što zastupa Chomsky, ovde različito postavljen, ali u to, ovom prilikom, ne možemo ulaziti) . Pobornici ove gramatike pridaju veliki značaj predlozima: uvršćuju ih među centralne leksičke kategorije (sledeći u tome stav Chomskog iz sredine sedamdesetih) . S posebnom pažnjom osvetljavaju principe po kojima se pomoću predloga semantizuje padež. U krugovima znalaca vrlo se visoko ceni, između ostalog, njihov doprinos problemu koordinacije. 44

625. Iako pritešnjen razrastanjem uspešnih konkurentnih teorija svojih učenika, Chomsky je, upravo u nepresušnim diskusijama sa njima, izoštravao svoje kriterije i sa sve većim elanom nastavljao da dorađuje sopstveni teorijskometodološki aparat. želja da što više pojava što obuhvatnije osvetli svojim opisom podstakla ga je da učini ono što mu mnogi sada zameraju - svoju razinu posmatranja dublje rasloji uvođenjem "logične forme" uz "dubinsku" i "površinsku strukturu" (zamerke se daju najviše zbog toga što kognitivna istraživanja nisu dosada pribavila valjanih dokaza o psihološko j opravdanosti takvog poteza) . 45 Danas njegova

43 U vrlo reprezentativnom vidu izložena je ova teorija u knjizi: Gerald Gazdar, Ewan Klein, Geoffrey Pullum, and Ivan Sag, "Generalized Phrase Structure Grammar", Cambridge Mass. 1985.

44 Velikog je odjeka imala studija: Ivan A. Sag, Gerald Gazdar, Thomas Wasow and Steven Weisler, "Coordination and how to distinguish categories", Natural Language and Linguistic Theory 3 (2) 1985, 1 17-171 .

4 5 O problemu (ne)umesnosti operisanja "logičnom fonnom" je mnogo pisano; v. npr. sledeća dva instruktivna rada: Greg N.


sintaksička teorija obuhvata, pored mnogo čega drugog, i ovo: analizu složene prirode sintaksičkih kategorija (tj. ono što se naziva ''X sa crticom" teorijom) , analizu najvažnijih morfosintaksičkih fenomena i svojevrsnu padežnu teoriju (padeži su postali nezaobilazna tema generativista već na početku sedamdesetih godina, odmah posle ogromnih odjeka koje je imala Fillmoreova studija iz 1968 - v. § 473) .

626. ''X sa crticom" teorija nastala je kao svojevrstan plod uverenja Chomskog da se sličnosti i razlike među leksičkim kategorijama projiciraju na sintaksičke kategorije. Tu X označava leksičku kategoriju, a crtica je tehničko sredstvo kojim se otkriva njena razuđenost na sintaksičkom planu (ako je X, na primer, izraz približavamo se, onda stavljanjem livadi uz približavamo se preobraćamo X u .f; crtica u principu može biti onoliko koliko je kompleksno sintaksičko proširenje datog X). Po toj teoriji, sintaksička priroda leksičkih jedinica identifikuje se pomoću obeležja N i V, od kojih prvo simbolizuje imeničnost, a drugo glagolnost (tako da "lični opis" imenice glasi: N + V -, glagola V + N -, a prideva N + V +). Nejednake mogućnosti sintaksičkog rasuđivanja razvrstavaju ove jedinice u posebne tipove (tip X, tip x, tip, x itd.) . Bez obzira na to u kom je pravcu potom razmicao dalje svoje teorijske vidike, Chomsky je nastavljao da i kroz tu ''X sa crticom" optiku propušta sintaksički poredak stvari koji opisuje.

627. Svoj sintaksički opis Chomsky je obogatio morfološkom dimenzijom onda kada je došao do uverenja da u univerzalnoj gramatici deluje princip po kome svaki zavisni

Carlson, "Logical Form: Types of Evidence", Linguistics and Philosophy, Vol. 6, N 3, 1983, 295-3 17; Ruth M. Kempson, "Logical form: The grammar cognition interface", journal of Linguistics 24, 1988, 393-431.


(a glasovnirn materijalom otelotvoren) sintaksički element mora dobiti neku "opipljivu" oznaku svoje zavisnosti. Tu oznaku je on nazvao padežom, ne misleći pri tom samo na ono što se pod tim terminom podrazumeva u klasičnoj evropskoj lingvistici, već na svako moguće raspoznajno sredstvo zavisnog odnosa (a to može biti red reči, na primer, ovu široku upotrebnu vrednost termina padež treba imati u vidu uopšte prilikom čitanja savremenih američkih lingvističkih radova kako ne bi eventualno došlo do zastoja u razumevanju izlaganja) . Naknadno uvedeni simbol In.fl (od engl. inflection) obelodanjuje taj univerzalni značaj obličkog signalizovanja; što se više bližimo devedesetim godinama, to uloga simbola In.fl u sintaksičkom opisu Noama Chomskog biva sve zapaženija (ovo upućene ne začuđuje ; tek pomoću Inf/ Chomsky je uspeo da reši i taj važan deskripcioni problem kako jasno istaći različitost u vrsti odnosa koji glagolski predikat uspostavlja, s jedne strane, sa rečeničnim subjektom, a sa druge sa svojim objektom) .

Mada su Chomskom u međuvremenu sa raznih strana stavljane primedbe o tome da irna jezika (oni su čak u većini; mađarski je, recimo, takav!) koji, za razliku od engleskog (i ostalih predstavnika indoevropskog jezičkog sveta) , obličku oznaku zavisnosti ne priključuju zavisnoj, nego upravnoj reči46, niko ipak dosad nije ozbiljno osporio umesnost davanja tako velikog značaja morfološkoj komponenti jezika u sintaksičkom opisu.

628. Budući da su padeži semantizovani (novija) teorija Chomskog vodi i o toj okolnosti računa - prvo se morfosintaksičke kategorije uvode u sintaksički opis, a potom im

46 V. npr. šta kaže o tome johanna Nichols u svome radu "Head-marking and dependent-marking grammar", Language Vol. 62, N° l, 1986, 56-1 19.


sc utvrđuje tzv. tematska uloga (engl. thematic role, odnosno - role; grčko slovo e upućuje na grčko poreklo izraza tema).

Temom (engl. theme) se u generativnoj gramatici naziva sve ono što se u rečenici iskazuje kao zatečeno bilo u nekom datom stanju, bilo na nekom datom mestu, ili kao podvrgnuto prelasku bilo iz jednog stanja u drugo, bilo sa jednog mesta na drugo, i što je, samim tim, neminovno "centar" saopštenja (otuda i izbor termina - tema!). Tema je, drugim rečima, imenica (zamenica) sagledana u svetlosti svoje semantičke "padežnosti" (= svoga značenjskog odnosa prema rečeničnom predikatu) . Tim tako obuhvatnim semantizovanjem korišćenog termina udovoljava se zahtevu generativne teorije za maksimalizacijom poopštavanja prilikom sintaksičkog opisa (veoma zapažen prodor u pravcu poštovanja tog zahteva učinio je, sredinom sedamdesetih, učenik Chomskog Jeffrey Gruber47 svodeći sve padežne odnose na (metaforizovane) prostorne relacije48) .

Što se tiče tematske uloge nekog datog padeža, pod tim generativisti imaju u vidu ono individualnije značenje koje udružena oblikuju sintaksička pozicija leksičke jedinice o čijem se padežu radi i njena leksička semantika. Po Chomskom, svakom padežu sledi samo jedna tematska uloga (što je jedno od onih njegovih gledišta sa kojima se

47 jeffrey Gruber je svoje poglede izložio u knjizi "Lexical Structures in Syntax and Semantics". Amsterdam 1976.

48 Njegov stav je tu u sazvučju sa nekim shvatanjima u psihologiji po kojima se naši kognitivni procesi uopšte zasnivaju na lokalističkom sagledavanju stvarnosti, dok su projekcije tog sagledavanja nešto naknadno, sekundarno. Više podataka o tim shvatanjima naći će zainteresovani u knjizi: Ray S. jackendoff, "Semantics and Cognition". Cambridge 1983.


poslednjih godina pojedinci iz redova generativista počinju sporiti)49•

629. Radeći na unapređivanju svoje teorije, Chomsky je, što je vreme više odmicalo, sve određenije ispoljavao posebno interesovanje i za principe upravljanja i povezivanja (government and binding), a to znači za one mehanizme u našoj jezičkoj podsvesti koji nam omogućavaju da, pri komuniciranju, tačno razabiramo šta je na šta upućeno (koja zame nica na koju prethodno izgovorenu reč) , odnosno šta je praznoj kategoriji (engl. empty category) u iskazu kontrolor (engl. controler), tj. sa čime se neka glasovno nematerijalizovana, a podrazumevana jezička jedinica poistovećuje (nije, recimo, izgovoren subjekt u zavisnom delu rečenice On je njoj rekao da čuva to pismo; u toj rečenici "kontrolor" može biti kako on, tako i ona, zavisno od toga šta se želi reci - da li On je njoj rekao da on čuva to pismo ili On je njoj rekao da (neka) ona čuva to pismo, tj. On je njoj rekao: čuvaj to pismoV50 Usmeravajući svoj sintaksički opis prema toj problemskoj oblasti, Chomsky je ogromno zadužio jezičku nauku - izuzetno važan, a dotle jedva istraživao

49 Ray S. jackendoff, na primer, u svome radu "'The status of lhematic relations in linguistic theory'', Linguistic Inquiry 18, 1987, 369-41 1 ukazuje na pojedine lingvističke datosti koje ne idu u prilog uverenju Chomskog.

50 Problemom "kontrolisanja", a uz ilustraciju srpskohrvatskim jezičkim faktima (�to ndu domaću stručnu publiku može posebnije zanimati) , bavi se kompetentno članak: Draga Zec, "On Obligalory Control in Clausa! Complements". zbornik ''Working Papers in Grammatical Theory and Discourse Structure. Interactions of Morphology. Syntax and Discourse". Masayo lida, Stephen Wechslcr, and Draga Zec, editors. Stanford 1987, 139-168.


lingvistički problem anaforizacije51 dospeo je u mnogim sredinama, zahvaljujući prestižu njegove teorije, u prvi plan pažnje i temeljito razmotren iz različitih uglova.

630. Pravi značaj razrastanja teorije Noama Chomskog, smisao tolikih menjanja u njoj, pojava "šizmi" u redovima njenih zastupnika - sve to postaje potpunije sagledivo tek pošto se pažljivo razmotre sledeća uverenja koja je Chomsky poodavno prihvatio i od kojih ni dan danas ne odstupa:

Čoveku su genetski date sposobnosti za to da svoj misaoni svet obelodanjuje jezičkim putem52• Pretakanje misaonog sveta u jezički obavlja se uz poštovanje određenih zakonitosti koje dejstvuju na način modula (v. § 619) . Njihova se ukupnost manifestuje kao univerzalna gramatika čiji opšti principi i mogući parametri ustrojavaju temelje svakom ljudskom jeziku. Konkretna gramatika bilo kog od postojećih jezika sa svojim individualnim osobenostima nije ništa drugo do plod specifikovanja parametara univerzalne gramatike. Prema tome, sintaksički opis treba da bude usmeren na univerzalnu gramatiku; pravilnim "fiksiranjem" njene parametarske stvarnosti mogu se predvideti svi vidovi gramatičkih osobenosti sa kojima je moguće sresti se u postojećem jezičkom svetu. Tim opisom se principi univerzalne gramatike moraju eksplicirati na način jasan, ekonomičan, elegantan, onako kako se to radi prilikom pripremanja kompjuterskog programa. Drukčije re-

51 Pod anaforlzacijom se i ovde, kao u tradicionalnoj lingvistici, podrazumeva jezički postupak primenjen radi ukazivanja na ne�to �to je prethodno rečeno.

s:z O tome se Chomsky vrlo određeno izjdnjavao mnogo puta, najpodrobnije u svome radu "On the biological basis of language capacities", zbornik "Psychology and Biology of Language and Though t: Essays in honor of Eric Lenneberg". George A. Miller and Elizabeth Lenneberg, editors, New York 1978, 199-220.

Pravci u lingvistici JI 177

čeno, koliko su poopštavanja u tom opisu dobrodošla, toliko su redundantnosti nepoželjne; njih treba iz njega dosledno uklanjati.

63 1 . Držati se ovakvih uverenja znači, između ostalog, unapred pristajati na reviziju korišćenog teorijsko-metodološkog aparata čim se ovaj pokaže, u bilo kom svom detalju, ili nepodudaran sa psihološkirn datostima, ili protivurečan realnim faktima jezika, ili nadomestiv boljim rešenjem, tj . takvim koji određenije udovoljava zahtevu za jasnoćom, ekonomičnošću i maksimalizacijom poopštavanja. Spremnost na menjanje, jednom rečju, postojala je od početka i kod Chomskog i kod njegovih učenika; razlike su se pojavile onda kad je trebalo konkretno odlučivati šta da se menja, koliko i kako.

632. Time što je izneo uverenje da se pravilnim sagledavanjem parametara univerzalne gramatike mogu predvideti sve raznolikosti postojećeg jezičkog sveta, Chomsky je neizmemo zadužio jezičku nauku. Naime, mnogi su, ne bi li "proroka" podržali ili pobili, krenuli da podrobno istražuju taj svet, tako da sada raspolažemo većim znanjima o njemu nego ikada ranije, a sve novi i novi podaci i dalje neposustalim tempom pristižu. Njih komentarišu i osvetljavaju izvrsni stručnjaci, na savremen način, metajezikom koji je pristupačan svakom ko budno prati razvoj sintaksičke teorije, što samim podacima (koji su najvećim delom prikupljeni iz jezičkih sredina van evropskog i američkog kontinenta) u bitnoj meri povišava upotrebnu vrednost.

Pozivanjem na "urođenost" principa univerzalne gramatike Chomsky je pokrenuo čitavu lavinu naučnih istraživanja čiji poduzetnici, stručnjaci raznih profila (psiholozi, neurolozi, defektolozi itd.) , sjedinjuju svoje napore u stremljenju ka istom cilju: da dokažu ili opovrgnu ispravnost takvog pozivanja. Dosada još ništa nije definitivno ni


opovrgnuto ni dokazano, tako da su istraživački poduhvati i dalje u toku; ali je zato na videlo dana izbrodilo neslućeno obilje novih informacija o kognitivnim procesima, o ustrojstvu mozga, sposobnostima učenja i pamćenja . . .

Teško je ne složiti se sa ocenom pouzdanog znalca Fredericka Newmeyera53: teorija Chomskog je ravna velikoj, plodotvomoj revoluciji: ne, doduše, toliko po sopstvenim postignućima, koliko po delotvomim podsticajima, razasutim na mnogo strana.

5' V. Frederick J. Newmeyer, "Has there been a Chomskyan revolution in linguistics?". Language Vol. 62, N° l , 1986,1-18.

LINGVISTIKA U DEVEDESETIM GODINAMA

633. Ako je, u periodu do devedesetih godina, američka lingvistika bila, ne bez razloga, nazivana od strane pojedinaca "sintaksocentričnom", u devedesetim njoj taj epitet doista više ne dolikuje jer se, u toj deceniji, istraživačko interesovanje njenih stručnih snaga dobrim delom preokrenulo u korist semantike. Na proučavanju značenjskih problema pokazali su se, i pokazuju se, posebno agilnima ne samo predstavnici tzv. Škole semantičara Zapadne obale, čije su teorijske vidike odredili glavni utemeljivači savremene kognitivne lingvistike, George Lako ff i Ronald Langacker1, nego i predstavnici tzv. Škole semantičara MIT-a, a to su oni učenici Noama Chomskog koji i dalje, u mnogo čemu, uvažavaju osnovne postulate generativizma. lako se te dve "škole" oko raznih pitanja teorije i metoda sasvim razilaze, u jednom su ipak potpuno saglasne - u uverenju da su jezička značenja najdirektnije uslovljena funkcionisanjem ljudskih kognitivnih moći i da je stoga neophodno tu uslovljenost što temeljitije istražiti.

634. Sasvim je razumljiv� zašto se tdejni vaspitanici kognitivizma toliko interesuju za semantiku - kognitivna lin-

1 Godina 1987. kada su potpunije obelodanjena njihova teorijska uverenja - Lakoff 1987 i Langacker 1987 - svakako će ostal l značajan datum u istoriji lingvistike.


gvistika je doktrina koja proučavanje odnosa između mišljenja i jezika proglašava najvažnijim naučnim zadatkom.

Zagovornici te doktrine ubeđeni su u sledeće: da pojmovni sistemi koji se oblikuju unutar ljudskog mentalnog sklopa služe kao polazna baza za uobličavanje semantičkih datosti svakoga jezika; da ti sistemi ne odslikavaju sobom postojeću stvarnost, već naše viđenje te stvarnosti, a ono je, po prirodi svojoj subjektivno - određeno ne samo ličnim, nego i kolektivnim iskustvom, tj. kulturnim nasleđem koje čoveku nameće neke konvencionalizovane predstave o tome šta je šta; da jezičke jedinice ntsu po sebi svojevrsni "kontejneri" značenja, već samo specifična sredstva pomoću kojih se na mentalnom planu aktiviraju određene zone našeg znanja o stvarima, unutar kojih je to znanje na enciklopedijski način sređeno; da između značenja iskazanih gramatičkim sredstvom i onih iskazanih leksičkim putem ne postoji nikakva bitna razlika. 2 Oni posebno ističu da se stvarnost konceptualizuje i zavisno od perspektive iz koje je mi percipiramo. Čovek, naime, raspolaže i darom subjektivnog oslikavanja (engl. termin imagery) stvarnosti, tj. sposobnošću da jednu mislima obuhvaćenu situaciju sagledava, i potom prikazuje, na različite načine - iz ovog ili onog razloga on će istaći detalj X u njoj, a zanemariti detalj Y, ili obrnuto (karakteristično je, recimo, da za iskazivanje istog vremenskog pojma 'osam sati i trideset minuta' Srbi i Nemci

2 I mnogi drugi vodeći lingvisti sveta, koji inače nisu neposredno uključeni u unapređivanje kognitivne lingvistike, imaju o tom konkretnom pitanju identične poglede. Tako nam Poljkinja Anna Wierzbicka, na primer, u jednoj prilici, ovo poručuje: "Nema takvih stvari kao što su 'gramatičko značenje' ili 'leksičko značenje'. Postoje samo leksička i gramatička s re d s tva kojima se značenja prenose, mada se čak ni ona ne mogu sasvim precizno međusobno razlikovati" - Wierzbicka 1988:8.


koriste izraz u kojem se pom inje pojam 'devet' -pola devet !halb neun, a Englezi i Francuzi izraz u kojem se pominje 'osam' - half past eight! huit heures et demi) .3

635. Po kognitivistirna, sve gramatičke konstrukcije predstavljaju sobom svojevrsne ko nve n c ij al izovane obrasce koji služe za obelodanjivanje određenih pojmovnih datosti. Sintaksička jedinica nazvana klauzom (engl. termin clause) služi, na primer, tome da linernim načinom prikaže onu složenu pojmovnu celinu kojom se u našoj svesti oličava događaj . Gramatika svakog jezika ima na raspolaganju potrebna sredstva - i morfološka, i sintaksička, i intonaciona - da jezičkim putem organizuje obaveštenja o komponentnim delovima te jedinstvene pojmovne celine. Na najvišem nivou organizovanja klauze podela na subjekat i predikat svodi se, u stvari, na konvencionalnu proceduru namenjenu tome da neko od učesnika događaja o kojem je reč bude izdvojen kao primarna "persona na sceni", tj. kao ona početna tačka od koje nastaje dalje "ocrtavanje11 događaja datom klauzom.

636. Konceptualizacije se, upozoravaju kognitivisti, nalaze pohranjene u različitim kognitivnirn domenima ljudskog uma. Pod kognitivnim domenom treba razumeti pojmovnu konfiguraciju, često veoma složenog karaktera, satkanu od naših znanja o nečemu, od naših poimanja stvari, a s pogledom na koju se pojedinačni pojmovi bliže određuju (pojam 'neženja', recimo, ne bi mogao postojati

' Ronald Langacker, objašnjavajući šta su teorijski temelji kognitivne lingvistike, nekoliko je puta posebno istakao ovo svoje uverenje: sloboda u odnosu na izbor načina na koji će se konceptualizovati neka siruacija od ključnog je značaja za jezičku upotrebu; to je, u stvari, p o kre tačka s n aga gramat!kal izova n j a - Langacker 1990.


u jednoj ljudskoj zajednici kojoj je potpuno nepoznato podrazumevanje činjenice da se odrasli muškarci, kad-tad, po pravilu ožene) . U kognitivnim domenima se, u stvari, čuvaju najrazličitije shemat izovane4 s l ike mogućih zbivanja u svetu, nastale na temelju naše spoznaje nekih viđenih događaja, nekih situacija i glavnih učesnika u njima. Po učenju kognitivista, prirodu značenjskog sadržaja nekog jezičkog izraza određuje pre svega to sa kojim se kognitivnim domenom l kognitivnim domenima5 taj sadržaj povezuje, što, međutim, ne znači da je on, samim tim što je tu povezanost ostvario, ujedno i konačno uobličen; u određenim prilika-

4 Još uvek su "na dnevnom redu" (već poodavno započete) teorijske diskusije o tome da li su s h e m at izovano strukturirane slike proizašle iz strukture iskustva, što će reći - indukovane neposrednim okruženjem (kao što se to smatra, na primer, u radovima Lakoff l Johnson 1980 iJohnson 1987) ili su one, u stvari, urođene datosti (kako su skloni da veruju, recimo, Ronald Langacker - Langacker 1993 ili Paul Deane - Deane 1996). Inače, takve holističke slike sastavljene od različitih shematskih elemenata, u koje se uključuju događaji, situacije, pa učesnici u tim događajima l situacijama , kao i postojeći odnos među njima, pominjao je još sredinom sedamdesetih i početkom osamdesetih godina Charles Fillmore zasnivajući svoju semantičku teoriju poznatu pod nazivom frame semantics (v. § 648) .

5 Specifičnost svakom "kognitivnom domenu" daje v rs ta pojmova njime obuhvaćenih, tj. to da li su posredi pojmovi o emocijama, ili o prostornim odnosima, ili o delovima ljudskog tela, ili o uzrokovanju itd. Anna Wierzbicka je svojevremeno (u radu Wierzbicka 1988 :15) , iznela predlog (koji poslednjih godina, u pojedinim sredinama, nailazi na odgovarajući odziv) da se, posredstvom konkretnih jezičkih datosti, ti domeni prouče - prvo u svakoj jezičkoj sredini posebno, a potom da se dobijeni rezultati u porede, što bi, po njenom uverenju, doprinelo da se bolje sagleda šta je kod ljudi, na mentalnom planu, univerzalno, a šta nije.


ma, pod određenim uslovima, najrazličitije asocijacije mogu biti relevantne za njegovo definitivno uobličavanje6.

63 7. Po uverenju kognitivista, čovek, pri svom jezičkom ispoljavanju, samo primenjuje ono što mu nalažu njegove urođene kognitivne sposobnosti, a u te se ubraja, pre svega, sposobnost kategorizovanja, tj. umeća da se razazna šta je šta na osnovu promatranja, poređenja i prepoznavanja ispoljenih obrazaca ponašanja. 7 Pojave se svrstavaju u određene kategorije po kriteriju njihove m e đ u s o b n e s l i č n o s t i , a taj nije u svim ljudskim sredinama identično konci povan, Naime, nepobitna je činjenica: mnoge od kategorizacija univerzuma koje smo mi, svesno ili nesvesno, usvojili imaju, u suštini, ko nvenc io n alni karakter, u tom smislu što su zasnovane na istorijskom predanju i na važećim socijalnim normama, pa su stoga u velikoj meri specifične za svaki dati jezik, ponekad čak i samo za neki dati dijalekat. Otuda bi se teorija kategorizovanja mogla, eventualno, baviti iznošenjem više ili manje uverljivih pretpostavki o tome kakvi bi se sve kategorijalni sistemi mogli (odnosno ne bi mogli) na zemljinoj kugli naći, ali ne i predviđanjima toga šta će se sve jednoga dana zateći svrstano u neku datu kategoriju koja je svojstvena r!ekoj datoj kulturi, odnosno nekom postojećem jeziku (Lakoff 1987:96) .

6 U svome radu Langacker 1991:445 ovaj vodeći kognitivista lsl iče da se, po teoriji koju zastupa, integralnim delovima značenja jezičkog iskaza smatraju sve vrste odnosa uspostavljenih u 1 renutlru komunikativnog čina, kako između onoga ko govori i c 111oga kome se govori, tako i između svakog od njih ponaosob prema informativnoj sadržini izrečenog.

7 Kategorizovanje je od prvorazredne važnosti za funkcionisanje ljudskog roda - to je glavni način na koji mi osmišljavamo naša l11kustva, primetio je, još 1987. godine, George La.koff (Lakoff 1 9H7:XI) .


638. Osobine odlučujuće za svrstavanje neke date pojave baš u tu i tu, a ne u neku drugu kategoriju, mogu biti u nejednakom broju ili stepenu istaknutosti zastupljene. U zavisnosti od te okolnosti, o kojoj ljudski um i tekako vodi računa, unutar kategorije u koju se data pojava svrstava njoj se dodeljuje odgovarajuće mesto - ili centralno, ili malo dalje od centralnog, ili sasvim na periferiji8• Periferni se članovi neke date kategorije uvek po nečemu razlikuju od centralnog, tzv. prototipskog člana, a između sebe ne moraju biti ni po čemu posebno slični, osim po činjenici da svaki od njih otelotvoruje sobom jednu od mogućih ekstenzija9 datog prototipa. Pri tom velika većina kategorija uključuje u sebe i pojave nedovol jno razgraniče ne u odnosu na neke druge - takve koje u date kategorije ne spadaju. Drukčije rečeno: većina se kategorija odlikuje nedovoljno čvrstim, tj. lab avim (engleski termin: fuzzy) granicama. 10

8 Shodno izražajnoj praksi kognitivista, reći za neku kategoriju da ispoljava s truktu r iranost radij alnog t i p a (radia/ structuring) znači ustvrditi da se u nju uključuje jedan centralni član oko kojeg su okupljeni ostali članovi iste kategorije.

9 Termin ekstenzija (engl. extension) označava u kognitivnoj lingvistici prenošenje jedne date shematizovane slike iz jednog kognitivnog domena u drugi.

10 Još je početkom osamdesetih godina, u radu Foley l Van Valin 1984, dat odsudan doprinos potvrđivanju ispravnosti teorije o "labavim granicama" između najrazličitijih konceptualnih datosti i njima odgovarajućih jezičkih pojava. Ti su, autori, naime, pokazali da tradicionalni kriteriji za razlikovanje koordinacije od subordinacije nisu dovoljno konzistentni i da ne zadovoljavaju sve slučajeve registrovane u jezičkom svetu. A početkom devedesetih Adrienne Lehrer je ovo izričito naglasila: ')edna od fundamentalnih postavki prototipske teorije sa dalekosežnim znača-


639. Među fundamentalne postu late kognitivne lingvistike spada i to da polisemija ne samo da nije nikakav neobičan, izuzetan fenomen, već je, naprotiv, nešto sasvim prirodno, normalno, pa smo mi dužni nju takvom i prikazivati u lingvističkoj teoriji (Langacker 1988: 50) . Ona nastaje kao plod naše pojmovne organizovanosti, koja je takva da između raznih kognitivnih struktura, kao i između jedinica svake od njih, postoje regularni, s i s temski odnosi (Lakoff 1987: 13) . Za leksičke jedinice je, u stvari, upravo t i p ično da budu polisemične, naglašavaju kognitivisti. Oko jedne centralne, p rotot ipske semantičke vrednosti stvara se splet manje ili više perifernih značenjskih nijansi, a kakvih ih sve u kojem slučaju može biti, to nije u potpunosti predvidljivo, mada je, s druge strane, jasno da tu ništa neće ispasti proizvoljno - što se god razvije iz jednog semantičkog

jem za semantičku analizu jeste uverenje da pojmovne jedinice, pa otuda i značenja reči, imaju gotovo uvek labave granice". -Lehrer 1990:369. Toj njenoj izjavi odgovarajuću podršku su dali rezultati istraživanja toga kako se u jezičkom svetu razlikuju značenja 'jesti' i 'piti', koji su objavljeni u radu Williams 199 1 . Ispostavilo se da čak ni u engleskom, kao ni u tolikim drugim jezicima, tu razlikovanje nikako nije sasvim dosledno sprovedeno. Za paradajz čorbu, recimo, koju je upravo kašikom pokusao iz nešto dublje posude, govorni predstavnik engleskog jezika neće reći : "pojeo sam je", već: "popio sam je" (Williams 1991 : 331 , nap. · l ) . Na ovom bi se mestu valjalo setiti i te činjenice da je još davno, početkom sedamdesetih godina, William Labov eksperimentalnim putem dokazao da se oštre granice između pojedinih posuda u domaćinstvu ne mogu povući (Labov 1973) . A što se tiče �ramatičkih kategorija, u radu Heine 1993 vrlo je uverljivo pokazano kako tzv. pomoćni gramatički oblici (engl. termin auxiliaries) tu "labavost granica" egzemplillkuju samom činjenicom da se u jt·zicima javljaju gramatikalizovani na d va načina: i kao sam ostalm· glagolske reči, i kao nesamostalne aft.ksal"e morfeme.


centra ima neku svoju kognitivnu motivaciju, koja je čak često usaglašena sa nekim opštim obrascem, odnosno principom pojmovnog ustrojavanja (Lakoff 1987:283) . 1 1

640. Fenomen kategorizovanja, koji je jedan od osnovnih predmeta razmatranja u kognitivnoj lingvistici, temelji se, kako je to lepo fonnulisao John Taylor (Taylor 1989:VIII), "na sposobnosti ljudskog bića da uoči slično u različitom". Međutim, to biće ima i tu osobinu da, kad god je to iole moguće, dovodi jednu pojavu u neposrednu vezu s drugom, pa da to, pri komuniciranju, na odgovarajući način iskoristi. Kada se, na primer, unutar neke složene pojmovne celine vrlo jasno razabira koliko je čvrsta povezanost njenih konstituentnih delova, ljudima postaje zgodno da se meto ni m ijski izraze - pamenu, recimo, ime poznatog slikara, a imaju na umu ne njega, nego njegovu sliku (up. Danas je prodat još jedan Pikaso i sl.) ili kažu o vozaču ono što se ne tiče njega samog nego njegovog automobila (up. Milan će se parkirati ispred igrališta i sl.) . "Normalni konceptualni sistem čoveka, na osnovu kojeg on misli i dela, u osnovi svojoj je metaforičan", konstatovali su, još 1980. godine, George Lakoff i Mark Johnson (Lakof l Johnson 1980:3) , a suština metafore se svodi na "razumevanje i doživljavanje jedne vrste pojave posredstvom druge" (up. zrela ličnost, brza hrana i sl. ) . I metafora i metonimija su danas, početkom XXI veka, jedna od omiljenih

1 1 Rad Lutzeier 1997, na primer, spada u one· (danas sve brojnije) napise koji obaveštavaju zainteresovane o čemu se sve u stručnim krugovima raspravlja kad je o polisemiji reč. Tom se fenomenu, inače, poklanja izuzetna pažnja već i zbog toga što mnogi stručnjaci dele mišljenje Eve Swee.:zer da nema promena u značenju bez posredstva polisemije ('no historical shift of meaning can take place without an intervening stage of polysemy" -Sweetzer 1990:9) .


tema razmatranja u teorijskoj lingvistici. 12 Mnogi stručnjaci, i to ne samo iz redova kognitivista, dele mišljenje koje je, još 1989. godine, izneta Elizabeth Traugott (Traugott 1989:49) da su metaforijski mentalni procesi glavni faktori u iniciranju značenjskih promena, mada treba i ovo reći: u poslednje vreme bivaju sve brojniji glasovi onih koji se pitaju nisu li možda, bar za ishode kategorizovanja, metonimijske asocijacije važnije od metaforskih?13 jednom rečju, u razne, trenutno vrlo aktuelne teme sporenja među stručnjacima ubraja se i problem pravilnog hijerarhizovanja znač a j a metafore i metonimije za ljudski jezik. 14

641 . Sredinom devedesetih počelo se u lingvističkim krugovima ispoljavati interesovanje za tzv. dinam i ku kat c gorizovanja , tj. za to kako se pojmovne kategorije uvode u naš misaoni svet, dokle u njemu ostaju u svom izvornom obliku, a šta sve potom može doprineti tome da se, u

1 2 Vodeći teoretičari nisu propustili, prethodne decenije, da ' 1vo istakn\!: figurativno izražavanje ne daje nikakav nov podatak ' , svetu u kojem živimo, ali daje značajna obaveštenja o našoj k1 mceptualizaciji toga sveta; u stvari, već sama mogućnost metaj , 1ričnog saopštavanja autentično svedoči o tome da na mental'" 1m planu postoje takvi procesi koji čine da se jedna data kon, ·c· ptualna oblast lako podaje rekonceptualizovanju , tj. reorgani/ o&dji po modelu neke druge konceptualne oblasti.

1 � O nerasvetljenom međusobnom odnosu između metafore 1 mctonimije govori se, na primer, u knjizi Goossens et all. 1 99S : 1 59-204, gde se taj problem pominje pod zajedničkim (ad

l�t�e iskovanim!) terminom metaphtonymy . .. U radu Kakridis 1998:355 stručnjacima se posebno skreće

poa>.nja na ovo: uprkos činjenici da se u poslednje vreme upadljiv' , veliki broj stručnih napisa posvećuje problemima metafore i nu· t c mimije, međusobni odnos tih dveju pojava još je daleko od l• 'Mil da bude valjano osvetljen.


nekim slučajevima, njihova izvorna priroda izmeni. U takvom interesovanju prednjače zagovornici tzv. vantage theory, tj. teorije o "preimućstvu izabranog ugla gledanja na stvari", koja je globalno zacrtana u radu MacLaury 1995.

Istraživači koji su se toj teoriji priklonili smatraju da je za pomenutu dinamiku najodgovorniji izabrani ugao iz kojeg čovek procenjuje šta je najizrazitija osobenost "kandidata" za kategorizovanje da bi zatim njega, na osnovu nje, svrstao baš ovamo, a ne onamo. Ti su istraživači uvereni da se kognitivne kategorije između sebe razlikuju prvenstveno po tome što se neke od njih konstituišu zavisno od slobodno izabranih polazišta u toj proceni, dok je za konstituisanje drugih obavezno procenjivanje iz jedne određene vizure. Aktuelna ispitivanja predstavnika vantage theory idu za tim da što podrobnije osvetle sve relevantne pojedinosti u vezi s "dinamikom kat�gorizovanja", zato što uviđaju koliki bi značaj potpunije teorijske spoznaje na toj strani mogle imati za našu kvalitetniju upućenost u osnovne probleme lingvističke semantike.

642. Okrenutost savremene lingvističke misli ka što svestranijem sticanju uvida u odnos između konceptualnog i jezičkog privela je naučnoj pažnji, pored svega drugog, i operativnu moć tzv. principa pojmovne bliskosti (v. Hansen 1994) . Taj princip ljudi primenjuju pri konstituisan ju svojih iskaza, a on, budući takav kakav jeste, svedoči sobom da su naše spoznaje stvari u određenom smislu regulatori ponašanja leksičkih jedinica na sintaksičkom planu. Radi se, naime, o sledećem: kad se pridevski atributi postavljaju uz imenicu, oni se nižu jedan za drugim po redosledu koji odgovara pojmovnoj bliskosti imenovanih svojstava sa onim što ona imenuje. Tako će se, na primer, odredbe lepa, crvena i kožna, upotrebimo li ih uz imenicu torba, obavezno iskazivati tim redosledom (lepa, crvena, kožna


torba) , i to zato što je tu predmetu sa nazivom torba u pojmovnom pogledu najbliža materijalna osobina 'koji je sačinjen od kože' , a najdalja subjektivna evaluacija 'lepa' .

643. Krajem osamdesetih godina uveliko se počelo govoriti o funkcionalnoj sintaksičkoj teoriji kao posebnoj teorijskoj oblasti kognitivne gramatike. U svojoj knjizi (Lakoff 1987: 58-64), George Lakoff je objasnio da se pod terminom funkcionalna sintaksička teorija u kognitivizmu podrazumeva takav prilaz sintaksi koji počiva na uverenju da se sve jezičke kategorije, uključujući i one koje pripadaju sintaksičkom nivou, organizuju po istom modelu po kojem i kognitivne, a to praktično znači da svaki gramatički fenomen ima svoju neposrednu kognitivnu motivaciju. Što se samih sintaksičkih struktura tiče, one se konstituišu uvek u punom skladu sa principima organizovanja diskursa, a ti su u suštini, tj . i na mentalnom planu, metaforičm )g karaktera, iz čega bi trebalo zaključiti da je metafora jc.·dan od ključnih regulativnih faktora u procesima strukt uriranja iskaza.

644. Već početkom devedesetih godina zagovornici kognitivizma su pristupili i razvrstavanju rečeničnih tipova po kriteriju njihove saobraznosti onom strukturnom mot ldu koji se smatra prototipskim. Po Roberti Corrigan ( < :orrigan 1991) , na primer, prototipska engleska rečenica Ima ova svojstva: izjavna je (a ne upitna), potvrdna je (a m· odrična) , aktivna je (a ne pasivna) . Pitanja, posebno nt'gativna pitanja, najudaljenija su od prototipa, i to iz dva razloga: i zato što ne utvrđuju sobom ono činjenično stanjt' koje im je "uslikano" u značenju, i zato što se njihova udaljenost od prototipa obavezno signalizuje nekim po"dmim sintaksičkim oformljenjem - drugačijim redom re,, l , na primer. Krajem decenije istraživačka pažnja se sve ln t c.·nzivnije usmerava na traženje adekvatnog objašnjenja


pojedinim bitnim sintaksičko-semantičkim pojavama. Tako se, recimo, u radu Langacker 1997 razmatra odnos koji postoji između svojstva konstituentnosti (tj . činjenice da je nešto nečemu konstituent) i same kategorije zavisnosti kao takve, kao i odnos između postojećih gramatičkih relacija i odgovarajućih konceptualnih struktura, dok se u knjizi Stassen 1997 pojam intranzitivne predikacije sagledava ovako: ta predikacija irna, na našem mentalnom planu, svoj poseban "kognitivni prostor", a taj se sastoji od četiri poddomena koji odgovaraju distinkciji sledećih semantičkih klasa predikata: događajni predikat, osobinski predikat, predikat i svrstavanja u određenu klasu i lokacioni predikat. Što se pojma tranzitivnost tiče, i on je, razume se, u tom završnom periodu decenije dobio svoja odgovarajuća stručna "viđenja"; u radu Lindvale 1998, na primer, izneto je mišljenje da njega, na mentalnom planu, konstituiše udruženost dvaju semantičkih svojstava - dinamizma i ograničavanja.

645. Kognitivisti se, naročito poslednjih godina, veoma trude i oko toga da što tačnije protumače i sam fenomen gramatikalizacije, osvetljavajući ga iz najrazličitijih uglova. U knjizi Heine 1997: 181 nailazimo, recimo, na umesnu opasku o tome da taj fenomen na bitan način karakterišu ove dve tendencije: da proces gramatikalizovanja započne značenjskim promenama, pa da se tek potom izvrše i strukturalna preinačavanja, s jedne strane, a s druge da novonastale gramatičke formacije ipak zadrže i ponešto od svojih nekadašnjih značenja i/ili upotreba.

646. Po uverenju pojedinih kompetentnih stručnjaka (v. na primer Newmeyer 1998) u karakteristična obeležja lingvističke teorije s kraja proteklog milenijuma ubraja se i evidentna nepremostivost razlike u tom "funkcionalnom" pristupu sintaksi kognitivista i onog formalističkog koji je


svojstven pristalicama generativizma. Kognitivisti, naime, i dalje čine ono što su od početka fundiranja svog teorijskog viđenja jezika činili: oni sintaksičkoj komponenti jezika odriču svaku autonomiju; na sintaksu gledaju kao na svojevrstan sistem konvencionalne simbolizacije, naglašavajući pri tom, prvo, kako su govorni predstavnici svakog jezika vični ne samo tome da razaznaju konvencionalno semantizovane modele po kojima fonološke datosti bivaju korišćene za iznošenje određenih značenja, nego i da ta značenja protumače i, drugo, kako upravo ti shematizovani modeli, kao takvi, zavređuju produbljeniji naučni opis, ;a ne tamo neke posebne "frazne strukture" za koje su se �vojedobno zalagali generativisti i koje oni u poslednje vreme pokušavaju da poprave ne bi li se ikako u njima mogao verodostojno sagledati neposredni odraz određene kognitivne realnosti.

Stoji, međutim, činjenica da vrsta informacija koje su kod imne u tzv. fraznim drvetima - a to su linearni poredak, Kr.tmatičke kategorije kao takve, pa hijerarhija deo/celina

doista j e s u relevantne dimenzije gramatičke organizaci,,. , tako da se o toj okolnosti mora u svakom slučaju voditi r;ll'una pri sveukupnoj deskripciji jezičkog fenomena.

64 7. U drugoj polovini XX veka pred jezičku nauku isk rsto je ovo izuzetno važno teorijsko pitanje: koji su to t •pšt i principi koji regulišu "ucrtavanje" određene značenjlike sadržine i u određene sintaksičke funkcije? Drugim re,� lma: zašto baš da se, na primer, vršilaštvo po pravilu pov•·zujc sa rečeničnom funkcijom subjekta, a trpljenje sa lunkcijom objekta, a ne obrnuto? Svojedobno je Charles 1 1 1 1 lmore, objavljujući svoj poznati rad Fillmore 1968 o "p;�dežnim ulogama", zastupao stanovište da je takvo hijel .trh izovanje tih "uloga" na planu sintakse u stvari posledi• .t hijerarhije koja je među njima postavljena na mental-


nom planu, a po kojoj se, između ostalog, prednost daje vršiocu radnje nad njenim "trpljačem". I početkom devedesetih godina bilo je uglednih autora koji su se u tome saglašavali s Fillmoreom - Jane Grimshaw, rečima (Grimshaw 1990) , ali su se potom javili i glasovi onih po čijem uverenju tek uvid u leksičku semantilru predikatskog glagola daje pravi ključ za razumevanje regulativnih principa koje čovek primenjuje pri konstituisanju neke date rečenice (v. npr. Levin l Rappaport Hovav 1995) .

648. Inače, što se Fillmorea tiče, on nije zaslužan samo zbog toga što je svojim proslavljenim viđenjima padežne problematike stavio na dnevni red opštelingvističkih diskusija teorijski pojam na koji je, u sledećim decenijama, primenjivan termin tematska uloga, već i zato što se među prvima u svojoj sredini počeo sistematski osvrtati na pitanje povezanosti ne samo sintaksičkih datosti nego i leksičke semantike jezika s određenim ko gni tivnim s t ru ktura m a uspostavljenim na mentalnom planu.

Još 1968. godine, dok je držao u žiži pažnje sintaksičko-semantičlru strukturu predikatskog glagola, on je počeo da operiše pojmom okvir (frame), podrazumevajući pod njim međe preko kojih se dalje ne protežu one konceptualne datosti iz kojih potom neposredno "izranjaju" određena jezička značenja. Početkom devedesetih, on je već bio uveliko afirmisan kao osnivač tzv. okvirne semantike (frame semantics) , čiji su principi najpotpunije izlagani u radovima Fillmore 1982, Fillmore 1984, Fillmore 1985 i Fillmore l Atkins 1992, a koja i danas ima ugledne zagovornike u stručnom svetu.

649. Glavno teorijsko uverenje okvirnih semantičara sastoji se u totne da treba napustiti tradicionalno važeći postulat u leksikologiji o tzv. semantičkim poljima - nije tačno, smatraju oni, da se međusobne relacije značenja pojedi-


nib reči uspostavljaju direktno; do njih dolazi isključivo posred nim putem , preko povezanosti tih značenja s određenim, a zajedničkim im, identično u o kvire ni m semantičkim temeljima. Tip analize značenjskih datosti u duhu pristupa okvirne semantike trebalo bi, po njima, integrisati u teoriju leksikona, s tim da ta teorija istovremeno vodi računa i o gramatičkim, a ne samo o leksičkim informacijama. Svaku razmatranu leksičku jedinicu bilo bi, pri tom, neophodno snabdeti opisom njene valence, tj. svim onim i semantičkim i sintaksičkim podacima koji su relevantni za našu spoznaju toga, prvo, kakvo neposredno i posredno okruženje toj jedinici odgovara i, drugo, šta ona može, sa svoje strane, da doprinese strukturama u koje bi se uklopila.

650. Fillmore je, inače, danas intenzivno zaokupljen i svojom gramatikom konstrukcije (construction grammar) čija su načela izložena već početkom devedesetih, u knjizi Fillmore l Kay 1993. Ta se gramatika bavi pravilima povezivanja (linking rules) . Reč je, naime, o uočavanju pravila na osnovu kojih datosti svojstvene sintaksi, semantici, diskursnoj strukturi i pragmatskom nivou jezičke ostvarenosti stupaju u međusobnu vezu ispoljavajući se u vidu određenih konstrukcija čija se samobitnost i identifikuje na osnovu činjenice da je, u datom slučaju, primenjeno to i to, a ne ovo ili ono pravilo.

65 1 . Tematske uloge (v. § 660) nominalnih reči postale su nezaobilazan predmet razmišljanja mnogih vodećih lin)..JVista najrazličitijih teorijskih opredeljenja već početkom sedamdesetih godina, zahvaljujući odjecima koje je dobila studija Fillmore 1968. Intenzitet te zainteresovanosti nije ni dan danas posuknuo. Činjenica da takvu "ulogu" nominalne leksičke jedinice oblikuju, u značenjskom pogledu) Istovremeno i njena sintaksička pozicija i njena leksička semantika odredila je sobom pravce kojima su se kretala l


kojima se kreću pomenuta razmišljanja, a ona su, od prvog trenutka, bila od posebne važnosti upravo za generativne sintaksičare. Njima je, naime, bilo bitno odrediti se prema tome kako, prilikom generativnog opisa, predstaviti predikatske "argumente" (v. § 533) i, shodno tome, adekvatno predstaviti moguća "dešavanja" u jeziku pri obrazovanju pasivnih konstrukcija, pri osvetljavanju anaforizacije, pri izboru kontrolora (v. § 661) itd.

652. Još krajem 90-ih, George Lakoff (Lakoff 1977 i Lakoff l van Oosten 1977) je zadužio lingvističku teoriju svojim umesnim zapažanjem o tome da je, od svih mogućih se- . mantičkih odlika prototipski ostvarenog vrš ioca predikatske radnje, sintaksički najznačajnija ta da je za tu radnju on, tj . dati vršilac, neposredno odgovora n . Ljudi, ispostavilo se, na prvom mestu upravo tu odliku povezuju sa funkcijom rečeničnog subjekta, o čemu svedoči činjenica da u jezicima nisu retke rečenice tipa Ta se bluza lepo pere, gde je imenici bluza dodeljena subjekatska sintaksička služba zbog asocijacije sa tim da ono što je njome iskazano ima takvu prirodu da je upravo ta priroda najodgovornij a za to kako teče vršenje imenovane radnje.

653. Izlažući svoju teoriju o tematskim ulogama, Filimore je zastupao uverenje da su one univerzalne, verovatno čak urođene, kognitivne kategorije, što će reći da prethode jeziku ili su bar nezavisne od njega. I Chomsky je, početkom 80-ih godina (Chomsky 1982), napominjao kako se tu radi o konceptualnim jedinicama, takvim koje se na nivou tzv. logičke fonne javljaju pre jezičkih elemenata. Na samom pragu devedesetih, jackendoff je izjavljivao kako tematske uloge nisu neke sintaksičke datosti, već datosti naše konceptualne strukture Qackendoff 1990:46) , a krajem te decenije oackendoff: 1997), još je odlučnije insistirao na tome da njih nikako ne treba, pri generativnim opi-


sima, smeštati direktno u sintaksičku komponentu jezika. S druge strane, tokom devedesetih, sve su se češće čuli i takvi glasovi merodavnih da se komplikovani teorijski problem tematskih uloga neće adekvatno osvetliti ako se najzad, na odgovarajući način, ne povede računa i o značaju koji ima leks ička semantika za njihovo konstituisanje (v. na primer Dowty 1991 i Barker 1998) .

654. U stvari, u završnoj deceniji veka odavno je već bilo jasno formulisana u nauci o jeziku i ovo pitanje: koji su to opšti principi koji regulišu "ucrtavanje" semantičkih argumenata u sintaksičke funkcije?15

Počev od samog Fillmorea (1968), mnogi su, između ostalih jackendoff (1990) i Grimshaw (1990), pomišljati na Lo da tu odsudnu ulogu igra hi jerarh izova n o s t p o značaj u , dodeljena tim "argumentima" na kognitivnom planu, pa su se, shodno tom uverenju, u stručnim krugovima počeli sastavljati odgovarajući spiskovi tematskih uloga sređenih po hijerarhijskom kriteriju - jedan takav spisak, na primer, koji je, kad se pojavio, imao vrlo povoljnih odjeka, a koji na piVo mesto stavlja vršioca radnje, a na poslednje lokativnu dopunu, priložen je u radu Bresoan l Kanerva 1989. Kasnije, međutim, preovlađuje mišljenje o tome da o pomenutom "ucrtavanju" odlučuje na�c asociranje određenih značenjskih datosti s određenim semantičkim tipom glagola (Levin 1993, Goldberg 1995, Levin l Rappaport Hovav 1995) , dok radovi kao Dowty 1991 l Wechsler 1995 upućuju i na to da ne samo leksička semantika predikata, nego i sam tip događanja (event-type) o kojem data rečenica referiše može, svojom specifičnošću, unekoliko korigovati uobičajeno hijerarhijska razvrstavanje u

15 Teorijska viđenja usredsređena na taj problem pojedinci nazivaju teorijama povezivanja (ltnking theories).


tom spoznajnom domenu (event-type je termin za nov opštelingvistički operativan pojam danas sve češće korišćen u semantičkim proučavanjima jezika) .

655 . Spiskovi "uloga" ("vršilac radnje", "njen korisnik", "korišćeno sredstvo" itd.) koji su sastavljani tokom poslednje tri decenije pokazuju se upadljivo nepodudami između sebe u pogledu b roj a obuhvaćenih semantičko-sintaksičkih jedinica (poseban osvrt na tu okolnost dat je u radu Parsons 1995:637, nap. 5) . Uz to se nijedan od njih nikako ne može smatrati iscrpnim, što je i napominjano, u raznim prilikama, u stručnoj literaturi. 16 Karakteristično je, recimo, da, u svome radu Dowty 1989, David Dowty, imajući u vidu engleske rečenice koje po tipu odgovaraju našim rečenicama (a) Pera je visok koliko i Doka i (b) On svira Betovenovu sonatu, postavlja ovo pitanje, ne nalazeći mu, doduše, pri tom odgovora: koje su to, od znanih "tematskih uloga", egzempliftkovane - u slučaju (a) rečeničnim konstituentom Doka, a u slučaju (b) rečeničnim konstituentom Betovenovu sonatu?

656. Upravo zbog takvih primera nepodatnih uobičajenom razvrstavanju potegnuti su i u ovoj istraživačkoj oblasti poznati kriteriji kognitivne lingvistike: "uloge" su sagledane kao specifične konfiguracije određenih semantičkosintaksičkih obeležja, i to takve koje se u jeziku ne ostvaruju samo na pro tot ipski nač i n , već i sasvim netipično, kao svojevrsni "prelazi" od jedne prototipski otelotvorene semantičko-sintaksičke jedinice do neke druge, zadržava-

16 Ljudi su, u brojnim diskusijama vođenim na tu temu, podsećali jedni druge na poznatu činjenicu da je dosad najpotpuniji spisak značenja koja su se pokazala iskazivim padežnim formama objavljen u knjizi Blake 1930. Na njemu se nalazi, između ostalog, i tzv� similativ, koji se egzemplifilruje primerima tipa laje KAO PAS.


jući ipak pri tom tu mogućnost da "zaposednu" sintaksičku funkciju "prototipa". Tako se, na primer, u knjizi Schlezinger 1995 objašnjava kako prototipski koncipovani "vršioci radnji" sadrže u sebi ova semantička svojstva: "menjanje nekog datog, zatečenog stanja stvari u novo", "uzrokovanje tog događaja" i "kontrolisanje uzrokovane promene" i zbog tih svojih svojstava dospevaju u sintaksičku funkciju subjekta. Međutim, u rečenici, recimo, Vrata su se otvorila - vrata, koja su inače predodređena za ulogu "trpljač radnje", zauzela su, u ovom slučaju, subjekatsku poziciju u rečenici zato što je u obzir uzeto ono relevantno svojstvo koje je inače tipično za "vršioca", a koje se, ovom prilikom, pod datim okolnostima, i vratima pripisuje : "menjanje nekog datog, zatečenog stanja stvari u novo".

657. Oko sredine devedesetih učinjena su dva korisna pomaka u ovoj oblasti teorijskih proučavanja. Pokazano je, s jedne strane, koliko je bez pravog pokrića bilo dotad preovlađujuće uverenje da jednoj padežnoj oznaci sleduje samo jedna tematska uloga - u rečenici, recimo, kamilica je izlečila bolesnika datom imenicom kamilica iskazano je ono što istupa, u odnosu na događaj izlečenja, istovremeno i kao njegov "prouzrokovač" i kao "korišćeno sredstvo" (v. Kamp l Rossdeutscher 1994: 144-146) , dok ono što imenuje izraz bokal u rečenici Emilija je ispraznila bokal nije samo "trpljač" akcije pražnjenja, nego je istovremeno i "izvorište" one date tečnosti o čijem je uklanjanju iz bo kala reč (v . .Jackendoff 1997: 34) . Što se, pak, druge pomenute teorijske tekovine tiče, ona se oličava u uvidu Jarmile Panevove u to da na spisak "uloga" treba svakako staviti i one koje su u rećenici namerno ostavljene bez posebne obličke oznake, i to zato što tu upravo odsustvo takve oznake služi kao odgovar.ajući signal njihove sasvim specifične, poo p š t e ne prirode - u rečenici, recimo, deda često pnča o svojim doživlja-


jima iz vremena rata uloga "korisnika" (dedinog pričanja) je poopšte no ko ncipovana i, shodno tome, saopštena (obličkom)"nulom" (v. Panevova 1996a:25) .

658. N a samom završetku XX veka u najangažovanije stručnjake oko "atomizacije" semantičko-sintaksičke prirode tematskih uloga ubraja se ona istraživačka grupa praške škole na čijem je čelu Petr Sgall sa najbližim saradnicima. U nedavno objavljenim radovima (Sgall et all. 1996, Sgall 1998) predstavnici tog istraživačkog tima izneti su pred stručnu javnost spisak (koji je još uvek "u radu", tj . nedovršen) onih semantičko-sintaksičkih obeležja pomoću kojih bi bilo postignuto to da se na naučno najopravdaniji način osvctli ujedno i specifičnost svake od uloga i njihov međusobni odnos (ako bi se, na primer, obeležje 'sintaksički relevantna jedinica' predstavilo simbolom SYN, svojstvo 'živo' simbolom ANIM, a svojstvo 'usmerava radnju ka' simbolom DIR, onda bi prototipska priroda uloge "vršUac" bila, pomoću tih simbola, opisana ovako: SYN + , ANIM + , DIR + , a uloga "izvorište radnje" ovako: SYN + , ANIM-, DIR+) . Zasada, međutim, tek ostaje da se vidi kako će izgledati konačna verzija pripremanog spiska i kako će on biti primljen u stručnim krugovima.

659. Ray Jackendoff je od samog početka bio, i do današnjeg dana ostao, najistaknutija ličnost Škole semantičara sa MIT-a. Taj nekadašnji učenik Chomskog odustajući, s jedne strane, od pojedinih stavova svoga učitelja, a usvajajući, s druge, pojedina načela kognitivizma, uspeo je, tokom poslednje dve decenije, da izgradi sopstveno viđenje mnogih teorijskih problema i stekne time visok ugled u stručnim krugovima. U ranim osamdesetim (v. Jackendoff 1983) on je bio jedan od prvih zastupnika ideje o potrebi priznavanja činjenice da onaj ko govori iznosi informacije ne o onome što stvarno jeste, nego o svojoj subjektivnoj interpretaciji


toga. Upozoravao je pri tom lingviste da se njih ne tiče da li je jedna u jezičkom svetu postojeća kategorizacija istinita, tj. da li odgovara realnom stanju stvari; njihovo je, međutim, da pokušaju objasniti kako je i zašto u datom slučaju do nje došlo. Istom prilikom Qackendoff 1983) izneo je i svoje uverenje da ne treba striktno odvajati semantičke i konceptualne strukture, baš kao ni semantilru od pragmatike. Saglasan je, od samog početka, s kognitivistima u ovim važnim pojedinostima: ne sumnja u korisnost operisanja pojmom protolipske strukture, kao ni u postojanje posebnih koncept u alnih domena na mentalnom planu od kojih neposredno zavisi semantizacija sintakse; ubeđen je da su procesi koji < >blikuju gramatičku strukturu prirodnih jezika usklađeni sa mentalnim procesima metaforizovanja i metonimijskih povezivanja, a razlog zbog kojeg se jedan konceptualni domen e >rganizuje po modelu drugog sagledava u tome što oba konceptualna domena imaju, u osnovi, jednaku, uopšteniju strukturu. S kognitivistima se on (kao, uostalom, i svi ostali predstavnici Škole semantičara sa MIT-a) razilazi najviše timc što, prvo, ne odustaje od rigoroznog formalizma pri gencrativnim opisima, 17 drugo, nastavlja da prati i tumači retui tate naučnih pristupa fenomenu učenja u nadi da će tako holje razumeti ustrojavanje jezika i naše ovladavanje njime, t reće, iz tog istog razloga ne odustaje od održavanja stalnih kontakata sa dostignućinla perceptualne psihologije.

1 7 Konceptualni semantičari prihvataju generativni pristup jel. lku imajući u vidu (kako je to jasno fofiJlulisano u radu Deane l 'J96) činjenicu da samo takav pristup može biti implicitno i 1 1rc ��ram za istraživačke poduhvate u svim ostalim kognitivnim • l l�ciplinama, bez obzira na to što u tom programu jeziku pripa• l •• specijalno, privilegisano mesto.


660. Njegovo bavljenje značenjima pokazalo se plodotvarnim, pre svega, u odnosu na raspravljanja o "(-) ulogama". Kritikujući Oackendoff 1990) dotadašnju praksu u generativnoj gramatici da se semantički pristup rečenici svodi na davanje spiska tih i tih "uloga" koje odgovaraju tim i tim "argumentskim pozicijama", on je predložio da se ubuduće predikati prikazuju sa što preciznije opisanim semantičkim strukturama. Tematski odnosi (to je njegov termin za tematske uloge), ističe on, spadaju u najvažnije pojmovne datosti; one nisu, po prirodi svojoj, "atomskog" karaktera, već su svojevrsne pojmovne konfigurac i j e , ustrojene delovanjem takvih pojmovnih operatora kao što su 'kreće se' , 'miruje' , ' izaziva' . Priroda tih konfiguracija razaznaje se empirijskim putem - uočavanjem toga koje se to leksičke jedinice i koji sintaksički modeli, svojstveni postojećim jezicima, povezuju sa tim konfiguracijama.

661 . Što se leksičkih značenja tiče, ona se, po Jackendoffu Oackendoff 1990), oličavaju semantičkim datostima koje su od nejednake važnost i za sintaksu, a sve zavisno od toga koji im je aspekt svojstven - (l) konceptualni ili (2) perceptualni; one tipa (l) jesu, a one tipa (2) nisu sintaksički relevantne18 (guske i patke, na primer, čovek vizuelno i te kako jasno razlikuje, ali te uočljive razlike među njima nisu ni izbliza od onog značaja na mentalnom planu od kakvog je fakat da se u oba slučaja radi o nečem živom i pokretljivom, mada ne i ljudskom - upozorava autor) . Manje više u svim radovima koje je objavljivao u periodu 1990-1999

18 O tome koliko je u američkoj lingvistici već početkom devedesetih godina bilo živo interesovanje za odnos između lingvističkih i konceptualnih struktura dovoljan je pokazatelj činjenica da je, 1993. godine, Čikaško lingvističko društvo organizovalo poseban simpozijum posvećen tom pitanju.


Jackendoff stavlja naglasak na tu potrebu da se, kad je o semantici reč, njeni ko n c e p t u al n i as p e k t i postave u fokus naučne pažnje. Otuda se on, doista sa dovoljno razloga, smatra najeminentnijim predstavnikom konceptualne semantike.

662. Svi "konceptualisti", u koje se prvenstveno ubrajaju predstavnici Škole semantičarn sa MIT -a, na čelu sa J ackendoffom, smatraju da se u temeljima konceptualne semantike nalazi jedan omanji niz ontoloških kategorija, takvih, pre svega, kao što su 'predmet', 'događaj' , 'stanje' , 'radnja', 'prostor zahvaćen kretanjem' , 'osobina', 'količina', a da je zadatak stručnjaka da pokušaju sačiniti što tačniji spisak tih ontoloških "prima". U upravljanju pogleda na tu stranu konceptualisti se, u stvari, pridružuju takvim "nezavisnima" u pogledu lingvističkog mišljenja kakva je, na primer, Anna Wierzbicka, kojoj je jedna od osnovnih preokupacija utvrđivanje primarnih pojmovnih datosti pomoću kojih se organizuje "jezik misli" (v. § 647) . 19

663. Jackendoff se (u radu Jackendoff 1996) distancirao od Chomskog utoliko što je objasnio kako ne poddava njegovo uverenje da je sintaksa glavna generativna komponenta gramatike. Po Jackendoffu, fonologija, sintaksa i konceptualna struktura funkcionišu kao paralelni generativni sistemi; svaki od njih ima svojih osobenosti, a međusobno su po-

19 Međutim, kad je o tom svojevrsnom "atomiziranju" reč, treba imati i sledeću okolnost u vidu: u modernim teorijskim istraživanjima uopšte, tj. i izvan jezičke nauke, forsira se strategija m i kro re dukci ja razmatranih pojava zbog preovlađujućeg uverenja da su celine zavisne od karaktera i organizacije njihovih sastavnih delova. "Program za postizanje jedinstva nauke jeste program za primenu univerzalnih mikro-redukcija" istakao Je, na izmaku osamdesetih godina A. Scharf u svome radu naslovljenom Quantum MeasurementandtheProgramfor Unity o/Science (Scharf 1989: 608) .


vezani. Inače, i u sasvim nedavno objavljenoj studiji Culicover l Jackendoff 199920, kao, uostalom i u ranijim radovima Qackendoff 1992, Culicover l jackendoff 1995, Culicover l jackendoff 1997, jackendoff 1997), jackendoff naglašava: stoji fakat da sintaksičke strukture do izvesne mere neposredno zavise od semantičkih struktura; pa ipak su sintaksa i semantika dve posebne oblasti sa svojim specifičnim principima organizacije. Dužnost je budućih istraživača Univerzalne gramatike da se kako valja pozabave problemom tog (nauci zasad još uvek nedovoljno sagledljivog) odnosa među njima.

664. James Pustejovsky takođe predstavnik lingvističke škole potekle sa MIT -A i takođe posebno zainteresovan za probleme semantike, prvi je primenio striktno formalizovan pristup pri osvetljavanju toga kako leksikon, tj . leksička komponenta jezika, generativno funkcioniše. On na planu ostvarivanja generativnog procesa razaznaje dve posebne etape: prvo biva obezbeđen odgovarajući vokabular za osnovne leksičke informacije, a zatim se stavljaju u pogon odgovarajući mehanizmi koji omogućuju ne samo semantičko bogaćenje reči u komunikativnim kontekstima, nego i razvijanje novih značenja. Sve je on to podrobno opisao u svojoj knjizi Pustejovsky 1995, koja je zasluženo izazvala veliku pažnju u stručnoj lingvističkoj javnosti.

665. Pri analizi značenjske sadržine reči, Pustejovsky se opredeljuje za teorijsku vizuru koja je inače svojstvena zagovornicima tzv. "kompozicione semantike" - zalaže se,

20 U njoj Culicover i}ackendoffispituju fenomene povezivanja, ekstrakcije i kvantifikacije s pogledom na to na kojoj strani treba tražiti "odgovornost" za njih - valja li nju pripisivati sintaksi ili semantici? Zaključak do kojeg su došli glasa : tu se nikakav odsečan odgovor ne može dati; to varira od slučaJa do slučaja.


naime, za ras loj avanje pomenute sadržine na one značenjske pojedinosti čijom se ukupnošću ona, kao t1Lkva, aličava. O semantici naziva predmeta Pustejovsky kaže, na primer, ovo: ona odslikava sobom, na mentalnom planu, p ri co d u imenovanog, s tim što ta priroda, u suštini, nije drugo do u ku p n o s t određenih s p e c i fikaci ja (Pustejovsky tu primenjuje termin qualia structure) , a one su neposredno izvorište naše upućenosti pre svega u to kako taj predmet izgleda, čemu služi, ali i u razne druge bitne pojedinosti u vezi s njim. U kvalije izraza knjiga, na primer, ne spada samo ta specifiČnost da se radi o ljudskoj tvorevini otelotvorenoj u vidu brojnih, međusobno povezanih, a na odgovarajući način i ukoričenih, listova hartije na koj ima su odštampane reči nekog datog jezika, već i to da je uloga imenovanog predmeta informisanje, da je on namenjen čitanju, kao i da u njemu pružene informacije imaju svog autora. Pustejovsky s pravom naglašava važnost davanja što minucioznijih podataka o tome kakva je qualia structure svake od razmotrenih jedinica unutar leksikona koji su svojstveni postojećim jezicima jer to može na relevantan način pripomoći da se steknu svestraniji uvidi u fenomene polisemije, metafore i metonimije, dakle - upravo u one pojave kojima teorijska lingvistika naših dana poklanja najveću pažnju. Sem toga kako (opet s pravom) upozorava Pustejovsky (posebno u svome radu Pustejovsky 1998) , ra:Lnolikost mogućeg kontekstualnog okruženja leksičke jedinice dobija tek onda adekvatno objašnjenje kad se uzmu 'a ' >b z ir njene qual ta određenosti - u prilikama, recimo, kad kt�jigu povezujemo s glagolom čitati mi smo, u stvari, našu neposrednu mentalnu optiku usredsredili na njeno svoj"'tvo teličnosti, tj. na to čemu knjiga služi, a ako je povežemo "" pisati, znak je da nam je u žiži interesovanja njena agen"'''la specifikacija (the agentive qualia), tj. ono podrazu-


mevano da svaka knjiga obavezno ima i nekog svog "tvorca" (Pustejovsky 1998:338) .

666. Kraj devedesetih zatekao j e čovečanstvo u takvoj civilizacionoj eri koja "pametne" mašine postavlja u središte pažnje. Upravo zbog te okolnosti stručnjaci za kompjutere sve užurbanije nastoje da uoče veze između prirodnih jezika i logičkih sistema, a ta njihova "užurbanost" podstiče i lingviste odgovarajućeg teorijskog profila, i to ne samo u Americi, već i na ostalim kontinentima, da se, još intenzivnije nego u prethodnim decenijama, posvećuju pitanjima semantizovanja iskaza.

667. jedan iz krugova nekadašnjih istočnonemačkih generativista, Manfred Bierwisch (v. § 478)21, iznosio je, još krajem osamdesetih (v. Bierwisch 1987 i Bierwisch 1988), svoja teorijska viđenja semantičkog opisa koja i danas on i njegovi učenici i sledbenici, posebno Diter Wunderlich, vrlo agilno dalje razvijaju i učvršćuju. Po Bierwischu, semantički opis jezika treba da uključi dva nivoa - onaj "dublji", osnovniji, bio bi rezervisan za konstituisanje leksičkih značenja amalgamisanjem određenih konceptualnih "prima" po Fregeovom principu kompozicionalnosti, dok rečenična značenja treba da ostanu nespecifikovana - njih je neophodno povezivati s kontekstom kako bi im postalo dostupno uobličavanje u odgovarajuće pojmovne strukture. Ovo Bierwischovo predstavljanje semantičkog konstituisanja, posebno u verziji koju danas zastupa Wunderlich (v.

21 U navedenom paragrafu 478 ukazano je na svojedobno uspešno razrađivanje generativizma na tlu Istočne Nemačke, u čemu su prednjačili, s jedne strane, germanisti Manfred Bierwisch i Wolfgang Motsch, a s druge slavista Rudolf Riižička. Riižička je i do dana današnjeg prvenstveno privržen unapređivanju generativne sintakse u čomskijanskom duhu.


Wunderlich 1997) takvo je da bi se, kako je već primenjeno u stručnoj literaturi, predloženi opis mogao bez nekih ozbiljnih teškoća inkorporirati u sistem deskriptivnih postupaka čomskijanske gramatike.

668. Inače, što se tiče onih dvaju principijelnih pitanja na koja, počev od osamdesetih godina, lingvisti posvećeni istraživanjima značenja pokušavaju (zasad još uvek bez uspeha) da usaglase svoje odgovore - (l) kakve su pojmovne datosti na planu mentalne semantike, a kakve na planu lingvističke? i (2) da li je višeznačnost pojava na ravni lingvističke ili kognitivne semantike? - reagovanje Bierwischovo na njih (izneto još svojedobno u radu Bierwisch l Schreuder 1992) je sledeće:

Slažući se u načelu sa potrebom teorijskog razlikovanja konceptualne i lingvističke semantike, on odbija da prihvati rasprostranjeno uverenje o tome da samo konceptualna semantika operiše s ograničenim nizom; ontoloških kategorija (takvih kao 'predmet', 'događanje' , 'osobina' , ' količina' i sl . ) , tj . naglašava da i pri teorijskim osvetljavanjima značenjskih realnosti jezika treba takođe računati s ograničenim nizom semantičkih "prima". A što se višeznačnosti tiče, on smatra da tu kognicija igra odlučujuću ulo�u. tj. da se upravo na mentalnom planu daju različite interpretacije rečima u različitim kontekstima.

669. U veoma angažovane Evropljane na polju teorijs kih proučavanja značenja, tokom protekle decenije, spada i Peter Harder. U stručnim krugovima on je ostao zapažen po tome što je u dva maha (Harder 1991 : 131 i Harder 1 996: 1 1 1) veoma argumentovano ukazao na značaj koji Ima za semantičku teoriju u celini pojam semantičkog potencijala jezičkih jedinica. Termin semantički potencijal sc odnosi na sposobnost tih jedinica da u nekim određenim prilikama, pod nekim određenim uslovima, aktualizu-


ju neke od dostupnih im posebnih semantičkih preliva, a na koji će od tih preliva konkretno pasti izbor - to, u stvari, predodređuje strukturiranje naše mentalne slike onoga što je, u datom slučaju, predmet iskaza.

670. U raznim evropskim sredinama, uključujući i slovenske, vladalo je, tokom razmatrane decenije, posebno interesovanje za probleme značenja. Fenomenom značenjski "atomiziranih" leksičkih jedinica još uvek se, na primer, aktivno bavi, kao što se bavio i prethodnih decenija, ugledni poljski lingvista Andrzej Boguslawski (koji je, još u u šezdesetim godinama, podstakao A. Wierzbicku da usmeri svoj istraživački pogled na tu stranu) ; u nedavno objavljenom radu Boguslawski 1998 on umesno upozorava na to da leksičko značenje svih glagola koji semantički odgovaraju našem znati ilustruje sobom ono čemu je zaista prikladan termin semantička pnma. 22 Vredi i ovo spomenuti: u Varšavi izlaze dve publikacije sa karakterističnim naslovom: Studia semanticzne i Studia kognitywe. U ovoj drugoj publikaciji je, još sredinom devedesetih, Stanislaw Karo lak izneo pažnje vrednu analizu pojma glagolski vid (Karolak 1994), dok je Renata Grzegorczykowa, danas jedan od najagilnijih semantičara Poljske, u tom istom vremenskom razdoblju posvetila posebnu knjigu (Grzegorczykowa 1995) "lingvističko; semantici" koja prikazuje njeno kompetentno poniranje u neke značajne leksikografsko-leksikološke probleme - u problem .polisemije, na primer.

671 . I u Rusiji su, tokom devedesetih godina, bile, kao što, uostalom i dan danas jesu, angažovane elitne naučne

22 Za doslednu primenu pojma semantička prima u leksikografskim proučavanjima zdu�no se zalagala, jo� sredinom osamdesetih, Anna Wierzbicka - v. Wierzbicka 1985.


snage oko istraživanja značenjskih pojava. Tu je, pre svega, na leksikografsko-leksikološkim problemskim područjima i dalje upadljivo prisutno istraživačko delovanje Jurija Derekoviča Apres jana, lingviste za koga sam već imala prilike da istaknem kako je, još šezdesetih godina, "stekao svetski ugled svojim radovima" (§ 449) . Taj mu ugled i sad opstoji, neokrnjen. N je gova (poslednjih godina u raznim prilikama izlagana) načelna viđenja naučnih zadataka koji stoje danas pred leksikografom/leksikologom rezimirana su vrlo jasno, upečatljivo, u radu Apresjan 1996. Aktuelni razvojni stepen njegove škole dolično je prikazan i knjigom liorycnascKHii 1996.

672. U Rusiji se, osim leksičke, vrlo živo istražuje i sintaksička semantika. Kao ni u onoj prvoj problemskoj oblasti, tako ni u ovoj drugoj, rusKi stručnjaci (zasad bar) većinom nisu skloni striktno formilističkom pristupu analizi, mada im je inače očigledno svojstvena upućenost u ono što se u pogledu teorije i metoda, usvaja, prilikom značenjskih proučavanja, na drugim stranama sveta, posebno u Americi. Tako se, na primer, jedan od najeminentnijih predstavnika moskovske Iko/e semantičara - E. V. Padučeva - takođe zalaže za korišćenje pojma kompozicionalnost u semantičkim istraživanjima (v. Padučeva 1999), samo što ' ma pri tom ne operiše njime onako kako to čine američki lingvisti, nego na sasvin). drugojačiji način. Nju, naime, prvenstveno interesuje - ne kako onaj ko govori konstituiše 1.načenjsku sadržinu svog iskaza, već kako onaj kome je is-kaz upućen raščlanjuje u sintaksičnog njemu sadržane inIC mnacije, kako one leksičko-sintaksičkog, odnosno refen-nei j alnog, tako i one pragmatskog karaktera.

673. Komunikativnim aspektom iskaza ruski se stručnjaci, u stvari, poodavno bave. Već je bilo govora o tome (v . § 457) da je još u sedamdesetim godinama (1973) ob-


javljena knjiga G. A. Zolotove Očerk funkcional'nogo sintaksisa russkogo jazika koja pod glavni obuhvat pažnje postavlja taj aspekat, a on se, po Zolotovoj, manifestuje pre svega u činjenici da članovi jednog istog gramatičkog sistema mogu biti vrlo različiti u pogledu svog komunikativnog potencijala - akuzativ ženu, recimo, u komunikativnom pogledu stoji daleko ispod lokativa o ženi; naime, dok prvi oblik ne bismo mogli staviti kao naslov nekom napisu jer ga čitaoci ne bi razumeli, drugi je u funkciji naslova prihvatljiv. I danas u Moskvi Zolotova stoji na čelu onih koji razrađuju njenu funkcionalno-komunikativnu gramatiku. 23 U nedavno objavljenoj knjizi Zolotova et all. 1998, čiji su autori ona i njene dve učenice, operiše se ne samo pojmom forme reči, odnosno sintakseme2\ koji se oličava u doslednom vođenju računa o upravo izloženoj distinkciji, nego i drugim, za sintaksičko konstituisanje bitnim pojmovima, pored ostalog takvima kao što su: izosemija (reči i konstrukcija) , rečenični modeli, sintaksičko polje, modifikacija i sl.

674. Funkcionalno-komunikativnim aspektima iskaza bave se takođe vrlo aktivno i lingvisti iz Sankt Peterburga.

Funkcionalna gramatika Sanktpeterburške škole, još tokom osamdesetih godina široko razglašena i veoma cenjena u slovenskim lingvističkim sredinama, dobila je lep prijem i van tih sredina, ali tek u devedesetim, pošto su tek on-

23 Među tim "ostalima" je izuzetno aktivna, na primer, M. V. Vsevolodova - v. njen rad Vsevolodova 1997.

24 S pojmom i terminom sintaksička forma reči upoznala se stručna javnost onda kada je ugledao svet rad Zolotova 1967. Kasnije se sama Zolotova počela služiti terminom sintaksema za isto, a njega je u upotrebu uveo A. M. Muhin (u svojoj knjizi Muhin 1980).


da i neslavisti, zahvaljujući, pre svega, pojavi knjige Bandarko 1991 , koja je objavljena na engleskom jeziku, dobili konačno priliku da se i oni izvorno upoznaju sa teorijskim vi<.lcnjima tog funkcionalizma, čiji je najeminentniji zagovornik, od samog početka njegovog zasnivanja, upravo njen autor - Aleksandar Vasiljević Bondarko (koji je i u toj svojoj "engleskoj" knjizi izneo - doduše, u nešto proširenom, dopunjenom vidu, sve ono suštinsko što je već sadržano u njegovom ranijem "ruskom" izlaganju o istom - Bondarko 1984) .

Po učenju ove škole lingvističkog mišljenja, svaka gramatička forma neke date leksičke jedinice ima svoj seman-1 ički potencijal, što će reći određeni broj ostvarljivih značenja na nivou diskursa. Osim toga, ona ima i svoj funkcionalni potencijal, a to je pojam širi od pojma o semantičkom potencijalu, budući da uključuje u sebe i njega, ali i pojmove o drugim mogućnostima dostupnim datoj leksičko-gramatičkoj formi na nekom od postojećih planova komunikativnog oblikovanja iskaza - ekspresivnom, emocionalnom, stilističkom, strukturnom. Škola o kojoj je reč usredsređena je na ispitivanje funkcionalno-semantičkih polja a to znači na sagledavanje toga kako se određeni pojmovi, na primer kategorija 'vreme' ili kategorija 'personalnost'25 jezički ispoljavaju, tj . koja ih sve sredstva i sa kojeg jczičkog nivoa (morfološkog, sintaksičkog, leksičkog) sobom signalizuju. Privrženici ovakvog funkcionalizma smatraju, osim toga, da u značenjskom pogledu svaka jezička

25 Po učenju škole o kojoj je reč persona/nost je termin koji sobom pokriva skup takvih morfoloških, sintaksičkih, leksičkih i (kombinovano) leksičko-morfoloških sredstava nekog datog jezika čija je uloga da služe iskazivanju raznih relacija koje se neposredno tiču lica sagledanih u ulozi učesnika komunikacije.


kategorija opstoji kao svojevrsno značenjsko polje u čijem se središtu sustiču sve one značenjske pojedinosti koje su zajedničke svim predstavnicima date kategorije, naglašavajući pri tom da nas udaljavanje od "središta" suočava sa postojanjem njenih netipičnih predstavnika oličenih u takvim jezičkim jedinicama koje se od jedinica svojstvenih nekoj drugoj kategoriji (nekim drugim kategorijama) semantički nedovoljno razlikuju i čija oblička svojstva bivaju korišćena i za iskazivanje pojedinih informacija neuključenih u kategoriju o kojoj je reč. Sa kognitivnom lingvistikom američke provenijencije sanktpetecburški funkcionalizam ima, dakle, određenih dodirnih tačaka - uvažava, u stvari, pojam prototipa samim tim što operiše pojmom središte i pri tom na odgovarajući način sagledava princip ustrojavanja "netipičnog" u jeziku.

675 . Velika razglašenost istraživačkih uspeha kognitivista u krugovima jezičkih stručnjaka širom sveta ipak nije uklonila s pozornice lingvističkih zbivanja zagovornike unapređivanja generativne gramatike; takvi su, posebno u Americi, još uvek i brojni i vrlo aktivni. Danas ih, međutim, ima od dve vrste, a razlika se ispoljava u sledećem: dok se jedni i dalje bave generativnom gramatikom shvaćenom u onom tradicionalnom, čomskijanskom smislu, što će reći da pokušavaju dokučiti koja su, i kojim redosledom deluju, ona pravila čija primena, u svom krajnjem ishodu, dovodi do ostvarenosti postojećih jezičkih iskaza, dotle one druge interesuje prvenstveno funkcionisanje tzv. mentalne gramatike, tj . sam fenomen toga šta se zbiva na mentalnom planu ljudskog bića pri organizovanju onih konceptualnih struktura iz kojih potom neposredno "izviru" leksička i sintaksička značenja njegovog jezika. I sam Chomsky je još uvek živo prisutan "na sceni" aktuelnih događanja u lingvistici, zahvaljujući uspehu svoje naj-

Pravci u lingvistici H 2 1 1

novije generativne teorije, nazvane minimalizam26, koju je on prvi put detaljnije izložio u svojim predavanjima održanim s jeseni 1991 . na MIT-u, a čija je potpunija verzija publikovana potom u knjizi Chomsky 1995.27

676. U ovoj svojoj poslednjoj, "minimalističkoj" fazi razmišljanja o jeziku, Chomsky naglašava dve stvari. Prvo, da univerzalna gramatika ima, u pojedinim svojim domenima, parametarsku stvarnost koju treba tačno uočiti, pa će se onda moći predvideti koji su to sve vidovi gramatičkih osobenosti sa kojima je moguće sresti se u postojećem jezičkom svetu. Drugo, da organizacioni principi univerzalne gramatike moraju biti, u preduzetom opisu te gramatike, eksplicirani na način jasan, ekonomičan, elegantan, onako kako se to radi prilikom pripremanja kompjuterskog programa, što ujedno znači da su poopštavanja

26 Napisi sadržani u knjizi Webelhuth 1995 osvetljavaju odnos između minimalizma i teorije upravljanja i povezivanja (goflemment and binding theory). A kad je već o pomenutoj teoriji reč, dužni smo i ovo posebno napomenuti: naporedo sa razvijanjem minimalističkog pristupa sintaksi nastavljena su, u deceniji koja nas ovom prilikom interesuje, i razmatranja nekih od problema koje je Chomsky uočio, i počeo razrađivati, u osamdeset i m godinama. Tako je, na primer, ostajala i dalje u žiži pažnje t zv. teorija kontrole (v. § 661) - njoj su i u devedesetim poklanjani produbljeni naučni osvrti; pomenuću, tek primera radi, dve nedavno, i to izvan američke sredine, objavljene knjige visoko kompetentnih autora, Marge Petter i Rudolfa RUžičke : Petter 1 998 i Rližička 1999.

l7 Činjenica je, međutim, da Chomsky svoj "minimalizam" neprekidno dalje dorađuje, menjajući pri tom u njemu i neke bitne detalje. Tako je, na primer, on nedavno odustao od operacije sa nazivom Attract F = Privuci F (gde je F oznaka za feature = obeležje) ustvrdivši: obeležja se ne mogu podvrgavati pomeranju ("features cannot move or be attracted" - Chomsky 1998: 34) .

2 1 2 jezička ispitivanja u XX veku

dobrodošla, a redundantnosti nedopustive. Njegov "minimalizam" je, u stvari, pokušaj da se jezička teorija rekonstruiše tako što će se podrediti jednom minimumu relevantnih uverenja, od kojih je osnovno to da gramatiku treba sagledavati kao pojavu čiju prirodu određuju tri "konceptualne neophodnosti" ("conceptual necessities') . Prva "konceptualna neophodnost": kompjutacioni sistem o kojem je reč mora biti prikazan u neposrednom sadejstvu s artikulaciono-perceptivnim sistemom, tj . treba prikladno osvetliti i tu činjenicu da se jezik izgovara i s l u š a . Druga konceptualna neophodnost: istom tom kompjutacionom sistemu mora biti obezbeđen neposredan priključak sa stanjem stvari na mentalnom planu; jer - jezik služi iskazivanju misli i osećanja. Treća konceptualna neophodnost: nemoguće je ne povesti računa o povezanosti datog kompjutacionog sistema s leksičkim - reči se na neki način moraju inkorporirati u rečenice. 28

677. U svojim minimalističkim razmatranjima Chomsky posebnu pažnju posvećuje fonnalnim obeležjima ifonnal features) , upozoravajući na to da su samo neka od njih u interpretacionom pogledu od značaja, dok druga nisu -nije, recimo, ono nastavačko -s koje se u engleskom dodaje prezentskom obliku predikatskog glagola u trećem licu jednine (mada je podatak o tom licu i broju već prethodno eksplicirao subjekatskom formom - up. he/she wants i sl.) i koje se, upravo zbog te svoje interpretacione irelevantnosti, često ne pojavljuje u dečjem jeziku i u kreol-

28 Ray jackendoff, koji, kao što je već napomenuto - v. § 659, u krugovima generativista i u Americi, i izvan nje, uživa reputaciju najuglednijeg i najuticajnijeg učenika Noama Chomskog, našao je za potrebno da posebno ukaže Oackendoff 1997: 1) na umesnost potezanja tih triju "konceptualnih neophodnosti".


skom engleskom, a jeste, recimo, svaka ona oblička posebnost leksičke jedinice koja informiše o njenoj kategorijaJnoj pripadnosti, tj . o tome da li je, u datom slučaju, posredi imenica, ili glagol, ili nešto treće.

678. Pri osvetljavanju gramatičkog o d no s a kao takvog Chomsky ovog puta naglašeno operiše pojmovima dominacija i sadržavanje (containment) , objašnjavajući da pridruženi članovi neke sintaksičke kategorije (engleski termin adjuncts) nisu pod dominacijom te kategorije, već su sadržani u njoj, što znači da on pojam tog odnosa svodi, u suštini, na pojam o tome šta je čime, i kako, ko ntroli sana u procesu gramatikalizacije. Iz rečenog ne samo da je podrazumljivo, nego se u minimalističkom programu i posebno ističe : gramatika treba da se sastoji od s amo j e d n o g posebnog dela namenjenog obavljanju strukturnih opisa kompjutacionim postupkom i od s am o dva nivoa u međusobnom sadejstvu - od logičke forme i fonetske forme, s tim što će svaki od njih "sarađivati" sa sebi odgovarajućim s is temima " p erformanse " : logička forma sa konceptualno-intencionalnim, a fonetska forma sa akustičko-perceptualnim; kompjutacioni strukturni opisi moraju biti usmereni upravo na to da maksimalno zadovolje pomenute uslove, kako se ne bi ogrešili o imperativ "konceptualne neophodnosti" .

679. Za one koji su prihvatili minimalizam ima podosta diskusionih tema. Postoje neusaglašeni pogledi na to kakvi treba da budu struktura i poredak konstituenta unutar projekcije proširene "verbalne fraze" (VP) . Do sporenja ne dolazi samo oko njenog obima, nego i oko raznih drugih bitnih detalja. Različiti su, između ostalog, i dosada predlagani odgovori na ova relevantna pitanja: kako najadekvatnije prikazati adverbijalnu službu "nominalne fraze" (NP)?; da li treha ili ne treba pretpostavljati da su, p releks ikal izacij e ,


sintaksičke strukture već organizovane i da su pravila pomeranja (movements) već "stavljena u pogon"?29

680. U deceniji o kojoj je ovde reč zasnovana je i razvijana u američkoj generativistički orijentisanoj lingvističkoj sredini i tzv. teorija optima/nosti (Optimality Theory) , koja, baš kao i minimalizam, strogo uvažava princip ekonomičnosti prilikom primene deskripcionih postupaka. N jeni tvorci, Alan Prince i Paul Smolensky, izložili su je 1993 (Prince l Smolensky 1993) . Nastojeći, pre svega, da unaprede naučnu spoznaju fonoloških fenomena, oni su za teorijsko polazište svog viđenja jezika izabrali ono što

29 Karakteristično je da danas među onima koji inače vrlo spremno prihvataju zahtev minimalizma za doslednom primenom principa ekonomičnosti pri generativnom opisu postoji istovremeno i uverenje da je sad već krajnje vreme za "semantizaciju sintakse". Tako se, na primer, u knjizi Fox 1999 izričito napominje, prvo, kako sintaksičke operacije koje ne zadiru u fonologiju ne bi trebalo primenjivati sve dotle dok one ne "pogode" semantičku interpretaciju rečenice i, drugo, da bi umesno bilo revidirati onaj teorijski postulat o modularnosti po kojem sintaksu treba opisivati nezavisno od semantike. Dužni smo, međutim, pomenuti i to da se, poslednjih godina, javlja sve veći broj radova čiji je cilj da, izloženom analizom sintaksičkih datosti, dokažu prednost minimalizma nad prethodnim čomskijanskim teorijama. Tako, na primer, Željko Bošković, u knjizi Bošković 1997, uspešno primenjuje minimalističke deskripcione principe pri osvetljavanju konstituisanja infinitivnih sintaksičkih dopuna, a i zbornik članaka Epstein l Hornstein 1999 takođe na ubedljiv način egzemplifikuje pozitivne strane minimalističkog sintaksičkog opisa. Doduše, u poslednje vreme ne izostaju ni argumentovani kritički osvrti na taj teorijsko-metodološki pristup; zbornik radova, recimo, koji su pre neku godinu izdali Werner Abracham i Elly van Gelderen (Abracham/van Gelderen 1997), a u kojima je reč mahom o germanskim jezicima, sadrži upravo takve kritičke osvrte.


je još 1982. ustvrdio Paul Kiparsky, a to je da se u tim fenomenima sagledavaju "hijerarhije optimalnosti" ('hiera.rchies of optimality") , tj . rezultati prirnene sledećeg principa: ako iz nekog razloga dođe do konfliktne situacije oko toga kojoj od mogućih solucija dati prednost, jezik iskrsli konflikt razrešava u korist o p t imalnog reš e n j a . Isti autori su, istom tom prilikom, naglasili i ovo:

681 . Gramatikalizacija počiva na prinudama, prinude su univerzalnog karaktera. Svojstvo gramatike svakog jezika je da prinude hijerarhizuje. Prinude mogu biti prekršene kad između njih dođe do konflikta, ona manje važna se zanemaruje u korist važnije. Gramatički je ispravna samo ona jezička forma koja je optimalno ispoštovala zahteve najvažnije prinude.

682. Godine 1994. John McCarthy i Alan Prince (McCarthy l Prince 1994) su iz vizure optimalističke teorije osvetlili prozodijske aspekte stvarnosti jezika, a 1995. (McCarthy l Prince 1995) formalizovanim načinom prikazali med u sobnu korelaciju dvaju najvažnijih pojmova te teorije -pojma verodostojnosti ifaithfulness) , oličenog u · punoj saobraznosti "ulaznih datosti" (inputs) "izlaznirna" (outpuls) , i pojma prinude (constraint) , kojom su prilikom i lo izjavili (na str. 262) da bi, zbog izloženih teorijskih fundamenata, gramatici za koju se zalažu najviše, u stvari, od�c ,varao termin gramatika oset/jiva na korespondentnost (( :orrespondence-Sensitive Grammar).

-

683. Što se tiče onih za funkcionalizam opredeljenih ;američkih generativista - kakvi su, u prvom redu, predstavn ici relacione gramatike (Relational Grammar)30, Leksičl.!c):funkcionalne gramatike (Lexical-Functional Gram-

-"' V. § 654.


mar)31 Gramatike generalizovane frazne strukture (Generalized Phrase Structure Grammar)32; i Gramatike /učnog para (Arc Pair Grammar)33; koje međusobno povezuje jedino zajedničko im (izrazito nečomskijansko!) uverenje da su gramatički odnosi p rimarne dato s t i , neuslovljene konstituentnom strukturom, i njihova su nastojanja da se generativizam što više unapredi takođe aktuelna i od značaja.

684. Inače, tu činjenicu da ni minimalisti, ni optimalisti, ni predstavnici svih tih različitih struja američkog generativizma tzv. funkcionalne orijentacije nikako još nisu izrekli svoju poslednju reč o tome u kojim bi sve detaljima bilo neophodno, po njihovom mišljenju, generativne analize podvrgavati reviziji upečatljivo dokumentuje sobom knjiga sa upozoravajućim naslovom: Is the Best Good enough? Optimality and Competition in Syntax (Barbosa et all. 1998) , u kojoj su se svojim stavovima oglasila mnoga poz�ata imena - N. Chomsky, J. Bresnan, P. Smolensky, J . Grimshaw, D. Fox, D . Pesetsky i drugi.

685. I danas, na zakoračaju XXI veka, baš kao i tokom dvadesetog, u najuglednije, na drugim kontinentima najšire poznate lingvističke škole Evrope ubraja se škola "Pražana", ali ovog puta u prvom redu zaslugom onih njenih predstavnika koji svoj pristup jeziku nazivaju funkcionalno-generativnim. Tokom nekoliko prethodnih decenija, razglašavanju tog funkcionalno-generativnog pristupa u svetskim stručnim krugovima doprinosili su najviše, osim radova Petra Sgalla (o čijem je viđenju stvari već bilo reči

31 v. § 655. 32 v. § 656. 33 Ova verzija generativnog funkcionalizma razglašena je knji

gom johnson l Postal 1980.


u ovoj knjizi - v. §§ 545-549) , i radovi dveju njegovih najbližih saradnica - Eve Hajičove i Jarmile Panevove.

686. Teorijsko polazište te praške grupe generativista svodi se, u najkraćem, na sledeće34:

Oni pretpostavljaju postojanje jednog "dubinskog" (po njihovoj terminologiji - tektogramatičkog) nivoa semantičkog strukturiranja na kojem dolazi do organizovanja kako kognitivnih sadržaja, tako i onih značenjskih pojedinosti koje su specifične za dati jezik. To organizovanje mora biti, naglašava se, što autentičnije prikazano, budući da datosti koje ga na tom nivou oličavaju postaju ono što se, s jedne strane, podvrgava analizi, a s druge uključuje u postupak daljih semantičko-pragmatskih interpretacija. Uverenje ovih generativista je pri tom i to da treba razlikovati jezički sistem od kognitivnog domena i da jezik ne t reba raslojava ti na poseban sintaksički, poseban semantički i poseban pragmatski komponent. U tematski krug svojih sintaksičkih interesovanja oni i poslednjih godina Intenzivno uvršćuju pitanja t i pova sintaksičkih jedinica. Za njih i dalje ostaje bitno to da se pomno vodi računa o r.ulici između "slobodnih predikatskih modiftkatora", tj . 1 akvih koji nisu neposredno implicirani značenjem glagol'kog predikata i onih koji to jesu35, uz nastojanje da se

.H Punije uvide daće upoznavanje s izlaganjima u radovima: SJ.t;lll 1992, Sgal1 1994, Sgall 1995, Sgall 2000, Sgall l Bemova l Hafh'·ova 1996; Hajičova 1993, Hajičova 1999, Hajičova 2000, l l aj ičova l Panevova 1996, Hajičova l Partee l Sgall 1998, Hajičova l SJ.tall 1999; Panevova 1996a, Panevova 1996b, Panevova 1998, l'.• ncvova 1999, Panevova l Sgal1 1998.

'� Potrebu takvog razlikovanja posebno je ubedljivo u svojim 1 1tnljim radovima obrazlagala Jannila Panevova (v. pre svega l'•mcvova 1978), koja se, uostalom, i nedavno vratila istoj temi


svaka od postojećih sintaksičkih jedinica, bilo da egzemplifikuje sobom prvi ili drugi sintaksički tip, što svestranije osvetli i sa semantičke tačke gledišta. Praški generativisti svoja razmatranja posvećuju i poznatom problemu funkcionalne perspektive rečenice, o kojem su svojevremeno, još u eposi lingvističkog strukturalizma, predstavnici praške lingvističke škole imali, i umeli, mnogo toga da kažu (v. § 324) .36 Praški generativisti danas, u svojim radovima, terminom sistemski poredak ukazuju na onaj poredak uloga i adverbijala koji je utvrđen u svakom datom jeziku. Osim tog poretka, postoji, naglašava se, i poredak koji je uslovljen komunikativnim dinamizmom, a taj se, ukoliko su posredi kontekstualno zavisne jezičke jedinice sa istom upravnom rečju, uspostavlja ne toliko po pravilima gramatike, koliko zavisno od diskursne strategije govornog lica. S druge strane, ako se radi o kontekstualno nezavisnim jezičkim jedinicama sa istom upravnom rečju, one se, u pogledu svog redosleda iskazivanja, usaglašavaju, u stvari, sa s i s te ms ki m p o retko m . Potrebno j e još i ovo posebno napomenuti: mada predstavnici praške formalne lingvistike, baš kao i američki generativisti, strogo vode računa o "tematskim ulogama" (od upravnog glagola zavisnih) sintaksičkih jedinica, njihova je samosvojnost tu u tome što te "uloge" mnogo doslednije povezuju s gramatikom. Oni, naime, svaki pojedinačni elemenat tektogramatičke strukture, a svaki, u stvari, odgovara onome što je u rečenici predstavljeno autosemantičkim leksičkim elementom, određuju i prema to-

(Panevova 1996a i 1996b, Panevova 1998) za to da ukaže na jo� neke suptilnije distinkcije.

36 Početkom devedesetih objavljena je knjiga Firbas 1992 u kojoj su na najkompetentniji način izloženi glavni uvidi "praža· na" u ovu izuzetno važnu sintaksičku temu.


me da l i jeste ili nije zavisan od konteksta, s tim što je pri tom za njih kontekst i ono što učesnici komunikacije p o d razu mevaju na osnovu svoje kulture .

687. Osim istraživača upravo opisanog naučnog profila, "pražane" danas dostojno reprezentuju i oni češki lingvisti koji se takođe oglašavaju u publikaciji Travaux de linguistique de Prague l Prague linguistic papers37 zalažući se za semantički pristup sintaksičkim pojavama, a to su pre svega František Daneš i njegovi saradnici i učenici, ali i drugi ugledni naučni radnici koji svoju istraživačku delatnost ostvaruju u drugim naučnim centrima Češke - u Brnu na prvom mestu. Tako su, na primer, Miroslav Grepl i Petr Karlik objavili nedavno (Grepl l Karlik 1998) knjigu o sintaksičkim datostima češkog jezika koje su osvetlili prvenstveno s tačke gledišta njihove semantike.

688. U raznim radovima koji su, tokom devedesetih �ot<>dina, objavljivani sa morfološkom problematikom kao �otlavnom temom, 38 isticano je koliko je morfološki fenomen po sebi autonoman, u tom smislu što ne odslikava e ,ha vezno sobom, ni u oblasti fleksije, ni na području grac k n ja reči, potpunu međusobnu korespondentnost izmec l u obličke oznake i onoga što je njome označeno. Posto-

n Prikaz (s bibliografskim podacima) najvažnijih radova češk i h l ingvista različitih teorijsko-metodoloških opredeljenja, koji ' " ' objavljeni u prvoj polovini devedesetih godina, dao je Milonu l ltadovanović - Radovanović 1995.

�" Koliko je morfologija ne samo u američkim nego i u evropllk lm stručnim sredinama u centru pažnje svedoči i ta činjenica • l11 u l lolandiji (Dodrecht), počev od 1988. godine, izlazi poseb-1 1 11 publikacija sa naslovom Yearbook of Morpbology (Kluwer, "• .u lcmic Publishers) . U broju 8 (1998. godina) te publikacije, 1 1 11 primer, naAli su se u žiži pažnje položaj infleksije u gramatici 1 ... ,dejstvo morfologije i fonologije.


je, naime, lekseme koje u pojedinim sebi odgovarajućim deklinacionim ili konjugacionim formama biraju razl ič i te leksičke korene (up. odnos čovek - ljudt) , odnosno koje, za istu deklinacionu ili konjugacionu jedinicu, iskorišćavaju jednom ovakvo, a drugi put onakvo nastavačko rešenje (up. -IJU u od kost-UU sa - I u od cev-1), kao što se, pri građenju reči, istim derivacionim sufiksom ukazuje - u jednom slučaju na ženski rod (up. igrač sa igrač-ICA), a u drugom na deminuciju (up. cipela sa cipel-ICA) . O tome kako bi trebalo osvetljavati tu složenu relaciju forma-sadržina u domenu fleksije izjasnili su se, početkom devedesetih, Stephen Anderson (Anderson 1992) i Morris Halle i Alec Marantz (Halle l Marantz 1993) , a njima se pridružio svojim zalaganjima za slična viđenja morfološke problematike Mark Aronoff, izlažući ta viđenja u knjizi Aronoff 1994, koja već svojim naslovom - Morphology by itself - upozorava na to da je njen autor ubeđen u samosvojnost morfološkog fenomena. Već sledeće godine oglasio se svojom knjigom (Beard 1995) i Robert Beard, takođe se zalažući za autonomni pristup morfologiji. Beard smatra da je u morfologiji neophodno razdvajati formu od značenja. Po njemu se pravila leksičke derivacije i infleksije primenjuju i u leksikonu i na nivou sintakse, uz dodavanje odgovarajućih gramatičkih svojstava datim leksemama. Ta gramatička svojstva dobijaju svoj odgovarajući odraz na posebnom morfološkom nivou, i to upotrebom afiksa, redupli.kacijama, promenom vokala i sličnim obeležjima. Po njemu, morfeme nisu lingvistički znaci otelotvoreni spojem određene forme i određenog značenja, već su to odrazi posebnih gramatičkih kategorija. Upravo zato što, u svojoj teoriji, ne postavlja lekseme i morfeme na isti, nego na dva posebna nivoa jezičke organizovanosti, Beard svoju teoriju i naziva hipotezom o leksičko-morfemskoj osnovici morfo-


logije. Izborom takvog termina on je želeo ujedno i da naglasi koliko je njegov pristup morfemi različit od onog ranijeg (zastupao ga je svojedobno Bloomfield) kojem je izvorište bilo u hipotezi o leksičkoj morfemi (the lexical morpheme hypothezis), što će reći u uverenju da između ("slobodne') leksičke jedinice i ('vezanog') obličkog pokazatelja gramatičkih značenja nema ozbiljne razlike, budući da se u oba slučaja radi, u stvari, o istom - o jezičkom znaku.

689. Jezički stručnjaci su se, i u devedesetim godinama, vrlo agilno bavili i fonološkim problemima39• Fono loške analize generativista su se uglavnom bazirale na uvažavanju poznate teorije Paula Kiparskog, koja je izložena u radu Kiparsky 1982, a prema kojoj fonološka pravila deluju i na leksičkom i na tzv. post leksičkom nivou generiranja iskaza. Kiparsky je objasnio zašto je važno, kad je o primeni tih pravila reč, razlikovati upravo ta dva nivoa - leksički i postleksički. Značaj takvog razlikovanja za konstituisanje prozodijskih fenomena

·na doličan je način osvetljen to

kom protekle decenije, i to: uz dokumentaciju faktima engleskog jezika, u radu Inkelas l Zec 1993, a uz pribavljanje odgovarajućih potvrda iz srpskog jezika u radu Zec 1997. U ovom razvojnom trenutku jezičke nauke među vrlo živa diskusiona pitanja svrstava se i ovo: kako postupati sa tzv. klitikama - da li ih treba locirati u domen sintakse, ili u domen fonologije, ili možda u oba domena? Pri traženju odgovora na njega pokazuju se nezaobilaznima upravo ta dva pomenuta rada Drage Zec. Inače, i u vremenskom rasponu koji nas ovde neposrednije interesuje jedan od najzaslužnijh fonologa, Morris Halle, bio je izuzetno naučno

'9 Uvid u dostignuti razvojni stepen fonološke teorije početkom devedesetih daju izlaganja u knjigama Kenstowicz 1994 i Goldsmith 1995.


aktivan. Početkom decenije izložio je, zajedno sa Alecom Marantzom (Halle l Marantz 1993) , teoriju o tzv. distribuiranoj morfologiji (Distributed Morphology) po kojoj se, u generativnom procesu, striktno razlikuju morfosintaksička obeležja od morfonoloških, dok je krajem decenije izložio svoj tzv. princip podsistema (Halle 1997:427) , koji se svodi na ovaj teoriski postulat: kad je reč o fonološkom eksponentu neke pojedinosti iz vokabulara, taj se fonološki eksponent može smestiti u neku određenu poziciju samo pod uslovom da data pojedinost odgovara ili svim obeležjima terminalne morfeme koja nju treba da oličava, ili bar nekom podskupu takvih obeležja; u protivnom - ne može. Ukoliko ima više datosti u vokabularu koje ispunjavaju uslove za takvo smeštanje, bira se ona među njima koja je maksimalno saglasna sa pomenutim obeležjima.

690. Do druge polovine sedamdesetih godina generativistički postavljene analize polazile su po pravilu od uverenja da je u nive rzalni princip razlikovanja predikatskog argumenta u subjekatskoj rečeničnoj poziciji od onog u objekatskoj s t riktno s intaks ički utemelj e n . Materijalnu potvrdu ispravnosti takvog teorijskog stava davala je morfologizacija tih argumenata u jezicima kakav je, na primer, srpski: u njima izbor konkretnog obličkog rešenja, nominativa ili akuzativa, upozorava uvek samo na to koja se od tih dveju klj u čnih s i ntaks ičkih pozic i ja ima u vidu - subjekatska ili objekatska. Proučavanja tzv. ergativnih jezika su, međutim, podrila veru u taj princip - iznela su na videlo podatke koji njegovoj isključivo sintaksičkoj utemeljenosti poriču univerzalnost. Naime, kad su ergativni jezici posredi pri morfologizovanju predikatskih argumenata u ključnim sintaksičkim pozicijama centralni značaj pripada, u stvari, značenjskom momentu: samo ako se za subjekatski iskazani argument vezuje funkcija vrš ilaš tva date predi-


katske radnje, njemu pripada posebna razlikovna oznaka, tzv. ergativna forma; u protivnom mu ne pripada, pa se subjekat i objekat rečenice u morfološkom pogledu iskazuju jednako - oblikom tzv. apsolutiva. Po već poodavno ustaljenoj praksi u opštelingvističkim razmatranjima, onaj prethodno opisani tip gramatikalizovanja naziva se akuzativnim, a ovaj drugi ergativnim.40

691 . Imajući pred očima tu dokazanu mogućnost nejednake - akuzativne/ergativne - gramatikalizacije, David Perlmutter je posumnjao u umesnost dotada primenjivanog postupka pri generiranju sintaksičkih struktura, pa je, u radu Perlmutter 1978, izneo svoj čuveni teorijski postulat, u stručnim krugovima poznat pod imenom hipoteze o neakuzativnosti (1be Unaccusative Hypothesis) , koji je pokrenuo niz pitanja još uvek nepresahle aktuelnosti.

Po Perlmutteru i onima koji su prihvatili njegovu hipoll'ZU (a to su pre svega predstavnici Relacione gramatike i Leksičko-funkcionalne gramatike) , neprelazni se glagoli, s e 1hzirom na svoju leksičku semantiku, dele na dve grupe, na 1 1.v. neergativne leksičke jedinice (unergatives} , čije je znat't·nje lišeno podatka o akciji (up. ležati, dremati i sl.) , i neakuzativne (unaccusatives) , koje stavljaju, doduše, do znanja da je akcija posredi, ali isključujući pri tom mogućnost njenog prelaženja na kakav objekat (up. trčati, štucati i sl.) . Takva semantička situacija, smatraju oni, obavezno nalaže e 1dgovarajuću reviziju tradicionalnog načina prikazivanja

10 U knjizi Dixon 1994: l izričito se napominje da se u savremc· n im sintaksičkim razmatranjima terminom ergativnost ukazuje· na takav gramatički model u kojem se subjekat rečenice s inl nanzitivnim predikatom tretira onako kako bi se tretirao objekat 1 nanzitivnog predikata, dakle - drugačije od subjekta čiji je pređi� �� l ranzitivan.


neprelaznih glagola i njihovog subjekatskog argumenta u procesu generisanja rečenične strukture drugim rečima, neergativne i neakuzativne glagole treba povezivati sa neide nt ičnim sintaksičkim konfiguracijama.

692. Mnogi od onih koji su se inače u načelu složili s Perlmutterom da je neakuzativnost sintaksički otelotvoren, ali se mant ički o d ređe n fenomen ipak su odmah pohitali s pitanjima o tome kako precizno razgraničiti neakuzativne od neergativnih glagolskih leksičkih jedinica; da li naš glagol venuti, na primer, ilustruje svojom semantikom prvi ili drugi leksički tip? O tom i drugim problemima iskrslim oko predložene podele, ali i o njenoj neospornoj umesnosti, sugestivno raspravljaju Beth Levin i Mal.ka Rappaport Hovav, dva istaknuta imena američke lingvistike s kraja XX veka, u svojoj knjizi karakterističnog naslova: Unaccusativity. At the Syntax-Lexical Semantics Interface (Levin l Rappaport Hovav 1995) . Ta knjiga je, uostalom, posebno važna već i zbog toga što u njoj autori iznose svoju teoriju predstavljanja leksičke semantike, objašnjavajući kako se vrši njeno "oslikavanje" u sintaksu. Govoreći o toj temi, oni naglašavaju: tu je uvek prvi zadatak tačno odrediti one značenjske faktore koji odlučuju o tome da li će neki dati glagol ilustrovati sobom neakuzativnu ili neergativnu semantičko-sintaksičku situaciju. Upoznavši se naknadno sa sintaksičkim datostima bantu jezika, i Joan Bresnan, koja je već od ranije bila usvojila Perlmutterovu hipotezu, u dva značajna rada objavljena sredinom devedesetih - Bresnan 1994 i Bresnan l McChombo 1995 - daje još svestrani ju podršku ideji stavljanja određenih tipova sintaksičkih konstrukcija u odgovarajuću relaciju s određenom vrstom leksičke semantike datog glagolskog predikata. Rad Bresnan l McChombo je, osim toga, vredan posebnog pomena još i zato što autori u njemu insistiraju na poštovanju


primene Principa leksičkog integriteta (Lexical Integrity Princip/e) po kojem s in taks i č ka p ravila n e d e lu j u na ustroj avanje znače nj ske sadržine reč i .

693. Dodatni podstrek da se preispita validnost teorije o univerzalnim, striktno sintaksičkim mehanizmima uspostavljanja rečeničnih konstrukcija dala je sobom ona specifična podvrsta ergativnih jezika na koju se primenjuje termin jezici "rascepljene" ergativnosti (the split ergative languages) . Naime, ispitivanja "ergativnih" jezičkih zona, pre svega australijskih i kavkaskih, obelodanila su tu važnu činjenicu da unutar njih ima pojedinih govornih područja koje odlikuje ta rascepljenost: umesto da dati jezik dosledno sprovodi obličko razlikovanje po principu ergat iv/apsolutiv, on to čini samo sporadično - u jednom slučaju tako, a u drugom onako kako to biva kad je usvojen razlikovni princip nominativ/akuzativ. O konkretnom izhoru jednog ili drugog obličkog ponašanja imenske reči najčešće odlučuje, kako je utvrđeno, to o čemu se datom rečju saopštava - ako se njome imenuje neki predmet, izhor pada, po pravilu, na ergativnu soluciju, a ako je posredi lična zamenica, na akuzativnu (Garrett 1990: 261) . Doduše, u pojedinim jezicima ponekad biva presudno i nešto sasvim drugo; u radu SUverstein 1976, na primer, pokazano je da su, u nekim domorodačkim govornim podrućj ima Australije, vreme i vid datog glagolskog predikata, kod tog izbora, ti "presuđujući" činioci.

694. Svi takvi (najzad široko razglašeni!) uvidi u vrlo ncsaobraznu jezičku realnost ovog sveta u bitnoj su meri uzdrmali, tokom poslednje decenije upravo proteklog stoleća, neka od stožernih uverenja generativista, upućujući samim tim, intenzivnije nego ikad pre toga, njihovu teorijsku misao na preciznije razlučivanje onoga što je zaista u niverzalno u ljudskom jeziku, od onoga što to nije.


695. Tokom devete decenije XX veka, i to ne samo u lingvistici, nego i u nauci o kogniciji u celini, došlo je do naglog porasta interesovanja za proveru toga u kojoj meri ljudski jezici daju sobom verodostojnu potvrdu uverenju da osnovni regulativni principi jezičkog organizovanja imaju univerzalni karakter. Ishod dosad obavljenog istraživanja svodi se na ovo: univerzalizam nije mogao biti na uverljiv način potvrđen, ali su zato pribavljeni brojni dokazi o teorijski relevantnoj divergenciji među jezicima.

696. Počelo je tako što su znameniti istraživači sudbine naziva boja u jezičkom svetu, Brent Berlin i Paul Kay, koji su svojevremeno, radom Berlin/Kay 1969, dali odsudnu podršku univerzalistima, svojim drugim radom iz iste problemske oblasti - Kay l Berlin l Merrifield 1991 - neočekivano, a opet odsudno, učinili upravo suprotno: uzdrmali univerzalizam. Naime, pošto su ovog puta ispitali dodatni broj jezika, oni su došli do zaključka da njihova prethodno izrečena hipoteza o nekom univerzalnom principu usvajanja, odnosno korišćenja, pomenutih naziva ne stoji na sigurnim činjeničnim osnovama. Drugi, reklo bi se takođe odsudni udarac univerzalističkoj teoriji zadat je i krajem decenije o kojoj je reč.41 Usredređujući se na dva okvira (frames) referencije o orijentirima u prostoru - na tzv. apsolutni okvir, u čijem je obuhvatu neka nepomerljiva datost tipa tog i tog geografskog objekta prema kojem

4 1 U međuvremenu, tj. u vremenskom rasponu od početnog do zavrinog praga razmatrane decenije, objavljeno je baš dosta zapaženih radova, među kojima se ističu knjige Lucy 1992 i Lee 1996, čija je sadržina bitno doprinela raspirivanju interesovanja za "whorfijanski relativizam". John Lucy je, štaviše, upravo tom svojom knjigom stekao reputaciju svojevrsnog pionira u preusmeravanju naučne pažnje naše epohe sa univerzalizma na tu suprotnu stranu.


određujemo gde je sever, a gde jug, i na relativni okvir, koji se odnosi na trenutnu smeštenost ljudskog tela uzetog za polaznu tačku odmeravanja relacije tipa 'levo' l 'desno', 'gore'/ 'dole' i sl. , dvoje lingvista i četiri psihologa testirali su govorne predstavnike 13 različitih jezika, koji su ujedno predstavnici vrlo različitih kultura, pa objavili, u radu Pederson et all. 1998, ono što su spoznali na osnovu tog testiranja. Ispostavilo se: osnovne mentalne predstave testiranih o stvarima za koje su pitani organizovalo je sadejstvo njihovih opšteljudskih bioloških mogućnosti i njihovih izraz i to razl ič i t ih kulturnih i jezičkih određenosti42. jednom rečju, nakon svega što se u poslednje vreme o ljudskim jezicima saznalo, nema mesta pitanju otkuda to da toliki od najmerodavnijih u nauci danas izjavljuju kako Benjamin Lee Whorf 43 možda i nije bio na pogrešnom putu onda kada je tvrdio da ni govora nema o nekakvoj univerzalnosti kategorizovanja, da tu postoje upadljive razlike, proizašle, očigledno, iz najtešnje povezanosti našeg poimanja stvari sa onim što je nametnuto specifičnošću našeg jezika i našeg kulturnog nasleđa. 44

42 Svojevrsnu senzaciju izazvali su (u tom vremenu već široko razglašeni) podaci i o tome da postoje čak i takvi jezici u kojima Izostaje dosledno, što će reći i pri sazdavanju pitanja, posebna e ,znaka razlikovanja ljudskog od neljudskog, živog od neživog (v. npr. rad Aikhenvald l Dixon 1998 : 658, nap . 6 ) .

43 V. šta je rečeno o Whorfu u § 373. 44 U stvari, vodeći stručnjaci naših dana, po pravilu, i kad odba

naju Whorfovu hipotezu u njenom "jakom vidu" ("the strong whorl i an hypothesis") , tj. i kad ne veruju da jezik na odsudan način odn·<luje kako će nam se "krojiti" misao, tu hipotezu ipak prihvataju 11 njenoj "oslabljenoj varijanti", tj. priznaju da jezik svojim specifičnost ima nesumnjivo donekle utiče na mišljenje, mada nikako u k l jućnoj meri. Taj su stav, uostalom, mnogi ispoljiti već počet-


697. Sledeći taj (trenutno u neku ruku gotovo pomodni) pravac opštelingvističkih interesovanja, pojedinci su se prihvatili etnolingvističkih proučavanja, a pod tim terminom valja razumeti istraživanja toga šta pojedini jezici, svojom specifičnošću, otkrivaju o mentalitetu ljudi koji njima govore. Tako, na primer, Anna Wierzbicka (v. Wierzbicka 1996) saopštava kako gramatika engleskog jezika daje takvu sliku sveta iz koje se razabira da su, za Engleze, uzroci stvarima pozitivno povezani s voljom čoveka, da Englezi insistiraju na delovanju, na voljnom aktu, dok gramatika ruskog, naprotiv, predstavlja svet kao suprotstavljen ljudskim željama i htenjima, što se svodi na to da Rusi ispoljavaju u principu stav nemoći i pasivnosti prema onome što ih, tokom življenja, snalazi. Takav njen uvid u razmatranu problematiku nije, međutim, doživeo pozitivan prijem u stručnoj javnosti (v. Tarlanov 1999 i Vsevolodova / Kotvickaja 1999) ; · pokazalo se, naime, opet na osnovu promatranja odgovarajućih jezičkih činjenica, da je vrlo nesavetno davati sudove o "nacionalnom karakteru" samo na osnovu pojedin ih datosti odgovarajućih jezika.

698. Nije, razume se, u jednom ovako sumarnom prikazu "lingvističkih događanja" moguće osvrnuti se baš na sve naučne centre sveta odakle su, tokom devedesetih godina, poticala neka samosvojna nastojanja oko toga da se teorijsko-metodološki pristup jeziku dalje unapređuje. Ono, međutim, što ipak treba pomenuti to je da je takvih zbivanja bilo u raznim stručnim sredinama Evrope, i to prvenstveno u onima sa dužom tradicijom aktivnog bavljenja opštom lingvistikom, što se i moglo očekivati. Za ispaljene uvide u stvari tu je, po pravilu, karakteristično ovo: težnja ka tome

kom devedesetih, o čemu svedoče prilozi objavljeni u poznatom zborniku Harman 1993.


da se na što plodotvorniji način kombinuju neke iz američke lingvistike recentno preuzete teorijske novine sa tipično evropskim teorijskim prilazima jezičkoj problematici -ugledni belgijski lingvisti, recimo, okupljeni oko Luvenskog univerziteta (u koje spada, Brigida Rudzka-Ostyn, kao jedna od vodećih ličnosti) , propagiraju danas takve poglede na jezičke probleme u kojima istovremeno do izražaja dolaze ideje svojstvene, s jedne strane, tipično evropskom strukturalizmu, a s druge onoj verziji kognitivizma koju zastupa američki lingvista Ronald Langacker.

Bilo je, naravno, u razmatranom vremenskom periodu, na svim kontinentima, i takvih darovitih pojedinaca koji su deklarativno, pod posebnim terminom, razglašavali svoje originalne poglede na istraživanja jezika i stekli odmah izvestan broj sledbenika, mada, u celini gledano, to što su ponudili stručnoj javnosti zasada ipak ne utiče u bitnijoj meri na glavni razvojni hod nauke o jeziku. Pomenuću, tek primera radi, dva slučaja:

(l) Tokom devedesetih godina jedan krug ameriČkih linJ..,'Vista prihvatio je teorijsko-metodološki pristup sintaksi poznat pod nazivom autoleksička sintaksa ( autolexical synta.x) koji je izložen, 1991 . godina, u knjizi sa tim naslovom, a čiji je zagovornikjerrold Sadock. Sadock je naziv saći nio prema terminu autosegmental phonology, a taj se primenjuje na onu fonološku teoriju koja posmatra fonološke segmente kao posebne entitete, sposobne da se na različite načine međusobno povezuju. Tvorac autoleksičke sintakse svodi jezičke iskaze na različite i nformativne j e d i n i c e , naglašavajući d a ta njihova različitost proishodi iz toga u kojl'm su smislu informativne - sintaksičkom, morfološkom, sc:mantičkom ili kakvom drugom, pa ih zatim analizira unek' ,liko nezavisno jedne od drugih. Ono do čega je tom anali'' ,m došao on potom povezuje sa bazičnim leksičkim jedini-


cama na donekle različite načine. Sve to zajedno, u svom ishodu, donosi jednu pojmovno prilično jednostavnu eksplikaciju nekih inače vrlo složenih fenomena. On, na primer, komplikovani slučaj "klitizovanja" engleskog is u kolokvijalnim izjavama tipa The man 's at the door rešava ovako: u postupku svoje morfološke analize on za klitiku 's kaže da se ostvaruje kao sufiks s pogledom na man, dok zatim, ocenjujući iste te jezičke datosti iz sintaksičke vizure, govori o tome da je 's glagol sa funkcijom upravne reči u odnosu na at the door. Jednom rečju, umesto da se, kao što rade drugi, pridržava primene transformacionih pravila koja podrazumevaju pomeranja, umetanja ili ispuštanja, prelaženja s jednog nivoa posmatranja stvari na drugi, Sadock rečenicu predstavlja kao rezultat delovanja različitih činilaca, a sve na maksimalno jednostavan način.

(II) Krajem decenije, Britanac William McGregor upoznao je (knjigom McGregor 1997) stručnu javnost sa principima po kojima je ustrojena njegova semiotička gramatika. Pod semiotičkom gramatikom on podrazumeva takav pristup jeziku koji u središte pažnje istraživača postavlja oznake gramatičkih značenja, a one se, po McGregoru, između sebe razlikuju pre svega po tome šta sobom obelodanjuju - ili (l) nešto iz iskustvenog domena, ili (2) 1'1ešto iz oblasti logičkog mišljenja, ili (3) kakvu pojedinost koja se tiče međusobnog odnosa nekih datih lica, ili ( 4) neki detalj koji je svojstven tekstualnoj organizaciji saopštenog. Ostaje da se, u najbližoj budućnosti, potvrdi da li je, odnosno koliko je, ovakvo prilaženje jeziku odjeknulo i u stručnim krugovima izvan britanske sredine.

REGISTAR IMENA

Abaelard 24 Abercrombie, D. 234 Abraham, S. 449, 531 Abraham, W. 449, 679n Adamec, P. 324, 328 Adelung, J . C. 43n, 50, 50n Adjukiewicz, K. 415, 532 Admoni, V. G. 457 Agaev, A. G. 593 Ahmanova, O. S. 385, 449, 457,

484, 593 Aikhenvald, A. 696n Akmajian, A. 470 Akvinski, T. 28 Alatis, J. E. 593 Aleksejev, P. M. 497 Allen, } . P. B. 479 Allen, W. S. 15, 23 Ambrosi, A. 449 Ammon, U. 593, 604n Anderson, J. M. 479, 604n Anderson, S. 56 Anderson, S. R. 604n Andreev, N. D. 497, 529 Antal, L. 449 Apostel, L. 513

Apresjan, ju . D . , 248, 446, 447, 449, 457, 531, 614, 671

Ardener, E. 593 Arens, H. 15, 37, 46, 92 Aristarh 13 Aristotel 9n, 11 , lln , 27, 388n,

389, 426n Arnauld, A. 38 Arndt, w. w. 497 Arnold, E. 496n Aronoff , M. 688 Arutjunova, N. D. 497, 613n Ascoli, G. l. 187, 187n Asselin, C. 479 Atkins, B. 16 Augustin 26 Augustin, J. J. 351 Austerlitz, R. 248 Austin, } . 608, 609, 611 Avanesov, R. I . 139 Avrorin, V. A. 449

Babicki, K. l. 531 Bach, E. 144, 449, 604n Bach, K. 609n Bailey, C. J. N. 479

232 . Registar imena

Bailey, R. W. 497 Baldinger, K. 428 Bally, Ch. 138n, 168, 173, 253n,

269, 270, 271 , 272, 273, 274, 275, 276, 436

Barbault, M.-C. 531 Barbosa, P. 684 Bar-Hillel. Y. 449, 457, 529, 533,

534, 535, 536, 537 Barker, C. 653 Banoli, M. G. 184, 185, 192 Barwick, K. 37 Basilius, H. 78 Baljkan, b. 144 Bateson, M. C. 3 76, 449 Baudouin de Counenay, J. 193,

194, 194n, 195, 197, 199, 236n, 251 , 282, 282n, 285, 285n, 315, 48 1

Baumann, W. 92 Bazell, C. E. 248, 457, 485, 571 Beard, R. 688 Becanus, G. 42 Belevitch, V. 513 Belić, A. 200, 202, 203, 607 Bellert, l. 479 Bemova, A. 54n Bendix, E . H. 441, 449 Beneš, E. 324 Benešova, E. 328 Benfey, T. 59 Benveniste, E. 139, 248 Berberović, J . 418n Berezin F. M. 201 Bergson, H. 177, 177n, 180n,

388n

Berkowitz, L. 593 Berlin, B. 696 Bernstein, B. 593 Bemštejn, S. 8. 197 Benagaev, T. A. 593 Benoldi, V. 192 Benoni, G. 184, 185, 192 Bhartrhari 19 Birwisch, M. 144, 248, 449, 478,

478n, 536, 612n Bierwesch , M. 35, 35n, 36 Binnick, R. J . 449 Birdwhistell, R. L. 375n, 376 Birnbaum, H. 479 Blake, F. 655n Bloch, B . 359 Bloomfield, L. 15, 18, 18n, 22,

37, 46, 56, 59, 240n, 242, 345, 346, 347, 347n, 349, 349n, 350, 350n, 351, 352, 354, 385, 688

Blumenthal, A. L. 385 Boas, F. 338, 338n, 340, 341 ,

341n, 351, 372 Boguslawski, A. 670 Boguslawski, A. V. 671 Bohtlingk, o. 23 Bokareva, L. E . 198 Bolinger, D. L. 359 Bolleli, T. 248 Bondarko, A. V. 448, 449, 674 Bonfante, G. 185, 192 Booth, A. D. 529 Bopp, F. 49n, 53, 53n, 54, 59 Borgstrom, C. Hj. 411 Bošković, ž. 679n


Botha, R. 479 Bottiglioni, G. l S9 Brainerd, B. S31 Brame, M. K. 479 Brandenstein, W. 234 Brang, P. S84n, S93 Breal, M. S3n, lOS, 429, 429n,

430, 449 Brekle, H. E. 46, 449 Bresnan, j . 6S4, 684, 692 Bresnan, j. W. 623, 623n llright, w. 376. S93 Hrin.kmann, H. S72, S73, 573n,

S79 Brockhaus, K. S29 Br0ndal, V. 248, 386, 387, 388n.

389, 390, 391 ll rough, j . 23 llrower, R. A. S29 llrown, R. L. 78. 38S 1\rowne. W. 479 ll rozović, D. 138n llriicke, E. 22S llrugmann, K. S9, 9S, 97, 97n,

98n, l03, 107, 202, 2Sl , 28Sn llrunot, F. 170n. 171 1\udagov, R. A. 1 13, 449, S93 Uugarski, R. 138n, 144, 208,

351, 479, S71 lh.ihler, K. 91 ,92, 182 ,31Sn,43S,

43Sn, 436, 4S1, 4S7, S86n lhakov,ju. S. S 13 lhanjakovski. V. ja. 481n lharen, P . van 479 lharsill-Hall, G. L. 37 lhuts, R. 623

Buyssens, H. 349n, 449 Camp, D. de S93 Cantineau, J . 298 Capell, A. 376, S93 Carlson, G. N. 62Sn Carnap, R. 413n, 418, 42 1, 420,

427, 428, 4S7 Carroll, D. W. 604n Carroll,) . B. 248, 376, 38S, 497 Cassirer, E. 15, 46, 248, 418, 42 1 Cauord, J . C. 529, S71 Ce j tin, G. S. S27, S31 Chafe, W. L. 476, 479 Chao, Yuen Ren 240n, S 13, 602 Chase, P. N. 604n Chatman, S. 359 Cheny, L. C. 308, 449, Sl3, S29 Chomsky, N. 46, 141, 142n,

243, 338, 360, 363, 42 1 , 442, 449, 4S8, 4S9, 460, 461, 462, 463, 464, 46S, 467, 468, 470. 479, S30, S46, S49, S67, S77, 604, 619, 620, 620n, 62 1, 622, 623, 624, 62S, 626, 627, 628, 628n, 629, 630, 630n, 63 1, 632, 6S3, 67S, 67Sn, 676, 676n, 677, 678, 684

Chretien, D. 497 Coeurdoux 49n Cohen, D. 144 Cohen, M. 171, 17� S93 Cole, P. 604, 609n, 610n, 61 1n Collart, J . 3 7 Condon, E . U. 488n Cordemoy, G. de 223n Corrigan, R. 644

234 Registar imena

Coseriu, E. 248 Craig, C. 606n C�ce, B. 177, 177n, 178, 180n,

182, 183 Crystal, D. 593 Culi.kover, P. 663, 663n Currie, H. C. 580n, 593 Curry, H. B. 531, 532, 546n,

549, 549n, 550 Cunius, G. 56, 93

Či.kobava, A. S. 67, 92, 107 Čulik, K. 449, 531, 548

Damourette, J. 171 Daneš, F. 324, 325, 328, 455,

457, 545, 545n, 617n, 687 Danhy, J. J. 140n Darde n W. J. 479 Darmesteter, A. 1 50n, 430n,

449 Darwin, C. R. 60 Dauzat, A. 159 Davis, M. L. 164 Davison, A. 479 Deane, P. 636n, 638n Degtereva, T. A. 248 Delac�ix, H. 171 Delattre, P. 234 Delbriick, B. 59, 67, 92, 97, 97n,

107 Demokrit 9 Denisov, P. N. 531 Derbolav, J . 15 Descles, J.-P. 531 Desnickaja, A. V. 67, 107, 593

Dešeriev, Ju. D. 593 Devoto, G. 185, 192 Dezso, L. 130n Diebold. R. A. 385 Dieth, E. 228 Dietze, J . 67 Diez, F. 56 Dijk, T. A. van. 594, 600, 616n Dingwall, W. O. 144, 479 Dinneen, F. P. 1 5, 37, 46 Dinnen, D. A. 610n Dittmar, N. 604n Dixon, R. M. W. 566, 571,

689n, 696n Dobiaš, A. 15 Dobrovskf, J . 56 Dobrušin, R. L. 531, 540, 541 Doležel, L. 497 Donatus 25 Domseif, F . 77, 449 Doroszewski, W. 163, 164 Dove, A. 78 Do�, D. 653, 654, 655 Drenovac. B . 152n Dressler. W. 594, 600 Dufriche-Desgenettes? A. 277n Dugas, A. 449 Durand, J. 604n Durkheim, E. 251 , 251n Dyen, l. 497 Dyskolos. A. 14, 14n, 25. 26

Đurić, M. 4 18n

Edmont, E. 1 50, 150n Edwards, J . 338n


Egger, E. 15 Ehlich, K. 593 Einstein, A. 120 Elwert, W. T. 449 Emeneau, M. B. 351 Emonds, J . E. 620n Engler, R. 248, 268 Epstein, S. 678n l � rben, J. 530, 573 Ervin-Tripp, S. 593 l�sper, E. A. 351 Estoup, J. B . 485n

Faltz, L. M. 612n J:ant, G. 234, 308 J:asold, R. 593 h�rguson, Ch. A. 593 h·ys, R. 532n, 550n Filin, F. P. 593 Filipović, R. 138n, 308, 359 l: i llmore, Ch. 144, 325, 445,

449, 455, 473, 476, 479, 593, 604, 625, 636n , 647, 648, 650, 65 1, 653, 654

J :hma, V. K. 484 l ,. lrbas, J. 324, 686n Flrth, J. R. 373n, 439n, 457, 567,

')71, 584, 593 Hruzabadi 33 Hscher-J(ljrgensen, E. 284, 298,

·H l 1:1shman, J. A. 376, 580, 580n,

";93 l1it ialov, S. Ja. 527, 531, 540, 541,

";44 J ." Jt·tcher, H. 228, 513

Flores D'Arcais, G. B. 385 Fodor, J. A, 144, 442, 445, 449,

479, 619n Foley, W. 638n Fortunatov, F. F. 199, 200, 201,

202 , 204, 315 Fourier, B. J . 222 Fourquet, J. 164, 453, 457 Fox, D. 679n, 684 Frege, G. 416 Frei, H. 273, 276 Freidenberg, O. M. 1 5 Friedrich, P. 376, 593 Fries, Ch. C. 351, 449, 457 Frings, Th . 530, 573 n Frumkina, R. M. 385, 449, 457,

484 Fucks, W. 497 Fudge, E. 298

Gabelentz, H. G. von 88, 92, 236n

Gabka, K. 449 Gaifman, Ch. 536, 544 Gamillscheg, E. 159, 182 Garde, P. 234 Gardiner, A. 91, 92, 45 1 , 457 Garfield, J. L. 619n Garrett, A. 693 Garvin, P. L. 144, 328, 435 n,

449, 457, 529 Gauchat, L. 151 Gauthiot, R. 268 Gazdar, G. 611 , 624, 624n Gazdaru, D. 192 Gelderen, E. van 661 n

236 Registar imena

Geldesen, E. van 679n Gentilhomme, Y. 531 Giglioli, P . P. 593 Gillieron,J. 150, 150n, 151 , 155,

156n, 157n, 158, 159, 183, 251 Gipper, H. 376, 573, 579 Girke, W. 593 Giuliano, V. E. 529 Giv6n, T. 606n Gladki, A. V. 531, 541 Gladwin, T. 586n Glinz, H. 453, 457, 573, 573n,

579, 593 Godcl, R. 253. 268 Goldberg, A. 654 Goldsmith, J . 689n Golovin, V. N. 497, 593 Gombocz, Z. 97n Goodenough, W. H. 441, 449 Goodman, N. 428 Goosens, J . 164 Goossens, L. 640n Goralčikova, A. 548 Gordon, T. M. 612n Gom, S. 529 G6my, W. 328 Gosh, S. K. 593 Grammonr. M. 165, 166, 171 ,

173n, 225, 234, 388n Graur, A. 144 Grebe, P. 573 Green, H. C. 234 Greenberg, J. H. 140n, 164,

302n, 34ln, 376, 497 Greimas, A. J. 449 Grepl, M. 687

Grice, P. 608, 610, 61 1 , 612 Grigorjev, V. P. 198 Grimm, J. 55, 55n, 59, 97, 97n Grimshow, J. 647, 654, 684 Grochowski, M. 616n Groot, A. W. de 139. 314, 451,

457 Gross, M. 144 Grosse, R. 593 Gruber, J. 449, 628, 628n Grunig, 8. 479 Grzegorczykowa, R. 670 Guberina, P. 168, 168n Guhman, M. M. 78, 593 Guillaume, G. 170n, 171 Guiraud, P. 170, 428, 449, 497 Gulich, E. 600 Gum pe rz, J. J. 580n, 593 Gyarmathi, S . 45, 45n

Haas, M. R. 351 Hajičova, E. 53, 54n, 531, 548,

617n Hall, E. T. 376 Hall, R. A. Jr. 129, 129n, 185,

185n, 192 , 248 Halle, M. 56, 57, 144, 234, 243,

298, 308, 338n, 465, 466, 479, 604, 623, 688

Halliday, M. K. A. 364, 566, 567, 568, 569, 570, 571, 593

Hallig, R. 449 Hammerich, L. L. 41 1 Hamp, E. P. 248, 359, 497 Hansen, 8. 642 Hansen-Spang, H. 411


l larary, F. 497 l larder, P. 669 l larkevič, A A. 513 l larman, G. 696n l lanns, R. T. 144, 449, 457 l l amish, R. 609 l l amois, G. 46 l l arper, K. 544 l l arris, J. 38n l larris, z. S. 164, 347n, 356, 359,

376, 459, 460, 479 l l otrtmann, P. 248, 268, 497,

�72 , 573, 574, 575, 576, 577, 'P9

l l;utori, Sh . 449 l l iaugen, E. 161n, 164, 242n,

l·l8, 356n, 359, 376 l l llvcrs, W. 457 l l llvct, L. 150n, 277n l l �&vranek, B. 164, 298, 315,

. \ 1 8n, 328 l l .awkins, J. A. 613n l l .ayakawa, S. J. 428 l l .ayt·s , A. S. 376, 449 l l .ays, D. G. 529, 531, 542, 543,

'\ H l ldlncr, R.-M. S. 234 l l • · h lolph, K. E. 144, 449, 612n l h· l l •t·, B. 638n, 645 lh· lhi�. G. 144, 453, 457 l ldmholtz, H. von 223 l le· mpcl, G. 428 lh · ndriksen, H. 252n lh·nm·, H. 449 Un11 kr, J. O. 376 I IH .akl i t , 9, 9n

Herbart, J . F. 80, 80n, 84 Herdan, G. 484, 497 Herder, J. G. von 42n, 46 Hermann, E. 107 Hermogen 9n Herodian 14 Herodot 8n Herriot. P. 385 Hertzler, J. O. 376 Herzog, H. 592n, 593 Hewes. G. W. 376 Hickes, G. 39 Hilben, D. 415, 416 Hill, A. A. 457 Hinti.kka, J . 623 Hionh, F. 457 Hjelmslev, L. 248, 386, 392,

392n, 393, 394, 395, 396, 397, 398, 399, 400, 401 , 402, 405, 408, 408n, 409, 410. 411 , 576

Hoberg, R. 449 Hockett, Ch. F. 140n, 248, 347n,

351, 357n, 359, 479, 501 , 5 13, 564

Hoenigswald, H. M. 144 H0ffding, H. 388n Hoijer, H. 376, 497 Holmes, J. 593 Holodovič, A. A. 541 Holt, J . 39 1 Honn, K. 144 Hooke, K. 222n Hopkins, E . W. 67 Hor.Uek, K. 92 Hormann, H. 92

238 Registar imena

Horne, K. M. 144 Hornstein, N. 678n Horrocks, G. 620n Houchin, T. D. 497 Householder. F. W. 248, 457,

479 Houston, S. H. 385 Hrang, P. 584n. 593 Hrozny, B . 489 Huber, J. 593 Humboldt, W. von 50, 50n, 68,

69n, 70, 71,71n, 72, 73, 74, 75, 76, 77, 78, 79, 80, 81 , 178. 183, 373n, 382n, 574

Hundsnurscher, F. 449 Husserl,..E. 82, 532, 532n, 575 H.7xiey, R. 593 Hymes, D. 376, 449, 497, 580n,

586n, 593

Ibm, P. 544 lida, M. 629n Ingram, E. 593 lnkelas, Sh. 689 Iomdin, L. L. 614n lordan, l. 59, 192 Iordanskaja, L. N. 457, 527 Ipsen, G. 77, 78, 573, 573n lsačenko, A. V. 164, 312n, 315,

316 . .

Ivanov, V. V. 198, 529, 531 Ivić, M. 138n, 141n, 248, 308,

457, 618n Ivić, P. 138n, 164, 234, 312n,

3 15, 464, 531 Ivir, V. 479

Jaberg, K. 151 Jachnow, H. 593 Jackendoff, R. S. 449, 470, 479,

620n, 628n, 653, 654, 657, 659, 661 , 663, 663n, 676n

Jacobs, R. 144, 457, 609n Jagić, V. 56n }ager, s. 497, 593 Jakobovits, L. A. 144 Jakobson, R. 176, 198, 234, 243,

268, 284, 285n, 295, 295n, 298, 299, 300, 301 , 302 , 303, 304, 305, 306, 307, 308, 311 , 312n, 314, 315, 316, 328, 351, 357, 362, 376, 449, 503, 5 13, 529, 584, 586n, 602

Jakubinski, L. P. 197 Janakiev, M. 527 Janković-Mirijevski, T. 43n Janko�ky, K. R. 107 Jarčeva, V. N. 457, 593 Jauk-Pinhak, M. 23 Jeanjaquet, J . 151

· Jedlička, A . 318n Jespersen, O. 107, 388n, 450,

451n, 457 Johnsen, Sv. 41 1 Johnson, M. 636n, 640 Johnson-Laird. P. N. 619n Jolles, A. 77 Joly, A. 38n Jones, D. 234, 284, 287n Jones, W. 44, 49n, 53 Joos, M. 229, 240, 248, 422n }ud, J . 151 , 1 59 Juliard, P. 46


Junius, F. 39

Kaburaki, E 617, 618 Kainz, F. 92 Kaiser, L. 234 Kakridis, Y. 640n Kalinin, V. M. 497 Kamp, H. 657 Ka nerva, J. 654 Kant, E. 388n Kaptan, R. 623 Karadžić, V. 50n Karcevski, S. 244n, 315 Karlik, P . 687 Karolak, S. 457, 616n, 670 Karttunen, L. 479, 610n Katarina Il 43n K;Hičić, R. 138n, 144, 411 Katz, J . J. 144, 442 , 445, 449.

·179, 609n Kay, P. 650, 696 Kt·cnan, E. L. 479, 607, 607n,

612n Kl"iler, A. R. 144 Kl'mpelen, W. de 223, 223n Kt·mpson, R. M. 625 Kt·nstowicz, M. 689n Kt·nstowicz, M. J. 479, 604 Kt·yser, J . S. 464n Kiefer, F. 144, 449, 479, 484.

�27, 531 , 541 , 544, 548, 600 Kimball, J. 144, 449 King, R. D. 479 Kiparsky, C. 612, 612n Kiparsky, P. 142n, 612. 612n,

680, 689

Kisseberth, C. W. 479 Kjolseth, R. 593 Klein, E. 624n Klein, K. K. 530. 573 Klein, W. 593 Klimav, G. A. 497 Koerner, E . F. K. 107, 268 Kofika, K. 378n Kohler, W. 378n Kojen, L. 604n Kondrašov, N. A. 328 Koneski, B . 138n Konig, K. 46 Kopanev, P. l. 579 Kopitar, J . 50n Kopp, G. A. 234 Korzybski, A. 428 Koschmieder, E. 484 Kotelova, N. Z. 449, 457 Kotvickaja, S. 697 Kovacci, O. 144 Kovač, N. 336 Kovtun, L. S. 593 Krašeninnikova, F. A. 579 Kratil 9n Krenn, H. 479 Kroeber, A. L. 376, 497 Kruszewski, M. 193, 194, 197,

251 , 277n, 282 Kučera, H. 497 Kuehner, P. 46 Kukenheim, L. 3 7, 46 Kulagina, O. S. 527, 529, 537,

538, 539, 540, 541 Kuno, S. 617, 618, 618n Kunjanni Raja, K. 23

240 Registar imena

Kurath, H. 161, 164, 464n Kurylowicz, J. 139, 198, 252n,

312n Kuznjecov, P. S. 529

Labov, W. 161, 163, 582 , 591 , 592n, 593, 638n

Lacerf, Y. 544 Ladefoged, P. 234 Lahutti, D. G. 484 Lakoff, G. 467, 468, 472, 479,

604, 604n, 633, 633n, 636n, 637, 637n, 639, 640, 643, 652

Lamb, S. 141, 365, 529, 545, 558, 559, 560, 564

Lambek, J. 536 Lancelot, Cl. 38 Lang, E. 479, 600 Langacker, R. 633, 633n, 634n,

636n, 639, 644, 698 Langendoen, D. T. 144, 479, 571 Lapteva, O. A. 328 Las n ik, H. 620n Lazarus, M. 80 Laziciusz, G. 298, 315n Lesnievski St. 415. 532 Lee, A. van der 449 Lee, P. 696n Leech, G. N. 61 1n Lees, R. B . 479,497, 513 Lehiste, l. 234 Lehmann, W. P. 59, 144, 529,

592n Lehrer, A. 638n Leibnitz, G. W. 388 Leisi, E. 449

Lenček, R. 593 Lenneberg, E. H 144, 385, 630n Leontjev, A. A. 198, 385, 593 Lepschy, G. 248, 479 Lerch, E. 180, 180n, 182 Leroy, M. 46, 59, 144, 177n Leskien, A. 95, 107, 202, 251,

285n Lesnievski, St. 415, 532 Lešić, Z. 451n Leuninger, H. 385 Levelt. W. J. M. 385 Le�n, B. 647, 654, 692 Levinson, S. C. 611n Le�-Strauss, C. 371 Levkovskaja. K. A. 449 Lewis, C. l. 428 Li, Ch. N. 607n Lieberson. S. 593 Linsky, L 428 List, G. 385 Llorach, A. E. 248 Locke, J 424 Locke, W. N. 529 Lockwood. D, G. 563, 565 Logar, T. 138n Loja, Ja. V. 144 Lommel, H. 268 Lomtev, T. P. 483n Longacre, R. E. 360, 366 Lotz, J. 497 Lounsbury, F. G. 441 . 449 Lucy, J. 696n Lukasiewicz, J. 415 Lulle, R. 27 Lunt, H. G. 129, 129n, 144, 312n


Lyons, J . 15. 144. 385, 449, 479, 571, 593, 612n

Ljapunov, F. A. 529 Lju Jun-cjuan 528n Ljudskanov, A. 527, 529

Macaulay, R. K. S. 479 Mackay, D. M. 449 Mackensen, l . 530, 573 Maclaury, R. 641 Makkai, A. 565 Malinowski, B. 373n, 439n, 584,

593 Malkiel, Y. 144, 182 Malmberg, B. 144, 248 Mandelbaum, D. G. 351 Mandelbrot, B. 367n, 487, 513 Marantz, A. 688, 689 Marcus, S. 527, 529, 531 , 540.

S41 Mareš, F. V. 312n Marhenke, P. 428 Maricki-Gadanski, K. 14n, 15,

·i 18n Marić, S. 268, 308 � tarkov, A. A. 481 , 485, 486 Marković, M. 428 M••rouzeau, J. 176 M•1rr, N. J. 63n, 204, 205, 206,

l07, 208, 209, 2 10, 2 1 1 , 212, l l 3 , 215, 2 16, 2 17, 218, 218n, l l i

M .a rt i net, A. 144, 248, 313, 314, \lH, 329, 330, 331, 333, 334, \ \�. 336, 337, 357n, 411

Many, A. 89, 92 , 236n, 575n Marx, K. 347n Mates, B. 428 Mathesius, V. 315, 324, 328 Mathiot, M. 376 Matilal, B. K. 23 Matore, G. 171, 435, 457 Mattheier, K. J . 604n Matuševič, M. l. 197 Mauro, T. de 268 Mayenowa M. R. 449 McCarty, J . 682 McCawley, J. D. 449, 468, 479,

610n McDavid, R. 161, 464n McGregor, W. 698 Mchombo , S. 692 Mclntosh, A. 571, 593 Meillet, A. 59, 97n, I lOn, 169,

170n, 171, 171n, 197, 251n, 388n, 392n

Meljčuk, l A. 446, 449, 457, 479, 484, 527, 529, 531, 614, 614n

Menovščikov, G. A. 593 Merrifield, W. 696 Meščaninov, l. l. 213, 221 Meyer, P. 150, 225 Meyer, R. M. 433 Micklesen, L. R. 529 Mihajlović, Lj. 138n Mikaeljan, G. B. 457 Mikerov, E. K. 593 Miklošič, F. 56, 56n Mikuš, R. F. 138n Mill, J. 3 78n Mill, J. S. 378n

242 Registar imena

Miller, G. A. 385, 421 , 513, 623, 630n

Miller, M. H. 385 Miller, R. L. 78 Misteli, F. 82n Mohanan, K. R. 604n Moisch, W. 476, 478n Mološnaja, T. N. 527, 529, 541 Monroe, G. K. 497 Montague, R. 455, 477, 479, 619 Moore, T. E. 606n Moravcsik, E. 622n Morf, A. 513 Morgan, J . L. 609n, 610n Morris, Ch. W.424,425,427, 428 Moser, H. 573, 593 Moskovič, V. A. 497 Motsch, W. 478, 478n, 667n Mounin, G. 23, 46, 59, 144, 428,

529 Muhin, A. M. 453, 457, 673n Mukafovskf, J . 315 Muller, F. 385, 593 Muller, M. 65, 67 Miillner, K. 479 Muljačić, Ž. 138n, 308

Nagy, G. O. 449 Neass, A. 428 Nebeskf, L. 421, 530, 548 Nencioni, G. 192 Nepold, W. 593 Neubert, A. 593 Neurath, O. 428 Newell, L. E. 565 Newmeyer, F. 646

Newmeyer, F. J. 604n, 620n, 630n

Nichols, J. 627n Nida, E. A. 359, 376, 449, 457 .

529, 593 Nikolaeva, T. M. 376 Nikoljski, L. B. 593 Nirenburg, S. 604n Nooten, B. A. van 23 Noreen, A. 236n Novak, P. 53 1, 548 Novotny, M. 531, 548

O'Brien, R. J . 376, 479, 593 Oehrle, R. T. 604n Oettinger, A. G. 484, 529 Oevermann, U. 593 Ogden, C. K. 428 Oh, Ch, K. 610n Olmsted, D. L. 376, 449 Oosten, J. van 652 Orešnik, J . 141n, 479 Orlenko, A. 527 Orr, J. 59 Osgood, Ch. O. 385. 440n Ostermann, T. 182 Osthoff, H. 95, 107, 251 Otto, E. 78, 92, 575n Owen, N. F. 531 Ožegov, S. J . 449

Padučeva, E. V. 672, 449, 457, 484, 613n

Paillard, D. 449 Palaemon, R. 25 Pallas, P. S. 43n


Palmer, L. R. 144 l'anconcelli-Calzia, G. 234 l'anevova, J . 657, 685 , 686n,

531, 617n l'anini, 17, 18, 19 l'anov, M. V. 593 Paper, H. H. 497 11app, F. 484, 527,53 1, 541 Paris, G. 150n l'arker-Rhodes, A. F. 497 l'arrott, L. Y. 604n Parsons, T. 655 l'artee, B. 479, 686n 11askvaleva, E. 527 l'assy, P. 279 l1atafljali 19 l'aul, H. 48, 98, 99, 100, 101,

102, 104, 105, 107, 430n Pavlov, l. P. 348 n Pavlović, M. 167, 167n, 176 l'cano, G. 416 Pcdersen, H. 59, 107, 388n,

392n 11cderson, E. 696 Pci, M. 144, 248 Pcirce, Ch. S. 424, 424n 11crles, M. 536 11crlmutter, D. 691 , 692 l'crlmutter, D. M. 479, 622, 622n Pcsetesky, D. 684 l'cškovski, A. M. 200 l'cterfalvi, J .-M. 385 l'cters, S. 610n l'ctofi, J . s. 479, 594, 600 !'etter, M. 675n Pichon, E. 171

Pickett, V. 457 Pierce, J. R. 529 Pike, K. L 360, 361, 362, 363,

364, 366, 376 Pin borg, J. 3 7 Piotrovski R. G. 497, 513, 531 Pisani, V. 67, 144, 185, 192 Pitagora 9n Piiha, P. 527, 548 Pittenger, R. F. 140n, 376 Plath, W. 457, 484, 497 Platon 9, 9n Pognan, P. 449 Pokomy, J . 144 Polivanov, E. D. 197 Pollak, H. 59 Pop, S. 159 Popov, V. Ju. 579 Porzig, W. 77, 78, 573, 573n Poržezinski, V. 285 Pos, H. J. 248 Posner, R. 59 Pospišil, D. 548 Postat, P. 248, 338n, 351, 363n,

479, 622 Posvanskaja. A. S. 198 Potebnja, A. A. 88, 92 Pott, A. F. 57, 78 Potter, K. 234 Potter, S. 144, 159 Pottier, B. 449, 457 Priđe, J. B . 593 Prince, A. 680, 682 Priscian, 25, 26 Prokopovič, N. N. 457 Protagora 9n

244 Registar imena

Priicha, J. 144 Psellos, M. 27 Puhvel, J . 144, 497 Pulgram, E. 234, 378 Pullum, G. 624n Pustejovsky, J. 664, 665 Putnam, H. 53 1

Quine, W. van O. 428, 5 1 3, 529

Radovanović, M. 604n, 687 Radtke, I. 580n Raible, W. 600 Rakić, S. 604n Rappaport-Hovav, M. 647, 654,

692 Ratsep, H. 479 Rask, K. R. 54, 54n, 54, 236n Rea, J. Y. 497 Reformatski A. A, 248, 298 Regnel, D. 436. 449 Reibel, D. A. 144 Reichenbach, H. 42 1 Reichmann, O. 449 Reiffer, E. 529 Revzin, l . l . 484, 529, 531 , 539 Richards, l . A. 428 Riđanović, M. 479 Riedlinger, A. 268 Riemsdijk, H. van 620 Ries, J. T. 457 Riffaterre, M. 176 Rigler, J . 138n Rjabova, T. V. 385 Robins, R. H. 15, 37, 1 44, 571 Robinson, W. P. 593

Rodman, R. 479 Rommetveit, R. 385 Ronjat, J . 167 Roques, M. 1 56n, 1 59 Rosch, E. R. 606n Rosen, C. G. 622n Rosen, H. 593 Rosenbaurn, P. S . 144, 457, 609n Rosenberg, S. 385 Rosetti, A. 248 Ross, A. S. C. 487, 531 Ross, J . R. 468, 479, 604, 604n,

606, 609 Rossdeutscher, A. 657 Rousselot, P . J. 224, 2 34 Rozencvejg, V. J. 529 Rubinstein, H. 220 Rudzka-Ostyn, B. 698 Russel, B. 4 16n, 4 17, 4 18n, 428 Ruwet, N. 308, 479, 600 Ružička, R. 478n, 666n, 675n

Sack, F. 593 Sadock,J. M. 66, 604, 609n, 698 Sag, J. A. 624n Sajnovics, J . 45n Salmon, V. 46 Salus, P. H. 15, 37 Sarnpson, G. 565 Sancti us, F. 38n Sanfeld, K. 392n Sapir, E. 46, 244n, 341 , 341n,

342, 343, 344, 344n, 346, 347n, 350n, 351, 372 , 373

Saporta, S. 385, 464n


Saussure, F. de 102 , 165, 175, 195, 196, 236, 237, 240, 240n, 241, 244n, 249, 250, 251 , 251n, 252, 253, 254, 262, 268, 273, 277n, 281, 285, 285n, 315, 341 , 388n, 393, 393n, ·W8n, 423n, 436, 574, 576, 584

St·haff, A. 428, 662 St:hane, A. 144 Scharf , A. 30n schatzle, P. 593 Schegloff, E. 593 Schenkel, W. 457 Sd1ippan, Th. 428 St·hlegel, F. 53n Sl·hleicher, A. 49, 58, 59, 60, 61,

� l n, 62, 63, 64, 65, 67, 94n, 207n, 251 , 253n

,,·hlezinger, l. 656 'l'hmidt, J . 64, 64n, 67 Vhmidt, L. 449 'dtmidt, S. J. 600 'l'hmidt, W. 457, 579 '� "hmitz, R.-D. 604n Vhnelle, H. 479 ,, ·hreitberger. W. 59, 98n 'd trenk, J. 593 'dtreuder, R. 668 'l'hrijnen, J. 159 'dlUchardt, H. 64n, 109, 1 10,

1 1 1 , 1 12, 1 13, 177, 183, 430n \l'htitzenberger M.-P. 144 \t·hwake, H. P. 479 'dtwarz, H. 579 ,, . ,,rie, J. 610n

Sebeok, T. 144, 308, 351 , 366. 379, 449, 479, 565

Sechehaye, A. 269, 276 Semaan, K. _3 7 Semenjuk, N. N. 593 Serebrennikov. 8. A. 144, 164 Seuren, P. A. M. 479, 616n Sgall, P. 141 , 327, 328, 527, 530,

531 , 546, 547, 548, 564, 617n, 658, 685, 686n

Shamir, E. 536 Shannon, Cl. E. 501 , 5 1 3 Shevelov, G. 139 Shuy, R. 593 Sibavajhi 32 Siensema, B. 392n. 4 1 1 Sievers, E . 202 , 225, 226. 234 Silverstein, M. 693 Simeon, R. 248 Simonyi, Z. 97n Singh, J. 513 Skalička, V. 315. 316 Slocum, J . 604n Sljusareva, N. A. 2 51 n Smirnicki, A. l. 339, 453 Smith, A. G. 376 Smith, F. 385 Smith, H. l Jr. 129, 129n, 359,

376, 457 Smolensky, P. 680, 684 So bo leva, P. A. 556, 557 Sokrat 9n, 14n Sommerfelt, A. 113, 171 S0rensen, H . Ch. 411 Sotavalta, A. 234 Sou ci, G. J. 440n

246 Registar imena

Spang-Hanssen H. 411 , 428 Spence, N. e. �. 376 Spencer, F. R. 497 Spencer, J. 426n Sperber, H. 449 Spinoza, 8. 388n Spitter, L. 113, 180, 180n, 182,

449 Staal, J . F. 23, 449 Stachowitz, R. 529 Staljin, J. V. 2 18, 220 Stankiewitt, E. 164, 176, 198,

312n Stati, S. 449 Stegmiiller, �. 428 Steiberg, D. D. 144 Steinitt, W. 449 Steinthal, H. 15, 79, 80 81, 82,

82n, 84, 92 Stepanov, Ju. S. 428 Stepanova, M. D. 449, 457 Stem, G. 432 Stetson R. H. 234 Stieber, Z. 212n Stockwell, R. P. 479 Strauss, O. H. 513 Streitberg, W. 98n, 107, 268 Strevens, P. D. 571, 593 Stumpf, e. 227 n Sturtevant, E. H. 351 Sturtevant, W. e. 586n Swadesh, M. 350n,359,494, 497 Sweet, H. 225, 234, 236n, 279 Sweetter, E. 639n Szemerenyi, O. 248

Šahmatov, A. A. 200, 285n Šaradzenidze, T. S. 268 Šaumjan, S. K. 141, 244, 248,

312n, 410, 449, 532, 549, 550, 552, 553, 554

Ščerba, L. V. 197, 198, 507n Šmelev. D. N. 449 Šrejder, Ju. A. 484 Švedova, N. Ju. 453, 457 Švejcer, A. D. 580n, 586n, 593

Tagliavini, G. 46, 59, 144 Tanenhaus, M. K. 604n Tannenbaum, P. H. 440n Tappolet, E. 151 Tarlnov, Z. 697 Tarski, A. 415, 428 Tauli, V. 376 Taylor, R. 640 Teller, P. 449 Teraccini, 8. A. 185 Tesniere, L. 139, 453, 457 T��itelova, M. 527 Theban, L. 457 Thomas, L. L. 220 Thomas, O. 479 Thomason, R. 455. 479 Thomsen, V. 59, 67, 107, 388n Thrax, D. 14, 14n Thumb, A. 59 Thurot, F. 38n Titchener, E. B. 87n Togeby, K. 4 1 1 Tolomei, e. 36 Tolstoj, N. I. 191 Tondl, L. 449


Topolmcka, Z. 616n Toporišič, J. 138n Toporov, V. N. 198, 513, 531 Trager, G. L. 129, 129n. 234,

248, 359, 367n, 376, 457 Traugott, E. 640 Travnlček, F. 176, 315 Trier, J . 77, 433. 434n, 435, 449.

573, 573n Tmka, B. 315 . 328 Trombetti, A. 19 1n, 206 Trubeckoj, N. S. 160n, 173n,

240n, 285, 285n, 286, 287, 287n, 288, 289, 292, 293, 294, 295, 296, 297, 298, 299, 308, 312n, 315, 316, 388n

Twadell, W. F. 359

l Jfimceva, A. A. 449 l Jhlenbeck, E. M. 479 l J ldall, H. I. 4 1 1 l Jllmann, S. 78, 436, 449 l Jngeheuer, G. 411 l l riagereka, J . 620n l lspenski, B. A. 248, 376 l lspcnski, V. A. 604n

Vachck, J. 248, 315, 3 16, 328 Vta lcntin, P. 78 Valin, R. 171 v.-n Valin, R. van 638n V.arro, M. T. 24 V1&siliu, E. 479 V.atc.·r, J. SOn Va·mlryes, J . 168, 171, 272, 276,

Wln

Vennemann, Th. 479 Ventris, M. 489n Verner, K. 55n, 97, 97n, 107 Vidoeski, B. 138n Viertel, J. 46 Villa-Dei de, A. 26n Vinogradov, V. V. 197, 449 Visentioni, B. 479 Vito de, J. 385 Voegelin, C. F. 164, 248, 351 ,

376 Voe&elin, F. M. 248 Vossler, K. 81, 177, 178, 179n,

180, 180n, 181, 182 , 183 Vostokov, A. H. 56, 56n Vsevolodova, M. V. 673n, 697 Vygotski, L. S. 92

Wachtler, K. 457 Wald, L. 144 Wales, R. J. 385 Warnock, G. J . 120n Wartburg, W. von, 7, 78, 449 Wasow, T. 624n Watermann, J. T. 59 VVatkins, C. W. 497 Watson, J. B. 348n Weaver, W. 501 Wechsler, S. 629n, 654 Wegener, P. 423n Wein, H. 92 Weinreich, U. 144, 161n, 164,

243, 248, 385, 440n, 443, 449, 592n, 593

Weisgerber, L. 77, 77n, 78, 433n, 449, 573, 579

248 Registar imena

Weisler, S. 624n Weitheimer, M. 378n VVells, R. S. 248, 268, 359, 449 VVenker, G. 149. 149n Whatmough, J. 484, 497 Wheeler, D. 604n White, G. 428 Whitehead, A. N. 416n Whiteley, W. H. 593 Whitney, W. D. 251, 337, 496n Whorf, 8.-L. 373, 373n, 376,

696, 696n, 697n VVierzbicka, A. 449, 614p, 615,

615n, 633n, 636n, 662, 670, 670n, 697

VViehle, D. 593 Wiener, N. 498, 500, 500n Wierzbicka, A. ln, 4n, 30, 38,

38n, 65 VVijk, N. van 312n VVilliams, E. 620n, 638n VVilss, W. 604n VVindisch, E. 285n VVinteler, F. 280 Wirth, J. 622n VVittgenstein, L. 418n,462n, 575 Wiwel, H. G. 236n VVoodworth, R. S. 375n Worth, D. S. 479 Wotjak, G. 449 Wunderlich, D. 479, 593, 667

Wundt, W. 83, 84, 84n, 85, 86, 87, 87n, 92, 347, 378n, 430n, 436

Yngve, V. H. 529 Yule, G. U. 487, 497

Zec, D. 629n, 689 Zeuss, K. J. 56 Zgusta, L. 449 Ziff, P. 421 Zimmer, H. 107 Zinder, L. R. 197, 234, 513 Zipf, G. K. 487, 488, 489, 489n,

497, 513 Zolotova, G. A. 457, 673, 673n Zubacy, J. 315n. 392n Zvegincev, V. A. 15, 23, 37, 46,

59, 67, 78, 92, 144, 182, 201, 411 . 436, 449

Zwimer, F. 230n

Žepić, S. 78 Žibreg, l. 612n Žinkin, N. l . 234 Žirmunski, V. M. 593 Živković, S. 449 Ž6lkiewski, S. 449 Žolkovski, A. K. 446, 449, 614,

614n

PREDMETNI REGISTAR

(Navedeni brojevi ne odgovaraju stranama već paragrafima: slovo n označava da se pojam pominje u napomeni ispod teksta < ,dgovarajućeg paragrafa) .

Mazija - kao predmet lingvističkih studija 306 Afektivna lingvistika - u okviru francuske lingvističke škole

168: - Ch. Ballyja 270 Aglutinativan, -ni jezici 63 Akademski semantičar v. semantičar (filozofski semantičar) Aktualizacija: Ballyjeva teorija - e 273 Aktualizator: jezička sredstvo za aktualizaciju (v. aktualizacija) Aktualni členbli v�ty (češki termin) v. funkcionalna rečenična

perspektiva Akustički, - a fonetika: početak razvoja 223 Aleksand.rijci v. aleksandrijska škola Aleksandrijska škola: glavni radni rezultati - e 14 Algebarska lingvistika nelinearnog (analitičkog) tipa: smisao

termina - 530; razne škole 532-557 Algoritam: era - a u nauci 414 Alofona v. kombinatorična varijanta Američka lingvistika: počeci 337; značaj Boasovih radova 338-

341 ; Sapirova teorija 341-345; Bloomfield i zasnivanje distribucionalizma 352-366; Pikeova Tagmemika 360-366; antropološka proučavanja jezika 367-376; psiholingvistika 377-385

Amerikanci, "amerikanci" kao škola u lingvistici (v. distribucionalisti)

Anaforizacija kao tema tekstualne lingvistike 596 i generativne gramatike 629

Analogija, zakon - e 94 Analogisti: stav - a u antičkoj diskusiji o poreklu jezika 9 Anomalisti: stav - a u antičkoj diskusiji o poreklu jezika 9

250 Predr.netni reg�tar

Antimentalizam: - Bloomfieldove teorije 349-350 Antropološki, termin u američkoj nauci 367n Antropološka lingvistika (etnolingvistika, metalingvistika,

makrolingvistika) : počeci - e 367 - 373; Whorfova teorija 373-374; prelingvistička i paralingvistička ispitivanja 374; kinemika 375

Apelativni karakter jezika po Buhleru 435 Apercepcionalistički, Wundtova - a teorija 83 Aplikacija po Šaumjanu 501 Aplikativna dominacija u Šaumjanovoj teoriji 554 Aplikativno-generativni model: faktori koji su uticali na uspo-

stavljanje Šaumjanove teorije 549; suština teorije 550-555 Aproksimativni metod u statističkim postupcima pri mašin

skom prevođenju 495 Apsolutiv u ergativnim jezicima 690 Arbeit des Geistes (nem. termin) u "gramatici koja se tiče sadr

žine" 574 Arealna (geografska) lingvistika u okviru neolingvisti.ke 183;

njen doprinos dijalektologiji 188-190 Argument, pojam modeme logike 533 Arhifonema: nastajanje - e u procesu fonološke neutralizacije

296 Artikulaciona (motorička) fonetika: početak razvoja 223 Asimilacija: pojava - e po Grammontu . 166 Asocijativna teorija po Steinthalu 80 Asocijativni odnosi: - nasuprot sintagmatskim po Saussureu

408n Atomizacija leksičkih jedinica 670 Autoleksička sintaksa (engl. Autolexical Syntax) J. Sadocka 66

Balkanistika: začetak - e 56n Balkanologija v. balkanistika Bau-vau (onomatopejska) teorija o postanku jezika Sn Bazična kategorija u teoriji Bar-Hillela 534 Bazična komponenta sintakse u teoriji Chomskog 463 Bazični rečnici izrađivanje - a 490


Bečki serkl logičara v. logički empiristi Belićeve "prave" l "neprave" imenice i teorija o prototipima

. 607 .

Biheviorizam kao naučni pogled 348; uticaj - a na američku lingvistiku 349

Bilingvistički: - a sredina i problemi jezika u kontaktu 161 Bilingvizam: uključivanje problema - a u studije dečjeg jezika

167 Bioaran: - odnos u sintagmama (po Ballyju) 275; - a opozicija

u fonologiji 293; - (dihotomijski) princip u fonologiji 301 Binarizam: - u Ballyjevoj sintagmatici 275; - u lingvističkom

metodu Romana Jakobsona 301-303; značaj Jakobsonovog metodološkog - a u nauci 303-305

Binarnost (dihotomija) : princip - i u uspostavljanju distinktivnih (fonoloških) opozicija 301

Biolingvistika, Zipfova - 488 Biološki naturalizam u lingvistici (darvinizam u lingvistici.

"Stammbaum" teorija, "pedigree" teorija) : osnovica teorije - a 60-63; teorija - a u Miillerovoj stilizaciji 65

Bit u teoriji informacije 509 IUoomfieldovci v. distribucionalisti Uoppovci v. komparatisti Uritanska škola v. neofirthijanska lingvistika

eline (engl. termin) u Hallidayevoj teoriji 570

<":estica (engl. particle) u tagmemici 360

l )anska škola v. kopenhaška škola Uarvinizam u lingvistici v. biološki naturalizam l kduktivni metod glosematičara 409 Uckodiranje: - u teoriji informacije 506; - u mašinskom pre-

vođenju 5 18 Uclikatnost u Hallideyevoj teoriji 570 l ,rmocija u R G 622 l kskriptivan, - a gramatika: u doba aleksandrijaca 14; Panini

jcva - 18; pogledi Baudouina de Courtenay na - u 195

252 Predmetni registar

Deskriptivna (strukturalna) lingvistika v. strukturalna lingvi-stika

Deskriptivna semantika v. semantika (filozofska) Dezignator, pojam - a u modernim semantičkim studijama 437 Dihotomija (binarnost): princip - e u proučavanju mere en-

tropije 509 Dihotomijski, - princip v. binarni princip Dijahronična (dinamička) lingvistika: - nasuprot sinhronič

noj lingvistici 267; početak istorijske gramatike 54; osnovne razvojne karakteristike - e u XX veku 131 ; strukturalno tumačenje istorijskog razvoja jezika 309-314

Dijalektologija: počeci - e 106; - u centru pažnje lingvističkih geografa 145; - u doba strukturalizma 160-164

Dijalektološki atlasi: značaj rada na - ima za razvoj lingvistič-ke teorije 148-152

Dijasistem u modernoj dijalektologiji 160 Dinamična lingvistika v. dijahronična lingvistika Dinamika kategorizovanja 641 Ding-dong (nativistička) teorija o postanku jezika Sn Disimilacija, pojava - e po Grammontu 166 Diskretno kontrastiranje u teoriji Chomskog 606 Diskurs : - u teoriji pražana 326; - u sociolingvističkim prouča-

vanjima 590: semantika - a 616 Disperzija: polje - e u fonologiji (po Martinetu) 313 Distinktivan, - a funkcija foneme 277 Distinktivna obeležja: Jakobsonova teorija o - ima fonema

300-303 Distribucija - fonema po Trubeckom 290; - kao osnovica me

toda američke lingvistike 350 Distribucionalisti (bloomfieldovci, jelska škola, amerikan

ci), predstavnici distribucionalizma (v. distribucionalizam) Distribucionalizam: metod - a u američkoj lingvistici 352 : - u

ispitivanjima foneme 353; - u morfologiji 3 54 - u sintaksi 355; novija razvojna faza - a 356-358

Distribution mode (engl. termin) v. način distribucije Drvo u teoriji Chomskog 463


Urvo zavisnosti u Haysovoj teoriji 568 Uubina u Hallidayevoj teoriji 568 l )ub inska makrostruktura u tekstualnoj lingvistici 597 Dubinska sttuktura u teoriji Chomskog 462-463 Uubinski padeži Charlesa Fillmorea 473 l )vos troka artikulacija u teoriji A. Martine ta 331

253

l·:ksotipski: - karakter operatora u teoriji Bar-Hillela 534 l·:ksperimental.na (instrumentalna) fonetika: razvoj - e do

Flctcherovih radova 22 1-228; spektografska analiza u - i 228; - u drugoj polovini XX veka 230-234

Eksplicitno: odnos - og u jeziku prema implicitnom (u svetlo-sti teorije informacije) 512

l·:kspresivni karakter jezika po Biihleru 435n l�kstenzija značenja u kognitivnoj teoriji 638, 638n l�kstenzivan, glosematičarski termin v. neobeležen (nemarkiran) mcmentarne klase reči u Šaumjanovoj teoriji 553 l�manation des Geistes (nem. termin) u "gramatici koja se tiče

sadržine" 574 l·:mpatija: interesovanje za teoriju o - skom organizovanju re

čenice 16 p; okolnosti pod kojima je pojam - e uveden u lingvistiku 617; smisao korišćenja toga pojma 618

" l·:mske" jedinice (engl. termin: "emic" units) termin u američkoj lingvistici 360

Endotipski: - karakter operatora u teoriji Bar Hillela 534 Energeia (grčki termin) u Humboldtovoj lingvistici 7 1 ; u teoriji

pristalica "gramatike koja se tiče sadržine" 574 1-:nkodiranje (kodiranje) : - u teoriji informacije 506; - u ma-

šinskom prevođenju 518 l�ntropija: merenje - e 508 l�pisemema, termin - u američkoj lingvistici 354 n l�pistemologija: epistemološka orijentacija nauke XX veka 121 :

Hjelmslevljeva lingvistika na pozicijama - e 409 l�rgativ, ergativnost, ergativni jezici kao lingvistički problem

690, 690n


Estetski idealizam u lingvistici: formiranje osnovnih ideja - a 177; - u interpretaciji Vosslerove škole 178-182; - u interpretaciji neolingvista 183-192

Etimologija: - u antičko doba 9; - u indijskoj gramatičarskoj tradiciji 2 1 : počeci - e u XIX veku 57; - u XX veku 133

Etnolingvistička proučavanja danas 697 Etnografska lingvistika, škola - e (kontekstualista) - 373n Etnolingvistika v. antropološka lingvistika

Faktivni glagoli kao lingvistički problem 612 Familija (ruski termin semejstvo) " u teoriji Kulagine 538 Feature mode (engl. termin) v. način uspostavljanja osobenosti Fenogramatički nivo v. konstituentski nivo Fenogramatika: uvođenje termina - 546 Fenotipski jezik u teoriji Šaumjana 550 Field (engl. termin) v. polje Filler (engl. termin) v. ispunjivač Filologija: filološko interesovanje za jezik u doba renesanse 36:

u XVII i XVIII veku 39; u XX veku 1 36 Filozofija jezika po Martyju v. psihologizam u lingvistici Filozofska semantika v. semantika Filozofski semantičar v. semantičar Fiziofonetika nasuprot psihofonetici 282n Fleksivan, - ni jezici 63 Fona u Lambovoj teoriji 560 Fonema: objašnjenje pojma - e 277; istorijat termina 277n; po

Baudouinu de Courtenayu 282; - po Sapiru 344; - po jonesu 287n; - po Trubeckom 287-291 ; - u Lambovoj teoriji 560; odnos generativne gramatike prema - i 465

Fonemički stratum u Lambovoj teoriji 559 Fonemika, američki termin; v. fonologija Fonetski nivo u Sgallovoj teoriji 546 Fonoestetika, Firthova teorija - e 3 73n Fonologija: nauka o fonemama u duhu praške škole 277; osnl·

vanje - e 285-287; fonološki principi Trubeckog 287-298; u Lambovoj teoriji 559

Pravci u lingvistici ll

Fonološka škola v. praška škola Fonometrija, Zwimerova - 230 Fonon u Lambovoj teoriji 560

255

Fonostilistika: Grammontovo razrađivanje problema - e 175n Forma - nasuprot supstanci po Hjelmstevljevoj teoriji 397; - u

Hallidayevoj teoriji 569; - u teoriji Peteta Hartmanna 576 Forma, formalistički, termini moderne logike u strukturalnoj

lingvistici 242 Formalno značenje u Hallidayevoj teoriji 569 Formant, termin u fonetici 222 Formator, pojam - a u semantičkim studijama 437n Francuska lingvistička škola: psihofQiološka, psihološka i so

ciološka ispitivanja jezika u duhu - e 165·171 ; doprinos - e razvoju stilistike 172-17 4

Fraza, termin u savremenoj sintaksi 360 Frazna struktura u teoriji Chomskog 463 Funkcija: - u tagmemici 361 n; - u teoriji A. Martineta 334 l;unkcionalna gramatika Sanktpeterbu�ke škole 674 l;unkcionalna lingvistika A. Martinet:-= zasnivanje - 329;

osnovni principi - 330-335 l;unkcionalna lingvistika: - v. praška š�Oia; - u DR Nemačkoj

578 l;unkcionalna rečenična perspektiva (Češki termin: aktuain:i

členeni vety) u učenju praške škole 3�4

hankcionalna sintaksička teorija kognit:iVista 643 hmkcionalni potencijal leksičkih je�ca po učenju Sankt

peterburške škole 67 4 11unkcionalno-komunikativna grama�a G . A. Zolotove 673 11unkcionalno-semantičko polje u teOriji Sanktpeterburške

�kole 674 hmktor: - kao pojam modeme logike 53> 3: - u Sgallovoj teoriji

-;46 c , n teorija v. teoriju o upravljanju i povez :f.vanju c .rncaloško stablo, jezičko - po Schleic�eru 61 • ••·•u.·rativizam funkcionalne orijentadj� u američkoj sredini

Mi4


Generativizam M. Bierwischa 667-668 Generativna fonologija, razvoj - e 465; - danas 604 Generativna gramatika: zasnivanje - e 458; transformacionali-

zam Zelliga Harrisa 459; naučni stav Chomskog u konfrontaciji s naučnim stavom Harrisa 460; osnovni pogledi Chomskog na jezik 462-463; uvođenje metoda - e u razne domene jezičkog ispitivanja 464; generativni pristup u fonologiji 465 ; kontroverzni pogledi pristalica - e na njen dalji razvoj 467; zasnivanje generativne semantike 468; različiti pogledi na semantičko konstituisanje rečenice 469 - 472; Filmoreova padežna teorija 473; razvoj - e s kraja šezdesetih i početkom sedamdesetih godina 474-477; - u Evropi 478; uverenja na kojima počiva i danas generativna teorija Chomskog 630; objašnjenje "raskola" u redovima generativista 631 ; značaj teorije Chomskog danas 632

Generativna semantika: - u leksičkom ispitivanju v. semantiku; - kao teorija suprotstavljena generativnoj sintaksi 468; - krajem osamdesetih 604

Generativni pristup leksikonu J. Pustejovskog 664-665 Genotipski jezik u teoriji Šaumjana 550 Geografska lingvistika v. arealna lingvistika Glasovne promene: - po Wundtovoj teoriji 86n.; po teoriji

mladogramatičara 94; - prema tumačenju strukturalne lingvistike 310; Jakobsonovi pogledi na uzroke - a 311 ; Martinetova teorija o - ama 313

Glosar u mašinskom prevođenju 525 Glosatori: - u doba aleksandrijaca 14 Glosematika (neososi.rijanstvo, danska škola, kopenhaška

škola) : zasnivanje teorije - e 393 - 396; predmet proučavanja - e 396; teorija o odnosima forme i supstance, izraza i sadržine 397-403; apstraktnost - e 403-406: metod komutacije u -i 406-408; razlikovanje paradigmatike od sintagmatike u -i 408

Glosologija v. semantika (lingvistička) Glotogonijski, - teorije do XIX veka Sn i 42 Glotohronologija (leksikostatistika): postanak i značaj - e 494


Govor (franc. parole) suprotstavljen pojmu "jezik" po Saussureu 266

GPSG v. gramatika generalizovane frazne strukture Gradijent (engl. gradient) u Hallidayevoj teoriji 570 Graf aplikacije u Šaumjanovoj teoriji 554 Graf uloga - a u Haysovoj teoriji 543 Gramatičke relacije u teoriji RG 622 i LFG 623 Gramatički nivo v. konstituentski nivo Gramatički pravilne rečenice: - u teoriji Chomskog 462 - u

teoriji Kulagine 53 7 Gramatika generalizovane frazne strukture (engl. Generali

zed Phrase Structure Grammar) u odnosu na čomskijanski generativizam 683

Gramatika generalizovane frazne strukture (GPSG), nova verzija generativne gramatike 62 1; njeno zasnivanje i osnovne teorijske postavke 624

"Gramatika koja se tiče sadržine" (nem. termin: die inhaltbezogene Grammatik) : zasnivanje škole 572-573; osnovni pogledi na jezik 574; teorija P. Hartmanna 575-576; noviji razvoj ove škole 577; odjeci - u DR Nemačkoj 578

Gramatika konstrukcije (engl. Construction Grammar) Ch. Fillmorea 650

Gramatika l učnog para (engl. Arc Pair Grammar) u odnosu na čomskijanski generativizam 683

Gramatika skala i kategorija (engl. scale-and-category grammar) v. neofirthijanska lingvistika

Gramatika zavisnosti i projektivnosti: Haysova uloga u zasnivanju - 543: suština teorije 543

Gramema, termin u američkoj lingvistici 354n Grammar - u odnosu na čomskijanski generativizam 683

llarvardska škola: zasnivanje i odnos prema jelskoj školi 243; značaj - e 307

Hijerarhija, - lingvističkih fenomena 245 Hijerarhije optim.alnosti (engl. hierarchies of optim.ality) u

teoriji optimalizma 680


llijerarhizovanje tematskih uloga 647, 654 Hipersema u Lambovoj teoriji 560 Hipersemema u Lambovoj teoriji 560 Hipersememički stratu.m u Lambovoj teoriji 559 Hipersemon u Lambovoj teoriji 560 llipertagmema u Pikeovoj teoriji 361 Hipofonema u Lambovoj teoriji 560 Hipofonemički stratum u Lambovoj teoriji 560 Hipoteza o leksičkoj morfemi L. Bloomfielda 688 Hipoteza o leksičko-morfemskoj osnovici morfologije R.

Bearda 688 Hipoteza o neakuzativnosti (engl The Unaccusative Hypo

thesis) 691 Homonimija: - razgraničena od polisemije po Hjelmslevu 401 Homonimijski konflikti, teorija o - ima 156 Humboldtizam: Humboldtove ideje koje zastupaju predstavnici

- a 71-75

Idealistička stilistika v. stilistika Idiolekt termin modeme dijalektologije 160 llokucioni: - aspekt govornog čina 609 Imanentan: jezik kao - a pojava po teoriji glosematičara 404 Implicitno: odnos -og u jeziku prema eksplicitnom (u svetlosti

teorije informacije) 512 Implikacije kao lingvistički problem 612 Indeks u teoriji Bar-Hillela 534 Indijska gramatičarska škola: počeci - e 16-18; Paninijeva gra

matika 18; epoha posle Paninija 19; op�ti značaj rada - e 19-23 Individualna psihologija u jeziku: po Steinthalu 81 ; po Vosslc-

ru 179: po teoriji neolingvista 186 Individualna stilistika v. stilistika Inhaltbezogene Grammatik v. "gramatika koja se tiče sadržine" Inhaltlicher Aufbau (nem. termin) u "gramatici koja se tiče sa·

držine" 574 Inkompatibilan, - ne tendencije jezičkog razvoja 31 1 lnnere Sprachform, v. unu�nja forma jezika


Inovacija, jezička - 64 Instrumentalna fonetika v. eksperimentalna fonetika Inteligibilitet: fonetska proučavanja u vezi s obezbeđenjem - a

232 Intenzivan, glosematički termin v. obeležen Interjekcionalna teorija v. puh-puh teorija Interpretativna semantika u okviru generativne gramatike 470 Invarijanta: apstrahovanje - e kao osnovica modeme metodo-

loške procedure u nauci XX veka 1 16 lnvarijantan, - ne jezičke jedinice u fonologiji 289 lspunjivač (engl. termin filler) u Pikeovoj teoriji 361 lstoricizam, - mladogramatičara v. mladogramatičari Istorija jezika v. dijahronična lingvistika lzoglosa, primena koncepta - e u Schmidtovoj teoriji talasa 64 lzomorfnost: pojam - i u duhu Kurylowic:zevog shvatanja 312n Izraz nasuprot sadržini po Hjelmslevljevoj teoriji 397

jackendoffova teorija o jeziku 659-663 Jafetska teorija Marra 208-209 jedinica (engl. unit) u Hallydayevoj teoriji 508 jclska škola v. distribucionalisti Jt·zici "rascepljene" ergativnosti (engl. the split ergative lan

guages) 693 .Jt·zici u kontaktu: fenomen - u centru pažnje modeme lingvi

stike 161 .Jt·zički savez: interesovanje za fenomen - a u neolingvistici 190

i u lingvistici pra§ke škole 320 Jrzičko ispoljavanje (engl. performance) po Chomskom 462 .Jrdčko zajedništvo: koncept - a u sociolingvistici 586 .Jrdk (franc. langue) : pojam - a suprotstavljen pojmu govora

po Saussureu 206 jr1.ik-posrednik u mašinskom prevođenju 527 .Junktura: razrađivanje problema - e u eposi distribucionalizma

:\53

kalkulus: jezik shvaćen kao - 427 kall·�orija u "gramatici koja se tiče sadržine" 574


Kategorijama gramatika identifikacionog tipa u razradi BarHillela 533-536: najnoviji razvoj 604

Kategorijama gramatika zasnovana na principima matematičke teorije skupova: uloga Kulagine u zasnivanju - 537; suština teorije 538; ocena teorije 539; dalja razrada teorije 540

Kategorijama lingvistika P. Hartmanna v. "gramatika koja se ti-če sadržine"

Kategorizovanje po kognitivistima 63 7, 640 Kauzacija: pojam - e u semantičkim ispitivanjima 441 Kazanjska škola: uslovi njenog postanka i radnog dometa 193-

194: stavovi - e posebno značajni za razvoj lingvistike 196 Kibernetika: zasnivanje - e 498; doprinos - e razrađivanja teo-

rije informacije 498-502 Kimograf u fonetici 224 Kinema, distinktivna jedinica kine mike 3 75n Kinemika v. antropološka lingvistika Klasa u Hallidayevoj teoriji 568 Klasična stilistika v. stilistika Klasifikacija, - jezika: po Schleicheru 63; psihološka (Steintha-

lova) 82 : konceptualna (Sapirova) 341n Ključ: pojam - a u sociolingvistici 587 Kod u teoriji informacije 506; u ma.Jinskom prevođenju 5 17 Kodiranje v. enkodiranje Kodni šum, termin primenjen na dijalekatske pojave 161n Kodno jezgro, termin primenjen na dijalekatske pojave 161n Kognitivna lingvistika, novi naziv za revidiranu stratifikacionu

gramatiku 563 Kognitivna lingvistika; njeni glavni zadaci 634 Kognitivni domen po kognitivistima 636 Kombinatorična varijanta fonema (alofona) : definicija - po

Trubeckom 289 Komparatisti, prvi - (boppovci) : epoha - a 53-59 Komparativna gramatika: - početkom XIX veka 53-59; - u

doba mladogramatičara 94-98; - u XX veku 132; matematički kriteriji u komparativno-istorijskim studijama jezika 494


Kompetencija govornog predstavnika po Chomskom 462 Kompleks u Šaumjanovoj teoriji 553 Kompleksni simboli u teoriji Chomskog 463 Komponentna analiza značenja 441 Komunikativni kanal (prenosni) u teoriji informacije 5 10 Komutacija, glosematički termin v. supstitucija

261

Konceptualna semantika kao posebna lingvistička disciplina 661

Konceptualni (Sapirov) kriterij za klasifikaciju jezika v. klasifika-cija jezika

Konfliktni principi i modulska teorija 619 Kon.katenativna struktura u poređenju s determinativnom 543 Konstituent, termin savremene lingvistike 361n Koostituentski (fenogramatički, gramatički) nivo u Sgallovoj

teoriji 546 Kontekst po učenju praških funkcionalnih generativista 686 Kontekst u Hallidayevoj teoriji 569 Kontekstualisti, predstavnici škole kontekstualne (etnografske)

lingvistike 373 n i 566 Kontekstualna lingvistika J. R. Firtha 566 Kontekstualna značenja u Hallidayevoj teoriji 569 Kontinuum u Hallidayevoj teoriji 570 Kontradiktoran, -ne tendencije u jeziku nagovešten u učenju

Baudouina de Courtenay 195 Kontrolor prazne kategorije po teoriji generativne sintakse

629 Konvencionalizovani obrazac klauze po kognitivizmu 635 Konvencionalne (lingvističke) implikacije nasuprot konver

zacionim 610 Konverzacione implikacije nasuprot konvencionalnim (lingvi

stičkim) 610 Kopenhaška škola (danska škola strukturalne lingvistike):

osnivanje - e 386-387; Br0ndalovi pogledi na jezik 388-391; Hjelmslevljeva glosematika 392-4 1 1

Kopenhaški lingvistički serkl: zasnivanje - a 387 Koren reči u semitskoj lingvističkoj teoriji 35


Korenski, - jezici 63 Korpus, termin u američkoj lingvistici 352 Kreolski jezici (mešani jeZici, engl. pidgin languages) : - po

Schuchardtovoj teoriji 1 10 Kriptografija: statistika u -i 489 Kvantitativna (statistička) lingvistika: početak statističkog is

pitivanja jezika 485-489; osnovne teorijske tekovine - e 489; primena statističkog metoda u leksikografiji, stilistici, dijalektologiji 490-494; statistički metod u komparativno-istorijskim studijama i zasnivanje glotohronologije 494; statistički metod u teoriji informacije i mašinskom prevođenju 495

Kvantitativna izoglosa u poljskoj dijalektologiji 163

Labave (engl. fuzzy) granice među kategorijama 638 Lajpciška škola v. mladogramatičari Langue (franc. termin) v. jezik Leks u Lambovoj teoriji 560 Leksema u Lambovoj teoriji 560 Leksemički stratum u Lambovoj teoriji 559 Leksička funkcija: koncepcija - e u teoriji sovjetskih semanti

čara 446 Leksička sintaksa nasuprot strukturalnoj 453 Leksičko-funkcionalna gramatika (engl. Lexical Functional

Grammar) u odnosu na čomskijanski generativizam 683 Leksičko-funkcionalna gramatika (LFG ), nova verzija genera

tivne gramatike 62 1 ; njeno zasnivanje i osnovne teorijske postavke 623

Leksikalizam Chomskog 471 Leksikografi: - iz epohe aleksandrijaca 14 Leksikografija: - u doba Arabljana 33; problemi modeme - e

442 Leksikon u teoriji Chomskog 463 Leksikostatistika v. glotohronologija Lekson u Lambovoj teoriji 560 Leksotaktička pravila u Lambovoj teoriji 560


Lenjingradska fonološka škola kao nastavljač Ščerbinih shvatanja 197

LFG v. leksičko-funkcionalna gramatika lingvistička geografija: zasnivanje škole metoda 145-152 ;

glavne teorijske tekovine 152-1 58 lingvistički relativizam, Humboldtov - 74 literarna stilistika, škola - e 180 Logička koncepcija jezika u radovima predstavnika Port-Royala

38: u doba francuskog racionalizma 41 Logički empiristi (logički pozitivisti, bečki serkl logičara)

doprinos - a izgrađivanju logističkog metoda 418 Logički pozitivisti v. logički empiristi Logički simbolizam u lingvistici 412-42 1 Logična forma u teoriji Chomskog 62 1 Logistički - a gramatika 419 Logistika: početak - e 415; okviri interesovanja - e 416-42 1 Lokucioni: - aspekt govornog čina 609

Makrolingvistika nasuprot mikrolingvistici 367n i 487 Makrosociolingvistika nasuprot mikrosociolingvistici 580 Manifestation mode (engl. termin) v. način manifestacije Mar kiran ( obeležen) nasuprot nemarkiranom ( neobeleženom)

295 i 305 Markovljev proces u matematičkoj lingvistici 486 Marrizam: počeci - a 205; glavne Marrove ideje 206-2 13 : - u

razradi Marrovih učenika 213-2 18; kraj - a 2 18; posledice epohe - a u sovjetskoj lingvistici 2 19

Mašinsko prevođenje: interesovanje za - 514; faktori koji su uslovili - 515 ; počeci - a 516; angažovanje lingvističkih snaga oko - a 5 15-528; najnoviji razvoj 604

Matematička lingvistika kvantitativnog ( = nealgebarskog karaktera: zasnivanje i značaj - 480-493

Maternji jezik po teoriji neohumboldtovaca 574 Matrice, lingvističke - u Pikeovoj teoriji 361 Mentalizam: stav strukturalne lingvistike protiv - a 238 Mera kongruentnosti jezika u mašinskom prevođenju 523 Mešani jezik v. kreolski jezici


Mešanje (ukrštanje) jezika po Schuchardtovoj teoriji 1 10: po Marrovoj teoriji 208

Metafora u teoriji kognitivista 640 Metajezik: početno interesovanje za - 121 ; izgrađivanje -a 413;

- kao predmet interesovanja glosematičara 392; - u semantici 614; semantički - A. Wierzbicke 614

Metalingvistika v. antropološka lingvistika Metalogika: interesovanje - e za metajezik 415 Metamatematika: interesovanje - e za metajezik 415 Metonimija u teoriji kognitivista 640 Mikroglosari u mašinskom prevođenju 519 Mikrolingvistika nasuprot makrolingvistici 367n i 487 Mikroredukcije u nauci 662n Mikrosociolingvistika nasuprot makrosociolingvistici 580 Minimalizam; zasnivanje 675, glavni teorijsko-metodološki po-

stulati 676-678; diskusione teme u sadašnjoj fazi minimalizma 689

Mladogramatičari: lajpciška škola i zasnivanje mladogramatičarstva kao teorije i metoda 93-98; istoricizam - a 98; teorijski pogledi H. Paula 99-106

Model: teorija jezičkih - a 530; - u Šaumjanovoj interpretaciji 550

Modul, termin preuzet iz kompjuterskog programiranja 619 Modulsko ustrojstvo jezika kao problem od šireg značaja 619 Monema u Martineovoj teoriji 331 Monogeneza jezika po Trombettiju 191n; po Marru 206 Montagueova gramatika engleskog jezika kao predmet inte-

resovanja predstavnika generativne gramatike 477 Morf u Lambovoj teoriji 560 Morfema u američkoj lingvistici bloomfieldovskog tipa 354 : u

Lambovoj teoriji 560 Morfemički stratum u Lambovoj teoriji 559 Morfofonologija u programu praške škole 32 1 Morfofonološki nivo u Sgallovoj teoriji 546 Morfologija sintaksičkih jedinica po Martinetu 333 Morfon u Lambovoj teoriji 560


Morfotaktička pravila u La.mbovoj teoriji 560 Moskovska škola semantičara 671-672 Motorička fonetika v. artilrulaciona fonetika Mutterspache (nem. termin) v. maternji jezik

265

Način distribucije (engl. termin: distribution mode) u tagmemici 362

Način manifestacije (engl. termin: the manifestation mode) u tagmemici 362

Nativistička teorija v. ding-dong teorija Neakuzativnost i neergativnost kao sintaksičko-semantički fe-

nomeni 691-692 Nemarkiran (neobeležen) nasuprot markiranom 296 i 305 Neobeležen v. nemarkiran Neofirthijanci (britanska škola) v. neofirthijanska lingvistika . . . Neofirthijanska lingvistika reprezentovana "gramatikom

skala i kategorija": aktivnost neoftrthijanaca 566; teorija M. Hallidaya 567-570

Neohumboldtovci, sledbenici Humboldta 77; osnivači "gramati-ke koja se tiče sadržine" 572

Neolingvistika v. estetski idealizam u lingvistici Neososirjanstvo v. glosematika Neposredni konstituenti u morfološkoj i sintaksičkoj teoriji di

stribucionalizma 355 Neutralizacija: fonološka - po Trubeckom 296 "Nezavisni": - u odnosu na mladogra.matičare 108; ideje "neza-

visnog" H. Schuchardta 108-113 Nivo, jezički - : značaj utvrđivanja - a pri jezičkoj analizi 3 54 Nivo funkcionalne strukture u LFG 623 Nivo konstituentne strukture u LFG 623 Nominacija: problem - e u semiotičkim studijama 436 Normativna gramatika u doba aleksandrijaca 14; Paninijev rad

na - i 18; u XVIII veku 40

Ob u Šaumjanovoj teoriji 550 Obeležen v. markirao


Ograničenja na moguće derivaclje u generativnoj gramatici 472

Okresnost' (ruski termin) u teoriji Kulagine 538 Okvirna semantika (engl. Frame Semantics) Ch. Fillmorea

648, 679 Operand u Šaumjanovoj teoriji 555 Operator u teoriji Bar-Hillea 534 Opozicija: jezički sistem počiva na principu - a 261 ; fonološka

teorija - a 292 Opšta lingvistika: početak - e sa Humboldtom 68 Opšti semantičar v. semantičar (filozofski) Oslikavanje (engl. imagery) po kognitivistima 634 Osnovne semantičke reči u teoriji sovjetskih semantičara 446 Otvor (engl. termin: slot) u Pikeovoj teoriji 361

Padež u teoriji Chomskog 627 Padežna gramatika Charlesa Fillmorea 473: njena sudbina da-

nas 604 Palatogram u fonetskim ispitivanjima 224 Paradigma u sintaksi 453 Paradigmatika u odnosu na sintagmatiku po Hjelmslevu 408 Paralingvistika v. antropološka lingvistika Parole (franc. termin) v. govor Particle (engl. termin) v. čestica Paulova teorija v. mladogramatičari "Pedigree" teorija v. biološki naturalizam u lingvistici Perceptualna fonetika: njeni zadaci 232 Performativni glagoli u generativnoj semantici 604: - u Austi

novoj teoriji 609 Personalnost: operativni pojam sanktpeterburških funkcionalni-

sta 674n Peterburška škola: osnovne odlike 197 Pidgin language (engl. termin) v. kreolski jezik Polisemija, po kognitivistima 639 Polisemija: Hjelmslevljevo razgraničavanje -e od homonimije

401 ; odnos - e sa frekvencijom reči 491


Polisintetički, - a jezička grupa 34ln Polje (engl. termin field) u tagmemici 362

267

Pomeranje duž skale ranga (engl. termin shunting) u Halli-dayevoj teoriji 568

Pomoćna jedinica u Haysovoj teoriji 543 Površinska struktura u teoriji Chomskog 462 Poziciona sintaksa ]. Furqueta 453 Pragmatika po Morrisu 425; - kao nova lingvistička disciplina

610: šta proučava - 611 Pragmatska semantika suprotstavljena sintaksičnoj i leksičkoj

611 Prajezik: problem - a u lingvistici početkom XIX veka 70; -

kao tabu tema u doba marrizma Praška škola (pražani, škola funkcionalne lingvistike, škola

f'onologa) : zasnivanje praškog lingvističkog serkla 315 ; dalji istorijat 316; principi - e 317 - 322; razvoj do sedamdesetih godina 323; teorija o funkcionalnoj perspektivi rečenice 324; sintaksičke koncepcije razvijane tokom šezdesetih godina 325; analiza na nivou diskursa 326; algebarska lingvistika i pražani 327

Praški funkcionalni generativizam: vodeći predstavnici 685; uverenja predstavnika - a 686-687; tematske uloge u viđenjima predstavnika - a 657-658

Praški lingvistički serkl v. praška škola Pravila korespondencije u teoriji Šaumjana 550 Pravila povezivanja (engl. linking rules) u Fillmoreovoj gra

matici konstrukcije 650 Pravila prepisivanja (engl. rewriting rules) u teoriji Chom-

skog 463 Pravila realizacije u Lambovoj teoriji 560 Pravila zavisnosti u Haysovoj teoriji 543 Prazna kategorija u teoriji generativne sintakse 629 Pražani v. praška škola Predikacija po Aristotelu ll n Predikat: pojam - a u duhu Platonove koncepcije 10; po Aristo

telu l l


Pred.iktabilnost: pojam - i u teoriji informacije 508 Prelingvistika v. antropološka lingvistika 374 Prenosni kanal v. komunikativni kanal Presupozicija: - u semantičkim ispitivanjima Fillmorea 445; -

kao značajan opštelingvistički koncept 474; interesovanje za - e u osamdesetim godinama 612

Princip podsistema Morrisa Hallea 689 Princip pojmovne bliskosti primenjen u sintaksi 642 Pri.nuda - operativni pojam u optimalizmu 681 Pristup koji je orijentisan na pri.ncipe i parametre, obuhva-

tan naziv za novija teorijska viđenja Chomskog 620 Procesi u sinhroniji po teoriji generativne gramatike 462 Projektivnost u Haysovoj teoriji 543 Promocija u RG 622 Prosta alternativa u određivanju bita 509 Proširena standardna teorija Chomskog 470; njen diskretni

karakter 606; - posmatrana iz hronološke perspektive 620 Prototip u kognitivističkoj teoriji 638 Prototipi: zasnivanje teorije o - ma 606; značaj teorije o - ma

u lingvistici 607 Prototipski ostvaren vršilac radnje 652 Psihobiologija, Zipfova - 488 Psihofiziološka ispitivanja jezika u francuskoj lingvistici 166-

167; - u okviru psiholingvistike 377 Psihofonetika nasuprot ftZiofonetici 282n Psiholingvistika: oblast njenog proučavanja 377; udeo psiho

loga u razrađivanju - e 378; metod psiholingvističkog ispitivanja 3 79-384; doprinos - e ispitivanju mehanizama pamćt"nja i uopšte procesa učenja 384

Psihologija naroda, - izražena u jeziku; početak teorije o - " u Humboldtovom učenju 73; - po Steinthalu 8 1 ; - p o Wundtu 85

Psihologiza.m u lingvistici: asocijativna (Steinthalova) psiholoMI · ja jezika 80; apercepcionalistička (Wundtova) psihologija jr · zika 84; Martyjeva "filozofija jezika" 84


Psihološki, -a klasifikacija jezika v. klasifikacija jezika; - e teorije jezika v. psihologizam u lingvistici

Puh-puh (interjekcionalna) teorija o poreklu jezika Sn Pustaja kletka (ruski termin) u Šaumjanovoj teoriji 553

Qualia structure (engl. termin) u teoriji J . Pustejovskog 665

Racionalna stilistika v. stilistika Rečenica: po Aristotelu l l ; po Dionysiosu Thraxu 14n; definici-

ja - e u duhu distribucionalizma 357 Redundancija: funkcija - e u procesu sporazumevanja 5 10 Redundantan nasuprot relevantnom 238 Referencija: izučavanje - e nominalnih reči u lingvistici 613 Referencijalno značenje kao problem preuzet od logičara 612 Relaciona gramatika (engl. Relation Grammar) u odnosu na

čomskijanski generativizam 683 Relaciona gramatika (RG), nova verzija generativne gramatike

621 Relativna vrednost saopštenja u teoriji informacije 508 ltelatori u Šaumjanovoj teoriji 553 ltelevantan nasuprot redundantnom 238 ltema nasuprot temi 324 Rematika v. semantika (lingvistička) ltcmatologija v. semantika (lingvistička) ltcprezentativan karakter jezika po Bi.ihleru 435n ltctori iz epohe aleksandrijaca 14 ltt·vidirana proširena standardna teorija Chomskog posma

trana iz hronološke perspektive 620 KG v. relaciona gramatika

Sndržina nasuprot izrazu po Hjelmslevljevoj teoriji 397 S<·ale-and-category grammar (engl. termin) v. gramatika skala i

kategorija �kale of delicacy (engl. termin) v. skala delikatnosti Nt'rna u Lambovoj teoriji 560 Nt'mantema, termin američke lingvistike 334n; - u Sgallovoj teo

riji 546


Semantičar (filozofski semantičar): opšti - i i njihovo illozofsko interesovanje za jezik 426; akademski -i i njihov rad na semantičkoj i sintaksičkoj problematici 426-428

Semantička (značenjska) kategorija, pojam preuzet iz filozofije 532

Semantička kohezija teksta, pojam - u tekstualnoj lingvistici 598

Semantička konfiguracija rečenice u sintaksičkoj teoriji praža-na 325

Semantičke prime po Boguslawskom 670 Semantički nivo sintakse u shvatanjima nekih pražana 545 Semantički potencijal u Harderovoj semantičkoj teoriji 669 Semantički profil reči 440 Semantički (značenjski) sistem u centru pažnje strukturalne

semantike 433 Semantičko polje: teorija o -ima 434-436 Semantika (filozofska semantika) - po MGrrisovom shvata

nju 425: deskriptivna - po Camapu 427; teorijska - po Carnapu 427

Semantika (semaziologija, sematologija, glosologija, rematika, rematologija) u lingvistici; od Breala do predstavnika strukturalne semantike 429-432; teorija o semantičkim siste· mima 432-436; semiotički problemi 436-438; uočavanje teorijsko-metodoloških nedostataka 439; istraživanje "semantič· kog proilla" reči 440; komponentna analiza značenja 440 ; traženje objektivnih metoda u leksičkom ispitivanju 442; doprinos generativne gramatike studijama leksičkog značenja 443; povezivanje semantičkih studija sa sintaksičkim 44·• ; uvođenje koncepta presupozicije u ispitivanja leksičkog zna· čenja 445; teorijski pristup sovjetskih semantičara 446-447; ispitivanje gramatičkih značenja 448

Sematologija v. semantika Semaziologija v. semantika Semema u Lambovoj teoriji 560 Sememički stratu.m u Lambovoj teoriji 559


Semiologija (semiotika) : početak - e u lingvistici 423: Peirceava (filozofska) koncepcija - e 424; Morrisova (filozofska) interpretacija semiološke problematike sa podelom - e na pragmatiku, semantiku i sintaksu 425

Semiotička gramatika McGregora 698 Semiotika v. semiologija Semoglif u Sgallovoj teoriji 546 Semologija, jedna od grana antropološke lingvistike 422n: - u

Lambovoj teoriji 559 Semon u Lambovoj teoriji 560 Semotaktička pravila u Lambovoj teoriji 560 Sgallov generativni pristup jeziku: zasnivanje teorije 545 : suš-

tina teorije 546: sadašnja razvojna faza teorije 547 Shematizovane slike u kognitivnim domenima 636 Shunting (engl. termin) v. pomeranje duž skale ranga Signifiant (franc. termin) u odnosu na signifie po Saussureu

262 Signifie (fran. termin) u odnosu na signifiant po Saussureu 202 Simbol: upotreba - a u procesu analize 414 Sinhronična (statička) lingvistika nasuprot dijahroničnoj (di-

namičkoj) lingvistici po Saussureu 267 Sinhronija nasuprot dijahroniji po Saussureu 267 Sintagma po Ballyju 275 Sintagmatika u Belićevoj jezičkoj teoriji 202; - u odnosu na

paradigmatiku po Hjelmslevu 408 Sintagmatski odnosi nasuprot asocijativnim po Saussureu

408n Sintagmema u Pikeovoj teoriji 361 Sintaksa, filozofska -: po Morrisu 425; po Camapu 427 Sintaksa, lingvistička -: u doba aleksandrijaca 14; razvoj - e od

početka ovog veka do zasnivanja generativne gramatike 450-·,53; generativni pristup u - i 454, 458-463; -u sedamdeselim godinama 455-456

�tt lntaksema u teoriji G. A. Zolotove 673, 673n �tt intaksička forma reči u teoriji G. A. Zolotove 673 "interna u teoriji Martineta 332


Sintematika, nauka o sintemi 332 Sintetički, - govor 223 Sistem: postavljanje - a u centar ispitivanja nauke XX veka 119:

teorija o jeziku kao -u, osnovica strukturalne lingvistike 323 Sistemski poredak tematskih uloga i adverbijala 686 Skala delikatnosti (engl. scale of delicacy) u Hallidayevoj teo-

riji 568 Skala eksponencije u Hallidayevoj teoriji 568 Skala ranga u Hallidayevoj teoriji 568 Skolastička gramatika: odlike - e 27 Skolijasti iz epohe aleksandrijaca 14 Slobodni predikatski modifikator po praškim generativistima

639 Slot (engl. termin) v. otvor Socijalan - a uslovljenost prvih jezičkih ispitivanja 1-6; teorija o

- oj funkciji jezika, osnovica strukturalne lingvistike 237 Socijalna lingvistika v. sociolingvistika Socijalni dijalekti u američkoj lingvistici 582 Sociolingvistika: predmet proučavanja - e i odnos prema dru

gim disciplinama 580-581; počeci - e u SAD 582; faktori koji su uslovili dalji razvoj - e 583; razvoj - e u Evropi 584; - u sedamdesetim godinama 585; teme koje obrađuju - 586-502 ; najnoviji razvoj - e 604

Sociologija jezika nasuprot sociolingvistici 580n Sociološka lingvistika u okvirima francuske lingvističke škole

169 Sociološka stilistika v. stilistika Spektograf u fonetskim ispitivanjima 229 Sphota u tradiciji indijskih gramatičara 23 Sređeni karakter pravila u teoriji Chomskog 462 Stadijalnost Marrova teorija -i 207 Stammbaum" teorija v. biološki naturalizam Standardna teorija Noama Chomskog posmatrana iz hronološ

ke perspektive 620 Statička lingvistika v. sinhronična lingvistika Statistička lingvistika v. kvantitativna lingvistika


Stenografija, doprinos - e uvođenju statističkog metoda u je-zička ispitivanja 485

Stepen bazičnosti u Hallidayevoj teoriji 568 Stilistički kriticizam Lea Spitzera 180n Stilistika, različite koncepcije - e: klasična - 172 ; sociološka

172 : individualna - 173; kolektivna - 173; opšta - 173; - u duhu shvatanja harvardske škole 175: idealistička - Lea Spitzera 180; tracionalna (Ballyjeva) - 271

Stohastički proces u teoriji informacije 507 Stratifikacija jezika: semiotička - po Wegeneru 423n Stratifikaciona gramatika: zasnivanje - e 558; suština Lambo-

ve teorije 559-561 : najnoviji razvoj 562; - interpretirana kao "kognitivna lingvistika" 563: interesovanje za - u 563

Stratumi u Lambovoj teoriji 559 Struktura: - sistema u centru pažnje nauke XX veka 1 19 : - u

Hallidayevoj teoriji 568 Strukturalizam: - u nauci XX veka 1 19-121 ; prihvatanja - a u

lingvistici 137-138 Strukturalna lingvistika: teorijska osnovica - e 237-238: ka

rakteristike razvoja - e 239-241 ; osnovne škole - e i njihov međusobni odnos 241-244: - u SSSR 244; osnovni program - e sredinom ovog veka 245; korisnost - e 247

Strukturiranje radijalneg tipa (engl. radial structuring) 638n Subjekat: pojam - a u duhu Platonove koncepcije 10: - osve

tljen iz perspektive prototipske teorije 607 Sufiks u Sgallovoj teoriji 546 Supletivizam: fenomen - a i problem proizvoljnosti jezičkog

znaka 255 Supstanca: - nasuprot formi po Hjelmslevljevoj teoriji 397: u

Hallidayevoj teoriji 569 Supstitucija, metodološka procedura u strukturalnoj lingvistici

245: primena - e u okviru razrađivanja distribucionalizma 352

Supstrat, jezički - 190 Svojstvo konstituentnosti u viđenju R. l..angackera 644

Škola semantičara MIT-a 633


Škola semantičara Zapadne obale 633

Tagmema u Pikeovoj teoriji 361; - u Sgallovoj teoriji 546 Tagmemika po Pikeu 361 Taktika u Lambovoj teoriji 560 Talas (engl. wave) u tagmemici 361 Titigkeit (nem. termin) u "gramatici koja se tiče sadržine" 574 Tekstualna gramatika (tekstualna lingvistika) : zasnivanje - e

594: glavne teme i koncepcije - e 595-598; izgledi - za dalji razvoj 599; - u osamdesetim godinama 616

Tekstualna lingvistika u Hallidayevoj interpretaciji 569 Tektogramatički nivo semantičkog strukturiranja 686 Tektogramatički nivo u Sgallovoj teoriji 546 Tektogramatika, usvajanje termina - 546n Tema nasuprot remi 324; - u generativnoj gramatici 628 Tematska uloga (9 uloga) u novoj teoriji Chomskog 628 Tematske uloge osvetljene iz raznih uglova 651-658 Teorija ''X sa crtom": njeno zasnivanje i osnovne teorijske po

stavke 626 Teorija informacije: oblast ispitivanja - e 498 - u temeljima

kibemetičkih studija 499-502; značaj usvajanja teorijsko-metodoloških principa Romana jakobsona u - 502-505; tekovine - e na polju teorije i metoda 505-523

Teorija o distribuiranoj morfologiji (engl. dis tribu ted morphology) 689

Teorija o upravljanju i povezivanju (GB teorija) : njeno zasnl· vanje i osnovne teorijske postavke 629

Teorija optimalnosti (engl. Optimality Theory) 680-682 Teorija talasa, Schmidtova - 64 Teorija verovatnoće, principi - e primenjeni prvi put na jezik

481 Teorije povezivanja (engl. linking theories) 654n Terminalne jedinice u Haysovoj teoriji 543 Tezaurus u maAini za prevođenje 495 Tip događanja (engl. event-type) - nov sintaksičko-semanlitkl

pojam 654


Tipologija, lingvistička -: prvi radovi u duhu Steinthalove teorije 82 : zasnivanje - u XX veku 130

Tipovi leksičko-sintaksičkih kategorija u teoriji ''X sa crtom" 626

T-polje v. transfonnaciono polje Tradicionalna lingvistika u poređenju sa strukturalnom 125-

126 Transduktor u Sgallovoj teoriji 546 Transform u Šaumjanovoj teoriji 555 Transformacija: različita interpretacija - e u teoriji Chomskog i

u teoriji Harrisa 459 Transformacionalizam Chomskog v. generativna gramatika Transformacioni test u američkoj lingvistici 364n Transformaciono polje (T-polje) u Šaumjanovoj teoriji 555 Transformaciono polje bez konekcije u Šaumjanovoj teoriji

555 Transformaciono polje sa konekcijom u Šaumjanovoj teoriji

555 Transformaciono polje sa semikonekcijom u Šaumjanovoj te-

oriji 555 'franskodiranje u teoriji informacije 512 Transpozicija po Ballyju 274 Tranzitivnost u viđenju kognitivista 645

l Jkrštanje jezika v. mešanje jezika l J loga, koncept - e u sociolingvistici 589 l l ltimna invarijatita u strukturalnoj lingvistici 511 I Jniverzalizam. u gramatici: u doba skolastičke gramatike 27; u

doba "port-royalaca" 38; u XVIII veku 41 l lnutrašnja jezička forma u Humboldtovoj teoriji 71 l lrbana dijalektologija u američkoj lingvistici 582 i 591 l lrbani dijalekt u američkoj lingvistici 591 l lzorak, jezički - po Sapiru 342-345

Vakuumske cevi u fonetskom ispitivanju 228 Valentnost u sintaksi 453


Vantage Theory (engl. termin) 641 Varijacije u jeziku: njihova interpretacija u poljskoj lingvistici

163; njihova interpretacija u okvirima sociolingvistike 591 Vidljivi jezik u fonetskim ispitivanjima 229 Vosslerova škola v. estetski idealizam u lingvistici Vrednost reči po Saussureu 263 Vrste reči po Aristotelu l l

Wave (engl. termin) v. talas Weltanschauung: teorija - a kao osnovica humboldtizma 72;

problem - a u američkoj lingvistici 3 73 Whorfijanski relativizam u savremenoj lingvistici 696, 696n Whorfova teorija v. antropološka lingvistika

Zakoni u komparativnoj gramatici: Grimmov - 55: Vemerov - 97 Značenjska kategorija v. semantička kategorija Značenjski sistem v. semantički sistem

Ženevska škola: zasnivanje - e 269; osnovne odlike - e 270; Ballyjeva teorija 271-276

SKRAĆENICE

Arens-Sprachwissenschaft = Hans Arens, "Sprachwissenschaft der Gang ihrer Entwicklung von der Antike bis zur Gegenwart" Miinchen 1955 (ll izd. 1969)

Bloomfield-Language = Leonard Bloomfield. "Language". New York 1933 .

CFS = časopis "Cahiers Ferdinand de Saussure" (izd. "Societe Genevoise de Linguistique", Geneve)

For Roman Jakobson = zbornik "For Roman Jakobson - Essays on the Occasion of His Sixteith Birthday'' The Hague 1956

IJAL = časopis "International journal of American Linguistics" (Baltimore)

Lg = časopis "Language" Oournal of the Linguistic Society of America, Baltimore)

Portraits ofLinguists. = "Portraits ofLinguists. A Biographical Source Book for the History ofWestern Linguistics 1746-1963", knj. I i ll. izd. Thomas A. Sebeok, Bloomington - Indiana University Press 1966.

8th Proceedings = zbornik "Proceedings of the Eighth International Congress of Linguists" (Oslo 1958)

SIL = časopis "Studies in Linguistics" (Norman, Okla.) TCLC = časopis "Travaux du Cercle linguistique de Copenhague.

(Copenhague) . TCLP = časopis "Travaux du Cercle linguistique de Pragu e" Trends = zbornik "Trends in European and American Linguistics

1930-1960", Utrecht-Antwerp 1961. VJa = časopis ''Voprosy jazykoznanija" (Moskva) Zvegincev-istorija jazyk = V. A. Zvegincev. "Istorija jazykoznanija

XIX i XXvekovvočerk.ah i izvlečenijah" knj. I i ll. Moskva 1960.

CITIRANI RADOVI

Abraham l van Gelderen 1997: Werner Abraham and Elly van Gelderen (eds), Syntactic problems -problematic syntax /LinguistischeArbeiten 2741, Ti.ibingen, Niemeyer.

Aikhenvald l Dixon 1998: Alexandra Y. Aikhenvald and R. M. W. Dixon, Dependencies between grammatical systems, Language Vol. 74, No l, 56-78.

Anderson 1992 :Stephen R. Anderson, A-morphous morphology, Cambridge, Cambridge University Press.

Apresjan 1996: Anpec.RH 10 . .[{., U,EHHTh l.f ,UOPO)I(HTh o cnosape CHHOHHMOB, PycucmuKa, C11aeucmuKa, HHOoeeponeucmuKa. C6opHUK K 60-11emwo AH opeR AHamoRbeeulla 3aJIUJHRKa, MocK sa, PocuiiCKaJI aKa.LJ.CMHJI HayK, HHCTHT}'T CJlaBJIHOBC.lleHHJI H 6anKaHHCTHKH, 436-450.

Aronoff 1994: MarkAronoff, Morphology by itself, Cambridge MA, MIT Press.

Barbosa et alt. 1998: Pilar Barbosa, Danny Fox, Paul Hagstrom, Martha McGinnis, David Pesetsky (eds.) , Is the Best Good Enough Optimality and Competition in Syntax, The MIT Press.

Barker 1998: Chris Barker, Episodic -ee in English: A thematic role constraint on new word formation, Language Vol. 74, No 4, 695-727.

Beard 1995: Robert Beard, Lexeme-morpheme base morphology: A general theory of inf/ection and word formation, Albany NY, State University ofNewYork Press.

280 Citirani radovi

Berlin l Kay 1969: Brent Berlin and Paul Kay, Basic Color Tenns: Their Universality and Evolution, Berkley and Los Angeles, University of California Press.

Berlin l Kay l Merrifield 1991 : Brent Berlin, Paul Kay, and William R. Merrifield, The world color survey, Dalas,Academic Publication of the Summer Institute ofLinguistics.

Bierwisch 1987: Manfred Bierwisch, Semantik der Graduierung, Grammatische und konzeptuelle Aspekte von Dimensionsadjektiven, Berlin, Akademie Verlag, 91-286.

Bierwisch 1988: Manfred Bierwisch, On the Grammar of Local Prepositions, Syntax, Semantik und Lexikon, - Wolfgang Matsch, Ilse Zimmerman (Hrg.) , Berlin, Akademie Verlag, 1-65.

Bierwisch ISchreuder 1992: Manfred Bierwisch and Robert Schreuder, From concepts to lexical items, Cognition 42, 23-60.

Blake 1930: Frank R. Blake, A semantic analysis of case, Cu rte volume of linguistic studies (Language monographs 7), Baltimore, 34-49.

.

Boguslawski 1988: Andrzej Boguslawski, Inherently thematic and rhematic units of language, Travaux du Cercle Linguistique de PragueN.

Boguslavski 1996: H. M. liorycmlBCKHif, CifJepa oeucmBUR JleKCU"leCKUXeOUHU�, MocKaa

Bondarko 1984: A. B. limuapKo, (/JyHKJ.IUOHaJibHaJl zpcwamuKa, JleHHHrpa,u.

Bondarko 1991 : Alexander V. Bondarko, Functional grammar. A field approach, Amsterdam/Philadelphia, Benjamins.

Bošković 1997: Željko Bošković, The Syntax of Nonftnite Complementation. An Economy Approach /Linguistic Inquiry Monograph 321, The MIT Press.

Bresnan 1994: Joan Bresnan, Locative inversion and the architecture ofuniversalgratna-nar, Language- Vol 70, No l, 72- 1 3 1 .

Bresnan l Kanerva 1989: Joan Bresnan andjonni Kanerva, Locative inversion in Chichewa: A case study of factorization in grammar, Linguisticlnquiry 20, 1-50.


Bresnan l Mchombo 1995: joan Bresnan and Sam A. Mchombo, The Lexical Integrity Principle: Evidence from Bantu, Natural Language and Linguistic Tbeory 13, 181-254.

Chomsky 1982 : Noam Chomsky, Some concepts and consequences of the theory of government and binding, Linguistic Inquiry Monograph 6, Cambridge Mass.

Chomsky 1995: Noam Chomsky, The Minima/ist program, Cambridge MA, MIT.

Chomsky 1998: Noam Chomsky, Minima/ist inquiries. Tbe framework /MIT Occasional Papers in Linguistics 15/, Department of Linguistics and Philosophy, MIT, Cambridge, Mass.

Corrigan 1991: Roberta Corrigan, Sentences as categories : Is there a basic-level sentence?, Cognitive Linguistics 2, 3-35.

Culicover l jackendoff 1995: Peter W. Culicover and Ray jackendoff, Something else for the binding theory, Linguistic Inquiry 26, 249-275.

Culicover l jackendoff 1997: Peter W. Culicover and Ray jackendoff, Semantic subordination despite syntactic coordination, Linguisticinquiry 28, 195-2 17.

Deane 1996: Paul D. Deane, On jackendofrs conceptual semantics, CognitiveLinguistics 7, l, 35-91.

Dixon 1994: R. M. W. Dixon, Ergativity /Cambridge Studies in Linguistics 69/, Cambridge, Cambridge University Press.

Dowty 1989: David D. Dowty, On the semeantic content of the notion of"thematic role", Properties, types and meaning, Gennaro Chierchia, Barbara Hall Partee and Raymond Turner (eds.) , Dordrecht, Kluwer, 69-129.

Dowty 1991 : David Dowty, Thematic proto-roles and argument selection, Language, Vol. 67, 547-619.

Epstein l Hornstein 1999: Working Minima/ism, ed. by Samuel David Epstein and Norbert Hornstein, The MIT Press.

282 Citirani radovi

Fillmore 1968: Charles Fillmore, The case for case, Universals in linguistic theory, Emmon Bach l Robert Harms (eds.), New York, 1-88.

Fillmore 1982 : Charles Fillmore, Frame semantics, Linguistics in the morning ea/m, Seul, Harshu, ed. by the Linguistic Society of Korea, 1 1 1-137.

Fillmore 1985: Charles Fillmore, Frames and the Semantics of Understanding, Quaderni di Semantica 6, No 2, 222-253.

Fillmore l Atkins 1992 : Charles} . Fillmore, Beryl T. Atkins, Toward a Frame-Based Lexicon: The Semantics of RISK and its Neighbors, Frames, Fields, and Contrasts. New Essays in Semantic and Lexical Organization, Ed. by Adrienne Lehrer and Eva Feder Kittay, Hillsdale New Jersey, 75-102 .

Fillmore l Kay 1993: Charles Fillmore and Paul Kay, Construction Grammar Coursebook, University of California, Berkley.

Firbas 1992: Jan Firbas, Functional sentence perspective in written and spoken communication. Studies in English language, Cambridge, Cambridge University Press.

Foley l van Valin 1984: W. A. Foley, R. D. van Valin, Functional Syntax and Universal Grammar, Cambridge.

Fox 1999: Danny Fox, Economy and Semanticlnterpretation /Linguistic Inquiry Monograph 351, The MIT Press.

Garret 1990: Andrew Garret, The origin of NP split ergativity, Language Vol 66, No 2, 261-296.

Goldberg 1995: Adele Goldberg, Constructions: A construction grammar approach to argument structure, Chicago, University of Chicago Press.

Goldsmith 1995 : Handbook of phonological theory, ed. by John Goldsmith, Oxford, Blackwell.

Goossens et alt. 1995: L. Goossens, P. Pauwels, B. Rudzka-Ostyn, A. M. Simon - Vandenbergen, J. Vanparys, By Word of Mouth. Metaphor, Metonymy and Linguistic Action in a Cognitive Perspective, Amsterdam.

Grepl l Karlik 1998: Miroslav Grepl a Petr KarHk, Skladba češtiny, Olomouc.


Grimshaw 1990: Jane Grimshaw, Ar.gument Structure, Cambridge Mass, MIT Press.

Grzegorczykowa 1995: Renata Grzegorczykowa, Wprowadzenie do semantykijezykoznawczej, Warszawa.

Hajičova 1993 : Eva Hajičova, /ssues of sentence structure and discourse patterns, Charles University.

Hajičova 1999: Eva Hajičova, Aktualni člen�li v�ty a rystavba promluvy, Čeština - univerza/ta a specifika, Brno, Massarykova univerzita, 47-54.

Hajičova 2000: Eva Hajičova, Presupozice, alegace a akomodace, Čeština - univerza/ta a specifika 2, Brno, Massarykova univerzita, 123-129.

Hajičova l Panevova 1996: Eva Hajičova and Jarmila Panevova, Functional generative description and its Praguian roots, The Prague Bulletin of Mathematical Linguistics 65-66, 2 1-28.

Hajičova l Partee l Sgall 1998: Eva Hajičova, Barbara Hall-Partec, Petr Sgall, Topic-Focus, Articulation, Tripartite Structures, and Semantic Content, Dordrecht.

Hajičova l Sgall 1999: Eva Hajičova �md Petr Sgall, Quanrifiers and focus in an underspecified deep structure, The Prague Bulletin of Mathematical Linguistics, 72, 5-9.

Halle 1997: Morris Halle, Distributed Morphology: Impoverishment and Fission, Mfl' working in linguistics 30: Papers at the interface, Department of Linguistics and Philosophy, MIT, Cambridge, Mass, 425-449.

Halle l Marantz 1993: Morris Halle and Alec Marantz, Distrlbuted Morphology and the pieces of inflection, The View from Building 20: Essays in Linguistics in Honor of Sylvain Bromberger ed. by Kenneth Hale and Samuel ) ay Keyser, Cambridge Mass, MIT Press, 1 1 1-176.

Hansen 1994: Bjorn Hansen, Determinatorenserialisierung in den slavischen Sprachen. Ein typologisch-kognitiver ErkHi.rungsvorschlag, WienerslawistischerAimanach, Band 33, 1 19-128.

284 Citirani radovi

Harder 1991 : Peter Harder, Linguistic meaning. Cognition, interaction and the real world, Nordic journal of Linguistics 14, 1 19-140.

Harder 1996: Peter Harder, Functional semantics. A theory of meaning, structure and tense in English, Berlin.

Harman 1993: Conceptions of the human mind; Essays in honor of George A Miller, ed. by Gilbert Harman, N. Y. , Lawrence Erlbaum Associates.

Heine 1993: Bernd Heine, Auxiliaries; Cogniti-ve forces and grammatica/ization, NewYork, Oxford University Press.

Heine 1997: Bernd Heine, Cognitive Foundations of Grammar, New York/Oxford, Oxford University Press.

Inke las l Zec 1993: Sharon Inkelas and Draga Zec, Auxiliary Reduction without Empty Categories. A Prosodic Account, Working Papers of the Cornell Phonetics Laboratory 8, 205-2 53.

Jackendoff 1983: Ray Jackendoff, Semantics and Cognition, Cambridge MA, MIT Press.

Jackendoff 1990: Ray Jackendoff, Semantic Structures, Cambridge Mass, MIT Press.

J ackendoff 1992 : Ray J ackendoff, Languages of the Mind - Essays on Mental Representation, - Cambridge MA, The MIT Press.

Jackendoff 1996: Ray Jackendoff , Conceptual semantics and cognitive linguistics, Cognitive Linguistics 7, l, 93-129.

J ackendoff 1997: Ray J ackendoff , 7be architecture of the language faculty, Cambridge, Mass, MIT Press.

Johnson 1987: Mark Johnson, 7be Body in the Mind: 1be Bodily Basis of Meaning, Imagination, and Reason, Chicago, U niversityofChicago Press.

Johnson l Postal 1980: D. E. Johnson, and P. M. Postal, Arc Pair Grammar, Princeton, New Jersey, Princeton University Press.

Kakridis 1998: Yannis Kakridis, Metaphor and Metonymy; a Dialectical Perspective , Quaderni di semantica 2, 355-362 .


Kamp l Rossdeutscher 1994: H. Kamp and A. Rossdeutscher, Remarks on Lexical Structure and Discourse Reference Structure Construction, 1beoretica/Linguistics 20, 97-165.

Karolak 1994: Stanislaw Karolak, Le concept d'as-pect et la structure notionnale du verbe, Studia kognitywne l Etudes cognitives l, Warszawa, Slawistycz-ny osrodekwydawniczy, 2 1-4 1 .

Kenstowicz 1994: Michael Kenstowicz, Phonology tn generattve grammar, Oxford, Blackwell.

Kiparsky 1982 : Paul Kiparsky, Lexical Morphology and Phonology, Linguistics in theMorning Calm,J.-S. Yang (ed.), Seoul, 3-91 .

Labav 1973: William Labav, The boundaries o f words and their meanings, New Ways of Analysing Variation in English, Washington, Georgetown University Press, 340-373.

Lakoff 1977: George Lakoff, Linguistic Gestalts, Papers from the thirteenth regional meeting Chicago Linguistic Society, Chicago, Illinois, 236-287.

Lakoff 1987: George Lakoff, Women, fire and dangerous things; What categories reveal about mind, Chicago, University of Chicago Press.

Lakoff l Johnson 1980: George Lakoff and Mark Johnson, Metaphors We Live By, Chicago, University of Chicago Press.

Lakoff l van Oosten 1977: George Lakoff and Jeanne van Oosten, Subjects and Agenthood in English, Papers from the thirteenth regional meeting of Chicago Lingui-stic Society, Chicago Illinois, 459-479.

Langacker 1987: Ronald W. Langacker, Foundations of cognitive grammar, Vol. l . 1beoretica/ perequisites, Stanford, Stanford University Press.

Langacker 1988: Ronald W. Langacker, A view of linguistic semantics, Topics in Cognitive Linguistics, B. Rudzka-Ostyn (ed.), Amsterdam, Benjamins, 49-90.

Langacker 1990: Ronald W. Langacker, Concept, Image and Symbol. 1be Cognitive Basis of Grammar, Berlin/New York, Mouton de Gruyter.

286 Citirani radovi

Langacker 1991 : Ronald W. Langacker, Foundations of Cognitive Grammar, Vol. II. Descriptive Application, Stanford CA, Stanford University Press.

Langacker 1993: Ronald W. Langacker, Reference-point constructions, Cognitive Linguistics 4, l , 1-38.

Langacker 1997: Ronald W. Langacker, Constituency, dependency and conceptual grouping, Cognitive Linguistics, Vol. 8, l, 1-32.

Lee 1996: Penny Lee, 1be Whoif theory complex; A critical reconstruction, Amsterdam, Benjamins.

Lehrer 1990: Adrienne Lehrer, Prototype Theory and Its Implications for Lexical Analysis, Meanings and Prototypes. Studies in Linguistic Categorization, Savas L. Tsohatzidis (ed.) , London/NewYork, 368-381 .

Levin 1993 : Beth Levin, English verb e/asses and alternation, Chicago, University of Chicago Press.

Levin l Rappaport-Hovav 1995:: Beth Levin and Malka RappaportHovav, Unaccusativity at the syn-tax-lexica/ semantics interface, Cambridge MA, MIT Press.

Lindvale 1998: Ann Lindvale, Transitivity in Discourse. A Comparison of Greek, Polish and Swedish (fravaux de ('Institut de Linguistique de Lund 3 7 l, Lund, Lund University Press.

Lucy 1992: John Lucy, Language diversity and thought: A reformu/ation of the linguistic relativity hypothesis, Cambridge University Press.

Lutzeier 1997: Rolf Peter Lutzeier, Gegensinn in Lexikologie und Lexikographie, Linguistische 1beorle und /exikographische Praxis, Symposiusvortrdge, Heidelberg 1996, Tiibingen, Max NiemeyerVerlag, 155-169.

MacLaury 1995: R. E. MacLaury, Vantage theory, Language and the Cognitive Construa/ of the World, ed by John R. Taylor and Robert E. MacLaury, Berlin, Mouton de Gruyter, 231-276.

McCarthy l Prince 1994: John McCarthy and Alan Prince, The emergence of the unmarked, Optimality of Prosodic Morpbology, NELS 24, Amherst, UniversityofMassachusetts, 333-379.


McCarthy l Prince 1995: john j. McCarthy and Alan S. Prince, Faithfulness and redu plicative identity, Papers in optimality theory, ed. by Jill N. Beckman, Laura W. Dickey, and Susan Urbanczyk /University of Massachusetts occasional papers in linguistics 18/, Amherst, MA, 249-384.

McGregor 1997: William B. McGregor, Semiotic Grammar, Oxford University Press.

Muhin 1980: A. M. MyxHH, CuHmaKce.MHuu aHaJIU3 unpo6Jle.Ma ypoeHe U Jl3blKQ, JleHHHrp3,ZI

Newmeyer 1998: Frederick J. Newmeyer, Language Form and Language Function /Language, Speech, and Communication Series/, The MIT Press.

Padučeva 1999: E. B. nanyt.teaa, npHHUHD KOMD03HUHOHOCTH B He<t>opMaJibHOH ceMa.HTHKe, Bonpocbl Jl3blK03HQHWl, No 5, 3-23 .

Panevova 1978: Jarmila Panevova, Inner participants and free adverbials, Studies inMathematica/Linguistics. 6, 227-254.

Panevova 1996a: Jarmila Panevova, Referenčni platnost elidovanych aktanro (k n�kterjm otizkim koreference) , Anafora w strukturze tekstu, Warszawa, 23-34.

Panevova 1996b: Jarmila Panevova, More Remarks on Control, PragueLinguistic CirclePapers, Vol. 2, 101-120.

Panevova 1998: Jarmila Panevova, Ješt� k teorii valence, Slovo a slovesnost 59, 1-14.

Panevova 1999: Jarmila Panevova, Ćeski recipročni zajmena a s loves na valence, Slovo a slovesnost 60, 269-275.

Panevova l Sgall 1998: Jarmila Panevova l Petr Sgall, Verbal Categories, Meaning and Typology, Typology ofVerba/ Categories. Papers presented to Vladimir Nedjalkov on the occasion of his 70th birthday, ed. by Leonid Kulikov and Heinz Vater, Tiibingen, 205-2 13.

Parsons 1995: Terence Parsons, Thematic Relations and Arguments, Linguistic InquiryVol 26, No 4, 635-636.

Pederson et alt. 1998: Eric Pederson, Eve Dauziger, David Nalkins, Stephan Levinson, Sotaro Kita, Gunter Senft, Semantic Typo-

288 Citirani radovi

logy and spatial conceptualization, Language Vol. 74, No 3, 557-589.

Perlmutter 1978: David Perlmutter, lmpersonal passives and the unaccusative hypothesis, Berkeley Linguistic Society 4, 157-189.

Petter 1998: Marga Petter, Getting PRO under control, The Hague, Academic graphics.

Prince l Smolensky 1993 : Alan Prince and Paul Smolensky, Optimality Theory: Constraint interaction in generative grammar, Center for Cognitive Science, Rutgers University, and Computer Science Department, University of Colorado.

Pustejovsky 1995: james Pustejovsky, The Generative Lexicon, Cambridge Mass, MIT Press.

Pustejovsky 1998: James Pustejovsky, The Semantics ofLexical Underspecification, Folia Linguistica. Acta Societatis Linguisticae Europaeae XXXII/3-4, 323-347.

Radovanović 1995 : Milorad Radovanović, Praška �kola u novome ruhu, Zbornik Matice srpske za filologiju i lingvistiku, XXXVIII/2, 2 13-2 19.

RUžička 1999: Rudolf RUžička, Control in grammar and pragmatics: A cross-linguistic study, Amsterdam, Benjamins.

Sadock 1991 : Jerrold M. Sadock, Autole:xical synta.x: A theory of parallel grammatical representations, Chicago, University of Chicago Press.

Scharf 1989: A. Scharf, Quantum Measurement and the Program for Unity ofScience,Philosopby of Science 60, 601-623.

Schlesinger 1995: ltzchak M. Schlesinger, Cognitive space and linguistic case: Semantic and syntactic categories in English, Cambridge, Cambridge University Press.

Sgall 1992: Petr Sgall, Underlying structure of sentences and its relations to semantics, Wiener Slawistischer Almanach, Sanderband 33, 273-282.

Pravci u lingvistici D 289

Sgall 1994: Petr Sgall, Meaning, Reference and Discourse Patterns, 1be Prague School of Structural and Functional Linguistics, Ph. Luesdor.ff (ed.), Amsterdam , Benjamins, 277-309.

Sgall 1995: Petr Sgall, Subject/predicate and topiC/focus, 1be MoscowLinguistic]ourna/ 2, 361-370.

Sgall 2000: Petr Sgall, Semantika a pragmatika v jazydch niznych typii, Čeština - universa/ia a specifika 2, Brno, Massarykova univerzita, 10-113.

Sgall 1 Bemova 1 Hajičova 1996: P. Sgalli, A. Bemova and E. Hajičova, Remarks on the semantic features of cases and prepositions as related to syntax, Towards a ea/cu/us of meaning, E. Andrews and Yishai Tobni (eds.) , Amsterdam/Philadelphia, Benjamins, 71-82 .

Silverstein 1976: Michael Silverstein, Hierarchy of features and ergativity, Grammatical categories in Australian languages, ed. by R. M. W. Dixon, Canberra, Australian Institute of Aboriginal Studies, 1 12-171 .

Stassen 1997: Leon Stassen, Intransitive Predication, Oxford, Carendon Press.

Sweetzer 1990: Eve E. Sweetzer, From Etymology to Pragmatics; The Mind -As-Body Metaphor, Cambridge, Cambridge University Press.

Tarlanov 1999: 3a�mp TapnaHOB, CmaHo6JleHue munollocuuupycc�eozo nped!lO:JICeHUR U e e OmHOlUeHUU K '3mHOrpWIOCOrpUU, ne-rpo33BO,nCK.

Taylor 1989: John R. Taylor, Linguistic categorization. Prototypes in Linguistic 1beory, Oxford, Clarendon Press.

Traugott 1989: Elizabeth Traugott, On the rise of epistemic meanings in English. An example of subjectification in semantic change,Language 65, l, 31-53.

Webelhuth 1995: Gert Webelhuth, Government and binding theory and the minima/ist program, Oxford and Cambridge MA.

Wechsler 1995: Stephan Wechsler, The semantic basis of argument structure, Stanford, CA, CSU Publications.

290 Citirani radovi

Wierzbicka 1985: Anna Wierzbicka, Lexicograpby and Conceptual Analysis, AnnArbor, .Karoma.

Wierzbicka 1988: Anna Wierzbicka, Tbe Semantics of Grammar /Studies in Language Companion Series 18/, Amsterdam/Philadelphia.

Wierzbicka 1996: A.Hua Be)((6HUKWI, fl3blK, KyR&mypa, llo3HaHue,

MocK Ba. Williams 1991 : E. Williams, Radial structuring in Hausa lexicon: A

prototype analysis of Hausa 'eat' and 'drink', Lingua, 85, 321-340.

Vsevolodova 1997: M. B. BceBono.no&a, YpoBHH opra.HH33.UHH npe.nnO)((CHHJI B paMKax «i»YHKIUĐH3nLHO-KOM}'HHK3THBHOU npHKnallHOU Mo.nenH JI3LIK3, BecmHUK MocK06CKozo yHu6ep3umema. CepUR l/JuJIOJIOZU 9. (/)UJIOJIOZUR, � l, 53-66.

Vsevolodova l Kotvickaja 1999: M. B. BceBono.noBa, 3. e. KoTBHUKaJI, 0 no.nne>KlllCM H K3TeropHH npH'IHHOCTH B pyCCKOM J13LIKC (K BOnpocy O HCKOTOpLIX xapaKTepHCTHK8X pycCKOro JDLJKOro C03HaHHJI B KouuenUHH A. Be)((6HUKOH), BecmHuK MocKoecKozo yHu6ep-3Umema. CepUR 9. (/JUJIOJIOZUR 5, 66-88.

Wunderlich 1997: Diter Wunderlich, CAUSE and the Structure of Verbs, Linguistic Inquiry 28, l, 27-68.

Zec 1997: Draga Zec, O prozodijskoj strukturi reči,]užnoslovenskt filolog LIII, 35-58.

Zolotova 1967: r. A. 3onoTOBa, o CTpyK'I')'pe npoCToro npe.nnO)((CHHJI B pyccKoM JI3LIKE:, BonpocH, JI3LIK03Ha.HHJI, No 6, 90- 1 O l .

Zolotova e t alt. 1998: r . A . 3onOTOB8, H. K . OuHneHKO, M . 10 . CH.llOpoBa, KoMyHHKaTHBHWI rpaMMaTHKa pycKoro JI3LIKa, MocKaa.

SADRŽAJ DRUGE KNJIGE

Treći deo

JEZIČKA ISPITNANJA U XX VEKU (DODATAK)

GENERA TIVNI PRISTUP JEZIKU . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 7

MATEMATIČKA LINGVISTIKA KVANTITATIVNOG (=NEALGEBARSKOG KARAKTERA) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 31

Uvodne napomene . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 31

Kvantitativna (statistička) lingvistika . . . . . . . . . . . . . . . . 36 Teorija informacije . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 45

Maš insko prevođenje . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 56

ALGEBARSKA LINGVISTIKA NELINEARNOG (ANALITIČKOG) TIPA . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 69

Uvodne napomene . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 69

Kategorijama gramatika identiftkacionog tipa . . 7 4

Kategorijama gramatika zasnovana na principi-ma matematičke teorije skupova . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 79

292 Sadržaj

Gramatika zavisnosti i projektivnosti . . . . . . . . . . . . . . . 82

Sgallov gene rativni pristup jeziku . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 85

Šaumjanov aplikativno-generativni model . . . . . . . 90

STRATIFIKACIONA GRAMATIKA . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 101

NEOFIRTHIJANSKA LINGVISTIKA REPREZENTO-VANA "GRAMATIKOM SKALA I KATEGORIJA" . . . . . . . . 107

"GRAMATIKA KOJA SE TIČE SADRŽINE" . . . . . . . . . . . . . . 1 17

SOCIOLINGVISTIKA . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 125

TEKSTUALNA G RAMA TIKA . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 143

POGOVOR . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 147

LINGVISTIKA U DEVEDESETIM GODINAMA . . . . . . . 179

REGISTAR IMENA . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 231

PREDMETNI REGISTAR 249

SKRAĆENICE 277

CITIRANI RADOVI 279

Izdanje BIBLIOTEKE XX VEK, Bulevar Nikole Tesle 6, Zemun, ĆIGOJA ŠTAMPE, Studentski trg 13, Beograd i KNJIŽARE KRUG, Makedonska 5, Beograd. Za izdavače: Ivan Čolović, Žarko Čigoja i Đorđe Stojanović. Urednik: Ivan Čolović. Obrada na računaru: Miroslav Niškanović. Korektor: Slobodanka Marković.

Štampa: Čigoja štampa. Tiraž: lOOO primeraka. Beograd 2001.

CIP - Kan.norHJilUHja y ny6nHKilUHjH Hapo.nHa 6H6nHoTeKa Cp6Hje, Jieorpa.n

801 (091)

HBHli, MH.llKa Pravci u lingvistici. 2 l Milka Ivić. - 9. izd. dopunjeno poglavljem "Lingvistika u devedesetim godinama". - Zemun : Biblioteka XX vek ; Beograd : Čigoja §tampa, 2001 (Beograd : Čigoja štampa) . - 292 str. ; 17 cm. - (Biblioteka XX vek ; 73/2*)

Tiraž 1000. - Napomene uz tekst. - Registri.

Bibliografija: str. 279-290

ISBN 86-7562-002-0

a) JlHHrBHCTHKa 6) llpaBUH ID =92668172

Documents

Milka Ivić - Pravci u Lingvistici II