Pravci u Lingvistici

5/24/2018 Pravci u Lingvistici

1/141

UVODNE NAPOMENE i

1. Intereso vanj e za jezike probleme javl ja se od n ajstari jihistorijskih vremena kod mnogih kulturno razvijenih naroda.. irirazmah tog interesovanja bivao je po pravilu neposredno izazvankonkretnim socijalnim prilikama.

2. U sredinama npr. gde je religija igrala dalekosenu drutve-nu ulogu javlja se redovno tenja za poznavanjem jezika kulta i tou onom vidu u kojem je taj jezik ostajao zafeeleen u odgovarajuimreligioznim tekstovima. Jezik Veda je npr. tato dobio svoje detaljneopise jo u davnim danima hindu religije, dosta vekova pre naeere (v. 17). Hrianski srednji vek je znatan deo svoje kulturneaktivnosti posvetio prouavanju latinskog (v. 2427). Jevreji sju uili hebrejski iz Biblije (v. 34). Arabljani su osnivali gramatikecentre s osnovnom ambicijom da se pravovemima omogui pra-vilno itanje Korana (v. 31) itd. Zaeci preciznih gramatikih opi-sa, filolokih studiranja teksta, ideje o jezikom uzom i kodifikacijigramatikih pravila sve to lei upravo u dalekim, skromnimpoecima ove vrste, dik tiranim osobenim karakterom jednog vre-mena i konkretnih ljudskih obiaja.

3. U jednoj, za svoje doba visoko kulturnoj sredini, sa relativnodosta religioznog liberalizma, kakva je bila antika Grka, jezikaispitivanja su prela nske okvire isto praktinih ciljeva ukljuujui

se u bogatu skalu filozofske problematike kojoj je helenska kultur-na misao bila intenzivno naklonjena (v. 8). To prvo kontaktiranjejezike teme s filozofijom donelo je oveanstvu osnovne pojmoveo jezickim kategorijama, o principima ustrojstva reenice, o pove-zanosti misaonog sa govornim procesom. Ma koliko* to sve bilo vieneodreena saznaj na k ontu ra nego ja sna slika o jezikom feno-menu ipak u tom ranom, prvom, malo naivnom drugovanju s filo-zofijom lee koreni duge istorije gramatike, one klasine, na kojoj

11


2/141

je roena i dojueranja generacija lingvista, a od koje ni danaspojedinci ne umeju da se odmaknu.

4. Epoha centralizacije vlasti potkraj feudalne ere u Evropidala je poleta radu na normativnoj gramatici. Stvaranje jakih po-litikih centara sa izrazitom socijalnom diferencijacijom donosilo

je sobom tenju da se tano' utvr di i neprikosnoveno' potuje jezikprivil egisanih nosilaca kulture. S usponom francuskog kr aljev-stva npr. raste i francuska tradicija strogo normativnog posla oko

jezika (v. 38), tradicija koja je verno prenoena iz generacije u

generaciju, prerastajui tokom vremena usko nacionalne okvire,prelivajui se u kulturnu tradiciju drugih nacija kao' podstrek,takmac ili uzor,

5. Ali sve to je raeno na jeziku do u" poetak X I X veka imaipak vrednost samo usputnog, parcijalnog, upravo lokalnog doga-anja bez velikog odjeka van svoje sredine. Nigde do1toga vremena

jeziko prouavanje nije zaista primilo' vid organizovane naunediscipline iji bi radni program bio sistematski ostvarivan, sa viso-kim ciljem naunog saznanja.

6. K ad pogledamo pal jivo unatrag ta nam je ko od narodazaista podario na polju naih saznanja o jeziku, ostaemo impresio-nirani ne samo fragmentarnim karakterom ispoljenih interesovanja,ve i zajednikom jednostranou u oceni svoga prema tuem je-ziku: svaki je narod svoj jezik smatrao uzorjezikom, najpotpunijimdokumentom maksimalno uspele sinteze jezikih formi i ljudskogaduha. Bili su potrebni iri horizonti optih znanja, dublji kontaktimeu narodima, pa da se stvori potrebna, intelektualna baza zasistematska, zaista nauna lingvistika prouavanja.

J EZIK A ISP ITIVA NJ A U AN TI K OJ GRK OJ

7. Antiki Grci su zaorali prve brazde jezikog ispitivanja uvie pravaca. Oni su, pre svega, bili prvi (i ostali dugo vremenai jedini) jezika teoretiari u svetu. Njima pripada slava prvih Ev-ropljana koji su se zainteresovali kako1za akribino' ispitivanje tek-stova tako i za normiranje jezika svoje kulture. Oni su, najzad, iposebno, ne samo osnivai principa klasine evropske gramatikenego i zasluni za tradiciju gramatikog prouavanja u kasnijimveko'vima.

8. Njihov rad na jezikoj teoriji prodzaao je iz njihovog filo-zofskog interesovanja. Da bi upotpunili ili tanije obrazloili svojefilozofske stavove, oni su se trudili u prvom redu da sagledaju: po-

12 i

rek lo jezika,,1neposredni odnos njegove glasojiae.strukture i odgo-varajueg znaenja, mogunost orimene Togikih principa u razja-njavanju sutine gramatikih formi. Ova pitanja, koja su Grci prvipostavili, i danas jo stoje na repertoaru lingvistikih interesovanja.

9. Gotovo sve najznaajni je linosti antike fi lozofije uputalesu se, bar usputno, u teoretisanja o jeziku. U okviru filozofskih di-skusija razvijala su se esto i raspravljanja koja su se neposrednoticala jezikih problema. Posebno je slavna ostala vanredno dugo-

trajna diskusija o tome da li postoji neka duboka, neposredna, logina veza izmeu onoga to rei oznaavaju*i njihovog konkretneg"'glasovnog^skiepa, ili je ta veza proizvoljna, nastala .u mnogostrukojigri sluajnosti.2^

Po shvatanju analogista jezik je prirodni dar a ne plod l jud-ske konvencije. On je u sutini pravilanTTogian, to znai da po-stoji najist ija harmonija jzmeu gt50i5llBg sEI6pa rei i znaenja__koje se u njemu Krije. U tenji da dokau ovu harmoniju, trudeise da elkniniu svako zamraenje ove idealne veze, koje vreme umesobom da doiiese, analogisti su forsi ral i etimoloka ispiti vanja.3 Onisu, dakle, jjrvi etimolozi po orijentaciji svog lingvistikog InEeresovanja, ali njiirove etimoloke naklonosti ipak nikada nisu dosezaledo sistematskih studija lingvistikih pramena.4

1 Poreklo jezika je od vajkada zanimalo ljudsku misao. J o je starigrki istoriar Herodot (V vek pre n. e.) zabeleio npr. priu o egipat-skom kralju Psametihu po ijoj su naredbi dva novoroena deteta izolovana od ostalog sveta kako bi se saznalo kojim e jezikom spontanoprogovoriti. Po predanju, deca su prvo izgovorila re bek os, to znaihleb na frigijskom. Tako je frigijski proglaen najstarijim jezikom svela.U novom veku razmiljanja o poreklu jezika poela su se prvenstvenoodnositi na pitanje oformljenja glasovne strane jezika: moda su glasovi postali u tenji za imitiranjem prirodnih zvukova (tzv. bauvau ilionoma t ope j s k a teorija) ili kao odgovor, odjek zvukovima prirode (dingdong ili n a t i v i s t i k a teorija) ili, najzad, u spontanom vrisku (puhpuhili i n t e r j e k c i o n a l n a teorija). I danas se raspravlja o g l o t o gon i j s k im pro-blemima (= problemima postanka jezika).

2 Ne zna se tano ko je prvi otpoeo diskusiju. Pojedinci to pripisujuPratagpri (oko 480 410), drugi opet Pitagori (oko 572 497). Diskusija je

trajala vekovima.3 Etimologijom su se kasnije mnogi bavili , po ugledu na Grke, i la-tinski gramatiari, takoe bez dovoljno objektivnosti.

4 Meu najvatrenij im pristalicama etimolokih studija (koje otkri-vaju istinu o reima) istiu se predstavnici filozofske kole stojika (uIII veku pre n. e.). Ostavljajui po strani etimologiju, stojici su inaeu jezikim ispitivanjima imali i pozitivnih rezultata. Uenje o padeimanpr. obija svoj odreeniji poetak od stojika. Dok je za Aristotela padebio svaki oblik neke rei koji odstupa od onoga to se smatraloosnovnim (svaki glagolski oblik, recimo, u odnosu na prezentski, bio je

13


3/141

Anomalisrti, naprotiv, nisu veiov.ali u idealnu korelaciju iz-meu formalne i semantike strukture rei. Ukazivali su~na nepra-vilnosti koje siu se javljale na svakom koraku i ovde i drugde naplanu jezikih odnosa.

Etimoloki ar mnogih generacija analogista podsticala je npr.injenica da je jedan tako lucidan duh kakav je bioJ HerakMt (oko500 pre n. e.) isticao identinost razuma u celini sa cellrtOTiT'jezike

Mrukture. Anomalisti sul jeT opet, pri seali stavova slavnog De

mokrita (oko 460360) koji se odluno i zjasnio proti v hipoteze ohoanskam poreklu jezika.5 Ni Pl aton (427347) Ri je mimoiao ovutemu.6Mada se borio protivvnaivnog etimologisan j a naslonjenog nabukvalnu interpretaciju Heraklitovog tvrefija, Platon je ipak podr-avao H^raklita u osnovnoj ideji o> korelaciji razuma iJ ezi k estrukture,7

10. P laton uopte polazi od uverenja da jeare rpateri jalni oblikideje, a da u ideji ldi poetak saznanja o svetu. Iz ovakvog filozfKog stava rada se prvi pokuaj defimsanja. oisnovnih gramatikihkategorija. Primenjujui kriterije koji se tiu logikih operacija,Platon npr. ukazuje na imenicu kao na ono o emu se neto konstatuje (to odgovara' oiSog kasnijoj, tradicionalnoj, do dananjegdana od mnogih ponavljano] definiciji subjekta) dok bi^agpl_tre

balo shvatiti kao'ono to se konstatuje o imenici (= k asn i ja TcTasicmikoncepcija predikata).

11. Tek je, meutim, Aristotel (384322) uao u istoriju jezikenauke kao utemelja klasine evropske gramatike. N jegovo uenjeo kategorijamarei menjano je tokom poznijih vekova samo u de-taljima, ne u osnovnom duhu. Tradicionalna gramatika, koja, se i

pade; komparativ prideva prema obliku pozitiva je takoe bio pa-de, itd.), stojici su iskljuili glagole iz padene kategorije, obuhvatajui pojmom padea iskljuivo nominalne oblike. Oni su prvi uveliklasinu opoziciju nominativa prema ostalim padeima (casus rectusi/casus obliqui).

5 Sa sledeom argumentaci jom: nesavrenost jezika dokazana je postajanjem homonima i sinonima, injenicom da su jezike forme podlone

promeni, kao i to da ne postoji analogija u gramatikom ponaanju rei (od nekih imenica se npr. mogu graditi glagoli, a od drugih ne).

6 On nju obrauje u svom poznatom delu Kra.tylos, u vidu raspra-ve izmeu Kratila (pristalice Heraklita), Hermogena (predstavnika anomalista) i filozofa Sokrata (koji ovde, u zastupanju kompromisnih gle-dita, reprezentuje Platonov stav).

7 Ograujui se od primitivizma u koncepciji ovakve korelacije, onjo isticao da nju i ne treba traiti u konkretnoj manifestaciji jezikogfenomena. Ona postoji u sferi idejnog, apstraktnog, tamo gde su isti lo-giki principi odsudni za jeziku strukturu kao i za proces miljenja.

14

i

danas jo ui po naim kolama, vue sve svoje bitne korene iz Ari -stotelovih naina prilaenja jezikom fenomenu, posebaorTroblastisintofcse. K ategoriui gramatike oblike po tome xlai isenjimaodreuje supstanca, kvalitet, kvantitet, relacija, egzistencija, promena itd., Aristotel, u stvari, uvodi u razmiljanje o jeziku kriterijekojima se odlikuju filozofska ispitivanja. To naslee filozofskih kon-cepcija pokazalo se neobino trajnim i dalekosenim u kasnijoj istoriji razvoja lingvistike.

Aristotel je prvi pokuao da razradi teoriju o podeli,xei navrste. I zdvojio je u jednu grupu imenice (qnoma) i glagole,(rhema),smatrajui da jedino ovakve rei (mogu neto da znae same za, sebe,nasuprot svim ostalim refcna, ikoje samo slue za povezivanje ulogikim procesima ipiljenja (syn'desmoi). Princip ove njegove podele zadrani je dosledno^ kasnije kada je donekle promenjen kon-kretan raspored pojedinih vrsta rei u okviru ovih veju grupa.

. Glagoli se, po, Aristot;qlovem mil jenju, odlikuju svojom ovremenjenou od svih ostalih vrsta rei. Zato glagolu i pripada prven-stveno funkcija predikata. .Predikat je, dodue, ipak za Aristotelaneto iri pojam od glagola. Predikat je sve ono ime se neto saoptava o pometu. Poto se mogu ljudi odreivati po osobinama,onda te osobine, izraerie ajektivima, nisu pravi glagoli, ali jesu

predikati Znai, ima reenica bez glagola, kao to i predikat moene b.rti'pravi glagol.Reenicu Aristotel definie kao spoj glasovnih kompleksa koji

ima samostalan, odreen smisao, ali silim da i svaki njegov sastavnieo takoe neto znacf sam zaJ sebe. I nae, teoriju reenice Aristotelpovezuje s teorijom rasuivanja, dajui pri tom centralni znaajpitanj u_prei3ikativnosti.8

12. Fil ozofiG rci su se, u stvari, mnogo vie iskreno interesovali za jezike pojave nego to su zaista slutili svu mnogostrukosti komplikovanost jezike problematike. Njihovi saznajni horizontibili su opasno sueni ve samim shvatanjem da, je ba u njihovom

jeziku najbolje oformljena ljudska misao i da se sva teoretisanjao jeziku mogu izvoditi iskljuivo na bazi grkih lingvistikih fakata.

13. Antiki Grci su udarili temelje i filolokim studijama raz-vijajui tradiciju akribinog ispitivanja jezika pisanih tekstova. Naj-poznatij i grki fi lolog antikog doba je bio Aristarh (216 144) koji

e Predikacija se sastoji u sjedinjavanju ili razdvajanju dvaju poj-mova. Osnovica predikacije je u glagolu biti; ak kad se kae npr. oveki d e to, u stvari, odgovara logikom sudu: ovek jeste u stanju idenja. OvaAristotelova teorija o suenju i predikaciji ostala je klasina u istoriji logike.

15

4


4/141

je studirao s jezike strane spevove I li jadu i Odiseju. Svojim meto-dom rada on spada meu izrazite predstavnike tzv. aleksandrijskekole.

14. Al eksand ri jska kola je danas ve u istoriji razvoja lingvi-stike pojam cele jedne vanredno plodne epohe gramatiarskog radau centru za jezika ispitivanja koji su Grci osnovali u Aleksandriji(centar je bio aktivan ve u III i II veku pre n. e.). Slinih kola

je bil o i drugde u helenistikom svetu u Maloj Azij i, u Pergamu

i Tarsu.9 Meutim, samo je aleksandrijsika kola stekla izuzetnu re-putaciju eminentnog centra, jedinstvenog u antikom svetu, u kojemsu se vaspitavale generacije darovitih gramatiara i zasnivale veliketradici je gramatiarskog interesovanja i naina rada. Do aleksandrijaca gramatika je bila samo ogranak grkih filozofskih studija,od aleksandrijaca ona je samostalna disciplina koju neguju po-sebno oibueni strunjaci, ak sa razgranatom specijalizacijom ( leksi-kog ra f i su se bavili prikupljanjem i negoivanjem renikog blaga,glosator i su objanjavali teke termine, dijalekatske oblike i poetskeizraze, re tor isu studirali jezik radi usavravanja oratorske vetine,sko l i jas t i su bili specijalisti za komentare tekstova, it.).

Alaksandrijci nisu doneli nieg naroito npvog jeziikoj teoriji.Nastavljali su da razvijaju filozofske k oncepcije O' jeziku nasleene

iz. matike grke oblasti. Nastavili saT prouavanje vrsta rei. M orfo ,loSEe^studije cvetaju, ali i fonetika ulazi u krug neposrednog irrteresrfvanja.10

Posebno zainteresovani za probleme grkog jezika, aleksandrijcisu bili naklonjeni normiran i u jezikih fakata. Poznat je njihov po-kuaj da u svakoicKevni j ezik svoga doba unesu izraajne forme starojonskog (na kojem su pisane uvene epske peme). Bilo je takoe tenji da se jezilT vBE Wee!frTr^uvenim J torskim pesmamadorskog porekla postavi na nivo jezikauzora.

Aleksandrijci su dali u svoje ,weme..nadaleko uvenu deskrip-tivnu gramatiku grkoga jezika. Njena stvarna vrednost, meutim,kao pozitivnog uzora bila je smanjena injenicom da deskripcijaniji' bila dovoljno objektivno sprovedena iz dva razloga: zbog su-vie filozofske interpretacije lingvistikih fenomena i zbog preteri

* kole istoga tipa postojale su kasnije i u Vizantiji.10 Grci su izvrili podelu glasova na samoglasnike i suglasnike. Sa-

moglasnici su definisani kao glasovi koji mogu sami po sebi da obrazujuzvuk i koji mogu biti dugi i kratki, a suglasnici kao glasovi koj i obra-zuju pun zvuk tek u kombinaciji sa samoglasnicima. Izvrena je podelasuglasnika na poluzvune i bezvune. Artikulacioni momenti nisu uzi-mani u obzir.

16

vanja u postavljanju grkog na stepen potpuno idealnog, maksimal-no loginog' jezika.

Autornajstarije ouvane grke gramatike, poznate pod nazivomaleksandrijske gram at i ke techn e, bio je slavni Dionysios Thrax(^ TK aanin; I I vek pre n. e.)11 Pored mnogih drugih vrednih gra-matiara ove kole naroito se kasnije isticao Apollonios DyskolgsH(II vek pre n. e.), takoe svojim radom pa, deskrf| Hivnoj gramatici,a posebno injenicom da je jedan od prwh gramatiara u svetu kojise poeo ozbil jnij e interesovati i za sitvcaksiku pmbiomnti.kn.12 Dy

skclosov sin Herodian bavio se istoriiom jezika: prouavajui jezikantikih grkih pisaca^(iz V veka) H erodian je dao, pored ostalog,prve panje vredne opise grkih akcenata.

Bi b l i ografske na pom ene

15. Za osnovne podatke konsultovali: Bl oomfielL anguage (po-glavlje The Study of Language); ZvegincevIstori ja jazyk. I . (str.914). Ar ens Sprachwissenschaft (str. 528).

Podrobnije informacije daje zbornik lanaka pod naslovomA n t i n y e t eo r i i j a z y k a i s t i 1j a u redakciji O. M. Freidenberga, M oskvaL enjingrad 1936. V. i .: H. Steinthal, Geschichte

der Sprachwissenschaft bei Griechen und Romern, Berlin 1863 (IIizd. 1890); E. Egger, Appollonius Dyscole, Essai sur lhistoire destheories grammaticales de lantiquite, Pari 1854; Anton Dobia,S i n t a k s i s A p ol l on i j a Di sk ol a, Kiev 1882.

Od novijih, specijalnih studija preporuuje se: R. H. Robins,Ancient and Mediaeval Grammatical Theory in Europe, with Particular Reference to Modgrn L inguistic Doctrine, London 1951; W.S. Al len, Ancient Ieas on the Origin and Development of L angu-age, Transactions of the Philological Society 1948/49, 3560; J osefDerbolav, Der Dialog Kr atylos im Rahmen der platonischenSprach und Erkenntnisphiloscphie, Schriften der Univ. des Saarlandes, Saarbrucken, WestOstVerlag 1953; R. H. Robins, Dionysius

11 Njegova je, pored ostalog, poznata definicija reenice: spoj reikoji izraava zavrenu misao. Njegova je i podela imenica na opte (npr.ovek ) i pojedinane (npr. Sok ra t ) . Thrax je prvi dao i detaljniji opis

morfolokih karakteristika grkog glagola.12 On je prvi postavio odredene okvire sintaksikom prouavanju;

sintaksa treba da se bavi pravilima povezivanja rei u reenici. Ova pra-vila Dyskolos utrvuje ostajui dosledno u okvirima svojih pojmovao vrstama rei, tj. ne odvajajui dovoljno slubu rei u reenici od onoga ime se re inae odlikuje, van konkretne sintaksine slube.

17


5/141

Tbrax and the Westem Grammatical Tr adition, Transactions ofthe Philological Society, L ondon 1957, str. 67106.

Interesantno moe lingvistima biti i izlaganje poznatog filozofaErnsta Cassirera (v. 393) o antikim jezikim teorijama: Ernst Cassirer, The Philosophy of Symbolic Forms, New Haven 1953, po-glavlje The Problem of Language in the History of Philosophy,odeljak The Problem of Language in the History of PhilosophicalIealism (Plato, Descartes, L eibniz), str. 117 132.

Posebno se preporuuje ovde knjiga Francisa P. Dinneena: An

Introduction to General L inguistics (New Y ork 1967) zbog bogat-stva informacija koje prua (u odeljku 4. koji nosi naslov The Development of L anguage Study in the West, str. 70107). V. i veomaobaveteno izlaganje J ohna Lyonsa u I ntroduction to TheoreticalLinguistics, Cambridge Univ. Press 1'9G8 (na str. 412).

INDIJ SKA GRAMATIARSKA KOLA

16. Indi jcima pr ipada slava izuzetno darovit ih gramatiara.Pominju se danas s posebnim potovanjem ne toliko zbog impozant-ne obimnosti svoga rada i postignutih rezultata, koliko zbog smislaza objektivnu, egzaktnu deskripciju jezikih fakata. Ovi stari maj-stori gramatike umeli su da definiu poj ave.maksimalno kratko atano. gotovo matematiki. Bili su uz to izrazito neistoriari po interesovanju i umenju, ostajui sigurni i precizni samo naterenugiah3nije. Zbog svega toga moderni l ingvist i naih dana sve vieupiru na njih svoje seanje kao na prve, daleke vesnike onog bu-dueg, strukturalnog i matematikog, u lingvistici.

17. Interesovanje za jezik niklo je u indijskom drutvu vrlodavno, dosta vekova pre nae ere. To interesovanje je bilo nepo-sredno vezano za njihovo opte socijalno i kulturno formiranje. Utoj sredini izde!jen>jjia_J i te_ neprikosnovenost drutveno najviihubrajala je nuno i i zolaciju jezika kulture. Da J jLMstotaJ ezikaviih bila osiguranaJ inobilisane sulrlncige snage da popisu iepiusva njegove forme. Kooreni takvog gramatiarskog posla zadiru u

dubinu antike epohe, a njegove tradicije ostaju ive do naih dana.Pomeni o gramatiarskom interesovanju I ndijaca nalaze se aki u njihovoj drevnoj pismenosti. U tzv. vedskimtekstovima (utreoj grupi tekstova) raspravlja se o nekim jezikim pitanjima.Potvrdu o vrstoj I radiciii u gramatiarskom poslu daje najsigurni jisvedok P anini, pominjui razna imenasvojih prethodnika, svedoei, uostalom, sam svojim delom, istinitije od svega, da je imao

18

\

odakle poi i na emu razmahnuti svoj veliki, neponovljivi lingvi-stiki talenat.

18. Ne zna se tano kojih je godina Punini iveo. Misli se moralo je to biti negde poetkom I\ T veka pre nae ere. A ve jeu njegovo vreme bilo i dovoljno interesovanja i. gramatiarskogiskustva da se moglo pristupiti onome emu je Panini pristupio:normiranju tzv. k lasinog sanskrita13 na kojem je indijska kulturanajdue i najbujnije cvetala.

Za gramatiku sanskrita koja nam je od Paninija ostala rekao

je umesno L eonard Bl oomfield (v. 325): to je jedan od najveihspmnfinika4 udskeinteligencije.1, Zadivljujui j e smisao tog antinogIndijca za preciznost u oceni, u opisu, u formulaciji. Njegova jedefinicija maksimalno kratka i jasna, gotovo formula. U 4000 ovak-vih _definicijaformula ostavio je Panini pomen o jeziku kulture svo-ga sveta. Panini je oevidno potpuno razumeo da je jezik sistem.Raspolagao je pojmom nulamorfeme (termin m orfem a 334).L ingvisti ci naeg doba trebalo je mnogo napora da se obogati po-znavanjem principa morfofonologije (v. 298). A Panini je, takosavreno pouzdano kao da je izrastao u vremenu strukturalne lin-gvistike, odreivao ulogu i znaaj glasovnih smenjivanja u morfolo-kim manifestacijama gramatikih znaenja.

19. I storija indijskih uspeha na polju jezikog ispitivanja nije se

zavril a sa Paninijem. Njegovo naslee prihvati li su potomci dovol j-no daroviti da ga ne samo odre ve i jo dalje razviju. Pored mnogihdrugih, takoe zaslunih gramatiara, posebno se pominje, naroitodanas, Patanjali (II vek pre_n. e.) i mnogo kasniji po vremenu, alivrl o srodan po duhu rada Bhartrhar i ffiTT vpk nap prpi Obojicasu predstavnici one gramatiarske kole koja je izgraivala teorijuo stalnom, neizmenljivom supstratu svih izgovornih varijacija mo-guih u okviru jednog datog jezika. Primenjeno konkretno na gla-sove, imala se u viduinvarijantna (=nepodlona individualnimizgovornim varijacijama) glasovna vrednastJ ipja postoji kao jedinicaodreenog jezikog sistema u slubi obele_avanja_razlika u. znaenjima rei. Sagledana je, dakte^u principu on_pojava_koja je teku X X veku nae ere precizno teori jski osvetljena i_nazvanaj on e _mom.Sem toga, traganje za invarijantnim vrednostima dovelo je douoavanja znaaja funkcionalnog momenta od koga zavise modifi-kacije osnovnog znaenja gramatikih kategorija. U vezi s tim je

13samskrta, znai: jezik sa utvrenim pravil ima, normirani jeziks.14 This grammar ., . i s one of the ereatest monmaenis of human

inteligence L. Bloornfield, j>Language, New York 1933, 11.

2* 19


6/141

poklonjena velika panja i definisanju odnosa zavisnosti koji seuspostavljaju meu jezikim jedinicama.

20. U egzaktne poslove indijske gramatike spada i odreivanjenumerikih odnosa rei i slogova u jednome tekstu. I u tom^su po-gledu Indij ci nai znaajni prethodnici. Ruk ovanje brojkama u je-zikom opisu tek je u nae doba dobilo iroke razmere, sistemati-nost i mnogostruk znaaj.

21. Stari I ndi jci su se uspeno bavil i i fonetskim opisima. Onisu od prvih u svetu (zajedno sa nekim drugim istonim narodima,

prvenstveno Kinezima) koji pri opisivanju glasova poklanjaju punupanju artikulacionim momentima. Nisu se pokazali loi ni kao le-ksikografi . N ajmanjesiu uspeha imali s etimologisanjem. Neviniistorijskoj gramatici, sinhroniari po tradiciji, oni se nisu moglisnai u otkrivanju zamrenih puteva u razvoju rei.

22. Gramatiki poduhvat antikih Indijaca ostao je usko nacio-nalan, indijski. Trebalo je da prou vekovi i vekovi, da svetskanauka o jeziku poe iz druge, ne njihove kolevke, pa da Evropasazna za indij ske davne lingvist ike podvige. Izolovani, ispusti li suretku slavu (toliko im inae na dohvatu ruke!) neposrednih zaet-nika najveih buduih dogaaja lingvistike

Bi b l iog ra fske napomene

23. E lementarne podatke v. u BloomfieldL anguage (u poglavljuThe Study of Language); neto vie podataka daju Zvegincev Istorija jazyk. I (str. 59) i Georges Mounin, Histoire de la linguistique des origines au X X e siecle, Pari 1967 (poglavl je V, str.6270).

Od posebnih studija preporuuje se: J ohn Brough, Thecriesof General Linguistics in the Sanskrit Grammarians, Transactionsof the Ph ilological Society, 1951, 2746; W. S. A len, Phonetics inAncient India, London Or iental Series 1, London, Oxfor Univ.Press 1953, 196; J . F. Staal, Word order in Sanskrit and UniversalGrammar, Foundations of Language, Supplementary Series, Vol. 5,1967; Barend A. van Nooten, Par in is Theory of Verbal Mean

ing, Foundations of Language, Vol. 5, No 2, 1969, 242255. V.' i O.Bohtl ingk, Paninis Grammatik, Leipzig 1887 (II izd.).

Posebno se preporuuje knj iga: K. Kunjunni Raja, Inian Theoriens of Meaning (Madras 1963) u kojoj e se, pored ostalog, naii detaljnijih informacija o upotrebi termina sphota kod starih Indi-

jaca (o tome kako treba razumeti ovaj termin postoje danas i naekontroverzna miljenja).

PERIOD OD RIML J ANA DO KRAJ A RENESANSE

24. Rimljani su podraavali Grke, posebno aleksandrijce, u gra-matikim poslovima. U I veku pre nae ere poznati gramatiarK larcus Terentius Varro (11627) napisao je u svoje vreme i kasnijeveoma cenjenu gramatiku latinskog jezika: De. lingua latina (unjoj se naroita panja poklanja morfolokimpojavama). Njegovagramatika je posluila kao uzor mnogim generacijama srednjevekovnih gramatiara koji su vredno radili na prouavanju latinskog

j ezika kul ture svoga doba. Var ro je ostao zapamen, pored osta-log, i po tome to se vehementno zjagaQ_z.aistotu latinskog jezi-ka ukazujui na snagu koju imaju, s jedne strane, ve steene je-zike navike, a s druge intervencije vrene po analogiji, tj. urezultatu poputanja tenji ka ujednaavanju dotle nesaobraznihjezikih pojedinosti.

25. Ve iz pr vog veka n. e. dopiru pomeni o pojedinim istaknu-tim radnicima na gramatikim problemima latinskog (npr. o Remmiusu Palaemonu, poreklom iz Grke). Ipak, najznaajnija imenadolaze u neto kasnij im vekovima: u I V veku Donatus (pisac uve-nog dela Ar s grammatica) i u VI veku Pr iscian (autor dela Institutiones grammatlcae, koji je, razvijajui ideje ApolloniOsa ]5yskolosa, najvie~uticao~na savremenike).

26. K rajem IV veka gramatiarske snage su najvi e koncentri sane na prouavanju latinske ortoepije i metrike^Nekih originalnihpogleda na jezik po pravilu tada ni je bilo.15 Od( VI veka (zahvalja

jui Pr iscianu) razrauju se gramatiki problemi u duhuzaciie koiu ie io Dvskolos sprovodio: ue se glasovi fodeljak gra-matike poznat pod nazivom De voce_ili Orthographia), daju seobjanjenja o slogu (De svllaba. Prosodia), klasifikuju se reipo vrstama (De partffiuscjrationis), pristupa se jarkim pokuajimazahvata u sintaksu (Pr atio, Syntaxis


7/141

osnovnih gramatikih pojava (razgraniena je npr. imenika katego-rija od pridevske, istaknut je znaaj glagolske rekcije za utvriva-nje padenog znaenja, definisana je apozicija, itd.).

27. J ezika teorija u srednjem veku dobij a interpretaciju kojaodgovora optem duhu kulturne i filozofske misli toga doba: skolastiari, veliki potovaoci Aristotelovih radova, uoavaju u jezikomfenomenu pre svega direktnu manifestaciju logikog rasuivanja.

Za primenu skolastike logike u gramatici izjanjavao se npr.uveni Abaelard (10791142). U X I veku je bi la na glasu skolastiarska kola Michaela Psellosa koja je imala i kasnije velikih od-

jeka. Skolastiki J [uh u gramatici srednjeg veka dostie kulminacijuu ideji j$Raymond, L ujleaj (1235 1315) da bi vredelo konstrui sati je-dan univerzalan filozofski jezik kojem bi baza bio latinski, ali pre-raen'tako da se u k o mb ina c ij i jezikih e 1emenata ogled a maksimal na primana l ogikog principa (po ovoj svojoj ideji Lul le je u nekuruku pretea 'dananjih naunika k oji rade na izgraivanju m eta

.j ezi k a v. 388). Logiki duh jezikih ispit ivanja ostao je karak-teristian prvenstveno za francusku gramatiarsku sredinu ne samokroz ceo srednji vek ve i kasnije (v. o koli PortRoyala 38).

28. Bilo je u srednjem veku jo pojedinanih, interesantnih za-paanja o jeziku, ali su ona ostala usputno izreena, bez znaaja

za razvoj jezikih studija. Poznati fi lozof Toma Akvinski (12251274)npr. razmiljajui o jeziku zakljuuje: glasovi postoje zato da neto1 oznae f principal iter data ad significancTum): bez veze sa znaenjem

glasovi su vetaka l judska tvorevina (significantia artifi cialiter) l ie-na svrhe. Ove ideje koje zvone udno moderno fgntnvn fonoloki: v.o fonologiji 270) izreene su upravo u prazno ostajui bez odjeka.

29. U srednjem veku su se rascvetale jezike studije i u sredi-nama gde se nije govorilo indoevropskim jezicima: meu Arabljanima i J evrejima, predstavnicima semitske jezike grupe.

30. Srednjovekovne mone arabljanske drave obuhvatale suheterogene nacionalne elemente. O porobljenih naroda Arabljanisu, sa zadiv.ljujuim ekTektizmom, prihvatili osnovne kulturne te-kovine na bazi kojih su onda poeli izgraivati svoju sopstvenukulturu, gramatiarsku, tradiciju primili su, sa ostalim pozitivnimostvarenjima, od Grka. Meutim, kako je jezik Arabljana bio sasvimdrukijeg tipa od grkog, gramatiarska ispitivanja su se moralau ovom sluaju provoditi na specifian nain.

31. Neposredan motiv za jeziko ispitivanje bio je ovde prak-tine prirode: trebalo je prouit i jezik Korana, svete knj ige" svetereligije (u ime koje su Arabljani osvajali svet). Tradicija je zabra-

22

nji vala da se tekst K orana prevodi il i menja. Trebalo ga je, dakle,uiti na' arapskom jeziku (to je naroito teko padalo pravovernima iz, redova pokorenih naroda, kojima arapski nije bio matemji

jezik). O istosti jezika K orana brinuli su se odabrani jeziki stru-njaci. Iznikle su gramatiarske kole za vaspitavanje mladih ka-drova (najpoznatije su bile kole u Basri i K ufi gradovima ubazenu M esopotamije).

32. Arabljansiki gramatiari meu prvima ukazuju na znaajutvrivanje neposrednog odnosa izmeu konkretne sintaksike funk-

cije i forme datog jezikog znaka. Oni s naroitom panjom ispitujuglasove (rei Korana trebalo je pravi lno izgovarati!) uzimajui uobzir kako fizioloke tako i akusti kemomente.

SistenTaraBrjansKe? gramatike, izloen je u k nji zi A1 K itab kojuje napisao S ibavajhttz'Basre fK itab Sibawaih). I pisac i knj iga bil isu u svoje vreme nadaleko uveni.

33. A rabl jani se naroito istiu kao izvrsni l eksikografi.17Ostalaje uspomena na mnoge vredne radnike u ovoj jezikoj oblasti, po-sebno na Firuzabadija (Flruzabadi, 132'91414) koji je, po predanju,napisao oko sto tomova renika (renik je imao naziv Alqamusglavnor"]e bilo poznavati jezik Korana i umeti ga pravilnocitati. Leksiki fond arapskog jezika se stoga bogatio vrlo intenzivnoi nekontrolisano razkiiim leksemama koje su se upotrebljavalenaporedo, unesene iz raznih krajeva gde se govori lo arapski. Leksikolozi su revnosno beleili ove sinonime, ne uoavajui njihovu

..__razl iku po poreklu, poTtiBKoi vrenostL po eposi iz~ko j eTU ponikl i.Takp_ su, kkle, bez perspektive, svrstavane ravnopravno rei izraznih dijalekata, iz raznih vremena, pesgiki neologizmi kao istandardni izrazi atog istorijskog trenutka. Ovaj metodoloki nedostatak u kvalifikaciji i klasifikaciji sakupljenog remkog blaga

obezvredilo je llmnogomS celokUpan zamaan rad ovih vrenihstarih leksikografa.34. U arabljanskim dravama bilo je i jevrejskog stanovnitva.

J ezik J evreja hebrejski bio je srodan arabljanskom. Ovu srod

17 Izvrsni leksikografi bili su, jo od davnih vremena, i Kinezi. Alije njihov rad na jeziku ostajao nepoznat predstavnicima indoevropskelingvistike tako da nije neposredno uticao na razvoj lingvistike misli u svetu.


8/141

nost J evreji su bil i uoili jo u X i X I veku. Poredei hebrejski nesamo sa arabljanskim ve i sa aramejskim, oni su zakljuili da u tatri j ezika ima dosta zajednikog. Tako J evrejima pripada slavaprvih komparatista u jezikim studijama, mada su njihovi radovioiveli iri publicitet u Evropi tek mnogo docnije i nisu, dakle,imali neposrednog uticaja na razvoj nauke o jeziku.

U kontaktu s arabljanskom kulturom razvijala se, u obimu ukojem su tadanje prilike doputale, i jevrejska tradicija rada nasopstvenim nacionalnokul tumim problemima, najvie na razradi ^

vanju filo'zofskoreligioznih stavova i na filolokom prouavanju.Biblije. Metod jezike analize primljen je od Arabljana.

35. Tek u doba renesanse poeli su se evropski gramatiari blieupoznavati sa tradicijom u prouavanju semitskift jezika. Pojam okorenu rei prenesen je iz te tradici je u indoevropsku gramatiku.'

36. Renesansa je doba tipino filolokog interesovanja za jezik:prouavaju se latinski i grki tekstovi. U kasnoj renesansi poinjuse studirati hebrejski i arapski (posebno hebrejski, k oji se \ j2 imakao najstariji jezik ovo u vezi sa biblijskom priom o potopui Noj u). U to doba su u velikoj modi i etimoloke studije.

Ve tada zablista usamljeno ponegde neka originalna lingvisti-ka misao, prvi vesnik buduih vekova. U XV I veku npr. iveo jeItalijan Claudio Tolomei, prvi gramatiar iju je panju osvojilapravilnost glasovnih zakona. Tolomei je umeo da uoi razvoj latin-skog pl u italijansko (toskansko) p i na poreenju primera kaoto su ital. p ieno : lat. plenus, ital. p i u : lat. p l u s i si. Naalost, njegau ovim opaanjima niko nije neposredno sledio.

Bi b l i ografske napomene * i

37. Osnovna obavetenja pruaju: B loomfieldL anguage (odeljak The Study of L anguage); Zvegincev Istorija jazyk. I (str.3420). Opirnije informacije v. u ArensSprahwissenschaft (str.2354). V. jo i : R. H. Robins, Ancient and Mediaeval Grammatical

Theory in E urope... (v. 15); J ean Collart, Varron grammairien

latin, Pari 1954; K . Barwick, Remmius Palaemon und die romisehe ars grammati ca, L eipzig 1922; Loui s Kukenheim, Contributions a lhistoire de la grammaire grecque, latine et hebraique al'epoque de la Renaissance, L eiden 1951; Khali l J . Semaan, Lingui-stics in the Middle Ages. Phonetic Studies in E arly I slam, L eiden1968; Francis P. Dinneen, An I ntr oduction to General L inguistics,New York 1967 (str. 107150).

24

PERIOD OD RENESANSE DO KRA J A XVIII VEK A

38. K roz gramatiearske tradicije XV I I i XVI I I veka provlaise naslee iz prolosti. L ogika koncepcija jezika npr. ostaje i daljeosnovno teorijsko uporite gramatike, posebno u francuskoj gramatiarskoj sredini (koja je bila na glasu kod savremenika). Ta sredina

je bila najdostojnije reprezentovana radovima poznatog gramatiar-skog centra Port Royala. Iz tog centra je 1660. izala uvena gra-matika Grammaire generale et raisonnee (autori: Cl. Lancelot,

A. A rnauld).18U njoj je ispoljen vrlo izrazito teorijski pri ncip portroyalaca: gramatike norme treba da maksimalno odgovaraju zahtevima logike; logika je jedna, opteljudska, univerzalna; prema tomemogue je izgraditi univerzalnu gramatiku teoriju koja bi odgova-rala sutini svih jezika sveta. Odjeci ovih ideja bili su mnogobroj-ni.10 U E vropi se upravo tada rascvetavala bogata tradicija norma-tivne gramatike.

39. V e pred kraj renesanse probudilo se u pojedinim evropskimsredinama interesovanje i za prouavanje tekstova koji nisu pisanina grkom i latinskom, ve na kojem drugom indoevropskom jeziku(to dalje ka X I X veku ovo je interesovanje sve intenzivnije). J o

je Franciscus J unius (1589 1677) ostao zapaen po svojim ispitiva-njima tekstova koji se tiu germanskih jezika (u prvom redu en-

gleskog zatim skandinavskih jezika, pa frizijskog, holandskog, got-skog.) Njegovim stopama poao je i George Hickes (1642 1715) koji

je objavio gotsku i anglosaksonsku gramatiku20 i niz informacijaiz oblasti fadanjeg znanja o engleskom i srodnim jezicima. Tek,meutim, u XV I I I veku fi loloka ispitivanja tekstova dobijaju so-lidnu metodoloku razradu., Tada se filoloki metod poinje primenjivati i na druge oblsfsti u istoriji knjievnosti, u ispitivanjunarodnih obiaja. '

40. Normativna gramatika dobij i u XVI I I veku sve odreenijuteorijsku osnovicu izraenu u koncepciji o jezikoj stagnaciji: sma

13 Najblii uzor ovom delu je gramatika iz 1587. god. (izdata u Salamanki) koja je ostala poznata pod nazivom M i n e r v a (autor F. Sanctius).

19 Gramatika Port Royala sluila je u XVI II veku kao obrazac zasastavljanje filozofskih gramatika (tj. univerzalnih, sastavljenih pocptim logikim principima). J edna od takvih gramatika je i delo En-gleza J amesa Harrisa: Hermes or a Philosophical Inquiry ConcerningLanguage and Universal Grammar (objavljeno 1751) koje je bilo ne-obino popularno kod savremenika (deivelo je do 1794. u Engleskoj petizdanja, prevedeno je na nemaki 1788, a na francuski 1796).

20 Pod naslovom: Institutiones grammaticae anglosaxonicae etmoesogoticae, Oxford 1689.

25


9/141

tralo se da krivicu za promene koje je tokom vremena pretrpeolatinski snose gramatiari zahvaljujui nji hovoj nedovoljnoj bud-nosti prostota je uspela da iskvari jezik (inae se jezik po sebi nebi promenio).

41. F ilozofske ideje XV I I I veka imaju direktnog odjeka i ujezikim ispitivanjima. Francuski racionalizam iz vremena enciklo-pedista (17511777) samo je favorizovao logiko pri laenje jezikimfaktima i podupirao tenje ka univerzalizaciji gramatike. Uticajengleskih fil ozofa XV I I veka, empirista i indukt ivaca, psihologa i

pragmatiara, manifestovao se u zainteresovanosti engleske gramatiarske sredine za govorni jezik (to je sasvim novo u istoriji je-zikih studija). y

42. U XV I I I veku se intenzivno razmilja o poreklu jezika21(osim hipoteze o hebrejskom kao najstarijem jeziku oveanstvaposle potopa v. 36, postojale su i druge, isto toliko proizvoljnehipoteze i pre XV I I I veka).22 Tada se, uostalom, poinju naglo iri tii znanja o raznovrsnosti jezike strukture.

43. J o su u XV I veku poeli pristizati u Evropu prvi, pri mi-tivni opisi nekih amerikih i filipinskih jezika (izvetaje su slalipanski misionari). Pred kraj XV I I I veka znalo se ve ukupno zaoko 200 jezika,23 a prve decenije XI X ta se cifra popela $a oko 500.24

44. Najvani je otkrie nije se, meutim, t icalo nekog egzoti -nog, neindoevropskog jezika. Ticalo se upoznavanja evropske nau-ne publike sa jednim dotle nepoznatim indoevropskim jezikom, sasansk ri tom.

Prvi velik i sanskritolog bio je E nglez Will iam J ones (1746 1794)koji je utvrdio da su sanskrit, grki, latinski, gotski i (verovatno)keltski najbli i roaci, postal i iz zajednikog, danas nepostojeeg >

21 Pitanjem porekla jezika bavio se i poznati J ohann Gotfrie vonHerder (17441803) razvi jajui za svoje doba progresivne ideje (jezikpo njemu nije prosto boja tvorevina; ovek razvija jezik iz svojih unu-tranjih potreba i si.). Njegova studija Ober den Ursprung der Sprache(objavljena 1772) imala je velikog odjeka kod savremenika.

22 Holananin Goropius Becanus (XVI vek) je npr., u aru patriotiz-ma, izraavao uverenje da su se svi jezici sveta razvili iz njegovog, ho

landskog.2:1Po nagovoru filozofa Leibniza a pod pokrovitelj stvom ruske ca-rice Katarine II , P. . Pallas je (u periodu od 1787 1798) izdao u Petrogradu neku vrstu renika od 25 rei na 200 razliitih jezika E vrope iAzije pod naslovom Linguarum totius orbis vocabularia comparativa Augustissimae cura collecta. Ve u drugo izdanje ovog renika, koje je ,dopunio Srbin Teodor J ankoviMir ijevski (1790/91), ukljueno je jo80 jezika (od kojih su neki bili sa teritorije Afrike i Amerike).

24 Kada je objavljen uveni Adelungov renik v. 50.

26

jezika. Iz ovog n jegovog tvrenja nije se neposredno izrodila epohakomparativne lingvistike; ona je naila neto kasnije (v. 53). Ipak

je J onesova teori a' pripremila evropsku lingvistiku misao na sledei istorijski trenutak komparativnih''jeziih studija.

45. K rajem XVI I I veka otpoelo je, uostalom, i komparativnoprouavanje ugrofinske grupe jezika (za ovo je naroito zasluanbio Maar S. Gyarmathi ,25 1751 1830).

B ib l iogra fske napom ene

46. Izvori osnovnih in formacija: Bloomfield L anguage (odeljak The Study of L anguage); Zvegincev Istorija jazyk. I (str.2124). Opirnije podatke potraiti u Arens Sprachwissenschaft(str. 58132). V. j o i Ernst Cassirer, The Ph ilosophy of SymbolicForms (v. 15), odeljci: The Posit ion of the Problem of Languagein the System of Empir icism.. . (133139) i The Philosophy ofthe French Enlightenment.. . (139147); P. Kuehner, Theories onthe Origin and Formation of L anguage in the E ighteenth Centuryin France, Phi ladelphia, Univ. of Pennsylvania Press 1944; G. Harnois, Les theories du language en F rance de 1660 a 1821, Pari 1929; Otto Funke, Studien zur Geschichte der Sprachphilosophie,Bern 1928 (I deo: Zur Spraehphilosophie des 18. J ahrhunefFs: J .Harris Hermes); L. K ukenheim, Esquisse historique de la linguistique frangaise et de ses rapports avec la linguistique generale,Leyde 1962 (drugo ispravljeno i dopunjeno izdanje izalo je u edicijiPublications romanes de l Universite de Leyde, VI I I , Leiden 1966);Maurice Leroy, Les Grands Courants de la Linguistique Moderne,Bruxelles 1963 (v. na str. 8 14); G. Tagliavini, Storia della Linguistica, Bologna 1963 (v. na str. 3550); Georges Mounin, Histoire de la li nguistique des origines au XX e siecle, Pari 1967 (v.na str. 116 151); Francis P. Dinneen, An Introduction to GeneralL inguist ics, New York 1967 (v. na str. 151173).

Godine 1966. objavljeno je u Stuttgartu novo, kritino izdanjedela Grammaire generale et raisonnee ou La grammaire de Port

Royal (I tom sadri faksimil treeg izdanja od 1676. godine, a IItom varijante teksta i razliite napomene; izdava je Herbert E.Brekle). V. i: N. Chomsky, Cartesian Linguistics: A Chapter in theHistory of Rationalist Thought, New York 1966, kao i veoma obaveten, kr iti ki prikaz ove knjige u J ournal of L inguistics Vol. V,

25 S. Gyarmathi, Affinitas linguae hungaricae cum linguis fennicaeoriginis grammatice demonstrata, Gottingen 1799.

27


10/141

No 1, 1969, 165 187 (autor V ivian Sal mon); H. E. Br ekle, DieBedeutung der Grammaire generale et raisonnee bekannt alsGrammatik von PortRoyal fiir die heutige Sprachwissenschaft,Indogermanische Forschungen 72, 1967, str. 121.

Bliu sliku o najvanijim pogledima na jezik tokom XV I I I vekadaju radovi: Edward Sapir, Herders Ursprung der Sprache, Mo-dem P hi lology 5, 1907/8, str. 106 146; J . Vi ertel, Concepts ofLanguage Underlying the 18th Century Controversv ahout the Ori gin of Language ,Problems in Semantic History of L inguistics, L in-

guistics and English (= Report of the 17th Annual Round TableMeeting on Linguistics and Language Teaching No 19, Washington1967, izdanje F. P. Dinneen, str. 109132). V. i J ohann Gottfr iedHerder, Uber den U rsprung der Sprache (pogovor K arla K oniga,str. 125150), Stuttgar t 1965.

28

JEZ I K A ISPITIVANJA U XIX VE KU


11/141

UVODNE NAPOMENE

47. L ingvisti ki poetak X I X veka odlikuje se onim to je ostalouglavnom i karakteristika lingvistike XI X veka u celini: interesovanjem za konkretni jeziki fakat. Ovim je prekinuta tradicija

jezikih prouavanja X VI I I veka po kojoj je glavni akcenat panjeleao na traganju za univerzalnim, logikim strukturama u jeziku.

48. Ve prvih decenija X I X veka poinje se razvijati istoricizamu ispitivanjima jezikog fenomena1 da sedamdesetih i osamdesetihgodina, u eri mladogramatiarstva, sve jezike studije budu postav-ljene na teorijsku osnovicu uverenja (koje je eksplicitno formulisao veliki teoretiar mladogramatiarstva, Hermann Paul): nemanauke o jeziku bez istoricizma (v. 98).

49. Otkr ie sanskrita,2 indoevropskog jezika a ipak znatno raz-liitog od grkog i latinskog (na kojima su dotle izgraivani lingvi-stiki pojmovi), domelo je nove poglede na jezike fenomene, noveprobleme pred nauku i stvaranje nove discipline uporedne gra-matike.

Epoha komparativnih jezikih studija, koja je obeleila speci-finim tipom rada prve decenije lingvistike XI X veka, bila je

1 Ovo najpre i najvie u okviru romanskih studija: poznavanje la-tinskog, iz kojeg su se vremenom razvili romanski jezici, davalo je izu-zetnih mogunosti za uoavanje istorijske perspektive. Inae, prva inte-resovanja za istoriju nacionalnog jezika razvila su se poetkom XI X vekau Nemakoj u vezi sa tadanjim romantiarskim oduevljenjem za na-cionalna obeleja.

2 Mada je W. J ones jo 1786. ukazao na vrednost prouavanja san-skrita (v. 44) neposredan kontakt evropske lingvistike javnosti s ovimjezikom ostvaren je tek kasnije, zaslugom F. Boppa v. 53. T reba seovom prilikom podsetiti i na injenicu da je jezuitski misionar, FrancuzCoeurdoux, jo 1767. napisao (za Institut frangais) memorandum o to-me da postoje upadljive srodnosti meu reima sanskrita i latinskog.Naalost, njegov je memorandum objavljen tek 1808. i nije odigrao ulogukoja bi se oekivala.

31


12/141

veoma plodna. J eziki strunjaci su najvie bili preokupir ani ispi-tivanjem srodstva indoevropskh jezika. Manje su se interesovalipitanjem srodstva drugih, tada takoe ve dosta poznatih jezikihgrupa (semitskih, hamitskih, ugarskih i altajskih jezika). Tek krajemXI X veka, u stvari, otpoinje era ozbiljnih studija neinoevropskihlingvistikih problema (tada je npr., posle deifrovanja asirskihtekstova, otpoela epoha procvata semitske lingvistike). Iz redovakomparatita izali su i prvi teoretiari jezika u ijim su shvatanjima nali svoj neposredan otklik pravci miljenja karakteristini

za dati razvojni trenutak nauke u celini: Schleicher i njegovakola (v. 60).

50. Evropa je u X I X veku bila upravo zasuta lingvistikim!podacima sa najr azli iti jih strana sveta. To je doba velike ekspan fzije Evropl jana na druge kontinente, to je onelo neminovno novihlingvistikih saznanja. Ve je Adelun povj enik, u prve dve decenije,3pobudio interesovanje a dcatlenepoznate jezi keJ ipov st im ul ir ao

, pojedince na optelingvisti ke meditacije. J edan od lingvista izuzet-no darovitih za jeziET teorijuT aetrnk optelingvistikih studija,

javio se upravo na poetkft stolea, nadahnut poznavanjem neindoevropakih jezikih struktura: veliki W. von Humboldt (v. 68).

51. Dok je u XVIII veku preovladavala logika koncepcija je-

zika, dotle se lingvisti ka teorija X I X veka odlik uje prvenstvenouvoenjem psiholokih kr iteri ja u analizu jezikog fenomena. L in-gvistiki psihologizam ima svojih eminentnih predstavnika vepedesetih i ezdesetih godina (v. 80); njihovi su radovi bili odpresudnog uticaja na formiranje osnovnih lingvistikih koncepcijamnogih generacija.

3 Renik (koji je izdao J ohann Christoph Adelung uz saradnjui drugih lingvista, najvie Vatera, ali i Hurnbolta) nosio je naslov Mithridate^oder Allgemeine^Sprachenkunde, mit dem Vater unser als Sprachprobe in beinahe fu^&ui/dert Sprachen und Mundarten, izdato u Ber-linu: I tom 1806, A tom 1809, III tom 1812 1816, IV tom 1817. U renikuse nalazi pregled svih u to vreme poznatih jezika sveta uz ukazivanjc^na njihovu strukturu i srodnost i s osvrtom na mnoge ranije'Tffi'gvistikeradove. J ezi cr 'seT tl iS lI E ! po geografskom momentu. Mada se ukazuje

na poznatu srodnost izmeu persrjsfeog i germanskog, grkog i latinskog,nedostaje vrsta koncepcija.o jedinstvenoj, indoevropskoj jezikoj poro-dici. Ipak',~i" pored svih svojih nedostataka, Adelungov je renik u svojevreme uticao u pravcu irenja naunih horizonata. Za nas J ugosloveneod naroitog je znaaja injenica da je Adelung imao progresivne idejeo potrebi saglasnosU izme pravopisa_i izgovora zato to je njih prihva-

t io slovenaki slavista tfernej IJ opitar. Kopitar nije uspeo da sa ovakvimprincipima prodre uTtOverraKoj sredini, ali je uticao na Vuka Karadiakoji ih je primenio u srpskom pravopisu.

32

52. Najvanij i razvojni trenutak doao je, meutim, tek predkraj veka, sedamdesetih godina, kada su se pojavili mladogramatiari (v. 93). Tada je komparativnoistorijski metod dobio najzadpunu sistematinost, rigoroznost i solidnu teorijsku fundiranost.Mlaogramatiari su ostavil i za sobom dela ozbiljna, vrsto postav-ljena. Ta dela se mogu dopunjavati ili korigovati; ali ostaje inje-nica da u njima lei osnovni fond studiozno sakupljenih znanja oistoriji indoevropskih jezika, to im daje neosporivu vrednost.

EPOHA PRVIH KOMPARATISTA

ostnivaem komizneo pred lin-

gvistiku javnost jeziki materijal sanskrita u poreeniu sa nekimdrugim indoevropskim jezicima1 ostaje istorijski datum:5"'tada J e'otpoela ne samo komparativna epoha u lingvistici ve i samalingvistika kao organizovana, samostalna nauna disciplina.

I pre Boppar s^znalo za sanskrit i njegovu srodnost sa drugimindoevropskim jezicima. O tortne je govori o jo u XV I I I veku W.

J ones (v. 44). Boppova izvanredna zasluga, meutim, lei u tome

to je prvi shvatio da pitanje meusobnih odnosa^lnidofivropskihjezika moze pojtati _predmet4 >osebnih naunih .studija.54. Nedostatak ovakve koncepcije liio je Danca Rasmusa K ri

stiana Raska (17871832) Boppove slave, mada je Rask r adio kom-parativnu jeziku analizu otprilike kad i Bopp, ak i neto ranije.0

4 U studiji:_ trber das C onjugationssystem der Sanskritsprache inVergleichung mit jenen der griechischen, lateinischen, persischen undgermanischen Sprache. Glavnim Boppovim delom smatra se meutimknj iga u tri toma (objavljeno u periodu od 1833 1852) sa naslovom Vergleichende Grammatik des Sanskrit, Zend, Armenischen, Griechischen,Lateinischen, Litauischen, Altslavischen, Gotischen und Deutschen.Knjiga se smatra prvim udbenikom uporedne gramatike.

5 Izraz u p o r e d n a g r ama t i k a ( v e r g l e i ch e n d e Gr am ma t i k ) javlja se, do-due, i pre 1816. godine. Upotrebio ga je jo Friedrich Schlegel (1772 do

1829) u radu Uber die Sprache und Weisheit der Inder, Heidelberg 1808.Rask je bio poznavalac mnogih jezika. Napisao je, pored ostalog,

zapaen rad o finskougarskoj jezikoj grupi. Posebni znaaj imala jerjegova studija o severnoislandskom jeziku (Undersogelse om det gamleNordiske eller Islandske Sprogs Oprindelse) objavljena 1818. god. (TuRask, pored ostalog, pokazuje da postoji pravilan odnos u zvucima ger-manskih rei prema zvucima u odgovarajuim reima drugih indoevrop-skih jezika: Germani imaju npr. f prema latinskom p f a t h e r / pa t e r ) .Drugi deo ove studije (koji je, u nemakom prevodu lingviste Vatera,

53. N emac Fr ar^Bopp^(17911867) smatra separativne gramatike? Godina 1816. kada je Bopp

3 33


13/141

Zato to je inae u mnogo prilika odluno insistirao na primen!istorijskih kriterija u jezikom prouavanju, Raska mnogi smatrajuzaetnikom d i j a h ron i ne (= istorijske) lingvistike.

55. Epoha komparatista obeleena je mnogim slavnim imenima.J akob Grimm (17851863) je npr. autor uvene Nemake grama

_ tike7 koja mu je stvoril a renome utem J J aaTiemake lm vfetjke.U ovorti svom delu Grimm, u stvaTiTire' obraduj e samo problematikunemakog jezika, ve daje komparativni pregled gramatikih ka-rakteristika germanske jezike grupe fgotsfeogj^jiemakog, holandskog, engleskog, frizijskqg_jsikandmavskih_jegika). U drugom izda-nju prverTrnjige (l8a2. godine) Grimm unosi i sistematski pregledodiaosa^.getrnanskihjcensonajiata prema odgovarajuim konsonantima drugih indoevropskihjezika utvrujui postojanje odreene zakonitosti u manifgstaciji tih onosarfostalo u lingvistici poznato podterminom Gr im m ov zakon).*

56. Georg Cur tius (18201885), autor uvenog dela Grundzugeder griechischen Etymoldgle (18581862), uveo ie komparativnoistorijski metod u klasinu fil ologiju . J ohann K aspar Zeuss (1806. do1856) j^7~objavTJ wanj5Tfrsvoje~Grammatica Celt ica (1853), udariotemelj studijama keltske jezike grupe. Romanistika je definitivnoutemeljena klasinim delom F riedricha Dieza (1794 1876), koje je,

uostalom, umnogome doprinelo razvijanju istorijske perspektiveuopte u jezikim studijama: Grammatik der romanischen Sprachen (objavl jeno u periodu od 18361844). P rvo komparativnoispitivanje slovenskih jezika izvrio je eh J .J 2ojjffi sky (i753. do1829), a prvo sistematsko prouevanje slovensl5h~glasovnih pojavaRus A. X . V ostokov (17811864).9 Za razvoj upor edaegramatike

doiveo iru popularnost) nosi naslov tlber die thrakische Sprachklasse(Iialle 1822). U njoj se ukazuje, pored ostalog, na veze izmeu german-skih jezika, grkog, latinskog, baltikih i slovenskih jezika (sanskrit nijeuzet u obzir). Mada insistira na meujezikoj srodnosti, Rask ipak jonema dovoljno iskristalisan pojam o indoevropskoj porodici jezika.

7 Deutsche Grammatik: prva knjiga 1819, u preraenom izdanju1822; druga knjiga 1826, trea 1831, etvrta 1837; delo obuhvata uglavnomsve oblasti gramatike, sa izuzetkom sintakse. '

8 Latinskom: p, t , k odgovora gotsko: i>, h ; grkom: (p, &, x gotsko: b, d, g; latinskom: b, d, g gotsko: p, t , k (primer: c apu t /got. h a u b i P ) . Grimmov zakon se nije uvek potvrivao, naroito ne ondakada se radilo o konsonantima u unutranjosti rei. Docnije je Grimmov zakon dopunjen Vernerovim (v. 97).

9 Prvu istorijskokomparativnu fonetiku slovenskih jezika (i uopteprvu knjigu takve vrste koja bi se ticala neke od indoevropskih jezikihgrupa) Vostokov je objavio 1820. godine pod naslovom R a ssu d en i e o s l a v j a n s k o m j a z y k e .

34

slovenskih jezika od fundamentalnog je znaaj a_ J aikrT jlafgvijfvanj edela Slovenca Franje MiH oia F r^z lI H osichlS lS1891): Vergleichende Grammatik der Slavischen Sprachen (u periodu od 1852.do 1875; poslednja, etvrta knjiga t i es i n t ak se i jo uvek je uupotrebi kao dragocena zbirka materi jala).11

57. U predstavnike epohe prvih komparatista spada i AugustF riedri ch Pott (1802 1887) koji se smatra osnivaem nauno po-stavljenih etimolokih studija. Objanjavajui da se etimoloke ispi-tivanje tie traganja za starijim jezikim formama (a ne za njiho-vim prvobitnim, izvornim oblikom i znaenjem kako se to radilonpr. u antiko doba), Pott je u periodu od 1833. do 1836. objaviosvoje etimoloke radove koji su obeleili izrastanje jedne posebne,plodne grane lingvistikog ispitivanja.

58. Rani komparatisti nisu samo pioniri naunog metoda u lin-gvistici. Oni su doneli i prve detaljnije informacije o materijalurazliitih indoevropskih jezika ocenjujui ga prvi put u irem preseku meusobnog poreenja. Iz njihovih redova izali su i prvi teo-retiari jezika, Schleicherovci (August Schleicher i njegovi ue-nici v. 60).

Bi b l iog ra fsk i podaci

59. Theodor Benfey, Geschichte der Sprachwissenschaft undorientalischen Philologie in Deutschland, Miinchen 1869; Ge-schichte der indogermanisehen Sprachwissensehaft seit ihrer Begriindung durch F. Bopp (kolektiv autora, pod rukovodstvom W.Streitberga, Leipzig 1916; izato u okviru poznate publikacije kojusu osnovali K. Brugmann i A. Thumb: Grundriss der indogerma-nischen Sprach und Altertumskunde); B. Delbriick, Einleitung indas Sprachstudium, Leipzig 1908 (V izdanje; ruski pr evod od 1904.izdat u Petrogradu: V ve de n i e v i zu en i e j azyk a); V.

Tbomsen, Sprogvidenskabens Historie, K openhagen 1902 (nemakiprevod H. Pollaka: Geschichte der Sprachwissenschaft bis zumAusgang des 19. J ahrhunerts, Hal le 1927; ruski prevod iz 1938:

I s t o r i j a j a z y k o v e d e n i j a d o k o n c a X I X vek a) ;10 Mikloi je, pored ostalog, veoma zasluan za istraivanje ---------------^

sobnih uticaja balkanskih jezika razliitog porekla. Te studije, kojimaje pna podtreE oII o Kopitar, docnijlTsirprerasle u znaajnu naunudisciplinu bn?.konis ~lTt~ ifcanotQixijM.

11 Po svojojnaunoj orTjentaciji u ovu grupu zaslunih slavistasvrstava se i patrijarh slavistikg_oniggaJ zremena J 3rvat~Vatroslav

J agi (1838 1923). "

3' / 35


14/141

H. Pedersen, Sprogvidenskaben i det Ni ttende Aarhundree: Metoder og Resultater, Kopenhagen 1924 (engleski prevod J ohna Webstera Spargoa: The Discovery of Language: Lmguist ic Science ip,the Nineteenth Century, Cambridge Mass. 1931; poslednje izdanje1962); Iorgu J ordan, An Intr oduction to Romance Linguistics. ItSchools and Scholars (preveo J ohn Orr, L ondon 1937); A. Meillet,Introduction a l etude comparative des langues indoeuropeennes(II I izd. Pari 1912; ruski prevod iz 1938: V v ed en i e vs r a v n i t e l n o e i z u en i e i n d o e v r o p e j s k i x j a z y k o v); A. Meillet, La methode comparative en linguistique historique, Oslo 1925; J ohn T. Waterman, Perspectives in Linguistics,Chicago 1963; G. Tagliavini , Storia della L ingvisti ca, B ologna1963; Maurice Leroy, Les Grands Courants de la L inguistiqueModerne, Bruxelles 1963; G. Mounin, Histoire de la linguistiquedes origines au XX e siecle, Pari 1957.

Osnovne podatke jasno izloene daju i knjige: Zvegincev Istorija jazyk. I (str. 2517); Bloomfield L anguage (str. 14 16);Sreten ivkovi, Uvod u opu lingvistiku, Zagreb 1958, str. 193do 196.

Pregled postignutih rezultata u oblasti komparativnih jezikihstudija daje A. Schleicher u Compendium der vergleichendenGrammatik der indogermanischen Sprachen (Weimar 1861).

Godine 1967. objavljena je, na engleskom jeziku (u Bloomingtonu, Indiana; izdava i prevodilac W. P. Lehmann), antologija naj-vanijih lingvistikih tekstova pisanih u X I X veku: A. Reader inNineteenth Century H istorical I ndoEuropean Lingvistics. Tu senalaze, pored ostalog, radovi autora kao to su R. Rask, F. Bopp,

J . Grimm idr.

BIOLOKI NATURALI ZAM U L INGVISTICI

60. Oko sredine X I X veka duhove evropskih intelektualaca uz-buuje velika novost sa polja biolokih nauka: Darwin je argumentovano izneo svoju slavnu teori ju o evoluciji vrsta. K od mnogih

se javlja uverenje da principe evolucije koje je Darwin utvrdio naivim biima treba uoiti i u ostalim oblicima ivotne stvarnosti,poto su oni nesumnjivo univerzalni. Oyakvo shvatanje zastupao jeu lingvistici profesor J enskog univerziteta, Nemac August Schlei-cher (1821 1868).

61. Schleicher je bio komparatista po osnovnoj lingvistikojorijentaciji, ali se interesovao i za probleme rekonstrukcije indo-

36

evropskog prajezika (poznato je da je ak pokuao da sastavi jednu_basnu .na rekonstruisanom indoevropskom prajeziku).12Njegov kom

parativnoistori jski jnetgd izvirao je iz koncepcije da je jezik iviorganizam, nezavisan od oveka, iji je razvojni put odreen optimbiolokim zakonima evolucije: jezik se rodi, ivi neko vreme, daivot drugom, mlaem jeziku koji ga vremenom smenjuje da bi,kasnije i taj mlai jezik bio nastavljen nekim svojim izdankom;jezik, kao i ovek, ima genealokoustablo., tj . prapretka od kojegase, u vidu grananja stabla, razvilo mnogobrojno potomstvo' srodnika(otuda se Schleicherova teorija naziva teorijom biolokog naturalizma u lingvistici, a poznata je i pod terminima Stammbaumteorija, odnosno pedigree teorija).

62. Za Schlei cliera.lezi kJ e_.misao izraena u zvucima: nit i imajezika bez miljenja niti miljenja bez jezika. Znaenje rei leiu korenima rei i tu ga moemo uvek otkriti

63. J ezik je pri rodan organizam i njegov razvitak ima u prin-cipu iste one oblike koje zatiemo i drugde u prirodi. Postoje triosnovna jezika tipa: korenski jezic i (kakav je npr. kineski, odnosijnelL J eelmanheleavaju se odreenim redom slaganja korena~rei), ag l u t i n a t i v n i (npr., maarski jezik: gramatikrodnosi obeleavaju se sistemom prilepaka stavljanjem posebnih, dodatnihjezikih formi, za svako novo znaenje, na osnovni oblik rei) i

f l eks ivn i (npr. srpskohrvatski; rei imaju odreenu f l eks i ju_=sistem nastavaka za obeleavanje gramatikih odnosa). Ova tri tipa,po Schleicheru, stoje u neposrednoj zavisnosti od dostignutog stup-nja^razvitka i direktno odgovaraju (po istom redu) osnovnim obli-cima zemaljske stvarnosti: svetu kristala, svetu biljaka, ivotinj-skom svetu.13

64. Schleicherova teorija je bila meu savremenicima veomazapaena, mada je izazvala i kritike osvrte. Meu prvima koji jeposumnjao u Schleicherovo jeziko stablo i podrio celu teorijubio je Schleicherov uenik J ohannes Schmidt (18431901).14

Schmidt je utvr dio da se jezike 04J aGije( = novine, nove oso-bine), ponikle u jednoj govornoj sredini, ne ire dalje, u druge sre-dine, u vidu pravilnog grananja, kako j Schleicher zamiljao, ve

12 A. Schleicher, Eine Fabel in inogermanischer Ursprache, Beitrage zur vergl. Sprachforschung, Bd. 5, 1868, na str. 206.

13 U slinom smislu naivna mada drukije stil'izovana shvatanja ostadijumima jezikog razvoja propagirao je u X X veku sovjetski lin-gvista Marr v. 200.

14 V. J . Schmidt, Die Verwantschaftsverhaltnisse der indogerma-nischen Sprachen, Weimar 1872.

I


15/141

da je njihov nalet slian udaru voenog talasa; bivaju zahvaenenekad vee, nekad manje govorne oblasti, u zavisnosti o sluaja.15Prema forne, tri susedne .govorne oblasti nikad nee poznavati apso-lutno isti ili apsolutno razliit inventar jezikih osobina: novona-stala osobina e u jednom sluaju prei granice oblasti A i zahvati tioblast B, u drugom sluaju *zahvatie C, u treem i B i C, a uetvrtom inovacija nee uopte prelaziti granice izvorne oblasti A(izlaui detaljnije svoje ideje Schmit se sluio shemama koncen-trinih krugova; po tim njegovim talasima i sama teorija je u nauci

ostala poznata pod imenom teor i je talasa). Radi ilustracije svojegshvatanja Schmidt je naveo nekoliko izoglosa(= granice prostiranjajedne jezike osobine) na osnovu k ojih se po veu ju, s jedne strane,pprmanska i_bnltiskoslovenska jezika grupa u jedinstvenu fami-liju, a s druge strane sanskrit i grki. U oba sluaja Schmidtoveizoglose soku l iniju k oja deli indoevropske jezik e na dve glavnegrupe, kentumsku i satemsku. Modema dijalektoloka prouavanja su dala nove potvrde SchmitovoJ Hipotezi.

65."~ch 1eicherove ideje, u modif ikovano] sti li zacij i, zastupao jei poznati oksfordsk i profesor Maks Mii ller (18231900). Mii ller seslagao sa Schleicherom u tome da lingvistici treba dati mato uokviru prir odnih nauka, poto na prolost jezika treba gledati ne kaona istorijsko zbivanje ve kao na spontani proces izrastanja koji jesvojsten svakoj prirodnoj pojavi. Slagao se i u odreivanju odnosa

jezik a i miljenja: jezik je i za Mullera nepoisredan organ ljudskemisli. Odstupao je, meutim, od Schleicherove koncepcije u jednom,za Schleicherovu teoriju bitnom detalju: nije pridavao jeziku svoj-stva ivog, autonomnog organizma, istiui a jezik ostaje neraz-luivo vezan za ljudsku govornu aktivnost (neponovljivo je ono tose izrekne: govorni fenomen umire upravo onog trenutka kad bivaizreen).

M iil ler j e veoma zasluan za populari zaciju ideja biolokog naturalizma meu savremenicima. N jegova predavanja iz te oblasti(Lectures on the Science of L anguage), odrana na Oksfordu uperiodu od 1861 1863, bila su pr iml jena sa najveim interesova

njem (nekoliko puta su objavljivana u Engleskoj, a prevoena sui na druge jezike).

15 Sline ideje o prostiranju jezikih inovacija imao je, uostalom,i H. Schuchardt (v. 108) v. njegove studije Der Vokalismus desVulgarlateins, Leipzig 1866/67 i Ober die Klassifikation der romanischen Mundarten, Graz 1900 (pretampano u SchuchardtBrevier, v. 113). Ipak je tek Schmidt teoriju talasa u potpunosti postavio i razradio,tako da njemu u ovome pripada sva slava.

38

66. Predstavnici biolokog naturalizma u lingvistici zasluni suza skretanje panje na govorni jezik (poto se u okviru govornog

jezikog fenomena mogu, po njihovom shvatanju, najjasni je uoa-vati manifestacije prirodne veze jezika i miljenja). Njihovu idejuo stihijnom karakteru jezike evolucije, uslovljene nekim zakonimaprirode koji nisu pod kontrolom ljudske volje, prihvatili su u osnov-nom obliku najreprezentativni ji predstavnici lingvistike X I X stolea mlaogramatiari.

Bi b l iog ra fsk i podaci

67. V. Schleicherove radove: Sprachvergleichene Untersuchungen: Zur vergleichenden Sprachgeschichte, Bonn 1848; Linguistische Untersuchungen: Die Sprachen Europas in systematischerUbersicht, Bonn 1850; Di e eutsche Sprache, Bonn 1859; Compendium der vergleichenden Grammatik der indogermanisehenSprachen, Weimar 18611862; Die Darwinische Theorie und dieSprachwissenschaft, Weimar 1863; tiber die Bedeutung er Spra-che fi ir die Naturgeschichte des Menschen, Weimar 1865. V takoe:B. Delbriick, Einleitung in das Sprachstudium (v. 59); V. Thomsen, Geschichte der Sprachwissenschaft... (v. 59); A. V . D es

n i c k a j a , V o p r o s y i z u en i j a r o d s t v a i n d o e v r o p e j s k i x j a z y k o v , i zd. A N SSSR, M o s k v a L e n i n g r a d , 1955; V. Pisani, August Schleicher und einige Richtungender heutigen Sprachwissenchaft, Lingua, vol. I V, 4, 1954/55, 337.do 368; A . S. C i k obav a , P r ob l ema j az yk a k ak p r ed -met a j a z yk oz n an i j a, M os k va 1959; Zvegincev Istori ja jazyk. I (str. 89 104).

U knjizi Portraits of Linguists I dati su biografski podaci oSchleicheru (str. 374395; autor J . Schmidt) i M ulleru (str. 395. doS99; autor E. W. Hopkins).

HUMBOLDTIZAM U LINGVISTICI(TEORIJ A WELTANSCHAUU NGA )

68. Najvei teoretiar lingvistike XI X veka bio je Nernac Wil helm von Humboldt (17671835); smatra se Osnivaem ovste l in avis t i k e (= discipline koja ispituje siutinu jezikoi~ienomena_ila falr '/ / tima najrazliitijih jezika).


16/141

69. W. von Humboldt je prvi naunik koji je prouio jedan od jez ika In do ne zij e: jezik kaw i sa oet-rva Jav e. 18 Kon tak t sa lin gvistikim oscbenostima tako bitno razliitim od onoga ime se odlikuju indoevropske jezike strukture dao je Humboldtu materijala za izgraivanje dotle nesluenih pojmova o prirodi jezika i njegovoj ulozi u ivotu oveka.

70. Originalnost Humboldtov'og naunog talenta ispoljila se i u njegovom metodu ispitivanja kao i u teorijskim pogledima. Poetak lingvistike XIX veka obeleen je po pravilu osvetijavanjem jezikih

fakata iz istorijske perspektive 1 traganjem za osnovnim pretkom (prajezikom) iz kojeg su se kasnije razvili postojei jezici-srodnici,lanovi velike indoevropske porodice (v. 49). Meutim Humboldtnije insistirao na di jahroniji ( = istoriji jezika). Na protiv^njegov a panja je bila usmerena prvenstveno na uoavanje jezikih stanja specifinih za dati vremenski period, dakle na posmatranje jezika

prcsek u (v. 260). Pore den ie jezika vrioie-a na li-tiki, ne ulazei neposredno u pitanje genetikog srodstva. Rekonstrukcijom prajezika nije se bavio. Nije aksmatFaTni to da bi indoevropski jezici zasluivali vie naune panje od drugih jezikih familija-.- -----

71. Humboldt se izjanjavao protiv univerzalne-gramatike, iz

graene prema klasinom, skolastikom ablonu, istiui da grama

tika pravila treba izvlaiti ind uktivno, iz sam ih specifinih -fakatasvakogjnkrcino^IekaJLefinisao je jezik kao dinamiki fenomen (po grkoj terminologiji: jezik je energeia, ne ergon) naglaavajuida je statika u jeziku samo prividna. Insistirao ie posebno na vezi jez ika a m il jen jem: in te le ktu alna~~de!at.nosit te i ob avezno ka sj ed i

njavanju sa zvukovnim ( = govornim) fenomeno m; bez^zdruenostiti:' nema p rav og_ miljenj a.~HJ ~vezr~s tTm j e i nje gov a teorija omisli sa zvucima ne moe svet predstava da pree vi svet pojmova, u nu tr a nj oj fo rm i ( gprrn) jezika, o kojoj su kasnije ras

pravljali mnogi eminentni predstavnici jezike teorije (posebno pred

stavnici psiholoke lingvistike, kakav je bio, recimo', Marty v. 89): pod unutranjog jezikom formom treba razumeti specifinost psiholoke strukture datih govornih predstavnika od koje jieposred-

10 V.: W. von Humboldt, trber ie Kaw i-Spra che auf der InselJava, Berlin 18361839 (posmrtno izdanje). Kawi je starojavanski jezik(izumro u XIII veku) na kojem su pisani najstariji javanski tekstovi (odIX veka). Fonoloka i morfoloka struktura ovog jezika imala je izrazitoindonezijski karakter, ali je reniki fond oevidno pretrpeo intenzivanuticaj sanskrita (to je u vezi sa istorijskom ulogom indijske kultureu javanskoj sredini).

40

no zavisi konkretna organizacija spoja zvukovne sa znaenjs'kom stranom njiho vog jezika.17

72. Centralno mesto Humboldtove jezike teorije obuhvata problem odnosa jezike strukture sa mentalitetom naroda. Po Humboldtu , jez ik je speci f i fin n^innnnr -ijgfj i ih a dato ga n arod a, spo ljanji izraz jedne unutranje forma kola otkriva odreeni pogled na sveit(WeTtanschauung


17/141

Einfluss auf die geistige Entwicklung es Menschengeschlechts (18301836; zamiljeno kao uvod u veliki rad o jeziku kawi, ob

javl jeno u W. vo n Hum bo ldts ge sa mmel te Sc hr ifte n , VII Band,Ausgabe der Berliner Akademie; faksimil originalnog izdanja od1836. objavljen je 1960, s pogovorom izdavaa: Bonn-Hanover-Ham-burg-Miinchen; Diimmler).

77.Lingvisti X X ve ka koj_Lzastupaju osno vne teorijske s tavove Humboldta, prvenstveno teoriju Weltanschauunga, nazivaju se neoh um bo ldtovc im a* Oni su dobrim delorn iz redova leksikologa,

kao npr.: L. Weisgerber, J. Trier, G. Ipsen, F. Dornseif, A. Jolles,W. Porzig, W. von Wartburg, itd. Najistaknutiji meu neohum-boldtovcima uestvovali su (poetkom ezdesetih godina) u zasnivanju takozvane gr am at ik e ko ja se ti e sa dr in e (Inha ltb ez og eneGrammatik v. 520524).

U amerikoj lingvistici, sredinom XX veka, razvile su se, nezavisno od evropskog humboldtizma, ideje o jeziku koje takoe uzimaju za osnovicu problem Weltanschauunga v. 348.

Bib lio gr af sk e na po men e

78. V.: A. Fr. Pott, Wilhelm von Humboldt und die Sprach-

wissensehaft, Berlin 1876; Otto Funke, Studien zur Geschichte der Sprachphilosophie, Bern 1928 (II deo, pod naslovom: Zur Sprachphilosophie der Gegenwart, str. 5155); G. Ipsen, Sprachphiloso- pbie der Gegenwart, Berlin 14)30; R. L. Brown, Wilhelm von Hum-boldts Conception of Linguistic Relativity (= Janua Linguarum,Series Minor 65, The Hague 1967).

Izvode iz Humboldtove studije tjber die Verschiedenheit... (v. 76), daje (na ruskom) V. A. Zvegincev u Istorija jazyk. I (68. do 86). Sem toga, kao to je ve spomenuto (v. 76), danas su irojlingvistikoj publici pristupani i originalni Humboldtovi spisi. Biografski podaci o Humboldtu dati su u Portraits of Linguists II, str. 71101 (autor A. Dove).

Od radova najveeg popularizatora Humboldtovih ideja, L. Weis-

gerbera, preporuuje se posebno: Vom Weltbild der deutschen Sprache, Diisseldorf 1-953. Opirnije podatke o Weisgerberovim lingvistikim pogledima daju M. M. Guhman u studiji L i n g v i -s t i e s k a j a t e o r i j a L. V / e i s g e r b e r a (u zborniku V o - p r o s y t e o r i i j a z y k a v s o v r e m e n o j z a r u b e n o j l i n g v i s t i k e , izd. AN SSSR, Moskva 1961, str. 123162) i P.Valentin u studiji Linguistique Semantique: A propos de louvrage

42

de Leo Weisgerber Von den Kraften der deutschen Sprache (Etu- des Germaniques XIX, 1964, str. 255261). V. i prikaz istog Weis- gerberovog dela koji daje Stanko epi u Suvremena lingvistika (skrip ta) III, 1964, 115 124 (o ovoj p ub lika ciji v. 137 n).

Radi blieg upoznavanja sa metodom i osnovnim teorijskim stavovima neohumboltovaca preporuuje se dela: W. von Wartburg, Einfuhrung in die Problematik und Methodik der Sprachwissen- schaft, Halle 1943 (francuski prevod 1946; drugo, u saradnji saStephanom Ullmanom prepravljeno i proireno izdanje, objavljeno

je 1962. u Ttib ingenu); W. Po rzig, Da s Wu nder der Sprac he, Bern 1950.

V. i: H. Basilius, Neo-Humboldtian Ethnolinguistics, Word 8,1952, 95105; R. L. Miller, The Linguistic Relativity Principle and Hum boldtian Ethnolinguistics (= Janua Linguarum, Series Minor67, The Hague 1968).

PSIHOLOGIZAM U LINGVISTICI

79. Humboldtovo uenje o jeziku kao emanaciji duha (v. 72)pustilo je svoje korene u nemakoj lingvistici. H. Steinthal (1823. do 1899), osniva lingvistikog psihologizma, objanjavao je sutinu

jezi ka po laz e i od ov e Hu mb old tov e kon cepcije.80. Steinthal je svoje osnovno lingvistiko vaspitanje dugovao

Humboldtovoj teoriji, a poglede na psiholoke fenomene izgradio je na jv ie pr em a teor ijskim stav ovim a poznato g ps iho log a (i pe dagoga) Herbarta,18 usvajajui njegove ideje o asocijativnoj organizaciji ljudskoga duha (tj. da se misli, podstaknute spoljnim utiskom, samoniklo u oveku razvijaju, i to u nizanju jedna na drugu:

jed na misao izn ie iz drug e pu tem koje joj uti re mrea po dsve sn ih asocijacija). Godine 1855. Steinthal objavljuje svoju psiholoku gramatiku (Grammatik, Logik und Psychologie, ihre Prinzipien und ihr Verhaltniss zu einander, Berlin 1855) u kojoj se zalae zaopisivanje gramatikih fenomena s psiholoke take gledita, pod

vrgavajui ujedno kritici ranije koncepcije logikog univerzalizma u gramatici. Ovo Steinthalovo delo, kao i delo njegovog savremenika i jedno miljenikaljVl. Lazarusa ,(18241903) Das l^eben_ der

_Spel*_(Berlin 1855) u kojem se takoe propagira psiholoka interpretacija jezikog fenomena, imalo je velikih odjeka meu savreme-

19 Johann Friedrich Herbart (17761841), poznat najvie kao zaetnik naune pedagogije koja se oslanja na psiholoke studije.

43


18/141

nicima. Najznaajniji dogaaj za popularizaciju psihologizma u lingvistici bilo je, meutim, pokretanje asopisa Zeitschrift ftir Vol-kerpsychologie und Sprachwissenschaft (prvi broj 1860, poslednji 1890) u kojem su glavnu re vodili pokretai asopisa Steinthal i Lazarus, kao i njihovi uenici. Lingvisti okupljeni oko ovog aso^ pisa najvie su zasluni, pored ostalog, za upoznavanje ire lingvistike javnosti sa teorijom Humboldta o vezi jezika sa psihologijom naroda (tada je upravo izraz Vdlkerpsychologie postao neobino popularan uopte u krugovima nemakih intelektualaca zainteresova-hih za pitanja nacionalne kulture).

81. Usvajajui naelno Humboltovu ideju o jeziku, Steinthal je pr oirio un ek ol iko nj en e te or ijs ke ok vire uv od e i i pojam ind >-vidualnag-govornog akta u oblast naunog interesovanja: ako1je fizik m-gainojim se duh manifostuje, onda je jezik kolektiva izraz duha kolektiva, a jezik pojedinca izraz individualne psihologije. Tada je i prvi put izreena misao (koju su kasnije, posleSteinthala, zastupali i drugi lingvisti, prvenstveno predstavnici Voss- lerove kole v. 171) o tome da rei nemaju apsolutno odreenih znaen ja: sva ki pojedinac , izriu i rei, stavlja u njih -avnja linapreivljanja, svoju individualnu psihologiju, tako da_riî^dobijaju tenkritnLsmLsao'Jedino u momentima kad se izgovaraju, svaki put prelivene naroitom nijans&mrâeenja,4roja bTva neposredno uslov-

ljena posebnim psiholokim svetom svakog pojedinca.82. Steinthal je prvi eksplicitno odredio okvire ispitivanjima

jez ika ko ja bi o pr inela up oz na va nju psih bl og ne na rn da . Ta bi se ispitivanja ticala ne samo istorije jezik^ ve i utvrivanja njegovog porekla kao i srodnosti-i razlika u konkretnim tipovima jezikih struktura. U vezi s tim zapoinju prvi opseniji radovi naopisivanju jezikih tipova (tada je ve bio poblie poznat i prilian broj neindoevropskih jezika19). U radu na prvim klasifikacijama poznatih jezika- lingvisti su se rukovodjli Steinthalovim psiholokim^kriterijama: duhovno srodstvo meu narodima dokazivano je srod- .nim oblicima jezike strukture, i obrnuto.

83. p siho log ijom naroda interesovao se, pored ostalih, i osni

va p r/ e laboratorije- za eksperim entalnu -psihologi ju- na svetu,sla vn i"Wilhelm~ Wim F7(IB3 2 1920). Ovaj nemaki naunik, lekarpo struci, psihologijo entralnom naunom interesovanju i uticaju,

i p regled osnovn ih jezik ih tipo va daje Stein thal 1860. u radu:Charakteristik der hauptsachlichsten Typen des Sprachbaues (Berlin 1860). Ovo njegovo delo preradio je Fr. Misteli i objavio (pod istim naslovom) 1893. u Berlinu.

44

ostavio je prve studiozne rasprave o psiholokoj pozadini jezikog fenomen.au - .. ' '

84. Wundtova psiholoka orijentacija je drukija od Steintha- love, dok je Steinthal asocijacionista, Herbartov sledbenik (v. 80), Wunt zastupa apercepcionalistiku teoriju: svet ovekovih predstava, iz kojih se raaju ideje, prima se ulima7~o tom, preko ula sazdanom p siholokom svetu, saoptava jez ik.20 ""

IJSTûndt nije verovao u ideju da je jegjk_ duh naroda, mada se i sam ifttenzivno interesovao problemom psihologlje~haroda.Odreena psihologija kolektiva, isticao je Wundt, plod je zajedni

kog ivota. D a- bi se ta psihologija ispitala, treba dobro poznavatisve konkretne manifestacije tog zajednikog ivota, a to su_iezik naroda , pa obiaj i. Jideologij_a celokupn a kultura, jednom re ju.

86. Klasin o WtfffStovO eio (izalo u deset k njiga) n osi n aziv >;V61kerpsychologie. Prve dve knjige, pod naslovom Die Sprache (v. 92), posveene su jezikoj problematici. Tu je Wunt izneo nizinteresantnih opservacija (npr. o percepciji govora, o reeninim konstrukcijama,- o o brazovanju s lozenica, itd.). Posebna.je_zna ajno njegovo izlaganje o glasovnim promenama.21

87. Wund tovi savrem enici, .mladogramatiari. kritiki su se odnosili prema vrednosti Wundtovih radova o jeziku, naglaavajui da povezivanje psihologije s jezikom nema stvarnog znaaja za jezike studije (u tradicionalnom smislu). U nae vreme Wundtov rad

doivljava mnogo pozitivnije ocene, prvenstveno od strane neo- humboldtovaca (y .r~~TJ) i predstavnika antropoloke lingvistike (v. 342). U istoriji eksperimentalne psihologije Wundtovo mesto je posebno znaajno.22

88. Svi ostali predstavnici XIX veka, ukoliko su se bavili jezikom teorijom, ostaju u krugu tih optih, psiholokih interpretacija jez ik ih po jav a, dodu e bez insis tiran ja na p sih olo gij i nar oda . Ta

20 Poznata je Wundtova podela psiholokih procesa na elementarnei sloene. Elementarni procesi su neposredno vezani za fizioloke to su, u stvari, psihofizioloki procesi (Wundtova eksperimentalna ispitivanja su se ticala upravo takvih procesa). Sloenim procesima Wundt smatra sve ono to se neposredno tie miljenja (emocija, ideologija i si.) pa se stoga eksperimentalnim metodom ne moe prouavati.

21 Istiui da su glasovne promene prvenstveno rezultat odreenihpsiholokih procesa, Wundt daje, pored ostalog, objanjenje glasovne asimilacije i disimilacije osvetljavajui odsudnu ulogu asocijativnih impulsa u ovakvim sluajevima.

22 Odjeka njegovog uenja bilo je ne samo u Evropi ve i u Americi.U Americi je prvih decenija XX veka njegova eksperimentalna psihologija doivela veliki ugled. Popularizovanju Wundtovih ideja u SAD doprineo je najvie poznati ameriki psiholog E. B. Titchener.

45


19/141

kav je bio npr. u nemakoj lingvistikoj sredini Hans Gorg von der Gabelentz (18401893) koji je jasno naglaavao da nema primitivnih jezika, da je svaki jezik u svom pravcu savren (u svome poznatom delu Die Sprachwissenschaft, v. 92). Takav je u slavistici bio uveni A. A. Potebnja (18351891; profesor univerziteta u Harkovu od 1860. godine) koji je ukazivao u raznim prilikama na duboku vezu misaonog sveta sa jezikom strukturom zaduujuinauku o jeziku nizom dragocenih radova o znaenju i upotrebi gramatikih kategorija u ruskom jeziku (najznaajnije je sakupljeno

u d elu Iz z a p i s o k p o r u s s k o j g r a m a t i k e v. 92).89. Poslednjih decenija XIX veka i prvih XX razvijao je svoju psiholok u filozofiju jezika poznati lin gvista A. Marty (18471914).Marty je eleo da izgradi principe opte lingvistike na bazi psihologije. Polazei od konstatacije da se znaenje jezikih formi tie izraavanja psiholokih stanja govornog lica i stimuliranja odgovarajuih psiholokih reakcija kod sagovomika, to spada u oblastpsiholokih studija, Marty izvodi zakljuak da osnovnu jeziku teoriju filozofiju jezika treba, u stvari, svesti na psihologiju. Mada njegova teorija nije u celini prihvaena, pojedine njegove ideje, esto interesantne, originalne, imale su uticaja na formiranje optelingvistikih pogleda prvih decenija XX veka.

90. Krajem XIX v eka jav lja se psiholoka orijentacija i u francuskoj lingvistikoj sredini da poetkom XX veka doivi svoj naj- puniji razmah (v. 161). S kraja XIX veka zapoinju i sem an ti ke studije (= studije o znaenjim a rei v. 404), izrasle u istojatmosferi zainteresovanosti za vezu psiholokog sveta i jezikih formi.

91. Evropske tradicije psiholokog prouavanja jezika nastavljaju se i u XX veku nalazei svoje eminentne predstavnike u redovima teoretiara jezika i semantiara (A. Gardiner, K. Biihler i dr.). U drugoj polovini ovog stolea psihologizam postaje vana komponenta i u razvoju amerika lingvistike (v. npr. 352360).

Bib lio gr af sk e na po men e

92. Podatke o Steinthalu i Wundtu daje Otto Funke u Stu- dien zur Geschichte der Sprachphilosophie (v. 78) na str. 5557,a takoe i Arens Sprachvvissensehaft: o Steinthalu (252260) i Wundtu (360370). O predstavnicima psihologizma (prvenstveno o Steinthalu, Wundtu i Martyju) informie i ikobava: P r o b l e m a

j a z y k a k a k p r e d m e t a j a z y k o z n a n i j a , Moskva 1959

/

46

(str. 2131). V. i kod Zveginceva Istorija jazyk. I u poglavlju IV(P s i x o l o g i z m v j a z y k o z n a n i i podaci na str. 105. do107; priloeni izvodi iz dela Steinthala i Potebnje).

V. pomen uta dela: H. Steinthal, Grammatik, Logik und Psycho~logie ihre Prinzipien und ihr Verhaltniss zu einander (Berlin 1855),P oteb njino Iz z a p i s o k p o r u s s k o j g r a m m a t i k e (prvedve knjige su objavljene 1888, trea 1899, IV 1941) i Wundtovo Die Sprache (I izd. 1900, III izd. 1912, Leipzig). Osim toga, radi blieg upoznavanja sa stavom mladogramatiara prema Wundtovom uenju

preporuuju se studije: B. Delbruck, Grundfragen der Sprach-forschung mit Riicksicht auf W. Wundts Sprachpsychologie, Strass-burg 1901; W. Wundt, Sprachgeschichte und Sprachpsychologie,mit Riicksicht auf B. Delbriicks Grundfragen der Sprachforschung, Leipzig 1901.

V.: H. G. von der Gabelentz, Die Sprachwissenschaft, ihre Auf-gaben, Methoden und bisherige Ergebnisse (I izd, 1891; II izd. 1901, Leipzig); A. Marty, Untersuchungen zur Grundlegung der allge- meinen Grammatik und Sprachphilosophie (Halle 1908) i Gesam- melte Schrifte (Halle: I 1916, II 1 1918, II 2 1920); Otto Funke, Innere Sprachform; Eine Einfiihrung in A. Martys Sprachphilosophie, Reichenberg 1024.

Psiholoka ispitivanja jezika produavaju se i u XX veku; u ko

jem sv e vidu i sa ka kv im rezu ltatim a informiu kn jige: A. Gardiner, The Theory of Speech and Language (I izd. 1932; II izd. Gxford 1951), K. Biihler, Sprachtheorie. Die Darstellungsfunktion der Sprache (Jene 1934); L. S. Vygotski , M y l e n i e i j a z y k,Moskva-Lenjingrad 1934 (II izdanje 1956, Moskva); Otto Ernst, Sprachwissenschaft und Philosophie (Berlin 1949); Fr. Kainz, Psychologie der Sprache (u etiri knjige; Wien 19511956); Fr.Kainz, Psychologie der Einzelsprachen I (Stuttgart 1965; ovo deloini celinu sa prethodno pomenute etiri knjige, rauna se, dakle,kao peti tom jedinstvenog opusa). V. i H. Wein, Sprachphilosophie der Gegenwart. Eine Einfuhrung in die europaische und amerika- nische Sprachphilosophie des 20 Jahrhunderts, Den Haag 1963.

Nedavno je poznati eki lingvista K. Horalek objavio knjigu Filosofie jazyka (Karlova Universita, Praha 1S67) u kojoj se sasavremenih lingvistikih pozicija raspravlja o ulozi psiholokih faktora na jezik. Razvoj modernih shvatanja (preteno u amerikoj sredini) o odnosu psiholokog sa jezikim fenomenom izloio jepsiholog H. Hormann u knjizi Psychologie der Sprache Berlin- Heidelberg-New York 1967).

47


20/141

MLADOGRAMATIARI

93. Sedamdesetih godina prolog veka, na univerzitetu u Leip- zigu (Nemaka), nala se na okupu grupa lingvista, darovita i radna,ija je uloga u razvijanju lingvistikih studija bila od izvanrednog znaaja. Ta je grupa nazivana prvobitno lajpcikom kolom. Danas

je, me u tim , na ji re po zn at term in m lado gr am at iar i (Junggramma-tiker) koji se primenjuje ne samo na ovu grupu, ve i na sve poznije lingviste sa istim metodolokim koncepcijama. Termin je

iskovan u vreme kada je lajpcika grupa, sastavljena od predstavnika mlade generacije, vodila borbu protiv konzervativnih ideja starijih lingvista (meu kojima je bilo i vrlo poznatih imena; u izrazite protivnike mladih ubrajao se npr. Cu^ius v. 56). Starija, protivnika generacija je pominjanjem mladosti onih koji su se zalagali za nove puteve lingvistikih misli elela da potcenistvarnu vrednost njihovog naunog podviga. Mladima je, opet, naziv bio drag jer je u njemu lealo obeanje neeg sveeg i novog ime

je treb alo ob da rit i lin gv istik u. Ta ko je term in sagla sno pr im lje ni ostao do danas simbol jedne solidne, vredne kole kojoj e ostati asno mesto u istoriji lingvistike.

94. Najvea zasluga mladogramatiara tie se davanja pune naune rigorozncsti komparativno-istorijskom metodu. Produbljivanje

lingvistik e m etodologije ^zapoeto je u okviHfT spitivanja g lasovnih promena. Znalo se, dodue, i pre mladogramatiara da. se u okviruevolutivnih fonetskih fenomena uoavaju upadljive pravilnosti.-3AlTnijedna geH~&raelja~pre njihnnTfe'taKS^.sgo, apoeflktiki, izloilaprincip o apsolutnoj dOslednosti izvrenja glasovnih promena: glasovi sc' m enjaju po od re enim zakonimaJiQjjLsfi__sprovodebezrTzue-taka; izuzeci nastaju tek naknadno, an al og ijo m (tj. iz psiholokih razlog: pods yesn imlisoc y^ ij ama atogr jezikog oblica sa drugim, u kojem do glasovne promene nije moglo doi, naruava se pravilo promene u datom obliku).

95. O zakonitosti fonetskih promena govorili su prvi i najvie: slavista August Leskien (18401916) i indoevropeista Karl Brug-

mann (184-31919). Leskienov rad, objavljen 1876. pod naslovom Die Lautgosetze kennen keine Ausnahme, bio je veoma zapaen. Ali je ipak centralan'znaaj imalo objavljivanje studije Moroho- logisch^JIntefsughjifrgen (K. Brugmann u koautorstvu sa li. Ost-Koifom [18471909]; u Leipzigu 1878): to je shvaeno kao manifest

23 O tome da se g lasovni zakoni dosleno sprovode govori npr.Schleicher u Die Darwinische Theorie (Weimar 1863).

48

mlaogramatiarske ideologi je, kao defini tivno utemel javan je same kole.

96. Ideja o zak onitosti u jeziku, koja je bila osno vni moto mlado gramatiarsko g naun og uverenj a,. zdruena sa k omp arativno- istorijskom orijentacijom lingvistikog interesova nja, koju su mlade -gramatiari nasledili od prethodnih generacija, odredila je osnovnu formu njihovog raa na jeziku: minuciozno, strpljivo, oni su istraival i j |vak u^ jezik u jgojedinost kroz sve njene evolutivne faze ,bri l j ivo pazei da uhvate osnovnu ni t konkretne zakonitosti , od

stranjujui izuzetak potrebnim objanjenjima kao to se trunje odbacuje da ne zamrai bistru sliku. Atomiziraju jezik, govorile su kasni je nove generaci je , buntovniki odbijajui da pou utabanim metodolokim stazama tada ve starih mladogramatiara. Tano je da su esto , za i iet i hv atan jem je ne m ale , jednostavne, moda aki beznaajne niti u ukupnosti jezikog tkiva, mladogramatiari isputa l i i z v ida ce lov i tost s l ike jez ikog razvoja , u kojem nita ne iv i samo za sebe ve' sve u meusobnom spoju. Al i je zato tajnjihov akribian rad nagomilao dovol jno poznavanje jez ikih konkretnosti , te su kasnije sa tog solidnog oslonca bre i sigurnije izrastali novi teorijski vidici .

97. Komparativno-istori jske studi je su tek u rukama mladogramatiara dobi le punu naunu vrednost. Revidirana su i dopu

njena izvesna ranija tumaenja (tako je recimo Grimmov__zakond opu njen 3 TGrngaoyim)24 Po sao oko~~rekonstrukcij e~rrai starijih -fa za inddvropskih jezika izvregrTle^olidnijim T opseni jim zahvatom,

jf rv en st ve no za sl ugo m sl av n og a K. B ru gm an na 25 (n aj bo lje su ob

24 Grim mov za kon (v. 55) dopu nio je K. Ver ner (18461896) 1877.u studiji Eine Ausnahme der ersten Lautverschiebung (Kuhns Zeit- sehrift fiir vergleichende Sprachforschung XXIII). Dopuna se sastoji u objanjenju da u unutranjosti rei bezvuni germanski spiranti. kojiodgovaraju starim indoevropskim "bezvunim *p, *t, *k, ostaju bezvuniiikolikn..je vokal neposredno ispred njih pod akcentom:'ukoliko akeenat nije na vokalu neposredno ispred spiranta, onda bezvuni glas prelazi u zvuni (ovo isto vai i za glas s u germanskim jezicima). Vernerov zakon neto je prestilizovao kasnije komparatista A. Meillet u studijiCaracteres generaux, des langues germaniques (Pari 1917). Po Meille-

tovoj definiciji pomenuti spirant

Documents

Pravci u Lingvistici