1. Појам предузетништва.Предузетништво или бизнис је феномен новијег датума. Предузетништво обухвата микро (од 2 до 9 запослена), мала (од 10 до 49 запослена) и средња предузећа (до 49 до 250 запослених). Ова класификација предузећа је изврешена према броју запослених, укупном приходу који остварују и капиталу којим располажу. Предузетништво је делатност појединца (предузетника) усмерена на покретање, организовање и непрекидно иновирање организације (предузећа), с основним циљем стварања новог тржишта и остваривања добити.

2. Ко је предузетник и шта је његов посао?Предузетник је појединац који организује посао с циљем да оствари добит. Предузетник мора да буде иновативан, да уводи новине у посао и мора да буде мотивисан. Он комбинује факторе производње (капитал, средства за рад, предмете рада и радну снагу) са пословном информацијом. Предузетници преузимају иницијативу у производњи и новим начинима пословања, реорганизују економске механизме за ефикаснију употребу ресурса и преузимају ризик могућег неуспеха. Тиме потврђују своју пословну вештину и снагу и стичу препознатљиво име. Предузетници су и креатори нових радних места, јер захваљујући предузетништву брже расте број нових послова него запослених у постојећим организацијама и предузећима. Предузетник мора да спроведе неколико корака приликом отпочињања посла: 1. корак – доношење одлуке; 2. корак – идеја; 3. корак – покретање бизниса и 4. корак – самотестирање (процена способности). Предузетник је лице надарено пословним духом и руководећим способностим, увек будно и спремно да препозна и искористи нове пословне прилике одговарајућим комбиновањем фактора производње и одлучно да преузме ризик управљања организацијом на темељу иновирања и перманентног развоја, с циљем стварања нове вредности.

3. Објасни изреку become a job-creator, not a job-seaker.Ова изрека би могла да се преведе као: направи сам посао, а не неко ко тражи посао. Наиме, креатор посла је предузетник, особа која организује, даје идеју, управља капиталом и свим факторима производње, запошљава радну снагу, уводи новине у производњу. Држава данас у великој мери пружа олакшице предузетницима (субвенције, помоћ банака у кредитирању малих и средњих предузећа). Друго тумачење би било да појединац може да креира посао ако одреди правац и подручје личног деловања и усавршавања, што подразумева квалитетно образовање, стицање диплома о високом образовању, праћење курсева при чему сам себи прави рекламу и лакше долази до посла.

4. Шта су основне вредности привреде засноване на знању? Шта је то знање?Предузетници имају бржи приступ релевантним информацијама о актуелном стању на тржишту. Економија заснована на знању је природне факторе (земљу), радну снагу и капитал ставила у други план. Она им даје додатну вредност тако што у њих уграђује додатно знање. Економија заснована на знању користи знатно мање енергије, сировина и радне снаге, а постиже знатно боље економске ефекте, захваљујући уграђеном додатном

1

знању, тј. информацији о производу. Применом знања и информација производ добија нови квалитет (дизајн, корисност, издржљивост, трајност и знање које је уграђено у производ). Производи у које је уграђено знање су лепши, трајнији, функционалнији, кориснији, интелигентнији, троше мање енергије у односу на производе који су резултат масовне економије. Непроцењива улога економије засноване на знању (информационе економије) је иновативност и улога знања у креирању нових производа.Знање је скуп података и информација комбинованих са искуством, на основу којих се формира предузеће. Знање може бити: употребљено, купљено на тржишту (запошљавањем радника, специјалиста, куповином патента) и похрањено (базе података, библиотеке). Знање је подељено у четири категорије: 1) знати – шта (кноњ – њхат), односи се на познавање чињеница и пошто је доступна

друштву нема стратешки карактер у односу на конкуренцију;2) знати – зашто (кноњ – њхѕ) представља знање које је важно за технолошки развој

(хемијска, нуклеарна, електронска индустрија) и значајно је за конкурентску позицију;

3) знати – како (кноњ – хоњ) чини знање у облику специјализованих вештина које поседују специјалисти знања (научни радници, компјутерски стручњаци, предузетници) и

4) знати – ко (кноњ – њхо) односи се на појединце, стручњаке из одређених области који су укључени у научно-истраживачке и конкретне пројекте.

Комбинација ове четири категорије знања је нови образац предузетништва. Знање може бити експлицитно (јасно, формално, састављено од чињеница и вештина које се могу описати, пренети другима и сачувати) и тихо-прећутно (имплицитно, неформално, недокументовано и које је тешко пренети другима, јер се заснива на интуицији и вештини просуђивања).Постојеће знање се повећава иновацијама које представљају нешто ново.

5. Како гледате на Фордов изум покретне траке?Хенри Форд је био међу првима који су увели масовну производњу у аутомобилској индустрији. Аутомобили су били права привилегија, али његовим изумом покретне траке они су постали доступни свима, јер је масовна производња је спустила цену аутомобила. Производња аутомобила се знатно повећала, а то је створило потребу за бензинским пумпама, баровима, аутомеханичарским, лимарским, браварским и другим радионицама, а тиме су се појавила и нова радна места. Хенри Форд је хтео да убрза производњу и тај проблем је решио помоћу покретне траке. Систем покретне траке је штедео на времену, радило се брзо и без проблема, сваки радник је био специјализован за одређени посао. Један од недостатака масовне производње је била немогућност избора различитих спецификација (боја аутомобила је могла да буде само црна, јер је само та боја могла брзо да се суши и прати рад покретне траке). Да би та масовна производња могла да опстане, била је потребна и масовна потрошња. Хенри Форд је радницима дао веће плате и више слободног времена, а заузврат тржиште је тражило већу производњу.Убрзо се систем покретне траке почео примењивати и у другим гранама индустрије и довео до револуције масовне производње.Прва покретна трака постављена је у фабрици аутомобила Хенрија Форда у Детроиту.

2

6. Шта чини наличје масовне економије? Да ли она постоји данас и да ли је можемо препознати?Наличје масовне економије чине одређена стања на тржишту (нафтни шок деведетих година прошлог века) која су узрок њеног постепеног пада, као што су масовна производња и унифицирање потреба потрошача, јер је циљ био што више произвести. Масовна економија је нерационалним управљањем производним факторима (радна снага, капитал, енергија, сировине) условила појаву незапослености, инфлацију и рецесију. Она доводи до загађивања и уништавања животне средине, немилосрдно експлоатише природне ресурсе, а мање примењује иновативност, знања и велика научна открића. Основна контрадикторност масовне економије лежи у настојању да елиминише људску радну снагу као производни фактор. Масовна економија има за циљ да исти број радника произведе већу количину производа, а то се постиже увођењем савремених средстава за рад. Последица тога је повећање незапослености. Развој модерне тржишне привреде, развој свести потрошача и сталне промене у окружењу условиле су појаву предузетништва.Масовна економија постоји још увек захваљујућу масовној потрошњи различитих материјалних добара без којих не може да се замисли људска егзистенција (производња уља, шећера, брашна, соли, електричне енергије). Ова производња је аутоматизована и роботизована, па је човек ту присутан као контролор, а не извршилац.

7. Када се и у којим условима појављује предузетнички замах у структури светске привреде?Крајем 50-их година прошлог века дошло је до технолошког дисконтинуитета и појаве предузетништва. Технолошки дисконтинуитет је прекид устаљеног тока који је изазван иновацијама (новим производима) који представљају нови сет корисности за кориснике, а условио је појаву индивидуалног и интерног предузетништва. Технолошки дисконтинуитет је настао развојем нове технологије, јер се показало да су се потрошачи заситили стандардних добара, да су запослени засићени монотонијом рада на текућој траци, а вођства корпорација су све мање водила рачуна о стварним потребама купаца. Настала су бројна мала предузећа која су власницима омогућила да се баве послом који воле, а с друге стране задовољавали су потребе мањих група потрошача и попуњавали тржишне нише које су се јавиле на токовима понуде корпорација. Велике корпорација су морале да се више фокусирају на своју основну делатност и да уводе иновације у своју производњу. Знање постаје главни производни фактор, рад постаје флексибилан и интересантнији, рад, политика и забава постају више окренути ка индивидуалним облицима организације, а бирократска униформисаност је замењена систематском интеграцијом и информационим менаџментом. У теорији је позната СВОТ анализа која подстиче предузетнике и све привредне субјекте да искористе прилике и шансе, а истовремено умање или превазиђу претње и слабости (S-strenghts-snage, W-weaknesses-slabosti, O-

oppurtunities-šanse, T-threats-pretnje). Многи предузетници, од 80-их година, прерастају у мала предузећа, а данас послују као снажне мултинационалне компаније, које диктирају трендове на тржишту (Apple Computers, Microsoft, Benetton, Mc Donald’s...). Данас је прави изазов за сва предузећа проналажење и освајање специјализованих „еколошких ниша“. То је најновији

3

тренд који полако долази и у нашу привреду (додуше, не у толико организованом облику).

8. Да ли знате колико данас има активних предузећа на простору Европске уније?Постоји негде око 20 милиона активних предузећа на територији ЕУ (највише је малих и средњих предузећа). Од овог броја преко 99% су предузећа која запошљавају мање од 250 запослених. Она запошљавају око 67% укупне радне снаге и доприносе са 58% стварању нове вредности на простору европске економије. Највећа „концентрација“ предузетника бележи се у Чешкој, Португалу, Грчкој, Италији и Шпанији.Микропредузећа обезбеђују посао за око 30% укупне радне снаге (највише у области некретнина и угоститељства), мала за око 20% (металска и електромашинаска индустрија), средња за 17% (хемијска, текстилна, индустрија папира), а велика за око 30%.

9. Колико је активних малих предузећа у Србији? Каква је структура МСП сектора? Колико ови привредни субјекти (микро, мала и средња предузећа) доприносе привредном развоју наше земље?У Србији је у августу текуће године пословало 318.000 малих и средњих предузећа и предузетника. Они су чинили скоро 98% укупно регистрованих фирми у нашој привреди. У оваквим предузећима запослено је готово две трећине радника у привреди и 40% укупно запослених у Србији, што је 961.669 радника.Овај сектор уводи нове и иновативне производе, подстиче конкуренцију и представља изазов монополу. Сведоци смо да у привреди господаре велике фирме, које се временом мерџују и врше аквизицију, с нагласком да су овакве појаве чешће у трговини него у производном сектору. Мала трговинска предузећа полако пропадају, а примат преузимају крупни малопродавци са сопственим малопродајним ланцима. Ипак су остале оне „тржишне нише“ (незасићени тржишни сегмент) у којима предузетници и ситни трговци могу да дођу до изражаја, а то су они сегменти уско специјализоване понуде намењене посебним потребама потрошача. У производњи је та доминација крупних привредних субјеката мање израженија, те је распрострањеност произвођача у облику малих и средњих предузећа видљивија.

У Лисабону је 2000. године донета Европска повеља за мала предузећа, која је имала за циљ да пружи подршку предузетништву. Европска повеља је политички правни оквир који садржи 10 принципа:

1. образовање и обука за предузетништво,2. повољнији и бржи старт-ап,3. боље законодавство и прописи,4. расположиве способности,5. унапређење онлине приступа,6. унапређње пословања малих предузећа на домаћем и иностраном тржишту,7. порези и финансијака питања,8. јачање технолошког капацитетау малим предузећима,9. модели успешног електронског пословања и првокласне подршке малом бизнису,

4

10.развој јачег и ефикаснијег представљања интереса малих предузећа на струковном и националном нивоу.

Србија је 2003. године потписала Европску повељу за мала предузећа и тиме прихватила принципе којима се унапређује пословање малих предузећа.

Индекс достигнуте политике развоја је оцена од стране Европе докле смо ми стигли у процесу предузетништва. Наш индекс је износио, на скали од 1 до 5, 2,48. Направљен је помак у правном и банкарском систему.

У средњој и источној Европи је заступљен феномен социјалистичке црне рупе која представља структурни несклад. Наиме, у овим земљама доминирала су велика друштвена или државна предузећа, а мала предузећа су била само толерисана а не подржавана. Друштвена или државна предузећа су од настанка имала 100, 500 или више запослених, а током свог развоја број запослених се повећавао. Постојало је помањкање малих и средњих предузећа, а то је довело до распада њихових економија и радикалних политичких промена.У време транзиције ових земаља, развој предузетнишва није био приоритетан циљ. Владе ових земаља су се фокусирале на приватизацију друштвених и делом државних предузећа, ублажавање социјалних тензија. Временом је развој предузетништва привукао пажњу и почео је све више да игра кључну улогу у оживљавању привреде.

Кластер је интересно удруживање средњих и малих предузећа са циљем постизања конкуренције и увођење иновативности.

1. У чему се предузетник разликује од других људи?Предузетник се разликује од других људи јер види оно што су други превидели и одлучује онда када други оклевају, активно тражи и препознаје прилике, развија нове идеје и идентификује начине за остваривање тих идеја, комбинује факторе производње у организацију која материјализује идеју у производ/услугу, с циљем задовољења тражње потрошача, спреман је да преузме ризик у очекивању награде у случају успеха, рескира свој новац, време, напоран рад, често и углед како би остварио идеју у коју чврсто верује, предвиђа и пажљиво планира и анализира тржиште и будно прати догађаје у пословној околини.

2. Објасни укратко Шумпетеров модел креативне деструкције (стваралачког разарања)?

Шумпетеров је афирмисао предузетника као иноватора и по њему снага националне економије лежи у динамици предузетника који уништава стару и ствара нову економску структуру. Овај модел се везује за предузетника, јер је предузетник спреман да поднесе ризик, има визију и постиже резултате. По овом моделу предузетник је иноватор, појединац који уводи нове комбинације фактора производње.

5

1. Који су то најчешћи предузетнички митови? Протумачите неке од њих.Најчешћи предузетнички митови су:Мит 1 – предузетник се рађа, а не ствара. Појединци се рађају са одређеном природном интелигенцијом, енергијом, креативношћу (талентом). Међутим, предузетничке способности се стичу и вештином, знањем, искуством, контактима и улагањем у себе (тренинг и едукација).Мит 2 – свако може покренути бизнис. Делимично је тачно, јер посао може свако да покрене, али не може свако да размишља студиозно.Мит 3 – предузетници су хазардери. Јесте тачно, јер предузетници ризикују и покушавају да тај ризик поделе са другима, да га избегну или минимизирају. Не преузимају непотребан ризик и не беже од ризика који се не може избећи.Мит 4 – предузетници су сами своје газде и потпуно независни. Јесу своје газде, али нису независни јер зависе од окружења (парнери, купци, добављачи, банке, запослених, породице). Независни су у смислу што могу сами да изаберу да ли ће, када и како одговорити на захтеве из окружења.Мит 5 – предузетници су стално под стресом и плаћају високу цену свом послу. То је тачно, јер је посао предузетника стресан, али с друге стране, он осећа задовољство.Мит 6 – новац је најважнији приликом започињања бизниса. Новац јесте важан за почетак пословања, али на првом месту је идеја, а затим самотестирање (провера сопствених предузетничких способности).Мит 7 – предузетници треба да буду млади и енергични. За успешан бизнис су, поред младости, потребни и искуство, пракса, знање и способност да се препозна и искористи пословна прилика. Најбоље године за покретање бизниса су од 35-45.Мит 8 – започињање бизниса је ризично и често завршава неуспехом. Дешава се, али талентовани и искусни предузетници воде успешне бизнисе, јер на време уочавају пословне прилике, обезбеђују правне сараднике и неопходну финансијску подршку.Мит 9 – ако предузетник има довољно старт ап (почетног) капитала, он неће доживети неуспех. Није тачно, јер превише почетног капитала на почетку бизниса изазива еуфорију и непотребне трошкове, што доводи постепено до неуспеха.Мит 10 – предузетници желе снагу и контролу над осталима. То је тачно, јер предузетници желе да доминирају и контролишу конкуренцију.

2. Зашто су образовање и претходно искуство важни за разумевање личности предузетника?Образовање и стечено знање је значајно за предузетника, јер јачају његове урођене предиспозиције и инстинкт за бављење бизнисом. Успешно бављење бизнисом захтева знање из маркетинга, набавке, продаје, менаџмента, финансија итд. Претходно искуство доноси организационо и техничко искуство, а тако и пословне контакте. Ту се мисли на познавање навика потрошача, када и где купују, ко су најважнији добављачи, дистрибутери, технолошка решења.

3. Како бисте описали личност предузетника у Србији?У Србији 90-их година већина предузетника је имала средње образовање (55%), а мање је било оних са вишим (15%) и високим (27%). Међу предузетницима је било деце

6

пољопривредника, приватних занатлија, деце радника, а 40% су била деца из стручних или сличних средњих слојева. Нови предузетници су углавном били млади људи између 36 и 45 година. Најмање је било старијих од 55 година (4%), док млађих од 26 година је било 7%. Већину предузетника у Србији чинили су мушкарци (79%), а 21% су жене. 60% нових предузетника долазило је из приватних фирми, 25% су из круга незапослених, а 8% је радило у иностранству или неком представништву стране фирме код нас. 85% пословало је у области трговине и разних услуга, а 15 се бавило производњом, занатством и грађевинарством. Предузетнички сектор чине највише мала предузећа, а 70% предузећа има једног власника. Почетком 21. века у Србији је било 58% мушкараца предузетника, 42% жена. Што се тиче старосне структуре, највише има оних између 30 и 44. године. Образовање предузетника је готово исто као и деведесетих година. Највише је оних са средњом школом. Предузетници спадају у боље стојећи део друштва. На основу свега, Србија још увек није у знаку почетних очекивања о здруживању знања и капитала.

4. Које потребе мотивишу појединца у предузетничком смислу?Мотивација је унутрашња побуда због које се предузетници понашају на одређени начин. Усмерена је на будућност. Мотивисаност је процес који започиње потребом, наставља се нагоном, задовољењем, а завршава се престанком мотивације. Потребе које мотивишу предузетника су: 1. економске потребе су захтев да зарада треба да буде предвидива и стабилна и да

осликава потребу за егзистенцијалним опстанком,2. социјалне потребе су лична жеља за припадношћу одређеној друштвеној групи, у

оквиру које се остварује друштвени положај тако да је појединац препознат и поштован од стране других и

3. развојне потребе су жеља појединца за остварење личних циљева, слободе у послу, могућност да се искаже креативност.

Односно, људска мотивација је посматрана као хијерархија пет потреба (развио Абрахам Маслов):1. Основне (физиолошке) потребе за храном, одмором, комфором...,2. безбедност и сигурност -потреба за радом,лична сигурност и заштита од страха и

неизвесности3. друштвене потребе - потребе за социјалним животом,прихватањем, емоцијама

поверењем,....4. поштовање - самопоштовање и поштовање од стране других...,5. самодоказивање - потреба за испуњењем својих потенцијала, слободе у

послу,исказивање креативности...

5. Како бисте упоредили конвенционално запослење са изазовом покретања предузетничког подухвата?Предузетничка каријера пружа могућност високе зараде на дужи рок (уз преузимање одређеног ризика неуспеха), предузетник креира организационе промене и контролише

7

сопствену судбину, креира потпуно нови свет. Конвенционална каријера пружа ниску и предвидиву зараду (ризик је мали), предузеће пружа добре и сигурне услове за социјалне односе (статус менаџера је променљив) и пружа добар потенцијал за лични развој који мора бити усклађен са циљевима организације (развој каријере је ограничен).

6. Push vs pull мотивациони фактори.Push фактори (фактори незадовољства) подстичу, гурају појединца у одлуку о покретању сопственог бизниса, охрабрују га. Ови фактори укључују лимитирану зараду у конвенционалном запослењу, ограничене радне перспективе, немогућност генерисање личних иновација због нефлексибилног менаџмента, премештање са једног на друго радно место и осећај везане вреће. Pull фактори вуку напред, охрабрују појединце да постану предузетници. Ти фактори су профит, слобода и осећај независности, изградња бизниса до респектабилног предузећа, креативност и могућност иновирања и социјални статус и углед у средини.

7. Шта су то инхибитори?Инхибитори су фактори који се налазе између пусх и пулл фактора. Инхибитори су ограничења (баријере) које се јављају при покретању сопственог бизниса, као што су: отежан приступ изворима финансирања, високи трошкови почетног капитала, ризик и претње из окружења (добаљачи, конкуренција, медији, банке), законска ограничења у пословној активности, недостатак тренинга, едукација и саветодавних услуга, проблеми са обезбеђењем квалитетних људских ресурса и лична сумња и страх у разради предузетничке идеје.

8. Наведи које смо то особине предузетника истакли као кључне за успех његовог предузетничког подухвата? Анализирај неке од њих.Кључне особине предузетника су иновативност, потреба за постигнућем, самопоуздање, спремност за преузимање ризика, спремност за рад, организационе способности, креативност, потреба за самосталношћу и визија. Спремност за преузимање ризика подразумева обазрив улазак у предузетништво и склоност ка ризику над којим предузетник може да има контролу. Ризик је степен опасности по сопствену личност, други људе или ствари, који прети од неког одређеног или непредвидивог догађаја. Предузетници сносе пре свега финансијски ризик, јер улажу новац, ризик губитка каријере, ризик запостављања породице, јер раде веома напорно и имају дуго радно време и сносе психолошки ризик.Самопоуздање представља уверење да успех зависи од личног залагања и труда. Појединци воле да имају главну реч у својој средини, тј. да контролишу своје окружење и себе и да буду сами свој шеф. По мишљењу психолога, прворођена деца имају веће предиспозиције да постану бољи предузетници, али висок степен самопоуздања може негативно да утиче на бизнис.Иновативност је способност да се уводе новине које се односе на нове производе, сировине, технолошке процесе чиме се остварује већи профит. Међутим, профит који се

8

стиче иновацијама је краткотрајан, јер нестаје чим се на тржишту појаве имитатори и пратиоци. Иновирање треба да буде перманентно.Потреба за самосталношћу се огледа у самосталном доношењу одлука и личној контроли, што доводи до задовољства. Самосталност подстиче иницијативност, креативност и флексибилност, али доноси и већи ризик, одговорност и много рада. Визија представља глобалну представу о томе где и како предузетник види свој бизнис у наредном периоду. То је слика новог света који он жели да креира.

9. За које вештине кажемо да припадају групи општих управљачких вештина?У опште управљачке вештине спадају:1. стратегијске вештине представљају способност да се бизнис посматра као целина,

како испоручити купцима нову вредност и урадити то боље од конкуренције;2. вештине планирања представљају способност да се уочи шта доноси будућност, јер

неуспешно планирање доводи до неуспеха;3. маркетинг вештине представљају моћ да се разумеју потребе купаца, како их

задовољити и шта представља корисност производа за купца;4. финансијске вештине су способност да се управља новцем на ефикасан и ефективан

начин;5. вештине управљања пројектима су способност да се организују одговарајући

пројекти, одреде њихови циљеви, организују потребни ресурси и да се кроз мониторинг врши контрола ефеката реализованог пројекта;

6. вештине управљања временом представљају моћ коришћења времена као специфичног ресурса на економски рационалан начин.

10. Које су то личне управљачке вештине предузетника?У личне управљачке вештине предузетника спадају:1. лидерске вештине представљају способност инспирисања и подржавања других у

предузећу да предузму акције које воде ка реализацији циљева и пословном успеху;2. вештине мотивисања су моћ преношења ентузијазма на друге и зависи од

разумевања мотива који покрећу људе у предузећу и схватања шта они очекују од свог посла;

3. вештине делегирања задатака је способност да се препознају способности које други имају, начин на који их користе и како могу да их унапреде;

4. вештине комуницирања су способност да се користи говорни и писани језик како би се изразиле идеје и информисали други;

5. преговарачке вештине су моћ разумевања шта се тражи од конкретне ситуације, шта мотивише друге у тој ситуацији и могућност да се извуче максимум за све. Ова вештина мора да има за резултат добро склопљени посао.

11. Шта је то стрес и које су то стресне ситуације у средини?Стрес је стање дуготрајне напетости услед које се јављају физиолошке, психосоматске реакције чија је последица погоршање здравственог стања, умна и физичка

9

исцрпљеност. Тада се обично јавља убрзани рад срца, висок крвни притисак, депресија, недостатак апетита, претерано узимање хране итд.Ситуације у средини које могу да изазову стрес су:1. хроничан и врло наглашен осећај за журбом – појединца може да изнервира гужва у

саобраћају;2. константна укљученост у многе активности на послу и самоизазван осећај

пренатрпаности;3. радохоличност – живим да бих радио, уместо да радим да бих живео;4. склоност ка претераној одговорности – само сам ја способан да бринем о овоме;5. експлозивност и склоност да се говори брже и гласније од осталих – када је човек

узрујан, делује агресивно.

12. Наведите и објасните неке од најважнијих извора стреса.Најважнији и најчешћи извори стреса су.1. усамљеност – иако су окружени запосленима, купцима, правницима, добављачима,

предузетници су усамљени јер су одвојени од своје породице и оних којима могу веровати;

2. презаузетост послом – предузетници имају довољно новца да себи приуште одмор, али то ретко чине, јер им посао то не дозвољава;

3. међуљудски односи – однос предузетника са партнерима, запосленима, купцима, добављачима, банкама често доводи до фрустрације, разочарења и неразумевања;

4. оријентисаност ка резултатима – потреба да предузетник постигне што више, јер уколико успоре са активностима конкуренција може да их надмаши и погорша финансијску ситуацију.

13. Анализирајте укратко основне задатке и улоге предузетника у привредној структури. Како видите разлику између задатка и улоге?Основни задаци предузетника у привредној структури су:1. власништво над организацијом – везује се за оне који инвестурају у бизнис и власници су акција, док се управљање организацијом поверава професионалним менаџерима.2. Оснивање нове организације – ово је посебно важно за оне привредне структуре које се налазе у процесу транзиције. Нова организација може се основати када предузетник започиње предузетнички подухват “од нуле”, потом када предузетник купује већ постојећи бизнис И онда га развија или припаја већ постојећој организацији.3. Увођење иновација на тржиште – иновације су најважнији део предузетничког процеса. Овај задатак предузетника у привредној структури веома је уско повезан са његовим индивидуализмом-мотивацијом, односно жељом да задовољи своје личне потребе, спремношћу да преузме ризик и др. Иновација може значити нови производ или услугу, може бити И нови метод информисања потрошача о производу-иновација једноставно значи: радити нешто на нов, другачији И бољи начин.4. Лидерска позиција- вођство је једна од вештина, способности ка предузетничком успеху. Способност вођства је веома важан фактор у предузетничком процесу, иако је

10

генерално треба више посматрати као управљачку вештину (функцију) пре него предузетничку способност.

14. Како је Ф. Вебстер класификовао предузетнике и предузетничке подухвате?Фредерик Вебстер, амерички истраживач, предузетнике је класификовао у четири типа:a) класични тип предузетника чине предузетници који препознају неискоришћену

пословну прилику, комбинују факторе производње, иновирају и претварају у бизнис који доноси профит;

b) предузетник – привредни стваралац је предузетник чија иновација има значаја за целу привредну грану и подразумева примену нових технолошке опреме и сировина (покретна трака Хенрија Форда);

c) предузетник-администратор је менаџер који има активну улогу у већ основаној фирми и његов задатак је да на ефисакан начин извршава стратегију коју је утврдио менаџмент предузећа; и

d) власник малог бизниса (предузећа) је предузетник који оснива предузеће, управља њиме и власник је предузећа.

Вебстер је извршио и поделу предузетничких подухвата на:a) предузетничке подухвате са високим примањима и великим бројем инвеститора,

који представљају велике бизнисе у којима ризик сноси велики број инвеститора;b) Предузетничке подухвате са малим примањима и неколико инвеститора чини бизнис

ограничене величине, а ризик преузима неколико кључних инвеститора;c) предузетничке подухвате са великим примањима и неколико инвеститора чине

велики бизниси чији ризик пословања преузима неколико главних инвеститора; иd) предузетнички подухват са малим примањима и већим бројем инвеститора се не

сматра реалним у пословној пракси.

15. Који су то најчешћи типови предузетника преам Лондау-овој шеми иновативност-ризик?Према Лондауовој шеми најчешћи типови предузетника су:а) хазардер је предузетник који није иновативан и сноси већи степен ризика. Предузетник консолидатор развија бизнис на не много иновативној основи и не тако великом ризику. Његова тржишна позиција је стабилна, али не може бити основа за велики финансијски реванш, јер нема довољно иновативности;б) сањар је предузетник који покушава да комбинује висок степен иновативности са малим нивоом ризика. Сањари не могу да схвате да висок степен иновације може да донесе и велики ризик. Истински предузетник је свестан високог ризика који прати високу иновативност.

16. Шта су то стејкхолдери? Који од њих могу имати директан, а који индиректан утицај на предузетничку организацију?Стејкхолдери су појединци, групе и варијабле које могу да утичу директно или индиректно на пословање. Директан утицај на пословање могу да имају спољашњи и унутрашњи стејкхолдери. У спољашње стејкхолдере спадају: добављачи, купци,

11

конкуренција, банке, влада, медији, синдикати и групе са специјалним интересима. У унутрашње стејкхолдере спадају: запослени, акционари, управни одбор. Индиректан утицај на пословање могу да имају економске, политичке, социјалне и технолошке варијабле.

17. Шта чини Портеров модел конкурентске структуре гране? По чему је он важан за предузетника?Према Портеровом моделу конкурентска структура гране је одређена са пет фактора:1. стањем услова и уласка – улазне баријере;2. могућностима супституције производа/услуга;3. преговарачком снагом купаца;4. преговарачком снагом добављача; и5. степеном конкуренције између постојећих предузећа у грани.Овај модел је важан за предузетника јер примена ових фактора опредељује пословни амбијент и интензитет конкуренције у некој од индустријских грана.

18. Протумачите неке од најважнијих принципа етичког кодекса предузетника.Предузетник сам дефинише свој лични етички кодекс, тј. стандарде понашања које ће користити у организацији, када повлачи пословне потезе и доноси пословне одлуке, али и у односима са кључним стејкхолдерима из окружења. Ти основни етички принципи су: 1. Поштење - претпоставља да предузетник неће „изврнути“ истину намерним лажима,

лажним представљањем, варањем и слично чак и када је све то у функцији заштите сопствених интереса.

2. Поузданост - принцип верности, придржавања онога што је речено, одговорности за обећано и пословним уговором прихваћено као обавеза.

3. Непристрасност - придржавање овог етичког принципа подразумева подједнак третман, сигурност, једнакост права, интереса и прилика за све који чине предузетничку организацију.

4. Лојалност - принцип који је сродан и повезан са принципом поузданости и представља промоцију интереса бизниса односно онога за кога неко ради.

19. Како видите разлику између етичких стандарда и социјалне одговорности предузетника?Етички кодекси су дирекно повезани са социјалном одговорношћу предузетника. Социјална одговорност предузетника састоји се из обавеза које његов бизнис има према средини у којој функционише. Ради се о настојању да се заједно са запосленима, локалном заједницом, целокупном друштвеном заједницом, допринесе одрживом привредном развоју ради постизања циљаног побољшања квалитета живота.

20. Шта су основне детерминанте предузетничког менаџмента? Објасните укратко сваку од њих.Основне детерминанте предузетничког менаџмента су:1. фокус на промене - предузетници су агенти економских промена. Успешни

предузетници, без обзира на њихове личне мотиве- новац, моћ, радозналост или

12

жељу за славом и признањем - покушавају да створе вредности и нова и различита задовољства,да претворе материјал у ресурс или да комбиновањем постојећих ресурса постигну нове и подуктивније конфигурације,облике тих ресурса

2. фокус на пословну прилику - сва најновија истраживања показују да је пословна прилика, поред предузетничког тима, други основни фактор предузетничког процеса. Када је предузетник уверен да је открио пословну прилику, обично има ограничено време да би је искористио. Следеће питање је питање економичности- уложени ресурси у односу на очекивани профит, уз пројекцију неопходног „старт-уп“ капитала.

3. фокус на организацију - Предузетник је посвећен целој организацији. На темељу анализе и антиципације шанси и опасности на једној и јаких и слабих страна предузећа на другој страни, нужно је индентификовати кључне факторе пословног успеха и сходно томе определити правац, метод и темпо раста. Таква посвећеност предузетника организацији, у ствари, претпоставља два лица једне личности екстерно и интерно оријентисаног предузетника.

13

1. Које су то основне карактеристике које раздвајају предузетнички подухват од малог предузећа?Предузетнички подухват се разликује од малог предузећа по иновативности, потенцијалу за раст и стратегијским циљевима. 1. иновација – предузетнички подухват се заснива на иновацији, јер предузетници су ти

који доносе иновације. Мало предузеће производи и испоручује иновацију у виду производа или услуге на тржиште.

2. потенцијал за раст – предузетнички подухват има више потенцијала за раст него што га има мало предузеће, јер се предузетнички подухват заснива на иновацијама. Предузетнички подухват има могућност да сам креира своје сопствено тржиште, док мало предузеће послује на постојећем тржишту.

3. стратегијски циљеви – разлог постојања сваког предузећа. То су дугорочни, средњорочни и краткорочни циљеви, економски циљеви (брига за запослене, потрошаче и екологију). Предузетнички подухват има стратегијске циљеве који се доводе у везу са финансијским циљевима (раст продаје, профита), развојем тржишта (пропаганда и промоција), повећањем тржишног удела и одржавањем стабилности тржишне позиције и односа према конкуренцији.

2. У којим то областима велика предузећа имају предност над малим? Наведите неке од ових области.Велика предузећа имају предност над малим:1. у области производње – опадају укупни трошкови по јединици производа, што је

резултат ефикаснијег коришћења радне снаге, материјала и капитала.2. у набавци већих количина материјала, велико предузеће на основу веће тржишне

моћи и умањења трошкова превоза, остварује повољније цене од малог предузећа, а може и да се директно снабдева потребним сировинама код произвођача. Мала предузећа ову предност могу да користе путем заједничке набавке.

3. у области продаје на великим тржиштима велика предузећа имају ниже трошкове продаје по јединици производа у односу на мала предузећа. Имају предност и код масовних медија, ТВ, радиа. На мањим тржиштима, мала предузећа такође могу успешно да користе средства личне пропаганде и продаје.

4. у области финансија – велика предузећа могу лакше да дођу до кредита, пружају им се пореске олакшице, што није случај са малим предузећима. Мала и средња предузећа теже долазе до дугорочних кредита, па су принуђена да се самофинансирају.

5. у области истраживачког рада – велика предузећа могу да финансирају истраживачки рад, јер су способна да поднесу све трошкове истраживања и развоја. Брзо лансирају нова открића на тржиште и прихватају веће ризике. Мала предузећа, појединачни случајеви, имају шансу за истраживање и развој, узимање лиценци итд.

6. у области управљања и руковођења – много је теже управљати и руководити великим предузећима, јер је теже и скупље него у малим предузећима. Међутим, то се враћа тиме што се задаци успешније остварују.

14

3. У чему видите специфичност "предузетнички вођеног предузећа"?Предузетнички вођено предузеће је центар нове конкуренције. Карактерише га висок степен тржишне флексибилности и иновативности. Постојање ових предузећа је врло битан услов за стабилно функционисање тржишта. Ако на тржишту дође до повећане тражње, ова предзећа су та која повећавају укупну понуду. У случају пада тражње, ова предузећа нису у стању да издрже конкурентску борбу са великим предузећима, па смањују обим понуде или се повлаче са тржишта.

4. Обележите укратко обележја: статистичког, функционалног и институционалног критеријума за класификацију предузећа по величини. Који је, по Вашем мишљењу, најподеснији за практичну примену?Статистички критеријум приликом класификације предузећа полази од обима производње коју то предузеће остварује, висине оствареног прихода, вредности ангажованих средстава, броја запослених радника и техничке опремљености.Функционални критеријум приликом класификације предузећа по величини полази од функције и задатака које предузеће има у привреди једне земље. У њих спада обим производње и извршених услуга (велика предузећа имају велики обим производње серијског или масовног карактера, а код малих је то појединачна или несеријска производња), карактер управљања (да ли предузећем управља власник или управљање спроводе менаџери); власништво над средствима за производњу и ширина тржишта за пласман производа и услуга (пласман на локалном и ширем тржишту) и техничка опремљеност предузећа (да ли је предузеће опремљењно савременим средствима за производњу или се производи на занатски начин).Институционални критеријум представља разграничење малих предузећа од великих путем регистрације. Овај критеријум се примењује у свим развијеним земљама. Подразумева да власник самостално руководи предузећем, имовином и има потпуну контролу, самостално или путем партнерства обезбеђује почетни капитал, тржиште је локално, а предузеће мора да буде мало у погледу обима пословања у односу на обим пословања великих предузећа.

5. Објасните ЕУ дефиницију малог предузећа.Према ЕУ дефиницији мало предузеће је било који ентитет ангажован у економској активности, без обзира на његову легалну форму. Постоје два критеријума по којима је извршена дефиниција малог предузећа: Она означава форму самозапошљавања, породичног бизниса, партнерства и крупнијих пословних асоцијација. По овој дефиницији предузећа су: број запослених и инвестирани капитал или бруто приход. Микро, мала и средња предузећа имају данас централну улогу у економији Европске Уније. Она се сматрају покретачком снагом европске економије, јер су основни извор радних места, предузетничког духа и  иновативности. Микро предузеће има до 10 запослених, годишњи приход до 2.000.000 еура и вредност пословне имовине до 2.000.000 еура; мало предузеће има до 50 запослених, годишњи приход до 10.000.000 еура и вредност пословне имовине до 10.000.000 еура; средње предузеће има до 250 запослених, годишњи приход до 50.000.000 еура и вредност пословне имовине до 43.000.000 еура.

15

6. Како наш Закон о рачуноводству и ревизији (2006) класификује предузећа (правна лица) по величини?Закон о рачуноводству и ревизији (2006) класификује предузећа на мала, средња и велика. Ова класификација је извршена на основу броја запослених, укупног прихода и вредности капитала, утврђене на дан састављања финансијског извештаја у пословној години. У средња предузећа спадају предузећа која имају од 50 до 250 запослених, вредност имовине је од 1.000.000 до 5.000.000 евра и да је годишњи приход од 2.500.000 до 10.000.000 евра. Велика предузећа су предузећа која имају веће вредности од средњег, а мала имају мање вредности.

7. Шта су то фирме економског језгра и према којем критеријуму су класификоване?Фирме економског језгра су мала предузећа која теже да буду стабилна, са малим растом, технолошки зрела, а иновација има у њима малу улогу. У ову групу предузећа спадају малопродајне и услужне фирме (продавнице мешовите робе, ресторани, бутици, сервиси). Основни циљ предузетника који оснива ову фирме је да разори локално тржиште, и створи себи ново тржиште које ће му бити довољно да одржи сопствену фирму. Ова предузећа имају веома значајну улогу у привреди једне земље, јер запошљавају милионе радника, њихов број се стално повећава, а њихови производи и услуге се највише користе у свакодневном животу. Омогућавају експанзију предузетничких идеја (иновација) и утичу на економију државе. Зато су ове фирме економско језгро структуре неке привреде.

8. Према доминантном стратегијском фокусу, мала предузећа је могуће класификовати у пет група. Које су то групе?Према доминантном стратегијском фокусу мала предузећа се могу класификовати у пет група:1. технолошке лидере – конкурентску предност остварују победом у технолошкој трци,2. фирме профитери – производе исти производ, али одређеним модификацијама

(супериоринији квалитет) постижу већу наклоност потрошача,3. маркетари – остварују конкурентску предност развијањем супериорнијих релација са

потрошачима кроз дизајн, марку, нестандардне методе продаје и дистрибуције, маркетинг итд.,

4. технолошко-тржишни хибриди имају комбинацију маркетинга и технолошког вођства и

5. технолошки лидери (минизери) – конкурентску предност остварују смањењем трошкова на основу супериорних техника, економије величине итд.

9. У којим областима је мало предузеће успешније у односу на велика предузећа?Мало предузеће је успешније у односу на велико предузеће у делатностима где је опрема дељива или прилагодљива, где није могуће користити производњу већег обима због високих трошкова транспорта, где се производи по индивидуалним захтевима, када се због техничких услуга мења начин рада или се мења тражња, где је укупна продаја подложна широким флуктуацијама и где је снабдевање ситним сировинама или потенцијално тржиште мало.

16

10. У чему се огледа економски допринос малих предузећа привредном развоју?Економски допринос малих предузећа привредном развоју се огледа у томе што она обезбеђују нова радна места, уводе иновације, стимулишу конкуренцију, помажу великим предузећима, ефикасно производе и пружају услуге и динамизирају локални развој.

11. Сектор МСПП у Србији.Сектор МСПП у Србији чине предузетници и правна лица. Позиција предузетника је регулисана Законом о приватним предузетницима (1989) и Законом о привредним друштвима (2004). Статус правних лица је регулисан Законом о привредним друштвима (2004). Према Закону о приватним предузетницима и Закону о привредним друштвима предузетник је физичко лице које обавља самосталну делатност ради стицања добити. Организациони облик такве делатности је радња (агенција, канцеларија, биро, студио, сервис, лабораторија, пансион, апотека). Предузетник у пословању за све обавезе и права одговара сопственом имовином. Према Закону о привредним друштвима постоје два организациона облика: јавно предузеће и привредно друштво. Привредно друштво може бити друштво лица и друштво капитала. Друштво лица може бити ортачко и командитно. Друштво капитала може бити ДОО и АД.ДОО је преовлађујући облик малих и средњих предузећа у Србији. За своје пословање одговарају имовином предузећа.

12.Упоредите квантитативну и квалитативну страну (допринос) СМПП у ЕУ и код нас.У ЕУ данас постоји око 20 милиона предузећа, од чега 99,8% су предузећа са мање од 250 запослених), која запошљавају 67,1% укупна радне снаге и доприносе са 57,6% стварању нове вредности. Микро предузећа запошљавају 29,6% укупне радне снаге, мала предузећа запошљавају 20,6%, средња 16,8%, а велика 32,9% преостале радне снаге. Највећи проценат је запослен у микропредузећима (до 10 запослених) која се баве некретнинама, угоститељством, трговином и грађевинарством.У Србији има око 318.000 малих и средњих предузећа и предузетника, што чини 99,7% укупно регистрованих фирми у Србији. У њима је било запослено 2/3 радника у привреди и 40% укупно запослених у Србији. МСП сектор је у 2007. години остварио 36% бруто друштвеног производа, 2/3 укупног промета и скоро 60% бруто додате вредности нефинансијског сектора. У трговини са светом, МСПП сектор је остварио 2/5 извоза и 2/3 увоза Србије. Предузетници доприносе привредном развоју наше земље, јер примењују иновације, идеје и нове технологије, запошљавају раднике који су остали без посла након приватизације државних и друштвених фирми итд.

17

Интерно предузетништво је креативно размишљање унутар компаније. Од интерних предузетника се очекује да дођу до новог производа или идеје (нпр. патенти), како би се ефикасније реализовали циљеви предузећа. За интерне предузетнике постоји мањи ризик, али је и награда мања, јер профит који је резултат њихових идеја, морају да деле са компанијом која их плаћа. Данас многе компаније своје најперспективније раднике ослобађају свакодневних обавеза како би смишљали идеје које би могле да фирми донесу новац.

Предузетник инвентор је појединац који се карактерише као креативни геније. Резултат те креативности треба да буде неограничен број идеја, али многе од тих идеја можда се никада неће комерцијализовати, јер инвентор има недостатак менаџерских знања.

1. Наведи и продискутуј основне претпоставке за успешно функционисање новооснованог малог предузећа.Да би новоосновано мало предузеће успешно функционисало треба да располаже са:- јасном, остварљивом идејом о производу/услузи,- обезбеђеном финансијском и другом врстом подршке у средини,- адекватном организационом инфраструктуром за подршку реализацији предузетничке

идеје,- техничким кноњ-хоњ,- успостављеним личним контактима са пословним партнерима и- доступним изворима снабдевања.

2. Које су то основне покретачке силе предузетничког процеса и шта је специфичност њиховог међусобног односа?Основне покретачке силе предузетничког процеса су: 1. предузетник и његов тим - Предузетник мора да процени своје предности и

недостатке, да изврши процену пословне прилике и рационално вреднује потребне ресурсе. Његове личне особине, искуство и знање и његовог тима имају кључну улогу у организацији (усклађивање интереса, мотивација).

2. пословна прилика је главна покретачка сила која доводи до предузетничког деловања.3. ресурси – средства, људски и финансијски ресурси. Правилном проценом ових елемената, могуће је утицати на њих у циљу повећања пословног успеха. Другим речима, предузетник мора добро проценити своје јаке и слабе стране, потом извршити тржишну процену пословне прилике и рационално вредновати потребне ресурсе.

3. Нацртај предузетнички алгоритам и протумачи његове фазе/кораке.Предузетнички алгоритам је скуп корака и поступака за системско решавање појединачних задатака. Предузетнички алгоритам има неколико корака:1. корак је доношење одлуке да се уђе у бизнис, због промена у породици (губитак

посла, смрт, избеглиштво), доступности извора за покретање посла (капитал, идеја,

18

физички ресурси), проверене предузетничке способности и примера других успешних предузетника.

2. корак је идентификовање пословне прилике/креирање пословне идеје које предузетник врши на основу сопствене визије, различитих техника и подршке других. То значи да будући производ/услуга морају да имају нову вредност, буду атрактивни и да имају сет корисности за купца.

3. корак је тржишна провера пословне идеје која се врши на основу анализе купаца, конкуренције и делатности у којој се покреће нови бизнис.

4. корак је провера сопствених предузетничких способности,5. корак је израда пословног плана на основу којег предузетник врши оцену свих

важних аспеката будућег бизниса – производа/услуга, организације и менаџмента, анализе тршишта, план производње.

6. корак је придобијање следбеника (парнера, инвеститора) на основу реалног пословног плана је средство за придобијање следбеника.

7. корак је финансијска подршка коју добија на основу реалног плана пословања од банака, партнера или инвеститора.

8. корак је старт-ап активности, 9. опредељење предузетника за одговарајућу организациону форму предузећа 10.моделирање почетне организационе структуре 11.формирање менаџерског тима који ће водити организацију, 12.обезбеђење ресурса (фактора производње) који су неопходни за почетак пословања. 13.почетак пословања, које је веома тешко, ризично и у овој фази предузетник доказује

оно што је пословним планом планирао. 14.корак је пословање тј. предузетнички менаџмент које му доноси афирмацију на

тржишту. 15.корак је добит или губитак што зависи од усшеног вођења организације од стране

менаџмента. 16. план раста и развоја које предузетник мора стратегијски да планира.

4. Каква је разлика између пословне идеје и пословне прилике?Пословна идеја настаје као резултат стваралачког мишљења појединца и не може да се унапред програмира, али да би била успешна појединац треба да буде креативан, иновативан, информисан, да поседује стручно знање, таленат. Пословна идеја је свака идеја о новом производу или услузи која није тржишно проверена, а пословна прилика је тржишно проверена пословна идеја коју је могуће реализовати.

5. Који су то најчешћи извори предузетничких идеја у развијеној привреди?Најчеши извори предузетничких идеја у развијеној привреди су: претходни посао, лични интерес, шанса, сугестија, пријатељ/родбина, породични посао, образовање и остало.

6. Шта је то "прозор шансе"?Прозор шансе је време које је потребно за реализацију пословне прилике, више је отворен него затворен што омогућава улазак на тржиште, постизање конкурентске позиције, профит и потенцијал за раст.

19

7. Како знамо када је пословна идеја тржишна прилика (шанса)?Пословна идеја постаје тржишна (пословна) прилика када производ/услуга, који су у пословној идеји, имају уочљиву предност у односу на постојећи производ/услугу на тржишту; пословна идеја мора да одговара потрошачким захтевима и веровањима; нови производ мора да буде једноставан и лак за комуникацију са купцима, доступан и спреман за испоруку када га купац поручи; производ мора да има уочљиву корисност за купца и да буде доступан купцу пре куповине (дистрибуција узорака на кућну адресу, пробне вожње, дегустације).

8. Шта је то брејнсторминг метода?Брејнсторминг метода представља поступак интензивирања колективног креативног мишљења. Учесници имају различит приступ проблему и тако дају велики број различитих предлога и нових идеја, што омогућава да се у кратком року нађе најповољније решење за одређени проблем.

9. У чему је разлика између Делфи и морфолошке методе?Делфи метода полази од субјективних мишљења и очекивања истакнутих стручњака из одређене области, која су заснована на њиховом знању и искуству. Тада се врши појединачно испитивање помоћу анкета и уз статистичку обраду података, експерти дају одговоре и бране своје ставове и на тај начин се долази до избора најбоље идеје.Морфолошка метода се заснива на темељном прегледу свих могућих решења, дајеј идеје за још непознате комбинације и омогућава преглед досадашњих резултата и њихово праћење у току сопственог напредовања.

10. Шта је сто "спин оф"?Спин-оф тј. отцепљење представља начин осамостаљивања, односно конституисања и организације новог предузећа у развијеним привредним структурама, а истовремено и начин за развијање нових предузетничких идеја и нових производа/услуга.

11.Како разумете феномен франшизинга?Франшизинг је начин пословања где власник признатог пословног система (давалац франшизе) даје право оснивања сличног предузећа неком другом предузетнику (примаоцу франшизе). У замену за то добија накнаду за право коришћења свог имиџа, имена, пословног знања, маркетинга, а примаоц франшизе добија право употребе тржишне марке уз услове који су прецизно дефинисани уговором. Давалац франшизе је обавезан да пружи помоћ на почетку у оспособљавању запослених, набавци опреме и сировина и решавање проблема.

12.Дефинишите иновацију и укратко објасните типове иновација у пословној пракси.Иновација је трансформација нових идеја у тржишно прихватљиве производе или услуге. Постоје четири основна типа иновација:1. инвенција представља потпуно нов производ или услугу (проналазак авиона,

сијалице, телефона)

20

2. адаптација (проширење) је примена већ постојећег производа, услуге или процеса (Мек Доналдс, Холидеј Ин)

3. имитација је креативна реапликација већ постојећег пословног концепта (робне куће, ПЦ, пицерија)

4. синтеза је комбинација и употреба постојећих пословних концепата и фактора на нови начин.

13.Шта су предности, а шта потенцијалне опасности при куповини постојећег бизниса?Предности при куповини постојећег бизниса су што је постојећи бизнис мање ризичан, поседује одређену репутацију на тржишту, успостављени су токови дистрибуције и финансирања, већ има раднике са одређеним квалификацијама, искуством и знањем, опрема за производњу и инвентар се већ налазе у функцији и креиране су методе и системи за обављање посла.Опасности при куповини постојећег бизниса су што предузеће може да се продаје због нерентабилног пословања и губитка, кредитори, добављачи и купци могу да траже нове власнике фирме, трошкови ремоделирања предузећа могу да буду врло велики, локација може да буде неадекватна, да не производи вредности какве захтева тржиште и може да има застарелу опрему и инвентар.

14.Продискутујте најчешће замке при избору новог бизниса.Најчешће замке при избору новог бизниса су:1. недостатак објективне процене – појединци су склони да се заљубе у идеју о неком

производу или услузи, и тако потискују детаљно испитивање пројекта;2. тржишна миопија (кратковидост) – ниједан производ није тренутно профитан нити

успех може вечно да траје;3. неадекватно разумевање техничких захтева – развој новог производа захтева и нове

технике и технолошка решења, а ако предузетник уђе у производњу без претходне анализе и стручне помоћи, излаже се повећаном ризику;

4. нереалне финансијске процене – претерана очекивања у погледу обезбеђења финансијских средстава за отпочињање бизниса. Предузетници често игноришу трошкове;

5. неатрактивност предузетничког подухвата – производ мора да буде атрактиван и јединствен како би се стекла предност над конкуренцијом;

6. игнорисање законских захтева предузетницима може да створи проблеме. По закону, морају да обезбеде да радници раде у безбедним и сигурним условима, производи морају да буду сигурни за потрошача, патентирани итд.

15.Шта су предности, а шта недостаци индивидуалног власништва као организационе форме пословања?Предности индивидуалног власништва су слобода, једноставност и лакоћа организације пословања, ниски трошкови отпочињања бизниса и пореске олакшице (не подлеже плаћању пореза на приход).

21

Недостаци индивидуалног власништва су неограничена одговорност, отежан континуитет и дугорочност пословања, потешкоће око подизања новца и нестабилна форма пословања.

16.Упореди ортаклук и корпорацију као могуће правне форме пословања.Ортаклук (партнерство) је пословна организација у коју се удружују два или више партнера на основу уговора или усменог договора. Партнерства су честа код велепродаје и продаје на мало, у услужним делатностима, трговини некретнинама итд. Партнерство опстаје на принципу неограничене одговорности, што значи да партнер, без обзира на свој удео у власништву, може да учествује у управљању, одговара за све пословне дугове и учествује равноправно у подели профита. Уколико дође до банкрота, сви партнери деле дугове зависно од свог удела у профиту. Предност партнерства је што обезбеђује више капитала за инвестирање, лакше долазе до кредита, пореске олакшице, лакша организација а мотив удруживања су способност, таленат и амбиција. Недостаци су неограничена одговорност, нестабилност, проблеми око преноса власништва.Корпорација је удружење више предузећа ради остварења пословних циљева. Корпорација поседује имовину, дугује и њена дуговања се могу судски потраживати, купује машине, продаје робу, позајмљује новац. Корпорација обезбеђују новац продајом вредносних папира, издавањем објеката или најамнином, продајом деоница (удела у власништву), узимањем кредита од банака или позајмицама. Корпорацијом управља Управни одбор чије су чланове изабрали деоничари. Власници деоница имају ограничену одговорност и нису одговорни за договоре корпорације. Предности корпорације су што њени деоничари имају ограничену одговорност, делегирају управу, пренос власништва се врши лако, дугорочне су и стабилне и остварују већи обим пословања. Недостаци су опорезивање, неадекватна контрола власника, високи трошкови и проблеми организације, недостатак личног интереса, и недостатак тајности и све већа контрола државе.

17.Које су то најчешће форме дужничког капитала?Дужнички капитал је најчешћи извор финансирања предузетника, при чему он враћа главницу и плаћа одређену камату. Најчешћи облици дужничког капитала су банкарски кредити, лизинг, позајмице код финансијског посредника и аванси. Банкарски кредити се најчешће узимају за финансирање ране фазе развоја предузећа или за проширење пословања. Предузетник их може узети краткорочно, средњорочно или дугорочно. Лизинг је облик финансирања када предузетник набавља нову опрему, чији је век кратак. Предузетник новац може да обезбеди и од финансијских посредника, тј. предузећа која обезбеђују новац из различитих извора, а затим га позајмљују појединцима и другим предузећима. Предузетник до новца може доћи и путем аванса који могу да дају купци и добаљачи.

18.Шта је то ризични капитал и која су основна правила овог начина финансирања?Ризични капитал је трајни капитал. Власници ризичног капитала (институције у државној и приватној својини) обезбеђују капитал новим и малим фирмама које су склоне расту, чији производи имају тржишни потенцијал и конкурентску позицију, а за

22

узврат добијају део власништва у њима. Ризични капитал учествује у власништву предузећа са 20-40%. Ризични капитал пружа помоћ у управљању фирмом, јер предузетници немају довољно знања из области менаџмента, што може да угрози пословање. Власници ризичног капитала не могу брзо да изађу из предузећа у које су уложили, па морају да имају дугорочну и тесну везу са управљањем, они захтевају већи приход, јер преузимају велики ризик, а приход остварују после неколико година и зависи од успеха производа, развијености тржишта, политичке и економске ситуације итд.

19.Које су то организационе форме предузећа у Србији?Према Закону о приватним предузетницима (1989) и Закону о привредним друштвима (2004) у Србији постоје предузетници и правна лица. Према Закону о приватним предузетницима и Закону о привредним друштвима предузетник је физичко лице које обавља самосталну делатност ради стицања добити. Организациони облик такве делатности је радња (агенција, канцеларија, биро, студио, сервис, лабораторија, пансион, апотека). Предузетник у пословању за све обавезе и права одговара сопственом имовином. Према Закону о привредним друштвима постоје два организациона облика: јавно предузеће и привредно друштво. Привредно друштво је правно лице које оснивају оснивачким актом правна и/или физичка лица ради обављања делатности у циљу стицања добити. Привредно друштво може бити друштво лица и друштво капитала. Друштво лица може бити ортачко и командитно. Друштво капитала може бити ДОО и АД.ДОО је преовлађујући облик малих и средњих предузећа у Србији. За своје пословање одговарају имовином предузећа.

20.Како држава у финансијском смислу помаже предузетнике? Продискутуј нашу праксу.Држава кроз подршку и помоћ у финансирања помаже предузетницима да отпочну сопствени бизнис. То реализује кроз развојне фондове на регионалном и републичком нивоу давањем старт-ап кредита, неповратна средства, средства за развој производа и истраживања и сл. У Србији банкарски кредити су и даље скупи и неприступачни за предузетнике и мала предузећа. Подршка државе сектору МСПП се повећава. Централно место у кредитној подршци МСПП сектору има Фонд за развој Републике Србије. Фонд нуди повољније услове кредитирања од тржишних, финансира програме привредних друштава и предузетника, програме из подручја која су недовољно привредно развијена итд.

23