UGOVOR O DOŽIVOTNOM IZDRŽAVANJU KROZ SUDSKU PRAKSU

Ugovor o doživotnom izdržavanju jedan je od najčešćih i najznačajnijih naslednopravnih

ugovora u našem pravu. Regulisan je odredbama čl. 194. do 205. Zakona o nasleđivanju1, kao

ugovor kojim se primalac izdržavanja obavezuje da se posle njegove smrti na davaoca

izdržavanja prenese svojina tačno određenih stvari ili neka druga prava, a davalac izdržavanja se

obavezuje da ga, kao naknadu za to, izdržava i da se brine o njemu do kraja njegovog života i da

ga posle smrti sahrani2. Zakonom je propisano da obaveza izdržavanja naročito obuhvata

obezbeđivanje stanovanja, hrane, odeće i obuće, odgovarajuću negu u bolesti i starosti,

troškove lečenja i davanje za svakodnevne uobičajene potrebe, s tim što je moguće da se

ugovorom predvide i druge obaveze3. Prema odredbama Zakona, ugovor o doživotnom

izdržavanju je strogo formalni pravni posao, koji je punovažan samo ako je zaključen u

pismenom obliku i overen od strane sudije koji je dužan da pre overe pročita strankama ugovor

i primaoca izdržavanja naročito upozori na to da imovina koja je predmet ugovora ne ulazi u

njegovu zaostavštinu i da njome ne mogu biti namireni nužni naslednici, a u suprotnom je

ništav4.

Primaoci izdržavanja ovim ugovorom nude davaocu izdržavanja „nagradu“ u zamenu za

brigu i izdržavanje koje im to lice obezbeđuje u slučaju kada oni to sami ne mogu – zbog

zdravstvenih, materijalnih ili fizičkih problema. Istovremeno, ovaj ugovor omogućava

primaocima izdržavanja da „kazne“ bliske srodnike koji se ne staraju o njima tako što se ti

srodnici kao nužni naslednici ne mogu namiriti iz imovine koja je predmet ugovora o

doživotnom izdržavanju.

1 Objavljen u „Službenom glasniku RS,“ br. 46/95 i 101/2003. 2 Član 194 stav 1. Zakona. 3 Članu 194. st. 3. Zakona. 4 Član 195. st. 1. Zakona.

Iz ovih razloga, ugovor o doživotnom izdržavanju često je predmet sudskog spora posle

smrti primaoca izdržavanja. Obimna sudska praksa pokazuje da sudovi tumače i primenjuju

ugovor o doživotnom izdržavanju pre svega u interesu primaoca izdržavanja, kao slabije

ugovorne strane, posebno u pogledu:

- svrhe zaključivanja ugovora o doživotnom izdržavanju, koja se sa stanovišta primaoca

izdržavanja ne svodi samo na potrebu za materijalnim davanjima od strane davaoca

izdržavanja5 (obezbeđivanja stanovanja, hrane, odeće i obuće, troškova lečenja i davanje za

svakodnevne uobičajene potrebe), već obuhvata i pružanje odgovarajuće nege u bolesti i

starosti6, zbog čega ovaj ugovor ima i porodičnu i socijalnu dimenziju.

- obaveze kontinuiranog davanja izdržavanja od trenutka zaključenja ugovora do smrti

primaoca izdržavanja7, s tim što se postojanje ovog elementa utvrđuje za svaki ugovor posebno,

a sud na osnovu svih elemenata ceni da li je ispunjena svrha ugovora8. Prema stavu sudske

prakse, davalac izdržavanja dužan je da svoju obavezu ispunjava onako kako je to najpogodnije

za primaoca izdržavanja9;

- neizvesnosti (aleatornosti) ugovorne obaveze davaoca izdržavanja koja se odnosi na

dužinu života primaoca izdržavanja, zbog koje se ne može unapred odrediti da li postoji

srazmera uzajamnih davanja (visina troškova i koristi od predmeta ugovora koji primalac

ostavlja),10 s tim što se aleatornost ugovora o doživotnom izdržavanju ne procenjuje samo

5 Stav Vrhovnog suda Srbije u presudi Rev. 3951/2002 od 22.1.2003, Bilten sudske prakse Vrhovnog suda Srbije br. 2/2003, str. 64-66, bio je da „činjenica da je primalac izdržavanja imao materijalna sredstva za izdržavanje nije od uticaja na punovažnost ugovora o doživotnom izdržavanju kojim stara lica sebi obezbeđuju negu, lečenje i pomoć“. 6 Presuda Vrhovnog suda Srbije Rev. 1973/2008 od 26.3.2009, Paragraf Lex, Pravna baza sudske prakse. U rešenju Okružnog suda u Beogradu, Gž. 7822/2004 od 28.10.2004, Paragraf Lex, navodi se da se „upravo zbog toga obaveza davaoca izdržavanja sastoji iz dve vrste: iz činidbi izdržavanja primaoca i iz moralnih obaveza. Prva vrsta obaveza podrazumeva različite činidbe u cilju snabdevanja primaoca stvarnim potrebama za život (nabavljanje hrane i lekova, pripremanje hrane, održavanje higijene, nega u bolesti i starosti i drugo), dok druga vrsta obaveza podrazumeva staranje i brigu o primaočevoj ličnosti i čitav niz ličnih usluga koje su uslovljene socijalnim i kulturnim potrebama i načinom života primaoca izdržavanja pre zaključenja ugovora (poseta rodbine i prijatelja, poseta kulturnim ustanovama, nabavljanje literature za čitanje i dr).“ 7 U presudi Vrhovnog suda Srbije Rev. 3052/2004 od 22.12.2005, Bilten Okružnog suda u Beogradu br. 71/2006, str. 109-110, . navedeno je da se „povremeno izvršavanje obaveze davaoca izdržavanja ne može smatrati izvršavanjem obaveza preuzetih ugovorom o doživotnom izdržavanju i predstavlja razlog za raskid ugovora.“ 8 Vrhovni sud Srbije je u presudi Rev. 2607/2008 od 5.11.2009, Paragraf Lex. zauzeo stav da „nema značaja za raskid ugovora o doživotnom izdržavanju okolnost što davalac izdržavanja nije bio neprekidno u stanu sa primaocem izdržavanja kada je taj ugovor zaključen na inicijativu primaoca izdržavanja, kojem je bilo poznato kakva je priroda posla kojim se bavi davalac izdržavanja, kao i činjenica da on, upravo zbog toga, ne može neprekidno da bude prisutan u stanu sa primaocem izdržavanja.“ 9 Presuda Okružnog suda u Valjevu Gž. 448/2003 od 7.4.2003, Paragraf Lex. 10 Stav Okružnog suda u Valjevu u rešenju Gž. 579/2005 od 7.4.2005, koje navodi V. Ristić, Ugovori naslednog prava, e-Press 2006/240, Paragraf Lex, bio je: „Ako je smrt primaoca izdržavanja zbog bolesti ili duboke starosti bila izvesna u relativno kratkom roku, što je uvek faktičko pitanje, aleatornosti nema i takav ugovor bi bio protivan moralu (dobrim običajima), jer se zloupotrebljava svrha ugovora i stiče nesrazmerna imovinska korist bez ekvivalentnosti davanja, koja je karakteristika teretnih ugovora. Dakle, svest i znanje o bliskoj smrti primaoca izdržavanja i

prema vremenskom razmaku između zaključenja ugovora i momenta smrti primaoca

izdržavanja, već prema svim okolnostima konkretnog slučaja11;

- neprenosivosti obaveze davaoca izdržavanja na treće lice, s obzirom da primalac

izdržavanja prilikom zaključenja ugovora o doživotnom izdržavanju očekuje da će se davalac

izdržavanja starati o njemu u slučaju bolesti i starosti i upravo zbog toga se odlučuje da ugovor

zaključi sa određenom osobom, zbog njenih osobina12;

- ništavosti ugovora ako je davalac izdržavanja lice koje se u okviru svog zanimanja stara o

primaocu izdržavanja, ukoliko nije prethodno pribavljena saglasnost organa starateljstva, a radi

sprečavanja zloupotrebe odnosa poverenja u slučaju da se potencijalni primalac izdržavanja

obraća za pomoć licu sa kojim je nužno uspostavljanje odnosa poverenja (npr. medicinsko

osoblje, bolnice, različite agencije koje pružaju uslugu izdržavanja i sl)13;

- mogućnosti primaoca izdržavanja da raspolaže imovinom koja je predmet ugovora o

doživotnom izdržavanju za vreme trajanja tog ugovora, a u cilju zaštite interesa primaoca

izdržavanja, koji ostaje vlasnik svoje imovine sve do svoje smrti14.

Sudska praksa je stala na stanovište da je forma ugovora o doživotnom izdržavanju

propisana u interesu ugovornih strana, prvenstveno primaoca izdržavanja, pa se u svakom

slučaju ceni da li je povreda forme dovoljan razlog za ništavost ugovora. Tako je u slučaju kada

primalac izdržavanja nije na svom jeziku bio upozoren da nakon zaključenja ugovora o

nesrazmernoj imovinskoj koristi kao i svest o izigravanju zakonskih naslednika predstavljali bi objektivno – subjektivne činjenice zbog kojih bi takav ugovor bio ništav”. Ovakav stav u skladu je i sa odredbom čl. 203. Zakona. 11 Tako je Apelacioni sud u Nišu u presudi Gž. 3541/2010 od 13.1.2011, Paragraf Lex, zauzeo stav da: „zaključeni ugovor o doživotnom izdržavanju nije izgubio obeležje aleatornosti samom činjenicom da je primalac izdržavanja umro nakon četiri meseca od zaključenja ugovora, obzirom da činjenica smrti primaoca izdržavanja u relativno kratkom vremenskom periodu nakon zaključenja ugovora nije bila izvesna, niti je bila motiv zaključenja predmetnog ugovora.” 12 U presudi Vrhovnog suda Srbije Rev. 2664/2002 od 20.6.2002, Bilten sudske prakse Vrhovnog suda Srbije, br. 4/2002, str. 116-117, navodi se da „ugovor o doživotnom izdržavanju spada u ugovore koji se zaključuju s obzirom na ličnost ugovarača (intuitu personae). Tuženi su izneverili ugovor u pogledu obaveze drugotužene da se lično stara o tužiocu, pa pošto ovaj nije pristao da to, umesto nje, čini drugo lice, usledio je poremećaj odnosa do stepena nepodnošljivosti, usled čega je primalac izdržavanja napustio vlastitu kuću i prekinuo zajednicu života sa tuženima, kao davaocima izdržavanja“. Iz ovog razloga, došlo je do raskida ugovora zbog poremećenih odnosa, a u skladu sa članom 201. Zakona. 13 Presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 1851/2003 i Gzz. 137/2003 od 9.10.2003, Paragraf Lex. Ovakav stav u skladu se i sa članom 196. Zakona. Međutim, kada ova lica pored profesionalnog odnosa sa primaocem izdržavanja imaju i lični odnos (npr. rodbinski odnos), sudska praksa dozvoljava zaključenje ugovora o doživotnom izdržavanju i bez posebne saglasnosti organa starateljstva, što je navedeno i u presudi Okružnog suda u Valjevu Gž. 616/2007 od 31.5.2007, Paragraf Lex: „ukoliko davalac izdržavanja, koja je po profesiji medicinska sestra zaposlena u bolnici, pobijani ugovor nije zaključila kao lice koje se u okviru zanimanja staralo o primaocu izdržavanja, već kao njegova ćerka, nije bila potrebna saglasnost nadležnog organa starateljstva za zaključenje ugovora“. 14 Presuda Vrhovnog suda Srbije, Rev. 427/2009 od 12.3.2009. godine, Paragraf Lex; presuda Vrhovnog suda Srbije, Rev. 3463/95 od 27.9.1995. godine, koju navodi N. Stojanović, Osvrt na pojedina sporna pitanja o ugovornom izdržavanju u domaćoj sudskoj praksi, Bilten sudske prakse Vrhovnog suda Srbije, br. 4/2006, Beograd, 2006, str. 194; presuda Vrhovnog suda Srbije, Rev. 427/2009 od 12.3.2009. godine, Paragraf Lex.

doživotnom izdržavanju imovina koja je predmet ugovora ne ulazi u njegovu zaostavštinu i da se

iz nje ne mogu namiriti nužni naslednici, sud zauzeo stav da se radi o povredi forme koja dovodi

do ništavosti ugovora15. U drugom slučaju, sud je ocenio da činjenica da primalac izdržavanja

prilikom zaključenja i overe ugovora o doživotnom izdržavanju, iako pismen, nije potpisao

ugovor, već je na ugovor stavio otisak prsta, ne utiče na punovažnost ugovora16, kao i da ugovor

o doživotnom izdržavanju može biti raskinut i neformalnim sporazumom17.

U ovom pravcu kreće se i sudska praksa koja u interesu primaoca izdržavanja pruža

pravnu zaštitu i neimenovanom kvaziugovoru o doživotnom izdržavanju („nepravi ugovor o

doživotnom izdržavanju“), koji nije zaključen u formi propisanoj Zakonom o nasleđivanju, ako je

u skladu sa opštim pravilima ugovornog prava, odnosno sa odredbama Zakona o obligacionim

odnosima. Takvu zaštitu uživaju i drugi pravni poslovi, npr. ugovor o poklonu ili neki

neimenovani ugovor o prenosu svojine na nepokretnosti, ako sadrže odredbu o obavezi

izdržavanja18.

Maja Dobrić

Institut za pravo i finansije

15 Presuda Vrhovnog suda Srbije, Rev. 1948/2005 od 12.7.2006, Paragraf Lex. 16 Presuda Okružnog suda u Valjevu, Gž. 616/2007 od 31.5.2007, Paragraf Lex. 17 Rešenje Apelacionog suda u Novom Sadu, Gž. 11157/2010 od 17.3.2011, Paragraf Lex. 18 Presuda Vrhovnog suda Srbije Rev. 2175/2009 od 15.10.2009, Paragraf Lex; rešenje Vrhovnog suda Srbije Rev. 1935/99 od 9.6.1999, Paragraf Lex; presuda Vrhovnog suda Srbije, Rev. 2175/2009 od 15.10.2009, Paragraf Lex. Sličan stav zauzeo je i Apelacioni sud u Novom Sadu u presudi Gž. 114/2011 od 11.4.2012, Paragraf Lex, u kojoj se navodi da se „u pogledu neimenovanih ugovora o doživotnom izdržavanju primenjuje načelo opšteg imovinskog prava, da ugovor ima učinak i da se obaveze na ugovoru zasnivaju i izvršavaju onako kako to odgovara saglasnoj volji stranaka izraženoj u ugovoru.“