1.Ugovor iz Dankerka I Briselski ugovor-pakt

ZSBP: od trenutka predlaganja formulisanja ZSBP problem predstavlja činjenica da su spoljna politika i odbrana odrazi suvereniteta-ukoliko se radi na prenošenju nadležnosti na ovom planu, države će još više ograničiti svoju autonomiju u odlučivanju.Nakon Drugog svetskog rata, Evropa je bila uništena privredno I vojno, izgubila je hegemoniju u međunarodnim odnosima, plašila se sve većeg uticaja SSSR-a, a I nosila se sa odgovornošću za započinjenje oba svetska reta. Zbog političkih prilika polovinom 20og veka- Hladni rat, uticaj SSSR-a I iponovni razvitak i jačanje uloge Nemačke, ipak se dolazi na ideju da je formulisanje ZSBP neophodno EZ.Predlozi za razvijanje autonomnih kapaciteta za koordinaciju spoljnih i odbrambenih politika članica EEZ su otvarali dva ključna pitanja:-Transatlantske odnose-Ravnoteža moći i uticaja među zemljama članicama

Ugovor iz Dankerka

Potpisale su ga 1947.godine VB i Francuska-sadržao je ugovor o uzajamnoj pomoći u slučaju ponovnog napada Nemačke. Potpisan je na 50 godina, a proklamovao je „srdačno prijateljstvo“ ove dve zemlje. Ugovor je rezultat obostranih interesa ove dve zemlje. VB:-Ugovor vidi kao sredstvo kontrole Nemačke-Za nju je on prva etapa ka uspostavljanju bezbednosnog sistema Evrope, koji je neophodan kako bi SAD pristala na koncept evroatlantske bezbednosti-Instrument jačanja diplomatske pozicije VB u svetu;Francuska:-Nacionalna bezbednost-Evropsko vođstvo-Svetska ambicija ???

Briselski ugovor-pakt

Razvojem Hladnog rata, nemačka pretnja zamenjena je pretnjom SSSR-a-sovjetskom. Ugovor je potpisan 1948.godine od strane VB,Francuske,Belgije, Holandije i Luxemburga. Inicijativu za potpisivanje pokrenula je VB, kako bi započela proces povezivanja zemalja Zapadne Evrope, što je bio cilj SAD-a. Ernest Bevin, britanski ministar spoljnih poslova i inicijator Ugovora, je predložio stvaranje zapadnoevropske unije koja bi se sastojala iz mreže bilateralnih ugovora po modelu ugovora iz Dankerka. Ugovor je propisivao privrednu, društvenu i kulturnu saradnju, ali prvenstveno vojni savez, zajedničku odbranu od bilo kakave agresije, naglašavajući izričito obnavljanje agresivne politike Nemačke. To je prvi multilateralni, regionalni Ugovor čiji predmet je bila zajednička bezbednosna politika. Cilj ugovora je ispunjavanje zahteva SAD-a za ujedinjenje evropskih država, što je predstavljalo uslov za njeno angažovanje. Ugovor predviđa prevazilaženje svih razlika u ekonomskim politikama država članica, saradnju u socijalnim i kulturnim oblastima, kao i razvoj principa koji su osnov njihove zajedniške civilizacije. Integracija bi tako predstavljala sredstvo odbrane političkog i društvenog sistema zemalja članica. Predviđao je i formiranje Konsultativnog saveta koji bi se okupljao na zahtev neke od d.č, a čija bi uloga bila odlučivanje u slučaju pretnje miru.

2. Zapadnoevropska unija: nastanak, organi i dometi

Konsultativni savet doneo je odluku o formiranju dva vojna organa:-Savet odbrane, koji su činili ministri odbrane 5 zemalja članica i -Stalni vojni komitet čiji zadatak je bio da procenjuje raspoložive vojne resurse d.č. i planiranje kolektivne odbrane;Savet odbrane je u septembru 1948.doneo odluku o obrazovanju Zapadnoevropske unije.ZEU je prva evropska oprganizacija čiji je cilj bio kolektivna odbrana njenih članica. Urgani ZEU:-Generalštab-sprovođenje zajedničke odbrambene politike-Vojni komitet za naoružanje-saradnja u oblasti proizvodnje i nabavke vojnog materijala;Briselski ugovor predviđao je zajedničku odbranu jedino u slučaju agresije, dok ZEU podrazumeva obrazovanje sistema kolektivne odbrane i u vreme mira-napredak ZEU u odnosu na Briselski.Dometi ZEU:Na vojnom planu, ZEU predviđa integraciju na nivou štabova , stvaranjem zajedničke komande sa sedištem u Fontenblou.Zajednička komanda u to vreme predstavlja novinu, ovaj koncept kasnije je preuzet na nivou NATO-a. ZEU nije zaživela zbog:-nedostatka sredstava za sprovođenje zajedničke strategije : skromne trupe na raspolaganju, odbrana od eventualne sovjetske strategija dovela bi do povećanja vojnog budžeta;-stvarni cilj nastanka ZEU nije bio stvaranje evropske odbrane, već podsticanje SAD-a da se vojno i politički angažuje u Evropi.

3. Stavovi zapadnih zemalja o osnivanju Evropske odbrambene zajednice

Severnoatlantski sporazum potpisan 1949 .predstavlja uspeh zapadnih zemalja da obavežu SAD da učestvuje u zaštiti Evrope. Francuska je u to vreme bila u stalnom strahu od ponovnog naoružavanja Nemačke. U uslovima Hčladnog rata, VB i SAD su bile za ponovno naoružanje. Sve više je jačala težnja Nemačke za odbrambenim snagama. Nakon što je Istočna Nemačka formirala oružane snage, savezničke okupacione snage u Zapadoj Nemačkoj slabe, pri čemu se stvara strah od invazije na Zapadnu Nemačku. Nakon izbijanja Korejskog rata u junu 1950.godine, stavovi SAD i VB samo su ojačali. Predlog za stvaranje Evropske odbrambene zajednice iznet je u oktobru 1950.-Plevenov plan o formiranju evropske nadnacionalne armije kojom bi rukovodio evropski ministar odbrane. Za razliku od ideje SAD-a da Nemačka formira velike oklopne jedinice, Plevenov plan dopuštao je samo male, pešadijske jedinice koje bi bile deo evropske armije.Početkom 1951, 6 država koje su učestvovale u formiranju EZUČ započelo je paralelnu međuvladinu konferenciju kako bi formirali odbrambenu zajednicu. VB, koja je bila vodeća vojna sila odbila je da učestvuje, na razočarenje FR i zemalja Beneluxa, jer je to isključilo britansku protivtežu nemačkoj potencijalnoj dominaciji.

Za razliku od EZUČ koja se sastojala od ravnopravnih partnera, EOZ imala je za cilj da spreči vojnu jednakost Nemačke. Države članice bi deo svojih vojnih snaga namenile za evropsku vojsku,a Nemačka bi imala samo one snage koje su deo EOZ. Želja SAD-a je da EOZ bude sredstvo za ulazak

Nemačke u NATO. Ugovor o EOZ potpisan je u Parizu 1952.godine, a njime je predviđeno da EOZ poseduje svoje institucije, zajedničke vojne snage i zajednički budžet.

4. Ugovor o EOZ: organi i evropske obdrambene snage

-Organi EOZ:Komisija:sastojala bi se od članova biranih od svojih vlada na period od 6 godina. To je organ koji je nezavisan u svom delovanju. Njena funkcija je pripremanje planova o organizaciji evropske vojske koji bi bili jednoglasno odobravani odlukom Saveta ministara. Ona je zadužena i za praćeenje procesa regrutovanja vojnih snaga. Zadatak Komisije je i priprema planova o mobilizaciji evropskih snaga, dok odluka o mobilizaciji pripada državama članicama. Nadležna je za upravljanje vojnim školama i obukama, za kontrolu vojnih snaga, kao i za stacioniranje trupa.U saradnji sa d.č. bi pripremala zajedničke programe za proizvodnju naoružanja, kao i zajednički budžet. Savet ministara:funkcija:usaglašavanje delovanja Komisije i politika zemalja članica i donošenje odluka.Skupština EOZ:politička i budžetska kontrola;ima pravo da izglasa nepoverenje Komisiji,kao i pravo da dvotrećinskom većinom odbije predlog budžeta.Sud pravde EOZ: poštovanje, tumačenja i primene odredbi Ugovora.

-EVROPSKE ODBRAMBENE SNEGE:Sastavljene su od nacionalnih kontingenata stavljenih na raspolaganje Zajednici. Regrutovanje, status, tehnička pravila vezana za vojne snage bi trebalo da budu realizovani na osnovu jedinstvenog režima.Bez strateške autonomije ,komanda bi pripadala NATO-u. Vrhovni komandant NATO-a za Evropu bi rukovopio snagama EOZ, nadgledao bi organizaciju i opremljenost evropskih snaga i rukovodio bi njima u vreme rata.

5.Neuspeh osnivaanja EOZ i Pariski sporazum

Od 6 država potpisnica, 5 zemalja je ratifikovalo Ugovor o EOZ. Francuski Parlament je odbacio Ugovor o EOZ u avgustu 1954. U tom periodu, za Nemačku je remilitarizacija neprihvatljiva,a Francuskaje bila u kolonijalnim sukobima. Raste ideja i strah da je EOZ izraz američke hegemonije. Odbijanje VB da postane članica još više poljuljalo EOZ - u Francuskoj se javlja viđenje da je EOZ organizacija ‘poraženih’ i ‘malih’ zemalja i Francuska. Francuska degolistička koncepcija Evrope:ne nadnacionalna integracija, već konfederacija zapadnoevropskih država. Vremenom bi se uključila VB i tada bi francusko-britanske veze osujetile ponovnu nemačku hegemoniju. Odbrana zapadnoevropljanima: američki i evropski interesi nisu identični, u slučaju rata ni jedna SAD administracija neće rizikovati zbog Evrope.

Još jedan uzročnik neuspeha je i to čto je proteklo dosta vremena od pregovora do ratifikacije Ugovora o EOZ. U tom periodu nešto je ublažena napetost Hladnog rata:-Kraj Korejskog rata

-Truman sišao sa vlasti-Umro Staljin-SSSR proizveo hidrogensku bombu – ravnoteža snaga

Budućnost će zavisiti od evropskog jedinstva, a ne NATO-a.Propast ambicioznih predloga za odbrambenu i političku zajednicu – poraz evropskih federalista. Neuspeh američke politike koja je nastojala da razvije integrisanu Evropu kao snažnog partnera koji je trebalo da nosi značajan teret zapadnog upravljanja međunarodnim poretkom. *Izmene Briselskog ugovora:Britanski ministar spoljnih poslova Entoni Idn tada izlazi sa predlogom da se Zapadnoevropskoj uniji priključe Nemačka i Italija. Kroz Zapadnoevropsku uniju bivše sile osovine su mogle pristupiti NATO-u.

Pariskim sporazumom iz oktobra 1954. su uneti amandmani u Briselski ugovor, kojima su pristupile Zapadna Nemačka i Italija. Sporazum nije predvideo nadnacionalne institucijeSavet ZEU – predstavnici zemalja članica;Savet osniva Agenciju za kontrolu naoružanja. Konsultativna Skupština koju čine predstavnici zemalja članica ZEU u Skupštini Saveta Evrope.U slučaju spora, zemlje članice ZEU će se obratiti Međunarodnom sudu pravde,što je, zajedno sa britanskim članstvom, obezbedilo ratifikaciju u Francuskoj.ZEU će delovati u tesnoj saradnji sa NATO-om. Članstvo u ZEU otvorilo je put članstvu Zapadne Nemačke u NATO-u. – NEMA VEZE NI SA JEDNIM PITANJEM!!!

6. Razvijanje političke saradnje: početak održavanja evropskih samita

Za razliku od federalista, Da Gol je bio pobornik međuvladine saradnje ,za Evropu država, a ne federalnu Evropu. Zalagao se za Evropu ravnopravnu sa SAD-om,a ne njoj potčinjenu. De Golova vizija politički ujedinjene Evrope zasnivala se na neophodnosm redovnom sarađivanju država u oblasti politike, odbrane, ekonomije i kulture. 1959. De Gol je predložio razvoj političkih konsultacija zemalja članica tri Zajednice i formiranje stalnog političkog sekretarijata koji bi bio zadužen za pripremanje sastanaka. Cilj ovih zasedanja bio bi raspravljanje o političkoj aktivnosti Evropskih zajednica i o međunarodnim problemima. Paralelno, De Gol je predlagao reformu NATO-a.Zemlje članice su prihvatile ideju sastajanja ministara spoljnih poslova. 1960, na konferenciji za štampu, De Golje je pokrenuo ambiciozniju inicijativu održavanja međunarodnih konferencija koje bi okupljale šefove država ili vlada i ministre spoljnih poslova. Adenauer je prihvatio predlog, ali da pitanja odbrane budu prepuštena NATO-u,jer politička saradnja, kao i integracija, takođe legitimizuju nemačku politiku. Prihvatio i formiranje sekretarijata izvan Zajednica. Italija, Belgija i Luxemburg su se složili, pod uslovom da samiti ne razmatraju pitanja iz nadležnosti EEZ. Holandija je insistirala da bude uključena i VB koja je početkom 1961. signalizirala da će podneti kandidaturu za članstvo, ali ju je De Gol odbio. U februaru 1961. u Parizu održan prvi samit, dok je drugi održan u julu 1961. u Bonu.

7.Plan Fuše

Doneta je odluka o formiranju komiteta koji predložio model buduće saradnje, kako bi se pomirili različiti stavovi o političkoj saradnji. Plan Fuše: u novembru 1961.je predstavljen nacrt ugovora o Evropskoj političkoj uniji. Unija je imala za cilj da:1. U pitanjima koja su od zajedničkog interesa za zemlje članice dođe do usvajanja zajedničke spoljne i odbrambene politike;2.Kroz tesnu saradnju zemalja članica u oblasti kulture i nauke obezbedi razvoj zajedničkog nasleđa i očuvanje vrednosti koje čine njihovu civilizaciju;3.U državama članicama doprinese odbrani ljudskih prava, osnovnih sloboda i demokratije;4.U saradnji sa drugim slobodnim nacijama, usvajanjem zajedničke odbrambene politike, ojača bezbednost zemalja članica protiv svake agresije;Politička unija neće zadirati u nadležnost Zajednice, te ekonomska pitanja nisu bila predviđena. Organi Evropske političke unije:-Savet:Sastajao bi se svaka četiri meseca na nivou šefova država ili vlada i jednoglasno bi usvajao odluke neophodne za postizanje ciljeva Unije.Usvajao bi godišnji budžet Unije i podnosio godišnji izveštaj o radu Parlamentu. U periodu između 2 sastanka šefova država ili vlada, ministri inostranih poslova zemalja članica će se sastati namanje jedanput. Na zahtev jedne ili više zemalja članica Savet se može sastati na vanrednoj sednici na jednom ili drugom nivou. Na svakom sastanku Saveta šefova država ili vlada bira se predsednik koji preuzima funkciju dva meseca pre sednice Saveta i vrši je i dva meseca nakon sednice. Sednicama Saveta na nivou ministara inostranih poslova predsedava ministar iste zemlje iz koje je i predsednik Saveta . Predsednik predsedava i vanrednim sastancima .Savet bira mesto održavanja svojih sastanaka.način odlučivanja:Savet razmatra sva pitanja koja bi jedna ili više zemalja članica stavila na dnevni red.Jednoglasno se donose odluke neophodne za ostvarivanje ciljeva Unije,a odsustvo ili uzdržanost jednog ili dva člana ne predstavlja prepreku za usvajanje odluka, koje su obavezujuće za zemlje koje su učestvovale u njihovom donošenju. Zemlja koja se uzdržala ili bila odsutna ne mora da primenjuje odluku, ali joj u svakom trenutku može pristupiti. -Parlamentarna skupština:Ona upućuje pitanja i preporuke Savetu, nema legislativnu funkciju niti budžetsku kontrolu. Njen sastav isti je kao i sastav Skupštine EEZ.-Evropska politička komisija:Sastavljena je od visokih funkcionera ministara spoljnih poslova, nije nadnacionalna kao Komisija EEZ. Predsedavanje Komisijom je rotirajuće, kao i kod Saveta. Po potrebi može da osniva pomoćna radna tela, raspolaže personalnim i potrebnim službama. Priprema i izvršava odluke Saveta, kao i druge poslove koje joj Savet poveri.

Obaveze zemalja članica :-Uzajamna solidarnost, međusobno poverenje i pomoć;-Zemlje neće preduzimati inicijative ili donositi odluke koje bi ugrozile ili usporile ostvarivanje ciljeva Unije;

-Lojalno učestvuju u konsultacijama koje se od njih traže i pružaju informacije koje bi im zatražio Savet ili Evropska politička komisija kada deluje izvršavajući zadatak Saveta;

12. Razvoj Eropske političke saradnje tokom 70-ih, Samit u Parizu, izveštaj iz Kopenhagena i Gzmnich formula

EPS uspešno je sprovedena uspostavljanjem redovnih sastanaka ministara spoljnih poslova zemalja članica.Na Samitu u Parizu 1972, u kontekstu napora da se do 1980. ostvari Evropska unija, odlučeno je i da se unapredi EPS:-Da se ministri sastaju četiri puta godišnje u okviru EPS-a-Jedan od ciljeva EPS-a postaje postizanje srednjoročnih i dugoročnih zajedničkih stavova kad god je to moguće-Ministri spoljnih poslova dobili su nalog da pripreme izveštaj sa predlozima unapredjenja EPS-aEPS je pogodovala nemačkim nacionalnim interesima-multilateralna podrška za Nemačku- ‘Ostpolitik’ kroz KEBS.Multilateralni okvir za saradnju uobličen je kada su i Istočna i Zapadna Nemačka 1973. primljene u UN.

Izveštaj iz Kopenhagena:Usvojen je 1973. od strane šefova država i vlada 1973:-Obaveza zemalja da se međusobno konsultuju pre usvajanja nacionalnih stavova;-Sastanci ministara spoljnih poslova sastajaće se četiri puta godišnje;-Intenziviranje rada Političkog komiteta – sastaje se kad god je potrebno;-Proširenje mreže diplomata zaduženih za EPS u Ministarstvima inostranih poslova zemalja članica, razvoj telex mreže između MIP-ova (Correspondence Européene - COREU), simultana komunikacija na svim nivoima;-Konsultacije o EPS u svim zemljama gde EZ ima delegacije, kao i u medjunarodnim organizacijama i na konferencijama – ambasade zemalja članica, kako u drugim ZČ, tako i u trećim zemljama takođe postaju deo EPS-a;-Politički komitet treba da osnuje specijalizovane grupe za nastup na Konferenciji o evropskoj bezbednosti i saradnji, o Bliskom istoku, mediteranskoj politici, regionu Azije;-Komisija je pozvana da iznosi stavove o EPS-u;-Četiri puta godišnje sastanci sa Parlamentom;-COREPER izveštava Savet ministara o zakljčcima EPS-a koji mogu imati uticaj na EZ;

Ostaje i dalje otvoreno pitanje uloge i mesta EPS u procesu integraije. Prvi efekti EPS,za samo tri godine postojanja:-‘Refleks koordinacije’ – navika automatskih konsultacija o značajnim međunarodnim pitanjima;-Fleksibilnost i efektivnost EPS-a

Odnos EPS-EZ:Razlika izmedju delovanja u okviru EPS i EZ u početku je striktno isticana, na insistiranje Francuske.Holandija i Belgija želele su jači uticaj Komisije i Parlamenta.

U novembru 1973. ministri inostranih poslova tadašnje devetorice su se okupili u Kopenhagenu u okviru EPS, da bi potom odleteli u Brisel gde su istog popodneva imali sednicu Saveta ministara EZ. Striktno odvajanje ublaženo je 1974. dolaskom na vlast Žiskar D’Estena-više EZ orijentisan od De Gol i Pompidu,kao i sa „Evro-arapskim dijalogom“. Struktuirana je serija redovnih sastanaka predstavnika EZ i arapskih država nakon izbijanja naftne krize. Sve se više shvata potreba kombinovanja ekonomskih i političkih instrumenata, sve veća potreba za učešćem Komisije. Osnivanje Evropskog saveta 1974. unapredilo je koordinaciju u okviru EPS.

Uloga predsedavajućeg je ojačala, saopštenja su dobila veću snagu, Evropski savet je privlačio pažnju javnosti, što je jačalo uticaj EPS-a.

Gymnich formula:

Od 1974. se koristi tzv. Gymnich formula ili format (po zamku Gymnich nadomak Bona gde je, za vreme nemačkog predsedavanja, prvi put održan sastanak):

-Neformalni sastanci ministara spoljnih poslova zemalja članica;-Organizuje ih predsedavajuća zemlja;-Usvaja se dnevni red, ali ne i odluke i zaključci;

Ovi neformalni sastanci su u početku omogućavali ministrima da neformalno razmatraju EZ-EPS pitanja. Od 1974. predsedavajući informiše treće (savezničke i pirjateljske) zemlje o stavovima EPS.Danas se na sastanke mogu pozivati ministri trećih zemalja radi neformalne razmene mišljenja. Sledeći sastanak: 22-23. marta 2013. u Dablinu.Gymnich formula je odluka EPS-a i predstavlja džentlmentski sporazum kojim se uspostavljaju periodične konsultacije sa trećim zemljama, prva je bila sa SAD, kako bi se prekinulo sa politikom ili ignorisanja ili „zavadi-pa-vladaj“ prema EPS-u.

13. Prednosti i nedostaci EPS tokom 70-ih, Izveštaj Tindemans i Londonski izveštaj

Neformalna pravila EPS: -Poverljivost-Konsenzus – težnja ka postizanju dogovora, a ne blokiranje odluka-Izbegavanje nagodbi, već rešavanje problema-Međusobno konsultovanje pre zauzimanja nacionalnih stavova-Od 1976. u Ministarstvima spoljnih poslova korišćen coutumier – kompilacijaformalnih i neformalnih pravila EPS-a

Izveštaj Tindemans:Izveštaj Tindemans o Evropskoj uniji predstavljen je Evropskom savetu 1976, predlagao je:-Da se prekine sa razdvajanjem ministarskih sastanaka EPS-a i EZ ;

-Da se u Ugovoru ustanovi pravna obaveza da se postigne zajednička odluka, čime bi EPS od koordinacije nacionalnih stavova prerasla u stvarnu zajedničku spoljnu politiku-manjina bi „bila ohrabrena“ da se prikloni većini;Predlozi su odbijeni.

Izveštaj iz Londona:

Izveštaj je nastao nakon razočaravajućih rezultata EPS u krizama u Iranu i Avganistanu 1979. Sastavljen je od strane ministara spoljnih poslova, oktobra 1981.Uspostavljena je procedura za hitna sazivanja EPS-a (‘krizna procedura’), na zahtev najmanje tri članice, sastanak u roku od 48h (kada su Sovjeti ušli u Avganistan krajem decembra 1979. članicama EEZ je trebalo 3 nedelje da se okupe da razmatraju ovu intervenciju u EPS, zemlje su već bile istupile sa pojedinačnim pozicijama). Formalizacija ‘trojke’ – predviđena je mogućnost da se koordinira podela rada između sadašnjeg, bivšeg i budućeg predsedavajućeg, kao i susreti trojke sa predstavnicima trećih zemalja.

14. Delovanje EPS međunarodnim odnosima tokom 70-ih, KEBS, Bliski istok

EPS i KEBS:KEBS- Konferencija o evrpskoj bezbednosti i saradnji održana 1975. u Helsinkiju.To je prvo značajno međunarodno pitanje u kojem je EPS aktivno delovala.

Zemlje članice postigle su saglasnost o jedinstvenom nastupu na KEBS-u. Konferencija je viđena kao prilika za razvoj odnosa sa zemljama sovjetskog bloka.Ukazala se prilika za Zapadnu Nemačku da legitimizuje ‘istočnu politiku’ kroz EPS i na KEBS-u. Zemlje članice su usklađivale stavove od pripremnih razgovora 1971, preko Završnog akta iz Helksinkija 1975, do pripreme kasnijih sastanaka za praćenje primene Završnog akta.

1976. devetorica je ustanovila stalnu grupu u Ženevi sa zadatkom da koordinira odnose između KEBS-a i Ekonomske komisije UN u Evropi. Ostalo je nejasno da li je grupa deo EPS-a ili COREPER-a. Razdvajanje ekonomskih (EZ) i političkih (EPS) aspekata postaje sve teže. Ženevska grupa, uz COREU, bila je jedini stalni organizacioni oblik EPS-a do osnivanja Sekretarijata EPS-a 1986. Značaj KEBS-a: to je foruma za multilateralne odnose Istok-Zapad.

Bliski istok:

Razilaženje sa SAD nastalo je po pitanju dogadjaja na Bliskom istoku. Oktobarski (Jom Kipur) rat i naftni embargo ozbiljno su ugrozili EEZ čije su članice bile vrlo zavisne od nafte sa Bliskog istoka.Optužujući SAD za preveliku podršku Izraelu i tolerisanje njegovih poteza, EEZ je tražila novu politiku koja će u centar staviti njene ekonomske interese.Značajna je uloga Francuske.Traženje mogućnosti za kontakte sa arapskom stranom i kasniji arapsko-izraelski dijalog bili su suprotni američkoj liniji. Pozivanje EEZ na poštovanje legitimnih prava Palestinaca je bio prvi poziv iz zapadnog sveta na stvaranje palestinske države. Deklaracijom iz Kopenhagena 1973. EEZ priznala je prava Palestinaca.U periodu 1970-1973. Francuska se protivila da predsednik Komisije učestvuje na

sastancima ministara spoljnih poslova, osim kada se radilo o pružanju finansijske pomoći palestinskim izbeglicama. Kada je Francuska pokrenula pitanje evroarapskog dijaloga 1973., prisustvo Komisije postalo je neizbežno zbog ekonomske saradnje.

Evro-arapski dijalog:

Počeo je 1973. nakon naftne krize i “Oktobarskog rata”-Sirija i Egipat napali su Izrael sa ciljem da povrate teritorije izgubljene tokom šestodnevnog rata 1967.Dijalog je stvorio novi instrument EPS-a: institucionalizovani regionalni politički dijalog.

Formalno, dijalog he između EEZ i Arapske lige, dijalogom je koordinirao Generalni komitet koji su činili ambasadori zemalja članica EZ i Arapske lige, predstavnici Sekretarijata Lige i Komisije EZ. Uspostavljen je i niz radnih-industrijalizacija, infrastruktura, finansijska saradnja, trgovina, naučno-tehnološka saradnja- i specijalizovanih grupa. Pored toga, „trojke“ su bile na obe strane. EZ je u početku insistirala da je reč o ekonomskom dijalogu. Na insistiranje arapske strane, od 1980. dijalog je pokrivao ekonomsku i političku saradnju.

15. Delovanje EPS međunarodnim odnosima tokom 70-ih: pokušaji upravljanja krizama

Pokušaj upravljanja krizama:

Prvi pokušaji upravljanja krizama nastali su tokom 70-ih. 1973. Oktobarski rat izbio je ubrzo nakon Izveštaja iz Kopenhagena. Portugalska revolucija počela je aprila 1974.

Holandija je pokrenula pitanje na sastanku EPS-a u junu 1974,nakon čega je samo izdato saopštenje kojim se podržava demokratija u Portugalu i podržava društveni i ekonomski razvoj Portugala. Formirana je radna grupa EPS-a za Južnu Evropu, sa zadatkom da detaljnije razmotri situaciju.

1975. desio se presedan: ministri spoljnih poslova su se dogovorili da pruže finansijsku pozajmicu Portugalu preko EIB i da razmotre unapređenje postojećeg trgovinskog sporazuma sa Portugalom, koji je stupio na snagu u januaru 1973.Bila je to prva upotreba nadležnosti EZ kao političkog sredstva u okviru EPS i delovanje Komisije kao neutralnog kanala zbog politizacije diplomatske komunikacije u Portugalu.

Vojni udar i turska invazija na severu Kipra jul 1974

U julu, grčkim vojnim udarom, svrgnut je episkop Makarios, predsednik Kipra.

VB imala je ključnu ulogu garanta bezbednosti ostrva. EPS je izdala saopštenje kojim se podržava nezavisnost i teritorijalni integritet ostrva. Ovaj stav EPS-a francusko predsedništvo prosledilo je kiparskoj vladi, Atini i Ankari. Upozorenje nije sprečilo tursku intervenciju, ali su sve tri zemlje imale

sporazume o pridruživanju sa EEZ i, iako EEZ nije zapretila prekidom, kolektivna diplomatija, uz učešće SAD-a, dovela je do privremenog prekida vatre. Kada je Turska okupirala ostvo, postizanje jedinstva u EPS-u postalo je sve teže. Evropa se povukla, prepuštajući UN-u i SAD-u vođstvo.

Frankov režim pogubio je 5 Baskijaca u Španiji u jesen 1975., što Evropa nije uspela da spreči. Pokazalo se ograničenje EPS-a: italijansko predsedništvo umesto da sazove sastanak, prepustilo je da se stavovi usklađuju preko COREU, što je oduzelo dosta vremena. Samo 3 dana pred pogubljenje dogovoren je zajednički stav među MIP u UN-u: Španija pozvana da ih pomiluje, ali bez osude španskog pravosudnog sistema ili pretnje jačim merama. Koordinacija povlačenja ambasadora zemalja članica EEZ iz Španije bila je neuspela, kao i koordinacija povratka ambasadora.Komisija, koju je podržao Parlament, predložila je konkretnu zajedničku akciju: protest na dan pogubljenja i saopštenje da Komisija ne može da nastavi sa pregovorima o trgovinskim odnosima sa Španijom.

Savet ministara ju je nevoljno usvojio, dolazi do podele na ‘moralizatore’ – Danska, Holandija i ‘pragmatiste’ – Francuska, Nemačka, VB)

Afrika:

Cilj EZ: da i politički deluje u regionu sa kojim je ostvarivala značajne trgovinske veze i pružala mu značajnu finansijsku pomoć. EPS delovala je mahom putem rezolucija-osuda režima aparthejda u Južnoafričkoj republici. 1976.doneta je prva deklaracija kojom se osuđuje politika aparthejda u Južnoafričkoj republici, nakon toga usledio je niz izjava i saopštenja. Podele: 1976. VB, Francuska i Zapadna Nemačka u UN glasale su protiv rezolucija kojima bi bio uveden embargo na investicije, trgovinu i trgovinu oružjem, dok su ostale zemlje članice bile za. 1977. EZ usvojila je „Code of Conduct“ za preduzeća koja posluju u Južnoafričkoj republici – kako poslovati u uslovima apathejda, zalaganje za jednako plaćanje, nediskriminaciju na radnom mestu, itd.

Prednosti EPS:

-Stvoren jedinstven sistem uzajamnog informisanja, konsultovanja, koordinacije i usaglašene diplomatije između suverenih zemaljaNedostaci EPS:-Bez pravnog osnova, nezavisno od struktura i mehanizama Evropskih zajednica-Pojedinačne odluke, bez srednjoročne i dugoročne strategije-EPS nije obuhvatala pitanje odbrane

16. Delovanje EPS u međunarodnim odnosima tokom 80-ih i odnosi sa SAD

Bliski istok:

Evropski savet je 1980. usvojio deklaraciju o Bliskom istoku-Deklaracija iz Venecije-kojom se potvrđuje pravo Izraela na postojanje i osiguranje bezbednosti. Potvrđuje se pravo i palestinskom narodu na samoopredeljenje,kao i pravo PLO da bude uključena u mirovne pregovore.Deklaracija - jedan od najvećih uspeha političke saradnje Devetorice.

Evro-arapski dijalog:

Aktivnosti u okviru dijaloga suspendovane su 1979,na zahtev Arapske lige, zbog potpisivanja Sporazuma iz Kemp Dejvida, samočetiri sednice nakon Generalnog komiteta.Posle Deklaracije iz Venecije, EEZ je odlučila da prihvati političke aspekte dijaloga. Organizovala je pripremni sastanak Generalnog komiteta 1983., ali kako Egipat nije bio prisutan zbog suspenzije iz svih aktivnosti Arapske lige, nije došlo do oživljavanja dijaloga. Nakon povratka Egipta, novi pokušaj oživljavanja dijaloga bio je 1989, na inicijativu Francuske, koja je, kao predsedavajući, sazvala evro-arapsku ministarsku konferenciju u Parizu. 1990. održan je sastanak Generalnog komiteta, ali Golfska kriza i arapske podele blokirale su dijalog.

Svečana deklaracija iz Štutgarta:

U junu 1983, na Evropskom savetu u Štutgartu, usvojena je Svečana deklaracija o Evropskoj uniji: “Uvereni smo da govoreći jednim glasom u spoljnoj politici, uključujući i političke aspekte bezbednosti, Evropa može doprineti očuvanju mira”.

Došlo je do koordinacije stavova zemalja članica o političkim i ekonomskim aspektima bezbednosti i jačanja EPS kroz usvajanje zajedničkih stavova.Evropski savet obezbeđuje usklađenost između Evropskih zajednica i EPS, naglašavajući značaj koherentnosti i tesne saradnje između ove dve strukture.

Odnosi sa SAD-om:

Karter je prvi predsednik SAD koji je 1979. posetio EEZ podržavajući tako njenu institucionalnu strukturu. Njegova administracija je prva administracija koja je službeno priznala i prihvatila EPS kao instrument spoljnopolitičkog delovanja.

U vreme prvog Reganovog mandata i jačanja sporova na relaciji SAD-SSSR sovjetska invazija na Afganistan iskorišćena je kao dokaz da detant nije moguć.SAD je uvele embargo na izvoz žita, dok je EEZ opreznija, protiv trgovinske blokade. Po uvođenju ratnog stanja u Poljskoj i zabrane Solidarnosti, SAD se zalagale za prekid saradnje na izgradnji gasovoda, tada najveće investicije SSSR-a. EEZ se zalagala za umereniji odgovor koji bi ostavio prostora za unapređenje odnosa kroz ekonomsku perspektivu saradnje i postepene političke promene.

Građanski rat u Salvadoru (1979-1992) izazvao je različite reakcije: SAD podržavale režim, a rat videle kao sukob Istok-Zapad. EEZ se zalagala za stvaranje uslova za mirno rešenje sukoba i nastojala je da promoviše regionalnu saradnju u Latinskoj Americi

Razmimoilaženja i po pitanju Čilea: 1973. državnim udarom svrnut je Salvador Aljende, a na vlast je došao Pinoče. EEZ: Pinoče diktator, zalagale se za sankcije. Za SAD Pinoče je oslonac u borbi protiv komunističkih snaga.

70-te godine – detant-popuštanje- i status quo bipolarnog sistema.Promena 80-ih: Reganova administracija odlučna da rasporedi nuklearno oružje srednjeg dometa koje je moglo da pogodi SSSR sa evropske teritorije. Iako su sami Evropljani prethodno bili ubedili Karterovu administraciju da rasporedi ovo oružje kao podršku strategiji fleksibilnog odgovora, sada su hteli da ga izbegnu zbog masovnih demonstracija protiv ovog naoružanja.

17. Pravni režim EPS i pitanja bezbednosti u JEA

Usvajanjem JEA evropska politička saradnja postala je ugovorom regulisani oblik evropske integracije.JEA je potpisan u Luksemburgu 17. februara 1986, potpisalo ga je devet zemalja članica. Danska, Italija i Grčka potpisale 28. februara 1986, nakon pozitivnog ishoda danskog referenduma. JEA stupio na snagu 1. jula 1987. Odredbe o saradnji u oblasti spoljne politike predstavljaju kompromis između VB, Irske, i posebno Danske, koje su želele da se politička saradnja reguliše posebnim ugovorom i ostalih zemalja koje su želele jedinstven pravni okvir.

Zajedničke odredbe, član 1 JEA:

Evropske zajednice i evropska politička saradnja imaju za cilj da zajedno doprinesu konkretnom napretku ka evropskom jedinstvu. Evropske zajednice se zasnivaju na Ugovorima o osnivanju EZUČ, EEZ i EURATOM, kao i kasnijim izmenama i dopunama tih ugovora. Evropska politička saradnja je regulisana Odredbama o evropskoj saradnji u oblasti spoljne politike JEA; ove odredbe potvrđuju i dopunjuju procedure dogovorene u izveštajima iz Luksemburga (1970), Kopenhagena (1973), Londona (1981), Svečane deklaracije o Evropskoj uniji (1983) i praksu koja je postepeno uobličena među zemljama članicama.

JEA: 2 pravna režima:Komunitarni – Evropske zajednice;Međuvladin – Evropska saradnja u oblasti spoljne politike;JEA – istovremeno i napredak i ograničenje kada je reč o EPS: napredak jer kodifikuje političku praksu koja se odvijala van Ugovora; ograničenje, jer nije doneo značajne izmene u oblasti EPS.

Poseban pravni režim odredbi o Evropskoj saradnji u oblasti spoljne politike:

„Visoke strane ugovornice“ koje su ‘članice Evropskih zajednica’ predstavljaju potvrdu međuvladinog karaktera. Ne primenjuje se komunitarni metod,bez usvajanja pravnih akata komunitarnog metoda,bez prava inicijative Komisije,bez izvršne uloge Komisije,bez nadležnosti Evropskog suda pravde.

Evropska spoljna politika:

Cilj: Evropska saradnje u oblasti spoljne politike; visoke strane ugovornice će zajedno nastojati da formulišu i sprovode evropsku spoljnu politiku. Zemlje članice želele su da izbegnu termin „zajednička spoljna politika“, smatrale su ga suviše komunitaranim.Termin „evropska spoljna politika“ je prvi put deo Ugovora.

JEA i pitanje bezbednosti:

Saradnja u oblasti evropske bezbednosti prvi put je deo Ugovora. Tešnja saradnja o pitanjima evropske bezbednosti na suštinski način doprinosi razvoju evropskog identiteta u oblasti spoljne politike. Visoke strane ugovornice su spremne da bliže koordiniraju svoje stavove o političkim i ekonomskim aspektima bezbednosti, ali bez vojnih aspekata bezbednosti koji su jasno prepušteni NATO-u: odbrana isključena iz polja delovanja evropske saradnje u oblasti spoljne politike. Odredbe JEA ne predstavljaju prepreku za postojanje tešnje saradnje u oblasti bezbednosti između nekih Visokih strana ugovornica u okviru ZEU i Atlantske alijanse. Irska je tada bila jedina članica EEZ koja nije bila i članica NATO-a. Portugal i Španija će postati članice ZEU 1990, a Grčka 1995.Irska i Danska će 1992. postati posmatrači u ZEU.

Problem: usklađivanje pitanja vojne bezbednosti:-Sa ZEU zbog nepodudaranja članstva u EEZ i ZEU-Sa NATO-om, u okviru kojeg su se našle sve članice tadašnje EEZ, osim Irske-Irska neutralna, strah da bi unošenje vojne bezbednosti u Ugovor učinilo da samo članice NATO-a odlučuju.

Sredstva Evropske saradnje u oblasti spoljne politike:-Uzajamno informisanje i konsultacije-Koordinacija-Usklađivanje stavova-Primena zajedničkih akcija

18. JEA : način delovanja Evropske saradnje u oblasti spoljne politike

Predviđeno je održavanje konsultacija pre nego što strane utvrde svoje definitivne stavove.U usvajanju stavova i nacionalnih mera, strane će u punoj meri uzimati u obzir stavove drugih strana i pažljivo razmotriti poželjnost usvajanja i primene zajedničkih evropskih stavova, sa izbegavanjem blokiranja. Strane ulažu napore da bi izbegle svaku akciju ili zauzimanje stava koji bi mogao štetiti njihovoj efikasnosti. Nije postojala obaveza da se dođe do zajedničkog stava, jedino je trebalo uzeti u razmatranje interes usvajanja i primene zajedničkih evropskih stavova. Zemlje članice sačuvale su slobodu vođenja akcija ili zauzimanja različitih stavova. Strane obezbeđuju progresivni razvoj definisanjem zajedničkih ciljeva i principa. Određivanje zajedničkog stava predstavlja referentnu tačku politika Visokih strana ugovornica. Strane ulažu napore da bi izbegle svaku akciju ili zauzimanje stava koji bi mogao da šteti njihovoj efikasnosti, kao i kohezionoj snazi u međunarodnim odnosima ili međunarodnim organizacijama.

Da bi omogućili brzo usvajanje zajedničkog stava i realizaciju zajedničke akcije, strane se u najvećoj meri uzdržavaju od pravljenja prepreka na uspostavljanju konsenzusa i zajedničkih akcija koje iz toga mogu proizaći. Odredba je rezultat kompromisa između interesa zemalja da očuvaju jednoglasnost i potrebe da se izbegne paraliza. Posebno delikatan problem nove države članice i već usvojenih zajedničkih stavova EPS-a: dok su od početka EPS-a zemlje postepeno približavale stavove, nova zemlja ih “zatiče”.

U međunarodnim organizacijama i na konferencijama, strane ulažu napore da usvoje zajednički stav. U međunarodnim organizacijama i na konferencijama na kojima ne učestvuju sve strane, one koje učestvuju vode u punoj meri računa o stavovima zauzetim u okviru EPS. Strane organizuju, svaki put kada ocene da je to potrebno, dijalog sa trećim zemljama i regionalnim grupama. Strane ugovornice i Komisija intenziviraju saradnju između svojih predstavnika akreditovanih u trećim zemljama i pri međunarodnim organizacijama.

19. JEA: položaj institucija EEZ u Evropskoj saradnji u oblasti spoljne politike

JEA je institucionalizovao Evropski savet: -okuplja šefove država ili vlada zemalja članica i predsednika Komisije-pomažu im ministri spoljnih poslova i član Komisije-sastaje se najmanje dva puta godišnje

JEA ne određuje nadležnosti Evropskog saveta.Evropski savet se ne spominje u Naslovu III, članu 30 JEA o Evropskoj političkoj saradnji, ali prema Svečanoj deklaraciji iz Kopenhagena 1983., Evropski savet, između ostalog, zauzima zajedničke stavove o pitanjima spoljnih odnosa. Ministri spoljnih poslova i jedan član Komisije se sastaju najmanje četiri puta godišnje u okviru EPS. Mogu razmatrati pitanja iz spoljne politike u okviru političke saradnje i prilikom zasedanja Saveta ministara Evropskih zajednica. Komisija je “u potpunosti uključena u poslove iz oblasti političke saradnje”.Spoljne politike Evropskih zajednica i politike dogovorene u okviru EPS-a moraju biti konzistentne,a Predsedavajući i Komisija su naročito zaduženi da je obezbede.Član 31 JEA: Evropski sud pravde nije nadležan za Naslov III JEA.Član 32 JEA: Odredbe o Evropskoj saradnji u oblasti spoljne politike neće uticati na Ugovore o osnivanju Evropskih zajednica.

20. Organi i nadležnosti Zapadnoevropske unije

Modifikovani Briselski ugovor/pakt:

Nakon propasti Evropske odbrambene zajednice, Pariskim ugovorima je u oktobru 1954. izmenjen Briselski ugovor (pakt). Koncepcija evropske odbrane u modifikovanom Briselskom ugovoru se zasniva na neraskidivoj vezi evropske i atlantske bezbednosti:“U izvršenju Ugovora, strane potpisnice i svi organi koje one obrazuju će tesno saradjivati sa Organizacijom severnoatlantskog saveza.” Izbegavaće se svako dupliranje organa. Protokolom su se

zemlje članice saglasile da kopnene i vazdušne snage ZEU budu stavljene pod komandu vrhovnog savezničkog komandanta za Evropu. Vojna uloga ZEU potpuno je u senci NATO-a.Za razliku od Vašingtonskog ugovora, prema kojem je NATO mogao da preduzima akcije na teritoriji svojih članica, ZEU je mogao da interveniše i izvan evropskog područja.. Nije postojala „zona ZEU“.

Pokučaj revitalizacije ZEU:

ZEU je u senci NATO-a, bez inicijative za stvaranje evropske odbrane. Tokom 80-ih došlo je do pokušaja da se revitalizuje ZEU u cilju intenziviranja evropske saradnje u oblasti bezbednosti i odbrane. 1984. Francuska je inicirala razvijanje bezbednosnog i odbrambenog identiteta u okviru EEZ i Evropske političke saradnje.Grčka, Irska i Danska su odbile i plan je propao.Na inicijativu Vlada Belgije i Francuske, u oktobru 1984. ministri spoljnih poslova i odbrane zemalja članica ZEU usvojili su Rimsku deklaraciju kojom je oživljena ZEU.Jedan od ciljeva Rimske deklaracije je i rad na definisanju evropskog bezbednosnog identiteta i postepena harmonizacija odbrambenih politika zemalja članica.“Bolje korišćenje ZEU će doprineti ne samo bezbednosti Zapadne Evrope već i unapređenju zajedničke odbrane svih zemalja Atlantskog saveza”.Dva puta godišnje će se održavati sastanci ministara spoljnih poslova i odbrane zemalja članica ZEU. Ograničen uspeh, yato što je NATO ostao centar koordinacije-skroman uspeh revitalizacije ZEU i ybog postojanja otpora SAD-a. VB je tolerisala ZEU samo kao evropski stub NATO-a. Vidljiva je ambivalentnost evropskih zemalja i odsustvo jedinstva u pogledu strukture i uloge ZEU.Prednost podele troškova kroz NATO: SAD finansirale najveći deo.

21. ZEU i evropska bezbednost i odbrana, odnos NATO

Nakon usvajanja JEA, na sastanku ministara inostranih poslova i odbrane zemalja članica ZEU u Hagu 1987. usvojena “Platforma o evropskim interesima u oblasti bezbednosti” koja predviđa:-Značajniju i samostalniju ulogu zapadnoevropskih država u oblasti bezbednosti ;-ZEU kao instrument jačanja evropskog ‘stuba’ u okviru NATO-a;Platforma nije dovela do pomaka u praksi.

Operativna uloga ZEU:

Tokom Iransko-iračkog rata (1987-89) ZEU je uspela da organizuje operaciju razminiravanja Persijskog zaliva – prva zajednička akcija ZEU. Tokom Zalivskog rata (1990-91) ZEU nije uspela da organizuje jedinstven evropski odgovor ili doprinos ratu protiv Iraka, ministri odlučili da “koordiniraju operacije”.

ZEU u senci zbog:

-nedostatka vojne strukture-toga što je stalno u senci NATO-a-tri nove članice EEZ iz 1995, Austrija, Finska i Švedska, su bile zemlje koje nisu bile članice NATO-a -Od sredine 80-ih ZEU je poslužila kao sredstvo razvijanja Evropske bezbednosne i odbrambene politike

ZEU i problem članstva:-10 Zemalja članica - modifikovani Briselski ugovor – 1954. istovremeno su članice EU i NATO-a:Belgija, Luksemburg, Francuska, Holandija, Nemačka, Italija, Velika Britanija, Portugal (1990), Grčka (1995), Španija (1990);-6 Pridruženih članica (Rim – 1992), istovremeno članice NATO-a;-Norveška, Island, Turska, Češka Republika (1999), Mađarska (1999), Poljska (1999); -5 Posmatrača (Rim – 1992), istovremeno članice EU i članice NATO-a:Irska, Danska, Austrija (1995), Švedska (1995), Finska (1995); -7 Pridruženih partnera (Kirchberg – 1994): sve potpisnice Evropskih sporazuma sa EU: Bugarska, Rumunija, Estonija, Slovačka, Letonija, Litvanija, Slovenija (1996)

22.Međuvladina konferencija o EU i stavovi zemalja članica o ZSBP

Faktori krajem 80-ih:-Razvoj evropske integracije u oblasti zajedničke spoljne i bezbednosne politike krajem 80-ih i tokom 90-ih rezultat je uticaja nekoliko faktora:-Pada Berlinskog zida 1989;-Ponovnog ujedinjenje Nemačke – strah zemalja članica EEZ da se Nemačka ne okrene sebi i ne izgubi interes za evropsku integraciju;-Krah komunističkih režima u Evropi i novi odnosi sa zemljama Centralne i Istočne Evrope;-Kraja Hladnog rata; -Raspada Jugoslavije;

Međuvladina konferencija:

Međuvladina konferencija održana je 1990-91. i bila je usmerena na monetarnu uniju – politička unija nije bila predmet detaljnih priprema, otuda široko i neprecizno određenje ZSBP. Promene u Centralnoj i Istočnoj Evropi 1989, kao i brz razvoj događaja u pravcu nemačkog ujedinjenja tokom 1990. su nametnuli pitanja spoljne i bezbednosne politike na dnevni red međuvladine konferencije. Još od Šumanovog plana jedan od razloga evropske integracije je bilo kontrolisanje Nemačke,koja se ponovo našla u centru nove političke mape Evrope.

Stavovi zemalja o ZSBP:

Razlike među zemljama u koncipiranju zajedničke spoljne i bezbednosne politike su postojale. Nemačka je svoje prihvatanje monetarne unije videla kao deo paketa koji uključuje i uspostavljanje zajedničke spoljne i bezbednosne politike u okviru integrisanog sistema Zajednice. Zemlje Beneluksa delile su to stanovište. Francuska i britanska vlada nisu bile naklonjene prenošenju spoljne politike iz poverljivog međuvladinog kruga u komunitarni institucionalni okvir. Po pitanju bezbednosti i odbrane linija podele je išla na liniji Atlantisti - VB, Holandija, Portugal su bili protiv bilo kakvog slabljenja NATO-aEvropljani- Francuska, Belgija, Italija, dok je Nemačka bila između.Još jedna linija podele je išla po zemljama koje su imale kapacitet i unutrašnju podršku za vođenje aktivne spoljne politike -VB, Francuska i one za koje je angažovana spoljna politika, a posebno odbrana, bila predmet unutrašnjih političkih otpora – Nemačka.

Pregovori 1990-91:

Koncipiranje modela za evropsku integraciju u oblasti odbrane je bilo nemoguće bez određivanja kako bi oni delovali na odnose Atlantskog saveza i EU.Stoga su SAD bile aktivan činilac tokom međuvladine konferencije, odlučne da očuvaju primat NATO-a u post- hladnoratovskoj Evropi.Uspeh u postizanju sporazuma o novom strateškom konceptu NATO-a, što je razmatrano od aprila 1990. i teklo uporedo sa međuvladinom konferencijom, je bio preduslov svakog dogovora između Dvanaestorice. Pregovori 1990-91. su tekli u tri paralelna foruma: NATO, ZEU i EU, sa preklapajućim,ali ne i identičnim članstvom. Na ishod pregovora u Mastrihtu su značajno uticali spoljni događaji koji su se nizali jedan za drugim:-Novi režimi u Centralnoj i Istočnoj Evropi su vršili pritisak da dobiju trgovinske ustupke i perspektivu članstva

-Vojne trupe SAD-a, koje su iz Nemačke bile poslate u Golfski zaliv, vraćene su 1991. direktno u SAD, ubrzavajući tako smanjenje trupa SAD-a u Evropi sa 350 000 koliko ih je bilo 1989. na 150 000 koliko ih je bilo 1994. -Ministri finansija u Zapadnoj Evropi su nestajanje sovjetske pretnje iskoristili za mirovnu dividendu, smanjujući znatno troškove za odbranu -Završnu fazu međuvladine konferencije su pratili i pokušaj puča u avgustu 1991. u Moskvi i proces raspada Sovjetskog Saveza koji je završen deklaracijom o nezavisnosti bivših sovjetskih republika u decembru 1991.Zemlje članice EZ su se tako našle pod snažnim spoljnim pritiskom da preduzimaju zajedničke akcije u brzo menjajućem međunarodnom okruženju.

Međuvladina konferencija o političkoj uniji:

Međuvladina konferencija o političkoj uniji je počela u januaru 1991, sa centralnom temom koja se odnosila na evoluciju Evropske političke saradnje. Ambiciozan predlog Delora i Nemačke da EPS postane deo EZ , sa značajnom ulogom Komisije,iako ona ne bi bila jedini ovlašćeni predlagač, većinskim odlučivanjem u Savetu bio je suprotan stavu VB.Ona je bila protiv svakog većinskog odlučivanja u spoljnoj politici. Uspostavljanje ZSBP ne sme da umanji uticaj NATO-a.Predlozi su proisticali iz različitog tumačenja lekcija iz Zalivskog rata.Delor je u govoru pred Evropskim parlamentom izložio: neefikasan odgovor EZ ukazuje na neophodnost stvaranja političke unije vs Džon Mejdžor u britanskom Parlamentu -neuspeh je jasno pokazao da Evropa nije spremna za zajedničku politiku.

23. Raspad Jugoslavije i delovanje EEZ 1988-1990

Kada je izbila kriza u bivšoj Jugoslaviji, u junu 1991, mnoga od najosetljivijih pitanja na međuvladinoj konferenciji su bila još nerešena.Ministri koji su pregovarali i koji je trebalo da se slože o budućoj zajedničkoj politici nisu mogli da se slože oko neposrednih akcija. Instrumenti kojima je EU raspolagala su bili pretežno ekonomski, pored toga i diplomatski (politički), bez vojnih. I ovaj put je odgovor EZ bio brz, ali neefikasan.

Ozbiljne ekonomske reforme u Jugoslaviji započete sa izborom federalne vlade Ante Markovića u martu 1989, od marta do decembra, dovele su do usvajanja niza reformskih zakona. Jugoslavija je sa EEZ 1973. potpisala preferencijalni trgovinski sporazum,a nepreferencijalni 1970. 1980. potpisala je i Sporazum o saradnji.

Podrška EEZ reformama u SFRJ bila je moguća korišćenjem dva instrumenta:tehničkom i finansijskom podrškom.

Finansijska pomoć:

Nova federalna vlada je 1989. i 1990. od EEZ za reforme tražila finansijsku pomoć od 1,5 milijardi dolara.EEZ načelno pristala u novembru 1989, ali finansijski protokol (730 miliona ekija zajmova i 77 miliona bespovratne pomoći za subvenciju kamata na zajmove za transportnu infrastrukturu) potpisan je tek u junu 1991. i nikada nije stupio na snagu zbog izbijanja rata u Sloveniji. Jedan od razloga: Jugoslavija još nije bila iskoristila 100 miliona ekija iz prethodnog finansijskog protokola.

Tehnička pomoć:

EEZ je u decembru 1990. odlučila da program PHARE proširi i na Jugoslaviju, odobrila joj je 35 miliona ekija. Te godine Poljskoj je odobreno 181 miliona ekija, Mađarskoj 90, Čehoslovačkoj 30.Sredstva nikad nisu iskorišćena, EEZ je u jesen 1991. suspendovala pomoć Jugoslaviji. Dublje uključivanje Jugoslavije u proces evropskih integracija?

Jugoslovenska vlada je krajem 1989. predložila potpisivanje sporazuma o pridruživanju sa EEZ,ali je EEZ oklevala zbog političkih problema u zemlji.

Komisija je u maju 1990. iznela stav da je u principu saglasna, ali da bi trebalo proceniti da li su ispunjeni politički i ekonomski uslovi: tržišna ekonomija, pluralistička demokratija, slobodni izbori i poštovanje ljudskih prava.U decembru 1990. usledio je novi pokušaj jugoslovenske vlade da privoli EEZ na pridruživanje,ali bez uspeha.Problemi u Jugoslaviji ostali su van fokusa EEZ koja je bila zaokupljena padom Berlinskog zida (1989), ujedinjenjem Nemačke (1990), Zalivskim ratom (1990-1991). Krajem maja 1991.odvila se poseta Beogradu Žaka Santera,ministra inostranih poslova Luksemburga kao predsedavajućeg i Žaka Delora,predsednika Komisije, koji će tražiti da EZ obezbedi 4,5 milijarde dolara pomoći pod uslovom da Jugoslavija opstane.

Odgovor EEZ na izbijanje sukoba u Jugoslaviji:

Oružani sukobi su izbili u junu 1991. U novembru 1991. EEZ je suspendovala primenu sporazuma o trgovini i saradnji sa Jugoslavijom i primenu programa PHARE i skinula ju je sa liste korisnika Generalizovanog sistema preferencijala.

EEZ je prihvatila nestanak Jugoslavije,uprkos dva upozorenja federalne vlade da suspenzijom slabi Jugoslaviju i međunarodno i na unutrašnjem planu.U novembru 1991. EEZ je usvojila Uredbu kojom je odobrila trgovinske olakšice za BiH, Hrvatsku, Makedoniju i Sloveniju kako bi podržala strane koje doprinose napretku ka miru,a 1992.je i Crna Gora obuhvaćena Uredbom. Savet EEZ pozvao je Komisiju da sredstva iz programa PHARE raspodeli po republikama.Iako je Savet tvrdio da Uredba ne utiče na pitanje priznanja republika, praktično je prihvatio raspad Jugoslavije.U decembru 1991. Ante Marković je podneo ostavku. Nakon UN rezolucije o ekonomskim sankcijama protiv SRJ iz maja 1992, EEZ je uvela sankcije. Uloga EEZ se na kraju svela na pružanje humanitarne pomoći.

24. Raspad Jugoslavije i spoljna politika EEZ-EU: uloga Evropske političke saradnje i političkih mera iz 1991-92

Ministar spoljnih poslova Luksemburga, predsedavajućeg u prvoj polovini 1991, izjavljuje: “Ovo je čas Evrope, ne SAD-a”.EPS je koristila zajedničke izjave (21 tokom 1991, 24 tokom 1992.), posredovanje,

sazivanje međunarodne konferencije i međunarodne arbitraže.‘Trojka’ EEZ je u prvoj nedelji neprijateljstava 2 puta odlazila da ispregovara prekid neprijateljstava, što je i uspela.Zajedničke izjave su brzo menjale stavove:-Mart 1991: “ujedinjena i demokratska Jugoslavija ima najveće šanse da se integriše u novu Evropu”-Oktobar 1991: “mora biti traženo političko rešenje u perspektivi priznanja nezavisnosti onih republika koje to žele” 16. decembar 1991. Usvojene se Deklaracije o smernicama za priznanje novih država u istočnoj Evropi i Sovjetskom savezu i Deklaracije o Jugoslaviji.

Misije Trojke:-Postizanje prekid vatre u Sloveniji-Izdejstvovati tromesečni ‘moratorijum’ za proglašenje nezavisnosti u Sloveniji i Hrvatskoj-Izdejstvovale su potpisivanje tzv. ‘Brionske deklaracije’, koju su potpisali predstavnici EEZ, jugoslovenske federacije i republika,a njen cilj bio je da se stvor okvir za pregovore o budućnosti Jugoslavije.Sadržala je i dogovor o posmatračkoj misiji, koja je pokazala nedostatak instrumenata spoljne politike EEZ. Misija je poslata na osnovu Memoranduma o razumevanju o posmatračkoj misiji u Jugoslaviji.

Komisija je bila direktno uključena u operaciju iako je reč o političkim zadacima, a ne ekonomskim. Posmatračka misija je bila poduhvat EZ. Šef misije je podnosio izveštaje predsedavajućem EZ. Uprkos tome, misija je bila organizovana u saradnji sa OEBS-om, čiji predstavnici su takođe bili uključeni. Bila je uspešna u Sloveniji,a sa proširenjem mandata na Hrvatsku broj posmatraća povećan je sa 50 na 200. Nije mogla da obezbedi prekid neprijateljstava u Hrvatskoj, te su bile potrebne mirovne trupe UN.

Konferencija u Hagu o Jugoslaviji sazvana je Zajedničkom izjavom EZ sa ciljem da se usvaje aranžmani kojima će se obezbediti mirno rešavanje suprotstavljenih težnji naroda Jugoslavije. Predsedavajući Konferencije bio je Lord Karington, bivši ministar inostranih poslova VB.Konferencija je počela 07.09.1991. i formalno je trajala do avgusta 1992, ali praktično je propala priznanjem Slovenije i Hrvatske u decembru 1991. i januaru 1992. Na predlog Francuske ustanovljena je Arbitražna komisija.Izjavom EPS od avgusta 1991. najavljeno je osnivanje Arbitražne komisije koju će činiti 5 članova izabranih od predsednika ustavnih sudova zemalja članica EZ.Zemlje članice nisu uvek sledile mišljenja Arbitražne komisije. Krajem novembra 1991. Arbitražna komisija je objavila mišljenje da se u Jugoslaviji ne radi o procesu otcepljenja republika, već raspadu federalne zemlje.U decembru 1991. Hrvatska, Slovenija, BIH i Makedonija zatražile su priznanje od EZ. Nemačka insistira na brzom priznavanju Hrvatske i Slovenije i najavljuje da će to unilateralno učiniti ako ne budu priznate do Božića.Na sastanku ministara spoljnih poslova EZ 16. decembra 1991, nakon dugih pregovora, dogovoren je zajednički stav da, nakon mišljenja Arbitražne komisije, priznaju republike koje ispunjavaju uslove iz tada usvojene Deklaracije o Jugoslaviji (usvojene na vanrednom ministarskom sastanku EPS).Tokom pripreme ovog sastanka državni sekretar SAD Džejms Bejker, generalni sekretar UN Peres de Kueljar, Hans van der Bruk kao predsedavajući EZ i lord Karington su upozoravali na opasnost priznavanja pre postizanja sporazuma o budućnosti federacije.Uprkos tome, zemlje članice sledile su Nemačku i dogovorile se da će priznati Sloveniju i Hrvatsku; odluka će stupiti na snagu 16. januara 1992.Nemačka je 23. decembra objavila da priznaje Sloveniju i Hrvatsku, čto predstavlja deo kompromisa Nemačka – Francuska i VB, kako bi Mastriht uspeo.11.01.1992. Arbitražna komisija objavljuje više mišljenja:-da BiH još uvek nema pravo na priznanje, jer volja naroda nije utvrđena, preporučeno organizovanje

referenduma-da Hrvatska još nije zadovoljila uslove u pogledu specijalnog statusa manjina, ali da u ostalom zadovoljava uslove za priznanje-da Makedonija ispunjava uslove za priznanje-da Slovenija ispunjava uslove za priznanjePokazatelji neslaganja unutar EEZ/EU pretili su da naruše odnose država članica. Pokazatelj toga je da EEZ/EU nije u stanju da dosledno i odlučno sprovodi zajedničku spoljnu politiku. Sposobnost EEZ/EU da deluje kao globalni akter, kao i njen kredibilitet kod zaraćenih strana dovedeni su u pitanje.

ISPIT

25. Ugovor iz Mastrihta: ciljevi ZSBP I uloga zemalja članica

Upečatljiv aspekt pregovora o ZSBP 1990-91. je bio u tome što su vođeni u okviru ministarske mreže EPS, bez privlačenja mnogo pažnje od strane štampe, nacionalnih parlamenata. Pažnja javnosti je bila usmerena na monetarnu uniju i socijalnu politiku. Sa Ugovorom iz Mastrihta, definišu se ciljevi ZSBP – klasični ciljevi. Jedina novina je što se prvi put nalaze u Ugovoru, što izražava novu ambiciju Unije u post-hladnoratovskom periodu.Ciljevi:-Zaštita zajedničkih vrednosti, osnovnih interesa i nezavisnosti Unije;-.Jačanje bezbednosti Unije i njenih država članica u svim oblicima-Održavanje mira i jačanje međunarodne bezbednosti, u skladu sa principima Povelje UN, kao i načelima Završnog akta iz Helsinkija i ciljevima Pariske povelje;-Unapređivanje medjunarodne saradnje;-Razvoj i jačanje demokratije i pravne države, kao i poštovanje prava čoveka i osnovnih sloboda;

26. Ugovor u Mastrihtu: Sredstva ZSBP

Sredstva ZSBP:

Zajednički stavovi:

Npr. 98/326/CFSP: Common Position of 7 May 1998 defined by the Council on the basis of Article J.2 of the Treaty on European Union concerning the freezing of funds held abroad by the Federal Republic of Yugoslavia (FRY) and Serbian Governments(OJ L 143, 14.5.1998, p. 1–2)

Savet jednoglasno utvrđuje zajednički stav uvek kada smatra da je to potrebno. Deklaracijom o glasanju u oblasti ZSBP priloženom Ugovoru iz Mastrihta se proglašava da, ukoliko postoji kvalifikovana većina sklona donošenju odluke za koju je potrebna jednoglasnost država članica, u takvim slučajevima države članice izbegavaju u najvećoj mogućoj meri sprečavanje donošenja jednoglasne odluke. Države članice vode računa da usaglase svoje nacionalne politike sa zajedničkim stavovima.U međunarodnim organizacijama i na međunarodnim konferencijama zastupaju

zajedničke stavove,ali ne postoje pravne sankcije za njihovo nepoštovanje.Zajednički stavovi predstavljaju odluku Saveta koja se objavljuje u Službenom listu EU.

Zajedničke akcije

Npr. 1999/190/CFSP: Council Decision of 9 March 1999 adopted on the basis of Article J.4(2) of the Treaty on European Union on the implementation of the joint action concerning a contribution by the European Union to the re-establishment of a viable police force in Albania(OJ L 63, 12.3.1999, p. 3–4)

Uvedene su u Ugovor iz Mastrihta kao posledica rata u bivšoj Jugoslaviji: zemlje članice smatrale su da je neophodno veće angažovanje na međunarodnom planu, koje bi uključilo i pravno obavezujuće akcije. Savet odlučuje, na osnovu opštih smernica Evropskog saveta, da li će neko pitanje biti predmet zajedničke akcije. Kada Savet usvoji načelnu odluku o zajedničkoj akciji, on precizno utvrđuje njen domašaj, opšte i posebne ciljeve koje postavlja Unija u vođenju te akcije, kao i sredstva, postupke, uslove, i, ako je potrebno, vreme za njenu realizaciju. Savet utvrđuje pitanja o kojima se odluke donose kvalifikovanom većinom u momentu njenog usvajanja, kao i u svim fazama njene realizacije.Simboličan napredak – Mastrihtom je u oblasti ZSBP formalno otvorena mogućnost glasanja kvalifikovanom većinom, ali da bi jedna odluka mogla biti doneta većinom, potrebno je da najpre budu donete jednoglasne odluke na 3 nivoa.

Evropski savet jednoglasno utvrđuje načela i opšte smernice.Savet jednoglasno donosi odluke za utvrđivanje i sprovođenje spoljne politike. Prilikom usvajanja zajedničke akcije i tokom njenog odvijanja Savet jednoglasno definiše pitanja o kojima se može odlučivati većinom. Većinsko odlučivanje nije predviđeno u oblasti odbrane.Ako se promene okolnosti u vezi sa predmetom zajedničke akcije, Savet ponovo razmatra načela i ciljeve koji se odnose na tu akciju i usvaja neophodne odluke. Sve dok Savet ne donese takvu odluku, zajednička akcija se nastavlja. Zajedničke akcije imaju veću obavezujuću snagu u odnosu na zajedničke stavove (član J.3),one obavezuju države članice u pogledu zauzimanja njihovih stavova i u njihovom delovanju. U slučaju hitnog delovanja zbog razvoja neke situacije, i kada ne postoji odluka Saveta, države članice mogu da donesu neophodne hitne mere, pri čemu vode računa o opštim ciljevima zajedničke akcije

U slučaju pojave većih teškoća u sprovođenju zajedničke akcije, država članica o tome obaveštava Savet, koji o tome vodi raspravu i traži odgovarajuća rešenja. Rešenja ne mogu biti u suprotnosti sa utvrđenim ciljevima akcije, niti narušavati njenu efikasnost. Da bi se izbegla veštačka razdvojenost između prvog i drugog stuba Unije, uveden je član 228A:Ako zajednički stav ili zajednička akcija, usvojeni na osnovu odredbi Ugovora o EU o zajedničkoj spoljnoj i bezbednosnoj politici, predviđaju prekid ili smanjenje, u potpunosti ili delimično, ekonomskih odnosa sa jednom ili više trećih zemalja, Savet donosi neophodne hitne mere. Savet odlučuje kvalifikovanom većinom na predlog Komisije.

27. Ugovor iz Mastrihta: uloga institucija i organa EU u ZSBP

Evropski savet utvrđuje načela i opšte smernice za vođenje zajedničke spoljne i bezbednosne politike. Savet jednoglasno donosi odluke za utvrđivanje i sprovođenje ZSBP na osnovu smernica koje je utvrdio Evropski savet. Sastanak Saveta može da se sazove na zahtev svake države članice ili Komisije.Zemlja predsedavajući:Predsedavajući ima značajnu ulogu u oblasti ZSBP. Zastupa Uniju u pitanjima koja se odnose na oblast ZSBP.Odgovorna je da sprovede odluke koje su usvojene u okviru ZSBP.Zastupa stav Unije u međunarodnim organizacijama i na međunrodnim konferencijama. U realizaciji ovih zadataka, predsedavajućem mogu pomagati predstavnik države članice prethodnog predsedavanja, kao i narednog (trojka).

Komisija punopravno učestvuje u pitanjima koja se odnose na ZSBP.Svaka država članica ili Komisija mogu podneti predloge Savetu,ali je komisija bez ekskluzivnog prava inicijative. Predsedavajući konsultuje Evropski parlament o najvažnijim pitanjima ZSBP i stara se da se stavovi EP-a razmotre sa dužnom pažnjom.Predsedavajući i Komisija redovno informišu Evropski parlament o razvoju spoljne i bezbednosne politike.

EP može da postavlja pitanja i da upućuje preporuke Savetu. On svake godine raspravlja o ostvarenom napretku u sprovođenju ZSBP.

Evropski sud pravde bez nadležnosti u ESBP:Član L Ugovora o EU: ESP nadležan je za odredbe o EZ, EZUČ, EURATOM, i predviđena mogućnost za eventualnu nadležnost u konvencijama koje bi bile potpisane u oblasti pravosuđa i unutrašnjih poslova.Član M Ugovora o EU: Sa izuzetkom Ugovora o EZ, EZUČ, EURATOM, ni jedna odredba Ugovora o EU ne utiče na ugovore o osnivanju Evropskih zajednica.ZSBP ne sme da ugrozi ulogu Evropskog suda pravde u komunitarnom “stubu”.

Uloga političkog komiteta:

Prema Ugovoru iz Mastrihta, Politički komitet, kojeg čine politički direktori,prati međunarodna zbivanja u oblasti ZSBP,vodi računa o realizaciji utvrđene politike, poštujući nadležnosti Predsedavajućeg i Komisije i učestvuje u definisanju stavova davanjem mišljenja Savetu, na njegov zahtev ili na sopstvenu inicijativu. Problem odnosa sa COREPER-om i Generalnim sekretarijatom.

Prema članu 151 Ugovora o EZ:COREPER priprema rad Saveta i izvršava zadatke koje mu Savet poveri. Savetu pomaže Generalni sekretarijat pod rukovodstvom generalnog sekretara. Deklaracija, koja se odnosi na praktične modalitete u oblasti ZSBP, priložena je Ugovoru iz Mastrihta – naknadno će biti razmotreno:-Usklađivanje rada Političkog komiteta i COREPER-a;-Praktični modaliteti spajanja Sekretarijata Političke saradnje sa Generalnim sekretarijatom Saveta-Praktični modaliteti saradnje Generalnog sekretarijata Saveta i Komisije

28. Bezbednost i odbrana u Ugovoru iz Mastrihta

Prema članu J.4 Ugovora iz Mastrihta, ZSBP obuhvata sva pitanja koja se odnose na bezbednost EU uključujući dugoročno definisanje zajedničke odbrambene politike, koja bi u odgovarajućem trenutku mogla da dovede do zajedničke odbrane.Domen odbrane i flexibilnost:Član J.4.: Domen odbrane je predviđao svojevrsnu fleksibilnost, ali izvan institucionalnog sistema EU – fragmentacija ZSBP. ZSBP ne utiče na specifični karater odbrambene i bezbednosne politike pojedinih država članica. Odredba se odnosi kako na neutralne zemlje, tako i na odbrambene politike koje se ostvaruju u okviru NATO-a.ZSBP poštuje obaveze koje za neke države članice proističu iz Sporazuma o Atlantskom savezu i usklađena je sa politikom dogovorenom u tom okviru. ZSBP nije prepreka za razvoj tešnje saradnje između dve ili više država članica u okviru ZEU i Atlantskog saveza.

Prema kompromisu iz Edinburga (decembar 1992.), Danskoj je dozvoljeno izuzeće od učestvovanja u utvrđivanju i sprovođenju akcija koje se odnose na bezbednosnu politiku EU.

ZEU i Ugovor iz Mastrihta:

Odbrambena dimenzija EU trebala je da bude ostvarena preko ZEU.Prema Ugovoru iz Mastrihta, ZEU predstavlja sastavni deo razvoja Evropske unije. Sprovodi akcije i odluke EU vezane za pitanja odbrane.ZEU je sredstvo jačanja ‘evropskog stuba’ NATO-a, što je utvrđeno u Deklaraciji o ulozi ZEU, koja je pripojena Ugovoru. Izbor ZEU kao sastavnog dela bezbednosne dimenzije EU ukazuje na različite stavove zemalja članica.Nijedna zemlja članica nije osporavala NATO: razvoj evropske bezbednosne politike je zamišljen kao dugoročan proces, a NATO je realnost u domenu odbrane. Razlike nastaju po pitanju kako bi trebalo da se razvija evropska bezbednosna politika. ZEU treba da razvija evropski identitet na planu bezbednosti i odbrane.ZEU je istovremeno:-Sastavni deo odbrane Evropske unije;-Sredstvo jačanja evropskog oslonca Atlantskog saveza;Odredbe Ugovora iz Mastrihta smatraju se pravim ‘remek delom diplomatske protivrečnosti’. Uprkos tome što je postojala saglasnost zemalja članica o neophodnosti uvođenja bezbednosne politike u okvir EU, način na koji je to trebalo učiniti je predstavljao kamen spoticanja.

29. Priprema Mastrihta: članovi zemalja članica u odnosu ZSBP EU ZEU i NATO

Tokom pregovora iynet je francusko-nemački stav o samostalnijoj evropskoj bezbednosnoj politici i odbrani u odnosu na NATO i integraciji ZEU u EU. One su isticale da EU neće biti potpuna politička organizacija ukoliko ne sadrži i bezbednosnu politiku i zalagale se za ‘organsku’ vezu između ZEU i EU u oblasti bezbednosti i odbrane. Predlog je predstavljao kompromis između francuskih i nemačkih stavova i maskirao njihove razlike u pogledu odnosa EU-NATO. Francuski stav o ZSBP počivao je na približavanju ZEU i EU što je podrazumevalo ‘potčinjenost’ ZEU u odnosu na EU, jer je ZEU trebalo da deluje na osnovu orijentacija koje joj daje EU.Francuska je priznavala dominantnu ulogu NATO-a u oblasti evropske bezbednosti, ali je tu situaciju smatrala prolaznom i zalagala se za stvaranje strateški nezavisne Evrope. Konstanta u nemačkoj spoljnoj politici je njena atlantska i evropska orijentacija. Sve evropske incijative treba da budu usklađene sa vodećom ulogom NATO-a u vojnoj oblasti.

Evropska odbrana treba da se razvija tako što će ‘evropski stub’ NATO-a tešnje sarađivati u svom okviru i dati veću težinu NATO-u.VB je insistirala da se izbegne svako ‘dupliranje’ sredstava i mehanizama između NATO-a i EU u oblasti bezbednosti i odbrane.Danska i VB su ZEU videle kao trajni ‘most’ koji vezuje EU i NATO.Francuska, koju su podržale Belgija, Italija i Španija, su ZEU videli kao ‘feribot’ koji bi postepeno preneo odbrambene funkcije sa NATO-a na EU.Potom su VB i Italija predložile redefinisanje ZEU kao evropskog stuba NATO-a, sa Snagama za brzu reakciju ZEU koje bi se zasnivale na dvostrukoj osnovi – NATO i zemalja članica EU.

30. Začetak evropskih vojnih snaga: francusko-nemačka brigada i Europcorps

Francuska i Nemačka su izašle sa protivpredlogom o transformisanju francusko-nemačke brigade u ‘Eurocorps’ kao osnove buduće integrisane evropske vojne strukture. Kompromis je postignut na NATO samitu u Rimu u novembru 1991. kada su šefovi vlada dogovorili “Strateški koncept NATO-a’” koji je dozvoljavao formiranje evropskih multinacionalnih snaga, ali i potvrdio primat NATO-a kao glavnog foruma za saradnju u oblasti odbrane.Francusko-Nemačka brigada:-Dvonacionalna vojna jedinica; -Visoke spremnosti i mobilnosti;-5000 vojnika;-Zasnovana na duhu Jelisejskog ugovora;

1987. Miteran i Kol su odlučili da osnuju zajedničku vojnu jedinicu.Najavili su formiranje francusko-nemačkog Saveta za bezbednost i odbranu što će omogućiti stvaranje francusko-nemačke brigade. Formirana je 1989. Stacionirana je u tri vojne baze u Nemačkoj.Na svake dve godine se smenjuju francuski i nemački general. Simbol je francusko-nemačke saradnje i model trajne saradnje dve armije. Predstavlja evoluciju ZSBP – prva vojna evropska jedinica . Danas je deo Evropskih brobenih grupa.Eurocorps:Na francusko-nemačkom samitu u La Rošelu u maju 1992. Miteran i Kol odlučili su da formiraju Eurocorps 1993. Iste godine francusko-nemačka brigada stavljena je pod komandu Eurocorps-a. To je multinacionalna vojna formacija koja može okupiti 60 000 vojnika iz Nemačke, Francuske, Belgije, Španije i Luksemburga (kasnije i status pridruženih zemalja, manje snage – Austrija, Grčka, Italija, Turska, itd.Komanda se smenjuje po zemljama članicama, osim Luksemburga.Može biti korišćen u okviru NATO-a ili samostalno, opremljen i za autonomno delovanje i za koordinaciju multinacionalnih trupa. Odnosi Eurocorps-a i NATO-a regulisani SACEUR Sporazumom iz januara 1993. -potpisali su ga francuski i nemački načelnici generalštabova, kao i vrhovni komandant združenih snaga u Evropi - Supreme Allied Commander in Europe - SACEUR),a sadrži odredbe o misijama u kojima bi Eurocorps učestovao u okviru NATO-a:-Nadležnostima u pogledu planiranja ;-Eurocorps potčinjen NATO komandi ;-Eurocorps na raspolaganju za NATO misije;Na osnovu Petersberg deklaracije iz juna 1992., i proklamovane operativne uloge ZEU, zemlje Eurocorps-a su u maju 1993. u Rimu odlučile da Eurocorps stave na raspolaganje ZEU. Francusko-

nemačka brigada i Europcorps su u misijama pod komandom NATO-a.Od 1996. snage francusko-nemačke brigade deo su misije SFORa u BiH :150 vojnika na period od 18 meseci. Prvi su došli na Kosovo i započeli KFOR misiju. Učestvovala je i u operaciji Allied Harmony u Makedoniji (2002-2003),a deo je i ISAF-a (International Security Assistance Force) u Avganistanu 2004-05 Europcorps je bio na čelu Kabulske multinacionalne brigade u Avganistanu.

31. Deklaracija iz Petersbegra

Deklaracija iz Petersberga:

Kao i NATO i EU, i ZEU je nastojala da se prilagodi novoj geopolitičkoj situaciji i pronađe svoje mesto u evropskom bezbednosnom poretku. Ministri spoljnih poslova i odbrane zemalja članica ZEU u junu 1992. usvajaju tzv. Petersberg deklaraciju,koja je bila značajna u jačanju operativne uloge ZEU i definisanju novih zadataka za koje bi ZEU trebalo da bude odgovorna. Tzv. Petersberškim ciljevima je, pored uloge prema članu 5 Vašingtonskog sporazuma i članu V Briselskog ugovora, definisana mogućnost učestvovanja ZEU i u:-Humanitarnim i drugim operacijama spašavanja;-Operacijama očuvanja mira (peacekeeping);-Upotrebi vojnih snaga u upravljanju krizama (crisis management);-Upotrebi vojnih snaga u uspostavljanju mira (peacemaking);Odluke koje Savet ZEU donese o preduzimanju ovih misija treba da budu u saglasnosti sa Poveljom UN. Učestvovanje u ovim zadacima je bilo prepušteno dobrovoljnoj odluci svake zemlje članice.Značaj je u tome što su prvi put naznačeni konkretni post-hladnoratovski zadaci ZEU. Nakon Deklaracije iz Petersberga ZEU je ustanovila Odsek za odbrambeno planiranje i plan vojnih jedinica za ispunjenje Peterberških zadataka, odgovornih ZEU.Informaciono-komunikacioni centar bio je u španskom gradu Torehonu -osnivanje dogovoreno u junu 1991, a 2002. pretvoren u Satelitiski centar EU – EUSC. Institut za bezbednosne studije smešten je u Pariz. Osnovan je i Centar za praćenje i izveštavanje o izbijanju kriza (SITCEN).Nakon Deklaracije iz Petersberga ZEU je dobila mogućnost vojnog angažovanja u širokoj lepezi mirovnih operacija u ime EU.EU želela da pokaže SAD-u da može da postane struktura kolektivne bezbednosti, da može da preuzme deo bezbednosnih odgovornosti u novom svetskom poretku i da je sposobna da adekvatno prati transformaciju tzv. hard-security u soft-security.

32.Operacije ZEU u periodi 1993-96

Raspad Jugoslavije – kontekst za isprobavanje delotvornosti nove uloge ZEU.Na osnovu Ugovora iz Mastrihta, Savet EU je nekoliko puta zatražio delovanje ZEU u post-hladnoratovskim krizama na jugoistoku Evrope. Prva institucionalno-operativna saradnja ZEU-NATO nakon Ugovora iz Mastrihta i Deklaracije iz Petersberga je bila operacija SHARP GUARD -jun 1993 -jun 1996., sa ciljem: međunarodna kontrola poštovanja embarga na Jadranu na uvoz oružja za zemlje bivše Jugoslavije.

Operacije ZEU 1993-1996: SHARP GUARD: U julu 1992. Savet ministara ZEU je odlučio da pomorske snage ZEU u Jadranu učestvuju u nadziranju embarga. Tada je bilo neopodno da ZEU koristi komunikacionu infrastrukturu NATO-a. U junu 1993. Saveti ZEU i NATO su, umesto dve operacije, odobrili kombinovani koncept za zajedničku operaciju.

Sporazumom je uspostavljena jedinstvena komanda operacije Sharp Guard, koja je počela istog meseca.

Operacije ZEU 1993-1996: Operacija na Dunavu:Na vanrednom sastanku Saveta ministara ZEU u Luksemburgu u aprilu 1993. odlučeno je da ZEU pruži podršku Bugarskoj, Rumuniji i Mađarskoj u primeni sankcija UN na Dunavu. Ove tri zemlje su u junu prihvatile pomoć i ustanovljena je policijska i carinska operacija. Operacija predstavljala saradnju sa pridruženim zemljama u okviru ZEU, kao i saradnju ZEU i OEBS-a -delegacija predsedništva ZEU je učestvovala u radu Komiteta OEBS-a za koordinaciju sankcija u Beču . Nakon Mirovnog ugovora iz Dejtona i okončanja sankcija UN na uvoz oružja, operacija Sharp Guard i operacija na Dunavu su okončane.

Operacije ZEU 1993-1996: Policijska misija u Mostaru: U oktobru 1993, neposredno pred stupanje na snagu Ugovora iz Mastrihta, Savet ministara EU je zatražio od ZEU da da doprinos planiranom administrativnom upravljanju gradom Mostarom od strane EU. EU upravljanje Mostarom (European Union Administration in Mostar – EUAM) je počelo 1994,na osnovu odluke Saveta o zajedničkoj akciji, a ZEU je učestvovala sa policijskim kontingentom. Cilj policijske misije: uspostavljanje jedinstvenih policijskih snaga u gradu . U maju 1995, u policijsku misiju ZEU su uključeni i policajci iz Austrije, Finske i Švedske. ZEU policijska misija brojala je 182 osobe. EU administrativno upravljanje je okončano prenosom izvršnih ovlašćenja na lokalne organe vlasti u oktobru 1996.

33. Ugovor iz Amsterdana: najvažnije instrumenti ZSBP

Ka Amsterdamu: Bilo je potrebno unapređenje politike iz Mastrihta.EU je ostala bez odgovora na raspad Jugoslavije.Nove neutralne članice EU.Ako se zajednička akcija može voditi samo na osnovu jednoglasne zajedničke pozicije, kako delovati?

Ugovor iz Amsterdama,najvažniji instrumenti ZSBP:-Zajedničke strategije-Zajedničke akcije-Zajednički stavovi

Zajedničke strategije:Evropski savet odlučuje o zajedničkim strategijama koje će biti primenjene od strane Unije u oblastima u kojima države članice imaju važne zajedničke interese. Zajedničkim strategijama se utvrđuju njihovi ciljevi, trajanje i sredstva koja će obezbediti Unija i države članice. Savet predlaže zajedničke strategije Evropskom savetu i stara se o njihovom sprovodjenju. Sprovodi ih kroz zajedničke stavove i zajedničke akcije. Na taj način udovoljeno francuskom zahtevu da se ojača uloga Evropskog saveta. On tako usmerava delovanje EU kroz zajedničke strategije, a ne samo utvrđivanjem opštih smernica za sprovođenje ZSBP.Koncept zajedničkih strategija trebalo je da ojača koherentnost i efikasnost delovanja EU.Osnovna ideja: da se pronađe instrument koji će omogućiti razvoj globalne vizije EU u oblasti spoljnih političkih odnosa.Prioritet je dat područjima koja okuružuju Uniju -Evropski savet u Beču u decembru 1998. je pozvao Savet da usvoji zajedničke strategije za Rusiju, Ukrajinu, Mediteran i zapadni Balkan.Prva zajednička strategija: Evropski savet u Kelnu u junu 1999. usvojio jezajedničku strategiju o

Rusiji,sa ciljem jačanja strateškog partnerstva EU-Rusija i time stvori doprinos očuvanju mira i bezbednosti u Evropi i svetu.Evropski savet u Helsinkiju je u decembru 1999. usvojio zajedničku strategiju o Ukrajini,a u Santa Marija de Feiri u junu 2000. usvojio zajedničku strategiju o mediteranskom području. Okvir za evro-mediteransko partnerstvo uspostavljeno je Procesom iz Barselone, konsolidacijom mira, bezbednosti i stabilnosti na Bliskom Istoku.Ideja o strategiji za zapadni Balkan prećutno je napuštena. Zajedničke strategije napravljene su za područja u kojima je EU već bila razvila politiku i programe saradnje:-Partnerstvo za saradnju i pridruživanje sa Rusijom i Ukrajinom;-Barselona proces;

Zajedničke akcije:

U Ugovoru iz Amsterdama pokazano je nastojanje da se prevaziđe nejasno razgraničenje između zajedničkih akcija i stavova kao instrumenata ZSBP.Zajedničke akcije se odnose na specifične situacije kod kojih se operativna akcija Unije smatra neophodnom.

34. Ugovor iz Amsterdama: uloga institucija EU u ZSBP

Evropski savet utvrđuje načela i opšte smernice za vođenje ZSBP, uključujući i pitanja koja su povezana sa oblašću odbrane. Na osnovu opštih smernica Evropskog saveta, Savet ministara donosi odluke koje su neophodne za utvrđivanje i sprovođenje ZSBP. Savet ministara daje diplomatsku formu političkoj volji. Predsedavajući zadržava značajnu ulogu u oblasti ZSBP koja mu je dodeljena Mastrihtom, sa novinama:-Uvodi se funkcija Visokog predstavnika za spoljnu i bezbednosnu politiku koji je istovremeno generalni sekretar Saveta;-Uvodi se funkcija sprecijalnog predstavnika EU;

Visoki predstavnik za spoljnu i bezbednosnu politiku:

Cilj uvođenja funkcije: da pomaže Savetu u pitanjima iz oblasti ZSBP, posebno pripremajući, razrađujući i realizujući političke odluke, delujući u ime Saveta i vodeći politički dijalog sa trećim licima. Funkcija je nastala kao rezultat nastojanja zemalja članica da se ojača vidljivost spoljne politike EU. U isto vreme, ova funkcija je izraz nacionalnih protivrečnosti. Francuska je pokretač inicijaive za uvođenje funkcije Visokog predstavnika za ZSBP, predlagala je da ga bira Evropski savet,kome bi bio direktno odgovoran,na period od 3 do 5 godina. VB i Nemačka bile su za uvođenje funkcije, ali da to bude generalni sekretar Saveta.

Specijalni predstavnik:

Savet može, svaki put kada smatra da je to neohodno, da odredi specijalnog predstavnika koji će imati mandat za neko specifično političko pitanje. Cilj uvođenja ove funkcije je da se pronađu rešenja za probleme jedne zemlje ili regiona, kao i da se pojača efiksnost i vidljivost EU na međunarodnoj sceni. Specijalni predstavnik je odgovoran pred Visokim predstavnikom za ZSBP, podnosi izveštaje Savetu i informiše države članice i Komisiju o svom radu.

Ograničena uloga EK i EP:

Komisija deli pravo inicijative sa zemljama članicama.“Punopravno učestvuje u pitanjima koja se odnose na ZSBP”. Zajedno sa Savetom odgovorna je da obezbedi usklađenost celokupne spoljne aktivnosti EU, kako u okviru prvog, tako i drugog stuba Unije. Komisija je izražavala zabrinutost povodom uvodjenja funkcije Visokog predstavnika i njegovog uticaja na vidljivost spoljnog delovanja EU, kao i na sposobnost Unije da ojača uticaj na međunarodnom planu. Pristup Komisije se zasnivao na nedeljivosti spoljne politike, koja ne može biti sprovođena samo u okviru jednog stuba,propagirala je međuvladin pristup, odvojen od uloge EU u pitanjima spoljne trgovine, sankcija, spoljne pomoći Zajednice, itd. Funkcija Visokog predstavnika nije održiva jer je zasnovana na konfuziji uloga Saveta i Komisije, rizikuje da oslabi i prvi i drugi stub Unije-ona treba da bude samo privremena, i treba je spojiti sa funkcijom komesara za spoljne poslove.

Evropski parlament nema direktnu ulogu u oblasti ZSBP:

Predsedavajući konsultuje EP o najvažnijim pitanjima i osnovnim opredeljenjima ZSBP i stara se da se stavovi EP razmotre sa odgovarajućom pažnjom. On i Komisija redovno informišu EP o razvoju spoljne i bezbednosne politike. EP može da postavlja pitanja, kao i da uputi preporuke savetu.Svake godine raspravlja o ostvarenom napretku u sprovođenju ZSBP. EP nastojao da na posredan način vrši uticaj na ZSBP,k roz aktivnost Odbora za spoljne poslove. EP je razvio redovne kontakte sa institucijama zaduženim za ZSBP, kako bi ostvario svoje pravo na informisanost.Visoki predstavnik i Komesar za spoljne odnose redovno i detaljno informisali EP. Sa Evropskom komisijom razmenjuje informacije putem usmenih i pismenih pitanja i odgovora. Mesečni dijalog između predsednika EP, predsednika EK i predsedavajućeg Saveta ministara.

35. Ugovor iz Amsterdama: većinsko odlugivanje i konstruktivno uzdržavanje

Većinsko odlučivanje:

Kako bi se omogućilo brzo donošenje odluka u oblasti ZSBP, Ugovor iz Amsterdama je imao ambiciju da proširi odlučivanje kvalifikovanom većinom. Kvalifikovana većina je predviđena čl. 23.2:-U slučajevima kada Savet odlučuje o usvajanju zajedničkih stavova i akcija kako bi se sprovela neka zajednička strategija;-Kada Savet usvaja neku odluku kojom se primenjuje zajednička akcija ili zajednički stav;-Kada se zajednički stavovi i akcije usvajaju kao nezavisni akti spoljne i bezbednosne politike,a ne kao instrumenti primene već usvojene strategije,usvajaju se jednoglasno,a odluke za njihovu primenu se usvajaju kvalifikovanom većinom;Član 23: većinski sistem glasanja se ne primenjuje na odluke vezane za vojna pitanja ili oblast odbrane.Povećanje efikasnosti odlučivanja je relativno, jer je ograničeno pravom tzv. suspenzivnog veta. Emergency brake odredba: u slučajevima u kojima se može glasati kvalifikovanom većinom, zemlja članica može, zbog obrazloženog važnog razloga nacionalne politike, izjaviti da se suprotstavlja glasanju.U tom slučaju Savet može, kvalifikovanom većinom, zatražiti da o tom pitanju odluči Evropski savet jednoglasno.Odredba je analogna Luksemburškom kompromisu i uneta je u Ugovor.

Konstruktivno uzdržavanje:

Uvedena je mogućnost ‘konstruktivnog uzdržavanja u glasanju’,čl. 23.1.Uzdržavanje od glasanja ne sprečava donošenje odluke.Država koja se uzdržala i priključila zvaničnu deklaraciju nije obavezna da sprovede tu odluku, ali prihvata da odluka obaveže Uniju.Ta država će se uzdržati od bilo kakve aktivnosti koja bi mogla da bude suprotna ili da sprečava poduhvat Unije zasnovan na usvojenoj odluci. Ako uzdržani članovi Saveta predstavljaju više od trećine ponderisanih glasova, smatra se da odluka nije usvojena.Procedura konstruktivnog uzdržavanja preti da naruši načelo političke solidarnosti, jer pribegavanje konstruktivnom uzdržavanju može da naruši kredibilitet zajedničke akcije.Odredba je rezultat kompromisa: kako se većina zemalja članica protivila uvođenju ojačane saradnje u oblasti ZSBP, konstruktivna uzdržanost predstavlja jednu vrstu zamene.

36. Bezbednosna politika u Ugovoru iz Amsterdama i operacije upravljanja krizama 1997-2001

Bezbednosna politika:

Za razliku od Mastrihta,postojala je veća usaglašenost francusko-nemačkih stavova koja se pripisuje novoj, atlantskoj orijentaciji francuske politike,ali ipak posoje razlike. Francuska je predložila obrazovanje evropskih snaga od 50 000 do 60 000 vojnika, koje bi bile na raspolaganju Uniji za operacije upravljanja krizama, što bi omogućilo Uniji da deluje samostalno ili u saradnji sa snagama SAD-a u okviru NATO-a. Nemačka je isticala da je neophodno da se u okviru ZEU obrazuju snage koje će biti kompatibilne, a ne konkurentne sa snagama NATO-a. VB je protiv ideje o fuziji ZEU i EU, ističući da je neophodno da ZEU postoji kako bi ojačala evropski stub NATO-a.“Unija će podstaći čvršće institucionalne veze sa ZEU, u cilju moguće integracije ZEU u Uniju, ako to odluči Evropski savet”.U tom slučaju, Evropski savet će preporučiti državama članicama da usvoje odgovarajuću odluku u skladu sa njihovim ustavnim odredbama. ZEU je sastavni deo razvoja Unije, omogućavajući joj operativni kapacitet (član 17.1). U ZSBP inkorporirani su tzv. Petersberški zadaci (čl. 17.2).

Operacije upravljanja krizama 1997-2001 :

Misija u Albaniji:

1997. Savet ZEU odlučio je da pošalje multinacionalne savetodavne policijske snage (Multinational Advisory Police Element - MAPE) u Albaniju, sa zadatkom savetovanja i obuke albanskih policijskih snaga. Ključni deo delovanja MAPE je bilo savetovanje Ministarstva za javni red o restruktuiranju policije, kao i pomoć u izradi zakona o policiji. Oko 3000 policajaca je prošlo obuke. 1999. ojačana je misija MAPE: na zahtev EU, i dalje je sprovodio ZEU, najveći deo troškova pokriven je iz budžet EU.Tokom bombardovanja SRJ, MAPE misija pomagala je albanskoj policiji u evidentiranju i zbrinjavanju izbeglica sa Kosova i uspostavila zajednički krizni centar. Misija je okončana u maju 2001.

ZEU misija pomoći u razminiravanju u Hrvatskoj:

Na zahtev EU, ZEU je sprovela misiju razminiravanja.WEU Demining Assistance Mission to Croatia (WEUDAM) počela je u maju 1999. ZEU je pružala savetodavnu, tehničku i pomoć u obuci WEU. Misiju je finansirala EU . WEUDAM misija je okončana u novembru 2001.

Misija opšteg bezbednosnog nadzora na Kosovu

Na zahtev EU, Satelitski centar ZEU je u novembru 1998. počeo da vrši "general security surveillance" Kosova.Nadzor je imao za cilj prikupljanje informacija o primeni Beogradskih sporazuma iz oktobra 1998. o prihvatanju verifikacione misije OEBS-a na Kosovu i o NATO misiji vazdušnog nadzora. Sa dolaskom trupa KFOR-a, Satelitiski centar je vršio uvođenje geografskog informacionog sistema (GIS) na Kosovu.

BIH: Pripadnici snaga ZEU su učestvovali i u radu IFOR-a (NATO Implementation Force - IFOR - Operation Joint Endeavour - Dec. 1995 - Dec. 1996) i SFOR-a (NATO Stabilisation Force – SFOR - Jan. 1996 - Dec. 2005).

Doprinos ZEU u misijama u Jugoistočnoj Evropi

Opšte primedbe:

-Za vreme otvorenih sukoba na jugoistoku Evrope akcije ZEU su bile zakasnele, neadekvatne, nedovljno delotvorne i nedovoljno koordinirane sa drugim međunarodnim organizacijama.-Zamerke u odnosu na proklamovane ciljeve ZSBP EU. Nije postojala saglasnost članica EU i ZEU oko nužnosti i načina preduzimanja konkretnih akcija.Npr. Za vreme krize u Albaniji, Nemačka, a posebno, VB su bile protiv intervencije, dok Savet ZEU nije mogao da postigne potrebnu saglasnost oko karaktera snaga koje bi trebalo poslati u Albaniju. ZSBP – ad hoc koalicija umeto proklamovanog evropskog okvira za preduzimanje multilateralnih akcija;-Tri neutralne zemlje (Austrija, Finska i Švedska) dodatno su komplikovale proces usaglašavanja zajedničkih spoljnopolitičkih interesa EU i preduzimanje konkretnih akcija;-U sastavu UNPROFOR-a, SFOR-a i IFOR-a nije bilo jedinstvenih, kolektivnih snaga ZEU koje su bile pod jedinstvenim zapovedništvom ZEU;- Za vreme akcija ZEU nije imala dovoljna operativna sredstva i opremu, nego su uglavnom upotrebljavana sredstva NATO-a;-Ograničavanje ZEU samo na ispunjavanje civilno-humanitarnih zadataka nije bilo kompatibilno sa očekivanjima SAD-a o mestu i ulozi EU u novoj evropskoj bezbednosnoj arhitekturi;

37. Evropski bezbednosni i odbrambeni identitet: nastanak koncepta i reakcija SAD-a

Problemi ZSBP:-EU je i dalje civilna, a ne vojna sila ;.Svoj uticaj je vršila pre svega preko spoljnoekonomske politike I pružanjem razvojne pomoći ;-Uprkos razvoju ZSBP I pokušajima jačanja uloge ZEU, NATO je zadržao ključnu ulogu u evropskoj bezbednosti I odbrani;

Ključni problemi sa kojima se EU suočavala u pokušajima realizacije ZSBP:-Nedostatak zajedničke političke volje;-Zajednička politika podrazumeva je da zemlje imaju zajedničke interese; interesi zemalja članica – neke zemlje imaju post-imperijalne interese, neke su neutralne, neke imaju posebne istorijske

odnose sa pojedinim zemljama, itd. U tim uslovima, zajednički stav može biti samo vrlo široko formulisan – šta Evropa može da kaže kada govori jednim glasom? -Nedostatak sredstava i mehanizama za adekvatnu primenu ZSBP ;

Nastanak ESDI:

Odsutnost odlučnijeg delovanja EU na bezbednosnom planu se pripisuje i nepostojanju jedinstvenog bezbednosnog i odbrambenog identiteta EU. European Security and Defense Identity ESDI je zamišljen kao projekat evropske bezbednosti u kojem bi zemlje članice imale šire mogućnosti i sopstvene snage za samostalno vojno delovanje. Koncept je promovisan Ugovorom iz Mastrihta, ali ideja datira još od Dokumenta o evropskom identitetu koji su u decembru 1973. usvojili ministri spoljnih poslova. Post-hladnoratovske promene dovele su do jačeg insistiranja zemalja članica na ESDI-u. Raspad SSSR-a smanjio je pretnju koja je snažno vezivala evropske zemlje za SAD. Postojalo je i nastojanje zemalja članica da se ujedinjena Nemačka uvede pod zajedničke sigurnosne ovire. Mogućnost da SAD ne učestvuje u rešavanju postojećih ili budućih evropskih kriza koje bi mogle ugroziti stabilnost evropskih zemalja je otvorena. Neslaganja zemalja članica postojala su po pitanju uloge ESDI-a, uključujući i pitanja zajedničke bezbednosne i odbrambene politike, odnosa EU i ZEU iuloge neutralnih zemalja.Postojao je sindroma svojevrsne zavisnosti: odbrana Evrope nemoguća je bez prisustva SAD-a.

Reakcija SAD-a na ESDI:

Na skupu NATO-a u Londonu 1990. SAD evropske najave ESDI-a ocenjene kao pozitivan doprinos solidarnosti unutar NATO-a. SAD su prihvatile početnu zamisao da ZEU bude odgovorna za sprovođenje ESDI-a, razvoj adekvatnih snaga i upravljanje konkretnim operacijama. Spremnost SAD-a da pomogne stvaranje evropskih odbrambenih snaga i da postojeća sredstva NATO-a budu stavljena na raspolaganje budućim evropskim snagama za realizaciju ciljeva ZSBP. Podrška SAD-a bila je u skladu sa novom strategijom NATO-a prema kojoj bi EU unutar NATO-a trebalo da preuzme veći deo političke, ekonomske i vojne odgovornosti za zbivanja na širem evropskom području. Početno prihvatanje evropske emancipacije u oblasti bezbednosti i odbrane brzo je zamenjeno rezervisanom politikom, koja se zasnivala na uslovima.Evropa može da se razvija i osamostali u oblasti bezbednosti i odbrane, ali to ne sme da ugrozi niti da oslabi ulogu NATO-a. SAD je bile skeptične prema revitalizaciji ZEU, pretnja razvoju i transformaciji NATO-a u post-hladnoratovskom periodu.Evropska inicijativa mora da ostane u duhu trans-atlantskog partnerstva.Na Samitu NATO-a u Rimu u novembru 1991, mesec dana pre Mastrihta, usvojena je Deklaracija o miru i saradnji kojom je priznato obrazovanje “evropskog identiteta u oblasti odbrane” koji će “ojačati integritet i efikasnost Alijanse”. Deklaracija podvlači strateško jedinstvo i nedeljivost bezbednosti svih saveznika u okviru NATO-a. NATO ostaje osnovni forum konsultacija i dogovora o svim pitanjima vezanim za bezbednost i odbranu.

Nastanak ESDI:

Deklaracija o ZEU iz Mastrihta 1991. ističe potrebu razvoja evropskog bezbednosnog i odbrambenog identiteta, kao i veće evropske odgovornosti u oblasti odbrambenih pitanja: ZEU sastavni deo odbrane EU i sredstvo jačanja evropskog stuba NATO-a i ističe da NATO ostaje osnovni forum u kojem saveznici usaglašavaju politike vezane za njihove obaveze u oblasti bezbednosti. Uprkos najavama da su voljne da okviru evroatlanstkog zajedništva preuzmu veći deo bezbednosne

odgovornosti u Evropi, zemlje članice nisu bile volje da izdvoje više sredstava za izgradnju sopstvene infrastrukture i nabavku potrebne opreme za evropsku odbranu.

28. EU i NATO: koncept kombinovanih združenih snaga posebne namere

CJTS:

Nakon Deklaracije iz Petersberga 1992, sa ciljem rešavanja kriza u jugoistočnoj Evropi, a imajući u vidu evropske slabosti, na neformalnom sastanku ministara odbrane članica NATO-a u nemačkom gradu Travemunde, u oktobru 1993. američki ministar odbrane Les Aspen predložio je formiranje novih snaga unutar NATO-a: kombinovane združene snage posebne namene (Combined Joint Task Force .Task force -vojna formacija koje ima za cilj ostvarivanje specifične misije. Kada je misija ostvarena, formacija se raspušta.Combined-vojni komandanti upravljaju vojnim snagama koje dolaze iz više država .Joint-operacije uključuju snage iz dva ili više rodova: pešadija, pomorske, vazduhoplovne snage, itd. CJTS bi mogle da budu mobilisane za vrlo kratko vreme I mogle bi da vrše brojne zadatke, od mirovnih misija do tradicionalnih iz člana 5 Severnoatlantskog ugovora. Koncept kombinovanih združenih snaga posebne namene nastao je kao rezultat nastojanja da se ojača evropski bezbednosni i odbrambeni identitet, tj. evropski stub u okviru NATO-a. Odluka je ozvaničena na samitu u Berlinu u junu 1996., kada je potpisan ugovor o obrazovanju ovih snaga. Odlukom je omogućeno da se u okviru NATO-a preduzimaju određene vojne akcije u kojima ne moraju da učestvuju sve savezničke države. Reč je o kombinovanim snagama za brza dejstva, namenjene za obavljanje specifičnih operacija kao što su dostavljanje humanitarne pomoći, akcije na očuvanju ili uspostavljanju mira.Snage su mogle biti stavljene na raspologanje ZEU za operacije koje evropski saveznici preduzimaju u okviru sopstvene ZSBP.Odvojive, ali ne odvojene snage: reč je o snagama NATO-a koje mogu biti upotrebljene za evropske operacijesa ciljem da se ublaže tenzije između SAD i evropskih partnera, a da se istovremeno izbegne dupliranje kapaciteta, opreme, tehnologije i obuke. Koncept CJTS nastao je kao rezultat sve naglašenijih evropskih integracijskih težnji i reforme uloge i ciljeva NATO-a. Uslovi za upotrebu CJTS za operacije ZEU:-Priprema operacije treba da se obavlja u okviru NATO-a:identifikacija sredstava i kapaciteta, utvrđivanje multinacionalne evropske komande, uključujući i planiranje i vođenje vežbi;-Savet NATO-a treba da odobri stavljanje na raspolaganje sredstava i kapaciteta NATO-a;-Savet NATO-a treba da bude redovno obaveštavan o korišćenju ovih sredstava i kapaciteta;-Korišćenje sredstava i kapaciteta NATO-a u operacijama koje bi ZEU vodila u ime EU zavisilo je od odobrenja SAD-a;

39.Stavovi z.č.EU o evropskom bezbednosnom i odbrambenom identitetu

Nemačka:

Nemačka je sprovodila postepene reforme oružanih snaga kako bi vojni potencijal prilagodila unutrašnjim političkim promenama, ali i širem evropskom okruženju.Vodila je računa da ne izazove ni unutarpolitičko ni evropsko protivljenje. Vodile su se unutrašnje rasprave o ulozi nemačkih vojnih

snaga u novom svetskom poretku,raspoloženje javnosti je variralo .Cilj Nemačke je da bude aktivan učesnik evropskih promena i pouzdan saveznik SAD-a. Isticala je da formiranje francusko-nemačkog evropskog korpusa nema za cilj odvajanje evropskih saveznika od SAD-a.

VB:

Francusko-britansko neslaganje oko uloge SAD-a u novoj Evropi mnogi su videli kao glavnu kočnicu. Francuska: ESDI evropski projekat VB: najbolje sredstvo jačanja novog atlantizma Britansko-francusko nejedinstvo vidljivo je i u početnim dogovorima oko uspostavljanja CJTS, njihovoj opremljenosti, ovlašćenjima, institucionalnoj infrastrukturi, položaju nečlanica, itd.Francuzi su predlagali da se zajedničke snage okupe oko Eurocorpusa i da zemlje članice EU rade na jačanju čitavog spektra zajedničkih snaga, od klasičnih vojnih i nevojnih snaga za upravljanje krizama do obaveštajne službe, u svim segmentima gde postoji ozbiljno zaostajanje za snagama SAD-a. Britanija je smatrala da je to nepotrebno.VB je zagovarala postupno otvaranje vojne industrije tržištu, Francuzi čvrstu kontrolu i spregu države i vojne industrije. Francuzi prigovarali Britaniji da je u razmeni vojne tehnologije, nuklearnog naoružanja, obaveštajnih službi itd. mnogo privilegovanija od strane SAD.Razlike i u gledanju na misije:-Za realizaciju Petersberških zadataka planirane tri vrste misija: Velike, large-scale operacije, koje bi predvodio NATO Srednje, medium-scale operacije koje bi mogla predvoditi EU, ali uz upotrebu snaga NATOMale, small-scale operacije koje bi EU predvodila bez upotrebe sredstava NATO-aVB zagoarala prve dve, a Francuzi drugu i treću opciju -Razlike i oko uloge zemalja nečlanica EU i NATO u mogućim operacijama: Francuzi su predlagali se zainteresovane nečlanice podele u tri grupe: -Kandidati za članstvo u EU koji su članovi NATO-a (Turska, Češka, Mađarska, Poljska)-Kandidati za članstvo u EU koji tada još nisu bili u NATO-u (Litvanija, Letonija, Estonija, Bugarska, Slovenija, Rumunija, Slovačka, Kipar, Malta)-Članovi NATO-a koji nisu bili kandidati za članstvo u EU (Norveška, Island)Prioritet u odlučivanju bi imale zemlje koje su planirane za pregovoranje o članstvu u EU.VB je insistirala na podeli na članice i nečlanice NATO-a. SAD od VB tražile da bude medijator između Francuske i Nemačke. Smatrali su da bi, iako francusko-nemačko povezivanje tada još uvek nije ugrožavalo američko vođstvo u evroatlantskim odnosima, u budućnosti zemlje nečlanice (ne samo iz Evrope već i Kavkaza, srednje Azije) eventualnu čvrstu francusko-nemačku osovinu, a ne SAD, videle kao šansu za jačanje svojih evropskih veza. Deo evropskih saveznika, zagovornici atlantizma, upozoravali su SAD da VB nije dovoljno politički i ekonomski snažna da spreči stvaranje francusko-nemačkog kondominijuma ako one to odluče.

Francuska:

Nakon Hladnog rata Francuska je nastojala da predvodi izgradnju nove evropske bezbednosne arhitekture.Odbijala je svaku mogućnost ponovnog integrisanja u vojnu strukturu NATO-a (Integrated Military Structure – IMS). Upravo suprotno, Francuska je smatrala da je kraj Hladnog rata stvorio pretpostavke za smanjenje uticaja NATO-a u Evropi i preuzimanje veće inicijative evropskih saveznika.

Francuska je bila svesna da je stvaranje samostalnog evropskog odbrambenog identiteta dugoročan proces, ali Ugovor iz Mastrihta i inicijativu stvaranja francusko-nemačkog vojnog korpusa videla je kao dobar pravac. Želela je da se čitav proces jačanja evropske odbrane odigrava unutar ZEU, odnosno EU. Realizacija koncepta ESDI podrazumevala je i ‘evropeizaciju’ komandne strukture NATOa.Odlukom iz Berlina predviđeno je postojanje evropske komandne strukture u okviru NATO-a, koja bi omogućila akciju evropskih saveznika sa sredstvima i kapacitetima NATO-a. Ovo pitanje postalo je predmet nesuglasica sa SAD-om. Još od stvaranja NATO-a sve savezničke vojne snage u Evropi stavljene su pod komandu vrhovnog savezničkog komandanta za Evropu. Nakon Hladnog rata, Francuska najveći zagovornik ‘evropeizacije’: značajnija uloga evropskih saveznika podrazumeva je i značajniju ulogu evropskih država u integrisanoj vojnoj komandi NATO-a. Saveznički komandant za Evropu treba da bude izabran iz redova evropskih država, a ne SAD . Francuska je zahtevala da SAD evropskim saveznicima prepusti komandovanje nad južnim krilom NATO-a u Evropi (AFSOUTH), bez obzira na to što većinu snaga južnog krila čine američke vojne snage . To je bio glavni ultimatum SAD-u ako želi da francuske snage učestvuju u integralnoj komandnoj strukturi Alijanse. U suprotnom, francuska integracija će biti polovična i zaustaviće se na odluci iz 1995. da se francuske snage integrišu samo u Vojni komitet NATO-a. SAD su odbile francuski zahtev.

40. Deklaracija iz Sen Maloa I pitanje nadležnosti NATO-EU

Sen Malo:

Centralni element evropske bezbednosne i odbrambene politike bila je mogućnost da EU poseduje sredstva i kapacitete za upravljanje krizama. Postupno uključivanje VB u francusko-nemačke inicijative ojačalo je ESDI.Toni Bler na obeležavanju 50 godina NATO-a 1999.: “Evropljani ne mogu očekivati američku intervenciju svaki put kada se poremete odnosi u evropskom dvorištu”.Kako ne bi ostala izolovana (evrozona), VB je pod okriljem SAD-a, nakon dvogodišnje stagnacije, pokrenula nove rasprave oko ESDI-a. Toni Bler i Žak Širak na sastanku u Sen Malou u decembru 1998., pred 50. godišnjicu NATO-a, su dogovorili (Joint Declaration on European Defense):-sve odluke vezane za ESDI ubuduće moraju da budu vezane za EU,a ne ZEU;-EU mora da ima sposobnost za autonomnu akciju koja bi se zasnivala na sopstvenim vojnim snagama, sistemima za odlučivanje o njihovom korišćenju i spremnosti da se to učini u sklopu reakcije na međunarodne krize;-razvoj autonomnih evropskih snaga ne sme da znači dupliranje postojećih snaga NATO-a;-da bi EU mogla da odlučuje o vojnoj akciji onda kada NATO ne učestvuje, ona mora da ima odgovoarajuće strukture i kapacitet za analizu situacije, obaveštajne izvore i kapacitete za strateško planiranje – bilo u okviru evropskog stuba u NATO-u, bilo van NATO okvira;-kolektivna odbrana i dalje ostaje u okviru NATO-a; Sastanak u Sen Malou nije doneo radikalne novine, o svemu odlučenom je EU već raspravljala.Značaj je u tome što je, nakon 8 godina rasprava i usaglašavanja, pokrenut proces koji će dovesti do realizacije projekta evropskih snaga za brzu intervenciju. Odluka iz Sen Maloa rezultat je američke spoljnopolitičke strategije. SAD jedina globalna sila.a bitno je očuvanje čvrstih evroatlantskih veza i značaj evropskog stuba odbrane u savezničkim odnosima.

Stavovi SAD i pitanje nadležnosti NATO-EU:

Uprkos načelnom pozdravljanju evropskih predloga o strukturi i planiranim ciljevima evropskih vojnih snaga, SAD ipak zabrinute zbog mogućeg razvoja evroatlantizma. Cilj SAD je da ovaj razvoj ne vodi ka istiskivanju SAD iz Evrope, stvaranju samostalnih evropskih snaga i udvostručavanja rukovodeće strukture.SAD je podržavale razvoj EBOP, ali striktno u okviru NATO-a. Izdejstvovale su da to bude sadržano u svim deklaracijama EU koje se tiču evropske odbrane. ESDI – primarni američki mehanizam za jačanje evropske odbrane. Reakcija Madlen Olbrajt na Deklaraciju iz Sen Maloa: tri uslova da bi evroatlanstki odnosi nastavili da se razvijaju:-bezbednosna politika EU ne sme da postane embrion buduće evropske armije koja bi dovela do odvajanja evropske bezbednosti (‘no decoupling’)-ambicija EU ne sme da dovede do dupliranja kapaciteta (‘no duplication’)-nova uloga EU u oblasti bezbednosti i odbrane ne sme da dovede do bilo kog oblika diskriminacije u pogledu evropskih članica NATO-a, a nečlanica EU (‘no discrimination’)Koncept ESDI u okviru NATO-a su planirale, osmislile i forsirale SAD ,sve pokušaje Evropljana da u okviru ESDI-a izgrađuju sopstvene mehanizme – RRF npr, SAD su budno pratile. Evropskim odbrambenim snagama je namenjen relativno uzak spektar delovanja – zadaci iz Petersberga. Čak i za njihovo izvršavanje, Evropljanima je potrebna politička saglasnost NATO-a i njegova vojna sredstva, tehnička oprema, logistička podrška. Pitanje budućnosti evropske odbrane definisano je u Strateškom konceptu NATO-a usvojenom u Vašingtonu 1999. na 50. godišnjicu osnivanja saveza. Priznat je razvoj ZSBP, ESDI će se razvijati u okviru NATO saveza, sa ciljem da se poboljšaju evropski kapaciteti kako bi EU mogla da reaguje onda kada NATO u celini nije zainteresovan. Saradnja će omogućiti samostalno delovanje evropskih saveznika, a Savez će konsenzusom odlučivati od sučaja do slučaja da li će im staviti svoja sredstva i kapacitete na raspolaganje ako se NATO neće neposredno angažovati, uz mogućnost učešća svih evropskih saveznika. Taj novi aranžman EU i NATO-a u pogledu ESDI-a je kasnije regulisan sporazumom iz marta 2003., nazvan Berlin plus.

41. Značaj odluke Evropskog saveta u Kelnu za razvoj Evropske bezbednosne i odbrambene politike

Zasedanje Evropskog saveta u Kelnu bilo je u junu 1999.: Deklaracija o jačanju Zajedničke evropske politike bezbednosti i odbrane. ZEU je ispunila svoje zadatke i EU preuzima njene funkcije kako bi mogla da ispunjava ciljeve iz Petersberga. Formalno korišćen novi termin: Common European Policy on Security and Defense – ESDP. Ovaj naziv prvi put je upotrebljen u zaključcima Evropskog saveta u Beču u decembru 1998,a kasnije je termin ‘zajednička’ postepeno iščezavao iz zvaničnih dokumenata. Za realizaciju ESDP ovlašćena je direktno EU, koja treba da poseduje odgovarajuća vojna i civilna sredstva i kapacitete kako bi ispunila sve zadatke u pogledu zajedničke evropske bezbednosne i odbrambene politike.Prvi konkretan korak u izgradnji osnova buduće evropske bezbednosne i odbrambene politike učinjen je usvajanjem Deklaracije u Kelnu. Unija mora biti sposobna da autonomno deluje, uz podršku kredibilnih vojnih snaga i sa tim ciljem treba da jača obaveštajne kapacitete, strateški transport, kapacitete komande i kontrole. Evropski savet je odredio i polje delovanja ZEBOP: Unija treba da poseduje kapacitet da u potpunosti obavlja misije u oblasti sprečavanja sukoba i upravljanja krizama.Zaključci Evropskog saveta po pitanju vojnih operacija koje bi vodila EU:

-Ako EU vodi operaciju koristeći sredstva i kapacitete NATO-a, odnosi EU i NATO-a će se zasnivati na odlukama iz Berlina 1996: EU bi imala garantovan pristup sredstvima planiranja NATO-a, kao i zajedničkim sredstvima i kapacitetima NATO-a;-Ako EU vodi vojnu operaciju uz upotrebu sopstvenih sredstava i kapaciteta, koristiće nacionalna i multinacionalna sredstva koja bi bila prethodno određena od strane država članica;U Kelnu je potvrđeno da u operacijama sprečavanja i regulisanja kriza koje predvodi EU mogu ravnopravno i pod jednakim uslovima učestvovati sve članice NATO-a kao i neutralne zemlje, kao i zemlje koje nisu punopravne članice EU.Najkomplikovanija situacija bila je sa Turskom: kao članica NATO-a Turska ima pravo veta na odluke o preduzimanju EU operacija i ustupanju NATO sredstava za njihovo sprovođenje.Evropski savet dao je prve smernice za stvaranje institucionalne strukture za efikasno odlučivanje. U izveštaju predsedništva je istaknuto da je neophodno da se osigura politička kontrola i strateško upravljanje nad ostvarivanjem Petersberških zadataka. U tom pogledu, potrebno je ustanoviti tri nova organa:-Komitet za politička i bezbednosna pitanja-Vojni komitet-Štab EU

42.Kapaciteti Evropsle bezbednosne i odbrambene politike:snage za brzu intervenciju i katalog raspolozivih snaga EU

Snage za brzu intervenciju :

Na Samitu EU u Helsinkiju u decembru 1999. odlučeno je da se formiraju namenske snage za ispunjenje tzv. globalnog cilja-Headline Goal Task Force). Vrlo brzo počeo je da se upotrebljava termin “Evropske snage za brzu intervenciju”-European Rapid Reaction Force – RRF.Kako bi se razvile evropske sposobnosti i konkretni vojni kapaciteti, odlučeno je da se, na dobrovoljnoj osnovi, formiraju vojne snage sposobne za izvršavanje Petersberških zadataka . Predviđeno je da snage imaju 50 000 – 60 000 vojnika i da u potpunosti budu formirane do kraja 2003. godine. Njihove operacije bi organizovala, nadzirala i vodila EU. Snage za brzu intervenciju bi mogle biti razmeštene u područja udaljena 4000 km od evropskog kontinenta. Treba da budu sposobne da deluju na razmeštenim područjima najmanje godinu dana. Rok za njihovu mobilizaciju je najviše 60 dana. Planirane su i strukture koje će snagama za brze intervencije pružati logističku, transportnu i ostalu podršku.

Katalog raspoloživih snaga EU:

Pored Samita u Helsinkiju, ključni trenutak za razvoj evropskih snaga za brzu intervenciju je bio sastanak ministara odbrane zemalja članica EU u Briselu u novembru 2000. u okviru konferencije na kojoj je raspravljano o kapacitetima evropskih snaga koje bi zemlje članice dobrovoljno stavile na raspolaganje EU. Usvajanjem Kataloga raspoloživih snaga-EU Force Catalogue- bilo je predviđeno da evropske snage za brzu intervenciju, uključujući i logistiku, raspolažu sa blizu 100 000 ljudi, 400 aviona i 100 vojnih vozila. U dokumentu sa sastanka se navodi da to ne znači stvaranje evropske vojske, posebne od NATO-a, već se daje prikaz koliko snaga pojedina članica dobrovoljno daje za formiranje snaga. Katalog je uključivao snage 14 od tadašnjih 15 članica EU – Danska nije učestvovala zbog rezervi prema delu Ugovora iz Amsterdama koji se odnosio na bezbednosne aspekte. Najveći

doprinos u ljudstvu bi dala:-Nemačka: 13 500 vojnika, 20 brodova, 93 aviona-VB: 12 500 vojnika, 18 brodova, 72 aviona-Francuska 12 000 vojnika, 15 brodova, 17 aviona i korišćenje njenog obaveštajnog sistema Helios-Italija i Španije svaka po 6000 vojnika (Španija i 40 aviona)Planirano je i učešće tadašnjih nečlanica EU ako te zemlje iskažu želju. Turska je odmah nakon sastanka u Briselu obavestila EU da je spremna da stavi na raspolaganje 5 000 vojnika, Norveška 1200, Češka i Poljska po oko 1000, Mađarska 450, Slovačka 350.Uočeno je da su neophodna poboljšanja kapaciteta na području održivosti, borbene gotovosti, operativnosti, službi podrške, vojne opreme, strateških kapaciteta: obaveštavanje, strateški transport. Katalog snaga nije se bavio pitanjima zajedničkog planiranja članica o proizvodnji i razvoju vojnih kapaciteta, usklađivanja nacionalnih odbrambenih snaga i zajedničke evropske odbrambene strategije.

Kapaciteti ESDP: ECAP

Na novoj konferenciji, održanoj u Briselu u novembru 2001., koja se odnosila na poboljšanje kapaciteta, usvojen je Akcioni plan evropskih kapaciteta -European Capabilities Action Plan – ECAP sa ciljem da se utvrde osnovni nedostaci nacionalnih vojnih kapaciteta kroz sastanke ekspertskih radnih grupa. Na osnovu izveštaja radnih grupa, na trećoj ministarskoj konferenciji o vojnim kapacitetima EU, održanoj u maju 2003. konstatovano je da EU može da vodi sve tipove vojnih operacija u okviru Peteresberških misija, uključujući i one najzahtevnije.

43.Kapaciteti Evropske bezbednosne i odbrambene politike: civilno upravljanje krizama

Civilno upravljanje krizama:

Osim vojnih kapaciteta, pažnja je posvećena i sposobnostima EU za rešavanje kriza civilnim sredstvima. Na sastanku Evropskog saveta u Santa Marija de Feiri u junu 2000. identifikovana su 4 prioritetna područja za civilno upravljanje krizama:1. Policija2. Jačanje pravne države3. Jačanje civilnog upravljanja4. Civilna zaštita U oblasti policijskih snaga zemlje članice su se obavezale da do 2003. na dobrovoljnoj osnovi da obezbede:-5000 policajaca za međunarodne operacije koje bi obuhvatile i prevenciju sukoba i civilno upravljanje krizama;-1000 policajaca koji mogu biti poslati na krizno područje u roku od 30 dana;Policijske misije obuhvataju:-Sprečavanje i ublažavanje unutrašnjih kriza i sukoba;-Prisustvo u destabilizovanim područjima, naročito posle sukoba;-Podršku lokalnoj policiji;

Zamišljeno je da EU bude u mogućnosti da obavlja sve ove misije, uključujući i zamenu lokalne policije snagama EU. U jačanju lokalne policije, policijske snage EU bi pružale pomoć, treninge, kontrolu i savete policijskim snagama u kriznom području.U oblasti jačanja vladavine prava, zemlje članice su odlučile da na dobrovoljnoj osnovi stave na raspolaganje do 200 funkcionera koji bi upotpunili policijske ekipe koje učestvuju u krivičnim procedurama. U oblasti jačanja civilne uprave težilo se poboljšanju modaliteta izbora i slanja eksperata za ovu oblast, posebno za društva u tranziciji.Oblast civilne zaštite podrazumeva stvaranje neophodnih resursa za misije zaštite i spasavanja.Resursi bi bili upotrebljeni u slučaju prirodnih ili tehnoloških katastrofa, kako u zemljama članicama EU, tako i u trećim zemljama.

44. Organi Evropske bezbednosne i odbrambene politike: Komitet za politička i bezbednosna pitanja

Evropski savet u Nici:Evropski savet na sastanku u Nici u decembru 2000. usvojio je Izveštaj predsedništva kojim su definisani mandati Komiteta za politička i bezbednosna pitanja, Vojnog komiteta i Vojnog štaba.

Komitet za politička i bezbednosna pitanja:

Odlukom Saveta, Komitet za politička i bezbednosna pitanja-Comité politique et de sécurité – COPS ili Political and Security Committee – PSC formiran je2001. Preko njega bi EU efektivno delovala u svim pitanjima vezanim za ZSBP, uključujući i ESDP. Naslednik je koncepta Komiteta za politička pitanja, predstavlja organ Saveta.To je glavni organ bezbednosne i odbrambene politike EU i ima značajnu ulogu u određivanju i praćenju odgovora EU na neku krizu. PSC čine predstavnici zemalja članica na nivou ambasadora, sa sedištem u Briselu.On prati međunarodna zbivanja iz oblasti ZSBP i doprinosi utvrđivanju politika davanjem mišljenja Savetu. Poseduje široku lepezu ovlašćenja:-Nadgleda sprovođenje politika;-Daje drugim komitetima smernice iz oblasti ZSBP;-Upućuje naloge Vojnom komitetu i Komitetu za civilne aspekte upravljanja krizama;-Vodi politički dijalog;-Koordinira, nadgleda i kontroliše rad radnih grupa u oblasti ZSBP;-Sprovodi političko usmeravanje razvoja vojnih kapaciteta;PSC je privilegovani sagovornik Visokog predstavnika EU za ZSBP, naročito u vreme kriza, kada PSC prati situaciju i razmatra sve moguće opcije odgovora EU na datu krizu. Tokom sprovođenja neke vojne operacije od strane EU, PSC ima političku i stratešku kontrolu nad operacijama. Tokom operacije, VP, koji može da predsedava PSC-om (inače imenuje svog predstavnika koji predsedava), upravlja aktivnostima Situacionog centra (SitCen) koji vrši obaveštajne aktivnosti, analize i procenu rizika,a danas je deo EEAS-a. Procenjuje strateške vojne opcije na osnovu mišljenja i predloga koje mu dostavlja Vojni komitet.

45. Organi Evropske bezbednosne i odbrambene politike: Vojni komitet i Vojni štab

Vojni komitet :

Vojni komitet -The European Union Military Committee – EUMC-, najviši je vojni organ Saveta, predstavlja glavni forum za konsultacije i vojnu saradnju između zemalja članica EU u oblasti prevencije sukoba i upravljanja krizama . Osnovan je odlukom Saveta 2001. Čine ga načelnici genaralštabova država-članica koje predstavljaju njihovi vojni izaslanici. Vojni komitet se sastaje po potrebi, njegovog predsednika bira Savet na preporuku Vojnog komiteta na period od tri godine.Predsednik učestvuje u radu PSC-a i radu Saveta EU kad se raspravlja o pitanjima vezanim za odbranu, deluje kao vojni savetnik Visokom predstavniku EU za ZSBP u vojnim pitanjima.Zadaci Vojnog komiteta:-Glavni zadatak je da daje adekvatne vojne savete i preporuke PSC-u; mišljenje i preporuke Vojnog komiteta se naročito odnose na vojne aspekte upravljanja krizama, na procenu rizika koje mogu da izazovu određene krize, na vojne aspekte političke kontrole operacija i situacija upravljanja krizama, na procenu vojnih kapaciteta, vojnih odnosa EU sa evropskim članicama NATO-a koje nisu članice EU, kao i finansijsku procenu operacija i vežbi;-Koordinira i usmerava rad trećeg novoformiranog tela, Vojnog štaba EU-European Union Military Staff – EUMS, može da mu dostavlja vojna uputstva; -U kriznoj situaciji, Vojni komitet šalje glavnu direktivu Vojnom štabu EU, koji na osnovu toga treba da mu predstavi strateške vojne opcije koje Vojni komitet, uz svoju procenu i mišljenje o konceptu i planu operacije, dostavlja PSC-u;-Na osnovu vojne opcije za koju se Savet odluči, Vojni komitet upravlja planiranjem operacije;-U toku operacije nadgleda i prati izvršenje vojne operacije;-Dostavlja PSC-u mišljenje o završetku operacije;

Vojni štab EU:

Vojni štab EU osnovan je odlukom Saveta 2001,a danas deo EEAS-a . Članovi Štaba EU se staraju o operativnim pitanjima ZSBP i EBOP, organizuju i planiraju sastav i izvođenje operacija kojima upravlja EU, određuju poslove osmatranja, obaveštavanja, ranog uzbunjivanja i brinu o svim drugim merama pripreme i realizacije Petersberških misija. Štab EU ima zadatak da vrši vojnu procenu za potrebe organa EU, naročito Visokog predstavnika. U okviru Vojnog štaba EU 2007. je oformljen operativni centar za komandovanje operacijama, tzv. Štab operacija-Operations Headquarters – OHQ. Aktiviran je bio u martu 2012, odlukom Saveta za spoljne poslove. Predstavlja vezu između Vojnog komiteta i vojnih sredstava koja su na raspolaganju EU.Sastoji se od 5 direkcija:-Politika i planiranje - CONCEPTS AND CAPABILITIES (CON/CAP) DIRECTORATE -Obaveštavanje - INTELLIGENCE (INT) DIRECTORATE -Operacije i vežbe - OPERATIONS (OPS) DIRECTORATE -Logistika i sredstva - LOGISTICS (LOG) DIRECTORATE -Informacioni i komunikacioni sistemi - COMMUNICATIONS AND INFORMATION SYSTEMS (CIS) Štabom upravlja generalni direktor. U kriznim situacijama, Štab priprema strateške vojne opcije, na osnovu kojih Vojni komitet usvaja vojnu opciju koju prosledjuje PSC-u. Štab identifikuje snage koje bi učestvovale u operacijama.

Komitet za civilne aspekte upravljanja krizama:

Komitet je formiran odlukom Saveta 2000. i funkcioniše kao radna grupa Saveta. Civilian Crisis Management Committee – CivCom čine predstavnici zemalja članica i EEAS-a. Osnovna uloga Komiteta je da daje mišljenja PSC-u o civilnim aspektima upravljanja krizama. Uključen jeu planiranje i praćenje civilnih misija. Treba da omogući da se civilni i vojni aspekti upravljanja krizama međusobno dopunjuju.

Prvi visoki predstavnik EU za ZSBP:

1999. Havijer Solana određen je za prvog Visokog predstavnika EU za ZSBP. Zagovornici takve odluke smatrali su da je dobro za Evropljane, Solana će primeniti profesionalna znanja i iskustva na institucionalizaciju evropske odbrane.Protivnicisu u njemu videli nemogućnost EU da se odvoji od nadzora NATO-a i američke dominacije u pitanjima evropske odbrane.

46. Aranžmani Berlin plus i EU misije 2003-2004

Aranžman Berlin Plus:

Aranžman su zaključili visoki predstavnik EU Havijer Solana i generalni sekretar Alijanse Džordž Robertson 17. marta 2003. EU i NATO dogovorili su međusobne konsultacije o krizama, koje uključuju PSC i Severnoatlantski savet, Vojne komitete EU i NATO-a i Visokog predstavnika EU i Generalnog sekretara NATO-a. Najvažnija pitanja koja su obuhvaćena i regulisana Berlin-plus aranžmanom:-Omogućavanje pristupa EU operativnom planiranju NATO-a: u ranoj fazi, dok EU još nije donela odluku da li će početi operaciju, NATO može sarađivati sa Vojnim štabom EU na definisanju opcija tzv. vojne strateške opcije. Potom, ako se odluči da operacija koristi NATO sredstva, NATO će vršiti operativno planiranje.-Korišćenje NATO vojnih aktiva i potencijala u operacijama pod vođstvom EU;NATO jepredvideo sredstva koja bi stavio na raspolaganje EU.-Predviđeni su principi na kojima će se zasnivati korišćenje NATO kapaciteta od strane EU: za svaku operaciju će se sklapati EU-NATO sporazum kojim se određuju uslovi za korišćenje NATO kapaciteta;-Korišćenje Vrhovne komande savezničkih snaga u Evropi – SHAPE -Supreme Headquarters Allied Powers Europe- za operacije pod vođstvom EU : ovaj element takođe definiše da se zamenik vrhovnog komandanta savezničkih snaga u Evropi Deputy Supreme Allied Commander Europe - DSACEUR može staviti na raspolaganje EU, kao glavni komandant neke operacije EU, koja se izvodi u okviru Berlin-plus aranžmana;Nekoliko dana pre zaključenja Berlin-plus aranžmana, 14. marta 2003.stupio je na snagu bezbednosni sporazum između NATO i EU. Njemu je prethodio prelazni sporazum o bezbednosti informacija koji su još u julu 2000. godine postigli NATO i sekretarijat Saveta EU, a kojim je regulisana razmena poverljivih informacija.

EU Misije:

Nakon Samita u Nici, EU je želela da ESDP konkretnije oživi na terenu. Pod okriljem ESDP-a, 1. januara 2003. policijske snage EU su zamenile policijske snage UN-a u BIH. Pripadnici nevojne misije EU -EUPM European Police Mission su imale zadatak da pomognu u profesionalnom osposobljavanju policijskih snaga BIH, da zajedno sa snagama BIH kontrolišu sprovođenje javnog reda i poretka i primenu zakona. Tri meseca kasnije, EU je izvela svoju prvu vojnu operaciju “Concordia” u Makedoniji. Zamenjujući dotadašnju NATO misiju “Allied Harmony” u misiji Concordia učestvuje 350 vojnika iz 27 zemalja: uz 13 članica EU, vojnike su poslale i neke zemlje tada još aspiranti na članstvo: Bugarska, Rumunija, Mađarska, Estonija, Poljska...EU je koristila NATO kapacitete .Na zahtev EU, operaciju je nadzirala NATO komanda u Monsu. Misija je bila prilika da se proveri ne samo praktična vrednost vojnih kapaciteta EU u okviru ESDP, već i savezništvo novih evropskih snaga i NATO-a u realizaciji konkretnih ciljeva. Krajem 2003, operacija “Concordia” je zamenjena misijom “Proxima” koju su samostalno realizovale policijske snage EU. Suočena sa humanitarnom katastrofom u Kongu, EU je 2003. pokrenula svoju prvu samostalnu akciju van Evrope.U operaciji “Artemis” poslato je 1400 vojnika na rok od 4 meseca. Snage su poslate na poziv Generalnog sekretara UN, mandat određen Rezolucijom Saveta bezbednosti. Snage EU za očuvanje mira EUFOR krajem 2004. preuzele su misiju od NATO-ovog SFOR-a Stabilisation Force u Bosni.

47. Evropska bezbednosna strategija: bezbednosni izazovi i odgovor EU

Evropska bezbednosna strategija:

U situaciji raskola evroatlantskih saveznika i podela i u samoj EU na ‘staru’ i ‘novu’ Evropu izazvanoj američkom intervencijom u Iraku i pregovorima oko Ustava za Evropu, EU, predvođena Francuskom i Nemačkom, usvaja svoju jedinu Bezbednosnu strategiju. U decembru 2003. u Briselu usvojena Evropska bezbednosna strategija European Security Strategy – ESS) .

Bezbednosni izazovi:

Strategija polazi od situacije na međunarodnoj sceni nakon terorističkih napada na SAD i Madrid, ali i nove realne snage proširene EU - mora da bude spremna da preuzme svoj deo odgovornosti za globalnu bezbednost. Strategija uzima u obzir dominantne izazove tzv. soft security i definiše pet glavnih izazova za bezbednost i stabilnost:-Terorizam-Proliferacija oružja za masovno uništenje-Regionalni konflikti-Neuspele države state failure-Organizovani kriminal

EU može biti meta, ali i potencijalna baza najrazličitijih ekstremističkih terorističkih grupa i aktivnosti. Raspadom bipolarizma ponovo je ojačala potražnja, ali i proizvodnja novih vrsta sredstava za masovno uništenje. Susedstvo EU: Bliski Istok i južne obale Sredozemlja, najmilitarizovanija područja, i izrazito pogodna za proliferaciju. EU je okružena područjima sa latentnim izvorima regionalnih

sukoba, čiji izvori su brojni - etnički, religijski, pitanje granica, prava manjina, ekonomska zaostalost. Neuspele države (state failure): korupcija, najrazličitiji oblici kriminalnog ponašanja, zloupotreba vlasti i političkih funkcija, nepoštovanje zakona od strane političke elite itd. u najčešće siromašnim zemljama dovodi do unutrašnje nestabilnosti. Nestabilnost se često manifestuje iskazivanjem javnog nezadovoljstva većine stanovništva, što može dovesti do civilnih sukoba, ali i do upotrebe represivnih metoda, uključujući i vojnu silu. Unutrašnje nestabilnosti se lako i brzo mogu proširiti na susedne države i tako ugorziti stabilnost i bezbednost u širim razmerama. Najveći broj kriminalnih aktivnosti ima korene i odigrava se izvan granica EU, ali je područje EU sve primamljivije za šverc droge, naoružanja i ljudi. Granična područja EU služe kao propusni filteri preko kojih u EU stiže veliki broj imigranata povezanih sa najrazličitijim kriminalnim grupama širom sveta i njihovim ilegalnim aktivnostima.

Odgovor EU:

Strategija predviđa intenzivnije delovanje EU u tri pravca:1. EU mora biti sposobna da se suoči i da adekvatno rešava bezbednosne izazove koji su najčešće kombinacija civilnih i vojnih opasnosti. Potrebno joj je razvijanje koherentne organizacione i logističke strukture na planu spoljne i bezbednosne politike, instrumenata i konkretnih snaga za efikasno globalno delovanje. Rad na jačanju tzv. strateške kulture stanovništva članica i kandidata o potrebi i svrsishodnosti takvog delovanja.2. Jačanje bezbednosti i saradnje sa neposrednim novim susedstvom. Nakon proširenja 2004., bezbednosni prioriteti su Kalinjingrad, Moldavija, Belorusija, Ukrajina, Kavkaz, Sredozemlje, Bliski Istok. Jačanjem političkih i ekonomskih veza, EU nastoji da na tom prostoru pomogne uspostavljanje stabilnih političkih režima, sposobnih za uklanjanje i sprečavanje širenja negativnih uticaja iz tih područja u EU.3. Bezbednost EU je deo globalne bezbednosti. EU se zalaže za multilateralnu zajednicu i multilateralno delovanje zasnovano na poštovanju međunarodnog prava. Osnovna pretpostavka delovanja u novom svetskom poretku mora biti Povelja UN-a. Za globalni angažman EU od presudnog značaja su transatlantski odnosi i veze, ali svoje spoljnopolitičko delovanje EU mora intenzivnije usmeriti prema Rusiji, Japanu, Kini, Indiji i Kanadi.

48. Evropska bezbednosna i odbrambena politika: koncept borbenih grupa za operacije upravljanja krizama

Koncept borbenih grupa za operacije upravljanja krizama:

Novi koncept tzv. borbenih grupa (Britanci: Battlegroups, Francuzi: Tactical Groups) se smatra delom primene vojnih aspekata Evropske bezbednosne strategije, integralnim delom novog Globalnog cilja 2010. Ideja je potekla na bilateralnom francusko-britanskom samitu u Le Tukeu u februaru 2003. i konkretizovana je na sastanku u Londonu u novembru 2003. Dve zemlje, na osnovu samostalne EU operacije pod francuskim vođstvom - Artemis, pozvale su na stvaranje borbenih grupa od po 1 500 vojnika, a svaka grupa bi imala odgovarajuću transportnu i logističku podršku. Artemis (Kongo) je prva vojna operacija van Evrope pod EU vođstvom, pokrenuta u junu 2003. na zahtev Saveta bezbenosti UN. Nemačka je prihvatila koncept u februaru 2004. Koncept je integrisan u novi Globalni

cilj 2010, usvojen na Evropskom savetu u junu 2004. Na istom sastanku zemlje članice priznale su da Globalni cilj iz Helsinkija nije ostvaren. 2007. godina postavljena je kao rok za formiranje prvih operativnih borbenih grupa. Koncept borbenih grupa podrazumeva visoko obučene formacije od po 1 500 vojnika uključujući i transportnu i ostalu logističku podršku. One mogu biti upotrebljene u roku od 15 dana od odluke, mogu delovati najmanje 30 dana,do 120 dana). Treba da budu dovoljno fleksibilne da brzo preduzmu operacije u udaljenim kriznim područjima failed states pod mandatom UN, ali mogu delovati i bez ovog mandata. U stanju su da vrše borbene misije u svakom okruženju-planine, pustinje, džungla, itd. Cilj im je da pripreme teren za veće i tradicionalnije trupe očuvanja mira. Koncept podrazumeva raspoloživost strateških transportnih i borbenih sredstava.U januaru 2007. godine koncept dostiže punu operativnu sposobnost Full Operational Capability – FOC. Ova je sposobnost definisana kao kapacitet vođenja dve istovremene operacije brzog odgovora na krize. Od 2007. EU ima stalno dostupne dve borbene grupe. Kao specifičan oblik snaga za brzo reagovanje, BG ostaju u pripravnosti po 6 meseci i spremne su da se pokrenu u bilo kom trenutku u okviru svoje šestomesečne rotacije; obe bi mogle da budu iskorišćene istovremeno. Konferencija za koordinaciju rada borbenih grupa Battlegroup Coordination Conference)organizuje se na svakih 6 meseci. Problemi:Grupe bi mogle da deluju po 120 dana,ali do odluke da se upute trupe UN može proći i 6 meseci.Kakvim krizama bi odgovarale ovako male trupe?

49. Položaj i uloga visokog predstavnika EU za spoljne poslove i bezbednosnu politiku i Evropska služba za spoljno delovanje nakon ugovora iz Lisabona

Lisabonski ugovor:

ZSBP – potvrđena glavna uloga organa međuvladine saradnje. Jednoglasnost ostaje osnovno pravilo donošenja odluka – zemlje članice nezaobilazan akter. Iako je struktura “stubova” ukinuta, institucionalne procedure nisu ujedinjene. Lisabon ojačava vrednosti i principe na kojima je EU zasnivala svoje međunarodne aktivnosti:Član 21 Ugovora o EU: demokratija, vladavina prava, poštovanje ljudskih prava i osnovnih sloboda, jednakost i ljudsko dostojanstvo, poštovanje Povelje UN i principa međunarodnog prava ;Član 24 UEU: Nadležnost Unije u oblasti ZSBP pokriva sve oblasti spoljne politike i sva pitanja koja se odnose na bezbednost Unije, uključujući i postepeno uobličavanje zajedničke odbrambene politike koja može voditi zajedničkoj odbrani;

Institucionalni sistem ZSBP: član 26 UEU:

Evropski savet:Utvrđuje strateške interese Unije, određuje ciljeve i opšte smernice za ZSBP, uključujući i pitanja sa vojnim implikacijama i donosi potrebne odluke . Ako razvoj međunarodne situacije to zahteva, predsednik Evropskog saveta saziva vanredni sastanak kako bi bili utvrđeni strateški pravci politike EU u odnosu na te događaje.

Savet:Utvrđuje okvir za ZSBP i usvaja odluke potrebne za njegovo definisanje i primenu na osnovu opštih smernica i strateških pravaca koje je utvrdio Evopski savet. Savet i Visoki predstavnik Unije za spoljne poslove i bezbednosnu politiku obezbeđuju jedinstvo, konzistentnost i efektivnost delovanja Unije. ZSBP sprovode Visoki predstavnik i zemlje članice, koristeći nacionalna i sredstva EU .

Položaj Evropskog saveta ojačan je uvođenjem funkcije predsednika sa mandatom 2,5 godine. Cilj: ukidanje rotirajućeg predsedavanja i omogućavanje kontinuiteta spoljne akcije EU. Strahovanja zbog mogućeg rivaliteta između institucija u oblasti spoljnih odnosa EU, čime bi bila narušena efikasnost vođenja i sprovođenja spoljne politike EU. Predsednik igra značajnu ulogu u oblasti ZSBP: zadužen je za predstavljanje EU na spoljnom planu “ne umanjujući ovlašćenja Visokog predstavnika”.

Visoki predstavnik za spoljne poslove i bezbednosnu politiku:

Jedna od naznačajnijih institucionalnih novina uvedena sa ciljem da se uspostavi ravnoteža između nacionalnih prerogativa zemalja članica i potrebe za jasnijom i koherentnijom spoljnom politikom EU. Postoji težnja da se maksimalizuje uticaj EU na globalnoj sceni upotebom svih njenih političkih i ekonomskih instrumenata.Predstavlja ookušaj pojačavanja usklađenosti međuvladinih i komunitarnih aspekata u oblasti spoljnih odnosa. Neke od najvećih slabosti spoljne akcije EU su bile nepostojanje jedinstvenog pregovarača prema trećim zemljama i nedovoljan nivo centralizacije koji je neophodan za donošenje i izvršavanje odluka spoljne akcije EU. Objedinjuje funkcije Visokog predstavnika i komesara za spoljne odnose. Nova funkcija ima značajniju ulogu od dotadašnjeg Visokog predstavnika:- Učestvuje u radu Evropskog saveta-Sprovodi ZSBP-Doprinosi, svojim predlozima, utvrđivanju i realizaciji ZSBP,uključujući i ZBOP, što čini u okviru mandata koji mu daje Savet - U oblasti ZBOP zadužen je za koordinaciju civilnih i vojnih aspekata u upravljanju krizama-Predstavlja EU u pitanjima ZSBP-Vodi dijalog sa trećim zemljama i zastupa stavove EU u međunarodnim organizacijama i na konferencijama- Kada EU zauzme stav o temi koja je na dnevnom redu u Savetu bezbednosti UN, zemlje članice koje su zastupljene u SB će tražiti da Visoki predstavnik bude pozvan da iznese stav Unije,član 34 Ugovora o EU. Ranija odredba predviđala je obavezu zemalja članica Saveta bezbednosti da se međusobno informišu sa zemljama koje u njemu nisu zastupljene. -Predsedava Savetom za spoljne poslove koji razvija spoljno delovanje EU prema strateškim smernicama Evropskog saveta

Više ne vrši funkciju generalnog sekretara Saveta. Visokog predstavnika imenuje Evropski savet, kvalifikovanom većinom, na osnovu sporazuma sa predsednikom Komisije, na mandat od 5 godina, koliko traje i mandat Komisije. O njegovom konačnom izboru izjašnjava se i EP davanjem saglasnosti na izbor Komisije u celini. Kao potpredsednik Komisije zadužen je za konzistentno delovanje EU na međunarodnom planu; njegov portfelj u okviru Komisije obuhvata međunarodne ekonomske odnose, ali i koordinaciju delovanja EU u okviru politika koje imaju značajne spoljnopolitičke elemente: razvojna politika, spoljnotrgovinski odnosi, itd. Ako predsednik Komisije to zatraži, Visoki predstavnik

mora da podnese ostavku. Ako EP izglasa nepoverenje Komisiji, Visokom predstavniku prestaje dužnost na poslovima koje obavlja u Komisiji.

Evropska služba za spoljno delovanje:

Član 27 UEU: U vršenju mandata, Visokom predstavniku pomaže Evropska služba za spoljno delovanje European External Action Service – EEAS.Služba radi u saradnji sa diplomatskim službama zemalja članica i čine je zvaničnici iz odgovarajućih odseka Generalnog sekretarijata Saveta i Komisije, kao i službenici iz nacionalnih diplomatskih službi zemalja članica. EEAS ima svoj budžet koji je pod političkom kontrolom EP-a. Parlament će raspravljati o angažovanju, opremanju i slanju misija EU.EEAS je osnovan Odlukom Saveta 2010. Najvaznije jedinice u organizacionoj strukturi EEAS čine:-Generalne direkcije po geografskom principu: Azija, Afrika, Rusija, Istočno susedstvo, Zapadni Balkan, Bliski istok, Južno susedstvo, Amerika, Globalna i multilateralna pitanja- Direkcija za odgovor na krize - Posebne jedinice kao što su Odsek za planiranje upravljanja krizama Crisis Management and Planning Department - CMPD, Vojni stab EU, Jedinica EU za civilno planiranje I izvodjenje EU Civilian Planning and Conduct Capability - CPCC, EU Situation Centre (SitCen) SitCen je podeljen na dve jedinice: 1.Praćenje stanja – EU Situation room – je prebačeno u nadležnost direkcije za odgovor na krize;2. IntCen – Intelligence Analysis Centre – zadužen je za obaveštajno prikupljanje podataka i analizu;

Jedinica EU za civilno planiranje I izvodjenje Civilian Planning and Conduct Capability (CPCC):Osnovana je 2007,a postala je operativna 2008. kao deo Generalnog sekretarijata Saveta. To je stalna struktura nadležna za autonomno operativno vođenje civilnih ZBOP operacija upravljanja krizama. Pod političkom kontrolom je PSC-a i Visokog predstavnika. Upravlja, koordinira, nadzire i procenjuje civilne ZBOP operacije pod političkom kontrolom i strateškim upravljanjem PSC-a. Pruža pomoć i savete Visokom predstavniku, predsedavajućem EU i telima Saveta. Trenutno se odvija 11 civilnih ZBOP misija koje nadzire CPCC: EULEX Kosovo, EUMM Gruzija, EUPOL COPPS i EUBAM Rafah na Okupiranim Palestinskim Teritorijama, EUJUST LEX Irak, EUPOL Avganistan, EUCAP SAHEL Niger, EUCAP NESTOR na Rogu Afrike, EUSEC Kongo, EUPOL Kongo, EUAVSEC Juzni Sudan.

Odsek za planiranje upravljanja krizama Crisis Management Planning Department – CMPD:2010. su u okviru Generalnog sekretarijata Saveta spojeni dotadašnji Direktorat VIII Defence Aspects i Direktorat IX Civilian Crisis Management u novi odsek za planiranje upravljanja krizama. Cilj je bio da se objedine vojno i civilno strateško planiranje ZBOP misija i obezbedi bolja saradnja sa CPCC. CMPD upravlja procesom uspostavljanja određene ZBOP misije, sve do usvajanja Koncepta upravljanja krizom Crisis Management Concept - CMC, nakon čega misija prelazi u nadležnost CPCC-a koji je dalje razvija u Operativni plan.

Specijalni predstavnici EU:Značajan supomoćni instrument VP-u predstavljaju Specijalni predstavnici EU EU Special Representatives – EUSR. Imenuje ih Savet. Deluju kao predstavnici EU u zemljama i regionima za koje su određeni, prikupljaju informacije na terenu. Trenutno postoji 12 EUSR, od Kosova, BIH, preko Južnog Kavkaza, Južnog Mediterana do Centralne Azije i Avganistana.

50. Ugovor iz Lisabona: instrumenti ZSBP i sistem odlučivanja

Instrumenti ZSBP:

Pokušaj da se izbegne konfuzija koja je vladala između zajedničkih strategija, zajedničkih stavova i akcija,član 25 UEU: Unija će voditi ZSBP: -definisanjem opštih smernica (pre Lisabona: zajedničke strategije)-usvajanjem odluka kojima se određuju: akcije koje će preduzimati Unija (ranije: zajedničke akcije) stavovi koje će Unija zauzimati (ranije: zajednički stavovi aranžmani za sprovođenje odluka iz akcija i stavova -jačanjem sistematske saradnje između zemalja članica u vođenju politike

ZSBP je predmet posebnih pravila i procedura,nju definišu i primenjuju Evropski savet i Savet odlučujući jednoglasno, osim u slučajevima kada Ugovor predviđa drugačije odlučivanje. Usvajanje zakonodavnih akata je isključeno. ZSBP će sprovoditi Visoki predstavnik i zemlje članice. Sud pravde EU neće imati jurisdikciju nad ovim odredbama, ali je:-Nadležan da spreči da ZSBP naruši podelu nadležnosti u Uniji,član 40 UEU;-Nadležan za kontrolu legalnosti odluka kojima je predviđeno usvajanje restriktivnih mera prema fizičkim i pravnim licima koje je Savet usvojio na osnovu specifičnih odredbi o zajedničkoj spoljnoj i bezbednosnoj politici,član 275 Ugovora o FEU.

Sistem odlučivanja:Jednoglasno odlučivanje pravilo. Izuzeci od jednoglasnog odlučivanja,član 31, stav 2 UEU:-Kada Savet, na osnovu odluke Evropskog saveta o strateškim interesima i ciljevima Unije, usvaja akciju ili stav Unije ;-Kada Savet usvaja odluku o akciji ili stavu Unije na osnovu predloga koji je Visoki predstavnik predstavio na osnovu posebnog zahteva Evropskog saveta;-Kada se donosi odluka kojom se sprovodi odluka kojom je definisana akcija ili stav Unije;-Pri imenovanju specijalnog predstavnika;-Evropski savet može jednoglasno odlučiti da Savet odlučuje kvalifikovanom većinom i u slučajevima koji nisu navedeni u stavu 2- član 31, stav 3 UEUČlan 31 UEU: Većinsko odlučivanje se ne može primenjivati na pitanja koja imaju vojne ili odbrambene implikacije. Zadržava se pravo veta na većinsko olučivanje u ZSBP ako se zemlja članica, zbog značajnih i obrazloženih razloga nacionalne politike, protivi većinskom odlučivanju, neće ga biti. Visoki predstavnik će sa tom zemljom tražiti prihvatljivo rešenje .Ako ne uspe, Savet može kvalifikovanom većinom uputiti to pitanje na Evropski savet koji će jednoglasno odlučiti.Zadržava se mogućnost konstruktivnog uzdržavanja: prilikom glasanja, zemlja izjavljuje da primenjuje ovu mogućnost. U tom slučaju, zemlja nije obavezna da primenjuje tako usvojenu odluku, ali prihvata da ta odluka obavezuje Uniju. U duhu uzajamne solidarnosti, ta zemlja će se uzdržati od svakog delovanja koje bi ugrozilo delovanje Unije po toj odluci, a druge zemlje članice će poštovati njen stav. Ograničenje primene konstruktivnog uzdržavanja: ako se od glasanja uzdržava trećina zemalja članica, koja istovremeno predstavlja trećinu stanovnika Unije, odluka neće biti doneta.

51. Ugovor iz Lisabona: položaj i cilj zajedničke bezbednosne i odbrambene politike; proširenje Petesberške misije i klauzula solidarnosti

Lisabon i ZBOP:

Značajne novine u oblasti Zajedničke bezbednosne i odbrambene politike – ZBOP Common security and defence policy – CSDP. ZBOP prvi put predstavlja poseban odeljak u poglavlju o ZSBP Ugovora o EU.Pokušaj da EU postane ekonomska, politička i bezbednosna zajednica. U Ugovoru se koristi naziv Zajednička bezbednosna i odbrambena politika umesto Eropska bezbednosna i odbrambena politika .ZBOP je sastavni deo ZSBP, a njen cilj je da Uniji obezbedi operativnu sposobnost uz oslanjanje na civilna i vojna sredstva. Ova sredstva Unija može koristiti izvan Unije za održavanje mira, sprečavanje sukoba i jačanje međunarodne bezbednosti u skladu sa principima Povelje UN. U izvršavanju ovih zadataka biće korišćena sredstva koja obezbeđuju zemlje članice. ZBOP uključuje postepeno utvrđivanje zajedničke odbrambene politike Unije koja će voditi zajedničkoj odbrani čim Evropski savet jednoglasno o tome donese odluku.Tada će Evropski savet preporučiti zemljama članicama da usvoje takvu odluku u skladu sa svojim ustavnim procedurama .

Lisabon i Peteresberške misije:

Lisabon utvrđuje misije za koje Unija može primeniti civilna i vojna sredstva u okviru ZBOP. Reč je o proširenim Petersberškim misijama. Dopunjene su zajedničkim operacijama razoružavanja, vojnim savetima i tehničkom podrškom, a zadaci borbenih snaga dopunjeni su postkonfliktnom stabilizacijom.Tako proširene Petersberške misije obuhvataju zajedničke misije razoružanja, humanitarne i spasilačke misije, misije vojnog savetovanja i pomoći, misije sprečavanja sukoba i održavanja mira, borbene misije u upravljanju krizama, uključujući i misije uspostavljanja mira i operacije stabilizacije po završetku sukoba-široka lepeza operacija: od humanitarnih misija do postokonfliktne stabilizacije.Misije mogu biti korišćene za borbu protiv terorizma, uključujući i podršku trećim zemljama u borbi protiv terorizma na njihovoj teritoriji.

Lisabon i klauzula solidarnosti:

Klauzula omogućava da se vojna sredstva ZBOP-a povežu sa konceptom unutrašnje bezbednosti EU. Klauzula solidarnosti je deo Ugovora o FEU (Naslov VII, član 222). Unija i njene države članice deluju zajednički u duhu solidarnosti u slučaju da je neka članica predmet terorističkog napada, prirodne katastrofe ili katastrofe prouzrokovane ljudskim faktorom. Unija mobiliše sve instrumente kojima raspolaže, uključujući i vojna sredstva država članica, za:-Sprečavanje terorističkih pretnji na teritoriji zemalja članica;-Zaštitu demokratskih institucija i civilnog stanovništva od svakog terorističkog napada;-Pružanje pomoći zemlji članici, na njenoj teritoriji, na zahtev njenih političkih organa, u slučaju terorističkog napada;Ako je neka država članica predmet terorističkog napada, prirodne katastrofe ili katastrofe prouzrokovane ljudskim faktorom, ostale države članice pružaju joj pomoć na zahtev njenih političkih organa. Načini delovanja Unije se utvrđuju odlukom Saveta, na osnovu zajedničkog predloga Komisije i Visokog predstavnika.

52. Ugovor iz Lisabona: kolektivna odbrana i nehanizam flexibilnosti:

Lisabon i kolektivna odbrana:

Odredba o kolektivnoj odbrani,član 42, prvi put je deo Ugovora o EU. U slučaju da neka država članica bude predmet oružane agresije na njenoj teritoriji, ostale države članice imaju obavezu da joj pomognu svim raspoloživim sredstvima, u skladu sa članom 51 Povelje UN. Ovo ne utiče na specifičan karakter odbrambene i bezbednosne politike nekih država čćlanica. Obaveze i saradnja u ovoj oblasti su u skladu sa obavezama u okviru NATO-a, koji za njegove zemlje članice ostaje osnova njihove kolektivne bezbednosti i instanca za njeno sprovođenje. Nema odredbi kojima bi bilo razrađeno sprovođenje ove saradnje.Način na koji je formulisana kolektivna odbrana pokušaj je da se zadovolje tri struje:-One koja insistira na bezbednonsom identitetu EU-One koja insistira na neutralnosti (Irska, Austrija, Švedska)-One koja insistira na očuvanju evro-atlantskog bezbednosnog identitetaVećine država članica odbila je da se unesu odredbe koje bi mogle da na bilo koji način naruše efikasnost NATO-a.Svaka evropska vojna struktura van okvira NATO-a bi bila politički i finanisjki nepodobna.VB je protivnik odredbi o kolektivnoj odbrani. Odredba je simbolična jer je za kolektivnu odbranu potrebna integrisana vojna saradnja, koja uključuje i komandnu strukturu i planiranje.

Lisabon i mehanizam fleksibilnosti:

Sprovođenje neke Petersberške misije Savet može poveriti grupi država članica koje to žele i koje raspolažu potrebnim kapacitetima da učestvuju u tim misijama.Nije određen minimalan broj država. Na predlog Visokog predstavnika ili na inicijativu neke od zemalja članica, Savet jednoglasno usvaja odluku kojom se utvrđuju ciljevi misije i njen domet, kao i načini njenog sprovođenja. Visoki predstavnik, sa ovlašćenjem Saveta i u stalnom kontaktu sa PSC, se stara o usklađenosti civilnih i vojnih aspekata misija. Države članice koje učestvuju u sprovođenju misije redovno obaveštavaju Savet o stanju misije, na sopstvenu inicijativu ili na zahtev neke druge države članice. Države učesnice traže hitan sastanak Saveta ako iz sprovođenja ove misije mogu proizaći nove dalekosežne posledice ili ako se menjaju cilj, obim ili način izvođenja misije.U tim slučajevima Savet usvaja potrebne odluke.

53. Ugovor iz Lisabona: stalna strukturna saradnja

Stalna strukturna saradnja:

Jedna od ključnih novina Lisabona je odredba koja omogućava grupi zemalja članica da napreduju u oblasti odbrane i da među sobom započnu zajedničke inicijative. Države članice koje ispunjavaju zahtevnije kriterijume u pogledu vojnih kapaciteta uspostavljaju stalnu strukturnu saradnju permanent structured cooperation – PESCO. Stalna saradnja je bila predmet žučnih rasprava – prema predlogu Ustava, odluku o stalnoj saradnji je trebalo da donesu samo države koje bi u njoj učestvovale. Lisabon je odredio da države koje žele da uspostave stalnu strukturnu saradnju moraju da obaveste Savet i Visokog predstavnika o svojoj nameri. U roku od tri meseca od notifikacije, Savet, kvalifikovanom većinom i posle konsultacija sa Visokim predstavnikom, usvaja odluku kojom se

uspostavlja stalna strukturna saradnja i utvrđuje lista država učesnica u saradnji. Predviđena je procedura za eventualno proširenje grupe država koje sprovode saradnju. Država koja želi da pristupi obaveštava Savet i Visokog predstavnika. Savet, posle konsultacija sa Visokim predstavnikom, odlučuje kvalifikovanom većinom - pravo glasa imaju samo države učesnice stalne strukturne saradnje. Predviđena je i mogućnost suspenzije ili istupanja. Ako neka zemlja više ne ispunjava kriterijume ili ne može da prihvati angažmane, Savet može doneti odluku o suspenziji te zemlje. Savet odlučuje kvalifikovanom većinom, a glasaju samo zemlje učesnice saradnje, bez prava glasa zemlje o kojoj se radi. Ako neka zemlja želi da napusti stalnu strukturnu saradnju, ona o tome obaveštava Savet, koji donosi akt kojim se konstatuje da je prestalo učešće te zemlje članice.Odluke u okviru stalne strukturne saradnje se donose jednoglasno, glasaju samo zemlje koje učestvuju u SSS. Protokolom broj 10 preciznije su utvrđeni zahtevi u pogledu vojnih kapaciteta država učesnica stalne strukturne saradnje. Zemlje učesnice se obavezuju da će intenzivnije razvijati svoje odbrambene kapacitete proširenjem svog nacionalnog doprinosa i učešćem u multinacionalnim snagama, u najvažnijim evropskim programima naoružanja i aktivnostima Evropske agencije za odbranu. Zemlje učesnice se obavezuju da do 2010. bilo kao nacionalni kontingent, bilo kao deo multinacionalnih snaga, stave na raspolaganje borbene jedinice za potrebe budućih Peteresberških misija. Zemlje učesnice su dužne da:-Sarađuju u cilju utvrđivanja visine izdataka za odbranu-Ujednačavaju svoja sredstva odbrane, naročito na planu harmonizovanja utvrđenih vojnih potreba, da zajedno koriste i u datom slučaju specijaliziraju svoja sredstva i odbrambene kapacitete-Preduzimaju konkretne mere za jačanje raspoloživosti, interoperativnosti, fleksibilnosti i sposobnosti za slanje trupa, posebno utvrđivanjem zajedničkih ciljeva za upotrebu snaga, uključujući i moguće preispitivanje nacionalnih procedura odlučivanja.-Sarađuju u cilju otklanjanja nedostataka utvrđenih u okviru Mehanizma za razvijanje kapaciteta Capability Development Mechanism, ne ugrožavući angažmane koji su u tom cilju preduzeti u okviru NATOa .-Učestvuju u razvoju zajedničkih programa ili programa zajedničkog evropskog snabdevanja opremom u okviru Evropske odbrambene agencije. Odredbe o stalnoj strukturnoj saradnji imaju za cilj da podstaknu one države članice koje žele da napreduju u oblasti odbrane i da istovremeno doprinesu razvoju ZBOP-a: Francuska, VB i Nemačka

Agencije ZBOP EU:

-European Defence Agency (Brisel) -EU Institute for Security Studies (Pariz) -U Satellite Centre (Torehon)

Lisabon i Evropska odbrambena agencija (EDA):

Cilj EDA: usklađivanje daljih kapaciteta razvoja Unije za vojne operacije. Agencija ima koordinativnu ulogu u razvoju odbrambenih kapaciteta.Ona je pod nadležnošću Saveta koji kvalifikovanom većinom utvrđuje status, sedište i način funkcionisanja Agencije. EDA je osnovana 2004. na osnovu Zajedničke akcije Saveta, sa ciljem unapređenja evropskih odbrambenih kapaciteta u oblasti upravljanja krizama i podrške ESDP-u. 2011. Savet je usvojio Odluku kojom se definišu statut, sedište i operativna pravila EDA-e. 26 zemalja članica (participating members states), osim Danske

Zadaci Agencije uključuju:-Podršku identifikovanju ciljeva u razvoju vojnih kapaciteta država članica i nadzoru u njihovom ispunjavanju;-Unapređivanje metoda nabavke i usklađivanje operativnih potreba;-Podrška razvoju tehnologije u domenu odbrane, planiranje i koordinacija zajedničkih istraživačkih aktivnosti;-Podrška u primeni mera za jačanje industrijske i tehnološke osnove sektora odbrane i planiranja efektivne potrošnje;

54. Sistem finansiranja Zajedničke spoljne i bezbednosne politike

Finansiranje ZSBP/ZBOP:

Po pitanju vojnih operacija trebalo je prevazići finansiranja na ad hoc osnovi. U oblasti civilnog upravljanja krizama trebalo je proces finansiranja učiniti što efikasnijim i koherentnijim. UEU reguliše finansiranje ZSBP i ZBOP kao njenog sastavnog dela. Administrativni troškovi u okviru ZSBP/ ZBOP, koji se odnose na finansiranje njenih organa, potpadaju pod budžet EU. Delovanje Političkog i bezbednosnog komiteta, Vojnog komiteta i Štaba EU finansira se iz budžeta EU. Specijalizovane agencije EU, kao što su Institut za bezbednosne studije EU, Satelitski centar EU, Evropska odbrambena agencija, finansiraju se iz nacionalnih kontribucija. Operativni troškovi ZSBP/ ZBOP biće pokriveni iz budžeta Unije, sa izuzetkom troškova koji se odnose na operacije povezane sa vojnim pitanjima ili sa domenom odbrane. Savet, jednoglasno, može odlučiti drugačije. Finansiranje vojnih operacija pada na teret država članica, prema ključu BDP, osim ako Savet, jednoglasno, ne odluči drugačije. U vezi sa vojnim pitanjima ili pitanjima iz domena odbrane, države članice mogu u Savetu prilikom glasanja podneti zvaničnu izjavu – u tom slučaju nisu obavezne da učestvuju u finansiranju. Bilo je neophodno da se ustanovi poseban mehanizam finansiranja kojim bi se izbegli pregovori o svakoj pojedinačnoj operaciji .Prvi korak u tom pravcu učinjen je na sastanku Evropskog saveta u Sevilji u junu 2002. kada je odlučeno da finansiranje vojnih operacija treba da bude zasnovano na kombinaciji 3 elementa:-Zajedničkih troškova-Individualnih troškova-Mogućnost da Savet odluči, prilikom otpočinjanja operacije, da li će troškovi transporta i smeštaja biti predmet zajedničkog finansiranjaZajedničko finansiranje ne bi pokrivalo finansiranje sredstava i kapaciteta koje su države članice ponudile na dobrovoljnoj osnovi. Finansijski aranžmani o zajedničkim troškovima je trebalo da budu ustanovljeni od slučaja do slučaja, na osnovu jednoglasne odluke Saveta. Savet je u februaru 2004. doneo odluku kojom je obrazovan mehanizam nazvan ATHENA, kojim se upravljalo zajedničkim troškovima vojnih operacija EU.U januaru 2005. Savet je izmenio odluku ATHENA čime su zemlje članice primorane da unapred prenesu kontribucije na ATHENU-provobitna odluka je predviđala da zajednički troškovi prvo budu plaćeni, u čemu bi Savet odredio države koje bi ga platile, a potom nadoknađeni iz ATHENA-e. Stvoren je komplikovan sistem .

Finansiranje Unije,ako Savet tako odluči:-ATHENA-Nacionalni budžeti

Po pitanju civilnog upravljanja krizama: operacije civilnog upravljanja krizama od Evropskog saveta u Feiri imaju četiri prioritetna područja - policija, vladavina prava, civilna zaštita i civilna uprava. Finansiranje može dolaziti iz različitih izvora.Komunitarne’budžetske linije, kada se operacije sprovode u okviru određenog komunitarnog instrumenta: trening, podsticaji za ekonomski razvoj, uklanjanje mina, ljudska prava, obnova, snabdevanje hranom, humanitarne intervencije, itd. ZSBP budžetske linije za ZSBP operacije bez vojnih ili odbrambenih implikacija: podrška mirovnim procesima, politička pomoć, itd. Sredstva za operacije u okviru ZBOP sa vojnim ili odbrambenim implikacijamaSavet je u februaru 2001. usvojio uredbu kojom je osnovan tzv. mehanizam za brzo reagovanje rapid reaction mechanism - RRM, koji je trebao da omogući EU da brzo i efikasno reaguje na urgentne situacije ili krize.2007. RRM je prerastao u Instrument za stabilnost Instrument for Stability – IfSPrema članu 41 UEU predviđene su dve mogućnosti za hitno obezbeđivanje potrebnih sredstava:1.Iz budžeta Unije2.Iz start-up fondaSavet usvaja posebnu odluku kojom utvrđuje procedure kojima se obezbeđuje brz pristup sredstvima iz budžeta Unije za hitno finansiranje inicijativa u okviru ZSBP, a posebno pripremnih aktivnosti za Peteresberške misije. Savet će delovati nakon što konsultuje EP . Pripremne aktivnosti za Petersberške misije koje nisu na teret budžeta Unije finansiraće se iz start-up fonda koji se sastoji od doprinosa zemalja članica. Savet kvalifikovanom većinom, na predlog Visokog predstavnika, usvaja odluke o uspostavljanju fonda, visini doprinosa, procedurama za korišćenje sredstava i finansijskoj kontroli. Korišćenjem fonda upravlja Visoki predstavnik.

55.ZSBP u teorijskoj perspektivi: realizam

Realizam:

Država je dominantan akter u međunarodnim odnosima, sposoban da deluje kao koherentan, unitaran i racionalan akter. Države ne priznaju vlast iznad sebe, međunarodne odnose karakteriše anarhija ili odsustvo hijerarhije. U anarhji, politikom dominiraju vojne snage, nizak stepen poverenja i koordinacije; rat je uvek moguć. Otuda skepticizam prema mogućnostima međunarodne saradnje: osnovni motiv država je opstanak, države žele da očuvaju svoj suverenitet –Miršajmer.Neorealizam Keneta Valca: integracija može da utiče na raspodelu moći između različitih jedinica, ali ne može da izmeni osnovne karakteristike međunarodnog sistema -eventualna fizija više država u jednu ne menja anarhične odnose između nove jedinice i svih ostalih. 1993, na pitanje da prokomentariše budućnost međunarodne politike nakon kraja Hladnog rata: dominiraće 4 ili 5 velikih sila bilo da se evropska zove Nemačka ili Sjedinjene Evropske Države. U članku iz 2000: ukoliko ne dođe do radikalne promene, Evropa neće postati velika sila.

Robert Gilpin: međunarodna saradnja je moguća samo kada je država u stanju da svojom superiornom moći nametne red u međunarodnom sistemu. Kada postoji jasna hijerarhija moći, ima malo sukoba interesa jer jača država može nametnuti svoju volju slabijima. SAD su tokom Hladnog rata želele da uvećaju moć Zapadne Evrope protiv SSSR-a i ojačaju njen odbrambeni kapacitet, zbog čega su favorizovale mere kao što je integracija: integracija je umanjila sukobe između saveznika i povećala kolektivnu ekonomsku i vojnu efikasnost. Uticaj bipolarne strukture međunarodnih odnosa:U bipolarnom sistemu sporazumi između država su stabilni i trajni jer su savezništva strukturno determinisana, što vodi većoj saradnji i poverenju (Joanne Gowa i Hyde-Price)U multipolarnom sistemu, savezništva su rezultat izbora između više opcija i vremenom se mogu menjati: saradnju umanjuje rizik da današnji ‘prijatelji’ mogu sutra postati neprijatelji.Krajem bipolarnosti, menjaju se strukturni uslovi za evropsku saradnju, što može imati ambivalentan uticaj na evropsku koheziju.Miršajmer: čak i ostvarena dostignuća evropske integracije mogu biti predmet revizije -bez sovjetske pretnje ili američkog čuvara, evopske zemlje će raditi ono što su vekovima radile -gledati sa sumnjom jedna na drugu; u novom poretku saradnja će biti teža nego što je to bilo tokom Hladnog rata; sukobi će biti verovatniji.Da li će kraj bipolarnosti biti podsticaj za produbljivanje evropske saradnje u domenu spoljne politike?Kenet Valc 1993: slabljenje transatlantskih veza može ohrabriti Evropu na aktivniju ulogu u svetu, ili čak na pokušaj da bude kontrateža moći SAD-a. Tešnja evropska saradnja je rezultat pokušaja da se bude kontrateža dominaciji SAD-a nakon bipolarne ere. Glavni motiv evropske spoljne politike je verovanje da će SAD nakon prestanka sovjetske pretnje slediti svoje unilateralne interese: otuda nastojanje Evropljana da kolektivno utiču na događaje u svetu (Posen). Dublja evropska integracija i nezavisnija spoljna politika i veze sa drugim silama, kao što su Rusija i Kina, su rezultat soft balansiranja koje ima za cilj da ograniči američke tendencije ka unilateralizmu (Paul). Evropska spoljna politika je rezultat pokušaja ostalih zemalja članica da kontrolišu Nemačku, naročito nakon ujedinjenja. (Grieco, razvijajući ideje Hansa Morgentau-a) Kada države pregovaraju o pravilima koja će činiti aranžman o saradnji, tada slabiji ipak mogu uticati da pravila budu takva da zaštite njihove interese i ublaže dominaciju jakih. Kao što je težnja za bezbednošću jednih u odnosu na druge bila presudna za integraciju 40-ih i 50-oh godina XX veka, tako je bila presudna i za produbljivanje tokom 90-ih (Robert Art). Napori da se stvori zajednička evropska spoljna politika se mogu posmatrati i kao snažan i trajan oblik savezništva koje se stvara zbog dva glavna razloga: jačanja kapaciteta i kontrole saveznika (Pol Šreder). Integracija kao rezultat drastične promene pozicije Evrope nakon II Sv.rata, katastrofalnih posledica kontinentalne anarhije i suočavanja sa činjenicom da evropske države više nemaju kapacitet da se takmiče sa super silama.

56. ZSBP u teorijskoj perspektivi: liberalizam i konstruktivizam

Liberalizam:

Države nisu jedini akteri svetske politke. I drugi akteri imaju uticaj na nadnacionalnom (međ. organizacije), trasnacionalnom (međ. korporacije, verske organizacije, itd.), ili sub-nacionalnom nivou (interesne grupe, političke partije). Anarhija može biti kontrolisana mrežom odnosa između država, kao i odnosa između država i ostalih aktera. Međunarodna politika nije u potpunosti determinisana rasporedom vojne moći, na nju utiču i drugi faktori, kao što su ekonomski, što vodi saradnji i razvoju međunarodnih institucija. ‘Demokratki mir’: evropska integracija kao rezultat demokratizacije u Zapadnoj Evropi nakon II Sv.rata . Značaj ekonomskog interesa za razvoj evropske integracije: cilj ekonomskog razvoja stvara podsticaj za sve članice da aktivno učestvuju, zato je ekonomska integracija dublja od spoljnopolitičke. U oblasti spoljne politike, čak i kada se članice saglase o određenoj politici, pokušavaju da na druge prebace njene troškove - kada aranžman saradnje obezbeđuje javno dobro, fenomen ‘slepog putnika’. Saradnja u međunarodnim odnosima je moguća. U EU, saradnju dodatno podstiče činjenica da integracija jača izvršnu vlast (Moravčik); Alan Milvord: u oblasti spoljne politike je došlo do nižeg stepena integracije upravo zato što je to oblast u kojoj vlade već uživaju znatnu autonomiju. Značaj ekonomskih procesa za razvoj evropske integracije:Transnacionalni tokovi su stvorili međuzavisna moderna društva što je izmenilo tradicionalni koncept nacionalnog interesa (Keohane, Nye). Bezbednosna pitanja su izgubila tradicionalnu prednost nad ekonomskim. Ekonomski razlozi navode vlade da ostvaruju do sada nezabeležene nivoe saradnje. Teškoće da se sa nivoa nacionalne države kontroliše transnacionalna međuzavisnost su dovele do toga da se udružuju politički resursi kako bi se izgradile institucije koje bi imale dovoljnu kritičnu masu da se nose sa novim pitanjima: evropska integracija kao nusproizvod širih procesa upravljanja u eri globalizacije. Evropa se osećala bezbednom i mogla da se posveti integrisanju ekonomske i spoljnotrgovinske politike .

Konstruktivizam:

Evropske institucije su više od ‘seta pravila’. Iako države ne prenose suverenitet na institucije i zadržavaju kontrolu nad politikama, u praksi je ipak teže da se povinuju institucionalnim pravilima i vremenom usvajaju ‘logiku primerenosti’. Na taj način međunarodne institucije prodiru u standardne načine funkcionisanja spoljnih politika i utiču na odluke, na primer jačajući zajedničke platforme sa kojima se nacionalne politike potom usklađuju; tako dolazi do procesa ‘evropeizacije’ koji postepeno približava nacionalne stavove. Države ne slede samo materijalne ciljeve, već deluju i na osnovu ideoloških motiva. EU kao normativna sila (Manners):Razvijajući normativni i etički okvir odnosa između zemalja članica, EU projektuje isti sistem ka spolja, delujući kao ‘etički akter’ na globalnoj sceni. Postojanje guste mreže pravila u Zapadnoj Evropi nju približava koncepciji međunarodnog društva: za razliku od međunarodnog sistema u kojem se interakcije između država odvijaju u normativnom vakumu, u međunarodnom društvu postoje konvencije koje upravljaju spoljnom politikom i umanjuju potencijal za sukobe; EU kao najrazvijeniji primer međunarodnog društva.Evropska integracija kao eksperiment u izgradnji posebnog tipa međunarodnog poretka u kojem saradnja zamenjuje sukob.

57.Problemi evropskih zemalja u koncipiranju ZSBP i delovanje EU u međunarodnim odnosima: izazovi i prespektive

Delovanje EU u međunarodnim odnosima:

EU kao nezavisan akter u međunarodnim odnosima ili EU kao institucija nacionalnih aktera?Da li EU može biti nezavisan akter a da nema karakteristike državnosti?Da bi EU bila nezavisan akter potrebno je najmanje dva faktora:-Sistem odlučivanja ne može zavisiti od složenih međuvladinih procesa jer dinamiku delovanja određuju spoljni događaji koji zahtevaju hitne odgovore-Kako spolja politka može uključivati i upotrebu sile, nema spoljne politike bez vojne komponente: neophodna integracija u oblasti odbrane, sa stvaranjem zajedničke evropske industrije, jačanjem Evropske bezbednosne agencije, formiranjem vojnih komandi i ukrupnjivanjem vojnih snaga.EU kao institucija: značajan nivo saradnje se može postići i bez pretvaranja EU u državu. Suverenitet u oblasti spoljne politike može se deliti između nacionalnog i nadnacionalnog nivoa.EU kao ‘sistem spoljne politike’ u kojem se evropska zajednička politika i nacionalne spoljne politike susreću i kombinuju svoj uticaj na međunarodne događaje(Hill).U odnosu na zemlje članice:Značaj evropske integracije za pacifikaciju kontinenta i stvaranje ‘pluralističke bezbednosne zajednice’ među zapadnoevropskim zmljama (Hassner, Keohane).U odnosu na treće zemlje:Potencijal EU u kombinovanju ekonomskih, političkih i vojnih faktora, značaj ekonomskih odnosa, finansijske pomoći, itd. EU kao ‘civilna sila’ koja koristi ne-vojna sredstva kako bi ostvarivala civilne ciljeve kakvi su, npr., unapređenje ljudskih prava, konsolidacija demokratije, itd. (Duchene); EU kao ‘soft’ power.Buduće delovanje EU u svetu:-Proširenje kao uspeh ‘meke’ moći EUUlazak novih članica u EU promenio je geopolitički kontekst na kontinentu, obezbedio konsolidaciju tranzicije, izbegnut jew ex-YU scenario. Proširenje kao spoljnopolitiko delovanje koje trajno menja međunarodno okruženje. Proširenje menja tradicionalan koncept spoljne politike jer stvara ‘porozne granice’: ruši se rigidna podela na ‘unutra’ i ‘spolja’ - današnji sused može sutra postati član. Delovanje van kontinenta nameće dodatne zahteve.Evropska atipična politika proširenja i ‘civilna moć’ su bili mogući zato što je zaštita SAD-a tokom Hladnog rata garantovala poredak na kontinentu. Uspostavljanje poretka u drugim delovima sveta u savremenim uslovima? Novi izazovi i pretnje (terorizam, širenje naoružanja za masovno uništenje, itd.) dolaze iz drugih delova sveta.Aktuelnost transatlantskih odnosa:Robert Kagan: razlike između SAD i EU će rasti zbog slabosti evropske spoljne politike - SAD će morati da globalno koriste svoju moć kako bi očuvale međunarodni poredak, dok će se EU povući u relativni prosperitet i bezbednost nakon proširenja.Charles Kupchan: suprotno, EU će steći instrumente ‘tvrde’ moći jer svet postaje multipolaran, a spoljna politika SAD-a će postati unilateralnija i neće garantovati zaštitu evropskih interesa .

Da bi EU razvila spoljnu politiku zasnovanu i na hard i soft moći, moraju se otvoriti suštinska pitanja procesa integracije. Kako bi se EU borila u sukobima visokog intenziteta ako kontrola nije preneta na

kolektivni evropski nivo?Kako bi evropske institucije mogle da objave rat, a da prethodno ne uživaju pun demokratski legitimitet?Rat sa 27 veto igrača? Spoljna politika bez federacije?