59

VII GODIŠNJI BILANS

50. PODOBNOST ZA BILANSIRANJE I OBAVEZA BILANSIRANJA

Pitanje podobnosti za bilansiranje jeste pitanje kada se nešto može uneti u aktivu

(aktivirati) ili u pasivu (pasivirati). Jer, od rešavanja tih pitanja zavisi materijalna ispravnost bilansa.

Opšti stav je, pri tome, da se u aktivu bilansa mogu uneti imovinske vrednosti (predmeti), a u pasivu

se mogu uneti obaveze.

Za ispitivanje da li nešto poseduje svojstvo imovine, što je uslov za aktiviranje (unošenje u

aktivu bilansa), koriste se sledeći kriterijumi razvijeni u poreskom pravu:

(1) nezavisna sposobnost (podobnost) procenjivanja,

(2) nezavisna sposobnost prodaje i

(3) stvarno postojanje ekonomske vrednosti.

Posedovanje nezavisne sposobnosti procenjivanja podrazumeva mogućnost i obavezu da se

jednom imovinskom predmetu dodele svi troškovi koji se na njega odnose. Nezavisna sposobnost

prodaje pretpostavlja postojanje bar apstraktne (pretpostavljene) mogućnosti prodaje određenih

imovinskih predmeta. Konačno, nešto može da bude aktivirano i pored toga što ne poseduje prva

dva svojstva, ali ima stvarnu ekonomsku vrednost. To je slučaj sa plaćenim goodwill-om (poslovna

vrednost), čije se aktiviranje dopušta zbog toga što je prava vrednost neto imovine (tržišna

vrednost) veća od njene knjigovodstvene vrednosti.

Isti kriterijumi se mogu, po analogiji, koristiti za utvrđivanje da li je nešto obaveza, što je

uslov za unošenje u pasivu (pasiviranje). Saglasno logici pomenutih kriterijuma, nešto je obaveza

ako predstavlja kvantificiranu ekonomsku obavezu za preduzeće, koja se ne može osporiti i koja se

može razgraničiti prema roku dospeća.

Podobnost aktiviranja imovinskih predmeta, u smislu pomenutih kriterijuma, ne

podrazumeva pravo svojine nad njima, nego samo ekonomsku pripadnost. Zbog toga će jedno

preduzeće uneti u aktivu svoga bilansa (aktivirati) postrojenjska dobra koja je uz osiguranje prenelo

drugom korisniku (iznajmljena dobra – lizing), isporučenu robu sa zadržanim pravom svojine (roba

u komisionoj prodaji), građevinske objekte ili postrojenja na tuđem zemljištu, itd. Sposobnost

aktiviranja ima za posledicu, dakle, da odgovarajući predmeti i prava mogu da se procene zajedno

sa izdacima koje su prouzrokovali i da se unesu u bilans kao aktiva. Odnosni izdaci će se uneti u

rashode obračunskog perioda u kome su dobra potrošena.

Da li nešto što poseduje sposobnost (podobnost) aktiviranja samo može ili i mora se

aktivira, predstavlja pitanje koje je u stručnoj literaturi na različit način interpretirano. S tim u vezi,

kako ističe Hajnen, vladajuće gledište je da se svi imovinski predmeti koji poseduju sposobnost

aktiviranja, načelno, moraju i aktivirati. Ovaj zahtev proizilazi iz načela potpunosti, koje traži

unošenje u bilans svih imovinskih predmeta. Međutim, to ne znači da postojanje obaveze

aktiviranja isključuje pravo izbora i zabranu aktiviranja. Pravo izbora se odnosi na aktiviranje

nematerijalnih ulaganja. Na primer, IV Direktiva Evropske unije dopušta mogućnost aktiviranja

nematerijalnih ulaganja samo pod uslovom da su ona stečena nabavkom, tj. uz uslov plaćanja.

Takva mogućnost se odnosi kako na patente, tako i na goodwill. Zabrana aktiviranja odnosi se na

troškove probnog pogona i originalnog (izvornog) goodwill-a, a proizilazi iz načela realizacije.

Princip potpunosti, koji uslovljava obavezu aktiviranja, nameće obavezu pasiviranja svih

obaveza, tj. njihovo unošenje u pasivu bilansa. Zahtev principa potpunosti u čvrstoj je vezi sa

načelom zaštite poverilaca. Naime, sigurnosti poverilaca odgovara verno prikazivanje finansijskog

položaja preduzeća, koje je nezamislivo bez potpunog pasiviranja svih obaveza. Iz tog zahteva i

proizilaze pozicije pokrića (rezervisanja), preko kojih se obuhvataju obaveze čiji iznos nije tačno

utvrđen.

60

Pored obaveze pasiviranja svih obaveza, postoji i pravo izbora i zabrana pasiviranja

obaveza. Pri tome, ne postoji opšte pravo izbora kod pasiviranja obaveza, već se ono, pre svega,

odnosi na pokrića za rashode, kao i pokrića po osnovu penzija zaposlenih. Zabrana pasiviranja

proizilazi iz načela istinitosti. Naime, da ne bi došlo do ugrožavanja relativne istinitosti u bilansu,

zabranjuje se iskazivanje pogrešnih i fiktivnih obaveza, jer bi njihovo unošenje u pasivu bilansa

ugrozilo materijalnu ispravnosti istog.

51. PRINCIPI I USLOVLJENOST RAŠČLANJAVANJA BILANSA

Svrsishodno raščlanjavanje podrazumeva rešavanje pitanja (1) redosleda bilansnih pozicija

i (2) stepena (dubine) raščlanjavanja.

(1) Za utvrđivanje redosleda pozicija aktive i pasive koristi se nekoliko kriterijuma

raščlanjavanja, koji se međusobno kombinuju kod razvijanja bilansnih šema. Najvažniji su sledeći:

(a) princip likvidnosti, (b) princip pravnih odnosa i (c) princip razvoja (toka) poslovnog procesa.

(a) Kriterijum likvidnosti kod raščlanjavanja bilansnih pozicija zahteva razvijanje aktive po

striktnom redosledu rastuće ili opadajuće likvidnosti, a pasive po redosledu rastuće ili opadajuće

dospelosti. Pri tome, redosled rastuće likvidnosti u aktivi zahteva redosled rastuće dospelosti u

pasivi, i obrnuto. Pomenuti redosled je u funkciji prikazivanja i ocene finansijskog položaja

preduzeća, koja pretpostavlja ispitivanje kongruencije rokova aktivnih i pasivnih bilansnih pozicija.

(b) Prema kriterijumu pravnih odnosa, pozicije imovine i kapitala raščlanjavaju se po

svojoj pravnoj prirodi. U skladu sa tim kriterijumom, imovina se može raščlaniti na stvari i prava,

pokretnu i imobilizovanu imovinu, kao i prema tome da li imovinski predmeti služe za osiguranje

obaveza ili ne i da li su vlasništvo preduzeća ili ne. Pasiva se, prema ovom kriterijumu, raščlanjava

na sopstveni i pozajmljeni kapital.

(c) Raščlanjavanje prema kriterijumu toka poslovnog procesa prati interni poslovni proces

i, zbog toga, tangira imovinsku stranu bilansa (aktivu). U skladu sa ovim principom, aktiva se

raščlanjava na fiksnu i obrtnu imovinu. U okviru obrtne imovine, zalihe se raščlanjavaju na

sirovine, pomoćni i pogonski materijal, nedovršenu proizvodnju i gotove proizvode.

Do sada poznata raščlanjavanja bilansa su, manje ili više, koristila kombinaciju svih triju

pomenutih principa. Pri tome, dominirajuću ulogu ima princip likvidnosti, kojim se nastoji

uspostavljanje čvrste veze sa aspekta kongruencije rokova između aktive i pasive. Većinu evropskih

bilansa karakteriše primena principa rastuće likvidnosti i rastuće dospelosti, dok je za SAD

karakteristična primena principa opadajuće likvidnosti i opadajuće dospelosti. U okviru tako

raščlanjene aktive i pasive vrši se, pod uslovom da to ne smeta glavnom cilju raščlanjavanja,

homogeniziranje pozicija prema kriterijumima pravnih odnosa i odvijanja (toka) poslovnog procesa.

(2) Dubina raščlanjavanja vezana je, najčešće, za veličinu preduzeća. Bilansi većih

preduzeća, po pravilu, dublje se raščlanjavaju. Ovaj princip je prihvaćen u IV Direktivi Evropske

unije.

52. IZGRADNJA BILANSA

Pitanje izgradnje bilansa tiče se oblikovanja bilansne šeme. Izgradnja bilansa je prošla dugi

put stalnog usavršavanja i prilagođavanja često kolidirajućim potrebama bilansnih adresata.

Koncept bilansnih šema, predložen u IV Direktivi Evropske unije, polazi od sledećih

premisa:

za prikazivanje aktive i pasive podobne su obe forme – forma dvostranog pregleda

(forma konta) i forma liste (štafelna forma). Zemlje članice mogu da izaberu jednu od

ove dve forme ili da propišu obe i prepuste preduzećima izbor između njih;

61

upisani, a neuplaćeni kapital treba da figurira na početku aktive kao samostalna pozicija,

što upućuje na shvatanje da se radi o bilansnoj poziciji sa korektivnim svojstvom

(koriguje poziciju osnovnog kapitala u pasivi):

pored pomenute korektivne pozicije, aktiva sadrži četiri bitna dela, i to: imobilizovanu

ili fiksnu imovinu, obrtnu imovinu (cirkulirajuća aktiva), aktivna vremenska

razgraničenja i gubitak (ako nije unet u pasivu kao odbitna pozicija sopstvenog

kapitala);

pored svake pozicije potraživanja treba da se iskaže iznos potraživanja sa rokom dužim

od jedne godine;

u pasivi bilansa iskazuje se upisani kapital, kao jedna pozicija ili odvojeno: upisani i

uplaćeni;

pasiva sadrži: sopstveni kapital, pokrića (rezervisanja) za rizike i troškove, dugove

(obaveze), pasivna vremenska razgraničenja (ukoliko nisu uključena u obaveze) i

dobitak perioda (ako nije uključen u sopstveni kapital);

u okviru svake pozicije obaveza treba da se odvojeno iskažu iznosi koji dospevaju za

vraćanje u roku od jedne godine i oni čiji je rok za vraćanje duži od jedne godine.

Iz pomenutih premisa jasno proizilazi da bilans ima sledeću globalnu strukturu:

Aktiva Bilans Pasiva

(1) Upisani a neuplaćeni kapital

(2) Imobilizovana aktiva

(3) Cirkulirajuća aktiva

(4) Aktivna vremenska

razgraničenja

(1) Sopstveni kapital

(2) Pokrića za rizike i troškove

(3) Obaveze

(4) Pasivna vremenska

razgraničenja

Aktuelna šema bilansa stanja u Srbiji, propisana Pravilnikom o sadržini i formi obrazaca

finansijskih izveštaja za privredna društva, zadruge, druga pravna lica i preduzetnike, usklađena je

sa zahtevima Međunarodnih standarda finansijskog izveštavanja. U sažetoj formi, ona izgleda

ovako:

Aktiva

BILANS STANJA

na dan ____.____. 20___. godine Pasiva

A. Stalna imovina (I+II+III+IV+V)

I Neuplaćeni upisani kapital

II Goodwill

III Nematerijalna ulaganja

IV Nekretnine, postrojenja, oprema i

biološka sredstva

V Dugoročni finansijski plasmani

B. Obrtna imovina (I+II+III)

I Zalihe

II Stalna sredstva namenjena prodaji i

sredstva poslovanja koje se obustavlja

III Kratkoročna potraživanja, plasmani i

gotovina

C. Odložena poreska sredstva

D. Poslovna imovina (A+B+C)

E. Gubitak iznad visine kapitala

F. UKUPNA AKTIVA (D+E)

G. Vanbilansna aktiva

A. Kapital (I+II+III+IV+V–VI+VII–VIII–IX)

I Osnovni kapital

II Neuplaćeni upisani kapital

III Rezerve

IV Revalorizacione rezerve

V Nerealizovani dobici po osnovu hartija

od vrednosti

VI Nerealizovani gubici po osnovu hartija

od vrednosti

VII Neraspoređeni dobitak

VIII Gubitak

IX Otkupljene sopstvene akcije

B. Dugoročna rezervisanja i obaveze (I+II+III)

I Dugoročna rezervisanja

II Dugoročne obaveze

III Kratkoročne obaveze

C. Odložene poreske obaveze

D. UKUPNA PASIVA (A+B+C)

E. Vanbilansna pasiva

62

Prikazana šema bilansa stanja ima sledeće karakteristike:

1) Ređanje aktive izvršeno je prema principu rastuće likvidnosti, a pasive prema principu

rastuće dospelosti.

2) Neuplaćeni upisani kapital iskazuje se na početku aktive, kao pozicija stalne imovine.

Ista pozicija se nalazi i u pasivi kao komponenta sopstvenog kapitala, pri čemu pozicija

"Osnovni kapital" odražava iznos kapitala koji je uplaćen.

3) Goodwill se prikazuje kao posebna pozicija stalnih sredstava, odvojeno od ostalih

nematerijalnih ulaganja.

4) Gubitak se prikazuje u pasivi, kao odbitna stavka sopstvenog kapitala. U slučaju da

gubitak prevazilazi iznos sopstvenog kapitala (stanje prezaduženosti), deo gubitka koji

prelazi visinu sopstvenog kapitala iskazuje se u aktivi.

5) Otkupljene sopstvene akcije se iskazuju u pasivi kao odbitna stavka sopstvenog

kapitala.

6) Stalna (fiksna) sredstva namenjena prodaji u roku kraćem od jedne godine i sredstva

koja se odnose na deo preduzeća čije gašenje se planira u roku kraćem od jedne godine

prikazuju se u okviru obrtnih sredstava.

7) Aktivna vremenska razgraničenja prikazuju se u okviru pozicije "Kratkoročna

potraživanja, plasmani i gotovina", dok su pasivna vremenska razgraničenja sastavni

deo pozicije "Kratkoročne obaveze".

8) Pozicija "Vanbilansna aktiva" obuhvata: sredstva uzeta u zakup (osim sredstava uzetih

na finansijski lizing), preuzete proizvode i robu za zajedničko poslovanje, komisionu

robu, robu u konsignaciji, materijal primljen na obradu i doradu i ostala sredstva koja

nisu u vlasništvu preduzeća, hartije od vrednosti koje su van prometa, garancije i druga

jemstva. Pozicija "Vanbilansna pasiva" obuhvata obaveze po osnovu sredstava

iskazanih u okviru pozicije "Vanbilansna aktiva".

53. BILANSIRANJE – SUŠTINA I OSNOVE

Bilansiranje (procenjivanje) pozicija finansijskih izveštaja predstavlja proces utvrđivanja

novčanih iznosa (vrednosti) po kojima se one (pozicije) unose u bilans stanja i bilans uspeha –

finansijske izveštaje koji se neposredno izvlače iz okvira dvojnog knjigovodstva. Odnoseći se na

sadržinu, tj. materijalni aspekt redovnog periodičnog zaključka, godišnjeg ili i u kraćim

vremenskim intervalima, bilansiranje direktno utiče kako na prezentiranje finansijskog položaja u

bilansu stanja, tako i na prikazivanje ostvarenih rezultata poslovanja preduzeća u bilansu uspeha.

Time se, svakako, i objašnjava zašto se u procesu redovnog finansijskog izveštavanja preduzeća

najveća važnost upravo pridaje bilansiranju.

Utvrđivanje vrednosti bilansnih pozicija, što čini suštinu bilansiranja, neizbežno

pretpostavlja izbor konkretnih osnova bilansiranja (procenjivanja). Postoji više osnova za

bilansiranje, kao što su, na primer, istorijski trošak, tekući trošak, itd, pri čemu se izborom određene

osnove, uključujući i druge bitne elemente, istovremeno identifikuje i računovodstveni sistem koji

se primenjuje kod sastavljanja finansijskih izveštaja. Dva najpoznatija i najčešće međusobno

konfrontirana sistema računovodstva jesu: (1) računovodstvo istorijskog troška, poznato i pod

nazivom "tradicionalno" ili "konvencionalno" računovodstvo i (2) računovodstvo tekućeg troška.

Nesporno je, pri tome, da računovodstvo istorijskog troška predstavlja opšteprihvaćenu

računovodstvenu konvenciju za sastavljanje bazičnih finansijskih izveštaja, na kojoj se danas bazira

trgovačko (poslovno) zakonodavstvo i praksa redovnog finansijskog izveštavanja gotovo u čitavom

svetu. Polazeći od tri opredeljujuća elementa svakog računovodstvenog sistema – osnove

bilansiranja (procenjivanja), koncepta održavanja kapitala i računovodstvene jedinice mere,

računovodstvo istorijskog troška se karakteriše time što: (1) koristi istorijski trošak kao osnovu

bilansiranja, (2) zastupa održavanje nominalnog kapitala kao relevantan koncept održavanja

63

kapitala i (3) koristi nominalnu novčanu jedinicu kao računovodstvenu jedinicu mere. Zasnovano na

pomenutim karakteristikama, računovodstvo istorijskog troška, mada tradicionalno, nastavlja da

egzistira kao opšteprihvaćena osnova redovnog finansijskog izveštavanja preduzeća, a time i

bilansiranja, i u savremenim uslovima.

BILANSIRANJE POZICIJA AKTIVE

54. BILANSIRANJE POTRAŽIVANJA ZA NEUPLAĆENE ULOGE U OSNOVNI

KAPITAL

Potraživanja za neuplaćene uloge u osnovni kapital (osnovnu glavnicu) iskazuju se u

bilansu kao posebna pozicija. Reč je o poziciji koja ima dvostruku prirodu. Naime, sa pravne tačke

gledišta, ova pozicija odražava potraživanja preduzeća od njegovih vlasnika (akcionara).

Ekonomski posmatrano, pozicija neuplaćenih uloga u osnovni kapital ima karakter korektivne

pozicije, jer predstavlja korekturu nominalne vrednosti osnovne glavnice, prikazane u pasivi.

U stručnoj literaturi se smatra poželjnim da se potraživanja pozvana na uplatu posebno

iskažu, i to ili (a) u okviru obrtne imovine ili (b) na kontu koji bi se dobio raščlanjavanjem pozicije

potraživanja za neuplaćene uloge u osnovni kapital. Pomenuta preporuka se pravda mišljenjem da

su informacije o iznosu potraživanja pozvanih na uplatu od značaja za ocenu likvidnosti društva.

Za procenjivanje vrednosti potraživanja po osnovu neuplaćenih uloga u osnovni kapital

važi opšte pravilo merodavno i za ostala potraživanja, a to znači da se ona procenjuju po vrednosti

koja se njima može dati na dan bilansa. Ta vrednost je, u normalnom slučaju, nominalna vrednost

neuplaćenog dela uloga. Međutim, prihvatanje nominalne vrednosti pretpostavlja platežnu

sposobnost akcionara na koje se potraživanje odnosi. Zbog toga je procenjivanje ovih potraživanja

povezano sa procenom boniteta dužnika. Pri tome, nije dozvoljena paušalna ispravka vrednosti, već

se, po potrebi, vrši korektura vrednosti potraživanja pojedinih akcionara, s tim da u bilansu ostane

vidljiva puna nominalna vrednost potraživanja. Uz to, zahteva se i objašnjenje u vezi sa stepenom

ugroženosti potraživanja, koje je dovelo do ispravke vrednosti.

Neizvršene doplate koje akcionari ugovaraju da bi ostvarili neku povlasticu ne smatraju se

potraživanjima za neuplaćene uloge, nego se bilansiraju kao ostala potraživanja. Takav tretman ovih

doplata uslovljen je okolnošću da one ne povećavaju osnovni kapital, već se unose u rezerve.

55. BILANSIRANJE NEMATERIJALNIH ULAGANJA – SADRŽINA I TIPOLOGIJA

Nematerijalna ulaganja predstavljaju heterogenu grupu fiksnih (stalnih) sredstava. Pri

tome, ne postoji jedinstveni način njihovog tretiranja u teoriji i zakonodavstvu. Neslaganja se

pojavljuju kako u vezi sa njihovom sadržinom, tako i po pitanju mogućnosti, obaveze ili zabrane

njihovog bilansiranja.

Nematerijalna ulaganja su, u stručnoj literaturi, na različite načine definisana i tumačena. U

čisto teorijskom smislu, ona se definišu zavisno od shvatanja cilja bilansa. Pri tome, prema

statičkom shvatanju, ona predstavljaju nepostojeća dobra, pa samim tim i nepostojeće vrednosti, iz

čega se izvlači zaključak da bi njihovo bilansiranje kao pozicija aktive bilo neopravdano. Ona

predstavljaju gubitak ili štetu za preduzeće i zato ih treba smatrati rashodom perioda njihovog

nastanka. Naprotiv, sa aspekta dinamičkog shvatanja, nematerijalna ulaganja predstavljaju troškove

koji nisu rashod perioda u kome su nastali, nego rashod niza obračunskih perioda kojima se i

dodeljuju. Njihovo periodiziranje je posledica činjenice da njihovo jednokratno ili višekratno

nastajanje u jednom obračunskom periodu doprinosi nastajanju prihoda u nizu obračunskih perioda.

64

Okolnost da svi prihodi, čijem nastajanju oni doprinose, nisu realizovani u periodu njihovog

nastanka, čini logičnim njihovo srazmerno odlaganje u aktivi. U pozadini zahteva za odlaganje je,

dakle, fundamentalni princip realizacije.

Nematerijalna ulaganja se definišu kao telesno neuhvatljiva, ali samostalno procenjiva

dobra jednog preduzeća, stečena kupovinom. Radi se, pre svega, o pravima, kao i o pogonskim

povlasticama i prilikama. Klasificiraju se sa različitih aspekata, među kojima su najznačajniji

sledeći: (a) povezanost sa preduzećem, (b) tržišnost i (c) način sticanja.

(a) Sa aspekta povezanosti sa preduzećem, razlikuju se nematerijalna ulaganja koja su

povezana sa preduzećem i ona koja sa njim nisu povezana. U prvu grupu spada, pre svega, poslovna

vrednost ili goodwill. U drugu grupu spadaju relativno (ograničeno) unovčiva, ali samostalno

procenjiva dobra, kao što su: patenti, zaštitni znaci, licence i slična prava.

(b) Prema kriterijumu tržišnosti, sva nematerijalna ulaganja se klasifikuju u dve grupe, i to:

na ulaganja koja nemaju nikakvu vrednost i koja su, iako iskazana kao aktiva, uvek

irealna, nepostojeća imovina (fiktivne vrednosti);

na ulaganja koja, u izvesnim slučajevima, mogu imati prometnu vrednost, ali čija

realizacija (prodaja) zavisi od niza okolnosti (vrednosti koje se mogu eventualno

realizovati).

U grupu čisto fiktivnih vrednosti spadaju osnivački troškovi (troškovi osnivanja), kao

troškovi nastali u toku osnivanja preduzeća do njegovog stavljanja u pogon, odnosno do početka

njegovog poslovanja.

(c) Prema načinu sticanja, razlikuju se nematerijalne vrednosti stečene kupovinom

(derivativne) i samostalno stvorene (izvorne) nematerijalne vrednosti. Razlikovanje ovih dveju

grupa je važno zbog toga što se, prema valjanoj trgovačkoj praksi, bilansira samo izvedena

(derivativna) nematerijalna imovina. Za razliku od kupovinom stečenih, samostalno stvorena

nematerijalna dobra su nepodobna za bilansiranje, zbog toga što je teško naći objektivno merilo za

njihovu vrednost.

Prema IV Direktivi Evropske unije, u nematerijalna ulaganja spadaju:

1. troškovi istraživanja i razvoja, ukoliko nacionalni propisi dozvoljavaju njihovo

iskazivanje u aktivi,

2. koncesije, patenti, licence, trgovački znaci i slična prava, ako su ona:

(a) nabavljena uz uslov plaćanja i ukoliko ne figuriraju u okviru grupe pod (3), ili

(b) stvorena od samog preduzeća, ukoliko nacionalno zakonodavstvo dozvoljava

njihovo unošenje u aktivu;

3. poslovna vrednost (goodwill), u obimu koji je stečen uz uslov plaćanja;

4. plaćeni avansi.

56. BILANSIRANJE POSLOVNE VREDNOSTI PREDUZEĆA (GOODWILL-A)

Pojam poslovne vrednosti ili goodwill-a se definiše na različite načine. U nemačkoj

literaturi, polazeći od računskog osnova njegovog utvrđivanja, pod goodwill-om se podrazumeva

vrednosna razlika između prinosne vrednosti preduzeća kao ekonomske jedinice (entiteta) i sume

reprodukcionih vrednosti svih nezavisno procenjivih i za bilansiranje podobnih privrednih dobara

preduzeća (delimična reprodukciona vrednost).

U bilansnom smislu, poslovna vrednost ili goodwill predstavlja deo ukupne prave, tj.

unutrašnje vrednosti preduzeća kao celine, i to deo koji prelazi bilansnim pravilima utvrđenu

vrednost neto imovine. Prva se utvrđuje kao celina na tržištu, kao tržišna vrednost celine preduzeća

ili fingiranjem tržišne vrednosti preko kapitalizacije prosečnog neto dobitka sa tržišnom kamatnom

stopom (stopom kapitalizacije). Druga je rezultat pojedinačnog procenjivanja po troškovima

reprodukcije svih imovinskih delova i njihovog sabiranja. Zbog toga se i naziva delimična

65

reprodukciona vrednost, jer je manja za pozitivni, a veća za negativni goodwill od prave, prinosne

vrednosti.

Pojava razlike između pomenutih dveju vrednosti prouzrokovana je brojnim faktorima koji

deluju u preduzeću (interno područje) i izvan preduzeća (eksterno područje ili okruženje). U

područje internih faktora spadaju, svakako, povoljni uticaji sposobne uprave, godinama

usavršavanog stručnog personala, negovanja raznim sredstvima osećaja privrženosti preduzeću,

efikasne organizacije preduzeća i tehnološke superiornosti. U drugu grupu faktora, pak, spadaju

povoljni uticaji razvijenih tržišnih odnosa i položaja preduzeća u finansijskom području. Tome,

svakako, treba dodati i uticaje koji dolaze sa strane politike bilansiranja, naročito ako je ono

usmereno na gomilanje latentnih rezervi. Svi pomenuti faktori uslovljavaju stvaranje i taloženje,

tokom godina, dodatne vrednosti preduzeća, koja predstavlja njenu originalnu (izvornu) vrednost.

Goodwill nije predmet procene prilikom redovnog zaključivanja knjiga i sastavljanja

godišnjeg zaključka. Ali, on je predmet procene u specijalnim slučajevima, kao što su: prodaja

preduzeća kao celine, fuzija, razdvajanje, poravnanje ortaka, dakle u svim slučajevima kada je u

interesu pojedinih vlasnika ili organa uprave da se objektivira pomenuta razlika koja predstavlja

latentnu rezervu ili skriveni gubitak. Iz takvih specijalnih prilika, u kojima se izračunava prava

(prinosna) vrednost, proizilazi i, na pomenuti način, obračunati goodwill, koji je i predmet knjiženja

u okviru fiksnih (stalnih) sredstava.

Kod redovnog godišnjeg zaključivanja goodwill se ne utvrđuje zbog toga što načela

urednog knjigovodstva i odredbe akcijskog prava zabranjuju aktiviranje originalne (izvorne)

poslovne vrednosti preduzeća, jer je to u koliziji sa fundamentalnim načelom realizacije. Taj deo u

bilansu nevidljive ukupne vrednosti preduzeća može da bude predmet aktiviranja samo ako se

originalna ili izvorna vrednost preduzeća objektivira preko tržišta, čime ona postaje derivativna

(izvedena). To su slučajevi preuzimanja jednog preduzeća od strane drugog preduzeća po ceni koja

je veća od bilansnim pravilima utvrđene vrednosti neto imovine preuzetog preduzeća u trenutku

preuzimanja.

Prema Međunarodnim standardima finansijskog izveštavanja, aktivirani goodwill se ne

otpisuje redovno (svake godine), već samo ukoliko se utvrdi njegovo obezvređenje, pri čemu bar

jednom godišnje treba ispitati da li je do obezvređenja došlo. Izuzetak čine mala i srednja

preduzeća, koja goodwill otpisuju redovno, na godišnjoj osnovi, tokom njegovog procenjenog veka

trajanja, pri čemu se, u slučaju nemogućnosti pouzdane procene veka trajanja, otpisivanje vrši u

periodu od 10 godina.

57. BILANSIRANJE TROŠKOVA ISTRAŽIVANJA I RAZVOJA

Bilansiranje troškova istraživanja i razvoja predstavlja predmet sporenja u teoriji i

zakonodavstvu. Pri tome, glavni razlog neslaganja da se izdaci po osnovu istraživanja i razvoja

preduzeća uključe u nematerijalna ulaganja, tj. da se aktiviraju, je mišljenje da je njihov krajnji

ishod, rezultat krajnje neizvestan. Zbog te neizvesnosti, odloženi troškovi u aktivi ne bi sigurno

doprinosili stvaranju povećanih prihoda, kojima bi oni mogli da budu dodeljeni. Oni bi, u svim

takvim slučajevima, predstavljali čist gubitak, pa bi, stoga, njihovo odlaganje u aktivi bilo u koliziji

sa načelom impariteta. To je utoliko opasnije što izdaci po ovom osnovu imaju tendenciju snažnog

porasta, dostižući učešće u ukupnom godišnjem prihodu od prodaje od 2-7%.

Opasnost od odlaganja u pomenutim uslovima stimulirala je računovodstvenu praksu da

sve troškove istraživanja i razvoja, koji nastanu u toku jednog obračunskog perioda, tretira kao

rashode istog perioda.

Prema Međunarodnom računovodstvenom standardu br. 38, objavljenim pod nazivom

Nematerijalna ulaganja od strane Međunarodnog komiteta za računovodstvene standarde (IASC),

prethodnika Međunarodnog odbora za računovodstvene standarde (IASB), alokacija troškova

istraživanja i razvoja na obračunske periode određuje se prema očekivanim koristima koje će

66

proisteći iz ovih aktivnosti u budućnosti. U većini slučajeva, postoji neznatna, ukoliko uopšte

postoji, direktna veza između iznosa tekućih troškova istraživanja i razvoja i budućih koristi, pošto

su iznos takvih koristi i periodi u kojima će se one ostvarati obično neizvesni. Zbog toga se troškovi

istraživanja i razvoja obično iskazuju kao rashodi perioda u kome su nastali. To posebno važi za

troškove istraživanja (troškove nastale u cilju sticanja novog naučnog ili tehničkog znanja i

razumevanja), koji se, prema pomenutom standardu, ne smeju aktivirati, već se u celini unose u

rashode perioda njihovog nastanka. Za razliku od troškova istraživanja, troškovi razvoja se mogu

aktivirati i razgraničiti na buduće periode, ali samo ukoliko se može dokazati da je proizvod ili

proces tehnički i komercijalno izvodljiv i da preduzeće ima dovoljno sredstava da omogući

plasiranje proizvoda ili procesa na tržištu, jer će se tada neizvesnosti vezane za buduće koristi

znatno smanjiti. S tim u vezi, da bi preduzeće moglo da izvrši aktiviranje troškova razvoja, treba da

budu zadovoljeni sledeći kriterijumi:

(a) proizvod ili proces je jasno definisan i troškovi koji se odnose na taj proizvod ili

proces se mogu odvojeno identifikovati;

(b) tehnička izvodljivost proizvoda ili procesa je dokazana;

(c) menadžment preduzeća je pokazao svoju nameru da proizvod plasira na tržištu ili

upotrebi proizvod ili proces;

(d) u slučaju namere prodaje proizvoda ili procesa buduće tržište je jasno određeno, a u

slučaju namere internog korišćenja proizvoda ili procesa može se dokazati da je to

korisno za preduzeće;

(e) postoji dovoljno sredstava, ili je razumno očekivati da će ona biti na raspolaganju, da

se projekat dovrši i plasira na tržištu kao proizvod ili proces.

58. KONCESIJE, PATENTI, LICENCE I SLIČNA PRAVA – SUŠTINA, BILANSIRANJE

Koncesije, patenti, licence i slična prava se u bilansu uobičajeno prikazuju zajedno, u

okviru jedne pozicije, koja predstavlja skup heterogenih elemenata. Izbegavanje da se ovi elementi

prikazuju raščlanjeno ima dvojaki razlog: (1) veliki broj elemenata koji ulaze u sastav jedinstvene

pozicije i (2) zajednička karakteristika svih elemenata, koja se ogleda u tome što oni predstavljaju

prava preduzeća, a ne imovinska dobra.

Pod patentom se podrazumeva pravo monopola u eksploataciji, koje se daje, sa određenim

rokom trajanja (zavisno od zemlje), pronalazaču jednog proizvoda ili postupka, podobnog za

industrijsku primenu, ili njegovom korisniku. Iako je patent, de facto, pravo industrijske svojine

nekog pronalaska, on podleže otpisivanju zbog toga što je njegovo ekonomski isplativo korišćenje

ograničeno. Otuda i potiče pravilo da se patent otpisuje u okviru perioda u kojem se očekuje

njegovo korišćenje. U slučaju iznenadne depresijacije (obezvređenja) patenta, zbog pada obima

prodaje, patent treba da bude predmet dodatnog otpisivanja. Otpisivanje je uvek indirektno.

U vezi sa aktiviranjem patenta pojavljuje se specifičnost u slučaju kada se kod njegove

kupovine ugovara plaćanje u ratama. U stručnoj literaturi se zastupa stav da se u tome slučaju

vrednost patenta ne aktivira, već da se isplate ugovorenih rata obračunavaju kao rashodi perioda u

kome je izvršeno plaćanje.

Licenca predstavlja pravo korišćenja industrijske svojine (patenta), stečeno ugovorom u

kome su regulisani uslovi korišćenja. Bilansiranje licence pretpostavlja plaćanje ugovorene

nadoknade. Pri tome, nadoknada za prepuštanje prava korišćenja patenta može da bude ugovarana

na različite načine. Ali, aktiviranje licence dolazi u obzir samo ako se licenca ugovori na određeno

vreme uz pašalnu novčanu nadoknadu. Tada se paušalno isplaćeni iznos aktivira i otpisuje u okviru

ugovorenog perioda korišćenja. Ako je, naprotiv, licenca ugovorena uz nadoknadu po komadu ili uz

učešće u prometu (kvotna licenca), onda nema aktiviranja, nego se obračunata nadoknada unosi u

bilans uspeha kao rashod perioda na koji se odnosi. U tome slučaju se licenca ne pojavljuje u

bilansu stanja.

67

Aktivirana licenca podleže dodatnom, vanplanskom otpisivanju u slučaju kada korišćenje

licence izraženo u obimu proizvodnje padne, zbog promene tražnje na tržištu, ispod očekivanog

obima u momentu ugovaranja licence. Upravo taj rizik promene stanja na tržištu predstavlja glavni

razlog ugovaranja ne paušalne licence, nego licence po komadu ili kvotne licence.

U slična prava, koja se takođe bilansiraju, spadaju: autorska prava, fabrički znaci, modeli i

zaštitni uzorci. Sva prava po pomenutim osnovama ostvaruju se, kao i kod licence, putem ugovora.

S obzirom na karakter prepuštenog prava, ugovara se paušalna naknada, koja obezbeđuje pravo

korišćenja za određeni period. Opasnost od naglog pada interesa za korišćenje prenetih prava, po

pomenutim osnovama, zbog brzih tehničkih i ekonomskih promena, koje naglo menjaju poziciju

korisnika prava na tržištu, predstavlja ozbiljan razlog odbijanja aktiviranja ovih troškova (načelo

opreznosti) ili njihovog otpisivanja u kraćem roku od ugovorenog.

Koncesija predstavlja, takođe, pravo, povlasticu ili dozvolu za proizvodnju ili prodaju

određenih proizvoda i usluga, odnosno za obavljanje određene delatnosti. To pravo se stiče

ugovaranjem sa titularom koncesije uz odgovarajuće uslove, u koje spada i novčana naknada za

prepuštanje prava.

Zahtev za dobijanje koncesije može da bude povezan sa namerom za istraživanje i

korišćenje neke rude, minerala i nafte ili, pak, za izgradnju i eksploataciju automobilskog puta ili

železničke pruge, u kome slučaju je obično davalac koncesije pravno lice javnog prava (država).

Međutim, zahtev može da potiče od namere da se u nekom lokalu postave automati za cigarete ili

zabavne igre, u kome slučaju je davalac koncesije fizičko ili pravno lice. U prvom slučaju, dobijanje

koncesije odnosi se na celo preduzeće. U drugom slučaju, ona se odnosi na pojedinačna ili na manji

broj istovrsnih postrojenjskih dobara (fiksnih sredstava). To saznanje je važno zbog toga što je

odlaganje (aktiviranje) stvarno nastalih izdataka po osnovu dobijanja koncesije u okviru

nematerijalnih ulaganja opravdano samo u prvom slučaju. U drugom slučaju, naprotiv, troškovi

koncesije se mogu pripisati nabavnoj vrednosti odnosnog ili odnosnih postrojenja ili aparata, što

znači da se neće ni pojaviti u okviru nematerijalnih ulaganja. Time se, de facto, rešava automatski

pitanje alokacije ovih troškova na više obračunskih perioda.