Vindž Džoan SNEŽNA KRALJICA Prevod: Nedeljković B. Aleksandar Vinge Joan D. SNOW QUEEN (THE), 1980.

Serija "Kraljica" (1) POLARIS 1993. PROLOG

Vrata su se tiho zatvorila za njima i odsekla ih od svetlosti, muzike i razuzdane proslave koja je bila u toku u balskoj dvorani. Usled iznenadnog gubitka vida i sluha osetio je klaustrofobiju. Samo je čvršće stegnuo kovčežić sa instrumentima koji je nosio ispod ogrtača.

Začuo je njen veseli smeh u tami pored sebe i oko njega je ponovo prasnula svetlost, otkrivajući malu prostoriju u kojoj su se sada nalazili. Nisu bili sami. Trgnuo se usled napetosti, iako je to očekivao, iako mu se to već dogodilo pet puta u ovoj beskrajnoj noći, iako će mu se dogoditi još nekoliko puta. Ovog puta događalo se u dnevnoj sobi... na nesigurnom kauču koji se ugurao u šumu tamnih, zlatom pokrivenih nogu nameštaja. Pade mu na pamet jedna nevažna misao: ove noći video je verovatno veći raspon stilova i ukusa nego za četrdeset godina na Karemofu.

Ali nije se nalazio na Karemofu, već u Karbanklu, i ova festivalska noć bila je najčudnija noć koju će ikada provesti, makar doživeo stotu. Na kauču su se ispružili, potpuno lišeni svesnog držanja i stida, jedan muškarac i jedna žena, oboje u dubokom snu zbog vina sa primesama droge iz boce, sada poluprazne, koja je ležala pokraj njih na sagu. Zagledao se u purpurnu mrlju koja je puzila preko zarozanog saga što je poprimio oblik skulpture, pokušavši da što manje narušava njihovu privatnost. "Sigurni ste da je ovaj par takođe bio... intiman?"

"Sasvim sigurna. Potpuno sigurna." Njegova pratilja podiže belu perjanu masku sa svojih ramena, otkrivajući šumu kose, gotovo isto toliko bele, i isprepletene poput gnezda zmija iznad njenog žustrog mladog devojačkog lica. Maska je predstavljala groteskan kontrast ljupkosti toga lica: nareckani razdirući kljun neke ptice grabljivice, ogromne oči sa crnim zenicama noćnog lovca koje su zurile u njega donoseći obećanje života i obećanje smrti, u međusobnoj ravnoteži... Ne. Kada se zagledao u njene oči, u njima nije primetio taj kontrast, tu razliku. "Vi Karemovci ste tako čvrsto ubeđeni u svoju pravednost." Zbacila je plašt od belog perja. "I takvi licemeri." Ponovo se nasmejala; njen smeh bio je istovremeno i svetlost i tama.

Nevoljno je skinuo svoju masku, jednostavnije izrađenu: predstavljala je neko apsurdno biće iz fantazije, koje je bilo pola riba pola čista mašta. Nije mu se dopadalo što je morao da otkrije svoj izraz lica.

Osmotrila je njegovo lice pod nemilosrdnom svetlošću svetiljke, hineći nevinost. "Nemojte mi reći, doktore, da zaista ne volite da gledate?"

S teškom mukom potisnuo je svoj gnev. "Ja sam biohemičar, Vaše Veličanstvo, ne voajer.""Gluposti." Oko usta joj zaigra osmeh koji bi pre odgovarao kakvom mnogo starijem licu. "Svi

medicinari su voajeri. Zašto bi inače postali lekari? Osim sadista, razume se, koji jednostavno uživaju u krvi i bolu."

Plašeći se da odgovori, on samo prođe pored nje, pređe preko tepiha pored kauča i spusti kovčežić sa instrumentima na pod. S druge strane ovih zidova grad Karbankl podizao je ka vrhuncu slavlje u čast ciklične posete predsednika vlade ovom svetu; bila je to noć radosnog zaborava. Nikada nije ni sanjao da će je provesti sa kraljicom ovog sveta... a još manje da će je provesti radeći ono što se spremao sada da učini.

Uspavana žena ležala je licem okrenuta prema njemu. Primetio je da je mlada, srednje visine, jaka i zdrava. Njeno blago nasmešeno lice bilo je duboko preplanulo od sunca i vetra ispod zamršene kose boje peska. Ostatak tela bio joj je bled; pretpostavio je da ga je dobro štitila od žestoke hladnoće iza gradskih zidina. Muškarac pored nje bio je mlad, tridesetih godina, oceni on; imao je tamnu kosu i svetao ten i mogao je biti ili odavde ili pridošlica sa drugog sveta; međutim, sad taj čovek nije bio nimalo važan. Njihove festivalske maske gledale su ih odozgo svojim prekornim šupljeokim pogledom, kao da su nemoćni bogovi stražari koji se odmaraju na naslonu kauča. Ovlaš je istrljao ženino rame antiseptikom, spremajući se da joj ubaci pod kožu tragač-kapsulu. Obavljao je prvo jednostavniju proceduru kako bi stekao samopouzdanje. Kraljica ga je pomno posmatrala, ćuteći sada kada mu je bila potrebna tišina.

Buka se nagomilavala i pojačavala iza zaključanih vrata; čuo je kako neki ljudi, koji su malo zaplitali jezikom, glasno protestuju. Skupio se poput životinje u zamci, čekajući da ga otkriju.

"Ne brinite, doktore." Kraljica položi laku, umirujuću šaku na njegovu mišicu. "Moji ljudi će se pobrinuti da nas niko ne uznemirava."

1

"Zašto sam se, do đavola, dao nagovoriti na ovo?" promrmlja on, više za sebe, nego njoj. Okrenuo se opet svome poslu, međutim, šake su mu podrhtavale.

"Dvadeset dve dodatne godine mladosti mogu biti veoma ubedljiv argument.""Mnogo dobra će mi doneti ako ih budem proveo u nekoj kažnjeničkoj koloniji!""Saberite se, doktore. Ako ne završite ono što ste noćas započeli, ionako nećete zaraditi svoje

dvadeset dve godine. Dogovor važi samo ako budem imala makar jedno savršeno normalno klon-dete negde među narodom Leta na ovoj planeti."

"Svestan sam uslova." Završio je ugrađivanje tragača. "Ali nadam se da razumete da je implantacija klona pod ovim okolnostima ne samo nelegalna, već i krajnje nepredvidljiva. Ovo je teška procedura. Rezultati koji se postižu u stvaranju klona koji je makar približna replika originalne osobe nisu baš naročito dobri čak ni kada su uslovi krajnje kontrolisani, a da i ne govorimo..."

"Znači, što ih više noćas implantirate, biće bolje za oboje. Nije li tako?""Da, Vaše veličanstvo", reče on, osećajući ukus gađenja prema samome sebi. "Pretpostavljam da je

tako." Pažljivo je okrenuo usnulu ženu na leđa i ponovo posegnuo u svoj kovčežić.

1.

Ovde na Tijamatu, gde ima više vode nego kopna, oštra ivica između okeana i neba je zamagljena; to dvoje se stapa u jedno. Voda biva povučena u visine sa svetleće ploče mora posle čega ponovo pada u vidu pljuskova, u ćudljivim olujama. Oblaci prelaze kao emocije preko užarenih lica Blizanaca, sa kojih bivaju otreseni, rasprskavajući se u duge: na desetine duga svakoga dana, dok ljudi ne prestanu da im se dive. Sve dok niko više ne zastane da se čudi, niko ne podigne pogled...

"Sramota", iznenada reče Luna, snažno vukući kormilo."Šta to?" Njen rođak Ukres pognuo je glavu, lepršavo jedro se zateglo i debljenak prelete iznad

njegove glave. Njihov kanu sa dva trupa bacio se napred poput krilate ribe. "Sramota je kako ne paziš. Šta hoćeš, da nas potopiš?"

Luna se namršti; njeno malopređašnje raspoloženje bilo je razbijeno. "Ama, idi udavi se.""Već sam se napola udavio; u tome i jeste nevolja." Napravio je grimasu gledajući u vodu koja je do

članaka zapljuskivala njihove nepromočive čizme od klijevske kože i dohvatio školjku za izbacivanje vode. Poslednji udar pljuska mu je ionako potopio dobro raspoloženje zajedno sa potpuno namočenim košarama sa zalihama. Ili je možda u pitanju bio samo umor. Ovo putovanje se odužilo; već su gotovo mesec dana na moru; puze od ostrva do ostrva duž Nizvetrinskog lanca. Juče ujutro napustili su i Nizvetrine, otišli dalje od mesta na njima poznatim kartama, zaputili se preko prostranstva otvorenog okeana prema tri ostrva koja su stajala zasebno, prema svetilištu Majke Mora. Njihov čamac bio je majušan za takav poduhvat, a za orijentaciju su imali jedino zvezde i grubu mapu morskih struja od upletene trske. Ali oni su bili deca Mora jednako kao što su bili i deca majki koje su ih rodile; a pošto su bili na svetom zadatku, Luna je znala da će Ona biti milostiva.

Luna je posmatrala kako se glava Ukresa diže i spušta sa njihanjem čamca. Binarni vatreni točak tijamatskog dvostrukog sunca probio se kroz oblake. Iznenadni sjaj zapalio je vatru u crvenilu njegove kose i retkoj bradi koja je tek od nedavno počela da mu raste; takođe je bacio mekoivičnu senku njegovog vitkog, mišićavog tela na dno čamca. Uzdahnula je, nesposobna da obuzda svoju razdražljivost kad gleda u njega i posegnula nežno prstima za crvenom, sjajnom pletenicom.

"Duge... govorila sam o dugama. Niko ih ne ceni. Šta bi bilo kad se više nikad nijedna ne bi pojavila?" Zabacila je kapuljaču svoje šarene kišne kabanice i razlabavila uzice oko vrata. Po leđima joj se rasuše pletenice bele poput šlaga. Imala je oči boje izmaglice i mahovinastog ahata. Podigla je pogled i zagledala se kroz jedro sa vrhom razdvojenim u obliku krabine štipaljke, žmirkajući dok je razdvajala istumbane oblake od neba kako bi pronašla lukove prelomljene svetlosti, koji su negde bili prigušeni do nepostojanja, a drugde sijali toliko da su se čak udvostručivali ili učetvorostručivali.

Ukres je izbacio još jednu punu školjku vode 'kući' preko ivice čamca, pre nego što je podigao glavu kako bi sledio Lunin pogled. Koža mu je bila, i bez njegove jake preplanulosti od sunca, tamnija nego kod većine ostrvljana. Međutim, trepavice i obrve su mu bile gotovo isto onako blede kao i njene. Sada su bile

2

stisnute protiv prejakog svetla, iznad očiju koje su menjale boju poput mora. "Ma hajde. Uvek ćemo imati duge, rođako. Dok imamo Blizance i kišu. Jednostavan slučaj difrakcije; pokazao sam ti..."

Mrzela je kada je govorio tehni... u glas mu se tada uvlačila nepromišljena nadmenost. "Znam ja to. Nisam glupa." Cimnula je pletenicu bakarne boje.

"Au!""Ali i dalje mi se više dopada da nam baka priča kako su duge nastale kad nam je Dama obećala

blagostanje, nego da ih neki trgovac tumači i izokreće u nešto bez ikakvog smisla. A isto je i sa tobom. Nije li, moje zvezdano dete? Priznaj!"

"Nije!" Odgurnuo je njenu šaku. "Ne zbijaj šale s tim, do vraga!" Okrenuo joj je leđa, pljusnuvši po vodi. Zamislila je njegove zglavke kako blede stežući zarđale krstove unutar kruga: uspomena koju je njegov otac sa drugog sveta dao njegovoj majci za vreme poslednjeg Festivala. "Majko Svih Nas!"

Ta jedna stvar isprečavala se između njih poput oštrice - svest o tome da sa njom ne deli nasleđe, kao ni sa bilo kim drugim koga su poznavali. Oni su svi bili Letnji narod i veoma retko su stupali u dodir sa Zimskim narodom koji je voleo tehniku i družio se sa pridošlicama sa drugih svetova... osim za vreme Festivala, kada su se pustolovi i radosni ljudi sa celog ovog sveta okupljali u Karbanklu; kada su stavljali maske i skidali razlike, da bi proslavili cikličnu posetu premijera i tradiciju još mnogo stariju.

Njihove dve majke, koje su bile sestre, otišle su u Karbankl na poslednji Festival i vratile su u Neit sa, kao što joj je majka kazala, "živim sećanjem na magičnu noć." Ona i Ukres su rođeni istog dana; njegova majka je umrla na porođaju. Baba ih je oboje gajila dok je Lunina majka bila na moru sa ribarskom flotom. Odrastali su zajedno... kao da su blizanci, često bi pomislila: čudni blizanci koji rastu i menjaju se pod mutno nelagodnim pogledima tupih, provincijalnih ostrvljana. Ali uvek je postojao jedan delić Ukresa koji je pred njom ostajao zatvoren, koji nije mogla da deli: onaj deo njega koji je slušao šapat zvezda. Kradom se trampio sa trgovcima u prolazu za tehnološke tričarije sa drugih svetova, uludo je trošio dane na njihovo rastavljanje i ponovno sklapanje, da bi ih na kraju bacao u more u napadu samoodvratnosti, zajedno sa iskupničkim lutkama od lišća.

Luna je krila njegove teh tajne od bakice, zahvalna što ih je bar sa njom delio, ali gajeći jednu skrivenu ljutnju. Jer, koliko je znala, i njen otac je mogao biti kakav Zimac ili čak i dođoš sa drugog sveta, ali ona se zadovoljavala time da gradi budućnost koja će pristajati pod njeno vlastito nebo. Zato joj je teško padalo da bude strpljiva sa Ukresom, koji se time nije zadovoljavao, jer je bio uhvaćen između jednog nasleđa, koje je živeo, i drugog, koje je video u svetlosti zvezda.

"Oh, Ukreše." Nagnula se napred i spustila mu ledenu šaku na rame, i počela da mu masira čvornovate mišiće kroz debelu odeću od tkanine i nauljene kože. "Nisam htela. Izvini", mrmljala je ona, misleći, više bih volela da uopšte nemam oca nego da celog života živim sa senkom. "Ne budi tužan. Pogledaj tamo!" Plave iskrice plesale su po okeanu iza crvenih iskrica koje su sijale u njegovoj kosi. Krilate ribe su proletale i izvijale se ka visinama iznad talasa Majke Mora, Thalase; Luna sad jasno ugleda ostrvo, najviše od tri, u pravcu niz vetar. Zmijolika čipka naznačavala je mesto gde su se u daljini sretali more i obala. "Mesto odabiranja! I pogledaj... meri!" Poslala je poljubac sa strahopoštovanjem.

Dugački, savitljivi vratovi sa šarama mrke i žućkaste boje razbijali su površinu vode oko i ispred njih; oči boje ebonovine su ih proučavale nedokučivim znanjem. Meri su bili deca Thalasina, i mornareva sreća. Njihovo prisustvo moglo je značiti samo jedno: da se Dama osmehuje.

Ukres se okrete prema njoj, odjednom i on osmehnut, i uhvati je za ruku. "Vode nas u luku... Ona zna zbog čega smo došli. Zaista smo stigli, konačno ćemo biti izabrani." Iz džepa na boku izvukao je frulu od školjke i počeo da oslobađa veseli niz nota. Glave mera počeše da se njišu u ritmu muzike, a njihovi tajanstveni zvižduci i krici odzvanjali su u kontrpunktu. U starim pričama se kaže da oni tuže nad užasnim gubitkom i užasnom nepravdom; ali ne postoje dve priče koje bi se složile oko toga o kakvom gubitku ili nepravdi je reč.

Luna je slušala njihovu muziku, uopšte ne nalazeći da je tužna. Grlo joj se iznenada steglo tako da nije mogla da zapeva, zato što je u svom umu ugledala jednu drugu obalu, pre više od pola njenog dosadašnjeg životnog veka, obalu na kojoj je dvoje dece podiglo jedan odbačeni san koji je ležao u pesku poput kakve retke spiralne školjke pred nogama jedne nepoznate žene. Luna je pratila muziku i sećanje, unazad, kroz vreme...

Luna i Ukres su trčali bosonogi duž grubih zidova između plitkih podvodnih ograda nadomak luke, dok se savijena mreža, prebačena preko jednog njegovog ramena i jednog njenog - a oba ramena vitka i

3

tanka - njihala, sredinom povijena nadole kao mreža za ležanje. Njihova spretna, žuljevita stopala tapkala su i pljuskala duž staza od nagomilanog kamenja, imuna na udarce i zapljuskivanje ledene vode. Kliji u podvodnim rešetkastim ogradama, koji su obično bili tromi poput kamenja na dnu gde raste morska trava, izlazili su na površinu u nespretnoj hitnji da gledaju decu kako prolaze. Duvali su mešavinu vazduha i vodenog praha, gunđali od gladi; ali mreža je bila prazna, njen tovar suve 'morske kose' već je bio izručen u porodična skladišta za podnevno hranjenje.

"Požuri, Ukreše!" Luna, predvodila je kao i obično, zategnu mrežu između njih, vukući duž obale svog nižeg rođaka poput tovara ribe koja se koprca. Sklonila je beli slap šiški sa lica, očiju uprtih u duboku vodu kanala koji je zalazio pravo u obalu iza ribljeg dvorišta. Visoki, dvojni vrhovi raskoljenih jedara... a to je bilo sve što je odavde mogla da vidi od ribarske flote... već su se probijali napred. "Nećemo uspeti prvi da stignemo na dokove!" Razočarana, još jače je povukla.

"Žurim, Luno. Ovo je gotovo kao da moja mama takođe dolazi kući!" Ukres je nekako uspeo da poveća brzinu; osetila je da je sustiže, čula ga je kako dahće. "Šta misliš, hoće li baka napraviti medenjake?"

Skočila je i umalo da se saplete. "Videla sam je kako vadi krčag."

Nastavili su da trče, plešući preko stena prema plaži koja je sva sijala u podnevnom sjaju, i prema selu iza nje. Luna je zamišljala smeđe, nasmejano lice svoje majke onakvo kakvo su ga poslednji put videli, pre tri meseca: debele pletenice boje peska nagomilane na vrh glave, skrivene ispod tamne pletene kape; debeo džemper sa rolo kragnom, kabanica i teške čizme kakve je nosila cela posada tako da se ni po čemu nije izdvajala kada im je poslala poslednji poljubac, dok je ribarski brod sa dvostrukim trupom uranjao u vetrove zore.

Ali danas se vraćala kući. Svi će zajedno otići u seosku dovranu sa ostalim ribarskim porodicama, da slave i igraju. A onda, veoma kasno u noć, Luna će se sklupčati u majčinom krilu (iako je već prevelika za tako nešto), a snažne ruke će je prigrliti; posmatraće Ukresa kroz otežale kapke da vidi hoće li on prvi zaspati, u babinom naručju. Iz ognjišta će dopirati toplo pucketanje i šaputanje plamenova, majčina kosa mirisaće na more i brodove, čuće se hipnotički tok glasova, dok će baka zahvaljivati što joj se kćer vratila sa Mora, koje je svima njima Majka.

Luna je doskočila na mekani zlatasto-smeđi pesak plaže. Za njom je sa zida skočio i Ukres i njihove senke se isprepletoše u podnevnom sjaju. Pogleda uprtog u nagomilane kamene kuće sela i u brodiće koji su spuštali jedra u zalivu, umalo nije projurila pored strankinje koja je stajala i čekala, gledajući ih kako dolaze. Umalo...

Ukres se sudario sa Lunom kada je, klizajući se preko peska, stala. "Pazi malo, riblji mozgu!" Oblak peska raspršio se oko njihovih gležnjeva.

Zagrlila ga je kako bi sačuvala ravnotežu, isteravši iz njega bes kada je pojačala stisak usled vlastitog zaprepašćenja. Ukres se oslobodio i povukao. Mreža je pala, zaboravljena, kao i selo, zaliv, njihov povratak. Luna je stala da vuče porub svog nasleđenog džempera, zaplićući prste u debelo tkanje boje rđe.

Strankinja im se osmehnula; zrakasti oval njenog lica bio je pomalo opaljen vetrom iznad njene drevne sive parke, debelih pantalona i nespretnih čizama kakve je mogao nositi ma koji ostrvljanin. Ali ona nije bila iz Neita, niti sa bilo kog ostrva...

"Jeste... jeste li izišli iz Mora?" Luna teškom mukom prozbori. Ukres je stajao širom otvorenih usta pored nje.

Žena se nasmejala; od tog smeha, čarolija njene prividne natprirodnosti razbila se kao prozorsko staklo. "Ne... samo sam došla preko njega, lađom."

"Zašto?" "Ko si ti?" Pitali su u isti glas.U znak odgovora i jednom i drugom, žena pokaza medaljon koji je nosila na lancu: bodljikavu

trolisnu detelinu nalik na buket udica, koja je sijala tamnom zloslutnom lepotom oka kakvog reptila. "Znate li šta je ovo?" Spustila se na jedno koleno na pesku, a njene crne pletenice pale su napred. Zbili su se bliže jedno drugom, trepćući.

"Sibila...?" stidljivo prošaputa Luna, primetivši krajičkom oka da je Ukres izvadio svoju medalju. Ali odmah potom je njen pogled bio dat samo toj ženi, i Luna je znala zašto te tamne, prinuđujuće oči izgledaju kao da su otvorene ka beskonačnosti. Svaka sibila je bila zemaljski kanal za nadnaravnu mudrost, izabrana na osnovu suda Dame, kao osoba koja je zahvaljujući naravi u stanju da izdrži sveto prisustvo u sebi.

Žena je klimnula glavom. "Ja sam Klavali Plavokamen Leto." Položila je šake na čelo. "Pitajte, i ja ću odgovoriti."

4

Nisu postavili nijedno pitanje, ošamućeni saznanjem da bi ona mogla - i htela - da odgovori na svako pitanje koje bi njih dvoje mogli zamisliti; ili da bi im Dama lično odgovorila preko Klavalinih usana, dok je sibila u transu.

"Nemate pitanja?" Njeno dobro raspoloženje odagnalo je formalnost. "Onda mi kažite ko ste vi, koji već znate sve što bi trebalo da znate?"

"Ja sam Luna", odvrati Luna, sklanjajući šiške. "Luna Svetlohodna Letnja. Ovo je moj rođak, Ukres Svetlohodni Letnji... i ne znam dovoljno da bih bilo šta pitala!" završi ona potišteno.

"Ja znam." Ukres se pomakao korak napred, držeći svoju medalju. "Šta je ovo nekad bilo?""Input..." Klavali je dohvatila medalju, držala je između prstiju, malko se namrštila i počela da

mrmlja. Oči joj postadoše dimni kvarc i počeše divlje da kolutaju, kao kod kakvog snevača; šaka joj se stisnula u pesnicu oko diska. "Znak Hegemonije... dva krsta spojena unutar kruga simbolizuju jedinstvo Karemofa i njegovih sedam podređenih svetova... ova medalja je dodeljena za junaštvo u vojnoj službi, pobuna Kispah: 'Ono ka čemu svi mogu težiti, ovaj čovek je pronašao. Našem voljenom sinu Temonu Ašvini Sirusu, ovog dana, 9:113:07.' Jezik na kome je to izgovoreno bio je sandi, službeni jezik Karemofa i Hegemonije... kraj analize." Glava joj je klonula napred, kao da ju je pustila neka nevidljiva sila. Klavali se blago zanjihala na kolenima, uzdahnula, sela. "Pa, eto."

"Ali šta ona znači?" Ukres spusti pogled na disk koji je i dalje poigravao pred njim, a usta mu se izviše u nesigurnu crtu.

Klavali je odmahnula glavom. "Ne znam. Dama samo govori kroz mene, ne obraća se meni. To je Prenos... tako je to."

Ukresova usta su zadrhtala."Hegemonija", brzo reče Luna. "Šta je to Hegemonija, Klavali?""Oni sa drugih svetova!" Klavaline oči su se malo raširile. "Oni sebe nazivaju Hegemonijom. Znači

ta medalja je sa neke druge planete... nikada nisam bila u Karbanklu." Pogled joj se ponovo vrati na medalju. "Kako li je to dospelo ovamo, tako daleko od zvezdane luke i Zimaca?" Podigla je pogled prema njihovim licima. "Vi ste veselozačeti, zar ne? Vaše majke su otišle zajedno na poslednji Festival i bile su dovoljno talične da se vrate sa vama... a i sa ovom uspomenom?"

Ukres je klimnuo glavom, obuzet jednakim strahopoštovanjem i prema logici odraslih i prema transu Dame. "Znači... moj otac nije Letnjak; on čak nije ni na Tijamatu?"

"To ti ne mogu reći." Klavali je ustala. Luna primeti da joj je licem prešla neka čudna zabrinutost kada je opet pogledala Ukresa. "Ali znam da su veselozačeti naročito blagosloveni. Znate li zašto sam ovde?"

Oni odmahnuše glavama."Znate li šta želite da budete kada odrastete?""Da budemo zajedno", odvrati Luna bez razmišljanja.Ponovo veseli smeh. "Dobro! Putujem Nizvetrinskim arhipelagom kako bih podsetila sve male

Letnjake, pre nego što zakorače u život, da se mogu posvetiti Moru i na drugi način, a ne samo kao ribari i farmeri. Mogu služiti Dami služeći svojim sadruzima ljudskim bićima kao sibile, kao što to ja činim. Neki od nas su rođeni sa posebnim semenom u sebi i ono čeka da nas Dama dodirne i podstakne ga da proklija. Kada budete imali dovoljno godina, možda ćete vas dvoje čuti Njen poziv i otići na mesto odabiranja."

"Oh." Luna je malo zadrhtala. "Mislim da je upravo čujem!" Pritisla je hladne šake uz srce koje je htelo da iskoči; tu je klijalo seme sna.

"I ja, i ja!" žurno je povikao Ukres. "Je l' možemo sad da pođemo, je l' možemo sa vama, Klaveli?"Klaveli je navukla kapuljaču parke kako bi se zaštitila od iznenadnog naleta vetra. "Ne, ne još.

Sačekajte malo; dok ne budete sigurni šta čujete.""Koliko dugo?""Mesec dana?"Ona položi šake na dva mala ramena. "Mislim, da će pre proći godine.""Godine!" pobuni se Luna."Do tada ćete biti sigurni da to što čujete nije samo kričanje morskih ptica. I nikada nemojte

zaboraviti da na kraju nećete vi biti ti koji će izabrati Damu, već će Dama biti ta koja će izabrati vas." Pogledala je ponovo, gotovo zajedljivo, Ukresa.

5

"U redu." Luna se pitala šta taj pogled znači i odlučno je ispravila ramena pod njenom šakom. "Sačekaćemo. I nećemo zaboraviti."

"A sada..." sibila spusti šake, "mislim da vas neko čeka."Vreme je ponovo poteklo napred i oni potrčaše, poleteše... uz često osvrtanje... prema gradu.

"Lunice, sećaš li se šta nam je poslednje kazala?" Srebrna igra nota se raščini kada Ukres spusti frulu i pogleda unazad, prekidajući tok njenih uspomena. Meri takođe prestadoše da pevaju i zagledaše se put čamca.

"Klavali?" Luna je vodila dvotrupni čamac oko izbočine kopna koja je škrbavo zalazila u more, s jedne strane zaliva. Obala Ostrva Odabiranja bila je isto onako bodljikava kao i detelinasti znak koji su sibile nosile. "Misliš na ono da nas moja majka čeka?"

"Ne. Već da Dama bira nas, a ne obrnuto." Ukres pogleda u pravcu penušanja talasa na obali, a onda primora pogled da se vrati na njeno lice. "Hoću da kažem... šta ako Ona izabere samo jedno od nas? Šta ćemo učiniti?"

"Izabraće nas oboje!" Luna razvuče usta u veliki osmeh. "Kako bi mogla drugačije da postupi? Mi smo veselozačeti... mi smo talični."

"Ali šta ako Ona to ipak ne učini?" Pipkao je mahovinu uglavljenu čvrsto u pukotine između greda čijim vezivanjem i spajanjem je korito čamca bilo načinjeno. Nerazdvojni... neznatno se namrštio. "Niko te ne može naterati da postaneš sibila, je li tako, samo zato što si prošla test? Možemo se sada zakleti jedno drugom, da ako samo jedno od nas dvoje bude izabrano, da će odbiti. Zbog onog drugog."

"Zbog oboje." Luna klimnu glavom. Ali Ona će nas oboje odabrati. Nikada nije sumnjala, od onog trenutka pre nekoliko godina, da će doći na ovo mesto i čuti Damin poziv. To je njeno srce želelo pola njenog životnog veka; a pobrinula se da tu želju i Ukres uvek deli s njom, ne dozvoljavajući da ga njegovi beznadežni zvezdani snovi odvuku od njihovog zajedničkog cilja.

Ispružila je ruku i Ukres ju je setno prihvatio; protresli su jedno drugom ruke uhvativši se za podlaktice. Pre nego što je toga postala svesna rukovanje se pretvorilo u zagrljaj i sumnje u njenom srcu raspršile su se poput jutarnje magle. "Ukreše, iskro moja, volim te... više od svega pod nebom." Poljubila ga je, okusila so na njegovim usnama. "Neka Majka Mora bude svedok da tebi pripada moje srce, samo tebi, sada i doveka."

Ponovio je te reči, jasno i ponosno, a onda su zajedno srknuli malo morske vode iz svijenih šaka kako bi zapečatili zakletvu. "Posle ovog putovanja niko ne može da kaže da smo suviše mladi da se zavetujemo!" Prvi put su se jedno drugom zavetovali na ljubav kada su bili tek toliki da su umeli to da kažu i svi su se smejali. Ali oni su ostali verni jedno drugom; tokom godina delili su sve, uključujući i oklevajuću, čeznutljivu neumitnost dodirivanja usana, šaka, tela...

Luna se sećala skrivene pukotine među stenama u zavetrini zaliva; toplih žuljevitih šaka kamenja koje je primalo u svoje okrilje njihova drhtava tela dok su ležali pripijeni jedno uz drugo u ljubavi u sjajno podne, dok je plima šaputala negde daleko niz plažu. I sada, kao i onda, mogla je da oseti snagu potrebe koja ih je vezivala: toplotu koju su između sebe stvarali i koja je zadržavala na odstojanju hladnu osamljenost njihovog sveta. Jedinstvo duša koje ih je zahvatilo u završnim trenucima... visina, celokupnost, koje ništa drugo u njihovom svetu nikada nije moglo da joj pruži. Zajedno će zakoračiti u ovaj novi život i konačno će pripasti svome svetu isto onako potpuno kao što pripadaju jedno drugom... Ukresove usne očešale su se o njeno uvo; nagnula se napred i ponovo ga obujmila rukama. Čamac se sam uputio ka obali.

"Vidiš li nešto?" doviknu Ukres. Po poslednji put je proverio čamac koji je ležao bezbedno, na školjkama i olujnim naplavinama, van domašaja plime. Porodični totem izdubljen na pramcu posmatrao ga je sa svoja tri zureća naslikana oka. Plima se još povlačila, ali već je ostavila za sobom dovoljno mokrog uglačanog peska tako da su ostali bez daha izvlačeći kanu na plažu. Jedan od mera je čak izišao sa njima na obalu, dozvolio im da bojažljivim šakama pomiluju njegovu mokru, klizavu, pegavu dlaku. Nikada ranije Ukres nije bio tako blizu merima da bi mogao da dodirne ijednog; bili su veliki kao i on, ali dvostruko teži.

"Ne još... ovamo!" Do njega dopre Lunin glas i on je ugleda kako mu mahnito maše. Bila je krenula za jednim merom koji je, gegajući se, napredovao uz plažu. "Ovamo pored potoka. Postoji staza. To mora da je ona o kojoj mi je baka pričala!"

Krenuo je preko nagiba plaže posutog naplavinama prema izlivu sveže vode, dok su mu napuštene školjke krckale pod stopalima. Potok je naneo široku traku crvenog mulja u žutu zemlju; voda je tekla kroz

6

mahovinasto zelene kanaliće užljebljene u crvenilo. Na mestu gde je napuštala obalu, čekala ga je Luna kako bi krenuli u brda.

"Sledićemo taj potok uzbrdo?"Ona klimnu, prateći pogledom gladak plavo-zeleni uspon obraslog tla. Goli vrhovi sirovog crvenog

kamena stremili su čak i više. Ova ostrva bila su nova na neizmernoj vremenskoj skali Mora; njihove kičme još su parale nebo, vreme ih nije otupilo.

"Izgleda da ćemo se penjati." Gurnuo je šake u džepove, neodlučan.

"A-ha." Luna je posmatrala mera koji se okrenuo i počeo vraćati plažom. Osećala je trnce u šaci kojom je maločas dodirivala merovu gustu dlaku. "Danas ćemo plesati na konopima brodovlja." Ponovo je pogledala u njega, iznenada postavši i te kako svesna značenja njihovog prisustva ovde. "Pa, hajdemo", izgovori ona, gotovo nestrpljivo. "Najteže je napraviti prvi korak." Zakoračili su zajedno.

Ali to je bio korak koji su već odavno napravili, razmišljala je Luna dok se pela... koliko puta? Pronašla je odgovor urezan u padine brda, gde su mnogobrojna stopala izhabala prozračni vulkanski kamen plavac tako da su ponegde hodali po uskim tragovima izjedenim do visine njihovih kolena. A koliko njih se popelo ovuda samo da bi bili odbijeni? Luna je u mislima izgovorila na brzinu molitvu, gledajući u tle jer se trag pretvorio u ispust, jedva stopu širok, nad kanjonom punim zimzelene paprati i neprbojnog grmlja. Vetar je zamro i dan je tog trenutka postao potpuno tih; nije primećivala više nijednog živog stvora većeg od skočibube. Jednom, možda, udaljeni krik neke ptice... Potok joj je namigivao iz gustiša stotinak metara ispod, a sa njene leve strane zeleno obloženi zid uzdizao se još stotinu stopa u nebo. Iako je bila svikla na nesigune mornarske podnice i uske staze među podvodnim pregradama za gajenje ribe, od ovih suprotnosti hvatala ju je vrtoglavica.

Ukres se uhvatio za jedan izbočeni grm koji je štrčao i pri tom se ogrebao po licu. "Ovo nije za one koji imaju slabo srce", reče, iako u stvari nije nameravao da to izgovori naglas.

"Verovatno u tome i jeste stvar", promrmlja ona, brišući lice o rukav."Misliš da se proba sastoji u ovome?" Oprezno su nastavili, pribijajući se uz erozijom načeti komad

zida koji se krunio."Thalaso!" bila je to napola kletva, napola molitva. "Meni je dosta!""Koliko još ima ovoga? Šta ako se smrači?""Ne znam... Dolina se tamo gore zatvara.""Mislio sam da si kazala da je deda prošao kroz ovo, kad je bio mlad? Mislio sam da znaš."Luna proguta knedlu. "Baka mi je pričala da je odustao i vratio se. Nije čak ni pronašao pećinu.""Sada mi to kažeš!" Ali počeo je da se smeje. "Nekako nisam mislio da će ovako biti."Potok je ispod njih pravio zaokret, vraćao se, a iza naredne krivine zida ispust je postao širi, a

zajedno sa njim i usečeni trag. Ovde, u ovoj dolini u unutrašnjosti kopna, odsečenoj od morskog vetra, vrelina sunca odbijala se i po nekoliko puta od zagrejanih stena, kao višestruki odjek. Luna je u hodu skinula debelu parku; Ukres je svoju već nosio prebačenu preko ramena i vezanu u čvor na grudima. Povetarac joj je priljubio vlažnu lanenu košulju uz prsa. Razvezala je košulju sve do pasa, počešala se i uzdahnula. "Vrućina mi je, znaš li to? Baš mi je vruće. Šta će da rade ljudi kad im postane prevruće? Čovek uvek može navući još odeće, ali skidati može samo dok ne ostane go." Otkačila je mešinu sa vodom sa opasača i stala da pije. Negde ispred njih začula je neke šuštave zvuke, ali su je podsetili samo na cvrčanje masti u kotlu.

"Verovatno nećemo morati da brinemo o tome." Ukres slegnu ramenima s dobronamernom razboritošću. "Vrhunac leta još je daleko. Verovatno ćemo umreti pre nego što postane tako vrelo." Okliznuo se; zaustavio je pad na taj način što se dočekao na jedno koleno. Zagunđao je. "Možda i ranije."

"Duhovito." Pomogla mu je da ustane; imala je osećaj da su joj stopala teška kao stene. "Već se vidi Letnja Zvezda. Videla sam je kroz prste pre nekoliko dana... Oh..." prošaputa ona. Počela je nadlanicom da trlja lice koje ju je peckalo.

Ukres se klonulo priljubio uz izbočinu zida. Posle poslednjeg zaokreta staze, šuštavi zvuk koji su već neko vreme čuli pretvorio se u huk vode koja se obrušavala preko provalije i razbijala o stenje; srebrna žrtva koja večno pada u smrt. I tamo, kod vodopada, staza sa udubljenim tragom se završavala.

Stajali su bez daha i zbunjeni, u kakofoniji zvuka i vodene prašine, pored vodopada. "Ne može ovde da se završava!" Ukres udari po padajućoj vodi. "Znamo da je ovo prava staza. Gde je?"

"Ovde!" Luna je čučnula i provirila preko ivice, pored vodene zavese, dok su slobodni pramenovi njene kose padali napred kao prsti sa kojih se cedi voda. "Postoje uporišta u steni, kao rukohvati." Ponovo je

7

ustala; zagladila je kosu unazad. "Ovo nije..." Odmahnula je glavom, reči su zamrle kada ga je pogledala i ugledala bes na njegovom licu.

"Dobro, šta je ovo?" povika Ukres u dolinu, prema moru. "Kakav dokaz Ti želiš? Zar treba da poginemo?"

"Ne!" Luna ga povuče za ruku. Njegova ljutnja grebala je je poput peska po njenom umoru. "Vidiš, Ona želi da budemo sigurni. I mi to jesmo." Ponovo je čučnula. Svukla je čizme i zakoračila jednim stopalom preko ivice.

Počela je da se spušta, dozvoljavajući da urlanje vode i vodeni prah ispune njena čula, priguše njen strah. Videla je da Ukres, iznad nje, takođe počinje da se spušta; govorila je sebi da su bezbrojni ljudi sišli ovuda pre nje, tokom nebrojeno godina... (pipajući stopalom po vlažnoj steni)... i ona će to učiniti... (još jedan korak! prstima se uhvatila za rub kamena)... ovo vlažno silaženje se nimalo ne razlikuje od veranja po snasti na brodu, a ona se po snasti pentrala bez razmišljanja, bezbroj puta... (i još jednom)... uvek imajući poverenja u Majku Thalasu da će spustiti njene šake i stopala na bezbedno mesto... (grčevi u prstima; grizla je usnu)... usredsredila se na verovanje, u Damu, u sebe; jer samo ako posumnja bilo u jednu ili drugu da li će... (stopalom je udarila o mokri, klizavi zid, nije našla nikakvu pukotinu, stepenik, nikakav...)

"Ukreše!" Glas joj se izvio u visinu. "Jednostavno se završava!""...ispust!..." Čula je tu reč, iskrivljeno usled tutnjave i vlastitog užasa; uhvatila se očajnički za nju

dok je grlila lice litice. "Pođi desno!" Ritnula se udesno, otvorivši oči kada je stopalom pronašla ispust od kamena. Užurbano žmirkajući, videla je kako taj ispust nestaje iza vode koja pada u sunovrat. Ispružila je ruku, brzo izvila telo i prebacila se na to proširenje. Ukres je stigao za njom; pružila mu je ruku i pomogla mu da pređe.

"Hvala." Stresao se, rastresao ukočene prste."Hvala tebi." Duboko je udahnula. Zajedno su krenuli dublje u udubinu do koje su stigli, shvativši,

dok su im se oči privikavale na zelenu prošaranu svetlost, da je to početak tunela koji zalazi u bok doline. "To je to... to mora biti to! Ovde smo, ovo je odabiralište..."

Ponovo su zastali, instinktivno pružajući ruke jedno ka drugome. Čekali su, bez daha. Ništa ih nije pozivalo osim glasa vodopada. Ništa ih nije dodirivalo osim talasića vodenog praha koji su povremeno, nasumično, doplovljavali kroz vazduh. "Hajdemo", povuče je Ukres. "Idemo dublje."

Tunel je imao strm svod, dva stenovita zida naslanjala su se jedan na drugi visoko gore, u senkama; gledajući tamo, Luna je pomislila na dve šake sklopljene za molitvu. Išli su dublje; staza je počela da krivuda. Ukres je iznenada naleteo na stenu, na jednom oštrom zaokretu. "Znao sam da je trebalo da ponesem sveću."

"Nije mračno." Luna ga iznenađeno pogleda. "Čudno kako svetlost postaje sve zelenija...""O čemu to pričaš? Kao da sam živ zakopan... ne mogu čak ni tebe da vidim!""Hajde." U njoj poče da se budi nelagodnost. "Nije tako mračno - samo otvori oči. Hajde, Iskro!

Ukreše!" Povukla ga je za ruku. "Zar ne osećaš? Kao muzika...""Ne. Podilazi me jeza od ovog mesta.""Hajde." Povukla ga je jače, s naporom ovog puta."Ne - sačekaj..." Napravio je nekoliko koraka, pa još nekoliko.Muzika ju je sada ispunjavala, usredsredila se u njenoj glavi, širila se kroz njeno telo poput pulsiranja

njene krvi. Dodirivala je Lunu kao svila, donosila ukus ambrozije i zelenu svetlost mora. "Zar je ne osećaš?""Lunice." Ukres je naleteo na još jedan zid u mraku, zagunđao. "Luno, stani! Ovo ne valja. Ništa ne

vidim, ništa ne čujem... Ja - padam na ispitu, Luno." Glas mu zadrhta."Ne, ne padaš! Ne možeš." Rastreseno se okrenula prema istini u njegovim očima, koje nisu bile

dovedene u žižu, kao oči slepog čoveka i ka zbrci na njegovom licu. "Oh, ne možeš...""Ne mogu da dišem, ovde je kao u katranu. Moramo nazad, pre nego što bude suviše kasno." Njegov

stisak na njenom zglavku se pojačao; Ukres je počeo da je vuče prema sebi, dalje od muzike i svetlosti."Ne." Slobodnom šakom prekrila je njegovu i pokušala da se oslobodi njegovog stiska. "Vrati se bez

mene.""Luno, obećala si! Obećali smo... moraš nazad.""Ne moram!" Otrgla se, videla je kako se zateturao unazad, iznenađen i povređen. "Ukreše, žao mi

je...""Lunice..."

8

"Žao mi je..." Povukla se u naručje muzike. "Moram! Ne mogu sada da stanem, to je jače od mene... suviše je lepo. Pođi sa mnom! Pokušaj, molim te pokušaj!" ali povlačila se sve dalje i dalje od njega.

"Obećala si. Vrati se, Luno!"Okrenula se i potrčala, a njegov glas je utopila pesma koja je dolazila iz žudnje njenog slomljenog

srca.Trčala je dok se pukotina ponovo nije proširila, izbacivši je u neki neprirodan prostor osvetljen

savršeno običnim plamenom uljane svetiljke. Protrljala je oči našavši se iznenada u tom zlatu, kao da je izišla iz mrklog mraka. Kada je ponovo progledala, kada je sjajna pesma zamrla i oslobodila je, nije se iznenadila što vidi Klavali koja je čekala, i nekog neznanca... Klavali, čiji osmeh nikada ne bi mogla zaboraviti, ni posle mnogo godina, ni do kraja života.

"Ti si... Luna! Znači, došla si!"Klimnula je glavom. "Pamtila sam", reče, zračeći radošću odabrane i otirući suze.

2.

Grad Karbankl leži kao veliki spiralni puž izbačen na ivicu do koje more dopire, daleko u severnim geografskim širinama, na obali najvećeg ostrva planete Tijamat. On nemirno diše, u skladu sa dubokim ritmovima plime, a njegov drevni oblik kao da pripada okeanskoj obali, kao da je, u stvari, rođen iz materice same Majke Thalase. Zovu ga Grad Sojenica, jer jednim delom stoji na stubovima, nadnesen nad more; ogromna šupljina ispod tog dela Karbankla pruža sigurno utočište brodovima, štiteći ih od hirovitosti mora i atmosferskih prilika. Zovu ga Zvezdoluka ili Kosmodrom jer je centar trgovine sa ostalim svetovima, iako se pravi kosmodrom nalazi na kopnu, na mestu gde narodu Tijamata nije dozvoljen pristup. Zovu ga Karbankl, zato što opravdava oba značenja te reči i predstavlja, u isti mah, i dragulj granat, i čir, u zavisnosti od toga kako gledaš na njega.

Njegova sličnost sa napuštenom kućom nekog morskog stvorenja prevarna je. Karbankl je košnica života svih... ili bar mnogih... različitih oblika, ljudskih i neljudskih, koji borave u njemu. Njegovi najniži nivoi, koji su otvoreni prema moru i u kojima žive radnici, mornari i imigranti, uzdižu se i spajaju u Lavirint, u kome mešavina tehnosa i netehnosa, lokalnog i izvanplanetnog, ljudskog i tuđinskog, katalizira jednu sredinu treperavog stvaralaštva i stvaralačkog poroka. Tu se otmeni narod Zime smeje, prepire, razbacuje novac, praveći opite sa egzotičnim obli cima stimulacije, rame uz rame sa vanplanetnim trgovcima koji to donose. Posle se plemići vraćaju na svoje nivoe, gornje, i iskazuju pokornost Snežnoj Kraljici, koja sve vidi i sve zna. Ona upravlja strujama uticaja i vlasti, koje se kreću poput vode kroz navoje grada-puža. Teško im je da zamisle da ustrojstvo koje je trajalo već gotovo sto pedeset godina, a kojim je lično ona upravljala, neće nastaviti da traje večno.

"...Ništa ne traje večno!"Arienrod je stajala ćuteći, potpuno sama, i prisluškivala glasove koji su isticali iz zvučnika

postavljenog u izrezbarenoj osnovi ogledala. To ogledalo je takođe služilo kao ekran za gledanje, međutim sada je bilo tamno i u njemu se samo ogledalo njeno lice. Plemići koje nije videla raspravljali su o pokidanim žicama na seliksu, a ne o budućnosti; ali njoj je to zvučalo slično, jer, na kraju krajeva, i kidanje žica je u nekoj vezi sa kidanjem budućnosti, a Arienrodin um bio je opsednut budućnošću... ili nedostatkom budućnosti.

Stajala je kod zida, koji je u ovoj prostoriji takođe predstavljao prozor što se protezao uvis sve do zvezdastog vrha zasvođene tavanice. Arienrod je stajala na vrhu sveta, jer ona je bila Snežna Kraljica, u svom svetilištu na vrhu grada. Mogla je da gleda dole, da vidi njegove naborane padine, talase veštačke planine zvane Karbankl, ili je mogla da gleda put čelično sivog mora posutog belim pegama. Ili, kao sada, u nebo, na kome je noć zažareno kovačko ognjište u kome plamsa pedeset hiljada sunaca: zvezdano jato u koje je ovaj slobodni zvezdani sistem zalutao pre mnogo eona. Nisu je dirnule zvezde nalik na zapaljeni sneg... nije više ni pamtila koliko je godina prošlo od kad su poslednji put pobudile u njoj neko osećanje. Ali jedna zvezda, ne mnogo značajna, ne mnogo primetna, izazvala je u njoj drugačije osećanje, mračnije od osećanja čudesnog. Letnja Zvezda, ona čiji pojačani sjaj označava da se primiču Crnoj Kapiji, koja je zarobila lutajuće Blizance i napravila od njih svoje večne zatvorenike.

9

Crna Kapija bila je fenomen koji su stanovnici drugih planeta nazivali imenom "rotirajuća crna rupa", a među stvarima koje nisu delili sa njenim narodom bila je i tajna kako se takvi otvori ka drugoj stvarnosti mogu iskoristiti za putovanja brža od svetlosti. Arienrod je samo znala da ta Kapija vodi ka sedam drugih naseljenih svetova, od kojih su neki tako daleko da čak nije bila u stanju da shvati te razdaljine. Bili su to svetovi povezani međusobno, i povezani takođe sa bezbroj drugih, nenastanjivih planeta, zato što je Crna Kapija propuštala zvezdane brodove u jedan region u kome je prostor izuvijan poput niti, svezan u čvorove tako da daleko postaje blizu a vreme biva uhvaćeno u petlju.

A bili su još na jedan način spojeni: kao svetovi učlanjeni u Karemovsku Hegemoniju. Autonomni svetovi... ovlaš se osmehnula... autonomni zahvaljujući relativističkim vremenskim kašnjenjima brodova prilikom tranzita kroz Kapiju. Ali Arienrod je bila odani podržavalac Hegemonije, jer bez Hegemonije klanovi Zime ne bi imali pristup tehnologiji sa drugih svetova koja im je pružala dostojanstvo, cilj i zadovoljstvo... tehnologiji koja ih je izdizala iznad nivoa Letnika, sujevernih uzgajivača ribe, naroda koji smrdi na morsku travu i na tradiciju.

Zauzvrat Tijamat je omogućavao putnicima sa drugih svetova da na kratko prekinu putovanje, bio im je odmorište ili sastajalište, predah na dugim putovanjima između drugih svetova Hegemonije. Tijamat je bio jedinstven kao neka vrsta raskršća, jer je jedino on kružio oko svoje Kapije: iako mu je orbita bila dugačka, ipak je bio bliži i, svetlosnim godinama mereno, mnogo prisutpačniji nego ma koja drugi svet.

Arienrod je okrenula leđa zvezdama i tiho pošla preko čulnog sintetičkog pastelnog tepiha, ka ogledalu. Suočila se sa vlastitim odrazom, s istim onim porcelanskim bezizražajnim licem kojim je dočekivala vanplanetne trgovačke predstavnike ili delegacije plemića. Odmerila je pomno nagomilanu, mlečno belukosu iza snežno-zvezdane dijademe, kao i besprekornu poluprozračnost svoje kože. Prešla je šakom preko obraza, niz vrat ukrašen niskama dragulja i preko svetlucave svile košulje maltene kao da se miluje; osetila je mladalačku čvrstinu svog tela, i sada maltene isto onako savršenog kao i pre skoro stotinu pedeset godina, na dan kad je ustoličena. Da li je sve sasvim besprekorno...? Neznatno se namrštila, nagnuvši se bliže vlastitom licu. Jeste... Zadovoljstvo, u očima boje izmaglice i mahovinom prošaranog ahata.

Postojao je još jedan razlog zbog koga su ljudi sa drugih planeta dolazili na Tijamat donoseći poklone: posedovala je ključ za starenje bez pojave znakova starosti. Okeani ovog sveta predstavljali su fontanu mladosti, iz koje su najbogatiji i najmoćniji plaćali da piju, a ona lično kontrolisala je izvor... pokolj mera. Ona je donosila sračunate sudove na osnovu kojih se odlučivalo koji će tuđinski trgovac ili predstavnik najbolje služiti interesima Zimaca u zamenu za ovu jedinstvenu robu... zahvaljujući njenim ne baš slučajnim kapricima plemići koji su bili u milosti dobijali su pravo da vrše eksploataciju u području mora, ili pravo na dragocenu epruvetu srebrnaste tečnosti. Pričalo se da na osnovu prividne mladosti nekog plemića možeš odrediti u kolikoj je on milosti kod kraljice.

Ali ništa ne traje zauvek. Čak ni večna mladost. Arienrod se ponovo namrštila; trgnula je i stisnula šaku u kojoj je držala pozlaćeni raspršivač. Podigla ga je, otvorila usta, i udahnula teški srebrnasti sprej. Od nastale hladnoće, zadnji deo grla kao da joj se pretvorio u led; suze joj zato navreše u oči. Odahnula je sa olakšanjem, oslobođena iščekivanja. Idealno mladalačko stanje tela održavalo se svakodnevnim dozama "vode života", kako su je stranci eufemistički nazivali. Taj ju je izraz zabavljao, ako ni zbog čega drugog onda zbog svog licemerja: to nije bila voda, već ekstrakt dobijen iz krvi jedne ovdašnje rase morskih bića, iz krvi mera; imao je isto onoliko veze sa smrću... smrću mera... kao i sa dugim životom pojedinih ljudskih bića. Svaki korisnik bio je svestan te činjenice isto kao i ona, mada možda ne svaki na istom nivou znanja. Ali šta je život neke, tamo, životinje, u poređenju sa šansom da budeš večno mlad?

Tehnologija do sada nije uspela da sintetizuje taj ekstrakt, benigni virus koji pojačava sposobnost organizma da se obnavlja bez genetičkih greškaka. Virus ugine posle kraćeg vremena provedenog izvan tela svog prvobitnog domaćina, bez obzira na to s koliko pažnje se njime rukuje. Njegov polu-život u bilo kom drugom sisarima sličnom stvorenju je ograničen, tako da je neophodna stalna ponuda tržištu, jer je i potražnja stalna. A to je značilo napredak sve dok vlada Zima.

Međutim, Letnja Zvezda se već videla i na dnevnom nebu; zvanično je već počelo proleće, približavala se Promena, čak i Letnjaci su do sada već toga postali svesni. Ovaj svet se konačno približavao pravom letu, vremenu kada će neprirodni stresovi stvoreni zahvaljujući približavanju crnoj rupi izazvati razbuktavanje vlastite energije Blizanaca, a Tijamat postati nepodnošljivo vruć. Letnjaci će biti primorani da

10

krenu put severa iz svojih oblasti na ekvatorijalnim ostrvima i njihov priliv će poremetiti status quo Zime kada oni ispune međuprostore njene teritorije.

Ali to je bio samo deo jedne veće promene koja će snaći njen narod. Zahvaljujući tome što će se Bliznaci približiti crnoj rupi, Tijamat će takođe postati izgubljen svet za Hegemoniju... Ponovo je pogledala kroz prozor, u zvezde. Što se Bliznaci više približe Crnoj Kapiji, i što jače njen drugi kinjeni zatvorenik, Letnja Zvezda, jače sija na tijamatskom nebu, stabilnost same Kapije se smanjuje. Prelazak sa Tijamata ka ostalom delu Hegemonije i nazad tada više nije ni jednostavan i siguran. Tijamat prestane da bude sastajalište i međustanica za putnike iz Hegemonije, oticanje vode života i priliv tehnologije istovremeno prestanu. I Tijamat onda postane zabranjeni svet; Hegemonija nije dozvoljavala da se na Tijamatu razvije ma kakva domaća tehnološka osnova, a bez osnovnog znanja o tome kako se uvozna roba proizvodi, mašinerija društva Zimskog naroda mora brzo i nepovratno propasti. Čak i kad Letnjaci ne bi krenuli na sever za vreme Promene i na taj način ubrzali preokret u društvu, Arienrodin svet bi prestao da postoji. Prezirala je čak i pomisao na život u letnjačkom svetu. Ali opet, ta briga, po svemu sudeći, ne treba Zimsku kraljicu nimalo da muči. Kažu da je smrt vrhunsko čulno iskustvo.

Njen smeh odjeknu utihlom prostorijom. Da, sada se kraljica može smejati smrti, iako je sto pedeset godina otezala sa plaćanjem danka smrti. Uskoro će smrt naplatiti svoj dug; i Letnjaci će to obaviti na narednom, poslednjem Festivalu, jer takav je poredak stvari. Ali Arienrod će se poslednja smejati. Za vreme prethodnog Festivala, pre gotovo cele jedne generacije, posejala je među Letnjake koji ništa nisu sumnjali devet semenki vlastitog uskrsnuća: devet klonova same sebe, da budu odgajeni među njima, da ih Letnjaci prihvate kao svoje; klonovi će se upoznati sa njihovim načinom života, a pošto su deca njenog uma, znaće kako da manipulišu njima kada za to dođe vreme.

Pratila je rast te dece, sve vreme verujući da će se među njima naći makar jedno koje će biti sve ono što je ona bila... i našlo se jedno. Samo jedno. Pesimizam doktora, stranca, od pre skoro dvadeset godina nije bio neosnovan; tri klona bila su izgubljena u spontanim pobačajima, ostali su bili rođeni sa fizičkim deformitetima ili su bili zaostali ili emocionalno poremećeni. Javljeno je da je samo jedno dete savršeno u svakom pogledu... a ona će od tog deteta napraviti Letnju Kraljicu.

Posegnula je nadole, dohvatila malu, ukrašenu slikovnu kocku sa stola. Lice u kocki moglo je biti i njeno iz doba devojaštva. Počela je da okreće kocku, da posmatra to nasmejano lice kako menja izraz dok prolazi kroz sve tri dimenzije. Onaj ostrvski trgovac koji je pratio napredovanje te devojčice napravio je za kraljicu hologram i nju obuzeše čudna i neočekivana osećanja dok je gledala u njega. Ponekad bi uhvatila sebe kako žudi da vidi to dete, a ne samo da gleda sliku... da je dodiruje ili grli, da je posmatra kako se igra, kako raste, menja se i uči: da vidi sebe kakva mora da je bila, tako davno da se u stvari više nije toga ni sećala.

Ali ne. Videti to dete, odeveno u grube, grebucave tkanine i u masne riblje kože, dete koje verovatno jede iz lonca, prstima, u nekoj promajnoj kamenoj čatrlji. Kako bi podnela da sebe vidi u tom stanju... da vidi u mikrokozmu na šta će ovaj svet da spadne kroz nekoliko godina, kada ga vanplanetaši još jednom napuste? Ali to ne mora ponovo da se dogodi, bar ne onako potpuno kao u ranijim prilikama, samo ako Arienrod uspe da sprovede svoj plan. Još pažljivije se zagledala u lice na slici, tako nalik njenom vlastitom. Ali kada ga je posmatrala iz ovakve blizine, primećivala je jednu razliku, nešto je... nedostajalo.

Iskustvo, samo je ono nedostajalo. Usavršenost. Uskoro će naći načina da devojčicu dovede ovamo, da joj objasni kako stvari stoje, da joj pokaže kakve divne mogućnosti su pred njom. A kako će te stvari objašnjavati sama sebi, devojčica će razumeti. Ne sme se dozvoliti da ono malo tehnologije, koliko im stranci ostave, ponovo zamre. Ovog puta ljudi Tijamata moraju je sačuvati i paziti; moraju bar pokušati da ne dočekaju strance kao potpuni varvari kada se ovi ponovo vrate...

Naglo je prešla preko prostorije, isključila beskrajne dvorske banalnosti i poslala ih u zaborav tako što je dodirnula jedan od bisera pri osnovii ogledala. Izdavši glasnu naredbu promenila je audio u video prijem kako bi pokupila slike iz jednog drugog skrivenog oka. Neprimetnost i nepodmitljivost mehaničkih uhoda, i puko zadovoljstvo u manipulisanju njima, naveli su je da raširi mrežu od mnogo hiljada takvih špijuna po svim nivoima grada. Sveznanje i svedopuštenost bili su cvet i trn na istoj lozi, oboje su ispunjavali svoje različite uloge, hraneći se iz istog izvora.

Sada je gledala u sliku Starbaka, Zvezdanog pastuva; posmatrala ga je kako nervozno korača kroz srce ogledala. Dok je hodao, mišići su se učvoravali i tečno opružali pod njegovom tamnom tuđinskom kožom. Bio je to moćan muškarac i izgledao je prekrupan za intimnost ograničenog prostora u sobi. Bio je gotovo nag; čekao je nju, kraljicu, da mu dođe. Zurila je u njega sa iskrenim divljenjem, a njeno sećanje

11

predstavljalo je kaleidoskop slika strasti, tako da je na trenutak zaboravila da joj je i on polako postajao dosadan kao i svi drugi. Čula ga je kako mrmlja neku psovku, pa je zaključila da ga je već dovoljno dugo pustila da čeka.

Starbak je bio mnogo toga, ali nije bio strpljiv čovek; iako je znao da je Arienrod svesna toga, i da to koristi protiv njega, ništa nije preduzimao da poboljša svoje raspoloženje. Mogao je da iskoristi vreme dok ga je ostavljala da je čeka, za razmišljanje o tome kako je tanana linija između ljubavi i mržnje, međutim on nije bio ni naročito sklon samoposmatranju. Ponovo je opsovao, ovog puta glasnije, svestan da je najverovatnije pod prismotrom, znajući da će je to zabaviti. Njegova glavna uloga bila je da je u svakom pogledu zadovoljava, a to je bila i glavna uloga Starbakova pre njega. Imao je umnu sposobnost intelektualca, ali se rukovodio sklonostima trgovca robljem, bez imalo moralnosti: kvaliteti koji su zajedno sa njegovom fizičkom snagom oslobodili mladića poznatog kao Herni života bez budućnosti na rodnom svetu Karemofu, i uputili ga u uspešnu karijeru trgovca ljudskim životima i drugom unosnom robom. Kvaliteti koji su idealno odgovarali njegovom sadašnjem životu, ulozi Starbaka.

"Ko je Starbak?" postavio je retoričko pitanje boci čija je površina bila ogledalo u obliku intarzije i koja se nalazila na ormaniću pored kreveta; iznenada se nasmejao i nasuo sebi piće - domorodačko vino. (Blagi Bogovi! kakve stvari su ovi smrdljivi zaostali svetovi u stanju da smućkaju za ufiksavanje. Umalo nije ispljunuo. Na šta se sve čovek može navići...) Čak i sada je provodio deo vremena igrajući ulogu svoje ličnosti, Hernija: drogirajući se i kockajući sa slučajnim vanplanetnim poznanicima, oprobavajući zabave Lavirinta. I ne retko se dešavalo da se neko od njih okrene, zagleda mu se pravo u lice svojim mutnim očima i postavi isto pitanje: Ko je Starbak?

Mogao im je reći da je Starbak izdajnik, tuđin savetnik Kraljice ovog sveta, čovek koji čini sve da zaštiti njene interese, a ne interese Hegemonije. Mogao im je reći da je Starbak kraljevski Lovac, koji pozove svoje vantijamatske Goniče i povede njihov čopor, po Kraljičinom naređenju, u surovu žetvu mera. Mogao im je reći da je Starbak Kraljičin ljubavnik, i da će to biti dok ga ne baci na kolena neki brži, bistriji izazivač i postane novi Starbak... jer Kraljica je po tradiciji inkarnacija Majke Thalase; ima mnoge ljubavnike, kao što more ima mnogo ostrva. Sve bi to bilo tačno, a i još što-šta bi bilo tačno. Čak bi mogao da im kaže da je on Starbak i da sakuplja poverljive informacije da bi Kraljičin položaj prilikom pregovora bio čvrst... i oni bi se nasmejali, kao što bi se i on nasmejao.

Jer Starbak je mogao biti bilo ko od njih, i vrlo lako nijedan od njih. Starbak jedino mora biti tuđinac na Tijamatu. I mora biti najbolji. Starbakova anonimnost bila je zagarantovana obredom i zakonom; on se izdizao iznad i izvan svake vlasti i svake kazne osim kraljičine.

Starbak se okrenuo, zureći preko oboda čaše u neskladnu odeću poređanu po polici duž ogledalom prekrivenog zida pored ogledalom prekrivenih vrata: sračunata crna svila i crna koža njegove formalne dvorske odeće, i tradicionalni šlem-kapuljača koji je skrivao njegov stvarni identitet i omogućavao da Hernija ne razlikuju od desetak drugih, nemilosrdnih i vlasti gladnih, prethodnika. Šlem je na gornjoj strani imao izrezbarene čelične šiljke nalik na ogromnu krestu, ili na jelenske rogove... arhaični simbol sve nadmene moći koju je bilo koji muškarac ikada mogao poželeti da upotrebi. Tako je, bar, Herni mislio kada ga je prvi put stavljao na glavu. Tek kasnije je došao do saznanja da i taj šlem pripada jednoj ženi, isto kao i stvarna vlast... isto kao i on.

Iznenada je seo na preokrenute jorgane dugačkog kreveta; posmatrao je svoje beskrajne odraze na zidovima koji su ga bezumno imitirali do u beskonačnost. Da li je vidi ostatak svog života? Namrštio se, odgurnuo tu sliku, prošao prstima kroz guste crne lokne. Već više od deset godina je Starbak, i rešen je da nastavi da bude Starbak... do Promene. Ima u rukama moć i uživa u njoj, i nikada mu nije bilo važno kakav će biti kraj, kao ni gde se nalazi pravi izvor moći.

Nije važno? Spustio je pogled na masivnu snagu svojih ruku, telo još čvrsto i mladoliko, zahvaljujući privilegiji. I kasapljenju mera... Ne, taj pokolj uopšte nije važan, kao cilj on je samo sredstvo jednog većeg cilja. Ali izvor, da, to je važno. Ona je važna... Arienrod. Sve što je u stanju da ga dirne pripada njoj... lepota, bogatstvo, potpuna kontrola... večna mladost. Od prvog trenutka kada ju je ugledao za vreme audijencije u palati, sa bivšim Starbakom pored nje, znao je da će i ubiti da bi je posedovao, da bi ona njega posedovala. Zamišljao je njeno telo kako se trlja o njegovo, venčani veo njene kose, crveni dragulj njenih gorkih usta... osećao je ukus vlasti i privilegija i inkarnirane strasti.

I tako mu se nije učinilo neskladnim što se bez razmišljanja spustio s kreveta na koleno, kada su se vrata otvorila i vizija postala stvarnost.

12

3.

"...Vreme Promene nam se sasvim primaklo! Letnja Zvezda osvetljava naš put u spasenje..."Luna je stajala obgrlivši sama sebe rukama oko slabina. Nalazila se na doku, u mutnom svitanju.

Drhtala je od zime koja se rađala iz hladne magle i iz bede. Dah koji je zadržavala dok nije osetila bol izlete u obliku belog oblaka, rasprši se u sivi dah mora nalik na duha, nalik na odbeglu dušu. Neću plakati. Obrisala je obraz.

"Moramo se pripremiti za Kraj i za novi Početak!"Okrenula se, zagledavši se unazad, pored svoje bake, duž gata koji je, obavijen maglom, izgledao

kao tunel. Urlanje ludog starca obrušavalo se kao talas na peščani zamak njene samokontrole. "Oooo, umukni, ludače matori..." promrmljala je, a glas joj je podrhtavao od bespomoćne osujećenosti koja je u njoj stvarala želju da te reči ponovi vrišteći. Baka je okrznu pogledom, a preko njenog vetrom istrošenog lica prelete senka jasne simpatije. Luna skrneu pogled, postidevši se što se naljutila, a ljuteći se što je morala da oseti stid. Sibila ne govori takve stvari; sibila je mudrost, snaga i samilost. Namrštila se. Još nisam sibila.

"Moramo odbaciti Zle koji se nalaze među nama... moramo baciti njihove idole u More." Ludi Nejmi je zabacio ruke uvis, tresući pesnicama put zagušenog neba; posmatrala je iskrzane rukave njegove prljave odore kako se zarozavaju. Psi su lajali i kevtali oko njega, ostajući na opreznom rastojanju. Nazvao je sebe Letnjim Prorokom i lutao je od ostrva do ostrva preko mora, propovedajući reč Dame onako kako ju je on čuo, izobličenu usled mnogih odjeka božanskog ludila. Kao dete ga se plašila, sve dok joj majka nije kazala da za to nema razloga; i smejala mu se, dok joj baka nije kazala da to ne treba činiti; i osećala se neprijatno kad god je on dolazio blizu, dok nije vremenom naučila da ga podnosi. Ali danas je njeno strpljenje već je bilo izloženo prevelikim kušnjama... a još nisam sibila!

Čula je da je Ludi Nejmi po rođenju Zimac. Čula je da je nekada bio zaljubljenik u tehnologiju i nevernik... da je prezreo prirodni zakon prosuvši krv sibile. Da ga je za kaznu Dama oterala u ludilo; i da na ovaj način izdržava kaznu. Simbol deteline koji su sibile nosile predstavlja upozorenje protiv oskrvnuća, protiv gaženja svetog tla. Pričalo se da onoga ko ubije sibilu čeka smrt, isto kao i onoga ko voli sibilu, kao i onu koja jeste sibila... a mislilo se na smrt u životu. Smrt je ubiti sibilu...

"Eno Grešnika koji štuje lažne bogove! Gledajte ga!" Čvornovata šaka Ludog Nejmija polete poput optužujuće strele.

Ukresovo lice izronilo je iznad ivice gata, taman na pravcu letenja te zamišljene strele; penjao se spoljašnjim lestvicama. Lice mu je otvrdlo odlučnom mržnjom kada je usredsredio pogled na starca u daljini, a zatim na njeno lice. Smrt je voleti sibilu...

Luna odmahnu glavom u znak odbijanja, odgovarajući na drugu, neizgovorenu optužbu. Ali njegove oči više nisu počivale na njoj, već na bakici; pokazujući joj tim pogledom sve stvari koje je volela, i koje je gubila. Konačno je shvatila šta se podrazumevalo pod onim Smrt je biti sibila.

"Ali još nisam sibila." Taj šapat joj zape o zube, ne prođe dalje.

Neko odozdo pozvao je Ukresa; on je dobacio odgovor, a onda pošao ka njima, visok, bled i odlučan. Plima se povlačila; voda zaliva bila je duboko ispod gata. Sve što je odavde mogla da vidi od trgovačkog broda Zimaca koji će odvesti Ukresa bio je vrh jarbola, nalik na prst koji poziva. "Pa, pretpostavljam da je to to. Sve moje stvari su na brodu; spremni su da isplove." Kada se zaustavio pred njima, zagledao se u svoja stopala, iznenada spetljan. Obraćao se samo baki. "Pretpostavljam... pretpostavljam da ovim kažem zbogom."

"Pripremite se za Kraj!""Ukreše..." Baka ispruži ruku sa namerom da ga pomiluje po obrazu. "Moraš li sada poći? Bar

sačekaj da ti se tetka Lelark vrati sa mora.""Ne mogu." Zatresao je glavom kako bi izbegao dodir. "Ne mogu. Moram sada da pođem. Hoću da

kažem, to nije zauvek..." kao da se plašio da će ako bude čekao, sutrašnjica suviše lako postati zauvek."Oh, moje voljeno dete... moja voljena deco." Ukrućeno je ispružila drugu šaku i spojila Ukresa i

Lunu svojim zagrljajem, kao što je činila oduvek. "Šta ću ja bez vas? Bili ste sva moja uteha od smrti vašeg dede... Moram li vas sada izgubiti, i to oboje odjedanput? Znam da Luna mora da pođe, ali..."

"Pokaj se, grešniče!"

13

Luna je osetila, više nego videla, da je Ukres stisnuo usne kada je podigao glavu i pogledao Ludog Nejmija. "Njena sudba ju je pozivala celog života... isto kao i mene moja, bako. Samo nisam znao da će nas povesti različitim putevima." Šakom je pritisnuo svoju tuđinsku medalju, kao da je to predmet zakletve; otrgnuo se od njih.

"Ali u Karbankl!" reče baka; te reči su zazvučale više kao psovka nego kao protest. Baka je odmahnula glavom.

"To je samo jedno mesto." Osmehnuo se i čvrsto stegnuo njeno rame umotano u šal kao da hoće da je uveri da će sve biti u redu. "Moja majka je tamo otišla; i vratila se sa mnom. Ko zna sa čime ću se ja vratiti. Ili s kim."

Luna se okrenula na drugu stranu, stežući rukave svoje parke kao da nešto davi. Ne možeš mi to učiniti! Otišla je do ivice gata, pogledala preko ograde, niz okomito, u morsku travu obraslo lice kamenog pristaništa, prema trgovačkom brodu koji se strpljivo ljuljuškao daleko ispod. Duboko je udahnula vazduh težak od vlage; pa još jednom, usisavajući mirise luke, morske trave, ribe, drveta prožetog solju... osluškujući mrmor glasova odozdo, škripu i pljuskanje i šapat onog plovila dole, usidrenog u nemiru plime. Da ne bi čula...

"Vaš svet se bliži Kraju!""Do viđenja, bako." Sad je njegov glas bio prigušen zagrljajem.Odjednom, sve što gledala i slušala, sve tako užasno poznato, kao da se prevuklo nekim premazom

otuđenosti kao da je sad sve to po prvi put videla i čula... svesna da se nije izmenila stvarnost, već njena percepcija. Pored nosa joj skliznuše dve slane suze i padoše deset metara dole, u zaliv. Čula je kako Ukres polazi prema silaznim lestvicama i ne usporava.

"Ukreše!" Okrenula se, isprečivši mu se na putu. "Bez i jedne reči...?"Ukres je malo ustuknuo, kao da se plašio da je dodirne."U redu je." Ovladala je licem i uspela sa izvesnim ponosom da govori kao da stvari jesu u redu. "Još

nisam sibila.""Nisi. Znam. Nisam zato..." Zastao je, gurnuo unazad svoju pletenu kapu."Ali to jeste razlog zbog koga odlaziš." Ni sama nije znala da li je to iskaz ili optužba."Pa, da." Iznenada je oborio pogled. "Valjda jeste.""Ukreše...""Ali samo delimičan!" ispravio se. "Znaš i sama da je ovo tačno: oduvek sam osećao da me nešto

tamo privlači, Luno." Okrenuo se licem ka severu, niz vetar, prema Karbanklu. "Moram da otkrijem šta mi nedostaje."

"Ili ko?" Ugrizla se za jezik.On slegnu ramenima. "Možda."U očajanju je odmahnula glavom. "Kad se vratim sa uvođenja u sibilstvo... ništa se neće izmeniti, i

dalje možemo da budemo zajedno!" Mogu imati i jedno i drugo, mogu... "Može ponovo biti kao što je oduvek bilo. Kao što smo oduvek želeli da bude..." Nije uspevala čak ni samu sebe da ubedi.

"Hej, momak." Odozdo se začuo glas, koji se odbijao o zid pristaništa. "Ideš li? Plima neće da čeka ceo dan!"

"Samo malo!" Ukres se namrštio. "Ne, ne može, Luno. Ti to znaš. 'Smrt je voleti sibilu...'" Glas mu zamre.

"To je samo sujeverje!" Pogledaše se netremice oči u oči. I u tom trenutku je znala da i on shvata istinu isto kao i ona; kao što je oduvek znao, i delio, sve: nikada više neće biti isto.

"Pomenićeš se. Onako kako ja sada više nikada neću moći da se promenim." Prsti kojima je stezao ogradu pobeleli su. "Ne mogu da ostanem ovde, ovakav kakav sam sada. I ja se moram promeniti. Moram da odrastem i saznam... da saznam ko sam u stvari. Sve ovo vreme sam mislio da znam. Mislio sam... kada postanem sibil dobiću odgovore na sva moja pitanja." Oči su mu potamnele od onog novog osećanja koje je prvi put videla kada se vratila do njega tamo u onoj skrivenoj pećini, na Ostrvu Odabiranja. Bilo je to neko novo stvorenje u njemu, neko biće koje je njoj zavidelo, i optuživalo je, i isključivalo je.

"Onda idi, ako je to pravi razlog zbog koga odlaziš." Upućivala je izazov tami, jer se plašila da se povuče. "Ali nemoj otići iz gorčine, zato što si povređen, ili zato što pokušavaš da povrediš mene. Jer ako zbog toga odeš, nikada se nećeš vratiti." Njena hrabrost se slomila. "I mislim da to ne mogu podneti, Ukreše..."

14

Podigao je šake, ali kada je ona svoje ispružila prema njemu, on ih ponovo spusti. Okrenuo se, odmahujući glavom, bez opraštanja ili razumevanja ili čak žaljenja. Krenuo je ka lestvicama i počeo da se spušta.

Luna je osetila da joj je baka prišla i da je ostala da zajedno sa njom isprati pogledom Ukresa. On je sišao do palube broda koja ga je, uzdignuta iznad vode, čekala. Nestao je u kabini na širokoj platformi koja je spajala dva paralelna trupa tog broda. Luna je nastavila da gleda, ali on nije više izišao na palubu. Mornari su odbacili konope za vezivanje, nagrižena jedra su zveketavo pala sa jarbola i napunila se vlažnim vetrom.

Magla se dizala, a svet je postajao svetliji. Luna je pogledom dosezala sve do mesta na kome je kanal ulazio u otvoreno more; pratila je taj trgovački katamaran koji je postajao sve manji dok je zaokretao u zaliv i odmicao ka izlazu. Čula je motore kako počinju da rade, kada je dobrano odmakao od dokova Letnjeg naroda. Konačno je stigao do izlaza kanala i sjedinio se sa zidom magle; u tom trenu je nestao kao kad se sveća ugasi, kao da je bio samo avet broda. Luna je protrljala oči, lice, vlažeći šake maglom i suzama. Poput mesečara, okrenula se prema baki, sitnoj i zgurenoj od tuge. Zatim se zagledala iza starice, u obrise mreža i čekrka duž radne obale, u drevno, morem nagriženo skladište u dnu strme seoske ulice. Nešto dalje nalazila se njihova kućica... i njen čamac, maleni katamaran, koji je ležao na plaži, čekajući da je ponese daleko od svega što je njoj na ovom svetu ostalo. "Bakice?"

Baka ju je čvrsto potapšala po šaci; Luna je videla kako se te duboko usađene sive oči ispunjavaju rešenošću da nada i vera budu ispred svega ostalog. "E pa, dete, otišao je. Možemo se samo pomoliti da ponovo pronađe put do kuće i nas. Sad Dama čeka i tebe. Što pre odeš, pre ćeš mi se vratiti!"

Uhvatila je Lunu pod ruku i krenula duž gata. "Bar onaj 'od Majke napušteni' stari blesan neće biti u blizini da gleda tvoj odlazak." Luna podiže pogled, shvativši sa izvesnim olakšanjem da je Ludi Nejmi otišao svojim putem. Baka se prisetila pristojnosti, pa je napravila znak trijade: "Jadna duša."

Lunina usta su se malo izvila i stisnula u čvrstu crtu, čim je osetila da joj se snaga vraća. Ukres je otišao u Karbankl njoj za inat... neka je prokleta ako se ona prepusti da je voda nosi. I nju čeka njena sudbina, preko mora, ona sudbina na koju je tako dugo čekala; pozivajuća lepota te sudbine ponovo ju je ispunila. Luna je ubrzala je korak, požurujući staramajku.

4.

Ukres je stajao na palubi, pritisnut uz jarbol snagom ledenog vetra koji je duvao otpozadi, i osluškivao rad motora koji su se mukotrpno borili sa uzburkanim morem. Zureći pravo napred, video je Karbankl na ivici mora nalik na neverovatni delić nekog sna. Približavali su se Karbanklu već čitavu večnost, ploveći ka severu preko mora poprskanog belilom, duž obala ovog beskrajnog ostrva. Za to vreme on je posmatrao kako grad narasta od veličine nokta u nešto izvan granica njegove moći poimanja. Sada se činilo da je Karbankl razliven preko neba kao neka mrlja; ispunjavao je Ukresovu svest dok na svetu više nije bilo ničeg drugog osim tog grada.

"Ej, ti, Letnjak." Njegovo sanjarenje prekinuo je glas trgovca; šaka u rukavici ovlaš ga je udarila po ramenu. "Proklet neka budem ako mi je potreban još jedan jarbol. Ako ne možeš da nađeš ništa korisno da radiš na palubi, uđi unutra pre nego što se smrzneš." Ukres začu gromoglasan smeh mornara; okrenuo se i ugledao osmeh na grubom licu trgovca, osmeh koji je uklonio žaoku iz upućenih mu reči.

Odvojio se od jarbola i osetio pucketavi otpor dok je odlepljivao rukavice od ledene pokorice. "Izvinite." Dah mu se vratio kao beli oblačić koji ga je na trenutak napola zaslepio. Ukres je bio umotan u gomilu odeće tako da je jedva mogao da savije ruke, pa ipak mu se severnjak probijao do kostiju. Karbankl je jedino topla morska struja koja se protezala ovom zapadnom obalom spašavala da ne bude potpuno okovan ledom. Ukres više nije osećao sopstveno lice; pokušao je da se osmehne ali nije imao pojma da li to uopšte uspeva. "Ali, tako mi naše Dame, sav je iz jednog komada! Kako je neko mogao da smisli ovako nešto!"

"Vaša Gospa nema nikakve veze s tim, dečko. A ni s ljudima koji tamo žive; nikada nije ni imala. Uvek nek' ti je to na pameti, dok budeš tamo." Trgovac je zatresao glavom, zagledan u grad, i stisnuo svoje od vetra oljuštene usne u tanku crtu. "Ne... niko u stvari ne zna kako je Karbankl post'o. Ili zašto. Mislim da to ne znaju ni stranci... a i da znaju ne bi nam kaz'li."

"Zašto ne bi?" Ukres se osvrnuo unaokolo.

15

Trgovac slegnu ramenima. "A zašto bi nam otkrivali njihove tajne? Dolaze ovamo da nam daju mašine u zamenu za ono što mi imamo. Ne bi nam trebale kad bismo znali kako sami da ih pravimo."

"Pa, valjda ne bi." Ukres slegnu ramenima, razmrdavajući prste u debelim rukavicama. Trgovac Zimac i njegova posada su jeli, pričali i spavali misleći isključivo na trgovinu, dok su plovili od ostrva do ostrva; ubrzo su mu postali veoma dosadni. Jedina stvar koja je na njega ostavila utisak... do sada... tokom ovog beskonačnog putovanja bila je činjenica da su se sa podjednakom slobodom odnosili i prema Letnjacima i prema Zimcima, kao da razlike između njih uopšte nisu važne. "Gde su svi ti zvezdani brodovi?"

"Šta?" Trgovac se grohotom nasmejao. "A ma nemoj... nemoj mi reći da si očekivao gužvu na nebu? Svih mu bogova! Zar misliš da sa svake zvezde dolazi po jedan? I posle svih onih teh priča koje si tokom godina izvukao od mene. Vi Letnjaci mora da ste ipak tupoglavi kao što svi tvrde!"

"Ne!" Ukres se namršti; ukočeno lice peckalo ga je od poniženja. "Samo sam... samo me je zanimalo gde se nalazi kosmodrom, to je sve."

"Svakako", škripao je trgovac. "Nalazi se dublje u kopnu i za nas je zabranjeno područje." Odjednom se otreznio. "Jesi li siguran da znaš šta radiš, Ukreše, šta ćeš u Karbanklu? Jesi li siguran da shvataš u šta se upuštaš?"

Ukres je oklevao, zagledao se preko vode. Lunino lice na rastanku izbrisalo je razdaljinu; začuo je njen glas među glasovima morskih ptica, u vazduhu. Smrt je voleti sibilu. Hladni bol iznenada se uselio u njegove grudi, poput ledenog bodeža. Zatvorio je oči, počeo da drhti; vizija je nestala, a i glas sa njom. "Znam šta radim."

Trgovac slegnu ramenima i ode na drugu stranu.

Trgovački brod gurkao je plutajući gat na kome je Ukres sad stajao; buba klizač na mirnoj, tamnoj vodi. Kao patuljak među većim, višim, dužim brodovima, koji su opet bili patuljci u poređenju sa prostranstvom sidrišta koje je izgledalo kao rogozina od plutajuće trave. A sve to je sam Karbankl svodio na ništavilo, čučeći iznad luke poput velike nadnete zveri. Stubovi čiji obim je bio u stanju da proguta kuću uzdizali su se kao kao neko rastinje iz mora, čudna šuma okrunjena donjim delom stomaka grada, iz koga su se vukli venci lanaca, koturača i nerazumljivih privesaka. Miris mora mešao se sa čudnijim i manje primamljvim mirisima; sa donje strane grada je kapalo i curkalo što-šta čemu je teško bilo nadenuti ime. Široki uzdignuti put kostrešio se mnoštvom drugih čudnih oblika; uzdizao se od plutajućih dokova ka ždrelu grada... Ukresu odjednom na pamet pade ogromna gladna zver koja čeka.

"Drži se donjih nivoa, momče!" Trgovac je morao da viče kako bi nadjačao viku stotine drugih ljudi, lupu, stenjanje i škripu koji su odzvanjali u ovom čudnom podzemnom svetu uhvaćenom između kopna i mora. "Potraži Gaderfaj u Aleji Perivinkl; kod nje možeš da iznajmiš sobu!"

Ukres rasejano klimnu glavom, podiže ruku. "Hvala." Prebacio je vreću sa svojim stvarima preko ramena i zadrhtao kada se hladni vetar sa vode obmotao oko njega.

"Ostajemo ovde četiri dana, ako se predomisliš!"Ukres odmahnu glavom. Okrenu se i pođe, prvo po ravnom, zatim nagore. Trgovac ga je pratio

pogledom dok ga grad nije progutao.

"Ej, beži s puta! Jesi slep?"Ukres se bacio u stranu na neku gomilu kutija; čitava zgrada na gusenicama nadnela se nad njega.

Silazila je sa rampe; polako je prešla preko ivice, onda nastavila putem kojim je on došao. Visoko gore, u sićušnoj prostoriji sa prozorom, ugledao je lice, suviše malo da bi pripadalo tom upozoravajućem glasu, lice sa očima koje se nisu ni osvrnule da vide da li se on na vreme sklonio. Ukočeno se podigao, razmišljajući: Istina je... sve je istina! Odjednom mu je bilo samo upola milo.

Plašeći se da dozvoli svojim mislima da se srede, krenuo je dalje, sledeći glavnu ulicu koja je tu počinjala svoj dugi, spori, zavojiti uspon; ali oprezno se držeći ivice. Ulica se protezala u beskraj, blago vodeći naviše, blago zaokrećući, vodeći kao kroz tunel nagore kroz kanjonske zidove od praznookih skladišta i prodavnica, kao i stambenih košnica sa obiljem balkonskih ograda. Nigde neba, iznad glave je uvek bila samo donja strana naredne spirale, koja je prigušeno svetlela nekom vrstom fosforescentnih strija. Ali poprečne uličice koprcale su se kao noge stonoga, i nalazile poneku prazninu otvorenu ka dnevnoj svetlosti... ka istinskom nebu sveta, onom nebu koje je Ukres oduvek poznavao, ali koje je sad bilo prigušeno i nedohvatljivo, iznad udaljenih delova uličica, s one strane zidina za odbranu od oluja.

16

Kretao se ponekad zaobilazeći gomile robe i hrpe đubreta, prolazio pored praznih skladišta i praznih lica rulje; trudio se da na licu zadrži bezizražajnost. U gomili ljudi bilo je i ribara, obučenih dosta slično njemu; bilo je i vlasnika prodavnica, radnika, i drugih čija je odeća odgovarala njihovim zanimanjima, ali i nekih čija zanimanja nije mogao ni da zamisli. I svuda su se pojavljivala neka stvorenja koja su izgledala bespolno i poluljudski, a koja su bez razmišljanja, krajnje precizno, obavljala zadatke koje ni dva ljudska bića, pa ni najjača, zajedno ne bi mogla da obave. Stidljivo je prišao jednom od njih; glupavo je upitao: "Kako to postižeš?" Stvar je nastavila da utovaruje sanduke, ne udostojivši ga odgovora.

Počelo je da ga ispunjava osećanje da već ko zna koliko dugo ide Ulicom, da se stalno vrti u krug. Svi prolazi su bili jedan nalik na drugi; buka, gužva i smrad isparenja ispunili su mu i preopteretili čula. Ovaj grad-košnica imao je i mnoge pukotine, od kojih su neke bile zapušene sklepanim, privremenim zgradama, od plastike i maltera, koje su se ulegale i ljuštile, stareći neravnomerno, neskladno, naslonjene na mnogo starije zgrade večne poput mora samog. Ovde se ništa nije dešavalo pojedinačno, već sve u parovima, trijadama, desetinama, tako da se svaki utisak pretvarao u batinanje. Gnječeća težina grada pritiskala je krhku tavanicu iznad njegove glave, slegala se na njegova ramena. Katakombe zidova sklapale su se oko njega, približavale mu se sa svih strana, dok... U pomoć! Posrnuo je unazad dotakavši neprirodno topao bok zgrade. Skliznuo je nadole, šćućurio se u gnezdo odbačenih krpa i pokrio oči.

"Hej, prijatelju, jesi li dobro?" Nečija šaka ga neodlučno gurnu u bok.On podiže glavu, otvori oči i stade da žmirka kako bi razbistrio pogled. Pored njega je stajala

zdepasta žena u radničkoj odeći i vrtela glavom. "Ne, ne izgledaš mi baš najbolje. U stvari, reklo bi se da si malčice zelen. Jesi li dobio kopnenu bolest, mornaru?"

Ukres se slabašno osmehnuo. Osećao je da zelenilo sa njegovog lica nestaje i da ga zamenjuje crvenilo. "Valjda", promrmlja on, zahvalan što mu glas ne drhti. "Pretpostavljam da je to bilo u pitanju."

Žena pognu glavu i malo se namršti. "... Si Letnjak?"Ukres se skupi uza zid. "Otkud znaš?"Ali žena samo slegnu ramenima. "Po tvom naglasku. I niko osim Letnjaka ne bi na sebe nauvkao

masne kože. Tek stigao sa riblje farme, a?"On spusti pogled na svoju nepromočivu kabanicu, iznenada postiđen zbog nje. "Aha.""Nije važno. Nemoj dozvoliti da te veliki grad pobedi, dete; naučićeš ti. Je li tako, Poli?""Kako god ti kažeš, Tor."Ukres se nagnuo napred i provirio pored nje kada je shvatio da nisu sami. Iza nje je stajalo jedno od

onih metalnih poluljudskih bića, čija je koža mat-boje tupo odbijala svetlost. Ukres nije imao pojma je li ta stvar muškog ili ženskog roda. Shvatio je da je spustila treću nogu, gotovo nalik na rep, na kojoj je sada sedela, ukrućeno pasivna. Tamo gde je trebalo da bude lice, bio je providni prozor kroz koji se videla senzorska ploča smeštena u glavu.

Tor izvuče malu pljosku iz hermetičnog džepa na svojim radničkim "overol" pantalonama spojenim sa gornjim delom. Otčepi je. "Evo. Ovo će ti ukrutiti kičmu."

Prihvatio je bocu, dobrano je povukao iz nje... zadahtao kada se pregusta slatkoća u njegovim ustima pretvorila u požar. Progutao je grčevito, oči su mu zasuzile.

Tor se nasmeja. "Lakoveran si!"Ukres namerno ponovo otpi i proguta tečnost bez zastoja pre nego što reče: "Nije loše." Zatim vrati

bocu. Ona se ponovo nasmeja."Je li... hm... je li..." Ukres se odgurnuo od zida, zagledan u metalno biće, pokušavajući da pronađe

načina da postavi pitanje a da ne uvredi nikog."Je li to čovek u limenom odelu?" Tor razvuče usta u osmeh. Gurnula je pramen smeđesive kose iza

uveta. Nagađao je da je možda upola starija od njega. "Ne, samo misli da jeste. Je li tako, Polukse?"

"Kako god ti kažeš, Tor.""Je li on... uh...""Živ? Ne u našem smislu. On je servo... automatik, robot, zovi ga kako god hoćeš. Servomehanički

uređaj. On ne preduzima ništa, on samo reaguje."Ukres shvati da bulji, podiže pogled, spusti ga, nesigurno. "Zar mu...?""Ne smeta što govorimo o njemu? Ne, njemu ništa ne smeta. On je iznad svega toga. Pravi svetac. Je

li tako, Poli?""Kako god ti kažeš, Tor."

17

Prebacila je 'Poliju' ruku preko ramena, prisno se gurajući uz njega. "Sama ga održavam i garantujem da mu ništa ne nedostaje. Negde je došlo do kratkog spoja, međutim... što mu ograničava rečnik. Možda si primetio."

"Ovaj, aha... u neku ruku." Ukres se premeštao s noge na nogu, pitajući se da li je to prelazno.Tor se nasmeja. "Bar se nije zaglavio kod 'jebi se'. Ej, odakle ti ovo?" Ona naglo posegnu za

tuđinskom medaljom na njegovim grudima."Pripadalo je mom..." Ukres se izmače, sklanjajući medalju van njenog domašaja. "Ja... uh... dobio

sam je od nekog trgovca."Tor se zagleda u njega; iznenada ga je obuzelo osećanje da mu je lobanja od stakla. Ali ona je samo

pustila šaku da padne. "Čuj ti mene, Letnjak... zašto se ne bi držao mene i ovog ovde Polija, dok se ne navikneš na način kako postupamo u Karbanklu? U stvari, upravo sam završila smenu; uputili smo se malo u podzemlje, u život. Da se provedemo, doživimo malo uzbuđenja, možda se usput malo kladimo... Imaš li novaca?"

Ukres klimnu glavom."E pa, ovo bi mogla biti prilika da ga udvostručiš! Pođi sa nama... sve mi se čini da će ovo biti

veoma poučno za njega, Polukse.""Kako god ti kažeš, Tor."Ukres je krenuo za njima niz prolaz, prema sumraku koji se zgušnjavao iza protiv-olujnih zidova.

Negde usput Tor se zaustavila ispred jednih nenametljivih vrata na pročelju debelo obojenog skladišta. Udarila je dva puta, potom tri puta, pesnicom. Vrata su se malo otvorila, zatim malo više, i propustila ih u tamu kao u kakvoj ogromnog pećini. Ukres je ostao na vratima, ali je ipak ušao kada ga je Tor pozvala nestrpljivim gestom. Čuo je sve jači žamor i shvatio da nisu sami.

"U koliko se kladiš?" doviknula mu je Tor nadjačavajući buku. Već je pružala šaku punu novčića jednom skvrčenom čoveku koji kao da se udavio u svom ogrtaču. Stala je na ivicu gomile posmatrača koji su klečali, čučali, sedeli, pažnje usmerene na malu ograđenu arenu u sredini. Ukres joj se pridružio, pokušavajući nešto da razabere kroz pokrov od dima koji mu je nagrizao grlo i ispunjavao zagušljiv vazduh. "Na šta da se kladim?"

"Na krvopauka, razume se! Samo glup čovek bi se kladio na starla u borbi protiv krvopauka. Ajde, koliko ulažeš?" Njene oči sevale su požudnim elektricitetom koji je, Ukres je to osećao, rastao svud oko njega, poput plime.

"Onda ima mnogo budala." Čovek u ogrtaču razvuče usta, i zazveketa obeleživačima u šaci.Tor ispusti nepristojan zvuk. Iza nje je žagor gomile dostigao vrhunac, a zatim se utišao. Odjeci su

otekli u pukotine i senke; dvorana je čekala. Ukres ugleda dva bića... jedno ljudsko, i jedno koje to nije bilo... zakoračila su u prazan prostor noseći pravougaone kutije. Koža tuđinca imala je uljasti sjaj, ruke su mu se završavale prstima u obliku dugačkih pipaka. "Hoće li se oni...?" Ukres zaćuta, ostavši bez reči.

"Oni? Bogova mu, ne! To su samo rukovaoci. Hajde, hajde, položi novac!" Tor ga povuče za ruku.Stao je da pretura po vreći sa stvarima i izvukao dva novčića. "Ovaj, evo... uh, dvadeset.""Dvadeset! Je l' ti to sve što imaš?" Tor ga pokislo pogleda."To je sve što ću uložiti u ovu opkladu." On ih pruži.Skvrčeni čovek uze njegove novčiće bez komentara i stopi se sa gomilom."Ej, ovo valjda nije zabranjeno, ili nešto slično, a?" oklevao je Ukres."Svakako da jeste... Prokrči nam put između ovih otmeno-rođenih, Polukse. Želimo mesto u prvom

redu za poslednjeg od velikih trošadžija.""Kako god ti kažeš, Tor." Poluks nagrnu narped imajući na umu samo jedan cilj. Ukres je čuo psovke

i iznenadne povike bola koji su pratili njegovo napredovanje kroz gužvu."Ali ne brini, Letnjače, nije zabranjen smrtonosni sport." Tor ga je vukla napred; Ukres se nekako

nađe već na pola puta do ringa. "Nego samo uvoz zabranjenih zveri.""Oh. Izvinite..." promrmlja on kada stade na nečiju šaku ukrašenu dragim kamenjem. Otprilike

polovinu gomile sačinjavali su radnici i mornari, ali druga polovina je sijala od dragog kamenja na prigušenoj svetlosti i neki od tih imali su kožu boje zemlje, ili kosu poput oblaka. Pitao se da li su se namerno mazali nekim bojama. Tor ga povuče ka podu kada se nađoše kod ringa; podvio je svoje dugačke noge poda se. Pored njega Poluks se oslonio na svoju pomoćnu nogu; usledili su beskorisni povici od pozadi: "Spusti se dole, ti tamo napred". Tor je izvukla onu bocu i povukla iz nje, a zatim je dodala Ukresu. "Završi."

18

Promenljivi ukus dima već je pleo meku čauru oko njegove glave, razdvajajući ga od samog sebe i od svih ostalih. Prineo je bocu ustima i stao bezobzirno da pije; a bilo je još dosta da se popije. Grlo ga je peklo i teralo na kašalj.

Tor ga potapša po kolenu. "To te dovodi u pravo raspoloženje, je l' tako?"On se isceri. "Za bilo šta", izreče on promuklo.Povukla je šaku. "Kasnije, kasnije."Gutajući knedle, Ukres se zajedno s njom ponovo zagledao preko niske pregrade; od te kretnje mu se

zavrtelo u glavi, kao od iznenadnog spuštanja mora ispod lađe. Potencijalna energija ovog mesta sada je pevala u njemu, i on zajedno sa gomilom ispusti jedan dugački uzdah, kada rukovvaoci širom otvoriše kutije i skočiše van ringa.

Ako se zaprepastio kada je, maločas, ugledao u areni tuđinca sa bičevima umesto prstiju (mada ga iznenada ništa više nije iznenađivalo), to je bio tek nagoveštaj. Preko oboda kontejnera pred njim poče da se izliva masa šibajućih, mesnatih pipaka; pipkajući, klizeći nadole, vukući za sobom mlitavu vreću tela prošaranu bojama kao da je u pitanju mnoštvo modrica. "Krvopauk", prošaputa Tor. Sparks nije primetio da ta životinja ima glavu, osim ako mu telo i glava nisu bili jedno, ali je primetio nazubljene makazaste štipaljke među pipcima. Čuo ih je kako škljocaju u tišini punoj iščekivanja. Nagla kretnja na drugoj strani kvadrata odvuče mu pažnju... "Starl", promrmlja Tor... misleći na tečnu senku crnog na crnom: videla se pegava koža vijugavog stvorenja dugačkog kao njegova podlaktica. Uhvatio je koplje svetlosti iz ogoljene kljove kada je starl zarežao iz dubine grla. Sva svetlost je sada bila upravljena u kvadrat, sve oči. Starl je kružio oko krvopauka, nesvestan gomile, grleno cvileći. Pipci krvopauka šibali su vazduh ali krvopauk nije ispuštao nikakve zvuke... čak ni kada je starl napao i otkinuo komad kože sa njegovog kesastog tela. Stao je pomamno da šiba pipcima, uhvatio je i obavio starlovu usku glavu. "Otrov", likujući prosikta Tor. Starl poče da vrišti, ali se njegov vrisak izgubi u gladnom urlanju gomile.

Ukres se nagnu napred, privučen poput lutke na žici, pomalo se iznenadivši kada je povik protesta koji je očekivao izišao iz njegovog grla u obliku lovačkog povika. Starl se oslobodio, grizući i trgajući, poludeo od bola, pipke krvopauka i njegovo meko, mlitavo telo. Krvopauk se koprcao, a zatim ponovo zamlatarao pipcima iz kojih se cedilo... razdragan sopstvenim gubitkom nevinosti, Ukres je raskrilio svoja pojačana čula kako bi primio balet smrti.

Čitavu večnost kasnije, ali ipak prerano, starl je ležao dok su mu se bočne strane uzdizale i spuštale, a krvopauk ga je obmotavao ostacima potrganih pipaka i približavao se da ubije. Ukres je primetio belinu starlovog divljeg oka, belo-crvenu penu na napregnutim ustima; čuo je njegov pridavljeni jecaj u iznenadnoj tišini kada su klešta pronašla njegovo grlo. Šiknula je krv; kapi mu poprskaše nepromočivu kabanicu i znojavo lice.

Trgnuo se unazad, brišući lice, a zatim se zagledao u šaku umrljanu svežom krvlju. Odjednom više nije osećao potrebu da ponovo pogleda, nije osećao potrebu da posmatra spljoštenu mešinu kako se puni i poprima crvenu boju ili kako crvenilo ističe kroz njene rasparane bokove dok je krvopauk isisavao svoju žrtvu... Odjednom je ostao i bez glasa kojim bi mogao da se pridruži bučnoj tužbalici od psovki i radosnih povika. Okrenuo je lice u stranu, ali nije mogao pobeći tom sjajnom ludilu gomile. "Tor, ja..."

Okrenuvši se, otkrio je da nje nema, da ni Poluksa nema... da takođe nema ni njegove vreće sa stvarima.

"Kažem ti, sinko, u gradu nema posla za Letnjaka... ne umeš da rukuješ mašinerijom, ne poznaješ društvene kodove; nemaš iskustva." Službenik pogleda Ukresa preko praga sićušnog prozora kancelarije kao da gleda neko zaostalo dete.

"Pa, kako da steknem iskustvo ako niko neće da me zaposli?" podiže glas Ukres, pa se namršti jer to izazva bol u njegovoj glavi.

"Dobro pitanje." Službenik je grizao nokat."To nije fer.""Život nije fer, sinko. Ako želiš ovde da radiš moraćeš da promeniš klan.""Malo sutra!""Onda se vrati tamo gde pripadaš sa tim tvojim smrdljivim ribljim kožama i prestani da traćiš vreme

pravih ljudi!" Čovek koji je stajao u redu iza njega odgurnu ga u stranu; šaka je bila u rukavici, a rukavica ukrašena metalnim klinovima.

19

Ukres se okrenuo i video da se ta šaka u rukavici steže u pesnicu dva puta veću od njegove. Ponovo se okrenuo i, ispraćen smehom, izišao iz dvorane za najam radnika, na ulicu. Novi dan se počinjao svetleti na kraju aleje s druge strane rasklimatanih zidova, posle noći u kojoj su olujni oblaci zatamneli zvezde, međutim tama se nikada nije spuštala ovde na ulice grada. Nije bilo načina da prikrije svoj bes ili poniženje, ili bedu povraćanja kojim je izbacio ono što je popio, video i uradio. Kasnije je odspavao poput trupla na gomili sanduka, i sanjao da se Luna nadnosi nad njega, da ona zna sve, i da ga sažaljivo gleda očima boje ahata... sažaljenje! Ukres pritisanu šakom svoje bolne oči ne bi li istisnuo njeno lice.

Niz dugački nagib ulice nalazila se luka ispod grada i u njoj trgovčev mali brod koji ga je čekao da ga ponese kući. Stomak mu se zgrčio od besa i mučne gladi. Za manje od jednog dana odbacio je sve... svoje stvari, svoje ideale, samopoštovanje. Može sad da otpuzi nazad kući na ostrva, pošto je izgubio svoj san, i da nastaviti da živi sa Luninim sažaljenjem do kraja života. Povukao je usne unazad, otkrivajući zube. A može i da prizna da je naučio pravu lekciju: Karbankl ga je samo do gole kože oslobodio iluzija, naučio ga da nema ništa, da nije ništa... i da je on, u ovom majkonapuštenom gradu, jedini kome je stalo do sudbine nekog tamo Ukresa. Da li će ikada još nekome biti stalo, ili ne, zavisilo je samo od njega.

Prazne šake... bespomoćno ih je pomerao; očešale su kesu koja mu je visila sa kaiša, i u kojoj je bila jedina stvar koju su mu Tor i Karbankl ostavili: frulica. Posedničkim pokretima, ali i nežno, izvukao ju je i prineo usnama; krenuo je niz ulicu, puštajući da melodije iz vremena koje je izgubio olakšaju gubitak svega ostalog.

Besciljno je išao uzbrdo, isključujući svest o nemirnom kretanju koje ovde nije prestajalo čak ni noću. Neznanci su ga gledali, sada kada on njih nije bio svestan. Nije ih primećivao dok nešto nije zazvečalo na pločniku ispred njega. Zastao je, spustio pogled. Kod nogu mu je ležao novčić. Lagano se sagnuo, podigao ga i u čudu sklopio prste oko njega.

"Zaradio bi više u Lavirintu, znaš. Tamošnji slušaoci mogu više da bace... i više cene umetnika."Ukres podiže pogled, zapanjen; ugledao je ispred sebe ženu tamne, upletene kose i sa trakom preko

čela. Gomila se razdvojila i nastavila da teče zaobilazeći ih; imao je osećaj da zajedno stoje na nekom ostrvu. Ta žena je bila istih godina kao njegova tetka Lelark, ili nekoliko godina starija; na sebi je imala dugačku haljinu od iznošenog somota i ogrlicu od pera. U ruci je držala štap čiji je vrh svetleo kao da je užaren. Vrh štapa je krenuo naviše duž njegovog tela do njegovog lica; osmehnula se. Nije gledala u njega. Mrtvilo je uokviravalo njene oči, nešto je nedostajalo, kao da je iz njih bila isisana svetlost.

"Ko si ti?" upita ona.Slepa je. "Ukres.... Svetlohodni", odvrati on, odjednom više ne znajući kuda da gleda. Zagledao se u

njen štap.Kao da je nešto čekala."Letnji", završi on gotovo izazovno."Ah. To sam i mislila." Ona klimnu. "Ništa što čujem u Karbanklu nije tako divlje ili tužno. Poslušaj

moj savet, Ukreše Svetlohodni Letnji. Kreni u gornje delove grada." Zavukla je šaku u vrećicu optočenu perlama koja joj je visila sa ramena i izvadila šaku punu novčiča u obliku torusa. "Puno sreće u gradu."

"Hvala." Pružio je šaku u susret njenoj i oklevajući prihvatio metalni novac.Ona klimnu glavom, a zatim spusti štap i pođe pored njega. Ali, zastade. "Navrati ponekad u moju

radnju u Citrusnom Prolazu. Pitaj za onu koja pravi maske, svako će ti kazati gde se nalazi."I on klimnu glavom; a onda se seti i brzo reče: "Uh... dabome. Možda i hoću." Ispratio ju je

pogledom.Zatim krene u gornje delove grada. U Lavirint, gde su fasade obojene svetlima, nitima svetlosti i

spiralama i vretenima duginih boja; gde se boje, oblici, kostimi koji vire kroz prozore ili se kreću na telima duž ulice nikada ne ponavljaju; gde sevanje reklama iznad ulaza u svakojake lokale i povici torbara obećavaju i raj, i pakao, i sve stepene degradacije između ta dva. Kada je pronašao jedan napola tihi ulični ćošak ispod razlepršanih cvetnih zastava, zastao je i ostao tamo satima da svira, uz zveckavu harmoniju koju su stvarali novčići prolaznika... nije ih bilo onoliko koliko se nadao, ali i to je bilo bolje od ničega s čime je počeo.

Konačno ga je odatle odvukao miris stotine raznih začina i trava, da potroši nekoliko novčića kako bi napunio svoj prazan stomak gozbom neobično ukusnih poslastica. Kasnije je odbacio masnu nepromočivu kabanicu i zamenio je košuljom od crvene svile, i lancima od staklenih i bakarnih perli; vlasnik radnje uzeo je i ostatak njegovog novca. Ali kada je krenuo nazad kroz večernje uličice ka svom ćošku, kako bi pokušao da zaradi za prenoćište, pevušio je nečujnu molitvu zahvalnosti Dami za muziku kojom ga je obdarila i koju

20

je poslala s njim u Karbankl. Zahvaljujući muzici moći će da preživi, dok ne nauči pravila svog novog života...

Četvorica stranaca u svemirskim overolima bez oznaka pripadnosti, koji su pošli za njim u uličicu, iznenada ga opkoliše. Pre nego što je uopšte uspeo da reaguje, njihove šake su mu sputale ruke i prekrile usta, i gurnule ga u mračnu pukotinu između dve zgrade.

"Šta želite...?" On izvi glavu, oslobodi usta šake koja je smrdela na mašinsko mazivo. Pomamno trepćući na prigušenoj svetlosti, ugledao je i trojicu ostalih; nije bio baš siguran da je video bele zube progonitelja koji se cerio i približavao, ali je bio ubeđen da je video tupi metalni sjaj nečeg smrtonosnog što je jedan od njih držao, i lisica, video je i još ruku koje su posezale za njim dok se strašni stisak pojačavao preko njegovog grla.

Zabacio je glavu jakim trzajem unazad i osetio da je posred lica udario čoveka iza sebe, čuo ga je kako stenje od bola, zatim je upotrebio lakat i teške čizme. Čovek je pao na leđa, nejasno psujući; Ukres se oslobodio, posrnuo i otvorio usta da vikne u pomoć.

Ali senka koja je držala metalno oružje što se presijavalo uspela je prva da ga upotrebi. Ukres ne ispusti povik već samo dah kada ga pogodi crna munja. Pade na lice, poput marionete kojoj su presekli sve kanape. Nije mogao da spreči udar glavom o trotoar. Ali bol nije osetio, samo tupi udar i suvo čangrljanje hiljadu sinapsi koje zamiru u telu koje nije više u stanju da reaguje. Čelični obruč se stezao oko njegovog grla; začuo je ružan zvuk vlastitog davljenja.

Nečije stopalo ga je gurnulo i preokrenulo. Ljudi senke nadneli su se nad njim, gledajući dole; ovog puta je jasno video njihove osmehe, kada su primetili užas na njegovom licu.

"Sa koliko si ga pogodio, masnoprsti? Kao da se davi.""Neka se davi, crvoliko malo kopile. I sa oštećenim mozgom moći ćemo dobro da ga prodamo u

tuđini." Čovek koga je Ukres udario po licu brisao je krv sa rasečene usne."Aha, baš je sladak, je l' da? Nije samo stoka za rudnik. Dobićemo ceo tovar za njega na Cie-Punu."

Smeh; čizma se našla na njegovom stomaku, pritisnula. "Nastavi da dišeš, šećerko. Taa-ko treba."Jedan od njih je kleknuo i sapeo mu beskorisne šake metalnim lisicama. Čovek krvavog lica spustio

se pored njega, izvukao nešto iz džepa, pritisnuo prekidač u dnu drške. Zaplamtela je uska oštrica svetlosti, dužine čovečje šake; prstima druge šake prodro je u Ukresova usta, pronašao njegov jezik. "Poslednje reči, lepi dečače?"

U pomoć! Ali taj njegov krik bio je nečujan.

5.

"Bogova mu, baš mrzim ovu dužnost!" Policijski inspektor Geja Džeruša Pala-Tion trzajem je oslobodila rub svog skerletnog ogrtača koji su priklještila vrata. Kola malo zadrhtaše, lebdeći na potisnicima u dvorištu palate, na samom gornjem kraju Ulice Karbankla.

Poručnik joj uputi ironični smešak koji iskrivi blede pege na njegovom tamnom, lepo oblikovanom licu. "Hoćeš da kažeš da ne uživaš u posetama veličanstvu, inspektorko?" upita je on tobože naivno.

"Dobro ti znaš šta sam htela da kažem, Gundalinu." Ona grubo zabaci oko sebe ogrtač tako da se otvarao samo na jednom ramenu, skrivajući utilitarnu prašnjavo-plavu boju uniforme koju je nosila ispod njega. Broš sa pečatom Hegemonije pridržavao je njegove nabore. "Mislila sam, Bi-Zi..." ona pokaza rukom ka svojoj odeći... "da mrzim da se oblačim kao neko ko je upravo došao sa maskenbala gde je sa Snežnom Kraljicom glumio 'tešku dužnost svemirskog čoveka'."

Gundalinu je lupnuo po viziru za zaštitu od laserskih zraka, koji se nalazio na prednjem delu njegovog prema gore raširenog šlema. Njen šlem bio je prekriven tankim slojem zlata, nanetim u vidu spreja; njegov je još bio beo; osim toga, Gundalinu nije nosio ogrtač. "Trebalo bi da ti je milo što ti Zapovednik ne stavlja neku biljku u saksiji ovde gore, inspektorko, kako bi izgledala još upečatljivije... Moraš ličiti na ulogu koju igraš, kada se spremaš da opališ po stolu univerzalnim zakonima, a gledaju te Majkoljupci, nije li tako?"

"Gledaju Majkoljupci, đubre." Krenuli su prema masivnim vratima ceremonijalnog ulaza, preko zamršenih zavojitih obrazaca od umetnutog bledog kamena. Na suprotnom kraju dvorišta dvojica slugu, Zimaca, ribali su tu kamenu površinu četkama na dugačkim drškama. Uvek su bili ovde napolju i ribali, održavajući ga besprekornim. Alabaster? zapitala se, spustivši pogled, i pomislila na pesak, vrelinu i nebo.

21

Ovde nije bilo nijedne od tih stvari, kao ni bilo gde drugde u ovom hladnom slatkiš-gradu od upletene kamene, a ne šećerne, vune. Ovo dvorište označava početak Ulice, početak grada, početak svega u Karbanklu. Ili kraj. S druge strane protiv-olujnih zidova ugledala je smrzlo nebo većih geografskih širina koje je besno, ali bespomoćno, zurilo u njih. "Ova šarada ne može da zavara ni Kraljicu, kao ni nas. Jedino moguće dobro koje bi moglo iz ovoga proisteći bilo bi da poveruje da smo glupi kao što izgledamo."

"Da, ali šta sa svim tim njihovim primitivnim obredima i sujeverjima, inspektorko? Hoću da kažem, to su ljudi koji još veruju u prinošenje ljudskih žrtava. Koji se uvuku u maske i prave orgije po ulicama svaki put kada Skupština dođe u posetu..."

"Zar i vi ne slavite kada predsednik vlade svrati u vaš Karemof svakih nekoliko desetina godina kako bi vam dozvolio da mu ljubite stopala?"

"Teško da je to isto. On je Karemovac." Gundalinu se uspravi, kao da hoće da se zaštiti od nekog zagađenja. "Povrh toga, naše proslave su dostojanstvene."

Džeruša se osmehnu. "Sve je to stvar mere. A pre nego što počneš da se razbacuješ sudovima o kulturi, naredniče, vrati se i prouči etnografiju dok zaista ne shvatiš tradicije ovog sveta." Potom se na njenom licu pojavi maska službenosti, koju je morao gledati i on dok je njome paradirala pred kraljičinim stražarima. Stajali su ukočeno u stavu mirno, izvodeći svoju kostimiranu imitaciju vantijamatske policije. Ogromna, vremenom nagrižena vrata bez oklevanja se pred njom otvoriše.

"Da, gospođo", odvrati Gundalinu dok je bat njihovih uglačanih čizama odjekivao hodnikom koji je vodio u Dvoranu vetra; ali izgledao je ražalošćen. Bio je na Tijamatu već nešto manje od jedne standardne godine i većinu tog vremena bio je njen pomoćnik. Dopadao joj se,i mislila je da se ona njemu dopada; osećala je da će postati sposoban oficir od karijere. Međutim, njegov rodni svet bio je Karemof, svet koji je vodio glavnu reč u Hegemoniji, svet kojim je vladala tehnokratija koja je proizvodila najusavršeniji hardver u Hegemoniji. Podozrevala je da je Gundalinu mlađi sin iz porodice na nekom višem položaju, koji je bio primoran da prihvati ovu karijeru zbog krutih naslednih zakona kod kuće, i da je teh skroz naskroz. Džeruša pomisli pomalo s tugom da ga ni preslušavanje orijentacijskih traka, pa makar ih preslušao i stotinu puta, neće naučiti da bude tolerantan.

"Pa", poče ona nešto ljubaznije, "navešću ti primer jednog čoveka sa maskom koji se verovatno uklapa u sve tvoje, a i moje, predrasude... a to je Starbak. On je van-Tijamatovac, ko god i šta god pored toga još bio." Ona se zagleda u freske ledenih prizora Zime duž ulaznog hola; pokuša da se zapita koliko li su puta bile naslikane i preslikane. Ali u oku svoga uma već je videla Starbaka gde stoji zdesna od Kraljice, podrugljivo iskežen ispod one proklete kapuljače krvnika, i gleda s visine predstavnike Zakona kojima su ruke vezane.

"On nosi masku iz istog razloga kao i svaki drugi lopov ili ubica", ogorčeno primeti Gundalinu."To je tačno. Živi primer da nijedan svet nema monopol na regresivno ponašanje... a takav ološ teži

da se izdigne na sam vrh." Džeruša uspori, začuvši uzdah usnulog džina duboko iz utrobe planete. I ona je duboko udahnula pripremajući sebe za Probu vazduhom, koja je predstavljala deo rituala pri svakoj poseti palati. Zadrhtala je ispod ogrtača, i to ne samo usled povećane hladnoće vazduha. Nikada nije uspela da prevaziđe strah, isto kao što nikada nije uspela da se navikne na čuđenje što je osećala prema onome što je izazivalo taj strah: mestu koje su nazivali Dvorana vetra.

Ugledala je jednog plemića koji ih je čekao na ivici ponora, zadovoljna što što je kraljica bar ovom jednom prilikom odlučila da ih ne pusti da čekaju. Što manje vremena bude provela stojeći i razmišljajući o tome, imaće manje muke da pređe preko. Ovo bi moglo značiti da je Arienrod dobro raspoložena... ili da je jednostavno suviše zauzeta drugim stvarima da bi se danas zabavljala sitnim maltretiranjima. Džeruša je u potpunosti bila upoznata sa špijunskim sistemom koji je Kraljica postavila po celom gradu, a naročito ovde u palati. Kraljica je uživala u tome da smišlja sitne neprijatnosti kako bi demoralisala opoziciju... a Džeruši je takođe bilo jasno da Kraljica uživa u tome da gleda svoje žrtve kako se preznojavaju.

Prepoznala je Kirarda Seta, starešinu porodice Dalekoputov, koji je spadao među Kraljičine ljubimce. Pričalo se da je doživeo četiri posete Skupštine; međutim, njegovo lice, ispod pomodno vezanog turbana, jedva da je pokazivalo muškarca izišlog iz dečačkog doba. "Starešino." Džeruša mu ukočeno salutira, bolno svesna bora koje su počinjale u uglovima njenih očiju; ali još svesnija zavijajućeg poziva provalije s njene druge strane, koje je nalikovalo gladnom smehu prokletnika koji se nije pokajao. Ko bi sagradio ovako nešto? To se zapitala svaki put kada bi došla na ovo mesto; to, i još nešto: nije li tužno zavijanje vetra u stvari glas njegovih tvoraca, onih izgubljenih predaka koji su odsanjali i sagradili ovaj od

22

duhova progonjeni grad na severu. Niko od njenih poznanika nije znao šta su oni bili, šta su učinili, ovde, pre kolapsa međuzvezdanog carstva prema kome je sadašnja Hegemonija izgledala beznačajna.

Da se nalazila bilo gde drugde, mogla bi da potraži neku sibilu i pokuša da dobije odgovor na to pitanje, mada bi on verovatno bio neproziran i nerazgovetan. Čak i ovde na Tijamatu, na udaljenim ostrvima sibile lutaju poput putujućih okultista, misleći da govore glasom Majke Mora. Međutim, njihova mudrost je stvarna, i još nedirnuta čak i ovde, mada su Tijamatovci izgubili istinu koja se krila iza nje, isto kao što su izgubili razlog nastanka Karbankla. U gradu nema sibila... prema hegemonijskom zakonu, kome zgodno ide na ruku odvratnost Zimaca prema svemu što je makar neznatno 'primitivno'. Sračunata i krajnje uspešna hegemonijska propaganda drži Zimce u uverenju da je sibilstvo puka mešavina sujeverne prevare i urođenog ludila. Čak ni Hegemonija se ne bi usudila da ukloni sibile sa jednog nastanjenog sveta... ali može da ih drži van domašaja. Sibile su nosioci izgubljene mudrosti Starog Carstva, osobe čija je svrha da novim civilizacijama koje nastanu na njenim ruševinama pruže ključ kojim će otključati njene pokopane tajne. A ako postoji bilo šta što bogataši i moćnici Hegemonije ne žele, to je onda upravo to da vide ovaj svet na vlastitim nogama - Tijamat koji bi dovoljno ojačao da im uskrati vodu života.

Džeruša se iznenada setila, živo, jedine sibilske osobe koju je ikada videla u Karbanklu... pre deset godina, neposredno po njenom dolasku ovamo na prvo radno mesto. A to je bio muškarac sibil. Videla ga je jer je bila poslata da nadgleda njegovo proterivanje iz grada; išla je sa gomilom koja mu se rugala dok su vodili svog zaplašenog saplemenika, koji se usput bunio. Odveli su ga dole, na dokove, i smestili u čamac. Oko vrata je imao vešticolovca od gvožđa načičkanog šiljcima; gurali su ga ispred sebe na udaljenosti duge motke, s pravom se plašeći zaraze.

Kada su stigli do strmog silaza koji je vodio u luku, gurnuli su sibilana suviše jako i on je pao. Šiljci su mu se zabili u grlo i u jednu stranu lica, napravivši rane. Krv sibila koju se rulja toliko plašila da prospe, pojavila se i potekla u obliku ogrlice od dragulja, ispod njegove brade, prljajući mu košulju (a košulja je bila tamno nebesko plava; zaprepastila ju je lepota suprotnosti). Obuzeta strahom kao i ostali, posmatrala ga je dok je sedeo i ječao držeći šake pritisnute uz grlo, i nije preduzela ništa da mu pomogne...

Gundalinu joj oklevajući dodirnu lakat. Ona postiđeno podiže pogled i zagleda se u neznatno podrugljiv izraz na licu starešine porodice Dalekoputov. "Čim budete spremni, inspektorko."

Ona klimnu glavom.Starešina podiže malu pištaljku koja mu je visila na lancu oko vrata i stupi na most. Džeruša krenu za

njim, pogleda uprtog ravno napred; pošto je znala šta će ugledati ako pogleda naniže, nije joj bilo potrebno da to vidi: užasavajući otvor koji je predstavljao ulaz za servisiranje gradske samodovoljne fabrike, kojoj servisiranje nijednom nije zatrebalo, koliko je ona znala, tokom milenijuma koliko je Hegemonija znala za Karbankl. Postojali su zatvoreni liftovi-kapsule koji su tehničarima, što su došli da prouče podzemnu strukturu Karbankla, obezbedili bezbedan transport ka njenim bezbrojnim nivoima; postojao je takođe stub vazduha, koji se uzdizao ovim otvorom kroz šuplje jezgro Karbankla, na isti način kao što se strujanje vazduha obezbeđuje u kakvom otvorenom odžaku. Ovo je bila jedina oblast grada koja nije bila potpuno zaštićena olujnim zidovima; jaki vetrovi otvorenog neba divljali su ovuda, izvlačeći dah iz podzemnih šupljina. Ovde se visoko u vazduhu uvek osećao snažan miris mora i čulo zavijanje zato što je vetar navaljivao na pukotine i izbočine u tom gigantskom vertikalnom tunelu.

Tamo su se takođe nalazile, obešene u vazduhu poput ogromnih mobila slobodnog oblika, providne ploče od nekog otpornog materijala koje su promicale i nadimale se kao oblaci; te ploče izazivale su pojavu varljivih unakrsnih struja i povratnih tokova u neumornom vetru. A postojao je samo jedan put kojim se moglo preći preko dvorane do viših nivoa palate: pred Džerušom se hodnik pretvarao u most koji je, kao traka svetlosti, premošćivao provaliju. Most dovoljno širok da se preko njega lako pređe kada je vazduh miran, ali smrtonosan kada njime gladno brišu vetrovi.

Starešina Dalekoputova dunuo je u zviždaljku i proizveo jedan određeni ton. Prostor oko njega se smirio i on je samouvereno krenuo napred. Džeruša je krenula za njim i umalo ga nije zgazila usled silne želje da i sebe i Gundalinua uvuče u kuglu mirnog vazduha. Starešina je nastavio dalje, mirnim, ravnomernim korakom; odsvirao je drugu notu, drugačiju, a zatim i treću. Kugla mirnog vazduha ih je i dalje okruživala; ali Džeruša je iza sebe čula Gundalinua kako uzalud pominje imena nekih bogova kada je malo zaostao i vetar ga liznuo po leđima.

Ovo je ludost! Ponavljala je litaniju straha i srdžbe kojom je uvek propraćala ovaj prelaz. Kakav manijak bi sagradio ovakvu sadističku kuću zabave?... znajući da je tehnologija koja je stvorila ovo mesto lako mogla i da ga zaobiđe, da je bilo zamišljeno samo kao mera sigurnosti. Na teh nivou koji je sada

23

dopušten Zimcima na Tijamatu, i kao mera bezbednosti dovoljno je efektno. Džeruši se činilo da ova Dvorana vetra, bez obzira na to što ju je u davnim danima ovde ugradio možda neki bezočni ludak, sad savršeno odgovara Kraljičinim ciljevima.

Već su stigli na pola puta. Pogled nije skidala sa leđa starešine; osluškivala je atonalne note zviždalje za "omađijavanje vetra", note koje su od njih troje odbijale samrtni fijuk, iznad provalije koja je ječala. Znala je da nije reč ni o kakvoj magiji, već o aktiviranju automatskih kontrola koje razdvoje zavesu vetrova na takav način da onaj koji prelazi preživi. Ovo saznanje nije predstavljalo bogzna kakvu utehu kada se uzme u obzir kolike su bile mogućnosti da dođe do ljudske greške, ili do iznenadnog kvara u jednom tako drevnom sitemu. Nekada su postojale kontrolne kutije koje su obavljale ono što je sada radio zviždač; ali, koliko je ona znala, jedina koja je još radila bila je okačena o Starbakov opasač.

Bezbedna. Čizmama je dotakla sigurnost naspramnog oboda. Uspela je da obuzda snažnu želju da dopusti svojim nogama da se rastope ispod nje; da sedne. Oznojeno lice Gundalinua odvažno joj se isceri. Zanimalo ju je da li i on to pokušava da ne misli na povratno putovanje. Zagledavši se ponovo napred, ona u hodu starešine Dalekoputova nazre trijumf dok su ga sledili u dvoranu za audijenciju.

Čak i ovde, tako blizu najvišlje tačke Karbankla, dvorana je bila neodoljiva u svojoj ogromnosti; Džeruša je zamišljala da bi unutra mogla da stane cela jedna vila iz Novosklona, njenog rodnog sveta. Draperije od vlakana izatkane, u ledenim pastelnim bojama, visile su sa geometrijskih svodova tavanice na stubovima, žmirkajući i zvoneći egzotičnom pesmom hiljadu sićušnih, ručno izrađenih srebrnih zvončića.

A s druge strane prostranog belog saga... uvezenog sa nekog tuđinskog sveta... na svom prestolu sedela je Snežna Kraljica, inkarnacija boginje, snežni soko sa kandžama u ledom okovanom visokom gnezdu. Džeruša se nesvesno čvršće umotala u ogrtač. "Hladnije nego na Karuu", Gundalinu promrmlja i protrlja mišice. Starešina porodice Dalekoputov dade im znak da sačekaju i ode napred da najavi njihovo prisustvo. Džeruša je bila ubeđena da su tamne, daleke oči ispod krune blede kose već i te kako bile svesne njihovog prisustva, mada im Arienrod to ničim nije stavila do znanja, već je samo zurila preko dvorane. Kao i obično, Džeruši je prvo za oko zapala Arienrod; ali sada, pošto je počela da sledi kraljičin pogled bliže mestu na kome je stajala, jedna pržeća linija svetlosti, odvuče joj pažnju: zujanje, prasak, neki energetski snop je pogodio cilj.

"Šakt!" prosiktao je Gundalinu, kada se prolomiše uzvici mnogih ljudi. Oni ugledaše gomilu plemića kako se razdvaja: laserska munja oborila je jednoga od njih, koji se prućio po sagu. "Dvoboj...?" Glas mu je izražavao nevericu. Džerušina šaka stegnu imperijalni krst na šnali opasača. Jedva je uspevala da obuzda iznenadni bes koji ju je obuzeo. Da li se to Kraljica ruga autoritetu policije u toj meri da je priredila ubistvo u njenom prisustvu? Zaustila je da se pobuni, da upita... ali pre nego što je uspela da pronađe reči, žrtva se zakotrljala i sela, niti je bila u plikovima niti spržena, niti je kap krvi uprljala snežnu belinu ćilima. Žena, vide Džeruša; pomodno ludilo u odevanju plemstva ponekad je otežavalo određivanje polova. Kretanje te žene bilo je praćeno slabim izobličavanjem vazduha; nosila je polje za odbijanje napada. Graciozno je ustala i savršeno se naklonila Kraljici, dok su ostali pljeskali i razdragano se smejali. Gundalinu ponovo opsova, malo tiše, u znak gađenja.Dok su se plemići pomerali, Džeruša je na trenutak ugledala jednu priliku u crnom, hladni sjaj metala, i shvatila da je Starbak odigrao ulogu ubice.

Bogovi! U kojoj meri ljudi treba da budu blazirani maloumnici da pokušaju da spale jedni druge zabave radi? Odnosili su se prema oružju koje je moglo da osakati i ubije kao prema igrački... nisu ništa bolje shvatali pravu ulogu ili značaj tehnologije nego što maženi kućni ljubimac shvata ogrlicu sa draguljima. Da... ali čija je to greška, ako ne naša? Arienrodin pogled zaustavi se na njoj u trenutku kada joj se menjao izraz na licu. Oči čudne boje zaustaviše se na njoj; Kraljica se osmehnula. To nije bio prijatan izraz. Ko kaže da ljubimac ne razume svoju ogrlicu? Džeruša tvrdoglavo izdrža taj pogled. Ili da divljak ne prozire laž koja ga čini manje nego ljudskim?

Starešina Dalekoputova ih je najavio i upravo je počeo da se povlači iz Kraljičinog prisustva kada Starbak dođe i stade pored prestola. I njegovo skriveno lice okrenulo se prema njima, kao da ga je zanimao utisak koji je ostavila njegova predstava. Svi smo mi u srcu divljaci.

"Možete prići, inspektorko Pala-Tion." Kraljica nepotrebno podiže šaku.Džeruša je skinula šlem i krenula napred, a Gundalinu ju je sledio na maloj udaljenosti. Bila je

ubeđena da i njeno i njegovo lice izražavaju samo minimum poštovanja. Plemići su uzmakli, okupili se na jednoj strani; zauzeli su poze poput hologramskih trgovačkih lutaka u izlogu, posmatrajući je sa iskrenom nezainteresovanošću dok je pozdravljala Kraljicu. Na čas se zapitala zašto im je poigravanje sa smrću toliko zabavno. Sve su to Kraljičini miljenici, mladoliki... a samo bogovi znaju koliko su zapravo ti ljudi stari.

24

Stalno je slušala da se korisnici vode života patološki trude da zaštite svoju produženu mladost. Zar je zaista moguće da nastupi trenutak kada čovek iskusi sve što bi mogao poželeti? Ne, čak ni za vek i po. Ili da li je moguće da jednostavno ne znaju, da ih Starbak nije upozorio na opasnost?

"Vaše veličanstvo..." Ona podiže pogled, samo na tren okrznuvši njime Starbaka, a zatim ga vrati na Ariendrod čiji je presto bio podignut na jednu platformu. Kraljičino slatko devojačko lice dobijalo je, zbog predubokog mudrog znanja u očima, kvalitet zle i podrugljive maske, i to maske koja je zapravo ličila na Starbakovu.

Arienrod podiže prst, i tim jedva vidnim pokretom je prekinu u pola rečenice. "Odlučila sam da ćete od sada pa nadalje klečati kada iziđete pred mene, inspektorko."

Džeruša je stisnula usne. Sačekala je trenutak i duboko uvukla vazduh. "Ja sam oficir policije Hegemonije, Vaše veličanstvo. Zaklela sam se na vernost Hegemoniji." Namerno je upirala pogled u visoki naslon Kraljičinog prestola, kroz nju, oko nje. Naduvane i zalemljene površine stakla, sjajne spirale i senovite pukotine: sve to je, hipnotičkom čarolijom Lavirinta, izazivalo tačkice pred njenim očima; bizarna veštačka umetnost koja se katalizovala iz karbaklovske zapaljive mešavine kultura.

"Ali Hegemonija je stacionirala vašu jedinicu ovde da služite meni, inspektorko." Arienrodin glas joj ponovo privuče pažnju. "Ja tražim samo da predstavnici jednog vladara iskazuju dužno poštovanje drugom nezavisnom vladaru", neznatno je naglasila reč nezavisnom.

"Traži i budi prokleta!" Džeruša je čula kako Gundalinu samo dahom izgovara te reči, gotovo nečujno, iza nje; primetila je da ga je Kraljica ošinula pogledom, na način kao da namerava dobro da ga zapamti. Starbak se spustio za jedan stepenik od prestola, gotovo lenjo, dok mu se pištolj i dalje klatio u šaci sa crnom rukavicom. Međutim Kraljica je ponovo podigla šaku i on stade, čekajući bez reči.

I Džeruša je oklevala. Osećala je, na svom boku, težinu pištolja za onesvešćivanje, a iza sebe Gundalinuovu usceptalu indignaciju. Moja je dužnost da očuvam mir. Okrenula se neznatno prema Starbaku, prema Gundalinuu. "U redu, Bi-Zi", reče ona isto onako tiho kao on maločas; ali ne dovoljno tiho. "Klečaćemo. To i nije nerazuman zahtev."

Gundalinu reče nešto na jeziku koji nije znala, a zenice mu se zacrniše. Starbakova pesnica se čvrsto stisnula oko oružja.

Džeruša se ponovo okrete prema Kraljici. Osećala je da pogledi posmatrača, ne više onako nezainteresovani, snažno pritiskaju njena ramena, dok se spuštala na jedno koleno i povijala glavu. Posle jedne sekunde začula se škripa i pucketanje kože kada se Gundalinu s mukom spustio iza nje. "Vaše veličanstvo."

"Možete ustati, inspektorko."Džeruša ustade. "Ti ne!" Kraljičin glas sevnu pored nje kada je Gundalinu počeo da se diže. "Ti

ostani da klečiš dok ti ne dozvolim da ustaneš, stranče." Dok je govorila, Starbak se nađe kao produžetak njene volje pored njega i svojom teškom rukom u fluidnom crnilu obujmi Gundalinuovo rame, nateravši ga da ponovo klekne. Starbak promrmlja nešto na nekom nepoznatom jeziku. Džerušine šake koje su bile stisnute u pesnice ispod ogrtača polako se ponovo rastvoriše. Ona ogorčeno reče: "Skidaj šake s njega, Starbak, pre nego što te privedem zbog napada na oficira."

Starbak se osmehnu... videla je kako mu se oči drsko mreškaju, a izraz lica ispod glatke površine maske menja. Nije se pomerio dok mu Kraljica nije dala znak da se udalji.

"Ustani, Bi-Zi", nežno reče Džeruša, s mukom kontrolišući glas. Ispružila je ruku da mu pomogne da ustane i osetila kako Gundalinu drhti od besa. Nije pogledao u nju; na tamnoj koži pojavile su mu se pege, krvavo-crvene usled doživljenog poniženja.

"Da je on moj čovek, kaznila bih ga zbog tolike nadmenosti." Arienrod ih je sada bezizražajno posmatrala.

Dosta kažnjavanja. Džeruša je sklonila pogled sa njegovog lica, podigla glavu. "On je građanin Karemofa, Vaše Veličanstvo. On nije ničiji, on je svoj čovek." Ona namerno pogleda u Starbaka koji je i dalje stajao pored nje.

Kraljica se osmehnula i ovog puta je taj osmeh otkrivao izvesno poštovanje. "Možda vas komandant Lu-Sked ipak nije meni poslao samo kao simbolično-prisutnu ženu."

To dokazuje da nisi svaznajuća. Džerušina usta razvukla su se u napeti smešak. "Ako bih smela da vas zamolim da mi dozvolite, da istaknem da..." iznenada se pokrenula i, posle pritiska na skriveni nerv koji izaziva blokadu, oduzela Starbaku pištolj, "ovo oružje nije igračka." Nezgrapan metalni predmet legao joj je u šaku, sa uperenom cevi poput upozoravajućeg prsta kada je Starbak krenuo prema njoj; začula je uzbuđeno

25

čavrljanje posmatrača. "Energetsko oružje ne treba nikada uperiti u bilo šta osim ako niste voljni da vidite kako to nešto leti u vazduh." Starbak se sledio u polupokretu, primetila je kako mu se zapanjeni mišići napinju i uvijaju. Spustila je pištolj. "Odbojno polje popusti, pod direktnim pogotkom, jednom u pet slučajeva. Vaši plemići bi trebalo to da imaju na umu." Kraljica je načinila jedan zvuk kao da je sve to zabavlja, a Starbak okrenu glavu prema prestolu, dok je svetlost poigravala kroz bodlje njegova šlema.

"Hvala, inspektorko." Arienrod klimnu glavom, izvevši neku čudnu kretnju prstima. "Ali svi smo i te kako svesni ograničenja i nepouzdanosti vaše tuđinske opreme."

Džeruša trepnu u znak neverice i nemo ponovo pruži pištolj, okrenut drškom napred, Starbaku."Zažalićeš ovo, kučko", promrmlja on, da ga samo ona čuje. Trzajem je uzeo pištolj, ogrebavši je pri

tom po dlanu, i vratio se do platforme.Nevoljno je napravila grimasu. "Onda... s vašim dopuštenjem, Vaše veličanstvo, saopštiću vam

komandantov mesečni izveštaj o stanju kriminala u gradu."Arienrod klimnu, nagnuvši se napred kako bi mogla da položi posesivnu šaku na Starbakovu mišicu,

kao što bi neko tešio psa koga su uznemiravali i ljutili. Plemići počeše da se povlače, sklanjajući se Kraljici s očiju. Džeruša potisnu osmeh bolne empatije. Ovaj izveštaj nije bio ništa značajniji od stotine koji su mu prethodili, niti od bilo koga koji će uslediti; i ona sama bi radije bila u ovom trenutku negde drugde. Spustila je šaku, uključila rikorder na opasaču i začula glas svog zapovednika koji je iznosio statističke podatke o broju napada i pljački, hapšenja i osuda, zločina koje su počinili kako van-Tijamatovci tako i domaći živalj, i žrtava na obema stranama. Reči su sustizale jedna drugu u besmislenoj pesmi u njenom umu, izazivajući u njoj sve poznate frustracije i žaljenja. Besmisleno... sve je to besmisleno.

Policija Hegemonije predstavljala je paravojnu formaciju stacioniranu na svim svetovima Hegemonije, kako bi štitila njene interese i njene građane... što je obično podrazumevalo zaštitu interesa lokalnih struktura moći na dotičnom svetu. Ovde, na Tijamatu, planeti sa nerazvijenom tehnologijom i malobrojnom populacijom (a i od tog malog broja, Hegemonija polovinu jedva da je uzimala u obzir) policijske snage sastojale su se od jedne jedine regimente, uglavnom ograničene na kosmodrom i na Karbankl.

A i aktivnosti policije bile su ograničene, sputane, strogo određene: svodile su se na prekidanje tuča među pijancima, hapšenje sitnih lopova, beskrajan ciklus brisanja noseva i uzaludnih krivičnih gonjenja, a na očigled svih policajaca dešavali su se neki od najvulgarnijih poroka u civilizovanoj galaksiji i neke od najpokvarenijih zloupotreba ljudskih bića ma gde u Hegemoniji. Zloupotrebljavači su se javno sastajali u paklovima zadovoljstva, gde su se osećali kao kod svoje kuće.

Predsednik vlade je Hegemoniju možda i sad simbolizovao, ali je više nije kontrolisao - ako ju je uopšte ikad kontrolisao. Jer, Hegemoniju kontroliše ekonomija; trgovina je oduvek bila pravi koren Hegemonije, a trgovci oduvek imaju samo jednog pravog gospodara - Profit. Međutim, postoje mnoge vrste trgovine, i trgovaca... Džeruša je digla pogled ka Starbaku, koji je mlitavo, a ipak nadmeno stajao Kraljici s desne strane: živi simbol Arienrodinog neobičnog ugovora sa silama svetlosti i tame, i simbol njenog manipulisanja tim silama. Starbak je bio sve ono trulo, gramzivo i korumpirano, u ljudskom rodu i u Karbanklu.

Zločin i kazna su na Tijamatu - što je praktično značilo, u Karbanklu - bili podeljeni u jurisdikciju dva zasebna suda, kao i na drugim planetama Hegemonije: u jednom sudu predsednik je bio državljanin planete, meštanin, u ovom slučaju Zimac, i taj se pridržavao lokalnih zakona; u drugom sudu vrhovni sudija bio je sa neke druge planete i sudio je pridošlicama sa drugih planeta, po zakonima Hegemonije. Policija je davala mlivo za oba ta mlina; po Džarušinom mišljenju, trebalo je da se dobiju ogromne količine 'brašna', ali Arienrod je dopuštala i čak podsticala podzemlje; stvarala je neku vrstu međusveta ili neutralnog terena, što je pogodovalo korisnicima međuzvezdanih kapija. A Lu-Sked, pompezna ulizica, imitacija čoveka i komandanta, nije imao petlju da se tome usprotivi. Kad bi ona, Džeruša, samo imala odgovarajući čin, i kad bi joj se dala prilika...

"Imate li ikakvih komentara o tom izveštaju, inspektorko?"Trgla se. Učinilo joj se da je glupo providna. Isključila je tonski rikorder, što joj je poslužilo kao

izgovor da još ne diže pogled. "Nikakvih, Vaše veličanstvo." Nemam ništa što bi ti htela da čuješ. I ništa što bi iole promenilo situaciju.

"A neslužbeno, Geja Džeruša?" Kraljičin glas se promenio.Džeruša je digla pogled ka njenom licu, koje je sad bilo otvoreno, ubedljivo, lice stvarne žene a ne

maska kraljice.

26

Mogla bi maltene imati poverenja u to lice... mogla bi, zamalo, poverovati da se iza ovih rituala i laži nalazi ljudsko biće do koga je moguće dopreti... maltene. Džeruša opet na tren pogleda ko stoji uz Kraljicu: Starbak, izvršilac zločina po njenom naređenju, njen ljubavnik.

Džeruša je uzdahnula. "Nema ja nikakvo neslužbeno mišljenje, Vaše veličanstvo. Ja predstavljam Hegemoniju."

Starbak reče nešto na tom nepoznatom jeziku; Geji je po grubosti tona bilo jasno da je to uvreda.Kraljica se nasmejala, visokim, neskladno nevinim smehom. Mahnula je rukom. "Pa dobro, onda

možete ići, inspektorko. Ako želim da slušam recitacije o odanosti ispričane napamet, uvešću kopoka. Bar će imati maštovitije perje." Pojavio se starešina porodice Dalekoputov, naklonio se, i odveo ih iz kraljevske prisutnosti.

Džeruša je najzad stajala u dvorištu kraljevske palate; ukočeno je zurila u patrolno vozilo. Vetrobran je bio upropašćen: oko jedne rastopljene tačke zrakasto se širila mreža pukotina. Znači došli smo tako daleko? "Sigurna sam da bih zbog ovoga mogla načiniti mnogo teških primedaba." Trzajem šake pokazala je ka tom vandalizmu, zatim ipak dohvatila kvaku. "Ali neka me bogovi prokunu ako ću ovde praviti ikakav cirkus." Skliznula je u sedište, koje se ispod nje mekano zaljuljalo, a Gundalinu je zaobišao vozilo i ušao sa druge strane, vozačke. "Osim toga", spustila je vrata, "ne mogu da smislim nijednu rečenicu osim ove: da sam umorna, i da se osećam kao da je neko pljuvao na mene. Ponekad se zapitam da li zaista vladamo ovom planetom." Zabila je ruku u džep, pronašla pravougaonik sa iesta-kapsulama, istresla dve na dlan. Stavila ih je u usta i zagrizla kožasto-čvrste omotače. Oštro kiseli ukus... i njeni nervi počeše da se opuštaju. "Konačno... hoćeš i ti?" Pružila mu je pakovanje.

Gundalinu je sedeo kruto, za kontrolama vozila. Zurio je van, kroz ludo razgranate pipke destrukcije. Ćutao je tokom čitavog povratka iz kraljevske prijemne odaje, a Dvoranu vetra je prešao kao kakvu pustu ulicu. Počeo je da ukucava kod za paljenje motora, a Džeruši nije odgovorio.

Vratila je plastični pravougaonik u džep. "Možeš li ti da voziš, naredniče, ili da ja vozim?" Iznenadna službenost u njenom glasu naterala ga je da se malo trgne.

"Da, inspektorko, mogu da vozim." Klimnuo je glavom, i dalje gledajući pravo ispred sebe. Posmatrala je kako se još neke reči bore u njegovom grlu: progutao je knedlu, i to sa naporom, kao razljućeno dete. Vozilo je podiglo nos i krenulo polako unazad i u stranu, usmeravajući se ka gradu.

"Šta je Starbak rekao neposredno pre nego što nas je Kraljica ispratila?" Ovo je pitala bezličnim tonom. Neke od karemovskih ideografskih zapisa umela je da pročita - tako su bila ispisana uputstva za rukovanje na većini karemovske izvozne opreme - ali nikad se nije potrudila da uči njihov govorni jezik, sandi. Policija je kao svoj uvek koristila jezik planete na kojoj se nalazila.

Gundalinu je pročistio grlo i još jednom progutao knedlu. "Uz izvinjenje na izrazu, gospođice, to kopile je reklo... 'Ako Hegemonija šalje tebe kao zastupnika, znači da joj fale muda, u poslednje vreme.'"

"I to je sve?" Džeruša je načinila neki zvuk vrlo blizak smehu. "Vraga, to je kompliment... čudi me da je Kraljicu nasmejao. Pitam se da li je zaista razumela. Ili je mislila da se to odnosi samo na nas."

"Ako je do muda", progunđa Gundalinu otrovno, "ona ima njegova."Ovog puta se zaista nasmejala. "Jeste. I neka ih ima. Starbak je dakle sa Karemofa."Klimnuo je glavom."A šta je rekao tebi?"Odmahivanje glavom."Ne postoji ništa što bi ti mogao izgovoriti a da ja to nisam već čula, Bi-Zi.""Znam, inspektorko." Konačno je skrenuo pogled ka njoj, ali samo na trenutak; njegove blede pegice

na licu popunjavale su se crvenilom. "Samo, ne mogu ti reći. Ne bi ništa značilo, osim nekome ko je odgajen na Karemofu. Reč je o principu Časti."

"A-ha, tako." On je u razgovoru s njom i ranije pominjao Čast, sa neobičnim naglaskom koji je ukazivao na veliko početno slovo.

"Hvala ti", reče on, "što si preuzela moju ulogu protiv Starbaka. Ja nisam mogao samostalno da mu se dalje protivim, a da ne izgubim dostojanstvenost." Iznenadila se čujući ceremonijalni i zahvalni ton ovih njegovih reči.

27

Pogledala je plemiće i poslužitelje koji su blenuli u njih kroz razmrskani vetrobran, dok je vozilo klizilo pored otmenih vila gornjeg grada. "Nije gubitak časti ako te uvredi čovek koji nikad nije znao šta znači ta reč."

"Hvala." Skrenuo je uvis, da izbegne jedno dete koje je, ispred njih, vrtelo oko sebe zlataste hula-hop obruče. "Ali ja sam te uvrede sam navukao na sebe; znam da je tako. Osim toga, napravio sam problem i tebi, a i nezgodu policiji. Ako hoćeš da me otpustiš kao pomoćnika, razumeću to."

Zavalila se u mekano obloženu udubljenost naslona i razgibala šaku koju je Starbak povredio. "Možda bi bilo dobro da ti više ne ideš sa mnom u te posete Kraljici, Bi-Zi. Ne zbog nekog mog istinskog neslaganja sa tvojim postupanjem danas. Nego jednostavno zato što Starbak sad ima oružje koje može da upotrebi protiv tebe; znači, tebi će biti teško, onda će i meni biti teže, a njima lakše da vuku ime Hegemonije po blatu. A ako to ostavimo po strani - iskreno, dopadaš mi se, Bi-Zi, i bila bih grdno razočarana ako bi se ti zaista toliko žurio da se udaljiš od mene." Mada ne bi bio prvi.

Slabašan osmejak olakšanja pomakao se na njegovom licu. "Ma, ne. Ja sam zadovoljan... više nego zadovoljan. A što se tiče ovoga da ja ne idem kad ti ideš kod nje - to je super." Osmeh se širio, neodoljiv.

Klimnula je glavom. "Nemoj misliti da ne bih poslala samo tebe, da ideš sam, kad bih ja mogla da se izvučem." Široko se osmehnula. Otkopčala je teški ogrtač. Osetila je težinu šlema, skinula ga je, pogledala njegovu zlatasto obojenu jajoliku zakrivljenost. "Trebalo bi da neko okači ovo na drvo. Bogovi, ala mi je dozlogrdilo! Dala bih sve što imam za neki čestit posao, na nekom mestu gde se traži pravi policijski rad, a ne sprdnja."

Gundalinu joj je dobacio kratak pogled, sad bez osmeha: "Zašto ne preduzmeš transfer?""Imaš li ti pojma koliko to traje?" Odmahnula je glavom, ostavila šlem i razlabavila visoki

okovratnik bluze svoje uniforme. Uzdahnula je. "Osim toga, pokušala sam. Nije bilo sreće. Njima sam 'potrebna ovde'." Gorčina u njenom glasu pržila je kao kiselina.

"Zašto ne podneseš ostavku?""Zašto ne zaćutiš?"Gundalinu je, sa izrazom poslušnosti, opet gledao u kontrolne instrumente. Sad su se vozili kroz

Lavirint, ulica je bila zakrčena pa su išli sporije. Nebo je, onostran protiv-olujnih zidova, bilo već zamrljano nailaskom večeri. Džeruša je gledala dronjave uličice i drečavo šarene 'paklove' duž glavne ulice: sve je to promicalo kao podrugljiva imitacija njenih snova i ambicija... Da li bi ona zaista bila spremna da se odrekne ma čega, samo da bi prešla na mesto gde bi mogla da radi kvalitetnije? Da li bi rizikovala i da izgubi visoki položaj koji joj je (znala je to) Lu-Sked dao samo zato da bi Kraljici mogao ponuditi dovoljno "visoku" žrtvu? Povukla je jedan uvojak kose, crne sa prelivima mrkocrvenog, napred, preko levog uva. Nije bitno, kroz samo pet godina sve će se neminovno promeniti. Hegemonija će otići sa Tijamata, a nju, Džerušu, poslaće na neko bolje mesto - a sva druga mesta su bolja. Strpljenje, samo strpljenje joj je potrebno. Bogovi znaju da je ženi teško da uopšte stekne ikakvu karijeru u Plavom, a kamoli da se podigne do visoke policijske vlasti.

Bacila je pogled niz još jednu uličicu pored čijeg ulaza su prolazili. U toj uličici preovladavala je plavoljubičasta boja, kojom su bili obojeni zidovi, firme, ulične svetiljke... Bila je to ulica Indigo... Džeruša je čvrsto verovala da su je na Tijamat poslali zato što je žena; ovo joj se u prvi mah svidelo. Ubrzo je ta radost postala kisela. Džeruša je pristupila Plavima zato što voli taj posao... a ovde se taj posao, zapravo, ne obavlja.

Napola viđen pokret probudio je alarm u njoj. "Bi-Zi, nazad! Upali sevalicu, videla sam nešto u ovoj uličici." Nabacila je šlem na glavu i jednim trzajem podvukla kaiš šlema pod donju vilicu; istovremeno je žestokim pokretom otvorila vrata vozila. "Za mnom, idemo dole." Iskočila je i potrčala istog trenutka kad su patrolna kola stala, uz trzaj i njihanje, na ulazu u tu slabo osvetljenu pobočnu uličicu. Teški mirisi kuvanja visili su u vazduhu; uličica je bila uzana i slepa, bez drugog izlaza. Na prednjoj strani nekoliko zgrada bili su kojekakvi restorančići, ali je prolaznika bilo vrlo malo, upravo zato što je bilo vreme za jelo. Ona je ipak videla nekoliko osoba, ali sad svi kao da su potonuli u okolne zidove, čim su videli crveno rotirajuće svetlo i uniformu prašnjave plave boje. Oko sredine, dešavalo se negde oko sredine... Usporila je trčanje, posegnula prstima do dugmeta za paljenje reflektora na šlemu, uperila reflektor prema mračnim procepima u fasadi sklepane trospratnice levo od nje. Onda ga je upalila; u prvom procepu ništa, samo gomila metalne buradi, u drugom procepu ništa. Bila je svesna Gundalinuovih koraka iza sebe duž pločnika... glasovi.

28

Poplava svetlosti iz njene svetiljke na šlemu zapljusnula je i treći procep u fasadi, najdublji. U svetlosti ostadoše, kao prikovane, tri figure - ne, četiri - ne, pet - jedan je čučao iznad opružene žrtve, držeći u ruci nešto što je živelo sopstvenom svetlošću. "Ne mrdaj!" Staner-pištolj u njenoj ruci već je bio uperen.

"Plavci!" Pometnja pokreta, kao insekti ošamućeni sjajem; učinilo joj se da je jedan pokret pogrešan.Pucala je i videla kako čovek pada a oružje izleće iz njegove ruke. "Rekla sam ne mrdaj! Ti sa

nožem, ustaj; isključi ga i baci ga ovamo. Sad!" Osetila je da je Gundalinu stao uz nju, sa naperenim pištoljem, pa je mogla da usredsredi svu svoju pažnju na četvrtog čoveka, onog sa nožem, koji je već izvršavao njeno naređenje. Svetlosna 'olovka' doklizala se po pločniku i lupnula o jednu njenu čizmu. "Sad lezi potrbuške, svi! Bi-Zi, vadi im zube. Pokrivaću te."

Gundalinu je brzo krenuo napred; čučnuo je kod jednog i pretresao ga, zatim tako redom i kod ostalih. Dok je čekala, njen pogled je odlutao do njihove žrtve koja je bespomoćno ležala na boku; namrštila se, prišla bliže da vidi lice. "Gle, gle..." U žestokoj svetlosti nije najjasnije videla tog crvenokosog momka; ali je videla užas u belini njegovih očiju i čula parajući zvuk njegovog mučeničkog disanja. Spustila se na kolena pored njega. Gundalinu je pretresao poslednjeg od lovaca na robove. "Bi-Zi, nađi ključ za lisice koje su stavili ovom dečku. Dobro ga je tresnulo, mislim da mu treba antifriz." Otklopila je kutiju za prvu pomoć, koju je imala na opasaču, i izvukla ampulu-injekciju stimulanta, spremnu za upotrebu. "Ne znam da li vidiš moje lice, dečko, ali zamisli jedan veliki osmeh. Sve će biti u redu." I tako sa osmehom, raskopčala mu je košulju i zabila mu injekciju direktno u grudne mišiće. Malo je jeknuo, od bola ili iz protesta. Podigla je njegovu glavu i namestila je da bude naslonjena na njena kolena, a Gundalinu je prišao sa kutijicom za otključavanje i zaključavanje. Skinuo je lisice sa dečakovih ruku koje mlitavo padoše uz njegove bokove.

"Znam gde se ovo može dobro upotrebiti", reče Gundalinu široko se osmehujući i držeći lisice podignute.

"Dabome", reče ona, "uradi to." Skinula je sa opasača i svoje lisice i dodala mu ih. "Evo. Jednak tretman pred zakonom." Gundalinu je opet ustao. Posmatrala je kako sputava ruke trojici pokretnih lovaca na robove. Kroz dečakovo telo prođe drhtaj; spuštajući pogled, ona vide da dečak počinje da grabi vazduh punim plućima, sa olakšanjem očajnika. Kapci su mu pali preko divljih očiju boje mora. Sklonila je mokre pipke crvene kose sa njegovog lica, zagladila ih. "Pozovi još vozila, Bi-Zi, nećemo moći sve ove goste da poređamo na zadnje sedište. Mislim da se našem mladom prijatelju stanje naglo popravlja."

Gundalinu je klimnuo glavom. "Da, inspektorko." Lovac na robove, onaj iznad koga je Gundalinu u tom trenutku stajao opkoračivši ga, podiže glavu, a onda pljunu. "Žena! Jebena Plavka. Kako vam se to sviđa! Sjebala nas žena." Gundalinu ga je ritnuo čizmom. Usledio je jauk.

Džeruša se naslonila na zid, a staner-pištolj je oslonila o koleno. "Žena; to ne zaboravi nikad, đubre jedno. Možda nismo u stanju da iskopamo srce zla u ovom gradu, ali nekoliko zlih prstiju umemo da odsečemo."

Gundalinu se vratio na pločnik uličice i pošao nazad ka patrolnim kolima. Niko nije prišao da pita šta se to tu dešava. Geja Džeruša je bila sigurna da svi koji su iole zainteresovani već znaju. Dečko je načinio neki neodlučni zvuk, neko slabo ječanje, i prislonio šake na grudi. Otvorio je oči, opet ih zatvorio zbog žestoke svetlosti njenog reflektora.

"Šta misliš, da li možeš da sedneš?"Klimnuo je glavom, oslonio se rukama o tlo, a ona mu je pomogla da se pomakne unazad i nasloni

na zid. Krvario je iz nosa i iz jedne ogrebotine na donjoj vilici; po licu i košulji imao je uljaste mrlje. Počeo je da opipava višestruku ogrlicu od raznobojnih školjki, koja mu je bila oko vrata; mnoge su sad bile polomljene. "Jaooo... do vraga, do vraga, sad sam ih kupio." Oči su mu bile ustakljene.

"Baš te briga kako si upakovan, važno je da sadržina nije oš..." Zaćutala je, primetivši zaprljanu medalju časti koja se njihala između školjki. "Odakle ti ovo?" Čula je nenamernu oštrinu u svom glasu.

Njegova pesnica se zaštitnički sklopila oko medalje. "To je moje!"

"Niko ne kaže da nije tvoje. - Ej! Lezi!" Krajičkom oka videla je kretanje; digla je oružje. Lovac na robove koji je bio najbliži pločniku njihao se na kolenima i samo mu je još malo trebalo da bi skočio na noge, iako su mu ruke bile vezane iza leđa. "Potrbuške, gade; ili ćeš da se opružiš na drugi način, kao ovaj dečko maločas." Čovek pade potrbuške, streljajući je pogledom.

"On..." poče dečak. "On je hteo da mi... odseče jezik. Mislili su da me prodaju! Rekli su da... ja..." Zadrhtao je; posmatrala je njegove napore da zaustavi drhtanje.

29

"Mutavi ne pričaju priče... mada, tamo gde su tebe hteli da pošalju, niko ne bi ni inače razumeo nijednu reč tvog jezika... niti bi iko mario. Ovo baš nisu lepa razmišljanja, a?" Blago je stisnula njegovu tanku mišicu. "Ali takve stvari se sve vreme događaju. Doduše, ova četvorica dobričina to sigurno više neće raditi. Ti si sa nekog drugog sveta?"

Njegova ruka se opet stegla oko medalje. "Da... zapravo, ne. Moj otac je bio stranac, majka ne." Žmirkao je jako, pod tim svetlom.

Nije dopustila da se na njenom licu pojavi ikakav znak iznenađenja. "A ta medalja je bila njegova." To je kazala kao gotovu činjenicu, ne zanimajući se gde je mladić dobio medalju; sad joj je bilo važnije da stigne do saznanja o nekim eventualnim većim zločinima. "Ali odrastao si ovde? Smatraš da si državljanin Tijamata?"

Opet je pritrljao usta, žmirkajući. "Pa, valjda." Neodlučno i podozrivo.Gundalinu se ponovo pojavio na ulici ispred njih; njegova blistava svetlost pomešala se sa njenom,

rasterujući senke. "Marica uskoro stiže, inspektorko." Klimnula je glavom. Gundalinu je stao pokraj dečaka. "Kako si?"

Dečak je gledao gore, u Gundalinuovo tamno pegavo lice, maltene je zurio, a onda kao da se setio pravila lepog ponašanja. "Valjda sam dobro. Hvala... hvala." Okrenuo se opet Džeruši, susreo se sa njenim pogledom, pogledao dole, pa nekud u stranu, pa opet nju u oči. "Ne znam kako da... samo... hvala."

"Hoćeš da nam se odužiš?" Osmehnula se, a on je klimnuo glavom. "Onda pažljivije biraj gde ćeš prolaziti. I budi voljan da pred kamerama svedočiš, pod zakletvom, da si građanin Tijamata." Iscerila se Gundalinuu. "Ovo je bila otmica i napad, ali i još nešto - pokušaj da se državljanin prokazane planete odvede na drugu planetu." Ustala je. "Osećam se svakim trenutkom sve bolje."

Gundalinu se nasmejao. "Ali postoji neko ko se oseća sve gore." Pokretom glave pokazao je prema uhapšenima.

"Šta je ovo značilo?" Dečak se podigao na noge, oslanjajući se velikim delom svoje težine o zid. "Da li si hteo da kažeš da ja nikad neću moći na drugu planetu, čak i ako budem hteo?" Gundalinu je pružio ruku i pomogao mu da stane čvršće.

Geja Džeruša je pogledala svoj časovnik. "U tvom slučaju, možda će postojati mogućnost. Ako je tvoj otac stranac, onda si ti u drugačijem položaju - ako možeš to da dokažeš. Ali, naravno, ako jednom odeš nikad više ti neće biti dozvoljen povratak... O tim stvarima morao bi da porazgovaraš sa advokatom."

"Zašto?" upita Gundalinu. "Imao si plan da otputuješ?"Dečakov izgled postao je pomalo neprijateljski. "Možda bi moglo i to da bude, jednog dana. Ako vi

dolazite ovamo, zašto nama ne date da odlazimo?""Zato što vaše kulture još nisu dostigle odgovarajući stepen zrelosti", reče Gundalinu svečano.Dečak upadljivo pogleda ka strancima, lovcima na robove, pa opet ka Gundalinuu. Gundalinu se

namršti.Džeruša je uključila rikorder. "Ako nemaš ništa protiv, ja bih snimila ponešto, čisto da

dokumentujemo. Posle bismo mogli da te odvedemo u bolnicu, da...""Nema potrebe. Dobro mi je." Uspravio se, potežući krajeve odeće."Znaš, ti verovatno ne možeš najbolje da proceniš kako ti je", reče ona. Pogledala ga je oštro, naišla

na žar u njegovim očima. "Ali, to je tvoj problem. Umesto u bolnicu, idi kući, pa se dobro ispavaj. Ako tako hoćeš. U svakom slučaju, potrebno je da znamo gde te možemo naći kad nam budeš potreban. Molim te, kaži kako se zoveš."

"Ukres Svetlohodni Letnji.""Letnjak, a?" Tek sad je osetila tipični letnjački akcenat u njegovom govoru. "Od kad si u ovom

gradu, Ukreše?"Slegnuo je ramenima. "Ne mnogo." Pogledao je u stranu."Hm." Time se što-šta objašnjava. "Zašto si došao u Karbankl?""Je li i to protivno vašim zakonima?" pitao je zajedljivo."Koliko ja znam, nije", reče ona. Čula je da je Gundalinu šmrknuo na način koji je kod njega značio

neodobravanje. "Imaš li zaposlenje, a ako imaš, kakvo?""Imam. Ulični muzičar." Dečakove šake odjednom počeše da pretražuju opasač, košulju, vazduh.

"Moja flauta..."Džeruša je razmahnula svetlosnim mlazem po uglovima tame. "Je l' ono?"

30

Dečak se bacio na šake i kolena pokraj jednog lovca na robove, i počeo da skuplja deliće. "Ne!... Ne!" Njegovo lice i šake počeše se bolno grčiti. Lovac na robove se nasmeja, a dečak ga tresnu pesnicom po ustima.

Džeruša je stupila napred i povukla dečaka da ustane i da se malo odmakne. "Dosta je bilo, Letnjače... Ovde si se loše proveo, zato što ti niko nije rekao pravila igre. A niko ti ih i ne može reći, u tome je problem. Idi, vrati se na tvoja tiha ostrva gde vreme stoji nepomično, dok još možeš. Idi kući, Letnjače... i čekaj pet godina. Posle Promene, biće ti mesto ovde."

"Znam ja šta radim."Vraga ti znaš, pomisli ona, gledajući njegovo izudarano lice i slomljenu sviralu koju je stezao u

šakama. "U tom slučaju, pošto sad nemaš nikakvo sredstvo pomoću koga bi zarađivao za život, optužiću te za skitnju. Osim, naravno, ako odeš iz grada u toku današnjeg ili sutrašnjeg dana." Sve će dobro poslužiti, samo da te ubacimo u neki brod i oteramo odavde, pre nego što Karbankl upropasti još jedan ljudski život.

Dečak je izgledao kao da ne veruje da je tako nešto čuo. Zatim se vratio njegov bes; sad je znala da je izgubila. "Nisam skitnica! Stanujem kod - kod - one osobe koja pravi maske, u Citrusnoj ulici."

Čula je dolazak još jednih patrolnih kola, čula je čizme u uličici. "Dobro, Ukreše. Ako imaš boravište, onda, rekla bih, možeš kući." Samo, ti nećeš otići kući, budalo. "Ipak, trebaće mi da svedočiš, kao žrtva ovog napada, pred kamerom, da bismo ove pijavice mogli da sklonimo trajno. Svrati sutra u glavni štab policije; duguješ mi bar toliko."

Dečak je mrzovoljno klimnuo glavom i iskoračio u uličicu. Nije očekivala da će ga ikad više videti.

6.

"Šta ti to znači - ne znaš šta se desilo sa dečakom?" Arienrod se nagnula napred, iz fotelje u kojoj je sedela, zureći u trgovčevu pognutu, ćelavu glavu. Njeni prsti zarili su se u meke rukonaslone fotelje kao kandže.

"Oprostite mi, Vaše veličanstvo!" Trgovac je za kratko digao glavu i pogledao je očima prestravljenog glodara. "Mislio sam da Vas ne zanima on nego samo ta devojka. Rekao sam mu da ode kod Gaderfaj u ulicu Perivinkl, ali on nije otišao tamo. Ako želite da ga tražim po gradu..." Glas mu je zadrhtao.

"Ne, to neće biti potrebno." Uspela je da to kaže umirujućim tonom; nije želela da ovaj starac, od same pomisli o takvom traganju, padne i umre. "Moji metodi su daleko delotvorniji od tvojih. Ja ću ga naći sama, kad zaključim da mi je potreban." Mislim da možda i sudbina hoće da ga nađem. "Kažeš da je odlučio da doputuje ovamo zato što je... Luna... postala sibila, a on je odbijen?" Baš je teško nazivati samu sebe drugim imenom. "Šta misli da će naći u Karbanklu?"

"Ne znam, Vaše veličanstvo." Trgovac je stiskao ruke oko mašinski izrađene velike kopče na svom kožnom kaišu. "Ali, kao što sam Vam rekao, oni su bili verenici; uvek zajedno. Pretpostavljam da je njemu bio povređen ponos kad nije mogao zajedno sa njom da ide na hokus-pokus. A njegov otac je stranac, Ukres uvek nosi tu medalju... Rekao bih da je radoznao."

Klimnula je glavom, ne gledajući ga. Tokom godina, donosio joj je priče o dvoje dece koja su rasla zajedno, o njihovoj dečjoj ljubavi i čudnoj, nevidljivoj vezi odanosti. Možda je sad moguće upotrebiti tu vezu i dovući devojku ovamo, u Karbankl, i ujedno je osloboditi od tih sibilskih praznoverica, za koje se vezala. Arienrod nije mogla zameriti toj devojci što pokušava da se domogne najveće časti moguće u njenom ograničenom svetu; upravo to je pokazivalo da su njih dve ista žena. Ali, zbog te opsesije, Luna nije reagovala kad je ovaj trgovac pokušavao da je zainteresuje za tehnologiju Zime, iako je Ukres iste takve podsticaje prihvatio zainteresovano, možda zbog oca van-Tijamatovca. Luna, bar, nije odbacila svog rođaka zato što voli teh, a to bi svaka prava pripadnica Letnjeg naroda učinila. Zato je Arienrod i trpela tu njihovu vezu, u nadi da će čak i tako razvodnjen dodir sa tehnologijom doprineti da se Luna pripremi za svoju sudbinu. Bar nije zatrudnela s njim - Letnjaci, ipak, gaje "travu decomrznu" i znaju kako se koristi. Ako bi sad Ukres bio ovde, u palati, i čekao Lunu...

"Siguran si da Luna sad 'studira' sa tim sibilama na njihovom ostrvu? Da li će tamo biti bezbedna?""Nema kod njih nijednog bezbednijeg mesta za nju, Vaše Veličanstvo. Čak bi mogla i da se vrati na

Neit pre nego što ja opet doplovim tamo."

31

"Kažeš da one sibile, i sibili, koje si video, nisu zaista ludi?" Njen glas je postao oštriji. Svojevremeno se nadala da će dovući devojku ovamo pre nego što bude zahvaćena sibilskom bolešću; za to je sad bilo prekasno.

"Ne, Vaše veličanstvo." Odmahnuo je glavom. "Oni sasvim pouzdano kontrolišu te svoje napade; nikad nisam video nijednu sibilu koja to ne bi mogla." Videći da se on takve opasnosti nimalo ne plaši, osetila se malo lakše.

Arienrod se zadubila u razgledanje murala iza njegove glave. Važno je samo da Luna ostane pri zdravoj pameti, sve drugo je nebitno; sibilska bolest čak može biti korisna, može predstavljati zaštitu, činilac zahvaljujući kome će Letnjaci imati više poverenja u Lunu. Opet je pogledala trgovca. "Onda ćeš joj odneti poruku od njenog rođaka. Poruku ću ti ja dati. Želim da ona dođe u Karbankl." Neophodno je da Luna dođe svojom slobodnom voljom; Letnjaci ne bi mirno otrpeli da neko kidnapuje sibilu.

Trgovčeva glava bila je i sad pognuta; zato kraljica nije mogla videti izraz njegovog lica, mada je videla da se malo trgao. "Ali, Vaše veličanstvo - ako je postala sibila, možda će se plašiti da dođe u grad."

"Doći će ona." Arienrod se nasmešila. "Znam ja nju; doći će." Ako bude uverena da je njen ljubavnik u opasnosti, doći će. "Dobro si mi služio..." uvide da je zaboravila kako se ovaj trgovac zove; zato nastavi izbegavajući ime. "...trgovče. Zaslužuješ dobru nagradu." Bogovi, mora biti da starim. Njen osmeh se malčice promenio. Na rukohvatu fotelje imala je izvestan broj svetlećih tipki; poče pritiskati neke od njih. "Mislim da ćeš otkriti da su svi tvoji dugovi, za novi tovar robe koji si sad ukrcao, plaćeni."

"Hvala Vam, Vaše veličanstvo!" Posmatrala je kako se pojedini omlitaveli delovi njegovog lica njišu dok se klanjao; mrzela je te prizore ružnoće koji nastaju zbog starenja. Istovremeno, prijalo joj je saznanje da je ona sama zaštićena od takve sudbine.

Otpustila ga je. Nije se čak ni potrudila da ga upozori da o ovom sastanku ne priča ni sa kim. Taj trgovac bio je njoj neki rod, dalek ali sasvim odan; koliko god bio začuđen tim njenim neobičnim pokroviteljstvom nad dvoje mladih ljudi, on nikad, znala je, neće ni postavljati pitanja, ni izneveriti. Nikad, a naročito ne dok je tako dobro plaćen.

Kad je otišao, ustala je sa fotelje u toj maloj, privatnoj sobi; prišla je nevelikim ali dvokrilnim vratima, od belih panela sa intarzijama, i povukla ih ka sebi. Vide da tamo, u susednoj, široj prostoriji, čeka Starbak; to nije očekivala. Uz Starbaka su bili njegovi 'psi goniči', vodozemne grabljivice sa Cie-Puna, idealno prilagođene lovu u kome treba nadmudriti mere. Goniči su stajali u zbijenoj grupi, na udaljenom kraju sobe, njihali svojim pipcima-rukama i mumlavo, smrknuto razgovarali između sebe.

Ali Starbak je stajao u svojoj tipičnoj javnoj pozi drskosti, naslonjen na masivni samatanski sto koji se postavlja uza zid, levo od Arienrod, vrlo blizu... vrlo blizu vratima. Zapitala se da li je prisluškivao; zaključila je da verovatno jeste, ali da je to verovatno nevažno.

Imao je masku-kapuljaču na licu i još bio u crnom, ali ne u onom crnom dvorskom kostimu nego u utilitarnom crnom termalnom odelu sa opremom za lov. Svetlosni odsev zablistao je sa njegovog, u korice uvučenog noža za ubijanje mera u trenutku kada se Starbak uspravio. Naklonio joj se krutom tačnošću, ali trenutak pre toga videla je da njegove tamne oči motre na upitan način i da za nečim tragaju.

"Već odlaziš?" Dala mu je, glasom, samo hladnoću."Da, Vaše veličanstvo. Ako Vam je po volji." Osećala je u njegovom tonu maleni nagoveštaj da je

ovo samo ritual koji se ponavlja između jednakih."Po volji mi je, veoma." Dabome, štrecni se malo, moj preterano samouvereni lovče. Nisi prvi,

mnogo ih je bilo pre tebe, a možda nisi ni poslednji. "Što pre pođeš, to bolje. Ovog puta lovićeš u rezervatu koji drži porodica Dalekoputov?"

"Da, Vaše veličanstvo. Tamo su atmosferske prilike povoljne i očekuje se da će ostati takve." Oklevao je, prišao joj bliže. "Dajte mi sreću u lovu...?" Njegova šaka pomilovala je njenu mišicu kroz tanani sloj tkanine.

Podigao je masku, a ona je rukama privukla njegovo lice svome i dala mu poljubac koji je bio obećanje kasnijih, većih nagrada. "Lovi dobro."

Klimnuo je glavom i okrenuo se. Posmatrala je kako sakuplja goniče i odlazi u potragu za životom i smrću.

7.

32

"Input..."Okean vazduha... okean kamena. Ona leti. Luna je gledala ukočeno, ali kroz oči nekog neznanca,

klisurine između čijih se silno visokih, ka nebu stremećih, zidova nalazila. Litice su bile od slojevitih stena. Ponekad su se sužavale kao levak, samo da bi je zatim izbacile dalje, u nova ogromna prostranstva drugih kanjona. Litice su bile od erozije krivudavo izjedene, kao najfinija rezbarija, ljubičaste, zelene, grimizne, sive. Ona je zarobljena u zatvorenom kljunu neke providne ptice; ne, ona je u nekom vazdušnom brodu koji leti; monitori, instrumenti sa čudnim simbolima koji trepću i kuckaju na tabli ispred nje. Ali ona ne može da se pokrene, trans je drži u nepomičnosti, ne može nijedan instrument da dotakne, a jedan masiv purpurnog kamena uzdiže se, eno, tačno ispred nje, na njenom vrtoglavom putu napred.

Lađa sama zaokreće, uz jako naginjanje na jednu stranu, preleće prepreku i sjuruje se, s one strane, u jedan kanjon još dublji; a njoj se vrti u glavi. Nešto na instrument-tabli seva crvenom bojom, uz bip-bip zvuke za opasnost, iako se visina letenja opet ustalila. Odakle je doletela, prema čemu hita, gde je i kad postojalo ovo okamenjeno more, to su tajne na koje ona nikad neće znati da odgovori; niti ko, kako i zašto je izveo taj let... Nebo je, gore, bezoblačni indigo, prema zenitu sve tamnije, do crnila; osvetljeno samo jednim vrlo malim, srebrnastim suncem. Nigde nikakvu vodu nije videla...

"Input..."Okean peska. Plaža bez kraja, more bez obala sačinjeno samo od peščanih dina čije plime se

beskonačno smenjuju pod večitim vetrom... Njen brod talasastim uzdizanjima i spuštanjima leti iznad peska, a ona nije sigurna gde u tom brodu sedi, sa šlemom koji je štiti od svetlosne peći. Reklo bi se da je visoko na oklopnim leđima tog broda, ili bića; da li je zaista živo?...

"Input..."Okean ljudskih bića. Rulje se sustiču sa raznih strana, zapljuskuju raskrsnicu dvaju ulica, ona je

među njima. Vuku je i guraju kao podmukli virovi u reci. Neke mašine urlaju, štropoću, prolaze pokraj nje, zakrčuju kolovoze, bacaju neki strašni gorki smrad u njen nos, tuku zvukom po njenim ušima... Nepoznati čovek tamnog lica, sav u braon odeći, sa šiljatim šeširom, u čizmama uglancanim do sjaja, prilazi, hvata je za mišicu; nešto joj govori, pokušava da je ispituje, povišenim glasom, ali jezikom koji njoj nije poznat. Ona vidi da se njegovo lice naglo menja. On je ispušta...

"Input..."Okean noći. Potpuno odsustvo svetlosti i života... osećaj makrokosmičke starosti... saznanje da ona

nikada neće prodreti u tajno srce ovog prizora, ma koliko često se vraćala u ovaj ponoćni vakuum ništavila, potpunog ništavila...

"... Kraj analize!" Čula je višestruki eho tih reči, osetila kako njena glava, oslobođena, pada napred, na grudi. Udahnula je naglo: još jedan trans je završen i ona se, sa trzajem, vraća u svet koji je njen. Uzmiče korak, dva, spušta se na kolena, seda, svesno opušta mišiće tela, kroz nju se opuštanje uzdiže kao talas, sve veći... počela je duboko da diše, svesna je svakog peckavog električnog osećaja u sebi.

Tek posle toga otvorila je oči. Pred njom, umirujuća prisutnost Danakil Lua koji joj se osmehuje sa grubo istesane drvene stolice na drugom kraju odaje. Sad je Luna kontrolisala svoje telo za vreme transfera, nisu više morali da je drže pritisnutu na pod, da je vezuju za realni svet. Uzvratila mu je osmehom umornog ponosa, pomakla se i sela prekrštenih nogu na pletenu asuru.

Klavali je ušla, saginjući se da bi prošla kroz otvor; na trenutak je zaklonila baricu sunca na podu koja je grejala Lunina leđa. Luna se okrenula da gleda kako Klavali stupa u drugu baru svetlosti, ispod olupanog prozorskog okvira; a Klavali je rasejano spustila ruku da zagladi Danakil Luovu večito razbarušenu smeđu kosu. Danakil Lu je bio tih, maltene stidljiv čovek, ali se lako smejao Klavalinim stalnim neozbiljnostima. Na Lunu je ostavio utisak čoveka koji se na ovom ostrvu oseća nekako nezgodno, ili kao da mu nije mesto u ovim sobama uklesanim u liticu od poroznih stena. Gde bi mu mesto bilo, Luna nije mogla da pogodi; ali ponekad je u njegovim očima viđala čežnju za tim poželjnijim odredištem. Nekoliko puta ga je uhvatila da gleda u nju sa jednim izrazom lica koji nije znala da imenuje - otprilike kao da ju je već viđao, negde, nekad ranije. Na vratu i na obrazima Danakil Lu je imao ružne ožiljke, kao da ga je neka zver zaparala kandžama.

"Šta si videla?" To pitanje, koje je bilo maltene ritual po sebi, postavila je Klavali. Da bi joj pomogli da kontroliše transfer, da ovlada onim ritualima tela i duha koji vode sibilu, postavljali su joj uvek pitanja za koja su otprilike znali kako će odgovor glasiti, ona ista pitanja koja su njima bila postavljana mnogo puta, kad su njih dvoje bili na sibilskoj obuci. Luna je naučila da nikad ne može znati koje će reči početi da izgovara kad joj neko postavi sibilsko pitanje: kad počne trans, i vizija kad počne, to je kao pad u provaliju

33

crnu i ogromnu poput smrti... pad u živopisni svet snova, koji se nalazi negde, u sred neke druge stvarnosti. Neka mistična nit povezuje svako pitanje sa po jednim, zasebnim snom; zato su Klavali i Danakil Lu mogli da usmeravaju njene transferne doživljaje, da umanjuju zastrašujuću stranost transfernih svetova tačnim predviđanjem šta će Luna u njima videti.

"Opet sam bila u Ništavilu." Luna je odmahnula glavom, odgurnula od sebe izluđujuće odjeke snova, prodrmala senke koje su još zveketale u njenom pamćenju. Posle obreda uvođenja u sibilstvo, prvo čemu su je naučili bilo je da primenjuje disciplinu, koncentraciju i mentalne štitove da bi sačuvala zdrav razum; da ne bi odjednom čula sve one hiljade skrivenih misli Thalasinog svevidećeg uma i da ne bi padala u sibilski zanos kad god bilo ko izgovori bilo kakvo, pa i beznačajno pitanje. "A zašto mi odlazimo tamo češće nego igde drugde? Tamo je kao da se daviš."

"Ne znam", reče Klavali. "Možda se davimo. Priča se da oni koji se dave takođe imaju vizije."Luna se nelagodno pomerila s mesta. "Nadam se da nije to."Njihov smeh razlegao se malom prostorijom. Klavali je stala iza Danakil Lua i počela mu masirati

ramena, rasejano ali nežno; njegova ogrlica od školjki zveketala je muzikalno. Zbog noćne vlage i hladnoće u ovim kamenim prostorijama budio se sa ukrućenim i bolnim mišićima, ali nikad se nije žalio. Možda se zbog ovoga ne žali... Lunine šake stegle su se oko njenih kolena dok je posmatrala to dvoje.

"Finu kontrolu imaš, Luno", reče Danakil Lu. Osmehivao se: napola njoj, napola Klavalinim šakama. "Sa svakim sledećim transferom postaješ sve uspešnija - imaš veoma jaku volju."

Luna se odgurnula od poda, ustala je. "Ja bih malo na vazduh." Njen glas je zazvučao nejako i tanko čak i njoj samoj. Izišla je brzo kroz ulazni otvor prostorije, svesna da vazduh nije ono što joj zaista nedostaje.

Potrča stazom na dole, ka malenom zalivu u kome su bili njihovi brodići; uskoro stiže do račvanja staze i potrča onim pravcem koji je odatle vodio na gore, duž plavozelene, vetrovite litice koja je zadirala u plavozeleno more. Posle nekog vremena, jako zadihana, bacila se na dugu, upletenu slanu travu, zatim je privukla noge, i osvrnula se da vidi liticu okrenutu ka jugu, u kojoj je poslednjih nekoliko meseci živela kao ptica u visokom gnezdu. Onda je njen pogled opet odlutao na more i u plavo zamućenim daljinama pronašao zupčastu kičmu Ostrva odabiranja, čija je manja sestra ovo ostrvo... setila se, živo kao u transfernom snu, trenutka Damine odluke koja je otrgnula Ukresov život od njenog. Nije mi žao! Njena pesnica je snažno udarila po vlažnoj travi i otvorila se, lišena snage.

Podigla je ruku da pogleda tanku belu liniju ožiljka: tu je Klavali zasekla njen zglavak, ali i svoj jednako, jednim metalnim polumesecom, pre nekoliko dugih meseci. Danakil Lu je držao njihove zglavkove pritisnute jedan uz drugi, da im se krv izmeša; krv je kapala dole, a on je pevao himnu Majci Mora, Dami, Thalasi, upravo na ovom mestu. Ovde, iznad mora, Lunu su posvetili, okačili su oko njenog vrata medaljon u vidu bodljikavog trolista; pozdravili su njen ulazak u novi život; svo troje su popili po malo iz jednog vrča punog morske vode; veza krvi, uspostavljena između njih dve, bila je ujedno inicijacija u ovo sveto društvo. Tad se tresla od straha, bila je naizmenice vrela, i ledena, i obuzeta vrtoglavicom, i svesna da prisustvo Dame postaje sve jače u njoj... pala je u nesvest, između njih dvoje, probudila se tek sutra, još slaba i sklona vrtoglavici i prožeta strahopoštovanjem. Postala je pripadnik izabrane manjine: po ožiljcima na rukama, videlo se da su Danakil Lu i Klavali uveli u sibilstvo samo desetak osoba pre nje. Sad je obuhvatila šakom trolist, sećajući se kako je Ukres držao svoj simbol udaljenosti između njih; stisnula je, ali pažljivo, imajući u vidu njegove bodljikave šiljke. Smrt je voleti sibilu... biti sibila...

Ali ne voleti nikoga, a biti sibila! Pogledala je dole, ka liticama, ljubomorno, zamislila kako Klavali i Danakil Lu vode ljubav u njenom odsustvu. Ukresove gorke reči na rastanku bile su sada samo tanka bela linija na površini njenog uma, kao ona na zglavku ruke. Vreme i uspomene na čitav jedan život odneli su njen bol, kao kad talas odnese otiske stopala sa peska; ostalo je samo blistavo ogledalo, odraz ljubavi i potrebe. Ona je Ukresa oduvek volela i nikad neće moći da digne ruke od njega; on će njoj uvek biti potreban.

Klavali i Danakil Lu su verenici; to saznanje je kao mali demon zatvoren u njena prsa. Ostrvljanima je seks prirodna stvar, prirodna koliko i odrastanje, ali oni ipak čuvaju svoj privatni život za sebe; zato je provela mnogo sati sama, prilježno se baveći meditacijom koja je, međutim, veoma lako prelazila u sanjarenja i u zavidljivu čežnju. Luna je naučila i to da sibila nije stvorenje više nego ljudsko; i tuga i gnev i razne sitne zlovolje itekako mogu da izrastu iz semena sibilske odanosti dužnosti, rđava dela mogu da poteknu iz sibilskih najboljih namera. Luna se i sad smejala, i sad je plakala, i sad gorela od želje za njegovim dodirom...

34

"Luno?"Izvila se gornjim delom tela; Klavalin glas iza nje. Osetila se krivom."Je li ti dobro?" Klavali je sela pored nje na travu, položila jednu šaku na Luninu mišicu.Luna je osetila iznenadni, silni talas osećanja, a osim toga, i talas energije koji se sada stvarao u njoj

kad god bi začula ma kakvo, ma čije pitanje. Kao u izreci da tuga nikad ne ide sama. Jedva je ovladala sobom. "Jeste", promucala je i progutala knedlu, "ali... ponekad mi nedostaje Ukres."

"Ukres? Tvoj rođak." Klavali je klimnula glavom. "Sećam se. Videla sam vas dvoje zajedno. Rekla si da želiš da budete zauvek zajedno. Ali, on nije pošao s tobom?"

"Pošao je! Ali Dama... odbila ga je. Celog života smo nameravali da ovo uradimo zajedno... a onda ga je ona odbila."

"A ti si ipak došla ovamo.""Morala sam. Polovinu svog dosadašnjeg života provela sam čekajući da postanem sibila. Da u svetu

nešto značim." Luna se pomakla, obgrlila rukama kolena; na nebu je jedan tamni oblak najednom zaklonio sunce. Ispod njih dve, more je, u senci oblaka, dobilo zlovoljnu sivu boju. "A on to nije mogao da shvati. Govorio je gluposti, reči sa puno mržnje. Onda je - otišao, u Karbankl! Otišao je jako ljut. Ne znam da li će se ikad vratiti." Pogledala je gore, Klavali u oči, videla u njima saosećanje i razumevanje, dva osećanja od kojih se već toliko dugao skrivala; shvatila je da nije trebalo da se skriva, da nosi teret sama. "Zašto Dama nije izabrala oboje? Uvek smo bili zajedno! Zar ona ne zna da smo nas dvoje isti?"

Klavali je odmahnula glavom. "Ona zna da ti nisi ista, Luno. Zato je odabrala samo tebe. U Ukresu se našlo nešto čega nije bilo u tebi - ili se dogodilo obratno - i zato, kad je udarila po vašim srcima, tamo u pećini, čula je da njegovo odzvanja kako ne treba."

"Nije!" Luna je pogledala preko voda, ka Ostrvu odabiranja. Na nebu su se nagomilavali oblaci za još jedan pljusak. "Mislim - Ukresu ništa ne fali. Zar samo zbog toga što mu otac nije bio Letnjak? I što voli tehnologiju? Možda je Dama mislila da on nije pravi vernik. Ona ne uzima Zimce za sibile." Prepipavala je dugačke, uzane, umršene vlati trave, ne bi li našla odgovor u njima.

"Nije tačno. Uzima i Zimce.""Uzima?""Danakil Lu je Zimac.""On?" Luna podiže glavu. "Ali - kako? Zašto? Oduvek se pričalo... svi kažu da Zimci ne veruju u

sibilstvo. I da nisu... kao mi", završi ona neuverljivo."Čudni su putevi Damini", rečer Klavali. "Kad je naš Dana bio mlad, njegova porodica je imala

velike zemljišne posede na rubu Leta. Jednom je došao u mesto odabiranja, iz opklade, samo da bi pokazao da sme. I Thalasa ga je pozvala. Postao je sibil. Nije mogao da odbije Damin poziv - kao što nisi mogla ni ti."

Luna je gledala preko mora i prema Klavali, i nije znala šta da kaže.Klavali se nasmešila setno. "Ljudi su, gde god postoje, mešano voće, slatko i kiselo. Majka Mora

odabira one koji najbolje odgovaraju njenim potrebama i pri tome, reklo bi se, nimalo ne gleda da li oni obožavaju nju, ili ma koga drugog." Njene oči kao da postadoše daleke; pogledala je ka sobama uklesanim u litice iznad mora. "Ali, veoma je mali broj Zimaca koji pokušaju da postanu sibile, zato što se njima utuvljuje u glavu da je to ludilo, ili sujeverje, ili prevara. Oni retko i vide sibile, jer je sibilama zabranjen ulaz u Karbankl. Van-Tijamatovci iz nekog razloga mrze sibile; a što god stranci mrze, i Zimci mrze. Pa ipak, veruju u moć Damine osvete." Linije mrštenja produbiše se na njenom licu. "Imaju oni jednu dugačku motku, na čijem kraju je okovratnik sa klinovima, da im se ne dogodi navodna 'kontaminacija' sibilskom krvlju..."

Luna pomisli na Ludog Nejmija... i na Danakil Lua. Dodirnula je prstima znak trolista utetoviran na njena prsa, odmah ispod vrata, do pre jednog trenutka pokriven vunom njenog džempera boje slonovače. "Danakil Lu..."

"...je kažnjen tako, isteran iz Karbankla. Ne može nikad više da se vrati; bar ne dok je Snežna Kraljica na vlasti. Srela sam ga jednom, tokom mojih kružnih putovanja po ostrvima. Mislim da je srećan od kad smo zajedno... Srećan, ili bar zadovoljan. Naučila sam mnogo od njega." Oborila je pogled - najednom, neočekivano, izgledala je kao devojka. "Znam da verovatno nije u redu da tako nešto kažem, ali, drago mi je što su ga prognali."

"Onda znaš kako je meni."

35

Klavali je klimnula glavom i nasmešila se. Povukla je unazad rukav svoje parka-jakne, otkrivajući davne ožiljke na zglavku. "Ne znam zašto smo izabrani... ali, svakako ne zato što smo 'savršeni'."

"Znam." Lunina usta se trznuše. "Ako nije odbijen zbog svog interesovanja za tehnologiju, onda kako je moguće da je Ukres manje savršen od mene..."

"...kad si ti sigurna da ne može postojati ništa savršenije od ljubavnika koga si upamtila?"Stidljivo klimanje glavom."Kad sam vas prvi put videla zajedno, imala sam osećanje - posle nekog vremena čovek stekne neki

instinkt za to - da ćeš ti biti izabrana, ako dođeš ovamo. Iz tebe je zračilo nešto, nešto pravo. Ali Ukres... kod njega je bila neka nepostojanost."

"Ne razumem.""Kazala si da je otišao ljut. Smatraš li da je otišao ne samo iz opravdanih razloga, nego i iz

neopravdanih - da je pokušao svojim odlaskom da te povredi? Da baci krivicu na tebe što si uspela, a što on nije uspeo?"

"Ali i mene bi, da je on odabran a ja ne, obuzela ista takva osećanja.""Da li bi?" Klavali je pogleda. "Možda bi obuzela svakog od nas... ni sva dobra volja na svetu ne

može da nas spreči da progutamo udicu na koju je naboden mamac zavisti. Ali, Ukres je bacio na tebe krivicu za ono što se desilo. A ti bi krivicu isključivo pripisala sebi."

Luna je žmirnula, namrštila se; setila se svog i njegovog detinjstva, i kako se retko dešavalo da izbije nesporazum između njih dvoje. Ali bivalo je, ipak, da se posvađaju, a tad je on odlazio, ostavljajući je samu. Ostajao je ljut satima, čak i danima. A ona je, u usamljenom prostoru koji je njegovim odlaskom stvoren, obrtala svoj gnev ka unutra, ka sebi. I svaki put je odlazila ona njemu i izvinjavala se, čak i kad je znala da nije bio u pravu. "Mislim da bih tako učinila. Iako nije niko kriv. Ali, i to je pogrešno."

"Dabome. Ali... ne povređuje nikog osim tebe. Mislim da tu leži razlika."Dve neočekivane kapi kiše udariše po Luninoj otkrivenoj glavi; digla je pogled ka nebu, zbunjena,

trgnuta. Navukla je kapuljaču na glavu, a Klavali joj pokretom ruke pokaza da pođu ka skloništu.Zavukle su se pod jednu grupu stabala paprat-drveta. Kiša je ugušila sve druge zvuke, i to je

potrajalo nekoliko minuta. Stajale su ćutke, obnevidele zbog polja rastopljenog sivila svud oko njih, a onda je pljusak, na leđima vetra, otišao opet na pučinu. Luna se polako odmakla od tamnog, sočnog stabla paprat-drveta; osmotrila je obrazac kapljica zaostalih poput bisera na krhkom čipkanom svodu paprat-lišća, pratila je kako padaju. Pružila je šaku. "Već je prestala." Njena ljutnja na Ukresa prošla je brzo kao i ova kiša, i ostavila isto tako malo posledica na širi obrazac njenog života. Ali kad se budu opet sreli, toliko toga će između njih biti drukčije... "Znam da se ljudi moraju menjati. Ali pitam se da li znaju kad da prestanu s time."

Klavali je odmahnula glavom; krenule su nazad, naporedo sa stazom ali ne po njoj, da ne bi ugazile u plahi potočić, u koji se staza pretvorila. "Čak ni Dama ne može odgovoriti na to. Nadam se da ćeš otkriti da je Ukres našao neki svoj odgovor, kad ga ponovo sretneš."

Luna se okrenula i prešla sledećih nekoliko koraka unatraške, gledajući preko nemirnog mora, prema domu.

8.

"...onda je deo bogatstva od prošlog Festivala stavljen u novi fond za mene, da bih mogla da radim bez prekidanja na maskama za ovaj... pre osamnaest godina je to bilo. Kako se vreme prošunja pored nas, sakriveno ritmom naših dana! A to ti je, vidiš, i ritam stvaralaštva, individualnog i univerzalnog. Crvena i narandžasta pera, molim." Praviteljica maski pružila je ruku.

Ukres se nagnuo napred sa stoličice, posegnuo u jedan od poslužavnika koji su u neredu ležali na podu, pokraj vrata, između njih dvoje. Dao joj je punu šaku takvih pera. Malkin, njen dugonogi sivi mačor, šapom krišom ćušnu perje koje je ostalo u poslužavniku. Ukres ga odgurnu i vrati se svom zadatku, koji se sastojao u tome da uzima kanape sa nanizanim školjkicama, da skida jednu po jednu, i da svaku stavlja u odgovarajuću posudu. Od stalnog dizanja i spuštanja pogleda, zato što je morao da gleda šta radi, ali i hteo da prati šta ona radi, pomalo mu se vrtelo u glavi. "Ne znam kako ovo postižeš. Kako je moguće da stvoriš tako mnogobrojne maske, a ipak da svaka bude različita? Kad jedva..." Zaćutao je, još ne znajući šta sme i šta ne sme da kaže, iako je ona nastojala da mu u tom pogledu ulije više pouzdanja.

36

"...razlikujem crveno pero od zelenog?" Osmehnula se, digla glavu da ga pogleda tamnim prozorima svojih očiju i video-senzorom na traci koja joj je bila na čelu, omotana oko glave. "Pa, znaš, u početku nije bilo lako. Ali ja sam imala želju da učim - potrebu da stvaram nešto lepo, da to radim svojeručno. Nisam mogla da slikam niti da crtam, ali ovo je zapravo više kao vajanje, ovo je stvaralaštvo zasnovano na dodiru i teksturi. Uostalom, ovaj zanat je nasledan u porodici Rejvenglas, kao i slepilo, znaš. Kad se neko rodi slep, pa mu onda daju pola vida - ponekad mislim da je to kombinacija koja pojačava maštu. Svi oblici nejasni, svi divni... u svakom vidiš ono što hoćeš. Imam dve sestre, koje su obe takođe slepe, i koje takođe imaju radnje za proizvodnju ovih maski, ovde u gradu. Imam ja i mnogo drugih rođaka, i svi se bave ovim zanatom, mada nisu svi slepi. Potrebno je mnogo stvaralačke energije da bi se obezbedila po jedna maska za svakog učesnika proslave koji će plesati na ovim ulicama kad Festival počne. I, znaš šta?" Osmehnula se, ali sad je u tom osmehu sijao i ponos. "Moje maske su najbolje. Ja, Sudba Rejvenglas Zimska, ja ću izraditi masku za Letnju Kraljicu... Parče crvenog somota, molim."

Ukres joj dade parče tkanine, koje je pustio da klizne senzualno kroz njegove prste. "Ipak, ovoliki trud - tokom pola ljudskog veka - za samo jednu noć! I kad ta noć prođe, ne ostane ništa. Kako možeš to podneti?"

"Zato što je tu reč o jednom običaju koji je toliko važan za identitet Tijamata kao zasebnog sveta - o našem nasleđu. Rituali Promene su tradicija koja seže u mutna vremena pre prvog dolaska Hegemonije i njenih vladalaca na ovu planetu... štaviše, u vremena kad smo mi sami bili pridošlice i stranci ovde..."

"Otkud znaš?" prekide je Ukres. "Otkud znaš šta je ma ko radio pre nego što su prvobrodovi isplovili iz Velike oluje i sleteli ovamo?" Rasejano se prebacio u jezik mitova.

"Znam samo ono što čujem na tridiju." Osmehnula se. "Stranci imaju arheologe, koji studiraju snimke i ruševine iz Stare imperije. A oni tvrde da smo došli ovde kao izbeglice sa planete zvane Trista; na Tristi smo živeli dugo, ali smo posle nekog međuzvezdanog rata, pred kraj Starog carstva, morali da bežimo. Ja ovde pravim lica iz fantazija, ali to su nekad bila stvarna bića; bila su prikazana na zastavama prvobrodskih porodica koje su bile preci i Zimaca i Letnjaka. Neka od njih ćeš verovatno prepoznati - na teritoriji naroda leta, još se pamte neka od tih značenja. Tvoje brodsko prezime, Svetlohodni, to je jedno od prvobitnih desetak prezimena - da li si to znao?" Ukres odmahnu glavom. "Ali kad su došli Hegemonci, naterali su nas da se stidimo naših 'primitivnih' tradicija; zato sad ove likove iznosimo na videlo samo u doba Festivala, ali, u suštini, ne proslavljamo dolazak predsednika vlade Hegemonije, nego sopstveno kulturno nasleđe."

"A." I sad ga je zbunjivao i uznemiravao taj zimački, bez-Damni pogled na istoriju, ali to nije hteo da prizna, čak ni samome sebi.

"U svakom slučaju, neke stvari su lepše upravo zato što su prolazne, kratkoživuće. Pomisli na cvet koji se otvara, ili na melodiju dok je sviraš, ili na dugu... pomisli na vođenje ljubavi."

Šta bi bilo kad se više nikad nijedna duga ne bi pojavila... Ukres je razmislio o tim stvarima i ugrizao se za usnu. "Znači, nerazumno je osvrtati se i žaliti što se upotrebljene maske ne čuvaju."

"Nerazumno, ali ljudski." Nagnula je glavu na jednu stranu, upitno, kao da osluškuje njegove misli. "Međutim, za umetnika prava radost je u stvaranju. Kad osećaš da nešto raste u tvojim rukama, rasteš sa time i ti. Živiš, energija protiče. Čim je delo dovršeno, i tvoj rast se prekida. Tvoje življenje se prekida. Onda živiš samo za onaj sledeći stvaralački čin. Zar to ne osećaš kad sviraš?"

"Da." Dohvatio je frulu, prešao prstima po šavovima koji su, tanki poput dlake, ostali na mestima gde je maskerka sastavila i zalepila ranjeni instrument. Tako dobro je uradila taj posao, da se čak i prvobitni zvuk očuvao, samo sa najmanjim promenama. "Verovatno osećam. Nikad nisam pomislio na to. Ali verovatno osećam."

"Krilo plavoljubičaste bube, molim... hvala. Nije mi jasno kako sam uspevala da radim pre tvog dolaska." Malkin se provukao pored Sudbinog boka a onda joj se uvukao u krilo, meseći šapama tkaninu njene labave suknje.

Ukres se nasmejao; bio je to stisnut, samo-omalovažavajući zvuk, koji je kazivao Sudbi da istina teče uz reku, a ne nizvodno. Nasuprot onome što mu je prorekla prvi put kad su se sreli, on sa svojom krhkom ostrvskom muzikom nije dobro prošao u nadmetanju sa nebrojenim divotama Lavirinta: zarađivao je, svirajući na uglovima ulica, jedva dovoljno da bi imao šta da jede. Udahnuo je, sad, osetio zamršaj egzotičnih mirisa iz susedne zgrade - botaničke bašte sa biljkama planete Novosklon - i iz restorana preko puta uličice, gde se spremala hrana sa planete Samathe. Da mu Sudba Rejvenglas Zimska nije dozvolila da

37

spava u njenoj zadnjoj sobici, morao bi spavati ovde, pod budnim pogledom hiljadu maski kao hiljadu duhova, ili u nekom prljavom udubljenju ulice... ili na nekom još gorem mestu.

Pogledao je opet Sudbu, najzad zahvalan što ga je prinudila da ode u tuđinsku policiju i podnese tužbu protiv lovaca na robove. Setio se iznenađenja na licu one plavanke koja mu je spasla život, kad ga je videla ponovo; setio se i krivice koja se tada pokazala na njegovom licu. Uzdahnuo je. "Zar će stranci tek tako da se spakuju i odu, posle idućeg Festivala? Napustiće sve svoje ovdašnje posede? To je teško poverovati."

"Hoće, gotovo svi će otići." Uzela je zlatna vlakna, uvrnula ih, napravila kićanku. "Već su počele njihove pripreme, baš kao i naše. Da si ovde odrastao, mogao bi da osetiš te promene. Da li će ti biti žao kad oni odu?"

Digao je pogled, zato što je očekivao jedno drugo pitanje. "Uhhh... ne znam. Na ostrvima Leta svi uvek kažu da se treba radovati što dolazi taj dan, Promena; jer, mi ćemo uzeti ono što je naše. Osim toga, mrzim ovaj način na koji stranci zaslepe Zimu svojom slavom, uzmu što im treba, a onda misle da mogu jednostavno da zaborave na nas." Njegova šaka se sklopila oko medalje; provlačio je prste kroz njene otvore. "Ali..."

"Ali ta slava je zaslepila i tebe, baš kao i nas Zimce." Otkinula je jednu petlju, pokušavajući da pogladi Malkina po srebrnastim, dremljivim leđima.

"Pa..."Osmehnula se, gledajući Ukresa svojim trećim okom. "Ima li u tome ičeg lošeg? Nema. Jednom si

me pitao da li mi smeta što ne mogu da otputujem s ove planete, a na nekoj drugoj bi se moje slepilo možda moglo izlečiti. Mislio si da se ljutim što sam umesto toga dobila ove senzore, što sam morala da prihvatim samo polu-vid umesto potpunog vida. Kad bih gledala taj problem savršenim očima, možda bih ga i ja tako videla. Ali ja sam ga pogledala slepim očima... i senzori su mi izgledali divotno."

"Bajno", reče Ukres. Naslonio se na zid prodavnice, pogledao niz uličicu. "A posle Festivala biće svemu kraj."

"Da. Poslednji Festival. Onda nas tuđini napuštaju, a Letnjaci moraju opet da se sele, na sever, a život kojim sam dosad živela prestaće. Ovog puta biranje 'Kraljice za jedan dan' biće pravo... Maska Letnje Kraljice biće moja poslednja i najbolja tvorevina."

"Šta ćeš raditi kad Festival prođe?" Odjednom je uvideo da to pitanje nije samo retoričko."Počeću novi život." Vezala je završni čvor. "Kao i svi drugi u Karbanklu. Zato se to i zove

Promena, znaš." Podigla je dovršenu masku kao da je to nekakva ponuda prolaznicima u uličici. Primetio je da neki od njih gledaju na tu stranu i osmehuju se.

"Zašto su ti dali ime Sudba? Tvoji roditelji, mislim.""Majka. Zar to nisi pogodio? Iz istog razloga iz kog se ti zoveš Ukres, kao varnica, iskra koju je neko

ukresao. Veselozačeti imaju posebna imena.""Hoćeš da kažeš, pre dva Festivala..."Klimnula je glavom. "I to je bio težak teret, nositi takvo ime celog života. Budi zadovoljan što ti to

ne moraš."Nasmejao se. "Dovoljno je teško vući i ime 'Ukres', u Karbanklu. Ono je kao sidro, sprečava me da

ma šta postignem." Opet je dohvatio flautu, prineo je usnama, ali odmah i spustio, gledajući ka ulazu uličice. Odande je dopiralo iznenađeno mrmljanje, koje se prenosilo sa osobe na osobu, sve bliže njima.

"Šta je to?" Sudba je ostavila dovršenu masku po strani, a njeno čelo se naboralo nesvesnim naporom da vidi.

"Neko dolazi uličicom. Neko bogat." Video je finoću odeće pre nego što je mogao da razazna lica tih nepoznatih ljudi koji su nailazili uskim prostorom. Pet-šest muškaraca i žena, ali njegov pogled se zaustavio na osobi koja je stupala ispred svih. Odjednom, bogatstvo njene egzotične odeće nije značilo ništa; jer, ugledao je njeno lice, sasvim jasno...

"Ukreše?" Sudbina šaka našla je njegovu mišicu i čvrsto je stisnula.Nije odgovorio. Ustao je polako, osećajući da ceo svet uzmiče od njega, udaljava se, tako da on,

Ukres, ostaje u svom privatnom prostoru, sam sa... "Luno!"Stala je, uputila mu osmeh prepoznavanja, sačekala da on krene prema njoj."Luno, šta...?"Njeni pratioci su ga opkolili, uhvatili ga za ruke, sprečili ga da priđe sasvim blizu. "Šta je tebi,

dečko? Usuđuješ se da priđeš Kraljici?"

38

Ali ona je podigla ruku, dajući im znak da ga puste. "U redu je. Ja ga podsećam na nekog drugog, to je sve... Zar nije tako, Ukreše Svetlohodni Letnji?"

Svi su je pogledali iznenađeno, ali niko sa zaprepašćenjem koje bi bilo makar i približno njegovom. Ovo je Luna, jeste Luna... ali i nije Luna. Protresao je glavom. Nije Luna. Kraljica je... Onda je to, ipak, Snežna Kraljica, Kraljica Zime, pred njim. Zbunjen, napola uplašen, on pade na kolena pred njom.

Posegla je dole, dohvatila ga za šaku, povukla ga da ustane. "Nije to potrebno." Digao je glavu, video koliko napeto ona proučava njegovo lice; pocrveneo je, sklonio pogled. "Veoma se retko može naći Letnjak koji pokazuje ikakvo poštovanje. Na koga te je to podsećam toliko da si umesto mene video nju?" Čak je i glas bio Lunin, a ipak, nešto u tom glasu mu se podsmevalo.

"Na moju... rođaku, Vaše veličanstvo. Na moju rođaku Lunu." Progutao je knedlu. "K-kako ste znali ko sam?"

Nasmejala se. "Da si Zimac, ne bi to pitao. Ništa u ovom gradu ne izmiče mojoj pažnji. Na primer, čula sam da si neobično nadaren za muziku. Zapravo, došla sam danas ovde samo da tebe vidim. Da te pitam da li hoćeš da dođeš u palatu i sviraš za mene."

"Ja?" Ukres je protrljao oči; odjednom više nije bio siguran da li je budan. "Ali, moju muziku niko i ne sluša..." Osećao je u svom gotovo praznom džepu prisustvo zveckavih novčića, samo nekoliko njih.

"Slušaju pravi ljudi." Bio je to Sudbin glas, koji je dopro iza njega. "Zar ti nisam rekla da će te čuti pravi ljudi?"

Osvrnuo se, pogledao Sudbu Rejvenglas, a kraljičin pogled išao je za njegovim. "Dobro, maskerko", reče Kraljica. "Kako napreduje tvoj posao? Da li si već počela masku Letnje Kraljice?"

"Vaše veličanstvo." Sudba je svečano pognula glavu. "Moj rad je napredovao bolje nego obično, zahvaljujući Ukresu. Ali, još nije vreme za Kraljicu Leta." Osmehnula se. "Zima je još na vlasti. Čuvajte mog muzikanta. Nedostajaće mi."

"Biće čuvan najbolje što se može zamisliti", reče Kraljica tiho.Ukres je prišao stoličici, uzeo flautu i zavukao je pod opasač. Onda je, plaho, dohvatio Sudbine šake,

nagnuo se preko poslužavnika raspoređenih oko Sudbe i poljubio je u obraz. "Dolaziću da te vidim.""Znam da hoćeš." Klimnula je glavom. "E, sad, ne dozvoli da tvoja budućnost stoji i čeka na tebe."Uspravio se, okrenuo se opet Kraljici, žmirkajući zato što su se stvarnost i iluzija mešale i mutile

pred njegovim očima. Njeni pratioci okružiše ga kao latice nekog tuđinskog cveta i ona ga odvede.

9.

"Pitaću ga da me poveze. Ne mogu više da čekam ovde. Previše vremena je već minulo." Luna je stajala na prozoru kućice njene bake, gledajući kroz talasasto staklo ka gradu. Njena majka je sedela za teškim drvenim stolom na kome je baka upravo čistila ribu; Luna im je bila okrenuta leđima. Stidela se što joj je potrebna ovakava štaka za pojačanje odlučnosti. "Taj trgovac se neće vratiti mesecima. A pomisli koliko je već vremena prošlo od kad me je Ukres pozvao da dođem." Čak i ovde, u svoj dom, došla je sa mesec dana zakašnjenja; taj trgovac, donosilac poruke, već je otplovio svojim putem. Njene šake pobeleše na drvenom pragu prozora, među školjkama koje su ona i Ukres nakupili po plažama kad su bili deca. Još dugo, predugo, nijedan drugi brod neće iz Karbankla doći na ova zabačena ostrva; mogla bi naći neki brod iz Karbankla možda u zalivu Šotouver, na rubu teritorija zimskog naroda, ali sama ne bi mogla ploviti morem do tako udaljenog mesta.

Međutim, u poljanama iznad sela sad se nalazio neki van-Tijamatovac, koji je pokušavao da popravi svoj leteći brodić; takvu lađicu Luna je već videla, u jednom od svojih transova. Taj čovek nije bio Tijamatovac Zimac, nego baš pravi tuđin, gost sa neke druge planete, prvi takav koji je ikada nogom kročio na ostrvo Neit; imao je kožu boje mesinga i čudne, zasvođene oči. Njegova leteća brodica se prinudno spustila. Luna je to sletanje gledala jutros, dok je stajala okružena željnim pitanjima seljana. Sa olakšanjem, i ne bez ponosa, rekla im je na osnovu svog sopstvenog znanja šta to silazi s neba, i da nema razloga za strah.

Činilo se da je i tom strancu laknulo kad se uverio da ostrvljani razumeju tehnologiju u dovoljnoj meri da se ne uspaniče. Kad ga je čula kako govori, Luna je shvatila da je i njemu, zbog toga što se našao na ovom ostrvu, nelagodno koliko i njima. Razišli su se, zato što je on to od njih energično zahtevao, i ostavili su ga da radi na miru, nadajući se da će on, ako ne obraćaju pažnju na njega, već nekako iščeznuti.

39

Ona je, međutim, morala da stupi u akciju odmah, pre nego što on zaista iščezne. Sigurno je pošao u Karbankl; svi stranci dolaze iz Karbankla. Pa, ako bi samo pristao da povede i nju...

"Ali, Luno, ti si sad sibila", reče njena majka.Ljuta zbog osećanja da je napola kriva za nešto, ona se okrete. "Neću napustiti svoju dužnost! Sibile

su potrebne svuda.""Ne u Karbanklu." Glas njene majke bio je napet. "Ne dovodim ja u pitanje tvoju pobožnost, Luno,

nego mislim na tvoju bezbednost. Sad si Kći Mora. Znam da ti ne mogu zabraniti da upravljaš svojim životom. Ali, u Karbanklu ne žele nijednu sibilu. Ako saznaju šta si..."

"Znam." Ugrizla se za usnu, sećajući se Danakil Lua. "Znam to. Skrivaću trolist, dok sam tamo." Podigla je lanac sa trolistom, obuhvatila medaljon obema šakama. "Ostaću samo dok ga ne nađem."

"Nije u redu, s njegove strane, što je zatražio da pođeš tamo." Njena majka je ustala; počela je uznemireno da šetka oko stola. "On svakako zna da te time dovodi u opasnost. Ne bi tako nešto zatražio, kad bi mislio na tvoje dobro. Sačekaj da on dođe tebi, sačekaj da odraste i da prestane da misli samo na sebe."

Luna odmahnu glavom. "Mama, mi o Ukresu govorimo! Ne bi on javljao da ne može da se vrati kući, da nije u nevolji. Ne bi tražio da dođem, da mu nisam potrebna." A već sam ga jednom izdala Opet je pogledala kroz prozor. "Znam ga." Uzela je jednu školjku. Volim ga.

Majka je došla i stala pored nje; Luna oseti ono karakteristično oklevanje koje je sad odvajalo čak i njenu majku od nje, čak i kad stanu rame uz rame. "Da, znaš ga." Majka se osvrnula, bacila pogled prema baki, koja je još sedela za stolom, pažnje sasvim usmerene na skidanje krljušti sa ribe. "Znaš ga bolje nego ja. Znaš ga bolje nego što ja znam tebe." Majka ju je dotakla po ramenu, okrenule su se i pogledale licem u lice; videla je tren strahopoštovanja i tuge u majčinom oku. "Moja kćer je sibila. Dete mog srca i tela; ponekad mi se čini da te uistinu ne poznajem nimalo."

"Mama..." Luna je sagnula glavu, prislonila obraz uz majčinu žuljevitu ruku. "Ne govori tako."Njena majka se nasmešila, kao da je na neko neizgovoreno pitanje dobijen odgovor.Luna je pažljivo uhvatila majku za ruku. "Znam da sam tek došla kući. A toliko sam želela da ovo

vreme provedem s tobom." Čvrsto je stisnula majčinu ruku, pogledala dole. "Ali, moram bar da porazgovaram sa tim strancem."

"Znam." Majka je klimnula glavom, još nasmešena. Podigla je kišnu kabanicu koja je ležala na uznožju Luninog uzanog ležaja i dodala je kćeri. "Znaću, bar, da sa tobom sad ide Dama, kad već ja to ne mogu."

Luna je navukla kabanicu preko glave i izišla iz kuće. Išla je kamenitom stazicom do terasastih polja njihovog sela, napola hodom a napola trkom, jer se plašila da će videti kako se tuđinčev brodić diže u sivo, kišom sipeće nebo pre nego što ona stigne do tamo. Upravo kad je stigla do masivne kamene ograde one terase na kojoj je taj brodić ležao, jedan visoki cvileći zvuk ispunio je mokri vazduh oko nje: nezemaljski zvuk energetske jedinice koja se uključuje.

"Čekajte!" Potrčala je. Videla je kako joj nekolicina dece, sakrivena po obodu tog polja, uzvraća mahanjem: deca su mislila da ona maše njima. Ali čovek u letećem brodiću izvirio je kroz ulazni otvor i pogledao ka njoj, a cvileći zvuk je zamro.

Izišao je iz brodića i uspravio se. Na sebi je imao odeću ostrvljanina, ali napravljenu od nekog materijala koji ona nikad do tad nije videla. Usporila je čim je shvatila da on neće odleteti bez nje. Stavio je ruke na kukove i besno se zagledao u nju dok je prilazila; najednom je uvidela koliko je silno visok, shvatila je da mu je jedva do ramena. "U redu, u čemu je problem, gospođice?"

Stala je, svedena tonom njegovog glasa na još jedno derište koje mu dosađuje na ovom blatnjavom polju na jednom kamenitom ostrvu Bogu-iza-leđa. "Po-pomislila sam da polećeš."

"I poleteću, čim utovarim alat. Zašto pitaš?""Tako brzo." Oborila je pogled ka svojoj glatkoj kabanici, pribirajući odlučnost. Ako stvar mora da

se učini sad odmah - neka tako bude. "Mislila sam da te zamolim za jednu uslugu pre nego što kreneš."Nije gledao ka njoj; ispod okvira prozora na prednjoj strani letilice jedan odeljak bio je otklopljen, a

sada se, pod pritiskom njegove ruke, glatko zatvorio. Stranac je pokucao zglavkovima prstiju po tom mestu. "Ako tražiš objašnjenja kako magični brod leti, bojim se da nemam vremena za to. Kasnim na jedan sastanak."

"Znam ja kako oni lete. To mi je rekao moj rođak", reče ona razdražljivo. "Samo bih želela da me odbaciš do Karbankla."

40

Ovog puta je digao pogled - sa blagim zaprepašćenjem. Prinudila je sebe na osmejak koji je proglašavao da ona potpuno ima prava da zatraži tako nešto. Nekoliko odgovora zamalo da pređe preko njegovih usana; sagnuo se i podigao svoje sanduče sa alatom. "Žao mi je, ne idem u Karbankl."

"Ali..." Zakoračila je napred, isprečila se između njega i ulaznog otvora ka kome je krenuo. "Kuda ideš?"

"U zaliv Šotouver, ako te se to imalo tiče. Sad bih zamolio da se...""To je u redu. Zapravo to je baš fino. Da li bi me odveo, onda, u Šotouver?"Zabacio je prstima unazad sa čela svoju crnu kosu, pravu kao trava, ostavljajući blatnjasti trag u njoj;

bio je glatko obrijan, ali su njegova usta, krajevima povijena nadole, bila zaogrnuta crnim brcima. "A zašto bih ja, tako mu hiljadu bogova, to uradio?"

"Pa..." Malo je nedostajalo da se Luna namršti zbog tolikog odsustva velikodušnosti. "Rado ću uraditi što god zatražiš, da ti se odužim." Oklevala je, zato što se izraz njegovog lica pogoršavao. "Uh... izgleda da sam zabrljala, a?"

Nasmejao se neočekivano. "Ma, nema veze, gospođice." Progurao je sanduče sa alatom pored nje, u prostor iza dvaju sedišta. "Ali ne bi trebalo da si pripravna da zbrišeš sa prvim strancem koga vidiš. Jer bi moglo da se dogodi, da se neđeš u situaciji kudikamo goroj od one u kojoj misliš da si sad."

"Hm..." Luna je osećala da joj obrazi gore u hladnom vazduhu. Podigla je ruku, sakrila lice šakom. "Ne, ne, nisam to mislila! Ovde na ostrvima, kad ideš negde a nađe se još neko ko bi hteo da pođe, ti ga jednostavno - povedeš sa sobom..." Nestade joj glasa. "Izvinjavam se." Okrenula se i pošla nazad, spotakla se o jednu brazdu i odjednom se osećala kao baš onakvo nerazumno derište kakvo je u njegovim očima maločas videla.

"Pa, čekaj malo." Rapavost nezadovoljstva još je bila u njegovom glasu, ali ne više onako oštra. "Zašto hoćeš u Šotouver?"

Okrenula se opet ka njemu, pokušavajući da se seti trolista skrivenog ispod odeće, i svog prava na sibilsko dostojanstvo. "Hoću da nađem u Šotouveru neki brod koji bi me prevezao do Karbankla. To mi je veoma važno."

"A i mora da bude, da bi nateralo jednu Letnjakinju da uskoči sa van-planetašem u leteću mašinu."Lunina usta se stegoše. "To što mi ne koristimo van-tijamatsku tehnologiju ne znači da prebledimo

kad je vidimo."Nasmejao se opet, ali na način kao da iskazuje poštovanje prema nečemu, kao da ceni što mu neko

uzvraća ravnom merom. "Oooo, pa dobro. Ako hoćeš vožnju, mala, dobila si vožnju.""Luna." Pružila je ruku. "Luna Svetlohodna Letnja.""Ngenet ran-Ahase Miroe." Prihvatio je njenu šaku i rukovao se s njom, ali ne hvatajući je za

zglavak, kako je navikla. Dodao je, kao da se naknadno setio: "To prvo je bilo prezime. Uskači i veži se."Odlučno se popela u letilicu, sela na udaljenije sedište i počela da petlja sa bezbednosnim pojasom;

nije gledala dalje od sadašnjeg trenutka. Unutrašnjost ove letilice nije bila ista kao kod one koju je videla u transu; ova je bila, činilo se, jednostavnija. Čvrsto se držala za kaiševe i za lažnu dobro-poznatost kabine. Ngenet ran-Ahase Miroe je seo za kontrolne uređaje i zatvorio vrata, koja su hermetički zaptivala. Visoki cvileći zvuk počeo se širiti prostorom oko njih, ali sada prigušen, ne glasniji od hučanja krvi u njenim ušima.

Nije imala ni najmanji osećaj kretanja kad su odskočili sa polja, ali dok je gledala kako ostrvo Neit i njeno selo padaju u dubinu osetila je trzaj bola kome nije mogla da odredi izvor; kao da se nešto u njoj rastrzalo na komade. Pritisnula je šake na prsa, osetila da je trolist bezbedno prisutan ispod odeće i otpevala nečujnu molitvu.

Letilica je oštro zaokrenula i poletela iznad pučine.

10.

Geja Džeruša Pala-Tion je zurila preko beskrajnog ogledala plavetnila, po kome su zelene grudvice ostrvlja bile razasute samo ponegde, kao seme. Dočarala je sebi sliku: more teče ispod patrolnih kola kao što podzemne vode teku ispod tla; a njoj vreme protiče u beskonačnoj zatvorenoj petlji, više je ne guši uzaludnost njenog rada... Žmirnula je, opet oči dovela u žižu, bacila pogled na Gundalinua koji je sedeo za instrument-tablom uključenom na automatsko pilotiranje i čitao. "Još koliko imamo do zaliva Šotouver, Bi-Zi?"

41

Prošetao je pogledom po instrument-tabli, pogledao i hronometar koji je bio pri njenom dnu. "Još par sati, inspektorko."

Uzdahnula je i opet pomakla noge."Sigurna si da ne želiš da pročitaš nijednu od mojih knjiga?" Digao je ruku u kojoj je držao jednu od

otrcanih fantazijskih knjiga o Starom Carstvu; on je polovinu svog slobodnog vremena provodio valjajući se u tome. Knjiga je bila štampana na Tijamatu. Geja Džeruša pročita naslov: Priče o budućoj prošlosti.

"Neka, hvala. Ipak je zanimljivije dosađivati se." Diskretno je bacila jednu praznu iesta-kapsulu u pregradak za smeće. "Kako može jedan iskreni tehnokrat kao što si ti da čita te budalaštine, Bi-Zi? Čudi me da ne izazivaju oštećenje mozga."

Izgledao je indignirano. "Ovo su priče bazirane na pouzdanim arheološkim nalazima i na analizama sibilskih transfera. One su..." razvukao je lice u široku grimasu osmeha, a u očima mu se opet pokazaše odsutnost i blaženstvo, "najbolja moguća zamena za lični odlazak tamo."

"Karbankl je najbolja moguća zamena za odlazak u ta vremena; ali, ako je to iole veran uzorak, onda je baš dobro što 'starih dobrih vremena' više nema."

Načinio je zvuk gađenja. "A ja upravo od toga pokušavam da pobegnem, kad čitam. Pravi Karbankl bio je..."

"Kakav god da je bio, verovatno je bio jednako loš kao ovaj sadašnji. Štaviše, niko ni tad nije imao ni najmanju želju da nešto promeni, kao ni sad." Zavalila se dublje u fotelju, namršteno pogledala plavetnilo vode. "Ponekad se osećam kao boca koju je neko bacio u more i koja sad beskrajno plovi na plimi, a nikad ne stiže do obale. Poruka koju nosim, značenje koje pokušavam da dam svom životu, nikad se ne ostvare... zato što nema nikog zainteresovanog."

Gundalinu je spustio knjigu i rekao blago: "Komandant zaista ume da pomene sve tvoje svete pretke, a?"

Pogledala ga je."Čuo sam svaku reč koju ste juče izgovorili kad ste bili u kancelariji, a ja ispred." Načinio je

grimasu. "Imaš više odvažnosti nego ja, inspektorko.""Možda samo kraći fitilj, posle toliko godina." Rasejano je potezala rub svog teškog kaputa. "U

svakom slučaju, nisam ništa postigla." Još su bili na putu ka zalivu Šotouver, na rubu teritorija letnjačkog naroda, praktično na antipodu Lu-Skedove vaseljene, ili bar onoliko blizu tome antipodu koliko ih je on mogao, naredbom smišljenom bez dužih priprema, poslati. "Obilaziti četvrtinu obima planete, patrolnim kolima, zbog izveštaja da je 'možda' viđen nekakav švercer!"

"'Dok pravi kriminalci neskriveno deluju u Karbanklu i smeju nam se u lice'", citirao je Gundalinu završetak rečenice iz njene jučerašnje svađe. Smeškao se tužno. "Tačno je, gospođice, da je to odvratno." Položio je šake na upravljač, stisnuo ih. "Opet, ako zaista uštinemo nekog ko isporučuje zabranjenu robu lokalnom stanovništvu... Prilično nas pritiskaju oko toga, u poslednje vreme."

"Taj pritisak ide od Kraljice." Džeruša trznu ustima, sećajući se kakvo je kraljevsko licemerje izdržala tokom nedavne službene posete palati.

"Jasno je to meni, inspektorko." Odmahnuo je glavom. "Mislio sam da ona želi svu visoku tehnologiju koje se na Tijamatu može dočepati; ona večito priča o tehnološkoj nezavisnosti. Ne bi nju bilo briga da li je nešto od toga nabavljeno ilegalnim putem. Do pakla, pa ja mislim da bi ona više volela prokrijumčarenu tehnologiju."

"Nije nju briga ni za Tijamat ni za tehnologiju, ni za šta, osim ako su te stvari u nekoj vezi sa njenim ličnim položajem. A bilo je u poslednje vreme slučajeva da joj krijumčarena roba zasmeta."

"Ne vidim kako." Gundalinu se pomerio, samo malo, ne dirajući kontrole."Nisu svi kupci uvozne tehnologije bezazleni čudaci." Ona je pre nekog vremena proučila izveštaje o

krijumčarenju u zabačenim delovima zimačkih teritorija, zainteresovano i ne bez određenog saosećanja. Malobrojni krijumčarski brodovi koji su uspevali da prodru kroz hegemonijski obruč oko planete Tijamat zarađivali su čitava bogatstva donoseći informacione trake, tehničke priručnike, energetske ćelije i teško nabavljive sastojke. Uvek je bilo bogatih plemića Zimaca obuzetih neodoljivom željom da znaju zašto stvari sijaju; takvi su imali skrivene laboratorije na svojim ostrvskim imanjima i bili su, u suštini, svojevrsni ludi naučnici koji pokušavaju da doznaju tajne atoma i kosmosa. Bilo je i onih drugih, koji su samo pokušavali da nagomilaju što veće zalihe tuđinske tehnologije, spremajući se za trenutak kad će tuđini da odu; oni su planirali kojekakva mala kraljevstva samo za sebe, ne sluteći da Hegemonija raspolaže sredstvima da sve to

42

osujeti. Bilo je čak i nekoliko tuđina, van-Tijamatovaca, koji su, živeći u ovim divljim vodenim prostorima, odlučili da se pridruže domaćem stanovništvu; nekima od njih se nisu osobito dopadala ograničenja koje je Hegemonija, nametala njihovoj novoj domovini.

"Neko je ometao Starbaka i goniče u lovu na mere i, koliko čujem, taj neko je imao prilično mnogo uspeha. Populacija mera sigurno je već znatno smanjena; a to znači da Kraljica gubi deo profita... i deo svoje kontrole nad nama. Ometanje je vršeno pomoću usavršene opreme za komunikaciju i za sprečavanje komunikacije; a to, zna se odakle jedino može da dolazi."

"Hmmm. Znači, ako uhapsimo neke od krijumčara, mogli bismo doznati ko ometa lov?" Opet se nemirno pomakao.

"Možda. Ne očekujem to sa nekim velikim nestrpljenjem. Ovo putovanje je, koliko ja vidim, samo jedno veliko traćenje energije." A Lu-Sked je upravo i želeo da to bude. "Iskreno da ti kažem, nadam se da nećemo naći ništa. Da li te to šokira, Bi-Zi?" Videći izraz njegovog lica, iscerila se široko ali kratkotrajno. "Znaš, ne volim da to priznam, ali ponekad mi nije lako da ubedim sebe da ovi teh-krijumčari čine ikakvo zlo. Ili da greše ljudi koji kažu da nije u redu ubijati pripadnike jedne žive vrste radi nenormalnog produžavanja života pojedinih pripadnika druge žive vrste. Ponekad mi se čini da sve što mi je u Karbanklu odvratno ima neke veze sa 'vodicom života'. Kao da je grad prepun truleži i korupcije zato što svoj opstanak zasniva na jednom moralno kvarnom činu."

"Da li bi taj osećaj imala i kad bi ti mogla da platiš dovoljno, i stekneš besmrtnost, inspektorko?"Digla je pogled, nesigurna. "Želela bih da verujem da se moja osećanja ne bi nimalo izmenila. Ali, ne

znam. Zaista ne znam."Gundalinu je klimnuo glavom, slegnuo ramenima. "Ne verujem da ćemo ti i ja ikad biti u situaciji da

to saznamo." Pomakao se opet, bacio pogled dole, na hronometar."Šta je, Bi-Zi?""Ništa, gospođice." Osmatrao je pučinu, sa izrazom stoičke karemovske građanske ispravnosti.

"Trebalo je nešto da uradim pre polaska iz grada." Uzdahnuo je i opet podigao knjigu.

11.

"Krenula si sa strašno malo stvari. Sigurna si da ćeš stići odavde pa sve do Karbankla, nemajući ništa osim odeće koja je na tebi?" Ngenet je gurnuo jedan dugi prst u bravu vrata letilice. Luna je stajala pored letilice i gledala luku. Prešli su rastojanje od Neita dovde za samo nekoliko sati umesto za nekoliko dana. Kolena su joj klecala od neverovatne činjenice da je dospela u ovo daleko mesto.

"Šta?... A, ma biće sve u redu sa mnom. Priključiću se posadi nekog trgovačkog broda koji ide odavde - u zalivu ima sigurno sto brodova!" Zaliv Šotouver mogao je lako da proguta čitavu luku Neita, i selo, i pola ostrva. Zalazeće sunce probilo se kroz oblake, rasipajući vatru preko vodene površine; brodovi svih veličina bili su jednako podignuti nailaskom plime. Kod nekih lađa primećivalo se neko tuđinstvo oblika, koje ona nije mogla opisati nikakvim određenim izrazom. Neke lađe bile su bez ijednog jarbola; pitala se da li su postradale u oluji.

"Znaš, mnogi brodovi Zimaca su motorni. Mnogi ne koriste jedra uopšte. Da li će te takvi primiti?" Ngenetova oštra pitanja opet su je prenula iz razmišljanja; najednom joj je bilo jasno zašto su neke lađe bez jarbola. Dok su kao strela leteli iznad mora, Luna nije o ovom čoveku saznala mnogo, osim činjenice da on ne voli da priča o sebi; međutim, iz njegovih kratkih raspitivanja o prirodi njenog putovanja, saznala je više nego što je on mislio.

"Ne plašim se mašina. A posao će biti isti: ograničen je broj poslova koji se mogu pojaviti na ma kakvom brodu." Osmehnula se, nadajući se da je to istina. Pogladila je rukom ledenu metalnu kožu lebdilice, boreći se sa novim uvidom - da ju je ta sprava mogla odneti do Ukresa za manje od jednog dana... Njen osmeh nestade.

"E, pa, dobro, ali gledaj da uđeš na lađu sa ženskom posadom. Neki Zimci su pokupili loše običaje od bagre oko zvezdane luke."

"Ne ra... oh." Klimnula je glavom, setila se šta joj je baka govorila, zašto nije dobro da se devojka ukrcava na trgovačke brodove. "Učiniću tako." Bila je sigurna da je ovaj Ngenet van-Tijamatovac, a ipak, govorio je kao da mu njegov narod ne znači više nego narod Tijamata. Nije ga pitala otkud mu takav stav;

43

više se nije plašila njegove nadmenosti, ali nije ni bila spremna da se na bilo koji način nameće i iskušava njegovo strpljenje. "Želela bih da se zahva..."

Namršteno je pogledao luku pod zalazećim suncem. "Nemamo vremena za to. I ovako već kasnim pola dana na sastanak. Dakle, ti sad lepo..."

"Ej, mala, baci tog dedu i dođi da se zezamo kako treba!" Jedan od dvojice muškaraca, Zimaca, koji su krivudavo išli po keju prema njima skrenu još bliže, oduševljeno isceren, pružajući ruke. Dok je spremala oštar odgovor, Luna vide da se izraz njegovog lica naglo menja. Povukao je svog teturavog kompanjona na drugu stranu, promrmljao mu nešto u uvo. Otišli su žurno, povremeno bacajući pogled preko ramena.

"K-kako su znali?" Luna pritisnu šake na prsa svoje kišne kabanice."Znali šta?" Ngenetovo mrštenje urezivalo se sve dublje, dok je gledao njihov odlazak."Da sam sibila." Posegla je unutra, dole, i izvukla trolist na lancu."Da si šta?" Okrenuo joj se i čak uzeo trolist u ruke kao da želi da se uveri da to nije neko priviđenje.

Hitro ga je ispustio. "Pa zašto mi to nisi rekla?""Uh, nisam... ovaj...""Time je stvar rešena." Njen odgovor nije ni slušao. "Ne možeš ovde prenoćiti sama. Ali možeš da

dođeš sa mnom; Elzi će razumeti." Njegova šaka sklopila se oko njene mišice; povukao ju je za sobom preko popločanog lučkog prostora, prema gradu.

"Kuda idemo? Čekaj!" Luna je išla za njim spotičući se u svom nemoćnom besu, a on je grabio prema ulazu u najbližu ulicu. Videla je kako se svetlost rascvetava na vrhu jednog vrlo vitkog stuba ispred njih; i na vrhu skledećeg takvog, i sledećeg, duž ulice: ogromne sveće bez plamena. "Ne razumem." Tišim glasom pitala je: "Veruješ li u Damu, Thalasu?"

"Ne, ali verujem u tebe." Usmerio je njihovo kretanje tako da su se popeli na trotoar."Ti nisi sa ove planete!""Tačno, nisam.""Ali, mislila sam...""Ne postavljaj pitanja, samo hodaj. Nema tu ničeg čudnog." Pustio je njenu mišicu, a Luna je

nastavila da ide uz njega, istom brzinom."Pa onda, zar me se ne bojiš?"Odmahnuo je glavom. "Samo nemoj da padneš i ogrebeš koleno, onda bih se bojao." Pogledala ga je

belo.Iza njih je druga letilica, ali sa oznakama hegemonijske policije, dolebdela do keja i spustila se na

kamenu površinu. Ali Ngenet se nije osvrtao, pa zato nije ni video parkiranje policijskog vozila pokraj njegovog.

"Kuda idemo?" Luna je manevrisala da zaobiđe grupu mornara koji su se smejali."Na susret sa jednom prijateljicom.""Sa ženom? Zar ona neće zameriti...""U pitanju je posao a ne zadovoljstvo. A ti, kad stignemo tamo, gledaj samo svoja posla."Luna je slegnula ramenima i gurnula šake, koje su se već kočile od hladnoće, u džepove pantalona.

Sad je videla i svoj, i Ngenetov dah; temperatura je odlazila za dvojnim suncem: nadole. Radoznalo je gledala šarolike fasade jednospratica i dvospratica; toliko zgrada nikad nije videla na jednom mestu, a ipak su sve imale dobro poznati, solidni izgled. Kamen učvršćen malterom, i daske, u raznim položajima uzajamnog oslanjanja; ponegde zidovi napravljeni od nečeg što, Luna uvide, nije bilo obično osušeno blato. Višestruki slojevi egzotične buke stizali su u njen sluh dok su Ngenet i ona prolazili pored mnogobrojnih taverni. "A kako su oni pogodili šta sam, a ti to nisi pogodio, Ngenet?"

"Zovi me Miroe. Ne bih rekao da su to pogodili. Mislim da su verovatno samo primetili da sam ja mnogo veći i prokleto mnogo trezniji nego ijedan od njih dvojice."

Luna je osetila kako se čvorovi mišića u njenim leđima opuštaju: shvatila je da ne gledaju baš svi prolaznici uporno i dugo u nju.

Ngenet je skrenuo u jednu usku uličicu; najzad su stali, ispred jedne usamljene male krčme. Svetlost duginih boja dopirala je kroz obojena stakla i prosipala se po kaldrmi. Boja je bila dobrim delom oljuštena na tabli sa nazivom krčme, iznad ulaznih vrata: 'Kod crnih dela'. Nešto je promrmljao. "Ova Elsi je oduvek imala čudan smisao za humor." Luna je primetila i drugu tablu, manju, na kojoj je pisalo "zatvoreno", ali Ngenet je dohvatio kvaku, vrata su se otvorila i oni su ušli unutra.

44

"Ej, zatvoreni smo!" Jedan ogroman balon od žene zurio je u njih iza šanka, sipajući u kriglu pivo ni za koga.

"Tražim Elseviru." Ngenet je ušao u osvetljeni deo prostorije."Ma nemoj?" Žena je spustila kriglu i žmirkavo ga osmotrila. "Dobro, tražiš je, verujem. Zašto si se

toliko zadržao?""Problemi sa motorom. Da li je čekala?""Ona je još u gradu, ako to pitaš. Ali izišla je da potraži - druge aranžmane, za slučaj da ti odlučiš da

se ne pojaviš." Zatrpane oči te žene pronašle su Lunu i reagovale mrštenjem.Ngenet je opsovao. "Prokleta neka je, pa zna da se na mene može osloniti!""Ali nije znala nisi li, možda, trajno zadržan, ako znaš šta hoću da kažem. Ko ti je to?""Stoperka." Luna je opet osetila njegovu ruku na mišici; pošla je napred, nevoljno. "Neće nam praviti

nikakve probleme", reče on, presecajući ženinu indignaciju. "Je l' tako da nećeš?"Luna je digla pogled, videla njegov izraz lica. "Ja?" Odmahnula je glavom, uhvatila samo šapat

osmejka."Ja ću opet napolje, da tražim moju prijateljicu. Ti čekaj ovde dok se ne vratim." Vrhom vilice

pokazao je prema sobi punoj stolova. "Tad ćemo možda da razgovaramo o Karbanklu.""Važi." Odabrala je jedan sto blizu ognjišta i sela za njega. Ngenet se opet okrenuo ka vratima."Znaš gde da tražiš?" doviknu za njim debela žena. "Pitaj u Klubu.""Hoću." Izišao je.Luna je sedela u nelagodnoj tišini pod kiselim zurenjem gostioničarke. Prelazila je prstima preko

ožiljaka na gornjoj strani drvenog stola. Najzad je krčmarica slegnula ramenima i obrisala ruke o sopstvenu kecelju. Dohvatila je kriglu piva i spustila je na sto. Luna se malo trgla kad je krigla tresnula pred nju; pena se počela prelivati na drvo, išarano prstenastim tragovima. Žena se, bez ijedne reči, udaljila, prolazeći kroz gostionicu kao neko naduveno jedro; uradila je nešto jednoj bezličnoj crnoj kutiji iza šanka. Neko je najednom počeo da peva: u sred reči, u sred pesme, uz pratnju iste one ritmične, prodorne buke koju je Luna već više puta čula iz drugih gostionica.

Luna se trgla, osvrnula, ali gostionica je i sad bila prazna. Čak i praznija - jer je krčmarica, praćena Luninim pogledom, otišla uz stepenice i nestala, odnoseći još jednu kriglu piva sa sobom. Lunin pogled se vrati crnoj kutiji. Odjednom joj s osmehom dođe slika da je kutija puna zvuka, natrpana zvukom, kao bure pivom ili vreća brašnom. Potegla je jedan gutljaj piva, iskrivila lice u grimasu: pivo od morskih algi, kiselo i loše vareno. Ostavila je kriglu, skinula kabanicu. U ognjištu je bio samo jedan veliki komad metala, koji se crveno žario, kao gvozdena šipka kad je kovač usija. Luna se uvila na stolici i počela prstima da istražuje životinjska lica izvajana duž gornjeg ruba naslona stolice; za to vreme upijala je u sebe toplotu i muziku. Stopalom je počela da udara u ritmu; nekakva prijatna prinuda na pokret delovala je u njenom telu. Harmonije su bile komplikovane, muzika bučna i udarna, a ljudski glas je praktično ćurlikao, bez ikakvog smisla. Ukupno dejstvo nije bilo ni nalik muzici Ukresove flaute... ali ipak je i ova muzika imala moć prinuđivanja, u dalekoj srodnosti sa tajnom pesmom mesta odabiranja.

Sklopljenih očiju, pila je pivo; pustila je da njen um razdvaja sve ono što je pošlo rđavo od svega onog što je ostalo dobro između nje i Ukresa, ali jednovremeno je slušala muziku. On je muziku oduvek čuo drugačijim sluhom nego ona. Možda će biti razgovora o Karbanklu, kad se Ngenet vrati; tako je rekao. Da li to znači da će je on ipak odvesti tamo? Ili će pokušati da je ubedi da od Karbankla odustane? Nju to niko ne može ubediti... ali, po svemu sudeći, ona može ubediti njega. Iskoristiće ovo što se on brine za njenu bezbednost i navešće ga da je ipak odveze tamo; uspeće, sigurna je u to. Možda sam već sutra u Karbanklu... poče da se osmehuje.

Ipak, da li je to ispravno postupanje? Neki deo njenog uma počeo se nelagodno vrpoljiti. Na koji način bi bilo neispravno? Ngenet hoće da joj pomogne; to je njoj jasno. Ali, zašto je Ukresu potrebna, to nema pojma. Zamišljala ga je bolesnog, ili gladnog; nema para, nema prijatelja, crkava od gladi. Od presudnog značaja može biti jedan dan, jedan sat... Svaki minut Ukresu oslobođen, zahvaljujući njenom dolasku, od patnje i tuge je važan, važniji nego išta drugo.

Neki zvuk u zadnjem delu sobe naveo ju je da otvori oči. Pogledala je ka drugim vratima, onim koja su bila tamo, iza nje. Osetila je da se njene oči šire, i ponovo šire, zato što je njen um odbijao da primi informaciju koju su oči dostavljale: jer, ta vrata su bila živa i kretala su se. Stajala su na dve noge, kao ljudsko biće, ali stopala su bila široka i pokazivala su plovne kožice između prstiju. Kretanje tog bića bilo je fluidno kao njihanje morske trave u podvodnim talasima. Telo je bilo sivozeleno, bespolno; svetlucalo je

45

nekom uljastom prevlakom i bilo je golo, izuzimajući jedan pojas, upleten od nečega, po kome su bili zakačeni neki neprepoznatljivi oblici. Ruke tog stvora nisu se završavale šakama, nego se svaka razgranavala u pet-šest pipaka nalik na bičeve. Oči sedefastog sjaja, bez zenica, bile su uperene u nju, kao oči morskog duha.

Luna se digla na noge; usta su joj bila odveć suva za zvuke koje je pokušavala da izgovori; stavila je stolicu između sebe i tog košmarnog bića, i potegla svoj nož. Međutim, videći njene pokrete to stvorenje se grleno zakašljalo i hitro pobeglo nazad kroz vrata. Nestalo je s njenog vidika pre nego što je Luna stigla da zaista poveruje u njegovu prisutnost.

Na mestu čudovišta pojavio se neki čovek koga nikad ranije nije videla, upola stariji od nje, sa krutom krestom plave kose koja se povijala u stranu i padala preko jednog oka. Na sebi je imao ribarsku parka-jaknu, ali su njegove pantalone, u bez-vatrenom sjaju ove prostorije, imale drečavu zelenu boju. "Ne poteži to, gospođice mala, imam te na nišanu." Ispružio je ruku i Luna je videla nešto neprepoznatljivo u njegovoj šaci. "Odmah baci to na pod, ali polako."

Dovršila je izvlačenje noža, ne znajući kako da reaguje na tu pretnju. Pomakao je ruku nestrpljivo i Luna je bacila nož na pod, prema njemu. Pošao je napred, samo koliko je bilo potrebno da dohvati nož.

"Šta hoćeš ti?" zapitala je; po utanjenoj oštrini sopstvenog glasa uvidela je koliko se zapravo uplašila.

"Iziđi, Svileni." Ne odgovarajući na Lunino pitanje, čovek se okrenuo ka vratima. Odgovoriše mu neki šištavi zvuci u kojima nije ništa razumela. Čovek se osmehnuo bez veselja. "Da", reče on, "oduševljena je što te je videla tačno koliko i ti što si video nju. Iziđi, omogući joj da te bolje vidi."

Stvorenje je obazrivo opet ušlo u sobu; Lunine šake se stegoše na životinjskim glavama na rubu stolice. Najednom je pomislila da ovo stvorenje izgleda kao da je jedan od porodičnih grbova oživeo. "Para - para nemam uopšte."

Čovek ju je pogledao belo, zatim se nasmejao. "A, je l' tako. Onda smo svi u istom čamcu, sada. Ali ne svi iz istog razloga. Dakle, ti samo ostani smirena i niko ti neće ništa."

"Ugaše! Šta se to dešava?" U sobu je, iza stvorenja, ušla još jedna nepoznata osoba. Ljudsko biće, ali opet neočekivanog izgleda. Luna vide malu, debeljuškastu ženu čija je koža bila plavocrne boje, a kosa kao srebro. Ta žena je stala i iznenađeno sklopila šake. "Dragi moj, nikad nećeš zakazati sudar ako pretiš pištoljem ženskama", reče ona blagim tonom, sa nekim izrazom lica koji nije baš sasvim prešao u osmeh. Proučavala je Lunin izgled na isti način kao i Luna njen.

Plavokosi čovek se ovog puta nije nasmejao. "Ne znam koliko ona zna, ali, Elsi, ona ne bi trebalo da bude tu."

"Dabome. Ko si ti, devojko? Šta ćeš ovde?" Reči su zahtevale od Lune isto što i jednostavna učtivost, ali glas je bio čelik.

"Ja sam prijateljica - prijateljica Ngeneta Miroa. Jesi li ti Elsevir, ona koju je došao da vidi?" Luna je preuzela inicijativu, videći da odgovori počinju da daju neke rezultate. "On je izišao da te nađe. Mogla bih da pođem da ga potražim..." Bacila je pogled ka vratima.

"To neće biti potrebno." Žena je mahnula rukom, i plavokosi je spustio oružje, a zatim ga gurnuo u onaj džep gde je i njen nož otišao. Lica njih dvoje malo su se opustila. "Čekaćemo s tobom." Ono biće nalik na duha iz mora prošištalo je nešto; nastali zvuk je donekle podsećao na ljudsko pitanje. "Svileni bi hteo da zna šta je zadržalo Miroa."

"Problemi sa motorom", ponovila je Luna mehanički. Premestila se s noge na nogu, i dalje zadržavajući stolicu između sebe i njih.

"A-ha. Onda je jasno." Međutim Luni se činilo da u glasu te žene postoji nešto što još nije sasvim zadovoljno. "Dobro, nema potrebe da sedimo dok čekamo, a? Moje stare kosti škripe na tu pomisao. Sedi, medena, svi ćemo prosto da sedimo pored vatre i upoznajemo se dok se on ne vrati. Ugaše, donesi nam i piva, važi?"

Luna je zbunjeno gledala kako ta žena i ono košmarno stvorenje prilaze stolu. Međutim, stvorenje je čučnulo pored vatre, izvan domašaja udarca nogom; njegovo telo presijavalo se u zračenju grejalice. Pljosnati pipci tog stvora počeli su da ocrtavaju na ognjišnim kamenovima neke obrasce, ritmičnim i hipnotičkim kretnjama; neki od pipaka bili su osakaćeni, unakaženi starim ožiljcima. Žena povuče jednu stolicu i sede pored Lune, sa osmehom prividnog ohrabrenja. Otkopčala je sa sebe kišnu kabanicu koja joj je bila nekoliko brojeva prevelika, otkrivajući ispod toga jednostavni, jednodelni odevni predmet, čija je

46

narandžasta boja bila jednako drečava kao zelena boja pantalona njenog pratioca. "Moraćeš oprostiti Svilenom što ne sedi sa nama. Bojim se da on baš mnogo ne voli nepoznate osobe."

Luna je polako zaobišla svoju stolicu i sela. Muškarac se vratio sa tri krigle piva; jednu je stavio uz ognjište. Luna je gledala kako morski demon miluje kriglu nemirnim pipcima, podiže je, i ispija. Dohvatila je svoju kriglu i potegla nekoliko uzastopnih dugih gutljaja. Čovek je seo nasuprot nje, a lice je razvukao u širok osmeh. "Ti, bogami, do-bro cugaš, mala."

Stara žena je coknula jezikom nekoliko puta, u znak neodobravanja, ali je i sama pijuckala. "Nema veze. Pričaj nam o sebi, draga. Ne sećam se da si nam rekla kako se zoveš. Ja sam Elsevir, jašta, a ovo je Ugas. A ono je Svileni, koji je... mom pokojnom mužu bio poslovni partner. Dabome da mu 'Svileni' nije pravo ime. Mi ne možemo da izgovorimo njegovo pravo ime, ne možemo pa to ti je. On je dilip, sa Cie-Puna; sa druge planete, kao i nas dvoje", dodala je, tiho i umirujuće. "Jesi li ti jedna od Miroevih... koleginica?"

"Ja sam Luna. Ja..." Oklevala je, svesna da i oni oklevaju; još nije bila sigurna u njih, nije znala šta je gore kazati - laž ili istinu. "Tek što sam ga srela. Dovezao me je ovamo."

"I onda te doveo u ovu kafanu?" Ugas se nagnuo napred, namršten. "Tek tako. Šta ti je rekao?""Ništa." Luna se odmakla od njega, nagnula se bliže staroj ženi. "Ali ništa me i ne zanima, zaista. Ja

samo putujem u Karbankl. On - on je rekao da ćeš ti razumeti." Okrenula se Elseviri, susrela se sa nepopustljivim indigo očima u mreži staračkih bora.

"Razumeti šta?"Luna je duboko udahnula i izvukla sibilski medaljon iz džempera. "Ovo."Elsevir se vidno trgla, Ugas je uzmakao do naslona stolice. Stvorenje pokraj ognjišta prošištalo je

neko pitanje, a Ugas reče: "Ona je sibila!""E, dakle, zaista!..." progunđala je Elsevir. Te reči su se završile maltene kao uzdah. "Čast nam je."

Pogledala je svoje drugare; Ugas je klimnuo glavom. "Koliko je meni poznato, ova polovina Tijamata nije najbolje mesto za sibile. Ovo počinje da liči na Miroa: upetljavati se ovako." Osmehnula se iznenada, duboko, ali i veoma umorno. "Ništa, ništa - ali kad vidim tebe tako mladu a tako mudru, osetim se kao vrlo stara i nerazumna."

Luna spusti pogled ka svojim prstima koji su se uvijali po drvetu. "Ja sam samo posuda za prenošenje mudrosti Dame Thalase." Ponovila je te tradicionalne reči samosvesno. Ovo su van-Tijamatovci, a ipak su, kao i Ngenet, reagovali sa poštovanjem bliskim strahopoštovanju, kao što bi i Tijamatovac Letnjak reagovao. "Ja sam... mislila da nijedan stranac ne veruje u Daminu silu. Svi kažu da vi, stranci, navodite Zimce da mrze sibilstvo. Zašto ne mrzite mene?"

"Ti to ne znaš?" reče Ugas sa nevericom. Pogledao je Elsevir, pa tuđinsko biće pored ognjišta. "Ona ne zna šta je."

"Pa dabome da ne zna, Ugaše. Hegemonija želi da ovaj svet ostane u tehnološkom mraku, a sibile su svetionici znanja. Ali svetionici samo samo za onoga ko zna kako se to svetlo upotrebljava." Elsevir zamišljeno povuče gutljaj piva. "Mogli bismo mi doneti naš sopstveni mali Milenijum, naše zlatno doba, ovoj planeti. Znaš, Ugase, možda smo mi najopasniji ljudi koji su ikad sleteli na Tijamat..."

Luna se napola namrštila. "Šta ti to znači, da ne znam šta sam? Sibila sam. Odgovaram na pitanja."Elsevir klimnu glavom. "Ali ne na prava pitanja. Što ideš u Karbankl, Luno, ako očekuješ da ćeš se

tamo suočiti samo sa mržnjom i ničim drugim?""Pa - moram da nađem mog rođaka.""To ti je jedini razlog?""To je jedino važno." Spustila je pogled ka trolistu."Znači, on ti ipak nije samo rođak? A?""Ne.""Nego i ljubavnik?" reče Elsevir veoma nežno.Klimnula je glavom, gutajući knedlu da bi iznenadni grč u njenom grlu popustio. "Jedini koga ću

ikad voleti. Čak i ako ga nikad ne nađem..."Elsevir ju je potapšala po ruci, rukom krutom od starosti. "Da, maco, znam to. Ponekad naiđeš na

nekog za koga bi bosa gazila preko ognjeva pakla. Zbog čega je taj jedan toliko različit od svih drugih, pitam se...?"

Ugas je, sa svoje strane, zurio u nju; sklonila je pogled.

47

Odmahnula je glavom. A zbog čega je toliko različit od mene? "Jeste li vi iz Karbankla?" Digla je pogled. "Možda ste ga tamo videli. Crvena kosa..."

Elsevir odmahnu glavom. "Avaj, nismo. Nismo iz tog grada. Mi smo samo - u poseti. Privremeno." Bacila je pogled prema vratima, kao da se najednom setila zašto čekaju.

"Hm... a šta si htela da kažeš sa onim o nepostavljanju pravih pita..."Vrata krčme naglo se otvoriše i tresnuše o zid. Luna ne stiže da dovrši pitanje. Digla je pogled ka

vratima, kao i svi ostali.Iz mraka u krčmu stupiše dve figure: jedan vitak muškarac osrednje visine i jedna visoka, čvrsto

građena žena, oboje van-Tijamatovci; u teškoj, istovetnoj odeći, sa šlemovima. I sa oružjem u rukama."Plavci!" progunđao je Ugas, jedva pomičući usta. Elsevir je podigla ruku do grla i istim pokretom

preklopila kabanicu preko narandžaste odeće ispod. A onda je pogledala tamnu boju kože na svojoj ruci i spustila ruku.

"Šta je ovo?" reče Luna, savlađujući svoju želju da skoči sa stolice, jer je 'Svileni' potražio utočište uz nju. "Ko su ovi?"

"Niko koga bi ti trebalo da upoznaš bolje", reče Elsevir smireno. Ponovo je dohvatila kriglu, a onda pogledala uljeze. "Dakle, inspektorko. Ovo je neočekivano. Noćas si daleko od kuće."

"Ni upola tako daleko kao ti, rekla bih." Žena je pošla napred, pretražujući ih pogledom; oružje je još bilo u njenoj pesnici.

"Bojim se da ne znam šta time hoćeš da kažeš." Elsevirin pogled svetlucao je kontrolisanom indignacijom. "Ovo je privatna zabava odgovornih građana Hegemonije, i ja smatram da je vaše ovakvo upadanje zaista sasvim..."

"Poštedi me, teh-krijumčarko." Žena je načinila pokret pištoljem; njena usta bila su čvrsto stisnuta. "Vaš brod je primećen pri silasku, vi ste na ovoj planeti ilegalno. Optužujem vas, dalje, da ste verovatno krijumčarili predmete koji su po zakonu kontraband. Ustajte svi! Ruke na glavu!"

Luna je sedela sleđena, prenoseći pogled sa Elsevire na Ugasa i nazad; ali oni su imali oči samo za ove upadače. Trolist joj se usecao u šaku. Shvatajući događaje samo toliko da se plašila, strpala je medaljon u džemper.

Uniformisana žena primetila je tu kretnju i pošla bliže Luni; u tom času Luna vide da se mrštenje na njenom licu pretvara u istu onu nevericu koja se pokazala i na licima dvojice pijanih Zimaca na gatu. Muškarac iza policajke pošao je obazrivo u stranu, zato što su Elsevir i Ugas zajedno ustali. Luna je osetila da Elsevir ćuška njen lakat, pa je ustala i ona, grebući stolicom po podu.

"Sad, Svilo!" promrmljala je Elsevir i žestoko povukla Lunu unazad; Svileni je već jurio ka vratima odakle su svi oni došli. Luna je udarila leđima o zid pored ognjišta dok su policajci oklevali između nekoliko mogućih meta, a Ugas je istog trena dočepao kriglu i hitnuo je u svetiljku koja je, iznad njih, visila okačena o grede. Svetiljka pršte u bezbroj komada, a pljusak električnih varnica i pivske pene poče padati po njima u iznenadnom mraku.

"Beži, beži!""Gađaj ga Bi-Zi!""Ti Luno se ne mešaj!"Luna je osetila da ju je Elsevir grubo odgurnula; spotakla se slepo o stolicu na kojoj je do maločas

sedela. Pala je preko tog stola. Iza nje, galama, krik; nejasno je videla da policajka skače i hvata Elsevir za kabanicu. Lunina šaka sklopila se oko još jedne krigle na stolu; zamahnula je iz sve snage, vitlajući kriglom preko glave, i tresnula policajku po podlaktici desne ruke, začula jauk. Elsevir se otrgla i odmah pogurala Lunu ka izlazu. "Nikad, nikad ne udaraj plavce, draga..." reče Elsevir bez daha, uz njeno uvo. "Ipak, hvala. Sad beži!"

Luna je klisnula kroz ta vrata; njen um bio je samo mutno promicanje, kao i soba kroz koju je sad trčala. Još jedna vrata, i ona se nađe u mračnoj uličici.

"Ovamo!" Ugas se materijalizovao pokraj nje i pokazao rukom levo. "Ovo je slepa ulica. Elsi?""Evo me." Vrata su tresnula iza njih. "Ne pričaj, idemo u LB!"Potrčali su; Luna je držala staru ženu za ruku, dodajući joj snagu i brzinu. Ispred sebe videli su ono

tuđinsko stvorenje, u jednoj traci zvezdane svetlosti, crvenkaste i zlatne; zatim je stvorenje nestalo u mračnoj rupi senke. Iza sebe začula je otvaranje vrata sa treskom i uzvik otkrivanja. Njena slobodna šaka odjednom je cela obamrla, sve do zglavka; panika joj dade krila.

48

Ugas, klizajući se pomalo, uspe da se zaustavi tačno na mestu gde je tuđin maločas nestao. Bilo je to pred jednom ogradom od dasaka, koja je bila sva pozlaćena od zvezdane noći. Sagnuo se i hitro provukao kroz prazninu između dve trule daske. Provukla se i ona za njim, pa izvukla Elsevir za sobom; sledećeg trenutka je maltene pala preko ogromne gomile naplavljenog drveta pred kojom se našla.

"Idemo u LBć!" Ugas im je mahao mahnito. "Ja ću zapušiti rupu!""Ovamo." Elsevir je povukla Lunu za ruku i povela je krivudavom putanjom između čitavih brda

svakojakih predmeta izvučenih iz mora i donetih u ovo dvorište. Luna je išla za njom, ali se i osvrnula, i videla kako Ugas navlači mrtve ostatke jednog bodljikavog drveta na rupu u ogradi. Ali kad se okretao da nastavi bekstvo, jedna grana se zakačila za njegovu parku i vratila ga, trzajem, nazad; Luna je još videla kako se Ugas bori i oslobađa, a onda se između njih nađe, i zakloni ga, gomila buđavih brodskih jedara. Pokraj nje se Elsevir spotakla o neku prepreku u tami; Luna je pridrža.

Sad je videla ispred sebe, u senkama i u zlatu dvorišta pod zvezdama, jedno sočivo od olupanog metala, koje je ležalo približno na sredini dvorišnog prostora. S jedne strane sočiva bila su otvorena hermetička brodska vrata, do kojih je, sa tla, vodila rampa. "Šta je to?"

"Sklonište", jeknula je Elsevir, boreći se za vazduh. Stigle su do rampe i popele se zajedno; videše da ih na vrhu, unutra, već čeka Svileni. "Uključeno?"

Tuđin je potvrdno nešto promrmljao, mahnuo jednim pipkom."Onda se vezuj, idemo odavde." Elsevir se naslonila na brodski unutrašnji zid, pritiskajući šaku na

srce. "Ugaše?" Pogledala je van, ali tamo su mogli da vide samo groblje svakojakih delova i ostataka, i prigušeno žarenje neba.

Luna se okrenula, pa i nagnula napolje da bolje vidi. Ugas je dolazio, trkom; ali pred njenim očima se spotakao, pao, nekoliko trenutaka ležao na zemlji ošamućeno. Najzad se pridigao i krenuo opet napred, ali tako da ju je podsetio na čoveka koji trči ispod vode, gde svaki pokret nailazi na otpor. "Evo ga!"

Stigao je do podnožja rampe, stao, gledao uz nju jedan dugi trenutak. Držao se šakama za stomak. Onda je počeo da se penje. Ona ugleda iza njega jednog od njihovih progonitelja kako obilazi onu gomilu starih jedara. "Ugase, brže!"

Ali tek što je to rekla, on je usporio. Glavinjao je po rampi, a oči su mu bile staklaste od očajanja."Hajde!"Odmahnuo je glavom, stao, njišući se.Sad je preko dvorišta videla oboje policajaca; neko od njih je nišanio ka Ugasu, a neko povikao:

"Stoj!"Luna se odgurnu od zida i pojuri niz rampu, dograbi labavi rukav njegove parke i povuče ga gore i

napred, kroz brodska vrata. Iza njih, rampa se teleskopski uvukla u brod, a vrata su se šištavo zatvorila; osetila je bol u ušima, zbog promene pritiska. Ugas se grčevito uhvatio za okvir unutrašnjih vrata čim je Luna povratila ravnotežu i pustila ga. Jedna njena šaka još je bila onesposobljena čudnom paralizom; Luna je pogleda i kriknu tiho, sa nevericom, videći da je šaka umrljana krvlju.

"Ugase, ti idi napred i..." Elsevir je zamukla, videći da Ugas pored nje pada na kolena i pruža se po podu. Luna vide blistavo crvenu mrlju na njegovoj jakni, shvati da krv na ruci nije njena.

"O, Bože moj, Ugaše!""Šta se desilo?" Luna je kleknula pored njega, pružila ruke ka njemu.Udarcem je odbio njenu crveno pokvašenu ruku. "Ne!" Videla je dršku svog sopstvenog noža kako

viri iz velikog džepa na trbuhu jakne, u sredini sve šire mrlje krvi. "Ne diraj nož... počelo bi krvoliptanje." Luna je ustuknula, pribila ruke uz svoje telo. "Elsevir?" reče Ugas, gledajući mimo Lune.

"Ugaše, kako se to desilo?" Elsevir je kruto kleknula s njegove druge strane, položila šaku na njegov obraz. Iza nje se na unutrašnjim vratima pojavio Svileni.

Ugas se nasmejao kroz bele usne. "Trebalo je da ostavim mladoj dami njen bodež... dok sam bežao, pao sam i nabio se na njega. Prokleta nožekanja. Strpaj me u frizer, Elsi, boli... boli me..." Borio se da ustane, jaučući kroz stisnute zube; njih dve ga podigoše na noge.

"Svileni, sedi za kontrolnu tablu."Svileni je pošao ispred njih. Ušli su svi u susednu prostoriju. Položiše Ugasa na jedan ležaj, zapravo

sedište donekle opruženo unazad. Imali su vrlo malo prostora za kretanje."Stavio si njen nož u džep! Dečko dragi, to je bilo neverovatno tupavo, znaš." Elsevir je poljubila

svoje prste i njima ga ovlaš dotakla iznad očiju.

49

"Ja sam astro-navigator, a ne... plaćeni ubica. Šta ja... znam o tome?" Zakašljao se; u uglu njegovih usana pojavio se curak krvi, potekao mu niz obraz, do uva.

Elsevir je uzmakla jedan korak, a sledećeg trenutka se poluprovidni konus boje dima već spustio preko ležaja, tako da Ugasa više nisu mogli dobro videti. "Spavaj dobro." To je zvučalo kao blagoslov umirućem, ali Elsevir pogleda Lunu u oči i, videći neizgovoreno pitanje, odmahnu glavom. "Ne. Ovo će ga održati u životu dok ga ne donesemo do mesta gde će dobiti pomoć." Njeno lice se promenilo. "Ako uopšte pobegnemo iz atmosfere pre nego što oni plavci prizovu gnev samog neba na nas. Veži se, maco, ubrzanje ume da bude neprijatno kada ga doživljavaš prvi put." Progurala se ispred Lune, sela u jedno mekano obloženo sedište visokog naslona, pred instrument-tablu. Na drugom takvom sedištu već je bio tuđin, čiji pipci su lebdeli iznad mnogobrojnih svetlećih površina na ploči. Ispred njih, široki ekran koji je davao utisak kao da gledaju kroz najobičnije staklo omogućio im je da opet vide dvorište sa otpadom, ali iz drugog ugla. Luna je sela u treće takvo sedište, iza njih, i prikopčala kaiševe oko sebe, neodlučnim pokretima. Tuđin iz dubine grla izgovori nešto što je zazvučalo upitno.

"Pa šta ću drugo?" reče Elsevir oštro. "Ne možemo da je ostavimo pandurima; sibilu, ni slučajno. Naročito sad, kad se ona i tukla s njima da me spase - znaš šta bi joj uradili... Diži!"

Luna se naginjala napred, slušala ih je - a sad je neki nevidljivi talas potisnu na naslon sedišta. Uzviknula je iznenađeno, i uzviknula još jednom kad se pritisak pojačao i isterao joj dobar deo vazduha iz pluća. Borila se protiv toga kao davljenica, i otprilike toliko uspešno; ugnječivala se u mekane obline sedišta cvileći od neverice. Između njihova dva sedišta, koja su bila ispred nje, sad više nije videla dvorište prepuno starudije, nije videla nikakvo tlo, samo zvezde. Pred njenim očima mesec je pao poput kamena, proleteo je pored njihovog prozora i nestao. Sklopila je oči, osetila kako je vrtlog košmara usisava, vrtlog crn, bez dna.

Ali u poplavnim vodama panike našla je sećanje na jednu drugu tamu, potpuniju, apsolutniju od svih ostalih tama mogućih u njenom životu - na crno srce sibilskog transfera. Transfer... ovo je bilo kao transfer. Uhvatila se za tu kotvu, osetila kako težina i masivnost nečeg, ipak, poznatog usporavaju spiralu njenog straha. Usmerila je svu svoju koncentraciju ka onim disciplinovanim ritmovima uma i tela koji daju sibili mogućnost da održava tanku nit svoje svesti u neprekinutoj vezi sa stvarnošću; postepeno se ustalila u trpljenje, podnošenje.

Opet je otvorila oči i videla da su napolju i sad zvezde; okrenula je glavu po naslonu, na jednu stranu, razgledala zid sa svetlećim podacima na instrumentima, nadomak njenog sedišta. Nije pokušala da ih dodirne. Postade svesna da Elsevir nešto govori, glasom napregnutim ali gotovo nečujnim, i da joj ne-ljudsko biće odgovara; zapravo nije razumela ni jedno ni drugo.

"...proverava. Još nije data uzbuna. Nadam se da nisu imali releje... dok je daju mi ćemo možda... Štitovi zeleno?"

Svileni je odgovorio, nerazumljivim tuđinskim govorom."Pa nadam se i ja... ali ti budi spreman da prebaciš snagu na..."(Odgovor.)"Jeste, utišani smo. Uostalom oni samo traže krijumčare koji dolaze... a ne iza leđa. Molim vas

Bogovi, da ne..."(Odgovor.)Nejaki smeh. "Nego šta. Vreme?"Luna je opet sklopila oči, udobno uljuljkana; pustila je da reči protiču pored nje. Oni lete, nekako, u

ovoj kabini, koja je okovana metalom; ali let nije nimalo nalik na onaj sa Ngenetom. Zapitala se zašto, i kako, i mutno se pitala da li ovo liči na let tuđinskim međuzvezdanim brodom... Njene oči se najednom otvoriše. "Elsevir!"

"Da... Jesi li dobro, Luno?""Šta mi ovo radimo? Kuda idemo?" Grabila je vazduh kao da se guši.

"Odlazimo... Vreme?"(Odgovor.)"Izišli iz gravitacionog 'bunara'!" Šištav, ali trijumfalan smeh. "Smanji potrošnju energije... ono što

nam je preostalo, treba da štedimo za randevu."Pritisak koji je stezao Lunu poput mengela naglo nestade. Ona ispruži i proteže ruke. Ne samo što se

sa njenog tela digao onaj silni gnječeći pritisak, nego je nestao i svaki osećaj težine; osećala se kao da je izgubila telesnost, kao da je postala mehurić koji se diže kroz morsku vodu... gle, pa ona se zaista diže iz

50

mekanog sedišta i samo kaiševi je zadržavaju da ne odleti. Spustila je panični pogled ka sebi, dočepala se šakama za te kaiševe.

"E, Svileni, Svileni, suviše sam ja stara za ovo. Zar jedna kulturna žena ovako da zarađuje za život."(Odgovor.)"Naravno da je iz principijelnih razloga! Ne misliš da bih nastavila Ti-Džejev posao samo za pare? A

iz uzbuđenja sigurno ne bih", gunđala je Elsevir. "Ali, daljih putovanja u svakom slučaju neće biti. Ni kinte nismo ovog puta zaradili, sva roba je još tu... Ah, jadni Miroe! Bogovi znaju u šta se on pretvorio." Čulo se oslobađanje kopče i Luna vide kako Elsevirina srebrna kosa počinje da se diže iznad naslona stolice. "Mi to nikad nećemo znati." Elsevir se okrete da je pogleda. "Luno, jesi li..."

"Ne plašite se!" reče Luna, podižući pogled prepun čudesnog. "Ovo je prisustvo Dame. Ova soba je puna Mora, zato plovimo... To je čudo."

Elsevir joj se nasmeši, malo tužno. "Ne, maco - ovo je samo odsustvo Dame. Do nas, ovde, ne dohvata ni tvoja Dama, niti tvoja planeta uopšte. Udaljili smo se toliko da jednostavno nema gravitacije koja bi nas vukla na dole. Dođi napred pa ćeš videti šta hoću da kažem."

Luna se neodlučno odvezala i odgurnula na gore. Elsevir se naglo pružila i uhvatila Lunu za nogu, da Luna ne bi tresnula u polu-providnu kupu iznad njenog sedišta, identičnu sa onom koja je pokrila Ugasa. "Lakše to!" Zatim ju je Elsevir povukla napred i pokazala prstom dole. Ispod njih ležala je oblina Tijamata, penom prošarani loptasti talas plavog naspram zida zvezda.

U srcu je znala šta će videti; ali dok se, ploveći lagano, bližila "staklu" ekrana, prizor je nadmašio sve što je dotad zamišljala. Samo je mogla dahnuti: "Predivno... predivno..." Prislonila je šake na hladnu providnu površinu, kao da je to prozor.

"Čekaj dok prođemo kroz Crnu Kapiju, pa da vidiš šta ima na drugoj strani.""O, da..." Tamno seme sumnje poče klijati u njenoj svesti. Prinudila je sebe da otrgne pogled, da

okrene glavu. "Crna Kapija? Ali tako stranci idu na druge planete..." Opet pogleda napolje: čitav njen svet, koji je izgledao tako ogroman i raznovrstan, leži sad pod njenim nogama kao neki ribarski plovak izliven od plavog stakla. "Ne... ne, ne mogu kroz Crnu Kapiju sa vama. Moram u Karbankl. Da nađem Ukresa." Čvrsto se odgurnula od prozora, onda zaustavila svoj let tako što se uhvatila za naslon sedišta Svilenog. "Možete li me sad vratiti dole? Možete li, i da li biste hteli, da me iskrcate... na kopno, kod zvezdane luke?"

"Da te opet vratimo dole?" Prostor između Elsevirinih plavoljubičastih očiju popuni se naborima od mrštenja; stara žena pritisnu prste obeju šaka na usne. "Luno, Lunice draga... Plašila sam se da ti ne shvataš. Vidiš, ne možemo te spustiti. Toga nema. Ušli bi nam u trag, a osim toga slabi smo sa zalihom energije - nema nazad. Kad sam pomenula kapiju, to, na žalost, nije značilo da možeš da biraš kuda ćeš."

12.

"Ti si vlasnik ovog vozila?" Geja Džeruša je stajala pored letilice na gatu; njen dah se pretvarao u inje u ledenom noćnom vazduhu. Obilatim mrštenjem pokazivala je svoje neraspoloženje krupnom čoveku koji se naslonio i nalaktio na letilicu sa istim onim lažnim samopouzdanjem koje su teh-krijumčari maločas u krčmi pokazali. Gundalinu je stajao pored nje; dizao se na prste pa na pete čizama, jedva kontrolišući svoje osećanje uskraćenosti.

"Jesam vlasnik, a jasno je i da imam savršeno pravo da to budem." Glas mu je bio promukao - kao kad gaziš po šljunku. Naglim pokretom ruke pokazao je prema svom licu. I u tom slabom svetlu jasno se videlo da nije sa Tijamata - verovatno je sa Cie-Pana, nagađala je Džeruša, ili možda sa Četvrte. "Nisi valjda doletela čak sa Karbankla da mi napišeš kaznu za nepropisno parkiranje, inspektorko?"

Džeruša je napravila nekakvu grimasu; koristila je ljutnju da sakrije osećanje nelagodnosti koje je bilo u njoj. Ruke je držala čvrsto prekrštene na grudima, preko teškog kaputa, ali tako da ne opterećuje desnicu, koju je ona cura u gostionici udarila kriglom. Njena desna podlaktica bila je belo užarena zvezda, koja je furiozno plamsala u središtu uzdrhtale vaseljene njenog tela; bol je bio tako jak da joj se povraćalo od njega, i samo je zahvaljujući intenzitetu svog gneva zadržavala jasnoću uma. Jedna baba i nekoliko mangupa napravili su budalu od nje; a što je najgore, iznutra ju je grickala sumnja da su u tome uspeli samo zato što je ona i sama želela da uspeju. Do pakla, njen posao je da sprovodi zakon, pa i primenom sile, a ne da popravlja zakon kako se njoj svidi! E, bar ovaj jedan se nije izvukao. "Ne, građanine Ngenet, došli smo da te optužimo za pokušaj kupovine robe koja je pod zabranom uvoza."

51

Njegovo lice bilo je slika iznenađenog negodovanja. Ej, Bogovi, Bogovi, šta bih dala da vidim kako jednom, bar jednom, jedan od njih diže ruke i kaže "Priznajem, kriv sam!"

"Zanimalo bi me na osnovu kog dokaznog materijala izričeš takvu optužbu. Nećete naći ni...""Znam da nećemo. Nisi imao vremena da sklopiš pogodbu sa njima. Ali, viđen si u prisustvu jedne

van-tijamatovske osobe koja nam je pobegla.""O čemu je tu reč?"Mogla je, maltene, da poveruje da on to ne zna. "Ženska, oko sedamnaest standardnih godina, blede

kose i kože.""To nije krijumčarka!" Ngenet se ljutito odgurnuo od letećeg brodića."Bila je s njima kad smo pošli da ih pohapsimo", reče Gundalinu. "Udarila je inspektorku i pobegla

sa njima.""To je jedna Letnjakinja sa Nizvetrinskih ostrva, zove se Luna Svetlohodna. Dovezao sam je ovamo i

ostavio je u krčmi zato što..." Zaćutao je; Geja Džeruša se zapitala šta se to plašio da kaže. "Ona ne bi mogla znati ništa o tome."

"Onda što im je pomogla da pobegnu?""A šta bi ti, do vraga, radila, da si danas došla iz teritorija Leta, i da dvoje stranaca ulete i mašu

pištoljima prema tebi?" Načinio je dva uznemirena koraka između njih. "Šta bi, za ime hiljadu bogova, pomislila, da si na njenom mestu? Niste joj ništa učinili - ?"

Džeruša načini novu grimasu, ali je izvi u osmeh. "Pitaj obratno." Zapitala se, sa nešto više interesovanja, zašto on pokušava da zaštiti tu devojku. Ljubavnicu?

"Rekla si da su svi pobegli?"Gundalinu se kiselo nasmejao. "Za čoveka koji ne zna ništa, prokleto si zainteresovan za noćašnje

događaje."Ngenet nije obraćao pažnju na njega; čekao je."Svi su pobegli. Njihova letilica je napustila tijamatski prostor neoštećena." Geja Džeruša vide da se

izraz na njegovom licu menja u nešto što nije olakšanje."Svi? Hoćeš reći, i ona s njima?" Reči su silazile sa njegovog jezika kao da su, za njega, sve

tuđinske."Baš tako." Klimnula je glavom, stegla drugom rukom lakat ozleđene, pritiskajući i umrtvljujući

nervne puteve. "Odveli su je. Ti pokušavaš da me ubediš da je ona zaista bila nedužna meštanka slučajno u prolazu ovuda?"

Ngenet se okrete na drugu stranu, udari pesnicom, u rukavici, po vetrobranskom staklu koje je bilo oivičeno mraznim šarama. "Ja sam kriv..."

I ja. Da smo ih zadržali, njoj ništa ne bi bilo. Tako to ide, kad se upustiš u pokušaje menjanja zakona. Džeruša opsova vrlo tiho.

"A šta je ona bila tebi, građanine Ngenet?" upita Gundalinu. "Ne samo nepoznata osoba u prolazu." To nije bilo pitanje.

"Ona je sibila." Okrenuo je pogled opet ka njima. "Sad nije važno da li ćete vi to znati."Džeruša je podigla obrve. "Sibila?" Vetar iz zaliva Šotouver dohvatio ju je ledenim kandžama.

"Zašto - zašto bi to nama bilo važno?"

"Ma, hajde, inspektorko." Njegov glas bio je gorak koliko i taj vetar leden."Mi smo policija. Sprovodimo zakon" - laži, mala, samo laži - "a zakon štiti sibile, čak i na

Tijamatu.""Kao i mere? Kao što štiti čitav ovaj svet od napretka?"Videla je da se Gundalinu ukrutio kao lovački pas koji je nanjušio plen. "Koliko dugo već živiš u

ovdašnjim zabačenim područjima, građanine Ngenet?""Od rođenja", reče on, sa nekom vrstom ponosa. "Kao i moj otac, i moj deda... Ovo je moj rodni

svet.""I ne dopada ti se kako mi njime upravljamo?" Gundalinu je to pretvorio u izazivačku rečenicu,

svađalačku."Dabome da mi se ne dopada! Pokušavate da zadavite budućnost ove planete, dozvoljavate da crv

kao što je Starbak briše čizme sa vama, a za to vreme da masovno ubija nedužna stvorenja, samo zbog

52

prohteva nekolicine odvratno bogatih kopilana koji nameravaju da žive večno. Terate sprdnju sa 'zakonom' i 'pravdom'..."

"Kao i ti, građanine." Gundalinu je stupio napred; videla je šta je sve dospelo u završne položaje i zabravilo se, u njegovoj glavi. "Inspektorko, čini se da je ovaj čovek umešan u kriminalne aktivnosti ozbiljnije od krijumčarenja. Mislim da treba da ga povedemo u grad..."

"I podignemo optužbu, koju? Da se ponašao kao nadmena budala?" Odmahnula je glavom. "Nemamo dokaze koji bi opravdali privođenje."

"Ali on je..." Gundalinu je odmahnuo rukom i nehotice zakačio Džerušu po ruci."Do vraga, naredniče, ja kažem da ga puštamo da ide!" Izgubila je iz vida njegovo iznenađeno lice,

zaklonjeno kišom zvezdica koje je videla od bola. Žmirnula je i opet se usredsredila na Ngeneta. "Ali to ne znači da te puštam sasvim, Ngenet. Tvoje prisustvo ovde, i tvoj stav, dovoljno su sporni, da opravdavaju moj sledeći postupak: oduzimam ti dozvolu da voziš ovu letilicu. I zaplenjujem je. Mi ćemo je odvesti do grada." Mlazić znoja curio je niz njenu slepoočnicu, goruće leden.

"Ne možete to!" Ngenet se uspravio i istim pokretom odmakao od vrata letilice; stao je tako, da se sad nadnosio nad nju. "Ja sam državljanin Hegemonije..."

"I zato moraš da izvršavaš moja naređenja." Digla je glavu i uzvratila mu pogledom jednako besnim. "A po slobodnoj volji opredelio si se da budeš i državljanin Tijamata. Pa, ako to želiš, onda treba i da živiš kao Tijamatovac."

"Kako da upravljam mojom plantažom?""Kao i ma koji drugi Zimac. Upotrebljavaj brod, sarađuj sa trgovcima. Postići ćeš solidan uspeh, ako

je to zaista sve za šta ti je letilica bila potrebna... Ili možda hoćeš, umesto toga, da pođeš u Karbankl sa nama, a tvoja plantaža da se elektronski pretraži, da se vidi imaš li ikakvu skrivenu krijumčarenu robu?" Posmatrala ga je kako se bori da ne kaže ništa, i bila je zadovoljna.

"U redu. Nosite vozilo. Ali prvo da iznesem moje stvari.""To neće biti potrebno."Pogledao ju je."Odbaciću te do tvoje plantaže pre nego što odvezem letilicu u Karbankl... Bi-Zi, ti vozi patrolna

kući."Gundalinu je klimnuo glavom; ona vide da se tim pokretom rastresa i deo njegovog razočaranja. "Da

letim u tandemu sa tobom, inspektorko?"

"Ne. Ne verujem da će građanin Ngenet učiniti išta glupo. On na mene ne ostavlja impresiju da je glup čovek."

Ngenet načini neki zvuk koji nije bio baš pravi smeh."Mogli bismo krenuti." Mahnula je glavom prema patrolnim kolima, sumorno. Biće to dugo

putovanje."Dobro. Vidimo se u Karbanklu, inspektorko." Gundalinu je salutirao i pošao.Posmatrala je njegov ulazak u patrolna kola, i kako se dižu sa kamenog pločnika gata. Nebo se opet

naoblačivalo; ona zadrhta jače. Karbankl bar ima centralno grejanje... odjednom je čeznula za dodirom toplog vetra mirisnog od cveća silife, za beskrajnim letnjim popodnevom njenog detinjstva na planeti Novosklon, ili Njuhejven, kako su je zvali. "Pa, građanine Ngenet..."

Ngenet je pružio ruku i njegova šaka se sklopila tačno oko njene povređene podlaktice, blago ali i čvrsto. Jauknula je, ukrućujući se od iznenađenja i iznenadne uzbunjenosti.

"A-ha." Digao je drugu šaku, gestom upozorenja. Pustio je njenu ruku i rekao: "Samo sam hteo da budem siguran. Ta Letnja cura te je povredila, inspektorko. Možda bi bilo dobro da mi dopustiš da to pogledam."

"Ma, nije to ništa. Upadaj." Sklonila je pogled od njega, stežući vilice.Slegnuo je ramenima. "Slobodno budi mučenica, ako si za to raspoložena. Ali to me ne impresionira.

Kao što si rekla, nisam glup čovek."Uzvratila mu je pogled. "Radije ću da sačekam da odem kod doktora na kosmodromu.""Ja sam kvalifikovani bolničar." Okrenuo se, pritisnuo šaku na jednu ploču koja je sačinjavala deo

bočne strane letilice. Ploča se pomače, otvarajući jednu pregradu. Na slaboj svetlosti Džeruša nije videla šta je unutra. On je iz pregrade izvadio jednu torbu tamne boje, stavio je na tlo i otvorio. "Naravno" - digao je pogled osmehujući se ironično - "ti bi verovatno rekla da sam veterinar. Ali, dijagnostički alat je isti."

53

Namrštila se malo, ne razumevajući, ali je dozvolila da je on uzme za ruku i da pređe skenerom duž cele podlaktice.

"Hm." Pustio je njenu ruku. "Žbica je napukla. Staviću privremenu udlagu i daću ti nešto da bol popusti."

Stajala je ćutke dok je on nameštao i učvršćivao krutu cev udlage oko njene podlaktice. Pritisnuo je jedno malo, sunđerasto jastuče u dlan njene ruke bez rukavice; osetila je kako blaženo ništavilo gasi plamenove duž njene ruke, odahnula. "Hvala." Gledala je kako vraća torbu na mesto i zapitala se iznenada da li on nju vidi kao žensku koju je lako pridobiti. "Ti znaš da ovo neće promeniti moje stavove o ma čemu, Ngenet."

Sklopio je opet tu pregradu i rekao odbojno: "Nisam to ni očekivao. Posredno sam kriv za tvoju povredu; a to mi se ne dopada. Osim toga..." suočio se opet s njom, "valjda ti nešto i dugujem."

"Za šta?""Za to što si mi dala da odaberem manje od dva zla. Da je bilo kako je hteo onaj preterano revnosni

narednik, mogao sam još da budem i proteran."Osmehnula se slabo. "Ne ako nemaš šta da kriješ.""Postoji li među nama iko ko zaista nema šta da krije, inspektorko Pala-Tion?" Oslobodio je bravu

na vratima letilice. Posmatrao je Džerušu sa jednako slabim osmehom. "Ti, na primer?"Obišla je oko letilice, sačekala da on otvori i ona druga vrata, ušla i smestila se pažljivo. "Imala -

nemala, ti si poslednji koji će to znati, Ngenet." Pritegla je kaiševe preko sebe, jednom rukom.Nije rekao ništa, ali je nastavio da se smeška dok je uključivao energetsku jedinicu. Odjednom nije

bila tako sigurna da će Ngenet biti poslednji koji će znati.

13.

"...pa prema tome njegovo prisustvo tamo daje osnovu da pomislimo da je on možda umešan u ometanje lova na mere. Ali, ja sam, lično, zaplenila njegovu letilicu; ne verujem da će, bez nje, moći dalje da ometa Vaše lovce."

Arienrodina glava bila je oslonjena na cvetno-mirisni jastučić koji ju je štitio od hladnog naslona prestola; slušala je kako inspektorka, stisnutih usana, podnosi ovaj svoj izveštaj, ali slušala je sa mnogo više interesovanja nego što je dopuštala da se primeti. Pročitala je i pogled koji je ta žena dobacila Starbaku čim je završila podnošenje izveštaja; osetila je, više nego videla, Starbakovu reakciju na to. On je pre izvesnog vremena oterao onog drskog prostaka, Pala-Tioninog pomoćnika, i to je kraljicu tada lepo zabavilo; posle je uživala u Starbakovim konkretnim opisima šta bi sve radio toj policajki kad bi mu se pružila prilika. Arienrod se nije mnogo interesovala za Starbakovu prošlost, ali, ta prošlost nje ponekad zadirala u sadašnjost, na načine koji su kraljicu iznenađivali... mada, zapravo, ovaj Starbak više nije uspevao, ili je vrlo retko uspevao, da je ma čime iznenadi. "Ko je taj čovek, inspektorko? Zašto ga niste uhapsili, ako ste znali da je kriv?" Njen glas bio je jako zaoštren, zbog želje da razotkrije jednu dublju misteriju vezanu za Šotouverski zaliv.

"Nisam imala dovoljno dokaza", reče Pala-Tion ritualno, kao da je to već mnogo puta ponovila. "Pošto je van-Tijamatovac, u svakom slučaju je pod jurisdikcijom Hegemonije, Vaše veličanstvo, pa prema tome njegov identitet Vama ner bi bio ni od kakve koristi." Njen izraz lica postade još za nijansu tvrdoglaviji.

"Svakako, inspektorko." Samo što ga ja lako mogu saznati, van-Tijamatkinjo. Bacila je pogled na podnožje kraljevskog trona, na blistavu, crvenu kosu Ukresa Svetlohodnog koji je nelagodno sedeo na stepenicima. Arienrod je maločas, čim je inspektorka stigla, naredila brbljivoj gomili velikaša da napuste tu prostoriju; ali, iz istih, privatnih, razloga naredila je dečaku da ostane. Pala-Tion je doista zgranuto gledala Ukresa. Arienrod je videla i to da se Ukresovo telo malčice ukrutilo, od ponosa možda, kad je policajka na trenutak nagnula glavu ka njemu kao da odaje priznanje njegovom novom statusu. "Da li ste videli i tu mladu Letnjakinju koju je Vaš van-Tijamatovac vozio?"

Pala-Tion se vidno trgla; do ovog trenutka devojku nije ni pomenula. "Jesam... videla sam je, Vaše veličanstvo." Nesvesno je pomakla levu ruku kao da hoće da dotakne tanki omotač koji je obavijao njenu desnu podlakticu. "Ali ona nije ostala na raspolaganju za saslušanje. Pobegla je zajedno sa krijumčarima. Oni su nam... izmakli, znate..." spustila je pogled, "pa je ona napustila ovu planetu, zajedno sa njima."

54

"Ne!" Arienrod se sva cimnula napred; ta jedna reč pobegla je između njenih zuba pre nego što ju je stigla zaustaviti. Otišla? Otišla? Kraljica opusti i otvori pesnice, i opet fluidno sede unazad; osećala je da su tri para očiju uperena u njeno lice. Inspektorkine smeđe, duboko usađene oči suzile su se od proračuna; Arienrod pomisli da je policajka svakako morala uočiti toliku sličnost lica. Ali Pala-Tion je opet samo pogledala u pod, kao da nije imala sposobnost da svoje sumnje prosledi do ma kakvog logičnog zaključka.

"Znate li ime te devojke? Imam razloga da verujem da mi je to neka... rođaka." Pa nek Pala-Tion zaključi šta god hoće.

"Zvala se Luna Svetlohodna, Vaše veličanstvo."Sad je, znajući unapred, sasvim kontrolisala svoje reakcije, iako je osetila kako talas emocija peva u

njenom telu. Ali ispod nje dečak, čuvši to ime i najzad shvatajući, ispusti frulu, koja se zakotrlja niz stepenike i pade na ćilim nečujno, ostavljajući savršenu tišinu u dvorani. Pala-Tion je nekoliko trenutaka gledala dečaka, a onda je digla pogled.

"Žao mi je što se to dogodilo, Vaše veličanstvo." To rekavši, pogledala je još jednom dečaka, kratko, kao da je uvidela da između njih postoji neka veza. "Ne verujem da je iko imao plan da se to sve desi baš tako."

Nije tebi ni upola žao koliko meni. Arienrod je palcem okrenula jedan prsten. Ali će ti tek biti mnogo žalije, tuđinko. "Možete ići, inspektorko."

Pala-Tion je salutirala i brzim hodom krenula ka Dvorani vetra, vijoreći svojim crvenim ogrtačem iza sebe. Arienrodine šake opet su se zgrčile; počele su i da drhte. Ukres je ustao, dohvatio sviralu, boreći se sa jadom i sa zbunjenošću. "Vaše veličanstvo, mogu li... mogu li da idem...?" Njegove oči, zelene kao lišće, gledale su u pod; njegov glas bio je samo šapat.

"Da. Idi. Zvaću te kad mi budeš potreban." Podigla je ruku. Udaljio se od prestolja, bez propisnog naklona. Gledala je kako odlazi, i odlazeći zaboravlja nju; gledala je kontrast njegove kose, crvene poput nove krvi, i snežno belog saga: ranjeno biće koje traži neku jazbinu u koju će moći da se sakrije, obuzeto bolom, napušteno, pogođeno... prelepo.

Još od dana njegovog dolaska osećala je da se u njoj pomiče nešto što je dugo bilo uspavano. Neka svežina, obnova, čežnja... Ali ne čežnja one vrste koju je prema Starbaku osećala, ili prema stotinu drugih ljubavnika prošlih i sadašnjih; svi su oni meso bez duše, spremno da radi šta god nezasita glad za vlašću diktira. Kad je gledala Ukresa Svetlohodnog, da, tad je osećala bolnu želju da ima to vitko i elastično telo pokraj sebe u postelji, čeznula je da ga dira i da ga oseti na svom telu. Ali kad ga je gledala, takođe je videla i njegovo lice, svežinu njegovog čuđenja, nevinost njegove zahvalnosti... stvari koje je naučila da kod drugih prezire a u sebi sprečava, tokom svoje duge zimske vladavine. On je ljubav Lune - koja je njena drugost, kćer njenog uma - on je pola čovek a pola dečak, njegovo prisustvo upućuje dah novog vazduha ka mutnom žaru njenog davno zaboravljenog devojaštva i pokreće neku toplinu u hladnim dvoranama njene duše.

Međutim, on nije reagovao kad mu je stavila do znanja diskretno, a zatim i manje diskretno, da ga želi. Povukao se, tada, mumlajući koješta, reklo bi se i napola uplašen, iza štita svog vereništva sa njenom drugom-ja. Iza tog štita je i ostao, nepopustljiv kao kamen pred svim iskušenjima, dok je neočekivana uskraćenost samo razbuktavala vatru u njoj. Ali sada, sada kad su oboje izgubili svoju budućnost... Ona posla za njim samo svoju volju: da se on okrene, da je pogleda samo jednom.

Stao je, samotno obličje na snežnom polju, i osvrnuo se. Njegovo lice bilo je ispunjeno nekim avetinjskim uviđanjem, dok ga je ona pogledom držala na tom mestu: Izgubismo je - oboje...

Konačno se ipak okrenuo i nastavio da se udaljava. Otišao je spiralnim stepeništem ka gornjim nivoima.

"Sad kad si izgubila ribu, mogla bi da baciš mamac nazad u vodu."Izvila se telom, pogledala Starbaka, osetivši zavist oštru kao brijač, koja je uvek bila u njegovom

glasu kad je govorio o tom dečaku.

"Oslobodi se tog letnjačkog slabića i njegove proklete svirale, Arienrod. Povraća mi se i kad ga vidim, i kad ga čujem. Šutni to nazad na Ulicu gde si ga našla, dok ja..."

"Dok ti šta, Starbak? Je l' ti to sad komanduješ meni?" Ustuknuo je malo, oborio pogled. "Ne. Samo molim. Samo te molim, otarasi se njega. Nije ti potreban, sad kad je ta cura..."

Naglo je udarila kraljevskim žezlom po njegovoj šaci, koja je počivala na rukonaslonu prestola. Jauknuo je iznenađeno. "Rekla sam ti da nikad ne govoriš o tome." Pritisnula je šaku na oči, tako da ga više nije videla. Propalo je, propalo; kockala se, izgubila je! Njen plan, njena budućnost, sve je propalo, u ovom

55

poslednjem kotrljanju kockica sudbine. Devet semenki je uspela da zasadi, iz njih je nikao samo jedan besprekorni cvet... a sad je i taj jedan nestao. Zato što se umešala nesposobnost istih ovih stranaca čiji ciklus tiranije se nadala da razbije. Čak i da su znali njene planove, nisu ih mogli oboriti preciznije od ovoga. I - šta sad ona da čini? Moraće da počne iz početka, sa nekim novim planom, i to planom koji će morati da bude manje prefinjen, manje krhak... samim tim, potencijalno opasniji po njen položaj. Ali, biće potrebno vreme, da se istraže nove mogućnosti...

U međuvremenu, osveta; ona može da se osveti krivcima. Da, to može. "Lu-Sked. Ima da plati za ovo, hoću da i plavci puknu. Hoću da bude sređen. Ima da ga nema."

"Hoćeš da komandant policije bude likvidiran, zbog ovoga?" U Starbakovom glasu osećalo se zaprepašćenje, ali ne veliko.

"Ne." Odmahnula je glavom, pomerajući prstenje na svojim rukama. "To bi bilo suviše lako. Hoću da bude upropašćen, sasvim ponižen. Sve da izgubi: poziciju, ugled kod svojih prijatelja, ugled pred samim sobom. Hoću da se degradira policija kao celina. Ti poznaješ onu vrstu ljudi koja može da napravi aranžman za tako nešto... idi u Lavirint i sredi to."

Starbakove tamne oči ispunile su proreze u crnini njegove maske još mračnijom radoznalošću. "Zašto, Arienrod? Čemu sve ovo, zbog nekog letnjačkog derišta koje nisi nikad ni videla? Prvo dečak, da bi ona došla ovamo; sad ovo, zato što je ona otišla - šta ti ona, u ime sedam krugova pakla, može tako značajno biti?"

"Ona mi je nešto..." Udahnula je, zadržala dah. "...bila, nešto što tebi ne bih mogla ni da počnem da objašnjavam, čak i kad bih htela." Starbaku je nedavno dala samo skelet zavere, bez imalo mesa na kostima, kad je zbog svoje ljubomore prema dečaku počeo da se izmiče kontroli. Sve dok je bio siguran da je njeno interesovanje za druge ljubavnike površno, bio je zadovoljan; ali Ukres je bio nešto više, a ona nije bila jedina koja to shvata. Nije joj se dopadala Starbakova posesivnost, posednički stav prema njoj, ali i to se, poput drugih njegovih slabosti, moglo iskoristiti. Zato mu je kazala o postojanju te devojke, ali nije kazala šta je iza toga... "U svakom slučaju, pošto je ona sad otišla, nema potrebe da ti znaš šta je bila. Zaboravi je." Kao što ću i ja morati...

"A dečak?" reče on sa odbojnošću."Ma, zaboravi i njega, ako ćeš se tako osećati bolje." Videla je njegovo mrštenje. Što više se

povlačiš, žešće te gone. Razmišljala je o Ukresu Svetlohodnom. "Koncentriši se na Lu-Skeda, onda ću se ja osećati mnogo, mnogo bolje." Pružila je ruku, dotakla ga lako po mišici.

Klimnuo je glavom, opuštajući se pod njenim dodirom. "A ova Pala-Tion, šta ćemo s njom? Njena je krivica što su krijumčari uspeli da zbrišu sa planete. Hoćeš li da spremim neki... aranžman... i za nju?"

"Ne." Bacila je pogled napred, ka Dvorani vetra. "Imam za nju druge planove. Platiće ona ono što duguje... veruj mi, platiće. Sad, polazi. Hoću da se to desi uskoro."

Naklonio se i izišao iz dvorane. Ostala je da sedi sama u ogromnoj beloj tišini.

14.

Ukres je ležao raširenih ruku i nogu, na krevetu, u svom višesobnom stanu. Prstima je pratio žile nekakve tuđinske puzavice, izrezbarene, uz mnogo drugih ukrasa, na dasci uzglavlja. Prsti su išli tamo, i nazad. Otišla. Nema je... ponavljao je te reči istovremeno kad i pokrete duž puzavice, mnogo puta. Ali nije imao snage da poveruje - ni da reaguje, da se pokrene, da oseti. Nije bilo suza. Kako je moguće to, da je ona otišla, da je nestala iz njegovog sveta isto onoliko nepovratno kao da je umrla? Ne Luna, ona koja je bila deo njegovog života od dana kad se rodio. Ne Luna, koja se zavetovala da će zauvek biti deo njega...

Luna koja je pogazila obećanje i postala sibila. Zašto? Zašto mu je to učinila? I zašto mu je sad učinila ovo? Zato što je poverovala da se on nikad neće vratiti? Onda zašto se on nije još odavno vratio u Neit? Da je bio tamo kad je ona došla kući, ovo se ne bi desilo.

Ali on se nije vratio u Neit. Prvenstveno zbog svega onog što se izdogađalo kako ne treba i ne valja; zatim, kad je Kraljica došla po njega, zbog svega onog što je pošlo kako valja i treba. I, neprestano, tada i sada, zbog Karbankla. Sad ostrvo Neit, i čitav letnjački svet, izgledaju daleki i sivi kao zid magle; jedina stvarnost je ovaj kaleidoskop gradskih slika koji je toliko proširio njegova čula i njegovu svest da on više nikad ne može biti zadovoljan u onom uzanom svetu ostrva i mora. Ili: Mora... Pa, more je, stanovnicima

56

grada, samo tanki sloj tečnosti na jednoj kamenoj lopti. Kunu se u hiljadu bogova, ali se retko kad mole ijednome od njih - a sve odgovore koje zaista žele, dobijaju od svojih mašina.

Ima i on terminal za jednu od tih mašina, ovde, na stolu u susednoj sobi. Kraljica je za njegovo stanovanje izdvojila prostor apsurdno ogroman - a on ga je ispunio instrumentima koji govore, pevaju, čak i slušaju, instrumentima koji snimaju i prikazuju slike, instrumentima koji mu kazuju koliko je sati ili kolika je razdaljina do najbližih zvezda. Povremeno je pokušavao da ih rastavlja na delove, ali je uvek otkrivao da se njihovi unutrašnji, radni delovi raspadaju u prah u njegovim rukama, ili da je unutrašnjost prazna izuzimajući nekoliko metalnih pahuljica sa insekatski sitnim šarama i sa 'krznom' od vrlo tankih žičica. Međutim, Kraljica ga je podsticala da se time bavi i da istražuje teh-naprave u Palati; čak ga je slala u lavirint prodavnica u Lavitintu da odabira nove aparate.

Još i sad se pitao zašto je odabrala njega, i zašto ga je tako mnogo nagradila za ono malo što može da ponudi. Doduše, sad o tome više nije razmišljao onako često kao na početku. Prvi put je postao svestan na koji način ga Kraljica gleda u jednom trenutku kad je svirao za nju - gledala je sa napetošću koja nikakve veze nije mogla imati sa njegovom muzikom; od tog pogleda njegovi prsti su počeli da se spotiču, osećao se kao da nag stoji pred njom. Kasnije, dogodilo se još ponešto: doticaj prstima, šapnuta reč, poljubac, slučajni susret na skrovitom mestu... A ona toliko liči na Lunu, da mu je bilo teško da odvoji pogled od nje, teško da je ne gleda u oči, teško da ne reaguje jednakim emocijama i da ne odgovori na zahtev koji je u tim očima našao.

Ali to nije Luna, to je neko drugi. To je nestareća Kraljica Zime. Posmatrajući kako ona postupa sa strancima i plemićima koji su dolazili na dvor, video je istinu, mnogo puta. Arienrod je bila mnogo toga za šta Luna nije imala dovoljno godina - bila je mudrost, proračunato prosuđivanje, dubina iskustva iza znajućeg osmeha. Bila je i ponešto što Luna nikad biti neće, ali je njemu bilo teže da to imenuje... kao što je i Luna bila ponešto, bezimeno, što u Kraljici nije video nikada. Osim toga, Kraljica nikad neće moći da postane ono bogatstvo uspomena, nikad neće biti ona sa kojom je on delio sve.

A ipak, tako su slične, a toliko vremena je minulo... tako da se najzad počelo dešavati kao i kao sa gradom, Arienrod je postajala stvarnost a Luna samo posle-slika. To ga je plašilo; strah da će izgubiti svoju stvarnost kočio je njegovu moć govora u onim trenucima kad bi, inače, prihvatio Kraljičin poziv.

Ali, sad je presečen kanap koji ga je tokom polovine njegovog života vezivao za Leto. Otišla je Luna. Nema je. Sad više nema razloga da se on ikad vrati kući... njih dvoje nikada neće raspetljati ono što su od svog života napravili. On nju nikad više neće videti; nikad više neće ležati pored nje, kao onaj prvi put kad su legli na asure ispred ognjišta, dok je vetar zveketao i zavijao kroz ponoćnu crninu onostran zidova a baka mirno spavala u susednoj sobi... Dođoše najzad suze, on se okrete na bok i sahrani ih u meku tamu svog jastuka.

Nije toliko čuo, koliko osetio da neko ulazi u odaju, hladna promaja se pokrenula kad je neko nečujno otvorio i zatvorio vrata. Pridigao se u sedeći položaj, brišući lice, krenuo je da ustane s kreveta zato što je prepoznao Kraljicu.

Arienrod je stavila šaku na njegovo rame, blagim pritiskom ga prinudila da se vrati na krevet. "Ne. Noćas nismo podanik i kraljica, nego samo dvoje ljudi koji su oboje izgubili nekog koga su voleli." Sela je pored njega; plisirana fluidnost njene odežde obnažila je jedno rame. Bila je obučena maltene prosto, bez ijednog dragulja, ali sa ogrlicom od kovanih listića metala na učvorenom svilenom kanapu.

Opet je obrisao lice i sa suzama uklonio i svoje osećanje nelagodnosti, ali ne i zabunu. "Nisam... nisam razumeo... Vaše Veličanstvo." Dok ju je gledao pored sebe, ovde, konačno mu je palo na um da se zapita... "Kako ste znali? O Luni. O Luni i meni?"

"Još me pitaš kako znam stvari, posle ovolikog vremena provedenog ovde?" Osmehnula se.Oborio je pogled, oslonio se šakama o kolena. "Ali... zašto nas dvoje? Kod toliko ljudi na svetu - pa,

mi smo samo Letnjaci.""Zar dosad nisi bar neki delić pogodio, Ukreše? Pogledaj me." Opet je digao pogled. "Ličim ti na

nekog... na Lunu, zar ne?" Klimnuo je glavom. "Mislio si da ja to ne razumem." Dodirnula je njegovu mišicu ruke. "Ali razumela sam; znam da ti je... smetalo. Ona je moj rod, moja krv, ona je bliža meni nego što si, čak, ti blizak njoj."

"Jesi li...?" Pokušao je da zamisli u kakvoj bi rodbinskoj vezi mogle biti njih dve, toliko slične u svim crtama. "Lunina tetka? Ako si njenom ocu..."

Ona odmahnu glavom; oslobodi se jedan uvojak kose, beo kao mlečni krem, i odmota se duž njenog vrata. "Luna nema oca... nema ga više. A ni mi nemamo nju, ti i ja. Nikad nisam dobila priliku da je

57

sretnem, ali bila mi je važna i dragocena koliko i tebi. Možda i više. Nadala sam se da ćemo je, posle izvesnog vremena, imati ovde, u gradu." Njen pogled odluta od njega, nemirno pođe po ukrašenom, prenatrpanom stolu pored zida.

"Ne bi ona došla." Njegov glas postade ravan. "Ne posle stupanja u sibilstvo.""Misliš da ne bi? Čak ni zbog tebe?" Šaka je i sad počivala, saosećajno, na njegovoj mišici.Uzdahnuo je. "Ja njoj nikad nisam bio tako važan kao sibilstvo. Ali, zašto mi nisi rekla o - njoj i tebi

- i o nama?" Kao da, na neki način, više nije govorio Kraljici, nego jedinoj osobi koja razume njegov gubitak.

"Rekla bih ti ja. Kažem ti sad. Samo, želela sam da znam kakvog bi ljubavnika moja... rođaka uzela radije nego ma kog drugog. Da prvo upoznam tebe, neposredno." Ta ruka je blago stisnula, onda otišla sa njegove mišice; Arienrod je nestrpljivim pokretom pokušala da otkloni taj neposlušni pramen kose, ali je samo oslobodila još nekoliko takvih. Nikad još nije video Arienrod ovakvu, umornu i rasejanu i razočaranu. Toliko ljudski, toliko nalik na njega... i na Lunu.

"Ja, sada, neću Lunu nikada upoznati, Ukreše. Imam samo tebe da mi o njoj pričaš, da me na nju podsećaš. Pričaj mi čega se najjasnije sećaš, šta najdublje osećaš o njoj. Šta je volela - šta si na njoj voleo više od ostalog? Pričaj mi koliko si je voleo..."

Ona noć ognjišne svetlosti i vetra vratila mu se, tad, stopljena sa hiljadu drugih slika Lune: dete koje se vrti oko sebe, ispruženih ruku, na blistavoj plaži; devojka umotana u krzna, izvlači mrežu punu ribe bakreniih boja, stojeći uz njega na ledenoj palubi; opet ljubavnica, šapuće mu nežne reči, topla uz njegovo srce. "Ne mogu. Ne mogu ti reći o njoj..." Njegov glas se raspade na komade. "Ne kad je nema."

"Otišla je, Ukreše." Arienrod izvuče dijademu i rastrese kosu tako da poteče kao oslobođeni vodopad, niz njena ramena i leđa, preko prigušenih oblačnih boja njene jednostavne odežde. "Ali nisi je izgubio. Ne ako nećeš." Nagnula se napred. "Veoma ličimo, zar ne - ona i ja?"

Zurio je u nju. Taj pad kose u boji slonovače. Vitko devojačko telo i meka tkanina odežde napeta preko malih, visokih dojki... te usne; te oči u boji agata u mahovini; oči koje postavljaju pitanje, i lice koje je odgovor: "Da."

"Onda pusti da ti ja budem Luna." Vrhovi njenih prstiju podigoše sad jedan njegov uvojak, pokretom uznemirujuće poznatim; osetio je puls u svojim slepoočnicama. U glavi je čuo glas Mora; da li ga je blagoslovilo ili proklinjalo, to više nije ni znao, ni mario. Goreo je, tako da sad čak ni More ne bi moglo ugasiti taj plamen njegove potrebe. Pružio je ruku i dodirnuo je po prvi put, pustio da ruka pada duž njenog golog ramena, po hladnim, zakrivljenim površinama njene mišice.

Nagnula se željno u njegova milovanja, povukla ga je sa sobom dole, na krevet, povela je njegove šake. "Pokaži mi koliko si je voleo..."

Ukres je ležao sklopljenih očiju, upijajući poruke koje su mu stizale kroz ostala čula - pojačana zahvalnom otežalošću njegovog umornog tela. Udisao je topli, mošusni miris Arienrodinog prisustva pored sebe, osećao kako ga oblici njenog tela blago pritiskaju. Nije mirisala na more, nego na uvozne parfeme. A ipak, imala je u sebi prisustvo Mora: a to znači, Damine inkarnacije, jer Dama je, na ovom svetu, Thalasa, penom zaogrnuta, njoj morske ptice izleću iz kose, usne su joj kao izlazak sunca, kao krv... činilo se da je ovde ležala vekovima i čekala ga. Slušao je ritam njenog tihog disanja, otvarao oči da gleda njeno lice. Njene oči bile su sklopljene; tako osmehnuta u polu-snu pored njega, maltene bi mogla biti baš ona koju je po imenu pozvao u trenutku kad je izgubio kontrolu nad sobom...

Zaprepašćenje ga dirnu peckavom rukom, od koje trnci prolaze: shvatio je, još jednom, da leži pored Kraljice Zime. Ali, bio je ispunjen dubokom nežnošću; željom, bolno jakom, da joj da onu ljubav, onu vernost, život, što je zakletvom obećao njenoj izgubljenoj drugosti. "Arienrod... Hoću da budem jedini s tobom."

Tad je otvorila oči, osmotrila ga sa blagim prekorom. "Ne, ljubavi moja.""Zašto ne?" Njegove ruke je prisvajački obuhvatiše. "Luni sam bio jedini. Daj da i tebi budem jedini.

Nisam samo još jedna riba u mreži; neću da te delim sa sto drugih.""Ali moraš me deliti, Ukreše. Ja sam Kraljica, vlast. Niko mi ne nameće ograničenja, niko mi ne

zapoveda - to ne dozvoljavam, jer bi oslabilo moju kontrolu. Niko nikad neće, kod mene, biti jedini, ili jedina. Jer sam ja Jedina. Ali, nikad neće biti ni drugog nalik na tebe..." Poljubila ga je nežno u čelo, a njeni prsti sklopili su se oko medalje, sa druge planete donete, koja je ležala na njegovim prsima. "Moje zvezdano dete."

58

Drhtavica prođe kroz njega."Šta je sad?""Ona me je tako zvala." Odgurnuo se, podigao na jedan lakat, onda je gledao dole, na nju, a ona je

ležala na leđima i smeškala se, uhvaćena izvan vremena. "Ako ne mogu biti jedini, hoću bar da budem jedini koji se zaista računa." U svesti je video podrugljivu figuru obučenu u crno koja večito stoji Kraljici pored desne ruke, figuru koja ga provocira i pokušava da ga zastraši kad god se sretnu nasamo, i u tome nalazi opako uživanje ukorenjeno u ogorčenoj zavisti. "Hoću da izazovem Starbaka na dvoboj."

"Starbaka?" Arienrod je žmirnula ka njemu, iskreno iznenađena, pre nego što je počela da se smeje. "Ljubavi moja, suviše si ti nov ovde, pa ne znaš šta si upravo rekao - i daleko si premlad, i prepun života, da sve odbaciš. Jer to bi uradio, upućujući izazov Starbaku. Polaskana sam tim gestom, ali zabranjujem to. Veruj mi kad ti kažem da on mom srcu ne znači ništa. Od one prve festivalske noći, kad sam stavila na glavu masku Zimske Kraljice... tako davno..." njene oči se promeniše, nije ga više videla, "nije se našao niko u mom krevetu, niti u mom životu, ko bi me naveo da čeznem za onim vremenom kad sam bila samo Arienrod i kad sam živela u svetu koji je bio bez znanja, ali slobodan; kad su želje i snovi značili nešto, zato što se nisu uvek ostvarivali. Ti me navodiš da sanjam o izgubljenoj nevinosti... Ti me navodiš da sanjam." Osmehnula se opet, maltene sa čuđenjem. "Nije potrebno da činiš, ili budeš, išta više, da bih te volela - i da bih želela da te zaklonim od zla. Starbak bi te mogao ubiti ma kojim oružjem koje bi ti izabrao, pa i golim rukama. Osim toga, svaki Starbak mora biti van-Tijamatovac, mora da ima poznanstva i kontakte među njima, da bih mogla i njih da držim na lancu."

"Dovoljno sam van-Tijamatovac." Podigao je i pružio medalju, pustio da se na lancu vrti u vazduhu iznad nje. "A dovoljno sam i deo ovog sveta, dovoljno da ih mrzim koliko ih i ti mrziš. Slušao sam, gledao sam; naučio sam mnogo o dvoru, i o gradu, o tome kako ga stranci koriste. Ako nešto ne bih znao, ti bi me mogla naučiti..." Osmehnuo se, ali osmehom koji Luna ne bi razumela. "Sem toga, znam ono jedino što je zaista potrebno da znam, svejedno što ti ne veruješ - znam kako da bacim rukavicu Starbaku i pobedim." Nije se više smeškao.

Arienrod ga je proučavala ćutke; osećao je da ona pogledom odmerava njegovu veličinu, težinu. Učini mu se da je senka preletela njenim licem, a sledećeg trena ona klimnu glavom. "Pa, dobro, onda ga izazovi na dvoboj. Ali ako to uradiš, a ne uspeš, nazvaću te taštim malim hvalisavcem i vodiću ljubav s njim na tvom grobu." Uhvatila ga je za taj namigujući privesak i povukla ga dole, na sebe.

"A, neću omanuti." Našao je opet njene usne, gladno. "A ako ne mogu da budem tvoj jedini ljubavnik, biću najbolji."

15.

I dođe jutro tog dana. Starbak se spremao sporo, odmereno, u sobi sasvim iza svih ostalih njegovih soba; svakim preciznim pokretom, svakom malom odlukom, učvršćivao je sebe u uverenju da potpuno kontroliše stvari. Na sebi je imao svrsishodno odelo za lov na mere, a ne onu pogrebno crnu glupost za paradiranje po dvoru; ovako mu je udobnije i pogodnije sa stanovišta lakoće pokreta. Navukao je crne kožne rukavice - navlačeći i zatežući prst po prst; spustio je na glavu šlem sa kapuljačom. U njegov um uđe pomisao da sad, možda, poslednji put nosi tu masku i obavlja ovaj ritual; njegovi mišići se stegnuše. Prezrivo je odbacio tu misao - prezrivo kao što će baciti u stranu i Ukresa Svetlohodnog.

Šta, taj žutokljuni Majkoljubac misli da može da postane Starbak? To je skupilo čak dovoljno drskosti da uputi izazov? A Arienrod je odobrila dvoboj. Takav njen postupak prema njemu bio bi bolna žaoka, da nije jedne proste činjenice: izazivač je toliko slabiji da teško iko može poverovati da je Arienrod celu stvar shvatila ozbiljno. Ne bi ona dozvolila da neka glupa seljačka bitanga sa medaljom iz zalagaonice proglašava sebe za van-Tijamatovca, ako bi imao ikakve šanse za pobedu, ali ona je znala da nema nikakve.

Ne, Arienrod samo hoće da se razonodi; dosetiti se ovakve zabave, to liči na nju. Nije ista od kad je dobila vest o rođaci Svetlohodnoga; potištena je, sklona inatu; s njom nikad nije bilo lako živeti, ali sad je još teže. A donedavno on ne bi verovao da na celom svetu postoji išta što može da probije oklop njenog nenadmašnog egoizma ili da uzdrma njenu nepokolebljivu nadmenost. Pa, šta joj je bila ta devojka? Zašto je Arienrod tokom toliko godina naređivala da se na tu osobu motri? On bi mnogo dao, samo kad bi mogao saznati šta je to učinilo Kraljicu ranjivom...

59

Već je znao šta joj je Ukres bio: plen koji izmiče, plen koji je najzad pao u njen krevet, posle najdužeg gonjenja koje je ikad video da je njoj bilo potrebno. Taj klinac ili je lud, ili je namerno glumio oklevajuće nevinašce: obe mogućnosti bile su realne, ali, ma koja od njih da je bila prava, uspela je dobro. I predobro. Kad je gledao kako Arienrod posmatra tog dečka, Starbak je u sebi besneo, proždiran ljubomorom kakvu nikad nije osetio prema njenim drugim ljubavnicima.

Ali, ništa od toga nije sad važno. Traćio je vreme preznojavajući se zbog tog malog; on je Kraljici već dodijao. Čim je izgustirala uzbuđenje potere, čim se 'nedohvatni cilj' pretvorio u ljubavnika koji 'onu stvar' bedno loše radi, dosetila se, dabome, da ga se otarasi kao i tolikih drugih. Eto one Arienrod kakvu je uvek poznavao. Biće ona opet njegova, vratiće mu se kao i svaki put dosad; jer, on je taj koji zna šta ona želi, u svemu, i koji joj sve može dati.

Kakvo zadovoljstvo predstoji: obaviti i ovaj poslić za nju, ubiti tog dosadnog malog kučkinog sina. Arienrod je odobrila da dečak bira oružje; to Starbaku nimalo ne smeta, jer je jak na svakom oružju, dok ovaj kmekavac ume samo da duva u frulu. Takav dvoboj je maltene ispod njegovog dostojanstva... ali, ako, on će u njemu ipak uživati.

Proučavao je sebe u dugom ogledalu i bio je zadovoljan utiskom. Stavio je sad na sebe, i pritegao, opasač sa oružjem; zatim je pošao iz svojih odaja, ka Dvorani vetra, jer je Arienrod naredila da susret bude tamo. Kad je to čuo, iako iznenađen, nije se usprotivio. Sad je, kroz dvorane, išao u tom pravcu, a usput je sretao velikaše i poslugu; svi su ga zaobilazili u širokom luku, dobacujući mu poglede samo kradomice i nervozno. (Plemstvo pokazuje respekt prema njemu, bar kad je on prisutan; ta gomila visoko rođenih, razmaženih slabića.) Svi znaju da je upućen izazov i da je ovo dan dvoboja, mada niko nikad neće saznati ko je bio izazivač... niti ishod, iako će svi pogoditi.

Kojim oružjem će mali da pokuša? pitao se. Šake su ga peckale, od želje, kao od elektriciteta. Razgibao ih je. Dvoboji su nešto za šta nijedan ugledni Zimac neće rado priznati da se još dešava ma gde u njihovoj polovini planete: nešto zaostalo iz mutnih, mračnih vremena pre nego što je Hegemonija počela prosvetiteljski da deluje na ovom izgubljenom svetu; iz doba kad je ovdašnji narod verovao da je Kraljica bukvalno Majka Mora i kad su se muškarci borili za njenu božansku naklonost... kao što se bore sad. Njemu ne smeta činjenica da je dvoboj relikt iz jednog necivilizovanog doba. On baš uživa da oproba svoju snagu protiv drugih muškaraca i da dokaže svetu - i Arienrod, i sebi - svakom novom pobedom, da je bolji čovek od onih koji pokušavaju da ga obore. Ne samo najjači, nego i najpametniji. Zato svaki put pobedi, i zato će uvek pobeđivati. Bez obzira što je na planeti Karemof rođen u klasi koja se zove 'neklasifikovani'; tamo ga je ceo svet, svom težinom, pritiskao, terao ga da jede govna, ali on se izborio da iziđe iz te kanalizacije i dospeo na položaj koji daje veću moć nego što je i najbolje obrazovani karemovski tehnokrat može steći. Ima on sve što oni imaju, ali ima i više - ima vodu života. Koliko njih traći svu svoju imovinu, čitava bogatstva, samo da bi svoje starenje usporili bar za jedan dan nedeljno, ili za jedan mesec godišnje? A gle njega: on pije iz fontane mladosti svakog dana - to ide uz posao Starbaka. Dokle god on daje Arienrod ono što ona želi, dotle će i sam imati sve što želi i nikad neće morati da ostari. A dokle god je on u cvetu mladosti, nijedan izazivač nema šta da traži.

Stigao je do dvorane za audijenciju. Sad je zjapila prazna, ogromna i tiha, kao da zadržava dah. Pošao je kroz nju; svojim prolaskom nimalo nije narušio njenu mirnoću i tišinu. Zapitao se kako bi izgledalo biti na vlasti sto pedeset godina, kao Arienrod; samo biti živ tako dugo; videti povratak stranaca i renesansu Zime - novo rođenje civilizacije; i svakodnevno uzimati za sebe sva njena najodabranija zadovoljstva? Poželeo je da zna kako se posle toga oseća muškarac - a kako žena; i da li bi on, Starbak, posle takvog veka i po, počeo da shvata krivudave putanje Arienrodinog uma.

Odavno je izgubio račun o ukupnom broju žena koje je poznavao, od teh-plemkinja do robinja; neke od tih žena je mrzeo, većinu je iskoristio, jednu ili dve je poštovao, ali nikad nije voleo ni jednu jedinu. Nikad nije sagledao ni najmanji razlog da poveruje da je ljubav nešto više od prazne reči. Samo slabići i gubitnici veruju u ljubav ili u bogove...

Ali nikad mu se nije desilo ništa kao Arienrod. Ona nije bila toliko žena, koliko elementarna prirodna sila; njen magnetizam bio je sačinjen od svega onoga što je po njegovom uverenju poželjno. Navela ga je da, i protiv svoje volje, poveruje u svoju ranjivost; zato je postao napola voljan da poveruje i u moć čudnih bogova... ili boginja. Njemu, međutim, neće biti dato sto pedeset godina mladosti i zadovoljstva, sto pedeset godina za rasplitanje Kraljičinih misterija; on to može da želi ali ne može da dobije. Kroz samo pet godina moraće da napusti ovu planetu zauvek - ili da umre. Kroz pet godina je Promena, tad Arienrod mora

60

umreti... a i on sa njom, ako ne 'zbriše' na vreme. On voli Arienrod, iako nikog u životu nije voleo osim sebe. Međutim, nije verovatno da voli više nju nego svoj život.

Kad je ušao u Dvoranu vetra, Kraljica je već stajala na platformi, čekajući ga; iza njenih leđa provalija je ječala i uzdisala, i na taj način iskazivala svoje željne pozdrave. Zalutali pipci vetra podizali su njenu mlečnobelu kosu i puštali je da slobodno pada preko njenog ceremonijalnog ogrtača načinjenog od paperja arktičkih ptica, belog sa trunčicama srebrne boje, mekog kao oblaci... pamtio je dodir tog ogrtača na svojoj koži. Šest puta je javno obukla taj ogrtač, pri svakom od njegovih ranijih dvoboja; ali on ga je jednom video i pre toga, prvi put, onog dana kad je on sam bio izazivač.

Grupa goniča sa Cie-Puna stajala je levo. Njihova koža je svetlucala, a unutrašnji kapci ležali su preko njihovih sedefastih, bezizražajnih očiju. Došli su da obećaju svoje usluge pobedniku - i da tiho uklone leš gubitnika. Deset godina je slušao njihove beskrajne mumlave dijaloge i nikad ih nije razumeo, niti mu je zasmetalo što ne razume. Nije znao imaju li ikakav seksualni život, niti da li se uopšte dele na polove. Verovalo se da je njihova inteligencija niža od ljudske, ali, kako, do pakla, možeš da oceniš vrednost tuđinskog uma? Na nekim svetovima korišćeni su kao robovi; ali ne samo oni, nego i ljudska bića. Zapitao se na trenutak šta li misle sad, dok se okreću ka njemu i gledaju ga; zapitao se da li ikad misle o ma čemu što ima nekog smisla za ljudski um, osim o ubijanju.

Formalno se naklonio i Arienrodi, i dečaku. "Došao sam. Odaberi oružje." Sad po prvi put pravo izbora oružja nije njegovo. Arienrodine oči su ga dotakle dok je izgovarao te ritualne reči; ali u njenom kratkotrajnom pogledu on vide, umesto ma kakvog ohrabrenja, samo novu potvrdu one hladnoće koja je u njoj rasla od kad je dečak došao. Znači, ona je zaista još zaljubljena u to letnjačko štene? Zar zaista veruje da mali kopilan ima ikakvu šansu?

Starbak poče gnječiti jednom pesnicom unutrašnjost druge, iznenada izbačen iz ravnoteže. Prokleta bila, neće joj ovo uspeti! On će ubiti malog, sad, a onda će ona morati da ga pusti opet u svoj krevet, htela - ne htela. Borio se da utera svoj sve veći, ubilački bes u tesnu košulju koncentracije. "Dakle, šta si izabrao?"

"Vetar." Ukres Svetlohodni se nasmešio stegnuto, mahnuo rukom široko i uperio prst. "Staćemo na most, tamo - i onaj ko bolje vlada vetrom, još će stajati kad bude završeno." Polako je izvukao flautu iz opasača, podigao je i pokazao.

Starbakov glas zape o prvi trn iznenađenog smeha i tu ostade. Ima ovaj dečko i mašte, koliko i drskosti... i gluposti. Velikaši imaju one svoje pištaljke, pomoću kojih održavaju zonu mirnog vazduha oko sebe dok prelaze provaliju, ali na taj način ne mogu da kontrolišu dva mesta odjednom. A on ima kontrolnu kutiju pomoću koje može da proizvede potrebne, ali i dodatne tonove, tako da ostaje bezbedan, a ipak napada. Ako mali misli da je opremljen bolje nego plemić, zato što ima tu svoju duvaljkicu - čeka ga najveće iznenađenje u životu. I poslednje.

Arienrod je pošla u pozadinu; njen ogrtač se nadimao kao izmaglica, kao poluprovidne ploče koje kontrolišu vetar ispod mosta. Povukla se, a njih dvojicu ostavila da se, sami, suoče jedan s drugim. "Neka bolji pobedi." Njen glas bio je bezizražajan.

Ne čekajući da se Ukres prvi pokrene, Starbak pođe pored njega i iziđe na most. Prešao je most gotovo nemarno; prstima je pritiskao pevajuću sekvencu dugmadi na svom opasaču. Vetar ga je samo jednom okrznuo i njemu zastade dah; ipak, bio je siguran da to niko drugi nije primetio. Najzad, prešavši više od pola raspona mosta, on stade i okrete se; i tako osta, čekajući, sa jednom rukom na kuku a drugom na opasaču. Nikad ranije nije nepomično stajao iznad ove ogromne jame; stenjuća utroba mašinerije grada kao da se pružala u beskonačnu dubinu ispod njega, a most mu je izgledao uzak i loman. Starbak je automatski doticao dugmad koja su davala te prodorne tonove; zona mirnog vazduha ipak ga je blago pritiskala sad sa ove, sad sa one strane, jer je imala svoje unutrašnje fluktuacije. Izbegavao je, veoma svesno, da pogleda dole.

Ukres je podigao sviralu do usana i zakoračio na most; tečna čistota njegovih nota jasno je doprla do Starbaka. On vide, sa izvesnim iznenađenjem, da dečakov sistem zaista uspeva - omotan muzikom kao čarolijom, dečko je stupao kroz mirni vazduh, a požar njegove kose i svileno zelenilo njegove košulje nisu se čak ni talasali. Sigurno je proveo dosta vremena analizujući ovo mesto. Mada mu to neće nimalo pomoći.

Tek što je dečak prešao ivicu ambisa, Starbak pritisnu još jedno dugme. Ispupčeni poluprozračni paneli pomakoše se u vazduhu ispod mosta; vetar nalete iz neočekivanog pravca i nasrnu kao zmija na dečaka, s leđa. Ukres se zatetura i pade na jedno koleno, na rubu mosta bez ograde; ali njegovi prsti ni za tren se ne odvojiše od svirale. Vešto preusmeravajući vazdušne tokove, on odskoči i nađe se opet na nogama, na sredini stazice. Pođe napred, sa iznenadnim bezobzirnim gnevom na licu; obilje oštrih nota

61

plesalo je ispred njega, štiteći njegovo nastupanje ali i zamućujući i kvareći zvuke Starbakovih odbrana i blokada.

Starbaka vetar tresnu posred lica i on se spotače; jedva ostade na nogama. Oči mu se ispuniše vodom; on poče pomamno da žmirka, upinjući se da vidi a ne, kao što je trebalo, da čuje. Vetar ga poduhvati s leđa i obori ga napred. Na šakama i kolenima, Starbak opet nađe dugmad. Uspeo je, veštinom očajnika, da stabilizuje vazduh u svojoj okolini i da se osovi na noge. Ploče u vetru počeše da se sudaraju, sa lupnjavom i odzvanjanjem: bio je to Ukresov novi napad. Dečakovo lice bilo je grčeno od koncentracije. Starbak je opet zaglavinjao, ali je uspeo i da uzvrati; note su se sudarale u vazduhu. Najzad mu pade na um da ova borba neće biti baš sasvim neravnopravna... bar ne u onom smislu kako je on zamišljao. Nikad nije obratio na dečakovu muziku dovoljno pažnje da primeti koliko virtuozno on rukuje tom prokletom školjkom. Stvarao je njome i tonove, i nad-tonove, a prsti su mu leteli toliko brzo da je postizao maltene savršene akorde. Štaviše, dečko je vodio ovu igru kao da se za dvoboj pripremao koristeći sve sposobnosti svog muzičarskog sluha i tehnici naklonjenog uma.

Ali to je bila igra smrti, od svih veština koje je dečak mogao izabrati, manipulisanje vetrom Starbak je najmanje vežbao. Poče da se znoji; po prvi put posle dugog vremena - dužeg nego što je pamtio - u njega se uvuče strah za sopstveni život. Vetar opet ošinu po njemu, baš kad je pomislio da je bezbedan. On uzvrati opakim protivudarom, šaljući vetar iz tri različita pravca. Začuo je dečakov iznenađeni uzvik: jedna ruka oluje tresnula je Ukresa neočekivano i bacila ga napred. Ali Ukres je ostao na mostu i ponovo uspostavio ravnotežu, pre nego što je stigao novi udar kojim se Starbak nadao da ga dokrajči.

Starbak tiho opsova. Previše mogućnosti; kako da predvidiš dejstvo pomešanih a različitih komandnih nota? To se ne bi moglo ni kad njih dvojica ne bi pokušavali jedan drugog da nadmudre. Starbak se spusti u čučanj, i tako, duboko poguren, pođe lagano napred ka Ukresu, usmeravajući svu svoju veštinu u odbranu, a ne u napad. Što bliže jedan drugome budu, to će manje mogućnosti dečak imati za napad, jer će svako zaokretanje oluje ugrožavati i njega. Ah, samo kad bi se dočepao tu svirale i smrvio je, onda bi dokrajčio...

Obori ga pesnica hladne sile; Starbak pade na bok, očajnički mlatarajući rukama, koje su sad virile s jedne strane mosta, i nogama, koje su virile s druge strane. Tokom jednog beskonačnog trenutka gledao je pravo dole, u provaliju crnih zidova, u kojoj su mutne spirale mašinskih svetlosti treperile kao večne izgubljene vatre u srcu Crne Kapije; miris vetra i tužbalica mora ispuniše mu glavu. Umirio se; ležao je nepomično, stežući rukama tanku ivicu mosta, hipnotisan neposredno predstojećom smrću.

Ali konačni bezoblični udarac nije se sručio na njega, niti se podigao ka njemu, da ga baci preko ivice; njegova paraliza prestade i on diže glavu i vide da je Ukres Svetlohodni isto tako paralisan: ne može da ubije.

Podigao se na metar široku čvrstu površinu mosta; sad je sve činio samo instinktom. Bacio se napred, u bezbedni prostor. Jurnuo je trkom, i već je bio nadomak dečaku; tek tad je Ukres reagovao i poslao na Starbaka dvostruki udar vetra. Starbak je to lako odbio protivudarom, a istovremeno je izmahnuo nogom u čizmi i ritnuo Ukresa svom snagom u prepone.

Ukres se srušio sa životinjskim krikom užasnog bola. Svirala je ostala u njegovoj pesnici, ali sad mu je bila beskorisna, nimalo opasna za njegovog rivala... Starbak je uzmakao polako, uživajući u svom trijumfu, žaleći jedino što dečko, obuzet tolikim bolom, neće zaista mariti za ono sledeće što ga čeka. Starbak podiže glavu da pogleda Arienrod, koja je još stajala na rubu provalije, daleko, kao neki nedohvatni san. Još sekund, dva, i put do nje biće opet čist. Njegova ruka pođe ka kontrolnoj kutiji na njegovom opasaču; Arienrod se malo pomače.

Dve neskladne note sudarile su se u vazduhu. Zapanjen, on oseti da noge izleću ispod njega, da ga vetar obara u provaliju. Ne dečaka, ne dečaka - nego njega! Pad...

"Arienrod!" Kriknuo je njeno ime, kletvu i molitvu i optužbu, dok je padao; a ono je poletelo sa njim dole, u tamu.

16.

Crna Kapija ispunjavala je ekran, a ekran je ispunjavao glavninu tog prednjeg zida kabine; gledali su plameni vrtlog na ćilibarnoj tami zvezdanog polja. U srcu ovog zvezdanog jata nekad je postojao čep od nagomilanog plovećeg kosmičkog otpada, koji se žurno survavao da nahrani glad jedne crne rupe. Prošli su

62

eoni, i taj materijal je gotovo sasvim usisan, a smrtonosni izmet radijacije oko crne rupe oslabio je. Ali rupa je zarobila i jednu zvezdu, onu koju Tijamatovci zovu Zvezda leta; zarobljenica je držana na kratkom lancu, a rupa je iz nje isisavala hromosferu. Taj plamen: to izgaraju čestice prašine, to je oganj molekula koji predaju svoju potencijalnu energiju dok ih neodoljiva sila vuče dole, ka uništenju. Ona vuče i brod...

Elsevir je osećala kako glad crne rupe liže napolje, ka njoj; osetila je prve trnce, početak neodoljivog kretanja njenog tela, iako bez težine, ka toj slici na zidu... osećala je to isto i u dubinama svog uma, gde je ta sila sondirala njen tajni strah od rastrzanja. Ali Elsevir je bila ohrabrujuće zadržana, čvrsto ali i meko, providnim omotačem koji je bio oko nje.

Pogledala je dole, pored svojih lebdećih nogu, prema težištu broda. Tamo je devojka Luna lebdela obuhvaćena istom takvom svetlo-hvatajućom čaurom. Luna se neprestano vrpoljila, kao svitac nestrpljiv da se rodi; njeno drečavo ružičasto letačko odelo hvatalo je refleksije sa polukružne instrument-table koja je lebdela oko nje. Kruna od upletenih srebrnih žica visila je beskorisno u vazduhu iznad devojčine srebrnasto osvetljene kose - kruna koju je trebalo da ponese Ugas, a koja je zapravo astro-navigatorski simbiotski šlem. Luna okrete glavu gore i vide da Elsevir gleda odozgo u nju; Elsevir primeti da se osećanja bore na devojčinom licu.

"Luno, jesi li spremna?""Ne..."Elsevir se sva ukruti, plašeći se onog što bi neki buntovni ispad ove devojke sad mogao učiniti svima

njima. A već je mislila da je uspela ubediti Lunu da je ovo putovanje samo kratkotrajno skretanje na dužem putu koji će je ipak odvesti do tog njenog rođaka. Međutim, ako mala sad odbije da počne transfer...

"Ne znam šta da radim. Ne razumem ništa, ne razumem kako..."Elsevir oseti početak svog nejakog osmeha: dakle ovaj izraz na Luninom licu je samo sumnja, ne i

odbijanje. Ona, Elsevir, učitala je maločas u devojčino lice svoju sopstvenu nečistu savest. "Nije ni potrebno, Luno. To prepusti meni. Imaj poverenja u mene, nisam još spremna da se prepustim Raskidatelju. Samo unesi sve podatke, onako kao što sam ti pokazala."

Luna, bez reči, opet pogleda ekran; njeno strahopoštovanje bilo je ublaženo razumevanjem, makar i delimičnim, stravične sile crne jame. Oni su iznad rotacionog pola rupe; već su u klopci, zahvaćeni pod-strujama koje idu iz njenog crnog gravitacionog srca. A to su sile tako neumoljive, da iz njihovog zahvata ni sama svetlost ne može pobeći do slobode. Ova crna rupa, dvadeset hiljada puta masivnija od Sunca, dovoljno je velika da posebno konstruisani svemirski brod može da padne kroz njeno obzorje događanja pre nego što plimne sile, koje deluju na njegovu masu, dobiju dovoljno vremena da ga rastrgnu. Ali, samo astrogator, koji poznaje fiziku singulariteta, i to samo ako radi u simbiotskoj vezi sa brodskim računarima, može da održi onu presudnu ravnotežu od koje zavisi stabilnost broda u tom procesu.

Samo astrogator može obezbediti da se u Kapiju uđe tačno na mestu koje će ih izbaciti kroz 'cev' do željenog odredišta. Ili, ako ne astro-navigator - onda bar neka devojka skromnog znanja, sa neke zabačene planete, ali devojka čiji um je već u simbiozi sa najvećom bankom podataka u poznatom prostoru i vremenu. "Hoćeš li da počnem transfer? Elsevir?..." Luna je, belog lica, opet pogledala gore.

Elsevir je duboko udahnula, odlažući neizbežni čas. Ali taj čas je već prošao: ona mora progovoriti sad, odmah. "Da, Luno. Gledaj pravo u veliki ekran i počni transfer." I neka bogovi oproste meni, a tebe neka štite, dete. Jer ti više nikad nećeš videti svoj dom. Luna je na tren sklopila oči, kao da se moli svojoj boginji, a onda je usmerila pogled na sjajni vrtlog ispred njih. "Input." Elsevir je pritisnula dugme daljinske kontrole na svom opasaču, istog trenutka kad je devojčino vitko telo zadrhtalo prelazeći u stanje transa; informacije o njihovom ulasku sevnule su na ekranu i opet nestale. Ako je Elsevirin plan dobar - a loš ne bi smeo biti - to bi trebalo da bude dovoljno da započne proces povratnog usmeravanja informacija u brodski navigacioni sistem. Nijedno ljudsko biće bez astrogatorskih implanta u sebi ne može u potpunosti da iskoristi brodska računarska električna kola, ali ako raspolaže sibilskim transferom može pribavljati one informacije koje od računara ne dobije.

"Ussss...pelo." Glas Svilenog, koji je govorio jako iskvarenim sandijem, dođe do Elsevir kao šuštanje i šaputanje, kroz tišinu kontrolne prostorije. "Devojci lošššš...e?"

"Otkud znam?" odgovorila je, glasom oštrim zato što je i sama osećala ubod sumnje. Namrštila se, gledajući dole, ka njemu. Njegovo amfibijsko telo svetlucalo je kroz zaštitni omotač: svileni izgled dolazio je od različitih ulja kojima se površina kože štitila od dehidracije. Svileni je zvučao čudnovato uznemireno; njoj pade na um da on sigurno saoseća sa ovom bespomoćnom nedužnom osobom koja je otrgnuta od sveta njoj dosad poznatog, bačena na milost i nemilost tuđinima koji će je izdati.

63

"Možžžž...e umreti?""Svileni, do vraga!" Elsevir se ugrize za usnu i pogleda opet prema širećoj zloćudnosti Kapije. "Znaš

da nemamo odgovor na to pitanje... ali takođe znaš da ne bih ovo radila kad bih mislila da će umreti. Znaš da je tako Svileni... Ali šta smo drugo mogli, nego da pokušamo? Rekla sam joj da će biti dug trans; pristala je na to."

"Suvišššš...e mlada. Ne zzzz...na. Ti je lažžžž...ešššš...", reče on. Bile su to najoštrije reči optužbe koje je ikada od njega čula.

Elsevir sklopi oči. "Nadoknadiću joj. Pobrinuću se da na Karemofu ima sve što joj je potrebno za sreću." Opet je otvorila oči, pogledala dole, ka Luni. Devojčino telo u ružičastoj odeći sad je bilo mlitavo, i meko je nalegalo na zidove njenog prozirnog zaštitnog omotača. Zar je zaista prošlo samo četiri tau-dana od kad su izveli ono zlosrećno sletanje na Tijamat i pobegli bez ikakvog prihoda, ali sa Ugasom jedva s ove strane smrti i sa jednom ošamućenom neznankom na njegovom mestu?

I sa vrlo malo preostalog vremena: sad policija sigurno pretražuje tijamatski deo svemira, pokušava da ih nađe, a oni ne mogu dozvoliti da budu uhvaćeni sa kidnapovanom građankom Tijamata u svom brodu. Devojka je izrazila želju da bude vraćena kući... ali nije bilo načina da joj to omoguće. Ugas mora u bolnicu. Jedine bolnice koje ga mogu spasti su one u Karemofu, onostran Kapije.

A provesti ih kroz kapiju - to je samo Ugas mogao.Onda se setila: Luna je sibila, a Ti-Džej joj je ispričao, jednom prilikom, da je svojevremeno video

kako neka sibila ulazi u trans i upravlja polarizatorom polja, i na taj način uspeva da spase petoro ljudi u nekoj industrijskoj nesreći. Ta sibila nije imala nikakvu prethodnu obuku za rukovanje usavršenom mašinerijom; prema tome, ne bi trebalo da bude važno što ova sibila jedva i zna šta je mašinerija. Jer ona je samo posuda za prenošenje, kao što je i sama rekla; njena je dužnost da služi svima kojima je potrebna - dakle, moći će ih provesti kroz Kapiju, do bezbednosti.

Ipak, kad je pokušala to da objasni Luni, naišla je na prepreku neprolaznu poput Kapije same. Tada je Luna ostala u LB letilici, odbijajući da pređe u veću, međuzvezdanu. "Vratite me. Ja moram u Karbankl!" Lunino lice bilo je tada kao stisnuta pesnica; na sva moguća ubeđivanja, odgovarala je samo sa te dve rečenice, nepomeriva i nedotaknuta.

"Ali Luno, stranci ti nikad neće dozvoliti da se vratiš ako te nađu sa nama. Tvoj svet je prokazan. Osudiće sve nas i poslaće nas da kopamo šljaku u logorima na Velikoj Plavoj, a veruj mi, draga moja, mnogo je bolje umreti."

"To nije važno, ako ne mogu da se vratim. Ništa nije važno bez njega."O, dete, koliko si srećne ruke ako možeš da veruješ da je to tako jednostavno... i koliko si naivna.

Ipak, jedan deo nje je govorio da je to istina; i da je ona sama, Elsevir, od Ti-Džejeve smrti živela samo sa pola života... "Znam, sigurno. Znam da ti sad izgleda tako. Ali, ako nećeš da misliš na sebe, misli bar na Ugasa." Prevukla je šakom po prohladnoj, poluprovidnoj školjki zaštitnog omotača pored nje, koja je usmeravala još malo daha na lomno ugljevlje Ugaševog života. "On će umreti, Luno. Ako se ne domognemo Karemofa, umreće. Sibila si; to je tvoja dužnost."

"Ne mogu to što od mene tražite!" Luna je odmahivala glavom, pri čemu su njene kike plovile po vazduhu. "Ne mogu, ne znam kako se to radi. Ne mogu ja da upravljam zvezdanim brodom..." Njen glas se uzdigao. "... i ne mogu da ostavim Ukresa!"

"Ali to je na samo nekoliko nedelja!" Te reči su Elseviri izmakle u naletu očajanja; ali pre nego što ih je mogla opozvati, videla je da devojka diže glavu i upitno je motri.

"K-koliko dugo?""Oko mesec dana, u jednom smeru. "Po brodskom vremenu. Međutim, na Tijamatu će za to vreme

proći dve godine. Elsevir je ovaj drugi deo istine prećutala; dobila je nadahnuće, proisteklo iz potrebe. "Samo po mesec dana u svakom smeru. Luno, da si zaplovila trgovačkim brodom iz Šotouvera za Karbankl, toliko bi potrajalo. Pomozi nam da prođemo kroz Kapiju, pomozi Ugasu... A kad stignemo u Karemof, ako budeš još želela da se vratiš, ja ću te dovesti nazad. Obećavam."

"Ali, kako ću? Ne znam da upravljam zvezdanim brodom.""Ti možeš da uradiš sve, da budeš sve, i da odgovoriš na sva pitanja osim jednog. Sibila si, vreme je

da naučiš šta to znači, draga moja. Imaj poverenja u mene."Te reči su je davile, tada, dok je pružala ruke da oslobodi kaiševe koji su držali Lunu u sedištu.

64

Glasno tras! odzvonilo je brodom. Elsevir se, čuvši to, trgla, vratila u sadašnjost. "Svileni! Šta je to bilo? Nešto se otkačilo..." Zaštitne protiv-sile omotača imobilisale su je; nije mogla ni prstom da makne, niti da pomeri glavu makar za milimetar; nije se moglo učiniti ništa osim da se gleda pravo napred, u blistavi tumor koji se širio preko ekrana ispred njih.

"Ručni ssss...at."Odahnula je malo, sa ljutnjom i olakšanjem, videći da je na jednu dvojnu zvezdu u donjoj polovini

ekrana zaista pritisnut ručni sat. "Tek što sam ga dobila!" Slike zvezda opružale su se i razmrljavale ka sredini ekrana; crna rupa je nosila krunu od zvezda, simbol vlasti nad svetlošću samom... Nisi pazila! Nešto veće od njenog ručnog časovnika moglo je, strmoglavljujući se napred u silnoj želji za samoubistvom, provaliti rupu u brodskom koritu. "Premnogo puta sam trpela ovo putovanje; godine mi teško padaju, samoj. Ti-Džej je bio moja snaga, Svileni... a njega nema više." Osetila je lako podrhtavanje čitavog broda; dižući opet pogled, ne vide više nikakvo zvezdano polje ispred njih, nego samo tanki sloj crvenkastog paklenog svetla koje je obasjavalo njihov put u propast. "Ona kontroliše stabilizatore polja, Svileni, inače bismo se već tumbali naglavačke. Znala sam da će ona moći da nas održi!"

Ali šta ako to uništi njen um? Ako bi se devojci išta desilo zbog ovoga, ona nikad ne bi mogla sebi oprostiti. Nikad. Iako je s njima bila tek nekoliko dana, devojka je uspela da potvrdi, samim svojim prisustvom, stvari u koje je Ti-Džej uvek verovao. Nezavisna i savitljiva, počela se oporavljati od šoka naglog presađivanja, počela je pružati misli ka novim mogućnostima koje su joj oni nudili pokušavajući da se iskupe. Obučena u jednostavno, ali za oko podsticajno, letačko odelo, umesto u sivu odeću domaće ručne izrade, bila je osoba za koju nijedan neznanac ne bi pretpostavio da je hegemonijska građanka drugog reda za koju se smatra da ne zaslužuje puno učestvovanje u znanjima Hegemonije. S druge strane, sibilske mašine jedne civilizacije koja je raspolagala mnogo većim znanjem nego Hegemonija upravo su ocenile da ta osoba zaslužuje da se smatra punovrednom.

San Ti-Džeja bio je da jednog dana sva inteligentna bića dobiju ravnopravne mogućnosti za ispunjavanje svih svojih potencijala. Zato je i počeo da krijumčari na Tijamat; ona se bunila, tvrdeći da tako Ti-Džej postaje najobičniji krijumčar, ali uzalud, nije ga pokolebala. "Ima krijumčara i krijumčara, srce moje", govorio je on, široko se osmehujući; tad je uviđala da nikakav ljudski protest ne može da ućutka unurtarnji glas koji je Ti-Džeja gonio napred... čak ni njen protest.

Hegemonija sprečava (pamtila je i sad kako su njegove lekcije o tome odzvanjale u njihovom prenatrpanom stančiću) da Tijamat stvori svoju sopstvenu tehnološku bazu, i za to koristi sistem restrikcija i trgovinskih zabrana; Hegemonija drži stanovništvo Tijamata na nivou razmažene dece kojoj se daju samo odabrane igračke, takve koje će sutra njihovi gospodari moći da učine bezopasnim. A sve to čini samo zarad jedne dragocene ali sramotne stvari, vode života, koja je zavela privilegovne i moćne pojedince u Hegemoniji, dajući im obećanje večite mladosti.

Ako bi Tijamat razvio svoje sopstveno planetarno društvo na tehnološki način, i ako bi ono bilo ostavljeno da sazreva bez spoljne intervencije tokom veka odvojenosti od Hegemonije, ko zna šta bi Hegemonijci našli kad bi se vratili? Svet sposoban da im se odupre, svet koji više ne čezne za hegemonijskim tehnološkim igračkama zato što ume da pravi sopstvene - svet koji bi odlučio da zadrži besmrtnost za sebe, svet koji je već umoran od eksploatacije? Ili svet koji bi zaključio da je nemoralno da i sam iskorišćava mere... možda i nešto gore, svet koji je samoga sebe pretvorio u radioaktivni pepeo, kao što je planeta Kedv učinila. Tijamat poseduje nešto što nijedna druga planeta ne može ponuditi, a to nešto je više prokletstvo nego blagoslov.

Tu situaciju je Ti-Džej smatrao nepodnošljivom. Elsevir je, znajući da ga ne može zaustaviti, pošla sa njim, opet, kao i svaki put; jer, ona nikad nije bila sposobna da odbije ma koju njegovu veliku želju. I, kao i svaki put, posle nekog vremena njegova strast postala je i njena... tako da su, posle njegove smrti, Svileni i ona nastavili da vode njegov krstaški rat, jedinu aktivnost u njenom životu koja je, posle Ti-Džejeve smrti, izgledala kao da zadržava ikakav smisao.

A sad, eto šta se desilo - sudbina kao da je htela da dokaže da se sve isplatilo; munjevito je uvela devojku u njen život, sliku i priliku deteta koje ona i Ti-Džej nikad nisu imali. On bi se ponosio. Kad bi postala zaštitnica Luninog novog života, za Elsevir to ne bi bio teret, bila bi privilegija.

Elsevir oseti oseti vrtoglavicu od koje joj odmah pripade i muka u stomaku; neodoljiva moć plimnih sila pokušavala je da usiše njeno nepokretno telo. Zaštitna polja su radila, pa ipak, brod nije mogao u celosti da odbrani putnike od te pojave. Elsevir opet pogleda u žareće srce tame. O, Nebo, nisam spremna; ovo se dešava prebrzo, i traje predugo. Luna bar ne mora da trpi ovu vrelinu i taj bol; njen um je vezan za neku

65

tačku, ko zna gde, pola galaksije daleko... Ne bih ovo uradila da nije bilo potrebno zbog Ugasa... Ne bi se ovo ni desilo, da nije bilo Ugasa... O, bogovi, dajte da njemu bude dobro. A Ugas, eno, leži pod prizmom za hitne slučajeve; nisu se usudili da ga premeštaju na bezbednije mesto. U svakom slučaju, čitav ovaj brod, sa celokupnom opremom, konstruisan je sa ciljem da izdrži upravo ovakve prolaske; znači, i Ugas će sigurno preživeti - ako preživi iko od njih...

Osećala je kako se kosti u zglobovima u čitavom njenom telu pomiču, odmiču, vraćaju; osetila je i jednu manju, ali rastuću neprijatnost - vrelinu u brodu. Zamišljala je kako sad izgleda brodsko korito viđeno spolja: užareno od stresova, u sunovratu ka obzorju događanja crne rupe; deo gorućeg poziva u pomoć koji se beskonačno emituje iz ovog prostora gde ukleti zbijeno hitaju na svoj strašni sud. Brod je konstruisan od najjačih, najotpornijih materijala poznatih ljudskom rodu, i opremljen kontra-poljima koja ga štite i stabilizuju tokom spuštanja u tu oluju. Napravljen je da bude što je moguće manji, i da ima oblik metalnog novčića; stabilizatori postižu to da uvek ostaje okrenut pljosnatom, ravnom donjom površinom tačno u skladu sa gravitacionim gradijentom, tokom padanja. Pošto su zidovi gravitacionog 'bunara' crne rupe u kosmičkom prostoru oko nje toliko strmi, ovaj brod bi, u slučaju da i za tren izgubi stabilnost i počne da se tumba, odmah bio rastrgnut na komade, dejstvom plimnih sila. Smrt bi došla svima njima kao trenutak plamteće agonije, a njihovi samrtni krici bi zauvek odjekivali u tom 'bunaru'. Prolazak kroz crnu rupu do krajnosti je težak i za ljudsku, i za mehaničku izdržljivost, i za karemovsku tehnologiju. Jedino simbioza računara i astrogatorovog ljudskog mozga uspeva da održi sve na okupu i da uvede brod savršeno u onu jedinu pravu tačku njihovog ulaska u obzorje događanja.

A šta ako ih Luna održi u jednom komadu, ali promaši onaj maleni ulazni otvor hiperprostornog prolaza koji jedini može da ih ispljune dve svetlosne godine daleko od planete Karemof? Pre nešto više od milenijuma, na Karemofu su ponovo razvili princip putovanja kroz 'Crnu Kapiju', oslanjajući se na znanje Starog Carstva koje su dobili od sibila. Staro Carstvo je imalo i nadsvetlosni pogon zahvaljujući kome je uspevalo da proširi svoju kontrolu na daljine Hegemoniji još nedostupne; međutim, i Staro Carstvo je koristilo crne rupe kao kapije. Ove kosmičke prečice omogućile su Hegemoniji da iznova uspostavi ovaj mali deo nekadašnje imperijalne mreže svetova, a prolaženje je bilo bezbedno zahvaljujući fosilnoj imperijalnoj mudrosti. Ali Karemovci ni sad nisu zaista razumeli sile kojima su manipulisali... Ako ovaj brod ne bi prošao kroz sasvim tačne koordinate na obzorju događanja, mogao bi izroniti u nekoj sasvim neistraženoj oblasti kosmosa, bez ijednog planetarnog sistema u blizini i bez koordinata za povratak... ili bi se moglo desiti da više nikad ne izroni nigde u poznatom kosmosu. Izvestan broj ovakvih brodova izgubljen je. Zauvek.

Elsevir je osetila kako joj se očne jabučice ispupčuju pod sklopljenim kapcima. Nije više mogla da posmatra kako palacanje vatre i žarenje na površini crne rupe gutaju njenu vaseljenu. Začula je kako brod ječi, ali i kako ona sama ječi; kao da se raspadala po šavovima. Talasanje blistavog crnila našlo je odjeka i u njoj samoj, i njena svest je popustila; ona dozvoli da sve njene sumnje i svi strahovi odlete na gore, kao pljusak iskrica, i predade se najzad, rado, zaboravu.

Crna Kapija se otvori.

17.

Ne biva to tako. Geja Džeruša stajala je u elegantnom 'kokošarniku', stanu u zgradi u gornjem delu grada, i zurila napolje, kroz prozor sa šarama u vidu dijamanata na staklu; šake je držala sastavljene iza leđa. Deca su plesala među krugovima iscrtanim na ishabanom pločniku, zaneta u neku nerazumljivu dečju fantaziju - deca bogatih Zimaca i bogatih stranaca zajedno, zanemarujući prostor-vremenske razdaljine i razlike u shvatanjima koje su razdvajale njihove roditelje. Pokušala je da ne razmišlja o razdaljinama, o razlikama, o strašnom - Tako, prosto-naprosto, ne biva!

Ali čak ni žestoko poricanje nije moglo izbaciti tu stvar iz njenog uma, nije moglo osloboditi Džerušu od ponovnog preživljavanja onog neočekivanog poziva koji ju je podigao sa noćne dužnosti za radnim stolom u centralnom policijskom štabu i odveo na drugi sprat, u zamračene hodnike. Nije mogla a da se neprestano iznova ne priseća kakvi su bili zvuci - ne ljudski glasovi, nego zvuci jedne stvari koja trpi strašne patnje - koji su je naterali da otvori poslednja vrata i upali svetlost.

Već polovinu svog dosadašnjeg životnog veka provela je bez ijednog vriska; te noći je vrisnula. Jedan sirovi vrisak poricanja: da ne vidi zver koja muče i krvari, i leži kidajući sebe, na podu te smradne

66

sobe... gnusnu, pomahnitalu ruševinu nečeg što je nekad bilo ljudsko stvorenje. I to ne bilo koje ljudsko stvorenje, nego komandant policije celog Tijamata - i to zato što je sagoreo sopstveni mozak fiksajući se k'spagom i predozirajući. Bogovi, čak i da doživi da vidi Novi milenijum, nikad neće zaboraviti taj prizor! Poče žmirkati jako: slika dece više nije bila u žiži. Ma koliko jako se trudila, ona ranija slika lepila se za nju, kao miris smrti, i zagađivala svako osećanje, svaku misao. Džeruša se, radeći ovaj posao, nagledala ružnih stvari, u količini dovoljnoj da oslabi i najjaču ženu; ali kad se to desi nekome ko je tvoj... Nije joj se naročito sviđalo ništa kod Lu-Skeda, ali, ipak, nijedan čovek ne zaslužuje da pretrpi takvu degradaciju pred očima celog jednog sveta. Iako Lu-Sked neće nimalo mariti za to, nikada.

Ostala je, međutim, njegova porodica. Džeruši je pripala dužnost - 'pripala' jer je tako naredio Mantanjez, novi vršilac dužnosti komandanta - da pomogne Lu-Skedovoj ženi u pripremama za odlazak porodice sa Tijamata. "Mariki treba prisustvo druge žene, u ovakvom trenutku, Džeruša", rekao je u tom razgovoru Mantanjez, sasvim iskreno, a Džeruša se ugrizla za jezik. Pa, do vraga, možda joj i treba.

Pitala se tada kako će biti u stanju da se suoči sa Lesu Marikom Lu-Sked i dve devojčice, imajući u pamćenju urezano ono što je videla. Ipak, zadržala je kontrolu nad emocijama, uspešno, zahvaljujući dugoj praksi u takvim stvarima; činilo se da njeno prisustvo povoljno deluje na zbunjenu i ojađenu ženu.

Lesu Marika oduvek je, u njihovim ranijim susretima, imala stav udaljenosti i neodobravanja - a susreti su se najčešće sastojali u tome što je Lu-Sked terao Džerušu da glumi nekakvu službenu varijantu dadilje na porodičnim ekspedicijama u Lavirint. Ali, kao i većina policije stacionirane na Tijamatu - kao i sama Geja Džeruša - Lu-Sked je, sa porodicom, došao sa Novosklona; zato su sad mogle da razgovaraju svojim jezikom, jezikom svoje domovine, kao stranci kad se sretnu u nekoj drugoj zemlji. Marika i deca odlučili su da se vrate kući, da bi bili sa rodbinom i prijateljima (sa njima će biti vraćen i komandant, koji će provesti ostatak života u ustanovi za mentalno poremećene; ali o tome nisu govorile). Džeruša je usmeravala razgovor ka bezbednim, neodređenim sećanjima na na svet koji su sve one čeznule da vide ponovo: na suncem izbeljenu vrelinu dana; na narod vitalan, hitar poput kapljica žive; na metropolu oko svemirske luke i na tržni centar Miertoles Lo Fo - gde je Džeruša prvi put videla slavu premijerove posete i osetila strahopoštovanje pred tolikom veličanstvenošću. Gde je snivala svoje snove o drugim svetovima...

Osetila je da neko prilazi i nečujno staje pored nje; pogledala je na tu stranu, a zatim dole, na desetogodišnju Lesu Andradi, mlađu od Lu-Skedove dve kćeri. Bila je to inteligentna, živahna cura, nimalo nalik na njenu stariju sestru koja se neprestano budalasto cerila; Džeruša je osećala naklonost prema njoj. Postepeno uviđanje da to dete, koje se sad drži za njenu ruku, gleda njenu uniformu sa istim onim maltene-strahopoštovanjem sa kojim je nekad Džeruša gledala svog oca i brata u istim takvim uniformama, doprinelo je da ova ponižavajuća dužnost dadilje bude, ipak, podnošljivija.

Andradi je, stojeći kod prozora, imitirala Džerušinu pozu i bez svesne namere - mala, ojađena figura u bezobličnoj sivoj odeći, čela namazanog pepelom. Cela porodice se obukla kao da su u žalosti, kao da je Lu-Sked umro. Ali bogovi nisu bili toliko milostivi... Bogovi, vraga! Džeruša je stisnula usne. Bogovi sa ovim nemaju nikakve veze, ovo smrdi na ljudsko izdajstvo.

Andradi je neupadljivo protrljala oči pesnicom, gledajući kako se druga deca igraju: deo sveta od koga je ona iznenada odsečena. "Rado bih se oprostila od Skeli i Minuka. Ali mama nas ne pušta da to radimo, zbog - zbog tate."

Džeruša se zapita da li majka Marika samo smatra da su takva opraštanja nedolična u vreme žaljenja, ili se i plaši onog što bi druga deca mogla kazati njenoj deci. Reče samo: "Razumeće oni."

"Ali ja neću da odem i da ih više ne vidim! Mrzim Novosklon!" Andradi se rodila na Tijamatu, a njeni imidža-svesni roditelji održavali su nategnuti i pretenciozni karemovski stil života; njena 'matična' planeta bila je za Andradi samo reč, i ništa više, samo simbol svega što je najednom pošlo naopako u njenom životu ovde.

Džeruša je pružila ruku, obuhvatila devojčina uska pleća, osvrnula se da baci pogled na sterilnu usavršenost i prefinjenost sobe iza njih. Čula je prigušene odjeke sa gornjih spratova, gde su Marika i poslužitelji prikupljali poslednje komade porodične imovine. Glavninu nameštaja su ostavljali ovde - ne toliko zbog cene prevoza, pretpostavila je Džeruša, koliko zbog bolnih asocijacija na ovo mesto. "Znam, Andradi. Sad mrziš Novosklon. Ali kad dođeš tamo, naći ćeš nove prijatelje, a oni će ti pokazati kako da se penješ na prong-drveće i kako od njegove kore da pleteš šešire. Vodiće te u prirodu sa svetiljkom, da tražite cveće koje cveta samo noću; a u kišnoj sezoni voda tamo pada s neba kao topli tuš, a sve lijane u tvojoj bašti biće tad pokrivene slatkim bobicama. Moći ćeš da hvataš svetlucave vogove u barama..." Mada nije bila nimalo ubeđena da će Marika dozvoliti svojim kćerima da hvataju vogove.

67

Andradi je šmrknula. "Šta - šta su vogovi?"Geja Džeruša se osmehnula. "Mali stvorovi nalik na ribe; žive u zimskim kišnim barama. Leti se

ukopaju duboko u blato i tamo spavaju do novih kiša.""Sto godina?" Andradine oči su se raširile. "To je dugo vreme."Džeruša se nasmeja, shvativši tek naknadno. "Ne, nije sto godina - samo par godina. Zima i leto tamo

ne traju tako dugo kao ovde.""O, dvostruka sreća!" Andradi je pljesnula rukama. To će biti kao da živiš večno. Kao Snežna

Kraljica!"Džeruša je žmirnula, odgurnula tu misao u stranu i klimnula glavom kao da hoće da ohrabri Andradi.

"Eto vidiš. Dopašće ti se odrastanje na Novosklonu. Znam da se meni dopadalo." Bila je svesna da, govoreći ovo, zanemaruje stvari koje je, odrastavši, zamrzela. "Kamo sreće da pođem i ja." Te reči su joj izmakle nehotice.

Andradi je sledećeg trena bila zakačena za nju kao čičak, lica pritisnutog u njenu tuniku. "O, da - o, da, Džeruša - molim te pođi! Ti možeš sve da mi pokažeš, ti sve znaš; hoću da pođeš sa mnom." Drhtala je. "Ti si dobra plavanka."

Džeruša je pogladila kovrdžavu crnu glavu, zanemela od iznenadnog shvatanja šta sada ona znači ovom detetu čiji je pravi simbol čvrste stabilnosti i poverenja iznenada uništio samoga sebe. Dopustila je sebi da shvati, najzad, koliko duboko je zbunjeni jad devojčice Andradi prodro u njenu sopstvenu odbranu i stegao njeno srce.

Odvojila je, polako ali čvrsto, devojčicine ruke koje su je bile obuhvatile oko struka, iznad opasača sa opremom, i uzela te vitke, tople šake u svoje. "Hvala ti, Andradi. Hvala što me pozivaš. Volela bih da mogu da pođem s tobom; ali moj posao ovde nije dovršen. Tvoj otac... tvoj otac nije uradio tu stvar samome sebi, Andradi. Ma šta čuješ, ma od koga, nikad ne veruj da je on to sam učinio. Neko je to učinio njemu. Ja ću se pobrinuti da ta osoba plati. A kad to postignem, dobićeš poruku od mene, tako da ćeš znati da je platio - ili platila. Možda ću posle toga biti spremna da i ja odem kući."

"Dobro..." Kovrdžava glava je klimnula još jednom, a onda su uozbiljene, malo iskošene oči opet našle njeno lice. "Kad porastem, biću i ja plavanka."

Džeruša se osmehnula, bez ironije ili dušebrižništva. "Da, mislim da bi ti to mogla."Onda su se obe okrenule: Marika je ušla u sobu, umotana u sivo. Pokretom ruke pokazala je svojoj

kćeri da joj priđe i Andradi je, nerado, otišla. "Sve je spremno, Džeruša." Marikin glas bio je sumoran i siv kao i njen izgled. "Sad nas možeš otpratiti do zvezdoluke."

Džeruša klimnu glavom. "Da, gospođo Lu-Sked." Pošla je za njima, rado izlazeći iz ove napuštene sobe.

Džeruša je predala policijsku patrolnu letilicu nekom garažnom službeniku čije prisustvo je jedva registrovala, a zatim je pošla prema teškim vratima sa prozorima koja su razdvajala garažu, sličnu ogromnoj pećini, od policijskog štaba. I garaža i štab bili su u jenoj poprečnoj uličici koja se cela sastojala samo od policijskih kancelarija, zatvorskih ćelija i sudskih zgrada: tupo obojena mrlja moralne ispravnosti u ludo skrpljenom šarenilu Lavirinta. Službeno, ulica Olivinska; ali za svakog, pa i za one koji su u njoj boravili, ulica Plava.

Jedva se dosetila da zastane za onaj sekund potreban tim tromim vratima da se razdvoje u levu i desnu stranu i propuste je u anonimni hodnik. Njen um je još bio zauzet putovanjem koje je upravo obavila, razlogom za njega i celim tim neverovatnim, ružnim lancem događaja koji je uzdrmao svakoga u ovoj...

"Pardon, pripadniče patrole. Pardon, pripadniče patrole. Pardon, pripadniče patrole."Nešto ju je uhvatilo za rukav uniforme i držalo, kad je ušla u gužvu u sobi za organizacione poslove.

Rasejano je digla pogled ka bezličnom plastičnom štitu koji je služio kao 'lice' glavi punoj mehaničkih mozgova: polrob. Sprečavao ju je da prođe, obuzet nerazumnom hitnjom. "Inspektor sam", reče ona, glasom u kome je bilo ponešto od te iste robotske monotonije. Neko je u prolazu malo gurnu s leđa.

"Izvini, inspektore. Moram dati izveštaj. Onda moram na posao se vratiti. Molim daj mi odobrenje." Osećao se nagoveštaj očajanja u tim mehaničkim zvucima. "Jedan čovek sa Četvrte izgovarao je buntovne rečenice protiv Hegemonije u kafiću 'Kosmodrom'. On takođe govori meštanima da sibile imaju pristup do zabranjenog znanja. Čini se da je pod uticajem droga."

68

"Dooo-bro, važi, autorizacija 77A. Prijavi ga sa identom i mi ćemo ga pokupiti." Droge. Ne razmišljaj o drogama. Krenula je dalje kroz sobu, dobro pazeći da ne pogleda u pravcu one kancelariuje koja je do pre mesec dana bila Lu-Skedova.

"Pardon, inspektorko!" To je rekao neki policajac koji je, noseći puno naručje holo-kockica, naleteo unatraške na nju.

"Moja greška, nisam pazila." Već je počinjala poplava podataka, znak da se njihov boravak na Tijamatu bliži kraju. Trgovci i drugi stranci-rezidenti već su počinjali da se brinu zbog budućnosti, ili nedostatka budućnosti; počeli su da maltretiraju birokratiju tražeći stotinu raznih dozvola, formulara i rešenja, što je sve birokratija tražila od njih da bi mogli otići. Ali, ako je ovo 'gužva', tek kroz četiri godine će se videti šta je prava gužva... Dobro je, imaj mnogo posla, budi prezauzeta - da ne bi mogla da misliš na ono...

Međutim, ništa nije uspevalo, nikakvim smetnjama nije mogla da začepi svoj um dovoljno bučno da bi trajnije udavila one slike užasa i jada. Nije lagala kad je govorila Andradi da njen otac nije pretvorio samoga sebe u balaveću biljku. Nije bilo razuma u toj kombinaciji, poznavala je tog čoveka; šta god da je bio i radio, svakako se nije sa drogama igrao. Nije bio taj tip čoveka. On, do vraga, nije hteo da pipne ni paketić iesta! Ali u Karbanklu je bilo bar pedeset dilera koji su mogli da 'srede' da se nekome ubaci prevelika doza u šoljicu čaja ili u tanjir supe.

A samo jedna osoba je postojala koja bi mogla poželeti da se tako nešto dogodi Lu-Skedu - Arienrod. Džeruša je videla onaj izraz na njenom licu kad je čula vest o kidnapovanju devojke Lune: izraz očajanja i besa. Džeruša odjednom shvati zašto ju je Luna Svetlohodna gledala sa lica druge žene, Kraljice Zimaca. Samo na jedan način je moguće da savršeno nepoznata devojka bude kraljičina dvojnica: da je klon. Arienrod je imala neke planove u vezi sa tom devojkom, planove koji su sigurno bili u nekoj vezi sa nailazećom Promenom, koja će se sastojati u tome što će stranci da se okrenu i da odu, prepuštajući ovaj svet opet narodu leta. Istorijski zapisi policije pokazuju da je svaka Zimska Kraljica pokušala na neki način da zadrži svoju vlast, pa time i vlast Zimskog naroda, i posle Promene. Na neki način ta devojka je bila uklopljena u kraljičin plan te iste vrste; Džeruša je u to bila sigurna. Međutim, ona je, nehotice, upropastila taj plan. Arienrod, opet, nije bila osoba koja bi dozvolila da joj neko nanese štetu i prođe nekažnjen. Osvetila se policiji, Lu-Skedu; Džeruša je i u to bila sigurna, ali je jednako sigurno znala da nikad neće biti u stanju da za ovo nađe dokaze. Mogla bi, ipak, da nađe neposrednog izvršioca...

Ako se Kraljica ne osveti i njoj, pre toga. Džeruša proguta već dobro znanu knedlu napetosti koja joj se stvorila u grlu. Neposredno je kriva ona sama; ako Arienrod hoće da se sveti, trebalo bi njoj da se osveti. Zato već nedelju dana Džeruša jedva uspeva da natera sebe da jede i pije, u strahu da će uskoro i njoj da se desi ono što se desilo Lu-Skedu. Možda je to deo kazne: čekanje. Bogovi, to ne bih mogla da izdržim: da moj kraj bude takav...

"Inspektorko."Trgla se, povratak u realni svet bio je pravi šok; žmirnula je i pred njom se nađoše hodnik koji vodi

do njene kancelarije i u hodniku Gundalinuovo lice, sada u žiži. "Ov-vaj... Bi-Zi, šta radiš ti tu?""Čekam tebe." Bacio je pogled preko ramena, prema njenoj kancelariji, a zatim opet ka njoj; na

njegovom licu videla se zabrinutost. "Inspektorko, u tvojoj kancelariji sedi komandant, a pored njega i predsednik Vrhovnog suda. Ne znam šta oni kog vraga hoće, ali, smatrao sam da treba da budeš upozorena bar neko vreme unapred."

"Predsednik Vrhovnog suda?" Njen glas je odjeknuo sa nevericom duž zidova. "O, jebi ga." Sklopila je oči. "Izgleda da je čekanju došao kraj."

Gundalinu podiže obrve. "A ti ipak znaš o čemu se tu radi?""Ne baš tačno." Odmahnula je glavom. Osećala je kako hladno očajanje počinje da se taloži u

njenom stomaku. Predsednik Vrhovnog suda je na samom vrhu van-tijamatskog sudskog sistema na Tijamatu, jedini čovek koji može naređivati komandantu policije. Ne postoji nijedan razlog koji bi ona mogla da zamisli za dolazak predsednika Vrhovnog suda u njenu kancelariju... nijedan dobar razlog. Znači, ovo je Arienrodina osveta. Sad će nju... šta? Da otpuste, uhapse, proteraju? Optuže za korupciju, prisiljavanje, seksualnu perverziju? Hiljadu košmara o nepravednom proganjanju sjatilo se u taj tihi hodnik kao zbijena gomila ljudi, ili kao dvostruki red demona koji samo čekaju da ona pokuša da prođe između njih. Možda je ipak trebalo da se ukrcam na onaj brod jutros. "Hvala za upozorenje, Bi-Zi." Njen glas: malen, udaljen.

69

"Inspektorko..." Gundalinu je oklevao, a njegove oči su još postavljale ono isto pitanje koje maločas nije imao 'petlje' da postavi glasno.

"Kasnije." Udahnula je duboko. "Pitaj me kasnije, kad budem znala odgovor." Krenula je hodnikom, znajući pri svakom koraku da je to najhrabrije što je u životu uradila.

Videla ih je kroz providni panel vrata pre nego što su oni primetili njeno prisustvo ispred vrata. Mantanjez, ranije vrhovni inspektor a sada vršilac dužnosti komandanta, sedeo je na njenom mestu i kuckao prstima po terminalu na radnom stolu, slabo prikrivajući da mu je nelagodno; ostareli predsednik Vrhovnog suda sedeo je na jedinoj stolici, sav usukan od dostojanstva, u službenoj odeždi sa uskim okovratnikom. Džeruša, okrećući uglačanu mesinganu kruškastu kvaku na vratima, oseti da joj se šaka kliza.

Obojica su naglo ustali čim je ušla u kancelariju. Neočekivanost toga bila je tolika, da je Džeruša reagovala samo tako što se zablenula u njih; pribrala se dovoljno brzo da salutira, delić sekunde pre nego što je Mantanjez počeo to isto da čini. "Komandante... Vaša časti." Predsednik Vrhovnog suda je naklonom odgovorio na njen pozdrav. Obojica su ostali da stoje. Zapitala se da li čekaju da ona sedne prva, da li im je to neko zalutalo osećanje kavaljerstva prema ženi. Bacila je pogled na prazninu iza sebe; ako čekaju da sedne prva, znači, pretpostavljaju da će ona sesti na pod. "Molim vas... nemojte stajati zbog mene." Njen ljubazni ton odzvonio je sasvim neprilično u tom malom prostoru. Nije pokušala da ga proprati osmehom.

Mantanjez se uklonio iz prostora iza njenog radnog stola, štaviše, ponudio joj je, gestom bez reči, njeno sopstveno mesto. Od gneva koji je pročitala u njegovim očima koža je poče peckati. Obojica su Karemovci, a karemovci se obično izdižu na sam vrh u raznim službama na drugim planetama; nimalo iznenađujuće, jer njihova planeta dominira. Znala je da na Karemofu žene imaju približnu društvenu ravnopravnost, zato što se u tom društvu veština i klasni položaj više cene nego puka fizička snaga. Međutim službovanje na stranim planetama, koje je privlačilo mnoge i raznovrsne kandidate sa manje prosvećenih planeta, kao da je posebno privlačilo one nazadnije, autokratskije Karemovce - a Mantanjez je spadao u takve. Nije znala ništa o Hovaneseu, predsedniku Vrhovnog suda, ali u njegovom izrazu lica nije mogla pročitati ništa ohrabrujuće. Otišla je za svoj radni sto i sela, a osećaj dobro poznatog područja donekle je ublažio njen strah. Bacila je pogled od jednog zida do drugog i poželela, sa osećanjem jačim nego obično, da tu postoji bar jedan prozor.

Obojica su još stajali. "Verovatno se pitate zašto smo tu, inspektorko Pala-Tion", reče Hovanese, nemilosrdno banalan.

Suzbila je u sebi neočekivanu, ogromnu želju da prasne u smeh. Ovo je valjda najublaženiji iskaz u ovom milenijumu. "Da, svakako, Vaša časti." Sklopila je šake preko sivih simbola na tipkama pristupnog dela njenog terminala; primetila je da zglavci postaju beli, da šake obrazuju nekakav beznadežni gest molitve. Primetila je na uglu radnog stola i nekakav paket, sav olupan i otrcan po površini; rasejano je pomislila da taj rukopis ne poznaje. Rukopis kojim je na paketu ispisano njeno ime, ali sa slovnom greškom. Nadam se da je bomba.

"Rečeno mi je da su - bivši komandant Lu-Sked i njegova porodica otišli sa Tijamata danas. Ispratili ste ih?"

"Da, Vaša časti. Otišli su u predviđeno vreme.""Neka bogovi budu uz njih." Spustio je pogled sumorno ka izmrljanim, prastarim keramičkim

pločicama poda. "Kako je mogao da učini tako nešto svojoj porodici i svome časnom imenu!""Vaša časti, ne mogu verovati da..." Osetila je da je Mantanjezov neprijateljski pogled hvata, i

zaćutala. Oni baš hoće da veruju; nije bio Karemovac.Predsednik Vrhovnog suda oštro je povukao nadole krajeve gornjeg dela svoje uniforme. Džeruša je

neupadljivo olabavila okovratnik tunike. Bila je potajno iznenađena utiskom da se Hovanese oseća nelagodno u uniformi. Karemovac je za uniformu rođen; Novosklonovac se oseća bedno u formalnosti ma kakve odeće. "Kao što znate, inspektorko... odlazak... komandanta Lu-Skeda ostavio nas je bez zvaničnog šefa policije na Tijamatu. Prirodno, naša je potreba da to mesto što pre popunimo, iz razloga morala. Odgovornost za popunjavanje tog mesta je na meni. Ali, naravno, oduvek je bila politika Hegemonije da dozvoli lokalnim vladarima izvestan uticaj u biranju zvaničnika koji će sa njima najbliže sarađivati."

Džeruša se naslonila dublje u svoje sedište, a Mantanjezovo lice smrknulo se još više."Snežna Kraljica je zamolila - zahtevala - da imenujem Vas kao novog komandanta.""Mene?" Uhvatila se za rub stola. "Je li ovo... je li ovo neka šala?""Kolosalna šala", reče Mantanjez. "Na naš račun."

70

"Mislite, prihvatili ste taj zahtev? Želite da ja prihvatim tu poziciju?" Nije mogla da veruje: zar je moguće da ona to izgovara?

"Naravno da ćete prihvatiti taj položaj", reče Hovanese ravnim tonom. "Ako je to ono što ona želi od policije koja štiti njen narod, onda će to i dobiti." Tonom kao da nagoveštava da je Arienrod sama sebi odabrala kaznu.

Džeruša, oslanjajući se rukama na rukonaslone mekanog sedišta, lagano ustade i nagnu se napred preko radnog stola. "Znači Vi mi naređujete da postanem komandant. Ja tu nikakvog izbora nemam."

Mantanjez sastavi šake iza leđa. "Niste imali primedaba kad ste unapređivani u inspektorku, preko glava izvesnog broja muškaraca koji su to unapređenje zasluživali, samo da bi Kraljica bila zadovoljna." Ovo je bilo prvi put da iko otvoreno kaže da je tako bilo. "Očekivao bih da ćete sada skočiti na ovu šansu da postanete komandant policije samo zato što ste žensko."

"To je kudikamo bolje nego nikad ne dobijati unapređenje u službi samo zato što si žensko." Osećala je kako u njenim grudima raste pritisak, tako da joj se najzad činilo da će joj srce stati. "Ali ja ovo ne želim! Do vraga, Kraljica mi se ne dopada ništa više nego vama, ne želim da budem komandant - ne ako to znači biti samo marioneta na kanapu!" Klopka, ovo je klopka...

"Nije Vaše da ovo želite ili ne želite, komandante Pala-Tion... osim ako podnosite ostavku, naravno", reče Hovanese. "Postaraću se, međutim, da Vaša neubeđenost da posedujete radne sposobnosti za jedno takvo mesto bude valjano zabeležena."

Ona ne reče ništa. Nije bila u stanju da smisli nikakav podesan odgovor.Mantanjez podiže šake do okovratnika i otkači oznake koje je, očigledno, donedavno očekivao da će

nositi večno. Baci ih pred nju na radni sto; a ona jednu u poslednjem trenutku zadrža da ne odleti sa stola na pod. "Čestitam." Salutirao je, potpuno precizno.

Naklonila je glavu ka njemu, kruto. "Možete ići... inspektore Mantanjez."Njih dvojica iziđoše iz kancelarije bez ijedne reči više.Džeruša opet sede. Njene šake su se sklopile oko krilatih komandantskih oznaka; osetila je kako joj

se zarivaju u dlanove. Ovo je Arienrodino delo, Arienrodina osveta. Komandant Pala-Tion... Kraljica ju je ovim okačila o kuku i ostavila da se vrti na vetru; bacila je izazov za koji se nada da će uništiti Džerušinu karijeru.

Ali, za ime skota koji vozi čamcem preko one reke, Geja Džeruša nije postala plavanka postupajući kao slabić ili kapitulant. Dobro, ona je sad komandant - zapovednica - Pala-Tion; do vraga, pa iskoristiće to maksimalno! Podigla je ruke veoma odmereno i lagano, i prikopčala te oznake na svoj okovratnik. "Ako misliš da ćeš me upropastiti, ako misliš da ću pretrpeti neuspeh", reče ona glasno, govoreći Kraljici Vazduha, "onda je to tvoja druga greška." Ali, ruke su joj drhtale. Neću podbaciti! Sposobna sam kao i ma koji muškarac! ali osećala je bol od starih, dubokih rana koje su slabile njeno samopouzdanje.

Otvorila je fioku ispred sebe, pružila ruku prema paketiću iesta. Ali, slika Lu-Skedove agonije prelete preko njenog vidnog polja, i njena šaka se sklopi u prazno, sama oko sebe. Zatvorila je ladicu. Nije ni dotakla ieste još od dana kad je on dobio preveliku dozu - već tako mnogo dana.

Njen pogled opet naiđe na tajanstveni paket; umesto iesta, dohvatila je njega, da bi dala svojim šakama i svom umu neku žižu. Odvezala je čvor, odmotala grubu smeđu hartiju ispod koje se pokaza primitivno sklepana kutija. Izgledalo je kao nešto sa zabačenih ostrva, dovezeno trgovačkom lađom; ali tamo nije postojao niko za koga bi ona mogla da zamisli da je poslao paket inspektorki policije.

Otvorila je kutiju i izvadila ono unutra, pažljivo: školjku veliku kao njene obe raširene šake, sa čije krhke kreste se već odlomio jedan šiljati 'prst'. Bila je boje izlaska sunca, a površina je bila strpljivo uglačana tako da je sijala kao jutarnje nebo. Poslednji put je ovu školjku videla, i divila joj se, na ploči iznad kamina u kući na plantaži Ngenet ran-Ahase Miroa... dok je stajala i slušala pucketanje plamenova u nenapetoj tišini, i pijuckala jaki crni čaj koji ju je Ngenet ubedio da popije pre nego što se otisnula na let prema Karbanklu. Taj iznenađujuće mirni trenutak sada joj se vratio sasvim jasno - i delovao je smirujuće na nju. Ironična pomisao: jedina prijatna poseta nečijoj kući za ovih deset godina na Tijamatu bila je ta poseta, petnaest minuta kod čoveka koji verovatno krši zakon...

Pipala je prstima po unutrašnjosti školjke, istresla iz kutije materijal za pakovanje; nigde nikakve poruke za nju. Uzdahnula je, ne znajući sigurno šta je očekivala da nađe, ali razočarana što to nije našla. "Čestitam ti na promociji, Geja Džerušo", reče ona umorno. Opet je uzela školjku, sklopila oči, prinela je uvu, na onaj način kako joj je Ngenet to pokazao: slušala je glas Thalase.

71

18.

EJ, UKREŠE, NE ODLAZI SAD KAD SI VRUĆ. PRUŽI NAM PRILIKU DA IZJEDNAČIMO.Hologramski torzo iznad opustošenog grada na stolu za igru dobacio mu je taj protest dok je Ukres

skidao sa glave krhki komplet instrumenata. Ali on okači komplet o klin na terminalu, time se i zvanično povlačeći iz igre.

"Baš mi žao." Iscerio se nonšalantno i samozadovoljno, upućujući taj odgovor neprijateljskim ukočenim pogledima drugih igrača, više nego kompjuteru koji je kontrolisao tog fantomskog krupijea. "Dosadilo." Ćušnuo je svoju kreditnu karticu u prorez i video kako ona iskače napolje sa novom sumom na sebi - više novca nego što je on do pre nekoliko meseci mogao i zamisliti da na svetu postoji. Pomisao da to sve pripada njemu već je gotovo sasvim prestala da ga impresionira; jer sad je znao koliko bogatstva cirkuliše kroz spiralnu Ulicu Karbankla. Čak je počinjao da naslućuje i koliko novca verovatno teče kroz Crnu Kapiju do drugih svetova Hegemonije... učio je brzo. Ali ne dovoljno brzo.

Naglo ali teturavo je ustao od stola, pijan od samatanske ružice, ali ne toliko pijan da ne bi umeo da se povuče iz igre u trenutku kad je u velikom 'plusu'. To je jedna od stvari u kojima je dobar, pomisli on: zna da sagleda verovatnoće i svoje granice - zato sve češće dobija u ovim igrama. Arienrod mu je davala uvek izobilje novca, a on je koristio vreme slobodno od svoje službene, starbakovske ličnosti rasipajući te pare po krčmama i kockarskim paklovima uz i niz Ulicu; stičući što više prijatelja, kolega u lovu na zadovoljstva, dok njegov želudac ne počne da se buni, dok mu ne pripadne muka. Slušao je, pitao, posmatrao preusmeravanje pod-struja; pokušavao je da oseti odakle informacije pritiču i kud otiču, i borio se da iziđe iz ponora katastrofalnog početnog neznanja.

A kad su vino i narko-parfemi prevelikog broja ovakvih soba počinjali da zagušuju njegova čula, u njemu se frustracija dizala jako, do bola. Ništa više u ovom gradu nije mu pružalo zadovoljstvo: stvari koje bi oduševile jednog letnjačkog momčića možda su i sad postojale negde u vibrantnim zavijucima Lavirinta, ali on ih više nije video. Što duže je živeo u Karbanklu, više je prezirao ljude koji su činili život Karbankla.

Počeo je, štaviše, da se gnuša pogleda na ma šta i ma koga ovde: crnilo je umrljalo njegovu prošlost i budućnost, pa čak i njegovo lice. Jedino je nezahvaćena ostala Arienrod. Ona je razumela tu crnu boju koja je legla poput otrovnih baruština u najdublje delove njegovog uma; ona je znala kako da preusmeri i neutrališe njegovo neprijateljstvo; ona je uspevala da ga ubedi da je svaka duša crna iznutra. Arienrod ga je tešila, Arienrod mu je donosila mir, Arienrod mu je ispunjavala svaku želju... Arienrod ga je volela. I strah da bi mogao izgubiti njenu ljubav, da bi njegovom krivicom mogla zažaliti što mu je dopustila da postane Starbak - i da bi onda on mogao videti kako ga ona odbacuje, kao što je odbacila njegovog protivnika - taj strah je bio oblak uvek na obzorju mirnog mora.

Ona je koristila svoj obimni sistem elektronske špijunaže i aristokrata-doušnika da dopuni šture informacije koje joj je Ukres donosio; ali oni stranci koji su zaista imali šta da kriju, raspolagali su i efektnim protivmerama. Ukres je znao da ne raspolaže onim 'znanjem iznutra' koje mora imati pravi Starbak, čovek koji je rođen i odrastao među van-Tijamatovcima. Doći će dan kad će Kraljici početi da smeta njegova letnjačka ignorancija. Možda je, opijen onim trenucima, prevideo svoja stvarna ograničenja - samo jednom...

Ugurao je kreditnu karticu, sada, u džepić na unutrašnjoj strani svog opasača. Dok je počinjao da se udaljava od stola, osećao je da njegovo oduševljenje postaje "kiselo". Zapitao se, sa odbojnošću, da li je zaista iole dobar kockar, ili Arienrod i ovde tajno motri na njega i udešava da on pobeđuje.

Stresao je tu misao sa sebe, stežući šake oko opasača; prošetao je pogledom preko pejzaža od glava sa turbanima, i golih glava, i glava sa kapama, šlemovima, frizurama sa utkanim draguljima: sve glave bile su pognute u nimalo svetom obožavanju, svaka prema nekoj treperavoj panorami odabrane igre na sreću. Ovo je bio jedan od paklova visoke kategorije; više sofisticiran, a manje drečavo upadljiv nego jeftinije kockarnice u nižim delovima Lavirinta, one namenjene pretežno ruljama Zimaca radnika. Ali, ni ovde nije bilo pravog veselja. Igrači su se sa jednakom zluradošću oglašavali i smehom i psovkom; nisu bili ni svesni bučne muzike koja je zamućivala njihove razgovore i suzbijala galamu iz susedne sale. A tamo su bile san-mašine, gde si mogao da se utopiš u stravične doživljaje na drugim svetovima, da počiniš ma koji zločin, da doživiš ma šta, koliko god ti hrabrost dopušta, pa i sam trenutak "smrti". Ukres ih je koristio sve više, ali one su mu davale sve manje.

72

Zaputio se krivudavo između stolova, ka ulaznim vratima; njegova odlučnost i njegova samouverenost pripadali su drugom čoveku, onome koji na glavi nosi masku-kacigu a na prsima uvoznu, inostranu medalju. Ukres Svetlohodni je na sebi imao uvoznu tuniku trakasto obojenu blistavim bojama i visoke čizme; kosa mu je bila kratko potkresana, kao kod Zimaca - ali ljudi su mu se sklanjali s puta zbog nesvesne starbakovske nadmenosti u njegovom držanju.

"Izgledaš kao čovek koji zna šta hoće." Samo jedna osoba mu se nije sklonila s puta, štaviše, isprečila se hrabro baš ispred njega; rasečeno srebro njene duge haljine nije skrivalo ništa.

On ju je pogledao i odlutao pogledom s nje; ni sad mu nije bila prijatna javna otvorenost seksualnih ponuda ovde u gradu. "Hvala, ne treba. Samo hoću da iziđem." Srebro njene haljine podsetilo ga je, u jednom sevajućem trenu, na srebrnobelu kosu... Krenuo je napred, pored nje, nastojeći da je ne dodirne. Sad više nije osećao stvarnu pohotu ni prema jednoj ženi, osim prema Arienrod; a Arienrod ga je učila da želi stvari o kojima nikad ranije nije ni sanjao. Ideja o dobijanju seksa za pare sad mu je izgledala groteskna i perverzna, iako je znao da polovina ovih žena i muškaraca koji u gradu nude svoja tela za novac jesu Zimci. Nekima je bilo dosadno, a neki su bili gladni novca; prilagodili su svoju normalnu lakoću seksualnog opštenja komercijalnom apetitu stranaca.

Bilo je tu i stranih prostitutki, pod kontrolom izvesnih stranaca koji su zauzimali viša mesta u tajnoj mreži vlasti koja je prekrivala čitav Lavirint. Na nekim svetovima u Hegemoniji ropstvo je bilo prihvaćeno, ili kao javna ili kao tajna činjenica; a Arienrod se nije protivila običajima svojih mušterija. Neke od tih inostranih drolja nisu izgledale drugačije nego tijamatovske prodavačice tela (mada se njemu činilo da su egzotičnije); ali neke su bile zombiji, ženski i muški, žrtve namenjene za krvavo mrcvarenje, da bi se zadovoljile i one mušterije kojima snovi nisu dovoljni. Zombiji su se kretali kroz gomilu gotovo goli, prikazujući namerno svoje ožiljke, paradirajući ožiljcima - mada ni 'paradiranje' nije prava reč; jer zombiji su bili živi mrtvaci, stvorenja praznih očiju i mesečarskog hoda, stvorenja koja stalno sanjaju svoj košmar, drogirana ili, kako je Ukresu rečeno, stvorenja kojima je drogom uništen mozak. Arienrod mu je rekla da zombiji i zombice ne osećaju ništa. Jednom, kad je bio izuzetno gadno raspoložen, malo je nedostajalo da...

Ali se uzdržao, tada, jer se setio kako je bilo kad je ležao bespomoćan u jednoj uličici dok su ga četvorica lovaca na roblje nazivali "lepim", i ta uspomena je razbila njegovu crnu zlovolju baš kao što se njegova svirala razbila te noći; posle se pitao da li stvarnio prezire strance, ili stranca u sebi.

Ali Arienrod je i tad olakšala njegovu savest, odbacila njegova pitanja, nasmejala se blago i rekla mu da će uvek biti zla, na svakoj planeti, u svakom stvorenju, jer, kad ne bi bilo zla, ne bi postojala ni mera za dobro...

Duboko je udahnuo kad su se vrata kockarnice sklopila iza njega; stajao je na pragu, ugrađenoj ploči od jedne retke vrste metalne rude, i trudio se da očisti pluća. Jedan žutomrki mačak provukao se pored njegovih nogu i šmugnuo u sakrivenu udubinu u zidu, loveći.

"...Ajde, S'Eing, daj pomozi." Nešto dobro poznato, a ipak čudno, u tom glasu nateralo ga je da se okrene i pogleda duž fasade zgrade. "Radiću bilo šta, za ima bogova, bilo šta, samo da se izvučem iz ove paklene rupe, da dođem na neko mesto gde će moći da me zakrpe! Uzmi me u posadu..." Govorio je neki van-Tijamatovac, sa gustom crnom kosom, smeđom kožom i retkom, napola izraslom, bradom. Sedeo je na nekakvom sanduku, leđima oslonjen o zid; na sebi je imao jednodelnu odeću svemirskog pilota, zaprljanu, bez ikakvih insignija. Stranac - ali izgledao je kao snažan čovek koji se polako bliži smrti od gladi; Ukres poče da mu okreće leđa. Ali, taj glas... "Pa duguješ mi, do vraga, S'Eing!" Pred Ukresovim očima taj bednik se odgurnuo od zida, nespretnim uvrtanjem kičme, i uhvatio šakom jednu nogavicu na letačkom odelu drugog čoveka.

Drugi je bio sa neke trgovačke međuzvezdane letilice, nagađao je Ukres; ili kapetan, ili član posade. Bio je masivno građen, sa ožiljcima na licu. Zakoračio je iznenada unazad i time je trgao i iz ravnoteže izbacio sedećeg čoveka. Ukres je gledao kako prvi čovek pada sa sanduka na ulicu, na lice, bespomoćan, i uvide, sa šokom saosećanja, da su tom čoveku obe noge paralizovane. Čovek sa ožiljcima se nasmeja; tu vrstu smeha Ukres nije želeo više nikad da čuje. "Ni govno ti ja ne dugujem, Herni, ako ne možeš da naplatiš." Ode niz uličicu; za njim su letele Hernijeve kletve.

Taj čovek zvani Herni poče mukotrpno da vraća svoje noge u bolji položaj, prenebregavajući diskretne i ne baš diskretne poglede prolaznika. Ukres je stao i blenuo, baš kao i neki drugi, uhvaćen u klopku voajerizma sažaljenja. Najzad pođe napred, neodlučno, gledajući kako se Herni muči da se opet namesti na sanduk. Ali Herni diže pogled ka njemu i istog trenutka se skljoka na pločnik.

73

"Ti!" Mržnja je došla posle prepoznavanja kao noć posle dana. "Da li te je ona poslala ovamo? Da li ti je rekla gde da me nađeš?... Ajde, ajde, nageldaj se dobro, mali! Napuni oči, napuni mozak; samo ne zaboravi da će ona jednog dana ovako da udesi i tebe." Herni steže šakom hrpicu prašine i odbaci je od sebe.

"Starbak." Ukres nije bio siguran da li je to rekao glasno, ali je znao da je to istina. "Ona - ona je rekla da si mrtav." Svojevremeno je Ukres zamišljao kako Starbak pada hiljadama metara duboko, u more. Ali pojedine platforme i mašine pružale su se donekle u vertikalni tunel. Nešto od toga sigurno je zaustavilo Starbakov pad... i slomilo mu kičmu. Sad je bio ovde, ne u mnogo boljem položaju nego da je mrtav... ali, ipak, živ. Ukres oseti iznenadan prestanak nekog nesvesnog pritiska negde u svojim prsima, nečeg što je osetio tek sad kad je prestalo. "Drago mi je..."

Herni se izvio, gonjen uzaludnim besom; njegova šaka skočila je ka Ukresovoj nozi. "Skote! Sine letnjačke kurve! Samo ako te dohvatim ovim šakama, dovršiću ono što sam počeo!" Klonuo je opet unazad, pustio da njegove ruke padnu. "Ajde, uživaj, mali. Još sam ja duplo bolji čovek od tebe, a to i Arienrod zna, itekako."

Ukres je stajao tik izvan Hernijevog domašaja; lice mu je plamtelo. Uspomene na ono što mu je Herni uradio, i što je pokušao da uradi ali nije uspeo, onog dana u Dvorani vetra, oduvale su saosećanje, kao komarca u oluji ogorčenja. "Nisi ti čovek, Herni, to više uopšte nisi. A Arienrod je samo moja!" Okrenuo se i pošao uličicom.

"Glupane!" Dok je tako odstupao, Hernijev ljutiti smeh udarao ga je u leđa. "Arienrod nije ničija! Ti si njeno vlasništvo i ona će da te upotrebljava, dok te sasvim ne potroši..."

Ukres je hodao dalje i nije se osvrtao sve dok nije stigao do ugla Ulice. Ali tada nije krenuo uzbrdo, ka palati; stajao je neko vreme, dok se gnev nije istočio iz njega ostavljajući ga besciljnim, a onda se opredelio za silaznu putanju. Dugo je hodao bez nekog određenog pravca, ali ipak sve bliže srcu Lavirinta. Prolazio je pored barova i kockarnica koji su mu postali drugi dom; bacao je potištene poglede na izloge pune uvezenih začina i trava, nakita, kaftana, umetničkih slika, terminala... i stotinu drugih tehnoloških igračaka: sve su to bile skupe tehnološke đinđuve izložene gužvi kupaca u ovoj svemirskoj luci i začuđenim očima domorodaca. Svojevremeno je on pred svakim izlogom zastajao kao ukopan, a šetnja kroz Lavirint bila je kao šetnja kroz raj. Sad je jedva primećivao njihovo prisustvo. Vreme je na neki način, za njega neprimetan, uspelo da prekrije voće njegovog strahopoštovanja grubom korom izgubljenih iluzija, a vino čudesnog pretvorilo se u sirće.

Čak i ulice u mnoštvu raznih boja, plodna susretališta gde su umetnici sa ovog i još sedam svetova postizali procvat svog stvaralaštva, isključile su se nekako iz njegove stvarnosti. Nisu ga više privlačili mirisi, teksture, muzika, dok se kretao između njih; a sad je modri uboj, izazvan na njegovoj svesti suočenjem sa Hernijevom živom smrću, pritiskao bolno i akutno o stakleni zid kojim se Ukres bio ogradio. Okružen otkucajima srca ovog grada radi čijeg otkrivanja je i doputovao ovde, otkrio je samo to da je ono za čim traga nekako opet iskliznulo kroz njegove prste. Kao i sve drugo do čega mu je ikad bilo stalo, sve na šta je ikad računao...

Grubo je stisnuo šakom stabljiku jedne kinetičke skulpture na tezgi pored koje je prolazio: među bodljama skulpture sudariše se reske note, skačući kao mačke. Ali zvečeći zvuci te izotonske muzike zaustavili su se nadomak njegove kože, a prohladni metal se zanjihao u drugu dimenziju. Ili se njemu samo pričinjava ta nestvarnost; ali nikako da prođe... Zašto? Šta nije u redu sa mnom? Šta nije u redu?

Zgađeno je ispustio statuu, videći da vajar indignirano izlazi na vrata svoje radnjice. Ukres pođe dalje, shvatajući tek sad u koju uličicu je zašao: u Citrusnu. Pravo ispred sebe već je video Sudbu Rejvenglas Zimsku, koja je sedela kao i uvek, sa poslužavnicima punim perja i drugog materijala raspoređenim po njenom pragu i unutra, oko nje. Mesto gde je jednom ranije došao da nađe sklonište, i gde je primljen bez ikakvih pitanja ili zahteva. Mesto kome se uvek mogao vratiti, luka mira i stvaralaštva u svemiru prepunom ravnodušnosti i pogaženih uloga.

Video je da Sudba nije sama, i da njena posetiteljka ustaje sa praga, na kome je dotad sedela, u oblaku velova, ponoćno plavih, izvezenih dugama. Prepozna njenu prijateljicu Tive - po velovima; nikad nije video ništa od Tive, osim šaka u boji slonove kosti. Začu slatki zvon njene skrivene ogrlice od malih zvona. Jednom prilikom pitao je Sudbu zašto se Tive nikad ne pokazuje; pomišljao je da se radi o nekoj vrsti unakaženosti. Međutim, Sudba je rekla da su takvi običaji na Tivinom rodnom svetu. Od tad je Ukres video samo još dve ili tri takve žene. Svaku je uvek pomno čuvala pratilja. Tive se osećala nezgodno u prisustvu muškaraca, i on sad oseti ljubomorno zadovoljstvo uviđajući da ona odlazi zato što je videla njega. Sudba je

74

imala mnogo prijatelja - ali nikog za koga bi se činilo da joj je više od prijatelja. Ukres se pokatkad pitao da li je Sudba u celibatu.

Dok se Tive udaljavala, ostavljajući za sobom trag muzike, Sudbino lice se okrenulo ka njegovom dolasku: pola osmeh, pola mrštenje koncentracije. "Ukreše - ti si?" Mačor Malkin je potvrdno mjauknuo sa mesta na kome je čučao na njenom pragu.

"Jesam. Zdravo, Sudbo." Ukres stade ispred nje, najednom neodlučan."Pa, to je baš fino iznenađenje. Sedi, nemoj da izigravaš stranca. Ionako si previše stranac, ovih

poslednjih nekoliko meseci."Grimasom je potvrdio svoju krivicu dok je sedao, obazrivo, među poslužavnike, na hoklicu. "Znam.

Žao mi je. Ja...""Ne, ne izvinjavaj se." Razmahnula je šakama, dajući mu blagonaklon oprost. "Uostalom, koliko sam

puta ja došla u palatu da posetim tebe?"Nasmejao se. "Nijednom.""Onda treba da budem zahvalna ako ti uopšte dođeš ovde." Pipanjem je potražila masku koju je

maločas ostavila na pod. "Pričaj mi šta ima novo na dvoru - šta se tamo od odeće nosi, šta se igra, nad kakvim čudesnim beznačajnostima su ljudi tamo duboko zamišljeni. Treba mi nešto da me razveseli. Tive je puna inspiracije sa iglom i sirovom svilom, ali tako tužna kao osoba..." Pogledala je na drugu stranu, mršteći se ničemu; naglo je pružila ruku prema poslužavniku sa zrncima i prevrnula ga. "Do vraga!" Malkin je skočio sa praga i nestao u unutrašnjosti radnje.

"Čekaj, ja ću..." Ukres se nagnuo napred, jedva zaustavljajući vodopad svetlucavih zelenih zrna koji je krenuo da se prospe preko praga. Ispravio je poslužavnik, a onda je strpljivo vratio u njega sva zrna sa rupicama za nizanje na konac. Smirivalo ga je što nije morao da razmišlja dok to radi. "Evo." Počeo joj je dodavati zrna u ruku, tri po tri, zahvalan što može da se vrati u navike i u udobni osećaj onih njegovih dana sa njom.

"Vidiš koliko si mi nedostajao." Osmehnula se prihvatajući zrna u dlan. "I to ne samo tvoje strpljive ruke - nego i tvoje letnjačko pevušenje pesmica i svežina tvog divljenja čudesnim stvarima."

Ukres ukopa prste u kolena i ne reče ništa."Hoćeš li da ostaneš i da mi sviraš neko vreme? Preveliki su razmaci između pesama u ovoj

poprečnoj ulici.""Pa..." Progutao je kamen u svom grlu. "Nisam doneo sviralu.""Nisi?" Sa više neverice nego da joj je rekao da je došao bez ikakve odeće na sebi. "Zašto ne?""Uh... ne svira mi se mnogo, u poslednje vreme."Sedela je, nagnuta napred, na obličje maske, čekajući još nešto."Bio sam previše zauzet", reče on odbrambeno."Pa ja sam mislila da je to ono što ti radiš za Kraljicu: sviraš joj tvoju muziku.""Ne više. Ja... uh... sad radim druge stvari." Pomakao se. "Druge... stvari."Klimnula je glavom. Bio je zaboravio koliko dekoncentriše taj njen pogled trećim okom. "Među

kojima su kockanje i pijenje previše vina u kafani 'Paralaksa'." Bilo je to saopštavanje pouzdane činjenice."Otkud si znala... gde sam išao?" jer nije imao baš dovoljno spremnosti da prizna i ono ostalo."Osećam ja tvoj miris. Oni uvoze tamjan sa Cie-Puna. Svaki lokal ima neku svoju posebnost, kao i

svaka droga. Osim toga, u govoru malo zaplićeš jezikom.""Reci mi da li sam pobedio ili izgubio.""Pobedio si. Da si izgubio, ne bi to pitao tako zadovoljno."Nasmejao se, ali to je bio smeh bez lakoće. "Ti bi bila dobra plavanka.""Ne bih." Odmahnula je glavom i potražila, vrhom igle, rupicu u jednom ukrasnom zrnu. "Da bi

čovek pristupio Plavima, mora da ima izvesno osećanje moralne nadmoći; dok ja, međutim, odbijam da izričem sudove o grešnicima, među koje i sama spadam. A-ha." Zrno je kliznulo na mesto. "Daj nekoliko zelenih pera, molim te."

"Znam da ih ne izričeš." Dodao joj je pera."A jesi li zato danas došao ovamo?" Umočila je prste u lepak i namazala batrljice tih pera. "Važno je

samo da iziđeš iz igre dok si u plusu, onda se Kraljica ne ljuti što na taj način trošiš svoje vreme i novac, a?""Ona hoće da se kockam. Daje mi pare." Te reči su izišle nezadrživo; osećao je kako se zabranjena

tajna diže u njemu i znao da je ostalo pitanje vremena."Daje pare? Zar si toliko dobar kockar?" Sudba je to rekla kao da ne veruje u istinitost takvog nečeg.

75

"Nisam. To radim da bih saznavao stvari, o tome kako stranci razmišljaju, kakvi su im planovi, pa posle njoj kažem..."

"Ja sam mislila da ona za to ima Starbaka.""Ima." Nevidljivi zid njegove upropašćenosti kao da ih je zatvorio u posebni prostor tišine, kroz koju

njegov glas, umesto da ponosno poleti, jedva uspe da se provuče: "Ja sam Starbak."Mali zvuk njenog naglo uvučenog daha bio je, u prvi mah, njen jedini odgovor. "Čula sam da postoji

novi Starbak. Je li to istina, Ukreše? Ti, Letnjak, i to..." dečak, ali to nije rekla."Napola Letnjak." Klimnuo je glavom. "Jeste. Istina je.""Kako? Zašto?" Njene šake ležale su nepomično preko razjapljenih usta maske."Zato što ona toliko liči na Lunu. I zato što je Luna otišla." Arienrod je njemu bila jedino što se nije

promenilo; jedino što je ostalo celo i stvarno, za njega realnije i od njegovog sopstvenog tela. "Znala je o Luni, znala je šta je Luna meni značila. Arienrod je jedina mogla da shvati..." Te ranjene reči izlazile su kao da puze i otkrile su Sudbi šta se desilo (ali ne sve što se desilo) između Arienrod i njega posle stizanja vesti o kidnapovanju Lune. "... I tako sam morao da uputim izazov Starbaku, zato što je volim. A ona je dopustila da to učinim, zato što me voli. I, pobedio sam."

"Kako si uspeo da ubiješ takvog čoveka?""Ubio sam ga mojom sviralom... u Dvorani vetra." Osim što nije poginuo."Pa od tada nisi zasvirao nijednom." Sudba je odmahnula glavom; gusta pletenica njene kose

zavrtela se na jednom ramenu. "Reci mi - da li se isplatilo?""Da!" I sam je žmirnuo i trgao glavom malo unazad, iznenađen zvukom svog uzvika."Zašto mi se učinilo da sam čula 'ne'?"Stegao je prste oko tog poslužavnika sa zrnima, napeo mišiće; ona to nije videla. "Morao sam da

budem Starbak. Da budem najbolji, inače ne bih bio... nje dostojan. Ja moram da budem onaj koji se računa. Ali, mislio sam da kad jednom pobedim, ostalo će ići lako; a nije tako. Mislio sam da će to biti sve što sam oduvek želeo."

"Ali nije."Odmahnuo je glavom. "Šta, do vraga, nije u redu sa mnom! Sve mi uvek iziđe na zlo... sve što

preduzmem.""Onda možda nije trebalo da preduzimaš. Možeš i sad da se vratiš na zemlje Leta, ništa te ne

zadržava.""Čemu da se vratim?" Ispljunuo je te reči. "Ne. Nema meni povratka." To pitanje je on sebi odavno

postavio, i odgovorio na njega. "Niko se ne vraća, to sada znam; samo idemo sve dalje i dalje, a ni razloga nikada nema... Neću ostaviti Arienrod; ne mogu. Ali ako ne budem sposoban da budem sve što ona želi, izgubiću je ipak." Herni je to znao; Herni zna sve...

"Naći ćeš ti način da strancima 'meriš puls'. Ako si bio dovoljno pametan da nadmudriš Starbaka, znači da si dovoljno pametan i da zauzmeš njegovo mesto. Steći ćeš osećanje na koji način treba biti on; to si već počeo."

Nešto u tim rečima, neko osećanje tuge, iznenadilo ga je. Stisnuo je jednu ruku u pesnicu, omotao je drugom šakom. "Moram. Moram da poverujem u to - pre nego što ponovo počne Lov."

"Onaj Lov koji donosi vodicu života? Lov na mere?""Da." Zapiljio se dole, kroz pločnik, kroz srce grada i sveta, prema morskim prostorima pod

kontrolom plemića Zimaca. U svom umu opet ugleda Lov, ogrlicu od golih stena razasutu preko morske pučine; osetio je kako ritam okeanskih talasa peva kroz brodske grede, čuo pesmu sveta koga je ostavio za sobom. Setio se kako je nekada pogledom pretraživao obzorje, obuzet iznenadnom čežnjom... Ali ako ga Dama Thalasa sad pozove kući, on njen glas više neće moći da čuje. Možda zato što je došao da lovi mere; ili možda zato što je to More ipak samo najobičnije more, izvesna količina vode, hemijski rastvor.

Jednom, davno, posmatrao je obalu najbližeg ostrva, gde je naseobina mera, sve malobrojnija, ležala na plaži crnog šljunka... onda su se pojavili goniči i poterali ih u more, pravo u već razapete mreže koje će ih upetljati i zadržati pod vodom, da se udave. Ako ne izroni posle najviše pola sata da udahne vazduh, mer se udavi.

Nijedan pripadnik naroda Leta ne bi ubio mera; meri su deca Thalasina, rođena posle onog vremena kad su neke zvezde popadale u more i pretvorile se u ostrva, koja su na Tijamatu jedino kopno, i koja Thalasi prave društvo. Priča se da mornar koji slučajno ubije mera, od tog dana sreće nema, a ako neki mornar ubije mera namerno, ostala posada ga udavi. Ukres je čuo stotinu različitih priča o merima koji su

76

spasli ovog ili onog čoveka koji je pao u more, ili čak spasli cele posade lađa koje su naišle na stenu; viđao je onog mera koji je živeo u luci na ostrvu Gejtvej, mera čija su leđa od žutih i mrkih mrlja pravila duge linije, kao štepove, kroz gipku tkaninu morske površine u luci dok je bezbedno provodio lađe kroz opasni Gejtvejski sprud. Sećao se onih mera koji su ih pozdravili na ostrvu sibila. Nikad nije čuo da su meri učinili ikakvo zlo, ili ikome štetu.

Ali zarad onog najvećeg dobra koje mogu doneti ljudskom rodu - konačnog među svim dobrima, zarad večne mladosti - morali su umreti. On je uvek verovao da je mit o tome da su meri besmrtni, i da prenose besmrtnost na ljude, samo jedna stara priča... sve dok nije došao u Karbankl. A tamo je upoznao Kraljicu, koja je na vlasti već sto pedeset godina... onda je Arienrod stavila u njegovu ruku bočicu sa viskoznom srebrnastom tečnošću, on je štrcnuo tu tečnost u vidu mlaza sićušnih kapljica sebi u grlo i shvatio da i on može biti večno mlad.

Zato je uskoro pošao u lov, a tamo uglavnom stajao po strani: goniči su mrežama pohvatali i podavili svoje bespomoćne žrtve, negde dole, ispod.

Posle su, međutim, izvukli trupla na palubu, odgurnuli su njega u stranu zato što je bio beskoristan, čučnuli i počeli noževima da rasecaju mrka i žuta pegava grla. Sakupljali su dragocenu mersku krv, uskoro su im pipci svima bili crveni a paluba ispod njegovih nogu klizava.

Deo tog crvenila procurio je nazad, u more, kuda su se ubrzo sručila i unakažena mrtva tela, čije su tamne oči još i tad gledale sa nevericom u smrt. Toliko uništenja, nizašta... nizašta! Okrenuo se da ne gleda, bolestan u srcu, još mnogo pre nego što se klanje završilo, pokušao je da se izgubi u beskonačnom vidiku okeana i neba. Ali nikako nije mogao da pobegne od pljuskanja lešina u more, prekasno, prekasno, niti od besnog šibanja u vodi kad su se grabljivice okupile da prljaju zelenoplavu čistotu ekstazom svog hranjenja. Majka mora u svojoj nemilosrdnoj mudrosti ne ostavlja ništa da promakne neiskorišćeno, i baca prokletstvo na obest svih rasipnika...

"Ukreše?" Sudbin glas ga je dozvao nazad; oko njega se opet, zaštitnički, sklopio grad, zaklanjajući ga od Thalasinih prokletstava, poričući da ona uopšte postoje.

"Bilo je tako ružno - sve je straćeno uzalud! Nisam mogao..." Odmahnuo je glavom. "Ali ovog puta obaviću stvar kako treba. Mogu i ja da secnem mrtvog mera, nisam više nekakav sujeverni zaljubljenik u Majku koja je more." Sećao se prezira goniča, prezira koji je i bez reči bio iskazan više nego jasno; setio se Arienrodinog umirujućeg ali nadmoćnog i pokroviteljskog stava dok je oslobađala demone sumnje i gađenja prema sebi, koje je on sa sobom doneo u Karbankl. Onda mu je dodala i jednu pozlaćenu malu sprej-dozu vode života, bez komentara.

"Pa da, verujem da nisi više, a?" Opet ono žaljenje. "Smrt je nešto sa čim se nikad nije lako suočiti. Zato svi mi čeznemo da okusimo vodu života. Grabi je svako za sebe, zato što je sopstvena smrt najteža od svega... Radimo ono što mislimo da moramo." Pružila je ruku; potražila je po vazduhu njegovu.

"Hm, ne bih da vas prekidam..." Preko njegovog ramena dopro je glas neke nepoznate osobe. "Ali imam nešto da isporučim ovde."

Ukres je okrenuo glavu. Digao je pogled, kao i Sudba Rejvenglas Zimska. Videli su dve figure koje su stajale u uličici, jednu obučenu u nekakve tupe boje, i jednu ne-ljudsku... "Ti!"

Lice bez ikakvog lica, robota Poluksa, posmatralo ga je neizmenjenim izrazom, naime nikakvim, ali Torine sive oči izrazile su čitavu skalu osećaja, od nerazumevanja do velikog nezadovoljstva što nema sreće. "Svetlohodni?" reče Tor. Premeštala se s noge na nogu. "Hej, ugh... ovvv-aj... kako si, mali? Reklo bi se da si dobro postig'o", nastavi ona podižući jednu obrvu. "Jedva te prepoznah."

"Ako sam i postigao, nije zahvaljujući tebi.""A, pa, ovaj, da..." Premestila je pogled, nimalo spontano. "Zdravo, Sudbo. Najzad sam sakupila

novu količinu resa za tebe. 'Oćeš da ti ih Poluks naslaže lepo?"Sudba je počela da odguruje neke poslužavnike u stranu, oslobađajući prolaz kroz vrata. "Može,

pokazaću mu gde. Nisam znala da si Ukresova prijateljica, Tor.""I nije." Ukres je ustao i pomerio se s puta, a Poluks je ravnodušno stupio u radnju. Za sobom je

vukao jednu lebdeću platformu natovarenu zatvorenim posudama. Ukres ih je ispratio pogledom: Sudba je stupala napred, krećući se lako kroz dobro poznatu okolinu, a Poluks je išao za njom. Međutim, kad je i Tor pokušala da uđe u radnju, preprečio joj je put, tako što je pružio jednu ruku popreko, preko vrata. "A-a", reče. Naterao ju je da uzmakne, da zaokrene unatraške i nasloni se na spoljašnji zid zgrade. "Da popričamo. O onom što si mi učinila na priredbi gde je ubijen starl. Kako si me opelješila, odnela celokupnu moju imovinu; i šta si posle s time uradila."

77

Tor se oslanjala leđima o boju, dobrim delom oljuštenu, kojom je zid bio prekriven. Njene oči su stizale da pogledaju svuda, sem u njegove oči. "Slušaj, Ukreše, zaista mi je žao zbog toga, znaš? Zaista mi je bilo odvratno što sam te tako zeznula. Mislim, bio si tako pun poverenja... i tako glup... Ali bila sam u dugovima, na život i smrt, kod Hardnota u kazinu 'More i zvezde'. Bila sam izgubila deo dnevnog pazara koji je trebalo iz kazina da prenesem onima gore. Da nisam nadoknadila te pare, on bi ih nadoknadio iz moje kože, znaš? Razumeš? Iskreno rečeno, bilo je, ili ti - ili ja. Osim toga mislila sam da ću ti bar očitati lekciju koja ti je potrebna." Slegnula je ramenima; prisustvo duha joj se počelo vraćati.

"Šta si uradila s mojim stvarima?""U zalagaonicu, šta bi drugo?"Nasmejao se kratko. "I koliko su ti dali?" zapita, gotovo uzgredno."Sitninu, šta bi dru-aaaaaaa..." Njen glas zagušeno prestade, jer je njegova podlaktica poletela gore i

pritisnula njen vrat uz sam zid. "Bogovi!" Vrpoljila se, nastojeći da ne gleda u nešto u njegovim očima. "Šta te spopalo, mali?"

"Naučio sam tvoju lekciju." Pritisnuo je podlakticom jače, uživajući u izrazu na njenom licu. "Sad mi duguješ, Tor, i sad bih mogao da to nadoknadim iz tvoje kože. Evo, odmah sad."

"Ppppa - nećeš valjda?" Osetio je u njenom vratu gutanje od iznenadnog straha; njene ruke poleteše gore, stegoše se oko njegove ruke. "Šta ti jjjjj..."

"Ukreše, šta radiš to!" Zapanjen Sudbin glas.Žmirnuo je: magla njegovog ranjenog ponosa se razilazila. Pustio je Tor. "Ne vrediš da se toliko

potrudim."Tor je odahnula šumno, opipavajući grlo šakama. "Samo... neki mali nesporazum, Sudbo. Nabaviću

ti pare, mali. Mislim, čim dođe isplatni dan...""Zaboravi ih." Okrenuo se na drugu stranu. Osećao je da mu je lice vrelo od gneva i postiđenosti, i

pitao se koliko od toga Sudba može da vidi. Ali nešto što je proletelo u prolivu Torinih izblebetanih izvinjenja zakačilo se za njegovu pažnju, zapelo je za koren njegovog rđavog raspoloženja; opet se okrenuo ka njoj, ali sad namerno pokazujući osvetoljubivost na licu. "S druge strane - ipak ih ne zaboravi. Duguješ mi, a ja ću ti reći kako možeš da mi nadoknadiš počinjenu štetu. Čak bi mogla nešto i da zaradiš, ako radiš kako treba." Izvukao je svoju kreditnu karticu i podigao je Tori pred oči.

Tor je pogledala belo. "A?" Pružila je ruku ka njoj, neodlučno, ali je on karticu izmakao."Kažeš da si kurir za 'More i zvezde'. Sigurno znaš mnogo o tome ko šta kontroliše ovde u Lavirintu,

čuješ mnogo zanimljivih govorkanja...?""Ma, ne - ne znam ti ja ništ', mali; ja uši držim zatvorene." Odmahnula je glavom, sklapajući oči da

ne bi pala u iskušenje. "Ja samo tako, uzgred, trknem kao kurirka, a zato me malo više časte, i to je sve.""Ajde, nemoj me." Namrštio se. "Ali, moguće je da ti ne znaš dovoljno da bi otkrila stvari koje ja

hoću da znam." Odjednom je pred njim zablistala inspiracija, zasenjujuća. "Znam nekoga ko zna, prema tome nije važno! Ti možeš da dobijaš informacije od njega, a ja ne mogu. Zato ćeš ti da središ ove stvari za mene: brinućeš se o njemu, razumeš?"

"Ne." Odmahnula je glavom. "U šta si se, do vraga, upetljao? U šta pokušavaš da me uvučeš?""Radim i ja za nekoga, za nekoga - od onih gore. Za nekog ko hoće da zna šta radi opozicija. A

postoji jedan čovek po imenu Herni koji zna sve, ali kome je sreća okrenula leđa. Ti ga uzmi i pomogni mu; a on će biti toliko zahvalan da će ti reći sve što želiš da saznaš."

"Ha! Znam jednog Hernija, taj je bio veliki trošadžija, a ako je sad prop'o, ako, i treba. Jednom prilikom su on i neki njegovi drugari bili besni od droge, pa me je on uhvatio i pokušao da me..." Ta reč nije htela da iziđe; ali Tor stisnu šakom zatvarač svog jednodelnog odela. "Napravio mi je modrice na mestima koja ne bih pokazala ni svojoj rođenoj majci, pre nego što ga je Poluks odvukao sa mene i naveo da se predomisli." Bacila je pogled pored Sudbinog nemog gledanja, na flegmatično metalno biće u vratima. "On je možda glupa mašina, ali, do vraga, ima mnogo više čoveštva nego oni koji ga programiraju."

Ukres se iscerio pozajmljenoj viziji Hernija 'u frci'. "Mora biti da je od droge bio sasvim sišao s uma, ako je spopao jednu..."

Torino lice je pocrvenelo, a pesnice se podigoše. "Slušaj, ti, Letnjak, nemoj slučajno da praviš takve šale na račun jedne žene Zime!"

Široki osmeh odjednom mu spade s lica. "Tako mi Tha... tako mi bogova, nisam to hteo da kažem! Ako je to taj isti Herni, nemaj brige. On ti ovog puta neće praviti nikakve probleme. Naći ćeš ga blizu

78

'Paralakse'. Troškove plaćam ja, i tebi plaćam za trud; jedini je uslov da on nikad ne nasluti zašto to radiš. Mene nemoj pomenuti nijednom." Spustio je glas, okrećući leđa Sudbi: "A ako ne dobijem ovo što hoću, zažalićeš, a tada ni Poluks neće moći da ti garantuje bezbednost."

Torino lice nezdrave blede boje postade još bleđe; osetio je kratkotrajno iznenađenje uviđajući da mu je ona poverovala. "Srešćemo se ovde, u isto vreme, kroz - nedelju dana."

"Daaa, važi", reče ona nejako i iscure iza barikade njegovog tela. "Ajmo, Polukse, idemo.""Kako god ti kažeš, Tor." Robot je sišao sa praga i krenuo za njom, niz uličicu.Tresnula ga je ljuto po prsima. Dalje je išla trljajući ruku. "Ćuti, ćuti, prokleta kršino. Trampiću te za

kera."Sudba je opet sedela i ukrašavala golo, zjapeće obličje maske kao da je to jedina stvarnost u

vaseljeni. Nije mu se više obratila, niti je digla ka njemu pogled bilo kog od svojih očiju.Ukres oseti imploziju svog oduševljenja, videći da se Sudba povlači od njega - kao da će i ona sad

biti bez bliskosti, ili kao da je on sam tu bliskost ukinuo."Rekla si da ću naći načina da rešim problem. Evo, našao sam.""Da, pretpostavljam da jesi." Dohvatila je komad satena."Mislio sam da ne donosiš moralne ocene.""Trudim se da ih ne donosim. Svi mi biramo svoje staze prema paklu. Ali neke od tih izbora lakše je

gledati nego neke druge... ne volim da vidim da mojim prijateljima neko nešto čini nažao.""Pa upravo sam to rekao. Neću joj ništa." Ali, znao je da je u jednom trenutku nedostajalo samo

malo... i da je Sudba baš taj trenutak videla."'Današnja reč je sutrašnje delo'", citirala je tiho. "A ja smatram i tebe za prijatelja.""I sad?""Da, i sad." Digla je glavu i pogledala ga, ali bez osmeha. "Dobro pazi, Ukreše. Život nije izatkan od

samo jedne niti, znaš.""U redu." Slegnuo je ramenima, zato što nije baš razumeo. "Videćemo se opet, Sudbo."Najzad se osmehnula, ali to nije bio onaj osmeh koji je on čekao da vidi. "'Ovde, u isto vreme, kroz

nedelju dana.'"

"Pardon, drugar - da nisi vid'o nekog H-Hernija?" Tor je zaćutala čim je vagabund podigao lice ka njoj, lice užagreno od beskorisne mržnje vezane životinje: istog časa je bila sigurna da ga je videla ranije. Izmršavelo lice, sa bradurinom, ali ipak isto ono lice: van-Tijamatovac, tamnog tena, lice previše zgodno, oči sa dugim trepavicama, divne, ali hladne kao smrt. Stajala je jedan trenutak gledajući dole, uštinuta u zahvat mengela između prošlosti s jedne i sadašnjosti s druge strane. Ovo je Herni, onaj isti Herni, onaj čije su oči jednom gledale nju i videle - ne ljudsko biće, već predmet.

Ali sada u njegovim očima, dok ju je gledao, nije bilo nikakvog znaka prepoznavanja, nikakve svesti o ironiji njihovog ponovnog susreta posle toliko vremena. Ustuknula je jedan korak od njegovog smrada, od njegovog grozno prljavog jednodelnog letačkog odela; setila se kako je bogato obučen bio prošli put. Možda je u njegovom slučaju ipak droga bila onaj ko se poslednji smeje... malo je nedostajalo da se osmehne na tu pomisao. Na sanduku su bile, pored njega, dve stvari, poluprazna boca i jedna olupana konzerva u kojoj je ležalo nekoliko novčića. Dok je dolazila ovom uličicom, videla je kako neki plavac, poručnik, tamne kože ali sa neskladnim ružičastim pegama, 'preslišava' ovog čoveka zbog prošnje. Prkosni i krvožedni izraz izbledeo je sad sa prosjakovog lica, jer mu je njeno pitanje počelo ulaziti u svest. Jednim brzim bezizražajnim pogledom načinio je 'inventar' svega što je mogao videti na njoj i na Poluksu pokraj nje. "Možda znam jednog Hernija. Al' mi pamćenje nešto slabo radi." Njegova šaka se značajno stegla oko kante za milostinju. "Zašto?"

Zabila je šaku u džep, bacila nešto sitnine u konzervu. "Čujem da mu je sreća okrenula leđa. Možda želim da to promenim."

"Ti?" Nategao je iz boce, obrisao usta nadlanicom. "Opet, zašto?""To je nešto između njega i mene." Skrstila je ruke na grudima, maltene počinjući da uživa u ovoj

igri. "Elem - gde je on?""Ja sam Herni", progunđa on."Ti?" Izgovorila je to kao tačan eho njegove neverice, i još se nasmejala. Poen više. "Dokaži.""Kučko!"

79

Odskočila je daleko unazad, pamteći njegovu brutalnu snagu; ali on se samo zanjihao napred na tom sanduku, i pao bi da Poluks nije ispružio jednu krutu ruku i gurnuo ga nazad u uspravan položaj. Tor je stajala i blenula, ipak izvan Hernijevog dohvata, pokušavajući da proceni šta je to zapravo videla. "A! To je on hteo da kaže. Ti si bogalj!"

Njegove usne se iskriviše. "Ko? Ko te je poslao ovamo?""Niko važan." Nezgrapno je slegnula ramenima. "Ja sam ta koja hoće da te vidi, Herni. I bilo bi

dobro da se zabrineš ko sam ja, a ne ko su drugi." Naslonila se na Poluksa, pogladila šakom prohladni metal njegovog ramena, osmehnula se. "Kaži, šta bi ti radio meni, da smo kojim slučajem u obrnutom položaju...?"

Iznenađena sumnja zateže mišiće njegovih obraza. Proučio je pogledom opet nju, i Poluksa. U jednom trenutku učinilo joj se da vidi nekakvo prepoznavanje; ili je to možda u njemu bio samo strah da će je prepoznati. Koliko neprijatelja ima takav čovek u ovakvom gradu... a koliko pravih prijatelja u celom svemiru? Herni klonu leđima na zid, rezigniran. "Radi šta hoćeš, jebe mi se." Potegao je još jednom iz boce.

"Ne." Odmahnula je glavom; pošto je imala na umu Svetlohodnog i njene nevolje s njim, osetila je prema Herniju nešto što nije bilo mnogo daleko od saosećanja. "Samo sam pitala. Kako ide biznis?" Zavirila je u konzervu.

"Sporo." Osetila je kako on odbija da je pita koji je njen 'biznis' u ovome; neka delikatna napetost ispunjavala je gornju polovinu njegovog tela, onu koja je još reagovala na njegove voljne komande. Mušterije iz kafane 'Paralaksa' prolazile su pored njih nastojeći da ih ne gledaju.

"Pao si ti poprilično, od našeg poslednjeg susreta."Ne, nije pamtio. Sad je u to bila sigurna, ali joj nije bilo jasno da li joj je zbog toga drago ili žao.

"Prosio sam ja i ranije, pa me to nije ubilo."Pomakla se, oslonila se jače na Poluksa, osmotrila Hernija sporim pogledom. "Mislim da bi ovog

puta moglo i da te ubije."Digao je i opet spustio pogled; nije odgovorio."Čujem da si zaista umeo da nađeš puteve kroz Lavirint pre ove tvoje - hm - nezgode." Zapitala se

ko, ili šta, ga je ovako udesio. "Čujem da zaista znaš kako budžovani muvaju, u inostranstvu i ovde. E, to je ono što ima neku vrednost, za mene."

"Zašto?" reče on oštro."A šta te briga zašto?" uzvrati ona; još nije bila sigurna koji će mu lažni razlog dati. "Za jednog

prosjaka, zapitkuješ mnogo.""Hoću da znam zašto bi jedna Zimkinja htela da zna takve stvari. Postoji samo jedna Zimkinja..."

Namrštio se."Ima nas na hiljade i volimo da malo bolje zaradimo, baš kao i ti, tuđinče." Raskopčala je jedan džep

i izvukla kreditnu karticu, podigla je da on vidi, kao što je ranije Ukres podigao karticu ispred nje. "Možda ne želim večno da se bavim utovarivanjem robe. Možda hoću da dobijem i ja jedno parče torte pre nego što vi tuđini otperjate sa ovog sveta i odnesete tortu sa sobom." Uvidela je, sa mutnim iznenađenjem, da ovo i njoj zvuči suvislo.

Klimnuo je glavom, ne kao da se na ma šta obavezuje, ali, ipak, kao da su te reči i njemu zazvučale suvislo. "Rekla si da to ima neku vrednost. Koliko?" Žmirkavo je osmatrao površinu kartice.

"Nemam mnogo... ali imam više nego ti. Imaš li ti uopšte neko prenoćište?"Samo jedno odmahivanje masnom, neočešljanom glavom.Opsovala je. "Tako sam i mislila. Možeš da boraviš kod mene, za sad. Ionako ti je potreban neko da

te hrani i da čisti za tobom.""Meni trebaju pare, a ne neko da mi briše prokleti nos! Nemoj da me zamajavaš." Posegnuo je rukom

preko ramena i počešao se, kriveći lice u grimasu.Posmatrala je kako se češe. "Čudo je da ti iko priđe dovoljno blizu da ubaci nešto u to", reče ona,

pokazujući na konzervu. "Šta ćeš da uradiš kad ta odeća jedne noći počne cela da gamiže i ode sa tvojih leđa?"

"A da nećeš možda ti da je skineš noćas, maco?" podrugljivo reče on.Stisnula je usne. Onda ih je prinudila da se iskrive u osmeh. "Nisi moj tip, bogaljčino. A sve prljave

poslove za mene radi ovaj Poluks, vidiš ga. Navikao je i da tegli teške stvari koje ne mogu same da se pomaknu."

80

"Kako god ti kažeš, Tor", reče Poluks dobroćudno. U njegovom glasu, iako bez ikakvog posebnog tona, osećao se neki nejasni nagoveštaj odobravanja. Odmakla se jedan korak od njega, malčice nelagodno. Ponekad je bilo teško setiti se da je Poluks samo programirana mašina za nošenje tereta, i ništa više.

"Možeš da ostaneš na stanu i hrani kod mene, dokle god mi vrediš toliko, Herni. Da čujem: hoćeš, ili nećeš." Uzmi ili ostavi, skote. Ja ću biti zeznuta strana, u oba slučaja.

"Ne mogu da ostajem u toku sa događajima, ako se i ja ne muvam ponegde. A za to mi trebaju pare, da bih mogao..."

"Što ti treba, dobijaćeš - pod uslovom da dobijam i ja." Pod uslovom da Svetlohodni ispoštuje pogodbu sa nama.

Naslonio se unazad, na zid, sa osmehom koji je bio nešto ružno na njegovom zgodnom licu. "Ako je tako, dobila si savetnika, maco." Protegao je ruke, pažljivo.

"Dobila sam ja veliki bol u dupetu." Podigla je njegovu olupanu konzervu i istresla metalni novac u svoju šaku. "Dobro, Poli, ajde nosi ovoga. Idemo kući."

19.

Beskrajno odsustvo svetlosti i života omotalo je Lunina čula kao plašt koji guši. Nije imala nikakve čulne utiske. Padala je u bunar bez dna, svesna da je ostala sama, poslednja slabašna iskrica života u jednom kosmosu u kome je Smrt neosporni vladalac... i da je postala družbenica Smrti, čiji neopipljivi zagrljaj crpe snagu i zdravi razum iz nje. Dospela je na neko mesto izvan života, tragajući za svojim izgubljenim voljenim, prošla je kroz jednu kapiju kroz koju je i ranije mnogo puta išla; ali ovog puta je zalutala, sad nema nikog da odgovori na njene krike, nikog ko bi je čuo, njen glas i ne može da se proširi... Pustite me kući...

"Pustite me kući!" Luna se u krevetu digla u sedeći položaj, a njen glas joj se vratio i udario u nju, odbijen od skučenih zidova sobice.

"Luno, Luno - to je samo ružan san. Sad si bezbedna sa nama. Bezbedna." Elsevirine ruke su je obuhvatile, blažeći njenu paniku, kao bakine ruke koje su tešile jedno dete u noći, tako davno.

Sobica je ispunila njene mokre, žmirkave oči bolnim veštačkim danom; tridi-ekran ugrađen u zid počeo je izbacivati vodoskok buke i pokreta - a tako isto je bilo i pre nego što je Luna potonula u svoj nesigurni san. Posle izdržane torture Crne Kapije, Luna više nije mogla da boravi u zamračenoj sobi. Ona sad proguta knedlu bolnog jada, osloni glavu na Elsevirino rame u mekanoj kućnoj haljini, oseti prohladno kretanje vazduha duž leđa svoje lepljivo-mokre spavaćice. Svet se postepeno zgušnjavao oko nje, potvrđujući iznova njeno mesto u njemu; srce prestade da pokušava da se istrgne iz njenih prsa. Uhvati sebe kako pokušava da čuje zvuk mora.

"U redu je. Sad sam dobro." Njen glas je i sad zvučao tanko i neubedljivo... ovaj košmarni gubitak snage i kontrole postao je deo njene svakodnevice i u budnom stanju. Sela je uspravnije, odvajajući se od Elsevirinog ospokojavajućeg prisustva; povukla je pramenove vlažne kose nazad, iza ušiju. "Izvini što sam te opet probudila, Elzi. Nikako ne mogu da..." Zaćutala je, stideći se svoje bespomoćnosti; jadno je trljala oči. Pekle su je kao da su pune peska vetrom nanetog. Bila je to treća noć za redom u kojoj su njeni avetinjski pohođeni sni uspevali da se probiju kroz tanke pregradne zidove između apartmana. Gledala je kako se umor i briga usecaju svakim danom sve dublje u crte Elsevirinog lica. "Ovo je glupo." Stisnula je pesnice. "Žao mi je, svake noći ostaješ budna zbog moje glupe..."

"Ne. Luno, draga." Elsevir je odmahnula glavom; Luna, iznenađena, zaćuta, videći nežnost u tim očima indigo boje. "Nemoj mi se izvinjavati. Ništa što bi ti mogla uraditi ne bi mi smetalo. Trebalo bi da ja tebi kažem 'izvini'; ja sam kriva što imaš takve snove, zbog mene nisi u stanju da nosiš svoj trolist..." Bacila je pogled ka drugoj strani sobe, gde je na gornjoj strani jedinog ormarića ležao samo jedan predmet - sibilski znak. "Kad bih mogla preuzeti tvoj strah na sebe, rado bih to učinila; bilo bi to malo pokajništvo za veliko zlo koje sam ti učinila." Pogledala je na drugu stranu, prstima masirajući svoje mišice.

"Nije bila tvoja krivica. Moja je krivica; nisam bila dovoljno jaka da budem sibila." Luna steže vilice, toliko da je zubi zaboleše. Izišla je iz Crne Kapije, i iz svog transfera, kao nepoznata osoba, progonjena rascepljenom realnošću. Dok su stigli na planetu Karemof, opet je funkcionisala normalno i maltene je bila opet ljudsko biće; međutim, kad god bi sklopila oči i ostavila svoj um bez zaštite...

81

Ovde, u svemirskom orbitalnom lučkom gradu, nosila je trolist bez skrivanja, zadovoljna kad su je sasvim nepoznati ljudi, sa svetova o čijem postojanju nikad nije ni čula, pozdravljali osmesima i naklonima. Ali onda joj je prišao jedan čovek i zamolio je da odgovori na neko pitanje. Okrenula mu je leđa, obuzeta mučninom u stomaku od užasa, i odbila - odbila. Elsevir ga je oterala; ali Luna je tog časa znala da nikad više neće moći da odgovori ni na jedno pitanje... "Biće mi dobro čim... čim se vratim kući, na Tijamat." Gde je noću celo nebo požar zvezda - a ne ovakvo crno i gorko ništavilo koje proždire čak i životnu silu zvezde, ništavilo u kome su zvezde sparušene, ledene, beznadežno same. Gde tek treba uraditi ono jedino što za nju još ima važnost jednaku onome što je u dolasku ovamo uništila. Samo jedna osoba mogla bi razumeti kako je to kad izgubiš ono što si celog veka želeo. Ukres - ona ga mora naći. "Još koliko vremena...?" Pitanje koje se trudila da ne postavlja dok su ovde, i koje se plašila da postavlja, iako joj je svakog dana i sata bilo na umu.

"Znači, zaista ne želiš da ostaneš? Čak ni posle svega što si videla?" Luni se srce stezalo od dubine razočaranja koju je osećala u Elsevirinom glasu. Videla je koliko se silno Elsevir trudila, poslednjih dana, da ispuni njeno vreme i njen um neverovatnim divotama ovog grada, ove luke koja plovi kroz svemir sam, vezana nevidljivim konopcem za svet ispod. Prvo je mislila da Elsevir to radi samo da bi odagnala njene strahove, ali sada je uvidela da postoji još jedan razlog. "Vi - zaista hoćete da ostanem sa vama zauvek?"

"Da. Veoma, draga moja." Elsevir se nasmešila, neodlučna. "Nikad nismo imali dece, znaš, Ti-Džej i ja..."

Luna je oborila pogled, čeličeći se da zada još jedno razočarenje. "Znam. Kad bi se radilo samo o meni, kad bih bila neko drugi, ostala bih sa tobom, Elsi."

Uvide da je to istina, iako je ona ovde kao dete koje se izgubilo na Festivalu; ovde, u ovom nerazumljivom, besprekornom ostrvu koje se kao točak vrti kroz nebo. Elsevir je pokušavala da uključi i uklopi Lunu u sve viđeno, pa je posle nekog vremena i Luna počela da oseća nemarnu gordost van-Tijamatovaca, koji misle da je međuzvezdani brod stvar jednako prirodna kao i jedrenjak na moru, i koji se prema čudesnim, strahopoštovanja dostojnim stvarima odnose kao prema nečemu na šta jednostavno imaju pravo. Sa svakim malim tehnološkim čudom kojim je, zahvaljujući Elsevirinom strpljenju, ovladavala, Luna je gubila po neki deo straha od većih čuda, tako da je najzad mogla da stane na balkon njihovog apartmana i razgleda prostranstvo Lopovske Pijace glumeći da je prava pravcijata van-Tijamatovka, građanka Hegemonije, savršeno kod kuće u ovoj interstelarnoj zajednici.

Ali tada bi je dotakla pomisao da tek sad zaista razume ono što je Ukres oduvek pokušavao da unese u njena osećanja; pa bi pomislila koliko bi njemu značilo da stane ovde gde ona stoji - i tako bi se setila da ga je napustila kad mu je bila potrebna. "Ukres je i sad u Karbanklu; moram da se vratim njemu. Ne mogu ostati ovde bez njega." Izgnanica na jednom ostrvu koje je okruženo beživotnom prazninom. "Ovde ne mogu da budem sibila." Pritisnula je dlan na trolisni tetovaž ispod grla. "Otišla sam sa svog sveta u vreme kad je trebalo da ostanem. Podbacila sam u svojoj dužnosti, izneverila sam Ukresa, izneverila sam... Dama Thalasa ne čuje moje molitve. Izgubljena sam, zato sam izgubila i njen glas." Njena gola stopala dotad su bila na ivici kreveta; ona ih sad odiže, pa spusti na hladni pod. "Naopako je to; ovde nisam na svom. Ja pripadam Tijamatu..." Iznenada je to i osetila, neobično jako, baš dok je izgovarala te reči. Zagledala se Elseviri u oči, upirući snagom volje da Elsevir shvati njenu potrebu, čežnju - i tugu.

"Luno." Elsevir je pritisnula ispružene šake jednu o drugu, na način kako je to već radila kad je pokušavala da o nečemu donese odluku. "Kako mogu ovo da kažem, osim loše?... Kući ne možeš."

"Šta?" Noćna mora zatamni pred njenim očima tu sobu i Elsevirino brižno lice. "Mogu!" Hitnula je svetlost svoje vere protiv te senke. "Moram!"

Elsevir podiže šake, napola smirujući nju, napola štiteći sebe. "Ne... ne. Samo sam htela reći - to, naime - ne možeš dok Ugas ne bude opet dovoljno jak da obavi posao astronavigatora." Te reči su posustale i rasplinule se, kao izgubljena prilika.

Luna se namrštila, ne baš ubeđena; Elsevirino lice još je bilo pomračeno velom sumnje. Luna protrlja lice; njeno telo bilo je mlitavo pod teretom umora i razočaranja. "Znam. Žao mi je." Rukom je, ne gledajući, potražila polupraznu bočicu pilula za umirenje, na ormariću pored kreveta.

"Ne", reče Elsevir hvatajući je tamnom šakom za zglavak i vraćajući njenu ruku nazad. "To nije pravi odgovor. Ali pravi odgovor za svoje strahove nećeš naći ni povratkom na Tijamat; oni će ići za tobom, svuda, ako ne saznaš šta je pravi posao sibile. Ja nisam dovoljno mudra da ti to objasnim, ali postoji neko ko jeste. Kad bude prvi povoljan 'prozor', odletećemo dole, na planetu, i razgovaraćemo sa mojim zetom." Pružila se i uzela tu bocicu pilula. "Odavno je to trebalo da uradim... ali, kad sam ja samo jedna glupa baba."

82

Ustala je, osmehnula se Luninom nerazumevanju. "Mislim da će nam u svakom slučaju svima jako prijati da opet stupimo nogom na stvarnu planetu. Možda će i Ugas moći sa nama. Odmaraj se sada, zlato moje... i lepo sanjaj." Nežno je dodirnula Lunu po obrazu i otišla iz sobe.

Luna je opet podigla noge u krevet i poravnala jedini pokrivač koji joj je ovde bio potreban, jedan mali i tanki pokrivač preko stomaka. Ali nikakvi slatki snovi nisu čekali u beživotnoj noći koja je opkolila ovaj grad-ostrvo i njegovu planetu. Luna je ležala zureći u napola shvatljivu radnju koja je treperila na ekranu na zidu. I telo i duša su boleli, svako svojom različitom potrebom. Nije postojao niko u ovom tuđinskom mestu ko bi mogao preokrenuti ijedan od njenih snova iz tame u svetlost, niko, ako njoj ne dozvole da ode kući... kući... Suze su kliznule niz njene obraze u trenutku kad je sklopila oči.

Kroz Lopovsku Pijacu vozila se u veštačkom danu, u gužvi u kosmodromskom tramvaju, sa Elsevir i Svilenim i Ugasom kome su noge još bile od gume, i sa gomilom zlovoljnih unutar-gradskih putnika, dovoljno brojnom da se neko ostrvo popuni stanovništvom. Krećući se svojom orbitom, ova svemirska luka je svakih nekoliko sati prolazila iznad po jednog 'prozora' - prostora povoljnog da posluži kao 'hodnik' za letenje do i od površine Karemofa - ali ti 'hodnici' završavali su se dole, na planeti, na različitim mestima, međusobno udaljenim po nekoliko stotina ili hiljada kilometara; ko propusti jednu takvu priliku, morao je da čeka ceo dan da stanica ponovo nadleti isti 'prozor'.

Nijedno sedište nije bilo slobodno kad je Luna ušla u tramvaj, ali dok je prolazila tramvajem jedan čovek je ustao i ponudio joj mesto: neobjašnjiv postupak. Osmehnula se i prepustila to mesto Ugasu, a onda je ustao drugi muškarac, opet ustupajući mesto njoj. Postiđena, povukla je napred Elsevir i dala to drugo mesto njoj, ali joj je i šapnula: "Je l' oni misle da sam tako bela zbog neke bolesti?"

"Ne, draga." Elsevir se namrštila, šaljivo glumeći neodobravanje, i malo povukla nadole rub Lunine žute tunike bez rukava, dugačke do butina. "Upravo obrnuto. Ali, zaista bi trebalo da nabaciš ogrtač." To reče, i dotače ogrtač, smirene vinske boje, koji je Luna nosila preko ruke.

"Pa vrućina je." Luna je osećala ukrštene pletenice koje je pričvrstila navrh glave, da joj ne smetaju. Sećala se raznih glomaznih odeždi i tesno pripijenih letačkih odela koja je probala i odbacila u prodavnicama Centralnog gradskog bazara. Pokušala je, izvan broda, da nosi i svoju sopstvenu odeću, tijamatovsku, koja je, međutim, bila preteška. Vazduh u ovoj svemirskoj stanici bio je topao kao krv, pa je Luna gledala da bude obučena što lakše, najminimalnije što je Elsevir dopuštala.

"Kad sam bila cura, išla sam pokrivena od glave do pete velovima; to je bio deo ženske tajanstvenosti." Elsevir je malo popravila nabore svog labavog kaftana ispljuskanog raznim bojama; njena ogrlica od zvončića zacilikala je slatko. "Šta tad ne bih dala da sam mogla da ih sve pobacam i da potrčim ulicom gola, u letnjoj omorini. Ali se nikad nisam usudila."

Luna se držala za naslon sedišta, jedan korak iza Svilenog koji je ćutke patio; saosećala je sa nelagodnošću tog stvora oko koga se nagurala gomila onih koji su za njega tuđini. Gledala je napolje, kroz otvorene strane tramvaja, dok su prolazili bulevarima ove međuzvezdane zajednice u kojoj je Elsevir imala stan i u njemu živela sa Svilenim i Ugasom - sad i sa njom - u elegantnoj klaustrofobiji ovog karemovskog iznad-planetnog geta. Luna je već izgubila predstavu u kom delu grada se nalaze; nije razumela sistem po kome su ovde raspoređene ulice, baš kao ni običaje ljudi koji kontrolišu ovaj grad. Shvatala je samo da je sve skupa ugrađeno u jedan šuplji prsten i da se sam kosmodrom nalazi u sredini, na mestu glavčine tog 'točka'. Ovo ostrvo na nebu Karemovljani su nazivali 'Lopovskom Pijacom' a njegovi stanovnici su to prihvatali nalazeći neku uvrnutu zabavu u tome. Planeta Karemof je imala prevlast u Hegemoniji zato što je proizvodila najusavršeniju tehnološku robu, a Elsevir je jednog dana rekla Luni, ne bez ponosa, da je naziv 'Lopovska Pijaca' više istina nego uvreda.

"Kako si postala... uh... kako si došla na Karemof?" pitala je Luna, kad Elsevir nije nastavila priču o velovima. Sve je manje mogla sagledati kako se ova skromna i blaga žena otisnula u karijeru koja znači sukobljavanje sa nekim - i kršenje međuzvezdanog zakonodavstva.

"E, draga moja. Kako sam ja izgubila velove, a i ugled, to ti je duga, dosadna, zamršena priča." Ali Luna vide i osmeh koji se došunjao na krajičke Elsevirinih usana.

"Lažna skromnost", reče Ugas, koji je sedeo sav skljokan na sedištu ispred njih, sklopljenih očiju, pritiskajući šakama prsa. On se pre samo dva 'perioda dnevne svetlosti' vratio iz ovdašnje bolnice.

"Ugase, je l' ti dobro?" Elsevir ga je pipnula po ramenu."Fino mi je, gazdarice", reče on sa širokim osmehom. "Sav sam se pretvorio u uvo."

83

Ćušnula ga je i oslonila se nazad, na naslon svog sedišta, sa jednim rezigniranim sleganjem ramenima. "Dobro. Došla sam sa Ondinija, Luno, sveta koji bi tebi izgledao još nerazumljiviji nego Karemof, sigurna sam; iako teh-nivo nije tako visok. Žene na mojoj planeti nisu podsticane..."

"Nisu puštane", reče Ugas."...da žive punim životom, onakvim kakav je tvoj život od početka bio." Njen glas se uzdizao do

Lune kroz žamor razgovora drugih putnika, kao dim koji uzlazi u gradske izmaglice jednog drugog sveta, gde kopnom dominiraju piramidalni hramovi-grobnice jedne drevne teokratije. U toj zemlji žene se kupuju, prodaju i trampe, i žive u zasebnom delu svake porodične naseobine, izdvojeno od muškaraca, koji im nisu partneri nego ljubomorne gazde. Tamo životi žena ostaju u uzanim stazicama, koje su tokom generacija duboko urezane u tlo; životi nepotpuni, ali umirujuće predvidljivi.

Jedna bojažljiva devojčica zvana Elsevir - Poslušnost - stupala je tim putanjama tradicije, umotana u velove koji su skrivali njenu ljudskost; u tesnacima rituala često je posrtala, ali nikad nije sagledala svoj život sa dovoljne razdaljine da se zapita zašto je to tako. Ali jednog dana na trgu kod hrama radoznalost ju je odvukla sa uobičajene putanje na kojoj je, ispred svetilišta njenih duhova-pokrovitelja, sakupljala priloge, u gomilu sveta koji se okupio da čuje nekog ludog stranca. Taj se dernjao o nekakvoj slobodi i jednakosti. Popeo se drsko na stepenike Velikog hrama Ne'Ehmanovog, a jedna grupa radikalne lokalne omladine gurala je letke u ruke i u odeću svakome ko je zastao. Međutim uskoro je masa postala besna i gadna, a bezobzirni odredi crkvenog Obezbeđenja navalili su da je razbiju i u panici koja je usledila pobacali su u crne 'marice' svakog koga su dohvatili - sve od reda, zajedno.

Elsevir se šćućurila, pritisnuta gomilom tela u jedan ugao vozila, koje se jako cimalo. Izgažena, ispipana, pocepanih velova, čučala je u tom ćošku i histerično jecala, plašeći se da će biti oskrnavljena ili ubijena. Onda su je iznenada ščepale dve snažne ruke, povukle je nagore tako da je ustala i naslonile je na zid. Raspamećena od užasa, osećala je kako se ceo svet oko nje pretvara u vodu, a i njeno telo takođe...

"Nemoj mi sada padati u nesvest, bogova mu!" zatreštao je glas u njenim ušima, "ne mogu večno da te držim uspravnu..." i, šamar.

Bol je prošao kroz zid njenog ludila kao klin. Otvorila je oči, cvileći, i ugledala ispred sebe raščerupanu, okrvavljenu facu onog ludog stranca, čoveka koji je izazvao čitavu stvar... čoveka koga će ona, i samo njega, voleti do kraja svog života. Ali u tom trenutku ništa nije bilo dalje od njenih misli nego ljubav.

"Je l' ti dobro?" Zastenjao je jer ga je neko munuo laktom u bubrege. Upirao se rukama kruto o zidove, štiteći Elsevir svojim telom. Odmahnula je glavom. "Jesam te povredio? Nisam namerno." Povukao je jednu šaku i nežno dodirnuo Elsevir po golom obrazu. Uzmakla je od njegovih prstiju sva se skupljajući u sebe i odmah počela da navlači jedan pocepani veo preko glave, gde je ranije bio. "Pardon." Spustio je pogled, upirući se opet obema rukama; policijsko vozilo je načinilo zaokret i zanelo se na jednu stranu. "Nisi bila čak ni prisutna, znači, nisi ni čula moj govor, a?" Načinio je grimasu žaljenja; odjednom je izgledalo kao da je jedva nešto malo stariji od nje. Odmahnula je opet glavom i obrisala suze iz očiju. Progunđao je neke ogorčene reči na svom jeziku. "U pravu je Kej-Ar; pravim više štete nego koristi!... Šta se treseš, tebi oni neće ništa. Kad stignemo u inkvizitorijum, oni će da izdvoje samo zlo seme, a tebe će da puste."

Opet je sva ceptala. Dobro i predobro je znala šta se priča o ponašanju crkvene policije. Osetila je da se njene oči opet pune suzama.

"Ajde nemoj. Molim te nemoj." Pokušao je da nabaci osmeh, ali ga nije mogao održati. "Neću im dati da te diraju." Besmislica, ali ona se za tu besmislicu uhvatila, da se ne udavi. "Čuj", reče on, nastojeći da kako-tako promeni temu, "hm, pošto si - ovde, 'oćeš da čuješ moj govor? Ovo mi je možda poslednja prilika." Kapljice znoja sijale su u njegovoj žičastoj, smeđoj kosi.

Ćutala je, što je on shvatio kao potvrdan odgovor,pa je ispunio ostatak njihovog zagušljivog putovanja ka sudilištu svežim, slatkim vazduhom svog beznadežnog idealizma - kako će svi ljudi živeti kao braća, kako će žene imati iste slobode kao muškarci, i biti jednako odgovorne za svoje postupke... Kad se marica, uz još jedno cimanje, zaustavila, i time ih bacila nazad u stvarnost njihove nevolje, Elsevir je već bila čvrsto uverena da je taj čovek sasvim lud... i sasvim divan.

A onda su se vrata otvorila, puštajući unutra grubu svetlost dana i grube komande crkvenih gardista, koji su isterali bedne uhapšenike u zidom ograđeno dvorište logora za krivce. Njih dvoje su izbačeni napolje poslednji i on je stigao da na kratko stisne njenu šaku - "Hrabro, sestro" - i da je pita za ime.

Najzad je progovorila, rekla je samo svoje ime i ništa više, a onda su ga stražari ščepali. Čula je kako on počinje da priča nešto u smislu da ona nije kriva, dok su ga odvlačili, i kako se te reči pretvaraju u jauk.

84

Teške, pipajuće šaketine odvukle su je iz vozila na zemlju, tako da nije mogla da vidi šta su mu dalje radili. Uterali su je u prostorije, zajedno sa ostalima, ali njega više nije videla.

Zato je u logorskim prostorijama čekao njen otac, koji je došao zato što je dobio panični poziv od njene pratilje, čim je Elsevir ubačena u vozilo crkvene garde. Pritrčala je ocu, jecajući; a on je morao mnogo kome da pripreti, i da uplati veliku sumu u crkveni misionarski fond, i tek tada je mogao da izvede Elsevir iz tog mesta užasa, pre nego što su crkveni inkvizitori mogli da nanesu ma kakvu trajnu štetu njenom ugledu.

Onda je ostala u kući gotovo dve nedelje, jedva se usuđujući da nosem proviri van, dok se njena strava polako zalečivala... najzad je bila sposobna da opet razmišlja o onom ludom strancu, o njegovim rečima... da se zapita kako je mogao da bude onako dobar prema njoj u onom haosu. I još teže, da se zapita da li je on uopšte još živ. Znala je da to nikad neće znati, da ga nikad više neće videti, pa ipak nije mogla istisnuti njegov svetlooki duh iz svog uma.

Ipak, nije prepoznala jednog neznanca koji je samosvesno sedeo na klupi ispod puzavicama obraslog dvorišnog zida, kad ju je majka dovela na susret sa tim 'proscem' i ostavila da stoji nespretna i neodlučna pod tim prodornim, žustrim, muškim pogledom. Bio je konzervativno obučen, u poslovno odelo sa sakoom, prslukom i kravatom, i ogrtač; senka širokog šešira napola je zaklonila njegovo lice. Ali ono što je od njegovog lica ipak mogla videti, nejasno kroz svoj zar, bilo je modro i zeleno.

Ispunjena strepnjom, zabacila je unazad, preko glave, tamnoplavi veo, da bi on mogao videti njeno lice, ali pri tom nije gledala u njega. Izvela je otmeni naklon, uz cilikanje njene ogrlice od srebrnih zvonaca.

"Elfevir. Ne prepoznaješ be, a?" Reči je izgovarao zbrljano, ali razočaranje je jasno čula. Skinuo je šešir.

Međutim već je prepoznala njegov glas i sela na klupu pored njega, sa malim uzvikom zaprepašćenja. "Ti!... O sveti Kalavre!" jedva svesna da je opsovala. Uzdigla je ruku ka njegovom licu, ali ga nije dodirnula; topla smeđa boja njegove kože bila je sva kao tapiserija prožeta napola izlečenim posekotinama i modricama, oštra linija njegove donje vilice bila je zamućena, otekla.

"Rekao fab tvob ocu da bi fe dogodila faobraćajna nefreća." Osmehnuo se usnama i očima. Pokazao je prstom ka vilici. "Zašivanje vilice."

Njeno lice se izbrazdalo saosećanjem, a njene šake počeše gužvati jedna drugu u njenom krilu."Neba probleba. Više ništa i ne boli, fkoro ništa." Oni koji su ga u ime crkve preslišavali, nisu ga

izručili plavcima, nego su ga na smenu tukli jedan dan i jednu noć, izvršavajući tako svetu osvetu, i najzad su ga u zoru šutnuli na ulicu, da otpuzi najbrže što može. "Ja radije ne bih da razbišljab o tobe..." Nasmejao se, kratko; ali tek mnogo godina kasnije reći će joj prve, najmanje deliće istine. Onda je zaćutao i gledao ju je kao da očekuje nešto. "Da nifu i tebi zašili vilicu, feftro?"

"Nisu!" Odmahnula je glavom, zvoncajući. "Ja... ja sam razmišljala o tebi. Mnogo puta. Mislila sam da te nikad više neću videti; plašila sam se za tebe." Osetila je neočekivanu želju da prigrli tu njegovu izubijanu glavu na srce. "Zašto si došao ovamo?" Ne kao prosac. Ali nije ponovo pokrila lice, niti je osetila potrebu da to učini, sa njim.

"Borao fab da fe uverib da ti je dobro. Je l' ti dobro?" Nagnuo se napred."Da. Moj tata je došao po mene... Bio si tako dobar prema meni. Moj otac bi...""Ne. Bolib te ne kaži bu ništa o beni. Nego bi famo kaži da fi flušala boje ideje. Kaži da fab pofadio

jedno febe u tvoj um... i da fada želiš da faznaš još.""Zašto?" Od svih pitanja i odgovora, kojih je njen um bio pun, iz njenih usta je pobegla samo ta

jedna reč, koja njemu nije govorila ništa."'Zašto?'" Ali videla je u njegovim očima da razume. "Pa, do vraga... hteo fam da te opet vidib.""O-ho!" rekla je ona tad. "Mogla bih da dodirnem nebo prstima!" Zakikotala se nerazumno; ali,

videći izraz na njegovom licu, stavila je šaku preko usta. Ona koja bude htela da osvoji ljubav ovog čoveka, moraće prvo da stekne njegovo poštovanje. "Da." Zagledala se u njegove oči hrabro, impulsivno, ali joj je u obrazu drhtao jedan mišić. "Zaista sam voljna da saznam još. Molim te dođi opet."

Iscerio se. "Kad?""Moj tata...""Kad?""Sutra." Njen uporni pogled je popustio."Doći ću." Klimnuo je glavom u znak obećanja."K-koliko žena imaš?" Mrzela je sebe što to pita.

85

"Koliko?" Izgledao je indignirano. "Nijednu. Bi na Karebofu biflibo da treba ibati uvek fabo po jednu. A jedna je dovoljna i za ceo život... ako je ona prava." Posegnuo je u svoj sako, izvukao punu šaku pamfleta. "Doneo fab ti ovo, pošto još ne bogu fab da objašnjavab. Ali, ja fab napifao ovo... i ovo. Čitaćeš ih?"

Klimnula je glavom, a kad je dotakla pamflete, osetila je kako uz njenu ruku struji nešto nalik na šok."Divan vrt ibate ovde." U njegov glas uvukla se neka čežnja. "Je l' faba gajiš cveće?""Šta? O, ne. Meni je samo u posebnim prilikama dozvoljeno da dolazim ovde. Osim toga, zabranjeno

mi je da ikad radim išta što bi me isprljalo. Ali, cveće volim. Provodila bih sve svoje vreme ovde, kad bih mogla."

Izraz neke neobične rešenosti učvrstio se na njegovom izudaranom licu. Veoma odmerenim pokretima digao je ruke i otkinuo jedan mnogolatični cvet boje lavande sa puzavice iznad njih. Dao joj je cvet u ruke. "Fvi bi ćebo ubreti jednog dana. Bolje je živeti flobodan nego ofušiti fe na lozi."

Uzela je cvet i oko njega sastavila dlanove u zdelu. Udisala je njegov miris. Osmehnula se više tom strancu nego njegovim rečima.

Uzvratio je osmehom. "Onda, do futra." Kruto je ustao."Ideš...""Ibab faftanak na Univerzitetu u Berdiju, večeraf." Sa veselim izrazom lica suočio se sa njenim

razočarenjem, pa se nagnuo dole, zaverenički. "Ja fab agitator iz inoftranftva, znaš.""Nećeš...?" Usudila se da ga pipne."A-a", reče on odrečno. Opet je navukao šešir duboko na lice. "Neću više da držib nikakve govore;

bar dok ne budeb u ftanju opet da govorib... Do viđenja, feftro." Otišao je kroz baštu, neujednačenim krutim hodom, i tek posle njegovog odlaska uvidela je da još ne zna njegovo ime. Spustila je pogled na svežnjić propagandnog materijala, pročitala Partneri u novom svetu, T. J. Aspundh. Uzdahnula je.

"Šta ti je to dao?" Njena majka je podozrivo virila ka tim štampanim stvarima."Ovv-vaj... lj-ljubavne pesme." Elsevir ih je žurno zavukla pod opasač i prekrila se velovima. "Neke

od njih je sam napisao.""Hmmmm." Njena majka odmahnu glavom, a zvonca zapevaše. "Pa, on je Karemovljanin; dao je

tvom ocu jedan videokom aparat, za pravo da te vidi. Moj gospodar je bio vrlo zadovoljan. A od njega, ipak, zavisi šta će biti, a ne od nas."

"Zašto?" Elsevir je ustala, šuškajući kao papir. "Zašto ne od nas?"Majka je uzela cvet iz njene ruke i odvela Elsevir nazad u ženske odaje.Posle je Ti-Džej verno dolazio da je vidi, i bio je pred njenim roditeljima uzor građanske

respektabilnosti, ali privatno svojeglavi sanjar koji se zaljubio ne u Elsevir koja zaista postoji, nego u onu ženu koja bi od Elsevir mogla postati. Donosio joj je nove količine revolucionarne literature maskirane u ljubavnu poeziju; ali pre nego što je mogla početi da istražuje taj novi svet čije horizonte je on proširivao svakog dana, njeni neodlučni pokušaji da uzdigne neki svoj autoritet unutar porodice doveli su do otkrivanja njene tajne zalihe letaka, i njemu je zabranjeno da više dolazi na susrete.

"Ali ti nisi dozvolila da vas razdvoje", reče Luna, oslanjajući se jače o naslon sedišta. "Jesi li pobegla?"

"Nisam, draga moja." Elsevir je odmahnula glavom, i skrstila ruke pokretima upamćene poslušnosti. "Tata me je zaključao u sobu na vrhu kule, zato što se bojao da bih mogla pobeći, pre nego što sam ja čak i pomislila na to." Osmehnula se. "Ali Ti-Džej bejaše neustrašiv. Vratio se jedne noći letećim čamcem, popeo se kroz moj prozor i oteo me."

"A ti...""Bila sam van sebe! Ni približno onoliko prosvećena koliko je on mislio da jesam, ili koliko sam ja

mislila da jesam; oni moji pokušaji da se borim za svoja prava opet su bili zapravo pokušaji da se učini po volji jednom muškarcu... njemu. Ali sad je i upropastio moj ugled. Malo je nedostajalo da crknem od stida, te noći. Ali kad je svanulo, već smo bili na kosmodromu; povratka nije bilo." Pogledala je napolje, na grad, videći jedno drugo vreme i drugi prostor. "Bili smo, valjda, uvek takvi, tokom celog našeg života: on je verovao u sistem 'budi siguran da si u pravu, i navali' a ja u sistem 'radi ono što moraš...' Ali čak i u toj strašnoj noći, znala sam bez i najmanje nedoumice da je on sve to uradio sa najčistijim srcem, da me voli na način kako se nisam nikad usuđivala ni da sanjam da će me iko voleti. Grdila sam ga - mnogo godina kasnije - što je izveo jedan takav muško-dominacijski projekat. On se samo smejao i odgovarao da je nastojao da dejstvuje unutar sistema, iznutra.

86

"Na kosmodromu nas je venčala jedna od onih groznih mašina, robot-beležnik, a putovanje do Karemofa bilo nam je medeni mesec. Jadni Ti-Džej! Pola galaksije smo preplovili pre nego što sam mu dozvolila da me pipne. Ali čim sam uvidela da je sve što su mi govorili o... mom telu bila laž, lakše mi je bilo da poverujem da imam i um, i da taj um odgajam. Bili smo različiti u mnogo čemu... ali naše duše su bile jedno." Uzdahnula je.

Mrak ih je iznenada progutao: tramvaj je ušao u jedan od providnih 'paoka' koji su, kroz vakuum, spajali obim točka sa 'glavčinom'. Luna je izgubila slike Elsevirinih reči u uspomenama svojim sopstvenim: svetlost vatre na ognjištu, vetar, topli poljupci, dva srca koja kucaju zajedno. Crna praznina sipila je, ulazeći u ono prazno mesto u njenoj duši koje je trebalo da bude popunjeno; sakrila je Lunino lice, koje je postalo sumorno kao njeno srce.

"Šteta što nisam imao prilike da ga upoznam." Ugaševo lice zasijalo je za trenutak, dok je pripaljivao štapić od mirišljavog korova. Činilo se da ovde svi puše tako nešto.

"On višššše ne possss...toji", reče Svileni, beskorisno ponavljajući nešto već svakom jasno. Svileni je govorio karemofskim međunarodnim jezikom, sandijem, ali jedva razumljivo; Luna je uz Elsevirinu pomoć učila sandi. Ali misli iza mutnih šuškanja Svilenoga bile su joj i sad jednako neshvatljive kao i pre.

"Ti bi od druženja sa Ti-Džejom načisto izludeo, Ugaše", reče Elsevir sa naklonošću. "Uvek je on bio uključen. Ti se krećeš kroz mnogo gušći temporalni medijum; mnogo bolje si prilagođen za astrogaciju."

Ugas se nasmejao; smeh se preobrazio u napad kašlja."Znaš da ti je rečeno da ne pušiš!" Elsevir je pružila ruku napred i uzela od njega taj korov sa žarom

na vrhu. Ugas nije protestovao."Ne possss... ne possss... ne possss... toji", ponavljao je Svileni, kao da je opsednut osećajem te reči."Da, Svileni", promrmljala je Elsevir. "Dobar čovek uvek umire mlad, pa makar i u svojoj stotoj

godini." Pogladila je jedan od osakaćenih pipaka koji su mlitavo visili prebačeni preko naslona Ugaševog sedišta. "Ne sećam se da sam ga ikad videla u onolikom gnevu i sjaju, kao kad te je odveo iz onog uličnog karnevala u Narlikaru." Odmahnula je glavom, a njena ogrlica od zvončića čula se srebrnasto. "Svačiji bol osećao je kao svoj i zato se trudio da ga prekine. Ne znam kako je živeo sa time."

Gde je sada Ukres, i ko mu zadaje bol? I zašto mu ja ne mogu pomoći? Luna se zagledala u Svilenog, obuzeta iznenadnim, nehotičnim uviđanjem. O, Majko mora - ne mogu više da čekam! ali njena molitva je prošla a da je niko nije čuo niti na nju odgovorio.

"Kad samo pomislim da je on prekinuo sve svoje veze sa radikalima zato što se plašio za mene - a znala sam da bi rado poginuo za svoja uverenja. Bila sam strašno ljuta na njega zbog toga, ali i zadovoljna: on, pacifista, okružen ljudima koji nisu pacifisti." Uvukla je jedan dim iz Ugaševog korova. "A počeo da se bavi krijumčarenjem! Uf!..."

Tramvaj je opet uleteo u svetlost, u putnički nivo same zvezdane luke. Duž tunela kojim su sad prolazili na zidovima su posvuda bili ekrani, koji su prikazivali različite prizore sa drugih svetova; na nižim spratovima istog ovog kompleksa, nezamislive količine robe, dovezene sa svih tih svetova, čekale su da budu prenete dole, na površinu planete. Nebrojene druge pošiljke, iz karemovske usavršene industrijske proizvodnje, strujale su u suprotnom pravcu, kao povratni deo te trgovine. Bili su tu i neki drugi prizori, namenjeni da zadive posetioce, prizori u kojima su slavljene tehnološke veštine zahvaljujući kojima je veliki deo industrijske proizvodnje preseljen u svemir. Luni je rečeno da je Lopovska Pijaca najveći od kosmoplovećih gradova iznad Karemofa, ali ne i jedini; bilo je na hiljade drugih proizvodnih stanica i fabrika, čiji radnici su provodili glavninu života u kosmosu, između Karemofa i karemovskih prirodnih satelita. Pomisao da čovek može provesti ceo svoj život u crnoj izolaciji uznemiravala je i deprimirala Lunu.

Tramvaj je postepeno i blago usporavao, i najzad se zaustavio kod čekaonice za putnike koji silaze na Karemof. Luna je bez reči pošla za Ugasom i Svilenim kroz gomilu koja se kao eksplozija širila po tom ogromnom prostoru, a Elsevir je krenula ka mašinama za izdavanje karata.

"Ah..." reče Ugas sedajući u jedno od mnogobrojnih čekaoničnih sedišta i zavaljujući se malo unazad, da gleda sveprisutne video-slike. Ovde su se menjale tako da su neprestano davale nove prizore iz okoline zvezdane luke: sad mutna, oblacima ovijena površina Karemofa; onda površina bližeg meseca, prava apstraktna slika namazana industrijskim zagađivačima; pa blještava slika međuzvezdanog teretnjaka - lanac diskova nalik na metalne novčiće, povezane i opružene u mat-crninu poput ogrlice od gornjih ili donjih polovina pljosnatih školjki. Luna je sela s jedne strane Svilenog, a Ugas sa druge, tako da su ga donekle štitili, svojim telima, od nepoznatog sveta; a Svileni je blenuo u spore vrtloge prolaznika koji su se komešali po toj dvorani kao ulje na površini vode. "Eto šta mi se sviđa kod karemovaca", reče Ugas, "uvek

87

se trude da nečim angažuju čovekov um." Neka lažna nota odzvonila je u lakoći tih reči, koje je izgovorio čim su se kosmoplovi, sevajući, pojavili na ekranima. Elsevir je ranije kazala da je Ugas svojevremeno radio kao pripravnik astrogator za neku od najvećih svemiroplovnih kompanija. "Šteta što ne možemo da vidimo brodove predsednika vlade, on treba da se vrati kući tek kroz jedno dve nedelje. To ti je, zaista, prizor 'da ti oči ispadnu', mlada gospođice."

Luna spusti pogled sa tih ekrana. "Zašto me uvek zoveš tako? Zovem se Luna.""Šta?" Ugas ju je pogledao belo, slegnuo ramenima. "Znam, mlada gospođice", reče namerno. "Ali,

sibila si, a ja ti dugujem i svoj život. Zaslužuješ počasno obraćanje. Osim toga", osmehnuo se, "ako dozvolim da ovo postane odveć blisko, mogao bih se zaljubiti u tebe."

Zagledala se u njega, uhvaćena na iznenađenje, ali njegovo lice odbijalo je da joj kaže da li se on to šali ili ne. Opet je sklonila pogled, setno, ne znajući kako da mu odgovori; pokušala je da gleda slike.

Bestelesni glasovi izgovarali su saopštenja na sandiju, ali i na pet-šest drugih jezika koje uopšte nije prepoznavala. Ideografski simboli pisanog sandija bili su joj nerazumljivi, ali je govorni sandi učila pomoću traka za ubrzano pamćenje. Te trake su otvarale njen um muzikom i istovremeno urezivale znanje, neizbrisivo i bezbolno, u njeno pamćenje, kroz podsvest; sada je već razumevala glavninu okolnog govora na sandiju. Ali u tom jeziku postojale su nijanse unutar nijansi, kao i u odnosima između građana koji su se sandijem sporazumevali. Strogi kastinski sistem kontrolisao je stanovnike ovog sveta, definišući njihove uloge u društvu od dana rođenja. Van-Karemovci su bili imuni na ta ograničenja, pod uslovom da se drže iznad njih - Luna je dobila prekršajnu kaznu, iako je Elsevir molila vlasti da se kazna ne izrekne, samo zato što se jednom prodavcu u radnji obratila rečima koje su značile njegovu klasifikaciju na sandiju, umesto opštom rečju "građanine". Ozbiljniji prekršaji pravila ponašanja u sistemu kažnjavani su visokim novčanim kaznama ili čak gubitkom mesta u kasti koje je krivac do tad, po nasleđu, imao. Postojale su izdvojene prodavnice, kafane, pa i pozorišta za tehničku kastu, netehničku kastu i za neklasifikovane; najviši i najniži učesnici u sistemu čak nisu smeli da razgovaraju jedni sa drugima bez posrednika. Pitala je indignirano, dok je stezala papirić sa potvrdom o naplaćenoj kazni, zašto ovaj narod to trpi. Elsevir se samo nasmešila i rekla: "Inercija, draga moja. Ljudi, većinom, nisu dovoljno nezadovoljni poznatim da bi ga zamenili za nepoznato. Ti-Džej to nikad nije mogao da shvati."

Sedeći na mekanom sedištu u čekaonici romboidno prošivene jastučaste površine, Luna se nagnula napred: Elsevir se ponovo materijalizovala pred njima, izlazeći iz mase putnika u prolazu.

"Već se ukrcavaju. Idemo, idemo." Mahnula je tek odštampanim kartama prema jednoj kapiji na najudaljenijem kraju čekaonice, gde su putnici zbijeno priticali kao u levak usmeren u nepoznato. Ugas i Svileni ustadoše; za njima pođe Luna, pomirena sa sudbinom. "Zašto smo tako pokunjeni, mlada gospođice?" reče Ugas. "Ništa nećeš osetiti. Sve je u rukama kontrole saobraćaja, a šatl nije kao brod. Šatl ti je više kao jedan sanduk pun robe."

"Dole je divno, Luno. Čekaj samo dok vidiš Kej-Arove ornamentalne vrtove.""Nije meni do razgledanja vrtova, Elsi." Njen pogled se opet okrete prizorima kosmosa, kao gvožđe

magnetu. "Nego do odlaska kući."Ugas dobaci Elseviri jedan optužujući, nečitljivi pogled; Elsevir okrete glavu na drugu stranu. "A

čekaj samo dok se ne upoznaš sa Kej-Arom, Luno. Onda ćeš razumeti sve."

20.

U šatl su se ukrcali među poslednjima, na začelju gomile. Luna je kroz prozorčić na komori sa vazduhom, kroz koju se ulazilo u šatl, na trenutak ugledala spoljašnjost te letilice: kao bure, ili kutija. Bio je to zaista sanduk, kao što je Ugas i rekao, bez ikakve samostalne propulzije. Do planete je odvlačen, i sa nje podizan, kao i ma koji drugi teret, nevidljivim šakama vučnih i odbojnih zraka, usmeravanih iz jednog od distributivnih centara ove planete. 'Prozor' je bio stub praznog prostora, trista metara širok, opružen od tla pa sve do zone teške industrije između Karemofa i njegovih meseca.

U šatlu ih odvedoše do prostorije sa mnogo redova i nivoa sedišta, nalik na amfiteatar, oko jedne središnje grupe ekrana na kojima se videla panorama površine planete, izmagličasto plava i smeđa; Luna je pokušavala da se usredsredi na tu veliku masu i da ne misli na činjenicu da je ta površina neizrecivo duboko ispod njih. Niko nije, ni ovde u šatlu, izlebdeo iz sedišta, lišen težine; Karemovci su imali običaj da kažu,

88

ponosito i neskromno, da je teško otarasiti se gravitacije, a da oni gravitaciju umeju da proizvedu kad god im se hoće.

Izlazna vrata su se zaptila, šatl se oslobodio zahvata letećeg grada i počeo da ponire niz cev sila. Luna je sedela nesvesna prigušenih razgovora oko sebe, uglavnom nerazumljivih - nesvesna svega osim prizora planetne površine koja se uzdiže njihovom padu ususret: ta amorfna, oblacima zakomešana ploča se širila u sve izoštrenije detalje, a Elsevirin prigušeni glas je ukazivao na tamno plavetnilo karemovskih mora i na zelene i oker boje karemovskih ostrva, od kojih su neka bila tako velika da se sad činilo da bukvalno odguruju more od sebe. Jedno ostrvo, ono tačno ispod njih, proširilo se toliko da je najzad popunilo sve ekrane: delilo se, i opet delilo, na murale planina, šuma, njiva, koji su se nezadrživo kotrljali svanuću u susret... a onda, pre nego što je ona sasvim shvatila da se to dešava, raširio se vitki prsten grada u polumraku rane zore i pokazao svoje brežuljkaste koncentrične krugove oko jedne ogromne osvetljene zaravni bez ijednog drveta.

"...ti je poletno-sletno polje", reče Elsevir.U tom poslednjem trenutku imala je osećaj da ih iz vazduha uzima, kao da hoće da ih ubere, ruka

nekog drugog diva; ruka koja ih je naglo spustila na rešetku svetlećih linija na tom polju i onda još naglije pomakla u stranu, u jednu od građevina tupog magacinskog izgleda raspoređenih svud po obodu sletne zone; i konačno ih ostavila na tlo.

Gomila putnika krenula je napolje, kroz toplo obojenu unutrašnjost putničkog terminala. Luna je, hodajući, osećala neko peckanje u stopalima: zbog pritiska tuđinske planete... ili zbog loše cirkulacije krvi. U odnosu na tijamatsku silu teže, na koju je Luna bila navikla, veštačka gravitacija u letećem gradu bila je slabija, a ova na Karemofu - jača. Luna se spoticala, ma koliko pažljivo hodala.

Napolju je bila tek zora. Vazduh još leden; Elsevir je trljala ruke sve do mišica, unutar rukava. Luna je sad obukla i kaišem pritegla ogrtač, ne buneći se nimalo. Karemovci su bili ljudi neskloni pokazivanju tela; Elsevir ju je opomenula, još ranije, da slobodnjačko šetkanje koje se na Lopovskoj Pijaci dozvoljava, ovde dole, na tlu, ne dolazi u obzir. Izlazak sunca otvarao se kao cvet na istoku, znači trebalo bi da nebo gore bude još i sad crno i bez zvezda... digla je pogled i dah joj je zastao u grlu kad je videla kako nebo izgleda. Jer tama je, gore, bila zaklonjena zavesama svetlosti, talasima boja poput nabora zastave: mešavine zelene i ružičaste, žute i zlatne, i ledene plave; trake nalik na dugu, i zraci treperave beline kao kruna jedne začarane zemlje snova.

"Vidi ono, Svileni", reče Elsevir prelazeći opet na sandi i gledajući za Luninim pogledom. Ali nije to rekla tonom pohvale. "Odvratno."

"Reći ponovo to možeš građanko." Troje ljudi koji su sa njima došli šatlom, dva muškarca i jedna žena, svi vitki, tamnoputi rođeni Karemovci, stajali su pored njih i čekali taksi; jedan od njih zgađeno je odmahnuo glavom, na kojoj je imao šlem. "Zagađenje - za pomisliti da sutra postoji ne. Bogovi, plovi koliko tona bačenog smeća tamo. Očekuju od nas kako naš posao da radimo, znam ne. Nije kontrola to saobraćaja više, nego đubreta bežanje od."

"Es-En..." reče žena među njima, nasmeja se lako i lupnu ga ne baš sasvim kao u šali, po uniformisanom ramenu. "Ovi iz ovih krajeva nisu građani", reče ona, značajno podižući obrve. "Potrebno nije da našim budu beznačajnim žalbama dosađivani, ne?"

"Tako, stari, je", reče treći šlem klimajući se napred-nazad. "Ovaj treba zaista tebi godišnji odmor. Kao zvučiš biopurist."

Prvi Karemovac je zavukao ispružene šake pod opasač. Izgledalo je kao da mu neko ide na živce."A šta to kao nije u redu na nebu?" reče Luna, prisiljavajući sebe da spusti pogled. "Puno je

svetlosti." Kao što i treba da bude. "Divno je."Prvi Karemovac ju je pogledao sa početkom mrštenja, ali se na kraju osmehnuo i protiv volje.

Odmahnuo je glavom, više u znak žaljenja nego ljutnje. "Neznanje blaženstvo, građanko, je. Budi da nisi Karemovka zadovoljna." Leteći čamac doplovio je pred njih i to troje uđoše.

"Dobrodošli na Karemof", reče Ugas upadljivo na tijamatanskom jeziku, "gde bogovi govore sandi." Široko joj se osmehnuo.

Elsevir je uzela sledeći taksi; Karemovac neteh koji je vozio odmerio je pogledom celu njihovu grupu, blago zaprepašćeno, kad je zatražila da idu na imanje "Kej-Ar Aspundha". Elsevir je digla jednu gracioznu šaku i pokazala mu rubinski pečatni prsten koji je nosila na palcu. Okrenuo se opet kontrolnim aparatima, bez ijedne reči komentara, i uzleteo dugom lučnom putanjom oko ruba kosmodromskog polja.

89

"Dobro, a šta to nije u redu sa nebom?" reče Luna vireći napolje kroz providni svod taksi čamca. Nebo je postajalo svetlije, pa je aurora nestajala, utapajući se u sjaj dana.

"Industrijsko zagađenje", reče Elsevir tiho. "'Jesmo li osuđeni večno da ponavljamo greške svojih predaka? Da li je istorija stvar nasleđa ili okoline?'"

"Lepo rečeno", reče Ugas, okrećući glavu prema njima; sedeo je napred, do pilota."Ti-Džejove reči." Elsevir je kompliment odbacila u stranu kao komarca. "Karemof je zadržao

poprilično bogatstvo i kad se Staro carstvo raspalo, Luno. Zadržali su znatnu industrijsku bazu - mada su i ovde, kao i svuda, nastale velike tegobe kad je presečena međuzvezdana trgovina od koje je privreda zavisila. Karemovci su naučili da proizvode sve za sebe, sami, ali na načine koji su bili primitivniji i neuporedivo više rasipnički. Pre oko hiljadu godina došli su dotle da je njihova planeta bila na rubu propasti, ali su onda izmestili industriju u kosmos. Međutim, time su razmenili stare probleme za nove - manje ozbiljne, u ovom trenutku, ali ko zna šta će ovi novi značiti budućim generacijama? Uzroci i posledice... od njih bekstva nema."

Luna je dodirnula mesto gde je, skriven ispod okovratnika sa emajliranom značkom u vidu blistavog sunca, imala utetoviran svoj znak. Pogledala je pored Svilenog, ka moru lisnatog zelenila ispod njih. Ali kad je pogledala i samog Svilenog, uzmakla je, na sedištu, od njega; znala je da se on plaši njenog dodira, ali je i njoj još i sad bila potajno odvratna njegova sluzavo-svetlucava stranost. Nadleteli su uski prsten grada - koliko je mogla videti, pretežno sačinjen od skladišta, prodavnica i radionica svih mogućih vrsta, još ne probuđenih za novi dan, i od malog broja kuća za stanovanje - i vinuli se u daljinu. Leteći čamac ih je podigao nad šumovite predele, isprekidane čistinama nalik na parkove u kojima su bile privatne stambene zgrade. "Pa ti si mi rekla da je ovde previše stanovništva, Elsi. A pogledaj, nemaju gužvu ni koliko ostrvljani kod nas."

"Ima previše stanovništva, zlato moje, ali u kosmosu je toliki deo, zato što tamo rade, da ovi 'površinci' imaju prostora koliko hoće, i koliko mogu da plate. Stanovništvo je koncentrisano oko saobraćajnih centara poput ovoga iz koga smo upravo izišli, odakle se distribuira sva roba. Što si bogatiji, utoliko je udaljenija kuća u kojoj živiš. Kej-Ar živi jako daleko."

"Znači, bogat je?""Bogat?" Elsevir se tiho nasmejala. "Uuuu, grozno bogat... Sve to je trebalo da nasledi Ti-Džej, kao

najstariji, ali je kažnjen oduzimanjem ranga, zbog skandaloznog ponašanja. Sigurna sam da je to izazvao namerno, zato što mu se gadio ceo ovaj kastinski sistem. Ali takvih postupaka nema kod Kej-Ara; oduvek je podržavao status quo. On i Ti-Džej čak nisu ni govorili."

"Onda zašto bi pristao da razgovara s nama?" Luna se nelagodno pomakla na sedištu."Primiće nas on, ne boj se." Onaj zagonetni osmeh opet dotače njeno lice. "Nemoj zbog mene da

stvoriš neko rđavo mišljenje o njemu; to je vrlo dobar čovek, samo je prihvatio jedan drugačiji sistem vrednosti."

"Svi Karemovci su netrpeljivi", reče Ugas. "Ali nisu svi netolerantni po istim, nego po raznim pitanjima."

"Kej-Ar je došao Ti-Džeju na sahranu; tada mi je rekao da zna da duguje sve što ima, i sve što jeste, Ti-Džeju, koji se svega toga odrekao. I još je rekao da ako mi ikad išta bude potrebno, treba samo da mu se obratim."

"Kako je umro Ti-Džej?" upita Luna sa oklevanjem."Od srca. Prolazak kroz razne Crne Kapije je naporan za ljudsko telo, za srce. A i razočaranje je teret

za srce." Pogledala je napolje i dole, ka zelenilu i zagasitim crvenim tonovima šumskih predela. Ogromne kvrge sivih stena izvirivale su sada iz tih šuma, iz mase drveća, kao debeli zatupasti prsti; na vrhovima i stranama takvih stenovitih uzvisina bile su kuće, koje su se tu rizično držale. "Dogodilo se veoma iznenadno. Nadam se da ću i ja da odem iznenada i odjednom."

Zaokrenuli su sada ka tlu, ka travnjacima jednog velikog imanja; nisko su nadletali slike komponovane od leja svakovrsnog predivnog cveća, pa žbunje izvajano u oblike raznih čudnih životinja i krhke senjake obavijene lavirintima od potkresanih živih ograda. Pilot ih je spustio na ravne kamene ploče sletne terase, ispred glavne zgrade koja je bila velika kao kongresna dvorana, ali sva od blagih okruglina, brežuljaka i nagiba pokrivenih puzavicama, tako da je ličila na nekakvo izdignuće u samom terenu. Bilo je mnogo prozora, a mnogi od njih bili su ispunjeni vitražima, koji su ponavljali slike i boje iz vrta umetnosti. Zagledana u kuću, Luna primeti da velika, dvokrilna, freskama pokrivena vrata počinju da se otvaraju.

90

"Da vas čekam, građani?" Pilot je prebacio desnu ruku preko naslona sedišta pored sebe; izgledao je skeptičan.

"Neće biti potrebno." Elsevir je hladno prenela potrebnu sumu kredita, dok je Luna, sa ostalima koji su izišli, čekala napolju.

"Ovo izgleda kao pravo mesto za dan u prirodi", reče Ugas protežući ruke."Zzzza mnogo", reče Svileni okrećući se na sve strane i gledajući uz i niz bašte.Elsevir ih je povela ka ulazu. Jedna dostojanstvena sredovečna žena sa bledim pegicama na licu i

srebrnim prstenom probodenim kroz jednu nozdrvu stajala je tamo i čekala ih; na sebi je imala jednostavnu belu odeždu obuhvaćenu i pritegnutu širokim platnenim opasačem, i preko nje višestruku ogrlicu od teških, nanizanih tirkiza. "Tetka Elsevir, kakvo nenađenje iz." Luna nije bila ubeđena da taj graciozni osmeh, koji je obuhvatio sve njih, doseže dublje od kože.

"Neće baš biti da je iznenađenje", promrmlja Elsevir. "Moj tast se obogatio između ostalog i pronalaskom jednog sistema za elektronsko osmatranje posetilaca... Zdravo, Ej-El-Vi, draga", nastavi ona, sad na sandiju. "Baš je da se naše posete podudarile zgodno. Ja sam Vašem ocu da vidi prijateljicu dovela." Dodirnula je Luninu mišicu. "Dobro da on je se nadam." Luna je uočila da se Elsevir obratila toj ženi sa 'Vi' a ne sa bliskim i prijateljskim 'ti'.

"Hvala, fino; ali konsultuje sa njim lekar Dardžing-eškrad trenutku u ovom se." Uvela ih je u prohladnu unutrašnjost i zatvorila vrata. Svetlost iz vitraža sa obe strane isprelamala je Lunino vidno polje, ublažila njenu iznanadnu svest o neskladnosti njihove grupe. "Da vas mestim s, dok budu gotovi oni, udobno dozvolite." Pokretom ruke pokazala im je da pođu kroz hol; Luna je primetila da su joj nokti dugi i isturpijani u skulpture.

Provela ih je kroz nekoliko soba; pod svake bio je na višem nivou od prethodne. Najzad su stigli u jednu čiji je prozor, sazdan od traka stakla raznih boja, gledao na umetničke vrtove. Ej-El-Vi je pritisnula jedno u nizu kontrolnih dugmadi u udubljenju u zidu, pored vrata; na to, jedna zidna slika koja je do tog trenutka prikazivala grupu Karemovaca i Karemovki na izletu, pod drvećem, pretvorila se u tridi ekran pun nekakvih ljudi koji se svađaju. Odmahnuvši jednom glavom pokazala je ka brdima purpurnih i crvenih jastučića i ka oazama niskih drvenih stolova sa zlatnim i ametistnim intarzijama. "Izvolite. Roboti poslužitelji će laziti do i od... za, da vama treba nešto, slučaj. A sad mene izvinićete se nadam; poreske gledam za oca podatke pre, grdan posao to je. Družiti on vama će se pri, mogao bude čim." Ostavila ih je same sa posvađanim diskutantima na ekranu.

Ugas je prekrstio ruke na grudima, šišteći uvređeno. "'Osećajte se kao kod kuće i ukradite nešto od srebrnog pribora za jelo.'" Porodične veze su nešto značile na Velikoj Plavoj. Svi moji roditelji..."

"Polako, Ugase." Elsevir je odmahnula glavom ka njemu. "Srela sam tu curu - tu ženu - samo dvaput, i to jednom kad je imala osam godina, i drugi put na Ti-Džejevom pogrebu. Nije mogla da čuje mnogo dobroga o ma kome od nas, između ta dva. Osim toga, znaš kakvi su ti visokorođeni kad se radi o..." pogledala je dole, ka sebi, "... o mešovitim brakovima."

Ugas joj je uzvratio jednakim odmahivanjem glave, a nogom u sandali je malo ćušnuo nogu jednog od tih stolova. "Elsi, ovo je fini rad", reče on pojačanim glasom. "Kamena ova za dva, četiri cifre mogli dobiti gore bi mi."

Zašištala je na njega u znak neodobravanja. "Kontroliši se. Luno?"

Luna se trgla, okrenula se od prozora."Zar ti nisam rekla da je ovde lepo?"Luna je klimnula glavom, osmehnula se, nemajući reči da izrazi koliko je lepo."Šta misliš, da li bi mogla da ostaneš kao sibila ovde?"Lunin osmeh postupno nestade. Odmahnula je glavom, odlutala nazad u sobu i sela na jednu gomilu

jastuka. Elsevirin pogled išao je za njom, ali ona mu nije mogla dati odgovor. Nisam u stanju da odgovorim ni na jedno pitanje! Pokazala je prstom ka ekranu, menjajući temu, dok je Elsevir sedala pored nje. "Što se ovi ljute?"

Elsevir je bacila pogled ka razmahanim govornicima, koncentrišući se. "Ej, pa to je matori Pi-En Singalu, politički lider neklasifikovanih. Bogovi moji, pojma nisam imala da je taj još živ. To ti je parlamentarna debata; tu je i prevodilac, što znači da onaj temperamentni mladi dendi desno mora biti visokog roda. Oni, znaš, ne smeju direktno da se obraćaju jedni drugima."

91

"Pa, ja sam mislila da neklasifikovani nemaju nikakva prava." Luna je gledala kako se ta dvojica suočavaju užagrenim pogledima, svako sa svog podijuma, preko neutralnog terena na kome je stajao monotono-zujeći prevodilac potpuno obrijane glave. Pretrčavali su završne reči svake njegove rečenice da bi jedan drugome odgovorili, a on je žurio da ponovi ono što su oni već čuli; bilo je to kao svađa dece. Gledajući ih, nije primećivala u čemu se razlikuju, pa se zapitala kako oni sami znaju ko je tu podređen.

"A, ne, imaju oni neka prava, pa i pravo na političku zastupljenost; ali, stvar je prosto u tome što je njima zabranjeno sve što im nije izričito dozvoljeno. Osim toga, nije im dozvoljeno da imaju dovoljno poslanika u parlamentu da bi mogli da proguraju neku promenu zakona. Ali oni to ipak pokušavaju, neprestano."

"Kako uopšte može da radi njihova vlada, kad im je predsednik vlade stalno negde u kosmosu?""A, pa on je na sasvim drugom nivou." Elsevir odmahnu rukom. "On i skupština, predstavljaju

Karemof, ali predstavljaju one dane u kojima je Karemof uspostavio prve kontakte sa drugim svetovima koji su ušli u Hegemoniju." Karemof je mislio da će izgraditi staru imperiju samo sa smanjenim brojem članica, uz pomoć Crne Kapije. Ali, Karemovci zapravo nisu imali tehnološku usavršenost ni približnu onoj nekadašnjoj, imperijalnoj, a posle nekog vremena su naučili da se stvarna kontrola nad nekoliko planeta-članica ne može održati bez nadsvetlosnog međuzvezdanog pogona. Karemovske snove o dominaciji progutala je ogromnost kosmosa; sve dok opet ne pronađu pogon za let brži od svetlosti, njihova jedina dominacija morala je ostati ekonomska, i to samo do neke mere, da bi ostale članice pristajale na takav hegemonizam. Svejedno, premijer i njegova leteća velikaška svita nastavili su da deluju kao i pre, kao simbol jedinstva, iako ne više carskog. Putovali su od sveta do sveta, svuda su dočekivani maltene kao bogovi - prividno nedohvaćeni starenjem, a zapravo zaštićeni relativističkom dilatacijom vremana i vodom života od precesije okolne vaseljene.

"Naravno svakome su uvek dobrodošli, baš zato - a u tome je ironija - baš zato što su bezopasna fantazija." Glasovi skupštinskih diskutanata i strasti iza tih glasova, odlazili su ka sve užarenijim visinama, dok je Elsevir govorila; ona je sad iznenada, šumno, udahnula, u šokiranoj tišini koja je nenadano zavladala, pola planete odatle, u dvorani vlasti.

Luna vide izraz neverice koji se širio licem starca na ekranu, licem nalik na pohabanu i pogužvanu štavljenu kožu... ali i izraz potpuno neverice na licu nadmenog mladog teha. Čak je i prevodilac izgubio svoju ustakljenu glatkoću; sedeo je otvorenih usta između njih dvojice i vrteo glavom, gledao sad jednog sad drugog. "Šta?" reče Elsevir, a Ugas kao eho - "Šta?"

"Nije čekao; nije čekao prevodioca!" Elsevir je pritisnula šake na obraze i podvrisnula oduševljeno. "Ej, gledaj matorog, molim te! Celog života se borio da postigne nešto ovako, znajući da nema šanse, a sad je postigao." Iz skupštinske dvorane dopirao je rastući talas žamora; mladi teh se okrenuo i otišao iz vidnog polja kamere kao u transu. Na njegovo mesto popeo se neko u sivoj odeći i odeždi vlasti, i počeo da poziva na mir i red.

"Šta je bilo?" reče Luna naginjući se napred i obuhvatajući se rukama oko kolena."Taj teh se zaboravio", reče Elsevir bez daha. "Obratio se Singaluu neposredno - kao sebi ravnom -

umesto preko prevodioca. I to pred milionima svedoka!""Ne kapiram.""Sad je Singalu pripadnik kaste Tehničara!" Elsevir se nasmejala. "Jedini način da se na Karemofu

podigneš u višu kastu je taj da te podigne neko ko je već u višoj kasti, na taj način što će ti se pred svedocima obratiti kao sebi ravnom. Upravo to se desilo."

"A da je Singalu to uradio? Da li bi taj teh postao neklasifikovan?" Luna je gledala kako se starac grčevito hvata za govornički pult ispred sebe i kako plače bez imalo stida, ali se i široko osmehuje kroz suze. Osetila je da se i njoj steže grlo; pokraj nje Elsevir obrisa oči.

"Ne, ne, onda bi teh samo naredio da ovoga uhapse..." Elsevir zaćuta: na ekranu je čovek u sivom prešao središnji prostor, kruto zagrlio Singalua i čestitao mu, licem u lice. "Eh, da je Ti-Džej mogao ovaj trenutak videti samo, ovo zajedničko..."

"A da li zajednički i onaj mračni trenutak jednako bio njima bi, kad ode mladi čovek koji to izazvao je kući večeras i otrov guta pro?"

"Kej-Ar?" Okrenuli su se svi četvoro prema tom glasu na vratima. Luna vide čoveka nekada visokog, sad pogurenog pod bremenom godina - iako su Karemovci odlagali starenje veštije nego ijedan drugi narod lišen vode života. Žmirnula je, pogledala ga opet, ali ni na drugi pogled nije nestao smeđi pergament kože, a

92

kaftan, iako labav, nije mogao da prikrije sve znake starenja tela pod njim. Ali, to je bio Ti-Džejev mlađi brat... kako je moguće da je tako grozno ostario?

"Bio bi", reče Elsevir, sedajući uspravnije i izravnavajući suknje. "Taj momenat Singalu isto podelio bi. Nevolju iako je glupan sam na sebe navukao mladi; iako vaš narod 'bolje gubitak života nego sramota' kaže olako suviše. A Vi Singaluovoj radosti takođe pridružujete se li?" Ni u obraćanju Aspundhu nije upotrebila prijateljsko 'ti'.

Osmehnuo se, na rubu dobroćudnog smeha. "Pridružujem, da se. On da pametan, ali i sposoban, dokazao je, godina tokom - a to da naš sistem selekciju po inteligenciji i inicijativi ima kazuje do; svemu što Ti-Džej uradio je uprkos, kad trudio se naglavačke sve preokrene da, i niskorođenog svakog koji mu se osmehne unapredi da."

"Kej-Ar, to možeš ti reći kako? Znaš visokorođeni štite čistotu kao device svoju! Tvoj otac uzdići hteo nije nikog, jedan od umova najbrilijantnijih generacije!"

"Dignut ipak sam uz, ali." Slegnuo je ramenima dobroćudno. "Moj otac dovoljan bio je za; da će sve doći vremenom, znao je."

"Kad se u banci nađe dovoljno kredita da usvojiš nekoliko uglednih predaka", reče Ugas.Aspundhov izraz lica ostao je smiren; Luna je pretpostavila da on ne zna tijamatski. "Naučna to

struktura društva visoko je, vršeno odgovara našoj tehnološkoj orijentaciji sa. Funkcioniše - zauvek iz haosa prekosmičke ere nas je digla. Milenijum stabilnog napretka dala."

"Stagnacije, misliš", reče Elsevir mršteći se.Odmahnuo je rukom indignirano. "To kazati možeš još, posle u najnaprednijem svetu Hegemonije

života?""Tehnički naprednom. U pogledu društva bolji ste nešto od Ondinija jedva."Uzdahnuo je. "Čini se meni da vođen ovaj razgovor već davno je zašto?"Elsevir diže ruke. "Izvini, Kej-Ar, došla da raspravljam o politici nisam, ili traćim tvoje ili moje

vreme da. U nepolitičkom tvom svojstvu vidim te došla sam da; i dovela nekog treba tvoje usmeriteljske reči ko." Ustala je i povukla Lunu da ustane sa tih jastuka.

Luna je stajala tupo. Zurila je u Kej-Ar Aspundha dok joj je prilazio. Na nogama je imao papuče, a na prsima - primeti ona - svetlucavi trolist. "Sibil! Nemoguće!"

Zaustavio se, svečano klimnuo glavom. "Pitaj, govoriću od."Elsevir je posegnula gore i otkopčala i skinula Luni okovratnik, otkrivajući trolisni tetovaž istog

oblika. "Tvoja sestra po duhu. Zove se Luna."Lunine ruke poleteše gore, ka grlu; okrenula se na drugu stranu, skrivajući znak svoje propale

inspiracije kao da se našla gola pred ovim čovekom. Međutim, Elsevir ju je čvrsto okrenula nazad, i podizala vrh njene vilice sve dok Luna nije opet pogledala Aspundhu u oči.

"Mojoj činiš kući čast", reče Aspundh klanjajući joj se samo glavom. "Mi prosti o, ako ponašanje tebe razočaralo moje je, i postidelo te dođeš da."

"Nije." Luna je oborila pogled, progovorila nespretno na sandiju. "To nije. Sibila... sibila nisam ja. Nisam ovde, ovo svet nije moj."

"Naša nije vremenom ni prostorom graničena vizija o; čudu nauke Starog carstva hvaljujući za." Prišao je još bliže, pretražujući njeno lice pri tom. "Bilo gde odgovorimo mi možemo da, bilo kad... Ali ti ne. Pokušala si, uspela ne." Stao je pred nju, zagledao se ujednačeno u njene zaprepašćene oči. "Svako videti može toliko; posebna dubina uvida treba za to ne. Razlog, ali? To pitanje mi govoriti moraš ti od. Sedi sad, i otkud dolaziš reci mi." Spustio se na jastuke, oslanjajući se na stočić da bi to pouzdanije izveo.

Luna sede, tako da se sad gledala s njim preko tog niskog stola; Elsevir, Svileni i Ugas dopunjavali su krug. "Tijamata došla sam sa."

"Tijamat!"Klimnula je glavom. "I sad Dama kroz mene više govori ne, zato što... obećanja... neispunjena

ostavila sam.""'Dama'?" reče on pogledavši u Elsevir."To Majka koja je More je, boginja. Objasnim kako dospeli ovde mi možda bolje je, Kej-Ar."

Protrljala je šake, nagnula se napred i ispričala mu kako se dogodilo da ovde dođu. Luna vide da se brazda između Aspundhovih belih veđa produbljuje, ali, Elsevir nije ni gledala njegovo lice. "Nazad vratiti nismo mogli nju, a za Crnu Kapiju prolazak kroz astrogator nama trebao je. Sibila pošto je bila Luna, ja... ja nju

93

upotrebila sam", reče, sa malim naglaskom na reči upotrebila. "Sibila tek postala je ona bila, i sad, toga posle, u transfer ući može ne." Njeni prsti su se preplitali, savijali.

Jedan mehanički poslužitelj visokog albeda pojavi se na vratima i priđe do Aspundhovog ramena noseći poslužavnik sa visokim čašama. Aspundh klimnu glavom i robot spusti pića na sto. "Li još nešto gospodine želite?"

"Ne." Odmahnuo je rukom robotu da ode, pomalo nestrpljivo. "Misliš, ti pripremljenu nju ne, u transferu satima ostavila si? Bogovi moji, to vrsta neodgovornog ponašanja je koju od Ti-Džeja očekivao bih! Um da gubila nije iz, čudo."

"Pa, šta je trebalo da urade?" prekide ga Ugas ljutito. "Da puste da nas plavonje pohvataju? Da me ostave da umrem?"

Aspundh ga pogleda bez izraza na licu. "Njen razum ti poštenu zamenu smatraš za."Ugašev pogled se spusti do trolista na Aspundhovim prsima, pređe do onog istetoviranog ispod

Luninog grla, ali sa njihovim pogledima se ne susrete. Odmahnu glavom."Ja da jeste mislim." Videla je ublaženje Ugaševog profila čim je izgovorila te reči. "To bila moja

dužnost je. Samo... dovoljno jaka bila nisam." Popila je malo iz visoke, jako hladne čaše koja se našla ispred nje; tečnost boje kajsije počela je da se ispunjava mehurićima tek u njenim ustima i da joj nateruje suze u oči.

"Pošto ti ta si koja sad ovo jašnjava mi ob, nazvaću jednim od umno-najjačih - ili najtaličnijih - ljudskih bića koja sam ikada upoznao, te."

"Jesam li to?" Luna je savila obe šake oko čaše koja je na umirujući način ledeno pekla njene dlanove. "Onda kad prestati da se plašim svakog koraka u mrak ću? Kad osetim transfer na mene dolazi da, to kao... umiranje iznutra je." Progutala je još jedan gutljaj, vid joj se zamutio. "Mrak taj mrzim!"

"Znam, da." Aspundh je nekoliko trenutaka sedeo ćutke. "Elsevir, prevodiš za mene hoćeš li da? Važno mislim da Luna svaku reč razume biti će."

Elsevir je klimnula glavom i Luna je dalje dobijala od nje Aspundhove reči na tijamatskom, a on je nastavljao. "Tijamat je - nerazvijen. Razumeš li kuda ideš kad si bačena u tamu? Razumeš li zašto ponekad umesto svog vidiš neke druge svetove?" Kad je Elsevir završila sa prevodom, Luna je odrečno odmahnula glavom, a Elsevir je dodala, tiho: "Pa zato dovela sam nju tebi."

Luna je pogledala kroz prozor, kao da nešto traži po vazduhu. "Dama Thalasa odabira...""Dakle, na tvom svetu tvoja boginja donosi odluke, ili bar ti u to veruješ. Šta bi ti kazala ako bih ti ja

rekao da tvoje vizije nisu poklon od bogova, nego nasleđe Stare Imperije?"Luna uvide da je zadržavala dah; sada ga naglo ispusti. "Da! Mislim, to sam, to sam očekivala. Ovde

svi znaju da sam sibila; kako je moguće da znaju? Ti si sibil; a o Dami Thalasi nikad ni čuo nisi." Luna je odavno prestala da veruje u Thalasu kao u bukvalno, fizičko biće, divnu ženu sa kosom od morskih algi, ogrnutu morskom penom, ženu koja se diže iz talasa vozeći se u velikoj školjki koju vuku meri. Ali čak ni ona bezoblična, elementarna sila čiji dodir je ponekad osećala u duši ne bi nikako mogla napustiti Damin element ili putovati ovako daleko. Ako je, uostalom, Luna ikad išta zaista osetila, išta sem sopstvene čežnje da oseti... "Vi van-Tijamatovci imate tako mnogo bogova." Bila je toliko ošamućena gubitkom i promenom da gotovo nije ni osetila još jedan udarac. "Šta će vam toliko mnogo?"

"Zato što ima toliko svetova; svaki svet ima nekog svog boga ili, najčešće, po nekoliko bogova. 'Moji bogovi ili tvoji bogovi', kaže se, 'ko zna koji su pravi?' Zato mi, za svaki slučaj, obožavamo sve njih", glasio je prevod.

"Ali kako je moglo Staro Carstvo stvoriti sibile svuda, ako to nije uradio nijedan bog? Zar ljudi tog carstva nisu bili, ipak, samo ljudi?"

"Bili su." Pružio je ruku do činije sa ušećerenim voćem na sredini stola. "Ali u ponečemu sa božanskim moćima. Putovali su sa jedne planete pravo na drugu, za samo nekoliko nedelja ili meseci, a ne godina - imali su uređaje za komunikaciju i prevoz brže od svetlosti. Ipak, njihovo carstvo se na kraju raspalo... čak i oni su se raširili više nego što su njihove snage dozvoljavale. Tako, bar, mi mislimo.

Ali dok se carstvo rušilo, neka izuzetna i nesebična grupa izgradila je jedno posebno spremište informacija, banku podataka, slagalište imperijalne učenosti iz svih oblasti ljudskog znanja. Nadali su se da će time uticati da predstojeći kolaps civilizacije bude manje potpun, a da kasnija obnova bude brža. Zato su stvorili zabeleške o svim dotadašnjim ljudskim otkrićima i pohranili ih na jedno, izuzetno dobro zaštićeno mesto. Pošto su uviđali da bi na mnogim svetovima tehnički slom mogao biti maltene potpun, dosetili su se da terminali za tu njihovu računarsku budu najjednostavniji: naime, da to budu pojedina ljudska bića. Sibile,

94

koje će prenositi svoju receptivnost neposredno svakom svom izabranom nasledniku, pomoću mešanja krvi."

Luna je opipala ožiljak na svom zglavku. "Ali, kako može nečija krv da ti pokaže šta... šta se nalazi u nekoj mašini na nekoj drugoj planeti? Ne verujem ja u to!"

"Nazovi to božanskom infekcijom. Znaš šta je infekcija?"Klimnula je glavom. "Kad je neko bolestan, gledaš da mu nisi blizu.""Tačno tako. Sibilska infekcija je zarazna bolest koju je čovek stvorio, biotehnički konstrukt tako

usavršen da smo njegovu prefinjenost tek počeli da otkrivamo. To je zarazna klica koja izaziva, ili možda usađuje, određena restrukturiranja u moždanom tkivu, tako da sibila postaje prijemčiva za nadsvetlosni komunikacijski medijum. Postaneš prijemnik i otpremnik. Uspostavljaš vezu direktno sa tom njihovom memorijom. Eto gde si kad se utopiš u ništavilo; u računaru si, u njegovim strujnim kolima, a ne izgubljena u svemiru. Ponekad, međutim, stupaš u vezu sa drugim sibilama, koje žive na drugim planetama, i koje znaju odgovore na pojedina pitanja koja u vreme Stare Imperije niko nije postavljao." Podigao je čašu ka njoj kao da nazdravlja. "Od ovolike priče sam ožedneo."

Luna je gledala trolist na bogatoj, zlatom protkanoj smeđoj tkanini njegove odeće; činilo joj se da se taj medaljon vrti. Iza njega kao da je videla svoj, isti takav trolist, u sličnom okretanju, okačen o kuku negde gore, u visinama, u jednoj sobi sa aparatima za erkondišn. "Znači li to da od te zaraze neki ljudi polude? Smrt je ubiti sibilu... voleti sibilu..." Zaćutala je. Pipkala je hladne kamenčiće ugrađene u rubove stola.

Podigao je obrve. "Da li se na Tijamatu tako kaže? Imamo i mi takvu izreku, ali je više ne shvatamo bukvalno. Da, neki ljudi zahvaćeni tom 'bolešću' polude. Pri izboru sibila, uzimaju se u obzir određene crte ličnosti, među kojima je i emocionalna stabilnost... a krv sibile, dabome, može da prenese tu bolest. Može i pljuvačka, ali obično je potrebna otvorena rana da bi inficiranje uspelo. Očigledno za ljude koji su razumno oprezni nije 'smrt voleti sibilu' jer da jeste, vi ne biste danas videli moju kćer. Pretpostavljam da je ta praznoverica namerno izazvana, da bi sibile imale nekakvu zaštitu u manje civilizovanim društvima. Sam ovaj simbol koji mi nosimo, radijalni trolist sa proširenjima, je simbol za biološku kontaminaciju, jedan od najstarijih znakova u istoriji čovečanstva."

Ali ona više ništa nije čula posle... "Nije smrt voleti sibilu? Onda Ukres... ne moramo se držati na odstojanju. Možemo da zajedno živimo! Elsevir!" Zagrlila je staru ženu tako jako da ovoj nije bilo lako da dođe do vazduha. "Hvala ti! Hvala što si me ovde dovela - spasla si mi život. Ne postoji ništa između zemlje i neba što neću učiniti za tebe!"

"Ovo je šta?" reče Aspundh oslanjajući se pesnicom o sto, zbunjen. "Ukres taj ko je? Romansa?"Elsevir je odgurnula Lunu na udaljenost pruženih ruku, ali ju je tu zadržala, nežno. "O, Luno, dete

moje drago", reče, "ne želim da budem primorana da zahtevam od tebe ispunjenje toga što si sad obećala."Luna je sklonila pogled, ne razumevajući. "Nas dvoje smo bili zavetovani...""Venčani, na njihov način", progunđa Elsevir."Kad sam postala sibila, on je otišao. Ali sad, kad se vratim i kažem mu da...""Vratiš? Tijamat na?" Aspundh sede uspravnije."Luno", reče Elsevir, "nema povratka.""Znam, znam da moram sačekati dok Ugas...""Luno - slušaj je!" povika Ugas. Luni zastade dah; nije očekivala da će on svoje ćutanje prekinuti

tako besno."Šta?" Klonula je u Elsevirinim rukama. Žmirkala je, mnogo puta. "Rekla si da ćemo...""Nema nam povratka na Tijamat, Luno. Nismo ni mislili da se vraćamo, niti možemo. Ne možeš ni

ti." Elsevirine usne su drhtale. "Lagala sam te." Lutala je pogledom, tražeći i ne nalazeći neki lak način da kaže ono što mora. "Sve je bila užasna laž. Ja... žalim zbog toga." Pustila je Lunine mišice.

"Ali zašto?" Luna je rasejano odgurivala kosu unazad; pojedine vlasi golicale su je po licu kao paučina. "Zašto?"

"Zato što je prekasno. Ona Kapija koja se nalazi u blizini Tijamata sada se već zatvara, postaje suviše nestabilna da bi maleni brod, kao što je naš, prošao bezbedno. Nisu... nisu meseci prošli od našeg odlaska sa Tijamata, Luno. Prošlo je više od dve godine. Povratak bi trajao isto toliko."

"Laž! Nismo proveli godine u onoj lađi." Luna se odgurnula sa jastuka, našla se na kolenima; razumevanje se topilo i slivalo oko nje. "Zašto mi ovo radiš?"

"Zato što je trebalo da to uradim još na početku." Elsevir pokri oči šakom. Ugas brzo reče Aspundhu nešto na sandiju.

95

"Sad ona laže ne te, Luno", reče Aspundh sedajući malo dalje od njih, kao da se podsvesno odvaja. Elsevir opet poče prevoditi, tupo. "Brodsko vreme nije isto kao vreme izvan broda. U brodu vreme teče sporije. Pogledaj mene, pogledaj Elsevir - i seti se da sam bio mlađi, i to mnogo godina mlađi, od Ti-Džeja. Luno, ako bi se ti sad vratila na Tijamat, tamo bi se pokazalo da si bila odsutna gotovo pet godina."

"Ne... ne, ne!" Izborila se da ustane, otrgla se i od Ugasa koji je pokušao da je zadrži. Otišla je do prozora i tamo stala gledajući vrtove i nebo, jako pritiskajući čelom prozorsko okno. Njen dah je navukao na staklo zavesu kratkotrajnog mraza, tako da nije mogla ni videti ništa, kao da je zaslepljena snežnom mećavom. "Neću da ostanem na ovoj planeti. Ne možete vi mene ovde da zadržite!" Stegla je šake u pesnice; njeni zglavci su zacvileli po staklu. "Kako si mogla to da mi uradiš, kad si znala?" Okrete se ka njima besno. "Imala sam poverenja u tebe! Proklet bio tvoj brod, i neka te svi tvoji bogovi prokunu!"

Aspundh je sad stajao pored niskog stola; pošao je lagano ka njoj, preko sobe. "Gledaj Luno njih po." Govorio je tiho, tonom maltene kao da je razgovor sasvim običan. "Lica njihova gledaj po, i reci život tvoj želeli su da unište da li."

Prinudila je svoje nevoljne oči da se usmere ka onima koji su još sedeli oko stola - jedno lice nečitljivo, jedno pognuto od stida, jedno sjajno od suza koje su tekle kao kapi kiseline. Nije odgovorila, ali, dovoljno je bilo i ovo. Aspundh je odvede nazad do stola.

"Luno, molim te da shvatiš, molim te da mi veruješ... upravo zato što mi je tvoja sreća tako važna, nisam mogla da prisilim sebe da ti kažem." Elsevirin glas bio je tanak i umoran. "A i zato što sam htela da ostaneš."

Luna je stajala i ćutala, osećajući da joj je lice kruto i hladno kao maska. Elsevir skloni pogled sa tog lica i reče: "Toliko mi je žao."

"Znam", reče Luna, silom gurajući tu reč preko svojih odrvenelih usana. "Znam da ti je žao. Ali time se ništa ne menja." Potonula je opet na jastuke, lišena snage, ali ipak ne dajući nikome nikakav oproštaj.

"Nepravda činjena, rođako, je u", reče Aspundh. "Pitanje ostaje - to da praviš is, šta činićeš u?""Sve što je u mojoj moći.""U našoj moći", reče Ugas."Onda me odvedi kući, Elsevir!""Ne mogu. Iz svih ovih razloga koje sam ti nabrojala; istiniti su. Suviše je kasno. Ali možemo ti dati

novi život.""Neću ja novi život. Hoću onaj stari.""Pet godina, Luno", reče Ugas. "Kako ćeš ga naći, pet godina kasnije?""Ne znam." Sastavila je pesnice. "Ali na Tijamat se vratiti moram! Nije gotovo. Osećam to, nije

gotovo!" Neka rezonancija odzvanjala je u dubinama njenog uma; neko daleko zvono. "Ako vi ne možete da me vratite, sigurno postoji neki brod koji može. Pomozite mi da nađem jedan takav..."

"I ako nađemo takav brod, opet ne vredi", reče Ugas pokušavajući da se drugačije namesti među jastucima. "Zabranjeno je; ti si Tijamatovka, a zakon kaže da ako jednom odeš sa te planete, ne možeš više da se vratiš. Tvoj svet je na crnoj listi."

"Ne mogu oni tako..." Osećala je sve veći bes."Mogu, građanko mlada", reče Aspundh dižući ruku. "Ali, mi reci, 'nije gotovo' znači šta? Znaš ti to

kako?""Pa - ne znam." Oborila je pogled, zbunjena."To samo želja tvoja da završeno nije je.""Ne, sigurna sam!" Besna, iznenada je bila sigurna. "Samo ne znam - kako to znam.""Tako znači." Mrštio se, ali više od zaprepašćenja nego od neodobravanja."Ne može ona da zna", promrmlja Ugas. "Je l' može?""Ponekad dešava to se." Aspundh je izgledao veoma ozbiljno. "Mi ruke sibil-mašine smo. Ponekad

manipuliše ona radi ciljeva svojih nama. Mislim treba da bar pokušamo saznati možemo ako, Lunin odlazak išta menio da li je pro."

Luna ga, kao i ostali, pogleda sa nevericom.Ugas se pored nje nasmeja stegnuto. "Misliš - mašina preduzima neka dejstva sama? Zašto? Kako?""Jedan od obrazaca koje tek pokušavamo da opet doznamo to je. Sibilstvo biti prokleto nejasno

može, što siguran da znate sam. Ali, sprava rasla takvim funkcijama do, kakva god da je, neku vrstu svesti imati morala bi."

96

Luna je sedela, nestrpljiva, samo napola ih slušajući, napola razumevajući. "Kako ja da saznam - da li se vratiti moram?"

"Ključ imaš, sibilo. Dozvoli pitam da, odgovor imaćeš.""Misliš... Ne, ne mogu. Ne mogu." Iskrivila je lice u grimasu.Spustio se na kolena i namestio udobno, onda je zagladio svoju kosu nalik na srebrne žičice. "Pitaj,

dakle, odgovoriću. Input. Njegove oči se ugasiše; padao je u transfer.Progutala je knedlu, uhvaćena na iznenađenje, i rekla samosvesno: "Reci mi šta... šta će se desiti ako

se ja, Luna Svetlohodna, nikad ne vratim na Tijamat?"Videla je da njegove oči žmirkaju, najednom zaprepašćene, da pretražuju svetlosnim mrljama

istačkane uglove sobe, i da se vraćaju njihovim licima - samo njenom licu. "Ti, Luna Svetlohodna, sibila, pitaš to? Ti si ona prava. Ti si ona ista... ali nisi ista. Mogla bi da budeš ona, mogla bi Kraljica biti... On je voleo tebe, ali sad voli nju. Isto, ali nije isto. Vrati se - bez tebe je rana od koje truli zdravo meso, ovde u srcu Grada... rana kojoj nema zarastanja. Prošlost postaje neprestana budućnost, ako ne savladaš Promenu... Kraj analize. Aspundhova glava naglim trzajem klonu na grudi; oslonio se na sto obema rukama i tako ostao nekoliko dugih trenutaka. Onda opet diže pogled. "Kao... noć, tamo, da bila je." Otpio je iz čaše. "I jedna soba čudnih lica puna..."

Uzela je i Luna čašu, i počela piti da bi stegnutost u njenom grlu popustila. On je voleo tebe, ali sad voli nju.

"Rekao sam šta?" reče Aspundh, gledajući ka njoj, opet jasnih očiju, ali lica sada iscrpljenog i otegnutog.

Prepričala mu je njegove reči, zastajkujući; ostali su joj pomagali. "Ali nisam razumela... I ne razumem! Kako bi mogao da voli... Ugrizla se za usnu. Elsevir ju je dodirnula po ruci, ovlaš, kratko.

"'Mogla bi Kraljica biti'", reče Aspundh. "Bez tebe... rana koja nema zarastanja." Mislim da je tvoja intuicija bila istinita... tvoja uloga u nekoj većoj predstavi nije ispunjena do kraja. Nastala je neka nejednakost."

"Neka je nastala - to se već dogodilo", reče Elsevir polako. "Pa, zar to ne bi značilo da je i trebalo tako da se dogodi?"

Osmehnuo se, odmahnuo glavom. "Ću glumiti da to znam ne. Ja tehnokrat, ne filozof sam. Za interpretaciju sam zadužen ne, bogovima hvala. Nešto li je vršeno za, ili ne, tome treba Luna da odlučuje o."

Luna se ukruti. "Misliš - još način da se vratim Tijamat postoji na?""Da, mislim. Elsevir će voditi ako još da ideš hoćeš te.""Ali rekao si...""Kej-Ar, to izvodljivo je ne!""Ako pođete odmah i ako adaptere koje dati ja ću potrebite u, proći bedno kroz Kapiju ćete bez, pre

Tijamat nego što sečen bude od.""Ali, ni astrogatora nemamo", reče Elsevir naginjući se napred. "Ugas nije dovoljno jak.""Imate." Njegov pogled se pomače.Luni stade disanje: svi njihovi pogledi stigli su do nje istovremeno. "Ne!""Ne, Kej-Ar", reče Elsevir mršteći se. "Ne možeš od nje tražiti još jednom prođe kroz to da. Ne bi

ona to ni kad bi mogla htela.""Može - želi dovoljno ako." Aspundh dodirnu svoj trolist. "Mogu pomoći ti Luno ja; moraš

pripremljena proći kroz to puta ovog ne. Tvoj stari život hoćeš da ti se vrati ako, i moć tvoja kao sibile, možeš - moraš ovo učiniti. Svoje noćne strahove možemo suočavanjem pobediti sve ne, ali, ti sa ovim jednim suočiti moraš se, inače u sebe ćeš nikad više verovati ne. Nikad ćeš dragoceni dar koji nosiš upotrebiti, nikad biti baš ništa." Pogodila ju je oštrina tog glasa. Skrstio je ruke, oslonio ih laktovima na sto.

Luna je sklopila oči i tama ju je progutala celu. Ali nije još gotovo. Trebalo je da postanem nešto više! I trebalo je da on bude sa mnom. Nije moguće da je on izgubljen; nije gotovo... Ukresovo lice je sinulo, rasterujući tamu kao izlazeće sunce. Istina je; ona ovo mora. Ako uspe, znaće da ima snage da reši svaki problem. Otvorila je oči, protrljala šakama svoje uzdrhtale ruke da ih smiri. "Moram da pokušam." Videla je napola uobličeni jad u Elsevirinim duboko plavim očima - i napola uobličenu tugu. "Elsi, ovo mi znači sve. Neću te izneveriti."

"Naravno da nećeš, draga." Klimanje glavom, samo jedno; i avet osmeha. "Važi, uradićemo to. Ali, Kej-Ar..." Ona diže pogled. Kako nje vratićemo se opet bez?"

97

Njegov osmeh se trznuo tajnom krivicom. "Lažnih isprava pomoću, koje daću isto ja. U haosu laženja sa Tijamata završnog od, primetiće vas niko ne, siguran sam, čak Svilenog ni."

"Dakle, zaista, Kej-Ar, grešniče jedan prikriveni." Nasmejala se slabo."Ja to zabavnim smatram ne." Ni njegovo lice to nije smatralo zabavnim. "Ako ovu devojku sve što

sibila znati treba naučim, i onda šaljem je na Tijamat, čin izdaje činiću po. Ali to radeći, zakonu koji je stariji čak i od Hegemonijinih zakona veran biću jednom."

"Izvini." Klimnula je glavom, prihvatajući ukor. "A naš brod?""On kladan spomenik snovima nemogućim mog pokojnog brata biće pri. Rekao ti sam, Elsevir, da u

oskudici bićeš nikad. Ovo uradi, i krijumčarenje potrebno će ti biti više ne.""Hvala." Iskra pobune videla se u njenim očima. "Planirali smo mi povučemo da se, i živimo kao

penzioneri, da ovo putovanje takav potpun neuspeh bilo nije. Sad ova prilika ukazuje se, da našu robu... isporučimo, posle svega."

Aspundh se namrštio kratkotrajno.Ugas je odmotao noge, olovnim naporom, a i ostali su počeli da ustaju. Luna ga je pogledala i

suočila se sa činjenicom da on gleda u nju; ali njegov pogled je požurio dalje i uhvatio se za Elsevir kao ruka siročeta. Razvukao je usne, neuverljivo, u osmeh. "Znači ovo bi sad bilo zbogom, Elsi, je li tako?"

Luna je ustala i pomogla mu da i on ustane, a za to vreme svi oko stola su počinjali da razumevaju. "Ugaše..."

"Smatraj da ovim isplaćujem deo onoga što ti dugujemo, mlada gospođice." Slegnuo je ramenima.Elsevir se okrenula Aspundhu, ali Luna je videla da se njegovo lice steže odbijanjem još pre nego što

je pitanje uobličeno. "Njemu neće biti da nađe drugi brod teško; astrogatori mnogo traže u vašem - poslu se, siguran sam."

"Pa, Kej-Ar, 'ima krijumčara i krijumčara'", reče Elsevir."Misliš, možda brod sa čovekom koji je na crnoj listi zbog ubistva da dele neće svi?" Aspundhov

izraz lica pretvorio se u železo.Luna ispusti Ugašev rukav.Ugas pocrvene. "Samoodbrana! Tako je i zvanično zabeleženo, bila je samoodbrana.""Neki drogirani putnik ga je izazvao na dvoboj, Kej-Ar. I hteo je ubije ga da. Ali zakon nikakve

pravi izuzetke ne... Da li ti zaista zamišljaš brod sa ubicom delila bih ja da?""Ja mogu čak ni zamisliti zašto ti za mog brata udala si se ne", reče Aspundh, uz potučeni uzdah. "U

redu, Elsevir; u redu, iako moje obećanje tebi do tačke slamanja pritiskaš. Valjda kompaniju posedujem negde brodsku koja zeti može jednog astrogatora u."

"Ozbiljno to kažeš? O, bogovi..." Ugas se nasmejao, njišući se kao trska. "Hvala ti, stari gos... građanine! Kajati se ti ćeš ne." Bacio je pogled ka Elsevir, dug, blistav pogled pun zahvalnosti.

"Nadam se neću da", reče Aspundh; prođe pored Ugasa i priđe Luni. "A ni zbog tebe kajati ću se ne, je tako li?"

U njegovim očima ona vide sumoran odraz onoga što bi njen neuspeh značio, ne samo za nju, nego i za druge. "Nećeš."

Klimnuo je glavom. "Onda stani sa mnom sledećih nekoliko dana o, dok se preme na brodu obavljaju pri, da bih sve što sibila treba da zna učio te na."

"Hoću." Dotakla je svoje grlo."Kej-Ar, mora li ona...""Za njeno dobro je sopstveno, Elsevir, i moje, ja ovde držim." Malo je podigao glavu."Da... naravno." Elsevir se osmehnula. "Sasvim si u pravu, naravno. Luno, ja..." Potapšala je Lunu

po ruci, opet sklonila pogled. "Nema veze. Nije bitno. Nije važno." Otišla je ka vratima i nije se osvrnula da vidi Luninu ispruženu ruku. Svileni je bez reči pošao za njom.

"Eto." Ugas se osmehivao, pola njoj a pola svojim stopalima. "Neka te prati dobra sreća, mlada gospođice. 'Mogla bi kraljica biti.' Pričaću ljudima da sam te znao u onim ranijim danima." Najzad ju je pogledao u oči. "Nadam se da ćeš ga naći. Zbogom." Uzmakao je, okrenuo se i otišao za ostalima.

Luna je stajala i ćutke gledala u prazna vrata, ali ona ostadoše prazna.

Luna je sedela sama na širokoj kauč-ljuljašci u vrtu i zamasima nogu pojačavala njihanje. Iznad nje pevalo je noćno nebo, stotinu zasebnih horova boje, stopljenih u jedan. Oslonila je glavu nazad, na jastuke, i slušala očima. A kad bi ih sklopila, čula je drugu muziku: slatke zamršenosti jedne karemovske umetničke

98

pesme prepletene sa kontrapunktom koji su davali insekti cvrčeći u žbunju i, svojim oštrim i grlenim poklicima, stvorovi koji su kao čudna menažerija lutali po stazama bašte.

Provela je i ovaj dan isto kao i nekoliko prethodnih, baveći se vežbama za disciplinu tela i duha, upijajući u sebe informacione trake koje joj je Kej-Ar Aspundh davao, učeći sve što je Hegemonija znala o sibilama - ko su, šta rade, šta znače narodu na svetovima gde ih ima. Sibile su na ovom svetu, Karemofu, išle u formalnu školu, gde su imale sklonište i zaštitu dok su se učile da kontrolišu svoje transove - veština koju je ona savladala, manje pouzdano, učeći od Klavali i od Danakil Lua na jednom usamljenom ostrvu pod nebom.

Ali Aspundh i drugi sibili i sibile Hegemonije učili su ne samo tu strogu osnovnu veštinu, nego i što-šta drugo: sticali su znanje o kompleksnoj mreži čiji su deo bili i o ogromnom dosegu staroimperijalne tehnološke protiv-čarolije koja je trebalo da učini nešto protiv pada tame. Uviđali su da Ništavilo, zvano još i Mesto Ničega ili Nigdina, mora da se nalazi u srcu neke mašine, na nekoj planeti čije mesto čak ni sibile ne mogu znati; to uviđanje davalo im je snagu da izdrže strašnu odsutnost Ništavila, osobinu zbog koje je Luna zamalo uništila samu sebe sopstvenim strahom.

Učili su o stvarnoj prirodi svoje moći: o sposobnosti da ne samo ublaže terete svakidašnjeg života, nego i da ga unapređuju, da doprinose društvenom i tehnološkom napretku svog sveta dublje nego što to može i najveći genije - zato što imaju pristup nagomilanoj genijalnosti celokupne ljudske istorije... iako se ništa od toga ne može ostvariti ako njihovi narodi nemaju mudrost i volju da koriste to znanje.

Učili su i o prirodi svoje neprirodne 'infekcije', o tome kako njene potencijale mogu iskoristiti da se zaštite od raznih opasnosti, i kako mogu da zaštite svoje najbliže od zaraze. Sibila je čak smela roditi dete. Veštački virus sibilstva ne prolazi kroz prirodne zaštitne filtere u placenti - tako da novorođenče ne postaje sibila, iako ima više izgleda nego drugi da u novoj generaciji stupi u sibilstvo. Imati dete... ležati u naručju jedinog čoveka koga je ikad volela i znati da njih dvoje mogu biti jedno drugom sve ono što su već svojevremeno bili...

Luna diže glavu, trgnuta iz svojih sanjarija zvukom nečijeg dolaska po terasi. Ali on sad voli drugu. Ovo podsećanje na činjenicu koja ih sad razdvaja više nego vremenska i prostorna provalija zabolelo ju je naglo, upravo u trenutku kad je videla da Kej-Ar Aspundh prilazi.

"Luno." Njegov osmeh bio je pozdrav. "Našu večernju šetnju hoćemo li u?" Svako veče hodao je kroz svoje vrtove do jedne male građevine od mermernih stubova, u srcu lavirinta od žbunja, u kojoj je pepeo njegovih predaka počivao u urnama. Karemovci su obožavali hijerarhiju božanstava, čime su svoju viziju ljudskog društva lepo produžili vertikalno - u nebo; tu su uključili i čitav panteon onih koji nadziru druge hegemonijske svetove. Na prvoj 'galeriji' božanstava bili su ugledni preci svakog Karemovca, ljudi od čijeg uspeha ili neuspeha je zavisilo mesto njihovog deteta u društvu. Aspundh je predano izražavao poštovanje prema svojim precima; Luna se zapitala da li je lakše poverovati u božanski status svoga oca ukoliko je postigao zemaljski uspeh.

Ustala je sa kauč-ljuljaške. Svako veče išla je u tu šetnju zajedno sa Aspundhom, pa su u privatnosti vrtova raspravljali o onim pitanjima koja su i posle njenog dnevnog učenja ostala neodgovorena.

"Dovoljno toplo ti je da li? Ove prolećne večeri su hladne. Uzmi moj ogrtač.""Treba ne, fino mi je." Odmahnula je glavom, tajno prkosna. Na sebi je imala odeću dugu, ali bez

ikakvih rukava, koju je kupila posredstvom reklamne emisije-izložbe na tridiju. Luni se činilo da i prizor nečije ogoljene ruke postiđuje ove Karemovce; nije joj se dopadalo da je prisiljavaju da nosi više odeće nego što želi, pa je zato baš nosila manje.

"Ah, biti čvrsnut u detinjstvu o!" Nasmejao se; osetila je nastanak malenog mrštenja. "Tvoj divni osmeh večeras kazuješ ne po. To zato što sutra na kosmodrom moraš li je?" Krenuše zajedno; Luna je obuzdavala svoje korake da ne bi prednjačila u odnosu na njegove, sporije.

"Jednim delom zato." Pogledala je dole, ka svojim mekim papučama, osmotrila obrasce glatkih kamenih površina po kojima su išli. Svileni je umeo razgledati te kamene ploče satima, čučeći iznad njih opčinjeno... Bilo bi joj drago da opet vidi makar i Svilenog, ali draže da vidi Elsevir; da utekne iz gušećeg savršenstva veštačke lepote ovog sveta. Radovala se tim večernjim šetnjama, ali tokom dana Kej-Ar je bio zauzet poslom, a Ej-El-Vi je nadgledala Lunino učenje, dobro pazeći da se u svemu sačuva diskrecija dok ta mlada devojka sumnjive prošlosti boravi u kući njenog oca. Ej-El-Vi je prema Luni postupala sa poštovanjem, zbog tog trolista pod Luninim grlom; ali samo Ej-El-Viino prisustvo bilo je dovoljno da se svaki Lunin korak pretvori u spoticanje, svaki pokret u prosutu činiju, razbijenu vazu. Ej-El-Viina

99

nemilosrdna sofistikacija činila je svaki pograšan izgovor fatalnim, svako pitanje smešnim, ma kakav smeh nezamislivim. Ovo je bio svet koji se bojao da se samome sebi nasmeje, svet uplašen da će izgubiti kontrolu - nad Hegemonijom, nad Tijamatom.

"Da vremena treba ti više osećaš li? Malo čemu daljem mogu učiti te na... a vreme sad od presudnog značaja je, žalost na."

"Znam." Na stazi ispred njih, jedno uplašeno stvorenje raširilo je svoju odoru od svetlucave, treperave krljušti i ciknulo. "Znam da sam spremna najviše što mogu biti. Ali šta ako nikad dovoljno spremna biti neću?" Poslednjih dana osećala je da se njena vera u sebe i u trolisni znak koji nosi, ali i u silu koja je tim znakom simbolizovana, postepeno povećavaju; ipak, nije smogla snage da pokuša ijedan transfer, zato što se plašila da bi neuspeh sad, bio neuspeh zauvek.

"Ti premna bićeš s." Osmehnuo se. "Moraš jer."Uspela je da se osmehne, dok je ova potvrda odjekivala u njenom umu. Neke pojave u sibilskoj

mreži ni Karemovci nisu umeli da objasne - anomalije, nepredvidivosti - kao da je taj sveznajući izvor sibilske inspiracije na neki način nesavršeno formiran. Neki od sibilskih odgovora bili su tako zapetljani, da ih eksperti nikad nisu uspeli razjasniti; ponekad se činilo da mreža deluje u pravcu nekih svojih, sopstvenih ciljeva, iako je obično samo reagovala. U ovom slučaju, mreža se odlučila za akciju, i izabrala Lunu kao svoje oruđe... Ne, ona neće doživeti neuspeh. To ne može da se desi. Ali koji je njen cilj, ako je Ukres više ne želi? Da ga vratim sebi. To ću uraditi. To mogu. Stegla je pesnice, ne odustajući. Pripadamo jedno drugom. On pripada meni.

"Bolje je to", reče Aspundh. "A sad, završna pitanja postavila meni bi koja? Išta još nejasno li je da?"Klimnula je lagano glavom i postavila ono jedno pitanje koje ju je mučilo od početka. "Hegemonija

hoće da na Tijamatu tajna bude zašto, da sibila svuda ima? Vi Zimcima govorite zašto, da smo mi zli, ili ludi?"

Namrštio se kao da je prekršila neki naročito jaki tabu. "Ne mogu to jasniti tebi ob, Luno. Previše loženo je s."

"Ali i nepravedno. Rekao si sibile od vitalnog značaja su da - i samo dobro svakom svetu čine." Odjednom, bilo joj je jasno šta to govori o namerama Hegemonije; uvide da ovde, na Karemofu, nije naučila samo ono čemu su je učili, nego i mnogo više.

Aspundhov izraz lica govorio joj je da je i on to shvatio, i da mu se nije dopalo - jer nije mogao ni na koji način da spreči da ona shvati. "Nadam se nisam naneo da, i neću naneti, preveliku štetu mom sopstvenom svetu", reče on sklanjajući pogled. "Ti na Tijamat vraćena biti moraš. Ali molim bogove da nastrada Karemof zbog toga ne."

Nije imala odgovor.Sa mirisne staze kroz rascvale silife skrenuše u baštenski lavirint. Krivudali su njime; najzad se u

skrivenom srcu lavirinta pojavi kameni memorijal, odsijavajući pastelne boje neba. Aspundh je produžio u senovitu unutrašnjost građevine; Luna je sela na mermernu klupu, vlažnu od rose, da sačeka. Miris tamjana dopre do nje na sve jačem povetarcu; zapitala se kakve molitve Kej-Ar Aspundh upućuje svojim precima noćas.

Ptice čije bi boje pri dnevnom svetlu bile blistave dolepršale su joj sad u krilo, pastelne i sive, mrmljajući spokojno. Gladila je njihova lomna pernata leđa, imajući na umu da ovo čini poslednji put; da posle sutrašnjeg dana neće biti više nikakvih mirnih vrtova - postojaće samo Crna Kapija... Protrljala se po mišicama ruku, odjednom osećajući večernju studen.

21.

"Građanine, šta ćeš u mojoj kancelariji?" Geja Džeruša Pala-Tion je besno gledala preko hrpica službenih koještarija koji su bili naslagani oko njenog terminala i po uglovima radnog stola. U ćoškovima sobe takođe.

"Rekli mi da dođem ovde. Za dozvole." Dućandžija je gnječio svoju kravatu, na pola puta između nesigurnosti i oholosti. "Rekli su mi da ćete mi Vi reći zašto još ni reči nema o..."

"Znam, znam. Ali mogao bi, za tebe, da potraži svaki narednik, svaki patroldžija, makar i sa pola mozga!" Bože, kad bih mogla da izguram ceo jedan radni dan, a da ne viknem ni na koga... ceo jedan sat rada, zapravo. Provukla je prste kroz crno-crvene kovrdže kose. "Ko te posla ovamo?"

100

"Inspektor Man...""...tanjez", dovrši ona uglas s njim. "E pa posleo te na pogrešno mesto. Vrati se na prijemno

odeljenje i reci tamošnjem dežurnom da potraži pravo.""Ali on je rekao...""Ovog puta ne dozvoli da te odbije!" Mahnula mu je da iziđe i već je gledala dole, na napola

pročitani izveštaj koji je, na ekranu, još čekao njeno odobrenje; pružila je ruku ka dugmetu interkoma. "Naredniče, probudi svoj mozak i pazi malo kakve idiote puštaš unutra! Šta misliš, zašto inače sediš tu?"

"E baš i vi umete da vodite celu jednu planetu, do..." Ostatak te grdnje nije se čuo zato što su se vrata zatvorila za trgovcem.

"Izvin'te, komandante", reče narednik, zlovoljno bestelesan. "Da pustim sledećeg?""Mmmmmda." Ne. Ne, ne više. "I zovi mi Manta... ne, ništa, to povlačim." Pustila je dugme

interkoma. Mogla bi da šutne ovog Mantanjeza, da ga jednostavno otpusti iz policije, zato što joj on namešta ovakve zvrčke, ali ako bi to uradila, suočila bi se sa otvorenom pobunom u policijskim redovima, umesto, kao sada, samo sa otvorenim nezadovoljstvom. Tokom ovih godina, od kad je postala komandant 'plavaca', njen ugled u njihovim očima sve više je padao... od zla na gore. A on to zna. Zna, skot jedan... Slepo je zurila u izveštaj. Pre nekoliko meseci došlo je do 'pada' policijskog informacionog sistema i od tada je vladao haos. I sad radi sa jedva polovinom normalne delotvornosti; čak ni karemovska ekspertiza nije mogla mnogo da pomogne, jer, bitni rezervni delovi se, iz nekog razloga, nisu mogli nabaviti. Zato se Džeruša već mesecima trudila da sredi evidenciju tijamatske policije... a poslednjih sat vremena, samo da pročita ovaj jedan jedini izveštaj, svaki put uspevajući da održi koncentraciju pola minuta, ali ne stižući ni blizu kraja. Ona pritisnu dugme 'ODOBRAVA SE' i pusti da stvar ode nepročitana. Ne postižemo ništa. Ovo nas potiskuje, klizimo unazad, zatrpava nas žive... Zavukla je ruku u hrpu praznih paketića iesta-kapsula u jednoj od njenih ladica, nadajući se da ima još nekih sa ponekom nepotrošenom kapsulom. Do vragova, ovoga ponestaje - kako da čovek izdrži do kraja dana?

Vrata su se otvorila, ne donoseći nikakav odgovor na njeno pitanje; samo je ušao kapetan - Uf, bogova mu, kako se zvaše ovaj? - i salutirao. "Kapetan Kerla-Tinde raportira, komandante", kao da nije ni očekivao da se ona seća njegovog imena. Već je bila sviknuta na tu hladnoću i drskost tona. Plavci ne mogu da je smisle, gotovo svaki je mrzi, a sad već i ona njih, maltene jednako. Disciplina je otišla u propast, ali jedna Geja Džeruša ne može da smanji čin svima njima odjednom - a sve ostale mere već je oprobala. Panduri jednostavno neće da je slušaju: zato što je žena, dabome (i proklet bio dan kad je odlučila da pokuša da bude nešto više od toga...) ali i zato što je zauzela mesto na kome bi, po pravu, trebalo da se nalazi Mantanjez. Posebno zato što je njeno naimenovanje bilo Kraljičina ideja. Smatraju da je ona, Džeruša, marioneta u rukama Kraljice; a kako može da dokaže da nije tako, kad je sva upletena u Arienrodine konce kao u paučinu, ostavljena ovde da visi između zemlje i neba, sa sve manje volje da nastavi?

"Šta je, Kerla-Tinde?" upita ona, ne uspevajući da ukloni oštrinu iz svog glasa."Ostali oficiri su me zamolili da govorim u njihovo ime, gospoja." Ta reč bila je sva otežala od

nesklada. "Tražimo da se prekine sa prinudnom patrolnom dužnošću oficira ovde u gradu. Smatramo da za to postoje pozornici-patroldžije; štetno je za ugled oficira da bude primoran da zlostavlja građane po ulicama."

"A vi biste radije da građani masiraju jedni druge, a?" Namrštila se, odveć lako, i nagnula se napred. "Kojom važnom dužnošću biste želeli da se bavite umesto toga?"

"Onima koje su nam i namenjene! I ovako ne stižemo da obavimo sve administrativne poslove, a kamoli još ako treba i da patroliramo po ulicama." Njegovo široko lice uzvraćalo joj je jednakom merom, mrštenje za mrštenje. Pogledao je upadljivo ka hrpama kutija sa računarskim trakama na njenom radnom stolu.

"Znam, Kerla-Tinde", reče ona, prateći njegov pogled. "Smanjila sam birokratiju najviše što sam mogla." Trebalo bi i da vidiš kako opako mi se Hovanese protivio zbog toga. "Znam da je sve postalo deset puta gore kad se kompjuter sjebao; ali, do vragova, naš posao ovde je i sad da štitimo građane Hegemonije, i to mora da se radi."

"Onda nam bar jednom daj nešto vredno truda!" Kerla-Tinde je mahnuo rukom prema nepostojećem pogledu kroz njen nepostojeći prozor. "A ne da dižemo pijandure sa trotoara. Daj da pohvatamo one krupne kriminalce, postigni da budu izrečene neke presude koje će nešto značiti."

"Nikad vi te presude nećete dobiti. To je gubljenje vremena." Bogovi, da li ja zaista izgovaram ove reči? Jesam li ja zaista ona ista koja je svojevremeno stajala tu gde on stoji i govorila to što on govori? Ispod

101

ruba stola zgnječila je jedan prazan paketić od iesta u bolnu grudvicu. Nisam... nisam ona ista. Ali istina je ovo što mu je upravo kazala...

Čim je postala komandant, pokušala je da potuče velike gangstere, one za koje je znala da odavde, iz Karbankla, kontrolišu mreže interplanetnog poroka. Ali oni su joj izmakli kroz prste kao voda. U kojoj god ilegalnoj aktivnosti da ih uhvatiš, pokaže se da je, formalno-zakonski, kriv neki državljanin Tijamata. A Tijamatovci su svi pod nadležnošću Kraljice; njih policija ne može ni da pipne, bez Kraljičine dozvole.

"Komandant Lu-Sked nije tako mislio."Vraga nije. Ali, nije imalo smisla to izreći. Da li se i Lu-Sked suočio sa isto blokadom koja izluđuje -

ili je Arienrod preuredila društvo Karbankla samo zbog nje? U svakom slučaju, ona ovo ne može objasniti ni Kerla-Tindeu, ni ma kome drugome od njih; već im je 'jasno' da je ona u Kraljičinom džepu, i tako će misliti ma šta ona pričala. "Vi ste na ulici, u patrolama, iz dobrog razloga, Kerla-Tinde; znate da se ulično nasilje naglo povećalo" - a videla je Arienrodinu ruku i iza toga; i videla u Kerla-Tindeovim očima da krivica i za to 'jasno' pada na nju, komandantkinju plavih - "zato što se bližimo konačnom odlasku. Nikakva smena nam ne dolazi i neće doći. Iz tih razloga, vi ćete ići i dalje u patrole po Ulici, sve dok vam ja ne kažem da prestanete; dok poslednji brod ne bude spreman za uzletanje sa ove planete."

"Glavni inspektor Mantanjez nije...""Mantanjez nije komandant, do vraga! Ja jesam!" Njen glas se opet oteo kontroli. "Moja naređenja

ostaju. Sad izlazi iz moje kancelarije, kapetane, dok to ne pretvorim u 'poručniče'."Kerla-Tinde se povukao; njegova maslinasta koža potamnela je od indignacije. Vrata su se zatvorila

odsecajući Džerušu od još jednog nerazrešenog sukoba, od još jedne glupe greške.Nije ni čudo da me mrze. Mrzeći samu sebe, zagledala se u neprovidnost polarizovanih 'prozora' koji

su bili njen jedini štit od mržnje policijske centrale svuda uokolo. U tim pločama bledo se odražavala njena sopstvena slika, kao hologramska transmisiona avet, loša imitacija lažne stvarnosti. Više i ne postoji nikakva Geja Džeruša, žena, od čvrstog ljudskog mesa; postoji samo jedna histerična oštrokonđa, opakog jezika, progonjena paranoidnim iluzijama. Koga ona pokušava da prevari? Ona je sama kriva, nesposobna je za ovaj posao, neuspešna je... ona je inferiorno biće, slabo, previše emotivno, žensko. Naslonila se unazad u svom mekanom sedištu, pogledala dole duž svog tela, znajući istinu koja ni teškom uniformom nikad nije mogla biti sasvim sakrivena. Vidiš: čak nema petlju ni da prizna da je neuspeh došao zbog njene sopstvene nesposobnosti, a ne zbog neke Kraljičine fantastične zavere. Pa nije ni čudo što joj se svi smeju.

Pa ipak - videla je Kraljičino lice na jednoj letnjačkoj curi. I videla je Kraljičin bes kad je ta mlada ženska zbrisala sa Tijamata. Isto tako, videla je kako Lu-Sked puzi po sopstvenoj prljavštini... bez ikakvog mogućeg razloga, osim zbog Arienrodine osvete. Ne, ona ne gubi pamet, nego je Arienrod sistematski, malo po malo, raspamećuje.

Međutim, ona se tome ne može nikako suprotstaviti. Nema načina. Sve je pokušala, ali bekstvo je nemoguće - ostaje samo svest da njena karijera, budućnost, vera u sebe, neumitno krvare i bliže se smrti. Karijera je već upropašćena, dosije o njenom komandantskom radu je dugi, neprekinuti niz neuspeha i žalbi. Kraj njihovog boravka na Tijamatu biće ujedno i kraj svega što je ikad pokušavala da stvori ili želela da uradi. Arienrod, dakle, razara i nju; neće je uništiti brzo kao Lu-Skeda, nego delić po delić, tako da će biti svesna svake nijanse svoga propadanja.

I, najbolje od svega: Arienrod je sigurno znala da će ona ostati na položaju, da će istrajno prkositi svojoj sudbini - kao što je celog života činila. Jer, sad podneti ostavku i otići sa Tijamata značilo bi priznati da je sve bilo uzalud. Zapravo, sve će i biti uzaludno, kad sa Tijamatom njihov posao bude gotov; ali, do tad, čak i ova paklena parodija njenog sna bolja je nego život bez ikakvog sna.

Nije mogla da uzvrati udarac Kraljici, ni najmanju uzvratnu nezgodu da joj namesti. Pukim slučajem pokvarila je Arienrodin plan za produžavanje vlasti zimske stranke. Ali, bogovi su svedoci da Džeruša nije u tome našla ni tren zadovoljstva - niti je u kasnijim godinama otkrila ikakav nagoveštaj o novim paukovim mrežama koje bi Kraljica, kao zamenu, mogla spremati. I nesumnjivo sprema... samo što ovog puta Hegemonija, oličena u njoj, Džeruši, možda neće uspeti da taj plan osujeti. Eto šta bi moglo biti kruna neuspešnog komandantskog rada.

Ipak, vremena ima još. Bitka još nije gotova, treba se srediti i... "Slušaš li me sada, droljo? Srediću ja tebe, tako mi skota života, srediću te! Neću se slomiti, ne popuštam dok te..."

Vrata su se opet otvorila, vraćajući joj lopticu njenih sopstvenih reči; ušao je jedan policajac i sagledao jednim hitrim pogledom da je sama. Stavio je na njen sto još jednu zapečaćenu kutiju sa službenim informacijama. Pogledao je Geju Džerušu iskosa.

102

"Šta je, šta si zinuo?"Salutirao je i izišao.Sa još jednom super provalom za ogovaranje komandantice. Njena odlučnost već se mrvila. Kako,

zapravo, znaš; po čemu možeš biti sigurna da nisi već pomerila pameću...? Pružila je ruku pored terminala, prema toj novoj kutiji, ali se njena šaka sklopila oko jednog usamljenog lista štampane hartije koji je bio kutijom delimično pritisnut. Izvukla ga je, pročitala jedan red: 'ŽALIMO SE NA:' Zgnječila je papir obema šakama. Ko je to ovde smestio? Ko?

Interkom poče da zvoni. Pritisnula je dugme za uključenje, žestokim pokretom ali ćutke, nemajući poverenja u svoj glas.

"Radiofonski poziv iz unutrašnjosti, komandante. Neko po imenu Kenet ili tako nešto. Da mu dam vezu?"

Ngenet? Bogova mu, sad nije sposobna da razgovara s njim, ne u ovakvom stanju. Zašto, do vraga, uvek odabere najgori trenutak, i zašto se uopšte više trudi?

"Osim toga, došao je inspektor Mantanjez da razgovara s Vama.""Da čujem ovoga što zove." Da, samo šta ću mu reći? Šta? "A Mantanjezu kažite da se malo... da se

malo strpi."Začula je iz zvučnika pucketanje olujnih radio-smetnji na radio-talasima, a zatim dobro poznato

izobličenje dobro poznatog glasa. "Alo? Alo, Džeruša...""Ovde sam, Miroe!" Sa neočekivanim talasom zadovoljstva prisetila se kako je to kad neko ljudsko

biće razgovara s tobom dobrovoljno, rado... uvide odjednom koliko joj njegovo prijateljstvo znači, mnogo više od obične ljudskosti. "Bogovi, ala prija kad se ti opet javiš", reče ona. Smeškala se, da, zaista se osmehivala.

"Ne čujem te... prijem je loš! Da li... na plantažu opet... dan-dva? Odavno... posetu!""Pa, ne mogu, Miroe." Otkad nije bila kod njega? Mesecima; i od tada do danas nije ni razgovarala s

njim; već mesecima nije sebično utrošila dan ili sat na nešto od čega će se nasmešiti. Ne može ni sad, ne može sebi taj luksuz da dozvoli.

"Šta?""Kažem... ovaj..." Vide sopstveni odraz na ploči zida, lice tamničarke utamničene. Panika je dotače

mutnim prstom. "Da! Da! Dolazim! Dolazim večeras."

22.

"Ooooo-kej, naivčine. Sad se opet snalazite sami." Tor je uzmakla, uzaludno se nadajući da to može da izvede graciozno. Naklonom je otkrila više golotinje nego što je nameravala. Iziđe iz avetinjski svetlucajuće 'staze sa preprekama'. Njenu ponoćno crnu periku savladavala je kapa zlatno izvezena, u kojoj su, hologramski neopipljivo, zvezdani novčić-brodovi ratovali sa rojevima meteora. Draperije njene svilene jednodelne odeće sevale su plamenim plavetnilom gorionika za zavarivanje; nepokrivene površine kože bile su, u mraku, samrtničke boje lavande.

Gomila ju je ispratila zvižducima i protestima; ona se kockala rame uz rame sa mušterijama, kao što joj je i naređeno, gubeći taman koliko treba i dobijajući isto tako, i još malo više, da bi oni poverovali da se ovde igra pošteno. Naivčine. Igre, na njeno iznenađenje, jesu vođene pošteno - u većini slučajeva. Bile su, jednostavno, toliko zamršene da se obično ljudsko biće nije moglo nadati da će ih nadmudriti. Na samu pomisao koliko je sati straćila, i koliko novca uzalud potrošila, igrajući jednako razuzdano i stupidno kao ovi drogirani glupanderi, počinjala je zgađeno da odmahuje glavom sa kovrdžama u boji ebonosa. Ipak, sad se manje nervirala: naučila je kodove koji su joj omogućavali da tajno kontroliše ishod igara.

Sve u svemu, nije joj bilo tako loše: upravnica jednog kazina, po zakonu i vlasnica a, u stvari, samo 'fasada' za čoveka zvanog Izvor koji je na ovoj planeti imao svoje poslove. Kazino se zvao 'Persefonin pakao' i bio je nesumnjivo najbolji kockarski pakao u Karbanklu. Uzgred se bavila i nekim diskretnim poslovima koje je Izvor - čelnik van-tijamatovske kriminalne sub-kulture na Tijamatu - zahtevao od nje. Deo Kraljičine politike sastojao se u tome da pojedini sposobni Zimci nastupaju kao zaklon iza koga se obavljaju ilegalne radnje stranaca, tako da pravi gospodari greha operišu praktično nekažnjivo, izvan domašaja Hegemonijine policije. Tor je hapšena četiri puta dok je radila da stekne Izvorovu naklonost; sva četiri puta plavci su je morali predati Kraljičinoj gardi koja bi je jednostavno pustila.

103

"Ej..." Žmirkavo je pogledala kroz ples tela koja su se pomerala i jasnije sagledala stranca koji je, vodeći za sobom zombija, upravo prošao kroz zastor od majušnih, svetlucavih ogledala. "Polukse!" Viknula je to u razmahanu muziku oko sebe, ali je, kao drugi poziv, pritisnula i pozivno dugme na svojoj narukvici. Poluks se pojavio pokraj nje, sa umirujućom solidnošću čelika. "Onaj perverzni tip koji se upravo uvukao kroz vrata; uputi ga da kroz njih prođe napolje. Takav gost nam nije potreban." Pokazala je prstom, nastojeći da ne vidi da li je zombi muško ili žensko, niti ma koji detalj zombijevog telesnog oblika. Od svakog prizora zombizma njoj se povraćalo, kao i od pogleda na muškarce ili žene koji se ne gade da tako iskorišćavaju živo telo.

"Kako god ti kažeš, Tor." Poluks je krenuo, jednoumnom neizbežnošću, na zadatak. Bio je bolji izbacivač nego iko od ljudskih bića ovde zaposlenih; Tor je platila zakupninu za 'do kraja'.

Sve ovo je od početka savršeno funkcionisalo... što je baš čudno. Okrenula je leđa gomili, naslonila se laktom na jedan kraj povijenog, kao ugalj crnog šanka. Taj čudni materijal koji je upijao u sebe svetlost isisavao je toplinu iz njene kože; stresla se i uspravila. Nešto dalje od nje sedeo je Herni, komandujući redovima aparata za točenje i doziranje raznih pića i droga: takvi aparati bili su ludo popularni anahronizam. A dovođenje Hernija da rukovodi takvim barom, mestom gde su se gosti okupljali da izgube inhibicije, pare i ugled, bilo je rezultat Torinog vrhunskog nadahnuća. Ispovedali su se jedni drugima, i, još bolje, njemu; ono što je Herni saznavao, Tor je isporučivala Svetlohodnom, koji je svaku mrvicu informacije primao jednako gladno kao i pre nekoliko godina.

Ko je mogao sanjati, onog dana u Sudbinoj uličici kad je malo falilo da je Svetlohodni zadavi, da će njegova opaka narav dovesti nju, Tor, do ovoga? Između Hernijevog poznavanja ljudi i Ukresove povezanosti sa nekim visokim i moćnim, ona se uzdigla više i brže nego što je ikada sanjala da će moći.

"Ej, Persefona, mače, Izvor te traži." To se iza nje odjednom stvorio Ojarzabal, jedan od Izvorovih poručnika. Njegove šake su se lepo smestile oko njenog struka i krenule opasno intimnim putanjama ispod oblina njene senzualne večernje haljine.

Suzbila je svoju nimalo delikatnu želju da mu nabije lakat u rebra. Učila se kakvom-takvom taktu i finoći, bolno, još od dana kad je otišla sa utovarnih dokova; ovde je u rok službe išlo da trpiš da te pipaju. "Pazi malo. Zasviraće mi sirena protiv provalnika." Odgurnula je njegove šake, ali ne previše daleko. Ojarzabal je bio nekakav zezator i to je dokazivao time što je glumio da ga ona privlači više nego lake ženske 'šik' izgleda koje stalno protiču kroz ovu kockarnicu; ipak, ona se nije osobito jako trudila da ga obeshrabri. Svojevremeno je bio zaposlen kao 'dečko na farmi' negde na Velikoj Plavoj; još je imao neku privlačnost jako izraslog seljačkog dečaka. Otišla je u krevet s njim nekoliko puta i nije se mnogo razočarala. Tor se čak bavila i mislima o nekoj eventualnoj udaji za njega pre konačnog odlaska, i o napuštanju Tijamata zauvek.

"Zlaćana, aj' posle nas dvoje...""Zauzeta večeras." Krenula je odatle pre nego što je mogao opet staviti šape na nju; osvrnula se,

popustila malo, dovoljno za jedan osmeh. "Pitaj me sutra."Iscerio se. Poludrago kamenje bilo je kao intarzija umetnuto u njegove zube na nekim mestima.

Okrenula mu je opet leđa i otišla, odmahujući glavom.Prošla je kroz gomilu, pa kroz zabranjena vrata koja su vodila u Izvorove privatne kancelarije i

zaštićene sale za sastanke - zaštićene ne samo skrivenim ljudskim očima, nego i najboljim protiv-špijunskim aparatima koji su se za novac mogli kupiti. Kad je saznala da je Herni Karemovac, pitala ga je da li bi mogao da iskoristi svoju legendarnu tehničku veštinu i da njoj omogući da prisluškuje Izvorove privatne dogovore. Ali Herni nije bio dorastao elektronskim čuvarima, pa je Tor konačno shvatila da se ne rađaju svi Karemovci sa znanjem kako pretvoriti rudu u kompjuterske terminale. Zato se morala zadovoljiti time da motri ko i kad dolazi kod Izvora, i da samo nagađa zašto.

Nije joj se mnogo dopadalo da tu ulazi. Vrata njegove kancelarije otvorila su se pre nego što im se približila i time su pokazala ono pred-znanje koje se već navikla da od njih očekuje; dopustila su joj da uđe kod tog sagovornika. Ulazeći, žmirnula je i protiv svoje volje, i usporila; u sobi je bio takav mrak da gotovo ništa nije videla, kao da je oslepela. Uvek je kod Izvora tako bilo. Vazduh je bio sav zagušen tamjanom i nekom jakom slatkoćom. Podigla je ruku da protrlja oči i zadržala je nadomak očnih kapaka: umalo da upropasti savršene cvetove naslikane na kapcima. Pustila je, rezignirano, da ruka padne. Istovremeno, jedan mračni oblik počeo je da se zgušnjava naspram mutnocrvene pozadine: Izvor, viđen samo kao silueta. Ona ga nikad nije drugačije videla.

104

Ojarzabal joj je napričao da Izvor pati od neke bolesti zbog koje njegove oči ne mogu da podnesu svetlost. Nije znala da li da veruje u to, ili samo da zaključi da tip voli da krije lice. Ponekad, dok se lagano prilagođavala tupim uplivima crvene svetlosti iz zida iza njega, pomišljala je da je Izvorovo lice nečim izobličeno. Ali u to nije bila sigurna.

"Persefono." Njegov glas bio je parajući šapat, i Tor opet nije znala da li je pravi. Govorio je sa nekim akcentom koji ona nije mogla identifikovati.

"Evo me, gospodaru." Taj način obraćanja, njemu najdraži, dobijao je nova i zloslutna značenja ovde u mraku. Nelagodno je ćušnula periku; koža glave, ispod kose, počela je da je pecka od iznenadne napetosti. Znala je da on u mraku vidi savršeno dobro; pri svakoj poseti bila je prisiljena da trpi ovakav pomni pregled.

"Okreni se."Počela se okretati oko sebe na debelom ćilimu, pitajući se besciljno koje bi boje mogao biti, i da li je

možda jednostavno crn."Bolje je... da, sad mi se više sviđa. Nikad nećeš biti lepotica, znaš, ali postepeno se učiš da sakrivaš

tu činjenicu. Puno si postigla. Nisam verovao da ćeš tako dug put preći.""Da, gospodaru. Hvala, gospodaru." Ti ćeš meni da pričaš o lepoti. Nije mu rekla da je počela da

prepušta izbor svoje odeće Poluksu, čije sasvim nepristrasno ocenjivanje je davalo bolje rezultate nego njen nesigurni ukus pri biranju stilova koji će najbolje pogodovati njenom nesavršenom telu; zatim je, uz pomoć perike i 'mazanja', uspevala, kao što je Izvor i rekao, da prikrije svoju neizbrisivu prosečnost.

"Ali, kako bi iko mogao sa idealom upoređen biti i ne pokazati se lošijim...?" Njegov glas se rastopio uzdahom, onda prešao u ćutnju tokom sekundi koje su visile kao sati. Tor je jednom prilikom dobila dozvolu da unese malu baterijsku lampu u vidu olovke sa crvenim vrhom, da bi mogla pročitati Izvoru jedan spisak uputstava; tom prilikom, za tren je nazrela na stolu jedan kvadrat sa slikom, žensko lice, ženu upadljive van-tijamatovske lepote okruženu maglom ebonos-crne kose pod mrežicom zlata. Tad je razumela, uz naglu nelagodnost, zašto i ona mora nositi istu takvu kosu, i zašto su to njene prethodnice takođe morale; zašto se kaže da je ova kockarnica Persefonina, i zašto su sve one morale usvojiti to ime. Iznenadila ju je pomisao da je čovek poput Izvora mogao svojevremeno dovoljno voleti, ili čak mrzeti, neku ženu, da bude njome opsednut; podilazila ju je neka jeza od ovog glumljenja lutke koja treba toj opsesiji da bude hrana. Ali dobici koje je ovde ostvarivala bili su toliki, da nije izrekla nijednu od tih zamerki.

"Kako ide posao noćas?""Zaista dobro, gospodaru. U zvezdoluci su danas deljene plate, pa smo puni i krcati.""Onaj naš poslednji aranžman, da li je uspeo? Imaš li pri ruci dovoljnu... raznolikost da zadovoljiš

izvesne diskretne mušterije?""A-ha, Kunabarabran je bio tačno tamo gde si rekao da će biti, i imao je sve kod sebe. Večeras

možemo da obezbedimo svako uživanje." Bila je sigurna da on već zna odgovore na ta pitanja i zato je uvek odgovarala iskreno. A on nije zahtevao da ona obavlja sve njegove poslove - nije joj bilo teško da valja drogu, zato što je mogla ostati mentalno čista od posledica, ali Izvor je nadzirao i mnoge druge ilegalne poslove, i petljao se u njih, a neki su bili takve prirode da su njoj bili nepodnošljivi. Izvor je za te druge stvari uvek nalazio nekog drugog ko ih je bio voljan prihvatiti.

"Fino... Noćas očekujem naročito važnog posetioca. Proveri da je unutrašnja soba za sastanke bezbedna, i pripremljena kako treba. Posetiteljka će u ponoć biti pred bočnim ulazom. Postaraj se da je ne ostavimo da čeka."

"Da, gospodaru." Posetiteljka? Žensko. U podzemlju nije bilo baš mnogo žena koje su zavređivale toliku usamljenost u audijenciji kod Izvora.

"To je sve, Persefono. Vrati se tvojim gostima.""Hvala, gospodaru", reče ona poslušno. Vrata su se otvorila i ona pobeže, opet žmirkajući, u drečavi

beli sjaj hodnika. Odahnula je kad su se vrata, škljocnuvši, bezbedno zabravila iza nje; nimalo uvređena, sad dok je odlazila, što on smatra da je neprivlačna - naprotiv, ispunjena olakšanjem zbog toga. Izvor je bio sasvim izvan njene skale ambicija i Tor ga se, intimno, jako plašila, iz svih razumnih razloga... i iz svih onih razloga zbog kojih se dete boji mraka.

Arienrod je pošla za drečavo odevenom figurom Persefone kroz privatne hodnike do Izvorove unutrašnje sale za sastanke. Zvuci kazina dopirali su do nje udaljeno kroz barijeru razdvajajućih zidova, kao duboko pulsiranje, više vibracija nego pravi zvuk; posezali su, takvi, u njena prsa, kao mrtvačka ruka. Dolikuje, zaista, razmišljala je Arienrod, da bezdušna zabava kockarske rulje pokaže svoju pravu prirodu

105

ovde, u senovitim hodnicima Izvorove skrivene moći. Persefona se, ispred nje, zaustavila pred jednim hermetičnim vratima, sasvim nalik na ostala vrata kroz koja su prošle i pozvala je prstom. Arienrod je prišla bliže, a Persefona je pritisnula dlan na jednu ploču u vratima - signal dolaska, kao da njih dve nisu već pod prismotrom. Zatim je Kraljici klimnula glavom, sa samosvesnim poštovanjem, i otišla niz hodnik. Arienrod je bila sigurna da ju je ova žena prepoznala; zapita se šta bi 'Persefona' pomislila kad bi znala da je Kraljici savršeno jasna i njena uloga piona u rukama Ukresa Svetlohodnog.

Ali vrata su se već otvarala pred njom, otkrivajući tamu, i Arienrod potisnu sve druge misli iz svog uma. Zabacujući unazad kapuljaču svog senkama obojenog ogrtača, krenula je hrabro napred, ne čekajući da je iko pozove. Ali čim je prekoračila prag, vrata su se iza nje zatvorila i zabravila, i ona ostade zapečaćena u potpunom mraku. Panika je zgrabi teškim šakama, kao i svaki put. Odjednom je bilo teško ne poverovati da je stupila na neku drugu ravan, u nemilosrdnu nepoznatost jedne međuzvezdane mreže poroka - i da je time napustila svet koji je poznavala i kontrolisala. Da se izgubila... Njeni mehanički špijuni su zavirivali u svaki kutak ovog grada, ali u ovo jedno mesto nisu mogli prodreti: bilo je zaštićeno tehnologijom još jačom i usavršenijom... ovo mesto sveprožimajuće tame koja pokušava da uguši njenu volju i proguta njenu samokontrolu. Stajala je kruto nepomična, onda je taj trenutak prošao i ona se vratila na svoje perspektive. Pomrčina... prokleto dobra fora. Što se ja nisam toga setila?

"Vaše veličanstvo. Činite čast mom skromnom preduzeću." Upropašćeni Izvorov glas (kao glas leša; ili je i to samo nekakav hotimični efekat?) prošištao je tu dobrodošlicu, čudno akcentovanu. "Molim sedite, smestite se udobno. Nikako ne bih voleo da kod mene Dama stoji."

Arienrod je primetila tu namernu igru reči, podsećanje da je ona poreklom iz jednog varvarskog naroda. Nije odgovorila, ali je samouvereno stupila napred i sela u duboku fotelju pred praznim stolom sa čije suprotne strane je sedeo on. Još od njihovog prvog sastanka, kad je bila prinuđena da ide napred pipkajući na ponižavajući način rukama i nogama ispred sebe, dolazila je Izvoru u posetu uvek sa kontaktnim sočivima koje su pojačavale svetlost. U njenom viđenju, purpurna boja se pojačavala i Arienrod je uskoro razaznala glavne crte nameštaja u sobi, i nesigurnu siluetu samog Izvora. Ali, ma koliko se trudila, nije uspevala da popuni crte njegovog lica.

"Koje zadovoljstvo želi Vaše veličanstvo? Imam celokupni asortiman čulnih uživanja, ako ste voljni da im se posvetite." Gest jedne široke šake, nekako nejasno deformisane.

"Ne ove noći." Nije mu se obratila nikakvom titulom; na taj način je odbila da ga zove onako kako je zahtevao od svojih drugih klijenata da ga zovu. "Nikad ne mešam posao sa zadovoljstvom, osim ako je to potpuno neophodno." Osećala je kako se njena ostala čula izoštravaju u mraku ove sobe, i kako čulo vida, iako onemogućeno da radi normalno, još pokušava da im se nametne kao glavno.

Promukli tihi smeh. "Baš žalosno. Živa šteta... zar se nikad ne zapitate šta, možda, propuštate?""Nikako", reče ona, odbijajući da se iko postavlja prema njoj kao nadmoćno-sažaljiv. "Ne propuštam

ja ništa. Zato i jesam Kraljica ovog sveta. Zato sam i došla. Nameravam da ostanem Kraljica Tijamata i kad ti, zajedno sa ostalim tuđinskim parazitima, još jednom prepustiš ovu planetu na milost i nemilost sudbine. Ali, da bih to postigla, potrebno mi je da se poslužim tvojim moralno sumnjivim uslugama, u mnogo većem obimu nego ikad do sad."

"Veoma delikatno se izražavate. Kako bi Vam čovek mogao išta odbiti?" Glas kao gvožđe po betonu. "Šta imate na umu, Vaše veličanstvo?"

Oslonila se laktom na doručje fotelje koje je moglo da neutrališe osećaj dodira. Kao ljudsko telo. Osećaj je sasvim kao ljudsko telo. "Želim da se tokom Festivala dogodi jedna stvar, koja će stvoriti haos - ali na štetu Letnjaka."

"Imate na umu, može biti, onu vrstu nezgode koja se desila ranijem komandantu policije. Ali, u mnogo većim razmerama, naravno." U njegovom glasu nije bilo nimalo iznenađenja; to je na nju delovalo i umirujuće, i uznemirujuće. "Može biti, droga u vodovodu."

A što bi to mene uznemirilo? Ideja je moja. "Ne droge. To bi uticalo i na moj narod, a ja to ne želim. Moramo zadržati kontrolu. Imala sam na umu neku epidemiju, nešto protiv čega je vakcinisana većina Zimaca. Letnjaci će biti bez zaštite."

"Vidim." Nejasno klimanje glavom. "Da, to se može srediti. Mada ću ja izvršiti veliku izdaju Hegemonije ako Vam dam sredstvo da ostanete na vlasti. U našem je interesu, u velikoj meri, da ostavimo divljake na vlasti kad odemo."

"Hegemonijini interesi - neće biti baš da su tvoji", reče ona oštro. "Nisi ti nešto veći lojalista nego ja." Miris tamjana u vazduhu bio je prejak, kao da skriva nešto.

106

"Naši interesi se podudaraju po pitanju vode života." Čula je njegov osmeh."Onda kaži koliko tražiš. Nemam vremena da gacam po plićacima." Zaoštravanjem glasa napala je

njegovu samozadovoljnu bezobličnost."Tražim vodu iz tri lova. Celu količinu.""Tri!" Nasmejala se jednom, ne priznajući da to nije više nego što je i očekivala da će on zatražiti."Koliko iznosi otkupnina za jednu Kraljicu, Vaše Veličanstvo?" Tama koja ih je okruživala uselila se

i u njegov glas, maltene opipljivo; opet postade svesna koliko više čuje sad kad se napreže da nadoknadi to što ne može da vidi njegovo lice. "Siguran sam da bi policija bila više nego zainteresovana da sazna šta Vi spremate ovom svetu. Genocid je ozbiljna optužba - genocid protiv Vašeg sopstvenog naroda, štaviše. Ali tako to ide kad se dozvoli da žene budu na vlasti... U Hegemoniji ne vladaju žene, znate. Ima mnogo mesta, na mnogo svetova, gde bi čak i Vaša nadmenost mogla biti slomljena, Arienrod."

Arienrodine šake stisnule su se pred neočekivanom žestinom ove mržnje, pred strašnim praskom belo-užarenog prokletstva između zaklanjajućih zavesa mraka. Postala je svesna jednog neobičnog mirisa ispod tamjana i parfema u vazduhu. Miris... bolesti, raspadanja. Ne bi se on usudio! "Nemoj ti meni da pretiš, Thanin Jaakola. Možda si bio gospodar robova na Velikoj Plavoj, i možda si u ogromnoj meri doprineo nesreći na još sedam svetova", tek toliko da očvrsne njegova svest o njenom poznavanju skrivenih istina, "ali, do Promene, ovo je moj svet, Jaakola, a ti na njemu živiš samo zato što ja to dozvoljavam. Šta god bude sa mnom, biće i sa tobom, jer ako se išta desi meni, neće imati ko da te štiti od zakona. Sigurna sam da ima mnogo mesta koja bi i za tebe značila poniženje." I znam da to ni za trenutak ne zaboravljaš. "Ono što od tebe tražim jeste rizično, ali je jednostavno. Sigurna sam da ćeš ti, sa tvojim resursima, to lako izvesti. Daću ti celu količinu vode života iz Starbakovog završnog lova... a to vredi koliko i otkup za Kraljicu, tebi i svakom drugom."

Mrak je uvećavao njegove zasebne dahove i njegovu ćutnju. Arienrod je zadržavala dah. Najzad je zapazila minimalni naklon njegove glave napred i on reče: "Da. Obaviću taj posao, za ovu sada dogovorenu naknadu. Uživaću u razmišljanju o Vama kako vladate Tijamatom posle našeg odlaska a nemate vodu života da Vas održava mladom. Vladati u Karbanklu posle našeg odlaska... neće to biti isti grad bez nas, znate. Zaista neće biti isto." Njegov smeh se pocepao kao guma.

Arienrod je ustala bez ikakvog daljeg komentara, i tek kad mu je okrenula leđa, i kad je već odlazila kroz salu, dozvolila je sebi da se namršti.

"Kud si ti, do vragova, pošla?"Tor se trgla kao krivac, kad ju je taj glas s leđa sustigao u hodniku - Hernijev glas; upravo je prošla

pored sobe koju je uredila da služi kao njegova soba, ovde u kazinu. Većinu ostalih soba u tom hodniku koristile su prostitutke i njihove mušterije. Međutim, sad je novi dan svitao negde u spoljašnjem svetu i hodnik je bio prazan; kazino se zatvorio, da bi došao do malo predaha i oporavka.

Tor se namerno sporo okrenula i osmotrila Hernija. On je stajao naslanjajući se teško na okvir vrata; njegove beskorisne noge bile su obuhvaćene glomaznim motornim egzoskeletom koji mu je omogućavao da, kako-tako, hoda. Kratki, prosečeni haljetak nabačen nemarno preko glave pokrio je njegovo telo tek toliko da ne bude nepristojan. Namrštila se. "Imam težak susret. Šta to tebi znači, babuskero?"

"Obučena tako?"Bacila je pogled dole, na svoju haljinu; i videla svoje lice u ogledalu pamćenja ogoljeno, bez

došminkane glumljene ličnosti - videla je sivu, istinsku sebe, umornu od glumatanja da je žena kakva nije. I prijalo je videti mlitavu kosu mišje boje kako viri ispod perike i zlatne kape. "Zašto ne?"

"Jedino ti možeš da postaviš takvo pitanje." Frknuo je podrugljivo, kao da iskazuje i gađenje; povukao je taj kratki ogrtač na sebi. Oči su mu bile podlivene krvlju, lice otežalo od umora, ili od droge, ili od oboje.

"Ja ako bih se obukla da tebe napalim, ne bih izvukla mnogo dobitka iz takve investicije." Sa zadovoljstvom je posmatrala kako se njegove usne stanjuju. Vreme nije učinilo da ona postane kao on. Nikad i neće. Jeste pošla na sastanak, ali sa Ukresom Svetlohodnim, a ne sa nekim ljubavnikom; dejstvom vremena nije počela da liči ni na tog Ukresa - još manje nego na Hernija. Teško je bilo setiti se da je Ukres ikad bio onaj uplašeni letnjački momčić koga je našla šćućurenog u jednoj uličici. Ona, Tor, od tog dana pa do danas znatno je izmenila svoju spoljašnjost, tako da je ponekad i sama jedva prepoznavala svoje lice; ali je sigurno znala da će, kad odbaci sva kićenja i sve laže, ispod naći sebe, pravu. Međutim, kod Ukresa Svetlohodnog posmatrala je kako ono unutrašnje, što ga čini njim samim, postepeno popušta, ugušeno nečim

107

neljudskim... "A ti inače stojiš na hodniku k'o kurva, je l'? Seti se da špijuniraš za mene, ali ne mene, važi? Otrezni se i ispavaj se; kako misliš da radiš svoj posao ako si neprestano budan?" Poželela je da i ona sad bezbedno spava u svojim elegantnim odajama na spratu; da ne mora ovako, u zoru, da pođe na jedno nezahvalno suočenje.

"Ne mogu da spavam." Pognuo je glavu, protrljao lice o onu mišicu kojom se oslanjao na dovratak. "Ne mogu ni zaspati više; sve je ovo jedan smrad totalni..." Zaćutao je, naglo digao pogled ka njoj i pretraživao pogledom tražeći nešto i ne nalazeći. Njegovo lice otvrdnu još više. "Skidaj mi se s leđa!"

"A ti onda o'ladi sa drogama." Pošla je hodnikom."Šta je ona tražila ovde noćas?" Njegov glas se zakačio za nju.Tor opet stade, prepoznajući taj naglasak, i u naglasku Hernijevo prepoznavanje ko je noćas kroz

ovaj isti hodnik prošao Izvoru u posetu. Arienrod, Snežna Kraljica. Tada je Kraljica bila zaogrnuta teškim ogrtačem, kao i telohranitelj iza nje; ali Tor, pripadnica stranke Zime, dobro je znala kako izgleda njena Kraljica. Iznanadilo ju je što je i Herni prepoznao Kraljicu, i što ga je zanimalo šta ona tu traži. "Bila je kod Izvora. A šta su njih dvoje tamo radili, to ti mož' da nagađaš koliko i ja."

Nasmejao se neprijatno. "Mogu da pogodim šta nisu radili." Bacio je pogled niz hodnik, na jednu stranu, pa na drugu. "Bliži se završna svetkovina, što za Arienrod znači kraj svega. Možda ipak nije voljna da sve prepusti Letnjacima." Osmehnuo se, osmehom gvozdenim, punim besciljne zabavljenosti.

Tor je stajala mirno; svanula joj je ideja da Promena nije neizbežna. "Pa, mora. Tako je oduvek bilo; inače bi moglo da se desi - neki rat ili tako nešto. Mi smo Promenu oduvek prihvatali. Kad dođu Letnjaci..."

Podrugljivo je uzviknuo. "Ljudi kao što si ti prihvataju takvu Promenu! A ljudi kao Arienrod promene ono što hoće. Da li bi ti napustila sve, posle sto pedeset godina carevanja? Tvrdim ti, ako bi mogla dobiti službene spise, videla bi da je svaka dosadašnja Snežna Kraljica pre Arienrod pokušala da održi vladavinu Zime zauvek. I svaka je doživela neuspeh." Osmeh se vratio. "Svaka."

"Šta ti o tome znaš, stranče?" Tor je odmahnula rukom, odbacujući tu ideju. "Nije ovo tvoj svet. Ona nije tvoja Kraljica."

"Sad jeste." Digao je pogled, ali iznad njih je bila samo tavanica. Okrenuo se, odvlačeći noge u njihovim čeličnim kavezima, okrenuo joj leđa. "Jeste, i ostaće. Arienrod će zauvek biti kraljica mog sveta."

23.

Vreme teče unazad. Luna je opet, kao i u jednoj ranijoj prilici, lebdela u zaštitnom omotaču, okružena instrumentima za pilotiranje, u srcu pločastog broda. Sve isto, sve kao pre... čak i grmeća slika Crne Kapije na ekranu ispred njih. Kao da kroz nju nikad nije ni prošla; kao da nije ni za tren kročila na drugu planetu, kao da nije primljena u bratstvo onih koji zaista znaju, na samim izvorima znanja, uz pomoć jednog stranca, čoveka koji kao sibil ne bi uopšte smeo da postoji u njenom svetu. Kao da nije izgubila pet godina života u onom jednom, fatalnom trenutku.

"Luno, draga." Elsevirin glas ju je dotakao oklevajući, odozgo; glas koji blago podstiče, pun tihe napetosti. Zaštitna mreža sila već ju je, kao nevidljiva paučina, tako stegla, da Luna nije mogla dići glavu da pogleda Elsevir. I disanje je postajalo teže, ili se to, možda, oko Lune stezala napetost njena sopstvena. Sklopila je oči, osetila kako drhtaji koračaju kroz brod; zapečaćuju neizbežnost njihovog uništenja, osim ako ona... Opet je otvorila oči da pogleda u stravično lice sudnjeg dana.

Ali crna rupa nije lice smrti - već samo jedan astronomski fenomen, rupa u prostoru probijena još na početku vremena, rupa koja se urušava u sebe, sama od sebe. U srcu rupe sad je singularitet, koji leži u nekoj drugoj stvarnosti, u onom večitom danu koji, zamišlja ona, mora biti raj za umiruća sunca ove noći. Ali oko tog nesaznatljivog srca, tkivo prostora samog izvrnuto je naopačke, u oluji gravitacionog 'bunara' rupe. Između spoljašnje stvarnosti one vaseljene koja je njoj poznata, i unutrašnje vaseljene singulariteta, leži jedno područje u kome je beskonačnost dohvatljiva, područje gde su prostor i vreme razmenili polaritet između sebe, tako da je moguće kretati se između njih bez onih okova koje normalno prostor-vreme nameće. Taj čudnovati limbo prožet je 'crvotočinama' - praiskonskim šrapnelskim ranama nastalim zbog eksplozivnog rođenja svemira i zbog prisustva nebrojenih zasebnih leševa pomrlih zvezda. Sa pravim znanjem i pravim alatom, zvezdani brod može da preskače kao misao iz jednog ugla poznatog kosmosa u drugi.

108

Čak i zvezdoplovi Starog Carstva, koji su putovali brže od svetlosti, koristili su ovu Kapiju, zato što nisu mogli direktnim načinom savladavati međuzvezdane daljine trenutno. Ali sada, kad je najbliži poznati izvor retkog elementa potrebnog za takav zvezdani pogon ostao u jednom planetnom sistemu hiljadu svetlosnih godina daleko od Karemofa, brodovi nisu mogli te daljine savladavati ne samo trenutno, nego ni za više nedelja ili meseci. Sposobnost nadsvetlosnog leta će steći tek kad se vrate brodovi koje je Karemof poslao ka tom solarnom sistemu, i kad sa sobom donesu nadsvetlosni pogon, i sa njim novo zlatno doba - Novi Milenijum.

Radijacione smetnje koje crna rupa stvara oko sebe bile su, na ovom ekranu, mnogostruko umanjene, ali Luna ipak nije mogla videti nijedan delić onoga što je ležalo u tajnoj unutrašnjosti crne rupe; jer je i sama svetlost, obrušavajući se unutra, bila nemoćna da ikad više iziđe. Zaslepljujući sjaj koji je Luna mogla videti bio je samo slika zamrznuta na rubu ovo-vaseljenske percepcije; sva putovanja svih stvari koje su ikad pale u ovu Kapiju - svih lađa, sve prašine, svih života - bila su tu stopljena u crvenu brljotinu na obzorju vremena, u vrisak očajanja koje odjekuje preko celog elektromagnetnog spektra, ponovo i ponovo, kroz celu večnost.

Ponavljala je, kao molitvu, litaniju svega onoga što je naučila: zaista je poverovala da su sibile univerzalna istina; zaista je poverovala u mudrost i veštinu Starog Carstva; i da Nigdina nije mesto smrti, već samo beživotni hodnik u mozgu jednog računara.

Njoj je sudbina odredila da ovo uradi; neće više biti neuspeha. Nema neprolazne kapije, nema te provalije prostora niti vremena koja ne može biti savladana, nisu neprelazne ni razlike u razumevanju i veri - pod uslovom da ona, Luna, istraje na putu ka svom cilju. Uperila je pogled u sliku na ekranu; upijala ju je u svest. Najzad je izgovorila onu reč koja je na njene usne došla tako dobro znano i tako čudno: Input... i pala u mrak.

Kraj analize. Taj sibilski zov, kraj transfera, dopro je do nje udaljeno, uzdižući se na zlatnim krilima kroz spiralni tunel čiji drugi kraj je potpuna crnina. Glas je nastavljao, zvuci su tekli ali nisu hteli da se zgusnu u smisao; neka visoka, besmislena pesmica. Podigla je šake ka usnama, pritisnula - tek tim pokretom postajući svesna da su joj šake slobodne za pokretanje - svoje lice, zapanjena tim osećajem i tišinom. Tek postajući svesna da oseća, uvidela je i kakvom strašnom žestinom oseća; crveno usijana vlakna mišića i žila bila su rastrzana njihovim prolaskom... prolaskom. Transfer se završio.

Otvorila je oči, želeći svetlost izgladnelo, ludo, umirući za zrakom svetlosti. A svetlost ju je nagradila prebogato, stižući kao kreščendo brilijantnosti, kao poplava koja zapljuskuje mrežnjaču, i Luna uzviknu od bola/uživanja. Žmirkajući, vireći kroz prste, kvaseći ih istisnutim suzama, pronađe ispred sebe lice Svilenoga, kao krivo ogledalo: on lebdi ispred nje, a mlečna neprozirnost njegovih očiju zatamnjuje se neprotumačivim interesovanjem.

"Svileni." Nisu ih razdvajali nikakvi zaštitni omotači. "Pomislila sam da si ti možda Smrt..." Utisnula je prste u njegovo telo, stezala ga, željna da proždere taj osećaj njene sopstvene opipljivosti. Onamo, u bezizvornim dvoranama Ništavila, imala je i ovog puta halucinacije, kao i pri ranijem prolasku, bila je savladana svojim najprimitivnijim strahovima. Pošto je ostalo bez ijednog čula, njeno telo je, znači, bilo načinjeno od vakuuma; tako i mišići, kosti, krv... duša. Onda je Smrt došla po nju, u snu još mračnijem, i upitala: "Ko je vlasnik tvoga tela, krvi i mesa?" Ona je šapatom odgovorila: "Ti." "Ko je jači od života, volje, nade i ljubavi?" "Ti si."

"A ko je jači od mene?"Drhtavim glasom: "Ja sam."Onda se Smrt pomakla u stranu, otvarajući joj prolaz...Natrag, kroz tunele izvan vremena, u svetlost dana."Ja sam!" Nasmejala se radosno. "Pogledaj me! Ja sam... ja jesam, ja jesam!" Svileni je pipcima

dočepao kontrolnu ploču između njih, zato što je Luna svojim izmahivanjem pokvarila njihovu dragocenu ravnotežu. "Sibila sam!"

"To jesi, zlato moje..." doplovio je Elsevirin glas odozgo. Luna pogleda gore. Elsevir je leškarila u vazduhu, odmarajući se; ali nije mlatarala kao Luna. "Našla si put da se vratiš. Zaista se jako radujem zbog toga."

Luna prestade da se smeška; čula je slabost u Elsevirinom glasu. "Elsi?" Luna i Svileni zaploviše uvis, kao nezgrapni plivači, odgurujući se od kontrolne ploče koja se taman bila stabilizovala, i hvatajući se za sledeću, onu iznad Elsevirine glave. "Elsi, kako se osećaš?" Luna ispruži jednu ruku, onu slobodnu.

109

"Dobro mi je, dobro mi je... nego šta." Elsevirine oči bile su sklopljene, ali, dok je to izgovarala, ispod svakog kapka provuče se lagano po jedan curak vode. Odgurnula je Luninu ruku maltene grubo; a Luna nije znala da li su to suze bola, ili ponosa, ili oba, ili nijednog od ta dva. "Počela si, sopstvenom hrabrošću, da dovodiš stvari u red. Sad ja moram naći hrabrosti da se pobrinem da završimo ovo što smo počeli." Elsevir je otvorila oči i obrisala suze kao da se budi iz nekog svog crnog sna.

Luna pogleda dole, kroz vazduh kao što bi plivač pogledao kroz morsku vodu, osmotri ekran na kome ih više nije čekala nikakva Kapija - samo crvenkasti sjaj kao od bezbrojnih sveća: hiljade hiljada zvezda, među kojima su 'Blizanci' samo dve... a tamo je nebo doma, nebo Tijamata. "Najgore je ostalo za nama, Elsi. Sve ostalo biće lako."

Elsevir, međutim, ne odgovori, a Svileni je samo ćutke pogleda.

24.

"Bi-Zi, ja bih radije da ne moram da ti uvalim ovo zaduženje; odlagala sam najduže što sam mogla." Geja Džeruša je stajala kod 'prozora' svoje kancelarije i gledala napolje, u prazni zid, jer ničeg drugog tu nije ni bilo. Zatvorena u kutiju, u ćeliju...

"Nema problema, komandante." Gundalinu je sedeo na stolici za posetioce, budno gledajući ka njoj; njegovo dobrodušno prihvatanje grejalo joj je leđa. "Iskreno da ti kažem, rado ću se izvući iz Karbankla na neko vreme. Izvesni pojedinci su žestoko pritiskali 'zabušante'... biće olakšanje udahnuti svež vazduh, pa makar mi od toga pluća poplavela." Ona se opet okrenula ka njemu, a Gundalinu joj se osmehnu kao da želi da joj ulije samopouzdanje. "Dotični pojedinci mene ne mogu da uznemire, komandante. Siguran sam da svoj posao radim kako valja... a poznato mi je ko koristi ličnu nekompetentnost kao izgovor da kvari tvoj ugled." Od neodobravanja, njegovo lice se izduži nadole. "Ali moram da priznam da zamara kad si stalno u društvu sa inferiornima."

Osmehnula se bledo. "Zaslužio si odmor, Bi-Zi, to bogovi znaju; pa makar se odmor sastojao samo u tome da pojuriš neke lopove preko tundre." Naslonila se na radni sto, obazrivo, trudeći se da ne izazove obrušavanje gomile bilo čega. "Nije meni problem što ti ideš da pogledaš bezbednost oko zvezdoluke, nego se brinem kako ću, do vraga, ovde da izlazim na kraj sa nekim stvarima, bez tvoje podrške." Spustila je pogled, pomalo postiđena što tako nešto priznaje; ali njena zahvalnost za njegovu nenarušivu odanost nije dozvoljavala da to ostane nerečeno.

Nasmejao se, odmahnuo glavom. "Ne treba tebi niko, komandantkinjo. Dokle god imaš svoj integritet, ne može te niko ni pipnuti."

Nije tako, treba mi neko... a 'pipaju' me svaki dan. Ali i tvoje ohrabrujuće reči mi trebaju, kao što životu treba sunce. On, međutim, nikada neće moći to zaista da shvati. Zašto nije mogla i ona da se rodi sa tim osećanjem vrhunske lične vrednosti koje kao da je urođeno svakom Karemovcu? Bogovi, al' to mora da prija: nikad nemati potrebu da pogledaš druge ljude da bi ocenila da li su tvoji postupci ispravni! Čak i kad je unapredila ovog Gundalinua u inspektora, on nije ni za tren zastao da pomisli nije li to iz nekih drugih razloga, a ne zbog njegove sposobnosti u policijskom poslu. "Nije bitno. U svakom slučaju, ima da se izgura još samo nekoliko meseci."

"Jeste, i onda će biti svemu kraj, komandante. Dolazi Milenijum! Još tih par meseci, i mi odosmo sa ove bedne lopte mokrog blata, koju ćemo onda moći da zaboravimo doživotno."

"Ja se trudim da ne gledam tako daleko", reče ona. "Nego, znaš, savladavam po jedan dan dnevno." Rasejano je tapkala hrpu nekakvih molbi, da bi papiri urednije stajali.

Gundalinu je ustao; zabrinutost se neodređeno uvlačila u njegove oči. "Komandantkinjo... ako ti je potreban neko ko će te podržavati dok ja nisam tu, oprobaj Kraj-Vijea. To je čovek tvrde ljušture, ali ima um koji bar upola radi - i uveren je da se ti trudiš da posao obavljaš časno."

"A je l'?" reče ona. Kraj-Vije, oficir odmaklih godina, jedan od poslednjih za koga bi pomislila da je makar i u najmanjoj meri voljan da prihvati nju. "Hvala, Bi-Zi. To pomaže." Ponovo se osmehnula, uz samo malo naprezanja.

Klimnuo je glavom. "Dobro. Odoh ja da spakujem termo-odeću, komandante... dobro se čuvajte, gospođice."

"Gledaj ti da bezbedno prođeš, Bi-Zi." Uzvratila mu je jednakim salutiranjem, zatim ga je gledala kako izlazi iz njene kancelarije. Iznenada kao da se nešto poče uvrtati u njoj: imala je predosećanje da ga

110

nikada više neće videti. Prestani s tim! Hoćeš da mu baksuziraš? Posegla je u džep, našla pločicu sa prikačenim kapsulama iesta; zaobišla je radni sto, sela, pružila nesigurnu ruku da odgovori na interkom.

25.

Arienrod je strpljivo sedela, ruku opuštenih po žiličastom mermeru od koga je bila napravljena gornja ploča njenog širokog radnog stola. Najnoviji u današnjem nizu lokalnih i inostranih molilaca izlagao je svoje predloge i planove. Slušala je sa pola uva. Taj drugar je zaista masakrirao tijamatski jezik - verovatno mu je maternji jezik umik, sa planete Samathe, zaključi ona; ali nije imao njenu dozvolu da pređe na umik. Ona je znala i umik, i stotinak drugih jezika i dijalekata koje je upila tokom godina; ali joj je prijalo da prisiljava strance da govore njenim jezikom kad dođu da traže od nje dobru volju.

Trgovčić je zujao nešto o troškovima prevoza i o procentima profita, i polako postajao nevidljiv. Postade svesna da već gleda kroz njega, duž beskonačne kolone odjeka, drugih ljudi poput ovog jednog - bili su različiti, ali isti. Koliko ih je bilo? Odjednom požele da je sačuvala neku evidenciju o tome. Na taj način bi prošlost dobila neku proporciju, neko osećanje apsoluta. Ovako je sve posivelo od starosti, sve postalo prašno-sivo od neupotrebljavanja; jedna zbrljana slika, zaglupljujuća i besmislena. Kad bi bar jednom, jednom, došao neki stranac koji je neće pogledati i videti pre ženu nego vladarku, prvo varvarku, a tek posle iskusnog šefa države...

"...vreme u... hm... sallak... tranzit. To je, znači, ja ne mogu dobro jedno profit od so, onda zato mogu samo..."

"Ispravka, majstore trgovine." Nagnula se malo napred, preko stola. "Vreme tranzita odavde do Cie-Puna je, ako ćemo pravo, pet meseci kraće nego što si sad rekao, što tebe dovodi u tačnu sinhronizaciju sa njihovim ciklusom kolodijuma. Iz tog razloga, prevoženje naših manganijumskih soli na Cie-Pun je izuzetno unosno."

Trgovčeva vilica se trznula. Arienrod se ironično osmehivala dok je izbacivala prezentacioni disk iz čitača i odbacivala ga da klizne po poliranoj mermernoj površini, u pružene ruke trgovčeve. Onaj ko jednom doputuje ovamo očekujući naivku i slabića, drugi put neće. "Možda bi trebalo da dođeš neki drugi put, kad ti činjenice budu bolje poznate."

"Vaše visočanstvo, ja..." Sagnuo je glavu, plašeći se da je pogleda u oči; nadmeni matori džukac koji je najednom podvio rep. "Naravno, naravno, toliko pravu ste, ja glupo... heh... pogrešio. Ne zna kako tako greška. Vaša ponuda... prihvati, sad kad moja greška vidi."

Osmehnula se još jednom, nimalo ljubaznije. "Kad se čovek nagleda tolikih 'grešaka' kao ja, majstore, onda nauči da sam ne greši mnogo." Ona pogleda u prošlost, u daleki početak, kad se saplitala o svaku lažljivu 'grešku' koju su tuđini nabacivali na njenu stazu - kad je o svakoj odluci morala svoje Starbake prvo da pita, bez obzira da li je bila reč o stvarima krupnim ili sitnim, očiglednim ili nejasnim. A informacije koje je od Starbakova dobijala nisu uvek bile od one vrste njoj potrebne... Međutim, dok su proticali meseci, godine, decenije, Arienrod je sagledavala cene svojih grešaka; iskustvom naučene lekcije nikada nije zaboravljala, greške nikada ponavljala. "Dobro, pošto si uvideo netačnost tvojih proračuna, sklona sam da postupim suprotno od onog što mi razum govori i da ti odobrim te ugovore za transport i trgovinu. Štaviše..." Sačekala je da on opet digne pogled ka njoj; vrebao je svaku reč. "Možda imam i jedan dodatni mali posao koji bih mogla da nabacim tebi; evo, sad se setih. Posao koristan obema stranama, dabome. Znam jednog trgovca koji je upravo prispeo i koji ima malu, ali dragocenu zalihu ledoptre. Namerava da je nosi na Samathu." Ali samo ako nema nikakvu drugu mogućnost. "Ledoptra bi na Cie-Punu išla po daleko većoj ceni, kao što ti je poznato." Poznato je i njemu, ali on ne zna da si ti došao na kosmodrom. "Uz razumnu proviziju bila bih voljna da ga ubedim da ćeš ti sa zadovoljstvom preuzeti ledoptru od njega."

Pohlepa je liznula trgovčevo lice; sumnja, takođe. "Nisam si-guran - ak ima do-voljno kargo-stabili-zator... za tako lo-mljivo tovar, Vaše Viso-čanstvo."

"Imao bi ti dovoljno kargo-stabilizatora, ako bi taj kompjuterizovani bibliotečki sistem ostavio ovde, na Tijamatu, umesto što s s njim potegao na Cie-Pun."

Zinuo je. "Otkud ste... misli... to bi, heh, protiv za-kona."

111

Razlog više da se jedan takav resurs nađe ovde, gde je zaista potreban. "Nesreća na putu. Previd. Stalno se takve stvari dešavaju, prilikom transporta raznih roba preko galaksije. Dešavalo se to tebi i ranije, sigurna sam." Insinuacija. I blef, a ne zaista sigurno znanje. Pratila je šta se dešava na njegovom licu.

Nije odgovorio, ali se pokazala neka divlja pamika, daleko u dubini njegovih tamnih očiju.Jeste, saznala sam ja sve o tebi... gledam tvoje odjeke već sto pedeset godina. "Ledoptra je daleko

unosniji tovar. A kad stigneš na Cie-Pun i greška bude otkrivena, ništa neće moći da se preduzme po tom pitanju - Kapija će biti već zatvorena. Sve je to, vidiš, vrlo jednostavno. Toliko, da je čak i za tebe dovoljno jednostavno. Profit - ništa drugo nije zaista važno, a?" Za Zimu, profit u znanju; dobitak koji se ne može novcem kupiti. Nasmešila se samo u sebi, zbog tajnog znanja o svim sličnim profitima koje je nagomilala, na slične načine, tokom dugih godina; zbog znanja o tihom nagomilavanju tehnologije i informacija radi suprotstavljanja predstojećem vremenu gladi.

Trgovac je klimnuo glavom, pogledom i sad kradom pretražujući uglove sobe. "Da, Vaše Viso-čanstvo. Ako Vi tako ka-žete."

"Onda ću obezbediti da se to tako uradi. Možeš ići."Otišao je; nije ga trebalo ubeđivati da ode. Spustila je pogled, izgovorila nekoliko beležaka za

rikorder u stolu.Kad je opet digla pogled, na vratima je stajao Starbak, sa zbunjenim divljenjem u očima.

"Znači... tako. I to ti je sve?" Arienrod se naslonila unazad, u mekano sedište iza radnog stola, i oslušnula kako sedište, zato što se počela u njemu ljuljati, uzdiše na dobro znani način.

"'To mi je sve'?" reče Starbak i nasmeja se, ne bez ogorčenja. "Ceo dan se vučem po Ulici i radim kao stoka da bih zadovoljio tvoja zanimanja. Šta je sad, nisam ti doneo dovoljno veliki tovar tračeva? Zar ona kučka plavanka nema i ovako dovoljno nevolja, moram li da joj dosoljavam? Zar..."

"U jedno ranije doba, znaš, ovakvo moje pitanje bi te pogodilo itekako žestoko", reče Arienrod naginjući se opet napred, i oslanjajući lice u 'zdelu' od sastavljenih šaka. "Nekada je Ukres Svetlohodni jedrio na mom osmehu, a ceptao zbog mog mrštenja. Da sam tad rekla 'i to ti je sve?' on bi pao na kolena i molio me da mu odredim još neki zadatak; ma kakav, samo da budem srećna." Napućila je usne neozbiljno, kao da se duri, ali u tim rečima bili su umotani brijači, koji su sekli nju, iznutra.

"A ti si mu se smejala da je budala." Starbakove pesnice u crnim rukavicama bile su prkosno oslonjene na njegove kukove. Ali ona je sedela, ne reagujući, i puštala da reči čine svoje; posle nekoliko trenutaka, njegove šake su pale, a i njegov pogled s njima. "Ja sam ono što si htela da budem", reče on tiho, gotovo nečujno. "Žao mi je ako ti se to ne sviđa."

Da... a i meni je. Nekada je znala toplinu zaboravljenog leta kad ga je gledala, kad ju je grlio. Ali zaboravio je Leto, i ona sad više nije videla nikakvu prošlost u njegovim promenljivim zelenim očima: ni svoju, čak ni njegovu. Samo odraz sebe same: Snežna Kraljica, večita Zima. Zašto moram uvek biti prejaka za njih? Uvek prejaka... pošaljite mi nekog koga ne mogu da uništim.

"Je li ti žao? Što si dozvolila da ja postanem Starbak? Zar nisam obavljao posao?" Bez ikakvog prkosa više.

"Nije mi žao. Bilo je neizbežno." Ali je meni žao što je bilo neizbežno... Našla je osmeh, odgovor nesigurnom dečaku koji je ukrao glas Starbaka. "Obavljao si i obavljaš ga veoma dobro." Previše dobro. "Skini masku, Starbak."

Podigao je ruke, skinuo crni šlem, stavio ga pod ruku. Osmehnula se videći ognjeni sjaj njegove rasute kose, to lepo lice još i sad isto, sveže i mladalačko... ne, ne više stvarno isto. Ne više. Baš kao što ni njeno lice više nije isto. Iza njenog osmeha, njene oči prestadoše da se osmehuju; videla je kako se, zbog toga, i njegov osmeh gasi. Gledali su se neko vreme ćutke.

Najzad se otrgao, protegao, zauzeo nekakvu pozu, samosvestan kao mačor. "Neće ti smetati ako sednem? Bio je dug dan."

"Ma, naravno, samo ti sedi. Uverena sam da čovek mora da se nervira kad se valja u porocima iz dana u dan tako predano kao ti."

Namrštio se sedajući u jednu od dve nasuprot postavljene fotelje u obliku ptičjih krila, na intimno ogromnom rastojanju, čitavoj provaliji, između radnog stola i ulaza, između njega i nje. "Ne, to je dosadno." Iznenada se nagnuo napred, posežući glasom preko prostora. "Svaki minut izgleda kao godina. Stravično mi je dosadno kad nisam s tobom." Naslonio se opet unazad, ali je nastavio da se vrpolji nemirno, beznadno.

112

Opipavao je van-tijamatovsku medalju koja je visila i njihala se u svilenom razrezu njegove napola otvorene košulje.

"Ne bi trebalo da ti je dosadno. Stvaraš sve nove i nove probleme plavcima - ženi koja je kriva što smo izgubili Lunu." Silom je održavala poslovni ton svog glasa, oblikujući svoja osećanja u oružje kojim će kazniti... koga?

Slegnuo je ramenima. "Više bi mi to prijalo kad bih video i neke rezultate. Ona se drži na vrhu.""Dabome. I držaće se tamo sve do gorkog, gorkog kraja. Svaki dan onog što je trebalo da bude njena

slatka pobeda, biće joj dan pešačenja bosim nogama po lomljenom staklu... Ostani sutra ovde, u Palati, pa ću te pustiti da je gledaš."

"Ne." Odjednom je pogledao ka svojim stopalima. Primetila je, ne bez iznenađenja, da mu lice gori. "Ne, ipak ne želim to da gledam." Šakama je prelazio duž svog opasača sa zakivcima, tražeći nešto čega tamo, već odavno, nije bilo.

"Kako god želiš. Ako uopšte znaš šta želiš", reče ona, napola kritički i napola zabrinuto. Nije reagovao; zato ona nastavi: "Moram reći da se Pala-Tion držala tvrdoglavije nego što sam očekivala. Ona se može slomiti; očekivala sam da će dosad pokazati veće stresne frakture. Sigurno dobija podršku odnekud."

"Gundalinu. Jedan od inspektora. Ostali ga mrze zbog toga, ali on ne haje, zato što misli da je bolji od njih."

"Gundalinu? A, da..." Arienrod spusti pogled ka mašini za beleženje. "Imaću to na umu. Postoji i neki stranac po imenu Ngenet; ima plantažu u udaljenim oblastima, obalsku. Odlazila je tamo, njemu u posetu, koliko shvatam. Prijateljstvo čiji koreni su sumnjivi..." Zagladila je kosu, piljeći u murale iza Starbakove glave, u belu crninu zimske oluje koja se obrušava, urlajući, sa planinskih vrhunaca ledom krunisanih, i uništava dolinu i svet oko jednog usamljenog uporišta Zimaca. "Na njegovoj plantaži nikad nije bila žetva?"

Starbak se uspravio u fotelji. "Nije. On je van-Tijamatovac. Mislio sam da ne možemo bez njegovog..."

"Tako je. A on strogo zabranjuje, mrzi celu tu stvar. E, sad, pitam se ja, šta će se desiti ako ti izvedeš lov u tom njegovom rezervatu, a Pala-Tion nije u stanju da te kazni?"

Nasmejao se, ne pokazujući više nimalo dvoumljenja. "Desiće se dobar lov. I prekid jedne ljubavne veze?"

"Sve to za jedan dan posla." Smeškala se. "U tom završnom lovu, u našoj mreži će se naći i poneka duša."

"Konačni lov..." Starbak se zavalio u 'krilo' naslona fotelje. "Znaš, čuo sam na ulici nešto zanimljivo. Čuo sam da je Izvor imao jednu ponoćnu posetiteljku pre nekoliko noći. Čuo sam da si to bila ti. Priča se, štaviše, da možda nisi voljna da prihvatiš kraj vladavine Zime." Digao je pogled. "Kakav mi je sluh?"

"Izvrstan." Klimnula je glavom, osluškujući tišinu koja im je pravila društvo. Iznenađena, da - ali samo malo. Znala je njegove izvore informacija, znala je da koristi Persefonu koja koristi Hernija. Čak joj se i sviđala njegova dovitljivost. Samo ju je malo iznenađivalo da su njene namere tako providne svima njima. Moraće bolje da pripazi na tu Persefonu.

"A je l'?" reče Starbak pritiskajući kolena pesnicama. "I ti bi mi, kao, uskoro rekla o tome? Ili bi me pustila da verujem da ćemo nas dvoje biti zajedno gurnuti u more kad dođe Svetkovina?"

"Ma, rekla bih ja tebi - pre ili kasnije. Samo sam uživala da slušam kako mi se zaklinješ da ne bi ni mogao ni hteo da živiš bez mene... ljubavi moja najdraža." Zaustavila je njegov gnev pomoću te tri reči koje su, neočekivano, došle iz njenog srca.

Ustao je, prešao preko sobe, zaobišao srebrom obrubljenu krivinu njenog radnog stola, prišao joj. Ali ona je podigla obe šake, zaustavila ga, tiho ali čvrsto. "Prvo da me saslušaš. Pošto si pitao, hoću da znaš. Nemam nameru da pođem pokorno i budem prineta na žrtvu, i da sa mnom bude u more bačeno i sve ono što sam se borila da ovaj svet postane. Nikada nisam to nameravala. Ovog puta, u ime svih bogova kojima ovde nikad nije bilo mesto, ova planeta neće ponovo potonuti u neznanje i stagnaciju, kad stranci odu!"

"A kako ćeš to sprečiti? Čim stranci odu, mi smo izgubili podršku, osnovu naše vlasti." Sa zadovoljstvom je slušala ovo njegovo nesvesno stavljanje na njenu stranu. "Oni će se postarati da izgubimo vlast. Onda više nećemo moći da suzbijemo Leto, kao što se ni godišnja doba ne mogu suzbiti. Ovo će opet biti njihov svet."

"Tebi je neko ispirao mozak." Odmahnula je glavom, i pokazala pokretom šake, otežale od prstenja, ka gradu onostran zidova. "Letnjaci će se okupiti u Karbanklu za taj Festival, biće na našem terenu. Treba

113

nam samo jedan potez, nešto da ih sredimo neočekivano... nešto kao epidemija. I to neka takva na koju smo mi Zimci imuni, zahvaljujući čudima van-tijamatovske medicine."

Starbakovo lice se izvilo. "Hoćeš reći... da bi ti to mogla da uradiš? Da bi htela...?""Da, i da!" reče ona. "Da li si još toliko vezan uz te neznalice, uz te sujeverne varvare, da nisi

spreman da žrtvuješ nekoliko njih za budućnost ovog sveta? To što oni rade, direktno ide u korist van-Tijamatovaca; postoji svojevrsna zavera između njih, da suzbijaju nas, Zimce, narod koji hoće da se izbori da Tijamat bude ravnopravni partner u Hegemoniji. Već hiljadu godina zavera im uspeva! Je l' ti želiš da se tako i nastavi, zauvek? Nije li vreme da malo bude i po našem?"

"Jeste! Ali...""Ništa ali. Šta su tuđini i Letnjaci ikad učinili za tebe, osim što su te izdavali i napuštali?" Posmatrala

je kako te reči počinju da obavljaju svoj posao u mračnim uglovima njegove duše koju je ona tako temeljito istražila.

"Nisu ništa." Njegova usta bila su kao razrez nožem. "U pravu si - oni su to zaslužili, onim što su... uradili." Njegove šake stegle su se preko opasača kao kandže kad se zarivaju u meso. "Međutim, kako možeš tako nešto da pripremiš a da plavci ne saznaju?"

"Srediće Izvor. Udesio je on za moj račun i neke druge 'udarce sudbine', čak i onaj koji se desio prethodnom zapovedniku policije." Gledala je kako se Starbakove oči šire. "Ovo će biti u nešto većem obimu; ali, za nagradu koja se sastoji od cele količine vode života koju ćeš ti doneti sa poslednjeg lova, Izvor će, sigurna sam, obezbediti da se taj posao obavi delotvorno. On je častan čovek, na neki njegov način."

"Ipak, to će morati da se desi pre nego što poslednji brodovi uzlete. Neće li plavci ipak pokušati da..."

"Kad im je predsednik Hegemonijine vlade ovde, a kapija se zatvara? Bežaće oni; ostaviće nas u haosu, uvereni da ćemo se uskoro naći i u moru. Znam ja njih... proučavam ih već vek i po."

Uzdahom se rastao od svog otpora. "Znaš ih bolje nego što sami sebe znaju.""Znam ja svakoga tako." Ustala je sa sedišta, dopustila da je konačno zagrle njegove ruke. "Čak i

tebe.""Mene naročito." Dahnuo je te reči u njeno uvo, ljubeći joj vrat, grlo. "Arienrod... imaš moje telo;

dao bih ti i dušu kad bi samo htela da je uzmeš."Dotakla je jednu pločicu na radnom stolu. Otvoriše se vrata u pogodniju sobu. Arien pomisli, sa

tugom: Već sam ti je uzela, dragi moj.

26.

"Registrujem topla tela negde dole, inspektore." reče pilot, Tier-Pardi, prenuvši se, kao retko kad, iz svoje ohole ćutljivosti. "Izgleda otprilike kao da su ljudi. Duž one raseline levo; tamo ima žbunja, gde se mogu skrivati."

"Da li upotrebljavaju ikakav izvor energije?" Gundalinu je zabio roman o Staroj Imperiji u džep svog teškog kaputa i nagnuo se napred na sedištu, tako da su ga gornji bezbednosni kaiševi patrolne letilice pritisnuli ispod grla. Najzad akcija... Virnuo je kroz vetrobran, tragajući očima nedovoljno moćnim, ljudskim, za makar i najmanjim znakom onoga što je njihova svevideća oprema registrovala. Već dan i po su tragali za tom bandom lopova koji su nedavno provalili na kosmodrom. U početku je trag bio mutan, ali postepeno je postajao svežiji. Na listi nedostajuće robe našao se i jedan sanduk sa prenosivim teškim zračnim oružjem koje je pripadalo policiji; Gundalinu se pitao kako su, kog vraga, lopovi uspeli da se dočepaju toga. Nomadi su najčešće bili slabo naoružani, pa su zato izbegavali sukobe i gledali da uvek prođu neopaženo. Međutim, bili su nemilosrdni i sirovi baš kao i ovo područje crnog i belog koja im je davalo utočište; nekoliko stranaca im se našlo na putu i nomadi su ih poubijali maltene kao usput. Gundalinu je bio rešen da se postara da nomadi, posle ove nove krađe, ne promene metod delovanja.

Pogledao je opet dole, na podatke ispisane na instrument-tabli, da ih sam proceni, ali Tier-Pardi istovremeno reče glasom kao da peva: "Da, gospodine! Evo zakucali smo ih konačno, inspektore, oni imaju motorne sanke tamo dole." Tier-Pardi se nasmeja zlobno. "Naleteću nisko, da se upišaju od straha; posle neće biti teško da pokupimo te majkoljupce, a?"

114

Gundalinu je zaustio da uzvrati nekim skeptičnim rečima, ali tog trena njegov pogled zape za crveni bljesak na sledećem instrumentu - upozorenje na najveću opasnost - "Odmah nas izvuci odavde!"

Pružio je ruke napred, preko Tier-Pardijevog zapanjenog i tromog tela, cimnuo kontrolnu polugu unazad, prešao u strmu uzlaznu zavojitu putanju. Osećao je kako se poluga trza, kao da hoće da se otme njegovoj kontroli. "Ajde, ajde..."

"Ma šta ti je ins..." Tier-Pardi ne dovrši. Skrivena munja usmerene energije pogodi njihov brodić odozdo i on poče da pada.

Gundalinu je sagledao kratkotrajnu vrtložnu sliku crnog, belog i plavog, koja mu se kao fotografija urezala u mozak, neizbrisivo; vrtoglavi slobodni pad okretao ga je poput lutrijskog točka. Onda su stabilizatori letilice uspeli da se reintegrišu i da zaustave njihovo košmarno tumbanje. Ali pad nije prestao - letilica je bila mrtva u vazduhu, padala je kao kamen. Bilo je to obrušavanje bez ijednog zvuka, koje se moralo završiti njihovim leševima na tlu. Ekrani u patrolnom čamcu pokazivali su nasumične obrasce svetlosti; računar nije reagovao na Gundalinuove izvikivikane glasovne komande. Gundalinuova ruka nagonski pođe do dugmeta za ponovno paljenje motora; pritiskao ga je mnogo puta i njegov ošamućeni mozak najzad priznade zašto nikakvog odaziva nema: zračno oružje je pogodilo i pretvorilo u šljaku, zaštitni omotač njihovog bloka za snabdevanje energijom, i tu se više ništa nije moglo učiniti. Ništa - Tier-Pardi je sedeo otvorenih usta, kao neka plastična lutka, stvarajući neke zvuke za koje je Gundalinu u prvi mah pogrešno pomislio da su smeh. Nestade nebo, polete im u susret zgužvana oblaku slična površina snega prosečena crnim očnjacima kamenih litica...

Prvo su uleteli u sneg, a tek posle toga tresnuli o liticu; to, i ništa drugo, spaslo ih je. Zaorali su kroz sneg, kao kroz jastuk zaslepljujuće beline koja je ublažila udarac koji je ipak bio toliko snažan da je Gundalinuov šlem načinio veliko udubljenje na plastičnom vetrobranu.

Dugo je ležao bez pokreta, presamićen u zahvatu bezbednosnih kaiševa; slušao je zvona, nemoćan da usredsredi oči ili da načini ma kakav zvuk. Znao je da mora nešto važno da kaže, da upozori - ali to nije uspevao da oblikuje u svojim ustima, pa čak ni u svom umu. U kabini mu je bilo vruće, i to mu se učini čudnim, jer, evo, pod snegom su. Zakopani. Mrtav i sahranjen? Sklopio je bolne oči. Neki smrad... u vazduhu. Vazduh je bio sve gori, mirisao je na paljevinu... nešto gori.

Oči mu se napuniše vodom; on ih ponovo otvori. Gorela je izolacija. To je to. Snežna lavina oko prozora pretvarala se u kašu, klizila tečno nadole. "Pa'di. Peoperećenje. Naolje." Reči nerazumljive i njemu samome. Prodrmao je Tier-Pardija, ali taj je, sklopljenih očiju, mlitavo visio napred, u bezbednosnim kaiševima. Gundalinu se poče boriti da se oslobodi svojih kaiševa, i posle nekog vremena uspe da ih otkači. Pokuša da otvori vrata, ali ona su bila još zaprečena masom snega. Poče udarati pesnicom po njima, beskorisno; svaki udarac vraćao mu se kroz kosti, u bolno pulsirajuću glavu. Najzad uspe da se izvije postrance i upre nogama o vrata. Gurao ih je svom snagom, koja mu se postepeno vraćala, i svim svojim strahom. Vrata počeše da popuštaju, santimetar po santimetar, onda se sama odapeše snažno uvis, tako da Gundalinu izlete na sneg, maltene izbačen.

Dočekao se na kolena, u bari poluotopljene snežne kaše, šokiran udarima hladnoće i vreline na telo prepuno bolova. Oslanjajući se na bočnu stranu patrolne letilice, pridigao se, prisiljavajući svoje gumene noge da se zabrave i da ga podrže; razabrao je odakle dolazi opako žarenje energetskog bloka koji se bliži kritičnoj tački, a odakle ledeni zahvat vetra. Mora izvući Tier-Pardija napolje i što dalje, pre nego što se ova policijska leteća kola pretvore u zvezdu.

Nagnuo se u kabinu, ali nešto ga dohvati za okovratnik i cimnu nazad, opet na sneg. Sad nije začuo zvona, nego ružnu muziku ljudskog smeha koji se razlegao iza njega, i u obliku odjeka vraćao od litice. Ružnu, jer je znao da je uperena protiv njega. Prevrnuo se, pridigao na kolena da se suoči sa svojim mučiteljima - video bez imalo iznenađenja bele parka-jakne, bele omotače oko nogu, pet-šest bledih, amorfnih lica napola zaklonjenih debelim drvenim 'naočarima' sa po jednim vodoravnim prorezom preko sredine, poput izbuljenih očiju neke porodice insektoida. Ali ovo su bili ljudi, itekako - nomadski Zimci, stočari koji gone krda pfala, ali koji su postali lopovi zato što im se ukazala prilika, odbacili svoju tradicionalnu odeću blistavih boja i navukli antiseptičnu kamuflažu arktičkih komandosa. Udarac po leđima prekide ovo odmeravanje i Gundalinu se pruži po snegu, potrbuške; oseti da ga neko prevrće i vešto razoružava. Sa trijumfalnim krikom jedan bradonja podiže u vis Gundalinuov pištolj za paralizovanje, kao da je to nagrada osvojena na nekom takmičenju.

115

Gundalinu je seo i počeo da briše sneg sa lica, zaboravljajući nedostojanstvenost svog položaja zato što mu je nešto drugo bilo veoma hitno potrebno. "Ovo će da eksplodira!" Pokazivao je prstom, ne znajući sigurno koliko će ga oni razumeti. "Pomozite mi da ga izvučem; nema mnogo vremena!" Pridigao se na noge; oseti olakšanje čujući zapanjeno mrmljanje koje se širilo kroz tu grupicu. Pođe opet ka patrolnim kolima, ali drugi bandit tamo stiže pre njega. Nomad se uspravi držeći Tier-Pardijev pištolj i cereći se zadovoljno. "Ovaj unutra nije nizašta. Bilo je samo ovo. Unutra mnogo vruće. Nema zašta da se uđe." Cev staner-pištolja je lutala tamo-amo; najzad se zaustavila okrenuta ka Gundalinuovim prsima. "Paf. Paralisan plavac!" Smeh, dečačko visoko kikotanje, dopre iz te figure umotane u krzna.

Gundalinu stade, gledajući pored mladića i vlaknaste njuške pištolja. "On nije mrtav, samo je ranjen! Živ je, treba ga izvući napolje..." Dah mu se dizao ispred lica, beo.

Ali začu se oštra komanda i bradonja koji mu je uzeo oružje i još jedan čovek uhvatiše ga za ruke. Počeše da ga odvlače od letilice. Omladinac je gordo stupao iza njega. Iako je, kao i ostali, umesto običnih imao čizme sa proširenim 'krpljama' za sneg, povremeno je propadao kroz pokoricu snega, smejući se.

"Ne! Ne možete ovo da uradite. On je živ, prokleti bili, izgoreće živ tamo!""Bud' srećan da samo gledaš. Da nis' ti." Bradati se nacerio pored njega.Prinudno su ga odveli čak do jedne grupe oborenih stena između kojih su bile sakrivene njihove

motorne sanke. Onda su svi stali, okrenuli se, zauzeli mesta iza stena da vire ka letilici. Ta dvojica koja su ga čvrsto držala za ruke prisiliše ga sada da se i on okrene i da gleda kao i ostali. Video je, u daljini, letilicu, oko koje je sad bio istopljen sav sneg; tupo crveno usijanje se širilo zgužvanom površinom letilice. On diže pogled ka nebu, puneći oči nebeskim plavetnilom, moleći se bogovima osam zasebnih planeta da Tier-Pardi ne postane svestan ovog što mu se događa.

Ali nebo je bilo prazno, a u praznoj beloj tišini zaleđenog sveta Zime jedna lopta pržeće sunčane svetlosti zaseni mu vid sasvim, a udarni talas koji brzo stiže oduze mu sva druga čula.

Svest mu se vratila u telo tek posle bola; ležao je naslonjen leđima na jednu stenu, a nomadi su se vrzmali uokolo i pokazivali prstom negde mimo njega, utišani od strahopoštovanja. Jedan od njih nervozno se nasmejao. Pamćenje mu se vratilo i on se seti zašto se smeju... i naže se na jednu stranu i ispovraća na ugaženi sneg.

"Poslali te da nas pobiješ. A tebi muka čim neko pogine!" Neko od nomada je stao iznad njega i pljunuo. Pljuvačka je pala na debelu tkaninu njegove uniforme i, pred njegovim očima počela da se ledi. On diže pogled, svestan sada koliko mu ledeni vazduh pali pluća dok ga udiše, svestan činjenice da je upravo doživeo da ga pljune jedna varvarka, matora veštica sa licem nalik na ribarsku mrežu, koja na Karemofu ne bi bila dostojna da je dodirne ni najniži neklasifikovani.

Pridizao se, i dalje se naslanjajući leđima uz stene, nespretan od krutosti i hladnoće. Najzad je stajao, i sad je mogao gledati odozgo na nju. Reče, glasom koji se prelamao od besa: "Vi ste uhapšeni, zbog ubistva i pljačke. Vraćate se sa mnom na kosmodrom, da iziđete pred lice pravde." Čujući te reči, nije mogao sasvim da poveruje da ih je izgovorio.

Baba je piljila u njega ne verujući, a onda prasnula u vulgaran, mraznim oblačićima zaogrnut smeh; obuhvatala se rukama oko tela. Ostali banditi počeše da se okupljaju oko njega. Prva žrtva ih više nije zanimala, zato što više nije postojala. "Čuješ ovoga?" Gurnula je jednu artritičnu kandžu ka Gundalinuovom licu. "Čuješ šta nam rek'o? Kmezavi stranac, kožura jedna prljava. Kaže, svi smo u'apšeni! Šta mislite o tome?" Odmahnula je rukom.

"Lud sto posto", reče jedan od muškaraca široko se osmehujući. Gundalinu je ocenio da postoje još tri muškarca i još jedna žena u ovoj grupi... nagađao je da je i onaj 'dečak' takođe žensko, ali nije bio siguran u to. Na ovoj prokletoj planeti civilizovano ponašanje se preokretalo naglavce, tako da on nije mogao ništa da oceni po onim merilima koja su njemu bila poznata.

Ali jednu stvar je ocenio jasno - iz ovoga se neće živ izvući. Sad će ga ubiti. Od tog uviđanja hvatala ga je nesvestica; oslonio se jače leđima uz stenu, da ne padne. Gledao je kako dižu drvene 'naočari' sa očiju na čelo da ga bolje pogledaju, i u njihovim očima boje neba, oko kojih su bili obruči beline, nije video nimalo milosti. Jedan od njih poče da pipa rukav njegovog kaputa; Gundalinu trže ruku od njega.

"Šta ćemo s ovim?" Ta mlada osoba - devojka, ipak - se progurala pored jednog muškarca da što bolje vidi Gundalinua. "Da bude moj? O, mama, daj da bude moj!" Staner-pištolj opet je bio naciljan u Gundalinua. On uvide da se mala obraća babi. "Za moju zbirku."

116

Iziđe mu pred oči neočekivana vizija: njegova sopstvena glava, unakažena i nabodena na kolac, kao parče mesa u zamrzivaču u nekoj groznoj klanici. Stomak mu se opet splete u čvorove; on pritisnu jezik o nepca. Bogovi! o, bogovi, ne ovako. Ako moram da umrem, neka bude čisto... i brzo.

"Ćuti, derište", reče matora oštro. Devojka se iskezi iza njenih leđa."Ja kažem, ubi' ga sada, šamanko", reče druga žena. "Ubi' ga ružno. Onda će se plaše drugi stranci da

dođu više ovde.""Ako me ubijete oni nikad neće prestati da dolaze da vas progone!" Gundalinu je zakoračio napred,

video kako dva noža izlaze iz skrivenih kanija. "Ne može tek tako lako da se izvuče onaj koji ubije inspektora policije. Oni neće prestati dok vas ne nađu." Znao je da sve to priča samo sebi za utehu, jer nije bilo istina. Osećao je koliko su sakate te njegove lažljive reči, znao je da to osećaju i oni. Poče da drhti.

"A ko će ikad zna šta 'e bilo?" Babuskera je opet razvukla lice u veliki osmeh; zubi su joj bili besprekorni, beli kao sneg. Zapitao se, apsurdno, da li su lažni. "Mož' bacimo tvoj leš u pukotinu, led ti samelje kosti. Ni svi tvoji bogovi neće nađu 'de ležiš!" Naglo je podigla neko oružje koje je dotad visilo o njenom boku i pritisnula ga o njegova prsa, tako jako da je naleteo leđima na stenu i nešto iznenađeno promrmljao. "Misliš, mož' da nas loviš u našoj zemlji, stranče? Ja sam Majka. Zemlja mi 'e muž, stene i ptice i životinje mi deca. Govore mi, znam njihov jezik." Ludilo je pretvorilo njene oči u porcelan. "Kažu mi kako da ulovim lovca. A sad hoće da im se prinese ponuda. Nagrada."

Gundalinu je spustio pogled ka dugoj, blistavoj metalnoj cevi koja ga je tako pritisnula uz ledenu stenu; prepoznade policijski model elektronske buktinje, a onda mu se oči zamutiše, gubeći žižu. Stao je uspravno, sa krutim dostojanstvom, kontrolišući svoje fizičke reakcije samo snagom volje; stara je uzmakla polako. Izmakli su se od njega i drugi, da ih ne zahvati odbijena energija; ostaviše ga samog u krugu snega koji se vrtložio. Usta su ha bolela, pluća su ga bolela od lednog vazduha. Sad mu svaki dah može biti poslednji, ali, eto, u njegovom umu se ne odmotava nikakav ubrzani film životnih prizora, nema dubokih otkrovenja univerzalne istine... u ovom završnom trenutku, nema ničega: baš ničega...

Stara podiže oružje i povuče obarač.Gundalinu se zanjiha od udarca koji ne dođe; otvori oči za koje se nije sećao da ih je zatvorio, taman

na vreme da vidi kako stara pritiska okidač ponovo i ponovo, bez rezultata. Progunđala je besno i protresla elektronsku buktinju; iz kruga nacerenih posmatrača digoše se psovke uskraćenosti.

Pošao je nesigurno napred, pružio ruke. "Daj - da ti namestim to."

Zapanjenost se vratila u isprane plave oči; ona trže buktinju van njegovog dohvata.Stajao je strpljivo, ruku pruženih sa dlanovima nagore. "Zaglavilo se. To se stalno dešava. Mogu da

popravim, ako mi daš."Namrštila se, ali se njen izraz lica neznatno promenio; načinila je jednu malu kretnju glavom. Bio je

svestan da su sad dva staner-pištolja uperena na njega, i da mu nikakav pokušaj bekstva ne bi uspeo. Ona mu gurnu buktinju u šake. "Namesti. Ako si tol'ko rad da umreš." Njen ton je nagoveštavao da je on sišao s uma; a on se zapita nije li to tačno.

Kleknuo je na jedno koleno, kao da tone. Oseti ujed snežne hladnoće kroz nogavicu pantalona. Postavio je buktinju da leži u ravnoteži na butini, skinuo rukavice i otkopčao kutiju za pribor koju je imao na opasaču. Izvukao je magnetizovanu žicu tanku kao nit i zavukao je u jedan otvor pri dnu drške oružja; blagim pouzdanjem počeo je da ispituje skrivene mehanizme unutra. Oznojene šake lepile su se za ledeni metal dok je radio; ali, on je to jedva primećivao. Napipavajući prolaz kroz nevidljive puteve, došao je najzad do onog bitnog raskršća na kome su se dve komponente zaglavile jedna uz drugu. Opet izvuče žicu, obazrivo, zadovoljan što problem nije bio teži nego što je očekivao. Vrati žicu tačno na mesto u kutiji, pitajući se zašto gubi vreme na to, i pruži buktinju opet staroj ženi. Suoči se sa njenim pogledom bezizražajno. "Trebalo bi da sad radi. Ne treba da krade naše igračke onaj ko ne zna da ih održava."

Istrgla je buktinju iz njegovih ruku, otkidajući i sloj pokožice zajedno sa oružjem. Iskrivio je lice u grimasu, ali ruke su mu već bile kao drvo, bez ikakvog osećaja, neupotrebljive. Kao i lice; kao i mozak. Ustao je, puštajući da rukavice padnu na sneg pokraj njegovih stopala. Bar je dokazao svoju superiornost u odnosu na ove divljake, i sad bar može umreti čisto i časno; egzekucija će biti izvršena jednim nadmoćnim oružjem.

Ali ona ovog puta nije nanišanila ka njemu. Okrenula se, čvrsto stegla elektronsku buktinju i naciljala prema gustišu zimzelenog drveća u podnožju litice. Opalila je; čuo je električno pucketanje zraka i

117

video malu eksploziju. Jedno drvo je planulo. Poklici odobravanja uzdigli su se oko njega, a onda se žudnja za smrću vratila u divlja, nemilosrdna lica.

Baba je pošla ka njemu vukući noge. Bukinju je držala u ruci. "Dobro si ovo namestio, stranče", reče promuklo, smeškajući se bez imalo ljudskosti.

Krajičkom oka posmatrao je razbuktalo stablo. Dim se nagomilavao uz strme stene; miris gorućeg drveta bio je prodorno tuđinski. Ali spaljeno ljudsko meso miriše kao i svako drugo sprženo meso... "Karemovac sam. Mogu da opravim svaki deo opreme koji se igde proizvodi. Vezanih očiju. Zato smo nešto više od životinja."

"Al' će umreš k'o bilo koj' od nas! Tuđine! Zaista ti se mre?""Spreman sam da umrem." Stao je uspravnije; čitavo njegovo telo sad kao da je pripadalo nekom

drugom.Digla je buktinju, rukama koje su malčice drhtale od napora. Spustila je prst na obarač, a pogledom

je pretraživala njegovo lice, željna da se on slomi i da moli za život. Ali, on je rešio da umre a da im ne pruži zadovoljstvo... a znao je da će umreti u svakom slučaju.

"Ubi' ga! Ubi' ga!" Glasovi su se dizali, sa gledalačkim nestrpljenjem. Rasejano je pogledao taj obruč lica, video na licu devojke neki izraz koji nije mogao imenovati.

"Ne." Stara je spustila cev, cereći se jezivo zlobno. "Neće ga ubijemo; nego zadržimo. Mož' popravlja stvari koje maznemo od njegovi' na kosmodromu."

"Opasan je, šamanko!" reče jedan od muškaraca, ljut zbog uskraćenosti. "A ne treba nam.""Ja kažem, ostaće!" zarežala je stara. "Oće da mre - gle ga! Ko se ne boji smrti, lud je. Ubiti ludog,

zla sreća." Cerila mu se i dalje, podrugljivo i samosvesno.Gundalinu je osetio kako se njegova fatalistička omamljenost lagano raščišćava; shvatao je: neće mu

dati čistu smrt. Pretvoriće ga u roba... "Ne može! Odvratne životinje!" Bacio se na staru, na buktinju. "Ubijte me, prokletinje! Neću..."

Refleksno je digla cev iznad glave, zamahnula i tresnula ga njome po licu. On pade unazad, u nanos snega; na koži ga je pekla krv, a bol je odzvanjao po unutrašnjosti njegove glave kao vrisak. Ispljunu puna usta krvi i jedan zub, sede i zaječa iza svojih smrznutih šaka. Nomadi su se polako udaljavali na razne strane. Čuo je kako stara daje naredbe, ali nije čuo njihovu sadržinu; nije mario šta te reči kažu, nije mario ni za šta.

"Evo ti... rukavice, glupi. Navuci." Ona mlada je stajala nad njim; mahnula je rukavicama ka njegovom licu. Uzmakao je malo, pokušao da je ignoriše, zahvatio šaku snega i čvrsto je nabio u svoja pocepana usta.

"Plavac!" Ovog puta je u njegovo lice gurnut Tier-Pardijev pištolj za paralizovanje. "Plavi dečko, poslušaj!" Bacila mu je rukavice na stomak.

Navukao ih je polako, oko prstiju koji, pokriveni ledom od krvi, nisu više ništa osećali. Pomisao da će ga paralizovati, odvući na motorne sanke i tamo utovariti kao sanduk rezervnih delova bila je nepodnošljiva. Pa, on se mora držati sa najvećim mogućim dostojanstvom, dok ne nađe izlaz iz ove noćne more... neki izlaz, bilo kakav izlaz.

Nešto mu pade preko šlema, kliznu niz lice kao zmija koja se omotava oko njegovog vrata. On, trgnuvši se, diže pogled, a omča mu se zateže oko grla. Devojka se nasmeja njegovom izrazu lica; drugi kraj konopca namota oko svoje šake u debeloj toploj rukavici. Drsko je stala pred Gundalinua, puštajući da se konopac labavo njiše. "Dobar dečko. Mama kaže, 'oće tvoje šake. Ali ja dobijam ostali deo tebe, za moj zoološki vrt." Spustila je drvene 'naočare' na oči, napola sakrivajući svoje uzano, čvornovato lice. "Moj mezimac, plavac." Nasmejala se opet i trgla konopac. "Ajde, plavi! Samo pazi - brzo da ideš."

Gundalinu se brzo osovi na noge i pođe glavinjajući kroz sneg prema sankama. Znao je: iako ga nisu ubili, svejedno je mrtav; jer se njegov svet maločas okončao.

27.

Luna pogleda pored naslona Elsevirinog debelo obloženog sedišta, oslanjajući se jako na rukonaslon svog sedišta, u nastojanju da zaviri kroz zaštićeni prozor njihovog brodića. Tijamat im je bio na vidiku, Tijamat poput uzlazećeg meseca, ali beskonačno lepši oku. Dom. Ona se vraća kući. Bilo je teško ne poverovati da se vreme preokrenulo i da će kod kuće zateći sve kako je bilo, sve kako je trebalo da bude,

118

čim se ovaj krug oblacima prošaranog plavetnila ispod nje raširi i još jednom popuni beskrajnim morem. Ali sad je znala da, iako to možda nije onaj svet koji je izgubila, postoji način da se ona u njemu snađe... i da vrati neke stvari na ono što su bile.

"Štitovi zeleno?""Jest."Slušala je Elsevirina promrmljana pitanja, jednosložne odgovore Svilenoga, smirujući ritam jednog

rituala ponovljenog nebrojeno mnogo puta. Njihov ulazak u atmosferu Tijamata nije bio ni onako bolan, ni onako zastrašujući kao izlazak iz nje; taj izlazni put sad je izgledao kao da se desio nekom drugom. Slušala je sa samo pola pažnje, a drugom polovinom je krstarila kroz prošlost i kroz budućnost, izbegavajući neizvesnost njihove opasne sadašnjosti. Ništa ne sme sad da pođe naopako, ne sme, neće. Prošla je kroz Crnu Kapiju; dakle, sudbina joj je namenila da uradi ovo.

Ali Elsevir se javila Ngenetu, koji nije mogao verovati svojim ušima, pre nego što su počeli silazak sa orbite, i saznala od njega da više nije u stanju da ih čeka u zalivu Šotouver; da je pre pet godina ostao bez lebdilice, odmah posle onog njihovog neuspešnog dolaska na Tijamat. Ovog puta oni će morati da rizikuju više, moraće da siđu pravo do njegove plantaže na obali jednog ostrva južno od Karbankla; Elsevir ne bi mogla ni u kog drugog da se pouzda, kad je u pitanju ovo poslednje sletanje.

Elsevir je već neko vreme - nestajala; jedino tom rečju je Luna mogla opisati tananu metamorfozu koju je posmatrala od trenutka kad su se vratili kroz crnu rupu. Pokušavala je da sazna šta nije u redu, ali Elsevir je odbijala da odgovori; ne postajući ništa manje nežna prema Luni, povukla se ipak u sebe, ostavljajući Lunu van.

Ovo je Lunu bolelo i zbunjivalo, sve dok se na brodskom ekranu nisu pojavile, kao najveća vidljiva tela, dve zvezde, njihovi Blizanci. Onda je uvidela, najzad, šta je Elsevir iščekivala i za šta se pripremala: za kraj, onaj kraj koji će nastupiti u trenutku Luninog novog početka. Za konačni rastanak od dotadašnjeg života i od svemirskog broda u kome će ostaviti gorke i slatke uspomene iz pola veka svog života. I poslednji rastanak od surogat-kćeri koja joj je mogla dati novi život kao zamenu za stari, a koja joj je, umesto toga, dala samo još dublji gubitak, koji će tek morati da se pretrpi.

Oblaci beskrajni; njihovo pseudo-more sad im je zaklonilo vidik na pravo more, dok su leteli sve niže i niže, obrušavajući se kroz safirnu višu atmosferu. Uskoro... uskoro će se probiti kroz njih, Luna će uskoro ugledati odredište, dugu neprekinutu liniju zapadne kontinentalne obale na kojoj leže i Ngenetova plantaža - i Karbankl.

"...proporcija se povećala za jedan i - Svileni! Osvetljavaju nas! Prebaci energiju na..."Bljesak plavo-bele svetlosti zasenio ih je tako da neba nestade ispred njih, i zabio bodeže sjaja u

Lunine oči; metalna kapsula stresla se ispod njih, tako da su joj zubi zazvečali. Zacvilela je, savladana nevericom: njihov brod su napadali.

"Bogovi!" uzviknu Elsevir, glasom koji je bio bliži gnevu nego očajanju. "Uhvatili nas, nikad nećemo..."

Još jedna eksplozija raširi se oko njih... zatim, nekoliko trenutaka tišine. Odjednom komunikator ožive sam od sebe. "...Predajte se odmah, ili ćete biti uništeni. Držimo vas u zraku našeg oružja. Ne možete pobeći."

"Gubimo..." Treća eksplozija otrgla je ime toga što su gubili i Lunin upitni povik. Četvrta im ne dade više nimalo vremena; panel sa instrumentima je šištao i cvrčao, preopterećen, zloupotrebljen, dodajući još jednu nevolju njihovim takođe već preopterećenim čulima.

"Isključi svu energiju!" Čula je da Elsevir to viče, slomljenim glasom; posle su samo pojedine reči uspevale da se probiju kroz zvonjavu u njenim ušima. "... nadam... pomisle... smo već mrtvi..." U kabini zavlada mrak, sa iznenadnošću smrti. Lunine žmirkajuće oči pronađoše svetlost vazduha napolju: ona ugleda kako beskonačna plava, bela i zlatna polja koja su do tog trena sačinjavala fantaziju neba nestaju, jer je njihov brodić uleteo u gornju površinu oblaka. Držala se za sedište, brojeći svaki otkucaj srca; uviđala je, sa svakom novom potvrdom svog življenja, da se još nije dogodila nova eksplozija - ona koju sada, sasvim lišeni odbrane, ne bi ni videli.

Ispadoše opet iz oblaka, jednakom iznenadnošću kao kad su u njih uleteli. Ona najzad ugleda more, široko zatalasano ispod njih: okean rastopljenog kalaja. Kišne kapi poprskale su široki prozor i razmazale se po njemu, čineći da prizor mora i neba postane neravan kao kroz suze da je viđen. A oni - još živi. Njihov LB padao je lučno, sve bliže moru ali i sve horizontalnije, kao 'žabica' bačena paralelno sa površinom neke

119

beskonačne bare. Elsevir i Svileni su ćutke rukovali kontrolnim aparatima. Luna je ćutala kao i oni, dajući tako svoj jedini mogući doprinos.

"Pazi, Svileni, sad rezervne..."Dimno siva zaštitna kupa iznad Luninog sedišta sručila se neočekivano na nju, presecajući Elsevirin

glas koji je započinjao poziv za pomoć i takođe zaklanjajući Lunin poslednji pogled na površinu mora koja je hitala gore ka njima, ledeno bela i gvozdeno siva. Ona ostade pritisnuta uz sedište i imobilisana jastukom širećeg vazduha; ležala je ne opirući se - i bez ikakve mogućnosti otpora; njena bespomoćnost postala je potpuna. Posle još jedne večnosti iščekivanja, susret metalne sfere i gvozdeno sivog mora odzvonio je mutno kroz Lunu, kao udarac po nekom drugom; zapanjujući antiklimaks.

Posle još jedne, male večnosti, vazdušni jastuk se udaljio od nje smežuravajući se, a konus boje dima se podigao. Pobacala je bezbednosne kaiševe sa sebe i izvukla se napred; stala je između dva pilotska sedišta. Sivi štit iznad sedišta Svilenog se još dizao; a Svileni strese glavom - vrlo ljudski pokret zbunjenosti. Ispred Lune, morski talasi su besno i uvređeno nasrtali na prozore; kapljice ledene vode već su procurivale kroz mrežu 'mraza' koja se na providnim površinama rascvetala zbog udaraca. Čitav brodić se pod njenim nogama propinjao, a praštanje gnevnih voda saletalo ih je odasvud.

Ali kupasti štit iznad Elsevirinog sedišta mirovao je, čvrsto uglavljen u svoj početni položaj, kao da se nije ni - Luna odjednom pogleda dole, ka Elsevirinom licu, plašeći se da vidi, ali nesposobna da ne pogleda.

Curak crvenog obilazio je ebonosovu boju Elsevirine gornje usne; ali Elsevir diže pogled, oslanjajući glavu na naslon sedišta. "Ništa, draga moja... samo malo krvarenje iz nosa... morala sam da dovršim poruku. Ngenet stiže." Sklopila je oči, zagrabila vazduh plitko, kao da teška ruka gravitacije i sad pokušava da smrvi njene grudi... kao da ih je već smrvila. Ostade nepomična, ne čineći napor ni prst da podigne; kao žena koja ima pred sobom sve vreme sveta.

Luna dotače njeno rame, uplašenom nežnošću. "Spustili smo se, Elsi. Spasla si nas. Gotovo je.""Jeste." Njene oči, ljubičaste i plave, ispuniše se iznenađenjem i Elsevir zapanjeno pogleda u nešto

nedostupno njihovim pogledima. "Baš mi je hladno." Grč prođe mišićima njenog lica.Istom iznenadnošću, te oči ostadoše prazne."Elsi. Elsi?" Lunina šaka stegla se oko Elsevirinog ramena, protresla... i pustila, jer nikakve reakcije

nije bilo. "Svileni..." okrenula se samo napola, ne želeći da joj okrene leđa "njoj nije... Elsi!" reče molećivo.Svileni se ramenom progurao pored nje, u teskobnom prostoru između sedišta. Pružio je hladne

zmije-prste svoje zelene ruke, dodirnuo toplo Elsevirino lice, grlo... ali nije se trgla pod tim dodirom, samo je nastavila da zuri u nešto nedogledno daleko, sve dok ravne sive trake ne pređoše preko njenih očiju, sklapajući ih zauvek. "Sssssmrt."

Letilica se propela ispod njihovih nogu, onda teško pala, izbacujući ih iz ravnoteže; Luna rasejano pogleda ka svojim nogama čudeći se što nisu reagovale kako treba. Voda se komešala oko nogavica njenog hermetizovanog letačkog odela, morska voda, nadirući u kabinu. "Umrla?" Luna odmahnu glavom. "Nije, nije. Nije mrtva. Elsi! Elsi, tonemo! Probudi se!" Protresla je mlitavo telo koje nije reagovalo. Oko njenih ruku omotaše se pipci i otrgoše je od Elsi, ne mnogo dostojanstveno.

"Sssssmrt!" Oči Svilenoga sad su bile bistrije i dublje nego što ih je ikad ranije videla. On poče doticati, redom, nekoliko iznutra osvetljenih dugmadi na instrument-tabli; to ponovi još jednom. "Izzzzlazzzz otvoren. Tonemo. Bežžžži..." Gurnuo ju je ka vratima čamca; zateturala se, na pola puta do tamo, sukobljena sa novim vodenim talasom, sada dubokim do kolena.

"Ne! Nije mrtva. Ne može biti. Ne dolazi u obzir da je ostavimo." Uhvatila se za naslon jednog sedišta.

"Ideššššš!" Svileni je navalio na nju, otrgao je od sedišta i gurnuo još bliže izlazu. Spotakla se i pala, i sledeći talas ju je pokrio sasvim; ustala je kašljući, osećajući kako joj slana vatra peče oči. Izborila se da stigne do vrata, osvrnuila se još jednom, videla da je Svileni kleknuo u uskomešanu vodu pored Elsevir, pognuo glavu i na trenutak oslonio čelo o Elsevirino rame, u znak počasti i rastanka.

Ustao je i došao do Lune gacajući kroz vodu. "Idešššš!" Pipci su se još jednom omotali oko mišice njene ruke, dok ju je vukao u hermetičnu među-komoru. Pustila je okvir vrata, nesposobna da se opire, i uletela za njim.

Ona vide da je spoljašnji otvor te komore širom otvoren i da naveliko guta morsku vodu, kao bespomoćni utopljenik... "Moj šlem! Udaviću se..." Okrenula se da ipak uđe nazad, u kabinu čamca, ali talas, do pojasa dubok, zagrli je i obori. Ledena voda je još jednom prekri celu; izborila se da opet ustane,

120

sad već napola plivajući, ali je i jauknula osećajući ledenu vodu kako prodire kroz otvoreni okovratnik, ispod hermetičkog odela. Novo ljuljanje posla masu vode ka izlazu i ponese Lunu; udarila je glavom žestoko o metal, a onda ih LB ispljunu oboje u otvoreno more.

Lunin krik se ugasio kao sveća kad se more sklopilo iznad njene glave. Udarajući nogama, uspela je da izroni, ali čim se pojavila na vazduhu na nju je naletela kiša, jakim vetrom gonjena ukoso, i bacila je nazad ka vodi. Prsti zaslepljujuće vreline i hladnoće počeli su je kidati dole, ispod tog trapavog svemirskog odela. "Svileni!" Kriknula je njegovo ime, ali ono ode vetrom otrgnuto, izgubljeno i usamljeno kao zov mera.

Ipak, isto tako naglo, pored nje se stvoriše lice i torzo Svilenog, preliveni morskom penom; pomogao joj je u njenim naporima da ostane na površini uprkos teškom teretu odeće koja se punila vodom. On je svoju jednodelnu protiv-vakuumsku odeću već zbacio i sad je plivao sasvim slobodno: stvorenje u svom elementu. Osećala je kako trza kopče na prednjem delu njenog odela, pokušavajući da ga svuče sa nje.

"Nemoj!" Grabila je njegove klizave pipke, ali oni su joj izmicali kao jegulje. "Nemoj, smrznuću se!" Zbog tog bacakanja potonula je opet, zatim izronila daveći se i pljujući vodu. "Ne mogu ostati živa u ovome - bez toga!" A znala je da u svakom slučaju neće ostati živa, jer se odeća punila tečnim balastom koji ju je morao odvući na dno. Razumela je najzad, na onaj način koji se čoveku može ukazati samo jednom u životu, punu opaku ironiju takozvanog 'mornarevog izbora': udaviti se ili umreti od hladnoće.

Svileni se manuo njene odeće i sad je samo pomagao Luni da ne potone. Prvi ledeni i bolni šok hladnoće već je prošao, zamenjen bolom dubokim do kostiju, bolom koji je brzo izvlačio iz nje i snagu i razum. U daljini, između pokretnih rastopljenih planina, nazrela je njihov tonući LB - a zatim ništa, na tom mestu, samo slivanje mora i vetra u jedno. Elsevir. Jedna žrtva, Moru prineta... Luna oseti da se slana voda njenih suza meša sa suzama mora i neba.

Posle nekog, neodređeno dugog vremena, ona oseti da nepogoda prolazi: nebo je svoje suze osušilo, gnev izgubilo, besna nadimanja nestala su sa lica okeana, Lunine suze su, iscrpljene, stale, a sunce od ledenih krhotina počelo je probadati dole ka njoj kroz oblake koji su se razdvajali. Svileni ju je i dalje čvrsto držao s leđa, pomažući joj da ne potone; ali njeno telo su sad potresali nesavladivi grčevi. Na mahove joj se činilo da vidi obalu, nedohvatno daleku, ali nijednog trenutka nije bila sigurna da to nije samo neki fantom u izmaglicama njenog uma. Nije više bilo snage u njoj ni za kakav govor, a Svileni joj je odgovarao samo svojim ćutljivim, ohrabrujućim prisustvom. Osećala je njegovo tuđinstvo jasnije nego ikad ranije, ali i svest o nevažnosti toga...

Trebalo bi da mu kaže da je pusti, da čuva snagu, jer ih Ngenet nikako ne može naći na vreme. Kraj će u svakom slučaju biti isti. Ali te reči nije mogla da izgovori; štaviše, u dubini duše je znala da i ne želi da ih izgovori. Umreti sama... umreti... zaspati ovde zanavek. Činilo joj se da oseća kako joj se koštana srž zgrušava. Toliko je umorna, bolno umorna; doći će san, zaspaće uljuljkana neumitnom kolevkom Majke Thalase. Onih poslednjih nekoliko nedelja na drugom svetu - to bejaše samo san. Ona je Tijamatovka, Letnjakinja, i sad uviđa, sa mutnim očajanjem, ono što svaki Letnjak zna od rođenja: da je Dama i stvoriteljka i uništiteljka, i da Njoj život samo jednog muškarca ili jedne žene ne znači ništa više, u njenim širim planovima, nego život najmajušnijeg ljuskara koji puzi kroz blato na dnu...

Nešto se probilo kroz površinu mora ispred njih i zasulo Lunu sitnim ledenim kapljicama po licu. Zastenjala je; ruke Svilenoga stegle su se jače oko njenih prsa; kroz trepavice po kojima se nahvatao led pogledala je svetlo lice sa mrljama mrke i žute boje koje joj je uzvratilo jednakim zurenjem. Iza tog prvog, izroniše još dva takva neljudska lica, zatim i treće; ležala su na vodi, sve svetlijoj, kao ribarski loptasti plovci. Prepoznavanje se dizalo polako, kao mehurić iz dubina, prodirući kroz njenu anestetizujuću otupelost: meri...

Okupili su se oko nje, podgurkujući je uporno i žurno svojim prednjim perajima sa plovnim kožicama razapetim između prstiju. U njenoj pameti nikako da se uobliči slika šta od nje žele; ali znala je, sa onim nepitajućim poverenjem iz svog detinjstva, da su to deca Majke koja je More i da su došla da je spasu ako mogu. "S-Svilen-ni", reče ona pregrizajući reči na komadiće, cvokotavim zubima, "pus-s-sti me."

Pustio ju je; počela je odmah tonuti kao kamen. Ali pre nego što je stigla na to da reaguje, glatki, plovljivi oblici opet su je digli. Peraja sa kožom između prstiju sklopila su se preko nje kao latice cveta koji se zatvara i izvukla su je na vazduh - pravo na meke, široke grudi jednog mera koji je ležao u vodi nepomično, na leđima. Ona kliznu na njega, potrbuške, i ostade tako da leži, grcajući, zapanjena, podignuta samo koji santimetar nad morsku vodu koja ju je ipak zapljuskivala sa strane. Njene noge ostadoše da se vuku kroz nezasitu hladnoću. Ali taj mer - ženka; videlo se to po ogrlici od krzna boje zlata oko njenog vrata

121

- odmah ju je omotala perajima, kao da grli svoje mladunče; prigrlila, prenoseći joj svoju telesnu toplotu, kao što bi grlila i dojila svoju bebu. Meruša poče da bruji nekom dubokom bestonskom melodijom, u ritmu koji je bio podudaran sa ljuljanjem mora. Previše iscrpljena da bi se ičemu čudila, Luna položi glavu na ta svilena prsa i osloni se šakama o njih, osećajući kako pesma prodire kroz njeno drhtavo telo. Svileni i dva druga mera plovili su u blizini; ali ona ih se u ovom trenutku nije ni sećala, nije se sećala ni prošlosti ni budućnosti, čitava njena egzistencija se teleskopski skupila u jednu tačku, sadašnjost.

Koliko je dugo, po vremenu širokog sveta, plovila sa merušom, nije saznala, niti poželela da zna. Sunce je prešlo preko neba, skotrljalo se niz silazni deo svoje putanje do sastanka sa morem, i tek tad se licem voda raširila nova promena: duga senka lađe pružila se preko njih, stižući da ih pozdravi pre dolaska same lađe. Udaljeni puls brodskog motora probijao je njihovu tišinu sve upornije.

"Luno. Luno. Luno." Svileni je izgovarao njeno ime, obavijajući njen vrat pipcima sa kojih je curila voda, nastojeći da je tako navede da čuje.

Ali nije bilo Lune, ni meseca na nebu, nikog ko bi mu odgovorio - nikog osim samog mora, Thalase koja uzima nazad... ono što je njeno.

"Luno...čuješ li me?""Ne..." Bio je to više protest protiv zadiranja u njen mir bez misli, nego odgovor. Svet je slika od

vodenih boja koje teku bez ijednog oblika...Nešto je gurnulo njenu gornju usnu na cvokotave zube; neka vrela, viskozna tečnost prosula se u

njena usta i pocurila u grlo kao zapaljeno ulje. Zacvilela je u znak zadovoljstva i poricanja, osećajući kako se vodene boje zbijaju u nešto čvršće, dobijaju formu za koju u njenom pamćenju ne postoji nikakava beleška... osim za ovo lice koje je u sredini toga, lice tačno iznad nje, lice koje privlači prošlost i sadašnjost u samo jednu sliku, dvostruku. "M-m-miroe?"

"Da", odgovori joj njegov glas, sa beskonačnim olakšanjem. "Ona dolazi sebi, Svileni. Prepoznala me." Razaznala je iza njega Svilenog kako čuči strpljivo i gleda je; takođe vide okruglo netrepćuće oko prozorčića brodske kabine.

"G-gde?" Gutala je ljuto-slatki sirup grčevito, sad kad je Ngenet opet pritisnuo šolju na njena usta. Njeno uzdrhtalo, sparušeno telo bilo je slobodno od hermetizujućeg odela i umotano u zagrejanu ćebad.

"Na mom brodu. Izvukli smo te bezbedno, najzad; hvala bogovima. Idemo kući." Podigao je vrući kompres-zavoj koji je do tad bio pritisnut preko korena njenog nosa i preko njenih obraza, i zamenio ga novim, istim takvim.

"K-kući?" Život prošli i život sadašnji potekoše opet kao jedan."Na moju plantažu, u bezbednu luku. Dovoljno si vremena utrošila hodajući po zvezdanim putevima,

i dovoljno u naručju Majke Thalase, ti, mersko dete... zamalo i ceo život." Sklonio je s njenog čela mokru kosu, žuljevitom ali blagom šakom. "Vreme je da budemo zahvalni za čvrsto tlo."

"Els-si." Ta reč je povredila njeno grlo kao žuč."Znam." Ngenet se uspravio; stajao je uz njen brodski ležaj. "Znam. Ništa sad ne možeš da učiniš za

nju, osim da se odmaraš i isceljuješ." Njegov glas, i kabinski prostor, odleteše u nedohvatne daljine.Luna se zguri dublje u svom gnezdu od ćebadi, a njena svest se poče sažimati i usmeravati unutra,

smanjivati ka jednoj tački osećaja da vrele igle probijaju njeno hladnoćom umrtvljeno telo, da se krvni sudovi ledom zaprečeni pretvaraju u proleće, da se sputani mišići oslobađaju, da ona cela postaje slobodna...

28.

Džeruša je ostavila za sobom prazne sobe svoje kuće u gradu, ostavila je na stolu hleb i voće svoje neželjene večere napola pojedene, izišla i zaputila se dole, u Lavirint. Onostran zidina na krajevima uličica, suton je označavao kraj još jednog nepodnošljivog dana kojeg je podnela, nekako - ali i obećanje da će sutra morati da se izdrži još jedan; pa još jedan; pa još jedan. Njen posao je već odavno bio njen život, sad je čitav njen život postao pakao. Spavanje joj je bilo jedino bekstvo, ali spavanje je samo ubrzavalo nailazak novog jutra. Zato je šetala, bez cilja, anonimna, kroz gomilu prolaznika koja se postepeno proređivala, pored prodavnica - od kojih je polovina već bila prazna, a druga polovina se još držala, žilavo, za život i profit, nastojeći da se ne preda sve do gorkog kraja.

Gorki kraj... Zašto? Zašto i čemu ovaj trud? Gde je smisao? Povukla je kapuljaču svog grubo izatkanog prugastog kaftan-kaputa još napred, da joj lice bude u dubljoj senci, dok je skretala u Citrusnu

122

uličicu. Na pola puta do sutona bila je biljna apoteka u koju je Džeruša ponekad išla: lekovite trave i začini, natrpane police pune amajlija i kućnih svetaca protiv svakog zla; sve to uvezeno sa planete koja je njena domovina, sa Novosklona. Tu je pre nekog vremena čak kupila najjaču amajliju koju je mogla naći, i sad ju je nosila oko vrata - ona, koja se u domovini podsmevala starijim članovima svoje porodice što slepo veruju u svašta i bacaju novac na sujeverne gluposti. Na to je sad spala... zbog ovog zaposlenja. Ali ta prokleta vračka nije joj pomogla nimalo, kao ni ma koje sredstvo sa kojim je ranije pokušala. Ništa nije nimalo pomagalo, niti imalo ikakve svrhe, niti ikakvog efekta.

A sad, eto, poginuo je i poslednji čovek koji je nju podržavao, poslednji koji ju je sprečavao da poveruje da je potpuno neuspešna u životu. Bi-Zi... proklet bio, Bi-Zi! Kako si mogao to da mi uradiš? Kako si mogao da - pogineš? I evo, ona ponovo dolazi u ovu radnju, govoreći sebi da ne zna zašto...

Dok se bližila toj prodavnici, primeti jedno dobro poznato lice - dobro poznato obilje vatrenocrvene kose - Ukres Svetlohodni dolazio joj je u susret, obučen kao seks-hologram. Poslednjih nekoliko godina viđala ga je retko, samo kad je odlazila službeno u Palatu. Iznenadila se sada, kad je shvatila da ne izgleda ni dan stariji nego kad ga je prvi put videla, opruženog u onom budžaku, pre pet godina. Ali, nju je čudila i sama činjenica da ga Arienrod 'drži' (u svakom smislu reči, pretpostavljala je) negde u Palati... šta, zar ga je i održala mladim?

Njeno zanimanje postade proračun o svome interesu, jer njihove trajektorije su se bližile tački presecanja; prožeta osećanjem krivice pretpostavila je da će je on videti i prepoznati, čak i ovoliko maskiranu, i pročitati skrivene motive u njenim nemirnim očima. Usporila je, pokušavajući da ne otkrije svoje odredište dok on ne prođe. Bogovi, je l' se ja to sad šunjam kao kriminalka?

"Zdravo Svetlohodni." Prkosno ga je pozdravila prva; i videla, po njegovom trzaju prepoznavanja, da on ne bi dvaput pogledao ka njoj da nije progovorila.

Ali izraz lica koji se posle toga ukazao bio je za nju sasvim neočekivan, i vrlo daleko od ma čega što bi ona zasluživala - osmeh koji je digao ka njoj upravo tu besprekornu mladost, namerno, kao ogledalo, da joj pokaže koliko bolno ona stari, kad joj svaki dan traje kao godina. Njegove oči bile su uznemirujući eho Kraljičinih: suviše znalačke, suviše cinične za lice na kome se nalaze. Pokrenule su se ka obilju božanskih figurica i amajlija u izlogu biljne apoteke, pa se vratile amajliji okačenoj o njen vrat. Nelagodno je povukao višestruki okovratnik svoje pripijene košulje; taj pokret je izvikivao neprijateljstvo. "Uštedi te pare, komandante Pala-Tion. Tvoji bogovi ne mogu te ovde dohvatiti. Ni svi bogovi Hegemonije ne bi mogli da zaustave ono što ti se dešava - i kad bi ih bilo briga."

Džeruša uzmače jedan korak; te reči su je udarile kao zmije otrovnice, i to takve koje ubadaju otrovom njenih sopstvenih najdubljih strahova. Zar i on to želi? Čak i on? Zašto? "Zašto, Svetlohodni? Zašto ti?" prošaputa ona.

Mržnja mu iznenada sinu u očima. "Voleo sam je, a ona otišla." Oborio je pogled ka zemlji, progurao se pored Džeruše i otišao ne osvrćući se više.

Stajala je na ulici još nekoliko dugih trenutaka pre nego što je shvatila da joj je objasnio razlog. A onda je ušla u prodavnicu, smućena, kao u transu.

Stala je u uzani prolaz između prašnjavih polica na kojima se nalazilo ono po šta je došla; slepa za gorko-slatku nostalgiju ove radnjice, za tvrdoglavo odbijanje novosklonske tradicije da se podvrgne standardima jedne nove epohe i novog sveta. Ignorisala je okačene svežnjeve 'zmajeve noge', vence od upletenih trava, divlji splet mirisa koji su milovanjem navaljivali na njena čula; i gluva za...

"Meni se obraćaš?" reče Džeruša, naglo i nezadovoljno svesna da tu više ne stoji sama."Da. Izgleda da su premestili luž u prahu. Da l' možda znaš gde...?" Žena bele kože, tamne kose,

srednjih godina; verovatno Tijamatovka. Slepa - Džeruša prepoznade fotosenzitivnu traku koju je ta osoba nosila preko čela.

Pogleda preko polica, vide da je prodavac zadubljen u živi razgovor sa nekim drugim doseljenikom sa Novosklona; vrati pogled ka toj ženi. "Mislim da im je to kod zadnjeg zida." Zakorači bliže policama, da bi slepa žena mogla da prođe.

Ali ova je stajala na istom mestu, kao da hoće da joj dodijava; glavu je nagnula malo na jednu stranu kao da još sluša Džerušine reči. "Inspektorka... Pala-Tion, zar ne?"

"Komandant Pala-Tion." Na prezir je uzvratila svojim, jedva skrivenim, prezirom."O, naravno. Izvini."Kad sunce postane crno. Džeruša skloni pogled.

123

"Poslednji put kad sam čula tvoj glas, bila si još inspektor. Ja glas nikad ne zaboravim; ali u pogledu dobrih manira ponekad omanem." Žena se osmehnula na način vedrog izvinjenja; to je nastavljalo da zrači iz nje i najzad Džeruša oseti kako i njena uobičajena namrštenost popušta. "Od tada je prošlo gotovo pet godina. Moja radnja je nadomak ove... došla sam u tvoju stanicu jednom, sa Ukresom Svetlohodnim."

"A, maskerka." Džeruša najzad prikači neki identitet na ovu osobu. "Da, sećam se." Još kako se sećam. Spasavanje tog malog skota bilo je druga najveća greška u mom životu.

"Vidim da si s njim pričala napolju." (Vidiš? Džeruša je doživela jedan trenutak dezorijentacije, a onda je shvatila i odmah pokušala da prikrije svoje očigledno neraspoloženje.) "On i sad pokatkad dođe kod mene; kad mu je potrebno pribežište. Nema više mnogo ljudi sa kojima bi on mogao da razgovara, rekla bih. Drago mi je što je popričao s tobom."

Džeruša ne reče ništa."Reci mi, komandantkinjo - da li ti je zbog promena, koje vidiš da se dešavaju u njemu, žao koliko i

meni?" Premošćavala je ambis Džerušinog ćutanja kao da ga nema.Džeruša odbi da se suoči se tim pitanjem i sa osobom koja pita; dotače udubine svog izmenjenog

lica, morbidnim prstima. "Koliko ja mogu da vidim, nije se promenio nimalo. Ne izgleda ni jedan jedini dan stariji." Štaviše, možda i nije stariji, prokletnik.

"Ali jeste stariji, jeste..." reče maskerka teško. "Sto godina je on ostario od kako je u Karbankl stupio."

"Pa, svi smo." Džeruša pruži ruku i uze malenu tamnu plastičnu bocu viriolskog ulja sa police, i, posle kratkog oklevanja, još jednu. Najednom pomisli na svoju majku.

"Kapljice za spavanje, zar ne?"Džerušina šaka se stegla prisvajački, odbrambeno, oko bočica. "Da."Klimanje glavom. "Namirišem ja to." Žena iskrivi lice. "Koristila sam ih; imala sam jezivu nesanicu,

dok nisam nabavila ove foto-senzore. Bez vida, ništa me nije upućivalo na ritam dana i noći... a i onako nisam valjano usklađena sa ritmovima ovog Tijamata. Kao ni ostali Novosklonovci, valjda. Svi smo mi ovde tuđini, na kraju - ili na početku."

Džeruša diže pogled. "Pa, valjda. Nikad o tome nisam razmišljala na taj način... Možda je u tome ceo moj problem: kud god krenem, tuđinka sam." Začula je da glasno izgovara to što je nameravala da bude samo misao; i odmahnula glavom, ne mareći više. "Što više želim spavanje, manje ga postižem. Spavanje mi je jedino zadovoljstvo u životu. Mogla bih da spavam večno." Okrenula se i pokušala da prođe pored te žene ka prodavcu koji je sad bio kod ulaznih vrata.

"Nije to način da rešiš svoje probleme, komandante Pala-Tion." Maskerka joj je zaprečila prolaz, iako to nije izgledalo tako.

Džeruša se zapiljila u nju, osećajući slabost u nogama. "Šta?""Te kapi za spavanje. One samo pogoršaju stvar. Oduzmu ti snove... a mi svi moramo da sanjamo,

ponekad, ili da pretrpimo posledice." Pružila je ruku, pokretom nalik na talas, i pritisnula Džerušinu šaku sa bočicama, pogurala je ka polici. "Nađi bolji odgovor. On sigurno postoji. Ovo će proći. Vreme sve odnese."

"Da odnese ovo, trebala bi večnost." Ali nastavljao se taj pritisak na njenu nadlanicu... i volju... ona oseti da ruka popušta i da bočice polaze nazad, na policu.

"Mudra odluka." Maskerka se nasmeši, gledajući kroz Džerušu, u nju.Džeruša nije odgovorila, nije čak ni bila sigurna kako bi trebalo odgovoriti.Žena se najzad skloni u stranu, na neki način je oslobađajući, kao što ju je na neki način držala u

zarobljeništvu; ode pored nje ka policama u zadnjem delu radnje. Džeruša ode do vrata i iziđe na ulicu, ništa ne kupivši, čak ništa ne rekavši prodavcu.

Zašto sam je poslušala? Džeruša je ležala nepomično, oslonjena na lakat, na niskom kauču krivudavo oblikovanih ivica. Upijala je osećaj da štapići vatom omotani puze iz njene šake u zglavak i dalje, do lakta: trnula joj je ruka. Svaki ulazak u ovu prostoriju završavao se nekom vrstom paralize, koja je njoj uništavala sposobnost da preduzme bilo šta, ili čak da reaguje na bilo šta, da radi, da misli. Posmatrala je kako sekunde treptavo nestaju jedna po jedna na sterilnom brojčaniku časovnika ugrađenog u kristal u sterilnoj matrici potpuno praznih polica kojima je, kao paučinom, bio premrežen najudaljeniji zid sobe. Bogovi, koliko mrzi ovo mesto, svaki njegov beživotni santimetar - isto je kao kad se Lu-Sked iseljavao odavde, ista fasada izoluje stanare od bezvremenske stvarnosti ove zgrade i grada oko njih.

124

Oni prethodni stanari su nastojali da žive karemovski i posvećivali su se tome mučenički: bilo je to usavršeno, istančano, bezdušno oponašanje jednog stila života koji je Džeruši i bez toga bio neprivlačan. U tom stilu, naneti sloj raznih predmeta koje je sa sobom donela nije izmenio gotovo ništa. Ponekad je maštala: prevući sve ovo jednim slojem fresaka, u kitnjastom rokoko stilu, ili obojiti, svuda, bestidnom paletom toplih i drečavih boja... ona šakom spusti kapke preko svojih očiju, jer neumitna istina je procurivala odasvud kao voda, a zbog toga su se boje razmrljavale i, krvareći, odlazile.

Ova kuća otežala od ružnih uspomena njoj je nametnuta - kao deo njenog bremena, deo kazne. Mogla je da uzvrati udarac, da izbaci iz ovog mauzoleja sve te morbidne zaostatke i da ih zameni nekim svežim, živim stvarima... mogla je čak i da se otarasi čitave kućerine, da se vrati u svoj stari, udobni, tesni stančić dole u Lavirintu. Ali, svaki put, završivši dnevni posao, vraćala se ovde; i nije preduzimala ništa - još jednom. Jer, zašto i čemu? Beskorisno je, uzaludno, beznadežno... bespomoćna je... Digla je šake, čvrsto spletene, pritisla njima usne, jako. Gledaju te! Odmah da si prestala!

Digla se do sedećeg položaja, odvukla šake od lica, pognula glavu tako da je kapuljača kaftana pala napred, oko njenog lica. Svuda su Kraljičini špijuni i Kraljičine oči, a naročito, u to je bila sigurna, u ovoj zgradi, koja je vlasništvo grada. Osećala je dodire pogleda tih špijunskih kamera, kao dodire nečistih ruku, svuda gde je polazila, pri svemu što je radila. U starom stanu imala je slobodu da bude ljudsko biće, da bude ona koja jeste, da živi u svojoj nasleđenoj tradiciji... da skine tu puritansku, stisnutu uniformu i da se šetka po stanu gola golcata ako joj je to volja, kao što je činila na svom svetu, kao što je njen narod radio vekovima. Dok, ovde, uvek izložena da je Kraljica gleda ako joj se tako svidi, mora uvek i da se plaši da će izložiti svoje telo ili svoj duh nevidljivoj poruzi Bele Drolje.

Podigla je čitač trake koji joj je ispao na pod, zagledala se u njega, ali ne videći na njemu prikazanu stranicu iz priručnika za spektralnu analizu. Pokušavala je taj priručnik da prostudira već nedelju dana... dve nedelje... večnost. Književnost izmišljenog nikad nije volela, ni u jednom obliku: svakog dana je slušala premnogo laži sa ulica, zato nije imala strpljenja prema onima koji zarađuju za život lažući. Ali, sad se više ni na činjenice nije mogla usredsrediti. Pa ipak nije mogla ni da se opusti i dozvoli sebi izlete u maštu, kao Bi-Zi... koji je to uvek radio tako lako, i tako oslobođeno od ma kakvog osećanja krivice. Ali, nije to ni bilo čudo, jer karemovski teh je čovek koji i inače živi u svetu mašte, u svetu gde svako zna gde mu je mesto a tvoje mesto je uvek na samom vrhu. Gde život funkcioniše kao savršena mašinerija... osim što se ovog puta mašinerija polomila, a haos, koji je čekao negde napolju, jurnuo unutra i uništio Bi-Zija.

Zamišljala je kako je to moralo izgledati: patrolna kola se pretvaraju u paru i oslobađaju dva duha, koji sa ove, smrtne ravni odlaze u - šta? U večnost, čistilište, beskonačni ciklus ponovnih rađanja? Ko može da veruje u ma koju religiju, kad religija ima toliko, i kad svaka tvrdi da nosi jedinu istinu, a svaka drugačiju. Samo na jedan način će Džeruša moći da sazna istinu o tome... a jedan deo njenog duha već je prešao preko one mrkle vode, bez plaćanja karte za prevoz, ali ipak sa Čamdžijom, i to u društvu sa jedinim njenim prijateljem u ovom svetu neprijatelja. Jedini njen prijatelj... Zašto sam, do vragova, poslušala? Zašto sam vratila one bočice na policu? Ustala je, a čitač trake je još jednom pao s njenog krila na pod, neprimećen. Načinila je jedan korak, znajući da je to polazak ka vratima; i opet stala; njenim telom prolazili su mali trzaji neodlučnosti. Motivacija, Džeruša! pomisli ona očajno. Želela sam da ostavim bočice tamo, inače me ona ne bi nikad navela da se predomislim. Njeni mišići se opustiše i ona ostade da stoji sva klonula; čitavo njeno telo bilo je obavijeno pamukom umora. Ali ne mogu zaspati ovde! Nije imala izlaza, ni skloništa, nikog...

Njen pogled, tragajući, naiđe na školjku boje svitanja, koja je, nedaleko od ulaznih vrata, na stočiću - imitaciji imperijalnih stolova iz svetilišta - ležala kao ponuda bogovima. Ngenet... O, bogovi, da li si mi ti još prijatelj? Onaj čvrsti mir kuće na njegovom poljoprivrednom imanju, onaj nenarušivi mir u oku oluje, ispuni, nadmoćno, prostore njenog unutrašnjeg vida. Više od godinu dana je prošlo od njene poslednje posete toj kući; svesno i nesvesno se udaljavala od čak i labavih i površnih veza sa tim retkim posetama, a njena depresija postajala je sve dublja, njen svet se smežuravao i smanjivao u njoj i oko nje. Govorila je sebi da ne želi da Ngenet vidi kakva je stravično prenapeta kučka postala... a ipak, perverzno, u isti mah je i počinjala da ga mrzi što on ne uviđa da je njoj to njegovo bezbedno utočište potrebnije nego ikad.

I sada? Da... sada. Kakav ju je to slepi mazohizam naterao da se sama zazida u grob? Ona pređe do telefona, otipka jedan pozivni broj, pa drugi, pa treći, sve po pamćenju, otvarajući radio-talasni poziv do njegove plantaže. Obeležavala je proticanje sekundi tako što je kuckala prstima po bledoj, tvrdoj površini zida, i najzad jedan glas, lišen video-slike, odgovori na njen poziv, izobličeno, zbog tonskog 'snega'. Ovo prokleto mesto! Smetnje zbog oluje. Svaki put, svaki put smetnje zbog neke oluje.

125

"Alo? Alo?" I pored smetnji, znala je da to nije onaj glas koji je njoj potrebno da čuje."Alo!" Nagnula se bliže mikrofonu, a njena vika poče odzvanjati kroz tihe sobe, jednu, drugu, treću,

iza nje. "Ovde komandant Pala-Tion, zovem iz Karbankla. Treba da razgovaram sa Ngenetom.""Šta? ... nije tu, komand... na lađi.""Kad se vraća?""Ne znam. Nije re... neku poruku?"Pesnicom je prekinula vezu; okrenula se od tog zida, uzdrmana besom. "Nemam poruku."Prešla je opet tu sobu, podigla bodljikavu spiralnu puževu ljušturu rumenu kao zora, prigrlila je,

prelazila nesigurnim prstima po somotski neravnim krivinama. Dotače jedno nesavršeno mesto, ono na kome se jedna krhka bodlja odlomila. Njeni prsti se sklopiše oko sledeće bodlje i odlomiše je. Pa sledeću, i sledeću. Padale su na tepih bešumno. Džeruša je njihovo padanje propratila tihim cviljenjem, kao da lomi sopstvene prste.

29.

"Sve što radimo utiče na sve ostalo.""Znam..." Luna se šetala sa Ngenetom, niz nagib jednog brda koje je ležalo u boji okera, posrebreno

slanom travom koja se talasala kao harfa vetra ispod plantažne kuće. Sama kuća se stapala sa sušnim, golim brdima iza sebe; a njen kamen, izlizan dejstvom vremenskih prilika, i njeno drvo izbelelo od soli bili su deo ove zemlje, baš kao i... kao i on sam. Luna je setno posmatrala, krajičkom oka, Ngenetov profil, pamteći kako joj je čudno izgledao poslednji i jedini put kad ga je videla. Pre pet godina... Tačno su joj rekli: videla je pet godina promene na njegovom licu, ali ne na svom.

A ipak, promenila se i ona, ostarila je onog trena kad je videla nestanak životne svetlosti u Elsevirinim očima. Smrt je njoj dopustila da prođe... ali Smrt nije ostala bez plena. Jad u njoj: sad je baca, sad je diže, to su olujne plime jada zarobljene u jednoj boci. Da ona nije svojom voljom uputila Smrti izazov na dvoboj, ne bi sad imala ovu smrt na duši. "Da me Elsevir nije vratila na Tijamat, sad bi bila još živa. A da sam ja ostala na Karemofu s njom, bila bi i srećna." Odjednom je videla ne Elsevir, nego Ukresa. Nikada ničiji snovi nisu bili važni koliko moji. Žmirnula je jako, licem okrenuta u vetar.

"Ali ti ne bi bila." Ngenet spusti pogled ka njoj, pomažući joj čvrstom rukom, na jednom strmijem delu nizbrdice, da hoda pouzdano. "Znajući da si ti nesrećna, bila bi i ona nesrećna. Ne možemo provoditi svoj život živeći neku laž radi nekog drugog; to na kraju nikad ne uspe. Moraš biti kakva zaista jesi. Ona je to znala; da nije, ti sad ne bi bila ovde. Desilo se ono neminovno. Smrt je neminovna, ma koliko se mi trudili da je poreknemo." Oštro je pogledala gore ka njemu, videla da se izobličio od njenog jada, opet sklonila pogled.

Ngenet odmahnu glavom. "Posle Ti-Džejove smrti, Elsi više nikad nije bila ista. Moj otac je uvek govorio da je to 'žena jednog čoveka'. U dobru i u zlu." Sad je zavukao šake u džepove svoje parke, gledajući ka severu, prateći liniju obale sve do magličastih daljina u kojima je ležao Karbankl. "Luno, sve utiče na sve ostalo. Ako sam u ovom mom ovako dugom životu išta naučio, to sam naučio. Nikad ne pripisuj sebi celu zaslugu, ili celu krivicu. Nije bila tvoja krivica."

Odmahnula je glavom neutešno."Onda počni da razmišljaš šta bi mogla da uradiš da bi joj vratila dug!" Čekao je na pitanje u njenim

očima. "Ne dozvoli da tvoj jad ode u zlo. I sama kažeš da ti je jedan sibil rekao da se vratiš na Tijamat. Da moraš."

"Da bih pomogla Ukresu." Pratila je liniju njegovog pogleda ka severu. Žena jednog čoveka... Vetar joj poduhvati kosu kao ptičje krilo i prebaci je napred preko njenih ramena. Sklonila je mlečnobele vlasi sa očiju.

"Samo jedno elektronsko kolo u mnogo većoj mašineriji. Sibilski um ne šalje poruke preko pola galaksije da bi utešio nečije slomljeno srce. U tvojoj sudbini postoji i nešto kudikamo značajnije." Zaćutao je iznenada, pogledao je za trenutak licem u lice.

"Z-znam." Provlačila je stopala kroz umršenu travu, najednom uplašena; poče gledati svoju senku kao da je to senka nekog oblaka koji sa visina gleda dole na zemni šar. "Sad to razumem", promrmlja ona, znajući u srcu da baš i ne razume, a i ne veruje. "Ali ne znam zašto je ovo, ako ne da bih pomogla Ukresu. Nešto mi je zaista kazalo da dođem - ali, nije mi kazalo dovoljno."

126

"Šta si saznala odlaskom na Karemof, što ne bi saznala ovde?"Digla je pogled, trgnuta. "Saznala sam... šta to znači sibila biti. Saznala sam da na Karemofu postoje

stvari koje i mi ovde imamo pravo da steknemo za sebe, ali nam oni ne daju." Začula je kako njen glas postaje hladan kao vetar oko njih. "Razumem u šta je Elsevir verovala, i zašto... Sve te stvari su deo mene. Niko me ne može naterati da ih zaboravim. I rešena sam da ih promenim." Pogledom je pretraživala severno obzorje. "Samo ne znam kako."

"Naći ćeš način, kad dođeš u Karbankl."Osvrnula se da ga pogleda preko ramena. "Kad smo poslednji put pričali o tome, nisi hteo da uopšte

idem.""Pa ni sad nisam za to", reče on nabusito. "Ali ko sam ja da se svađam sa sudbinom? Otac me je učio

da verujem u reinkarnaciju - da je ono, što u ovom životu jesmo, nagrada ili kazna za ono što smo radili u prethodnom. Kad bih hteo da se igram filozofa, rekao bih da je Elsevirin duh, kad je umrla, nanovo rođen u tebi, tamo u moru. Promena u moru."

Sklopila je oči, osećajući kako te reči rade; osmehnula se posle nekog vremena i opet pogledala. "Miroe, da li se ikad pitaš ko si bio ranije? I da li bi išta bilo drukčije kad bi svako od nas znao, već pri rođenju, šta mora da nadoknađuje, umesto da kroz svoje okajanje puzi slepo?"

Nasmejao se. "Tu vrstu pitanja trebalo bi da ja postavim tebi, sibilo."Sibila. Opet sam cela. Više nego cela. Sveta... Hladni vazduh ju je pekao u plućima. Pritisnula je ono

mesto na parki ispod kog je ležao trolist, sakriven; i shvatila da je njen pogled opet odlutao prema Karbanklu, u čežnji da se bar nazre ono što je onostran domašaja vida. Bližio se završni Festival, onaj koji će se podudariti sa poslednjom posetom predsednika hegemonijske vlade; Luna oseti u sebi buđenje radoznalosti pri pomisli da će on doleteti na Tijamat ubrzo posle nje. Ali tek kroz četrnaest dana će prvi sledeći trgovački brod baciti sidro u ovoj luci, i tek tada će moći da se ukrca i zaplovi prema Karbanklu. Samo četrnaest dana, a onda će saznati... Oseti da joj srce u prsima udara silno; ali ne znade da li oseća iščekivanje ili strah.

Prošli su pored pomoćnih zgrada, gde je Ngenet imao svoje neobične radionice; zatim su sišli niz brdo, prema ogromnim poplavljenim poljima koja su, kao rombovi prošiveni na jorganu, prekrivala uzanu obalsku ravnicu, ka severu i ka jugu, sve do granica Ngenetovih zemljišnih poseda. U tim radionicama Ngenet je petljao sa neverovatnim mnoštvom različitih starinskih mašina i primitivnih alata - sa stvarima koje bi njoj, do pre nekoliko njenih kratkih meseci, izgledale čudesno, ali koje su joj sad izgledale jednostavno besciljno. Zapitala ga je, jednom prilikom, što se petlja s tim, kad ima mašine iz grada koje sve to obavljaju mnogo bolje. Samo se osmehnuo i rekao da su to njegove 'bubice' kojima voli da se zamajava.

Zimci, fizički radnici, prolazili su pored njih na štulama kroz vodene leje morske trave - koja je ovde, u surovijim, severnim geografskim širinama bila jedna od osnovnih namirnica i za ljude i za životinje. Težaci su dizali pogled i pozdravljali ih sa poštovanjem; ali pojedini od njih, poneka radnica, poneki radnik, upućivahu Luni još po jedan dodatni, prolazni osmejak. Ngenet je svojoj kućnoj posluzi rekao samo da je to mornarka koju su meri spasli da se ne udavi. Ali ovi Zimci iz udaljenih provincija, koji su sa Morem živeli, nisu bili toliko udaljeni od vere u Majku Thalasu koliko je to Luni uvek govoreno. Pazili su i negovali Lunu sa onom uslužnošću koja se rađa iz vere da je neka osoba nosilac malog čuda. Jednog sunčanog popodneva radnici su je naučili da hoda na štulama: ravnotežu je jedva održavala, koraci su joj bili nezgrapni, spoticala se, na suvom tlu, i bilo joj je žalosno jasno zašto svi oni nose vodonepropusna odela kad gacaju kroz spletove podvodnih trava.

Išla je za Ngenetom po izdignutim kamenim stazama koje su, kao mreža, obuhvatale ta polja; stupala je, ujedno, kroz tunel vremena, jer su je mirisi i prizori morske žetve vraćali rodnom kraju, selu Neit; baki, mami, Ukresu - jednom izgubljenom vremenu. Vremenu kad je budućnost bila jednako pouzdano poznata kao i prošlost, i kad je znala da ni u kom slučaju neće morati sa budućnošću da se suoči sama. Jedno izgubljeno doba. A sad je čula glas nove budućnosti, koja ju je pozvala sa jedne zvezde na drugu, i koja sad zove ka Gradu Severa...

Njihove čizme su zatrupkale po drvenom keju u jednoj zaklonitoj uvali koja je ovoj plantaži služila kao luka. Vode tog polu-zaliva, obgrljene bezbednim rukama kopna i na taj način zaštićene od neprestanog vetra, ležahu plave i srebrne pod nebom. Luna je i sada bila u stanju (mada je to i nju samu iznenađivalo) da pogleda more a da se ne nađe u košmaru pretrpljene Damine probe vodom. Ali jače od same te uspomene bilo je saznanje da ju je More poštedelo. Ostala je živa. Dama daje i Dama uzima, i to je najosnovnija manifestacija jedne šire, kosmičke ravnodušnosti. A ipak, Luna se dvaput suočila, telom i duhom, sa tom

127

ravnodušnošću, i oba puta je pošteđena. Neka bezimena protiv-sudbina živi u njoj, i dokle god je tako, ona se neće plašiti.

Daleka plava površina mora pretvorila se u vodoskok belog: jedan tandem mera razbio je njen mir, savršenim lukom svojih tela. Gledala ih je kako iskaču i ponovo padaju, mnogo puta, kroz površinu zaliva; nestadoše, najzad, u vodenom donjem svetu. Drugi jedan trag pene, manje upadljiv, pođe krivudavo po njoj preko površine, dok je stajala naslonjena na ogradu isprocepljenu mnogim pukotinama: Svileni, koji je glavninu vremena od njihovog dolaska ovde proveo u zalivu. "Šta će on sad, Miroe? Ovde nema nikoga, niti dom." Setila se kako su ga Elsevir i Ti-Džej našli.

"On je ovde dobrodošao, i to zna." Ngenet pokaza rukom preko svoje zemlje, pogleda Lunu i osmehnu se.

Osmehnu se i ona, gledajući opet vodu. Ironiju prisustva Svilenoga među merima osećala je duboko, sad kad ih je gledala zajedno: ljudska bića na ovoj plantaži gledala su njegovu rasu sa nepoverenjem i mržnjom, ne zato što je tuđinska, nego što se znalo da tuđini upravo te rase služe Kraljici kao goniči za hvatanje i ubijanje mera. Luna je, uz to, saznala da je Ngenet, osim što je mrzeo te pokolje i štitio mere u granicama svog imanja, preduzeo još nešto - okružio se radnicima istog ubeđenja. Ngenet je ipak poznavao Svilenog kao Elsevirinog drugara u mnogim poduhvatima, tokom tolikog broja godina da je mogao u njega imati poverenje; ovdašnji narod ga nije tako poznavao.

Međutim prihvatili su ga upravo oni koji bi trebalo da su najnepoverljiviji, meri; zato je Svileni boravio ponajviše u moru. Sad je bio manje komunikativan i više ćutljiv nego ikad, i Luna je samo na osnovu onih zapamćenih poslednjih trenutaka u svemirskom čamcu mogla nagađati da je još u žalosti.

Svileni se, međutim, fluidno izvuče iz vode, pa preko ograde, i stade pored njih na uzglobljeni, uzdišući drveni gat. Sa njega je curilo i kapalo. Na tom mokrom, bespolnom telu nije bilo više nikakvih privesaka izmišljenih u svetu vazduha; bio je okićen samo efemernim nakitom sveta vode. (Njoj je izgledalo čudno da su Elsevir i drugi oduvek smatrali da je Svileni muško, kad bi, po njenom utisku, to glatko telo isto tako lako moglo biti i žensko.) Njegove oči su reflektovale ka njima dvoma samo njihove sopstvene stopljene slike, tako da nisu mogli nimalo da prodru u njegove misli. Klimnuo im je glavom, naslonio se na ogradu, opustio pipke.

Pogledala je pored njega, ka zalivu, gde se ponavljao sevajući balet ona dva mera, ali sada uz učešće još tri. Bili su spoljašnja slika svoje nesebične unutrašnje lepote. Svako popodne kad je šetala do ovog mesta meri su izvodili novi, drugačiji ples žive na vodi, maltene kao da slave njen povratak u život. Njihova gracioznost ispunila ju je iznenadnom željom da bude kao oni, i kao Svileni: istinsko dete mora, a ne zauvek samo usvojena kćer... "Svileni, vidi ih! Kad bih mogla da trampim svoju kožu za tvoju, makar samo na jedan sat..."

"Ti bi da se vraćaš u more, a kad sam te izvukao, al' je neko bio plav i cvokotao! A? Pre samo dve nedelje!" Ngenet je spustio ka njoj pogled neverice ili neodobravanja. "Mislim da si ipak pretrpela neka mentalna oštećenja!"

Odmahnula je glavom. "A, ne - ne na onaj način. Za ime Dame, više nikad onako!" Trznuvši licem, protrljala je mišice ruku kroz tešku parku. Posle grčeva hipotermije, koji su prenapregli sve mišiće u njenom telu, bila je neko vreme dezorijentisana i onesposobljena. Sad, kad je opet mogla misliti i kretati se, svakodnevnim šetnjama u društvu strpljivog Ngeneta postepeno je ispravljala učvorene mišiće i pokušavala da se seti kako je kad se krećeš a ne boli te celo telo. "Celog života sam mislila da moj narod pripada Thalasi. Ali, pripadati potpuno moru, kao meri... makar i na kratko... tek toliko da saznaš..." Ućutala je.

Meri su završili svoj ples i opet nestali ispod vode; onda se tri vitke glave pojaviše u polusenci ispod nje. Na njima je krzno bilo u paralelnim mokrim naborima, kao da je olučeno. Njihovi gipki vratovi su se povijali unazad kao morska trava kad je talasi tečno nose, oči od poliranog ugljen-crnila pogledaše sve zajedno gore, ka njoj. Preko tih opsidijanskih površina, zaštitne membrane kliznuše glatko; Iznad svakog oka naježi se po jedna obrva od jakih, debelih dlaka sa vrhovima nalik na perca, dajući merima izraz zapanjenosti. U sredini je bila ženka - ona meruša koja je Lunu, kad je bila izgubljena na moru, držala na grudima kao svoje dete.

Naginjući se preko ograde, Luna pruži ruku dole. "Hvala ti. Hvala ti", promrmljala je glasom prepunim osećanja. Jedan po jedan meri, su se kratkotrajno izdizali iz vode, da tupnu vrhom njuške o njen dlan i opet zarone. "Ovo je maltene kao da znaju." Uspravila se, odmakla od ograde, osećajući kako hladnoća ujeda njenu mokru šaku. Gurnula ju je prvo u rukavicu, pa u džep.

128

"Možda i znaju." Ngenet joj se osmehnu. "Možda čak na neki način uviđaju da su spasli jednu sibilu, a ne samo još jednu zlosrećnu mornarku. Nikad ranije nisam video da tako plešu za neku nepoznatu osobu, niti da se na ovaj način zadržavaju uz ljude. Izuzetna su to bića."

"Bića?" Shvatila je koliko je mnogo Ngenet rekao, i koliko je mnogo porekao, tom jednom reči. Od dana svog spasenja, saznala je mnogo o Ngenetu, o njegovom stavu prema merima, njegovom poštovanju prema njima i brizi za njihovu bezbednost. Postojao je čak i neki rudimentarni oblik razgovora, znacima i zvucima, između ljudi i mera; tim načinom je Ngenet njih uputio u potragu za Lunom, a oni njega na vreme doveli do mesta gde je svemirski čamac pao. Ali, nije ni slutila da... "Misliš - ljudska bića?" Pocrvenela je, odmahnula glavom. "Hoću reći, inteligentna bića, kao Svileni?" Pogledom je prelazila sa jednog lica na drugo.

"Zar bi ti bilo tako teško da u to poveruješ?" reče on. Bilo je to pola pitanje, pola izazov. Njegov glas ju je zahvatio nekom čudnom napetošću.

"Ne bi. Ali, nikad nisam pomislila... Nikad nisam mislila." Da ću upoznati tuđina sa drugog sveta; da bi on mogao biti stvorenje koje nije ljudsko; i da bi sibila mogla da se nađe pred ovakvim pitanjem. "Ti tražiš... da odgovorim?... Njen glas je bio visok i napregnut, osećala je da njen um izmiče...

"Luno?"Izmiče... Input.

30.

"Šta sam rekla?" To je bilo njeno pitanje Ngenetu, posle."Rekla si mi o merima." Ngenet se tad osmehnuo.Luna je te reči ponovo i ponovo slušala, u pamćenju, dok se kretala kroz plavozeleni podvodni svet,

gipkim talasavim pokretima. Ta tečna atmosfera oko nje se opirala, pa popuštala; opirala, pa popuštala, pri svakom njenom zamahu rukama. Ovo je bio Ngenetov dar njoj, zato što je odgovorila na njegova neizgovorena pitanja i potvrdila tačnost njegovih verovanja: evo, ona sad konačno zna kako je to kad pripadaš moru, u celosti i radosno; kad nisi u nesigurnoj ravnoteži na zategnutom konopcu između mora i neba, na uzanom rubu između svetova.

"Zato vi pevate!" Njen glas je poleteo ka njima kao oblak smeha, kroz mikrofon i zvučnik; i prošao neizobličen, iako im nije značio ništa više nego neki oblačić mehurova. Zato što ne možete da zadržite toliku radost u sebi. U pauzama između svojih dahova slušala je pevanje mera, one sirenske pesme koje je ranije slušala samo u legendama i snovima; tapiseriju zvižduka i jecaja i zvukove nalik na udare u zvona, pa uzdahe i krike - a ti su zvuci, svaki za sebe usamljen i napušten, zajedno tkali hor koji je pevao himnu Majci koja je More. Njihove pesme trajale su ponekad satima - i bile su pesme u najpotpunijem smislu reči, jer su ih ponavljali, tačno, nebrojeno puta, njihovi stvaraoci, bića nepodložna starenju i nepromenjena mnogo vekova.

Znala je da su pesme; ali njihova složenost je nadmašivala njenu sposobnost da izdvoji jednu od druge. Nije bila sigurna da imaju ikakvo značenje u onom smislu kako ga ljudske pesme imaju. Ipak je znala da su prave pesme... zato što je sama sebi tako rekla.

Kad se izvukla iz neočekivanog transfera, videla je da je Ngenet čvrsto drži, sputavajući joj ruke, i da je njegovo lice bronzane boje napeto od silnih osećanja. Kad ga je opet mogla prepoznati, on je podigao njene ruke u rukavicama i poljubio ih. "Verovao sam... oduvek sam verovao, nadao se, molio se..." Zagrcnuo se. "Ali nikad se ne bih usudio da te pitam. Eto, istina je. Ne znam da li da se smejem ili da plačem!"

"Šta - šta je istina?" progunđala je ona tada, još pometena."Meri, Luno! Meri..."... inteligentni oblik života, zasnovan na korišćenju kiseonika, stvoren genetičkom manipulacijom;

bioinženjeringom podešeni da budu domaćin u kome će opstajati tehnovirus koji deluje kao faktor dugovečnosti... Onda su došle biološke specifikacije pripremljene u Starom Carstvu, beskrajno opširne, koje Luni nisu značile takoreći ništa. Ali Ngenet ju je naterao da sve to ponovo čuje, svaki detalj, jer je sve bilo vatrenom jačinom usečeno u njegovu memoriju; govorio joj je glasom promuklim od emocija. Inteligentni oblik života... inteligentni...

129

Osetila je, sad, kako se oko njenih podlaktica obavijaju pipci Svilenoga: povukao ju je nagore, pa prevrnuo akrobatski, uvukao je u obrazac spiralno plivajućih tela, postigao da ona bude učesnica u stvaranju slike jednog trena. Ona vide kako tavanica zaliva, prošarana nebrojenim plavim mlazevima sjaja, klizi visoko iznad njene glave, ali vide i dno, senovito, peskovito, rešetkasto pokriveno kolonijama brahiformnih krenolida po kojima su se kretali ljuskari drečavih boja, dajući dnu istačkan izgled. Sa svake strane njene sporim kretanjem opisivane zavojne spirale bio je život, pojedinačna živa bića ili jata, život u oblicima dobro poznatim, ili sasvim nepoznatim, život koji lovi i koji je lovljen... a ona je slobodno plivala kroz prostranstva puna tog života, u društvu mera: njihova gošća, koja je doputovala ovamo da bi razgledala njihov zavičaj - u društvu mera koji nisu bili pretnja nikome, i koji su se malo koga plašili, ovde u okeanskim dubinama... a plašili se nisu zapravo nikoga i ničega osim Kraljičinog lova.

Šokirana, pitala je Ngeneta, na doku, kako stranci opravdavaju korišćenje vode života ako im je poznato da meri nisu samo životinje, nego nešto više. "Ako sibile znaju, onda van-Tijamatovci, nesumnjivo, moraju znati."

"Ljudi su oduvek i jedni prema drugima postupali kao prema životinjama. Ako ne mogu da prepoznaju inteligentno stvorenje u ogledalu, onda nije neko prokleto iznenađenje kad ne-ljude tretiraju još gore." Ngenet je tad pogledao Svilenog, koji je sumorno čučao pored ograde gledajući kako voda navaljuje i uzmiče. "Uostalom, i da su meri samo životinje i ništa više, zar bismo na osnovu toga imali pravo da ih ubijamo zarad naše taštine? Oni su, genetski, sintetička bića, napravljeni su. Verovatno je trebalo da posluže kao proba, ali se Stara Imperija srušila pre nego što je iko uspeo da generalizuje njihovu 'dobroćudnu infekciju' i podari čoveku savršenu besmrtnost. Međutim, ubijanje mera da bi im se uzimala voda života sigurno je počelo tek u haosu posle rušenja države - kada oni koji su grabili besmrtnost za sebe nisu marili koliko će tuđih života to koštati. Istina je verovatno zabranjena pre oko hiljadu godina, kad je Hegemonija ponovno otkrila ovu planetu. I tako sad oni nemaju drugih briga osim cene. Tačka."

"Ali - zašto je Stara Imperija uopšte dala merima inteligenciju?""Ne znam. A ne znaš ni ti." Odmahnuo je glavom. "Morao je postojati neki razlog, ali koji? Jedino

znam da im inteligencija nije data da bi bili masakrirani u Kraljičinom lovu!" Onda joj je ispričao zašto su mu bile potrebne usluge krijumčara, i ne samo njemu nego i njegovom ocu pre njega: od njegovog dede, prvog Ngeneta rođenog na ovom tlu, nasledili su tradiciju da vole i mere i ceo ovaj svet jednako, i da njihovo imanje bude sklonište za mere. Međutim, ni otac ni on nisu bili zadovoljni samo pasivnom zaštitničkom ulogom, pa su počeli sa tajnim neprijateljskim delovanjem protiv eksploatatora - upozoravali su mere, ometali su lov, izvodili sabotaže, sve do... "sve do onog dana kad su plavci nagrnuli u onu krčmu da te uhvate i napravili rupu u životu svih nas." To rekavši, opet se zagledao ka severu, sa nekim upitnim mrštenjem koje nije imalo nikakve veze sa tim rečima.

Ali sada, posle sto pedeset godina eksploatacije, tuđini su se pakovali za još jedan odlazak sa Tijamata; ta nepravda, za čije se ukidanje on borio, sasvim se primakla kraju... ali se i doba nazadovanja i neznanja sasvim primaklo, novi poluokret beskrajnog točka uzaludnosti. Letnjaci će bar dati merima jedan period vremena bez ikakvih napada, dovoljan da oni, bolnom sporošću, nadoknade svoje brojčane gubitke, neizbežno ispravljajući jezivu nepravdu koju su im njihovi tvorci naneli.

Ali, pravda i nepravda, pa i samo vreme, nisu značili ništa merima, nisu u njihovom shvatanju stvari postojali ni u jednom obliku koji bi Luni bio prepoznatljiv. Bez nasrtaja spolja, mer je živeo stotinama, možda i hiljadama godina. U merskom mozgu vladao je drugačiji skup parametara: meri su živeli za sadašnji trenutak, za brzo-nestajuću divotu mehurića koji uzlazi u svetlost i iščezava - za sam akt stvaranja, postajanja. Nisu videli nikakvu potrebu niti svrhu u predmetu koji bi bio veštački napravljen da traje; pesma, ples, neki pojedinačni postupak, bili su merima umetnička dela, utoliko lepša što su, kao cvet, kao život, prolazna. Opipljive stvari, materijalne, nisu merima bile ni potrebne ni važne, kao ni samo vreme. Njihovi životi bili su, po ljudskim standardima, beskrajno dugi, a meri su ih živeli hedonistički, obuzeti čulnim uživanjem provlačenja kroz gipkost vode, proticanjem toplote i hladnoće, struja i talasa - i zapanjujućom šizmom između vode i vazduha, fluidnom vrelinom telesne čežnje, umirujućim pritiskom deteta koje se drži za roditelja.

Malo šta bi Luna mogla naći u razgovoru s njima pomoću reči, čak i kad bi postojao prevodilac sposoban da premosti barijeru nerazumevanja. A ipak, ovde i sada, među njima, iako zatvorena u neosetljivu kožu svog vodonepropusnog ronilačkog odela, osetila je kako se rastvaraju krute umne pokorice njenih predubeđenja, vrednosti, ciljeva. Mogla je da počne da potiskuje uspomene na ovo što se nedavno dogodilo, kao i razmišljanja o onom neizvesnom što predstoji, i da dopusti da sadašnjica postane večna, a budućnost

130

da se stopi u penu. Gledala je merušu koja je njoj u onom danu bila mati kako sada oduševljeno kruži oko nje; znala je da su joj svi ovi meri porodica, prijatelji, ljubavnici, osećala je da postaje deo njihovog vanvremenskog sveta... Nežno, u početku sa oklevanjem, počela je da pridodaje svoj glas tečnoj harmoniji merske pesme.

Osetila je da joj se Svileni sasvim primakao, s leđa, i da njegovi pipci klize po njenim ramenima, po glatkoći ronilačkog odela, obavijaju se oko njene cevi za vazduh, vuku... "Svileni!" Njen besni protest ostade smandrljan i nerazumljiv, jer je morala žestoko da zagrize u gumeni sisak za disanje, da joj ne bude istrgnut iz zuba. Digla je ruke da zaštiti svoj izvor vazduha, i osetila da se oko njih omotavaju novi pipci; povuče ka grudima noge nezgrapne zbog peraja da bi ritnula i odgurnula od sebe Svilenog. No tad uvide da se dvojica Svilenih rvu pored nje; vide kako onaj lažni poteža nož iz korica koje su mu bile iza jednog ramena, i kako se nož koleba uzdignut između ustalasanih pipaka, kao zmija koja ne zna koju žrtvu da ugrize. Ritnula se i otisnula lažnog nogama od sebe, ali trenutak pre toga sečivo je izabralo žrtvu i ona vide mračni oblak krvi iz ramena Svilenog.

Obuhvatila je Svilenog rukama, nastojeći da zapliva tako da se oboje udalje iz domašaja ubice. Ali mirne vode odjednom proključaše telima: cela obalska kolonija mera sručivala se u more, uspaničena masa gonjena kao krdo i naterana da se pridruži onima koji su već bili u moru. Bacakali su se oko nje i zatrpavali je, peraja, glave, tela, gruvali su i udarali po njoj. Držala se svom snagom za spore, ali ipak vešte pipke Svilenoga, borila se da kroz taj haos nađe put gore. Međutim, gore, na sve svetlijoj vodi, pokaza se silueta teške mreže koja je tonula ka njima i crna mrlja nekog čudnog letećeg broda dvotrupca koji je probijao površinu, spuštajući se u vodu zaliva da zaplovi po njoj. Još figura koje su trebale biti Svileni, ali to nisu bile, pojavi se gore, usmeravajući spuštanje mreže koja pade na njih kao mrtvački pokrov i poče je vući ka dnu, u divlji strah od zatvorenosti... Kraljičin lov. Ne... ne ovde, ne ovde...

Ali nije vredelo poricati da je ta nemoguća stvar već stegla prste oko njenog grla; da su meri ispod nje poludeli od bola i dezorijentacije izazvane tuđinskim soničnim oružjem... i da će svi umreti. Pustila je Svilenog, ali je ostala blizu njega; videla je kako on klima glavom i provlači pipke kroz mrežu; presamitila se i isukala ronilački nož iz korica koje su joj bile uz jednu nogu. Počela je da seče, svom snagom, pojedine konopce mreže; popuštali su pod njenim ljutitim napadom i ubrzo im otvoriše prolaz dovoljan da se provuku napolje.

Isplivala je kroz mrežu, povukla Svilenog za sobom, trenutak pre nego što bi ih mreža pritisla na poludele mere. Ali ona se još držala za mrežu, još je zamahivala, sekla, proširivala otvor, vikala: "Ovamo! Ovamo! Izlazite, izlazite, izlazite!" vikala je u njihovu opštu kuknjavu, napola i sama jecajući od silnog gneva. Ali panika mera bila je gluva za koherentnu misao; nekolicina se ipak istumbaše kroz otvor, ali samo zato što ih je izbacilo opšte komešanje dole. Pretraživala je razmahanu masu misleći da pronađe merušu majku, ali uzalud. Sekla je još, psujući; vazduh je uvlačila ogromnim naporom, boreći se za svaki dah. Ali meri su se davili, bespomoćno se davili, svojim ubicama u korist, a ona nije mogla da ih spase...

Svileni je visio na mreži pokraj nje i kretao se nespretno, usporen ranom ili soničnim oružjem koje je ošamućivalo mere. Dižući pogled ka njemu, ona vide kako se dvojica goniča sručuju iz visine i obavijaju ga pipcima, otržu ga od mreže, baš kad...

...Drugi pipci obaviše nju s leđa, napola je zaslepiše, otrgoše joj nož iz ruke kad je pokušala da ga okrene prema napadaču. Pokrivali su joj masku na licu kao zmije koje se njišu, našli su opet njenu cev za vazduh i istrgli je, zajedno sa siskom, iz njenih usta. Ledena voda šiknu unutra kroz nastalu rupu na maski i panika dade Luni dvostruku snagu. Ali gonički okovi, od njihovih mišića sačinjeni, nisu joj davali nikakvu mogućnost da se pokrene, i ta njena snaga ostade samo snaga dve davljenice...

Tek kad je njena glava probila površinu, tek kad su se njena pluća, na ivici da prsnu, najzad otvorila i uvukla vazduh a ne poslednjii, bolni dah tečne smrti, shvatila je da je nisu zadržali pod vodom da se udavi; i da s njom još nisu gotovi.

Zateturala se, ne verujući, kad je perajima na nogama zapela o travuljine na dnu; istisnula je vatrene suze okeana iz očiju, videla zapljuskujući rub vode i, iza njega, uzdizanje obale. Dvojica goniča je izguraše na čvrsto tlo; napola je odvukoše, a napola odnesoše uz kamenitu plažu merskog staništa na obali. Tamo više nije bilo nijednog mera, a goniči je pustiše da padne i da ostane sasvim zanemarena. Ležala je, kašljala, gušila se. Začula je pad još jednog tela pored nje, na tvrde stene, i vide da sad tu leži Svileni. Pridigla se na laktove da mu se približi, pokušavajući ali ne uspevajući da vidi njegovu ranu; dotakla je njegovo rame, dajući mu neko nejako ohrabrenje.

131

Sela je; svaki njen isprekidani dah vukao se kroz grlo koje je bilo bolno od slane vode i dospevao u pluća delimično zapušena vodom. Skinula je zamagljenu masku i osetila kako njeno lice odmah počinje da se koči od užasno hladnog vetra. Posle nekog vremena još neka obličja se pojaviše iz vode, na raznim mestima na plaži, izvlačeći nezgrapnu žetvu merskih leševa u plićak, na završnu obradu. Luna poče utrljavati pesnice u šljaku plaže, cvileći tiho, ali ne zbog sebe.

Na obali je stajalo, i posmatralo njihov rad, čudno priviđenje u crnom, sa telom muškarca i glavom nekakvog totema: iz te glave stršale su duge bodlje. Videla je da on izmahuje i čini druge pokrete rukama; njegov glas u kome nije mogla razaznati nikakve promene tona dopirao je do nje napola nečujno, kroz vetar - ljudski glas. Izvukoše prve mere na obalu; videla je kako uz svakog klekne po jedan gonič, kako onda sevne nož i krv poteče po krznu, blago kao uzdah, u kofu. Zatim su telo - iz koga je krv iscrpljena, gracioznost nestala, život ukraden, radost i lepota otrgnuti - jednostavno ostavljali, prepuštali da istrune na plaži svojih predaka i da bude gozba za ptice lešinarke.

Lunine oči se napuniše suzama, odbijajući da to dalje gledaju. Mučnina se diže u njoj, i ubilačka mržnja. Njena šaka se sklopi oko jedne teške kamenčine, koju poče stiskati sve jače i jače; pridigla se na kolena. Uz nju se digao i Svileni, jedan nagli pokret i već je bio na nogama, ali se i naslonio na njeno rame. Čula je da nešto govori; nije razumela reči, ali je osećala dublju ranu koju je zadobio time što je video kako njegova braća masakriraju njegove prijatelje. Pošao je napred, teturajući se malo, pre nego što je ona mogla poći za njim. Zaputio se ka neljudskom stvoru u crnini i grupi goniča oko njega.

"Svileni..." Izborila se da ustane, ritanjem zbacila s nogu peraja i krenula za njim, držeći kamen.Čovek u crnom je samo uzgred bacio pogled ka njima. "Zaustavite one." Nemarno je mahnuo rukom

i trojica od tih goniča okupljenih oko njega pođoše da Svilenom prepreče put. Opkoliše ga bez oklevanja. Začuo se brzi tuđinski govor i mrmljanje; onda ona vide da se između njih zapodela borba. Pipci su izmahivali ka glavama i srebrnastim očima, ona vide novo potezanje noža...

"Ne! Svileni!" Potrčala je napred. Treći gonič se odvoji i uhvati je, odbaci je - ona vide kako se zupčasto sečivo zariva. I vrisnu, kao da su nju uboli. Svileni pade kao stena među stene. Onaj u crnom se na njen vrisak okrete, a ona tog istog trena udari trećeg goniča svom snagom i obori ga. Uhvatiše je druga dvojica. Držali su je između sebe, iako se otimala, a treći se uspravio, raskrvavljen, i otrgao kapuljaču sa njene glave, pri čemu njen vrat i ramena ostadoše goli. Kosa joj se rasula po ramenima, a pipci su se odmah zapleli u nju i cimnuli nazad, zabacujući joj glavu.

"Nemoj!" Neko je viknuo tu reč. Ali njoj nije ostalo više nimalo glasa i nimalo vremena, samo jedan, poslednji kaleidoskop oblaka i neba dok se okrvavljena oštrica zabada u njeno grlo...

Silovite, udarne kretnje odbacile su sva tri goniča od nje, a nju oborile na tlo. "Sklanjaj se od nje! Gde ti je pamet?" Opkoračile su je teške čizme tog čoveka u crnom, zaštitile su je kao što stabla štite od oluje. Dizala je pogled, više i još više, videći tog čoveka samo kao senku, siluetu, naspram pustoši obale od ispranih stena. "... zato što je sibila, tupane. Zar da me zaraziš? Beži odatle i baci taj nož u more!" Mahnuo im je da odu, a čim su otišli, koraknuo je u stranu i čučnuo pored nje.

Luna se oprezno pridizala. Osećala je tanku toplu ogrlicu krvi kako curi niz utetovirani znak pod njenim grlom i zavlači joj se pod ronilačku odeću, između dojki.

Taj muškarac u crnom... sad je bila sigurna da je muškarac, skriven iza maske. Videla mu je samo oči, sive i zelene. Pružio je neodlučnu rukavicu ka njenom grlu. Uzmakla je, trgnuvši se, ali on je iznenadnim zamahom ruke obrisao krv sa tetovaža. Videla je da se sav stresao pred prizorom tog trolista; počeo je grčevito da briše rukavicu o stene. "Bogovi! Jesam li poludeo?" Pogledom je počeo pretraživati obalu, tragajući za nekim osporavanjem ili potvrđivanjem. "Ti i ne postojiš. Nemoguće je! Šta si?" Njegova ruka se opet podiže, uhvati je ispod vilice i okrete njeno lice na gore da ga jasnije vidi. Onda je ta šaka ispusti, ali kliznu duž njenog obraza i po kosi, maltene kao milovanje. "Ne ona..." maltene molećivo.

Pipnula se, sa rukom takođe u rukavici, po grlu, gde se bol sada širio od uva do uva, od vrha vilice do ključnih kostiju; zaklonila je svoju ranu i svoj trolist od njegovog zurenja. "Luna", šapnu ona, ne znajući tačno zbog čega je kazala svoje ime, ali zahvalna što još poseduje glas kojim to može da izgovori. "I sibila..." njen glas se zaoštravao od dolazeće histerije. "... to jesam! I kažem ti da je ovo što radiš, ubistvo. Nemaš pravo da loviš na ovoj zemlji. I nemaš prava da ubiješ inteligentno biće!" Mahnula je rukom prema pokolju na plaži, ne gledajući na tu stranu. "To je ubistvo, ubistvo!"

On je, međutim, pogledao tamo kuda je pokazala, ali onda su se njegove oči vratile, zelene i tvrde kao smaragdi. "Odmah da si zamukla, prokleta bila..." Međutim, te oči se nisu odvajale od njenog lica, oči koje nikako ne veruju, oči koje zahtevaju, a njegove šake su se vezivale u čvorove na njegovim kolenima.

132

"Prokleta, prokleta! Šta ćeš ovde? Kako si mogla da dođeš ovde, da me vidiš ovako! I to pošto si me ostavila - mogao bih da te ubijem zbog ovog!" Okrenuo je glavu na drugu stranu, silom otrgao pogled s nje, bacao je te reči u vetar.

"Može!" povika ona. Zvučalo je cičavo. "Ubij i mene, ubico mera, ubico sibila, kukavice - i proklet neka si ti!" Opet je ogolila grlo, da ga on vidi, i namrštila se grozno pri tom pokretu. "Prolij moju krv, i neka njeno prokletstvo padne na tebe!" Ispružila je okrvavljene prste, pokušavajući da ga dohvati, rani, zarazi...

Ali je njena ruka izgubila svu snagu i pala iz vazduha zaboravljena, jer Luna tada, najzad, vide simbol koji je blistao na njegovoj crnoj odeći: krug, a u njemu krst i preko njega drugi, u stranu pomaknuti, malo veći krst; znak Hegemonije, upravo onu medalju koju je svakog dana gledala dok je živela u Letu... Njena ruka opet pođe gore. On je nije sprečio da dotakne medalju. Polako, polako je dizala pogled, znajući da će za koji trenutak...

"Ne!" Njegova pesnica dolete bez upozorenja i baci je, drobećom snagom, u mrak.

31.

"Zdravo Miroe." Džeruša je iz patrolnih kola izišla noseći na sebi uniformu i svoju najbolju imitaciju osmeha. Vetar je potapša ledenim šakama po plećima, pokuša da rastrese i otvori njen do pola zakopčani kaput da bi postigao neke prostačkije intimnosti. E, do vragova i ovakvo vreme! Njen osmeh se borio za opstanak.

"Džeruša?" Ngenet je grabio dugim koracima niz brdo; izišao je iz pomoćnih radionica, odakle su ga dozvali poljski radnici koji su videli njeno doletanje. Činilo joj se da je njegov osmeh dobrodošlice stvaran i zato njen poče da postaje topliji. Ipak, pročitala je ambivalentnost u pogledu kojim je prvo odmerio njenu uniformu, a onda potražio njene oči. "Odavno te nismo videli."

"Tako je." Klimnula je glavom i to joj je bio izgovor da obori pogled; pitala se da li je ono njegovo oklevanje bilo samo zbog dužine proteklog vremena. "Znam. A ti - kako je kod tebe bilo, Miroe?"

"Otprilike isto kao pre. Sve je manje-više isto." Zabio je ruke u džepove parke, slegnuo ramenima. "Kao što obično i jeste. Nego, jesi li službeno došla, ili samo u posetu?" Virnuo je pored nje, u prazna patrolna kola.

"Pa, pomalo od oba, rekla bih", reče ona, trudeći se da to zazvuči nemarno. Primetila je vrlo malo stezanje njegovih usana i trzaj brkova. "Naime, imali smo izveštaj da je neki tehno-krijumčar oboren nedaleko odavde" - ali pre jedno dve-tri nedelje - pa, pošto sam već došla da to izvidim..."

"Komandantkinja policije juri zalutale krijumčare po dalekim pokrajinama? Od kad to?" upita on, zabavljajući se.

"Eto, jedino bez mene su mogli." Iscerila se tužno, rastežući izvesne neupotrebljavane mišiće u obrazima.

Nasmejao se. "Neka to nose đavoli, Džeruša; znaš da ti ne treba službeni izgovor da bi došla ovamo. Ovde si dobrodošla u svako doba... kao prijatelj."

"Hvala." Razumela je ovu ogradu i bila zahvalna zbog nje. "Prija kad čoveka neko najzad zapazi, bar jednom, kao ljudsko a ne kao plavo biće." Poče pomalo potezati svoj kaput, koga se odjednom nekako stidela. Moj štit, moj oklop. Šta ću raditi kad mi to oduzmu? "Ovaj... zvala sam ja tebe pre jedno dve nedelje, ali nisi bio kod kuće." Najednom joj pade na um da se zapita zašto joj on nije tada uzvratio pozivom. Bogovi, pa kako mogu to da zamerim čoveku, kad ja njemu nijednom nisam uzvratila pozivom?

"Izvini, nisam mogao..." Kao da je i on došao do istog pitanja i ostao jednako bez odgovora. "Pretpostavljam da si bila - zauzeta."

"Zauzeta! Do svih vragova, i paklova, kod mene su bili... svi vragovi, i paklovi." Naslonila se na patrolnu letilicu, povukla vrata na dole, zalupila ih. "Nema više Bi-Zija, Miroe. Poginuo. I ja, prosto, više... ne mogu ovo da izdržim." Pognula je glavu. "Ne vidim kako ću moći da izdržim da opet odem u Karbankl. Jer samo mislim: koliko bi bilo bolje za svakog, i koliko bi svi bili zadovoljni, ako se ne bih vratila. Koliko je bolje bilo da sam ja na spisku izgubljenih, a ne on."

"Za ime svih bogova, Džeruša - zašto mi nisi rekla?"Okrenula je leđa njegovoj ispruženoj ruci, naslonila se na školjku letilice, zagledala se očajno u

more. "Nisam došla da - da te upotrebim kao kantu za moje smeće!""Pa, jesi, naravno. Za šta drugo služe prijatelji?" Čula je njegov osmeh.

133

"Nisam!""Neka je tako. Ali, zašto ne bi? Zašto ne?" Povukao ju je za lakat."Nemoj me pipati, Miroe. Molim te, nemoj." Osetila je kako njegova šaka pušta, ali i kako u njenoj

ruci sve pecka od tog dodira. "Savladaću ja to. Izvući ću se, sve ja to mogu sama da savladam." Njena samokontrola visila je o koncu.

"Ali ti se čini da bi dobar način da se sve reši bio - umreti?""Ne!" Raspalila je pesnicom po starom metalu. "Ne. Zato sam morala da se udaljim odande... Da bih

našla neki drugi način." Okrenula se ka njemu, lagano, ali sklopljenih očiju.Nekoliko trenutaka je ćutao i čekao. "Džeruša - znam u kakve su te mengele stezali, sve ovo vreme.

Takvom pritisku ne možeš odoleti ako gušiš sve u sebi. Ne možeš sama." Iznenada, maltene ljutito: "Zašto si prestala da se javljaš? I da odgovaraš na pozive? Zar nisi imala poverenje u mene?"

"Imala sam i previše." Stisnula je usta jako, suzbijajući neko apsurdno kikotanje koje zamalo da počne. "O, bogovi, previše ja imam poverenja u tebe! Pogledaj me, još ni pet minuta nisam ovde, a već sam ti izručila sve moje tajne. Dovoljno je da te vidim, i sve u meni se slomi." Stresla je glavom, ne otvarajući oči. "Eto. Vidiš. Ne mogu da se oslonim na tebe a da pri tome ne postanem bogalj."

"Svi smo mi bogalji, Džeruša. Sakati se rađamo."Polako je otvorila oči. "Je l'?"Stajao je pred njom, ruku sklopljenih iza leđa, gledajući preko pučine. Vetar je ojačao i njegova crna

kosa kao u gavrana poče se trzati poput bičeva; Džeruša se skupi i smanji i uvuče dublje u svoj masivni kaput. "Da ne znaš odgovor na to, ne bi ni došla", reče on. "Ajmo gore, u kuću." Pogleda je u oči, a ona klimnu glavom.

Pošla je za njim na brdo. Usput je zapodevala neodlučne sitne razgovore o vremenu i usevima, i puštala da sav otpor isteče iz nje i slije se u more. Prođoše pored škripave vetrenjače koja se kao usamljeni stražar dizala nad pomoćne zgrade. Vetrenjača je Ngenetu služila za pumpanje vode iz bunara; njoj opet pade na um, kao i svaki put, da je to nerazumni anahronizam na jednom poljoprivrednom imanju koje radi pomoću uvoznih pogonskih blokova.

"Miroe, uvek sam se pitala zašto pumpaš vodu pomoću ove šklopocije."Pogledao je nju, pa vetrenjaču, i rekao dobroćudno: "Pa, Džeruša, ti si mi uzela leteći čamac. Ko zna

kad bih mogao da ostanem i bez mojih generatora."To nije bio onaj odgovor koji je očekivala; ipak, samo odmahnu glavom. Stigoše do kuće, popeše se

na trem na kome su svi prozori bili zaštićeni protiv-olujnim kapcima i uđoše u onu sobu koju je i sad pamtila savršeno, od one prve posete. Tokom svih godina koje su od tad protekle, tu se praktično ništa nije promenilo. Proživela je u toj sobi samo nekoliko ukradenih noći, koje je provela sedeći, nogu podvijenih i ukrštenih, pred vatrom, obavijena toplinom i zlatnom svetlošću, zadubljujući se u partiju igre tri-di-hama ili hraneći Ngenetovu tihu opčinjenost svojim uspome-nama na drugi svet.

Skide šlem i rastrese tamne uvojke. Poče lutati pogledom po udobnoj atmosferi domaćinske ali skrpljeno i jeftino opremljene sobe, u kojoj su predmeti nasleđeni od Ngenetovih van-tijamatskih predaka održavali nelagodno primirje sa ovdašnjim drvenim, grubo izdeljanim nameštajem. Prilazeći širokom kamenom ognjištu okrete se ka Ngenetu, nameštajući leđa da vatra počne da omekšava led u njima. "Znaš, i posle toliko vremena imam osećaj da nisam uopšte odlazila. Zanimljivo, je l' da - da postoje takva mesta... šta kažeš?"

Digao je pogled ka njoj, ostajući pola sobe daleko; nije odgovorio, ali se osmehnuo. "Zašto ne bi odnela svoje stvari na sprat? Doneću nešto da prezalogajimo."

Ona prebaci preko ramena torbu koju je, napola punu odeće za preobuku, donela i pođe uz pohabane stepenice na sprat. Velika je to bila kuća... ispunjena odjecima dece i smeha... ispunjena uspomenama. Ograda stepeništa pod njenom šakom bila je sva uglačana od nebrojenih ruku; ali su sada i hodnici i sobe bili prazni i lišeni zvuka. Miroe, i niko više; poslednji pripadnik te porodice; sam. Čak i među Zimcima koji ovde rade za njega, sam. Osećala je vezu poverenja i poštovanja između njega i njih, vezu jaču od one koja bi se očekivala između gazde i najamnih radnika, između meštana i jednog stranca. Ali oko njega je uvek lebdelo neko neopipljivo polje rezervisanosti, zbog koga je on ostajao izdvojen, u sebe zatvoren. Ponekad je osećala kako izbijaju varnice pri sudaru tog njegovog polja i njenog istog takvog.

Ušla je u onu sobu u kojoj je, ovde, uvek spavala. Bacila je torbu i šlem na zgužvanu postelju, videla kako su obe te stvari utonule u ćebad. Krevet je imao okvir od drveta i bio je tvrd kao da je odozdo od

134

dasaka - štaviše, dalo se pretpostaviti da i jeste odozdo od dasaka - ali ovde joj se nijednom nije desilo da probdi pola noći moleći bogove za san, dok oči, u mraku, progorevaju rupice na očnim kapcima...

Raskopča kaput i skide ga, pođe ka masivnom ormanu da ga okači. Zastade videći na dnu ormana jedno nemarno bačeno letačko odelo predivne bledozelene boje jabuke. Mehaničkim pokretima okačila je kaput na jednu kuku, podigla to odelo i pustila ga da se opruži niz njeno telo. Zatim ga je opet odmakla od sebe, držala ga na udaljenju ispruženih ruku, proučavala obrise. Najzad je polako skinula kaput sa kuke i okačila, umesto njega letačko odelo.

Prošetala je do kreveta i bolje pogledala zgužvanu ćebad; dohvatila je četku za kosu koja je ležala na stočiću pokraj kreveta, opipala vlasi duge, svetle kose. Ponovo ju je spustila. Neko vreme je stajala ćutke i u njenom umu se iznenada pojavi jedno malo, usamljeno dete kovrdžave kose, u iznošenim gaćama i sandalama, koje je čučnulo da gleda munjevite prolaske srebrnastih vogova tamo-amo po umirućoj bari. Preko tog deteta sunce je lilo kao vrući med, gušeći svaki zvuk, a morena isušenog rečnog korita, prepuna kamenja, pregrejana, pružala se u daljine bez kraja...

Džeruša uze šlem i torbu sa kreveta i brzo siđe niz stepenice."Džeruša?" Miroe se uspravi; bio je nagnut nad jedan niski sto od dasaka, blizu vatre. Mrštenjem je

pokazivao da ne shvata. "Pa mislio sam da si...""Nisi mi rekao da imaš - druge gošće." Ta reč poče dobijati neka značenja različita od onog što je

Džeruša želela da kaže. "Ne ostajem."

Lice mu se promenilo, kao lice muškarca koji je upravo uhvaćen u stravičnom previdu. A njeno lice kao da se zaledilo i umrlo od smrzavanja.

On tiho reče: "Zar nikad nisi van dužnosti?""Tvoj moral nije moja želj... briga, ni kad sam na dužnosti.""Šta?" Sasvim novi izraz lica. "Hoćeš reći - ej! to si ti pomislila!" Njegovo olakšanje provali u obliku

dubokog smeha. "A ja mislio tražiš krijumčare!"Zinula je."Džeruša." Provukao se kroz tu prenatrpanu sobu i prišao joj. "Bogovi znaju da nisam mislio da

ovako ispadne. Ne, nije ono što si pomislila; radi se samo o prijateljstvu, ne o romansi. Ta mala je dovoljno mlada da mi bude kćer. Sad je na brodu."

Džeruša pogleda u stranu, pa dole. "Nije mi bila namera da... zadirem u tuđe stvari."Pročistio je grlo. "Dobro, pa nisam ja lutak od plastike, to bogovi znaju..." Dohvatio je jedan mlitav,

izbledeli jastučić i podmetnuo joj ga."Nisam ni mislila da si to." Znala je da loše kazuje ovo što hoće da kaže."Ovaj... rekla si, jednom, da nisam glup. Ali, za sve ovo vreme, i toliko tvojih poseta, nijednom

nisam uvideo..." Njegova ruka se podigla i dotakla Džerušu na način kao nikad ranije. "...da hoćeš i nešto više."

"Nisam želela da shvatiš." Zato što nisam želela da to priznam, ni samoj sebi. Pokušavala je da uzmakne od njegove ruke, pokušavala, pokušavala - trepereći kao divlja ptica.

On odmače ruku. "Postoji li neko drugi? U gradu, ili na drugoj planeti, neki drugi...""Ne", reče ona. Lice joj je bilo vatra. "Nikad.""Nikad?" Zadržao je dah, dugo. "Nikad?... Niko te nije nikad pipnuo ovako..." duž potiljka, po vratu,

uvu, obrazu - "niti ovako..." linijom zatvaranja njene tunike, nadole, i preko jedne dojke - "niti uradio ovo..." Polako ju je obuhvatio rukama i sve čvršće je pritiskao uz sebe, dok nije osetila kako se oblici njegovog tela stapaju sa njenim, i gle, njegova usta su na njenim, kao nektar.

Promrmljala je: "Da... sada..." čim ju je njegov poljubac pustio. Našla je njegove usne ponovo, zahtevajući.

"Oprost'e, gospodine!"Džeruša je šumno udahnula, refleksno se oslobodila njegovog zagrljaja i videla: u vratima stoji

kuvarica, stara i prastara, njima okrenuta leđima."Ama šta je sad?" Ngenetov glas je nagoveštavao gubljenje strpljenja."Ručak, gospodine. Ručak je spreman... al' ne mari, čuvaću ga ja podgrejanog dok ti ne dođeš."

Džeruša je čula u tim rečima osmeh znanja. Kuvarica, vukući noge, ode polako nazad prema kuhinji.

135

Miroe uzdahnu teško; njegovo lice je pokušavalo da se osmehne i da se namršti ali je jedino uspelo da dobije izgled ojađenosti. Posegnuo je ka njenoj ruci, ali ona iskliznu rukom unazad pre nego što su se prsti sklopili. On je pogleda, ona vide njegovo iznenađenje.

"Pitanje si postavio - rečito." Njen osmeh se menjao sa pojačavanjem i slabljenjem statičkog šuma njenih osećanja. "Samo, trebalo je da pitaš u neko drugo vreme, Miroe." Odmahnula je glavom, pritisnula za trenutak šake na usta. "Sad mi je preblizu završetak... ili nije dovoljno blizu."

"Razumem." Klimnuo je glavom, iznenada u stavu neumešanosti; kao da ovaj trenutak koji je između njih maločas bio, i na koji je ona toliko dugo čekala, njemu ne znači ništa.

Prsa joj se stegoše od razočarenja i iznenadnog stida. Zar bi tebi to samo toliko značilo? "Da ja krenem polako u grad." Da bi ti mogao da ispričaš svojim zimačkim ljubavnicama kako je malo nedostajalo da uz ručak dobiješ i komandantkinju policije.

"Ne moraš još. Možemo da - da se pravimo da nije ništa bilo.""Ti možda možeš. Ali ja više ne mogu da se 'pravim'. Stvarnost je preglasna." Navukla je kaput,

zaputila se jednom krivudavom putanjom u pravcu vrata."Džeruša. S tobom će biti sve u redu?" Uhvati je njegova zabrinutost.Stala je, okrenula se, pod kontrolom. "Biće. Čak i samo jedan dan izvan Karbankla je kao transfuzija.

Možda... možda ćemo se opet videti na Festivalu - pre konačnog odlaska?" Mrzela je sebe što to pita a zna da on neće otići.

"Ne verujem. Mislim da ću ovaj Festival da propustim. Sa Tijamata ne idem nikud: ovo mi je dom.""Naravno." Osetila je opet početak nekog veštačkog osmeha nalik na grč. "Dobro, možda ću te...

pozvati. Pre nego što odem." U pakao, u param-parče..."Da te ispratim...""Nema potrebe." Odmahnula je glavom, čvrsto spustila šlem na glavu i pritegla kaiš ispod donje

vilice. "Zašto da se trudiš nepotrebno." Otvorila je tamna vrata na gvozdenim šarkama, izišla i zatvorila ih između sebe i njega, najbrže što je mogla.

Na pola silaska niz brdo, čula je da je on doziva. Osvrnula se i videla ga kako trči nadole, za njom. Stala je, a njene šake su se, u rukavicama, skupljale u nespretne pesnice. "Da?"

"Dolazi oluja.""Ne, ne dolazi. Proverila sam vremensku prognozu pre poletanja iz Karbankla.""Do vraga sa prognozama; kad bi se ti gadovi skinuli sa simulatora i bacili jedan pogled gore, ka

nebu..." Razmahnuo je rukom od obzorja do zenita. "Biće ovde do sutra u zoru."Digla je pogled i videla samo razasute oblačiće i bledo duplo po-sunce kako svojim sjajem obuhvata

Blizance koji su ga pokušavali zakloniti. "Ne brini. Kući sam ja pre mraka.""Ne brinem se zbog tebe." Pogled mu je i sad bio ka severnom obzorju."A-ha." Sa njenog lica nestade svaki izraz."Ova devojka koja ovde boravi, sad je u brodiću blizu obale, na severu. Trebalo bi da se vrati tek

sutra popodne." Pogledao ju je sumorno. "Ja sam nju već jednom izvadio iz mora, napola smrznutu. Ne znam da li bih u drugom pokušaju imao toliko sreće. Neću moći da stignem do nje na vreme, osim ako..."

Klimnula je glavom. "Važi, Miroe. Aj' da je nađemo."Oklevao je. "Ovaj... ne znam kako da te zamolim za još jednu uslugu; naime, nemam pravo, ali...""Ma, u redu je. Moja je dužnost da pomognem.""Ne, ja pokušavam da te zamolim da budeš... ne na dužnosti, dok to radiš. Da, hm... zaboraviš da si

ikada srela izvesnu osobu koju si srela, sad nije važno koju." Napravio je nekakav osmeh, ili grimasu. "Vidiš. Eto i toliko poverenja imam u tebe: daleko previše." Poče se trljati duž ruku; ona vide da je dojurio za njom bez kaputa.

Potom se setila kako mu je za trenutak bilo nelagodno kad je dolazila i najzad shvatila. "A ona nije masovni ubica ili tako nešto?"

Nasmejao se. "Ništa ni slično.""Onda imam užasno loše pamćenje. Idemo, smrznućeš se tako. Uz put ćeš mi objasniti koje optužbe

za zaveru mi sleduju."Silazili su, vetru u zube. Džeruša polete patrolnim kolima ka severu, duž spečene trake obale. "E

dobro. Valjda sad mogu da dozvolim sebi da uklopim delove. Ti jesi imao nekakve veze sa onim teh-švercerom koga smo koknuli pre jedno dve nedelje, ovde negde. Tvoja gošća je švercerka." Skliznula je

136

nazad, sa svojevrsnim olakšanjem, u dobro poznate obrasce, dobro poznate navike, u njihov stari jednostavni odnos.

"Napola si u pravu.""Napola?" Pogledala ga je. "Pa, da čujem.""Pamtiš... okolnosti našeg prvog susreta.""A-ha." Njen um se ispuni iznenadnom slikom Gundalinuovog lica punog pravedničke indignacije.

"Bi-Zi te je bio zakucao baš solidno.""Tvoj narednik", reče on. Osetila je da se osmehnuo i da se posle toga setio. "Žao mi je - zbog onog

što mu se desilo. Žao mi je zbog tebe.""Bar je bilo brzo." I to je svo milosrđe koje se možemo nadati da ćemo dobiti u ovom životu. "Ona

mala...?" upita Džeruša, puna sve jačeg predosećanja."To je ta. Koja ti je slomila ruku i klisnula sa Tijamata, sa krijumčarima.""I vratila se? Pa, kako?" promrmlja ona, trgnuta, ali, nekako, ne i iznenađena."Vratili je oni isti."Geja Džeruša oseti kako se partolno vozilo propinje i naglo spušta u jakoj silaznoj reci vazduha;

ponovo podesi kontrolne uređaje. "To bi značilo da je ilegalni povratnik." I možda mnogo više od toga. "Gde je bila u međuvremenu?"

"Na Karemofu."Nešto je promrmljala. "E, pa, stvarno. Reci mi, Miroe - jesi li siguran da je njen odlazak sa ove

planete bio slučajnost?"On nabora veđe. "Sto posto. Zašto pitaš?""Zar ti nikad nije palo na um da Luna Svetlohodna Letnja izuzetno liči na Snežnu Kraljicu?""Nije." Potpuna praznina. "Snežnu Kraljicu već godinama nisam video.""A šta bi rekao ako bih ti kazala da je Kraljica znala ko je ona - i da se strašno razbesnela zbog

Luninog nestanka? Ako bih ti rekla da su sve moje nevolje počele zato što sam pustila da mala pobegne. Šta ako bih ti rekla da je Luna Svetlohodna Kraljičin klon?"

Zurio je. "Imaš dokaz?""Ne, nemam dokaz! Ali znam; znam da je Arienrod imala plan za tu devojku... plan da svoju drugu

'ja' postavi za Letnju Kraljicu. Ako sad sazna da se Luna vratila...""Njih dve nisu ista osoba. To ne može biti." Ngenet namršteno pogleda napolje, preko mora.

"Zaboravila si nešto o Luni.""Šta?""Sibila je."Džeruša se trže: njeno pamćenje potvrdilo je te reči. "Jeste... ali to ipak ne znači da nisam u pravu.

Niti da ona nije opasnost za Hegemoniju.""I šta ćeš ti preduzeti po tom pitanju?" Ngenet se izvio u sedištu da bi bio okrenut ka njoj.Stresla je glavom. "Ne znam. Neću ni znati, dok ne stignem tamo."

"Guli kože... Ajde brže... bela... dok ne grune... do mraka kući." Lavež pasa.Luna je osećala kako te reči dolaze do nje, ali i odlaze, kao plima i oseka, kao ovaj hladni jezik plime

koji joj liže stopala, zglavke stopala, noge. Otvorila je oči, u susret uspomeni da ne želi da ih otvara, da ne bi videla... ali vide samo nebo, besmislenu naplavinu oblačića koja plovi nekud. Nije sa pomakla, plašila se pokreta.

"Ovaj mrtav.""...sreće, fala Majci! ... ovol'ke kože...""Fala Ledači." Smeh."Ova nije." Mrlja nekog lica zaklonila je nebo, ogrnuta odasvud belim. To lice je kleknulo, izvuklo

Lunu u sedeći položaj."Crnom." Luna začu da njen sopstveni glas brblja kao glas neke ludakinje. "U crnom. Gde... gde?"

Pružila je ruku, prsti se zakopaše u debelu belinu odeće na nečijem ramenu, tražeći oslonac, ali tad vide opruženo telo pored sebe - "Svileni!"

Figura u belom je odgurnu i diže se na noge. "Ova sigurno od onih š'o vole mere. Sigurno ubila ovog goniča. A goniči nju nisu dokusurili." Glas muški, mlad.

137

"Svileni... Svileni..." Luna se pružila da dohvati krajeve nepomičnih pipaka, njegovu ruku opruženu po tlu.

"Dokusuri ti", reče grub, od vremena istrošen glas.Luna se brže-bolje vrati u malopređašnji položaj; za to vreme dečko je čučnuo i dohvatio jedan

kamen. Ona dočepa otvarač na odeći, pod grlom, trzajem otvori odeću do pola stomaka, leže, a kamen joj napravi luk iznad glave, ostajući u njegovoj ruci. "Sibila!" Digla je tu reč kao štit.

Dečko ispusti kamenčinu iz drhtavih prstiju, gurnu svoju kapuljaču malo unazad. Ona vide kako njegovo lice gubi svoju neljudskost, kako njegova zbunjenost prati trag sasušene krvi nagore, do njenog ranjenog vrata.

"Sibila..." Pokazala je prstom tetoviranu sliku, moleći se bogovima da je slika dovoljno vidljiva i da je ovaj razume.

"Mamaaa!" Dečko je čučnuo, seo na pete, povikao preko ramena. "Vidi ovo!"Oko nje su se materijalizovale i druge avetinjski bele figure, kao tribunal duhova; udvostručavale su

se i blistale u nesigurnoj žiži njenog vida."Sibila, mamo!" Jedna mala ženska figura podskakivala je od oduševljenja blizu nje. "Ne mož' je

ubijemo!""Ne bojim se ja sibilske krvi!" Luna je razaznala da je to, među zasenjujućim belinama, rekla jedna

starica, koja se poče busati pesnicom u grudi. "Ja sam svetica. Ja ću živim večno.""Aha, oćeš", reče devojka ironično. Odgurnu svoga brata u stranu i saže se da osmotri Lunino grlo

izbliza. Nervozno se zakikota i opet se uspravi. "Je l' moš' ti govoriš?""Mogu." Luna je opet sela, prinela jednu šaku grlu a drugu svom natečenom licu. Pogleda opruženo

telo Svilenoga, a iza njega još belih figura koje su radile noževima za dranje koža, kasapeći mrtve mere. Zanjihala se napred, obgrlila kolena, sakrivajući se od tog prizora. Nisam ga videla. Nisam njega videla! To je bio neko drugi! Zaječala je; taj glas je bio očajni zov iz pesme usamljenog mera.

"Onda je hoću." Devojka se okrete staroj ženi. "Za moj zoološki vrt. Ona mož' odgovori na svako pitanje!"

"Ne!" Stara zamahnu da joj udari šamar; devojka se izmače. "Sibile su zaražene, tuđini kažu da su zaražene. I sve što kažu lažu. Dosta više s tim životinjama, Krvka! Već si sve zasmrdela s njima. Sve ću ja to..."

"Samo probaj!" Devojka je ritnu opako. Baba jauknu iz sveg glasa i uzmače dva-tri teturava koraka unazad. "Samo probaj! Oćeš živiš večno, kekeljo jedna, onda ne pipaj mi moje životinje!"

"Dobro, dobro", cvilela je baba. "Ne smeš tako sa svojom majkom da govoriš. Derište nezahvalno. Ne dadoh li ti sve š'o si htela?"

"Tako te više volim." Krvka se podboči rukama o kukove i pogleda oped dole, ka Luninom zgurenom jadu, iscerena. "Mislim da ćeš budeš tačno ono što mi treba."

"Bogovi! O, moji bogovi!" ali to je bila više kletva nego molitva. Džeruša je stajala ćutke pored Ngeneta na beživotnoj plaži, slušajući daleko i visoko kričanje rasteranih ptica grabljivica. Polje od kamena, a po njemu smrt razasuta: njene oči su nemirno lutale po njemu, ne želeći da se ustale bilo gde, da registruju ijedan detalj tog prizora, ali nemoćne i da se okrenu ka Ngenetu koji je, pepeljastog lica, stajao do nje. Nije bila u stanju da izgovori nijednu reč, pa ni da ga dodirne; bilo ju je sramota da se utrpava u nečiji jad koji je prešao granice shvatanja. Ovo je Kraljičin lov, žrtvovanje mera - ovo: ova smrdljiva klanica na goloj obali. Ovo je posao kome se ona uvek protivila iz principa, ne pokušavajući da se približi njegovoj stvarnosti. Međutim, ovaj čovek mrzi baš tu stvarnost.

Miroe se udaljavao od patrolnih kola. Započeo je nekakvu putanju između masakriranih leševa mera; osmatrao je, mazohistički temeljito, svaki odrani krvavi leš. Džeruša je išla za njim, ali na rastojanju; osećala je da joj se vilice stežu toliko da se zapita hoće li ih moći ikad više otvoriti. Vide da se zaustavio i kleknuo pored jednog tela. Prilazeći bliže, vide da to nije mer... a ni ljudsko biće. "Šta - mrtav gonič?"

"Mrtav prijatelj." Podigao je telo mrtvog dilipa na ruke, kao da uzima usnulo dete u naručje; a ona vide tamnu mrlju koju je telo ostavilo ispod sebe, na plaži. Posmatrala je, ne razumevajući, kako nosi telo do ruba vode. Ugazio je bez ikakvog oklevanja u more i hodao dalje, i dalje, sve dok ga ledeno more nije počelo zapljuskivati oko prsa. Onda je pustio da izgnanik tiho ode u svoj dom.

138

Kad je izišao iz vode, Džeruša je skinula kaput i nabacila ga njemu oko pleća. Klimnuo je glavom rasejano; malo je nedostajalo pa da ona pomisli da njega hladnoća ne dotiče. Odjednom se setila da je jedan od tehno-krijumčara pre pet godina bio dilip.

"Sigurno je i ona mrtva", reče Miroe. Njegov glas bio je kao čelik. Džeruša shvati da nigde nema ni traga od Lune Svetlohodne. "Starbak, goniči, oni su ovo uradili." Mahnuo je rukom; te reči bile su proklinjanje. "Poslednji Kraljičin lov. Na mojoj zemlji." Steže pesnice. "Štaviše, ostaviti ih ovako, unakaziti i ostaviti, namerno, da ih vidimo. Zašto?"

"Po Arienrodinom naređenju." Istina je oprži kao laserski zrak: uvide jedini mogući razlog zbog koga bi Arienrod ovako nešto učinila jednom van-Tijamatovcu, sasvim nepoznatom čoveku. Zbog mene? Ne, ne... ne zbog mene!

Ngenet Miroe se okrete ka njoj, kao da njena krivica blista poput svetionika. "Ovo je zločin protiv jednog građanina Hegemonije na njegovom zemljišnom posedu." Njegov glas optuživao ju je između tih reči. "Videla si ga svojim očima, imaš jurisdikciju. Imaš li dovoljno kontrole da optužiš Starbaka za ubistvo - komandantkinjo?"

Ukrutila se. "Ne znam. Ne znam više, Miroe..." Dotakla je značke na reverima kaputa, udahnula duboko. "Ali kunem ti se, pred tvojim bogovima i mojim, da ću učiniti sve što je u mojoj moći da se dogodi ono što treba." (Gledaj ta unakažena tela.) "Ona uništava sve što pipne, bogovi je ubili..." (Bi-Zijev život otišao sa jednom plamenom kuglom.) "... i ja ću je naterati da plati, pa makar ja pri tom poginula! Neće se izvući..." (Lu-Skedov život uništen.) "... iako misli da je nedohvatljiva i da će biti Kraljica zauvek; neće se izvući..." (Njen sopstveni život upropašćen.) "... pa makar morala svojeručno da je udavim!"

"Verujem ti, Džeruša", reče Miroe, bez osmeha; čula je kako ona hladna optužba bledi i nestaje iz njenog glasa. "Ali, nema još mnogo vremena."

"Znam." Sklonila je pogled, namerno urezujući u svoj um ove zjapeće ruševine stvorenja čija jedina krivica je bila u tome što su donedavno bila živa. "Još nikad nisam videla mera..." započe ona. Ali stisnu usne.

"Nisi ni sad." Glas mu je bio nesiguran. "Ovo nisu meri - ove gomile mrtvog mesa. One nisu ništa. Nisi videla mere dok ih nisi videla kako plešu na vodi i čula njihovu pesmu... Nisi razumela pravi zločin dok ne znaš istinu o onome što oni jesu. Jer oni nisu samo životinje, Džeruša."

"Šta?" Okrenula se. "Šta pričaš to?" Ne, nemoj mi reći ovo; ne želim da znam."Meri su inteligentna bića. Na ovoj plaži danas nisu bila samo dva ubistva, nego pedesetak. A tokom

poslednjih hiljadu godina..."Zaklatila se na nogama. "Ne, Miroe... to nisu. Ne mogu biti!""Oni su oblik života stvoren pomoću genetskog inženjeringa. Staro Carstvo dalo im je besmrtnost, ali

i inteligenciju. Luna Svetlohodna mi je rekla istinu o njima.""Ali zašto? Zašto bi bilo potrebno da budu inteligentni? I kako bi Hegemonija mogla da ne zna...?"

Njen glas utihnu."Ne znam razlog. Ali znam da je Hegemonija morala znati, već milenijum. Kad sam to čuo, rekao

sam Luni da ne znam da li bih se smejao ili plakao." Pojedini mišići na njegovom licu su se trzali. "Sad znam." On joj okrete leđa.

Džeruša je stajala bez reči, bez pokreta, čekajući da se krta činija neba rasprsne i da delovi popadaju; čekajući da se pod teretom nepravde ovaj svet laži zdrobi kao ljuska od jajeta i da se delići sruše oko nje... Ali u moru nije bilo nikakve promene, a ni u vazduhu, ništa se nije menjalo u profilu litica niti u gušećoj svesti o smrti, upropašćenju, jadu. "Miroe... beži u kola. Preseći će te ova hladnoća, umrećeš."

Klimnuo je glavom polako. "Preživeli će se vratiti, pre ili kasnije. Ove moram da ostavim - njihovima. Ne mogu im pomoći, ne mogu više pomoći onima koji su moji." Bacio je pogled ka brodiću sa jedrima koji je ležao nasukan na rubu vode. Jedro je lepetalo očajno. "Dala mi je najvažniji poklon koji mi je iko mogao dati, Džeruša: istinu... Rekla mi je da joj je nešto reklo da se vrati na Tijamat; primila je sibilsku poruku. Ne razumem, ne mogu da verujem da joj je ovakav kraj bio spremljen i namenjen. Zašto i čemu?"

"To je ne znam. Ništa o tome ne znam." Ona odmahnu glavom. "Možda je sve što radimo lišeno smisla. Ali pokušavati moramo, zar ne? Moramo ići dalje, u potrazi za pravdom... a onda pristajati da se zadovoljimo bar osvetom." Pošla je nazad ka patrolnim kolima, obuhvatajući se rukama oko struka. Dok su prolazili pored napuštene brodice sa jedrom, na um joj pade da su Arienrodini 'psi' uništili Arienrodinu klon-kćer... i da Arienrod to nikad neće saznati.

139

32.

"Zabrinula sam se za tebe kad su javili o oluji.""Ma, ništa. Prošibali smo kroz nju, kao da je nema", reče on bezvoljno.Meki smeh. "Koliko mojih Starbakova je moglo da kaže to, ne lažući?"Ukres joj ne odgovori. Ležao je nepomično na krevetu, gledajući sebe u ogledalima, gledajući kako

ona gleda kako on gleda, i tako dalje, u beskonačnost. Arienrod je ležala pored njega; oble linije njenog tela bile su nabori kontinenta koji se uzdiže iz mora, ogrnuti snežnim prostranstvima njene kose. Navoji srebrnog lanca tankog poput konca slivali su se niz njen struk kao reka svetlosti. Utrljavala je mirisno ulje u njegovu kožu prstima sporim, istraživačkim; ali njegovo telo nije reagovalo. Nije htelo da reaguje, ni na njene najintimnije dodire, najznalačkije sugestije. Kao leš... Bogovi, pomozite mi, živ sam zakopan.

Arienrodina šaka skliznu sa njegove butine čiji su se mišići zgrčili, rigor mortis. Prevrnula se na stomak, legla preko njegovih prsa da mu pogleda u lice, očima boje agata u kojima se sad videla zabrinutost. Pogrešne oči - on vide senke koje leže odmah ispod površine, dubine mudrosti bez milosti... oči preobraćenog bića koje je od njega načinilo uhapšenika zaključanog u sopstvenu svest. Zažmurio je. Ali sve to sam uradio za tebe, Arienrod.

"Pa dobro, jesi li toliko umoran?" Digla je tuđinsku medalju sa njegovih prsa, počela je lagano prevrtati po prstima; čuo je hladnu struju negodovanja ispod plitke vode usrdnog postavljanja pitanja. "Ili ti je toliko dosadno? Da dovedem treću osobu...?"

"Ne." Zagrlio ju je i povukao dole, na sebe, puneći ruke svilom njene kose, ljubeći njene usne, oči, udubljenje ispod njenog grla... i ne osećajući ništa. Ništa. Ona avet-devojka koja je iz mora dospela pred njega ležaće, odsad, između njih, kad god njih dvoje legnu zajedno, i on će videti njene oči - one prave oči; jedine oči. Optuživaće ga, krvavim suzama, zauvek... "Arienrod", reče on očajno. "Do vragova, znaš da te volim! Znaš da si mi sve; sve što je ona bila, i više..." ali ta poslednja reč bila je već jauk, a njegove ruke spadoše sa nje.

Arienrodino telo se ukruti na njemu. "'Ona'?... O kome ti to, dragi moj? O našoj Luni?" Njen glas bio je mek i naoblačen. "Da li ti se ona i posle toliko vremena vraća, da te uznemirava? Nema nje više. Izgubili smo je odavno; moraš je izbaciti iz pameti." Masirala mu je slepoočnice, sporim kružnim pokretima.

"Tako mi svih bogova, mislio sam da sam je izbacio!" Valjao je glavu levo, desno, pokušavajući da pobegne od svojih slika; ali one su neumoljivo išle za njim.

"Onda zašto? Zašto pomišljati na nju sada? Bojiš li se da će doći Promena? Ja sam ti obećala da se to nikad neće desiti."

"Ma baš me briga za to." Za to što ću pobiti svoj narod... onda me zaista nije briga ni za šta na svetu. Pomakao ju je pažljivo sa sebe, okrenuo se na stomak i pridigao glavu, podupirući je šakama. Ona sede pored njega; opasač od srebrnih niti šaputao je po njenoj koži.

"Onda za šta...?" sa nečim divljim u tonu. Njene šake se stegnuše oko njegovih ramena. "Ti si moj, Starbak; ti si sve što volim na ovom svetu. Neću da te delim sa nekim snom iz Leta. Neću da mi te otme neka avet... pa čak ni moja sopstvena."

"Nije bila avet! Bila je prava." Zagrizao je pesnicu.Odmah potom, Arienrodini nokti su zagrizli u njegovo meso. "Ko?" znajući ko."Luna." Nešto ga je protreslo, nešto blisko jecaju. "Luna, Luna, Luna! Pojavila se, na lovu; izišla iz

mora zajedno sa merima!""Sanjao si." Smrkla se."Nije to bio san, Arienrod!" Bacio se na leđa, osećajući da ga njeni nokti paraju. "Dodirnuo sam je,

video sam znak na njenom grlu - i krv. Dodirnuo sam njenu krv... proklela me je." Smrt je ubiti sibilu... smrt je voleti sibilu...

"Budalo!" ali ne zbog njegove nerazumne istrajnosti. "Zašto mi nisi rekao odmah?"Odmahnuo je glavom. "Nisam mogao..."Udarila mu je šamar; pao je unazad na jastuke, ne verujući. "Gde je ona? Šta se desilo s njom?"Protrljao je rukom usta. "Moji dilipi... zamalo da je ubiju. Zaustavio sam ih. Pa sam... pa sam je

ostavio. Na plaži.""Zašto?" Ceo jedan svet gubitka, u jednoj prošaputanoj reči.

140

"Zato što bi me prepoznala." Čupao je te reči iz korena, kidao jednu po jednu. "Znala bi... videla bi šta sam!" Ludo kolo njegovih odraženih slika vrtelo se oko njega, prikivajući ga u središte: u krug, u krug, u krug.

"Znači ti se stidiš da budeš moj voljeni, i najmoćniji muškarac na ovoj planeti?" Zabacila je kosu unazad.

"Da." Stideo se sada i u nju da pogleda, dok je to izgovarao. "Kad sam bio s njom, stideo sam se.""Ali si je ostavio na obali kad se bližila oluja, i toga se ne stidiš." Arienrod se obuhvati rukama oko

struka, zadrhta kao da je ona ta koju je napustio."Prokleto bilo, nisam znao za oluju, nije bilo ništa javljeno!" Bilo je dovoljno da pogledaš u nebo,

odmah bi znao. Ali on se tada zatvorio u svoju kabinu da sakrije od goniča svoje drhtavo nevladanje sobom; izišao je tek kad se oluja uveliko obrušila na njih, a tada je bilo prekasno da se razmišlja o bilo čemu osim o njihovom sopstvenom opstanku. A posle - posle je bilo prekasno za sve. Ljutito je digao pogled u Arienrodin gnev. "Ne razumem te! Šta ti je ona, toliko? Neka ti je i rođaka, nikad joj nisi bila bliska. Ne kao ja..."

"Niko na ovom svetu joj nije bliži od mene." Arienrod se nagnula ka njemu. "Zar još nisi shvatio? Zar još nisi video - ja sam Luna."

"Nisi." On se pokrete da ode od nje; ona ga uhvati za lanac medalje i zadrža tako sputanog."Luna je moj klon! Uredila sam da bude odgajena kao Letnjakinja da bi zauzela moje mesto, kao

Kraljica. Identične smo u svemu - u svemu." Dohvatila je njegove šake i povela ih da klize niz njeno telo. "I mi obe volimo tebe, više nego ikog drugog."

"Nemoguće..." Pipnuo je njeno lice i znao: nije nemoguće. Njih dve su noć i dan, gvožđe i vazduh, žuč i med... Onda zašto vas volim obe? Pognuo je glavu. Jer ja vas zaista volim obe; bogovi nek mi pomognu.

"Sve je moguće. Čak i da se meni vratila." Arienrod pogleda kroz njega, kroz vreme. "Međutim, da li mi je još potrebna... želim li je još?" Njene oči opet uperiše sužen, izoštren pogled ka njemu. "I da li je ti još želiš, ljubavi moja?"

Klonuo je na nju; osetio je da ga njene ruke grle, miluju ljubavno, prisvojno. "Ne." Ne 'još' nego oduvek, nju, samo nju. "Samo tebe, Arienrod. Zahvaljujući tebi sam sve što jesam. Ti si sve što mi je potrebno." I sve što zaslužujem.

33.

"Ajde sibilo! Vidi druge moje ljubimce." Krvkin oštar, visok glas ubode Lunu kao šiljak za podbadanje stoke, pokrete je napred, kroz gomilu dokonih posmatrača koji su stajali oko ulaza u pećinu i blenuli. Svi su se primakli još malo bliže da zure u nju; pokazivali su prstima ka njoj, mrmljali, dobacivali nepristojna pitanja koja je ignorisala svom uzdržanošću koja je preostajala njenom ošamućenom telu: riba za prvu nagradu okačena na gatu. Ali niko od nomada nije prilazio dovoljno blizu da je dodirne, štaviše razdvajali su se pred njenim spotičućim nastupanjem kao trava pred naletom vetra. Čak je ni Krvka nijednom nije istinski dodirnula; ali Luna je videla pištolj za paralisanje okačen o devojčin opasač, i znala je šta je to.

A i kad bi se usudila na bekstvo od svojih zarobljivača, ne bi imala kuda da pobegne. Dva dana su se vozili, motornim sankama hitro po površini snega, penjući se u ledom okovane visoravni u unutrašnjosti kopna, i najzad stigli u ovaj izdvojeni logor nomada. U Luni više nije ostalo snage koja bi je mogla nositi samu kroz divljinu Zime... jedva dovoljno za prelazak preko ogromnog poda ovog skrovišta pod planinom. Psi digoše lavež i zavijanje dok je prolazila, lancima vezani između šatora od sintetičkih materijala blistavih boja i od sivih i smeđih koža. Tim šatorima bila je obrasla sva pećina, kao grotesknim gljivama. Desetine trajno-zračećih grejalica i lanterni ispunjavalo je ogromni prostor toplotom i svetlošću, a glasovi iza Lune - galama plemenskih srodnika koji su razmenjivali plen i pogađali se oko toga - ispunjavahu je jakim zvucima i odjecima. Luna uspori, pružajući u prolazu ruke, u debelim rukavicama, ka jednoj od grejalica. Ali Krvkino nestrpljenje zračilo je kao i toplota iz grejalice - "Ajde! Brže!" - i ona pođe dalje, odveć otupela od hladnoće i iscrpljenosti da bi se bunila.

Krvka je utera u jedan uski prolaz napola u senkama, u zadnjem delu pećine, koji je vodio koso nadole; ona vide neku mutnu svetlost negde napred. U hodu, grozna smeša svakojakih mirisa ispuni joj nos.

141

Nađe se pred zaprekom, bila je to nekakva kapija od drveta i savijene žice. Krvka se progura pored nje, pritisnu palac u dno masivne brave, koja se otključa. Krvka joj pokretom ruke pokaza da prođe.

Luna pođe dalje, čujući da Krvka stiže za njom; onda stade da osmotri izgled svog novog zatvora. Prečnik te odaje u planini bio je nekih osam ili deset metara, sa tavanicom približno te iste visine; jedan grejač je, bukteći sjajem, visio na sredini kao sunce. Duž obima pećine bila su stvorenja, zatvorena u kaveze ili vezana konopcima ili lancima, stvorenja svakojaka, pa i pet-šest neprepoznatljivih vrsta, neka sa krznom, druga sa perjem, ili pokrivena krljušti ili masom golih nabora. Pokrila je nos i usta šakom jer je sad smrad njihove bede i prljavštine udario punom snagom. Videla ih je kako se prestrašeno izmiču i reže; videla je i pojedina bića koja su ležala tupo apatična, ne reagujući ni na koji način... vide i jedno ljudsko biće na golom ležaju pored zida. Ležaj je bio postavljen tako da bude što je moguće udaljeniji i od ulaza, i od svih ostalih stvorova.

"Prokleta bila! Prokleta bila!" viknu Krvka odjednom. Luna se trgla i naglo okrenula na taj zvuk, a menažerija je počela da šišti, ćurliče i buči; međutim, Krvka je odjurila nazad u tunel i zalupila vrata za sobom. Luna se okrenula i pogledala preko pećine, ka figuri koja je, ne reagujući ni sad, ležala na istom mestu. Ona pođe polako napred, hramljući pomalo; počinjala je opet da oseća svoja stopala, vatru u tabanima. Uplašene životinje gledale su da uzmaknu od nje.

Prišla je neznancu ne budeći ga, zapažajući, dok je prilazila, da je muškarac, van-Tijamatovac... plavac. Njegov policijski teški mundir bio je isprskan tamnim mrljama, a noge su mu bile omotane prljavim belim platnenim 'obojcima', kao da je nomad, i uvučene u nomadske čizme. Spustivši pogled ka njegovom licu, ona vide one fino izvajane crte koje je tako često viđala na karemovskim aristokratima: ali ovo lice bilo je bolno mršavo, koža razapeta preko kostiju. Ni sad se nije budio. Njegovo disanje bilo je mukotrpno, pogrešno. Ona nesigurno ispruži ruku, pipnu ga po licu, trže ruku nazad od vreline, jer bio je u visokoj temperaturi.

Dopustila je da njene drhtave noge konačno popuste ispod nje, potonula na hladni pod pored njegovog ležaja. Životinje su se utišale, ali ona je još osećala njihove uplašene poglede na sebi, i njihov jad kako joj se neodoljivo nameće, tako da se najzad i njen vrč jada prepunio i prelio. Klonula je glavom na rub ležaja, a suvi, žestoki jecaji počeše da je kidaju. Pomozi mi, Damo, pomozi... što god sam dodirnula, uništila sam.

"Je... šta?" Jedna vrela šaka joj rastrese kosu; ona se trže nagore, proguta svoj plač. "Plačeš... li mene za?" Reči su bile na sandiju. Bolesnik se upinjao da digne glavu; oči su mu bile crvene i obložene krmeljima. Činilo joj se je jedva vidi.

"Da." Njen odgovor nije bio mnogo glasniji od njegovog pitanja."Treba ne..." i produži napadom kašlja."Vidi!"Luna se trže unazad i okrete: u pećinu je opet uletela Krvka, vukući za sobom jednu veću devojku."Oseti miris! Rekla sam ti da bude sve u redu dok nisam tu!""Pa jesam..." Starija devojka jauknu. Krvka ju je dohvatila za kosu i cimnula, jako, za jednu kiku."Trebalo bi da ti utrljam lice u to, Fosa. Ali neću, ako počistiš pre nego...""Dobro, dobro!" Starija devojka uzmače prema kapiji, brišući suze bola. "Naduvena krmačo jedna.""Ej. Šta 'e njemu?" Krvka je pokazivala prstom pored Lune, ka tuđinu."Bolestan je. Tražio da izađe napolje da piša, i mi ga pustili, a on pobego u mećavu, znaš? Iš'o u

krug, mi ga našli odma' ispred pećine." Izvela je rukom znak za ludilo, stresla glavom i uzmakla u tunel.Krvka pređe preko prostorije, čučnu pored Lune, zagleda se u bolesnikovo lice. "Uh." Pokušao je da

okrene glavu od nje, ali ona ga dočepa grubo ispod donje vilice. "Što si to uradio?" Njemu se oči sklopiše."Mislim da te ne čuje." Luna položi šaku preko njegove, steže ovlaš i pusti. "Njemu je potreban

iscelitelj, Krvko", promrmlja ona."Oće mre?" Krvka je sela malo unazad, na svoja stopala; ohola žestina nestajala je iz njenog glasa.

"Nema ovde iscelitelj. Mama je to radila, al' sad je šenula. Nikog drugog nije naučila. Zar ne moš' ti mu po-mogneš?"

Luna baci pogled gore, ka njoj. "Možda bih i mogla..." Poče da spliće kosu u pletenicu. "Imate neke tuđinske lekove?" Krvka odmahnu glavom. "Ili lekovite trave, bilo šta?"

"Mogu da ukradem od mame. Stare su..." Krvka ustade, u iščekivanju."Neka su, samo ti donesi."

142

Gledala je Krvkin odlazak, zbunjena tom devojčinom voljnošću. Podiže strančevu šaku, potraži puls u zglavku; dah joj zastade pri pogledu na unutrašnju stranu njegovog zgloba šake, prošaranu izukrštanim, zupčastim ožiljcima. U njih je zurila neko vreme, obuzeta ćutećom nevericom, a onda opet pažljivo spustila njegovu šaku, dlanom nadole. Držala ga je, posle toga, za ruku i čekala, nastojeći da joj um bude prazan.

"Evo." Na kapiji se, najzad, ponovo pojavila Krvka, donoseći zavežljaj umotan u kože ukrašene đinđuvama od komadića kosti i metala. Stavila je to na pod između njih dve, razvezala i raširila. "Neutron - aktivacijoooo!" reče ona izmahujući rukama. "Mama uvek govori moćne reči. Je l' govoriš ti moćne reči, sibilo?" Bez i najmanje podsmeha.

"Pa, verovatno." Luna je dohvatala lisnate svežnjeve osušenog bilja, mirisala glave cvetova i prozirne plastične vrećice sa semenjem. Njene nade su kopnele. "Nijednu od ovih ne znam."

"Pa, evo, ova je..."Luna odmahnu glavom. "Mislim, ne znam ni za jednu kako se koristi." Kej-Ar Aspundh joj je

svojevremeno rekao o staro-imperijalnoj istraživačkoj službi i ovo: pre otvaranja novih svetova za ljudske naseljenike, zasejavali su po svakoj planeti čitavu panaceju lekovitih biljaka, u serijama, uvek u skladu sa lokalnim ekosistemom. "Mi smo na ostrvima koristili mnoge biljke za lečenje." I nazivali ih Thalasinim darovima. "Moraću da pitam - ti ćeš morati da pitaš, da me inputuješ, važi?" Krvka je žustro zaklimala glavom. "Pitaj me kako se koja koristi." Luna pokaza rukom ka biljkama. "Zapamti ono što ću odgovarati - zapamti tačno, inače sve propada. Možeš li?"

"Sigurno sa mogu." Krvka se iscerila nadmeno. "Mogu ja i da otpevam sve orijentire u 'Pesmi staza i bogaza'. To više ne može niko drugi, jedina ja. Koju god pesmu sam čula na radiju, makar samo jednom, mogu je otpevam."

Luna uspe da izgura osmeh do polovine, ali je tu zaustavi ukrućena modrica na obrazu. "E to dokaži. Pitaj, a ja ću odgovarati. Input..."

Krvka je pročistila grlo, sela uspravnije. "Ehoooj, sibiloooo! Reci mi... hm... kako da ovo magično bilje upotrebimo?"

Luna uze jedan svežan bilja u ruke, oseti početak padanja unazad, u bunar odsutnosti......Klavali. Ona opet izranja u svetlost i nalazi poznato lice, Klavalino, iznenađeno i jako obliveno

rumenilom, kosa raščupana, leđa gola, sasvim blizu, jednako blizu njoj kao i... Danakil Lu. Vide da Klavali navlači ćebe hitro, da pokrije svoju golotinju. Ona pomisli, beskorisno, Izvini, Danakil Lu... Klavali, to sam samo ja, Luna.... Ali nije mogla uticati na njihov život čak ni sad, kad je tako duboko zavirila u njega; nije mogla ni da im se izvini ni da objasni koliko je srećna što se, makar i na ovaj način, ponovo sreću; niti da zatraži od njih pomoć - nije mogla da ostvari baš nikakvu komunikaciju.

Ipak, u uglovima Klavalinih širokih usta pojavi se početak osmeha, kao da je pročitala neku tajnu u prozoru Danakil Luovih očiju. Dotakla je njegov obraz nežno, smešeći se i sad, i opet legla na krevet, znalački strpljiva, da sačeka...

...Kraj analize!" Luna klonu napred, iscrpljena, oseti da je Krvkine hitre ruke hvataju i pomažu joj da se uspravi.

"Uspela si! Nisi lažna..." Krvkin glas pun neverice treštao je u Luninim ušima. Krvka je pogura da se donekle osloni na taj ležaj i povuče ruke, iznenadno nepoverljiva. "Budi se! Jes' budna? 'De si bila?"

Luna klimnu glavom, osloni čelo na kolena. "U... poseti kod starih prijatelja." Obgrlila se rukama oko cevanica, želeći da ne ispusti tu uspomenu: jedinu toplinu, jedinu sreću koje se mogla setiti.

"Sad znam sve lekovite trave, sibilo." Krvkin glas ju je opet dokačio kao šapa. "Ću ti pokažem. Oćeš ga izlečiš?"

"Ne." Luna diže nevoljnu glavu, otvori oči. "Dovešću pravu isceliteljku, koja će upotrebiti ove trave. Ali moraćeš da mi pomogneš, da mi dodaješ sve što bude potrebno." Klimanje glavom. Luna se spremi, znajući da će je transfer nositi do kraja, samo ako ona bude našla dovoljno snage da bar započne. Njeno telo se bunilo, odbijajući da prikupi energiju za još jedan teški zadatak. Ali ako bi se ona sad predala iscrpljenosti, za ovog stranca moglo bi da bude prekasno, pre nego što ona spremi snagu za novi ulazak u transfer. Sedeti i gledati kako druga osoba umire zbog nje - to nije dolazilo u obzir. Ona uperi svu svoju pažnju na njegovo lice.

"Dobro, sad me pitaj kako ga treba lečiti. Input!" i ona se baci kroz to......U antigravitacionu komoru belih zidova, gde je gledala jednu grupu ljudi u pastelnim i prozirnim

odelima. Lebdeli su u prostoru, svako po jednim užetom vezan za jedan sto; raspravljali su se o nerazumljivim medicinskim procedurama. Iza njih, iza ojačanog 'stakla' jednog širokog prozora, ona ugleda

143

debele prste od leda kako vise sa ruba nekog krova ili nadstrešnice, a iza toga polje obilato osvetljeno reflektorima, prekriveno snežnim nanosima...

"...analize!" Vratila se u sebe, jedva čujući suvo lupkanje tih izlaznih reči u svojoj glavi. Oseti prodorne mirise pet-šest čudnih biljaka na svojim rukama i odeći; poče tonuti napred. Magla uma stvarala je oreol oko njenog viđenja Krvkinog piljećeg lica i inertnog zavežljaja ćebadi - bolesnog tuđina, pretvarajući ih u svetu viziju. Ospokojena, pronašla je svoje šake i stopala i odvukla se četvoronoške prema grejalici, prema sredini prostorije. Kad je oblak energije postao toliko jak da telo nije moglo podneti veću jačinu, ona konačno dopusti sebi da klone i zaspi.

Luna se probudila prestrašenom naglošću, zagledala se sa nevericom u neočekivane zidove koji su je stiskali sa raznih strana. Zidovi, i to kameni - ne beskrajna pustoš neba iznad neke beživotne stenovite plaže na kojoj jedan dželat u crnom nosi odlikovanje koje je njoj isto tako dobro poznato kao i lice njene jedine ljubavi... Od tog fantoma poče se skrivati iza zida od prstiju, pritiskajući bolnu otečenost svog lica. Nije istina, nije!

Neki blagi cvrkut nalik na ptičji nametnu joj se, dovlačeći njenu svest nazad u kamenu odaju. Spustila je ruke, usmerila pažnju na jednu grupu kaveza na drugoj strani pećine i osetila kako je poplava vremena podiže, nosi i izbacuje u sadašnjost. Neko ju je bio premestio na ćebad presavijenu u vidu ležaja. Smrad životinja bio je daleko manji, kao da je taj neko i počistio kaveze; ali je vazduh bio pun mirisa lekovitog bilja. Nikakvi zvuci nisu dopirali do nje s one strane zaključane kapije; sigurno je već duboka noć, pomisli ona. Životinje su se meškoljile, šuškale su, gledale su svoje živote, a za nju su, sada, odvajale samo po koji sporedan pogled. "Znate da sam sada kućni ljubimac kao i vi", progunđala je tiho i tužno. Ustala je i jedan trenutak se klatila na nogama, a zvezde su joj se iskrile u vidnom polju; tek posle toga mogla je preći dvoranu.

Stranac je ležao pod jednim polu-šatorom od ćebadi, umotan u drugu ćebad maltene kao beba u pelene. Nedaleko od njegove glave bio je rešo na kome se pušio lončić sa jako mirišljavom smešom skuvanom od trava. Kleknula je pored ležaja, prislonila ruku na njegovo lice. Reče sebi da je sad manje vruć, ne baš sigurna da je to istina. "Vrati se..." prošaputa, maltene kao da je to molitva. Dokaži mi da imam pravo da budem živa, i sibila. Sagnula je glavu, pritisnula čelo na tvrdi okvir ležaja.

"Jesi... po mene vratila se li, dakle?"Digla je pogled, videla da se van-Tijamatovac trudi da otvori oči. "Ni-nisam te ni ostavljala."

Namrštio se, stresao glavom kao da je čuo nešto što se ne može razumno uklopiti. Ona ponovi tu rečenicu na sandiju. "Lazila uopšte nisam od."

"Ah." Posmatrao ju je kroz uske proreze očiju. "Bojim sad se ne. Kad... kad idemo?""Kad? Uskoro." Zagladila je njegovu kosu mokru od znoja, videla da se on osmehuje. Nemajući

pojma šta on to pita, nastavila je: "Budeš jači kad." Na sandiju mu se obraćala bliskim oblikom reči "ti"."Znao da tako lepa bićeš nisam. Stani uz mene do tada o?""Hoću." Spuštajući pogled, ona vide da je na rešou, na podu kraj njene noge, lončić guste čorbe od

lekovitih biljaka netaknut. "Piti ovo moraš." Prihvatila ga je rukom ispod pleća, okrenula na stranu. Poslušno se potrudio da nađe rukom put napolje, ali nije mogao da drži lončić; opet je videla modre ožiljke na unutrašnjoj strani njegovog zgloba šake. Pomogla mu je u držanju lončića; pio je. I kad popi sve, uhvati ga kašalj, krkljanje u plućima poput sudaranja mnogobrojnih kamenčića. Plastični lončić joj ispade iz ruke i otkotrlja se pod ležaj. Držala je tuđina čvrsto u naručju, deleći svoju snagu s njim, sve dok napad kašlja nije prošao, i malo duže.

"Tako stvarna... reklo se bi." Uzdahnuo je na njenom ramenu. "Tako dobra..."Pustila ga je da, već zaspao, klizne nazad na ležaj. Sedela je još nekoliko dugih trenutaka gledajući

ga, a onda se udobno namestila uz ram ležaja, naslonila glavu na ruku i opet sklopila oči.

"Pa, jesi stvarna."Te reči su je pozdravile kao stari prijatelji kad se probudila. Lagano diže glavu sa utrnule ruke i

pridiže se u sedeći položaj, žmirkajući.Stranac je sedeo mlitavo, naslonjen na zid i poduprt upetljanom gomilom ćebadi. "Sanjao sam li, ili ti

mi na sandiju govorila si?"

144

"Sam govorila", odgovori ona, takođe na sandiju. Poče razgibati prste, oseti trnce u ruci u kojoj je cirkulacija počela oživljavati. "Ja - to verovati mogu ne. Bolestan bio tako si." Osećala je kako je ispunjava toplina koja sija. Bio si, ali je moć došla kroz mene i ja sam te iscelila.

"Da si Kradljivica Dece mislio sam. U detinjstvu, dadilja rekla je mi, da ona bleda kao polarne svetlosti sjaj je..." Naslonio se jače na gomilu ćebadi. "Ali duh nisi. Ili jesi...?" Kao da ni sad nije siguran u svoja čula.

"Nisam." Drugom šakom je masirala svoje vratne mišiće, koji su se ukočili u nezgodnom položaju; lice joj se malčice trzalo. "Da jesam, bolelo ovoliko bi ne!"

"Robili su znači i tebe za." Nagnuo se malo napred, žmirkajući; oči su mu još bile upaljene. Ona klimnu glavom. "Lice tvoje", nastavi on. "Nisu te... stavljali zlo?"

Odmahnula je glavom. "Nisu. Nažao učinili su mi ništa. Oni... boje mene se, zasad.""Boje tebe se?" On baci pogled ka ulazu i onome što je ležalo iza ulaza. Daleki zvuci novog dana u

logoru stizali su do njih kao eho sa nekog drugog sveta.Zabacila je glavu, da on vidi ranu na njenom grlu, a kad je ugledao, ona vide grimasu na njegovom

licu, koje se sledećeg trenutka opustilo. "Sibila?"Spustila je glavu."Bogovi, prebrzo ide ovo." Legao je opet, i to bočno; u tom položaju odmaranja, dođe mu i prođe još

jedan napad kašlja.Krajičkom oka primetila je nešto neobično. Izvila se, i videla iza sebe hrpu plavocrne tkanine sa

trakom duž rubova, jedan bokal i zdelu sa komadićima sušenog mesa. "Neko neo nam je hranu do." Još dok je to govorila, njene ruke su se pružale u tom pravcu. "Hranu..." nemajući pojma koliko je vremena prošlo od kad je poslednji put jela.

"Krvka. Nekoliko sati pre. Pravio da spavam sam se."Luna poteže mnogo gutljaja iz bokala: plavobela tečnost, kao krem, klizila je niz njeno sasušeno grlo

i u njen sparušeni želudac kao ambrozija. "Ahhh..." Bila joj je to reč dah, uzdah zadovoljstva i olakšanja, dok je spuštala bokal. Onda je napunila plastično lonče i dodala mu ga.

"Ne." Zaklonio je lice podlakticom. "Hoću to ja ne.""Moraš. Za izlečenje, snaga treba.""Neću. Ne..." Ruka se spusti sa očiju, on diže glavu da pogleda Lunu. "Dobro... valjda hoću ipak."

Drugom rukom prihvati lončić sa pićem; ona i tu vide ožiljke na unutrašnjoj strani šačnog zgloba. Primetio je da ona tu upućuje poglede, ali je bez komentara podigao lonče do usta i počeo da pijucka.

Luna je prožvakala traku suvog mesa i progutala je celu, a onda upitala: "Ti ko si? Speo ovde kako si do?"

"Sam ko..." Spustio je pogled na mundir, dodirnuo ga; lice mu se ozarilo nekakvom zadivljenošću, kao kod čoveka koji izlazi iz kome. "Gundalinu, sibilo. Inspektor policije, Bi-Zi Gundalinu..." lice mu se iskrivi, "...sa Karemofa. Borili moja patrolna kola su o, i robili me za."

"Dugo ovde koliko si?""Večnost." Zažmurio je, opet otvorio oči. "A ti? Jesu sa kosmodroma tebe kidnapovali li? Laziš

odakle do - sa Velike Plave, ili sa Samathe?""Ne. Tiamaćanka sam.""Ovdašnja? Sibila si ali." Spustio je lončić. "Zimci ne...""Letnjakinja sam. Luna Svetlohodna Letnja.""Učila sandi gde si na?" Nešto mračnije od radoznalosti bacalo je senku preko tog pitanja.Luna se namršti, nesigurna. "Na Karemofu.""Zakona van si, dakle! Vratila si se kako?" Glas mu se slomi, nedovoljno jak da bi poneo pitanje

izrečeno nadmoćnim tonom vlasti."Isto kao što sam i otišla - sa teh-krijumčarima." Bez razmišljanja se prebacila na svoj maternji jezik,

tijamatski; tek naknadno je to primetila, i iznenadila se, uvređena što to njega vređa. "Šta nameravaš da preduzmeš zbog toga, plavac? Da me uhapsiš? Proteraš?" Ogorčeno je stavila ruke na kukove.

"Oboje... kad bih bio u mogućnosti." Sa upornošću gonioca prešao je za njom iz jednog jezika u drugi. Međutim ubeđenje o sopstvenoj pravednosti isteklo je iz njega, ostavljajući ga mlitavog na ležaju. Nasmejao se, promuklim zvucima mržnje. "Ali, ne brini. Ležim praktično na nosu... zarobljenik najgoreg smeća u kosmosu, živim u štenari... nisam uopšte u mogućnosti." Dokrajčio je tečnost u lončiču, pustio da lončić visi okačen o jedan njegov prst, preko ivice ležaja.

145

Luna mu napuni lončić još jednom i stavi mu ga u ruku."Sibila švercerka." Pijuckao je obazrivo, gledajući je. "Mislio sam da sibile treba da služe ljudskom

rodu, a ne sebi. Ili si dala da ti to utetoviraju... čisto iz poslovnih razloga?"Luna se zacrvene od novog besa. "To nije dozvoljeno!""Nije ni... krijumčarenje, pa ipak, neki ljudi krijumčare." Zatim je žestoko kinuo - prosipajući piće po

sebi i po njoj."Nisam švercerka." Otresla je rukom kapi sa svoje parke. "Ali ne zato što bih mislila da šverceri čine

nešto loše. Vi ste oni koji čine zlo, Gundalinu, vi plavci - puštate da vaši ljudi dolaze ovamo, uzimaju šta im se hoće, a za uzvrat ne daju ništa."

Nasmešio se bez veselja. "A-ha, znači progutala si udicu tog pojednostavljenog objašnjavanja stvari, je l' da? Kad bi htela... da vidiš pravu pohlepu i eksploataciju, otišla bi da vidiš neki svet na kome nema naše policije niti Hegemonije da održava mir. I da... sprečava ljude kao što si ti da se vraćaju i prave probleme, kad već jednom odu."

Luna se pomače unazad, sedajući na pete, i ne reče ništa. Zadržala je svoje gnevne reči u zarobljeništvu. Gundalinu je jednako ćutao; sedela je i slušala hripanje daha u njegovom grlu. "Ovo je moja planeta, ja imam pravo da budem ovde. Sibila sam, Gundalinu, i služiću Tijamatu na sve moguće načine." Nešto oštrije od ponosa ispuni njen glas. "Mogu da dokažem šta sam, čim postaviš prvo pitanje. Pitaj me nešto, odgovoriću."

"Nije potrebno, sibilo." Šapat izvinjenja. "Već si odgovorila. Trebalo bi da te mrzim što si me izlečila..." Okrenuo se i legao na stomak, gledajući i dalje ka njoj; žmirnula je videći njegov izraz lica i prekrila šakama svoje zglobove šake. "Ali kad znam da sam živ i da nisam sam, i vidim tvoje lice... a čuo sam i da si govorila jednim civilizovanim jezikom, mojim jezikom: bogovi, nisam ni slutio da ću ga ikad više čuti! Hvala ti..." glas mu se zagrcnu. "Koliko dugo si bila tamo... na Karemofu?"

"gotovo mesec dana." Ubacila je još jedno parče suvog mesa u usta i tek onda digla pogled ka Gundalinuu; pustila je da sokovi počnu da rastvaraju hranu, donoseći ublaženje grlu koje se steglo od iznenadnog podudaranja osećanja. "Ali - mogla sam ostati duže, možda doživotno. Da su stvari ispale drukčije."

"Znači, dopalo ti se tamo?" Ne više ironično; samo gladno. "Gde si bila? Šta si videla?""Uglavnom na Lopovskoj Pijaci. I u gradu kod kosmodroma." Sela je prekrštajući noge, dovukla

stopala rukama na prava mesta i dopustila svome umu da sad gleda samo one dane koji su joj tada bili gozba za oči; da gleda Svilenog, Elsevir i Ugasa žive na toj istoj gozbi; da s njima putuje dole, na površinu planete, i do Aspundhovih ornamentalnih vrtova... "Pili smo lith i jeli ušećereno voće... i, da, na ekranu smo videli uzdizanje Singalua u tehe."

"Šta?" Gundalinu se pridiže, sede naslonjen na zid, ubrzano hvatajući vazduh, obuzet oduševljenjem i nevericom. Ona primeti da mu nedostaje jedan zub. "Bogovi, bogovi, ne verujem! Matori Singalu? Ovo si izmislila, zar ne?"

Odmahnula je glavom. "Nisam, stvarno! Dogodilo se slučajno. Ali čak i Kej-Aru je bilo drago." Setila se i kako su navirale suze u Elsevirine oči, i u njene... i suze joj navreše opet; ali sad suze jada.

"Dabome, ona svratila kod Kej-Ar Aspundha." Odmahnuo je glavom, obrisao oči, još široko osmehnut. "Čak ni moj otac nije tek tako svraćao kod Kej-Ar Aspundha! Dobro, nastavi, šta je dalje bilo?"

Luna proguta. "Mi smo... pričali. Zamolio me je da ostanem nekoliko dana. On je sibil, znaš..." Zaćutala je.

"Znam i to da mi mnoge stvari ne kazuješ", reče Gundalinu tiho. Odmahnu glavom. "I, ne, ne želim znati. Čak ne želim da znam ni zašto je, do vragova... Kej-Ar pozivao teh-krijumčare na čaj. Ali ti si tamo mogla imati sve što poželiš - onaj život, sve što ti je ovde nedostupno. Zašto ostaviti sve to i rizikovati sve, povratkom na Tijamat? A vidim ti u očima da se kaješ što si se vratila."

"Smatrala sam da moram." Osećala je kako joj se polomljeni nokti utiskuju u dlanove. "Kao prvo, nikad nisam ni želela da odem u svemir. Bila sam se zaputila u Karbankl, da nađem jednog mog rođaka... Ali kad sam stigla u zaliv Šotouver, srela sam Elsevir, a onda su neki plavci pokušali da nas ukebaju..."

"U zalivu Šotouver?" Neki čudan izraz ovlada njegovim licem, nešto poput nezadovoljstva što mu nešto nije pošlo od ruke. "Mala je vaseljena. Nije ni čudo što stalno pomišljam da sam negde već video to tvoje lice."

Nagnula se napred, sa početkom nekog smeška, i sad ona pomno proučila njegovo lice. "Ne... valjda nisam ni mogla da zapamtim, suviše sam bila preokupirana bežanjem."

146

Usta su mu se trznula. "Za moju njušku niko nikad nije rekao da je vredna pamćenja. Znači, tad si bila na putu za... Karbankl. Ali, pet godina kasnije, ideš li još tamo? Šta god da se dogodilo tvom rođaku, sad je već... drevna istorija."

"A, nije", reče ona. Odmahnu glavom. "Dok sam bila na Karemofu, pitala sam, i transfer mi je rekao da se moram vratiti, da još nije gotovo." Hladna tišina vakuuma postade glasnija u njoj, poče joj istiskivati dah. "Međutim od trenutka mog dolaska, do koga god čoveka mi je bilo stalo - toga ili sam uništila, ili povredila..." Njen glas poče da drhti. Zgurila se, željna da se zavuče u neko skrovište.

"Ti? Ne razumem...""Zato što sam se vratila!" I pustila je da reči poteku, ispričala mu je sve, svaki postupak i svaku

plaćenu cenu, sve okolnosti koje su je neumoljivo dovele dovde... "Ja sam to izazvala! Ja sam ih navodila da tako rade, sve je bilo zbog mene. Prokleta sam - ništa od ovog se ne bi desilo bez mene, ništa!"

"Ne, desilo bi se, ali ti ne bi videla, u tome je cela razlika. Niko ne vlada tuđom sudbinom - ne vladamo mi ni svojom." Osetila je kako se njegova ruka spušta, oklevajući, na njeno rame. "Ne bismo bili zarobljenici ovde; ja ne bih bio živ da kažem... da ne bi bila u pravu, kad bismo bili ovde. A? Je l' tako?"

Digla je glavu, zagledala se u njega. "Ali, meri. Za ime Dame, čak i meri... Bili su bezbedni na Ngenetovoj zemlji, dok se ja nisam pojavila!"

"Ako su Starbak i goniči dilipi bili u lovokrađi, to nije... tvojom krivicom. Isključivo Kraljica odlučuje o tome. Ja bih rekao da si triput blagosiljana, a ne prokleta, ako si iz susreta sa Starbakom izišla samo sa... grloboljom." Zakašlja se, pritiskajući svoje grlo.

"Starbak?" Duboko je udahnula, sakupljajući hrabrost da zapita: "Da li je to bio - onaj u crnom? Šta je on?" A ne ko je on.

Gundalinu podiže obrve, ostavi njeno sve mekše rame. "Nikad nisi čula za Starbaka? On je Kraljici družbenik, on obavlja njen lov na mere, on likvidira ljude po njenom nalogu, on joj je glavni savetnik za poslove s nama, a i ljubavnik."

"Spasao mi je život." Prešla je prstom duž kraste na zarastajućoj rani na svom vratu. "Ko je on, Gundalinu?"

"To niko ne zna. Njegov identitet ostaje u tajnosti."On je voleo tebe, ali sad voli nju. Te reči iz sibilskog transfera ispuniše joj um, najednom dovodeći,

kao katalizator, sve na svoje mesto. "Sad razumem. Razumem sve!... Istina je." Sklonila je pogled, sklonila ga još jednom; ali one smaragdne oči iza krvnikove crne maske pratile su je, pratile...

"Istina je šta?""Da je taj moj rođak Starbak."Gundalinu mirno reče: "To ne može biti. Starbak je van-Tijamatovac.""Pa i Ukres je. Njegov otac je bio tuđin. Ukres je oduvek želeo da liči na tuđine i na Zimce... sad je

uspeo." Monstrum jedan. Kako je mogao tako nešto da mi uradi...? Protrljala je lice, razmazujući iznenadnu vlagu oko očiju.

"Skačeš na zaključke. To što se Starbak plašio... da ubije sibilu...""Znao je da sam sibila pre nego što je video moj znak!" Uzvratila je, zadajući udarac Gundalinuovoj

nepodnošljivoj uverenosti da je uvek u pravu. "Prepoznao me je, to sigurno znam. Štaviše, nosio je i jedan orden, koji je uvek bio Ukresov." Ubijao je mere, štaviše. Pesnicu je stezala i opuštala ispred usta. "Kako je mogao? Kako je mogao da se pretvori u to?"

Gundalinu opet leže, neprijatno ćutljiv. "Karbankl tako deluje na ljude", reče on posle nekog vremena. "Ali, ako je istina, bar mu je ostalo dovoljno humanosti da ti poštedi život. Sad možeš da ga zaboraviš. Zaboravi bar... jedan problem." Uzdahnuo je, zagledao se gore, u senke.

"Ne." Odgurnula se i ustala, počela da šeta u jednom krutom krugu nadomak ležaja. "U Karbankl želim više nego ikad. Mora postojati neki razlog za ono što je uradio; ako se izmenio, postoji i način da se vrati u pređašnje stanje." Način da ga preotmem od nje. Neću izgubiti... posle ovolikog prevaljenog puta. "Volim ga, Gundalinu. Nije bitno šta je počinio, nije bitno na koji način se izmenio, ne mogu jednostavno da prestanem da ga volim." Niti da prestanem da osećam potrebu za njim i da želim da mi se vrati. On je moj, oduvek je bio moj! Neću ga se odreći - bez obzira čiji je i u šta ga je pretvorila... Istina ju je užasnula i učinila bespomoćnom. Više nije videla izraz na Gundalinuovom licu, dok se na njenom licu izraz lagano menjao. "Dali smo zavet da će naši životi pripadati jedno drugome, pa, ako on više ne želi da ostane pri tome, moraće sam da mi dokaže da je tako." Jedna šaka se stegla u pesnicu, druga se za pesnicu držala.

147

"Taa-ko." Gundalinu se osmehnuo, ali sa nekom nesigurnošću. "A ja uvek mislio da vi domoroci živite dosadnim životom, bez komplikacija." Izraz njegovog lica opet postade udoban. "Na Karemofu ljubav je bar do te mere dobro vaspitana da zna gde joj je mesto, ne zaleće se da nam čupa srce iz grudi."

"Onda nikad niste voleli", reče ona nezadovoljno. Čučnula je pored naslage blistavih-i-tamnih tkanina koje je Krvka ostavila za njih dvoje; rasejano uze nešto sa nje. Bila je to tunika, sa našivenim širokim trakama od upletenih gajtana.

"Ako misliš na sveproždiruću ljubav, onu koja udari kao grom iz vedra neba i ugasi razum - onda, zaista, nikad nismo... voleli. Čitao sam ja o takvim stvarima..." Njegov glas postade blaži. "Ali nikad nisam to video. Ne verujem da takva ljubav egzistira u stvarnoj vaseljeni."

"Karemovci ne egzistiraju u stvarnoj vaseljeni", reče Luna namršteno. Svuče parku, otvori ronilačko vodonepropusno odelo celom dužinom i iziđe iz njega; poče trljati pocrvenele i izgrebane ruke, češati leđa. Puštala ga je da sve to gleda, znajući da se on trudi da ne gleda; perverzno je uživala u njegovoj nelagodnosti. Navuče meku, tešku tuniku preko svog uzanog donjeg rublja, zatim sa dosta muke ugura noge u 'obojke' i onda u čizme krznom iznutra obložene; prikopča oko kukova široki opasač od obojene uštavljene kože. Pipala je ručno ispletenu traku prišivenu na tuniku uspravno na prednjoj strani i vodoravno oko donjeg ruba: sve boje sunčevog zalaska, naspram vune crne kao noć. "Ovo je divno..." Zaprepašćenje se probijalo nagore, kroz njene mračnije preokupacije. Ona iznenada shvati da su te trake, i ceo taj odevni predmet, veoma stari.

"Jest." Na Gundalinuovom licu nije bio onaj izraz koji je očekivala. Ipak, videla je, iza, da se osećao neprijatno, i zato oseti mali, kao ubod čiode, stid što ga je postidela.

"Gundalinu...""Zovi me Bi-Zi." Jednim sleganjem ramena oslobodio se stidljivog osećanja samosvesti. "Mi se ovde

svi zovemo po prvom imenu", reče on, pokazujući jednim pokretom ruke menažeriju.Klimnula je glavom. "Bi-Zi, mi smo..." Zaćuta, čujući nekog u tunelu-hodniku. Škljocaj brave, i

kapija se otvori unazad, ka njima. Prođe Krvka, za kojom je cupkalo jedno malo dete obraza rumenih kao ruža; nosila je nekakvu kutiju. Nogom je zalupila vrata iza sebe. Duž zidova, životinje su se uzmuvale i počele piljiti u nju; njihovi pokreti bili su napeti i plašljivi. Malo dete, koje kao da je tek prohodalo, odluta prema kavezima i neočekivano sede ispred jednog. Ne obraćajući nikakvu pažnju na njega, Krvka pođe preko odaje.

Luna baci pogled na Gundalinua, vide kako mu život nestaje iz očiju i živahnost iz lica, i kako ostaje samo crna pomirenost sa zlom. Ali Krvka je sva sijala od sreće dok je ostavljala kutiju na pod i uspravljala se ispred njega. Odmeravala ga je kao inkvizitor. "Da ne poveruješ, ništa mu nije! Ej..." Uhvatila ga je za rukav, povukla ga za mišicu ruke. "Ja ti dovela pravu sibilu samo da bi ti ost'o živ, plavkane!" On odvuče ruku iz njenog zahvata, sede uspravnije. "Sad mož' mi čitaš do kraja."

"Ostavi me na miru." Prebacio je noge preko ruba ležaja, podupro glavu rukama. Poče kašljati potmulo.

Krvka slegnu ramenima; pogleda opet Lunu, počeša svoj kljunasti nos. "I tebi dobro? Ja jutros mis'ila da ste oboje mreli." Neki nagoveštaj, ali samo nagoveštaj, poštovanja uvukao se u njen glas.

Luna klimnu glavom i poče oprezno birati reči, kontrolišući glas. "Meni je dobro... Hvala ti što si mi donela odeću." Dodirnula je prednju stranu tunike. "Ovo je baš divno." Nije uspela da izbriše ton neverice u tim rečima.

U jednom trenutku Krvkine nebeski plave oči bile su pune ponosa; ali ona obori pogled. "To 'e samo neka starudija. Od moje prababe. Niko više ne nosi te stvari. Niko ne zna ni kako se prave." Povukla je rub svoje prljave bele parke, kao da parku zaista više voli. Poče preturati po kartonskoj kutiji; izvuče plastičnu kocku veličine pesnice. Nerazumljiva buka ispuni prostoriju kao kiša. Krvka poče da zujka jednu melodiju i Luna uvide da je to melodija koju Krvka uspeva da izvuče iz statičkih šumova na radiju. "Zaista je loš prijem u ovoj pećini. Naročito otkad je naš plavonja pokuš'o da ovo razmontira i napravi otpremnik." Iskezila mu se. "Evo ti večera", reče mu i baci jednu konzervu na ležaj. Iznenadni krik iza njih natera Lunu da se okrene. Dete je stajalo, dernjalo se iz sveg glasa, i mahalo ručicama prema kavezu. "Pa ko ti rek'o da guraš prste unutra, budalo! Evo i tebi."

Luna dohvati tu drugu konzervu, koja joj je doletela tačno u ruke, sede i povuče poklopac nagore, da se otvori. Ono unutra je imalo neke neodređene sličnosti sa čorbom. Gledala je kako Gundalinu otvara konzervu i počinje da jede. Onda pogleda šmrcavog klinca. "Je l' ti ono brat?" upita Krvku.

148

"Nije." Krvka pođe, noseći jednu manju kutiju sa slikom neke životinje. U kutiji je imala hrpu iseckanog mesa. Pošla je u krug, od životinje do životinje, pored onih u kavezima i onih vezanih, i svakoj je dobacila po neki komadić: večeru. Luna je gledala kako uzleću ili uzmiču od njenih grubih pokreta, i kako se, posle Krvkinog prolaska, šunjaju napred.

Krvka se vratila, namrštena, i dohvatila treću konzervu, svoju. Dečkić se stvori pokraj nje, cvileći i potežući je za jaknu. "Ne sad!" Gurnula mu je kašiku čorbe u usta. "Znaš išta o životinjama?" upita bacajući pogled ka Luni pa onda prema kavezima.

"Ne o ovim." Luna skloni pogled sa dečaka, koji je imao lice savršeno belo i savršeno rumeno, kao da je od porcelana.

"Onda ćeš da uradiš isto kao juče, al' sad da mi kažeš o životinjama." Pogledala je besno, očekujući odbijanje. "Mis'im da su i neke od njih bolesne. A ne znam ni njih kako da lečim." Njen pogled popusti. "To 'oću da znam."

Luna je klimnula glavom i progutala poslednji zalogaj čorbe iz svoje konzerve. Ustala je polako. "Odakle ti sve ove životinje?"

"Krala ih sa kosmodroma. Ili kupovala od trgovaca, ili 'vatala na zamke... to onu elf-lisicu tamo, i one sivoptice, i kuniće. Ostalima ne znam ni imena."

Luna je osećala kako se Gundalinuov pogled vuče za njom pun mračnih optužbi za krivična dela, ali na to nije obraćala pažnju; išla je prema najbližoj životinji, onoj s kojom je bilo najteže suočiti se - prema jednoj uzdrhtaloj vreći nabora koja je čučala u gnezdu od suve trave. Luna otvori vrata tog kaveza, a životinja poče da balavi gnusno, pokazujući joj široka usta-sisaljku. Luna steže zube da ne pokaže gađenje, čučnu ispred životinje i ponudi joj punu šaku veštačkih zrna hrane, ostajući na daljini ispružene ruke, čineći vrlo malo pokreta.

Mehurava histerija životinje postepeno je zamrla, i posle još nekoliko beskrajnih trenutaka životinja poče da se vuče šljampavo napred, centimetar po centimetar; najzad, oklevajući, dotače Luninu šaku ustima. Luna zadrhta i životinja brže-bolje pobeže, pa uskoro poče opet da nastupa. Zatim poče da uzima zrna iz njenog dlana, jedno po jedno, veoma delikatnim kretnjama. Luna se odvaži da pogladi životinju slobodnom rukom; te krivine nalik na režnjeve mozga bile su, pod rukom, glatke i prohladne, kao površina zgužvanog satenskog jastuka. Pod njenim dodirom životinja je zadovoljno sela, oglašavajući se zvucima nalik na rasprskavanje mehurića.

Ostavila je tu životinju polako, otišla do jednog para gipkih, ushodanih mesoždera u susednom kavezu. Oni odmah poravniše uši uz glavu; očnjaci su se beleli naspram njihovog krzna, crnog ali prošaranog raznim nijansama crnila. Te zveri su joj u nečemu izgledale mačkasto, i ona poče da im zvižduće, stvarajući one akorde od kojih su, kod kuće, mačke dolazile predući u njeno krilo. Duge uši sa čupercima na kraju odskočile su, okrenule se, uhvatile savršen pravac, kao radari... životinje su pošle ka njoj maltene protiv svoje volje, privučene zvukom. Ponudila im je da onjuše njene prste, osetila strujanje zadovoljstva u sebi kad se jedan obraz, boje ebonosa, protrljao o njenu šaku u znak prihvatanja. Mačkasta bića su se bočno privukla rešetkama, zahtevajući, grlenim zvucima, njen dodir.

Produžila je, sa više samopouzdanja, do jednog reptila sa kožnim krilima i glavom nalik na pijuk; i dalje, do perjano-mekih ovalnih stvorenja na kojima se nisu primećivale nikakve glave; do jedne ptice sa rubinski crvenom krestom i smaragdno zelenim perjem koja je ležala klonulo na podu kaveza. Izgubila je svaki pojam o vremenu i svrsi, predata želji da komunicira makar u najmanjoj meri sa svakim stvorenjem i da kao nagradu dobije od svakog bar embrion poverenja... sve dok najzad ne stiže do kraja kruga, gde zateče dečkića kako spava kod Krvke u krilu, i Krvku kako zuri gore u nju, zavidljivo, ali bez reči.

Luna pogleda na drugu stranu, shvatajući i taj Krvkin pogled, jednim, zadnjim trenutkom empatije. "Ja... uh... spremna sam da uđem u transfer, Krvko, čim ti kažeš."

"Kako ovo izvede?" Krvkine reči padale su na nju kao udarci. "Zaš'o oće kod tebe, a neće kod mene? To su moji ljubimci! Pa treba valjda mene da vole!" Dečka probudiše ti zvuci besa i on poče da plače.

"Trebalo bi da je očigledno zašto", progunđa Gundalinu kiselo. "Ona sa životinjama postupa kao sa ljudskim bićima, a ti sa ljudskim bićima kao sa životinjama."

Krvka besno skoči na noge, a Gundalinu se ukruti."Krvko... one se tebe plaše. Zato što..." Borila se da ovlada rečima koje nisu htele da funkcionišu,

nastojala je da ih uklopi uz svoje misli. "Zato što se ti plašiš njih!" završila je grubom otvorenošću."Ne bojim se ja njih! Ti si ih se bojala."

149

Luna odmahnu glavom. "Ne na taj način. Mislim... bojiš se da im dopustiš da vide da ti je stalo do njih." Izbegla je da gleda ka Krvkinim očima, okretala je glavu opet prema kavezima.

Krvkina usta su se pokretala, a namrštaj nestajao. "Pa šta, radim sve za njih, hranim to, i šta još bi trebalo?"

"Da naučiš da budeš... blaga s njima. Da naučiš da... blagost... nije slabost."Dečkić se čvrsto držao za Krvkinu nogu, nastavljajući da plače. Krvka spusti pogled ka njemu,

položi mu, oklevajući, šaku na glavu, a onda pođe za Lunom opet prema kavezima. Luna je opet započela krug sa mozak-životinjom, koju je namamila sebi u ruke i upotrebila kao žižu pažnje za sva svoja čula. "Pitaj me o njima. Input... Začula je Krvkino pitanje i ponela ga dole...

"...analize!" Našla je sebe iscrpljenu, u sedećem položaju, na podu, sa tupo-njuškastim mladunčetom elf-lisice koje je pokušavalo da sisa ukrasnu traku njene tunike. Zagladila je gustu belu krestu na glavi mladunca, izvukla mu traku iz usta i uklonila čiodasto-ubodne kandžice sa svoje tunike veoma pažljivo, a onda je obema šakama pružila mladunca Krvki. "Evo", šapnula je nejako. "Uzmi ga."

Krvka pruži ruke, usporavajući pokrete, oklevajući; mladunac se nije otimao niti bunio kad ga je Luna glatko izručila u dlanove koji su čekali. Krvka ga stavi na svoj stomak i pridrža ga tu, maltene bojažljivo. Poče se kikotati kad se mladunče zavuklo u otvor njene parke i pribilo uz njena rebra. Dete je sedelo na podu uz Krvkine noge i pružalo jednu ruku gore za mladuncem; palac druge ruke držalo je zavučen u usta.

"Da l' sam ti rekla... dovoljno?" Luna pogleda po krugu golih kaveza na kojima su se još videle prodajne oznake, u zlatnoj i senovito zelenoj boji, neke prodavnice uvoznih kućnih ljubimaca, prodavnice sa nekog drugog sveta. Ala je to daleko... svi smo mi tako daleko od svog doma.

"Ovo je lisop. Pa starlovi. Šišmišaj..." Krvka odrecitova imena svih. "Mislim da čak znam šta nije u redu sa onima", reče pokazujući prstom. "Nemam pravu hranu." Crte njenog lica zavrnuše se nadole. "Al' ti si dobro radila." Pogleda opet ka Luni, pokušavajući da zazvuči ohrabrujuće. Mladunče je držala sasvim uz sebe. "Ej plavane, je l' dobro radila?"

Gundalinu se nasmeši, pomalo mrzovoljno, i odglumi salutiranje. "Junački..."Tri para očiju istovremeno pogledaše ka ulazu, jer se čulo da dolazi još neko. Kapija se otvori i

propusti jednog čoveka sa bradurinom i teškim licem. Životinje počeše uzmicati u svojim kavezima, sve do zida.

"Šta oćeš, Tarid Ro?" Krvkin glas opet je bio nabusit."Šamanka oće da se ovo popravi." Pružio je neki instrument krhkog izgleda, koji Luna nije

prepoznala. "Reci ovom tehu da počne da odrađuje troškove koje nam stvara.""Mnogo 'e boles'an." Krvka isturi donju vilicu napred."Živ je." Tarid Ro se iscerio, zaokrećući pogled kao topovsku cev prema Luni. "Dovela si mu ovu

lutkicu. Od nje bi se i mrtav dig'o... da oživi! Oćeš malo kod mene u šator, si-sibilka?" Gruba šaka pogladi njen obraz sa modricom; zabolelo je.

Luna uzmače, zgađena. On se nasmeja i prođe pored nje."Slušaj ti, Trt-Tarid Ro", reče Krvka, "bež' od nje! Ona ima moć..."Podrugljivo se nasmejao. "Onda š'o je ovde? Ti ne veruješ u to praznoverje, a, teh?" Spustio je

pokvareni instrument pred Gundalinua, a onda i komplet alata. "Samo nemoj se mnogo zezaš. Ovo, ovo ovde, ako sutra ujutru ne radi, ima te nateram da ga pojedešo." Opalio je čvrgu po prljavim insignijama na Gundalinuovom okovratniku; Luna vide da je Gundalinuovo mršavo lice tog trenutka posivelo i opustilo se.

Tarid Ro mu okrete leđa i ode ležernim hodom kroz odaju, do kapije, kao skula-predator kroz bazen u kome je jato riba.

Krvka ga isprati, dižući jedan nepristojni znak rukom prema njegovim odlazećim leđima. "Bogovi, al' mrzim ovog gada!" Lice joj se trznulo: elf-lisičje mladunče se probudilo u njenoj jakni i počelo da se migolji i da grebucka. "Misli da je precednik vlade il' tako nešto, samo zato š'o ga mama najviše voli. Bio i on u Karbanklu, i vratio se isto lud - zato ga ona i voli."

Luna je gledala kako se Gundalinu pruža po ležaju, kretnjama ostarelog bogalja, i okreće lice zidu. Ona ne reče ništa.

Krvka izvuče uzmuvano mladunče iz parke i ćušnu ga nazad u kavez, pokretom maltene ljutitim. Luna se opet zagleda samo u Gundalinua, ali oseti, potom, kako Krvka pogledom pretražuje pećinu u potrazi za nečim bezimenim što je nestalo. Ubrzo Krvka povuče mališana koji je brbljao da ustane. Ode s njim kroz kapiju, ostavljajući njih dvoje da ih tišina guši.

150

Luna prođe kroz težinu vazduha, priđe Gundalinuu i kleknu. "Bi-Zi?" znajući da on ne želi da ona postavlja ikakva pitanja, znajući da pitanja mora postaviti. Pipnu ga po ramenu. Oseti drhtaje njegovog tela čak i kroz debeli kaput. "Bi-Zi..."

"Ostavi me na miru.""Ne.""Nisam ja jedna od njenih životinja, tako mu svih bogova!""Nisam ni ja!" Njeni prsti se zariše u njegovu mišicu, prisiljavajući ga da prizna njeno postojanje.Prevrnuo se na leđa, ležao zureći sumornim očima u tavanicu. "A ja mislio da stvari ne mogu postati

još gore..."Luna spusti pogled, klimnu glavom. "Onda će možda početi da postaju bolje.""Nemoj." Odmahnuo je glavom. "Nemoj mi pričati da će postojati neka budućnost. Jedva sam u

stanju da se suočim i sa sutrašnjim danom."

Ona vide, pored svog kolena, neispravni instrument koga je Tarid Ro ostavio za Gundalinua na tlu. "Ne možeš popraviti ovo?"

"Mogu zavezanih očiju", reče on, sa slomljenim osmehom. "Kad bih imao dve dobre ruke. Ali nemam."

"Imaš tri." Luna ga stisnu za ruku kao da izriče neki zavet.On podiže drugu ruku, položi je nespretno preko njene. "Ja ti se zahvaljujem." Uvukao je jedan dugi

dah i seo. "Tarid Ro..." i proguta. "Tarid Ro me uhvatio kad sam preuređivao strujna kola u Krvkinom radiju. Kad je prestao da me mlati, dva dana nisam mogao da hodam. I, bogovi, on je uživao u tome." On provuče prste kroz kosu; Luna vide da mu ruka opet drhti. "Ne znam šta je radio dok je bio u gradu - ali naučio je da bije."

Luna se strese, izbrisa uspomenu na Tarid Roov dodir sa svog lica. "Je l' - zbog toga?" Upiranjem pogleda pokazala je ka ožiljcima na njegovim zglobovima na ruci.

"Zbog - svega!" Odmahivao je glavom. "Ja sam visokog roda, teh, Karemovac! Biti tretiran kao rob, od strane ovih divljaka - i gore nego rob! Ko ima iole ponosa, ne može nastaviti da živi tako: bez časti, bez nade. Zato sam pokušao da postupim na jedini častan način." Sagledavao je to kao savršeno uravnoteženo. "Ali, našla me Krvka, pre nego što je - došao kraj."

"Spasla te?""Jasno." Luna začu mržnju u toj reči. "Šta bi im vredelo da ponižavaju mrtvaca?" Pogledao je dole,

ka svojoj neupotrebljivoj šaci. "Dok, međutim, invalida već vredi... Onda sam prestao da jedem; dok mi nije rekla da će zvati Tarid Roa da me hrani. Taj bi za petnaest minuta mogao da me natera da jedem govna." Pokušao je da ustane, pao je nazad na ležaj, kašljao do suza. "I onda, ta oluja..." Raširio je ruke bespomoćno, kao da je hteo da ona uvidi koliko se silno potrudio da postupi kako valja i treba.

Plašeći se da je zaista razumela, ona reče samo: "A sad?""A sad se sve promenilo. Imam... opet... da mislim i o nekom drugom, a ne samo o sebi." Nije znala

da li je zbog toga zadovoljan ili samo ogorčen."Drago mi je što nisi uspeo." Oborila je pogled. "Ići ćemo mi u Karbankl, Bi-Zi, znam da hoćemo."

Nije gotovo. Iznenada je bila u to sigurna, kao da je neka vrsta vidovitosti živa u njoj.Odmahnuo je glavom. "Meni to više nije važno. Prekasno je, previše sam vremena proveo ovde."

Prstima je podigao vrh njene donje vilice. "Ali, zbog tvog dobra, nadaću se.""Nije prekasno.""Ne razumeš." Povukao je pečat ušiven u mundir. "Mesecima sam ovde, gotovo je! Festival,

Promena, završni odlazak... svi su već otišli sa ove planete, a mene su ostavili. Zauvek." Njegovo izmršavelo lice se trznu. "'U snovima čujem domovine glas; možemo li poći? Sreća čeka nas.'"

"Nisu te ostavili! Nije se to još dogodilo."Zinuo je kao da ga je udarila. Privukao ju je gore, na ležaj, pored sebe, maltene ju je drmao. "Zaista?

Još koliko? Još koliko? O, bogovi, recite mi da je istina!""Istina je." Ona klimnu glavom. "Ali ne znam k-koliko još... Mislim, nisam sigurna... ostaje još jedno

nedelju, dve, valjda, do svetkovine.""Sedam dana?" Pustio ju je, klonuo na zid. "Luno... prokletnice, ne znam da li si raj ili pakao; sedam

dana." Protrljao je šakom usta. "Ali mislim da si raj." Zagrlio ju je, kratkotrajno, nevino, okrećući lice na drugu stranu.

151

Digla je ruke dok se odmicao, zagrlila sad ona njega, čvrsto, sa iznenadnom zahvalnošću, šapćući: "Ne puštaj. Još malo. Molim te, Bi-Zi. Treba mi još malo. Drži me..." Dok ne prestane ovo davljenje svega u ružnoći. Dok ne osetim kako su me držale njegove ruke...

Gundalinu se ukrutio od iznenađenja i nekog čudnog nehtenja. Ipak, njegove ruke je okružiše, maltene mehaničkim pokretom, i privukoše je opet, dajući joj pribežište, odgovor.

Toliko vremena... setila se Ukresovih nežnih ruku, kao da je juče bilo... toliko je već vremena minulo. Odmarala je glavu na njegovom ramenu, pustila je sebe da se sva rastopi, bez misli, bez vremena, uz čvrstu masu njegovog tela; pustila je da to telo daje supstancijalnost fantomu jednog drugog tela i da pokida i zbaci lance gorkog znanja sa obličja budućnosti. Posle izvesnog vremena osetila je da se Gundalinuove ruke jače stežu, da se njegovo disanje menja; i da se njen puls neočekivano ubrzava.

"Na sandiju... hoćeš nekad govoriti li mi?" upitao je zastajkujući."Da." Osmehnula se u njegov rukav. "Iako - govorim ga dobro ne..."

"Znam. Akcenat grozan je ti." Nasmejao se blago."A tek tvoj!" Osetila je kako se sad njegova glava oslanja o njeno rame, u traganju za odmorom;

poče mu trljati leđa, sporim i smirenim pokretima; začu njegov uzdah. Malo po malo njegove ruke se opustiše, spadoše sa nje; osetila je još jednu promenu u njegovom disanju. Podigla je njegovu glavu, videla pored svog lica njegovo zaspalo i napola osmehnuto. Opružila je Gundalinua pažljivo, podigla mu i noge na ležaj, pokrila ga ćebadima. Poljubila ga je nežno u usta i onda otišla do svoje ćebadi na podu.

"Popravio, a? To ti 'e dobro, plavac." Krvka je ušla u odaju, sagnula se i dohvatila daljinomer koji su Gundalinu i Luna popravili radeći zajedno celog tog jutra. U njenom glasu olakšanje je bilo jedva prikriveno; ali Gundalinu je čuo samo pretnju i natuštio se. "Ej, šta ti bi da ih pustiš?"

Bele ptice su uzletele sa Luninih ramena; onaj par starlova kliznuo je pod ležaj čim se začuo Krvkin glas. "Da im dam bar malo slobodice", reče Luna, sa više samopouzdanja nego što je osećala.

"Će pobegnu! Zato ih držim u kavezu - inače bi pobegli, budale jedne.""Neće pobeći." Luna je ispružila dlan, u kome su bile mrvice hleba. Ptice su poletele u krug i sletele

joj na podlakticu, tiskajući se da budu što bliže. Ona pogladi njihovo povijeno perje. "Držanjem u kavezu nećeš postići da budu zaista tvoje, jer ćeš znati da nikad ne smeš otvoriti vrata."

Krvka priđe još bliže i ptice uzleteše. Luna preruči mrvice u Krvkinu šaku; ali ta se šaka steže u pesnicu i izruči mrvice na pod. "Zajebi to. Neću ja to. Plavac: oću priču." Prišla je Gundalinuu, sela na ležaj pored njega. "Još o Starom Carstvu."

Naglašeno se odmakao od nje. "Ne znam više nijednu. Sve ih znaš napamet.""Baš me briga. Pričaj!" Prodrmala ga je za ruku. "Čitaj opet onu knjigu. Čitaj i njoj, ona je isto

sibila."Luna, zagledana u ptice koje su oko njenih nogu kljucale mrvice, diže pogled."Sedi, sibilo." Krvka imperatorski mahnu rukom. "Dopašće ti se. To je o prvoj sibili koja je ikad

postala, i o kraju Starog Carstva. Ima svemirski pirati, pa cele veštačke planete ima, pa vasionci, i super-oružja, samo: paf!" Dezintegrisala je Lunu prstom, smejući se.

"Zaista?" reče Luna gledajući Gundalinua. "Znaju, zaista, o prvoj sibili?" On slegnu ramenima."Rek'o je da je sve istina." Pojačavali su se Krvkino oduševljenje i glas. "Ajde plavi. Čitaj ono gde

ona spasava svog Pravog Dragog od pirata.""Spasava on nju." Gundalinu kašljem izrazi svoju indignaciju."E, slušaj: samo čitaj." Nagnula se i počela tražiti rukom ispod kreveta; starlovi pobegoše zveckajući

kandžama po kamenu. Našla je i dohvatila otrcanu knjigu, hitnula je prema Gundalinuu. "A na kraju, ono kad ona misli da on umire, a on misli da je ona mrtva, to je dibidus tužno." Iscerila se vampirski.

"Krvko, ispričaću ti ja priču", reče Luna, grabeći neočekivanu inspiraciju kao ključ. Sede podvijajući noge; starlovi joj priđoše, zbog čega ptice pobegoše kud koja. Položili su svoje šiljaste njuške njoj u krilo. "Priču o meni... i o mom Pravom Dragom, i o tehno-krijumčarima, i o Karbanklu." A ti ćeš slušati, i razumeti... Osetila je kako je nadahnuće nosi, maltene prisiljava.

Ispričala je još jednom svoju priču; puštajući da padnu one barijere kojima su dotad njene emocije bile zaustavljane, dozvolila je sebi i da vidi Ukresovo nasmejano lice u sunčanom sjaju da čuje kako njegova muzika plovi iznad morskih talasa, i da oseti vatreno-blistavu blizinu njegovu... da oseti njegov odlazak kojim je otrgnut i deo njene duše. Nije izostavila ništa, nijedan prizor koji je videla, nijedan svoj postupak...

152

("Nisi - ej! zaista nisi znala da do Karemofa i nazad treba pet godina? E jes' bila glupača!")("Učim, učim.")...nijednog od ljudi koji su pokušali da joj pomognu, pa ni cenu koju je svako od njih zbog toga

platio. "A onda sam na tom čoveku u crnom, koji je ubijao mere, videla medalju, onu, njegovu... bio je to Ukres, tako sam ga k-konačno našla." Pogledala je dole, pritisnula dlan na svoj modri obraz, ali sećajući se samo njegovih milovanja.

"Šta... on je Starbak?" prošaputa Krvka, impresionirana. "U, jebote. Tvoj Pravi Dragi je ubij'o mere. I kao ti ga još voliš?"

Luna ćutke klimnu glavom; usta su joj drhtala. Neka sve bude prokleto - još ga volim! Zadržala je dah, dugo, boreći se da ovlada sobom; izborila se za povratak u sadašnjost da bi odmerila Krvkinu reakciju.

Krvka je krišom brisala oči, češkala se po glavi, na kojoj je kratko ošišana kosa stršala kao slama. "Eeee... nije fer. Sa' će on mre a neće to zna."

"Šta?" Luna se ukruti."Promena", reče Gundalinu. "Poslednji Festival, kraj Zime. Kraj Snežne Kraljice - i Starbaka. Njih

dvoje moraju biti udavljeni u vodi, zajedno. To ti je kraj svega..." Pogledao ju je, sa iznenadnim nemim razumevanjem.

Luna se diže na kolena, odgurnu starlove, razbi čaroliju koja je držala i nju, ali zahvaljujući kojoj je ona držala Krvku. "Majko sviju nas - pa vremena jedva da ima još malo! Krvko, moraš da nas pustiš! Moram da ga nađem, moram da stignem u Karbankl pre Promene."

Krvka ustade; njeno lice je otvrdnjavalo. "Ništa ja ne moram! To si ti sve izmislila da te pustim. E, pa - neću!"

"Nije laž! Starbak jeste Ukres, i umreće... Nije moguće da sam ovoliko proputovala samo da bi se tako završilo!" Borila se protiv svoje nadolazeće panike, gubila je tu bitku. "Ako stignem u Karbankl na vreme, Bi-Zi će mi pomoći da nađem Ukresa na vreme. A ako se Bi-Zi ne vrati u grad na vreme, njegov narod će otići sa Tijamata a njega će ostaviti ovde. Manje od četrnaest dana je preostalo..."

"Onda će sve bude kroz četrnaes' dana gotovo, i vas će baš briga za sve to, vas oboje. Onda mož' ostanete ovde kod mene zauvek." Krvka je skrstila ruke na grudima; njene su oči plamtele izdajom.

Luna ustade, osećajući kako se kameni zidovi navaljuju sve bliže i bliže njoj. "Molim te, molim te, Krvko! Pomozi nam!"

"Baš me briga ako je i sve istina! Vas je baš briga za mene; što bi mene bilo briga za vas?" Potegla je jedan rukav Lunine tunike tako da se osetljiva tkanina pocepala do lakta. Onda je izišla i tresnula kapiju za sobom.

"Nije mi jasno", progunđa Gundalinu, između ironije i očajanja. "Priče koje sam ja čitao sve su imale srećne završetke."

Ležeći bez sna do duboko u noć, Luna oseti kako se starlovi najednom bude pokraj nje i osluškuju. Poče i ona da osluškuje s njima: koraci koji silaze hodnikom, iz usnulog logora. Sela je, žmirkajući u sjaju grejalice. Bi-Zi takođe sede, na svom ležaju; ona uvide da je sigurno i on probdio ovu polovinu noći s njom, u nečujnom jadu. O, Damo, predomislila se...

Kapija se otvori. Ali figura koja se uobličila u svetlosti nije bila Krvka. Luna začu kako Gundalinu šumno uvlači dah. Sedela je nepomična kao smrt, paralisana.

"Budi se sibilo. Doš'o sam da naučim neke tvoje zajebancije... i da ti pokažem neke moje." Tarid Ro pređe sredinom odaje, usput zbacujući parku sa leđa.

Luna se nekako osovi na noge, pokretima kao na usporenom filmu. Ne verujem... Majko, molim te Majko, daj da se probudim! Zateturala se unazad videći da se ovaj san ne razilazi i da su njene molitve odletele nesaslušane. Oseti da je Gundalinuove ruke hvataju i vuku.

"Ostavi je na miru, kučkin sine, ako ne želiš da izgubiš i to malo pameti što imaš."Tarid Ro se nasmeja. "Ne veruješ ti u to, kao ni ja! Gledaj svoja posla, plavac, inače ću ti ovog puta

pokazati šta je pravi bol."Bi-Zijev zahvat na njenim plećima izgubi svu snagu. Ruke mu padoše i on uzmače. Luna pregrize

krik. Ali kad se Tarid Ro bacio da pređe poslednje rastojanje između njih, Gundalinu pođe napred, zadajući dobro uvežbani udarac u pravcu Taridovog grla.

Ali bez snage, i Tarid Ro podmetnu blokadu, pa mu zavrte ruku i baci ga u stranu, u kaveze. Gundalinu se odgurnu i uspravi, ali pre nego što je mogao da povrati ravnotežu, Taridova teška pesnica ga

153

sustiže i obori na kolena, a onda ga čizma posla na tlo. Sledećeg trenutka Tarid je opet dospeo do nje, zagrlio je. Svojim ustima on pokri njena; a Luna se besomučno izvijala dok nije našla jednu njegovu usnu, koju je onda ugrizla, osećajući ukus njegove krvi koja se već mešala sa njenom pljuvačkom.

Jauknuo je i udarcem odbacio Lunu od sebe. Ona je zaglavinjala nekud, pokušavajući da mu izmakne. "Sad si proklet, Tarid Ro! Sad imaš sibilsko ludilo, majkonapušteni, i sad više nema nade za tebe!" Njen glas je odzvanjao prodorno kao kreštanje belih ptica koje su lepetale iznad njih. Ipak, on ponovo jurnu za njom; na licu mu je bio sjaj krvi, a u očima drugačiji sjaj, ludilo neke druge vrste. Luna se dočepa prstima za žičanu mrežu na zaključanoj kapiji, vrišteći: "Krvko! Krvko!" Njegova šaka se sklopi oko njenog vrata, ona stiže da jekne, a onda ostade bez glasa; bol polete niz njene ruke, parališući ih. Otrgao ju je od kapije.

Jedan starl napade njegovu nogu, zarivajući svoje debele kandže u obojak i dublje, u meso. Očnjaci mu se zaboše u list noge; ali Tarid je nju još vukao u krug i ritao se tako opako da starl spade i odlete na svog parnjaka koji je kružio okolo. Opet se njegove šake sklopiše oko njenog grla, ali sledećeg trenutka on posrnu unazad, gubeći svu snagu. "Kurvo!" promrmlja, ali ta reč je bila sva zgusnuta od strave. Uhvati se šakama za glavu, njišući se; onda se stropošta i ostade nepomičan na podu.

Luna stade nad njega. Promuklim glasom reče: "Naučiću ja tebe trikovima, neverniče." Zakorači preko njegovog nesvesnog tela i otrča nazad, do Gundalinua koji se mukotrpno dizao na noge. Pokuša da ga podrži, rukama peckavim i teškim, vide modricu kako mu otiče na sred čela. "Bi-Zi, kako ti je?"

Pogledao ju je sa nevericom. "Kako je meni?" Zagnjurio je lice u sastavljene šake i tako ostao nekoliko trenutaka, onda ju je zagrlio, privio na srce; a ona je pritisnula lice na njegov vrat. "Hvala bogovima... hvala bogovima, oboje smo dobro."

"Šta je, šta vi to - radite?" Krvka je banula na kapiju, stala videći telo Tarida Roa na podu. Starlovi su kružili oko njega kao lovci oko plena, uz preteće režanje. Krvka osmotri kako Luna i Gundalinu stoje zajedno na drugom kraju prostorije; Luna vide pitanje u devojčinim očima, i odgovor do koga je Krvka došla iako ništa nije pitala. Tek tad Krvka reče: "Ti... ti li si to njemu učinila?"

Luna klimnu glavom.Krvka zinu. "Je l' mrtav?""Nije. Al' sutra kad se probudi počeće da... ludi. Postaće luđi od ludog." Luna iznenada proguta.Krvka spusti pogled ka Tarid Roovom otromboljenom licu. Opet diže pogled; sad se njeno lice

punilo čudnom mešavinom emocija, iz koje se gnev polako izdvajao i dizao. Posegla je u svoju parku, izvukla staner-pištolj i podesila skalu na njemu. Saginjući se, primakla je vrh pištolja Taridovoj slepoočnici. "Neće, neće." Povuče obarač; Taridovo telo se trznu.

Samo pokretom glave, Luna malo uzmače i oseti da se Gundalinu kraj nje kruto zaustavio u pokretu. Ali ne oseti u sebi nimalo žaljenja, niti kajanja.

"Dobro si ga se otarasila", reče Krvka, zavlačeći pištolj nazad pod odeću. "Rekla sam ja njemu da će požali ako te dira." Digla je glavu, uzvratila im pogled, pokazujući nešto dublje od prisvajačkog stava, i jače od nezadovoljstva zbog uskraćenosti. "Prokleta bila, sad si stvarno zabrljala! Kad matora sazna, tražiće da ti se odere koža, naživo; a ona što traži, to ovde i bude, tu ja niš' ne mogu. Svi misle da je svetica, iako je samo ludača." Krvka obrisa nos rukom. "Dobro! Dobro, nemoj me gledaš tako! Pustiću vas."

Lunu sustiže reakcija, i ona se zanjiha i skliznu na kolena.

Krvožedna studen pred zoru ujedala je Lunu čak i kroz izolaciono odelo i kroz sivu i smeđu vunenu masku navučenu odozgo, preko celog lica. Napolju, zvezde su pucketale na crnom nebeskom svodu, sneg je ležao posrebren pod mesečevim srpom; njih troje stajahu još u pećini, ali nadomak prostranog ulaza. "Nikad još nisam videla tako lepu noć."

"Ni ja. Ni na jednoj planeti." Gundalinu se pomače ispod termo-ćebadi, među zalihama koje su bile kaiševima pritegnute za prednji kraj dobro natovarenih motornih sanki. "Niti ću ikad ovakvu videti, pa makar živeo sve do novog Zlatnog doba." On duboko udahnu, i zakašlja se odmah, kašljem dubokim i cepajućim, zato što je ledeni vazduh napao njegova nezalečena pluća.

"Začepite oboje, ej", reče Krvka pojavljujući se pored njih poslednji put. "Oćete da probudite ceo logor? Drž'." Strpala je nešto Gundalinuu u krilo; Luna prepoznade tri mala prenosiva kaveza. "Vrati ove u zvezdoluku. Bolesni su, ne mogu ih držim ovde." Glas joj je bio stegnut kao stisnuta pesnica. Gundalinu ugura kaveze pod ćebad, pored sebe.

Krvka ode do drugih životinjskih kaveza, koje je ranije natrpala pored ulaza u pećinu. Podiže prvi i oslobodi bravu na njemu. "A ove divlje prokletinje ću da istrkeljam napolje, ne vole čak ni tebe", reče

154

kiselo, gledajući Lunu. Sivokrile ptice izlepršaše napolje i popadaše na tlo, zapanjene. Onda se podigoše iz snega i odleteše, kričeći svoju slobodu. Ona trzajem otvori sledeći kavez; kunići belog krzna poiskakaše kao masa, saplićući se preko svojih stopala, a zatim odoše dugim skokovima u mesečinu, ne stvarajući nikakav, ni najtiši, zvuk.

Otvorila je poslednji kavez, prodrmala ga; mladunče elf-lisice se iskotrljalo napolje, šišteći uvređeno. Gurnula ga je nogom u sneg. "Ajde, ajde!" Mladunče je selo i počelo da bleji, zbunjeno, srebrnog krzna sasvim nakostrešenog. Zatim se pridiglo, streslo, i počelo se gurati da prođe nazad, ka toploti i skloništu. Na njegovom putu našla se Krvkina čizma, krznena i kožna, a ono se uz čizmu uspuza, cvileći.

Krvka opsova i saže se, pa podiže elf-štene. "Ma, dobro", reče raspuklim glasom. "Ostale zadržavam!" Pogleda opet Lunu. "Ali sad bolje znam kako se gaje. Zato će želeti da ostanu sa mnom."

Luna klimnu glavom, nemajući poverenja u sopstveni glas."Vas dvoje valjda sve imate." Krvka poče samosvesno da gladi štene po glavi. "Čak i merač daljine.

Nadaj se da si ga dobro popravio, plavkane.""Šta ćeš sad?" reče Gundalinu. "Nećeš imati nikoga da ti takve stvari popravlja - ali ni novih

primeraka. Vi ste zaboravili kako žive pravi lovci i nomadi, jedino još znate parazitski život.""Ja nisam zaboravila." Krvka zabaci glavu. "Poznajem i stare načine. Mama neće živeti večno, iako

misli da oće. Umem ja da se snađem - a i za sve ostale da se pobrinem, čim budem na vlasti. Ne trebaš mi ti, stranče!" Ona neočekivano ispruži ruke i zagrli Lunu. "Ajde, bež'te odavde. Imaš da ga nađeš dok nije prekasno, jesi čula!"

Luna je zagrli i sve nepravde su bile zaboravljene, sve oprošteno; osećala je kako se štene buni i koprca između njih dve. "Hoću."

Zajedno izguraše sanke sa Gundalinuom na otvoreni sneg, onda Luna sede na vozačko mesto. Uključi energetski blok, po mrzovoljno progunđanim Gundalinuovim uputstvima.

"Ej, Krvko", reče Gundalinu i okrete se da je pogleda preko ramena. "Drži." Dobaci joj roman, sav otrcan. "Ne verujem da ću ikad više hteti da ga čitam." Nije se osmehnuo.

"Pa ne mogu ni ja da ga čitam, na tvom jeziku je!""To ti dosad nije bilo prepreka.""E ajde bežite vi, dok..." Mahnula je knjigom kao da preti, ali Luna vide njen osmeh.Zatim uključi prednji far i oni pođoše na svoje završno putovanje ka severu.

34.

Na tronu, Arienrod; u svojoj dvorani za prijem, gde će kroz manje od dve nedelje primiti i predsednika vlade cele Hegemonije, kome će to biti poslednja službena poseta. Pitala se dokono da li će on osetiti neko sažaljenje prema njoj. Ali ovo danas je u poseti samo zapovednica policije; nije potrebno mnogo mašte da se zamisli razlog njenog dolaska. To što Pala-Tion dolazi lično, znak je Starbakovog velikog uspeha.

Pala-Tion je ostavila oba pratioca među plemstvom, koje je bilo zauzeto svojim uobičajenim rekla-kazala; verovatno je mislila da ih na taj način poštedi od neophodnosti klečanja. A sama više nije pristajala da klekne, od kad je postala komandantkinja - sitna pobeda; njena jedina pobeda. Arienrod se nasmeši samo u sebi, gledajući kako Pala-Tion skida šlem i formalno se klanja. "Vaše veličanstvo."

"Komandante Pala-Tion. Izgledate užasno, komandante - sigurno od prenapornog rada. Odlazak Vašeg naroda sa Tijamata nije kraj sveta, znate. Trebalo bi da se pobrinete o sebi, da ne omatorite prerano."

Pala-Tion diže ka njoj pogled slabo skrivene mržnje i jedva primetnog prezira. "Ima i gorih stvari od starenja, Vaše veličanstvo."

"Ne mogu ih zamisliti, nijednu." Naslonila se unazad. "Čemu dugujem ovu posetu, komandante?""U pitanju su dve stvari koje ja smatram gorim od starenja, Vaše veličanstvo: ubistvo i protivzakoniti

pokolj mera." Zvučala je kao da smatra da između ta dva i ne bi trebalo da bude razlike. "Dolazim sa nalogom za hapšenje Starbaka, jer je protiv njega podignuta optužnica da je počinio ubistvo i da je ubijao mere na imanju jednog van-Tijamatovca čije prezime je Ngenet. Taj Ngenet je zabranio kraljevski lov na svom području, kao što Vam je poznato." Iz njenog pogleda praskale su optužbe.

Arienrod podiže obrve, ne trudeći se da u potpunosti glumi iznenađenje. "Umorstvo? To je sigurno neka greška, mora biti da postoji neko drugo objašnjenje."

155

"Svojim očima sam videla jedan leš. Takođe, merska trupla." Pala-Tion žmirnu, pred navalom uspomena, a usta joj se izviše nadole. "Greške nije bilo, drugog objašnjenja nema. Hoću Starbaka, hoću ga sada... Vaše veličanstvo."

"Naravno, zapovednice. A ja želim i lično da ga ispitam o tim optužbama." O Luninom kratkotrajnom novom pojavljivanju nije saznala više ništa, u nedugom vremenu otkad se to desilo. Ali sada... "Ukreše!" Prenela je pogled daleko, preko beline dvorane, gde je Ukres stajao među plemićima koji su došli obučeni u svoje kostime za Festival da ih Kraljica vidi. Dovitljivošću bogatih, već su uspeli da se dočepaju najlepših i najsloženijih maski iz raznih maskerskih radionica i da srede da im budu izrađeni kostimi koji će maskama odgovarati. Sad su stajali zajedno kao skup divno deformisanih životinja, čija su mutantska totem-lica ravnodušno zurila u nju: stvorenja iz narko-fantazije.

Na njen poziv, Ukres brzo dođe. Gledala je kako se kreće: plava jakna bez rukava i tesno pripijene pantalone naglašavali su gipkost njegovih kretnji. Ali njegov izraz lica - bilo je to lažno lice, mlitava ožalošćenost, zbog koje je njoj bio jednako tuđ kao i ma koja od tih festivalskih maski. Kleknuo je pred nju, ćutljivo poslušno, potpuno ne obraćajući pažnju na Pala-Tion. Nije bila sigurna da li mu je ta neučtivost proračunata, ili samo zbog krivice; znala je da se on pred tom ženom oseća krivim, ali nikad nije saznala zašto. "Da, Vaše veličanstvo." On diže pogled.

Pokretom mu je pokazala da ustane. "Ukreše, gde je Starbak?"Zablenuo se u nju, zatim se hitro pribrao. "Pa, hm, ja - ne znam, Vaše veličanstvo. Izišao je iz Palate.

Nije mi rekao kad će se vratiti." Pokaza joj ironični skriveni osmeh i svoju radoznalost. "On ne govori sa mnom."

"Komandant Pala-Tion je došla da ga uhapsi zbog ubistva.""Ubistva?" Okrenuo se Pala-Tion.Otrov se video u policajkinim očima koje su mu uzvratile pogled; i opet otrov kad je digla glavu

prema Kraljici. "Kako je dobro odmerio trenutak da to kaže.""Ma, hajdete, komandante", reče ona razdražljivo. "Mislite li da ja umem da čitam misli? Što se

ubistva tiče, ja to ne dozvoljavam, kod mojih podanika." Izraz Pala-Tioninog lica govorio je da ne bi bila iznenađena kad bi Kraljica zaista čitala misli i odobravala ubistva. "Želim znati više o ovome. Lično ste, velite, videli tela? Čija tela?"

"Jedno telo, ako ne računate trupla mera." Pala-Tion proguta, kao da je to za nju samo jedna neprijatna uspomena i ništa više. Ukres se poigravao ahatima na krajevima svog opasača, šibao je njima kao bičem po svojoj butini i svaki udar propraćao grimasom. "Telo dilipa."

"Goniča!" Nije uspela da sakrije prizvuk omalovažavanja u svom olakšanju."Ne, Vaše veličanstvo", reče Pala-Tion hladno. "Dilipa. To je bio jedan slobodni građanin

Hegemonije, gost građanina Ngeneta. Izboden je nožem. Po tvrđenju Ngeneta, nestala je i jedna njegova gošća, za koju se takođe veruje da je mrtva. Bila je građanka ovog sveta, Letnjakinja po imenu Luna Svetlohodna. Merska trupla su bila unakažena." To je izgovorila da zazvuči kao nešto najgroznije.

"Unakažena?" reče Ukres, preglasno.Arienrod je osetila na sebi reflektor Pala-Tioninog pogleda u trenutku izgovaranja tog imena: Ona

nešto sluti. Ali bila je pripravna za to i održala je nepromenjenu učtivu zgađenost. "To ime kao da mi je izdaleka poznato... Beše li to neka tvoja rođaka, Ukreše?"

"Da, Vaše veličanstvo." Jednu šaku je sklopio preko zglavka druge šake; Arienrod vide kako se nokti utiskuju u kožu. "Ako pamtite, bila mi je - rođaka..."

"Primi moje saučešće." Nije mu dala nimalo topline.Pala-Tion ju je posmatrala sa nečim što nije bilo ni zaprepašćenje, ni razočarenje, nego mešavina ta

dva. "Ta osoba je bila ilegalni povratnik. Nestala je pre oko pet godina." Nešto je zapinjalo u njenom glasu."Mislim da se sećam tog incidenta." Tad sam mislila da je to kraj svega, ali nije bilo tako."Šta, u kom smislu su meri bili - unakaženi?" ponovo upita Ukres. "Unakaženi kako?""Imam u štabu film o tome, ako ti prija da gledaš tu vrstu stvari, Svetlohodni.""Do vraga, ne mislim ja... zapravo hoću da znam šta je bilo sa Lunom!""Ukreše", reče Arienrod glasom tihog upozorenja, naginjući se napred. "Pa, komandante, to je, ipak,

njegova rođaka. Naravno da on sad želi da zna šta se desilo s njom." Prokletnik, gad... videći koliko je silno to poželeo.

"Svi do jednog su - odrani, Vaše veličanstvo." Pala-Tion se i sad stisnuto mrštila.

156

"Odrani? Bez kože?" Bacila je ka Ukresu pogled prikrivene neverice, videla u njegovim očima nerazumevanje. "Starbak ne bi nikad uradio tako nešto. Zašto bi ih drao?"

"Trebalo bi da poznajete njegovu motivaciju bolje nego ja, jer on je Vaš čovek." Pala-Tion se poigravala svojim opasačem sa oružjem, opasno se bližeći nadmenosti. "Ko bi drugi imao na raspolaganju sredstva da podavi toliko mera odjednom?"

Ne dopada mi se ova stvar, ne mogu da pogledam dovoljno daleko u nju. Arienrod je ispipavala prozirne krivudave reljefe na rukonaslonu prestola. "Pa, iskreno da Vam kažem, komandante, čak i ako je Starbak zaista to uradio, ne vidim zašto ste zbog toga toliko zabrinuti. On će biti mrtav uskoro, čim nastupi Promena." Slegnula je ramenima, pokazujući fatalističko prihvatanje sudbine i trag osmeha.

"Zakon se ne može osloniti na to, Vaše veličanstvo." Pala-Tion je pogleda naglašeno. "Osim toga - to bi Starbaku bila suviše blaga sudbina."

Ukres se okrete da ode odatle; ali se zaustavi i provuče prste kroz kosu.Arienrod neočekivano oseti pesmu krvi u ušima. "Govorite samo u svoje ime, strankinjo! Predlažem

da razmišljate o svojoj sopstvenoj sudbini posle Promene, a našu sudbinu da ostavite nama.""Vaše i naše sudbine su vezane, Vaše veličanstvo, zato što Tijamat pripada Hegemoniji." Arienrod se

učini da je čula blagi naglasak na reči pripada. Ali samopouzdanje Pala-Tionino raspade se već tog trenutka, čim je sa svojim blefom nastupila, a sumnja u sopstvene mogućnosti potisnu je nazad, na mesto gde je ranije bila. Jer Pala-Tion je znala - da, znala - da Zima ima izvesne planove, ali je isto tako pouzdano znala da ona, Pala-Tion, nema načina da te planove osujeti. "U svakom slučaju, tražim Starbaka radi saslušanja i očekujem da ćete Vi u tome sarađivati", reče, očigledno ni najmanje ne očekujući da će se išta slično ostvariti.

"Učiniću koliko je u mojoj moći da se ova neprijatnost ispravi, svakako." Arienrod je rasplela okovratnik od kristalnih perli koji se kao slap spuštao niz srebrna prsa njene košulje. "Ali Starbak je svoj čovek, dolazi i odlazi kad hoće. Ne znam kad ću ga sledeći put videti."

Pala-Tionina usta se skeptično iskriviše. "Tražiće ga i moji ljudi. Ali, naravno, više bi mi pomoglo ako bih od Vas čula njegovo ime."

Arienrod pokretom pozva Ukresa na platformu na kojoj se presto nalazio. Pogladi šakom njegovu golu mišicu, čije drhtanje oseti, kao da ga je dodirnula nekom hladnom vatrom. "Žao mi je, komandante. Njegov identitet ne mogu otkriti nikom; bilo bi to kršenje poverenja, bila bi pogažena čitava zamisao o njegovom položaju. Ali, motriću, pa kad se pojavi..." Posegla je gore, dotakla jedan uvojak Ukresove kose, namotala ga oko prsta; on je samo pogleda, iznenadna zazirući od nje. Osmehnula se, pa se osmehnuo i on, nesiguran.

"Mogu ja to ime da saznam i sama. A tad ću ga zgrabiti!" Pala-Tion se nakloni, sa svom spoljašnjom doličnošću, i ode čvrstim koracima.

Ukres se nasmeja stegnuto, oslobađajući se napetosti. "Ispred njenih očiju!"Arienrod je dozvolila sebi da mu se u smehu pridruži, ali bez stvarnog zadovoljstva; pamtila je

vreme kad je smeh bio nešto jednostavno, nešto ukorenjeno u radosti a ne u bolu... "Živa šteta što neće nikad saznati šta joj je promaklo." Moram, međutim, da se postaram da zaista tako bude. "Starbak će neko vreme morati da nosi masku običnog čoveka."

Ukres klimnu glavom, najednom ozbiljan. "Nemam ja ništa protiv toga", reče, jednako iznenadno ogorčen.

"A to, na plaži, šta je to bilo?" Nagnula se ka njemu, držeći ga pogledom."Rekao sam ti sve što znam, sve što sam video! Zatukli smo mere na uobičajen način i ostavili da ih

Ngenet nađe. Ništa drugo nismo uradili." Skrstio je ruke na grudima. "Ne znam šta je bilo posle toga. A rado bih znao, Thalase mi..." Te poslednje reči bile su jadna molitva izgubljenosti i čežnje.

Sklonila je pogled od njega, osećajući kako joj se lice steže od nekog osećanja koje nije lako imenovati. Ti bi rado znao? Onda, za ime svih bogova, nadam se da nećeš nikad saznati!

35.

"Damu ti!" Snežne sanke su usporile i stale.

157

Luninu psovku Gundalinu je ponovio u sebi, kao nečujni odjek. Novo prostranstvo golog kamenitog tla zaprečilo im je put uz jedno brdo. Gundalinu još nikad nije video, niti je očekivao da vidi, teren izvan kosmodroma lišen debelog snežnog pokrivača. Međutim, za vreme njegovog zarobljeništva Tijamat je još jednom ušao u orbitalno leto, i sad se bližio vrelom letu Promene - kad će dva sunca zvana Blizanci ući u periapsis svoje putanje oko Crne Kapije. Gravitacioni uticaj Kapije povećavao je solarnu aktivnost oba ta sunca; zato se ovaj zamrznuti svet lagano topio, a njegova ekvatorijalna zona postajala je nepodnošljivo vrela.

Tokom poslednjih nekoliko dana, dok su putovali ka gradu, silazeći iz crne i srebrne divljine u kojoj su banditi bili ulogoreni, vremenske prilike su im se osmehivale. Iz dana u dan ogromna, blistava samoća širila je netaknuto čisti pokrov ispod glečerima nagrizenih vulkanskih planinskih vrhunaca, ispod besprekorne čistote neba. I svakog dana, iako su odmicali ka severu, temperatura se pomicala polako na gore, prema tački mržnjenja, koju je i prelazila kad su sunca dolazila u zenit. Luna i Gundalinu su za to bili zahvalni, ali se zahvalnost brzo preobratila u kletve uskraćenosti, jer se sankama isprečivalo sve više "zakrpa" na terenu ispred njih - sve više mesta sa ogoljenim stenama i tundrom.

Izvukao se polako ispod gomile koža i ćebadi, otišao teškim korakom napred i podigao saonike i osetljivu donju stranu saonica. Luna je navalila da gura zadnji kraj i oni zajedno pođoše, na taj način, beskrajnom uzbrdicom. Gledao je džinove koji su, suncima bačeni, išli ispred njih imitirajući svaki pokret njihovog teturavog odmicanja; trudio se da ne obraća pažnju na obruče crveno usijanog metala koji su mu se stezali oko pluća - a ni na činjenicu da je, zbog njegove slabosti, ta devojka prisiljena da obavlja sve teške poslove i da ih, i sama, ne žaleći se, obavlja sasvim uspešno.

Najzad su stigli na vrh brda i na snegom pokrivenu nizbrdicu. Odahnuo je i prepustio se dugom i grčevitom kašlju do tog časa suzbijanom. Oseti da mu Luna prilazi s leđa. Povukla ga je nazad, do njegovog sedišta na sankama.

"Još koliko ima, Bi-Zi?" Namrštila se, navukla krzna do njegove brade, kao nervozna dadilja. Sad nije imala nikakve lekovite trave, a znala je da je njegov kašalj opet pogoršan.

Osmehnuo se kratkotrajno, odmahnuo glavom. "Uskoro. Možda još jedan dan i tamo smo." Kosmodrom. Spas. Raj. Nije priznavao da sad ne može da se seti da li su na putu proveli pet dana, ili šest. Nijednog trenutka nije sebi dozvolio da poveruje da je put već toliko dugo potrajao, niti da su njegovi proračuni možda pogrešni.

"Mislim da bi trebalo da se ulogorimo negde dole." Luna je pokazala prstom prema jednom mestu; a on je video i kako je zadrhtala pod ledeno-zubatim korbačem vetra koji je baš tada ošinuo po kičmi brda. "Sunca već zalaze." Prešla je pogledom preko vidika: beskraj brda koja se spuštaju ka dalekom moru. Zatim je digla oči ka nebu, osmotrila tamošnji indigo, sve tamniji. "Ne bi trebalo da putuješ po ovoj hladnoći." Čuo je iznenadno uvlačenje njenog daha, glasnije od uzdisanja vetra. "Bi-Zi!"

Digao je pogled, za njenom pruženom rukom, ne znajući šta očekuje da vidi, ali zatim znajući da vidi nešto što nije očekivao.

Iz plavocrnog zenita padale su zvezde. Ali ne one kao krhotine stakla, zvezde ovog zimskog sveta - nego one zvezde koje blistaju u snovima, one za koje vredi život dati, zvezde carstva, veličanstvenosti, slave... nemoguće pretvoreno u stvarnost.

"Šta... šta su?" reče Luna. Čuo je u njenom glasu strahopoštovanje i strah nebrojenih domorodaca koji su, na sedam različitih planeta tokom hiljadu godina, viđali ono što su i njih dvoje videli sada.

Pet zvezdanih letilica povećavalo se na nebu, od jednog do drugog otkucaja srca; harmonije i jačine njihovih boja premeštale su se, dolazile u nove međuodnose, zbog promena paralakse; gradile su jednu složenost za drugom, kao svetlost sipana kroz prizme od tekuće vode. Gledao je kako se pet brodova polako preraspoređuju, prave oblik krsta; gledao je kako se ispod njih obilje hladne vatre, nalik na mnoštvo munja, stapa u jednu zvezdu, ogromni znak Hegemonije. Boje su blistale muzikom koju je mogao maltene da čuje, ispunjavale su nebo svim nijansama, svim nemogućim permutacijama noći polarne svetlosti na njegovoj zavičajnoj planeti...

"Premijer? Je li to premijer?" Lunine reči stizale su do njega prigušene zaštitnom maskom na njenom licu i njenom dignutom šakom.

Progutao je, i progutao ponovo, nesposoban da odgovori."To su brodovi!" Pošto joj on nije odgovorio, odgovorila je sama. "To su samo brodovi. Kako mogu

da budu stvarni, a tako lepi?"

158

"Karemovski su." Mogao je da kaže i 'carski' ili 'božji'. Nije rekao da su to samo novčić-brodovi, pljosnati i okrugli, zaogrnuti hologramskim projekcijama da bi se zadivio potčinjeni svet. Uzvratio je Luni pogledom, slep od slave, i prihvatio njen osmeh kao da zaista znači ono što na prvi pogled izgleda da znači.

"Je l'?" Dodirnula je njegov obraz blago, i opet pogledala nebo, gde se formacija razdvojila, plamenovi zgasnuli, a žar pao do zemlje... iza brda, činilo se - iza samo dva-tri brda na njihovom putu. "Vidi!" Otresla je zadivljenost sa sebe. "Kosmodrom je sigurno tamo! Bi-Zi, pa mi smo praktično stigli. Mogli bismo noćas ući u kosmodrom." Oblačići inja rasli su oko njenih obraza; lice joj se zajapurilo od uzbuđenja. "Stižemo na vreme!"

"Jest." Udahnuo je duboko. "Imamo vremena dovoljno. Bogovima hvala." Gledao je kako se gasi, iza snežnih brda, i poslednji svemirski brod. Noćas... "Nema potrebe da navaljujemo noćas. Dan više ili manje, nije bitno. I ako stignemo sutra, biće dobro."

Digla je pogled ka njemu, iznenađena. "Radi se o samo još nekoliko sati."Slegnuo je ramenima, gledajući u daljinu. "Može biti." Uhvati ga novi kašalj, što on pokuša sakriti

iza šake.Prislonila je šaku, sa debelom rukavicom, na njegovo čelo, kao da pokušava da pipanjem utvrdi da li

on ima povišenu temperaturu. "Što pre dođeš do nekog iscelitelja - lekara - to bolje.""Tako je, dadiljo."Ćušnula ga je. Široko se osmehnuo; entuzijazam se vraćao u njega. Ponovo je uključila energetsku

jedinicu. Sanke su kliznule tiho sa vrha brda, u dolinu, tako da oni izgubiše iz vida čak i zaostali sjaj ateriranja zvezdanih brodova. Sati... još samo sati ga dele od povratka u svet živih, od povratka u onaj život za koji je mislio da ga je zauvek izgubio, u onaj jedini koji vredi živeti. Bogovi, da, on želi da stigne do zvezdoluke još noćas!

Onda, zašto joj je maločas rekao reč 'sutra'? Ako stignemo i sutra, biće dobro. Pomakao je šake ispod ćebadi, pomerio male kaveze sa dvoje Krvkinih ljubimaca koje je grejao toplinom svog tela - samo dvoje, sada. Zelena ptica je umrla pre tri ili četiri noći. Ujutro su napravili mali grob u skorenom snegu. Tebe da nema, otišao bih... Izgovorio je te reči glasno, da Luna čuje, klečeći u snegu pod ćutljivim svedokom - nebom.

Ali izgovorio ih je upirući pogled u svetlo svake nove zore, kad se budio i uviđao da je slobodan čovek, kad se budio i video nju pored sebe, u mehurastom šatoru - dovoljno blizu za dodir, ali nikad je ne dodirujući, posle one jedne noći. Gledao je njeno spavanje lišeno odbrane, snove koji su se kretali preko njenog lica... lepog svetlog lica i snežne ispreturane kose; gledao je divlje i neprirodno bledilo njeno, koje mu je sad bilo bliskije i normalnije nego tamnost njegove sopstvene kože, bledilo koje je iznenada postalo divno i ispravno. U svom umu, opet ju je grlio, ljubio njene usne da bi se ona probudila u susret novom danu... a u ovoj vanvremenskoj divljini bio je slobodan na način kako nikad ranije nije bio slobodan, slobodan od svoje prošlosti i budućnosti, od krutih kodova koji definišu njegovu egzistenciju. Ovde je plovio bezoblično, embrion, i nije se nimalo stideo svoje čežnje prema jednoj varvarskoj devojci sa očima nalik na izmaglicu i kamen ahat.

Gledao je kako se ona budi iz nemirnih snova, dodirnuta njegovim zamišljenim poljupcem, i kako leži i uzvraća mu pogled, sa pospanim osmejkom. Gledao je kako se njene oči postepeno ispunjavaju svešću, zapažao je i telesnu želju koja je nju, iako neodlučno, ispunjavala, u odgovor na njegovu. Ali on je postavljao pitanje samo očima, i samo od njenih očiju dobijao odgovor. A sad, neće više biti sledećeg jutra...

Prešli su preko vrha poslednjeg brda, ispunjeni hladnoćom i bolovima, i pred njima se kosmodromski prigušeni sjaj sličan zori odjednom raskrilio kao da je izišlo neko ponoćno sunce. Niska kupola podzemnog kompleksa bila je ogromna modrica na ravnici opruženoj prema moru, maltene grad za sebe; nezemaljskim svetlom bila je prožeta njena zaobljena površina. Sad više nije bilo nikakvog traga da su tu sleteli brodovi iz kosmosa: na neprobojnoj površini kupole nije se video nikakav otvor. U daljinama, na obzorju mora, video je namigujući, spiralni oblik Karbankla.

Gundalinu je uzdahnuo, popuštajući bolnu stegnutost u svojim prsima. Luna je ćutke sedela za upravljačkim uređajima; zapitao se da li je zapala u stasis zato što je videla kosmodrom po prvi put u životu - a onda se setio da to njoj nije prvi kosmodrom. Njena ruka se iznenada ispruži i pritisnu njegovo rame, gestom koji je pouzdanje više tražio nego nudio. On podiže šaku, stavi je preko njene i uvide da nije u stanju da zatvori šaku. Opet uvuče ruku dole. "Ne brini", progunđa, drveno, neprikladno. "Trebalo bi da skrenemo

159

levo, da priđemo glavnoj kapiji. Bezbednost će biti pojačana za jedan stepen, zbog državne posete - ne bi valjalo da nastradamo zbog njihove opreznosti."

Poslušala ga je, ali mu nije nijednom rečju odgovorila. Uhvaćen u klopku svoje sopstvene nesposobnosti da dopre do nje, da ulije pouzdanje ili njoj ili bar samom sebi, gledao je kako kupola raste ispred njih.

Stotinak metara pre nego što su stigli do glavnog površinskog ulaza, potopila ih je poplava svetlosti, a jedan glas bez tela naredio im je da stanu. Oprezno im se približiše četvorica u plavim uniformama čiji izgled je već bio maltene zaboravio; znao je da drugi, iz svojih uporišta, motre na sanke. Na njihovim šlemovima, štitovi za lice bili su spušteni; nijednog policajca nije mogao da prepozna. Ali saznanje da su to njegovi nije mu prijalo i nije ga umirivalo. Naprotiv, sedeo je okamenjen nelagodnošću krivca, kao da je kriminalac a ne žrtva.

"Zašli ste neovlašćeno u zabranjenu zonu." Prepoznao je oznake narednika, ali ne i glas. "Ispadajte napolje, majkoljupci, a ako ste poveli još nekog iz vašeg lopovskog klana, izvedite i njega, pre nego što vas upotrebimo za vežbu gađanja."

Gundalinu se ukoči. "Od koga si, do vragova, učio proceduru, naredniče?"Narednik ustuknu, šaljivo glumeći da je iznenađen. "A ko, do vragova, pita?" Mahnuo je rukom.

Dvojica priđoše Luni i stadoše levo i desno od nje, a treći izvuče Gundalinua iz sedišta na sankama. Gundalinuu popustiše noge i on sede, nimalo ceremonijalno, na sneg.

"Ostavite ga na miru!""Beži ruke s nje!" Njegov ljutiti povik protesta nadjača Lunin; jer Luna je krenula ka njemu, a

dvojica su je silovito povukli nazad. Zbacio je unazad kapuljaču i skinuo hrapavu masku protiv hladnoće. Progovorio je namerno klostanskim jezikom, primarnim jezikom Novosklona: "Reći ću ti 'ko pita', naredniče. Policijski inspektor Gundalinu pita."

Narednik zabaci šlem unazad sa glave, zapilji se. "Bogovi...""Gundalinu je poginuo!" reče treći član patrole, gledajući dole, u njegovo lice. "Tako mu milenijuma,

on je!"Luna se otrže od njih, priđe Gundalinuu i pomože mu da ustane. On otrese sneg sa obojaka, ispravi

se sporim dostojanstvom. "Izveštaji o mojoj smrti bili su preuranjeni." Prebacio joj je jednu ruku preko ramena i zapravo se jako naslonio na nju.

"Inspektore." Narednik zauze stav "mirno", oštrim i kratkim trzajem tela. Gundalinu uspe da sastavi to lice sa jednim prezimenom: Tesra-Barde. "Mislili smo da su te banditi sredili. Ajde pomozite mu..."

"Dobro je meni." Gundalinu je odmahnuo glavom, a Luna ga je istovremeno pritegla jače uz sebe, odbrambeno, zaštitnički, odbijajući da se odvoji od njega. "Sad se osećam odlično." Odjednom je prestao da oseća hladnoću i umor; kao da je, od olakšanja, dobio i toplotu i snagu.

"Srećno nam se vratio, inspektore! Stižeš tačno na vreme." Jedan od tih ljudi stisnuo mu je ruku, a istovremeno se radoznalo zagledao u Lunu: Gundalinu oseti uobličavanje izvesnih nagađanja. "Ko ti je ova majkoljubna prijateljica?"

"Baš prija vratiti se; pojma nemate koliko prija." Bacio je pogled na Lunino lice bez maske, video uplašeno pitanje na njemu i najzad shvatio da se jedan deo njene ćutljive nesigurnosti odnosio na njegov položaj. Osmehom joj je dobacio obećanje, osetio kako Lunin stisak postaje manje grčevit. "Moja pratilja bila je u zarobljeništvu sa mnom. I pre nego što kažem išta dalje o ma kome od nas dvoje..." odlažući trenutak kad će, to mu je bilo jasno, morati da laže "...dobro bi nam došla topla hrana i prilika da negde sednemo." Zatim je mučeničkim kašljem potcrtao svoj zahtev.

"Inspektore, kao što ti je poznato..." čuo je Tesre-Bardeov naglasak, "ulazak u kompleks nije dozvoljen... hmm, meštanima."

"Tako mu svih bogova, naredniče!" Nije više imao strpljenja, nimalo. "Da nisu zimački banditi ulazili u kompleks, ne bih ja ovde stajao polumrtav! A da nije bilo ove žene, ne bih ovde stajao uopšte." Krenuo je ka ulazu u tunel, i sad podržan Luninom rukom. "Uvucite naše sanke."

Nikakvih daljih primedaba nije bilo.

Džeruša je protrljala oči i jednim brzim pomeranjem ruke prigušila zev. Brujanje pedesetak razgovora prostiralo se oko nje i preko nje, uzletalo je do tavanice i sručivalo se nazad, zatupljujućom silinom. Već dvadeset sati je budna danas, posle još jedne noći narušenog, isprekidanog sna; čak i ovo počasno mesto, za glavnim stolom u dvorani, među polubogovima hegemonijske skupštine, pretvorilo se u

160

još jednu probu izdržljivosti. Po brodskom vremenu premijera i skupštine, sad je bila sredina dana, a ne sredina noći; zato su svi kojima je palo u zadatak da ih dočekaju morali da prihvate da je dan.

Noćas se rukovala i sa premijerom Ašvinijem lično, obučena u svečanu uniformu komandanta policije, natovarena tolikom količinom slavnih traka i činova da se mogla takmičiti sa suncem. Ili se bar tako njoj činilo, dok nije videla njegovu državničku odeću, od brokata sa draguljima, izvrsno skrojenu da pokaže svaku liniju njegovog još mladog tela... Koliko je njemu godina, u realnom vremenu? Četiri stotine? Pet stotina? Mora biti da čak i Arienrod oseti zavist kad vidi sve što on predstavlja. (Ispunjavala ju je tajnim zadovoljstvom činjenica da Arienrod nije bilo dozvoljeno da prisustvuje ovom banketu.) Ašvini je bio doživotni premijer, a to mesto je nasledio od svog oca, postajući na taj način hegemonijsko 'lice za pokazivanje javnosti' u ovim vekovima koji su pokazali da od karemovskih sanjarija o vladavini nad drugim planetama neće ostati mnogo - jer će biti potučeni vrhunskom ravnodušnošću galaktičkog prostor-vremena. Nju je pozdravio učtivom galantnošću u kojoj je Geja odmah pročitala njegovu privatnu nevericu da se na takvom položaju može naći žena. Sad je pored njega sedeo Hovanese, vrhovni sudija, ali njoj je bilo maltene svejedno kakve će izveštaje premijer od njega čuti o njoj.

Servo-konobar kliznu u prostor pored nje, spretno ukloni njeno šesto ili sedmo uzastopno netaknuto posluženje i stavi ispred nje sledeće. Pila je, malo po malo, čaj, gledajući kako se ulja vrtlože na njegovoj vreloj crvenkastocrnoj površini. Čaj toliko dugo ojačavan sve novim rastvaranjem, da ne bi bilo nikakvo čudo ako bi se sad i kašičica rastvorila u njemu; nadala se da će je održati u budnom stanju.

"Od zasluženog sna odvajamo li Vas mi, komandante?"Džeruša se okrete kao krivac i pogleda čoveka desno od sebe, Temona Ašvinija Sirusa, rođenog sina

premijerovog. Bio je to zgodan čovek; njegova koža bila je svetla i kosti krupne za Karemovca, a po starosti je bio negde na samom početku srednjih godina. Ovo potonje ju je iznenadilo, zato što je premijer izgledao mlađi od toga. Međutim daleko krupnije iznenađenje sastojalo se u tome što se među članovima skupštine našao i taj mešanac, čovek samo pedeset posto čiste krvi: u skupštini koja je predstavljala vrhunski sabor karemovske nadmenosti. Očigledno je Temon stekao znatnu slavu kao ratnik-državnik na svom matičnom svetu, pa je zbog toga premijer raskinuo sa tradicijom i 'izabrao' ga na upražnjeno skupštinsko mesto. Prvih sat-dva vodila je banalne razgovore sa njim, a i sa kraljevski nagizdanim predsedavajućim skupštine od čije teške kolonjske vode je počela da kija. Ali taj razgovor je umro nelagodnom smrću, i Džeruša je bila zahvalna kad su njih dvojica dopustili da im pažnja bude odvučena na neku drugu stranu.

"Ma ne, ni slučajno, sekretaru Siruse", progunđa ona, prisećajući se najzad lepog ponašanja. Pređe prstom duž donje strane svog visokog okovratnika: tu je sve bilo neravno od zlataste ukrasne trake.

"Jedva i pipate hranu. A naši najbolji kuvari su se toliko potrudili da nas zadovolje. Ova kora kanaube izvrsna je." Govorio je klostanskim jezikom tečno; izvrstan lingvist, kao i većina Karemovaca teha. Uostalom čemu drugom bi on mogao da posvećuje svoje vreme?

Osmehivala se mlako. Bogovi, izvucite me odavde... "U profesiji kojom se bavim, ne dobijam mnogo ručkova sa dvanaest posluženja." Njen sopstveni maternji jezik joj je na jeziku ležao tuđinskije nego tijamatski, sada, posle toliko godina. "Valjda tom izazovu dorasla nisam." Niti ma kom drugom izazovu, više.

"Probajte dinju, zapovednice." Ona poslušno dohvati zupčastu kašiku, a on klimnu glavom. "Uživanje u dobroj hrani jedini način je da se stravična dosada na ovim državnim susretima podnese, kažem ja. I pijenje dobrih pića..."

Dakle to ti je oslobodilo jezik. Pojela je još jednu punu kašiku dinje i odjednom shvatila da je, i protiv svoje volje, uživala u tome. Pa, zašto ne - živi u svetu snova jedan sat; to će morati da ti bude dovoljno za čitav život. Glumi da je sve ispalo kako si htela i da se neće sve okončati završnim odlaskom. Zagledala se preko dvorane, kroz prozore, u strahopoštovanja dostojnu, crvenu i zlatnu jamu sletišta, u koju su se brodovi skupštine spustili kao komadi žara, kao i hiljadu drugih olupanih pločastih 'novčić-brodova' pre njih, obustavljajući vatrenu veličanstvenost svog silaska. Mreža energetskih linija na sletištu i na njegovim perifernim proširenjima bila je prepuna uglastih linija svetlosti, kao površina lave stvrdnuta ali ispucala na bezbroj mesta tako da se vidi nova, sveža lava ispod. Nekoliko trenutaka osećala je u sebi talas ponosa i zadovoljstva pred prizorom najneverovatnijih dostignuća ljudskog roda, a i zbog činjenice da je ona prisutna među prvim građanima tog roda, i da predstoji budućnost još slavnija... sirensko obećanje koje ju je odmamilo sa rodne planete. I šta sam dobila?... Opet je prošla pogledom preko banketnih stolova koji su bili

161

kao drveće, a lica iznad njih kao živo lišće koje se povija kako vetar duva; pogleda zatim Sirusovo lice, i pomisli nenadano, bolno, Bi-Zi... trebalo je da ovaj trenutak pripadne tebi, ne meni.

"Recite mi, komandante, kako se desilo da vi...""Izvinjavam se, komandante." Jedan narednik garde zadro je u njihov prostor. Izvinjavao se drskim

tonom. "Izvini, gospodine", reče prvom sekretaru."Šta je, Tesra-Barde?" Džeruša nije uspevala da prepozna neobičnu hitnost u njegovom tonu."Žao mi je što te prekidam, ali mislio sam da ćeš hteti da znaš - vratio nam se, evo sad, inspektor

Gundalinu."Džerušina kašika zveknu o 'latice' njenog velikog tanjira u obliku cveta. "On je poginuo.""Nije, gospo, lično sam ga video. Dovela ga neka meštanka. Sad ga pregleda doktor, dole, u

bolnici..."

"Gde je?" Džeruša je to pitanje dobacila najbližem tehničaru, ulazeći iz hola bolničkog krila zgrade u odeljenje za preglede. Tesra-Bardea je bila ostavila da objasni stvar prvom sekretaru skupštine, nadajući se (ali istinski ne mareći za to) da je njeno izvinjenje bilo dovoljno. "Inspektor Gundalinu..."

"Tamo, unutra, komandante." Toj ženi su ruke bile pune opreme, pa je pokazala pravac pokretom donje vilice.

Džeruša prođe i kroz druga vrata, bez zaustavljanja, još i sad samo napola verujući da soba neće biti prazna. "Gundalinu!" Nije bila prazna, a njegovo ime je grunulo iz nje sa više osećanja nego što je nameravala.

Okrenuo se da je pogleda. Sedeo je, a noge su mu visile preko ivice stola za preglede; bio je skinut do pojasa, a jedan medicinski tehničar u plavom mantilu prelazio je dijagnostičkim aparatom niz njegova prsa. Džeruša mu je mogla prebrojati svako pojedino rebro - stajala su kao poređane motke. Ona vide i njegovo lice, i oseti nevericu registrujući postepeno šta gleda: njegovu izmršavelost, neobrijanost, nedostatak pojedinih zuba. Stade pred njega, gledajući kako on pipanjem traži košulju koja nije bila tu. Pokretom ruke on pokaza bolničaru da se udalji, zatim pođe rukama neodređeno kroz vazduh i najzad ih skrsti preko prsa kao postiđeni mali dečak. "Komandante..."

Jeste, tako mu svih bogova; to si ti, Bi-Zi... Savladala je u sebi impuls da ga zagrli kao majka i time upropasti, sasvim, i svoje i njegovo dostojanstvo. "Zaista prija očima - tebe videti, Gundalinu", reče ona; usta su joj se širila u osmeh, još i još, do nepodnošljivosti.

"Bogovi! Izvini, komandantkinjo; nisam nameravao da me vidiš ovakvog; hoću reći... u smislu pristojnog izgleda..."

"Bi-Zi, meni je jedino važno da li je to telo pravo ili lažno. Sve drugo mi je tako svejedno! A ako je pravo, onda ona svečanost gore ipak nije besmislena."

Njegovo lice je petljalo sa nekim osmehom. "Pravo je - stvarnijih nema." Pogurio se i zaklonio usta šakom, dao se u silan kašalj.

"Je li ti dobro? Šta mu je, doktore?" Džeruša se okrete tehničaru, primećujući tek sad da u prostoriji postoji i četvrta osoba, koja tiho sedi u jednom uglu.

Medicinski tehničar je slegnuo ramenima. "Iscrpljenost. Zapaljenje pluća, ali on umesto da leži...""Ništa što se ne može srediti pomoću nekoliko tableta antibiotika", reče Gundalinu naglo, upadajući

mu u reč. "I vrućom hranom za moju prijateljicu i mene." Pogledao je ćutljivu četvrtu osobu i osmehnuo joj se hitro, a zatim uperio službeno neodobravanje na tehničara, kao pištolj.

"Videću šta mogu da uradim, inspektore." Tehničar je izišao iz sobe, lica savršeno bez izraza. Džeruša se pitala da li skriva iznerviranost ili jednostavno smeh.

"Da sam znala, donela bih vam ono što je preostalo od mog ručka. Samo prva polovina bila bi dovoljna da nahrani izgladnele mase neke planete." Još dok je to govorila, radoznalost je povuče i ona pogleda pored nekoliko lavaboa i polica sa medicinskim opskurnostima, rešena da vidi ko je taj tihi posmatrač. Devojka, svetle boje kože, zaogrnuta belom parkom, na licu modrica koja je uveliko požutela; šta, meštanka? Džeruša se namršti. Devojka joj uzvrati pogled, ne sa pokornom bojažljivošću koju je Džeruša očekivala, nego ravnopravnim odmeravajućim načinom. To lice - kao da je poznato...

Gundalinu, prateći njen pogled, reče maltene prebrzo: "Komandante, to je Letnjakinja koja mi je spasla život, i vratila me na vreme za konačni odlazak. Luno, dođi i upoznaj se sa zapovednicom Pala-Tion;

162

ako postoji iko na ovoj planeti ko ti može pomoći da pronađeš svog rođaka, to je ona." Pogleda nazad. "Mene su zarobili banditi, komandante, a i nju. Ali ona..."

Džeruša je pustila da se te reči kotrljaju iznad nje, neslušane. Luna... Letnjakinja... Luna Svetlohodna Letnja! Kidnapovano nevinašce, Ngenetova ubijena gošća, Kraljičina izgubljena klonka... Kraljičina klonka. Da, sad je prepoznala to lice, sad kad ga je konačno videla dobro. Hladni drhtaj prođe kroz nju: Šta radi ovde? Kako može biti ovde, i kako je moguće da je baš ona ta koja ga je dovela? Zar baš ona... Devojka priđe i stade uz Gundalinua; njegova šaka se zaštitnički sklopi preko njene. Zar on ne zna da je ona van zakona; zar je se ne seća? "Komandante Pala-Tion", reče Luna sa osmehom i sa zabrinutošću, iznenada vidljivom.

"Šta ti ovde...""Komandante, odgovornost za njeno dovođenje ja preuzimam na..." Gundalinu prestade u sred reči,

jer sobu ispred njihove ispuni gomila glasova. Geja Džeruša vide na njegovom licu prvo ozarenost, a odmah zatim sev panike, jer prepoznao je njihov jezik. "Sveti...! Komand... Luno" i poteže parku sa njenih leđa, "treba mi tvoj kaput."

Luna mu je to dozvolila, čak mu je i pomogla da progura ruke kroz rukave, kao da je na neki način razumela njegovu zatečenost. Skliznuo je sa stola i stao uspravno, i zatvorio tu debelu jaknu s prednje strane, a upravo u tom trenutku ušli su prvi sekretar i voditelj skupštinskih sednica, vukući za sobom izvrsni posle-talas sačinjen od desetak gostiju sa banketa i njihovih pratilja i pratilaca. Džeruša ih je pozdravila salutiranjem i videla da salutira i Gundalinu, grčevito-bolnim trzajem ponosa.

"Komandante." Prvi sekretar Sirus pozdravi ih klimanjem glave. "Kad smo čuli da je izgubljeni oficir jedan od naših, zaključili smo da treba da dođemo i da mu neposredno čestitamo na bezbednom povratku", reče na tijamatskom. Pogledao je Gundalinua, pa Lunu; i opet Gundalinua, kao da ne može da poveruje da je ijedan Karemovac ikad izgledao tako.

"Inspektor Bi-Zi Gundalinu, sadhu." Gundalinu opet salutira, kao da je potrebno da dokaže da to jeste. Džeruši je odjednom bilo drago što je sve besane noći proteklog meseca provela učeći, makar i bezvoljno, govorni sandi za ovu priliku. Ni sad nije uspevala da razmrsi sve sandijske zapetljancije oko socijalnih položaja. "Tehničar drugog ranga, sadhanu, bhai - ja, ja vam se zahvaljujem što ste došli. Ovo je velika čast, najuzvišeniji trenutak mog života."

"Gundalinu eškrad." Sirusov izraz lica malo se ublažio zbog dobijenog komplimenta i zbog saznanja da je Gundalinu, ipak, visokog roda. Nastavi na sandiju. "Nosiš svojoj klasi i porodici ugled do, tako mlad već inspektor da si."

"Hvala ti, sadhu." Gundalinuove pegice pocrveneše. Pokušao je da zadrži napad kašlja, nije uspeo; sačekali su, sa učtivom uzdržanošću, da to prođe.

"On moj bolji oficir bio je naj", reče Geja Džeruša. "Dostajao meni silno je ne." Prijao joj je Gundalinuov hitro dobačeni pogled pun iznenađenja - zbog pohvala, pa još na sandiju. Luna je stajala ćutke između njih i osmehivala se Gundalinuu kao da zna šta je rečeno o njemu. Džeruša tek sad zapazi kakvu tuniku ta devojka nosi: tuniku čije su boje još više isticale tuđinstvo njene blede kože i svetlosrebrne kose. Narodnu nošnju nomada Zimaca; Geja je to jednom videla u izlogu neke starinarnice u Lavirintu, prikazano kao retkost. Ko si ti, devojko?

Ali, čula je samo sekretara Sirusa kako se predstavlja, dižući dlan ka sagovorniku, što je Karemovcima bio ekvivalent rukovanja. Luna se neočekivano ukoči čuvši to ime. Gundalinu zakorači napred, na isti način dižući ruku. Jedan sekund neugodnosti prođe kao električna varnica između njih pre nego što su se njihovi dlanovi dotakli: Džeruša vide da Gundalinu ne može sasvim da otvori šaku, da mu prsti ostaku skvrčeni kao kandže. Zatim vide i ružičaste ožiljke na unutrašnjoj strani zglavka, ožiljke nalik na niz paralelnih nabora i udubina. O, bogovi, Bi-Zi...

Sirus je nastavio sa predstavljanjem pridošlica. Naparfimisani 'spiker' nije hteo da dotakne dlanom Gundalinuov dlan, ali Gundalinu pređe preko toga, uopšte ne menjajući izraz lica. Da li ovaj misli da je to zarazno? pomisli Džeruša mršteći se. Prepoznavala je, sasvim pouzdano, posledice sečenja vena, a znala je i to da Karemovci, budući da jesu to što jesu, te ožiljke prepoznaju jednako pouzdano.

"Ti - strašne teškoće trpeo mora da si pre, gubljen u divljini iz, posle pada tvoje patrolne letilice, inspektore Gundalinu." Sirusove reči bile su odskočna daska za objašnjenje.

"Ja - u divljini izgubljen bio sam ne, sekretaru Siruse", reče Gundalinu drveno. "Robili banditi su me za. Stupali sa mnom loše su po." Spustio je pogled, pod težinom udruženih pogleda svih njih, pritisnuo zglavkove uz svoje bokove. "Ova žena ovde nije našla se da, nikad vratio bih se ne. Spasla moj život je

163

ona." Pružio je ruku, uhvatio Lunu za lakat i povukao je napred. "Ovo je Luna Svetlohodna Letnja." Njegov izraz lica, u trenutku kad je bacio pogled ka njoj, pokazao joj je o kolikom stepenu iskazivanja počasti se tu radi. Osmehnula mu se, a Sirusa pogledala sa iznenadnom usmerenošću pažnje.

"Urođenica?" reče spiker, glasom pojačanim zbog pića. "Jedna neuka varvarska devojka inspektora karemovskog spasla? To zabavlja me ne, Gundalinu-eškrad, nimalo."

"Humor nameravan bio je ne." Gundalinu diže glavu, i nastavi glasom iznenada tihim i hladnim. "Neuka divljakinja nije to. Najmudrije i najplemenitije ljudsko biće u ovoj sobi je ona. Sibila je." Obazrivo je povukao u stranu okovratnik njene tunike; a Luna gordo diže glavu da pokaže napola zaraslu ranu od noža i utetovirani radijalni trokraki znak. Džeruša načini grimasu. Tako ti onog Čamdžije, sad si udesio stvar!

Pošto su bili sasvim iznenađeni ovim, na njihovim zurećim licima se jasno pokazala reakcija, ali ipak su oćutali; jedino je spiker bio tako duboko 'zašao u čaše' da je ispoljio nepoštovanje pa i nevaspitanje. "Na ovom svetu znači to šta? Obuci ti nju u tuniku i zovi eškrad je na, ali ona time teh postaće ne. Sibila na ovoj planeti, puuuuh...." Zagrcnuo se i zaćutao, zato što ga je neko dograbio s leđa i promrmljao mu oštre, nerazgovetne reči u uvo.

Međutim Džeruša je motrila devojku i videla da su se njeni obrazi zacrveneli kao da je razumela svaku reč. Zatim se odmakla jedan korak od Gundalinua, držeći ruke kruto pružene uz telo, i rekla na nespretnom, lošem sandiju: "Ja samo vrč u koji znanje usuto je sam. Znanje nije manje ma koliko vrč loš bio. Mudrost onih koji piju iz mene je ta koja mudrom čini me. Budale učine da i sibila bude glupa, ma gde to bilo." Džeruša trznu licem i odmahnu glavom.

Karemovski izrazi lica talasali su se od zaprepašćenja. "Mi da uvredimo tebe hteli smo ne", reče Sirus hitro, umirujućim tonom. "Pošto sveta žena svome narodu si, služuješ i naše poštovanje za, sibilo." Nasmešio se, malim, samo-omalovažavajućim osmejkom. "Ali sandi gde učila ona je na, komandante?"

"Učio sam je ja na", reče Gundalinu, pre nego što je Džeruša mogla ispuniti usta odgovorom koji se sam po sebi nametao. Gundalinu obuhvati Lunu jednom rukom oko pleća, privuče je opet sebi i čvrsto stisnu i drugom šakom za drugo rame. "I, sa dužnim štovanjem prema časnome spikeru po, želim reći da kad bih ja činio da ona Gundalinu-eškrad bude u, dakle supruga moja, to bi čast cele moje klase visilo po."

Ovog puta zaprepašćenje je došlo do ruba užasa. Džeruša se zablenula, kao i ostali. Začu neki ženski glas iz pozadine grupe, koji je nešto blejao - razabra reč "...bljuvotine..."

"Gundalinu-eškrad", reče Sirus nelagodno se pomičući, "držao velike tegobe ti si iz, to razumemo..."Gundalinu se pokoleba pod jednoglasnošću njihove osude. Njegove ruke popustiše, mada je obe šake

još zadržao na njenim ramenima. "Da, sadhu, promrmlja tonom izvinjavanja. "Ali čuti da nju vređaju ću ne. Život spasla je mi."

"Naravno." Sirus se opet smeškao. "Ali ti nameravaš njome da se ženiš ne..." On se osvrte, pogleda i levo i desno od sebe.

"Drugoga ona voli", reče Gundalinu, maltene žalosno. Luna se pod njegovim rukama okrete da ga pogleda.

"Znači ti njome oženio se bi?" upita spiker uvređeno. "Ponosa zar ti nimalo ostalo je? Degenerisan toliko si zar? Reći nešto tako, stida bez! Čovek koji već neuspeli-samoubica je!" Ta reč takođe je značila i kukavica.

Gundalinu usisa promukli dah. "Časnu stvar kušao sam po. Krivica za neuspeh moja je ne!" On ispruži obe ruke ka njima.

"Odista nadmoćnog čoveka krivica uvek uspeh je ne." To je rekao drugi zvaničnik, jedan koga Geja Džeruša nije poznavala. "Neuspeli-samoubica da živi zaslužuje ne."

Gundalinuov izgruvani štit samopoštovanja raspade se sasvim; on se zatetura nekoliko koraka unazad, do stola za pregled pacijenata. Tamo se zadrža kao da su te reči bile smrtni udarci. "Oprostite mi, sadhanu, bhai, za - za sramotio moju klasu i porodicu što sam o." Nije mogao čak ni da pogleda u njih. "Nikada nisam služivao čast da me poštujete za, niti u vašem sustvu da budem pri. Ali sam služio vaš podsmeh i gnušanje u celosti za. Bolji od roba, od puzeće zveri, nisam." Cele ruke počele su da mu se tresu; Džeruša mu priskoči da ga pridrži pre nego što se sruši.

"Šta je vama ljudi!" Bacala je optužujuće reči, na tijamatskom, preko ramena, ne mareći mnogo. "Šta vi hoćete od njega? Da ponovo seče vene, da gledate kako njegova 'čast' otiče niz lavabo?" Mahnula je rukom. "Pripadnik vašeg naroda, hrabar i pristojan oficir, prošao je kroz pakao i imao dovoljno snage da preživi; a vi ne znate ništa drugo da mu kažete nego 'umri'!"

164

"Nisi ti jedna od nas, komandante", reče Sirus tiho. "Gundalinu... shvata. Ti nikad ne bi mogla shvatiti."

"I hvala bogovima za to." Džeruša pomože Gundalinuu da se opet popne na sto. Društvo zvaničnika, gunđajući, već je počelo da se povlači iz sobe, ali ona ih nije ni na koji način pozdravila. Začula je još kako spiker podiže glas i poziva Gundalinua rečima koje se koriste samo za obraćanje najnižoj podgrupi među neklasifikovanima. Gundalinuova usta zadrhtaše; on grčevito proguta.

"Građanine Siruse!" reče Luna neočekivano.Džeruša iskoristi Lunin glas kao izgovor da se okrene na drugu stranu, dajući tako Gundalinuu

vremena da ovlada sobom. Videla je da na samom pragu Sirus zastaje, ali je videla i da se devojka, gledajući ga, bori da savlada svoj gnev podignut do belog usijanja, i da u tome uspeva. Pred Džerušinim očima, neka druga, hitnija emocija nadvladala je gnev.

"Ja... moram sa tobom govoriti."Sirus podiže obrve, baci pogled ka Gundalinuu. "Mislim, previše reči već rečeno je da."Ona odmahnu glavom, uporna u svojoj odluci; njena bleda i opuštena kosa pri tome se takođe

razmahala. "O... nekom drugom.""Kao sibila tražiš to?"Još jedno odmahivanje glavom. "Kao nećaka tvoja."Njegovi udovi obustaviše pokušaje da ga iznesu kroz vrata. Zadnja grupa odlazećih Karemovaca

poče se osvrtati i kikotati o skandalu, sad već u hodniku. Džeruša žmirnu, oseti kako se Gundalinu ispravlja pored nje. "O tvom sinu. Sa prošlog Festivala."

Sirusove oči pogledaše na kratko u prošlost. On klimnu glavom, samo jednom, a onda još jednim pogledom i pokretom glave pozva Lunu u drugu sobu. Ona pođe za njim, ali se jednom i osvrte.

Gundalinuov pogled ju je pratio, kao da sad ne bi mogao podneti da je izgubi iz vida; ali njegovo lice bilo je bez nade.

"Bi-Zi... inspektore Gundalinu." Džeruša je povišenim glasom zahtevala da on obrati pažnju na nju."Izvoli." Poslušno je okrenuo glavu, ali ne i pažnju.Džeruša je oklevala, odjednom ne znajući sigurno sopstvene namere. "Bi-Zi... ti se nisi istinski

zaljubio u tu devojku, a?"Njegovo grlo se pokretalo. "A šta ako jesam, komandante?" reče on, previše ujednačeno. "To može

biti skandal, ali nije krivično delo.""Bi-Zi, zar ne uviđaš ko je ona?"On diže pogled, u kome ona pročita njegovu krivicu. Ali odgovor ne dobi."To je ona cura koja nam je izmakla sa teh-krijumčarima pre pet godina." Uporno je nastavila da mu

priča stvari koje je on već znao, nadajući se da će to biti dovoljno. "Ona je ilegalac, protivzakoniti povratnik. Moraće biti deportovana."

"Komandante, pa ne mogu ja..." Njegova zdrava ruka stisnu mekano obloženu površinu stola."Ako je zaista voliš, Bi-Zi, onda to ne mora da bude problem." Osmehnula se na ohrabrujući način.

"Oženi se njome. Odvedi je odavde kao svoju suprugu.""Ne mogu." Uze iz poslužavnika na kraju stola jednu hiruršku alatku zašiljenu poput oštre bodlje i

oproba je na svom dlanu.Ona žurno reče: "Nećeš valjda da dopustiš da ta gomila licemernih snobova...""Ne radi se o tome." On se ukruti. "A ti o liderima Hegemonije ne smeš govoriti na taj način. Oni su

potpuno imali pravo da me kritikuju."Džeruša zausti da nešto kaže, ali ipak oćuta."Ne bi se Luna udala za mene." Ostavio je instrument. "Ona je, hm... verena", kao da je u nekom

delu njegovog uma još nedolično da se živi u nevenčanom braku. "Za svog rođaka, sina prvog sekretara Sirusa." Pogledao je opet ka vratima, sa nevericom. "Ona ga voli. Pokušavala je čitavo ovo vreme da stigne u Karbankl da bi potražila njega." Izgovarao je te činjenice ravno, kao neko ko čita izveštaj. "Taj se zove Ukres Svetlohodni."

"Ukreše?""Znaš ga?""Da, a znaš ga i ti. Spasli smo ga od lovaca na robove, jednom, onog dana kad si poslednji put

posetio Palatu. Posle toga Arienrod ga je uzela pod svoje; od tada je jedan od njenih miljenika na dvoru. Zbog toga se iskvario sasvim."

165

Gundalinu se namršti. "Znači, moguće je...""Šta?""Luna misli da je on Starbak.""Starbak!" Džeruša prinese šaku čelu. "Tako je - tako je, uklapa se. Hvala vam, bogovi! I hvala tebi."

Ona se opet okrete ka njemu, natuštena lica. "Već neko vreme se trudim da doznam ko je Starbak, da bih mogla da ga pritisnem zbog ubistva i zbog ilegalnog pokolja mera."

Gundalinu se trže. "Zbog ubistva?"Klimnula je glavom. "Ubio je jednog dilipa, ili pustio da njegovi goniči to učine. Mislila sam da je

ubio i Lunu... ali i to jedno je dovoljno. Ovog puta ću Arienrod smestiti žaoku tamo gde boli!" Dakle postao si pokvareniji nego što sam i sanjala, Svetlohodni. Videla je u svom umu istučenog dečaka sa slomljenom sviralom, ubicu u crnom naspram panorame jedne obale po kojoj su razasuti leševi. Ni u najluđim maštanjima nisam zamišljala da ćeš moći da padneš tako nisko.

"Obećao sam Luni...da ćemo ga naći... i pomoći mu, ako bude moguće. Ako ga ne zgrabimo mi, zgrabiće ga Promena."

"Ne budi tako siguran u to. Znači, Luna bi i sad htela da joj se on vrati, iako je, sigurno, na onoj plaži videla šta je radio?" Džerušu zahvati iznenadno, dekoncentrišuće uviđanje da je Ukres pripadao, u svoje vreme, i Luni i Arienrod... i da još pripada obema. Arienrodina klonka.

"Otkud si ti to znala?" reče Gundalinu."Nije bitno." Džeruša pruži ruku, dotače kupastu metalnu spravu priključenu na senzorne obloge."Ona kaže da ga i sad voli. To ne može tek tako da prestane, posle toliko godina... I jedino želi da

zna da li on ima ista osećanja prema njoj." Izronio je neki svetlucavi treptaj izgubljene nade.Da li zaista želi samo to? "Ja nju ne mogu da pustim da se slobodno kreće po gradu, Bi-Zi." Džeruša

je odmahnula glavom, pipkajući činove na okovratniku. "Žao mi je. Ali, taj rizik ne dolazi u obzir.""Ne razumem. Neće zaraziti nikoga. Ostaću s njom dok ga ne nađemo.""I šta će biti onda?"Podigao je ruke, opet ih pustio da padnu. "Ne znam... Komandante, Promena je na pragu, a kad se

bude dogodila neće biti važno da li je Luna boravila van Tijamata ili nije. Letnjaci mrze i samu tu pomisao. Na Karemofu je bila samo nekoliko nedelja. Kakvu štetu može naneti?"

"Ti mene pitaš kakvu štetu može naneti sibila koja je saznala razlog postojanja sibilstva?" upita ona, maltene ljutito. "Ako uspemo da uhapsimo Starbaka, ona može u istu ćeliju s njim. U ma kom drugom slučaju, veruj mi, bolje je za sve zainteresovane da ga ona više nikad ne vidi i da on više nikad ne vidi nju."

"Ne mogu verovati da to čujem od tebe." Reči su bile otežale od potmule optužbe."A ja ne mogu verovati da te čujem da kažeš da ona nije pretnja, Gundalinu! Šta ti je, do vragova?"

Ne pritiskaj me, Bi-Zi. Budi dobar plavac i prihvati ovo; ne prisiljavaj me da te sad povređujem."Stalo mi je do nje. Čini mi se da bi to trebalo nešto da znači." Poče kašljati, pritiskajući prsa."Više nego do tvoje dužnosti prema zakonu?""Pa ona je samo jedna nedužna letnjačka devojka! Zašto, pakla mu, ne možemo da pustimo da na

tome i ostane?" Zvučalo je kao čovek u mukama; Džeruša uvide da je Gundalinu sam svoj najstroži inkvizitor.

"Nije samo jedna, obična Letnjakinja, Bi-Zi", reče ona sa teškom nevoljnošću. "Da li si ikad primetio koliko liči na Arienrod?"

Njegov izraz lica govorio je da je ona sišla s uma."Ozbiljno kažem, Gundalinu! Imam sve razloge da verujem da je Kraljica na neki način klonirala

sebe. A jedini mogući njen razlog za to bio bi, da ne dozvoli da Zima bude oborena s vlasti." I zatim mu ispriča sve, svaki detalj svojih dokaza izvedenih na osnovu okolnosti. "Prema tome, vidiš - Luna je sibila. Ne mogu da rizikujem da je se Arienrod dočepa, da se dočepa sebe same, ali naoružane takvim smrtonosnim oružjem. Ona čini sve što može da se održi na vlasti." I da nastavi da korumpira sve što dotakne na ovom svetu. "Ali ja činim sve što mogu da joj to ne uspe. Dakle, i da Luna ne dopadne u njene šake."

"Ja u to ne mogu da verujem." Odmahivao je glavom, a Geja Džeruša uvide da on, zaista, ne može da poveruje. "Luna se razlikuje od svih drugih osoba koje sam ikada sreo. Uopšte ne liči na Arienrod! Luni je na srcu svačija dobrobit, i dobrobit svega - i to svako oseti u njoj. Ako u nekoj osobi postoji makar i iskrica pristojnosti, Luna je razgori u veliku vatru. Zavoleti je... to je nešto čemu niko ne može da odoli." Nekakav praznoglavi osmejak okrete krajeve njegovih usana nagore.

Džeruša iskrivi lice. "Za ime bogova, Bi-Zi, niko nije toliko divan."

166

"Ona jeste. Pa, samo porazgovaraj s njom.""Izgleda da je pametnije i ne pogledati je, ako je tačno to što o njoj tvrdiš. Nije nimalo čudno što

ljudi kažu 'ljubav je slepa'", dodade ona, blaže. Osećala je kako njen osmejak izvinjavanja raste, dok je zdravo opiranje izravnavalo liniju njegovih usta. "Tvoja tačka gledišta se malo poremetila, Bi-Zi, to ti je sve. Tebi su sad potrebni dobra klopa i dobro spavanje, i dovoljno vremena da poveruješ da si se vratio u onaj svet kome pripadaš."

"Nemoj mi popovati!" Tresnuo je po poslužavniku sa instrumentima i oni poleteše, svetlucajući. Džerušino lice se trznu. "Znam gde sam, a mesto mi više nije ovde! Nisam podoban da budem policijski inspektor, niti da pripadam ljudskoj rasi. Imam samo jednu želju, a to je da održim obećanje, jedino koje još mogu da održim, dato jedinoj osobi koja uopšte ne mari šta sam postao. A gle tebe, pokušavaš da me ubediš da je ona čudovište, i da moram da je udaljim od njenog jedinog cilja, sad kad joj je maltene na dohvat ruke!"

"Kažem ti da kao oficir policije imaš dužnost da štitiš Hegemoniju! To mora da ti bude prvo. Ne možeš početi da tumačiš zakon 'elastično' prema svom ličnom ukusu. Stvari ne rade tako." Trebalo bi da ja to dobro znam.

"Onda podnosim ostavku.""Ne prihvatam tvoju ostavku. U takvom si stanju, da je sad ne možeš ponuditi - osim toga isuviše si

mi potreban. Svaki pojedini od mojih ljudi potreban mi je do samog trenutka uzletanja poslednjeg broda." Znala je, dok je to govorila, da su u pitanju stvari beskonačno veće od toga: karijera i samopoštovanje jednog čoveka, možda čak i njegov život. "Čuj me, molim te, Bi-Zi. Znaš da ti sve ovo ne bih ispričala da nisam uverena da je istinito. Arienrod je..." čudovište i infektivna bolest "...opasnost za Hegemoniju, pa je otud i Luna to", ma šta ta Luna zapravo bila. "A Starbak je opaki ubica, koji je ubio sve ono što je Ukres nekad davno bio, baš kao što je ubio i hiljadu mera. Razmisli, Gundalinu, razmisli o tome! Još i sad si dobar oficir - i ne možeš poricati da ovim sada kršiš svoje dužnosti. Štaviše, predajući Lunu onima gore, ne bi joj učinio uslugu." Razum poče da se vraća u Gundalinuove oči, malo po malo; razum, i mračna rešenost. Ostani sa mnom, Bi-Zi.

Na vratima se opet pojavila Luna. Dolazila je bacajući poglede preko ramena, a lice joj je bilo stisnuto od razočaranja i uskraćenosti. Iza nje, Sirus je izlazio iz spoljašnje sobe. A-uh, ne sad kad sam na rubu pobede! Džeruša opet okrete glavu ka Gundalinuu, vide sa naglim olakšanjem da se njegov izraz lica nije promenio. "Bi-Zi", prošaputa ona, "ne moraš ti to da radiš. Odrediću nekog drugog da je vodi. Ostani ovde dok ne dobiješ lekove. Odmor ti je potreban, i..."

"Ja ću." Govorio je kao da ona ne postoji. Odgurnuo se sa tog stola, stao na noge nesigurno, pribirajući snage da radi svoj posao. "Već su mi dali lekove, komandante. Dobro mi je", reče odsutno. "Moram ja ovo da uradim; i moram sad odmah, pre nego što se predomislim." Pege na njegovom licu isticale su se kao zvezde, anemično bele na tamnoći njegove kože.

Luna ga pogleda, zaustavi se u prelaženju sobe. "Bi-Zi?"Gundalinu tiho reče: "Luno, uhapšena si."

36.

Zgurena na ivici sedišta, Luna se pribila uz poluokrugli prozor, a prigradska šinska kola pođoše bešumno iz kosmodromske stanice. U njima je bilo samo još nekoliko ljudi, uglavnom tehničara koji su završili svoje radne dužnosti i koji su sad išli da se pridruže festivalskim gomilama u gradu. Karbankl - evo, ona stiže na kraj putovanja koje je potrajalo toliko dugo, i koje ju je koštalo toliko mnogo. Pogledala je napred: kola su bila usisana u crnilo tunela, oivičeno pulsirajućim zlatnim prstenovima. Luna je svaki put žmirnula kad su kola prolazila kroz prsten kao nečujna šivaća igla... žmirkala je i žmirkala, nastojeći da vidi jasno.

Kršila je ruke, obuzeta nemoćnim besom, osećajući hladne i nepopustljive lisice kako joj se usecaju u kožu. Gundalinu je sedeo pored nje, ali odvojen nepremostivom provalijom izdaje i Dužnosti. Šta mu je ta žena rekla? Ili je ovo od samog početka bila njegova namera? Bacila je pogled ka njemu ali samo na tren jer on ju je još gledao. Sad je u njegovim očima bio jad, mek i popustljiv, a ne ono neopraštajuće gvožđe inspektora Gundalinua o koje bi mogla udarati sa iskrenim besom. Nije smela da gleda tu njegovu tugu, jer se plašila da bi se u njoj mogla izgubiti; da će biti odvučena nadole u uspomene na taj i previše ljudski

167

pogled koji je doticao njeno lice u svetlosti zore nekih dana, pogled koji je nju želeo i trebao, pitao - ali nikad od nje zahtevao... sećanje da je ona, zamalo, bila voljna da odgovori na taj pogled... zamalo...

Prokletniče, lažove, skote! Verovala sam ti... verovala sam u tebe... Borila se protiv iznenadnih suza. Glavom je počela da lupka po prozoru, u ritmičnoj uskraćenosti. On nju vodi u zatvor; a kroz nekoliko dana njegov narod će je opet odvesti sa ove planete... zauvek. Onda će je ostaviti da na nekom drugom svetu bude doživotno u izgnanstvu. Slagao je čak i ovu Pala-Tion, rekavši joj da su ga već izlečili do te mere da je sposoban da taj posao obavi lično. Štaviše čula je da se dobrovoljno javio - dobrovoljno - da uhapsi i Ukresa; da okaje svoje grehe tako što će udesiti da njen ljubavnik bude optužen za ubistvo i poslat u doživotno zatočeništvo u neku zatvorsku naseobinu na nekom paklenom svetu... ako bude moguće pronaći Ukresa na vreme. A ako ne bude moguće...

Ispričala je prvom sekretaru Sirusu sve, pokušala je da ga ne mrzi i videla kako svetlosni odjek iz jednog dalekog vremena na istom ovom mestu ispunjava njegove oči u trenucima kad mu je govorila o medalji na kojoj je njegovo ime i o njegovom sinu... "Uvek ju je nosio; uvek je želeo da bude kao ti, da sazna tajne vaseljene."

Tad se nasmejao, sa iznenađenim zadovoljstvom, želeći da zna gde je njegov sin sada i da li je moguće da se njih dvojica sretnu. Rekla mu je, sa oklevanjem, da je to moguće i da će videti Ukresa u dvoru Zimske Kraljice. Sirus je bio rođen, kao i Ukres, posle proslave koja je pratila službenu posetu Skupštine planeti Samathi; i kad je premijer sledeći put došao na Samathu, poveo je svog sina, sad maltene sredovečnog, sa sobom, iz čistog ćefa. Videla je kako u Sirusovom umu počinju da se registruju mogućnosti za njegovog sopstvenog sina; u iznenadnom splitanju nadanja i strahovanja, ispričala mu je i ostatak.

"...a Starbak će biti prinet na žrtvu, zajedno sa Kraljicom, na kraju Festivala, osim ako ga neko spase." Sačekala je da nastupi šok zbog ovoga, a onda, usmeravajući svu snagu svoje volje na njega, reče: "Ti ga možeš spasti! On je unuk premijera, tvoj sin, niko se ne bi usudio da ga smakne ako ti narediš da ga puste da živi!"

Ali Sirus se odmakao jedan korak od nje, sa praznim osmehom žaljenja. "Žao mi je, Luno... nećako. Zaista mi je žao. Ali ne mogu ti pomoći. Hteo bih, ali..." Njegovi prsti su se trznuli. "Ništa ne mogu da učinim. Mi smo samo figure za javnost, Luno! Slike, idoli, igračke - mi ne upravljamo Hegemonijom; mi smo joj samo dekoracija. Ti bi morala da promeniš samu Promenu, ali taj ritual je daleko važniji od ma kakvog mog proizvoljnog priželjkivanja." Oborio je pogled.

"Ali...""Žao mi je." Uzdahnuo je, slegnuo ramenima, raširio ruke: čovek praznih šaka. "Ako postoji ikakav

način da pomognem, dostupan mojim moćima, pomoći ću; samo me zovi i reci mi. Ali čuda ne mogu da izvodim... ne bih znao ni kako da pokušam. Kamo sreće da mi ovo nisi ni rekla." Okrenuo se i otišao, ostavljajući nju da stoji sama.

Sama... U životu još nikad nije do te mere osetila da je sama. Vozilo je usporilo, ušlo u svetlost na kraju tunela, i, sa uzdahom, stalo. Gledajući van, videla je ogromnu veštačku pećinu, i peron, širok, vrlo jako osvetljen. Zidovi su bili obojeni: drečave pruge u raznim bojama, pokušaj da se stvori atmosfera slavlja, ali pokušaj bez uspeha, bez srca. Na peronu nije bilo nikog osim trojice dobro naoružanih stražara; večeras je pristup do zvezdane luke bio ograničen još strožije nego inače. Stigli su u Karbankl, ali Luna nije imala još nikakav utisak o pravom identitetu tog grada.

Tehničari iziđoše iz vagona kao jedna gužva, puna smeha i laktova; jedan ili dvojica se okrenuše da bace kratak pogled iza sebe, a onda odoše preko perona. Gundalinu je ustao, kašljući bolno, i pokretom joj pokazao da i ona ustane, još bez ijedne reči. Pošla je pravcem kojim su tehničari otišli. Hodala je pognute glave, izgubljena u tišini pitanja bez odgovora. Na suprotnom kraju perona bili su liftovi raznih veličina. U jedan takav već su otišli oni tehničari. Gundalinu je još bio u svom okrvavljenom kaputu, a na glavi je imao pozajmljeni šlem; stražari su osmotrili njegove isprave daleko pomnije nego njegovu zatvorenicu.

Lift ih je poneo u visinu - još, i još, i još, toliko u visinu da je Luna najzad osetila kako se njen prazni želudac prevrće u protestu. Lift se nigde usput nije zaustavljao. Cev kroz koju se kretao vodila je kroz šuplje jezgro jednog od nosećih stubova Karbankla, u srce nižeg dela grada - gde je roba svojevremeno dolazila iz cele Hegemonije, i u celu Hegemoniju odlazila... što će sad prestati.

Lift je stigao do nivoa grada i vrata su kliznula u stranu. Buka, boje, zvuci veselja jurnuše u lift i napadoše ih kao neki veseli ludak. Pored lifta su promicali plesači, muškarci i žene, uz huk muzike nekog orkestra koji se nije video; meštani i van-Tijamatovci plesali su zajedno, po dokovima koji su bili bez ikakvog posla. Svuda uokolo su ležale odbačene stvari i kojekakav otpad, a karnevalisti su još 'razbacivali'

168

posvuda i svoje pokrete i sve zamislive suprotnosti odeće i bića. Luna je od svega toga ustuknula, i osetila pored sebe sličnu Gundalinuovu reakciju; kakofonija razbijenih čula nametnula se krhkoj tišini snega.

Gundalinu je opsovao na sandiju, prekidajući, u samoodbrani, sopstveno ćutanje. Ali, dohvatio ju je za mišicu i izgurao je napolje pre nego što su se vrata lifta opet zatvorila. Poveo ju je rubom razmahane gomile, kroz beskrajno dugi 'kordon' između zidova i nasrtljivih plesača, do skladišta kojim je počinjala Ulica prepuna ljudi. Najzad je zaustavi, pronađe zaklon u jednom uglu između dve zgrade. Nasloni je odlučno leđima na zid. "Luno..."

Okrenula je lice na drugu stranu, da potopi njegovo lice slikama. Ne reci mi da ti je žao - ne reci to!"Žao mi je. Morao sam ovako." Dohvatio ju je za šake. Utisnuo je palac u jedno udubljenje na

središnjem delu lisica, i one se uz oštri zvuk otvoriše. Skinuo ih je i bacio.Spustila je pogled neverice ka šakama, onda opet pogledala gore, u njegovo lice."Pošto te je zapovednica prepoznala, nije mi preostao nikakav drugi način da se provučemo pored

straže i uđemo u grad." Odmahnuo je glavom, obrisao oznojeno lice nadlanicom."Sveta Majko!" Luna duboko udahnu, stiskajući pesnice. "Suviše dobro lažeš."Iskrivio je usne. "Eto šta ostade od 'dobrog plavca Gundalinua'." Diže ruke, skide sa glave

pozajmljeni šlem, pogladi ga maltene sa strahopoštovanjem. "Niko ne shvata da mi ovo više ne stoji valjano na glavi." Glas mu je bio prepun gorčine samooptuživanja. Saginjući se, ostavio je šlem na pločnik.

"Bi-Zi, ne mora niko da zna." Dodirnula je njegovu mišicu. "Zašto im ne kažeš da sam pobegla u gužvi?"

Uspravio se; usta su mu bila kao razrez nožem, oči kao žar; i ona vide da ovo nije katalizator nego samo talog njegove promene. "Komandant mi je rekla ono što zna o tvom rođaku. Ne možemo u Palati dospeti do njega, ali rekla je da on ponekad dolazi u posetu jednoj ženi po imenu Rejvenglas, u Citrusnoj uličici. To bi nam bilo sasvim dobro mesto za početak posla." Stao je malo dalje od nje, udaljujući se tom kretnjom i od sebe samoga, povlačeći se na bezbedan teren. "Mislim da možemo ovako ići; niko nas neće dvaput pogledati u ovoj gomili." Naglo se namrštio i osmotrio kako izgleda. "Upleti kosu u kike. Ovako je - suviše primetno."

Poslušala je, ne razumevajući."Drži se uz mene, i šta god da se desi, ne dozvoli da se u ovoj gomili razdvojimo. Treba pola grada

preći, i to sve uzbrdo." Pružio joj je zdravu šaku, a ona je ovlaš prihvati.Krenuli su uz Ulicu, pod stalnim napadom silovitog veselja Karbankla. Zimci su slavili sa nekom

vrstom neobuzdanog očajanja, jer će to za sve njih biti poslednji Festival; Letnjaci su slavili dolazak Promene koja će vratiti njihov svet na pravo mesto. Prizori nebrojenih ostrvljana koji su došli u grad - ljudi sa čizmama i kožusima od klijevske kože, sa licima spečenim od surovosti vremenskih prilika, ispunjavali su Lunin vid i stezali joj grlo čežnjom. Uvide da pretražuje ta lica, u potrazi za jednim poznatim, svaki put razočarana, sem u jednom trenutku kad je videla crvenu kosu nekog mladića u kožuhu. Momak se udaljavao, i ona pokuša da se otrgne od Gundalinua i pođe tamo, ali Gundalinu je nije puštao. Odmahivao je glavom i vukao Lunu dalje, uz ulicu; posle nekog vremena i sama je shvatila da se desetine crvenokosih letnjačkih muškaraca vrzmaju kroz ovo more lica.

Ulični prodavci izvikivali su svoje ponude, ljudi su plesali povezani u žive lance, scenski izvođači i muzičari penjali su se na sanduke i stepenike i nastojali da pridobiju nestalno obožavanje prolazeće gomile. Iako je bila duboka noć, svi su se ponašali kao u sred dana, kao da ne primećuju razliku između ta dva - kao ni Luna. Jer, tu je predsednik vlade, stigao je, i od sad pa do noći sa maskama svetkovanje će postajati sve luđe.

Trgovci van-Tijamatovci rasprodavali su svoje poslednje zalihe budzašto, ili ih poklanjali, nagomilavali na ulazima u prodavnice odeću, hranu, neprepoznatljive egzotične predmete, sa natpisima ODNESITE. Zimci omotani metrima porodičnih totem-stvorenja paradirali su sredinom ulice, praćeni hologramskom hladnom vatrom. Luna je ciknula kad je pored nje pukla petarda; posle je ispisivala svoje ime po vazduhu blistavom upaljenom prskalicom koja joj se neočekivano našla u ruci. Po ulicama su izbijale i tuče, ponekad samo pesnicama, ponekad i još ponečim, jer su napetosti, stalno prisutne ispod svetkovinskog rastapanja valenci, ponekad i eksplodirale takvim iznenadnim, sitnim nasiljem. U jednoj prilici morala je ona držati Gundalinua za mišicu i vući ga, jer je Gundalinu, ponet snagom navike, krenuo prema jednoj tuči koja je izbila nedaleko od njih. Ali našao se tu i običan plavac sa sjajnim šlemom, i prisvojio taj događaj, a Gundalinu se žustrim trzajem okrenuo i produžio svojim putem.

169

Dok su odmicali, Luna je osećala da je duh mase vuče vrtoglavim optimizmom, da je obasipa udarima potpune svesti da je, najzad, stigla ovde - da je ovo taj grad, Karbankl, mesto nezamislivih divota. Stigla je na vreme, stigla je u vreme Promene, kad se verovatnoće ruše i kad sve postaje moguće. Došla je da nađe Ukresa, da promeni Promenu, i to će učiniti.

Sve više je vodila Gundalinua, vukla ga uz reku ljudskih bića, zato što su ga čula i izdržljivost služili sve slabije, a nju sve bolje. Čula je njegov kašalj, osvrnula se i videla njegovo oznojeno lice, setila se da je odbacio ostatak lečenja samo da bi njoj pomogao. Ali čim je usporila, on je odmahnuo glavom i navalio pojačanim hodom dalje. "Još malo."

Stigli su konačno do Citrusne uličice. Luna pronađe jednu prodavnicu koja je bila još otvorena i živo upita prodavca gde je Sudba Rejvenglas. On pogleda njeno lice sa nekim naročitim iznenađenjem; Luna povuče okovratnik tunike nagore, da bolje sakrije tetovaž. "Sudbina radnja je odmah do moje, gospođice mlada - ali nju nećeš naći tamo. Poslovi sa maskama su takvi da ona sad mora da ide po celom gradu. Vrati se sutra, možda ćeš biti bolje sreće."

Luna klimnu glavom, zanemela od razočarenja.Gundalinu se teško naslonio na zid koji se sav ljuštio. "Imate... nešto za kašalj?"Prodavac je slegnuo ramenima. "Pa, sad baš i nemam. Jedino amajliju za dobro zdravlje."Gundalinu zgađeno frknu. Odgurnu se od zida. "Ajmo, da se raspitamo u paklovima.""Ne." Luna odmahnu glavom i uhvati ga za mišicu da ga zaustavi. "Prvo da nađemo neko mesto gde

se može prespavati. Sutra ćemo doći opet ovde."Bio je neodlučan. "Sigurna si?"Klimnula je glavom i to je bila laž, ali je znala da on ne može još dugo, i da bi bez njega bila sasvim

izgubljena ovde u gradu.Posle nekog vremena našli su utočište kod njegove nekadašnje gazdarice: žena majčinskog držanja,

sa izgledom kao da je sva od nagomilanih jastuka, koja se sažalila na njega čim je poverovala da on nije samo avet. Smestila ih je u prostorije koje su pripadale njenom odraslom sinu. "Znam da nećeš ukrasti ništa, inspektore Gundalinu!"

Kad su vrata škljocnula i zatvorila se, dajući im konačno privatnost, Gundalinu iskrivi lice u ironičnu grimasu. "Ovu kao da nije briga da li sam te doveo ovamo u nemoralne svrhe."

Luna ga pogleda belo. "Šta to znači?"Njegov osmeh postade još ironičniji. "U ovom gradu, verovatno ništa. Bogovi, ala bih hteo da opet

vidim vruću tekuću vodu! Da opet osetim da sam čist." Okrenuo se i otišao u kupatilo; već sledećeg trenutka ona začu pljuštanje vode.

Jela je svoj deo 'ribarske pite' koju su kupili od nekog na ulici. Sedela je kod prozora, leđa okrenutih samosvesnoj šizofreniji te sobe - sobe koja je, raspeta između Mora i zvezda, nalikovala na Zimu i sve zimačko. Ove njihove prostorije bile su na drugom spratu, pa je Luna sa neke visine posmatrala Festival, gledala kako svetina struji kao krv kroz arterije grada. Tako mnogo ljudi... ogromno mnoštvo.

Odsečena od svetkovinske veštačke vitalnosti na koju je do maločas bila priključena kao na aparate za održavanje života, ona oseti novi slom svoje izdržljivosti i izgubi uverenje da će ikad naći to jedno lice među tolikim hiljadama. U redu, sibilska mašina dovela ju je u Karbankl; i sad od nje očekuje - šta? Aspundh nije mogao ništa da joj kaže o načinima kako sibilska mašina preduzima samostalne akcije, kad ih preduzima; jedino je rekao da je to najmanje predvidljiva i najmanje shvatljiva od svih stvari sa kojima se sibila ili sibil mogu sresti. Dosad je Luna verovala da je ta mašina vodi; ali sad je u gradu, a nema nikakvog zaslepljujućeg otkrovenja koje bi joj pomoglo. Da li ju je sibilska mašina napustila, zaboravila, ostavila da broji zrna peska na beskrajnoj obali? Kako bez njene pomoći da nađe Ukresa?

I šta ako ga nađe? U šta se on pretvorio - u hladnokrvnog ubicu, koji obavlja prljave poslove za Zimsku Kraljicu, i čak deli njenu postelju? Šta da mu kaže ako ga i pronađe, a šta on može tada reći njoj? Već dvaput ju je odbacio, u Neitu i na onoj obali užasa... koliko puta je potrebno da joj kaže da više nije zaljubljen u nju? Da li je zaista prošla kroz tolike nevolje samo da bi čula od njega te reči, licem u lice? Šaka joj pođe ka obrazu. Zašto se ja njega ne okanem? Zašto ne mogu to da priznam? Prizori ispod nje iskliznuli su iz žiže, njen vid se zamutio.

Zavesa na ulazu u kupatilo se pomakla i pojavio se Gundalinu, čist i sveže obrijan, ali obučen skromno, u istu, odvratno prljavu odeću. Opružio se po sklopljenom kauču, sa uzdahom, kao da je time istrošio poslednji delić svoje snage. Sad se Luna zatvori u maleno kupatilo, da bi se sakrila od sumnji koje

170

nije mogla iskazati ali ni sakriti. Istuširala se; vruća voda ublažila je njenu osakaćujuću napetost, ali krivicu nije mogla oprati.

Izišla je opet u sobu, obučena samo u tuniku, sušeći peškirom kosu i lice; očekivala je da nađe Gundalinua zaspalog. Ali on je stajao kod prozora, gde je ona maločas bila, i gledao napolje.

Prišla mu je. Stali su rame uz rame, ne dodirujući se, u komunikaciji bez reči, pred tim oknima sa urezanim šarama u obliku dijamanta; gledali ulicu dole, slušali kako Festival zvekeće o stakla.

Pred tim ponovljenim prizorom gomile usta joj ponovo počeše drhtati. "Zašto sam došla ovamo? Zašto me je nateralo da dolazim, kad razloga nije bilo?"

Gundalinu je pogleda, mršteći se iznenađeno."I ako ga nađem, šta ću s njim? Već sam ga izgubila. On me više neće. Ima Kraljicu..." pritisnula je

šaku na usta "... i voljan je život dati za nju.""Možda želi Arienrod samo zato što nema tebe." Gundalinu je, neobično napeto, pretraživao njeno

lice."Kako možeš to da kažeš? Pa, ona je Kraljica.""Ali ona nikad neće biti ti." Neodlučno je dodirnuo njene prste. "Možda zato i ne želi više da živi."Dohvatila je tu njegovu šaku, pritisnula je na svoj obraz, poljubila je. "Mi vraćaš sećanje vrednosti o,

iako nešto što vetar nosi sam... Gubljena odavno iz, i još nađena ne." Osećala je da joj lice gori.Izvukao je šaku. "Nemoj na sandiju! Neću nikad više da čujem taj jezik." Povukao je nadole,

nespretno, rukave svoje grube košulje, prekrivajući ožiljke. "A nisam ni dostojan da ga slušam. 'Nešto vetrom nošeno', to sam ja, a ne ti. Pena na morskim talasima, prašina u vetru; prljavština pod nogama mog naroda..."

"Aaaah, prestani!" Ućutkala ga je, boleo ju je njegov bol. "Prestani, prestani! Ne dam da veruješ u tako nešto! To je laž. Ti si najfiniji, najotmeniji, najplemenitiji čovek koga sam ikad upoznala. Neću ti dati da... poveruješ..." okrenuo joj se, njegove tamne oči su je privlačile, ali i njegove šake, pritisnute o njena leđa, i njegova potreba...

Pognuo je glavu, polako, maltene sa nevericom, dok su se njena usta dizala ka njegovim za poljubac. Luna je sklopila oči, poljubila ga još jednom - uzdrhtalo, gladno; osećala je kako njegove ruke, zapanjene, počinju da je miluju, i odgovarala, najzad, na ono njegovo neizgovoreno pitanje.

"Kako sam dospeo ovamo?" progunđa on. "Je l' ovo stvarno? Kako možeš...""Ne znam. Ne znam, ne pitaj me." Odgovora ionako nema. Zato što nemam prava da te volim, niti

sam to ikad nameravala... a volim te. "Bi-Zi... ovo bi moglo biti sve, cela stvar, moglo bi se okončati sutra." Zato što mi daješ snagu da nastavim traganje.

"Znam." Njegovi poljupci postadoše bezobzirniji. "Nema to važnosti. Ne tražim od tebe večnost... samo daj da te volim sad."

37.

"Starbak!" Arienrod opet uzviknu njegovo ime, videći da on ne diže pogled sa svog radnog stola.Digao je glavu polako, potvrđujući, najzad, da ju je čuo; njegovo lice, u senkama, nekako se nije dalo

jasno sagledati. Odgurnuo je od sebe neku prošvercovanu alatku i delimično rasklopljeni aparat sa koga je, do maločas, ljuštio krhke slojeve, jedan po jedan; ta njegova soba bila je sva zagušena tehnološkim olujnim naplavinama. Za neke od tih sprava on je, čak, tvrdio da ih razume. Njegova urođena sklonost ka tehnici bila joj je uvek izvor zadovoljstva, do sada. Ali otkad se vratio sa poslednjeg, sudbonosnog kraljevskog lova, izgubio se u sterilnim maštarijama o mašinama, sakrivajući se na taj način i od sebe i od nje. "Šta je?" reče on. Njegov glas nije bio ni radoznao ni neprijateljski, nije bio ništa, a i na njegovom licu, dok je izgovarao te dve reči, videlo se ništa.

Pokušala je da suzdrži svoje nezadovoljstvo, znajući da samo strpljenje i vreme mogu izvući Ukresa iz ove sumornosti i bludnje po daljinama. Ali prošlo je već nekoliko nedelja od kad se poslednji put pokazao kao muškarac, pokušao da vodi ljubav s njom, da je dodirne, ili makar samo da joj se osmehne. Sa ljutnjom kao prigušenim žarom u sebi, nije imala 'stomak' da sad titra i tetoši njegovu potmulu zlovolju. "Hoću da znam kad ćeš dovršiti svoje lovačke dužnosti."

"Dužnosti?" Okrenuo se ka njoj, na obrtnom sedištu, a njegov pogled je skakao po divljini elektronske opreme, tražeći gde bi se sakrio. "Sve sam uradio", reče, tonom izbegavanja.

171

"Nisi izvršio isplatu. Vodu života treba dati Izvoru, koji je čeka. Valjda i sam znaš da ako je on ne dobije, neizbežno će doći kraj vlasti Zime - i kraj naših života."

"A ovako će umreti polovina Leta... i Leto će biti okončano zauvek." Njegove zelene oči, otupele od muke, opet se sretoše sa njenima.

"Nadala bih se da će biti tako." Silom je zabila pogled kroz prepreke, u njegov nevoljni um. "Ne glumiš da ti je sad po prvi put to palo na um, a?"

"Ne." Odmahnuo je glavom; crvena kosa protrljala se o alke srebrnih lanaca koji su, spajajući ramena njegove labave košulje, sprečavali da ona spadne. "O tome mislim svaki dan, i sanjam..."

"Prijatni snovi", reče ona ironično."Neću!" Setila se da je imao i košmare, one o kojima nije hteo da razgovara s njom. "Neka ide neko

drugi. Ja sam svoje odurao, gušim se od prljavih poslova Zime. Neću da isporučim tom istrunulom tuđinskom crvu večni život, u zamenu za uništenje mog naroda."

"Nisi Letnjak! A u zamenu dobijaš svoj život, i moj." Arienrod se nagnula preko radnog stola, posegnula rukom ka Ukresu. "Nema sad puzanja natrag, u letnjačku ljušturu; odavno si je nadrastao. Ubijao si vaše svete mere, ostavio si tvoju letnjačku dragu mrtvu preko njihovih lešina. Pre toliko godina si napustio i svoju boginju i svoj narod - i opredelio se za nešto bolje! Imaj to u vidu! Sad si van-Tijamatovac, i moj voljeni. Što ćeš, hteo - ne hteo, ostati do smrti."

Starbak se odgurnu od stola i ustade, a sav krš sa stola odgurnu pesnicom u stranu, na pod. Arienrod ustuknu, uviđajući da on jedva suzdržava bes i da bi lako mogla dobiti batine.

"Onda je bolje da ta smrt bude odmah sad." Šakama je stiskao ivicu stola, glavu je sasvim oborio, počeo se naginjati napred. "Bar da završim ono što sam počeo."

"Ukreše." To ime diglo se iz najdubljih prostora njenog srca, do kojih je vreli bol njegove patnje dospeo u obliku nekakvog mutnog odsjaja. Ali on na ovo nije reagovao. Nije više mogla da ga dohvati; ostala je pred zatvorenim vratima, napolju. "Starbak!" Ta patnja postade njena, a bol postade bes. Ovog puta je digao pogled. Lice mu je bilo tvrdo i stisnuto. Ni traga od Ukresa nije bilo u tom pogledu, iza koga se vijala samo jedna avet, duh izgubljene Lune, njene sopstvene izgubljene drugosti. Lune, čiju smrt je on skrivio, i koja je sa sobom u grob ponela njegovu ljubav prema njih obe. Arienrod je osećala kako se njegova stvarnost, zaogrnuta duhom Lune, pretvara u žižu lupe neuspeha. Neuspeh. Ta reč je ostavila plameni trag preko prostranstva njenog unutrašnjeg vida. "Isporučićeš vodu života, štaviše, tražim da se to uradi uskoro. Tvoja Kraljica ti tako zapoveda."

Njegove usne su se stanjile. Ovo je bio prvi put da ona njemu nešto naredi; sad ju je po prvi put primorao na to. "A ako neću?"

"Onda te dajem van-Tijamatovcima." Ne dozvoljavajući mu da joj prkosi, pritegla je klizajuće uzde svoje vlasti. "Pa ćeš provesti ostatak života u kaznenoj koloniji, priželjkujući da si ostao da te na Promeni ubiju."

Starbakova usta klonuše do otvorenog položaja. Pogledom je, kao slep čovek prstima, prepipavao njeno lice, sve dok se nije uverio da ona ozbiljno misli baš svaku od tih izgovorenih reči. Pognuo je glavu, predajući se, bespomoćan pod težinom svoje mržnje prema samome sebi.

Znala je tad da ga može naterati na sve, sve što joj je volja... i da ga je, postižući ovu pobedu, zauvek izgubila.

38.

Luna se neočekivano probudila u nečijem toplom zagrljaju. Ukrešence, al' sam čudno sanjala... Otvorila je oči, trgla se pred neočekivanošću sobe koja se pred njom otvarala. Počinjući da se seća, pogledala je dole i videla jednu toplu smeđu ruku prošaranu roze pegicama, bezbedno prebačenu preko nje, i, takođe, svoju ruku preko te. Samo za tren, nekakva bol je preseče; onda se Luna osmehnu, bez stida i bez kajanja, i proplete prste kroz njegove. Počela se migoljiti na uzanom kauču sa naslonom, da ne probudi Bi-Zija, ali da osmotri njegovo usnulo lice, pamteći kako je on u nekim tihim zorama bdio iznad nje. Pamteći i poeziju njegovog srca, koju je izgovarao noćas njenom začuđenom sluhu, dok joj se konačno davao ceo: zvezdo moja, moja ptico bela, moja bašto divljeg cveća... da bi na kraju ona uzviknula reči koje nije imala pravo da kaže, ali ni silu da suzbije, volim te, volim te...

172

Pogladila ga je po obrazu, ali on se ne pomače; oslonila je glavu o njegovo rame. Ovde, u ovoj sobi, u ovom prostoru izdvojenom iz njihovih zasebnih života, podelili su ljubav i dali jedno drugome nešto drugo, jednako dragoceno - potvrdu vrednosti oboje.

Zvuci svetkovine još su stizali do nje, prigušeni ali nepromenjeni; nije se promenio ni nivo svetlosti koja je dospevala kroz prozor. ("Ja ovo nikad nisam na svetlosti radio", mrmljao je on tada. "Baš smo lepi... Zašto sam se stideo?") Ni po čemu nije osećala da li je noć ili dan, niti koliko su dugo spavali. Telo joj je bilo tromo i nevoljno, na taj način je saopštavalo da spavanje nije dovoljno dugo potrajalo. Ali ona nije mogla sebi dozvoliti duže. Bi-Zi je nastavio da spava kao mrtav, pa se ona izvuče ispod njegove ruke, što je tiše mogla, bez želje da ga budi; sigurna da može i sama da nađe put do uličice gde živi ona maskerka. Obuče se, kliznu kroz vrata.

Gomile sveta izgledale su jednako nepregledne i vibrantne kao pre, kao da se jedna smena slavljenika neosetno pretapala u drugu, tvoreći točak bez kraja. Luna se držala blizu zidova, proguravala se kroz ljudske vrtloge na rubovima gomile, zaobilazila kioske i kolica uličnih prodavca i ulične 'bašte' kafana. Sa jednog stola dohvatila je, u prolazu, komad začinjenog mesa, progutala ga u dva-tri hitra zalogaja; njen um je iskrio odražavajući energiju koja je prosto zračila sa svih strana.

Konačno se probila do Citrusne, gde je tok svetine bio sporiji i plići. Našla je put do ulaza u prodavnicu lekovitog bilja, a već sledeći ulaz bio je maskerkin. Ta žuta i zelena vrata, sastavljena od gornje i donje polovine, bila su zatvorena, čvrsto; ona zalupa pesnicom po gornjoj polovini, unoseći svu svoju uskraćenost i žurbu u to. "Otvori! Otvori! Molim otvori!"

Otvori se gornja polovina vratiju, u sred njenog uzvika, koji Luna nastavi kao uzvik olakšanja. Jedna sredovečna žena sa tamnom kosom svijenom u tešku pletenicu pogledala je iznutra, u Lunu, kroz Lunu, očima crvenim od sna... očima koje je nisu videle. "Da, ko je to?" upita žena umorno i malčice nestrpljivo.

"Jesi li ti... Sudba Rejvenglas, maskerka?" Pitala se šta je očekivala da će videti, zadovoljna što ova žena nije to.

"Jesam." Žena protrlja lice. "Ali sve moje maske su prodate. Ako hoćeš da gledaš maske, moraš na neku izložbu. To ima u pojedinim ispražnjenim radnjama i skladištima, širom grada."

"Ne, ne treba mi maska. Hoću da te pitam o... Ukresu. Ukresu Svetlohodnom.""O Ukresu?" Baš ona reakcija na koju je Luna čekala, i za koju se bogovima molila, ispuni ženino

lice. Maskerka otvori i donju polovinu vratiju. "Pa, uđi, kad je tako! Uđi."Luna uđe u radnju, žmirnu na mutnom i slabom svetlu. Oči su joj se već prilagođavale, i ona sagleda

kutije i košare, natrpane u precizno smišljenom neredu, u sva četiri ugla radionice - ostatke platna, kalupe u obliku lica, perje, đinđuve, perle. Stupajući napred, okliznu se na jednu perlu, koju zatim pažljivo podiže i zadrža u šaci. Zidovi radionice sad su bili prazni, ali načičkani kukama gde su svakako morale do pre dva-tri dana visiti maske, okačene kao retko cveće, stotinu maski... Ali poslednje takvo mesto nije bilo prazno. Tu je visila jedna maska, sasvim usamljena, i Luna stade kao skamenjena pred tom treperavom vizijom letnjeg dana: duge rođene u vodenom prahu i odražene u raznobojnim jezercima, smaragdno-somotna mahovina pod nogama i zelenozlatna svila novih trava koje izniču po brdima; hrpe divljeg cveća, mirisnog od života, kupinasti plodovi, ptičja krila istačkana senkom; a u sredini svega toga, jedno lice koje zrači od nevinosti, zagledano u nešto čudesno, krunisano zracima dvaju sunaca. "Je l'... je l' to... Letnja Kraljica?" šapnu ona, prepuna strahopoštovanja.

Žena se instinktivno okrete licem tačno ka maski. "To je maska za nju. A ko će biti Letnja Kraljica, to je još tajna, na koju odgovor znaju samo bogovi."

"Zna samo Dama Thalasa", reče Luna bez ikakvog razmišljanja."E, da, naravno." Maskerka se nasmeši malčice tužno; Luna uvide šta sve ova maska mora značiti

pripadniku naroda Zime: mnogo stvari, od kojih nijedna nije ono isto što pokreće nju, Lunu."Postigla si da ona izgleda tako divno, a ona će doći da ti oduzme ovaj život.""Hvala." Žena se još jednom nasmeši, ovog puta ponosito. "Ali tu cenu plaća svaka umetnica - izgubi

deo sebe svaki put kad stvori nešto za šta se nada da će živeti i posle nje. E, sad, ako je napravim tako da bude lepa i dobra, ova Letnja Kraljica bi mogla ispuniti proročanstvo i biti lepota i dobrota za nas."

"Biće, biće", promrmlja Luna. Ali i neće, jer te neće razumeti, pa neće ni moći da bude."Nego, reci ti meni, Letnja devojko" - Luna se osvrte, napola iznenađena - "zašto si došla sa pitanjem

o Ukresu Svetlohodnom?""Ja sam njegova rođaka, Luna Svetlohodna."

173

"Luna!" Praviteljica maski se namršti ničemu. "Stani, stani malo." Prođe, pouzdano, kroz jedna vrata, u drugu sobu, i vrati se noseći neku neobičnu traku omotanu oko glave, preko čela. "Toliko mi je pričao o tebi, o vama dvoma. Hodi ovamo, kod vrata, da te bolje vidim ovim mojim 'trećim okom'.

Luna posluša. Žena je okrete i zadrža tako da je Lunino lice bilo na svetlosti; polako se ukoči. "Ukres jeste rekao da ličiš na nju... na nju..." Odjednom kao da zadrhta.

"Na koga?" Luna je te reči istisnula kroz ukočene usne."Na Arienrod. Ali ja sam tebe videla i ranije, na nekom drugom mestu, u neko drugo doba." Digla je

ruku i počela osetljivim vrhovima prstiju prelaziti preko Luninog lica kao da pokušava da napravi mapu; za to vreme Luni je bilo nezgodno da postavi ma kakvo dalje pitanje. Sudba je povede nazad, dublje u radnju, do okruglog, lepkom iskapanog stola okruženog stolicama; to je bio sav nameštaj u radionici. "Gde sam ja tebe videla, Luno?" Krupan sivi mačor se pojavi na stolu, niotkud, i priđe da upitno onjuši Lunine šake. Luna ga rasejano počeška ispod donje vilice, po guši.

"Ne bih rekla... uh... da si me ikad videla." Luna, postupajući po Sudbinom pokretu rukom, sede; otvori pesnicu i stavi to usamljeno crveno zrno na sto.

Sudbi zastade dah. "Dabome. Sibila."Lunine ruke poleteše ka grlu. "Ne...""Rekao mi je tvoj rođak; u redu je." Sudba odmahnu glavom umirujuće. "Tvoja tajna je bezbedna.

Ujedno ona znači, da ti ja sad smem poveriti moju tajnu." Povuče nadole visoki okovratnik spavaćice, otkrivajući grlo.

Luni zastade dah. "Sibila si, ovde? Ali kako? Kako se usuđuješ?" Setila se Danakil Lua i ožiljaka koji su na njemu ostali kao upozorenje.

"Imam vrlo... odabranu klijentelu." Luna okrete lice na drugu stranu. "Možda je to sebično s moje strane, možda ne činim sve što bih sa tim darom mogla, ali... imam nekakav osećaj da postoji potreba da boravim baš ovde. Kao... terminal, ako ništa drugo." Njene šake nađoše jedno zalutalo perce na stolu. Ona ga podiže, poče ga provlačiti kroz prste. Mačak ju je gledao, mrdajući ušima s vremena na vreme. "Vidiš, imam čudne ideje o sibilstvu; besmislene, može biti, ali..." Njena pleća se trznuše.

Luna se naže napred. "Hoćeš li reći da sibile možda postoje i na drugim svetovima, a ne samo ovde?"Pero polete dole, mačor se baci na njega. "Da! O, za ime bogova, da li si i ti to osetila?" Sudba pruži

ruku ka njoj, željna potvrde."Ja sam to... videla." Luna je dotače po šaci. "Upoznala sam jednog sibila, na drugoj planeti. Postoje

sibile svuda, i one su deo informacione mreže koju je Stara Imperija ostavila da nam pomogne u ovoj sadašnjoj epohi. A Hegemonci nas lažu."

"I mislila sam da je tako - znala sam da postoji još nešto! Da, sad je celina toliko razumnija." Njen osmeh bio je sveća upaljena u mraku. "Jesam li te, dakle, tamo videla? Na drugom svetu? Kad si postavljala pitanje o njemu..."

"Jesam, postavila sam pitanje o njemu! Zato sam se i vratila. Znači, ti si bila ta koja mi je odgovorila o Ukresu..." I rekla da on sad voli drugu. "Ono, da još nije gotovo, i da sam mu potrebna." Progovorila je glasnije, da nadjača glas sopstvene sumnje. "Ali kako to znaš? Zar mi možemo da zapamtimo ono što kažemo i vidimo? Mene nikad niko nije pozvao."

"Da, to zapamtimo, jasno zapamtimo." Sudba se osmehnula svojim uspomenama na te trenutke jasnog gledanja. "Mene pozivaju prilično često i zato verujem da sam ovde potrebna. Možda sam jedina koja daje odgovore na sva pitanja o Karbanklu. Zato sam i počela da podozrevam da značimo mnogo više nego što to navodni znalci tvrde. Kako bi Hegemonija mogla ne znati da je naš posao realan?"

"Ma, lažu oni o mnogo čemu." O merima... da li je to pravi razlog što nas ne žele u Karbanklu: da niko ne dokaže koliko lažu u vezi sa merima? I u vezi sa čime još? "Ali mi bismo to mogli promeniti, sad kad znamo istinu. Čim van-Tijamatovci odu..."

"E, tad će Leto doći na vlast, a Letnjaci neće slušati.""Pa, ja sam slušala." Luna oseti kako joj pogled teži ka masci na zidu. Bi li slušali kraljicu sibilu?

Peckavo uzbuđenje prođe kroz nju, od kičme pa sve do vrhova prstiju. "Sudbo, u transferu si rekla... da bih ja mogla postati Kraljica. Šta je to značilo?"

"A, pre nekoliko godina sam to rekla..." Sudba pritisnu šaku na senzorsko oko. "Pretpostavljam da to znači da si ličila na Arienrod." Sklonila je šaku, pogledala u pravcu maske na zidu. "Opet - možda i ne. Pozvala sam te da se vratiš na Tijamat; pamtim to osećanje da... da moram. Nisam razumela zašto to činim.

174

Pa, ako bi ti učestvovala u trci sa drugim devojkama, na dan odabiranja, ko zna? Moglo bi se dogoditi da te izaberu za Kraljicu."

"Koliko još ostaje do tog odabiranja?""To je onog dana posle koga je noć pod maskama - dakle, preksutra."Luna splete prste kroz koje su prolazili trnci, zatvori na taj način strujno kolo, oseti kako nalet

elektrizirajuće i zastrašujuće izvesnosti juri kroz nju. Eto, to je razlog. Zbog toga sam došla. Da ova Promena bude prava promena, da se krug otvori... Zurila je u masku Letnje Kraljice i nije mogla pogled da odvoji od nje, a razne mogućnosti počinjale su da se pale u njenim očima.

To, međutim, neće spasti Ukresa. Vatra otkrivanja udavila se odmah u hladnim vodama istine. Nema vaskrsenja bez smrti; ona neće imati nikakvu vlast dok Snežna Kraljica ne bude ubijena... "Ali zato sam došla!" Strese glavom ljutito; Sudbino lice dobi izraz upitanosti i osluškivanja. "Došla sam da nađem Ukresa i da ga spasem, ako mogu. Ako sam mu još potrebna, ako me uopšte hoće..." Zamucnu, zaćuta.

"Tebi je poznato... šta je postao?""Jeste. Znam, znam sve." Oseti da joj žuč puni usta, od te reči. "Starbak."Sudba klimnu glavom, a lice joj se malo oteže nadole. Dovuče mačora sebi u krilo. "On više nije

onaj dečak koga si poznavala. Ali ni ti nisi ona cura koju je ostavio na letnjačkoj teritoriji. Što se tiče toga da li si mu potrebna, jesi, Luno, očajnički si mu potrebna; i oduvek si bila, inače se on nikad ne bi okrenuo Arienrodi. Nađi ga, i spasi ako možeš. Meni to znači veoma mnogo."

"I meni." Luna ćušnu sto. "Ali ne znam kako da ga nađem. Zato sam došla kod tebe. Možeš li mi pomoći, možeš li ga dovući ovamo? Vremena je ostalo još sasvim malo." Još danas i još dva dana, do njegove smrti - tri dana za pretraživanje celog ovog grada.

"Znam." Sudba strese glavom, obori pogled. "Ali on navrati ovamo kad je njemu ćef, a ne meni. Ne znam kako bih ga... Čekaj." Tragajući, ona pronađe crvenu perlu, podiže je sa stola. "Postoji neko drugi, ko ga viđa češće nego ja. Ta ženska se zove Tor Zvezdošetna, a radi kao direktor kazina 'Persefona'. Sad sebe naziva imenom Persefona, pa treba tako i da pitaš za nju. Jesi li ovde sama?"

"Nisam." Luna se osmehnula. "Imam nekog." Uvide da je od tog 'nekog' razdvojena već dugo, duže nego što je nameravala kad je kretala. Ustade neodlučno. "Hvala ti što si mi pomogla. I što si bila prijateljica Ukresu onda kad to ja nisam mogla biti." Čeznula je da ima dovoljno vremena da pita o svemu što se između njih izdogađalo tokom dugih/kratkih godina razdvojenosti. "Nek ti se Dama osmehuje", reče stidljivo.

"Nek se Dama osmehne svima nama. Ali naročito tebi, sada." Osmehnu se i Sudba.Luna pogleda još jednom, poslednji put, masku Letnje Kraljice i iziđe.

Stiže najzad do konačišta u kome je ostavila Bi-Zija, nahrupi kroz vrata sa prozorčićem, bez daha od oduševljenja i olakšanja.

"Luno!" Bi-Zi je stajao u uskom hodniku; zadnji kraj njegove iscepane košulje bio je samo delimično zavučen pod opasač pantalona. Pored njega je stajala gazdarica, čije masivno prisustvo je izgledalo daleko snažnije od njegove mršave figure. Upravo je slegala ramenima kao da nešto poriče. Bi-Zi se progura pored nje, potrča da zgrabi Lunu u naručje, odiže je od tla. "Bogovi! Gde si, do vragova, bila? Pomislio sam..."

"Kod maskerke." Nasmejala se iznenađeno, a on je spusti na pod. "Prestani, ne bi trebalo da...""Kod maskerke? Sama? Zašto?" Namrštio se u znak neodobravanja, ali ona vide u tome samo da se

zabrinuo za njenu bezbednost."Znala sam put. Tebi je bilo potrebno da se odmoriš." Smeškala se sve dok se i on ne osmehnu.

"Našla sam je. I, Bi-Zi, ovo nećeš verovati..." Zaćuta, imajući u vidu da gazdarica još stoji iza njega i sve pomno sluša. Bi-Zi baci pogled preko ramena, pročisti grlo.

"Dobro, dobro, inspektore." Žena diže ruke, dobrodušno glumeći da se predaje. "Umem ja da shvatim kad se nešto nagoveštava." Provuče se pored njih i pođe ka vratima svog stana. "Baš si ga zabrinula." Namignula je Luni, nimalo neupadljivo. "Zabrinjavaj ga još, pa neće otići sa ove planete bez tebe, dete!" Otvori vrata i uđe, a ona se zatvoriše iza nje.

Bi-Zi baci pogled ka tavanici, izbegavajući da gleda nelagodnost i Luninu i svoju. Povede je malo dalje niz hodnik. "E sad mi reci. Našla si je?"

"Jesam! I, vidi, Bi-Zi - kad je Kej-Ar Aspundh ušao u transfer, ova maskerka je bila ta koja mi je rekla da se vratim."

Bio je potreban jedan trenutak da on to registruje. "Ona je sibila? Ovde?"Luna klimnu glavom, i ne čujući tonove njegove neverice. "Jedina ovde, za celu galaksiju..."

175

"Šta si joj rekla?" Neočekivano, bio je gnevan.Ovog puta je razumela; staro protivljenje i novo razočaranje zatamniše njen pogled. "Da hoću da

vidim Ukresa." Ti imaš pravo da znaš toliko i ne više."Nisam na to mislio." On priguši napad kašlja, ali i suzdrža svoj bes. "Nego, nego sam se plašio da si

me ostavila", promrmlja nezgrapno i postiđeno, "čak i bez zbogom."Znajući da on zna da to nije cela istina, prihvatila je tu njegovu tvrdnju; jer, znala je da bi on voleo

da to bude cela istina. "Bi-Zi, nikad ne bih... ne tebe. Ne bih tebe ostavila tako." Dohvatila ga je za šake, u znak obećanja, i poljubila ga sa nežnim jadom.

"Dobro, i šta si saznala? Da li ga je viđala?""Sudba ne zna kako da dopre do njega." Čujući to, on diže glavu, a Luna nastavi. "Ali mi je

pomenula jednu ženu koja bi to možda mogla. Ta se zove - Persefona; vodi neki kazino."Pomislila je da će on biti razočaran. Međutim, on klimnu glavom. "Dobro. Znam to mesto. U

gornjem delu grada, jedan od najvećih lokala. Idemo sad tamo." Diže pogled ka paukolikom stepeništu koje se spiralno uzdizalo ka gornjim spratovima i ka sobi koja je tokom jedne noći bila njihova. "Samo da... uzmem jaknu."

39.

"Ej, zdravo... ćao, seksi mače... dobro došao u pakao, veliki trošadžijo..."Tor je stajala oslonjena nehajno o jedan stub i pozdravljala bezličnu gomilu koja se, bezdušno

monotono, slivala kroz zid od zveckavih malenih ogledala. Zatomi jedan zev, pri čemu joj sva usta zaškripaše od napora; nije smela da zevne da ne bi pokvarila šminku. Kazino se upravo otvorio, posle nekoliko sati zatvorenosti neophodne za odmor i oporavak, ali se više neće zatvarati sve dok noć pod maskama ne bude okončana i dok ne nastupi dan Promene. Tor se nadisala stimulanata toliko da su sad jedva nešto malo delovali na nju; oči sa cvećem naslikanim na kapcima pokazivale su jaku težnju da joj potonu direktno u lobanju. Gomila festivalskih gostiju je, kao čovek koji se sprema da uskoro počne asketski život protiv svoje volje, bila nezasita u svim svojim apetitima, a Izvor je želeo da se iz te mase iscedi i poslednja kap.

Tor je bila čvrsto rešena da Izvoru ispuni sve želje. On je dodirnuo birokratsku planinu dozvola i formulara svojim svemoćnim, deformisanim prstom, i planina se rastopila u ravan, slobodan drum; osim toga, dao je i svoj blagoslov za njen brak sa Ojarzabalom, brak koji će joj poslužiti da utekne sa ove planete pre nego što van-Tijamatovci tresnu poklopac na mrtvački sanduk Zime i čvrsto zakuju eksere. Još samo izvestan broj beskrajno dugih sati, i ovaj kazino će se zatvoriti zauvek - ili, bar, sa Torine tačke gledišta zauvek. Palo joj je na um da će joj ovo mesto nedostajati; to ju je iznenadilo. Ali kazino je tako dugo bio ispunjen ljudima koji žive, ljudima koji se ne plaše rizika, ljudima koji su došli sa svetova toliko raznorodnih da je ona jedva uspevala da dozna njihove najvažnije osobine; sa svetova na koje je želela da lično dođe, a što će i ostvariti, zahvaljujući Ojarzabalu i Izvoru.

Oseti tren proletanja sumnje: ona će zaista biti Ojarzabalova supruga? To što je van-Tijamatovcima zakoniti brak, njoj izgleda ružno i teško kao lanac. Biti lancima vezana za Ojarzabala, zauvek... za tog Ojarzabala, koji se napalio na Persefonu, a ne na Tor Zvezdošetnu. Zar će zaista morati da nosi ovu prokletu periku, i da bude ovako namazana, sva u lažnoj školjci, zauvek... da bi to postalo stvarnost? Vragovi ga odneli. Ako joj se smuči Ojarzabal, otarasiće ga se lako: lanci se prave zato da bi bili raskidani. "...Ti mi izgledaš kao pravi pobednik... zdravo, zdravo..." Zastade u sred takvog zujanja, zinu. "Vaše veličanstvo?"

Devojka sa belim kikama, u nomadskoj tunici, pogleda ka njoj, čudnovato zbunjeno, i već taj pogled bio je dovoljan da Tor sa sigurnošću utvrdi da je pogrešila. Ali devojka je ostala ispred nje, ne mareći za guranje gomile koja je promicala i komešala se. "Ti si Persefona?"

Osmeh, drečav: "Samo jeftina imitacija, curo. Ali, tako mi bogova, ti si skupocena imitacija Kraljice."

"Ja... uh..." Devojka kao da nije bila mnogo polaskana tim poređenjem. "Šalje me Sudba.""Tor se nasmeja nervozno. "Pa, bogova mi, valjda ne baš sudba... O! Misliš Sudba Rejvenglas?"Devojka klimnu glavom. "Zovem se Luna Svetlohodna. Ona je rekla da poznaješ mog rođaka

Ukresa."

176

"Ukresa! Da, poznajem ga, nego šta." Tor oseti iracionalni talas olakšanja. Odgurnu se od stuba. Svih mi vragova i paklova, večeras sam ufiksana preko mere - zaista... "Dođi, da se sklonimo iz stampeda." Primeti, tek sad, da ova devojka nije sama; neki Karemovac, izgledom nalik na strašilo, stajao je iza nje kao senka. Na sebi je imao jaknu plavca, sa inspektorskim činovima. Srce joj skoči u grlo, opet bez razumnih razloga, no onda vide da je sve ostalo na njemu daleko od regularnog, štaviše da je jakna s prednje strane prošarana mrljama... koje su izgledale kao sasušena krv. Mogućnost da to jeste krv nije donela Zvezdošetnoj neko osobito smirenje. Ne pitaj; ništa ne pitaj. Pokazala je prstom jedan pravac, povela ih kroz kazino. Luna Svetlohodna je blenula kao seljanka prvi put u gradu u optičke efekte igara, koji su kroz vazduh plovili ka njoj; u zapanjujuće ekstreme oblačenja i s tim spojene ekstreme ponašanja; u drečavu ukupnost jednog kockarskog pakla koji udara u mozak i koji se, po prvi put, širi pred nečijom devičanskom dušom. Kroz bubnjanje muzike začu devojku kako gotovo viče: "Vidi gde smo!" A upravo su prolazili kroz periferni deo hologramske slike crne rupe ogrnute plamtećim svemirskim naplavinama. "Na Karemofu nikad nisam videla nešto ovako, čak ni na Lopovskoj Pijaci!"

Tor se osvrte i pogleda je iznenađeno, a pali plavi reče, sa jakim osećanjima: "Nik-kad i nećeš!" Tor odmahnu glavom i produži napred.

Uvela ih je u mutni hodnik sa draperijama tankim poput viline kosice, gde su prostitutke odvodile svoju klijentelu - najtiše, najprivatnije mesto koga se mogla u tom trenutku setiti. Potraži praznu sobu, ali uzalud; vide, međutim, da Herni još nije izišao iz svoje sobe i otišao na radno mesto, iza šanka. Tor poče treskati bridom šake po vratima. "Ej, lepi, čekaju te obožavaoci! Ajde, polazi!"

Vrata se otvoriše. Hernovo izjedeno lice lepuškastog dečka zapiljilo se u Tor i pored nje, sa izrazom gnušanja prema svemu što postoji. "Što ti ne bi malo išla da se..." Njegov pogled zakači Lunu; i njegov izraz lica se promeni, zatim ponovo promeni, i još jednom promeni. "Bogovi!" Poslednja promena bila je čista bes. "Šta ćeš ti ovde? Kurvo, kujo, nožem u leđa ideš ljudima! Znao sam ja da ćeš ti da dođeš jednog dana - nije njoj slatko da me uništi ako ne može i lično da gleda..."

"Herni!" Tor mu je zaprečila put, jer bio je već krenuo da nasrne na devojku. "Koji ti je vrag, jesi 'na nebu'? Ovu osobu nikad nisi ni video."

"Ja kao ne znam Arienrod kad je vidim, a? Znam ja tu tvoju Snežnu Kraljicu, spavao sam s njom godinama! Je l' nisam, govori, kurvo jedna izbeljena? A?"

"Nisam Kraljica", prozbori Luna nejako."Nije, Herni! Ej!" Tor ga je presekla pre nego što je mogao opet da dođe do reči. "Ne blebeći, nego

upotrebi te tvoje krvave oči, drkadžijo. To je samo jedna Letnjakinja, došla je da traži nekog svog rođaka. Nikad je ranije nisi video; takođe se kladim da ni Kraljicu nisi nikad vid'o, a kamoli tuc'o. Ona ima bolji ukus."

"Šta ti pa znaš o tome?" reče Herni. "Ne znaš ti ništa ni o Kraljici, ni o meni!" Stade uspravnije, oslanjajući se na ragastov vrata, izravna nabore na svojoj drečavo šarenoj košulji, pokuša da časno stoji. "Bio sam Starbak - dok me Arienrod nije prodala da bi uzela onog slabića, Svetlohodnog."

"Svetlohodnog!" Tor je blenula u Hernija. "Ne mogu da verujem!" Ovaj mizerni iznuđivač - zar on cedi informacije iz nje već pet godina samo da bi se dodvorio Snežnoj Kraljici? Da li je to moguće? I da li je moguće da Herni ne laže ni o sebi; da li je Svetlohodni koristio nju, Tor, samo da bi mogao koristiti Hernija? Ona protrlja lice i pri tome joj otpade jedna šljokica i zamrlja se jedan pipak nacrtan na obrazu.

"Ukres Svetlohodni je moj rođak", reče Luna, ignorišući Hernijevo besno zurenje. "Znam da je postao Starbak; hoću da ga nađem dok nije prekasno."

"Tvoj rođak?" Herni se namrštio; na ostale njene reči nije obratio pažnju. "N-daaaa... bilo je nešto oko tebe: bila si nestala..." Počešao se kao da će time odlepiti i osloboditi uspomenu sa neke površine u svom pamćenju. Mozak mu je, od droga za suzbijanje dosade i bola, uveliko popuštao. "A ličiš na nju, ličiš." U njegovim očima bilo je gladnih demona. "Sasvim ličiš."

"Hajde, nemoj gubiti vreme na ovog lažljivog narkosa", reče odmetnik plavac nestrpljivo. "Lud je. Nijedan niskorođeni Karemovac nema dovoljno talenta da postane Starbak."

Herni kao da ga je tek sad primetio; zagledao se u njega, sa ružnim iskeženim osmehom koji se postepeno širio. "Pamtim dan kad sam te naučio da klečiš pred boljim ljudima nego što si ti, u Kraljičinom dvoru, plavče." Plavim prođe trzaj prepoznavanja. "Al' si tad bio fino udešen za nju, i za mene, zar nije tako bilo, Gundalinu-mekru? A vidi kakav si sad!" Mahnuo je rukom prema Gundalinuovoj neuglednoj odeći. "Puzio si potrbuške, nema sumnje, mekrito. Nisi ti dostojan sa mnom da razgovaraš!"

177

Plavi se borio da zadrži reči u sebi, ali one mu izleteše. "Još sam bolji čovek nego što ćeš ti ikad biti, ti, gomilo balege, skote jedan!"

"A, ne, nego si još i sad veće dupe. Hvala bogovima za to!" Herni pljunu u pravcu susednih vrata, koja se, međutim, upravo u tom trenutku otvoriše.

"Ej, pazi tamo, ej!" reče prostitutka. Izvede svog mušteriju i odvede ga brzo pored njih, gledajući besno.

"Dobro, 'oćeš li ti na pos'o il' nećeš?" Tor se podbočila pesnicama o kukove, osećajući kako one klizaju malčice po svilenastoj tkanini njenog 'omotača za telo'; uz tu pozu dodala je i spaljujući pogled.

"Neću. Dok ne čujem još o ovome." Klimnuo je glavom u pravcu Lune. "Zašto Arienrodina dvojnica dolazi da traži Arienrodinog ljubavnika?" Uzmače nespretno u svoju sobu; bila je to travestija otmenog poziva. Tor pođe u sobu, i ostali s njom.

Tor nikada ranije nije videla unutrašnjost te sobe, a sad joj se činilo da i dalje ne vidi. Krevet i orman, kao u svim tim sobama, i ništa više. U jednom uglu nabacano nekoliko prljavih odevnih predmeta; to je bilo sve. Nikakvih slika na zidovima, nigde nijedne knjige niti trake, ni radio-aparata niti tridija. Bila je to soba za samo jednu noć - i još gore: zatvorska ćelija. Herni se sruči na krevet. Njegove noge, obuhvaćene čelikom, ostadoše dobrim delom da vire preko ivice. Niko se ne pomače da sedne pored njega; Luna i Gundalinu su gledali te njegove noge iako su se trudili da to ne čine. "Dakle šta si to zapela oko Ukresa Svetlohodnog posle toliko vremena, lepa rođako?"

"Mi smo vereni." Luna je istrajnim pogledom suzbila mračnu insinuaciju u Hernijevim očima. "Volim ga. Ne želim da umre."

"A-ha-ha", reče Herni s osmehom. "Njegove zakletve na vernost zaista su delovale na Arienrod; treba da se ponosiš. Ali ona na kraju uvek postigne ono što joj se hoće. A ti?"

Luna se ukoči, a šake joj se stegoše na opasaču. "Postići ću ja ono što hoću. Ali moram njega da nađem; to je prvo. Sudba je rekla..." ona se okrete ka Tor "... da bi ti mogla znati kako..."

Tor slegnu ramenima kao da se izvinjava. "Promašila si ga za malo; evo, maločas je bio u poseti kod Izvora." A ja sam se pitala zašto. Zašto bi Starbak dolazio? Zašto bi Kraljica...?

"Šta ti to znači 'maločas'?"Tor je opet usredsredila pogled na Lunino nezadovoljno lice. "Pa, došao je iz Palate, sa nekom

porukom, pre otprilike jedan sat.""I opet otišao, a pratila su ga dva špijuna plavca", reče Herni samozadovoljno."Šta?" reče Tor podižući obrve poprašene srebrom."Komandantkinja policije", reče Gundalinu. "Sigurno je naredila da ga traže i uhapse, sad kad se zna

ko je.""I šta se desilo?" Lunine pesnice su uvijale obojenu štavljenu kožu opasača. "Jesu ga uhvatili?"Herni nešto promrmlja; ovo ga je zabavilo. "Tjah. Ti jebaroši ne mogu da uhvate ni zapaljenje

pluća." Pogleda Gundalinua. "Šmugnuo im je u gomilu. Međutim ako je pametan momak držaće se u Arienrodinoj palati gde će biti bezbedan sve do Promene."

"Ne! Ne može tako!... Prokletnica!" uzviknu Luna.Tor vide kako plavac pokušava da uteši Lunu i kako ona trzajem ramena zbacuje njegovu ruku; vide

i izraz na njegovom licu. To sve vide i Herni, i nasmeši se. Tor skeptično reče: "Slušaj ti, mala, ako si mu bila toliko odana, zašto ti je trebalo pet godina da stigneš dovde?"

"Nisu prošle godine, nego samo meseci!" Luna sklopi oči. "Zašto stvari nisu krenule na onaj drugi način? Zašto sve samo postaje teže?"

"Zato što se približavaš Arienrodi", progunđa Herni, "a ona je brzina svetlosti.""Nju su kidnapovali krijumčari i odveli je sa ove planete, pre pet godina", reče Gundalinu

razdražljivo, nadjačavajući Hernijev glas. "Upravo se vratila. Malo je nedostajalo da izgubi život u pokušaju da se probije do Karbankla da bi ga našla. Da li ti je to dovoljna odanost?"

Tor izvi usta, omekšavajući i protiv volje. "Tebi je izgleda dovoljna, van-Tijamatovče." Zaljubljeni, zacopani glupanderu. "Sudbi takođe. Ali ako misli da ga sad nađe, mala će morati da ide u Palatu."

"To ne može", reče Gundalinu."Zašto ne?" reče Luna gledajući ga. "Mogu nekako da se uvučem u palatu i da ga nađem. Ako je to

ono što moram, to ću uraditi." Njene oči se promeniše, postadoše mutne i slepe, kao da ju je zahvatio napad nekog psihičkog poremećaja; kad su se opet razbistrile, odlučnost je sijala u njima. "To je pravi način - ići ću tamo! Moram. Ne plašim se Arienrod."

178

"Zašto bi se plašila?" reče Herni, zureći u nju ali zapravo zagledan u nešto sasvim drugo."Ćuti, perverznjaku! Reći ću ti zašto", reče Gundalinu hvatajući Lunu za ruku. "Zato što Arienrod -

zato što ona... zato što je - opasna", završi on glupo. Tor se zapita šta je zaista hteo, ali se plašio, da kaže. Luna se napola namrštila. "Ima straže svuda po palati, a ako bi te uhvatila u pokušaju da se umešaš između nje i Starbaka... pa, vragova mu, zaustavila bi te! Kako uopšte da ga nađeš, ne može se tek tako ući i pitati 'je l' vid'o neko Starbaka?'!"

"A zašto ne?" isceri se Herni, đavolji zastupnik u ovom razgovoru. "Ima najbolju moguću masku, Arienrodino lice. Može da uradi šta joj se hoće, a da se niko ne pobuni."

"Osim prave Kraljice?" reče Tor."Pa ona će tad zabavljati visoku gospodu iz Hegemonije, ako je trenutak onaj pravi. Štaviše, imam

nešto sa čim ćeš moći da budeš savršena u toj ulozi.""Šta to?" Luna pođe napred, blistava od nade. Gundalinuovi pogledi dospevali su preko Luninog

ramena i pogađali Hernija kao mlaz bačenih noževa.Međutim Herni nije sklonio pogled sa nje; prešao je polako niz njeno telo pa se opet digao do njenog

lica. Tor oseti kako se pojačava statički napon između suprotnih električnih polova u njemu. "Provedi jedan sat sa mnom, Arienrod, i dobićeš."

Luna se skameni. Gundalinu opsova i pođe napred."I šta ćeš da radiš ti sa njom, Herni?" reče mu Tor osvetoljubivo. "Naučićeš je da igra karte?"Hernijeva glava okrete se ka njoj. Tor vide šta se dešava na tom licu i primače se, bliže no ikad

ranije, saosećanju prema Herniju. "Ajde Herni, ajde, tako ti bogova, jednom u životu ne budi govno! Učini nešto čime bi dokazao da imaš pravo da budeš živ."

Gornji deo Hernijevog tela tresao se od nagomilanih osećanja; ali zatim Tor vide kako se one odlivaju nekud. On opet pogleda Lunu. "Unutra", reče, pokazujući prstom ka ormanu. "Otvori."

Luna ode do ormana i otvori ga. Tor vide odeću, droge, boce napola ispražnjene, i jednu policu na kojoj se nalazio samo jedan jedini predmet. Malen, crn.

"Ono tamo. Donesi."Luna mu to donese i dade, oprezno, držeći se podalje. Herni stavi taj predmet na dlan i zadrža ga

maltene kao da je to nešto živo. Nesgurnim prstima poče gladiti površine tog predmeta. Dotače jedan sjajeći urez, pa drugi, pa treći. Začuše se tri promenljive note, snažne u zatvorenom i tihom prostoru sobe.

"Šta se time kontroliše?" reče Gundalinu."Vetar." Herni diže ka njima pogled sav od ponosa i prkosa. "U Dvorani vetra, u Arienrodinoj palati.

Ona poseduje jedini primerak koji je sad, osim ovog ovde, preostao. Na taj način ćeš moći da uđeš u srce palate, a da niko ne posumnja ništa." Opet pogleda Lunu. "Naučiću te kako se ovo koristi i gde da potražiš Starbaka."

"Za uzvrat ćeš tražiti šta?" upita Luna tiho. Njene šake sklopiše se oko želje da ponovo uzme tu kutiju.

Herni izvi usne. "Ništa. Nikakvi kanapi nisu privezani za ovu spravu. Tvoja je, imaš pravo na nju... uostalom, kad sam ja mogao tebi išta da odbijem? Ili da ti dam išta što nisi htela da prihvatiš, ma koliko jako da sam navaljivao..."

Bogovi, ovaj zaista misli da je ona Kraljica. Tor odmahnu glavom.Ali trag saosećanja se uvuče u pogled lažne Kraljice, i ona tiho reče: "Ako ikad bude... nečeg drugog,

što bih ti mogla dati..."Herni baci pogled dole, na svoje noge već uveliko zahvaćene atrofijom. "Nijedno ljudsko biće mi ne

može to dati.""Nego, čuj, ako ćeš u Palatu, ne možeš izgledati kao izbeglica", reče Tor. "Dođi kod mene, daću ti

neke krpe kraljevskog izgleda, ili bar nešto čime ćemo pokriti ovo." Luna se okrete da pođe."Luno, ne možeš u Palatu! Zabranjujem to!" Gundalinu joj zapreči put, očajnički nastojeći da izgleda

službeno."Bi-Zi, moram. Moram", reče ona, suočavajući se sa njegovim tvrdoglavim zurenjem."Gubiš vreme; rizikuješ da izgubiš - dušu, ako odeš tamo. On je sad iskvaren, mani ga, zaboravi ga!"

Gundalinu joj pruži ruke. "Poslušaj me bar ovaj jedan put! Opsednuta si nekakvim snom, nekakvim košmarom - probudi se, za ime bogova! Veruj mi, ne tražim ovo iz sebičnosti, Luno. Samo mi je stalo do tebe, do tvoje bezbednosti..."

179

Odmahnula je glavom, pogledala u stranu. "Ne pokušavaj da me zaustaviš, Bi-Zi. Jer, ne možeš." Prošla je pored njega, a on se nije ni pomakao da je zaustavi. Tor je izvede iz sobe.

Gundalinu je stajao i gledao za njom; zatvarao je jaknu s prednje strane, da se zaštiti od iznenadne hladnoće. Osećao je kako mu Hernijev pogled svrdla lobanju, ali nije imao snage da se okrene i pogleda ga.

"Ti znaš istinu o njoj, zar ne?" Hernijev glas ga je vukao. "Znaš da su njih dve isto: Arienrod i ova.""Nisu isto!" Gundalinu se okrenuo, podboden znanjem o svojoj krivici.Herni se osmehnuo, čitajući odgovor koji su Gundalinuove oči odavale. "Tačno kao što sam mislio.

Ova je klon Kraljice, ništ' drugo ne mož' biti.""Siguran si? Je l' to tako?" Ovo pitanje postavio je kompulsivno, bez želje ili namere da ga postavi.Herni slegnu ramenima. "Jedino je sigurna Arienrod. Ali ja sam dovoljno siguran. Nije Arienrodina

ćerka - ona nikad ne propušta da uzme vodu života. Niti je ikad dozvolila ijednom muškarcu da stekne takvu polugu za vladanje nad njom."

"A voda života izaziva - neplodnost?" Gundalinu je žmirnuo, iznenađen."Dok je koristiš... možda i zauvek, ako si je pio sto pedeset godina. Ko zna? To je teška šala, a? Pa,

voda života takođe usporava zarastanje rana. Čak je nekoliko ljudi umrlo zbog toga." Herni se tiho nasmeja: prijalo mu je razmišljanje o toj temi. "Od nje, osim toga, može i da se malčice poludi, kažu, 'izobličenje ličnosti', tako neko sranje. Bar po tvrdnjama onih koji kukaju zato što vodu života ne dobijaju. Čovek se izobliči od vlasti, a ne od leka. Je li, je li, kako se osećate vi koji ne dobijate, Gundalinu-eškrad?"

Gundalinu nije obraćao pažnju na njega; čitavo njegovo vidno polje iznenada je zauzela slika Ukresa Svetlohodnog u šlemu sa visokim bodljama. Pođe napred. "Daj ovamo tu kontrolnu kutiju, Herni. Nećeš ti poslati Lunu u taj zmijarnik."

Herni se samo malo pomače i u njegovoj ruci se stvori staner-pištolj. "Lagano, plavkane. Što ne bi ti malo stao uza zid, osim ako zaista hoćeš da dobiješ ono što izgleda tražiš?"

Gundalinu uzmače isto onoliko koliko je maločas pošao napred. Njegov zaboravljeni pištolj visio mu je, težak kao olovo, o boku, ispod jakne. On se zakašlja mučenički, bespomoćno, i uzmače do zida; u glavi mu je sve plivalo. "Nemaš ništa protiv... da sednem?" On skliznu niz zid, ne čekajući odgovor, i sede na pod.

"Treba ideš kod doktora", reče Herni bez ikakvog saosećanja. "Ako jedan teh sedne na pod, to znači da je praktično mrtav."

"To ne bih mogao." Gundalinu, obuzet naglom vrućinom, otvori jaknu širom. Ne dok se ovo ne završi.

"A, znači i tebe love." Iskaz o činjenici, ne pitanje. "Svi tvoji drugari 'pravi-plavi'. Sad si u bekstvu, sa jednom majkoljubnom ilegalkom, nemaš nijednog prijatelja na svetu; odbacio si svoje zaposlenje, položaj i čast visokorođenog. Koja je sad u kanalizaciji. Sve to, samo za lepe oči."

Gundalinu diže pogled. Lice mu je gorelo. Zausti nešto da kaže."'Soban sam dva i dva sabrati spo'", reče Herni na sandiju, kezeći se. "Pa, Karemovac sam."

Odmahnu glavom, nasloni se unazad, na lakat. "Žestoko ti je zavukla, dečko... Šta ti je obećala? Onu stvar?""Ništa, mekru!""Ništa?" rugao se Herni. "Onda si još gluplje dupe nego što sam mislio.""Sve što mi se dogodilo, učinio sam sam sebi." Gundalinu sede uspravnije, boreći se protiv svog

gneva, ali i protiv istine koja ga je ubadala i nagonila u gnev. "Odluka je bila moja; prihvatam posledice racionalnog čina."

Herni prasnu u smeh. "Jasno, ona ume da navede čoveka na takve misli! U tome se sastoji njena moć. Mogla bi te navesti da veruješ da možeš disati vakuum. Racionalno do besvesti, je li, ti racionalni isprani mozgu. Toliko si je željan, da ti ništa drugo nije važno, a mogao si je imati pod noktom. Deportovanu žensku. Umesto toga ti joj pomažeš da nađe drugog ljubavnika! Bogovi, pa to je prava pravcijata Arienrod. Obe žele istog muškarca; jedinog koga će ona ikad želeti u tolikoj meri da će zbog toga mrzeti i samu sebe. Vrhunski mogući incest. Ako to nije dovoljan dokaz da su iste... i ako to nije ono najgore u njima." Sedeći, nagnuo se napred, a njegovi prsti su se provukli kroz čeličnu mrežu koja je činila kavez oko njegovih nogu. Glavu je pognuo.

Gundalinu oseti kako mu se u grlu uzdiže gađenje. "Ovako nešto bih i očekivao od tebe - da sve srozavaš na tvoj nivo i sve izmažeš govnima. Nisi sposoban ni za šta bolje, a ni da shvatiš ono što degradiraš i uništavaš."

"Na osnovu čega bi ti to mogao znati?" Herni diže glavu.

180

Gundalinu se namršti. "Na osnovu toga što nisi sposoban da uvidiš zbog čega želim da pomognem Luni više nego sebi samome. Zato što ne možeš da osetiš ono što je u njoj..." On sklopi oči, zagleda se u prošlost. "Da, navela me je da je volim. Ali nije namerno. Uzela je dajući... a to je upravo ono najvažnije."

Herni podiže kontrolnu kutiju i zadrža je u vazduhu: izazov. "Šta misliš, zašto joj dajem ovo?""Iz osvete."Herni obori pogled, oćuta."Nikad nijedan klon ne bude savršena slika originala. Pa ni identični blizanci ne budu baš sasvim isti,

iako nastaju bez umešanosti ma koga sa strane. U kloniranju, kontrola nije ni približno toliko precizna, i zato svaki put nastane samo nesavršena re-kreacija."

"Kopija sa manom", reče Herni oporo."Da." Gundalinu stisnu usne. "Ali zašto razlike ne bi mogle biti pozitivno usmerene - zašto se,

slučajnim dobijanjem ili gubljenjem nečega, ne bi mogla dobiti bolja osoba?"Herni kao da je ozbiljno razmotrio ovu mogućnost. "Možda..." Počeša se po donjoj vilici. "Ako si

tako siguran da Luna nije ista, zašto joj ne kažeš istinu?"Gundalinu odmahnu glavom. "Pokušavao sam to." Spusti pogled ka svojim zglavkovima šake, pređe

neosetljivim prstima duž ožiljaka. "Kako joj mogu reći nešto tako?""Neuspešni samoubica", šapnu Herni.Gundalinu se ukruti, pa se odgurnu i uzdiže na kolena. Ali vide da Herni ne pokušava da ga

provocira."Je l' te ona navela na to?" upita Herni sa drskom radoznalošću, ali bez zlobe. Poče potezati pojedine

žice svog invalidskog pomagala kao da su žice harfe."Nije." Gundalinu odmahnu glavom i potonu nazad do poda. "Navela me je da vidim da možda ipak

ima nekih razloga da nastavim život." Učini mu se čudnim da mu nije još čudnije ovo što radi: govori ovakve stvari jednom neklasifikovanom, a pri tom sedi na podu u burdelju. "Nikad u životu nisam ni pomislio da je moguće preživeti ako oklop časti nije netaknut. A ipak, evo me ovde..." nešto nalik na smeh "... Sad sam go pred vaseljenom. To boli, pakleno boli... ali možda samo zato što sada sve osećam jasnije." I zato što još ne znam da li želim ili ne želim da ovako ostane.

"Navići ćeš se", reče Herni kiselo. "Znaš, nikad nisam kapirao kakvi ste to ljudi vi tehovi - progutate otrov čim vas život po prvi put ritne u dupe. Bio bi ti mrtav sto puta da si moj život živeo - hiljadu puta!"

"U pravu si." Gundalinu se užasnu od pomisli da bi mogao biti zarobljenik u Hernijevom umu. "Bogovi, to bi bila sudbina gora od smrti."

Herni ga pogleda sa sumornim gađenjem, sa nepopustljivom mržnjom jedne polovine karemovskog naroda; posle nekog vremena oseti da se Gundalinuova krta nadmenost raspada, a uporni pogled lomi. "Nego šta", reče Herni. "'Bolje bez života nego bez časti', to je privilegija bogatih. Isto kao i vodica života..." Osim što niko nije pravi vlasnik ni Života, ni Smrti. "A ja sam nekad verovao da mi ništa nije važnije od života, i da ništa neće moći da me navede da shvatim one slabiće koji su voljni da se odreknu života", nastavi on. "Jedino mi je bilo važno da nastavim da živim, bilo kako..."

"Bilo važno?" reče Gundalinu, zapažajući prošlo vreme. Oslonio se potiljkom o zid. Jezikom je rasejano ispitivao mesto gde je jedan zub nekada bio. Pogleda gde i Herni, duž tog egzoskeleta kojim je donji deo Hernijevog tela bio obuhvaćen. Jasno mu je bilo šta je Herni time izgubio: sve ono od čega se muškost sastoji - po mišljenju Hernija samog, i onog sveta kome Herni pripada. "Vidi, ne moraš ostati ovde. Na Karemofu mogu to da ti izleče."

"Posle pet godina?" Hernijev glas se pojača, spreman da sruči sve one argumente i odgovore koje je nesumnjivo isprobao nebrojeno mnogo puta u svom umu. "Toliko para nema niko. Ja svakako ne... Nemam dovoljno čak ni za poletanje sa ove proklete upljuvane lopte!"

"Obrati se vlastima. Država neće ostaviti na Tijamatu nijednog van-Tijamatovca koji ne želi da ostane."

"A-ha." Herni izvuče bocu ispod kreveta, zatim izvuče zapušač iz nje i nateže je, ne nudeći da i Gundalinu pije. "Imaš li ti ikakve predstave, plavi, koliko optužbi za krivična dela postoji protiv mene, tamo, kod kuće? I na mnogim drugim mestima. Ako misliš da ću provesti ostatak svog veka u nekoj kaznenoj naseobini, u krvavom znoju, lud si." Povuče još nekoliko dugih gutljaja.

"Onda bi se reklo da nemaš mnogo da biraš." Osim toga i ne zaslužuješ da ti se ponudi ikakav izbor. Ali Gundalinu oseti neočekivani mali ubod empatije. Sveti preci - šta bi bilo da sam se ja rodio u tom telu, a on u mom... "Hm... žao mi je."

181

"Kao, saosećaš, a?" Herni obrisa usta. "A šta ćeš ti, da li se vraćaš da te tamo otpuste iz policije i bace u zatvor zbog ovoga? Ne. Do pakla, ne, ti bi verovatno u odbrani rekao da si bio zahvaćen ludilom. Zločin iz strasti; uradio si to iz ljubavi. Ljubav, što je to jedna zarazna bolest!" Šaka mu je drhtala na grliću boce.

Smrt je voleti sibilu... i ne voleti je. Gundalinu dopusti sebi da se zakašlje, odlažući, na taj način, odgovor. Šta ću? Ne znam šta ću. Budućnost se otvarala kao beskrajno more. "To me pitaj sutra..." On baci pogled ka vratima: neko je ulazio - Persefona, i još jedna figura, pod ogrtačem i kapuljačom.

Persefona se pomače u stranu da bi druga osoba mogla da stupi napred, što ova i učini, i obazrivo potisnu kapuljaču unazad, otkrivajući lice.

"Luno?" Gundalinu se podigao prvo na kolena, a zatim, uz oslonac o zid, sasvim na noge, gledajući neprestano ka njoj. Pred njim je stajala Luna, čije je lice bilo delikatno izmenjeno kozmetičkom umetnošću - ne nafrakano neukusnim izobiljem ukrasa, kao Persefonino, nego izdignuto do svetle sedefne divote koja je sasvim zasenila uspomenu na obično-bledo, otvoreno lice jedne meštanke iz dalekih provincija. Kosa joj bejaše podignuta mrežom srebrnih niti sa prepletenim nizovima zlatnih perli - njegov pogled nije mogao da prati svu tu izuvijanost. Tor joj skide ogrtač sa pleća, otkrivajući haljinu u raznim nijansama boje meda, koja je tekla niz njeno telo kao polje vetrom zatalasanih trava, i svuda se pripijala uz nju ali nigde upadljivo, haljinu koja se spuštala od čipkanog prsluka boje slonove kosti koji se senzualno stapao sa njenom kožom. Okovratnik sa mnoštvom perli koje su se prelivale bojama opala skrivao je tajnu oznaku pod njenim grlom.

Bi-Zi je stajao, zanemeo, i posmatrao kako zrači i blista, ali i kako upija njegovo divljenje."Bi-Zi, ja..." Zaćutala je, sklonila pogled od njegovog pogleda, iznenada obuzeta bolnom

samosvešću. Ali, ne prestajući da blista."Moja damo..." Kao zvezdani lord iz dana Starog Carstva dohvatio je njenu šaku, sagnuo se nad

njom i na tren je dotakao čelom. Svakim svojim centimetrom kraljica. "Pred tobom bih rado kleknuo." Luna se nasmeši slobodno, ne razumevajući - osmehom svojim, ne Arienrodinim.

"Kako ti se čini, Herni?" Persefona je sva sijala. Luninu nomadsku tuniku nosila je preko ruke. "Da li će proći?"

"Ti si joj ovo uradila?" upita Herni.Trznula je ramenom skromno. "Pa... pomogao mi je Poluks. Ima, za mašinu, dobar ukus.""Arienrod ne voli tu boju." Herni ostavi bocu na pod. "Ali, proći će... Bogovi, dabome da će proći!

Dođite ovamo, Vaše veličanstvo." On ispruži ruke.Gundalinu se namršti, ne puštajući Luninu ruku, čiji jači stisak oseti. Luna je okrenula glavu da

pogleda Hernija. "Ne zovi je tako", reče on, sa oštrim upozorenjem u glasu."Bolje da se navikava. Pa neću ti ništa, do vragova! Neću te ni pipnuti." Herni opusti ruke. "Samo da

te gledam malo."Luna pusti Gundalinua i ode da stane pred Hernija. Njen okret bio je polagan, kao da se još ne

pouzdaje u tu haljinu; ali nije više bila obuzeta nesigurnošću zbog Hernijevog pogleda. On ju je gutao očima, proždirao, ali ona je stajala sa strpljivim dostojanstvom, bez neodobravanja; dopuštala je, a ne podnosila. Gundalinu ju je gledao kako gleda Hernija tokom tih trenutaka bez kraja; njegova sopstvena osećanja bila su izvan svake analize. Stao je nešto napetije, videći da Herni naglo ustaje, klati se... i spušta se nezgrapno, uz jak udar, na jedno koleno, pred Lunu. "Arienrod..." Herni promrmlja još nešto, što ničiji sluh sem njenog nije mogao da uhvati. Gundalinu baci pogled ka Persefoni, čije su se oči sa cvetnim šarama na kapcima raširile, odgovarajući na njegov pogled jednako zapanjeno. Persefona načini u vazduhu znak 'lud', pa odmahnu glavom.

"Znam, Starbak..." Luna klimnu glavom, skrivajući sažaljenje. Pomože Herniju da se vrati na krevet; potegla ga je uvis, jako, nimalo kao kraljica.

Herni odvoji pogled od nje, kao da se najednom setio da ima i publiku; lice mu opet otvrdnu. "Tvoja greška, Svetlohodni... kad sam ležao, trebalo je da me ritneš. Arienrod mrzi gubitnike." Sa mazohističkim zadovoljstvom naslanjao se na bodlje tih reči. "Sad slušajte dobro, da vam kažem i ono ostalo."

"Još nameravaš da joj pomogneš da ovo pokuša?" reče Gundalinu sa indignacijom.Herni se osmehnuo zagonetno. "'Plen je najbezbedniji ispred lovčevih vrata.' Trebalo bi da to znaš,

plavane."Luna se okrete, uhvaćena između dva izraza lica. Ili će pre biti da se ti plašiš da odbiješ Lunu?

Gundalinu uzdahnu. Od uzdaha ga zaboleše pluća. "To može da bude, ako ću ja biti vratar." Lunin osmeh... ništa drugo nije video.

182

40.

"Jao, al' me bole leđa!" Tor se, u u privatnosti skladišta u svom kazinu, protegla najviše što je igda mogla. Njene reči odjeknuše od ogoljenih zidova; skladište bejaše gotovo sasvim prazan, a u kazinu su gosti sve činili da taj proces ispražnjivanja dovedu do kraja. "Ajde, Poluks, vuci im ovaj poslednji sanduk tlaloka, da im slučajno ne pocrne jezici od čekanja." Zevnula je, vilice su joj pri tome pucnule - čula je u glavi odjek tog zvuka. Prazna i glava? "Konačno sam ostala i bez pameti."

"Kako god ti kažeš, Tor." Poluks krete tupom rešenošću preko skladišta, tamo gde mu je rekla, veran kao pas.

Zakikotala se. U glavi joj se vrtelo od iscrpljenosti. "Kunem se da ti ovo namerno radiš! Je l' da? Slobodno mi kaži..."

"Kako god ti kažeš, Tor." Poluks se sastavi sa sandukom.Njena usta se izviše nadole, a njena osećanja počeše da se obrušavaju kao lavina. "O, Poli, Poli... šta

ću ja bez tebe? Zaista ćeš mi nedostajati, sandučino jedna masna gvozdena..." Popravila je periku. "Ojarzabal može da radi za mene samo dve stvari koje ti ne možeš, a kad odletim sa ove kamene lopte, to će da spadne na samo jednu stavku, naime na ono što mogu da dobijem od svakog muškarca. Onda nije ni čudo što je ljubomoran." Ona se nasmeja potišteno. Ojarzabal joj je rekao da može postati njegova žena samo ako se prvo oslobodi Poluksa. Ona je tad pristala i osetila namicanje i zavarivanje još jedne alke u lancu koji je, njegovom voljom, nastajao, i koji će je učiniti njegovom robinjom... On želi ono što ja jesam... Onda zašto nastoji da to izmeni? Gurnula je periku u sasvim kriv položaj, pa je opet ispravila. "Jebi ga, ko će me doterivati da fino izgledam? Tegljenje sandučina i udešavanje ribožderskih seljančura da izgledaju kao kraljice - to je tebi sve deo normalnog posla za jedan dan, zar ne? Zar se nikad ne zapitaš o sebi, Polukse? Je l' stvarno moguće da ti radiš sve to, a nikad se ne zapitaš kako i zašto?" Pošla je za njim, natrag, kroz skladište. "Ili, hoće li ta klinka uspeti da spase svog ljubavnika od Kraljice, ili - je li blesava što se uopšte trudi za jednog takvog govnara kao što je Ukres Svetlohodni?"

Njegova glava bez lica posmatrala ju je imitacijom pažnje, ali on ne reče ništa."Aaaaah", reče ona i odmahnu rukom ka njemu. "Izgleda da sam stvarno rasprodala ceo mozak. Pa ti

i ne znaš da sam ovde; onda kako će ti biti žao kad ne budem? Dakle, zbog čega se brinem?" Ritnula je besno jednu praznu kartonsku kutiju koja im se našla na putu. "Kad odneseš to, vrati se ovamo i ponesi poslednje bure onog fermentisanog biljnog soka, i to Herniju, i dodaj i cevčicu da može da siše." On, Starbak. Stari Starbak. A postoji i novi Starbak. Poznavala sam obojicu. Kraljičinu dvojnicu takođe. Bogovi, hvala vam što odlazim sa Tijamata uskoro - pre nego što sretnem samu sebe koja hoda unazad.

Stižući do vrata skladišta, začu glasove koji su izvirali iz sobe sa suprotne strane hodnika. Bila je to ona prostorija čiji je ulaz, iako neupadljiv, bio obezbeđen otprilike koliko i trezor novosklonske nacionalne banke; ona prostorija koju još nikad nije videla otključanu. Sada su svetla na svim mehanizmima za zatvaranje na tim vratima bila zelena, a sama vrata malčice odškrinuta. Niko nije stražario ispred. Ona prepoznade jedan od glasova unutra kao Ojarzabalov. Poluks je odzveketao niz hodnik, u pravcu kazina, nemajući pojma ni o čemu, ali Tor, impulsivno, priđe vratima i gurnu ih da se otvore.

Šest glava se okrete ka njoj; svih šest muškarci, i sve van-Tijamatovci. Trojicu odmah prepoznade kao Izvorove poručnike; Ojarzabal pođe ka njoj, pokazujući svakom svojom kretnjom nelagodnost i tihu paniku.

"Rek'o sam ti da obezbediš ta vrata!" reče jedan od nepoznatih glasom kao da se sprema nekog da ubije.

"Nema problema - ona je šefica ovde, zna sve", dobaci im Ojarzabal preko ramena. A njoj šapnu: "Šta ćeš do pakla tu!"

Bacila mu je ruke oko vrata, ugušila njegove proteste vlažnim poljupcem. "Samo tražim mog muškog, jer sam njega gladna, eto to je sve." Takođe ne podnosim zaključana vrata, nikako.

"Persefono!" Odmakao se od nje. "Ne sad! Imamo neki veliki posao da uradimo za Izvora, u gradu. Kasnije ću..."

"Nešto za Arienrod?"Njegove šake dotakoše njene gole mišice. "Otkud znaš?"

183

Pogodak. Na slepo. "Pa je l' sam kažeš da ja znam sve." Iskezila mu se, pazeći da oni drugi ne vide njeno lice. "I zato, da ti ne bi ispao lažov... A Starbak je danas bio kod Izvora pa sam pretpostavila da ga je Kraljica poslala." Znala je, po njegovom licu, da je ovo još jedan pogodak.

"Znaš i ko je Starbak?""Pa dabome. Ja sam Zimkinja, zar ne? A radim za Izvora, isto kao i ti." Pogledala ga je drsko u oči.

"Ajde da čujem šta tu još ima? Šta Kraljica kupuje, završno iznenađenje za oproštajnu priredbu? Slobodno možeš meni da kažeš, ja sam ti žena, maltene." Propinjući se na prste iz svojih 'platform' cipela, pogleda preko njegovog ramena ka toj grupici muškaraca, koji su se pokretima nešto dogovarali oko sterilne gornje ploče stola. Oko njih vide stvari koje su ukazivale da je ovde laboratorija, sa kompletnom opremom. A ona se oduvek pitala kako Izvor uspeva da obezbedi zalihe tako mnogobrojnih, raznovrsnih ilegalnih sredstava za izazivanje zadovoljstva, ovde na Tijamatu, čak i onda kad se nisu mogla kupiti uobičajenim švercerskim kanalima... Na besprekornoj površini stola videla je samo jedan predmet, težak, nešto kao oklopni kofer. Na njemu, sa strane, reč OPASNOST... i zrakasti trolist sa bodljasto proširenim krajevima. Znak sibilstva. Tor oseti peckanje po koži.

"Hm, pa da, čovek bi mogao reći da spremamo iznenađenje za Letnjake." On se široko osmehnu. "Ali nema potrebe da se ta tvoja lepa glava nervira oko toga. Vakcinu si dobila, a osim toga ideš sa mnom sa ove planete. Nije te briga šta će ovde biti posle tvog odlaska; je l' tako?"

Počela se nelagodno izvijati u njegovim rukama. "Šta pričaš to?... Ej, zašto je sibilski znak na koferu? On znači..." Kontaminaciju. "... biološku kontaminaciju. A?" Namrštila se, počinjući da čita i sitnija slova na oklopu. "Šta vam je unutra - klice? Zarazna bolest, otrov?" Njen glas se dizao.

"Začepi, začepi! Ne galami..." Prodrmao ju je, nimalo nežno."Šta ste spremili? Da pobijete narod! Da pobijete moj narod!""Samo Letnjake, do bogova, Persefono! Ne Zimce, Zimci ostaju bezbedni; tako Kraljica hoće.""Nije, lažeš! To će pomoriti i nas Zimce, a to Kraljica ne bi dozvolila! Ludi ste! Ojar, puštaj me!

Poluks, u pomoć, Poluks!" Ostali su već bili na nogama, žurno su išli ka njoj, a teške Ojarzabalove ruke držale su je, ne dajući slobodu. Očajnički je trgla kolenom nagore; presamitio se, jaučući, a ona se oslobodila i...

I pala pogođena s leđa zrakom iz pištolja za ošamućivanje, udarila o vrata i time ih zatvorila. Srozala se na pod, bespomoćna.

41.

"Najbolje će biti da me sačekaš ovde, Bi-Zi", reče Luna zastajući u dvorištu. To dvorište nalazilo se na samom vrhu Ulice Karbankla i bilo je, zapravo, izvor iz koga je ta ulica isticala. Još jednom je onostran gradskih protiv-olujnih zidova vladala noć, ali čak i ovde je bilo slavilaca koji su plesali i smejali se, i muzičara koji su svirali. U ovom, najuzdignutijem delu Ulice ljudi su izgledali u većoj meri zasenjujuće i egzotično, bili su gusto okićeni draguljima, posuti zlatnim prahom; uvozne divote sa šest planeta nametale su se njenoj pažnji, takmičeći se međusobno. U poređenju sa time, njena imitacija kraljevske odeće izgledala je maltene škrto, pa je zato Luna nastojala da sakrije, ogrtačem i kapuljačom, i odeću i lice. Bi-Zijeva odeća bila je sve upadljivije neugledna i nedolična, ali on je, nerazumno uporan, i dalje ostajao u službenoj policijskoj jakni.

"Neću te pustiti da uđeš unutra bez mene." Odmahnuo je glavom, dišući teško i čujno posle dugog uspona spiralom Ulice. "Kraljica..."

"Ja sam Kraljica." Pogledala ga je, šaljivo glumeći prekor. "Zaboravljaš se, inspektore..." Nagnula je glavu na jednu stranu, beznadežno pokušavajući da stvori neko veselje, ali ne ostvarujući sa njim, u tome, nikakvu povratnu spregu. "Bi-Zi, kako da te objasnim, unutra?" Bacila je pogled ka straži na ulazu u palatu. Prsa su joj se stezala od straha.

"Imam ove stvari." Pokaza joj svoju značku za identifikaciju i staner-pištolj. "Tako da ću izgledati poprilično regularno." Opet zatvori jaknu.

"Ne." Osetila je kako se stisak u prsima pretvara u bol. "Ulazim tamo da nađem Ukresa, Bi-Zi." Prinudila je njegove senkama zaklonjene smeđe oči da ostanu uperene ka njenima, iako su pokušavale da skrenu, krišom, nekud. "Bilo kako bilo, moram sama. Ne mogu to da radim..." pred drugim ljubavnikom. Usne joj zadrhtaše.

184

"Znam." Sad je ipak sklonio pogled. "A ja... ne bih mogao da gledam to što će se dešavati. Luno, želim ti sve najbolje, veruj mi; želim da se dogode samo stvari koje će ti doneti sreću. Ali, do vragova, takve želje... ne čine da čoveku bude lakše..."

"Nego teže", reče ona. Klimnu glavom. "Bude teže.""Daj da te otpratim bar... do ulaza. Straža će postavljati pitanja ako nemaš kakvu-takvu pratnju.

Štaviše, ostaću ovde, na vrhu Ulice, sve dok ne iziđeš kroz ista vrata - ili ću doznati zašto nisi izišla."Opet je klimnula glavom, čak i ne pokušavajući da odgovori. Zagazili su kroz vrtlog nečijeg 'kružnog

plesa'; osetila se kao da je to vir, sačinjen od bolnog iščekivanja, koji u sebe usisava njene nade i njena kajanja... Kraljica si; onda budi Kraljica, prestani da ceptiš! Dah joj stade kad stražari ispred masivnih vrata usmeriše svoju pažnju ka njihovom približavanju. Bili su naoružani staner-pištoljima, kao što je Gundalinu predvideo. Damo Thalaso, čuješ li me sada? Imala je na umu da je sad neće voditi nikakva boginja, nego samo jedna mašina; ona ista mašina koja joj je rekla da mora doći ovamo.

U trenutku kad je bila sigurna da će joj stražari nešto reći, zabacila je kapuljaču unazad, držeći glavu visoko, trudeći se da veruje tako jako da i oni poveruju.

"Vaše veličanstvo! Pa zar ste..." Stražar levo od nje se priseti dobrog ponašanja, zaćuta, prinese jednu šaku prsima i pognu glavu. Stražar sa desne strane, žena, postupi isto tako; njihovi šlemovi, napravljeni u van-tijamatovskom stilu, svetlucali su beličasto. Ogromna, od starosti potamnela vrata počela su da se otvaraju. Luna se okrete hitro, da se ne primeti početak raspadanja njenog lica, i pogleda Gundalinua, čije je lice bilo zategnuto dužnim poštovanjem... i gubitkom i uskraćenošću, ali to je videla samo ona, niko drugi. "Hvala za - kooperativnost, inspektore Gundalinu."

Pognuo je glavu kruto. "Bilo mi je zadovoljstvo... Vaše Veličanstvo. Ako Vam budem opet potreban, pozovite me." Naglasio je svaku od tih reči. Njegova šaka se počela neodlučno trzati ispred njega; onda je ipak salutirao, okrenuo se i krenuo u gomilu.

Bi-Zi! Samo malo je nedostajalo pa da to vikne za njim. Ali nije viknula. Okrenula se ka otvorenim vratima, i ka tamnom, blistavom hodniku unutra, koji ju je zvao da pristupi završnom delu svog putovanja. Stražari neupadljivo pogledaše pored nje: osmotriše kako bedno izgleda, s leđa, uniforma na Gundalinuu koji se već uveliko udaljavao. Čvršće se umotavajući u ogrtač, Luna uđe u palatu.

Pošla je kao avet duž tog praznog hodnika; nečujnost koraka poricala je njenu telesnost. Sva svoja čula ograničila je naočnjacima da ne bi suviše primećivala šta je oko nje, pa stala; da se ne bi izgubila u kristalnoj hipnotičkoj divljini purpurnih i crnih planinskih vrhunaca i u dolinama belim pod teretom snega, jer tako je izgledao zimski vilajet oslikan na muralima duž beskonačnih zidova ovog hodnika. Ali je, istovremeno, naprezala čula da sazna šta se nalazi napred. Postepeno poče da razaznaje mrmor Dvorane vetra. Šaka joj se steže oko kontrolne kutije koju je od Hernija dobila; dlan - vlažan, hladan.

I sam Herni se preznojavao, a ruke su mu se tresle, kad joj je objašnjavao šta je čeka unutra - kakvi su vetrovi tu ukroćeni, kako se nadimaju ploče nalik na oblake, kako je uzan i visok most vinut preko jame. Jame, koja je zamalo mogla biti grob njegovog izazivača, Ukresa; jame koja je, umesto toga, uništila njega - a sve zbog Arienrod. Jer ona je pogazila sopstvene zakone i umešala se, spasla Ukresa, a Hernija ostavila da bude zatvorenik u prelomljenom telu, robijaš čiju dušu ždere nemilosrdna ljubavna mržnja.

Luna stiže do kraja hodnika, koji se tu otvarao ka vazduhu - ka ogromnim, ječećim prostranstvima nemirnog vazduha iznad nje, i ka bledim avetinjskim 'oblacima' koji su se stresali i premeštali pod milovanjem svog nezemaljskog ljubavnika. Učinilo joj se da se smanjuje, da je sve manje ima; ledena pobočna strujanja tog vazduha otkrila su da je došao neki usamljeni uljez, pa su počela gladno da vijore oko nje, da potežu njen ogrtač. Gore se, kroz otvor u protiv-olujnim zidinama, videlo hiljadu hiljada zvezda, belo usijanih na crvenkastom nakovnju noći; ali ovde, dole, nije bilo nimalo toplote, niti svetlosti, izuzev avetinjskog zelenog sjaja iz provalije zvane 'vertikalni servisni tunel'... nimalo milosti.

Pošla je napred, jedan korak, pa drugi, prema uzanoj stazi potpunog crnila koja se ocrtavalo iznad ambisa. Nije mi rekao da će biti mrak! Od straha je zastala; njeni prsti počeše redom da dotiču, ali samo ovlaš, a ne i da pritiskaju, dugmad na kontrolnoj kutiji koja je bila kaišem pritegnuta uz njen zglob šake; začuo se redosled zvukova koji bi, po Hernijevom tvrđenju, trebalo da dovede do otključavanja jednog bezbednog tunela kroz vazduh. Da li je lagao i o svemu drugom? Ali, ona nije bila predmet Hernijeve uvrnute strasti, nego samo surogat tog predmeta. Svojom prisutnošću nije Herniju mogla značiti ništa osim, možda, alatke za osvetu.

Korak. Još jedan. Dođe, drhteći, do ruba jame. Iznenadni vlažni udar vazduha grunu odozdo i iznenadi je, odgurnu je nazad. Sa tim olujnim naletom dođe miris mora, prodorno slatko-kiseo, miris ribe i

185

soli i natrulih drvenih stubova. Luna zapanjeno uzviknu, ali vetri progutaše njen glas: "Damo!" Dah mora ju je tako potisnuo, da se počela spoticati o haljinu na koju nije bila navikla; ona se vrati u ravnotežu, nagonski, kao mornar na nemirnoj palubi... obična mornarka, nikakva kraljica.

Podiže glavu, vide sad zanjihane ploče ne kao oblake, ćudljive i nepodložne kontroli, nego kao lepetava jedra koja je neko ostavio bez nadzora u morskom vetru. A u njenoj ruci, u toj kutiji ne većoj od dlana, bili su i krma i konopci, dovoljni da se zaplovi kako valja i treba, preko ovog dela Mora. Uzlazni stubovi vazduha još jednom je dokačiše: poslednja opomena.

"Preći ću, hoću..." Pritisnula je prvo dugme, čula prvi ton u toj sekvenci, osetila kako se vazduh smiruje oko nje. I onda, veštinom stotinu generacija pre nje, veštinom naroda koji je još pre toga plovio neustrašivo i preko mora i preko zvezda, ona zakorači na most bez ograde i pođe njime. Pri svakom trećem koraku aktivirala je sledeću notu i dobro je pazila da nijedan korak ne bude predug niti prekratak; unela je svu koncentraciju u taj niz tonova i koraka, u taj obrazac, taj ritam.

Dok je prelazila sredinu mosta, zelenkasti sjaj odozdo se pojačao, i ona oseti neko bezimeno prisustvo, glas bez zvuka, odjek iz dalekih prostora i vremena... onu istu pesmu koju joj je sibilska pećina svojevremeno dala. Poče usporavati hod, onda stade, nemoćna da nastavi; hipnotisana neljudskom lepotom te melodije, zarobljena u unutrašnjosti jednog trenutka. Prsti joj se na kontrolnoj kutiji opustiše, nametljivi i prodorni ton iz kutije se utanji i nestade... Iznenadni, mučki udar vetra je obori na kolena, a zvuk njenog vriska razbi prizmu začaranosti i oslobodi je. Grčevito se digla na noge, ponovo prizivajući kontrolnu notu, mahnitom rukom. Pohitala je dalje, bezobzirna od panike, osećajući taj poziv kako se i dalje uvija po njenom umu kao neki veoma tanki pipak, kao sve tanja nit.

Dođe na drugu obalu, stade na čvrsto tlo, okrete se ka provaliji, i ostade neko vreme tako, grabeći vazduh, ošamućena, ne razumevajući. Ovo nije mesto za odabiranje novih sibila! Onda kako je ovo mesto moglo nju prepoznati?... Odmahnula je glavom. Obuzeta osećajem da njeno telo pripada nekom drugom, nekoj nepoznatoj osobi, uzmakla je od ambisa; zatim se okrenula, da ga ne gleda više, i otišla iz te Dvorane.

Odabrala je drugi hodnik, zaputila se kroz arterije palate u skladu sa dijagramom koji je Herni urezao u njeno pamćenje. Opet začu muziku, ali ovog puta muziku običnih smrtnika, jednu gracioznu karemovsku umetničku pesmu. U svome duhu vide Aspundhove vrtove, treperavu veličanstvenost aurore koja pleše preko somotskog neba i primiče se zori. Ona dođe do širokog, tepihom prekrivenog stepeništa koje je vodilo ka ogromnoj sali koja je zapremala polovinu drugog sprata palate; tu zađe u muziku koja je ležerno plovila niz stepenište, i susrete dvojicu iznenađenih slugu koji pognuše glave i požuriše da prođu pored nje.

Požurila je i ona. Popela se pored onog odmorišta sa koga se išlo u tu veliku svečanu salu, gde je večeras Kraljica držala prijem za premijera i za članove Skupštine Hegemonije. Ode do trećeg sprata, gde su, po Hernijevoj tvrdnji, bile prostorije Starbaka; znala je, doduše, da će Starbak verovatno biti dole, u sali, ali se nije usuđivala da pođe tamo gde je Arienrod u središtu pažnje.

Ali upravo kad je odlazila sa stepeništa, začula je neočekivani poziv muzike i našla malu, napola skrivenu ložu sa koje se moglo gledati dole, u salu. Zapita se da li je to gnezdo odakle treba da motri specijalac, stražar - ali tu sada nije stražario niko. Na prstima je prišla ogradi i, ostajući u senci, pogledala dole; koža joj se ježila od osećanja da će svi pogledi biti uprti, kao reflektori, pravo u nju.

Međutim, čim se sala otvorila pod njenim pogledom, zaboravila je sve to; u poređenju sa masom kraljevskih zvanica dole, bila je samo insekt na zidu, ništa više. Bledi zimački plemići mešali su se slobodno sa tamnoputim Karemovcima; zahvaljujući zasenjujućem spektru njihove odeće, manje se primećivala razlika njihovog porekla. Gostili su se, ne osobito oduševljeno; uzimali su hranu sa bife-stolova po kojima su bili rašireni završni proizvodi zimačke kulinarske umetnosti, eklektička mešavina divota lokalne i uvozne kuhinje. Luna proguta; usta su joj iznenada bila puna pljuvačke, setila se svog slabog obroka, jedinog koji je u kazinu dobila, pre nekoliko sati. Ogledalske facetne lopte okretale su se u vazduhu, iznad nivoa njenih očiju, tiho i postojano, bacajući na gomilu gostiju 'sneg' sitno izlomljenog svetla.

Lutala je pogledom, zapazila i pripadnike obezbeđenja. Bili su to policajci, van-Tijamatovci; stajali su neupadljivo raspoređeni po obodu sale. Zapita se da li je večeras tu i zapovednica policije, i u sebi je prokle zbog onog što je neumerena pravda te žene učinila Bi-Ziju; takođe i zbog onog što je Pala-Tion htela da učini njoj, i Ukresu. U jednom trenutku joj se učini da je videla prvog sekretara, Sirusa, ali već sledećeg trena izgubi to lice u gomili gostiju koji su se okupili da nazdrave nečemu.

Nigde u toj ogromnoj dvorani nije videla nijednu ženu koja bi ličila na Kraljicu... ili na nju samu. Niti čoveka u crnom koji krije lice maskom nalik na dželatsku... a ni crvenokosog dečaka čije bi lice prepoznala svuda, ma koliko se u međuvremenu promenilo. Pa, zar on ne prisustvuje? Da li je već napustio

186

salu, da li će ga ona naći u njegovim odajama? Odmakla se od balustrade. Srce joj je tuklo poput krila ptice u kavezu.

"Tu li si", reče muški glas, tik iza nje. "Ne možeš a da ne špijuniraš svoje goste, čak ni večeras?" Reči su stizale zbrljano, sa mnogo neprijateljstva, izazivački.

Luna se sledila. Oseti da joj lice crveni kao grimiz, i na taj način odaje njenu krivicu. Stisnu usne, steže zube, nadajući se da će onda crvenilo izgledati kao bes. Okrete se, pridržavajući i malo podižući haljinu, glave visoko uzdignute. "Kako se usuđuješ da se obratiš..." Haljina kliznu okroz umrtvljene prste. "Ukreše?" Ona se zanjiha.

"Nego ko?" Slegnuo je ramenima, štucnuo. "Tvoja verna senka od čoveka." To rekavši, nakloni joj se, ali teturavo, uz opasnost da padne.

"Ukreše." Podigla je šake, splela ih da bi mirovale i da ne bi pošle ka njemu. "To sam ja."Namrštio se, kao neko ko sluša neukusnu šalu. "Do vražje matere se nadam da si ti, Arienrod; ili si ti,

ili sam toliko pijan da me košmari progone i u budnom stanju..." Zapiljio se u nju, mutnim očima. Kroz prorezane rukave trljao je mišice svojigh ruku.

"Ne Arienrod." Borila se da oslobodi te reči. "Luna. Ja sam Luna, Ukrešence..." Najzad, najzad ga je dodirnula, osetila kako se taj kontakt penje uz njenu ruku, kao šok.

Otrgao se, kao da ga je dodirom opekla. "Prokleta da si, Arienrod! Ostavi me na miru. Nije nimalo zabavno. Nikad nije ni bilo." Okrenuo se da ode hodnikom.

"Ukreše!" Iziđe za njim na svetlost, boreći se sa kopčom ogrlice. "Pogledaj me!" Ogrlica pade, ali je Luna dočepa u ruke. "Pogledaj me."

Okrenuo se plahovito; ona jednom rukom pokaza grlo, a glavu diže još više. On joj priđe, žmirkajući - onda Luna vide kako sva boja odjednom nestaje iz njegovog zajapurenog lica. "Ne! Bogovi, ne... ona je mrtva. Ti si mrtva. Ja sam te ubio." Pokaza prstom ka njoj, ali optužujući sebe.

"Nisi, Ukreše, živa sam." Uhvati ga ovog puta za ruku, obema svojim šakama, privuče njegovu šaku sebi iako se opirao, i pritisnu je na svoje rame, povede nadole. "Živa sam! Dodirni me, veruj... Nikad mi nisi naneo zlo." Ako i jesi, sad ne mogu da se prisetim.

Njegovi mišići prestadoše da se opiru njenom stisku; a njegova šaka kliznu celom dužinom njene ruke i zaustavi se na njenom zglavku. "O, hiljadu mu bogova mojih... šta ćeš ovde, Luno? Šta?" Pitanje je uzviknuo besno, iz muke.

"Došla sam da te nađem. Zato što sam ti potrebna. Zato što si ti potreban meni... zato što te volim. O, volim te..." Ona dopusti svojim rukama da se obaviju oko njega, pritisnu lice uz njegova prsa.

"Ne diraj me!" Odgurnuo ju je grubo. "Ne diraj me."Luna se zateturala unazad. Zatim odmahnu glavom. "Ukreše, pa..." Pritisnula je šakama lice, osetila

kako se bol od one modrice budi, nejasno, u obrazu. "Zato što sam sibila? Ali to nije važno! Ukreše, putovala sam sa Tijamata, u međuvremenu; saznala sam istinu o sibilama. Neću te zaraziti. Ne moraš se plašiti mog dodira. Možemo biti zajedno, onako kako smo uvek bili."

Piljio je u nju. "Kako smo bili?" reče ravno, sa nevericom. "Samo dvoje običnih Letnjaka u dalekom kraju; smrdimo na ribu, a naše mreže se suše na suncu?" Klimnula je glavom, ali taj pokret joj nekako nije lepo uspeo, vrat se protivio lažljivoj kretnji. "A ne moram ni da se bojim zaraze od tebe." Odmahnula je glavom, iskreno. "Nego, šta ako ja zarazim tebe?" Udario se šakom po prsima, prinuđujući Lunu da ga vidi onakvog kakav jeste: košulja od satena boje plamena, ali u dronjcima, tako da su se videle naizmenično trake njegove kože i trake tkanine; nakit, težak, koji visi poput robovskih lanaca, ali od zlata, oko njegovog vrata i obe ruke; čakšire sasvim pripijene uz telo, pripijene na takav način da njenoj mašti nije ostalo baš nimalo posla.

"Ti si... još lepši nego što sam te pamtila." Istinu je rekla; i osetila neočekivani nalet želje, koji ju je uplašio.

On diže šaku, pokri oči. "Zar ne znaš? Zašto nećeš da shvatiš, vražju mu mater! Mene si videla na onoj plaži, kad sam ubijao mere! Ja sam Starbak - zar ne znaš šta to znači; šta to o meni govori?"

"Znam", šapnu ona, glasom koji se lomio. Ubica... lažov... neznanac. "Znam šta to govori, Ukreše, ali nije me briga." Prisiljavala je sebe da to izgovara, zato što je zarad ovog trenutka već platila cenu previsoku za ruševine i pepeo. "Zar to ne možeš ti da vidiš? Nije mi važno šta si video, radio, ili bio - sad kad sam te našla, to mi više uopšte nije bitno." Ne postoji vreme, smrti nema, ni prošlosti, osim ako ja dozvolim da se nešto od toga ispreči između nas.

187

"Nije bitno? Baš te briga ako sam pet godina bio ljubavnik druge žene? Baš te briga koliko sam Daminih svetih mera zaklao samo da bih ostajao večno mlad uz nju? Neće te biti briga kad saznaš gde sam danas odneo ulov sa našeg poslednjeg kraljevskog lova, niti kad saznaš šta će se desiti kroz samo nekoliko sati sa tvojim i mojim rođacima koji smrde na ribu, zato što sam to odneo?" On je dočepa za zglavak, uvrte joj ruku. "I još ti neće biti važno to što jesam Starbak?"

Odmakla se, napola iz gađenja, a napola iz gneva, nesposobna da odgovori ili da se makar odupire; a on je povede za ruku, niz hodnik.

Stižući do jednih vrata, tresnu dlan na senzornu ploču brave, zatim ih ritnu da se otvore, i povuče je za sobom, unutra. Upali se svetlo, bolno za njene oči, a on zatvori vrata za njom i zabravi ih pomoću svojih otisaka prstiju. Luna vide da njena sopstvena slika, odražena, odasvud gleda u nju: sa svakog zida. Pogleda gore, a na tavanici opet ona: gleda dole. Pogleda i dole, prebrzo, izgubi ravnotežu i pade ukoso, u Ukresove ruke koje su je čekale. On joj se osmehnuo, ali takav osmeh nikad još nije videla na tom licu; osmeh od koga joj postade hladno u unutrašnjosti tela. "Ukreše... kakvo je ovo mesto?"

"A šta bi ti rekla, kakvo je, rođako?" Okrenuo ju je u svom naručju na takav način da je videla široku postelju u sredini sobe. Odmah se počela migoljiti, da se izvuče, ali njegove ruke se zabraviše oko nje. Onda je on poče, jednom rukom, hvatati za sise. "Odavno nisi dobila, a, slatkišu? Bilo mi je jasno čim si me onako pogledala, napolju. Znači toliki put si prešla samo da budeš Starbakova ljubavnica, a? Ma, može, kako god voliš, medena..." Razgrnuo je košulju i Luna vide duž njegovih rebara ožiljke nalik na uzane bele crve. "Dobićeš isporuku po želji."

"O, Damo, ne..." Ona šakom pokri to mesto na njegovom boku, da ne vidi ožiljke."Ne? Onda ćemo brzo i prosto, kako su Letnjačke devojke navikle da se tucaju." Odvukao ju je do

kreveta i bacio na krevet, i odmah je telom prignječio odozgo. Čvrsto je stisla usta, i tako dočekala i trpela njegove grube poljupce; zatomila je svoj krik kad je on jednom rukom steže za dojku toliko jako da je zabolelo. "Ne bi trebalo dugo da se zadržimo." Poče da petlja oko pantalona, ali ne skidajući pogled sa njenog lica.

"Ukreše, ne radi ovo!" Izvukla je jednu ruku nekako, počela da ga miluje po licu - očajnički nežno. "Ne želiš ti da se ovo desi, a ne želim ni ja..."

"Onda zašto se ne boriš, do vraga?" Prodrmao ju je, na neki divalj način. "Zarazi me, sibilušo! Dokaži da si nešto što ja nikad ne mogu da budem. Ritaj me, grizi me, raskrvari me - pa da poludim."

"Ne želim da ti nanesem zlo." Zurila je gore: na tavanici, njeno lice, Ukresova vatrena kosa i njegovo telo kojim je njeno sasvim poništeno, ali preko toga lik Tarida Roa, to lice koje ostaje mlitavo, bez uma, i mogući lik Ukresa kad bi se i njemu isto desilo... suviše lako, suviše lako! Usisala je oštar, šuman dah. "Mogu! To mogu da ti uradim, veruj. To, da poludiš! Ali ne želim da te povredim." Sklopila je oči, okrenula lice na drugu stranu, osećajući kako joj težina njegovog tela istiskuje vazduh iz pluća. "Već te je dovoljno povređivala ona, zbog mene."

Njegove oči bile su zid. "Nemoj zalud trošiti sažaljenje na mene, sibilušo. Neće ti biti uzvraćeno, nimalo." Stegao je šakom njenu donju vilicu i okrenuo tako da je Luna morala gledati u njega. "Sa Starbakom si - htela si Starbaka, a na ovom svetu ništa ne pada niže od njega." Ali ovog puta se u sudaru pogleda slomio njegov pogled, a ne njen. Luna odjednom shvati da on, i kad bi hteo, ne bi mogao da dovrši ovo što je počeo, zato što je njegovo sopstveno telo odbilo da uradi tu stvar.

"Htela sam Ukresa! I našla sam ga. Nema na tebi krune sa bodljama, ni crne kapuljače, ni krvi na rukama. Nisi Starbak. Ne moraš ništa od toga da imaš na sebi, od sad."

"Nisam Ukres! Čak ni ti nisi Luna..." Stresao je glavom, a ona oseti drhtaj koji prođe kroz njihova tela. "Duhovi smo, odjeci, izgubljene duše; uhvaćeni u čistilištu, ukleti u paklu." On pusti njeno lice.

"Ukreše... volim te. Volim te. Uvek sam te volela." Lice joj se malčice trzalo od nelagodnosti, a reči je mrmljala bez daha, kao kad žene vračaju i baju za mirno more. "Znam šta si počinio, ali ovde sam. Zato što znam tebe. Znam da je sudbinom bilo određeno da se ovo dogodi. Ne bih ovde bila, da nisam verovala da možemo da nadoknadimo i vreme koje je promaklo i sve što se rđavo desilo između nas. Ako ne veruješ da je tako, oteraj me... Ali prvo pogledaj sebe, vidi se u ogledalu! Tamo si samo ti, i samo ja uz tebe. Mi smo ono budno, nismo noćna mora."

Polako se svalio sa nje, gledajući je uporno. "Šta - šta ti je bilo sa obrazom? Jesam li ti ja to napravio?"

Digla je šaku do žutih mrljica koje su bile poslednji ostaci modrice; klimnula je glavom.

188

Digao se sa kreveta, bled, bez ikakvog određenog izraza na licu; pošao ka svom odrazu koji ga je ravnodušno čekao na zidu. Njihove ruke se sretoše na spojnoj površini ogledala i vazduha; on pritisnu čelom u taj prostor i Luna vide da mu se telo zateže kao napeta opruga.

"Ukreše..."Šake mu postadoše pesnice i on grunu po ogledalu; posla svoj odraz na pod, u vidu grada od

skršenog leda, uz silan zvuk lomljave stakla... Uzmače, okrete se... ona vide ona vide da mu krv curi niz jednu ruku kao cik-cak munja.

Odgurnula se sa postelje i prišla mu, pritisnula njegovu šaku svojom, zatvarajući ranu."Nemoj, nemoj! Pusti, neka krvari!" reče on žustro, maltene radosno. Ona opet diže pogled ka

njemu, zgađena. "Ne vidiš? Eto, živ sam, Luno..." Iz njegovog grla iziđe neki zvuk koji je ličio, ali samo ličio, na smeh. Luna vide da njegove oči dobijaju boju smaragda, a već u sledećem trenutku suze se preliše preko rubova njegovih kapaka, kojima je trepnuo, samo jednom. On podiže mokru šaku do mokrog lica. "Luna. Moja Luna." Njegove ruke je opet obgrliše; ali ovog puta u tom zagrljaju nije bilo ničeg bolnog, izuzimajući bolove novog rođenja i oslobođenja. "Živ. Ponovo živ..."

Osetila je kako njegova vrelina prolazi kroz njenu kožu i pali nešto u njoj. Diže ruke da otkači svoj ogrtač, pusti ga da spadne, i pribi se još bliže uz Ukresa. Prstima nađe proreze u njegovoj košulji; oseti njegovo telo, toplo i glatko, i mišiće koji su klizili pod njenim dodirom. A njegove ruke skliznuše na dole, po njenim bokovima, pa se opet počeše uzdizati, prateći liniju njenih leđa. Poče je voditi ka postelji, pokretima koji su bili i njeni, i spuštati je pored sebe na prohladne čaršave, ovog puta sa beskonačnom nežnošću. "Ne, pusti me... samo me pusti..." Ljubio ju je meko. Rukama koje su pevale na njenoj koži, on pomače njenu haljinu, koja skliznu sa ramena i duž tela, na pod. Skide i svoju odeću, ali pri tome kao da mu je bilo nezgodno; trudila se da ne vidi njegove ožiljke.

Ležali su još jednom zajedno, ali ona, gledajući sada gore, ne vide ništa osim odraza tog trenutka, i onog što je od srca želela. Počeše da se dodiruju, još jednom; polako, maltene stidljivo, iznova otkrivajući one tajne radosti koje su u Letu bile njihove. Vreme pođe spiralno ka beskonačnosti, a njeno telo postade izvorišna tačka vasione. Doprinosio je svakom delom svog tela ostvarenju njenog zadovoljstva. Dovodio ju je na rub ekstaze, veštinom koju svojevremeno nije imao; puštao ju je da tu boravi, da kruži po visinama... jednim pokretom ju je bacao dole, da se ruši u slavnim plamsanjima, i da se iz žara opet izdigne kao feniks... opet, i opet. Odneta onostran svih svojih očekivanja, izgubljena u vremenu, odgovarala mu je najbolje što je umela i znala, mrmljajući bez daha reči ljubavi, reči koje ni približno nisu mogle preneti njenu radost; ispunjavala je svoj nagonski odaziv strastvenom energijom čežnje dugo suzbijane i najzad oslobođene. Najzad su se srušili zajedno, u vatri potrošeni, i legli, meki kao pepeo, jedno drugome u naručje. Upotpunjeni u svojoj ljubavi, potpuni jedno s drugim, zaspali su.

42.

"Luno... Luno, budi se."Luna uzdahnu, u snovima o ugašenom ali još toplom žaru. "Ne još." Oči su joj bile zatvorene; napola

se plašila da ih otvori."Moraš. Sada." Ukresov glas ju je podsticao blago ali uporno. "Ne možemo još dugo ostati ovde.

Prijem će se uskoro okončati. Moramo iz Palate pre nego što Arienrod dođe da me potraži..." Strah mu zatvori grlo.

"Znam." Klimnula je glavom i setila se iznenadno i bolno da njega goni i policija. Dotače mu ruku. "Naći ćemo neko mesto gde ćeš moći da ostaneš dok ne prođe Promena."

"Promena!" Ukočio se pod njenom rukom. "O bogova mu!... Majko mora!" Digao se u sedeći položaj, stisnutih pesnica.

"Šta je?" Luna je sela pored njega, naglo budna i uplašena.Suočio se sa njom, bled od brige. "Nikakve Promene neće biti, ako Arienrod postigne ono što je

naumila. Izazvaće kugu od koje će pomreti većina Letnjaka u ovom gradu."Luna odmahnu glavom. "Na koji način? Zašto?""Unajmila je jednog stranca da to uradi, čoveka po imenu Izvor. On obavlja mnoge prljave poslove

za nju; čak je otrovao i ranijeg komandanta policije. Danas sam mu platio vodicom života." Ugrize se za usnu. "Rešila je da ostane Kraljica, a Zimci večno da ostanu na vlasti."

189

Luna sklopi oči, koncentrišući se na ogromnost tog užasa tako da ne bi morala da vidi umešanost njegove ruke. "To moramo zaustaviti!"

"Znam." Zbacio je pokrivač sa sebe. "Idi plavima, Luno. Reci im sve. Oni će moći to da zaustave, ako već nije prekasno." Uvrtao je prekrivač u čvorove, između pesnica. "Očiju mu Majčinih! Kako sam mogao..."

Luna se seti zbog čega ni ona ne može da ode kod policije. Panika joj zatvori grlo. "Ukreše, bila sam van Tijamata. Oni znaju i to."

Oštro je podigao pogled ka njoj. "Deportovaće te."Klimnula je glavom. Potisnu kosu unazad. "Ali, mora im se kazati."

"Ako je tako, idemo oboje. Možda će nas... pustiti da ostanemo zajedno." Pustio je da mu ruka padne s njenih leđa.

Sva koža joj se naježila. Odgurnu se i ustade sa postelje, znajući da ako sad okleva, posle neće moći da se ponovo rastane od njega. Trže se videći svoju sliku: njeno telo, i telo njenog ljubavnika, oba umnogostručena odrazima opruženim do beskonačnosti, u ogledalskim zidovima, kao da je sav svet načinjen samo od njih dvoje i ničeg drugog, bez kraja... Najednom se doseti da je Bi-Zi sigurno čeka; sklopi oči, da poništi reflektovane slike.

Obukli su se ćutke i pošli iz komore sa ogledalima; Luna se na vratima osvrte još jednom, poslednji put, dok su se zatvarala, i vide kako se poslednji mig ogledalske svetlosti gasi. Pođoše pustim hodnikom, hitro, još bez reči, otkrivajući u svome ćutanju da se više ništa ne čuje ni odozdo, iz sale za prijeme, sada prepuštene polumraku. Posmatrala je kako Ukresovo lice postaje napeto i begunačko. "Ukreše - imaj na umu da smo mi gazde ovde!" Navuče kapuljaču na glavu, napola skrivajući ruševine svoje upropašćene frizure; poče se kretati kao kraljica.

Pogledao ju je. Klimnuo je glavom, ali njegov novi izraz lica pokazivao je jednaku zabrinutost. Pođoše niz stepenište. Kliznuli su neprimećeni mimo velike sale, po kojoj su kružili umorni poslužitelji raščišćavajući ostatke banketa. Konačno stigoše do Dvorane vetra, gde je, kao i pri Luninom dolasku, u senkama još i sad sve hujalo i ječalo, a avetinjske lađe plutale večno.

"Kako si prešla Jamu?" To je pitao šapatom, a ona nije mogla odoleti da šapatom ne odgovori: "Pomoću ovog." Diže ruku i pokaza mu kontrolnu kutiju.

Trgao se. "Pa, samo Arienrod...""I Herni. Herni mi je pokazao kako se koristi.""Herni?" Neverica. "Otkud...?""Ispričaću ti sve... kasnije." Živo joj se vrati sećanje na sibilski poziv kojim je bila obuzeta pri

dolasku, na sredini mosta. "Samo mi pomozi da pređem sad... naime, ne dozvoli mi da stanem, šta god da se počne dešavati." Ona udahnu duboko.

"Važi." Briga dotače njegovo lice; ali nije mogao razumeti čega se to, zapravo, plašila.Krenuli su ka rubu Jame, ka mostiću. Luna oseti disanje Mora, hladno i vlažno na njenom

zajapurenom licu. Diže ruku da pritisne prvi ton sekvence za utišavanje vetra. Međutim Ukres se okrete i zagleda u mrak. Ona pruži ruku da ga povede; ali nešto u njegovom osvrtanju pojača njenu sumnju.

I tad se nemirni vazduh popuni svetlošću, a Dvorana preobrazi. Skupiše se, jedno uz drugo, žmirkajući, ne razumevajući; počeše zaklanjati rukama oči.

Nisu bili sami. "Arienrod!" uzviknu Ukres. Luna vide da na ulazu u Dvoranu vetra, tamo gde su oni maločas stajali, sada stoji jedna žena okružena velikim brojem bogato obučenih plemića - i gardista. Bacajući pogled preko ramena, vide da na drugoj strani mosta čeka još ljudi.

Kraljica. Ta žena, kojoj se Ukres obrtatio imenom Arienrod, pođe ka njima polako; i poče polako ulaziti u žižu Luninog vida. Luna vide tu kosu, mlečnobelu poput njene, uvijenu u složenu skulpturu i krunisanu dijademom... vide Arienrodino lice - njeno sopstveno lice, kao da se primicala svome ogledalskom odrazu. "Istina je..." promrmlja, nehotice.

Ukres ne odgovori. Nije gledao Kraljicu, nego samo levo-desno, tražeći kuda bi pobegao.Arienrod stade ispred njih i Luna zaboravi sve osim fascinacije koja je čvrsto spojila poglede

mahovinasto-ahatnih očiju, njenih i Kraljičinih. Međutim, u Kraljičinom upornom pogledu nije bilo nimalo Luninog zaprepašćenja. Učini joj se da je Arienrod čekala maltene celu večnost da ovaj trenutak nastupi. "Znači, konačno si došla, Luno. Trebalo je da znam da ćeš preživeti. Trebalo je da znam da ti nećeš dozvoliti da te išta odvoji od tvojih ciljeva." Arienrod se osmehnu, ne bez ponosa, ali uz čudnovatu oblandu zavisti.

190

Luna je odolevala njenom pogledu, čija značenja nije razumela; nastojala je da joj lice bude bez ikakvog izraza. Ali na nekom dubljem nivou oseti narušavanje ravnoteže, kao da je pod uticajem gravitacije nekog crnog sunca koje je vuče i dezorijentiše. Očekivala me je... kako je mogla znati da moram da dođem? "Da, Vaše veličanstvo. Došla sam po Ukresa." Hotimice je od toga načinila izazov, znajući, nagonski, da će ova žena to ceniti.

Kraljica se nasmeja: zvuk visok, oštar, kao da se lišće obloženo ledom sudara pod naletima vetra; ali uz mnoge uznemirujuće sličnosti sa Lununim načinom smejanja. "Došla si da mi uzmeš mog Starbaka?" Ukres diže pogled ka njoj, i pored nje ka plemićima koji su čekali i slušali: odavala je tajnu. Ali oni su stajali suviše daleko da bi, pored uzdaha Jame, mogli čuti šta se između njih troje govori. "Pa, ti si jedina koja to može." Luna opet začu bol tajne zavisti. "Samo, ne bi ti njega zadržala dugo. Videla si kako je oklevao. Ne veruješ valjda da bi zaista bio zadovoljan u Letu, sada, pošto je pripadao Karbanklu? Ne veruješ valjda da bi se zadovoljio tobom, pošto je pripadao meni? Ne, dete mog uma... još si ti dete. Nepotpuna žena; jadno loša ljubavnica."

"Arienrod!" uzviknu Ukres. "Ne...""Da, ljubavi moja. Bio si vrlo nežan s njom. Bili ste mi dirljivi." Osmehnula se. Luna oseti crvenilo u

licu, i pulsiranje besa i poniženja poput otrova u svojoj krvi. "Vidite, znam sve što se u mom gradu dešava." Te reči su svetlucale. "Razočarao si me, Starbak. Mada ne mogu reći da sam iznenađena. Ipak, voljna sam da ti oprostim." Tim rečima je posezala ka njemu, blago, bez sarkazma. "Shvatićeš da je bila greška, kad budeš imao vremena da razmisliš." Diže ruku, i stražari pođoše ka njima, napraviše polukrug oko njih na rubu Jame. "Ispratite Starbaka do njegovih odaja... i postarajte se da tamo i ostane."

Ukres se ukoči. "Gotovo je, Arienrod! Znaš da je gotovo. Slobodan sam, ma šta ti preduzela da me ovde zadržiš. Nikad se neću promeniti na ono donedavno. Nikad me više dodirnuti nećeš..." Udahnu dugo, nesigurno. "Osim ako pustiš Lunu da ode. Pusti je da ode sada, pa ću učiniti što god hoćeš."

Luna otvori usta, pođe napred; ali on je zaledi jednim pogledom. Shvatila je njegov pogled, pun hitnosti, bačen preko mosta - treba upozoriti...

"Vrlo dobro", promrmlja Arienrod, ne ispuštajući svojim pogledom njegov. "Može, ali prvo da popričamo nas dve nasamo. Ako ona posle toga još želi da ide, obećavam ti da je neću sprečavati." Arienrod pruži ka njima šake, prazne, bez podvale.

"Šta god ti bude rekla", promrmlja Ukres, "ne slušaj je. Obećaj mi, obećaj mi da nećeš verovati njenim rečima." Stražari su mu već prišli. Luna oseti kako njene ruke pokušavaju da se pruže, da ga dohvate. Ali Arienrod je stajala i gledala, kao što ih je gledala nedavno... Ukres diže ruke, ali isto neizgovoreno saznanje ga zaustavi; opusti ih bespomoćno. Straža ga odvede.

Luna je stajala sama između Kraljice i ponora. Vetar je liznu, i njen drhteći gubitak se pojača; ali, trudila se da njena slabost ostane skrivena pod ogrtačem. "Nemam ništa da ti kažem." Reči su joj padale sa usta kao kamenje. Okrete leđa Kraljici, načini jedan korak ka početku mosta. Ne misli, ne misli o tome. Nemaš izbora.

"Luno... dete moje. Čekaj!" Kraljičin glas uhvatio ju je kao udica. "Da, gledala sam te; ali kao što se ne bi stidela svog odraza u ogledalu, tako ni preda mnom ne treba da se stidiš."

Luna se okrete besno. "Nismo isto!""Jesmo. Koliko se često nekoj ženi ukazuje prilika da gleda samu sebe kako vodi ljubav?" Arienrod

opet pruži ka njoj ruke, sa nekakvom čežnjom. "Zar ti nije rekao, Luno? Zar nije mogao?" Luna je zurila, ne razumevajući; vide početak Arienrodinog osmeha. "Fino, još bolje je tako, objasniću ti ja... Moja si, Luno. Od mene si. Znala sam za tebe od dana tvog začeća, i pazila sam na tebe tokom celog tvog života. Još pre nekoliko godina htela sam da te dovedem ovamo; zato sam ti poslala onu poruku o Ukresu. Onda si nestala, i ja sam mislila da sam te izgubila zauvek. Ali, evo te, najzad."

Luna uzmače jedan korak od Arienrodine napetosti, oseti opomenu vetra. Damo Thalaso, da li je luda? Povuče tkaninu svog ogrtača. "Kako znaš toliko o meni? Zašto bih ja tebi bila toliko važna? Nisam niko."

"Luna Svetlohodna nije niko", reče Arienrod tiho. "Ali ti si najvažnija žena na ovoj planeti. Znaš li šta je klon, Luno?"

Nastojeći da se seti, Luna odmahnu glavom. "Pa... blizanac." Oseti početak nekog čudnog peckanja ispod kože. Ali ti si Kraljica već celu večnost.

191

"Više nego blizanac; bliže. Komplet gena uzet od mene i prenet u jajnu ćeliju, da bi se zatim dobila identična osoba."

"Iz tvog tela?" šapnu Luna, dodirujući svoje telo i gledajući dole na njega kao da je iznenada postalo tuđe. "Ne!" Opet diže glavu. "Imam majku... moja baka je gledala kad sam se rađala! Ja sam Letnjakinja!"

"Naravno", reče Arienrod. "Letnjakinja jesi... htela sam da budeš tako odgajena. Sredila sam da budeš usađena u matericu tvoje majke, na Festivalu pre ovog, i da još nekoliko drugih klonova bude usađeno drugim nosiljama. Ali od svih klonova samo si ti i preživela, i savršeno ispala. Odmakni se od te ivice..." Pođe napred, uze Lunu za ruku i povuče je od ruba jame.

Luna pokuša da se oslobodi, ali njeno telo je pripadalo Kraljici... i ona oseti da se ono podvrgava Kraljičinoj volji... kruto, tečno; stvar napravljena pomoću tehnologije i magije. Toliko smo slične... to svako vidi, svako. "Zašto... zašto si htela toliko kopija; i to Letnjake, a ne Zimce?" Odbijala je da u to ubroji i sebe.

"Bio mi je potreban samo jedan primerak. San mi je bio da me ti zameniš, kad u Promeni izgubim život. Da bude i posle Arienrod - opet Arienrod, posle mene opet ja; ali, da vaspitanjem bude osposobljena da letnjački mentalitet razume i da njime manipuliše. Mislila sam da te dovedem i sve ovo da ti objasnim još pre nekoliko godina - da bi ti imala vremena da se prilagodiš svom stvarnom nasleđu. A onda sam poverovala da si izgubljena za mene... ali sam umesto tebe našla Ukresa." Luna se ukoči; Arienrod to nije videla. "Zaključila sam da ne moram umreti uopšte; da mogu da nastavim život, ja lično, a Zima da ostane na vlasti sa mnom. Sačinila sam novi plan, koji bi mi to omogućio; ti mi više nisi bila potrebna. Ipak te hoću i sad. Oduvek sam htela da budeš ovde uz mene; moje lepo dete, ničije drugo." Podigla je Lunino lice, prstima ispod vrha donje vilice.

Ničije drugo... Pogleda Kraljicu u oči i oseti u svome umu neku promenu visine: taj glas joj govori kao glas majke, ali lice je devojačko, lice iz ogledala; te oči je zovu niz beskonačnu spiralu vremena... Ko sam? Ko sam ja? "Letnjakinja sam! A ti hoćeš da pomoriš moj narod." Bacila je te reči Arienrodi u lice.

Arienrod se trže kao ubodena; rasprslo se nešto što je u prethodnom trenutku postojalo. "Ispričao ti je to", reče sa ogorčenom nevericom. "Glup je. Ne uviđa da to nije njegov narod, ni tvoj. Luno, jastvo moje, ti si u srcu Zimkinja, a Ukres van-Tijamatovac!" Odmahnu rukom prema zvezdama. "Bila si na drugim svetovima, znaš kako nas Hegemonija tlači. Videla si šta nam uskraćuju, šta zadržavaju za sebe i kako nas iskorišćavaju. Zar nisi?" uzviknu, zahtevajući odgovor.

Luna pogleda ka potmulo crvenkastom nebu. "Da, znam te činjenice. I mrzim ih." Vide, među bezbrojnim zvezdama, smrt nebrojenih mera. "Mora se izmeniti Promena."

"Onda razumeš da nas letnjačka praznoverica i mržnja prema tehnologiji zadržavaju u lancima, u onom periodu kad stranci nisu tu. Nikad se nećemo otrgnuti tuđinskoj kontroli ako ne budemo imali dovoljno vremena da razvijemo sopstvenu tehnološku osnovu. Kako da zadržimo čak i ono malo što nam stranci ostavljaju, ako ne razbijemo taj obrazac Promene?"

"Ne uništavanjem našeg naroda!" Mog naroda; to je moj narod! Zaklonila je ogledalsku sliku zvanu Arienrod, izvlačeći ispred nje uspomene na svoju porodicu, detinjstvo, svoj ostrvski svet.

"Onda kako?" Iz Arienrodinog glasa nestade strpljenje. "Kako drugačije da ih ubediš ili preobratiš?" Ipak, stajala je kao da i sad odista sluša, kao da očekuje neku istinsku alternativu.

"Sibila sam." Srce joj podskoči: takvu stvar priznati Kraljici Zime... ali znala je da Arienrod svakako već i to zna. "Kad im kažem istinu o tome šta jesam, i kad dokažem da jesam, slušaće me."

Arienrod se namršti razočarano. "Mislila sam da si se odlaskom na druge planete oslobodila te tvoje religiozne i praznoverne opsesije. Ne postoji nikakva Majka More koja bi ti punila usta svetim lupetanjem; baš kao što ne postoji nikakvih hegemonijskih 'deset hiljada bogova' koji i nisu ništa drugo nego slamnata strašila, Hegemoncima zgodna da bi imali šta da psuju." Jedan udar vetra iz Jame proširi se do njih, donoseći miris morske trave; Luna, protiv svoje volje, zadrhta ispod plašta. Arienrod se, omotana maglenim slojevima tkanina tankih do providnosti, nasmeja njenom strahu.

"Sibile nisu..." Ali Luna tu zaćuta. Ona ne zna istinu. Nemoguće je da zna... Najednom postade svesna da raspolaže skrivenim oružjem, i da ga je zamalo odala. Oseti kako njeno razbijeno samopouzdanje počinje da zarasta, i pokuša da to ne pokaže licem, da ne bi Arienrod uspela da pročita svaku njenu tajnu.

Arienrod je, međutim, bila uhvaćena u mašinu sopstvenih vizija. "Znam zašto si htela da budeš sibila... zato što kraljica nisi mogla biti. Ali sad možeš..." Oštra svetlost blistala je u njenim očima. "Zaboravi Leto! Možeš deliti ceo jedan svet sa mnom, svet koji će biti Zima zauvek. Baci svoj trolist i ponesi krunu. Odseci veze koje te spajaju sa onim uskoumnim stvorovima punim predrasuda i budi slobodna da misliš slobodno, i da sanjaš." Bacila je neki nevidljivi znak u provaliju. Luna oseti oštricu vetra uz svoja

192

leđa. "Oni te nikad neće prihvatiti kao svoju, niti će imati poverenja u ovo što si sad. Ionako je prekasno da budu spaseni. Točkovi su pokrenuti. Njihovu sudbinu ti ne možeš da sprečiš, ni da izmeniš... Prihvati je. Vladaj sa mnom, isto kao što bi vladala posle mene. Gradićemo zajedno naš san o novom svetu. Zajedno to možemo, i sve može da nam bude zajedničko..." Ispružila je ruke, sijajući od strastvenosti. Luna takođe poče dizati ruke, omađijana tom blizinom, i neporecivom realnošću svog drugog ja, svog originala... stvoriteljke u čijem liku je nastala...

"Arienrod..." reče Arienrod.Luna se odmače. Jad ju je boleo kao udarac. Shvatila je da Arienrod uopšte ne vidi nju; da ne vidi

zašto reči koje bi trebalo da deluju zavodljivo, udaraju po njenoj 'drugoj ja' kao kamenje. Arienrodin egoizam video je samo jedno, ono što je čeznula da vidi... Arienrod. Koja nije u pravu. Neka duboka, nepotresiva izvesnost, nešto više od običnog olakšanja, pokrete se u Luni; kao da je bila izvedena na ispit iako joj to nije niko rekao, i na njemu dokazala svoju vrednost. "A Ukres?" Začula je sebe kako postavlja to pitanje, glasom koji je bio krt kao led, u skladu sa Arienrodinim očekivanjima. "Hoćemo li deliti i njega?"

Arienrodin smiren izraz lica zatreperi, ali ona ipak klimnu glavom. "Zašto ne? Mogu li zaista biti ljubomorna na... sebe? Mogu li odbiti sebi ma šta? On nas voli obe, a kako bi drukčije i mogao? Zašto ga prisiljavati da to poriče?" Glas joj se dizao, kao da mora sebe da ubeđuje u to.

"Ne."Arienrodina glava se čudno okrete. "Šta ne?""Dosta je bilo." Luna stade uspravnije, osećajući neograničenu snagu koju je tim rečima oslobodila u

sebi. "Nisam Arienrod.""Nego šta si", reče Arienrod smirujuće, kao da govori tvrdoglavom detetu. "Isti su nam hromozomi,

isto telo - isti muškarac i isti san. Znam da tebi mora biti teško da to prihvatiš, jer nikad nisi ni slutila... da je od mene zavisilo, stvari se nikad ne bi ovako odvijale. Ali kako možeš poricati istinu?"

Luna se pokoleba, ali oseti kako još dublja izvesnost ojačava njenu odluku. "Zato što radiš pogrešno. Pogrešno. Ne valja tako."

"Po čemu je pogrešno poboljšavati svet, ako imaš moć da to činiš? Moć menjanja, rađanja, stvaranja - stvari koje se ne mogu razdvajati od smrti i uništavanja. To je prirodno, a takva je i priroda moći... njena neumoljivost, amoralnost, ravnodušnost."

"Prava moć", reče Luna dižući ruke ka znaku na svom grlu, "jeste moć da čovek savlada sebe. Kad znaš da možeš učiniti bilo šta... ali ipak ne činiš ništa samo zato što možeš. Hiljade mera je umrlo da bi ti zadržala vlast dok su stranci bili tu; sad će hiljade ljudskih bića umreti da bi ti zadržala vlast i kad oni odu. Ja ne vredim hiljadu ljudskih života, ni stotinu, deset, dva - a ne vrediš toliko ni ti." Odmahnu glavom, videći lice ispred sebe, videći sebe. "Ako moram verovati da samim tim što jesam ono što jesam, moram i da uništim Ukresa, i narod koji mi je dao sve, onda nije trebalo nikad ni da se rodim! Samo, ja u to ne verujem, ne osećam da je tako", reče sa žestinom. "Nisam ono što si ti, niti ono što ti misliš da sam, niti ono što hoćeš da budem. Neću tvoju moć... imam svoju." Opet se dodirnu po grlu.

Arienrod se namršti; Luna oseti Arienrodin gnev kao ledenu kišu. "Dakle", reče Kraljica, "ipak su svi ispali loše, sa greškama... čak i ti. Uvek sam verovala da ću moći da ti dam ono što ti nedostaje... ali, ne; to ti ne može niko dati. Nemaš ti petlju, slaba si." Trže glavom. "Hvala bogovima što sad ostvarenje mojih ciljeva više ne zavisi od tebe."

Luna spusti pogled ka šakama, pobelelim pesnicama. "Onda zaista nemamo jedna drugoj šta reći, posle svega... Rekla si mi da mogu da idem." Okrete leđa izrazu na Arienrodinom licu, zakorači ka mostu, srcem već jureći napred.

"Čekaj, Luno!" Arienrod je opet sustiže, povuče nazad i okrete. "Zar zaista možeš ovako da me ostaviš; ovako brzo, i lako? Zar nema načina da nam još nešto bude zajedničko, osim našeg tvrdoglavog ponosa? Ti bi, iznad svega, trebalo da budeš sposobna, jedina sposobna da razumeš stvari koje niko drugi ne može da dosegne u meni... stvari koje nikad nisam mogla nikom drugom dati." Njen glas, i dodir, postadoše mekši. "Daj mi vremena, pa ću možda ja naučiti da dosežem ono što leži nedohvatno u tebi."

Luna se zanjiha; dete bez oca i majke koje čuje sopstvenim glasom uzviknutu usamljenost celog svog života; poseže da zagrli svoju sopstvenu snagu i udvostruči je, postajući istovremeno i dete i roditelj. Svojim unutrašnjim vidom sagleda Ukresa, ožiljke na njegovom telu i njegovoj duši, i vide na šta ju je obavezalo njegovo završno ćutanje. "Ne. Ne, ne možemo to." Obori pogled. "Nema više vremena."

Arienrod pocrvene; mekoća spade sa njenog lica i Luna vide neopraštajuće gvožđe. Kraljica diže ruku kao da će udariti Lunu po licu; ali je samo uhvati za zrnasti okovrartnik, cimnu ga i pokida. "Misliš da

193

možeš mene zaustaviti. Onda idi, ako si sposobna da odeš. Moje plemstvo zna da si letnjačka sibila." Mahnu rukom Zimcima koji su strpljivo stajali sa suprotne strane mosta i iza njih dve. "Takođe zna da si ovde ušla prerušena u mene, da počiniš neko izdajstvo. Ako ih možeš uveriti da nisi ništa od toga, onda zaslužuješ da odeš slobodno - i da budeš deo mene." Okrete se naglo i ode energičnim koracima prema hodnicima palate, sama.

Dok je prilazila plemićima, oni su već polazili napred, klanjajući joj se. Načiniše obruč oko Lune, nadomak mosta. Luna je gledala Arienrod kako odlazi, bez ijednog osvrtanja. Najzad je izgubi iz vida, iza zida lica željnih osvete.

43.

"Dakle, komandatkinjo, nadam se da ti je prijao Kraljičin banket." Glavni inspektor Mantanjez prekinuo je svoj razgovor sa dežurnim narednikom da bi joj rekao tu frazu sa 'nadanjem', iako se ničem sličnom nije nadao; Geja Džeruša tek što je ušla u prazni mir policijskog štaba, posle opšte vreve na ulicama. Praktično svi policajci bili su van, na obezbeđenju premijera ili u patroli među slaviteljima. Njih dvojica joj mrzovoljno salutiraše; ona im uzvrati takođe salutiranjem, ali kao od bede. Mantanjez je zavidljivo odmeravao njenu svečanu uniformu. Znala je da je sigurno proveo čitavo veče sumoran što nije mogao on umesto nje da ide na gozbu, da se šepuri pred svojim zemljacima Karemovcima, da bude na položaju koji bi po pravdi zaista trebalo da bude njegov.

"Ne prija mi da traćim vreme, kad ima još toliko posla koji treba uraditi." Rekavši to, ona naglašeno pogleda njih dvojicu; skide kaput skerletne boje i raskopča okovratnik. "Inspektore, oslobođen si dužnosti da zamenjuješ komandanta u odsustvu."

"Razumem, komandante." Salutirao je još jednom; njegove oči su je podsećale da se takve reči ovde neće još dugo izgovarati. Da, kučkin sine, biće opet po tvome. Pošto je vrhovni sudija napisao nepovoljan, katastrofalan izveštaj o njoj, i pošto je Mantanjez vođen svojim ambicijama rovario bez prestanka protiv nje, službena ocena o njenom komandantskom radu morala je biti crna kao svemirska praznina. Ovo mesto biće ujedno i kraj njene karijere; njena starešinska uloga i njen čin biće pometeni pod tepih zvaničnog prekora. Nikad više neće joj se dati prilika da komanduje bilo čim; biće upućena u neku zabit, bogu iza nogu (što će poslužiti kao dokaz da ima gorih mesta od Karbankla). Tamo će biti ostavljena da trune do kraja svog životnog veka.

Bože, muka mi je od ove karemovske nadmenosti! Šakama je gužvala plašt dok je polazila ka svojoj kancelariji. Ako budem prisiljena da vidim samo još jednu prokleto, oholo tehnokratsko lice... Pred oči joj odjednom iziđe Gundalinuovo lice, i ona uspori. Još jedno lice. Ali sve bi dala da to lice vidi, sad, ovde. Međutim on sa svojom zatvorenicom nije došao na odredište. Trebalo je da predvidi tako nešto - ali kako je do vragova, mogla predvideti da će, od svih ljudi, baš Gundalinu da pobegne sa tom devojkom? Mogla si tako, što se jasno dalo videti. U izveštaju je Džeruša navela da je Gundalinu bolestan, i da za svoje postupke nije odgovoran; a bogovi su znali da je to po svoj prilici čak i istinitije nego što je ona zaista spremna da prizna.

Večeras je gledala i Ukresa Svetlohodnog, koji je sedeo na banketu i neskriveno prkosio zakonu, praktično se hvalisao činjenicom da je sklonjen od dohvata zakona; a takođe je i pio do besvesti. Uz njega je sedela Arienrod, vedra i spokojna, divna kao i uvek, ne brinući zbog sudbine koja se sve više primicala; povremeno se šetala između svojih podanika i svojih navodnih gospodara - očigledno mnogo manje uzbuđena nego što bi se to moglo očekivati. Do vragova? Šta li sprema?

"Šta će ona prokletinja tu?" upita Džeruša. Baci pogled ka Mantanjezu, pa opet ka pol-robotu koji je stajao, nepomičan kao stablo, ispred njene kancelarije. "Što ti nisi na dužnosti?" obrati se policijskom robotu neposredno. Robot nije odgovorio i ona uvide da mu je dovod energije isključen.

"U kvaru je", reče Mantanjez nervozno. "Ušao je pre nekog vremena sa nekakvom smušenom pričom da su Kraljičini ljudi skleptali njegovu zimačku iznajmiteljku. Verovatno je samo postao sentimentalan zato što mu se bliži kraj iznajmljivanja kod te gazdarice. Trebalo bi da mu se svi sistemi izbrišu. Apsurdno je davati neznalicama, domorocima, da obavljaju makar i deo poslova održavanja oko hardvera toliko usavršenog."

"A-ha, ali čak i 'neznalice i domoroci' bi se zapitali u čemu je štos, ako bi morali da dovode svoje tupave servomehanizme u policiju kad god im se olabavi neki šraf." Ona okrete prekidač za struju na prsima

194

pol-robota, više iz ljutnje nego iz interesovanja. Svetleći senzorni displeji počeše se paliti u robotovoj lobanji od čelika i plastike. Bacajući pogled na njegovu identifikacijsku pločicu, ona reče: "Jedinico 'Poluks'. Ko te je iznajmio?"

"Hvala, komandante!"Ustuknula je, iznenađena."Molim saslušajte me, komandante. Stvar je veoma hitna, ne mogu...""Dobro, dobro - odgovaraj na pitanja." Nikad se neću navići na glasove ovih stvorova, pomisli ona."Iznajmila me je Tor Zvezdošetna Zimska, državljanka Tijamata, formalni vlasnik 'Persefoninog

pakla'." Iz robota je zračilo nestrpljenje."Kažeš da ju je napala Kraljičina garda? To nije naš posao.""Ne, komandante. Napali su je stranci. Njen verenik...""Ljubavna svađa?""...po imenu Ojarzabal, zaposlen u tom kazinu, i njegovi drugovi. Povikala je da joj pomognem, a

onda su je pogodili staner-pištoljem. Nisam mogao dopreti do nje zato što su vrata bila zaključana. Zato sam došao ovamo po pomoć."

"Znaš li zašto su je napali?" Džeruša je osećala da se u njoj budi interesovanje."Nije mi jasno, komandante. Možda je ometala neku ilegalnu aktivnost.""Ko kontroliše taj kazino?""Tanin Jaakola, rodom sa Velike Plave.""Izvor?" Ona oseti da je iza nje čak i Mantanjez počeo da sluša."Da, komandante.""Ponovi sve njihove reči koje si čuo.""OJARZABAL: 'Samo Letnjake, do bogova, Persefono. Ne Zimce, Zimci ostaju bezbedni; tako

Kraljica hoće.' ZVEZDOŠETNA: 'Nije, lažeš. To će pomoriti i nas Zimce, a to Kraljica ne bi dozvolila. Ludi ste. Ojar, puštaj me. Poluks, u pomoć, Poluks.'"

Džeruša je slušala. Koža joj se ježila od tih nazalno otpevuckanih reči, čije se značenje konačno iskristalisalo u njenom umu, katalizovano rečju Kraljica. "Sveti bogovi - našla sam! Našla sam! Naredniče!" Okrenula se naglo, već vičući, ali narednik je stajao tik iza nje. "Zovi desetak ljudi najbližih 'Persefoninom' - reci im da odmah pođu tamo i blokiraju sve izlaze! Mantanjez..."

"O čemu se tu radi, komandante?" Nije mogla zaključiti da li je uplašen, ili mu nešto nije po volji."Reč je o životu i smrti." Ispustila je svoj ogrtač na pod, potegla pištolj da proveri njegovu

ispravnost. "Arienrod misli da kupi svoj dalji život, smrću polovine grada; o tome se radi, ili ja nisam zapovednica ove policije." Posmatrala je kako mu se usta otvaraju. "Jedinico Poluks - tvoje i moje molitve su uslišene." Potapšala je njegovo metalno rame. "Bogovi, samo da stignemo na vreme!"

"Molim pomognite Tori, komandantkinjo. Kod mene se pojavila... naklonost prema njoj."Klimnula je glavom, ne verujući svojim ušima baš sasvim: da li je ovo zaista čula? "Mantanjez, uvek

kukaš da bi hteo više akcije. Idemo u akciju.""Ideš lično, komandante?" upita on, više zapanjeno nego kritički.Sad široko osmehnuta, ona reče: "Ne bih ovo propustila ni za proglašenje za sveticu."

44.

"Dakle, sibilo, pretila si našoj Kraljici." Jedan čovek je, najzad, progovorio; grupno zurenje tih razbešnjenih plemića pržilo je tetovaž na njenom grlu kao da su joj na to mesto pritisnuli usijani žig. "Osim toga ušla si u grad, što je vama zabranjeno. Dobili smo privilegiju da se postaramo da više nikad ne učiniš nijednu od te dve stvari."

Luna uzmače ka mostu, boreći se sa uspomenom na ono što se desilo Danakil Luu, ovde u gradu. "Idem iz Palate. Ako me dirnete, zaraziću vas..." Njen glas se okliznuo.

"Nećemo pokušavati da te zaustavimo, sibilo", reče on glasom gladnim i zbrljanim. "Pređi ti most; samo izvoli." Iskezio se; tim izrazom, njegovo mršavo lice pretvorilo se u mrtvačku glavu. Odjednom su svi bili široko osmehnuti, sa puno drogirane i bezobzirne zlobe - ljudi koji su do maločas proslavljali kraj svog sveta, i sad našli krivca. On izvuče iz skrivenog mesta u svom plaštu neki predmet i podiže ga u vazduh. Ličio je na ljudski prst, tamne boje. "Pređi Jamu."

195

Luna šakom pokri kontrolnu kutiju na svom zglavku, zureći u taj njegov predmet, ne znajući šta mu je to, ali uverena da je nešto što predstavlja pretnju. Most je, međutim, morala preći, ili bar pokušati. Diže ruke i nespretnim pokretima oslobodi kopču svog zlatom prošivenog satenskog ogrtača. Presavi ga na trećine, zato što je broj tri Thalasin srećan broj, i zakorači prema vetrovitom rubu ambisa, prkosno počinjući ritual. Taj plašt bi joj, na leđima, bio samo smetnja; ali ako ga preda Majci koja je More, biće vredan poklon. Ako Thalasa čeka dole, gladna... željna da joj se prinese dar, ili žrtva...

Damo, vodi me! Uz molitvu, Luna baci ogrtač napred, začu smeh aristokrata iza sebe. Ogrtač se razmota i poče se nadimati; zaplovi u krug, pa se sjuri dole, u zelenu dubinu, kao ptica gnjurac kad pikira na ribu.

Luna pritisnu prvo dugme u sekvenci na svom zglavku i pođe preko mosta. Zimci su gledali i gunđali, ali nisu preduzimali ništa. Luna odsvira sledeću notu i pođe dalje, čak i ne dišući. Na suprotnom kraju mosta čekali su je još mnogi aristokrati; nastojala je da ih ne vidi jasno... i da ne gleda dole, i da ne sluša demonsku jadikovku oko sebe, niti bučne glasove straha u sebi...

A kad se primakla sredini raspona, magija sibilske pesme poče je opet zahvatati, usporavati, blažeći njene strahove i tupeći njen nagon samoodržanja. Ne! Ona se skameni i sačeka da se njen užas ojača i da krene u protivnapad, pre nego što bi je pesma mogla još jednom onako uhvatiti u zamku. Međutim, tek što je stala, vide da svi oni Zimci ispred nje drže iste onakve šuplje prste, i prinose ih ustima... pištaljke! Za kontrolu vetra... Tek sad je shvatila: oni će usmeriti vetar protiv nje; i ona će tako umreti, a ničija ruka neće proliti njenu krv.

Bacila se napred, legla na most i čvrsto uhvatila, a tog istog trena hor zvižduka već se sudario iznad nje, razbijajući njen krug mirnog vazduha. Vetrušine jurnuše na nju odasvud, kao da hoće da je pocepaju na komade. Ipak, u središtu vetra nastavila se sibilska pesma - kao tiho 'oko' uragana; Lunu ispuni jasnovidost nekog tihog ludila. Njen um, hipnotisan, paralisan, prodre u sklonište, koje se našlo na nekoj drugoj ravni postojanja...

Zašto? Zašto me na ovom mestu zove? "Kako glasi odgovor?" Shvatila je da to njen sopstveni glas viče, vrišti. "Kako glasi odgovor?" Ti možeš da odgovoriš na sva pitanja osim jednog, rekla joj je svojevremeno Elsevir. Ne Šta je život? niti Postoji li Bog?... Ono jedno pitanje koje je njoj bilo zabranjeno da postavi glasilo je: Gde je tvoja izvorišna tačka? U ovom trenu, kolebajući se na večnom rubu ludila i smrti, ona spoznade najzad da je i na to pitanje odgovoreno, i da je odabrana, još jednom, od one sile koja u njenom umu živi: Izvorišna tačka, izvor, istočnik... ovde, ovde, ovde. Ispod ovog vertikalnog tunela zarivenog u more, ispod ovog grada koji je kao čioda zaboden u mapu vremena; tu leži, tajnovito kao kamen ispod zaštitničke kože koja je more, na ovoj vodenoj planeti, sibilska mašina. To će samo ona, Luna, znati. Oseti kako njen um popušta pod ovim konačnim naletom saznanja i pada u bunar istine; kriknu, osećajući da njeno telo gubi kontrolu i da će poleteti, za umom, dole...

Kao trgnuti sanjar, dođe sebi. Ležala je na mostu, jecajući tiho u mirnom vazduhu. Mirni vazduh... Ona pritisnu šaku na usta, pridiže se polako na kolena. Nije bilo više nikakvog vetra; samo spokojna uzdisanja i najlakša strujanja oko nje. Zimci su stajali otvorenih usta na rubovima provalije, a pištaljke su visile iz njihovih onemoćalih prstiju. Ona se usudi da pogleda iznad njih, pored sada mlitavih i umirenih ploča za usmeravanje vetra, prema protiv-olujnim zidinama. One su sad bile zatvorene; vazduh više nije mogao proći iz ovog vertikalnog tunela u spoljašnji svet. Takođe je, na dnu tunela, priticanje morskog vazduha bilo odsečeno, i pristup do srca Karbankla zatvoren. Luna opet klonu napred, pritisnu čelo na površinu mosta, u znak zahvalnosti, bez ijedne reči.

Diže se nesigurno na noge i pređe most. Hodala je lagano, zbog onih koji su je gledali, ali i zbog nesigurnosti svojih nogu. Sada su lica Zimaca pokazivala mešavinu strahopoštovnja i užasa; a ona stisnu lice u hladni prkos, pokušavajući da ih snagom volje navede da se sklone da bi mogla proći.

Neki joj se i skloniše s puta, ali drugi postadoše samo još bešnji, bezobzirniji, više ispunjeni mržnjom, zato što su videli da jedna Letnjakinja ima lice njihove kraljice i moć boginje. Upravo u rukama takvih Luna vide gvozdenu motku sa oreolom od metalnog trnja, veštičju ogrlicu, nalik na onu koja je razderala grlo Danakil Lua. Ogrlica se pomače napred i nađe se tačno ispred nje, onemogućavajući joj silazak sa mosta. "Klekni, sibilo, ili skoči u Jamu!" Žena sa turbanom na kome je bilo mnoštvo dragulja izmahnu motkom napred, ka Luni; zato Luna ustuknu jedan korak, stežući šake u pesnice, uz svoje bokove.

196

"Puštaj me da prođem, inače..." Zaćuta, videći da se okreću; začu prethodeći zvuk mnogih koraka ljudi koji su uveliko ušli u hodnik Palate i već se bližili Dvorani vetra. Polumesec prostora iza vlastele poče se puniti ljudskim obličjima - ali pod klijevskim kožama i tkaninama kod kuće rađenim: Letnjaci. Njihova lica nisu bila ništa manje ubilački nastrojena nego lica Zimaca do pre nekoliko sekundi; nosili su noževe i harpune. Sva ta lica videše i nju gde stoji na mostu, ali se ne izmeniše nimalo.

"Eno je! Kraljica!"Luna vide jedino lice koje se nije uklapalo sa ostalima; jednog čoveka koji se očajničkom

odlučnošću gurao u prvi red. "Bi-Zi!" povika ona preko sve jače galame dveju gomila koje su se našle jedna do druge; uhvati njegov tragajući pogled i oseti da je taj pogled grli.

Gundalinu laktom odgurnu u stranu još jednog, poslednjeg Letnjaka na svom putu, i sad, imajući više mesta, poteže oružje i diže ga da svi jasno vide. "Stoj! Stani!" Cimnu tankoustu ženu sa tim gvozdenim oruđem, tako da se obrnula pola kruga oko sebe; tu bodljikavu spravu joj istrže i baci preko ruba, u jamu. "Daleko ste zabrazdili, Zimo. Nazad! Odstupi!"

"Otkud ti prava da se mešaš, stranče? Ovo su zimačka posla, zimački zakon...""To je prokleto tačno", progunđa Gundalinu. Počeo ih je potiskivati u levo i desno, otvarajući prolaz

za nju. Stiže i da joj dobaci jedan pogled. "Ova žena je uhapšena; moja je." Luna uhvati namigivanje u tome i osmehnu se, sasvim protiv svoje volje.

"To je Kraljica, inspektore Gundalinu!" reče jedan od Letnjaka ljutito. "Naša je. Nikud ona neće otići, do Promene." Te reči bile su smrtonosne kao mraz.

"Nije to Arienrod. Ovo je jedna Letnjakinja, sibila! Pogledaj joj grlo." Gundalinu mahnu rukom. "Ako hoćeš Arienrod, moraćeš da prođeš kroz..." Pogledom prateći sopstveni zamah ruke, on po prvi put pogleda prostranstvo bez vetra i lice mu dobi 'prazan' izgled. "Šta?"

"Kakva posla imate vi sa našom kraljicom, vi, ribarčine?" Žena sa turbanom optočenim draguljima na glavi, koja je gubitkom motke sa trnovitim okovratnikom izgubila i kontrolu nad situacijom, pokuša opet da ovlada njome. "Niste dobrodošli u ovoj palati dok ona još pripada Zimi."

"Ima tvoja kraljica neka posla s nama!" povika jedan Letnjak. "Pokušala je da poubija sve nas, pa smo došli da joj to naplatimo. I da obezbedimo da siđe kod Dame, i ovaj put."

Luna je slušala, ne pomičući se, savladana bolnom, mada nevažnom radošću što opet čuje karakteristični letnjački naglasak u izgovaranju reči. Povika: "Ja sam Luna Svetlohodna Letnja..." ali glas joj bejaše u dronjcima. "Kraljica je unutra. Pređite preko mosta sad! Dokle god ja stojim na njemu, bićete bezbedni." Mahnu im rukom da dođu, oseti Bi-Zijev zapanjeni pogled na sebi.

Gomila, videći njen trolist i verujući da je istinit, pođe napred sa još više samouverenja. Lunino samouverenje se, međutim, uskoleba kad prvi Letnjak zakorači na most; ali vazduh ostade miran, a Letnjak joj se kratkotrajno osmehnu i klimnu joj glavom prolazeći pored nje. Jedan po jedan pođoše i ostali, nervoznim koracima, ipak rešeni da se domognu svog cilja. Luna sačeka da i poslednji Letnjak bezbedno siđe sa drugog kraja mosta, a onda načini svoje završne korake na čvrsto tlo. Zimci uzmakoše, zlovoljno gledajući nju i Gundalinua. Prilazeći mu, ona se okrete; jer prostor iza nje već je uzdrhtao, uzdahnuo. Ona vide da se protiv-olujne zidine razdvajaju, kao da se šire neka ležerna krila. Ledeni vetar opet pođe, a ploče za njegovo usmeravanje se zanjihaše, oživeše. Jama jeknu, vraćajući se malo po malo u život, donoseći novi miris mora.

"Bogovi! Očevi svih mojih dedova!" prošaputa Bi-Zi. "Ti si to bila, ti si zaustavila oluju. Kako... kako?" Zadržavao se na izvesnom udaljenju od nje.

"Ne mogu ti reći." Ona odrečno okrete glavu levo-desno. Obuhvati sebe rukama oko struka. Pomoću onog što je u Karbanklu. To ne mogu kazati nikome, nikad. "Ja to čak i ne znam." Niti smem dozvoliti da iko sazna. Mislima pođe u provaliju, dole, u dubine, sve do mora, i kroz more, u dubinu bezvremene kamene kore same planete Tijamat, gde je u tajnom sveznanju ležalo najveće spremište ljudske mudrosti. "Vodi me odavde, Bi-Zi", progunđa ona. Vrtelo joj se u glavi. "Nije ovo mesto za sibilu; ovi Zimci su u pravu. Suviše je opasno." Osećala je kako po njoj puze pogledi plemića, neprijateljski, puni neverovanja.

Gundalinu je povede, strogim i propisnim policijskim načinom, iz Dvorane vetra, kroz hodnik sa naslikanim prizorima vladavine Zime. Niko ne pođe za njima. Bi-Zi je, svejedno, održavao malu distancu između sebe i nje, dok su pešačili. Stresajući svoj um, ona poče da prebira po zasenjujućim delićima poslednjih nekoliko sati, tragajući za onom tajnom koja joj je bila najvažnija sve do trenutka stupanja na most: "Otkud Letnjaci ovde? Da li su ti rekli šta je Arienrod..." koja zamalo da me ubije; zavrte joj se u glavi, "šta je uradila?"

197

Odrečno je zavrteo glavom, jako dobro pazeći na kretanje svojih nogu. "Jesu, ali nisam ih razumeo; toliko su žurili. Mislim da ni sami nisu znali. Rulji je dovoljno da čuje samo nekakve lude glasine."

"Nisu glasine. Istina je. Ništa oni neće moći da spreče time što će nju zarobiti. Platila je strancima da izazovu epidemiju." Bacala je te reči na njega, bezobzirce.

"Šta?" reče on stajući i zaustavljajući i nju. "Otkud znaš?" Zaćuta, počinjući da uviđa mogućnosti."Ukres mi rekao.""Ukres." On obori pogled, klimnu glavom sam za sebe. "Znači našla si ga. I, to... ti i on... je l' još...""Da." Ona splete šake ispred sebe."A, tako. Dobro." On se nasloni na zid, klonulo; nekoliko trenutaka je stajao tako, lica okrenutog od

nje; izgovor za to bio mu je napad kašlja kome se prepustio. Ona uvide da njegova nevoljnost da je dodiruje nije, uopšte, bila zbog onog što je video u Dvorani vetra. "Nije izišao s tobom."

"Pa... Kraljica nas je uhvatila. Njega je odvela nazad." Ona se osvrte, pogleda niz hodnik, oseti rastrzanje u sebi. Ali mamuze tuđeg, ne njenog, predosećanja, opet je podbodoše: Ostavi ga, ostavi ga. Odlazi sad... "Ništa mu neće biti, sad kad su Letnjaci ušli da stave Kraljicu pod stražu. Oni njega ne poznaju." To je govorila više sebi nego Gundalinuu; pouzdavala se da će sila koja je zaštitila nju takođe da zaštiti i Ukresa. "Moram da zaustavim tu kugu. Znam ko stoji iza toga; Ukres mi je sve rekao. Moram kazati nekome, policiji..." Zbunjeno prođe prstima kroz umršenu kosu.

"Znači, nije te on izručio onoj grupi za mučenje sibile?" reče Gundalinu, kao da ne može da se odvoji od razmišljanja o toj ideji. Obrisa čelo rukavom, otvori prednju stranu jakne.

"Ne. To je Arienrod uradila.""Arienrod! Ali, mislio sam da ti je ona..." Nije dovršio. Nije bilo potrebno.Omotala je jedan odlutali dugi pramen kose oko prsta, pogledala ga, povukla. "Bilo nas je devet... i

niko po njenom ukusu. Nismo postali ono što je ona želela da budemo. Zato nas je... napustila, odbacila." Luna diže ruku kao da maše 'zbogom' svojoj izgubljenoj duši. Ali iznenada opet pogleda njega. "Znao si. Znao si i o meni. Onda zašto si imao poverenja da me pustiš da uđem kod nje?"

"Od početka sam znao da ona nikako nije mogla postići da budeš njena verna slika. Šta misliš, da sam mogao provesti... toliko vremena s tobom, a ne osetiti razliku?" Njegov osmeh ojača; on dohvati Lunu za šake. "Neće još dugo proći, i ona će proklinjati žurbu sa kojom te je oterala. Hajdemo sad, i kaži mi sve što znaš o toj zaveri."

Luna opet pođe naporedo s njim, držeći ga čvrsto za ruku, držeći se za isceljujući melem njegovog poverenja, ne bi li suzbila bol. Pešačili su ka ogromnom ulazu, i ka kraju Zime; govorila je Gundalinuu sve. Prisiljavala je svoj um da ostaje na uskoj stazi između naslikanih predela divljine. Vrata se otvoriše, propuštajući unutra životnu snagu grada, usisavajući njih dvoje u vrtlog gradske vitalnosti. Na ulazu više nije stajala nikakva kraljevska garda, nego samo jedna grupa ratobornih Letnjaka koji su čučali okolo, držeći stražu na svoj način. Luna se uhvati za Gundalinuovu jaknu; onda se doseti da oni pojma nemaju kako Kraljica izgleda. To ni sama Luna, svojevremeno, nije znala. Ali, vide da su dvojica ili trojica primetili istetovirani trolist na njoj i pogledali je iznenađeno. "Bi-Zi, po čemu si znao da treba da dođeš po mene? Kako si znao da si mi potreban?"

On opet obrisa oznojeno lice, protrlja oči. "Nisam znao. Kad su naišli Letnjaci, zaključio sam da je čekanja dosta. Zato sam pokazao policijsku kartu za identifikaciju i predstavio se kao policajac-pratilac." Pogleda levo i desno, Letnjake koji su ih propustili. "Nedostajaće mi ta značka..." Nije bilo ničeg što bi dalo oslonac lažnoj lakoći u njegovom glasu, koja se sruši. On se opet zakašlja; gadno krkljanje zgrušavalo se duboko u njegovim prsima. Stigoše u ničiju zemlju, između letnjačke straže i gomile posmatrača koji su se vrzmali kojekuda. "Slušaj me... Luno." Borio se za dah. "Ja ću morati da se suočim sa svojom krivičnom odgovornošću... pre ili kasnije. Neizbežno. Moram da se vratim; zašto ne bih s tim svršio odmah. Prijaviću sve što si mi rekla, prvoj patroli koju vidim. Nije potrebno da rizikuješ sebe, da se predaješ vlastima. Tvoj narod je ovde; reci im o tebi i Ukresu pre nego što saznaju da je on Starbak. Oni će moći da ti pomognu u onim stvarima gde ja ne mogu." Naglo prenese pogled sa nje na okupljene Letnjake, steže jaknu oko sebe. Usta mu se stegoše u liniju, kao da se ne usuđuje da sebi dozvoli da ma šta dalje kaže.

"Bi-Zi." Ona pritisnu prste na usta. "Kako da ti...""Nikako. Ne pokušavaj." Odrečno zavrte glavom. "Samo me pusti da idem..." Poče se okretati, ali

ona vide da mu, u okretu, popuštaju kolena. Usporenim kretanjem on pade i ostade bez svesti na belim kamenim pločama.

198

45.

Tor je sedela u uglu, naslonjena uza zid kao lutka bez kičme od krpa; belo, bezoblično laboratorijsko svetlo zabijalo je koplja u njene suzeće oči. Znala je da se iza zida, iza njenih leđa, nalazi čitav jedan grad pun ljudi koji pojma nemaju o njenoj ludosti ili njenom zlom usudu - a ni o svom zlom usudu. Međutim nijedan zvuk njihovog svetkovanja nije dopirao u ovu sterilnu prostoriju; ni smeh, ni muzika, ni povici. Dakle, ni njeni zvuci neće se nikad probiti napolje, čak i kad bi ih ona mogla načiniti. Borila se uzaludno, u tišini, protiv okova svoje paralize. Tek kroz, približno, jedan sat vremena njen voljni nervni sistem će se oporaviti dovoljno za pokretanje makar i jednog prsta; ali Tor je bila sigurna da joj do kraja života nije ostalo još toliko dugo. O, bogovi, bar da mogu da vrištim! Vrisak je odjekivao u njenoj glavi, dok nije pomislila da će joj oči eksplodirati... i tad je zacvilela, tankim, jadnim končićem zvuka, najdivnijim zvukom koji je ikad proizvela.

Ojarzabal je pogleda od stola, gde je sedeo pod vrelim zurenjem reflektora opšteg neodobravanja. Njegovo široko lice sa kratkim četkastim zulufima ispred ušiju pokazivalo je nelagodnost ne mnogo manju od njene; on žurno opet skloni pogled. Ležerno nadrealna debata o najpovoljnijim načinima za izazivanje epidemije u gradu nastavljala se monotono: zujanje avetinjske košnice. Neko od njih, ne Ojarzabal, pre nekog vremena je otišao da razgovara sa Izvorom. Ojarzabale, gade gadni, učini nešto, učini nešto!

Ojarzabal predloži da zagade vodovod. To odbiše kao nedelotvorno.Vrati se Hanod, koji je pre cele večnosti otišao kod Izvora. Zaključa vrata za sobom, prenaglašeno

pažljivo.Insekatsko zujanje prestade. Tor je gledala kako se sve glave okreću ka sudijinoj presudi, ali sama

nije mogla ni da okrene oči na tu stranu. "Dakle?" upita jedan od tih ljudi, jedan koga nije poznavala."Kaže da je se otarasimo, naravno." Hanod klimnu glavom ka njoj. "Telo baciti u more; u ovoj gužvi,

niko neće moći da kaže kuda je nestala." Mahnuo je rukom prema nedohvatljivoj stvarnosti s one strane zida. "Kažu, 'more nikad ne zaboravlja'. Ali Karbankl će zaboraviti."

Tor zaječa, ali taj zvuk ostade zarobljen u njoj."Ne, do vraga, ja to ne verujem!" Ojarzabal ustade, spreman za sukob. "Oženiću se njome; odvešću

je odavde. On to zna, pa prema tome ne bi rekao da je se otarasimo.""Dovodiš moja naređenja u pitanje, Ojarzabale?" Izvorov promukli, bestelesni glas spusti se na njega

iz vazduha; svi, nehotice, digoše pogled.Ojarzabal se poguri pod težinom tog glasa, ali njegova odlučnost izdrža. "Nema potrebe da ubiješ

Persefonu. Ne mogu samo da sedim ovde i pustim da se to dogodi." Pogledom je pretraživao zidove i uglove tavanice, nesigurno. "Mora postojati neki drugi način."

"Predlažeš da im kažem da ubiju i tebe? Tvojim lošim radom došlo je do ove situacije, zar ne?"Ojarzabalova ruka kliznu prema pištolju koji je bio pod skutovima njegove duge kožne jakne. Ali

bilo ih je petorica protiv njega jednog, a Ojarzabal nikad nije ulazio u samoubilački rizik. "Ne, gospodaru! Ne, ali... ali ona će biti moja žena. Obezbediću da ne priča."

"Misliš da će Persefona još hteti da se uda za tebe, sad kad zna šta ovde radiš?" Glas postade hladniji. "Iako je to jedna amoralna životinja, ipak te mrzi zbog ovoga. Nikad nećeš moći da imaš poverenja u nju."

O bogovi, o Izvore, pustite me samo da progovorim! Obećaću mu bilo šta! Znoj je izluđujuće curio niz njena rebra.

"A ni ja više nikad neću moći da imam poverenja u tebe, Ojarzabale, ukoliko ne dokažeš da si još odan meni." Glas je zastao, i kao da se osmehnuo; Tor se, u sebi, strese. "Ali ja imam razumevanja i za tvoj stav. Zato ti dajem da biraš između dve mogućnosti: Persefona će ili umreti, ili živeti. Ali ako će živeti, onda ćeš ti morati da preduzmeš mere da ona više nikad ne bude sposobna da svedoči protiv nas."

Ojarzabalova iznenadna nada zađe za oblake. "Na šta misliš?" Usudio se da pogleda ka njoj, onda je opet sklonio pogled.

"Mislim da je moja želja da ona ne bude u stanju da ispriča to što zna nikome, ma šta joj radili. Mislim da bi jedna injekcija ksetidiela bila dovoljna za to."

"Vraga! Pa da postane živi mrtvac?" Ojarzabal opsova. "Ne bi joj ostalo mozga nimalo!"Jedan od ostalih se nasmeja. "Pa šta fali: bez mozga, a tvoja. Otkad ženama uopšte treba mozak?"

199

O, Damo Thalaso, u pomoć... u pomoć, u pomoć! Tor je prizivala veru svojih predaka, napuštenu od strane hiljadu ravnodušnih bogova ovih tuđina, izdaji sklonih. Radije ću biti mrtva. Radije mrtva.

"Vidiš kakve nevolje izazivaju žene kad uzmu sebi previše slobode, Ojarzabale - eto šta je tebi napravila stupidna radoznalost ove ženke. A pomisli samo šta će Kraljica uskoro učiniti svom svetu." Izvorov glas bio je paranje od koga se i metal zamara. "Pa, izaberi: mrtva ili izbrisanog mozga. Kad biraš za nju, ujedno biraš i za sebe."

Ojarzabalove šake su se stiskale i opuštale, uz njegove slabine; pogledom je preletao sobu i pet drugih lica, videći ono što je svakom bilo jasno. "Dobro! Ali neću da bude ubijena, neću da gledam da je neko ubije. Hoću da ostane živa."

Tor opet zacvile, oseti kako tanak mlazić pljuvačke curi iz ugla njenih usta. Iz prstiju jedne noge pođe joj, uz nogu, drhtaj - Pođi! Pođi! - ali ništa više od toga.

"U tom slučaju ja mogu da se pobrinem za damine potrebe." Od stola ustade onaj koji je i ranije govorio u ime cele grupe tehničara; ona konačno prepoznade da je to K'sunh, biohemičar, stručnjak za droge. Priđe jednom od zaključanih ormana izvan kupastog prostora njenog vidnog polja. Slušala je kako raspoređuje bočice i instrumente, slušala je i šištavi oblak u njenoj glavi koji je počinjao da zaglušuje sve druge zvuke.

Ojarzabal se premeštao s noge na nogu, pognute glave, kao da nije očekivao da će se stvari dešavati tako naglo, tako nepovratno. Tor ga je ubijala pogledom.

"Da joj dam injekciju, gospodaru?" reče biohemičar vraćajući se u njeno vidno polje, držeći špric za injekcije.

"Da, obavi to, K'sunh", reče glas blago. "Vidiš, Persefono, nikad ne pobediš. Uvek se isto završi."Tor je gledala kako joj K'sunh prilazi, gledala je kako sve u njenom vidnom polju poprima boju

zlata; statički šum u njenoj glavi zaglušivao ju je. I Ojarzabal je gledao K'sunha; gledao je i nju; a ruke su mu ostajale opuštene. Oči mu se počeše ustakljivati.

Teška lupnjava dopre kroz zabravljena vrata. Hemičar se, u pola koraka, ukoči, a spolja se začu prigušeni glas: "Otvaraj! Policija!" Ljudi oko stola poskakaše na noge, gledajući jedni u druge i u tavanicu, sa nevericom.

"Plavci!""Gospodaru, u kazinu su plavkani! Šta da radimo?"Ali odgovor nije stizao. Zato neki osećaj, tako surovo visok da nije mogao biti primljen kao zvuk,

poče svrdlati Torin mozak. Ljudi pokriše uši rukama. "Poništavaju kombinacije u bravama! Uradite nešto, boga mu bogovog! Šikni joj, K'sunh!"

Hemičar nastavi kretnju prema njoj; lice mu je bilo izobličeno od bola, ali je plastičnu cevčicu i dalje držao u ruci. Ojrzabal se odjednom ustremi ka njemu, ščepa ga za ruku. Ali svi ostali se baciše na Ojarzabala, a K'sunh se nagnu nad nju.

"Ne!" uzviknu Tor. Samo tu jednu reč, svoju poslednju...Vrata se sa treskom otvoriše i njen vid se ispuni fluidnim plavim: u sobu je uletelo nekoliko

uniformisanih policajaca. "Ne mrdaj!" Oružje - upereno na sve strane; dva ili tri pištolja nađoše K'sunhova leđa i lice. On se lagano uspravi, odmičući se od nje. "Baci to." Neko u plavom gledao ga je pravo u oči. K'sunh odustade i ispusti špric; Tor se, u sebi, sva zgrči, jer je špric pao samo koji santimetar od njene nezaštićene noge.

"Vidi, vidi, pa to nam je doktor K'sunh, života mi!" Tor vide da se iz amorfnog zida plavog materijalizovala komandantkinja policije Tijamata. "Ti si mi u kartoteci otkad znam za sebe - baš prija da te konačno jednom vidim oči u oči." Iscerila se blaženo i namakla mu lisice na ruke. Njeni ljudi su isto radili Ojarzabalu i ostalima. Komandantkinja se sagnu ka njoj, osmotri pomno njeno lice, baci pogled i na odbačeni špric. Opet se osmehnu. "Dakle, Tor Zvezdošetna. Izgledaš kao da jedva čekaš da nam nešto kažeš. A ja jedva čekam da to čujem. Ej, Voldantuz! Dođi ovamo, daj ovoj ženi injekciju. Ali one prave vrste." Namignula je u znak umirenja, a jedan od patroldžija se pojavi pokraj Tor i kleče uz nju.

Tor tek što je osetila peckanje protivsredstva, kad se na mestu gde je bila policajka pojavi jedno još neočekivanije lice. "Poluks!" Nije, baš, izgovorila tu reč, ali nešto slično se čulo; kontrola joj se brzo vraćala, osećala je to kako se plimno penje uz nivoe njenog uma, kao prvi udar jake droge.

"Tor. Je li ti dobro?""Šššš... šta? Št...a si rek'o?" Mucala je, gutala zalogaje vazduha.

200

"'Tor je li ti dobro'", ponovi on, jednako ravnim tonom. Saginjući se napred, ponudi joj ruku, kao ispomoć za njen pokušaj da ustane. Ona se zahvalno dočepa te ruke i ustade.

"Aaaa-uhhhh." Pritisnula je šaku na slepoočnicu, dok joj se u glavi vrtelo od olakšanja. Nasloni se teško na Poluksa. Prsti joj utonuše u meke kovrdže njene naherene perike; ona rasejano ćušnu periku... začu opet poslednje reči koje joj je Izvor uputio. Stisnu šaku, otrže periku sa glave i baci je dole. "Otkad ti imaš rečnik, ti kofo puna šrafova?" Odmakla se malo, zagledala u Poluksovo nečitljivo nelice; oseti da se pobedonosno cerenje širi po njenom licu. "Vatre mu paklene... dobro sam te ocenila. Prevarante jedan matori! Zašto nikad ranije nisi razgovarao sa mnom?"

"Samo mala šala, Tor." Sasvim ozbiljno i ravno."Ha. Tu vrstu humora čovek može da očekuje od mašine. Otkad imaš sposobnost da govoriš tako?""Otkad su me programirali u policijskoj akademiji na Karemofu.""Gde?""Izbriši to, Poluks", reče komandantkinja, pojavljujući se sa Poluksove druge strane, namrštena.

"Tebi je zaista potreban posao... Zvezdošetna, možeš da zahvališ Poluksu za svoje spasenje na vreme. Mislim da i ja mogu da mu zahvalim, za mnogo više - ako mi kažeš da sam dobro ocenila šta su ovde spremali." Palcem pokaza laboratoriju i uhapšene ljude iza sebe.

"Hvala, Polukse." Tor poče nežno gladiti, šakom, njegova prsa. "Spremali su smrtonosnu zarazu", oseti da noge opet klecaju ispod nje, "da bi poubijali sve Letnjake."

Pala-Tion klimnu glavom, kao da je upravo to očekivala da čuje. "Ko ih je nagovorio?"Tor obori pogled."Snežna Kraljica?"Tor se iznenađeno trže i klimnu glavom. Oseti neobjašnjivi stid što to priznaje jednoj strankinji, van-

Tijamatovki. "Tako su rekli.""Tako sam i mislila." Pala-Tion se osmehivala hladno, ne videći je više. "Najzad sam je potukla!

Osim ako..." Okrete glavu: ulazio je još jedan plavi, ovog puta inspektor. "Mantanjez?" reče ona žustro.Međutim, inspektor je, sav natušten, odrečno odmahivao glavom. "Promakao nam je, komandante.""Jaakola? Kako ste, do vraga, mogli da...""Ne znam!" Dočekao je njen gnev svojim. "Kad smo provalili u njegovu kancelariju, nije više bio tu.

Sve smo pretražili - tu se ni muva nije mogla sakriti! Traganje se nastavlja... ali on je imao neku putanju za bekstvo, koju još nismo otkrili."

"Neće taj uzleteti sa ove planete." Geja Džeruša Pala-Tion malo povuče imperijalni znak na kopči svog opasača. "Ukebaćemo ga."

"Nemoj se kladiti na to." Mantanjez je, sa izrazom gađenja na licu, zurio u sopstvena stopala."Onda nek vidi kud će se sakriti od optužbi za pokušaj genocida." Mahnula je rukom. "Voldantuz,

ajde da potrpamo ove druge lepotane u buvaru, gde im je mesto. Ako ništa drugo, bar imamo sve dokaze. I svedoka. Zvezdošetna, trebaće mi tvoje svedočenje."

"Na to možeš pouzdano da računaš, plavka." Tor klimnu glavom. U trenutku kad su pored nje provodili K'sunha, ona oseti rasplamsavanje želje za osvetom. Provedoše još dvojicu, a onda dođe red na Ojarzabala.

"Persefono?" On povuče svog stražara, zaustavi ga. "Izgleda da te ipak neću voditi sa sobom. Ne tamo gde sad idem."

"Hteo si da me pretvoriš u biljku, gnusobo jedna! Od samog početka si jedino to i hteo!" Progurala se pored Džeruše i stala pred njega. "Nadam se da ćeš tamo ostati dok ne istruneš. Nadam se da nikad više nećeš videti nijednu ženu..." Priseti se da je on ipak pokušavao da je zaštiti, pa i na samom kraju; i da su sekunde, koje je izborio za nju, bile presudne.

"Nisam hteo da umreš, to je sve! Bilo je bolje čak i takvu da te imam, nego nikakvu." Nagnuo se ka njoj; policajac ga povuče nazad.

"Govori ti u svoje ime." Skrstila je ruke na grudima. "Ionako uvek misliš samo o sebi."On pogleda Džerušu. "Ako budeš htela da znaš o ovome, samo pitaj", reče on. "Sve ću reći." Pala-

Tion klimnu glavom, a jedan od uhapšenih opsova. Tor uvide da Ojarzabalov život od sad neće vredeti ni koliko pijančeva psovka, bez obzira u koju robijašnicu bude upućen.

Ali ni ona sad neće moći sa ove planete, bez obzira kako se potrudila. O, bogovi, zašto ne mogu nikad da uradim ništa kako treba? Obgrlila se čvrsto rukama oko ramena, zato što nikog više nije ostalo ko

201

bi je grlio, ili koga bi ona zagrlila. Oseti Pala-Tionin pogled na sebi, nađe neočekivanu naklonost u očima te žene. Pala-Tionina glava se pomače neprimetno, a pogled se premesti na Ojarzabala i mimo njega.

Tor, još se tako držeći sama za sebe, i štiteći sebe, zakorači napred, stade sasvim uz Ojarzabala. Poljubi ga za tren u usta. Uzmače; a njemu ne dadoše da pođe za njom. "Zbogom, Ojar."

Nije joj odgovorio. Plavci ga izvedoše iz sobe. Tor opet stade uz Poluksa. Zašto je ovako? Zašto? Zašto nikad ne želiš ono što imaš, dok ga ne odbaciš?

46.

Džeruša se nagnu napred, preko radnog stola dežurnog oficira, istežući vrat, da bolje vidi odvođenje doktora K'sunha i njegovih saučesnika, nesuđenih počinitelja genocida, u zatvorski deo zgrade. Osveto slatka! U njenom osmehu nije bilo ničeg slatkog. Arienrodinu zaveru je razbila u zadnji čas; pošto nije mogla uhapsiti Arienrod samu, nahuškala je Letnjake na nju, a oni će je bezbedno čuvati do trenutka egzekucije. Možda ipak ima i nešto pravde u vaseljeni. "Zvezdošetna!"

Tor Zvezdošetna je pogleda kroz sve razređeniji zastor plavih uniformi koji su sami sebi čestitali; sedela je i pila jak čaj, pod Poluksovim budnim pogledom. Sad ustade sa klupe, priđe odlučnim koracima kroz grupu patrolaša, do tog stola. Džerušu je zabavljao i zanimao prizor tog dolaska. Torin pripijeni 'omotač za telo' je mnogo više otkrivao, nego skrivao njeno zdepasto telo; hodala je kao radnica sa dokova, nimalo ne mareći za poglede okolnih muškaraca. Kroz razmazanu šminku izranjalo je jedno obično, pragmatično lice; kosa mišje boje bila joj je grubo prekraćena na visini ušiju. Bogovi božji, pa tu, unutra, postoji jedno ljudsko biće. Džeruša se najednom seti da je jedan od muškaraca maločas odvedenih bio, po svemu sudeći, zaljubljen u to ljudsko biće. Zašto ne može dobro biti dobro, a zlo biti zlo... Zašto bar jednom ne može sve biti jednostavno? Muka mi je više od sivog. Ona otrese te misli sa sebe; ta žena joj je prišla. "Kako si?"

Tor slegnu ramenima, izgubi jedan nabor tkanine, pa ga opet navuče sebi na rame. "Valjda dobro. Mislim, ako se ima u vidu..." Pogleda ka prolazu koji je vodio ka zatvorskom delu zgrade.

"Dovoljno dobro da snimimo tvoje svedočenje?""A, sigurno." Tor uzdahnu. "Reklo bi se da neću moći lično da prisustvujem suđenju, a?" Podboči se

pesnicama o kukove.Suđenje će morati da bude na nekom drugom svetu. Džeruša se osmehnu, shvatajući tu ironiju.

"Smatraj da, u tom smislu, imaš sreće. Dr K'sunh ima mnogo prijatelja i svi su tamo." Pokaza ka tavanici. Tor iskrivi lice. "Kad mi odemo sa Tijamata, bar ćeš biti bezbedna od njih. Tvoj iskaz će im naneti jednaku štetu kao i da si lično prisutna, pod uslovom da se snimi kako treba, oko čega ću se ja prokleto dobro potruditi, budi sigurna. Nadam se da ćemo moći da uvučemo i Izvora. Ako..." Zaćuta, jer u je u policijsku zgradu ulazila nova grupa nepoznatih ljudi. Ne, ne nepoznatih. Džeruša ustade, zagleda se, vide da i svi ostali zure.

"Pa... ej...""Arienrod?""Luno!" začu Džeruša svoj uzvik, začu kako odmah za njom i Tor uzvikuje to isto; nije bilo vremena

za čuđenje. Vide iza devojke dvojicu robusnih Letnjaka, koji su nosili Gundalinuovo telo. "E jebi ga...!"Luna je oklevala, videći da Džeruša izlazi iza stola dežurnog oficira i da nekoliko policajaca sa

raznih strana polazi ka njoj."Ko je ovo?""Gundalinu!""Pa ja sam mislio da je on...""Je li mrtav?" Džeruša dohvati Lunu za rame, gubeći svaku tačku gledišta."Nije!" Džeruša, okrećući devojku ka sebi, vide na njenom licu veliku zabrinutost i ispusti je,

iznenađeno. "Ali je bolestan, treba mu lekar." Lunina ruka pođe ka Gundalinuu, ali, nekako, ne uspe baš da ga dodirne.

"To ti nije bilo mnogo važno pre dva dana, a?" Džeruša pogleda pored Lune, vide kako mlitavo visi Gundalinuova glava, vide njegove sklopljene oči, znojavo, mršavo lice. Pokretima je pokazala dvojici svojih ljudi da preuzmu Gundalinua od Letnjaka. "U med-centar s njim; hitno. I to pažljivo, do vraga! On mi vredi više od dijamanata."

202

Odnesoše ga, pažljivo. Dvojica Letnjaka klimnuše glavom Luni, maltene se klanjajući, i iziđoše na ulicu. Luna nije pošla za njima, već ih je samo, kao i Gundalinua, ispratila pogledom. Na sebi je imala dugu zlatnu haljinu koju je nekako, negde, uspela da nabavi; čak i sada, kad joj je lice bilo uokvireno raščupanom kosom, njena sličnost sa Arienrod bila je zapanjujuća.

"A ti, Svetlohodna, ti si još uhapšena, ako se sećaš." Bogovi, ovo je previše za jedan dan. Diže ruku, pozivajući još jednog policajca.

Luna načini grimasu. "Nisam te zaboravila, komandantkinjo. Bi-Zi... inspektor Gundalinu... ja sam mu pobegla. On me je ponovo našao. Upravo me je privodio u stanicu, a onda je pao u nesvest." Sve je to izgovorila ne trepnvši nijednom.

"Ma šta mi reče?", kaza Džeruša vrlo tiho, vadeći lisice iz pojasa. "To je najžešće sranje koje sam ikada čula. Međutim, opredeliću se da poverujem, za Gundalinuovo dobro." Vide devojčino obeleženo grlo, seti se najednom da je to sibila. Gunđajući, vrati lisice na mesto, iza opasača. "Pretpostavljam da lisice nisu potrebne, sibilo. Ali ti nisi došla ovde da bi mi ispričala o Gundalinuu. Zašto si, pakla mu, došla?"

Luna se nasmeši kratko, ironično; taj izraz, koji je na njenom licu izgledao nepripadajuće, brzo nestade. "Došla sam zato što Kraljica hoće da izazove kugu da bi pobila sve Letnjake u gradu, a ja znam i ko će biti izvršilac."

"Zakasnila si." Džeruša je ovo propratila širokim osmehom samozadovoljnog trijumfa; smešila se sve dok nije primetila Luninu reakciju. "Ne - hoću reći, već smo to zaustavili. Uhapsili smo odgovorne i sad su kod nas, kao trajni gosti." Pokaza rukom ka zatvorskom krilu, rastapajući se u toplini osmeha Fortune.

"Već? Gotovo? Nisu...?" Luna pogleda ka ulazu u zgradu, zatim opet ka Džeruši, sva jadna, shvatajući da je žrtvovala svoju slobodu nizašta.

"Nisu. Letnjaci su bezbedni. Arienrod je pretrpela neuspeh, i sad se nalazi u kućnom pritvoru. Neće izmaći vašoj Thalasi." Jedan policajac joj je, u prolazu, čestitao; Džeruša mu klimnu glavom.

Lunino lice se trzalo kao da ni sama ne zna šta da oseća, kao da postoje neki slojevi znanja dublji nego što ona može dopreti. "Kako... uh... kako si saznala?" upita najzad, sa umornom rezignacijom.

"Slučajno; imala sam nehotičnu saradnju od strane..." Okrete se i pokaza rukom Tor Zvezdošetnu, koja je dotad stajala iza njenih leđa i prisluškivala.

"Ćao mala", reče Tor dižući šaku na pozdrav. Luna žmirnu, prepoznajući je. "Polukse! Ovamo da si došao."

"Persefono?" Luna se napola namršti videći Torino lice bez nadodatog 'šljašta', ne baš sasvim sigurna ko je to. Skrete pogled ka pol-robotu koji im se približavao.

"Zbog čega je uhapšena?" upita Tor, trzajući palcem ka Luni, pomalo uvređeno, možda preterano impresionirana svojom ulogom glavnog svedoka. "Nije protiv zakona glumiti Kraljicu, je l' tako? Bar ne protiv vaših zakona."

"Zavisi sa koliko uspeha glumiš", reče Džeruša. Prebaci težinu s noge na nogu. "Vas dve se znate?""Od danas. A to čoveku izgleda kao večnost." Tor pokuša, sa dosta truda, da se osmehne. "Poli, vidi

šta je napravila od tvoje frizure... Dakle, rođako, šta se desilo? Nađe li ga? Izvuče li ga iz Palate? Vide li Kraljicu - i ona tebe?"

"Šta, bila si u Palati?" upita Džeruša. Providni zid službene optužbe opet pretvori ovu devojku u uhapšenicu. "Da se sretneš sa Kraljicom..."

Luna oseti tu promenu; obuze je novi prkos. "Da nađem mog rođaka!" Sva zajapurena u licu, pogleda Tor i klimnu glavom. "Ti znaš... ko sam, zar ne, komandante?" Opet usmeri svoju pažnju na Džerušu.

Džeruša klimnu glavom, ostajući, duhom, još i sad na izvesnoj udaljenosti. "Već odavno znam." Tor je, pored nje, gledala prazno.

"Svako je znao, samo ja ne", progunđa Luna gorko. "Ja sam saznala poslednja.""Ja ne znam ni sad", reče Tor."Rek'o ti Gundalinu?""Ne. Arienrod." Luna uvrte jedan dugi pramen kose.Džeruša se trže. "Videla si se s njom?""Da", gotovo šapatom. "Htela je da s njom delim... sve. Čak i Ukresa." Luna opet pocrvene; od

gneva, ne od stida. "Htela je da zaboravim da sam verena za njega; i da sam Letnja; i sibila. A kad sam odbila, pokušala je da me ubije." Ogorčenje se pojača za jedan stepen. Džeruša se namršti, sve dublje

203

iznenađena. Luna protrlja oči, zanjiha se; Džeruši pade na um kroz šta je sve ona prošla i koliki deo toga je bio za Gundalinuovo dobro.

"Sedi. Poluks, donesi nam čaja." Džeruša pokaza stražaru, koji je čekao, da ode, a Lunu dotače po laktu i uputi je ka jednoj klupi koja se pružala duž zida. Luna je pogleda iznenađeno; i sama Džeruša se iznenadi kako je postupila. Poluks poslušno ode putanjama službene aktivnosti. Tor uključi i sebe u ostatak tog poziva i dobaci za njim: "A i meni još jednu rundu, Poli."

"Kažeš, Arienrod pokušala da te likvidira?" reče Džeruša sedajući.

Luna se sruči u sedište, na izvesnoj udaljenosti od nje; a Tor se fluidno raširi po kraju klupe. "Rekla je plemićima da sam sibila, a oni su pokušali da me bace u Jamu."

Tor sede uspravno, zanemela - bar jednom."Njenu rođenu klonku?" Još dok je to izgovarala, Džeruša oseti kako njena neverica bledi. Da, to je

ona Arienrod koju poznajem. Uništiti svakog protivnika."Ja nisam Arienrod!" Lunin glas je drhtao od siline poricanja. "Samo nosim njeno lice na sebi; to je

sve." Prevuče šakom nadole preko lica, prstima kao kandžama, kao da hoće da ga sljušti sa sebe. "I to je njoj jasno."

Poluks se vrati i posluži sve tri čajem u velikim šoljama, konobarski korektno. Džeruša povuče gutljaj, dopuštajući da joj se žestoka vrelina čaja popne u glavu. Ovo bi mogao biti trik. Neka nova prevara. Ovo, ovaj njen dolazak ovamo. Ali ni na koji način se nije mogla dosetiti kakva bi namera mogla da stoji iza takve obmane.

"Pokušali su da te bace u rupu?" podstače je Tor, piljeći u Lunino grlo. "I šta je bilo?""Jama nije bila gladna." Luna je pila čaj. Neko čudno osećanje kretalo se preko njenog lica. Tor je

izgledala kao da je nešto boli. "Došao je Bi-Zi - inspektor Gundalinu, sa Letnjacima, pa je naterao Zimce da me puste."

"Šta, ona drška od metle uz tebe bio je zaista policajac?" upita Tor."Bio je, svojevremeno", reče Džeruša. Osloni glavu, pokrivenu teškim šlemom, na zid. "Nadam se da

će opet biti.""Nijednog trenutka nije prestajao da želi da bude nešto drugo, ma šta", reče Luna tiho. "Ne daj mu da

odustane, da sve odbaci. Ne daj mu da okrivljuje sebe za ono što se desilo." Brzo je gutala čaj."Ne mogu ja njega u tome da sprečim", reče Džeruša sa grimasom. "Ali ću obezbediti da ga niko

drugi ne okrivljuje." Njegovu karijeru mogu da spasem; ali ne mogu da ga spasem od njega samog... niti od tebe. "Kaži mi", reče ona, dok se njeno neslaganje kristalizovalo u optužbu, "šta, za ime svih bogova, nalaziš u Starbaku, koljaču, ubico..."

"Ukres nije Starbak... nije više." Luna spusti praznu šolju na klupu, ali joj šolja zazveča na tacni kad je reč ubica sasvim ostvarila svoje dejstvo. "O merima nikad nije znao. Ali, ti znaš." Diže pogled, u kome se uviđanje već pretvaralo u podozrevanje.

Jer sam čula od tebe. Džeruša naglo skloni pogled. "Da. Tvoj prijatelj Ngenet mi je rekao - istinu o njima." Moj prijatelj Ngenet... koji je imao poverenja u tebe, i poverio mi saznanja o tebi. Ona strese glavom, time rastresajući i svoja pomešana osećanja.

"Ngenet?" Luna još jednom protrlja lice. "Morala si ti to znati i ranije. Svaka sibila zna tu istinu, ne možeš to poricati", reče, uključujući u tu optužbu i celu Hegemoniju. "Vi biste da kažnjavate Ukresa što je ubijao mere na imanju jednog van-Tijamatovca - što vas je poprskao krvlju, dok vi stojite postrani i gledate njihovo umiranje, a ruke ste pružili, prosite da vam se udeli voda života! Hoćete da me kaznite što znam istinu - a istina glasi, da vi kažnjavate moj svet zbog vaše krivice."

Tor je sedela i slušala, dobro raširenih ušiju, ali Džeruša nije ništa preduzimala da je se oslobodi. Nije čak pokušala ni da odgovori; samo je pipkala, hladnim prstima, hegemonijski grb na kopči svog kaiša. Tokom nekoliko dugih trenutaka, Luna ju je samo gledala, vrlo pažljivo. Džeruša se namršti. "Ja ne donosim zakone. Ja samo prisiljavam ljude da ih poštuju." Izgovarajući to, već je poželela da nije rekla ni toliko.

Razočarenje se pokaza u Luninim očima; ipak, nije navaljivala da razgovara dalje o toj temi. "Ukres nije Starbak! Nije bio Starbak u teritoriji Letnjaka; a sad kad Zima odlazi, nikakvog Starbaka više neće ni biti. Arienrod mu je to učinila, a on ju je pustio samo zato što... što je toliko ličila na mene." Lunin pogled ode negde drugde. Džeruša oseti trenutak saosećanja zbog devojčine iznenadne postiđenosti i zbunjenosti. Zagleda se u tri radijalna debela 'zraka' utetovirana ispod njenog grla. "Ukres mi je ispričao o njenoj zaveri",

204

nastavi Luna. "Bili smo se zaputili ovamo, ali onda nas je uhvatila - nije mu bilo važno šta ćete vi uraditi njemu, ili meni, samo da se naš narod spase od uništenja." Ona opet diže pogled.

"Ako hoće da okaje poslednjih pet godina, biće potrebno više od toga. Imaće da okajava do kraja života." Izgovarajući te reči, Džeruša oseti ukus zmijskog otrova.

"Toliko ga mrziš?" Luna se namršti. "Zbog čega? Šta je on tebi ikad učinio nažao?""Čuj, Luno", reče Tor. "Svako u Karbanklu ima neki razlog da mrzi ili Ukresa Svetlohodnog ili

Starbaka. To uključuje i mene.""Znači da ste mu vi dali razlog da vas mrzi."Džeruša skloni pogled. "A on nam je svima vratio stostruko."Luna se nagnu napred. "Ali dugujete mu bar šansu da dokaže da sad više ne pripada Kraljici. Zna sve

o Izvorovom planu - zar ne bi mogao svedočiti za vas? Zna on i druge stvari o Izvoru, stvari koje bi ti mogla da iskoristiš..."

"Na primer?" upita Džeruša, i protiv volje zainteresovana."Šta je bilo sa ranijim komandantom policije? Otrovali su ga, zar ne?"Džeruša oseti da su joj usta klonula u otvoren položaj. "To je uradio Izvor?"Luna klimnu glavom. "Za Kraljicu.""Bogovi... o, bogovi, rado bih ovo imala na traci!" A jedna kopija da bude kod mene, da je puštam

svako veče, da mi bude pesma uspavanka."Dovoljno rado, da odustaneš od optužbi protiv nas?"Džeruša je opet usredsredila pogled na Lunu. Vide odlučnost, kako juri kao duboka i brza reka u tim

čudnovatim očima; shvati najednom da je do ove tačke dovedena vezanih očiju - da se ova devojka i sad bori za život svog ljubavnika, i svoj. Dobro si naučila pravila civilizacije, devojko. Zameranje zbog toga borilo se da oživi u njoj, ali je odmah i umrlo: mrtvorođeno. Ona opet pogleda taj trolisni tetovaž. Vragova mu i paklova, koliko ću još dugo moći da mrzim to lice, nemajući nijedan dokaz da je ova zaslužila da se s njim rodi?

"Dozvolićeš mi da ga dovedem ovamo?" Luna napola ustade sa klupe, predviđajući Džerušinu kapitulaciju.

"To možda neće ići tako lako."Luna opet sede, napeta tela. "Zašto ne?""Razglasila sam uz i niz Ulicu da je Starbak Ukres, čim sam to doznala. Letnjaci svakako već znaju

ko je." Bilo bi licemerno kad 'ne bih znala' da sam želela da se baš tako desi. "Oni ga sad neće pustiti iz Palate."

"Pa, trebalo je da tamo bude sasvim bezbedan! Zato sam ga i ostavila u Palati!" Reči o ovom izneveravanju Luna je povikala, one su zaplovile vazduhom i lica se svud u sobi okrenuše da zure. Njene oči najednom postadoše staklaste: prozori stana u kome nema nikog. Džeruša se poče malo izmicati od nje, od zaraze. "Ne, ne!" Lunine ruke se stegoše u pesnice. "Ne možete vi njega da iskoristite, a onda pustite da umre! Ja sam sve ovo uradila za njega - znaš da sam zato doputovala. Ne za tebe, ne za Promenu... šta me briga za Promenu, ako ona znači da on mora da umre!" Njene reči imale su zvuk pretnje. "Ukres neće umreti sutra..."

"Pa, neko mora", reče Geja Džeruša nelagodno i neodlučno, pokušavajući da povuče Lunu natrag u realni svet. "Znam da je on tvoj ljubavnik, sibilo, ali Promena je nešto veće od ma čijih individualnih želja ili potreba. Ritual Promene je svetinja; ako Majka Mora ne dobije svog družbenika, one okupljene gomile će napraviti užas. Starbak mora da umre."

"Starbak mora da umre", ponovi Luna kao eho, ustajući polako. "Znam. Znam da mora." Prinese šaku glavi, a lice joj se izduži od bola; izgledala je kao da se bori protiv neke prinudne radnje. "Ali, ne mora Ukres! Komandante." Okrete se opet Džeruši, lica jednako napetog. "Hoćeš li mi pomoći da nađem prvog sekretara Sirusa? On mi je obećao..." ona se osmehnu iznenada, gotovo ironično, "... da će pomoći svom sinu ako bude imao ikakvu mogućnost da to učini. Pa, učiniće."

"Mogu da stupim u vezu s njim." Džeruša klimnu glavom. "Ali, hoću da znam zašto.""Pa... prvo moram da se sastanem sa nekim." Luna obori pogled, vidno pokolebana. "Onda ću ti reći,

a ti možeš reći njemu. Persefono, gde je sada Herni?"Tor podiže obrve. "Pa valjda je još u kazinu... Tako mi svih bogova, mislim da sam i ja najzad

razumela nešto u ovom razgovoru." Sa naklonošću se isceri Džeruši. "Eto, pa ti, plava, pukni od muke."

205

47.

Džeruša je ležala opružena na niskom kauču u svojoj kući, u donjem delu grada. Jednu nogu je prebacila preko ivice kauča i stopalo čvrsto pritisnula na pod - da se, na taj način, spoji sa podom, veže za njega, inače bih lepo otplovila do tavanice. Smeškala se, gledajući na unutrašnjoj strani svojih očnih kapaka novo odmotavanje filma današnjih događaja; slušajući sa pola uva bučno svetkovanje napolju, u uličici; puštajući sebe da poveruje da je to sve njoj u čast. Pa, jebi ga, bar pola bi trebalo da bude meni u čast. Pomakla je zatvarač na prednjoj strani tunike koja je činila njenu uniformu, dajući sebi još malo širi prostor da diše. Eto, jednom da ona ne svuče tu uniformu odmah po ulasku u stan... jednom da joj prija činjenica da je plavanka, i to još plavanska šefica.

Čula je kako Luna Svetlohodna ječi i uzdiše u snu, u jednoj od zamračenih pomoćnih soba. Čak i tako umorna, devojka ovde nije mogla dobro da spava. Džeruša nije zaspala uopšte i novi dan je već počeo, negde izvan vreme-zaustavljajućih zidina grada. Ali to nije bilo bitno; još koji dan i Džeruša će za sva vremena otići odavde. Po prvi put je rado ponavljala u svom umu događaje proteklog dana, ponavljala ih nekoliko puta, i sa radošću iščekivala dolazeći dan: na njenom stolu je bila poruka kojom su je zamolili - zamolili, nisu naredili - da dođe na sastanak sa vrhovnim sudijom i sa članovima Skupštine. Pošto je razbila Arienrodinu zaveru, uhvatila K'sunha, pojurila Izvora tako da više ni na jednom svetu neće biti bezbedan... pošto je sve to uspela, njena karijera, donedavno plava kao što su modrice od teških batina plave, sad je opet imala ponosnu i uspešnu plavu boju. Zato je i ona mogla da se oseti ponosnom i uspešnom.

Samo, ako je tako, šta će joj ova kriminalka na spavanju u gostinskoj sobici? Džeruša uzdahnu. U ime Skota Čamdžije! Ta cura nije kriminalka ništa više nego Džeruša sama. A sa Arienrod ima zajedničkog... opet, koliko i Džeruša sama. Koga je briga ako je Luna imala neke ideje o opiranju hegemonijskim vlastima? Gundalinu je dobro rekao: kad stranci odu, šta će Luna moći da učini sa tim idejama? Postojalo je još nešto... iako se trudila da o tome nikako ne misli: uspomena na mere i na ono što je devojka rekla o kazni i krivici, ipak je grizla Džerušu kao čir. Jer je istinu rekla; istinu. Džeruša nikad više neće moći da porekne ni to, ni licemerje vlade kojoj služi. Dobro, do vragova, zar je ikad ijedna vlada bila savršena? Ona, Džeruša, zaustavila je Kraljicu, pa ako sad malo gleda kroz prste oko Lune, to je način da smiri protest svoje savesti u vezi sa budućnošću Tijamata. Čak bi mogla da odustane od gonjenja Ukresa, mogla bi da pusti da on bude Lunina muka, ako bi dao svedočenje koje je policiji potrebno. Ako ga pusti da pobegne, imaće zauvek čistu savest, valjda... Međutim, znala je da joj se mirna savest neće desiti. Previše se ovde nagledala stvari koje nije trebalo gledati, premnogo ljudi koje je pokušala da kategorizuje izmaklo se njenim psihološkim okovima i savladalo njen otpor. Neki od mojih najboljih prijatelja su počinioci krivičnih dela.

Osmehnula se bolno, pogođena iznenadnim žaljenjem zbog propuštenog. Miroe... zbogom, Miroe. Nije ga čula još od onog mrtvačkog prokletog dana kad su zajedno stajali na okrvavljenoj plaži... Ali kakvo je to zbogom. Sećati se tog prizora. Nikakvo. Sede, tu na kauču, otresajući paučine dremeža. Pa, ne mogu mu reći da sam našla Lunu, da je mala dobro i da će Arienrod da plati. Da, upravo sad bi trebalo da ga pozove, dok još ima vremena, dok komunikacije još nisu prekinute, dok još nije prekasno. Zovi ga, Džeruša... i reci mu zbogom.

Ustade, kruto priđe telefonu; a u stomaku - neočekivani treptaji kao da je progutala mnoštvo leptirova i moljaca. Iskucala je pozivne kodove. Zatim je stajala, proklinjući poluglasno taj pubertetski napad nerava, i čekala da dobije vezu.

"Halo? Ovde plantaža Ngenet." Glas je bio potpuno jasan, a to se sad desilo prvi put. Ženski glas; Džeruša, progovarajući, primeti u svome glasu nailazak hladnoće: "Zove komandant Pala-Tion. Daj da razgovaram sa Ngenetom."

"Žao mi je, komandante, otišao je.""Otišao? Kuda?" Pa neće valjda sad da krijumčari!"Nije rekao, komandante." Ta žena je zvučala više postiđeno nego zaverenički. "U poslednje vreme

je morao da misli na mnogo stvari. Svi mi ovde se spremamo za Promenu. Krenuo je svojim brodom, pre nekoliko dana. Nikom nije rekao razlog."

"A, tako." Džeruša malo - po malo otpusti dah iz pluća."Imaš neku poruku?""Da. Tri stvari: Luna je bezbedna. Arienrod će da plati. I reci mu... reci mu da sam rekla zbogom."

206

Žena ponovi tu poruku pažljivo. "Reći ću mu. A i tebi srećan put, zapovednice."Džeruša obori pogled, zadovoljna što se na ovom telefonu ne vide lica. "Hvala. Pa, dobra sreća

svima vama." Isključi vezu i okrete leđa telefonu - vide onu ljušturu morskog puža sa dugim bodljama, na stočiću namenjenom za svetilišta, koji je u njenom stanu bio pokraj ulaznih vrata: na istom mestu gde je bila i pre toliko vremena, a šiljci odlomljeni, nemo svedočanstvo o stvarima koje su bile i o onima koje neće biti. Bolje je ovako... bolje je što ga više nikad neću zateći kod kuće. Ali oči joj najednom postadoše vrele i pune suza; onda je čekala ne trepćući, nije pomakla očne kapke sve dok u rezervoaru suza nije opao nivo. Na taj način je postigla da ni jedna jedina suza ne izmakne njenoj kontroli.

Okrete se opet telefonu, menjajući, naporom volje, temu svojih misli. Gundalinu... treba li još jednom da pita kako mu je? Ali već dvaput je zvala gradski medicinski centar i rekli su joj isto: čovek je u delirijumu, ne može da razgovara s njim. Nije im jasno kako je uopšte uspeo da se održi na nogama, u takvom stanju, tako bolestan, ali pretpostavljaju da ipak neće umreti. Veoma umirujuće. Iskrivila je lice, naslonila se na zid. Dobro, možda dok se ona vrati sa tog sastanka sa predsednikom Vrhovnog suda... Gde će, zaista, imati šta da kaže. U međuvremenu, mogla bi da krene do policijske komande, da tamo provede neko vreme pre audijencije.

Izvuče iz džepa pločicu sa kapsulama ieste. Ode u kupatilo da se opere i sredi. Luna je i dalje spavala, ali nemirno; zahvaljujući svojoj iscrpljenosti, slobodna od strahovanja da li će Sirus pustiti njenog rođaka iz Palate. Džeruša ni sad nije mogla istinski poverovati da je prvi sekretar skupštine Hegemonije zaista pristao da tako nešto uradi, bez obzira što se radi o Ukresu Svetlohodnom, njegovom sinu - sinu koga nikad nije video i za koga teško da je mogao biti siguran da je zaista njegov. Ipak, taj Sirus je dobrovoljno došao na sastanak s Lunom i otišao voljan da pokuša.

U još većoj meri bilo joj je neobjašnjivo kako je Luna nagovorila onog obogaljenog barmena iz 'Persefoninog' da zauzme Ukresovo mesto. Bogovi, pa ta cura jedva ako je dva dana u gradu! Kad bi Džeruša zaista poverovala da je Lunin lični magnetizam dovoljno jak da muškarce navede da ginu za nju, bacila bi malu iza rešetaka tako brzo da bi joj se zavrtelo u glavi - ali kad je Luna razgovarala sa tom dvojicom, čule su se izvesne podstruje koje su Džeruši nagovestile da se tu radi o još ponečemu, a ne samo o načinu kako je Herni gledao Lunu... pa, jedan pogled na Hernijeve noge već je davao jedan dobar razlog. Po Džerušinoj privatnoj oceni, Herni je izgledao kao čovek bez koga će Hegemonija biti jača; ali nije postavila nijedno pitanje, zato što se plašila da će čuti neki odgovor sa kojim posle ne bi mogla živeti.

Začu neko kretanje u susednoj sobi, pogleda kroz nedavno prebojena vrata i vide da Luna dremljivo, klimajući se, izlazi u unutrašnji hodnik stana. "Zašto se ne bi vratila u krevet, sibilo. Vreme brže prolazi kad ga ne posmatraš. Bilo kako bilo, Sirus se neće baš skoro vratiti."

"Znam." Luna protrlja lice podnadulo od spavanja, otrese glavom. "Ali moram da se spremim, ako hoću da učestvujem u trci." Odjednom diže glavu; oči joj više nisu bile meke od sna.

Džeruša žmirnu. "U trci za Letnju Kraljicu? Ti?"Luna klimnu glavom, gledajući kao da kaže: samo probaj da me zaustaviš! "Moram. Došla sam

ovamo da u toj trci pobedim."Džeruša se osećala kao da joj neko gazi po grobu. "A ja mislila da si došla po svog rođaka Ukresa.""To sam i ja mislila." Luna obori pogled. "Lagalo me je. Nijednog časa nije imalo nameru da ja

spasavam Ukresa, nego ga je samo koristilo da bi me navelo da idem za tim planom. Ali ne može me sprečiti da ipak pokušam i da ga spasem... a ja ga ne mogu sprečiti ako je rešilo da me učini Kraljicom."

Tako ti milenijuma. Džeruša odahnu neizgovorenim olakšanjem, oseti buđenje saosećanja u sebi. Bogovi, istina je - ove sibile su malo blesave. Nikakvo čudo što je na kraju ipak odlučila da je odbaci. "Cenim otvorenost sa kojom mi govoriš o tome." Navuče novu, čistu tuniku preko vlažne kože, zatvori je s prednje strane. "Neću te zadržavati ako ti je volja da pokušaš." Ali ako pobediš, ne kaži mi; neću da znam.

48.

Luna ne bi verovala da je moguće raščistiti prostor dug koliko njena ruka i održati ga slobodnim makar i jedan trenutak, u pomeranju festivalskih gomila nalik na živi pesak. Ali, red je, nekako, stvoren iz haosa; negde u prividno bezličnom nadbiću zvanom 'Festival' ipak je postojala neka noseća struktura. Raskrčili su stazu u gornjem delu Ulice, sve do na milju ispod Palate; željni gledaoci postrojili su se sa obe strane, kao pročelja elegantnih gradskih kuća iza njihovih leđa. Ali trku su dobro mogli da vide uglavnom

207

samo oni koji su još pre nekoliko sati zaposeli povoljna mesta; policajci, koji su nehajno šetkali uz i niz stazu, nisu morali nešto posebno da se trude da bi održali red. Narod je došao da vidi početak kraja, prvu od drevnih ceremonija Promene: trku koja treba da smanji broj žena koje su došle da se takmiče za masku Letnje Kraljice.

Luna je izišla na ulicu čim se jezgro Letnjakinja počelo okupljati oko jedne od starijih pripadnica porodice Dobraventura. Ta porodica bila je, po krvi, naslednik prethodne dinastije tijamatskih Letnjih kraljica. Pripadnicama te porodice bilo je zabranjeno da u ovom Letu stupaju na presto, ali zato su imale časnu dužnost da paze da se svi rituali verno održe i sprovedu. Iz jedne od njihovih vreća Luna izvuče traku koju će vezati oko glave - traku koja će joj dati mesto u prvoj, drugoj ili u trećoj startnoj grupi. Izvukla je zelenu traku, boju mora: time se uvrstila u prvu grupu, prednju, koja će na startu biti ispred smeđe, zemlje, i plave, neba. Uveza traku preko čela, lica bledo bezizražajnog u sred trijumfa i razočaranja oko nje. Naravno da je morala izvući zelenu... zar je moglo drukčije? Ali uhvati je napetost, rođena iz neizvesnosti, i poče se stezati oko nje, kao da su je omotali neki pipci. Da bi izmakla tome, ona se progura u prednji deo mase učesnica.

Osvrtala se, nastojeći da nađe neku novu ravnotežu u gurkajućoj gomili obojenih traka i željnih letnjačkih lica... u gomili nepoznatog ženskinja. Većina onih koje su doputovale na Festival sa namerom da trče u izbornoj trci za presto donela je tradicionalnu prazničnu odeću: meke vunene košulje i pantalone, obojene u morsko zeleno i letnje zeleno, da bi Gospa Thalasa bila zadovoljna. Na te košulje i pantalone bilo je našiveno mnogo što-šta, u složenim obrascima: školjkice, perle, đinđuve kupljene od trgovaca, trake sa okačenim porodičnim fetišima i totemskim statuicama. Ona je na sebi imala samo nomadsku tuniku sa kojom se vratila iz 'Persefoninog pakla', jedini odevni predmet kojim je uopšte raspolagala; odista posedovala; ali tunika, drečavo šarena, ovde se izdvajala, izgledala je tuđinski, pa se i Luna odjednom tako oseti, među narodom koji bi trebalo da bude njen. Glavu je uvezala maramom, da sakrije svoju sličnost sa Kraljicom. Neke Letnjakinje su čak galamile na nju, pitale s kojim pravom je ona tu kad ne nosi nijednu totemsku figuricu niti dokaz da je uopšte Letnja. Takvima je pokazala svoje grlo, pa su uzmakle. Osećala je kakva je to ironija, biti obučena u odeću Zimaca danas, štaviše u tuniku koja nije, baš, njeno zakonito vlasništvo; ipak, bilo je to, na neki način, i bolno prikladno.

Nikog poznatog nije videla, ni među trkačicama ni u masi gledalaca uokolo. Znala je da ne može realno očekivati da među stotinama i hiljadama osoba oko sebe vidi nekoga iz Neita ili sa onih nekoliko malenih ostrva oko Neita, ali, svejedno tragala je, i ostala razočarana. Ovde su je okruživali prizori, zvuci i mirisi domovine; ali njena baka bila je suviše stara za toliko putovanje, a majka... "Festivali su za mladice", rekla joj je mama jednom, sa ponosom i čežnjom, "za one koje ne moraju da se brinu o održavanju lađa i o hranjenju drugih. Ja sam svoj Festival imala; i to mi je draga uspomena koju držim uz sebe svaki dan." Onda je obuhvatila rukom svoju kćer oko pleća, pomažući joj da čvršće stoji na palubi koja se njiše...

Jauk se ote sa Luninih usana: uvidela je, najzad, ružnu istinu sakrivenu iza te majčine 'veselozačete' uspomene. Žena pored nje se izvini i nervozno se odmače. Luna spusti pogled na svoje telo, dok se 'prostor oko sibile', gotovo zastrašujući, opet otvarao oko nje; odjednom joj bejaše drago što njena mama nije tu, što neće gledati ovu današnju trku, bez obzira kakav će ishod biti. Njena majka i baka verovatno misle da je ona mrtva, štaviše da je i Ukres mrtav; možda je tako i bolje. Verovatno su ih odavno ožalile i svršile s time. Da li je bolje nikad im ne omogućiti da saznaju istinu, ili se večito plašiti da će one, kad doznaju deo, nekako doznati i užasavajuću celinu istine o svojoj deci? Proguta jad, gušeći se o njega, i opet okrete svoje gledanje ka spoljašnjem svetu.

Ona nije dete svoje majke... ali nije ni Arienrodino. Šta ću onda ovde? Osvrte se, u iznenadnoj sumnji. Jedina sibila ovde; danas nije videla drugu, nigde. Zar je ona u celom letnjačkom narodu jedina sibila koja želi da se takmiči? Zar zaista nosi u svojoj krvi prevashodno Kraljičinu ambicioznost - zar zato želi da i sama postane Kraljica? Ne, ja nisam ovo tražila! Mora se nešto promeniti; ja sam samo posuda. Ponavljajući u sebi tu zakletvu, steže pesnice. Ako nijedna druga sibila ne učestvuje u ovoj trci, možda je to zato što ne znaju istinu.

Ne zna nijedna. Na licima oko sebe čitala je spektar motiva, i videla razne gradacije želja zbog kojih su učesnice danas došle: neke od njih bile su gladne vlasti (mada je vlast Letnje Kraljice oduvek bila više ceremonijalna nego stvarna), neke željne časti, a neke lakog života koji sleduje onoj koja je obožavana kao zemna inkarnacija Dame; neke su došle iz čiste radosti takmičenja, smatrajući da je ovo deo proslave, bez i najmanje brige da li će pobediti ili izgubiti. I nijedna od njih, nijedna osim mene, ne zna zašto je trka odista važna.

208

Nije više opuštala pesnice; napetost je u njoj sve više zatezala svoje opruge. Pogura se opet napred, toliko napred da je sad mogla videti startnu pantljiku zategnutu jednim tegom. Najstarija, po starešinstvu, među Dobraventurama povika iz sveg glasa, zahtevajući tišinu i saopštavajući pravila. Buduća Kraljica Leta ne mora biti prva, nego samo među prvih, svetih, trideset tri; staza nije duga, jer cilj je da šansu imaju i one koje nisu najjače. Ali iza Lune je bilo stotinu žena, i još stotinu, i još... Sa mesta na kom je stajala, nije im mogla kraj dogledati.

Glas starešine Dobraventure pozva ih sve da budu spremne za znak, i Luna oseti da joj izmiče svest o svojoj posebnosti; nagrnula je napred kao stopljeni deo mnoštva. Kroz jednu pukotinu između glava i ruku ugleda slabašnu traku, nalik na veoma uzanu zastavu, koja je još zadržavala tu plimu; i vide da traka pada; to je bio signal. Masa takmičarki pokulja napred, noseći i nju. Nije se mogla odupreti sve i da je htela. Trka za Letnju Kraljicu je počela.

Prvih sto metara je otplesala kao osmatrač sprudova: morala je uložiti svu svoju koncentraciju samo da ne bi pala. Čvor okolnih tela tad poče da popušta. Otvarale su se breše ispred nje i ona se ubacivala i probijala napred, ne uvek lako; za uzvrat je dobila po koji lakat u rebra. Polje se pomeralo i Luna nije mogla tačno znati koliko devojaka ima ispred nje; samo je mogla da krivuda i sprintuje, krivuda i sprintuje, prestižući, koliko su je noge nosile.

Jedna milja, pa to nije ništa; kad su se ona i Ukres trkali po beskrajnim sjaktavim plažama Neita, milja nije bila dovoljna ni da joj srce ubrzano zakuca... ali ovo je bila milja uzbrdo, po tvrdom pločniku a ne po popuštajućem pesku. Pre nego što je prevalila polovinu puta, dah joj je strugao grlo, a telo se bunilo protiv svakog daljeg udarca nogom o tlo. Pokušala je da se priseti koliko je vremena zapravo prošlo od kad je ona trčala po onom blistavom pesku; ali nije se zapravo mogla setiti ni kad je poslednji put imala hrane, ili sna, dovoljno bar za potrebe tela neke ptice. Karbankl prokleti! Sad je samo desetak žena bilo ispred nje, ali su joj polako odmicale. Okolo se počeše pojavljivati nove trkačice i prestizati je. Luna vide, sa svojevrsnim užasom, da je na glavi jedne od tih traka braon boje, a ne zelene - neko iz druge startne grupe je izbio ispred većine onih iz prve... i spotače se, zato što je um ostavio prenapregnute noge bez vođstva.

Hiljadu sto metara. Hiljadu dvesta. Sve veći broj takmičarki ispred nje. Najmanje trideset. A u slabinama grč od koga se ostaje bez daha. Prolaze me... a ne znaju, čak i ne znaju ka čemu posežu! Poseže i ona, poslednjom snagom, i vide kako poslednja etapa proleće; obustavila je svest o ma čemu drugom, sve dok se pod njenim nogama ne stvori belo kameno dvorište Palate i dok na njena pleća ne pade cvetni venac pretposlednje plasirane iz prve startne grupe.

Nasmejanu, ošamućenu, proguta je ekstaza gomile koja čeka; pozdravljali su je radosno, aplauzima, poljupcima i suzama. Probila se kroz njihove redove, zauzela svoje mesto u krugu pobednica koji se formirao u samoj sredini dvorišta. Osvrnula se, i čula, a zatim i videla grupu muzičara obučenih u belo, sa vencima cveća poput njenog, ali sa visokim crnim šeširima nalik na dimnjake, sa zimačkim totemskim krestama na vrhu. Iza ovih muzičara, stupala je mala procesija Letnjaka - iz klana Dobraventura; nosili su, na veslima, svod od ukrasne mreže isprepletane grančicama zelenila i okićene školjkama; a ta vesla na njihovim ramenima bila su delikatno izrezbarena fantazijom o morskim zverima.

Pod tim svodom nosili su masku Letnje Kraljice. Čula je uzvike i uzdahe divljenja, kao vetar kroz masu; oseti kako se i njeno divljenje opet uzdiže pred tom divotom... i silom; to je lice Promene. Prenese pogled na osobu koja je nosila masku i trže se, prepoznajući: Sudba Rejvenglas. Krug se otvori da propusti samo Sudbu; ostatak kolone pođe oko trideset tri pobednice, mešajući svoju muziku sa zvucima gomile.

Starešina Dobraventura nakloni se pred Sudbom, ili pred snagom njene umetnosti. "Zima kruniše Leto i Promena počinje. Neka ti Dama Thalasa bude na pomoći da odabereš mudro, ženo Zime; za tvoje dobro, i za naše." Stajala je vedra i spokojna u svojoj veri u Damino rasuđivanje.

"Molim se da tako bude." Sad se Sudba Rejvenglas Zimska nakloni; masku je nosila u naručju. Njena bela haljina bila je gotovo sasvim zaklonjena trakama koje su, predstavljajući 'zrake sunca', visile sa maske.

Izabraće Dama Thalasa... Zašto je za Daminu zastupnicu izabrana baš Sudba Rejvenglas, ako ne zato da bi izabrala ono jedno lice, i iza toga ono jedno srce i jedan um, kojima su poznate tajne ovog sveta - tajne koje Luna zna? Ali ona je maltene slepa. Može li Sudba uopšte da razlikuje jedno lice od drugog? Kako će znati ko je ko?

Predvodnica Dobraventura poče da se klati sa noge na nogu; čipkasti ogrtač od mnogih nizova perli, prebačen preko njene odeće, poče sa zvecka i kucka. Ona zapeva prastaru svetkovinsku pesmu prizivanja; a pobednice počeše polako da se kreću u kolu, prekoračujući nogom preko noge; povukoše i Lunu sa sobom.

209

Luni lako, gotovo hipnotički, dođoše reči litije, pozivi i odgovori. Bilo je to nešto duboko ukorenjeno u njenom pamćenju, nešto svijeno oko najprimitivnijih slika kojih se sećala. U litaniji, stihovi se nisu baš rimovali, zato što je tokom vekova sam jezik toliko menjan, da su reči izgubile svoje nekadašnje oblike; takav je slučaj bio i sa većinom drugih svetih pesama. Melodija je na Lunin sluh ostavljala čudan utisak. Svetlohodna je pevala sa ostalima, ali deo njenog uma držao se postrani i samo gledao tu starinsku priredbu folklora, u koju se ostatak njenog bića ulivao bez dileme. A taj posebni deo nje nije više bio siguran da će Sudba odabrati baš nju, slepo, bez ikakve pomoći. Da li sibilski um zaista kontroliše ono što se ovde događa? Mene je usmeravao kako je hteo - ali može li posegnuti dalje od moje ruke, može li zaista pokrenuti nešto što ne drži kao lutku na koncima?

"...ko nas doji na grudima svojim,i grob bude kada grob nam treba?"

"Dama daje sve što nama treba.Ja njoj dajem, ne štedim, ne brojim."

Luna vide da je Sudba počela lagano da plovi pored njih, u krug, ali u suprotnom smeru, noseći masku; njen izraz lica bio je prepun zaoštrene pažnje, ali bez nekog određenog usmerenja. Neće me prepoznati.

"Ko nam puni i mreže i usta,ko u srca unosi nam tugu?"

"Dama naša. Mi nećemo drugu.Nikad ne daj da ostane pusta."

Luna se ugrize za usnu - protiv panike, protiv daljih reči, protiv nagona da vikne Evo me! Ovde sam! Želela je da veruje da je sve predodređeno, ali više nije bila sigurna da je ma šta predodređeno. Ovo nije mogla da prepusti slučaju - ne sad, pošto je išla tako daleko i videla tako mnogo. Mora da izabere mene. Ali kako?

"Ko natera i nebo da plače?Čija kletva razbešnjuje more?"

"Po Dami znaš se, čuj, zemni stvore!Njene reči za te život znače."

Lunina memorija skoči napred ka dolazećim stihovima, i dva nivoa njene svesti se stopiše: "Input!"

"Ko zna koga Dama će da zove?Ko zna kome kakvu sudbu sprema?"

Odziv utihnu i nestade: ona pade u transfer. I vrati se sa neočekivanom silinom, od koje ostade zaglušena. Oseti da se spotakla od šoka, pokuša da otvori oči. Međutim, oči su joj već bile širom otvorene, a ipak, svet koji je videla bio je jedva nešto svetliji od mesečine, sa mutnim i nejasnim obrisima. Pa, ona od drugih čula dobija nesrazmerno jače utiske... zato što je slepa! Još sekund prolaska kroz užas, zatim razumevanje da je - Sudba Rejvenglas. I da se negde u ovom nejasno viđenom krugu figura koje kruže oko njenog nepokretnog tela nalazi sigurno i jedna koja je uhvaćena drugim polom ovog transfera...

Gledala je kako mutna obličja prolaze i prolaze, i pitala se šta će naći, da li će moći da se snađe. Onda vide da se jedna figura u kolu spotiče, da je podržavaju i napola nose ruke okolnih dvaju žena, onih koje ni po čemu nije mogla razlikovati. Ona sama... gleda sebe samu. Dakle, iz njenih očiju morala bi gledati Sudba Rejvenglas; sigurno svaka gleda svoje lice i svesna je da to čini... Najednom Luna oseti da se njeno pozajmljeno telo otkočilo i da je pošlo napred, slobodnim koracima, ka pravoj njoj; da pruža masku ispred sebe. Prilazeći sama sebi, vide najzad da je to zaista njeno lice. Zurilo je u masku i uzvraćalo joj pogled, bez

210

reči, sa izrazom divljenja i zanemele očaranosti. Ona podiže masku, Sudbinim uzdrhtalim rukama, još jednom dirnuta njenom lepotom, i stavi je čvrsto na svoja ramena.

U trenutku kad je maska legla na mesto, Luna oseti da je cimnuta nazad preko provalije transfera, u um zaista svoj, i začu svoj uzvik pri završetku transa. Sad je gledala kroz masku, kroz rupe za oči. Vide da ispred nje stoji Sudba Rejvenglas Zimska, ošamućena; oseti da je žene u kolu, levo i desno od nje, i dalje podržavaju; začu grmljavinu odobravanja oduševljene gomile. Ali iz tih trenutaka zapamtila je samo jedno: Sudba je prstima dodirivala lice koje je opet bilo njeno sopstveno: "Moje lice... videla sam moje lice. I masku Letnje Kraljice..."

Gomila sveta poče da nagrća oko njih, razbijajući krhki krug ruku, odnoseći sve koje su učestovovale. One koje su pridržavale Lunu da ne padne, sad se udaljiše, ali Luna je već bila čvrsto u ravnoteži; ona posegnu napred, uhvati Sudbu za šake, da joj pomogne da čvršće stoji. Bile su licem u lice. "Sudbo - ostvarilo se", promrmlja ona. "Postala sam Letnja Kraljica!"

"Da. Da, znam." Sudba odmahnu glavom, a suze unesoše svetlost u njene zatamnjene oči. "Tako je bilo suđeno. Bilo je. Ovo je sigurno prvi put da dve sibile gledaju jedna iz očiju druge. I da vide sebe..." Ona rasejano zagladi svoj okovratnik od belog perja. "Bićeš kao kraljica sve ono što sam postigla da tvoja maska bude."

Lunino srce steže iznenadna, teška ruka. "Ali ne sama. Trebaće mi pomoć. Trebaće mi ljudi koji će pridobiti poverenje mog naroda... i tvog. Da li bi ti htela da mi pomogneš?"

Pernati okovratnik zašušta Sudbinim klimanjem glave. "Potrebno mi je novo zaposlenje. Rado ću ti pomoći kako god je u mojoj moći. Luno... Vaše veličanstvo."

Mrežasti svod baci senku na njih, a starešina Dobraventura stupi između njih, svečano vesela. "Damo!" Oko nje, druge pripadnice porodice Dobraventura se nakloniše. "Dužnosti danas imaš tri: da pođeš među narod i pokažeš mu da je noć maski počela. Da budeš bez briga. Da se raduješ. A sutra dužnosti imaš tri: da siđeš na dokove kad napolju bude zora. Da baciš Zimu u More. Da vladaš umesto nje, kao što je volja Damina."

Da baciš Zimu u more... Luna pogleda ka Palati. "Uh... razumem.""Onda hodi s nama, da te narod vidi. Do sutra, svi smo između svetova, između Zime i Leta, između

prošlosti i budućnosti. A ti si vesnik promene." Dobraventura pokretom pokaza Luni da treba da bude pod tim njihovim pokretnim senjakom.

"Sudbo, hoćeš li ići sa mnom?""O, da, stupaću uz tebe." Sudba se nasmeši. "Ovo će mi možda biti poslednja prilika da vidim druga

ljudska bića u svoj njihovoj slavi, pa ću je iskoristiti maksimalno." Dotače svoje veštačko oko prstom punim ljubavi i tuge. "Sve moje maske, delo u koje sam uložila ceo život, procvetaće i uvenuće u ovoj jednoj noći... a moj vid će uskoro u more, zajedno sa svim ostalim zimskim izobiljem, i dobrim i zlim."

"Neće!" Luna odmahnu glavom. "Kunem ti se, Sudbo - ovo će biti stvarna promena!" Gomila poče da se nameće između njih.

"Luno! Šta sa Ukresom?" doviknu Sudba preko razmaka koji se, između njih, sve više širio.Luna uzaludno pruži ruku, gubeći kontrolu, izgubljena u masi. "Ne znam! Ne znam..." Snažne ruke

je digoše u nosiljku okićenu cvećem; ona sede. Ponesoše je, pod svodom, niz Ulicu: list koji se ljuljuška dok ga potok nosi nizvodno.

Gde god su je doneli, videla je kako se pojavljuju maske: slavitelji su skrivali lica, odbacivali svoje sopstvene identitete, postajali svoje maštarije - kao što je učinila i ona, Letnja Kraljica. Noćas neće biti ni Zime ni Leta, ni stranaca ni domaćih, niko neće biti u pravu niti u krivu. Na sve strane su cvetali kostimi, svirala muzika, maskirana lica se smejala, pevala, vikala u pozdrav Kraljici. Svuda su ljudi nastojali da pođu uz njenu nosiljku, da ponude Kraljici jelo, piće i poklone, ili da je jednostavno dodirnu za dobru sreću. Bila je njena dužnost danas, noćas, da bude vesela vinska mušica, simbol kratkotrajne radosti života; jer će svet, a i njena vladavina, tek sutra opet postati stvarni...

I bila je zahvalna masci na sebi, masci koja je njima značila sve, a njoj omogućavala da sakrije istinu da joj, kad god se uključi u ovaj trenutak, vreme preskoči na sutrašnjicu, a smeh zamre. Jer ako njen plan nije uspeo, ako Sirus nije ispunio obećanje, onda će sutra, kad izgovori potrebne reči i da znak kao Letnja Kraljica, Ukres biti udavljen...

49.

211

I tako, mala zaista veruje da će biti izabrana za Letnju Kraljicu. Čuje neke glasove koji joj govore da će pobediti. Geja Džeruša je lagano šetkala po predsoblju predsednika Vrhovnog suda, odveć nervozna da bi sedela mirno na očajnom izboru napuštenog nameštaja. Iako su joj izgledi samo jedan prema nekoliko stotina? Ne, Džeruša, vasiona ni najmanje ne mari u šta neko veruje... Luna ili ti ili ma ko drugi. Verovanje naprosto nema veze.

Ničeg tu nije bilo što bi joj skrenulo pažnju sa takvih misli, ničeg osim neoštrih negativa pojedinih predmeta koji su ranije bili okačeni po zidovima, a sad uklonjeni iz ove gole, drevne sobe. Međutim, biće unet novi komplet predmeta, ali doveden i novi skup ljudi, kad Promena još jednom zavlada u ovom istrajnom Karbanklu. Stvari se stalno menjaju; ali do koje mere je to menjanje realno? Da li ijedan naš izbor, ma kako nam izgledao važan, ikad dovede do nastanka makar i najmanjeg talasića u široj slici stvari? Prolazeći pored prozora, ona vide sopstveni odraz, u duploj ekspoziciji, preko slike grada zahvaćenog preobražajem; stade, u tišini, da posmatra taj prizor.

"Komandantkinjo Pala-Tion. Lepo je od tebe što si pristala da dođeš. Znam koliko si zauzeta." Na vratima se pojavio predsednik Vrhovnog suda, Hovanese. Digao je ruku za učtivi pozdrav, a ona uspe da zaboravi da su je pustili da ovde čeka i šetka se znatno posle zakazanog trenutka prijema.

Salutirala je. "Nikad nisam zauzeta toliko da ne bih mogla da diskutujem o dobrobiti Hegemonije, visokočasni." Ili o svojoj. Ili da gledam kako neko jede gluposti koje je nalupetao... Učtivo je dotakla njegovu uzdignutu šaku, a on joj je pokretom pokazao da uđe pre njega u sobu. Bila je to sala za sastanke, imala je dug sto sastavljen od nekoliko manjih stolova i zakrčen mnogobrojnim prenosivim terminalima. Oko stola su sedeli ovdašnji hegemonijski birokrati, ona uobičajena grupa koju je odavno upoznala i namrzla, ali, među njima, i nekoliko članova Hegemonijine skupštine, njoj većinom nepoznatih. Pretpostavila je da spremaju poslednje elemente obaveznog izveštaja o svim zamislivim aspektima njihove okupacije Tijamata. Čak i na svetu ovako retko nastanjenom i slabo razvijenom, proces odlaska bio je levijatanski. Jasno je sagledala ogromnu dosadu na nekima od malobrojnih karemovskih lica u sali. Hvala bogovima što sam samo plavanka, a ne činovnica. Pade joj na um: otkad je postala komandant, zapravo se ničim stvarnim, osim komandovanjem, nije bavila. Ali juče sam ponovo bila prava policajka.

Stala je, saslušala njihov aplauz: tupkanje dlanovima o površinu stola. Apsorbovala je takav doček i mentalno ga upoređivala sa onim koji je do juče očekivala. Glavnina civilnih službenika poslatih na Tijamat bila je poreklom iz iste oblasti na planeti Novosklon, baš kao i glavnina policajaca; po mišljenju Hegemonije, kulturna homogenost daje veću delotvornost u radu. Danas činjenica da je ona ipak jedna od njihovih, i da dobija počast, kao da je značila više od činjenice da je samo žena. Dostojanstvenim naklonom uzvratila je na priznanje koje su joj ukazali, a zatim je sela u stolicu, odnekud neskladno donetu, koja joj se našla u blizini.

"Siguran sam da ste svi već čuli", reče vrhovni sudija stajući na svoje mesto, "da je komandant Pala-Tion otkrila, i praktično u poslednjim trenucima osujetila, pokušaj tijamatske Snežne Kraljice da zadrži vlast..."

Džeruša je gordo slušala njegov izveštaj. Svaki pohvalni pridev prijao joj je kao miris retkih trava, u svakom je uživala. Bogovi, pa ja bih mogla i da se naviknem na ovo. Iako Karemovac, Hovanese je znao da se danas i na njega odsijava deo njene slave, pa nije štedeo pohvale. Često je zastajao da popije još po malo iz jednog poluprozirnog vrča; pitala se je li to zaista voda, ili nešto protiv bola hvaljenja nekog drugog. "...Iako je bilo, kao što većina nas prisutnih zna, određenih osporavanja kad je trebalo naimenovati ženu za komandanta policije, mislim da se na tom poslu dokazala. Ne verujem da je naš prvobitni kandidat za to mesto, glavni inspektor Mantanjez, mogao iole bolje da postupi u toj situaciji, da su im uloge bile obratne."

Ovo ti je prokleto tačno. Džeruša, u lažnoj skromnosti, obori pogled, u stvari samo da bi sakrila komade polomljenog stakla u svom osmehu. "Samo sam radila svoj posao, visokočasni. Kao i uvek." Ti nisi nimalo pomogao, mogla bih dodati. Ugrize se za jezik.

"Ipak, komandante", reče jedan od skupštinskih poslanika ustajući veličanstveno, "završetak tvoje službe ovde biće u znaku pohvala. Ti činiš čast svojoj planeti i svom polu." Na ovo se jedan ili dvojica Novosklonaca nakašljaše. "Što pokazuje da nijedna pojedinačna planete, niti rasa, niti pol, nemaju potpun monopol na inteligenciju; svi mogu da doprinesu, i doprinosiće, daljem napretku Hegemonije; doduše, možda ne svi u jednakoj meri, ali zato svako prema svojoj sposobnosti..."

"Ko ovome piše grafite na unutrašnjoj strani lobanje?" progunđa kiselo direktor sektora narodnog zdravlja, koji je sedeo do nje.

212

Džeruša, mrmljajući iza šake, odgovori: "Ne znam, ali čovek je živi dokaz da je moguće živeti vekovima i ne naučiti ništa." Vide direktorov kratki trzaj usnama i prevrtanje očima: tren drugarstva, zajedničkog stava o nečemu što smeta.

"Da li bi ti rekla nekoliko reči, zapovednice?"Džeruša se trže, uviđajući da taj skupštinar nije ni opazio da je iko sem njega kazao išta. Bogovi, ne

dajte da se zagrcnem. "Hm, hvala, hvala. Zaista nisam došla sa namerom da držim govor, niti za to imam vremena." Ali, samo malo sačekajte... "Ali pošto ste već svi ovde, dozvolite da iskoristim vašu pažnju i pomenem jedno pitanje koje je dovoljno važno da se na njemu zadržimo." Ustala je, nagnula se napred preko pomalo neravne površine stola. "Pre nekoliko nedelja postavljeno mi je veoma uznemiravajuće pitanje - o merima, tijamatskim stvorenjima od kojih dobijamo vodicu života." Ovo poslednje je dodala za slučaj da neko od članova Skupštine ne zna, ili se pravi da ne zna, šta su meri. "Saopšteno mi je da je Stara Imperija stvorila mere sa namerom da to budu stvorovi sa inteligencijom na nivou ljudske. Čovek koji mi je to rekao dobio je informacije neposredno iz jednog sibilskog transfera."

Gledala je kako se njihove reakcije, kao koncentrični krugovi talasića, šire i sudaraju oko stola. Pokušavala je da oceni šta je zaista istina - da li Skupština zna, znaju li ovi činovnici, da li je ona, Džeruša, zaista jedino ljudsko biće u ovoj sobi koje nije znalo istinu... Ali, ako je iko od njih samo glumio zapanjenost, bio je odličan glumac. Gunđanja počeše oko stola: bunili su se.

"Pokušavaš li ti da nam kažeš", reče Hovanese, "da neko tvrdi da smo istrebljivali jednu inteligentnu rasu?"

Klimnula je glavom, oborenog pogleda. Trudila se da stupa veoma lakim korakom. "Ne svesno, dakako." U svom umu videla je ona tela na plaži: ali, svesno ili ne, ubijali ste ih. "Sigurna sam da niko u ovoj sobi, nijedan poslanik hegemonijske Skupštine, ne bi dopustio da se išta slično događa." Namerno je uputila pogled najstarijem 'Nosiocu znaka' među njima, skupštinaru koji je izgledao kao da ima oko šezdeset godina, i koji bi mogao biti zaostatak iz vremena dovoljno davnih. "Ali neko je, svojevremeno, znao, jer, znamo za vodu života." Ako je ovaj stari znao, nije dopustio da mu se to primeti na licu; ona se iznenada zapita zašto joj je stalo da ga u takvom nečem ulovi.

"Znači, ti sugerišeš", poče neko od drugih Karemovaca, "da su naši preci svesno zakopali istinu, da bi dobili vodu života za sebe?" Čula je koje se posebno ogorčenje skršilo u reč preci, i uvidela da je ipak učinila jedan pogrešan korak. Karemovcu kritikovati pretke, to je kao da optužiš nekog pripadnika njenog naroda za incest.

Ipak, klimnula je glavom, čvrsto, uporno. "Da, gospodine, neko je to uradio."Hovanese povuče gutljaj iz čaše; reče teško: "To su optužbe koje svojom ružnoćom i neprijatnošću

ne dolikuju ovakvom trenutku, komandante Pala-Tion."Opet je klimnula glavom. "Znam, visokočasni. Ali ne vidim koji bi auditorijum bio podesniji da ih

čuje. Ako su istinite...""Ko je izrekao tu optužbu? Gde su mu dokazi?""Van-Tijamatovac, po imenu Ngenet; poseduje zemljište i plantažu ovde na Tijamatu.""Ngenet?" Direktor komunikacija podsmešljivo se pipnu po uvu. "Onaj odmetnik? On bi tvrdio bilo

šta, samo da stvori rđav utisak o Hegemoniji. To cela vlada zna. Jedina pažnja koju on zaslužuje da dobije od tebe, zapovednice, jeste da ga smestiš u zatvorsku ćeliju."

Džeruša se nasmeši kratkotrajno. "Svojevremeno sam razmatrala tu mogućnost. Ali on tvrdi da je tu informaciju dobio od jedne sibile; dakle, stvar bi se lako dala proveriti, treba samo da pitamo neku drugu sibilu."

"Ja nikad ne bih degradirao čast mojih predaka tako sramotnim postupkom", progunđa jedan poslanik.

"Meni se čini", reče Džeruša naginjući se opet napred, "da budućnost ovdašnjih naroda, onih koji su ljudi i onih koji to nisu, treba da bude mnogo važnija nego ugled nekih Karemovaca koji su postali prašina pre jednog milenijuma. Ako se vrši neka nepravda, dajte da to priznamo i ispravimo. Ako se pravimo da ne primećujemo masovno ubistvo na ovim prostorima, to znači da nismo ništa bolji od Snežne Kraljice. Štaviše, da smo gori - poprskani krvlju nevinih bića, ali zato što ih ubijaju robovi i lakeji koji samo izvršavaju naše zahteve, dok ih mi, za uzvrat, kažnjavamo tako što njihov svet zadržavamo u vatrenom dobu!" Otupelo je slušala te reči koje su izletale iz njenih sopstvenih usta; setila se od koga je sve to čula.

Tišina groba pritisnula ju je sa svake strane i naterala da sedne. Nepomično je sedela, vrlo jasno svesna svog disanja i iščezavanja njihove dobre volje koja je isticala iz ove sobe kao tečnost iz neke ljušture

213

u kojoj ničeg drugog i nema. "Izvinite, gospodo. Izgleda da sam... govorila neumesno. Znam da je teško suočiti se sa ovakvom optužbom. Zato sam se i ja tolikom lomila šta da preduzmem po tom pitanju, da li da podnesem službeni izveštaj..."

"Nemoj podnositi izveštaj", reče Hovanese.Digla je pogled ka njemu, iznenađena; a onda pogledala redom sve oko stola, videći kruti gnev

Karemovaca i ozlojeđeni gnev Novosklonaca. Glupačo! Odakle ti pomisao da oni žele da pogledaju Istinu u lice, kad to ni sama ne voliš?

"Skupština će uzeti tu temu u razmatranje kad odemo sa Tijamata. Kad dođemo do odluke, hegemonijski koordinacioni centar na Karemofu biće obavešten o eventualnoj potrebi izmene politike."

"Pitaćete, bar, i neku sibilu." Ispod stola je okretala kaiš svog ručnog sata, čeznući za punom šakom kapsula ieste.

"Imamo mi jednu, sa nama je, na brodovima", reče on, ne odgovarajući na pitanje u celosti.Teško toj jadnici, sa takvim mušterijama. U srcu se pitala da li će mersko pitanje, jedino koje bi

vredelo da oni postave, ikad više biti postavljeno."U svakom slučaju", reče Hovanese mršteći se njenoj ćutnji, "odluka, kakva god da bude, neće biti

tvoj problem, Džeruša; provešćeš ostatak svoje karijere, i života, mnogo svetlosnih godina daleko od Tijamata. Kao i svi mi. Cenimo tvoju zabrinutost i otvorenost u iskazivanju svog uverenja. Ali za nas, ovde okupljene, meri i ceo Tijamat od sad postaju čisto akademsko pitanje."

"Valjda je tako, visokočasni." Uostalom ni kiša ne pada ako ne pada na tebe. Ona još jednom ustade i sve ih pozdravi krutim salutiranjem. "Hvala vam za vaše vreme i što ste me pozvali. Ali, moram da se vratim mojim dužnostima pre nego što i one postanu akademske." Okrete se, ne čekajući ni na kakav znak da joj dozvoljavaju da ode, i iziđe brzo iz sobe.

Stigla je do izlaznog hodnika, ali onda za njom dolete Hovaneseov glas koji ju je pozivao da stane. Ona se okrete, napola vrela, a napola hladna, i vide da on za njom dolazi sam. Nije uspevala da sasvim pročita njegovo lice.

"Nisi dala Skupštini priliku da ti uruči prekomandu, zapovednice." Njegove oči su je kažnjavale za njenu netaktičnost i nezahvalnost pred poslanicima; međutim, ne reče joj ništa više.

"A." Uzela je list sa tekstom automatski iz njegove ruke, prstima koji nisu osećali ništa. O, bogovi, kakve li ću sreće biti?

"Nećeš ni da pogledaš?" To nije bilo uzgredno pitanje, a ni prijateljsko, i ona oseti da se njena otupelost širi.

Malo je nedostajalo da odbije; ali neki perverzni deo nje nije hteo da ignoriše taj izazov. "Hoću, naravno." Odlomila je pečat, rasklopila tanani papir i nasumice prolutala očima po stranici. Rasformiranje tijamatske policijske brigade; to je i očekivala, plavci će ići na nekoliko raznih svetova. Mantanjez će biti glavni inspektor negde drugde. A ona... ona... konačno nađe svoje ime i pročita...

"To je neka greška." Osećala je u sebi savršeni mir savršene neverice. Pročita ponovo: komandant sektora, što je maltene jednako njenom položaju ovde. Ali u mestu Rajska Stanica, Silagong, na Velikoj Plavoj. "Tamo nema ničeg osim pustinje od šljake."

"Tamo postoji i kažnjenička kolonija. Obimno vađenje minerala obavlja se tamo, komandante. Rudarski posao, od velikog značaja za Hegemoniju. Planira se otvaranje još jedne robijaške naseobine. Zato se i ojačava sastav policije."

"Do vraga, ja sam policajka. Neću da budem upravnik logora." Hartija uzdahnu pod pojačanim stiskom njene šake. "Zašto se meni daje ovo? Je l' zbog onog što sam maločas rekla unutra? Pa nisam ja kriva što..."

"Bilo je odavno predviđeno da odeš tamo u prekomandu, zapovednice. Samo, zbog zasluga ti je dato više mesto - komanda sektora."

Izgovarao je te reči promišljeno, sporo; iz njega je prosto curilo samozadovoljstvo čoveka koji živi od uticaja i od znanja pre drugih. "Uostalom, rehabilitacija kažnjenika je jednako važna kao njihovo privođenje pred zakon. Neko mora i to da radi, a ti si osoba koja ume da odoli u... teškom položaju."

"U slepoj ulici!" Dalje se raspravljati, značilo bi samo se još ponižavati; Džeruša se borila da obuzda svoj temperament, ali nije baš uspevala. "Komandujem policijom cele jedne planete. Upravo sam dobila pohvalu. Ne moram ćutke da trpim da mi crkava karijera!"

"Naravno da ne moraš", reče on pokroviteljskim tonom. "Možeš da pokreneš to pitanje pred članovima skupštine - mada verovatno nećeš naići na velike simpatije kod njih, posle gnusnih i ogavnih

214

optužbi koje si maločas izgovorila tamo." Njegove oči postadoše mračnije. "Da se mi pogledamo otvoreno oko ovoga, je l' može, komandante? Oboje znamo da si vrhunski položaj dobila zahvaljujući Kraljičinom mešanju. Pa unapređena si, pre svega, u inspektora - samo da bi se učinilo Kraljici po volji. Ova nova pozicija je više nego što zaslužuješ. Jasno ti je isto koliko i meni da se muškarci pod tvojom komandom nijednog trenutka nisu pomirili da im zapoveda žena." Ali to je Arienrod nameštala! Upravo sad se ta situacija menja, već se promenila... "Stanje morala u brigadi bilo je očajno; glavni inspektor Mantanjez često mi je referisao o tome. Tebe u policiji ne žele i ne traže. Da l' ćeš ti ovu prekomandu da prihvatiš, ili da podneseš ostavku, to je tvoja stvar, ali nama je to savršeno svejedno." Iza svojih leđa je uhvatio jednu šaku drugom i tako stajao pred njom, nepomičan kao zid. Sećala se blistavih pohvala koje je govorio o njoj pre tako kratkog vremena.

Ti si mi ovo namestio, skote jedan. Videla sam da će tako biti. Ali posle onog juče mislila sam - mislila sam..." "Boriću se protiv ovoga, Hovanese." Glas joj je drhtao od besa, ali polovina besa bila je usmerena ka njoj samoj, što je dozvolila da se ovo desi. "Ni Kraljica nije mogla da me upropasti, pa nećeš ni ti." Ali Arienrod te jeste upropastila, Džeruša. Jeste... Okrete se i iziđe. Ovog puta niko je ne pozva da se vrati.

Geja Džeruša iziđe iz zgrade Suda Tijamata i pođe nazad, nezakrčenom Plavom uličicom, ka glavnom štabu policije. (Čak i u doba Festivala, veseljaci su izbegavali ovaj deo grada.) Njena prva i jedina misao bila je da ode kod svojih ljudi, da im objasni u čemu je njen problem i da pokuša da dobije njihovu podršku. Njihov stav prema njoj odista se menjao, zbog onog juče; to je videla na gotovo svakom licu. Međutim, da li se promenio dovoljno? Kad bi sad imala pred sobom dovoljno vremena, moguće je da bi dobila poštenu šansu da dokaže da je sposobna, jednako kao i ma koji muškarac, da zadobije njihovo poštovanje. Ali toliko vremena nema. Ima li dovoljno bar da pokuša da ih okupi, da joj pomognu u ovome? Ako bi to i mogla... vredi li truda?

Uvide da je već stala. Ispred nje - građevina štaba: prastari, grozni fosil na koji se toliko navikla. Nijednu drugu zgradu niti položaj u službi ona više nikad, nikad u životu neće toliko mrzeti - niti, uvide ona, smatrati toliko značajnim. Kud god da ode, ako uopšte ode u uniformi koju sad nosi, uvek će biti marginalka, uvek će morati ne samo da radi svoj posao dobro, nego i da se bori da bi dokazala da uopšte zaslužuje pravo da ga radi. I uvek će se naći neki novi Hovanese, neki drugi Mantanjez; takvi je nikad neće prihvatiti i nastojaće da je isteraju. Bogovi, pa da li ona zaista želi da provede ostatak svog života tako? Ne... ne ako može naći nešto drugo, neku drugu svrhu života, koja će joj značiti isto koliko ovaj posao i u koju će verovati isto toliko. Ali, nema ničeg drugog... ne postoji. Izvan ovog zaposlenja ona nema ni život, ni cilj, ni budućnost. Prođe pored štaba, iziđe iz Plave uličice i zaroni u reku svetkovanja.

50.

Kroz slabo osvetljene Starbakove odaje Ukres je plovio kao stranac, bez sna, bez cilja. Ne više njihov deo, ali ni slobodan da iziđe. Sve ulaze u taj stan, i one javne i one privatne, sad su čuvali stražari, ali ne Kraljičini gardisti, nego Letnjaci besni zbog njenog pokušaja da spreči Promenu. Pod stražom su držali i samu Arienrod - a njena zavera je, iz nekog razloga, propala. Međutim, kad je pokušao da ih pita o Luni, i da li im je Luna otkrila zaveru, nisu znali, ili nisu hteli da kažu. Pokušavao je da ih navede da ga puste, ili da ih ubedi da je samo Letnjak kao i oni, ali samo su se smejali i terali ga nazad, harpunima i noževima. Znali su ko je on: Arienrod im je rekla. Zato će ga tu držati sve dok ne bude prinet na žrtvu.

Arienrod je bila ta koja ga nije pustila. Ako propadaju njeni snovi, moraju i njegovi. Ako treba ona sutra da umre, onda nek umre i on. Vezala ga je za sebe isto onako nepobežno kao što će sutra biti konopcima vezan za nju kad ih bace zajedno u vodu. Ona je inkarnacija Mora, Starbak je njen družbenik, dakle i družbenik Mora, oboje će se iznova roditi sa novom plimom... ali kao nova tela, sa sasvim novim, neuprljanim dušama - letnjačkim dušama. Tako to ide još od početka vremena, to je običaj koji će zauvek važiti, bez obzira što su ga stranci preokrenuli da ide njima u korist. Ko je on, da menja Promenu? Luna je pokušala da ga spase, ali njegova sudbina je jača i od njega i od nje. Nastojao je da ne razmišlja o onome što se događalo kad su njega odveli i kad su Arienrod i Luna najzad ostale nasamo; mora biti da je tad Luna konačno doznala istinu o sebi. Čak i ako je potom uspela da, na neki način, pobegne od Arienrod, sad se više nikako ne može vratiti po njega. On samo može da bude zahvalan što je dobio jedan poslednji sat sa njom. To je poslednji ustupak osuđeniku... i poslednja ironija jednog straćenog života.

215

Otvorio je pozlaćeni orman, preturao neko vreme po njemu i našao jedan zavežljaj: odeću koju je nosio kad je po prvi put došao u ovu palatu. Iznese je i raširi polako po mekoj površini saga. U sredini zavežljaja bile su one perle koje je kupio drugog dana svog boravka u gradu... a uz perle, svirala. Ostavio je sviralu po strani, skinuo se i obukao labave, teške pantalone i košulju u duginim bojama koja se slagala sa tim perlama. Oblačio se kao da je to neki ritual. Onda je iz fioke na vrhu svog 'stočića za oblačenje' uzeo očevo odlikovanje i okačio ga oko vrata: time je sve bilo upotpunjeno. Nežno je dohvatio sviralu i seo na ivicu kauča koji je imao teške, debele noge i naslon pogodan za udobno sedenje.

Podiže sviralu do usana i opet je spusti: usta neočekivano suva, odveć suva za pesmu. Proguta, osećajući kako se puls u njegovoj slepopčnici usporava. Diže opet tu krhku školjku. Rasporedi prste po otvorima i dahnu u usnik. Jedna nota, drhtava, ispuni vazduh oko njega, kao duh koji zapanjeno uviđa da je oslobođen tišine za koju je mislio da će biti večna. Čep osećanja mu zatvori grlo i on ponovo proguta; melodija za melodijom ispunjavala mu je glavu, pokušavajući da pobegne u vazduh. On poče da svira, zastajkujući, reagujući pogrešnim prstima na zapamćene obrasce, uz piskave nadtonove koji su ga ubadali u uši. Ali, postupno, njegovi prsti postadoše hitriji, voda pesme poteče opet slatka i čista iz dubine njegovog bića, noseći ga nazad, ka svetu kog je izgubio. Arienrod je pokušala da upropasti njegov poslednji susret sa Lunom, da oduzme čak i to, kao što mu je oduzela uživanje u ma čemu što je lepota i radost a nije ona sama; ali, nije uspela. Lunina strast i vera u njega su čisti kao pesma, a uspomena na Lunu odneće sav stid, zalečiće sve rane, ispraviće sve nepravde...

Ukres diže pogled: neko je ispred njega otvorio vrata njegovog stana koja su čuvali stražari, razbijajući pesmu i čaroliju. Uđoše dva obličja u dugim odeždama i sa kapuljačama. Jedna figura se kretala sporo, groteskno. Za njima se vrata zatvoriše. "Ukres Svetlohodni Letnji..."

Ukres žmirnu, diže ruku i dohvati lampu koja je visila odozgo; pojača njen sjaj. "Šta hoćete? Nije sad vreme..."

"Vreme je... posle dvadeset i nekoliko godina." To je rekao prvi čovek, onaj koji se kretao lako. Taj stupi napred, u sferu svetlosti i zbaci kapuljaču unazad.

"Šta?" Ukres vide čoveka na mlađem kraju srednjeg životnog doba; stranca. Karemovac, pomisli on prvo; ali nešto bleđe kože, masivnije građe, okruglijeg lica. Nešto u tom licu... kao da je poznato...

"Posle dvadeset i nekoliko godina, vreme je da se sretnemo, Ukreše. Kamo sreće da to možemo u veselijim okolnostima."

"Ko si?" Ukres ustade sa kauča."Tvoj prvi predak." Te reči je čuo, ali nisu značile ništa; Ukres odmahnu glavom. "Tvoj otac,

Ukreše." Nešto u reči tvoj bilo je nepotpuno, kao da ovaj neznanac ne uspeva da izrazi sve što oseća u vezi sa njom.

Ukres opet sede; krv mu se naglo spusti iz glave, obuzela ga je vrtoglavica.Taj nepoznati čovek - njegov otac - otkopča plašt, zbaci ga sleganjem ramena i nabaci na jednu

stolicu; ispod toga imao je obično srebrnosivo hermetično odelo za svemir i ukrasnu značku i okovratnik poslanika hegemonijske Skupštine. Nakloni se malo, formalno, na način koji je, iako otmen, bio i nekako nezgrapan, kao da ne zna šta bi posle toga, kako bi počeo. "Prvi sekretar, Temon Ašvini Sirus." Onaj drugi čovek - poslužitelj? - se okrete i, vukući noge, ode u drugu sobu, bez komentara, ostavljajući njih dvojicu same.

Ukres se nasmeja da pokrije drugi zvuk. "Je l' ovo neka šala? Je l' te Arienrod nagovorila na ovo?" Šakom pokri svoju tuđinsku medalju, obavi prste oko nje, poče stezati, tako da mu najzad pesnica pobele... sećao se kako ga je Arienrod zadirkivala i ismevala, pričala mu da zna kome je medalja ranije pripadala, i kako se njegov otac zove; pričala mu laži.

"Nije. Objasnio sam Letnjacima da dolazim da vidim sina, i oni su mi pokazali gde si."Ukres otrže medalju preko glave. Baci je Sirusu pred noge. Progovori glasom promuklim od

neverice. "Onda bi ovo moralo da bude tvoje, heroju - pakleno je sigurno da nije Starbakovo. Mnogo je petlje trebalo imati da se ovamo dođe i da se zabode nož u mene... eto ti nagrada. Uzmi je i beži napolje." Sklopio je oči, nastojeći da ne traži sličnosti lica. Čuo je kako se Sirus saginje da dohvati odlikovanje.

"'Našem plemenitom sinu Temonu...'" Rezonantni glas utihnu. "Kako je tvoja majka? U noći sa maskama, dadoh joj ovo... ovo zaveštanje za tebe."

"Ona je umrla, stranče." Otvori oči da bi gledao Sirusovo lice. "Ja sam je ubio." Pustio je da šok deluje. "Umrla je onog dana kad sam rođen."

216

Šok se pretvorio u jad, u nevericu. "Umrla na porođaju?" upita on, kao da mu je zaista važno šta se desilo.

Ukres klimnu glavom. "U Letu nemaju svu modernu opremu. Niti će je imati ovde, posle Promene." Pređe šakama po gruboj tkanini svojih pantalona. "Ali to neće biti nimalo važno meni. A ni tebi."

"Sine. Sine..." Sirus je prevrtao medalju u ruci. "Šta mogu da ti kažem? Moj otac je premijer; on ti je deda. Kad se vratio po mene, sve je bilo tako jednostavno. U očima moje lige, činjenica da sam bio od njegove krvi učinila me je kraljevskom ličnošću, učinila me je vođom, dala mi je pravo da vladam, donela mi je samo uspeh i sreću. A on se vrati na Samathu, uruči mi ovu medalju svojeručno i uvede me u Skupštinu." Pustio je da mu medalja klizne kroz prste; ona ostade da se kružno njiše na lancu, odsijavajući kao plameni točak. "Dao sam ovo tvojoj majci zato što je toliko ličila na narod moje majke; imala je oči plave kao šumsko jezero, a kosu kao sunčev sjaj... Prenela me je nazad, na moju zavičajnu planetu, tokom jedne noći, kad sam bio usamljen a moj svet daleko." Diže pogled, nudeći medalju na ispruženoj ruci. "Ovo je bilo njeno, tvoje, i uvek će biti."

Ukres oseti da mu se kosti rastvaraju a telo pretvara u dim. "Gade jedan... zašto si došao sad? Gde si bio onda, u onim godinama kad si mi bio potreban? Čekao sam da se vratiš, pokušavao sam da budem sve što sam zamišljao da ćeš ti biti, u nadi da ćeš me onda hteti, kad me vidiš." Raširio je ruke, okružen tehnološkim tajnama koje je rešio tako mukotrpno, tako uzaludno. "Ali sada, kad je sve otišlo, i kad sam upropastio svoj život... ti dolaziš i vidiš me ovakvog!"

"Ukreše, tvoj život nije upropašćen. Nije ni završen. Došao sam da... popravim stvari." Oklevao je; Ukres se lagano okrete ka njemu. "Tvoja rođaka Luna mi je pričala o tebi. Uputila me ovamo."

"Luna?" Ukresu se steže srce."Da, sine." Sirusov osmeh ispunjavao je ohrabrenjem i pouzdanjem. "Iza ovog našeg ponovnog

sastanka je njen um, a njeno srce, rekao bih, čeka drugog... Pošto sam upoznao tvoju rođaku, mislim da potičeš od finog porodičnog stabla." Ukres skloni pogled, oćuta. "A pošto sam se sudario sa njenom verom u tebe", reče tužno, "mislim da nema nikakvog razloga da se postidim što si mi ti sin." Sirus se zagleda mimo i oko njega, u instrumente i mašine, ćutljivo svedočanstvo o njihovoj zajedničkoj krvi, istoj nasleđenoj kulturi.

Pođe ka Ukresu, koji ustade. Okači mu opet medalju oko vrata, gledajući ga u lice i duboko u oči. "Ti više voliš svoju majku... ali vidim da imaš tehničarsku potrebu da znaš zašto. Kako bih voleo da na svako pitanje postoji odgovor..." On spusti šaku na Ukresovo rame, ali kao da samo proba, kao da nije siguran da će ruci biti dozvoljeno da tamo i ostane.

Ali, Ukres mu je vratio pogled netremice, upijajući taj trenutak i taj dodir; jedna prazna, hladna ćelija u kojoj je godinama čamio deo njegove celovitosti otvorila se sada, najzad, silovito, a svetlost i toplina su nadirali unutra. "Došao si... došao si po mene - oče..." Izgovorio je tu reč, za koju nikad nije pomišljao da će je sa svojih usana čuti; i pritisnuo dlan preko Sirusove šake na svom ramenu, uhvatio se za tu šaku kao dete. "Oče!"

"Jako dirljivo." Onaj drugi čovek uđe u sobu, opet vukući noge, i rasturi taj trenutak. "Nego, ako nemaš ništa protiv, Svetosti, aj' da završimo ovo."

Ukres pusti očevu ruku, okrete se nezadovoljno, vide da drugi čovek otkopčava i odbacuje plašt. "Herni! Šta..."

Herni se mračno isceri. "Poslala me baba-roga. Ja sam tvoje drugo ja, Svetlohodni." Njegove paralizovane noge bile su obuhvaćene mrežastom armaturom, egzoskeletom.

"O čemu ovaj priča?" reče Ukres pogledavši opet oca. "Šta traži ovde?""Meni ga je dovela tvoja rođaka Luna, govoreći da je voljan da zauzme tvoje mesto kad bude

prinošenje ljudske žrtve, na Promeni.""Moje mesto?" Ukres odmahnu glavom. "On? Ti?... Zašto, Herni? Zašto bi ti to uradio za mene?"

Nije dozvoljavao sebi da se nada...Herni se nasmeja, kratko. "Ne za tebe, Svetlohodni. Za nju. Njih dve su sličnije nego što znaš.

Sličnije nego što znaš..." Njegove oči postadoše daleke. "Luna je znala. Znala je šta mi je potrebno, šta hoću: Arienrod, i moje samopoštovanje... i da se ovo završi, i da se nasmejem poslednji. Luna mi je sve to i dala. Bogovi, hoću da vidim Arienrodino lice kad sazna da je prevarena u svakom, svakom pogledu! Biće, ipak, moja zauvek... a to bi trebalo da bude dovoljan pakao, i raj, za nas oboje." Njegovo gledanje se teleskopski prenelo do njihovih lica. "Idi ti, Svetlohodni, kod one loše kopije koja je tvoja; nadam se da ćeš biti zadovoljan njome. Nikad ti nisi bio dovoljno muško za pravu stvar." Pruži ogrtač ka Ukresu.

217

Ukres ga uze, nabaci sebi na ramena. "Valjda to može i tako da se sagleda." Prikopča ga ispod grla.Otac mu pruži kutijicu paste braonkaste boje. "Natrljaj lice i ruke, da bi stražari pomislili da si

Karemovac.""Pripadnik galaktičkog Izabranog naroda", reče Herni žmirkajući podsmešljivo.Ukres priđe ogledalu, poslušno se natrlja bojom i vide sopstveno iščezavanje. Iza svog odraza u

ogledalu video je Sirusa kako čeka, i Hernija kako pregleda sadržinu sobe, načinom žustro prisvajačkim - vide da se tu nalazi Starbak u svom elementu i da je tu jedan sin kome je došao otac... Dva različita čoveka. Dva različita čoveka, iako su bili isti čovek, voleli istu ali ne istu ženu, dvojica koji nju i sad vole upravo zbog onih stvarti po kojima se ona razlikuje od sebe. Jedan spreman da se vrati u život, a drugi spreman da umre...

Dovršio je bojenje kože, navukao kapuljaču, otišao do Sirusa i stao uz njega. "Spreman sam", reče, najzad odgovarajući na očev osmeh osmehom.

"Sin prvog sekretara, unuk premijera... odgovaraš svojoj ulozi odlično." Njegov otac klimnu glavom. "Hoćeš li išta da poneseš?"

Ukres se seti svirale od školjke, uze je sa kauča. "Samo ovo." Baci kratak pogled na hardverski krš koga je bila puna soba.

"Herni..." Sirus reče nešto skrušeno na karemovskom jeziku, a Ukresu prevede šta je rekao: "Hvala ti što mi daješ sina."

Ukres duboko udahnu. "Hvala ti."Herni prekrsti ruke na grudima, uživajući u nečemu što Ukresu nije bilo sasvim razumljivo. "Nema

na čemu, sadhu. Samo ne zaboravite, nikad, da sve dugujete meni. Aj' sad napolje iz mojih prostorija, vi, kopilad jedna. Hoću da počnem da uživam u njima, a nije mi ostalo mnogo vremena."

Sirus pokuca na vrata, koja se otvoriše. Ukres se na tren osvrte da vidi Hernija, koji je stajao u svom elementu, zauzimajući Ukresovo mesto. Zbogom, Arienrod... Sirus ode, sa svojim slugom koji teško hoda, i ostavi Starbaka samog.

51.

Plima gomile prenela je Lunu s jednog kraja Ulice na drugi, sve do samih škriputavih dokova donjeg sveta Karbankla gde grad zalazi 'nogama' u more. Tu je procesija bacila ponude Majci koja je More i konačno oslobodila Lunu, posle večnosti zbijene u nekoliko sati. Sad je mogla provesti Noć maski kako se njoj hoće. Do zore.

Vratila se Ulicom do gradskog stana Džeruše Pala-Tion, odbijajući pripite obožavaoce i željne, ali nesuđene ljubavnike u gužvi kostimiranih tela; osećala je svud oko sebe ubrzanje pulsa, sve veću strast iza obećanja ove noći. Ali ta elektrizirajuća energija oko nje samo joj je pojačala svest o svome usamljeničkom probijanju napred, i o činjenici da bi do kraja života mogla biti sama ako ovu noć provede celu tako.

Noć je plavela ka crnom na kraju uličice kad Luna konačno stiže do kuće komandanta policije i zalupa na vrata. Otvori joj Pala-Tion, obučena ne u uniformu nego u neku bezobličnu kućnu haljinu; trže se, videći lice Letnje Kraljice pred sobom.

Luna skide masku sa svojih ramena i zadrža je u naručju, ne govoreći ništa."Bogovi..." Pala-Tion odmahnu glavom, kao da je ovo samo još jedan udarac u nekakvom batinanju

od koga je već ošamućena. Stade u stranu, propuštajući Lunu da klisne unutra, u pribežište, da se skloni od gnječećih gomila napolju.

Luna prođe kroz atrijum, uđe u dnevnu sobu, sa srcem u grlu, tragajući za..."Ne. Još ništa", reče Pala-Tion stupajući za njom. "Još se nije vratio.""Ah." I tu jednu reč izgovori silom."Ima još vremena."Luna ćutke klimnu glavom i položi masku Letnje Kraljice na jedan kraj kauča za sedenje."Šta je, već ti je suviše teška?" U Džerušinom glasu sad je bilo manje ljubaznosti.Luna diže pogled, vide umorni rastanak od iluzija koji je oči te žene pretvorio u prašinu. "Nije... ali

sutra u zoru, ako Ukres ne bude... ne bude..." Opet obori pogled."Da li si časno osvojila tu masku?" upita Geja Džeruša Pala-Tion, grubo otvoreno, kao da zaista

očekuje pošten odgovor.

218

Luna pocrvene, zaglađujući trake maske. Da l' sam? "Morala sam je osvojiti."Pala-Tion se namršti. "Kažeš mi da zaista veruješ da je bilo predodređeno... sibilo?""Da. Bilo je. Bilo je suđeno da je ovo izvedem, ako imam dovoljno snage. Imala sam. Razlog koji

stoji iza toga važniji je nego ja ili ti, ili nas obe, komandante. Mislim da ga znaš... želiš li još i sad da me sprečiš?" Posmatrala je bezimenu neizvesnost na Džerušinom licu.

Džeruša protrlja podlaktice, posežući šakama duboko u rukave kućne haljine. "To zavisi od tvog sledećeg odgovora. Imam jedno pitanje, sibilo."

Luna pokri svoje iznenađenje i klimnu glavom. "Pitaj, i odgovoriću. Input.""Sibilo, reci mi istinu, celu istinu o merima."Lunino iznenađenje poče padati, zajedno sa njom samom, u crnu prazninu Nigdine; računarski

mozak poče, umesto njenog, da saopštava ovoj strankinji istinu.Ali iza te istine ležala je druga, dublja istina, i Luni, dok je plutala sama po mraku, dođe vizija i

obrati se samo njoj. Vide mere, ne onakve kakvi jesu - nevine, nesvesne igračke Mora - nego kakvi su prvobitno stvoreni: snalažljiva, inteligentna bića koja u sebi nose klice besmrtnosti... i nešto više od toga. Besmrtnost im je data iz određenog razloga, inteligencija takođe iz određenog razloga. A taj razlog bio je onaj samo njoj poznat: prisustvo sibilske mašine, izvora celokupnog sibilskog usmeravanja, ovde, na Tijamatu, ispod Karbankla, ispod mora. Trebalo je da meri budu čuvari sibilskog uma, da poseduju znanje koje će održavati taj um i omogućavati mu da funkcioniše hiljadama godina... Ali čak ni ovaj izolovani, marginalni svet nije se pokazao sasvim bezbednim od onog truljenja koje je proždiralo Staru Imperiju živu. Gusari sa drugih svetova došli su da love mersku nesavršenu besmrtnost; podanici same Imperije počeli su taj pokolj, kojim je na kraju osakaćena sibilska mreža, koja je bila ključ za njihovu budućnost.

Međutim vremenom je Imperija pala sasvim, bespovratno; srušila se od svoje sopstvene težine. Najzad su nastupila vremena u kojima nijedan lovac nije dolazio da naruši mir ovog sveta. Njeni preci, ljudi, izbeglice-naseljenici na Tijamatu, borili su se da opstanu i da stvore sebi novi dom na ovoj napuštenoj, negostoljubivoj planeti. Nisu ni sanjali kakva tajna leži skrivena ispod tijamatskog mora; a ipak, vekovima su, pobožno slaveći Majku More, slavili i sibilski um ne znajući za njega, a decu tog uma smatrali su svetinjom.

Ali smrtonosna neskrivena tajna vode života održala se u informacionom stasisu do sadašnjosti; i čim se Hegemonija uzdigla, ciklus pokolja mera nanovo je počeo. Posle nekoliko vekova eksploatacije, meri su izgubili osećanje svrhe i pali u primitivno, nepitajuće jedinstvo sa morem. Sibilska mreža je nastavila da radi, da deli znanje osakaćenim kulturama koje su nastojale da se dignu iz ruševina Starog Carstva; ali bez pomoći mera, bez održavanja koje je trebalo da oni obavljaju, sibilski um je počeo da popušta. Ali, nije se ni mogao ni smeo otkriti, i poveriti svoju sudbinu ljudima koji bi ga mogli spasti; jer to su bili isti oni koji su iz svog hira uništavali mere.

Ipak, ona, Luna, postala je Letnja Kraljica, kao što je sibilski um i hteo. Sada je, kao Kraljica, mogla da započne zadatak obnove svega što je uništeno. Ona je poslednja nada sibilskog uma, koji je sve svoje, već nesigurne, snage uložio u usmeravanje njenog puta. Jedino ako ona uspe da preokrene tok dezintegracije, um će moći da joj pomogne da zauvek prekine ciklus izrabljivanja. Nastaviće da je vodi, dok bude mogao; ali teret pretvaranja idealnog u stvarno biće na njoj...

Kraj analize! Luna se zanjiha na nogama, oslobođena iz transfera. Pala-Tion je prihvati rukama i pomože joj da sedne na kauč.

"Je l' ti nije pozlilo?" reče Džeruša, tražeći na njenom licu umirujuće znake shvatanja gde je.Luna odmahnu glavom, sva zgurena pod teretom novog otkrovenja. "O, Damo..." Zaječa, shvatajući

tek sad čemu su bile upućene njene molitve. "Kako? Kako mogu ja da ispravim hiljadu godina nepravde? Ja sam samo jedna, samo Luna..."

"Ti si Letnja Kraljica", reče Pala-Tion. "I sibila. Imaš sve potrebne alatke. Sad je sve samo pitanje vremena... Imaš li dovoljno vremena pre nego što se Hegemonija još jednom vrati?"

Luna polako diže glavu."Ne", reče Pala-Tion sklanjajući pogled. "Neću te ometati. Kako bih mogla živeti sa toliko mnogo

smrti, a ipak podnositi samu sebe? I - zbog čega?" Šake joj se stegoše.Tek sledećeg trenutka Luna je shvatila da je policajka čula samo ono što i Ngenet svojevremeno, a ne

ono što je njoj, Luni, prošaputano u tajnosti, u tami, neposredno umu. Pala-Tion je sagledala izazov, ali ne onaj pravi; videla je samo sukobljavanje dvaju različitih nivoa tehnološke snage, a ne i sukob na sasvim drugom nivou, i sa daleko širim reperkusijama - koje će se, kao talasi, proširiti celom jednom galaksijom.

219

Ipak, Pala-Tion je shvatila da nekakav izazov postoji i da će se ishod možda meriti količinama patnje i smrti; već i to uviđanje je dovoljno. Luna klimnu glavom. "Ovo znači više, i većem broju ljudi, nego što ti ikad mogu reći."

Pala-Tion se nasmeši stisnuto. "Eto meni utehe." Udalji se od Lune, priđe bodljikavoj ljušturi morskog puža na stolu pored ulaznih vrata. Podiže je i zadrža u rukama nekoliko dugih trenutaka, ostajući leđima okrenuta Luni.

Luna se opruži po kauču, tela olovnog, uma otupelog od preopterećenja; pitala se kako da prebrodi sutrašnju zoru, bez čega se ne može suočiti sa dugim godinama budućnosti.

"Morala bih već da se vratim na..." Pala-Tion diže pogled; još neko je kucao na vrata kuće. Luna sede, a šake joj se stegoše. Pala-Tion ode u atrijum.

Luna začu otvaranje vrata, nečiji ulazak..."Ti!" uzviknu neko, kome kao da je bilo muka od tako ogromne izdaje. Poznat glas...Ustade, sa izvesnim naporom, i pođe na tu stranu. Vide tri figure ocrtane svetlošću sa ulice; crvenu

kosu sa rubom od zlata."Polako. Gde si navalio, Ukres", reče Pala-Tion, hvatajući ga čeličnom šakom za mišicu ruke; jer, on

je pokušao da klisne van, u uličicu. "Da je ovo klopka, ti bi sad bio kod mene u zatvoru, a ne u kući.""N-nije mi jasno." Ukres se pod njenom rukom malo opusti. Njegova zbunjenost se jasno videla."Nisam sigurna ni da je meni jasno." Pala-Tion ga pusti. Pored nje je stajao njegov otac i smešako se

kao da hoće da im svima vrati pouzdanje."Ukreše..."On diže glavu. "Luno!" Pođe ka njoj.Ona ispruži ruke. Ukres uđe u sobu, gde je Luna stajala i čekala ga. Ostatak sveta prestade da postoji,

svuda oko susretne tačke njihovih srca."O, Luno! Luno..." Dahnuo je te reči u njeno uvo, a njene reči zaustavio još jednim poljupcem."Ukrešence..." Osetila je ukus suza; glas joj je bio tanak i mali, kao dečji."Ukreše." Oboje digoše pogled, čujući Sirusov glas. "Ja vas sad moram ostaviti. Sad kad ste u...

sigurnim rukama." Osmehom pokaza svoju tugu.Ukres klimnu glavom, odvoji se polako od Lune i priđe opet ocu. Luna je, sa bolom u srcu, gledala

kako se njih dvojica grle poslednji put. Onda njegov otac iziđe u uličnu galamu. Geja Džeruša Pala-Tion zatvori vrata, pogleda Ukresa bezizražajno.

Prisilio je sebe da se sretne sa njenim pogledom. "Ispričaću ti šta znam o Izvoru. Ti to tražiš, je l' tako, da bi me pustila na slobodu... samo to?" reče kao da ne veruje da će biti tako.

Klimnula je glavom, ali njeno lice ostade napeto."Vidi, zapovednice..." On sklopi oči. "Ne znam zašto radiš ovo... ali znam da se ovo ne radi zbog

mene. Ipak, hoću da znaš da mi je žao..." nastavljao je, navaljivao da kaže do kraja. "Znam da od izvinjenja nema nikakve koristi, znam da se njime ne menja ništa, niti ono znači išta. Ipak - izvinjavam se." Raširio je ruke.

"Znači nešto, Svetlohodni", reče ona. Ali policajka je izgledala kao da je i sama iznenađena time što je rekla.

"Bar jednu stvar mogu da uradim za tebe", reče on naglo. Ode energičnim koracima na drugi kraj sobe, iščupa iz zida ružni geometrijski brojčanik časovnika. Luna je sa nevericom gledala kako baca časovnik na pod i gazi ga. On se osmehnu i protrlja ruke. "Ako ti je ovo mesto bilo odvratno, a nisi znala zašto - ovo je bio razlog: subsonični emitor u časovniku." Priđe opet Luni, uhvati je za ruku kao da se plaši da bi Luna mogla da iščezne. "Možda ima i drugih za koje ne znam."

Svest da je godinama bila izložena nesanici i patnji, sasvim nepotrebno... da je sumnjala u svoj zdravi razum, zbog te jedne ubačene spravice... i da je sad mučenju zaista kraj, ispuni Pala-Tionino lice. "Oduvek sam nameravala da pretvorim ovaj muzej u normalnu sobu. Ali, nikad da stignem..." Umorni gubitak iluzija opet se spusti na nju. "Pa, dobro, Luno. Dobila si sve po šta si ovamo doputovala; drago mi je, jer neko će od toga imati koristi. Kad snimimo Ukresovo svedočenje, vas dvoje prestajete da postojite, što se mene tiče; i to će biti kraj problema koje sam zbog vas imala... Nadam se da ćete odsad umeti da sami da se brinete o sebi." Prođe pored njih i ode u zadnje sobe stana.

"Šta je htela da kaže?" reče Ukres okrećući se opet Luni.

220

Odmahnula je glavom, ne gledajući ga u oči. "Valjda misli na sve što se dešavalo protekle godine. Proteklih pet godina, ispravi se bezglasno. "I sve što će biti posle Promene." Pogleda ka masci Letnje Kraljice.

"Šta je ono?" reče Ukres prateći njen pogled."Maska Letnje Kraljice." Ona oseti da se ukrutio i da se odmiče od nje."Tvoja? Ti si je osvojila?" Glas mu se zgusnuo. "Ne! Nisi ti to mogla - nisi mogla da pobediš! Osim

ako si varala."Luna vide svoj odraz, Arienrodin, u njegovim očima. "Pobedila sam jer je tako sudbina htela! Morala

sam da pobedim - i to ne radi nekih mojih dobitaka!""Ne, nego u korist celog Tijamata! Tako isto je i ona uvek govorila." Stao je na izvesnoj udaljenosti

od nje."Sibila sam, Ukreše. Zato sam pobedila! A za Tijamat, da, itekako mi je stalo - kao i njoj. Ona je,

više nego iko drugi, videla šta je ovaj svet bio, šta je sad postao, i šta će u budućnosti prestati da bude... Bilo joj je stalo i do tebe; to ne možeš poricati."

Ukres naglo obori pogled; Luna oseti nekoliko različitih vrsta bola u grudima.Pala-Tion se vrati, obučena u uniformu; prođe pored njih i iziđe iz kuće, bez ijedne reči. Vrata se

otvoriše i za njom zatvoriše, odvajajući ih još jednom od veselja u spoljašnjem svetu. Luna poče pipkati duge trake koje su visile sa maske Letnje Kraljice. Sa njene maske... Moja maska.

"Ukreše, molim te, veruj da je ovo ispravno. Moje dolaženje na položaj kraljice deo je nečeg mnogo većeg, mnogo važnijeg, nego što smo ti i ja. Ne mogu ti to sad objasniti..." Znala je, pogruženo, da nikad nije bilo suđeno da on to sazna; da je, za onu bezobličnu svest koja vodi nju, on uvek bio neprijatelj. "Ali, mi moramo da zaustavimo tuđinsko izrabljivanje Tijamata. Kad sam bila na Karemofu, upoznala sam jednog sibila; doznala sam da sibile i sibili postoje na svim svetovima Starog Carstva - a razlog njihovog postojanja je samo to, da pomognu u obnovi svetova i znanja. Ja mogu da odgovorim na bilo koje pitanje." Vide da se njegove oči šire i da se menjaju.

Osim toga, na toj planeti sam počela da uviđam ono što si ti uvek video, u vezi sa napretkom, tehnologijom; gledala sam tu... magiju kojom stranci vladaju i videla da to za njih nije magija. Razumeju više, tako mnogo više... Ne moraju se plašiti zarazne bolesti, ili preloma kosti, ili porođaja. Tvoja mama ne bi umrla... Imamo i mi pravo na takav život, inače ne bi bilo sibila na ovom svetu."

Vide u njegovim očima glad za onim što je znala da on nikad neće videti. Ali on samo reče: "Naš narod je srećan ovako, u sadašnjem stanju. Ako počne da poseže prema moći i da priželjkuje ono što nema, završiće kao Zimci. Kao mi."

"A šta nama fali? Ništa! Hoćemo znanje, tražimo svoje prirođeno pravo. To je sve. Stranci žele da mi mislimo da nije u redu da budemo nezadovoljni sa onim što sad imamo. Ali, biti nezadovoljan nije ni u čemu lošije nego biti zadovoljan postojećim. Promena nije zlo - promena je život. Ništa nije u celosti dobro, niti u celosti zlo. Čak ni Karbankl. Stvari su kao more, imaju svoje plime i oseke... Opredeljivanje u životu nema nikakvog smisla ako nemaš istinsko pravo da biraš između različitih stvari. Mi izbora nemamo. A meri nemaju čak ni pravo da ostanu živi." A moraju ostati živi... Oni su ključ za sve.

Ukres načini grimasu. "Dobro, dobro, jasno je šta hoćeš da kažeš! Neko mora pokušati da promeni stvari. Ali, zašto nas dvoje?" Njegova šaka se steže preko medalje. "Znaš... moj tata je rekao... mogao bi da nas povede sa Tijamata. Mogao bi da nam sredi prevoz do Karemofa. Bilo bi tako lako..."

"Nismo potrebni na Karemofu. Potrebni smo ovde." Karemof, Lopovska Pijaca, noćno nebo: bilo bi tako lako. Ovde možemo posaditi seme, ali konačnu žetvu sigurno nećemo doživeti, nikad nećemo znati da li smo izgubili ili pobedili... "Osim toga, imamo prema obe te planete dug, koji samo na ovoj možemo da otplatimo." U njenom glasu se smračilo.

"Izvesni dugovi se nikad ne mogu vratiti." Ukres priđe prozoru; Luna vide da na ulici neko prolazi i maše. "Biti prisiljen na ostanak ovde, u Karbanklu, u Palati..." Zaćuta za trenutak. "Ne znam da li to mogu podneti, Luno. Nisam sposoban za novi početak, na tom istom mestu gde sam bio..."

"Vidi taj narod napolju", insistirala je. "Ovo je Noć maski - prelazna noć. Niko više nije ono što je bio, niti je ono što će tek biti... nismo ništa, naš potencijal je beskonačan. Kažu da se skidanjem maski sljušte i slojevi našeg greha, tako da ostajemo slobodni da zaboravimo i da počnemo iz početka." Slobodni da dokažemo sibilskom umu da si ti onakav kakvim te ja vidim, da ne nosiš više masku smrti.

Prišla mu je, stala uz njega. "Posle ove noći, ništa neće biti isto. Ni Karbankl. Letnjaci stižu u grad, a i budućnost pokušava da stigne. Biće ovo jedan novi svet, ne Arienrodin." Ali biće i njen, dabome. Zauvek

221

njen. Znajući da je tako, ne reče to. "Obećavam ti da nikad više nećeš nogom kročiti u palatu." A ja nikad nikom neću reći zbog čega.

Pogledao ju je iznenađeno; onda je poverovao u istinitost njenih reči i njegovo lice se ispuni olakšanjem. Ipak, uzdahnuo je; a ona oseti prostor između njih. "Nije to dovoljno", reče on. "Potrebno mi je vreme - da zaboravim. Vreme da opet počnem da verujem u sebe... u nas. Jedna noć nije dovoljna. Možda jedan životni vek neće biti dovoljan." On se opet okrete prozoru.

Luna pogleda van, na ulicu, nemajući snage da nastavi da gleda njega; puštajući da se slika gomile, u njenom vidnom polju, zamuti, da iziđe iz žiže, da pliva poput uljastih boja po vodenoj površini. Ovde nikad ne pada kiša. Trebalo bi i to da bude... Bez kiše, ne pojavljuju se nikad ni duge. "Čekaću", reče ona, odgrizajući te reči, nastojeći da se ne uguši njima. "Ali neće biti potrebno tako dugo čekati." Nađe njegovu šaku na prozorskom okviru, stisnu je. "Noćas je moja dužnost da budem srećna." Usne joj se trznuše. "Trebalo je da ovo bude naš Festival, onaj koji ćemo zauvek nositi u svojim uspomenama. To je poslednji Festival; pamtićemo ga. Hajdemo napolje da završimo svoje živote onako kako je trebalo. Ako se potrudimo, mogli bismo postići da ovo bude noć koje ćemo se sećati doveka."

Klimnuo je glavom; na njegovim usnama oklevao je smešak. "Mogli bismo pokušati."Osvrnula se na masku Letnje Kraljice i videla preko lica maske superponirano mnogo drugih lica,

sve one živote koji su toliko žrtvovali da bi ova maska postala njena. Jedno lice... "Ali prvo... moram nekome da kažem zbogom." Ugrizla se za usnu: protivbol.

"Kome?" Ukres je pratio njen pogled."Jednom... strancu. Policijskom inspektoru. S njim sam pobegla od nomada. On je sad u bolnici.""Plavac?" On pokuša da vrati ton svog glasa. "Znači da nije samo plavac, nego i prijatelj.""I više nego prijatelj", reče ona nejako; i stade, suočena s njim, čekajući da on shvati."Više nego...?" Namrštio se iznenada, i ona vide kako mu crvenilo udara u lice. "Kako si mogla?"

Glas mu se prelomi kao štap. "Kako si mogla? A kako sam ja mogao? Kako smo oboje mogli..."Spustila je pogled. "Bila sam izgubljena u oluji, on mi je bio sidro na moru. Zato sam bila njegova.

Kad te neko voli više nego što voliš samog sebe...""Znam." Izduvao je svoj gnev, jednim uzdahom. "Nego, šta je sad, između njega i tebe? I mene?"Prevukla je prstima niz šarenu prednju stranu svoje nomadske tunike. "On od mene nije tražio

zauvek." Zato što je znao da ne može. "Uvek je bio svestan da niko nikad ne može biti ispred tebe, niti između mene i tebe, niti zauzeti tvoje mesto kod mene." Mada je želeo da pokuša; bio spreman da pokuša; pokušao. Sada je jasno osećala kako njegovo lice nastoji da se ugura između njenog i Ukresovog stisnutog lica. "Niko!" reče i žmirnu jako. "On... mi je pomogao da te pronađem." Odrekao se svega, a meni dao toliko; a ja njemu šta sam dala? Ništa. "Moram da znam i da budem sigurna, da će s njim biti sve u redu, sad kad odlazi sa Tijamata."

Ukres se nasmeja; taj zvuk mu je nekako parao grlo. "A nas dvoje? Hoće li s nama biti sve u redu, kad oni odlete? Kad budemo ljudi koji su ostali zaglavljeni ovde, kad budemo morali da živimo sa uspomenama na njih, uspomenama koje će nam viriti preko ramena i podsećati nas kako smo pogazili zavet koji smo jedno drugom dali - i gazili ga, i gazili, i gazili?"

"Daćemo još jedan zavet. Za naše duše, nanovo rođene - sutra." Samo, posle ove noći. Ona podiže masku Letnje Kraljice. Posle ove zore. "Ali, mislim da u srcu nikad nismo pogazili ni onaj prvi zavet."

Poljubio ju je, jednom, pre nego što je opet navukla masku."A maska za tebe?""Ne", reče on. "Ne treba mi. Ja sam svoju masku skinuo."

52.

"E dakle zaista nisam mislila da ću ovako provoditi Noć maski." Tor zaćuta da bi napunila usta još jednim šećernim, alkohola punim 'pijanim kolačom' iz papirne vrećice koju je nosila u ruci; trudila se najbolje što je mogla da umrtvi i telo i duh, pre nego što nastupi kraj sveta. Onda opet navuče masku. Tor je praktično visila o čvrstom Poluksovom telu, toliko se jako naslonila na njega; to telo bilo je ostrvo utehe i udobnosti u sve razređenijoj festivalskoj gomili. "Ne'am o koga da se oklembesim, nego samo o jednu ladnu gvožđuriju. A u budućnosti me čeka samo da čistim ribu. Bljaaak. Mene uvati morska boles' i u kadi. A ribu mrzim!" Poče vikati. "Prokleta riba!"

222

"Nisi jedina koja mrzi ribu, sestro!" To joj doviknu jedna maskirana osoba, mahnu rukom da pokaže svoje gađenje i zatim iščeze za svojim izabranikom u nekakvo skladište, kroz razvaljena vrata, u traganju za privatnim kutkom. Tor zavidljivim pogledom isprati to dvoje; Poluks je zurio pravo niz ulicu, ne pokazujući želju da se u ma šta umeša. Gotovo svi koji su imali s kim 'odvojili' su se već i pozavlačili negde da noćas vode ljubav.

"Žao mi je što si ti slabo prošla, Tor", reče Polukes neočekivano. "Ako želiš da provedeš neko vreme sa nekom osobom, ja nemam ništa protiv."

Tor ga pogleda, uverena, pomalo iracionalno, da bi on imao vrlo mnogo protiv. "Neeeeeee. Mogu ja to bilo koje noći... al' ovo mi je poslednja noć s tobom." Nije odgovorio.

Pođoše na sentimentalno putovanje dole, do dokova i lučkih maga- cina; jer, Tor je htela da provede poslednju noć svog sveta na mestima svog detinjstva, svog porekla: da se seća mladosti, da ponovo doživi dane kad nije imala čak ni ambicije da bude ono što je na kraju postala. Nadala se da, ako može da se priseti onih vremena kad te ambicije nije imala, neće toliko žaliti kad sve izgubi.

Pitala se ko noćas rukovodi kazinom - Ko je preostao? - i da li iko rukovodi. Čak i Herni je iščezao, odnela ga neka čudna magija Lune Svetlohodne. Do vraga sve to skupa. Večeras je u kazino navratila samo na kratko, samo da bi uzela neke stvarčice koje je želela da sačuva iz svojih persefonskih dana; ostavila je te stvari u stanu svog polubrata. Nije ga videla odavno, štaviše nije ga videla ni večeras - tip je već bio odlepršao u grad. Uostalom njih dvoje nikad nisu bili nešto bliski.

"Ti si mi najpribližnija imitacija prijatelja koju imam noćas, Poli." Uzdahnula je. "Možda ne samo noćas nego oduvek." Sede na neki odbačeni sanduk, u sred hrpe smeća koje je ostalo za odlazećima; osećala se udobno, u svom starom radničkom 'svepokrivnom' jednodelnom odelu i u svojoj staroj okolini. "Kol'ko god sam te gonila da radiš, nikad se nisi bunio, kol'ko god sam ti srala o ma čemu, nisi se naljutio... Al' ti i ne mož' se ljutiš, je l' tako, znači... šta li se time dokazuje?" Pojede još jedan 'pijani kolač'. Poluks je, pored nje, strpljivo sedeo na svom tronošcu. Videla je da je na njegovim prsima počelo da trepće crveno svetlo; ta informacija je u njenoj glavi izvela 'kratak spoj' i ostala neprimećena. "Pa je l' moguće da se ti u sebi nikad ne osetiš povređeno, u smislu osećanja, negde unutra? A? Bogova mu, nadam se da te nisam nijednom uvredila... bio si prema meni samo dobar..." Poče da šmrca.

"Ne bi ti mene nikad mogla uvrediti, Tor."Digla je pogled ka njegovom nečitljivom licu, pokušavajući da protumači značenje tih reči

izgovorenih bezizražajno. "Ti to ozbiljno? Mislim, je l' to misliš? Misliš da... ti se dopadam?""Mislim, 'dopadaš mi se'. Da Tor. To mislim." Lice bez lica je pogleda."Pazi, pazi ti malog?" Smeškala se. "Mislila sam da t-to, kao, ne možeš. Kao, nisi napravljen.

Mislim, da osećaš išta. Uvek sam, ovaj, mis'ila da si... glup. Heh. Bez uvrede", dodade žurno."U meni je sofisticiran računar, Tor. Programiran sam da ne izričem sudove ni o čemu osim o

zakonskim pitanjima. Ali teško je ne donositi sudove, na mom nivou složenosti. Potrebno mi je stalno dopunsko podešavanje."

"Aha." Klimnula je glavom. "Dobro, valjda sam oduvek znala da nisi samo utovarivač. Mis'im, gde bi jedan utovarivač umeo da nauči da mi pravi frizuru? Ili..." Zaćuta, da se priseti. "Ili da iscinkari plavkanima svaku nezakonitu stvar koju je iko pomenuo na Ulici?" Slegnula je ramenima. "Ili da mi spase život; a, Poli...?" Pružila je ruku i potapšala ga po prsima. "Jebote, imali smo mi i lepih trenutaka, a? Sećaš se kad te je matori Stormprins dodelio meni? Bogovi, kako sam se ponosila! Mislila sam da mi je to najveće životno dostignuće, znaš - mogućnost da upravljam tobom. Ko bi rek'o... Al' ne, možda je i bilo. Tad nisam ni za čim propuštenim žalila. Ne znam." Nehajno provuče prstima kroz mlitavu kosu. "Mislim da će mi dugo trebati da skontam šta je značilo biti Persefona." Pogleda svoje šake, na kojima odavno nije bilo ni traga žuljeva. "Šta ti to svetlo žmirka? Jesam zaboravila nešto da uradim za tebe?" Ustade, klimavo.

"Ne, Tor. Ono znači da mi ističe ugovor."Iznenađenje je tresnu kao udarac u meso. "Ajoj. Znam... Ovaj, znam da ističe noćas. Ali..." Ali sam,

kao, mislila da možda niko neće primetiti. Proguta nekako poslednji kolač, ogorčeno zgužva vrećicu i baci je. Ulica je, dokle god je pogled dopirao, bila prekrivena đubretom kao talogom karnevala. "Oćeš odma da ideš?"

"Ne, Tor." Poluks je pogleda bez izraza. "Ali ako ne budem uskoro u policijskom glavnom štabu, prestaću da funkcionišem, ostaću paralizovan."

223

"Ajoj", reče ona opet. "Nisam to znala. Onda je možda bolje da krenemo." Oni opet krenuše ulicom, ali prvo je dohvatila njegovu debelu, uglastu ruku, da bi uzbrdo išli, ipak, istom putanjom. "Šta će sad biti s tobom, Poli? Kuda ćeš dalje?"

"Ne znam gde ću biti poslat, Tor. Ali prvo će me ponovo programirati, uneće nove podatke. Zaboraviću sve što se desilo ovde."

"Šta?" Povukla ga je da stane, na taj način što se ukopala petama napred. "Misliš, zaboravićeš sve o Karbanklu? O meni?"

"Da, Tor. Sve nebitno. Sve. Sve." Okrete se ka njoj. "Da li ti se dopadam, Tor?"Žmirnula je. "Pa, naravski. Kako bih uopšte izgruvala sve ove godine, da nije bilo tebe?" Ali to nije

bilo dovoljno; štaviše, na neki način je videla na njemu da to nije dovoljno, iako nije imao ništa nalik na lice, ništa po čemu bi se to moglo videti. "Hoću reći... zaista mi se sviđaš. Kao pravi prijatelj. Kao prava osoba. Zapravo, da nisi samo mašina, znaš, mogli smo možda čak i da se..." Nasmeja se postiđeno. "Znaš."

"Hvala ti, Tor." Načinio je pokret koji je bio maltene klimanje glavom. Pođoše dalje, uzbrdo.Nadomak Plave uličice, prođoše pored omanje gomile maskiranih slavitelja, koja su silazili vukući

za sobom muziku i smeh. "Ej, Poli, vidi, eno je Letnja Kraljica! To budućnost prolazi pored nas." Među menažerijom maski, ona ugleda jedno lice, jedino neskriveno, čudno poznato, sa krunom vatrene kose... Ukres Svetlohodni? Pokuša da ga vidi jasnije, ali gomila koja je odlazila ponovo ga sakri. Ne... Stresla je glavom, odbijajući da poveruje u tako nešto. Ne bi to moglo da bude. Ne bi.

Poluks uspori i okrete ih u Plavu.

53.

Džeruša uzdahnu, naslanjajući se unazad, u mekano sedište za svojim radnim stolom za noćno dežurstvo. Pogledom je lutala po sobi, gotovo sasvim napuštenoj. Praktično sve policijske snage bile su na ulici, na obezbeđenju poslednje noći Svetkovine; to im je na ovoj planeti bila poslednja, ali za živce najteža dužnost. Džeruša, nemajući ništa što bi ona lično želela da proslavlja, nije imala ni srca da gleda kako se ceo svet veseli bez nje, pa je zato ostala u štabu. Nikakvi naročito krupni problemi nisu se pojavili; noć je bila mukotrpno duga i prazna. Nije očekivala da će tako biti. Prazna... eto prave reči. Opet je uzdahnula i malo pojačala radio, da zagluši budućnost. Bogovi, da li je gore kad ne znamo šta će nam se desiti, ili kad to sigurno znamo?

Tor Zvezdošetna se promeškoljila i protrljala oči, na usamljenoj klupi pored zida, gde je legla i zaspala pre par sati. Bolje reći, pala u nesvest. Džeruša je to jasno mogla da oseti sa druge strane sobe, kad je dovela jedinicu iz serije Poluks... ili kad je Poluks doveo nju, punu pića i bljuzgave, smućene sentimentalnosti. Sad je taj policijski robot stajao nepomično uz jedan kraj klupe; svako bi pomislio da motri na nju. Džeruši je bilo teško da poveruje da iko, pijan ili trezan, može da se oseća toliko plačno u vezi sa jednim robotom. Doduše, ko zna? Valjda je proteklih dana izgubila ne samo tog jednog robota, nego i još ponešto. Ako želi da provede ovih poslednjih nekoliko sati držeći njegovu mehaničku ruku - ili pijana ili drogirana do besvesti - to je njena stvar.

Džeruša izvuče pločicu sa kapsulama ieste, najjače droge koju se usuđivala da dotakne poslednjih pet godina. Poslala je poruku porodici Lu-Skeda, na Novosklon, i u poruci objasnila šta je, najzad, otkrila... Nek daju bogovi da to otkriće donese njima, tamo, veću korist nego što je donelo meni.

"Šta?" Tor se trže, naglo sede i zevnu. "Joooj." Poče pritiskati glavu i stomak nasumično. "Ja možda neću živa dočekati da to Leto dođe."

Geja Džeruša se nasmeši vrlo malo, naginjući se napred, preko računarske konzole. "Ako ti se povraća, u kupatilo. Nemoj ovde."

"D-da." Tor podupre glavu rukama. "Inače kol'ko je sati?"Džeruša pogleda svoj ručni sat. "Pa, toliko da već polako treba da pođem na dokove." Pozva preko

komunikacione frekvencije nekoliko ljudi: jednog da pazi na štab u njenom odsustvu, a ostale da joj budu pratnja u njenoj završnoj dužnosti na ovoj planeti.

"Ov-vaj... na... žrtvovanje?" Tor diže pogled. Džeruša klimnu glavom. "Hm. Pa, znaš, samo bi' htela da kažem.. hvala ti što si me pustila da čuvam Polija ovde sve do isteka njegovog ugovora. Mislim, znam da si znala da sam ja čula... znaš." Slegnu ramenima.

224

"Ne podsećaj me." Bila si suviše opuštena, Pala-Tion, suviše opuštena, pomisli ona, nalazeći neko inadžijsko zadovoljstvo u priznavanju toga.

"Ali, ipak, Poli i ja..." Htede da se okrene Poluksu, ali zastade, videći da u zgradu ulazi neko drugi: jedan visok čovek, stranac.

Džeruša zgrabi ugao radnog stola. "Miroe!"On stade u sredini sobe, u blizini Tor Zvezdošetne. "Džeruša." Glas mu je zvučao jednako

zaprepašćeno kao njen. "Nisam verovao da ću te ovde naći... ali nisam znao na kom drugom mestu bih te mogao tražiti." Izgledao je kao da nije imao nikakav plan šta će joj kazati kad je nađe. Bio je obučen kao običan zimački mornar i neobrijan, sa 'strnjikom' na licu.

"Da, još sam na dužnosti, Miroe. Do Novog milenijuma", reče, tonom gorkim i praznim."Plašio sam se da neću stići do Karbankla na vreme; vremenske prilike na obali su bile rđave."

Shvatila je da izgleda veoma umoran. "Još samo jedan dan i zakasnio bih; nikog od vas ne bih našao ovde."Trudila se da joj i lice i glas budu ravnodušni. "Ne baš. Mi sutra, po slovu zakona, prestajemo da

postojimo ovde; ali, ipak je potrebno još nekoliko dana za proveru da nije negde ostalo nešto kritično. Nego, šta ćeš ti ovde, Miroe? Tvoji su rekli - rekli su da ne znaju kuda si otišao."

"Bila je to odluka doneta u trenutku inspiracije." Pogledom je pretraživao prazne uglove prostorije. "Nisam planirao da doputujem ovamo. Bogovi znaju da nisam imao vremena za tako nešto. Znaš li koliko je ostalo da se... spremi. Treba pokazati mom narodu kako da obavlja svoje poslove na nov način. Na stari nov način." Džeruši se činilo da tu čuje više nego što razume; možda i više nego što želi da zna.

"Odlaziš sa Tijamata?" reče Tor, odjednom zainteresovana. Ngenet je pogleda kao da je tek sad primetio da u prostoriji ima još nekog. "Je l' bi se ženio, lepi?"

Ngenetovo lice pokaza samo blagu nevericu. "Možda. Ali ne ženom koja hoće da napusti Tijamat. Jer, ja ostajem." Opet pogleda Džerušu i pođe bliže njoj.

"Aaa." Tor je to je rekla više sa nevericom nego sa razočaranjem. "Hvala što me upozori. Ko bi stupio u brak sa nekim luckastim. Je l' tako, Poluks?" Ćušnula ga je.

"Kako god ti kažeš, Tor."Nasmejala se glasno, bez primetnog razloga.Džeruša se nasloni na sto. "Dakle, zaista ostaješ ovde doživotno? Zauvek?" Razočarana, sasvim

razočarana, iako to osećanje nije imalo nikakvog prava da joj se sad nametne. "Nisi došao radi odlaska u svemir."

"Nisam. Tijamat je moj dom, Džeruša. Moja osećanja, u tom pogledu, nisu ničim izmenjena. Ne pretpostavljam da je išta izmenjeno ni u tvojoj želji da napustiš Tijamat." Tonom kao da tu nema šta da se pita, kao da je to unapred sigurno.

"Nije ništa." Čula je slabost, trenutak oklevanja koji je trebalo da bude pouzdanost. Ali on tu slabost nije čuo zato što je očekivao baš te reči koje je i rekla. Klimnuo je glavom, pomiren sa sudbinom; ne preduzimajući ništa dalje, prosto prihvatajući njenu odluku - kao i pri njihovom poslednjem sastanku. Kao da nije važno. "Pa onda zašto si došao?" upita ona, za nijansu prejako. "Rekao si da ne želiš da vidiš ovaj Festival."

"I ne želim." Njenoj oštrini suprotstavio je svoju, jednaku. "Došao sam da se oprostim od tebe. To je bio jedini razlog."

Jedini razlog? Osećala je kako joj lice postaje vruće od iznenađenja i neprijatnosti. Ngenet, baksuze jedan! Uopšte te ne razumem! Ali nije postavila pitanje zašto on nju ne pita; nije mogla naterati sebe da pita njega, ako on nije u stanju da pita nju prvi. "Hmmm... pa... drago mi je što si došao. Čast mi je da neko dođe iz tako dalekih krajeva samo da bi meni rekao zbogom." Pogleda Tor, malo samosvesno; oseti da se jaz između njega i nje počinje da širi, pa ga dohvati i poče sužavati. "Jer, ovako ti mogu lično saopštiti novosti: tvoja mlada prijateljica Luna je živa."

"Luna?" On prstima pogura kosu unazad. "Kako? Ne mogu da verujem..." Nasmeja se, i ona vide da u njemu opet živi nešto za šta je mislila da je zauvek istrgnuto onog dana na plaži.

"Pokupili je neki zimački nomadi, al' im je pobegla, zajedno sa jednim mojim inspektorom koga su držali u zarobljeništvu."

"Znači, ovde je, u gradu?" Džeruša vide da on najednom baca poglede ka unutrašnjosti policijske zgrade. "Pa, gde je sad?"

"Nije u ćeliji, Miroe." Džeruša sede uspravnije, odmičući se malo od stola. "Koliko je meni poznato, ona sad komanduje Festivalom, rame uz rame sa svojim rođakom Ukresom. Ona je Letnja Kraljica."

225

Izgledao je sasvim zapanjeno, kao i Tor koja je stajala iza njega. Ali njegov izraz lica se promeni u nešto privatnije, zasnovano na nekom predznanju. "Savršeniju Kraljicu nije bilo moguće izabrati... Hvala ti, Džeruša." Klimnuo je glavom.

"Meni hvala? Ja nikakve veze s tim nisam imala.""Imala si ogromne veze - mogla si to da sprečiš."Malo joj je nedostajalo da se nasmeši. "Ne. Nekako mi se čini da to nije mogao zaustaviti niko.""Možda i nije." On se, za razliku od nje, osmehnu. "Dakle, našla je i svog rođaka, tog koji se zove

kao... iskra? Posle tolikog vremena?""Štaviše, iščupala ga je iz budoara Snežne Kraljice. On je bio Starbak.""Za ime bo..." Lice mu ostade prazno. "Starbak." Ta reč se preko njegovog jezika prevrnula jednako

grozno kao maločas preko njenog. "I... Luna?"Klimnula je, stiskajući usne. "Znam. Čudni drugari u postelji: jedna sibila i jedno čudovište. Ali

poznavala sam tog dečka pre nego što je Arienrod zarila kandže u njega. I Luna ga je ranije znala. Ona i sad vidi onog, tadašnjeg dečka, iako zna istinu o njemu. E, sad, možda je ona u pravu, a možda i nije, ko zna? O tome ja ne moram presuđivati, hvala bogovima."

"Znači pustila si ga da se izvuče? Time nije izbrisano ono što je učinio. To je nešto što se ne može promeniti!" U njegovom glasu uzdizao se bes.

Dakle čak i ti se opredeljuješ za osvetu a ne za pravdu, ako je rana dovoljno duboka, pomisli ona. Čak i ti. A ja sam mislila da si neki bogom prokleti svetac, tokom svih ovih godina. Nije bila razočarana, nego joj je samo laknulo što konačno razume da je čak i on ljudsko biće, sa pravom na ljudska osećanja, ljudske slabosti. "Znam ja to, Miroe... a znaju i njih dvoje. Imali su najbolji dan u svom životu, ali ta stvar će se vratiti i ostati između njih kao iskopana raka, razneće njihovu sreću kao dim pogrebne lomače." Videla je kako se u njemu svest o onome što je Starbak radio merima bori sa njegovim osećanjima prema Luni.

On najzad obori pogled; trže glavom jednom, prihvatajući situaciju."Ali, Miroe, ukebala sam onu koja je zaista kriva - Arienrod. Ona ga je nagonila da to radi. Ona je

pokušala i da izazove smrtonostnu epidemiju među letnjačkim narodom i na taj način da preotme grad. Nije uspela; zato će sada, kad svane zora, Arienrodina neprirodno produžena vladavina da bude okončana na jedan neprirodan način."

Ngenet opet diže pogled. "To je pokušala? Kraljica Zimaca?""Pa, govorila sam ti ja kakva je ona. Čak sam ti i rekla da ću se pobrinuti da krivac plati. Eto, sad

sam ispunila sva svoja obećanja." Osim onih koje sam dala sebi."Onda opet treba da ti se zahvalim zato što si se potrudila da pravda bude ostvarena. Istinska, a ne

slepa pravda." Osmehnuo se, jedva. "Pri našem poslednjem sastanku, kao i pri prvom... Kuda ćeš sad, Džeruša? Na koju novu dužnost te šalju?"

Naglo se odgurnula od stola. "Šalju me na Veliku Plavu." Poče se šetkati u tesnom, nemirnom krugu, potežući malčice rukave svoje uniforme.

Kad ona ne reče ništa, Ngenet podiže obrve. "A na njoj, gde? Ne valjda u šljakerske logore, nadam se", reče, uz smeh, upadljivo naznačujući da je to šala.

"Da." Okrete se ka njemu, žacnuta. "Tamo idem. U tamošnje kazneničke kolonije.""Štaaa?" Nasmejao se nelagodno; još nije mogao da poveruje da to nije neka uzvratna šala."Nije šala", reče ona ravno.Smeh prestade. "Ti... da budeš upravnica nečeg takvog?" Zagledao se u radni sto, kao da je očekivao

da mu sto pruži neko objašnjenje. "Zar oni o Tijamatu imaju tako loše mišljenje da robijašnicu smatraju uzlaznim korakom?"

"Nemaju, Miroe." Nego o meni. Prstima jedne ruke prekri zapovedničke insignije na okovratniku. "Moglo bi se reći da je to slučaj slepe pravde."

"Da li ti želiš to radno mesto?" Pogladio je brkove."Ne." Namrštila se. "To je slepa ulica, to je uvreda..." Zaustavi dah."Pa, zar se nisi, onda, žalila? Ipak, ti si komandant policije..." Namrštio se i on, pokušavajući da

razume ono što je iznenada postalo nerazumljivo.Sad je bio red na nju da se besmisleno nasmeje, i ona to učini. "Ja sam humor jedan, eto šta sam.

Imam ili da odem gde mi je rečeno, ili da podnesem ostavku.""Onda podnesi ostavku."

226

"Do vraga, to je jedino što ikad čujem od muškaraca! Odustani... popusti... ne možeš ti izaći na kraj s tim! E, pa, mogu! Očekivala sam više od tebe, ali trebalo je da pametnije predvidim..."

"Džeruša", reče on, "za ime božje. Ne pretvaraj me u predmet.""Onda ni ti sa mnom ne postupaj kao da sam predmet.""Ne bih želeo da vidim da sama sebe pretvoriš u predmet! A to će se desiti, ako budeš upravljala

takvim mestom... Kad sa drugim ljudskim bićem postupaš kao da nije čovek nego nešto manje, onda i sam prestaješ da budeš čovek i postaješ nešto manje. Ako budeš tamo radila, izgubićeš ili ljudskost, ili zdrav razum. Ne želim da mi ostane uspomena da si otišla ka tome; niti da te zamislim..." On pokrete svoje krupne šake uzaludno.

"Onda šta bi drugo trebalo da uradim? Celog života sam htela da nešto činim sa svojim životom, nešto vredno, važno. Ulaskom u policiju, to sam dobila. Možda se nije ostvarilo sve baš kako sam zamišljala, ali, kad se uopšte ostvari sve?" Samo kad bi se našla neka mogućnost.

"Smatraš da je vredno ono što ćeš tamo raditi?" upita on. Reči su mu bile zgusnute od sarkazma. Zabi šake u džepove.

"Na to sam već odgovorila." Okrete se od njega. "Možda ću posle izvesnog vremena moći da dobijem premeštaj. Osim toga, koju drugu mogućnost imam? Ne postoji ništa drugo."

"Mogla bi ostati ovde", progunđa on: neodlučni poziv.Odmahnula je glavom, ne gledajući ga. "I šta da radim? Nije me priroda stvorila da budem supruga

nekog ribara, Miroe." Reci mi da postoji nešto drugo.Ali, ako je on i mogao ponuditi neki odgovor, u tome ga je sprečilo pristizanje dvojice policajaca

koje je pozvala. Po kosi su imali festivalske konfete, a na licima izraze blago mučeničke, ali ipak su joj salutirali sa razumnom merom poštovanja.

Uzvratila je salutiranjem, zategla svoju uniformu i svoje misli. "Ajde da izgledate službeno. Idete na ceremoniju Promene sa mnom, čim Mantanjez dođe ovamo."

Donekle su se razvedrili čujući da će moći iz sedišta u prvom redu da posmatraju žrtvovanje ljudi; odoše u susednu prostoriju, bacajući usput radoznale poglede na Tor Zvezdošetnu. Džeruša se Torinog prisustva seti sa zakasnelim nezadovoljstvom što je ta sve slušala; onda vide da je Tor opet zaspala.

Miroe je stajao natmuren pored nje, gledajući u pod. "Ideš da prisustvuješ... žrtvovanju?" Činilo se da i on, kao maločas Tor, mora priličnio da se potrudi da bi izgovorio tu reč. "Smrti Snežne Kraljice?"

Klimnula je glavom i nekako joj je ta pomisao bila nezgodna iako je s njom živela već toliko godina. Smrt Snežne Kraljice. Ljudska žrtva. Bogove ti tvoje. A ipak se pitala zašto bi predstojeća čista, javna egzekucije žene koja je to mnogostruko zaslužila trebalo da bude strašnija od one žive smrti u koju će ona, Džeruša, biti prekomandom, ali takođe za kaznu, poslata. Valjda je i bogovima jasno da ljudsko društvo koje može da postigne svoj potpuni preporod uz samo dve smrtne kazne - jeste jedno od najuspešnijih ikad stvorenih društava. "To je poslednji čin koji ću kao predstavnica Hegemonije obaviti; mi smo ti koji predajemo ključeve kraljevstva novoj Kraljici, da se tako izrazim." I gledamo kako se Arienrod davi u žaljenju što nije uspela. Obori pogled, pokolebana. "Hoćeš li ti doći, Miroe? Znam da ne želiš tako nešto da vidiš - zato pitanje ne postavljam olako."

Premestio je težinu sa noge na nogu, ne dižući pogled. "Da, doći ću. U pravu si, ni sanjao nisam da ću ikad želeti tako nešto da gledam. Ali, pošto o njoj znam ono što sad znam... Kažu da bi taj događaj, to gledanje kako živi simbol starog poretka umire, trebalo da služi kao katarza; nešto što je svakome potrebno da bi iščistio ružnoću iz svoje duše. Nikad nisam ni pomišljao da će mi to biti potrebno...ali, možda ipak nisam toliko mnogo bolji od ostalih ljudi."

"Dobrodošao u naš klub", reče ona, sa izrazom koji nije bio baš osmeh. "Odmah se vraćam." Ode u svoju kancelariju, po šlem i ogrtač.

Kad se vratila, Mantanjez je već čekao, stojeći nadmeno i gordo. Ona, bez ikakvog izraza na licu, uzvrati na njegovo salutiranje, i naredi mu da preuzme upravljanje štabom.

Polazeći ka izlazu, zastade da prodrma Tor. "Budi se, Zimkinjo. Zora se sasvim primakla."Tor se diže u sedeći položaj. Poče trljati mutni jad po svom licu.

"Ja sad silazim na svečanost Promene", reče Džeruša nešto blažim glasom. "Nisam znala da li možda i ti hoćeš da budeš tamo. Ako hoćeš, možeš s nama." Mada ti ne bih zamerila ako više voliš da to prespavaš.

Tor zatrese glavom, poče se protezati; oči joj se izbistriše. "Da... mislim da ću ipak poći. Ne mogu večno da ostanem ovde, je l' tako?" Bilo je to retorsko pitanje. Ona ustade, okrete se Poluksu, koji je i sad

227

stajao na istom mestu pokraj nje. "Treba da idem da vidim kraj sveta, Poli; neće se to više događati. Pa, ako sad ne vidim, posle možda neću verovati da je bilo."

"Zbogom Tor." Glasom koji je zvučao tanje i sumornije nego što je Džeruša pamtila. "Zbogom.""Zbogom Poli." Njena usta su se pokretala. "Neću te zaboraviti. Za to se uzdaj u mene.""Uzdam se u tebe, Tor." Pol-rob diže ruke, oponašajući mahanje za zbogom."Dobar momak." Uzmicala je korak po korak.Džeruša ih je gledala neprekidno. Vide da Tor, izlazeći za plavima na ulicu, na trenutak zastaje da

obriše suze.

54.

Arienrod je zauzela svoje mesto na debeloj hrpi belih krzna kojom bejahu sasvim pokrivena svečana drvena kola izdeljana u obliku lađe, u dvorištu palate. Ušla je u svoju ritualnu ulogu smireno, savršeno se kontrolišući, sa držanjem iza koga je stajalo gotovo sto pedeset godina kraljevanja. Klicanje i podrugljivo dovikivanje okupljenih Letnjaka sklopi se oko nje, neizbežno kao smrt; takođe, kukanje i jauci Zimaca koji su čekali stojeći po strani. Njihova kombinovana tužbalica zvučala je poput ječeće gladi Jame, u kojoj more leži i čeka... kao što danas More leži i čeka. Thalasina glad biće zadovoljena, konačno.

Starbak je već sedeo među krznima sa srebrnim vršcima. U svojoj crnoj dvorskoj odeći i masci, izgledao je kao statua isklesana od opsidijana. Iznenadila se videći da je on tu dospeo pre nje. Uvek si bio tako nestrpljiv, dragi moj. Ali nisam očekivala da ćeš biti nestrpljiv za ovo. Oseti pad nekog hladnog tega u sebi. Jer, ja nisam. Ja nisam. "Dobro jutro, Starbak. Nadam se da si dobro spavao."

Pokušala je da ga pogleda u oči, ali on okrete glavu i ne reče ništa."Znači, smatraš da mi nikad nećeš oprostiti? Večnost je dugo vreme, Ukreše. A nas dvoje ćemo

ostati zajedno celu večnost." Ona sa ljubavlju pruži jednu ruku preko njegovih ramena i oseti njegovo drhtanje, ili stresanje. Kroz masivnu tkaninu i štavljenu kožu, pleća su mu bila nekako šira nego što ih je zapamtila. Samo dečak, ali ima snagu muškarca... i slabosti muškarca.

Bar ćemo ostati večno mladi, pomisli ona, trudeći se da poveruje u ono u šta je nekad, davno, verovala: da će radije umreti nego da živi u svetu u kome mora biti siromašna, bolesna i stara...

Pratnja Zimaca plemića okupi se oko drvenih kola. Svi su bili obučeni u bezoblično belo i izgledali su amorfno sa svojim maskama koje su bile napravljene od 'belog na belom' ali ipak sa nastojanjem da svaka maska liči na totemsko biće jedne porodice. Šestorica njih podigoše kožne kaiševe i povukoše kola u pravcu ulice i nizbrdice. Svi ostali, svako noseći u rukama poneki dragoceni van-tijamatski predmet, načiniše živi zid oko nje, da bar delimično zaklone Kraljicu od pogleda, uvreda i povremeno bačenih komada đubreta koji su doletali iz velikih gomila Letnjaka duž celog puta. Položaj u kome su se sad našli, ovaj fizički rad, bili su za te plemiće i počast, i okajanje.

Popravila je pad svog prastarog pernatog ogrtača, čija se belina stapala sa belinom krzna; bio je to isti onaj ogrtač koji je nosila kad god se neki izazivač borio sa Starbakom, tokom jednog i po veka. Ispod toga imala je samo jednostavnu belu haljinu. Belo: boja zimske stranke, i boja žaljenja za umrlim. Kosa joj je slobodno padala niz leđa, kao kakav veo, samo na jednom mestu prihvaćena zlatnom mrežicom sa dijamantima i safirima. Nikakvu masku nije imala - bila je jedina prisutna osoba bez maske - zato da bi ceo svet mogao biti siguran da je to zaista Snežna Kraljica.

Ja sam Snežna Kraljica. Posmatrala je bogato ukrašene kuće aristokrata kako promiču pored nje poslednji put; zamišljala je kako će izgledati kad budu ogoljene, bez tuđinske elegancije. Sećala se kako su joj verno služili mnogi stanovnici tih kuća, koji su bili članovi njene dvorske svite toliko godina. I danas, zapravo. Bacala je pogled levo i desno na svoju današnju pratnju, slušala njihovu prkosno tuđinsku, van-tijamatovsku pesmu koju su pevali njoj u čast, a i zato da bi potisnuli galamu mase. U toj maskiranoj počasnoj gardi bilo je, čak, nekoliko ljudi starih maltene koliko ona sama - ali niko tako dobro očuvan. Mnogo puta su dokazali svoju odanost i korisnost, i svaki put su nagrađeni; a oni manje korisni i manje snishodljivi starili su, i bivali izgnani u provinciju. Znala je da ovi oko njenog 'čamca' danas iskreno žale, kao i svi ostali Zimci koji plaču i kukaju - ali, dabome, žale iz tipično zimačkih razloga, naime žale uglavnom zbog sebe a ne zbog nje. Međutim, i to je ljudski. Nije bilo među njima nijednog zbog koga bi ona odista žalila što ga ostavlja: bilo je mnogo njih čije prisustvo joj je svojevremeno prijalo, čak mnogo onih koje je cenila, ali ni prema kome nije nikada osećala nikakvu ličnu toplinu koja nije, kao zaljubljenost,

228

nestala tokom dugih raspona vremena. Samo jednog je zaista volela, ali njega sad neće ostaviti. Položi jednu šaku na Starbakovo ogrtačem pokriveno koleno; on odbaci tu šaku pre nego što se mogla čvrsto spustiti. Ali trenutak kasnije, kao da hoće da se izvini, on je obuhvati rukom, glatkim pokretom, ispod njenog ogrtača, oko struka. Počela je da se smeška i prestala tek kad je jedna riblja glava tupnula u krzna iza nje.

Već na rubu Lavirinta. Zar je ovaj grad zaista tako mali? Bacila je pogled dole, na uličice pune naplavina. Grlo svake uličice bilo je zagušeno masom ljudi. Gledala je pravo u slepe poglede praznih izloga. Sve ovo videti poslednji put... na neki način je to slično kao kad sve gledaš po prvi put: svaka slika perfektna i sveža kao šetnja kroz novi sneg. Prvi put, poslednji put, ista stvar, bez ičeg zajedničkog sa onim nebrojenim prolaženjima između.

I bukvalno su neki elementi bili isti: festivalske gomile ljudi, napuštene i poluprazne zgrade. Ali kad je prvi put sve to videla u Karbanklu, bio je kraj vladavine Letnje Kraljice, a ona je doputovala sa plantaže svoje porodice, na prvi Festival u sto godina, da vidi povratak stranaca i da se takmiči za položaj Zimske Kraljice. Iako je bila iz otmene zimačke porodice, njeno odrastanje pri kraju Leta bilo je takvo da je postala jedva nešto malo civilizovanija od Letnjakinja. Jer, sva tuđinska materijalna dobra koja su joj sad tako obična stvar, izgledala su joj tada, kad je bila naivna seljančica, čudesno i neznano, baš kao i Letnjacima.

Ali onda je počela da uči, vrlo hitro, kako se koriste stvari koje su stranci donosili i poklanjali ovom svetu: čudna magija tehnologije, čudni običaji, čudni poroci. Saznala je, itekako, šta njihovi gospodari i pokrovitelji hoće za uzvrat da uzmu od njenog sveta, i šta hoće od nje kao neiskusne predstavnice tog sveta; bolno je počela učiti kako da uzima a ne daje, kako da daje ali ne predaje, kako da cedi krv iz kamena. Uzela je k sebi prvog Starbaka, čoveka čijih se tuđinskih crta lica više nije mogla ni setiti, i čije pravo ime je odavno zaboravila. Posle njega, desetine drugih, a onda je našla ovog jednog...

Vreme je proticalo, a ona je gledala kako se Karbankl transformiše u uspešni zvezdani lučki grad; učila, iz godine u godinu, sve više o upotrebljivosti tehnologije, o slabostima ljudske prirode, o vasioni uopšte, i o sebi posebno. I za deset ljudskih životnih vekova bila bi tek na početku onog što je mogla naučiti, ali umesto deset dadoše joj samo dva, ako i toliko. Ipak, konačno je shvatila da je ovaj svet produženje nje same i da je besmrtan na način kako ljudsko telo nikad ne može biti. Zato je spremila planove da ostavi ovom svetu jedno zaveštanje, kad njena lična vladavina bude prinudno završena; da mu ostavi slobodu daljeg učenja i rastenja, njoj uskraćenu Promenom.

Međutim, pretrpela je neuspeh. Nije zadržala u svojim rukama ključ tijamatske budućnosti; nije uspeo plan da sama ostane na vlasti i upravlja Tijamatom; po drugi put joj se i Luna izmakla iz ruku, iako je Luna mogla biti njena poslednja nada... Nekako je, u svim tim događajima, izgubila i perspektivu svoje budućnosti. Nekad, davno, živela je kao što Letnjaci žive; ali, to je bilo predaleko u prošlosti. Sad ne bi mogla ni da zamisli da se vrati, da živi u oskudici, kao varvarkinja. Čak i ako Letnjacima ne bi bilo dozvoljeno da unište svaki preostali delić tehnologije koje u Karbanklu pronađu, taj grad, i ceo Tijamat, ipak će prestati da budu čak i zamućeni hologram bujne međuplanetarne raskrsnice, što su do pre neki dan bili.

Nekada je Arienrod verovala - računajući da će joj Luna, njen klon, biti sigurna reinkarnacija - da će na žrtvovanje poći rado. Da će odigrati tradicionalnu rolu do kraja; i da će smrt biti konačno novo iskustvo jednome telu koje je iskusilo sve ostale zamislive nadražaje. Bez žaljenja će ostaviti život za sobom, jer će nestati ono što je po njenom mišljenju život.

Ali kad je izgubila Lunu i umesto nje našla Ukresa, i kad je počela da gradi nove planove zasnovane na sopstvenoj ličnosti, sve to joj se izmaklo sa vidika. Jer, nije se na vreme dosetila da će i ona i njen ljubavnik morati da se podvrgnu starenju i oskudici da bi Zima i zimačko civilizacijsko nasleđe ostali u životu. Ne - nije baš to previdela; nego je ignorisala, zato što su onaj širi cilj i ona šira mogućnost besmrtnosti izgledali neuporedivo važniji.

I sad - njen neuspeh, potpun, u svakom pogledu. Ovde, u ovoj zori, biće njen kraj zauvek; ona će postati samo još jedna u beskrajnom lancu zaboravljenih Kraljica koje su živele i umrle besmisleno. Ali nije bila spremna da umre tako! Ne - ne bez ostavljanja neke zadužbine za budućnost! Prokletnici, prokletnici tuđinski, upropastili su njene planove za budućnost da bi njihovi ostali nenarušeni. Prokleta nek je bedna glupost Letnjaka, ovih smrdljivih, razvikanih imbecila koji će sada veselo da pristupe čistki sveukupnog znanja... Gledala je levo i desno, zračeći beskorisnim gnevom.

"Šta nije u redu, Arienrod? Konačno uviđaš da je ovo kraj?"Skamenjeno je gledala Starbaka. "Ko si ti?" Rekla je to šapatom, ali je u njenoj svesti odjeknulo jače

nego sva dernjava rulje. "Ko si? Nisi Starbak!" Otrgla se iz zahvata njegove ruke oko struka. Ukreše - o, bogovi, šta ste učinili s njim?

229

"Jesam Starbak. Nemoj mi reći da si me već zaboravila, Arienrod." Dohvatio ju je za ruku, stegao čvrsto poput mengela. "Za samo pet godina." Okrenuo je glavu sa crnim šlemom tako da je sad mogla videti njegove oči, nemilosrdne zemljano smeđe oči sa dugim, tamnim trepavicama...

"Herni! Nemoguće - bogovi, niste mogli ovo da mi uradite! Bogalju jedan, lešu jedan, ne možeš ti da budeš tu, ne dozvoljavam!" Ukreše... proklet bio, gde si! "Reći ću im da si pogrešan čovek!"

"Neće ih biti briga." Osetila je da se iscerio. "Oni samo hoće da šutnu u more telo nekog stranca. Nije im važno čije. Što bi to bilo tebi važno?"

"Gde je on?" pitala je izbezumljeno. "Gde je Ukres? Šta si mu uradio? I zašto?""Znači, zaista ga toliko voliš." Hernijev glas je zazvučao jako promuklo. "Toliko da hoćeš i u grob da

ga vodiš?" Crni smeh. "Ali ne toliko da bi ga pustila da nastavi da živi, bez tebe... ili sa tvojom dvojnicom. Grabljiva do kraja. Pa, zamenio sam se s njim, Arienrod, zato što te on ne voli dovoljno da bi i umro za tebe - a ja to hoću." Njenu šaku, koju je držao, sad pritisnu sebi na čelo. "Arienrod... tebi je mesto uz mene, jer smo ljudi istog kova. Ne uz onog slabića; on nikad nije bio dovoljno muško da te ceni kako zaslužuješ."

Pustio je njenu šaku i ona odmah zavuče obe ruke pod ogrtač. "Da mi je nož pri ruci, Herni, ubila bih te ja!" Golim rukama bih te zadavila...

"Eto - je l' sad vidiš o čemu govorim?" Opet se nasmejao. "Ko bi drugi, osim mene, želeo da provede večnost ovako? Jednom si već pokušala da me ubiješ, kučko jedna, i kamo sreće da si uspela. Ali nisi uspela i sad će se ostvariti moja želja, i moja osveta. Imaću te zauvek, celu samo za mene; ako me zbog toga budeš večno mrzela - još bolje. Ali, kao što si i sama rekla, ljubavi, 'zauvek, to je dugo vreme'."

Arienrod se umota u ogrtač, zatvori se, kao da nije tu; sklopi i oči da ga ne gleda. Ali pesma plemića nije bila dovoljno glasna da zagluši dreku i porugu svetine; ti drugi zvuci su joj prodirali u pore i davali njenom očajanju ubitačnu težinu i punoću.

"Zar nećeš da znaš kako sam to izveo? Ko me je nagovorio?" Poruga u Hernijevom glasu bila je odjek poruge Letnjaka. Nije mu odgovorila, znajući da će joj svakako reći. "Luna. Tvoja 'klonka', Arienrod. Tvoj alter ego. Sredila je celu stvar - ipak ti ga je otela, na kraju. Baš je prava tvoja klonka... niko drugi ne isteruje sve po svome baš onako kao ti."

"Luna." Arienrod stisnu vilice, još žmureći. Vratio joj se, po prvi put posle mnogo godina - dalje u prošlosti nego što je mogla sećanjem dohvatiti - strah da će pred javnošću izgubiti kontrolu nad sobom. Ništa, ništa osim ovoga nije moglo da je slomi - ništa osim gubitka svega što ima ikakav smisao. I sad saznati da je konačni udarac zadala sama sebi! Ne, do vragova, ta devojka nikad nije bila ja, ona je nešto tuđe, ona je neuspeli primerak! Ipak, obe su volele njega... Ukresa, sa onim letnje zelenim očima i sa dušom i kosom poput plamena.

I ne samo što se ta defektna slika njene sopstvene duše usprotivila njenoj volji i umakla njenoj kletvi, nego je čak uspela da ukrade Ukresa i vrati ga sebi. Na njegovo mesto da ubaci ovoga - ovo - ovo... Opet baci pogled ka Herniju; nokti su joj se zabijali u podlaktice. Oseti u vazduhu nagoveštaj mirisa mora; dospeli su u donji grad. Kraj njenog životnog putovanja bio je maltene na vidiku. Molim, molim, ne dajte da se okonča ovako! Nije znala kome upućuje molitvu: ne praznim bogovima van-Tiamatovaca, ne letnjačkoj Thalasi... pa, da, možda ipak njoj, Moru, onoj koja će sad uzeti prinetu žrtvu, bez obzira da li Arienrod veruje u tu religiju ili ne veruje. Arienrod nije verovala ni u čiju moć osim svoje još od kad je postala Kraljica. Sad, kad su joj tu moć oduzeli, iznad njene glave se poče sklapati svest o sopstvenoj bespomoćnosti, poče je daviti poput hladnih voda morskih...

Litija stiže do konačne nizbrdice na donjem kraju Ulice i odatle pođe širokom rampom ka luci, koja ležaše ispod grada. Sveprisutna masa građana bila je ovde još zbijenija: zid čvrstog mesa, zid grotesknih zverskih lica. Klicanje i naricanje podigoše se odozdo, njoj u pozdrav, čim su se kola zakotrljala niz rampu; odjeci i odjeci odjeka preletali su ogromnom pećinom iznad mora. Oko Arienrod poteče vlažni, ledeni vazduh spoljašnjeg sveta. Arienrod se tajno strese, ali ponos ostade maska na njenom licu.

Napred, dole, vide tribine ukrašene crvenim draperijama, na udaljenom kraju jednog gata; izgrađene levo i desno, jedne naspram drugih, tako da je na sredini ostavljen dovoljan prostor da prođu kola. Na tribinama je stajalo mnoštvo inostranih dostojanstvenika i uticajnih starešina letnjačkih porodica. Na tribini sa koje će se moći najbolje gledati njeno potonuće ona vide premijera i skupštinske poslanike - koji su već poskidali maske, kao da je ispod njihovog dostojanstva da saučestvuju u jednom paganskom ritualu; blenuli su svi u nju, ali na tako uzdržan način da se to nije mnogo primećivalo. Treperavo osećanje dQja vu, već viđenog, obuze je pred tim prizorom. Viđala je ovakve zaustavljene slike i ranije, pet-šest puta, ili više. Ali samo jednom je bilo baš isto ovako: prvi put, kad je ona bila nova Kraljica i stajala dole na gatu i gledala

230

kako poslednja od Letnjih Kraljica prolazi ovuda... kad je trijumfalno bućnula svoju prethodnicu u ledenu vodu.

Sve ostale festivalske ceremonije bile su samo kostimirane probe za sledeću Promenu, za ovu, sadašnju. Narod po istim drevnim pravilima izabere Kraljicu, ali se ona zove 'Kraljica za jedan dan', predsedava tokom noći pod maskama, u zoru dođe na gat, ali se zatim, na njenu komandu, moru predaju samo dve slamnate lutke, a ne dva ljudska života.

Tokom svih tih Festivala, i svih dugih godina, ostadoše nepromenjeni samo ona, skupštinari i ritual sam. Sad će konačno doći kraj njoj i njenim pokušajima da se otrgne od Skupštine, stekne slobodu. Skupštinari će, međutim, nastaviti sve po starom, a sistem čiji su simbol trajaće večno. Njene šake stisnuše meku tkaninu haljine. Kad bih samo mogla da povučem i njih dole! Ali bilo je prekasno, prekasno za sve.

Ugleda najzad Letnju Kraljicu, na gatu: stoji na otvorenom prostoru između crveno zaogrnutih tribina. Ispod nje voda lapće u boji ogorčenja. Maska: prelepa, takva da se Arienrod, i protiv svoje volje, u srcu zadivi. Samo, Zimkinja je to pravila; Zimkinja. Ko će sad znati kakvo banalno, kućevno, nezaslužujuće ostrvsko lice se krije ispod toga; kakvo robusno telo i tupi um seljančure su zamotani u ovu blistavu čauru od svileno-zelene 'ribarske mreže'. Na pomisao da će takvo lice i takvo telo zauzeti njeno mesto, želudac joj se uvrtao.

Herni je pored nje ćutao, baš kao i ona. Zapitala se šta li on sad misli, dok gleda ovu čekajuću elitu njegovog rodnog sveta i ovo čekajuće more. Nije ništa mogla da nasluti o izrazu njegovog lica ispod maske. Prokletnik. Molila se bogovima da on sad zažali što se prepustio samoubilačkom impulsu; da oseti bar delić očajanja i žaljenja za propuštenim, koje nju obuzima sad kad su ruševine njenih životnih ambicija svuda oko nje. Pa, onda, nek smrt bude zaborav! Ako bih je morala provoditi svesna, sa ovim simbolom svih mojih neuspeha, bilo bi to gore od svih paklova svih tuđinskih bogova zajedno!

Kola su zašla najdublje što je bilo moguće u otvoreni prostor između tribina na kraju gata. Njena plemićka pratnja uspori, stade, ispusti kožne kaiševe na gat. Plemići obiđoše triput oko nje, laganim hodom, ubacujući u zadnji deo kola svoje ponude sačinjene od razne tuđinske robe i pevajući svoju poslednju pesmu rastanka od Zime. Najzad joj se nakloniše; počeše u koloni da se udaljuju. Tek sad je čula njihove pojedinačne glasove. Plakali su i jadikovali, dok se gomila u blizini dernjala. Neki, prolazeći poslednji put pored nje, dotakoše usnama rub njenog ogrtača. Neki se čak usudiše da joj dodirnu ruku - neki od najstarijih, sledbenici vek i po verni - i njihov jad je dotače iznenada, neočekivano duboko.

Njihovo mesto zauze krug Letnjaka, takođe maskiranih. Pevali su sad oni, ali himnu dolazećim zlatnim danima. Zatvorila je um i nije to slušala. I oni prođoše triput oko nje, tri puna kruga, ubacujući u kola svoje ponude. Zveketave primitivne ogrlice od školjki i kamenja, obojene ribarske plovke, grančice uvenulog zelenila.

Kad je njihova pesma došla do kraja, masom gledalaca proširi se tišina; takva, da je Arienrod najzad jasno čula škriputanje i cviljenje greda i dasaka u gatovima zbog njihanja privezanih brodova. Postade svesna da je tu i gomila brodova koji se dosad nisu u ovoj luci pojavljivali, a koji su sad pokrili vodu: 'koža' od drveta, tkanine i zvečećeg metala, gotovo neprekinuta. Iznad svih njih Karbankl se nadnosio poput olujnih oblaka, ali Arienrod je sa svog mesta, tu na rubu donjih struktura grada, mogla da se probije pogledom iz njegove senke, da poleti preko sivozelene okeanske pučine. Beskonačno... večno... more. Zar je čudno što te obožavamo? Setila se da je jednom, u vremenima davnim, i ona verovala u Thalasu.

Maska Letnje Kralice zađe između nje i morskog vidika. Ta žena je prišla i stala između opuštenih kaiševa za vučenje kola. Tačno ispred nje. "Vaše veličanstvo." Letnja Kraljica joj se nakloni i Arienrod se seti da je još Kraljica, do same smrti. "Došli ste." Glas čudnovato neodlučan i čudnovato poznat.

Klimnula je glavom, držeći se kraljevski, gordo; opet je kontrolisala jedino što je ostalo u njenoj moći. "Jesam", odgovori, imajući na umu ritualni tekst odgovora. "Došla sam da budem promenjena. Ja sam otelotvoreno more; kao što se smenjuju plime i godišnja doba, tako i ja moram biti sledbenica da bih predvodila. Bilo je doba zimsko. Sneg se rastvara na licu Thalase, iz njega se blage kiše nanovo rađaju." Njen glas je avetinjski odjekivao kroz ovaj donji svet. Ritual su snimale skrivene kamere, prenoseći sliku i zvuk na ekrane postavljene širom grada.

"Leto dolazi posle Zime kao noć posle dana", recitovala je Letnja Kraljica. "More se pridružuje kopnu. Dve polovine zajedno postaju celina. Ko ih može razdvojiti? Ko im može uskraćivati njihovo mesto ili vreme, kad im vreme dođe? Rađaju se iz sile veće od ijedne koja ovde postoji - imaju istinu svevažeću!" Letnja Kraljica uzdiže ruke prema masi gledalaca.

231

Arienrod se malo trže. Ona nikad nije izgovorila tu poslednju rečenicu, niti je ikad ranije čula da se nešto tako izgovraralo. Gomilom prođe žamor, a kroz Arienrod poče puziti neka peckava nelagodnost.

"Ko dolazi sa tobom da bude promenjen?""Moj voljeni", reče ona, postižući da joj glas bude ravan, "čije telo je kao kopno koje se spaja sa

morem. Zajedno pod nebom, nikad ne možemo biti razdvojeni." Hladan vetar peckao joj je oči. Herni nije ništa ni govorio, ni činio, samo je čekao sa prikladnim stoicizmom.

"Onda neka tako bude." Toj ženi se, bukvalno, prelomi glas. Ispruži ruke, a dvojica letnjačkih pomoćnika dadoše joj u svaku šaku po jednu zdelicu tamne tečnosti. Letnja Kraljica ponudi Herniju jednu; on je uze dobrovoljno. Drugu pruži ka Arienrod. "Hoćete li popiti Daminu milost?"

Arienrod oseti kako joj se usta krute, da ne propuste odgovor; najzad reče: "Hoćemo." U činiji je bila jaka droga koja će otupiti njen strah i njenu svest o onome što dolazi. Pored nje Herni odiže masku i diže zdelicu do usana; iskrivi lice. Arienrod podiže svoju. Oduvek je imala plan da ovo odbije; zašto zamućivati svoju svest u trenucima kad će njen trijumf biti jasan. Ali, sad je želela zaborav. "Za Thalasu." Onjuši prodorni miris trava u toj tečnosti. Oseti kako joj u ustima gori otupljujuća gorčina. Proguta tečnost, umrtvljujući i grlo; drugi i treći gutljaj bili su bezukusni kao voda.

Vraćajući tu malu posudu, vide da se približavaju Letnjaci sa konopcima koji će poslužiti da nju i Starbaka vežu za kola, i jedno za drugo, da ne mogu da pobegnu. Užas joj se zgruša u prsima, od panike joj se zamrači pred očima. Pa umrtvi me, za ime bogova! Trudila se da oseti širenje umrtvljenosti u sebi. Herni zamalo da se odupre kad staviše ruke na njega; ona vide da se njegovi mišići uvijaju i postaju tvrdi. Njegova slabost joj dade snagu. Sedela je savršeno mirno i popustljivo, dok su joj članovi stranke Leta vezivali noge, zatim svaku ruku zasebno, pa omotavanjem konopca čvrsto privezali njeno telo uz Hernijevo i najzad privezali krajeve konopaca za kola. Iako su kola imala oblik lađice sa tupim pramcem, Arienrod je znala da je 'korito' prepuno velikih rupa, ispod gomile krzna i ponuda, i da će potonuti, tako reći, istog trenutka. Nikako nije uspevala da naredi svojim rukama da prestanu da se otimaju iz užadi, niti svom telu da prestane sa pokušajima da se nekako odmakne od Hernijevog. Njegovo maskirano lice okrete se ka njoj, ali ona ne htede da ga pogleda.

Opet se ispred njih nađe Letnja Kraljica, ali sad okrenuta licem ka pučini. Recitovala je konačno Prizivanje Thalase. Završila je, a tišina mase trajala je i dalje: tišina iščekivanja, sada. Još trenutak i daće znak. Arienrod je osećala kako se letargija, slična snu, lagano širi kroz njene ruke i noge, duž njene kičme; ali um joj je i sad bio bistar, daleko prebistar. Je l' to treba tako da deluje? Sad je bar njeno telo postajalo previše olovno da bi je moglo izdati; dobiće dostojanstvo u umiranju, htela to ili ne.

Međutim, umestio da se skloni, Letnja Kraljica se opet okrete njoj. "Vaše veličanstvo." Neka hitnost, u tom prigušenom glasu, dopre do nje. "Da li biste - pogledali lice Letnje Kraljice, pre nego što umrete?"

Arienrod je zurila ne razumevajući. Osećala je da i Herni zuri. Tradicija je zahtevala da nova Kraljica skine masku i time odbaci svoje grehe, tek kad je stara već pod morem; i tek tad bi trebalo da i svi ostali u gomili poskidaju maske. Ali ova žena je već jednom zabrljala, skrenula sa ritualne staze. Zar je do te mere glupa? Ili se radi o nečem drugom? "Da, rado bih videla tvoje lice", promrmlja, istiskujući reči kroz usne lišene svakog osećaja.

Letnja Kraljica priđe bliže kolima, tako da je rulja sad nije mogla dobro videti. Polako prinese ruke maski i diže je sa glave.

Slapovi srebrne kose poleteše, napolje i nadole. Arienrod otvorenih usta pogleda lice koje se ispod maske pokazalo. Zapanjeno su zurili i Letnjaci u krugu oko njih. Čula je mrmor njihovih glasova, čuđenje se širilo... svi su videli što i ona. Videli su da se našla licem u lice sa svojim licem.

"Luno..." odala se samo najtišim šapatom. Njeno telo sedelo je savršeno nepomično, kao da ne vidi ništa neuobičajeno, ništa izuzetno, neverovatno, nemoguće. Nije - bilo - uzalud. Nije bilo uzalud!

"Bogova li ti tvojih božjih", promumla Herni drveno. "Kako? Kako si ovo smuvala, Arienrod?"Ona se samo osmehnu.Luna samo rastrese kosu, dočekujući njen osmeh opraštanjem, prko- som i saosećanjem. "Promena je

došla... zbog Vas, uprkos Vama, Vaša Veličanstvo." Opet spusti masku preko glave.Letnjaci se odmakoše od kola, prelećući pogledima od jedne do druge, pokazujući na licima razne

izraze između zapanjenosti i straha. "Kraljica! One su obe Kraljica..." znak sudbine; omen. Na Luninom grlu lepo se video sibilski znak; pokazivali su prstima ka njemu, domunđavali se nešto.

Herni se tiho nasmeja, iako mu to nije bilo lako izvesti. "Tajna je pukla... najzad. Ova ženska je bila na drugim planetama. Zna šta je."

232

"Šta? Šta, Herni?" zašišta Arienrod, pokušavajući da okrene glavu ka njemu."Sibile su svuda! Nisi to znala, a? Nisi ni slutila. A ovi punjeni lutani", reče bacajući pogled ka

tribinama, "pojma o tome nemaju." Njegov iskomadani smeh ostavi ga bez daha.Sibile svuda?... Da li je moguće da tu nečeg stvarnog ima? Ne, ovo nije fer, ostalo je još toliko da se

sazna! Ona sklopi oči, ne uspevajući da izoštri svoj unutrašnji vid. U svakom slučaju nije bilo uzalud.Hor kuknjave i kletvi opet poče da ih pritiska, neumoljiv kao i promena sama, nestrpljiv da vidi

prinošenje žrtve. Sav ogromni jad te mase ljudi, sve njihjove krivice, mržnje, neprijateljstva, strahovi, sve se to slivalo u ovaj nejaki brodić, na dva bespomoćna bića, nju i Hernija, sa kojima će i potonuti kad nastupi kulminacija ovog obreda. Više se nije migoljila da se odmakne od Hernijevog tela; naprotiv, bila je konačno zahvalna što ima ko da bude uz nju u ovom iskušenju, u ovim zadnjim trenucima. Uz nju... da zajedno s njom pređe na drugu ravan. Već se odavno nagledala tolikih, različitih, vizija raja i pakla, da nije mogla ni birati između njih. Nadam se da ćemo napraviti neku našu verziju.

Okrete svoje gledanje van, poslednji put, i vide da se Luna sklanja s puta; kretnjama napetim, kao da se sprema da baci neku neoprostivu kletvu koju posle ne bi nikako mogla da povuče. Zašto bi ovo nju bolelo? Ja bih se čak i radovala... Ali više se nije mogla setiti zašto bi se radovala, pa čak ni da li bi se zaista radovala. Poslednji put prikupi snage svoga uma, da izgovori svoje poslednje reči pre nego što Luna kaže one kobne. "Narode moj..." Jedva se čula, kroz njihovu dernjavu. "Nema više Zime! Slušajte novu Kraljicu... kao svoju. Jer ona je sada vaša." Saginjući glavu, pogleda Lunu u oči. "Gde je... on?"

Luna odmahnu glavom na jednu stranu, vrlo malo, kao protiv volje; ipak, ispunjavajući poslednju želju svoje klon-majke. Arienrod, prateći taj pogled, pronađe Ukresa. Stajao je među uglednim Letnjacima, pored onog praznog mesta na kome bi trebalo da stoji Letnja Kraljica lično. Ali, stajao je sklopljenih očiju, da ne vidi ovaj trenutak rastanka; ili da se ne dogodi da ona digne pogled i da im se pogledi susretnu poslednji put...Nije mu svejedno. Ipak mu nije svejedno. Opet pogleda Lunu. I njoj je, takođe, žao. U tom trenu beskonačno iznenađena, i za večnost zbunjena, uviđanjem da je život do te mere nepodložan razumu i pravdi.

Ali kad je opet okrenula pogled ka Herniju, čekao ju je njegov pogled koji se sav dimio od besa - od saznanja kome pripadaju njene misli u ovom trenutku kraja.

"Zauvek... Herni."Pomakao je glavu, samo malo. "Zauvek, to smo mi. Ovo. Smrt. A život je... ono što ne traje.""Živimo dok nas neko pamti. A mene sad neće zaboraviti, nikad..." Zato što je njeno mesto već

zauzela njena reinkarnacija. Nije više imala volje da uputi još jedan pogled Luni ili Ukresu. Nikad se ne osvrći.

Luna diže ruke prema Moru, a njen glas se izdiže kao kričanje galeba kroz oluju gledalačkog nestrpljenja. "Damo koja si More, majko sviju nas, primi darove naše i vrati ih devetostruko, primi grehe naše i daj nam obnovu, primi dušu Zime i daj da ... vaskrsne." U govoru je imala samo taj jedan, jedva primetan, trenutak nesigurnosti. "Proleće ovog Leta neka dođe!"

Arienrod oseti trzaj kola: Letnjaci su počeli da ih guraju. Vide kako se uljasta površina vode približava. Bio je vrhunac plime, pa je voda, kao izobličeno ogledalo, ležala ne mnogo ispod ivice gata. Nek se dogodi. Nije bilo uzaludno. Krici i povici gomile, to je himna posvećena budućnosti, himna u slavu uspomene na Arienrod. Kola počeše, ispod nje, da se naginju napred; naže se isto tako i ona; kola se omakoše sa ivice gata, a ona pokuša da vidi svoj odraz u vodi...

55.

Luna vide da su kola pljusnula u vodu, dobrim delom zaronila, ali odmah i izronila. Čula je to, osetila je u kostima vibracije od tog udara. Urlanje gomile je trajalo, i trajalo, i bilo je grozno. To obličje slično brodiću zaplovi lagano, udaljavajući se od gata, ali ležući sve dublje u vodu, ujedno i čineći lagan zaokret, tako da je uskoro videla Starbakovo skriveno lice i lice Snežne Kraljice, Arienrodino, svoje: vedro i smireno zbog otupelosti od droge. Sedela je vezana ukršteno sa svojim ljubavnikom: groteskna parodija zagrljaja. Brodić poče nešto brže da se okreće oko sebe, puneći se vodom. Luna pokuša da sklopi oči, ali one se nisu dale sklopiti, gledale su taj hipnotički konačni stav plesa smrti na vodi. Seti se kako je i sama jednom bila bačena na muke u moru, setila se još jednom svega što ju je dovelo dovde, i svih koji su je doveli: žrtva do žrtve. Ipak, nikako nije uspevala da otrgne pogled...

233

Pri jednom od tih okretaja, dok su im lica bila ka tribinama, kola se žestoko cimnuše i u tren oka nestadoše. Luna je žmirkala i žmirkala, ali kola se nisu pojavljivala. Morska površina se nastavi talasati neuznemireno; kao jedini znak da je na tom mestu Ona primila ponude od svog naroda ostadoše, na površini, malobrojne grančice. Urlanje gomile bilo je kao uragan, tresao se sav ovaj donji svet. Luna je gledala lenjo nailaženje širokih, niskih talasa; stajala je, fluidna i ravnodušna kao samo more.

Jedan od Letnjaka najzad joj priđe i, oklevajući, dodirnu njenu ruku. Luna zadrhta pod tim dodirom i poče opet disati. "Damo?" Najzad se Luna okrete ka njemu, a on se nakloni. Letnjaci su prihvatali svoju kraljicu kao inkarnaciju Majke koja je More, ali nisu koristili veštačko, tuđinsko oslovljavanje. "Da se skinu maske..."

"Znam." Klimnula je glavom i pogledala preko ramena. Dobar put, do srećne luke. Odmače se od ivice gata, opet uđe u središte pažnje gledalaca. 'Damo'... ja sam Kraljica.

"Kraljica, Kraljica, Kraljica je mrtva! Živela Kraljica!" Ti povici Letnjaka odjekivali su u njoj: komedija.

Dodirnu masku šakama za koje joj se činilo da su mokre i ledene kao taj vetar u donjem svetu. "Narode moj..." Oseti da se njeno telo opire novom pokretu otkrivanja lica; najednom, uznemirujuće svesna opasnosti koju je maločas samo nazrela u očima onih Letnjaka koji su stajali u krugu oko kola. Sad će njena sličnost sa Arienrod biti očigledna svakome - van-Tijamatovcima naročito. Ako ikad samo naslute istinu... Odmahnu glavom, rastresajući i oslobađajući preostale obavezne reči koje je morala uputiti čekajućoj gomili. "Zima je prošla, Leto je došlo, najzad. Thalasa je našu ponudu primila, vratiće devetostruko. Život bivši sad je mrtav, pa neka bude i odbačen, kao pohabana maska, ljuštura iz koje se izraslo. Radujmo se, dakle, i novi početak stvorimo!" Diže masku sa glave.

Svi u toj masi - Letnjaci, Zimci, čak i stranci - postadoše u tom trenutku jedno. Njihovi radosni povici, uz šuštanje bezbrojnih maski koje su se počele podizati sa bezbroj glava, dođoše do kreščenda - sad se ogoliše lica oslobođena za trenutak od svih ranijih žalosti, grehova i strahova. Njihovo slavlje i obožavanje kao da ju je podizalo na svoja ramena. Ulivalo se kao reka u njeno srce. Ovaj svet će biti slobodan!

Ali čim je digla masku visoko, glas gomile se promenio; ta ogromna pećina donjeg sveta poče odzvanjati povicima ljudi koji su videli nešto izvan njihove moći razumevanja, a ipak neporecivo... "Arienrod! Arienrod!" Osećala je da se Letnjačka praznovernost zgušnjava, da se neverica širi kao paranoja kroz gomilu; zamišljala je kako se odjeci šire po celom gradu. Znala je da to sve mora zaustaviti odmah sad - da ne bi izgubila sve, još i pre nego što je stekla išta. Kako... Kako da ih zaustavim? Te reči pretvorila je u molitvu i pritisnula ruku na znak pod grlom. Sibilski...

"Narode Tijamata, deco Mora!" Poseže obema rukama gore, raširi okovratnik, pokazujući sibilski trolisni tetovaž. "Ja sam sibila! Vidite moj znak - služim Dami Thalasi verno i istinito. Zovem se Luna Svetlohodna Letnja. Nastaviću i kao vaša Kraljica da radim isto. Čuvarka sve mudrosti govori kroz mene, ali samo vama. Pitajte, i ja ću odgovarati, nikad neistinom."

Tišina se spustila, i, dok su odjeci zamirali, nastavila da se spušta još dublje; sve oči u celom gradu bile su na njenom grlu, ili na slici njenog grla na nekom ekranu. Zimci su zanemeli od neubeđenosti, Letnjaci od poštovanja, videći neporecivi dokaz o transmutaciji njihove vladarke, videći simbol njenog preporoda i svetačkog statusa. Krajičkom oka Luna je videla i čudnovati izraz koji se kretao po licima tuđinskih zvaničnika na suprotnoj tribini, dok su gledali taj znak, ispod tog lica...

Nastavljajući da gleda strance, dok ju je dah u prsima boleo, ona vide da se taj njihov izraz razlaže opet u svoj prirodni spektar izraza: užasnuta zabavljenost, fascinacija, zgađenost zbog priredbe koju su upravo odgledali... uz zadržavanje, ipak, nelagodnosti i nesigurnosti. Nigde među strancima nije videla nikakvu krivicu, ni respekt, nikakvo istinsko razumevanje za ono što su videli. Idući put ona koja stane na ovo mesto videće te stvari.

Prelazeći pogledom dalje, pođe opet da zauzme svoje mesto na tia- matskoj strani tribina, među letnjačkim starešinama. Ukres je čekao stojeći na mestu rezervisanom za njenog družbenika; njegova plamena kosa bila je svetionik za označavanje njenog mesta... a njegovo lice bilo je napeto kao zategnuti luk. Stala je ćutke pored njega i, umesto ka gomili, pogledala opet ka mestu gde su grančice plutale na moru. Narod je čekao, gunđao, neodlučan.

"Oni očekuju nekoliko reči od tebe, Damo", reče, naginjući se ka njoj, jedna od žena iz porodice Dobraventura koje su joj bile vodiči na ceremoniji. Osećala je maglu nesigurnosti i među Letnjacima.

234

Klimnula je glavom, pitajući se opet, kao što se pitala tokom cele Noći pod maskama, kroz sve ono svečarenje i pevanje koje otupljuje um, koje će to reči njen narod poslušati: kako može jedan čovek da izmeni toliko mnoštvo, a da oni ipak zadrže poverenje u njega? Ali reči su se morale naći, nekako, negde...

I reči joj dođoše, sada, ne od onog neobičnog čuvara njene svesti, nego iz snage njenih sopstvenih osećanja. "Narode Tijamata, mene je Dama Thalasa blagoslovila jednom, dajući mi nekog s kim mogu deliti svoj život", povika. Pogleda Ukresa pored sebe; dodirnu njegovu šaku, koja je visila hladna, bez snage, pored njega. "Blagoslovila me je dvaput, jer je učinila da budem sibila; blagoslovila me je triput, jer me je učinila kraljicom. Od juče, mnogo razmišljam o svojoj sudbini i o sudbini ovog sveta koja će svima nama biti zajednička. Molila sam se da mi Ona pokaže put kako da izvršim volju Njenu i budem Njen živi simbol. I Ona mi je odgovorila." Na način kako nikad nisam ni sanjala da može. Luna baci pogled ka moru i ka tajni koja je ležala ispod mračnih voda.

"Znam da postoji neki razlog zbog koga vam se pokazala kao sibila, kroz mene. Ne znam još ceo obrazac budućnosti, ali znam ovo: da bih budućnost ostvarila u potpunosti, biće mi potrebna pomoć - pomoć svih vas, a naročito pomoć drugih sibila. Leto je došlo u Karbankl, i ovaj grad više nije zatvoren za sibile. Sibilama je mesto ovde - više nego ikom drugom, više nego što iko može znati! Ostrvljani, kad se vratite svojim domovima, zatražite od vaših sibila da doputuju ovamo, ako mogu; da dođu kod mene i da saznaju koji je njihov udeo u planu budućnosti."

Zastala je, čujući kako glas gomile šapuće. Trudila se da oceni da li taj glas prihvata njene reči i nju. Krišom je pogledavala Letnjake na tribinama oko nje i sa olakšanjem nalazila na njihovim licima dobroćudno iznenađenje. Zimci će biti protiv; nagonski je to znala, sećala se kako je bilo kad se neposredno našla na udaru njihovog straha i poruge. Pogleda opet strance koji su čekali. Znala je koliko na ovoj svečanosti rizikuje i kakvu delikatnu ravnotežu mora da održava dok oni još hodaju po ovoj planeti.

"Ako... ako se čini da ja, kao Letnja Kraljica, ponekad odlutam iz plićaka tradicije i zađem u nekartirane dubine, imajte veru u mene. Imajte na umu da sam ja izabranica Dame Thalase i da samo postupam po njenoj volji..." Znala je da o tome, bar, govori istinu. "Ona je moj navigator, Ona mi određuje pravac plovidbe, po čudnim zvezdama." Čudnijim od onih koje leže gore, iznad nas. Opet je bacila pogled prekoputa, na strance. "Prvo što zapovedam kao vaša nova Kraljica..." potencijal vlasti je pevao u njenoj glavi; ta potencijalna energija, "jeste sledeće: van-tijamatska imovina Zimaca neće biti bačena u more. Slušaj ovamo!" Povikala je jačim glasom da žamor naroda ne bi nadvladao. "Predmeti načinjeni rukama stranaca vređaju vodu, zagušuju more gadošću. Od svakog Zimca Ona traži samo tri stvari, ne više - a Zimci neka odaberu koje ponude će dati. Za ostalo... za ostalo će se pobrinuti vreme!" Spremila se da izdrži nailazak velikog talasa letnjačkog gneva.

Međutim, čula je samo talasiće nelagodnog mrmljanja, uz, ponegde, blistavu kapljicu smeha ili aplauza od nekog zapanjenog Zimca. Luna duboko udahnu, jedva se usuđujući da veruje - oni imaju poverenja u mene! Slušaju... uradiće što god kažem... uviđajući najzad ono što je Arienrod odavno znala i, takođe, uviđajući sa kojom lakoćom vlast, kao vatra, može da se otme iz svojih granica i da uništi ono što treba da sačuva. Njene šake se stegoše na gornjoj ivici daske kojom je tribina ispred nje bila ograđena. "Hvala vam, narode moj." Nakloni glavu ka njima.

Oko nje su se Letnjaci na tribinama malčice pomerali, u znaku poštovanja i mirenja sa sudbinom; ali Ukres ju je gledao kao mačka, podozrivo i napeto, naslućujući njeno osećanje moći.

Brzo je sklonila pogled, boreći se da zadrži ravnodušan izraz na licu, videći se premijer počinje da silazi sa svoje tribine ka njoj, ka središnjem prostoru gde su maločas stajala kola, da bi obavio završno, službeno priznavanje njene vladavine, licemernu govoranciju u kojoj jedan samo-formalni vladalac odaje počast drugome. Gledajući njegov silazak, vide i prvog sekretara Skupštine, Sirusa, među poslanicima, uhvati njegov pogled, njoj upućen, pun nekog sumnjičenja i predosećanja nevolje. Ćušnula je Ukresa, povela njegov pogled do pogleda njegovog oca; videla je kako se bori da na neki način odgovori očevom iznenadnom osmehu. Ukres opet prenese pogled, ćutke, na svog dedu: premijer je počeo pozdravno slovo.

Govori premijera, zatim predsednika Vrhovnog suda Tijamata, i pet-šest drugih dostojanstvenika za čije funkcije nikad ranije nije ni čula, bili su kratki i dušebrižnički. Strpljivo ih je sve odslušala, stojeći, zaklonjena od njihove nadmenosti svojim tajnim znanjem, ali videći na svakom licu sumnju i nepoverenje zbog onoga što je kazala u svom govoru, svom narodu. Vrhovni sudija gledao ju je predugo, pogledom preterano prodornim; ali izgovorio je samo čestitke, kao i svi ostali, hvaleći tradiciju, ritual, glatko skliznuće njenog naroda nazad u neznanje. Pozvao ju je da ne skrene suviše sa staza tradicije - da se pripazi posledica. Osmehnula mu se.

235

Sa mesta ispred nje otišao je i taj, a sišao je poslednji od donosilaca prigodnih hvalospeva; komandantkinja policije, Geja Džeruša Pala-Tion. Luna vide da se nešto dešava u trenutku kad se Pala-Tion mimoilazila sa predsednikom Vrhovnog suda - neka razmena, ali bez reči; vide tupost u očima policajke kad ova stade pred nju.

"Vaše veličanstvo." Pala-Tion je salutirala, formalno i precizno, a tupoća se poče izoštravati i rasvetljavati sad kad je videla Lunino stvarno prisustvo ispred i iznad sebe, iznad ograde tribine na kojoj se nalazila crvena draperija. "Ja Vam čestitam." Svaka reč bila je isprobadana neskladnostima.

Luna dopusti da se njen osmeh proširi. "Hvala ti, komandante. Činjenicom da sam se ovde našla, ja sam iznenađena, rekla bih, jednako kao i ti." Osetila se iznenada nezgodno, kao da govori kroz usta nekog drugog.

"U to veoma sumnjam, Vaše veličanstvo. Ali ko zna...?" Pala-Tion je neprimetno slegnula ramenima. Zatim reče pojačanim glasom: "Priznavanjem Vas kao Letnje Kraljice, moje dužnosti na ovoj planeti su okončane, Vaše veličanstvo, kao i ma kakva dalja policijska odgovornost za ono što se događa na Tijamatu. Takođe je okončana službena vladavina Hegemonije na Tijamatu, i neće je biti sto godina, dok se ne vratimo pri sledećoj Promeni. Održavanje reda biće Vaša dužnost od sad."

Luna klimnu glavom. "Znam, zapovednice. Hvala ti za usluge koje si učinila mom narodu... a naročito Letu. Ti si nas spasla od kuge. Ja sam tvoj dužnik i to je dug koji otplatiti ne mogu..." Dva duga, pomisli, naginjući se napred, preko ograde, bliže Džeruši.

Pala-Tion obori, pa opet diže, pogled. "Samo sam vršila svoju dužnost, Vaše veličanstvo." Ali na njenom licu pokazivala se iznenađujuća zahvalnost.

"Tijamat žali što gubi istinskog prijatelja kao što si ti. To žalim i ja. Nemamo mnogo pravih prijatelja u ovoj galaksiji. Potreban nam je svaki."

Pala-Tion se nasmeši tanko. "Prijatelj se ponekad pojavi na sasvim neočekivanom mestu, Vaše veličanstvo... ali se dešava da to saznate tek kad je prekasno. Isto važi i za neprijatelja." Nastavi mnogo tiše. "Oprezno hodaj, Luno, sve dok i poslednji zvezdani brod ne odleti sa kosmodroma. Ne pokušavaj da prisiliš budućnost da se dogodi juče. Ne samo tvoj narod, nego i još neki se pitaju šta si ti zapravo. Bila bi u zatvorskoj ćeliji ovoga trenutka, kad predsednik Vrhovnog suda ne bi znao da bi to izazvalo masovni ustanak... Uspeće ti da se sa ovom promenom rituala provučeš nekako, ali, samo zato što njome zapravo neće biti promenjeno baš ništa."

Luna žmirnu; šake su joj, na crvenoj tkanini, pobelele. "Šta hoćeš da kažeš?""Ima Hegemonija način da, u odlasku, nadmudri sve one koji su nagomilavali tehničku robu. Nikad

ne potceni hegemonce, ni za sekund. To je najbolji savet koji ti prijateljica može sad dati.""Hvala, komandante." Luna se uspravi, nastojeći da sakrije svoju pometnju. "Ali, čak ni to me neće

zaustaviti." Zato što su meri pravi ključ.Pala-Tion poče da se okreće; pogleda preko gata, ka svom narodu. Zastade neodlučno. "Vaše

veličanstvo." Okrete se opet ka Luni, govoreći sada tiho do granice nečujnosti. "Verujem u ovo što pokušavaš da postigneš. Verujem da je to pravedno. Ne želim da bude ma čime sprečeno." Činilo se da pruža ruke, poseže van, iz sebe, ali bez ikakvog telesnog pokreta. "Zapravo, htela bih da ti pomognem da uspeš", zabrza uplašeno. "Ja ti... nudim moje usluge, moje znanje, moje iskustvo, ostatak mog života, ako pristaješ da ih uzmeš. Ako se slažeš da ih upotrebim za nešto u šta mogu verovati."

Luna je osećala da Pala-Tionina hitnnost poseže i više, dalje, dublje; da nadmašuje ono što Pala-Tion rečima traži. "Hoćeš... da ostaneš? Na Tijamatu?" Lunin šapat zvučao je glupo, nimalo nalik na šapat kraljice. Ukres je piljio sa nevericom.

Ali Pala-Tion, izgubljena u svojoj unutrašnjoj viziji, nije ništa loše ni čula, ni videla. "Ne na onom Tijamatu kakav je bio. Nego na onom kakav bi mogao biti." Njene tamne, malo iskošene oči su molile i zahtevale, da joj se da obećanje.

"Ti si komandantkinja policije Hegemonije - prva... Zašto?" Luna odmahnu glavom, trudeći se da ponovo uobliči klizeći pesak stvarnosti, sigurna da Pala-Tion govori iskreno.

"Ovo je vreme promene", reče Pala-Tion jednostavno."To nije dovoljno", reče Ukres naginjući se preko ograde. "Ne ako misliš da se do kraja života petljaš

u naša posla."Pala-Tion protrlja lice. "Koliko je dovoljno? Koliko sam dokaza tražila ja od tebe, Svetlohodni?"Sklonio je pogled i nije odgovorio.

236

"Da bih vam ispričala šta je izazvalo promenu u meni, morala bih vek provesti u pričanju. Ali verujte mi da imam razloga." Opet se okrete Luni.

"I moraćeš da ostaneš doživotno ovde, žaleći zvog takve odluke, ako se posle predomisliš. Jesi li sigurna?"

"Nisam." Pala-Tion opet baci pogled ka strancima koji su čekali na svojoj tribini, svetlosnim godinama udaljeni od onog sveta ka kome je ona pružala ruke. "Jesam! Šta kog pakla imam da izgubim? Da, sigurna sam." Ona se, napokon, osmehnu.

"Onda ostani." Osmehnu se i Luna. Ako je ovaj svet promenio tebe, znači da će moći da promeni i sebe... da ga mi možemo promeniti... da ja to mogu. "Sve što hoćeš da daš, meni će trebati, komandante..."

"Džeruša.""Džeruša." Luna pruži ruku; Pala-Tion je prihvati za zglavak, rukovanjem na tijamatski način."Neću biti slobodna od ovoga", reče, pokazujući svoju uniformu, "dok ne odleti i poslednji brod; ali

nećete ni vi ostali. Kad odu, ja sa Hegemonijom više neću imati ništa i biću spremna da pripadnem, celim srcem, budućnosti."

Luna klimnu glavom."A sad, uz Vaše dopuštenje, ostavljam Vas, Vaše veličanstvo. Dok još imam petlje da svoje stare

greške razmenim za nove, idem kod jednog čoveka da kažem neke stvari koje bi trebalo da budu izrečene, a koje on ne može da kaže sam."

Luna, prazno, klimnu glavom i otprati pogledom Džerušu koja se, sama, zaputila preko otvorenog prostora ka redovima tuđina. Vide je kako zalazi u tribine i tamo nestaje. Povika još jednom iz sveg glasa, dajući znak da je kraj ovoj ceremoniji, ovom Festivalu, kraj Zime... a Promeni početak, tek početak.

Hladni suton leteo je na krilima vetra kroz mokri, cureći donji svet, svet gatova i konopaca za vezivanje lađa, gde je zora videla dolazak Promene u Karbankl. Luna se šetala sa Ukresom, uz diskretnu pratnju garde, kroz škriputanja i uzdisanja nemirnog brodovlja, kroz mutne, odjekujuće glasove umornih posada. Silna gužva zimačkih i letnjačkih brodova koja je jutros zakrčila celu vodenu površinu već je napola nestala, jer su i Letnjaci i Zimci uveliko počeli svoj post-festivalski odlazak iz grada.

Letnjaci će se uskoro opet pojaviti; za njih je Promena znak da treba početi seobe ka severu, iz ekvatorijalnih morskih oblasti. Oni će popunjavati praznine između zimačkih poseda. Približavanjem Tijamata Crnoj Kapiji, solarna aktivnost se pojačava i niži stepeni geografske širine postaju nepodesni za ljudsko stanovanje; tamo će se i more okrenuti protiv ljudi, morska flora i fauna će se povući u dubine ili ka višim geografskim širinama, prisiljavajući i njih da isto čine.

Zimci će morati da dele sa Letnjacima razasute arhipelage i ogromne okeanske prostore koji su ranije bili samo zimački; moraće, osim toga, sa Letnjacima da dele novi način egzistencije, gde se proizvodi jedva dovoljno za opstanak, bez snabdevanja sa drugih planeta. Sad će plemstvo početi da se iseljava iz grada, da bi počelo iznova da uči kako da obrađuje svoje plantaže, koje su dosad bile uglavnom samo granice za kraljevski lov; kako da učine te plantaže glavnim osloncem za jednu vrlo nesigurnu ravnotežu života. Odlazeći, stranci su ostavili vlastelu da tako nisko padne.

Ali u sred ovog cikličnog haosa, ona, Luna, morala je nekako da započne uvođenje novog poretka. "Mislila sam da će svi moji problemi prestati kad dođem u Karbankl. Ali, oni tek počinju." Žalila se Ukresu, dahom koji se ispred njenih usta pretvarao u inje. Čak i ovde, u njihovoj zajedničkoj šetnji, u umirujućem prisustvu mora, osećala je kako se teret njene budućnosti sleže na njena pleća kao težina grada nad njima. Naslonila se na jednu ogradu posivelu od vremena, pogledala dole, ka zelenocrnoj ledenoj vodi. Pored nje se naže Ukres; ćutljiv i sad, kao i celog dana. Pokušavao je da na najbolji mogući način prihvati ono što nije mogao da promeni - da se pomiri sa činjenicom da Promena zahvata sve redom i sve jednako, i pri tom svoje miljenike i svoje žrtve stapa u jedno.

"Sad imaš podržavaoce. Imaćeš ih u još većem broju. Nećeš morati sama da nosiš ceo teret. Oni će uvek biti oko tebe." U njegov glas se uvuče neka potmula nota i on se malo odmače od nje. Svim ljudima od kojih će ona zavisiti bilo je već poznato šta je Ukres ranije bio; čak i ako ga ne budu mrzeli zbog toga, uvek će ga podsećati šta je bilo i puštati ga da nastavi da mrzi sebe. "Niko ne vlada sasvim sam... čak ni Arienrod."

"Ja nisam Arienrod!" Zaćuta, uviđajući da on to nije u tom smislu rekao, ali prekasno. "Mislila sam da si..."

"Nisam."

237

"Znam." Ali je znala da će jedan deo njega uvek videti Arienrod kad pogleda nju - jer će Arienrod uvek i biti pred njim; uvek prisutna, tako da će se njih dvoje uvek plašiti da pogledaju jedno drugome u oči. Luna obrisa večernju vlagu sa lica. Iza donje ivice grada, koja se odozgo nadnosila nad njih, videla je, na zapadu, traku sunčevog zalaska, poput umiruće duge. "Da li ćemo ikad više videti novu dugu? Ili ćemo ceo život proživeti bez nje?"

Nešto se probi kroz vodenu površinu ispod njih, mekano se ubacujući među njihove reči. Spuštajući pogled, Luna vide glatku glavu žutosmeđe mrljaste boje, koja se vijugavo izdigla iz vode i pogledala joj u oči. Zastade joj dah, začu Ukresov nehotični uzvik "Ne!"

"Ukreše!" Uhvatila ga je za ruku, ne dajući mu da se odmakne od ograde. "Čekaj. Nemoj." Držala ga je.

"Luno, šta pokušavaš da mi uradiš?"Međutim, nije odgovorila, nego je čučnula, povlačeći i njega sa sobom; perle u njenom lakom

zelenom šalu zazveckale su o drveni gat. Pružila je ruku dole, do merove tamne siluete koja joj je prišla. Mer pod njenim dodirom postade stvarnost. "Šta ćeš ti ovde?" Usamljeni mer gledao ju je očima boje ebonosa, bezizražajnim, kao da ni u svom umu nema odgovor. Ali nije načinio nikakav pokret da se udalji od njih. Njegova peraja ritmično su pokretala vodu u kojoj je bilo mnogo svakojakog smeća; ostajao je na istom mestu, uz ivicu gata. Mer poče da pevuši tužno: samo jedan glas, iz izgubljenog hora koji je nekad pevao u određenim obrascima. Te vaše pesme... zašto vi pevate? Jesu li nešto više od pesama? Da li bi nam one mogle reći kakva je vaša svrha, dužnost, vaš razlog postojanja, ako bismo ih mogli razumeti? Uzbuđenje je širilo trnce u njoj. Ngenet. Ngenet bi joj mogao pomoći da sazna. Štaviše, ako je ona u pravu, da onda i uči mere...

Danas ga je videla u masi naroda, videla je ponos i nadu na njegovom licu, ali nije uspela da se probije do njega. Videla je, isto tako, neopraštajuće pamćenje, kad je njegov pogled našao Ukresa pored nje. Sad, savlađujući Ukresov uzdrhtali otpor, povede njegovu šaku, koju je još čvrsto držala, nad vodu. Zaječao je kao da drži ruku iznad vatre. Mer je kriptično prenosio pogled sa njenog lica na njegovo i nazad, a onda potonuo lagano u mračnu vodu, ne dodirnuvši Ukresa.

Luna mu pusti ruku, vide je kako ostaje pružena, sama od sebe, iznad vode. Ukres polako povuče ruku nazad, sebi; ostade čučeći i gledajući u tu šaku, drugom rukom se držeći za ogradu.

Iza sebe Luna začu kako sa nevericom mrmljaju njeni letnjački pratioci - sveprisutni Dobraventure, koji ceo dan kao da su pokušavali da je prate, ali zapravo da je vode, svud po gradu. Ona ih je antagonizovala tako što je svojevoljno prekršila njihova obredna očekivanja; znala je da bi Dobraventure, zbog svoje kraljevske prošlosti, mogli biti opasni neprijatelji u budućnosti. Sad su joj bili još više na smetnji, sad kad joj je bilo potrebno da provede izvesno vreme nasamo sa Ukresom, u intimnosti njegove tuge. Konačno joj dođe do pameti da stupanje na kraljevski presto ne znači početak, nego kraj, potpune slobode.

"More nikad ne zaboravlja. Ali, ono oprašta, iskrice moja." Luna pruži ruku da ga dodirne po kosi, onda obuhvati njegovo ledeno, suzama obliveno lice svojim takođe ledenim i mokrim šakama, osećajući njegovu sramotu kao još jedno odlomljeno parče leda sumnje. "Samo treba vremena."

"Ni ceo život neće biti dovoljan!" Te su reči bile bodež kojim se probadao sam; čovek kome nikad pravo mesto neće biti ni tu, ni ma gde drugde, dok ne nađe mir u sebi.

"O, Ukreše - neka More bude svedok da držiš moje voljno srce, samo ti, sada i za sva vremena." Izgovorila je te reči, reči zaveta, prkosno; jedine reči koje su zadovoljavale njenu potrebu da zadovolji potrebu u njemu.

"Neka More bude svedok..." Ponovio je reči zaveta, opuštajući se dok je to činio; njegov otpor i njegova snaga topili su se.

"Ukreše... dan je gotov, napolju, bez obzira što u Karbanklu večno traje. Hajde da nađemo sebi mesto za noćas; neko mesto gde možeš da zaboraviš da sam Kraljica, a ja da zaboravim..." Baci pogled preko njegovog ramena, ka Dobraventurama. A sutra, šta sutra? "Sutra će sve početi da se uklapa. Sutra ćemo biti slobodni od ovog današnjeg dana; a onda, sledećeg dana..." Zabacila je kosu, da je skloni iz očiju; pogledala opet preko voda koje su tonule u mrak, na kojima više nije bilo nikakvog traga od žrtve koju su u zoru prineli Thalasi. Dama je mirovala, uzvišena u svojoj ravnodušnosti, nudeći neuznemirivo ogledalo zvezdanom licu univerzalne istine. U Karbanklu 'danas' nikad ne može biti završeno... Da li će 'sutra' ikada doći? Ona ugleda kako, ispod mrklih voda, umire budućnost: budućnost koja nikad doći neće, ako ona ne uspe, ako se spotakne, ako za tren pokaže slabost... Prošaputa žestoko, pored njegovog uva: "Ukreše, strah me."

238

Stegao ju je čvrsto, ali nije odgovorio.

56.

Džeruša je stajala u plamenom paklenom sjaju crveno osvetljenog poletišta, ispod gigantskog kišobrana 'novčić-broda' koji je lebdeo nad pistom. Poslednji brod, kojim odlaze poslednji policajci - poslednji stranci u ovom povlačenju sa Tijamata. U grozničavoj konačnosti poslednjih nekoliko dana, svi ostali brodovi Skupštine već su uzleteli u planetarnu orbitu, pridružujući se mnogim drugim brodovima iste vrste u koje su se već ukrcali, stižući do kosmodroma uvek punim kolima električne železnice, umorne izbeglice sa Festivala i trgovci koji su istrajavali do zadnjeg mogućeg časa.

Džeruša je strpljivo podnela posao oko svakojakih inventara; popi- sivala je, 'otkačinjala' podatke iz raznih izveštaja i spiskova, nastojala da sa sigurnošću utvrdi da niko nije greškom ostavljen na Tijamatu, da nijedna vitalna stvar nije ostala neurađena, nespasena, nezapečaćena. Na njoj je bila odgovornost da se to sve uradi temeljito i kompletno. Posao je obavila najbolje što je mogla; njeni ljudi nisu ostavili za sobom nijednu pogonsku jedinicu, nijedan upotrebljiv mašinski sistem, nijedan dostupan izvor energije proizvedene uvoznom tehnikom. Čitavo to vreme Džeruša je znala, sa čudnovatom dvostrukom vizijom, da će već sutra navaliti na posao da popravi što može više od ove štete koju sada čini.

Bogova mu bogovih, neću ja dati sebi da mi posao sutra bude lak! Znala je: ako ovu karijeru, koja joj je nekada toliko značila, završi makar i jednim jedinim činom izdaje, na tim temeljima posle nikako neće moći da izgradi neki novi život koji bi imao ikakvog smisla. Ništa što vredi imati nije lako dobiti. Sklonila je pogled sa utovara raznovrsne robe, sa gužve plavih uniformi i četvrtastih kontejnera oko nadole ispružene utovarne 'noge' pločastog broda nadnetog nad njih. Ona će se odreći - i tog broda, i tog poletišta, i cele pulsirajuće složenosti, maltene organske, ovog kosmodroma, i svega što je time simbolizovano... Ne kroz godinu dana; ne kroz sedam dana, čak ni kroz jedan dan, nego kroz manje od jedan sat, sve to će biti iza nje, ili će sve to ostaviti nju za sobom. Ona se odriče svega... radi Karbankla. A ovaj poslednji zvezdani brod će emitovati, pre nego što ode iz Tijamatove orbite, visokofrekventni signal koji će stići do tla i uništiti sve one krhke mikroprocesore od kojih zavisi rad svake, eventualno preostale, tehnologije ma gde na Tijamatu. Pokazaće se da su sakupljači tehnoloških tajnih zaliha sakupljali uzalud, a Tijamat će biti tresnut o tehnološko nulto tlo. Pade joj na um odjednom neskladni prizor vetrenjače na vrhu usamljenog brda na plantaži građanina Ngeneta. Tlo ne sasvim nulto. Prisetila se kako u ono vreme nije sagledavala nikakav, ni najmanji razlog da takva šklopocija postoji. Niko nije tako slep kao onaj ko ne želi da vidi. Osmehnu se, isto toliko neočekivano.

"Komandante?"Povukla je svoj pogled nazad, ka prostoru oko nje, očekujući još jedan zahtev, još neku verifikaciju.

"Da, ja sam - Gundalinu!" reče čovek, salutirajući. Iscerio se u širok osmeh, ali je time samo istakao avetinjsku mršavost svog lica; uniforma je visila na njemu kao da je pozajmljena, tuđa.

"Pa šta ćeš tu? Ne bi trebalo da...""Došao sam da se oprostimo, zapovednice."Ostavila je daljinski upravljač kompjutera na svoj improvizovani radni sto sačinjen spajanjem

nekoliko sanduka. "O-ho.""Kerla-Tinde mi reče da... podnosiš ostavku? Ostaješ na Tijamatu?" Zvučao je nepouzdano, kao da

očekuje da će ona sad da opovrgne takve priče."Istina je." Klimnula je glavom. "Ostajem ovde.""Zašto? Zbog prekomande? Čuo sam i o tome." Glas mu postade ravan od gneva. "To se,

zapovednice, nije dopalo nikom."Mogla bih pomenuti jednog ili dvojicu koji su se izuzetno obradovali. "Samo delimično zbog toga."

Namrštila se kroz njega na pomisao da brigada prežvakava kojekakva ogovaranja o njenoj ostavci kao grupa staraca na gradskom trgu. Ona je, saznavši za prekomandu, zaključila da bi bilo beskorisno žaliti se, i zadržala svoj gnev u sebi; ali, činjenicu o svome poniženju ni na koji način nije mogla sakriti od drugih. Nije pristala ni sa kim da diskutuje o svojoj odluci i ostavci - da li zato što se plašila da će oni pokušati da je ubede da se predomisli, ili da neće pokušati, nije bila sigurna.

"Što mi ne reče?"

239

Njeno mrštenje popusti, nestade. "Tako mu bogova, Bi-Zi. Imao si dovoljno problema i ovako, zašto da ti natovarujem još jedan."

"Imao sam samo pola od onih problema koji bi me spopali da me ti nisi pokrila, zapovednice." Vrh njegove donje vilice zaoštri se od osećanja. "Da nije bilo tebe, ja ne bih još i sad imao pravo da nosim ovu uniformu; znam da je tako. I znam koliko je uniforma uvek značila tebi... mnogo više nego što je ikad značila meni, bar do sad; jer, nikad ranije nisam morao da se borim za nju. Da mogu, navalio bih opako da ti pomognem da promeniš tu prekomandu. Ali..." Spustio je pogled ka svojim šakama. "Ja više nisam sin svog oca. Ostalo mi je samo 'inspektor Gundalinu'. Desetostruko sam ti zahvalan što bar još to imam." Opet diže pogled ka njoj. "Ali sve što mogu da učinim za uzvrat je da te pitam: zašto ovde? Zašto na Tijamatu? Ne krivim te što si dala ostavku - ali, do vragova, sve ostale planete u Hegemoniji su bolje, ako misliš da započneš novi život. Možeš, bar, da ostaviš ovu jednu, ako ti se ne sviđa."

Odmahnula je glavom odrečno, uz malen, odlučan osmeh. "Nisam od onih koji lako odustaju, Bi-Zi. Ne bih ovo ni radila, kad ne bih imala u vidu nešto bolje na šta ću se uskoro prebaciti. Mislim da sam to bolje našla, evo, ovde; mada to može zvučati slabo verovatno." Podigla je pogled u daljinu, ka jednom nizu prozora uzdignutih visoko iznad poletišta - ka jednoj praznoj dvorani u kojoj je Ngenet Miroe, neprimećen, motrio na hegemonijsku evakuaciju, čekajući trenutak kad će ona postati konačno, u celosti i nepovratno, deo njegovog sveta.

Gundalinu je pogledao kuda i ona, zbunjen. "Uvek si mrzela ovaj svet, čak više nego ja. Pa šta si onda, za ime deset hiljada bogova, mogla naći...?"

"Od sad ću se zaklinjati samo u jedno božanstvo. Mislim da ću i raditi za Nju."Gledao je 'belo'. Shvatanje se vrati u njegove oči. "Misliš... za Kraljicu Leta? Misliš za Lunu... ti, sa

Lunom?""Tako je." Klimnula je glavom. "Kako si saznao, Bi-Zi? Da je ona ta koja je pobedila?""Ona mi je rekla, došla je kod mene u bolnicu." Iz njegovog glasa nestade boja. "Video sam masku

Letnje Kraljice. Bila je kao san." Njegove šake pođoše vazduhom, dotičući nešto iz uspomena; oči mu se sklopiše. "S njom je bio Ukres."

"Bi-Zi, da li će s tobom sve biti u redu?""Isto me je i ona pitala." Otvorio je oči. "Čovek bez oklopa je čovek bez odbrane, komandante."

Osmehnuo se hrabro, jedva. "Ali je zato možda slobodniji. Ovaj svet... ovaj svet bi me slomio. Ali Luna mi je pokazala da čak i ja mogu da se savijem. Ima u meni, i u ovoj vasioni, više stvari nego što sam slutio. Ima prostora za sve snove koje sam ikad sanjao, i za sve košmare... za heroje u uličnom slivniku i u ogledalu; za svece u smrzloj pustoši; za budale i lažove na tronu mudrosti, i za pružene gladne šake koje će zauvek ostati prazne... Sve postaje moguće, kad nađeš hrabrost da priznaš da ništa nije sigurno." Njegov osmeh se trznu samosvesno. Džeruša ga je slušala s nevericom, ćuteći.

"Život je meni nekada izgledao kao izbrušeni kristal, zapovednice - oštar, čist i savršen. Svoje fantazije ostavljao sam po džepovima, gde im je i bilo mesto. Ali sada..." Slegnuo je ramenima. "Te čiste tvrde ivice prelamaju svetlost u duge, i sve postaje meko i zamućeno. Ne znam da li ću ikad više moći da gledam pravo." Nota napuštenosti opet se uvuče u njegov glas.

Ali ćeš zato biti bolji plavac. Džeruša vide da njegove oči pretražuju ogromnost ovog udubljenog poletišta i da se zaustavljaju na najbližoj kapiji, kao da očekuje da će kroz svoju viziju nekako uspeti, još jednom, da vidi Lunu. "Ne, Bi-Zi, ona nije tu. Za nju je kosmodrom zabranjeno područje."

Njegov pogled se naglo izbistri i zaoštri. "Da, gospo. Znam zakon." Ali taj pogled joj je rekao da Gundalinu sad razume da su čak i zakoni prirode nesavršeni; i da su ljudski zakoni nesavršeni - bar koliko i ljudi koji su ih pisali; da je čak i njemu jasno šta je Luna, i u čemu to ona, Džeruša, namerava da joj pomogne... i da se on tu neće protiviti. "Možda je tako najbolje", reče on, čak i ne verujući u to.

"Daću sve od sebe da ti je dobro čuvam, Bi-Zi."Nasmejao se stidljivo; odjek jednog milovanja. "Znam, komandante. Ali, koja je to sila u galaksiji

jača od nje?""Ravnodušnost." Džeruša iznenadi samu sebe takvim odgovorom. "Ravnodušnost je, Gundalinu,

najjača sila u svemiru. Štogod pipne, učini besmislenim. Ljubav i mržnja nemaju šanse protiv nje. Dopušta da nered, trulež i čudovišna nepravda nadiru nesputano. Ne preduzima; dopušta. Zato i ima tako ogromnu moć."

240

Klimnuo je lagano. "Možda zato ljudi žele da imaju poverenja u Lunu. Zato što je njoj stalo do izvesnih stvari, kao i njima; kad ih ona dodirne, postaju svesni da su sami sebi važni." Digao je dlanove ka sebi, zagledao se u još neuklonjene ožiljke. "Učinila je moje ožiljke nevidljivim..."

"Mogao bi da ostaneš, Bi-Zi."Odmahnuo je glavom, pustio da mu ruke padnu. "Bio je jedan takav trenutak... ali sad ne. Nije mi se

samo život promenio, nego i ne pripadam više ovde. Ne", uzdahnu, "postoje dve planete koje ne očekujem da ikada više vidim, osim ako nastane milenijumski preokret. Jedna je ova, a druga je moja."

"Karemof?"Nesigurno je seo na sanduke. "Moj narod će te moje ožiljke videti zauvek, čak i kad budu

eliminisani. Ali šta me briga, još mi ostaje da biram između šest planeta. A ko zna šta ću naći tamo kud sam krenuo?" Ipak, njegov pogled se vraćao praznoj kosmodromskoj kapiji, tražeći ono što tamo više nikada neće naći.

"Uglednu karijeru." Ona pokretom prsta pomeri prekidač pod svojim grlom, zato što je njen komunikator počeo ponovo da zuji.

Sedeći na sanducima, Gundalinu je strpljivo gledao ukrcavanje poslednjeg tovara, pratio i poslednji raport koji su dali Džeruši, čuo njenu poslednju potvrdu prenetu do srca divovskog pločastog broda nadnetog iznad njih. Potom je stajao uz nju, rame uz rame, dok su joj prilazili poslednji od njene brigade i salutirali joj poslednji put i nezgrapno joj upućivali dobre želje i najzad odlazili prema kargo-liftu.

Gundalinu pokretom glave pokaza ka njima. "Nećeš i ti u brod, da tamo podneseš poslednji izveštaj?"

Odmahnula je glavom, najednom osećajući da joj srce steže neumoljiva šaka: trenutak šizme. "Ne. Ne mogu se suočiti s time. Ako bih sad stupila nogom na taj brod, ne verujem da bih mogla da siđem, ma koliko bila ubeđena da je ispravno ostati na Tijamatu." Dade mu kompjuterski 'daljinac'. "Možeš im ti preneti, u moje ime, da je sve spremno, inspektore Gundalinu. E, ponesi i - ovo." Skide sa okovratnika komandantske oznake i dade mu ih u šaku. "Nemoj ih izgubiti. Trebaće ti jednog dana."

"Hvala, komandante." Njegove pege postadoše grimizne, naterujući nju na osmeh. Njegova zdrava šaka sklopi se oko tih komadića metala kao oko retkog blaga. "Nadam se da ću ih nositi sa isto onoliko časti kao ti." Diže drugu šaku, deformisanu, nagonskim karemovskim pozdravom; ona pritisnu svoju šaku o njegovu, dlan o dlan. Za zbogom.

"Zbogom, Bi-Zi. Neka se bogovi osmehuju na tebe, kud god pošao.""I na tebe, zapovednice. Neka te se tvoji mnogo-puta-praunuci sa divljenjem sećaju."Bacila je pogled ka dalekim, zamračenim prozorima iza kojih je čekao Ngenet; osmehnula se

privatno. Zapitala se šta li će ti njeni pra-pra-mnogo-puta-praunuci možda reći njegovim, ako se vrate ovamo.

Gundalinu sa naporom ispravi svoje još nezalečeno telo i izvede savršeno salutiranje. Ona mu isto tako otpozdravi: poslednje salutiranje u njenoj karijeri. Zbogom jednom životu i jednoj galaksiji.

"Ne zaboravi da isključiš svetla", reče on. Okrete se i pođe pešice prema liftu u kome su ga policajci čekali, držeći vrata otvorena samo zbog njega. Ona okrete leđa da ih ne gleda, da ne vidi taj lift koji, poput otvorenih usta, zove, viče joj da je luda... Pođe, najbrže što je mogla bez trčanja, ka najbližoj kapiji.

Ulazeći u prazni auditorijum, nađe Ngeneta koji je gledao vrata, čekajući njen dolazak. Zajedno priđoše zidu od zaštitnog stakla, pogledaše dole na polje, gde je 'brod-parica' čekao na titanskoj, muklo crvenoj poletnoj površini, usamljen poput njih. Miroe poče govoriti smireno, odajući joj priznanja za sposobnost, postavljajući bezazlena pitanja; glasom prigušenim, kao da prisustvuje religioznom događaju. Odgovarala mu je rasejano, jedva čujući i njega i sebe.

Brod je još dugo ležao na svom doku - vreme je izgledalo i duže, zbog njihovog napetog iščekivanja - a Džeruša je dala Ngenetu da sluša, preko njenih slušalica na glavi, razgovore oficira dok su uvlačeni poslednji kranovi i drugi delovi opreme i dok su obavljane poslednje provere i upoređenja.

"Da li si u zaklonu, građanko Pala-Tion?"Džeruša se trže: to se kapetanov glas obratio njoj, neposredno. "Da. Jesam. U zaklonu sam."

Građanko. Nerazumno razočarenje uzmuti se u njoj. "Sve je čisto, kapetane.""Sigurna si da hoćeš da budeš ostavljena tu?"Miroe diže pogled ka njoj. Čekao je.

241

Udahnula je duboko, klimnula glavom... i tek onda progovorila, kao da je to neka posle-misao: "Da, sigurna sam, kapetane. Ipak, hvala što si pitao."

Život i buka nastavljali su se na drugom kraju veze još nekoliko sekundi, a onda njen komunikator ostade mrtav. Stajala je vrlo mirno, jedan dugi trenutak, kao da je čula sopstvenu smrt. Zatim skide sa glave slušalice i žice tanke kao paučina.

Vide, ispod njih, hologramska svetla sekvence paljenja kako preleću po brodskom koritu i nestaju. Bilo je to bezglasno upozorenje. Gledala je netremice, očekujući da vidi neki pokret, dok je oči ne zaboleše.

"Vidi. Dižu se."Sad i ona vide kretanje, drhtanje strukture broda - jer su odbojni zraci kosmodromskog polja počeli

da deluju; div se dizao, a vazduh se blago izobličio oko brodskog korita. Brod se sve više uzdizao, a iznad njega se kosmodromska zaštitna kupola otvarala poput latica kakvog cveta, otkrivajući dublje, ali takođe potmulocrveno polje noći zvezdama prepunjene. Brod je stremio ka tom otvoru i vinuo se kroz njega, van, u mrak, gde će se, negde visoko, pridružiti konvoju od nekoliko desetina drugih, a zatim floti sa još nekoliko takvih konvoja. Odatle će ih njihovi fuzioni motori potisnuti do Crne Kapije kroz koju će oni zatim proći, da se više nikad, nikad u životnom veku Geje Džeruše Pala-Tion, ne vrate na ovaj svet.

Kupola se sklopi u visinama, zakloni zvezde.Džeruša spusti pogled na mrežu svetlećih energetskih linija na poletištu, pa još niže, na sebe samu:

evo je tu, stoji, sama, u ovoj mračnoj i praznoj dvorani, kao odbačeno parče od nekog polomljenog dela nameštaja. Ufff... bogova li ti tvojih. Pokri lice jednom šakom, zanjiha se.

"Džeruša." Miroe ju je pridržao, oklevajući. "Obećavam ti, nećeš žaliti."Klimnula je glavom, stiskajući usne. "Dobro je meni. Ili će biti, čim dođem do daha." Sagnula je

glavu, prstom prošetala niz liniju mehanizma za zatvaranje jakne s prednje strane. "Kao svako novorođenče." Neodlučno mu se nasmešila; on poče taj njen osmeh hraniti svojim sve dok ne ojača.

"Mesto ti je ovde, na Tijamatu. To sam znao od prvog trenutka kad sam te upoznao. Ali, morao sam da čekam da to saznaš i ti... Činilo mi se da nikad nećeš uvideti." Odjednom kao da je bio postiđen.

"Zašto mi nisi rekao nešto, bilo šta, da mi pomogneš da razumem?" Glas joj se zaoštravao nečim što je bilo maltene ogorčenje.

"Pokušavao sam! Bogovi, kako sam pokušavao. Ali sam se plašio da ću čuti tvoje 'ne'.""A ja sam se pribojavala da ću možda kazati 'da'." Pogledala je opet kroz prozor. "Ali, pripadala sam

i ovoj zvezdanoj luci... kao i ti." Uzdahnula je, pogledala ga. "Sad ni meni ni tebi više nije mesto u njoj, Miroe. Ajmo napolje, dok se ovo ne zapečati sa svih strana kao grobnica."

Široko se osmehnuo, opuštajući se. "E, to je već korak u dobrom pravcu. Ostale korake ćemo redom, kako budu stvari same dolazile: malo po malo." I, opet svečano, reče: "Ja sam spreman za pokret..."

"I ja sam - spremnija od ovog nikad neću biti, Miroe. Spremna sam za sve što me čeka." Osećala je da joj se vraćaju uzbuđenje i hrabrost. "Biće zanimljivo." Lice joj se zagreja na mestu gde ju je Miroe dodirnuo. "Znaš, Miroe..." ona se iznenada nasmeja, "kod mog naroda, ako ti kažu 'Dabogda živeo u zanimljivim vremenima', to baš nije blagoslov..."

Osmehnuo se, onda se počeo smejati; zajedno pođoše nazad kroz puste hodnike, žureći u Karbankl, kući.

242