Antonic Slobodan Tekstovi[1]

Иза огледала

РОДОЉУБИ ЗАПАДНОГ БАЛКАНА

Недавно је објављен текст – права филипика! – против Републике Српске. Српска је названа „гнусном Караџићевом државоликом крастом“, „гломазном цркотином разјапљеном насред пута“, „’Розмарином бебом’, прекомандованом из пакла међу живе људе“, „нељудским Неместом“, „перверзном творевином без историјског, географског, демографског или било којег другог сувислог утемељења“... Ако неко мисли, вели се у тексту, да је било шта код те државе добро, грдно се вара: „То, кумашине, нема ’бољу страну’: то је настало путем зла и зарад зла, и у вечном одржавању пламена зла и мржње исцрпљује се његов смисао, и ту помоћи нема.“ Бити против постојања РС, каже се даље, јесте „питање људскости“. Али је реч о, „нажалост, углавном умишљеној опасности по њен опстанак“. Ипак, свако ко има мало мозга мора се одредити спрам те чудовишне творевине. И мора рећи гласно и јасно: „Удавите је!“

Ако мислите да је овај текст произведен у некој муџахединској ћелији, негде у буџаку Босне или Авганистана, или у каквој западнохерцеговачкој биртији, уз звуке Томпсонових песама – варате се. Текст је написан у Београду, а објавио га је медиј који је перјаница „друге” Србије. Текст је заиста надахнут. Истина, осећањем које се не би баш могло назвати љубављу. Али, текст свакако има поетику. Та поетика деструкције, тај ватрени говор Мехмеда пред вратима Константинопоља, показује дар барбарогенија. Али, он је и добра слика свих мисаоних и моралних понора тог дела наше елите.

Има место у тексту које открива читаву филозофију наше „мисионарске интелигенције“. „Двадесет и седам година“, каже писац, „живео сам без онога што ће се једном прозвати Република Српска (...), и ништа ми није фалило у тих двадесет и седам година без ње, као што није фалило ни било коме другом“. Тај топос је од суштинског значаја за разумевање „друге” Србије. Не само зато што показује њен карактеристични инфантилни егоцентризам („Мени нешто не треба. Дакле, онда не треба ни да постоји!“). То место лепо показује и оно што „друга” Србија највише осуђује, а чега је управо она најжалоснији заробљеник: догматске конзервативности и сталног покушаја да се садашњи проблеми решавају оруђима из прошлости. Заправо – њеним вампирским оживљавањем.

Јер, за њих је збиља време стало 1992. године. Сетимо се само тог времена. Сетимо се шта смо онда мислили. И заиста, за многе су у Београду сви преко Дрине тада једноставно били – „Босанци“. И ми смо се, те 1992, искрено и збуњено питали „шта се сад, пак, они свађају?“. И ми смо, те 1992, искрено мислили да је наша заједничка домовина Југославија. И да само треба увести демократију и „ствари ће се већ некако решити“. И ми смо искрено мислили да је главни, ако не и једини узрочник невоља: Слободан Милошевић. И да ће све бити другачије – „само да он оде“.

Али, онда су се десили неки догађаји који су показали да ипак нешто није у реду са таквим мишљењем. Срби су протерани из западне Славоније, а затим и из Крајине. Али то никога није узбудило. „Сто хиљада врабаца или мишева да је отерано са неке земље, Европа би се из темеља потресла. А за сто хиљада људи – ништа!“, мислили смо. Србија је, затим, данима и ноћима бомбардована „из хуманитарних разлога“. Лажи којима је објашњавано зашто морају бити убијана српска деца, шћућурена по београдским и новосадским подрумима, биле су нешто најсрамније што смо икада чули. „Српски систем силовања“, објашњавао је својим читаоцима „Филаделфија

1

инквајер“, од 25. маја 1999, подразумева јавна „масовна силовања (Албанки) на градским трговима“. „Број несталих Албанаца на Косову је 500.000... за које се страхује да су мртви“, упозоравао је Стејт департмент (19. априла 1999). „На Косову се више не могу видети мушкарци од 30 до 60 година(...); кад дођемо на Косово вероватно ћемо видети драматичне чињенице у које чак и не верујемо“, објашњавао је генсек НАТО-а, Хавијер Солана.

А онда смо отерали Милошевића. Мислили смо да је сада све готово. Али ништа није било готово. Ни Косово. Ни стогодишње хашке казне за Србе, а ослобађајуће пресуде за Орића и Чекуа. Ни нове претње и условљавања. Ни поновне сторије на Си-Ен-Ену о „обнови милитантног српског национализма“ који прети „мирним суседима“...

Ми смо из свега тога понешто научили. Али, они нису. Све што се након те 1992. године десило од њих се одбијало као од зида. Сва објашњења и сва решења која су била актуелна тада, пре 15 година, за њих су остала и данас. Неизмењена, и у длаку иста, вечно актуелна, као – Боже ме прости – Свето писмо. „Српски национализам“, „кварење добрих међунационалних односа“, „агресија према мирним суседима“, „хегемонистички планови Београда“, „српски фашизам и нацизам“... За њих је, на један перверзан, готово вампирски начин, још жива СФРЈ. Само што се она више тако не зове. Она је сада некаква имагинарна, утопијска земља „западног Балкана“, „претходница Европске уније“... Они су заправо родољуби те земље, то је њихова права отаџбина. Они су њени држављани, не ове конкретне, реалне и стварношћу притиснуте Србијице...

Они заиста више ништа не разумеју. Они заиста понављају само старе, овештале фразе. И једина разлика је у томе што уместо мантре: „Само да оде Милошевић“, сада стоји мантра: „Само да оде Коштуница“. Али, у тој лењости мисли, у тој задриглости мозга корумпираног грантовима, супортима, стипендијама и фијима, већ је спреман и трећи наставак. После Милошевића и Коштунице на реду је нови универзални кривац – Борис Тадић. И нимало не сумњам. Ту је и четврти, и пети наставак. Онај који објашњава да ће се све решити, само ако се вратимо у 1992. годину.

Али, стварност је неумољива. Република Српска је стварност. Демократска Србија је стварност. Ово је 2007. година. Ово није 1992. А Чеда Јовановић није Броз. Да ли је то јасно? Да ли је то довољно јасно? И шта још треба да се догоди да бисте ви то разумели?

политички аналитичар Слободан Антонић[објављено: 08.11.2007.Иза огледала

МИТ О „СТРАШНОМ ТЕРЕТУ”

У нашем омиљеном медију из „друге” Србије пре неки дан објављен је и један превод. Реч је о тексту Ф. Џенкинса „Неплодни полумесец”. Чланак доноси „добре вести” из Ирана. Тамо се, наиме, рађа све мање деце. До револуције, 1979, Иранке су у просеку рађале седморо деце. Током деведесетих, просек је спао на 2,5 детета. Данас жене у Ирану рађају 1,7 деце. То је чак мање од стопе неопходне за обнављање становништва (2,1).

Зашто је то добро? Најпре, објашњава Џенкинс, то је добро за економију. Што мање деце, вели Џенкинс, више је новца на тржишту. „Ако уопште немате децу коју бисте

2

издржавали, мења се и ваш однос према будућности; што је мање наследника, већа је вероватноћа да ћете сами трошити новац; већа потрошња подстиче привредни раст и, одједном, индустрија цвета.

Друга добра последица немања деце је, по Џенкинсу, пад утицаја религије. „У земљи у којој људи немају много деце и унучади, док их понеки немају уопште, лако се може догодити да се изгуби осећање континуитета и традиције, управо оно осећање на коме почива снага религије. Заправо, тек ако замислимо свет без деце видећемо колико се институционални живот религије ослања на преношење традиције на младе, (...), што значи да се полако прекида довод ′свеже крви′ која цркву одржава у животу”. А кад опадне религиозност, „државе постају спремније да се опиру цркви”. Тако се решава питање неконтролисаног утицаја свештенства на народ.

Не мислим да из објављивања овог превода извлачим далекосежније закључке. Али, и текст и контекст заслужују мало пажње. Видимо, најпре, како је Џенкинс брутално искрен док хвали бездетност. Јер заиста, прва заповест конзумеризма, те основне идеологије глобализације, гласи: „Троши и не мисли на будућност!”. Идеални потрошачи заправо су они који све што зараде одмах и потроше (а онда још узму и кредит!). Напротив, људи који имају децу могу да падну у искушење да пожеле да им нешто и оставе. Штедећи, они смањују потрошњу. То доводи до пада тражње, а због тога и производња почиње да клеца. Зато су мезимци глобалистичког конзумеризма управо ЛГБТ особе. Њихова куповна моћ само у САД процењена је на 610 милијарди долара. Они стварно могу да се препусте „уживању у животу”. И да не мисле на то да можда нешто треба да оставе и следећем поколењу.

Отуда је саставни део идеологије конзумеризма мит о томе како су деца „страшан терет”. У једном нашем шареном недељнику недавно је објављен чланак: „Да ли сте спремни за бебу?”. Да би онима који размишљају о родитељству могли да дочарају све „страхоте” које их чекају, састављен је тест. Један задатак овако гласи: „Припремите џакче са 4-6 кила песка. Богато га натопите водом. У 3 поподне узмите га и певушите му до 9 увече. Лезите да спавате и навијте сат на 10 увече. У 10 устаните, узмите џакче, поново га богато натопите и певајте му све песме које сте у животу чули. Па све тако до 4 ујутро. Навијте сат на 5 ујутро. Устаните у 5 и направите доручак. Радите то 5 година. Делујте срећно”. А други тест је овај: „Заборавите спортски БМВ и купите комби. Оставите корнет сладоледа од чоколаде у преградици за рукавице. Узмите новчић и заглавите га у касетофон. Узмите кутију кекса са чоколадним преливом и измрвите га на задње седиште. Грабуљама огребите обе стране аутомобила. Тако. Сад је одлично”.

Наравно, пошто је у животу најважније имати БМВ, основни етички став може бити само хедонизам и егоцентризам. „Кад бих имала дете”, објашњава, у другим шареним новинама, своју одлуку да нема децу једна добростојећа млада жена, „не бих могла да урадим ни половину ствари које су ми сада нормалне. Сваке суботе у пола једанаест пре подне, док смо још у кревету, мој муж и ја се само погледамо и кажемо: ′Хвала богу што нисмо морали да устанемо у пет ујутру да бисмо се бринули о неком деришту′”.

А шта глобалицизам има против „традиционалних религија”? Баш то што оне негују „погрешне” вредности. Ослушните само најчешће рекламне поруке и схватићете етику глобалистичког конзумеризма: „Забави се!”, „Ти то заслужујеш!”, „Мисли на себе!”, „Следи своје инстинкте!”... А оних десет старих заповести кажу тачно супротно. Оне позивају на самосавлађивање и на обавезу према другоме. Од тога, па све до чињенице да свештеници своју идеологију још увек више црпу из књига (а не гледајући Си-Ен-Ен, МТВ или Б92), са глобалистичког становишта све је у традиционалним религијама штетно. Зато је добро сузбити их. Па макар и по апсурдну цену - по цену друштва без деце.

3

Ми заиста живимо у свету у коме је прокламован „плурализам вредности”. Но, сви знамо да су вредности „модерне”, а онда и добре, само ако долазе из ТВ кутије. Можда би причу о плурализму требало дословније схватити. Можда би стварно требало скупити храброст. И са рамена, једноставно, збацити ТВ кутију. А онда, лепо усправити главу и укључити мозак. Можда нам тада постане јасније ко је срећнији. И на коме је будућност. На возачу спортског БМВ-а, блиставо белих седишта? Или на возачу комбија препуног отисака тих малих, умазаних, али предивних створења?

Политички аналитичарСлободан Антонић[објављено: 15.11.2007.]


„ДОБРИ” И „ЛОШИ” МОМЦИ

У „Политици“, од уторка, објављена је изјава А. Мартона из ЛСВ-а. Он је рекао да треба променити Устав, како би се поправио положај Војводине. Позвао се на то „да је и Венецијанска комисија упозорила на бројне недостатке текста Устава“. „Требало би да се послуша реч врсних правника“, рекао је, „и тек онда ћемо бити нормална држава“.

Чим је пролетос објављено мишљење Венецијанске комисије, одмах је постало јасно да ће се оно потезати кад год треба напасти Устав. Али, шта је та комисија и које су њене примедбе? Прави јој је назив „Европска комисија за демократију путем права“. Образовао ју је Савет Европе 1990. за пружање стручно-саветодавних услуга. Отада се њена функција, ипак, променила. Порасла јој је моћ да утиче на земље у транзицији. А пораст моћи увек иде са бирократизацијом, па и политизацијом. У комисији је некако било све мање стручњака, а све више чиновника. Тако садашњи састав Комисије, уз неколицину стручњака, чине и заменик секретара у Министарству правде Данске, директор „Европског центра“ из Албаније, хрватски амбасадор, министар спољних послова Чешке, тужилац из Лихтенштајна, бивши министар из Украјине, министар правде из Молдавије итд.

Комисија се углавном чувала да разматра промене устава у земљама ЕУ. За тих 17 година у десет „старих“ чланица ЕУ промењен је устав, као још и у седам нових. Ти устави нису били предмет разматрања. Али су зато строго претресани устави Грузије, Македоније, Киргистана, Молдавије, Јерменије, Чеченије, Азербејџана, Мозамбика, Белорусије... и, наравно, Србије. При томе, Србија уопште није затражила „саветодавне услуге“ Комисије. То је затражио Надзорни одбор Парламентарне

4

скупштине Савета Европе, једно чисто политичко тело, коме у нашем уставу нешто очигледно није било јасно.

Комисија је направила извештај на 16 густо куцаних страница. Извештај садржи нешто похвала, уопштених и куртоазних. Али ту су и бројне критике, конкретне и често саркастичне. Неке од тих критика су, наравно, сасвим оправдане – нарочито она која се односи на „слободу“ посланика да поднесу „неопозиву оставку својој партији“. Али, добар део критика је, ипак, или бесмислен, тј. непримерен конкретном друштву, или је чисто политички.

Пример прве је, рецимо, примедба да Устав не регулише најновија права која се дају странцима. Тако се српском Уставу замера да слободу окупљања јамчи само држављанима, али не и странцима, или да странце не помиње када говори о социјалној заштити. Србија је до сада била изразито емиграциона земља. Њен главни проблем заиста није био то што није имала уставну заштиту имиграната. Оно мало овдашњих Кинеза нису до сада правили демонстрације, нити је те зборове српска полиција забрањивала, па да се све то мора регулисати Уставом. Али, пропуштањем да и то ставимо у Устав ми смо упали у типичну бирократску логику: „Скупио си 24 документа за грађевинску дозволу? Е, али има и 25. документ – уверење да ти је пас вакцинисан. Знаш, то је јако важан документ и њега мораш обавезно да набавиш. Па ћемо да видимо треба ли ти још штогод.“

А што се политичких приговора тиче, они се најбоље виде по третману надлежности које имају Народна скупштина и председник републике. Комисија је ставила примедбу да парламент бира исувише много званичника – гувернера Народне банке, тужиоце, судије, заштитнике грађана и друге. То је, каже се, опасно због могуће „политизације“. Зато се препоручује да се нешто од тих избора препусти председнику републике. Али, Комисија је некако пропустила да објасни – по чему то и председник републике не би могао да политизује избор званичника? Зашто само Скупштина може да западне у страначко слепило, а председник републике не?

Одговор на ово питање је једноставан: „информатори“ из Србије који су у зиму 2006. објашњавали Комисији „политички контекст“ дојавили су да је председник републике „добар момак“, а да је парламент „лош“. Зато је извештај испао такав. Да се председник звао Томислав Николић, а да су у Скупштини „евро-реформске снаге“ имале већину, извештај Комисије свакако би био другачији. Сигурно не би писало да су овлашћења Скупштине превелика, него би стајало да Устав даје „исувише велика, готово цезаристичка овлашћења“ председнику. Баш као што се тврдило у доба Милошевића – за готово истоветне надлежности председника! Тако је на српском случају успостављено ново правило јуриспруденције: снага уставних чинилаца не зависи од њиховог односа контроле и надлежности, већ само од тога која политичка струја држи коју позицију!

На недавном састанку групе уставноправних стручака из Србије речено је да Устав има мана, али да су примедбе Комисије углавном неоправдане. Устав заиста није савршен. Али, иза њега је стало 96 одсто посланика у Скупштини и 3,4 милиона грађана на референдуму. У данашњем свету мишљење српског парламента и српских грађана о томе какав треба да буде српски устав можда и не вреди много. Али још увек вреди макар мало више од мишљења „заменика секретара у данском министарству правде“. И господин Мартон и остали „уставоборци“ мораће да нађу јачи разлог да се Устав мора променити – него што је то мишљење.

Политички аналитичар Слободан Антонић[објављено: 01.11.2007.]

5

Претње правним терором

Поводом текста „У искривљеном огледалу” (,,Политика”, 27. октобар)

Захвалан сам Бојану Ђурићу, из Политичког савета ЛДП, што ми је пружио прилику да још нешто кажем о њиховом предлогу Закона о дискриминацији.

Закон је заиста напад на дефиницију брака као заједнице мушкарца и жене, дате Уставом и Породичним законом (до 2005. Законом о браку). Јер, ако се дискриминација редефинише онако како предлаже ЛДП, мора се редефинисати и брак. Наиме, за разлику од Устава, предлог ЛДП изричито као основ дискриминације наводи ,,полни идентитет” и „сексуалну опредељеност” (чл 2). Сама дискриминација за ЛДП није само неједнакост пред законом (као у Уставу, чл. 21), већ и „свако прављење разлике или неједнако поступање” (чл. 2), при коме се дискриминисаном „ускраћују права (...) због његовог личног својства (...) које се у истој или сличној ситуацији не ускраћују другом лицу” (чл. 7).

Г. Ђурићу је, као и мени, позната техника ширења „права” глобалистички пожељних мањина (пре свега сексуалних). Она подразумева стално ,,усклађивање” унутрашњих правних аката, како међусобно, тако и у односу на „међународне стандарде”. И где год се направи бреша, и најмањи продор у „освајање људских права”, то се користи као основ даљег ,,усклађивања”. Тако је члан 62 српског Устава, који брак одређује као заједницу мушкарца и жене, већ нападнут коришћењем злосрећне одредбе тог истог Устава да се ,,достигнути ниво људских и мањинских права не може смањивати” (чл. 20). Наиме, како су већ приликом позива на бојкот уставног референдума истицале поједине НВО, члан 62 је у нескладу са чланом 20 зато што се у „Повељи о људским и мањинским правима и грађанским слободама (СЦГ) из 2003. године говори о равноправности супружника, без навођења њиховог пола” (Драгана Вучковић, ,,Лабрис”, НИН, 7. новембар 2006). Пошто су, дакле, само у једном документу уставног карактера, поменути ,,супружници”, а не мушкарац и жена, захтевало се да се сви остали акти морају са њим „ускладити”.

То ,,усклађивање”, које није прошло тада, и даље се, изгледа, покушава овим законом. Приликом представљања предлога закона у ЛДП речено је да су њега заправо писале извесне неименоване НВО, односно „експерти невладиних организација окупљени у коалицију против дискриминације” (види сајт ЛДП). Било би занимљиво чути од ЛДП како се тачно зову те НВО, односно из којих НВО долазе ти „експерти”. Док тај одговор не добијемо, можемо само нагађати – да није међу њима случајно и Душан Маљковић, координатор Гејтена („организације за промоцију права сексуалних мањина”)? Овај експерт је, наиме, познат по томе што је већ напао члан 62. Устава не само зато што брак одређује као заједницу мушкарца и жене, већ и што га дефинише као бинарну заједницу. Јер, „зашто да се брачна заједница ограничава само на две особе?” (Маљковић, НИН, исто). Разумљиво. Још 1972, у ,,Платформи за геј права”, усвојеној на конвенцији Националне коалиције геј организација (85 геј удружења из САД), прокламован је захтев да се дозволе бракови тројице и више хомосексуалаца, са „свим правима” која из тога произлазе.

6

ЛДП је једноставно – кријући имена НВО које су састављале њихов предлог закона, убацујући сексуалне мањине у дискриминисане групе, проширујући дефиницију дискриминације из Устава и непрестано се промовишући као политички представник ,,ГЛБТ популације” – створио оправдану сумњу да је предлог овог закона управо она „бреша” коју треба направити, како би се потом могло приступити „усклађивању” српског законодавства. А први следећи корак у том „усклађивању” неће бити ништа друго до напуштање „конзервативне” и „традиционалистичке” концепције брака и породице.

Како изгледа то ,,усклађивање” види се најбоље на примеру предложеног ,,добровољног испитивача дискриминације”. Ја сам га назвао „НВО агент провокатор” јер он то доиста и јесте. У предлогу је описан као ,,лице које (...) приступа личној и непосредној провери (...) јављањем на објављени оглас, одласком на места на којима се пружају јавне услуге или на други начин” (чл. 2). Уопште не сумњам да таква пракса постоји бар у једној од 200 држава на свету. Али, преносити ту праксу код нас опасно је и увредљиво. Јер, једна ствар је сведочење групе Рома да их нису пустили на базен, а сасвим друго давање права НВО активистима да се лажно представљају и провоцирају грађане по Србији. Као социолог знам да Србија као „традиционалистичко” друштво заиста није баш најпогодније тле за институционализацију шпијунирања и провоцирања као некакве нове, „грађанске врлине”. Истина, у доба раног комунизма овде су постојали, такође, удбини и скојевски агенти провокатори. Али они су код свих пристојних људи наилазили на презир. Жалосно је што се таква пракса сада жели обновити, и то са истоветним образложењем – да је у питању некакав „виши” интерес.

Још је жалосније да једино што г. Ђурић има да каже на примедбу да се овим законом уводи ,,претпоставка кривице” јесте да на то „не вреди трошити речи”. Јер, „то је немогуће укратко објаснити, ако са друге стране имате аутора који се задовољава доскочицама о перути и њеном лечењу”. Управо тако, г. Ђурићу, предлаже се као најбољи лек за перут – увођење гиљотине. Наиме, дискриминација се лечи захтевом да онај ко је оптужен мора да доказује да је невин, а не тужилац. Ако то није основна претпоставка тоталитарног права, онда стварно не знам шта јесте. У споју са НВО агентима провокаторима, ова одредба отвара неслућене могућности правног терора над свима који се не допадају нашој НВО елити. У тај терор спада и претња кажњавањем „мизогиније” и „хомофобије”, при чему се те две појаве тако широко дефинишу да НВО активисти могу у Србији буквално сваког да изведу на суд или оставе без посла. Ако је то Србија какву жели ЛДП, онда добро. Али, нисам сигуран да такву Србију жели ико други.

На крају, ја не мрзим ЛДП, г. Ђурићу. Једна од првих ствари која се научи у школи јесте да се слаба оцена добија за незнање, а не зато што вас наставници мрзе. Као политички аналитичар ја само указујем на последице. Нисам крив што ЛДП непрекидно прети Србији „гвозденим метлама”, „шпанским ломачама” и „срећним грађанским ратом”. Мени се такве ствари заиста не допадају. Али, није важно шта кажем ја. Важно је шта ће рећи јавност. Чула је мене, чула је вас, сама ће да процени. Али, она мора чути и мене и вас. Или би можда, с обзиром на то да ме ви (као и лидери из ЛДП-а) оптужујете за „пристрасност”, „незнање” и „упитни кредибилитет”, било боље да ,,таквих аналитичара као што је Антонић” уопште и не буде?

политички аналитичар Слободан Антонић[објављено: 28.10.2007.]


7

СРБИЈА У ПК УТОПИЈИ

Ових дана је ЛДП у Скупштини поднео предлог закона о дискриминацији. То је згодан повод да наставимо прошлонедељну причу о политичкој коректности (ПК).

Сви знамо за случајеве дискриминације у овој земљи. Ако имате више од педесет година и остали сте без посла – немојте га ни тражити. Ако имате бебу у стомаку – немате више посао. Ако сте тамнопути и тражите стан – „баш сад смо га издали”.

Болест свакако постоји. Али, какав лек се предлаже? Овај закон је веома љут лек. Ако имате перут, после таквог лека бићете ослобођени перути. Али, бићете ослобођени и косе. А и кожа главе ће вам чудно изгледати.

И заиста, овај закон је диван пример ПК апсолутизма. Као прво, дискриминација се тако дефинише да се уједно врши редефиниција низа других друштвених установа. Дискриминација је сада „ускраћивање права” неком лицу „због његовог личног својства” – „расе (...), пола, полног идентитета, сексуалне опредељености” итд., ако се иста права „у истој или сличној ситуацији не ускраћују другом лицу” (чл. 2 и 7). Ако се мушкарцу и жени не ускраћује право на склапање брака, онда се то не сме ускратити ни двојици мушкараца. Али, то је супротно дефиницији брака као „заједнице мушкарца и жене” (Закон о браку, чл. 3)? Није важно, по кратком поступку, без икакве расправе, то се овим законом мења. Јер, матичар који одбије да склопи брак између два мушкарца, по овом закону може бити кажњен, као и социјални радник који одбије да да дете на усвајање хомосексуалном пару. Хоћете легализацију хомосексуалних бракова и усвајања? Онда би о томе можда ипак требало поразговарати. А не да се Србија декретом и без расправе уводи у ПК утопију.

Друго, закон уводи „претпоставку кривице”. Не доказује дискриминацију онај ко тврди да је она почињена, него је на ономе ко је оптужен да доказује да није било дискриминације! (чл. 30). Ако социјални радник не да дете на усвајање хомосексуалном пару и они га туже, неће тужитељи доказивати да су били дискриминисани, већ ће социјални радник морати да доказује да их није дискриминисао! Не знам само која ће се врста доказа тражити. Али знам које су последице: сви ће желети да избегну невоље. Професори ће избегавати да на испиту оборе, рецимо, студенткиње (да то није дискриминација по полу?); саобраћајци неће наплаћивати казне, рецимо, дебелима (можда је то дискриминација по изгледу?); фудбалске судије неће свирати фаул, рецимо, Кинезима (дискриминација по раси?) итд.

Треће, уводи се установа „НВО агента-провокатора” који се зове „добровољни испитивач дискриминације” (чл. 2). Он ће ваљда ићи наоколо прерушен у трансвеститу или нашминкан као црнац и проверавати да ли одговорна лица поштују закон. Ако се агенту-провокатору било шта учини сумњивим, тачније, ако му се „учини вероватним да је претрпео акт дискриминације” (чл. 30), он ће поднети тужбу, па нека онда тужени лепо изволи да доказује да је невин.

Четврто, уводи се тзв. позитивна дискриминација (чл. 6). Поједине мањине имају право да буду привилеговане „у циљу побољшања њиховог положаја”. То се најчешће своди на неку врсту гарантованих квота. Своју квоту, у САД, уз расне и етничке мањине, захтевају и сексуалне. „Кокус геј и лезбејских Американаца” у ДС изашао је недавно са захтевом да 6-7 одсто делегата на конвенцији која ће, 2008. године, изабрати председничког кандидата, буду хомосексуалци. Незгода са квотама је,

8

међутим, што су оне увек произвољне. Није јасно ко све треба да има и колику квоту? Колико дати женама? Колико етничким мањинама? Колико осталима? Али, оно што је сигурно, јесте да увођење квота смањује такмичење према способности и ствара „резервисане домене” на основу „личних својстава”. Дискриминација се, тако, лечи институционализацијом нове дискриминације која само фиксира стару. А једину корист има елита која лакше запоседа привилеговане положаје. Док елита по „Хајатима” расправља о „стратегији борбе против сиромаштва”, њихови сународници и даље живе по фавелама. Јер, ако нестану фавеле, чиме ће се елита бавити?

И пето, закон под дискриминацијом подразумева свако изражавање „мизогиније” или „хомофобије” при чему су ови појмови безобални. Рецимо, дискриминација је „подржавање и поступање по друштвеним и културним обрасцима понашања који изражавају предрасуде, обичаје и друге праксе који су утемељени у идеји (...)стереотипних улога полова” (чл. 16). Ако, дакле, кажете или урадите било шта што нека НВО активисткиња буде оценила као „подршка стереотипним улогама полова”, тешко вама! Ми још не можемо ни замислити шта све то може бити. Али борци против хомофобије и мизогиније су паметни. Недавно су у Калифорнији утврдили да само помињање „маме и тате” у уџбеницима представља подршку хомофобичним стереотипима („24 часа”, 19. 10, стр. 13). Од сада се мама и тата имају звати „партнерима”!

Сви смо се смејали сјајној књизи ,,Лепосава”, у којој је Павле Ћосић описао Србију у ПК утопији. Тамо се људи из фавела морају звати: „равноправни индоевропски грађани југоисточно-азијског порекла”, а Ада Циганлија је „Ада равноправних грађана”. Након доношења оваквог закона више се нећемо смејати ПК утопији. Живећемо је.



ГОВОРИТЕ ЛИ ПК ЈЕЗИК?

Једна наша ТВ однедавно је нешто израженије почела да користи језик тзв. политичке коректности (ПК). То је изазвало ругање у делу јавности и злобни коментар у рубрици „ТВ Алапача”. ПК језик између осталог значи „инклузију” (укључење) жена у говор како би се, већ на нивоу језика, обезбедила њихова већа видљивост. Ако је Ана изабрана у скупштину, она ће бити „посланица”, не „посланик”. Такође, нећете рећи „посланици су одлучили”, већ „посланици и посланице су одлучили”.

Да је ПК језик са феминистичких рубова стигао у средиште наше велике политике постало је јасно када је, 2005, изашао нацрт статута Демократске странке. Већ у првом члану појавио се израз „члан/ица“ и као такав је остао у свих 88 чланова. У предлогу устава који је изнео ДС такође се појавио израз „грађани и грађанке“ и затим се бескрајно понављао кроз цело штиво предлога. Најновија одлука „наше

9

најмодерније и најобјективније телевизије“ (како је, ругајући се, приметила „ТВ Алапача“) да више користи инклузивни језик, само је још један корак у правцу успостављања ПК језика као друштвеног стандарда.

Као и у свим стварима, и овде треба бити разборит и раздвојити оно што је паметно од онога што је претеривање. У ПК језику може бити добро то што нас он упућује на нешто већу одређеност, поготово када је реч о занимањима. Доиста је било бесмислено говорити: „Премијер је рекла“ или „Министар је одлучила“. Отпор у овој ствари највише изазивају новосковани женски облици неких занимања, као што је „психолошкиња“. Али, ми ту опет идемо из крајности у крајност. Исмевајући хрватску манију за новокованицама, ми смо решили да свој језик допуњујемо само тако што ћемо у њега уносити стране речи. Но, стварање нових речи или нових облика природан је процес. Да паметни људи својевремено нису сковали речи као што су „сладолед“ и „падобран“, ми бисмо данас јели „ајскрим“, а скакали „парашутом“. Када сам први пут чуо реч „социолошкиња“ признајем да сам се намрштио. Данас сам се већ толико навикао на ту реч да је и сам користим. Када се говори о некој жени, она је доиста прецизнија и згоднија за употребу. Тамо где се може направити женски облик неког занимања не видим зашто се не би направио и користио.

Сасвим је друга ствар са инклузијом, а поготово како је схвата наша бирократија (и не само наша). Идеја да у свим исказима и жена мора постати видљива доводи до сувишног нагомилавања речи или рогобатних дублета (друг/це). Наши језикословци непрестано објашњавају да у српском језику граматички мушки род не значи да је реч искључиво о особама мушког пола. Када кажемо „професори и ђаци“ то стварно не подразумева само мушкарце. Али, наше радикалне „инклузивисткиње“ за то не маре и инсистирају на буквалној граматичкој видљивости. На ПК језику, дакле, не може се рећи: „Нека политичари не мисле да су грађани наивни.“ Него се мора казати: „Нека политичари и политичарке не мисле да су грађани и грађанке наивни и наивне.“ Стварно бесмислено!

Још бесмисленија је инфлација инклузивности. Писци Статута ДС-а мисле да су богзна колико модерни са својим „члановима/ицама“. Али, већ у члану 2 они показују колико су ПК заостали, пошто још увек говоре о „половима“ и њиховој равноправности. Нема више „полова“, то је било у доба комунизма. Реч која је данас ПК јесте – „род“. Јер, пол је, како нам објашњавају, биолошка категорија и подразумева бинарну структуру, док „род“ афирмише идеју социјалне конструкције и укључује све врсте полног опредељења.

Незгода је једино што се жреци ПК никако не могу договорити колико тачно има родова. У доба када смо ишли у гимназију постојали су хетеросексуалци (мушкарци и жене) и хомосексуалци (м. и ж.). Пре десетак година подучени смо да је ПК израз за ове друге – „геј и лезбо особе“. Таман смо и то савладали, кад жреци ПК сковаше израз „ГЛБТ особе“. Скраћеница ГЛБТ означава геј, лезбо, бисексуални и транссексуални род. Добро, научисмо и то, кад, не лези враже, јавише се и друге категорије које захтевају инклузију.

Отворите „Википедију“ под ГЛБТ и видећете да се тој скраћеници сада додаје и Q за queer (знају само да нису хетеросексуални, али нису сигурни шта су), затим A за асексуалне (asexual), T за оне са двоструким идентитетом (two spirit), I за оне чији је сексуални идентитет негде између (intersexиаl), P за пансексуалне (pansexual), O за омнисексуалне (omnisexual) итд. Политички сасвим коректна скраћеница гласила би ГЛБТУАДИПО, али и то није гаранција да неко није изостављен.

Манимо се, зато, свих тих крајности и држимо се мере. „Зови ме и крчагом, али ме немој разбити.“ Стварно није све у речима. Хајде да се поштујемо због врлина, не због пола. То је далеко важније и од хиљаду зарицања: „Свако ће бити срећан/а/о“.

10

Политички аналитичарСлободан Антонић[објављено: 18.10.2007.]


НЕ – И „ФИРЕРИМА” И „ЛЕТВАМА”

Ако хоћете да постанете велики антифашиста, потребан вам је и велики фашизам. Нико вам неће дати гласове или паре да се борите против бизарне и социјално маргиналне организације од двадесетак чланова. Али, ако ту организацију прикажете као ударну песницу једног масовног покрета... „Иза појединих неонацистичких и клерофашистичких организација”, вели Ненад Чанак у јучерашњим новинама, „крије се ДСС и Коштуница”. Е, тако треба! Сада вам већ расту шансе да добијете још неки глас збуњених и уплашених. И нови „грант” за вашу НВО.

Тај српски нацизам... Са њим је као са царевим новим рухом. Ако га не видите, увек и на сваком месту, испашћете глупи. Код Андерсена се сви праве да виде то одело: описују његове необичне шаре, његов изванредан крој... Исто је и са „повампиреним српским фашизмом”. Оно што се стварно види јесте саморекламерски покушај једне маргиналне групе. А оно што се мора викати да не бисте испали глупи (или, не дај боже, зли), јесте: „Опет српски фашизам!”; „Неће проћи!”; „На барикаде!”

Разуме се да опрез с фашизмом није наодмет. И полиција није погрешила што је забранила ту параду. Али, бар две ствари су у читавој причи опасније од тих двадесетак маргиналаца: инфлација етикета „фашиста” и „нациста” и позивање на узимање „летви у руке”.

На овом месту је већ неколико пута писано о олаком проглашењу за „фашисте” свих оних чије нам се идеје не свиђају. Прогласити неког за „фашисту” значи захтевати његово трајно искључење из политике. То је страшно оружје. Бојану Кострешу и Ненаду Чанку се баш допала елиминација нациста. Костреш сада тражи од МУП-а да забрани и „друге фашистичке организације”, додајући на листу и „Образ”. А Чанак лепо каже да иза свих тих организација заправо стоје Коштуница и ДСС. (Што се тиче СРС и СПС, њихов фашистички карактер је већ одавно апсолвиран.)

11

Не треба много памети па да се види куда то води. Само у једној емисији „Пешчаника” (16. фебруара 2007), за „фашистички” је проглашен цео ДСС, док су, као „фашисти” и „лудаци” именом и презименом наведени Војислав Коштуница, Владета Јанковић и Милан Париводић. За те људе свашта можемо да кажемо. Али, рећи за њих да су фашисти? То може само неко ко је обневидео од мржње и жеље за елиминацијом. А има ли боље карактеристике фашизма од тога?

Да се иза маске „антифашизма” често крију ауторитарци који само чекају своју прилику види се и из позива Ненада Чанка: „Седмог октобра сви у Нови Сад, летве у шаке и да једном заувек решимо питање неонациста у Војводини!”. „Летве у шаке” и „да једном заувек решимо питање” – како само то познато звучи! После чланка о вајмарској Србији неки су ме прекорели да сам се послужио натегнутом аналогијом. Али, није ли се то исто тамо дешавало? Нацисти су били ужаснути што слаба вајмарска влада дозвољава зборове комуниста, и зато су узимали летве у руке како би их растурили. Онда су комунисти исто то радили са нацистичким зборовима. Од тих силних летви и „једном заувек решења” пострадала је најпре демократија, а онда и читава Немачка. То је оно што Србија не сме себи да дозволи. Никакве летве, никаква „коначна решења”! Насилници само то и желе – прилику да се покажу, прилику да политичка неслагања почну да решавају летвама, прилику да нас уплаше, како бисмо ућутали и пустили их да одраде свој посао.

Лепо је што се данас у Србији диже глас против фашизма. Али ниједан екстремизам неће се излечити другим. „Неће у Србији бити ништа боље док се не задиме ломаче свете шпанске инквизиције!”, кличе Ненад Прокић у „Пешчанику” (7. септембар 2007). Ух, необична нека модернизација. Уз помоћ ломача. Можда је дошло време да грађанска и демократска Србија кажу „не” не само новосадским „фирерима”. Требало би рећи „не” и свим тим „летвама”, „гвозденим метлама”, „ломачама” и осталим реквизитама за „деконтаминацију” и „модернизацију” Србије. Ако то довољно гласно кажемо можда нас оставе на миру. И можда пусте Србију да се суочи са својим проблемима у парламенту, на изборима и у демократским установама. Те установе су већ данас јаче од неколицине ошишаних десперадоса. И од свих тих љубитеља летви, гвоздених метли и ломача „свете шпанске инквизиције".

Политички аналитичар

Слободан Антонић[објављено: 04.10.2007.]

12


ШЕРИЛ ГРЕЈ ЋЕ НАМ ОПЕТ ДОЋИ

Представница Светске банке Шерил Греј посетила је 5. октобра Београд. Госпођа Греј је објаснила који су „најважнији задаци српске владе“, поготово „пред израду буџета за следећу годину“. То су: „смањење велике јавне потрошње и издвајања за зараде у јавном сектору“, „реформа пензијског система“, „окончање приватизације друштвених предузећа и почетак приватизације јавних компанија“.

У вези с првим задатком, Грејова је са ужасом приметила да је у Србији „фонд зарада запослених у јавном сектору далеко највиши у региону“. Посебно је, као проблем јавне потрошње, навела образовни систем. „У области образовања има још пуно отворених питања у вези са структуром образовања, бројем професора и запослених у том сектору.“ Што се тиче другог задатка, „Србија би морала да настави реформу пензијског система, што ће бити веома компликовано али и неопходно“. У вези с трећим, захтевала је не само довршење приватизације, већ и максимално смањење свих пореза за послодавце. „Представила је истраживање о томе како фискална политика утиче на економски развој.“

Иза овог досадног извештаја крије се заправо читава наша судбина. Као што је то лепо приметио бугарски социолог Иван Крастев, становници земаља у транзицији гласају на изборима за странке са различитим економским програмима. Странка са највише гласова направиће владу. Али, онда ће доћи представник Светске банке и саопштити тој влади њен прави економски програм. Он ће се увек састојати од два захтева: што већа приватизација и што нижи порези за послодавце.

Истина, држава је на овим просторима често била нерационална. Али, необично је да се коренито кресање јавних издатака проширује и на поља од суштинског значаја за опстанак друштва. Образовање је добар пример за то. Србија и неке друге земље у окружењу имају традиционално јак систем државног образовања. Тај систем је и пре социјализма обезбеђивао стварање управне и културне елите земље. Социјализам је то државно образовање само усавршио и направио од њега главни канал друштвене покретљивости. И ма колико да је у Србији, током деведесетих, тај систем руиниран, он је и даље остао квалитетнији од свега што се може наћи у приватном сектору. И данас државни сектор образовања не служи за продају диплома. Колико може, на свом основном нивоу, он ради на просвећивању народа. А на највишим нивоу, тај систем ствара елиту знања, не много лошију од оне едуковане на најскупљим светским универзитетима.

Сада се управо тај систем налази на удару. После свих спроведених реформи, више у овој земљи није скупа војска. Сада је скупо образовање. И њега ћемо реформисати боље од војске. Јер, док не могу да постоје приватне војске, могу приватне школе. Зато, ударничким радом управо на тој ставци буџета можемо постићи идеал Светске банке: „државно образовање – 0,00 динара“.

Сличном се идеалу тежи и у реформи пензионог система. Једна таква реформа, рецимо, спроведена је у Летонији. Тамо је проглашен банкрот државног фонда за пензије. Свим бившим пензионерима одређена је сума од 50 евра месечне помоћи.

13

Истина, није баш постигнут идеал да ставка у буџету гласи: „пензије – 0,00 евроценти“. Али, биологија чини своје. Зато ни тај дан није далеко.

Потпуном приватизацијом јавних предузећа и укидањем већине функција државе добићемо друштво по мери Светске банке. У њему ће постојати само тржиште и појединци који ће се међусобно борити да преживе. Тржиште ће бити светско, а борба за преживљавање локална. Зато и није потребна држава, која би могла ограничити тржиште или трошити новац (добитника) на помагање губитницима. Елита има да се ствара транснационално, тако што ће на светском тржишту куповати и продавати знање. Она ће и живети транснационално, неограничена одговорношћу према локалном становништву (тј. локалним губитницима). Зато и није потребан национални систем образовања. И зато ставка буџета има да гласи: „државно образовање – 0,00 динара“.

Тако се и у случају Србије потврђују страховања социолога. На делу је растакање држава као аутономних демократских заједница и њихово претварање у безличне „подсистеме“ којима се управља са стране. Државе постају пуке „територије“. Јер, док држава има владу, скупштину, буџет, економски суверенитет и царину, „територија“ има гувернера (онога ко стварно влада и не одговара „урођеницима“) и „ослобођена“ је сваког економског суверенитета. Нестају готово све социјалне димензије државе: од школа и болница до пензија. И пошто се укину царине а тржиште препусти банкама „са конкурентским каматама“, свака домаћа индустрија и пољопривреда изненада се показују „неуспешним“. И моћни лако савладају немоћне.

А када се такво „такмичење“ заврши, Шерил Греј ће нам опет доћи. „Утакмица је коначно била поштена“, рећи ће. „Ви сте је изгубили. Радујте се јер више неће бити утакмица. Ми смо сада овде газде. И сад, и увек и во вјеки вјеков. Амин!“



ПРЕД ВРАТИМА У ШИЛЕРОВОЈ

Постоји детаљ у сведочењу Александра Симовића, припадника „земунског клана”, који заслужује коментар. Симовић је причао о томе ко је све долазио у Шилерову, ко је све разговарао или пословао са Душаном Спасојевићем. Спомињао је разна имена: Чеда Јовановић, Беба Поповић, Горан Весић, Душан Михајловић, Небојша Павковић, Владан Батић... Са свима њима је Спасојевић, овом или оном згодом, разговарао, а са некима од њих је, богами, био и пријатељ. Спасојевић једино, прича Симовић, није

14

желео да ишта има са Момчилом Перишићем. „Није хтео да га види и оставио га је да чека испред капије јер га је сматрао издајником”, казао је Симовић.

Спасојевићева оцена Перишића као издајника вероватно је проистекла из чињенице да је Перишић, 14. марта 2002, ухваћен како предаје извесне документе војне природе Џону Дејвиду Нејбору, за кога се, иначе, тврдило да је шеф ЦИА за Балкан. Тако је испало да један криминалац одбија да прими бившег генерала и потпредседника владе, јер га најдубље презире због издајства.

Овај детаљ је био као створен за јуришнике „друге Србије”. Они су одавно сваки патриотизам прогласили злочином, а све патриоте криминалцима и лудацима. (Наравно, реч је искључиво о српском патриотизму; амерички, или било који други, „европски” патриотизам, сам по себи је добар, модеран и неупитан). Ово је била, дакле, идеална прилика да се још једном направи једначина: „патриота = криминалац”, и да се понављањем та једначина утуви у главу српској јавности. Баш онако као што се, на Б 92, свака вест о било ком случају педофилије обавезно завршава подсећањем на случај Пахомија или Илариона (како би Срби коначно запамтили једначину: „педофил = православни свештеник”).

Али, незгода за „другосрбе” са овим детаљем – да је један криминалац себе сматрао патриотом – јесте у томе што се у Симовићевом сведочењу спомињу имена која су иконе друге Србије. Зато је читаво Симовићево сведочење медијски вешто „затрпано”, те га се данас, десетак дана доцније, више нико и не сећа. Но управо то што Спасојевићев „патриотизам” није искоришћен у пропагандном рату против свих оних који сматрају да издаја отаџбине и није баш тако „фенси”, управо то нам, дакле, пружа добру прилику да ову епизоду мирније размотримо.

И заиста, замислите ту психологију. Спасојевић је не само оличење криминалца. Он је његов најгори сој – он је нарко-бос. Спасојевић је шеф мреже која продаје дрогу по Србији. А та мрежа је, управо у Спасојевићево доба, дошла до врата сваког од нас. Некада су, наиме, препродавци имали правило да не „ваљају” дрогу деци. Током деведесетих, међутим, и они сами су се „навукли” на дрогу. Тако су погубили све кочнице. Дрога је сишла до основне школе. Данас се, по Београду, дрога нуди већ десетогодишњацима. Спасојевић је, дакле, био шеф мреже која је у несрећу гурнула хиљаде деце и њихових породица. Довољно је познавати једну „наркоманску” породицу па знати о каквој патњи је реч. А кад помислите да се број наркомана у Србији процењује на 80.000, онда вам је јасно да је реч о несрећи епских размера!

И управо човек који је директно унесрећио, или чак убио, на хиљаде Срба не жели да прими једног генерала јер га види као издајника. Заиста гротескно! И најлакше би било рећи – па то нема никакве везе са патриотизмом. Нажалост, неке везе ипак има. Патриотизам је, наиме, предуго у овој земљи био изговор за сваку врсту нитковлука. То није само био изговор пред другима. То је био изговор и пред самим собом. „Јесте да трујем Србе”, мора да је мислио Спасојевић. „Али ја још више трујем Запад, пошто највише дроге тамо пребацујем. Нека цркну”! „Јесте да сам нарко-бос и убица. Али, нисам издајник и никада ниједног Србина не бих дао у Хаг”!

Тако се у Србији, током минуле деценије, све помешало и загадило. О патриотизму су најчешће причали криминалци, о банкарству лопови, о новинарству лажови... И није лако данас снаћи се. Ипак, полако али сигурно све долази на своје. Научили смо да то што су Језда и Дафина о себи причали као о банкарима не значи да су све банке исте као њихове. Научили смо да ако је Спасојевић за себе мислио да је патриота, то не значи да пристојни људи треба да постану издајници. Треба само научити разликовати банкаре. И треба само научити разликовати патриоте.

15

А нарочито је битно научити разликовати политичаре. Ту изгледа да, на основу горњег случаја, постоје само две категорије: они који су се љубили са нарко-босом у Шилеровој и са њим делили ђавољи данак; и они који то нису радили. Генерал Перишић се није пољубио. Остао је да чека пред вратима. Можда је крив за она документа. Можда је стварно издао и неку војну тајну? Али из његовог даха макар не избија патња хиљаду мајки. И за њим се не вуче сенка демонског прашка смрти. За разлику од оног ко је кроз капију у Шилеровој толико пута прошао...



(НЕ)ПОДОБНОСТ, КАО НЕКАД

У Београду је, у прошлу суботу, требало да се одрже две промоције у два позоришта. На првој, у ЈДП, представљана је најновија књига „Пешчаника”. На другој, у Народном позоришту, представљани су ТВ спотови у којима се афирмише родитељство. Из Министарства културе позвана је управа једног од ова два позоришта и једна промоција је отказана. Која?

Наравно, друга. Јер, да се то десило „Пешчанику” до сада би ствар већ стигла до Уједињених нација! Овако, догађај је прошао неприметно. Само су читаоци једног таблоида обавештени да се нешто непријатно догодило.

Шта је то тачно узнемирило Министарство културе? Испоставило се да је новинар из једног од „еврореформских” медија, на конференцији за новинаре, упитао да ли је истина да Министарство подржава извесну акцију у којој учествује и НВО по имену „Српски сабор Двери”? То је, наравно, забринуло људе из Министарства. Нису баш одмах знали о чему је реч, али су из контекста питања осетили опасност. Распитали су се и сазнали да је претходна постава у Министарству финансијски подржала пројекат: „2007 – година културе живота”. Пројекат је предвиђао снимање серије спотова који афирмишу културу у којој су деца и рађање нешто позитивно и пожељно. И све би то било у реду да се координатор двадесетак НВО не зове „Српски сабор Двери”. „Ух”, помислили су у Министарству, „ту мора да нису чиста посла. Најсигурније је да са тиме немамо ништа”. Телефонирали су управи Народног позоришта и оградили се од свега. Наравно, ни Управа није желела компликације. Одмах су саопштили једном од организатора да повлаче одобрење о коришћењу фоајеа. Тако је све завршено и пре него што је почело.

Шта је уопште спорно са НВО „Двери”? За њих никада није био везан неки испад. Ова НВО позната је највише по организацији трибина на Машинском факултету. Тамо се разговара углавном о духовним темама. Ове јесени ће се обележити 100. трибина по реду. Али, ни на једној од њих није забележено ништа ружно. Но свеједно, сам назив ове НВО чини нам се, зар не, некако сумњив. Ма, исувише је анахрон. Да се ова НВО лепо зове „Евроатлантска асоцијација Портал”, била би друга ствар. Такође, и ти њихови гости. Исувише је ту мантија. Да ту учествују наши пријатељи из међународних структура, или макар активисти европских НВО за заштиту околине, права животиња и трансцеденталну медитацију, била би друга прича. Коначно, и те

16

њихове теме. Све нешто о души, о вери, све нешто „ретро”. Где им је ту борба за права ЛГБТ особа, где им је борба против тероризма, где им је суочавање са прошлошћу?

Читав овај случај је, међутим, сјајан показатељ како функционише реална структура моћи. На површини, постоји декларативна слобода идеја и декларативна једнакост НВО. Али, испод површине постоји јасна подела на подобне и неподобне теме, пожељне и непожељне идеје, прихватљиве и неприхватљиве НВО. Та подела функционише већ на нивоу језика. За „сензитивну јавност” неке речи су просто знаци за опасност. Неке су мање-више неутралне, а неке, опет, обавезне. Речи као што су „српски” или „православни” апсолутно спадају у прву категорију. Речи „удружење” и „живот” улазе у неутралне термине. А речи „људска права”, „европски” или „грађански” спадају у обавезне.

Наравно, нико вас због погрешне употребе речи неће затворити. Али, од речи које употребљавате зависиће ваша судбина. Најпре, ако користите погрешне речи, нећете имати приступ фондовима, не само иностраним, већ ни домаћим. Можете доћи и са најбољим пројектима. Али, нико неће желети да са вама ризикује. Стрпљиво ће вас саслушати, можда чак и потапшати по рамену. Али, новац ће доделити другима. Нећете имати приступ ни медијима. Чим чују како вам се зове НВО, уредници ће одмахнути руком. Чак ни благонаклони новинари неће знати како тачно да пишу о вама. Како да употребе термин „српски”, или „национални”, а да не погреше? Коначно, ако грешком у систему и дођете до мало медијског простора, једно питање „евросензитивног” новинара биће довољно да се покрене самозаштитни механизам. И после телефонског позива и то мало простора нестаће. За то, наравно, нико неће знати. Појавиће се једна цртица и то ће бити све.

„Идејно-политичка подобност” свима нам је добро познат феномен. Али, медијска и културна елита се и те како бунила против тога. Но, комунистичка бирократија је макар била искрена. Имала је име за свој систем контроле. Садашњи систем је гори. Не само да нема име, већ му радо служи и културна и медијска елита. После двадесет година борбе за елементарне либералне вредности доспели смо тамо где смо и били. Систем је постао мекши у наступу, али не и мање репресиван.

Објављивање овог коментара ипак је доказ да неког напретка има. Тако нешто се пре двадесет година не би догодило. Зато треба бити упоран. За двадесет година можда се обе промоције одрже. Или макар једне озбиљне новине донесу цртицу да се нешто непријатно догодило у овоме граду.




ВАЈМАРСКА СРБИЈА

Данашња Србија често се пореди са вајмарском Немачком. То особито воле да раде они који радикале изједначавају са нацистима. Радикали, наравно, нису нацисти. Али,

17

то не значи да Србија не личи на вајмарску Немачку. Паметан човек, па и цео народ, из тих сличности може штошта да научи.Прво, сличан је међународни контекст.

Немачка је проглашена главним, па и јединим кривцем за Први светски рат. За казну је цео трошак рата сваљен на њена плећа. За казну јој је одузето 15 одсто територије. Огромном делу немачке јавности и осуда и казна чиниле су се неправедним. Данас знамо да је велики део ратне пропаганде доиста почивао на измишљотинама. Наводно масовно немачко силовање Белгијанки, јавно и по градским трговима, измишљено је како би Енглеска заволела рат. Наводно потапање америчког путничког брода са 2.000 путника измишљено је како би САД уопште заратиле. Немачка се осећала као жртва масовних лажи и безобзирне преваре. Можда је и била.

Друго, немачку економију, оштећену ратом и инфлацијом, покушали су да лече неолибералним мерама. Канцелар Брунинг је 1930. одлучио да послуша савете „међународних експерата” и радикално скреше јавну потрошњу. То је нарочито погодило социјални сектор. Чак су укинути и јавни издаци као помоћ обавезном осигурању за незапослене. Но, уместо обећаног опоравка економије, 1931. и 1932, наставио се економски пад. Неолиберали су објашњавали да само треба бити довољно стрпљив. Али, децу је требало већ данас нахранити. Дошли су избори 1932. Онај ко је Немцима понудио хлеб добио је и њихове гласове. Само су неолиберали били изненађени.

И треће, изборни систем је такође пројектован да изражава „сав плуралитет политичких мишљења”. Чист пропорционални систем омогућио је малим, екстремистичким странкама да уђу у парламент. Укотвивши се у систему, оне су шириле пропаганду, расле и чекале прилику. И леви и десни екстремисти хранили су се узајамном мржњом и страхом од „оних других”. А заједнички су нападали леви и десни центар, својски радећи на уништењу парламентаризма.

Комунисти су, рецимо, оптуживали социјалдемократе да је њихова република „прикривена диктатура капитала”. Њихов лек се састојао у отвореној „диктатури пролетаријата”. Наденули су социјалдемократама име „социсти”. „Социсти, нацисти, све је то исто”, говорили су. Све до 1933. када су научили разлику – у логору. Нацисти су, са своје стране, такође оптуживали либералну и конзервативну десницу да су „мекани”, „попустљиви” и „недовољно национални”. Када су пак они сами узели да показују како изгледа бити „тврд” и „националан”, од Немачке је остала само гомила шута.

Но, какогод, парламентаризам је у Немачкој ипак преживљавао све док су могле да се направе умерењачке владе. Мањинске или већинске, левог или десног центра, ове владе су свагда прављене тако да се крајњаши – комунисти и нацисти – држе подаље од власти. А онда, после новембарских избора 1932, то једноставно, математички, више није било могуће. Комунисти су имали 100 места, нацисти 196, а сви остали 262 мандата. Влада се није могла направити било без комуниста, било без нациста. Фон Папен је изабрао нацисте. Да су центрумаши и СДП могли одабрати комунисте, историја би свакако кренула другим током. Али, вероватно не са другачијим последицама по парламентаризам.

Свако паметан из поређења са вајмарском Немачком може извући поуке. Запад, да пропагандне лажи и мрцварење једног народа не могу донети никакво добро. Неолиберали, да се њихова шок терапија некако одвећ често завршава кобно по пацијента. ДС и ДСС, да ће још дуго морати једни с другима да сарађују. ЛДП, да ако радикалима додељују улогу нациста онда они сами узимају улогу бољшевика. СРС, да националистички реваншизам може довести до губитка још 30 одсто територије и до потпуног националног слома.

18

А сви заједно треба да схватимо да постоји једна тачка после које се Вајмарска Република неминовно сурвава у Трећи Рајх. И колико год да нас међународне бирократе и неодговорни амбасадори гурају ка тој тачки, на нама је да се својски потрудимо и Србију одгурамо од ње. Јер, ако дотерају Србију до тамо, господа ће једноставно рећи: „Упс!” и сести у авион. А ми ћемо са својом децом остати да овде живимо и да одговарамо на питање – да ли се и Србији морао догодити Вајмар?



ДЕМОКРАТИЈА JE КАО БИЦИКЛ

Зашто је ЛДП проблем за српску демократију? И како може странка са десет посланика и пет одсто гласова да буде проблем?ЛДП јесте мала странка у становништву. Али, она је велика странка у елити. Да се влада бира у редакцијама утицајних медија, Чедомир Јовановић би био вицепремијер. Да владу бирају НВО, Јовановић би био премијер. А да владу бирају западни амбасадори, Јовановић би био и премијер и председник.

Јовановић и ЛДП су важни по томе што говоре оно што припадници елите из „круга двојке” мисле: да овај народ још није зрео за демократију. Народу, по њима, треба дати демократију тек кад се Србија модернизује. А модернизацију треба да изврши просвећена елита. Модернизација, наравно, није само усвајање техничких вештина, већ и „европских вредности”. Пошто су они већ сада носиоци „европских вредности”, јасно је ко треба да влада Србијом. Први знак да су Срби прихватили европске вредности биће то што ће престати да гласају за СРС, и почети да гласају за ЛДП. Тада им се може дати демократија.

Ово размишљање почива на тачним увидима, али погрешним закључцима. Заиста, народ у Србији далеко је од савршеног. Али, из тога не произилази да је политички малолетан, и да му треба старатељ. Када човек напуни 16 или 18 година стиче пословно право, без обзира на то колико рационалан или нерационалан био. У тим годинама само лудаци имају старатеља. ЛДП и остали из НВО сектора хоће од Србије да направе умну болесницу, како би јој постали старатељи.

То је морално ниско, а политички погрешно. Демократија није уска хаљина коју смеју да носе само дугоноге лепотице (па зато Србија мора да гладује док је не заслужи). Демократија је као бицикл – не можеш да научиш да га возиш док не седнеш на њега. Можда Србија није најбоља бициклисткиња на свету. Али, то није разлог да јој било ко каже: „Дај овамо тај бицикл, од сада ћу ја да те возим!”

Уз тезу о незрелом народу, ЛДП има још један антидемократски аргумент. То је тврдња да је у Србији постојала демократија само до 12. марта 2003. „Је л′ хоћемо да поштујемо демократска правила игре – па, где је демократија, где је демократија? На плочнику испред владе, тамо је убијена 12. марта 2003. године” (Чедомир Јовановић,

19

„Полиграф”, 9. мај 2007). „Ђинђићева Србија наликује слици Вајмарске републике. Кратко је трајала, патила у порођајним мукама, али је одмах након свога убиства постала легенда” (Никола Самарџић, „Демократија пуштена с ланца”, 2006).

Теза о незрелости народа и искварености институција даје могућност ЛДП да доведе у питање исход сваког демократског поступка. По ЛДП, српску демократију треба поштовати само ако даје пожељан резултат: „модернизаторе” на власти. Ако, пак, на власт доводи „конзервативце”, онда нема демократије. Ако скупштинска већина изабере Оливера Дулића за председника скупштине, онда је то демократски. Ако пак исти сазив за председника изабере Томислава Николића, онда је то недемократски. „Тачно је, за Николића је гласала већина, али та већина није демократска, та већина није онаква каква мора бити да бисмо ми поштовали вољу те већине” (Јовановић, исто).

Такође, ако се образује скупштинска већина од „реформаторских” странака, онда председник мора представнику те већине дати мандат. Али, ако се формира скупштинска већина од „конзервативних” странака, онда председник не сме њеном представнику да повери мандат. „Председник Тадић није обавезан да ултимативно да мандат некоме. […]Поред тога што га неко уверава да постоји парламентарна већина, питање је карактера те парламентарне већине. Ако та парламентарна већина угрожава оно што у Србији председник Републике, њен демократски лидер, треба да чува, онда они не смеју добити тај мандат” (Јовановић,

Одбијање да се безусловно поштује исход демократског процеса води у опасност да се сукоби решавају насиљем. Заоштрена реторика ЛДП-а „пријатељ – непријатељ” јесте већ вербални грађански рат. Ако још релативизујете поштовање демократског исхода, ето нас на прагу правог грађанског рата. ЛДП се тога уопште не боји, напротив. „Србија није имала свој грађански рат, као срећније нације, који би допринео појашњењу основних недоумица. У Шпанији су оштре поделе у грађанском рату и срећан географски положај омогућили да временом, захваљујући повременим притисцима, у целини своје политике припадне европским и атлантским интеграцијама” (Н. Самарџић, „Данас”, 29. мај 2007).

У овом тренутку ЛДП заиста не може да угрози демократију у Србији. Али, то не значи да сутра не би могао. Генералну пробу тога имали смо у оних три дана Николићевог председниковања. Аљендеу је глава одлетела само зато што је довео у питање пар страних компанија. Шта се тек може очекивати у земљи која проблематизује далеко више од тога? Погледајте још једном чиниоце из другог пасуса. Ако они буду постављали владу, ЛДП ће коначно рећи да се Србија „модернизовала”. Али, стање демократије биће као у Чилеу. Само, не као у Чилеу Салвадора Аљендеа.


20


НЕВОЉЕ СА РАДИКАЛИМА

Када већ говоримо о проблемима које демократија има у Србији, дошао је ред да кажемо нешто и о СРС и ЛДП. О првима ће бити говора у овом тексту, а о другима следеће недеље.Шта је проблем с радикалима? Демократија је, по дефиницији, мирна смена власти. Стабилна демократија подразумева смену власти без потреса у демократском поретку. О радикалима је, међутим, раширено мишљење да би њихова власт опасно потресла овдашњу демократију.

Први сој аргумената за овакво виђење налазимо код Душана Павловића. Он сматра да из искуства знамо како би се понашали ДСС или ДС ако изгубе изборе. Они би се, готово извесно, мирно повукли с власти. ДСС је то већ учинио, када је Коштуница, фебруара 2003, напустио место председника СРЈ и отишао у опозицију. И ДС је то урадио, децембра 2003, када је изгубио скупштинске изборе. Али, ми не можемо знати како би поступио СРС. Да ли би мирно предао власт, или би покушао неки трик? Радикали се јесу заклели на Устав. Али, њихова мушичавост и непредвидљивост оно је што узнемирава. Како да знамо да њима, или њиховом шефу у Хагу, сутра неће пасти на памет да мало опструишу демократију? Да одбију да признају резултате избора и да продуже себи мандат? Није ли, уосталом, Томислав Николић, само у оних неколико дана колико је био председник Скупштине, већ био стигао да помене и могућност увођења ванредног стања?

Сасвим друге аргументе, али са истим закључком, налазимо код Небојше Вуковића. Он мисли да би долазак радикала на власт, макар и после најдемократскијих избора и исто тако неспорне процедуре, био повод „еврореформских” снага да оспоре демократски поредак и да чак изведу пуч. Као огледни пример такве ситуације Вуковић такође узима оних неколико дана током којих је Николић био председник Скупштине. Нису ли „еврореформске” снаге одмах одрекле легитимитет том избору? Нису ли затим бојкотовале рад Скупштине? Није ли позиван председник Републике да не да мандат за састављање владе са СРС, чак и ако се обезбеди скупштинска већина? Нису ли „еврореформски” медији стварали атмосферу судњег дана, најављујући изолацију Србије, санкције, па и нешто горе? Нису ли „еврореформисти” претили масовним демонстрацијама, доласком у Београд, па чак и новим 5. октобром?

Из обе анализе следи исти закључак: СРС на власти значи високи ризик. Свеједно је да ли постоји стварна намера да се угрози демократија. Али, сумња да онај други хоће да прекрши демократска правила игре довољна је да се почне мислити о превентивном удару. Сумња да ће радикали злоупотребити демократске установе може да послужи као оправдање да се оне „привремено” суспендују. Такође, сумња да ће, када радикали направе владу, „еврореформисти” извести пуч може послужити као оправдање да се унапред посегне за репресијом.

Други општи утисак о радикалима јесте да они заправо не желе власт и да уживају да буду опозиција. А ако странка која осваја 35 одсто гласова не жели озбиљно власт, демократија је у проблему. Радикали се понашају као да не желе власт из следећег разлога. Јасно је да СРС не може освојити 50 одсто плус један глас, као што су се хвалили на прошлим изборима. Отуда су само два начина да са 35 процената гласова направе владу. Први је да у пропорционално изабраном парламенту нађу коалиционог партнера. СРС, међутим, не само да нема савезнике. Он и сам као да све

21

чини да их отера. Сетимо се само Шешељевог „тестамента”. Сетимо се и свих предизборних и постизборних изјава руководства СРС.

Али, ако су већ изабрали да сами дођу на власт, зашто онда не пођу другим путем: зашто не траже већинске изборе? Такви избори, без обзира да ли су једнокружни или двокружни, дају реалну шансу странци која осваја 35 одсто гласова да добије половину места у скупштини. И уопште се не бих кладио да би ДС одолео искушењу да тај предлог не подржи. Али, већински избори су, уједно, и најбољи показатељ квалитета кадрова неке странке. Узмите листу посланика ДС и наспрам ње ставите листу посланика СРС и биће вам све јасно. Странка са јаким брендом а слабим кадровима може у пропорционалном систему да узима и 40 одсто места у скупштини. Али, у већинском двокружном систему она може тако лоше проћи у другом кругу да не добаци ни до 20 процената. Можда је управо то проблем?

Било како било, последица јесте да је 35 одсто скупштине блокирано. Са тих 35 процената се не може правити влада, они су зајамчена, вечита опозиција. Само, где је вечита опозиција ту је и вечита власт. А са вечитом владом и вечитом опозицијом – нема демократије. И у томе је невоља са СРС. Они се морају интегрисати да би демократија у Србији успела. А за то је потребно, осим стварне жеље да се преузме одговорност, и прихватање једноставне истине: за странку без озбиљне подршке у елити демократија је једини оквир деловања. Толико драгоцен да та странка сме бити последња која ће тај оквир икада довести у питање.




ЈЕДАН ПОКРЕТ ЈЕ НА ПОМОЛУ

Читаоци „Политике” или листа „Данас”, као и гледаоци РТС или Б92, у једној ствари се налазе на истом. Ако су пратили само „своје” медије, онда засигурно не знају да се у Србији догодио „Видовдански марш”; не знају да је седамдесеторо људи, међу којима и шест жена, прошло кроз Србију, од Врачара до Газиместана; не знају шта се све на том путу дешавало; где су, уопште, ти путници спавали; куда су ишли и кога су видели; шта се десило када су прешли административну линију према Косову; како су их дочекали амерички војници, а како албански полицајци; шта је било на крају пута и да ли им се пут исплатио.

22

Пошто велики или озбиљни медији нису о томе извештавали, ствар као да се није ни догодила. А ако се није догодила, не може бити ни последица. У великим медијима се нешто слично мислило и почетком јула 1992. Тада је група студената кренула пешице из Ниша за Београд. Желели су да протестују код председника Републике и да траже промене. Они из медија који су тада игнорисали ове путнике све теже су, доцније, могли да објасне својим читаоцима и гледаоцима шта се у Србији заправо догађа. Морали су све више тога да игноришу. Све док промена није постала тако велика да их је ударила у лице. Од тога им некако и данас бриде образи. Када се шире размишља, упада у очи игноранција коју наша медијска и културна елита показује према читавом једном делу друштва. Не треба бити ни социолог, нити аналитичар, па видети да је тај друштвени сегмент врло динамичан. У том свету, „невидљивом” само зато што нећемо ни да га погледамо, постоје феномени које смо давно заборавили.

У њему се, рецимо, грађанске и књижевне трибине не састоје само из ритуалних монолога тројице професора испред публике од петоро стараца; не, ту су трибине као у најбољим осамдесетим: узбудљива сведочења личног животног и политичког става, узбудљива сведочења пред публиком састављеном од стотину исто тако узбуђених слушалаца. Уопште, ако су игде у Србији трибине живе, оне су живе у том свету.

У том свету живе и књиге о којима нећете прочитати ни слово у културним рубрикама; о којима нећете чути ни реч у „минутима за културу” наших телевизија; за коју ни једна „културна посленица” или „помоћник министра за културу” неће дати ни пару. Па ипак, те књиге – чији су писци, каткад, живели давно и у далеким земљама – налазе пут до читаоца; неке од тих књига се распродају већ после неколико недеља; неке од њих су толико тражене да иду од руке до руке, у већ исхабаним омотницама; о њима се прича дуго, страсно и са заносом. И уопште, ако су игде у Србији књиге живе, оне су живе управо у том свету.

У том свету грађанска удружења и невладине иницијативе нису празне љуштуре; ту се НВО не састоје само од једне намрштене госпође, или од једног намрштеног господина, са девизним рачуном и факсом за слање љутитих саопштења (или још љућих извештаја); не, то су праве, живе организације грађана који траже одговоре, раде на себи и другима, или покушавају да поправе окружење; у тим удружењима збиља има спремности да се уложи сопствено време и снага у ствар која је општа, која не доноси синекуре, не подразумева „пројекте”, и не завршава се још једним путовањем на међународну конференцију. И уопште, ако су игде у Србији живе грађанске иницијативе, оне су живе управо у том свету.

Тај свет презиремо јер нам се чини да је мали и бизаран. Али, то нису љубитељи НЛО, то није секта пуног Месеца. Отидите недељом у најближу цркву и схватићете о чему говорим. Видећете колико је људи. Тако је готово сваке недеље и у готово свим црквама. Ако дуго нисте били у цркви, изненадићете се. Промена је много и када је реч о учешћу људи у служби, и када је реч о читавој атмосфери. А те промене се и даље дешавају. И није тешко замислити како ће све изгледати за неколико година.

Још нешто: ти људи нису ни Национални строј, ни Гарда цара Лазара. То је јефтин пропагандни трик. Читав један богат и разноврстан део нашег друштва елиминише се тако што се у вест убаци само једна реченица: „у питању је организација која се у својим акцијама удружује са Националним стројем” (види вести Б92 за 26. јун). Али, то нису ни нацисти, ни лудаци, ни педофили. То нису никакви милитантни екстремисти повезани са „Црквом и Академијом”. То су обични и, углавном, веома пристојни људи. Неки од њих су чак далеко образованији и бољег карактера од новинара који их тако цинично дисквалификују.

Српска елита може и даље да игнорише тај свет. Али не задуго. Један покрет је на помолу. Тих, али широк и поприлично дубок, тај покрет се помаља у таласима. Ако

23

добро погледате, видећете да је сваки следећи талас већи. Они који су чули за плиму знају шта то значи. Они који је не признају (јер, „у модерном свету нема тако ретроградних појава”) нека само наставе да леже на песку. И нека се после не жале како их је вода изненадила. И како су морали дуго и напорно да пливају.



ЗЕМАЉСКА СРБИЈА

На Видовдан, пре шест година, Слободан Милошевић је испоручен Хагу. Том приликом, тадашњи премијер Зоран Ђинђић изјавио је: „Пре равно дванаест година, на исти овај дан, на један од највећих српских празника – Видовдан, Слободан Милошевић је позвао наш народ да остварује оно што је он назвао идеалима небеске Србије. То је довело до дванаест година ратова, катастрофа и пропадања наше земље. Влада Србије обавезала се данас да спроводи идеале земаљске Србије, не толико због нас и наших родитеља, већ због наше деце. У овој одлуци ми спасавамо будућност наше деце”.

Видовдан, небеска и земаљска Србија... Ко би рекао да ћемо и 2007. године да разговарамо о томе. Ђинђић је био човек који је желео да заврши са том причом. Он је и сам би изван било какве патетике, националне или историјске. По сведочењу Чедомира Јовановића („Мој сукоб с прошлошћу”, стр. 94), Ђинђић чак није био ни свестан да се Милошевић испоручује на Видовдан. Тек када је Милошевић пребачен за Тузлу на то му је скренута пажња. Одмах је схватио симболику читавог догађаја. У своје обраћање јавности убацио је и причу о небеској и земаљској Србији.

Рекао је још нешто: да је „место наше земље у међународној заједници, али да то место подразумева испуњавање наших обавеза, као и остварење наших права”. Испоручењем Милошевића Србија испуњава своју важну дужност. Након тога, она може да захтева сва своја права. Нема права без дужности, али ни дужности без права.

Ђинђићева идеја о избору земаљске Србије углавном је наишла на допадање. Деведесете су Србима јасно показале куда може да одведе национална мегаломанија. Манију колективне величине није неговао само Милошевић. Она је била

24

усрдно негована током целог 20. века. Почетком овога столећа, међутим, Срби су се уморили од светско-историјских задатака. Пожелели су нормалан живот. И Ђинђић и они помислили су да су на самом прагу таквог живота: требало је само испоручити Милошевића.

Данас, шест година доцније, сви видимо да је било неке грешке у таквим очекивањима. Рачуни за деведесете наставили су да пристижу, а сваки од њих је представљан као „коначна” улазница у нормалан живот. Овај последњи рачун, Косово, некако је најтежи. И, опет симболички, као да се њиме затвара још један велики историјски круг избора између небеске и земаљске Србије.

Тај избор уопште није једноставан. Као што имамо стомак, имамо и главу, и увредљиво је од некога тражити да постане само биће стомака. Заправо, тај избор никада и није из слободе, увек је то из изнудице. Србија није нека нарочита земља по томе што је чешће бирала небеско него земaљско. Она је нарочита само по томе што је чешће од осталих земаља морала да бира.

Најмучније у овом последњем избору за Србију јесте управо то што је до њега уопште дошло. Ми смо на Видовдан 2001. године испунили своју дужност. Али, нешто се тешко прелазило у следећу фазу, у фазу поштовања наших права. Штавише, када је о Косову реч, баш је наше право било оно што нам је оспорено. Србија је поново гурнута у ситуацију да мора да бира, иако јој је, приликом ранијих избора, речено да тиме коначно одужује свој дуг „међународној заједници”.

„Крећемо се према удесу воза за који сви виде да предстоји, али нико не изгледа способан да то спречи”. Тако Вилијем Монтгомери сликовито описује оно што нас све чека поводом Косова („Данас”, 23. јуни). Руси ће, по њему, сигурно ставити вето, Албанци са Косова ће прогласити независност, на шта ће САД и земље ЕУ одговорити појединачним признавањем. И настаће хаос: „биће много жртава”, предвиђа Монтгомери, доћи ће до „ескалације насиља непознатих размера на Косову”, „један број косовских Срба наћи ће се ’иза непријатељских линија’”, а „односи Србије са САД и великим делом ЕУ поново ће се оштро погоршати”.

И ја се бојим да ће тако бити. И то не само зато што је неко за овогодишњи Видовдан изабрао небеску Србију. Пре ће бити да је неко погрешно разумео избор који је Србија начинила за Видовдан, пре шест година. Србија је онда дајући Милошевића желела да на симболички начин купи себи право на слободу. Неко је, изгледа, помислио да се Србија, дајући Милошевића, тиме симболички одрекла и права и слободе. Тада је покренут онај тежак воз, који помиње Монтгомери. Воз који се више можда не може зауставити.

Ко је крив за такав страшан неспоразум? И, да ли би данас нешто било другачије, да је за Видовдан 2001. направљен другачији избор?


25


КАЛУП КАКВОГ НИГДЕ НЕМА

Десети децембар за неке ће бити дан за вести о Косову. А за неке ће бити дан за акцију „Стоп клерикализацији Србије”. У њој ће учествовати група НВО: Хелсиншки одбор, Јуком, Жене у црном, Иницијатива младих, Квирија, итд. Ове организације тврде да је у Србији ,,клерикализација друштва” толика да је дошло до ,,губљења секуларног карактера државе”. Тиме су ,,угрожена основна људска права свих грађанки и грађана”, а ,,посебно женска људска права”. Нарочито се оптужује Српска православна црква због ,,мешања у државне послове” и ,,утицаја на образовни систем и уопште на јавни живот у Србији”.

Лек за такву болест, каже се, јесте секуларизација. ,,Секуларно друштво је тековина модерног доба и афирмација секуларних вредности нужан је услов одржавања и јачања демократског поретка”. То ће се постићи избацивањем веронауке из школа, уклањањем верских обреда из јавних установа, изједначавањем верских заједница и слободним регистровањем цркава. И заиста, настава веронауке је још од 2001. трн у оку ,,друге” Србије. Сада је, изгледа, дошло време да се тај трн извади. Присуство председника или премијера литургији, прослава општинских и школских слава, градске литије и друга јавна испољавања религиозности одавно изазивају згражање наших грађаниста. Сада је време да се то забрани. И Закон о верским заједницама треба променити. Посебно чл. 19, који одређује да се неће регистровати црква чији део назива ,,изражава идентитет (...) већ уписане верске заједнице”. Тај страшни закон, дакле, онемогућава озваничење ,,Црногорске православне цркве”, а сутра и ,,Војвођанске православне цркве”. А има ли горе ,,дискриминације” и ,,кршења људских права” од тога?

Већи део ових тврдњи је, наравно, без основа. Рецимо, оптужба за ,,клерикализацију” Србије. Као што је то уверљиво показао др Слободан Марковић, претпоставка клерикализације друштва јесте да је удео институционалних верника изнад половине становништва, да постоји традиција клерикалног духа и да црква има изразиту економску моћ. Ни један од ових услова у случају Србије није испуњен. Удео истински институционализованих верника СПЦ је десетак одсто, држава је последњих двеста година владала црквом, не обрнуто, и СПЦ није никакав нарочити економски фактор. Отуда др Слободан Марковић закључује да су ,,све приче о клерикализацији Србије најобичнији политички мит”.

Слично је и са тврдњом како је школска веронаука противна ,,модерном друштву”. Напротив, готово све земље у ЕУ имају веронауку као факултативни или изборни предмет (као у Србији). Штавише, у Аустрији, Норвешкој, Шведској, Британији,

26

Холандији или Грчкој, веронаука је у средњим школама обавезан предмет. Али наши НВО стручњаци не разликују веронауку и катехизис. Када би се боље обавестили сазнали би да веронаука није прављење малих православаца или католика, већ основно обавештавање о једној важној области живота каква је вера. И ништа више од тога.

Још неозбиљнија је тврдња да симболичка веза државе и религије постоји још само у ,,заосталим” друштвима. Нека погледају само доларску новчаницу и видеће државни мото САД: ,,Ми у Бога верујемо”. Џорџ Буш састанке владе започиње молитвом. Најчувенији британски универзитети школску годину започињу призивањем Светог духа. То није знак заосталости, то је знак поштовања традиције. А друштва која не поштују традицију, укључив и религиозну, немају идентитет.

Коначно, није европска традиција ни да се може регистровати црква под било којим називом и одмах постати једнака са свима осталим. Таква пракса постоји у САД, које су специфично друштво, и по историји, и по верској динамици. Али, занимљиво је како се увек налазе само искуства која су на штету овдашње традиције. Из САД ће се узети ово, из Шведске оно, па ће се од свих тих комада направити калуп ,,модерног, секуларног друштва” у који ће се гурати Србија. Али, тај калуп и није секуларно друштво. То је атеистичко, чак антитеистичко друштво у коме ће мањина опет гушити већину. Због пола одсто декларисаних атеиста, председник или премијер неће смети јавно да се прекрсте. Због оних који не воле ни да виде свештеника, неће бити литије. Због оних који не воле што постоји оно ,,Српска” у називу цркве направиће се ,,Европска православна црква”. И одмах ће јој се, у име равноправности, дати дозвола да подигне цркве где год су и оне које припадају СПЦ.

У људска права ипак не спада и право да се протера из јавности све што се не подноси. Не може се у исти мах осуђивати нетолеранција, а показивати искључивост. Пружите нам лични пример. И када неистомишљенике више не будете третирали као мишеве, ваше лекције из ,,европејства” можда и добију неки смисао.



27

ТАДИЋЕВИ ДОБИЦИ

Још само да победи на председничким изборима

Из неколико разлога побољшана је позиција Бориса Тадића пред председничке изборе. Први разлог је његово држање у косовској кризи. Тадићу се приговарало да је у националним стварима попустљив према САД и ЕУ. Та ,,мекоћа” се, међутим, у косовском питању, у последње време, није видела. Наступи Тадића и министара из ДС нису се разликовали од наступа Коштунице и министара из ДСС.

Тиме је Тадић постигао два добитка. Прво, показао је да је лојалан партнер. То је нови квалитет у нашој политици. Тадић је сличну особину већ испољио 2004. У замену за Коштуничину подршку у другом кругу председничких избора обавезао се да неће одмах да руши владу. У српској политици нико се не сећа обећања која му не одговарају. А вероломство се више сматра за врлину, него за ману. Тадић се, међутим, 2004. показао као изузетак. Сада је поново демонстрирао поузданост. Тиме је свакако заслужио поштовање озбиљнијег дела јавности.

Што се тиче другог добитка, Тадић је Коштуницу ставио у незгодан положај. Коштуница зна да су његове акције у влади тренутно видљивије од Тадићевих. Једноставно, на дневном реду је Косово, које је његов ресор, па се чини да у влади Коштуница води главну реч. Али, то је само привид. Наиме, да би добио ресоре које жели – Косово, енергетику, полицију и, наравно, место премијера – Коштуница је морао да Тадићу препусти све остало. Са становишта утилитаристичког дела партијске елите из ДСС, Коштуница је, због Косова, пристао да буде ,,очерупан”. Али, косовска прича не може вечито да траје. Она ће се за неколико месеци завршити. И шта онда? Тадић ће моћи да каже: ја сам вас уредно следио по вашим питањима, сада, молим, ви следите мене по мојим. И ко ће онда бити ,,главни” у влади?

Још ако у том тренутку Тадић буде добио нови председнички мандат! ,,Хајде да се пребројимо”, моћи ће увек да каже. ,,Колико имате ви министара, а колико ја; колико имате ви посланика, а колико ја?”. Једини начин да Коштуница тада у неком питању каже ,,не”, биће да сруши владу. Али, ако се косовско питање не разреши успехом, Коштуници тада баш и неће бити до избора. Још мање ће радикалима, у посткосовском раздобљу, бити до владе са ,,губитником”. Дакле, ако Коштуница хоће владу са радикалима или ако хоће изборе на којима би наплатио Косово, онда је сада прави тренутак. Али како да раскине са Тадићем када се овај тако лојално понаша?

Тако је Тадић беспрекорним држањем ставио Коштуницу у пат-положај. Коштуница нема разлога за приговоре. Као што Тадић њега следи у преговорима о Косову, тако он мора да следи Тадића на председничким изборима. А када се једна и друга ствар заврше, однос снага ће се променити. И то свакако не у корист Коштунице. А тада ће свима бити јасно ко је старији партнер.

Друга игра која је Тадићу поправила положај почивала је на стрпљењу и солидности. Тадић је стрпљиво подносио нападе Чеде Јовановића и његових медија. Будући да ДС још није изградио идеологију, на те нападе и није било лако одговорити. Тадић, међутим, није одговарао чак ни на очигледне ЛДП бесмислице – попут оне да је ,,упропастио ДС”. Упропастио? У новембру 2003, када је Тадић стао на чело странке, ДС је имао осам одсто гласова (СММР). Тадић је ,,упропастио” ДС тако што је, у јануару 2007, ДС освојио 23 одсто – готово троструко више! Баш леп начин да се странка упропасти. Али, Тадић је ћутао, није одговарао на бесмислице и стрпљиво је радио. И стрпљење се исплатило. Истина, још није дошло време да свакоме постане јасно колико је Тадић вешт. Али, у међувремену се догодило да су се Тадићеви

28

критичари ,,са лева” посвађали. Б92 и ЛДП су се сукобили. То је смањило медијски притисак на Тадића и сузило круг његових критичара. Тадић је могао да одахне: његова умереност још једном се показала као бољи избор од идеолошког крајњаштва.

Такође, Тадић је ових дана испољио и већу солидност у односима са америчким фактором од Чедомира Јовановића. Јовановић је годину дана важио за главног миљеника америчке амбасаде. Али, током рата са Мишковићем, непромишљено је у сукоб уплео и амбасаду САД. Демантији одатле не само да су били брзи. Они су били и љути. Јовановић можда прича оно што мисли да САД воле да чују. Али, он очигледно производи превише проблема. То нико не воли. И тек у светлу те неконтролисаности, врлина солидности и поузданости једног другог партнера постала је јаснија.

Дакле, Тадићу добро иде. Још само да победи на председничким изборима. Али, то није готова ствар. Србија је чудна земља: под притиском се не савија, већ обрће. Зато, притисак не сме више да расте. Неочекивано повећање, и председничку заклетву неће изговарати Тадић. Изговориће је Томислав Николић. А тада читава ова похвала Тадићу може слободно бити заборављена.



ОНА ДРУГА ЕВРОПА Има ли нечега што би Србија, у вези са Косовом, још могла да понуди?

У преговорима о Косову нико не може да каже да је српска страна тврдокорна. Она је понудила више поштених, па чак и великодушних компромиса. И сви су одбијени. Објашњавајући „суштинску аутономију”, српска страна је започела са моделом Јужног Тирола, наставила са Аландским острвима и стигла до Хонгконга. Суштина последња два примера јесте стварање државе у држави. Аландска острва, а поготову Хонгконг, имају одлике самосталне државе, осим формалне суверености. Али, како ни то није било прихватљиво за албанску елиту на Космету (и њихове западне савезнике), председник Тадић је отишао корак даље. Он је, 27. новембра, предложио да Косово добије готово све симболичке одлике суверености. Уз заставу и грб, Косово би имало и право на заступљеност у међународним спортским такмичењима, посебна трговинска и културна представништва у иностранству и слободан приступ међународним финансијским институцијама. Једина места на којима би била

29

представљена само Србија били би УН, ОЕБС и Савет Европе. Косово би имало све унутрашње надлежности, осим спољне политике и војске. Али, имало би сопствену жандармерију и полицију. То би заиста била самостална држава, везана за Србију само танким, дипломатским концем.

И та збиља великодушна понуда, одбијена је с ароганцијом. „Ништа мање од пуне независности”, поручено је из Приштине. А међународни преговарачи су на то „не” само хладно слегли раменима. И заиста, какав је смисао преговора ако САД и ЕУ безрезервно подржавају албанску елиту у њиховом искључивом захтеву за независношћу? И зашто се Србија толико труди да понуди све те маштовите и великодушне моделе, ако се зна да ће одговор увек бити одречан?

Овакав приступ Србије није сасвим бесмислен. Србија је стекла извесну моралну предност у односу на косметске лидере и њихове савезнике. Она је показала да жели да поштује међународно право, да је кооперативна у преговорима, да је спремна на попуштање, да не прети силом. А ако то нису вредности цивилизованог света и уједињене Европе, онда није јасно које би друге могле бити?

Има ли нечега што би Србија још могла да понуди? Неки су помињали конфедерацију, са референдумом за осамостаљење после неколико година. Али, то није озбиљан предлог. То је само одлагање независности за коју годину. Предлог треба да буде трајно и одрживо решење, примењиво и на друге случајеве. Један занимљив предлог дошао је од Александра Павића (сајт НСПМ). Зашто се Албанцима, пита се он, не би понудило оно што већ имају у Македонији? Тамо немају некакву псеудодржавицу (покрајину), већ су конститутивни народ. Македонија је држава и Македонаца и Албанаца. Куд ћете „европскије” решење од тог? Зашто се Албанцима и у Србији, пита се Павић, не би понудила пуна конститутивност, у замену за одрицање од квазидржавности? Тај предлог је више него повољан управо за албанску страну. Уместо националистичког гета „Републике Косово”, добили би могућност да користе знатно шире ресурсе државе Србије. Брже и лакше би се интегрисали у ЕУ. Чак и албански националисти би могли да буду задовољни: добили би могућност ширења косовских Албанаца на испражњене суседне општине у „ужој” Србији.

Али, замислимо да је ово државни предлог. Да ли би се ишта ново десило? Како би одговорила албанска елита, а како западна дипломатија? Да ли би њихов одговор био другачији од досадашњих? Овај мисаони експеримент још једном нам показује моралну снагу „европских вредности”. Нажалост, реално стање је такво да је морална снага неке вредности ниска ако иза тога не стоји и снага силе. Албанска елита на Косову има силу – редовну и парамилитарну – и спремност да је употреби. Зато је она „у праву”, чак и када је најтврдокорнија и у највишој мери националистичка. Српска елита је реформисала војску и не жели да је употреби. Користи дипломатију и позива се на међународно право. Зато је она „некооперативна” и када је најпопустљивија, зато је она „националистичка” чак и када гура у други план национални интерес. Морал и право силе некако се показују јачим од силе морала и права.

То није добра европска порука Србији. Ако се преговори о будућности Косова заврше тријумфом националистичког пројекта тамошње албанске елите, то тешко да ће бити победа европских вредности. То ће пре бити тријумф етничке искључивости, сирових претњи и корупције. Након тога неће бити лако заступати европску идеју у Србији. Након тога неће бити лако заступати европску идеју ни у ЕУ. Конформизам и хипокризија не могу се локализовати само на овај део Балкана. И ако њихова жртва данас буде Београд, већ сутра ће на ред да дође Брисел или Париз. Необично је рећи, али Коштуница и Тадић данас не репрезентују само европску Србију. Они представљају и извесне више, европске вредности. Они представљају ону бољу Европу. Можда бољу чак и од ње саме.

30



СРБИЈА ПРЕД 35 ПРЕПРЕКА Има ли Србија алтернативу ЕУ? Сада је можда време да о томе озбиљно поразговарамо

Недавни састанак на врху ЕУ отворио је питање прикључења Србије Унији. Наиме, чланство у ЕУ је, након 5. октобра, већем делу овдашње јавности изгледало као циљ без алтернативе. Заправо, о томе које су предности а које мане уласка у ЕУ није се у Србији озбиљно разговарало. Није направљена јасна рачуница добитака и губитака. Није се водила права расправа ни у стручној, нити у широј јавности. Узимало се здраво за готово да Србија мора што пре у ЕУ и да ће то бити решење за већину њених проблема.

Зашто је прошлонедељни састанак отворио ово питање? Зато што су представници Британије и Француске рекли да ће следећи услов за улазак Србије у ЕУ бити признање сецесије Косова. Овдашњи „евроентузијасти” одмах су покушали да умање значај ових изјава. Наводно, то је појединачно мишљење које нема већину у Бриселу. Међутим, Брисел је у поступку придруживања важан само до извесне тачке. „Еврореалисти” упозоравају да поступак придруживања подразумева неких 35 степеница које ваља прећи. Мора се постићи договор о 35 различитих поглавља економске и друге политике. На свакој од тих степеница свака земља чланица ЕУ, а има их 27, може да блокира даље преговоре. И то како на почетку степенице, тако и на њеном крају. Мирослав Јовановић је израчунао да то даје тачно 1.890 могућности да се некој земљи блокира приступ ЕУ.

Отуда је мало важно то што су данас Британија и Француска усамљене у постављању додатних услова Србији. Није превише важно ни то што Европска комисија има другачији став. Довољно је то што Британија има додатни услов и довољно је да остане при њему. И Србија, ако задржи садашњу решеност у вези са Косовом, никада неће бити примљена у ЕУ. При томе, ваља имати на уму да ће поступак пријема за Србију трајати годинама, ако не и деценијама (сетимо се Цобелове 2032). Чак и ако на седмом или дванаестом степенику Србија призна независност Косова, нема јамства да се на тридесет другом степенику неко неће сетити још нечега. „Једном када земља поднесе молбу за приступање ЕУ, она постаје наш роб“, изјавио је један високи бриселски званичник британском ,,Економисту” (25. 9. 2004). То је речено с цинизмом. Али, по свему судећи, то је истина.

Има ли Србија алтернативу? Сада је можда време да о томе озбиљно поразговарамо. Од неколицине „еврореалиста” већ се чуло да Србија не треба да показује толико

31

нестрпљење за улазак у ЕУ. Ако се усуди да макар на једном питању каже „не”, веле они, теже ће јој у будућности бити испостављани нови захтеви. Уз то, чује се, успоравање евроатлантских интеграција доиста не мора да значи почетак аутоматске изолације Србије. Положај кандидата који има слободни излаз на руско тржиште може чак бити и бољи од интегрисаног члана ЕУ. Таква земља не само да може користити део фондова ЕУ, она може привући и капитал који, због строгих услова Уније, нема директну прођу на тамошње тржиште.

Ови и други аргументи често се могу чути на трибинама или прочитати у новинама. Али, да би они били изложени систематски и јасно, нека политичка снага мора да стане иза њих. Први од којих би се то могло очекивати јесу радикали. Њихов је проблем танушна интелектуална инфраструктура. Али радикалима је ово историјска прилика да изнесу све своје евроскептичке аргументе и утичу на стратешки правац српске политике.

И ДСС би у овој ствари могао да одигра значајну улогу. Његова елита је, током јесени, показала како се један пројекат, који се сматрао саморазумљивим, може ставити у заграде. Реч је о пројекту прикључења Србије НАТО-у. Пројекат прикључења Србије ЕУ, међутим, нешто је тврђи орах. Али, ако су косовско условљавање и журба коалиционог партнера да се распишу избори довољно јаки изазови, ДСС би могао да покуша да једнако успешно отвори и питање безалтернативности ЕУ. То би допринело томе да српска јавност јасније сагледа геополитичку стварност и да лакше донесе одговарајуће одлуке.

Оно што је, међутим, битно јесте то да у суочавању евроентузијаста и евроскептика буде што више аргумената, а што мање пропаганде и манипулације. Будући да смо усред председничке кампање, тако нешто је, можда, превише очекивати. Одговорна јавност мораће стога да се потруди да из гомиле страначке пропаганде дестилује рационално језгро. Улога странака и јесте да се сете сваког аргумента. Улога јавности је да те аргументе провуче кроз филтер рационалности. Коначно, улога бирача је да, након што чују све стране, донесу одлуку. Само тако ће се смањити вероватноћа да брзоплето и погрешно одлучимо. Само тако се наша предстојећа одлука, попут неких у новијој историји, неће показати као кобна.политички аналитичар


32

НОВИНАРИ НАВИЈАЧИПристојност и професионализам су, нажалост, у нашој политици још увек само покорица. Испод ње се налази узбуркано море лаве

Данас се завршава кампања пред први круг председничких избора. Током ње су се виделе добре и лоше стране политичког живота у Србији.

Једна од добрих страна је, рецимо, успостављање заједничког система вредности. Сагласност главних политичких снага око кључних питања постоји у Србији негде од 2005. године. Та сагласност се лепо могла видети и на овим изборима. Све странке (осим ЛДП) слале су поруку „и Косово, и ЕУ”. Таква мера сагласности, у битним питањима, постоји и у другим демократским друштвима. Ако би сагласност била истинска, Србија не би требало да брине за своју стабилност.

Такође, политичка позорница Србије се у великој мери упристојила. Наступи председничких кандидата били су политички коректни и маркетиншки умивени. Много новца и трговачког знања је ушло у странке. Целокупна изборна кампања изгледала је боље него пред председничке изборе 2004. Србија је достигла сасвим пристојан стандард маркетиншко-политичке културе.

Слабости се, међутим, и даље некако највише виде у медијима. На овом месту је већ више пута помињано необично схватање новинарства. Оно је нарочито изражено у делу наших „еврореформских” гласила. За неке од њих бити новинар значи бити ангажован у корист одређене политичке опције, па макар и на рачун елементарног професионализма. Ако радите за неки страначки лист то је сасвим допуштено. Али, то је недозвољено ако се јавности обраћате користећи националну телевизијску фреквенцу. У време Милошевића таква врста ТВ новинарства оштро је осуђивана. Стране фондације давале су велика средства истраживачима да покажу сву некоректност која постоји у извештавању. Данас тих средстава више нема. Али, то не значи да више нема некоректности.

За мене је Б 92 најбољи пример те врсте навијачког новинарства. Нажалост, више се не раде истраживања која би, као у Милошевићево доба, бројчано показала пристрасност извештавања. Али, довољно је погледати емитоване прилоге, па стећи утисак да сте се времепловом вратили у доба Милошевића. Једино су се улоге жртве и манипуланта промениле. Рецимо, у уторак је Томислав Николић одржао конвенцију у београдској Арени. Сећате се како је Милошевићева ТВ извештавала са опозиционих скупова? Главне поруке и догађаји гурани су у позадину, а у први план је извлачено све што је бизарно, глупо или компромитујуће. Ако би дошло педесет хиљада пристојних људи, репортер их не би ни поменуо. Али, зато би петорица крезубих пијанаца са кокардама били усликани са свих страна. Репортер би набројао ко се све ређао за говорницом. Али, из свих говора био би издвојен само један, најсаблажњивији детаљ. Онда би репортер славодобитно закључио да је опозиција „још једном показала своје право лице” и да су „сада све маске пале”.

Управо по тој методологији Б 92 је припремио извештај са овог скупа. Сниматељи су се баш намучили. Али, између 30.000 људи ипак су пронашли неколицину са кокардама и Младићевим сликама. Сада су они за Б 92 репрезентовали састав целокупне публике. У Арени је било много занимљивих говора. Али, из свих њих нагласак је стављен на завршни усклик Гордане Поп-Лазић „Живела Велика Србија!”. Онда је репортер паметно прокоментарисао како су се радикали током кампање претварали да су то-и-то, али да је сада постало јасно да су они ипак само то-и-то (попуните сами).

33

Најсрамнија је, међутим, била „анкета” коју је репортер направио међу посетиоцима. Постављао им је питање: „Како је могуће да сте и даље за Томислав Николића, иако га је чак и Путин напустио?”. То питање, које се чуло неколико пута, осим што је било изазивачко и безобразно, представљало је већ само по себи пресну лаж. Оно је било део уигране кампање да се Путиново писмо Тадићу представи као директан позив бирачима да за њега гласају. Свако, међутим, ко је прочитао то писмо могао је видети колико је истина далеко од тога. Али, од писма у коме Путин опомиње Тадића да је „од посебног значаја за нас (Русе) реализација планираних заједничких пројеката у области енергетике”, настало је некакво „писмо подршке на изборима”. А од њега је репортер Б 92 направио непобитну истину да је „чак и Путин напустио Николића”. Тако му је сада само остало да јавно пита „како је могуће да и даље гласате за радикале?”

Пристојност и професионализам су, нажалост, у нашој политици још увек само покорица. Испод ње се налази узбуркано море лаве. Свима нам је у интересу да кора одебља и тло се стабилизује. И ма колико да су се политичари тренутно упристојили, са мрежом навијачких телевизија тешко можемо имати „јаку и стабилну Србију”. Њу не чини само озбиљан и одговоран председник. Њу чини озбиљна и одговорна елита. Прву ствар већ имамо (или ћемо, макар, на овом изборима добити). До друге изгледа да ћемо морати да причекамо бар још неколико изборних кампања.

политички аналитичар

Слободан Антонић[објављено: 17/01/2008.]

УЗ ПОМОЋ СТРАХАЕлита се удружила у призивању траума из деведесетих, које сви носимо

Примена крајњих средстава увек је доказ немоћи. После првог круга ИЗБОРА постало је јасно да за победу није довољна уобичајена прича о ЕУ. Посегло се за крајњим средством – причом о повратку у деведесете. Пре првог круга избор је дефинисан као ,,брза европска будућност или таворење у месту”. Уочи другог круга предмет гласања је промењен. Он сада гласи: ,,садашњост (каква је, да је), или повратак у деведесете”.

Пре 20. јануара бирачи су се привлачили обећањима о будућности. Али, та обећања нису подстицала машту већине гласача. Њима је прича о ,,богатим приступним фондовима ЕУ” звучала апстрактно. Зато нису ни гласали како треба. Уочи 3. фебруара прича је промењена. Уместо обећања о будућности, дошла су упозорења о садашњости. Телевизија је почела да приказује најстрашније сцене из деведесетих. И машта је прорадила. За приступне фондове не знамо. Али, за бензин у флашама и новчанице од 500 милијарди знамо. Појавио се исконски страх. И он ће, вероватно, одлучити изборе.

Али, није исто ако изборе добијете обећавајући брзи европски стандард или ако победите на застрашивању уз помоћ деведесетих. У другом случају победа има и другачије последице. Главна је та да се елита у Србији још једном утврђује у владавини страхом. И по томе смо се, доиста, вратили у деведесете. Милошевић је, сетимо се, код Срба преко Дрине распаљивао (иначе, историјски реално засновани) страх од ,,усташког ножа”. Са таквим страхом у костима, његова политика више није имала алтернативе. Оно мало трезвених упозорења да ствари нису баш тако

34

једноставне угушила је оркестрирана пропаганда. Неки се данас стиде што су били део те пропаганде.

Исто се дешава и сада. Елита се удружила у призивању траума из деведесетих, које сви носимо. Елита зна да се деведесете не могу вратити. Елита зна да нема говора о 4. фебруару као дану када ће Београдска берза објавити слом, Народна банка нови курс евра, а УН нову резолуцију о санкцијама. Али, она наставља да лаже свој народ као што се лаже дете. Тиме она наставља да држи сопствени народ у малолетству, појачавајући његове страхове, потхрањујући његово незнање, снажећи његове предрасуде. Оно мало трезвених упозорења да ствари ипак нису тако једноставне заглушује се громогласном пропагандом. И опет ће, сутра, неке бити срамота што су у томе учествовали.

Јовица Тркуља има духовито поређење за начин на који је елита, након 5. октобра, легитимисала власт. То је, каже он, као када жена од мужа пијанца пребегне коцкару. И коцкар је такође упропашћује – мада на другачији начин од пијанца. Али, кад год се сирота жена побуни, нови муж јој каже: ,,Зар желиш назад у прошлост? Сети се само како те је онај тукао?”. И жена се покуњи и наставља да живи са распикућом.

Али, та ,,безалтернативност” добија нову димензију ако муж-коцкар женин избор још протумачи и као неограничену дозволу за коцкање. То што се жена ужаснула од пијанца не значи и да је безрезервно подржала коцкара у свим његовим фантазијама. Поготово не у оној да ће се обоје обогатити, само ако коцкар настави да посећује казино. Можда је ово поређење прегрубо. Али победа на страху од деведесетих не значи безрезервну подршку за све што елита ради док нас ,,води у Европу”. Не значи безрезервну подршку за све њене фантазије, за све њене глупости, за све њене лоповлуке. Избор од 3. фебруара не може се тумачити као ,,карт бланш” за све што ће надаље радити било бриселска, било овдашња елита.

Тај избор, чији исход већ сви наслућују, биће само знак да већина људи у Србији ипак више воли садашњост у извесности, него неизвесност у промени. То је потврда да бирачи пре гласају за статус кво, какав год да је, него да ризикују да им се врати ,,гора прошлост”. Да то сазнамо и нису нам били потребни избори. Они који су, након 20. јануара, променили главну изборну тему одговорни су за такву тривијализацију резултата.

Али, макар још једном смо сагледали крајње домете наше демократије. И још једном смо видели право лице наше елите. Осећање презира према таквим методама и таквом лицу прво је што се у човеку јавља. Утешно је, међутим, следеће: тако се не може довека. Не можете увек побеђивати на вику: ,,Вук! Вук!”. Све ће мање бити људи које ћете моћи да преварите уз помоћ страха од деведесетих. Мораће се променити прича. Дете, које сте годинама безочно лагали, најзад ће порасти. Схватиће да нема бабароге. Ви ћете постати лажов. А оно – човек.


Слободан Антонић[објављено: 31/01/2008.]

ОД ДРАЖЕСНОГ ПАЛЧИЋА...

35

За ТВ станицу Б92 оно што је суштински обележило 17. фебруар јесу разбијени излози „Мекдоналдса”

,,Поштеније је бити курва него патриота”. Овако гласи наслов једног од ударих ВИП блогова на Б92. Та интересантна девиза ме је подстакла да кажем нешто и о држању ове телевизије у последњим догађајима.

Реч је о комбиновању умећа манипулације Си-Ен-Ена и Милошевићевог РТС. Од прве телевизије Б92 је преузео производњу догађаја. Главна вест, тако, није прича о Великом догађају, који је каткад исувише велики да би се, уобичајеном идеолошком обрадом, могао учинити ,,јестивим”. Не, главна вест је прича о Малом догађају, који се далеко боље уклапа у идеолошку матрицу. Њега медијски мајстори једноставно узму и обрађују све док не израсте у нови Велики догађај. И не само да Велики и Мали догађај по значају замене место. Они се рокирају и у узрочно-последичном ланцу. Мали догађај више није последица Великог, већ је управо он тај који је све произвео.

Или у интерпретацији Б92, Велики догађај није комадање Србије, а Мали догађај разлупана стакла на теразијском „Мекдоналдсу”. Не, обрнуто, оно што је за ову ТВ станицу суштински обележило 17. фебруар јесу баш разбијени излози „Мекдоналдса”. За конзументе Б92 тај догађај је не само био главни догађај у дану, већ и први узрок у ланцу дешавања. Дакле, комадање Србије није дошло пре, већ после полупаног стакла на Теразијама.

Ако мислите да претерујем, погледајте коментаре који су постављени тако да на интернет страници Б92 прате вести од 17. фебруара. За неупућене, коментари се на Б92 строго пробирају, па од стотинак коментара само један или два одударају од ,,исправног” мишљења. То је зато што је функција ових коментара да идеолошки исправно оријентишу публику у односу на актуелни догађај. Ако сте збуњени неким дешавањем, само погледајте коментаре који иду уз њега и одмах ћете знати шта, као добар припадник ,,друге Србије”, треба да мислите. Дакле, већина коментара на вести од 17. фебруара били су: ,,Ето какви смо дивљаци! Заслужили смо све што нам се дешава!”. Тако, идеолошки исправно мишљење о овом догађају није да су разбијена стакла последица Комадања. Не, разбијена стакла су само показатељ дивљачке и националистичке природе Срба, та природа је прави узрок свега што нам се дешава, а ватромет у Приштини је онда само оправдана и разумљива последица разбијања „Мекдоналдса” у Београду.

Када је пак реч о вештинама преузетим од Милошевићевог РТС-a, главно умеће се тиче тзв. сенчења догађаја. Као сликар који, додавањем сенки, од лепотице прави ругобу, тако и Б92 чак и од састанка филателиста може да направи минхенску пивницу из 1927. Нека хиљаде људи мирно протестују. Али, Б92 ће увек наћи једног како диже руку. И читав скуп постаје фашистички. Мислите ли да претерујем? Погледајте онда како је Б92 пропратио митинг ,,ултрадесничарскичких организација” (израз је са Б92), од 16. фебруара. У њиховој вести каже се да су навијачи, који су пристигли, ,,отпоздрављали окупљене нацистичким поздравом”. Пазите само формулацију – ,,отпоздрављали”! Чим то чујете одмах замишљате како се ,,окупљени” и ,,навијачи” међусобно поздрављају и отпоздрављају, поздрављају и отпоздрављају: „Хајл Хитлер”, „Хајл Хитлер”, и тако три хиљаде пута, а репортери Б92 све то снимају ли снимају, али они су објективни, они су уздржани, они неће да претерују, они неће да погрешно оптужују, зато и не показују то одвратно поздрављање и отпоздрављање него само неутрално и увиђавно кажу ,,отпоздрављали нацистичким поздравом”...

А одмах затим се у вести додаје: ,,својим присуством скуп је подржала и (...) супруга бившег директора РТС-а Љиљана Милановић”. Пазите сад то! Ето какви су ,,ултрадесничари”, видите ко их подржава, штета је само што наши медијски

36

ударници са Б92 немају полицијске и здравствене картоне свих тих ,,окупљених”, тек би се ту свашта показало, ено га један пијанац, дакле, ,,својим присуством скуп је подржао алкохоличар Петар Петровић”, ево га један неурастеник, дакле ,,својим присуством скуп је подржао и нервни болесник Јован Јовановић”... Како је све лако, само ако непоколебљиво верујете да ваш пут ,,нема алтернативу”!

За Б92 одавно је речено да је ,,света крава српског новинарства”. Не можете им ништа рећи, а да и сами одмах не постанете националиста и будете оптужени да гушите ,,слободу информисања”. Али, та ,,слобода” некако превише личи на оно што смо некада звали ,,једноумље”, ,,идеолошка острашћеност”, ,,манипулација” и ,,увреда здравог разума”. И није најгоре то што је Б92 изневерио идеале слободе из деведесетих. Није најгоре ни то што је од дражесног Палчића мутирао у једноумног људождера Киклопа. Страшно је то што Б92 тврди да је наша будућност. Да је норма онога што српска јавност тек треба да постане ако жели да се уздигне до Европе.

Нешто ту није у реду. Или се они лажно представљају. Или је Европа другачија од оног што ми мислимо. Не знам зашто, али некако ми се чини да смо у ових неколико дана који су прошли добили брутално искрен и потпуно јасан одговор.


Слободан Антонић[објављено: 21/02/2008]

КОСОВО И ТИНЕЈЏЕРИМожда је први добар корак већ начињен. Можда смо коначно схватили да не можемо певати „Косово је срце Србије” и возити се на оној дилижанси за Pleasure Land

Када се данас сетимо прошлог четвртка, 21. фебруара, на шта помислимо? Које слике нам падају на памет? Смео бих се кладити да је код већине од нас редослед следећи: 1. две плавуше („Косово за патике”), 2. паљење амбасаде САД, 3. велики митинг и молебан.

Догађаји под 1. и 2. бацили су у засенак сав патриотизам који се пробудио 17. фебруара. Уместо да 17. фебруар буде почетак обнове националног самопоуздања, данас смо тамо где смо били 16. фебруара: у магарећој клупи „Европе која нема алтернативу”, засути исмевањем, цинизмом и понижавањем „еврореформских” медија.

Можемо и за то да окривимо мајсторе манипулације. Али, можда бисмо могли да размислимо мало и о себи. Јер заиста, главна битка за Косово и није на бојном пољу. Она се води у нашим душама. Реч је о избору између два система вредности, два морална система. А догађаји под 1 и 2 били су управо супротни том избору, тој „косовској етици”.

Ми верујемо да је морални поредак бољи од света насиља. Ми верујемо да је насиље лоше не зато што смо ми његове жртве, већ зато што је свако насиље рђаво. Ако смо се, у одбрани Косова позивали на поредак, право и морал, зашто смо онда прибегли насиљу? Зашто смо запалили стране амбасаде? Нисмо ли тим чином показали да радимо управо оно против чега се бунимо? Јер, ако су они прекршили међународно право по питању Косова, ми смо по питању амбасада. Наш грех је мањи. Али, можда је

37

то не зато што нисмо желели да починимо већи грех. Можда је то зато што већи грех нисмо могли да починимо. У чему је онда разлика између нас и њих?

Случај „две плавуше” је једнако тужан. Уништавање „непријатељских симбола” јесте насиље. За њега се можда и може наћи оправдање. Гнев и повређеност замрачују разум и производе насиље. Али, шта може оправдати лупање излога и крађу патика? Снимак две плавуше како краду и како се, затим, бедно оправдавају, понављан је и понављан на оној телевизији. То није била само злурадост. То је било „сатанско уживање у греху праведника”. Јер доиста, тог 21. фебруара на београдске улице нису изашли ни навијачи, нити плавуше. Изашао је онај део Србије који за себе верује да је морално бољи. И ево како тај морално бољи део Србије краде и лаже („300.000 људи је крало, што не бих и ја?”). А све на радост оних који кажу да је патриотизам само друго име за криминал и неморал. А све на радост оних који кажу да нема поштених људи, јер „сви су људи лопови”, и да нема часних жена јер „све су жене проститутке”.

Али, суштина косовске етике и јесте да постоје извесне више вредности, оне које се не могу свести на пиво и патике. То је уверење да наш, људски свет није само свет саможивих појединаца, који се међусобно уништавају и искоришћавају, а у коме је најуспешнији онај с најдужим канџама и с најподмуклијом памети. Косовска етика каже да је сваки частан човек део једног вишег света, света врлине и љубави, и да је тај свет, будући да припада свим временима и свим народима, надмоћнији од „царства земаљскога”, царства хладне саможивости, ћифтинског хедонизма и простачке површности.

Четвртак, 21. фебруара, показао је да је битка за Косово у нашим душама тек почела. Ми сами са собом нисмо рашчистили. Ако мислимо да су фирмиране патике толика вредност, да су брендирани парфеми толика вредност, да су четвртасте флаше са пићем толика вредност, онда наше место и није на митингу „Косово је Србија”. Онда је наше место на митингу „ЕУ нема алтернативу” или каквом већ сличном „ЕУ – или – смрт” митингу. Ако мислимо да су наше потрошачке потребе толика светиња да надмашују сваки морал и свако право, ако мислимо да нема ствари коју не треба учинити да би се задовољили наши апетити, онда и ми треба да кажемо „живот је закон”, заборавимо на Косово, узмемо пиво, завалимо се испред ТВ и почнемо да гледамо „Америчко рвање”.

Уопште се не ,,бацам каменом” на оне две девојке. И ми смо криви за њихов преступ, за моралну тупост тих тинејџерки. Јер, ми смо нашу децу препустили васпитању глобалистичких телевизија, тих савремених „Баркера” (кочијаша из Пинокија). Они су нашу децу потрпали у дилижансу за „Земљу задовољства” (тај натпис стоји на улазу; али на излазу пише: „Рудник соли”!). Из свог немара и лакомислености ми смо их пустили у ту дилижансу. Сада се не смемо чудити што су постали „глобални тинејџери” којима су најважнија ствар брендирне патике. Сада се не смемо чудити што су некима од њих већ израсле уши.

Зато можда није лоше што се догодио 21. фебруар. Битка за Косово у нашим душама тек је почела. То ће бити дуга и тешка битка, битка за нас и нашу децу. Али, можда је први добар корак већ начињен. Можда смо коначно схватили да не можемо певати „Косово је срце Србије” и возити се на оној дилижанси за Pleasure Land. Или ућутимо, или сиђимо. Избор је једноставан, као и последице. Пре свега по наше уши и по наш реп.



38

Documents

Antonic Slobodan Tekstovi[1]