1. Značaj likvidnosti banke

Problem likvidnosti banaka nastao je u trenutku prelaska sa tzv. stopostotnih rezervi na sistem delimičnih rezervi. To znači da savremene banke odobravaju kredite na prosečno duže rokove nego što su rokovi deponovanja sredstava kod banke. Zbog toga nastaje problem da banka u svakom trenutku obezbedi potrebna sredstva iz kojih bi plaćala svoje ugovorene obaveze. Da bi banka mogla da izmiruje svoje obaveze onom dinamikom kojom one dospevaju, potrebno je:

- da izdvoji određen iznos rezervi likvidnosti- da obezbedi konvertibilnost pojedinih delova aktive u gotovinu ili slična sredstva plaćanja

Mada postoje brojne definicije pojma likvidnosti, one se obično svode na sposobnost banke da isplaćuje dospele obaveze. Drugačije rečeno, banka treba da obezbedi potreban iznos likvidnih sredstava u trenutku kada dospevaju određene obaveze za naplatu. Radi se o sledećim obavezama:

1) isplata različitih vrsta depozita na zahtev deponenata banke2) isplata kreditnih obaveza koje određena banka ima prema CB ili korespodentskim bankama3) isplata kreditnih rata po prethodno odobrenim kreditima komitentima banke4) isplata obaveza po osnovu datih garancija od strane konkretne banke

Ukoliko se u analizu odnosa likvidnih sredstava i različitih obaveza banke uključi i vremenska dimenzija razlikuju se dva pojma: likvidnost i solventnost. Shodno tome, likvidnost predstavlja sposobnost banke da na kratak rok izmiruje svoje dospele obaveze. S druge strane, solventnost predstavlja sposobnost banke da na dugi rok isplaćuje sve svoje obaveze, a ne samo dospele. Zbog toga se može reći da je solventnost banke ustvari likvidnost na dugi rok. Sve dok banka redovno isplaćuje svoje dospele obaveze pretpostavlja se da je ona u isto vreme solventna. Onog trenutka kada banka ne isplati određenu dospelu obavezu, dolazi u pitanje solventnost takve banke. Naime, vlasnici depozita po viđenju, u većem broju pokušaće da naplate svoje depozite po viđenju ili štedne uloge po viđenju. Postoje brojni slučajevi tzv. ”juriša na banke” kada se početna nelikvidnost jedne banke transformiše u nelikvidnost većeg broja banaka. Poslednji takav slučaj dogodio se krajem 2007. i početkom 2008. godine, što je povezano sa najnovijom svetskom finansijskom krizom. Tih meseci u Srbiji je iz bankarskog sektora povučeno depozita u iznosu od milijardu evra. Zahvaljujući intervenčiji NBS i visokim deviznim rezervama održana je stabilnost bankarskog i finansijskog sistema Srbije. Zbog toga se može reći da održavanje likvidnosti banaka ima makroekonomski i mikroekonomski značaj. Makroekonomski posmatrano, održavanje likvidnosti bankarskog sektora kao celine je u funkciji građenja poverenja u bankarski sistem a to je u funkciji sprečavanja juriša na banke ili tzv. domino efekta. S druge strane, mikroekonomski značaj likvidnosti je u funkciji građenja poverenja u pojedinačne banke, zbog čega se određeni komitenti opredeljuju da deponuju svoja sredstva u određenu banku.

Korektivni faktor u odnosu na maksimiranje zahteva za likvidnošću banaka jeste profitabilnost. Naime banke sa natprosečnim rezervama likvidnosti obezbediće likvidnost i sigurnost u poslovanju ali će se sukobiti sa smanjenjem profitne stope. Ima se u vidu poznati tržišni princip da se veći profit ostvaruje uz preuzimanje većeg stepena rizika. Zbog toga menadžment banke treba da obezbedi onaj nivo likvidnosti koji će obezbediti sigurnost u poslovanju a da pri tome ne ugrozi svoju profitnu stopu. Ova analiza se zasniva na činjenici da se kreditni potencijal banke utvrđuje kao razlika između ukupnih finansijskih izvora sredstava i izdvojenih rezervi likvidnosti. Shodno tome, izdvajanjem većih rezervi likvidnosti smanjuje se kreditni potencijal banke a time i mogućnost maksimiranja profita. Ukoliko se smanje rezerve likvidnosti, povećava se kreditni potencijal uz mogućnost povećanja profita, ali uz preuzimanje većeg rizika. U tom slučaju umesto očekivanog ekstra profita, može da se ostvari

1

neočekivani ekstra gubitak. Imajući u vidu ove mogućnosti, u bankarskoj teoriji i praksi postoje 2 koncepta likvidnosti:

1) ofanzivni (dinamčki) koncept2) defanzivni (statički) koncept

Prvi koncept primenjuju veće banke i on se sastoji u izdvajanju relativno nižih stopa rezervi likvidnosti. U ovom slučaju postoji mogućnost ostvarivanja većih profitnih stopa. Drugi koncept primenjuju male i srednje banke i on se sastoji u izdvajanju relativno viših stopa rezervi likvidnosti. Ovakav princip banaka se obrazlaže povoljnijim tržišnim položajem većih banaka koje mogu da u slučaju nepovoljnih kretanja brzo i po povoljnijim uslovima angažuju dodatna sredstva sa finansijskog tržišta. Praksa pokazuje da u razvijenim tržišnim privredama preovladava ofanzivni koncept čak i kod manjih i srednjih banaka. To se obrazlaže postojanjem brojnih finansijskih instrumenata i mehanizama koji obezbeđuju kako veliku ponudu, tako i veliku tražnju finansijskih sredstava.

2. Politika likvidnosti banke

U okviru politike likvidnosti banke razlikuju se tri faze:

- utvrđivanje adekvatne metodologije za merenje likvidnosti- utvrđivanje stope likvidnosti- optimizacija potrebnog nivoa rezervi likvidnosti za pokriće dospelih obavezaPrve dve faze su izuzetno komplikovane, obzirom da je teško tačno predvideti buduće potrebe za

likvidnim sredstvima. To se obrazlaže time sto je problem likvidnosti specifičan za svaku banku zbog čega se kaže da je likvidnost individualan problem svake banke. Prilikom definisanja metodologije i utvrđivanja konkretne stope likvidnosti koristi se neka od kvantitativnih specifičnih stopa i individualno promišljanje od strane menadžera banke. Kao kvantitativne stope koriste se ustvari empirijski podaci koji predstavljaju uprosečavanje određenih potencijala iz prošlosti i sadašnjošti. Ove stope se upoređuju i koriguju zavisno od konkretnih tržišnih prepreka. Kao kvantitativne stope obično se koriste:

kreditna stopa ml 1 – odnos između ukupnih kredita i ukupnih depozita stopa likvidnosti ml 2 – odnos između likvidne aktive i ukupnih depozitaPostoje primedbe u odnosu na kvalitet informacija koje se dobijaju na osnovu analize ovih stopa.

Osnovna primedba je u odnosu na statičnost ovih veličina, kao i to da ne postoji informacija o unutrašnjoj strukturi kredita, depozita i likvidnosti aktive. Ukoliko je empirijska vrednost ovih stopa veća utoliko je manja likvidnost banke. To znači da se najveći deo depozita koristi za odobravanje kredita a poznato je da su krediti najnelikvidniji plasman (mogu se naplatiti samo u predviđenom roku). Imajući u vidu makroekonomski značaj likvidnosti, CB pojedinih zemalja definišu tzv. monitoring koeficijente likvidnosti. Radi se o minimalnim koeficijentima likvidnosti koji treba da ispunjavaju pojedinačne banke da ne bi došle pod udar sankcija CB. Osim prethodno navedena dva koeficijenta CB-e propisuju još najmanje 3 monitoring koeficijenta:

ml 3 – odnos između slobodnih depozita i kamatonosnih plasmana ml 4 – odnos između fluktuabilnih depozita i kamatonosnih plasmana ml 5 – odnos izemđu dugoročnih izvora sredstava i dugoročnih plasmanaOnog trenutka kada se neki od ovih koeficijenata smanji ispod predviđenog nivoa to je signal za CB

da poveća kontrolu poslovanja konkretne banke.2

Osim navedenih koeficijenata, u razvijenijim tržišnim privredama koriste se tzv. zone likvidnosti. Smatra se da je razvijenim tržišnim privredama primerenije korišćenje zona likvidnosti jer obezbeđuje bankama veću autonomiju pri koncipiranju i vođenju politike likvidnosti. Pri tome kao osnova se koristi neki od prezentiranih koeficijenata likvidnosti koji se koriguju za efekte promena u visini i strukturi depozita, visina i struktura kredita, promeni monetarne politike itd.

Koristi se i tzv. “bazična linija suficita/deficita likvidnosti”. Radi se o utvrđivanju razlike između likvidne aktive i dnevnih obaveza banke. Pri tome likvidnu aktivu čine: gotov novac u banci, depoziti konkretne banke kod CB i korespodentskih banaka. U okviru banaka koriste se različite matematičke i statističke metode radi utvrđivanja likvidnih potreba i raspoložive rezerve likvidnosti. Kao instrumenti se koriste tabelarni prikazi, dijagrami i simplex tabele kao i ekonometrijski modeli kod većih banaka.

3. Determinante likvidnosti banaka

U cilju vođenja adekvatne politike likvidnosti banke najpre utvrđuju:- potrebe za likidnim sredstvima- potrebne rezerve likvidnosti za pokriće likvidnih potrebaRadi sprovođenja političke likvidnosti banke koriste tzv. ravnotežne koeficijente a to znači da se

koriste empirijske stope koje su relativno stabilne i predvidljive u smislu budućih kretanja. Najznačajnija determinanta likvidnosti banaka jeste faza privrednog ciklusa, u okviru koje se odvija aktivnost određenih banaka. S obzirom da CB vodi anticikličnu monetarnu politiku, tj. restriktivnu u fazi privrednog prosperiteta a ekspanzivnu u fazi privredne recesije, pojedine banke definišu sopstvenu politiku likvidnosti. Navedeno ponašanje CB-e je motivisano potrebom neutralisanja inflacije u fazi prosperiteta ili deflacije u fazi recesije privrede. Konkretno to znači, da u fazi privrednog prosperiteta dolazi do smanjenja priliva depozita u banke uz istovremeno povećanje kreditne tražnje. Zbog toga pojedinačne banke primenjuju različite strategije privlačenja dodatnih depozita u bankarski sistem. Za razliku od toga u fazi privredne recesije dolazi do porasta depozita uz smanjenje kreditne tražnje. Zbog toga su banke prinuđene da povećaju kreditnu aktivnost uz primenu stimulativnih uslova kreditiranja. Kao značajni faktori likvidnosti javljaju se:

1) broj komitenata u okviru banke pri čemu važi pravilo da je za likvidnost banke povoljnije da ima veći broj manjih komitenata nego manji broj velikih komitenata

2) ukoliko su komitenti neke banke međusobno reprodukciono povezaniji to je povoljnije za takvu banku

3) ukoliko banka posluje na razvijenijem privrednom području utoliko će lakše održavati likvidnost4) ukoliko u strukturi komitenata banke preovladavaju komitenti sa sezonskim ili cikličnim načinom

proizvodnje banka će teže ostvarivati likvidnost5) ukoliko CB primenjuje oštrije sankcije prema nelikvidnim bankama, one će biti primorane da

izdvajaju veće iznose rezervi likvidnosti

4. Opsti pristup definisanja likvidnih resursa

Nakon definisanja potreba za likvidnim sredstvima, banke prelaze na planiranje izvora i strukture likvidnog potencijala. Pritom se oslanjaju na četiri teorijska pristupa.

- teorija komercijalnog zajma (teorija realne menice ili realna menična doktrina)- teorija prenosivosti

3

- teorija anticipativnog dohotka- teorija upravljanja pasivom (usklađivanja obaveza)Prve tri stavljaju akcenat na upravljanje aktivom a četvrta značaj upravljanja pasivom za očuvanje

likvidnosti banaka.Teorija komercijalnog zajma: ova teorija naglašava dva elementa koja su od značaja za očuvanje

likvidnosti u bankama: sigurnost plasmana i usklađenost ročne strukture plasmana i obaveza (sklad priliva i odliva novčanih sredstava). Prema ovoj teoriji da bi očuvala likvidnost, banka treba da odobrava kratkoročne kredite iza kojih stoje pravi trgovački poslovi. Radi se o komercijalnom zajmu, odnosno o zajmu odobrenom na bazi eskonta robne menice. Ovaj zajam se smatra najmanje rizičnim jer se zasniva na “realnoj robi”. Vrednost robe je garancija naplate menicnog potraživanja. Međutim, ovde postoji greska u teoriji i njenom insistiranju na realnom meničnom pokriću. Naplativost menice ne garantuje upotrebna vrednost robe, već njena tržišna vrednost koja može i da opadne. To može da ugrozi naplativost ovog plasmana. Prema ovoj teoriji banke ne bi trebalo da odobravaju dugoročne kredite jer to može da ugrozi njihovu likvidnost. Kratkoročni izvori bi trebalo da se usmeravaju u kratkoročne plasmane. Međutim u uslovima savremene ekonomije rastu potrebe komitenata za srednjeročnim i dugoročnim kreditima pa nije realno očekivati da banke mogu da odobravaju samo kratkoročne kredite.

Teorija prenosivosti: polazi od pretpostavke da komercijalni zajmovi nisu jedina adekvatna aktiva za očuvanje likvidnosti u bankama. Likvidnost banke zavisi od njene sposobnosti da prenese svoju aktivu na nekog drugog po prihvatljivim uslovima. Za očuvanje likvidnosti važno je da banka ima odgovarajući iznos aktive koja se može brzo i bez velikih troškova unovčiti pre roka dospeća. Na taj način relativizira se značaj originalnih rokova dospeća aktive pa banka može da bude likvidna i ako se rokovi dospeća plasmana i obaveza ne slažu. Teorijski, svaki oblik aktive ima određeni stepen likvidnosti. Međutim za odbranu likvidnoti značajna je samo ona aktiva čiji su izvesnost prodaje i troškovi hitne realizacije prihvatljivi. To su određene vrste HoV. Za razvoj ove teorije od značaja je razvoj finansijskih tržišta. Ona predstavlja teorijsku osnovu za koncept sekundarnih rezervi, što predstavlja drugi nivo odbrane likvidnosti u savremenim bankama. “Greška pri sintezi” – to je pretpostavka da ono što važi za pojedinačni deo skupa vazi i za ceo skup, pa u skladu sa tim preporuke ove teorije bi trebalo da obezbede likvidnost celog bankarskog sistema. Međutim u uslovima opšte krize likvidnosti, sve banke žele da prodaju svoju fin. aktivu (HoV) da bi došle do potrebnih novčanih sredstava, dok sa druge strane, nijedna banka ne želi da kupi. Zato u uslovima kada je ceo bankarski sistem u krizi likvidnosti preporuke ove teorije nisu pouzdane. U tim uslovima povećava se značaj CB koja bi jedina mogla da kupi ono što nude banke.

Teorija anticipativnog dohotka: prema ovoj teoriji ne postoje zajmovi sa automatskom naplatom, roba se ne prodaje sama i ne postoji garancija da se njena vrednost neće menjati. Svaki oblik plasmana je adekvatan ukoliko performanse dužnika garantuju njegovu sigurnu naplatu. Pravi izvor naplate plasmana, pa i komercijalnog zajma, je budući, odnosno anticipativni dohodak zajmoprimca. Prema tome, banka može da odobrava i dugoročne kredite a da time ne ugrozi svoju likvidnost, bitna je samo sposobnost zajmoprimca da otplaćuje zajam iz budućih prihoda. Teorijska osnova za detaljnu kreditnu analizu u bankama.

Teorija upravljanja pasivom: ova teorija naglašava značaj izvora finansiranja u održavanju likvidnosti banke. Za likvidnost banke je pored strukture aktive značajna i struktura pasive. Banka može do potrebnih likvidnih sredstava da dođe i uzimanjem kredita ili emitovanjem depozitnih certifikata (banke nisu pasivni akceptanti obaveza). Ova teorija predstavlja teorijski osnov za jedan od nivoa odbrane likvidnosti u savremenim bankama – to su krediti za likvidnost.

U bankama su u primeni preporuke sve četiri teorije.

5. Struktura izvora rezervi likvidnosti4

Teorijske koncepcije koje se odnose na definisanje izvora likvidnih sredstava više su pojednostavljene aproksimacije mogućih izvora likvidnosti. Problem nelikvidnosti je kompleksan i visoko individualizovan. Nakon utvrđivanja optimalnog nivoa likvidnosti, banke utvrđuju izvore i strukturu rezervi likvidnosti. Odbrana likvidnosti u bankama postiže se zajedničkim delovanjem 3 sistema (nivoa) koji predstavljaju alternativne izvore likvidnih resursa: primarne rezerve, sekundarne rezerve i krediti za likvidnost.

Iako su svi nivoi odbrane u izvesnoj meri supstituti, banke će u svojoj politici likvidnosti da imaju u vidu rizike i troškove finansiranja likvidnosti (u cilju optimizacije strukture rezervi likvidnosti). Odbrana likvidnosti se postavlja višeslojno i u pitanju je iterativni proces aktiviranja pojedinih nivoa.

u slučaju neto odliva, prvo se aktiviraju primarne rezerve likvidnosti; one su obično dovoljne ukoliko su odlivi u očekivanim granicama.

u slučaju značajnijih odliva, nakon iscrpljivanja primarnih rezervi aktiviraju se sekundarne rezerve.

nakon iscrpljivanja sekundarnih rezervi koriste se krediti za likvidnost.

*dopuniti ovo pitanje sa najvažnijim stvarima iz sledeća 3 pitanja

6. Primarne rezerve likvidnosti

Primarne rezerve likvidnosti predstavljaju prvi nivo odbrane likvidnosti u bankama. Njih čine: gotovina, obavezne rezerve i rezerve likvidnosti banaka u vidu depozita kod CB i depoziti po viđenju kod korespodentskih banaka. Kod formiranja primarnih rezervi likvidnosti banke su delimično autonomne. CB utiče na njihovo planiranje odlukama o visini obaveznih rezervi (preko osnovice i stope obaveznih rezervi). Oblici primarnih rezervi likvidnosti imaju moć neograničene međusobne konverzije zavisno od likvidnih potreba banke. Očekivani dnevni disbalansni između priliva i odliva novčanih sredstava po pravilu određuju nivo primarnih rezervi likvidnosti. Prema tome, njihova funkcija je da dinamički pokrivaju planirani odliv novčanih sredstava. Do aktiviranja primarnih rezervi likvidnosti dolazi u slučaju neto odliva. Ukoliko je to u očekivanim granicama, one bi trebale da budu dovoljne da se plaćanja normalno odvijaju. Kada su u pitanju značajniji odlivi aktiviraju se naredni nivoi odbrane likvidnosti (sekundarne rezerve i krediti za likvidnost). Držanje ovih rezervi običnoj banci ne donosi kamatu. Ako je i ima ona, nije motiv za njihovo držanje. Troškovi držanja ovih rezervi nisu eksplicitni, već se radi o oportunitetnim troškovima (procenjeni gubitak zarade koja bi se ostvarila ulaganjem u profitabilnije plasmane). Zato je potrebno optimizirati primarne rezerve likvidnosti kako se ne bi ugrozila profitabilnost banke. Koliki će nivo primarnih rezeri likvidnosti da drži neka banka zavisi od brojnih faktora:

- troškovi ovog nivoa odbrane- tržišna pozicija banke- stepen zaduženosti kod drugih banaka- veličina banke- da li se preferira defanzivna ili ofanzivna strategija likvidnosti- razvijenost finansijskog tržišta- restriktivnost monetarne politikePimarne rezerve likvidnosti su korisne i za neke makroekonomske analize. Značajne su za

kvantifikaciju i dinamizaciju novčane mase od strane CB. CB utvrđuje da li postoje agregatni viškovi ili agregatni deficiti likvidnosti. Ona upoređuje stanje slobodnih novčanih sredstava na transakcionim računima banaka sa stanjem obaveznih rezervi i obimom korišćenih kredita za likvidnost. Ukoliko postoji

5

višak likvidnosti na nivou bankarskog sektora ona ce preći na restriktivniji kurs monetarne politike. Veće korišćenje obaveznih rezervi i kredita za likvidnost ukazuje na nedovoljnu likvidnost bankarskog sektora pa će CB preći na ekspanzivniju monetranu politiku.

7. Sekundarne rezerve likvidnosti

Sekundarne rezerve likvidnosti imaju kvalitet tokova, jer trenutno dopunjavaju već iscrpljene primarne rezerve likvidnosti. U razvijenim tržišnim privredama bankama je prepuštena potpuna autonomija u formiranju sekundarnih rezervi likvidnosti. One predstavljaju plasmane u kratkoročne državne HoV, hartije koje izdaje CB i komercijalni papiri većih korporacija. Likvidonosne vrednosne hartije imaju kratke rokove dospeća, sigurnu naplatu po isteku dospeća, a mogu se unovčiti brzo i bez većih gubitaka i pre roka dospeća, sto omogućuje većim bankama da ih koriste kao sigurnu sekundarnu rezervu likvidnosti. Ti vrednosni papiri imaju visok bonitet, izuzetnu tržišnu transferibilnost, pod uslovom da postoji razgranato, stabilno i aktivno novčano tržište.

Sekundarne rezerve likvidnosti u principu predstavljaju kamatonosne plasmane. Kamate su veoma niske, dnevno unovčive, što omogućuje bankama skoro trenutno obezbeđenje dodatnih likvidnih potencijala. Sekundarne rezerve su primarno u funkciji obezbeđenja likvidnosti a tek onda u funkciji profitabilnosti. Osnovna uloga im je da pokriju neočekivane odlive depozita po osnovu klirinških transakcija novca između banaka, povećani odliv gotovine iz poslovnog sistema banke isl. Banke preferiraju kamatonosne plasmane iz sledećih razloga:

1) ne mogu sve banke računati na podjednaku mogućnost povlačenja kredita za likvidnost;2) u princiipu, kreditni mehanizam je skup način pokrivanja likvidnih potreba; 3) dok plasmani u sekundarne rezerve donose kamatni prinos, korišćenje kredita predstavlja

negativan prinos banke; 4) performanse banke imaju svoj prirodni limit zaduženja; 5) rezerve likvidnosti su bolji izvor likvidnosti u slučaju da su potrebe za likvidnim potencijalom

trajnije, a manje prolaznog karaktera.Klasična formula za kvantifikaciju potebnog nivoa sekundarnih rezervi likvidnosti zasniva se na zbiru

očekivanog neto odliva depozita i porasta tražnje za kreditima. Što su manje primarne rezerve, srazmerno su veće sekundarne rezerve likvidnosti. Najveći ponder u okviru sekundarnih rezervi likvidnosti imaju državne kratkoročne HoV (obveznice), koje osim što se lako i pre roka dospeća mogu unovčiti, mogu se koristiti kao pokriće za dobijanje kredita za likvidnost. Što su kraći rokovi dospeća i manji rizik od promene kamatnih prinosa određenih vrednosnih hartija, to su one bolji mobilizator dodatnih likvidnih resursa. Pored kratkoročnih državnih obveznica, značajna je i uloga bankarskih akcepta, blagajničkih zapisa, komercijalnih papira.

8. Krediti za likvidnost

Krediti za likvidnost se koriste u slučaju nedovoljnih primarnih sekundarnih rezervi likvidnosti za povremeno pokrivanje novčanih deficita banke. Kredite za likvidnost najčešće koriste veće banke. Obezbeđuju se kod korespodentskih banaka (ostvaruje se trenutni transfer likvidnih finansijskih viškova između banaka i ne menja se ukupni likvidni potencijal bankarskog sektora kao celine) ili kod CB (povećava se likvidni potencijal bankarskog sektora). Banke bi trebalo pretežno da koriste primarne i sekundarne rezerve likvidnosti, dok bi krediti za likvidnost imali rezidualni karakter. Obeležje ovih kredita je vrlo kratak rok dospeća.

Za kredite koje međusobno ugovaraju poslovne banke, ne postoji kompleksna procedura niti je potrebno ugovarati posebne instrumente obezbeđenja naplate. U normalnim okolnostima kada čitav

6

bankarski sistem nije zahvaćen rizikom likvidnosti, ovo tržište uobičajeno funkcioniše kroz prenos sredstava od banaka, koje su u platnom prometu klirinškim operacijama imale neto prilive, sa bankama koje su imale neto odlive sredstava. U takvim uslovima, kredit za likvidnost se lako dobija i kamatne stope su jedva nešto više od kamatnih stopa na državne kredite.

U uslovima opšteg poremećaja likvidnosti u bankarskom sektoru, kamatne stope mogu značajno porasti a obim aktivnosti biti višestruko smanjen. Tada je za pojedine banke jedino rešenje kreditni aranžman kod CB. Za CB ovo je aranžman selektivnog tipa, što znači da banke ne mogu računati na ovu podršku kao svoje pravo. CB ce odlučivati o svakom slučaju pojedinačno na osnovu procene solventnosti banke, ali i težine poremećaja likvidnosti i postojanja eventualnih sistemskih posledica. CB očekuje da ovi krediti budu pokriveni najkvalitetnijim HoV koje često sačinjavaju sekundarne rezerve banke. Zbog toga, u izboru načina odbrane likvidnosti, banke prodaju instrumente sekundarnih rezervi. Prodaja instrumenata sekundarne rezerve stvorila bi transakcione troškove, dok bi zalaganje u cilju dobijanja kredita kod CB stvorilo eksplicitne troškove kamatne stope. Odnos između troškova bio bi ključ za ocenu optimalnog načina odbrane. Ukoliko su deficiti likvidnosti kraćeg roka, aranžiranje kreditne podrške biće bolja alternativa, jer ce kamatni troškovi biti manji od transakcijkih troškova čija je visina nezavisna od dužine trajanja deficita likvidnosti. Kod upotrebe sekundarnih rezervi banka ima potpunu autonomiju, dok kod podrške likvidnosti krajnju odluku donosi zajmodavac.

U teoriji se smatra da svaka banka ima svoj kapacitet zaduživanja do kog može računati na postojanost kreditne podrške i prihvatljive uslove za zaduženje. Iscrpljenje kapaciteta zaduženja moglo bi dovesti do toga da banka bude kvalifikovana kao nekonzervativna i previse rizična, pri čemu bi se uslovi zaduženja pogoršali. Aktiviranje nivoa odbrane likvidnosti postavljeno je hijerarhijski. Najpre se aktiviraju primarne, zatim sekundarne rezerve, pa tek na kraju kreditna podrška likvidnosti.

U novije vreme, krediti za likvidnost se odobravaju i preko posebnog mehanizma poznatog kao repo aranžman (banka prodaje neke vrednosne hartije sa aranžmanom o rekupovini sa dnevinm dospećem). Kako ovaj aranžman juri paket unapred ugovorene transakcije sa jasno utvrđenim uslovima, suštinski se stvara sprecifični kreditni aranžman obezbeđen tržišnim materijalom koji je predmet prodaje. Cene po kojima se vrši prodaja i reotkup tržišnog materijala nezavisne su od trenutnih tržišnih kretanja i ugovaraju se sa utvrđenim rasponom koji je jednak kamatnom prinosu. Cena otkupa je redovno viša od cene prodaje za iznos dobijen primenom ugovorene kamante stope (repo stope).

9. Solventnost

U finansijskoj teoriji ne postoji precizno razgraničenje pojmova likvidnosti i solventnosti:1) radi se o odvojenim i međusobno različitim pojmovima (principima)2) radi se o sinonimima (različiti nazivi za istu pojavu)3) radi se o složenom ili integralnom principu koji obuhvata nekoliko pojmovaUvažavajući vremenski faktor u bankarskom poslovanju, treba praviti razliku između principa

likvidnosti i principa solventnosti. Princip likvidnosti preferira kratkoročnu vremensku usklađenost, tj. sposobnost banke da odgovori svojim dospelim obavezama u određenom roku, dok princip solventnosti daje primat dugoročnoj vremenskoj usklađenosti strukture aktive i pasive, tj. sposobnost banke da sve svoje obaveze isplati u celini, a ne samo dospele obaveze. Iz toga proizilazi da problem solventnosti banke može nastati u nekom specifičnom trenutku kao što je likvidacija ili međusobno preuzimanje banaka. Ukoliko se u tom slučaju traži od banke da konačno isplati sve svoje obaveze ona će to učiniti ako je solventna. Banka ulazi u zonu nesolventnosti onog trenutka kada obaveze prevaziđu nivo aktive. S obzirom da se poslovni sistem banke izražava u vidu bilansne ravnoteže aktive i pasive, priozilazi da se deo ukupne aktive nalazi u obliku nekvalitetnih, nenaplativih ili fiktivnih plasmana. Za razliku od toga solventna banka svojom aktivom pokriva ukupnu pasivu.

7

Solventnost banke se matematički izražava kao A=L+NW (A - aktiva, L - obaveze ili izvori bankarskih sredstava, NW - kapital ili fondovi). Kod solventne banke važi A>L (postoji pozitivna vrednost kapitala) , dok kod nesolventne vazi A<L (postoji negativna vrednost kapitala). Tako shvaćen princip solventnosti ima polivalentno značenje:

1) označava spsobnost banke da podnosi rizik za celokupno svoje poslovanje (može da isplati svoje poverioce)

2) obezbeđuje sigurnost njenim vlasnicima i deponentima; odobravanjem kredita za profitabilne projekte, banka omogućuje deponentima da sigurno raspolažu svojim depozitima

3) posredno se realizuje makroekonomska funkcija banke u optimalnoj mobilizaciji i koncentraciji nacionalnih finansijskih resursa i njihovoj ekonomski racionalnoj upotrebi

U američkoj finansijskoj literaturi, solventnost je poznata pod nazivom adekvatnost kapitala. Pod ovim pojmom podrazumeva se globalna sposobnost banke da podnese rizike poslovanja. Adekvatnost kapitala je indikator finansijske snage i sigurnosti banke.

Povezano sa internacionalizacijom bankarskog poslovanja i moguće nelojalne konkurencije, kao i sa nameravanim višim stepenom ekonomske integracije u okviru EU, u cilju obezbeđenja jednoobraznosti u procenjivanju kapitala koji je adekvatan preuzetim rizičima, Bazelski komitet za bankarsku kontrolu objavio je Bazelski sporazum I 1988 godine koji definiše:

- pondere rizika bilansnih pozicija od 0% do 100% u zavisnosti od pot. rizičnosti pojedinih kategorija aktive

- faktore konverzije vanbilansnih pozicija radi njihovog svođenja na bilansne pozicije- elemente kapitala banke (osnovni i dopunski)- odnos između sopstvenog kapitala (primarnog i sekundarnog) prema aktivi ponderisanoj rizikomPokazatelj adekvatnosti kapitala banke, izračunat na ovaj način, treba da iznosi najmanje 8%. Kod

nas, banka je dužna da pokazatelj adekvatnosti kapitala održava na nivou koji nije niži od 12%.U okviru strukture kapitala postoji njegova podela na:1) jezgro kapitala (koje se sastoji od uplaćenih običnih akcija i izdvojenih rezervi)2) dodajni kapital (koji se sastoji od uplaćenih prioritetnih akcija bez prava glasa, rezervi za

pokriće potencijalnih gubitaka, neobjavljene rezerve, revalorizacione rezeve, dugoročne obveznice sa rokom dospeća do 5 god.)

Pri tome odnos između jezgra i dodajnog kapitala treba da bude 50% : 50%.Postoje tri osnovne funkcije bankarskog kapitala: zaštitne, operativne i regulativne funkcije. Banka se

obično smatra solventnom samo onoliko dugo koliko je njen akcijski kapital neoštećen (zaštićen). Operativnost bankarskog kapitala je u tome što on obezbeđuje finansiranje zemljišta, zgrada, nameštaja, uređaja i svega onoga što ide uz prostorije banke. Bankarski kapital služi nadzornim organima kao osnova za ocenu poslovanja i stanja banke.

U razvijenim tržišnim privredama (pr. SAD) bankarski kapital pokazuje dugoročni rast, ali se smanjuje njegov udeo u ukupnoj aktivi. Glavna komponenta neto bilansa aktive je akcijski kapital.

8

Postoje različita mišljenja o opravdanosti uključivanja dugoročnih obveznica u strukturu kapitala. Postoji saglasnost da ukoliko se obveznice prihvate kao sastavni deo kapitala neophodno je da njihov rok dospeća za naplatu bude duži od 7 godina. To znači da se smanjivanjem roka dospeća za naplatu srazmerno smanjuje i procenat emisije koji će biti uvršćen u kapital banke:

Postoji različit odnos bankarskih kontrolnih organa CB s jedne strane i pojedinih banaka s druge strane prema uključivanju obveznica u kapital banke. Kontrolni organi smatraju da obveznice ne mogu da budu sastavni deo kapitala banke. S druge strane pojedinačne banke kao i bankarski sektor kao celina imaju pozitivan odnos prema uključivanju obveznica. To se obrazlaže na dva načina:

1) korišćenjem obveznica preko kojih banka postaje dužnik, povećava se kreditni potencijal banaka, što utiče na povećanje profitne stope u odnosu na ukupno plasirana sredstva

2) u određenim tržišnim strukturama povoljnije je finansiranje preko dugovnih instrumenata (obveznica) nego preko vlasnickih (akcija)

Istorijski posmatrano, adekvatnost kapitala se utvrđuje na različite načine. Najpre je u americkim bankama vazilo pravilo da na 1$ kapitala treba da postoji najmanje 10$ depozita. U kasnijem periodu adekvatnost kapitala neke banke se utvrđuje upoređivanjem sopstvenog kapitala i ukupne aktive. Sa povećanjem tržišnih nestabilnosti, adekvatnost kapitala se utvrđuje upoređivanjem sopstvenog kapitala i ponderisane rizične aktive. Da bi se izračunala ponderisana rizična aktiva, propisuju se koeficijenti rizika za pozicije aktive da bi se utvrdio stepen naplativosti. Postoje koeficijenti 0, 20, 50, 75, 100%. Po pravilu, kod uspešne banke ponderisana rizična aktiva je manja od ukupne aktive.

Prema FED-u, deljivost kapitala se dovodi u vezu sa veličinom banke i postoje tri grupe:1) grupa banaka čija je pojedinačna bilansna suma veća od 17 milijard i$ (najveće bankarske holding

kompanije)2) grupa banaka čija je pojedinačna bilansna suma između 1-15 milijardi $ (regionalne banke)3) grupa banaka čija je pojedinačna bilansna suma ispod 1 milijarde $ (komunalne banke)

Unutar druge i trece grupe, ustanovljene su tri zone dovoljnosti kapitala:zona kapital Kontrolor FED-a

regionalne bankeKontrolor FED-akomunalne banke

FDCIsve banke

prihvatljiv iznad 6,5% iznad 7% iznad 6%potencijalno nedovoljan 5,5% - 6,5% 6% - 7% 5% - 6%

nedovoljna snabdevenost kapitalom ispod 5,5% ispod 6% ispod 5%

Ukoliko konkretne stope adekvatnosti kapitala odstupaju od propisanih, to je signal za CB da poveća kontrolu nad poslovanjem tih banaka. Manje banke su prinuđene da obezbeđuju veće stope kapitala u odnosu na veće banke.

10. Profitabilnost banaka

S obzirom da su savremene banke akcionarska društva, one imaju sopstvenu funkciju cilja. Njihov cilj je da maksimiraju profit kao razliku ukupnih prihoda i rashoda. Maksimiranje ove razlike banke postižu:

- povećanjem marže između aktivne i pasivne kamatne stope- povećanjem naplate provizija kao cene za različite usluge

9

- učešćem u profitu drugih bankarskih i nebankarskih institucija gde određena banka ima status suvlasnika

Maksimiranje profita je u funkciji povećanja tržišne vrednosti banke. Ovaj cilj se ostvaruje maksimiranjem profitne stope po jedinici akcijskog kapitala. Permanentno rastuće profitne stope iz prošlog perioda kao i u sadašnjem periodu predstavljaju osnovu za projektovanje profitnih stopa u budućem periodu. Diskontovanjem budućih profitnih stopa dobija se sadašnja neto tržišna vrednost banke. To znači da banka koja je u prethodnom periodu ostvarivala manje profitne stope, ne može da očekuje povećanje tržišne vrednosti. U tom slučaju banka gubi potencijalne investitore koji bi kupovali nove emisije akcija određene banke, što bi bilo u funkciji dokapitalizacije takve banke. Zbog toga se menadžemnt svake banke zalaže za povećanje profitne stope po jedinici akcijskog kapitala. Pri tome porfitna stopa izražava prinos koji se ostvaruje po jedinici uloženog akcijskog odnosno sopstvenog kapitala banke. Na osnovu navedene analize može da se izvuče zaključak da je suštinski cilj banke da poveća svoju tržišnu vrednost, odnosno imovinu akcionara. Pojavni oblik tog cilja jeste profitna stopa po jedinici akcijskog kapitala.

11. Indikatori profitabilnosti banke

U bankarskoj teoriji postoji nekoliko indikatora koji se koriste za analizu poslovnih performansi određene banke. Na osnovu ovih indikaotra vlasnici/akcionari banke dobijaju informaciju o profitabilnosti ulaganja njihovog kapitala. Zatim vlasnici dobijaju uvid u tržišnu poziciju svoje banke upoređenjem njene profitabilnosti sa profitabilnošću drugih konkurentskih banaka. Najzad vlasnici dolaze do informacija koji deo aktive odnosno vrste kreditnih i nekreditnih plasmana najviše doprinosi ukupnoj profitabilnosti banke. Koriste se sledeći indikatori:

Indikator ROE koji predstavlja prinos u odnosu na akcijski kapital. Ovaj indikator se predstavlja kao odnos neto profita banke i akcijskog kapitala. Na osnovu ovog indikatora vlasnici banke dobijaju informaciju o visini profitne stope što je od interesa i za potencijalne investitore koji bi mogli da se odluče da u nekom budućem trenutku otkupe novu emisiju akcija ukoliko se ta banka opredeli za dokapitalizaciju.

Stopa prinosa na ukupnu aktivu ROA. Ovaj indikator predstavlja odnos između neto profita i ukupne aktive. Preko analize ovog indikatora dolazi se do saznanja o profitabilnosti pojedinih delova aktive. Utvrđuje se doprinos kreditnih plasmana, plasmana u HoV i uslužnih poslova ukupnoj profitabilnosti banke. Ukoliko je veća stopa to znači da banka treba da poveća mobilizaciju dodatnih sredstava da bi ostvarila još veću profitnu stopu u narednom periodu.

Neto marza NM. Izražava se kao odnos (kamatni prihodi – (kamatni rashodi+ostali rashodi)) i ukupni prihodi.

Preko ovog indikatora izražava se doprinos kreditnih plasmana u ukupnim prihodima banke. Takođe ovaj indikator služi kao dnevni pokazatelj uspešnosti banke.

Indikator ROI. Izražava se kao odnos neto profita i operativnih prihoda banke. Pri tome u okviru operativnih prihoda obuhvataju se kako kamatni tako i nekamatni prihodi. Ukoliko su operativni prihodi veći može se očekivati da bude veći neto profit.

Indikator DI. Kvantificira uticaj ukupne aktive na profitabilnost banke. Ovaj indikator se izražava kao odnos operativnih prihoda i ukupne aktive. On ukazuje na stepen korišćenja pojedinih delova aktive.

Koeficijent EM. Poznat je kao akcijski multiplikator i izražava se kao odnos između ukupne aktive i akcijskog kapitala banke. Ovaj indikator poznat je i pod nazivom leveridž faktor. Leveridž faktor objašnjava uticaj pozajmeljenih sredstava od strane banke na profitabilnost sopstvenog kapitala banke. Ukoliko je stopa prinosa na ukupnu aktivu veća od kamatne stope koja je plaćena na pozajmljena tuđa

10

sredstva (kamata na depozite), povećava se stopa prinosa na sopstveni kapital. U tom slučaju banci se isplati da poveća zaduženje odnosno da mobiliše dodatne depozite.

Ukrštanjem podataka dobijenih na osnovu korišćenja prethodnih indikatora, dolazi se do informacija o ukupnim poslovnim performansama banke.

12. Tokovi formiranja profita banke

U okviru EU postoji jedinstvena metodologija za utvrđivanje profita određene banke. Predviđene su određene sekvence (faze) u okviru kojih se postepeno dolazi do visine profita ukoliko je uspešno poslovanje, odnosno gubitka ukoliko postoje poslovni promašaji. U okviru I sekvence od kamatnih prihoda oduzimaju se kamatni rashodi. U II sekvenci dobija se neto kamatni prihod. Na tako utvrđeni neto kamatni prihod dodaju se neto nekamatni prihodi. Time se u III sekvenci dolazi do veličine bruto prihoda. Od tako utvrđenog bruto prihoda odbijaju se operativni rashodi koji obuhvataju rezervisanja za pokriće mogućih gubitaka. Nakon toga u okviru IV sekvence dobija se neto prihod. Od tako utvrđenog neto prihoda oduzimaju se izdvojene rezerve za pokriće nepredviđenih gubitaka čime se u V sekvenci dobija profit pre oporezivanja. Od ove veličine odbija se zakonom utvrđeni porez na profit. Nakon toga u VI sekvenci dobija se veličina profita posle oporezivanja. Od profita posle oporezivanja odbija se raspodeljeni profit na osnovu odluke skupštine akcionara banke. Profit se raspodeljuje na dividende koje se isplaćuju akcionarima, zatim deo profita ide za popunu rezervi za pokriće gubitaka, a deo se javlja u obliku neraspodeljenog profita. Neraspodeljeni profit se javlja u VII fazi koja je poslednja.

Navedena metodologija se koristi skoro u svim savremenim bankarskim sistemima. Odstupanja od te metodologije postoje samo kod onih bankarskih sistema kod kojih postoji težnja da se istaknu određene specifičnosti koje proizilaze iz posebnog načina oporezivanja profita.

13. Profitabilnost kao funkcija cilja ili funkcija kriterijuma

Navedena analiza profitabilnosti predstavlja klasičan koncept banke kod koje je maksimiranje profita njen apsolutni cilj. Međutim, u savremenom bankarstvu dolazi do relativizacije ovog cilja. Naime, u okviru savremene banke prelamaju se različiti i često međusobno konfliktni ciljevi:

- vlasnika banke, koji daju prednost maksimiranju profita po svaku cenu i na kratak rok;- menadžera banke, koji daju prednost ostvarivanju prosečnog profita u dužem vremenskom

periodu;- brojnih komitenata banke, koji se nalaze u neto dužničkoj (više duguju) ili neto poverilačkoj

poziciji (više potražuju od banke) i kojima je u interesu da njihova banka bude likvidna i sigurna (ne interesuje ih profit banke).

Problem se dodatno komplikuje time što je država posebno zainteresovana za stabilnost bankarskog sistema. Zbog toga država i njena CB na mnogo načina i brojnim propisima regulišu poslovanje banaka. To znači da se favorizuju one banke koje su likvidne i sigurne u dužem vremenskom periodu. Zbog toga se nekadašnji apsolutni cilj, maksimiranje profita, transformiše u onaj nivo profita koji se obezbeđuje uz istovremeno održavanje likvidnosti i sigurnosti. Matematički rečeno profit kao funkcija cilja se transformiše u funkciju kriterijuma. To znači da se pri maksimiranju profita uvažavaju postojeća ograničenja. Umesto maksimalne vrednosti, profit postaje optimalna vrednost. To je najveća moguća vrednost uz uvažavanje postojećih ograničenja. Naime, ostvareni profit je rezultanta ukupnog funkcionisanja banke. Banka će maksimirati profit sve do onog nivoa dok se ne ugrozi njena likvidnost i sigurnost. Ovakvom preokretu u bankarskoj teoriji doprinela je teorija punih troškova. Prema ovoj teoriji preduzeća nemaju za cilj da maksimiraju profit, već da pokriju cenu troškova i pri tome ostvare određen

11

iznos profita koji se obračunava kao određeni procentualni deo cene koštanja. Primenjeno na banke to znači da će one imati za cilj da pre svega pokriju cenu koštanja izvršenih usluga i da pri tome ostvare profit kao procentualni deo cene koštanja. Najveći doprinos relativizaciji profita kao apsolutne veličine dao je ekonomista Kenet Galbrajt. Na osnovu njegovih istraživanja u uslovima korporativne svojine gde postoji na desetine hiljada malih akcionara, teško je raspoznati njihove prave interese. Zbog toga u korporativnim preduzećima upravljačka prava preuzimaju menadžeri. U njihovom je interesu da korporacija ostvaruje prosečne profitabilne stope u dužem vremenskom periodu. To znači da oni nisu skloni preuzimanju natprosečnog rizika. Ukoliko bi preuzeli natprosečni rizik i pri tome ostvarili natprosečni gubitak, izgubili bi licencu za rad. S druge strane ukoliko bi korporacija ostvarila natprosečan profit, njihovo učešće u njegovoj raspodeli je ograničeno ugovorom o angažovanju. Slično se događa i u savremenim bankama gde, osim manjeg broja velikih akcionara, postoji i veliki broj malih akcionara. U takvom ambijentu menadžeri banke faktički preuzimaju upravljačka prava akcionara.

14. Faktori profitabilnosti banke

Razlikujemo faktore koji su karakteristični za poslovanje pojedinačne banke i faktore okruženja koji oblikuje poslovni ambijent za ceo bankarski sistem. Faktori koji utiču na profitabilnost banaka su: kvalitet menadžmenta, kvalitet aktive, ekonomija obima, obim vanbilansnih operacija, troškovi poslovanja, okruženje.

Kvalitet mendzmenta: menadžment je odgovoran za sprovođenje poslovne politike banke. Osnovne faze menadžment procesa, odnosno osnovne funkcije menadžmenta su: planiranje, organizovanje, kadrovska funkcija, upravljanje i kontrola. Profitabilnost je od značaja da bi menadžment imao uvid u ceo menadžment proces. Menadžment vrši stalnu procenu šansi za ostvarenje većeg profita ali i rizika (verovatnoće) da taj profit neće da bude ostvaren. Što je finansijski sistem složeniji i što je veća konkurencija, veći su i zahtevi kojima menadžment treba da odgovori. Za kvalitet menadžmenta od značaja je da menadžeri poseduju odgovarajuća stručna i profesionalna znanja, kao i adekvatne personalne karakteristike. Takav menadžment može da proceni razvoj situacije na finansijskom tržištu kao i konkurenciju, što je značajno za uspešno pozicioniranje banke na tržištu. Takođe, menadžment donosi i unapred definisane strategije ponašanja, kao što je strategija razvoja banke. Radi se o izboru između internog i eksternog rasta banke (merdžer ili akvizicija).

Kvalitet aktive: ocenjujemo na osnovu analize njene strukture:- kamatonosna aktiva (zajmovni deo aktive – različite vrste kredita sa različitim kamatnim prihodima

i različitim rokovima dospeća)- prinosna aktiva (investicioni deo aktive – različite HoV sa različitim rokovima dospeća i različitim

stopama prinosa)Za profitabilnost banke značajno je da se sredstva usmere ka ulaganjima koja doprinose

maksimizaciji profita uz minimizaciju rizika. Faktori od kojih zavisi kako ce banka da plasira kreditni potencijal su:

- visina kamatne stope- visina stope prinosa- stepen rizika kamatonosnih i prinosnih plasmanaUkoliko su trenutne kamatne stope više od prinosnih stopa, kreditni potencijal će se više usmeravati u

kreditne plasmane i obrnuto. Takođe je značajno i kakav je kvalitet kako prinosnih tako i kreditnih plasmana. Za kreditne plasmane proverava se bonitet korisnika kredita u cilju smanjenja kreditnog rizika. Slično je i sa HoV.

12

Ekonomija obima: opšta ekonomska zakonitost – sa većim obimom poslovanja smanjuju se fiksni troškovi po jedinici proizvoda ili usuge. U bankarstvu – uz veći obim transakcija smanjuju se i troškovi po transakciji. Efekat ekonomije obima se postiže i ukrupnjavanjem transakcija. Međutim, za profitabilnost banke značajan je i kvalitet a ne samo obim transakcija, ali ako dve banke imaju isti kvalitet usluga ili transakcija, biće profitabinija ona banka sa većim obimom aktivnosti. Smanjenju ukupnih troškova po jedinici usluge najviše je doprinela upotreba savremene informacione tehnologije. Za razliku od drugih preduzeća, efekat na smanjenje troškova rada je manje izražen zato što su bankarske usluge veoma personalizovane.

Vanbilansne operacije: zbog rastućeg procesa dezintermedijacije i rastuće konkurencije nebankarskih finansijskih institucija, banke sve više koriste vanbilansne operacije u cilju povećanja profitabilnosti. Radi se o neutralnim bankarskim poslovima (konsalting, davanje garancija, otvaranje akreditiva). Za ove poslove banka naplaćuje cenu usluge odnosno proviziju. Praksa pokazuje da je učešće provizije u ukupnim prihodima banaka sve veće što pozitivno utiče na njihovu profitabilnost.

Troškovi poslovanja: minimizacijom ukupnih troškova pri datom obimu aktivnosti, minimizira se neto profit. U tu svrhu formiraju se profitni centri u okviru organizacione strukture banke. To omogućava praćenje prihoda i troškova ne samo na nivou banke kao celine već i na nivou njenih organizacionih delova (doprinos pojedinih organizacionih delova – povećanje prihoda i smanjenje troškova).

Okruženje: to je makroekonomski faktor koji utiče na profitabilnost bankarskog sistema kao celine. Utiče preko faze privrednog ciklusa:

- u recesionim uslovima profitne stope banaka se smanjuju- u uslovima privrednog prosperiteta imamo profitabilnost banaka

Takođe na profitabilnost banke utiče i monetarna politika:- ekspanzivna, pozitivno utiče na profitabilnost banaka- restriktivna, negativno utiče na profitabilnost banaka

15. Konfliktnost ciljeva bankarskih principa

Prilikom koncipiranja i sprovođenja poslovne politike, banke se pridržavaju osnovnih ekonomskih principa: princip likvidnosti, princip solventnosti i princip profitabilnosti. Zbog specifičnosti banaka u odnosu na druga preduzeća, one su primorane da odustanu od ostvarivanja njihovih ekstremnih vrednosti:

- banke posluju pretežno tuđim sredstvima i, zbog toga, u uslovima povećanog rizika- postojanje različitih, često suprotnih interesa između vlasnika banke, menadžmenta i komitenata

banke- pored mikroekonomskih efekata, poslovanje banaka ima i značajne makroekonomske efekte. Zato

su banke pod većim nadzorom državnih regulativnih institucija.Zbog svega toga dolazi do relativizacije ciljne funkcije banke. Maksimiranje profita nije apsolutni cilj

banke, već se profit maksimizira do nivoa koji ne ugoržava likvidnost i solventnost banke (opitmalan profit). Zbog različitih interesa koji se prelamaju kroz bankarsko poslovanje može doći do konflikta njenih osnovnih ciljeva. Do konflikta ciljeva dolazi uvek kada se prenaglasi značaj jednog principa i time naruše ostala dva. To predstavljamo na sledeći način:

13

Ako banka preferira profitabilnost po svaku cenu, može da ugrozi svoju likvidnost jer dolazi do povećanja rizika nelikvidnosti i svoju solventnost usled kreditnog rizika. Preuzimanjem većih rizika banka može da ostvari veću profitabilnost. O sklonosti banke riziku postoje različiti stavovi u bankarskoj teoriji.

1) Banke su institucije koje nisu sklone riziku. One daju prioritet ostvarenju određenog nivoa likvidnosti i sigurnosti, a profitabilnost je rezultat njihovih postignutih vrednosti. One teže maksimizaciji profitabilnosti uz minimizaciju rizika nelikvidnosti i kreditnog rizika.

2) I pored nekih specifičnosti banke su ipak preduzeća i njihov cilj je maksimizacija profita, a time i maksimizacija dividende za akcionare. Zato banke treba da preuzimaju i natprosečne rizike.

3) Nova koncepcija (za razliku od prethodna dva ekstremna stava) smatra da preuzimanjem natprosečnih rizika, banka može da ostvari ekstra profit, ali i ekstremne gubitke. Prenaglašavanjem značaja jednog principa narušava se ravnoteža banke kao složenog poslovnog sistema i mogu da se ostvare loši poslovni rezultati.

Faktori od kojih zavisi sklonost neke banke riziku su:Veličina banke: veće banke imaju veću samostalnost ka riziku od manjih banaka. Razlozi za to su:- povoljnija tržišna pozicija (omogućava im da brzo i pod povoljnijim uslovima povlače dodatna

sredstva sa finansijskog tržišta)- veća mogućnost disperzije aktivnosti (omogućava relativizaciju rizika)Sukob interesa vlasnika i menadžmenta banke: akcionari banke teže maksimizaciji profita na

kratak rok. To se objašnjava polazeći od pretpostavke da većina akcionara vodi politiku disperzije ulaganja. To znači da pored akcija konkretne banke imaju i akcije drugih banaka i preduzeća. Zato profit ostvaren u konkretnoj banci posmatrju kao deo ukupnog profita koji ostvaruju na osnovu diverzifikovanog portfolia HoV. Disperzijom ulaganja neutrališu negativne efekte preuzetih natprosečnih rizika, a od ostvarenog ekstraprofita imaju korist u vidu veće dividende. Menadžer banke ima limitirano učešće u ekstra profit, a eventualni gubitak može da ugrozi njegov opstanak u banci. Vlasnici banke (akcionari) mogu da raskinu ugovor o njegovom angažovanju, jer je on u obavezi da njima podnosi izveštaje. Menadžment je takođe pod stalnim nadzorom CB, pa postoji opasnost da neki menadžer izgubi licencu za rad. Zato je menadžment manje sklon preuzimanju natprosečnog rizika, već teži ostvarivanju prosečnih profitnih stopa na duži rok. Zadatak menadžmenta je da ubedi akcionare da je to i u njihovom dugoročnom interesu.

Organizaciona struktura banke: ukoliko je banka članica nekog holdinga postoji opasnost od tzv. vezanog kreditiranja. Može da postoji pritisak na banku da kreditira delove holdinga pod uslovima koji su povoljniji od tržišnih i uz manje rigorozne kriterijume. Velika koncentracija kredita jednom korisniku, kao i pritisak da revolvira prethodno odobrene kredite koji su dospeli na naplatu dovode do većeg rizika nelikvidnosti i kreditnog rizika.

14

16. Suština banke i bankarskog mehanizma

Bankarski sistem je sistematski definisan skup bankarskih institucija, finansijskih instrumenata i finansijskih tokova koji se koriste u finansijskom posredovanju između finansijski suficitnih i finansijski deficitnih sektora i transaktora. Banke predstavljaju najsloženiji oblik finansijskih posrednika čija je osnovna svrha da na efikasan način obezbedi koncentraciju i alokaciju resursa, odnosno protok finansijskih sredstava. Banke su dualne finansijke institucije, jer obavljaju dve vrste funkcija: monetarnu i nemonetarnu. Obavljajući monetarnu funkciju, banke emituju žiralni novac i posreduju u plaćanjima tim novcem (učestvuju u sekundarnoj emisiji novca). Druga funkcija banke je posrednička funkcija u transferu finansijskih viškova (štednje). U okviru prve funkcije banke pružaju transakcione i računovodstvene usluge, a u okviru druge funkcije javljaju se kao portfolio menadžeri. Banke ne mogu obavljati monetarnu bez nemonetarne funkcije (osim u slučaju potpuno centralizovanog monetarnog sistema), dok nemonetarnu funkciju mogu obavljati bez monetarne.

Visoka likvidnost sredstava koje banke garantuju svojim vlasnicima depozita po viđenju, može se obezbediti jedino uz visoku diverzifikaciju kako plasmana tako i izvora sredstava. Pri tome banka može garantovati svojim klijentima mogućnost da po zahtevu raspolažu svojim sredstvima samo ukoliko takva sredstva čine deo ukupnih izvora, kombinovan sa nemonetarnim depozitima i ostalim resursima. Zato kažemo da je funkcija nemonetarnog poslovanja neodvojiva od monetarnog poslovanja.

Specifičnost bankarskog posredovanja potiče od nominalno fiksne vrednosti obaveza i nominalno fiksne vrednosti plasmana. Za razliku od banaka, otvoreni investicioni fondovi ulažu u instrumente čija se tržišna vrednost neprekidno menja ali ulaganja finansiraju specifičnim vlasničkim izvorima, zbog čega se promena tržišne vrednosti imovine direktno prenosi na promenu tržišne vrednosti izvora. Eventualna promena vrednosti imovine banke ne može se na isti način preneti na promenu obaveza banke, zbog čega banke moraju održavati složenu strukturu izvora pri čemu su obaveze nominalno fiksirane, a bilo koja promena vrednosti imovine se apsorbuje od strane kapitala banke. Zbog toga nivo kapitala mora biti dovoljan da apsorbuje eventualne gubitke kako bi banka zadržala sposobnost da bez promena isplati definisane nominalne obaveze.

Specifičnost bankarskog posredovanja leži i u karakteru plasmana. Najveći deo plasmana banaka su nelikvidna privatna potraživanja po osnovu odobrenih kredita. S druge strane ovi plasmani su finansirani izvorima prosečno kraće dospelosti ili su plativi na zahtev. Smanjenje vrednosti izvora izlaže banku riziku likvidnosti zbog čega banke jedan deo svoje aktive ne smeju plasirati u primarne rezerve, drugi deo drže u likvidnim vrednosnim papirima (sekundarne rezerve), dok samo jedan deo mogu plasirati u nelikvidni kreditni portfelj. Za razliku od banaka, otvoreni investicioni fondovi ne kreiraju nikakvu dodatnu likvidnost, već likvidnost svojih izvora (pravo na otkup investicione jedinice) temelje na likvidnosti aktive. Banke dakle kreiraju likvidnost tako što na bazi portfelja nelikvidnih plasmana uspevaju da tržištu ponude oblik superlikvidnog potraživanja (depozite po viđenju). Ova velika razlika između stepena likvidnosti i imovine i obaveza izražena je kroz izuzetno velik rizik likvidnosti karakterističan za bankarsko poslovanje.

17. Međusobno uslovljen razvoj novca i banaka

Pojava i razvoj banke je neposredno uslovljen pojavom i razvojem novčanih oblika. Inicijalni pojavni oblici novca imali su dve karakteristike: materijalnu opipljivost i nacionalne okvire nesmetanog funkcionisanja. Kada se radi o materijalnoj opipljivosti, ima se u vidu da su prvi novčani oblici imali robno pokriće, tj. banke su izdavale novčanice na bazi 100% pokrića u zlatu ili srebru. U tom periodu banke nisu bile kreatori novca, već su bile mehanički posrednici između finansijski deficitnih i finansijski suficitnih transaktora. Banke su iz bezbedonosnih razloga i zbog sprečavanja habanja metalnog novca

15

počele da emituju banknote ili novčanice, koje su imale zakonom utvrđeno pokriće u zlatu u trezoru banke. Zbog toga se kaže da je u periodu robnog novca funkcionisalo bankarstvo sa sopstvenim pokrićem. Onog trenutka kada su pojedine države ovlastile određene (privilegovane) banke da emituju novčanice nezavisno od zlatnog pokrića, došlo je do dematerijalizacije novca. Nastalo je bankarstvo sa delimičnim rezervama. Novac je postao obećanje da će se preuzeta obaveza platiti u određenom roku. Banka postaje institucija koja ne samo da posreduje već i aktivno kreira novac.

U toku XX veka okončan je i proces denacionalizacije novca. Naime, sve do početka 70-tih godina novac je bio u nadležnosti nacionalnih država. Na osnovu procesa deregulacije finansijskih sistema kao i globalizacije finansijskih transakcija, novac počinje da se kreira i van granica i van uticaja nacionalnih država. Prvi oblik denacionalizovanog novca nastao je u oviru MMF-a u okviru “specijalnih prava vučenja”. Radi se o pravu članica MMF-a da mogu koristiti specijalno pravo vučenja u slučaju sopstvene nelikvidnosti. Zemlje članice imaju pravo na određeni iznos na specijalna prava vučenja zavisno od sopstvenog članskog ulaganja u MMF. Kao drugi oblik denacionalizovanog novca javlja se obračunska jedinica ECU u okviru Evropske ekonomske zajednice tokom 20tih god XX veka. Proces denacionalizacije novca dodatno je ubrzan pocetkom XXI veka pojavom eura kao nadnacionalne valute zemalja članica EU. Krajem 90tih god. XX veka zaokružen je proces dematerijalizacije novca pojavom elektronskog novca. To je imalo posledicu i u odnosu na bankarstvo, jer se pojavljuje elektronsko bankarstvo. U okviru elektronskog bankarstva obavljaju se transakcije sa elektronskim novcem koji se definiše kao monetarni impuls koji se trenutno u jedinici vremena prenosi između finansijskih transaktora.

Osnovne karakteristike novca, bez obzira da li se radi o materijalizovanom ili dematerijalizovanom ili o nacionalnom ili denacionalizovanom novcu su: trajnost, deljivost, prenosivost, prepoznatljivost, visok stepen sigurnosti u cilju zšstite od falsifikovanja, niski troškovi izrade novca.

Nezavisno od pojavnog oblika, novac obavlja sledeće funkcije:- funkcija mere vrednosti u uslovima robnog novca, odnosno merila cene kod dematerijalizovanog

novca- funkcija prometnog sredstva, tj. sredstva razmene ili prometa i usluga između tržišnih transaktora- funkcija platežnog sredstva koja omogućuje odloženo plaćanje - funkcija zgrtanja blaga u slučaju robnog novca, tj. amortizacionih i akumulacionih fondova kod

dematerijalizovanog novca- funkcija međunarodnog novca gde se razlikuju razvojne faze:a) zlatni novac u uslovima robnog novcab) konvertibilne valute u uslovima papirnog novcac) denacionalizovani oblici novca u savremenim bankamaZa nesmetano funkcionisanje novca, značajno je da postoji poverenje u njega što obezbeđuje država

preko monetarne politike. Ukoliko se izgubi poverenje u novac, dolazi do njegovih disfunkcija, odnosno ne obavljanja svoje funkcije (npr. u uslovima inflacije dolazi do ekonomski neopravdane preraspodele bogatstva. Naime, dužnici ostvaruju tzv. inflacionu dobit jer svoju obavezu ispunjavaju uplatom istog broja sve manje vrednih novčanih jedinica, a s druge strane poverioci ostvaruju tzv. inflacioni gubitak).

Nezavisno od oblika novca uvek postoji problem troškova njegove izrade. U uslovima robnog novca bili su relativno visoki troškovi njegove izrade i manipulacije. U uslovima dematerijalizovanog novca smanjuju se troškovi njegove izrade, ali se povećavaju administrativni troškovi.

16

18. Karakteristike novca kao bankarskog proizvoda

Novac kao proizvod bankarskih transakcija koje se obavljaju na finansijskom tržištu definiše se kao bankarska usluga. Za razliku od proizvoda drugih preduzeća, bankarska usluga je apstraktna vrednost jer ne postoji materijalna opipljivost. U dužem vremenskom periodu ponuda bankarskih usluga bila je vremenski i prostorno nefleksibilna. Naime, ponuda bankarskih usluga bila je vezana za zvanični prostor određene banke i za objavljeno radno vreme. U poslednjih 20 godina XX veka dolazi do revolucionarnih promena koje su povezane sa procesom tehnologizacije bankarstva. Tada je nastalo elektronsko bankarstvo čime je omogućeno pružanje bankarskih usluga van prostorija određenih banaka i u toku 24h. Bankarske usluge se realizuju na finansijskom tržištu preko specifičnih ugovora kao što su: ugovor o kreditu, ugovor o različitim vrstama depozita, ugovor o emitovanju i prodaji HoV, ugovor o konsalting uslugama....

Ovi ugovori se sastoje od opštih i specijalnih detalja. Opšti detalji postoje u ugovorima svih banaka. Oni su rezultat standardizacije bankarskih usluga. Specijalni detalji proizilaze iz tzv. finansijskih inovacija koje su rezultat masovnog korišćenja informacione tehnologije u bankrstvu. Specijalni detalji su karakteristične pozicije svojstvene ugovorima pojedinačnih banaka. Specijalni detalji predstavljaju jednu od dimenzija tržišne pozicije konkretne banke. U savremenom bankarstvu postoji jedan problem koji se manifestuje prilikom zaključivanja ugovora između banke i fizičkih lica kao komitenata banke. Problem je u tome što se ovi ugovori nude klijentima po principu “uzmi ili ostavi”. Ova činjenica posredno ukazuje na još uvek nedovoljnu konkurenciju u savremenom bankarstvu kada se radi o ponudi bankarskih usluga fizičkim licima. Na osnovu ove analize može se izvući zaključak da su bankarske usluge ustvari različiti pojavni oblici novca:

- primarni novac koji emituje CB- sekundarni (depozitni) novac koji emituju poslovne banke- različiti oblici kreditnih aranžmana- gotov novac kod stanovnistva- depoziti države- različite HoV koje imaju različite rokove dospeća i različite stope prinosaS obzirom da banke trguju bankarskim uslugama kao apstraktnim vrednostima, neophodno je da

postoji poverenje kako u pojedinačne banke tako i u bankarski sistem kao celinu. Poverenje se odražava:- ostvarivanjem povoljnih poslovnih performansi od strane banaka- kontrolnom ulogom CB i državnih kontrolnih institucijaAnalitičari skloni religiji smatraju da su banke magične institucije. Oni ukazuju da banke stvarajući

novac podsećaju na proces stvaranja zemlje i raja. Naime, Biblija počinje stvaranjem zemlje i raja a bankarski priručnici stvaranjem novca. I jedno i drugo se stvara ex nihilo (ni iz čega).

19. Intermedijarni karakter bankarskih mehanizama

Banke se kvalifikuju kao posredničke, odnosno intermedijarne institucije. Radi se o tome da banke posreduju između finansijski suficitnih i finansijski deficitnih transaktora. To znači da vlasnici finansijskih viškova poveravaju svoja sredstva bankama da ih u njihovo ime i njihov račun profitabilno i sigurno plasiraju. Finansijski deficitni transaktori kao investitori dobijaju potrebna sredstva od banke uz čiju pomoć se opredeljuju za profitabilne i sigurne plasmane u okviru svojih privrednih aktivnosti. Može se reći da banke omogućuju tržištu realizaciju društvenog proizvoda. Radi se o tome da se najveći deo društvenog proizvoda javlja u obliku različitih vrsta depozita privrede, stanovništva i države, koji se čuvaju na računima banaka. Kvantitativno učešće banaka u realizaciji društvenog proizvoda izračunava

17

se preko koeficijenta intermedijacije koji se izražava kao odnos bankarskih depozita i nominalnog društvenog proizvoda. Formula je Ki=D/Y

- Ki – koeficijent intermedijacije- D – prosečna godišnja stopa rasta depozita- Y – prosečna godišnja stopa rasta nominalnog društvenog proizvodaUkoliko u određenoj godini dođe do smanjenja vrednosti koeficijenta intermedijacije u odnosu na

prošlu godinu, to je signal da je započeo proces dezintermedijacije. To znači da je došlo do smanjenja učešća banaka u realizaciji društvenog porizvoda. Sve do 70-tih godina XX veka postojala je stabilna vrednost koeficijenta intermedijacije. To se objašnjava time što su do tog perioda banke imale dominaciju na finansijskom tržištu. Naime, skoro svi tržišni subjekti su držali svoje finansijske viškove u obliku depozita kod banaka. Tokom 80-tih godina XX veka nastaje proces deregulacije finansijskih sistema što je omogućilo pojavu nebankarskih finansijskih institucija (osiguravajuće kompanije, penzioni fondovi...). Pojava nebankarskih institucija povećala je konkurenciju bankama jer su tržišni transaktori deo svojih finansijskih viškova poveravali kako bankarskim tako i nebankarskim institucijama. To je imalo za posledicu smanjenje vrednosti koeficijenta intermedijacije. Do pojave dezintermedijacije došlo je usled razvoja direktnih kreditnih odnosa na tržištu, što znači bez posredovanja banke. Naime, investitori koji nemaju potrebna sredstva emituju HoV koje na tržištu kupuju finansijski suficitni transaktori. U zemljama u razvoju, a naročito u zemljama u tranziciji postoje dva specifična oblika dezintermedijacije.

Prvi oblik nastaje usled stalno prisutnih većih ili manjih inflacionih stopa u ovim privredama. Naime, inflacija destimuliše štednju što utiče na smanjenje ukupnih depozita. To znači da banke imaju smanjen priliv depozita. Prisustvo inflacije se obrazlaže tzv. “mekim budžetskim ograničenjima”. Naime, u tim privredama postoji deficitno finansiranje investicija, a to je najčešće na osnovu ekspanzivne monetarne politike. “Meka budžetska ograničenja” omogućuju potrošnju iznad realnih mogućnosti, što je osnova za porast inflacije.

Faktor drugog oblika dezintermedijacije jeste postojanje tzv. sive ekonomije. Naime, finansijska nedisciplina i postojanje brojnih zakonskih praznina, omogućuju tržišnim transaktorima da veliki deo platnog prometa odvijaju iznad zvaničnih kanala platnog prometa.

20. Banke posluju na osnovu delegiranih (prenetih) ovlašćenja

Da bi banke mogle da obavljaju svoju intermedijarnu funkciju potrebno je da finansijski suficitni i finansijski deficitni transaktori prenesu na banku ovlašćenja da posluje u njihovo ime i za njihov račun. Tom prilikom banka vrši optimizaciju različitih interesa vlasnika banke, menadžera banke, brojnih komitenata banke i makroekonomskog sistema. Prenošenje ovlašćenja se objašnjava teorijom asimetričnih informacija. Ova teorija ukazuje da različiti učesnici u bankarskom mehanizmu raspolažu različitim kvantumom i kvalitetom tržišnih informacija. Misli se pre svega na finansijski suficitne i finansijski deficitne transaktore koji se inače bave različitim proizvodnim i prometnim poslovima. Oni nemaju potrebne finansijske analitičare koji bi na permanentnoj i profesionalnoj osnovi vršili analizu finansijskih tržišta. Za razliku od njih, banka je specijalizovana finansijska institucija koja na permanentnoj i profesionalnoj osnovi vrši analizu finansijskih tržišta. Zbog toga tržišni transaktori prenose svoja ovlašćenja na određenu banku. Analiza makro i mikro efekata korišćenja ili nekorišćenja relevantnih informacija može da se ilustruje preko sledećeg grafika:

18

Pri analizi koriste se određene pretpostavke:- pretpostavlja se da se izbegava korišćenje banke, tj. da se finansijske odluke donose na osnovu

sopstvene analize finansijskih tržišta- imajući to u vidu, donosi se zaključak da ravnoteža između ponude i tražnje finansijskih viškova

postoji u tački A- shodno tome, investitor donosi odluku da se zadrži na tržištu u iznosu OF plaćajući pri tome

kamatnu stopu OPNakon aktiviranja izgrađenog kapaciteta može da dođe do sledeće situacije:- ne može da se realizuje celokupni obim proizvoda- maloprodajna cena tih proizvoda nije konkurentna jer je najveća na tržištuIz toga se izvlači naknadni zaključak da se predimenzionirana proizvodnja, odnosno da je investitor

neopravdano mnogo zadužio i da cena tog duga opterećuje maloprodajnu cenu finalnih proizvoda. Nakon ove analize menadžment investitora može da konsultuje neku banku i da na osnovu toga dođe do naknadnih pravih zaključaka:

- tržišna ravnoteža između ponude i tražnje umesto u tački A postoji u tački B- shodno tome trebalo je da se zaduži u manjem iznosu OF` plaćajući pri tome nižu kamatnu stopu

OP`U tom slučaju novoizgrađeni kapacitet bio bi:- u skladu sa tražnjom tih proizvoda na tržištu- maloprodajna cena tih proizvoda bila bi konkurentnija jer bi bila opterećena nižom kamatnom

stopomPozitivni efekti korišćenja relevantnih informacija kod banke grafički se prikazuju preko trougla

ABC, dok se negativni efekti grafički prikazuju preko trougla ABC`. Prilikom prenošenja ovlašćenja na banke s jedne strane i korišćenja relevantnih tržišnih informacija od strane komitenata s druge strane, moguće su određene zloupotrebe. Naime, određeni privilegovani komitenti (po različitim osnovama) mogu dobiti tzv. insajdersku informaciju koja inače nije dostupna ostalim komitentima. Ovaj problem se razrešava tako što CB ima ovlašćenja da u tom slučaju:

- oduzme licencu za rad insajderu- da izrekne kaznene mere u odnosu na banku kao finansijsku instituciju što može za pogorša

poslovne performanse banke

19

21. Banka trguje dugovanjima i potraživanjima

U osnovi aktivnosti svih preduzeća nalaze se dugovanja i potraživanja. Pod dugovanjem se podrazumeva obaveza da se isplati neki novčani iznos ili isporuči roba u određenom trenutku budućnosti. Pod potraživanjem se podrazumeva pravo naplate novčanog iznosa ili preuzimanja robe u određenom trenutku u budućnosti. Dinamički posmatrano, sva preduzeća, pa i banke, imaju i dugovanja i potraživanja. Određenim presecanjem bilansa može se utvrditi neto debitorska (više duguje) ili neto poverilačka (više potražuje) pozicija banke. Na makro nivou, u svakom trenutku postoji jednakost između dugovanja i potraživanja. Iako dugovanja znače obavezu, ona nisu sama po sebi negativna. Dužničko-poverilački odnosi su od značaja kako za pojedinačna preduzeća tako i za makroekonomiju. Preduzeća mogu da dinamiziraju obim svoje aktivnosti nezavisno od tekućih prihoda. Ukoliko imaju povoljnu tržišnu poziciju i neiskorišćene kapacitete, zaduživanjem mogu da povećaju obim svoje aktivnosti. Pritom očekuju da im buduća aktivnost (zasnovana na pozajmljenim sredstvima) omogući vraćanje uzetog kredita. Sa druge strane potrebno je da postoji spremnost finansijski suficitnih transaktora da odlože trošenje svog dohotka za budući period. Ona postoji kada procene da će ostvariti bolje efekte pozajmljivanjem sopstvenih sredstava u odnosu na sopstvenu proizvodno-uslužnu delatnost. Na makro nivou, efekti stvaranja dužničko-poverilačkih odnosa manifestuju se u vidu većeg ili manjeg društvenog proizvoda, izvoza, uvoza... Za razliku od ostalih preduzeća kod kojih je stvaranje dugovanja i potraživanja u funkciji ostvarivanja osnovne delatnosti, trgovanje dugovanjima i potraživanjima je osnovna delatnost banaka. Za banke su relevantna dugovanja i potraživanja samo u novčanom obliku. Suština je u specifičnoj ulozi banke u transferisanju akumulacije u makrosistemu. Banke se zadužuju da bi pozajmljivale i zaradile na razlici u ceni plasiranih i ceni pozajmljenih sredstava. Banke stvaraju obaveze prema komitentima kojoj ustupaju svoje finansijske viškove, a plasirajući tako prikupljena sredstva drugim komitentima, kreiraju potraživanja (transferišu dugove u potraživanja). Banke imaju i capital, ali je njegovo učešće znatno manje u odnosu na finansijsku strukturu drugih preduzeća. Osnovni tok kreiranja resursa banaka jeste zaduživanje. Druga preduzeća mogu samo u ograničenom obimu da kreiraju svoj finansijski potencijal zaduživanjem. Razlozi za takvu poziciju banaka su:

- najveći deo sredstava banaka čine depoziti oduhvaćeni institucijom osiguranja. Za štediše oni predstavljaju siguran plasma, a za banku relativno jeftin izvor sredstava;

- banke su specijalizovane finansijske institucije i postoji poverenje u njihove profesionalne intermedijarne sposobnosti zbog čega im vlasnici finansijskih viškova poveravaju svoja sredstva;

- zbog značajnih makroekonomskih efekata bankarskog poslovanja, banke su pod višim stepenom nadzora državnih regulatornih institucija zbog čega ih tržišni transaktori smatraju relativno sigurnim institucijama.

Iako je procentualno mali, i kapital banke može da se posmatra kao dug banke prema njenim osnivačima (ako se banka posmatra u organizacionom smislu). Vlasnici banke žele relativno visoke i stabilne dividende, odnosno teže da maksimiziraju stopu prinosa na sopstvena sredstva. Zato banke moraju da ostvaruju dobit na ukupno plasirana sredstva veću od cene pozajmljenih sredstava. Banke predstavljaju organizacionu formu koja omogućava vlasnicima banke da manipulišući finansijskim viškovima brojnih transaktora maksimiziraju prinos na sopstvena sredstva.

22. Banka preuzima rizik

U tržišnim uslovima privređivanja preuzimanje rizika čini osnovu bankarskog poslovanja. Za razliku od drugih preduzeća (koja takođe preuzimaju rizik), preuzimanje rizika je dominantna karakteristika banaka, jer one posluju pretežno sa tuđim sredstvima. To je u osnovi bankarske funkcije posrednika

20

između finansijski suficitarnih i finansijski deficitarnih transaktora. Rizik može da se definise kao verovatnoća gubitka (smanjene dobiti) usled delovanja neizvesnih događaja u poslovanju banaka. Banke su izložene različitim vrstama rizika:

Kreditni rizik – rizik da banka neće moći da pravovremeno naplaćuje prethodno odobrene kredite, odnosno rizik neizvršenja obaveza od strane dužnika (od ovog rizika banke se štite uvođenjem različitih oblika osiguranja pr. zirant, hipoteka...)

Rizik likvidnosti – rizik da banka neće biti u mogućnosti da isplaćuje dospele obaveze (banke se štite izdvajanjem određenog nivoa rezervi likvidnosti)

Kamatni rizik (rizik kamatne stope) – mogućnost nastanka gubitka usled promene tržišnih kamatnih stopa. Banke su izložene ovoj vrsti rizika zbog bilansnih pozicija koje generišu prihode i troškove koji se uskađuju sa tržišnim kamtnim stopama.

Devizni rizki (rizik deviznog kursa) – mogućnost nastanka gubitka usled promene deviznog kursa.Unutrašnji (operativni rizik) – mogućnost nastanka gubitka usled neadekvatnih internih procesa i

sistema ljudskog faktora itd. Rizik i profitabilnost se nalaze u direktnom proporcionalnom odnosu. Veći rizik, veći profit. Potpuna

eliminacija rizika nije prihvatljiva za banku jer bi se time ugrozila profitabilnost. Sa druge strane maksimiranje profita po svaku cenu takođe nije prihvatljivo jer bi se time ugrozila likvidnost i solventnost. Zato je za banku važno upravljanje resursima, a to obuhvata:

identifikaciju rizika – skup analitičkih tehnika za utvrđivanje mogućih rizika i na osnovu toga njihovo grupisanje

procena (kvantifikacija) rizika – utvrđivanje potencijalnog gubitkarelativizacija (kontrola) rizika – skup metoda za otklanjanje, smanjivanje ili prihvatanje rizikafiansiranje rizika – rizike koje nije moguće izbeci potrebno je finansirati. Radi se o njihovom prevaljivanju na

nekog drugog putem hedžing transakcija ili osiguranjem kod specijalizovanih institucija. Za taj aranžman, banka plaća određenu cenu, ali je taj rashod manji u odnosu na potencijalni gubitak po osnovu rizika.

23. Banka koristi leveridž efekat

Veća ili manja profitabilnost banke se ostvaruje i zahvaljujući većem ili manjem korišćenju leveridž efekta.

Leveridž – efekat poluge, u smislu da se sa malim ulaganjima mogu postići veliki efekti. Leveridž predstavlja način uvećanja profitabilnosti ali uz direktno proporcionalno izlaganje riziku. U ekonomskoj teoriji razlikuje se: poslovni, finansijski i kombinovani leveridž.

Poslovni leveridž – pokazuje uticaj koji promena obima aktivnosti ostvaruje na poslovni rezultat po osnovu dejstva fiksnih operativnih troškova (rashodi amortizacije, zakupnine, energije, troškovi radne snage). Poslovni leveridž odražava stepen neizvesnosti vezano za ostvarivanje poslovnog dobitka kao prinosa na ukupna poslovna sredstva. Dejstvo poslovnog leveridža nije tako značajno za banke kao za druga preduzeća.

Finansijski leveridž – odražava stepen neizvesnosti vezano za ostvarivanje neto dobitka kao prinosa na sopstvena poslovna sredstva. Fiksni finansijski rashodi aktiviraju dejstvo finansijskog leveridža. Kada se ukupna sredstva finansiraju delimično iz dugova koji imaju ugovorenu cenu, treba očekivati da će stopa prinosa na sopstvena sredstva da se razlikuje od stope prinosa na ukupna sredstva. Razlog tome je razumna težnja da stopa prinosa na ukupna poslovna sredstva bude veća od cene pozajmljenih sredstava, odnosno od prosečne kamatne stope koja treba da se plati za korišćenje pozajmljenih sredstava.

21

Suština leveridž efekta je u tome da se promenama u strukturi izvora finansiranja (odnos sopstvenih i tuđih sredstava) utiče na promenu stope prinosa na sopstvena sredstva. Ukoliko je relativno veće učešće dugova u ukupnim izvorima, utoliko je srazmerno veći leveridž efekat na stopu prinosa na sopstvena sredstva. Taj efekat može da bude i negativan, jer leveridž podjednako deluje u oba pravca.

Ukoliko je profit na ukupno angažovana sredstva veći od plaćene kamate na tuđa sredstva, angažovanjem dodatnih tuđih sredstava povećava se stopa prinosa na sopstvena sredstva ali uz povećani rizik poslovanja. (leveridž efekat).

Specifičnost banaka je u tome što su sopstvena sredstva (kapital banke) mala u odnosu na finansijsku strukturu drugih preduzeća. Osnovni tok formiranja resursa banaka je zaduživanje. Upravo zbog toga banke imaju veću mogućnost da koriste efekat finansijskog leveridža.

Ssk – stopa sopstvenog kapitalaSk – sopstveni kapitalUa – ukupna kativaLF – leveridž faktorO – obaveze Ssk=Sk/Ua; LF=1/Ssk=1/(Sk/Ua)=Ua/Sk; Sk+O=Ua

Leveridž faktor je odnos ukupne imovine (aktiva) i sopstvenog kapitala. Predstavlja recipročnu vrednost stope kapitala banke. što je manja stopa kapitala banke, veći je leveridž faktor a time i stopa prinosa na sopstvena sredstva. Leveridž faktor pokazuje promene u stopi profitabilnosti usled promena u visini aktive koja je prouzrokovana većim ili manjim korišćenjem tuđih sredstava.

ROE – stopa povraćaja na sopstveni kapitalROA – stopa prinosa na ukupnu aktivu

ROE=profit/Sk; ROA=profit/Ua; ROE=ROA*LF(EM)

I scenario: Ua=1.000.000 Sk=100.000 O=900.000 profit=10.000

Ssk=100.000/1.000.000=0,1=10%LF=1.000.000/100.000=10ROA=10.000/1.000.000=0,01=1%ROE=1%*10=10%

II scenario: (pokazuje kako povećanje leveridž faktora utiče na povećanje stope prinosa na sopstvena sredstva)

Ua=2.000.000 Sk=100.000 O=1.900.000 profit=20.000

Ssk=100.000/2.000.000=0,05=5%LF=2.000.000/100.000=20ROA=20.000/2.000.000=0,01=1%ROE=1%*20=20%

Ako se veličina aktive poveća dodatnim angažovanjem tuđih sredstava, povećava se i leveridž faktor a time i stopa prinosa na sopstvena sredstva. Međutim kako leveridž efekat deluje u oba pravca podjednako, to može da se multiplikuje kao prinos na ukupnu aktivu ali i eventualni gubitak ukupne aktive. Stopa povraćaja na aktivu ne mora da bude jednaka očekivanoj stopi (1% u našem primeru) već

22

može da bude i viša ili niža. Disperzija mogućih stopa prinosa na aktivu znači da postoji rizik za vlasnika banke. Pto je veći leveridž, to je veći i rizik.

III scenario: u vrlo lošem scenariju došlo je gubitka (rashodi mogu da prevaziđu prihode zbog porasta nivoa otpisanih potraživanja, zbog smanjenja naplativosti aktive i usled ostalih gubitaka)

ROA= -5%

a) ROE= -5%*10= -50%b) ROE= -5%*20= -100%

Ako je LF visok u slučaju gubitka, može doći do potpunog eliminisanja sopstvenog kapitala (slučaj pod b). Time bi nestala sopstvena sredstva, odnosno kapital iz bilansa, jer se gubici pokrivaju na teret kapitala.

Ne postoji mogućnost neograničenog povećanja leveridž efekta zbog:- potrebe banaka za očuvanje solventnosti i likvidnosti- potencijalne opasnosti od rizičnih preferencija akcionara u smislu naglog smanjenja Ssk;

kontroliše se od strane regulatornih organa

24. Sklonost banke ka povećanom korišćenju finansijskog leveridž efekta

U logici bankarskog mehanizma je povećanje stope prinosa na sopstveni kapital na osnovu korišćenja finansijskog leveridž efekta. Postavlja se pitanje zbog čega su banke uverene da neće pretrpeti sankcije u slučaju pojave gibitaka koji bi bili rezultat velikog učešća tuđih sredstava u njenom bilansu. Pri tome, analiza se zasniva na konkretnim podacima o položaju banaka u prošlosti i sadašnjosti.

Sve do 60tih godina XX veka, banke su bile monopolisti na finansijskom tržištu, što im je omogućavalo automatski priliv depozita s jedne strane i profitabilno odobravanje kredita s druge strane. Zbog toga su banke bile u mogućnosti da povećavaju finansijski leveridž, tj. da smanjuju učešće sopstvenog kapitala u ukupnim izvorima. Naime, smanjenje sopstvenog kapitala bilo je kompenzirano povećanim prilivom različitih depozita. Ovaj položaj banaka objašnjavan je preko teorije asimetričnih informacija. To znaci da su privredni subjekti, koji se bave proizvodnom i tržišnom delatnošću, raspolagali neadekvatnim finansijskim informacijama, što je bio razlog da se sa njihove strne angažuju banke kao finansijski posrednici. Ima se u vidu da su banke specijalizovane za prikupljanje, obradu i transferisanje finansijskih informacija u korist svojih komitenata. Pri tome ovu aktivnost obavljaju na profesionalnoj i kontinuiranoj osnovi. Sve je to omogućavalo bankama da povećaju prinos na sopstveni kapital angažujući sve veće iznose tuđih finansijskih sredstava.

Za razliku od banaka, privredni subjekti u slučaju povećanja zaduživanja rizikuju:1) tzv. neprijateljsko preuzimanje od strane konkurentskih preduzeća2) povećava se rizik bankrotstva, jer bi tekuće poslovanje bilo opterećeno servisiranjem sve većeg

dugaU okviru procesa finansijske deregulacije tokom 70tih i 80tih godina XX veka, na finansijskom

tržištu se pojavljuje veći broj nebankarskih finansijskih institucija. To je povećalo konkurenciju, čime su banke izgubile monopolsku poziciju. Zbog toga su u odnosu na banke povećani zahtevi u smislu povećanja stopa sopstvenog kapitala, tj. smanjenog korišćenja finansijskog leveridža. Međutim vremenom su oslabili ovi zahtevi tako da su banke nastavile sa značajnijim korišćenjem finansijskog leveridž efekta. Povratak na prethodno ponašanje banaka obrazlaže se na sledeći način:

1) postoje banke koje su “suviše velike da bi propale”, jer bi u tom slučaju došlo do bankrotstva velikog broja preduzeća koja posluju preko te banke. To znači da je država povećala intervencije u

23

odnosu na velike banke u smislu preuzimanja kontrolnog paketa akcija onih banaka koje su zapale u finansijske teskoce. Cilj je bio da se obezbedi stabilnost banaka i privrednog sistema zemlje.

2) u cilju zaštite malih i srednjih štediša uvedeno je osiguranje depozita. To je ohrabrilo banke da nastave sa nesmanjenom kreditnom aktivnošću, nezavisno od učešća sopstvenog kapitala u ukupnim sredstvima. (Primer, osiguranje depozita u američkom bankarstvu je bilo 100.000$, a od oktobra 2008god 200.000$; u EU osiguranje je bilo 20.000€ a danas 50.000€; u Srbiji danas je 50.000€)

Imajući u vidu prirodu bankarskog mehanizma, postavlja se pitanje koji je to donji limit ispod koga ne bi trebalo da se smanji stopa sopstvenog kapitala. U praksi najvećeg broja bankarskih sistema prihvaćen je međunarodni standard adekvatnosti kapitala od 8%, dok je u Srbiji 12%. Kada se radi o konkretnim bankama, one će koristiti određenu stopu iznad zakonskog minimuma, zavisno od odnosa prema likvidnosti odnosno sigurnosti s jedne strane i prema profitabilnosti s druge strane.

Banke koje daju prednost likvidnosti i sigurnosti obezbeđivaće veće stope sopstvenog kapitala, što može da utiče na smanjenje profitabilnosti. Ovakva strategija kapitala je prisutna u politici malih banaka. Naime, ove banke imaju nepovoljnu tržišnu poziciju što im onemogućava da u uslovima određenih poteškoća obezbede dodatna sredstva sa tržišta.

Banke koje daju prednost profitabilnosti na kratak rok i po svaku cenu, obezbeđuju nižu stopu sopstvenog kapitla. Ovakva strategija je prisutna u praksi većih banaka. Ove banke imaju dominantnu tržišnu poziciju što im omogućava da u periodu finanasijskih poteškoća relativno lako i brzo mobilišu sredstva sa tržišta po nižim kamatnim stopama i po povoljnijoj vremenskoj strukturi vraćanja pozajmljenih sredstava.

25. Banka kreira sekundarni novac

Centralna banka svake zemlje ima monopol u emisiji nacionalne valute. Novac koji kreira CB naziva se primarni novac ili monetarna baza zemlje. Pri tome primarni novac se emituje kreditnim putem tako što CB odobrava različite vrste kredita poslovnim bankama, državi (ukoliko je to predviđeno zakonom), otkupom HoV koje emituje država, poslovne banke ili velike kompanije. Treba imati u vidu da je savremeni novac kreditni novac iza koga ne postoji pokriće u zlatu. Savremeni novac je zakonsko i definitivno sredstvo plaćanja na određenoj nacionalnoj teritoriji. Postoje nacionalne valute kao i nadnacionalne valute, kao sto je euro, koje su konvertibilne zbog čega se koriste eksteritorijalno. Na osnovu emitovanog primarnog novca, poslovne banke emituju tzv. sekundarni (bankarski) novac. Emitovanje sekundarnog novca se odvija preko mehanizma depozitno kreditne multiplikacije. S obzirom da se radi o izuzetno složenom mehanizmu, u cilju lakšeg objašnjenja koristi se simplifikacija stvarnih transakcija. Uvode se sledeće pretpostavke:

1) u bankarskom sistemu jedne zemlje postoji samo jedna CB i jedna poslovna banka;2) CB uvodi stopu obaveznih rezervi od 10% u cilju regulisanja kreditnog potencijala i rezervi

likvidnosti banke;3) poslovna banka je u finansijskoj ravnoteži, tj. nema slobodnog ili raspoloživog kreditnog

potencijala. To znači da je banka u prethodnom periodu u potpunosti iskoristila svoj kreditni potencijal koji se izračunava kao razlika između ukupnih izvora sredstava i izdvojenih rezervi likvidnosti (u ovom slučaju 10%)

4) u toj situaciji CB odobrava kratkoročni kredit poslovnoj banci u iznosu od npr. 100 dinara5) tog trenutka banka ulazi u finansijsku neravnotežu u smislu stvaranja slobodnog kreditnog

potencijala, što će imati za posledicu pokretanje depozitno kreditne multiplikacije na sledeći način:

24

aktiva pasiva1 R=10 K=90 D=1002 R=9 K=81 D=903 R=8,1 K=72,9 D=814 R=7,29 K= D=72,9

R=10+9+8,7+7,29+.....=100; K=90+81+72,9+.......=900; D=100+90+81+......=1000

Početni kredit CB od 100 dinara javlja se kao izvor sredstava kod poslovne banke, što se pokazuje kao stvaranje depozita od 100 din. Tog trenutka banka izdvaja, na ime propisanih obaveznih rezervi od 10%, što će se pojaviti u aktivi kao rezerva likvidnosti od 10 dinara. Po tom osnovu banka će raspolagati sa 90 dinara slobodnog kreditnog potencijala. Na osnovu toga banka će odobriti svojim komitentima veći broj kredita u iznosu od 90 din. S obzirom da postoji samo jedna poslovna banka, ovi krediti će se pojaviti u pasivi banke kao novi depozit od 90 din. Banka će novim izdvajanjem rezervi od 10% raspolagati novim kreditnim potencijalom od 81 din. Na osnovu toga banka će odobriti nove kredite u ukupnom iznosu od 81 dinar što će se ponovo pojaviti kao depozit od 81 dinar. Banka će ponovo izdvojiti rezerve 10% što dovodi do kreiranja novog kreditnog potencijala od 72,9 dinara i novo odobravanje kredita i tako naizmenično.

Postavlja se pitanje kada će se zavrsiti proces depozitno kreditne multiplikacije. To će se dogoditi onog trenutka kada se na ime rezervi likvidnosti izdvoji onaj iznos koji je jednak početnom kreditu CB od 100 dinara. Iz tabelarnog prikaza se vidi da se u svakom narednom ciklusu suma kredita smanjuje za iznos propisanih obaveznih rezervi. Na kraju depozitno – kreditnog ciklusa biće odobreno kredita u iznosu od 900 din. Čitav ovaj proces omogućio je stvaranje depozita od 1000 din. Na taj način početni depozit je 10 puta uvećan. Pri tome, banka raspolaže rezervama likvidnosti od 100 din, koja joj omogućuju da vrati kredit CB. Sa druge strane, banka je odobrila kredite u iznosu od 900 din. pri čemu je naplatila određenu kamatnu stopu. Banka nije stvorila nikakvo bogatstvo, već je samo igrala ulogu posrednika (stimuliše privredu i olakšava trgovinu).

Ukoliko bi se u analizu uvele realne pretpostavke u smislu postojanja većeg broja banaka i izdvajanja sopstvenih rezervi likvidnosti a ne samo obaveznih, suštinski se ne bi ništa promenilo (samo je analiza složenija):

1) to znači da bi CB odobravala različite kredite različitim bankama što bi omogućilo stvaranje posebnih depozitnih potencijala kod većeg broja banaka;

2) banke bi osim obaveznih izdvajale i sopstvene rezerve likvidnosti;3) poslovna banka bi odobravala kredite svojim komitentima i komitentima članovima drugih

banaka.

26. Specifičnosti primene nauke o upravljanju u bankarstvu

Sve do 60tih godina XX veka, upravljanje bankama zasnivalo se na pretpostavkama u iskustvu menadžera. Kompjuterizacija bankarstva omogućila je da se u upravljanju bankom koriste empirijski podaci i analitičke procedure. Sve veća primena kompjutera izazvala je sledece tendencije u upravljanju bankama:

1) primenjuje se pristup u smislu da se utvrđuju teorijsko – metodološke veze između organizacionih delova banke i između različitih vrsta bankarskih transakcija;

2) povećava se primena matematičkih i statističkih metoda u cilju obrade sve većeg broja tržišnih informacija;

25

3) na osnovu primene kompjutera koncipiraju se tzv. ekspertni sistemi koji su u funkciji prikupljanja, obrade i alokacije sve većeg broja tržišnih informacija. Pri tome ekspertni sistemi se definišu kao sinteza:

- personalnih i profesionalnih sposobnosti menadžera banke- veštačke inteligencije kompjutera-Osnovne karakteristike nauke o upravljanju su:1) kvantitativna orijentacija u smislu korišćenja empirijskih podataka za donošenje alternativnih

finansijskih odluka;2) sistemski pristup u smislu da se tržišni subjekt posmatra kao složen sistem s jedne strane, koji ima

dinamične kontakte sa okruženjem sa druge strane;3) selektivan izvor i primena specifičnih tehnika u procesu upravljanja;4) koncipiranje kvantitativnih modela u cilju bržeg i kvalitetnijeg odlučivanja.

Kada se radi o definisanju kvantitativnog modela, treba imati u vidu da on predstavlja pojednostavljenu apstrakciju stvarne situacije. To znači da se u okviru modela analiziraju samo najvažniji odnosi uz zapostavljanje nebitnih relacija. Zatim, model se zasniva na jasnim principima čime se izbegavaju implicitne pretpostavke i nagoveštaji. Zatim, model omogućuje da se određena operacija ili transakcija rastavi na sastavne delove. Nakon analize pojedinih delova vrši se nova sinteza u okviru određene aktivnosti. Model omogućuje kontrolu svake faze nekog procesa kao i ukupnu kontrolu. Najzad, model omogućuje menadžerima da na osnovu dobijenih rezultata donose strateške i operativne odluke.

S obzirom da je nauka o upravljanju koncipirana krajem XIX i početkom XX veka, postavlja se pitanje njene zakasnele primene. Na ovu dilemu odgovara se na sledeći način:

1) Sve do početka primene, banke su dominirale na finansijskom tržištu. To znači da nije postojala konkurencija drugih finansijskih institucija. Postojao je automatski priliv depozita u banke, a postojala je i mogućnost neograničenog plasiranja kredita u razne privredne grane. To znači da banke nisu morale da ulažu dodatne napore za poboljšanje tržišnog položaja.

2) Nije postojala dovoljna “materijalna opipljivost” modela koje koristi nauka o upravljanju. To se objašnjava tradicionalnim obrazovanjem bankarskih stručnjaka koji nisu bili osposobljeni za matematičko - statističke analize.

3) Za razliku od drugih oblasti, gde nauka o upravljanju koristi fizičke elemente, nauka o upravljanju u bankarstvu mora da koristi finansijska sredstva. Finansijskim sredstvima manipulišu finansijski suficitni i finansijski deficitni subjekti, pri čemu su njihove odluke pod manjim ili većim uticajem ne samo objektivnih nego i subjektivnih faktora.

Početna primena nauke o upravljanju, kako u bankarstvu, a naročito u drugim oblastima, nije bila uslovljena primenom kompjutera. Kompjuterizacija je omogućila samo bržu i intenzivniju primenu nauke o upravljanju. Kada se radi o bankarstvu, nauka o upravljanju koristi se naročito za sledeće aktivnosti:

Bankarske operacije – naglasak je na izučavanju organizacionih i finansijskih odnosa između banke kao celine i njenih organizacionih delova. U tu svrhu definišu se optimalni odnosi između banke i njenih filijala, ekspozitura i isturenih šaltera.

Opšte bankarstvo – definiše se strategija optimalne lokacije sedišta banke i njenih organizacionih delova u pojedina privredna područja.

Državne obveznice – naglasak je na proceni finansijskog potencijala pojedinih gradova i regiona da apsorbuju emitovane državne obveznice.

Portfolio analiza – izučava se struktura HoV prema periodu dospeća i prema stopama prinosa.Generalni menadžment – izučava se optimalno upravljanje ukupnom aktivom i pojedinim delovima

aktive. Cilj je da se maksimira profit uz istovremeno održavanje likvidnosti i sigurnosti.

26

Počev od prvih pokušaja primene nauke o upravljanju pa do današnjih dana manifestuju se određeni problemi. Uvek je postojao problem nedostatka specifičnih kadrova kao što su matematičari, statističari i informatičari. Ne samo da se radi o nedovoljnim kadrovima nego i kada postoje, njihovo angažovanje je opterećeno visokim troškovima što ne mogu da podnesu male i srednje banke. Zatim, zabeležen je problem nedovoljne lojalnosti ovih kadrova o čuvanju poslovne tajne banke. Zatim postoji problem nedovoljne iskorišćenosti radnog vremena ovih kadrova jer ne postoji mogućnost kontrole njhovog rada. Najzad, postoji i problem relativno skupog angažovanja najsavremenije informacione tehnologije zbog čega su manje i srednje banke bile prinuđene da iznajmljuju informacione sisteme većih banaka.

27. Optimizacija bankarskih aktivnosti primenom linearnog programiranja

Za razliku od drugih preduzeća, banka kao specifično preduzeće, suočava se sa problemom ograničene maksimizacije ili minimizacije svojih ciljeva. Naime, preko poslovanja banke manifestuju se različiti i često međusobno konfliktni interesi vlasnika banke, menadžera, komitenata i makrosistema. Zbog toga su banke prinuđene da optimiziraju svoje aktivnosti. To znači da će imati za cilj maksimiranje svojih ciljeva ali uz uvažavanje brojnih ograničenja. Zbog toga se koristi linearno programiranje, što je naziv za matematičku metodologiju koja se koristi za izračunavanje optimalnog iznosa profita banke uz uvažavanje likvidnosti i sigurnosti. Radi se o tome da zahtev za maksimiranjem profita po svaku cenu i na kratak rok može da poveća rizik i da se umesto očekivanog ekstra profita, ostvari ekstra gubitak. Primena linearnog programiranja u bankarstvu proizilazi iz činjenice da banka ima nekoliko alternativnih ciljeva:

- maksimiranje profita- minimiziranje troškova- minimiziranje rizikaPrilikom definisanja ciljeva, ima se u vidu prihvaćen koncept upravljanja. Ukoliko je naglasak na

upravljanje aktivnosti, kao cilj se definise maksimiranje profita. Pri tome, ima se u vidu i uvek prisutan veći ili manji rizik. Ukoliko je naglasak na upravljanje pasivom, kao cilj se definiše minimiziranje troškova koje ima banka prilikom mobilisanja depozita. Osim funkcije cilja, definišu se i određena ograničenja koja proizilaze iz:

1) zakonskih propisa koji regulišu bankarsko poslovanje;2) iz suštine ekonomskih principa;3) iz interesa vlasnika banke;4) iz ambicija i želja menadžera banke.Ova ograničenja onemogućavaju banku da definiše ekstremne ciljeve u pogledu maksimizacije

profita ili minimizacije troškova. Ograničenja su formulisana u obliku nejednačina. Primer, ako se zahteva plasman sredstava za određenu aktivnost do određenog nivoa koristi se nejednačina ≤. Ukoliko se zahteva minimalno korišćenje nekih sredstava koristi se nejednačina ≥. Veličine koje su prisutne u bankarskom poslovanju, kako u obliku usluga tako i u obliku troškova, moraju da ispune uslov nenegativnosti (da budu pozitivne veličine). To znači da banka mora da obavlja pozitivnu delatnost i da raspolaže pozitivnim veličinama. Nakon što se definišu funkcija cilja i ograničenja, formira se matematički model koji omogućava izračunavanje određenih finansijskih iznosa koji će se plasirati u određene vrste kredita i HoV da bi se ostvario optimalan profit.

27

28. Definisanje modela linearnog programiranja

Proces definisanja modela obuhvata:1) definisanje funkcije cilja banke2) definisanje ograničenja3) tumačenje dobijenih rezultata u cilju definisanja poslovne strategije banke

Definisanje funkcije cilja - Kod definisanja funkcije cilja, banke se obično opredeljuju za maksimiranje profita, što znači da daju prednost upravljanju aktivom banke. Polazi se od činjenice da je u razvijenim tržišnim privredama mnogo teže profitabilno plasirati prikupljena sredstva nego što je mobilisanje depozita. U tom slučaju treba da se donese odluka u koje oblike aktive plasirati pasivu, odnosno finansijska sredstva. U tom slučaju koriste se informacije sa finansijskih tržišta o kamatnim stopama koje se mogu naplatiti za pojedine vrste kredita i HoV. Primer, informacije mogu biti sledeće:

- kupovina kratkoročnih HoV donosi kamatu od 4%;- kupovina dugoročnih HoV donosi kamatu od 5%;- odobravanje potrošačkih kredita donosi kamatu od 6%;- odobravanje terminskih zajmova kompanijama donosi kamatu od 7%;- odobravanje komercijalnih kredita za kupovinu automobila donosi kamatu od 8%;- odobravanje specifičnih potrošačkih kredita donosi prihod od 12% godišnje.Ukoliko ne bi postojala ograničenja, banka bi mogla da u cilju maksimiranja profita da celokupni

kreditni potencijal iskoristi za odobravanje specifičnih potrošačkih kredita jer oni donose najveći kamatni prinos. Međutim u tom slučaju, veliki broj komitenata banke koji imaju neke druge zahteve ostao bi bez kreditne podrške. Zatim, ne postoje nerizična ulaganja pri čemu važi princip veći rizik veći profit. Da bi relativizirala rizik, banka će biti prinuđena da izvrši disperziju ulaganja tj. da odobrava različite vrste kredita. Najzad postoje zakonska ograničenja i kontrolna uloga CB kojom se stimulišu banke koje preuzimaju umereni rizik. Iz navedenih razloga banka će definisati kao cilj optimizaciju profita uz disperziju ulaganja u različite vrste kredita. U tom slučaju, funkcija cilja banke imaće sledeći matematički oblik:

max(P) = 0,04X1 + 0,05X2 + 0,06X3 + 0,07X4 + 0,08X5 + 0,12X6

Pri tome oznaka X predstavlja varijable odluke, odnosno iznos koji će banka plasirati u određenu vrstu kredita ili vrstu HoV. Prilikom definisanja funkcije cilja značajno je:

1) da menadžment banke prepoznaje probleme koji se mogu obrađivati preko matematičkog modela;2) menadžment banke treba stručno da asistira matematičarima i informatičarima prilikom

definisanja matematičkog modela;3) menadžment treba da bude osposobljen da izvlači adekvatne zaključke iz informacija koje se

dobijaju rešavanjem modela linearnog programiranja.

Definisanje ograničenja u modelu – uvođenjem ograničenja u nalaženju maksimalne vrednosti funkcije cilja dobijamo problem ograničene maksimizacije kada je potrebno funkciju cilja optimizirati. U plasiranju sredstava, banka može da bude ograničena:

1) raspoloživim kreditnim potencijalom;2) zakonskim ograničenjima i ograničenjima uprave koje usmeravaju banke ka relativno sigurnim

plasmanima;3) traznjom za bankarskim resursima itd.

28

Neka ograničenja mogu lakše a neka teže da se matematički formulišu i ona se daju u obliku nejednačina:

1) zbog potrebe za održavanjem određenog nivoa likvidnosti, banke moraju da drže primarne rezerve likvidnosti u određenom obimu. Minimalni iznos ovih rezervi može da se odredi kao proizvod stope i osnovice obaveznih rezervi. Ako pretpostavimo da je to 500.000, onda bi ograničenje bilo da banka mora da drži ova sredstva u iznosu od najmanje 500.000;

2) može da se utvrdi i dodatno ograničenje koje zahteva likvidnost u pogledu minimalne vrednosti ulaganja u državne kratkoročne HoV (X1). Taj iznos se određuje na osnovu iskustva banke u vezi sa potrebnim nivoom sekundarnih rezervi likvidnosti. Obim plasmana u krat.državne HoV kojim se može obezbediti likvidnost određuje se kao procenat ukupnih depozita. Ako pretpostavimo da je to 10% i da su ukupni depoziti 10 miliona, onda ograničenje može matematički da se izrazi X1 ≥ 1.000.000

3) može se ograniciti i obim zajma jednom ili grupi komitenata (najveći mogući zajmovi). Ovo ograničenje se uvodi sa ciljem da se banka ne bi vezala za sudbinu komitenta odobravanjem suviše velikih zajmova. Npr. može da se ograniči obim zajmova koji banka može da odobri privredi (X4) u iznosu do najviše 5 miliona. Matematički ovo ograničenje može da se izrazi kao X4 ≤ 5.000.000;

4) neka ograničenja su kompleksnija, održavanje potrebnog nivoa solventnosti zahteva ograničenje rizičnih plasmana. Za definisanje ovog ograničenja koristi se leveridž faktor. Ako je minimalna stopa kapitala prema rizičnoj ponderisanoj aktivi 8%, to znači da ukupni plasmani u rizičnu aktivu mogu da budu 12,5 puta veći od sopstvenog kapitala (12,5=1/0,08). Ako pretpostavimo da sopstveni kapital iznosi 2 miliona i da plasmani X3, X4, X5 i X6 imaju određeni stepen rizičnosti, ovo ograničenje možemo da izrazimo kao X3+X4+X5+X6 ≤ 25.000.000.

Može da se ograniči i obim ulaganja u stambene kredite kao bi se sprečila prekomerna ročna transformacija sredstava. Izbor ograničenja zavisi od problema koji se rešava. Veći broj ograničenja povećava realnost modela, ali i njegovu kompleksnost. Praktično je nemoguće formalno izraziti sva ograničenja tako da se prilikom tumačenja rezultata mora voditi računa o eventualnoj nekompletnosti modela. Rešavanjem modela linearnog programiranja dobijaju se vrednosti ulaganja u svaku kategoriju aktive, tako da se postiže maksimalna profitabilnost pri datim ograničenjima. Model može da se testira sa različitim pretpostavkama (različite kamatne stope, uvođenje novih ograničenja i sl.), tako da se dobijaju alternativni rezultati u pogledu ulaganja u pojedine oblike aktive i u pogledu visine profita. Model linearnog programiranja predstavlja oruđe koje menadžment koristi u procesu donošenja odluka. Odgovornost menadžera postoji kako kod formulisanja problema, tako i kod tumačenja rezultata na osnovu čega se donose odluke.

29. Ekspertni sistemi u bankarstvu

U kompjuterizaciji bankarstva se sve više prelazi sa obrade informacija (podataka) na obradu specijalizovanog znanja u funkciji donošenja odluka. Ekspertni sistemi su inteligentna hardversko – softverska rešenja koja koriste znanje i mehanizam zaključivanja za rešavanje problema za koje je inače potreban bankarski ekspert. Zasnivaju se na veštačkoj inteligenciji, koja se koristi za rešavanje upravljačkih problema u bankarstvu. Klasične ekspertize su duge i skupe, a eksperti su uglavnom retki. Suština je da se operacionalizuje ekspertsko znanje kao skup metoda, postupaka i hardversko-softverskih rešenja koja će imati funkciju zamene bankarskih eksperata. Ovi sistemi nisu zamena za ljudske eksperte u bukvalnom smislu. Veštačka inteligencija nije zamena za ljudski mozak i razmišljanje (intuitivno

29

zaključivanje, širina znanja, širi pogled na svet). Finalno odlučivanje zato pripada ljudskim specijalistima. Prednosti ekspertnih sistema mogu da budu:

- objedinjavanje znanja većeg broja bankarskih eksperata za pojedine problem;- pored eksperata u donošenju odluka na osnovu korišćenja ekspertnih sistema mogu da učestvuju i

korisnici koji nisu osposobljeni za samostalno odlučivanje (neograničen broj ovih korisnika) čime se dolazi do ekonomije u korišćenju znanja.

Ekspertni sistemi se zasnivaju na:1) formalnoj prezentaciji (sistematizaciji znanja u vidu pravila)2) mehanizmu rezonovanja odnosno inferencionoj mašini koja omogućava deduktivno zaključivanje

na osnovu informacija u bazi znanja.Tipična struktura ekspertnih sistema znanja se sastoji iz baze znanja koja je povezana sa različitim

korisnicima (ekspert, analiticar, odluka i korisnik).

Za korišćenje ekspertnih sistema bitne su sledeće aktivnosti: projektovanje, korišćenje i usavršavanje. Za aktivnost projektovanja, nezaobilazan je bankarski ekspert, čije se stečeno znanje, kao i znanje iz teorijskih izvora, koristi za definisanje baze znanja. Prilikom korišćenja ekspertnih sistema, korisnik i sistem su u aktivnom ili međusobno uslovljenom odnosu. Poboljšanje ekspertnog sistema se vrši neprekidno tokom njegovog funkcionisanja. Uvode se nova pravila i modifikuju ili brišu postojeća. Odluke se samo u početku temelje na postojećem znanju, dok se u svakom narednom upravljačkom procesu baza znanja inovira, kao što ekspert stiče potrebna znanja iskustvom, tako se i baza znanja unapređuje odnosno usavršava. Ekspertni sistemi se u bankarskim poslovima najčešće koriste za rešavanje sledećih upravljačkih problema: procena i odobravnje kredita, bankarske operacije i upravljanje novcem, finansijsko planiranje, trgovina HoV, konsalting usluge, bankarski marketing.

Efikasnost primene ekspertnih sistema u bankarstvu uslovljena je:1) kadrovskom (ekspertskom) osposobljenošću2) dostignutim nivoom razvoja informacione tehnologije.

30

30. Kratkoročni pasivni bankarski poslovi

Vršeći funkciju mobilizacije i koncentracije finansijskih sredstava, banka obavlja pasivne bankarske poslove. Obavljanjem ovih poslova banke stvaraju sopstvene obaveze (postaju dužnici) prema finansijski suficitnim transaktorima. Radi se o tuđim mobilisanim i koncentrisanim finansijskim sredstvima koja su sa aspekta banke dug, i zato se evidentiraju u pasivi bilansa stanja. Na mobilisana sredstva, banka ima obavezu da plaća pasivnu kamatnu stopu. Ukoliko se sredstva mobilišu na period do godinu dana radi se o kratkoročnim pasivnim bankarskim poslovima. Najznačajniji su:

1) depozitni poslovi – u okviru ovih poslova banka mobiliše slobodna finansijska sredstva u vidu depozita po viđenju, neoročenih štednih depozita i specijalnih depozita sa rokom dospeća do godinu dana. Depoziti po viđenju se stvaraju uplatom finansijskih viškova na posebne račune kod banaka. Oni predstavljaju finansijsku osnovu za bezgotovinska plaćanja. Neoročeni štedni depoziti se u širem smislu smatraju depozitima po viđenju.

2) emisija novca – primarna i sekundarna emisija novca javljaju se u funkciji kratkoročnih pasivnih bankarskih poslova po osnovu depozitno – kreditne multiplikacije. Emisiona aktivnost CB u funkciji mobilizacije finansijskih sredstava na nivou poslovnih banaka – primarna emisija novca. Odobravanjem kredita poslovnim bankama iz primarne emisije nastaje depozit poslovnih banaka koji se vodi kod CB. Odobravanjem kredita svojim komitentima, poslovna banka započinje proces kreiranja sekundarnog novca. Kako se odobreni kredit od strane banke (aktivan bankarski posao) pretvara u depozit komitenta koji je primio kredit (javlja se u pasivi poslovnih banaka) emisiona aktivnost banke se smatra kratkoročnim pasivnim bankrskim poslom. Na taj način primarna i sekundarna emisija novca se javlja u funkciji formiranja bankarskih resursa. Postoji više načina na koji banke stvaraju ili poništavaju novac:

- mehanizam odobravanja (ili smanjivanja) kredita- mehanizam formiranja (ili smanjivanja) monetarnih rezervi- mehanizam kupovine (ili prodaje) XoV – politika otvorenog tržišta- pretvaranje oročenih depozita u depozite po viđenju i obrnutoOvim mehanizmom se utiče na povećanje ili smanjivanje finansijskog potencijala banaka.3) reeskontni poslovi – ovi poslovi se sastoje u eskontovanju menica poslovnih banaka kod CB. Radi

se o ponovnom eskontovanju (reeskontovanju) već eskontovanih menica. Eskont se odvija između poslovne banke i njenih komitenata. Banka odobrava kredit komitentu na bazi njegove menice i to je za banku aktivan bankarski posao. Reeskont se odvija između poslovnih banaka i CB. Menice do kojih je poslovna banka dosla prethodnim odobravanjem kredita svojim komitentima služe za uzimanje kredita kod CB (reeskontovani krediti), to je za banku pasivan bankarski posao. Reeskontovanim poslovima banka obnavlja prethodno iskorišćeni kreditni potencijal.

4) relombardni poslovi – kod ovih poslova banka transformiše lombardni kredit kao aktivni bankarski posao u relombardni kredit kao pasivni bankarski posao. Poslovna banka odobrava lombardni kredit svojim komitentima pri čemu su HoV obezbeđenje da će kredit biti vraćen. Ukoliko banka iskoristi dobijeno pokriće za dobijanje kredita kod CB, radi se o relombardnim kreditima. Na taj način dolazi do nadoknade prethodno smanjenog kreditnog potencijala po osnovu odobrenih lombardnih kredita.

5) kratkoročni krediti uzeti od drugih banaka – banka može da uzme kratkoročni kredit od korespodentskih banaka. Ovi krediti predstavljaju kratkoročnu obavezu banke koja je uzela kredit prema banci kreditoru. Obično se koriste za poboljšanje odnosno očuvanje likvidnosti.

6) izdavanje tj. emitovanje kratkoročnih HoV – emitovanjem kratkoročnih HoV kao što su depozitni certifikati, blagajnički zapisi i kratkoročne obveznice, poslovna banka mobiliše dodatna kratkoročna finansijska sredstva sa finansijskog tržišta.

31

31. Dugoročni pasivni bankarski poslovi

U okviru dugoročnih bankarskih poslova banka mobiliše finansijska sredstva čiji je period dospeća duži od godinu dana. U pasivne dugoročne bankarske poslove spadaju:

1) emitovanje dugoročnih HoV, a pre svega akcija i obveznica – prilikom emitovanja akcija banka povećava sopstveni kapital. Radi se o trajno uloženom kapitalu u banku s obzirom da vlasnik akcija ne može da traži povraćaj sredstava. Vlasnik akcija može da ih proda na finansijskom tržištu čime utiče na promenu vlasničke structure, ali bez uticaja na promenu ukupnog kapitala. Za razliku od akcija, dugoročne obveznice predstavljaju dugoročnu obavezu banke da se prikupljena sredstva vraćaju u ugovorenim intervalima i sa pripadajućom kamatnom stopom. Pri tome, vlasnici obveznica nemaju pravo upravljanja koje postoji kod akcija.

Emisijom akcija banka stiče dugoročan sopstveni kapital, koji je faktički trajno angažovan u banci, što joj daje sigurnost u poslovanju. Ukoliko emituje obične akcije, banka povećava broj onih koji upravljaju bankom, ili povećava učešće u upravljanju već postojećih acionara, zavisno od toga ko ima pravo da kupuje obične akcije. Ukoliko banka emituje prioritetne akcije, njihovi vlasnici imaju prioritetno pravo naplate fiksirane dividende iz ostvarene dobiti.

2) prikupljanje oročenih i ograničenih depozita, oročenih štednih depozita, namenskih i specijalnih depozita – osim emitovanja HoV kao dugoročni izvor se javljaju i ovi depoziti

3) prikupljanje dugoročnih fondova i finansijskih sredstava koja postoje kod neprivrednih subjekata i državnih organa i institucija – obezbeđuje dodatna dugoročna sredstva

4) inostrani dugoročni krediti – u određenim uslovima, kada je povoljnije zaduživanje u inostranstvu, banka može da koristi dugoročne kredite iz inostranstva

5) emisija založnica – na osnovu odobrenih hipotekarnih kredita banka može da emituje dugoročne HoV koje se javljaju u obliku založnica. Kao pokriće za emisiju založnica služe obično hipotekarni krediti, ili određene nepokretnosti.

32. Kratkoročni aktivni bankarski poslovi

Aktivnim poslovima banke plasiraju prethodno mobilisane finansijske viškove u vidu različitih vrsta kreditnih i nekreditnih ulaganja. Pri obavljanju aktivnih poslova, banka je u ulozi poverioca. Obavljajući ove poslove banka naplaćuje aktivne kamatne stope. U slučaju kada je rizik naplate odobrenih kredita do godinu dana, radi se o kratkoročnim aktivnim poslovima. Najznačajnije vrste kratkoročnih aktivnih bankarskih poslova su:

1) eskontni kredit – najstariji kratkoročni aktivni bankarski posao, koji se sastoji u otkupu menica komitenata pre njihovog roka dospeća. Ovaj kredit banka odobrava svojim komitentima na osnovu menica koje su nastale u okviru kupoprodajnih odnosa. Naime, kupac određene robe, tu robu plaća izdavanjem menice kojom se obavezuje da će preuzetu robu platiti u roku od 90 dana. Prodavac može da sačeka 90 dana i da menicu naplati od kupca kao emitenta, ili da pre isteka 90 dana eskontuje menicu kod svoje poslovne banke.

2) lombardni kredit – odobrava se od strane banke na bazi pokrića u vrednosnim papirima, zlatu ili trgovačkoj robi. Razlika između eskontnog i lombardnog kredita je u sledećem:

- kod eskonta za dug garantuje dužnik celom svojom imovinom, dok kod lombarda jedino je zalog pokriće;

32

- kod lombarda je moguće zahtevati dopunu pokrića, ukoliko mu tržišna vrednost opadne za preko 10%;

- lombardni kredit iznosi do 75% vrednosnih zaloga;- lombardni kredit je povoljan za dužnika jer dolazi do sredstava bez prodaje zaloga.3) akceptni kredit – banke svojim komitentima pružaju mogućnost da na njih trasiraju menice do

određene visine i sa određenim rokom. Akceptiranjem menice svojih komitenata banka postaje glavni menični dužnik. Akceptni kredit se realizuje onog trenutka kada vlasnik takve menice, nakon isteka njenog dospeća zatraži od banke naplatu.

4) rambursni kredit – specifična vrsta akceptnog kredita koji je karakterističan za spoljnu trgovinu. Banka odobrava kredit uvozniku pri čemu kao pokriće služe na njeno ime preneti robni dokumenti -teretnice i ostali papiri. Ovi papiri služe kao garancija za nesmetanu isplatu menica, jer kod rembursnog kredita, kupac (uvoznik) ne plaća robu u gotovu, već izvoznik prima ramburs. Zbog toga je potrebna saglasnost uvoznika da bi banka odobrila rambursni kredit. Ovim poslom bave se banke sa međunarodnim ugledom.

5) kontokorektni kredit – (kredit po tekućem računu) banka odobrava svom komitentu kredit na tekući račun, čime je komitent u poziciji da njime raspolaže izdavanjem naloga banci za isplatu tekućeg računa. Korisnik nema obavezu da u potpunosti koristi određeni izos. Korisnik plaća nižu kamatnu stopu na ukupno rezervisana sredstva i veću kamatu na iskorišćena sredstva.

6) vinkulacioni kredit – (vinculare spojiti, zadužiti) koristi se pri otkupu poljoprivrednih proizvoda. Banka odobrava finansijska sredstva trgovini na veliko koja otkupljuje poljoprivredne proizvode na terenu, mestu proizvodnje. To znači da trgovina na veliko ne mora da čeka konačnu prodaju tih proizvoda krajnjim kupcima. Trgovina na veliko na osnovu dobijenog kredita može da vrši nabavku poljoprivrednih proizvoda.

7) avalni kredit – odobrava se u vidu posebne garancije na licu menice, zbog čega predstavlja menično jemstvo banke. U ovom slučaju ako emitent menice ne izvrši svoju obavezu, banka postaje glavni menični dužnik. To znači da će umesto svog komitenta izmiriti njegovu obavezu prema prodavcu određene robe.

8) faktoring poslovi – banka ili specijalizovana faktoring kompanija otkupljuju kratkoročna potraživanja koje izvoznik ima prema nekom trećem licu (najčešće od inostranog partnera). Rizik naplate inostranog potraživanja preuzima banka ili faktoring komapija.

9) kratkoročni vrednosni papiri – oblik investicionog ulaganja kojim banka stiče kamatonosne i likvidonosne instrumente, što je u funkciji profitabilnosti i likvidnosti banaka. Ukoliko se u međuvremenu smanji likvidnost banke, banka može da proda ove vrednosne papire i pre roka dospeća i time dođe do potrebnih likvidnih sredstava. Sve do trenutka prodaje ovi vrednosni papiri donose banci određeni prinos, što je u funkciji njene profitabilnosti.

33. Dugoročni aktivni bankarski poslovi

Radi se o pretežno dugoročnim kreditima koje banke odobravaju svojim komitentima, kao i investicijama u dugoročne HoV. Rok dospeća za naplatu duži je od godinu dana. Najznačajnije vrste su:

1) hipotekarni kredit – oblik dugoročnog kredita koji je pokriven realnim nepokretnim dobrima, hipotekom. Hipotekom se blokira pravo raspolaganja nepokretnom imovinom od strane korisnika kredita sve dok kredit ne bude vraćen. Ukoliko korisnik kredita ne izvrši kreditnu obavezu, banka naplaćuje potraživanje na osnovu prodaje nepokretnosti nad kojom postoji hipoteka.

2) građevinski kredit – banka odobrava komitentima za objekte u izgradnji, najčešće na rok od 3 do 5 godina;

33

3) investicioni kredit – u funkciji finansiranja razvoja, za kupovinu trajnih obrtnih sredstava i nabavku osnovnih sredstava;

4) stambeni kredit – poseban oblik građevinskog kredita, čija je funkcija da domaćinstva lakše dolaze do stanova, utiče na poboljšanje životnog standarda i stimuliše razvoj građevinarstva;

5) potrošački kredit – odobrava se radi kupovine automobila i trajnih potrošačkih dobara, što je takođe u funkciji poboljšanja životnog standarda. Omogućuje anticipativnu potrošnju onom delu stanovništva koje ima trenutno veće potrebe za potrošnjom nego što im omogućuje njihov trenutni nivo dohotka.

6) konzorcijalni kredit – odobrava ih konzorcijum banaka. Radi se o udruživanju većeg broja banaka radi obezbeđenja velikih finansijskih sredstava za finansiranje infrastrukture.

7) forfeting poslovi – oblik dugoročnog finansiranja izvoza, što se realizuje kao otkup dugoročnih potraživanja izvoznika od strane banke ili forfeting kompanije. Pri otkupu potraživanja odbija se fiksni iznos kao provizija, koja se prevaljuje na krajnjeg kupca

8) portfolio investicije – plasmani banaka u HoV različitih prinosnih stopa i rokova dospeća

34