II Kolokvijum Procesi

OSNOVNI RADNI PROCESI I SREDSTVA RADAII KOLOKVIJUM

CEMENT

1. KOJE VRSTE CEMENTA POSTOJE?

Cement je sivi praškasti građevinski vezivi materijal koji je u vodi netopiv, ali pomešan sa njom prelazi u čvrsto (kameno) stanje. Od njega se u mešavini sa peskom i vodom, prave beton i malter. Cement se u današnjem obliku počeo proizvoditi početkom 19 veka u Engleskoj.

U odnosu na hemijski sastav cementi se dele na silikatne i aluminatne cemente. Glavni predstavnik silikatnih cemenata je portland cement, koji se danas najviše koristi. Od portland cementa se mešanjem sa raznim dodacima dobija nekoliko raznih vrsta cementa.

Aluminatni (boksitni) cement se prozvodi topljenjem mešavine boksita sa krečnjakom. Karakteriše ga velika polazna i kasnija čvrstoća, visoka temperatura za vreme vezivanja i visoka otpornost prema sulfatnim i kiselim kišama. Koristi se uglavnom kod izrade vatrostalnog materijala.

2. KOJE SU OSNOVNE KARAKTERISTIKE CEMENTA?

Osnovne karakteristike cementa su:1. Vezivanje i stvrdnjavanje. U cementnoj masi, mešavini cementa i vode čestice cementa vežu vodu, a zatim prelaze u kruto

stanje - stvrdnu se. Prelaz cementne smese sa vodom, iz polutečnog u kruto stanje odvija se u dve faze. Prva faza se zove vezivanje a druga stvrdnjavanje. Svi standardni cementi se vezuju sporo i ono se naziva normalnim. Postoje I cementi sa brzim stvrdnjavanjem i oni se svrstavaju u grupu specijalnih cemenata.

2. Toplota hidratizacije je toplota koja se razvija za vreme stvrdnjavanja,. Količina toplote koja se u toku procesa stvrdnjavanja oslobodi zavisi od sadržaja minerala koji se nalaze u klinkeru. Količina toplote zavisi I od: finoće mlevenja klinkera u cement, temperature okoline, količine vode I karakteristika drugih ddataka cementnoj mešavini.

3. Promena zapremine je karakteristika koja je važna za vreme stvrdnjavanja cementa. Do porasta zapremine cementa u ovom periodu može doći zbog neodgovarajućeg sastava sirovine u toku proizvodnje. Pukotine u betonu ili malteru, do kojih dolazi prilikom sušenja, mogu biti posledica velike brzine sušenja, visokoh sadržaja vode ili nedovoljne brzine odvođenja toplote iz betona ili maltera koji se suše.

4. Finoća mlevenja definiše ukupnu površinu čestica cementa, a to znači I brzinu njihove reakcije sa vodom. Veličina čestica cementa utile I na povećanje količine toplote koja se razvija prilikom stvrdnjavanja, pa kod finije mlevenih cemenata treba voditi računa o tom momentu.

5. Čvrstoća ili jačina cementa je njegova najvažnija karakteristika. Zbog toga se standardom propisuje obaveza proizvođača da pored naziva navede I brojčanu vrednost otpornosti na pritisak standardnog maltera posle 28-dnevnog odležavanja standardne betonske kocke u vodi.

3. OBJASNI TEHNOLO ŠKI PROCES PROIZVODNJE CEMENTA MOKRIM POSTUPKOM.

Kod mokrog postupka se na ulazu u mlin, sirovini dodaje voda, tako da se dobija muljkoji se može transportovati pumpom. Krečnjak se kopa bagerom i tovari u kamione zaprevoz do cementare. Tu se istresa direktno u drobilicu, odakle se transportuje doskladišta transporterom. Lapor se kopa na drugom rudištu, odakle se transportujetrakastim transporterom do postrojenja za odmuljivanje. U bubnjasti mlin se dozirakrečnjak, lapor i voda. Mulj se iz izlazne strane bubnjaste mešalice transportuje u silose zahomogenizaciju i grubo odvajanje vode i zatim u rotacionu peć. Cilj pečenja je da se navisokoj temperaturi razmekša sirovinska smesa, kako bi u toj polutečnoj masi česticepojedinih komponenti mogle stupiti u hemijsku reakciju, koja će cementu dati potrebnavezivna svojstva. Hemijske promene se dešavaju postepeno u pojedinim zonama i narazličitim temperaturama. Ove promene se dešavaju u gornjoj zoni peći i ta zona se nazivazonom sušenja. U drugoj, nižoj zoni peći, mešavina se zagreva pa dolazi do razlaganja.Pojavom slobodnog CaO, stvoreni su prvi uslovi za dobijanje klinkera jer se u nižoj zoni, upolutečnoj masi, stvaraju klinkerski minerali koji karakterišu cement. Prva dva procesa suendotermski a poslednji je egzotermni. Peći mogu biti i vertikalne konstrukcije. Bubnjasta


horizontalna peć je cev sa unutrašnje strane obložena vatrostalnim materijalom. Po izlaskuiz peći, klinker se hladi, transportuje do skladišta i posle toga melje u mlinu. U tokumlevenja klinkeru se dodaje sirov gips koji obavlja funkciju korektora brzine vezivanjacementa kod kasnije proizvodnje betona. U toku mlevenja se klinkeru dodaju i drugidodaci, na primer, visokopećna šljaka. Posle mlevenja, cement se u praškastom stanjutransportuje u silose iz kojih se pune auto i železničke cisterne ili vreće.


4. OBJASNI TEHNOLOŠKI PROCES PROIZVODNJE CEMENTA SUVIM POSTUPKOM.

Kod suvog postupka se ulazna sirovina suši, a tek posle toga melje. Mlin je bubnjasti sa jednom, dve ili više komora, koje su ograničene limovima u obliku kružnih prstenova. Komore su do polovine nivoa uspunjene čeličnim kuglava čiji se sastav definiše doziranjem svake komponente, i drobe je. Kako je bubanj mline položen prema horizontali pod uglom, sirovina se kreće od ulaza prema izlazu. U poslednjoj komori se umesto kugli nalaze čelični valjci koji obavljaju funkciju završnog- finog dobljenja. Iz mlina izlazi sirovina samlevena kao fino brašno, njen sirovinski sastav se ispituje, i ukoliko je to potrebno- koriguje.


CELULOZA

5. KOJA JE OSNOVNA SIROVINA ZA PROIZVODNJU CELULOZE I KOJE SU NJEGOVE KARAKTERISTIKE?

Celuloza je prirodni proizvod koji nastaje u biljkama fotosintezom. Prvo se koristila za proizvodnju papira, a dobijala se preradom krpa od lana i pamuka.

Na našim prostorima se celuloza najčešće proizvodi iz drvene mase.Celuloza drveta pri potpunoj hidrolizi daje pored čiste glukoze i druge vrste šećera. Potpuno suva drvna materija sadrži uz

celulozu znatne količine hemiceluloza, kao i lignin i tzv.ekstraktivne supstance (smola, masti, proteini,...)Lignin je atmosferska svetložuta ili mrka materija kojom su obložena celulozna vlakna drveta. On daje drvetu potrebnu

čvrstoću, a celuloya definiše karakter. Sadržaj lignina u drvetu zavisi od vrste, starosti, mesta u drvetu i kreće se od 20 do 30%.Sirovina za proizvodnju celuloze je uglavnom drvo četinara (bor, smrča, jela) i lišćara (topola, bukva, breza), a mogu se

koristiti i stabljike od svih žitarica.

6. OBJASNI TEHNOLOGIJU PRIPREME DRVETA PRE PRERADE U CELULOZU.

Priprema drveta za hemijsku preradu se sastoji od:1. čišćenja2. izrada sečke3. skladištenje

Čišćenje drveta od kore vrši se:1. ljuštenjem pomoću rotacionih noževa 2. ljuštenjem pomoću oruđa koja su tvrđa od drveta3. trenjem oblice o oblicu nasuvo ili u vodi4. hidraulički - mlazom vodePre ljušćenja svim postupcima, izuzev prvim, drvo se namače u hladnu ili toplu vodu.

Karakteristično za sve postupke je velika razlika u kapacitetu i gubitku drvne mase. Najveći gubitak je kod ljuštenja rotacionim noževima (10 do 20%), a najmanji je kod ljušenja trenjem (1 do 2%).

Konstrukcija se sastoji od dugačkog bubnja koji rotira i čija je unutrašnjost ispunjena oblicama i vodom.Izrada sečke je važna faza pripreme drveta. Potrebno je da se drvo iseče na komadie veličine koja će omogućiti ravnomernu

impregnaciju celokupne mase drveta korišćenjem hemijskim sredstvom u najkraem mogućem vremenu. Dužina sečke ne treba biti veća od 40mm.

Postoji više konstrukcija mašina sa ručnim ulaganjem drveta.Posle izrade sečka se prebere, odvajaju se komadići manjih dimenzija od propisane, a oni čije su dimenzije veće ponovo se

seku ili odbacuju.


7. ŠTA JE TO KUVANJE DRVETA I OBJASNI PROCES PRERADE U CELULOZU?

Kuvanje drveta se vrši u kotlovima posebne konstrukcije. Kuvanje drveta se može izvesti po natronskom (soda- postupku), kraft postupku ili sulfitnom postupku. U početnoj fazi kuvanja prvo se rastvara hemiceluloza, a lignin prelazi u rastvor samo delimično, da bi se potpuno rastvorio u drugoj fazi kuvanja. U poslednjoj, trećoj fazi kuvanja rastvara se celuloza. Prilikom kuvanja mora se voditi računa da se proces delignifikacije odvija tako da se uz lignin odvoji samo onaj deo ugljenih hidrata (hemiceluloze) koji nije potreban u konačnom proizvodu celuloze, ali i da se ceeluloza ne ošteti.

Postoji nekoliko hemijskih, hemijsko- mehaničkih i mehaničkih postupaka prerade drveta, iz koga se dobijaju proizvodi različitih karakteristika. Kod natronskog i sulfatnog postupka za proizvodnju celuloze upotrebljavaju natrijum- hidroksid, a razlikuju se po tome što se u postupku regeneracije otpadnog luga izgubljeni natrijum kod natronskog postupka nadoknađuje karbonatom a kod sulfatnog postupka nadoknađuje se sulfatom. Danas se uglavnom koristi sulfatni postupak proizvodnje celuloze.

Na proces delignifikacije drveta po sulfatnom postupku i na karakteristike dobijenog proizvoda utiče i vrsta i kvalitet drveta, koncentracija i vrsta upotrebljenog luga, temperatura i dužina vremena kuvanja.

Ovim procesom se mogu prerađivati sve vrste drveta, a kvalitet i čistoća drveta zavise od potrebnih karakteristika konačnog proizvoda. Važan faktor za preradu svake vrste drveta je njegova zapreminska težina, jer od te težine zavisi prinos celuloze, stepen energetskog iskorišćavanja, brzina impregnacije i vreme kuvanja.

Proces kuvanja celuloze se vrši u tri faze. U toku prve faze kuvanja se vrši sa impregnacija sečke, zatim se proces odvija pri povišenom pritisku i konačno pri smanjenom pritisku. U toku zakuvavanja izdvaja se terpentinsko ulje. A na kraju kuvanja se izdvajaju gasovi.

Kuvanje se vrši u čeličnim kazanima. Nedostatak kuvanja celuloze je gubitak toplote i vremena zbog stalnog pražnjenja i punjenja kotla sa drvenom sečkom i lužinom.

Posle završenog procesa kuvanja u kotlu celuloza se transportuje do zbirnog kotla a para koja se pri tome oslobađa iskorišćava se preko kondenzatora i izmenjivača toplote za zagrevanje vode.

8. OBJASNI PROCES ODVODNJAVANJA I SUŠENJA CELULOZE.

Odvodnjavanjem se dobija vlažna celuloza sa sadržajem suve materije 45 do 47% i prevozi se u obliku svitaka ili lepenke koja je složena u palete. Ovako dobijena celuloza se može i osušiti do 90% suve materije.

Ona se izrađuje u obliku kartona koji je izrezan na određeni format ili se oblikuje u sitne pahuljice, koje se nakon sušenja presuju.

Postoji nekoliko postupaka za odvodnjavanje celuloze:- na cilindričnim sitima- na vakum filteru- na dugačkom situ sa vakuumiranjem

Nakon ceđenja, celloza se dovodi na prvu presu, a zatim preko zagrejanih valjaka do druge prese.Celuloza presovana na suvoću od 48 do 52% se reže i slaže na palete ili odvodi na uređaj za sušenje.

Sušenje celuloze se vrši za vreme prolaza između valjaka, koji su zagrejani pregrejanom parom.Prvo se vrši izdvajanje vode, zatim se odvodi na presu, pa na drobilicu gde se sitni na potrebnu veličinu.Sušenje celuloznih granula se vrši u ciklonu a zatim u sušariPosle sušenja, celulozne pahuljice se presuju u ploče, vagaju i pakuju u bale.


PAPIR

9. KOJE SU NAJVAŽNIJE KARAKTERISTIKE PAPIRA?

Papir je tanki materijal proizveden od vlakana uglavnom biljnog porekla. Danas nas papir okružuje u svakom segmentu života.Vrednosti najvećeg brojakarakteristika papira zavise od trenutne vlažnosti, pa je pre ispitivanja potrebno odležavanje papira u

tačno definisanim uslovima vlage i temperature.Osim određivanja sastava i dimenzionih karakteristika (vrsta vlakna, hemijski sastav, pepeo, sadržaj vode, debljina,

gramatura, gustina,...) redovno se ispituju:- optičke karakteristike (belina, boja, sjaj, neprozirnost, sklonost požućivanju)- mehaničkih karakteristika (čvrstoća, istezanje, probojnost, otpornost na kidanje, elastičnost,...)- površinske karakteristike (hrapavost, sposobnost primanja štamparske boje, otpornost prema habanju,...)- karakteristike koje zavise od gustine formiranoglista (sposobnost upijanja vode i tinte, poroznost na gasove,

zapaljivost,...)Papiri za različite namene moraju imati i različite karakteristike.

10. KAKO SE KLASIFIKUJE PAPIR I NABROJ OSNOVNE VRSTE PAPIRA

Prema upotrebljenim sirovinama, papir se deli na dobijen od: celuloze drveta, celulozebiljki i tekstilnih vlakana. Poslednjih godina se sve više proizvode papiri od sintetičkihpolimernih materijala i anorganskih vlakana.S obzirom na kvalitet, najviše se koristi tzv. "bezdrvni" papir koji se proizvodi iz čistebelene i nebelene celuloze, bez primese drvenjače. Ostali papiri proizvedeni od celuloze sprimesama drvenjače spadaju u grupu srednjefinih papira. Ti papiri su, zbog visokogsadržaja lignina, slabijeg kvaliteta, vremenom žute i postaju krti.Prema gramaturi, razlikuju se lakši papiri, srednje teški papiri, polukartoni, kartoni ilepenke. Karton je krući i čvršći od papira i sastoji se od jednog ili više slojeva. Lepenka jedeblja i veće je površinske mase od kartona. U odnosu na sirovine od kojih se proizvodi,razlikuje se bela i sme|a lepenka, zatim siva lepenka i slamna lepenka.U odnosu na namenu, papiri se dele na grafičke, omotne, sanitarne, tehničke i specijalne.Grafički papiri se dele na papire za pisanje, štampanje i fotokopiranje. Papir za pisanjemora da poseduje takvu strukturu koja neće dozvoliti razlivanje tinte, a kod pisanjaolovkom da se na njega nanosi sasvim tanak sloj grafita. Najveća količina grafičkih papirase koristi za štampanje (knjiga, novina, plakata, itd.). Omotni papiri, kartoni i lepenke seproizvode uglavnom od starog papira, poluceluloze, sulfitne i sulfatne celuloze.U upotrebi je i veliki broj različitih tehničkih i specijalnih papira: filter papiri,

kondenzatorski papiri, izolacioni papiri, papiri za etikete, tapete, precrtavanje, fotografije, cigarete I drugi.

11. KOJE SU OSNOVNE SIROVINE ZA PROIZVODNJU PAPIRA?

Papir se proizvodi od biljnih celuloznih vlakana i sasvim retko od vlakana mineralnog i sintetičkog porekla.Osnovna sirovina za proizvodnju papira je tehnička celuloza koja se dobija preradom drveta, najčešće lišćara.Tehnička celuloza sadrži osim čiste celuloze hemicelulozu u različitom procentualnom učešću, lignin i neznatene količine

voska, smole i mineralnih materija.Hemiceluloza je važna komponenta celuloze u procesu proizvodnje papira. Ona utiče na bubrenje i povezivanje mase od koje

se proizvodi papir, što rezultira povećanjem čvrstoće papira. Međutim, preveliki udeo hemiceluloze dovodi do promene karakteristika papira pa on postaje proziran, krt i šuškav.

Takođe pri proizvodnji papira se koriste i: pamuk (koji je skup polaznih materijala za proizvodnju papira), lan i konoplja, slama, begasa, esparto, otpadni tekstilni materijali, stari papir, sintetička vlakna i anorganska vlakna


12. OBJASNI TEHNOLOŠKI PROCES PROIZVODNJE PAPIRA.

Proizvodnja papira je uglavnom mehanički proces prerade celuloze, mada je poslednjih godina i njen hemijski aspekt od posebnog značaja.

Tehnološki proces se sastoji od tri osnovne faze rada:1. priprema vlaknaste mase2. formiranje lista3. doradaPojmom priprema vlaknaste mase podrazumeva se prevođenje polazne sirovine u stanj i oblik koji je pogodan za formiranje

trake na mašini za roizvodnju papira.Celuloza se u fabriku papira doprema u tečnom ili čvrstom stanju, u oliku presovanih bala ili namotanih koturova. Ukoliko se nalazi u čvrstom stanju mora se prvo prevesti u suspenziju. Priprema suspenzije obuhava operacije mlevenja i mešanja sa dodacima.

Tehnologija izrade papira razvlačenjem, presovanjem, ceđenjem i sušenjem celuloznih vlakana nije se promenila, promenila se samo konstrukcija mašina.Svaka mašina se sastoji iz tri osnovne sekcije:

- sekcija za formiranje papirne trake – razlikuju se dve vrste mašina za izradu papira sa različitom konstrukcijom sekcije za formiranje papirne trake i to: mašine sa dugim sitom i mašine sa valjkastim sitom.

- sekcija za presovanje papirne trake – u ovoj sekciji udeo vode se smanjuje sa 80% na 65 do 70%.- sekcija za sušenje papirne trake – dolazi do direktnog kontakta papirne trake sa zagrejanim valjcima kako bi

se preostala voda uklonila u obliku pare.Nakon izlaska iz sekcije za sušenje, papirna traka se hladi provođenjem kroz hladne valjke, a zatim i kroz kalender.Dorada papira obuhvata proces u kome se papir dorađuje. On treba da odleži 24h kako bi se izvršila stabilizacija strukture.

Dorada se sastoji od satiniranja i sečenja kako bi se izravnao i dobio visoki sjaj, a potom izrezao u trake manje širine ili u listove potrebnog standardnog formata.


ŠTAMPA

13. NACRTAJ BLOK DIJAGRAM IZRADE GRAFIČKOG PROIZVODA.

14. OBJASNI PRINCIP ŠTAMPANJA TEHNOLOGIJOM VISOKE ŠTAMPE.

Kod štamparske forme za visoku štampu, elementi koji prenose boju su ispupčeni u odnosu na osnovnu ravan, a elementi koji ne prenose boju su udubljeni.

Umnožavanje je direktnim prenosom boje iz rezervoara na valjak, sa njega na ispupčene delove štamparske forme, a sa njih na papir koji se pritiskom valjka priljubljuje uz štamparsku formu.

Visoka štampa obuhvata štamparske tehnike: tipoštampu, fleko štampu i laterset štampu.

15. OBJASNI PRINCIP ŠTAMPANJA TEHNOLOGIJOM RAVNE ŠTAMPE.

Kod štamparske forme za ravnu štampu, elementi koji prenose boju i elementi koji je ne prenose nalaze se u istoj, osnovnoj ravni.

Elementi koji prenose boju odbijaju vodu, a njihove površine prihvataju boju, Elementi beline privlače vodu, a odbijaju štamparsku boju.

Umnožavanje se vrši tzv. indirektnim postupkom. Na štamparsku formu se prethodno nanosi tanak sloj vode, a zatim se na njenu površinu nanosi boja valjkom. Sa nje se boja prenosi na gumeni valjak, a sa valjka na papir.

Ravna štampa obuhvata štamparske tehnike: litografija, ofsetna i svetlosna štampa.

16. OBJASNI PRINCIP ŠTAMPANJA TEHNOLOGIJOM DUBOKE ŠTAMPE.

Kod štamparske forme za duboku štampu, elementi koji prenose boju su udubljeni u odnosu na elemente koji ne prenose boji i koji se nalaze u osnovnoj ravni. Udubljenja koja prenose boju su različite visine i ona odgovaraju intenzitetu tona koga prenose, tako da se ovom tehnikom postiže najviši nivo reprodukcije.

Umnožavanje se vrši direktnim postupkom. Valjak za prenos boje je delom uronjen u rezervoar i on je prenosi u udubljenja štamparske forme, a zatim se iz njih prenosi na papir. Pre kontakta štamparske forme sa papirom, višak oje se skida rakelom.

Duboka štampa obuhvata štamparske tehnike: bakroštampu i čeličnu štampu.

IZRADA GRAFIČKOG PROIZVODA

IZRADA RUKOPISA

IZRADA SLOGA

IZRADA ILUSTRACIJA

IZRADA KOPIRNIH PREDLOŽAKA

IZRADA ŠTAMPARSKIH FORMI

UMNOŽAVANJEvisoka štamparavna štampaduboka štampasito štampa

GRAFIČKA DORADA


17. NACRTAJ PRESEK FOTOGRAFSKOG FILMA I OBJASNI POSTUPAK PRENOSA SLIKE NA NJEGA, A ZATIM NA FOTOPAPIR.

Osnovni fotografski materijal u tenologiji štampe je fotografski film koji se sastoji od nekoliko slojeva nanesenih na podloggu poliestera, triacetatne celuloze ili stakla.

Gornji zaštitni sloj (1) se sastoji od želatina i štiti fotoosetljivi sloj od mehaničkog oštećenja.Fotoosetljivi sloj (2) se sastoji od želatina u kome su raspoređeni kristali srebrohalogenida.Vezivni materijal (3) je mešavina želatina i rastvarača. Obavlja funkciju povezivanja fotoosetljivog sloja sa podlogom.Podloga (4) je nosač fotoosetljivog slojaZaštitni donji sloj (5) je želatin koji sprečava deformacijuAntihalo sloj (6) sprečava reflektovanje svetlosnih zraka.Osvetljavanjem fotografskog filma kristali srebrohalogenida reaguju promenom strukture na osvetljenim površinama stvaraju

nevidljivu sliku. Sledeća faza obrade je razvijanje, u toku koga dolazi do reakcije kristaa sa hemikalijom u kojoj se razvija, tako da osvetljeni kristali srebrohalogenida prelaze u crnu boju određenog intenziteta. Film se u potrebnom momentu prebacuje u tečnost za fiksiranje, a potom se pere i suši kako bi nanjemu ostala vidljiva fotografija, tzv. negativ kod koga su sve crne linije na originalu bele jer kroz njih nije prodirala svetlost, a bele površine originala su crne, a sive su sive ali u obrnutom odnosu crne i sive boje.

18. ŠTA JE TO RASTER I OBJASNI PRENOS VIŠETONSKE SLIKE OFSETNOM TEHNOLOGIJOM.

Raster je optički pribor kojim se višetonski jednobojni original prevodi u jednotonsku sliku tako što se višetonski original razlaže na bezbroj sitnih elemenata različitih površina. Osnovna konstrukcija rastera s dobija ukrštanjem horizontalnih i vertikalnih linija.

Promenom veličine rasterske tačke menja se i nivo tonaliteta,pa se tako mogu dobiti svi potrebni tonovi neke višetonske fotografije. Osnovna karakteristika rastera je linijatura rastera, kojom se izražava broj rasterskih linija na dužini od 1cm. U odnosu na to razlikujemo grube i fine rastere.. Izbor linijature rastera zavisi od vrste originala, tehnike štampanja, kvaliteta papira, karakteristika boje i drugog..

Za ofsetnu tehniku često se koriste i rasteri sa okruglim tačkama, sa horizontalnim krivim linijama ili vertikalnim kosim linija, sa nepravilnim zrnom ili raster sa koncentričnim krugovima.

19. KAKO SE VRŠI UMNOŽAVANJE OFSETNOM ŠTAMPOM (SLIKA 13.23)?

Ofsetna štampa je danas najrasprostranjeniji oblik štampe. To je indirektni postupak štampe jer se boja sa štamparske forme prenosi preko gumeno silindra.

Štamparska forma je montirana na temeljni valjak tako da se kopirani tekst čita u pozitivu. Štamparska forma se sa jedne strane nalazi u kontaktu sa gumnim cilindrom, a sa suprotne strane se nalazi u kontaktu sa valjkom za vlaženje i valjkom za nanošenje boje. Na štamparskoj formi voda prekriva praznine, a boja slova, linije crteža ili fotografije. U toku rotacije boja se sa štamparske forme prenosi na gumeni valjak i na njemu ostavlja otisak bojom u negativu. Između ovog i pritisnog valjka nalazi se uvučen tabak papira, na koga se prenosi boja sa gumenog cilindra i na njemu ostavlja boju u pozitivu.

Slika 13.12

21.strana


POLIMERI

20. KAKO SE KLASIFIKUJU POLIMERNI MATERIJALI I ŠTA JE TO POLIMER?

Polimeri su materijali koji se satoje od makromolekula, pa se nazivaju i makrmolekularni spojevi. Mogu biti organskog i neorganskog porekla. Od organskih izdvajaju se: prirodni kaučuk i smola, celuloza, lignin, polisaharidi, skrob, belančevine i nukleinske kiseline – materijali koji čine osnovu živih organizama, biljnog i životinskog porekla. Neorganski polimeri su oksidi silicujuma i aluminijuma - materijali koji čine osnovu Zemljine kore.

Posebnu grupu čine polimeri sintetičkog porekla.Polimerni materijali su tehnički upotrebljive modifikacije sintetički proizvedenih polimera, najčešće iplemenjenim različitim

dodacima zbog poboljšanja polaznih karakteristika. Oni se prerađuju u različite tehničke preoizvode; kao samostalni, u međusobnim kombinacijama ili u kombinaciji sa drugim vrstama materijala. U odnosu na primenu i karakteristike dele se u četiri osnovne grupe:

1. poliplasti – tokom prerade se nalaze u tečnom ili polutečnom stanju, a za vreme upotrebe u čvrstom.2. elastomeri – za vreme upotrebe su elastični3. sintetička vlakna – za vreme upotrebe su u čvrstom stanju4. pomoćni polimerni mateijali – upotrebljavaju se u obliku rastvora i disperzija u proizvodnji lepka, laka i premaza za papir,

kožu i tekstil.

21. KOJE SU OSNOVNE KARAKTERISTIKE POLIPLASTA?

Svi poliplasti, često nazivani plastika, plastični materijali ili plastične mase, mogu se u odnosu na ponašanje prilikom prerade svrstati u dve velike grupe:

1. plastomeri – to su polimerni materijali sa linearnim i razgranatim molekulima. Oni su topivi. Zagrevanjem na tačku omekšavanja ili topljenja, menjaju tvrdoću i plastične karakteristike, ali njihova hemijska struktura se ne menja. Ponovnim hlađenjem na temperaturu stvrdnjavanja, fizičke karakteristike se dovode nanivo vrednosti pre zagrevanja. Mogu biti amorfni i kristalni.

2. duromeri – to su poliplasti sa prostornim gusto umreženim makromolekulima. Proces proizvodnje teče u dva stepena. U prvom stepenu nastaje reaktivna duromerna smola, a u drugom linearni molekuli smolaste mas se povezuju iu trodimenzionalnu makromolekulsku strukturu, tako da materijal postaje netopiv i ne može da bubri. Duromeri imaju veću čvrstoću i za razliku od plastomera njihove mehaničke karakteristike se ne menjaju kod promene temperature. Zagrevanjem na visokoj temperaturi duromeri se ne tope, a hemijski se razgrađuju jer dolazi do pucanja molekularnih veza.

22. KOJI SE ADITIVI DODAJU POLIPLASTIMA?

Osnovne karrakteristike poliplasta se menjaju ili modifikuju: hemijskim reakcijama, fizičkim postupcima (toplotna, ultrazvučna vibraciona, vakuum ili obrada pod pritiskom)ili dodavanjem aditiva, sintetički proizvedenih materijala koji se dodaju osnovnom materijalu u malim količinama. Aditivi se dodaju skoro svim poliplastima osim poliamidu i politetrafluoretilenu.

Adtivi se u odnosu na funkciju mogu podeliti na:a) aditivi za preradu (stabilizatori, maziva, odvajači, regulatori viskoznosti, tiksotropni dodaci i dodaci za

umrežavanje)b) modifikatoi mehaničkih karakteristika (plastifikatori, punioci, dodaci za povećanje žilavosti, jačanje i prijanjanje)c) modifikatori površinskih karakteristika (spoljšnja maziva, regulatori adhezionih karakteristika, antistatici)d) modifikatori optičkih karakteristika (pigmenti, boje, strukturizatori)e) dodaci za povecanje postojanosti (svetlosni stabilizatori, antioksidanti, baktericidi)f) ostali dodaci (smanjenje goivosti, penjanja i dr.)


23. NAVEDI OSNOVNE KARAKTERISTIKE POLIETILENA.

Polietilen (PE) je najjednostavniji poliugljenovodonični i istovremeno jedan od najvažnijih oblika polimernih materijala. Karakteristike polietilenazavise od strukture i aditiva koji mu se dodaju u toku proizvodnje, a najvažniji strukturni parametar koji direktno utiče na njegove karakteristike su stepen kristalizacije i prosečna molekularna masa.

Polietilen veće molekularne mase se teže prerađuje, ali ima veću udarnu žilavost, otpornost na paranje i otpornost prema koroziji.

Polietileni se dele u četiri grupe po kriterijumima gustine, odnosno srednje molekularne vrednosti,kao dve uzajamno povezane veličine:

a) polietilen male gustineb) linearni polietilen male gustinec) polietilen velike gustined) polietilen ultravelike molekularne mase

Polietileni su inače otporni nadelovanje hemikalija, potpuno je otporan na delovanje vode i apsorbuje je. Na sobnoj temperaturi od 60°C ti rastvarači ga potpuno otapaju.

Politilen spada u grupu najčešće korišćenih polimera. Prerađuje se ekstrudiranjem, duvanjem, injekcionim presovanjem, rotacionim livenjem, a dobijeni proizvodi se mogu obrađivati i postupkom struganja.

24. NAVEDI OSNOVNE KARAKTERISTIKE POLIPROPILENA.

Polipropilen je plastomer sa makromolekulima kod kojih je raspored metilnih grupa pravilan. Makromolekule su pravilno formirane u obliku zavojnice.

Polipropilen spada u grupu najlakših polimernih materijala, ima visoku tačku topljenja. Polipropilen ima veliki broj karakteristika na nivou koje ima polietilen male gustine, ali ima veću tvrdoću i čvrstoću na

izvlačenje, elastičniji je, prozirniji je i sjajniji je, a propusnost na vodu i gasove je ista. Nedostatak polipropilena je mala udarna žilavost. U čistom stanju je odličan elektroizolator. Otporan je na delovanje vode, organskih i neorganskih rastvarača sve do temperature od 120°C. Neotporan je na delovanje oksidanata i ultraljubičastih talasa, ali te negativne karakteristike se sasvim dobro neutralizuju dodavanjem aditiva.

Polipropilen se proizvodi najčešće u obliku granula i ređe u praškastom stanju. Polipropilen se koristi za izradu različitih predmeta, od igrački do čamaca, u industriji nameštaja, automobilskoj, avio industriji, izradi televizora i drugih uređaja za domaćinstvo. Koristi se za izradu cevi, vlakana i užadi, kao i folija za pakovanje hrane. Posebno je pogodan za kombinaciju sa drugim materijalima.

Prerađuje se injekcionim presovanjem ili ekstrudiranjem.

25. NAVEDI OSNOVNE KARAKTERISTIKE POLIVINIL HLORIDA.

Polivinil hlorid prah do svetlo žute boje. Teško je zapaljiv, ne upija vodu i ima dobre dielektrične karakteristike. Preradom praha dobija se kruti ili meki polivinil hlorid.

Najčešće se koristi jedan od tri postupka polimerizacije: u suspenziji, u emulziji i u masi. Tokom procesa polimerizacije polivinil hlorida u odnosu na namenu konačnih proizvoda dodaju mu se: plastifikatori, drugi

polimeri, hlor, vinilni monomeri. Osim uobičajenih mesta primene u domaćinstvu, građevinarstvu, za izradu ambalaže, polivinil hlorid se koristi i za izradu

podova i skaja, a kada mu se u praškastom stanju doda 1- 2% penušavca pogodan je i za izradu sunđera u tablama.

26. OBJASNI POSTUPAK PRIPREME POLIMERA.

Polimeri koji se dobijaju postupkom polimerizacije retko se mogu koristiti u izvornom obliku. Oni se zato modifikuju- njegove karakteristike se dodacima dovode na nivo koji ga čine pogonim za preradu i kasniju upotrebu. Namešavanje dodataka i prerada polimernog materijala se vrši procesima: mešanje, valjanje, gnječenje, sitnjenje, granulacija, klasiranje i sušenje. Finalni proizvod ovog, doradnog procesa je granuliran i obojen polimer koji se može koristiti za dalju preradu.

Mešanje je veoma važna operacija u procesu proizvodnje polimernog materijala i složena je, jer se često vrši mešanje materijala različitog agregatnog stanja i različite viskoznosti.

Sitnjenje polimernog materijala se vrši zbog dovođenja u oblik koji je pogodan za upotrebu.Granulacija je jedan od najrasprostranjenijih postupaka sitnjenja u tehnologiji proizvodnje polimernih materijala. Razlikuju se

vruća i hladna granulacija.


27. OBJASNI POSTUPAK EKSTRUDIRANJA POLIMERA.

Ekstrudiranje je jedan od najčešćih postupaka prerade polimernih materijala. Ovim postupkom se izrađuju tzv. beskonačni proizvodi (cevi, profili, štapovi, vlakna...).

Ekstrudiranje je proces kontinuiranog potiskivanja zagrejanog i omekšanog polimera kroz profilisanu mlaznicu. Potiskivanje polimera se vrši najčešće pužnim vijkom ili hidrauličkim klipom.

Sama mašina na kojoj se vrši prerada polimernog materijala naziva se ekstruder. Ekstruder se puni polimernim materijalom u čvrstom stanju, najčešće u obliku granula i praha, on se zagreva i dovodi u

plastično stanje, a zatim potiskuje kroz kalibar. Ređe se koriste tzv. tečni ekstruderi koji se pune materijalom u tečnom stanju.Ekstruder sa pužnim vijkom se sastoji od: levka, cilindra, puža i pogonske glave. Pogon puža može biti elektromotorom ili

hidrauličkim motorom. Polimer u granulama ili u prahu uspe se u levak. On postepeno propada u slobodan prostor pužne loze. Za vreme rotacije puža

polimer se potiskuje od levka prema glavi i na tom putu se zagreva električnim grejačima koji su omotani oko cilindra. Granulat se meša. Omekšava i homogenizuje a zatim pod pritiskom potiskuje kroz sito prema kalupu koji mu definiše oblik. Kalup daje konačan oblik proizvodu.

Brzina ekstrudiranja se zavisno od prečnika i vrste materijala kreće od 0.5 do 20 m/min.

28. OBJASNI POSTUPAK KALANDRIRANJA POLIMERA.

Kalandriranje je kontinuirani postupak proizvodnje beskonačnih traka propuštanjem omekšanog polimera kroz parove valjaka kalandra sa podesivim razmakom.

Trake od polimera se prema debljini razvrstavaju na: - filmove debljine do 0.2mm- folije od 0.2 do 2mm- ploče preko 2mm

Granulat se u mešač dovodi najčešće trakastim transporterom. Tu se vrši mešanje a zatim se cevovodom transportuje do elektronske vage gde se vrši vaganje. Potom se transportuje do valjkastih mešača a odatle u potrebnoj količini transporterom na vrh mašine za kalandriranje gde se vrši predgrevanje. Preko uređaja za doziranje u potrebnoj količini se propušta prema horizontalnom paru valjaka gde se zagreva na temperaturu prerade i tu se dobija osnovni oblik trake veće debljine od konačne a potom se definiše potrebna debljina utiskivanjem. Hlađenje trake se vrši prolazom preko sistema valjaka, a zatim kroz vodu ili zonu ohlađenog vazduha.

Folije ili filmovi se proizvode u tablama ili u traci. Neophodno je voditi računa o usaglašavanju svih brzina od ulazne do izlazne mašine, jer ukoliko dođe do njenog odstupanja

na bilo kojoj poziciji dolazi do cepanja ili gomilanja trake.

29. OBJASNI POSTUPAK NANOŠENJA POLIMERA.

Nanošenje je postupak kojim se polimerni materijal nanosi na podlogu koja je izrađena od tekstila, papira, aluminijuma ili drugog materijala. Podloga je u obliku trake „ Beskonačne dužine“ pa se radi o kontinuiranom procesu.

U grupu pogodnih materijala za nanošenje spadaju svi polimerni materijali koji se mogu dovesti u tečno- pastozno stanje i koji se zatim mogu liti.

Ukoliko se od polimernog materijala proizvodi skaj, polimernom materijalu se dodaju i dodaci za dobijanje penaste strukture.Postupak nanošenja se koristi za izradu ambalažnog papira za pakovanje mleka i drugih materijala, te za prevlačenje

aluminijumskih folija, koje se koriste takođe za pakovanje različitih prehrambenih proizvoda.


30. OBJASNI POSTUPAK LIVENJA POLIMERA.

Livenje je postupak prerade polimernog materijala kod koga on prima oblik kalupa bez delovanja spoljašnje sile. Postoje dva postupka livenja monomera u tečnom stanju: naknadna polimerizacija se odvija u kalupu ili se u kalup lije već

formiran polimer u rastvorenom obliku. Polimer prelazi u čvrsto stanje nakon isparavanja rastvarača ili umrežavanjem molekula. Jedan od najjednostavnijih postupaka livenja je livenje polutečnih monomera koji se u kalupu polimerizuju. Monomer se pre

livenja meša sa inicijatorom a zatim lije u zagrejan kalup. Polivinil hlorid se najčešće u obliku plastifikata lije u otvoreni kalup. Plastifikatori nastaju mešanjem polivinil hlorida sa

pogodnim organskim materijalom visoke tačke isparavanja. Tada nastaje disperzija koja se lije u zagrejan kalup koji se zatim hladi. Deo plastifikata koji se nalazi uz površinu kalupa prelazi u čvrsto stanje, a preostali deo se istrese u posudu i ponovo vraća u proces livenja.

Okrugli puni i šuplji tehnički delovi liju se postupkom centrifugalnog livenja, kod kojih kalup i masa za livenje rotiraju, najčešće u suprotnim pravcima. Komadi dobijeni ovim postupkom imaju homogenu strukturu i glatku površinu.

31. OBJASNI POSTUPAK PRESOVANJA POLIMERA.

Presovanje spada u najvažnije postupke prerade polimernih materijala. Razlikuju se direktno, posredno i injekciono presovanje.

Direktno presovanje se najčešće koristi za oblikovanje duromernih smola i sasvim retko za preradu plastomera.Zagrevanje kalupa se vrši elektrogrejačima koji su ubačeni u njegovom telu ili uljem za prenos toplote, uljem koje zagrejano

protiče kroz kanale izbušene unutar tela kalupa. Za vreme procesa presovanja mora se temperatura održavati sa odstupanjem do ±3°C od propisane vrednosti.

Indirektno presovanje se primenjuje za izradu komada složenih oblika, manjih gabarita i kada oblik odlivka mora potpuno odgovarati obliku kalupa. U slobodan cilindarski prostor iznad klipa za presovanje uspe se zagrejana smola, alat se zatvori, a zatim se ona klipom potiskuje u alat koji se takođe zagreva.

Injekciono presovanje je najvažniji diskontinuirani postupak prerade svih vrsta plastomera. Prese se potpuno automatizuju i namenjene su za izradu komada u velikim serijama. Često se nazivaju brizgaljke.

Sam postupak injekcionog presovanja se sastoji od zagrevanja plastomera, punjenja kalupa, presovanja, otvrdnjavanja i izbacivanja otpreska.

32. OBJASNI POSTUPAK DUVANJA POLIMERA.

Duvanje je najvažniji postupak u izradi tankostenih šupljih predmeta ( boce, kutije, igračke, lopte, rezervoari...). Predmeti koji se rade ovim postupkom mogu biti sa jedne strane otvoreni ili sa obe strane zatvoreni. Kod zatvorenih komada se predmet nakon duvanja zatvara posebnim čepom. Razlikuju se ekstruziono i injekciono duvanje.

Ekstruziono duvanje je postupak kod koga se prvo proizvede predoblik, a zatim se obavi funkcija duvanja. Donji kraj cevi se stisne i zavari a u gornjem se formira grla sa navojem, zatim se u grlo stavi cev i pusti vazduh pod pritiskom. On ulazi u zagrejanu i savitljivu cev širi je i tako formira oblik.

Osnovni princip injekcionog duvanja je isti, a razlikuje se samo postupak izrade predobratka, tzv. epruvete koja se duva.


DRVO

33. KAKAV JE SASTAV I STRUKTURA DRVETA?

Drvo je u biološkom smislu svaki vlaknasti materijal biljnog porekla koji se sastoji prvenstveno od celuloze i hemiceluloze, koji de drže u čvrstom stanju obleženim ligninom. U tehničkom smislu drvo je čvrsto deblo, korenje i grane različitih biljki, u prvom redu listopadnih i četinarskih, ali i palmi, bambusa,...

Drvo se sastoji od suve materije (drveni materijal) i vode.Elementarni sastav drvene mase je skoro jednak kod svih vrsta drveća.Osnovni element strukture drveta je ćelija.Materijali koji sačinjavaju drvo dele se na elemente strukture koji obavljaju funkciju ishrane i koji obavljaju funkciju

povećanja čvrstoće i krutosti drveta.Postoji značajna razlika u strukturi četinarskog i listopadnog drveća. Drvo četinara je homogenije strukture, broj elemenata

koji ga sačinjavaju je manji nego kod listopadnih kod koga je ono i nepravilno raspoređeno. To se jasno može uočiti u strukturi preseka drveta.

34. KAKO SE DRVO OBRAĐUJE SEČENJEM.

Rezano drvo se dobija sečenjem drvenog trupca mehaničkim pokretnim testerama. Ona se može klasifikovati prema vrsti drveta, obliku poprečnog preseka, položaju rezane građe u trupcu, toku godova, vrsti i stepenu obrade, prema dimenzijama, kvalitetu i nameni. U odnosu na vrstu drveta razlikuje se rezana građa listobadnih i četinara, a građa listopadnih može biti tvrda i meka. Rezana građa se može podeliti i prema obliku poprečnog preseka.

Rezana građa se prema položaju u trupcu može podeliti na: srednjače sa uklopljenim srcem i srednjače sa prerezanim srcem i bočno rezani materijal

Osnovna tehnološka operacija u proizvodnji drveta je rezanje. Proces proizvodnje rezanog drveta može se podeliti unekoliko osnovnih operacija:

- rezanje trupaca u neobrađenu građu i dalja obrada te građe zbog dobijanja konačnog proizvoda- rezanje krupnije građe u razne sitne komadiće i obrada krupnijih otpadaka- klasiranje rezane građe po dimenzijama obliku i kvalitetu- sušenje rezane građe- ravnanje površine – blanjanje

Rezanje drveta se vrši u pilani, a osnovne mašine za rezanje u odnosu na konstrukciju se dele na: jarmače, tračne, kružne i kombinovane.

Razlikuje se nekoliko tehnika rezanja trupaca: rezanje ucelo, tehnika prizmanja, kartije i slavonska tehnika.Tehnika prerade trupaca listopadnog drveća je složenija od prerade trupaca četinara


35. OBJASNI TEHNOLOGIJU IZRADE FURNIRA.

Furniri su tanki listovi drveta koji se dobijaju rezanjem. Debljina listova furnira iznosi od 0,2 do 10mm.U odnosu na način proizvodnje furnir može biti rezani, polukružno ljušteni i ljušteni.Proizvodnja furnira iz trupaca drveta je specifiča i veoma osetljiva. Odmah nakon sušenja i dopreme u pilanu drveni trupac se

mora zaštititi od promene boje, sušenja, pucanja se delovanja insekata i gljivica.Pre ljuštenja i rezanja trupci i prizme omekšavaju se vodenom parom ili toplom vodom, kako bi im se povećala elastičnost,

olakšalo skidanje kore i obezbedio čist rez. Priprema se može vršiti i kuvanjem zbog osdstranjivanja smole ili masnoće i ukoliko je drvo osetljivo na apru.

Parenje drvenih trupaca se vrši u posebnim komorama koje su izgrađene u neposrednoj blizini pilane.Nakon dobijanja furnira bilo kojim postupkom, isti se seče i odvodi u komoru za sušenje. Furnir spreman za dalju obradu treba

da sadrži 6 do 8% vode kako bi se mogao lepiti na ploču.


36.OBJASNI TEHNOLOGIJU IZRADE PLOČA IVERICA.

Iverica je naziv za ploču koja se dobije od seckanja drveta, lepljenjem organskim vezivom uz delovanje pritiska, toplote I katalizatora. Ploče iverice se razvrstavaju prema zapreminskoj težini na lake, srednjeteške I teške. Lake iverice se koriste za zvučnu izolaciju. Najčešće se proizvode srednjeteškeiverice i to kao jednoslojne ili višeslojne. Koriste se za izradu nameštaja, vrata, unutrašnjihpregrada i drugih elemenata. Teške iverice se retko proizvode, a izra|uju se od sitnog iverjai veoma su tvrde. Proizvode se presovanjem kod vertikalnog delovanja sile. Iverice seizra|uju od stabala, grana i otpadaka svih vrsta drva, otpadnih komada i piljevine umanjim količinama. Kao lepak, najčešće se koristi karbamid - formaldehid kome se, zbogpoboljšanja otpornosti na delovanje vode dodaju parafinske emulzije, a radi zaštite odgljivica i insekata dodaju mu se posebne hemikalije. Mašina za seckanje drveta u trupcu iliotpadnog drveta naziva se iverač. Razvijeno je više konstrukcija iverača - prva savertikalnim ulagačem drva i noževima na vratilu i druga sa kosim ulagačem i noževima navertikalnoj rotacionoj ploči.

DRVO – TRUPCI

OMEKŠAVANJE KORA VODOM

SKIDANJE KORE

PRIPREMA IVERJA

SEJANJE I RAZVRSTAVANJE

SUŠENJE

MEŠANJE SA SMOLOM DODACI

IZRADA NA ETAŽNOJ PRESI

IZRADA NA POTISNOJ PRESI

IZRADA SLOJA OD IVERJA

PREDPRESOVANJE

PRESOVANJE

KONDICIONIRANJE

PLOČA OBRADA KRAJEVA PLOČE

PRESOVANJE

PLOČA

ZAVRŠNA OBRADA PLOČE

PLOČA- IVERICA



PREHRAMBENE TEHNOLOGIJE

37.KOJE SU OSNOVNE KARAKTERISTIKE I RAZLIKE U STRUKTURI ULJA I MASTI?

Ulja i masti su materijali biljnog i životinskog porekla, koja se najvećim delom, do 98% sastoje od triglicerida. Ulja i masti se proizvode i sintezom – sintetičkim putem.

Osnovna razlika između ulja i masti je u agrregatnom stanju. Na sobnoj temperaturi ulja su u tečnom stanju, a masti u plastičnom – polutečnom stanju.

Najvažnije vrste biljnih ilja se dobijaju iz semenki biljaka kao što su: suncokret, susam, soja, masline, lan, kukuruz, palma,...Postoje i ulja životinskog porekla i to su ulja od: kita, kostiju i papaka životinja,...

Masti takođe kao i ulja mogu biti i životinskog i biljnog porekla. Najvažnije masti životinskog porekla su: mlečna, svinjska, goveđa, ovčija, a biljnog porekla su od: kokosa, kakaovca i semenki palme.

Tačka topljenja se kod masti odvija unutar različitih temperaturnih područja i nije ih moguće definisati jednoznačno.Na višim temperaturama dolazi do isparavanja samo nekih sastojaka masti i ulja.Važna karakteristika masti i ulja je da te referentne temperature kod istih vrsta ulja ili masti zavise od stepena zasićenja i sadržaja slobodne masne kiseline.

Ulja na nižim temperaturama prelaze u pastozno stanje zbog izdvajanja voska.Skoro sve masti i ulja su lako topivi u ugljovodonicima, eteru, acetonu i drugim organskim rastvaračima. Međusobna topivost masti i ulja u vodi je slaba i raste kod porasta temperature.

Ulja i masti biljnjog i životinskog porekla koriste se za ljudsku ishranu i ponekad za rešavanje specifičnih zahteva kod podmazivanja mašinskih sklopova.


38. .OBJASNI TEHNOLOŠKI PROCES PROIZVODNJE BILJNIH ULJA.

Proizvodnja biljnih ulja se odvija u okviru tri zaokružena tehnološka procesa: pripremasemenskih sirovina; izdvajanje ulja postupkom presovanja ili ekstrakcije, i rafinacija.Priprema semenskih sirovina obuhvata nekoliko tehnoloških operacija, čiji broj zavisi odsadržaja primesa u semenu, materijalne strukture semenke, potrebnom načinu sitnjenja ikondicioniranju. Čišćenje - semenke se u suvom stanju čiste od ostataka osnovne i drugihbiljki, prašine, peska, komadića drveta i drugih materijala. Delinteriranje je operacijarezanja i čišćenja od peteljki. Ljušćenje semenki zavisi od strukture opne semenke ikasnijeg postupka izdvajanja ulja. Ukoliko se izdvajanje ulja vrši presovanjem, odvajanjeljušture semenke mora biti potpuno, jer ona upija ulje. Ukoliko se izdvajanje ulja vršiekstrakcijom, izvesna količina ljuske zrna može biti i poželjna jer pospešuje procesekstrakcije. Frakcioniranje ljuske od ostataka jezgra zrna obuhvata operacije kojima je ciljda se dobije prekrupa jezgra sa što manje ostataka od ljuske. Sitnjenje prekrupe jezgra vršise zbog olakšavanja procesa izdvajanja ulja iz strukture masnog tkiva. Kondicioniranje jepostupak kojim se slabe fizičko-hemijske veze sa drugim sastojcima masnog tkiva. To se postiže kombinacijom vlaženja i toplotne obrade meljiva. Laminiranje je postupakformiranja čestica meljiva u pogodan oblik kako se prilikom ekstrakcije one ne bi

ULAZNA SIROVINA - SEMENKA

1. PRIPREMA SEMENRKE ZA PRERADU

ČIŠĆENJE

DELINTERIRANJE – ČIŠĆENJE OD PETELJKE

LJUŠĆENJE SEMENKE

FRAKCIONIRANJE – ČIŠĆENJE OD LJUSKE

SITNJENJE

KONDICIONIRANJE – SLABLJENJE VEZA ULJA SA TKIVOM

LAMINACIJA – FORMIRANJE LISTIĆA I GRANULA

2. IZDVAJANJE ULJA

IZDVAJANJE PRESOVANJEM

IZDVAJANJE EKSTRAKCIJOM

3. RAFINACIJA

DEGUMIRANJE – IZDVAJANJE SMOLA

OTKISELJAVANJE – NEUTRALIZACIJA KISELINA

DEKOLORIZACIJA – IZDVAJANJE SASTOJAKA KOJI DAJU BOJU

DEODORACIJA – IZDVAJANJE SASTOJAKA KOJI DAJU MRIS

STOKA SA FARME (GOVEDA I SVINJE)

TRANSPORT

PRIHVAT I PREGLED

OMAMLJIVANJE

ISPUSTANJE KRVI

SKIDANJE NEJESTIVIH DELOVA

EVISERACIJA

ZDRAVSTVENA KONTROLA

VAGANJE

HLAĐENJE

SVEŽE MESO


objedinile u grudve i tako se smanjilo izdvajanje ulja. Izdvajanje biljnih ulja presovanjemobuhvata nekoliko tehnoloških operacija. Ulazna sirovina je kondicionirano meljivo, aizlazni proizvod je bistro, filtrirano ili centrifugalno ulje.

39. OBJASNI TEHNOLOŠKI PROCES PROIZVODNJE MASTI ŽIVOTINJSKOG POREKLA.

Masti se proizvode iz masnog tkiva životinja, najčešće svinja. To je jednostavnija tehnologija od tehnologije proivodnje biljnih ulja.

Opna životinjske masti puca već kod delovanja temperature.Važna je razlika i u pospuku čuvanja i roka upotrebe biljnih i životinskih sirovina.Kod stajskog mesnog tkiva, dolazi do delovanja mikroorganizama i razgradnje belančevina. Tada nastaju spojevi koji veoma

brzo prelaze u mast i iz nje se kasnije mogu ukloniti. Taj proces je praćen hidrolizom glicerida, pa kao kriterijum svežine masti i masnog tkiva koristi veličina procentualnog učešća slobodnih masnih kiselina.

Masti ili masno tkivo sa većim sadržajem slobodnih masnih kiselima može se koristiti samo za proizvodnju tehničkih proizvoda.

Izdvajanje masti može bit suvim i mokrim postupkom. Suvim postupkom topljenje se vrši samo delovanjem temperature i to je postupak koji se zadržao još samo u poljoprivrednim domaćinstvima. Kod mokrog postupka, masno tkivo se prvo iseče na komadiće kji se transportuju u cev za topljenje. U njoj se mešaju masno tkivo i pregrejana para. Mešavina se potiskuje u homogenizator gde se završava proces izdvajanja masti iz tkiva a zatim se vijačnom pumpom transportuje do centrifugalnog separatora u kome se vrši odvajanje ostatka tkiva. Čista mast se odvodi do hladnjaka gde prelazi u pastozno stanje, a zatim se transportuhe na dalju preradu.

40. NAVEDI I OBJASNI FAZE RADA U KLANIČKOJ PRERADI.

Prema funkciji klanice mogu biti: industrijske, javne i uslužne, a prema nameni mogu biti konstrukcijom prilagođene samo za klanje pojedinih vrsta životinja.

Proces obrade se nakon klanje goveda ili svinja može razgranati na proizvodnju nejestivih i jestivih proizvoda.

Odmah nakon ispustanja krvi , odvajaju se neki nejestivi delovi od kojih se naknadnom doradom dobijaju korisne sirovine za dalju preradu. Navedeni delovi se čiste, sole, pakuju i opremaju na dalju preradu, koja je najčešće organizovana izvan klanice. Drugi deo nejestivih delova se odvaja uklanjanjem iznutrica, a treći deo nakon obavljene zdravstvene kontrole ukoliko ona pokaže da postoji bolest.

Uništavanje se vrši destrukcijom koja zavisi od uzroka odbacivanja mesa.Kako bi se zaustavio tok razgradnje mesnog i masnog tkiva, ali i da bi se

poboljšao kvalitet, meso se konzervira: solenjem, hlađenjem, zamrzavanjem, salamurenjem, dimljenjem ili termičkim procesom.

41. OBJASNI TEHNOLOŠKI PROCES PROUZVODNJE HLEBA.


Prerada žita je jedan od najstarijih postupaka proizvodnje hrane. Osnovni proizvodpčenice je brašno - proizvodi se mlevenjem u mlinovima. U okviru tehnoloških sistema zamlevenje brašna nalaze se i veliki skladišni prostori za skladištenje pšenice i brašna. To suvertikalni cilindrični rezervoari - silosi. Transport pšenice i brašna je pneumatski. Brašnokoje se dobija mlevenjem celog zrna naziva se prostom meljavom. Danas se brašno skoriisključivo proizvodi postepenim mlevenjem. U odnosu na veličinu čestica, razlikuje se tzv.oštro i glatko - meko pšenično brašno. Brašno je osnovna sirovina za proizvodnju velikogbroja proizvoda, koji se razvrstavaju u tri grupe: 1. hleb i peciva; 2. brašneno - konditorskiproizvodi (keks, napolitanke itd.); 3. testenine.Sirovine u proizvodnji hleba su: - osnovne: pšenično, raženo, kukuruzno, sojino i drugobrašno; - obavezni dodaci: so, voda i kvasac; - neobavezni dodaci: šećer, masti, začini i dr.Mešanje mase testa se vrši u mašinama radi postizanje homogene mase svihsastojaka.Fermentacija je biohemijski proces u toku koga dolazi do alkoholnog vrenja,zbog čega se ponekad hlebnoj masi dodaje šećer. Gasovi koji se osloba|aju u toku procesanadimaju testo i stvaraju šupljine u njemu. Pečenje hleba se vrši nakon vaganja ioblikovanja. Ono može biti ručno ili mašinsko. Pečenje hleba se vrši u pećima posebne konstrukcije. Kod pekara manjih kapaciteta, hleb se ubacuje u peć i u njoj miruje za vremetrajanja procesa pečenja. Kod pekara savremene konstrukcije, sirova hlebna masa sestavlja na transporter koji ga unosi u peć i za vreme pečenja se kreće kroz nju ka izlazu.

PROIZVODNJA HLEBA

PRIPREMA TESTA

BRAŠNO

VODA

SO

ŠEĆER I DRUGI DODACI I ADITIVI

MEŠANJE MIROVANJE, FERMENTACIJA

MEŠANJE

MIROVANJE, FERMENTACIJA

VAGANJE

VALJANJE - OBLIKOVANJE

PEČENJE

HLAĐENJE

HLEB

PAKOVANJE

OTPREMA


42.OBJASNI TEHNOLOŠKI PROCES PROIZVODNJE KAKAO MASE.

Osnovna sirovina u proizvodnji čokolade je zrno kakaovca, a celokupan procesproizvodnje se može podeliti u tri odvojena tehnološka podsistema:1) Proizvodnja kakao mase2) Proizvodnja kakao maslaca i kakao praha3) Proizvodnja čokoladeZrno kakaovca se čisti i sortira, zatim prži, pa drobi. Tako dobijeno zrno se odvodi u ure|ajza odvajanje ljuske i klice, a tkivo zrna se melje i tako dobije kakao masa. Ona se daljeodvodi na tehnološku liniju za proizvodnju kakao maslaca, praha ili čokolade. Zagrejanakakao masa se uvodi u filter presu i tu razdvaja na polutečnu fazu i čvrstu fazu u oblikupogače. Pogača se hladi, melje, seje i tako dobija kakao prah koji se odvodi na daljupreradu. Polutečna faza presovanja se odvodi u postrojenje za rafinaciju gde se iz njeizdvajaju sve nepoželjne mase, a zatim se vrši livenje u kalupe. Nakon hla|enja, kakaomaslac se nalazi u čvrstom stanju, a od njega se u toku daljeg procesa prerade proizvodičokolada. Osnovna smesa čokolade se dobije mešanjem kakao mase, kakao maslaca, šećerai mleka. Ta smesa se dva puta sitni, a zatim končira. U toku valcanja dodaje se manja

količina kakao maslaca.

43.OBJASNI TEHNOLOŠKI PROCES PROIZVODNJE ČOKOLADE.

ZRNO KAKAOVCA

ČIŠĆENJE I SORTIRANJE ZRNA

PRŽENJE

DROBLJENJE

SEPARACIJA

MLEVENJE

KAKAO MASA

OTPACI

KLICA

LJUSKA

PROIZVODNJA KAKAO MASLACA I PRAHA

PROIZVODNJA ČOKOLADE


KAKAO MASA

MEŠANJE

SITNJENJEVALCANJE

KONČIRANJE

ZAGREVANJE

LIVENJE

HLAĐENJE

ČOKOLADA PAKOVANJE

BLOKOVI KAKAO MASLACA

ŠEĆER

MLEKO

LECITIN

DODACI ZA AROMU

ADITIVI


44.OBJASNI TEHNOLOŠKI PROCES PROIZVODNJE SOKA.

Tehnološki sistem za proizvodnju soka zavisi od vrste i strukture voća. Osnovni ciljproizvodnje soka je da se voće dovede u tečno stanje, da mu se produži vreme korišćenja ida mu se istovremeno sačuvaju sve njegove prirodne vredne karakteristike. Procesiproizvodnje se razlikuju i u odnosu na to, da li je sok: bistar, mutan, kašast ilikoncentrisan. Proizvodnja bistrih sokova se zasniva na destabilizaciji njegovogpoludisperznog sistema, čiji je nosilac pektin - potrebno ga je prvo razgraditi, a zatim sokfiltrirati. Posle mlevenja borovnice i višnje, pastozna masa se pre presovanja termičkiobra|uje, a masa od jabuke i dunje se direktno presuje u filter presi. Nakon dobijanjabistrog soka kao poluproizvoda, isti se može dearomizovati i aroma "uskladištiti" ukoncentrat, kako bi se kasnije koristila u konačnoj obradi soka. U toku dalje prerade, bistrisok se može pretvoriti u koncentrat zbog skladištenja jer ritam potrošnje nije usaglašen saproizvodnjom soka, ili se prera|uje u gotov proizvod mešanjem sa koncentratom arome

45. OBJASNI MEHANIZAM KVARENJA HRANE.

Kvarenje hrane je posledica:- delovanja mikroorganizama, insekata, glodara i drugih štetočina prisutnih unutar hrane- delovanje temperature izvan optimalnog područja, vazduha, svaetla, vode- normalno procesa starenja


- promene strukture i karakteristika materijala od koga je hrana izgrađenaMikroorganizmi napadaju i kvare sve vrste hrane. Oni se razgrađuju pomoću enzima u jednostavnije spojeve, troše je za

održavanje života i izlučuju otpadne materije u hranu.Hrana se inače kvari uporedo sa vremenom čuvanja. Izuzetak od toga su neke vrste sireva, mesne prerađevine, vino i neki

drugi proizvodi kojima je za postizanje visokog kvaliteta potrebno vreme. I ove namirnice imaju vremensku granicu upotrebe, nakon koje dolazi do promene u kvalitetu, a zatim i kvarenja. Jedina hrana sa „beskonačnim“ vekom upotrebe je med.

Svi principi konzervisanja hranje mogu se podeliti u dve grupe:- metode abioze – u hrani se mikroorganizmi uništavaju ili izdvajaju iz hrane metodom sterilizacije i

ultrafiltracije.- mtode anabioze – u hrani se stvaraju uslovi za prestanak delovanja mikroorganizama i tu spadaju postupci

konzervisanja hlađenjem, zamrzavanjem, biološkom pripremom i dr.Osim postupaka za dugotrajno čuvanje hrane postoje i postupci za kratkotrajno čuvanje hrane. Jedan od načina je da se

organizam od koga se dobija hrana što duže održi u životu, a drugi je da se usmrćeni organizam očisti i tako na kratko da se hrana spasi od kvarenja.

46. OBJASNI PROCES KONZERVISANJA PPOSTUPKOM STERILIZACIJE.

Konzervisanje termičkom sterilizacijom obuhvata više postupaka. Njim se uništavaju mikroorganizmi i sprečava se oinovna aktivvacija enzima u hrani koja je hermetički zatvorena u konzervi. Sterilizacija ambalaže se vrši pre ili nakon ambalažiranja u konzervu.

Za termičku sterilizaciju potrebno je poznavati karakteristike hrane.Temperaturno-vremenski režim sterilizacije se može proračunati za pojedine vrste hrana i mikroorganizama koji se u njoj

nalaze. Na visinu temperature sterilizacije utičee kiselost hrane.U odnosu na kiselost, hrana se deli na kiselu i na slabo kiselu.Postupci i uređaji za termičku sterilizaciju se razlikuju u odnosu na to da li se ona vrši pre ili posle pakovanja ili kombinovano.Pre ambalažiranja steriliše se uglavnom tečna, polutečna ili kašasta hrana. Ambalaža se steriliše prilikom punjenja sterilisanom

hranom, a ukoliko to nije dovoljno vrši se dodatna sterilizacija zatvorene limenke.Čvrsta hrana se steriliše nakon punjenja i zatvaranja limenki. Sam postupak sterilizacije se izvodi veoma jednostavno,

zatvorene konzerve se potapaju u vrelu vodu ili se za vreme kretanja polivaju vrelom vodom ili pregrejanom parom.Pre sterilizacije hrana se priprema po tehnologiji koja zavisi od vrste hrane: pranje, sortiranje, kalibriranje, vađenje kostiju,

rezanje, sitnjenje, pasiranje, blanširanje i uklanjanje vazduha.

47. OBJASNI PROCES KONZERVISANJA POSTUPKOM HLAĐENJA.

Ovim postupkom se vrši konzervisanje hrane hlađenjem i održavanjem na temperaturi koja je nešto viša od temperature zamrzavanja sokova koji se nalaze u ćeijama. Na taj način se usporava promena hrane životnim procesom i promena mrtvog tkiva zbog delovanja mikroorganizama.

Postupak konzervisanja hrane hlađenjem najmanje utiče na promenu karakteristika hrane, kako njenih fizičko hemijskih karakteristika, tako i estetskih karakteristika, ukusa i mirisa. Vreme držanja hrane koja je konzervisana na ovaj način je relativno kratko u odnosu na vreme držanja hrane koja je konzervisana drugim postupcima.

Hlađenje voća i povrća vrši se brzo i sprovodi se različitim metodama, na primer strujom hladnog vazduha, uranjanjem u hladnu vod, suvim ledom ili kratkotrajnim delovanjem vakuuma.

Kod hlađenja se mora voditi računa o vlažnosti vazduha, jer nedovoljno vlažan vazduh dovodi do dehidracije voća ili povrća koje se hladi.

Hlađenje neke hrane se nevrši samo zbog konzervisanja nego i zbog poboljšanja ukusa.

48. OBJASNI TEHNOLOŠKI PROCES PROIZVODNJE ZAMRZAVANJEM.

Zamrzavanjem hrane vrši se konzervisanje na duže vreme, jer se kristalizacijom vode zaustavljaju svi procesi kvarenja.Zamrzavanjem hrane dolazi do pojava u promeni kvalitetu hrane, posebno promene teksture. Te su promene intenzivnije kod

sporijeg procesa hlađenja.Brzina zamrzavanja je važna karakteristika preocesa konzervisanja. Postupci zamrzavanja hrane klasirajau se prema brzini prodiranja fronta leda u dubinu hrane na spori, brzi ili vrlo brzi postpak,

a u odnosu na način odvođenja toplote na: - zamrzavanje strujom hladnog vazduha – hrana se kroz komore ili tunelska postrojenja transportuje. Hrana i

hladan vazduh se kreću u susret jedan drugom


- inverzijom u rashladnom sredstvu – koristi se za konzervisanje pakovane i nepakovane hrane nepravilnog oblika kao i tečne i polutečne hrane

- kontaktom sa hladnom površinom – izvodi se kao kod hlađenja hladnim vazduhom samo sa razlikom što je srestvo za hlađenje rashladni fluid.


49. OBJASNI TEHNOLOŠKI PROCES PROIZVODNJE SUŠENJEM.

Primenjuju se dve metode konzervisanja sušenjem – uklanjanje vode iz hrane delovanjem Sunčevih zraka – prirodno i veštako sušenja.

Sušenjem se nivo vode u hrani smanjuje na 10 do 20% prema vrsti hrane. Osušena hrana je čvrsta, čak i kada se dobija iz tečnog oblika.

Sušenje se ponekad naziva i dehidratizacija. Sušenjem u hrani nastaju velike promene. Poseban problem je sposobnost osušene hrane da se ponovo hidratizuje, a da se istovremeno povrate i sve druge karakteristike svežeg proizvoda. Prilikom sušenja dolazi do pucanja ćelijskog tkiva.

Sve sušare hrane se u odnosu na prenos toplote mogu podeliti u dve grupe: adijabatske i kontaktne. Postije i drruge konstrukcije sušara ali one se koriste samo u specifičnim slučajevima.

Proces sušenja se izvodi u atmosferi sa vazduhom normalnog ili smanjenog pritiska.

50. OBJASNI TEHNOLOŠKI PROCES PROIZVODNJE BIOLOŠKIM METODAMA I DODACIMA.

Konzervisanje biološkim metodama zasniva se na kratkotrajnoj primeni nekih mikroorganizama koji svojom aktivnošću stvaraju nepovoljne uslove za rad drugih vrsta mikroorganizama koji razaraju tkivo hrane. Osim toga, ovim mikroorganizmima se često oplemenjuje sam proizvod.

Sam postupak konzervisanja obuhvata i izbor mikroorganizama, održavanje potrebne temperature, koncentracije soli i PH vrednosti, te obezbeđenje potrebnih sanitarnih uslova, kako ne bi došlo do zagađenja nepoželjjnim vrstama mikroorganizmima koji razaraju strukturu i kvare ukus hrane

Kada je u pitanju konzervisanje dodacima razlikujemo konzervisanje prirodnim dodacima i veštačkim dodacima. Prirodni dodaci spadaju u grupu hrane (šećer) ili se koriste za pripremu hrane (so, šećer, alkohol, sirće), a veštački dodaci su materijali koji nisu hrana nego razni hemijski i sintetički dodaci.


51. Nacrtaj blok šemu prečišćavanja otpadnih voda (slika 18.5).

52. Objasni postupak sedimentacije u procesu prečišćavanja otpadnih voda

Taloženje (sedimentacija). Taloženje je postupak izdvajanja čvrste komponente izotpadne vode delovanjem sile gravitacije - sile zemljine teže. Do procesa taloženja možedoći samo ukoliko je gustina čvrstih čestica veća od gustine vode. Na brzinu taloženja utičeosim razlike gustina i veličina otpora koji se suprotstavlja taloženju. Brzina taloženja semože matematički definisati, a u odnosu na to definišu se potreban kapacitet i veličinataložnog rezervoara. Taložnici mogu biti pravougaonog i okruglog oblika. I pravougaoni ikružni taložnici obavljaju istu funkciju ali kružni taložnici zauzimaju znatno manji prostori pogodni su za prečišćavanje industrijskih otpadnih voda.

53. Objasni postupak koagulacije u procesu prečišćavanja otpadnih voda

Koagulacija (zgušnjavanje). Koagulacija je proces povezivanja sitnih čvrstih čestica(koloida) do koga dolazi zbog delovanja hemikalija koje se dodaju otpadnoj vodi. U


prirodnim i otpadnim vodama koloidi su negativni, pa se zato me|usobno odbijaju. Ako seu vodi dodaju hemijska sredstva - koagulanti čiji joni reaguju negativno nabijenimkoloidima - čvrstim česticama mikronske veličine, razlika napona se poništava, pa dolazido objedinjavanja sitnih čestica u krupnije. One padaju na dno i izdvajaju se u oblikumulja. Kao sredstvo za koagulaciju dodaje se mineralna so i prirodni i sintetički polimeri.

54. Objasni postupak filtracije u procesu prečišćavanja otpadnih voda

Filtriranje (ce|enje). Filtriranje je postupak odvajanja čvrstih komponenti iz tečnekomponente, propuštanjem vode kroz sito - filter. Čvrsti materijali se zadržavaju na filterui nazivaju se filtrat ili filterska pogača, a voda prolazi kroz slobodne površine - okca. Stepenizdvajanja čvrstih čestica i materijala zavisi od dimenzije okaca. Tehnika filtriranja se čestokoristi u procesima razdvajanja čvrstih i tečnih materijala različitih hemijskih istrukturnih sastava. Svi filteri se dele u dve grupe: površinski i dubinski filteri. Kodpovršinskog filtera se izdvajanje čvrstih materijala vrši na površini filterskog elementa.Kod dubinskih filtera, filterski element je sloj materijala pa se čvrsti materijal izdvaja udubini i na površini. Od mnogobrojnih konstrukcija površinskih i dubinskih filtera koji sekoriste u tehnologiji prečišćavanja otpadnih voda i voda za piće, koriste se samo njihnekoliko u koje spada i trakasti filter.

55. Objasni postupak membranskog prečišćavanja u procesu čišćenja otpadnih voda

56. Nabroj i objasni osnovne biološke postupke za prečišćavanje otpadnih voda

Postoje tri potpuno različita biološka procesa prečišćavanja otpadnih voda:1. Aerobni postupak2. Anaerobno kiselo vrenje i metanska razgradnja3. Bakteriološka oksidacija i redukcijaAerobni proces nastaje kada u otpadnoj vodi postoji dovoljna količina rastvorenogkiseonika. Tada mikroorganizmi koriste organske materijale iz vode kao hranu za gra|enjenovih ćelija, a kiseonik se koristi kao energetsko sredstvo. Rezultat takvog procesa jeproizvodnja žive i mrtve organske i neorganske materije, koja se naziva mulj. On pada nadno, a prečišćena voda se odvodi iz rezervoara.Anaerobna razgradnja nastaje u vodi u kojoj nema rastvorenog kiseonika. Anaerobniproces se odvija u dve faze. U prvoj fazi - tečnoj ili kiseloj, mikroorganizmi razgra|ujuorganske materijale do nivoa organskih kiselina. Tokom procesa anaerobne razgradnjeorganskih materijala, nastaje mnogo manje novih ćelija nego kod procesa aerobnerazgradnje.

57. Nabroj i objasni termičke postupke prečišćavanja otpadnih voda


PROIZVODNJA ELEKTRIČNE ENERGIJE

58. U KOJIM SE SVE POSTROJENJIMA PROIZVODI ELEKTRIČNA ENERGIJA?

59. ŠTA JE TO HIDROELEKTRANA I KAKO SE PROIZVEDENA ELEKTRIČNA ENERGIJA TRANSPORTUJE DO POTROŠAČA?

Hidroelektrane su postrojenja u kojima se uz pomoć vodenih turbina i električnih generatora, potencijalna energija vode pretvara u električčnu energiju. Pojmom hidroelektrane obuhvataju se svi objekti i postrojenja koji se koriste za sakupljanje, dovođenje i odvođenjevode, zatim postrojenja za prevođenje hidraulične u mehaničku i mehaničku u električnu energiju, a potom njenu transformaciju u pogodan oblik za transport i razvoj električne energije.

PROIZVOĐAČI ELEKTRIČNE ENERGIJE

HIDROELEKTRANE TERMOELEKTRANE

ELEKTRANE NA VETAR

TRANSFORMERI SOLARNE ENERGIJE

TRANSFORMERI HEMIJSKE ENERGIJE

AKUMULACIONE HIDROELEKTRANE

PUMPNO - AKUMULACIONE HIDROELEKTRANE

PROTOČNE HIDROELEKTRANE

HIDROELEKTRANE KOJE KORISTE PLIMU I OSEKU

PARNE TERMOELEKTRANE

TERMOELEKTRANE SA GASNIM TURBINAMA

DIZEL TERMOELEKTRANE

NUKLEARNE TERMOELEKTRANE

GEOTERMIČKE TERMOELEKTRANE


U jezeru koje je postavljeno na nekoj visini iznad turbine, akumuliše se voda u kišnomperiodu i ona se troši u vreme kada je količina vode potrebna za rad turbine veća nego njendotok rekom. Nivo jezera i turbina su na različitim geodetskim visinama, tako da voda ujezeru raspolaže sa hidrostatičkom energijom čija je veličina proporcionalna razlici visina.Turbina je rotaciona mašina koja rotira zbog delovanja pritiska vode i pri tom preuzimaenergiju koja je veća kod veće razlike u visinama i većeg protoka vode. Izlazno vratiloturbine je povezano sa generatorom, mašinom u koju se unosi mehanička energija turbinei on je pretvara u električnu energiju odre|ene jačine i napona. Tako dobijena struja nijepogodna za prenos do potrošača, jer bi zbog njene jačine bili veliki gubici. Zbog toga se onau transformatoru pretvara u struju male jačine i visokog napona. Pretvaranje električneenergije jednog odnosa snage i napona u drugi odnos, obavlja se u postrojenjima koji senazivaju transformatori.

60. NABROJ OSNOVNA POSTROJENJA HIDROELEKTRANE I OBJASNI PRINCIP RADA TURBINE.

Sva postrojenja hidroelektrane mogu se podeliti u sledee grupe:i. brane ili pregrade – građevinski objekti koji imaju višestruku namenu, da skrenu vodu sa njenog prirodnog toka

prema mestu zahvata vode za pogon turbine, obezbede akumulaciju vode i povećaju nivo vodeii. zahvat vode – obavlja funkciju prihvata vode koja je zaustavljena branom i njenog usmeravanja prema turbini

iii. dovodni cevovod – cev koja spaja zahvat i vodenu komoru postavljenu ispred turbineiv. vodena komora – nalazi se na kraju dovodnog cevovoda i pre ulaska u turbinuv. pritisni cevovod – odvodi vodu od vodene komore do turbine

vi. vodene turbine – obavljaju funkciju pretvaranja hidrauličke u mehaničku energijuTurbina je rotaciona mašina koja rotira zbog delovanja pritiska vode i pri tom preuzima energiju koja je veća kod veće razlike

u vidinama i većeg protoka vode. Izlazno vratilo turbine je povezano sa generatorom u koju se unosi mehanička energija turbine i on je pretvara u električnu energiju određene jačine i napona.

61. KAKO SE DELE HIDROELENTRANE?


62. OBJASNI FUNKCIJU PUMPNO-AKUMULACIONE HIDROELEKTRANE.

Pumpno – akumulacione hidroelektrane imaju u mašinskoj hali ugrađeno kombinovano pumpno-turbinsko postrojenje.Celokupan sistem je izgrađen tako da u vreme kada u periodima tzv.špica potrošnje treba struja proizvodno postrojenje

funkcioniše kao turbina i tada se voda iz akumulacionog jezera troši, a u nonom periodu, kada je potrošnja struje mala i ima je dovoljno na raspolaganju, proizvodno postrojenje se uključuje u elektro sistem i radi kao pumpa. Tada se voda iz reke prepumpava u akumulaciono jezero i ono se puni.

Zavisno od perioda rada pumno-akumulacione hidroelektrane mogu biti dnevne i godišnje. Kod ove poslednje akumulaciono jezero se puni vodom u kišnom periodu, a voda iz akumilacije se koristi za proizvodnju struje leti. Sistem dnevnog prepumpavanja vode se koristi kada u ukupnoj proizvodnji dominiraju termoelektrane, a sezonsko akumulisanje vode se vrši u dkoro svim varijantama elektroenergetskih sistema.

HIDROELEKTRANE - podela

PODELA PREMA VELIČINI PADA

PODELA PREMA SMEŠTAJU MAŠINSKE HALE

PODELA PREMA REGULACIJI PROTOKA

NISKOG PRITISKA

VISOKOG PRITISKA

PODZEMNE NADZEMNE PROTOČNE

REČNE

PRIBRANSKE

DERIVACIONE

PRIBRANSKE

DERIVACIONE

KANALSKE

TUNELSKE

GRAVITACIONE

PRITISNE DERIVACIONE

ŠVEDSKI TIP

ALPSKO-DINARSKI TIP

AKUMULACIONE


63.ŠTA JE TO TERMOELEKTRANA I KAKO SE U NJOJ PROIZVODI ELEKTRIČNA ENERGIJA?

Termoelektrane su postrojenja u kojima se toplotna energija pretvara u mehaničku, a ona u elektroenergiju. Toplotna energija se dobija sagorevanjem fosilnih goriva, nuklearnom fisijom ili je ona poreklom od geotermičkih izvora. Prema izvoru toplotne enegrije razlikuju se:

i. parne termoelektraneii. termoelektrane sa gasnim turbinama

iii. dizelske termoelektrane sa dizel motoromiv. geotermičke termoelektrane

Ugalj se u bunkere doprema transporterom, a iz njih se doprema do mlina gde se melje u sitni prah. koji se transporuje u gorionik. Kroz cevi kotla protiče voda koja se zagrava preko zida cevi. Gasovi se iz kotla odvode prema dimnjaku uz čišćenje. Para se transportuje do parne turbine u kojoj se vrši njana ekspanzija i prenos energije u turbinu. Para se kondenzuje u vodu. Parna turbina je povezana sa generatorom za proizvodnju struje, koja se putem transformatora prenosi u elektro mrežu.

Documents

II Kolokvijum Procesi