Ivo Andric

Embed Size (px)

Text of Ivo Andric

Tekst priredila: Emanuela Hadi Broj indeksa: 100277 Studijska grupa: Srpska knjizevnost i jezik sa komparatistikom

Internet i knjievnost u nastavi

Ivo Andri: Susedi, i Rei

29.05.2011

1

SUSEDI

Kad je trebalo da krenem u tu drevnu austrijsku univerzitetsku varo na studije, ja sam unapred znao kuu u kojoj u stanovati. Zahvaljujui jednom sluaju, uao sam meu retke izabrane koji su smatrani dostojnim da stanuju u kui gospoice Marijane. (Jedan lekar, eh, koji je doao kao fizikus u nau varo, a koji je za sve vreme svojih studija stanovao kod gospoice Marijane, dao mi je pismenu preporuku, u kojoj su bili svi potrebni podaci o mojoj porodici i o meni). ezdesetogodinja gospoica Marijana, poslednji lan neke ugledne i nekad bogate oficirske porodice, ivela je u udobnom stanu od etiti sobe. To je bio celi gornji sprat jedne stare jednospratne kue koju je od ulice delila lepa bata i dvorite sa velikim ploama tvrdog kamena. I sobe i sve sporedne prostorije bile su vrlo prostrane, pa ipak pretrpane stvarima koje su poticale iz vee gospodske kue. U stvari, njoj i postarijoj slukinji Lizi nije trebalo toliko prostora. Zato je gospoica Marijana izdavala jednu od te etiri sobe, koja je sa svojim predsobljem sainjavala kao odvojen mali stan. Izdavala je sobu zato to joj je to olakavalo da sa svojom skromnom rentom izie nakraj, ali jo vie radi toga da njih dve stare devojke ne bi bile potpuno same. Jer gospoica Marijana se, kao sve stare gospoice, bojala razobjnika. Izdavanjem toga stana otmenom samcu bavila se u stvari Liza, otresita i pobona usedelica, neto mlaa od svoje gazdarice. Gospoica Marijana ostajala je povuena i nevidljiva u svojim sobama. A to pitanje da li e se izdati stan, kako, kada, kome i pod kojim uslovima, bilo je dugo protresano izmeu dve ene. Uslovi nisu bili laki ni jednostani. Prvo, cena je bila znatno vea nego za sline stanove u istom kraju; drugo, onaj ko je hteo da uzme stan kod gospoice Marijane morao je biti preporuen sa sigurne strane. A ceo nain izdavanja, plaanja i ophoenja bio je takav da nije ni po emu liio na vulgarno izdavanje studentskih stanova. Sve sam to znao unapred od lekara koji me je preporuio. Kad sam stigao, doekan sam s nepoverenjem. Morao sam ostviti pismo i doi sutradan. Tada sam poljivo ispitan ja, i pregledan moj prtljag. Zatim je Liza obavestila o svemu gospoicu Marijanu. Razgovor o mojim dobrim i ravim stranama bio je ne2

samo dug nego i vrlo galsan, jer je gospoica bila oigledno tvrda na uima, tako da sam ga ja u drugoj sobi mogao uglavnom uti. Najposle, dobre strane su pretegle; ja sam primljen i mogao sam da se uselim. U mom stanu nametaj je osrednji i ilimi jevtini, ali sve je uredno, parket uglaan, predmeti bez trunke praine, zavese ubeljene, prozori oprani. U svemu je vladala ona bezduna manastirska i sanatorijumska istoa. Sve je u tim prostorijama bilo uredno, svetlo i korisno. Nita nije za luksuz, zadovoljstvo ula i lenstvovanje; sve je u slubi reda, odmora, zdravlja i dugog, bogougodnog, sivog i turog ivota. Red i istoa pobonog sveta bez mate i bez linih prohteva. U celoj kui vladala je tiina koja je odgovarala potpuno redu i istoi, ni tuna ni vesela tiina u kojoj se kreu ljudi koji su povazdan zauzeti sitnim poslovima svakidanjice, ali u svojim mislima raunaju samo sa venou onog sveta. Kao to sam ve rekao, pogodba za stan i moje useljenje, sve je to svreno sa Lizom, ustrom, mravom i speenom starom devojkom, iz ijeg su crvenog lica sjale zelene oi nepoverljiva i energina pogleda. Za vreme tih razgovora Liza se stalno pozivala na svoju gospoicu, izgovarajui njeno ime s naroitim naglaskom gotovo pobonog respekta. Gospoica ne voli ovo... gospoica ne doputa to... Na kraju, ja sam poeo da zamiljam gospoicu Marijanu kao oliinje snage, mudrosti i nepristupnog gospodstva. Sve se svravalo sa Lizom ali se novac za kiriju polagao lino gospoici Marijani. Tako sam izveden prvi put pred nju i predstvljen joj. Moje iznenaenje bilo je veliko. U prostranoj sobi sa tri prozora bilo je polumrano od tekih dvostrukih zavesa, glomaznog i nagomilanog nametaja. Pod je bio pretrpan persijskim ilimima zagasite boje, zidovi su bili prekrivani goblenima koji su davno izgubili sveinu, slikama nemaikh slikara iz devetnaestog veka u tekim ramovima od potamnelog zlata. U uglovima su bile velike sobne palme i zeleni fikusi, ali i to sve zagasito i ukoeno, kao da je od kartona. Velika dvokrilna vrata koja vode u susednu sobu bila su irom otvorena; kroz njih se nasluivala isto tako prostrana i isto tako polumrana i nametajem, ilimima i slikama pretrpana prostorija. Izmeu malog pisaeg stola i jedne pocrnele ali sjajne bidermajerske komode stajala je sitna enica sva u crnini. Stajala je potpuno nepomina, kao da je i sama deo3

ovog muzejskog nametaja. Svetlost najblieg prozora padala je na njeno lice. U protivnosti sa polutamom sobe i crninom haljine, koja je dopirala do pod sam podbradak i tu se zavravala tankim porubom belog ria, enino lice je bilo belo, ali nezdravom belinom zatvorenih prostorija, a njena kosa, razdeljena po sredini i briljivo zaeljana, potpuno seda. To lice i ta kosa beleli su se avetinjski, kao da je neka drevna i siva praina napadala u toku dugih godina na nepominu enu; ona je i inae liila na votane likove koji deci ulivaju strah, a kod odraslih ostavljaju muan utisak uzaludne ljudske borbe sa prolaznou. U tom sivom, bledom licu odudarale su kao dva crna kruga enine oi bez sjaja. Gospoica mi je kazala svega nekoliko rei, izgovarajui svaku re vrlo glasno, sporo i odvojeno, kao to govore gluvi ljudi. Zatim je pokretima staroga automata uzela novac koji sam ja poloio na mali stoli, potpisala priznanicu, i oprostila se sa mnom ne pruivi mi ruku i pratei me ukoenim pogledom neobinih tamnih oiju, kod kojih se ne razaznaje zenica i ne vide trepavice ni obrve. Sad sam znao kako je u stanu do mene i kako izgleda gospoica Marijana, ije ime Liza izgovara sa strahom i potovanjem i na iju se volju poziva kao na najvie, neporecivo i neopozivo sudite. I otada mi je bilo doputeno da je svakog prvog dena u mesecu u Lizinom prisustvu vidim na nekoliko minua, da joj se poklonim i da primim potpisanu priznanicu. Zauzet poslovima i, jo vie, razonodama studentskog ivota, nisam mnogo ni mislio na gospoicu Marijanu. Ali, ako nisam imao prilike da je esto viam, mogao sam govoro svakog dana da je ujem. Kao to sam ve rekao, soba u kojoj je gospoica provodila dan bila je do moje sobe. Nekad su te dve sobe bile vezane vratima, ali sad su ta vrata bila zakovana, zatrpana duecima i prikrivena tekim ilimom ije su bujne i ne ba najukusnije are ispunjavale moje vidno polje i jutrom pri buenju i nou kad sam gasio svetlost i sklapao oi na san. Ne znam da li je bilo i da li e jo biti studentskog narataja koji je manje i neurednije spavao, nego to je bio narataj kome sam ja pripadao. Paljenje elektrinih svetlosti bilo je za nas isto to i svitanje. Tada je poinjao na pravi ivot, po kafanama, krmama, parkovima ili studentskim sobama. Svejedno gde, tek glavno je da ne spavamo. Najtea i najbolnija stvar bio je za nas rastanak i trenutak kada se polazi kui na spavanje. I kad bismo ve krenuli kuama, mi smo jo po nekoliko puta pratili jedan4

drugog, esto do zore. I ja sam spadao meu te studente koji su imali odvratnost prema nonom spavanju i nezdravu, neobjanjivu potrebu za bdenjem. I razumljivo je da sam ostajao do pred podne u postelji. Ali ve druge nedelje Liza mi je izjavila odluno da gospiica smatra da moj nain ivota ne valja nita i da u svakom sluaju ne moe dopustiti da se u njenoj kui sobe nametaju tek u podne umesto ve ujutru, kao to radi ceo razuman i pristojan svet. Ni sm ne znam kako ni zato, ja sam se pokorio volji nevidljive gospoice Marijane. I dalje sam dolazio pred zoru, spavao svega tri-etiri sata, a u osam sati ustajao i izlazio iz kue. Naravno da sam zbog toga morao da odspavam po dva-tri sata posle ruka. Samo, ni to nije ilo bez tekoa. Oko tri posle podne poinjao je gotovo svakog dana u susednoj sobi glasan razgovor izmeu gospoice Marijane i nekog oigledno starijeg i vrlo razgovornog oveka. Njegov glas bio je hrapav i mukao, ali jak i prodiran. Zbog enine gluvoe ovek je govorio jo povienim glasom, izgovarajui re po re i esto ih ponavljajui. Draga Marijano, ne moe zamisliti, zamisliti ne moe, kakvo je gadno vreme napolju; pogano vreme, kaem ti. Je li hladno? Ali, nesrea od vremena, kad ti kaem. Tim reima budio bi me obino gost gospoice Marijane iz mog poslopodnevnog sna. One su sporo i grubo prodirale u moju bunovnu svest, u kojoj su jo odjekivale pojedine reenice noanje studentske diskusije o najkrupnijim stvarima u svetu i najveim vrednostima ivota. Ma koliko da sam bio umoran i sanjiv, nije se moglo vie ni pomisliti na spavanje. Bio sam osuen da kroz muan polusan sluam razgovor koji je u susednoj sobi vodilo ovo dvoje starih ljudi, bez i najmanjeg zazora i obzira, ne pomiljajui da bi mogli kome da smetaju, ne pitajui se da li ih ko slua i ta misli o njihovim razgovorima. Ti razgovori kretali su se u najniim oblastima svakidanjice. Najee je bila re o vremenu, o zdravlju i bolestima, o zajednikim poznanicima, koji su uvek nazivani po imenu, pa o kursevima hartija od vrednosti, o cenama na pijaci i vestima iz novina uopte. Stari gospodin promuklog glasa doneo bi obino itavu hrpu novosti, sve iz tih niih regiona ivota, i istresao ih pred staricu, koja bi samo s vremena na vreme upadala u re i zapitikivala svojim reskim glasom beznadeno gluvih ljudi.5

Danas sam sreo Agatu poinje ovek, ali ga ena prekida. Koga? Agatu? ta hoe ona? Nita nee. Ima uticu.

To je i bila njena farba vie gospoica Marijana. Ali boluje od u-ti-ce! Razume? A on lei kod kue; ima iijas, sav je uzet, kae. To je on oduvek imao. Starac guna i prelazi na drugu vest: akcije drutva Montana pale su opet osetno. ena to prima s ogorenim kliktanjem. Dokle e tako? Ja vie nita ne razumem. Ja razumem sve kae gorko starac vie za sebe, jer ena teko da ga uje.