***FILOZOFIJA, NAUKA, METODOLOGIJA - razne diskusije***

Istorijski pregled

U odnosu ps i nauke, kod Aristotela shvatanje onoga to je opte i nuno pruaju samo teorijske nauke - fizika, matematika i prva ps. Ps je ovde dakle samo jedna od nauka, nazvana je prvom jer njen predmet ima logiki prioritet u odnosu na predmete drugih nauka, on je stvarnost kao stvarnost, sopstvena priroda stvarnosti uzeta u neogranienom smislu to onda pravi razliku od posebnih nauka koja ne posmatra stvarnost uopte nego iseca jedan njen deo i prouava samo njegove bitne karakteristike. Ovo je prva kljuna koncepcija nauke, druga dolazi od Bekona u ije vreme se ve uveliko dovelo u pitanje svoenje naunog znanja na oivljavanje one mudrosti koju su dostigli grki velikani, pa je bio neophodan teorijski obraun sa Aristotelovim shvatanjima i njihovim srednjevekovnim varijantama. Prema Bekonovom miljenju, nauka treba da se osamostali i usmeri prema onome to je istinski korisno i vredno za ljude, zato on najpre vri jedno raiavanje terena svojom kritikom idola koji predstavljaju glavnu zapreku na tom putu. Suprotstavlja se dotadanjoj prvoj ps za koju kae da predstavlja impresivno ali besmisleno kombinovanje prirodne teologije i razliitih delova logike, zatim onoga dela prirodne ps koja se bavi principima sa onim drugim delom koji se bavi duom ili duhom, a sve je to udno pomeano i zbrkano. Prava delotvorna nauka treba da se oslanja na novu metodu (izloenu u Novom Organonu), a za nju je razume se najznaajnija prirodna ps koja kao mf prouava formalne i finalne uzroke stvari koji su utvreni i konstantni. U pogledu koncepcije nauke posle Bekona do novijih vremena pokuavalo se nauno saznanje na razne naine zasnovati i pokazati kao nuno, pouzdano, nepromenljivo saznanje kojega iz dana u dan ima sve vie i koje napreduje jednostavnim procesom akumulacije - na podruju ps, sa druge strane, nije bilo ni u najavi takvog jedinstva, njene zamisli ak su bivale sve divergentnije. Optu uverenost u sigurnost i pouzdanost naunog saznanja ozbiljno je doveo u pitanje Hjum svojom kritikom uzronosti, pokazujui kako razum nije u stanju da odreeni sled dogaaja shvati kao nuan, dok nae oseanje ili mata mogu to uiniti polazei od osnove koju nam pruaju obiaj i navika. Ovo je psihologistiko i subjektivistiko stanovite oko koga se podigla silna frka meu teoretiarima naunog saznanja pa su predlagana razna reenja oko onoga to se nazivalo HJUMOV PROBLEM. Prvo takvo znaajno reenje dolazi naravno sa Kantom, gde je sistemska organizacija znanja sada jedna od osnovnih karakteristika nauke, to je Hjum sasvim izgubio iz vida budui da je svu panju poklonio mogunosti induktivne generalizacije. Razvijajui svoje aprioristiko stanovite sa novom koncepcijom saznajnog subjekta koji ima aktivnu ulogu (nasuprot shvatanju da su saznanja samo ponavljanja koja se putem navike registruju u subjektu kao zakoni) u pokuaju spasavanja izvesnosti naunog saznanja po svaku cenu Kant je otiao u krajnost ali istovremeno ukazao i na to da je istinska prirodna nauka nezamisliva bez mf pretpostavki o prirodi (a tako je i sa duhovnim naukama, uvek se potkradu mf pretpostavke! kod Diltaja npr se to pokualo izbei kategorijom ivot ali problem je to i on zauzima jednu formalo mf poziciju u njegovoj ps). Kant deli ps na empirijsku i istu a ovu drugu: ukoliko je samo formalna onda je logika, a ukoliko je ograniena na odreene predmete razuma onda je mf. A moe i drugaije, ako ista ps ispituje mo uma u odnosu prema celokupnom saznanju a priori onda je kritika, a ukoliko je sistem istog uma tj celokupno, istinsko kao i prividno, ps saznanje iz istog uma u sistematskoj povezanosti onda je mf. Kant tako nije odbacivao mogunost gradnje mf sistema, jer u prirodi ljudskog uma je da neprekidno tei ujedinjavanju zakljuaka razumskog saznanja, tei da obuhvati celinu stvarnosti i bia, tei dakle takvom znanju koje prevazilazi ono to je u iskustvu dato.Tako se ps tj mf smatra naukom s obzirom da treba da prui sistem istog uma. Hegel recimo uopte nije bio zainteresovan da raspravlja o tome ta je nauka, ta je ps ili kakav je njihov odnos. U sistemu apsolutnog duha, zakon sveta je logiki zakon a stanovite logike je ak nadmetafiziko! Mf treba da ispita strukturu konkretnog sveta (priroda, duha), a logika prua sistem apsolutne ideje u svom istom obliku - kakogod, jasno je da ovde ps mora da pripadne sredinje mesto, ona je samosvest apsolutnog duha i prevazivali fragmentarnost posebnih nauka koje apsolut mogu da spoznaju ili samo delimino (empirijske nauke) ili u neodgovarajuem obliku (umetnost u formi oseaja, religija u formi predstave). U ps je to naravno preko adekvatnog pojmovnog spekulativnog miljenja...Ps pokazuje ne samo postojanje ve i nunost svojih predmeta, nain na koji oni nuno u razvoju stvorene celine nastaju, razvijaju se, nestaju i prevazilaze se u vie stupnjeve svoje egzistencije, to se postie dijalektikom metodom - nauke to naravno ne rade jer za njih je karakteristian razumski nain miljenja i njegove metode. Hegel nema pretenziju da izvri dijalektizaciju prirodne nauke niti da ospori vrednosti njenim uobiajenim metodama istraivanja OSIM ako se njihovo vaenje ne protegne i na samu ps. On takoe ne odbacuje sasvim razumsko miljenje jer ono je sauvano u umskom miljenju kao prevaziena forma: um bez razuma nije nita, dok je razum bez uma ipak neto, mada svakako su razumske metode neupotrebljive u ps saznanju - one su sa svoje strane samodovoljne i bez unutranjeg odnosa prema dijalektici. Marks smatra da i nauka i ps treba da prevladaju ideoloku svest zbog koje podleu uobraenju da su neto samostalno u odnosu na praksu i ljudsku delatnost - one treba da se otvore prema ivotu ljudi svog doba i njihovoj stvarnoj delatnosti, prema konkretnom duhu vremena. Logiki pozitivizam zadivljen neverovatnim napretkom prirodnih nauka tokom prvih decenija 20.veka usmerio je svu svoju panju na analizu tog najuspenijeg oblika ljudskog saznanja, ograniavajui tako tematiku ps na jedno usko podruje. To su bile one uvene prie o tome kako se nikakav razvoj ne moe primetiti u ps, kako u nauci pojedina pitanja bivaju reena pa se njima prestaje baviti a iskrsavaju nova, dok se u ps od antikih vremena raspravljaju iz poetka ista pitanja. Pozitivisti su priznavali saznajni smisao i znaaj samo iskazima matematike i logike, zatim iskazima prirodnih nauka i onome to su nazivali naunom ps koja se svodila na logiku analizu jezika, dok sva ostala ps za njih predstavlja samo mf besmislice, iskaze bez znaenja s obzirom da za njih ne znamo nain ili metodu njihove (empirijske) provere. Kod kritikih racionalista pouzdano znanje je u matematici i logici budui da je tu re o analitikom ili tautolokom znanju, a u empirijskim naukama nikakve metode ne mogu da obezbede dostizanje izvesnosti. Pa i istorijski razvoj se ne slae sa pozitivistikim poimanjem: kada bi nauka bila onakva kakvom je poz. zamiljaju onda bismo u njoj imali posla samo sa neprekidnim prikupljanjem konanih istina, stvaranjem jedino takvih teorija koje obuhvataju jedna drugu, to se nikako ne slae sa injenicama razvoja nauke koje pre govore o neprekidnom smenjivanju starih i loih, manje istinitih teorija novim, boljim i istinitijim teorijama. Kritiki racionalisti nisu usmereni ni na kakvo suavanje domena ps istraivanja, naprotiv, ps nesumnjivo doprinosi napretku naeg naunog saznanja sveta, i polazne pretpostavke i ideje ps karaktera (koje nisu iskustveno proverene) pokazivale su kroz itavu istoriju put od Talesa do Ajntajna. Pozitivistima su se takoe suprotstavili i egzistencijalisti koji su opravdanost filozofiranja pokazali usredsreivanjem na jedno pitanje kojim se nauke ne mogu baviti - pitanje promiljanja smisla ljudske egzistencije. Teko se moe zastupati stanovite o postojanju nekih otrih granica izmeu nauke i ps. U predmetu istraivanja po pravilu nauka se bavi odreenim delovima sveta a ps celinom. Sve ono to nauka istrauje postavljeno je pred nju kao ve gotov objekt (bezupitno tlo, hipotetiki poetak), a u ps nema toga. U nauci saznanje je posredno, preko hipoteza, a u ps neposredno, celokupnim sklopom ovekovog bia. U pogledu metode za nauku je po svemu sudei najkarakteristinija HIPOTETIKO-DEDUKTIVNA metoda formulisanja hipoteza i njihovog kritikog ispitivanja empirijskim putem uz upotrebu raznovrsnih tehnika proveravanja, dok je za ps najosobenije DIJALEKTIKO POSTAVLJANJE ANTITEZE ili temeljna kritika postojeeg, koje je dobrim delom naa sopstvena tvorevina i to ba preko nauke, i naeg odnosa prema njemu. Ps je teorijsko argumentisanje. U nauci=primena i objanjenje, u ps=smisao i razumevanje. Nauka...ovladavanje prirodom, PS...znaenje. Nauka...reenja, dokazi, PS...pitanja, perspektive. Mada postoje i zajedniki elementi, originalno teorijsko stvaralatvo koje prevazilazi ono dato u iskustvu svojstveno je takoe jednako zreloj i samosvesnoj nauci kao i ps (npr moderna teorijska fizika). Ps se takoe mnogo oslanja na nauno saznanje u mnogim aspektima. Ps uenja veoma podsticajno deluju na nauku (i ne samo na nauku), otvaraju nove perspektive, ona su takoe i regulativne pretpostavke naunog saznanja, a poto izraavaju vladajue naine sagledavanja celine sveta ona odreuju vrste naunih teorija koje bi bilo plauzibilno stvarati. Nita nije toliko prisutno u ovekovim stvaralakim inima kao ps, iako moda nita nije toliko poricano kao ps...Pojam nauke, indukcija/dedukcija i problem objektivne istineMnogi se problemi javljaju tu, nauka se najpre definie kao *sistem proverljivog znanja o objektivnom svetu*, ali onda moe da se zapita da li je matematika nauka - jedan njen deo svakako je ispitivanje kvantitativnih i prostornih odnosa stvarnosti, ali ta emo sa imaginarnim brojevima, diferencijalima, paralelama koje se seku...to su simboli koji se ne odnose ni na kakve pojedinane objekte. U poreenju sa fizikom takoe, velika je razlika, fizika polazi od iskustvenih injenica i prihvata samo one teorije koje su u skladu sa injenicama (hmm pa i nije ba tako ali svakako takve teorije fizike koje ne potuju ovo, a ima ih danas mnogo, pre su svrstavane u ps!), a mat. se razvija izvoenjem raznih operacija sa simbolima u skladu sa odreenim pravilima i uopte ne uzima u obzir zahtev proveravanja u iskustvu kao kriterijum vrednosti svojih rezultata. Ispadne da uvianje razlike izmeu nauke i drugih grana znanja se zasniva, istorijski i logiki, na priznavanju udela koji u njoj igraju sudovi o materijalnom svetu. U matematici takvi sudovi ne igraju nikakvu ulogu, a u ps oni nisu ni manje ni vie vani od sudova koji se smatraju neposrednim i fundamentalnim. Naravno, ps se mahom i ne smatra naukom, a ako se hoe matematika zadrati u toj klasifikaciji moe se nauka definisati kao *sistem optih i apstraktnih stavova izgraenih na temelju konkretnog iskustva o stvarnosti*, mada ovo odreenje je sad preiroko jer bi se pomou njega i neke druge aktivnosti koje ne spadaju u nauku mogle tako okarakterisati, npr to su stavovi ideoloke propagande. Ovi stavovi mogu i ne moraju biti istiniti, ali to nije njihova glavna diferenca od naunih (jer i za njih se u istoriji pokazalo da je ono za ta se verovalo da je istinito zamenilo nekim novim stanovitima), razlika je naravno u postupku kojim se dolazi do stavova. U ideologiji on je zasien iracionalnim i drugim sadrajima, u nauci taj postupak morao bi da bude maksimalno objektivan i racionalan (ist), ali on moe da se javi u dve nastrojenosti.INDUKTIVISTIKA struja misli da je za taj nauni postupak karakteristino da se u njemu polazi od utvrenih iskustvenih injenica, pa se zakljuci iz njih izvode sasvim nepristrasno isto na osnovu pravila logike, i tako se postie objektivnost naune istine. (bez emocija, elja, interesa...)HIPOTETIKO-DEDUKTIVNA struja rei e da je za nauni postupak karakteristino to da se u njemu ne polazi od utvrenih pojedinanih injenica iz kojih bi se putem uoptavanja dolo do optih isto tako sigurnih teorija, ve da se u naunom postupku polazi od nasleenih ili pretpostavljenih optih hipoteza o odreenom skupu pojava, a najvanije je zapravo kako e se sa tim dalje postupati, bitno je naime da se postupa kritiki tj bitno je da se iz tih hipoteza dedukuju odreene konsekvencije koje je moguno intersubjektivno proveriti na osnovu ega se onda ta teorija ili odbacuje ili prihvata do daljnjeg (metoda probanja i greenja). Iz ovog aspekta pretenzije na objektivnu istinitost ne igraju nikakvu ulogu ni u nauci ni u ideologiji, a vano je uoiti protiv induktivista da nije uopte bitno da li e se u postupak kojim se dolazi do odreenih iskaza ukljuiti bilo kakvi sporni sadraji (i uostalom preko kojih e on medija ii), ve je bitno da se ti iskazi kad se jednom do njih doe svesno izloe otroj kritici i intersubjektivnom proveravanju.Induktivisti insistiraju na objektivnoj istini i zastupaju striktno objektivistiku korespodencijalnu teoriju istine, ali tu postoje brojne tekoe. Objektivno postojanje stvari moe biti nezavisno od svesti ali objektivna ISTINITOST postoji samo onda ako postoji svest za koju ona vai. Takoe kroz istoriju kao to je ve spominjano odreene teorije su vaile kao istinite pokazale su se kao pogrene ili delimino istinite to je u potpunoj suprotnosti sa tezom o nezavisnom postojanju istine jer ta teza podrazumeva postojanje jednom za svagda datih istina koje se ne mogu menjati. A jo pritom mogu postojati dve ili vie naunih teorija izmeu kojih nismo u stanju da se odluimo jer su sve potkrepljene odreenim brojem injenica (tako je u ps, logos daje potkrepljenje za sve to je unutar njegovog kruga, a odatle se moe ii ili u pozitivizam ili iracionalizam, to su ekstremi). Mada postoje neki izlazi iz ovoga: prvo to je dijalektizacija i relativizovanje pojma objektivne istine kojim se istie da ljudsko saznanje ne moe biti apsolutno u smislu njegove nepromenljivosti i da je blie deliminoj, priblinoj korespodenciji, drugi izlaz je semantika teorija istine (Tarski) koja uvodi razlikovanje objekt-jezika i metajezika i tako objanjava ta je to zapravo korespondiranje injenicama, no ova teorija nema kriterijum istinitosti. to se tie relativno adekvatne korespodencije moraju biti ispunjena tri uslova: drutvena komunikabilnost, teorijska dokazanost, praktina proverenost. Pod dru.komunikabilnou se podrazumeva da je iskaz formulisan takvim jezikim terminima ije je znaenje jasno, precizno i drutveno razumljivo. Drugi uslov se svodi na to da nauni iskazi treba da budu obrazloeni i u skladu (koherentni) sa drugim znanjima - razlozi koji se navode u prilog njihove istinitosti sa svoje strane mogu biti istiniti ili samo verovatni, pa kada su istiniti oni omoguavaju dokazivanje, ali poto u nauci ipak nije moguno dokazati sve treba da je moguno bar meusobno povezati i uskladiti jedne naune iskaze sa drugima. Praktino proveravanje ceni se u prvom redu s obzirom na tanost predvianja buduih iskustava: iz formulacije jednog naunog zakona mora biti moguno dedukovanje nekog konkretnog iskaza koji opisuje kakva iskustva moemo doiveti pod nekim specifinim uslovima, a ostvarivanje tih uslova u datom trenutku mora dovesti do opaanja predvienih dogaaja. Kada se ovakva predvianja pokau kao tana u viestrukom ponavljanju kaemo da je taj stav uspeno verifikovan i da izraava jedan objektivan zakon stvarnosti. Ali ba ovaj trei uslov zapravo je najproblematiniji. Istorija je pokazala, pogrene teorije mogu biti praktino primenljive, uostalom teorija se ne proverava prosto svojom primenom. Ne moemo proveravati sudove o prolosti, a ni iskaze o svesti drugih ljudi. Ako bismo insistirali na strogoj verifikaciji, iz nauke bi se morali iskljuiti neki iskazi koji joj nesumnjivo pripadaju, jer nijedna teorija ne moe se zapravo u potpunosti proveriti - izvoenje univerzalnih iskaza iz singularnih je logiki neopravdano, ovako bi se iz prirodnih nauka morali iskljuiti svi opti zakoni i teorije. I jo neto, kriterijum verifikacije ne moe da se odri i zbog otvorene strukture termina koji se pojavljuju u naunim iskazima, ta otvorenost strukture sastoji se u tome da ja nae injeniko znanje nepotpuno ne samo u tom smislu to mi nikada ne moemo da zavrimo opis nekog materijalnog objekta ili situacije, ve i zato to uvek postoji mogunost da se desi neto nepredvieno, moemo da doivimo sasvim novo iskustvo koje trenutno ne moemo ni da zamislimo ili da doemo do takvog otkria koje e da utie na itavo nae tumaenje izvesnih injenica.Poper

On u svojoj koncepciji nauke polazi od uverenja da se ne moe postii apsolutno sigurno znanje: nauka nije sistem sigurnih ili dobro utvrenih iskaza niti je sistem koji neumoljivo napreduje ka stanju zavrenosti, ona nije znanje-episteme i ne moe da pretenduje na to da je dostigla istinu pa ak ni verovatnou. Ali to nije ni vano jer njeni motivi su BORBA i TRAGANJE za istinom. Loe shvatanje nauke odaje se upornom tenjom za tanou (kao kod Vitgentajna sa logikom i njenom kristalnom jasnoom). Nauka takoe, za Popera, ne iskljuuje mit, poetsku viziju ili ps spekulaciju. Ono to izdvaja nauku od drugih proizvoda ovekove duhovne aktivnosti je jedna tradicija drugog reda, tj ne samo tradicija iznoenja svojih stavova ve i tradicija svesnog i namernog izlaganja tih stavova kritikoj diskusiji. TAKO JE NAUNO SAZNANJE JEDNIM SVOJIM BITNIM DELOM SLOBODNA KREACIJA, I MADA SE NAE TRAGANJE ZA ZNANJEM RUKOVODI BIOLOKI UTEMELJENOM SKLONOU DA U SVETU OEKUJEMO DETERMINISANU PRAVILNOST, POSTOJANJE ZNANJA KOJE JE NASTALO POMOU SERIJE NEPREDVIDIVIH NOVINA NAJJAI JE RAZLOG DA SE ODBACI SVAKI OPTI, MF DETERMINIZAM. to se tie definisanja ueg pojma, empirijske nauke, to su tekoe koje proizlaze iz injenice da mora biti vie teorijskih sistema sa logikom strukturom veoma slinom onoj koja je u neko odreeno vreme prihvaeni sistem empirijske nauke = ima veoma mnogo, po svoj prilici beskonaan broj *logiki moguih svetova*. Problem je to sistem koji nazivamo empirijskom naukom treba da predstavlja samo jedan svet, stvarni svet naega iskustva. On da bi mogao da predstavlja neprotivrean, moguan svet, mora biti sintetiki, drugo, ne sme biti metafiziki ve svet mogueg iskustva, tree, on mora biti sistem koji se na neki nain razlikuje od drugih takvih sistema jer bi trebalo da bude NA svet iskustva. A kako ga onda izdvojiti? Na osnovu injenice da je bio podvrgnut proverama i da ih je izdrao. Prema ovom gleditu, ISKUSTVO SE JAVLJA KAO KARAKTERISTINA METODA KOJOM SE JEDAN TEORIJSKI SISTEM MOE RAZLIKOVATI OD DRUGIH, tako izgleda da se empirijska nauka ne odlikuje samo osobenom logikom formom ve i metodom. Osnovna karakteristika dakle, prema Poperu, empirijskih iskaza jeste njihova PODLONOST REVIZIJI a to je mogunost da budu kritikovani, opovrgnuti i zamenjeni boljim. On napominje: ako insistirate na strogom dokazu ili striktnom opovrgavanju u empirijskim naukama, nikad neete izvui koristi iz iskustva i nikad iz njega neete uvideti koliko niste u pravu. Btw Poperova zamisao nauke implicitno pretpostavlja objektivnu istinu jer sama ideja greke podrazumeva ideju objektivne istine, mada istovremeno, istina nije jedini cilj nauke. Bez objektivne istine uostalom ne moe se napraviti razlika izmeu iste i primenjene nauke tj nauke koja tei za znanjem i nauke koja tei za moi. Preimustvo objektivne teorije istine je, kae Poper, u tome to nam ona dozvoljava da kaemo da tragamo za istinom ali nikad ne moemo znati kada smo je nali. Mi se onda RUKOVODIMO idejom istine, to je izvestan kriterijum napredovanja prema istini, istinolikosti...Napokon ako i ne znamo i nemamo kriterijum da znamo da li smo dostigli istinu, svakako moemo da uvidimo da nismo, jer dok koherentnost ne prua nikakav kriterijum za istinitost, inkoherentnost i protivrenost nesumnjivo utvruju pogrenost...*RAZLIKA IZMEU OPTE I FILOZOFSKE METODOLOGIJE*Metodologija je isprva nastala u okviru formalne logike da bi se vremenom osamostalila i sve vie usredsreivala na razliite probleme naunog saznanja, a zatim se ukljuila u filozofiju nauke ili izjednaila sa njom. U prvim fazama ona je smatrana primenjenom logikom, jedina razlika izmeu formalne logike i metodologije svodila se na sledee: logika se bavila moguim relacijama izmeu stavova s obzirom na istinitost i lanost ali nezavisno od toga na ta se ti stavovi odnose, a metodologija je obraivala naine utvrivanja njihove injenike istinitosti. Kasnije sa razvitkom metodologije javilo se pitanje razgranienja izmeu teorije saznanja uopte i ove discipline koja za svoj predmet ima samo nauno znanje. U metodologiji nauke prilikom razmatranja problema PRETPOSTAVLJAJU se odreena gledita sa podruja teorije saznanja (i ne samo t.s.), ali se ne tematizuju ve uzimaju kao postulati. Poto je ve u startu podrazumevan osnovni pozitivan stav prema primarnom gnoseolokom pitanju o mogunosti saznanja uopte, jasno je da su u met.nauke neprihvatljiva mnoga stanovita iz t.s., npr neki subjektivistiki pravci, apsolutna skepsa i slino. Takoe su u osnovama met.nauke i mnoge ontoloke i metafizike pretpostavke: o odreenoj struktuiranosti spoljanje stvarnosti, o postojanju reda u njoj koji se moe saznati to onda opravdava i ini smislenim nae traganje za naunim zakonima, o tome da stvarnost postoji nezavisno od subjekta koji pokuava da pronikne u njene zakonitosti, da stvarnost ima smisla sama po sebi, nezavisno od ovekove prakse, ili pak da uvek treba tragati za najjednostavnijim krajnjim elementom u stvarima... Sadraj metodologije nauke (ili opte metodologije? autor one knjige koristi ta dva po svemu sudei sinonimno, al ne znam ba koliko opravdano) je kritika analiza1.metoda dolaenja do naunih teorija, njihovog proveravanja i opravdavanja

2.osnovnih logiko-teorijskosaznajnih pojmova koje nauka koristi (problem, injenica, objanjenje, predvianje, uzronost, zakonitost, hipoteza, teorija, model, sistem itd)

3.naune tehnike (posmatranje, eksperiment, merenje, intervju, anketa, statistika itd)

4.pitanja strategije i organizacije nauke

Sa druge strane sadraj filozofije nauke je diskusija razliitih optefilozofskih orijentacija koje se javljaju u prilazu ciljevima naunog saznanja, u odreivanju osnovnog teorijskosaznajnog pristupa ili pak u pristupu metodi; fil.nauke za razliku od opte metodologije ulazi u neke specifine filozofske probleme naunog saznanja kao to su npr problem empirijske osnove naunog saznanja, problem naune objektivnosti, problem jednostavnosti naunog saznanja, problem razgraniavanja naunog od drugih vrsta znanja, problem filozofskih i vrednosnih pretpostavki nauke, problem nastanka i razvoja naunog saznanja u celini... Fil. nauke je zapravo deo teorije saznanja po mom miljenju, naravno tu je nemogue praviti neka otra razgranienja, kao ni u celoj ovoj prii. A to zato to i pored prividnog osloboenja i masovne specifikacije nauke od filozofije, uvek u periodima krupnijih preokreta, kriza i turbulencija u nauci vidi se da to i nije ba tako - i najrazvijenije nauke dolaze u poloaj da im je u svrhe obezbeivanja sopstvnog daljeg napretka neophodno da zalaze u razmatranja filozofske prirode. Tako su se i deavala najrevolucionarnija otkria...kad god neka nauka zapadne u tekoe (a najee su to metodoloke tekoe) filozofija je ta koja reava stvar. Ajntajn recimo. Metodoloka razmatranja su najpotrebnija u onim trenucima i periodima kada se istraivaka praksa ili metoda neke nauke pokae nedovoljno adekvatnom za dalje uspeno reavanje naunih problema. Kada se stari metodski programi ili paradigme iscrpu zamenjuju se novima, to i jeste napredak nauke, a to ne moe bez filozofske rekonstrukcije shvatanja bilo sveta bilo naeg saznanja. Tako ispadne da metodologija i ne moe da ne bude filozofska i ovo pitanje je presipanje iz upljeg u prazno.Zbog svega ovoga su i najstajale silne konfuzije kroz istoriju, uvek je postojala (i jo uvek postoji) tendencija da se gledita naunika u odreenoj nauci vie slau u pogledu metoda ukoliko je ta nauka na viem stupnju razvoja i egzaknosti, takoe u poetnim fazama neke nauke esto se dogaa da se prenose metode iz drugih nauka i da se tokom istraivanja nekih problema preveliki naglasak stavlja na metodu koja se koristi pa se onda ona neopravdano proglasi optom metodom te nauke...I naravno, metoda nauke koja je trenutno u fazi punog uspona neopravdano se u istoriji pokuavala poistovetiti sa optom metodom cele naunosti, pa su nastajale nepogodne situacije za filozofiju i ostale duhovne nauke...

Filozofska metodologija je nauka o pojavnim oblicima, putevima i nainima postojanja filozofskog miljenja. Opta metodologija (ili metodologija nauke, kako kae onaj autor??) bi bila blia onoj formalno-logikoj grani ustvari, jer ispituje najoptiji metod miljenja uopte (a to moe da se primenjuje i u nauci i u filozofiji)...Tako nekako. S tim to sve zavisi od toga da li se pod naunim znanjem podrazumeva i filozofsko znanje, ili se filozofsko smatra previe izuzetnim i specifinim pa se posmatra odvojeno - zavisi od toga kako se upotrebljava re nauno u krajnjoj liniji.Kod Aimovia: Opta metodologija je ovde prikazana kao teorijska pretpostavka metodologije naunog istraivanja, jer je metodologija nauke nauno znanje i o osnovama filozofskog metoda i njegovim logikim postupcima u naunom miljenju.*VRSTE NAUNIH METODA*

Opti modaliteti naunog metoda su eksperimentalni metod, aksiomatski metod, metod modelovanja, statistiki, kvantitativni, metod posmatranja i sistemski metod. Pod naunim metodom misli se i sveukupna metodoloka zasnovanost jedne nauke, celina logikih, tehnikih i strategijskih postupaka u temeljnom postojanju nauke uzete u zasebnom vidu naunog miljenja, pa se u tom smilu govori o metodu sociologije, psihologije, istorije, knjievnosti i svih drugih nauka ukoliko su dospele do refleksije o svojoj predmetnoj i metodskoj zasnovanosti. Socilogija je jedna od nauka koja je najtemeljnije zasnovala vlastito znanje o svom metodu, za to su zasluni Kont (pozitivni metod), Marks (dijalektika kritika), Dirkem (funkcionalistiki metod, tanije njegova pozitivistika varijanta), dok je Veber dublje prouavao ps temelje sociolokog metoda. to se tie metoda i uopte statusa psihologije, on je moda najproblematiniji u ovim diskusijama...i izgleda do danas nije reen.1.EKSPERIMENTALNI METOD-eksperiment je ogled, opit, pokuaj, proba, eksperimentalan je iskustven, ogledan. To je prevashodno metod otkrivanja (uzronih) relacija meu stvarima i pojavama ije su osobenosti vremenski sled, prostorna povezanost i izvesnost delovanja izmeu tih elemenata. Osim to je metod otkrivanja eksperiment je takoe i metod pokazivanja, demonstracije, zatim i metod proveravanja naunih hipoteza, zakona i teorija. Po svom postupku eksperiment je operativan oblik analitikog ispitivanja, to se naroito odnosi na prirodne pojave. Istraivanja u fizici su bitno eksperimentalna, gde se deava namerno izazivanje prirodnih pojava na osnovu ega se onda izvode zakljuci i formuliu fiziki zakoni. U psihologiji je eksperiment namerno menjanje uslova u kojima se neka pojava javlja, uveni su eksperimenti Pavlova, Kelera, Votsona; neretko se ovde poteu i etika pitanja...U sociologiji eksperiment je mogu kao laboratorijski i u prirodnim uslovima, ispituje se eksperimentalni inioc kao pretpostavljeni uzrok posledice na eksperimentalnom objektu u uslovima eksperimentalne situacije i uporeenja prema kontrolnoj grupi; prigovore eksp.istraivanju uputili su mnogi, Kont, Mil, Dirkem, a Veber predlae radije misaoni eksperiment. Misaoni eksperimenti su karakteristini za ps i savremenu teorijsku fiziku (Schrodingerovamaka npr), uveni je onaj u Dekartovim Meditacijama, a naroito se primenjuje u modernoj ps duha, npr Negel i duhovito nazvano delo Kako je to biti imi... *ekperiment je inae neka vrsta induktivnog izvoenja procesa naunog istraivanja.2.AKSIOMATSKI METOD-...

3.METOD MODELOVANJA-odreen je kao tip konstrukcije, idealni obrazac, uzor, paradigma, reprodukcija objekta, procesa, pojave koja se istrauje. Modeli mogu biti i prirodni objekti, struktura atoma, molekula, elije, organizma. Modelom se ilustruje, objanjava i pokazuje struktura predmeta istraivanja, pa tako imamo Borov model atoma, Hajzenbergov model atoma, Marksov model kapitalistikog drutva, Veberovi modeli idealnih tipova, anatomski model organizima, geometrijski, matematiki modeli...U naukama postoje supstancijalni, strukturalni, funkcionalni modeli (prema tome da li se istrauju sutina, sastav, funkcija), zatim interpretativni, eksplikativni, heuristiki (prema tome da li im je svrha tumaenje, objanjenje, predvianje), mogu biti predmetni i misaoni, materijalni i idealni modeli. Moderne matematike i kibernetike nauke metod modelovanja imaju kao svoj osnovni nain istraivanja.4.STATISTIKI METOD-ide ka preglednosti, preciznosti i objektivnosti, to je opti nauni metod kvantitativnih istraivanja pojava: sakupljanje, ureivanje, prikazivanje, analiza i interpretacija empirijskih podataka u razumevanju pravilnosti dogaanja pojava i procesa. Osnovni pojam statistike je skup. U nekom smislu statistiki metod je metod zajednikih promena u velikim skupovima sluaja. On zapoinje prikupljanjem, odabiranjem i utvrivanjem injenica pomou posmatranja, merenja, brojanja, zatim se injenice klasifikuju u statikim i dinamikim serijama, onda se obrauju podaci i prikazuju tabelarno ili grafiki, raunaju se statistiki brojevi i na kraju izvode opti zakljuci po strogim logikim operacijama. Dve su osnovne vrste statistikih brojeva: st.srednje vrednosti (npr aritmetika sredina) i brojevi disperzije ili devijacije. Meutim, poto se statistikim metodom saeto obavetava o osobinama skupine pojava, ne i o pojedinanim sluajevima tih skupina, i poto st.vrednosti nisu strogo nepromenljive relacije i ne iskazuju nunosti, ovaj metod ne moe biti univerzalan sveopti metod naunog istraivanja.5.KVANTITATIVNI METOD-ovde pripadaju merenje i brojanje. Merenjem se utvruje skala merenja kao odreena kvalitativna interpretacija stvari merenja.6.NAUNO POSMATRANJE-je prikupljanje podataka neposrednim ulnim opaanjem pojava i njihovih procesa. U drutvenim naukama ovaj metod je primeren aktuelnim iskustvenim sadrajima,spoljanjim manifestacijama drutvenog ivota. Posmatranje moe biti participirajue (sa uestvovanjem), sistematsko posmatranje i posmatranje u eksperimentalnim uslovima, ali posmatranjem se ne moe doi u nauci do istine o nunim injenicama objektivne starnosti. Vii pojavni oblik posmatranja je adekvatno posmatranje koje je paljivo, selektivno i sa predznanjem.

7.METOD FORMALIZACIJE-Lajbnic, Karnap, Rasl smatrali su ovaj metod univerzalnim, sveoptim metodom nauka; po njima se formalizacijom mogu aksiomatizovati osnovni pojmovi i principi svake naune teorije. Po Karnapu jezik fizike se sredstvima formalnog jezika moe uzeti kao univerzalni jezik svih prirodnih nauka. Formalizacija je simboliko oznaavanje strukturne forme misli po odreenim pravilima i zakonima u obliku znakovnih sistema. Primeri: diferencijalni, integralni brojevi, Hajzenbergove matrice...

8.SISTEMSKI METOD-je istraivanje objekata kao sistema vlastitih elemenata i sistema objekata u sveoptem sistemu objekata; to je nain izgradnje opte teorije sistema a on je analitiki i sintetiki, induktivni i posebno, deduktivni nain. (?)

*AKSIOMATSKI METOD*

Aksiomatski metod je moderan oblik deduktivnog rasuivanja u nauci, to je nain izgradnje naune teorije putem aksioma i postulata iz kojih se log.rasuivanjem izvode teoreme posedstvom dokazivanja. To je deduktivni put i put formalizacije u nauci, posebno u matematici, logici i nekim delovima fizike, on zapoinje sa Aristotelom i Euklidom ali su tek moderna matematika i fizika naznaile bitnost aksiomatskog naina ustrojstva naunih teorija. Kod Euklida geometrija je predstavljena kao deduktivni sistem stavova iz definicija, postulata, aksioma i propozicija - definicije su odredbe pojmova take, linije, figure itd, postulati su stavovi uveni je recimo o paralelnosti, a aksiom je npr celina je vea od dela. Aksiomi su najoptiji opti stavovi, apsolutni principi bia i miljenja, teoreme se na njima zasnivaju (teoreme iako su opte ipak se mogu deduktivno izvsti); aksiom nije ni istinit niti laan stav, on zapravo i nije stav, to je jedna propozicionalna funkcija, proizvoljna formalna osnovna hipoteza o strukturi predmeta. Istinitost teorema nije oigledna, one se mogu i moraju dokazivati, a za aksiome se uvek tvrdilo da je njihova istinitost evidentna i jasna po sebi, to je ozbiljno dovedeno u pitanje tokom povesti naravno. Aristotel je recimo za vrhovni princip celokupnog naeg saznanja uzeo princip neprotivrenosti a povodom njegove istinitosti kae se samo da nije mogue da bude drugaije. Uinjeni su razni pokuaji da se objasne poreklo i priroda aksioma, oni su (Lajbnic npr) smatrani uroenim idejama razuma (budui da ulno iskustvo daje samo pojedinane ili indukovane stavove), ili pak steenim stavovima na osnovu empirijskog iskustva pomou apstrakcije i indukcije(Lok npr); po treem shvatanju aksiomi su proizvedeni stavovi (dakle radi se o subjektivno stvaralakom karakteru), bilo na osnovu iskustva bilo na osnovu razuma, kao osnovne konvencije jednog oblika miljenja odnosno jezika (Vitgentajn). U semantikoj logici i logikom pozitivizmu aksiomi su nominalne definicije, u kom sluaju su u odnosu na objektivnu realnost - fikcija. Mil ih recimo shvata empirio-racionalistiko. Formalistiko shvatanje aksioma imamo kod Kanta i savremenih logikih formalista. Kod Kanta oni idu iz apriorizma dabome i to je nunost zasnovana u prirodi naeg razuma, a kod ovih aksiomi se proizvode sasvim slobodno i proizvoljno na osnovu izbora osnovnih simbola i njihovih kombinacija, nema tu nikakve veze sa ulnom ili bilo kojom drugom realnou. Krajnje formalistiko stanovite kae da su aksiomi propozicionalne funkcije, isti formalni kalupi i modeli konkretnih stavova, zato ne mogu biti ni istiniti ni lani (jer ne odnose se na predmete) i samim tim su proizvoljni, i postoji pluralizam takvih sistema. Meutim, sve su ovo propusti i jednostranosti, racio struja objanjava nunost ali ne moe da objasni referencu na realnost, dok empiro struja objanjava referencu postavljajui je u ulnost ali ne moe da objasni nunost. Sistem postavljen aksiomatskim metodom sadri u sebi osnovne pojmove ili simbole, aksiome i teoreme izvedene iz njih, logike konstante, pravila formacije i transformacije aksioma, a osnovni principi aksiomatskog metoda su neprotivrenost, konzistentnost (iz aksioma se ne moe izvesti jedan sud i njegova negacija), koherentnost, potpunost (aksioma mora biti tano toliko koliko je potrebno da se izvedu sve teoreme), nezavisnost (nijedan aksiom ne moe se izvesti iz drugog aksioma). Rezultat takvog metoda je egzaktnost i sistematinost izvoenja nauke. Pitanje o poreklu i prirodi aksioma zapravo je pitanje da li nunost aksioma potie iz prirode bia kako to tvrdi Aristotel (ontoloki racionalizam), ili iz prirode razuma kako kae Kant (gnoseoloki racionalizam), ili su logiki aksiomi konvencionalne, formalne i tautoloke tvorevine (logiki pozitivizam), ili su pak oni sveopti principi saznanja sutine predmeta (dijalektika logika-tu je navodno reen taj problem jednostranosti u shvatanju, gde najosnovniji logiki aksiomi izraavaju sutinsku odreenost svih predmeta saznanja kao delova objektivne stvarnosti).

*MILOVA KLASIFIKACIJA INDUKTIVNIH METODA*Don Stjuart Mil razradio je metodske postupke kauzalne, uzrone indukcije, pa po njemu valja razlikovati metod slaganja, metod razlike, metod slaganja i razlike, metod zajednike promene, i metod ostatka. Ovo su ujedno i metodski postupci eksperimentalnog metoda empirijskog istraivanja, postupci otkrivanja uzronih i posledinih odnosa meu pojavama sa predhodnim uverenjem u postojanje apsolutne uniformnosti (jednoobraznosti) prirode. 1.KANON SLAGANJA: ako dva ili vie sluajeva pojave koja se ispituje imaju samo jednu zajedniku okolnost, onda je ta okolnost u kojoj se svi sluajevi slau uzrok ili posledica date pojave.

2.KANON RAZLIKE: ako jedan sluaj u kome se ispitivana pojava dogaa i drugi sluaj u kome se ona ne dogaa imaju sve zajednike okolnosti osim jedne, i to one koja se javlja u prvom sluaju, onda je ta okolnost u kojoj se oba sluaja meusobno razlikuju posledica, ili uzrok, ili nephodni deo uzroka te pojave.3.KANON SLAGANJA I RAZLIKE: ako dva ili vie sluajeva u kojima se pojava deava imaju samo jednu zajedniku okolnost, a dva ili vie sluajeva u kojima se ona ne dogaa nemaju nita zajedniko osim odsustva te okolnosti, okolnost po kojoj se jedino razlikuju dva skupa sluajeva jeste posledica, ili uzrok, ili neophodan deo uzroka pojave.

4.KANON OSTATKA: ako se od neke pojave odvoji deo za koji se ve iz prethodnih indukcija zna da je posledica izvesnih antecedenata, ostatak pojave je posledica preostalih antecedenata.

5.KANON ZAJEDNIKIH PROMENA: svaka pojava koja se menja na neki nain kad god se menja neka druga pojava na neki poseban nain ili je uzrok, ili posledica te pojave, ili je povezana na izvestan nain uzronom vezom sa tom pojavom.

Mil je postavio ovaj osnov kanona za induktivni metod kako bi ponudio nain otkrivanja uzroka neistraenih pojava i nain dokazivanja pretpostavljenih uzrono-posledinih odnosa, ali ovi postupci meutim, sami po sebi, ne moraju uvek dovesti niti do eljenih otkria niti do dokaza, premda mogu u izvesnom smislu olakati nain induktivnog istraivanja.

(ZATO? i ta uopte ima da se kae na ovu temu?!)

*SPOR O POZITIVIZMU*

*PROBLEM DISKONTINUITETA U METODOLOGIJI ISTORIJSKIH NAUKA*

Fuko zapoinje svoje izlaganje opisom ambivalentne situacije u savremenim naunim istraivanjima: ve decenijama, kae on, istoriari radije obraaju panju na duga razdoblja kao da pokuavaju da ispod politikih dogodovtina i njihovih epizoda iznesu na videlo dana postojane i teko naruive ravnotee, nepovratne procese, stalne regulacije, pojave odreenog smera koje dostiu vrhunac i preobraaju se nakon vekovnih kontinuiteta; sa druge strane, u disciplinama koje se nazivaju istorijom ideja, istorijom nauke, istorijom ps, istorijom misli i knjievnosti (a koje uprkos svom nazivu u velikoj meri izmiu istoriarevom radu i njegovim metodama) panja se prenela sa irokih jedinica koje su opisivane kao razdoblja ili vekovi prema FENOMENIMA PREKIDA. U velikim kontinuitetima misli, masivnim i homogenim manifestacijama duha ili kolektivnog mentaliteta, pod upornom tendencijom nauke koja se trudila da postoji i bude dovrena od samog svog poetka sada se nastoji otkriti upad prekida iji su statusi i naravi vrlo razliiti. Vie se ne postavlja problem tradicije i traga nego PRESEKA i GRANICE, vie ne problem temelja koji traje nego problem PREOBRAAJA. I to otvara celo polje novih pitanja: kako specifikovati razliite pojmove koji omoguavaju da se misli DISKONTINUITET, PRAG, RASKID, PRELOM, MUTACIJA, PREOBRAAJ? Kako uvesti razliite nivoe na koje se moemo smestiti i od kojih svaki sadri svoje razdeobe i svoj oblik analize, koji je nivo interpretacije, koji je nivo strukturalne analize, kojem nivou pripisujemo uzronost? Istorija misli, saznanja, ps, knjievnosti po svemu sudei umnoava raskide i naglaava otrinu svih diskontinuiteta, dok istorija u pravom smislu potiskuje provalu dogaaja u korist struktura koje nisu nepostojane. Meutim, i u jednom i u drugom sluaju bili su postavljeni isti problemi ali su oni na povrini izazvali obrnute uinke; ovi problemi mogu se rezimirati jednom rei - stavljanje u pitanje dokumenta. I tu se dolazi do odreenja dve istorije...najpre je ona polazei od onoga to dokumenti govore, ponekad u pola glasa, nastojala rekonstruisati prolost iz koje oni proizlaze i koja je sada daleko iza, pa je dokument uvek bio tretiran kao govor jednog sada uutkanog glasa i njegov bledi trag koji se sreom moe odgonetnuti. Ali, kako istie Fuko, jednom mutacijom koja nije od danas, ali koja nesumnjivo jo nije zavrena, istorija je promenila svoj stav u odnosu na dokument, pa prvi zadatak koji ona sebi postavlja jeste ne da ga tumai ve da ga obrauje iznutra: ona ga organizuje, kroji, rasporeuje, razmeta po nivoima, utvruje nizove, definie jedinice, opisuje odnose...Dokument vie nije nekakva nepokretna materija. Istorija nije vie nekakvo hiljadugodinje kolektivno pamenje koje pomou materijalnih dokumenata osveava svoje uspomene, ona je obrada i odelotvorenje - istorija je izvestan nain na koji jedno drutvo daje status i obradu jednoj dokumentarnoj masi od koje je ono neodvojivo. Igrajui se reima, Fukova kae da je istorija u svom tradicionalnom obliku nastojala da upamti spomenike prolosti i da ih preobrazi u dokumenta, dok je u nae vreme istorija ono to preobraava dokumenta u spomenike. Bilo je jedno vreme kada je arheologija kao disciplina koja se bavi nemim spomenicima, mrtvim tragovima, objektima bez konteksta i stvarima preostalim iz prolosti, teila ka istoriji i dobijala smisao tek uspostavljanjem istorijskog diskursa...u nae vreme, ISTORIJA TEI ARHEOLOGIJI. Ovo ima vie posledica, Fuko nabraja etiri:1.Pre svega to je ve pomenuti povrinski uinak, umnoavanje prekida u istoriji ideja i iznoenje na videlo dugih perioda u istoriji u pravom smislu. Za tradicionalnu istoriju niz je bio dat a ona ga je samo trebala precizirati, sada se postavlja problem uspostavljanja nizova! Za svaki od njih treba odrediti elemente, utvrditi mu granice, izneti na videlo njemu svojstven tip odnosa, formulisati njegov zakon, i pored toga opisati odnose izmeu razliitih nizova da bi se tako uspostavili nizovi nizova ili tabele: otud umnoavanje slojeva i specifinost hronologije, otud nunost da se razlikuju ne samo vani dogaaji sa dugakim lancem posledica nego i nevani dogaaji sasvim razliitog nivoa. Pojava dugih perioda u dananjoj istoriji nije povratak filozofijama istorije i velikim dobima sveta nego je ona uinak metodoloki osigurane razrade nizova, a u istoriji ideja ista mutacija je izazvala obrnuti uinak (dakle smatra se da je zbog promenjenog odnosa neke *istorijske svesti* (uslovno reeno) prema dokumentu nastao ovaj kontrarni odnos u istoriji uopte i istoriji ideja, one su dva lica istog procesa a sve je zbog tih nizova - nova istorijska svest nema date nizove nego ih uspostavlja pa se to odrazilo u istoriji uopte kao naglaavanje dugih perioda, a u istoriji ideja kao naglaavanje kriznih taaka preloma, mada mi nije ba jasno zato ali nevermind). U istoriji ideja dakle ta mutacija razgradila je nizove uspostavljene teleologijom uma i dovela u pitanje teme konvergencije i dovrenja, dovela u sumnju mogunosti totalizacije. Nizovi ne mogu tu da se svedu na linearni obrazac, pa su se namesto kontinuirane hronologije uma pojavile lestvice razluene jedne od drugih, protivne jedinstvenom zakonu, esto kao nosioci jednog tipa istorije koji je svojstven svakoj od njih, nesvodive na opti obrazac jedne svesti koja stie, napreduje i sea se. 2.Druga posledica je to pojam diskontinuiteta zauzima kljuno mesto u istorijskim disciplinama. Za istoriju u tradicionalnom obliku ono diskontinuirano nudilo se u vidu rasutih dogaaja koje je zapravo trebalo zaobii, svesti, izbrisati, zarad pojave kontinuiteta. Diskontinuitet je bio beleg vremenske rasprenosti koju je istoriar trebalo da iskljui iz istorije, a danas je postao jedan od osnovnih elemenata istorijske analize. Sada predstavlja jednu namernu operaciju istoriara a ne vie ono to on protiv svoje volje dobija od materijala kojim se bavi, on je rezultat istoriarevog opisa i uzima specifini oblik i funkciju zavisno od podruja i nivoa u koje je ukljuen jer ne govori se o istom diskontinuitetu u npr epistemologiji i tehnici. DISKONTINUITET=granice nekog procesa, prevojne take neke krivulje, preokretanje nekog regulativnog kretanja, krajnje take neke oscilacije, prag nekog funkcionisanja, trenutak poremeaja neke krune uzronosti

=ISTOVREMENO I SREDSTVO I PREDMET ISTRAIVANJA!!!

On nije prosto pojam u diskursu ve ga diskurs potajno pretpostavlja, jedna od najbitnijih crta nove istorije je upravo to premetanje diskontinuiranog, njegov prelaz od prepreke na praksu, njegovo ukljuivanje u diskurs istoriara u kome vie ne igra ulogu spoljanjeg usuda koji treba iskljuiti nego ulogu operativnog pojma koji se koristi. On vie nije negativ istorijskog itanja, njegovo nalije, neuspeh i granica njegove moi, nego pozitivni element koji odreuje njegov predmet.

3.Tema i mogunost jedne globalne istorije poinju da iezavaju a nazire se obris onoga to bi se moglo nazvati optom istorijom. Globalna nastoji da rekonstruie oblik celine neke civilizacije, materijalno ili duhovno naelo nekog drutva, znaenje zajedniko svim pojavama nekog razdoblja, zakon njegove kohezije...ona pretpostavlja da se iza svega mora moi ustanoviti sistem homogenih odnosa. Globalna ide na celinu, opta na rasprenost! Opta se bavi tim nizovima, nizovima nizova, i tabelama. (:D)4.Metodoloki problemi nove istorije: uspostavljanje korpusa dokumenata, ustanovljavanje naela izbora, odreenje nivoa analize i elemenata koji im odgovaraju, specifikacija metode analize, razgranienje skupova i podskupova koji artikuliu izuavani materijal, odreivanje odnosa koji omoguavaju da se jedan skup okarakterie. Jasno je samo sa ovim navoenjem koliko je sada ova situacija drugaija u odnosu na tradicionalna pitanja o umnosti, svrhovitosti, blabla.Cela ta mutacija istorije jo nije ni dovrena, a koreni su joj kod Marksa. Trebalo joj je puno da izazove svoje uinke, kae Fuko, kao da se tamo gde smo navikli da traimo poreklo, da se beskrajno vraamo na ono to je u temelju, da uspostavljamo tradicije i projektujemo teleologije (u ps), osea posebna odbojnost prema tome da mislimo razmake i rasipanja. Ali za to postoji dobar razlog. Jedna istorija neprekidnog kontinuiteta koja bi svuda oko onog to ljudi govore i rade tkala mrane sinteze koje to anticipiraju, pripremaju i beskrajno vode prema budunosti bila bi zapravo privilegovano pribeite za suverenitet svesti. Kontinuirana istorija je neophodni korelat utemeljujue funkcije subjekta i jemstvo da e mu sve ono to mu je izmaklo biti vraeno, izvesnost da vreme nee rasuti nita to nee vratiti u obnovljeno jedinstvo, obeanje da e sve stvari udaljene razlikom subjekt moi jednog dana u obliku istorijske svesti ponovo da prisvoji. (a zato je subjekt odreen tom potrebnom...? jel to nekakva njegova uroena tendencija i sklonost ili su drugi faktori u pitanju?? moda pitanje egzistencije...) Pojavila su se u meuvremenu razna RASREDITENJA, pa se pokuavalo po svaku cenu spasiti suverenitet subjekta. Rasreditenje je izvrio Marks, i Nie takoe. A reakcije su bile iste, uvek se nastojalo vratiti koherentnosti, telosu, temelju, odrati racionalnost. Rasreditenje su uinile i psihoanaliza, lingvistika i etnologija(?), ovo sa psihoanalizom je dobar primer=rasreditenje subjekta u odnosu na zakone njegove elje, igre njegovih diskursa, kada je postalo jasno da ovek ne moe da poloi raun o svojoj seksualnosti, svome nesvesnom...Zato se kao reakcija javlja ta kontinuiranost istorije koja je morala da bi bila uspena da u samim istorijskim analizama porekne diskontinuitet: pa su tako antropologizovali Marksa i od njega napravili istoriara totaliteta sa govorom humanizma, tako je i Nie protumaen jezikom transcendentalne ps a njegova genealogija svedena je na nivo jedne potrage za onim izvornim. Tako je ostavljeno po strani, kao da ga nikada nije ni bilo, celo to polje metodolokih problema koje nova istorija danas postavlja. ue se dakle povika svaki put kada se u nekoj istorijskoj analizi otvoreno upotrebi kategorija diskontinuiteta, ali to nije kuknjava za istorijom ve za iezavanjem ONOG OBLIKA KOJI JE POTAJNO U CELINI UPUIVAO NA SINTETIKU DELATNOST SUBJEKTA. Ona je njemu bila sklonite, mesto poinka, IZVESNOSTI, izmirenja i spokojnog sna, poslednje utoite antropoloke misli u koje su se hteli zatoiti svi koji su se okrenuli protiv njega...to je ideoloka upotreba istorije!! Reavanje od poslednjih antropolokih zavisnosti moe da se desi u poduhvatu nove metode...*ARHEOLOGIJA ZNANJA I EPISTEMOLOGIJA*Fuko najpre razgraniava arheologiju od onoga to ona nije, iako tako moe delovati. Arheologija ne opisuje discipline, one u najboljem sluaju mogu posluiti kao zaetak opisa pozitiviteta ali nikako ne odreuju njegove granice. Daje se primer sa Istorijom ludila ija je uporina taka bila pojava psihijatrijske discipline poetkom 19.veka: pre ovog vremena ona je u medicinskim raspravama izgledala potpuno drugaije u svojoj strukturi, organizaciji, praktinoj primeni itd, a ono to je uinilo moguom kasnije, ono to je odredilo tu veliku promenu u ekonomiji pojmova, analiza i dokazivanja jeste cela jedna igra odnosa izmeu hospitalizacije, uslova i procedura drutvenog iskljuivanja, pravosudnih pravila, normi industrijskog rada i buruaskog morala, dakle to je CEO JEDAN SKUP KOJI ZA TU DISKURZIVNU PRAKSU KARAKTERIE OBRAZOVANJE NJENIH ISKAZA. Ova praksa se pri tom ne pokazuje samo unutar jedne discipline sa naunim statusom i pretenzijama, ve je takoe na delu i u pravnim tekstovima, u knjievnom izrazu, u ps razmiljanjima, politikim odlukama, svakodnevnom govoru i mnenjima. DISKURZIVNA TVOREVINA NA IJE POSTOJANJE UKAZUJE PSIHIJATRIJSKA DISCIPLINA NI IZBLIZA SE NE POKLAPA SA NJOM VE SA SVIH STRANA PREVAZILAZI NJENE OKVIRE. Dakle ne radi se tu o opisu (naune) discipline, ona nije ni bila formulisana kao disciplina (u ovom sluaju) niti mora biti, jer je uvek na delu jedna diskurzivna praksa koja otvara prostor nauci ali se ne podudara sa njom. Pa da li se onda moda pod nazivom diskurzivne tvorevine oznaava neka retrospektiva nauke na njenu sopstvenu prolost i zaetke? Ne, jer neki pozitivitet moe dosta dobro da razjanjava izvestan broj iskaza ali takoe uvek i ostavlja po strani mnoge druge analize. Diskurzivne tvorevine nisu budue nauke u trenutku u kome su one jo uvek nesvesne sebe samih, a svakako da da ih ne moemo poistovetiti ni sa onim oblicima koji odmah iskljuuju svaku naunost jer to nije tako. Pozitiviteti ne karakteriu oblike saznanja bilo da su to a priori uslovi ili oblici racionalnosti koji su se mogli istorijski javljati, oni isto tako ne odreuju stanje spoznaja u datom vremenskom trenutku. Analizirati pozitivitete znai pokazati po kojim pravilima jedna diskurzivna praksa moe obrazovati grupe objekata, skupove iskaza, igre pojmova, nizove teorijskih izbora, a ovako obrazovani elementi ne sainjavaju jednu nauku sa odreenom strukturom idealiteta jer je re o daleko manje striktnim odnosima. Meutim to isto tako nisu spoznaje nagomilane jedne pored drugih proizile iz raznih iskustava i povezane samo identitetom subjekta koji ih poseduje. Pozitiviteti su ono POEV od ega se izgrauju stavovi, oni obrazuju PREDUSLOV onome to e se pokazati i funkcionisati kao spoznaja ili iluzija, prihvaena istina ili odbaena zabluda, konana tekovina ili savladana prepreka. Jasno je da se oni ne mogu shvatiti kao kao neko doivljeno iskustvo jo uronjeno u uobrazilju ili opaanje koje bi se onda kroz istoriju imalo preuzeti u obliku racionalnosti, to nije neki stadij u kretanju od neposredne spoznaje do apodiktinosti. Radi se o elementima koji moraju biti obrazovani diskurzivnom praksom da bi se eventualno uspostavio nauni diskurs specifikovan ne samo svojim oblikom i strogou nego i objektima kojima se bavi, tipovima iskaza koje uvodi u igru, pojmovima koje upotrebljava i strategijama koje koristi. NAUKA SE NE DOVODI U VEZU SA ONIM TO MORA BITI DOIVLJENO (DA BI BILA ZASNOVANA NJOJ SVOJSTVENA INTENCIJA IDEALITETA) VE SA ONIM TO MORA BITI REENO (DA BI MOGLO BITI DISKURSA KOJI EVENTUALNO ODGOVARA EKSPERIMENTALNIM ILI FORMALNIM KRITERIJUMIMA NAUNOSTI). Skup elemenata pravilno obrazovanih diskurzivnom praksom (neophodnih za uspostavljanje jedne nauke ali ne nuno predodreenih da je omogue) je ZNANJE. Znanje je ono o emu se moe govoriti u okviru jedne diskurzivne prakse koja time biva specifikovana, ona je obrazovana razliitim objektima koji e stei ili ne nauni status (u psihijatriji nije znanje ono to se smatralo istinitim ve je to skup ponaanja, osobenosti, devijacija o kojima se moe govoriti u okviru psihijatrijskog diskursa. Znanje je prostor u kome subjekt moe zauzeti poloaj da bi govorio o objektima kojima se bavi u svom diskursu (skup funkcija pogleda, ispitivanja, pretraga, beleenja i odluka koje moe vriti subjekt medicinskog diskursa u ovom primeru). Znanje je takoe polje koordinacija i subordinacija iskaza u kojima se pojmovi pojavljuju, definiu, primenjuju i preobraavaju. Znanje je napokon odreeno mogunostima upotrebe i prisvajanja koje nudi diskurs (radi se o takama artikulacije).

Ima znanja koja su nezavisna od nauka ali nema znanja bez jedne definisane diskurzivne prakse.

Ne kree se to vie po sistemu SVEST-SAZNANJE-NAUKA, princip arheologije je DISKURZIVNA PRAKSA-ZNANJE-NAUKA; problem u elementu saznanja je to on nikada ne moe da se oslobodi inioca subjektivnosti pa se tu i protiv volje dolazi do transcendentalnih pitanja, arheologija naprotiv svoju taku oslonca ima u znanju tj u jednoj oblasti u kojoj je subjekt nuno situiran i zavisan i ne moe da se pojavi u liku nosioca...!Znanje osim toga nije sadrano samo u dokazima nego isto tako moe biti i u fikcijama, matarijama, razmiljanjima, pripovestima, institucionalnim uredbama, politikim odlukama...

Jednom uspostavljena, nauka ne preuzima na sebe i svoj sopstveni razvoj sve ono to je obrazovalo diskurzivnu praksu u okviru koje se ona pojavljuje, ali ni ne odbacuje znanje koje je okruuje. Znanje nije epistemoloko gradilite koje nestaje u nauci koja ga dovrava: nauka se smeta u jednom polju znanja i tu igra jednu ulogu koja se razlikuje prema razliitim diskurzivnim tvorevinama i preinauje sa njihovim mutacijama. U svakoj diskurzivnoj tvorevini nalazi se specifini odnos izmeu nauke i znanja, a arheoloka analiza umesto da izmeu njih definie odnos iskljuivanja ili izuzimanja treba pozitivno da pokae kako se jedna nauka upisuje i funkcionie u elementu znanja. U tom prostoru igre nesumnjivo se takoe uspostavljaju i specifikuju odnosi ideologije prema naukama. Zahvat ideologije u nauni diskurs i ideoloko funkcionisanje nauka ne artikuliu se u ravni njihove idealne strukture (mada se i tu moe uoiti), niti u ravni njihove tehnike upotrebe (mada moe imati svoje uinke), niti u ravni svesti subjekta koji je izgrauju, ve se artikuliu TAMO GDE SE NAUKA OMEUJE UNUTAR ZNANJA. Nauka iznalazi svoje mesto u okviru jedne diskurzivne pravilnosti gde se ona tako ravija i funkcionie u celom jednom polju diskurzivnih i nediskurzivnih praksi, a pitanje ideologije postavljeno nauci je zapravo pitanje njenog postojanja kao diskurzivne prakse u funkcionisanju sa DRUGIM praksama. Ispitati nauku kao praksu meu drugim praksama znai usmeriti se na ideoloko funkcionisanje jedne nauke.Momenat u kome se neka diskurzivna praksa individualizuje i zadobija svoju autonomiju, momenat u kome se uspostavlja jedan sistem obrazovanja iskaza naziva se PRAG POZITIVITETA. Kada se u igri jedne diskurzivne tvorevine profilira jedan skup iskaza i pretenduje makar i neuspeno na to da se pribavi vaenje normama verifikacije i koherencije, i kada u odnosu na znanje on ima dominantnu funkciju uzora kritike ili verifikacije kaaemo da diskurzivna tvorevina prelazi PRAG EPISTEMOLOGIZACIJE. Kada takav epistemoloki lik udovoljava izvesnom broju formalnih kriterijuma (kada njegovi iskazi odgovaraju ne samo arheolokim pravilima formacije nego jo i izvesnim zakonima konstrukcije stavova) kazaemo da on prelazi PRAG NAUNOSTI. Kad taj nauni diskurs bude mogao da odredi aksiome koji su mu nuni, elemente koje koristi, stavne strukture koje su za njega legitimne kazaemo da je on preao PRAG FORMALIZACIJE. VREMENSKI RASPORED TIH RAZLIITIH PRAGOVA, NJIHOV REDOSLED, RAZMAK, EVENTUALNA PODUDARNOST, NAIN NA KOJI ONI MOGU DA SE IMPLICIRAJU, USLOVI U KOJIMA SE ONI JEDNI ZA DRUGIMA JAVLJAJU, SVE TO PREDSTAVLJA ZA ARHEOLOGIJU GLAVNO PODRUJE NJENOG ISTRAIVANJA. Zato? Zato to ta hronologija nije pravilna ni homogena, to nisu neki prirodni stupnjevi biolokog sazrevanja, radi se o dogaajima ije irenje nije evolutivno, ne prelaze ih sve diskurzivne tvorevine u isto vreme, tako se i deli istorija ljudskog saznanja, svaka od njih ima osobeni razvoj. Matematika recimo je jedina diskurzivna praksa koja je u isti mah prela sve pragove! To objanjava inenicu da je njena pojava istovremeno tako zagonetna (tako malo dostupna analizi, zgusnuta u oblik apsolutnog poetka) i tako valorizovana (poto vai kao iskon i osnov). Mnotvo pragova koji se mogu naznaiti doputa razliite oblike istorijske analize:-rekurentna analiza moe da se vri samo unutar jedne uspostavljene nauke kada je jednom ve preen njen prag formalizacije, gde svaka istorijska peripetija ima svoj formalni nivo i svoje mesto. Ova analiza se smeta unutar nauke i sve njene epizode premeta u zgradu koju ona sainjava i njenu formalizaciju pria dananjim formalnim jezikom.

-epistemoloka istorija nauka smeta se na prag naunosti i pita se o nainu na koji je on mogao biti preen, tu treba znati npr kako se jedan pojam jo uvek optereen metaforama i imaginarnim sadrajima proistio i mogao dobiti status i funkciju naunog pojma. Ili saznati na jedan optiji nain kako je neka nauka uspostavljena preko i protiv jednog prednaunog nivoa, ova analiza pokazuje ega se nauka oslobodila i ta je sve morala odbaciti od sebe da bi dostigla prag naunosti, samim tim ovaj opis nuno je obeleen suprotnou istine i zablude, racionalnog i iracionalnog, prepreke i plodnosti, istoe i neistoe, naunog i nenaunog.

-arheoloka istorija usredsreuje se na prag epistemologizacije, nastoje se razotkriti diskurzivne prakse ukoliko one otvaraju prostor za jedno znanje i ukoliko to znanje zadobija status i ulogu nauke. To znai pokazati kako uspostavljanje neke nauke i eventualno njen prelazak na formalizaciju moe imati svoju mogunost u nekoj diskurzivnoj tvorevini i u preinakama njenog pozitiviteta. Polazei od opisa diskurzivnih praksi nastoji se odrediti kako i po kojoj pravilnosti i na osnovu kojih preinaka je mogao biti otvoren prostor procesima epistemologizacije, dosezanju do normi naunosti i moda do praga formalizacije, nastoji se opisati cela ta IGRA.Analiza diskurzivnih tvorevina, pozitiviteta i znanja u njihovom odnosu prema episemolokim likovima i naukama jeste ono to se naziva ANALIZOM EPISTEME, da bi se razlikovala od drugih moguih oblika istorije nauka. Pod episteme se podrazumeva: skup odnosa koji u odreeno doba mogu da objedine diskurzivne prakse koje omoguavaju epistemoloke likove, nauke, nauke i eventualno formalizacije; to je nain na koji se vre ovi prelazi. Episteme nije jedan oblik saznanja ili tip racionalnosti koji bi, proimajui razliite nauke, manifestovao suvereno jedinstvo jedne subjektivnosti, duha ili epohe, ve skup odnosa koji se unutar date epohe mogu otkriti izmeu nauka kada ih analiziramo na nivou diskurzivnih pravilnosti. Opis episteme otvara neiscrpno polje i nikada ne moe biti zavren. Episteme je pokretljiv skup razdeoba, razmaka, podudarnosti koje nastaju i nestaju. On je skup odnosa izmeu nauka, epistemolokih likova, pozitiviteta i disk.praksi, on je ono to u pozitivitetu disk.praksi ini moguim postojanje epistemolokih likova i nauka. Analiza episteme ne stavlja u zagonetki naunog diskursa na probu njegovo pravo da bude nauka ve injenicu da on postoji. A taka u kojoj se ta analiza odvaja od svih ps saznanja jeste u tome to ona tu injenicu ne dovodi u vezu sa instancom izvorne datosti koja bi u tscndl subjektu utemeljivala i injenicu i pravo, nego u vezu sa procesima jedne istorijske prakse. Ostaje pitanje, da li je usmerenost na episteme jedini put koji se otvara arheologiji? Lako mogu da zamislim, kae Fuko, arheologije koje bi se razvijale u razliitim pravcima, pa tu navodi za primer seksualnost, tu knjigu je kasnije zaista i napisao. Ne samo to se takva arheoloka analiza moe usmeriti na episteme (Frojd, religijska tumaenja, etike koncepcije itd), ve je seksualnost i van svake usmerenosti na nauni diskurs jedan skup objekata o kojima se moe govoriti (ili o kojima je zabranjeno govoriti), polje moguih iskazivanja (bilo da se radi o lirskim izrazima ili pravnim nalazima), skup pojmova, igra izbora...sva verbalna i neverbalna ispoljavanja su tu, sve je to jedna diskurzivna praksa. Daje se primer i sa slikarstvom, suvino bi ovde bilo, ali poenta je da je ono, nezavisno od naunih sazanja i ps tema, CELO PROETO POZITIVITETOM ZNANJA. Isto moe i sa politikom. Taj veliki pozitivitet ne bi se poklapao sa politikim teorijama nekog vremena. U krajnjoj liniji arheologija ne opisuje samo nauke, ve ZNANJA, iako je odnos prema episteme do sada bio jedini istraen (razlog tome je i to se u nae vreme diskurzivne tvorevine neprestano epistemologizuju), ali oigledno se moe ii i u drugim pravcima. *FUKOOV ARHEOLOKI METOD*

iz gornjeg teksta...eventualno da napomenem da Fuko naglaava kako sve ovo nikako nije prenoenje u istoriju strukturalistike metode, radi se o razradi naela i posledica jednog autonomnog preobraaja koji se upravo zbiva u podruju istorijskog saznanja, mada problemi pojmovi i sredstva koji se koriste nisu strani strukturalnoj analizi ali to nije to. Nije voleo da ga svrstavaju u strukturaliste, tanije poststrukturaliste, mada ovde je koliko ja vidim sve upravo bazirano na STRUKTURAMA. Naglaava da ceo poduhvat ide kontra teleologije i totalizacije, to je jasno. Metoda mora biti ista od svakog antropologizma, tlo na kome ona poiva je ono koje je sama otkrila u pokuajima na slepo tj Istoriji ludila, Roenju klinike i Rei i stvari. Ali tu je ulo svetlo i malo po malo precizirala se metoda. On kae da je taj njegov diskurs jo uvek nesiguran i da ceo poduhvat predstavlja otvaranje praznog prostora koji polako dobija svoj oblik.*POPEROVO REENJE PROBLEMA INDUKCIJE*Poper smatra da je njegova PREFORMULACIJA problema indukcije bila od odluujue vanosti, zato to je sama injenica ponovnog formulisanja tradicionalnog problema zapravo omoguila njegovo reenje. Pod tradicionalnim problemom indukcije smatra se formulacija: kako se moe opravdati verovanje da e budunost biti kao prolost? ili ta je opravdanje za induktivno zakljuivanje?; Poper smatra da su pretpostavke ukljuene ovde nekritike i pogrene, problem se mora preformulisati jer on lei u pozadini onoga to se naziva tradicionalnim ps problemom indukcije, a on je zapravo relativno novijeg datuma, nastao je sa Hjumovom kritikom i njenim uticajem na zdravorazumsku teoriju saznanja. HJUMOV PROBLEM(opta napomena: na hjumovsko pitanje se moe odgovoriti ekstremno, da ne postoji nikakav problem indukcije i Hjumov skepticizam nije opravdan, ili da je skeptiki odgovor definitivan pa nije mogue nikakvo pravdanje indukcije; takoe moe se svata pokuavati sa raznim teorijama od kojih su najznaajnije teorije verovatnoe, frekvencije(Rajhenbah: indukcija je niti saznanje niti verovanje ve praktina akcija, mi smo slepci kojima indukcija slui kao tap), semantika teorija(Karnap). Ali zapravo jedina mogunost reenja je moda u dijalektikoj logici gde se misli jedinstvo opte-posebnih odredbi, iji je odnos sr problema sa indukcijom naravno.)Mi posedujemo oekivanja i snano verujemo u izvesne regularnosti, to je opravdano u zdravom razumu na osnovu onih ponovoljenih opaanja koju su i odgovorna za nastanak verovanja. Hjum je postavio logiki i psiholoki problem. Logiki: da li je opravdano nae zakljuivanje od ponovljenih pojedinanih sluajeva o kojima imamo iskustvo ka drugim sluajevima o kojima nemamo iskustvo? odg je NE, bez obzira na broj ponavljanja, a logika situacija je ista i ukoliko se umetne verovatnoa. Psiholoki: zato ipak svi razboriti ljudi oekuju i veruju da e se sluajevi o kojima nemaju iskustvo slagati sa onima o kojima imaju iskustvo? odg: zbog obiaja i navike, zato to smo na to navikli preko ponavljanja i mehanizmom asocijacija ideja, mehanizmom bez koga bi, kae Hjum, teko preiveli. Na osnovu svega ovoga Hjum se probratio u skeptika i vernika iracionalistike teorije saznanja, njegov rezultat da ponavljanje nema nikakvu logiku mo, premda vlada naim kognitivnim ivotom, odveo da je do zakljuka da logika i um igraju samo malu ulogu u naem razumevanju, pa je nae saznanje demaskirano kao verovanje i iracionalitet...Rasel kae prevlast iracionalizma tokom celog 19.veka i polovine 20. jeste prirodna posledica Hjumovog razaranja empirizma, kao i Hjumova ps predstavlja propast razboritosti, zato je vano da se otkrije da li unutar ps koja je u celini ili uglavnom empirijska postoji bilo koji odgovor Hjumu. Ako ne, nema intelektualne razlike izmeu razboritosti i nerazboritosti. Ludaka koji veruje da je poirano jaje treba osuivati samo na osnovu toga to je u manjini... Ako se indukcija odbaci onda je pogrean svaki pokuaj da se polazei od pojedinanih opaanja dospe do generalnih naunih zakona, i to je sve onda u sukobu sa racionalnou, empirizmom i naunim procedurama. REENJE

Glavni metodoloki pristup je da sve subjektivne ili psiholoke termine, pogotovo verovanje, treba prevesti u OBJEKTIVNE ISKAZE.

Umesto verovanje==> iskaz, objanjavalaka teorija,

umesto impresija==> opservacioni iskaz, test iskaz,

umesto opravdanja verovanja==> opravdavanje tvrdnje da je teorija istinita itd.

Tu postoji jedan princip prenoenja, kada se logiki problem rei reenje se prenosi i na psiholoki problem: ono to je istinito u logici, istinito je i u psihologiji. Ovaj princip prenoenja hoe da garantuje odstranjenje hjumovskog iracionalizma: ako moe da se da odg na problem indukcije (i logiki i psiholoki) a da se ne povredi princip prenoenja, nee biti sukoba izmeu logike i psihologije a time ni zakljuka da nae razumevanje vai kao neto iracionalno. Budui da je Hjum u pravu da u logici ne postoji tako neto kao to je indukcija na osnovu ponavljanja, na osnovu PP tako neto ne moe postojati ni u psihologiji!!! Obrniokreni takva indukcija NE POSTOJI.U objektivnom, logikom nainu govora problemi glase ovako:1* Moe li da se opravda tvrdnja da je objanjavalaka univerzalna teorija istinita na osnovu pretpostavke o istinitosti izvesnog test iskaza koji je zasnovan na iskustvu? odg je ovde kao i kod Hjuma NE.

ali sad da malo proirimo taj problem...

2* Moe li pretpostavka o istinitosti test iskaza opravdati tvrdnju da je univerzalna teorija ISTINITA ili tvrdnju da je LANA? odg je ovde DA, pretpostavka o istinitosti test iskaza ponekad nam doputa da utvrdimo lanost.

Postavimo se u jednu situaciju gde smo suoeni sa nekoliko objanjavalakih teorija koje konkuriu kao reenje nekog problema i treba da meu njima napravimo neki izbor...(Rasel kae da je bez reenja problema indukcije nemogue odluiti se izmeu dobre naune teorije i opsesije ludaka), zato se sad pravi trea preformulacija:3* Moe li preferencija s obzirom na istinitost i neistinitost, prema suparnikim objanjavalakim teorijama u odnosu na druge, da bude ikada opravdana na temelju empirijskih razloga? odg je DA, ponekad moe ako imamo sree, jer se moe dogoditi da nai test iskazi mogu da opovrgnu neke, ali ne sve, suparnike teorije, i onda emo preferirati onu kojoj lanost nije utvrena.Prema ovim preformulacijama centralni spor logikog problema indukcije jeste valjanost univerzalnih zakona s obzirom na neke date test iskaze, tu se ne postavlja pitanje KAKO SE MI ODLUUJEMO O ISTINITOSTI I LANOSTI TIH TEST ISKAZA, to ne bi ni trebalo da se smatra delom problema indukcije, niti Hjum niti iko drugi je zadirao u to. to se tie negativnog odg na 1* preformulaciju, on treba da se interpretira tako da znai da moramo smatrati sve zakone ili teorije kao hipoteze ili pretpostavke. Ovo stanovite je recimo eksplicitno napao Dilbert Rajl, on kae da su neke od generalnih propozicija ipak utvrene i nazivaju se zakonima a ne hipotezama, to je neodrivo, npr Ajntajnova teorija nauila nas je da gledamo na Njutnovu teoriju kao na puku hipotezu iako je ona bila tako dobro utvrena. Tako su i jo neki standardni primeri induktivista povodom ovih utvrenih zakona opovrgnuti, npr da e Sunce izai i zai jedanput u toku 24 asa, da su svi ljudi smrtni, i da hleb hrani (neu sad opisivati kako, ovo prvo je konfuzno, drugo je povodom nekih bakterija, a tree povodom trovanja nekih ljudi). U najboljem sluaju dakle suoeni smo sa pitanjem preferiranja nekih naih nagaanja u odnosu na druga. Pravi se ovde razlika izmeu teorijske i pragmatike preferencije. to se tie ove prve, teoretiar koji je zainteresovan za istinu mora takoe da bude zainteresovan i za neistinost zato to nai da je iskaz neistinit isto je to i nai da je njegova negacija istinita. Tako e pobijanje teorije uvek biti od teorijskog interesa, mada naravno ta negacija ne moe biti ono traeno u celoj prii. Interes je pronai gde se odreena teorija raspada, to postavlja novi vaan problem, svaka nova teorija ne samo to mora da uspe tamo gde je uspela njena prethodnica ve mora i da uspe tamo gde je prethodnica bila opovrgnuta. Nadalje, takva teorija e se vrednovati ne samo zbog njenog uspeha ve zato to je objekt daljih testova, novih pokuaja opovrgavanja. Ovom metodom eliminacije moe se nabasati na istinitu teoriju ali taj metod ni u kom sluaju ne moe i da ustanovi njenu istinu (takav je ceo Poperov koncept nauke), broj moguih istinitih teorija je beskonaan u svako vreme...Teorije koje su najbolje proverljive, sa najveim informativnim jezgrom i sa najveom objanjavalakom moi su najvrednije da budu podvrgnute testovima i prema tome su najbolje. Nova teorija koriguje staru teoriju tako da joj zapravo protivrei, ona sadri staru teoriju ali samo kao aproksimaciju, kao to Ajntajnova teorija protivrei Njutnovoj koju objanjava i sadri kao aproksimaciju. Taj metod je KRITIKI (kritikom racionalizmu pripada autor btw), metod pokuaja i eliminisanja greaka, predlaganja teorija i njihovog podvrgavanja najstroim testovima. Ovaj metod je primenljiv, to mu je vrlina, ne moe da utvrdi istinitost ali to uostalom ne moe niti bilo koji drugi. Nita ne moe da osigura da emo za svaku teoriju koja je opovrgnuta nai bolju naslednicu ili bolju aproksimaciju, ne postoji sigurnost da emo biti u stanju da nainimo progres u pravcu boljih teorija. Sve do sada reeno, kae Poper, pripada ISTO DEDUKTIVNOJ LOGICI, a kada se eli primeniti na praktinu situaciju nastaju problemi, to je zapravo uvek tako. U textu sada sledi deo o pokrepljenju koji je suvian za ovu diskusiju, ukratko, potkrepljenost je vrednovanje izvetaja o tome ta je teorija postigla u prolosti, dakle ne ide se na budunost, i uopte fundamentalna razlika od induktivistikog pristupa je upravo ta da se ovde stavlja naglasak na NEGATIVNE ARGUMENTE, NA KRITIKU, dok induktivisti stavljaju naglasak na pozitivne sluajeve iz kojih izvode implikacije. Kritika diskusija je dakle jedino to spasava stvar. Isto je tako i sa praktikom preferencijom. Poenta je da ne postoji apsolutna pouzdanost, svet kakvog ga znamo moe ve sutra da se raspadne u katastrofu. Kako indukcija moe biti opravdana? Kako princip indukcije (ne-logiki princip koji opravdava indukciju) moe biti opravdan? Svi principi indukcije su nevaljani u konanom. Kantov problem (kako sintetiki iskazi mogu biti a priori valjani) po Poperovom miljenju je pokuaj da se uopte pomenuta dva pitanja, pa ak i Rasela on smatra kantovcem kada je u nekoj svojoj fazi pokuavao da nae reenje za pitanje br2 pomou nekih apriornih opravdanja. Meutim sve to je loe formulisano. Moe se upitati da li je Poperova teorija opravdala indukciju - ona to nije uinila naravno - i onda neki zakljuuju da on ustvari i nije reio taj problem. Ali poenta je da se sve tradicionalne formulacije principa indukcije moraju odbaciti jer sve one pretpostavljaju ne samo da je traganje za saznanjem bilo uspeno, ve takoe da moramo biti u stanju da objasnimo zato je ono uspeno, a to je nemogue. Ideja o principu indukcije je ideja o iskazu (koji treba smatrati kao mf princip, ili a priori valjan, ili kao verovatan) koji bi ako je istinit dao dobre razloge na nae pouzdanje u regularnosti. On bi nam dao prava da se OSLONIMO na nauku, a sama nauka nam kae da se sluajevi regularnosti jedva pojavljuju bilo gde u univerzumu i ako se negde pojavljuju (recimo na Zemlji) ima izgleda da se pojave za periode koji e biti kratki sa kosmoloke take gledita. Sve teorije su hipotetike, sve mogu biti zbaene, mada zbog toga naravno ne treba prekinuti tragati za istinom iako nemamo kriterijum za nju, istina ima funkciju regulativne ideje. Poper kae da ga je sve ovo nateralo da shvati vanost i dogmatskog stava, jasno je zato (da bi imao ko da brani teoriju od kritike, inae bi ona suvie brzo odstupila), zatim da uvidi vanost argumentativne funkcije jezika, ideje deduktivne logike kao organona kritike. Vodilo ga je da shvati da jedino formulisana teorija (nasuprot teoriji u koju se veruje) moe biti objektivna, a ova formulacija ili objektivnost je ono to uopte ini kritiku moguom. itd.Ono to bih ja tu preciznije volela da znam je ta tano podrazumeva objektivno saznanje? Jasno je da je ono odreeno kritikom metodom i eliminacijom, jasno je da je to usmerenje hipotetiko-deduktivno, i da ide kontrarno spram subjektivizma=>indukcije; a za subjektivizam je svojstvena ona pria o verovanju koje je Poperu toliko omraeno, naime ukoliko hoemo da pretendujemo na neko apsolutno pouzdanje tu mora onda biti ukljuen i neki faktor iracionaliteta, tako neto sam ja shvatila? A ta tano onda znai ta formulacija, to bi izgleda bila formulacija hipoteza kojom se postie objektivnost...*HJUMOV PSIHOLOKI PROBLEM INDUKCIJE* (iz Poperove perspektive, sutina Hjumovog problema ve je gore data)Hjum je zapravo ostao induktivista, kod njega se indukcija opovrgava logiki a afirmie psiholoki, to je protivrenost. Glavni razlog Poperovog neprihvatanja Hjumove teze o samo-verovatnoi sveg naeg znanja jeste to ona poiva na zdravorazumskoj teoriji ljudskog znanja koja je, takoe, u sebi protivrena-u njenoj osnovi poivaju dve meusobno suprotstavljene teze: realistiki pojam sveta (da svet postoji objektivno,nezavisno od nas kao saznajnih subjekata), i to je teza koju Poper svesrdno prihvata; druga teza jeste tzv.teza zdravorazumskog saznanja, koju Poper naziva kofa teorijom: sve nase znanje predstavlja modifikovan, ureen materijal koji smo zadobili putem ula dok je proces saznavanja predstavljen kao akumulacija tog materijala u kofi nae svesti. Krajnja konsekvenca ove teze jesteono do ega su doli i Hjum i Barkli: ne postoji nita osim naih oseta, utisaka i slika seanja, to je u direktnoj suprotnosti sa tezom o realistikom pojmu sveta. Hjum je problem reio tako to je odbacio tezu o realistinosti sveta, tanije tezu koja bi iz ove morala da sledi a to je teza o realistinosti naeg znanja, i opredelio se zaopciju da je sve nae znanje zasnovano na navici tj. na principu slinosti i verovatnoe i kao takvo ono je racionalno neopravdivo.

Poper navodi kako je opazio kod ivotinja i dece a kasnije i kod odraslih neobino monu potrebu za regularnou, potrebu koja ih nagoni da tragaju za njom a ponekad i da doivljavaju regularnosti ak i tamo gde ih nema. Ona ini da se ljudi dogmatski dre svojih oekivanja a ako izvesne regularnosti prestanu da funkcioniu to ih moe dovesti do oajanja ili ivice ludila. Kada je Kant rekao da na intelekt namee zakone prirodi bio je u pravu, s tim to nije primetio koliko esto na intelekt ne uspeva u tom pokuaju: te regularnosti koje pokuavamo da nametnemo su psiholoki a priori ali nema ni najmanjeg razloga da pretpostavimo da su one a priori valjane, kao to je mislio Kant. Ta potreba je uroena, zasnovana na psiholokim nagonima i instinktima - postoji generalna potreba za svetom koji se potinjava naim aktivnostima, ak i razne specifine potrebe, npr potreba za regularnim drutvenim ponaanjem. To navodi na zakljuak da oekivanja mogu nastati bez ili pre bilo kakvog ponavljanja, a logika analiza uostalom pokazuje da se ona (ponavljanja) ne mogu pojaviti drugaije, zato to ponavljanje pretpostavlja slinost a slinost pretpostavlja neku taku gledita - teoriju ili oekivanje. Zato iz logikih razloga nije mogua istinitost Hjumove induktivistike teorije oblikovanja verovanja, a logika razmatranja mogu da se prenesu na psiholoka po principu prenoenja. Ako se metod preferencije prenese na ljudsku i ivotinjsku psihologiju doi emo do zakljuaka ovde iznesenih u kominom primeru: razlika izmeu Ajntajna i amebe je ta da Ajntajn svesno traga za odstranjenjem greaka, on je svesno kritian u odnosu na svoje teorije, a ameba ne moe da bude kritina jer ne moe da se suoi sa svojim hipotezama, one su deo nje. Poenta: moe se kritikovati samo OBJEKTIVNO SAZNANJE, subjektivno saznanje je mogue kritikovati samo kad postane objektivno. Sad dolazimo do one prie sa verovanjem. Interes filozofa za verovanje je rezultat pogrene ps induktivizma. To su teoretiari saznanja koji polazei od subjektivnih iskustava ne uspevaju da naprave razliku izmeu objektivnog i subjektivnog saznanja, pa ih to navodi da poveruju u verovanje kao u rod, ija je vrsta saznanje, gde uloge kriterijuma igraju jasnoa i razgovetnost, ivost ili dovoljan razlog, to su budalatine svakako. Preformulisanje psiho problema indukcije bi glasilo ovako: Ako kritiki gledamo na teoriju da li uvek imamo oseaj potpune sigurnosti u njenu istinu?, odg je NE. Smatra se da je to snano oseanje izvesnosti, to jako verovanje zapravo pragmatiko verovanje, neto usko povezano sa delanjem i izborom izmeu alternativa, i sa naom instinktivnom potrebom i oekivanjem regularnosti. Moramo priznati da Sunce sutra zaista ne mora izai, ono moe eksplodirati u narednih pola sata, ali naravno mi neemo da ozbiljno razmatramo tu mogunost, tj pragmatiki, zato to ona ne sugerie nikakvo mogue delanje jer mi jednostavno nita ne moemo da uinimo povodom toga. Dalje, Da li su ta vrsta pragmatika verovanja kojih se drimo iracionalni rezultati ponavljanja?, odg je NE. Teorija ponavljanja je u svakom sluaju, kae Poper, neodriva. Ova verovanja su delom uroena, a delom su modifikacije uroenih verovanja koje su rezultat metoda pokuaja i eliminisanja pogreaka (?). Taj metod je naravno savreno racionalan jer precizno korespondira sa metodom preferencije (dakle na logikom planu). A samo pragmatiko verovanje nije iracionalno zato to nema nita racionalnije od metoda kritike diskusije (ima u textu, spominju se ak i razliiti nivoi verovanja...)I jo jedan text o ovoj temi sa neta:

Po psiholokoj teoriji, na ivot ine samo konstantna ponavljanja, a ivot nae svesti se moe svesti samo na tokove tih ponavljanja. A to je prema Poperovom misljenju netano jer, iako je injenica da ovi tokovi ine deo ivota nae svesti ipak njen najvei deo ostaje otvoren za ono to je novo i neponovljeno. Gde lei zabuna? U tome to mi na dogaaje, na stvarnost ne reagujemo samo na osnovu navike kao to je smatrao Hjum; tano je da slinost i ponavljanje igraju odreenu ulogu u naoj svesti i ivotu ali ne kao njihovi kljuni faktori, kao ideje-vodilje, ve kao proizvodi - proizvodi toga to mi na izvesne pojave i dogaaje sa kojima se susreemo prvi put u ivotu reagujemo kao da su oni slini naim iskustvima iz prolosti, mi ih interpretiramo kao one koji se ponavljaju. Dakle u osnovi svih naih reakcija lei jedan sistem oekivanja, anticipacija, interpretacija, prihvatanja, interesa i sl. - sistem koji je uvek pre ma kakvog ponavljanja, pre uoavanja ma kakve slinosti. Nama ne rukovodi navika ve taj sistem.

*VEBEROVA KONCEPCIJA RAZUMEVANJA*Ovde je jasno ko dan, uticaj Diltaja, oni su uostalom savremenici, i Nemci obojica.

Kocept razumevanja upuen je naravno na metodologiju socioloke nauke, ne na neku saznajnoteorijsku dimenziju. Sociologija je nauka koja hoe da razume i tumai drutveno delanje i time objasni ono to je uzrono u njegovom toku i njegovim posledicama. Drutveno delanje je takvo delanje koje se po smeranom znaenju onoga ili onih koji delaju dovodi u vezu sa ponaanjem drugih, i u svom toku je orijentisano prema ovome. Znaenje moe biti ili stvarno subjektivno smerano znaenje ili znaenje u nekom pojmovno konstruisanom istom tipu. Tu nema prouavanja nekog objektivno tanog ili mf zasnovanog istinskog znaenja, to Veber zamera filozofiji i ostalim dogmatskim naukama. Granica izmeu smisaonog delanja i ponaanja koje nije povezano sa subjektivno smeranim znaenjem je sasvim neodreena, razumljivi i nerazumljivi sastavni delovi jedne pojave su esto meusobno izmeani. Pretpostavka za razumevanje nije sposobnost da se na osnovu sopstvenog delanja zamisli isto takvo tue delanje (nije potrebno biti Cezar da bi se Cezar razumeo), ve SPOSOBNOST DOIVLJAVANJA TUE SITUACIJE. Evidentnost razumevanja moe tako imati karakter racionalnog (logikog, matematikog) ili intuitivnog (emocionalnog, afektivnog) doivljavanja tue situacije. Racionalno razumljivi tj intelektualno misaono shvatljivi su konteksti znaenja koji stoje meusobno u takvom odnosu kao to stoje meusobno matematiki i logiki iskazi (klasina pojmovnost), a intuitivno razumljivi su svi iracionalni konteksi znaenja dakle. Zablude za koje smo prijemivi razumevamo evidentnije, a to ciljevi i vrednosti neijeg delanja radikalnije odstupaju od naih sopstvenih to nam je tee da ih doivljavanjem uinimo razumljivim na bilo koji nain, a moda ak tee sa duevnim stanjima i iracionalnim akcijama koje iz njih proizlaze, ukoliko smo za takve orijentacione take neosetljivi. Sociologija se slui ovim podvajanjem u svom naunom pristupu, naime u TIPOLOKOM posmatranju: svi iracionalni afektivno uslovljeni konteksti znaenja koji utiu na delanje istrauju se i prikazuju kao odstupanja od nekog konstruisanog i isto ciljnoracionalnog toka delanja. Konstrukcija strogo ciljnoracionalnog delanja slui dakle sociologiji, zbog njegove evidentne razumljivosti i nedvosmislenosti koju duguje racionalnosti, kao IDEALAN TIP da bi se realno delanje na koje utiu iracionalnosti svake vrste razumelo kao odstupanje od onog toka koji se moe oekivati pri isto racionalnom ponaanju. U toj meri i samo iz razloga te metodoloke svrhovitosti, kae Veber, metoda sociologije iji je cilj razumevanje (stalno on to naglaava, jer to je sueno shvatanje sociologije) je racionalistika, ali to je samo metodoloko sredstvo i ne sme se protumaiti kao verovanje u stvarnu prevlast racionalnog ili tako neto, nije cilj tog postupka da kae u kojoj meri racionalno procenjivanje zaista odreuje delanje a u kojoj ne odreuje. to se tie znaenja, bez njega ostaju sve - ive, neive, vanljudske, ljudske - pojave ili stanja bez smeranog sadraja znaenja, koje ne ulaze u odnos sredstva i cilja prema delanju. Razumevanje moe da znai:

-AKTUELNO RAZUMEVANJE SMERANOG ZNAENJA, razumevanje smisla stava 2+2=4, ponaanja nekog drvosee, nekoga ko se maa kvake da bi zatvorio vrata, nekoga ko niani pukom na nekoga (racionalno aktuelno razumevanje misli ili radnji), ili razumevanje izliva besa koji se manifestuje u izrazu lica i pokretima (iracionalno aktuelno razumevanje stanja)-RAZUMEVANJE POMOU OBJANJENJA tj NA OSNOVU MOTIVA, kada se onaj koji je napisao 2+2=4 bavi nekom trgovakom kalkulacijom ili naunim demonstriranjem, kada znamo da drvosea radi za nadnicu ili moda radi svoje rekreacjie (racionalno razumevanje motiva), ili kada onaj koji puca to radi iz osvete (iracionalno razumevanje motiva)Motiv znai kontekst znaenja koji onome koji dela ili posmatrau izgleda kao smisaoni osnov nekog ponaanja. SMISAONO ADEKVATNO je ponaanje iji odnos sastavnih delova potvrujemo kao tipian ili taan kontekst znaenja. A niz pojava treba nazvati KAUZALNO ADEKVATNIM u onoj meri u kojoj prema iskustvu postoji mogunost da se odnos stvarno uvek na isti nain razvija(da e iza jedne pojave slediti druga). Smisaono adekvatno je tano reenje nekog raunskog zadatka npr, a kauzalno adekvatno u statistici je verovatnoa, koja postoji na osnovu proverenih pravila iskustva, da se doe do jednog tanog ili pogrenog reenja. Tano kauzalno tumaenje tipinog delanja znai da se za tok stvari za koji se tvrdi da je tipian, moe utvrditi sa je isto tako u izvesnom stepenu smisaono adekvatan koliko i u izvesnom stepenu kauzalno adekvatan. Ako nedostaje adekvatnost u znaenju onda i pored najpravilnijeg toka moe da postoji samo nerazumljiva statistika verovatnoa. Samo statistike pravilnosti koje odgovaraju razumljivom smeranom znaenju nekog drutvenog delanja jesu razumljivi tipovi radnje, dakle socioloka pravila tj samo konstrukcije smisaono razumljivog delanja su tipovi. Dogaaji i pravilnosti koji su nerazumljivi (zato to su bez znaenja, u smislu da nemaju odnos prema delanju tj ono prema njima) nisu naravno zato nita manje vani, ali metodoloki je neizbeno da se pomiu na drugo mesto.Za sociologiju upravo je ta uzajamna povezanost znaenja delanja predmet shvatanja. Ako posmatramo neke elemente sa gledita prirodnih nauka to manje razumemo njihovo znaenje (Diltaj!). U sociologiji je situacija da se moe prei okvir prostog utvrivanja funkcionalnih veza i pravila i tako ostvariti ono to je nedostupno prirodnoj nauci, koja moe samo da postavi kauzalna pravila za zbivanja i tvorevine i da ih objasni, ali ne i RAZUME. Socioloko znanje je tako istina fragmentarnije, ali to mu nije nuno mana...Nejasno u ovoj prii je naglaavanje individualnosti, znaenja koje samo individualac moe da da pojavama spram sredstava i ciljeva svog delanja, a na jednom mestu Veber kae kako sociologija obrazuje tipske pojmove i trai opta pravila zbivanja nasuprot istoriji koja tei kauzalnoj analizi i objanjenju individualnih radnji. Zapravo sociologija takoe tei shvatanju individualiteta ali upravo da bi se moglo shvatiti drutvo u celini, tanije socijalni fenomeni kolektiviteta (nacija, drava, kultura itd) se mogu spoznati samo putem razumevanja individualistikog faktora, a to je mogue putem konstrukcije idealnih tipova. U svakom sluaju na bliskom stanovitu stoje sociologija i istorija, opet Diltaj. Opti tipovi se dakle konstruiu - jer neophodno je uostalom prvo znati ta ini neki kralj, inovnik, podvoda, koje je tipino delanje na osnovu koga on uopte i spada u jednu od tih kategorija vano za analizu, da bi uopte moglo da se pone sa analizom, i tek onda poinje da se pita o motivima i sl. *KONSTRUKCIJA IDEALNIH TIPOVA KOD VEBERA*

Sve je reeno gore u tekstu, ali evo jo neke napomene:

Socioloki zakoni su na osnovu posmatranja utvreni tipini izgledi nekog toka drutvenog delanja koji je moguno oekivati kad postoje izvesne okolnosti. Ti izgledi se mogu razumeti na osnovu tipinih motiva i tipino smeranog znaenja koje mu daju oni koji delaju. To otprilike glasi: Ako bi se delalo strogo ciljnoracionalno moralo bi se delati tako i nikako drugaije, jer uesnicima u ostvarenju njihovih ciljeva stoje na raspolaganju samo ta i nikakva druga sredstva. Ovo ujedno pokazuje i koliko je pogreno smatrati da je bilo kakva psihologija potonji osnov sociologije iji je ilj razumevanje. Psihologija ne tumai ljudsko ponaanje na osnovu njegovog smeranog znaenja, ve sredstvima prirodnih nauka. Zabluda je u pojmu psihiko. Racionalno rasuivanje nekog oveka u nekom delanju, odlukama, posledicama nee nam biti ni za dlaku jasnije ako se obratimo psiholokom razmatranju. A ba na takvim racionalnim pretpostavkama sociologija zasniva veinu svojih zakona. Mada u pitanju iracionaliteta psihologija moe da prui pomo..ali to ne menja metodoloku situaciju. Kao kod svake nauke koja uoptava njeni pojmovi po sadraju moraju biti relativno prazni naspram sve konkretnosti onog istorijskog, meutim sociologija mora da prui veu NEDVOSMISLENOST POJMOVA a to se postie to je mogue veim optimumom ADEKVATNOSTI ZNAENJA. Soc. se u racionalnim i iracionalnim sluajevima udaljava od stvarnosti i slui njenoj spoznaji u tom vidu to pokazuje u kojoj meri se neka istorijska pojava pribliava jednom ili veem broju tih pojmova. Nedvosmislenost se posite ISTIM, IDEALNIM TIPOVIMA to su takve tvorevine koje pokazuju konsekventno jedinstvo to potpunije adekvatnosti znaenja. Socioloka kauzistika je mogua samo uz pomo istog idealnog tipa.

*CILJ NAUNOG ISTRAIVANJA PO PERSU*

Najpre, postoji razlika izmeu senzacije sumnje i senzacije verovanja, a postoji i praktina razlika: naa verovanja usmeravaju nae elje i uobliavaju nae akcije, oseaj verovanja je vie ili manje siguran znak da se u naoj prirodi uspostavila izvesna navika koja e determinisati nae postupke, dok sumnja nikada nema takvo dejstvo. Trea razlika: sumnja je nelagodno i nezadovoljavajue stanje kojeg nastojimo da se oslobodimo i preemo u stanje verovanja, koje je mirno i zadovoljavajue stanje koje se ne eli izbei niti ga zameniti verovanjem u neto drugo. Sumnja nas podstie na istraivanje dok ne iezne. Nadraaj sumnje izaziva nastojanje da se postigne stanje verovanja; to nastojanje Pers oznaava terminom istraivanje. Za nas je najbolje da naa verovanja budu takva da mogu zaista tako da vode nae akcije da one ispune nae elje, i to razmiljanje navee nas da odbacimo svako verovanje za koje nismo sigurni da obezbeuje taj rezultat - a ono e u tome uspeti jedino izazivanjem sumnje na mesto tog verovanja. Stoga, jedina svrha istraivanja jeste utvrivanje miljenja, a mi moemo da mislimo da nam to nije dovoljno i da teimo ne samo nekom miljenju ve istinitom miljenju. Meutim, kada se to podvrgne probi izlazi na videlo da im se uspostavi vrsto verovanje mi smo potpuno zadovoljni bez obzira na to da li je to verovanje istinito ili lano. Utvrivanje verovanja je dakle jedini cilj istraivanja i taj stav jednim potezom brie razne pogrene koncepcije dokaza: neki filozofi preporuuju da naa pruavanja ponemo sumnjom u sve, meutim puko stavljanje jednog stava u upitni oblik ne podstie duh ni na kakav napor da stekne verovanje, mora da postoji neka stvarna i iva, realna sumnja jer bez toga svako raspravljanje je jalovo. Takoe, veoma je rasprostranjena ideja da dokazivanje mora da poiva na nekim osnovnim stavovima i apsolutno nesumnjivim stavovima, pa prema jednoj koli ti stavovi su prva naela opte prirode, a prema drugoj to su prve senzacije - ali zapravo, da bi jedno istraivanje imalo onaj potpuno zadovoljavajui rezultat koji se naziva dokazom, mora samo da pone stavovima osloboenim svake stvarne sumnje. Sumnje se svakako mogu javiti kasnije, ali mi ne moemo da naemo ni jedan stav koji ne podlee toj mogunosti! Mi treba da izgradimo nae teorije tako da predvide takva otkria, zasnivajui ih na to veoj raznovrsnosti razliitih razmatranja i ostavljajui mesta za izmene koje ne mogu da se predvide ali koje e se gotovo sigurno pokazati kao nune. Neki sistemi znatno vie podleu ovoj kritici nego drugi, pa su se tako svi oni sistemi koji su se vrsto oslanjali na nezamis