POJAM MITA I MITOLOGIJAMit, egov nastanak i razvoj (grki mythospria,predae) je najstarija forma u kojoj su udi antikog doba sagledavali svet i boanske stvari. On se najee gnoseologistiki odreivao kao simbol u kome je istina otelovena u slici, tako da je mit, u stvari misaona slika. Mit predstava priu o prolosti, poreklu i nastanku sveta ili neke narodne zajednice, sa mnogo religioznih i fantastinih elemenata, koja se prenosi kroz tradiciju u nepromeenom obliku. Poto su mitovi nastali veoma rano u istoriji, neki od ihovih modernih tumaa smatrali su da oni sadre prve oblike religiozne, poetske i naune svesti. Meutim, mit ne treba tumaiti samo kao primitivnu i naivnu duhovnu tvorevinu, jer su u emu sakupena ogromna ivotna iskustva narodnih zajednica koja dalekoseno kroz istoriju odreuju ihov ivot. U mitovima su na simbolian nain iskazani i utvreni zajedniko poreklo, obiaji, sistem vrednosti i verovaa jedne narodne zajednice, razvijena pesnika imaginacija i izgradjen jedinstven pogled na svet kroz zajedniki jezik. Potreba za saznavaem sloenih prirodnih i drutvenih pojava, smatra se da je jedan od osnovnih uzroka nastanka mita. U ranijim vremenima,kada je mit nastao, priae mitova je poveravano naroitoj vrsti obdarenih udi date zajednice. Ovi kazivai mita bi sa posebnom umenou i govornim darom , ali i zahvaujuci svom autoritetu, govrili sadraj mita u tano planiranom vremenu. Zatim bi priae mita pratiio i odreeni verski ritual. Najee se biralo vreme porodine ili plemenske sveanosti, npr. za

vreme obreda inicijacije, kada su se sluaoci mita nalazili u zanosu, ekstazi, nadahnuu. Tada bi sluaoci bili sasvim obuzeti onim izvorom o kome mit pripoveda, podajui se svim svojim biem mitskom heroju, pretku, od koga veruju da vode svoje poreklo. Savremena istraivaa mita pokazuju da mitovi razliitih naroda sadre mnoge zajednike elemente. Na primer, prvobitno stae sveta se u skoro svim mitovima razumeva kao neki haos-nered; u gotovo svim mitovima pretpostava se neki pokretaki uzrok ( boanstvo) na osnovu kojeg iz haosa nastaje ureen svet. U romantici je, na primer, vaio stav da mit sadri istinu u formi lepote: mit je poezija, najstarija i najuzvienija poezija naroda. Mit je istovremeno i istina i pesnitvo; istina se nalazi u egovom sadraju ,a poezija i poetsko u egovoj formi.Kao to je egovo prisustvo u poetskom, imaginarnom tvoratvu naroda omoguavalo egovu popularizaciju ili poetizaciju, tako je sa druge strane ritual, odnosno obred predstavao egovu praktnu demonstraciju, nain pokazivaa jedne vere, religije. Kult i mit. Kult je sloeniji fenomen od rituala ili obreda. Dok je obred iskuivo praktina strana religije, kult ukuuje i praktinu i duhovnu stranu, pa je nerazdvojno povezan sa religijom, odnosno mitom. esto ga je teko razlikovati od religije i mita. Erist Kasirer je tano odredio odnos mita i kulta, tvrdei kako je mit teorijski,a kult praktini element sistema vere. Po emu pravo objektivirae fundamentalnog mitsko-religioznog oseaa ne nalazimo u pukoj slici bogova, nego u ihovom kultu, budui da je kult ovekov aktivan odnos prema svojim bogovima, u kome se ono

boansko ne samo posredno predstava i prikazuje, nego se na ega i neposredno utie, pa kult predstava objektivnu osnovu mita. Dakle, unutrae religijsko oseae ne moe se nikada konkretno ispoiti u mitskoj prii, u mitskoj ideji boga koga apstraktno zamiamo u svesti, ve samo i jedino u kultu, u kome Ja kao jedinka ili Ja u zajednici sa drugima, kroz ritual, kroz prinoee rtve ili molitvu uspostavam aktivan odnos prema bogu, identifikujui se sa im. Dok je kult objektivna, stvarna osnova mita, sama ideja boga je, medjutim, subjektivna, misaona predstava.

SLOVENSKA NARODNA VEROVAAStara religija Slovena, ihov pogled na svet, bilo je paganstvo. Ono je obuhvatalo celokupnu sferu duhovne i znaajan deo materijalne kulture. Slovensko paganstvo nije bilo odvojeno od verovaa srodnih i Slovenima susednih naroda, ve se java kao samostalno razvijeni deo stare indoevropske religije. Za razliku od hrianstva, koji predstava dosta celovit postojan, strukturno homogen, zatvoren sistem dogmi i religijskih simbola, slovensko paganstvo se ispoavalo kao razueni, otvoreni sistem, u kome se novo postavalo iznad starog, stalno ga dopuavalo, formirajui celi niz slojeva. Slovensko paganstvo je nosilo u sebi, ne samo

animatska verovaa, tj. ubedjenost da je sve u prirodi ivo (i kamen, vatra, grom, itd.), nego i animistika verovaa (predstave o dui), koja su se verovatno vezala za kasnije poglede o transcedentnosti due (enoj sposobnosti da prelazi u drugo telo) i o sposobnosti razliitih metamorfoza natprirodnih bia koja se preobraavaju as u jarca, as u maku, psa, dete i sl. Posle prelaska Slovena u hrianstvo, natprirodna bia, dobivi naziv neista sila, imala su udski-antropomorfni, ivotiskizoomorfni ili pomean antropomorfno-zoomorfni oblik. Ta natprirodna sila, po ubeeu starog Slovena-paganina, naseavala je celu vasionu, s om su se susretali, i ona je bila opasna, mada nije uvek dovodila do loeg i traginog zavretka. Ta sila se mogla umilostiviti i ak uplaiti, to je i ieno u skladu sa posebnim ritualima i tradicijama. Iz te sredine natprirodnog, postepeno su se izdvajali paganski bogovi, o kojima imamo dosta mutnu predstavu. Izgleda da su Sloveni u VI veku imali ne samo neto poput panteona bogova, nego su bili blizu monoteizma, verovaa u vrhovnog, ali jo ne i jednog, hrianskog boga. To se pretpostava na osnovu svedoanstava vizantijskog istoriara Prokopija Kesarijskog, koji u svom delu Rat sa Gotima, saoptava da su Sloveni verovali u Gromovnika, koga su smatrali za najveeg boga i na rtvu mu prinosili i bikove i volove. Hrianstvo je samo delimino unitilo dosta labavu i u nekom smislu prilino amorfnu strukturu paganstva, postavilo ga u nove uslove i potinilo svojoj, znaajno vioj hijerarhiji vrednosti. Aktuelno hrianstvo dalo je paganskim mitolokim likovima i predstavama status neiste sile, negativnog

duhovnog naela koja je bila suprotna krsnoj, istoj i svetoj sili. U folklornim prestavama, nebo su zauzele nebeske, pravedne i boanske sile,a podzeme movare,jame i jaruge-neiste i tamne sile. Zema je mesto na kome se bore ta dva sveta i naela, a ovek i egova dua predstavaju centar te borbe. Pri tome voa Boja i promisao Boja, gospodare svima i odreuju sve. Takav narodni hrianski pogleda na svet, tipian za obe konfesije, i pravoslavnu i katoliku, ne treba smatrati za dvoverje poto je ono cino i predstava jedinstven sistem verovaa. Drevne slovenske predstave o stvarau sveta vode poreklo iz vremena indoevropskog zajednitva, pa se stoga odlikuju velikom arhainou. Zemu su Sloveni zamiali kao plou, koja ili pliva na vodi ili poiva na leima etiri bika od ijih otrih trzaja nastaju zemotresi. Smatralo se da zema ima svoj kraj, mada je bilo teko doi do ega; to je malo kome uspelo, i odatle nije bilo povratka. Sunce je izvor ivota na zemi i do dana danaeg na Karpatima se naziva lik Boji, a u drugim mestima oko Boje. Svake noi sunce se kupa u moru ili odlazi na kraj zeme, da bi se malo rashladilo i potom ponovo pojavilo. Dok za sunce kod Slovena nisu vezane posebne magijske rade, mesec je ponekad objekat crne magije. Pojava novog meseca kod Slovena je esto obeleavana loeem vatre ili peeem posebnog kolaa, devojakim gataima o budunosti, svadbama, poiaem novih poslova (sejaa,grade kue.itd.).ini se da stari Sloveni nisu znali za solarne religije, odnosno nisu se klaali suncu kao neka satroiranska

plemena, nisu privatili dnevnu svetlost kao glavno boanstvo. Nisu se klali ni vatri, mada je potovae nebeske vatre-mue, zauzimalo vano mesto u ihovom pogledu na svet i religijskom ponaau. U nekim slovenskim zonama, pre svega kod Srba, prilino su se ouvale indoevropske predstave o kinim oblacima kao o nebeskim stadima krupne rogate stoke, o oblacima kao o mlenim kravama i o kii kao nebeskom mleku koje oploava i hrani zemu. To se izraava u nizu obreda i radi, meu kojima se izdvajaju srpske basme za terae gradonosnih oblaka. Oluja sa gradom predstavana je kao napad nebeske stoke-oblaka na zemu, koju moe zatititi zemaska stoka. Meutim ista nebeska stoka moe nagraditi nebeskim mlekomkiom. Kult majka-zema je veoma poznat kod Slovena, posebno kod Rusa i Srba, i izraava sutinu narodnih pogleda na zemu, koja u ruskoj tradiciji ima epitet sveta. Odnos prema zemi kao enskom naelu, koja raa i donosi plod, nije karakteristian samo za indoevropsku tradiciju, nego i za drevnu Evroaziju u celini. Istoni Sloveni, u prvom redu Rusi, sauvali su u veoma arhainom vidu kult majke-zeme, kome pripadaju zabrane da se zema bije tapom ili neim drugim (osim ritualnog ibaa, nameenog obezbeivau plodnosti) da se zema uznemirava do Blagovesti, oraem, probadaem koeva i sl. U Bugarskoj, smatrali su iz zeme da e iz zeme, ako se ore pre Blagovesti, curiti krv. Naruavae ovih zabrana moglo je dovesti do sue ili izazvati druge nesrece. Poznato je obraae zemi i koriee zeme u

kletvama, kada bi zemu uzimali u usta ili stavali busen na glavu: smatralo se da je ta zema pravedna, da ne trpi ne istinu, da kaava za krivokletstvo. Vera i svetost, boansko naelo i oduhovenost zeme ispoavaju se u narodnom svetotajstvu ispovedaa zemi. Beloruske predstave o bremenitosti zeme do Blagovesti i zabrana obraivaa zeme do tog dana vezane su za staroslovensku deobu godine na dva perioda-leto i zimu. Prolee i jesen smatrani su za poetke leta i zime- za vreme koje je najavivalo buee, koje je obeleavalo to buee, i vreme koje je oznaavalo da zema pada u san, privremeno umrtvavae prirode. Leto i zima kod starih Slovena delili su se na dva dela, te delove je razgraniavao dan ili niz dana, kada bi leto i zima bili na vrhuncu, i oni su oznaavali ihovo prepolovee. Praznik Blagovesi pada u vreme prolene ravnodnevnice, a jesei Krstovdan, u vreme jesee ravnodnevnice. Te granice oznaavaju vreme kada se zema budi iz sna, i vreme kada pada u san, u zimsko mirovae. Skoro kod svih Slovena, ovi dani su vezani za kult zmije. Na Blagovesti zmije izlaze iz zeme, a na Krstovdan ulaze u zemu, i zato, po ruskom verovau ne treba ii u umu. Druga dva praznina datuma koji predstavaju granice vremena, padaju sredinom zime i sredinom leta. Zimi to je Boi, a leti je to roee sv. Jovana Pretee, ili Ivadan. Ilustrativno je da na Ivadan praznuje jedna no-ivaska no, a na Boi dvanaest dana od Boia do Bogojavea, od ovih dana zavisi sudbina cele godine. Ti dani se kod Rusa nazivaju svete veere ili strane veere, a kod Junih Slovena, nekrteni ili

pogani dani. Oni su ispuavai paganskim ritualima i radama s maskiraem, grupnim obilascima kuakoledara i drugih maskiranih povorki, obrednim antiponaaem, gataima i sl., koji su obeleavali poetak nove agrarne godine, preokret od zime prema letu. Za slovenske obrede godieg ciklusa, karakteristian je kult drvea, pre svega hrasta, kod Istonih i delimino Zapadnih Slovena, breze, u maoj meri javora, lipe, u konkretnim sluajevima i vrbe (na Vrbicu, o urevdanu). Kod Junih Slovena vrlo je rasprostraen obred paea boinog (obino hrastovog) badaka na kunom ogitu. U slovenskom godiem ciklusu emu odgovara istonoslovenski ritual spaivaa slamnate lutke u Ivaskoj noi. U srpskim krajevima, badak je shvatan kao antropoidno bie: uvijali bi ga u kouu, i pre nego to bi ga stavili na vatru, hranili ga i pojili. Slama je obavezni atribut, ne samo ivaskog, ve i boinog obreda- na slami, pokrivenoj grubom domaom prostirkom, kod Junih Slovena obavala se ritualna gozba na Bade vee. Slama je est rekvizit porodiskih i pogrebnih obiaja: ivot poie i zavrava se na slami, to je tipino za indoevropske narode. Sudei po novim podacima koji su skupeni tokom istraivaa Poesja, stari Sloveni nisu razlikovali raj i pakao, nego su verovali u jedinstvem zagrobni svet,koji se mogao nalaziti i daleko iza mora, i na nebu, u podzemnom svetu. Po ihovim verovaima, pokojnici u zadunim danima mogu s groba dolaziti u kue u kojima su ranije iveli. Raznovrsne predstave o onom svetu, mogle bi biti plod vrlo drevne osobenosti slovenskih verovaa,

kao i raznolikosti mitolokog shvataa nebeskog svoda, planete, cele vasione. U godiem kalendarskom ciklusu postoji dva sistema duhovnog pogleda i oseaa svetahrianski i paganski, jedan je usmeren prema nebu, boanskom naelu, drugi prema zemi, naelu telesnog, koje je zavisilo, po drevnim verovaima, ne samo od oveka i Boga, ve i od natprirodnih sila. Ta dva shvataa, relativno lako su se ukorenila u slovenskom narodnom kalendaru i zbog toga to je hrianstvo svojim godiim praznicima pobuivalo vernike da svake godine u molitvi preivavaju ivot i muke Isusa Hrista, dok je paganstvo u mnogim svojim obredima ovaploavalo ciklinost prirodnih pojava :raaa,cvetaa, opadaa i privremena smrt prirode. Postoji u kalendarskim obredima i trei element, i tu se mogu uvrstiti mnoge teatralne rade: boini vertep, posebne maskaradne scene, siei. Kod Junih pravoslavnih Slovena najvei broj rituala i obrednih radi koncentrisan je na Boi, urevdan i dane oko ih, dok je kod Istonih Slovena veina obreda grupisana u dane koji se vezuju za Uskrs, Trojice, Boi, Blagovesti. Nesumivo je da su rade vezane za tzv. magiju prvog dana drevnog paganskog porekla. Takve rade obavaju se na Novu godinu, ali ee na Boi, kada se imitiraju seoski privredni poslovisejae, orae, i kada se deci u ruke daje neki predmet ili materijal, da bi im poslovi ili od ruke, npr.devojici daju iglu da bi poela dobro da ije. Slini obredi obavani su i poetkom marta. Ovde pripada bugarski obiaj martenica- 1. marta se bele i crvene vrpce privezuju deci, devojkama oko

desne ruke ili vrata, da bi im obezbedili plodnost. Vrpce su noene do pojave prvih lasta ili roda. Ko starih Slovena ouvao se do danaih dana kult vode, koji je takoe bio vezan za magiju prvog dana. Kod Junih Slovena, boino jutro u selu esto bi otpoialo time to bi domaica ila na bunar po sveu vodu, a sva stara voda u kui bi se prosipala. Voda se java kao osnovni simbol u obredu praznika-Bogojavee, sauvavi niz paganskih crta i predstava. Ona se java kao neodvojivi deo junoslovenskog urevdanskog obreda, ija je vana komponenta kupae, i istonoslovenskog ivadanskog obreda, isto tako skupaem, bacaem venaca u vodu i paeem vatre pored e. Polivae mladih vodom kod Zapadnih Slovena obava se esto na uskre dane, dok se kod Junih Slovena polivae trupe devojaka, koje su okiene zelenilom, praktikuje za vreme sue, sa ciom izazivaa kie. U svim tim obredima radi se o ostacima paganstva ili produavau paganske tradicije, mada mnogi simboli i elementi, obavaju kune ritualne funkcije i u hrianstvu. Tako hleb u liturgiji zameuje Telo Hristovo, dok je osveena voda osnova tajne krtea.

BOGOVI STARIH SLOVENABogovi ine vii nivo religijsko-mitolokog sistema paganske epohe. Bogovima su pridavani najvea snaga, vlast i mogunosti, i u skladu sa tim, smatrani su viim vrednostima. Od ihove voe zavisilo je blagostae oveka. Duhovni ideali Slovena paganske epohe nalazili su odraz i u tome

kako su sebi predstavali bogove, a te predstave, sa svoje strane, odreivale su moralnu irinu slovenske paganske epohe. Izvori podataka o bogovima prilino su raznorodni, a meu ima nema nijednog direktnog, dovono potpunog i, to je najvanije unutraeg, koji bi predstavao izvor same paganske tradicije,i koji bi se mogao priznati kao potpuno pouzdan. Od izvora koji sadre podatke o bogovima, bitno mesto zauzimaju sredovekovni pisani tekstovi: delo Prokopija O ratu s Gotima iz VI veka, i pojedina svedoanstva kasnijih vizantijskih autora, sredovekovne hronike, istorijska dela kao to su : Hronika Titmara Mezeburkog, Helmoldova Slovenska hronika, tri biografije Otona, episkopa bamberkog... Vrhovni Bog. Verovae u vrhovno boanstvo, u boga bogova, postojalo je jo u indoevropskoj zajednici. Ovo nadboanstvo zadralo se u mitologija svih evropskih naroda, i to kod Grka pod imenom Zevs, kod Rimana Jupiter. To vrhovno boanstvo nalazi se i u mitologiji Starih Slovena pod imenom Svarog ili Perun. Nijedan od mnogobrojnih izvora za slovensku mitologiju ne osporava verovae Starih Slovena u jedno vrhovno boanstvo, a izvori se pak razlikuju jedino u tome to jedni izvori dre Svaroga, drugi Peruna, trei Svetovida ili Svaroia za tog vrhovnog slovenskog nadboga. PERUN Prokop Cezarac za vrhovnog boga govori ovo : Sloveni veruju da postoji jedan bog, koji proizvodi grom, i koji je jedini gospodar vasione; oni mu

rtvuju marvu i druge svakovrsne rtve. Tvree Prokopa, da je vrhovni bog Slovena proizvodio grom, dakle verovatno bio Perun, slae se sa pronalaskom ruskog naunika Afanasija, koji je u jednom staroslovenskom prevodu legende o Aleksandru Velikom, re Perun naao kao prevod grkog Zevsa. Meutim, Nestor u svojoj Hronici govori da oni koji nisu krteni neka ostanu bez Boje i Perunove pomoi. Precizno se distingvira Boja, s jedne, i Perunova pomo, s druge strane. Isto tako u ugovoru sa Grcima iz 971. pie: ako se Rusi ne pridravaju reenog, da budu prokleti od Boga u koga verujemo, i od Peruna. Na osnovu ovog, postava se pitae da li je Perun upravo Vrhovni Bog slovenskog panteona? Mnogi autori su verovali da Perun jeste bio Vrhovni Bog kod Rusa, i da Perun kao bog gromovnik nije niko drugi do Vii Bog. Ovaj stav se izvodi prema grkom Olimpskom panteonu, gde je Zevs-analogija Perunu i Jupiteru- najvii Bog Olimpa. Ako je suditi po elingovoj ideji sukcesivnog politeizma, opravdano je rei da je Perun Vrhovni Bog. Najvei broj istraivaa slovenske mitologije saglasan je da su za Peruna, boanstvo viskog ranga, znala sva slovenska plemena, i o emu postoji najvie pisanih izvora. Perun je gromovnik i gospodar vasione. egov kult je bio izraen kod Rusa, Junih i Zapadnih Slovena. emu su u slovenskim zemama bili posveeni visoki bregovi, planine, kao najblie egovom prestolu, nebeskom svodu, gde su mu postaveni hramovi. Zbog svetosti hrasta koji je Perunu bio posveen, i sami Perunovi hramovi i kipovi morali su biti izgraeni od hrastovog drveta. Nema nikakve sume da je hrast

za Slovene bio sveto drvo boga groma Peruna, kao i Zevsa, te nije sluajno to se najvia godia svetkovina Badi dan, posebno kod Srba, proslava ritualnim polagaem na vatru hrastovog stablabadaka. Perun se pojavuje najpre kao gromovnik, iju je osnovnu strukturu, ak i u samom hrianstvu, sauvao egov supstitut gromovnik Ilija, koji je u Bibliji predstaven kao gospodar svih prirodnih elemenata. Nekrteni Rusi polau svoju zakletvu pred Perunom, a krteni pred sv. Ilijom. SVAROG Prastvorite neba, pod ijim se svodom sve raa i dogaa, tvorac zeme, svetosti i svega roda i ploda na zemi, bio je po zabelekama Ipaevskog letopisa Svarog. Svarogom su Stari Sloveni nazivali nebo, a nebo je povrh svega i iznad svega,ono je neto to se ne moe uhvatiti ni dostii, a ipak sve svojim prostranstvom obuhvata. Pod egovim svodom su Sunce, Mesev, zvezde, oblaci i mue. Svarog, bog neba, po mnogim istraivaima slovenske mitologije, bio je Uranos slovenskog Olimpa. Za druge, Svarog se ne smatra autentinim slovenskim bogom, ve smatraju da su ga u Rusiju doneli Varjazi i da su ga tek kasnije svi Sloveni oboavali. esto je Svarog uporeivan sa Perunom. Na onaj isti nain na koji se nebo moe uzeti kao Perunova vladavina, moe se nebo uzeti i za prostor Suneve vladavine, jer samo mali broj dana u godini grmi i pada kia, dok se Sunce svaki dan nebom kree. Svarog je bog Sunca i svetosti, bog bogova i

gospodar svega. U egzistenciju jednog boanstva kao to je Svarog ne treba sumati. Moe biti govora samo o tome da li su svi Sloveni tim istim imenom zvali boga neba, ili su ga samo Rusi i Poaci tako zvali. Mnogobrojni spomenici navode nam Sunce i vatru kao sinove boga Svaroga, a Juni Sloveni smatraju Mesec kao treeg brata Sunca i vatre, a zvezdu Danicu kao jedinu ihovu sestru. Za sinove Svaroga smatrani su Svaroi i Dabog. Boga Svaroia spomie nekoliko izvora i to obino pod imenom egovim zamiaju oga. Jedan spomenik iz XIV veka govori : Mole se ogu(vatri) i zovu ga Svaroiem. I Titmar nam spomie Svaroia kada pria o Radgostovu hramu kod Redarijana. U unutraosti hrama nalaze se slike bogova kiicom raene, imena su im urezana, na galvi lem, pokriveni su oklopom. Prvi od ih zove se Svaroi i svi ga ovi narodi potuju vie nego sve druge. Pod imenom Svaroi personifikovano je Sunce, ba kao i oga. Svarogov sin Svaroi, koji je to ime dobio po ocu, jeste dakle i bog Sunca. Dabog je u slovenskom panteonu takoe bio bo Sunca i sin Svarogov. Po Ipaevskovom letopisu Sunce zovu Dabogom, Sunce car, sin Svarogov, to jest Dabog. Neki naunici dovede ga u vezu sa naom reju dad, to znai kia, prema kojoj bi Dabog bio bog koji daje kiu. Daboga smatraju i za darodavca. On je bog Sunca koji uini da sazru usevi i budu plodne ive. SVETOVID

Ako je Perun bio veliki bog kijevske i novgorodske Rusije, Svetovid je bio veliki bog Slovena na ostrvu Rujnu. To nam svedoi Helmold u gl. 52. svoje hronike: Meu mnogobrojnim slovenskim bogovima gospodari Svetovid, bog zeme Rujana. To je onaj bog ija su proricaa najizvesnija. Drugi bogovi su pored ega tek polubogovi. Da bi mu naroitu potu ukazali, prinose mu rtvu, svake godine po jednog hrianina koga odreuju kockom. Iako Helmold stava Svetovida iznad svih slovenskih bogova, on je ipak u Arkoni sekundarnog karaktera, a kao nadboanstvo mogao je postojati samo smo meu Baltikim Slovenima. Oni su naroito oboavali hram Svetovidov, nedoputajui da se olako kunu u emu i nedozvoavajui ak ni u ratu, da se bilo ime upra pristup u hram. Proroite Svetovidovo bilo je vrlo poznato i Sloveni su sa svih strana dolazili u Akonu. Kao stub vere Baltikih Slovena, Svetovid je kao i Dabog bio bog sunca i svetla. Ali Svetovid daje svega u izobiu samo svojim tovateima, a za ostale ude, naroito hriane, on je bog rata i poraza. Hristijanizacija slovenskih zemaa, koja je sprovoena od VII do XII veka, dovela je do propasti celokupnog sistema bogova kao predstavnika najvieg nivoa religijsko-mitoloke organizacije. Prvi i najjai udar bio je usmeren protiv verovaa u paganske bogove. I u Rusiji i kod Baltikih Slovena, hristijanizacija je poiala unitavaem idola bogova, a bila praena ihovim poniavaem. to se tie dae sudbine bogova, ima su pretili ili

potpuni zaborav ili otre izmene i ograniavaa ihovog postojaa: u nekim sluajevima dolazilo bi do preimenovaa, pri emu bi bilo sauvano mnogo toga to je vezivano za stare paganske bogove, ali su imena zameivana imenima hrianskih svetitea ( sv. Ilija, sv. Petka, sv. Nikola, itd.). U drugim sluajevima dolazilo bi do sniavaa ranga, koje je dovodilo do toga da bivi paganski bogovi postaju besovi, neista tetna bia.