Vind Doan - LETNJA KRALJICA Prevod: Nedeljkovi B. Aleksandar Vinge Joan D. SUMMER QUEEN (THE), 1991. Serija "Kraljica" (2) POLARIS 1993. Prvi deo: PROMENA

Smem li jaVaseljenu da poremetim?Jedan minut sadridovoljno vremena za odluke i preinakekoje e jedan minut preinaiti.

Tomas Sternz Eliot

1. TIAMAT: Nizvetrini

aka ispusti blistavu traku marame, koja zalepra nadole. Stotinu oduevljenihglasova pretvorie se u jedan: gomila devojica se razlete niz blistavu plau.

Klavali Bluston Letnja ih je gledala, sedei na visokoj litici iznad njih. Oseala jemorski vetar na licu, oseala je kako nosi unazad njenu dugu, tamnu kosu. Smeei se,sklopi oi i zamisli da je to vetar od kretanja, da i ona tri sa ostalima, tamo, dole.Uestvovala je, kad je bila curica, u takvim trkama, na mnogim ostrvima irom letnjakihmora; nadala se da e biti pobednica, da e biti izabranica Majke-koja-je-More tokom tridana svetkovine klanova, okiena zveckavim ogrlicama od uglaanih koljki, da edobijati najbolju i najslau hranu, novu odeu, poast od starijih, da e s njom oijukatisvi momci...

Njen osmeh postade osmeh aljenja za nepostignutim. Opipala je prstima privesaku obliku tri zrakasto rasporeena listia, koji je bljeskao na suncu, na ipkama njenelabave, kod kue tkane koulje. Eto, sibila je, ve skoro pola svog ivota. Kako je tomogue...? Otvorila je oi, da ih ispuni beskrajnim plavozelenim mora i nebesa, uvek unekom menjanju a ipak uvek postojanim; da vidi mrljaste oblake i svetlucavu prolaznostduga od neke daleke letnje oluje. Danas su se na ovo letnjako okupljanje osmehivaliBlizanci, grejali su joj plea raskonom toplotom. Prolee je bilo u vazduhu; navodilo juje da se sea, sa enjom, prolea svoga tela.

ujui korake, baci pogled preko ramena. Njen osmeh se proiri: videla je da uzstazicu dolazi njen mu, i da u jednoj ruci nosi punu korpu ribljih kolaa i hleba, a udrugoj krag piva. Videla je sedim pramenovima proaranu smeu boju njegove kose, injegov trolist kako odbljeskuje na svetlosti dvaju sunaca.

Osmeh joj klonu: primeivalo se da on uzbrdicu savlauje sa znatnim naporom.Krutost u njegovim zglobovima pogoravala se iz godine u godinu - zato to je, ranije,proveo previe godina u promajnim kamenim odajama ili na hladnim i vlanim, estovienedeljnim, putovanjima sa jednog ostrva na drugo. Danakil Lu bio je zimac; njegovotelo nije od roenja privikavano na tegobe letnjakog ivota, i sad se protiv njih bunilo.Ali, nije se alio, jer je znao da mu je mesto ovde, u slobodi sibilskog ivota... i danjegovo srce pripada njoj.

Iz dana u dan vreme je postajalo sve toplije; Letnja zvezda sve jae je blistala nanjihovom nebu, vladavina Leta se uvrivala. Moda e u toplijim danima Danakilovibolovi popustiti. Njen se osmeh vratio im je videla njegove oi, blistave i plavozelenepoput mora, kako upuuju osmeh gore, ka njoj.

Seo je sa korpom hrane, nastojei da ne iskrivi lice u grimasu. Prebacila je jednuruku preko njegovih plea i poela mu neno masirati lea. Drugom rukom pokaza nizplau. "Vidi, ve je skogo zavrena!" Dole gledaoci povikae jo jednom: takmiarke sustizale do linije cilja, koja je bila ucrtana u mokrom pesku. Videli su kako jedna mladadevojka sa blistavom zastavom ute kose sprintom prelee liniju, prva; i kako posmatraipoinju da je grle, zaogru vencima cvea i koljki, i nose na ramenima.

"Dobra trka je bila, Dani", ree ona, ujui uspomene u svom glasu.Danakil Lu uzdahnu, klimnu glavom; ali ta kretnja njoj je izgledala kao da je

odreno odmahnuo. "Mladi smo tako kratko", promrmlja on, "a onda smo stari takodugo".

Okrenula se da ga pogleda. "Ma hajde, sad", ree, preterano veselo, zato to se isama do tog trenutka oseala isto kao on. "Kako moe tako da govori, kad je ovakavdan?" i odmah ga poljubi, da on ni sluajno ne bi stigao da odgovori.

Nasmejao se iznenaeno. Poee jesti zajedno, uivajui u tom danu i u injenicida su zajedno: jedan sat samoe, ukraden od zapitkivanja kojim e ih uesnici festivala,dole, u selu, ekati.

Konano su ipak sili sa brda. Okupljanje porodinog klana uvek je vreme radosti- vreme za ponovne susrete sa rodbinom i prijateljima sa svih razasutih ostrva Leta;vreme za podseanje na Damu Thalasu, Majku-koja-je-more, kojoj treba odati dunopotovanje. Ovo je bila godinja skuptina Dobraventura, jednog od najveih klanova naovim ostrvima. Dobraventure su bili religiozni voi itavog letnjakog naroda prenajnovije Promene - bili su klan ranijih Letnjih Kraljica, pre ove sadanje; njihov uticaj isad je bio veliki.

Dole kod kamenog lukobrana, pobednica trke, nasmejana pegava devojka odnajvie etrnaest godina, bacala je obredne ponude vernika i molilaca u nemirnu zelenuvodu. Dalje od obale, u zalivu, nekoliko mera iz kolonije koja je sa ljudima delila obaleovog ostrva gledalo je ta se deava: siguran znak da More daje svoj blagoslov. Klavali sezagleda u lice te devojke, u zrani sunev sjaj u njenoj kosi, i najednom osetineoekivano jaki talas enje u sebi.

Kad je postala sibila, odabrala je. Opredelila se za teak i nemiran ivot; trebalo jeputovati od ostrva do ostrva i govoriti Daminu mudrost svakome kome je potrebna;pronalaziti i osposobljavati one koji e biti, posle nje, sledei sibili i sibile, da bi imao koda vodi budue generacije letnjaka. Govorilo se da je "smrt ubiti sibilu, smrt voleti sibilu,smrt biti sibila". ... Praktino nijedan mukarac koji i sam nije sibil ne bi se usudio da seoeni njome.

Ali, i kad je srela Danakil Lua, nastavila je da uzima 'travu decomrznu', zato tonije htela da nametne tako teak ivot detetu, a nije imala ni blisku rodbinu koja bi jojpomogla u negovanju deteta. Osim toga, sve vie i vie nege morala je pruati DanakilLuu, ija su lea bila trajno pogrbljena a zglobovi bolni. Stee ga vrsto za aku i reesvome nemirnom telu da miruje. Jo malo, i njene godine plodnosti e proi, pa e pitanjau njenom srcu dobiti odgovore zauvek.

"Pitanje, sibili...?" Priao im je neki momi, oklevajui; kike njegove smee koselupkale su po prednjoj strani njegove lanene tunike bez rukava. Pogledom se opredelio dapita Danakil Lua, a ne nju; Klavali pretpostavi da e pitanje biti o devojkama.

"Pitaj, i odgovoriu." Danakil Lu je kazao taj ritualni odgovor, smeei seljubazno.

Klavali ispusti njegovu aku, dobacujui mu samo jedan pogled za 'dovienja', iomoguavajui pocrvenelom deaku diskreciju. Poe da se umea u vrevu naroda; izasebe jo napola zau kako Danakil mrmlja re "Input..." posle koje poinje sibilskitransfer, i kako deak mrmlja pitanje.

"Sibilo?" Prie joj, sa strane, jedna seda Dobraventura, i Klavali stade, oekujuipitanje. Ali pre nego to je mogla uzvratiti na uobiajeni nain, ta ena ree: "Ide li uKarbankl?"

Klavali je pogleda 'belo'. "U Karbankl? Zato?""ta, nisi ula?" ena je izgledala neprijatno zadovoljna svojim trenutkom

nadmoi. "Nova Letnja Kraljica. Zatraila je da sve sibile iz celog Leta odu na hodoaena sever. Kae da je to volja Damina."

Klavali odmahivanjem glave izrazi nevericu koliko i neznanje. Karbankl je biojedini pravi grad na celoj ovoj planeti, zvanoj Tiamat; nalazio se daleko na severu, meuklanovima zimakog naroda tojest zimake stranke. Ime 'Karbankl' znai i 'dragulj' i 'ir'.Povezan sa kosmikom lukom, u koju su dolazili stranci, ljudi sa drugih planeta, bio jeprepun raznih inostranih divota, ali i inostrane korupcije, ali samo tokom perioda od stopedeset godina kad je meuzvezdana drava Hegemonija drala vlast na Tiamatu. Takviperiodi smenjivali su se, u ciklusima, sa periodima od po stotinu godina bez ijednogstranca na Tiamatu. U stopedeset-goditima, kad su vladale Zimske Kraljice, strankaZime bila je nadmona u Karbanklu i okolnim teritorijama - a sibilama je tad biozabranjen ulaz u Karbankl. Tuinci, van-Tiamatovci, mrzeli su sibile i plaili su ih se.Danakli Lu se rodio u gradu, ali kad je postao sibil prognali su ga.

Nedavno je dola jo jedna Promena. Crna jama, zvana Crna kapija, kroz koju sustranci dolazili na Tiamat, postala je jo jednom neprohodna; neposredno pre toga strancisu svi otili, i sa sobom odneli svoju tehnologiju. Zagrevanje okeana ve je poelo. Malopo malo, okean e u pojasu blie ekvatoru postati previe topao da bi u njemu iveli kliji,morske ivotinje koje letnjaci gaje, kao i veina vrsta riba koje mreama love. Meri,takoe deca Majke Thalase, uveliko su krenuli u migraciju ka severu, a letnjaci su uskoromorali poi takoe na sever. Letnjaki nain ivota uskoro e preovladati svud naTiamatu, zato to e zimci morati ponovo da se privikavaju na stara pravila opstanka iharmonije sa morem; Letnje Kraljice e im pokazivati humano lice Damine mudrosti.

"Pa, zato bi Letnja Kraljica - ili Thalasa - htele da sibile dou u grad?" upitaKlavali. "Zato ne u narod, da pomognu da ljudi nau puteve do svojih novih ivota?"

"Rekla je da eli da saopti svim sibilama kakva je njihova ira, prava uloga;navodno joj je to otkrila Thalasa." Dobraventura slegnu ramenima i obrisa znoj sa lica."Mada ima nekih koji pitaju kakav bi to bolji posao mogla sibila nai, od onog koji tiradi sad."

"Pa, da", proguna Klavali neodluno. "udan je taj njen zahtev.""Koji?" ree Danakli Lu prilazei i uzvijajui obrve."Letnja Kraljica je zatraila da sve sibile dou u Karbankl, da bi im se mogla

obratiti", ree Klavali. Zatim vide kako njegovo lice poprima pepeljastu boju. Oiljci na

njegovom vratu i obrazima - surovi zaostatak iz onog dana kad su ga izgnali iz Karbankla- odjednom su se istakli crvenei se poput iga. On je dohvati za miicu ruke, ne samoovla; nastojao je da se uvrsti na nogama.

"A-ha." Samo toliko je rekao, a onda udahnuo duboko, punei plua istimmorskim vazduhom.

"Nije neophodno da mi idemo", ree Klavali blago, diui pogled ka njemu. "Bieih tamo dovoljno i bez nas."

"Mudra odluka. Ali zato izgleda kao da ti te vesti nisu donele nikakvu radost,Klavali Bluston?" Pridruila im se jedna ena zdepasto i masivno graena, izboranoglica; Klavali prepoznade da je to Kapela Dobraventura, voa itavog klana.

Klavali nije odgovorila; gledala je opet Danakil Lua, koji se iznenada zagledaopreko mora, kao da sam stoji tu.

"Ni tvom zavetovanom", ree Kapela, ispitivaki gurajui rei ispred sebe kaoprste. "U kom, ono, klanu bee on...?" Klavali je ula u tom glasu ton koji je govorio daKapela zna odgovor, iako Danakil Lu nema na koulji nita izvezeno, nikakav znakklanovske pripadnosti.

"Dalekoputov", ree Danakil Lu ravno, uzvraajui Kapeli Dobraventurijednakim pogledom. Njegov izraz lica je govorio da je i on prepoznao taj ton u njenomglasu.

"Dalekoputov? Ali zar to nije zimaki klan?" ree Kapela sa kiselominsinuacijom. Zvuk njenog iznenaenja odzvanjao je fal, kao napuklo zvono. "Oekivalabih da se raduje povratku kui."

"Nije mi tamo dom", odreza on. "Sibil sam.""Naravno", ree Dobraventura, piljei u njegov trolist. "Zimac, a oboava Damu.

Zaista si neobian." Protrljala se po miicama ruku, gledajui ka puini.Danakil Lu je opet odvratio pogled od nje; na licu mu se jasno videlo

nezadovoljstvo. On nije verovao u Damu Thalasu, nije verovao ni u ta osim u svojpoziv. Meutim, Dama je verovala u njega. Klavali namrteno pogleda KapeluDobraventuru. Ni njoj se predvodnica Dobraventura nije nikad dopadala. Sada joj se, sasvakim sledeim otkucajem srca, dopadala sve manje. Zausti da pita Kapelu ima li, ilinema, da im postavi neko pitanje kao sibilima.

"Ja ne bih ni blizu Karbankla ila, da sam sibila", ree Kapela Dobraventura,gledajui Klavali. "Bila sam tamo na Festivalu. Moja dunost je bila da nadgledamkrunisanje nove Letnje Kraljice... i davljenje Snene." Osmehnula se malice; Klavalistee vilice i zadra jezik. "Ono to sam tada videla navelo me je da se zapitam nije liDama zauvek napustila Karbankl."

"ta hoe rei?" upita Klavali; radoznalost joj je, i protiv njene volje, iznudila terei.

"Ta nova kraljica tvrdi da je sibila."Klavaline oi se rairie. Ruka joj poe ka trolisnom znaku koji je, okaen, leao

na njenim prsima. "Pa, zar to nije ba dob...""Ali", nastavi Kapela Dobraventura nepopustljivo, "bela je kao sneg; izgleda

sasvim isto kao stara kraljica, Arienrod." Iz njenog glasa curila je sumporna kiselina."Pogazila je ispravne rituale Promene; govori svetogra o Thalasinoj volji. Opredelila seda stanuje u palati Snene Kraljice - pa je ak otila tako daleko, da je naredila da mene

izbace napolje, kad sam pokuala da joj pokaem da takva njena svojeglavost moesvima nama da nanese zlo."

A-ha, pomisli Klavali."Meu zimcima se govorka da je ona ilegalni klon stare kraljice, neprirodna

kopija Arienrod, i da su je napravili stranci da bi nas ugnjetavali", nastavi KapelaDobraventura. "Nikako ona ne moe biti letnjakinja, bez obzira to tvrdi da pripada klanuSvetlohodnih..."

"Svetlohodnih?" ree Klavali, trgnuvi se. "Poznavala sam jednu sibilu koja seprezivala Svetlohodna, pre nekih pet godina. Ime joj bee Luna..."

Sad je Dobraventura izgledala iznenaeno."Je li ona nova Kraljica?" upita Klavali sa nevericom. Proita odgovor u oima

Dobraventure."Zna je?" upita Kapela. "Kako je izgledala?""Mlada, vrlo lepa, a kosa... gotovo bela. Oi neke udne, nestalne boje, kao magla

i ahat..." Opet je, po izrazu na licu te ene, znala da je tano opisala novu Kraljicu planeteTiamat.

"Ona jeste sibila", ree Danakil Lu naglo. "Nas dvoje smo je obuavali. Takoe jepripadnica Leta. Da to nije bila, ja bih to znao."

Kapela Dobraventura ga pogleda, suavajui oi; on joj uzvrati zurei jednakouporno, tako da na kraju ona skloni pogled. "Ona nije kako treba", ree konano,pogledavi opet Klavali. "Rei u vam ono to sam rekla svakoj sibili koju sam videla - jase moram vratiti u grad, ali vi ne. Ne idite u Karbankl." Okrete se i poe se udaljavati;njen ljutiti zamah rascepljivao je gomilu ispred nje i ostavljao talase kao iza lae.

Klavali pogleda Danakil Lua, nae da on ve gleda nju. "Moda sa novomKraljicom 'nije kako treba' samo to to nije od Dobraventurine familije", proguna.

Danakilu se usta trznue kratkotrajnim, ironinim osmehom, koji odmah ieze."ta stvarno misli?" upita je.

Ona odmahnu rukom da otera muvu koja joj je - kao sumnja - zujala u uvo; osetipoetak novog mrtenja. "Pamtim onu curu Lunu Svetlohodnu koju smo poznavali. Bilaje zaista razliita... bilo je neeg u njoj... ali, uvek sam smatrala da se tu radi o neemdobrom. Mislim da elim da se lino uverim ta je istina, Dani."

Klimnuo je glavom, lica utinutog. "Da ide u Karbankl?"Polako je klimnula glavom. "Ali, ta ti misli? Kakvo je tvoje oseanje?... ta bi ti

hteo da ja uradim?"Opet je pogledao preko puine, ka severu, mirkajui zbog bljeskanja svetla na

vodi. Ona vide da guta kao da mu je neto zapelo u gui. On konano ree: "Hou u svojdom."

2. ONDINI: Razuma

"Stoj. Ko ide?"Stade u senkovitom hodniku: ve ga je okruilo oruje, iza koga su stajali ljudi

hladnih oiju.

"Majstor." Znali su ga samo kao Majstora, kad je iao na ovakve zadatke; kad jeneskriveno nosio privesak od srebrnog metala koji mu je obino bio skriven ispodkoulje. Zahvaljujui tom privesku prolazio je uspeno kroz situacije koje bi bilesuicidalne kad ne bi nosio tu tajanstvenu kombinaciju zvezde i kompasa, koja je znailatako mnogo razliitih stvari raznim ljudima. U privesku, zvezdu je predstavljao jedansolius, redak, tajni dragulj koji se raa u srcu umiruih zvezda, dragoceniji od dijamanata,dragulj koji po uverenju nekih mistika ima mo duhovnog prosvetljavanja. U ovakvomokruenju, solius je simbolizovao sve to, i vie. "Arhi-svetenik je poslao po mene."

Ljudi koji su ga opkolili nosili su uniforme Crkvene policije, sa krvavocrvenimznakama elitne garde Arhi-svetenikove. Izgledali su sumnjiavi dok su posmatralinjegovo lice, njegovu mladost; prouili su i taj znak na njemu. Spustie oruje, ali samomalo. Nosili su puke za stvaranje plazme na pogoenom mestu, a ne one jeftinije ihumanije, puke za oamuenje i paralisanje, koje je nosila glavnina policijskih snaga. Tekrvavocrvene znake Arhi-svetenikove garde bile su u narodu zvane 'strave'; to ime nijebilo prazna pretnja. "Ajde sa nama", ree najzad jedan od straara, klimajui glavom. "Onte eka."

Majstor poe za njima, mranim, odjekujuim hodnikom, niz jedan red stepenikaisklesanih iz same stene. Svaki stepenik bio je pohaban do oblika polumeseca,nemilosrdnim trenjem hiljada nogu u izmama, koje su tu silazile i opet se pele; i nogamabezbrojnih rtava inkvizitorovih, iji koraci su uvek vodili samo dole. Stigoe na dno;negde se procepi neiji krik. Majstor je oklevao, pod pogledima gardista koji suodmeravali kako reaguje na taj zvuk. Nevernik, aputali su njihovi upereni pogledi.Kriminalac. Tuinski ljam.

On im uzvrati zurenje, putajui ih u svoje oi, putajui da vide ta ih ekaunutra. "Idemo", proaputa. Oni otklonie poglede i pooe dalje, u utrobuinkvizitorijuma.

Prooe pored mnogih zatvorenih vrata; uo je jo krikova, jecaja, uo je molitvena nekoliko jezika. Zapeena vrelina ulica ovde je bila prodorni smrad grozniavogznoja. Osetio je da se i on znoji, i to ne samo zbog ove zaguljive vreline. Jedan odnjegovih pratilaca otkljua jedna vrata, i buka koju je pokuavao da ne slua postadetakva da se vie nije mogla ignorisati. Povedoe ga kroz ta vrata, u jednu dvoranu.

Nije gledao ni levo ni desno, nego ukoeno u lea oveka koji je iao isprednjega; ali uglovima vidnog polja sagledavao je jedno telo, golo, okrvavljeno, okaeno olance, i jednog crkvenog ispitivaa besnog to ga ometaju u poslu; i veliki izbor opremeza muenje, u rasponu od primitivne do uzviene. Nita u tom poslu nikada ne zastareva.Smrad je bio stravino jak; vrelina, takoe; zvuk, takoe... Njemu poe neka huka uglavi, a vid poe da mu preskae u brzom nizu bljeskova, kao kod stroboskopa; onprigueno opsova, i prebaci sebe prisilno u meditaciju, na taj nain opet uspostavljajuikontrolu nad sobom. Dovri prolazak kroz muionicu.

Prooe kroz sledea vrata, iza kojih je bio novi hodnik, a na njegovom krajunova dvorana: ovog puta, laboratorija. Vazduh je bio najednom iznenaujue prohladan.Majstor uvide da ovo mora biti mesto na kome vlada ima istraivake instalacije; uo jeglasine o tome. Nije ni udo to je tajna o tanoj lokaciji sauvana tako dobro. On dubokoudahnu, pa ispusti vazduh. U susret mu je dolazio Irduz, Arhi-svetenik Zapadnog

kontinenta, da ga pozdravi. Irduz, prisutan ovde, lino: izgleda da su zabrljali vie negoto je Majstor mislio.

"Hvala ibahu da si doao tako brzo..."Sleganjem ramena zbacio je Irduzovu ruku sa sebe. Izgleda da je na ploi

rtvenika sad utroba samog ovog Arhi-svetenika, im se on reio da dodirne jednognevernika kao da su prijatelji. "U emu je problem?" ree Majstor promuklo.

Irduz se povue jedan korak u stranu. "U onome", ree, i pokaza prstom. Iza njegaje stajalo pet-est ljudi u laboratorijskoj odei; neki su bili Ondinci, neki ne. "Naiistraivai su pokuavali da izvedu replikacioni proces. Neto je polo kako ne treba."

Ti istraivai se sklonie u stranu kad Majstor poe ka njima; na taj nain muotvorie pristup do onog to je bilo iza njih. On stade, zagleda se netremice. Izaelektromagnetske barijere takozvanog 'kriznog tita za izolaciju sa svih strana', ilikonteinmenta, vide uskomeanu masu nekog svetlucvog materijala nalik na oblake.Pogleda displej na zidu pored tita: tog trena jo jedan podsistem pree u kritino stanje,jo jedan indikator pocrvene u sve iroj epidemiji krize. "ta, do pakla..." proguna on.Okrete se istraivakom timu. "ta vam je ovo?"

Zgledali su se, bacili i po koji nervozan pogled prema Arhi-sveteniku. "Pokualismo da stvorimo replikacioni proces kojim bi se ugljenik restrukturisao u dijamant, kojibi onda posluio kao graevinski materijal..."

Nasmejao se buno, ironino i kratko. "Za ime Razdiraa Rendera!" Osvrte se dapogleda Irduza, ija je jedva savladavana brinost postala jedva savladavani bes, zbogovih svetogrdnih rei, zbog takvog ruganja. "Mo' biti da ibah i Sveti Kalavre neodobravaju vae neprirodne metode."

"Na projekat novog hrama zahteva velike povrine materijala koji e biti iprovidan, i ekstremno jak. Dijamantska prevlaka nee biti dovoljna. Svetac-svih-svetihzna da je sve to mi ovde inimo usmereno ka veem slavljenju Pravog Imena", reeIrduz otro. Njegova teka odeda utala je poput lia od elika.

Majstor baci pogled ka vratima kroz koja je uao, i onome iza tih vrata. Nasmeise kiselo. "Zato ne biste jednostavno izvrili evakuaciju, i ispalili atomsku bombu ovde?Time bi problem bio reen."

"To nije prihvatljivo reenje", ree Irduz, mrtei se."Misli, isuvie je oigledno?" Majstor odmahnu glavom, okrete se opet

displejima. Oni su bili pokuali da sklepaju primitivan replikator, koji bi u odnosu na'pametnu materiju' Starog Carstva bio kao ameba u poreenju sa ljudskim biem. Hteli suneto to bi radilo sasvim bez uma, ali uvak tako da se rastresiti ugljenik molekularnosreuje u dijamant. Pokuali su da stvore imitaciju ivota; uspeli su prekomerno.

Umesto da dobiju armiju mehanikih robova u veliini ljudskih elija, koji bibeskonano ponavljali molekularnu strukturu dijamanta i time ispunjavali svoju svrhupostojanja, dobili su armiju bezumnih automata ija jedina svrha je bila da umnoavajusami sebe. Da bi se otarasili takvih, morali su sad nai neto daleko smrtonosnije iusavrenije od ma kog dezinfekcionog sredstva. Replikatorske elije bile su projektovaneda u svoju bakterijama analognu strukturu ugrauju dijamant i druge materijalezahvaljujui kojima su postale snanije, aktivnije i daleko otpornije od ma kog prirodnogorganizma.

Prouavao je, utke, podatke ispisane na mnogobrojnim malim ekranima displeja.Naao je presudni niz greaka koje su istraivai poinili u programiranju; gledajui tu

sekvencu, oseao je kako u njemu narastaju gaenje i neverica. Baci pogled opet nasistemske monitore; samo jedan pogled bio je dovoljan da se potvrde njegova najgorastrahovanja. "Ovo progriza otvore u titovima." Okrete se ljudima. "Hrani se energijomtitova samih. Kroz otprilike pola sata nastupie slom celog sistema. estitam, gospodo.Proizveli ste univerzalni rastvara."

Izrazi na licima istraivaa postadoe jednako kritini kao i oni podaci iza njegakoje je maloas oitao; uvide da su i sami, pre njegovog dolaska, slutili da se radi o tome.Ali nisu se ni usuivali da nazovu problem pravim imenom, nego su se nadali, bez nade,da e on doi meu njih kao udotvorac i rei im da problema nema...

"Univerzalni rastvara?" Irduz zakorai unazad, pritisnu jednu aku na plou kojamu je bila na grudima. "Nemogue." Univerzalni rastvara je bio najgrozniji demonpodivljale staroimperijalne tehnologije. "To bi apsorbovalo svaku stvar sa kojom doe udodir. Svaku. Niim ne bi moglo biti zaustavljeno. Niim zadrano u nekim okvirima. Tobi bio kraj sveta." Pogleda potitene istraivae; njegove oi, indigo boje, punile su sesmru. "Tako mi Svetog..."

Majstor ga zaustavi nestrpljivim pokretom. "Recite mi", ree grupi istraivaa,"zato niste ovo zaustavili?"

"Ne moemo..." pobuni se jedan."ta, ne moete?" ree Majstor ljutito. "Znali ste u emu se problem sastoji.

Svako ko poznaje bakteriologiju i analoge bakterija mogao je ubiti ovo unutra.Raspolaete dovoljnom procesnom snagom; a od hemijskih alata imate, dalo bi sepretpostaviti, bar one koji su na raspolaganju prosenom narkodileru. Zar ne?"

"Da, ali...""Ali ta, bogova mu bogovih?" Dohvatio je tog oveka i trgao ga ka sebi. "ta ste

kog vraga ekali?""Pa - pa ne moemo ui unutra." Istraiva pokaza jednim gestom ka uzavreloj

masi koja je navaljivala na unutranjost providnog zida."taaa?" apnu Majstor."Ne moemo dopreti do toga to je unutra." ovek otre znoj sa lica. "Kad je tit

ukljuen, nemogu je ma kakav pristup unutra. A ako ga iskljuimo, rastvara e prodretinapolje..."

Majstor se nasmeja sa nevericom. "Ne moe biti da to ozbiljno kae." Pogledanjihova lica. Zatim indikatore oko tita. "Kako ste, za ime onog boga koji vam se najviesvia, mogli da izgradite sistem bez kriznog ulaza?" Jadni, glupavi skotovi... ake mu sestegoe.

"Zar ne moe nita da uini?" upita neko, glasom koji je zvuao patetinovisoko. "Mora biti da postoji neki nain. Ti si prvi meu ekspertima..."

"Stvarno ne znam. Ovo ste uradili toliko dobro", ree on tiho, zavrui no,maltene uivajui u izrazima njihovih lica.

"ta ako ne moe?" ree Irduz zgusnuto. "ta e se desiti sa naim svetom?"Majstor pogleda podatke na ekranima. "Moglo bi i gore da bude." Slegnu

ramenima.Pogledae ga. "Kako to misli?" upita Irduz."Izraz 'univerzalni rastvara' je zapravo pogrean naziv. Postoji nekoliko

biotehnolokih jedinjenja koja bi se mogla nazvati univerzalnim rastvaraima. Ali,

njihova interesovanja se razlikuju, u zavisnosti od sastava. Ako ovo to ovde imateprovali iz konteinmenta, poneto e ipak i preiveti..."

"ta?" ree Irduz. "Koja vrsta stvari?"Majstor se zagleda u svoja stopala; protrlja se po licu, uklanjajui i najmanji trag

ironinog osmeha. Onda die pogled. "Titanijumski tornjevi na nekim vaimspomenicima."

"ta jo?"On opet slegnu ramenima. "Mogu se setiti jo nekih stvari koje bi zadrale svoj

integritet...ali nijedne koja bi vas interesovala; izuzev dijamanata. Brodovi nakosmodromu, oni sa titanijumskim koritima, mogli bi ak i da uzlete, ako su svi otvori nanjima hermetiki zatvoreni... Ali iva bia na bazi karbona prva e nastradati;replikantima je potreban ugljenik da bi pravili dijamant, naravno. Svi emo se pretvoriti udijamant - u filigrane dijamantskog mraza, na baricama vode. Ljudsko telo se uglavnomsastoji od vode, a njima voda ne treba." Pogleda kobni svetlucavi oblak. "Stvar e se iritikao zarazna bolest... Rastvara ne moe da uniti ba sve predmete tako brzo kao to eunititi ljudska tkiva; neki predmeti e biti izgrieni tek posle nekoliko nedelja. itavaplaneta bie transformisana verovatno tek za nekoliko meseci..."

"Prekini to!" ree Irduz, a Majstor tek sledeeg trenutka shvati da je Irduz misliona proces, ne na govor. "Prekini to, i dobie ta god ti srce eli..."

Majstorova usta se iskrivie. "Nije to tako jednostavno", ree on. "Ti, svetenie,moda moe svoje bogove da podmiti, ali moje ne moe." Mahnu ka zatitnim poljimakoja su se raspadala, pusti da mu ruka padne. "Ja u to verovatno moi da zaustavim..."proguna najzad, zgaeno, gledajui njihova uplaena lica. "Ja lino, radije bih prvovideo sve vas u paklu, a mene na prvom brodu koji e beati odavde. Ali, nai zajednikiprijatelji ele da tvoje dupe sedi jo neko vreme na arhiseditu, Irduz." Dotae privesakkoji je visio preko njegove koulje. "Dakle, sledei put kad bude izgovarao svojemolitve, znae kome treba da se zahvaljuje. Ali, ako ti spasem ovu planetu, zahtevamda poalje ovu nesposobnu kopilad na turneju kroz tvoju drugu radionicu." Trzajemglave pokaza vrata za pakao.

"Nismo mi krivi!" ree istraiva pored njega. "Fakl je bio u transferu! Bili smo uvezi sa sibilskom mreom neprestano, i postupali smo tano po instrukcijama! U naemprogramu nije bilo nijedne greke, kunem se!"

Majstor se naglo okrete. "Podatke za ovo ste dobili putem sibilskog transfera?"upita on. "Ne verujem. Nije to mogue."

Jedan ovek istupi napred, pokazujui sibilski trolisni metalni znak na sebi. "Biosam u transferu tokom celog procesa", ree. "Mi sa svoje strane nismo nainili nijednugreku. Sve smo ispunjavali egzaktno. Pogreila je sibilska mrea. Ona je govorilapogreno. Ona je govorila pogreno..." Njegov glas se izgubi. Majstor vide strah unjegovim oima - ne strah od osvete Crkve, niti ak od planetarne katastrofe, nego, u tomtrenu, samo strah oveka ije je verovanje u neto pouzdanije od ma kog boga potresenodo temelja.

"To ne moe biti", ree Irduz."Ne", promrmlja Majstor. "To bi moglo biti istinito." tavie, to bi mogao biti i

razlog mog boravka ovde... Odmahnu glavom: okamenjujue vizije komara u real-vremenu iznenada su mu ispunile um, ispunile su ga nerazumljivom stravom. Udahnudrhtavo. Zato?

"Hoe li rei da se neto kvari u celoj sibilskoj mrei?" upita Irduz energino."Kako bi se moglo neto tako dogoditi?"

"Ajd' uti", ree Majstor potmulo, "i pusti me da radim, osim ako stvarno hoeda lino isproba kako je kad ti meso ispuca i komadii ponu da se uvijaju, kad vodapone da curi iz tela koje se kristalizuje..."

"Usuuje se sa mnom tako da razgovara..."Majstor se zagleda netremice u njega. Irduzove tanke usne se stisnue vrsto.

Majstor se opet okrenu od njega.Poe davati zapovesti kontrolnom sistemu; iao je unazad, tragom pogrenih

sibilskih podataka, obavljajui analize napola pomou maina a napola u glavi. istotaanalitikog razmiljanja poe ga smirivati, donositi mu ispunjenje, pomagati mu dazaboravi svoje ljudske strahove. Ti mainski organizmi-replikatori bili su, u sutini,analog bakterija, ali sa ojaanom strukturom. Mogli su biti zaustavljeni, primenomodgovarajuih analoga toksina. im shvati strukturu replikatora dovoljno dobro, znae ikojim alatima da ih uniti. Meutim, bila mu je potrebna i toplota - velike koliinetoplote, da bi raskinuo veze ugljenik-ugljenik u dijamantskoj matrici koja je replikatoreuinila gotovo neunitivim. Tek posle toga morae, na neki nain, da zada udarac...

Pree laboratoriju, ode do drugog radnog prostora sa mnotvom procesora, tihopsujui zbog nemogue loeg rasporeda u laboratoriji samoj. Izvri prenosmalopreanjih rezultata, zatim unese i druge podatke; njegove progunane komande bilesu glasne u savrenoj tiini hermetiki zatvorene sobe. "Treba mi pristup do vaeginventara komponenti za toksine." Pokretom ruke pokaza displeje.

Jedan od istraivaa prie tom zidu. Rukama brzo pree preko niza komandi-na-dodir, pa se opet odmae. "Dobio si odobrenje."

Majstor nastavi sa radom. Tragao je za najbrim nainom da od jednstavnogasortimana analog-toksina raspoloivih u ovoj laboratoriji stvori svoje srebrno tane.Reenje problema bilo je bolno oigledno; ali stvar se mora izvesti brzo, fino, i uspenoiz prvog pokuaja... Sad vie nije bio svestan niega osim egzaltacije svog rada - ponetjednom ekstazom koja je vie nalikovala na molitvu nego ijedna 'molitva' koja se u tojsobi ikada zaula.

Kad je konstruisao prototip svog toksina, aktivirao je sekvencu kojom e se toksinproizvoditi u velikoj koliini, u obliku aerosola, i zagrevati na tri do etiri hiljade stepeniCelzijusa. Procenio je da e ve polovina te toplote, u kombinaciji sa hemijskim dejstvomtoksina, biti dovoljna da pretvori uzavrelju, klizavu masu replikantskih bia u bezopasnu,ali i beskorisnu, ljaku. Dodue, ujedno e i itav proizvodni sistem, koji su ovi ljudipostavili, biti upropaen, to nije bilo neminovno; ali Majstor je smatrao da je bolje bitisiguran nego posle zaaliti - kad si suoen sa unitenjem celog jednog sveta. Osim toga,tako mu se htelo.

"U redu...", ree, okreui lea svojim uutanim svedocima. "Iskljuite kriznetitove."

"ta..." jeknu neko."Iskljui!" uzviknu on. "Moram ovu smesu da unesem unutre, da bih zaustavio

ono to se deava, a jedini nain da se neto unese je da krizni titovi budu iskljueni.""Ali ako se rastvara probije napolje...""Iskljuivanje kriznih titova e ga usporiti, zato to se on njihovom energijom i

hrani", ree Majstor, govorei sa takvom vrstom strpljenja kao da se obraa nekome iji

mozak je oteen. "To bi trebalo da prui mom toksinu dovoljno vremena za delovanje.To vam je jedina ansa... Imate, uostalom, jo samo oko pet minuta do trenutka kad emasa replikanata u svakom sluaju provaliti kroz ove titove, vi, glupi kukini sinovi.Onda e biti nezaustavljiva. Iskljuuj to prokleto polje!" Stao je opet na svoje mesto, aline skidajui pogled sa istraivaa, koji su gledali ka Irduzu; a Irduz klimnu glavom,lagano, i tad neko dade sudbonosnu komandu.

Posmatrao je podatke na ekranima, jedva diui; odmeravao je pravi trenutak zasvoju komandu, da bi bila sinhronizovana, da bi pregrejani gas prodro u konteinmentupravo u onom deliu sekunde kad krizni deo titova bude iskljuen.

Onda se iza providnog prozora/zida konteinmenta dogodi neto, to su njegoveoi registrovale samo kao zaslepljujui bol; on zamuri. Istovremeno, gotovo neunitivimaterijal tog zida, itave laboratorije, pa i zgrade, naini zvuke koje niko od prisutnihnije oekivao da e ikad uti. Majstor oseti da do njega stie nemogua toplota, kaopoljubac sunca; koa ga poe peckati. Stajao je nepomino dok taj oseaj nije prestao;dok se reakcija nije ugasila. Otvori oi. Sad je zid ispred njega, donedavno providan, bioiznutra prekriven blistavim slojem neeg nalik na srebrnosivi metal, tako da se nije moglavideti unutranjost konteinmenta.

Spusti pogled ka displejima, gde, na svoje olakanje, vide novi i sasvim drukijiraspored upozorenja na katastrofu. Tu su bili odgovori koje se nadao da e videti. Iz crnekutije u srcu laboratorije pristizali su podaci o onome to sad nije mogao sam videti:podaci da je njegov cilj ostvaren. Masa vetakih replikantskih mikroorganizamausmrena je. On otkloni pogled sa instrumenata, iscrpljen, i okrete se istraivaima.

Vide u njihovim oima da svi sad znaju da su bezbedni; svi, ak i Irduz. Bezbednismo, govorila su njihova oputena lica; kao da je iko ikad bezbedan.

"Nisi se uplaio", promrmlja jedan od njih, gledajui ga kao da je ta pomisaoneshvatljiva. "Kako si mogao da se ne uplai?"

Majstor pogleda Irduza. "Ne bojim se onog to razumem", ree kiselo. "Samoonog to ne razumem."

Irduzov pogled, bez razumevanja, susrete se sa njegovim. "Znai, gotovo je?"upita Irduz. "Sve je u redu? Rastvara je potpuno uniten?"

Majstor klimnu glavom."Apsolutno si siguran?""Apsolutno." Majstor dopusti da mu se usta malo trznu. "Mada, da sam na tvom

mestu", dodade blago, "sauvao bih dva-tri kanistera ove moje orbe - da se nau pri ruci,za svaki sluaj."

"Pa, dobro, jesi li od poetka znao da e ti ovo uspeti?" upita ga jedan odistraivaa, sa meavinom oklevanja i oaranosti.

"Verovatnoa uspeha bila je devedeset osam posto, uz uslov da niko od uesnikane zajebe radnju", ree Majstor, sa osmehom koji nije tedeo nikog od njih. "Lepo seprovedite... i, zaboga, kad budete obnavljali ovo mesto, unajmite Karemovce da posaoobave kako treba." Pree preko laboratorije, stade pokraj Arhi-svetenika. "Idem ja sadpolako", ree. "Uao sam na zadnji ulaz; nemam nameru tim putem da se vratim. Posletebe..." Mahnu rukom, da Irduz poe prvi. Znao je da moraju postojati i drugi ulazi u ovajskriveni kompleks; i bio je reen da prinudi Irduza da to potvrdi.

Irduz je reagovao tako to se namrtio, pa klimnuo glavom; nije smeo da seusprotivi. Povede Majstora napolje.

Iz crkvene zgrade za sasluanja Majstor je iziao na glavni ulaz, ispraen upljimblagoslovom Arhi-svetenika i mnogim pogledima iste neverice. Polazei niz irokostepenite, uvue privesak sa soliusom opet u skrovite u svojoj odei. Uskoro je hodaopijanim trgom, diui punim pluima po prvi put posle nekoliko sati. Oko njega su sepomerali obrasci gomila kupaca i prolaznika. Suv, ist, zainima namirisan vazduhoslobaao mu je plua malopreanjih taloga. Ali ak ni suneva proiavajua vrelinanije mogla da spali njegove izlomljene vizije katastrofe daleko ire i traginije od onekoju je upravo spreio. Sibilska mrea je pogreila. Neto nije u redu sa sibilskommreom. Ovo zastraujue saznanje uznemiravalo je njegov zbunjeni um kao da se tu radio nekoj njegovoj krivici, o neemu za ta je on odgovoran...

"Budunost da ti proreknem? Budunost, za samo jedan sisk?" Neija rukauhvatila ga je za podlakticu dok je prolazio pored jedne od mnogih tezgi i atri.

Zastao je. Tamna aka ovla je dotakla njegovu. On spusti pogled, zagleda se uduboke plavoljubiaste oi te ene, koje su gledale gore, u njega. "A? ta?" ree on.

"Tvoju budunost da ti kaem, strane, za samo jedan sisk. Oseam da si ovekkoji ima sree..."

Pogledao je za njenim pogledom, onamo odakle je doao. Da, ovek koji izinkvizitorijuma izie u jednom komadu, na nogama... ovek koji ima sree. Ve je biospreman da je odbije, sa cinizmom koji bi verovatno bio jednak njenom, kad primetikrunu tan plou na njenom krilu. Veina predskazivaa sree upotrebljavala je tapie zabacanje, ili vam je prosto gledala u dlan. Zamrene geometrije mukotrpno ucrtane upoliranu povrinu tan ploe simbolizovale su mnogo-to-ta, kao i njegov skrivenimedaljon; naznaavale su i poteze koje treba vui u jednoj igri koja je verovatno starijaod vremena; tajne poteze Velike igre, u kojoj je i on, Majstor, jedan od skrivenih igraa.Nikad ranije nije video da neko upotrebljava tan plou za predskazivanje budunosti."Svakako", prozbori on sa osmehom koji je grizao kao kiselina. "Predskai mibudunost."

Uvue se u senku i sede na jastuke, naspram nje. Njegova radoznalost bila jeprobuena. Nagnuo se napred, i protiv svoje volje zainteresovan, kad je poela da bacaglatke figure za igru tan na tablu. Figure su se razasule; sudarale su se, odskakivale odobrua kojim je tabla bila ograena, nasumino kao sudbina; zaustavile su se ukonfiguraciji koja je izgledala jednako nasumina.

Zagledala se u raspored palih tapia, i umno, naglo uvukla vazduh. Njene akecrne kao no pokrie tablu rairenim prstima, kao da pokuava da zatiti oi od tihtapia. Die pogled ka njemu, ali sad pogled nerazumevanja i straha. "Smrt..."promrmlja ona, zagledajui se u njegove oi tako duboko kao da je tamo videla vremesamo.

Malo je nedostajalo da se nasmeje. Svako e umreti..."Smrt od vode."Skamenio se, osetio da mu krv pada iz lica. Grevito se podie na noge, ostade

stojei jo trenutak, vrtoglav od neverice. Zakopa akom po depu, baci jedan novi nanjenu tablu, i ne gledajui koji i koliki, ne marei. Okrete se bez ijedne dalje rei, izamae u gomilu.

3. TIAMAT: Karbankl

Bogovi, ta u ja ovde? Geja Derua Pala-Tion je pognula glavu, pritisnulavrhovima prstiju oi. Oseaj da je zatvorena u san nekog drugog opet joj se priunja, aprizor pred njom postade nadrealan. Ona die glavu i otvori oi: dezorijentacija je bilaokonana. Da, ona je zaista ovde; ona stoji u Dvorani vetra; ona eka Letnju Kraljicu, imotri na gomilu koja zajedno s njom eka.

Ali i sad kao da uje pesmu jedne boginje u vazduhu, visoko iznad sebe, i sadosea ivi dah Majke Thalase kako joj smrzava telo. Drevna Dvorana prodorno jemirisala na more; hujea pesma vetra donosila je Njen glas Derui, i malom skupuvernih koji su, sa potovanjem i divljenjem, ekali na rubu Jame da ih Kraljica primi uaudijenciju.

ekalo je i samo More, na dnu Jame, tri stotine metara ispod njih. Prekovrtoglavog 'bunara' vodio je samo jedan, krhki luk mosta, jedini nain da se pree nadrugu stranu i ue u Palatu. Iznad i ispod mosta, tanke ploe u obliku zavesa i oblakapomerale su se i nadimale, stvarajui varljiva komeanja vazduha koja su za tren okamogla baciti u provaliju svakog ko se na mostiu zatekao. Govorilo se: Dama daje, Damai uzima.

"Dama.""Dama..."Prigueni glasovi poeli su amoriti to ime, zato to se na drugom kraju raspona

mosta najednom pojavila Letnja Kraljica. Derua duboko udahnu i spusti ruku,usmeravajui svu svoju panju na Kraljicu, inkarnaciju Boginje, koja je paljivozakoraila na most. Derua je posmatrala taj lagani, kraljianski dolazak, blistavi oblakmlenobele kose koji je lebdeo oko tog lica, labavu, letnjezelenu haljinu koja se nadimalakao trava, kao more. Na glavi je imala krunu od cvea i ptijih krila prozraenublistanjem dragulja; na prsima, trolisni medaljon sibilstva. Dama.

Do vragova! Derua strese glavom: da je razbistri, i da neto porekne. Pogledajo jednom Kraljicu, ali sad je vide jasno: pa, to nije nikakvo otelotvorenje boanstva, toje jedna devojica od osamnaest leta koja se zove Luna. Lice izdueno od napora iumora, kretnje spore i trapave zbog trudnoe koja se blii kraju i koja se vie ninajkomotnijim haljinama ne moe sakriti. Nikakve tu misterije nema, i nikakvog, ba ninajmanjeg, boanskog prisustva u ovoj dvorani.

Osim toga, Deruu su oi stalno podseale da ova Kraljica ima lice jedne drugeene; a pamenje joj je govorilo da Luna Svetlohodna nosi ambicije te druge ene u umui srcu. Bilo je nemogue ne zuriti u Lunu, ne zapitati se kakvim je to udnim koracimaples sudbine zarobio njih obe...

Sluala je redosled visokih, prodornih tonova koji su se zauli u Dvorani: Kraljicaje doticala tonsku kutiju koju je drala u ruci, stvarajui zvuke koji su upravljalizastorima iznad i ispod mosta, tako da se u vetru otvarao miran prostor kroz koji su ona itroje ljudi iza nje mogli bezbedno prolaziti. Ta tonska kutija bila je tvorevina StareImperije, ba kao i itava Jama, i Dvorana vetra, i cela palata iznad njih, i drevniserpentinski grad na ijem vrhu je Palata. Tehnologija je bila jedini pravi bog aktivan

ovde, i to je Kraljici bilo jasno ba kao i Derui. Kraljica je, tavie, danas dolazila dapokua da pomiri ovaj bitni skup svojih ljudi sa tom istinom, ako to ikako moe.

Derua oseti iznenadni stezaj saaljenja prema toj lomnoj figuri koja je prelazilamost i bliila im se. Luna Svetlohodna... devojka koja se, na putu do prestola, usprotivilavladavini stranaca, vladavini koju je Derua tada zastupala. Ali Derua je verovala, itada i sad, da je ono za ta se Luna bori pravedno, i zato, umesto da Lunu deportuje,dopustila joj je da postane nova Kraljica.

Ali kad je nastupila Promena, i kad su tuini, van-Tiamatovci, otili u svemir,otili su zauvek... bar sa stanovita Derue Pala-Tion. Nee se vratiti u njenom ivotnomveku; prema tome, Derua je, ostajui na Tiamatu, uinila samu sebe izgnanicom, tosad, i ako bi se predomislila, nikako ne bi mogla promeniti. A da li se predomislila?...Deruino lice se stee. Protrlja se po rukama; grebala ju je tkanina pravljena grubo, ukunoj radinosti. Bogovi, toliko je umorna, u poslednje vreme... Zapita se nije li to nekabolest, ili jednostavno potitenost. Oblai se kao Tiamatovka, iako se jo mnogo odee sadrugih planeta moe nai u gradu; pokuava da postigne nemogue, da se uklopi, ovakva,sa crnom kovrdavom kosom, kosim oima, tenom boje cimeta - oznakama kojeneumoljivo pokazuju da je tuinka. Nikad se na ovoj planeti nije oseala kao kod kue,iako je godinama ovde slubovala. Mrzela je ovaj prastari, plesnivi, misteriozni grad, bakao to je mrzela njegovu negdanju Kraljicu. Ali na kraju... na kraju joj je gradnametnuo svoju volju. Na kraju je to, ipak, bilo manje od dva zla.

Neko je dotae po ramenu. Tre se, uhvaena u trenucima nepanje; i die jednuruku, odbrambenim pokretom koji je policijska obuka ugradila u njene reflekse. Zaustavise, meutim, videui da je ispala smena, jer dodirnuo ju je njen mu. "Miroe", apnuona, oseajui kako se napetost u njoj rastvara.

Nainio je neki zvuk vrlo blizak smehu. "A koga si oekivala?"Gledala ga je nekoliko trenutaka. Njegovo tuinsko lice ovde je izgledalo jednako

neuklopljeno kao i njeno. A ipak, Ngenet Miroe je Tiamatovac, roen je ovde i ceo ivotje proveo ovde. Nije nemogue da naui da voli jedan novi svet... Ona samo odmahnuglavom, poloi aku na njegovu, i pogleda prema Kraljici. "Kako je njoj?" upita,pogledom jo jednom obuhvatajui ispupenost Kraljiinog trbuha. Miroe je raspolagaovan-tiamatovskim medicinskim znanjem, i zato se Luna opredelila za njega da bude njenlekar, a ne za ma koga od lokalnih doktora i iscelitelja; ba kao to je Derui poverilaposlove svoje bezbednosti.

"Mislim da sam danas uo dva zasebna pulsa. Mislim da nosi blizance.""Uuu, bogovi", promrmlja Derua. Pomae se sa noge na nogu, pitajui se zato

joj u poslednje vreme ake i stopala tako lako trnu.Klimnuo je glavom, uzdahnuo teko. "Ne bi trebalo da radi ovo to je zapela.

Rekao sam joj da treba da... odustane. Da pusti letnjake da je tretiraju kao boginju. Oniod nje nita drugo ne trae, i ne oekuju."

Derua okrete glavu i pogleda ga, oseajui u sebi nailazak neoekivanerazdraenosti. "Nea da bude marioneta, Miroe. Hoe da bude Kraljica. Samo zbog togato je enama zapala sudbina da one budu te koje ostaju trudne..." Nenadana misao ispunijoj glavu kao udnovati parfem: Da nisam ja trudna...?

Ngenet Miroe joj uzvrati pogled, mrtei se. "Do vragova, zna da nisam to hteoda kaem."

Ona obori pogled. Jesam li...?" Oseajui da udesnost pada kroz nju kao kia.

"Stvar je samo u tome to je previe zapela. Htela bi da se sve preokrene odmah.Trebalo bi da se primiri, do poroaja. To je sve." Mrtenje je i dalje bilo na njegovomlicu; brinost, sada, a ne prekor. "Nositi dvojke znai imati sloeniju trudnou; to ti jepoznato."

Derua prisili svoju panju da se vrati njegovim reima. Ne ree nita o onometo je upravo osetila, pomislila, zamislila. Pa, nije ak ni sigurna; zaista nema razloga dasad to pominje. Pogleda opet Lunu, njen zaobljen veliki stomak. "Ako bi ekala sve dotad, letnjaci bi je u meuvremenu uguili svojim 'oboavanjem'", ree kiselo, pomiljajuina klan Dobraventura, ije predakinje su bile Kraljice tokom vladavine Leta uprethodnom ciklusu, i koji je, naviknut na ukus vlasti, uvao u sebi glad za vlau svihsto pedeset godina, koliko je trajala tiamatska praktino beskonana Zima. Jo i sad suimali vrsta konzervativna uverenja tiamatskih dalekih provincija, ali i veru da Boginjaipak vie voli njih nego ovu novu, od jue slavnu osobu, koja iri nekakvu jeres ineprirodno namee letnjacima poglede zimake, tuinske, tehnofilske. "Ve je preteralasa pritiskom na Dobraventure, i oni su joj sad neprijatelji. Ali, ako ne nastavi da ihpritiska, oni e je udaviti. U oba sluaja njoj se loe pie."

"Ima podrku sibilske mree...""A ko zna ta joj mrea, zapravo, govori? Niko ne razume ni na koji nain mrea

funkcionie, Miroe, a osim toga ljudi polovinu sibilskih odgovora ne razumeju."Odmahnu glavom. "Ko zna da li je Luna uopte i uje... ili joj to samo duh SneneKraljice apue u uvo."

Miroe je utao nekoliko trenutaka. "uje mreu", ree najzad.Otklonila je pogled, pritegla o rame kai projektilske puke; oseala je da se

izmeu njih dvoje opet otvara jedno rastojanje - jer, te rei su je podsetile da on, saKraljicom ovog sveta, ima izvesnu istoriju, izvesnu vezu poverenja, koja ne ukljuujenju, Deruu.

Opet se fokusirala na Lunu Svetlohodnu, Kraljicu, koja je poela svoj govor.Pozdravila je neveliku gomilu ostrvljana, koji su skoro svi bili sibile i sibili; oni su toprihvatili saginjui glave i malice se komeajui. Bilo je jasno da su ispunjenistrahopotovanjem zbog trolista na njenim grudima i zbog okruenja u koje ih je dovela,bez obzira to je njen blagi, oklevajui glas jedva nadjaavao uzdahe vetra. UkresSvetlohodni, crvenokosi momak za koga se Luna udala, stajao je tik uz nju. Jednomrukom ju je zatitniki obuhvatio oko plea. Posmatrao je okupljene sibile.

Iza njih stajala je jedna sredovena ena sa tamnom, ali prosedom kosomupletenom u debelu kiku i prebaenom napred, preko ramena. Na grudima je imala istisibilski znak kao i Kraljica. Zurila je besciljno preko gomile, oima koje su bile prozorisa sputenim zastorima; ali etvrta osoba, jedna debeljuna enica priprostog izgleda,mrmljala joj je neto u uvo - opisujui joj scenu, verovatno.

"Hvala vam to ste doli", rekla je Luna tiho. Njene blede ake nemirno suzahvatale nabore njene haljine. Te rei zazvuale su banalno, ali u njenim oima sijala jezahvalnost, priznanje ljudima koji su stali pred nju, i koji su naporno putovali sa raznihdalekih mesta samo da bi sad mogli ovako, sa smirenim ali dubokim potovanjem, da jegledaju.

"Jer..." Zautala je, kao da pokuava da se seti teksta, a Derua oseti njenukratkotrajnu paniku. "Jer zamolila sam sve sibile Leta da dou u Grad im sam postalaKraljica, zato..." obori pogled; u njenim oima iznenada se nalo bolno saznanje da samo

dvoje prisutnih, oboje stranci, razumeju. "Zato to mi se Dama Thalasa javila, i pokazalami istinu koju moram podeliti sa svima vama. More je blagoslovilo na narod svojimizobiljem i svojom mudrou, a mi smo... mi smo oduvek verovali da Ona saoptavasvoju volju kroz one meu nama koji nose znak sibilstva." Njena ruka, malo stidljivo,dotae trolist. "Ali sada je, najzad, odluila da nam pokae jednu iru istinu." Luna seugrize za usnu, zabaci unazad jedan pramen kose.

A-uh, bogova mu, pomisli Derua. Sad e krenuti. Posle toga nema nazad."Mi nismo jedine sibile i sibili", ree Kraljica, glasom odjednom jakim od vere.

"Ima ih svuda - na svim svetovima Hegemonije. Bila sam van Tiamata i videla sam ih."Pomno-paljivo utanje slualaca prolomi se talasom amora; njihovo

zaprepaenje preli se preko nje."Videla sam ih!" Digla je ruke; oni opet zautae. "Bila sam na drugoj planeti,

onoj koja se zove Karemof, gde sibile nose istu oznaku, izgovaraju iste rei za transfer,imaju istu mudrost. Tamo takoe kau..." baci pogled na svog mua, uz maleni, privatniosmeh, i pritisnu ake na trbuh, "...ono, da je 'smrt ubiti sibilu, smrt voleti sibilu, smrt bitisibila'. Ali, takoe su mi i pokazali da to ne mora da bude tako." Okrete se opet, ovogputa da uhvati slepu enu za miicu i povue je napred. "Sudba Rejvenglas je sibila, bakao to ste vi i kao to sam ja. Ali, zimkinja je."

"Kako...?" "Nemogue..." Novi talas zapanjenog mrmljanja prelio se preko nje; aona je ekala da to zamre, pritiskajui akama svoj nateeni stomak.

"Istina je", ree Sudba polako, kad su se njihovi glasovi stiali. "'Pitajte,odgovoriu'." Te ritualne rei izgovorila je glasom prepunim emocija. "Vie od polovinemog ivota provedoh krijui moju tajnu od stranaca i od mog sopstvenog naroda. Strancisu sve nas lagali o pravoj prirodi onoga to inimo."

"Deo smo neeg daleko ireg nego to smo ikad sanjali", ree Luna, stupajuiopet napred. Vie nikakvog oklevanja u njoj nije bilo. "Deo smo jedne mree koju sustvorili nai preci, ak i pre naeg dolaska na ovaj svet."

Sibili i sibile u gomili pritezali su svoju odeu, kune izrade, i svoje kouhe odklijevske koe, vre oko sebe; svako lice meu njima pokazivalo je drugaiju emociju."Ali, Damo..." poe jedan sibil. "Ali, kako moe Dama..." Oborio je pogled, ostajui bezrei.

"Majka-koja-je-more jo i sad je sa vama, u vama, svuda oko vas", ree Kraljica,silom gurajui u te rei ubeenost koju, to je Derui bilo jasno, vie nije oseala.Boravak na drugom svetu nauio ju je i drugim istinama; takoe ju je nauio da nijednaistina nije jednostavna. "Ona je blagoslovila vae puteve, zato to joj sluite nesebino,kao i sibile svuda..."

"Prekini to svetogre!"Sve glave se okrenue kao jedna, ka tom glasu koji je odjeknuo ulaznim

hodnikom Palate i stigao do njih.Derua se ukruti, videi Kapelu Dobraventuru kako ulazi energinim koracima u

Dvoranu vetrova. "Ka-ko se stvorila tamo?" proguna Derua. Kraljica je naredila daniko od Dobraventura, a naroito ne njihova poglavarka, ne smeju vie biti priputeni udvor, posle njihove poslednje ogorene teoloke polemike. Derua je naredila gardistimakoji su uvali Palatu da ovo mora biti dosledno sprovedeno; ali neki od gardista su bililetnjaci, i samo su bogovi znali - ili njihova Boginja - na kojoj strani je bila njihova pravavernost. Neko je pustio Kapelu Dobraventuru unutra.

Derua, ije se lice poelo stvrdnjavati, smae kai puke sa ramena, i nainijedan korak napred. Miroe je uhvati za miicu ruke, zaustavljajui je. "ekaj." Pogledaprema gomili, pred koju je Kapela Dobraventura stupila. Derua klimnu glavom, spustioruje. Ipak poe jo malo napred, ali sporije, sada samo gledajui.

"Ova ena koja tvrdi da govori kao jedna od vas, lae!" Dobraventurin glas jedrhtao od besa. "Nije prava sibila. Nije ak ni prava letnjakinja! Nosi zimako lice, i gajizimaku veru. Pokuala je da mi onemogui da kaem istinu - ali ja u istinu govoriti!"Okrete se da se suoi sa Kraljicom. "Da li mi i sad osporava pravo da se moja re uje?Ili e narediti tvojim strancima da me odvuku iz ove dvorane? Jer, morae to da urade..."

Derua stade, pogleda Kraljicu.Kraljica pogleda ka njoj, pa opet ka Dobraventuri. "Ne", ree Luna blago. "Kai

ono to mora."Kapela Dobraventura se na to malo izduvala, jer je balon njenog prkosa bio

probuen Kraljiinom lakom kapitulacijom. Duboko je udahnula. "Svi vi ste uli zamene. Ja sam predvodnica klana koji je dao prethodnu kraljiansku lozu. Dola sam davam kaem da vas je ova ena, koja sebe naziva imenom Luna Svetlohodna Letnja,dovela ovde da poseje sumnju u vaoj svesti - sumnju o vama samima, sumnju o mestuDame u vaem ivotu. Ona bi htela da otrgne od vas veru i tradiciju zbog koje letnjacijesmo. Htela bi ona, da mi postanemo kao zimci, da budemo bedni slugani tuina kojipreziru nau veru i kasape nae svete mere."

Okrete se, sad oi u oi sa Kraljicom. "Ti ne govori rei Majke Thalase!" reefuriozno. "Ti nisi ona ena koja je izabrana za Kraljicu. Nema prava da nosi taj znakpod grlom."

"Nije tano", ree Luna. Podie glavu, da svi jasno vide radijalni trokraki znaksibilstva utetoviran u kou ispod njenog grla, kao odjek sibilske medalje okaene prekonjene odee, na prsima.

"Svako moe da se natetovira", ree Kapela Dobraventura prezrivo. "Ali ne moesvako da ima lice Zimske Kraljice. Ne postoji nikakava Luna Svetlohodna Letnja. Ti siSnena Kraljica, Arienrod - prevarila si smrt i sve one tuine, ne znam kako. Ukrala sipresto nae Kraljice, i sad pogani Majku Sviju Nas ovom tvojom prljavtinom!" Opet sesuoi sa gomilom. Lice joj je bilo crveno od besa za koji je Derua znala da jeneglumljen.

Ali iz gomile se odazva glas jedne ene: "Ja poznajem Lunu Svetlohodnu."Kapelino iroko, izbrazdano lice se namrti. Ona zaviri u gomilu. Kraljica, isto

tako; a ona koja je to rekla sada se progura napred, kroz zid lica. Derua vide jednurobusnu tamnokosu ostrvljanku tridesetih godina; vide da se Lunino lice puni iznenadnimprepoznavanjem u trenutku kad je videla ko je to. "Klavali Bluston Letnja", predstavi seena, a Kapelino mrtenje se produbi. "Ja sam je uvela u sibilstvo. Ona ima pravo na tajtrolist, i pravo da kazuje volju Daminu."

"Onda nek to dokae!" ree Kapela Dobraventura, po ijem licu su, od gneva,izbijali crveni peati. "Ako ima pravo tako da govori, onda nek to dokae."

Luna klimnu glavom. Sada je izgledala samopouzdanije. "Pitaj, odgovoriu", reejo jednom.

"A, ne", ree Kapela Dobraventura. "I sibilski transfer se moe odglumiti, ba kaoto tetova moe biti laan. Nek nam pokae pravi dokaz. Neka nam More da dokazNjene volje!"

Kraljica je stajala na svom mestu, oslukivala sumnjiavo mrmljanje gomile, imrtila se pokuavajui da smisli kako da umiri njihove sumnje. Derua je stajalanepokretno, ali napeto, u iekivanju da, na Kraljiin znak, izbaci Dobraventuru napolje.Meutim, znala je da Luna sad ne moe da uini takav korak a da ne izgubi svuuverljivost.

Luna pogleda preko ramena, ka Jami koja je zjapila iza nje kao opipljivi simbolnjene opasnosti; pa opet ka Dobraventuri. "Majka Thalasa je sa nama, ovde je", ree ona,dovoljno glasno da je svi u gomili uju. "Oseate li njeno prisustvo? Vode mora lee nadnu Jame iza mene. Omiriite taj vazduh, oslunite njen glas koji vas zove." KapelaDobraventura uzmae jedan korak, ve poinjui da razvlai usne u bledi smeakiekivanja. Ali onda joj Kraljica prui neto. Derui dah zastade kad vide ta je to."Ovo se zove tonska kutija. Kontrolie vetar u Dvorani vetra; jedino pomou nje mogueje prei Jamu bezbedno." Dade kontrolnu kutiju Kapeli Dobraventuri, i okrete se mostu.

Derua tiho opsova. "Ne...""Luno!"Derua zau taj uzvik Ukresa Svetlohodnog, koji je pruio ruku za njom u

trenutku kad je poela da se udaljava od njega.Kraljica baci pogled preko ramena; neto u njenom pogledu ga zaustavi. Ostao je

nepomian, sa stravom na licu. Ona se opet okrete, die ruke, i, sagnute glave, progunaneto nerazgovetno, to je moglo biti molitva. Derua vide da joj je telo malo zadrhtalo,kao da je prela u sibilski transfer. Jauci vetra odjeknue glasnije u iznenadnoj, potpunojtiini dvorane; Kraljica zakorai na most.

Vetar ju je dohvatio, zanjihala se, u jednom trenutku se skamenila, zatim povratilaravnoteu i nainila drugi korak. Deruine ake se stegoe; oseti talas munine ustomaku, seajui se svojih zastraujuih, vrtoglavih prelazaka preko tog raspona. Oduprese elji da zatvori oi.

Kraljica naini i trei korak prema propasti, borei se da je vetar ne baci. A tadase neto dogodi. Derua die pogled kad i Kraljica: udahnu duboko, zapanjeno.Sudaranje i hujanje ploa za usmeravanje vetra poe da se stiava, vetar se poe prosipatiiz njih i zamirati... gore, u visinama, otvor iznad Jame se sklapao, zatvarao. Sunanailuminacija, plava i zlatna, strujala je u mlazevima kroz ploe, oblikovane poput oblaka ijedara, sad ve nepomine, i obasjavala Luninu kosu, stvarajui utisak oreola. "Tako tiskota ivota..." proaputa Derua, oseajui kako se Miroeva aka stee oko njenemiice, strahopotovanjem do bola.

"Za ime Dame Thalase", odgovori njegov glas, dubok, rezonantan; iako jeDerua znala da on u to ne moe biti stvarno uveren.

Lagano mrmljanje irilo se kroz gomilu; jedan po jedan posmatrai padoe nakolena, sigurni da su u prisustvu udesnog, Boginje, Njene izabranice... tako da na krajusamo Kapela Dobraventura ostade stojei. Derua vide kako i Kapela, najzad, klimaglavom, priznajui poraz. Kraljica je stajala jo jedan trenutak: glava visoko uzdignuta,lice - maska koju Derua nije mogla proitati. Vazduh je mirovao, drevna dvorana i sviu njoj kao da su bili skamenjeni. Onda Luna Svetlohodna najzad poe sa mosta, natrag;stupi na vrsto tlo.

Osvrte se, ka zaustavljenim ploama, kao da eka neto. Ali one ne poeeponovo da se kreu; Zidovi kupole iznad Jame ostadoe zatvoreni. Kraljica dubokouzdahnu, pri emu su joj se plea vidno digla i spustila; i na njenom licu videli su se

tragovi onog strahopotovanja koje je uutkalo gomilu. Opet je pogledala ispred sebe,videla belo, nevericom ukoeno lice svog mua. Stade opet uz njega; Derua videoklevanje blisko strahu, u njegovim oima, kad ga je opet uhvatila za ruku. Okrenuvi seopet gomili, Kraljica ree: "Volja je Gospe Thalase da ja budem ovde, i da vi budete ovdesa mnom." Pokretom ruke pokaza most iza sebe, sada bez vetra, otvoren svakome ko gaeli prei. "Ovo je Njen znak vama, da je dola istinska promena; nama vie nisuzabranjeni zimaki naini postupanja."

Zastala je, posmatrajui njihova lica; i njeno lice bilo je izmenjeno oseanjimakoja su igrala preko njega. "Mi jesmo oni koji jesmo", ree ona, "i nai stari obiajioduvek su nam znaili opstanak. Ali niiji obiaji nisu jedini mogui, niti najbolji.Menjanje nije uvek zlo, ono je sudbina svih stvari. Uskraivanje onih znanja koja su nammogla dati bolji ivot - to nije bilo po volji Boginje, nego po volji stranaca. A oni suotili. Traim od vas da sad saraujete sa mnom, da ispunimo volju Daminu, dadonesemo promene..."

Kapela Dobraventura baci tonsku kutiju na tlo i ode iz Dvorane, opet krupnim ienerginim koracima. Eho tog pada ode za njom u mrak. Svi ostali posmatrai ostadoe,pogleda uperenih u Kraljicu, ekajui ta e dalje biti; spremni da sluaju, spremni daispune volju Daminu kako Kraljica kae.

"Kako je to izvela, Miroe?" promrmlja Derua. "Kako?"Samo je odmahnuo glavom, sa nevericom na licu. "Ne znam", ree. "Ali se samo

nadam, da ona zna... jer, ono nije izvela sama."Derua die pogled, poe pretraivati avetinjske senke u visinama, a u pamenju

brzo vrteti slike prolosti. Ali njeno poznavanje istorije ovog mesta obuhvatalo je samodve poslednje decenije. Naslage pranjavog vremena, avetima pohoene godine gradaKarbankla, protezale su se desetinama vekova u prolost. Derua protrlja miice,oseajui kako se zidine grada steu oko nje kao hladni zagrljaj groba, i ne ree nitavie.

4. TIAMAT: Karbankl

Ukres Svetlohodni zastade na ulazu u odaju koja je nekad bila prestona sala, kadje Palata pripadala Snenoj Kraljici; i ostade tako, najednom nesposoban da se pomakne,kao da je pao pod uticaj neke arolije; u tron zurei, obuzet njegovom nebeskom lepotom.Prestone vijuge od livenog i duvanog stakla izgledale su kao rezbareni led. U njihovimprevojima svetlost je caklila uhvaena, po njihovim sjajnim povrinama je tekla, tako dase najzad inilo da presto poseduje neko svoje unutranje zraenje.

Njemu se bilo uinilo da je presto na neki natprirodan nain iv, onog prvog danakad je uao u ovu prostoriju i video kako na njemu sedi ona: Arienrod, Kraljica snega,koja je na sebi, nemogue, nosila lice Lune, njegove ljubavi zauvek. I danas je prestoostavljao na njega slian utisak, ak i posle svih onih godina koje je proveo kaoArienrodin ljubavnik... ak i sada, kad je na njemu ugledao Lunu, kako sedi, sa licemArienrod na sebi; sedi bez ijednog zvuka ili pokreta, u ogromnom belom prostoru, u srednoi, kao zalutala mesearka.

Udahnuo je duboko, oslobaajui se stezanja u prsima, razvrgujui omaijanost.Prisili sebe da krene u salu. Preko velikog prostora belog saga pree neujno kao duh -kao svoj sopstveni duh, pomisli. "Luno", ree tiho, da je upozori.

Trgla se celim telom, okrenula na tronu, zagledala se u njega. "ta radi ovde?"upita je on. Zau u svojim reima otricu besa, nenameravanu, i ree urno: "Trebalo bida se odmara, da spava... Mislio sam da ti je Miroe dao neto za uspavljivanje." Poslesastanka sa sibilama, ovog popodneva - kad je zaustavila vetar - popela se stepenitem naovaj nivo Palate, lica pepeljastog od umora. Tad mu je dopustila da joj pomae u hodu,tokom uspona; oseao je da se sva trese od iscrpljenosti. U poslednje vreme nije imalanikakve rezerve snage; svu snagu je davala rastuem detetu, ili deci, u sebi.

Tad joj je pomogao da ue u njihovu spavau sobu, a Miroe Ngenet joj je daotopao napitak od trava, za umirenje, i zabranio da je ma ko uznemirava - ak i sam Ukres.To je Ukres prihvatio bez raspravljanja. Kasnije, kad je doao da i sam legne, ona jespavala.

Ali, probudio se u sred noi i naao da je krevet prazan, pored njega, pa je krenuou traganje. Nije oekivao da e je zatei ovde, ovako. "Luno..." ree on opet, kao daoprobava, kao da jedan deo njega ni sad nije siguran da li na prestolu vidi nju ili, ipak,onu raniju. "Jesi li... kako se osea?"

Na te rei, lice joj se opustilo, kao da je u njegovom licu bilo neega to ju jeuznemiravalo. Klimnula je glavom; umrena, mlenobela kosa padala joj je prekoramena. Odjednom je to opet bila njegova zavetovana, i jedva neto vie od devojice;samo, porcelanska poluprozirnost njene koe bila je zgnjeena umorom a ake supritiskale trudni trbuh. "Dobro", ree ona nejako. "Probudila sam se. Nisam mogla opetda zaspim..." Rukom je zabacila kosu unazad sa lica. "Bebe mi ne daju da mirujem."Osmehnu se; ta pomisao joj unese boju u obraze.

"Dve", apnu on, prilazei blie, penjui se na platformu oko prestola i stajuipored Lune. "Bogov... Boginje mi", ree, u poslednjem trenutku se setivi da upotrebitiamatsku a ne tuinsku zakletvu, "to znai da smo dvostruko blagosloveni." Ngenet muje saoptio tu vest, ali tek poto ga je opomenuo da ne sme naruavati Lunin odmor.

"Da." Nainila je, sa tri prsta, trijadni znak Majke-koja-je-more. Ruka joj opetpade, maltene mlitavo, iako je nastavila da se smeka i da sija udesnim. On pogledautetovirani sibilski znak ispod njenog grla; pokri njene ake svojima na oblom nadignuunjene meke bele spavaice. Nekada, davno, verovao je da njih dvoje ne mogu imati decejedno s drugim; to isto verovala je i ona. Po letnjakoj tradiciji, "smrt je voleti sibilu...".Zbog te izreke, i straha iza nje, raskinuli su svoju vezu, iz istih razloga on je doao u ovajgrad... u Arienrodine ruke.

Ali izreka nije istinita: dokaz, evo, lei pod njegovom akom. On oseti pokret;zau Lunin blagi smeh kojim je reagovala na njegov iznenaeni uzvik. Ona ustade saprestola, pokretom koji je bio graciozan i pored sve nezgrapnosti. Oduvek je on biooaran njenom nesvesnom elegancijom kretanja; elegancijom koja je do te mere bilasastavni deo Lunin da ona nije ni znala da je ima. Seao se kako je beskrajno tralaplaama Neita, ostrva koje je bilo njihov zaviaj; video ju je, u svome duhu, kako sepentra po kru u potrazi za ptijim jajima i 'slanim korovom' i nikad, nikad se ne oklizne;ili kako juri po uzanim, od kamena izgraenim zidovima izmeu 'pregrada' za gajenjeklija u plitkom moru, i nikad ne padne u vodu. Pamtio je kako je plesala, i kako ju jedrao blizu, u naruju, dok muziari izvode pesme stare... Luna nije visoka, a u ono doba

bila je tako vitka da joj je baka uvek govorila da gotovo i nema senku; ali, fiziki je bilajaka - on nije znao enu jau od nje. Snaga i gracioznost bili su u njoj jedno; retko kad jeposumnjala u reakcije svog tela, a ono ju je retko kad izdalo.

Ngenet mu je rekao da blizanci u trudnoi predstavljaju dvostruki napor za eninotelo, naroito pod ovakvim okolnostima, kad Luna beskrajno i neumoljivo goni sebe unove poslove. Ukres je pokuavao da je urazumi, ali ona nije htela da stane i da seodmori, ak ni na njegov zahtev - kao to, uostalom, nikad nije odustala ni od jednogpoduhvata u koji je verovala, ak ni zbog njega. Mogao se sad samo nadati da je telo neeizneveriti ni ovog puta, nego da e odoleti i nositi je sve do trenutka u kome e njihovadeca biti roena, i roenjem doneta u taj novi svet koji ona tako opsesivno pokuava dastvori. Njena snaga volje oduvek je bila u jednakoj meri deo nje, i jednako se, po njenomuverenju, podrazumevala, kao i njena snaga tela. Povremeno ba i nije bilo lako voleti je:deavalo se da njena tvrdoglavost doe u sudar sa njegovom naglou. Ali njihovapomirenja uvek su bila slatka, nekada, davno, u Letu... "Volim te", promrmlja on. Zagrlije, oseajui da senke izgubljenog vremena spadaju sa njih dok su tako blisko zagrljeni.Ona ga poljubi u usta, sklopljenih oiju; njeni oni kapci... krhka lavanda.

"ta si radila ovde?" Naklonom glave pokazao je ka prestolu, kad su im se usnerazdvojile; upola uplaen da to pita, ali, ipak, pitajui.

Odmahnula je glavom kao da ni sama ne zna. "Htela sam da znam... kako se onaoseala kad je bila Kraljica." Arienrod. "Danas... danas sam zaista bila Dama,Ukresence." Nehotice je upotrebila njegov nadimak iz detinjstva. Ali u njenom glasu vienije bilo nimalo detinjstva, i on najednom oseti hladnost u sebi.

Dama nije Kraljica. Nije to rekao glasno, bojei se njenog odgovora. Kraljicaletnjeg naroda bila je uvek, po tradiciji, svome narodu samo simbolina vladarka,predstavnica Thalase, Majke-koja-je-more. Ali od same prve ceremonije Luna jepredvodila kao Dama, odstupila je od rituala i tradicije. Tvrdila je da tako hoe Boginja,da sa ovom Promenom neto mora poeti stvarno da se menja. Znao je da ona vie neveruje u tu Boginju; ne od kad je saznala istinu - da su sibile ivi terminali jednograunara, a ne Thalasine izabrane govornice mudrosti; da sibile postoje na svimsvetovima u sastavu drave Hegemonije, a verovatno i na svim drugim planetamanegdanjeg Carstva; i da siblile i sibili saoptavaju mudrost jedne vetake inteligencije, ane 'Majke Thalase'. Ali Luna mu je rekla da sibilski um ponekad govori njoj, a nejednostavno kroz nju; da joj je sibilski um naredio da povede Tiamat ka tehnolokomprosvetljenju koje je Hegemonija tako dugo spreavala. Tada mu se inilo da je topomisao neverovatna u istoj onoj meri koliko mu se poslednjih nedelja ideja o 'boginji'inila neverovatnom... sve do dananjeg dogaaja, kad je video ta je uinila u Dvoranivetra. "Kako si ono izvela?" upita on najzad. "Ono, danas. Kako si zaustavila onuvetruinu?"

Digla je pogled ka njemu; oi su mu bile ojaene i prazne. "Morala sam", reeglasom tankim poput konia. "Morala sam, pa sam uinila..." Koni se prekinuo.

"Pa, dobro, ali zar ne zna kako?" proaputa on.Odreno je odmahnula glavom, pogledala dole; ali njeni prsti uzdigli su se do

sibilskog znaka na prsima, pod grlom. "Neto u meni je znalo. Navelo me je da touradim, da bi mi oni poverovali..."

Njegove ake ispustile su je, refleksno. Digla je pogled ka njemu, njene bledetrepavice letele su gore-dole; oi, boje ahata, pune naglog bola. Zagrlio ju je ponovo; alinije bilo isto. "Vrati se u krevet", promrmlja on u njeno uvo. "Trebalo bi da se odmara."

"Ne mogu. Ne mogu da se odmaram.""Idemo, drau te. Pomoi u ti..." Poveo ju je dole, sa platforme; oslanjala se

vrsto o njegovu ruku, ali njen pogled je nastavio da luta dvoranom, osvetljenom sadajasno kao u sred dana. Pogledao je za njenim pogledom, preko ilima nalik na snenuravan; setio se kako su se tu nekada vrzmali Arienrodini dvorjani, kud koji, kao prosutiivi dragulji, u onoj njihovoj blistavoj odei u bojama duge. U ovoj sali sa tavanice suvisili tanani, laki velovi, ukraeni nebrojenim siunim zvoncima koja su se oglaavalasvojim slatkim glasiima, povremeno, kad bi nasumina strujanja vazduha uznemirilavelove.

Izaavi iz prestone dvorane, nali su se u zatamnjenim gornjim sobama gde sadnije bilo ni posluge. Laknulo mu je kad je video da e s njom biti sam; nameravao je daljubomorno uva ove ukradene trenutke. Kad su se, na Promeni, njih dvoje opet sjedinili,poverovao je da e se za njih sve promeniti. I promenilo se... ali ne na onaj nain kako jeon to hteo. Niti se opet uspostavilo ono to je nekad bilo. Luna vie nije bila samonjegova, njegova nevina letnjaka ljubav. A on vie nikad nee biti onaj naivni ostrvskimomi kome je ona obeala svoj ivot; za to se pobrinula Arienrod.

Pokuao je da je povede ka njihovoj sobi, ali ona odmahnu glavom. "Ne ide mi senatrag u postelju. Hajde da etamo. Pokai mi palatu - sve njene delove."

"ta, zar sad?" ree on. "Zato?" Bila mu je obeala, posle Arienrodine smrti, danjih dvoje nikad vie nee nogom kroiti u palatu. Poverovao joj je, poverovao je da onanee, kao ni on, eleti da je ita podsea na sve to se ovde dogaalo.

Meutim, ovo mesto ju je ipak privuklo sebi, kao to magnet privlai gvoe; kaoda je i to bio deo one unutranje prinude koja je ovladala njome na Promeni. inilo se dajoj boravak ovde ne prija, kao ni njemu; znao je da Lunu zastrauje ogromnost ovogmesta, ovdanje osoblje sainjeno od mrtvaki ozbiljnih posluitelja koji su svi zimci,tuinstvo ovdanjeg luksuza uvezenog sa drugih svetova. Retko kad je zalazila izvanjednog malog kruga prostorija, kao da se plaila da bi negde, usput, u nekoj dvorani ilihodniku sa stubovima, mogla da zaokrene na pogrenu stranu i da se zauvek izgubi uvremenu. Samo Snene Kraljice su stanovale ovde, vladale odavde, kao svetovnevladarke u saradnikim odnosima sa van-Tiamatovcima koji kontroliu sudbinu Tiamata;nikad nijedna Letnja Kraljica tu nije bila, nikad do sad. Ipak Luna je odbijala da odeodavde, da sebi svije dom meu svojim narodom, meu paljivo-motreim, smirenimlicima i dobro znanim postupcima letnjaka u karbankom Donjem Gradu.

A sad je, kroz nemu pono, lutala dvoranama ove Palate kao nemirni duh,tragajui za pitanjima bez odgovora, i za odgovorima koje bi bilo bolje ne uti...prisiljavajui njega da joj pokazuje put. "Zato?" ree on ponovo.

Pipnula je svoj trbuh, obeanje novog ivota u njoj. "Zbog ovog", ree neno,sputajui pogled.

Klimnuo je glavom, pomiren sa sudbinom iako nije stvarno shvatio. Poveo ju jekroz sobe i hodnike, tako da ih prou sve, jedan po jedan, sprat po sprat; pokazivao joj jei ona mesta koja su joj ve bila poznata - i objanjavao na koji nain se uklapaju u palatunjoj nepoznatu: mesta obina, zajednika, prazna; mesta izuzetna, izvrsna, i perverzna.Svetlost ih je pratila iz prostorije u prostoriju, svaki put po njegovoj izgovorenoj

komandi; otkrivala kitnjaste krivine spiralno izrezbarenih ragastova vrata, rubove plafonaukraene gipsanim reljefima u vidu koljki, svodovne zakrivljenosti prostora, spiralnestepenine 'bunare' u kojima se uvek oseao kao da se penje ili silazi kroz srce nekekoljke.

Uvozna tehnika roba zahvaljujui kojoj je, svojevremeno, ova palata njegovimnovootvorenim ulima izgledala kao zemlja uda, sad je leala na sve strane poputkoruba mrtvih buba: efemerna najezda gamadi. Stranci su onesposobili bitne komponenteprilikom svog odlaska sa Tiamata. Ali je palata, poput ostalih delova grada Karbankla,ivela veno, po nekim svojim zakonima, sa svojim nezavisnim izvorima energije, kaoto je uvek i bilo, doklegod ljudsko pamenje see. Sedefasti zidovi dvorca bili suprekriveni zidnim slikama, muralima; takoe tapiserijama, ogledalima, i raznimumetniki izraenim predmetima. Te povrne dekoracije dodavane su tokom vekova,voljom raznih zimskih vladarki, ali sama palata, sa svojim neizbenim motivima mora,ostajala je nepromenjena. On se proteklih godina bezbroj puta zapitao ko je, i kad, mogaosagraditi ovako udno mesto, i zato. Sada, stupajui kroz odaje koje prodorno miriu naarhajsku drevnost, on oseti novotnost svog ivota, i Luninog, oseti jasnoom maltenezastraujuom.

Provede Lunu i kroz one prostorije koje su, nekad, sainjavale njegov stan,natrpane ostacima najmodernije tehnologije koju mu je Arienrod dozvoljavala da unosi ida se tako zabavlja. Celog ivota goreo je od radoznalosti u vezi sa tehnomagijom tihtuina iz svemira, tih ljudi koji su narod njegovog oca. U Karbankl je i doao tragajui zaneim to je u njegovom ivotu nedostajalo. Meutim, Karbankl nije popunio tu prazninuu njemu; nije to uspelo ovom gradu, ni njegovim stanovnicima, ni nebrojenim uvoznimaparatima koje je pokvario obuzet potrebom da ih proui... Jedino je nauio koliko vetonarod njegovog oca krije svoje tajne od naroda njegove majke.

Provede Lunu kroz skriveni prolaz iz njegove sobe direktno do Arienrodine. Lunase poe osvrtati po spavaoj sobi Snene Kraljice, iz koje se otvarao panoramski pogledna more, i u kojoj je nametaj bio odjek blede opalescencije zidova - stolice, stolovi,sedita sa jastuiima, sve napravljeno od nekog materijala koji je liio na poliranukoljku. Nikad nije doznao da li su to samo vete imitacije, ili na nekom svetu - modaak negde u sveobuhvatnom okeanu Tiamata - ive koljkasta stvorenja koja zaistaizrastaju do takve veliine.

Luna baci pogled ka postelji, ka izrezbarenoj uspravnoj ploi iza uzglavlja, saistim takvim motivima spirala, koljki i dragulja. Njemu je Arienrod, kad se budila,izgledala kao Majka-koja-je-more kad se die iz talasa, ali joj to nikad nije rekao, jer seplaio da bi mu se smejala.

Luna mu uzvrati pogled, oima punim mrane radoznalosti. Onda se naglo okreteod njega, najednom traei izlaz.

I stade, zapanjena, zagledana u zid ispred sebe: Arienrod ispred nje, Arienrodobuena sva u duge. Slika - umetnika slika na platnu, ne hologram; ipak, njemu je taslika uvek izgledala stvarnija od ma kog trodimenzionalnog prikaza Arienrod, pa,maltene, i od Arienrod same. To platno je izgledalo kao da je umetnik u njega zarobionjenu duu. Pa i sad mu se uini da ga Arienrodine oi sa portreta gledaju, i da gledajuLunu, oi sveznajue, oi saaljevajue, i zlobne.

Luna polako poe napred, prui ruku, prstima pipnu aku ene na slici, napolaplaljivo. Ostade tako, neko vreme, dodirujui ruku slike, kao da je hipnotisana. Ukres je

prenosio pogled sa njenog zacrvenelog, zapanjeno-ukoenog lica na Arienrodino bledo,hladno, predznanjem ispunjeno, kao da joj je maloas javljena neka tajna o Ukresu iLuni, tajna koju njih dvoje nikad nee saznati.

Poe napred i stade iza Lune, opet je zagrli. Ona je i dalje stajala licem u lice satom slikom koja je, maltene, mogla biti ogledalo. Oseti njeno drhtanje, unutar toplogobrua njegvih ruku koje nisu uspevale da je zatite od Arienrodine uspomene - odArienrodinog naslea.

Posle nekog vremena Luna otre pogled od slike, i dopusti mu da je povede van.Kad se naoe opet u pustom hodniku, on proguna: "Jesi li spremna za spavanje?" takotiho da se ak ni odjeci ne probudie.

Ali ona odmahnu glavom; njene oi sa purpurnim senkama pogledae gore, unjega. "A gde je ona soba gde smo se mi..." Spusti pogled na okruglinu svog trbuha."Hou da je vidim."

"Luno, ovo..." Zauta. "Pa dobro", ree grubo. "Pokazau ti gde je. Ali ako ikadvie bude ila u nju, ii e sama."

Klimnula je glavom. Oi su joj bile pune izvinjenja. Poveo ju je nazad krozhodnike, koraajui protiv svoje volje, protiv toka vremena, dok najzad ne stigoe dojedne zakljuane sobe. Niko je nije ni dotakao, ni otvorio, ni u nju uao, od Arienrodinesmrti. On ak nije bio siguran da li su spremna da reaguju na dodir ma ije ake osimnjegove.

Prislonio je dlan na plou brave, a vrata kliznue u stranu kao da ga izbegavaju;svetla se upalie unutra i brilijantnost im zaseni oi, umnogostruena odbijanjem odjednog do drugog ogledalisanog zida. I zidovi i plafon bili su sasvim pokriveniogledalima, koja su vraala ka njima slike njihovih lica i tela, vienih iz svakog ugla, doksu ulazili; u toj multiplikaciji pokreta on stade, obuzet vrtoglavicom. Bio je zaboraviokako mu se, od ulaenja u ovu prostoriju, i misli svaki put zavrte.

Pogleda ka sredini sobe, ka jedinom komadu nametaja ovde; ka postelji. aravii pokrivai i sad izguvani, netaknuti od kad je neko, poslednji put, leao tu... od one noiu poslednjem Festivalu Zime, kad je Luna dola u Palatu i izvukla njega, Ukresa, iz ivesmrti. Pogledom potrai ono jedino razbijeno ogledalo, nae ga: rasprsnuta povrinazatamnjena sasuenom krvlju. Njegovom. Bilo je to onog trenutka kad je udariopesnicom po svojoj refleksiji i po svemu u ta se pretvorio. Seao se kako je tad krvpotekla, crvena i topla, dokazujui mu da je jo iv, vitalan, mlad; da nije ostario i umro,iza bezdune maske sopstvenog lica.

Seao se kako je ovde vodio ljubav sa Lunom, tu, u tom krevetu, u ovoj sobi;kako su uspeli da ponovo upale vatru svog zajednikog ivljenja, i da posade seme novogivota u nju...

Baci pogled ka Luni, na vreme da primeti gr bola koji je preao njenim licem.Nije znao da li je to fiziki bol ili bol od uspomene, ali, im se okrenuo ka vratima, onasasvim voljno poe za njim. Izioe, i dok je opet dodirom ake aktivirao mehanizam zapotpunu blokadu tih vrata, ona proaputa: "Neu nikad vie da je vidim. Ni da je ikodrugi ikad vidi..."

Klimnuo je glavom, nadajui se da e to biti kraj njihovih noanjih bolnihreminiscencija. Ali ona pogleda uz spiralno stepenite koje se dizalo u tajnoviti mrak,gore. "Kuda ono vodi?"

"U Arienrodinu privatnu radnu sobu", ree on. "Nikad nikog nije putala gore..."Poe, uviajui iznenaeno da je sad on taj koji vue napred. Pola je za njim polako,obazrivo, uz uske stepenike, kroz pod jo jednog sprata, i na taj pod.

Dah mu zastade; zau iza sebe Lunin mali uzvik zapanjenosti. Prostorija u kojojsu sad stajali bila je na samom vrhu cele Palate - i na vrhu celog grada. Sastojala se odjedne kupole, prozirne, koja se zavravala zvezdastim vrhom; iza kupole, odasvud,okruivala ih je area kovanica nonog neba, i u njoj razgorena nebrojena suncazvezdanog jata u koje je ovaj nestalni solarni sitem dolutao pre mnogo eona. Tiamatovveliki, jedini mesec nije bio vidljiv ove noi, ali se zato jedna zvezda iznad njihovihglava, meu hiljadama drugih, isticala blistavou: Zvezda Leta, iji jai sjaj znai da seTiamatov dvo-sunani sistem primie crnoj jami koja je zarobila oba tiamatska sunca,zvana Blizanci, i uinila ih svojim pratiocima zauvek.

Crna jama, ili crna rupa: astronomski objekt ija je gravitacija tako mona da jojse ak ni svetlost ne moe otrgnuti. To nebesko telo tuini su nazvali 'Crnom kapijom', ameu stvarima koje nikad nisu pristali da dele sa narodom Tiamata bili su i zvezdanibrodovi sposobni da zarone u crnu jamu, da je iskoriste kao prolaz u drugu realnost, radiputovanja breg od svetlosti. Kroz tu kapiju moglo se stii na sedam drugih svetovaHegemonije; neki od njih bili su tako daleko da su distance bile gotovo nerazumljive. Aipak su svih tih sedam planeta i Tiamat inili jednu zajednicu, zato to prolaskom krozcrnu jamu zvezdani brod ulee u region gde je prostor mnogostruko uvijen kao nit samnotvom vorova, tako da ono to je daleko postaje blisko a u petlji ostaje uhvaenovreme.

Ali u periodima kad se dva sunca koja greju Tiamat pribliavaju perihelu,najblioj taki, svog orbitovanja oko crne jame, njihova gravitacija destabilizuje crnujamu, tako da prolaenje kroz nju vie nije jednostavno niti bezbedno. U tim vremenimastranci su prestajali da dolaze na Tiamat: svaki put kad je Zvezda Leta pojaavala svojsjaj na tiamatskom nebu.

Sa sobom su svaki put odnosili i svoju tehniku, prisiljavajui narod Tiamata da sevrati u neznanje i da sledeih sto godina provede u dubokoj bedi; da bi onda, po isteku stogodina, kad brodovima Hegemonije bude najzad mogu povratak, Tiamatovci bili eljnida taj povratak vide, i vrlo voljni da pristanu na dalje izrabljivanje. Tako su tuinivezivali Tiamatovce za sebe, lancima potrebe, samo da bi se domogli krvi mera,tiamatskih morskih bia, iz koje su ekstrakcijom dobijali takozvanu 'vodu ivota', serumbesmrtnosti, materiju dragoceniju od zlata, dragoceniju od mudrosti, dragocveniju ak iod ivota samog...

On spusti pogled ka valovitim kosinama grada, svetlucavim u mraku, a zatim kaokeanskoj puini. Pogledom je pretraivao tamno ogledalo vode, nastojei da vidi nekiznak ivota, moda karakteristine pokretne takice koje bi mogle biti plivajui meri. Aliokeanska povrina leala je mirna i nenaruena dokle god su njegove oi mogle videti.

Najzad je prisilio sebe da okrene lea moru i nebu; soba je leala i ekala. Podove prostorije bio je pokriven nagomilanim krznima pfala, ivotinja ija su krda gajilizimci nomadi u surovim planinskim oblastima iza Karbankla. Luna sa oklevanjem poepreko netaknuto iste, bele povrine tih krzna; bosa stopala su joj tonula u njih kao da jeto sneni nanos. Ukres poe neku svoju sporu trajektoriju kroz sobu, razgledajui jednuArienrodinu stranu koju nikad ranije nije video.

Zagleda se u buket suenog cvea ouvan ispod jednog malog staklenog svoda.Cvetovi su bili tako stari da su izgubili svu boju, tako stari da on ak nije mogao odreditikoja je to vrsta cvea nekada bila. Dodirnu jednu krpenu lutku, istroenu i jednooku oddetinje ljubavi, sada pranjavu od zanemarenosti. Na tom istom obojenom stoiu bilo jejo nekoliko predmeta, svi u jednoj hrpici: lomni ostaci jednog detinjstva provedenog nakraju prolog Leta.

Arienrod je roenjem ula u jedan svet po mnogo emu slian svetu njegove iLunine zajednike mladosti. Ali, posle nekog vremena stigli su stranci; ona je postalaSnena Kraljica, poela je da uzima vodicu ivota. Ostala je mlada tokom svih stopedeset godina Zime, nepromenljiva ali uvek se menjajui, i najzad postala ona ena kojuje on upoznao. Arienrod mu je mnogo puta rekla da je on podsea na stvari koje jeizgubila, na uspomene maltene zaboravljene. On je tad mislio da su te rei lai, kao tolikedruge lai kojih se od nje nasluao. Zurio je sada u te naputene i usamljene mementoekoji su, na stoiu, svedoili bez rei; najzad se okrenuo od njih.

Vide da Luna dri ispred sebe, u podignutoj ruci, neki komad nakita: srebrni lanacsa srebrnim priveskom u kome je, u sredini, neki dragulj hvatao svetlost. "Pa to je solius",ree on iznenaeno. Nikad nije na Arienrod video taj privesak, iako je morao bitiskupocen; zapita se da li joj se, moda, privesak nije sviao, i otkud ta ogrlica u njenojprivatnoj sobici, umesto da bude gde i ostali kraljianski nakit. Luna die pogled kanjemu i ostavi ogrlicu na radni sto.

Ukres otplovi preko sobe, do usamljenog ogledala u obilato ukraenom ramu kojeje stajalo na jo jednom stolu. To je moglo biti ogledalo za tatinu, gde je Arienrodprouavala svoj odraz da se uveri da je jo neimenjena posle sto pedeset, i vie, godinaprovedenih sa vodom ivota. Ali u podnoju ogledala on primeti karakteristinu plou zakomandovanje dodirom - tuinski elektronski proizvod koji je znaio da je ta srebrnastapovrina neto sasvim drugo. Uvide, sa okom prepoznavanja, da je ova tiha soba srcepijunskog sistema kojim se Arienrod sluila da bi saznavala ta se sve deava u gradu,da bi uvek bila jedan korak ispred onih stranaca koji su hteli da steknu neku korist nanjen raun... i da se zabavlja, da zaviruje u privatni ivot svojih neprijatelja, takoe isvojih plemia, pa i ljudi njoj najbliih, dakle najvie izloenih takvom neem... kao toje pijunirala njega dok je vodio ljubav sa Lunom, u onoj ogledalskoj sobi dole...

Okrete se od svoje iznenada ojaene slike u ogledalu. "Luno", ree, "mi ovdenikada neemo moi da zaboravimo, da ponemo iznova. Moramo se udaljiti od svegovog... pamenja. Ono nam nikad nee dati mira. Znam da se ne moemo vraati na Neit,ali zato moramo boraviti ovde? Hajde da se preselimo u neto drugo... pre nego to doubebe."

Luna die pogled ka njegovom licu. Zausti da neto kae, ali ostade bez glasa.Neto mu prui, oberuke; po njenim oima znao je da ga uopte nije ula.

On to uze: kocku. Vide u njoj hologram jednog deteta, devojice sa kosom belomkao mleko, devojice umotane u grubu vunenu odeu i kouh, kao to se na ostrvimaradi... devojice koju je poznavao. To je dete bilo u pokretu, prolazilo je kroz istihnekoliko trenutaka radosnog smeha, ponovo i ponovo, veito uhvaeno, veito bezpromene.

"To sam ja", ree Luna apatom koji se prelamao. "Kako je nabavila ovo? Kako jeto dospelo ovde?"

On odmahnu glavom, zurei u sliku devojice koju je voleo u Letu, u doba kad jei on bio dete.

Die pogled, zauvi njen prodorni jauk - uzvik tuge, nego jauk od bola."Luno...?" Pruio je ruke ka njoj, a ona se uhvatila za stomak, presamitila; lice joj jepobelelo od gra. Priao joj je, pridrao obema rukama, pomogao joj da sedne na klupuispred stola sa ogledalom. Niz noge su joj curili mlazevi tenosti, kvasei njenuspavaicu i krzna izpod njenih stopala.

"Luno, ta se deava...?" povika on. "Je l' ti dobro? Luno?"Pogleda ga staklastim oima, grizui se za usne. "Nai Ngeneta... Ukrese - vreme

je..."

5. ONDINI: Razuma, luki deo grada

"Damicu ti, to je Kedalion!" uzviknu Rejvien saginjui se preko anka. Tekomplavocrnom akom uhvati Kedaliona za zadnji kraj okovratnika i izvue ga sve do gore,na barsko sedite. "Gotovo, vratio si se ve, a?"

Kedalion Niburu sede uspravnije na toj visokoj stolici, popravi svoj kaput."Hvala. Ti bee Rejvien, valjda..." prozbori on. Nasloni se na ank; noge su mu visile kaodeije sa sedita, jer ta barska stolica bila je bila je visoka maltene koliko on ceo. Bitijedva neto preko metar visok u jednom univerzumu gde veina mukaraca ima visinupriblino dvaput toliku - to ima svoje mane; ali i prednosti, meu kojima je ta da te svakozapamti, ljudi te ne zaborave ni posle est godina. "Ala pamti, ovee, kao servo. A ihvata isto tako."

Rejvien frknu i nasu mu pie. "Proveri da l' sam i ovo dobro zapamtio."Kedalion otpi gutljaj zelenkastocrne tenosti, i zguva facu. "Bogovi, pogodio je

opet", ree kiselo. "Stvarno hoe da kae da ni sad nema nita bolje?"Rejvien protrlja svojih nekoliko donjih vilica. "Pa, zna, srea je da imamo ita,

jer, vidi, meni Crkvena policija stalno duva za vrat, a njima smrdi iz usta. Osveeno vinouspevam da nabavim na crnoj berzi, zato to tu i Crkva lepo zarauje... Ali, za izvesnucenu, moda bi' mog'o da naem neto ekstra-specijalno, za tebe."

"Donesi", ree Kedalion potiskujui vr natrag, preko anka. "Isporuio sam naSamathu sve po spisku. Oseam se kao ovek koji je zasluio ekstra-specijalno."

"Bravo! Tako treba!" Rejvien sreno klimnu glavom, obrisa ake niz prednjustranu svoje kitnjaste otmene koulje koja mu nimalo nije priliila, i poe ka zadnjoj sobi.

Kedalion se naslonio na ank, i poeo razgledati prostoriju, rasejano se ekajuipo astrogacijskim implantima skrivenim u kosi. Prvo, popiti neto; drugo, uzeti sobu,istuirati se, i nai drutvo... Oseti prijatno utinue nostalgije, izazvano zavretkom jojednog uspenog trgovakog putovanja. Moda je, ipak, nostalgija bila pogrena re zato; olakanje bi verovatno bila tanija. On je kao trgovac potovao zakon, ali ljudi sakojima i za koje je najee radio bili su na onoj suprotnoj strani. Bio je to zanimljivivot... ali je Kedalion polovinu vremena provodio prieljkujui da se opredelio za nekudrugu karijeru. Zapitao se, ne po prvi put, da li ovakvim nainom ivota pokuava dadokae neto nekome. Pa ta. Ba me briga... Koliko je on mogao videti, ceo ljudski rodse rukovodi eljom da nekome neto dokae.

Pogledom je lutao po toj podzemnoj prostoriji, primeujui i svetlucavi plafonkoji je sakrivao gole oblike noseih greda neijeg podruma. Iznad ovog lokala bila jetakozvana 'Dvorana kartografa', gde su stranci, oni ulanjeni u tu prastaru, konzervativnudrutvenu grupu, dolazili da priaju o politici, da se jedni sa drugima rukuju na 'tajni'nain emu su pridavali veliki znaaj, i, sve u svemu, da provode veeri daleko dosadnijenego to je on nameravao. Pre nego to je doao do skrivenog ulaza u ovaj bar, prolutaoje gore, kroz jednu od soba njihovog sastajalita, i pogledao izlobu najnovije uvezenekaremovske tehnologije; zakljuio je da i ta Dvorana izgleda strogo i ukoeno.

Za razliku od toga, ovde je blistao dekor oduevljavajue preteran. Kedalionusmeri panju na igraicu kojan je izvodila neverovatne izvijanja, lako kao to on,Kedalion, die; imala je pratnju, i to flautu, bubanj i trilovane zvuke jedne pevaice. Ovoje bio najbolji 'privatni klub' poznat Kedalionu u ovom gradu, Razumi; ali to nije biokompliment. Jer, nikakvih javnih klubova nije ni bilo. Planetom Ondini vladala je, uzdozvolu Hegemonije, teokratska vlada koja je zabranjivala i samu pomisao na veinustvari koje su se radile ovde i u slinim barovima. Kedalion je, dodue, uo da se istoradi, i jo poneto vie, u 'mukim svetenikim redovima' u koje je ulanjena veinaprivilegovanih ondinijskih mukaraca. Ali mesta gde bi stranac, van-Ondinac, mogao bitidobrodoao i gde bi mu bilo doputeno da malo uiva, bila su retka kao dragulji, ijednako teko nalaziva, ak i u velikom lukom gradu kao to je Razuma.

Ironija se sastojala u tome to je Crkva, proganjajui svaki, pa i najmanji greh usvom narodu sa gorljivou maltene perverznom, istovremeno davala pribeite'kartelima greha' do te mere da ih je na Ondiniju bilo vie nego ne ijednoj drugoj planetiHegemonije; tavie, Crkva je i dozvoljavala da je te mafije zastrauju. Veliki deoondinijskog stanovnitva zaraivao je za ivot uzgajajui biljke iz kojih se dobijaju raznedroge, ili radei svakojake druge poslove potrebne gangsterima. Trgovinske aktivnostivan-Ondinaca na crnoj berzi davale su ogroman doprinos ekonomskoj i politikojstabilnosti Crkve.

Ti odnosi, meutim, kao i veina dugotrajnih odnosa, nisu bili bez svojihkomplikacija. U simbiozi Crkve i podzemlja, o