VIŠA ŠKOLA ZA OBRAZOVANJE VASPITAČAVRŠAC

TEORIJA FIZIČKOG VASPITANJA

Mentor student Akademik prof.dr Grozdanka Gojkov Marija Petras

UVOD U TEORIJU FIZIČKOG VASPITANJA

Teorija fizičkog vaspitanja je jedan od najstarijih naučnih disciplina. Teorija fizičkog vaspitanja se u neposrednoj vezi razvijala sa pedagogijom, što je kasnije uslovilo da se ona razvije kao samostalna naučna disciplina. Inače, prva znanja i teorije bile su skoncentrisane na teoriji fizičkog vaspitanja. Kasnije su počele da se izdvajaju kao samostalne: teorija sporta, sportske, odnosno fizičke aktivnosti, zatim teorija motorike i mnoge druge. Kasnije dolazi do formiranja opšte teorije fizičke kulture. Prevashodno je pedagoška disciplina, odnosno specijalni ogranak pedagogije. Uopštavajući opšte naučne spoznaje i pozitivno iskustvo iz prakse, teorija razotkriva suštinu ciljeva i zadataka fizičkog vaspitanja, utvrđuje opšte norme i principe delovanja, pronalazi i praksi predlaže najbolja rešenja, sredstva, oblike, metode organizacije kao i sve druge mere obezbeđenja i optimizacije procesa fizičkog vaspitanja. Sa pomoćnim naukama opšta pedagogija znatno pomaže u shvatanju zadataka fizičkog vaspitanja, a istorijsko nasleđe, sa posebnim osvrtom na razmatranje misli i prakse fizičkog vaspitanja obezbeđuje neophodnu građu o značaju i razvoju društvenih pokreta koji su davali i određeni pečat fizičkom vaspitanju u školama. Praksa fizičkog vaspitanja predstavlja jedan od najznačajnijih faktora koji konkretizuje i obogaćuje sadržaj teorije fizičkog vaspitanja. Osnovni smisao i zadatak teorije fizičkog vaspitanja da služi praksi i da je dalje usavršava. Svojim intervencijama ne samo da menja, ona i proširuje saznanja na kojima je praksa zasnovana što joj je upravo omogućilo da se i sama menja, unapređuje i dalje razvija. Kao nastavna disciplina ima višestruko značenje, pre svega u smislu osposobljavanja studenata – budućih stručnjaka – da svoju buduću profesiju osmisle što šire. Pomaže im da odvoje bitno od nebitnog, neophodno od slučajnog, progresivno od već prevaziđenog. Teorija fizičkog vaspitanja bi se mogla uspešno razvijati ukoliko bi se zatvorila u svoje predmetne okvire u koliko ne bi svestrano sarađivala sa drugim naučnim disciplinama iz oblasti opšte pedagogije, didaktike, andragogije i mnogim drugim naukama. Sarađuje, takođe i sa drugim graničnim disciplinama iz oblasti humanitarnih i prirodnih nauka, pre svega sa disciplinama koje se bave, posredno ili neposredno, izučavanjem razvoja ljudskog organizma i čoveka kao ljudskog bića. U svakoj naučnoj disciplini, odnosno nauci uobičajeno se koristi i njoj svojstveni pojmovni aparat po kome se ona upravo i prepoznaje. Ukoliko je neka nauka razvijenija i starija, utoliko će njen pojmovni aparat biti stabilniji i bogatiji. Pojmovi se, najčešće izražavaju simbolima, odnosno kraćim jezičkim izrazima, koji su poznatiji kao termini. Pojam ''fizička kultura'' se kod nas, a i u svetu različito tumači. Otuda shvatanja da je prihvaćen samo zato što nije postojao adekvatniji kumulativni izraz koji bi označavao i u svakom smislu obuhvatio sve ono što je zajedničko sportu, igri, gimnastici i mnogim drugim vidovima fizičke kulture. Često se primenjuje izraz fizička kultura i sport jer implicira dve kulture, i fizičku i sportsku, a, zapravo, osnovna se zamerka stavlja na termin ''fizička'' jer se, navodno, tada potencira idealistička podela čoveka na telesnu i duhovnu prirodu. Kada se kaže kultura, misli se, najpre na stvaranje ljudskih vrednosti, a u ovom slučaju ukazuje na to šta sa ljudskom fizičkom prirodom valja činiti. Termini sport, gimnastika, igra, ples i mnoge druge dobijaju ljudski smisao. Ti oblici, ulaskom u oblast kulture, nisu više samo fizička aktivnost u biološkom smislu, već postaju ljudska kulturna delatnost.

1

Struktura čovekove aktivnosti u fizičkoj kulturi u najvećoj meri zavisi od njegovih potreba, odnosno motiva ili pobuda koji ga, zapravo na tu aktivnost pokreću, ali se ne zadržava na tome, već ih obogaćuje, menja, uslovljavajući rađanje novih vidova, ili pojavnih oblika fizičke kulture; najčešće se tu ubrajaju igra, gimnastika, sport i izletništvo. Sastavni deo fizičkog vaspitanja čini ''fizičko obrazovanje'' koje se definiše kao proces sticanja motornih umeća i sposobnosti i osposobljava učenika za njihovu samostalnu primenu u životu. Fizička vežba je ''voljni akt'', za razliku od uslovno refleksnih kretanja i karakterišu ga tri osnovna svojstva, a to su: da se stiče tokom života, a učenje je takođe uključeno, da učenje kretanja povećava i stepen njegove potčinjenosti čovekovoj volji i da se uvek javlja kao funkcija saznanja. Od samog svog nastanka, fizičko vaspitanje je bilo uslovljeno delovanjem dva faktora: objektivnih – karakter, nivo proizvodnje i potrebe društva – i subjektivnih – nivo čovekove svesti. Kada je u pitanju robovlasničko društvo, uticaj na stvaranje fizičkog vaspitanja imale su Kineska i Japanska civilizacija, Indijska kultura, zatim stari Egipat, stara Grčka – Sparta, Atina - i Rimsko carstvo. Pored intelektualnog, moralnog i estetskog vaspitanja u feudalnom društvu fizičko vaspitanje predstavlja jednu od komponenti vaspitanja i ono je u fokusu interesovanja pedagoga humanista: FRANSOA RABLE (1494 – 1553), zatim MIŠEL MONTENJA (1533 – 1592), TOMAS MOR (1478 – 1535) i TOMAZO KAMPANELA (1568 – 1639). JAN MOS KOMENSKI (1592 – 1670) je bio jedna od najznačajnijih ličnosti u istoriji pedagoških misli u doba humanizma i renesanse. Značajan činilac u sticanju saznanja da su čovekove potrebe koje Komenski izdvaja razvrstava u tri grupe: da zna sve – u smislu obrazovanja, da bude gospodar stvari i sebe – dobro vladanje i vrlina – i da sebe i sve okreće Bogu – versko osećanje. Engleski pedagog i filozof, koji je po filozofskoj orijentaciji bio materijalista – ne uvek dosledan – a u teoriji saznanja racionalista, zvao se DŽON LOK (1632 - 1704). Prvi je detaljnije obradio teoriju fizičkog vaspitanja, a prvi pedagog koji ukazuje na bitne razlike između deteta i odraslog čoveka bio je ŽAN ŽAK RUSO (1712 - 1887). Na njegovim osnovama razvio se jedan sasvim novi pravac, filantropizam. JOHAN HAJNRIH PRESTALOCI (1746 - 1827) je bio švajcarski pedagog koji je stekao bogato pedagoško iskustvo praktično organizujući nastavu i vaspitanje. Pored praktičnog rada napisao je i više pedagoških dela od kojih su najpoznatija: ''Linhard i Gertruda'', ''Knjiga za majke'', ''Kako Gertruda uči svoju decu'' i druge. JOHAN FRIDRIH HERBART (1776 - 1841) bio je prvi profesor pedagogije kao univerzitetske naučne discipline. U osnovi njegove pedagoške misli nalaze se psihologija i etika. Najznačajnija su mu dela: ''Opšta pedagogija izvedena iz vaspitnog cilja'', ''Opšta praktična filozofija'', ''Glavne postavke metafizike'' i tako dalje. ADOLFO DISTERVET (1790 - 1866) bio je pedagoški mislilac XIX veka. Nastavno – vaspitni rad se po njemu temelji na tri osnovna načela:

- načelo samorada – vaspitanje samostalnosti sredstvom samorada;- načelo prilagođavanja prirodi – potpomaganje prirodnih osnova deteta i - načelo prilagođavanja kulturi – prilagođavanje uslovima mesta i vremena.

2

FRIDRIH DITES (1829 - 1896) prilazi problemu telesnog vežbanja i negovanju zdravlja u okviru svoje ''Metodike za narodne škole na istorijskoj osnovi''., a fizičko vaspitanje određuje kao bitni deo školskog vaspitanja. HERBART SPENSER (1820 - 1903) bio je engleski filozof pozitivista. Cilj vaspitanja se, po njemu, određuje pet aktivnosti:

- aktivnosti kojima ispunjavamo svoj odmor;- aktivnosti koje se tiču političkih i društvenih odnosa;- aktivnosti koje odražavaju vrstu i porodicu;- aktivnosti koje čoveka posredno lično održavaju u životu i - aktivnosti koje čoveka neposredno fizički održavaju.

Osnivači socijalističke, odnosno marksističke pedagogije, KARL MARKS (1818 - 1883) i FRIDRIH ENGELS (1820 - 1895) izneli su određene stavove o praktičnim pitanjima škole i nastave. U nekim socijalističkim zemljama se i danas koriste njihove vizionarske ideje vezane , naravno, za pedagogiju i, takođe se sama pedagogija razvija na osnovama koje su dobrim delom postavili Marks i Engels. Kod nas, među prve obrazovne pedagoge i školovane prosvetne radnike u drugoj polovini XVIII veka spada TEODOR JANKOVIĆ MIRIJEVSKI (1741 - 1814), prvi prosvetitelj, književnik i pedagog narodnog vaspitanja bio je, svakako, DOSITEJ OBRADOVIĆ (1742 - 1811), a VUK STEFANOVIĆ KARADŽIĆ (1783 - 1864) pored značajnog doprinosa razvoja srpskog jezika, pismenosti i srpske kulture, uticao je, takođe, i na neke tokove u razvoju pedagoške misli. Prosvetiteljske ideje o vaspitanju ''novog čoveka'' zastupao je i SVETOZAR MARKOVIĆ (1846 - 1875), socijalista i teoretičar radničkog pokreta. Doprinos prema detetu izrazio je u pet osnovnih principa:

- deca imaju pravo na potpuno vaspitanje;- u detetu treba gledati ličnost čoveka;- treba razvijati snažnu individualnost;- treba u ličnosti deteta razvijati aktivnost i samoradnju i - mora se u dečjem mišljenju pomagati razvijanje aktivnosti i samoradnje.

DAVORIN TRSTENJAK (1848 - 1921) bio je veoma dobar praktičar. Pisao je veoma mnogo i raznovrsno, te na taj način popularisao pedagoška učenja. Pod uticajem naprednih ideja Svetozara Markovića izgrađivao je svoje pedagoške poglede i poznati pedagog i socijalista VASA PELAGIĆ (1838 - 1899). Izložio je niz kritika i naprednih ideja na polju škole. ĐORĐE NATOŠEVIĆ (1821 - 1887) predstavnik je progresivnih pedagoških ideja, teorijski je osmišljao i praktično ostvarivao veći broj novih pogleda o školi, razredno – časovnom sistemu nastave, fizičkom vaspitanju, principima i metodama o nastavi čitanja i pisanja. Osmišljavanjem teorijskih postavki Herbarta kod nas su se najviše bavili STJEPAN BASARIČEK (1848 - 1918) i dr VOJISLAV BAKIĆ (1847 - 1929). Kada su u pitanju funkcije fizičkog vaspitanja postoje izvesne teškoće između ostalog i stoga što su one do sada veoma malo tražene. Najčešće, one se razmatraju u okviru funkcija fizičke kulture, a vrlo često i u okviru sporta, naročito u zemljama engleskog jezičkog područja. Američki autor Stivenson, na primer, izdvaja pet funkcija sporta, a to je: socioemocionalna, funkcija socijalizacije, intergativna funkcija, politička funkcija i funkcija socijalne mobilnosti. Fizičko i intelektualno vaspitanje:

- vaspitanici se obogaćuju specijalnim znanjima u sistematsko proširenje i produbljivanje;

3

- razvijaju se osobine intelekta i sposobnosti stvaralaštva koje se lako prenose na ostale oblasti života i rada;

- specijalizovana znanja o fizičkom vaspitanju utiču na formiranje naučnog pogleda na svet;

- razvijaju se sposobnosti za objektivno procenjivanje pojedinih kretanja čime se pomaže u formiranju stavova o vrednovanju rada;

- razvija se sposobnost i potreba za samoobrazovanjem;- razvijaju se umni kvaliteti iz sfere tzv. ''više nervne delatnosti'';- razvija se inteligencija kao i posebne sposobnosti za učenje i- dolazi do brzog ''oporavka'' centralnog nervnog sistema i on se osposobljava za

učenje i prijem novih informacija i činjenica. Fizičko i moralno vaspitanje: - formira se svesna disciplina, ljubav i motiv za postizanje fizičkog savršenstva i

kontinuiranog stvaralaštva;- razvija se kolektivizam- razvijaju se i jačaju moralno – voljni kvaliteti;- jača bratstvo i jedinstvo mladih ljudi svih sportista Jugoslavije, a potom i

mladih iz celog sveta na idejama humanizma, patriotizma, internacionalizma;- formiraju se humanističko – etičke crte ličnosti našeg društva i - stiče se hrabrost, sigurnost, stabilnost, a smanjuje se nezadovoljstvo, agresija,

strah i tako dalje. Fizičko i estetsko vaspitanje:

- stvaranje, formiranje i razvijanje sposobnosti za osećanje, prihvatanje i ocenjivanje lepog u fizičkoj kulturi;

- formiranje i izgrađivanje lepog, savrđenog i harmoničnog u čovekovom svestranom razvoju;

- obogaćivanje vaspitanika znanjima koja će im pomoći da u potpunosti shvate lepotu, harmoniju i uzvišenost;

- stimulisanje i podržavanje napora u objektivnom utvrđivanju i ocenjivanju lepog i čovekovom izgledu i kretanju i

- kultivisanje mladih za doživljavanje složenih estetskih doživljaja do kojih se dolazi kombinovanjem pokreta, muzike, pesme, svetlosnih efekata.

Fizičko i radno vaspitanje:Veza između fizičkog i radnog vaspitanja je, čini se, najstarija i najstabilnija, budući da je fizičko vaspitanje oduvek služilo radu, osposobljavanju čoveka za rad i veću produktivnost u radu. Među njima postoji neraskidiva i tesna veza. Fizičko vaspitanje ima karakter opšte i neposredne pripreme za radne aktivnosti, jačanje fizičkih funkcionalnih sposobnosti i pripremu organizma za kontinuirani rad bez većih poteškoća.

Zahtevi koji se postavljaju pred fizičko vaspitanje: a) humanistička usmerenost; b) masovnost;c) naučna zasnovanost;d) kompleksnost ie) dinamičnost.

Faktori obezbeđenja i optimizacije procesa fizičkog vaspitanja: a) unutrašnji faktori – karakteristike ličnosti – uzrasne osobenosti, polne

osobenosti, konstitucionalne osobenosti;b) metodički faktori;

4

c) okružujuća – spoljašnje - materijalna sredina i d) društvena sredina – uticaj porodice, ličnost nastavnika, uticaj škole.

Među osnovnim principima fizičkog vaspitanja posebno se ističu sledeći: princip svestranosti ili svestranog i harmoničnog razvoja ličnosti, princip zdravstvene usmerenosti, princip praktične usmerenosti ili utilitarnosti, princip dekontrakcije ili zabave i razonode i princip jedinstvenog delovanja. Fizičko vaspitanje, u prvom redu, mora biti orijentisano na one strane i komponente ličnosti na koje ono već po svojoj prirodi može efikasno da deluje, a to su, na primer, zdravlje, telesni rast i razvoj, motorička svojstva i sposobnosti i motorna umešanost, odnosno motorička informisanost – pismenost. Po logici stvari razvoj, očuvanje i dalje usavršavanje bilo koje od ovih komponenata istovremeno predstavlja i parcijalni cilj fizičkog vaspitanja, njegovu primarnu orijentaciju. Sasvim je logično da fizičko vaspitanja mora biti orijentisano u prvom redu na one strane i komponente ličnosti na koje ono po svojoj prirodi može efikasno da deluje, a to su: - zdravlje

- telesni rast i razvitak- motorna umešanost, odnosno motorna informisanost – pismenost- motorička svojstva i sposobnosti

u specifične zadatke razložno bi se mogli razvrstati sledeći zadaci:

- podsticanje telesnog rasta i fizičkog razvitka;- podsticanje funkcionalnih mogućnosti pojedinih organa i organskih sistema;- formiranje i usavršavanje motornih umenja i navika, kao i sa njima povezanih

znanja – motoričko obrazovanje;- Usmereni razvoj motoričkoh svojstava i sposobnosti - brzine, snage,

koordinacije, izdržljivosti, gipkosti i - Osposobljavanje učenika za trajno, samostalno i kreativno korišćenje fizičkih

vežbi i stvaranje čvrstih navika i potrebe za fizičkim vežbanjem, itd.

U nespecifične spadaju sledeći zadaci:

- jačanje i unapređivanje zdravlja;- podsticanje emocionalne stabilnosti;- podsticanje intelektualnog razvoja;- podsticanje estetskih osećanja i potreba i- formiranje moralno – voljnih odlika i pozitivnih crta karaktera, odnosno

socijalno prilagođavanje – socijalizacija.

Naravno, svaki ovaj zadatak mogao bi se dalje raščlanjivati do veoma konkretnih zahteva u odnosu na nivo realizacije osnovnog zadatka koji pretpostavlja data pedagoška stvarnost. Uz to je sasvim moguće da se u zavisnosti od te stvarnosti uspostavi i poseban hijerarhijski red, odnosno, značaj pojedinih zadataka. Sasvim je izvesno, na primer, da će nivo realizacije zadataka vezanih za formiranje motornih umenja i navika biti drugačiji u predškolskom uzrastu od nivoa koji se traži u srednjem ili starijem školskom uzrastu.

5