Anomija-Bonomija i drugi tekstovi

1Rembo: militant-posrednik

ANOMIJA/BONOMIJAI DRUGI TEKSTOVI

Howard Slater

2 Anomija/Bonomija i drugi tekstovi


Sadraj

Rembo: militant-posrednik kroz Remboov Boravak u paklu ................................................. 5

Pogovor: ova igra diskurzivnog realnog ............................... 18

Od egzodusa do rodnog bia ........................................................... 23

Zatim ........................................................................................... 30Secesionistika (O)Spoljnacionala Hej!, oHMakagRReka ................................................................ 35

Poezija & samo-izgon ........................................................................ 43

Konvergentna sugestija, Nekoliko napomena o Nadrealizmu i Organizaciji ........................................................... 53

Beskonana dijalektika ...................................................................... 59

Skromni narcis .................................................................................... 63

Pad u padanje ...................................................................................... 67

Optereenje odsustvom biliona ...................................................... 69

Anomija/Bonomija: uvodne zabeleke o afektivnim klasama .................................... 81

Stvarni zvuk ....................................................................................... 145

Dve pesme bez naslova ................................................................... 157

Pogovor, kuda.org ............................................................................. 159


Rembo: militant-posrednik kroz Remboov Boravak u paklu

Ako pesnik ne moe vie da govori u ime drutva, ve samo u sopstveno ime, u tom sluaju stigli smo do ivice ponora.

Henri Miler (Henry Miller)

Mogue je da je nemogunost poezije uslov njenog postojanja.

or Bataj (Georges Bataille)

Pitanje kako podriti mo, iveti ivot, bee problem koji Artur Rembo (Arthur Rimbaud) nije toliko formulisao koliko ga je odigrao. itajui njegovu poeziju iznova, poeziju impro-vizacione emocije, moemo se iznenaditi njenom ubedljivom savremenou koja omoguava da se takva dela kao to je Bora-vak u paklu danas itaju kao politiki manifest. Meutim, to je politika drugaije vrste, politika koja je odustala od bilo kakvih spasiteljskih vektora. Rembo, umesto toga, nastoji da stvori eg-zodus, himerinu materijalnost mogueg, putem koje moemo doi do politike postajanja. Kreui se ka kraju rei, Rembo nas vodi sa sobom u etnju kroz kompozitne gradove i randevue u prirodi, naputene postaje kolonijalnih pohoda i raspusnike birtije, i uvodi nas u drutvo mesija svakidanjice, revolucionara svakodnevnog ivota ija nehotina dobroinstva zaudaraju po zloinu protiv linog interesa. Dok pratimo Remboa u njegovom begu iz permanentnog vanrednog stanja zasnovanog na pravu


na samoivost, moemo naslutiti ta moemo prepustiti politici: nacionalno poreklo, institucionalnu reprezentaciju, nasleeni moral, najamni rad, Hrista, Satanu, nadobudne. Ali Remboov egzodus, njegovo samonaputanje, nije pokuaj transcendencije koja bi ga posthumno uzvisila, ve duboko, nomadsko uranjanje u drutveno nesvesno. Na taj nain, kod Remboa, postoji nago-vetaj preventivnog napada na princip zadovoljstva koji, poput politike bezbednosti zasnovane na odbaenom obilju, moe da izjednai zadovoljstvo i bol u ravnotei koja postaje pokazatelj nagona smrti povratak beivotnom stanju; strah od iskustva koji pothranjuje ozakonjeno ponitavanje ivota. Umesto toga, Rembo nadilazi amplitudu drutveno doputenog i jednaine bele, evropske rase udvarajui se smrti; on se sprdao sa njenom politizovanom pretnjom, suoavajui se sa smru-u-ivotu sa vikom energije koja je traumu pretvorila u volju za doivljava-njem, u autotraumatizaciju: Zvao sam delate da bih, ginui, grizao kundake njihovih puaka.

Remboova politika postajanja zasnivala se na upotrebi tra-ume koja je s-one-strane zadovoljstva i bola. To je iskustvo pro-ivljenog ivota koje je Rembo traio bez protekcije i, kao to to moemo da proitamo, ne radi se toliko o tome da su ta iskustva ganjana kao sirovi materijal poezije koja bi ga uklopila u date okvire, koliko su to bila iskustva koja su proizvodila nepodudar-nost izmeu njega i knjievnih normi njegovog doba smatrao sam smenim veliine slikarstva i moderne poezije. Taj prezir prema svojim prethodnicima, blizak njegovom preziru prema suverenosti zakona, nije toliko prestupnika poza koliko je sred-stvo za dostizanje jedne poviene afektivnosti: sirov materijal, ne iskljuivo poezije, ve politike postajanja, izolovanja sopstva od svih aparat identiteta kakve prua porodica... drava... poezija. Tako, na samom poetku Boravka u paklu, jednog od njegovih poslednjih dela, Rembo naputa koordinate pripadanja ak i sopstvenoj autobiografiji. On nema nikakve pretke, on je nepa-tvoreni crnac, paganin. Svojevoljno postaje siroe, potencirana mnogostrukost, koja, budui da vie nije individua ve talog


emocionalnih slojeva, moe da se poistoveti jedino sa onima koji su sami sebi zakon. Teei, na taj nain, da gleda oima zloin-ca, i postajui veliki zloinac, veliki prokletnik, Rembo nasluu-je da je zakon personalizovani leksikon i da je najstraniji zloin iskomunicirati samoosporavajui zakon, biti dovoljno spreman za traumu samonaputanja. To da i pesnici i politiari mogu biti shvaeni kao zakonodavci navodi Remboa da bude stra-nac u sopstvenom jeziku: Ali uvek sm; bez porodice: ja sam uvek trebao pitati kojim jezikom govorim?. Umesto potrage za osloboenjem u obliku zadovoljstva ili bola, umesto potrage za sintezom u obliku jedinstvene linosti ili lica koje govori istinu jezikom koji je mogue posedovati, Remboova namerna ano-nimnost, njegova imanencija, postaje izvor iskuene napetosti, postaje ivotvorna kontradikcija. Trajno neostvaren, u raskoraku ak i sa samim jezikom koji ga moe osloboditi, Rembo prihvata nain ivota koji otvara put ka slobodama izvan onih zatienih Deklaracijom o ljudskim pravima: afektibilnost. Kao to je Delez pisao, afektibilnost [...] jeste sposobnost oseajnog doiv-ljavanja bez linosti [...] koja obuhvata sve njene modifikacije a ipak [...] predstavlja nain postojanja koji je pozitivan.1 Rembo osciluje izmeu vie linosti koje ga izraavaju, i menja sva zami-sliva lica. Njegova dosije-fotka je kompozitna. Njegova poezija je slobodni indirektni govor.

Remboova afektibilnost jeste ono to ga stavlja van zakona. ak pre nego to se pojavio princip zadovoljstva oglaavajui svoju smrt, njegov strah od pozitivne energije elje koji je po-primio oblik proglaenja nedostatka, Remboova mrnja prema zakonu, navodi nas na pomisao da je strah od ivota ukljuen i kodifikovan u zakon. Taj strah pretvara se u koncept bezbed-nosti koji, kako je Marks pisao, garantuje svakom lanu drutva ouvanje njegove linosti, njegovih prava i svojine.2 Ali to ou-vanje, koje ljude pretvara u predmete zakonskog posredovanja,

1 Gilles Deleuze, citiran u Giorgio Agamben, Potentialities, Stanford University Press, 2000, str. 230.

2 Karl Marx, On The Jewish Question, u Early Writings, Penguin 1981, str. 230.


pretpostavlja ivote koji su ovlaeni da budu ogranieni entiteti, to opet pretpostavlja da je ono od ega se strahuje u ivotu afektibilnost, preputanje sebe, koje ne samo da je u stanju da probije nae vezivanje, ve i da dovede do samonaputajueg postajanja. Pri takvom autonomnom utroku nema potrebe za zakonodavstvom koje titi samo one koji tee ouvanju. Ne-majui nita to bi sauvao linost, svojinu, ime, domovinu Rembo, i u dobru i u zlu, ivi po nekodifikovanom nalogu svojih oseaja. On postaje sve promene. Taj apetit za ivotom kao postajanjem, kao samoposredovanim biem, jeste ono to, s jedne strane, ini Remboovu poeziju slobodnim indirektnim govorom, meavinom citiranih glasova koji se smenjuju i, s dru-ge strane, podcrtava vanost njegovog pisanja kao politikog manifesta koji afirmie ivot kao ono to je mogue iveti bez krivice: iva razmena lingvistikih zanosa. Rembo, koji se ini da nasluuje kako je zakon zasnovan na zatiti privatne svojine pri-vatnih lica, i koji, stremei neemu viem od ouvanja linosti, eli vie od izbora izmeu rata oko zadovoljstva i zakona bola, nije neko ko tei tome da vrati nasleeni dug. Prezirui sigurnost dravnog trita, Rembo leviarima ostavlja da uvaju zakon menjajui ga: Naoruao sam se protiv pravde. On, umesto toga, ima drugaiji oblik ivota na umu, jedan nepopustljivi zahtev za politikom postajanja: inilo mi se da svakom biu pripada jo mnogo drugih ivota.

Izgleda da je Rembou bilo poznato da e ako prepusti sebe afektivnosti, postajui bivanje izmeu, skliznuti van doma-aja karakterolokog radara. Ispasti iz vidokruga zakona, postati ne-linost, samonaputena senka sopstva (Ja i jesam i nisam skriven.), znai prihvatiti traumu koju sa sobom povlai biva-nje proglaenim za nita: Hou zloin, brzo, neka padnem u nitavilo, na osnovu ljudskog zakona. Ali to nitavilo vie je nego puno. Ono je proglaeno za nitavno prema ljudskom zakonu zato to, kao in postajanja, ono ne tei tome da sauva sebe, ono ne tei stabilnoj reprezentaciji koja bi mogla da bude vrednovana, izmerena, sraunata. Kao to je to Bataj rekao u vezi


sa nitavilom: ono ponekad moe da bude shvaeno kao bie u celokupnosti sveta.3 Prema tome, biti u svetu, neposredovan i neindividualizovan, biti apsorbovan od svih [...] umnoitelj napretka,4 jeste izloiti se opasnosti patnje; drugim reima, Rembo se izlae opasnosti da sebe vie ne stavlja pod zatitu koju prua reprezentovanost politikim zadovoljstvima, ve, umesto toga, nastoji da bude sluan kao kolektiv koji je nemogue repre-zentovati. Odgovoran za oveanstvo, Rembo se oslobaa krivice: pripadam rasi koja je pevala u mukama; ne razumem zakone; nemam oseaja za moral. Njegova poezija, amoralna u tolikom stepenu da odbacuje svrsishodnost, kriminalna u tolikoj meri da zahteva formiranje novog jezika, jeste poezija koja, suoavajui se sa neizrazivim, prkosi samoj sebi kao stvorenoj od strane njega kao individue: Univerzalna inteligencija je uvek raala svoje ideje na sasvim prirodan nain; ljudi su skupljali jedan deo tih plodova [...] autor, stvaralac, pesnik, takav ovek nikada nije postojao.5 To omoguava Rembou da sipa poruge na raun egoista i oravih duhova koji sebe nazivaju stvaraocima, jer afektiblinost koju upranjava sm Rembo navodi ga ne samo na to da poziva na rat protiv zakona, ve da dovede u pitanje same granice iskustava reprezentovanih znanjem koje se moe posedovati i koje je lieno ulnosti, povezanih sa upotrebom jezika koja nas oslobaa rizika jedne posrue ekspresivnosti: Kakav je ovo ivot! Pravi ivot je negde drugde. Mi nismo u stvarnom svetu.

Afektibilnost kao modalitet miljenja je, moda, nain da se zaobie ono to Rembo naziva lani znaaj ega. Upravo ego, koji sebe zaposeda, zakonodavci pokuavaju da zajeme putem ustavnih dokumanata. Isti taj ego koji vrednuje linost, i koji, vladajui naim postajanjima, odrava neuspeh nae komunika-cije, koja biva u posedu take-gledita, zato to mi trai da izrazi nae sopstvo pre nego da samo bude izraeno, da bude mesto ekspresivnosti. Ovaj orsokak Rembo je revolucionisao kao

3 Georges Bataille, The Unfinished Theory Of Non-Knowledge, Minnesota, 2001, str. 31.

4 Arthur Rimbaud, Letter To Paul Demeny (15/5/1871). Vidi: www.mag4.net

5 Ibid.


iskustvo borbe sa jezikom koji, budui da nije uvek rastegljiv u dovoljnoj meri da se odupre nasleenom znanju, moe da dove-de do kraja primata rei stopljenog sa primatom znanja: Ja shva-tam, a poto ne znam da se izrazim bez paganskih rei, voleo bih da utim. Rembo, koji je uvek cenio muziku, na ovom mestu ukazuje, moda, na to kako afektibilnost kao oblik miljenja omoguava shvatanje koje ne mora nuno da bude zapisano ili izgovoreno. Senzualizovan, Rembo shvata bez pribegavanja pravim reima. Ne rei nita za Remboa nije kraj misli, ve kraj reenog (kraj onog kako-se-kae), i poetak optenja pomou paganskih rei, rei koje se moda i ne sastoje od slov, ve od zvukova (Postadoh basnoslovna opera), ili od slov u boji (Pronaao sam boju samoglasnik!). Na takav nain afektibil-nost, u sukobu sa upotrebom jezika koja ograniava misao na gomilanje koncepata, menja ne toliko ono to mislimo, ve nain na koji opaamo da mislimo: Netano je rei: mislim. Trebalo bi kazati: miljen sam.6 Rembo odbacuje nasleeno znanje filozo-fije koje, povezujui misao sa individuom i pretvarajui znanje u stvar privatnog vlasnitva, odrava neuspeh nae komunikacije. Umesto toga, komunikacija je osnaena nepoverenjem prema znanju koje je proglasilo rat praksi ul oslanjajui se na sredstva zakona Logosa: poev od hrianstva, te obznane modernog znanja, ovek obmanjuje sebe, dokazuje oevidnosti, nadima se od zadovoljstva ponavljajui te dokaze, i samo kroz to ivi [...] Gosp. Pametnjakovi rodio se kad i Hristos. U tom svetlu, uni-verzalna inteligencija koju Rembo pominje nije toliko oznaka eterinog Boga ve, posle Marksa, stvar opteg drutvenog bogatstva kulture. Prema tome, biti miljenim, kako to Rembo kae, ne znai samo biti neka vrsta glasnika, ve aktivno osloniti teret misli na afektibilnost; radi se o jednom obliku ulnog poi-manja koji moe da dovede do preformulisanja znanja kao onoga to nastaje usled otvorenosti univerzalnoj inteligenciji sveta: zajednika sposobnost proivljavanja ivota, sposobnost da se

6 Ibid.


bude mestom poetske ekspresivnosti (Sopstveni zanos mora biti tvoj zadatak).

Remboov sukob sa jezikom, koji ga dovodi do toga da iz-govori Ni rei vie!, jeste nain na koji on svom konfliktu sa zakonom daje novu dimenziju. Umesto da ima linost koju treba ouvati i podvrgnuti reprezentovanju, Rembo, oglaavajui u svojim pesmama odlike viestruke linosti (slobodni indirek-tni govor), kao da zapoinje gerilski okraj sa onim jezikim podstrukturama koje su zaslune za to to ostajemo uzajamno nerazumljivi i odvojeni jedni od drugih: decentrirani glas nje-govih pesama istovremeno je i muki i enski, u jednini je i u mnoini, aktivan je i pasivan, u vremenu je prolom i sadanjem, sardonian je i iskren. Jezik kao materijal, njegova gipkost, jeste ono to je izgubljeno kada je, sa netaknutim podstrukturama, pretvoren u sredstvo da se podri ego koji izraava samog sebe, koji ponavlja mogue. Bataj: Jezik je manjkav stoga to je sai-njen od postavki koje uzrokuju intervenciju identitet.7 Voeni zahtevima ega, ti identiteti koji govore kako bi bili uvreni u sopstvenoj potinjenosti jesu ono od ega Rembo nastoji da ode, oni su ono to ga nagoni da pobegne iz drutva pismenih (Ja ak vie ne znam ni da govorim.), i ono to ga navodi na to da o Bodleru kae kako je iveo u suvie umetnikoj sredini. Za njega, u svakom sluaju pre kraja, jezik treba da bude dovoljno rastegljiv da prenese meovitu emociju koja nas ini nemima, on treba da bude sredstvo koje e moi da izrazi ono to je nemogu-e rei. Kao to je oro Agamben istakao sama izgovorljivost, sama otvorenost koja je osnovno pitanje u jeziku, jeste ono to mi u vezi sa jezikom uvek pretpostavljamo i zaboravljamo [...] zato to je ona u sutini preputanje i zaborav.8 Meutim, s ob-zirom na to da jezik nije apstraktan entitet (nije da ne poseduje otvorenost u i za sebe), odnosno da govorni in zavisi od svojih situiranih adresata, Rembo, proglaavajui svoje otvoreno nepri-hvatanje dravno sankcionisanih zakona koji uvaju otuenje i

7 Georges Bataille, op. cit., str. 64.

8 Giorgio Agamben, op. cit., str. 35.


vode ka smrti i robovanju, nadilazi zaborav i naputa sebe zbog svog kapaciteta da kae bilo ta. Imajui na raspolaganju vie mest sa kojih bi mogao da govori i vie linosti kroz koje moe da govori, obezbeujui na taj nain svoju afektibilnost, oslo-boen krivice, Rembo moe da koristi jezik ne kao nain prikri-vanja, ve kao sredstvo saoptavanja svog unutranjeg iskustva.

Ali Rembo je eleo neto vie od jezika, neto vie od sebe samog nego to je to bilo mogue koristei sredstva jezika: Re je o tome da do nepoznatog treba dopreti rastrojavanjem svih ula.9 Stii do nepoznatog ne znai samo odbaciti trenutno opteprihvaeno znanje ve je to, putem rastrojstva ula, na-in da se iznova proivi predjezika faza. Fluktuacija emocij, naa nma afektibilnost, jeste ono to nadjaava jezik, zbog ega mucamo, i to ini da budemo nemi iako smo izvojevali mo go-vora. Iskusiti predjeziko znai biti dezartikulisan i decentriran, ipak, ne radi se o tome da Remboa pad u jezik pogaa kao otu-enje od istog ivota oseanja koliko je u pitanju nastojanje da se iznese afektivno znanje sredstvima zadobijanja pristupa unu-tranjem iskustvu. To unutranje iskustvo je uglavnom smatrano izlinim. Ono nije neophodno u svetu rada (Uasavam se svih zanata.). Kao vanvremena smesa afekta, ta neizgovorljivost, njen traumatski pritisak, jeste ono to daje nagon za komunicira-njem. Stoga, moglo bi se rei da je nepoznato, do kojeg Rembo eli da stigne, unutranje iskustvo, senzorijum afekata, koji, ne mogavi da budu u svojoj potpunosti artikulisani u jeziku, posta-ju sirovi materijal postajanja: priblina oseanja koja mogu biti odigrana kroz jezik, sposobnost za afekciju bez linosti. Tako, kada Rembo govori o alhemiji rei i halucinaciji rei stie se utisak da on namerava da naini lom jezika, njegove nepodesno-sti za nedokuive afekte i, poev od te take, smetajui sebe u fluktuirajui prostor unutranjeg iskustva, da pomou pesama kao predartikulacij prevede afekte u nagovetaje deljenih zna-enja. Takva semiotika impuls, gde se jezik rastee spajanjem sa iznova proivljenim seanjem na predjezike sadraje, i kroz

9 Arthur Rimbaud, Letter to Georges Izambard (13/5/1871). Vidi: www.mag4.net.


istovremenu tenju da se afekt uini saoptivim pomou jezika i protiv jezika, jeste, moda, ono to Rembo ima u vidu u jednom od svojih uvenih odlomaka, sekvenci na kojima nagovetava avangardu sledeeg veka: Izumeo sam boju samoglasnika! [...] Organizovao sam oblik svakog suglasnika i putem nesvesnih ritmova polaskao sam sebi da sam pronalaza pesnikog jezi-ka, kad-tad dostupnog svim ulima.

Kada, u svom slavnom pismu Polu Demeniju Rembo izjav-ljuje kako je eleo da uini sebe vidovnjakom pre nego pesni-kom, u tome ne treba videti toliko tenju ka nekakvoj religioznoj predanosti koju Rembo sebi namee, ve pre politiku postaja-nja, ivu samoproizvodnju i, prema tome, naputanje briljivo uvanog bia. Biti vidovnjakom zahteva pristup unutranjem iskustvu pre nego boanskom logosu, jer znanje nepoznatog koje Rembo trai ne moe biti znanje koje je unapred dato i koje je mogue glatko artikulisati u jeziku, ve nova vrsta znanja, ne-znanje, koje, prevazilazei svaku korisnost, dolazi do registra afektibilnosti, strasti, koja je od presudnog znaaja za uspostav-ljanje veza komunikativnosti irih od onih koje su mogue iz-meu pesnika i itaoca, politiara i graanina. Kao to je Marks rekao u trenutku nastanka radnikog pokreta: Ono to je iznad svega potrebno jeste priznanje [...] da bi dobilo oprost za grehe koje je poinilo oveanstvo treba samo da ih proglasi onim to jesu.10 To je, naime, smisao Remboovog vidovnjatva. On je od-bacio svoje odbrane u tolikoj meri da ne osea nikakvu krivicu zbog unutranjeg iskustva. Upravo suprotno: on nema nikakve tajne zato to, teei unutranjem iskustvu, sledei neizgovorljivi afekt, otkriva da je beskrajna mistinost unutranjeg iskustva (koje je domen pesnik i svetenik) osnova jednog misticizma koji moe da trguje zadovoljstvom ili boli, izbavljenjem ili ka-znom. Izvan principa zadovoljstva i naputanja ekvilibrijuma, Rembo otkriva da je unutranje iskustvo ono to je prvenstveno deljivo postoji izvesna drugost unutranjeg iskustva (Ja je drugi.), koje je svedeno na flagelantsku privatnost. Upravo dru-

10 Karl Marx, Letter To Ruge (September 1843), op. cit., str. 209.


tveno odvajanje, uspostavljeno kroz jezik politike lien afekata i u optem shvatanju svedeno na vlasnitvo, spreava da to unutra-nje iskustvo bude saopteno ljudima i posmatrano kao greno. Jer gresi za koje je potreban oprost nisu nita drugo do line misli koje nisu ostale u domenu privatnosti i neostvarene, ve su izreene i sprovedene meu ljudima. Raspodela greha, progla-avanje za ono to jesu, prema tome, umanjuje silu zakona, slabi mo krivice, i omoguava uspostavljanje drutvenih veza koje nisu posredovane znanjima zasnovnim na vrednosnim sudovima (zapovesti, ustavi), koji dovode do svojevoljnog robovanja, ve su, u Remboovom sluaju, materija odnos kakve nalae jedan zakon koji je van zakona, sklapanje ugovora o poverenju: Siro-masi, radnici! Ja ne traim molitve; sa samim vaim poverenjem biu srean.

Sa tim ugovorima o poverenju suoavamo se sa paradoksom davanja zakonske forme otvorenosti koja omoguava da unu-tranje iskustvo bude podeljeno meu ljudima, otvorenosti koja, u svojoj afektivnoj bezgraninosti, ne moe biti podvrgnuta de-kretima ili presudama. Drugim reima, ta to znai kada van za-kona pokuavamo da naemo sredstva kojima bismo nesmetano mogli da artikuliemo nae unutranje iskustvo? Na odreenom nivou, odgovor lei u samoj formi poezije; to je nain na koji, nadovezujui se na odreenu prepoznatljivu tradiciju pisanja, mi traimo sredstva kojima bismo sebe izloili u svojim oseanjima i strahovanjima. Ali se Rembo, u svojoj putanji ka naputanju poe-zije, uvek kree izvan ovog okvira. Njegovo odbacivanje zakona i drave, nacionalnosti i poetskih prethodnika, navodi ga ne samo na potragu za novim jezikom afektivnosti (ovim jezikom e se dua obraati dui, obuhvatajui sve, mirise, zvuke, boje...),11 ve i na to da pone da sprovodi tu ideju novog jezika uporedo sa poetskom praksom koje je nerazluiva od ivljenja sopstvenog ivota. ini se da je za Remboa pisanje poezije nain pisanja autonomnog zakona sopstvenog ivota, koji nam on predaje ne na kamenim ploama, ve na komadiima ivrljanog papira. On

11 Arthur Rimbaud, Letter to Paul Demeny, Ibid.


postaje zakonodavac bez drave, a njegove pesme postaju ugovo-ri o poverenju koji mogu da ohrabre bezvlasnike da razgovaraju jedni sa drugima. Taj mogui ugovor izmeu afektivnih onih koji jedva da poseduju ita osim svoje sposobnosti da oseaju i saoseaju kod Remboa prestaje da bude stvar knjievnog umea, i prelazi u oblast preinaenog slobodnog govora za iju legitimaciju nisu potrebni parlamenti i sudnice. Sa afekti-bilnou kao modalitetom miljenja, nepoznato u nama, nae unutranje iskustvo, postaje ono to moe da izmeni nae ivote. Deljen meu nama, a da pri tom nije reifikovan u obliku znanja, upravo komunikativni rizik pretpostavlja politiku postajanja koja je instinktivno suprotstavljena nainu na koji smo privoljeni da ivimo svoje ivote. Kao to je to Fuko rekao u svojim poznim seminarima o slobodnom govoru: Problem slobode govora postaje sve vie povezan sa izborom egzistencije, izborom svog naina ivota. Sloboda u korienju logosa u sve veoj meri po-staje sloboda u izboru biosa.12

Taj izbor naina ivljenja ivota, sauvan kod Remboa njego-vom dovoljnom slobodom sa jezikom da tei preokretanju rei u halucinacije, jeste traumatini susret sa mogunostima koje su suzbijene u korist isplativog odravanja ravnotee. Rembo ne samo to predstavlja te izbore metaforom sopstvenog lutanja i nomadizma, svog sukoba sa dijalektikom jezika, ispitivanje logosa pomou biosa navodi ga na to da potpuno napusti pisa-nje poezije. Za Henrija Milera, Remboovo odricanje od svog poziva povezano je sa njegovim shvatanjem da je tako jasno otkriven sebi da vie nema potrebu za izraavanjem na nivou umetnosti.13 To moda jeste sluaj, ali takoe treba napomenuti kako je Remboovo naputanje poezije povezano sa sve slabijom potrebom za posredovanjem umetnou, posredovanjem koje bi neutralizovalo to unutranje iskustvo kao kanonski izraz. Ono to je bilo potrebno nije bio toliko pronalazak novog jezika koji bi jo vie izolovao Remboa, siroe, izjednaujui ga s prozvanim

12 Michel Foucault, Fearless Speech, Semiotext(e), 2001, str. 85.

13 Henry Miller, The Time Of The Assassins, New Directions, 1952, str. 43.


pesnicima koje je prezirao, ve pronalazak slobodnog govora i raspodela unutranjeg iskustva, koji bi mogli zbliiti ljude u njihovom postajanju. U tom cilju, kada je u svom pismu Polu De-meniju sebi odredio ulogu vidovnjaka, on je naznaio budunost u kojoj e poezija ii ispred akcije, predviajui, osim toga, da e pesnici biti graani. Odluivi da ne kae kako e graani biti pesnici, poto bi tako uzdigao pesnike na poziciju iznad drugih, Remboovo odbacivanje poezije moe se povezati sa odsustvom adresat. To je dramatino istaknuto kada u Boravku u paklu kae: ...pred nekoliko ljudi, vrlo sam jasno askao sa momenti-ma njihovih drugih ivota. Ta halucinantna izjava odlino osli-kava Remboovu potrebu za stvaranjem adresat, adresat koji, opravdano je pretpostaviti, nee oseati strah od tog unutranjeg iskustva koje stvara druge ivote, postajanj. Moe li onda biti da je Remboovo odbacivanje poezije indikativno za nedostajue adresate koji mogu da sadre i odsutne ljude, postajanje ljudi? Delez, piui o filmu umetnosti koja kombinuje boju, pokret, zvuk i rei sugerie da ovo priznavanje ljudi koji su odsutni ne povlai odricanje od politikog filma, ve je, naprotiv, nova osnova na kojoj se temelji[...] umetnost mora da uestvuje u tom zadatku: ne zadatku da se obraa ljudima za koje se pretpostavlja da ve postoje, ve davanja doprinosa stvaranju ljudi.14

Kada je Rembo odbio livreju suvereniteta nacionalnost, su-narodnitvo i odbio da sebe posmatra kao deo Naroda koji ima svoje zakonske norme, tu se nije radilo samo o tome da je on po-stao individualistiki pobunjenik odan umetnosti. Toj tezi Hen-rija Milera moe se protivstaviti nain na koji Rembo, kao pesnik slobodnog indirektnog govora, u svom doslednom prihvatanju napetosti izmeu protivrenih stanovita u svom stihu, ne trai za sebe reprezentativni status. Kao neodluivo postajanje koje neguje bezakonitu kontradikciju, Rembo opstaje ispod nivoa vidljivih identiteta koji bi konstitucionalno mogli biti uzeti u obzir: mom ivotu nedostaje vrstina, on uzlee i lepra daleko iznad akcije, te stvari do koje je svetu toliko stalo. Takva vrstina

14 Gilles Deleuze, Cinema Two, Athlone, 1989, str. 217.


moe da ukae na odbijanje da se unutranje iskustvo saslua i pokua artikulisati na takav nain koji bi istakao afektibilnost kao upravo ono to stvara potencijal za ivljenje ivota na drugaiji nain: emocionalna stanja ne samo to imaju sopstveno trajanje i sredstva meusobnih povezivanja, ona nam omoguavaju da razvijemo drugaiji odnos prema onome to znamo, da supti-lizujemo svoj jezik i pruimo otpor tome da budemo definisani kao apstraktni Narod u ije ime se vlada nad nama. Sa prezirom prema kolonijalnoj pustolovini kroz koju su nacionalni identiteti intenzivno konstruisani, Remboova manjina jednoga bila je suprotstavljena apstraktnim optostima takvog Naroda i umesto toga je uspostavljala mnoto identitet koji afekte, odvajajui ih od njihove poetske personifikacije, pretvaraju u vanvremene komponente identiteta koje uvek tee tome da budu artikulisane. Na taj nain bilo kakva vrstina koju je mogue postii nije vr-stina koja bi mogla biti zakonski regulisana, osigurana privatnom svojinom nad pravima ili sopstvenim prostorom govora, ve je ona, van takvih zakona, stvar konteksta slobodnog govora koji ohrabruje odsutne ljude da postanu prijemivi adresati, ko-autori sopstvenog postajanja. Remboovo odbacivanje poezije oslonjeno na viak deljenog afekta, preko abreakcije unutra-njeg iskustva, kao i preko uvaene povezanosti sa univerzalnom inteligencijom (opti intelekt) jeste ravno dovoenju kreativ-nosti adresata u prvi plan. Ta je kreativnost, politika postajanja, konstitutivna za strastvene asocijacije koje markiraju nepodesno mesto polisa. Nakon Remboa, pesme, ugovori o poverenju, po-staju kolektivno autorizovani drutveni odnosi. Nemogunost poezije postaje obnovljena mogunost za slobodan govor.

Mart 2002.


Pogovor: ova igra diskurzivnog realnog

Dosta toga ostalo je otvoreno, neizreeno. Batajevo prisu-stvo, njegov nedovreni sistem ne-znanja, lebdi kao avet nad ovim tekstom. Dok se tekst moj polovini projekat primie svom zavretku, Rembo nastavlja da postoji u svojoj posredni-koj poziciji: vesnik jedne borbenosti koja je bila, koja e tek da bude, i koja je sada. Emotivni trenutak. Emotivni zamah putova-nja kroz vreme u kojem se, kroz istoriju, veze gomilaju ne obra-zujui pri tom objekt. itava stvar mogla bi da se otme kontroli. Prekidam sa Remboom: kakva pogrena re, to prekidam, jer Rembo je sada ve u meni, nepotpun, opsedajui me; Rembo, moj brat putem ne-ljudskog seksa, postao je drugi nain prakti-kovanja slobodnog indirektnog govora: imao sam hrabrosti da govorim o sebi samo kada sam naizgled govorio o nekom dru-gom; postoji uvek to iskustvo miljenja koje prolazi kroz linost koja bih mogao biti u tekstu, kao i kroz linosti drugih, iskustvo miljenja pomou asamblaa, iskustvo miljenja kao izgovor, kao pristup polju u kojem nema individualnih linosti, koje je me-sto oslobaajueg provoenja energij kroz vreme, koje je opti intelekt. Tako je i sa Batajem. 1953. Nastavljam sa Batajem, uba-cujui i njega u asambla: ova stvar sada se tie mene, Remboa i Bataja. Ne moe biti nikakvog ja na kraju reenice. Ista linost. Mi smo jedno i isto. U tome je mo imaginacije. Izjaviti takvu jednu stvar ne zavaravajui se, stei toliko samopouzdanja, znai prihvatiti, ne nekakvu tobonju vanost, jednakost u istovetno-sti, ve prihvatiti opti intelekt, mogunost uspostavljanja vez, koji je, uostalom, polazna taka jednog znanja koje se slavi ne-srazmerno jednostavnosti operacije koja ga ini: ja bivam sve-stan, svestan prodora svog nesvesnog, svestan nesvesnog dru-tvenih odnosa, i na taj nain otvoren istoriji kao permanentnoj potencijalnosti, a otuda i otvoren, odvratno otvoren jasno izrae-nim znacima afektivnosti: kovitlajui se u moru rei koje su sti-mulusi, u moru poezije kao slobodnog govora. Znanje, ako treba da ga prihvatimo velikoduno, ne moe biti nita drugo do isku-


stvo. Ako ve moramo biti jasni, to inimo ne zato da bismo po-navljali neto ve reeno (neto to je izlino ponavljati), ve zbog tune i poraavajue optuivnice da je iskustvo danas stvar podvrgnuta zakonodavstvu i, sa Marksovim Pismom Rugeu, priznanja da oveanstvo nee zapoeti nikakvo novo delo, ve e savesno raditi na dovravanju svog davnanjeg rada. Mi do-vravamo taj posao iskuavanjem miljenja kao emocionalne prakse, fokusirajui se na afektivne sitnice istorije (rupa u Rem-boovoj cipeli). Prema tome, ako je znanje prognalo afektivnost (i na taj nain aktuelizovalo povezanost zakona i znanja), ne-zna-nje oslobaa nau sposobnost za afektivnost uz dodatni rizik od... i tu dolazi Bataj, patnje i ekstaze. A to je drugi nain da se izgovori Rembo, to je, opet, drugi nain da se kae kako je po-ezija refleksivno iskustvo (vidi str. 138) koje bi trebalo da bude pretoeno u slobodni govor. Meutim, Bataj zna neto drugo (moda je to nauio od Remboa, koji je to nauio od nekog pija-nog buntovnika). Bataj se nada da zna kako da ne zna, kako da iskorai van okvira zakona: [...] ta ako je krenje zakona, od kojeg potie sve to volimo, posle zakona, i vie od zakona, razo-rilo temelj misli nita manje nego to je okonalo mo zakona? (str. 204). Za Bataja, kao i u Remboovom sluaju, naputanje znanja i zakona donosi jedno zastraujue uivanje. Razumeti, naslutiti da je stvar knjig, pristupa knjigama, pristupa jezikom kljuu, sankcionisanom nainu izraavanja, ono to povezuje znanje i zakon ovaj drugi je najtea stvar koja se ikada mogla znati: neznanje koje je navuklo masku apsolutnog znanja. Dakle. Egzodus. Rembo u raju Ardena. Nema vie projekata. Remboov-ski Bataj: Danas bih mogao rei da me nipodatavanja mojih projekata, koja postoje meni uprkos, prevazilaze i poraavaju. Ali samo trenutak! To je uvek beskonani delirijum. (str. 202) Biti prevazien sopstvenim projektom jeste: opti intelekt, otue-nje. U najgorem, to je rad, prisilni rad, rad ponosa. U najboljem sluaju, to je ponovo istorija, slaganje nesukcesivnih slojeva, neo-pisivo neoekivanog, afektivnost sitnic, iznenaenje koje iznova okida pristup opasnosti, u refleksivno iskustvo, u ne-znanje


(Benjaminu koji se sree sa Batajem u Collge de Sociologie, koji naslovljava svoju knjigu prema Rembou, Iluminacije, koji ispisuje svoje delo Jednosmerna ulica u anru poetske proze na liniji teksta kakav je Boravak u paklu to je poznato kao ree-tanje komadiima mesijanskog vremena. Rembo i Bataj. Ja, nji-hov posrednik, koji taku njihovog susreta pomeram napred ka treoj taki zvezdanoj eksploziji u budunosti koja je ispred mene i iza njih. Beskonane take dodira, deljene i razdeljene: Nezadovoljeno mnotvo koje jesam (nee li neto dopustiti moje povlaenje?) [...] je velikoduno, nasilno, slepo. Ono je smeh, jecaj, tiina u kojoj nema niega, koja se ne nada niemu, koja ne uva nita. (str. 200) Kredom na trotoaru pisati poeziju najjednostavnijeg izraza i nadati se pljusku. Blaeno osloboenje od izraza u korist bivanja mestom izraza za postajanje koje obi-tava u ispranjenoj ljuturi poznatoj pod nazivom individua. To e biti tvoja dozvola za povlaenje, taj rizik deposedovanja svojih sopstvenih, naih vlastitih, autobiografija. Egzodus = neispitana izvodljivost. Beskonani trenutak patnje i ekstaze: ivei ivot kao iskustvo. Jebe pisce, velim ja, govorei ono to mi je na vrh jezika, oni su ti koji nam zatvaraju usta a da nikad nisu uestvo-vali u naoj borbi da se dokopamo utanja kao granine take jezika, kao maksimalnog mentazma opteg intelekta. Smisao utanja nije samo u njegovoj sveznanosti neizgovaranje nie-ga ispunjava sagovornika nasiljem pretpostavke ve u tome da naemo oslonac u nekom drugom, negde drugde, da kaemo za sebe ono to bismo eleli rei, to se nadamo da emo rei, ne pazei pri tom da li emo izmeniti rei ili njihovu intonaciju (ovo drugo nas obavija muzikom, ono prvo je dragoceni dar solidar-nosti). Smisao utanja jeste priznanje one vrste poverenja koje proistie iz borbe, jeste u tome da sebe suspendujemo kao sredi-te ak i sopstvenog tela, to je praksa dijalektike logosa i biosa, to je biti dlom razgovora, ne biti izdvojen iz njega: Moje pisanje uvek je meavina tenje ka utanju i onoga to me govori (str. 202). Bataj govori umesto mene, a ja u se potruditi da on progo-vori i umesto Remboa. Imati glas koji moe biti zadovoljen


ritmom smenjivanja utnje i slobodnog govora uvek sa sobom nosi patnju. To ohrabruje smeh, samopodsmeljivost, koja sa svoje strane kae Sve to znam jeste to da ne znam. Sloboda za error nije terror: U ovoj jednakosti sa bezgraninom gre-kom, gde samog sebe zavodim na stranputicu, jesam li se ikada oseao jednostavnije ovenim? (str. 197) Jedino prekomerni, opsceni ponos onih koji su najvie posveeni pisanju, onih koji ive utoliko to piu, onih koji proganjaju margine ulatenih stra-nica, moe nas vratiti tom golom ivotu, toj nezastraenoj iskrenosti, toj bljutavoj ispovesti i fasciniranosti grehom. Izo-krenuto. Iskrenost ne-znanja, svoenje znanja na ono to jeste. (str. 201) Radi se o odbrambenom ponosu, to su odbrane kon-struisane preterano preciznim reima, odnosno, to je ponitava-nje mnotva iznutra, pa prema tome i odvajanje od mnotva u celini. Sve nas zavitlava svojom legalizovanom opresijom. Kod Bataja, kao i kod Remboa, postoji ta stalna napetost izmeu izo-lacije i pripadanja. To je ritam Egzodusa. On zavisi od smrti-u-ivotu, on je zagarantovan bliskou sa malim smrtima koje nas mogu zadesiti u ivotu: patnja i ekstaza, saznanje i idiotizam. Te male smrti unitavaju nae sopstvo. Mi smo sauesnici u tom procesu. Mi bujamo ka... slobodnom govoru koji uspostavlja veze, ugovore o poverenju ispisane na plamteem papiru. Za po-etak neophodno je da neto bude uniteno. Ali ta? Ego pove-zan sa ponosom, super-ego povezan sa zakonom, ego-ideal po-vezan sa znanjem. Mi ponitavamo posedovanje kako bi bili su-vereni u Batajevom smislu rei, tj. da bi se pobunili protiv poti-njavanja i time otkrili pokreta elja pre nego zadovoljenje tati-ne: Ja znam da ako se ovo ponitavanje nije ve desilo u mojoj misli, moja misao bie nita vie do ponizno blebetanje. (str. 204) Sea se Remboa koji grize kundake? Bataj, kojem je dobro poznata duga tamna i lucidna No, prevladavanje ideje smrti njenim pretvaranjem u osloboenje od misli, suoenje sa ne-zna-njem koje nikada nee znati niti pretoiti u projekat, Bataj, ovde, poput Remboa, uverava sebe da, iskljuivo snagom svoje elje, nikada nee biti u stanju da sebi potini nijednu stvar: Suvere-


nost je in pobune protiv bilo kakve vladavine, ukljuujui i vla-davinu logike. Ona je negacija bilo kakve granice, bilo kakve uslovljenosti, ona je sklonost ka iskustvu koje vie ne moe biti ogranieno nijednim od datih uslova... (str. 161) Ta sklonost ka iskustvu istovremeno dobija oblik potrage za trenutkom koji osigurava da e ne-znanje biti nita drugo do povezanost koja prethodi znanju (str. 158). Ono to nije mogue artikulisati, ono to izmie jeziku, a time i tatini ponosa, tatini znanja kao pose-dovanja, jeste ono to izmie praksi misli odvojene od afektibil-nosti. To je nova dinamika svesti kojoj su put utrli pesnici poput Remboa: patnja i ekstaza registrovani su u svesti, ali na tom me-stu oni su sredstva pristupa nesvesnom nema linije razdvajanja kada je iskustvo podloga znanju, i nema druge zatite od autotra-umatizacije izuzev instinktivnih povezanosti koje mogu da daju novi oblik sredstvima socijalizacije. Tatina, koju u nas usauje znanje, paralizovana je eljama koje je u nama usadilo ne-znanje, nepoznato koje je ispred nas zato to je oduvek iza nas: Kako bih mogao biti depresivan zbog toga to odbijam da svet i ono ta jesam shvatim kao neizbenu meru i zakon? Ne prihvatam nita, i nita me nee zadovoljiti. Kreem se ka nesaznatljivoj bu-dunosti. Ne postoji nita to sam mogao prepoznati u sebi. Moja veselost poiva na mom neznanju. Ja sam ono to jesam: bie je ono to je u pitanju u meni, a poto nije bilo, nikada i nije ta je bilo. (str. 205) Rembo.

April 2002.

BibliotekaGeorges Bataille, The Unfinished System Of Non-Knowledge, University of Minnesota, 2001.Walter Benjamin, Illuminations, Fontana Press, 1992.Karl Marx, Early Writings, Penguin, 1981.

23Od egzodusa do rodnog bia

Od egzodusa do rodnog bia

Videli smo hiljade ljudi tog dana. Beali su iz sveta. Mi smo stupali u njega

Kenet Paen (Kenneth Patchen)

Nous sommes tous des migrs (Svi smo mi emigranti)Anri open (Henri Chopin)

Teorija egzodusa, kako su je popularizovali autori kao to je Paolo Virno, dolazi odasvud i uvek. Ona je smeana sa masov-nom migracijom, prisilnom i dobrovoljnom... iz polja u fabriku, iz kue u okuje, iz zemlje batinanja u obeanu zemlju. Ona po-stoji kao praksa u karipskim morunskim zajednicama odbeglih robova, na teretnim vozovima, na Brdu Sv. Dorda, u zvuku bubnjeva Kokpit zemlje na Jamajci, na piratskim ostrvima, u znakovnom jeziku skitnikih kampova i u konkretnom dolae-nju-do-izraza drutvene proizvodnje, to jest, u radnikim saveti-ma. Stalno i iznova ona uspostavlja borbu kao beg, improvizaciju pre nego virtuoznost, socijalizovanje pre nego politizovanje. Angaovano povlaenje, kako to naziva Paolo Virno, nije in samo-spaavanja, nego je prihvatanje rizika i drugosti koja je minimum napora koji se zahteva ak i od nejneformalnijih kon-stituiuih inicijativa. Egzodus je pokuaj da se izgradi zajednica, da se iznae rodno bie u svima nama, da se drutvenost ponovo uspostavi do nivoa drutvenih odnosa, podseajui u isto vreme one koji su ostali iza na sutinsku lenjost njihovog tekog rada; eksproprijacija njihovog vlastitog glasa koji im se prodaje nazad


kao redukujua kultura zastupnitva i kao drutveno angaova-na politika koja dolikuje tekuem buroaskom graanskom ratu. Egzodus je moment utemeljivanja, prostorno-vremenski kon-strukt utopijske imaginacije pri emu nadripesnici naputaju rei i grade zgrade. On slui tome da se modrice i ozlede identiteta prihvate i iz njih iz samo-naputanja, iz samo-egzila uoblii mogunost novih premisa na osnovu kojih bi poeli da budemo rodna bia. Egzodus, daleko od toga da je cilj po sebi, jeste najsi-uniji od poetaka ili, kao to je Dejms Dojs napisao, Biti ko, dalji potencijal.1

Gledano sa strmina i iz orsokaka istorije, subjekt antago-nizma je izmenio svoj oblik. Ako kapital moe da promeni svoju formu, onda oni koji se bore protiv njega, da bi bili efektivni, znaju da moraju promeniti svoju. Ima li boljeg naina da se pro-meni oblik nego da se bude meu migrantima, da se bude samo-izgnan iz drave, suvereniteta i identiteta, da se zna da sloboda nije u lakoi izbora, da nije u posedovanju koje se moe legalno uzaptiti preostalim pravilnicima, nego da je ona neto to se pravi zajedno. Kao to voa pobune robova, Hoze Dolores (Jos Dolores), kae u filmu Pontekorva (Pontecorvo) Gori!, Ako ti neko daje slobodu to nije sloboda. Sloboda je neto to mora uzeti. Egzodus je stvaranje slobode kao praksa: ponovno pri-svajanje drutvenog bogatstva viak, obilje to su ekonomske determinante egzodusa. To da ti je data sloboda, da su ti data prava, ljudska prava koja sankcioniu i raaju neljudske inove, znai nastaniti strukture a ne znati kako se one podstiu da nas podstiu. To je lutkarska politika. Na taj nain, u demokratiji, inspiratoru drutvenog pesimizma tihe veine, poinje da se radi o akumulaciji, ukljuenim i iskljuenim brojevima, nivoima optimuma, ravnotei sila, defanzivnosti. Napustiti takav postav ne znai umai mu, to znai dati mu tako otro oblije da ono probada nau kou iznutra. Ovo zahteva kvalitativne relacione promene, iskustvene eksperimente, estetiku obinog. Kao to je Dejvid Kuper rekao: Moramo da ustanovimo ta osoba ini

1 James Joyce, Finnegans Wake, Harmondsworth: Penguin, 1992, str. 115.


sa onim to je njoj uinjeno, ta ini od onoga od ega je ona sainjena.2 Pokuaj da se ovo uradi jeste po sebi jedan egzodus, iva kultura koja je uvek, bez hotiminosti, praktikovana kao ontoloka proizvodnja. U egzodusu je re o tome kako iveti na uzburkanom moru, ispod voza u pokretu, na naftnom polju koje gori, u paklu u kojem se plaa na sat.

Dani omasovljavanja su proli. Samo istorijska partija opsta-je, istorijska partija egzodusa: dividualne take spoja masovnih manjina. Ako su jemstva najamnog rada nestala, isto tako su nestala i jemstva da e se izai u susret neemu to je pribli-no naim zahtevima. U danima kao to su ovi, kada uverenost u zahtev nestaje u osujeenom oekivanju primanja po pravu, mi emo biti zatieni ali po cenu masovne individualizacije, jednog identitetarnog zatvora neprekidne zaduenosti kojom znaju da operiu ne samo lakeji menadmenta: povlaenje ak i najmanjeg privida topline iz zbratimljujue zapovesti kupovanja i prodavanja. Ova fabrika krivice, u kojoj se strast vidi kao nasilje i putem koje se imaginacija posreduje u standarde, bila je sutin-ska zamka Radnikog Pokreta kako je on bio zaodenut u insti-tucije njegove uravnoteujue protiv-moi; zamka koja je vodila apstraktnom znanju, koje, obuzeto defanzivnim procedurama i redukcijom izraavanja na predstavljanje, nije moglo da nam omogui da dospemo izvan formalnog identiteta radnika i njene/njegove odgovornosti u pogledu ukaza efova-zamenika. Strategija odbijanja, borbe protiv rada iz sedamdesetih koje su voene protiv glavnih oeva-tribuna Radnikog Pokreta koji su svoje apstraktno znanje morali da iztrguju i ouvaju, nije vodila samo ka samo-rasturanju klasine radnike klase koja vie nije bila voljna da se identifikuje sa poslom, ve takoe, na jednom izbegnutom i istovremeno neprimetnom nivou, ka kolektivnom postavljanju ivog rada izvan proizvodnje u pravom smislu kao pokazatelja antagonizma (up., ive kulture pank bendova radnike klase i mutacije regea). Od tog momenta, Radniki Po-kret je bio glavni predlaga i zastupnik nostalgine slike radnike

2 David Cooper, The Language of Madness, Harmondsworth: Pelican, 1980, str. 38.


klase; jedne slike zamrznute u vremenu iji pozitivni punktum nastavlja da bude otkrivanje najamnog rada kao ropstva, kao de-portacije iz ivota. Radniki Pokret nikada nije prevaziao svoje gaenje prema pod-proleterijatu koji, realistiki obeshrabren po-litikom praksom koja se pribliava ulinom lutkarskom pozo-ritu, ivi u nekoj vrsti unutranjeg egzila, odvojen od sredstava za proizvodnju izraavanja i sklon implozivnom nasilju. Ali on nikada nije verovao ni ivom radu.

Kada je Marks ponudio ivi rad kao rad koji se jo opredme-uje, rad kao subjektivnost3, on je moda govorio o ivotu kao procesu postajanja, ontolokoj proizvodnji samo-posredovanog roenja; nae odelotvorenje nas smih kao nekog drugog. Piter To: Ja sam iv ovek, moram da obavim posao.4 Dakle, moda subjekt antagonizma, snage komunizacije, lei unutar neksusa ivog rada kao ono to je rad bez ekvivalenta, rad razlike koji uspostavlja komunikativnu ivotnost sa kojom subjekt antago-nizma sada mora da radi i na kojoj mora da radi. Ako je, prema Virnu, jezik sm postao najamni rad, i sa Negrijem koji kae da proizvodnja jeste ve u potpunosti komunikacija,5 zar onda nismo u situaciji u kojoj jezik, dugo izostavljan iz veine analiza stvaranja vrednosti, dolazi na sredinu pozornice, ne naprosto kao sredstvo zapovesti, zapovedna re, nego kao komunalni materijal, opti intelekt, kojim smo proizvedeni i koji moe da nas proizvede. Govor o afektivnom i nematerijalnom radu, da-kle, moda se svodi na nove forme i nove ulge radnike borbe koja, inei od onoga za ta smo plaeni da kaemo i onoga to elimo da kaemo konfliktualnu dinamiku, nastavlja stare borbe u oblasti ontoloke proizvodnje koju je Negri nazvao delatnost transformacije koju subjekt vri na sebi.6 Takve borbe, belezi

3 Karl Marks, Osnovi kritike politike ekonomije (Ekonomski rukopisi 1857-1859), MED 19, Prosveta, Beograd 1979., str. 153.

4 Peter Tosh, Burial, na Legalise It, London: Virgin Records, 1979.

5 Paolo Virno, Labour and Language, Videti, http://www.generation-online.org/t/lanourlanguage.htm; Antonio Negri, Twenty Theses on Marx, Marxism Beyond Marxism, (eds.) Saree Makdisi, Cesare Cesarino & Rebecca Karl, London: Routledge, 1996, str. 169.

6 A. Negri, Ibid., str. 173.


kako dublje subjektifikacije tako i imanentnog egzodusa, javljaju se na mnogo manje molarnom a ipak vie rairenom terenu od onih koje ukljuuju formalne identitete i predstavljake partije. One nisu ni privilegovani domen odreene klase niti su znanje-objekt samo-identifikujue svesti, nego zapravo borba da se ul-nost skrene i odvrati od njene komodifikacije (up., Rat na mem-brani, videti str. 110). Kao to je to sluaj s jezikom, injenica da postoji nedostatak uklapanja rei i iskustva, iskustva emocije kakve li razlike izmeu naih fluktuacija i brutalnosti rei7 tako je i sa egzodusom: uvek postoji borba da se otvore prostori izraavanja i da se iz njih ponovo prisvoji na ivi rad, da se mi smi proizvedemo kao potpuno fluktuirajua singularizovana bia antagonistika prema individualizmu, obeleenom kao per-sonalizovano prisvajanje drutvenog bogatstva.

in egzodusa izmie politici. On zapravo izmie onoj vrsti politike koja tei svom razdvajanju od onog drutvenog i uspeva u tome, i koja ini da svi subjekti trpe unutranji egzil dodeljen pod-proletarijatu: otuenje od njegove vlastite drutvene snage, ukljuujui, sve vie, i snagu jezika kao sirovog materijala, koji postaje objekt posredovanja i upravljanja (obiaj, odnosno nalog, da se psovanje na javnom mestu oznai kao anti-drutveno po-naanje nije tako daleko od prisile da se odgovori na telefonski poziv korporativnim odgovorom). Ova politika se nastavlja apstraktnim znanjem artikulisanim u trgovakom trtljanju, politikom spinovanju i proceduralnim dogmama koje nikada nije prekinuto ulnom percepcijom i koje otuda razdvaja sebe od strasti i rizika, od komunikativne ivotnosti adekvatne rodnom biu. Sma ogromnost ove ulne percepcije Pronaao sam nivoe u oblasti nerava8 njeno bivanje naelnim modalitetom rodnog bia, jeste ono to ivi rad rad ula, rad osetljivosti i iskazivanja, proizvodnju sa-radnje postavlja kao formu on-toloke proizvodnje. Egzodus je bekstvo u zauzimanje rasute i rasplinute fabrike ove ontoloke proizvodnje; restitucija odno-

7 Isidore Isou, Manifesto of Lettrist Poetry. Videti, http://www.391.org/manifestos/1942isidoreisou_letterist.htm.

8 Antonin Artaud, Manifesto in a Clear Language (1925). Videti, http://391.org/manifestos/192512antoninartaud_clearlanguage.htm.


sno re-konstitucija komunikativne ivotnosti. Marks: Osim tih neposrednih organa stvaraju se stoga drutveni organi, u obliku drutva, na pr. djelatnost neposredno u drutvu s drugima itd., postala je organ ispoljavanja ivota i nain prisvajanja ovjejeg ivota.9 Oni koji praktikuju egzodus nemaju potrebe da se izja-njavaju kao deo kolektivnog projekta zato to se itava njihova osnova bavi ujedinjavanjem razdvojenosti, distinkcija, koje ljude dre odvojenim od iskustva njih smih kao rodnih bia. Antago-nistiki subjekti egzodusa oni koji zadravaju, uskrauju, svoj ivi rad prihvataju to da ih njihova ulna percepcija ne razdva-ja od misli, nego da je suparnik i neprijatelj misli; ona je to to ih uviestruuje, to svakog od njih ini riznicom, beskonanou. Mi smo ve kolektivizovani, interpolirani, a odelotvorenje egzo-dusa, ponovno stvaranje politike kao izraajnosti pre nego pred-stavljivosti, jeste ono to egzodus i njegovu prateu samo-insti-tucionalnu praksu ini onim to su Negt i Kluge situacionistiki nazvali proizvodnjom iskustva, [] ivotnih konteksta.10 Ovo je saglasno s Marksovim uverenjem da je komunizam proizvodnja formi drutvenog optenja: Isto tako je sigurno da individue ne mogu sebi podrediti svoje vlastite drutvene veze prije nego to su ih stvorile..11 Egzodus je takva kreacija. On se vie ne moe oslanjati na ono to se pokazuje da postoji kao norma: suvie po-desna pustinja realnog i njenih fatamorgana.

Egzodus tu se oduvek, nadahnuto biblijskim terminima, radilo o uspostavljanju zajednica. Ovo je cilj jo uvek, ali ono to treba izbei jeste nain na koji su ove zajednice ponekad odra-avale one fiktivnih nacija, propisujui esencijalizme formalnog identiteta unutar geografskih granica. Takvi identiteti, sa njiho-vim dragocenim prenosima i rigidnim ego-idealima, postajali su

9 Karl Marks, Rani radovi, Kultura, Zagreb, 1953, str. 232

10 Oscar Negt & Alexander Kluge, Public Sphere and Experience: Toward An Analysis of the Bourgeois and Proletarian Public Sphere, Minneapolis: University of Minnesota Press, 1993, str. 8, n. 15.

11 Karl Marks, Osnovi kritike politike ekonomije (Ekonomski rukopisi 1857-1859), MED 19, Prosveta, Beograd 1979., str. 66.


nesposobni da ive ivot osim upuivanjem na zakone. Tragajui za ljudskom zajednicom oni su usmrtili rodno bie u jednom optem genocidu. ivot koji proizvodi ivot, pozitivnost ivog rada, postaje, kada se podvrgne pravnim okvirima, stvar suspen-zije iskustva i njegovih rizika u zamenu za garancije bastionizo-vanog znanja (govori nam se kako da se ponaamo). Zar ovo ne stvara situaciju u kojoj zajednice postaju zatvorene u isto vreme dok sebe opaaju kao centar sveta? Takvi formalni identiteti stvaraju ono samo-identino. ulno iskustvo, to da smo u sta-nju da odgovorimo na ulne upade i prekide, do oblasti nerva, moe prekinuti ovaj zaarani krug, i zameniti njegovo apstrak-tno znanje pravnikog cepidlaenja i visokoparnosti novostvo-renim socijalnim meu-povezanostima koje uzimaju u obzir brutalnost rei, njihovu nezgrapnost, njihovo odelovljavanje kao sirovog materijala koji proizvodi otuenje, njihovo pomanjkanje ekspresivnog napora koji ih formira. Ovo je kljuni faktor za praktikovanje egzodusa i za nove antagonistike subjekte (up., afektivne klase Valtera Benjamina [Walter Benjamin], vidi str. 81) jer on postoji, u toj situaciji koja je difuzna i bez mesta, situaciji tenje da pretpostavka unutranjeg egzila (nesrena svest, ludilo) bude naputena. Ovde je najvanije to da praksa egzodusa, njegovo formiranje u kvalitativne manjine, mora uzeti u obzir prelaze koji uvek nastaju izmeu oseanja i govora.12 Vie od toga, ona se mora sastojati od ovih prelaznih momenata i mora raditi na njima, ma koliko tiho, ma koliko naizgled ispra-njena od znaenja bie neophodno pronai vanost i u naj-manjem inu poslednjeg oveka13 jer to su vrhunci ulnosti; uinci misli koja prekida sa apstrakcijom i samo-referencijalno-u. To je zvuk rodnog bia, zvuna poezija egzodusa koja nam moda omoguava da ponemo da razumemo ono na ta Negri misli kada, moda na tragu Delezovog ljudi nedostaju, kae,

12 Isidore Isou, op. cit.

13 Kenneth Patchen, Sleepers Awake, New York: New Directions Books, 1969, str. 55.


upravo je u dekonstrukciji komunikacije subjekt konstruisan, a mnotvo nalazi svoju mo.14 Svoju ekspresivnu mo

Septembar 2002.(neznatno izmenjeno, Jun 2006.)

Zatim

ini se da u ovom tekstu unapred odjekuju neke potonje stvari. Ovde se egzodus bori da izrazi sebe kao egzodus iz iden-titarnih normi, kao neku vrstu psihikog egzodusa koji se kasnije naziva samo-egzil (uporediti, Poezija i samoizgon, za ovo drugo videti s. 43). Ovde se isto toliko radi i o pokuaju da se nae miljenje egzodusa ukloni iz topografije: ne postoji mesto na koje bi se pobeglo od kapitala na ovaj nain. Ovo zauzvrat ini nunim oseaj egzodusa kao psihike borbe: konana grani-ca kapitala je psiha, a proizvodnja subjektivnosti postaje antago-nistika ontoloka borba. Psiha kao poslednji prostor koji nam je dostupan? Ipak, psiha nije neko unutranje jezgro nego ono to se formira u relaciji sa ulnom percepcijom. Otuda moje sko-ranje bavljenje ratom na membrani, gore izraeno kao borba da se ulnost skrene i odvrati od njene komodifikacije. Komo-difikovana ula produkuju i reprodukuju sve otuenije i opera-cionalnije forme odnoenja. Marks: jedina mo koja ih sastavlja i dovodi u uzajamni odnos jeste mo njihove sebinosti, njihove line koristi, njihovih privatnih interesa [] svako brine samo, a niko za drugog15. Iako Marks ovde ima na umu odnos izmeu kupaca i prodavaca radne snage, zar se nije oduvek radilo o tome da je ova okorelost, ova asocijalna drutvenost, relaciona norma?

14 A. Negri, op. cit., str. 160.

15 Karl Marx, Kapital, knjiga prva, BIGZ, Beograd, 1971, str. 137.


Kao da se nadoknauje oseaj samo-egzila kao isto linog, na mukama sam (koje mi i slede kasnije) da oznaim egzodus kao kolektivnu praksu. Sm pojam rodnog bia podrazumeva ovaj oseaj kolektiviteta. Pluralno singularno bivanje: bivstvo-vanje ne moe biti nita drugo nego biti-jedan-s-drugim, kae an-lik Nansi.16 Ali, izgleda da se naslovom ovog starog teksta od egzodusa do rodnog bia sugerie da su to dvoje raz-dvojeni. Moda se pre radi o tome da su oni bili razdvojeni u tada preovlaujuem diskursu egzodusa i da naslov pre govori u tu svrhu egzodus i postoji; proces egzodusa kao svoj cilj ima zapoinjanje ivota deljenog meu rodnim biima. U procesu egzodusa, dakle, re je upravo o onome sa i o tome kako smo mi sa drugima i kako bismo mogli biti sa drugima pod uslo-vom da se ne radi o drutvenim odnosima odreenim potrebom kapitala za valorizovanjem.

Dakle, ovaj stari tekst takoe istrajava na nunosti promene u drutvenim odnosima. Ova avangardna paradigma je za mene postala neto kao opsesija do stepena da ja neposredno sagle-davam radnu teoriju vrednosti kao ono to je fundamentalno oformljeno oseajem da je apstraktni rad ono to drutveno izjednauje sve forme rada, na taj nain ih dovodei u asocijalni meusobni odnos. Odnos, kao forma posredovanja, mogao bi biti u osnovi vrednosti. Na ovaj nain, i imajui na umu asocijal-nu drutvenost, ne udi to sam se zainteresovao za terapeutski odnos. Za Dejva Mirnsa i Mika Kupera, dvojicu terapeuta, ovaj odnos ima tri sutinske odredbe: (1) empatiju, (2) bezuslovni pozitivni obzir, (3) saglaenje.17 Za Danijela Sterna terapeutski odnos je ko-kreacija onoga sada. Ova kreativnost odnosa je razliita od njegove rekuperacije kao relacione estetike ne naprosto u smislu njene ne-spektakularne intimnosti ona koja ne trai reprezentacionu legitimaciju nego po tome to se terapija moe posmatrati kao praksa uranjanja ispod prezenta-

16 Jean-Luc Nancy, Being Singular Plural, Stanford: Stanford University Press 2000, str. 36-37.

17 Dave Mearns & Mick Cooper, Working at Relational Depth In Counselling and Psychotherapy, London: Sage, 2005.


cionog nivoa sopstva (uporediti Sternove RIG: reprezentacije interakcija koje su generalizovane).18 Prezentacioni nivo bi, u ovom starom tekstu, bio neto poput formalnog identiteta; nain na koji bi mi trebalo da budemo prepoznati i kako mi sebe prepoznajemo kao uslovljene potrebom da opstanemo u ovom svetu kao pre-humani.

U ovom tekstu takoe postoji i oseaj jednog neimenovanog ali, naravno, kao i uvek novog antagonsitikog subjekta. Ovaj subjekt, ranije subjekt Radnikog Pokreta, za mene je priklad-nije, ipak ne s punom pouzdanou, najbolje izraen pojmom Valtera Benjamina afektivne klase. Moje iskustvo rada za lokalne vlasti dovelo je do potpunog pesimizma u odnosu na antagonistikog subjekta radnike klase: davei se u moru rada, omeen indikatorima produktivnosti, svako postoji za sebe, a sve je to praeno svakodnevnim egzodusom u 17 h. Ovo iskustvo baca sumnju na trajnu relevantnost ivog rada kojem kapital natura ekvivalentnost. Intenzifikacija rada pretvara promenlji-vost onog ivog u neto neorgansko, u konstantni kapital oblikovan produkcijom subjektivnosti. Radniki Pokret (ono to je ostalo od njega) uestvuje u povlaenju onog politikog, povlaenju za koje se moe rei da je oblikovano nedostatkom volje subjekta rada da snanije krene ka svojoj autonomiji, ka redefinisanju najamnog rada kao ljudske delatnosti, kao rodne delatnosti. Ipak, kao to sugerie an-lik Nansi, ovo povlaenje politikog otkriva ontoloko ogoljenje sa-bivanja19; centralna uloga re-formiuih drutvenih odnosa. Klju za ovo ogoljenje je jezik.

Ako je jezik produktivna snaga koju kapitalizam zauzdava, onda je tako na mnogo nivoa: na nivou verbalizovane zapovesti; na nivou usluge potroaa; na nivou informacije i medija; na nivou apstraktnih operativnih pravila i probitane koopera-tivne interakcije, itd. Dok se smanjuje vanost fizike radne

18 Daniel N. Stern, The Present Moment in Psychotherapy and Everyday Life, New York: Norton 2004.

19 Nancy, op. cit. str. 37.


snage, enuncijativna radna snaga dolazi do izraaja (up., kol-cen-tri). Ipak, jezik u slubi kapitalizma predstavlja ogranienje toga ta jeste mogue rei, a kada imamo na umu preobraavalaku, poetsku, mo jezika, takvo ogranienje ima ponavljajui efekt auto-proizvoenja onoga to je mogue misliti i oseati (au-tonomizovana percepcija20). Ovo je, dakle, negativna poetika kapitalizma: poezija proceduralizma, spin, tj. obrtanje, i defan-zivnost. Ulog za egzodus (ili za komunizaciju) jeste to da se iznova ubrizga komunikativna ivotnost koja odgovara odnosi-ma izmeu rodnih bia; koja odgovara dospevanju iza ili ispod ili postrance prezentacionog nivoa sopstva. Radi se o ulnoj reaproprijaciji jezika, njegovom prestrojavanju kao ogoljenja neophodnog da se istrae emocionalne fluktuacije, nerazaznatlji-va ulnost i nivoi nerva, rodnog bia. Potrebno nam je da za-uzdamo preobraavalaku, poetsku mo fiksnog kapitala jezika kako bi se izazvale i osporile karakteristine misaone strukture sastavljene od rei.21 Takva reaproprijacija, kao dekonstrukcija komunikacije (Negri), jeste ogoljenje, senzualizovana reapro-prijacija jezika koja zahteva da beavna, informatika i proto-kolizovana komunikacija bude podrivena de-centiranjem njenog iskazivaa koji vie nije subjekt iskaza, ve pre-individua koja se dekonstruie na blokove afekta u modulaciji. Stefan Malarme: odocneo je, ini mi se, istinski uslov, odnosno, mogunost, ne samo izraavanja nego i moduliranja sebe po vlastitom izboru.22

Jun, 2006.

20 Viktor Shklovsky, Art as Technique, u: Art In Theory 1900-1990 (Eds.) Charles Harrison & Paul Wood, Oxford: Blackwell, 1993, str. 274-278.

21 Ibid.

22 Stphane Mallarm, The Crisis of Poetry. Videti: http://studiocleo.com/librarie/mallarme/prose.html

35Secesionistika (O)Spoljnacionala

Secesionistika (O)Spoljnacionala Hej!, oHMakagRReka

Hej!, oHMakagRReka Tu iHMa trojEgRReka, problem u zaciljostranjenju tvojih

traganja: ispeglana koherentnost da baci peglu...Ja/Mi/Oni su namamljeni da se vrate mamifestima ispunje-

nim ukusom tekstualne psihoze. Drkadijska muda prepublikih intelektualaca su ve suvie ogrezla u rei roene u kloaki, ali mi vam zahvaljujemo to nam potvrujete neto zaodenuto reju kao iskustvo (= rei su lahke, ali prostranstva upamena i udahnuta meu Mi/Ja/Oni jesu izazov).

Pokuajmo da isaoptikljuimo sa jo malo posprdnog trbu-hopitivanja:

Strujanje oseaja i injeninosti odnosi se na sukcesiju u i oko toga da oni/mi/ja oseam potrebu da odstupim od poretka rovova diskursa. Isuvie blebetavog monadikog prolaenja moe vas dovesti u vratoloman rvaki zahvat a neki upadaju u glatko zasiujue gutanje i vie ne mogu da improvizuju i zaboravljaju mo prorokog govora. Meutim, za SO (Secesionistika (O)Spoljnacionala [Secessionist Outernational] postoji ohrabrujua muzika izmeu nas za sva vremena: prepletanja, oznake tempa, tonalna disharmonija, jednostavno dodavanje ve usaenom ritmu; takva neznatna pridodavanja vetakom jeziku koja izazi-vaju ono to Ja/Mi/Oni mogu zamisliti i eks-presovati. Tako, ta-ko-tako secesija, luda je za otcepljivanjem od uspavanodominan-tnog sintakstakta i pozerskog znanja: Ja/Mi/Oni ele da Mislimo Ono to Govorimo, a ne da Govorimo Ono to Mislimo. Neka vrsta poetskog-afekta je neophodna za ovo, nekakvo bazanje, u


svakom sluaju obesteenje sidra polovnog smisla ideologije da bi se neto otvorilo, ogulilo i zavirilo unutar njenog ne(iz)reenog.

NiJE:l ZAjednicaSPOLJAinTEligibilnosTI?

Ono suzbijeno u jeziku je ono ne(iz)reeno, ali takoe i ono to nam se namee da kaemo. Ne sme biti mesta za suzbijeno tako da ono bude otpremljeno na ne-predstavljivost (klju za seksuspenu secesiju). Podvaljen nam je strah od otkria uve-renja da ono potisnuto nema efekta, i da je ono preovlaujue podzeman proces kojem je potreban provetren prostor (deljenje tajne). Prema tome, polisemija je nain na koji mi skupljamo hrabrost, materijalizujemo ono nesvesno, ono nepredstavljivo potisnuto: bilo da su to omake, paratakse, javno lakrdijae-nje, spoticanje, mumlanje, pogreno razumevanje, geng sleng, stvaralake kodifikacije, disleksino mucanje, kalamburisanje, dosetkaa, blamaa, ektoplazmika citaa, silaa. Sve ovo ume-sto delegirane tiine vrebajue i ljubopitljive pristojnosti beavnog iskazivanja konsenzusa formalizovanih larmanja i umesto zaobjektovanih znalaca analize. Dakle, klizanje znakova otkriva rastegljivost okamenjenog vetakog jezika (alhemij-ske tajne spaljuju one koji ih iskazuju). Mi/Ja/Oni ustaju protiv cenzorokritikih kola i uprave znaenja koje uvezuju ipsistiki diskurs & samo-uspostavljamo se kao elijske stance (grupa bez instrumenata), kako bi podrili onaj samo-uzdiui javni glas koji neprestano monotono okruuje duboko utonulo prihvatanje sa nejasnom prekornou ve izgovorenog (arli Barnstan [Char-lie Burnstun]). Takva homogenost je ono to nam ga ubija. Za-stoj eks-pres(o)a. Svi ste se smrznuli.

Grozna u hvata nae uporitePolisemija = mnogostruki govorSukob ideja za svako saglasje tempira sledee


Kada koristimo normopatski vetaki jezik, i ako to fakat nisu samo raunomrtvaka kola, ego-felacio i predatorska ko-herentnost, onda je to sluaj najartikulisanijeg bia uzetog kao voe, kao personifikacije onog anonimnog. Kvanta masivno varaju: divus indiv oznaava kolektiv i svaki od njih skriva no-sae ego-ogledala. Ali za kristalnu orhideju, meseevu rosu kon-stelacije SO, jedne od mnogih takvih i tako izatkanih zastirki, to je polisemija singularnosti, efekti psinkopirane polifonije. Tesno poput zamke. Tako je SO = saoseajna nestabilnost, NEMIR.

Sistem NSV, taj motor secesije, jeste krucijalna komponen-ta naorganizacije: on se svodi na kolektivni nagon odnosno ahronoloku emocionabranu misao koja je mainska; to je neto poput tree osobe (ili u naem sluaju, osme: 7 [seven] plus 1 [one] = SO). Ovo plus 1, viak Sistema NSV, materijalizovano drugo nae zajednosti (zapravo uloga jednonoge obrtne sto-lice dodeljena od strane arlija Furera [Charlie Furrer]), jeste oprisutnjeno kao post-iskazana preambula, ali i kao konstantno auto-podozrenje, pregovaralaka nebranjena samo-svest. Svi objekti nae vlastite singularnosti. Svaka naorganizacija stvara ove entitete (otuda na interes za ESP), i, inei to, otkriva zato naorganizacije mogu bitipostati okultistike (otuda veza sa eli-tizmom?). Odatle u stvari Bogobatina dolazi: to je trea osoba, skriveno tree, trei um, viak obilja energije, institucionalni nagon, pretvoren u reprezentaciju, ego-ogledalo, i okrenut protiv onih NSV koji su ga i napravili.

Tako sa Niti Fredom (Nitty Fred) uvek ubijamo Bogobatinu kako bi dostigli novo bie: drutvene moi su se preko senzitizo-vanog otuenja vratile kolektivu koji ih je izrodio (Ponovni Raj?). Plus 1 kao ovo novo bie usred nas (naa generika-aktivnost). iva kultura, dakle, nije li ona ova socijalna kreativnost (singu-larna polisemija), ovo energetsko obilje koje pravi na hiljade ovih plus 1? Zar se nai neartikulisani prototipovi ionako ne artiku-liu previe?


arli Barnstan kazuje: Iznenadno saglasje/ skriva jedno ne-vidljivo prisustvo

to se tie iskljuenja: ono je neobino aljeno, smatrano dis-pozitivom, od strane neuspelih epigona politike identiteta (ona jadna njihstva koja pokuavaju da iznova sazovu prolost, da joj utvrde izvor, postave sebe na Omfalos). Ova redukovana samot-puststva, u pogonu putem jednog esencijalistikog narcisistikog goriva, napravili su dvorane ogledala van naorganizacija, ma-sovne generalizacije, napravili su sebe predstavnicima zavisno-defanzivnima od moi dogaaja pre nego od rascepa, protiv-sile bezdogaajnog monotonog zvuka basa koje sme sebe proteruju. Njihov vetaki jezik uguio nas je u tihom ekanju na pokre-tanje pitanja arelacionog rtvenitva (jednakost opresije bila je njihov relacioni lepak ali to nas je uinilo glupljima jednih za druge).

Biti samo-izgnan, naputen, nije naprosto pasivnost, ne znai li to biti realistian?

SVI MI IVIMO KAO IZBAENI (kazuje Majk Siries [Mike Series])

Da bi se smanjili trokovi mi emo svaki put biti ispljunuti rad (R. Oul. Den [R. Owl. Gen] kazuje smrtna presuda koju izrie ekonomija).

Imati ikada punije znanje o nama smima jeste pogrena formulacija (mi smo nepotpuni, nedovoljni, uvek promaujemo, ORFIKI: Ja, je drugi (kae Rajm Bou [Rhyme Bo]).

Prema tome, SOovo samo-naputanje zahteva

krizu izraavanja krizu znanja krizu pripadanja krizu legitimacije

Uvek, dakle, sa ovim mnogostrukim krizama nitamoova-mosti nema trajne moi jer sma nestabilnost svakog reza kroz svaki nuno zahteva relacionu vezu jedne srodne grupe bez koje


samo-naputanje postaje samo-slamanje (patoloko, mizantrop-sko). Meutim. Vreme postaje forma naeg jedinstva; prolaenje vremena prema istoriji postaje iskustvo koje nas povezuje. Sin-hronicitet. Udisaji su ujedinjeni svojim isprianim seanjima. Seanja nas smetaju u rasprostrto isterivanje.

naORGANIZACIJA ZA ONE KOJI NEMAJU ORiGANIZACIJU

Stoga, SO jeste pokuaj da se orgonizuje na osnovi ovog za-jednikog iskljuenja iz stega onih gorikateja koje bivaju orua razdvajanja, iz onih enternalizovanih granica koje postvaruju mogunosti nae percepcije. X-O-DUS je psihiki koliko i fi-ziki. U tom smislu on je nevidljiv, ali on subsistira i insistira na onom sub-reprezentativnom, mikroskopskom nivou (oseanje za ono ega nema tu). Takva neprimetnost, izlaenje iz dogaa-ja (= prizor), moe izgledati kao ne-delanje da nije nae prakse najmanjeg dogaaja (= situacija razmene). Vibraciona delatnost kontakta dahom, tonalnog dodirivanja, gestova koji ohrabruju najmanje uverenog, najnedokuivije ulnointeligentnog, jeste takva da odnos dospeva do povezivanja, druevne solidarnosti, sasvim slino onome kako libido zaposeda neki objekt. Takav rad ima koristi od poroznih granica SO kao naorganizacije (oni koji sudeluju u njoj nisu sigurni da imaju udela u njoj). Ona nije projektovana u status javnog dogaaja nego, samo-naputena u male krugove koji se sastaju u prostorima jaza, u spacijalna klizanja, kosmika izkliznua Ona iznova prisvaja odnos kao ivi rad (Lojdi Slim [Lloyde Slim] kae: pokuaj da ivi dobro sa susedima. Zom po o be!).

EVAKUII DOGAAJ : IZAI IZ PROJEKTAIZNOVA SE OKUPI NEGDE DRUGDE : MALI KRUGOVI

Dah tu se radi o komunikaciji s one strane verbalnog je-zika. Dah je muzika. Govornik bljuje. Grlo izlae upljinu. Ne


tako davno sluali smo Nikol Gosar (Nicole Gossard): Mene telo zanima zbog njegove cirkulacije energija i naina na koji se ono, putem naih ula, stara o mrei asocijacija iz koje mi stvaramo nae mentalno okruenje, na osnovu koje mi zamiljamo daleko iza onog to vidimo, ujemo, oseamo ili okuavamo. Upravo pomou ove mree asocijacija mi polaemo pravo na novu sen-zaciju. Sluajui telo ve dugo vremena i oseajui satreperava vibriranja njegove emotivne sile (energija kao orgon kao bios kao libido), ove nove senzacije su nain da moemo da govorimo o graenju nagon i, otuda, ne o razmenjivanju za vrednost na-eg energetskog bogatstva.

Dah postaje neto vie od metafore za semiotiku impulsa o kojoj govore Poljski Grof (Polish Count) i Niti Fred: semiotika, energetsko bogatstvo, kojem svako uvek ima pristup; izotra-vanje i skupljanje instinkta u nagone (disati slobodno) afek-tivno ne-znanje, samo-svest koja nas, prevazilazei rascep duh/materija, odvodi s one strane ljudskih prava ka rodnom biu i nepokornom zavetu iskrenosti koji se ne moe protokolizovati. Budimo sada ozbiljni: procedure imaju za cilj da proizvedu i odre razdvojenost izmeu misli i oseanja, one su auto-cenzor-ski svod(io)nici strasti, one su psihotiki poticaji koji proizvode unutranje KID (Kriminalno istraiteljski odsek [CID/Criminal Investigation Department]) i uklanjaju relacione odgovornosti (organizacija kao administrirana podela).

Bez nagona graenja nema novog bia. Ako nema poverenja, onda su tu procedure, tutorska jemstva. Naravno, svim procedu-rama su potrebni tumai i to je mesto gde je jednakost izmeu lanova unitena: svetenici, projekt-lideri, ideolozi svi od moi poludeli grebatori koji, ve otueni (na putu bez povrat-ka), doputaju postvarenim procedurama da obave posao (slepa pokornost procedurama je slepa pokornost Bogobatini pitajte uvara logora). Sa poverenjem nema ni transparentnosti ni za-tamnjenosti nego abreakcije. Kao to Divi Kup (Divvy Cup) ree: Kolika je samo odgovornost postarati se da nam niko ne oduz-me nau odgovornost. Ali pazite: poverenje se moe procedu-


ralizovati. Moralni imperativ Mafija Familijasa. Naorganizacija postaje naagonizacija.

Da zavrim: mi nismo ljudi, nismo humani. Ljudi nedo-staju. Ali naa snaga dolazi od naeg izvlatenja. Sve se sada moe iznova prisvojiti. Treptaj, pore, protok, trzaj. Mi moemo biti cirkularno disanje energetskog obilja. Nae potajno otkrie moglo bi biti: energija je katalizovana promenom stanja zavisno od mesta i konteksta. Obilje energije je ono to se prikljuuje na nagon naorganizacije, asembla novog bivanja.

Klasni ratovi. Naftni ratovi. Graanski ratovi. Cirkulacioni ratovi. Ratovi na membrani.

(SO: ne vie?)(imamo vremena da odemo)

Secesionistika (O)Spoljnacionala1. maj u decembru

43Poezija & samo-izgon

Poezija & samo-izgon

I danas raunam samo na ono to dolazi iz moje vlastite otvorenosti, moje arke elje da lutam u potrazi za svime, u to sam uveren, to me dri u tajnovitoj komunikaciji sa drugim otvorenim biima, kao da smo iznenada pozvani da se okupimo.

Andre Breton (Andr Breton)

Grupe su praktikovale izbacivanje, sprovoenje suverene zabrane. Ove grupe stiu slavu i ugled isterivanjem, one stalno i iznova bruse svoju poziciju, postaju homogenije. Onaj koji je izbaen obino je onaj koji mori grupu; nesvesna strepnja grupe oliava se u onom koji je isteran. U takvim sluajevima kohezija raste, zato to grupa, u velikom stepenu zasnovana na zajedni-kom verovanju i konsenzusu interesa, moe, u trenutku kad se strepnja izbaci i otera, lako da nastavi sa verovanjem i idealizova-njem na isti nain.

Dok polau pravo na vlastiti kolektivitet, takve grupe, time to zanemaruju nesvesnu dimenziju svog skrivenog treeg i to ga simboliki isteruju, ne uspevaju da budu potpuno svesne kreativnog vika kolektivnosti. Ovaj viak, modalitet naboja bilo kog stavljanja-u-odnos, jeste sma tvar kolektivne proizvodnje. Prividno apstraktna, ova bezlina sila, kada se prepozna i prizna, modifikuje individualnost lanova grupe, inei ih i objektom i subjektom. Bez takve individualne rasutosti i unutranje proti-vrenosti to je jednako putanju elje da se razlije i rasprostre kroz grupu i, preplavljujui njene granice, oivljava njene prakse drutvenosti grupa ostaje na nivou zbira pojedinaca.


Ovde imamo problem koji snano utie na grupe svih vrsta: re je o suzbijanju nesvesne dimenzije zbog toga poricanje afektivnog naboja, ne samo da permanentno osujeuje kolektiv-nu proizvodnju grupe nego, a priori, odrava pojedinanog lana grupe kao identitet pre nego kao polje energije i ograuje spoljanjost grupe; ono povlai i utvruje granicu. Na taj nain grupa postaje pseudo-kolektivitet koji usvaja stanje identiteta. Njena vidljivost je uslovljena neizdrivom radou pripadanja usred otuujueg drutva i poduprta je odsustvom onih isteranih koji, tavie, postaju hipostazirani kao individualisti.

Ovi principi ne-protivrenosti i identiteta koji snano utiu na takve grupe, koji im daju pseudo-koheziju i dodeljuju funkci-ju super-ega, jesu glavni uzrok otuenja i represije po tome to afektivni naboj, traei formu izraza, esto jeste predmet stvarne cenzure zato to on ne moe biti tangencijalan sa sadrajem i ciljevima grupe. Kada se grupa okupila da se bori sa otuenjem kapitalistikog drutva, ovaj nesvesni identitarni i kohezivni efekt vodi viku otuenja, dvostrukom otuenju koje se ogleda u valorizovanju manifestne drutvenosti grupe. Vrednost koja za-mrauje latentni rad onog afektivnog.

Ovi afektivni elementi postaju neiskazivi zato to grupi, emocionalno ne-svesnoj svoje nesvesne dinamike, i kroz funk-cionalnu, ciljo-centrinu upotrebu jezika, nedostaje verbalna oprema da se bavi ovim stvarima. Njoj nedostaje neophodna objektivnost koja dolazi iz rasutosti individualnosti; odvajanje od identiteta koje uraunava de-individualizaciju pomou skrive-nog treeg grupe. Lini konflikti su pojaani u takvim grupama zato to pojedinac nije retro-aktivizovan kao polje energije, kao klaster emocija koje uzvraaju i odgovaraju bezlinoj sili, nego se odrava u identitetu. Informacija, kao identitarni izraz, preu-zima mesto onog, onog izrazivog.1

1 Prema tome, svaka teorija izraza neizbeno pretpostavlja da ono to se izraava moe na neki nain da se formira i postoji mimo izraza, da postoji u jednoj formi i zatim pree u drugu formu. Videti, Mihail Bahtin, Marksizam i filozofija jezika, Nolit, Beograd, 1980, str. 93.


Na taj nain, dakle, nema, ini se, nikakvog prostora da se bude otuen od grupe koja pokazuje da je neotuena, koja u svom srcu kao dragocenost uva sliku komunikativne sarad-nje. Biti otuen od takve grupe vodi looj, manjkavoj povratnoj sprezi pri emu se nastavljeno pripadanje svodi na pasivno prihvatanje i rastui resantiman; dosada i nezainteresovanost preobraavaju se u narcisizam malih razlika koji se, plodan u drugim okolnostima, pogorava individualitetima kolektiva koji se nesvesno nadmeu, i koji boje atmosferu odurnim mirisom ugnjetavalaki maskirane misli.2

Ali, usred takvih grupa i sa voljom da se ostane zajedno-pro-tivstavljen, ini se da ne moe biti drugih okolnosti. Dolazi do implozije kod onih iji se emocionalni vokabular proirio kroz procese oseane protivrenosti i afektivne disagregacije. Postoji jedan upad potisnutog materijala koji otkriva lanove kao one koji stiu poreknutu i odbaenu psihiku potporu od pripadanja po-sebi. Ovaj postvareni oseaj pripadanja, koji se granii sa ouvavanjem identitarnih perspektiva, odrava grupu u jednom idealistikom ekvilibrijumu, u vrstom, postojanom stanju koje is-pranjuje, oslobaa naboja, polja energije. Grupa je institui-sana, ali nije instituiua.

Grupa-domain titi svoju spoljanjost koja je iznutra sim-bolino predstavljena onim ko je isteran. Ona ponavlja sebe bez diferencijacije i okruuje i opkoljava svoj vlastiti raison dtre (ideoloko jezgro) zato to, neosetljiva na ono izrazivo afekta, njen pristup nesvesnoj dinamici i otuda bezlinoj sili njene dru-tvene proizvodnje, ne prua neophodne nijanse pomou kojih bi se izazvala disperzija identiteta (postajanje singularnim). tavie, ovo suzbijanje ostavlja skriveno tree kolektivne proizvodnje kao apstraktni entitet koji se s njom suoava na nain ugnjetava-nja. Ova apstrakcija se nesvesno prepoznaje kao bivanje spolja u odnosu na grupu; objekt-izvor straha koji izaziva impuls kon-trole.

2 Witold Gombrowicz, Pornographia, London: Calder & Boyars 1966, str. 59.


U ovim okolnostima, i sve vie u dananjim neformalnijim okupljanjima, postoji, dakle, rastua praksa samo-izgona; stra-tegija secesije, otpadanja od epistemoloki sigurnih opoziciona-ra, kako bi se prevazila ponavljajua apstrakcija individualiteta i, istovremeno, pratee odricanje nesvesne dinamike, koji se kao dragocenost uvaju unutar grupe.3 Ovaj samo-izgon se bira umesto onog to je, u grupi domainu, sve vie transparentno kao samo-iskljuenje. Grupa-domain, sve vie motivisana idejama, postaje zatitni mehur koji sve vie biva drutveno nevian, de-diferenciran, to vie ona izotrava jedan prihvatljivo opanjkavajui i neenigmatian jezik.

Samo-izgnani su oni koji su, u klinici-zatvoru grupe, isku-sili dijalektiko njihanje bivanja i ne-bivanja. Ovo ne-bivanje, ne znaei smrt kao takvu, uslovljeno afektivnim vakuumom u ideji grupe o sebi kao kolektivitetu i njenom rastuem otuenju od onog spolja, osea se, putem suzbijanja onog afektivnog, kao ne-bivanje u smislu zamrznutog oseanja. Bez ovog de-individu-alizujueg dinamizma izrazivog afekta i istovremenog uranjanja unutar prividno apstraktnog kolektivnog vika (opti intelekt), nastavljeno pripadanje se osea i kao gubitak grupnog bivanja sopstva i kao stvrdnjavanje bivanja sobom u grupi. Andre Breton: ovo bivanje mora postati drugo za sebe, odbaciti sebe, osuditi sebe ukinuti na korist drugih kako bi bilo rekonsti-tuisano u njihovom jedinstvu sa njim.4

Da bi ostali tranzitivni i uravnoteeni izmeu bivanja i ne-bivanja, da bi ostali delotvorniji u stanju postajanja, da bi ostali otvoreni za objektivnu priliku i nenadanost susreta (nadreali-stiki belezi apstraktnog kolektivnog vika), oni samo-izgnani, koji su smi sebe prognali, odbaeni od smih sebe i bolni zbog mogueg klevetanja, naputaju grupu ija nesposobnost da opa-

3 Videti, Tiqqun #1, Conscious Organ of the Imaginary Party: Exercises in Critical Metaphysics, 1999: Poeti ponovo znai: zdruiti neprozirnost drutvene/secesije, pridruiti se/demobilizaciji, http://interactivist.autonomedia.org/node/3556

4 Andr Breton, Communicating Vessels, Lincoln: University of Nebraska Press 1990, str. 137. U odnosu na ne-bivanje Antonio Negri govori o ivici bivanja: ravnotea izmeu prolosti-kao-vene i onoga-to-e-tek-doi. Videti, Time For Revolution, London: Continuum 2003, str. 174.


a, jo manje da artikulie, afektivni naboj skrivenog teeg, zna-i da mogunosti za kolektivni uzvrat i ulnu aproprijaciju onih otuenih jesu ozbiljno sputane. Vakuum odnoenja, posredovan informacijom i individualizovan dvostrukom refleksijom linog identiteta i grupnog identiteta, ima efekat ponitenja opteg inte-lekta kako se on simbolizuje skrivenim treim, i, putem samo-iskljuenja, pojaava personalizovani pesimizam u pogledu ire socijalne mogunosti: breme je uvek na sopstvu.

Od samo-izgnanih, u odlaenju pre nego u bivanju isteranim, moda se moe oekivati da ostanu i artikuliu svoju kritiku gru-pe. Ne samo da ovo nije mogue kao rezultat afektivnog vakuu-ma koji negira ono izrazivo nego, strateki, samo-izgnani vie ne ele niti da potvruju diskurs grupe niti da, to je jo nezgodnije, preuzmu diskurzivnu mo da to urade. U tihom odlaenju, u postajanju onih koji naputaju grupu, samo-izgnani oznaavaju sebe kao one koji nisu izvor i gospodar oznaavanja; oni odbija-ju ovu mo, a podravaju permanentno ustanovljavanje proto-znaenja (ono izrazivo).5 Nikada dovoljno vrsti da bi ostali, po-vremeno suvie emocionalni da bi govorili, dovoljno saoseajni da oseaju drhturenje siunih gestova, samo-izgnani prihvata-ju apstrakciju opteg intelekta, viak drutvenog proizvoda, kao enigmatino oznaavanje.

Samo-izgnani nalaze taku-okupljanja, odredite, u Secesi-onistikoj Spoljnacionali.

Komunicirajui putem poetskog sukoba koji, objektivno abreaktivan i skraen, odbija valorizaciju njihove drutvenosti, Secesionistika Spoljnacionala, ne toliko grupa koliko zona blizine, agregacija polja energije, uestvuje u nekonstituisanoj praksi, koja se najbolje moe opisati primerom muziara-im-provizatora.6 Ovde afektivni naboj nije individualistiki nad-k-diran kao libidinalno privlaenje (redukovanje afektibilnosti na personalizovano genitalno zadovoljstvo) nego mu je omogueno,

5 Cornelius Castoriadis, The Imaginary Institution of Society, Oxford: Polity 1987, str. 310.

6 Videti, na primer: Mattin, Going Fragile, http://www.mattin.org/essays/Going_Fragile.html


putem drutvenog injenja, da otvori polje elje i proto-znaenja koje je ire od onoga to svako od uesnika ipak, kao skriveni trei, materijalno uzdie iz intelekta-u-opte njihovog odnosa. Nasuprot takvoj re-aproprijaciji onog prividno apstraktnog, po-traga naputene grupe za znaenjem i sredstvima putem kojih bi postala efektivno aktivna vodi konstituisanoj ne-praksi i aku-mulaciji ideolokog proizvoenja.

Dok afektivni dinamizam, sada dodatno pokretan dijalek-tikom bivanja i ne-bivanja, stvara eksperimentalne pozicije proto-znaenja koje korespondiraju onom izrazivom emoci-onalnih stanja, samo-izgnanima postaje jasno da je problem govora u naputenoj grupi bio problem gospodarenja pre nego tranzitivno, poetsko sredstvo izraavanja. Identitarijanizam gru-pa, njihovo uvanje individualiteta kao neeg dragocenog, ini da takvi tranzitivni, poetski iskazi postaju pokazatelji fiksiranih, personalnih pozicija: gospodarenje u pokuaju. Samo-izgnani Secesionistike Spoljnacionale prevazilaze ovo upotrebljavajui formu poezije kao objektivno abreaktivno sredstvo govora: spo-znaja je dodeljena ne samo preinaenju pozicije kao indikaciji afektivnog dinamizma, nego re-aproprijaciji apstraktne optosti jezika. Protivrenost postaje individualizovani beleg ne-koheren-tnosti i neuspelog gospodarenja, koji je istisnut formom poetike koja omoguava da ono neizgovorivo bude reeno; intimnost se razvija i odvija sa ivica unutranjeg govora.

Ovaj poetski aspekt omoguava da Secesionistika Spolj-nacionala odrava sebe kao stalno konstituiuu, jer je ona trajno otvorena onome spolja, preovlaujue porozna. Na nivou svakog od samo-izgnanih postoji odravanje permanentne drugosti psihe (zavetanje, dar socijalizacije iz monadikog jezgra putem psihikih agenasa ega, superega, ida, itd.); postoji otvorenost za tragove koje su ostavila oseanja, za afektivni dinamizam od-nosa dok je on kreativan za linosti koje mogu doi do toga da se izraze; postoji, u prihvatanju jezika kao praksisa proto-znaenja, jedna otvorenost za trajnu drugost opteg intelekta u kojem su


delovi individualiteta (kombinacije psihike moi-delovanja) supsumirani da postanu anonimni kapaciteti afekcije.7

Ali poezija ovde nije formalistika varijacija. Tu se ne radi toliko o pesnikoj stvari dovoenja-do-izraza unutar granica me-trike stope i standardizovanih formi soneta. Tu se ak ne radi ni o slobodnom stihu. Za Secesionistiku Spoljnacionalu poetska forma je forma oseanja-u-delovanju, ona je forma misao-afe-kata (strast) kao pre-artikulacija, ona je forma artikulisanja za-gonetke sopstva kao drugog, zagonetke neprestanog acentinog kretanja tranzitivnosti. Na taj nain ono poetskomoe biti stvar objektivne abreakcije: oni ne-priznati, poreknuti, mogu doi do svog glasa putem jednog bonog prelamanja na nain slian romanopiscu koji otelovljuje svog junaka, ali sa kljunom ra-zlikom to su to stvarno ive konceptualne persone koje nisu sklone razvitku u miljeu nego su sklone beskrajnoj relacionoj modifikaciji u mobililjejima.

Ovaj smisao poezije kao emocionalno-voljne napetosti for-me znai da ono poetsko unutar Secesionistike Spoljnacionale postaje stvar zdruivanja materijalnosti jezika sa tranzitivnou psihe.8 Ono poetsko, dakle, nije apstrahovano iz svog iskaziva-a u neko postvareno umetniko delo, nego postaje karaktero-loki aspekt multi-kontekstne linosti, privremeno jedinstvo, re-aproprijacija apstraktnog vika skrivenog treeg. Andre Breton: Nameravao sam da sve vie opravdavam i zastupam izbor lir-skog ponaanja.9 Samo-izgnani, nomadi u prividno apstraktnom drutvenom proizvodu jezika, postaju osobe-pesnici ukljuene u

7 Luciana Parisi, Abstract Sex, London: Continuum, 2004. Ove anonimne sposobnosti se odnose na izraze koje smo koristili da opiemo kolektivno generisani viak kao de-individualizujuu silu, to jest, skriveno tree, polje energija i intelekt-uopte. Postoji ne-humani element: ni bivanje ni ne-bivanje ve rasprskavanje subjekta, afektivno polje sila koje, na tragu Andre Bretona, vie ne ini ljude sredinjom takom nego osetljivim takama. Videti, Andr Breton, Prolegomena to a Third Surrealist Manifesto or Not, Ann Arbor: University of Michigan, 1969. S ovim u vezi, videti stanje uzvraanja elu Nauma u njegovom romanu Zenobia.

8 M. M. Bakhtin, Art and Answerability, Austin: Texas University Press 1995, str. 81-87.

9 Andr Breton, Mad Love, Lincoln: University of Nebraska Press 1987. Videti takoe: Ren Char, Daring for an instant oneself the accomplished form of the poem.


uzdizanje jezika iz njegove informacione upotrebljivosti (tenden-cija da postane signal) u to da je on nastanjen kao polisemika irina duha (tendencija da postane enigmatiki oznaitelj s one strane jezika). Ovo poetsko u formi osobe, kao ljudski ivot, pro-lazi od znaka-vrednosti do onog neprocenjivog.

Takva poezija koju prave svi nije sastavljena samo i jedino od strofa i jednog uvek oiglednog znaenja, nego od nezahteva-ne, dobrovoljne estitosti, razoruavajue iskrenosti i polu-for-miranih iskaza. Ovo znai da osoba-pesnik nije vrsto i odluno u autorskoj poziciji nego je, u isto vreme, i slualac. Ono poet-sko je na taj nain uoblieno simpatetikim sa-iskuavanjem koje, sa raznosmernim i istorijski dinamikim odnosom prema latencijama jezika, pomae da se podstakne ono izrazivo. Poku-ana i nedovrena izraavanja znae da moe postojati nedosta-tak jasnosti i informacione direktnosti, jedna zatamnjenost koja iskaz ini enigmatinim. Upravo su ovi enigmatini oznaitelji ono za im iznova i stalno treba tragati pomou otvorenosti za proto-znaenje koje i smo ima transformaciona svojstva: ono poetsko kao afektibilnost ima van-literarni efekt otvaranja eg-zistencijalnih teritorija.

Ovde sa onim poetskim nije u igri smisao nekog tumaenja koje vodi akumulaciji injenica (grupa kao preduzimljiva Orga-nizacija), nego smisao blizine kojem je doprinelo ono nesvesno teksta koji je slian prenosu, postupanju od strane afekta pre nego bilo kom logikom uzrokovanju. Ono poetsko,

Documents

Anomija-Bonomija i drugi tekstovi