Pompea

-1-

Pompea

-2-

IVO ANDRIĆ

PRIČA O VEZIROVOM SLONU

I DRUGE ODABRANE (1946-1975)

Pompea

-3-

GDJE JE ŠTO?

PRIČE I PRIPOVETKE OBJAVLJIVANE 1946-1975.

Pismo iz 1920. godine (1946) 06 Susedi (I946) 20 Priča o vezirovom slonu (1947) 35 Razgovor (1948) 77 Ćilim (1948) 83 Bife »Titanik« (1950) 93 Na obali (1952) 125 Pre nesreće (odlomak) (1952) 147 Nemirna godina (1953) 152 Aska i vuk (1953) 184 Reči (1954) 192 Proba (1954) 199

Jelena, žena koje nema (Na putovanju, 1955) 226 Panorama (1957) 233 Osatičani (1958) 260 Lov na tetreba (1959) 295 Letovanje na jugu (1959) 303 Đorđe Đorđević (1959) 312 Razaranje (1960) 322 Jelena, žena koje nema (Do dana današnjeg, 1961) 327 Sarači (1966) 337 Legenda o pobuni(1971) 342 Slepac (1975) 346 RJEČNIK 349

Pompea

-4-

Dugotrajno robovanje i rđava uprava mogu toliko zbuniti i unakaziti shvatanja jednog naroda da zdrav razum i prav sud u njemu otančaju i oslabe, da se potpuno izvitopere. Takav poremećen narod ne može više da razlikuje ne samo dobro od zla u svetu oko sebe nego ni svoju

sopstvenu korist od očigledne štete.

Znakovi pored puta (SD, knj. 16, str. 153, Sarajevo 1986)

Pompea

-5-

PRIČE I PRIPOVETKE

OBJAVLJIVANE

1946-1975.

Pompea

-6-

PISMO IZ 1920. GODINE

Mart mesec 1920. godine. Železnička stanica u Slavonskom Brodu. Ponoć prošla. Sa neodređene strane duva vetar, koji ovako neispavanim i od putovanja zamorenim ljudima izgleda hladniji i jači nego što je. U visini promiču zvezde između uzvitlanih oblaka. U daljini, po nevidljivim kolosecima kreću se, brže ili sporije, žute i crvene svetlosti zajedno sa prodimim glasom kondukterskih pištaljki ili otegnutim zviždukom lokomotiva, u koji mi putnici unosimo melanholiju naše zamorenosti i čamotinju dugog, zlovoljnog čekanja. Pred stanicom, pored prvog koloseka, sedimo na koferima i čekamo voz kome ne znamo ni čas dolaska ni čas odlaska; jedino što znamo, to je da će biti prepun, nabijen putnicima i prtljagom. Čovek koji sedi pored mene moj je davnašnji poznanik i prijatelj koga sam za posiednjih pet-šest godina izgubio iz vida. Zove se Maks Levenfeld, lekar je i lekarski sin. Rodio se i odrastao u Sarajevu. Otac mu je kao mlad lekar napustio Beč i nastanio se u Sarajevu, gde je stekao veliku praksu. Poreklom su Jevreji, ali već odavno pokršteni. Majka mu je rodom iz Trsta, kći italijanske baronice i austrijskog pomorskog oficira, potomka francuskih emigranata. Njenog stasa, hoda i gospodstvenog načina odevanja sećaju se dva naraštaja Sarajlija. To je bila jedna od onih lepotica čiju lepotu i najdrskiji i najsiroviji ljudi gledaju sa poštovanjem i obzirom koje inače nemaju. Zajedno smo išli u sarajevsku gimnaziju, samo što je on bio za tri razreda preda mnom, što u tim godinama znači mnogo. Sećam se nejasno da sam ga primetio čim sam došao u gimnaziju. On je tada pošao u četvrti razred, ali se još odevao kao dete. To je bio snažan dečak, »Švapče«, u marinskom odelu tamnomodre boje, sa lengerima izvezenim u uglovima široke mornarske kragne. Nosio je još uvek kratke pantalone. Na

Pompea

-7-

nogama plitke crne cipele savršenog oblika. Između belih kratkih čarapa i pantalona - goli snažni listovi, rumeni od krvi i već osuti svetlim maljama. Tada između nas nije bilo i nije moglo biti dodira. Sve nas je delilo - godine, izgled i navike, imovno stanje i društveni položaj naših roditelja. Ali mnogo bolje ga se sećam iz docnijeg vremena, kad sam ja bio u petom a on u osmom razredu. Tada je to već bio protegljast mladić svetlih očiju, koje su odavale neobičnu osetljivost i veliku živost duha, dobro ali nehatno odeven, sa bujnom plavom kosom koja mu je stalno padala u jakim, nemirnim bičevima, čas s jedne čas s druge strane lica. Sreli smo se i zbližili prilikom neke diskusije koju je jedna grupa naših drugova iz viših razreda vodila u parku na klupi. U tim našim đačkim rasprama nije bilo granice ni obzira, pomerani su svi principi i praskavim recima minirani čitavi duhovni svetovi u temeljima. Sve je, naravno, i posle toga ostajalo na svom mestu, ali te strasne reči bile su značajne za nas i sudbinu koja nas čeka, kao neko nagoveštavanje velikih podviga borbenih vremena i teških lutanja, koja tek imaju da dođu. Kad sam posle jedne žive diskusije, ustreptao od uzbuđenja i ubeđen u svoj trijumf (isto tako kao što je to bio i moj protivnik u diskusiji), krenuo kući, Maks mi se pridružio.

Bilo je to prvi put da ostanemo nas dvojica nasamo. To mi je laskalo i dizalo moj pobednički zanos i visoko mišljenje o sebi. On se raspitivao šta čitam i gledao me pažljivo, kao da me prvi put u životu vidi. Odgovarao sam uzbuđeno. Odjednom on zastade, pogleda me pravo u oči i reče na čudno miran način: - Znaš, hteo sam da ti kažem da nisi tačno citirao Emsta Hekela. Osetih kako pocrveneh i kako se zemlja lagano krenu ispod mojih nogu i opet se vrati na svoje mesto. Naravno da sam

Pompea

-8-

pogrešno citirao; moj citat je bio iz neke jevtine brošure, nesigurno zapamćen i, verovatno, rđavo preveden. Sav moj dojakošnji trijumf pretvori se u grižu savesti i osećanje stida. Modre svetle oči su me gledale bez sažaljenja, ali i bez naj-manjeg traga zluradosti ili nadmoćnosti. I Maks ponovi moj zlosrećni citat u ispravljenom obliku. A kad smo došli pred njegovu lepu kuću na obali Miljacke, on mi steže čvrsto ruku i pozva me da dođem sutra posle podne kod njega da raz-gledam njegove knjige. To poslepodne bilo je za mene doživljaj. Video sam prvu pravu biblioteku u životu i bilo mi je jasno da vidim svoju sudbinu. Maks je imao mnogo nemačkih i nešto italijanskih i francuskih knjiga koje su pripadale njegovoj majci. On mi je sve to pokazivao sa mirom na kom sam mu zavideo još više nego na knjigama. To i nije bila zavist, nego osećanje bezgraničnog zadovoljstva i silna želja da se i ja jednog dana tako slobodno krećem po tom svetu knjiga iz kojih, čini mi se, biju svetlost i toplina. On je i sam govorio kao da iz knjige čita, slobodno, i kretao se bez hvalisanja u tom svetu slavnih imena i velikih ideja, dok sam ja drhtao od uzbuđenja, od sujete, stideći se velikana među koje ulazim i strahujući od sveta koji sam napolju ostavio i u koji mi se valja vratiti. Te poslepodnevne posete kod starijeg druga stale su da se ponavljaju i da bivaju češće. Naglo sam se usavršavao u nemačkom jeziku, počeo sam da čitam italijanski. Nosio sam i kući, u svoj sirotinjski stan, te lepo povezane strane knjige. Zaostao sam u učenju školskih predmeta. Sve što sam čitao izgledalo mi je kao sveta istina i uzvišena obaveza za mene lično, kojoj se ne mogu oteti ako neću da izgubim ugled u svojim očima i svaku veru u sebe. Znao sam samo jedno: da treba sve to čitati, i da treba pisati takve ili slične stvari. Ni na što drugo u životu nisam pomišljao. Jednog dana se naročito sećam. Bio je maj mesec. Maks se spremao za maturu, ali bez uzbuđenja i primetnog napora. Odveo me je pred mali odvojen orman na kome je zlatnim slovima pisalo: Helios Klassiker-Ausgabe. I sećam se da mi je rekao da je orman kupljen zajedno s knjigama. Meni je čak i

Pompea

-9-

orman izgledao kao svetinja i njegovo drvo prožeto svetlošću. Maks je izvadio jednu svesku Getea i stao da mi čita Prometeja. Počeo je nekim novim, meni dotle nepoznatim glasom, i odmah se videlo da je dosad bezbroj puta pročitao tu pesmu: Pokrij svoje nebo, Zevse, oblaka tmušom i kušaj, kao ludo dete što obezglavljuje čkalj, svoju snagu na hrašću i bregovima!

Ali mi zemlju moju moraš ostaviti u kolibi, koju mi ne podiže ti, i ognjište moje, na čijem ognju mi zavidiš!

Na kraju, lupao je pesnicom odmereno ali snažno o ručicu fotelje u kojoj je sedeo; kosa mu je pala s obe strane lica oblivenog rumenilom.

Evo me gde sedim, stvaram ljude po svojoj slici, rod meni ravan, da trpi, da plače,

da uživa i da se raduje, i da se ne osvrće na tebe,

kao ni ja!

To je bilo prvi put da ga takvog vidim. Slušao sam sa divljenjem i lakim strahom. Onda smo izišli napolje i u toplom sumraku nastavili razgovor o pesmi. Maks me je pratio do moje strme ulice, a zatim ja njega opet do obale, pa on mene, pa ja njega. Noć se uhvatila i svet je počeo da se proređuje, a mi smo jednako premeravali taj put, raspravljajući o smislu života i poreklu bogova i ljudi. Jednog trenutka sećam se naročito dobro. Kad smo prvi put stigli u moju neuglednu ulicu i stali kod nekih nagnutih sivih taraba, Maks je čudno ispružio levu ruku preda se i rekao mi nekako toplo, poverljivo: — Znaš, ja sam ateist. Nad povaljenom ogradom cvala je u gustom spletu zova

Pompea

-10-

i širila jak, težak miris koji mi je dolazio kao miris života samog. Veče je bilo svečano, sve oko nas tiho, a kupola neba iznad mene, puna zvezda, izgledala mi je kao nova. Od uz-buđenja nisam umeo ništa da kažem. Osećao sam samo da se nešto važno desilo između mene i ovoga starijeg druga i da se sada ne možemo prosto rastati i otići svaki svojoj kući. Tako smo i ostali šetajući do neko doba noći. Maksova matura nas je rastavila. On je otišao u Beč da studira medicinu. Jedno kratko vreme smo se i dopisivali, ali prepiska je zapela. Viđali smo se ponekad o raspustu, ali bez stare prisnosti. Zatim je došao rat, koji nas je potpuno rastavio, A sada, posle nekoliko godina, mi smo se našli, evo opet, na ovoj ružnoj i dosadnoj stanici. Putovali smo od Sarajeva dovde istim vozom, a nismo to znali i tek ovde smo se videli; sad čekamo neizvesni dolazak beogradskog voza. U nekoliko reci ispričali smo jedan drugom kako smo proveli rat. On je već prve godine rata završio studije, a zatim je bio kao lekar na svim austrijskim frontovima, služeći uvek u bosanskim pukovima. Za vreme rata otac mu je umro od pegavog tifusa, a majka je napustila Sarajevo i preselila se u Trst kod svojih. Maks je proveo nekoliko poslednjih meseci u Sarajevu, koliko mu je trebalo da uredi svoje stvari. U sporazumu sa majkom prodao je onu očevu kuću na obali Miljacke i veći deo stvari. Sad putuje u Trst majci, a odande misli dalje, u Argentinu, možda i u Boliviju. Ne izjašnjava se otvoreno o tome, ali tek, napušta Evropu zauvek. Maks je okrupnjao od života na frontu, ogrubeo, odeven je kao neki preduzimač, koliko mogu da vidim. U mraku nazirem njegovu jaku glavu sa bujnom svetlom kosom i slušam njegov glas, koji je u toku godina postao dublji i muškiji, i njegov sarajevski izgovor u kome su suglasnici umekšani a samoglasnici mutni i otegnuti. U jeziku mu se osećala uopšte izvesna nesigurnost. On je govorio i sada kao da čita, upotrebljavao je mnogo neobičnih, knjiških, naučnih izraza. Ali to je bilo jedino što je ostalo od nekadašnjeg Maksa. Inače, pomena nije bilo o poeziji ni o knjigama. (Niko se ne seća više Prometeja.) Govorio je nešto

Pompea

-11-

najpre o ratu uopšte i to sa velikom gorčinom, više u tonu nego u rečima, sa gorčinom koja i ne očekuje da će biti shvaćena. (Za njega u ovom velikom ratu nije bilo, tako reći, više protivničkih frontova, oni su se pomešali, prelivali jedan u drugi i stapali potpuno. Opšte stradanje zastrlo mu je vid i oduzelo razumevanje za sve ostalo.) Sećam se da sam ostao zaprepašćen kad je rekao da čestita pobednicima i - da ih duboko žali, jer pobeđeni vide na čemu su i šta treba da rade, dok pobednici još i ne slute šta ih čeka. Govorio je jetkim i beznadežnim tonom čoveka koji je mnogo izgubio i sad može da govori šta hoće, znajući dobro i da mu za to niko ništa ne može, i da mu to ništa ne pomaže. Posle toga velikog rata sretalo se među inteligentima dosta takvih kivnih ljudi, kivnih na neki naročit način, na nešto neodređeno u životu. Ti ljudi nisu nalazili u sebi ni sposobnost da se mire i prila- gođavaju, ni snagu za velike odluke u protivnom pravcu. On je, činilo mi se u tom trenutku, bio jedan od tih. Ali naš razgovor je brzo zapeo, jer ni on ni ja nismo želeli da se prepiremo u ovoj noći, na neobičnom mestu viđenja, posle toliko godina. Zato smo govorili o drugim stvarima. Upravo, govorio je on. Govorio je i sada onim svojim biranim recima i složenim rečenicama, kao čovek koji živi više sa knjigama nego s ljudima, hladno i stvarno, bez okolišenja i ulepšavanja, onako kao kad otvorimo medicinski udžbenik i nađemo u njemu simptome svoje bolesti. Nudim ga cigaretom, ali on kaže da ne puši, i to izgovara naglo, gotovo sa strahom i odvratnošću. I dok ja palim jednu cigaretu o drugu, on govori nekako usiljeno bezbrižno, kao da time odgoni druge, teže misli: - Eto, nas dvojica smo se dohvatili širokog kolosjeka, a to znači: uhvatili smo kvaku vrata koja vode u veliki svijet. Ostavljamo Bosnu. Ja se u nju nikad ni vratiti neću, ali ti hoćeš. - Ko zna? - upadoh zamišljeno, gonjen onom naročitom sujetom po kojoj mladi ljudi vole da svoju sudbinu vide u dalekim zemljama i na neobičnim putevima. - Ne, ne, ti ćeš se svakako vratiti - kaže moj saputnik pouzdano kao da postavlja dijagnozu - a i ja ću se cijelog života

Pompea

-12-

- nositi sa sjećanjem na Bosnu, kao sa nekom bosanskom bolešću kojoj je uzrok, ni sam ne znam pravo, da li u tome što sam se u Bosni rodio i odrastao ili što se nikad više neću vratiti u nju. Svejedno. Na neobičnom mestu, u neobično doba i razgovor postaje neobičan, pomalo kao u snu. Gledam iskosa krupnu zgrčenu siluetu nekadašnjeg druga pokraj sebe i mislim; mislim kako malo liči na onoga mladića što je udarao pesnicom i recitovao; »Pokrij svoje nebo, Zevse!...« - mislim šta će biti od nas ako nas život i dalje bude menjao ovako brzo i ovako duboko, mislim da su samo promene koje zapažam na sebi dobre i pravilne. I dok sve to mislim, najednom primećujem da drug do mene opet govori. Trgnuvši se iz svojih misli, slušam ga pažljivo. Tako pažljivo da mi se čini da su oni stanični šumovi oko mene umukli i da samo njegov glas romoni u vetrovitoj noći. - Da, dugo vremena ja sam zaista mislio da ću, kao i otac mi, provesti život liječeći sarajevsku djecu i da ću, kao i on, ostaviti kosti na groblju u Koševu. Već ono što sam vidio i doživio u bosanskim regimentama za vrijeme rata pokolebalo me je u tome, ali kad sam ljetos demobilisan i proveo svega tri mjeseca u Sarajevu, meni je postalo jasno da ja tu neću moći ostati i živiti. A sama pomisao da živim u Beču, Trstu ili kojem drugom austrijskom gradu, izaziva u meni odvratnost, odvratnost do povraćanja. 1 zato sam počeo da pomišljam na Južnu Ameriku. - Dobro, može li da se zna šta je to od čega ti bježiš iz Bosne? - pitao sam ja s neobazrivošću sa kojom su tada ljudi mojih godina postavljali pitanja. - Pa, »može da se zna«, samo to nije lako ovako u prolazu, na stanici, ukratko kazati. A kad bih ipak morao jednom riječju da kažem šta je to što me goni iz Bosne, ja bih rekao: mržnja. Maks naglo ustade, kao da je u svom govoru odjednom udario o nevidljivu ogradu. I ja izronih na stvarnost hladne noći na željezničkoj stanici u Slavonskom Brodu. Vetar je bivao sve jači i sve hladniji, svetlosti su žmirkale i promicale u daljini, sitne lokomotive su zviždale. Nad nama je nestalo i ono malo neba sa retkim zvezdama, samo magla i dim stvaraju dostojan

Pompea

-13-

pokrivač za ovu ravnicu na kojoj čovek, čini mi se, do očiju tone u crnu masnu oranicu. U meni se javi, i naglo poraste, ljuta i nasrtljiva želja da pobijem njegovo tvrđenje, iako mi ono nije bilo dovoljno jasno ni razumljivo. Obojica smo zbunjeni ćutali. Teško je ležalo to ćutanje između nas u noći, i nije se moglo predvideti koji će od nas dvojice prvi progovoriti. U tom trenutku začu se iz daljine tutanj brzog voza i odmah zatim njegov težak pisak, potmuo, kao da dolazi ispod betonskog svoda. Cela stanica odjednom ožive. Stotine dotad nevidljivih prilika digoše se u tami i počeše da trče u susret vozu. Skočismo i nas dvojica, a gužva u koju smo zapali sve više nas je rastavljala. Uspeo sam samo još da mu doviknem svoju beogradsku adresu. Posle dvadesetak dana primio sam u Beogradu pozamašno pismo. Po krupnom rukopisu nisam mogao da poznam od koga. To mi je iz Trsta pisao Maks na nemačkom jeziku.

»Dragi, stari prijatelju, Kad smo se ono slučajno sreli u Slavonskom Brodu, naš razgovor je bio iskidan i mučan. I da smo imali mnogo bolju priliku i više vremena, ne verujem da bismo se sporazumeli i sve izveli na čistinu. Neočekivani susret i nagli rastanak onemogućili su to potpuno. Spremam se da napustim Trst, gde mi živi majka. Odlazim u Pariz, gde imam neke rođake sa majčine strane. Ako mi tamo kao strancu dozvole lekarsku praksu, ostaću u Parizu; ako ne, idem zaista u Južnu Ameriku. Ne verujem da će ovih nekoliko nepovezanih stavova što ih u brzini pišem moći potpuno objasniti stvar i opravdati u tvojim očima moje »bežanje« iz Bosne. Šaljem ih ipak, jer osećam da ti dugujem odgovor i jer, sećajući se naših đačkih godina, želim da me ne shvatiš pogrešno i ne gledaš u meni običnog Švabu i »kuferaša« koji olako napušta zemlju u kojoj se rodio, u trenutku kad ona počinje slobodan život i kad joj je potrebna svaka snaga. Da pređem odmah na stvar. Bosna je divna zemlja, zanimljiva, nimalo obična zemlja i po svojoj prirodi i po svojim ljudima. I

Pompea

-14-

kao što se pod zemljom u Bosni nalaze rudna blaga, tako i bosanski čovek krije nesumnjivo u sebi mnogu moralnu vrednost koja se kod njegovih sunarodnika u drugim jugoslavenskim zemljama ređe nalazi. Ali vidiš, ima nešto što bi ljudi iz Bosne, bar ljudi tvoje vrste, morali da uvide, da ne gube nikad iz vida: Bosna je zemlja mržnje i straha. Ali da ostavimo po strani strah koji je samo korelativ te mržnje, njen prirodan odjek, i da govorimo o mržnji. Da, o mržnji. I ti se instinktivno trzaš i buniš kad čuješ tu reč (to sam video one noći na stanici), kao što se svaki od vas opire da to čuje, shvati i uvidi. A stvar je baš u tome što bi to trebalo uočiti, utvrditi, analizirati. I nesreća je u tome što to niko neće i ne ume da učini. Jer, fatalna karakteristika te mržnje i jeste u tome što bosanski čovek nije svestan mržnje koja živi u njemu, što zazire od njenog analiziranja, i - mrzi svakog ko pokuša da to učini. Pa ipak, činjenica je; da u Bosni i Hercegovini ima više ljudi koji su spremni da u nastupima nesvesne mržnje, raznim povodima i pod raznim izgovorima, ubijaju ili budu ubijeni, nego u drugim po ljudstvu i prostranstvu mnogo većim slovenskim ili nesloven- skim zemljama. Ja znam da mržnja, kao i gnev, ima svoju funkciju u razvitku društva, jer mržnja daje snagu, a gnev izaziva pokret. Ima zastarelih i duboko ukorenjenih nepravdi i zloupotreba, koje samo bujice mržnje i gneva mogu da iščupaju i otplave. A kad te bujice splasnu i nestanu, ostaje mesto za slobodu, za stvaranje boljeg života. Savremenici vide mnogo bolje mržnju i gnev, jer pate od njih, ali potomstvo će videti samo plodove snage i pokreta. Znam ja to dobro. Ali ovo što sam gledao u Bosni, to je nešto drugo. To je mržnja, ali ne kao neki takav momenat u toku društvenog razvitka i neminovan deo jednog istorijskog procesa, nego mržnja koja nastupa kao samostalna snaga, koja sama u sebi nalazi svoju svrhu. Mržnja koja diže čoveka protiv čoveka i zatim podjednako baca u bedu i nesreću ih goni pod zemlju oba protivnika; mržnja koja kao rak u organizmu troši i izjeda sve oko sebe, da na kraju i sama ugine, jer takva mržnja, kao plamen, nema stalnog lika ni sopstvenog života; ona je prosto oruđe nagona

Pompea

-15-

za uništenjem ili samouništenjem, samo kao takva i postoji, i samo dotle dok svoj zadatak potpunog uništenja ne izvrši. Da, Bosna je zemlja mržnje. To je Bosna. I po čudnom kontrastu, koji u stvari nije tako ni čudan, i možda bi se pažljivijom analizom dao lako objasniti, može se isto tako kazati da je malo zemalja u kojima ima toliko tvrde vere, uzvišene čvrstine karaktera, toliko nežnosti i ljubavnog žara, toliko dubine osećanja, privrženosti i nepokolebljive odanosti, toliko žedi za pravdom. Ali ispod svega toga kriju se u neprozirnim dubinama oluje mržnje, čitavi uragani sapetih, zbijenih mržnji koje sazrevaju i čekaju svoj čas. Između vaših ljubavi i vaše mržnje odnos je isti kao između vaših visokih planina i hiljadu puta većih i težih nevidljivih geoloških naslaga na kojima one počivaju. I tako, vi ste osuđeni da živite na dubokim slojevima eksploziva koji se s vremena na vreme pali upravo iskrama tih vaših Ijubavi i vaše ognjene i svirepe osećajnosti. Možda je vaša najveća nesreća baš u tome što i ne slutite koliko mržnje ima u vašim ljubavima i zanosima, tradicijama i pobožnostima. I kao što tle na kom živimo prelazi, pod uticajem atmosferske vlage i toplote, u naša tela i daje im boju i izgled, i određuje karakter i pravac našem načinu života i našim postupcima - tako isto silna, podzemna i nevidljiva mržnja na kojoj živi bosanski čovek ulazi neprimetno i zaobilazno u sve njegove, i najbolje, postupke. Poroci rađaju svuda na svetu mržnju, jer troše a ne stvaraju, ruše a ne grade, ali u zemljama kao što je Bosna - i vrline govore i deluju često mržnjom. Kod vas asketi ne izvlače ljubav iz svoje askeze, nego mržnju na sladostrasnike; trezvenjaci mrze one koji piju, a u pijanicama se javlja ubilačka mržnja na ceo svet. Oni koji veruju i vole - smrtno mrze one koji ne veruju ili one koji drugačije veruju i drugo vole. I, na žalost, često se glavni deo njihove vere i njihove ljubavi troši u toj mržnji. (Najviše zlih i mračnih lica može čovek sresti oko bogomolja, manastira i tekija.) Oni koji tlače i eksploatišu ekonomski slabije, unose u to još i mržnju, koja tu eksploataciju čini stostruko težom i ružnijom, a oni koji te

Pompea

-16-

nepravde podnose, maštaju o pravdi i odmazdi, ali kao o nekoj osvetničkoj eksploziji koja bi, kad bi se ostvarila po njihovoj zamisli, morala da bude takva i tolika da bi raznela i tlačenog zajedno sa mrskim tlačiteljem. Vi ste, u većini, navikli da svu snagu mržnje ostavljate za ono što vam je blizu. Vaše su voljene svetinje redovno iza trista reka i planina, a predmeti vaše odvratnosti i mržnje tu su pored vas, u istoj varoši, često sa druge strane vašeg avlijskog zida. Tako vaša ljubav ne traži mnogo dela, a vaša mržnja prelazi vrlo lako na delo. I svoju rođenu zemlju vi volite, žarko volite, ali na tri-četiri razna načina koji se među sobom isključuju, smrtno mrze i često sudaraju. U nekoj Mopasanovoj pripoveci ima jedan dionizijski opis proleća koji se završava rečima da bi u takve dane po svim uglovima trebalo izlepiti oglase; »Građanine francuski, proleće je, čuvaj se Ijubavi!« Možda bi u Bosni trebalo opominjali čoveka da se na svakom koraku, u svakoj misli i svakom, i najuzvišenijem, osećanju čuva mržnje, urođene, nesvesne, endemične mržnje. Jer toj zaostaloj i ubogoj zemlji, u kojoj žive zbijeno četiri razne vere, trebalo bi četiri puta više ljubavi, međusobnog razumevanja i snošljivosti nego drugim zemljama. A u Bosni je, naprotiv, nerazumevanje, koje povremeno prelazi u otvorenu mržnju, gotovo opšta karakteristika stanovnika. Između raznih vera jazovi su tako duboki da samo mržnja uspeva ponekad da ih pređe. Znam da mi se na to može odgovoriti, i sa dosta prava, da se u tom pogledu ipak primećuje izvestan napredak, da su ideje XIX veka i ovde učinile svoje, a da će sada posle oslobođenja i ujedinjenja sve ići mnogo bolje i brže. Bojim se da nije sasvim tako. (Ja sam, čini mi se, za ovo nekoliko me- seci dobro video stvarne međusobne odnose među ljudima raznih vera i raznih narodnosti u Sarajevu!) Štampače se i govoriće se svuda i svakom prilikom: »Brat je mio, koje vere bio« ili »Ne pita se ko se kako krsti, neg čija mu krvca grije prsi«, »Tuđe poštuj, a svojim se diči«, »Integralno narodno jedinstvo ne poznaje verskih ni plemenskih razlika«. Ali oduvek je u bosanskim

Pompea

-17-

građanskim krugovima bilo dosta lažne građanske učtivosti, mudrog varanja sebe i drugih zvučnim rečima i praznim ceremonijalom. To prikriva kako-tako mržnju, ah je ne uklanja i ne sprečava u rastenju. Bojim se da i pod pokrovom svih savremenih maksima mogu u tim krugovima da dremaju stari nagoni i kainovski planovi, i da će živeti dok god ne budu potpuno izmenjene osnove materijalnog i duhovnog života u Bosni. A kad će doći to vreme, i ko će imati snage da to izvede? Jednom će doći, ja u to verujem, ali ovo što sam video u Bosni ne ukazuje na to da se tim putem već sada ide. Naprotiv. Ja sam o tom razmišljao, naročito poslednjih meseci, kad sam se još borio sa odlukom da zauvek napustim Bosnu. Razumljivo je da ne spava dobro čovek koji se nosi takvim mislima. I ja sam ležao pored otvorenog prozora, u sobi u kojoj sam se rodio, napolju je šumela Miljacka naizmence sa vetrom rane jeseni u još obilnom lišću. Ko u Sarajevu provodi noć budan u krevetu, taj može da čuje glasove sarajevske noći. Teško i sigurno izbija sat na katoličkoj katedrali: dva posle ponoći. Prođe više od jednog minuta (tačno sedamdeset i pet sekundi, brojao sam) i tek tada se javi nešto slabijim ali prodimim zvukom sat sa pravoslavne crkve, i on iskucava svoja dva sata posle ponoći. Malo za njim iskuca promuklim, dalekim glasom sahat-kula kod Begove džamije, i to iskuca jedanaest sati, avetinjskih turskih sati, po čudnom računanju dalekih, tuđih krajeva sveta! Jevreji nemaju svoga sata koji iskucava, ali bog jedini zna koliko je sada sati kod njih, koliko po sefardskom a koliko po eškenaskom računanju. Tako i noću, dok sve spava, u brojanju pustih sati gluvog doba bdi razlika koja deli ove pospale ljude koji se budni raduju i žaloste, goste i poste prema četiri razna, među sobom zavađena kalendara, i sve svoje želje i molitve šalju jednom nebu na četiri razna crkvena jezika. A ta razlika je, nekad vidljivo i otvoreno, nekad nevidljivo i podmuklo, uvek slična mržnji, često potpuno istovetna sa njom. Tu specifičnu bosansku mržnju trebalo bi proučavati i pobijati kao opaku i duboko ukorenjenu bolest. I ja verujem da bi strani naučnici dolazili u Bosnu da proučavaju mržnju, kao što

Pompea

-18-

proučavaju lepru, samo kad bi mržnja bila isto tako priznat, izdvojen i klasificiran predmet proučavanja kao što je lepra. Pomišljao sam da se i sam bacim na izučavanje te mržnje i, analizirajući je i iznoseći na svetlost dana, da doprinesem njenom uništenju. Možda je to i bila moja dužnost, jer ja sam, iako po poreklu stranac, u toj zemlji ugledao, što se kaže, »svetlost dana«. Ali posle prvih pokušaja i dužeg razmišljanja uvideo sam da nemam sposobnosti ni snage za to. Od mene bi se kao i od svih ostalih tražilo da stanem na jednu stranu, da budem mržen i da mrzim. A ja to nisam hteo ni umeo. Možda bih, ako tako mora biti, i pristao još da padnem kao žrtva mržnje, ali da živim u mržnji i sa mržnjom, da učestvujem u njoj, to ne mogu. A u zemlji kao što je sadašnja Bosna, onaj koji ne ume ili, što je još više i teže, onaj koji svesno neće da mrzi, uvek je pomalo tuđin i izrod, a često mučenik. To važi i za vas, rođene Bosance, a pogotovu za čoveka došljaka. - I tako sam ja jedne od tih jesenskih noći, slušajući čudna dozivanja tih raznovrsnih i raznoglasnih sarajevskih tornjeva, zaključio da ne mogu ostati u svojoj drugoj domovini Bosni, da ne treba u njoj da ostanem. Ja nisam toliko naivan da tražim u svetu varoš u kojoj nema mržnje. Ne, meni treba samo mesto u kome ću moći živeti i raditi. Ovde to ne bih mogao. Ti ćeš sa podsmehom, možda i sa prezirom, ponoviti svoju reč o mom bežanju iz Bosne. Ovo moje pismo neće imati snage da ti moj postupak objasni i opravda, ali izgleda da u životu ima prilika kad važi drevno latinsko pravilo: Non est salus nisi in fuga (Samo je u bežanju spas ). I molim te da mi veruješ samo toliko: da ne bežim od svoje čovečanske dužnosti, nego zato da bih mogao da je potpuno i nesmetano izvršim. Tebi i našoj Bosni želim u novom narodnom i državnom životu svaku sreću!

Tvoj M. L.«

Prošlo je desetak godina. Retko sam se sećao druga iz detinjstva, i već bih ga potpuno zaboravio da me osnovna misao njegovog pisma nije s vremena na vreme podsećala na njega. Negde oko 1930. saznao sam sasvim slučajno da se dr

Pompea

-19-

Maks Levenfeld zadržao u Parizu, da u predgrađu Neji ima rasprostranjenu praksu, i da je u našoj koloniji i medu jugoslovenskim radnicima poznat kao »naš doktor« koji rad-nike i studente besplatno pregleda i, kad treba, sam im na-bavlja lekove. Prošlo je opet sedam-osam godina. Jednog dana, opet slučajno, saznao sam za dalju sudbinu ovog mog druga. Kad je u Španiji počeo građanski rat, on je napustio sve i otišao kao dobrovoljac u republikansku vojsku. Organizovao je previjališta i bolnice, pročuo se svojom revnošću i znanjem. Početkom 1938. godine nalazio se u jednom malom aragonskom gradiću čije ime niko od naših nije umeo pravo izgovoriti. Na njegovu bolnicu izvršen je vazdušni napad u po bela dana i on je poginuo zajedno sa gotovo svim svojim ranjenicima. Tako je završio život čovek koji je pobegao od mržnje.

Pompea

-20-

SUSEDI

Kad je trebalo da krenem u tu drevnu austrijsku univerzitetsku varoš na studije, ja sam unapred znao kuću u kojoj ću stanovati. Zahvaljujući jednom slučaju, ušao sam među retke izabrane koji su smatrani dostojnim da stanuju u kući gospođice Marijane. (Jedan lekar, Čeh, koji je došao kao fizikus u našu varoš, a koji je za sve vreme svojih studija stanovao kod gospođice Marijane, dao mi je pismenu preporuku, u kojoj su bili svi potrebni podaci o mojoj porodici i o meni.) Šezdesetogodišnja gospođica Marijana, poslednji član neke ugledne i nekad bogate oficirske porodice, živela je u udobnom stanu od četiri sobe. To je bio celi gornji sprat jedne stare jednospratne kuće koju je od ulice delila lepa bašta i dvorište sa velikim pločama tvrdog kamena. I sobe i sve sporedne prostorije bile su vrlo prostrane, pa ipak pretrpane stvarima koje su poticale iz veće gospodske kuće. U stvari, njoj i postarijoj sluškinji Lizi nije trebalo toliko prostora. Zato je gospođica Marijana izdavala jednu od te četiri sobe, koja je sa svojim predsobljem sačinjavala kao odvojen mali stan. Izdavala je sobu zato što joj je to olakšavalo da sa svojom skromnom rentom iziđe nakraj, ali još više radi toga da njih dve stare devojke ne bi bile potpuno same. Jer gospođica Marijana se, kao sve ostare gospođice, bojala razbojnika. Izdavanjem toga stana »otmenom samcu« bavila se u stvari Liza, otresita i pobožna usedelica, nešto mlađa od svoje gazdarice. Gospođica Marijana ostajala je povučena i nevidljiva u svojim sobama. A to pitanje da li će izdati stan, kako, kada, kome i pod kojim uslovima, bilo je dugo pretresano između

Pompea

-21-

dve žene. Uslovi nisu bili laki ni jednostavni. Prvo, cena je bila znatno veća nego za slične stanove u istom kraju; drugo, onaj ko je hteo da uzme stan kod gospođice Marijane morao je biti preporučen sa sigurne strane. A ceo način izdavanja, plaćanja i ophođenja bio je takav da nije ni po čemu ličio na vulgarno izdavanje studentskih stanova. Sve sam to znao unapred od lekara koji me je preporučio. Kad sam stigao, dočekan sam s nepoverenjem. Morao sam ostaviti pismo i doći sutradan. Tada sam pažljivo ispitan ja, i pregledan moj prtljag. Zatim je Liza obavestila o svemu gospođicu Marijanu. Razgovor o mojim dobrim i rđavim stranama bio je ne samo dug nego i vrlo glasan, jer je gospođica bila očigledno tvrda na ušima, tako da sam ga ja u drugoj sobi mogao uglavnom čuti. Najposle, dobre strane su pretegle; ja sam primljen i mogao sam da se uselim. U mom stanu nameštaj je osrednji i ćilimi jevtini, ali sve je uredno, parket uglačan, predmeti bez trunke prašine, zavese ubeljene, prozori oprani. U svemu je vladala ona bezdušna manastirska i sanatorijumska čistoća. Sve je u tim prostorijama bilo uredno, svetio i korisno. Ništa nije za luksuz, zadovoljstvo čula i lenstvovanje; sve je u službi reda, odmora, zdravlja i dugog, bogougodnog, sivog i šturog života. Red i čistoća pobožnog sveta bez mašte i bez ličnih prohteva. U celoj kući vladala je tišina koja je odgovarala potpuno redu i čistoći, ni tužna ni vesela tišina u kojoj se kreću ljudi koji su povazdan zauzeti sitnim poslovima svakidašnjice, ali u svojim mislima računaju samo sa večnošću onog sveta. Kao što sam već rekao, pogodba za stan i moje useljenje, sve je to svršeno sa Lizom, žustrom, mršavom i spečenom starom devojkom, iz čijeg su crvenog lica sjale zelene oči nepoverljiva i energična pogleda. Za vreme tih razgovora Liza se stalno pozivala na svoju »gospođicu«, izgovarajući njeno ime s naročitim naglaskom gotovo pobožnog respekta. »Gospođica ne voli ovo... gospođica ne dopušta to...« Na kraju, ja sam počeo da zamišljam gospođicu Marijanu kao oličenje snage, mudrosti i nepristupnog gospodstva.

Pompea

-22-

Sve se svršavalo sa Lizom, ali se novac za kiriju polagao lično gospođici Marijani. Tako sam izveden prvi put pred nju i predstavljen joj. Moje iznenađenje bilo je veliko. U prostranoj sobi sa tri prozora bilo je polumračno od teških dvostrukih zavesa, glomaznog i nagomilanog nameštaja. Pod je bio pretrpan persijskim ćilimima zagasite boje, zidovi su bili pokriveni goblenima koji su davno izgubili svežinu, slikama nemačkih slikara iz devetnaestog veka u teškim ramovima od potamnelog zlata. U uglovima su bile velike sobne palme i zeleni fikusi, ali i to sve zagasito i ukočeno, kao da je od kartona. Velika dvokrilna vrata koja vode u susednu sobu bila su širom otvorena; kroz njih se naslućivala isto tako prostrana i isto tako polumračna i nameštajem, ćilimima i slikama pretrpana prostorija. Između malog pisaćeg stola i jedne pocrnele ali sjajne bidermajerske komode stajala je sitna ženica sva u crnini. Stajala je potpuno nepomična, kao da je i sama deo ovog muzejskog nameštaja. Svetlost najbližeg prozora padala je na njeno lice. U protivnosti sa polutamom sobe i crninom haljine, koja je dopirala do pod sam podbradak i tu se završavala tankim porubom belog riša, ženino lice je bilo belo, ali nezdravom belinom zatvorenih prostorija, a njena kosa, razdeljena po sredini i brižljivo začešljana, potpuno seda. To lice i ta kosa beleli su se avetinjski, kao da je neka drevna i siva prašina napadala u toku dugih godina na nepomičnu ženu; ona je i inače ličila na voštane likove koji deci ulivaju strah, a kod odraslih ostavljaju mučan utisak uzaludne ljudske borbe sa prolaznošću. U tom sivom, bledom licu odudarale su kao dva crna kruga ženine oči bez sjaja. Gospođica mi je kazala svega nekoliko reči, izgovarajući svaku reč vrlo glasno, sporo i odvojeno, kao što govore glavi ljudi. Zatim je pokretima staroga automata uzela novac koji sam ja položio na mali stolić, potpisala priznanicu, i oprostila se sa mnom ne pruživši mi ruku i prateći me ukočenim pogledom neobičnih tamnih očiju, kod kojih se ne razaznaje zenica i ne

Pompea

-23-

vide trepavice ni obrve. Sad sam znao kako je u stanu do mene i kako izgleda gospođica Marijana, čije ime Liza izgovara sa strahom i poš-tovanjem i na čiju se volju poziva kao na najviše, neporecivo i neopozivo sudište. I otada mi je bilo dopušteno da je svakog prvog dana u mesecu u Lizinom prisustvu vidim na nekoliko minuta, da joj se poklonim i da primim potpisanu priznanicu. Zauzet poslovima i, još više, razonodama studentskog života, nisam mnogo ni mislio na gospođicu Marijanu. Ali, ako nisam imao prilike da je često viđam, mogao sam gotovo svakog dana da je čujem. Kao što sam već rekao, soba u kojoj je gospođica provodila dan bila je do moje sobe. Nekad su te dve sobe bile vezane vratima, ali sad su ta vrata bila zakovana, zatrpana dušecima i prikrivena teškim ćilimom čije su bujne i ne baš najukusnije šare ispunjavale moje vidno polje i jutrom pri buđenju i noću kad sam gasio svetlost i sklapao oči na san. Ne znam da li je bilo i da li će još biti studentskog naraštaja koji je manje i neurednije spavao, nego što je bio naraštaj kome sam ja pripadao. Paljenje električnih svetlosti bilo je za nas isto što i svitanje. Tada je počinjao naš pravi život, po kafanama, krčmama, parkovima ili studentskim sobama. Svejedno gde, tek glavno je da ne spavamo. Najteža i najbolnija stvar bio je za nas rastanak i trenutak kada se polazi kući na spavanje. I kad bismo već krenuli kućama, mi smo još uvek po nekoliko puta pratili jedan drugog, često do zore. I ja sam spadao među te studente koji su imali odvratnost prema noćnom spavanju i nezdravu, neobjašnjivu potrebu za bdenjem. I razumljivo je da sam ostajao do pred podne u postelji. Ali već druge nedelje Liza mi je izjavila odlučno da gospođica smatra da moj način života ne valja ništa i da u svakom slučaju ne može dopustiti da se u njenoj kući sobe nameštaju tek u podne umesto već ujutru, kao što radi ceo razuman i pristojan svet. Ni sam ne znam kako ni zašto, ja sam se pokorio volji nevidljive gospođice Marijane. I dalje sam dolazio pred zoru, spavao svega tri-četiri sata, a u osam sati ustajao i izlazio iz kuće. Naravno da sam zbog toga morao da odspavam po dva-tri sata posle ručka. Samo, ni to nije išlo bez teškoća. Oko tri posle

Pompea

-24-

podne počinjao je gotovo svakog dana u susednoj sobi glasan razgovor između gospođice Marijane i nekog očigledno starijeg i vrlo razgovornog čoveka. Njegov glas bio je hrapav i mukao, ali jak i prodiran. Zbog ženine gluvoće čovek je govorio još povišenim glasom, izgovarajući reč po reč i često ih ponav-ljajući. - Draga Marijano, ne možeš zamisliti, zamisliti ne možeš, kakvo je gadno vreme napolju; pogano vreme, kažem ti. - Je li hladno? - Ali, nesreća od vremena, kad ti kažem. Tim rečima budio bi me obično gost gospođice Marijane iz mog poslepodnevnog sna. One su sporo i grubo prodirale u moju bunovnu svest, u kojoj su još odjekivale pojedine rečenice noćašnje studentske diskusije o najkrupnijim stvarima u svetu i najvećim vrednostima života. Ma koliko da sam bio umoran i sanjiv, nije se moglo više ni pomisliti na spavanje. Bio sam osuđen da kroz mučan polusan slušam razgovor koji je u susednoj sobi vodilo ovo dvoje starih ljudi, bez i najmanjeg zazora i obzira, ne pomišljajući da bi mogli kome da smetaju, ne pitajući se da li ih ko sluša i šta misli o njihovim razgovorima. Ti razgovori kretali su se u najnižim oblastima svakidašnjice. Najčešće je bila reč o vremenu, o zdravlju i bolestima, o zajedničkim poznanicima, koji su uvek nazivani po imenu, pa o kursevima hartija od vrednosti, o cenama na pijaci i vestima iz novina uopšte. Stari gospodin promuklog glasa doneo bi obično čitavu hrpu novosti, sve iz tih nižih regiona života, i istresao ih pred staricu, koja bi samo s vremena na vreme upadala u reči zapitkivala svojim reskim glasom beznadežno gluvih ljudi. - Danas sam sreo Agatu - počinje čovek, ali ga žena prekida. - Koga? Agatu? Šta hoće ona? - Ništa neće. Ima žuticu. - To je i bila njena farba - viče gospođica Marijana. - Ali boluje od žu-ti-ce! Razumeš? A on leži kod kuće; ima išijas, sav je uzet, kaže. - To je on oduvek imao. Starac gunđa i prelazi na drugu vest: akcije društva »Montana«

Pompea

-25-

pale su opet osetno. Žena to prima s ogorčenim kliktanjem. - Dokle će tako? Ja više ništa ne razumem. - Ja razumem sve - kaže gorko starac više za sebe, jer žena teško da ga čuje. - Svet je već odavno krenuo naopakim putem. Sve je pošlo nizbrdo i tako ide, srlja i prolazi. - Ko dolazi? - Niko ne dolazi. Sve je krenulo naopako, kažem. - Pa šta da se radi? - Ništa. Čekati treba. Najveća bi ludost bila sada prodavati, jer to Jevreji i hoće, da ovom besom nateraju sve u paniku, tako da pošten svet odbaci akcije koje će oni onda pokupovati budzašto. Posle vrlo kratkog ćutanja dolazi razgovor o onome što donose jutrošnje novine. I to uvek o sitnim vestima sa pos- lednjih strana, koje se odnose na svakodnevni, materijalni život čovekov: o cenama plemenitih metala, o berzi, o novom leku protiv raka, koji je pronašao neki nemački profesor, o platama i nadnicama, o štetnosti duvana za ljudski organizam, o značaju životinjskih otpadaka, perja, dlake i kostiju u privredi zemlje. Povodom svake pojedine od tih vesti razvije se duža ili kraća raspra. Glavnu reč vodi starčev glas, a žena učestvuje samo kratkim pitanjima i odmerenim uzvicima čuđenja ili odobravanja. To služi starcu kao podloga za njegova duga i glasna razmatranja. Svakog dana on povodom neke takve vesti održi čitav govor, u kom se uvek osuđuju ljudi i njihove mane, a hvali on sam i njegova pronicljivost i dalekovidnost. Probuđen, ja sam morao da ga slušam po pola sata, nekad i ceo sat, sve dok ne dođe vreme užini. Tada se začuje Lizin glas, zveckanje porculana i kašičica, služi se kafa ili čaj, valjda. Posle toga razgovor malaksava i biva blaži. Tako svakog dana. I svakog dana je predmet njegovog razgovora drugi, ali negodovanje isto, isti oštri, ironični sudovi o ljudima i ustanovama, isto hvaljenje svojih sopstvenih shvatanja i sposobnosti. Predmet je sporedan i slučajan, ali prezir prema svetu i poštovanje prema sebi stalni su i nepromenljivi. Brzo sam se privikao na to i počeo sa izvesnom

Pompea

-26-

radoznalošću da slušam starčev ljutiti i oholi glas, koji se dizao do gromke vike i koji se približavao i udaljavao, jer je čovek pri govoru očigledno hodao po sobi. - Vidiš, molim te, - otpočne starac glasno, kako se govori sa gluvima - vidiš da u San-Francisku izvade godišnje preko osamnaest miliona dolara iz starih krpa, kutija od konzervi, i kostiju. To je pametan i praktičan svet. A ja sam još pre dvadeset i dve godine, to je bilo 1891, izradio plan »O iskorišćavanju gradskih smetlišta i drugih otpadaka«. I niko u ovoj zaostaloj, prokletoj varoši nije hteo ni da pročita moj plan ni da me posluša. Predsednik opštine je tada bio neki magarac, kao što je i ovaj sadašnji. Da uzmemo samo najskromnije uspehe u obzir, otada pa do danas naša je opština mogla podići čitavu jednu gradsku četvrt novcem koji bi bio dobiven na osnovu mog plana. Ali ne, ništa se ne može postići sa ovim socijalističkim praznoglavcima što sede u opštini. I ništa tu ne pomažu ni najbolji planovi ni najrazumniji predlozi. Niko se ne osvrće na to. A ja sam, eto, na dvadeset i dve godine pre Amerikanaca shvatio važnost ovoga pitanja. Proniknuo sam i ovde u suštinu stvari kao i u tolikim drugim problemima. Sagledao sam jasno ono što drugi ne vide, što većina i ne sluti i što ni danas nije sposobna da shvati i primi. Ali šta to vredi? Među konjima i magarcima, među kojima živim, ne vredi ništa. Tako su propali, jedan po jedan, svi moji najbolji planovi, najkrupnije zamisli i najkorisniji predlozi. Ti se sećaš kad sam ja 1895. tebi, u ovoj istoj sobi, izlagao plan o eksploataciji vodenih snaga u okolini naše varoši. Mora da se sećaš!? - Sećam se, sećam se - viče žena automatski. - E vidiš, otada je prošlo više od osamnaest godina. Na tim istim načelima Švajcarska i Italija ostvarile su elektrifikaciju svojih železnica, a naši tramvaji i dan-danas idu pomoću struje koja se proizvodi ugljem. Skupi i teški ugalj umesto besplatne i jednostavne vodene snage. Pa i u pitanju uglja, kad se već kod uglja ostalo, ja sam imao plan koji sam pre petnaest godina (jeste, to je bilo 1897. ili 1898) ovde toliko puta izlagao. Plan: da se pojevtine i uproste nabavke i dovoz uglja. Ti se sećaš? - Sećam se, sećam.

Pompea

-27-

- Ali šta vredi govoriti magarcima koji nisu sposobni ni za jednu pametnu ideju, ali su sposobni da uguše svaku zamisao koja nikne u glavama pametnijim nego što su njihove. Drugog dana je govor o novim metodama lečenja tuberkuloze, koje se primenjuju negde u Rusiji, kao što pišu novine. - Ti se sećaš da sam ja još 1898. govorio da naši lekari ubijaju svoje pacijente šaljući ih na Jug i na more, ili kljukajući ih medikamentima! Izradio sam bio plan »O radnoj koloniji slabunjave dece«, koji je trebalo da predupredi razvijanje tuberkuloze i svede broj oboljenja na minimum. Ali šta vredi kad oni magarci na Univerzitetskoj klinici, u Opštoj bolnici i u opštinskom sanitetu nisu hteli ni da čuju! Danas bi naša varoš bila čuvena po tome što bi u njoj broj tuberkuloznih oboljenja bio najmanji na svetu. Moje kolonije bi bile uvedene u većini civilizovanih zemalja i svet bi me blagosiljao kao dobrotvora čovečanstva. Ali ne, protiv zaostalosti, uobraženosti i sebičnosti profesionalnih glupaka ne može ni najveći duh ništa. Ti znaš kako je to bilo? - Znam, znam - klikće starica kao papagaj. Trećeg dana se javlja pitanje štednje kao predmet starčevih strasnih monologa. - Ha, ha, ha! - smeje se dugo i sa gorčinom u glasu i nastavlja jetko: — Vidiš šta pišu jutrošnje novine. »Nedelja štednje«! »U cilju da se svi slojevi naroda, a naročito omladina, naviknu na štednju, Opštinska štedionica otvara nedelju štednje, itd., itd. ...« A kad sam ja pre dvanaest godina, to je bilo 1901, zamislio plan »O prinudnoj štednji u interesu celine i pojedinaca«, niko nije hteo da me sluša i shvati. Nisu ta gospoda tada još ni znala šta je to princip štednje. Magarci! Ti se sećaš tog mog projekta! Sećaš se da sam ga ovde izneo do pojedinosti? - Sećam se, sećam - odgovara gospođica mehaničkim glasom. Tako sam ja svako poslepodne morao da saslušam, i protiv svoje volje, razgovor ovo dvoje gluvih i ostarelih stvorenja i da upoznam po jedan ili dva projekta starog gospodina. Ma koliko

Pompea

-28-

da sam bio mlad, a mladost je redovno zabavljena sama sobom, ipak sam zaželeo da upoznam i lik govornika iz druge sobe. Kad već moram da ga slušam, prirodno je da sam hteo i da ga vidim. To nije bilo teško. Moj prozor bio je nad samom kapijom i ja sam već posle nekoliko dana mogao da sačekam gosta gospođice Marijane i da ga, neprimećen, vidim kako dolazi ili kako odlazi. Nisam bio iznenađen njegovim izgledom. Preko lepih širokih ploča duguljastog uređenog dvorišta dolazio je i odlazio uvek u isto doba dana - dolazio u tri sata, a odlazio nešto posle šest - sitan ali kočoperan i prav starac, zakop- can i doteran, odeven po modi osamdesetih godina prošlog stoleća. Kad su dani lepi i suvi, na njemu je cm dugačak kaput sa somotom na okovratniku i oko rukava, a iz te crnine vire bele okrugle manšete i isto tako bela, kruta i visoka kragna. Na nogama crne uske cipele na dugmeta, a na glavi cm šešir uska oboda, davno zastarela oblika. Kad je vreme kišovito ili snežno, starac je u lovačkom odelu. Na njemu je zagasitozelena pelerina i odelo od sivog »lodna« sa dugmetima od jelenskog roga, sa istim takvim šeširom na kome je zelena vrpca, a pozadi kratka perjanica od veprove dlake. Na dugim pantalonama zeleni lampasi. Na nogama teške mrke cipele. U jednoj ruci uvek štap, a u drugoj rukavice. Crn štap sa srebrnom drškom ili smeđ sa jelenskim rogom, žute rukavice od svinjske kože ili sive od jelenske, već prema tome da li je na njemu crno odelo ili sivo, lovačko. Njegovo lice je usko i sitno, nos velik i povijan, oči suviše bliske i uvek oborene, brkovi potkresani i zalisci pušteni nisko. Potpuno je sed, sav nekako siv, kao da je, sedeći dugo pored gospođice Marijane, i po njemu popadala ona ista siva prašina beznadnog i smrtonosnog vremena. Išao je odlučnim korakom, i celim izgledom i držanjem odavao besprekomo odevenog austrijskog gospodina po modi prošlog stoleća. Iz razgovora sa Lizom doznao sam u isto vreme da je besednik iz susedne sobe baron. Ali to je bilo sve što sam mogao da doznam, jer je stara devojka bila isto tako tvrda na recima kao

Pompea

-29-

što je bila štedljiva u svemu ostalom i usukana i stegnuta u celom svom biću. Slušajući i protiv svoje volje neobične staračke razgovore, ja sam se uzalud pitao šta li su ovo dvoje ljudi jedno drugom. Ostareli ljubavnici? Bliski rođaci? Prijatelji iz detinjstva? U svojoj mladalačkoj neiskusnosti i slabom poznavanju sveta, ja nisam umeo ni približno da odredim prirodu njihovih odnosa ili stepen srodstva. Uostalom, čim bi prestao poslepodnevni razgovor ostarelog para iz druge sobe, ja sam zaboravljao na njih, sav obuzet maštanjima i mislima svoga novog studentskog života, da ih se setim tek sutra posle podne, kad me opet probudi promukli monolog baronov iz susedne sobe. Najposle, ja sam se na to buđenje i te razgovore navikao kao što se čovek navikne na monotone i stalne prirodne pojave. Kad me trgne iz sna starački glas, ja protrljam oči, osluhnem nekoliko prvih rečenica iz baronove tirade koja je toga dana na redu, i slušajući tako njegova hvalisanja o nekom velikom i neshvaćenom njegovom planu i staričina mehanička, ptičja uveravanja (»znam, znam«, »sećam se, sećam«) - okrenem se na drugu stranu i zaspim ponovo. A kad se probudim, moja soba je puna crvenog sjaja od sunca na zalasku i tišina je potpuna. I ja počnem da se spremam za izlazak na novu studentsku sedeljku. Tako su mi prošli jesen i zima i proleće. Došlo je leto sa kratkim, studentskim noćima, kad brzo sviće. Jednog takvog julskog dana, kad sam opet bio u velikom zaostatku sa spa-vanjem, došao sam kući odmah posle ručka. Nad celom varoši je ležala omorina od koje se teško diše i oči sklapaju same. Očekivala se oluja kao olakšanje koje nikako neće da dođe. Kiša koja se već nekoliko dana muči, obilazila je jednako oko grada i razbijala se o bregove koji ga okružuju. Zaspao sam teškim snom. Probudili su me glasovi iz susedne sobe. Samo napola probuđen, pomislio sam: koji li je od bezbrojnih baronovih planova danas na redu, osmehnuo se u sebi, i okrenuo na drugu stranu da produžim san, koji me je pritiskivao olovnim

Pompea

-30-

teretom na postelji. Padao sam pod težinom sna, pa ipak nisam mogao da ponovo zaspim. Gušila me je zapara sivog dana sa pepeljavim nebom pred oluju i teškim vazduhom bez ijednog daška. Onako bunovan i zlovljan, slušao sam glasove koji su dolazili iz susedne sobe. Činilo mi se da su ovoga puta povišeni i naročito oštri. Baron je s prezirom i podsmehom govorio o nekoj vesti koju su donele jutrošnje novine, kako su u ne znam kojem italijanskom gradu imućni građani stvorili udruženje koje ima za cilj da siromašnim a dobrim i vrednim devojkama osigura celu spremu, i tako omogući udaju. - Ha, ha, sad su se setili da i to treba uraditi. I to upravo Italijani, koji su poznati sa svoje potpune organizatorske ne-sposobnosti. Magarci! A ja sam još pre više od dvadeset go-dina, to je bilo 1892 - ti se sećaš? - dao detaljan plan o jednoj državnoj ustanovi koja bi svim udavačama iz siromašnih slojeva stanovništva osiguravala ne ovako neku glupu spremu - krpe i pelenice! - nego pravi miraz kao solidan osnov budućeg braka. Sve je bilo izrađeno: organizacija ustanove, način funkcionisanja, amortizacija. Sećaš se? Ali niko od ovih naših glupaka nije hteo ni da prouči nacrt ni da uđe u moje zamisli. Ti znaš? Do mene su dopirale baronove reči, čas reske i glasne kao da su tu pored mene izgovorene, čas prigušene i daleke, već prema tome kako se približavao ili udaljavao, u svom ljutitom hodanju po susednoj sobi. Slušao sam njegov govor, kao što se sluša šum poznatog vodopada, koji nas isto toliko uspavljuje koliko i budi. I već sam počeo da osećam slast ponovnog sna. Tada primetih da baron govori sam i da njegov monolog nije prekidan, kao obično, onim glasnim odobravanjima (»Znam, znam!«, »Sećam se, sećam!«) koja je stara gospođica ubacivala visokim grlenim glasom ptice koju su naučili da govori. To je probudilo moju pažnju i nateralo me da dalje slušam glasove iz druge sobe, umesto da ponovo zaspim. Ali u razgovoru ostarelog para kao da je nastala neka pometnja. Najpre kratak zastoj, nekoliko nerazumljivih reči, a

Pompea

-31-

zatim baronov nestrpljv i zapovednički glas: - Kako da se sad najedanput ne sećaš, kad sam ovde pred tobom izneo ceo svoj plan? To je bilo... to je moglo biti... - To nije nikad bilo. Nemoj da se mučiš i pogađaš kad je bilo. - Kako? Šta je tebi, Marijano? Kako da nije bilo? - Tako lepo, ni-je bi-lo - tvrdila je glasno i odlučno starica i produžila da govori slobodno i povezano, kao nikad dotada. - Dabome da nije bilo, kao što nije bilo ni sve ono ostalo što ti svakog dana ovde pričaš, a ja potvrđujem. Nije bilo nijednog od svih tih lepih, smelih i neshvaćenih planova. Ti to i sam znaš. I dok je govor o kanalizacijama, bolnicama i svakojakim fmansijskim, vojnim, socijalnim ustanovama - ne znam kako se sve te stvari zovu! - dok je govor o tome, mogu i da te slušam i da ti odobravam, iako znam i ja, kao što dobro znaš i ti, da tebi to tek sada na um pada i da o tome prvi put govoriš. Ali da mi ti pričaš o nekoj svojoj organizaciji koja treba da osigurava miraz udavačama koje ga nemaju! Ti! Meni! To je suviše, to neću da slušam. - Ali, Marijano, molim te! Šta to govoriš? - Govorim o onome što znam i o čemu ti ne bi trebalo da započinješ govor. - Ali, draga Marijano, o čemu sam ja to započeo, šta sam rekao? - Započeo si o onome o čemu ti nemaš prava da govoriš. Žena je govorila drvenim i povišenim glasom, kao uvek, ali nekako sabrano i odlučno, dok je baron očigledno gubio prisebnost i uzalud tražio svoj uobičajeni visoki ton bezgra-ničnog zadovoljstva samim sobom i dubokog prezira prema celom ostalom svetu. Kroz zid se osećalo, čini mi se, kako je postao zbunjen i malen. Po bednim, kratkim rečima i mo-lećivom tonu videlo se da želi samo da prebaci razgovor na drugu temu i da izbegne sukob. - Molim te, Marijano, sad govorimo o opštim stvarima, onako en general. Je li? Je li tako? - Nije, nije - vikala je žena da je soba odjekivala - nije tako!

Pompea

-32-

- Nego, kad si već pokrenuo tu stvar, ja ću tebi kazati kako je i šta je. Ovako je. Cela varoš, ja mislim i cela pokrajina, od najvišeg do najnižeg, svi znaju da si ti jedan zvrndov, jedan uobraženi glupak, neradnik i čankoliz. - Ali, Marijano, ja molim... ja moram da te opomenem. - Ćut’, zvrndove! Zvrndove! Jeste, treba da ćutiš i da se stidiš, ako možeš, ali ti se umesto toga šepuriš kao ćuran. U svetu nema primera da je neko proveo vek tako kao ti. Školu nisi hteo da učiš. Nikad ništa, ni ovoliko, korisno ni pametno nisi hteo da uradiš. Vek si proveo i ostareo u smešnom i glupom njegovanju svoje ličnosti, u brijanju, sisanju, kupanju, masiranju, doterivanju, lickanju i lečenju. Ni pismo nisi nikad predao sam na poštu, a kamoli da si šta drugo uradio u životu. A četrdeset godina, i više, ja te slušam kako nipodaštavaš ceo svet i kako se hvališ i nadimaš i lažeš sam sebe, jer drugog nikog ne možeš slagati, sa tvojim planovima koje svet neće da prihvati i ne može da razume. Pomisli kolika si ti budala kad misliš da neko može biti toliko lud da, i za trenutak samo, poveruje da ti zaista imaš nešto u glavi, da si uopšte sposoban da ma šta zamisliš i smisliš. Iz sažaljenja te slušamo godinama i godinama kako govoriš, i stidimo se zbog tvoje gluposti i drskosti i - ćutimo, a ti, tumačeći pogrešno naše ćutanje, bivaš sve gluplji i sve drskiji. I sad je došlo dotle da ti meni govoriš o tvojim genijalnim planovima koji imaju za cilj da udome sirote devojke i usreće čovečanstvo, ti koji si moj miraz pojeo i prokockao i pro... - Marijano, zaboga... - Ćut’, zvrndove, sad ja govorim! Ti znaš najbolje kako si nas sve iskoristio, iscedio, i staro i mlado, i najbliže i najdalje u porodici; ti znaš šta je bilo sa mnom. Ti misliš ako ja tome nikad ne govorim i ako živim ovako usamljena, gluva, stara i ružna, odvojena od sveta, da sam zato potpuno lišena i osećanja dostojanstva i poslednje iskre razuma u glavi. Jer ti se toliko zaboravljaš i toliko si zaluđen osećanjem sopstvene veličine, da misliš da je ceo svet samo postolje za tvoju božanstvenu priliku, da su tuđe sudbine, imanja i ličnosti samo hrana za nenasite apetite tvoje uzvišene i neprikosnovene

Pompea

-33-

ličnosti. A u stvari, ti si parazit, kriminalan bedan parazit, bez duše, bez pameti, bez obraza... - Marijano... - Bez stida, bez osećanja, bez... bez granica i bez - leka. Ah! Tu se ženin glas prelomi. Čuli su se koraci i neko šuškanje. Baron je nastojao da je odvede u drugu sobu i umiri. Izgleda da mu je to i pošlo za rukom, jer odmah nastade potpuna tišina u sobi do moje. Bio sam iznenađen i uzbuđen onim što sam čuo, i potpuno rasanjen. U sobi je vladala zapara, razdražljiva i teška. Napolju se naslućivalo potamnelo nebo, puno olujnih, uzvitlanih oblaka i kiše koja se odavno sprema. Nekoliko dana, u susednoj sobi vladala je potpuna tišina. Gospođica Marijana se zadržavala očigledno u svojoj spavaćoj sobi. Da li je bolovala i ležala? Ne znam. Na Lizinom nepomičnom licu nije se moglo ništa razabrati. Nisam viđao ni barona da dolazi. Prvo uzbuđenje od neobične scene, kojoj sam nehotice prisustvovao, brzo je popustilo i izgubilo se pod mnogobrojnim i raznolikim utiscima mojih noćnih izlazaka. Privikao sam se na tišinu koja je sada vladala u sobi do moje, kao što sam se bio privikao i na staračke razgovore. Ali tišina je trajala svega pet-šest dana. Jedno poslepodne, tek sam bio z#avezao u prvi san, kad me probudi govor iz susedne sobe. Glasno i svečano, kao i uvek ranije, baron je vikao: - Dobar dan, draga Marijano, dobar dan! Istim onim ptičjim, mehaničkim glasom gospođica Marijana je pitala kako je napolju, i sa istom važnošću baron je odgovarao da je bolje i ne pitati, jer je vrućina nezapamćena, ubistvena. Zatim se, kao i uvek ranije, čulo nervozno prelistavanje i šuškanje listovima novina, pa prepričavanje i tumačenje jutrošnjih vesti iz varoši i sveta. Najpre bojažljiv i oprezan, a zatim sve jači i samopouzdaniji, dizao se baronov glas. - Nije to ništa ni originalno ni novo. Ti se sećaš da sam ja, još 1901... - Sećam se, sećam.

Pompea

-34-

-I znaš kako sam bio izradio plan, sve do pojedinosti...

- Znam, znam.

- Ja sam ih slušao, u svom mladićkom nerazumevanju, i čekao još samo da im Liza donese užinu pa da ponovo zaspim.

Pompea

-35-

PRIČA O VEZIROVOM SLONU

Bosanske kasabe i varoši pune su priča. U tim ponajčešće izmišljenim pričama krije se, pod vidom neverovatnih događaja i maskom često izmišljenih imena, stvarna i nepriznavana istorija toga kraja, živih ljudi i davno pomrlih naraštaja. To su one orijentalne laži za koje turska poslovica veli da su »istinitije od svake istine«. Te priče žive čudnim, skrivenim životom. U tome one liče na bosansku pastrmku. Ima u bosanskim rečicama i potocima jedna naročita vrsta pastrmke, ne velika, posve crna po leđima, sa dve-tri krupne crvene pege. To je neobično proždrljiva, ali i neobično lukava i brza riba, koja leti kao obnevidela na udicu u veštoj ruci, ali je nedostižna, čak i nevidljiva za onoga ko nije vešt tim vodama i toj vrsti ribe. Takav čovek može, sa udicom u ruci, vazdan gaziti kamenjar oko rečice pa da ništa ne ulovi, čak i da ne vidi drugo do s vremena na vreme crnu i munjevitu brzu prugu kako preseca vodu od jednog kamena do drugog, a liči na svašta pre nego na ribu. Sa tim pričama je slična stvar. Možete da živite mesecima u nekoj bosanskoj kasabi pa da ne čujete nijednu od njih pravo i potpuno, a može vam se desiti da slučajno zanoćite negde i da vam za jedno veče, ispričaju i tri i četiri takve priče, i to od onih posve neverovatnih koje najviše kazuju o mestu i ljudima. Travničani, najmudriji ljudi u Bosni, najviše takvih priča znaju, samo ih retko kad pričaju strancima, isto kao što bogati ljudi najteže daju paru iz ruke. Ali zato svaka njihova priča vredi za tri druge; naravno, po njihovoj proceni. Takva je priča o filu, vezirovom slonu.

Pompea

-36-

I Kad je smenjen dotadanji vezir Mehmed Ruždi-paša, Travničani su se zabrinuli, i ne bez razloga. To je bio čovek veseljak, lakomislen, bezbrižan i aljkav u poslovima, ali tako dobar da ni Travnik ni Bosna nisu osećali njegovo prisustvo. Pronicljiviji i pametniji ljudi bili su brižni odavno, jer su predviđali da to neće dugo moći trajati. A sad su se zabrinuli, i to dvostruko: i zbog ovoga dobrog koji odlazi i zbog novog, nepoznatog, koji treba da ga zameni. I odmah su stali da se raspituju o tome koji treba da dođe. Mnogi su se stranci čudili što Travničani toliko raspituju 0 svakom novom veziru, čim čuju za njegovo postavljenje, i podsmevali im se zbog toga, pripisujući to njihovom ljubopitstvu i njihovoj uobraženosti i navici da se mešaju u krupne državne stvari. Međutim, nisu bili u pravu. (Podsmevači su uopšte retko u pravu.) Nisu ni radoznalost ni gordost nagonile Travničane da toliko raspituju o svakom novom veziru i njegovim najsitnijim fizičkim i moralnim osobinama i navikama, nego dugo iskustvo i velika nužda. U nizu tolikih vezira bilo ih je svakojakih: i mudrih i čovečnih, i nemarnih i ravnodušnih, i smešnih i poročnih, ali i tako teških i opakih da o njima i sama priča prećutkuje najgore i najglavnije, kao što narod, iz sujevemog straha, ne voli da pominje bolest i zle stvari po imenu. Svaki takav vezir bio je težak celoj zemlji, ali ipak najteži Travniku, jer svuda po Bosni on je vladao tuđom rukom, a ovde je bio lično sa svojom nepoznatom ćudi, sa svojom pratnjom i poslugom. Raspitivali su Travničani levo i desno, trošili i častili, samo da bi štogod saznali o čoveku koji im dolazi kao vezir. Dešavalo se da su plaćali tobože obaveštene ljude, pa tek posle uviđali da su sve to varalice i lažovi. Ali oni nisu čak ni taj novac smatrali potpuno bačenim, jer i ono što se za nekog čoveka može slagati, i to ponekad dosta kazuje o njemu. Iskusni i oštroumni kakvi su, Travničani su iz tih laži mogli često da izvuku zrno istine, za koje ni sam varalica nije znao da se nalazi među njegovim lažima. Ako ništa drugo, laž im je služila kao polazna tačka,

Pompea

-37-

koju su posle, kad bi saznali istinu, lako odbacivali. Stari Travničani ne kažu uzalud da u Bosni imaju tri grada u kojima su ljudi mudri. I odmah dodaju da je jedan od njih, i to najmudriji, Travnik. Samo, obično zaborave da kažu koja su druga dva grada Tako su oni uspeli i ovoga puta da o novom veziru još pre njegovog dolaska saznaju dosta podataka. Novi vezir zvao se Seid Ali Dželaludin-paša. Bio je rodom iz Jedrena, školovan čovek, ali kad je sve škole svršio i kad je trebalo da postane imam u sirotinjskom reonu Jedrena, odjednom je sve napustio, otišao u Stambol i ušao u vojnu administraciju. Tu se istakao hvatajući vešto kradljivce i nepoštene liferante, i kažnjavajući ih strogim i nemilosrdnim kaznama. Pričalo se da je jednom prilikom uhvatio nekog Jevrejina, koji je liferovao katran za vojno brodogradilište, da prodaje suviše židak i neupotrebljiv katran i da je, pošto je proverio stvar i dobio stručno mišljenje dvojice intendantskih oficira, naredio da Jevrejina udave u njegovom sopstvenom katranu. U stvari nije bilo tako. Jevrejin je uhvaćen u prevari i pozvan pred komisiju koja je imala na licu mesta da ispita vrednost katrana. Jevrejin je živo optrčavao drveni basen sa katranom, dokazujući neosnovanost optužbe, a Dželaludin-efendija ga je samo posmatrao svojim nepomičnim pogledom. U nemogućnosti da se skloni od toga pogleda ni da odvoji oči od njega, ne znajući više šta govori i ne gledajući gde staje, nesrećni liferant se okliznuo, pao u basen i tako brzo potonuo u njemu da je to bio najbolji dokaz da je katran zaista suviše židak. To je bilo u stvari, ali Dželaludin-efendija nije imao ništa protiv onih koji su širili onu prvu fantastičnu i strašnu verziju toga događaja, kao i tolike druge priče i strahote o njegovoj strogosti. On je dobro računao da će se tako pročuti kao »čovek jake ruke« i skrenuti na sebe pažnju velikog vezira. I nije se prevario.

Pompea

-38-

Zdravi i razboriti ljudi koji su radili sa njim u vojsci uvideli su brzo da Dželaludin-efendiji nije u stvari mnogo stalo ni do neke pravde ni do nepovredivosti državne blagajne, nego da on sve što čini, čini po neodoljivom nagonu i urođenoj potrebi da sudi, kažnjava, muči i ubija, a zakon i državni interes mu služe kao zaklon i dobrodošao povod. Znao je to verovatno i veliki vezir, ali ustanovama i vlastima koje dotrajavaju i ne nalaze u sebi zdravih snaga ni sredstava za borbu i odbranu, potrebni su upravo takvi ljudi. Tako je počeo Dželaludinov uspon, a dalje je sve išlo samo od sebe, po potrebama slabe i prestarele države i društva koje propada, i po nagonima koje je on doneo sa sobom na svet. Vrhunac toga uspona predstavljalo je njegovo naimenovanje za vezira u Bitolju. Tu su se bile osilile nekolike begovske porodice, koje su upravljale potpuno nezavisno, svaka na svom imanju, ratujući među sobom i ne priznavajući nikoga nad sobom. U Bitolju je Dželaludin-paša, kako izgleda, svršio posao na zadovoljstvo svoga naredbodavca, a posle godinu dana određen je za vezira na Bosnu, gdje je dotrajali i pregaženi begovat odavno izgubio i snagu da vlada i sposobnost da sluša. Tu gordu i buntovnu a štetnu nemoćnu kastu trebalo je srubiti i pokoriti. Dželaludin-paša je bio određen da to izvrši. »Ide na vas oštra sablja u brzoj i nemilosrdnoj ruci«, poručivao je travničkim begovima njihov prijatelj i izveštač iz Carigrada. I dalje im je pisao o tom kako je Dželaludin-paša postupio sa bitoljskim begovima i prvacima. Čim je stigao u Bitolj, pozvao je prvake sebi i naredio im da svaki useče po hrastov kolac od najmanje tri aršina dužine i da ga donese u Konak, a da svaki na svom kocu napiše svoje ime. Kao omađijani, prvaci su poslušali i izvršili to ponižavajuće naređenje. Jedan jedini nije poslušao, rešen pre da se odmetne sa nekoliko svojih ljudi u šumu nego da izvrši takvu sramotnu stvar, ali su ga vezirovi ljudi sasekli na komade, pre nego što je iko od njegovih saplemenika mogao da mu pritekne u pomoć.

Pompea

-39-

Zatim je paša dao da se to kolje pobije u zemlju u njegovom dvorištu, kao neka mala šumica. Sakupio je još jednom sve prvake u svom dvorištu i rekao im da sada svaki od njih zna »svoje mesto« i da će ih u slučaju ma i najmanjeg otpora u pašaluku sve ispeti na ovo kolje, poredano po azbučnom redu. Travničani su i verovali i nisu, jer su u poslednjih tridesetak godina mnogo takvih crnih i čudnih izveštaja primili i još crnjih i čudnijih stvari videli, tako da su i najjače reči izgubile za njih jasnost i snagu ubedljivosti. Čekali su da svojim očima vide i da se sami uvere. I najposle, došao je i taj dan. U načinu na koji je novi vezir stigao nije bilo ničeg naročitog što bi opravdalo ta pričanja. Drugi su »strašni« veziri ulazili u grad bučno i svečano, sa namerom da već svojim ulaskom uteraju ljudima strah u kosti, a on je stigao neprimećen, noću, i prosto jednog februarskog jutra osvanuo u Travniku. Tako su svi znali da je tu, a niko ga još nije video. A kad je vezir primio »prve ljude«, i kad su ga videli i čuli, to je za većinu bilo novo iznenađenje. Vezir je bio još mlad čovek, nekako između trideset pete i četrdesete godine, riđ i bele kože, sitne glave na dugačkom i mršavom telu. Lice obrijano, oblo i nekako detinjsko, sa jedva primetnim riđim brčićima i sa pravilnim odblescima svetlosti na zaobljenim jagodicama, kao u porculanske lutke. A u tom licu bele kože i svetle dlake dva smeđa, gotovo crna i malo nejednaka oka. U razgovoru, te oči često prikrivaju duge, potpuno svetle i pomalo rumenkaste trepavke, što celom licu daje čudan, ukočen i lako nasmejan izraz, ali čim se trepavke podignu, vidi se jasno po tim mrkim očima da je to varka i da na tom licu nema traga od osmejka. Padaju u oči bleda malena usta (usta lutke), koja se slabo otvaraju pri govoru, i gornja usna što se nikad ne podiže i ne miče, ali iza nje se ponečem naslućuju kvarni i kmjavi zubi. Kad su se posle te prve posete begovi sastali da izmenjaju mišljenja i utiske, većina je bila sklona da blaže sudi o tom nesuđenom imamu, potcenjujući ga i nalazeći da su vesti o njemu bile veće od njega. Većina, ali ne svi. Bilo je tu i nekoliko

Pompea

-40-

iskusnijih i pronicljivijih ljudi, »dobrih poznavalaca vremena«, koji su ćutali i gledali preda se, ne usuđujući se ni sami pred sobom da izvedu pun i konačan sud o veziru, ali sa osećanjem da je među njih ušao neobičan čovek i krvnik naročite i opake vrste. Početkom februara meseca stigao je Dželaludin-paša u Travnik, a u drugoj polovini marta izvršen je pokolj begova i prvaka. Dželaludin je, po carskom fermanu, pozvao sve bosanske viđene begove i sve ajane i kapetane gradova na važan do-govor u Travnik. Trebalo je da ih dođe ravno četrdeset. Trinaestorica se nisu odazvala; jedni od njih što su bili mudri i naslutili zlo, drugi po tradicionalnoj porodičnoj gordosti, koja je ovoga puta vredela koliko i mudrost. Od onih dvadeset i sedam pogubljeno je sedamnaest odmah tu u dvorištu Konaka, a desetorica su već sutradan, svi na jednom lancu, svaki sa železnom alkom oko vrata, otpremljeni u Stambol. Nema svedoka i nikad se neće moći znati kako je bilo mogućno namamiti tako iskusne i ugledne ljude u takvu klopku i poklati ih usred Travnika, kao ovce, bez glasa i otpora. Taj pokolj begova i prvaka, izvršen sračunato i hladnokrvno u dvorištu Konaka, na vezirove oči, bez obzira, bez ikakvog poštovanja forme, kako nikad dotad nijedan vezir nije vršio ubistva, izgledao je u očima sveta kao ružan san i zla mađija. Od toga dana svi su Travničani bili o Dželaludin-paši, koga je narod prozvao Dželalija, istog mišljenja, stvar koja se inače retko dešavala. Dosad, oni su za svakog zlog vezira (pa i za mnogoga koji nije ni bio tako zao) govorili da je najgori, ali za ovog sadašnjeg nisu više govorili ništa, jer od onog najgoreg pa do ovog Dželalije bio je dug i strašan put, a na tom putu ljudi su od straha gubili govor i pamćenje i sposobnost da upoređuju i da nađu reč koja bi mogla označiti šta je, ko je i kakav je Dželalija. April mesec prošao je u studenoj zaprepašćenosti i nemom očekivanju šta će biti, ako posle ovoga može još nešto da bude. Tada je, u prvim danima meseca maja, vezir - nabavio slona.

Pompea

-41-

Kad se ljudi u Turskoj ispnu do visokih položaja i dokopaju vlasti i sredstava, često se kod njih javi i pojača zanimanje za neobične životinje. Nešto kao lovačka strast, ali izopačena lovačka strast koja izbegava pokret i napor. Tako je i do sada bivalo da pojedini veziri dovedu poneku životinju koju ovdašnji svet nije nikada video: majmuna, papagaja, angorsku mačku. Jedan je nabavio i mladog pantera, ali za tu tigrovsku rasu nije, izgleda, ova travnička klima bila podesna. Posle prvih ispada i pokušaja da pokaže svoju krvožednu prirodu, zverka je prestala da raste. Doduše, vezirovi dokoni ljudi zalivali su je obično žestokom rakijom i davali joj kolačiće od esrara i afiona. S vremenom, panter je pogubio zube, dlaka mu je izgubila sjaj i linjala se kao u nezdrava marvinčeta. Ugojen, nedorastao, on je ležao u avliji, slobodan i bezopasan, žmirkao na suncu, dok su ga petlovi kljucali i nestašna štenad nepristojno opkoračavala. A iduće zime uginuo je panter prirodnom i neslavnom smrću običnog travničkog mačka. Da, i ranije su veziri, kao neobični, strogi i teški ljudi, dovodili čudne životinje, ali ako je po neobičnosti i strogosti, ovaj Dželalija bi morao da drži čitava krda najstrašnijeg zverinja, kakvo se samo na slikama viđa ili u pričama priča. I zato se Travničani nisu mnogo iznenadili čak ni kad su čuli da veziru dolazi slon, ovde dotle neviđena životinja. To je bio afrički slon, još nedorastao, mlad i bujan; bile su mu tek dve godine. Pre slona stigla je u Travnik priča o njemu. Sve se odnekud saznavalo: kako je putovao, kako je čuvan i negovan od pratnje, i kako je dočekivan, prevožen i hranjen od naroda i vlasti. I već su ga prozvali »fil«, što na turskom jeziku znači slon. A fil je putovao sporo i teško, iako je bio još mladunče, ne veće od dobrog bosanskog vola. Ta ćudljiva slonovska beba stvarala je svojim pratiocima stotine teškoća. Čas fil nije hteo da jede i prosto bi legao na travu, zaklopio oči i stao da štuca i podriguje, tako da bi pratnja premrla od straha da mu štogod

Pompea

-42-

ne bude i od pomisli na vezira, a onda bi lukavo otvorio jedno oko, pogledao oko sebe, digao se i vitlajući kratkim repom počeo da trči tako da su ga momci jedva stizali i obuzdavali. Čas opet nije hteo da ide. Vukli su ga, nagovarali na svim jezicima, tepali mu i obazrivo ga psovali, poneki bi ga i bocnuo, kriomice od drugih, u mekotu ispod repa, ali sve je bilo uzalud. Morali su da ga napola nose, da prežu volove koje su uzimali od seljaka i da ga voze na naročitim, niskim kolima koja su zvali »tehtervan«. Niko njegovim ćudima nije mogao kraja uhvatiti. »K’o ... kad je vezirsko!«) I ljudi od bosanske posluge samo su stezali zube da im ne izleti reč i da ne kažu javno šta u tom trenutku misle 0 svima slonovima i vezirima ovoga sveta, i proklinjali čas kad im je palo u deo da prate i vode ono što Bosna nikad nije videla. Uopšte, svi su iz pratnje, od najvišeg do najnižeg, brižni i zlovoljni; svi oni strepe od pomisli šta ih čeka ako ne izvrše tačno zadatak; neko zadovoljstvo nalaze samo u zabuni i strahu koji i sami šire svuda gde prođu, i neku naknadu u pljački koju mogu slobodno da vrše u ime vezirovog mezimčeta, fila. Nije mnogo drugačije bilo ni sa varošima i selima kroz koja su prolazili. Kad bi se u nekoj bosanskoj kasabi koja leži pored glavnog druma pomolila povorka sa slonom, deca bi sa smehom i veselim dozivanjem istrčala pred nju. Stariji bi se iskupili na trgu da vide čudo neviđeno, ali kad bi ugledali mrke sejmene i čuli ime Dželaludin-vezira svi glasovi bi umukli, sva bi se lica sledila, i svak bi tražio najkraći put do svoje kuće, trudeći se da i sam sebe uveri da nigde nije bio i ništa nije video. Oficiri, činovnici, muhtari, zaptije, koji po dužnosti nisu mogli drugačije, izlazili su sa strahom i poštovanjem pred nepoznatu vezirovu životinju i, ne usuđujući se da mnogo raspituju, nabavljali su od naroda bezobzirno i brzo sve što se od njih tražilo. Oni su, u većini, prilazili ne samo pratnji nego i mladom slonu sa udvorič- kim osmehom na licu, gledali ljubazno dotle neviđenu životinju i, ne znajući

Pompea

-43-

šta da joj kažu, gladili bradu i šaputali, ah tako da pratioci čuju: - Mašalah, mašalah! Ne budi mu uroka! A u sebi su strepeli da se slonu ne desi štogod dok je tu, na području njihove vlasti, i nestrpljivo očekivali čas kad će sva ta vezirova tevabija, zajedno sa čudovištem, krenuti dalje i preći u susednu nahiju, pod tuđu nadležnost. I kad bi povorka zaista napustila njihov grad, oni bi odahnuli onim muklim uzdahom olakšanja i dugo gomilane odvratnosti i mržnje na sve, uzdahom kojim činovnici i »carski ljudi« umeju ponekad da uzdahnu, ali tako da ih ne čuje ni crna zemlja a kamoli živ čovek, pa ma bio i najbliži. Pa i narod, onaj sitni svet koji ništa nije i ništa nema, nije smeo da govori javno i glasno o onome što je video. Tek iza dobro zatvorenih vrata oni su se podsmevali slonu i rugali trošku i pažnji kojom se, kao neka svetinja, prevozi životinja zloglasnog vezira. Jedino su deca, zaboravljajući sve opomene i svaki obzir, govorila glasno, kladila se i prepirala o dužini slonove surle, o debljini njegovih nogu i veličini ušiju. Na igralištima, na kojima je tek nicala trava, deca su se igrala fila i njegove pratnje. Neumoljiva, nepodmitljiva, neustrašljiva i svevideća deca! Jedno od njih je fil; ono ide na četiri noge, maše glavom na kojoj treba zamisliti surlu i velike oborene uši. Drugi predstavljaju pratnju, nabusite i drske sluge i sejmene. A jedan od dečaka predstavljao bi muteselima i sa mnogo istinske bojazni i lažne ljubaznosti prilazio tobožnjem slonu i, gladeći bradu, šaputao: - Mašalah! Mašalah! Lijepa hajvana! Ja, ja, božje davanje! A glumio je tako dobro da su se sva deca grohotom sme- jala, pa čak i onaj koji igra fila. Kad je fil sa pratnjom stigao do Sarajeva, za njega je važilo osveštano pravilo koje važi za vezire same: da na svom putu za Travnik ne svraćaju u grad, nego da noćivaju na Gorici i to najviše dve noći, a za to vreme im grad Sarajevo obavezno šalje što im je potrebno: hranu i piće, sveće i ogrev. Pratnja sa filom zanoćila je na Gorici. Niko od sarajevskih »prvih ljudi« nije

Pompea

-44-

pokazao ni najmanje interesovanje za stranu životinju. (Mnoge njihove porodice bile su ucveljene nedavnim vezirovim pokoljem.) Prkosni i bogati sarajevski građani, koji su zazirali od vezira i svega što je sa njima u vezi, poslali su samo momka i upitali kolika je pratnja da bi joj mogli poslati što je potrebno. Za slona ništa, jer su govorili ovako: »Znamo šta jede filov vezir, ali ne znamo čim se hrani vezirov fil, a da mu znamo narav, poslali bismo što treba.« Tako je fil, od varoši do varoši, prošao pola Bosne bez veće nezgode i najposle stigao u Travnik. Po filovom ulasku u varoš moglo se najbolje videti kako svet gleda na vezira i na sve što je njegovo. Jedni su okretali leđa i pravili se da ništa ne znaju i ništa ne primećuju, drugi su se kolebali između straha i ljubopitstva, treći su se domišljali kako da ukažu pažnju vezirovom slonu a da to bude zapaženo i zabeleženo gde treba. I najposle, bilo je mnogo sirotinje kojoj nije ni do vezira ni do slonova, i koja je sve to, kao i svaku stvar na svetu, posmatrala sa jedne jedine tačke: kako bi čovek mogao nabaviti, bar jednom u životu i bar za kratko vreme, sve što je potrebno njemu i njegovima. U stvari, i oni najrevnosniji kolebali su se da li da iziđu pred fila u sretanje i tako pokažu svoju pažnju prema veziru i svemu što je vezirsko, ili da mudro ostanu kod kuće. Nikad čovek ovde ne zna u šta se stvar može iskrenuti, mislili su oni, i kakva ga šteta i napast mogu snaći. (Ko može predvideti i pogoditi ćudi i samovolje carskih ljudi i tirana?) To je, valjda, i bio razlog da fila nije dočekala množina sveta i da su ulice kojima je prošao bile prilično puste. U tesnoj travničkoj čaršiji fil je izgledao veći nego što je u stvari bio, a izgledao je i strašniji i glomazniji, jer su svi, gledajući ga, pomišljali više na vezira nego na životinju samu. I mnogi koji su ga samo nazreli u povorci, između mladog zelenog granja kojim je bio opkoljen, nadlagivali su se dugo po kafanicama i prelima, pričajući čuda o strašnom izgledu i neobičnim svojstvima »vezirovog živinčeta«. Tome se ne treba čuditi, jer

Pompea

-45-

ovde, kao i svuda na svetu, oči lako vide ono čega je duša prepuna. A, opet, naš čovek je takav da bolje neguje i više voli svoju priču o stvamosti nego stvarnost o kojoj priča. O tome kako je fil smešten u Konaku i kako je provodio prve dane, niko nije ništa znao ni mogao da sazna, jer i da je bilo koga ko bi se usudio da pita, nije bilo nikoga ko bi smeo da kaže. Pod ovim vezirom nije se moglo ni pomisliti da čaršija, kao nekad, javno prepričava i ogovara ono što se radi u Konaku. Ali što Travničani ne mogu da saznaju, to umeju da izmisle, a što ne smeju da kažu, to hrabro i uporno šapuću. Fil je rastao u mašti sveta, sticao nadimke koji ne zvuče lepo ni pristojno ni kad se šapuću, a kamoli kad bi se napisali. Pa ipak, o filu je ne samo govoreno nego i - pisano. Dolački paroh fra Mato Mikić pisao je svome prijatelju, gvardijanu gučegorskog manastira, i javljao mu o dolasku fila, ali tajno, zavijeno i delom na latinskom jeziku, služeći se citatima iz Apokalipse o velikoj zveri. (»Et vidi bestiam...« - I vidjeh zvijer) A uzgred ga je, po običaju, izveštavao o opštem položaju u Konaku, u Travniku i u Bosni. »Bilo je, kao što znaš, i naših - pisao je fra Mato - koji su, gledajući kako vezir uništava Turke i njihove »prednje ljude«, govorili da iz toga može izići neko dobro za raju, jer naše budale misle da tuđe zlo mora svakako biti njihovo dobro. Možeš im slobodno kazati, da znaju bar sada kad već ranije nisu mogli znati, da od toga nema ništa. Jedina je novost eto to da je »zvijere nabavilo zvijere« i da dokon narod 0 tome priča i naklapa koješta. A nekih reforama i poboljšanja nema i neće ih ni biti.« I, mešajući oprezno latinske reči sa našima, kao u nekoj šifri, fra Mato je završio svoje pismo; »Et sic Bosna ut antea neuregiena sine lege vagatur et vagabitur forte do sudgnega danka.« (I tako Bosna kao i dosada neuređena, bez zakona, luta i lutaće možda do sudnjega dana.)

Pompea

-46-

I zaista, dani su prolazili a iz Konaka ni glasa ni java; ni o čemu, pa ni o slonu. Otkako se za filom, čudovištem iz travničkih prepričavanja, zatvorila kapija, on je potonuo u velikom Konaku, izgubio se bez traga, kao da je postao jedno sa nevidljivim vezirom. A vezira su Travničani zaista retko viđali. On nije gotovo ni izlazio iz Konaka. Ta prosta činjenica da je vezira teško videti u varoši plašila je već sama po sebi, davala povoda raznim nagađanjima, i tako postala još jedno sredstvo zastrašivanja. A, osim toga, ljudima iz čaršije bilo je od samog početka mnogo stalo da na neki način saznaju još koju pojedinost 0 veziru, ne samo u vezi sa dolaskom neobične životinje nego uopšte ma šta o njegovom načinu života, navikama, strastima, prohtevima, ne bi li tako nazreli bar neka »vratašca« kroz koja bi mu se moglo prići.

Dobro plaćeni obaveštač iz Konaka mogao je o tom zat-vorenom, ćutljivom i gotovo nepokretnom veziru da kaže samo toliko da nekih krupnih i vidljivih strasti i prohteva uopšte ne pokazuje. Čedno živi, malo puši, još manje pije, umereno i skromno jede, jednostavno se nosi, nije naročito »potrčan« za novcem, nije sujetan, ni razvratan, ni lakom. Kao mnogu istinu, i to je teško bilo verovati. I nestrpljivi, podsmešljivi Travničani pitali su se, povodom toga izveštaja, ko pokla tolike ljude po Bosni kad takvo jagnje od čoveka živi zatvoreno u Konaku? Pa ipak, izveštaj je bio tačan. Jedina vezirova strast, ako se tako može nazvati, bila je u tome da je sakupljao raznovrsne pisaljke, finu hartiju i divite. Tu je bilo hartije iz svih krajeva sveta: kineske, mletačke, francuske, holandske, nemačke. Bilo je divita raznih veličina, od metala, od žada, od naročito preparirane kože. Vezir sam nije mnogo pisao, niti je bio neki naročit majstor u veštini pisanja, ali je strasno sakupljao obrasce kaligrafske veštine i čuvao ih, smotane, u okruglim kutijama od tankog drveta ili u

Pompea

-47-

kožnim mapama. Naročito je mnogo držao vezir do svoje zbirke kalema, pisaljki kojima se na Istoku služe umesto guščijeg pera. Te pisaljke su od trske, ponajviše bambusove, zašiljene i ras- cepljene na vrhu u obliku pera. Sedeći, zanesen i nepomičan, vezir je preturao s dlana na dlan kaleme svih vrsta, boja i veličina. Bilo je bledožutih, gotovo belih, bilo je od crvenkastih i rumenih do potpuno crnih i sjajnih kao kaljen čelik; sve u prirodnim bojama; bilo ih je tankih i potpuno glatkih kao metalne šipke, a bilo ih je i debelih kao palac, sa čvomovatim zglobovima. Na mnogima se ogledala čudna igra prirode, tako da se kalem završavao izdankom u obliku ljudske lobanje, ili su čvorovi na zglobovima trske ličili na ljudske oči. Sve vrste pisaljki iz Turske Carevine, Persije i Egipta bile su bar sa po jednim primerkom predstavljene u toj zbirci od preko osam stotina kalema od kojh nijedan nije ličio na drugi. Nijedan nije bio od onih običnih jevtinih kalema koji se kupuju na tuce, a bilo je i jedinstvenih primeraka po obliku ili boji; njih je vezir čuvao uvijene pamukom, u naročitim duguljastim kutijama od kineskog laka. U velikoj sobi, u kojoj je bilo tiho kao i u grobnici, nije se satima čulo drugo do šuštanje hartije i zveckanje tih kalema u vezirovim rukama; on ih je merio i uspoređivao jedne s drugima; pisao je njima stilizovana slova i krupnije inicijale mastilima raznih boja, zatim ih je otirao i čistio naročitim sunđerima i stavljao natrag na njihovo mesto u velikoj zbirci. U tome mu je prolazilo dugo travničko vreme. A dok je tako vezir provodio sate nad svojim kalemima, sav utonuo u taj nevini posao, svuda po Bosni ljudi su se sa pritajenim strahom i nepriznavanom brigom pitali: šta li radi i snuje vezir? I svaki je bio sklon da veruje najgore i da u povučenosti i ćutanju nevidljivog vezira vidi neodređenu opasnost čak i za sebe lično ili za svoje. I svaki je zamišljao vezira na drugi način, pri nekom drugačijem poslu, krupnu i

Pompea

-48-

krvavu. Pored zabave sa kalemima, hartijama i pisanjem, vezir je svakog dana obilazio slona, zagledao ga sa svih strana, bacao mu travu ili voće, tiho ga nazivao šaljivim imenima, ali ga nikad nije doticao rukom. To je bilo sve što su čaršijski ljudi mogli da saznaju o nevidljivom veziru. Za čaršiju, i suviše malo. Strast za pisaljke ili hartiju nije im bila ni mnogo verovatna ni potpuno razumljiva. Stvar sa slonom bila im je razumljivija i bliža. Utoliko pre što je slon počeo da se pojavljuje pred očima začuđenog sveta.

II

Nije prošlo mnogo vremena, i fila su zaista počeli da izvode iz Konaka; morali su to da čine, jer je mladoj životinji, čim se malo pothranila i odmorila od duga i teška puta, Konak postao tesan. Svi su znali da se mladi slon neće moći držati u štali kao poslušno goveče, ali niko nije slutio da će životinja biti tako nemirna i ćudljiva. Lako je bilo fila izvesti, on je sam tražio širine i zelenila, ali je teško bilo obuzdavati ga i čuvati. Već drugog dana on je odjednom pretrčao splićalu Lašvu, dižući u znak radosti visoko surlu, dok je voda sa veselim žuborom prskala oko njega na sve strane. Naišavši na baštenske ograde, odmah je stao, u nestašnoj igri, da gura žioke u ogradi, kao da proba da li su dobro prikovane, da savija i lomi grane dokle god surlom može dohvatiti. Momci su trčali za njim, a on se vraćao u Lašvu i prskao nestašno vodom i njih i sebe. Posle nekoliko dana sluge izmisliše da fila izvode vezanog; naravno, na lep i ukusan način vezanog. Oko vrata su mu namestili čvrst litar od kože; koža je bila presvučena crvenom čohom, a čoha pošivena bleštavim šljokicama i praporcima. Sa svake strane te kožne ogrlice bio je učvršćen dugačak lanac koji je držao po jedan od momaka. Napred je išao visok i plećat

Pompea

-49-

melez mrke kože a kosih očiju; on je bio neka vrsta vaspitača i krotioca mladog slona, jedini koji je pokretom ruke, uzvikom i pogledom mogao da utiče na njega. Narod ga je prozvao Filfil. Najpre su fila ovako izvodili po obroncima oko Konaka, a zatim su produžavali šetnje sve više, dok najposle ne počeše da ga provode kroz samu varoš. Kad je fil proveden prvi put kroz čaršiju, svet se držao kao na dan njegovog dolaska u Travnik, uzdržljivo, uplašeno, namešteno ravnodušno. Ali te šetnje učestaše, pa postadoše redovne. Fil se odomaći u čaršiji i poče da pokazuje svoju pravu narav. I sad zaredaše po čaršiji neobični prizori. Čim se fil sa pratnjom pomoli odozgo sa vrh čaršije, nastaje nemir i uzbuna. Psi, mnogobrojni čaršijski psi, ustumaraju se i zbune, njuše izdaleka stranu zverku, koja je izvan svih njihovih iskustava, i napuštaju svoja mesta oko kasapnica. Ostareli i pregojeni povlače se ćutke, ali mlađi, mršaviji i žustriji, laju kroz tarabe, ili neku rupu u zidu, zlim i oštrim lavežom, u želji da zagluše svoj rođeni strah. Mačke se uznemire, pretrčavaju ulicu i hvataju se perda i uz avlijsku lozu beže na drvene doksate ili čak na krov. Kokosi, koje se iskupljaju oko pazara i pabirče svoj deo ispod zobnica seoskih konja, beže sa uplašenim kreštanjem i lepršanjem krila preko visokih ograda. Sa kvakanjem nespretno trče patke i ruše se sa zida u potok. A seljački konji naročito se plaše fila. Ti sitni, inače tako strpljivi i izdržljivi bosanski konjići, smeđi i kosmati, sa gustim čupercima grive koja im pada niz čelo i kroz koju proviruju kadifaste oči, pune nekog tihog veselja, prosto gube pamet čim samo nazru fda i čuju njegove praporce. Oni kidaju ulare, zbacuju sa sebe tovare i samare i beže, ritajući se besno stražnjim nogama na nevidljivog protivnika. Očajni seljaci trče i dovikuju po imenu svoje usplahirene konje ne bi li ih umirili i zaustavili. (Ima nečeg vrlo bolnog u liku seljaka koji, raskrečenih nogu i raširenih ruku, istrčava i staje pred svog izludelog konja i sa ono malo svoga razuma nastoji da bude pametniji i od svoje izbezumljene životinje i od onih bezumnika što od pusta besa

Pompea

-50-

vodaju čudovišta po čaršiji.) Varoška deca, naročito Cigančad, trče iz sporednih ulica i, sakrivena iza kućnih uglova, posmatraju sa strahom i slatkim uzbuđenjem stranu životinju. A kako koji dan, deca bivaju sve smelija i preduzimljivija, počinju da viču, zvižde, guraju jedno drugo sa vriskom i smehom na glavnu ulicu, pred slona. I žene i devojke, sakrivene iza mušebaka, na doksatima i prozorima, posmatraju fila u njegovom crvenom ornatu, sa njegovom pratnjom dobro odevenih i osionih vezirskih mo-maka. Sjate se po tri-četiri oko jednog mušepka, šapuću, prave šale na račun neobične životinje, golicaju jedna drugu i prigušeno se kikoću. Majke i svekrve zabranjuju bremenitim snahama da idu na prozor, da im od toga dete koje nose ne bi, posle, ličilo na čudovište. Najgore je pazamim danom. Konji, goveda i sitna stoka da noge polome od straha. Seljanke iz okoline u svojim belim dugačkim haljinama, sa belom, lepo zabačenom maramom na glavi, beže dugim koracima u sporedne ulice, krsteći se, cikteći od straha i uzbuđenja. A pored svega toga svečano prolazi fil i tako se klati i previja, dok pratnja oko njega optrčava i poskakuje sa smehom i povicima, i tako je sve to novo i neobično da se na mahove čini kao da se sve kreće po nečujnoj, stranoj muzici i da filovu šetnju prate ne praporci i smeh i dovikivanje pratnje i Cigančadi, nego bubnjevi, cimbali, instrumenti nepoznata oblika i porekla. Fil stupa svojim glomaznim snažnim nogama, prebacujući lakim i mirnim ritmom teret s jedne na drugu, kao što stupa svako mlado stvorenje u kome ima mnogo više snage nego što je potrebno da se nosi i pokreće to telo, pa se sav suvišak pretvara u obest i igru. Fil se već odomaćio u čaršiji i sa svakim danom pokazuje sve više obesti, sve više uporstva i domišljatosti u izvođenju svojih želja, a te želje ne može niko pogoditi ni predvideti, toliko je u njima nekog đavolskog lukavstva i gotovo ljudske pakosti, bar po shvatanju uzbuđene i uvređene čaršije. Čas prevrne nekom

Pompea

-51-

siromahu sepet pun ranih šljiva, čas izmahne surlom pa poobara sve vile i grablje koje je seljak izložio na prodaju i prislonio uza zid, na pazaru. Svet se sklanja kao pred stihijom, guta gnev i trpi štetu. Samo je jedanput kolačar Vejsil pokušao da se brani. Fil je pružio surlu put njegove okrugle daske na kojoj su bili izloženi kolači, ali je Vejsil bio brži i izmahnuo drvenim poklopcem da odbije životinju, i slon je zaista povukao surlu, ali je tada onaj Filfil, koji je bio žilav i snažan a dugih ruku kao majmun, pritrčao i opalio maj stor-Vejsilu takav šamar kakav se ne pamti u Travniku. Kad je kolačar došao sebi, fil je sa pratnjom bio već odmakao, a oko njega su bili neki ljudi koji su ga polivali vodom. Na obrazu su mu ostale četiri debele modrice i prokrvavljeno mesto od prstena koji je Filfil nosio na srednjem prstu. I svi su nalazih da je kolačar dobro prošao, da sve to nije ništa prema onom što ga je moglo zadesiti. Uopšte, ta filova pratnja gore je dodijala čaršiji nego sam fil, nerazumno i strano živinče. Tu je uvek filov glavni čuvar i hranitelj, onaj Filfd kome niko ni pravog imena ne zna, sa dugačkim rukama i neljudskim licem. Zatim dva vojnika kao pratioci, a vrlo često se pridruži i pokoji besposlen pašalija iz Konaka, koji hoće prosto da uživa u strahu sveta i neredu čaršije, u opštoj pometnji, komičnim scenama i smehu koji one izazivaju. Zna čaršija dobro i odavno taj bas nižih i potčinjenih u zemlji labavih zakona i rđavih gospodara, jer su još stari Travničani govorili: teški su zli gospodari, ali su još teže njihove nasilne i drske sluge i čankolizi. Tako životinju niko ne obuzdava nego, naprotiv, draže je i podstiču na ispade. Besposlenjaci i Cigančad spremaju se već od samog jutra da sačekaju filovu šetnju i da uživaju u šalama i nezgodama koje će nastati. I nikad ih iščekivanje ne prevari. Jednog dana fil zastane, promeškolji se, kao da razmišlja, pa onda pride dućanu Avdage Zlatarevića, koji je sitan trgovac ali ugledan i

Pompea

-52-

cenjen građanin (a on sam sebe ceni još više!), priđe, nasloni se stražnjim delom tela na drveni direk na kome počiva prednji deo dućana, i stane da se češe dugo i živo. Avdaga se izgubi u malim vratašcima koja vode u magazu, kamenu pozadinu dućana, pratnja stoji i čeka da se fil izdovolji, svet se smeje, a ceo se drveni dućan ljulja i škripi u sastavima. Sutradan Avdaga i ne čeka da fil dođe do njegovog dućana, nego se odmah ogorčeno i ljutito povlači u magazu, a slon ide pravo pred njegov dućan, tu se opet primakne onom direku, ali se ne češe, nego raširi malo stražnje noge i pomokri se glasno i obilno Avdagi pred sam ćepenak. Zatim se strese, zaigra nekoliko puta mišićima na leđima, strigne zadovoljno ušima i produži svojim svečanim i sporim korakom. Cigančad, koja idu na odstojanju od desetak koraka iza slona, kikoću se uz glasne primedbe, a pratioci tapšu fila po sapima. Ima dana kad fil prođe kroz čaršiju i ništa se neobično ne desi, ima dana pa ga i ne izvedu na tu stranu, ali svet je tako navikao na uzbuđenja i na filove ispade da ih izmišlja kad ih nema. Među onim besposlenjacima koji svakodnevno sačekuju slona vode se razgovori. - Ne bi juče fila — kaže neko. - Ne bi ga ovdje, a znate šta je bilo u Ciganskoj mahali? - odgovara neki Karišik, alkoholičar i pričalo. - Šta, bolan? - pitaju dvojica uglas, i u tom trenutku za-boravljaju da je to čovek sa utvrđenom reputacijom najvećeg lažova za Travnik i okolinu. - Pobacila Ciganka kad je ugledala fila, eto šta. - Ama, nemoj govoriti! - Govorio ja, ne govorio - tako je! Izišla žena, bremenita u osmom mjesecu, da plakne ćasu, a taman zamahnula da prolije vodu, kad joj se nešto dade pogledati uz sokak a otud se valja fil, pravo na nju. A žena ti ispusti ćasu, pa samo što viknu: »A-ah!« i složi se ko fenjer. Odmah, potok od nje. Te unesu u kuću i nju i muško dijete od sedam mjeseci. Sad žena ne dolazi sebi. A dijete živo i zdravo, onako, samo - nijemo, glasa od sebe ne

Pompea

-53-

- pušta. Onijemilo od straha! Ja, moj brate! Sa tim recima »ja, moj brate«, završava svaka Karišikova laž, to je kao neka zumba, kao zaštitni znak, na svakoj njegovoj priči i izmišljotini. Dokoni ljudi se razilaze i pričaju dalje, a većina njih zaboravi da kaže da priča potiče od Karišika. A čaršija samo vri i očekuje sutrašnji dan i filovu posetu, ili bar novu priču, lažnu ili istinitu, o filu. Nije teško zamisliti kako se u svemu tome osećaju travničke dućanđžije i trgovci, najmirniji i najdostojanstveniji čaršijski ljudi u Bosni, ozbiljni, kruti, uobraženi i gordi na svoj čaršijski red i prestoničku čistoću i tišinu. A nevolja sa filom ne prestaje nego raste, i niko joj kraja ne vidi. Ko može znati šta se dešava u životinji, i u ovoj našoj, bosanskoj, a kamoli kad je tuđa, dovedena iz dalekog, nepoznatog sveta? Ko zna na kakve je muke život stavio fila? Ali čaršija nema običaj da misli na život i na tuđe muke, nego na svoj red i svoj interes. Dok država škripi i puca na sve strane i Bosna životari, zapuštena, u strahu i iščekivanju, dok begovat tuguje i smišlja osvetu, ova čaršija zna samo za fila i u njemu gleda glavnog neprijatelja. Ti ljudi inače, po verovanju i po tradiciji, štite sve životinje, čak i štetne, hrane pse, mačke i golubove, ne ubijaju ni gamad. Ali za vezirovog slona nije važilo to pravilo. I oni su mu radili o glavi, mrzeli ga kao što se mrzi čovek neprijatelj. A fil, kako prolaze dani i nedelje, krupnja i jača i biva sve življi i nemirniji. Ponekad juri neobuzdano kroz travničku čaršiju, isto onako kako je nekad, kao sisanče, trčao po afričkoj visokoj ravni, kroz bujnu tvrdu travu koja ga je šibala sa svih strana i budila u njemu mladu krv i bezgraničan apetit, juri kao da traži nešto i, ne nalazeći to što želi, pretura i ruši sve što stigne. Fil čezne možda; filu se igra, verovatno, sa sebi ravnima; filu su počeli da probijaju kutnjaci, zbog toga je nemiran i oseća neodoljivu potrebu da glođe, da grize sve što stigne; a čaršija

Pompea

-54-

nalazi u njegovim postupcima Dželalijin duh i stotinu đavolskih planova. Ponekad fil protrči krotko i veselo, ne gledajući nikog i ne dirajući ništa, kao da trči u susret čoporu mladih slonova, udarajući nestašno sam sebe surlom po glavi. A ponekad zastane nasred čaršije, i stoji nepomičan, tužno opuštene surle, oborenih očnih kapaka sa retkim, svetlim, čekinjastim trepavkama u uglovima očiju, kao da nešto očekuje, i ostavlja utisak izgubljenog i obeshrabrenog stvorenja. A ljudi na dućanima se i tada pakosno podgurkuju. - Znaš na koga meni liči ovaj fil? - pita jedan kujundžija komšiju. - ?! - Na vezira. Pljunuti on! - uverava kujundžija, koji nikad nije smeo pogled da digne kad vezir projaše pored njegovog dućana. A komšija, i ne gledajući životinju, nalazi da je i to mogućno i samo otpljune, šapućući nešto gadno i za vezira i za filovu majku. Takva je njihova mržnja! A kad se mržnja čaršije veže za jedan predmet, ona ga ne napušta nego se sve više tu us- redsreduje i hvata, izmeni mu s vremenom oblik i značenje, preraste ga potpuno i postane sama sebi svrhom. Tada predmet postaje sporedan, ostane samo ime od njega, a mržnja se kristališe, raste sama iz sebe, po svojim zakonima i potrebama, i postaje moćna, domišljata i zanosna, kao neka naopaka ljubav; u svemu nalazi nove hrane i podstreka, sama stvara povode za još veću mržnju. I koga čaršija jednom zamrzi, duboko i ogorčeno, taj mora da padne, pre ili posle, pod nevidljivim a upornim i podmuklim teretom te mržnje, tome nema spasa, osim da on uništi čaršiju do temelja i čaršijske ljude u semenu. Ta njihova mržnja je slepa i gluha, samo nije nema. Ne govore mnogo dok su u čaršiji, jer Dželalija je Dželalija, ali uveče, kad se sastanu po mahalama, razdreše se jezici i zatalasaju mašte. A i vreme je podesno za to. Jesen odmakla. Noći su još lepe. Zagasito nebo bogato niskim zvezdama koje se svaki čas krune

Pompea

-55-

a svetlaci im preleću svod i svaki od njih, leteći zanjiše celo nebo, kao platno, u očima onih koji ga posmatraju. Po strmim stranama gore vatre. Peku se poslednji bestilji. Kraj tih vatara kreću se ili sede ljudi, u poslu, u razgovoru. I svuda ima i šale i pričanja, i voća i oraha, i kafe i duvana, i gotovo svuda - rakije. A nema vatre ni sastanka kod kojih ne dođe govor na vezira i njegovog fila, iako ih niko ne pominje po imenu. - Prevršilo! Obično sa tom osveštanom rečju počinje većina tih razgovora. Nije jedanput izgovorena ova reč u travničkoj čaršiji u toku godina i stoleća. Nema naraštaja kome nije prevršivalo i prevršilo, i to po nekoliko puta u životu. Ne bi se moglo pouzdano odrediti kad zaista neka nevolja prevrši meru i kad se ta reč s pravom izgovara. Ona je tako nešto kao dubok uzdah ili tih jauk kroz zube i, u stvari, uvek je iskrena i istinita za onoga koji je izgovara. Samo se kod raznih vatara na razne načine govori i pretresa ista briga. Uglavnom, ima ih tri vrste. Prve, kod kojih sede mladići koji razgovaraju ponajviše o devojkama i ašikovanju, igrama ili mehanskim podvizima. Druge, oko kojih se skupljaju čaršijski ljudi, ali oni »tanji«, sitni trgovci i esnaflije. Treće, kod kojih sede teške gazde, bogataši, »ljudi od posla« i kolenovići. Kod jedne takve vatre, iz one prve vrste, sede samo dva mlada čoveka. Domaćin Šećeragić i gost mu Gluhbegović. Domaćin je mladić od nepunih dvadeset godina, grbav i bo- lešljiv jedinac u toj porodici, a gost je njegov vršnjak, visok ali čvrst i prav momak plavih oštrih očiju iznad kojih su sastavljene prave i tanke obrve, kao metalna šipka savijena i zašiljena na oba kraja. Iako po svemu različni, nerazdvojni su drugovi i vole da se izdvoje od društva i da nasamo i slobodno razgovaraju o svemu što oduševljava ili muči ljude njihovih godina. Danas je petak. Ostali drugovi su otišli u mahale da kroz tarabe ili odškrinute kapije šapuću sa devojkama. Dok se oko kotla sa uzavrelim bestiljom kreću neke nedorasle

Pompea

-56-

devojčice i momak koji ga meša, dva mlada čoveka razgovaraju tiho, pušeći. Zagledan u vatru i sav nekako utonuo u se, grbavi mladić govori drugu do sebe: - Ni o čem drugom i ne govore nego o veziru i njegovom filu. - Pa prevršilo svijetu! - Dodijalo mi da slušam sve to isto; vezir-fil, fil-vezir. I kad dobro razmislim, bude mi nešto žao i tog živinčeta. Šta je i ono krivo? I njega su ulovili tamo negdje preko mora i vezali i prodali, a vezir ga je doveo da se ovdje u tuđoj zemlji muči, samo samcito. Pa onda, nešto mislim: a i vezir je došao na silu, i njega su poslali drugi, ne pitajući ga hoće li, neće li. Pa i taj koji je njega poslao, morao je nekog da pošalje da Bosnu smiruje i uređuje. I tako, čini mi se, svejedno drugo gura, niko nije tamo gdje bi htio biti, nego tamo gdje ne voli i gdje ga ne vole, po nekoj nuždi po tuđoj volji. Gluhbegović ga prekide: - Ode ti daleko, moj garibe! Ne valja ti to što misliš. Dok ti ispitaš ko je koga poslao, ovaj ti se pope na glavu. Zato: ne ispituj ništa, nego ne daj na se i udri onog koji ti je najbliži i koga možeš. - Eh - uzdiše grbavi mladić - ako svaki udari onog ko mu smeta i ko mu je najbliži pri ruci, to onda nema kraja; ode bitka do na kraj svijeta. - Pa neka ide! Šta se mene tiče drugi kraj svijeta? Šećeragić ne odgovori ništa, samo se još više uvuče u sebe i još pažljivije zagleda u vatru. Od onoga što se govorilo kod te vatre nije bilo nikakvih posledica ni po varoš ni po fila, niti ih je moglo biti, jer raz-govor posla ne sviđa. Za drugom vatrom, u susedstvu, drugačiji ljudi i razgovori. Tu je čitavo prelo. Desetak čaršijskih ljudi, ali od onih »tanjih«, pijuckaju rakiju, jedni strasno i mimo, a drugi obazrivo i nećkajući se. Razgovor ide, raste, pretvara se u šale, u pakosna zajedanja, u svečane monologe, u duga hvalisanja i zamršene

Pompea

-57-

laži, u kratke, munjevite istine. Rakija pokreće u ljudima neslućena osećanja i svakojake pomisli, nalazi nove reči i stvara smele odluke koje tu, između vesele vatre i tame koja pokriva pospali i zamukli svet, izgledaju prirodne i lako ostvarljive. - Vala, prijatelji, gori mi obraz od onog vezirovog kr- meta, i meni i svoj butum čaršiji. E život mi se, beli, ne mili! - govori tiho i gorko Avdaga Zlatarević. I odmah se zametne prigušen a živ razgovor u kom svi učestvuju i svaki ispoljava svoje ogorčenje na svoj način, već prema ćudi, imovnom stanju i stepenu u kom ga rakija hvata. Brzo se stvaraju dve grupe besednika. Jedni su borbeni i nasrtljivi, smeli na reči i bezobzirni u predlozima, drugi pomirljiviji, obazrivi u govoru, i više skloni zaobilaznim putevima i sredstvima kojima se bez buke i reči, nevidljivo ali sigurno dolazi do cilja. Jedan omalen agica, riđ, okošt, ljut i oštar čovečić, na- kostrešenih kratkih brkova, odobrava sve i ježi se od sramote koju moraju da podnose u svome i na svome. I psuje Travnik i ko ga je zakopao na tom mestu. Zapaliti bi ga, kaže, trebalo da izgori i miš u duvaru. Psuje svekoliku Bosnu, uzduž i popreko. Asli i nije zemlja kao druge što su, kaže on crveneći od gneva, nema toga ko je nije gazio; samo je još slon falio i, evo, doveli su i njega da se i to čudo vidi. Eh, kaže, dođe mi da uzmem pušku, pa kad se primakne mome dućanu da mu saspem dvaes’ drama olova u čelo, pa poslije nek me čereče na pazaru. Samo jedan promukao glas, glas čoveka koji nije trezan ni došao ovamo, promrmlja nešto kao odobravanje. Svi ostali ćute. Znaju oni dobro i čoveka i njegovu pretnju. Mnogo je puta on pucao sa tih istih dvadeset drama olova, a svi oni koje je gađao i dan-danji zdravi i živi hleb jedu i sunce ih greje. A znaju i to da travničke puške ne okidaju lako, a kad zaista biju i pogađaju - ne pucaju glasno. Razgovor ide dalje. Onaj agica jednako preti. Prete i drugi, samo tiše i manje određeno, ali najviše se sašaptavaju. Padaju i predloži. Mnogi su mišljenja »da se nešto mora učiniti«, iako ne

Pompea

-58-

znaju pravo da kažu šta. Drugi su za umerena ali sigurna sredstva, a dotle da se čeka i trpi. - Dokle ćemo čekati - upada jedan od borbenijih - zar dok fil ne poraste i dok ne počne u kuće da nam upada i u čeljad dira? Znate li vi da slon živi preko sto godina? A!? - Može biti da živi slon - kaže jedan postariji bled trgovac mimo - ali ne živi njegov gazda, vezir. Na to svi oni pomirljivi klimnuše značajno glavom; bor- beniji, prisetivši se odjednom ko je filov gazda, ućutaše za trenutak, a razgovor opet pređe u sašaptavanje. Ni kod vatara kao što je ova, sa ovakvim glasnim hvalama i šaputavim grdnjama, nije moglo biti stvamih zaključaka ni nekih korisnih rešenja. Nicali su samo smeli predloži kako da se čaršija oslobodi filova zuluma, koji su oduševljavali samog predlagača a ponekad i one koji slušaju, ali sutra, na dnevnoj svetlosti, nije niko ni pomišljao na njihovo ostvarenje. Iduće večeri, opet tako uz vatru, počinjala je igra mašte i pričanja ponovo. Ako se nekad, po izuzetku, i desilo da se sutradan povede opet razgovor o nekom sinoćnom predlogu i pomisli na ostvarenje, nije to nikad bilo ozbiljno i stvar je svršavala obično nekom novom pričom. Tako je postala i ova priča o Alji i filu.

Jedne septembarske noći beše toplo i vedro. Pevaju oni što mešaju bestilj, razgovaraju oni koji dokoni sede kraj vatre uz kafti, rakiju i duvan. Slatka čoveku svaka reč koju izgovori i milo mu sve što očima vidi i prstima takne. Nije život lak ni slobodan ni siguran, ali može o njemu da se mašta bogato i priča mudro, pronicljivo, šaljivo. Oko jedne vatre naročita graja. Iskupilo se oko Alje Kazaza desetak dućandžija, od onih »najtanjih«, ali upravo zato najborbenijih. Aljo ima u čaršiji malu ali dobru i dobro poznatu svilarsku radnju u kojoj upreda gajtane, plete širite, prodaje svilene kese i pojaseve. Ovi Kazazi potiču od velike i moćne, izumrla

Pompea

-59-

porodice Šahbegovića. Samo je ta njihova grana sticajem prilika ostala bez zemlje, prešla na zanat i zaradu, i već više od pedeset godina drži svoje mesto u kazaskom esnafu. Tako su se i prozvali po svom esnafu, Kazazi. Svi su oni važili kao dobri ljudi i vesti majstori. Takav je i ovaj Aljo, samo je pomalo osobenjak i na svoju ruku čovek. Visok i krupan. Rumeno lice sa crnim očima, uvek sjajnim od nekog osmejka, obraslo crnom, retkom i nejednakom bradom. Važio je kao velika šaljivčina, i naivan i bezazlen i mudar i otresit, kao čovek koji i ume i sme da kaže ono što drugi neće, i da učini ono što drugi nikad ne bi učinili, a za koga se nikad pravo ne zna kad tera šalu sa celim svetom, a kad pušta da je drugi sa njim teraju, kad govori istinu kroz šalu, a kad se šali sa onim što drugi zovu istinom. Kao mlad čovek išao je nekad s vojskom, pod Sulejman- pašom, na Crnu Goru, gde se istakao svojom hrabrošću koliko i svojom šalom. Još Aljo nije ni seo, a oni ga dočekuju s pitanjima. - Aljo, evo mi se prepiremo: šta je najgore i najstrašnije, a šta najbolje i najslađe na svijetu. - Najgore ti je zanoćiti u cmogorskom kršu, na vjetrovitoj noći, sa jednom četom Crnogoraca ispred sebe a drugom za leđima. To Aljo izgovori brzo, bez premišljanja, kao stvar koju zna napamet, ali se onda odjednom trgne, zaćuti i umudri se. Svi navaljuju na njega da odgovori i na drugo pitanje, a on ih dugo gleda svojim cmim sjajnim očima, prkosno i obešenjački, pa tek onda im kaže tiho: - Šta je najslađe?... Šta je najslađe?... Je li: šta je najslađe? Pa to samo budala može da pita, a svaki pametan čovjek zna staje najslađe. To se zna, to se ne pita. Ajde, jadan! Ali posle prvih nevinih šala govor odmah prelazi na fila. Uobičajene žalbe, pretnje, hvalisanja. Neko predlaže da se izaberu petorica ljudi iz čaršije, da odu do vezira i da mu se otvoreno požale na fila i njegove pratioce. Sitni i bolešljivi Tosun-aga, terzija, iskapi fildžan rakije, pa

Pompea

-60-

othuknu oštro (rakijski dah traži jake reči!): - Evo, ja ću prvi! To je senka od muškarca, čovek poročan i ne baš na najboljem glasu, ali upravo stoga tako sujetan da je sujeta bila u njemu jača od svega ostalog, pa i od straha. Dok je to govorio, izgledao je pri jakoj svetlosti vatre još bleđi i još više izmožden i slab, sa malo života u sebi; i kad bi mu ovog časa glavu skinuli, ne bi se moglo kazati da je mnogo izgubio. - Ajde, jadan! Ako ti pođeš prvi, ja ću makar treći - kaže Aljo kroz smeh. Ali i ostali iskapiše i zaredaše da se nadmeću: -I ja ću! - I ja! Dugo su se tako junačili i nadmetali oštrim recima. Dockan su se razišli te noći, sa utvrđenim planom i svečanim zakletvama da se sutra pred Tosunaginim dućanom nađu izabrana petorica, da odu u Konak i zatraže da iziđu pred vezira, da mu kažu celu istinu i pravo mišljenje čaršije i naroda o filu i njegovim bezdušnim i obesnim čuvarima i da ga zamole da im tu napast skine s vrata. Te noći se mnogi budio, pitajući se sa strahom je Ii moguće da je on, u piću i razgovoru, dao reč da će izići pred lice Dželaliji, ili je to samo lud san usnio.

III Kad je sutradan svanulo i došao ugovoreni sat, na mesto sastanka stigla su trojica od petorice. Onu drugu dvojicu nisu mogli nigde da pronađu. Putem je jedan od trojice dobio takve grčeve u crevima da je skrenuo u jednu od gustih bašta pored puta i tu se nepovratno izgubio. Ostao je Aljo i s njim Tosunaga. Išli su polagano, obojica sa istom mišlju u glavi: da se treba vratiti sa opasnog i besmislenog puta. Ali kako nijedan nije hteo da prvi izgovori tu misao, išli su dalje. Tako su, sve zazirući jedan od drugog, došli i do mosta na Lašvi, pred Konakom. Tosun-aga je već bio malo zastao, a Aljo se spremao

Pompea

-61-

da zastane kod samog mosta pa da se otud sporazumno vrate i ne gube ludo glave. Iz tog razmišljanja trgoše ga oštri glasovi. Iz straže koja je stajala s druge strane mosta vikala su nešto dvojica u isti čas. On u prvi mah shvati to kao da ga teraju i, sav srećan, htede da se vrati ali, naprotiv, oni su ga zvali mašući rukama: - Ajde! - Ovamo, ovamo! Straža je bila pojačana, kao da nekog čeka. Dva bezbrka stražara pođoše mu u susret. Aljo pretmu, ali se nije imalo kud; i kad je već tako, on brzo i predusretljivo pođe prema njima. Pitali su ga oštro kuda se zaputio i šta traži ovuda. Bezazlenim i prirodnim tonom Aljo im odgovori da je pošao tu gore u Haliloviće zbog nekih šljiva, pa se zagovorio s nekim komšijom, koga je sreo uz put, i u razgovoru, eto, i ne primećujući došao sve do pred Konak. I on se nasmeja sam sebi i toj svojoj rasejanosti širokim, do gluposti dobrim i naivnim osmejkom. Stražari su ga gledali još jedan trenutak podozrivo, pa onda onaj stariji reče omekšalim glasom: - Ajde, prolazi! Oslobodivši se prvog straha, Aljo je, već potpuno pribran, osećao veliko olakšanje i čudnu želju da razgovara sa ovim dobrim mladićima, da se našali sa opasnošću koja ga je minula. - Neka, neka, djeco, čuvajte vi, čuvajte dobro! I slušajte! Da vam bog poživi starješinu! Dželalijini vojnici, okorele i višestruke ubice, gledali su ga sa osmejkom na tupim licima. Idući uz strminu, pored spoljnog zida kojim su ograđene vezirske bašte, on se okrenu još jednom i osmehnu se vojnicima koji ga nisu više ni gledali. U isto vreme baci brz pogled na drugu stranu Lašve, gde se Tosun-aga odavno izgubio bez traga, napustivši druga i izneverivši sve sinoćne zakletve. Kad se dobro ispeo, izlokanim putem, sve između ograda, naiđe na mali zaravanak ispod visoke obrane kruške na kojoj se već sušilo lišće. Tu sede, izvadi duvan i zapali.

Pompea

-62-

Ispod njega je, utonuo u dubini, nevidljivi Konak, sa desnom stranom Lašve, a ceo Travnik je izgledao samo zbijena gomila crnih i sivih krovova iznad kojih su se vili modri i beličasti kućni dimovi, sastavljali se po dva-tri u jedan, širili se, tanjili i gubili pod nebom. Tek tu, sa prvim dimovima cigarete, kad se malo pribrao i smirio, njemu puče pred očima kako su ga jutros gadno prevarili i napustili, i šta je s njim uradila čaršija, isturivši ga na ono strašno mesto da sam i neuk napada na ono što njemu, na kraju krajeva, najmanje smeta, i da brani ono što oni sami nemaju hrabrosti da brane. Sa te uzvisine on je u čudnoj kosoj perspektivi kao novim očima gledao sada taj svoj rodni grad. Ima toliko godina da nije u ovo doba dana napustio dućan ni bio u ovom kraju ni ispeo se na ovu visinu. Ovaj predeo mu izgleda kao stran i nepoznat, a misli neprestano naviru u glavu, i tako su nove i neobične i tako krupne da potiskuju sve drugo i da vreme prolazi brzo i neosetno. U takvim mislima presedeo je na toj uzvisini i vreme ručka i celo poslepodne. Ko bi mogao kazati šta se sve rojilo toga blagog septembarskog dana u toj kazaskoj glavi, u kojoj su se inače šala i zbilja smenjivale kao plima i oseka, potirući jedna drugu bez traga? Mislio je neprestano i mnogo, kao nikad dotle, o svemu i svačemu: o onome što se jutros desilo, o filu, o čaršiji, o Bosni i Carevini, 0 vlasti i narodu, o životu uopšte. Nije to glava koja je navikla da oštro i pravilno misli, ali danas je, ovde, i u njegov mozak prodirao zračak, slab i kratak zračak svesti o tome u kakvoj varoši i kakvoj zemlji i carevini živi on, Aljo, i još hiljade ovakvih kao što je on, malo luđih i malo pametnijih, malo bogatijih, i mnogo siromašnijih; kakvim životom žive, tankim i nedostojnim životom koji se ludo voli i skupo plaća, a kad čovek razmisli, ne vredi, brate, ne vredi. A sve te misli svode se u njegovoj glavi na jedno; nemaju ljudi hrabrosti ni srca. Plašljiv je ovaj kleti insan, dolazio je Aljo uvek do istog zaključka, plašljiv i zbog toga slab. Svak je u ovoj čaršiji manje

Pompea

-63-

ili više plašljiv, ali ima sto raznih načina na koje ljudi svoju plašljivost prikrivaju, pravdaju pred samim sobom i pred drugima. A ne bi trebalo da je čovek takav, ne bi! Trebalo bi da je ponosan i srčan i da dobro pazi na to da ne dopusti nikom ni krivo da ga pogleda. Jer, otrpi li samo jednom i najmanju uvredu i ne plane (ne plane, jer nema vatre u sebi!), gotov je, gaziće ga svak, ne samo sultan i vezir nego i vezirove sluge, i slonovi, i svaka životinja, sve do gnjide! Ništa ne može biti od ove Bosne dok u noj Dželaludin vlada, danas Dželaludin a sutra bogzna ko drugi, gori i crnji od njega. Nego treba udariti rđom o zemlju, ispraviti se i ne dati nikom na se. Nikom! Ali kako? Zar u ovoj čaršiji, u kojoj pet ljudi ne možeš sastaviti da jednu istinitu i pravu reč kažu veziru u lice? Ništa, ništa se ne može! Tako je to već odavno ovde u nas: koje srčan i ponosan, taj brzo i lako gubi hleb i slobodu, imetak i život, ali onaj koji povije glavu i preda se strahu, taj opet toliko izgubi od samog sebe, toliko ga strah pojede, da mu život ne vredi ništa. A ko se zatekao u ovo Dželalijino vreme da živi, ima da bira jedno od tog dvoga. Upravo, ko može da bira. A ko je taj koji može? Eto, i on sam što sve ovo ovako misli, i on sam - šta može da kaže za sebe? Uvek se isticao svojom hrabrošću i hvalio se da je srčan za trojicu, za desetoricu, za polovinu Travnika, i to onu srčanu polovinu. Hvalili su ga i drugi. Pa? Sinoć je bio srčan, pored vatre, i sad je, čini mu se, isto toliko, ali gde mu je bila srčanost kad je razgovarao sa stražom, kad ga je napustilo sve osim ludog straha i jedva mu noge iznele stražnjicu uz brdo? Zar bez one četvorice pišmanefendija nije istina ostala istina i ono što je pravo, pravo? Ne, ne, nemaju više krvi ni snage ni Travnik ni njegova čaršija, a i ono malo daha što im je ostalo troše na šalu i pod- smeh i lukavstvo kako da nadmudre komšiju, prevare seljaka i od groša naprave dva. Zato tako i žive (misle da žive!) i zato im život ne valja, baš ništa ne valja. Mislio je Aljo dugo sve neke takve i još mnoge druge neobične misli, i svaku je na kraju ostavljao nerešenu, u njenom

Pompea

-64-

ćorsokaku. Prenuo se iz misli kad je čuo zvona na stoci koju su čo- bančad vraćala niz brdo u grad. Sa sumrakom on je polagano silazio u varoš. I kako se spuštao niz breg, u njemu se polako stišavala ona uzbuna novih i nerazmrsivih misli sa zaravanka na visini, i on je postajao opet stari Aljo, čaršijski čovek koji voli da se našali i podrugne, a sa svakim korakom sve se više i odredenije javljala u njemu želja da vrati žao za sramotu svima čaršilijama i da ih za njihovu praznu hvalu i veliki kukavičluk namagarči kako zaslužuju. Od te misli lice mu se razvlačilo ponovo u njegov stari obešenjački osmejak. Nastojeći da sporednim sokacima dođe neopažen do kuće, on je živo smišljao šalu kojom bi se osvetio i narugao svima. Kod kuće su ga dočekali žena i deca sa suznom radošću koja nastupa posle teške brige. Večerao je dobro i spavao još bolje, a sutradan, kad je izišao iz kuće, nije u njegovoj glavi bilo traga od jučerašnjih mučnih misli, ali je zato nosio u sebi gotovu i do u pojedinosti smišljenu priču o svom odlasku u Konak i viđenju sa vezirom. Kad su čaršijski ljudi juče pootvarali svoje dućane, odmah su primetili da je zatvoren dućan Alje Kazaza. Ubrzo se saznalo da se Tosun-aga vratio više mrtav nego živ, a da je Aljo nestao među stražarima u Konaku. Zabrinuti, jedni su sa svojih ćepenaka bacali skrivene poglede na Aljin dućan, drugi su slali šegrta, ali dečak bi se uvek vraćao sa istom vešću da se dućan Alje Kazaza ne otvara. S tom brigom čaršija se te večeri i zatvorila. A kad je jutros prošao, zdrav i nasmejan, i spustio kao uvek svoj ćepenak i počeo mimo da suče povesmo žute svile duž celog dućana, trgovcima je odlaknulo. I dok su juče bili u velikoj brizi za Aljinu sudbinu (a to znači i za svoju), sad su, ljuti pomalo na svoj jučerašnji strah, već odmahivali hladno rukom i tvrdili da su oni znali da će se sve dobro svršiti, jer se sulude glave dobro drže na ramenu. Neki od ljubopitljivih i dokonih već su

Pompea

-65-

prošetali ispred Aljinog dućana. On se veselo pitao sa svima, ali osim njegovog bezazleno-lukavog osmejka nije niko od njih ništa drugo poneo sa sobom. Tako ceo dan. Čaršija gine od radoznalosti, ali Aljo uporno ćuti. Tek pred veče on je ispričao jednom od esnaflija i komšija tiho i u poverenju svoju priču o jučerašnjem danu. - Tebi mogu da kažem sve - šaputao je Aljo - jer znam da ti nećeš nikome. Pravo da ti kažem, nije mi bilo lako kad sam upao u stražu i vidio kako Tosun-aga zamiče za ćoše, ali vidim: nema se kud. Pravim se ja kao da sam pošao svojim poslom i da ću uz Vilenicu do Halilovića, ali oni ne daju opepeliti. Znamo mi, kažu, sve: u Konak ste vi pošli, pa evo Konak ti je otvoren. I dovedoše me u Konak, pa kroz jednu avliju, pa kroz drugu, pa u neku veliku mračnu prostoriju. Sve gledam oko sebe, a mnogo bih dao da sam na drugom mjestu. Tu me ostaviše sama. Čekam ja, čekam; svakojake misli po glavi preturam i sve se pitam hoću li ikad svoju kuću očima viditi. Vidim neka dvoja-troja vrata, ali sva zatvorena; iz jednih kroz ključanicu svijetli ko sunce. Priđem na prstima i sagnem se da provirim; još nisam ni oko prislonio, kad ti se ona vrata otvoriše, a ja onako pobauljke upadoh u neku svijetlu i prostranu sobu. Kad se ispravim, imam šta viditi. Bogata prostirka i svaka zgoda. Sva soba miriše amberom. Tu dva čovjeka pod čohali dolamama i teškim oružjem, a između njih, malo podalje, sam Dželaludin-paša. Odmah ga poznadoh. Upita me nešto, ama ja, onako zbunjen, slušam a ne čujem. Opet me pita: ko sam i šta hoću, a glas mu ko svila. Ja stadoh nešto da mucam, ko tuđim ustima: da smo se, eto, zbog fila dogovorili i došli, eto, da molimo. - Ko je još s tobom? - pita mene vezir onim istim glasom, kao da govori odnekud izdaleka, a pravo me u oči gleda. Ukočih se, krv se u meni zblanu. Obmuh se i pogledah iza sebe makar onog krepanog Tosuna, a znam da nema nikog, da su me svi izdali i ostavili na tom strašnom mjestu, i da mi valja sada samom dževapiti. E, tu se u meni nešto prevrnu. Ispravim

Pompea

-66-

se, okrenem licem pravo veziru, priklonim glavu a metnem ruku na prsa (ko da sam se za to spremao odavno!) i počnem da govorim slobodno: - Mene su, svijetli pašo, poslali ispred cijele čaršije, ne da učinim biuzur tebe (ko bi to smio i pomisliti?), nego da zamolim teftedar-efendiju, biva, da ti on kaže našu želju i našu molbu: ovaj tvoj fil, biva, dika je i ukras našega grada i naša bi čaršija bila rada da vidi bar još jednog ovakvog da nabaviš, pa da možemo da se ponosimo pred cijelom Bosnom, a i živinče da nije ovako samo i bez svoga para, biva. A već mi smo ga toliko zavolili da svoj hajvan ne volimo koliko njega. Eto, to je što su me poslali da ti kažem i da te zamolim ispred sve čaršije, a ti znaš najbolje šta ćeš i kako ćeš uraditi. Samo, što je do nas čaršijskih ljudi, i tri i... četiri ovakva da nabaviš, nama neće biti teško. I da ne vjeruješ ako čuješ neke druge riječi koje samo lažni i nevaljali ljudi mogu da iznose, a sa kojima mi iz čaršije ništa nemamo i nećemo da imamo. I oprosti što sam ti i nehotice pred oči izišao! Tako ja govorim, a sam ne znam otkud mi sve to u pamet dolazi. Kad sam završio, ja padnem i poljubim vezira u skut i u ruku, a on reče nešto jednom od pratnje, ali ja ne čuh šta, i izgubi se nekud, A mora da je nešto dobro rekao, jer me ona dvojica izvedoše ne može biti ljepše u onu mračnu sobu, pa u avliju. Tu vidim: iskupila se sva tevabija vezirova, ima ih deset-dvanest, svi se osmjehuju na mene i svi mi čine temena ko da sara u najmanju ruku kadija. Pridoše dvojica i dadoše mi u jednu ruku oku dobrog duhana a u drugu kesu punu gurabija i šećerlema, i izvedoše me tako na kapiju kao mladu. E beli, kad sam ugledao ćupriju i Lašvu, kao po drugi put da sam se rodio. Tako ti ja iznesoh živu glavu. A, beli, da bi po čaršiji i po onima koji su bili sa mnom krenuli, ne bi se moj ćepenak otvorio, nit mene jutros sunce grijalo. Samo ti, molim te, ne kazuj ovo nikom, po živu glavu... Znaš kako je. - Ama znam, de, ne brini. Nego šta ti misliš, hoće li vezir zbilja

Pompea

-67-

- nabaviti još jednog slona? Aljo sleže ramenima i širi ruke. - Ah!... Bog jedini zna, i čaršija neka brine o tom, jer ja, poslije ovoga, ne mislim više za ovog mog života da se bavim ni vezirima ni slonovima. - Uh! - othukuje komšija i hoće svakako da izvuče bar još reč-dve, ali Aljo se samo smeška i neumoljivo ćuti. Kad je tako završio svoju priču i oprostio se sa svojim sabesednikom, Aljo je znao da je to isto kao da je pustio telala niz čaršiju. I zaista, do mraka nije bilo dućana u kom se nije znala priča o Aljinoj poseti Konaku do u najsitnije pojedinosti. Tih jesenskih dana mnogo se ponavljala Aljina priča po dućanima i kod vatara. Jedni su ga grdili kao luckasta i pod-mukla čoveka koji se narugao celoj čaršiji, drugi su mu odo-bravali i osuđivali one koji su stvar pokrenuli pa napustili čoveka u poslednjem trenutku, treći su uvređeno ćutali i tvrdili da drugačije i ne može biti kad kojekakve terzije i kazazi vode stvari i spremaju žalbe veziru, četvrti su odmahivali glavom u ogorčenoj nedoumici, ne znajući šta da misle o ovakvim ljudima i o vremenima kao što su ova. Ali kazazova priča se širila brzo, i idući od usta do usta već se pomalo menjala i po obliku i po sadržini. A sam Aljo neće ništa da kaže, ni cmo ni belo, ni da ni ne\ pa i kad navrati uveče kod vatre, on se na sva zapitkivanja samo smeška, gladi bradu i govori: - Mene je čaršija dobar nauk naučila, hvala joj, evo ovako! I klanja se duboko, sa rukom na prsima. A ljudi se ljute, smatrajući ga lakrdijašem s kojim se ne može ozbiljno govoriti, i to kažu i glasno - kad on nije prisutan. Postoji i treća vrsta vatara. One su najmalobrojnije, pored njih sede slični likovi, ali je raspoloženje posve drugačije. To su »prvi ljudi« iz čaršije, većinom stariji, sedi i smireni, i svi bez izuzetka bogati. Tu nema rakije ni smeha ni veselog žagora, nego odmeren razgovor u kom duga zastajkivanja, rečiti pogledi i nemo uspijanje usana kazuju više, mnogo više od reči. I među njima se redovno povede govor o filu, ali sve tako

Pompea

-68-

nekim opštim izrazima i blagim rečima, koje same po sebi ne znače ništa i kojima tek oni pogledi i pokreti lica daju stvarni smisao, jer ti znaci su drugi i pravi jezik najvišeg reda čaršijskih ljudi. Pa ipak, upravo kod tih vatara, bez vajkanja i krupnih reči, bez pretnji i zakletava, rešavalo se o tome kako da se čaršija odbrani od fila, ili da ga skine s vrata jednom zauvek. Tu je, kod starih i bogatih čaršilija, jedino moglo biti rešeno to pitanje, ako mu rešenja ima. Jer, ono je moglo biti rešeno samo lukavstvom, a lukavstvo ide uz bogatstvo, ono mu i prethodi i prati ga doveka.

IV Tako je čaršijski svet po mahalama i baštama, oko vatara, terao šalu i smišljao priče, šapatom ili glasno proklinjao fila i onoga ko ga je doveo, maštao, ogorčavao se i žalio, ali i ćutke snovao podmukle planove. Nigde kletve i žalbe, sašaptavanja i planovi ne ostaju dugo na samim rečima, a ponajmanje u Bosni. Dugo vremena izgleda sve to prazno i uzaludno; samo reči i reči i nemoćna odmahivanja rukom i poigravanja mišića na vilicama od nevidljivo stegnutih zuba. Pa ipak jednog dana, niko ne zna kad ni otkud ni kako, sve se to zgusne, uobliči i postane delo. Dečaci ili mladi i nepromišljeni ljudi redovno su prvi koji nađu snage i domišljatosti i počnu da ostvaruju žalbe i nemoćne pretnje starijih. Kad su stali da prispevaju orasi, fil se pokazao veliki prijatelj mladih i dozrelih travničkih oraha kokavaca. On ih je tresao sa grana tako da su se padajući na zemlju oslobađali već sasušene, napukle i tamnozelene kore, a zatim ih uzimao surlom, krčkao u velikim, nevidljivim ustima, vesto ispljuvavao tvrdu ljusku sa pljuvačkom, a sa zadovoljstvom žvakao i gutao mlečnu jezgru. Dečaci su bacali orahe na ulicu pred fila i on ih je pažljivo kupio, smešno savijajući veliku glavu na kratkom vratu. I tada je neko od dece došlo na neobičnu misao. Raspolovilo je ljusku

Pompea

-69-

od oraha, izvadilo iz jedne pole jezgru, a na njeno mesto stavilo živu pčelu. Zatim je slepilo obe pole, tako da je orah izgledao kao ceo, i bacilo ga pred fila. Slon je smrskao orah, ali u tom trenutku stao je da maše glavom, da pušta čudne glasove, da se otima pratiocima. Tek kad je stigao na Lašvu i stao nemilice da srče hladnu vodu, smirio se malko. Sprovodnici su mislili da ga je neki obad ubo. To domišljato i svirepo a naivno sredstvo pokazalo se kao nesigurno i slabo za slonovska usta. U većini slučajeva fil bi smrskao i orah i pčelu i sve to progutao ne trepnuvši okom. Ali to je bio samo početak. U opštoj mržnji, ljudi postaju uporni, zlomisleni i dovitljivi. U dečje šale umešali su se stariji, sve oprezno i neprimet- no. Pred fila su sada počeli po sokacima da izbacuju jabuke, i to ne kakve mu drago, nego lepe krupne senabije i zelenike, tako da pratioci nisu mogli ništa posumnjati. Međutim, na ponekoj od tih jabuka Travničani bi isekli čep, izrezali srce, u šupljinu sasuli malo tucanog stakla i sičana u prahu, pa čep opet utisnuli u jabuku, tako da je izgledala cela. Staklo je bilo stučeno u fini prah, a sičan u malim količinama. A sa ćepenaka i iza zatvorenih prozora ljudi su pos- matrali fila, očekujući dejstvo toga otrova za koji im je rečeno da je spor, ali tako siguran da i slonu može dohakati. Ali tu su Travničani mogli da vide kako je teško otrovati slona zbog njegove sposobnosti da podnese svaki otrov. Tako je fil, uporno i uzaludno trovan, još dugo »provodio svoje« po travničkoj čaršiji. Pa ipak, kad je naišla zima on poče da slabi i da pokazuje razne poremećaje u stomaku i crevima. Najpre zabraniše da mu narod pruža išta od hrane, a zatim prestadoše potpuno da ga provode kroz čaršiju. Izveli bi ga kratko na obronke oko Konaka. Tu bi fil malo živnuo. Pažljivo i svečano je gazio plitak sneg, pipao ga surlom, prinosio ustima, pa ga onda bacao ljutito uvis. Pa i ti izlasci su bivali sve kraći, jer se fil sam vraćao u svoju štalu. Tu je ležao na slami, tiho ječeći i tražeći sve veće količine tečnosti.

Pompea

-70-

Dok je fil tako bolovao, čaršija je nastojala svim mogućim sredstvima da sazna šta je i kako je sa njim. Mnogo se iz Konaka nije moglo čuti, ali za dobre pare saznali su od sigurna čoveka: prvo, »da fil leži povazdan i da od njega teče i sprijeda i straga«; drugo, da posluga u Konaku već raspravlja o tom »koliko vrijedi slonovska koža«; jedni tvrde da vredi hiljadu groša, drugi to pobijaju, a treći dopuštaju, ali dodaju da njeno štavljenje traje godinu dana. Čaršiji, koja ima urođen i oštar smisao za ono što je glavno, to je bilo dosta. Oni su platili tu vest koliko vredi i produžili da čekaju bez reči, izmenjujući samo između sebe kratke neme poglede koji mnogo znače. I nisu čekali dugo. Jednog dana prošao je čaršijom šapat da je fil uginuo. -Crk’ofil. Ma koliko ispitivali nikad nećete moći saznati ko je bio prvi koji je izrekao ove reči. Kad kažem »izrekao«, vi ćete, bojim se, odmah zamisliti neki jasan i živ razgovor, gotovo neko pobedničko kliktanje. Pomisliti tako nešto, znači potpuno ne poznavati ovaj grad. Nikad se tako ovde nije govorilo, a ponajmanje u vreme fila i Dželalije. Oni i ne mogu tako govoriti. Oni to prosto ne bi umeli. Rođeni i odrasli u vlazi i na promaji u ovom planinskom gradu, u kome otkako svet pamti sedi vezir sa svojom silom i pratnjom, prisiljeni da žive u strahu kome se menja uzrok i ime, ali koji ostaje uvek isti, oni su nasledno opterećeni sa stotinu čaršijskih obzira koji nikad ne umiru, dok se rađaju novi. A kad se desi ovako da im se u grudima javi neko osećanje pobedničkog zanosa, ono se podigne do izvesne visine, kod nekih čak i do grla, pa se onda vrati tamo odakle je i došlo, da legne zauvek, pored tolikih zanosa, ogorčenja, protesta, koji su se nekad isto tako dizali i, neizrečeni i nečuveni, legli u to isto groblje. Dakle, tako je i takvim glasom neko negde prošaputao te reči, i one su kao nevidljiva voda iz neznanog izvora, koja se samo po šumu naslućuje, potekle čaršijom, od grla do grla, od usta do usta; tako je »pukao glas« i tako su ga ta nikad dovoljno

Pompea

-71-

neiskašljana bosanska grla, i večno nedovoljno otvorena usta pronela kroz celu varoš. - Crk’o fil! - Crk’o? - Crk’o, crk’o! Samo tako, cvrkne ta reč kao kaplja vode na usijanoj crepulji, i svak zna sve i ne pita i ne govori ništa dalje. Jedno je zlo otišlo pod zemlju. Ali dok su u čaršiji nagađali gde bi fil mogao biti zakopan i u isto vreme sa strahovanjem očekivali šta bi vezir na sve to mogao uraditi, našao se drugi čovek, sigurniji od onog sigurnog, i za mnogo manje pare prodao travničkoj čaršiji drugu vest, ovog puta istinitu; da je fil živ. Pre nekoliko dana slon je bio zaista »došao do lipsanja«, ali onda je jedan od pašalija stao da ga leči nekom mešavinom od konjskog bosioka, mekinja i zejtina. I sad je životinji bolje; već ustaje na noge. U Konaku veselje među poslugom i činovnicima koji su, uporedo sa filom, umirali od straha pred vezirom. - Eto, to je dostavio nevidljiv čovek, čija je istina bila jevtinija od laži. I čaršiji se može desiti da se prevari. Neprijatna vest je prošla kroz varoš gotovo istom brzinom kao i ona prva, ali bez reči i mnogog šapata. Pogledaju samo jedan drugog, pa obore oči i napuće malo usne. - Živ? - upita sa ogorčenim čuđenjem poneki mladi i neprekaljen čaršijski čovek, a drugi mu i ne odgovaraju nego samo odmahnu zlovoljno i prekomo rukom, i okrenu glavu. I zaista je bio živ. Nekako početkom marta meseca fila su izveli prvi put iz njegove prostrane štale. Čaršija je poslala naročitog, na oko neugledna i bezazlena a sigurna i oštroumna čoveka da vidi i oceni stvar. I zaista je video. Fil je bio opao, prepolovio se: glava mu je došla manja i ćoškasta, jer se ispod kože naslućuje kostur, oči mu upale u ogromne očne duplje, tako da izgledaju veće; uopšte, koža je na njemu kao tuđa preširoka haljina, retka dlaka još reda, na mestima sivožućkasta. Momci su sa uzbuđenjem i pažnjom obilazili oko njega, a on kao da ih nije

Pompea

-72-

primećivao, samo je okretao leđa već ojačalom suncu i neprestano i sporo njihao glavom levo-desno, levo-desno, njušeći bledožutu travu među retkim krpama snega koji se naglo topio. Sa svakim danom koji je primicao Travnik proleću i proleće Travniku, filovi izlasci bivali su duži. On se sporo ali vidno oporavljao. Razočarana čaršija je sa strepnjom i udvostručenom mržnjom očekivala dan kad će fil potpuno ozdraviti i kad će ponovo početi da ga provode kroz čaršiju sa bogzna kakvim novim besovima i pakostima. Vezirovi momci, a naročito onaj melez kome je bio poveren nadzor nad filom, bili su uvereni da su ga čaršijski ljudi s planom i podmuklo trovali; stoga vodaju sada slona pobedonosno i gledaju krvavo oko sebe, smišljajući osvetu. Još zimus, dok je fil bolovao, oni su nagovarali vezira da kazni čaršiju; već od straha da ne kazni njih. Ali veziru nije do toga. Njegove su misli od nekog vremena na drugoj strani, jer se ne radi o filovoj glavi nego o njegovoj. On je ispunio svoju neodoljivu želju da vlada, sudi, kažnjava i ubija; i da su se zamršene stvari u Bosni i tadašnjoj Turskoj Carevini mogle resiti samo silom, krvlju i zaplašivanjem, on bi mogao govoriti 0 uspehu, ali za njihovo rešavanje trebalo je mnogo više od toga, a to se nije moglo naći u Carevini, a najmanje su joj to ovakvi kao što je Dželaludin mogli dati. A kad se nasilje pokaže kao nemoćno i nesposobno da reši postavljeni zadatak, ono se okreće protiv nasilnika. Tako je oduvek bilo u Turskoj, a pogotovo sada, 1820. godine, kad Carevina diše trećinom pluća, a napadaju je sa sto strana i spolja i iznutra. Tako je i sa Dželalijom. On je od one vrste silnika što su samo krvnici i ništa drugo i koji se, prema tome, samo jednom mogu upotrebiti, a ako im taj udarac ne ispadne za rukom, oni sami ginu od njega. Sve to ovom Dželaliji nije bilo ranije znano, pa ni sada potpuno jasno, ali je bilo očigledno da njegov udarac nije uništio begovat ni umirio Bosnu, a da on sam, posle svoga udarca, ne

Pompea

-73-

zna šta da radi ni kako da produži delo za koje sama sila nije dovoljna. Trebalo je tražiti nov način rada i novog vezira na Bosni, a to je značilo, po vladajućem običaju, da za ovoga nema mnogo mesta na zemlji i da ga očekuje grob ili progonstvo slično grobu. Toliko je mogao da uvidi i Dželalija, a takva su bila i obaveštenja koja je imao. Bez korena i bez nekih naročitih veza u Carigradu, samoživ i osobenjak, on nije imao nikakve nade da bi se s vremenom mogao izvući iz progonstva i doći opet do slobode i položaja, kao što je to bivalo sa drugim vezirima. U njegovom slučaju progonstvo je značilo kraj svega, sporo, ružno i nedostojno skapavanje. I za njega nije moglo biti dvoumljenja da je bolja od toga preka i dobrovoljna smrt. Po suštini svoga bića nasilnik i mučitelj ljudi, on niti je mogao više da živi bez nasilja nad drugima, niti je imao snage da ga snosi nad sobom. U martu mesecu stigao je naročiti izaslanik iz Carigrada, sa fermanom: da je na Bosnu postavljen nov vezir. a da Dželaludin-paša treba da preda upravu zemlje ćehaja- paši, da se povuče u Jedrene, i da tamo čeka dalja naređenja. Izaslanik mu je usmeno saopštio, kao sigurnu stvar, da će biti naimenovan rumelijskim valijom i poslan da uguši pobunu na ostrvu Moreji, i čestitao mu na tome. Sve je to izgovorio brzo i mehanički kao naučenu lekciju. Dželaludinu nije bilo teško da nešto pićem, nešto mitom izmami od izaslanika priznanje da mu je naročito naređeno da to kaže veziru, a u stvari je za rumelijskog valiju već naimenovan drugi čovek »jake ruke«. Dakle, klopka. Tada je Dželalija shvatio da je nastupio presudan trenutak i da je ovaj Travnik poslednja tačka na svetu do koje su ga doveli njegovi i njemu samom nepoznati nagoni. Tada se moglo videti koliko je Dželaludinu bila bliska misao o smrti uopšte, pa i o svojoj rođenoj, koliko se bio srodio s njom. Pažljivo i savesno je napisao testament i podelio sve što je imao svojim saradnicima i pomoćnicima, krvnicima kao što je i sam bio. Izdvojio je lepu svotu novca za turbe koje će sagraditi nad

Pompea

-74-

njegovim grobom, predvideo je sve i najsitnije troškove oko ukopa. Ostavio je i natpis koji će biti urezan na njegovom bašliku, nadgrobnom kamenu, i koji je počinjao rečima Kurana; »On je živ i večan«. Svoju bogatu zbirku kalema, pisaljki od trske, spalio je sam, polažući sve jedan po jedan na vatru koja je tih poslednjih dana meseca marta gorela u njegovim sobama isto kao i usred zime. Za sve to niko u varoši nije znao, isto kao što niko nije znao ni mogao naslutiti da je svome pisaru Omer-efendiji ostavio Divan stihova, skupoceno kaligrafsko delo. U toj zbirci bile su ispisane trideset i dve najlepše pesme persijskih i arapskih pesnika, i u tim pesmama sve se sjalo i orilo od ruža, zumbula, vina, devojaka, česama, frula i slavuja, u slavu crne zemlje i jarkog sunca »koji sve to raskošno pružaju čoveku i opet mu uzimaju da bi drugom dali«. Kad je sve to posvršavao, vezir se povukao u svoju spavaću sobu, naredivši da ga momak probudi posle jednog sata, kad bude vreme ručku. Tu je uzeo kašičicu belog praška u čaši hladne travničke vode, ispio kao što se ispija gorak lek, i nestao sa ovoga sveta isto onako tiho i neprimetno kao što je u svoje vreme ušao u Travnik. Kad su, nekako pred podne, sa munara travničkih džamija stali da se javljaju mujezini, svet je brzo razabrao da to nije obična podnevna molitva, nego dženaza, molitva za pokojnika. A po dužini molitve i revnosti mujezina moglo se naslutiti da se radi o nekom moćnom i bogatom pokojniku. Brzo se pročula vezirova smrt, i to je bila prva stvar koja je dolazila od Dželalije a na koju čaršija nije imala ništa da primeti. U tom opštem ćutanju on je i sahranjen još istog dana. Na sahrani su učestvovale ćutke i pobožno sve čaršilije, ne govoreći ni tada ni posle pogreba o veziru ni zlo ni dobro. (To je bila pobeda kojoj nije bilo potrebno likovanje.) Niko od njih nije imao ništa protiv toga da Dželalija počiva tu u njihovom gradu, dva aršina ispod zemlje, nepokretan i nemoćan, sa svakim danom sve manji i sve manje nalik na živa čoveka. Ćehaja je još pre sahrane ušao u Konak, a Dželalijino društvo je

Pompea

-75-

prsio na sve strane, nastojeći da zametne trag i da izbegne osvetu. Fila je vezir poklonio onom melezu koji ga je doveo i čuvao celo vreme u Travniku, koga je čaršija prozvala Filfil i na koga je bila kivna više nego na životinju samu. Preporučio mu je da ga povede sa sobom u Carigrad i ostavio mu za to potreban novac. Ali to zaveštanje nije bilo lako izvršiti melezu koji nije znao ni kuda će sa svojom glavom. U tim prilikama nije bilo lako izneti iz Bosne ni iglu, a kamoli slona koji nije više vezirov. Tako se desilo da je omraženi melez pobegao još iste noći u nepoznatom pravcu, a čaršijski ljudi našli su odmah načina da unesu u Konak i doture filu jači i sigurniji otrov nego što je stucano staklo u jabukama. četvrtog dana posle Dželalijine sahrane uginuo je i fil. Bio je napustio svoj ležaj od slame pored vrata i povukao se u najdalji ugao. Tu su ga našli idućeg jutra, savijena i mrtva. 1 odmah su ga negda zakopali; kako i gde, to niko nije raspitivao, jer kad se čaršija jednog zla oslobodi, ona ga za neko vreme ne pominje više u svojim razgovorima, i tek docnije, kad stvar pređe u priču, opet će stati o tome da govori, ali tada već kao o nečem davnom i dalekom što sa šalom i zadovoljstvom može da se kazuje, sred novih nedaća. Tako je i fil legao pod zemlju, kao i vezir. Pod zemljom ovde za svakog ima mesta.

Granulo prvo proleće bez Dželalije. Strah menja oblik i briga ime. Smenjuju se veziri. Teče život. Dotrajava Carevina. Vene Travnik, a u njemu živi još čaršija, kao crv u otkinutoj jabuci. Saznaje se da na Bosnu dolazi za vezira Ornosbeg Zade Šerif Siri Selim-paša. Prvi glasovi koji su stigli o njemu kažu da je dobar i učen čovek, starinom Bosanac. Ali neki u čaršiji već njišu zabrinuto glavom: - Kad je tako dobar što će mu toliko dugačko ime? - Ah, ko zna, moj brate, šta taj opet nosi u sebi i vodi sa

Pompea

-76-

sobom! Tako čaršija živi u iščekivanju novih vesti i sigumijih podataka. Narod strada, šapuće i brani se, ako ne može drugačije a ono ovako, pričama u kojima živi njegova nejasna ali neuništiva želja za pravdom, za drugačijim životom i boljim vremenima. Nad Dželaludinovim grobom zidaju majstori turbe. A kamenorezac urezuje natpis na vezirovom bašliku od mekog kamena i već je ispisao prvu rečenicu. Po Bosni ide, i uz put raste, priča o Alji i filu.

Pompea

-77-

RAZGOVOR

Visoko iznad Sarajeva, na strmoj uzvisini ispod Hreše, na mestu zvanom Bijeli kamen, sede četvorica seljaka, dva brata Baljemeza, Huso i Suljo, zatim Mehmed Softić, seoski muktar, i neki Avdo Kadro, visok, mršav, govorljiv i nastran čovek; on je pola varošanin a pola seljak, i više je u sarajevskoj čaršiji nego ovde na ovoj visiji. Svi ga zovu Avdić. Sunce je zašlo negde za Humom i na Hreši leži senka sa poslednjim tragovima rumenila, ali u daljini, tamo negde u dnu Sarajevskog polja, iza Blažuja, vidi se obasjan i ustreptao, kao tečan, predeo zelenila: u svojoj nestvarnoj lepoti, koja neće trajati više od nekoliko trenutaka, on podseća na neku sjajnu, bogatu i nedostižnu obetovanu zemlju iz priča. Muktar i Avdić su na povratku, iz varoši, a braća Baljemezi se vraćaju sa posla i seli su, po drevnom običaju, da se odmore na Bijelom kamenu. Svi puše muktarov duvan koji, zajedno sa sutonom, čini da je umornim ljudima svaki razgovor lakši i odmor sladi. A ovom razgovoru to i treba, jer su svi razgovori koji se ovog leta i ove jeseni vode na Bijelom kamenu, kao i svuda gde se dva težaka sastanu, pre teški i gorki nego laki i slatki, jer to su razgovori o - suši. To nije ono redovno seljakovo vajkanje, ona koketerija sa prirodom koja ga nagoni da nikad neće da prizna da je zaista rodilo i da će žetva biti dobra, nego sve još nešto uslovljava i zateže. Ne, ovo je stvarni jad i crna briga koja obavija svaku rečenicu, prodire u reč i uvlači se među slogove svake pojedine reči. To su te godine kad seljakov govor postaje bolno sažet i slikovit, kad se na njegovom licu od silnog mrštenja i stezanja vilica stvaraju one čudne bore, neobične po pravcu i obliku, bore kakvih nikad nema na licu građanina. To su ta vremena kad seljak dolazi u bezizlazan položaj, kad ga izdaje njegova nevelika sposobnost rasuđivanja, čak i njegova atavistička lukavost, pa kao uplašena zverka nit može da

Pompea

-78-

miruje, nit ume da nađe spasonosan pravac kretanja. Tada već i inače labava seoska zajednica prsne u sitne komadiće i svak spasava samo sebe i svoje, kako zna i može, a to zajedničku nevolju čini samo većom i težom. U takve dane zaista takozvana »sudbina« vlada mislima i osećanjima čoveka seljaka i tada, naravno, njemu izgleda da »Bog jedini zna šta radi«. Jer prazan stomak i smućena misao rađaju priviđenja. U ovom trenutku, ovde na Hreši, iznad Sarajeva, nevolja još nije takva ni tolika, ali nije ni daleko od toga. Bela žita su propala svuda, osim pored reka, ali kukuruz se još bori, »polovina ga nema«, kako kažu seljaci, a ta druga polovina zavisi od iduće kiše. Još ima pokoja voćka, šljive su od žege sazrele pre vremena i opale, ali jabuke i kruške su u osojnim krajevima rodile, nađe se i pokoji krompir, ma bio i sitan kao zrno sa brojanica. A ide zima, sirotinjski dušmanin. Sve je još suvo, i zeleno je, ukoliko nije sagorelo od letošnje žege, ali se u ovo doba dana i godine na ovom mestu javlja slab vetar sa jedva osetnim i tankim pa ipak neprevarljivim dahom zime koja dolazi. Od toga se u čoveku diže drevni i zakržljali nagon selice, kao daleko, nerazgovetno i žalovito kliktanje ždralova, i ne nalazeći odjeka nigde u njegovim mislima i urođenim navikama, pretvara se u onu predzimsku zabrinutost i potištenost naročite vrste. U ovom trenutku blešti onaj nevidljivim suncem obasjani predeo u daljini kao potpuno nestvaran, kao da u njemu nikad nema zime a uvek ima hrane, i kao da tamo dole sve u isti čas i klija i raste, i cveta i dozreva, ali isto tako nestvaran dolazi čoveku i čudni sumrak koji se kao poplava penje iz doline prema visokoj Hreši. On je i noć i dan i nije ni jedno ni drugo, i u njemu gube snagu navike i propisi dana i noći. Tu se i kod najtupljeg čoveka krene mašta, a kod mnogoga sa maštom i jezik, koji je inače vezan urođenim strahom i svakojakim obzirima. Svemu tome pomaže i duvan, koji u ovom času kad

Pompea

-79-

je stomak prazan, telo umomo, a vidik slab, zanosi i opija i dobru glavu. A ovom Avdiću i ne treba mnogo. U njega je bujna mašta i razvezan jezik. Svi se prave da ga ne uzimaju ozbiljno, pa ipak ljudi vole da se okupe u čaršiji oko njega, da ga ponude cigaretom i da slušaju kako vešto i slobodno govori ono što oni nikad ne bi mogli smisliti, ili što, sve i da pomisle, ne bi smeli kazati. I večeras, dok su se vraćali, uzbrdo, iz varoši, muktar ga je korio što je nasred Baščaršije, kraj česme, pred desetak ljudi pričao bez kraja i konca o tome kako nema pravog reda u svetu i kako je novac nejednako i nepravično raspoređen, kako novac ide tamo gde je roba, a roba za novcem, ali siromah čovek ne može nikako da pohvata konce kojima je to dvoje vezano. Avdić se branio, ali mlako, kao čovek koji je navikao na takve prekore, a i muktar je prelazio sve više u šalu. - Visićeš ti jednog dana nad Kovačima, zbog svog jezika i svoje mudrosti. - Nema direka za moju visinu, još se toliko drvo nije našlo. - Ama, nemoj ti u to mnogo da se pouzdavaš. Svakakvog drveta raste u boga, pa će se naći i takvo. A carevina je jaka, može da nađe i ono čega nema. Slušam te neki dan kraj Sebilja na čaršiji. Ti razvezo pa pričaš, a Mehmed Čevra, muselimov momak, zastao pa prisluškuje, sluša a gleda te i gleda, i gleda, valahi, k’o da mjeru za vješala uzima na tebi. - Jok, bolan, nije to on zbog zla i zbog rđavštine neke zastao, nego hoće čovjek da čuje lijepu i pravu riječ. I neka čuje; ima i šta. - Ajde, ajde, pričaj ti i odgovaraj na ono što te niko ne pita, a sve se bojim da će te jednog dana pitati i ono na što nećeš umjeti odgovoriti. Jer, odavno je rečeno da jezik slavuja u ropstvo odvodi. - Ali je rečeno i da lijepa riječ i gvozdena vrata otvara. - Dobro, dobro, mnogo je koješta rečeno, ama nije to za svakog. Nije svaka riječ za Avdića. A ja tebi opet svjetujem:

Pompea

-80-

- prođi se ti mnogog govora. Vodu u usta, Avdiću! Taj razgovor im je prekraćivao put i ublažavao strminu, a završili su ga upravo kad su stigli do Bijelog kamena i do dvojice Baljemeza, koji su tu sedeli. Zapalili su i počeli razgovor, naravno o suši i slabim izgledima, a ubrzo reč ostade na Avdiću koji produžuje svoju misao o prokletoj pari koje nema a bez koje se ne može. Ostalima očigledno i nije mnogo do govora i puštaju ga da priča dok izvijaju dimove i gledaju za njima u vidik koji se mrači. Avdić govori. U početku ga još prekida muktar, više po navici nego od potrebe. - Ajde, bolan, ostavi to, ne govori što ne more biti. - A što da ne govorim? Zašto je bog govor ostavio? »Ne more biti«. A znaš li ti sve što more biti? Ne znaš. E pa onda otkud znaš šta ne more biti... Ja kad govorim o pari, ja znam dobro šta govorim. Eh! Odbivši jak dim, sa uzdahom u kom treba da je sadržano sve ono što čak ni Avdić ne ume da kaže, on nastavlja. - Pođem ja u čaršiju, nizbrdo. Držim ruku u džepu od gunja i okrećem dvije akče, dvije tanke malene pare, sve bježe između prstiju, i što se više spuštam, one, čini mi se, sve manje bivaju. Nisu to zdrave akče što kažu da su bile u vrijeme sultan Sulejmana Kanunije, kad je bilo, štono se kaže: »Pijevac akča, kokoš polovina«, nego su ovo one posljednje, čuruk-akče, krnje i nezdrave, pa opet, i ovakve kakve su, za akču sam nekad kupovo svijeću i po oke soli, ali ovo sada digli trgovci cijenu, pa po oke soli akča, a svijeća akča. Znam, obje potrošiti ne smijem, jer kud sam onda pristo, a za jednu - šta ću prije da kupim? Preturam ja među prstima one dvije nesrećnice. Ispustim jednu u džep: so. Uzmem onu iz džepa, a ispustim onu prvu: svijeća. Ali nikako oboje zajedno za jednu akču. A jedno bez drugog ne biva, jer u mene su djeca mimo svijet. Eto, recimo, kupiću svijeću, a neću so. Dobro, lijepo se vidi i večerati i leći, ali sad druga muka: ono dvoje muške djece neće da srkne čorbu. Nije ovo čorba, kažu, i plaču i biju kašikama o

Pompea

-81-

- siniju, dok se ja ne naljutim pa ne izbijem oboje. Oni pobjegnu pod jorgan, ali u snu još jecaju, jer bijen i sit nije jedno isto. A meni ih žao, iako neću da pokažem, pa mi i ono što sam pojeo onako neslano udara na nos od velike žalosti. A opet, ako kupim so, onda - večeramo u mraku. Lijepo se djeca nakusaju slane čorbe sa hljebom, kakav je da je, ali ona moja najstarija razmažena i sve na neko gospodstvo sluti, pa neće da okusi. Ne vidim je, a znam, onako u mraku, da krivi usta na plač i čujem kako šapuće i traži da se zapali svijeća, »makar ovolicna«, da rastjera mrak. Kusaj, kažem ja, budalo, dok imaš šta. Treba ti svijeća! Božje sunce je sirotinjska svijeća. Ali ona svoje pa svoje, hoće svijeću. Hvata mi se za rukav. »Ne mogu« - kaže - babo, nije mi slatka večera pa da je begovska, ovako u mraku.« Ja je guram od sebe i tobože se ljutim, a dolazi mi da zaplačem zajedno s njom. I dok tako, silazeći nizbrdo, mislim o svemu tome, dođe mi teško, stegnem onu tanku akču među prstima svom snagom i kažem sam sebi: »Ama, kupiću i so i svijeću, da nam je bar nekoliko dana i slano i svijetlo, pa makar poslije svi pomrli u mraku od gladi.« A kad stignem kod Nanića na dućan i pazarim, kaže mi onaj momak njegov, čelo: »Kriva ti ova jedna akča, nešto savijena.« I igra se njome na dlanu. A ja ga samo gledam, pa najpošlje ne mogu više nego planem: »Kriva? Slušaj, momče, krivo je meni otkako znam za sebe, nego mjeri so ili ja odoh kod drugoga.« To Avdić viče glasno uz široke pokrete ruke. Ljudi ga slušaju rasejano, sa slabim kiselim osmejkom, jer oni znaju Avdića i njegove priče, otkad znaju sebe, i te priče su isuviše slabe da bi potisnule brižnu misao u njima. Ali zato Avdić uživa u svom pričanju, izmišlja i dodaje. - Vraćam se ja kući uz onu strmen. U šarpelju mi so, za kapom zadjenuta svijeća, a ruke u džepu prazne, prazan i džep. Dok sam silazio mogo sam da se razgovaram barem sa one dvije akče, a sad - sam sebi ne umijem dvije riječi da kažem. Što je kleta para! Dok imaš u džepu, pa makar i ove

Pompea

-82-

dvije čuruk-akče, nekako si drugi čo’jek i u glavi i na jeziku. Ne onom ćelavom Nanićevom momku, nego veziru bih, čini mi se, mogao dževap dati. K’o krila da imaš. A ovo sada, svakom se sklanjaš s puta, svakom ko da si nešto kriv. I samo jedno misliš; pare odoše, so će se pojesti i svijeća će sagorjeti. A onda? Mračno i neslano. I ne mili mi se ova svijeća za kapom kad pomislim da je valja zapaliti, a opet se sve mašam rukom za nju, pipam je da li je na svom mjestu i pretmem od pomisli da bih je mogao izgubiti. Svaki strah na siromaha čovjeka. Tako se čovjek muči i kad ima nešto da kupi, a već kad nema, onda kao da ni njega nema; još gore, jer je živ a živjeti mu se ne da. I sad ti meni kažeš: »Ostavi to!« Ostavio bih ja njega, ali neće ono mene. Ja opet kažem, pa kad bih znao da ću zbog toga sutra poginuti, da nešto tu ne valja, pa ne valja. Ili para nije dobro raspodijeljena po svijetu, ili so i svijeće i druga potreba. Nije, pa nije! Muktar se diže, za njim i ostali. Avdić bi hteo još nešto da kaže, ono glavno, kako mu se čini, ali nema više reči. Cigarete dogorele. Smrklo se. Niko nije ni primetio kad je ugasnuo onaj mali obasjani predeo u daljini. I zahladilo. Ljudi kreću u raznim pravcima, svaki svojoj kući, a u susret im se javlja briga koju nikakva pričanja ni razgovori ne mogu, trajno i potpuno, da rasteraju.

Pompea

-83-

ĆILIM

Baba Kata, samohrana udovica u sedamdesetoj godini, čista i ušuškana starica, ima na Bistriku kuću u kojoj živi i koja joj je ostala od oca, Petra Marunovića. Tu kuću je ona donela u miraz i u njoj je sada sama, pošto je nadživela muža, a dece nije nikad ni imala. To je jedna od onih malih sarajevskih kućica u dnu Bistrika koje izgledaju kao da su poklekle pred velikim usponom, u kojima vlada neka čista i svetla sirotinja i u kojima je jedini raskoš leti saksija minđušice, a zimi red dunja na rafu iznad dušekluka. Oko te kuće vodi baba Kata već nekoliko godina spor sa opštinom. Sad prete da je izbace iz njene rođene kuće. Zbog toga je i došla ovog letnjeg dana 1941. godine u gradsku opštinu. Tu sedi u hladovitom i lepo nameštenom predsoblju i čeka da je primi novi, ustaški potpredsednik opštine. Sedeći i čekajući, starica je prevrtala u glavi svoje račune sa opštinom i smišljala kako će najbolje i najubedljivije kazati potpredsedniku sve što ima da moli i na što ima da se žali. Zamišljena tako, ona je rasejano gledala u veliki persijski ćilim kojim je prekrivena sredina predsoblja, i ne primećujući ga pravo. Ali vreme prolazi, čekanje se odužilo, a njena misao uvek ista. Tako njenu pažnju počeše da privlače i šare prilično ugaženog ali još lepog ćilima. Posmatrala je skladne boje i bujne linije neobične vegetacije čije se žbunje i lišće čudno igra sa ljudskim okom. Isprepletano i kao vetrom zavitlano, ono izgleda da se sve jasnije pretvara u ljudsku ili životinjsku priliku, i kad već počne da liči na odredeno stvorenje, odjednom se šara đavolasto iskrene, i zatim opet produžuje kao listić ili grana. I ta igra između biljnog i životinjskog sveta ponavlja se neprestano sa ponavljanjem istog ornamenta na ćilimu. A boje prate tu igru i menjaju se i prelivaju u skladu sa njom.

Pompea

-84-

Gleda baba Kata svojim sitnim živim očima lepotu šarenog ćilima, zaboravlja polagano gde je, na što čeka, zbog čega je došla, i samo prati igru čudnih šara koje joj dolaze nekako poznate i koje je sve više i više zanose, ne u san nego u sećanje iz dalekog detinjstva.

Godina 1878. U toj kući u dnu Bistrika živi kujundžija Petar Marunović. On je kalfa kod poznatog majstora Andrije Livnjaka, kod koga mu je otac radio kao prvi majstor, »na treću paru«. Petar ima ženu i dvoje dece: Katu kojoj je sedam godina i jednog muškarčića kome je četvrta. Sa njima živi i Petrova majka Anđa, koja je stvarno glava ove kuće i koju svi zovu »nanom«. To je čista i lepa starica rumenog lica koje sja od mirne i pametne odlučnosti i od osmejka koji tu odlučnost s vremena na vreme ublažava. Ima već dve godine kako su joj noge gotovo potpuno oduzete. Snaha joj pomaže kad hoće da se digne i na dva štapa učini nekoliko koraka po sobi. Ali i tako nepomična na svom šiljtetu, ona upravlja svim poslovima u kući. Njoj dolazi svet iz komšiluka po savet i na razgovor, jer je svi znaju kao razumnu, iskrenu i do vidovitosti pronicljivu ženu. Kad ona nešto razmisli i zaključi, i na kraju govora podigne, kao preteći, jednu od one dve štake što su uvek pored nje, onda je sigurno da je događaji neće u laž uterati, i da se onaj koji je posluša neće pokajati. Njen sin Petar je nesrazmemo visok i pognut čovek tridesetih godina, sa dugim brkovima na sitnom licu, miran i uslužan majstor ali bez očeve veštine u poslu i bez majčine vedrine i razboritosti. Snaha Marija je omalena, cmomanjasta, živa, sa očnim kapcima uvek malko zapaljenim, jedna od onih žena kod kojih materinstvo izaziva i razvija preteranu brižnost i gramzivost koju ništa ne može zajaziti, a koja se s godinama pretvara u mrzovoljno i sitno tvrdičenje.

Pompea

-85-

Toga avgustovskog dana 1878. godine svi su u kući, jer je čaršija zatvorena i Petar ne odlazi na posao. Već nekoliko dana očekuje se ulazak austrijske vojske u Sarajevo, a odjutros se čuje topovska paljba od Huma i Gorice. Tih dana, svetlih i dugih sarajevskih letnjih dana, od kojih svaki izgleda kao praznik, bilo je tišine po baštama i avlijama na Širokači i Bistriku, bilo je straha po kućama i praznim sokacima. Ali tišina više pada u oči, jer straha ima ovde pomalo uvek i svuda. A jutros je, evo, zadrhtala tišina od muklog tutnja, pa se onda odjednom raskinula sa cepanjem i fijukom, kao suviše zategnuto platno. Sa Gorice je počela austrijska baterija ubrzanom paljbom da bije sarajevsku tvrđavu i mahale oko nje. Sa Žute tabije odgovarala su joj dva teška turska topa, duboko, neujednačeno, i, čovek bi rekao, gnevno. A uporedo sa dizanjem sunca i jačanjem paljbe rastao je i dizao se strah. Nevidljiv i zarazan, nemoćan samo pred onima koji se ne boje, jer se biju, strah je igrao svoju igru sa sitnim bezbrojnim ljudima posakrivanim po kućama; peo im se u glavu, mutio misli i prevrtao shvatanja koja su izgledala nepokolebljiva i večna; savetovao im da beže, a podsecao im noge, vodio ih u zaklone, pa im odmah došaptavao da je mesto prekoputa mnogo sigurnije. Strah likuje i povija čoveka, gde god može, kao travku. Dan odmiče. Topovska paljba ne prestaje, ali jednim delom počinje da se pretvara u razasuto puškaranje koje neprestano raste. Narod proliva krv i gine, kuće gore. Bije se nejednaka bitka za Sarajevo; do podne se nekako i koleba, ali od podne naglo naginje na austrijsku stranu. Modra vojska sliva se strmim mahalama kao voda i nezadržljivo puni sokak za sokakom. u Marunovića kući pod Bistrikom strah kao i svuda, ali mu nana ne da da se razvije i ustali. Naređuje šta treba da se radi, kori snahu što plače, što se glasno moli Bogu i tako plaši decu. Deca su pored starice; uplaše se od pucnjave, upitaju ponešto, pa onda opet zaborave sve i nastave da se igraju. A starica

Pompea

-86-

uzima jedan od svoja dva štapa, golica unuka koji priča sa sestrom, gubeći se u nekim zamršenim dečjim lagarijama, zasmejava ga i govori mu dubokim glasom: - E, moj golotrbe, blago babi s tobom: ja stara a ti nejak, pa nam niko ništa ne može. A iza svojih reči osluškuje prasak i tutnjavu spolja. Paljba se pomera, menja pravac, prenosi s jednog kraja na drugi, i stalno opada. Izdaleka se čuje truba nepoznatog zvuka. Niz Bistrik prvi konji i vojnička vika. To ne kasa i ne ide, nego se ruši. Starica prelazi sve po sobi pogledom svojih krupnih očiju, kao kapetan na brodu. Doziva sina. - Treba otvoriti širom avlijska vrata - kaže mu, a kako je sin uplašeno gleda, ona odmah objašnjava: - Sve avlije treba da su otvorene kad vojska nailazi, jer pucaju u kuću gdje nađu zatvoreno. Ne boj se. Samo skini taj fes i nek Marija uzme dijete na ruke, pa tako iziđite slobodno i otvorite obadva kanata. Naređuje tako pribrano i sigurno kao da iz nje govore duge godine drevnog ratnog iskustva. Njena mirna odlučnost prelazi na sina, čak i na bledu i slabu snahu koja jednako drhti, ali izvršava što joj se kaže. Primiče se topot kopita i bat ljudskog hoda po kaldrmi. To silazi vojska već niz Bistrik i Širokaču. Kako je ovo poprečna ulica, kroz nju ne prolazi još niko. Sve jači i češći bivaju glasovi komande, razležu se dozivanja na stranom jeziku i signali trubama i pištaljkama. U jednom trenutku naišla je patrola od tri vojnika. Bili su znojni, prašnjavi i preplanuli, nose nisko oborene puške sa bajonetima, idu polagano, gledaju ispitivački, a oči im svima sjajne kao od nekog pijanstva, sa prizrakom ludila.

Petar je postupio kako je nana naredila, ali snaha nije imala snage da izdrži, nego je pala na kolena sa tihim cviljenjem, tako da su uplašena deca pobegla babi i privila se uz nju. Pošto su ispitali sve prostorije i malu baštu, vojnici su prešli u susednu kuću, na kojoj se već lepršao beo peškir.

Pompea

-87-

Tako se i to svršilo. Sa mrakom je puškaranje potpuno prestalo. Iz varoši je dopirala vojnička pesma i muzika. Sutradan je već počeo strah da popušta. Čaršija se još nije otvorila, ali vri od nekog novog ratničkog života, njegovi odjeci dopiru i u male kuće ispod Bistrika. Svaki čas neko dode sa novim i sve čudnijim vestima. Dotrči komšijsko dete: - Obija soldačija turske kuće i dućane; silom otvaraju džamiju; sad unose u nju i slažu neke sanduke i ćebeta. I dečak trči dalje, sav uzbuđen, kao da i on učestvuje u velikim događajima i smelim promenama. Malo docnije javlja neko: — Eno se soldat popeo na munaru pa maše kapom. Tako se čuju samo nove i uzbudljive stvari, da izgleda kao da će sve navike i običaji biti ispreturani i izmenjeni i kao da se granica između dozvoljenog i nedozvoljenog pomera i gubi. Sve izgleda mogućno, sve dozvoljeno. Nova vojska se razmilela po varoši. Ulaze u Marunovića avliju, ali sada bez bajoneta na pušci i bez one strogosti. Slobodni i dokoni vojnici traže vode i, naročito, rakije, jer je točenje pića u varoši zabranjeno. Neki se i prilično sporazu- mevaju, služeći se češkim ili poljskim jezikom. Tako je u sumrak toga drugog dana naišao jedan vojnik. Po odblescima znoja na licu i čelu, i po mutnim očima videlo se da je pijan. I on se služio nekom mešavinom slovenskih reči. Bio je neugledan čovek, tupa i neizrazita lica, ljigava držanja: sitno zrnce ljudske prašine sa panonske ravnice. Zametnuo se velikim, nevešto složenim persijskim ćilimom, koji baci s ramena na pod čim uđe u kuću. Objašnjavao je uplašenom Petru recima i pokretima da nudi ćilim za rakiju. Ne mora biti mnogo, neka daju koliko imaju. Objašnjavanje je išlo dosta teško. Petar, navikao da za sve traži saveta od majke, i nehotice otvori vrata na njenoj sobi. Staroj Marunovićki nije trebalo mnogo da shvati stvar. Pogledavši strogo sina, rekla je mimo vojniku: - Rakije nemam, a ćilim mi ne treba. Nosi ti to, dragi, pa

Pompea

-88-

prodaj onome ko je mušterija. U poslednjoj svetlosti dana vojnik je stajao na pragu kao zbunjeno đače i trepćući gledao staricu dostojanstvena lica i odlučne reči sve dok Petar nije zatvorio vrata, obećavši majci da će ga sam ispratiti zajedno sa ćilimom. Brzo je pao mrak i došlo vreme večeri. Vladala je teška zapara. Jelo se ćutke, samo je Petar pričao kako se jedva oslobodio pijanog vojnika sa ćilimom. Snaha Marija dodade kako vojnici pronose ulicama i druge stvari koje su uzeli iz napuštenih turskih kuća i koje prodaju našem svetu budzašto, čak i poklanjaju. Stara pogleda strogo, ispitivački, sina pa snahu. — Nek prodaju kome hoće i nek kupuje onaj kome obraz podnosi. U moju kuću neće ni kradeno ni oteto, jer od tuđe nesreće niko sreće vidio nije. Tu govor opet zape i večera se završi ćutanjem. Malo zatim Marija spremi svekrvi postelju i ode sa mužem u njihovu sobu, gde su deca već spavala. Osuđena na život u sebi i na nepomičnost, baba Anđa ni inače nije volela noć ni spavanje, a večeras pogotovu nije mogla da nađe sna. Ima ljudi koje i najmanji dodir sa moralnom rugobom duboko uznemiri i posle ih dugo prati kao zadah fizičke truleži. Kad joj se učini da će uspeti da zaspi, odjednom se javi pomisao na odvratnog vojnika. Kraj njegovih nogu crven ćilim, a oko njega ružno i sumnjivo unezvereni sin i snaha. Mora da misli na taj ćilim. Skrene misao na nešto drugo, pa se odjednom sama upita; »Odakle li ga je uzeo? Iz neke kuće? Možda iz džamije? Koje ostao da plače za njim?« Možebiti niko. Svakako, ostala je praznina na mestu gde je bio prostrt. Čini joj se da vidi tu pustoš. Srdito rasteruje misao i silom sklapa oči, ali pred njom se, umesto mirnog i tamnog vira sna, razvija taj isti turski ćilim, prostrt širom i pun crvenih i zelenih šara. Upravo to i nije ćilim, nego beskrajno polje, nedogledni nizovi Turaka koji klanjaju na tom polju. Jedno vreme miruju klečeći, zaneseni, u molitvi, a

Pompea

-89-

onda dodiruju čelom zemlju, povijaju se kao klasje koje se talasa unedogled. Starica se prekrsti poluglasno i okrenu se na drugu stranu. Ali tek što je zažmurila, pred njom se ukaza opet turski ćilim, razastrt do u beskraj, a na svakom od mnogobrojnih četvrtastih polja njegovog ornamenta po jedan odred turskih kopljanika sa zatalasanom šumom kopalja iznad glava. Samo tako, odred za odredom, bezbrojna vojska niz beskrajno polje, do nakraj dalekog vidika. - To je spremna osvetnička vojska koja traži opravdanja i računa za svaku ukradenu stvar, za iglu kao i za ćilim, za ćilim kao i za kuću. I opet se uzbuđeno okrenu na drugu stranu. Tako se nekoliko puta okretala s jednog boka na drugi, bežeći od grozničavih i besmislenih snoviđenja, dok nije najposle uspela da svede san na oči. Probudila se naglo, kao da je neko zovnuo. Od otvorenog prozora dolazila je jedva osetna struja svežine iz bašte. Osećala je celim telom da nije spavala više od jednog sata. Samo trenutak je, nepomična i raširenih očiju, gledala u tamu, a onda upali sveću i stade da prikuplja štake i odelo oko sebe. Često nam je potreban samo jedan sat onog prvog, najdubljeg sna, pa da sumnja sa kojom smo legli u postelju sazre u nama do jasnog saznanja i da nas probudi svojom oštrom jasnoćom. Gonjena nemirom, starica se spremala, a pred njom su se javljali likovi: pijani vojnik podmuklog izgleda, zbunjena snaha i ćutljivi sin; sve to jasnije i življe nego sinoć u trenutku doživljaja. Kad se obukla, stala je da se diže, prvo na ruke a zatim na štake, služeći se čitavim nizom malih veštih pokreta. Ima godina dana kako se nije ovako, bez ičije pomoći, sama digla. Sad joj je to pošlo za rukom. Samo joj je trebalo vremena, a pri tom je brzo disala od napora, nestrpljenja i ogorčene rešenosti. Kad se jednom uspravila, sve je išlo lakše. Ceo teret tela počivao je na rukama i na štakama, a pored toga još se naslanjala na zid, po kome je milila zajedno s njom njena zbijena senka.

Pompea

-90-

Vešto i lagano otvorila je vrata i zakoračila štakama preko praga koji odavno nije prešla. Tako je uspela da pređe ceo hodnik, koji je slabo osvetljavala sveća iz otvorene njene sobe, sve do protivnog kraja gde su bila vrata njihove sobe. Na njima nestrpljivo zatutnjaše udarci njenih pesnica stisnutih oko štaka. Vrata se iznutra otvoriše. U sobi je bilo sparno i mračno. Poustajali su - snaha pa sin. Glasovi im se mešaju, u njima strah i čuđenje. - Jesi li ti, nano? Šta je? - Daj onu svijeću iz moje sobe! — vikala je starica čvrstim glasom. Snaha je u tami nešto šuškala i sklanjala oko sebe, pa se onda diže i prođe pored nje u drugu sobu po sveću, dok je sin, bunovan i raspasan, jednako mucao: - Šta je nano? Što nisi zvala? Šta je? - Svijeću daj - odgovarala je stara. Oklevajući, snaha donese sveću; soba se ispuni drhtavom svetlošću. Na sredini je stajao Petar, visok, mršav, razbarušen, dugih brkova. Dole prostrti dušeci, na njima slatko spava dečak sa pesnicom na ustima, pored njega razbuđena devojčica Kata sedi i širom otvorenih očiju gleda oko sebe. Preko svega toga je proleteo staričin pogled i zaustavio se u pročelju sobe. Tu je bio razastrt crveni persijski ćilim i to samo polovinom, dok je druga polovina bila savijena na minderluku. Starica zadrhta na svojim štakama, tako da i sin i snaha pritrčaše da je prihvate, ali ona priđe zidu i nasloni se na njega a njih odgumu od sebe. Tako se dovuče do minderluka i sede, drhteći od napora i uzbuđenja. Svi su ćutali. Negde daleko puče puška usamljene straže. Tada starica udari desnom štakom o pod. Ono dvoje se pomakoše i tanke senke im se produžiše i prelomiše. - Kupi ovo pa nosi napolje - govorila je starica glasom muklim od gneva i udarala jednako štakom po ćilimu. Sin je pokušavao da stvar objasni, da kaže nešto u svoju odbranu. Pijani vojnik je, kaže, bio uporan i nije hteo, bar do

Pompea

-91-

sutra, da nosi dalje čilim. Uostalom - rat je, čilim je turski. Ali starica mu nije dala da završi. - Turski? Ako je turski, nije tvoj. Šta ste naumili vas dvoje, da begovski harem od ove kuće napravite? Tako ste počeli kuću da kućite! To te ova tvoja begovica uputila, je li? E, nećete za mene žive! - Razvlači se, nano, roba. Pa ja mislim, kad će i onako propasti... - A, to te tvoja plitka pamet uči! Nek se razvlači, nek istrune na sokaku, samo daleko od mene. Zar vas nije strah da vam djeca, gledajući ovo, hajduci i palikuće ne postanu? Vi ste ćilime počeli da primate, a ona će kuće i dućane otimati. - Ovo je rat, nano... Ta nemoćna i u svojoj nemoći glupa primedba potpuno razjari staricu. - Šta rat? Za koga rat, luda glavo? Jesi li ti ratovao, pa da sada plijen dijeliš? Ti misliš da se carevine valjda biju da bi takvi kao ti zaimali i tuđom mukom kuće zastrli. Kad vam prije tuđa sila i gospodstvo udariše u glavu? Mislite li vi ovdje sa svijetom živjeti i umirati? Još se švapska vojska nije ni izula, a tebi već nije dobar onaj Marunovića iram, na kom si se rodio i koji ti je otac pošteno radeći stekao, nego tražiš gospodstva i to tuđeg, kradenog. Džamijsko i komšijsko vam treba, je li? I mislite da to niko neće znati ni vidjeti, ili da ću ja, zato što sam ovako sakata, sjediti luda i slijepa, dok mi obraz gori i hajduci po kući vršljaju? E neće, sinko, biti tako. Nego iz ovih stopa da ste iznijeli tuđi ćilim. Sin je još jednom pokušao da odloži stvar do sutra. Gde da ga nosi i kome da ga preda? Ali starica je imala za sve odgovor. - Izbaci ga na sokak, pa neka nosi ko hoće; tuđe i jeste. Snaha je udarila u plač, sklapala ruke i klečala. (Njoj je to bilo lako; kod najmanjeg povoda savija se kao britva i pada na kolena.) - Nemoj, nano, preklinjem te, u ovo doba noći da izlazi iz kuće, ubiće ga straža čim se pomoli na vrata.

Pompea

-92-

- Kupi to pa napolje! - ponavljala je starica neumoljivo, i naslonjena na levu štaku izmahivala desnom odrešito i za- povednički. Nastalo je savijanje ćilima, pa iznošenje, uz plač, uzdisanje i mnoge izlišne reči. Zatim su i staricu odveli u njenu sobu i sveću izneli. A na malu Katu, koja je sve to gledala raširenih očiju od Ijubopitstva i straha, niko nije obraćao pažnju. Nju je ta nerazumljiva uzbuna duboko potresla, uplašila i, najposle, zamorila. I čim je ostala u mraku klonula je pored usnulog brata i tvrdo zaspala. A sećanje na tu noć i na taj ćilim ostalo je u njoj duboko zakopano, kao jedan od najznačajnijih, nemirnih snova. I mislila je da je zauvek potonulo i nestalo. Ali eto... - Ajde, baba Kato! Ti zadrijemala, a gospodin čeka, ajde! - vikao je po drugi put služitelj gotovo na uvo starici koja je, oborene glave i u ćilim uprtog pogleda, bila zanesena u daleka sećanja, kao u najdublji san. Starica se trgla malo postiđena, pogledala oko sebe, kao probuđena, i nehotice podigla ruku kao da popravlja maramu na glavi i odelo na sebi. Zatim se zaputila preko crvenog čilima u otvorenu kancelariju. A u glavi, njenoj slaboj, zanesenoj glavi, izbledeli i ispreturani svi oni lepo i ubedljivo smišljeni razlozi koje je bila spremila za gospodina potpredsednika.

Pompea

-93-

BIFE»TITANIK«

Pre nego što će ustaške vlasti početi sistematski i u velikim grupama da odvode sarajevske Jevreje tobože u radni logor, a u stvari na prvo gubilište, raštrkale su se pojedine ustaše u uniformi i u civilu i razne njihove uhode i pomoćnici po jevrejskim kućama, i stali da otimaju novac i nakit, tučom, pretnjama, iznuđavanjem ili lažnim obećanjima, već prema prilikama, prema kući u koju su upadali i ljudima na koje su udarali. Pri tom, bilo je među ustašama takvih koji su se isticali svojom razbojničkom spretnošću da upadaju u kuće, nagone u strah Jevreje i iznuđavaju brzo i mnogo; bilo ih je koji su za velike sume ili nakit od vrednosti, svojom veštinom ili svojim uticajem, zaista prebacivali pojedince i čitave porodice u Mostar, odakle se tada još lako moglo dalje u Dalmaciju pa u Italiju; a našlo se i takvih koji sem volje za otimačinom i pohlepe za novcem i dragocenostima nisu imali sposobnosti ni uslova za taj posao. Takve manje važne i manje sposobne ustaše morale su da se zadovolje sitnom pljačkom, mitom ili iznuđenim darovima jevrejske sirotinje sa periferije varoši. I često su se tu dešavali najružniji i najbesmisleniji prizori nepredviđenog jada i užasa. Plan zavojevača o nasilju i uništenju tu se granao u stotine neočekivanih, sporednih rukavaca. Zlo bezumlje se širilo dalje i više od svakog računa i predviđanja, iznad svake mere i potrebe. U poslednje vreme su sve tri vrste ustaša ubrzale svoj »rad«, jer je Jevreja bivalo sve manje i koje hteo da na brz, lak i nevidljiv način dođe do plena, morao je da požuri. Na prostom između električne centrale i Fabrike duvana, koji se nekad zvao Hiseta, širi se mreža mrtvih uličica i u njima nekoliko kafana i kafanica, iako to nije živ i prometan kraj. Neke od ovih kafana su na zlu glasu, što znači dobro poznate i dobro posećivane; u njih zalaze i ljudi iz drugih krajeva varoši kao stalni gosti.

Pompea

-94-

Već pored samog parka koji okružuje Fabriku duvana nalazi se, u Mutevelića ulici, poslednja od tih kafana. Kuća na sprat, Ijušti se kao gubava, prozori bez zavesa, bez cveća, kao bolesne oči bez trepavica i obrva. Arhitektura iz sredine austrijskog vladanja, u kojoj ima nečeg bastardnog između tadašnjeg građevinarstva Srednje Evrope i Bliskog istoka, malokrvna i slabog daha. Beda bez draži i slikovitosti. Arhitektonski izraz života bez misli i vidika. U prizemlju su pored ulaznih vrata probijena još jedna, uža, iznad njih prevelika zeleno obojena daska i na njoj natpis crvenim slovima: BIFE »TITANIK« vl. Mento Papo

Ta kafanica, koja nosi ime tragično potonulog engleskog prekookeanskog broda, u stvari je mračna prostorija bez prozora, šest koraka dugačka i dva široka, tako da u njoj i nema stolica, nego ono pet-šest gostiju uvek stoji, za minijaturnim šankom, a za starijeg čoveka nađe se kakav sanduk ili pivsko bure kao sedište. (Ljudi skloni piću i kafanskom životu vole upravo ovakve tesne i oskudne prostorije u kojima se čovek oseća kao u prolazu, u kojima ništa od nameštaja ne može privući pažnju gosta, nego su piće i pijanski razgovor uvek glavno i jedino.) U dnu ovog bifea nevidljiva vrata ispod zelene zavese vode preko hodnika bivšeg stana u dve veće prostorije. Jedno je Mentin stan, a drugo prazna soba sa nezastrtim stolom i nekoliko prostih stolica. Prostorija za kocku. Prozori gledaju u baštu, koja je to samo po imenu a u stvari je i kokošinjac i štala i smetlište i igrališteza decu, ali oba prozora su uvek zastrta platnenim zavesama, zakislim i već krutim od starosti i prašine, koje se nikad i ne dižu, jer se kocka pri svetlosti.

Posetioci bifea i kockarnice predstavljali su raznoliko i šareno društvo. U bife su dolazili i siromašni, sitni građani toga kraja, mali službenici, radnici, nosači sa stanice, radi odmora i

Pompea

-95-

razonode, ali i dokoličari i pijanice iz cele varoši, kojima vek prolazi u obilaženju kafana i kafanica gde stalno traže nešto novo, a nalaze uvek isto. Soba za kocku imala je svoje naročite posetioce. To, uglavnom, i nisu bili gosti iz bifea, nego strastveni igrači, medu kojima je bilo i profesionalnih kockara i bivših gazda i činovnika, kao i zanatlija i kelnera koji su navraćali tek pošto se zatvori kafana u kojoj rade. U drugoj sobi noćiva Men to, tu živi i njegova nevenčana žena Agata, kad nije u zavadi sa Mentom i u skitnji po drugim bifeima Sarajeva i okoline. Mento je omalen, zakržljao, još mlad čovek, na jedno oko zrikav, u licu crven i podaduo. On je uvek i pijan i mamuran, a nikad potpuno nijedno ni drugo. Sin malog trgovca, i sam nekad učenik trgovačke škole, ovaj Mento je još kao đak počeo sa besposličarima, kao što je i sam, da pije i da se kocka po kafanicama na periferiji. Veseljak i pijanica, poznatiji u svom društvu pod nadimkom Hercika nego pod svojim pravim imenom, on je brzo prešao put koji vodi do ovog bifea i kockarnice na Hisetima. Svi napori roditelja, rođaka i ostalih sarajevskih Jevreja sefarda da ga zaustave na tom putu ostali su bez uspeha. U sarajevskoj sefardskoj opštini smatraju Herciku izgubljenim čovekom, šugavom ovcom, izuzetkom i izrodom kakvog odavno nije bilo među Jevrejima, i upravo povodom njega i ponavljaju staru reč: »Ništa gore biti ne može od našeg čovjeka kad se propije i pronevaljali.« A Hercika opet ne drži ništa do ocene onih iz sefardske opštine, do mišljenja ljudi uopšte. Živi bez ikakve veze sa porodicom, sa jevrejskom opštinom i celim redom ljudi iz kojeg je iskočio. Vodi svoju liliputansku »radnju«, organizuje partije »friše fire«, petlja s policijom i finansijskim vlastima, zasmejava svojim pesmama i duhovitostima goste, svađa se, bije se i miri sa svojom »prijateljicom«, i što god zaradi na pijanicama u bifeu ili na »pinki« u kockarskoj sobi, to sa njima ili prokocka ili popije, ili mu raznesu na veresiju. Agata, koju u njenom svetu, po bifeu njenog prijatelja, takode

Pompea

-96-

zovu Titanik, zaslužuje to ime, jer se zaista kreće kao jaka, velika lađa. To je plava, visoka, atletski razvijena žena, sa rumenim licem, kao u stalnom uzbuđenju, bledomodrim krupnim očima, »katilskim očima«, kako je govorio Mento u časovima ogorčenja; u njima se izraz detinjski nasmejane drskosti smenjuje sa suludim i opasnim sjajem, koji ponekad sevne i odmah nestane negde pod gustim trepavicama i teškim očnim kapcima. Bila je negde od Vareša. Život između ovo dvoje ljudi, sitnog Mente i džinovske poluseljanke, bio je zaista neobičan, čak i među ovim svetom među kojim ima mnogo neobičnih života. On se sastojao od nepravilnog smenjivanja divljih svađa i suludih ljubavnih zanosa. Samo što su dani ljubavi bili nečujni i skroviti, a svađe glasne i poznate. Njihove raspre i tuče bile su čuvene u susedstvu i među stalnim gostima bifea. Počinjale su obično u bifeu. Ali oni su se brzo povlačili u svoju sobu i tu na svoj način raspravljali svoj spor. Često tako ostaju njih dvoje satima zaključani u svojoj čergarski neurednoj sobi i biju se i svađaju u isto vreme. Mento stoji u uglu sobe i dovikuje Agati pogrdne reči, izdeva joj smešna i sramotna imena. Broj tih reči je ogroman, a broj njihovih varijacija i permutacija izgleda beskrajan. On govori što mu na um padne, a ona bije čim stigne i gde pogodi. 1 sve tako: psovka-udarac, psovka-udarac. Samo što je svaka psovka pogađala u živo a svaki udarac nije, jer je Mento umeo da se brani, zaklanjajući se komadima nameštaja, jastucima, svim što mu do ruke dođe, da veštim i fantastičnim skokovima promiče između predmeta koji lete put njega i da izbegava tešku ruku Agatinu. Biju se tako i psuju, pa se zamore i zastanu za koji minut, a onda on opet vikne neku novu reč, neko skaredno ime koje je smislio toga trenutka i koje ne može da prećuti pa kad bi znao da će poginuti zbog njega, a Agata plane novim besom i gađa ga novom snagom nekim dotle u tuči nikad neupotrebljenim predmetom. Razumljivo je da su ta objašnjavanja ponekad

Pompea

-97-

vodila u policiju i u gradsku ambulantu. Ali na kraju krajeva sva su uvek svršavala zanosnim a mračnim izmirenjem koje je opet prelazilo u tuču. Još ranije, u godinama koje su prethodile upadu Nemaca u našu zemlju, toliko se pisalo i govorilo o Hitlerovom gonjenju i uništavanju Jevreja u Nemačkoj, kao i u zemljama koje je jednu za drugom osvajao i pokoravao, da je to moralo doprati i do ostalih posetilaca »Titanika«. Oni svetsku politiku, kao i ceo svet uopšte, posmatraju kroz atmosferu te uske prostorije zasićene dahom rakije, vlagom i duvanskim dimom. Tako su i sve te vesti bile za njih samo povod za česte šale na Mentin račun. (U Bosni ima više duha i šale nego što bi to stranac pomislio posmatrajući tu zemlju iz voza. Ali ta šala je često gruba i teška; nevesela, ako se tako može za šalu kazati; teška za onoga na čiji je račun napravljena, ona pokazuje da ni onome ko je pravi nije lako.) Bilo je šala u bifeu, ali još više i slobodnije se šalilo i smejalo u kockarskoj sobi. Tu su polupijani kibici bez pare u džepu, kivni na život sam. Tu su polutrezni kockari koji samo još na varljivoj karti imaju nešto da dobiju ili izgube, a u životu su odavno sve izgubili, ako se nisu izgubljeni i rodili. I oni, između dve ruke »friše fire« ili »ajnca«, bockaju i ujedaju jedan drugog, naročito one stidljivije i slabije među sobom, i to sa nesvesnim cinizmom, sa neosetljivošću neosetljivih ljudi koji kod drugog čoveka uvek pretpostavljaju potpunu neosetljivost. Govore o svetskim događajima sa svoje niske i crne tačke gledišta. - Vidite li vi, ljudi, šta ovaj Hitler čini od jadnih Jahudi- ja? - kaže jedan koji je slušao nešto o nemačkim logorima u tek osvojenoj Poljskoj. - Došo i njima crni petak! - A ide im još crnja subota - dodaje iz kuta jedan niži železnički službenik, koji je penzionisan zbog srčane bolesti i alkoholizma, i koji nema ništa protiv Jevreja, ali ima mnogo protiv celog sveta i svega živog na njemu.

Pompea

-98-

Mento i čuje i ne čuje. Više voli da ne čuje. Ali teško je ne čuti, pogotovo kad mu se lično obraćaju ljudi koji vole da meću prst na skriveno bolno mesto kod drugog čoveka. - Zbilja, šta si ti, Hercika? Jevrejin pravi nisi, hrišćanin nisi. Koja si vjera? - pita ga odebljalim jezikom jedan mlad a besposlen i propao gazdinski sin sa Varoši. Mento, koji ni u boljim vremenima nije voleo razgovor o verama, odgovara kao uzgred, okrećući na šalu: - Ja sam kapetan velikog trans-at-lan-tika »Titanik«. - Tako je! - odobravaju drugi iz polumračne pozadine. - Tako je! Živio kapetan Hercika! Izgleda da je pod tom veselom, pijanom vikom pokopana neprijatna tema, ali ona još ne gasne. I opet neko priča grubo i naivno kako Hitler ide iz jedne zemlje u drugu i svuda uništava Jevreje, do poslednjeg. - Ama, da to ne stigne i do nas i, bože sačuvaj, na Her- ciku red ne dođe? - kaže neko šaljivo-zabrinuto. - Bogami, kako je pošlo kolo naokolo... - Ne brini ti za Herciku ništa. Hitler gleda svoju radnju, a Hercika svoju - dobacuje Mento, koji je dotle pevušio, brišući čašu i gledajući je prema svetlosti. I nastavlja pesmu. - Pa jeste, odkud smije Hitler na »Titanik«! Smeju se dok ih ne ućutkaju kockari, oni pravi kockari kojima sve to smeta, jer ne vole ni šalu ni razgovor ni smeh, ništa na svetu do jednolično šuštanje karata i novčanica u igri koja je naoko večno ista, a krije u sebi mogućnosti svih promena. Te su šale bile Menti Papi pomalo neprijatne. Odvojen od ostalih Jevreja, on nije bio navikao da deli sa svojima ni dobro ni zlo, a one su ga opet vezivale za njih. Ali Mento se pravio ravnodušan i činio ono što je u takvom društvu najbolje: primao šalu za šalu i vraćao šalom. Pa ipak, dok bi se smejao zajedno sa ostalima, u nesvesnoj želji da se ne izdvaja od njih, osetio bi često kako mu neki dotad nepoznati tmci idu u brzoj i ledenoj povorci uz kičmu. Neko atavističko čulo opominjalo je

Pompea

-99-

čak i njega na opasnost koja nastupa. U takvim trenucima on se preterano smejao, pokušavajući da zavara svoje sabesednike, da njihove šale uputi od sebe na drugu stranu, i da zagluši taj glas u sebi. U prvim mesecima 1941. godine, atmosfera nervoznog iščekivanja, zabrinutosti i zlog ćutanja počela je u varoši sve više da se zgušnjava i mrači. Čak i u »Titaniku« šala je postala retka i smeh zamro. Dolaze ljudi kao i pre, piju svaki svoje, kockari organizuju partije, ali svi govore manje i pričaju samo beznačajne stvari; pa ipak, svaki čas razgovor zapne i pogledi nesigurno i kolebljivo šaraju. A kad je, u aprilu mesecu, »kolo« idući naokolo došlo i do Sarajeva, to jest kad je Nemačka napala i brzo i lako slomila Jugoslaviju, i kad je u Sarajevu zasela ustaška vlast i počela da preduzima prve mere za ostvarenje plana o uništenju Srba i Jevreja, Mento Papo se više zbunio nego prepao. Ali pre nego što je mogao da shvati pravu prirodu svoje zabune, ona se naglo pretvorila u strah. I to kakav strah? Kakav Mento ni zamisliti nije mogao kad je slušao razgovore o strahu drugih ljudi u drugim krajevima sveta. Od prvog dana gosti su počeli da izostaju, jedan po jedan. Neki kao da su u zemlju propali, a drugi prolaze ali ne svraćaju; obaraju glavu ili brzo prolaze pogledom preko kuće u kojoj je »Titanik«, kao da je tu nekad bila pa srušena, i sada ostalo prazno mesto koje i ne podseća više na nju. Kad proba da se napravi nevešt i da, kao nekad, sa vrata svoga praznog bifea, šaljivo i drugarski dozove i zaustavi nekog od njih, bivši gost i drug u piću i kartama brza nekud i samo očima odzdravlja kao da je nem. Žuri se i onome koji se nikad nikud nije žurio. Jednog dana je pobegla i Agata, ali ne posle neke svađe i tuče, nego nestala, tiho i neprimetno. Onog jutra kad je Mento na opšti poziv upućen Jevrejima otišao u policiju da se prijavi i registruje kao »Židov«, da preda dozvolu od radnje i primi žutu traku sa Solomunovim slovom, ona je pokupila sve od

Pompea

-100-

novca, odela i stvari od vrednosti što je u toj kući moglo da se nađe, i iščezla bez traga. Takav nestanak njegove žene katolikinje, koja mu je sama priznala da ima brata ustašu, bio je za Mentu, najposle, jasan znak i udarac od kojeg više nije mogao da se pribere. Vidi, beže ljudi od neprijatnosti i rizika. Kao ljuska po ljuska odvajalo se i padalo sa njega sve što ga je dotle okružavalo, a na sredini je ostajao Mento Papo, Jevrejin bez veze sa Jevrejima, sam, bez novca, bez ugleda, bez imanja, go i nem i nemoćan. U svom strahu i nesnalaženju resio se čak i na to da ode do nekih uglednih Jevreja, samo koliko da upita; »Šta je ovo?« Ali oni su ga gledali tupo, i reči jedne nisu nalazili za njega. Vidi Mento i sam: ne znaju ni sami šta bi sa sobom i svojima, ni za bolje ljude, ispravne Jevreje, ne vide izlaza ni spasenja. A vraćajući se pustoj kući, vidi opet da je sve veći krug praznine oko njega, kao Jevrejina, da ova nova sila, koja njemu sa svakim danom sve više izgleda svemoćna, neljudski hladna i neumitna, ne pravi razliku između dobrih i rđavih Jevreja. »Titanik« potpuno opusteo. Ni prosjaka nema da zaviri. Jedini koji je tih dana jednom navratio bio je Nail Ploško, nosač, stara mušterija, za koga je Mento uvek imao mesta i u najpunijem bifeu, i u danima bolesti ili oskudice uvek cigar duvana i malo rakije na veresiju. To je čovek atletskog rasta, ali sav iskrivljen od reumatizma, načet od pića, pocepan, zapušten i uvek zarastao u riđu čekinjastu bradu iz koje sijaju dva krupna, modra i vesela oka, jedino od tog velikog tela što je ostalo čisto i pošteđeno. Vraćajući se sa stanice, znojan i prašan ili umotan u dronjke i prozebao, on ranije nikad nije prošao a da ne svrati u »Titanik«. Još pre nekoliko nedelja sedeo je na sanduku u uglu i boreći se sa svojom cigaretom, koja mu se večito razvija i gasi, dovikivao veselo nekom mladiću: - Ko? Ti? Ja ću i danas, bolan, u zubima da dignem ono što ti na leđima poneseš. Kako daleko izgleda Menti to divno i bezbrižno vreme! Kao da

Pompea

-101-

je drugi vek i negde na drugom svetu. A sad? Nail je jedini i poslednji koji je navratio. Nije ni njemu možda prijatno ni lako, ali nije mogao čovek od srama da prođe. Mento je našao odnekud još malo rakije. Piju i hteli bi da razgovaraju kao i ranije, ne pominjući ono što im se pred očima dešava, ali ne mogu. Mento govori izmenjenim glasom koji podrhtava kao da će se sad prelomiti i pretvoriti u jecanje. On je došao još sitniji, neobrijano lice nema izraza, a zrikave oči, zapaljene od nesna i groznice, ne gledaju nikud i ne vide ništa. Kaže da je bife zatvorio, ali mu prostorija ostaje kao jedini mogućni ulaz u njegov stan. Najgore mu je, kaže, što je ostao bez ičega. Zatim priča dalje, sve neke sitne poslovne stvari, a glas mu podrhtava od posve drugih briga i strahovanja. Nije mu što će gladovati, nego što nema nekih para i ma šta od vrednosti u kući, što bi mogao zlim ljudima pokučiti i tako se od zla braniti. Nail drži pred sobom čašu u nemirnoj desnici a levom, u neprilici, mrsi i steže masno nosačko uže koje mu visi preko ramena. Ništa ne zna i ništa ne može, kao ni ostali, samo bi hteo da to nekako kaže i objasni Menti. Muca i muči se kao dužnik i krivac. - Hercika, ovo je... sačuvaj bože. Ovo je, Hercika brate, neka veeelika i teška politika, šta li je. Ovo je jedna, jedna, jedna... sačuvaj bože, Hercika. Jedna, jedna... kako ‘no se kaže... jedna... brate... sačuvaj bože... Tako ponavlja neprestano, šapatom, ali ne može da završi ni da kaže na što se odnosi ono »jedno«, ni koga da sačuva, ni koji to bog, ni kako. Samo što on, za razliku od ostalih nekadašnjih drugova, gleda Mentu pravo i slobodno, a krupne plave oči mu došle kao rosne, ovlažene ne samo dahom rakije nego i dubokim, nemoćnim sažaljenjem. Sede tako njih dvojica i ćute, jer nijedan od njih ne zna šta da kaže ni sam sebi, a kamoli drugome. Mento bi hteo da se bar osmehne ovom dobrom čoveku koji se jedini usudio da ga poseti, ali nema snage za osmeh, samo mu se neprestano otima

Pompea

-102-

pogled na tanku prugu jarke svetlosti koja između pritvorenih vrata sija u mračnu prostoriju. I zna: to što on vidi samo kao tanak i uspravan štap od zlata, to je sjajni, veliki, septembarski dan nad Sarajevom, u kom se kreću toliki ljudi koji bi, kao i on, hteli da žive sa što manje patnje, što lepše i mirnije, što duže. Kroz taj uski svetli otvor nestao je i Nail, pošto su još dugo ćutke sedeli, i pošto se zbunjeno oprostio. Mento se nije s mesta pomaknuo. Ona pruga svetlosti koja je iza Naila ostala na vratima, pocrvenela je, pa ubledela i, najposle, sasvim ugasla, ali on to nije ni primećivao. Već u mraku, sedeo je tu i dalje, slomljen i pognute glave, ali sa živim osećanjem da je neko otvorio i njegova vrata, koja niko ne otvara otkako je počela ova beda, da mu je živ čovek i poznanik došao u posetu da ga vidi i upita se s njim. I Mento odjednom ispravi glavu i prihvati čašicu sa ostatkom poslednje rakije koju ima, podiže je svečano kao da nazdravlja nevidljivom gostu, u mraku, na praznom sedištu prema sebi, i osmehnu se, prvi put posle toliko vremena; osmehnu se tužno i zahvalno kao čovek kome su bar za trenutak muke popustile. To je bila poslednja poseta. Posle toga nije više nailazio ni Nail. Sad već i Mento uviđa da je ovo zaista crni petak posle kojeg za Jevreje i nema više subote, nego crna propast i crni svršetak. Ne zna zašto i ne vidi kako ni kada, ali oseća to po ovoj tišini i pustoši oko sebe, kao što je onda osetio po Nailovom pogledu i teškom mucanju. U stvari, jedino što oseća, to je strah. Strah je sada za njega mera i izraz svega. Strah je u ovim zemljama posejan kao usev, na vreme, sa planom i dobrim poznavanjem da i svih uslova, zatim pažljivo negovan i održavan, i sada je donosio plodove. Strah je ono što pljačka i kolje ovakve kao što je Mento, strah im koči pamet i vezuje ruke, a ustaše lako izvršuju pljačku i klanje. Taj strah je i u ovom slučaju svršavao glavni deo posla. I Mento je bio jedan od onih koji su se tako uplašili i izbezumili da se i ne pitaju kakva je i kolika je ta ubilačka stihija koja ih goni, da li

Pompea

-103-

čovek može izbeći njen udarac, kad se već njenoj sili ne može da suprotstavi silom, nego samo čekaju kad će doći red na njih. A kako i da ne bude uplašen, on sa svojom plitkom pameti i poročnim životom, kad su uplašeni toliki drugi, pametniji, ugledniji i jači. Mento se izmenio za ovo nekoliko meseci. Slabo se hrani a malo i pije. Tek uveče po jednu duplu ljutu, koliko da strah u njemu obamre. Nema više ni s kim ni sa čim da se kocka, i nije mu do toga, a šale i obešenjačke podvale iz nekadašnjeg »Titanika« ne padaju mu na pamet. Omršaveo je, protanjio se i profmio nekako, lice mu sada bledo i mršavo, oči došle veće, a vlažna senka straha koja stalno leži u njima da je njegovom pogledu neki nov izraz tuge i dostojanstva. S vremena na vreme vode i njega s većom grupom sarajevskih Jevreja lokalnim vozom na Ilidžu da raskrčuju ruševine od bombardovanja. Jevreji mu odgovore na pozdrav, ali u razgovor se sa njim niko ne upušta. To mu je teško, jer vidi da između sebe razgovaraju, a on oseća silnu želju da ma s kim porazgovara o ovom što se sa njima radi i o svemu što još može biti. Teško je i bezizlazno morati sam misliti o svemu tome, sam postavljati pitanja i sam uzalud tražiti odgovore na njih. Ali najteže od svega bio je fizički rad na koji nije navikao. Na radilištu, malo nošen zajednicom, malo gonjen strahom od udaraca, još nekako izdrži, ali uveče kad, sav prljav od znoja i prašine, dođe u svoj pusti stan, boli ga svaki mišić da od bola plače naglas, kao dete. Težak život i stalna opasnost iscrpli su Mentu Papu; iz- vetrilo je iz njega i ono malo zdravog suda i otporne snage, a njihovo mesto zauzeo je panični, halucinantni strah. I kad je jedne noći zaista »zalupalo« i na vrata »Titanika«, Mento se nije iznenadio, samo se još više prepao. Sve je to bilo već spremno u njegovoj glavi odranije, smišljeno u dugim satima strahovanja, samoće i nesanice. Sve je primao kao »sudbinu« kojoj ne može izbeći i sve je video kao prostu

Pompea

-104-

računsku operaciju. Za njega je bilo jasno da su tamo negde u nekim tajanstvenim, savršenim i savršeno čuvanim nemačkim ustanovama pregledani i spremljeni spiskovi, svako lice pretresano do najmanjih pojedinosti, i najposle donesena odluka kad će ko biti uhapšen, kako će biti lišen imetka i mučen, da li će biti odmah ubijen ili odveden u logor. O svemu tome sastavljen je zapisnik. A ustaše, koje Mento opet zamišlja kao ljude čeličnih živaca, svesne, hladne i neumoljive, tačne kao sat, izvršavaju sve to, neumitno kao sudbina kojoj se ne možeš ni odupreti a kamoli se od- braniti od nje. U tom velikom planu sad je došao red na njega, Mentu Papu, i on je imao samo da otvori vrata i uradi ono što se od njega traži. I on je otvorio. Kao da razvaljuje otvorena vrata, široko i nabusito je ušao čovek u ustaškoj uniformi, sa italijanskom kapom nabijenom na čelo i ustaškim znakom na njoj, sa velikom kožnom futrolom od revolvera na levom boku. U Mentinim očima to je ulazila - najposle jednom! - ta nerazumljiva kazna i strašna sudbina. U stvari, ulazio je Stjepan Ković, skorašnji ustaša iz jednog letećeg odreda koji je sada bačen u Sarajevo, inače poznati banjalučki besposličar i svaštar.

II Stjepan Ković je rođen u Banjaluci, ali ta porodica je negde iz srednje Bosne. Nekad su bili dobre zanatlije, s oca na sina, ali sa austrijskom okupacijom, 1878. godine, njihov je zanat propao i Kovići su se s vremenom rasturili po Bosni kao nadničari ili, u najboljem slučaju, kao sitni državni ili opštinski službenici. Otac Stjepana Kovića bio je od mladosti sudski služitelj u Banjaluci. To je bio neugledan i potuljen čovek, nezadovoljan u životu i u službi; mučila ga je ambicija da pređe sa službom u banjalučki zatvor »Crnu kuću«, kao čuvar, »ker- kermajstor«, da bude čovek od službenog poverenja, da pripada onom delu čovečanstva koji paše sablju i koji vrši vlast, pa makar ta vlast ne bila veća od prosenog zrna. Sa tom željom je i umro.

Pompea

-105-

Žena Augustina Kovića bila je ćerka sirote udovice koja je prala oficirima rublje. Još kao devojčica i ona je nosila oprano rublje po oficirskim stanovima. Stasita i čistunka, devojka je odjednom i neočekivano pošla za neuglednog sudskog služitelja Augustina Kovića. Rodila mu je svega jedno dete, muško, i to već sedmog meseca posle venčanja. Komšinice, koje broje svačije mesece, i svačije korake, šaputale su da je dete oficirsko. Sam Augustin je to odlučno suzbijao i tvrdio da je dete njegovo. Tako se s vremenom stvar i zaboravila. Ali u noćima kad bi popio malo više — a pio je potajno, zaključan u kuću — on je izazivao sa ženom gluve, teške i beskrajne svađe, tvrdeći da on zna da je njemu »potureno čavče pod goluba«, da on »tuđu krv« hrani i odeva. I sve tako do iznurenja, do mrtvog sna od umora, svađe i rakije. Dečak je bio belolik i tanak, i zaista nije ličio ni na oca ni na majku. Otac je hteo po svaku cenu da mu sin uči školu i bude gospodin, da se tako bar preko deteta osveti životu. Ali dečak je slabo učio. Do trećeg razreda gimnazije još je i tamničar nekako išlo, ali tu je pred latinskim jezikom i algebrom stao kao pred neprelaznom ogradom. Otac ga je, naizmence, tukao i preklinjao da mu ne oduzima tu jedinu nadu, ali ništa nije pomagalo. Dečak se telesno naglo razvio i prerano sazrevao, i sav je bio zauzet tim svojim telom i neodređenim željama kojima ga je ono ispunjavalo, rasejan, tup, nepristupačan za sve ostalo.

Uto je umro Augustin Ković, i udovica je morala da izvadi sina iz gimnazije i da ga da na zanat. Počeo je kao šegrt u jednoj manufakturnoj radnji, ali nije dugo izdržao i prešao je u glavnu banjalučku knjižaru i papimicu, koju je držao jedan Jevrejin. Tu opet njega nisu hteli da drže, jer su ga uhvatili u krađi. To što je krao bile su sitne, besmislene stvarčice, ali po utvrđenom trgovačkom pravilu i svojoj jevrejskoj opreznosti gazda nije

Pompea

-106-

hteo ni da tuži ni da traži ukradeno, samo ga je odmah otpustio, zapretivši mu da se ne pojavljuje ni u blizini njegove radnje, ako ne želi da ima posla sa policijom i hapsom. Stvar je poverio jedino majci, u četiri oka. Posle toga, Stjepan Ković je stupio na zanat kod banjalučkog fotografa, ali ni tu nije izdržao do kraja. Iskoristio je nemirnu 1918. godinu i napustio i zanat i rodno mesto. Javljao se iz Zagreba, pa iz Beograda, gde je docnije na neki način i završio zanat kod nekog fotografa. Bile su burne godine posle prvog svetskog rata, kad se lako dolazilo i do diploma i do posla i zarade. Stjepan je putovao po celoj zemlji kao trgovački putnik, primao slike na uveličavanje i slao ih svojoj firmi u Zagreb. Navraćao je u Banjaluku, zadržavao se neko vreme, pa opet nastavljao svoja putovanja. Tako se i oženio, negde u Bačkoj, gde su udavače brze i lakome na udaju, i dobio znatan miraz u gotovu. Ali nije ostao u tom velikom bačkom selu, a njegova žena nije htela da dođe u Banjaluku. Došao je on sam, kicoški odeven, sa umornim i preživelim izrazom lica. Tu je sa novcem koji je doneo otvorio fotografski atelje, »Foto Studio Helios - Stjepan Ković«. U stvari, u ateljeu je radio jedan Kovićev školski drug iz gimnazije, propali đak zagrebačke Umjetničke akademije, darovit crtač, boem i nepopravljiv alkoholik, a Ković je samo »vodio« posao i trošio zaradu. A kad je, posle dve godine, zlosrećni nesuđeni slikar umro od sušice, Kovićev »Studio« je počeo da opada, da gubi mušterije; najposle je morao da ga zatvori. I opet je živeo kao posrednk za uveličavanje fotografija i kao trgovac fotografskim materijalom na malo. Ma kakvim se poslom bavio i ma kuda odlazio i vraćao se, Stjepan Ković je bio i ostao smešna figura svoga rodnog mesta. To je bio jedan od onih jalovih i upuštenih ljudi koji niti venu niti sazrevaju, ne mogu da se pomire sa sitnim i prosečnim načinom života, a nemaju snage ni sposobnosti da ga radom i

Pompea

-107-

istrajnošću izmene. Od detinjstva mučen i mučan čovek. Izići na ulicu, za njega je uvek značilo izložiti se. Zavideo je svakom onom ko može mimo i prirodno da prođe glavnom ulicom, idući za svojim poslom, ne misleći o sebi i ne pitajući se da li ga ko gleda ni šta o njemu misli; zavideo mu i mrzeo ga, osećajući se u isto vreme i viši i niži od njega. Ni kao dečak, ni docnije, on nije mogao proći praznih ruku kroz čaršiju, jer je uvek imao bolan osećaj da se topi, da mu noge klecaju i da će pasti ako u ruci ne drži bar nešto, novine, štap, knjigu, nešto od odela. I što je taj predmet neobičniji, to se on oseća bolje i stupa lakše i smelije. Razgovarati s ljudima ma o čemu, bio je za njega složen i mučan posao, jer je ispod teme onoga što glasno govori tekla uvek druga tema njegovih misli. Govori, a u sebi se stalno pita šta li sabesednik misli o njemu. Da li me prezire? Zašto mu pogled sa dosadom klizi preko mog lica, dok me sluša uvredljivo rasejano? - A za to vreme on je i sam rasejano i slušao i govorio, i pogled mu je bio nestalan i govor nesiguran. Otkako zna za sebe on je patio od bolesne sujete, od neodoljive želje da bude ono što nije. Biti ma šta, samo biti drugo, ili bar izgledati drugo! Samo da pogled ljudi ne klizi hladno preko njega i da njegov deo u svetu ne bude kao svačiji, rad, briga i napor, nego neki bleštav i lak život koji stalno privlači pogled i zasenjuje oči drugih ljudi. A kako da to postigne takav neuk i nesposoban, lenj i nepouzdan kakav jeste? To je nagonilo Stjepana Kovića da od đačkih i šegrtskih godina nije prestajao da izaziva, zasmejava ili zbunjuje građanstvo svoga rodnog mesta svojim nastranostima u nošnji, govoru i ponašanju. Šta nije činio u toku godina da bude nešto u očima sveta! Čas uzme platnenu futrolu od reketa za tenis, ispuni je daščicama i gordo pronese kroz varoš, čas opet pozajmi praznu kutiju za violinu i prošeta sa njom. Nabavi lulu, za koju priča da je engleska, grčevito je steže zubima dok prolazi kroz varoš, upadljivo odbija dimove, a mučno mu u stomaku i gorko u ustima. Kupi negde ogromne naočare sa crnim staklima ili neke

Pompea

-108-

male, okrugle, sa modrim staklima i belim okvirom od celuloida. Sa svakog putovanja vrati se sa nečim novim i neobičnim. Donese na sebi odelo, čudno po kroju i boji, kakvo nije videla Banjaluka. Dovede psa kome izmisli fantastičnu rasu i poreklo i nadene mu ime koje niko ne može da izgovori. — A već posle nekoliko dana to postane obično i poznato i on mora da smišlja nešto novo. Tako je, u toku godina, menjao frizuru, brijao brkove, puštao bradu ili bradicu, pa je opet brijao. Menjao je uzrečice i psovke, hod i pokrete, već prema poslednjem filmu koji je gledao. Kad ništa ne bi mogao da nađe i izmisli, on je, u mlađim godinama, vrativši se s puta, lagao da je imao tešku operaciju na očima i da mu je desno oko sada stakleno. I prolazio je kroz čaršiju trepćući levim okom a desno strpljivo držeći rašireno i, koliko god može, nepomično. Često se hvalio porocima kojih uistinu nije imao i uživanjima do kojih nikad nije mogao da dođe, i do kojih mu u stvari nije ni bilo stalo. Tako, na kraju, jedne crte nije bilo na njemu, kao ni u njemu, koja bi bila iskrena, istinita, njegova i stalna. Varoš se navikla na takvog Stjepana Kovića. Njegove laži i nastranosti izgledale su neiscrpne i beskrajne. Pa ipak, s godinama je počelo i to da popušta, kao što životinje s prestankom mladosti prestaju da se igraju. Dolazile su puste i sive godine. Dotužila mu i omrzla ta naivna i prozirna igra mladosti. Pravo govoreći, oduvek je on mrzeo svoju »englesku« lulu, jer je rađena u Sloveniji, lažna i nesposobna da prevari; pa ako je i uspevala nekad da prevari nekog, njega nije mogla nikad, ni u snu, ni za trenutak. Mrzeo je on, sad vidi, oduvek svaku od svojih jevtinih maski kojima je u toku godina nastojao da se istakne, izdvoji i izdigne; mrzeo ih je već stoga što su mu bile neophodne za tu svrhu i, naročito, stoga što u stvari nisu pomagale ništa, samo ga činile smešnim, ostavljajući ga tamo gde se rodio i onakvog kakav je oduvek bio. On je i sam uviđao da tom maskaradom koju je stalno pravio od svoje ličnosti

Pompea

-109-

samo gubi u očima sveta, ne dobijajući ništa u svojima. Koliko puta je to osetio kad bi se probudio u svojoj sirotinjskoj sobi, go i nemoćan, sav u znoju i nekoj vatri, na tankom i odavno nepretresanom dušeku iz kojeg je bila paklena vrelina i ružan zadah stare i zgrudvane vune. (Taj zadah ga je svuda pratio i s vremenom na vreme se javljao kao čulan izraz njegove bede i nemoći.) Uviđao je, i to ga je gonilo da traži nove maske i nove nastranosti, ali kako je unapred osećao da sve to ništa ne pomaže, počinjao je sve više da mrzi i taj svet i svoje nastranosti i samog sebe. I najposle se od svega toga zamorio. Posle mnogo godina takvog života, Stjepan Ković je obeshrabren počeo postepeno da napušta svoje glume i maske. Sve su reda bivala sada iznenađenja koja je priređivao svojim sugrađanima, sve bleđi izumi kojima je još pokušavao da se istakne pred njima, i od sve slabijeg dejstva na njih. On se iscrpao, zamorio se u svom grozničavom traženju da se istakne i privuče poglede ljudi, da izazove bar njihovo čuđenje i podsmeh, ako ne može divljenje i poštovanje. A bez toga kao da su svi životni sokovi napuštali to telo. Počeo je pre vremena da stari; upravo ne da stari, nego da vene, da se linja. Njegova bujna smeđa kosa, koja je nekad svojim egzotičnim frizurama tražila pažnju i izazivala podsmehe građana, sad se proredila. Na temenu se pre vremena širi ćela. Danima i nedeljama prolazi čaršijom bez ičeg naročitog na sebi i ne podražavajući nikom u hodu. Ide pognut i nestalna pogleda. Nema pravog zanimanja, a laća se svakog posla koji ne traži znanja ni napora i ne traje dugo. Vidi se da još živi, ali se ne vidi dobro od čega. Uz njega uvek, u dobru i u zlu, njegova majka, stalno u crnini, slaba i tanka kao vejka, a tiša od senke. Ona vidi što drugi ne vide: da njen sin, koji nikad nije ozbiljno ni pušio ni pio, a pogotovu se nije opijao, sada sve češće ostaje pred veče kod kuće i - pije svoju meru rakije. Gleda ga kako seda na istu klupicu na koju mu je nekad otac sedao, na istom skrovitom mestu, i isto tako mrk i sam, bez druga i

Pompea

-110-

osmeha, pije kao osuđenik. Na godinu-dve pred rat, Stjepan Ković je počeo opet malo više da putuje i malo bolje da zarađuje, ali se ničim nije više naročito isticao. Nailazila je nova mladež. Njega je varoš zaboravljala. Ušao je u četrdesete godine. Izgledalo je da će u tom zaboravu i potonuti. Tada je došao april mesec 1941. godine i doneo upad Nemaca i Talijana u našu zemlju. Taj april mesec koji je i u drugim, krupnijim, stvarima pokazao mnogo štošta što se dotle nije u celosti videlo ni slutilo, otkrio je i novu stranu Kovićeve ličnosti. Pokazalo se da su sva njegova dugogodišnja glumljenja i prenemaganja, sakupljena sva ujedno, imala svoje mračno i opasno naličje i da su za ovih nekoliko godina njegove povučenosti na zlo sazrela. Za vreme mobilizacije jugoslovenske vojske, Stjepan Ković se negde prikrio i čim su, posle sloma, stigle prve ustaše u Banjaluku on se pojavio u uniformi. U prvi mah je izgledalo kao da su se vratile one godine kad je, posle nekog putovanja, neobičnim odelom ili obućom izazivao čuđenje prolaznika. Ali sada je Stjepan Ković, i pored nevojničkog stava i držanja, išao mrk i bled od važnosti i ozbiljnosti kojom je očigledno bio ispunjen i kojom je hteo da ispuni sve oko sebe. Nije imao čina ni odličja, ali se držao kruto i strogo. Pričao je da je još od 1938. godine u vezi sa ustaškim pokretom i da je u njihovoj službi za poslednje tri godine izvršio dva-tri važna i opasna putovanja. Koliko se moglo videti, on je služio kao čovek koji dobro poznaje svoje rodno mesto i ljude i odnose u njemu, to jest kao potkazivač i kalauz, kao vodič onima koji su vršili pretrese kuća, hapšenja i nasilja. U »preuzimanju«, to jest u pljački velike jevrejske papirnice iz koje je isteran kao šegrt, učestvovao je i sam. Sa slašću je rasturao i nogama gazio prazne kutije od kartona. Sin sopstvenika papimice, »mladi gazda«, sklonio se negde u varoši ili je pobegao. U stanu koji je bio na spratu, iznad papimice, našli su »starog gazdu«, onog

Pompea

-111-

koji je nekad onako diskretno otpustio šegrta Stjepana Kovića zbog krađe. Starac je bio prešao sedamdesetu godinu i naglo je gubio vid. Terali su ga da kaže gde mu je sin i gde je novac. Ali starcu je upravo to što zna da mu sin nije u ustaškim rukama davalo hrabrosti. On je mimo i slobodno odgovarao na sva pitanja. Nije se dao zbuniti pratnjama, čak ni udarcima. Njegove bolesne oči sjale su zaneseno i nasmejano i celom licu davale neki odsutan i bezbrižan izraz. Nestalo ga je te iste noći. Posle prvih pljački i ubistava, u varoši su se organizovale državne vlasti i ustaška hijerarhija. Ustaše su se upoznale sa prilikama. Stjepan Ković, i dosad malo potreban, sad je postao izlišan. Šetao je u novoj uniformi, ali u opštoj gužvi i zaposlenosti ustaških funkcionara njega nije niko zvao ni tražio. Sve češće je pominjao ona putovanja za račun ustaškog pokreta, kad je »nosio glavu u torbi«, a i sam je pomalo uviđao da su ga onda i izabrali za tu uslugu samo zato što je neozbiljan i beznačajan čovek na koga nije mogao niko posumnjati. Šeta po varoši a čini mu se da je sve isto kao i nekad: da on nije ono što bi hteo da bude, što bi, kako sam misli, morao da bude. Pogledi klize preko njega. Dok govori, ljudi ga slušaju rasejano i malo ko da sačeka kraj. Kao da ni ova krvava i velika maskarada ne pomaže. I među ustašama se ne snalazi. To su u većini mlađi, neposredniji i borbeniji ljudi od njega, koji umeju i da udare, uplaše, ugrabe, kad treba i da ubiju. I sve to bez mnogo reči i oklevanja. Ma koliko se trudio, on ne ume, ne može da drži korak sa njima. I u ustaškoj komandi je neko, izgleda, ipak uvideo da je nezgodno da čaršija, koja još pamti sve preobražaje Kovićeve, gleda sad toga istog Kovića kao ustašu. I to da ga gleda stalno, jer on ne može da se drži skrovito i neupadljivo. Bacili su ga u leteći odred koji je upućen u Sarajevo da izvrši teror nad Jevrejima pre njihovog odvođenja. To je i njemu milije. Jer dok je u ovoj čaršiji, njemu se, isto kao nekad, čini da bi trebalo da se za nešto prihvati, da se nečim istakne, ali što god počne ne

Pompea

-112-

ide mu od ruke, niko ga, čini mu se, sa dovoljno pažnje ne gleda, niko ga ozbiljno ne uzima. Ne, sve mu biva jasnije da on svoju davnašnju želju za izuzetnim životom, za onim što donose smelost, raskoš i sila, nikad neće ostvariti, jer se za njim, kao njegova senka, vuče njegova prava priroda. Čak i u ovim strašnim, izuzetnim vremenima koja ovakvima kao što je on otvaraju neslućene izglede, pružaju neograničene mogućnosti i punu nekažnjivost, njegov deo u životu ne može da bude drugo do nešto ubogo i osrednje. Eto, postao je ustaša - krupna stvar! - i samog ga je pomalo strah toga. Pomešao se sa mladićima, siledžijama i nakomicama, kojih se uvek pribojavao i među kojima se, pravo govoreći, i sada oseća kao sokačko kerče među vukovima. Pred mnogim poznanikom oseća i nelagodnost zbog uniforme na sebi; rođena majka, koja je inače uvek i u svemu bila na njegovoj strani, sad ga gleda sažaljivim i zloslutnim pogledom, ne govoreći ništa i njišući glavom pre- komo i zabrinuto. Pa šta je za sve to dobio? Sluša pričanja drugih ustaša, mlađih i drskijih od njega, kako upadaju u jevrejske kuće kao tigrovi medu zečeve, gleda ih kako razvlače srpsko i jevrejsko dobro, kako prekonoć stiču neke nove, slobodne i široke pokrete, pokrete ljudi koji se ne lišavaju ničeg, ne moraju nikom da polažu računa o onom što urade ni da okreću paru u ruci pre nego što je izbace; uopšte, ne poznaju obzira ni granica ni u sebi ni oko sebe. Sluša ih i posmatra, a u njemu se mešaju osećanja zavisti i divljenja sa željom da jednom nauči kako se to radi, kako se postaje uistinu takav, moćan, vešt, zao i bezobziran, ali i sa dubokim, nerazumljivim strahom od svega toga. Pokušavao je i sam, pri pregledu jevrejskih kuća, da vikne na nekog, da lupne čizmom, da zvekne oružjem, ali šta vredi kad mu to ne polazi za rukom. I sam oseća da sve to nije ono pravo, da njegovi pokreti nisu dovoljno brzi ni strašni, ni njegova reč bez pogovora, da ni pištolj u njegovoj ruci ne škljoca ubedljivo.

Pompea

-113-

Pred drugim ustašama Jevreji sklapaju ruke i premiru od straha, a njemu se obraćaju sa suznim poverenjem i u njegovom pogledu traže svojim pogledom pomoći i saučešća. Sve mu se čini da Jevrejin, koga on nastoji da uplaši svojom vikom i psovkom, gleda na njega sa više čuđenja nego straha, da se u Jevrejinovim nedovoljno uplašenim očima javlja jedva primetan osmejak, kao da čeka kad će se sve to što se između njih plete i zgušnjava raspršiti kao glup san. Sve mu se čini da bi stari Jevrejin na koga se okomio mogao najednom mahnuti rukom i suvo, poslovno, sa omalovažavanjem u glasu kazati: - Ajde, ajde, prođi se besposlice! To Stjepana Kovića vređa i draži, i toga se boji više nego otpora i boja. Dešava se da u svom besu i ogorčenju sakupi snagu i ošamari starog Jevrejina, ali tako ženski, tako nevešto i neprirodno, da i on sam, kao ošamaren, zatetura s Jevrejinom i ostane pored njega, nemoćan i zbunjen, i čini mu se da ceo svet to vidi, kao što to i Jevrejin i on osećaju. I obzire se da ga ne gleda ko od ustaša. Zbog svega toga, Stjepanu Koviću je milo što napušta Banjaluku i prelazi u drugi grad gde ga ljudi ne znaju i gde on nikog ne zna. Nekako mu se čini da će u drugom mestu biti sve lakše i bolje. U Sarajevu je bilo isto, još i teže. Niko ne obraća pažnju na njega. Daju mu neke sitne, služiteljske zadatke. A u noćne »operacije«, koje mlade ustaše preduzimaju na svoju ruku, njega ne zovu nego ga otvoreno izbegavaju. Uveče ostane često bez ikoga u velikoj spavaonici improvizovane kasarne. Tada nabavi rakije, sedne na nekom skrovitom mestu na klupicu i pije, sam i ogorčen, i pokušava da se teši mutnim i nestalnim slikama veličine, koje piće u njemu izaziva. Pa i to nekako ne ide u ovoj prokletoj varoši, koja mu dolazi kao klopka nameštena među planinama. Jedne noći, dok je tako sedeo, čuo je kako se manja grupa ustaša dogovara i raspoređuje. Padala su jevrejska prezimena,

Pompea

-114-

imena i brojevi ulica. Ustao je i, ponesen rakijom, odlučno zatražio da i on učestvuje u pohodu. Nastalo je ćutanje. Njemu se činilo da u tom ćutanju ima prezira, i da pogledi sa dosadom i u neprilici klize preko njega, nekud dalje, gde je lepše i zanimljivije. Najposle mu neko kao od bede dade ulicu, broj i ime jednog Jevrejina. Hteo je da pita ko je taj čovek, kakvi su uslovi pod kojima živi, ali svi su se otresali i sa smehom i grubim dosetkama razilazili. Neko je veselo dobacio, u prolazu; - Upadaj, brajko, ne pitaj! I ne žali Židova! Nisi ga na potpis primio! Stjepan Ković je išao niz obalu Miljacke i u malo zamagljenoj glavi, kroz kucanje krvnih žila na slepoočnicama, ponavljao: Mutevelića ulica, broj četiri, Mento Papo, bivši vlasnik bifea »Titanik«. U isto vreme smišljao je kako će što prirodnije, što strože i zvaničnije ući i prići svome prvom Jevrejinu. A onda se ljutnuo sam na sebe što se tako sprema i preslišava, kao da ide da polaže ispit a ne da on stegne i ispituje Jevrejina. Ući će, kako i ostali ulaze, izjaviti da je došao da pribere podatke o njemu i porodici, nagovestiće da se radi o hapšenju, internaciji, još gorem nečem. Papo će na to ponuditi nešto od novca ili nakita, ili i jedno i drugo, a ako sam ne ponudi, on će ga na nedvosmislen način podsetiti na to. I ostaviće celu porodicu u strahu i zabuni, u očekivanju najgoreg, i spremnu da novim mitom odlaže svoju propast. Kad je stigao do električne centrale, ugledao je, u mlečnoj svetlosti velikih prozora iza kojih su brektale podmazane mašine, nekog građanina sa fesom na glavi. Pozdravio je ustaškim pozdravom, na koji je prolaznik odgovorio nešto nejasno i zbunjeno, i zapitao za bife »Titanik«. Građanin je odgovorio brzo i učtivo da nije iz ovog kraja i da ne zna. Pitao je za Mutevelića ulicu. Ni to ne zna. Stjepanu Koviću je udarila u glavu neka Ijutita vrelina, ali nije mogao ništa, jer je građanin govorio sa onom glatkom ljubaznošću sa kojom rođeni Sarajlija ume da odbije odgovor na pitanje na koje ne želi da odgovori –

Pompea

-115-

čoveku koji mu se ne sviđa. Sam je pronašao i ulicu i kuću. Na ulazu u dvorište sreo je nekog sitnog i slabo odevenog čoveka koji je nosio pun naramak drva. Zapitao je za bife, a mali čovek je od zaprepašćenja ispustio drva i, očigledno nem od straha ali sav srećan što drugog traže, rukom pokazao mala zatvorena vrata na kući, sa ulice. Stjepan Ković je kucnuo, a zatim se setio koje i šta je, i odmah stao da udara pesnicom. Nije dugo čekao da mu otvore.

III Mi smo već ranije kazali kako je Stjepan Ković ušao u »Titanik« i kako ga je Mento Papo dočekao. Ustaša je tražio da razgleda sve prostorije i vidi sve članove porodice. Mento se odmah malo ohrabrio. Članova porodice nema. (Pomislio je da li da kaže štogod za Agatu ili ne, ali se odmah setio da to treba da prećuti.) Prostorije, to je bar lako pokazati. Bife koji više ne radi, prazna soba u kojoj se nekad kockalo (ovo poslednje je, naravno, prećutao) i soba za stanovanje. Tu su se zadržali. - To je sve? - pitao je Stjepan Ković sa pretnjom, ali i teško prikrivenim razočaranjem u glasu. Smelo i gotovo radosno Mento mu je nudio da pregleda, ako hoće, i stanove na spratu, gde žive drugi ljudi. U isto vreme nudio mu je ponizno i živo da sedne. Ustaša je seo i počeo da ispituje. - Ime? Prezime? Zanimanje? - Dobro. - Vjera židovska? - D-da. - Sefardska. - Sefardska. Najgore je pregrmelo. Ispitivanje se nastavilo. Mento je stojeći odgovarao i kod svake rečenice se klanjao nekako veselo i u svim pravcima, kao da se klanja lakom pitanju i svom brzom i jasnom odgovoru. Laka

Pompea

-116-

zbunjenost se javljala samo kad je hteo ustašu da nazove nekim imenom, da mu odredi rang i titulu. »Jeste, gospodin...« »Nije, gospodin... gospodin...« Najposle se rešio da ga naziva »gospodin oficir«. Otada je govorio još lakše i smelije, služeći se time kao poštapalicom. U jednom trenutku kad je ustaša dohvatio bocu sa vodom koja je stajala na stolu, Mento se osmeli i ponudi mu čašicu likera. To je, kaže, držao nekad u bifeu za naročite goste, za bolje ljude. Smelošću i brzinom kakvu imaju samo smrtno uplašeni ljudi, Mento je stavio na sto trbušastu likersku bocu i malu čašu, i ne čekajući odgovor. Ustaša odbi oštrim pokretom ruke, ali boca i čaša ostadoše na stolu pred njim. Ispitivanje se nastavljalo. Jesu li u bife dolazili komunisti? Koji su, i kakve su razgovore vodili? - Menti se lice razvuče u osmejak, htede već i glasno da se nasmeje, ipak se uzdrža, a zatim brzo i uplašeno ugasi osmejak na licu. Ali glas kojim je odgovorio bio je još obojen tim zadržanim smehom. - Ne, toga u mene nije bilo, gospodin oficir, nego sve građani, onako... meraklije, sve dobri ljudi. Ne, nema toga. Ispitivanje se nastavljalo. - Koga ima od rođaka? S kim se druži i s kim radi i švercuje? Mento je odgovarao još lakše i pribranije, a nije mu bilo ni teško odgovarati. On zaista nije imao ni porodičnih ni trgovačkih veza, ni nepokretnog imanja, pa ni pokretnog osim ovo sirotinje. Čak ga jevrejska opština nije priznavala za svoga. Mogao se pozvati na mnoge svedoke, ne samo na susede nego i na svoje goste. - Pitajte koga god hoćete za Herciku. Znate, tako me zovu, gospodin oficir. Svak će vam kazati: jeste veseljak i... onako, ali neke rdavštine, nekog šverca, i tako, toga pri njemu nema. To jok! Pitajte slobodno. Opet mu dode da pomene i svoju doduše nevenčanu ženu. Odmah se prepade sam svoje misli, i uzdrža se. Ali mu je i posle toga nekoliko puta dolazilo navrh jezika da je pomene.

Pompea

-117-

Znao je da je za njega bolje da taj odnos sa ženom arijske rase ne pominje, a sve mu se činilo da bi bilo dobro kad bi mogao na neki način da izgovori to katoličko ime - Agata - da ga iznese kao amajliju, kao zaštitu i odbranu. Ipak se savladao. Negde u toku razgovora koji se raspleo, Stjepan Ković je mehanički ispio čašicu likera, a Mento je odmah ponovo natočio. Kako se ispitivanje otezalo, Mento je bivao sve življi i smeliji u odgovaranju, a Stjepan Ković sve sporiji i neodlučniji u postavljanju pitanja. Nastajale su duge i mučne pauze u kojima se čulo kucanje jevtinog limenog budilnika, neumoljiva, mehanička opomena. Kao glumac koji ne zna ulogu, Stjepan Ković se iskašljavao, zamuckivao i, u neprilici, posezao za čašicom. A kad bi se setio nekog novog pitanja, otezao bi ga i razvlačio, naglašavajući značajno reči i slogove, kao da se iza njih kriju vesto postavljene zamke. Činilo mu se da je dosta toga uvoda i da treba preći na stvar, ali nije znao kako da se odvoji od njega. Što ga je u tom naročito sprečavalo, to su bile druge, njegove, misli koje su neprestano navirale. Usiljava se da postavlja pitanja, a u isto vreme gleda u oživelog Mentu i misli o njemu, o sebi, o stvarima koje nemaju veze sa onim što glasno govori. Posmatra Stjepan Ković svoga »Židova« i nezadovoljan je i samim sobom i svojim »Židovom« i svim oko sebe. (»Dabome, to su ostavili meni. Menije zapalo to!«, ponavljao je u mislima.) I to nezadovoljstvo prelazi u ogorčenje koje mu steže grlo, udara u glavu i izaziva u njemu potrebu da nešto kaže, vikne, učini. Očigledno, niti je ovo onaj pravi Jevrejin kakvog je on zamišljao, niti je on ustaša kakav je hteo da bude. Neuredan mali stan, sirotinjski i prizeman kao i njegov u Banjaluci. Sam »Židov«, šaka jada, u izlizanom i masnom odelu, previja se, žmirka i podrhtava, zagrcava se i sapliće u govoru, a strah mu saterao svu krv oko srca pa je bled i pomalo zelen kao utopljenik. Ni po čemu ne liči na ono o čemu sada novine pišu i

Pompea

-118-

što se na karikaturama prikazuje: na bogatog, ugojenog, parazita Jevrejina koji pije krv naivnih i radnih ljudi arijske rase. Ni trbuha, ni zlatnog lanca, ni kase, ni bele gojazne Jevrejke koja se hrani guščijom mašću i savija pod nakitom, ni degenerisane Jevrejčadi. Ni traga od onog bogatog, drskog Jevrejina o kome je on snivao i koji bi ga svojom pojavom podstaknuo i ohrabrio da istupi kao pravi ustaša, da podvikne, udari, opljačka. Nastoji da se seti svega što su mu još u detinjstvu govorili o Jevrejima. Seća se da mu je majka pričala da su nju kao devojčicu, u studena svitanja između prve sunčeve svetlosti i poslednjih fenjera po ulicama, vodili u crkvu, za vreme Velike nedelje, da sa ostalom decom »šiba Barabana«, prokletog Jevrejina zbog koga su, kažu, razapeli Isusa, božjeg sina. Delili su im snopove vrbovih šiba i deca su veselo i ogorčeno tukla po crkvenim klupama da je polumračna bogomolja odjekivala do u najdalje uglove i u dubine oltara pred kojim je jedva vidljiv sveštenik mrmljao nerazumljive molitve. Seća se - čudna sila otkriva pred njim zaboravljene, daleke predele - kako je, kao dete, jednom uoči subote išao sa tetkom, očevom sestrom, kroz čaršiju. Bilo je tek počelo da se smrkava, a Jevreji su već zatvarali železne kapke i vrata na svojim magazama. Na jednoj magazi vrata su bila zatvorena samo napola, jednim krilom, a iznutra je, gotovo prislonjen uz to krilo, stajao gazda, Jevrejin, u građanskom odelu a sa fesom na glavi. On se jedva nazirao u senci magaze, ruke su mu bile presamićene na trbuhu i gornjim delom tela se lako njihao kao utonuo u molitvu. - Tada mu je tetka objasnila da Jevreji tako, kad zatvaraju radnju uoči subote, mole Boga na dućanskom pragu da im u toku cele iduće nedelje šalje »ćoravu mušteriju«, nevešta i neiskusna kupca koji se da lako zbuniti i prevariti. I to je sve. Uzalud napreže pamćenje ne bi li se setio još čega, ali teškog i zlog, što bi podjarilo u njemu gnev protiv Jevreja, podstaklo ga da udara i muči ovog bednika, i u isto vreme

Pompea

-119-

opravdalo takav postupak. Čitao je poslednjih meseci ustaške listove koji optužuju Jevreje kao krivce za sve nevolje i sva zla čovečanstva, ali sve to nije jasno ni određeno, i ubedljivo je samo utoliko ukoliko si već spreman da mrziš ljude koji se zove Jevreji i da im naneseš zla. Uopšte, štampana reč nema i nije nikad imala uticaja na Stjepana Kovića; on je od onih ljudi koji ne mogu ni jasno da sagledaju ni pravo da osete ono što čitaju, i koji znaju i priznaju samo ono što je opipljivo i za neposredne lične težnje i interese vezano u životu. Očigledno, nisu sećanja na bapske priče ni pročitane brošure ono što bi njemu trebalo, što čini čoveka strašnim i smelim u njegovim postupcima, ono što bije i uništava niže i slabije a uzdiže i bogati smele i bezobzirne. Ne, tu treba drugih, jačih podstreka. I opet se ljuti na sebe što mora da se tako veštački nad- ražuje i nagoni na gnev i napad na Jevrejina i opet se, na svoju štetu, upoređuje sa dragim ustašama. Iskorišćujući taj gnev na sama sebe, on se odjednom gnevno obrati Papi: - Slušaj ti, zlato i novac vadi odmah, da ne razgovaramo dugo, jer... Govorio je slušajući svoje reči kao da dolaze izdaleka; svaka reč mu je izgledala suviše otegnuta, kao reč iz običnog govora a ne kao oštra zapovest bez pogovora. Govorio je, a u isto vreme je mislio kako bi neki od mlađih, pravih ustaša to izgovorio, a na kraju, u pauzi, posle reči »jer...«, gde treba da bude teška pretnja sa mučenjem ili ubistvom, ili i jednim i drugim, čuo je kako odjekuje praznina. Jer...! Šta »jer«...? Ništa. Nemoćna težnja da se bude silan i strašan i da se tako stiče, ima i uživa i bude neko i nešto, ali u isto vreme strah od svega toga, nepriličnost i nesnalaženje, želja da svega toga nema, ali tako nema kao da nikad nije ni bilo - ni ove težnje u njemu, ni »Židova« pred njim, ni njega samog, da je dragi čovek, na drugom mestu, koji ne zna ni da postoje ovakve stvari, ovakvi postupci i ovakva mesta. I sad, kad je već izgovorio zahtev i pretnju, sad treba da istupi

Pompea

-120-

protiv ovog Mente, i to da istupi hladno, oštro, celis- hodno. To ne može. A kako bi i mogao sa tim protivrečnim mislima u sebi koje ga koče i vuku na protivne strane! Plakao bi, bežao bi i ubijao bi zbog te svoje nemoći. A ovog Mentu mrzi sad više od svega, mrzi ga kao tu svoju rođenu nemoć. Dok se sve to smenjivalo i kovitlalo u njemu, on nije ni gledao Jevrejina pred sobom, niti ga je dobro video. Na neočekivan i oštar ustaški zahtev, Mento je prebledeo i osetio kako ga po vratu i čelu poliva samrtnički znoj. Dakle i ovaj traži, pomislio je, i ta ga je pomisao presekla. Pa dabome, a on je bio lud i mislio da je ispitivanje ozbiljno i da odgovori imaju neke važnosti. A sve je to bio samo uvod u ovo: novac i nakit! To je ono čega se najviše bojao. Biti bez novca i bez ikakvih stvari od vrednosti u ovom položaju, znači izložiti hapšenju, mučenju, svemu onom što mu je njegov strah u snu i najavi došaptavao. Ostalo je jedino da ga uveri, da dokaže da zaista nema ništa. Koristeći se oklevanjem i tišinom u kojoj je ustaša mislio svoje misli i samo micao usnama kao da žvaće neizrečene reči, Mento se malo pribrao i stao da govori. Govorio je kao čovek koji brani svoj život. Petljao je, pleo i mrsio, nastojeći da uveri Stjepana da nema novca ni nakita. Kako je teško dokazivati istinu koja ne izgleda verovatna! Naročito u ovo doba i ovakvom čoveku! Suze su mu udarale na oči od istinskog gneva na sama sebe što je takav rasipnik i kockar da zaista nema novca, a što mu ovaj ustaša ne veruje i neće nikad verovati. Toliko laži ima među ljudima, naročito kad je u pitanju novac, da niko nikom ne može verovati ni suštu, belodanu istinu; toliko, da se i on sam, iako dobro zna da nema novca, da ga ne može imati, muči i samrtnim znojem znoji da tu istinu učini ubedljivom, da ma šta smisli, slaže, kako bi ona i za ustašu bila istina- I Mento govori, pravda se, i kune svim na zemlji i na nebesima, objašnjava, obećava, moli i laska, niže reč na reč, umeće čitave rečenice bez ikakva smisla, napreže ubogi mozak i suva usta, jer zna: dok govori i dok ga ustaša pušta da govori, još je dobro, još ga ne muči i još ima nade da će ostati živ. Govoriti,

Pompea

-121-

znači odlagati mučenje, znači živeti. jsfije on, kaže Mento, kao drugi njegovi istovernici, ne, on nit meće u banku, nit u čekmedže. Čekmedže je u njega mali džep od prsluka, pa i tu mu ne prenoći para. Sve to on pojede i popije sa jaranima i prijateljima koji u većini i nisu Jevreji i među kojima ima i katolika. I koliko! Ne, nema novca, u to se može zakleti očima, životom svojim i pokojem mrtve matere. Ali kad je u pitanju čovek kao što je gospodin oficir, on će, koliko sutra, gledati da nađe, da uzajmi, pa da mu da. Prodaće nameštaj. Radiće i štedeti, pa će mu davati mesečno. Ubijaće se poslom i crkavati od gladi, ali gospodin oficir neće ostati bez svoga. I to mu je sigurna para, kao da je drži u Zemaljskoj banci, na knjižici. I sve je to bilo rečeno i opet je u sumračnoj sobi zavladala tišina; sve to nije stizalo da pokrije ovu beskrajnu noć koja se proteže gola, hladna, tamna, kao sudbonosan hodnik bez kraja. Sve je rečeno, sve što se može smisliti i kazati, a ipak valja dalje govoriti, ma kako i ma šta. I Mento je govorio. Lagao je sa žarom kojim čoveka mogu da nadahnu bežanje od patnje i strah od smrti. Pričao je naširoko i potanko o nekom procesu oko nekog nasleda, koji je dosad zapinjao zbog korupcije jugoslovenskih vlasti, ali koji je sada, pod novim, boljim prilikama, krenuo sa mrtve tačke. Koliko sutra može pasti presuda kojom će, bez sumnje, testament bogatog rođaka biti poništen, a Mento se naći među srećnim naslednicima. A kad je i ta priča ispričana, on je pričao druge, još luđe i još manje verovatne. Njegova spora i uboga mašta trčala je, posrtala i, gonjena strahom, izvodila bedne i smešne ali neverovatne skokove. Sve teže je nalazio reči i sastavljao rečenice; lepo se videlo kako nastavlja jednu na drugu, bez mnogo smisla i sve manje ubedljivo, ali ipak nastavlja, bojeći se samo jednog: svršetka i ćutanja. I produžio bi tako do zore. Dok je govorio, Mento je bio sav u nekim sitnim pokretima, sve je na njemu igralo, primetno i stalno: mišići na licu, prsti na rukama, noge pod njim, a oči su mu stalno tražile ustaški

Pompea

-122-

pogled da bi na njega odgovorile osmejkom. Stjepan Ković je međutim sav potonuo u se, naizgled potpuno dalek uznemirenom Menti, ali u stvari mnogo bliži nego što izgleda i nego što bi nesrećni Jevrejin želeo. Dok je Mento, u odbrani svoje kože, govorio, i izmišljao, i govorio, Stjepan je ne slušajući ga mislio svoju misao, i to ne jednu. (Ceo izgled Stjepana Kovića bio je u tom trenutku takođe na svoj način jadan i zbunjen. Lice bolesnički bledo, na njemu tri tamne mrlje, tri parčeta mraka: dva crna oka, sastavljena obrvama, i nevidljiva usta prekrivena kratko potkre- sanim brkovima. Poguren i ulegnutih grudi, izgleda utonuo u pohodnu italijansku uniformu posne i zloslutne zelenkaste boje. Rukavi suviše dugački, pantalone preširoke, cipele i kožne dokolenice nove i crne, rađene za vojnike osrednjeg rasta. Ali Mento nije mogao da vidi pred sobom čoveka kakav jeste, nego samo ustašu iz svojih strahovanja.) Kako bi bilo, mislio je Stjepan Ković, da sada izmahnem nožem na njega, tek onako, da vidim šta će uraditi, kako će izgledati? Da izmahnem pa — može biti i da udarim. Što da ne udarim? Zašto? Mogu kako hoću, da udarim i da ne udarim. Ali liker je u njemu radio brzo i nezdravo. Mentin grozničavi govor sve ga je više dražio. U njemu su kružile jetke misli. Da, mogu što hoću. Ali, evo, pored svega poniznog držanja i ulagivanja, čifut ne odgovara na moje pitanje, ne izvršava naređenje, nego nastoji da se izvuče pričanjima i obećanjima. Znači, drži me za budalu, za slabića, ne boji se više i ne oseća u opasnosti. Kako to da ga je prošao strah, i kad se to desilo? Ne znam, ali vidim da je tako. Pa kako da ga sad i udarim kad je dockan. Ovaj se očigledno više ne boji. Dabome, mene se ne boji. Da se boji, ne bi jedne sekunde oklevao, ne bi ovako drsko i familijarno pričao priče. U početku se uplašio, uplašio se ustaše, a posle me je prozreo, iza svega oružja i kroz uniformu sagledao Stjepana Kovića, nesposobnog, beznačajnog slabića preko koga klize svi pogledi, kome niko ne odgovara na

Pompea

-123-

pitanja, koga niko ne zarezuje i ne uvažava i koga se, naravno, ni on ne mora da boji. Tu Stjepan odjednom oseti dobro poznat i oštar i odvratan zadah zgrudvane i ustajale vune, paklensku vrelinu dušeka i sav pritisak svoje davnašnje misli koja preti da ga uguši. - Pare! Polumračnom sobom prolomio se taj Stjepanov uzvik, kao davljenički vrisak, kao jedno jedino otegnuto aaaee! A u isto vreme on udari pesnicom o sto, svom snagom i osvetnički. Prevmu se čašica sa likerom, zaigra boca po golom stolu, zanjiha se i smrači svetlost sijalice. Po zidovima i niskoj tavanici zaljuljaše se dugačke, hitre senke njihovih pokreta. U Mentinim napola obnevidelim očima to su bili neočekivani vuci i bauci. Jer na Stjepanov povik i on je skočio, prevrnuo stolicu i, kao eksplozijom bačen, našao se u kutu sobe. Obojici se još jedno vreme činilo da je soba ispunjena uvek istim zaglušnim šumom i istim senkama i pokretima. Iako je sve odavno već mimo i tiho, njih dvojica su još u istim položajima, Stjepan Ković sa stisnutom pesnicom na stolu, pognute glave, zgrčena lica, kao da je i sam zaprepašćen svojim pokretom i sad se pribira i nastoji da ga shvati i da se nekako odvoji od njega. A Mento, u sobnom uglu, neverovatno smanjen i iznakažen od straha. Snaga i dovitljivost napustile su Mentu, ni reči nije više umeo da nađe, ostala je samo želja da izbegne mučenje. Ali kako? Nikad nije tako zažalio što nije više sticao i bolje čuvao, što nema i on ma šta od nakita i zlata kojim mnogi Jevreji glavu spasavaju, ili bar odlažu propast. Nikad nije tako mrzeo te koji imaju i umeju. Nikad neće moći dati ono što nema. Znači, mora propasti. Još jednom podiže obe ruke kao na molitvu, ali ne znajući više ni koga moli ni za šta. - K’o boga vas molim, gospodin oficir... Čim svane, čim... Iz svog ukočenog stava Stjepan Ković skoči naglo na noge. Taj govor o svanuću i sutrašnjem danu ponovo je krenuo u njemu

Pompea

-124-

svu krv, sav gnev i alkohol. Čini mu se: tek sad vidi da mu Jevrejin, lukav i uporan, postavlja taj sutrašnji dan kao stupicu, kao mamac glupaku i slabiću koga potcenjuje i prezire. U ovakvoj istoj noći on je gledao negde ugledne i ohole banjalučke Jevreje kako maloletnim i bezbrkim ustašama predaju stari porodični nakit, divne, tople stvari od zlata, platine i dragog kamenja neočekivane boje i sjaja, i to predaju bez pogovora, laka srca, kao da su ih jutros našli na drumu, a ti žutokljunci i golaći primaju nakit radosno i prirodno, kao da im ga je pradeda nosio. A njemu ovaj sitni Jevrejin tvrdi da nema ništa i drsko ga vara i zalaguje, jer misli: ovaj nije strašan, ovo je slabotinja-čovek, uvek i u svemu poslednji, ovoga mogu smotati oko prsta. Sutrašnjim danom hoće Jevrejin da ga zavara, a on oseća da sutra ne postoji za njega, daje vezan za ovu noć i ovog Jevrejina i da ovde i sada treba da se pokaže ko je i šta je Stjepan Ković. U pitanju je više, mnogo više nego novac i nakit. I on stade sporo, zverski da se diže, sav se izvi i zakrenu, kao da se provlači kroz nevidljivu ogradu i, zabacujući ruku za sebe, izvuče težak parabelum, kao neki poslednji i presudni dokaz, uperi ga neodređeno prema strani na kojoj je stajao Mento i - okide. Ne gledajući tačno gde gađa, pritiskujući jednako grčevito okidač i držeći revolver, koji je bio na rafalno paljenje, nevešto i daleko od sebe, Stjepan zasu mecima kao grmljavinom i munjama ugao sobe u kome je Mento neprirodno i fantastično mahao rukama, skakao i poigravao kao da protrčava između munja i preskače preko njih.

Pompea

-125-

NA OBALI

Rešavali su da li da preplivaju reku. To bi bilo drugi put tog dana. Grupu nagih, preplanulih telesa na pesku sačinjavali su đaci sarajevske gimnazije, sada na raspustu u svojoj rodnoj varoši na obali Drine. Svi su bili negda između petog i sedmog razreda gimnazije. Po mnogo čemu već mladići u Sarajevu, oni su za vreme raspusta, živeći u roditeljskoj kući i na obali rodne reke, gde su proveli detinjstvo, postali opet deca, a u njihovim igrama, rasprama i postupcima čudno su se preplitali i mešali detinjstvo sa dečaštvom i dečaštvo sa novim pojavama mladićkog doba. Na njihovoj, levoj, strani reke sunce je već bilo zašlo. Dani su bili kraći. To je bio konac leta. A to leto, koje je bilo žarko i sušno, tako da je sagorelo ne samo povrće, voćke i letinu nego i sena sve do visokih čaira, sad se odjednom okišalo i zahladnelo. Opako leto spalilo je u svojoj vatri i prvu, lepšu, polovinu jeseni. Izgledalo je kao da je preskočen mesec septembar. Sa strmih osojnih strana leve rečne obale već je nailazila hladovina predvečerja. Mladićima se ježila koža, pored vode koja je i usred leta hladna i koja je već do polovine u senci. Druga, desna, obala bila je još cela obasjana; i inače bogatija drvećem i zelenilom, sad je, u blagoj svetlosti popodnevnog sunca, izgledala svečano i raskošno i privlačila sebi kupače sa leve obale. Neki su najpre odbili predlog da se ponovo prelazi na drugu stranu. U stvari, svi su bili umorni od mnogog plivanja i dugog sunčanja, izgladneli; a sa prvom senkom javljala se i želja za snom. Posle kraćeg prepiranja, bez kog se u tim letnjim igrama ne donosi nijedna odluka, ipak su krenuli. Tamnozelena brza voda prekrivena predvečemjom senkom, dočekala ih je hladnom jezom, a matica je zanosila ta laka,

Pompea

-126-

zamorena i od kupanja izgladnela tela. Ali oni su se otimali i plivali, potcikujući od studeni i bacajući poglede put osvetljene obale. Ta druga obala bila je pored same vode gola i krševita, sva od koso ispucalih i izbrazdanih ploča živca kamena. U tim tankim pukotinama raste u oskudnoj naplavljenoj zemlji pokoja retka trava ili još redi cvetić, patuljasta žutika ili sitan divlji karanfil s bledunjavo modrom i jedva primetnom anemičnom krunicom, koja čak i miriše ponekad, ali nekim tankim i nestvarnim mirisom, koji je više ideja o mirisu i samo kao slutnja drugih predela i snažnijih, drukčijih mirisa. Zatim se obala naglo diže, kamena biva na njoj sve manje, oštre i niske trave sve više; a najposle, iz nje počinje da izbija najpre žbunje i šikara, a gore, ispod druma koji je usečen u strminu, rastu visoke guste rakite i vrhovi im dopiru do samog druma, mestimice ga i zaklanjaju. Dok su kupači, boreći se sa brzom studenom vodom i sa svojim umorom, uspeli da preplivaju, sunce se još nije bilo spustilo na zapadu, i obala, na koju su jedan po jedan iskakali, hvatajući se grčevito za oštro kamenje, bila je već u senci. Sunce je bežalo pred njima i izgledalo im nestvarno i nedostižno kao fatamorgana. Poslednji je iskočio na obalu plavokosi Marko. Slabine su mu se vidno dizale i spuštale, a oči tražile sunčano mesto na obali. Ali sunce se bilo pomaklo i sad obasjava još samo drum u strani. Tim drumom, kao po pravo zategnutom koncu, jure laka kola u koja su upregnuta dva belca. Na boku je kočijaš sa crvenim fesom na glasi, a u kolima su dve ili tri žene u belim haljinama. Javljaju se i gasnu žive boje njihovih suncobrana, šešira, čipaka i velova. Ti velovi blesnu na suncu, za- lepršaju, pa nestanu, kao da ih je vetar odneo, a malo docnije se opet ukažu, i tako, ponavljajući uvek istu igru, varaju oči. Na pojedinim delovima puta zeleni vršci rakita zaklanjaju potpuno drum, tako da izgleda kao da su kola zaplivala u zelenilo do iznad točkova, zajedno s konjima, i plove brzo, a iznad zelenih talasa vide se

Pompea

-127-

samo konjske glave, kočijaš na boku, i žene u svetlim i živim bojama, što mame oko izdaleka kao šaren cvet leptira. Drhteći i cvokoćući od umora, gladi i neke unutarnje jeze. Marko je gledao taj prizor dok god kola nisu isplivala iz zelenila i izgubila se medu prvim gradskim kućama. Tada se prenuo, kao probuđen, i video da pored njega stoji jedan od drugova i ruga mu se oponašajući njegovo cvokotanje: b-b-b-b!, iako je i sam bio sav naježen, usne mu pomodrele, a oči zamućene od mnogog kupanja i ronjenja. Ostali su skakutali s noge na nogu, kao u nekoj crnačkoj igri, tražeći glatka mesta na hrapavoj kamenoj obali. Ići dalje za suncem nije imalo smisla. Već su i rakite bile zahvaćene sankom, koja je rasla i pala se uz strminu kao zračna poplava. Ali ni vraćati se nije bilo lako ni prijatno. Telo je bolalo i podrhtavalo od umora, hladna voda je odbijala, a njihova obala, na kojoj im je ostalo odelo i na kojoj su im kuće, nije privlačila ničim novim ni prijatnim. U želji da pobegne od podrugljivog druga. Marko je otišao podalje, iznad same reke, na kamenu ivicu obale; tu je našao malo glatkog mesta na kamenu, koliko za podlanicu, i seo. Laktove je oslonio na kolena i lice prekrio dlanovima. To su ti predvečernji sati, to su te mučne i neblagodame godina prvih mladenačkih bolova i nesnalaženja toga đačkog naraštaja. Misli su navirale, bez reda, praćene sećanjima iz detinjstva i nejasnim slutnjama još potpuno nejasne budućnosti. Sve je bilo mračno i maglovito, ali dobrodošlo, jer je odlagalo trenutak povratka u studenu vodu i na pustu drugu obalu. Da, ona mestimično gola a mestimično gustim rakitnjacima obrasla peščana obala bila je oduvek za njega obala želja i gladi. Sa svojom četvrtom godinom on je počeo da se igra na toj obali, da rije u pesku i da se brčka oko vode, i uvek je svaki dečji pogled i pokret pratila želja, želja da se nešto desi što bi razbilo jednoličnost predela, suviše dobro poznatog, i skamenjenu

Pompea

-128-

pravilnost godišnjih doba i ljudskih navika, iznenadilo, zablesnulo oči, obradovalo novinom i lepotom čoveka. Sa godinama, menjao se predmet želja, ali želje same rasle su i po broju i po snazi, a nikad se nijedna nije ispunila osim u mašti ili u pričanjima, od kojih je ostajao samo bol razočaranja. Da, pričama se teše i zavaravaju i njegovi i svi ostali koji žive na toj levoj, sirotinjskoj, obali. A on zna odavno šta treba misliti o tim pričama. Sasvim je mali bio kad je od bake slušao prve priče. On obeća da će se smiriti, leći i zaspati, a baka obeća da će ispričati lepu priču. I kakvu priču? Ne pričaju oni to zbog dece, nego zbog sebe. To on uviđa odavno, a to je, čini mu se, slutio i onda. Baka je pričala. Tu u komšiluku ostala, iza nekog mutapa, udovica sa kućom punom dece a bez igde ičeg drugog. Primakao se Božić, a u nje u kući ničeg ni mrsnog ni slatkog, deca neobuvena i neodevena. Na sam Badnji dan se rasplakala teško, žaleći se Bogu i Božiću na svoju sudbinu. Uzajmila je svega toliko da je mogla kupiti jednu ribu mladicu. Kad je ribu rasporila, našla je u njoj zlatan prsten sa skupocenim almazom kamenom, odnela ga u čaršiju i dobro unovčila, pa su imali svega i za Božić i još dugo posle toga. To je bio božji prst, rekla je baka. Priča je imala obrnuto dejstvo. Zamorena pričanjem, baka je zakunjala, a dečak se, uzbuđen čudnim slikama - udovičke suze, riba, sjajni prsten - još više rasanio i budio baku da je pita više i potanje o neobičnom događaju. I tada, i dugo još posle toga, zapitkivao je i uporno tražio da mu se tačno kaže je li to zaistinski bilo tako, kada i gde, koje izgubio prsten, kako ga je riba progutala i kako je došla baš do udovice. Po odgovorima je video da tu nije ništa jasno ni sigurno, da stariji ni sami ne uzimaju ozbiljno svoje priče, da ima doduše udovica i siročadi, da se nađe i pokoja mladica, iako su retke i skupe, ali da nema božijeg prsta ni skupocenog prstena, nikad i nigde. A docnije, kad je svršio osnovnu školu i ušao u svet knjiga, video je da je njegova sumnja bila

Pompea

-129-

opravdana, da je to priča stara koliko i ljudska nemaština, i da istoriju o ribi i prstenu prepričava sirotinja svuda, gde god je ima na svetu. Otud u njemu ova potmula, duboka mržnja na priče i bajke i svakojaka smešna pletenja mašte. To treba ugasiti kao smrdljivu lampu, odbaciti kao nedostojno zavaravanje. Znati istinu i pričati istinu, a istina je da na ovoj zemlji ima mnogo lepih stvari, ali u drugoga, a da su on i njegovi bogati samo željama i brigama. Istina je da i njemu utroba gori za lepotom; a ta je lepota vidljiva (i kolima se vozi!), ali nedostižna i nezadržljiva; ne da se uhvatiti, ne može se ukrasti, nema se za šta kupiti, niti se može od ljudi oteti ni od boga izmoliti; kao priviđenje je, nestvarno i kratkoveko, a draže od svega što je živo, stvarno i nadohvat ruke. Pod neumoljivi ispit istine trebalo bi staviti sve, ne samo pričanja nego i sve ostalo što se smatra stvarnim i istinitim, a nije ni jedno ni drugo. Šta smo mi, u stvari, mi na ovoj peščanoj obali? Moj otac i moj stric se nazivaju trgovcima; tako nam se nazivao i deda, samo kod njega je to još moglo imati neke veze sa istinom, a kod mojih je prazna reč bez osnova i značenja. Ne, drugi trguju, rade i zarađuju, drugi žive i uživaju život, a moj otac i moj stric misle da su trgovci zato što presede po nekoliko sati dnevno u polupraznim magazama, što idu ozbiljni i oborene glave ulicom i što stalno izgledaju kao da valjaju neku krupnu brigu u glavi, što se nazivaju domaćini ljudi, gazde i opštinari. Misle da žive, da kuće kuću i »podižu« decu, i veruju u to kao u jednu od mnogih bajki. A kako stoji stvar uistini, kad se odbace ve- rovanja i formule koje su odavno izgubile sadržinu, i reči, reči, reči, koje nikad nisu kazivale mnogo, a koje danas ne znače ništa? Šta vredi sve to u sebi i po sebi? Ta kućica je nasleđena od majčinog dede, ali kao što se nasleđuje bolest. Nikad nije bila svetla ni zdrava ni čvrsta ni lepa. Sad je oronula, postiđena i potisnuta novim, savremenijim zgradama, kakvih nije bilo pre osamdeset godina kad je ona zidana. Istina, majka se muči mnogo oko održavanja

Pompea

-130-

i čišćenja te kućice, kao što su se i žene iz dva ranija naraštaja mučile. Dvorište je zasađeno cvećem bez mnogo reda i bogatog izbora, sirotinjski. Cela kućica je bela, okrečena od strehe do temelja, a »sokl« je naznačen plavom bojom, neveselom i posnom, nestvaran »sokl«, sirotinjski. Prizemni, mali i nebojeni drveni doksat i zimi i leti je tako opran da se žuti njegovo drvo, a loza koja ga obavija daje mu za letnjih meseci kratkovek i prividan izgled skromnog raskoša; ta loza čak rađa i grožđem, ali sitnim i kiselim, sirotinjski. Da, kuća je, i naša je, ali sirotinjska, rđavo zasnovana, trošna; nikad nije bila lepa, sad je ružna, nikad nije bila zdrava ni mnogo vesela, sad je to manje nego pre. Zamišljena je i građena sirotinjski, sirotinjski traje i dotrajava. Sirotinja je ona, kao što su sirotinja njeni stanovnici, koji misle da nisu siromasi, jer to nisu nikad priznali ni sebi ni drugom, i jer niko neće da im to u lice kaže. Pa i ta njihova sirotinja nekako kao da stari. U prvom naraštaju ona je još dobra i ume da pronađe mnogu sirotinjsku radost, ali s godinama i sa razvijanjem prilika u kasabi, iz naraštaja u naraštaj, biva sve tuplja i sivlja i, ravnodušna, miri se sa svojom bedom, koju ne sme da nazove tim imenom, kao sa trajnim stanjem, i ne pomišlja na bolje. Radosti tu nema, ni pokreta ni novine, a život bez toga i nije život, nego golo postojanje, robovanje životu. Kako je sa kućom, tako je i sa hranom i odelom. To malo hrane teško se nabavlja, škrto deli, manijački štedi i čuva i, na kraju, održava samo dah u čoveku, ali ne daje ni snage ni radosti. On to zna najbolje, jer već godinama, otkako odlazi u Sarajevo na školu, pravi poređenja od kojih strada njegova naivna mladićka sujeta i raste želja za bogatijim oblikom, lepšom bojom i boljom kakvoćom. Da, svi oni žive više od svoje pogrešne predstave o životu, nego od života samog. U njihovom životu na ovoj peš- čanoj obali ima reči i formula i ceremonija i mračne gordosti i pustog uporstva, ali nema ni iznenađenja ni promene, ni prave radosti, ni svetlih časova, kad joj se čovek potpuno predaje. I nema

Pompea

-131-

nikoga s kim bi mogao o tome porazgovarati, ko bi mu mogao pomoći pri rešavanju pitanja koja poslednjih godina na njega navaljuju: zašto je tako, i zašto toga ima u drugom svetu, medu drugim ljudima, i šta bi trebalo raditi pa da toga bude i ovde. Sve se mešalo i kovitlalo u nagom mladiću koji je sedeo kao kip nepomičan na kamenu, zaboravljajući sve oko sebe. I sve se pretvaralo u neke puste želje. Ne biti go ni premoren ni željan svega, na kamenoj obali, u senci dana koji hladni i prelazi u sumrak. Ne imati iznad sebe nedostupan put, sa još nedostupnijim prolaznicima i kolima koja brzo odnose nekud ljude i život i, valjda, raskoš i lepotu, ni ispred sebe studenu, podmuklu i plahovitu reku, ni tamo s druge strane suviše dobro poznatu roditeljsku kuću u kojoj čekaju samo školske knjige i oskudna večera, bez razgovora, i nemio ležaj. Biti drugo, i na drugačijem mestu, među ljudima koji žive, rade, stiču i imaju, na radost sebi i drugima. Imati nešto od lepote sveta, koja ovako na mahove prosijava kao neviđena, krilata duga u brzom letu, od tog izobilja koje mora negde da postoji, iako se samo nazire i sluti! Raskoš i lepota! To na ovim obalama od kamena i peska ne niče i ne cvate. O tom se mašta. Pa ipak, u njegovom sećanju javi se upravo u tom trenutku nešto što liči na to, slabo i bledo i samo izdaleka, kao snivano. Crvena vrpca na sivom pesku, kao neočekivan plamičak ili sanjan, čudan cvet. Roza Kalina. Bila je ćerka financijskog inspektora Antona Kaline. On je Čeh poreklom, ali iz porodice koja je ponemčena i natu- ralizovana u Čemovicama, gde su mu i deda i otac bili sop- stvenici poznate fabrike piva. Kalina je visok i suvonjav čovek u zelenkastoj uniformi sa srebrnim zvezdicama i širitima na tvrdom i visokom okovratniku, sa dugačkom niklovanom sabljom. To je jedino što je svetio na njemu. Inače, sav je mrk i postan kao da je od kože, suve, grubo stavljene službene kože, na kojoj i oči i usta i brkovi izgledaju suvi i nestvarni, kao naslikani na toj koži. Pokreti su mu oštri, izlomljeni, izgled mračan i držanje gordo.

Pompea

-132-

Gospođa Flora (zvana Lola) Kalina takođe je visoka i neobično mršava žena. Njen otac, Aurel Kopša, bio je pred- sednik Vrhovnog suda u Čemovicama i čuven pravnik, Rumun poreklom, ali fanatičan poklonik nemačke kulture, a majka iz oficirske plemićke austrijske porodice Da Riva- Riter. Pre mnogo godina, kao mlada devojka, to je bila vitka lepotica sa crnim bujnim kovrdžama i vatrenim očima Sicilijanke, koja je lomila srca muške mladeži iz viših činovničkih krugova i svojim smelostima i fantastičnim ispadima zbunjivala društvo kome je pripadala. Tada je ovaj Anton Kalina bio u austrijskoj vojsci fenrih, jer je bogati fabrikant piva Kalina hteo po svaku cenu da mu sin bude oficir. Ljubav između nezrelog Antona Kaline i lepe Lole Riter, naišavši na društvene i zakonske prepreke, završila se jednim od onih skandala koji u kratkoj i sređenoj austrijskoj sredini izbijaju s vremena na vreme kao eksplozija. Mladi par je pobegao jedne noći u Rumuniju. Tamo ih je dočekala oskudica, sa gladovanjem i razočarenjem svake vrste. Na zauzimanje roditelja, begunci su se posle godinu i po vratili sa muškim detetom od šest meseci. Oficirska karijera Antona Kaline bila je skršena, i on se izgubio u financijskoj graničnoj straži, negde u sevemoj Češkoj. Tu se nemirna gospođa Kalina zaplela u tešku ljubavnu istoriju sa nekim mladim Čehom, studentnom praškog Konzervatorija. Tu im se rodila devoj- čica. Tada je i taj brak, ponikao iz romantične Ijubavi, prsnuo u komade, iako se nije potpuno raspao. Lola je posle porođaja teško obolela i kao čudom ostala živa. Ali iz te bolesti izišla je sasvim druga žena, omršavela, poružnela i mračna gospođa Kalina. U tom skeletu nekadašnje Lole ostale su samo krupne oči, ali bez iskre i sjaja, dve mračne rupe kroz koje je gospođa Kalina gledala svet oko sebe čas zlim čas tužnim pogledom bivše lepotice, koja niti može u sebi i dokraja da zaboravi sve što je bila, ni da se potpuno i zauvek pomiri sa onim što je sada. Čudan, na mahove strašan, bio je taj pogled koji ispitivački, sa

Pompea

-133-

nadom, sa molbom, sa strepnjom ponire u oči sabesednika, ispituje utisak koji njeno lice ostavlja. Ponekad, kad se žena zaboravi i za trenutak postane lepa Lola, njen pogled plovi mimo, trijumfalno, siguran u sebe i lepotu tela kome pripada. Ali to ne traje dugo, i pogled se zamuti i pokoleba i, zamračen tugom i sumnjom, stane opet da pita i traži potvrdu da sve još nije prošlo, a zatim klone i prekrije se potamnelim očnim kapcima kao samrtnim velom. Da, sve je prošlo, sve, i ma kako nemogućno i neverovatno izgledalo, traga nema od nekadašnje lepote, snage, sigurnosti i svežine. I, još gore od toga, ima, ima tužnih ostataka koji izazivaju sažaljenje, ulivaju odvratnost onome ko ih gleda. Nekako ubrzo posle teške bračne drame. Kalina je dobio avansman za inspektora i premeštaj čak na austrijsko- srpsku granicu, u daleki i nepoznati Višegrad. Tako je korektni i otmeni bračni par Kalina - u stvari dvoje suvih, mračnih i brodolomnih ljudi - došao u kasabu i tu se nastanio u lepoj beloj kući Finansijskog inspektorata sa uređenom baštom i velikim voćnjakom. Sa sobom su doveli i dvoje dece, dečaka od četiri godine i devojčicu koja je tek navršila prvu. Dečaka su, čim je dorastao za školu, poslali rođacima u Češku, a docnije su ga upisali u kadetsku školu. (To nije išlo lako ni jednostavno, zbog očeve avanture u mladosti, ali je na kraju ipak uspelo, što je za inspektora Kalinu značilo jedini i poslednji uspeh u životu.) Mladić je dolazio u Višegrad samo o raspustu. Bio je kratak, mršav i cm, i potpuno ličio na oca. Govorio je samo nemački, išao uvek sam, jer ovde nije imao poznanika ni drugova koji bi odgovarali njegovom vaspitanju i budućem društvenom položaju. Austrijski oficiri imaju naročitu, tradicijom osveštanu i vaspitanjem utvrđenu gordost koju ispoljavaju prema ljudima »koji im nisu ravni«, a to je devedeset odsto sveta koji ih okružuje. Oni se sa tim ljudima ne odnose grubo ili sa otvorenim prezirom, nego na jedan naročit i naročito prezriv i osion način prolaze pored njih, kao da ne postoje ili kao da su

Pompea

-134-

mrtve stvari i beslovesna stvorenja. Sin inspektora Kaline vrlo je rano stekao tu veštinu. Odeven je bio u besprekoran kadetski mundir, a imao je bicikl i pušku ptičarku. Devojčica se zvala Roza. Odrasla je i išla u školu sa višegradskom decom. Bila je nežna, plava, beloputna. Protivno od brata, ona se potpuno srodila sa našom decom i kasabom. Drugog ni drugačijeg sveta ona nije ni poznavala. Jedino je svojim izgledom uvek odudarala od okoline, jer tako plave kose, tako modrih očiju i tako bele, rumeno zahuknute kože nema u nas i ne može da bude. To gospodsko dete - jer inspektor je u ovoj kasabi dolazio po rangu odmah iza oficira - odraslo je sa našom decom, družilo se i igralo sa muškarcima više nego sa devojčicama, ne sklanjajući se od dečaka kao naše devojčice, nego učestvujući u njihovim igrama i skitnjama po jaliji, čak i u njihovim svađama i tučama. Zbog toga su je opominjali i prekorevali i u školi i kod kuće, ali sve to nije mnogo pomagalo. Za svoje godine isuviše mirna i pribrana, ona je na sve oko sebe gledala hladnim pogledom svojih nebeski plavih očiju, kretala se spokojno i smelo, kao neprikosnovena, među divlljim i nemirnim dečacima, obezoružavajući ih svojim retkim, mesečinastim osmejkom. Na njoj su uvek haljine jasnih i šarenih boja. Tako je majka odeva. Po celo leto mogla se sa druma ili sa mosta videti, kao svetla i jarka tačka među mrkim, obalom raštrkanim likovima dečaka, Roza Kalina. Jednom je jedan od dečaka grubo nasrnuo na nju, ali samo jedan i samo jednom. Bila je zima i obala je bila zaleđena. Deca su se igrala pred napuštenom klanicom na Osojničkom potoku. Među njima je bio i Blaško Lekić, rano zreo, plećat i drzak gazdinski sin. (Otac mu je gazda Sofren Lekić, koji je došao kao seljače u kasabu, otpočeo posao kao skroman vodeničar, ali se obogatio prodajući za gladnih godina brašno po neobično visokim cenama.) Blaško se opkladio s drugovima da će pred svima zadići Rozi suknjicu. 1 učinio je to. Za onoliko koliko

Pompea

-135-

traje tren oka, pred očima zaprepašćenih dečaka blesnulo je ono o čemu dotad nisu mislili: rumena stegna u belini gospodskog ženskog rublja. Iznenađena, devojčica se nije mnogo branila, samo je naglo pobledela, i usne su joj postale blede i izgubile se u neprirodnom bledilu lica, a oči potamnele i dobile mrkozelen, zloslutan sjaj. Naglo je popravila svoju suknjicu, okrenula se, i zaputila uzbrdo kući. Vratila se noseći obema rukama, kao da nosi koplje, očevu paradnu sablju, koja je bila duža od nje. Dečaci su poigravali na snegu, okupljeni oko Blaška. Ona se primicala polagano, oborenih očiju, još uvek bleda. Dosledan svome podvigu, Blaško je stajao izazivački. Roza je prišla, polagano i pažljivo obuhvatila balčak sablje obema rukama, i onda je odjednom, mučki i bez zamaha, ali celom snagom svoga tela, udarila dečaka vrhom sablje posred grudi tako da se zaneo i jeknuo. Sablja u Rozinim rukama bila je pri vrhu krvava. Krvav je bio i sneg u koji je Blaško seo. Rana, kao što se posle videlo, nije bila duboka ni teška, jer je Blaško imao jelek od jagnjeće kože, ali to je bio događaj u kasabi i skandal u školi. Da nije bila gospodsko dete, sigurno bi Blaškov otac predao stvar sudu; ovako je samo Blaškova majka - koja ni inače nije mogla da pomene svog jedinca bez suze u očima i drhtaja u glasu (»četiri sestre, a on jedan, od zakletve!«) - suznim šapatom govorila ženama da inspektor Kalina ima ćerku hajduka. Možda bi Rozu i iz škole isključili da nije bila čija je; ovako je stvar okončana tako da su sva deca u školi, i muška i ženska, strogo opomenuta, a učiteljica je zamolila inspektora Kalinu da sam kazni svoju ćerku. On je to i obećao, kratko i mehanički, kao stvar razumljivu samu po sebi. Međutim, to je bilo mnogo lakše obećati nego izvršiti. A evo zašto. U beloj i uzvisitoj kući, okruženoj voćnjakom, u kojoj je živeo inspektor Kalina sa porodicom, vladao je - pakao; jedan od onih porodičnih infema u kojima dvoje supružnika, kao osuđenici, izbezumljeni od mržnje, vuku isto uže, svako na

Pompea

-136-

svoju stranu, i tako samo sve više stežu prokleti porodični čvor koji niko više ne može razmrsiti, kao što se ni njih dvoje ne mogu nikad više ni približiti ni rastaviti. I sve je to ograđeno i prikriveno - kao čeličnim krovovima i zidovima - obzirima i konvencijama jedne austrijske činovničke porodice, i zakonima neraskidljivog i neprikosnovenog, u katoličkoj crkvi zauvek sklopljenog braka. Tačno je da muškarci u piću i žene u nastupima suzne iskrenosti mogu ponekad da ispričaju nekom nešto o mukama takvog nesrećnog bračnog života, ali nikad niko od njih ne sme, ne ume da kaže sve, a i ne može, jer svako vidi samo svoju polovinu patnje. I zbog toga se cela istina o takvom jednom porodičnom paklu ne može saznati i sagledati. Svakako, ljudi sa ulice, koji su godinama gledali inspektora Kalinu i njegovu gospođu nedeljom, kad pravi, uredni i svečano odeveni, u čohi, svili, perju i srebrnim širitima, iziđu na šetnju, nisu mogli naslutiti ni postojanje toga pakla a kamoli njegovu dubinu i strahotu. Jedna od njegovih strahota je i u tome što je tako skrovit i tajan. Ali što nisu naslućivali prolaznici, naslutila je vrlo rano inspektorova ćerka Roza. Od takve tihe, oštroumne, osetljive i u sebe povučene dece teško je te stvari sakriti. Jer, ma koliko se roditelji trudili da se pred detetom ne odaju, oni se ipak na mahove i u nastupima gneva i mržnje zaboravljaju, ali gube iz vida da dete pored njih raste i sazreva i drugim očima gleda i sluša sada, nego što se slušalo i gledalo lane. Još pre nego što je pošla u školu, Roza je naslutila da se između njenih roditelja bije stalna bitka, gluva i beskrvna ali ružna i divljačka bitka, a kako je vreme prolazilo, ona je sagledala i saznavala i više. A to što svojim detinjskim mozgom nije mogla da shvati roditeljski spor u celini i da razume uzroke nesloge, činilo je stvar samo još strasnijom i nakaznijom. Kao mnogi austrijski činovnici u kasabi, i inspektor Kalina se s godinama sve više navikavao na rakiju, na dobru i podmuklu i za stranca naročito opasnu drinsku šljivovicu. Po dužnosti on je

Pompea

-137-

morao s jeseni i zimi, kad se po selima peče rakija, da obilazi svoj srez i da kontroliše svoje »kontrolne organe«, koji su često podlegali iskušenju da, posle službenog pregleda, zasednu kod kazana i piju sa seljacima. Svaki takav »Bereisung (Putovanje, obilazak )« po kiši i blatu i planinskim stazama dovodio je i njega sve više u vezu sa sedenjem kraj toplih kazanskih vrata, u mirisu na žaru prženog mesa i zadahu šljivove rakije, koja za domaćeg čoveka može da bude prokletstvo, ali za stranca, koji joj se potpuno preda, znači propast i laganu, ružnu smrt. Inspektor Kalina nije bio od tih. On je pio, pio dosta, i kako koja godina sve više, a ipak je umeo da održi neku vrstu mere, da sačuva spoljni izgled i dostojanstvo svoga zvanja i položaja. Ali rakija mora da progovori bilo gde i bilo kad, i kao nevaljala žena sveti se onom koji hoće da u njoj uživa tajno, a trajno i obilno. Rakija je u Kalininom slučaju progovarala u njegovim porodičnim sukobima, zaoštravala ih i produbljavala, rušila u čoveku sve pregrade naučenih obzira. I što se više i bolje savlađivao u službi i pred svetom, to je više i slobodnije puštao maha sebi u kućnim sukobima i svađama sa ženom.

Ti teški, neshvatljivo bolni roditeljski sukobi ležali su kod Roze negde između jave i sna, i avetinjski i stvarni u isto vreme. I ne seća se više kad je to bilo kad je prvi put, kao teškim snom probuđena, sklopljenih očiju i samo napola budna slušala očev i majčin glas.

- Ne viči, čoveče, probudićeš dete! - Ah, šta tu: dete! Kakvo dete? Čije dete? Tvoje dete! - Molim te da ne počinješ opet staru priču i da me jednom ostaviš na miru! Idi, lezi i ispavaj se! - Lezi, je li? Spavaj, glupi Kalina! Ali nisam ja pijan. A kome se spava, taj neka izvoli. Dete? Ja imam jedno dete, moga sina, a

Pompea

-138-

ovo... - Ah, opet! - Da, opet i opet i opet! To je muzikantsko, cirkusaner- sko dete, a nemoje. Pa bar ti to znaš, valjda moraš da znaš koje... - Antone! - Ništa »Antone«! To je između nas davno prečišćeno. Šta se tu pretvaraš? Tvoj lepi plavi muzikant ukazao nam je naročitu čast i ostavio mi da hranim njegovo žgebe pod svojim imenom. Dobro! Pred svetom i zakonima sve je u redu, bez skandala. Dete nije ništa krivo, a ja sam čovek od reda, od časti. Ali zato ne moram valjda u svojoj kući da hodam na prstima i govorim šapatom. - Umukni jednom! I tada je nastalo prigušeno natezanje, i glasovi su se izgubili iza zatvorenih vrata, ali su nejasna vika i tupo, teško udaranje pesnicom o sto dopirali i iz gostinske sobe. Najposle, sve se izgubilo u olovnoj sanjivosti i pomešalo sa snivanim mučnim prizorima. Nikad više nije čula da otac i majka govore o tome za nju nerazumljivom a strašnom pitanju, ali se dešavalo da uhvati nejasne odlomke neke njihove svađe, gnevne pokrete, zle i prezrive reči izgovorene povšenim glasom. A sve se to odjednom prekidalo čim bi primetili da devojčica sluša. Tako je navikla da osluškuje i prati govor i ponašanje roditelja, i da strepi i strahuje od mržnje i sukoba oko sebe. Često bi sklopila oči i savila se u uglu širokog kanabeta, kao da spava, i tako vrebala svaki pokret i svaku reč, nastojeći da jednom razabere šta se to plete zmeđu njenih roditelja, želeći živo i duboko da joj ne izmakne ništa od svađe, ako do nje dođe, i još življe i dublje - da do nje ne dođe. Dovijala se i mučila da sazna i shvati tajnu i suštinu ro-diteljskog spora. Bila je nedovoljno odrasla da sama prozre u nju, a suviše razvijena da bi mogla oca ili majku da pita o tom. Nikad od njih ne bi mogla tražiti objašnjenja. Deca nesložnih roditelja vrlo često sepriklone jednom od njih. Ovde to nije bio slučaj. Roza se bojala i oca i majke kao jednog jedinog zagonetnog, odvratnog i opasnog stvorenja. Kad bi

Pompea

-139-

dečja osećanja bila potpuna i imala određenu sadržinu, oblik i ime, moglo bi se reći da je mrzela oca a prezirala majku. Ovako, to su bila nestalna i nejednaka talasanja nekih mučnih osećanja, u kojima je bilo i zatišja i zaborava i veselih dana nepomućenog zadovoljstva i mirenja sa roditeljima i sa celim svetom. Ali strah od roditelja i njihove nejasne ali nesumnjive nesloge nije nikad potpuno nestajao, nego se vraćao, pre ili posle, u čudnim i neočekivanim nastupima.I kad je već izgledalo da ga nestaje i da zarasta kao rana, on bi iznenada opet iskrsnuo. Posve neočekivano, ma gde, u potmuloj buci ciganskih vodenica, ili promuklom kriku uplašene vrane najaliji, odjednom bi se javili roditeljski glasovi čuveni u polusnu, očev: gnevan i psovački, i majčin: zao i nejasan, kao prigušeno ciktanje. Idućeg leta, kad joj je brat o raspustu došao u Višegrad, ona ga je već sutradan odvela u dno voćnjaka, gde uz visoku ogradu raste još viša zova, kao da tu ima da mu pokaže nešto tajno i neobično. Prišla mu je sasvim blizu i, podižući oči uvis, trudila se da uhvati njegov pogled. Tada je, pobledevši sva odjednom, rekla izmenjenim glasom: - Karlo, oni... se... svađaju. Raskopčane bluze, sa obe ruke u džepovima belih uskih kadetskih pantalona, visok i raskoračen, on je gledao na nju odozgo i podsmešljivo, i govorio na silu blaziranim tonom budućeg oficira. - Hm! Pa šta? - Ali, Karlo, ti ne znaš, ti ne slutiš kako oni... šta oni... - Gusko, pa svi se parovi u braku svađaju. Pa šta? To je rekao usiljeno zrelo, izveštačenim glasom, mljaskavo kao da govori preko neke gnjecave bombone u ustima. Više nikad nije pokušala ni s kim da razgovara o tome; samo se još više povukla u sebe. Učila je osrednje. Kod kuće je rasejano slušala ono što joj se govorilo i od toga izvršavala ono što je htela i koliko je htela. Stvarnog uticaja nisu imali roditelji na nju, ni pravog dodira sa njom; pogotovu otac. Njihove poklone i milošte primala je bez naročite radosti, a njihove prekore i

Pompea

-140-

opomene bez uzbuđenja. Ponekad je postajalo prosto nelagodno kad bi se, umesto svakog odgovora na postavljeno pitanje, uporno dugo, malo ispod oka, zagledala ocu ili majci u lice. To njeno ćutanje i ti njeni pogledi bili su jedan teret više u kući inspektora Kaline. Pored svih zabrana, devojčica se stalno družila sa ciganskom decom iz Osojnice, zalazila u njihove kuće i pela se na dudove po njihovim avlijama. Lunjala je pored vode sa dečacima, pomagala im u hvatanju ribica i pravljenju kanala i »ribnjaka«. Ponašala se kao drug među drugovima i dečaci su je primali kao druga. Ali godine su prolazile, deca su prelazila iz razreda u razred, Roza se razvijala. Nije mnogo krupnjala ni rasla, ali kao da se sva ravnomemo i stalno, sporo ali primetno punila nekom naročito finom materijom koja je po težini i kakvoći negde na prelazu rumene tečnosti u čistu svetlost. Nemoguće je bilo ne videti to, a teško - praviti se da ne vidiš. Eto, tih se godina seća Marko dok sedi go, sa licem u dlanovima, i podrhtava na tvrdoj steni. Seća se neprirodno jasno, kao da je to sećanje isto što i ova mučna studen na kamenoj obali. - On je bio u četvrtom razredu, a Roza u trećem. Tada je počeo onaj nemir oko Roze. Sve su više i sve češće razgovarali o njoj, i to gotovo nikad svi zajedno, nego samo po dvojica među sobom, po strani i stišano. Iz tih razgovora videlo se da na neki nov način prvi put primećuju njeno prisustvo, da posvećuju pažnju njenim rečima i pokretima. Od pratioca i poslušnog pomoćnika, ona je u njihovim igrama postajala malo-pomalo sudija, a njena naklonost - neka vrsta prećutne nagrade u svim njihovim prepirkama i takmičenjima. Roza je uvek ista, nepokolebljivo mirna i ćutljiva, ali u tome je negde nevidljivo sitna klica one krvničke mirnoće sa kojom se odrasle lepotice kreću među muškarcima koji se za njih otimaju. Među dečacima se odnekud javilo i sve se više širi i us- taljuje mišljenje: da bi srećnim bio smatran onaj kome bi Roza dopustila da je poljubi. Ni sami ne znaju otkud dolazi, kako

Pompea

-141-

izgleda, ni učemu bi bila ta sreća. O poljupcu oni ne znaju ništa do same reči, koju su čuli prisluškivajući kako momci pevaju u noći, na mostu. To je za njih samo nova reč i potpuno nejasna slutnja. I ta slutnja nema ni određenog oblika, ni jasnog cilja, ni ma kakve veze sa njihovim pravim životom i stvarnim potrebama. Pa ipak, ta se reč u njihovim razgovorima stalno ponavljala i ta slutnja ne prestaje da ih obilazi. Ko će poljubiti Rozu? — pitanje je izgledalo besmisleno i nestvarno, niko od njih nije mu mogao ni naslutiti smisao, ali se neprestano vraćalo, dok jednog dana nije dobilo, ma koliko to izgledalo neverovatno, i stvaran odgovor. Markov dobar drug bio je njegov vršnjak, neki Ahmo, sin Ibrahima kafedžije na mostu. Bio je sitan ali snažan dečak, crne masti, snežno belih i od prirode retkih prednjih zuba, živ, okretan, nesebičan i uvek dobroćudno nasmejan. Na sebi je imao otrcane atlasne šalvare, izlizan fermen i bezobličan izbledeo fes; sve nasleđeno od starijeg brata. U celom izgledu imao je nečeg veselog, pametnog i starmalog. Svi su u njega imali poverenja. Sa Markom je delio i jedinu kocku šećera koju bi kriomice uzeo iz limene kutije u očevoj kafanici. Jednog dana, početkom kišovitog leta, Ahmo je, važno i ozbiljno, zovnuo Marka malo na stranu. Tu mu je, govoreći tiho i gotovo poslovno, kao da se radi o nekom kolektivnom zaključku, saopštio da je pitanje poljupca rešeno. Roza se izjasnila. Želi da je poljubi Marko. Od tog saopštenja dečak je osetio kao da ga je nešto vatreno i šumno, naglo i žestoko podiglo uvis, a u isti tren uplašio se silno i tog šuma i te visine, na kojoj ne ume da se drži, a sa koje ne može da se spusti. Stid i strah bili su u njemu veći od pobedničke radosti i ponosa. Oduvek je bio stidljiv. Još dok su bili »sasvim mali«, neki drugovi su neveštim slovima ispisivali kredom po tarabama: »Jelka voli Dragana«, ili »Pajkan ašikuje sa Savetom«, ne znajući, naravno, šta to znači i želeći jedino da ismeju i po stide te drugove. On je uvek strepeo da mu jednog dana ne iskrsne ime na tarabama. A sad, ovakva ponuda! Nešto kao i podvig i

Pompea

-142-

nagrada u isto vreme, kao da su te oduvek poznate stvari sa obale, igra i pesma, voda i magla, pesak i lišće, dan i noć, odjednom prestale da budu rasplinute, bezimene i opšte, zastale u svom ravnomemom toku, dobile određen vid i stale da se nazivaju Rozinim i njegovim imenom. Lepo i strašno. I više strašno nego lepo. I sve se razvija čarobnjački brzo, kao da je za sve to oduvek postojao utvrđen ritual i sad ga treba samo ispuniti. Ahmo je vodio stvar savesno i nasmejano, u ime svih drugova. Odmah posle ručka, kad na obali još nema dece, našli su se Marko i Ahmo na peščanom sprudu gde počinje Veliki rakit. Malo posle, u daljini se pojavila, tačno i neminovno kao u bajkama, crvena vrpca, jedina jarka tačka na sivoj obali, cvet u pokretu. Polagano se primicala Roza. Išla je pažljivo, gledajući preda se, uvek ista u svom sporom hodu i ravnodušnom držanju. Rakite su tu bile stare i visoke, a grane su im rasle gusto i nisko na sivozelenkastim deblima. Deca su morala da se sagnu da bi ušla dublje u rakitnjak. Ahmo je ušao prvi, između dva debla, kao na uske vratnice. Za njim je sporo i oklevajući ušla Roza, ali ne na istom mestu, nego korak-dva dalje. Tek tada se, sav strepeći, uvukao i Marko. Išli su pognuti, gotovo četveronoške. Već posle nekoliko koraka nad njima je bio splet gustih grana kao teški krov koji nije propuštao svetlost odozgo, a svuda oko njih guste mase tvrdog, kao naslikanog rakitinog lista. Čuli su jedno drugo kako svako za sebe krči put kroz šiblje i lišće, i primicali se sve više. Brzo se nađoše sve troje na maloj čistini, koja je sa svih strana bila zatvorena tamnim i zelenim zidovima lišća i stabala. Marko lice u lice prema Rozi, Ahmo malo podalje od njih. Teška zelena masa bila je iznad njihovih glava tako nisko da se nikako nisu mogli ispraviti. Sitni pesak pod nogama, vlažan i mrk, bio je nedirnut i kao sleden, sa finim vijugama i talasima, kako je ostao od poslednje poplave. Deca su bila zbunjena i nema. Bilo je nemogućno dugo stajati

Pompea

-143-

tako pognuti. Prvi se spusti Ahmo. Naslonivši se leđima na debelu rakitu, sedeo je na svojim listovima kao terzije na ćepenku. Onda i Roza čučnu nasred male čistine, potpuno bosanski, kao Ciganke iz Osojnice, sa rukama skrštenim u krilu. Bojažljivo i nespretno, spusti se i Marko prema njoj. Tako su čučali bez daha i pokreta kao da u zapetu zamku love retku pticu. — Muklo je i gluvo, kao van sveta, ili na sumračnom ulazu u novi svet. Vazduh je gust i vlažan. Oseća se vrlo slab i tanak dah rečne vode ispod oštrog i teškog mirisa rakite. Tišina je potpuna. Vreme se ne oseća i ne razaznaje. Sve troje ćute, nepomični. Samo to da su se odvojili od obale i ušli u ovaj gustiš i ovu tišinu, da su neviđeni i odvojeni, bilo je dovoljno i značilo je to što treba da znači. Samo to da je pristala da učini ovo, menjalo je ne samo odnose između njih nego i sve oko njih. Tada Marko sporo i nesigurno podiže pogled. Kao da se neprimetno približila, iako se nije s mesta pomakla, devojčica je bila tu, pred njim. Malo telo bilo je jednako zgrčeno u čučnju. Ruke skrštene i izgubljene u krilu. Oči oborene, a na očnim kapcima lake sive senke. Kolena gotovo sastavljena, a preko njih rub svetlomodre suknjice, koju Roza ne povlači stidljivo i brižno naniže, kao što to u svakoj prilici rade naše devojčice. A ispod toga stešnjeni goli listovi i među njima senka. I Roza je, čini mu se, sva u nekom očekivanju, ali ono nije neprijatno i mučno kao što je njegovo. Dečakov pogled krenu dalje i susrete se sa Ahminim sjajnim pogledom, koji je bio pun nestrpljenja i hrabrenja. Njegov dobri drug je stezao usne i nekim čudnim pokretom podbratka pokazivao mu na devojčicu, kao da govori: »Priđi, budalo!« I on je prišao. Ne odmah, nego postepeno, očekujući da i ona učini neki pokret prema njemu. Ah devojčica je bila nepomična, samo su joj očni kapci treptali, tako da se na mahove ukazivao kratak blesak njenih velikih modrih očiju, koje su imale sjaj i bogatstvo nepoznatog dragog kamenja. Pod pritiskom Ahminog pogleda, sa mutnom svešću o onom

Pompea

-144-

radi čega su došli i što treba da se izvrši, ma kako izgledalo teško i nemogućno, dečak približi svoje lice njenom desnom obrazu, koji je ostao nepomičan. Obraz je bio hladan, rumen, isperutan, i činio mu se širi od svake poljane; ni mirisa ni topline, samo i tu dah vode i puste rečne obale, pomešan sa oštrim mirisom rakite, poznatim i običnim kao život. To je to; poljubiti? Da, ali u tome nema ništa od onog što je ta reč krila u sebi u razgovorima između njega i Ahme, kad su se sporazumeh o sastanku u rakitama. A bilo je mnogo koječega drugog i nezgodnog. Oseća svoj nos kao smetnju, usne odrvenele, neće da ga slušaju. Njena kosa, plava, tvrda i oštra kao od metalnih žica, golica mu oči, a on ne sme i ne može da je ukloni, jer i ne zna da ima ruke. A ona, kao za inat nit se miče niti šta govori, nit ga privlači nit odbija. Pusto i suvo, kao što je sve na obali, i pomalo nelagodno, stidno. Ili to nije pravi poljubac, poljubac iz pjesama i nejasnih slutnji, ili možda poljupci ne daju ono što u pesmama i slutnjama obećavaju? Otkud da on to zna? Još je dva puta primaknuo usne tome obrazu, ali nikako da plane ono čudo koje poljupci iz razgovora treba da donesu. A devojčica se ne miče i vreme prolazi sporo. Oseća u ušima neku strašnu huku; i stalno se pita: šta sada treba raditi? U zabuni i nedoumici, on baci pored toga strašnog, hladnog obraza očajan pogled prema Ahmi. Ahme nije bilo. Trepnu u neverici, ali druga zaista nije bilo. Izgubio se nečujno, dok se on mučenički trudio da sklopljenih očiju, ustreptala srca i strašnim šumom ispunjenog sluha ostvari to što se zove poljubac. Digli su se u isti mah oboje i povijajući glave pod niskim granama, bez reči i dodira, krenuli natrag na obalu, i opet svako svojim putem. Čuli su jedno drugo po šuštanju lišća i pucketanju granja, ali sve slabije, jer su se u hodu sve više odvajali i udaljavah jedno od drugog, dok se nisu potpuno razdvojili. Tako su se i zauvek izgubili. Jer tu je bio i kraj detinjskog sna o poljupcu. Dečaci su već posle nekoliko dana izmišljali nove i

Pompea

-145-

drugačije igre na obali i podvige po okolini. Loženje velike vatre na bregu, koja bi privukla pažnju cele varoši, a koja je, zahvativši borovu šumu, uzbudila svet, mobilisala vatrogasce i napravila veliku štetu. Ili ispitivanje jedne pećine nedaleko od grada, u kojoj je jedan od dečaka slomio obe noge. A zatim je došao odlazak u Sarajevo i stupanje u prvi razred gimnazije. Kad se idućeg leta Marko sa drugovima vratio kući, Roza više nije bila tu. Završila je osnovnu školu i poslali su je rođacima u Češku, odakle nikad više nije dolazila roditeljskoj kući, ni o praznicima ni o raspustima. Otada je prošlo šest godina. Dečaci su odlazili u Sarajevo i vraćali se svakog leta na odmor, a o Rozi nije niko ni mislio ni govorio. Tek ovog leta javila se u kasabi nejasna vest da je Roza Kalina, kojoj je bilo tek nešto više od petnaest godina, počinila tamo u Češkoj nešto što ne valja, da je pobegla u svet sa nekim umetnikom. Niko ne zna sa kakvim to umetnikom, ni kako, ni zašto. Tek, nešto nedozvoljeno i neobično. Ali i to je odmah zaboravljeno. Gimnazistima koji su se sada kupali na obali izbledela je zauvek u sećanju Roza Kalina, zajedno sa onom njihovom prvom, smešnom i detinjskom slutnjom o poljupcu. Još samo ovako u predvečemjem času, iza sklopljenih očnih kapaka pritisnutih hladnim dlanovima, može da iskrsne nešto od toga u vidu sive peščane obale sa jedinom crvenom tačkom koja luta po njoj kao plamičak. Odjednom se ta peščana obala u samom dnu njegovog vida zaljulja zajedno sa svojom jedinom svetlom tačkom, polete nekud uvis i izgubi se u belom blesku, kao predeo na platnu kad se naglo prekine filmska traka. - Ne jak ali oštar udarac prenuo je Marka i razvejao odjednom sva maštanja i sve slike. Jedan od drugova bio je prišao nečujno i udario ga mokrim dlanom po golim povijenim leđima. Marko je skočio. I sad stoji, grubo probuđen, na ivici kamene obale. Oko njega u polukrugu kolo drugova, koji su se privukli nečujno i koji sada viču i poigravaju, a kolovođa je Blaško Lekić, koji ga je i probudio svojim udarcem i koji se sada smeje i dovikuje mu:.

Pompea

-146-

Ustaj, plačko! - Plačko ti je onaj tvoj Sofren brašnjavi! - odgovorio je neočekivano besno i grubo kao da je odavno spremao taj od-govor. Više nije bilo ni studeni od popodnevne senke ni drhtavice od pomisli na hladnu vodu. Studen ga je prožela do srži; sav se pretvorio u studen, i više je nije osećao ni drhtao od nje. Gnevno je okrenuo leđa svima, digao ruke uvis i glavačke skočio u tamnomodru brzu vodu ispod stene. Kao da se spasava u njoj. Voda je bila oštrija i hladnija nego što se moglo zamisliti; bilo je bolnije od svakog predviđanja. Ali čim je izronio, mladić ukloni oštrim pokretom kosu sa očiju i stade da pliva ka drugoj obali. Čuo je kako za njim skaču i ostali i kako pocikuju od hladne vode, ali nije okretao glave, nego je izmahivao sve jače i brže, i sve više izmicao. Nije osećao svoje telo ni znao svoje ime. Video je kako se protivna obala primiče i biva jasnija, i u tome je nalazio nove snage. Samo plivati! Isplivati iz hladne vode i okrenuti leđa svemu, i maštanjima o onom što je bilo, i čega nema, i što bi trebalo da bude, i ovoj obali i ovom životu. Plivati i isplivati!

Pompea

-147-

PRE NESREĆE (odlomak)

Armin Salcer, tršćanski bogataš i filantrop, bio je sopstvenik jedne od velikih firmi. Njegovo ime bilo je istovetno sa pojmom stare, solidne trgovačke kuće na čvrstim osnovama i sa široko razgranatim vezama. Ta jevrejska porodica došla je u Trst u vreme Napoleonovo. Već tada su trgovali hranom, ljudskom i stočnom. Tu se Salcerov pradeda još u mladosti pokrstio i svoje prezime Saul zamenio prezimenom Salcer. Crkvi u kojoj su ga preveli na katoličku veru podigao je oltar iznad oltara, u vitražu visokog prozora bilo je na patetičan način prikazano Savlovo obraćanje na putu za Damask. Zato su katolički kolenovići prozvali ovu porodicu Salcer - Damaskus, i taj im je nadimak ostao i sačuvao se u visokom građanstvu u koje je stari Salcer ušao po cenu svoje nejake vere i dobre sume novca. Ovaj Armin Salcer, praunuk, bio je čovek kratak i pun, rumen u licu, sa plavim nasmejanim očima u kojima su iza začudo staromodnih naočara sevale iskre zdrave pameti i mirne veselosti. Tek je bio prešao dvadesetu godinu kad je, posle očeve smrti, preuzeo vodstvo firme. Jednostavan i iskren po prirodi, vešt ali solidan u trgovini i skroman u potrebama, on je ostao gotovo bez ličnog života, sav u poslovima i radu svoje firme. Došao je do trideset i pete godine a ostao neoženjen, živeći sa majkom, starom i bolesnom ženom. Ali u to vreme desilo se da je jednog dana, u Badenu kraj Beča, ugledao visoku devojku, jahačicu pravilna lica, velikih hladnih očiju i savršenog stasa, koja je privlačila pažnju i svojim držanjem i svojim načinom odevanja. Stajala je pred njim kao proletnja vizija, nešto kao čudo koje se nije desilo u ovoj svima vidljivoj prirodi, nego u krvi jednog jedinog čoveka. U tom trenutku njemu je izgledalo da sva lupetanja, žrtve i odricanja i sve želje svih Saula-Salcera treba da dobiju svoju zadocnelu nagradu i svoje smirenje u ovoj ženi. Armin Salcer,

Pompea

-148-

koji je već tada bio ugojen, okrugao i prilično ćelav, zaželeo je neodoljivo tu devojku sa kosom koju mrsi vetar, i sa korbačem u ruci. Tako biva da ljudi koji se, velikim borbama i dugim naporima kroz naraštaje, ispnu do izvesne visine u društvenom životu i poslovnom svetu, osete u jednom trenutku potrebu da zastanu, da odahnu i da svoj uspeh jednom iskoriste i pokažu. Tu je tačka na kojoj napredovanje toga čoveka prestaje i istog trenutka počinje, za njega i sve što je njegovo, brže ili sporije nazadovanje. Bila je kćerka pukovnika u penziji fon Klaretiča (Klare- ticz). Porodica je bila plemićka i neodređenog slovenskog porekla od starina nastanjena u Beču. Stari Klaretič imao je za sobom bumu mladost lepog čoveka i konjičkog oficira gospodskih prohteva. Od oca, koji je takođe bio oficir, i takođe rasipnik, nasledio je vrlo malo a i to malo je on opteretio dugovima i na kraju prodao. Došavši u tesnac, oženio se ružnom i imućnom devojkom iz okoline Beča. Iz toga braka imao je dve kćeri. Obadve su bile na oca i po naravi i po licu i stasu. Starija, Adela, udala se za diplomatskog činovnika koji je sada bio konzul na Dalekom istoku. Ova mlađa, Irena, provodila je vreme u jahanju i zabavama u društvu mladog i veselog sveta, zimi u Beču a leti u Badenu, gde su živeli u skromnoj vili otkako je Klaretič otišao u penziju. A živeli su skupim i neurednim životom, više od majčinog nas- leđa nego od očeve penzije, a više od dugova nego od majčinog nasleđa, koje je bilo kratko za njihov način života. Klaretič je bio od onih ljudi koji čine dugove sa lakoćom, bezbrižno i dostojanstveno, i raspolažu tuđim novcem kao da im je to deo od sudbine. Računi i opomene pljuštali su kao kiše na njihovu kuću u Badenu, koja je, opterećena hipotekom, bila samo po imenu njihova. Ali stari Klaretič, koga su noge već izdavale, sedeo je na terasi u svojoj fotelji od pruća i, izbrijan, sed i svečan, izgovarao uvek istu rečenicu: - Neka čeka!

Pompea

-149-

Sa te dve reči i nešto mršavih i neurednih otplata, on je već godinama podmirivao sve poverioce, svoje i svojih veselih kćeri. Ali otkada je on počeo da stari i slabi, a otplate da bivaju sve manje, te dve reči, koje su nekad čuda stvarale, počele su da gube svoju magičnu snagu. A uporedo sa tim rasli su troškovi zbog njegove i ženine bolesti i zbog skupog života koji je provodila Irena, okružena društvom aristokrata rđava glasa i nesigurna imetka, ekstravagantnih mladića i snobova svake vrste. Salcer je ugledao Irenu na trkalištu jedno popodne kad je ceo predeo izgledao kao da nečujno plovi u svojoj prozračnoj i toploj lepoti. A toga istog dana pre podne Irena je prvi put u životu videla kako njen otac plače, prikovan za fotelju, nad svojim slomljenim i nemoćnim »neka čeka«, kao dete nad igračkom. Ni za koga u životu nije imala srca, ni za što na svetu pravog smisla, ali toga starca je volela ne kao oca nego kao neko više biće, kao svoje sopstvene želje i prohteve. Videći ga gde plače zbog onoga čemu se celog veka smejao, ona je osetila kako je potresa i razdire dotle nepoznat bol. I kao u mladoj životinji, bolje u njoj izazvao gnev i pobunu, potrebu za pokretom i delanjem, lomljenjem i ubijanjem. Crkvu bi mogla orobiti, čini joj se, prodavati se bogatim strancima i krasti im novčanike i prstenje, samo da ovaj starac nikad više ne zaplače pred nasrtljivošću poverilaca. Ni otac ni kćerka nisu bili ljudi od mnogo reči ni sposobni za neposredan ili patetičan izraz; to im je bilo podjednako daleko i strano; ali toga dana je između njih palo nešto kao zavet i nema zakletva. Sa tom zakletvom i sa svim svojim nepoznatim snagama, probuđenim i uzbuđenim, Irena je otišla na trkalište. Tu su joj predstavili bogatog Salcera iz Trsta. Posle je došlo sve kao samo od sebe. Senzacija i čudo: Irena fon Klaretič se verila sa tršćanskim bogatašem iz pokrštene je vrejske porodice. Dostaje bilo pogledati ih: na svetu je bilo

Pompea

-150-

teško naći dva oprečnija bića, ali i dva bića koja bi više i neophodnije bila jedno drugom potrebna. Brzo je bilo sve ugovoreno i spremljeno. Salcer je sam ponudio da isplati dugove starog Klaretiča. Irena je to primila posve prirodno kao što je primila i sve ostalo, i kao što je i dala sve što je htela dati. Samo je nestrpljivo i kao stideći se malko za njega, ispravila verenika i objasnila mu da nije reč 0 isplati dugova. To bi bio nedopušten izraz. Uistini, nikad niko u njihovoj porodici nije isplatio svoje dugove. I to bi bilo protivno dobrom redu i tradiciji. Armin Salcer treba da pruži novac da bi »papa« mogao da ima i da troši, a ko ima novca i ko ga troši, toga poverioci ne napastuju, tome je kredit svuda otvoren i toga svak poštuje. Salcer, čiji je pradeda još nosio svoje ušteđene dukate zašivene u postavu svoga jedinog, doživotnog kaftana, Salcer, koji je imao desetine filijala i bio zainteresovan u čitavom nizu preduzeća u Austro-Ugarskoj i izvan njenih granica, i važio kao stručnjak i na novčanom tržištu - primio je tu »finansijsku tezu« kao što je primao sve ostalo što je dolazilo od verenice, kao što je njegov deda primio nekad katoličku veru i nove običaje. Bilo je apsurdno, ali on nije ni pomišljao da bi moglo biti drukčije, jer ga je ova žena ispunila potpuno i do vrha. Čudnovato je ali istinito da te velike nesreće, kao mine sa dugim fitiljem, eksplodiraju kad ih već niko i ne očekuje. U stvari, Salcerova nesreća bila je konačna i potpuna još onog raskošnog popodneva kad je ugledao stasitu Irenu i re- šio se da je uvede u svoju kuću. Ali nesreća se pritajila. Irena je našla što je u toj bogatoj kući tražila i mogla da traži. Ona sama pokazala se kao žena manje rasipna, bezobzima i besna nego što se moglo očekivati. Godine su prolazile brzo, kao godine u zdravlju i izobilju. Irena je rodila dvoje dece, dečaka i devojčicu. Istina, s vremena na vreme odlazila je u Beč da obiđe ne samo svog starog oca koji je bio uvek isti, neuračunljiv i nepopravljiv, i sada već umirućim glasom i bez pokreta izgovarao svoje: »neka čeka!« nego i sve svoje nekadašnje i

Pompea

-151-

nove prijatelje oba pola. Ali to je znao i njen muž. Taj poslovni čovek bio je izuzetno pronicljiv i u svima ostalim ljudskim stvarima i shvatio je od prvog dana da ne uzima ženu koja će sedeti u kući, menjati sobarice, i izvoziti se s mužem u nedelju posle podne u šetnju. Irena se vraćala iz Beča premorena, ćutljiva, često sa deficitom koji je prevazilazio predviđanja, ali posle toga je ostajala mesecima kod muža kao žena s kojom je zadovoljstvo živeti u kući i ponos pojaviti se u društvu ili na ulici. Ako je bilo nešto što je bolelo Salcera, osim njenih neiz- bežnih izleta u Beč, to je bila njena hladnoća prema deci, upravo to što je on smatrao hladnoćom. Ona je vodila brigu o njima i uvek posve umesno i uvek na vreme određivala sve što je bilo potrebno za njihovo zdravlje i vaspitanje, ali nije dopuštala da joj deca uđu u njen lični život i da ga izmene ma i za dlaku. Salcer je ćutke osuđivao ženu zbog toga, jer je u sebi nosio potrebu za sentimentalnim izlivima nežnosti, ali se u isto vreme i nehotice divio njenom razumnom i hladnom a dostojanstvenom materinstvu. I što ga je naročito bolelo, to je da su deca više volela svoju, po njegovom mišljenju, hladnu i uzdržljivu majku nego njega koji nije mogao da ih pogleda a da mu se oči ne ovlaže.

Pompea

-152-

NEMIRNA GODINA

prvoj polovini marta meseca nastupa u bosanskim kasabama neko naročito doba godine, koje nema svoga imena ni u kalendaru ni u narodnom govoru. To su dani kad sunce počinje da jača, kad sneg okopni, kiše nema, a jugozapadni vetar sasuši zemlju po baštama, blato po drumovima i ulicama, kad nigde još nema na pomolu lista ni vidljiva pupoljka, travke ni cveta, samo se po zimskim oranjima vidi tek isklijala pšenica kao razlivena, tanka, zelenkasta svetlost, i oko ponekog retkog drveta, breskve, ili šljive ranke, poigrava u jutarnjoj vedrini rumeno-zelen, ustalasan oreol, slutnja budućih pupova i dalekih, neizvesnih plodova. Sve ostalo, polje, šumarci, livade, bašte, lica i krovovi kuća, sve je u jednom isposničkom sivo-smeđem tonu. Sivi su i nebo i površine reka i bara, čak i vetar - koji nosi trunje i prašinu, i čovek ga oseća grlom, plućima, kožom i svima čulima - izgleda iste boje. Spečeno, sivo, suvo, posno. Oko uzalud luta tražeći neku drugu boju. U zenicama bolan nemir i u ustima suvoća koja odgovara opštoj sivoj oskudici i jednoličnosti. Želeći da rastera tu suvoću, čovek guta svoju pljuvačku, a u njenom ukusu nalazi opet istu suvu čamotinju koju vidi i oseća svuda oko sebe. To je vreme najveće oskudice i najteže čamotinje u kasabi. Dotrajale su i najbolje zimnice, presahle pozajmice, iscrple se rezerve snage, radosti i strpljenja u ljudima. Stoka se linja i krmelja. Domaćice ne znaju šta da pristave za ručak. Deca nemaju čime da se igraju. Sa planine slaze seljaci i traže u varoši, bez obzira na uslove, malo hrane »do novog«. Možda jedini stvor za koga je to vreme u kasabi povoljno, to je zajmodavac, zelenaš. Samo, njegova radost nevidljiva je i gubi se u opštoj sivosti. U sobu u kojoj sedi gazda Jevrem ne dopire ni oskudica ni siva čamotinja pretprolećnog vremena. Ove godine manje nego ijedne. I ove godine je potreba za novcem ili žitom velika i

Pompea

-153-

uslovi vrlo teški za onoga koji traži, a vrlo povoljni za onog akoji daje zajam. Gazda-Jevremovi poslovi idu dobro. U čaršiji i po selima kaparisavaju njegovi ljudi žita koja tek klijaju i šljive koje još ni pupove izbacile nisu. Gazda Jevrem može biti zadovoljan, kao što je, manje ili više, svake godine u ovo doba. Ali radost koja ispunjava sada njegovu sobu nije jedna ni od jedne vrste samo. Ima u toj sobi čudne, nove i radosne promene, tako čudno i tako nove da i jeste radosna i nije, kako kad i kako za koga.

Ima petnaest godina kako taj sedi krupni čovek ne može na noge. Nije mu bilo mnogo više od četrdeset godina kad mu se oduzeo donji deo tela. Otada sedi kod kuće gotovo posve nepomičan, a dvore ga žena, kći udovica sa ženskim detetom, i sva bliža i dalja rodbina, i sva kućna i dućanska posluga. I ne samo oni. Moglo bi se kazati da mu služi sva ova varoš, sva sela oko nje, pa i mnogi ljudi iz drugih, daljih varoši i varošica. Jer, gazda Jevrem sedi doduše nepomičan, ali »sjedi na parama«, kako svi kažu. A novac privlači i odbija ljude i čini od gazda-Jevrema živo i nepomično središte oko kojeg se okreće čitav jedan mali svet. I kasaba je tako navikla da na gazda-Jevrema gleda kao na stvamog gospodara od koga nevidljivo i posredno zavisi sve i svak, ne samo među krštenim narodom nego i mnogi od muslimana, pa i turska vlast sama. A sve što ima, sam je zaradio i stvorio. Otac Jevremov, gazda Marinko, bio je tanak trgovac, bolešljiv čovek, bez preduzimljivosti, poštovan u čaršiji više zbog svoje dobrote i poštenja nego zbog imetka i trgovine. Potkraj života bio je sasvim popustio. Slučaj je hteo da je gazda Marinko najmlađeg od svoja četiri sina, Jevrema, dao za šegrta u čuvenu kuću sarajevskih trgovaca Ćukovića. Dečak je proveo u Sarajevu četiri godine i pokazao se kao neobično darovit i okretan u trgovini. Stari Ćuković je za njega govorio:

Pompea

-154-

- Ovo je dijete pametno mimo sve ostale šegrte, i šteta je da ode u kasabu i da tamo potone kod onog Marinka. Za njega je Sarajevo i veliki svijet. Ali Jevremov otac nije hteo ni da čuje o tome, govoreći da on zna da mu je sin bistar i okretan i da baš zato i hoće da ga ima pored sebe, jer nije ga davao da postane Ćukovićev momak, nego trgovac i čovek u svojoj kasabi. I Jevrem je zaista postao sve što je u kasabi i u tim vremenima mogao da postane. I to više i drukčije nego što je mirni i savesni gazda Marinko želeo. Nasledio je oca u radnji, izdigao se nad svu braću, zaimao, iz bogate kuće se oženio, stekao ugled, ono što se u trgovačkom svetu zove »ugled«, to jest pravo da može da bude u poslovima kakav hoće, da mu niko ništa ne može, da je on potreban drugima a ne drugi njemu, da ne zavisi od njihovog mišljenja ni od njihove dobre volje. Taj svoj »ugled«, koji je u isto vreme i siguran bedem i svemoćno oružje, gazda Jevrem je čuvao i naročito negovao; do njega je držao koliko i do novca samog. Od samog početka ponajviše je radio sa novcem, a već odavno to mu je jedini pravi posao. Njegov novac kruži po čitavoj istočnoj Bosni. Po selima oko kasabe duguje mu svaka četvrta kuća, a u kasabi samoj gotovo i nema trgovca koji ne zavisi ili nije zavisio, bar u prvim godinama rada, od gazda- Jevrema. To je sada snažan i težak čovek sa velikom sedom glavom. Krupne smeđe oči, oči koje sve znaju i imaju svega jedan pogled; njihov izraz menja se samo spuštanjem ili dizanjem kosih očnih kapaka koji su ispresavijani i teški kao prestarele svečane zavese. Beli retki brkovi padaju preko mladalački punih i rumenih usana, koje su uvek nepomične jer ih izgovorena reč ne pokreće, a osmejka ne poznaju. Pokriven je do pasa, ali gornja polovina tela uvek je čisto i uredno odevena. Na glavi vazda fes. Takav on sedi na uzdignutom mestu i na šiljtetu koje je naročito za njega napravljeno. Oko njega čekmedžeta, tefteri, ključevi i svakojaki sitni predmeti, sve na dohvat ruke, ako mu zatreba kad je sam. Ali gazda Jevrem je

Pompea

-155-

malo kada sam. Tu su, pre svega, njegovi. Žena Staka, ćerka Draginja i unuka Jevra. Uvek je bar po jedna od njih u sobi ili u blizini, tako da je može dozvati. A doziva ih udarcem štapa u jednu malu bakarnu tepsiju koja visi pored njega kao gong. Po nekoliko puta u danu stanu sve tri žene pred njega, uplašene i pokorne pod njegovim teškim i strogim pogledom, pred kojim se, kako svi veruju, ništa sakriti ne može i od kojeg se zbuni i uznemiri i ko ništa nema da sakrije. I on gleda to svoje kućno roblje: tri ženska stvorenja tako slična i opet tako različna po obliku, nošnji i godinama starosti. Te tri žene su pred njegovim prodornim pogledom kao neka vrsta spojenih sudova. Prosto vidi kako se životna snaga sa svakim danom preliva iz jedna u drugu. Sve što je s godinama izgubila baka dobila je njena kći, jedra udovica, a ona je jedan deo toga već prelila u ćerkicu, kojoj je dvanaest godina, a koja počinje da krupnja i nadolazi. - Ograničena količina životnog soka koja se ne gubi, nego samo menja sud u kome je. Tu su momci iz gazda-Jevremove magaze, koji dolaze po nekoliko puta preko dana i oborenih očiju stupaju pred njega, drhteći od straha da se ne zbune ili ne pogreše štogod. Jer tada gazda Jevrem spusti otežale očne kapke i samo kaže kroz zube. - Priđi! I još se ne pamti da se našao ikad iko - staro ili mlado, muško ili žensko od porodice ili od posluge - ko tu reč nije poslušao. Svaki prilazi, iako zna dobro šta ga čeka. A gazda Jevrem ga hvata za uho, povlači k sebi i treska i tuca glavom o zid, jače ili slabije, duže ili kraće, već prema veličini greške i stepenu svoga hladnog gneva. A taj čovek uzetih nogu ima silnu snagu u rukama. Zatim, tu su rođaci, bliži i dalji, pa drugovi iz čaršije ili ortaci u poslovima. Znalo se šta znači poslovati sa gazda- Jevremom: pretrpeti i štetu i sramotu. (Jer on najpre svojim nipodaštavanjem umanji čoveka i oslabi ga, pa mu onda otima koliko smatra da može i da treba.) A ipak su svi dolazili i tražili njega i njegovu pomoć, jer je tih godina u kasabi bilo

Pompea

-156-

nemogućno ma šta od poslova preduzeti a ne sresti na svom putu gazda-Jevrema ili njegov novac. I najposle, tu su mnogobrojni strani ljudi koji navraćaju po svakojakim poslovima, jer sve je vezano za novac; molioci kojima treba zajam, ili produženje roka, ili preporuka, ili savet. Tu dolaze, u posetu, i vladika i muftija i rabiner i muteselim i drugi varoški prvaci i ugledni putnici-prolaznici, da se porazgovore i - obaveste. Jer ovaj nepomični čovek zna ljude i prilike, promene i događaje bolje od svih ovih što povazdan na svojim nogama hodaju. A on želi i voli da mu ljudi dolaze, iako to nikad i ničim ne pokazuje. Ko god od posetilaca otvori vrata njegove sobe, ma ko taj bio, on ga presreće jednom jedinom i uvek istom rečju; - Kazuj! I nema toga ko se toj zapovedničkoj reči može odupreti. Posetilac govori ono što zna, kao hipnotisan. A gazda Jevrem ga gleda onim svojim teškim i jedinim pogledom, zamišljen kao da odmah, još u toku govora, deli laž i zabludu od istine i stvarnosti. Tako on, vezan za sobu, zna sve bolje od svakog pojedinca od kog se obaveštava i više od svih njih zajedno. Isto kao što i stiče brže, ima više i drži sigurnije od ma kog zdravog i pokretnog čoveka u ovoj varoši i u celom kraju. Takva je bila gazda-Jevremova sila, koju su priznavali i uvažavali svi, i državna vlast i crkva, a ne samo ljudi koji su posredno ili neposredno zavisili od njega. Niko nije video granice te sile, jer je on uspeo da napravi od nje bauka, i svet oko njega, i inače brz na mirenje, mirio se sa mišlju da mu se dok god samo prstom miče na svom šiljtetu, niko odupreti ne može i da njegova mora biti od svačije starija. - Ko mu šta može! - govorili su ljudi iz čaršije koji su i dobro poznavali i duboko mrzeli i prezirali gazda-Jevrema. - Bog neće, a ljudi ne mogu! - odmahivali su rukom drugi. I tako su završavali svi čaršijski razgovori o gazda-Jevremu. Pa ipak, život ne stoji na mestu, kao što se to čini nemoćnim ljudima, i ničija sila i moć nije tako jaka i trajna kao što izgleda onima koji hoće ili moraju da je trpe. Pre nekoliko godina gazda-Jevremova žena Staka uzela je neko

Pompea

-157-

siroče koje je zaista bilo »ostalo na putu«. Te godine vladala je glad u celoj zemlji. Po drumovima se namnožili Cigani koje je gladna godina terala da menjaju prebivališta brže nego obično. Bilo ih je odasvud i svakojakih, i onih koji sebe smatraju muslimanima i onih drugih Cigana, koritara, koji se ređe pojavljuju i koje narod naziva Karavlasima, a koji se smatraju hrišćanima. Svi su bežali pred istom bedom. Oko kasabe su nicale i nestajale njihove čerge. Među njima se te godine pojavio trbušni tifus, i oni su ga uneli u kasabu. Svet iz kasabe skočio je na njih, da ih pobije. U bežanju, umirali su pored drumova i zaselaka u koje ih nisu puštali. Dešavalo se da su iza tih raznih ciganskih grupa, zaraženih, gonjenih glađu i ogorčenim svetom, ostajala napuštena deca bez roditelja. Tako je nađena i jedna devojčica kojoj je moglo biti sedam do osam godina. Smatralo se da je od onih krštenih Cigana-koritara, iako je to, po dronjcima i nečistoći u kojoj se napušteno, izbolovano i izgladnelo dete nalazilo, teško bilo tačno odrediti, a sama, onako slaba i uplašena, nije umela mnogo da kaže o sebi ni o svojima. Gazda-Jevremova žena uzela je tu devojčicu da bi učinila dobro delo i da bi došla do jevtine posluge. Uzgred treba kazati da su te protivrečne pobude odgovarale osnovnim raspoloženjima ove žene, i da su se mogle otkriti ne samo u ovom nego i u većini ostalih njenih postupaka. Prve godine braka ona je gazda-Jevremu rodila ćerku. Porođaj je bio težak; posle njega je dugo bolovala i jedva živu glavu iznela. Ah to nije više bila ista žena. Nikad nije bila lepa ni vesela; sad je ostarela pre vremena i preko mere. Rano smežurana i usukana, ona je revnosno vodila kućne poslove, sva se ukopala u njih. Posle nekoliko godina gazda Jevrem je kao uzgred rekao: »Izjalovila se!« Samo toliko, ali to je bila presuda nad njom i njenim životom, zauvek. I što je više brinula i radila, to se više osećala izlišnom i sitnom pred tim mužem koji je sve više rastao u njenim očima i najposle narastao do zlog i fantastičnog božanstva kome je ona svim svojim snagama služila, bez nade da bi mu ikad mogla ugoditi.

Pompea

-158-

Videći da mu svojim telom i rađanjem više poslužiti ne može, ona je utoliko predanije služila onim čim je mogla. Kućila je kuću, sticala, štedela i branila stečeno, dok se njena štednja nije pretvorila u svirepo bezrazložno tvrdičenje kojim se gazdarica zbog svoje zle sreće svetila, i nehotice, celom svetu i samoj sebi. Pa ipak nije nikad mogla da postigne ne samo milost i priznanje nego ni najmanji znak zahvalnosti svoga strašnog gospodara. Ovakve žene, hladne od prirode a nesrećne u braku, kao što je ova Jevremovica, obnevide od svoje nesreće za sve drugo u životu, a to slepilo im donosi nove nesreće. Utonula u mračni i za nju jedini svet doživotne kućne brige i neosetljiva za sve druge ljudske potrebe i nagone, ona nije mogla ni slutiti da od te devojčice neće biti ni koristi ni sevapa. Nađeno dete na kom, kao što je gazdarica govorila, nije bilo ni krsta ni imena, nazvano je u kući Gaga. U početku je bilo divlje i kruto. Ne seća se ranijeg života ni ikog od svojih, ali se savija teškoi prilagođava polako. Godina dana je prošla u grdnjama, batinama, suzama, leganjima bez večere, a dete je bilo uporno i podmuklo kao i prvog dana, ali gazdarica gaje toliko mesila i kršila daje moralo ili popustiti ili podleći, kao sve ostalo što ona dohvati svojom mračnom snažnom voljom i svojim beskrvnim kvrgavim rukama koje, kao kandže ptice grabljivice, nisu umele da puste ono što jednom uhvate. Tek treće godine devojčica je počela da »menja narav« i da se povija prema zahtevima kuće u koju je pala, da usvaja njihove nauke i njihov porodični jezik, da služi bez pogovora. A kad je gazdaričin »uspeh« bio potpun, devojčica je već bila ušla u petnaestu godinu i veoma malo je ličila na Ciganče koje je pre nekoliko godina ušlo kao naježeno zverinje mladunče u gazda-Jevremovu kuću. Gaga »sluša« gazdaricu, radi od zore do mraka, sve pe- vušeći nešto jedva čujno i nerazumljivo, i u poslu sve zna i sve može. Ali Gaga i raste, i to čudno, naglo i pre vremena. Gazdaričina stisnuta šaka ne hrani ukusno i obilno nikog koga ne mora, pa

Pompea

-159-

ni Gagu, ali nje se sve što pojede prima i sve se odmah pretvara u krv, u snagu. Tanji se u struku i duži u licu, a buja i krupnja u kukovima i grudima. Kraća i tešnja odeća na njoj tako da gazdarica mora da joj nabavi novo ili, još češće, prekroji nešto od starog, svog ili ćerkinog. Nije to, naravno, ni skupo ni bogato, jer je mereno gazdaričinim okom, ali što god Gaga obuče, to sine na njoj u novim bojama i zaigra neočekivanim naborima. Sve procveta na njoj, kao da cveta ona sama. Lice joj došlo uže i mršavije a oči krupnije, kosa dobila sjaj i legla u talase koji se sami od sebe stvaraju. Krije oči i povezuje tu kosu, ali se hod ne da sakriti, a hod joj se menja iz dana u dan, kao i njeni pokreti pri poslu koji bivaju sve snažniji i sve ljupkiji, bez njenog znanja i njene volje. Tako celim svojim držanjem i izgledom sve više odudara od ostalog ženskinja u gazda- Jevremovoj kući. Razume se da je sve to išlo polagano i postupno, kako stvari uopšte u prirodi zru: svaki pojedini stadij zrenja prelazi odmah u drugi, viši, i teško ga je pojedinačno sagledati, jer dok ga mi ispitujemo (»jeste - nije«, »jeste - nije«) i dok se kolebamo na toj nestalnoj crti koja deli »jeste« od »nije«, on ne samo što jeste ono što izgleda da je nego je već i više od toga. Tako sazreva sve na svetu, a žensko čeljade pogotovu. Od prirode hladne krvi, a sva zagnjurena u svoj krtičnjak, gazdarica nije ništa primećivala od svega toga; po njoj bi sva lepota sveta mogla cvasti i ocvasti tu pored nje a da ona ništa ne primeti. Zato je njena kći udovica, obdarena sa nešto više ženskosti, koju je udovištvo potisnulo i pojačalo, imala bolje oko i više razumevanja. Ali prvi koji je primetio i odmah ocenio promenu na Gagi bio je ćutljivi i na svom šiljtetu nepomični gazda Jevrem. Ona je prvih godina izlazila pred njega samo retko i izuzetno, sa velikim snebivanjem, uplašeno i lepršavo, kao ptica koja uleti na jedan prozor i izleti kroz drugi. Ah od prošle jeseni to se dešava češće i sa zastajanjem. Toga jesenjeg dana Gaga je nešto unela i odmah krenula ka vratima, sa talasom novih dimija koji je izgledao kao da je nosi. — Stani! - viknuo je neočekivano i promuklo gazda Jevrem.

Pompea

-160-

Stala je, okrenula se, i pogledala ga pravo u oči. Pogled joj je bio nesiguran, zamagljen i vlažan, negde u dnu kao nasmejan. Gledao je nekoliko trenutaka u nju. Na licu mu se nije ništa moglo primetiti, ali - nezapamćena stvar! - gazda Jevrem je u sebi bio iznenađen, uplašen, moglo bi se reći, kad bi bilo moguće da se i on nečega uplaši. - Prolazi! - rekao je zatim muklo i tišim glasom. I tako danas, tako sutra - »stani!«, »prolazi!« - gazda Jevrem je sve češće prizivao Gagu i nalazio ponešto da joj naredi ili primeti. Između starog gazde i njegove sluškinjice. koju doskora nije ni primećivao, zametnula se tajna igra bez predaha i prestanka. Gaga je i dalje bila bojažljiva i pokorna, i recima i pokretima plaćala uobičajeni danak straha, koji svako živo ljudsko stvorenje mora da plati gazda-Jevremu. - Priđi! - kaže gazda, pošto je silom našao neki povod za ljutnju. Devojčica prilazi. Kad je nesigurnom rukom našao u gustoj i neposlušnoj kosi njeno uho, on mu se dugo svetio, stežući ga svirepo, grčevito. Tako jednom, dvaput, dok se jednog dana, upravo jednog od ovih suvih i sivih pretprolećnih dana, ne desi ovo. -Priđi! Reč je bila izgovorena oštro, i preoštro možda, ali sa suviše daha, jer za njom je išlo nešto kao nagoveštaj uzdaha, kao prigušen grcaj. Na to se devojčica, onako u hodu, okrenu, izvi se neočekivano i čudno, samo gomjom polovinom tela, kao mlada topola na vetru, i iz tog prosto neverovatnog položaja koji je brkao sve starčeve misli, odgovori kratko i potmulo: - Neću! Smešila se samo onom vlagom u očima. A gazda je u svojoj nepomičnosti postao još nepomičniji, zaboravljajući da ima išta zdravo i pokretno na sebi. Sve se odjednom ukočilo u njemu i na njemu: misao, jezik, ruka. Samo

Pompea

-161-

su oči gledale u iskošenu i zakrenutu devojčicu, ali i one ukočene od čuđenja. Jer, gazda-Jevremu se činilo da je odjednom ugledao pred sobom biće iz drugog nekog sveta, koje ničim ne liči na ljude koji su se dosad kretali oko njega, i nije podložno ni jednom od zakona koji vladaju u ovom gradu i u njegovoj kući. I tada se desilo nešto kao čudo. Otkako se zna da ovaj mali i zatvoreni gazda-Jevremov svet ide kako ide i da gazda Jevrem sa šiljteta upravlja njime, prvi put je on morao da ponovi svoju reč, jer nije bila odmah poslušana. Ali ta reč je već imala izmenjen zvuk, kao naprsla. Posle je opet bivalo sve kako treba i prividno izgledalo po starom. - Priđi! I ona prilazi, ali nekako nasmejano i lako, bez senke straha i kao od svoje volje. Čak se dešavalo da sama priđe, bez poziva i reči od njegove strane. Tada nije mogao sakriti da mu ruka drhti. Time ga je razoružala dokraja. Ali često se već sutradan posle toga dešavalo obrnuto. Nije htela da priđe nikako, gluva za sve njegove pretnje i molbe i promukla dozivanja. Samo bi kao lasica šmugnula kroz jedva odškrinuta vrata i bez šuma ih zatvorila za sobom. Ta čudna i naizgled nevina igra povukla je u svoj vrtlog nepristupačnog i nepomičnog gazda-Jevrema. Ono što nisu mogli da učine događaji ni ljudi ni godine, učinila je, i ne sluteći to, ciganska devojčica od nepunih petnaest godina; ona se uvukla u njega, načela ga i stala da ga rastače kao što crv rastače drvo, nevidljivo, iznutra. U očima stranih ljudi on je isti onakav kakav je vazda bio, ni u govoru ni u držanju ničeg blažeg ni čovečnijeg, nigde znaka promene ni slabosti. Ali ukućani, koji su stalno oko njega, naročito kći Draginja, mogli su s vremena na vreme da primete na njegovom licu novi neobičan izraz u isto vreme bezbrižan i zamišljen. To je bivalo samo kratko i prolazno. Sekund zaborava. Pa ipak, taj izraz ih je zbunio više nego ijedan od njegovih nastupa gneva, uplašio ih, kao da su ugledale pečat strašne, nepriznavane bolesti, početak raspadanja. Draginja je bila prva koja je dala znak za uzbunu. Jevre-

Pompea

-162-

movica, neosetljiva za te stvari, kao uvek, opet je pogrešila, ne uviđajući i ne shvatajući da je za poslove ove vrste ona najmanje pozvana i da njena volja i njena ruka tu ne pomažu i ne mogu ništa. Zgranuta, kao da je guju otkrila u kući, naredila je Gagi da kupi svoje prnje i da ide u ciganluk iz kojeg je došla. Devojčica je samo slegla ramenima. Ali tada se gazda Jevrem isprečio snagom koju gazdarica nije mogla ni da nasluti a još manje da je shvati i da joj se odupre. Gromovnik, kakav je uvek bio, i još jači i strašniji, on je sa svog šiljteta bacio na kolena i slomio i ženu i kćer, zapretivši da će on njih u gurbetluk oterati »ako djetetu išta bude«. Posle toga sve je, bar prividno, ostalo po starom. Gazda je i dalje, i još češće, tražio da ga u sitnim potrebama poslužuje Gaga. Otkako je pred svojim vratima čuo njeno tiho pevušenje u poslu, dešava se da je zaustavi u sobi: - Pevaj! Ona ga gleda, okleva jedno vreme, a onda stane uza zid, opuštene ruke sastavi ispred sebe, zglob preko zgloba, da izgledaju kao vezane, nagne lako glavu u stranu i tiho zapeva. Peva mehanički i malo zlovoljno, kao deca koju roditelji nagone da otpevaju nešto pred gostima, ali peva prilježno i savesno svaku započetu pesmu od početka dokraja. Pri pevanju, on je više gleda nego što je sluša. A biva da je prekine u sredini; - Dosta! Ona ga pogleda začuđeno, kao probuđena, još otvorenih usta. - Dosta. Ne treba više! - kaže on suvo, isto onako kao što je govorio kad bi mu polivala na ruke ili točila vodu u čašu, a devojka se povlači, malo u nedoumici. Ali se dešava i to da ona neće da peva, i umesto tražene pesme samo zašušte i blesnu preko sobe njene dimije, zacakte sitno papuče i prigušeno lupnu vrata za njom. A sutradan opet peva, dugo i predano, ako on zatraži. Bez njegova traženja ne počinje ni pesmu ni razgovor, nit se zadržava u sobi duže nego što je neophodno. A i njemu se

Pompea

-163-

dešava da danima ništa ne kaže i ništa ne traži od nje. Nikad je više ni za uho ne povuče, kao što čini sa drugima. Nikakvog dodira nema između njih, gotovo ni reči. Samo njeno prisustvo i njegovi pogledi. On je još više ćutljiv i nepomičan, a ona ulazi i izlazi čas po njegovoj želji, čas po svojoj čudi, jer za nju, kad neće, ne postoji ni »priđi!« ni »stani!«. Leprša oko njega, a on ponajviše samo ćutke gleda njene pokrete, kao da ih čita i da iz njih pod starost saznaje ono što je o životu zaista trebalo znati, a što on nikad, ni u mladosti, slutio nije. A od toga saznanja bez imena i granice kao da je sve oživelo, okrilatilo i podiglo se, i može da se kreće i diže do neslućenih visina, zajedno sa njim ovako nepomičnim. U licu ove devojčice svet ima hiljadu lica. I sve je to novo i nepoznato. Slatko i kao opasno a ne znaš tačno kakva je to slast i ne vidiš u čemu bi mogla biti opasnost; ne razaznaješ se uopšte. Jer sve to nikad ranije nije imalo značenja u njegovom životu ni uticaja na njegove misli, raspoloženja i postupke. Tome odgovaraju neke vesele i na sve rešene snage koje gazda Jevrem oseća u sebi. Tome odgovara i njegovo ogorčenje na ženu i kćer zbog njihove zloće i mržnje prema Cigančici. Branio bi je, čini mu se, ne od ove lajave i bezglave ženskadije, nego i od drukčijih, mnogo većih sila. I to ne zbog Cigančice, nego zbog same ove vesele rešenosti u sebi. A naravno da je sve to neznano i nevidljivo, i da postoji samo za njega i samo u njemu, dok je on sam prema svima i svakom isti onakav kakav je uvek bio, mrgodan, krut i neumoljivo miran. I žene u kući izgledale su mime, kao da daha u njima nema, ali prividno samo. Sa teško prigušenom mržnjom u sebi, one su budnim okom pratile svaki korak i svaki pokret toga novog i opasnog stvorenja koje se odjednom iščaurilo iz Ciganke Gage i na svoj način zavladalo u njihovoj kući. A u isto vreme dogovarale su se sa tetkama i stričevima i sa drugim starijim i iskusnijim članovima bliže i dalje, jako razgranate rodbine. Kao slučajno i pod vidom trgovačkih poslova dolazila su gazdaričina braća čak iz Foče. Glomazni ali moćni porodični mehanizam bio je nečujno pokrenut i sad je radio, sporo ali

Pompea

-164-

uporno. Toga proleća vodila se jedna od onih gluvih porodičnih bitaka u kojima niko ne priznaje istinske svoje namere i niko ne naziva stvari pravim imenom, ali svak čini sve što može da osuejti protivnikove ciljeve a postigne svoje, ne birajući sredstva i ne štedeći nikog. Žene su u ovoj borbi bile nemirne i govorljive (bar šapatom), a muškarci ćutljivi i mračni. - Čini su na njemu! - govorila je Jevremovica suzno i prigušeno - gurbetsko je to, pa opčinilo čovjeka. Onakvog čovjeka! - Čini, čini! - uzdisale su žene za njom. I sve su zajedno tražile načine kako bi se drugim i jačim vradžbinama suzbile vradžbine kojima je Gaga opčinila gazda-Jevrema. A muškarci su ih samo gledali popreko i prezrivo, ali brižni su bili i oni, jer iako su bolje od žena znali u čemu je gazda-Jevremova »bolest« i kakve su Cigankine čini, ipak ih je sve to bacalo u brigu. U pitanju su i ugled i interes. Gazda Jevrem je po svom bogatstvu i položaju njihov rodonačelnik, zajednički ponos cele porodice, i sad, ako se pročuje da je toga gazda-Jevrema mogla da obenđija jedna Cigančica, on će izgubiti mnogo od ugleda kod sveta, a sa njim i oni. Jer takva slabost se u kasabi i trgovačkom svetu ne prašta i označava prvi znak nemoći i početak opadanja. Jevremova snaga je uvek bila u tome što nikad ni o kom nije vodio računa, nikad se nije zaustavljao na pojedincu čoveku, ma ko on bio, jer mu niko nije bio potreban. A sada: žensko i Cigančica, i u rođenoj kući. Zatim, poznato je da je star čovek uvek široke ruke prema mladoj ženi, i kad jednom počne da dariva, ne zna se gde će se to zaustaviti, jer tu čovek dajući ima iluziju da prima. A oni znaju svi kakav je krvav i pomaman uvek bio njihov Jevrem u primanju i otimanju. Mučila se tako porodica i grčila kao organizam koji hoće da izbaci strano telo koje je upalo u njega i muči ga i ugrožava. Vodili su se dugi i mnogi razgovori, ali ništa nije pro- diralo napolje u svet, jer te porodice, inače tako lako uzbudljive i grlate, umeju da se pretvaraju i da tvrdo ćute kad se radi o njihovom ugledu ili, što je isto, o njihovim interesima. Jedino

Pompea

-165-

gazda Jevrem ih prozire i još je tvrđi i stroži prema njima. Ženu nije ni primećivao, samo je kćeri rekao jednom prilikom: - Slušaj ti, zmijoglava! Ti i ona tvoja majka, i svi koliko vas ima, da skratite jezike i da ne mislite što mislite, jer će vas đavo odnijeti. Draginja se pretvara kao da ne razume i pita o čemu se radi, ali on ume da je ućutka jednim pogledom. I držeći je za uho, dodaje kroz zube, govoreći joj u same oborene oči: - Ja sam te stvorio, ja ću te rastvoriti kao da te Bog nikad dao nije! I to sve kratko, stegnuto, i kao uzgred. A ipak, njegova pretnja ostala je među njima kao stvarna snaga i brkala im misli i kočila svaku odluku. U porodičnim razgovorima i dogovorima, koji nisu prestajali, stalno se ponavljalo »mi« i »ona«. - Kad neko iz tih velikih porodičnih zajednica kaže »mi«, on u stvari uvek, pre svega i iznad svega, misli na sebe i na svoju ženu i decu; pa ipak, mogu oni u izuzetnim slučajevima, kao što je ovaj, da se privremeno povežu ujaku zajednicu, i da obore i uklone i jačeg protivnika nego što je Gaga, Cigančica i sluškinja. Ali iza Gage je stajao gazda Jevrem. I dani i nedelje su prolazili u sašaptavanju i u kovanju planova, a stvari u gazda- Jevremovoj kući nisu išle nabolje nego nagore. Molitve i vradžbine nisu pomagale baš ništa. Tada su muškarci iz porodice počeli da pomišljaju na jača sredstva. Gazda-Jevremov sinovac, visok i crn mladić, krupnih očiju ukočena pogleda, jedan od najbližih budućih naslednika, već je pominjao kroz zube nekog Kajtaza, ubicu i aramiju, koji za dobre pare može bez traga i glasa da makne sa sveta i drugačijeg čoveka nego što je nađeno siroče bez roda i korena. Ali pred takvim rešenjem ustuknuli su u prvi mah i ostali muškarci, a pogotovu gazdarica Staka. Nema tog zla ni tih muka koje ona ne želi Gagi, ali da tako otvoreno uzme njenu krv na svoju dušu, to ne može. »To nama nije u naravi«, kaže ona. A kći Draginja, zanemela od užasa, potvrđuje glavom da je tako. U stvari, ne plaše se one toliko greha i zločina koliko same pomisli šta bi posle toga radile i

Pompea

-166-

kako bi ostale žive u kući sa gazda-Jevremom. Izgledalo je da stvar nema kraja, da ipak bez velikog zla i bez nečije pogibije neće moći da prođe. Kasaba je prebolela ono sivo i oskudno pretprolećno vreme i ušla u pravo proleće. Olistala je pa procvetala zemlja, i plod se već zametnuo. Sve je izgledalo lepše i svet je bio radosniji, ali tajna bitka u gazda-Jevremovoj kući nije popuštala. Gazda Jevrem, kakav jedino i može da bude, tvrd i nepopustljiv. Gaga živi. Cveta pred gazda-Jevremovim očima, gore, na spratu, a dole u prizemlju oseća na svakom koraku da je žene muče koliko smeju i mogu, i da je njihovo neprijateljstvo goni iz kuće; a ipak radi i pevuši, bezbrižna u svojoj nevinoj lepoti koja se menja iz dana u dan, i menjajući se - raste. U porodici zavera napreduje; i najumereniji popuštaju i sve se više priklanjaju i najtežem rešenju. Ali upravo tada život je sam po sebi rešio stvar koju nisu mogli da reše oni koji ga žive. Život, koji nikad ne stoji u mestu, a najmanje kad su ovakva vremena, promenio je odjednom tok stvari u kasabi, pa i gazda-Jevremovoj kući, i okrenuo ih u neočekivanom pravcu.

Naišla je vojska. Još od proleća širili su se po Bosni glasovi o carskoj vojsci koju će dovesti serasker Omer-paša i pomoću nje uvesti tanzimat i pokoriti neposlušne begove i ajane, i ostvariti red i pravdu o kojima se uvek govori a koje niko još nije video ni na sebi osetio. Videle su se i osećale samo vojske koje su ranije, pod drugim pašama, pokušavale da postignu to isto, i sa vojskama svi oni tereti i sve nevolje koje one uvek donose. Za raju ovih krajeva, seljaka i građanina, »carska vojska« označava tek delimično i mutno ono isto što označava svuda u svetu, to jest organizovanu silu sa određenim brojem vojnika i oficira jedne države, sa živim i mrtvim inventarom, sa određenom tradicijom, zastavom, uniformom, pravilom službe itd. Ali zato ta reč ima za njih mnogo šire značenje ili, bolje rečeno, čitav niz značenja. Na osnovu vekovnog iskustva, reč

Pompea

-167-

vojska znači ovde isto što i rat, nasilje i pljačka, boleštine i kuluk i glad, i poplava i suša, i sve to zajedno; ukratko: svako zlo i nesreću, naličje života i svega što je čoveku u životu prijatno, drago i sveto. I kad taj svet čuje da je zavojštilo i da ide vojska, on ne pita mnogo koja vojska, na koga, i zašto, nego po nasleđenim navikama spasava glavu i čeljad i od dobara ono što se spasti dade. Pre svega, gleda da je što dalje od druma i svakog saobraćaja. Ali, ako seljak može da se skloni u šumu i gradska sirotinja da zaždi uzbrdo, u neki čestar gde vojska koja prolazi nema kad da zaviruje, građanin to retko i samo po izuzetku čini. Takav je njegov položaj i takva su njegova shvatanja da je kao puž vezan za kuću i imanje i da se od njih živ ne odvaja, nego gleda da prođe sa što manje žrtava. Nekad su kroz ovu kasabu prolazile vojske u oba pravca, iz Bosne dalje na istok i sa istoka u Bosnu. Nijedna vojska nije mogla mimo nju proći. Ali za poslednjih dvadesetak godina vojske su rede navraćale u ove krajeve. Samo stari ljudi sećali su se šteta i nezgoda koje su velike vojske, prolazeći kroz kasabu i zadržavajući se u njoj, pričinjavale ovom kraju. Zato su stari ljudi i sada pokazivali najviše uzbuđenja i zabrinutosti, i zato su mlađima, koji malo pamte, njihove mere predostrožnosti izgledale preterane i njihove staračke bojazni pomalo smešne. Ali kad se jednog dana vojska zaista pojavila, videlo se da su sve mere nedovoljne i da ni najgore bojazni nisu potpuno neopravdane, jer ako se i ne ostvari sve ono čega se čovek boji, desi se mnogo koješta gore i teže, što niko nije predviđao. Vojska koja je naišla bila je samo prethodnica Omer-pašine glavnine. Bataljon nizama u novim propisnim uniformama i sa savremenom evropskom opremom. Pored toga, odred konjice i dva topa, nova i sjajna, najnovijeg tipa. Ušli su u dobrom poretku kakav se ranije nije video kod turskih trupa, uz treštanje truba i oštru viku nizamske ko-mande. Trupe su smeštene na uzvisinama iznad kasabe, a oficiri po kućama. Neki dućani su ispražnjeni za sanitet kakav

Pompea

-168-

se dotle nije zapamtio. Sve je izgledalo strogo i ubojito, ali uredno i disciplinovano. Tako je bilo pri ulasku. Ali već sutradan bilo je jasno i poslednjem neukom kasabliji ono što se među upućenim lju-dima još odranije šaputalo, da to nije »prolazna« vojska, nego da joj je Bosna cilj i da joj je ovde poprište budućih operacija. Videlo se da je moderno uređena i opremljena samo u sebi i samo za sebe, a da se njen odnos prema zemlji i njeni postupci prema narodu ne razlikuju mnogo od ranijih carskih vojsaka i ordija. Za dvadeset i četiri sata naraslo je tih pet do šest stotina ljudi, kao pod kvascem, i rasturilo se po putevima i zaseocima. Rekvirirali su stoku i hranu, isto kao i nekadašnja carska vojska bez uniforme i zapadnjačkog egzercira, a jedina razlika bila je u tome što su sada izdavali priznanice koje oštećeni redovno nije umeo da pročita, a u koje niko nije verovao, i što nisu činili razliku među stanovništvom po veri ni po ugledu i položaju. Prva dva dana bilo je još neobaveštenih seljaka koji su nailazili sa konjima, ne sluteći zlo, i odjednom se nalazili pred desetinom vojnika u crnim uniformama, kao pred strašnim sudom od kojeg se pobeći ne može. I na glavnom drumu i po sporednim putevima viđali su se uvek isti prizori. Vojnici mašu rukama i puškama i alaču, a seljak, zapre- pašćen, ne zna šta će pre, šiba očima oko sebe, pravi se da ne razume. A kad, umesto usmenog objašnjenja, stanu da mu otimaju ular iz ruku, on raširi i odupre svom snagom noge 0 zemlju, ispruži ruke, upinje se, čini sve što može da zadrži konjče koje mu otimaju uz nerazumljivu viku. Najpre ga drži za ular pri samoj njušci, a onda pred jačom silom popušta, ali sve malo-pomalo. Santimetar po santimetar klizi mu zategnuti povodac kroz očajnički stisnute šake, ali oseća još da je konj njegov, iako sve manje i manje. Najposle, izmakne mu konopac a on ostane još trenutak-dva onako raširenih nogu, ispruženih ruku; slika nemoći, trunka ljudske prašine, uzvitlana u neravnoj borbi sa vihorom koji se zove »carska vojska«. Zatim gleda kako bi skrenuo s puta, na koji je u zao čas izišao, i izgubio se u grmlju, ali ga vojnici zaustavljaju da primi priznanicu koju podoficir,

Pompea

-169-

sedeći pored puta, piše na kolenu. Seljak čeka strpljivo, računajući i to u veliku štetu koja ga je zadesila, kao slep prima parče hartije i mehanički ga zadeva za pojas, a pogledom je sav kod konjčeta koje mu odvode. Posle dva dana putevi opuste; i poslednje selo je obaveš- teno. Tada vojska, u potrazi za onim što joj treba, mora da ide po kućama i dućanima u kasabi i po zaseocima oko nje. Ali ne pati zemlja kroz koju vojska prođe samo od zva- ničnih rekvizicija. Mnogo carskoj vojsci treba; hiljadama očiju i hiljadama ruku ona traži i otima i troši što joj je potrebno, ili uništava bez nužde i potrebe. Ne treba vojsci samo hleba i smoka, i mesa i soli, i tovamih konja i zaprežne stoke i stočne hrane, nego i pića i razonode i žena, jer vojsku sačinjavaju ponajviše ljudi mladi, dokoni, gladnih čula; a izuzetni napori, vojnička stega i stalna blizina bolesti, rana i smrti, samo pooštravaju tu glad čula. U tuđoj zemlji i daleko od svoje kuće, asker se ostrvi i, osećajući da ga ne štede, ne štedi ni on nikog i ništa; slabo snabdeven i neredovno plaćan i hranjen, on se pomaže kako zna, nemilosrdno rekvirira, često krade, ponekad i otima. Takva vojska donese zemlji kroz koju prolazi niz svakojakih iskušenja. Kud god prolazi njena bujica, sve živo i mrtvo izloženo je opasnosti, ali ne sve na isti način ni u jednakoj meri. Ta bujica otkine i otplavi najpre i najlakše ono što joj je nadohvat, što je izloženo i slabo učvršćeno: voćke koje su nagnute preko ograde, stoku koja je na paši, robu koja se ne može sakriti ni zaključati, čeljade koje nema ko da zaštiti i odbrani, koje se ne ume skloniti ili nema čime iskupiti. A sve što ima jaka korena, što je vezano društvenim i porodičnim vezama, to je manje ugroženo i lakše se brani ako u opasnost dođe. Znali su to stariji i imućniji ljudi i prema tome se ravnali. Znao je to dobro i gazda Jevrem. Za vreme trajanja velike bune u Srbiji on je bio već odrastao dečak, pa mladić. Tada su tokom godina prolazile vojske kroz kasabu, često logovovale u njoj, i on pamti dobro kako je svome ocu pomagao da sklanja imanje i

Pompea

-170-

čeljad. Od njega je naučio da sa vojskom šale nema, da joj treba odmah dati ono što se mora da bi se sačuvalo ono što se sačuvati može. Sa svog šiljteta gazda Jevrem je sada, držeći se toga iskustva, izdavao naređenja momcima i delio ortacima i rođacima uputstva i savete koji su bili kratki i oštri, ali obično tačni i korisni. Sve je tako udešavao da njega i njegove ova prethodnica ošteti što manje i spremao se da na isti način dočeka i isprati i glavnu vojsku toga strašnog seraskera o kom su išli zli glasovi. U glavi, gazda Jevrem je sabirao gubitke koje je imao u vezi sa prolazom ove vojske, i sve je dosada tačno odgovaralo njegovim predviđanjima. Uvek se ponosio tom svojom sposobnošću da sve predvidi i izračuna unapred; a što je bivao stariji, to sve više. Osećanje gordosti zbog te sposobnosti ublažavalo je donekle neprijatnost zbog gubitaka. A nije se malo tražilo od gazda-Jevrema kao od prvog čoveka u kasabi; ponekad i sasvim neočekivane stvari. Tako je odmah prvog dana morao da učini jedan poklon lično komandantu Alibegu. Komandant je tražio da mu se u kasabi nabavi bure dobrog vina. Nastala je opšta zabuna. Tako otvoreno nije se niko nikad ovde ogrešio o propise i dobre običaje islamskog sveta. S vremena na vreme čulo bi se za neke turske činovnike ili oficire da potajno piju vino, znalo se da ga hrišćani drže po kućama, ali ga otvoreno niko u kasabi nije točio ni trošio. Vlast se ustumarala. Vino je valjalo naći, i nađeno je onde gde se i moglo očekivati, u najimućnijoj hrišćanskoj kući, u gazda-Jevrema. Tom prilikom bilo je dosta govora o komandantu, i gazda Jevrem je mogao da čuje i sazna ko je i kakav je čovek taj Alibeg. Pripadao je odredu koji se zove "murtad-tabor" (odred onih koji su izdali svoju veru ) i koji je Omer-paša, i sam poturčenjak, sastavio od raznih stranaca, stvarno ili prividno poturčenih izbeglica raznih vrsta i sa raznih strana sveta. Među njima je bilo najviše Poljaka i Mađara, koji su posle neuspelih revolucija 1836. i 1848. godine izbegli u Tursku. Ovaj Alibeg bio

Pompea

-171-

je poljski plemić, sposoban oficir i hrabar čovek. Već desetak godina je u turskoj vojsci; doterao je do pukovnika i otišao bi po svojim sposobnostima i dalje da nije teška pijanica, pust čo-vek i osobenjak. O tom da turski komandant javno traži i troši vino, govorilo se mnogo u kasabi. Medu muslimanima stvar je izazvala nemo a duboko zaprepašćenje i pojačala težak utisak koji je na njih i inače ostavljala ova čudna vojska, sastavljena od poturčenjaka iz bela sveta, a upućena ne protiv neprijatelja Carevine i islama, nego protiv bosanskog begovata. Neki, najugledniji, govorili su o tom otvoreno i žalili se čak i pred gazda-Jevremom. Slušajući ih, kod njega se javljao osmejak. Naravno, unutarnji osmejak koji nije menjao nijednu crtu lica. Poslao je bure s vinom, zlurado i bez žaljenja, trljajući ruke i razmišljajući jednako o mogućnostima koje za raju otvara ovakvo vreme u kom turski komandanti piju vino bez sakrivanja i zazora. Najveća neprijatnost nije za gazda-Jevrema bila u onom što mu je vojska, kao i ostalim trgovcima, odnela u robi i u sitnoj stoci, nego u tome što se u njihovu »malu kuću« uselio vojni lekar. Ta »mala kuća« bila je na drugom kraju velike avlije, potpuno odvojena, ali je ulaz u avliju bio jedan, a na sredini avlije bila je česma kojom su se zajednički služili i lekarovi pomoćnici i gazda-Jevremova čeljad. Gazda Jevrem se opirao tim gostima koliko god je mogao, ali su ga i domaći ugledni ljudi molili da učini tu žrtvu, jer je ipak manja nezgoda da se ti čudni i raznovemi oficiri usele u njegovu kuću, nego u koju od muslimanskih porodica, gde ženski svet mora da se krije. Gazda Jevrem je dobro odmerio svoje izglede na otpor i sve mogućne posledice toga otpora i - primio neželjene goste. Lekar, Jevrejin iz Poljske, sada Junuz-efendija, bio je miran i pristojan već postariji čovek, ali dva njegova pomoćnika i vojnici od posluge uzimali su drva sa kamare u avliji, umivali se i prali svoje rublje na česmi, i svojim ponašanjem bili prilično na dosadi ukućanima. Zbog toga se ženskinje nije gotovo ni

Pompea

-172-

pomaljalo iz kuće. Ukoliko su žene baš morale da pređu od jednih kućnih vrata do drugih, pretrčavale bi taj prostor pokrivene maramom. A momak je donosio vodu sa česme. Jednog dana kad u kući preko avlije nije bilo nikog od vojnika, Jevremovica je poslala sa momkom Jevtom i Gagu da donese vode za ceo dan. (Posle je uvek sama sebi govorila da ju je »sam Bog umudrio« da to učini.) Dok su oni stajali pored sudova koji su se punili vodom, velika avlijska vrata otvorila su se naglo i u avliju je upao komandant Alibeg sa pratnjom. S njima je ušao blesak i pokret. Ljudi u sjajnim uniformama bili su veseli, smejali se i glasno govorili među sobom. Po beloj kaldrmi kuckale su njihove dugačke sablje. Sva se avlija ispunila neobičnim šumom. Uputili su se kući u kojoj je stanovao lekar, lupali na vrata i prozore, ali nikog nije bilo kod kuće. Komandant, visok plav čovek srednjih godina, crven u licu, gospodskog držanja i naglih pokreta, stao je raskoračen i zagledao se u česmu. Onda je jedan od oficira iz pratnje prišao česmi i sa nekoliko izlom- ljenih reči zapitao čija je devojka. Jevto je, u strahu, umeo samo da pokaže rukom na kuću, a Gaga je, naslonjena na česmu, oborila glavu i spustila oba pera na marami, koja su samo uokvirila njeno lice, više zbunjeno nego uplašeno, a ulepšano tom zbunjenošću. Kod same kapije komandant se osvrnuo još jednom i pogledao devojku na česmi. Izišli su tiše nego što su ušli. To je bilo sve. Ali istog dana pred veče počeli su čudni pregovori koji su uzbunili celu kasabu, a naročito gazda-Jev- removu kuću. Komandant je poručio da bi se oženio devojkom sa česme, i to odmah. Stvar je u prvi mah izgledala besmislena i neverovatna. Gazda Jevrem je odlučno odbio taj čudni zahtev. Devojka je bez ikog svog, služi u njegovoj kući, i on je odgovoran za nju kao za svoje dete. Komandant je bio uporan. Poručivao je da on prosi devojku kao što red i običaj traže, da nije ništa gori od ma kog drugog prosca, da sile i otimačine neće, nego želi da se sve lepo i po zakonu svrši, ali od zahteva ne odustaje i iz kasabe neće otići dok se pred kadijom ne venča

Pompea

-173-

sa devojkom, ili dok ona ne izjavi da ga neće. Ali devojku treba pitati pred svedocima, a ne da njen gazda govori u njeno ime. Ovu poruku gazda Jevrem je primio prividno mimo, iako je osećao kako mu krv naseda ispod kože na temenu i kako se šiljte pod njim diže pa spušta, diže pa spušta, i to tako naglo da mu se od toga krati dah i magli svest. A kad je ostao sam, skinuo je sa obe ruke teškim pokretom fes sa glave i stavio ga pored sebe, pažljivo kao da je od stakla. (To se dešavalo samo u trenucima velikog uzbuđenja i bezizlaznosti, koji su kod gazda-Jevrema bili veoma retki.) Zatim je nekoliko puta prošao prstima kroz retku sedu kosu na pocrvenelom temenu. Te noći nije spavao, ali mu se činilo da sniva. Na prolazu kroz kasabu, kroz njegovu, gazda-Jevremovu kasabu, pijani belosvetski oficir ušao mu je u kuću, odgurnuo ga u stranu i, sa sabljom i u čizmama, seo na njegovo šiljte. I ceo svet to vidi i zna. I čovek čoveku kazuje da je gazda Jevrem nadjačan i nadmudren. Svanulo je, a san je ostao na svom mestu. Ta rumena letnja zora ličila je na davnašnja i davno zaboravljena hladna svitanja iz teških vremena u Sarajevu, vraćala ga na godine dečaštva i šegrtovanja, oskudne, neblagodame godine u kojima je život pun želja i strahovanja, a bez moći i izgleda. Tek kad je sunce izišlo, on se pribrao i spremio da bi mogao i dalje da pregovara sa komandantom o njegovoj ludoj želji i neočekivanom zahtevu, onako kako dolikuje gazda-Jevremu. Oko toga komandantovog zahteva stvorio se za dvadeset i četiri sata vrtlog koji se sve više širio i u sebe uvlačio sve veći broj ljudi. Gazda-Jevremu su dolazili svakojaki posrednici. Bilo je lažova i ucenjivača i pezevenka, koji iskrsnu u ovakvim prilikama. Ali bilo je i uglednih kasabalija od obe vere, koji su želeli da se nađe rešenje i da se tako digne ova vojska koja je pritisla kasabu i, očigledno, neće otići iz nje dok se komandantu ne učini po volji. Stari i dobri gazda-Jevremovi poznanici, kao Sulejman- beg

Pompea

-174-

Osmanagić i Daut-hodža, dolaze mu, sede ćutke, sa sne-bivanjem obaraju pogled, govore o poslednjim vremenima i izmenjenim naravima, ali na kraju celim držanjem pokazuju da misle da gazda Jevrem treba da popusti, iako im obraz gori od stida. Umešale su se i revnosne mesne vlasti; naravno, ne u korist gazda-Jevremovu. Komandantovi poverenici i razni gazda-Jevremovi prijatelji proturaju vesti koje neupućeni i zbunjeni ljudi primaju bez proveravanja i prenose dalje. Najpre govore da devojka nije ni bila krštena, nego da je od nekih muslimanskih Cigana ugrabljena, data u gazda-Jevremovu kuću i tu pokrštena. Stoga bi trebalo da je gazda Jevrem srećan što to niko pobliže ne ispituje i što će stvar ovom njenom srećnom udajom dobiti najpovoljnije rešenje. Zatim menjaju taktiku i govore (u poverenju) da je komandant kršten čovek a samo prividno Turčin, i da će devojka, kojoj je ispala neočekivana sreća, moći ostati u svojoj veri. - Ukratko, govore što god im na um padne, a učiniće što su naumili samo da zadovolje ćud i prohtev jednog sumanutog i ostrvljenog čoveka, koji nikad nije potpuno trezan, ali koji sada drži u svojoj ruci sudbinu ove kasabe i svih ljudi u njoj. Zbog svega toga brzo se kod sveta stvorilo uverenje da bi vojska, koja leži kao teret na kasabi, otišla onog časa kad bi gazda Jevrem popustio i dao devojku. Ogorčeno nestrpljenje raste. Muškarci, od kojih su mnogi pamtili gazda- Jevrema po zlu, a svi mu, u sebi, zavideli na bogatstvu, sili i nepokolebljivom usponu, teško prikrivaju zluradost. (»Šta misli taj Jevrem? Da vojska i kasabu zapali, samo da se njegova ne poreče!«) A žene dodaju svoju notu, na koju muškarci prezrivo i ljutito odmahuju rukom. (»Šta hoće ta gazda- Jevremova Cigančura? Čeka valjda da vezir dođe i da je zaprosi!«) Tek sada je gazda Jevrem mogao da vidi da ni njegovo iskustvo ne obuhvata sve, da ni njegova moć predviđanja i pronicljivost ne važe uvek i ne dopiru svuda, da to što se jednim imenom zove »carska vojska« ima sto lica i hiljadu prohteva, i krije u

Pompea

-175-

sebi toliko opasnosti da ih niko ne može sve predvideti i otkloniti. To ne samo što pljačka i bije i ubija nego i laže i vara i uvlači se u život čoveku, pogađa ga u najskrivenije i najosetljivije mesto. I ne otima samo grubom askerskom rukom marvinče ili robu, na drumu i u magazi, nego izvlači iz kuće, ispred očiju, iz srca, najtajnije i najdraže; i to nevidljivom i neodoljivom silom carske vlasti, pomoću straha koji oko sebe širi, koji ne možeš da vidiš, izmeriš, i kome se niko potpuno oteti ne može. A i ono što ti ostane nije više kao što je bilo, nesigurno je i ne mili ti se kao da nije tvoje. Teški i nemirni su bili ti dani čudnih pregovora. Pregovarači su, naravno, nejednaki po snazi i položaju. S jedne strane, neuračunljiv čovek koji u ovom trenutku sve može, a koji i inače nema šta da izgubi i za koga zakon i obzir ne postoje, za koga sami njegovi ljudi pričaju da se na svojim pohodima već nekoliko puta na ovaj isti način ženio, a s druge strane, gazda-Jevremov mučki ali jaki otpor. Komandant šalje neprestano nove poruke, preko novih posrednika. Gazda Jevrem ih gleda i sluša, i samo se čudi. Nikad nije imao visoko mišljenje o ljudima, ali nikad nije slutio da toliko nevaljalaca, sposobnih za sve, ima na svetu. I kao da ih je malo ovde, došli su sa vojskom novi i nepoznati. Pred veče trećeg dana došao je gazda-Jevremu nepoznat čovek, neka vrsta komandantovog sekretara za ovakve poslove. Po govoru se nije moglo videti odakle je, ni po odelu šta je. Bio je visok, mršav, riđ, male glave i lica pirgavog kao tučije jaje, hladnog bestidnog pogleda, tihog ledenog glasa. On je izgovorio svoju poruku bez predaha i ne skidajući očiju sa svoje žrtve. U poruci se kaže ovo: gazda Jevrem je, kako izgleda, mišljenja da su sa carskom vojskom došli neki rđavi ljudi koji hoće da mu nanesu štetu i sramotu. Ali gazda Jevrem je čovek trgovac koji poznaje svet i mora da zna da rđavih ljudi ima uvek i svuda, pa svakako i u ovoj kasabi ili oko nje. Takvi ljudi mogu imućnim i uglednim građanima uvek da nanesu velike i nepopravljive štete, a da nije potrebno da se tek sa

Pompea

-176-

strane dovede. A ako gazda Jevrem misli ipak da je carska vojska dovela u svojim odredima i takve ljude, onda neka to kaže otvoreno. Nek se žali, i stvar će biti ispitana. Zna se put svake žalbe. Nijedna nije ostala bez odgovora, pa neće ni njegova. I gazda Jevrem može biti siguran da će odgovor dobiti. To je bilo sve. I gazda Jevrem koji je, sam ćuteći, umeo da natera svakog da govori, nije iz ovog mračnog posetioca mogao izvući više nijedne reči. Čovek je otišao kao da je ta poruka jedino što on u životu ume da kaže. Uostalom, gazda Jevrem ne zna ni sam šta bi to mogao da ga još pita. Poruka je saopštena na tajanstven način, ali pretnja koja je sadržana u njoj potpuno je jasna, jasnija nego što je gazda- Jevremu milo. Te večeri, kad je komandantov čovek kao senka izišao iz njegove sobe, gazda Jevrem nije zvao da mu donesu svetlost, a niko se od ukućana nije usuđivao da se nezvan ispne na sprat i pojavi pred njim. Sedeo je u polutami, a pored njega komandantova pretnja, živa kao da je tu i onaj koji je upućuje. S njom je gazda Jevrem vodio te noći duge neme razgovore, a kad je svanuo dan, on se odjednom rešio, i popustio. Tvrdo, kratko i bez mnogo reci presekao stvar, kao što je uvek u životu radio. A tada je sve išlo prosto i kao samo od sebe, kao stena kad se otkine od brega i otisne niz strminu. Traje još, a već je svršeno. I sve se izvršilo, kao u snu, brzo i lako, kao da je i za tu izuzetnu stvar odavno postojao utvrđen red i obrazac. Kasaba, koje je želela takvo rešenje i požurivala ga, osuđujući gazda-Jevremovo oklevanje, i likujući što se i nad gazda-Jevremom našao gazda, bila je odjednom iznenađena. Ljudi kao da su pogledali i postideli se nasilja koje su odobravali i mnogih laži koje su sami širili. Nestalo je razgovora i ogovaranja, a nastalo odjednom ono neobično ćutanje koje uvek prati izuzetne događaje. I u ćutanju je sve i svršeno. Nije se moglo znati šta ko misli i oseća; znalo se samo šta komandant hoće, i to je izvršeno. Otišla je vojska i njen komandant Alibeg i mala Ciganka Gaga, i to, kako kažu, kao njegova zakonita žena.

Pompea

-177-

U kasabi je nastupilo zatišje i olakšanje, i želja za odmorom i zaboravom, koja uvek nastupa posle velikih uzbuđenja. Svak je pokušavao da ne misli ni na glavnu vojsku koja dolazi, a pogotovu na onu koja je otišla i sve ono što se u vezi s njom desilo. Jer svak hoće da živi, nadoknađujući izgubljeno ili stičući novo, da živi svojim životom, na svoj način i na prostoru na kom se zatekao, pa makar taj prostor ne bio širi od podlanice, između dve vojske u prolazu. Ta druga, glavna vojska došla je brže nego što se kasaba nadala. Ali, začudo, prošla je lakše i sa manje nemira i štete nego što je iko mogao misliti. Strašnog i slavnog Omer-pašu, seraskera, nije niko čestito ni video, kao da je taj zanimljivi i opasni prizor namenjen samo velikim gradovima. Imali su pravo oni koji su govorili; »Gori su seraskerčići od seraskera!« U kasabi je sve mimo. Smiruje se i gazda-Jevremova kuća.Žene rade. Rođaci dolaze. Razgovori su opet glasni i obični, kakvi su i ranije oduvek bili. U tim razgovorima pokopana je Cigančica koja ih je bila toliko uznemirila i zabrinula. Samo gazdarica Staka ne može da se savlada da pred ćerkom ili pred nekom najbližom rođakom ne pomene slučaj sa Gagom. Ne izgovara njeno ime. Pusti samo jedan dug uzdah, ali nekako pobednički, i kaže: - Pomor donio, rat odnio; njihova je i bila. Kad je prošlo neko vreme po Gaginom odlasku, gazdarica je pozvala popa Jevrema da očita molitvu i okadi kuću. Sve se to izvršilo samo na donjem spratu, krišom od gazda-Jevrema. Čak su na stepeništu zatvorili vrata da miris tamjana ne bi dopro gore do njega. A pop Jevrem i inače nije želeo da se bez velike nužde penje do svog imenjaka. Imao je za to i razloga. Za onih nekoliko mučnih dana, kad je Alibeg sa vojskom sedeo u kasabi i kad je gazda Jevrem, ne govoreći nikom ništa, pokušao da se odupre i da ne da Gagu, on je pomislio u jednom trenutku da pozove popa Jevrema i da sa njim, kao sveštenikom, porazgovara o celoj stvari. Nije bio gazda-Jevremov običaj da traži pomoći i saveta od svojih kasablija, a

Pompea

-178-

ponajmanje od popa imenjaka, koga nije baš nimalo uvažavao, ali vreme je bilo zbilja teško, slučaj izuzetan i, najposle, radilo se o jednoj krštenoj duši, a to je bar popovsko. Slao je po njega, ali popa nije nigde bilo. On se mudro izgubio, nalazeći da upravo tih dana treba da sveti vodicu po visokim selima oko kasabe. (»Rđa!«, rekao je gazda Jevrem u sebi.) Kad je vojska napustila kasabu, pop se već sutradan pojavio. Odmahje otišao do gazda-Jevrema. - Čuo sam da si me tražio nešto. - Jok ja! - kaže hladno i prirodno gazda Jevrem. - Ama rekoše mi kod kuće. - Jok! - Eee, eto! - oteže pop, u želji da zametne kakav bio razgovor, i u neprilici otkopčava i zakopčava bez potrebe dugme na džemadanu. Tako je i izišao, sve nešto zamuckujući, a guran s leda prezrivim ćutanjem gazda-Jevremovim, kao stvarnom i oset- nom silom. Eto, zbog toga se pop Jevrem neće tako skoro pojaviti pred svojim imenjakom. A gazda Jevrem, gore u svojoj sobi, bio je za tih letnjih dana već u sebi mirniji i pribraniji. Nije se pomirio sa gubitkom, to ne, jer nije ni mogao, niti je pokušao da mu izmeri i odredi težinu, da tačno predoči sebi ni šta je to što je bilo ni čega to sada nema. Tu misao staje, tu je zamračeno mesto i preko toga se prelazi. Nije se pomirio, ali je mirniji. Više ga ne muči ono teško osećanje da je unazađen, vraćen na polaznu tačku, u nezrele i mrske godine dečaštva i šegrtovanja. Isto tako, sad je siguran da je na vreme popustio, da niko u kasabi nije naslutio pravi uzrok njegovog otpora, nego da mu taj otpor, naprotiv, čini čast u očima sveta. Ugled je spasen. A to je glavno. Što ima gubitaka i nezgoda, to je u njemu. To niko ne vidi i ne zna, a to je kao da ih i nema. Pa i tu biva lakše, ako ne lakše a ono vedrije. Kako koja letnja noć prolazi ovako kraj otvorenih prozora i mirne sveće, koju tek pretponoćni vetar stane da povija, gazda Jevrem sve bolje uviđa da sve što leprša (tako

Pompea

-179-

leprša!) mora jednog dana da odleti. Ničemu se nije nadao od te kasne velike radosti; ničem, ponajmanje ostanku. Pa ipak, nikad nije pomišljao da će to biti tako brzo i naglo i na tako neobičan način. Oseća da bi trebalo da je više žali. Oseća, ali ne žali. Lepota odlazi i gubi se lako. Ništa uživotu nije stalno, a to - manje od svega. Lepota čili. To i ne može da traje. Otišla je lepota. Otišla sa vojskom. Došla je i prošla i nova vojska. Doći će možda i neka treća, sa novim gubicima, on je već unapred spreman na njih; nastojaće, razume se, da budu što manji, a biće onoliki koliki budu. U te gubitke spada i ova izgubljena lepota, i ono što je tako ćudljivo i nesigurno obećavala. Misleći na tu izgubljenu lepotu, on vidi još jednom Ci- gančicu, ali ne onakvu kakva je za poslednju godinu dana ulazila i izlazila, uvek drugačija a sve lepša, nego je vidi izmenjenu, spremnu za polazak kako stoji pred njim i po drugi put izjavljuje da pristaje da pođe za Alibega. »Hoću« - kaže izmenjena devojka, kao da je od njega naučila kako se jednom jedinom rečju odgovara svakom i na svako pitanje. U glasu hladna rešenost i nešto kao prkos i pretnja, na licu tvrd i nov izraz, dok oči gledaju nekud iznad njegove glave u neki samo njoj vidljiv svet. Taj svet je pun nepoznatih gospodara i moćnika od kojih sve jedan natkriljuje drugoga. A ona se ne plaši toga i spremna je da krene, i hoće tu svoju spremnost celim svojim držanjem svakom da pokaže. Tako mu je i prišla ruci i poljubila je, kao što se celiva ravnodušan pokojnik. I otišla je tako, ne okrenuvši se. I na Alibega misli gazda Jevrem, ponekad, u tim još toplim noćima kasnog leta, ali i na njega misli mirnije i bez onog mračnog i nemoćnog gneva prvih dana. Naprotiv, što češće i više misli, sve se više navikava na njega. I, čudno ali istinito, taj nepoznati, daleki čovek bez svoje zemlje, bez kuće i kućišta, čak i bez prave vere i pravog imena, pijanica, neuračunljiv bolesnik i sabijaš krvava zanata, dolazi mu nekako blizak, ponekad kao najbliži od svih ljudi, kao neko rod, kao dvojnik. On sedi ovde, na svome i među svojima, prikovan za šiljte,

Pompea

-180-

zatočen u sobi iz koje kroz dva nevelika prozora zna i prati tok godišnjih doba. Živi za svoju radnju i kuću, za dobar glas u kasabi i u trgovačkom svetu, za ono što njegovo ime i njegov novac znače među ljudima. A onaj drugi preleće sa svojim askerom s kraja na kraj Carevine; čas je u Arabiji, čas u Arnautluku, čas u Bosni, napada koga mu narede i obara ko mu se suprotstavi, od života i njegove lepote otima što se tako u letu da oteti, opija se da bi zaboravio ko je bio i da bi mogao da bude ono što je. Sve što ima nosi u jednim bisagama, a sve što mu treba, od hrane i pića do žene i postelje, nalazi tamo gde dođe, u večitom menjanju mesta i prilika. Tim menjanjem svega oko sebe zamračuje svest o sebi, a što promena ne može da učini to vino i rakija čine sigurno. Ne seća se sebi ni koje ni kakav je nekad bio, ne vidi krv, ne boji se rana ni smrti, ne žali sebe ni drugog. A u trenucima odmora — Gaga mu poliva na ruke. (Tu gazda-Jevremova misao preskače ono zauvek zamračeno mesto i nastavlja svoj tok.) Tako živi taj njegov dvojnik, tako ili slično. Pa i to je život. A bliskost i srodnost koju oseća ponekad u noćnim satima sa tim svojim dvojnikom tolika je da mu se učini da ne sedi na šiljtetu, nego na malom vrelom čerkeskom sedlu, da to što dolazi kroz otvoren prozor, kroz lozovo lišće i preko cveća u saksijama, nije noćni vetar, nego moćna struja vazduha koja udara u lice konjanika u trku, i da to što kuca i bije u njemu nije njegova rođena uzbuđena krv, nego lupkanje široke sablje o stegno. Tu se gazda Jevrem prene, odmahne rukom, i sam se čudeći svojim dečačkim maštanjima i snovima. I gasi sveću, želeći da u tami potraži sna bez snova. Prošlo je leto, a sa njim, kao neka letnja bolest, i sva ova gazda-Jevremova sećanja. Jesen je poodmakla. Već se pomalja zima. Godina nije bila naročito rodna, iako nije ni od onih najgorih. I vojska je dosta štete nanela. Ali gladi nema ni po selima ni u kasabi, i neće je ni biti - do prvih prolećnih dana. (Tada će, naravno, tražiti onaj koji nema za davati, i postavljati uslove,

Pompea

-181-

onaj koji ima i može). Sve se zabavilo raznovrsnim i ozbiljnim jesenskim poslovima. U tome se sve manje i sve manje misli na ono što je bilo. Gazda Jevrem je već potpuno miran. Sedi zamišljen, puši i gleda za dimom koji se gubi, ali to nije čovek koji misli na lepotu i gubitak, na Gagu i Alibega. Sasvim su drukčije njegove misli i u posve drugom pravcu se kreću. - Stižu vesti da Omer-paša lomi otpor begova i ajana, počeo je i da ih zatvara i ubija, ili šalje u progonstvo, i da im pleni imetak. I sprema se na crnje i gore. Sve više postaje jasno da neće otići iz Bosne nesvršena posla i da će mnoga begovska kuća ostati bez glave i mnogo imanje bez sopstvenika i na prodaju. Mnogi su ih lomili, ovaj će ih, izgleda, slomiti. A gde jedni gube, i to oni najjači i najimućniji, tu ima uvek posla i zarade za druge. Sve to prati gazda Jevrem iz svoje sobe. Ljudi dolaze kod njega da se obaveste i da čuju njegovo mišljenje. On im kazuje onoliko koliko hoće, malo ili ništa, a od njih i mimo njihove volje saznaje ono što mu treba, ili dopunjuje ono što već zna. Kad se oholi Šemsibeg Alagić sa Okolišta potrudi da dođe do njega, gazda Jevrem zna dobro šta to znači, a iz razgovora saznaje još više. Beg je u godinama, ali vitak, pravilna lica sa orlovskim nosom i modrim krupnim očima. Ne pita ništa, malo kazuje sam, ali se vidi šta hoće. On ima dve kuće, jednu u samoj varoši a drugu na Okolištima. Ovu u varoši bi prodao. Nije mu s ruke, kaže, i više mu je troška od nje nego što vredi. Ali, ko dan-danji ima toliko gotovine da kupi takvu kuću? A ne bi tražio mnogo. Gazda Jevrem ga gleda i sve mu je jasno. Plašljiv je postao i onaj koji nikad nije bio, pa i ovaj Šemsibeg. Da pobegne iz reda ljudi kome pripada, to ne može, a ne bi to, najposle, ni hteo, ali vremena su takva da nije dobro biti među prvima ni imati kuću na suviše vidnom mestu. I šta će mu kuća u kojoj ne živi? I ova koža u kojoj je postaje mu tesna i teška. Osigurava se čovek. Ko ga ne bi razumeo i ko bi mu to mogao zameriti? A kad beg ode, gazda Jevrem posmatra vrata koja su se za njim

Pompea

-182-

zatvorila. - Počinju da prodaju. Počinju! Pomisli to u sebi, a od jakog i prikrivenog zadovoljstva usne mu podrhtavaju i usta mu se krive, iako slovca izgovorila nisu. Zatim obori glavu i zagleda se u šareni čilim kojim je zastrta soba; posmatra šare na njemu, i te šare, što ih više gleda, sve se više pretvaraju u plan i raspored kasabe i svih kuća, imanja i zemljišta u njoj i oko nje. Taj plan postaje sve pregledniji i gazda Jevrem ga čita lako, i u isto vreme prebire u mislima šta je čije, pošto je kupljeno nekad, šta vredi sada, čije je bilo ranije i čije bi još moglo biti. Čuje zvuk novca kojim je plaćeno i šuškanje tapija koje idu od bivšeg sopstvenika novom sopstveniku. Sve čuje i vidi i o svemu misli živo i jasno, a kako god okrene, na kraju ispada da dolaze vremena velikih i naglih gubitaka za jedne i, naravno, opreznog i postepenog sticanja za druge. A medu tim drugima je i on. -I gleda gazda Jevrem, i gleda, i procenjuje, i pomera i premešta imanja, i menja sopstvenike, kupuje i preprodaje, ide sve dalje i dublje, i gubi se u računima i svakojakim smicalicama, dok mu ne zablešti vid i ne zaigraju šare pred očima, i sve se ispretura i pomeša, da se ne zna više koje ko, ni šta je čije. To je ispunjavalo i zimske dane i večeri gazda-Jevremu, i činilo mu i to godišnje doba lakšim i prijatnijim. Jer, gazda Jevrem ne voli zimu, zlo godišnje doba, sa kratkim danima i dugim noćima koje san ne može da ispuni. Zimi, po njegovom mišljenju, čovek vene kao jabuka na rafu, a tek mu leto vraća izgubljenu snagu. I ove zime, kao i svake ranije, kad otvorite vrata na gazda-Jevremovoj sobi, slika je ista. Svetio i toplo. Vazduh miriše na opaljene kore od jabuka. Na svom šiljtetu sedi gazda Jevrem, pokriven do pasa, sa modrom ćurdijom na sebi i tamnocrvenim fesom na glavu. Dočekuje vas oštrim pogledom i jednom ili nijednom rečju, a uvek tvrdom i zapovedničkom. Ali kad malo sednete i bolje zagledate, možda ćete videti da ima neke promene na njemu i da ova godina nije prošla bez traga. Tako

Pompea

-183-

bar kazuju oni koji mu odlaze i viđaju ga. Jer kasabalije, trgovci koji gazda-Jevrema nose već godinama kao moru na sebi, i rođaci koji u svojim planovima često uzimaju u račun mogućnost njegove smrti, drže ga stalno na oku. Zapažaju svaku i najmanju promenu na njemu sa onom suvom i nemilosrdnom pronicljivošću sa kojom ljudi u kasabi posmatraju jedni druge. I često, dvojica od njih, kad se sretnu, posle pozdrava i ćutanja koje redovno zatim nastupa, kažu jedan drugom po nekoliko reči o gazda-Jevre- movom zdravlju, ne pominjući imena i ne izvodeći nikakve zaključke. - Rumen je u licu, ali bih rekao da mrša, topi se nekako. - I meni se čini, ali s njim nisi siguran. Nego, jesi li primijetio da mu se krive usta kad govori? - Nisam. - E, pogledaj malo bolje. I rastaju se, sa pozdravom, želeći jedan drugom dobro zdravlje. Sa velikim snegovima i oštrim mrazevima, završava se godina u kojoj je Omer-pašina vojska prošla kroz kasabu. A kasaba zaboravlja tu vojsku i seti je se samo ponekad, po šteti koju je nanela. Gagu ne pominje već odavno niko, nit je se ko seća, jer ona se ne pojavljuje ni u čijoj računici kao gubitak. Čak ni u gazda-Jevremovoj. Desilo se te zime, svega jednom, da je usnio Gagu, ali je ni u tom čudnom snu nije video. Snivao je kao da je zdrav na nogama i da hoda kao nekad. U svečanom čohali džubetu, koje dopire do zemlje, on gazi neku zelenu i meku travu, lako i živo. Ali odjednom staje kao prikovan, jer ga nešto zaustavlja i vuče natrag. Iako ne vidi, on zna, onako u snu zna, da mu je to Gaga prišla sleđa, stala sa obe noge na skut od džubeta, i sad mu ne da napred. Osećanje čuđenja i nelagodnosti od tog sna trajalo je kratko; gazda Jevrem ga je zaboravio čim se probudio i ispetljao iz čaršava u koji se bio zapleo. Jer, snovi nemaju vlasti nad čovekom koji i stvarne događaje, kad hoće, zaboravlja lako i brzo, a snove ne pamti uopšte.

Pompea

-184-

ASKA I VUK

Ovo se desilo u ovčijem svetu na Strmim Livadama. Kad je Aja, krupna ovca teškog runa i okruglih očiju, ojagnjila svoje prvo janje, ono je izgledalo kao i sva ostala novorodenčad: šaka vlažne vune koja počinje da kmeči. Bilo je žensko. I bilo je siroče, jer je Aja upravo tih dana izgubila muža koga je mnogo volela. To dete majka je nazvala Aska, nalazeći da je to vrlo pristalo ime za buduću ovcu- lepoticu. Prvih dana jagnje je išlo za majkom, kao i sva ostala jag- njad, ali čim je stalo da trči na svojim još krutim i neobično izduženim nožicama, i da pase samostalno, odmah je počelo da pokazuje svoju ćud. Nije se držalo majčina skuta, nije slušalo njena dozivanja ni kucanje zvona na ovnu prethodniku, nego je volelo da luta putevima koje je samo nalazilo, da traži odvojenu pašu na udaljenim mestima. Majka je opominjala svoje inače dobro i lepo i pametno dete, obasipala ga savetima i prekorima i predočavala mu sve opasnosti takvog vladanja u kraju kao što je njihov, gde ima uvek poneki lukav i krvoločan vuk, kome čobani ništa ne mogu i koji kolje ovce i njihovu jagnjad, naročito kad se odvoje i zalutaju. Strepela je Aja, i često se pitala u koga se umetnulo ovo njeno dete, i to žensko, da je ovako svojeglavo i nemirno. Na koga je da je, tek to šilježe - tako u ovčijem svetu nazivaju šiparice i dečake - bilo je velika briga materina. U školi, Aska je prilično učila i dosta dobro napredovala. Ali kad god bi majka otišla da se raspita za njene ocene i vladanje, učiteljica je odgovarala da je dete darovito i moglo bi da bude prvi đak, samo da nije tako živo i rasejano. Jedino iz fiskulture imalo je stalno odličnu ocenu. Jednog dana, kad je završila sa dobrim uspehom razred, Aska je stala pred majku i izjavila da želi da uči baletnu školu. Majka se najpre odlučno oduprla. Navodila je mnoge razloge, sve jedan ubedljiviji od drugoga. Dokazivala je da niko u njihovoj porodici nije bio drugo do mirna ovca domaćica. Umetnost je, govorila je majka, nesiguran poziv koji nit hrani nit brani onog ko mu se oda. Put umetnosti uopšte je neizvestan, varljiv i

Pompea

-185-

težak, a igra je ponajteža i najvarljivija od svih umetnosti, čak ozloglašena i opasna stvar. Tim putem nije pošla nijedna ovčica iz dobre kuće. I sve tako. - Šta će, najposle, kazati ceo ovaj naš ovčiji svet kad čuje da je moja ćerka pošla upravo tim putem? Tako je odgovarala Asku njena brižna i dobronamema majka. Ali poznavajući narav svoje kćeri, unapred je znala da se njenoj želji neće moći dugo odupirati. I popustila je. Upisala je malu u ovčiju baletsku školu, nadajući se da će tako možda donekle ukrotiti njen urođeni nemir, iako su i ovce i ovnovi iz stada u većini osuđivali tu majčinu odluku. Ne bi se moglo reći da je Aja bila ravnodušna prema za- merkama i ogovaranjima ovaca i ovnova u toru i na paši, ali majka voli svoje dete toliko da uz njega zavoli i one njegove osobine koje ne odobrava u duši. Malo-pomalo, mirila se ovca-majka sa ćerkinom željom i počinjala drukčije da gleda na stvar. Ona se pitala šta, na kraju krajeva, može biti ružno u umetnosti? A igra je najplemenitija od svih veština, jedina kod koje se služimo isključivo svojim rođenim telom. To mirenje joj je bilo utoliko lakše što je mala Aska zaista pokazivala mnogo dara i volje za igru, i vidno napredovala. A uz to, devojčica je bila čedna i bezazlena kako se samo poželeti može. Ali svoje čudne i opasne navike da luta daleko od ovčijih pašnjaka i plandišta nije mogla da se oslobodi nikada. I jednog dana desilo se ono čega se Aja uvek pribojavala. Aska je sa odličnim uspehom završila prvu godinu baletske škole i upravo je trebalo da počne drugu. Bio je početak jeseni sa još jakim suncem, koje neprimetno počinje da bledi, i toplim kratkim kišama od kojih se stvara radosna duga iznad vlažnih i obasjanih predela. Aska je toga dana bila naročito vedra i živahna i - rasejana. Zanesena svežinom dana i lepotom sočne trave, zašla je malo-pomalo sve do ivice udaljene bukove šume, pa čak i u nju. Tu je trava bila, kako se Aski činilo, naročito sočna i što dublje u šumu, sve sočnija. U šumi je bilo još mlečne magle koja se, kao ostatak neke čudne noćne igre, povlačila pred suncem. Belo i svetio i tiho. Slaba vidljivost i potpuna tišina stvarale su začaran predeo u kom

Pompea

-186-

prostor i daljina nisu imale mere i u kom je vreme gubilo svoje značenje. Aska je njušila stare nagnute bukve obrasle mahovinom koja opija kao priča o neobičnom doživljaju, pretrčavala svetle zelene čistine, i činilo joj se da priči nema kraja ni neobičnim doživljajima broja. I kad je bila na jednoj od takvih čistina - našla se odjednom lice u lice sa strašnim vukom. Iskusan, star i drzak, on se bio privukao sve do tih krajeva u koje inače vukovi u to doba godine ne silaze. Njegovo olinjalo krzno, zelenkasto i smeđe, omogućilo mu je da se izjednači sa jesenjim bukvama i travom koja počinje da vene. Divni predeo, koji je opijao i zanosio Asku, digao se odjednom kao tanka i varljiva zavesa, a pred njom je stajao vuk užagrenih očiju, podvijena repa i kao na smeh malko iskeženih zuba, strašniji od svih majčinih opomena. Krv se u Aski sledila i nožice su pod njom odrvenele. Prisećala se da treba da dozove svoje, i otvarala je usta, ali glasa nije bilo. Ali smrt je pred njom bila, nevidljiva a jedina i svugdašnja, grozna i neverovatna u svojoj grozoti. Vuk je napravio polukrug oko svoje nepomične žrtve, polaganim, mekim hodom koji prethodi skoku. Izgledalo je da sa neverivom, ukoliko vukovi poznaju nevericu, posmatra šilježe i da se sa sumnjom, jer za sumnju su vukovi sposobni, i sa strahom od zamke pita kako je ovako mlado, belo i lepo, moglo zalutati čak ovamo i doći mu tako reći pod zub. Za žrtvu to su bili neočekivani čudni trenuci, negda između samrtnog užasa, u kom je već bila potonula, i nezamišljive, krvave i konačne činjenice koja se krije iza reči - smrt. To je već premrloj Aski ostavljalo nešto malo vremena i tamo gde je mislila da ga više nema i ne može biti, ali tako malo da je to jedva ličilo na vreme. To joj je dalo i snage za pokret, ali to nije bio pokret odbrane, jer za njega nije bila sposobna. Poslednji pokret mogao je biti samo - igra. Teško, kao u mučnom snu, devojčica je učinila prvi pokret, jedan od onih pokreta koji se vežbaju uz »štanglu« i koji još i ne liče na igru. Odmah za tim je izvela drugi, pa treći. Bili su to

Pompea

-187-

skromni, ubogi pokreti na smrt osuđenog tela, ali dovoljni da za koji trenutak zaustave iznenađenog vuka. I kad je jednom počela, Aska ih je nizala jedan za drugim, sa užasnim osećanjem da ne sme stati, jer ako između jednog i drugog pokreta bude samo sekund razmaka, smrt može ući kroz tu pukotinu. Izvodila je »korake«, onim redom kojim ih je učila u školi i kao da čuje oštri glas svoje učiteljice: »Jedan - i - dva! Jedan - i dva - i - tri!« Tako je išlo sve redom. Sve što je u toku prve godine mogla da nauči. Pokreti su kratki, brzi, i ne mogu da ispune vreme što stoji nepomično kao praznina iz koje stalno preti smrt. Prešla je i na figure koje se u školi izvode bez oslona, na sredini sale. Ali tu su njeno znanje i njene snage bili ograničeni. Pravilno i potpuno umela je da izvede dve-tri figure. I ona ih je izvodila grozničavo. Jedna, pa druga, pa treća. I tu je bio otprilike kraj njenog znanja i veštine. Morala je da ponavlja pokrete, a bojala se da ponavljanjem ne izgube od svoje snage i privlačnosti. I uzalud je nastojala da se seti još nečega što bi mogla da izvede i čime bi zatrpala ponor koji je čeka na kraju igre. Vreme prolazi, vuk još gleda i čeka, ali već počinje da se približava, a pred njom su nemilosrdno zatvorena sva dalja znanja klasične igre, i glas učiteljice postaje sve tiši, gubi se negda potpuno. Dobro je poslužilo njeno znanje, ali sad je i njemu došao kraj. Znanje izneverilo, škola ne ume ništa više da joj kaže, a valja živeti i, da bi se živelo, — igrati. I Aska je krenula u igru iznad škola i poznatih pravila, mimo svega što se uči i zna. Ko zna da Ii je svet ovaj, otkad postoji, video ono što je toga dana videla skromna i bezimena šuma iznad Strmih Livada. Preko zelenih čistina, preko uskih prolaza, između sivih i teških bukovih drveta, po glatkom i smeđem ćilimu od lišća koje se godinama slaže jedno na drugo, igrala je ovčica Aska, čista, tanka, ni još ovca ni više jagnje, a laka i pokretna kao bela vrbova maca koju nosi vetar, sivkasta kad bi ušla u pramen tanke magle, a svetla, kao iznutra obasjana, kad bi se našla na čistini prelivenoj suncem. A za njom je, nečujnim koracima i ne

Pompea

-188-

odvajajući pogleda od nje, išao matori kurjak, dugogodišnji i nevidljivi krvnik njenog stada. Lukavi, hladni i poslovično oprezni vuk, kome ni ljudi ni životinje nisu mogli ništa, bio je najpre iznenađen. To iz-nenađenje pretvaralo se sve više u čuđenje i čudnu, neodoljivu radoznalost. Isprva se prisećao ko je i šta je, gde se nalazi i šta treba da radi, i samo je govorio sam sebi; »Da se prvo nagledam ovog čuda neviđenog. Tako ću od ovog čudnog šilježeta imati ne samo krv i meso nego i njegovu neobičnu, smešnu, ludu i ludo zabavnu igru, kakvu kurjačke oči još nisu vedele. A njegova krv i meso nikad mi ne ginu, jer ga mogu oboriti i zaklati kad god hoću, i učiniću to, ali tek na svršetku igre, kad vidim celo čudo dokraja.« Misleći to, vuk je išao za ovčicom, zastajkujući kad ona zastane i opružajući korak kad ona ubrza ritam igre. Aska nije mislila ništa. Samo je iz svog malog tela, koje je bilo satkano od čistih sokova životne radosti a osuđeno na neminovnu i neposrednu smrt, izvlačila neočekivanu snagu i neverovatnu veštinu i raznolikost pokreta. Znala je samo jedno: da živi i da će živeti dok igra, i što bolje igra. I igrala je. To nije više bila igra, nego čudo. Tako se - novo čudo! - i vukovo čuđenje pretvaralo sve više u divljenje, stvar potpuno nepoznatu u vučijem rodu, jer kad bi vukovi mogli da se ičem na svetu dive, oni ne bi bili ono što su. A to nepoznato osećanje divljenja obeznanilo je vuka toliko da ga je ova izgubljena ovčica, mrtva od straha od smrti, vukla za sobom kao da ga vodi na nevidljivoj ali čvrstoj uzici, vezanoj za nevidljivu alku koja mu je proturena kroz njušku. Idući tako mesečarski, ne gledajući gde staje i ne dajući sebi više računa o pravcu u kom ide, vuk je jednako ponavljao sam u sebi: »Krv i meso ovog šilježeta nikad mi ne ginu. Mogu da ga raščerečim u svakom trenutku, kad mi se prohte. Nego, da se nagledam čuda. Da vidim još ovaj pokret, pa još ovaj...« I sve tako, još ovaj, pa još ovaj, a svaki je bio zaista nov i uzbudljiv i obećavao idući, još uzbudljiviji. Promicale su, jedna za drugom, šumske čistine i sumračni vlažni hodnici ispod

Pompea

-189-

bukava, zastrti suvim lišćem. Sto života osećala je sada u sebi mala Aska, a sve njihove snage upotrebila je da produži jedan jedini, svoj život, koji je bila već pregorela. Mi i ne znamo kolike snage i kakve sve mogućnosti krije u sebi svako živo stvorenje. I ne slutimo šta sve umemo. Budemo i prođemo, a ne saznamo šta smo sve mogli biti i učiniti. To se otkriva samo u velikim i izuzetnim trenucima kao što su ovi u kojima Aska igra igru za svoj već izgubljeni život. Njeno telo se više nije zamaralo, a njena igra je sama iz sebe stvarala nove snage za novu igru. I Aska je igrala. Izvodila je sve nove i nove figure, kakve ne poznaje škola nijednog učitelja baleta. Kad bi joj se učinilo da se vuk pribira i priseća ko je i šta je, ona je pojačavala brzinu i smelost svoje igre. Izvodila je preko oborenih debala neobične skokove, koji su vuka nagonili na smeh i na novo divljenje i izazivali u njemu želju da se ponove. Skakala je na povaljene bukve i na onom jastučiću od mahovine koja ih pokriva, stojeći samo na stražnjim nogama, pravila od sebe belu, veselu čigru koja zaslepljuje oči gledaoca. Zatim bi uspravljena, samo na prednjim nogama, pretrčala sitnim i sve bržim koracima neku ravnu i još zelenu površinu među drvetima. Kad bi naišla na otvorenu strminu, spustila bi se strmoglavo, oponašajući smelu skijašicu, niz stazu od glatkog suvog lišća, ali tako brzo kao kad neko palcem prevuče briljantan »glisando« preko klavijature: fuuuu-it! A vuk bi se sasuljao za njom što brže može, samo da ne izgubi iz vida ništa od igre. Još uvek je ponavljao u sebi da mu, pre ili posle, krv i meso ovog šilježeta ne ginu nikad, samo da vidi potpuno i dokraja njegovu igru, ali je to ponavljao svaki put sve kraće i slabije, jer je u njemu sve više mesta zauzimala igra i potiskivala sve ostalo. A ni vreme ni dužinu puta nisu merili ni vuk ni Aska. Ona je živela a on je uživao. Kad su čuli bolni meket ovce Aje i razabrali uznemirenost koja je išla od stada do stada, čobani su izabrali između sebe dvojicu mlađih i smelijih i poslali ih u šumu da potraže izgubljeno

Pompea

-190-

neposlušno šilježe. Jedan od njih je imao samo drenovu toljagu, ali dobru, a drugi je nosio o ramenu pušku, ako se tako može nazvati ono nešto garave kapislare. To je bila slavna starudija, jer se pričalo da je njegov otac ubio iz nje, na samoj ogradi svoga tora, izgladnela vuka. A i to, kao sve što se priča, ko zna kako je bilo, i da li je bilo ili nije. Svakako, to je bilo jedino parče vatrenog oružja na Strmim Livadama, i ono je služilo više da podigne hrabrost i samopouzdanje kod čobana, nego što je bilo stvarno opasno za vukove. Došli su do ivice šume i tu su malo oklevali, pitajući se u kom pravcu da krenu. Jer na šumi hiljadu ulaza, a ko će sagledati nevidljive tragove jagnjećih papaka. Pošli su po tragu zelene trave i dobre paše, kao najsigurnijem. Sreća ih je poslužila. Tek što su ušli malo dublje u šumu i ispeli se na malu uzvisinu, ugledali su u dubini ispred sebe čudan prizor. Stali su i pritajili se. Kroz dubok otvor u granju mogli su neprimećeni da vide: u smelim a pravilnim piruetama ovčica Aska prelazi zelenu čistinu, a za njom, na odstojanju od nekoliko koraka, klipše krupni olinjali vuk, i oborene njuške, sav u pogledu, povlađuje repom. Nekoliko trenutaka čobani su stajali kao skamenjeni od čuda, ali onda su se pribrali. Kad je Aska došla do prvih drveta i tu naglo promenila oblik i ritam igre, a vuk se nalazio još na čistini, okrenut gledaocima bočno, stariji čobanin je skinuo pušku, nanišanio i opalio. Odjeknula je šuma i poletelo suvo lišće zajedno sa retkim, uplašenim pticama. Na okrajku čistine desila se neočekivana stvar. Iz svog prekinutog pokreta, kao ptica pogođena u letu, pala je - Aska, a vuk je kao zelena senka klisnuo u šumu. Čobani su strčali i na ravnom mestu našli onesvešćenu Asku. Nikakve povrede nije bilo na njoj, ah je ležala u šumskoj travi kao mrtva. Iza vuka je ostao krvav trag. Stariji čobanin je napunio pušku, a mlađi je prihvatio svoju toljagu sa obe ruke, i tako su krenuli za krvavim tragom. Išli su sporo i oprezno. Ali nije im trebalo mnogo ići. Ranjeni vuk je imao snage da beži svega stotinjak koraka, dok mu je rana bila

Pompea

-191-

još vruća, a onda se srušio u jednom čestaru. Stražnji deo tela bio mu je oduzet, ali je prednjim nogama kopao zemlju, izmahivao glavom i kezio zube. Lako su ga dotukli. Sunce je bilo tek prošlo polovinu neba kad su se čobani vratili. Silazili su zagasitim pašnjacima, između stada i torova. Mlađi je vezao kurjaka svojom tkanicom za stražnje noge i lako vukao niza stranu njegovu krvavu i izduženu telesinu. A stariji je nosio belo šilježe. Prebacio ga je, po čobanskom običaju, sebi preko vrata. Askina lepa glava visila mu je, kao mrtva, niz levo rame. Velika je bila radost na Strmim Livadama. Bilo je čestitanja, graje i pevanja, i prekora i suza i pocikivanja i veselog blejanja bez kraja i konca. Aska je došla sebi. Pribrala se sporo, ležeći u travi nepomična i skopnela, više slična bačenom runu nego živoj ovčici. Nije osećala na sebi zdrava mišića ni žilice koja nije bolela. Oko nje je, suzna i presrećna, užurbano trčala njena majka i kupile se ovce i ovnovi kao na čudo. Aska je dugo bolovala i sporo se oporavljala od strašnog doživljaja, ali su njena mladost i volja za životom, majčina dobra nega, i opšte saučešće svih stanovnika Strmih Livada najposle savladali bolest. I Aska je ozdravila i postala poslušna ćerka i dobra učenica, a s vremenom i prvakinja baleta na Strmim Livadama. Po svetu se pisalo i pričalo i pevalo o tom kako je ovčica Aska nadigrala i prevarila strašnog vuka. Aska sama nije nikad govorila o svom susretu sa zverom ni o svojoj igri u šumi. Jer, o najvećim i najtežim stvarima svoga života niko ne voli da govori. Tek kad je prošlo nekoliko godina i kad je u sebi prebolela svoje teško iskustvo, Aska je po svojoj zamisli postavila čuveni balet, koji su kritičari i publika nazivali »Igra sa smrću«, a koji je Aska uvek nazivala »Igra za život«. Posle je živela dugo i srećno, postala igračica svetskog glasa, i umrla u dubokoj starosti. I danas, posle toliko godina, igra se taj njen čuveni balet u kom umetnost i volja za otporom pobeđuje svako zlo, pa i samu smrt.

Pompea

-192-

REČI

Vi znate tu atmosferu. Hodnik spavaćih kola na liniji Zag- reb-Beograd. Vreme: oko sedam sati izjutra. Mesto; Stara Pazova. Izišao sam iz mog odeljenja i tek što sam stao kraj prozora i bacio pogled na žute i nepravilne površine uljane repice u cvatu, neko me je čvrsto uhvatio za rame. I već je govorio. Milan Demežan, drug iz gimnazije. Sa njim se čovek sretne u deset godina jednom i onda je obično u neprilici o čemu da govori i šta da kaže. Te neprilike u ovom slučaju nema, jer Demežan govori. Prosed, uredan, čvrsto građen, pažljivo odeven i dobro negovan čovek. Uvek nasmejan: zdravi beli zubi i jake sočne usne. Siguran način nastupanja. U svemu tvrda i hladna građanska mera i umerenost, dok ne počne da govori. Koliko se sećam, uvek je bio takav, zdrav, ograničen, neopterećen mislima i nedimut osećanjima, praktičan, vedro samoživ i - strahovito govorljiv. Ta govorljivost kao da je bila izraz njegovog zdravlja i uspeha, sastavni deo uprošćenog sistema pomoću koga je prolazio kroz život, tako nasmejan, uvek zbrinut, uvek zadovoljan, prvo sam sa sobom a zatim sa svim oko sebe. I sve ono što je druge ljude trio i lomilo kao da nije taklo njega. Ispavan, rumen i izbrijan, za glavu viši od mene, Demežan je govorio punim ustima i celim plućima, o prošlosti, o sadašnjosti, o sebi, o meni, o svemu i svačem, glatko, veselo, bez stvarne sadržine i vidljiva cilja. Govorio je kao što diše i hoda. Čovek ga posmatra i sluša i pita se: kako uspeva da, toliko govoreći, ništa ne kaže? Kako mu se ne oduzme jezik, ne izliže nepce i ne otupe prednji zubi! Gledam ga jedno kratko vreme, a onda mi sve brže bledi pred očima, bledi, i više ga ne vidim, jer mi se njegovo pravilno lice čas izjednačuje sa drvenim zidom vagona, čas se gubi u razlivenoj ravnici koju brzina voza

Pompea

-193-

pretvara u tečnu masu i goni pored vagonskih prozora kao brzu mrkozelenu reku; slušam ga jedno još kraće vreme, onda gubim nit govora, i njegove reči pretvaraju se u isto tako brzu reku zvukova bez oblika i smisla. I ja mislim na drugo. Otkud ovaj nepresušni slap reči? Čemu služi? Za šta bi se mogao korisno upotrebiti? Šta su uopšte ljudima reči, šta bi trebalo da budu? Reči. Da, reči! I odjednom, po nekom čudnom zakonu suprotnosti, one u meni izazvaše sećanje na davnašnji prizor Gluv i slep za sve što me okružuje, ja sam ga sada pričao sam sebi i tako se, valjda nagonski, tim nemim, unutarnjim monologom branio od poplave nepotrebnih, nasrtljivih reči.

Jedno vreme sam, u Parizu, stanovao u meni dotad posve dalekom i nepoznatom XVI kvartu. Hotel građen krajem XIX veka, sa mnogo staklenih vrata u raznim bojama, svuda sa bujnim secesionističkim ornamentima u gipsu i drvetu. Po svom dekoru, jedna mala oaza rđavog ukusa, retka u Parizu. Ali zato je sve u hotelu čisto i uredno i tako solidno da se ta neukusna unutrašnja arhitektura gubila u toj opštoj solidnosti, kao da je jedan od njenih neophodnih uslova. Gosti tog hotela bili su kao vetrom sneseni sa svih strana zemljine kugle. Tu je bilo i skandinavskih studenata, i poljskih pijanistkinja u traganju za dobrim i uglednim profesorom i za brzom slavom, i južnoameričkih emigranata, i ostarelih francuskih i stranih parova koji su se povukli iz života. Takav jedan bračni par živeo je do moje sobe. Starac i starica, ljudi otmena izgleda, ali toliko nesavremeni u nošnji i držanju da su više ulivali neko avetinjsko poštovanje nego što su izazivali osmejak. Izgledali su kao živi modeli na nekoj pokretnoj izložbi kostima i naravi s kraja prošlog stoleća. I što je najčudnije, to odelo na njima nije bilo pohabano ni sirotinjski dotrajalo, nego dobro očuvano i negovano. A oni su ga nosili sasvim prirodno i neusiljeno, kao dobri glumci koji svoje pokrete saobražavaju duhu i vremenu kostima koji imaju na sebi, i u svemu se držali kao da je ceo svet oko njih isto tako odeven po modi od pre pedeset godina.

Pompea

-194-

Ona je bila koščata, sasušena žena, a on pognut i uveo čičica sa živim crnim očima i srebrnim negovanim zaliscima na još uvek malko rumenom licu. Znalo se da su došli iz Austrije, da je ona Jevrejka i da su zbog toga napustili zemlju na nekoliko nedelja pre dolaska Hitlerovih trupa, a da je on nekad bio trgovac slikama i antikvitetima, veliki stručnjak u tom poslu, sa jakim vezama u mnogim zemljama, naročito u Francuskoj. Bili su nerazdvojni i mogli ste ih sresti svuda u blizini našeg hotela, na klupama mladog parka ili pred nekom od malih kafana. Na hotelskom stepeništu učtivo su pozdravljali susede, učtivošću XIX veka, ali nisu se družili ni s kim, nit su se posle jela zadržavali u trpezariji ili u minijaturnom salonu. Tako je to dvoje već prestarelih, nepoznatih ljudi starilo tu, na moje oči, kao da sa svakim danom bivaju bar za mesec stariji. Nije na njima bilo znakova bede, nego neke teške emigrantske izgubljenosti i beznađa. Kao vezani jedno za drugo, a odvojeni od celog ostalog sveta, oni nisu hodali nego mileli, kao što buba mili uz slamku bez određena pravca i vidljiva cilja. Teški sami sebi i nepotrebni svetu oko sebe. Tako su se kretali dok su mogli, celu jesen i zimu, a kad je već stalo da osvaja proleće, »stari gospodin« je zane- mogao. (Prvi put se desilo da se čudni par nije pojavio na ručku.) A dva dana docnije upala je kod mene sobarica i rekla mi da moj sused umire. Naišla je i gazdarica. Gonjen nekim nemirom koji u takvim prilikama valjda svaki čovek oseti, izišao sam i ja, želeći da se nađem toj staroj ženi, iako nisam znao tačno u čemu bih joj to mogao pomoći. Sve se svršilo bez uzbuđenja i suvišnih reči. Kad je starac izdahnuo, žena je napustila sobu i nije se u nju vraćala dok nisu stigli ljudi sa kovčegom, zatvorili u nj mrtvaca i odneli ga u mrtvačnicu. »Ne treba da ga vidi mrtva«, rekla je gazdarica. A da za to vreme ne bi sedela dole u tesnom i uvek hladnom salonu, ponudio sam ženi da pređe kod mene gdje je bilo šire, svetlije i toplije. Prihvatila je. Sedela je u fotelji, pored staklenih vrata koja vode na balkon, sva u svojim haljinama od teškog štofa, somota i raznobojnih

Pompea

-195-

čipaka, vezova i šljokica. Nepomično, u atmosferi one naročite učtivosti svoga vremena, koja čoveka obavezuje pri svakom pokretu i u svakom trenutku, a koju ta vrsta ljudi ne odlaže nikad, ni u najdubljoj šumi, ni noću kad je sama i neviđena u svojoj postelji. Nudili smo je da nešto pojede ili popije. Sve je odbijala i pritom je ličila na kip koji i ne zna za hranu i piće. Na kraju, ipak je pristala da popije malo kafe u koju je gazdarica, sa onom velikom životnom mudrošću koju francuske žene pokazuju u malim stvarima, brzo i neprimetno ulila pola čašice konjaka. Starica je malo oživela, ali njen razgovor se kretao u najužim granicama, hvalila je ne samo moju sobu nego i moj ukus, sudeći po jedinoj slici na zidu, koja i nije bila moja. O pokojniku nismo progovorili ni reči. A kad su javili da je sve svršeno i da je sanduk odnesen u mrtvačnicu, žena je učinila pokret kao da hoće da ustane i da se oprosti. Zahvaljivala je, ali je i dalje sedela. Na njenom licu prvi put se pojavilo nešto kao grimasa plača, ali jedva primetna. Sasvim slabo poigravanje očnih kapaka, bez traga suza u sasu- šenim i izbledelim očima. Rekao sam da joj i dalje stojim na raspoloženju. Ne znam kojim sam rečima to rekao, tek starica je, nadovezujući na moj govor, stala da priča. To što je govorila nije bilo mnogo ni naročito, ali ipak neočekivano i u očiglednoj suprotnosti sa njenim navikama i celim njenim držanjem pre i posle toga. Težak je ovakav gubitak, rekla je otprilike, a naročito u ovim godinama i ovakvim okolnostima. Ali ona ima sestru udatu u Engleskoj, i otići će tamo da živi. Da, rekao sam i ja neodređeno, to je sreća; bar će imati nekog svog, s kim da razgovara, i tako. Razgovor, tako reći, kraj mrtvaca. Ali tada je starica, ostajući nepomična, svojim bezbojnim glasom, u kom se ipak osetila neka tvrdoća i nešto kao ponos, neočekivano rekla: - Ja na razgovor nisam navikla. Opet joj je preko lica prešla, kao senka, tanana grimasa plača, i nestala. - Preko trideset godina smo proveli, moj pokojni muž i ja,

Pompea

-196-

- u braku. A to je bilo trideset godina ćutanja. Evo sad, ne mogu da se setim da mi je ikad išta kazao osim neophodnih poslovnih stvari i životnih sitnica. Stideo se kad ja govorim u društvu. To sam ubrzo primetila. A kad bismo ostajali sami, on je ponajviše ćutao i nije krio da ga svaki moj pokušaj razgovora smeta u mislima. Našli smo neki način sporazumevanja, i razumeli smo se dobro, ali razgovor to nije bio nikada. U početku mi je bilo teško, izgledalo je neizdržljivo, a posle sam se pomirila. Vek smo proćutali jedno pored drugog. Njeno mrtvo lice opet je jedva primetno živnulo. Da li se meni učinilo, ili je preko njega stvarao prešao neki izraz čuđenja, nešto kao slab osmejak? Žena je, nastavljajući, zaista rekla: - Da, čudno je to. Ali najčudnije je ono što se desilo noćas. Prva dva dana je bolovao miran i ćutljiv kao uvek. Ni sa doktorom nije gotovo ništa govorio. Ali poslednje noći, pred zoru, dozvao me je, uhvatio me za ruku, govoreći da je sve oko njega tamno i da je u toj tami neizdržljivo strašno. U sobi su gorele sve sijalice. On je ponavljao da je tamno i strašno, i molio me da govorim, da mu pričam. »Šta da ti kažem?« - »Reci nešto, ma šta, samo govori!« - I tako je neprestano ponavljao, jednako me moleći da govorim. Bila sam iznenađena i zbunjena. Htela sam da mu pomognem, da ga utešim, stavila sam mu ruku na čelo, ali reči jedne nisam umela da nađem ni da progovorim. Padao je na mahove u agoniju i ćutao, ali čim bi malo došao sebi jednako je ponavljao, preklinjući me; »Govori, Paula, govori! Kaži šta bilo, ma šta, samo reci nešto, reci!« - Tako sve do jutros, kada je izdahnuo. A meni se stegla usta i zaista reči jedne nisam uspela da izgovorim, iako sam živo želela i iskreno nastojala da to učinim. Gukala sam mu kao detetu i trljala mu ruke koje su stale da se hlade, ali reči, reči nisam umela, nisam mogla da kažem. - Čudno! Rekao sam to u mučnoj tišini koja je odjednom nastala i koju je valjalo nekako prekinuti. I to je bilo sve što sam, zbunjen i iznenađen ovim nastupom iskrenosti, našao da kažem. - Da, da, čudno! - rekla je starica. Oči su joj se smračile i kapci malo zacrveneli, ali suza nije bilo.

Pompea

-197-

Sve je to trajalo svega nekoliko minuta. I sve je bilo rečeno stvarno i tvrdo, i nije ni po čem ličilo na neprijatne intimne ispovesti. Onda se starica digla, nekako odlučno, i napustila me sa nekoliko običnih reči svoje starinske učtivosti, koje nisu imale veze sa onim što je ovako neočekivano izgovorila, sedeći nepomično u fotelji. Tako se, posle nekoliko dana, i oprostila sa mnom, zahvaljujući mi istim formulama na dobrom susedstvu i maloj usluzi onog dana. I otputovala je u London, sa obilnim prtljagom u kojem je negde bila i uma sa pepelom njenog muža. Ostao sam na stepeništu malog urednog hotela, u svesti sa slikom čoveka koji je u najtežem času uzalud tražio jednu jedinu reč, kao kap vode u pustinji, i sa mojim nedoglednim razmišljanjima o životu ljudi i o smislu i vrednosti reči. Posle nekoliko dana sam otputovao, i zaboravio. A te misli su, evo, sada odjednom preda mnom, iste i isto onako bez kraja i rešenja.

Iz mog unutarnjeg razgovora sa samim sobom trgla me i probudila nagla promena. Mrkozelena brza reka predala po-čela je da usporava svoj tok, pa da tamni, i najposle se zgusnula u sive, krute mase. Šum govora pored mene dopirao je lagano do moje svesti i bivao sve jači i razgovetniji. - Beograd. Vidiš, vidiš, bogati. Kad pre Beograd? To je govorio Demežan, koji nije bio ni prestao da govori. Gledao sam ga kako, i dalje govoreći, skida i pažljivo sprema svoj uredni prtljag i otresito i bez pogovora doziva nosača kao da je oduvek tu i samo njemu na službi. Zatim se oprostio sa mnom, kratko i sa mnogo brzih reči, uveravajući me kako je potrebno da se jednom nađemo i na miru malo duže porazgovaramo. Nosio sam svoj prtljag, u reci sveta koji je sporo napredovao ka izlazu. Ispod sebe sam video Demežana kako u živom razgovoru sa nosačem brzo odmiče napred, probijajući se kroz gusto mnoštvo ljudi, lako kao da su senke.

Pompea

-198-

Ja sam napredovao teže i sve više zaostajao. Moj unutarnji monolog je umuknuo. Sporo me prožima topli i bučni život beogradske stanice i polagano potiskuje i prekriva beskrajnu pustinju smrtnog ljudskog ćutanja, koja je tako neočekivano bila iskrsla u meni.

Pompea

-199-

PROBA

Župnik je sazvao »sijelo«. Po načinu kako je pozvao zvanice i kako je smišljao čime će ih bolje ugostiti, moglo bi se reći da je neobično druželjubiv, da uživa u gošćenju i nalazi zadovoljstva u zadovoljstvu drugih. I njemu samom izgledalo je tako, dok je već nekoliko dana unapred spremao kuću za večerašnji prijem. Jer, župnik nije poznavao sebe. A i kako da se čovek poznaje kad u sebi nosi toliko suprotnosti? Urođene i stečene osobine se u njemu sukobljavaju, a iz mesta sukoba niče i polazi često treća, nova osobina. On, na primer, nije voleo ljude. To je onako uopšteno kazano, jer svi mi i volimo i ne volimo ljude, već prema uslovima i prilikama, ali župnik je po svemu spadao u onu kategoriju ljudi koja manje oseća, a ukoliko oseća, oseća više i življe za sebe i svoje nego za druge. Bio je čovek slabo razvijene mašte, i već po tome nesposoban da se dublje zamisli i uživi u položaj drugog i drugačijeg čoveka. Njegova pobožnost bila je malena i formalna, jer je takva bila i njegova vera, više neka vrsta nasleđa i navike nego plod osećanja ili čak misli. Ali zato je njegov razum bio jak i njegov praktični smisao velik i gotovo nepogrešan. Bio je Hercegovac, a Hercegovina, naročito južna, i jugoistočna, ima po pravilu dobar soj ljudi. To je zemlja sa mnogo kamena a malo svega ostalog, ali to malo što rodi hranljivo je i plemenito, i sa vodom i vazduhom daje zdrave i razumne ljude. Oni su više skloni računu nego osećanju, ali njihova je računica tako dobra, i sigurna da su redovno i korisniji i prijatniji i celini i pojedincu nego mnogi osećajni ljudi zamagljena razuma i naopake računice. Ta hercegovačka pamet pomagala je i župniku, i vrlo često, kod unutarnjih sukoba i kolebanja, menjala mnogu crtu njegovog karaktera na bolje i na lepše. S druge strane, kaluđerski život razvio je u njemu, kao što često biva, bar u nas, neku vrstu hladne i mehaničke čo- večnosti, to jest spremnost da radi za ljude i da ih pomaže, ali na odstojanju, gledajući u njima više vemike i pastvu nego sebi

Pompea

-200-

potpuno ravna stvorenja, a dodir s Turcima i sa domaćim ljudima svih vera, sa sela, iz čaršije ili iz vladajućih krugova, samo ga je utvrdio u tome. Zatim, fratarska disciplina, koja u Bosni nije laka ni malena, a koje se on, pored sve svoje prilično slobodne i nezavisne prirode, morao bar uglavnom pridržavati, nametala mu je od dečačkih godina razna i ne mala odricanja; ne mogući da ih pregori i »bogu posveti«, kao što bi trebalo, on ih je stavljao na konto svima drugim ljudima i tako smatrao pomalo ceo svet svojim dužnikom. Ali ako župnik nije naročito voleo ljude, on isto tako nije voleo ni samoću. Sukob između ta dva protivna osećanja i stalno talasanje u borbi tih osećanja određivali su njegovo držanje prema ljudima. Već prema tome koje bi od ta dva osećanja trenutno nadvladalo, župnik je ili bežao od ljudi i grubo ih odbijao od sebe, ili išao među njih i pozivao ih k sebi. I u svemu ostalom bilo je tako. Po prirodi štedljiv, i to tako da je ta štedljivost s godinama već naginjala ka tvrdičenju, župnik je u svemu mnogo više voleo da prima nego da daje. Ali on je bio u isto vreme i sujetan, a jedna od njegovih sujeta bila je i to da je voleo da ga ljudi smatraju nesebičnim i darežljivim. Usled toga dešavalo se da je u očima ljudi izgledao čas kao čovek široke ruke i darežljiv, a čas tvrdica i sebičnjak. Već prema tome da li je slušao glas svoje sujete ili svoje prave prirode. I kad bi mu njegova škrtost dala da bude onako i onoliko darežljiv kako njegova sujeta želi, to bi nesumnjivo bio jedan od najgostoljubivijih ljudi u Sarajevu. Ali nevolja je u tom što mu njegova škrtost strogo zabranjuje ono na šta ga njegova sujeta neodoljivo goni. A on sluša jednu i drugu. I zato se u njemu stalno vodi i talasa borba između bojazni da u očima ljudi oko sebe ne bude ono što jest, to jest tvrdica, i želje da izgleda ono što nije, to jest darežljiv. Samo, nevolja je opet u tom što on svoju sujetu sluša kad obećava darove i poziva goste, a svoju škrtost kad stvarno dariva i dočekuje. Pa ipak, on nije žalio truda ni troška ni vremena kad je trebalo zimi prirediti sijelo, pozvati i ugostiti koga iz konzularnog kora

Pompea

-201-

ili od viših osmanlijskih činovnika, ili ponekog od uglednijih građana ili od subraće, popova ili slobodoumnije uleme. Tada je nabavljao duvan i vino iz Hercegovine, limunove, pomorandže i narove iz Dubrovnika, sam je svojim rukama kiselio i pretakao ardal i razne turšije, kao što je sam rezao fino sušenu pršutu, tvrdeći da ženska ruka nije za taj posao. I kad bi sve što će izneti gostima bilo još za videla spremno, pažljivo poredano i čisto zastrto, sam je obilazio sve i još jednom pregledao i određivao red kojim će se iznositi, i ne samo da nije žalio nego je, naprotiv, bio dirnut i radostan, kao da će tim đakonijama neko njega pogostiti i kao da sluša hvale kojima će ga njegovi gosti večeras obasuti. A od toga je svakako osećanje žaljenja, štednje ih tvrdičenja bilo, kao pod anestezijom, i umrtvljeno i ustupalo mesta osećanju slatkog zadovoljstva samim sobom i velike gordosti zbog reputacije čoveka koji voli da pogosti i ume da dočeka. Tako nas, u tome kao i u svemu ostalom, suprotna osećanja koja žive i dejstvuju u nama pretvaraju čas u tvrdice i sebičnjake, čas u darežljive i druželjubive ljude, već prema tome koje od njih pretegne, i tako se u krugu ljudi među kojima živimo stvaraju o nama podvojena mišljenja, prividno suprotna, a u suštini podjednako i tačna i netačna. Župnik je sazvao goste za prekosutra, to jest za subotu, »odmah poslije akšama ili po alla franca računu oko sahata sedam«. Pozvao je pet do šest stranaca, konzularnih činovnika ili Osmanlija, i isto toliko domaćih uglednih ljudi ili sveštenika raznih vera. Pre nego što je uputio pozive, dugo je razmišljao koga sve da pozove. Nije lako ni jednostavno sastaviti petnaestak ljudi tako različitih po položajima, poreklu i po veri, po karakteru i shvatanjima. A jedna od župnikovih ambicija bila je u tom da sijelo bude harmonično, da se gosti osećaju prijatno i da budu domaćinu zahvalni što im je omogućio korisne susrete i razgovore. Sami šefovi konzulata dolaze retko i samo izuzetno na ta sela, naravno ne stoga što im se ne dolazi, nego što bi to bilo

Pompea

-202-

protivno utvrđenim običajima i što takvu posetu čuvaju kao odlučan potez za izuzetne prilike. I turski visoki dos-tojanstvenici dolaze retko, ali za to nema nikakva reda ni pravila, jer svaki postupa prema svojim shvatanjima, svom vaspitanju i računu. Bolje se odazivaju domaći ugledni mus-limani, naročito oni mlađi i gipkiji, a još bolje popovi i građani drugih vera. Svi župnikovi gosti delili su se na dve kategorije: na one koji spadaju u Veliku sobu i one koji su za Malu. Gornji sprat župskog doma, nazvanog »fratarska kuća«, i nema u stvari više nego te dve sobe, koje se za takve večeri naročito zastru i urede. U Sarajevu nije bilo drugih franjevaca osim fra-Grge, koji je ne samo sarajevski župnik nego i neka vrsta diplomatskog agenta za vezu sa najvišim turskim vlastima i stranim konzulima, i njegovog kapelana, ali su zato bili česti gosti frafri iz manastira ili ostalih mesta po Bosni. Tih dana, kad je već bio sve uredio za veliki subotnji prijem, stigla su župniku iznenada u goste tri fratra. Najpre fra Serafin Begić, zvani Bego, i fra Luka Bošnjak iz kreševskog manastira, a sat-dva iza njih Rafo Kustudić, župnik na Kiseljaku. Župnik se obradovao gostima, ali je, po njegovoj navici da brzo i unapred misli, postavio odmah pitanje: šta će i kako će sa fratrima ako ostanu do subote, kao što će vrlo verovatno ostati, koga će u Veliku a koga u Malu sobu, a koji možda nije uopšte za prijem. Najlakše je za fra-Rafu. To je stasit, već malo ugojen čo- vek. Sve je na njemu snažno, mimo i skladno. Neobično bela koža i oboreni brkovi, guste obrve i bujna gavranski crna kosa daju kontraste neobične lepote. Beli zdravi zubi i smeđe oči, koje s vremena na vreme obasjava osmejak bez grimase, daju tome pravilnom licu nešto živosti i topline. Fra Rafo niti mnogo govori, niti šta naročito kaže kad progovori svojim dubokim glatkim baritonom, koji kao da je naročito usklađen sa celim tim lepim i snažnim telom. U svojoj muškoj lepoti, koju nikad ne remete ni igra temperamenta ni napor neke naročite misli,

Pompea

-203-

on je dovoljan sam sebi kao što je i sva okolina zadovoljna njim. On po liku i držanju sasvim pristaje za Veliku sobu. Nešto je teže za fra-Luku. Kršna ljudina, sa neprirodno produženim nosom, sav cm, dlakav i rutav, visoka rasta i skromne pameti, on je poznat po tome što može mnogo da pojede i voli začudo mnogo da spava. On, pravo govoreći, nije po svojim osobinama ni za jednu od dve sobe, »nije za pokazivanja«, kako se izražavao župnik u raz- govom sa samim sobom, ali isto tako je sigurno da neće ništa pokvariti ako prosedi to veče među gostima, naravno u Maloj sobi, i nepomičan i nem. Župniku ostaje da reši jedno jedino, ali zato teško pitanje: šta da radi sa fra-Serafmom? A nije se to pitanje postavljalo pred njega samo danas i samo povodom sela, nego već mnogo godina i u mnogim prilikama on se pitao u sebi: šta da radi sa fra-Serafmom? A to se oduvek pitalo i celo starešinstvo Reda, i gvardijani manastira i župnici kojima je fra Serafin dodeljivan na službu. I pitaju se i dan-danas. Šta da se radi sa fra-Serafmom? Siroče iz ubogog i zabačenog sela Bosanske Krajine, on je odrastao i školovan u manastiru Plehanu. Kad je došao u Plehan, to je bio plav, sitan i belolik dečak prćasta nosa i smeđih očiju, bojažljiv i povučen u sebe. Zvali su ga Markan i voleli svi odreda, naročito zbog njegovog divnog glasa i finog sluha. Kad je stupio u Red primio je ime Serafin, ali ubrzo su svi uvideli da nikad jednom fratru njegovo redovničko ime nije manje odgovaralo nego ovo »malom Markanu«, i da otkad se pamti nije bilo tako nemirnog fratra i takvog veseljaka i obešenjaka kao što je plehanski Serafin. Ipak su ga, sa ostalim bogoslovima, poslali u Mađarsku da završi studije. Bogoslovske predmete je učio nešto slabije, ali je bio prvi u latinskom jeziku, i njegovi pečujski profesori smatrali su da je šteta da se takav latinac vrati i da učma negde u Bosni. Međutim, starešinstvo nije htelo da čuje o daljem ostajanju u inostranstvu: ono je bilo obavešteno da je fra Serafin, na štetu školskih predmeta i dobrog vladanja, naučio da svira sve moguće instrumente, da igra čardaš i peva mađarske pesme, i

Pompea

-204-

to i takve od kojih pečujske snaše crvene iako se prave da ih ne razumeju. Nije bilo igre ni veštine u kartama koju on nije znao. Ipak, iskrsla je neka neočekivana prilika i fra Serafin je otišao i u Italiju, ali tu je proveo svega nekoliko meseci. A kad se vratio u Bosnu, to je bio omalen i debeljuškast fratar, sa nepravilno podstriženim vencem nemirne i neposlušne kose, sa do nevidljivosti retkim plavim brčićima i jakim naočarima na kratkovidim ali sjajnim i živim očima. Tek tada su starešine mogle da vide šta se napravilo od onog tihog i povučenog Markana, i kakve će muke imati Red sa njim i on sa Redom. Odmah se pokazalo da je teško naći za njega posao u manastiru, jer je tu kvario red i kršio disciplinu, a još teže negde na župi, izvan manastira, jer je i suviše voleo da se druži sa svetovnim ljudima, naročito sa muslimanskim varoškim meraklijama i veseljacima koji su ga cenili i priznavali zbog njegove duhovitosti, njegovog lepog glasa i sviračke veštine. Tada je među fratrima stekao nadimak Bego. Zbog te njegove slabosti za turske reči, pesme i običaje, braća su ga često peckala i zadirkivala. Voleo je vodu i čistoću čudnom i skrovitom strašću. Često se kupao, i po nekoliko puta na dan prao i umivao, i usred zime, a zadirkivanja zbog te svoje »slabosti« podnosio je strpljivo, gotovo bez pogovora, što inače nije bio njegov običaj. Čim stanu da ga traže zbog nekog posla ili zbog molitve, odmah neko dovikne: »Pogledajte u avliju, sigurno je na česmi, uzima avdest.« Fratri su često u grupi izlazili na doksat i gledali ga kako se pere. Habit mu zagnut do pasa, peko ramena peškir, sapuni se, ispira glasno nos i grlo i pri tome dahće: oh, oh, oh, ah, ah, ah! Kao da razgovara sa vodom. A kad se vrati, sav je rumen i još zanesen od samo njemu poznatog uživanja. - Sahab hair olsun, Bego! - Uze li avdest, Bego, imana ti? - Proficiat! (Nazdravlje! ) Ali on obično ne odgovara na ta bockanja; samo kad neko prevrši meru, on se obrecne na njega.

Pompea

-205-

- Šuti ti, uljepe jedan! Miliji je Bogu okupan i umiven grešan čovjek, nego deset takvih pobožnjaka i peksina k’o što si ti. A kad počnu da ga kore ili zadirkuju zbog pića i zbog akšamluka sa derventskim begovima, on skrušeno priznaje svoju slabost, ali ako se nađe neki od fratara - a to ponajčešće neki iz Fojnice ili iz Guče Gore kraj Travnika - on odmah zaboravi svoje kajanje. - Nemoj ti da me vučeš za jezik, čuješ! Od tristo godina ima u nas poslovica za naša tri manastira; Kreševljaci iju, Fojničani piju, a Travničani kriju. Ja, beli, ne krijem. Radujem se svakom zalogaju, svakoj pjesmi, i svakoj kapi vina. I kad popijem čašu, ja je dignem da je svak vidi, i kućno bih se s cijelim svijetom da mogu. A vas ima koji povazdan hodate presamićeni, oborenih očiju i s rukama u rukavima, a uveče unosite po pun bardak rakije u ćeliju, pa poslije ne znate gdje vam je glava a gdje su vam noge... - Polako, Bego! - umiruje ga jedan stariji fratar. - Šta »polako«? E, neću polako! Ja jesam i cm i grešan i primam svako pokaranje od boljih od sebe, ali ne dam da mi ovi mjere korake i broje case, hipokriziju im njihovu travničku! U stvari, za fra-Serafma se i ne bi moglo kazati da je neka teška pijanica ili nepopravljiv kockar, još manje da je neki razvratnik, isto kao što bi laž bilo reći da ne voli da popije, da posedi i zapeva u društvu, da promeša karte ili zametne makoju drugu igru u kojoj se kleta kockarska sreća igra s čovekom, dok čovek misli da se igra sa njom. I sve bi se te mane i slabosti nekako pokrile, oprostile, a s godinama i smanjile, da nije fra-Serafmovog oštrog oka i opasnog jezika, njegove đavolske veštine da na svakoj stvari, u svakom čoveku i svima njegovim postupcima odmah otkrije ono što je neprirodno, neiskreno, i da nije, u isto vreme, njegove potpune nesposobnosti da to što je primetio zadrži za sebe, da ne kaže i ne pokaže drugima. Njegov dar oponašanja bio je tako razvijen i tako savršen i duhovit da bi polumrtva čoveka naterao na smeh. Sve su to opasne sposobnosti i u drugom svetu, a kamoli u ovom našem, u kome ljudi, u većini, vole da se smeju drugima, ali se boje

Pompea

-206-

podsmeha i karikature gore nego sablje i manijački mrze onog ko se na njihov račun našali. Zbog svih tih svojih mana i osobina fra Serafin je, u toku godina, mnogo prepatio i još više glavobolje zadao svojim starešinama. Bio je mnogo opominjan i prekorevan, često kažnjavan. Bilo je slučajeva, i to ne jedan, kad se čak postavljalo i pitanje njegovog ostanka u Redu. Pred tom mogućnošću, fra Serafin bi se istinski uplašio i popravio, ili bar iskreno obećao da će se popraviti. Takav kakav je, on je bio privržen svome Redu, i to više nego što bi iko mogao poverovati, više nego što je to i sam slutio, i istinski je želeo da živi pod tim starešinama kojima je često dosađivao, sa tom braćom sa kojom se toliko prepirao, i da umre, kad red dođe, u jednom od tih manastira o čiji se red toliko puta ogrešio. I kad bi mu zapretili tom najtežom kaznom, on je molio da ga kazne svakom drugom kaznom, i najstrožom, samo da ga trpe među sobom. - Nemojte, braćo i poštovani oci, molim vas. Našem Redu treba jedan grešnik, ako ni rad čega a ono radi primjera, a gdje ćete naći boljeg od mene? Ajde, recite! Tako je govorio fra Serafin braći i starešinama kad bi se, o velikim svetkovinama, iskupili u nekom manastiru i uzeli da pretresaju, malo u šali a mnogo u zbilji, fra-Serafina i njegove »slučajeve«. A ta njegova samo upola šaljiva molba bila je tako iskrena i usrdna da bi se i poneki od mrkih i starih definitora nasmejao ili sažalio. I tako se stvorio i s vremenom ustalio neki napola snošljiv odnos između »majke Provincije i njenog sina Serafina«, kao što je on sam imao običaj da kaže. Sad je već dobro ušao u četrdesete godine, navikao se on malo na disciplinu, a fratri na njegove povrede te discipline; malo se i smirio sam od sebe. Smatra se već odavno kao stvar sama po sebi razumljiva da se fra-Serafinu ne poveravaju nikakve teže ni ozbiljnije dužnosti, jer je svaki takav pokušaj uvek završavao rđavo. Dugo su ga slali iz manastira u manastir, premeštali sa jedne župe na drugu, gonili ga, po kazni, čak u Ramu, pa je i to prestalo. Sad živi u kreševskom manastiru, ali svaka dva-tri meseca nađe načina da ode kod nekog od svojih školskih

Pompea

-207-

drugova koji su na gradskim župama, s tim da im pomogne o Korizmi ili velikim svetkovinama, u stvari da malo odahne od manastirske stege i jednolična života. A i njemu se drugovi obraduju. Svi oni znaju da fra Serafin nije uvek lak ni smiren gost, ali znaju isto tako da se parohijska kuća u koju on navrati ispuni uvek sme- hom i životom, i da u njoj tada ne može biti sumorno ni dosadno. Tako je fra Serafin i sada došao na nekoliko dana u goste svom prijatelju sarajevskom župniku fra-Grgi, sa kojim ga veže davnašnje prijateljstvo. To je bilo prijateljstvo naročite vrste, kakvo može da bude samo između dvojice ljudi tako različitih po temperamentu, po svima osobinama karaktera i težnjama u životu; ono je bilo puno sukoba i trzavica, a ipak se nije kvarilo ni smanjivalo, nego je raslo i jačalo sa svakom godinom. Iako mlađi po godinama, fra Grgo je u ovom prijateljstvu igrao od samog početka ulogu starijeg brata ili učitelja. U mlađim godinama nastojao je da dotera i popravi prijatelja, a kad se to pokazalo kao potpuno nemogućno, on ga je korio i grdio često, dugo i oštro, a u isto vreme ga je kod sabraće i kod starešina branio i upotrebljavao svu svoju veštinu i umešnost da, osuđujući greh, zaštiti grešnika i smanji mu kaznu na najmanju moguću meru. U razgovoru sa fra- Serafmom on je bio redovno grub, nekako očinski ozbiljan i zabrinut, i pred ljudima ga nikad nije zvao Begom, kao svi ostali frafri, nego za notu zvaničnije: Serafinom. U stvari, on je voleo toga svog veselnika prijatelja više nego što je hteo da pokaže pred njim ili pred drugima, više nego što je to i sam slutio. U svojoj složenosti i ispredvajanoj unutrašnjosti i on je nosio negde duboku i nevidljivu ali jaku obe- šenjačku crtu, »fra-serafinovski damar« sumnje u zvanične autoritete i otpora prema opštepriznatim i odavno utvrđenim oblicima društvenog života. I ta skrivena crta njegovog karaktera imala je svog udela u oštrim opomenama i ukorima koje je upućivao svome prijatelju, jer je koreći njega stvarno potiskivao i brisao tu crtu u sebi samom, ali isto tako je u njegovom prijateljstvu i potiskivanoj nežnosti bilo nepriznavanog divljenja, možda i nesvesne zavisti, prema

Pompea

-208-

ovom nepodnošljivom ali neodoljivom napasniku Serafinu, koji i ume i sme da bude ono što jeste i da se i pred ljudima poka-zuje onakav kakav je u sebi. I sada, evo, sede fra Grgo i fra Serafin u maloj, prizemnoj i polumračnoj trpezariji, doručkuju i gledaju se kako samo stari prijatelji i ljudi koji se u dušu poznaju mogu da se gledaju. Župnik nabraja goste koje je za subotu uveče pozvao i već sada opominje prijatelja da se uzdržava u piću i da pazi na ono što će reći pred strancima i uglednim ljudima, ako hoće da učestvuje na selu. Fra Serafin se buni. - E, nemoj me, brate, ni dovoditi među njih. - A ti obuzdaj malo taj tvoj krajišnički jezik! - Obuzdaj, obuzdaj! Ti znaš da to meni ne ide od ruke. A i ne koristi mi ga obuzdavati, jer ja kad preko đema lanem, ono ispane još gore. Nego ti mene daj u neku sobu u kojoj neće biti ni duhovne ni svjetovne vlasti. - Teško je naći sobu za tebe. Serafine, - kaže fra Grgo prekomo, ali sa nehotičnim osmejkom ispod oborenih smeđih brkova. knjižnica - Ti kako god znaš i umiješ, ali ja ti te konzule i monzule ne volim pa ne volim. - Eh, ne voliš. Kad bih ja pokazivao koga sve ne volim i šta sve ne volim, kud bismo došli! - Ama, lako je tebi. Ti što čo’jeka manje voliš, sve slađe umiješ s njim da razgovaraš... - Ajde, prođi se besposlice! - brani se župnik kao čovek kome nije do prepirke, jer ima drugog posla. - Ne, ne, tako je kao što ti kažem. Eto, volimo se ja i ti odkad se znamo, pa nikad me niko nije tako psovo i rezilio kao ti, a onog sušičavog Talat-efendiju, na primjer, ti ne možeš očima da vidiš, a topiš se i previjaš kad sa njim razgovaraš. Župnik opsova nešto krupno i njemu i Talat-efendiji, ali se fra Serafin ne zbunjuje nego nastavlja. - Nemoj se ljutiti, Grgure, kad i sam znaš da je tako. A znam i ja da to po nevolji radiš, za naše dobro. To je tvoj poso i tvoja vještina, ali nije moj. Eto, ti gdje god možeš gledaš da se makar otareš o neki konzulat, a ja... ja, opet ti kažem, ne begenišem tu konzulsku vjeru nikako. Kad ga gledaš, on naduven, niko mu

Pompea

-209-

- nije ni do koljena, a manji je od makova zrna kad mu treba da štogod dozna. Čim neko usta otvori, on naćuli uši. I dok razgovara s tobom, on jedno misli, drugo govori, a treće sutradan u izvještaj piše. Fra Grgo samo odmahuje rukom. Njegova zabrinutost kako će se fra Serafin ponašati sa strancima zaista nije bez razloga. Fra Serafm, koji je po prirodi svojoj zazirao od činovnika i dostojanstvenika, od nadleštava i ustanova i svega što je zvanično, nije mario nijednog od tih stranaca iz raznih kon-zulata, ali je mrzeo Austrijance, naročito naše ljude u njihovoj službi. Jednom prilikom, kad je fra Serafin opet došao u Sarajevo, župnik se prevari i povede i njega na neki svečan prijem u Austrijski konzulat. Generalni konzul Atanasković, koji je o svemu bio dobro obavešten i znao šta koji od fratara misli i kako oseća, susrete ga ljubazno-hladno. Fra Serafm se uzdržavao koliko god je mogao da ne kaže ništa nezgodno, i samo je odgovarao jednosložnim rečima na pitanja. Učtivo je zahvalio što mu je činovnik Konzulata Plehaček, kad je išao službeno u Beč, nabavio nove naočari. Atanasković se zagleda mrko u novo fra-Serafmove naočari sa pozlaćenim okvirom i reče sa gotovo neprimetnom ironijom: - Dobre bečke naočari nosite. Kao da se danima spremao šta da odgovori, fratar odbi udarac. - Nosim, ekselencijo, i to je i jedino što je bečko na meni i u meni; nosim, ali oči su moje, toga ima i u nas. - Ima, ali nisu uvek dobre. - Pa kao za nas, Bošnjake, ne bi ni valjalo da su bolje. Međutim generalni konzul nije više čuo taj odgovor, jer se dostojanstveno okrenuo nekom drugom od gostiju. Ali župnik je imao zbog fra-Serafma i većih neprilika. Tako je jednom morao da ga pravda i izvinjava što je uvredio jednog konzularnog činovnika, i to opet iz Austrijskog konzulata do kojeg je fratrima mnogo stalo. Fra Serafin mu je sam priznao svoju grešku, i u Kreševu pred ljudima, na jednom skupu kome je prisustvovao i fra Grgo, ispričao sve kako je bilo, uz opšti

Pompea

-210-

smeh i uz fra-Grgine ozbiljne grdnje i prekore. »Naišao ja u Sarajevo po nekoj svojoj muci, i na koga ću prvog udariti - na onog Tomljenovića kancelistu, šta li je, iz Austrijskog konzulata. Nisam ja na njega, nego on na mene. Ide i razbacuje nogama, a na prsima mu neki šareni nišani i zlatne medalje, namršten i ohol, na sve oko sebe gleda s visoka; car austrijski nije mu, čini mi se, ravan. Tako naiđe i pored Matanova hana. A mene zovno Matan da onako, u avliji, pored bačve, probamo neku blatinu; tek stigla iz Mostara. I kako ta vjera idući svuda strijelja očima, opazi odmah i nas i nezvan uđe u avliju. Kad poznade mene, on se odjednom promijeni, presavi se u pasu i rasteže usta od uha do uha. - Klanjam se, velečasni! Kako ste, velečasni? Šta radite, velečasni? Šta mislite, velečasni? - Dobro, zdravo, gospodine, - uvijam se i ja koliko mogu i otresam od njega, ali on jednako oko mene: Šta mislite, pa šta mislite? - Mrzim čo’jeka koji zapitkuje. Šta mogu ja, oćerani zenički kapelan, da mislim? Šutim ja i samo ispijam onu blatinu, što je blaga k’o mlijeko, a jaka k’o grom, i nudim i njega, ali on ne pije, rđa, nego se jednako dovezao. - Šta mislite, velečasni? - Vala, ako ćeš pravo da ti kažem, gospodine, ne mislim ništa. - Ne može to biti, takav čovjek i takva pamet, pa da ne misli ništa! Laže i laska, a meni udarila neka vatra u glavu, nije toliko od jakog i naglog pića koliko od Ijutine. - A šta mogu ja da mislim? To i nisu neke misli, nego moje fratarske brige i mrtvouzice. Mislim da me nije ko opet opanjko kod starješina, i kako ću se opravdati i odbrani ti od tužbe, jer uvijek ima neka kod provincijala. - Dobro, dobro! Lijepo, lijepo! Ali... - Ama nije, da vidiš, ni dobro ni lijepo, nego daleko od dobra i ljepote, i ponekad baš teško. - Dobro, velečasni, - zaintačio on bez stida i obraza, jer nije njemu do čega je meni - dobro, ali vi kao pametan i duhovit čovjek mora da mislite i o drugim stvarima, o politici, narodu i

Pompea

-211-

- onom što narod govori, šta novine pišu. U meni se prevrnu nešto. - Pa mislim... - Aha, aha, mislite, je li? Dabome. - A očima ulojio i sve dahće, kao lovac kad krene zvjerku. - Pa eto mislim, mislim tako nešto, ali nezgodno je da kažem, da vas ne bih uvrijedio kao carskog čo’jeka i činovnika. - O ne, ne, molim! Kako bi vi? Ništa mene ne može od vas uvrijediti. I sav se topi. Da sam mu tada majku pokojnu derno, reko bi mi: fala! - Pa mislim, eto, kako to da vi, tako ugledan gospodin, nemate nikog nižeg ni mlađeg od sebe da hoda po čaršiji i zapitkuje šta ko misli, nego vi sami morate da se bavite takvim poslom. To mislim i žalim vas. A on ti se uozbilji i ukruti, pa frknu i ode od mene kao poliven. Sutradan, fra Grgo sasuo vatru na mene. Što piješ, kaže, i što razgovaraš sa ljudima kad ne znaš šta govoriš i pred kim govoriš? Znaš li ti da si mnogo pokvario kod Konzulata i svima nama naškodio? Šutim ja i krivo mi, ali šta bi, bi.« Eto zašto župnik toliko brine kako će se fra Serafin držati na svečanom prijemu i zašto ga opominje već sada. Ali posle kraćeg koškanja sa fra-Serafinom, na župnikovom licu blesnu onaj njegov jedva primetni osmejak koji se uvek samo pomalja ispod gustih oborenih brkova i tu odmah i gasne. - Znaš šta je? Da posjedimo večeras nas četvorica. Nećemo zvati nikog osim Matana Poljaša. To je i onako tvoj ahbab i bliži ti je od svakog fratra - dodade župnik koji nije mogao da razgovara sa svojim prijateljem a da ga ne bočne ili ne prekori za nešto. Tako su se toga četvrtka uveče, sa prvim mrakom, našli u maloj trpezariji četvorica fratara. Pored župnika, fra-Serafina, fra-Rafe i fra-Luke tu je bio i kapelan fra Dominik, bledolik i bojažljiv mladić iz porodice Kudrića, koja po tradiciji daje u svakom naraštaju bar po jednog fratra. Od svetovnih ljudi jedino Matan Poljaš, koji drži han kod Latinske ćuprije, već prosed i pognut čovek, fratarski prijatelj, koji je noću isto toliko

Pompea

-212-

ljubitelj pića i šale i svake zabave koliko je danju ćutljiv, ozbiljan i neprobojno diskretan. Na dugačkom stolu, na dva kraja, dva visoka čiraka, jedan drven a drugi od mesinga; u njima gore dve nove debele sveće, a između njih poredani sahani sa jednim delom đakonija koje su spremane za veliko subotnje selo. Pored domaćina dve zemljane buklije sa dve vrste vina. Osim kapelana svi puše, ali malo piju i razgovor je spor i običan. Župnik zadirkuje fra-Serafina, pominjući neke njegove đačke podvige, ali on gleda dim svoga kratkog čibuka, kao da gata i čita nešto iz njega. Dugo je tako ćutao, a onda se odjednom prenu, kao da je najposle pročitao ono što je tražio, i reče tiho. - Slušaj, nemoj ti da ja počnem da pričam o tvojim đačkim godinama i o tome kako si fra-Ivi Krešiću pomagao da piše pisma na mađarskom. Župnik pogleda oko sebe, a mladi kapelan, našavši odjednom da ima nekog posla, iziđe iz trpezarije. I fra Serafin otpoče odmah da priča kako je fra-Ivo Krešić, kao đak u Pečuju, hteo da piše nekoj Eržiki, mesarovoj kćeri, a kako nije dobro znao mađarski našao je svog druga fra-Grgu da mu sastavlja pisma. - Siromah Krešić, uvijek je bio kratke pameti i ni danas mu nije narasla, a tada je bio i mlad i neiskusan, i koga će da uzme da mu piše pisma nego baš ovu lisicu hercegovačku. I tako mu Grgo piše i kiti pisma da ne može biti slađe, a sve potpisuje »Ikad-Nikad«. I dok je stidljivi Krešić i dalje primao Eržikine poglede i osmijehe izdaleka, moj ti Grgo nađe načina da razgovara sa njom i da joj objasni da je on onaj koji piše slatka pisma i nekako je uvjeri da je on »Ikad« a Krešić »Nikad«. Otad djevojka prestane da gleda Krešića. Šta je dalje bilo, priča ne kazuje, samo se zna da Krešić dugo vremena nije s njim govorio. U opštem smehu, fra Grgo jedva stiže da objasni da je zaista fra Ivo kao đak prve godine napisao pesmu početnicu nekoj Mađarici i da je molio njega da mu ispravi jezik, čak i da prevede na mađarski tu pesmu koja je zaista nosila naslov »Ikad-Nikad«, ili tako nešto.

Pompea

-213-

- Sve ostalo je ovaj paklenjak izmislio - podiže glas fra Grgo da bi nadvikao smeh, a i sam od smeha jedva izgovara reči. Vino i smeh počinju da osvajaju trpezariju. Župnik moli fra-Serafma da oponaša fra-Luku kako spava. Fra Luka sedi zbunjen i, onako krupan i nespretan, gleda sitnog i dežmekastog fra-Serafma kao miš mačku, i trepće i smeška se za nevolju. Kao velika većina fratara, i on se ničeg ne boji toliko koliko fra-Serafinovog jezika. Serafin se tobože nećka. - Prođ’te se čo’jeka! Šta ste navalili? E jesu ovi fratri tuaf narod: ne valja kad ne spavaš i sjediš, k’o ja što imam običaj da posjedim, a ne valja kad spavaš. Ko će njima prav biti? Što da ne spava? Ima stara riječ: melius dormire, quam diaboli servire (Bolje je spavati, nego đavolu služiti ) . Ali zatim odmah, sa lukavim osmejkom na licu, prelazi na priču o fra-Luki. - Nisam ga gledo kad spava, ali jesam kako ga bude u zoru, kad je vrijeme molitvi. Čudo jedno, ljudi. Sav se manastir iskupi nad njim. Viču, vuku ga, prskaju vodom, a on pripio desni obraz uz jastuk a raširio ruke po dušeku, namrštio se kao težak bolesnik, pa hrče i testera. Kad već suviše navale, on malo samo podigne glavu i otvori oči i kaže lijepo: - Pustite me, braćo, da svršim samo još ovo što sam započeo. Nije meni do čega je vama, na meni je sav posao. Čast molitvi! Ko se ne bi Bogu molio, ali valja ovo svršiti i uraditi. Znate kako se kaže: ora et - labora (Moli se i radi ) Tako im govori, ali bi se prevario ko bi pomislio da je budan, jer čim to rekne, on opet obori glavu i - nastavi. Tu fra Serafin samo prisloni desni obraz uz dlan i odmah mu se nekako nos produži, i celim izrazom lica dođe odjednom sličan fra-Luki. Svi se savijaju od smeha. A fra Luka se samo mršti i žmirka kroz usiljen osmejak, i celim tupim i pospanim izgledom potvrđuje fra-Serafinovu šalu. Fra Serafin se otisnuo i reda stare priče i dosetke, koje uvek izgledaju kao nove i nepoznate, i meša ih sa novima koje se sada, ovog trenutka, u njegovoj glavi rađaju i slažu. Župnik ga

Pompea

-214-

podseća na pojedine priče. - Ispričaj nam, vjere ti, ono kako te je onaj tvoj Rasim- beg nudio da se poturčiš. - Nemoj da mi diraš u Rasimbega, pokoj mu lijepoj duši po njegovom zakonu. Nije bilo onakvog čo’jeka nadaleko i neće ga biti skoro. Fra Serafin govori to ozbiljno, dubljim i malo zamagljenim glasom, sklapajući ruke nad ugašenim čibukom. Ćuti jedno vreme, pa onda sam počinje tu priču. Jedne večeri piju, na zelenom zaravanku kraj Ukrine, fra Serafm i Rasimbeg iz Dervente. Rasimbeg je lep čovek već zrelih godina, po prirodi uzdržljiv ne samo prema ljudima nego i prema svemu oko sebe, a tvrd prema sebi samom, i ohol zbog svoje uzdržljivosti i tvrdoće. Jedan od onih što biraju s kim će sesti i ne zaziru od samoće. Fra Serafin spada u onaj mah broj ljudi koje Rasimbeg često priziva i gosti, i sa kojima je otvoren i živ isto onoliko koliko je uzdržljiv i odbojan prema većini. Zavezli dobro u razgovor i piće. Kako mrak pada i tanka magla počinje da se hvata oko vrba, fra Serafin postaje teži i ćutljiviji. Zamišljen, sedi oborene glave i rasejano mrvi hleb pred sobom. Rasimbeg poznaje to ćutanje i čeka strpljivo da fra Serafin zapeva. I zaista, u jednom trenutku on počinje da pevuši, a zatim digne glavu i pusti malo jače glas, svoj sjajni i slatki tenor koji ni posavska rakija ni trebinjski duvan zadugo nisu mogli da načnu. Tako je i ranije bivalo, ali večeras je pesma tronula Ra- simbega naročito. Kad je fra Serafin završio, obojica su jedno vreme ćutala. U tišini se čulo kako se voda kida i rasipa o vrbovo pruće. Prvi je progovorio Rasimbeg i malo šaljivo, malo zamišljeno rekao ono što još maločas ne bi ni pomislio da kaže. - Slušam te, a jednako mislim: kakav bi mujezin mogao biti od tebe; ne bi bilo takvog odavde do Šama. Glas bi ti se čuo na sabat hoda; izdaleka bi svijet dolazio da te čuje. I neka ti nije što krivo, ali kad te tako slušam, ja uvijek u sebi zažalim što si u toj vjeri i što se ne poturčiš. I uzdržljivi čovek se naglo zaustavi u govoru i pređe u glasan

Pompea

-215-

smeh, bojeći se da ne uvredi prijatelja. Smejao se i fra Serafin. I tek kad se smeh malo sleže, on progovori nekako ozbiljno i dubljim glasom. - Ama, pravo da ti kažem, prijatelju, i sam sam nekad na to pomišljao. Velim, ova naša vjera i ova moja tekija takve su da zabranjuju sve što ja volim, a traže sve ono za što ja nisam. Nisam, brate, pa nisam. Gone mene ove moje starješine, kroz iglene uši me proćeruju, a ja se i branim i otimam, pa ne znaš koje s kim na većoj muci, oni sa mnom ili ja sa njima. Pa bolje, velim, da idem u dmgu vjeru, da odlakne i meni i njima. I taman ja tako jednom mislim i premišljam to, i u tim mislima i zaspim. Kad - šta ćeš vidjeti! - iziđe mi na san Isa pejgamber, slava mu i milost. Ne govori ništa, a gleda me, gleda i kreće glavom, isto kao da kaže: »Serafine, Serafine, opaki sine, zar ti misliš da ja ne vidim šta ko misli?« Prepadoh se ja; priđoh mu ruci, klekoh, i sve mu kažem po istini što sam naumio. Oborio je glavu i čekam šta će biti. Kad ono - ništa. Osmjelim se ja i pogledam onaj sveti obraz, a on vedar; jest da mu se čelo malo mršti, ali usta mu se smiju. Kad to vidjeh, dignem ti se odmah i ja, a on jednako maše glavom. - Fra-Serafine, — veli blago — dolaze meni odavno glasovi o tebi, i mnogo te braća karaju i optužuju da si svjetovni čovjek i da po svom životu nisi pristao ni za običnog kršćanina a kamoli za fratra i duhovnika, nego više za Turčina. Samo jedno ti priznaju svi: da si bistar i pametan. Ali sad ja vidim da nije tako, čim si kreno da mijenjaš vjeru. Šta će to tebi? I u svojoj sadašnjoj vjeri ti nit postiš nit se kako treba Bogu moliš, pa nećeš ni u novoj. A što se života tiče, i ovako živiš manje-više k’o Turčin. Pa što ćeš se turčiti? Takvih saroša i meraklija kao ti ima dosta među Turcima, ima nadasve onaj tvoj Rasimbeg; niko ga preteći ne može. Pa šta ćeš tamo? Ostani gdje si! Nek se nađe jedan takav i među fiatrima. I sve mi tako govori i savjetuje me, ne može biti ljepše. Tebi se, kaže, isti račun fata. I ovako nit si Turčin ni pravi fratar, nit možeš biti, pa kad si taki, i kad te zemlja drži i božja milost trpi, bolje ti je ostati napola Turčin među fratrima, nego biti napola

Pompea

-216-

fratar medu Turcima. A ja se sav smekšo i skrušio, pa hoću da mu priđem ruci i da zamolim oproštaj, ali on se brani i vidim nimalo se ne ljuti na mene. - Neka, neka, živ bio, živ bio, ne treba!... Pa se prignu malo i kaže mi tiho, na uho; - Ako ćeš pravo da ti kažem, fra-Serafine, ono ta stvar s vjerama i nije važna ‘vamo u nas, na ovom svijetu, kao što je tamo - u vas, pogotovo u Bosni. Ovdje se, ako ćeš pravo, i ne pita ko je koje vjere, nego kakav je po srcu i po duši. Po tome mi sudimo. - Eto, ja ti rekoh to, jer si i ti bio iskren prema meni, ali ti ne kazuj ovo nikom, jer to ti u Bosni i onako živ čo’jek ne bi vjerovo, a možeš rđavo proći. Tu ti se ja probudim, moj Rasimbeže, premro od straha, a kako i nećeš kad živ čo’jek razgovara s pejgamberom. I nisam o tom nikad nikom riječi kazo do tebi večeras. Tako ja ispričam rahmetli Rasimbegu priču o svom tur- čenju, a on se odmah složi sa mnom i samo me udara po ramenu i viče kroz smijeh: -E, jesi Serafija, jesi!... Svi se smeju, iako je to svaki od njih možda i nekoliko puta čuo, jer su Serafinovi glas, mimika i pokreti takvi da čovek svaku njegovu priču može uvek ponovo da sluša, kao dobar muzički komad. Posle te priče o Rasimbegu, fra Serafin se uozbilji. Oborene glave gledao je nekoliko trenutaka površinu vina pred sobom, a onda podiže čašu ćutke i ispi je naiskap, kao što se pije nekom za dušu. A zatim je bivao sve življi. Sad ga niko više ne nagoni da priča; uzalud bi bilo zaustavljati ga. Oko njega se već stvorio krug tople šale i neodoljivog smeha. On ni sam nije više gospodar svojih šala koje bukte i biju iz njega. Samo što krene rukom ili ispreči očima preko naočara,a sve oko njega hvata smeh. Kad počne da priča neku šalu, on ni sam ne zna kako će je završiti, jer jedna smešna situacija rada drugu i svaka oštra i smela reč izaziva nekoliko novih, još oštrijih i smelijih. - Ja lukava svijeta ovih fratara, braćo moja, - viče fra Serafin. - Vidiš ti ovog mog Grgura i šta je on smislio. Danas pravi sa

Pompea

-217-

- nama kao neku probu za ono glavno i gospodsko sijelo. K’o veli da večeras prosijelimo i promuhabetimo onako između sebe, da vidimo dokle će ovaj napasnik fra Serafin svoj jezik pružiti, ili da ga pustimo da se istutnji i napije i da istrese sve svoje đavolije, k’o šarov buhe, pa će mu trebati tri dana da se ispava i tako neće kvariti ono pravo, veliko sijelo! - Ama, neće biti - prekide ga Matan ozbiljno. - Šuti ti, utvaro handžijska! Ako ovi moji fratrovi lažu, može čo’jek i da ih razumije. Najposlije, za nuždu im je. A što ti da im povlađuješ? Pusti me da govorim. Vidiš da im je u dnu duše opet milo da čuju neku pametnu riječ i - cijelu istinu; jer ako je nesretni fra Serafin ne kaže, neće, beli, niko od njih. A kad ja umrem i kad ta teška šteta potrefi majku Provinciju Bosnu Srebrnu, neće više biti među njima istine ni koliko za lijeka, nego će morati nekoga u svijet slati po nju i uvoziti je, k’o so krupicu, pa opet neće biti ovakva kakva je moja. - Ah, ti si, ti si... - viče fra Grgo preteći mu celom šakom. U opštem smehu gube se dalje župnikove reči. Ali fra Serafin, koji večeras sve čuje i svakog izaziva, prihvaća odmah. - Šta? Šta sam ja? Fra Grgo sleže ramenima i zakrenu malo glavu u stranu. - Šta si? To što si: napast gospodnja, pa eto ti. Obrve je sastavio i griska svoj smeđi brk, ali oči mu se smeju, a kako mu ne polazi za rukom da to sakrije, on zakreće glavu više u stranu. Nezapaženo se međutim vratio i kapelan Kudrić. Sedeći u polusenci pored samih vrata, on je na ustima držao dlan leve ruke i tako nastojao da zadrži suviše glasan smeh. Fra Serafin, čija su čula večeras radila utrostručenom snagom, odjednom se okrenu i zagleda se strogo na tu stranu. - Šta ti tamo grcaš? Nasmij se glasno, ako ti je do smijeha, Đuđute! Jest, i vi ste Kudrići od Đuđutovića, a uzeli ste prezime Kudrić, kao mislite da je mnogo ljepše. Ako ne znaš ti, kao mlad i zelen, ko ste i šta ste, ja ću ti kazati. Mladić se pribi uza zid, u želji da bude što manji kad već ne može da bude nevidljiv. A fra Serafin se okrenu onima u sobi.

Pompea

-218-

- Kažite ovom našem župniku da donese malo onog vina što ga čuva za gospodsko sijelo, pa ću vam ispričati priču o Đudutu. - Šta fali tome vinu? - pita neko. - Ne fali mu ništa, ali, kad je proba, hoću da probam od svega što će gospoda u subotu jesti i piti. Župnik izlazi bez reči i zaista donosi bukliju vina. Serafin proba i njiše glavom. - Hmm! Ni ovo ti nije ono najbolje. Jer ti, kakav si, rajsku malvasiju da izneseš, ja ti opet ne bih vjerovao da nemaš neko još bolje vino sakriveno negdje. Znam ja tebe. A stvar sa Đuđutima je ovaka. »Ono, bio neki Petar Đuđut iz Busovače, udovičko i sirotinjsko dijete, slabunjavo i stidljivo, mimo i poslušno, a zdato za knjigom mimo svu ostalu braću. Već zarana dade ga majka u manastir u školu, i s godinama postane od njega fratar kakvog u Bosni nije bilo po skromnosti i poslušnosti. Ali nije on bio skroman i poslušan što je u duši takav, nego što nije imao snage ni hrabrosti da se ikom odupre i da kaže: ne. Što god mu ko traži,on da; što mu se naredi, on posluša. Ni na kakvu uvredu ne odgovara i ni od kakve se nepravde ne brani. A kad u nas samo osjete takvog čovjeka, navaljuju posao na njega kao na mrtvu kobilu i svak zna da može s njim da radi šta hoće. Vidi Petar Đuđut da nije pravo što se s njim radi, i ne samo da vidi nego se i buni u sebi i izgovara to poluglasno - sebi u njedra. I toliko se ogorči svojim rođenim ogorčenjem da mu suze udare naoči, ali on na kraju proguta i svoje suze i svoje ogorčenje. Vidi on i inače mnoge stvari i nepravedne i ružne oko sebe, ali kad treba da kaže šta misli, njemu se zaveže jezik i stegnu vilice pa ne umije riječi da progovori, samo glavom klima i sve odobrava, iako ne misli tako, a u sebi se pojede što ne može da kaže ono što vidi i što misli. I tako šuteći i klimajući glavom na sve oko sebe, fra Petar i ostari ne stigavši nikad da prevali preko zuba cijelu misao i punu istinu. Tako i smrt za vrat. Kad stiže na onaj svijet, fra Petar se zaputi pravo na rajska vrata, k’o veli ako je iko zaslužio to sam, beli, ja. Ali tu naiđe na veliko iznenađenje. Ispriječio se sam sveti Petar i ne da mu u raj. zašto? Zato, kaže, što treba da ideš prvo u čistilište da tamo

Pompea

-219-

okaješ grijehe. Kakve grijehe imam ja koji sam bio manji od makova zrna, pita Đuđut. E, to ti i jest grijeh što nisi obijelio zuba i kazao istinu ni onde gdje si to po božjem i ljudskom zakonu morao da uradiš, što si prećerao u poniznosti i poslušnosti toliko da se dragom Bogu zgadilo na njegovog stvora. Slušaj šta ti kažem: nema raja za Đuđute i Đuđuto- viće. Nego, ti da ideš prvo u čistilište. Tu se u fra-Petru Đuđutu sve diže i pobuni. Pred očima mu pomrknu rajska svjetlost,a pod nogama mu se pomače oblak na kom je stajao. I desi se čudo. Prvi put otkako zna za se, Đuđut planu i izgovori nekom u oči cijelu-cjelcatu istinu i pusti slobodna maha svom ogorčenju. »Šta je ovo? - pita on svetog Petra i unosi mu stisnutu šaku pod nos. - Sad mi kažeš da nije valjalo što sam bio onakav kakav sam! A što to ne kažu čovjeku u djetinjstvu ili bar kad odraste, nego ga, naprotiv, hvale što je ponizan i strpljiv i u se uvučen, što trpi uvrede i ne buni se ni onda kad je očigledno u pravu. A sada - vidi ti njih! - nema raja ni nagrade, nego kazna i pokora. Biva, fra Petar ispade budala na obadva svijeta. E, nećemo tako! To je prevara! To su nepoštena posla, imenjače! Tražiću ja svoju pravu i žaliću se doboga.« Svi se zgledaše na te teške i suviše zemaljske riječi. Nastade trka i uzbuna kakva se ne pamti u raju. Fra Petar drhti kao prut, a sveti Petar, pošto malo razmisli, stušti obrve pa stade da ga kara. - Jednu manje, Đuđute! Da nisi pisno i da ne čujem više ovdje takve riječi i da ne vrijeđaš ovaj sud i rajsku upravu! Šta ti misliš, da je ovo neki Definitorij tamo vaše Provincije u kom se nađe i pizme i hatora, pa može i prav da plati i kriv da izmakne? Ili, još gore, da je ovo turska mešćema na kojoj se mito pod šiljte meće i gdje može slijep da svjedoči šta je vidio, a okatog da ušutkuju i oćeraju? Nije, Đudute, nego sud nebeski i pravedni, koji zna svačiji život i vidi svakom o dušu. A Đudut oborio glavu i samo jedno misli: j#a tvrdih i sigurnih računa! Ja čudnih nebeskih teftera! Tu sveti Petar zastade, pa se onda počeša iza uha i nastavi malo

Pompea

-220-

blaže. - Kad si cijelog vijeka šutio i na sve klimao glavom sa odobravanjem, nisi baš morao ni pred rajskim vratima da prvi put u životu planeš i da kažeš što misliš. Ali bolje ikad nego nikad. Zbog toga tvog nastupa iskrenosti, pa ma i kasne i grube, ne samo da nećeš biti kažnjen nego ćemo ti oprostiti muke u čistilištu, koje traju dugo po našim nebeskim kalendarima. Sva će ti kazna biti u tom što ćemo te vratiti na zemlju da proživiš još malo i da za to vrijeme odgovoriš bar jedanput i bar jednom čovjeku slobodno, i kažeš istinu u lice, isto tako da za to vrijeme ne daš nikom da se otresa na tebe i da te gazi kako hoće, nego da se braniš kao što se svako živo stvorenje brani. Čim to uradiš makar jedanput, oslobodićemo te i pozvati opet ovamo, u rajsko veselje dovijeka. Sasluša fra Petar tu presudu i odmah se probudi i nađe opet na svom starom mjestu, na manastirskom dušeku na kom je bolovao. Rekoše da se bio zanio i obamro. A odmah iza toga pođe bolest nabolje. Ozdravi čovjek i svi se tome obradovaše. Jedini fra Petar brižan. Neko vrijeme poslije bolesti malo su ga i štedili, ali ubrzo poče opet isto; ko od svakog ima straha - fra-Petra se ne boji, ko ni na kog ne smije da udari, na njega smije. A fra Petar na živoj muci, jer zna šta mu je rečeno na onom svijetu i zašto je i kako pušten i ovamo poslan, i sve smišlja kako bi bar jednom učinio ono što se od njega traži, smišlja, ali uzalud. Zna dobro da njegovo duševno spasenje i oslobođenje od muka zavisi od toga, i već pođe da slobodno pusti glas i podigne ruku kao ono što je učinio jedan jedini put, pred rajskim vratima; pođe, ali ne može, jer mu se odmah splete jezik i vežu ruke; nadjača prava priroda, i on je opet stari Đuđut koji se svakom sklanja s puta, svemu povlađuje i sve odobrava. Tako je fra Petar živio još četrdeset godina na ovoj zemlji, već je bio prešao stotu. Kost i koža, duša u nosu, samo što još oči iz glave gledaju, ali te oči još uvijek umiju samo da se obaraju i da povlađuju sve i svakom. I, najposlije, i dragi Bog je izgubio strpljenje i nadu da bijedan Đuđut ikad mogao naći u sebi

Pompea

-221-

dram smjelosti i, u pravi čas i na pravom mjestu, stati kao čovjek prema drugom čovjeku, i pozvao je fra-Petra opet na onaj svijet, takvog kakav je. A šta je tamo bilo s njim, to niko živ ne može da kaže i tako sada ne znamo šta biva sa Đuđutima kad umru, vidimo samo kakvi su dok gamižu po ovoj zemlji, a ima ih pod raznim imenima svuda pomalo. Ima, ima.« Tu se, završavajući priču, fra Serafin opet okrenu na onu stranu gde je sedeo kapelan, ali njega nije bilo na mestu. Još za vreme pričanja, mladić je iskoristio trenutak opšteg smeha i nestao kao senka iz sobe. Serafin je mahao glavom. - Ah, đuđuti, đuđuti! Župnik se sada, mimo svog običaja, glasno smejao. Smejao se neprestano svojim iskrenim i teškim unutarnjim smehom i fra Rafo i kroz smeh govorio poluglasno. - E, sam je budiboksnamnjak u njemu! Ali fra Serafin mu nije odgovarao, ne što nije čuo, nego što je već u svom pričanju bio otišao dalje, nižući sve nove i nove, sve neobičnije šale i priče. Deset sati je otkucalo na drvenom zidnom časovniku, ali to niko osim domaćina nije čuo. Fra Serafin ih je oslepio i zaglušio. On nije više pričao jednu određenu priču. Nije više tražio kafu nit je pijuckao vino, čak je i njegov nerazdvojni kratki čibuk ležao odbačen na minderluku. Na svojoj niskoj stolici bez naslona on se neprimetno i stalno pomicao, i sad je sedeo gotovo na sredini sobe. Nije sedeo nego se vrteo kao ognjeni točak u vatrometu, od njega su prskale i vrcale neverovatne i neočekivane reči, sa najčudnijim zvukovima. Iako je znao samo mađarski i italijanski, i to ne najbolje, i nešto turski, izgovarao je reči iz raznih jezika živo i sa istinskim naglaskom, kao da suvereno vlada svima jezicima, isto kao što nepogrešno proniče i vidi ljude i prilike celog sveta. Na mahove je pevao, zviždao, pucketao prstima, toptao nogama. Pokazivao je kako devojke u okolini Pečuja igraju čardaš ili kako fra Ljubo Tadić, zaboravljajući Regulu i zakon, zadigne krajeve habita i zadene ih za pojas, pa igra u kolu bolje od

Pompea

-222-

svakog seoskog momka. Sve je na njemu bilo u pokretu, od kose na glavi do crvenih turskih jemenija koje je nosio po kući. Izrazom lica koje je, znojno i kao nadahnuto, strahovitom brzinom prelazilo iz jedne maske u drugu, pokretima celog tela i odeće na sebi, rečima, zvucima i melodijama, oponašao je, karikirao sve živo i mrtvo što je ikad očima video, čak i ono što je pročitao ili samo po čuvenju znao: fratre i sve svoje crkvene starešine, hodže i popove, konzule i visoke turske činovnike i oficire, sve do konja pod njima; pa naredbe vlasti, članke iz novina, dijalekte i jezike, govor i pevanje ljudi, glasove životinja. Nikog nije štedeo, ni pred čim se nije zaustavljao; sve je mogao i sve je smeo. I sve je okretao glavačke: ljude, ustanove, mišljenja i reči, čerupao ih i rastvarao, razgolićavao i pokazivao ih onakve kakve ih on vidi, u celoj njihovoj sujeti, nedoslednosti i bezmernoj, neodoljivoj smešnosti. Na ljude oko fra-Serafina je nailazio smeh kao zaraza. Oni su grcali i jecah, usturali se na sedištu i zabacivali glavu unazad, ili padali na ćilim i savijali se nadvoje, hvatali se za slabine, boreći se za malo vazduha, pokrivali lice rukama kao da plaču i brisah se maramama, a smeh je iz njih kuljao, šištao, šikljao, brizgao na sve strane. Svi su imali osećanje da je naišao potop smeha i preplavio svet, i da je sve na njemu poneseno tom poplavom i da sve živo gubi svoje oblike i funkcije i nestaje, pretvarajući se u smeh. Bilo je trenutaka kad su prestajali da se smeju i samo gledali u njega razrogačenim, uplašenim pogledom, pitajući se da li se to on još šali i da li uopšte čovek može i treba da se tome smeje. Ali bi ih tada jedna reč ili jedan pokret nagnali opet sve u neodoljivi, zarazni smeh. Davno su pali zidovi male trpezarije i cele fratarske kuće, nestalo je mračnog i usnulog grada, ukleštenog medu strma brda. Pred njima se prostirao ceo svet i izgledalo je da plamti i da će vaskolik sagoreti u plamenu smeha. U ismevanju i karikiranju svega, red je bio došao i na domaćina. Oponašao ga je kako razgovara sa Omer-pašom,

Pompea

-223-

kako sa oficirima iz pašinog »murtad-tabora«, kako sa kon-zulima. I ti dijalozi i razgovori prelazili su jedan u drugi, mešali se, sukobljavali i kidali, dobivali neočekivan smisao i prelazili u neverovatnu grotesku. Fra Serafin prikazuje neku književnu diskusiju između fra-Grge i francuskog vicekonzula, koji se bavi pomalo knji-ževnošću i pozajmljuje župniku francuske knjige. "Mais oui, mon pere!"- govori dugonja vicekonzul sa svog tankog, visokog trupa a iz male glave, kroz nos. »Mais oui, monsieur! Radne, Chateaubriand! Magnifigue!« (»Dakako, gospodine Račine, Chateaubriand. Veličanstveno! ) — odgovara župnik promuklim glasom, sa jakim slovenskim naglaskom. Zatim jedan pa drugi naizmence, pa onda u jedan glas: »Mais oui, mais non! Mais oui, mais non!« (»Ma da, ma ne! Ma da, ma ne!« ) dok se sve ne pretvori u grohotan Serafinov smeh koji se gubi u smehu slušalaca.

Zatim nastupa omaleni kočoperni italijanski generalni konzul. (Fra-Serafinovo telo se, prema potrebi, kao čudom skraćivalo i produžavalo pred očima opčinjenih slušalaca.) »Come va, reverendissimo?« - »Grazie, Eccellenza! Ma perfettamente, Eccellenza!« (»Kako ste, prepoštovani?« - »Hvala, Ekselencijo! Perfektno, Ekselencijo!«) — izvija župnik. »Altroche, caro padre, altroche!« (»Dapače, dragi oče, dapače!« ) - krešti konzul. »Altroche!« - grakće savijajući se župnik. A onda počinju obojica da ponavljaju tu reč, svaki na svoj način, sve brže, sve višim glasom, dok se sve ne pretvori u papagajsku dernjavu i ne pređe u kikot. Tu je fra Serafin, okrećući se oko sebe, stao da se udara dlanovima po bokovima, kao petao krilima, da kukuriče u svim tonovima. »Altroche, altroche!« - kukurikao je i kreveljio se fra Serafin dugo. A onda odjednom ućuta, okrenu se fra-Grgi i smrknuta lica, izmenjen potpuno u glasu i držanju, progovori tiho i oštro,

Pompea

-224-

svojim prirodnim glasom. - Al-tro-hč! Smokve suhe i prijesne laži! Lažete, kotilo vam se vaše gospodsko, svi koliko vas ima, na svih sedam jezika; i bogu ste i narodu dodijali vašim lažima. Altroche, altroche! I sve se opet zaoštri u ptičjem kreštanju i opštem smehu. Dok je trajala ta scena, časovnik je iskucao jedanaest sati. Većina njih nisu ga u opštem smehu ni čuli. Ali se tada fra Serafin odjednom diže, krenu kao da prilazi nekom, popravljajući habit na sebi i zakrećući lice malo u stranu. I odmah svi u tim pokretima poznadoše župnika. A Serafin progovori prigušeno, zaista pravim fra-Grginim glasom; - Slušaj, Serafine, ima i posvirati i za pas zadjenuti. Dosta i tih tvojih benavljenja i kenjčiluka. Vidiš li ti koja su doba, misliš li ti sutra misu govoriti? A i ovi ostali što su razvalili žvale pa se smiju nisu ništa bolji ni pametniji od tebe.

Više začuđen nego nasmejan, fra Grgo je gledao samog sebe kako se kreće i govori, a ostali su se smejali iz punog grla. Čak se i kapelan osmelio i previja se od smeha i sve bije temenom u vrata, zaboravljajući da se to smeju njegovom parohu koga se on inače boji kao žive vatre. Posle toga je fra Serafin odjednom i bez prelaza zanemeo i umirio se. Jedno vreme je još podrhtavao, kao žica na instrumentu, ali sve slabije. Skinuo je naočari i dugo ih trao maramicom i posmatrao malo razrokim i kao od nekog unu-tarnjeg bleska obnevidelim očima. Onda je nekim novim, umornim i molećivim glasom zatražio čašu vina, koju mu je kapelan bojažljivo dodao. Popio je naiskap i, kao da je tim vinom pogasio ceo svoj večerašnji vatromet, rekao tiho i rasejano: - Fala vam, ljudi! Ustao je. Soba odjednom kao da je ohladnela i sveće kao da slabije svetle. Ljudi, koji su do maločas gledali ceo svet u požaru smeha, sad su se probudili i pali opet u poznatu trpezariju. Sve je opet na svom mestu. Svet je ono što je bio i sve je kao što je i pre Serafinovog pričanja bilo. Od požara ni traga.

Pompea

-225-

Fratri su uzimali svaki svoju sveću, spremni da se raziđu, a fra Serafin je, stojeći među njima, i on sa svećom u ruci, govorio župniku, nasmejano, sad već svojim, življim i veselijim glasom: - Ako si htio probu, eto ti proba! A meni valja spremati bisage i sutra, bogamoleć, u Kreševo.

Pompea

-226-

JELENA ŽENA KOJE NEMA

(NA PUTOVANJU)

Neko je počeo da govori o putovanjima. Taj razgovor je prihvatilo celo društvo. Govorili su svi, ponekad i po dvojica u isto vreme. Dobro vino koje su pili u malim, umerenim gutljajima oživljavalo je razgovor. - Volim da putujem! - rekao je odjednom, neočekivano i tiho, jedan mladić, ali sa osmehom u kojem je bilo nešto od prigušenog kliktanja i radosnog polaska. Uzbudio me je taj mladićki osmejak i podstakao da i ja kažem nešto o putovanju, ali u sebi. To je bio negovoreni monolog koji je, kao reka ponornica, nečujno tekao ispod njihovih glasnih pričanja. »A ko ne voli? Razgovarajte sa ženama i mladićima, pa ćete videti. Zagledajte u dno duše starijim, smirenim ljudima, koji ne govore o svojim željama, i naći ćete istu strast, zamrlu, bez nade na ostvarenje, ali živu i trajnu. Možda bi se moglo reći da svak voli putovanje, ili bar misao o njemu, kao svoj drugi, lepši, život. Ali ja, kad kažem da volim da putujem, imam za to stvaran i naročit razlog. Jelena, koja se tako retko pojavljuje, na putovanjima je još ponajčešće pored mene. Zato volim da putujem sam, i zato putujem često. Čim počne da zri leto, neka snaga, za koju ne znam da li dolazi iz mene ili iz svetova oko mene, digne me kao vlaga klicu put svetlosti, i ja putujem, vozim se, plovim, letim. Drugim rečima, srećan sam, jer ne bih mogao kazati gde sam. Tada se dešava, u srećnim trenucima, da se pojavi Jelena. Kako, kada, i pod kojim vidom i prividom, ne bih mogao da kažem, jer to ni sam ne mogu nikada da predvidim niti umem docnije

Pompea

-227-

sebi da objasnim. Dešava se da je sretnem, kao da me je čekala, već na samom polasku na put. Tek što sam se smestio u kupeu, na sedištu pored prozora (bledozelena čoja, sa belim čipkama na uzglavlju!), voz kreće i za nekoliko trenutaka napušta rastrgana i tužna predgrađa. Kad ispred velikog vagonskog prozora stanu da teku i struje površine bašta i njiva i da se u kovitlac savijaju oživele mase ograda, drveća i telegrafskih žica, ja skrenem pogled sa sedišta prekoputa, koje je prazno kao da nekoga čeka. Gledam uporno u daljinu i znam da se svi ti predeli i predmeti, koje brzina pretvara u tečnu, uzvitlanu masu, zgušnjavaju u lik moje saputnice. Gledam u daljinu, u tamnu crtu hrastove šume u dnu vidika ili u majur koji se ocrtava pola na zemlji a pola na nebu, a u isto vreme znam da tu, prema meni, već sedi i sve stvarnije biva stvorenje čije mi samo prisustvo pričinja neizmemu radost koja raste u neproračunljivoj proporciji, sa svakim minutom. Zar onda nije svejedno gledati u daleku tačku na obzorju ili u lice ženi koja nastaje preda mnom? Jer radost zbog njenog sve osetnijeg prisustva, zbog toga što ona postoji takva kakva jest i što je meni dano da je gledam i imam pored sebe, tolika je i tako strahovito brzo raste, da plavi i briše naše likove, predele i daljine oko nas, preliva se preko oštre crte na kraju vidika i daždi negde po svima svetovima. A veliko čudo te radosti i jeste u tome što svakog trena mogu da zaustavim tu plimu sreće i da je vratim i ograničim na naša dva tela i na uski prostor kupea u kojem se vozimo. A već nekoliko sekundi posle toga, poplava sreće počinje ponovo, i u njoj iščezavamo nas dvoje, i kupe, i vaskoliki beli svet sa nama. Tako me u zamasima koji obeznanjuju nosi ta vasionska ljuljaška od jedne savršene sreće do druge, od Jeleninog i mog prisustva do nestanka i nas i svega sa nama u sreći opšteg postojanja. I ni na jednoj tački toga beskrajnog luka nema zastajanja ni za trenutak, jer se uvek ili penjemo ili spuštamo. Da, tu je sada Jelena, u uglu mog oka, na kraju širokog vidika koji se topi, kreće i ruši u brzacima i slapovima - nepomična i

Pompea

-228-

nema, ali već živa i stvarna. Široko vedro i slobodno gledanje njenih očiju koje nastaju nije se još izoštrilo i saželo u odreden pogled. Tako mlade žene iz svog tela, koje ima svežinu planinskog mleka i zumbulova soka, gledaju svet svojim čistim, mirnim očima. Te oči koje se kreću polagano i menjaju izraz neosetno, kao nebo boju, liče na deo globa koji, prigušeno osvetljen iznutra, nagoveštava nepoznate a slućene delove kontinenata i ikeana. Pogled tih očiju nije nikad počivao samo na meni, i ja sam mogao na neobjašnjiv način da uživam u svemu onom što one vide u isto vreme dok gledaju u mene, jer te oči su prostirale ispred sebe nepoznate krajine nevinih svetova u kojima se gubio i moj gledani lik. One su se kretale i svetlele sa ravnodušnom tačnošću nebeskih mena, a u isto vreme zbunjivale moje čula i zavodile ih na neslućene staze i u zanosne varke. Samo retko u životu, pred najvećim i izuzetnim prizorima koje, udruženi, zemlja i nebo prostiru pred nama, nastupala je kod mene ista igra i zamena pojačanih čula i njihovo neograničeno umnogostručavanje, sve do istovremenog ose- ćanja pojava koje inače, izvan tih prazničnih trenutaka, upoznajemo i osećamo samo izdvojeno i ponaosob. (Takvi trenuci nemaju imena i ostavljaju samo bled trag docnije, u sećanjima naše svakidašnjice.) Tako sam nekad, dok sam, stojeći na visini od tri hiljade četiri stotine metara, gledao iznad sebe glečere i na njima sunčev sjaj koji izgleda nepomičan, odjednom čuo kako se iz njih diže beskrajno tanak šum, muzika jedna koju uho teško može da razabere a nikako ne ume da zadrži. Tako sam, opet jednom, za jesenjeg dana bez sunca, pod sivim nebom, stajao izgubljen u stepi koja se sterala od mojih nogu do neodređene crte nebeskog svoda. I dok sam osluškivao kako tiho i oštro šumi i cvili trava koju vetar povija u tankim sivim talasima, video sam odjednom na prevojima tih beskrajnih talasa neki sjaj koji oko, naviklo na dotadašnje pojave i vidike, jedva može da uhvati i primeti, a koji kao da ne dolazi od sunca. Na ovakvim putovanjima sa Jelenom takve, inače retke,

Pompea

-229-

zamene čula bile su neprestano i potpuno mogućne, i ostva-rivale se lakoćom sna i brzinom misli. Tako je bilo i sada. A kad nas je sunce, na jednoj okuci, zaobišlo i javilo se na Jeleninoj strani, ona zaklopi za trenutak oči. Tada sam ugledao njene teške i čudne očne kapke, ispod kojih su živeli i sopstvenim plamenom sijali svetovi od kojih su trepavke, ne uspevajući da zadrže sav sjaj, bleštale tankim odsevima žeženog, zagasitog zlata u čudesnim prelivima. Dok je tako držala sklopljene oči, ja sam posmatrao njeno čelo, obraze i vrat. Oko njih je, kao letnja jara oko voćnih plodova, treptao neoivičen oreol moćnog ali jedva vidljivog sjaja, i gubio se na krajevima u pokrenutom i žitkom predelu koji brzina vožnje nosi, kida i rasipa u očima putnika. Tako smo, prelazeći prostor, dugo ćutali; ona po zakonu svoga bića i postanka, a ja u neizrecivoj slasti njenog prisustva, koja je rasla i prelivala se i odnosila sa sobom sve što se moglo pomisliti ili reći. Samo u jednom trenutku nisam mogao odoleti želji. Zaboravio sam se i prekinuo za sekund ćutanje, tek toliko koliko je trebalo da joj sa pola reči kažem kako sam neizmemo srećniji od svih ljudi na zemlji, koji svoj dan i svoju noć, svoj hleb i svoj log dele sa avetima, a ne kao ja, sa istinskom ženom savršenog bića i lika. To je bilo dovoljno da žena, koja je za mene oličavala u sebi snagu i lepotu sveta, nestane kao priviđenje. Prema meni se, u ritmu brzog voza, nihalo prazno sedište, kao grana sa koje je ptica odletela. Vagonski prozor uzalud je hvatao i kosio sve nove predele u sve novoj igri svetlosti i oblaka. SVe to je proticalo i odlazilo nekud u bezobličnim, tečnim masama. A ja sam putovao kao brižan samac, što sam bez Jeleninog prisustva u stvari uvek i bio.

A biva da se Jelena javi i drugom prilikom i na drugi način, ali uvek na putovanju, uvek čudno i neočekivano. Dešava se da nam u stranom gradu, na povratku ostane koji sat vremena između dva voza, ili između voza i aviona, ili broda i voza. Ti sati imaju uvek naročitu boju i naročito mesto u našem

Pompea

-230-

životu. Sunčano popodne posle kiše. Stvari su u garderobi, u džepu je vozna karta za dalje putovanje, večeras. Sav raniji život iza mene je, sav budući tek preda mnom. Stvara se prazno područje potpune slobode. Tu se dobro živi. Ništa nije ni kako je bilo ni kako će biti, nego onako kako bi moglo biti i kako, nekim čudom, i jeste. Sav život je odjednom postao čvrst, jasan, bezimen, osetan samo po onom što vredi sam po sebi. Sve ima naročito značenje i vrednost, i ono što čovek pomisli, i ono što pogleda, pomiriše ili okusi. Sitnice i slučajni susreti imaju u takvim prilikama često izgled značajnih stvari i velikih doživljaja. Brzo i zadihano idem iz ulice u ulicu, razgledam izloge, spomenike i zgrade kao da ću moći sve poneti u sećanju. Svraćam u radnje i kupujem sitnice, poklone koje ću poneti prijateljima kod kuće. Uzbuđen sam kao da otimam od života, kradem od smrti. Nosim poklone za druge, a idem pun radosti, kao da to mene sa svih strana darivaju nekim dragocenim predmetima i uz njih pogledima i osmejcima koji vrede hiljadu puta više od predmeta. Prolazim nepoznatim gradom kao raskošnim tuđim voćnjakom. Razgledam, pazarujem, iz- vinjavam se, zahvaljujem. A preda mnom je stalno utvrđen sat i minut moga odlaska. Ušao sam u jednu veliku, bogato uređenu papimicu, punu sveta, koji je na dvoja velika vrata neprestano ulazio i izlazio. Bilo je doba godine kad dani počnu primetno da kraćaju. Napolju je bilo još prilično vidno kad su u radnji planule svetlosti, sve odjednom, i celu prostoriju prelile mlečnim sjajem, u kojem su oživeli svi predmeti, raznobojna roba po tezgama i rafovima i lica kupaca i prodavačica. U tom trenutku ugledao sam Jelenu. Išla je put kase da plati. Prodavačica je napustila svoje mesto i pratila je, ne odvajajući očiju od nje. Žena na kasi primila je rasejano novčanicu, a kad je htela da vrati ostatak i podigla pogled do Jeleninog lica, odjednom je ustala i stojeći predala joj novac. Jelena se zaputila ka izlazu, a mala prodavačica išla je za njom sve do vrata, sa očitom

Pompea

-231-

namerom da ih otvori. Ali je u tom pretekao jedan stariji nameštenik, koji se slučajno desio tu. Gledajući Jelenu u lice, otvorio je širom vrata i rekao glasno i radosno; - Neka, ja ću zatvoriti! Žena za kasom jednako je stajala i gledala za Jelenom. Bio sam potpuno zanesen gledajući kako se svak kao čarolijom menja čim pogleda Jelenu u lice. Tek kad su se vrata za njom zatvorila, setio sam se da pohitam i da joj priđem. Na nesreću, nisam još bio platio. Brzo sam istresao novac pred ženu na kasi, koja je hladno prelazila pogledom preko mene kao preko brojke u dugom nizu brojaka. Gurajući se i saplićući, istrčao sam napolje. Gledao sam levo pa desno. Svet je vrveo širokim trotoarima u oba pravca, sredinom su milela kola u neprekinutoj povorci. Bio je dvosmisleni prelazni čas između dana i noći. Sve je bilo osvetljeno, a ipak nejasno i nerazumljivo. Činilo mi se da pored mene prolazi povorka sa maskama na licima. Gde se tu izgubila Jelena? U kom pravcu je krenula? Kako da je nađem? - Učinio sam ono što je najgore i najnerazumnije. Krenuo sam levo, probijao se grubo i zagledao svakoj ženi ulice. Onda sam se opet vratio pred radnju i pošao desno. Kad sam izgubio svaku nadu, vratio sam se na polaznu tačku. Tu sam stajao još jedno vreme, kao čovek koji je nepovratno izgubio ono do čega mu je najviše stalo. Sve je bilo maglovito i neodređeno, samo jedno je bilo jasno: da se sa takvim gubitkom čovek ne može pomiriti. Još dugo sam krstario tim živim i prometnim delom grada, vukući svoje paketiće i unezvereno gledajući oko sebe. Na mahove bi mi se pričinilo da za ugao zamiče Jelena. Potrčao bih naglo i tamo nalazio - neku nepoznatu ženu. Zastajao sam postiđen. Ali malo docnije opet bi mi se učinilo da se u gomili, na protivnoj strani ulice, nazire Jelenin stas. Pretrčao bih nepropisno i - uzalud. Sve me je varalo. Sve sam više gubio poverenje u svoje oko i svoj korak. Izmučen i umoran, stigao sam na stanicu pred sam polazak voza. Uzeo sam svoje stvari, smestio se u avetinjski osvetljenom kupeu. Paketiće od kupovine složio sam u svoj

Pompea

-232-

kofer. Činilo mi se da sam se udvojio i da vidim sam sebe kako dugo sedim nepomičan sa koferom na kolenima, pitajući se neprestano da li je to zaista mogla biti Jelena, a zatim čvrsto i nervozno pritišćem njegove dve brave, koje pri zatvaranju kažu metalnim glasom, jedna: da!, a druga: ne! Prolazimo kroz vlažnu tamu i pust, neosvetljen predeo. Jelena se neće više javiti. Mrak, vlaga. To nije njen element. Preda mnom je noć bez sna, nedogledna, jarosna, ubilačka pustinja. Čini mi se da je živo biće neće preživeti ni videti joj kraja. A meni valja živeti, i čekati. Živeti sa nadom, u čekanju. Pa i bez nade.

Pompea

-233-

PANORAMA

doba moga detinjstva, dakle vrlo davno, u naš grad je došla stalna panorama. U jednoj od glavnih ulica, njen »direktor«, mršav Austrijanac, iznajmio je prazan dućan na uglednom mestu, i u njemu otvorio tu radnju. Iznad vrata je bio solidan natpis, zlatnim slovima na crnom staklu: »Panorama svijeta«. Velika prostorija je lepo uređena i diskretno osvetljena. Ništa tu nije ličilo na jevtine šatre u kojima su dosad boravile prolazne panorame. Sve je odavalo trajnost i stalnost. Unaokolo je išao uzak crven ćilim, u uglovima su bile veštačke palme, ali najveći deo prostora, celu sredinu, zauzimala je - panorama. To je bila drvena građevina u obliku višestrane prizme, od finog drveta koje je bilo tako obojeno da ostavlja utisak mahagonija. Ta poligonska zgradica ličila je na drveno turbe, a krov joj je dopirao do ispod dućanskog plafona. Na njoj su uokrug, u pravilnim razmacima, bili otvori za gledanje: po dva velika durbinska oka s naročitim staklima, uokvirena crnim kaučukom. Pored svakog takvog otvora bila je mala stolica bez naslona, presvučena crvenim plišem. Svega petnaest otvora - na svakoj strani poligona po jedan - i isto toliko sedišta. U nevidljivoj unutrašnjosti te zgrade bile su kružno ras-poređene slike u boji; pomoću naročito postavljenih ogledala i jakog električnog osvetljenja one su pred gledaočevim očima postajale uveličane, jarko osvetljene i veoma žive i plastične. Naročita, i opet nevidljiva, mašinerija pokretala je ceo taj pojas slika uokrug. Svaka slika zadržavala se pred svakim gledaocem dva do tri minuta, a onda se kretala dalje udesno, i na njeno mesto dolazila je nova slika, sleva. Tako, dok svaki gledalac ne vidi sve slike. Program se sastojao od petnaest slika jedne određene zemlje ili jednog velikog grada, i menjao se svake nedelje. Jednom je to bio Rio de Žaneiro, drugi put Lisabon, pa Cejlon, i sve tako redom, iz sedmice u sedmicu, sve daleke zemlje i nepoznati gradovi. Cena ulaznice nije bila visoka, pa ipak je za siromaha

Pompea

-234-

đaka trećeg razreda realne gimnazije predstavljala znatan novac do koga nije bilo uvek lako doći. Ali taj novac se morao naći. Panorama je za mene postala neka vrsta neophodne droge. Dovijao sam se na sve moguće načine kako da dođem do niklenog novca koji otvara vrata »Panorame svijeta«, a čim bih uspeo da ga dobijem, trčao sam pravo u glavnu ulicu i predavao ga debeloj ženi za kasom na ulazu u panoramu. A kad bih jednom seo na crveni tabure, za mene je počinjao pravi, veliki i obasjani život. Sve što je dotle značilo moj stvarni život, tonulo je u ne-postojanje. A sve što sam čitao u romanima ili želeo i gradio u mašti, sve se moglo povezati sa ovim slikama. Moje vidno polje, a sa njim i cela svest, bilo je potpuno ispunjeno zemljama i gradovima koji su preda mnom klizili i u kojima sam se gubio. Tišinaje bila svečana i potpuna, samo je s vremena na vreme fini dečački sluh mogao da uhvati slab šum, jedva čujnu škripu mehanizma koji pokreće ceo aparat panorame. Ali to je meni dolazilo kao daleka muzika sfera, koja nužno prati hod zemlje i njenih predela kroz vasionu. Po tri i po četiri puta prošli bi ispred mojih začaranih očiju osvetljeni predeli neke daleke zemlje, a ja se nisam dizao; i sedeo bih tu ko zna dokle da nije bilo onog Austrijanca koji bi mi najposle prišao i tiho me opomenuo da je moje vreme davno isteklo i da treba da ustupim mesto drugom gledaocu. Nikad nisam toliko žalio što sam siromah i što nemam da još jednom platim ulaznicu koja bi mogla da produži moju sreću. Ovako sam, grubo probuđen iz svog zanosa, postiđen i zbunjen, ispadao iz panorame, kao izbačen. Izlazio sam u sumrak u kom je sve bilo poznato i nemilo, tonuo u stvarne ulice moga grada kao u ružan san, osećajući kako za mnom sve dalje ostaje svet moje jedine svetle stvarnosti. Na mahove mi se činilo da sam oslepeo, da osećam oko sebe šum ulice i ljudske glasove i pokrete, ali ne vidim boje ni oblike. Ostajalo mi je da, tako ubijen i obnevideo, uporno tražim novac za iduću nedelju; a to znači nov program, novu zemlju koju će mi doneti slučaj ili, tačnije rečeno, preduzeće koje snabdeva

Pompea

-235-

slikama te skromne panorame po provincijskim gradovima Austro-Ugarske. Tako sam svake nedelje živeo jedan sat očima i maštom u sreći i savršenom blaženstvu. Negde u dnu te svetle sreće bio je jedan taman ton: strah da ona prolazi i da joj se bliži kraj. A laki šum podmazanog mehanizma bio je zvučni izraz toga strahovanja, ali u isto vreme i dokaz da svet, u svojoj lepoti i prolaznosti, još živi i traje. I ja sam gutao očima predele i gradove sveta i njihove ljude, građevine i životinje, sve u boji, sve osvetljeno, ne pomišljajući nijednog trenutka da bi to moglo i ne biti tako, da su to mrtve slike, da je cela panorama špekulantsko preduzeće, stvoreno da najprimitivnijim sredstvima izmami paru od ovakvih naivnih i radoznalih gledalaca koji se dosađuju po palankama. Nikad se takva pomisao nije mogla roditi u mojoj glavi. Sve što sam video u panorami, ja sam primao onako kako je bilo u namerama i predviđanjima onih koji su organizovali i vodili preduzeće »Svjetskih panorama« i koji su sa njima radili i zarađivali. I sve je to išlo još daleko iznad fabrikantskih i trgovačkih namera i računa. Zlata je za mene vredela ova igra sreće i zanosa, a ne sitnog niklenog novca. Jer, u stvari, sve što je potrebno za tu igru davao sam ja od sebe i vadio iz sebe. Za mnoge dečake tih godina svaka stvar, i manja nego što je ova uboga panorama, može biti povod za takvu igru, svako pa i najskromnije sredstvo njima je dobrodošlo da bi mogli da rasprostru ispred sebe ono što ih usrećava ili tišti, i čega su puni do grla, jer raste zajedno s njima, dok traju godine rasta. Kako je izgledao jedan takav nedeljni program u mojim očima i u snovima koji su dolazili posle gledanja? Evo, na primer, za ovu nedelju crven oglas javlja: »Rio de Žaneiro, sa svim svojim prirodnim lepotama, vidicima i građevinama«. Već samo ime toga grada! Ono je kao čudesna raketa koja sukne uvis u letnjoj noći i rasprskava se na tamnomodrom nebu u dvanaest raznobojnih vatrenih kapi koje padaju lebdeći kroz tamu, dvanaest slova reči: Rio de Žaneiro. To je pre nego što je čovek nogom stupio u panoramu. A

Pompea

-236-

stvarno gledanje daje više nego što je očekivanje obećavalo. Park u Rio de Žaneiru. Čudesna flora. Široke čiste aleje pod blagom, jednomernom svetlošću nevidljivog sunca. Šetači. U prvom planu muž i žena i njihova devojčica od šest-sedam godina, koja tera veliki drveni obruč. Gospodin je sa štapom u ruci, lepo odeven; gospođa sa suncobranom, širokim šeširom i dugačkom suknjom kojoj se šlep gordo vuče po zemlji; devojčica je visoka na nogama, u matroskoj haljinici sa kratkom suknjom, sva ila i nasmejana, kao zasebna mala sreća u opštoj velikoj sreći takvog postojanja. Ljudi koji imaju sve što im treba. Da, uvek sam mislio o tom, o takvom životu i takvim ljudima, i misleći o sebi i svojima uvek sam žalio što nismo takvi, i razmišljao kako bismo to mogli postati. I sad, evo, stoje takvi ljudi preda mnom - otac, majka i ćerka - kao da će sad prohodati i progovoriti. Po izrazu lica i pokretima, uhvaćenim na slici, meni nije teško zamilsiti da oni i hodaju i govore, iako su nemi i nepomični. I ja zamišljam! A tako je bolje, jer da stvarno imaju sposobnost hoda i dar govora, oni bi brzo izgovorili ono što imaju da kažu i prešli ovu sunčanu aleju, i celoj čaroliji bio bi kraj. Ko zna kakav kraj! A ovako, oni hodaju kad ja hoću i govore ono što ja želim, i kad zaželim. I sve to bez kraja, bez gorke pomisli na kraj! Sreća kao postojanje, zadovoljstvo koje traje nepomućeno. Ja sam ne bih umeo, čini mi se, reći šta je bolje i lepše biti: otac, majka i devojčica, na slici, ili ja koji ih, u tišini panorame, posmatram sve troje kako šetaju alejom srećnog grada. A onda se, uz tihu škripu mehanizma, cela slika, sa gustim zelenim krošnjama drveća, bledoplavim nebom i šetačima u aleji, odjednom pokrene, počne da klizi udesno, da nestaje. Ali na njeno mesto dolazi druga. Bogat je svet, širok i raznolik, nema u njemu mesta praznini, samo jedna slika smenjuje drugu. Umesto parka i njegovih šetača, u nedogled se pruža glavna ulica trgovačkog dela grada. Užurbani pešaci, bezbrojna prevozna sredstva, nerazumljivi natpisi na radnjama. Tu ima svega. Sve ostavlja utisak bujnosti i snage. Tu se kupuje i

Pompea

-237-

prodaje. A ja znam šta to znači. U skromnim razmerama, naravno, ali znam. Mi imamo kuma, Blagoja bakalina. Ranijih godina, dok sam išao u osnovnu školu, ta bakalska radnja bila je za mene prava strast. Za vreme školskog raspusta odlazio sam svakog dana u njegovu radnju; tu sam stajao po strani i dugo gledao kako se kupuje i prodaje. Mrgodan čovek, bez svoje dece, kum Blagoje me ne goni, ali me i ne zadržava; trpi me tu; čak ponekad zatraži da ga poslušam. Sećam se da bih tada oživeo, sav ispunjen važnošću, i samo gledao da što bolje izvršim sitni posao koji mi je poveren, a čini mi se da me ceo svet gleda i sudi. Jednom je Blagoje sišao u podrum i rekao mi da pripazim na sve dok se on ne vrati. Odmah sam stao za tezgu iza koje mi je virila samo glava. Ali sam se setio da podmetnem mali sanduk pod noge; tako sam izgledao za dobar pedalj viši. Stajao sam na tom sanduku kao komandant broda na svom mostu, a visina i važnost mog položaja zanosila me. Čekao sam tako sa živom željom da naiđe kupac i da mu ja ponu- dim i zacenim robu. Niko nije naišao za tih nekoliko minuta. Vratio se Blagoje i, ne pogledavši me, preuzeo svoj posao, a ja sam sišao sa svog pijedestala i ostao u sumračnoj radnji, izlišan i smanjen, ali od tada sam znao bolje šta znači kupovati i prodavati. Ta dečačka strast me je brzo napustila. Ja sam prestao da odlazim kod kuma Blagoja još pre nego što sam pošao u gimnaziju, i zaboravio i njega i bakalnicu. Dok ja mislim o tome, slika velike trgovačke ulice počinje da odlazi. (Najpre jedva primetno zadrhti, a zatim se izgubi udesno, vukući za sobom novu sliku.) Nova slika - to je neka tvrđava na moru, zidana od cigle i kamena. U prvom planu je visok, isturen bastion, koji nosi ime nekog sveca, na njemu moćan i velik starinski top; njegova lepo izrađena cev prošarana je zelenom patinom. U daljini morska pučina. Sve obasjano suncem, ali preliveno nekom uzdržanom, dostojanstvenom radošću naročite vrste.

Pompea

-238-

Top! U sreći postojanja koju za mene znače ove slike, to je tragični akcent bez kojeg, kako izgleda, nema ni sreće ni postojanja. Taj akcent kazuje da se svaka sreća i svako postojanje mogu svakog trena pretvoriti u nešto što je protivno od njih; a to ih i čini tako nestalnim i - tako divnim i dragocenim. Top nisam nikad video, jesam čuo kad puca o praznicima, ali video ga nisam. (Ne vredi lagati pred ovom slikom!) A top je važna i sudbonosna stvar. Top može svakog časa da opali, i da uplaši i digne ne samo ove golubove sa kamenog venca na tvrđavskom zidu nego i ljude, i da unese teške potrese i velika uzbuđenja među njih. Pucanj topa može u ovim prekomorskim krajevima da javlja dolazak broda iz Evrope. A taj brod nam donosi možda dragog putnika koji nedostaje našoj sreći pa da bude potpuna. Ali može da donese i neko službeno pismo sa mnogo pečata, koje javlja neočekivane preokrete, rastanke i stradanja. To postoji u romanima, i to dolazi uvek »kao grom iz vedra neba«. Pucanj topa može da kazuje da je neprijatelj na vidiku. Uvek postoji negde neprijatelj, ali kad se on pojavi, topovi počinju, tako reći, sami od sebe da pucaju i - ubijaju. Ovo je onaj koji samo javlja da drama počinje. Pogled na oružje - a oružje znači podvig, rat i ubijanje - izaziva u meni jaka i nejasna osećanja želje i zanosa, straha i odvratnosti. A morska pučina je sama po sebi kao neko čudo. Sve me to toliko uzbudi i zaokupi moju pažnju, da mi sluh i ne hvata više tihu škripu mehanizma koji pokreće moju vasionu, da i ne primetim da je moja tvrđava, zajedno sa morem i topovima, već dobrim delom otklizila u tamu, a da se preda mnom razvija slika starinskog trga sa baroknim palatama i sa mramornom česmom na sredini. Tu se na širokim tezgama ili na kamenim stepeništima prodaje cveće, samo cveće. Naročito padaju u oči veliki beli i šareni suncobrani i pod njima prodavačice, lepe i nasmejane, sa živahnim pokretima. Od svih prekrasnih prizora, njih je najteže zaboraviti. Tu su i kupci, zaljubljeni parovi koji se drže pod ruku, ili mladi muškarci,

Pompea

-239-

- nasmejani i galantno nagnuti prema lepim prodavačicama. Taj trg sa cvećem, vodom, dostojanstvenim građevinama od kamena, sa lepim i bezbrižnim svetom, izaziva u meni najveći nemir, naročito docnije, noću, kad oživi u snovima ili polusnovima. Jer, treba znati da pravi život ovih slika počinje tek posle, kad se vratim kući i legnem u postelju. I ne samo te prve noći nego u toku cele nedelje, sve dok ne dođe u panoramu nov program sa novim slikama novih krajeva, novim uzbuđenjima i novim snovima. A ulaznicu u tu svoju noćnu panoramu ja sam plaćao nesanicom i živcima. Tada prohoda zaista bračni par iz parka, i njihova devoj- čica, na svojim divnim dugim nogama, stane da tera obruč, dok joj ne dosadi, a posle ide, gorda i nasmejana, pored mene. Zove se Margarita, sad to znam. Ja joj nosim obruč i trudim se da recima i pokretima privučem njenu pažnju, ali ne uspevam nikako u tome. I dok se ja mučim da budem što neo- bičniji i zanimljiviji u govoru i ponašanju, ona korača svojim hrtovskim korakom sasvim uza me, ali kao da me ne vidi i ne čuje. I što je najgore, ne čini to svesno ni namemo, kao da me zaista ne primećuje. Neka urođena hladnoća bije od nje. Rđa gospodska! Izgubi se park sa šetačima i devojčicom, a stane da se kreće pučina ispod tvrđavskih bedema, da plove lađe po njoj. Ponekad čak pukne top, i probudi me i uplaši, tako da osećam kako mi bije srce. Ali to me bar oslobodi sna o tvrđavi, koji je težak i zamršen. U tom snu: čas ja nosim, kao glasnik, ono važno pismo kroz mnoge opasnosti, teškoće i zasede, i nikako da ga predam komandantu tvrđave; čas sam opet ja sam komandant i primam to poverljivo pismo i jako naprežem oči da ga pročitam pri slaboj svetlosti vojničkog fenjera, mučim se, ali nikako da odgonetam ispreturane reči i rečenice. Samo znam da su vesti teške i ozbiljne, pune nejasnih pretnja i odgovornosti. Svakako, najlepše je kad oživi trg sa cvećem. Boje su divne u svojoj raznolikosti i svom skladu, pod južnim suncem i u svežoj senci, na polivenim pločama kamenitog trga. I ja se samo pitam otkud mi sada, u snu, dolaze pred oči, tako žive i lepe, kad

Pompea

-240-

takve nisu bile čak ni na slici u panorami. Smeju se glasno i živo prodavačice, njihove lepe, do lakata gole ruke kreću se neprestano i skladno: biraju ruže, vezuju ih u kite, podsecaju drške pri dnu, naplaćuju. Tako se od tezge do tezge prepliću njihovi pokreti i vezuju se u živo, zlatno pletivo kroz koje presijavaju i blešte boje cveća i vodenih kapljica na suncu. Medu kupcima sam i ja. Nije to više zaneseni i izgubljeni, bojažljivi i siromašni dečak iz panorame što, sklupčan na svojoj okrugloj stolici, živi samo pogledom. Ne. To je bezbrižan i nasmejan mlad čovek, lepo odeven, siguran i smeo u ponašanju. Uopšte, krećem se i govorim kao odrastao čovek, kao junak iz poslednjeg romana koji sam pročitao, onaj za koga je u romanu rečeno da je »ljubimac žena i sudbine«. Prodavačica me pita šta želim (svako slovo je belo i zlatno od njenog osmejka!), a ja odgovaram slobodno i vedro, gledajući joj pravo u oči, da lepšeg cveta od njenih usta nema i ne može biti. Ipak, uzimam nekoliko ruža koje devojka, zajedno sa svojim najslađim osmejkom, vezuje u mali buket. Dok njeni prsti vesto slažu i vezuju ruže, ona se jednako smeje belim vlažnim zubima i gleda me svojim čistim očima, koje su vidici neba i mora izvedrili i raširili. U živoj želji da ne prekinem posve i zavazda tu vezu, da mi bar nešto ostane od nje (bar iluzija: da mi je nešto ostalo!), pitam je kako se zove. - Nina. Uvek vama na službi! - odgovara ona nasmeja- no i poslovno, dok mi predaje kitu ruža. Upravo hoću da joj kažem: »Do viđenja, Nina! Ostanite uvek tako lepi!«, ali tu, odjednom, osetih kako i u tom prizoru od samog sjaja i mirisa nastupa taman i mučan trenutak. Kad sam širokim, slobodnim pokretom, kome sam se i sam divio, segnuo rukom u džep da bih izvadio mali zlatan novac i stostruko platio vrednost rosnih ruža - naišao sam na prazninu. Pretmuo sam. Znam da sam krenuo sa džepom punim zlatnika, da sam malopre plaćao neke druge kupovine, ali sada - nigde novca! Ni pare! Grčevito kopam prstima po svima džepovima. Sa bolnim naporom nastojim da se setim gde sam mogao ostaviti novac koji je još maločas bio tu, al sećanje je nemoćno, kao uzeto, a novca nema pa nema. Obraz mi gori od

Pompea

-241-

stida i ruke drhte od uzbuđenja, mučim se snebivam. A kad se od te muke i nelagodnosti probudim, vi dim da sam prste desne ruke zario duboko u pocepan đački jorgan iz kog ispada jevtin i star pamuk. Takve i slične stvari dešavale su mi se u snu i, na žalost, ne samo u snu. Novi, široki i bogati svet iz panorame pratio me je i danju, donosio radosti i zadovoljstva, ali me dovodio i do nezgoda i razočaranja, do nesporazuma i sukoba sa okolinom. Jedan takav nesporazum bio je već u samom početku. Imao sam najboljeg i najbližeg druga. Bili smo nerazdvojni i voleli se kako se samo dečaci u tim godinama vole. Taj moj drug, Lazar, bio je snažan, otresit dečak. Čim sam video prvi program, ja sam, u svom oduševljenju, zaželeo da tu radost podelim sa drugom. Nagovorio sam ga da iduće nedelje odemo zajedno u panoramu. Seli smo jedan pored drugog tako da su slike, u svom okretanju, nailazile prvo na mene pa onda na Lazara. Gledajući jednu sliku, ja sam, pored uživanja koje mi ona pruža, uživao i u pomisli da će tu sliku moj drug gledati za koji trenutak, a da sada gleda onu u kojoj sam ja malopre toliko uživao. Pitao sam se da li Lazar čuje, kao i ja, onaj tanki šum koji prati okretanje panorame. S vremena na vreme, okretao sam se nadesno ne bih li uhvatio Lazarev pogled, ali drug nije dizao glave. Kad su se obredale sve slike i počele da ponovo nailaze one već viđene, Lazar se digao i izišao, bez reci i znaka. Ja sam ga gledao začuđeno, ali sam ostao na svom mestu i još jednom video ceo krug slika, iako sa smanjenim zadovoljstvom. A kad sam se, najzad, i ja digao i izišao, zatekao sam druga na ulici. Prljav sneg i jugovina. Lazar je odmah izneo celo svoje mišljenje o panorami. On je nalazio da tu nema ničeg naročitog. Slike, kao i druge slike, slike gradova i mesta o kojima ništa ne znaš, gde nisi bio i nećeš nikad biti. Šta vredi sve to i čemu služi? Ništa i ničem! Poražen tim neočekivanim sudom, ja sam gledao svoga druga kao da ga prvi put vidim. To što je on govorio bilo je u takvoj opreci sa onim što sam ja osećao, mislio i verovao, dok sam

Pompea

-242-

gledao slike u panorami, i posle toga, da nisam nalazio ni jedne reči da mu odgovorim. Video sam samo da mi najbolji drug zatvara najlepši vidik i razara najbogatiju nadu. Izbegavao sam njegov pogled i osećao fizički bol u grudima. Tek malo docnije, u hodu, razvio se između nas razgovor, ali ni ta kratka i iskidana raspra nije mogla doneti sporazuma ni objašnjenja. Lazar je tvrdio da to »čučanje« u panorami ne vredi tih para koje se daju za ulaznicu. U meni se sve bunilo i protiv te ružne reči i protiv celog takvog gledanja, ali nisam rekao ništa, misleći samo o jednom: o razlici koja može da postoji između čoveka i čoveka, i onda kad su najbolji prijatelji. Ubijen tim neočekivanim otkrićem, ja sam samo mucao nešto o lepoti sveta... Gde? Kakva lepota? Kojeg sveta? - pitao je Lazar, kao da nismo bili u istoj panorami i gledali iste slike. Na ta pitanja ja nisam mogao da odgovorim. A drug je mirno i mrzovoljno zaključio: tih nekoliko naslikanih mrtvih prizora i predela, to nije ništa. Slika je slika, a svet je svet. I sam pokoleban, zbunjen i slomljen, ja sam koračao mehanički, ne misleći ništa. Nisam znao ni kad sam se rastao sa Lazarom, ni kako sam našao svoju kuću, posle udarca koji mi je za to veče oduzeo i prijatelja i »svet« iz panorame. Ali već iduće nedelje taj svet je vaskrsnuo u svoj svojoj moći i lepoti, a i sa Lazarom sam našao svoj nekadašnji prijateljski ton. Ipak, o panorami nismo više razgovarali. Samo bi se Lazar, koji nikad više nije otišao u panoramu, ponekad našalio na njen račun preda mnom, ali sve je to bilo sada ublaženo i podnošljivo. Ja nisam branio svoj svet sa slika, ali se nisam dao ni odvojiti od njega. Bilo je i drugih i drukčijih nesporazuma. Sunčano proletanje popodne. Posle mnogih napora, moljakanja i poniženja, ja sam, najposle, našao novac za ulaznicu. Sav drhteći od uzbuđenja, otrčao sam i zatvorio se u zagušljivu panoramu, bez prozora i ventilacije. Više od jednog sata gledao sam program te nedelje: Cejlon. (Upravnik panorame, bolešljiv i brižan tih dana, nije ni obraćao pažnju na mene, a posetilaca je bilo vrlo malo.) Čudni budistički hramovi na bregovima, sa

Pompea

-243-

hiljadama ljudi svake vrste i uzrasta koji dolaze izdaleka, pešice, da se poklone nekoj svetinji. Beskrajna stepeništa od kiklopskog kamenja. Neobični muzički instrumenti sveštenika, dugačke drvene trube, tam- burini i čineli. Tropske šume i vrtovi. Beli i rumeni cvetovi sa velikom časkom u kojoj se naziru žuti mesnati prašnici. Neki dvorovi, beli u zelenilu, a tako čipkasti i lako kao da i nisu građeni trudom ljudskih ruku, nego nikli iz zemlje ili spušteni s visina. Živo i bogato pristanište grada Kolomba, puno brodova raznih nacija i kolonijalne robe svake vrste, dobar povod za razmišljanje o pothvatima trgovaca i moreplovaca, o ljudskom radu uopšte. Sve je to prolazilo ispred mojih očiju, jednom, dvaput, pet puta. A kad sam najposle izišao i stigao kući, dan se bližio kraju. Naša avlija je bila već u senci, a svuda po brdima bilo je još sjaja koji me je neodoljivo privlačio. Visoka ograda delila je našu avliju od susedske. Sused je Jevrejin, mali trgovac, koji je počeo da stiče i već se sprema da napusti taj sirotinjski kraj. U želji da vidim još malo od sunca, ispeo sam se na ogradu uz koju je Jevrejin komšija naslagao veliku gomilu bukovih drva, u visini same ograde. Sa tih naslaganih bukovih cepanica, kao sa neke terase, moglo se još jedno vreme posmatrati sunce i sa njim nešto od cejlonske raskoši. A onda je zašlo i ono, i predeo potamneo. Valjalo je spustiti se u svoje dvorište koje je bilo još tamnije. To penjanje na susedova drva ponovilo se i sutradan, a već prekosutra je trgovčeva žena, brašnjavih ruku, stala na kućni prag i opomenula me da siđem. Iznenađen i probuđen, ja sam nevezano i zbunjeno mucao nešto o suncu, o želji da... još malo..ali žena me nije ni čula ni slušala, nego je poluglasno grdila. Kakav je to način: zavirivati u tuđe avlije? I kakvo je to tobožnje sunce, kad njoj nestaju drva, glavnja po glavnja. I, bezobrazluk... Nisam dobro čuo ni razumeo ni ja nju, nego sam se, ne sačekavši kraj, sručio u svoju avliju. Cejlon je izgoreo sav odjednom, kao praška baruta. A već sutradan, majka me je sniženim, neveselim glasom opomenula

Pompea

-244-

da se ne penjem na ogradu i ne zavirujem u tuđe av- lije. (Znači: komšinica se žalila!) »Ti si gimnazist, i nema smisla da radiš takve stvari, a ako sazna otac... ti znaš oca kakav je!« — I još je tako džarala po žalosnom pepelu koji je ostao iza divnog Cejlona, ali ja sam se, stegnutih zuba, sa vatrom stida u očima, okrenuo i izišao napolje. Da, znam ja oca, na žalost, dobro i odavno! Znam i majku kod koje se uvek moglo naći razumevanja i zaštite. Ali sada, evo i ona počinje da me posmatra oštrije i sudi strože. Sve zbog panorame. Nekidan se žalila na mene tetki iz Visokog, koja je bila došla na obdanicu. Ja sam i nehotice čuo jedan deo toga razgovora. Ova panorama, kaže, kao da mu je pamet popila. Neobično se ponaša kod kuće i u školi, slabije uči, a kad dođe ponedeljak, on čuda čini dok ne stvori novac za ulaznicu. - Tetka kaže nešto u moju odbranu, tek reda radi. Mlad je, proći će to. Ali majka uzdiše i klima glavom. - Ne znam, sestro, - ali me briga pojede. Sve se bojim da se ne isturi na strica, onog Jakova što je propao kao niko njegov. Svi smo ga volili - pokoj mu duši! - i ja sam ga toliko puta svjetovala i korila, ko rođenog brata, što ide za kojekakvim budalama i raspikućama, a on meni kaže; »Nije to, snajka, nisu oni krivi, nego je u mene ludo srce, pa to ti je!« I zaista, takav je bio: da mu navrh Trebevića pokažeš šarenu lažu, on bi sve ostavio, i kuću i posao, i bos i gologlav krenuo uzbrdo za njom. Tako je i svršilo. Pa se bojim, bojim... Žao mi je majke, ali kako da se objasnim s njom kad ona zna samo jedno: da se plaši. A sa ocem nema razgovora. U školi - slično. Hteo sam po svaku cenu da razgovaram sa drugovima o Cejlonu, ali i to je bilo nelagodno, ispadalo smešno i dovodilo do novih sukoba. Drugu u klupi, jednom bojažljivom Čehu, ja sam za vreme časa šaputao o predelima dalekog nepoznatog ostrva, o hramovima, gustim šumama, i zelenim dolinama sa malo modrog mora u dnu vidika. Profesor me je opomenuo da »ne brbljam kao baba«. Ustao sam i, oborenih očiju, tupo i tvrdo procedio kroz stegnute zube da ja nisam baba i da ne dopuštam da me tako naziva. Smatrao sam

Pompea

-245-

da to dugujem velikom i sjajnom ostrvu Cejlonu, kome sam tih dana sav pripadao. Profesor je ostao pri svome i dodao da će me, ako budem još i drzak, isterati iz razreda. A ja sam seo, ponižen i smešan, ali kao čovek koji, zahvaljujući panorami, šeta po najlepšim i najdaljim krajevima sveta. Drug u klupi okrenuo je glavu od mene, u znak da me se odriče. Očigledno da je panorama, koja mi je donosila časove velikih zadovoljstava, otvarala u meni vidike za koje nisam slutio da postoje i budila strasno i gordo divljenje veličini sveta, imala i svoje naličje. Zbog te strasti za svetom i životom sa slika, koja je potpuno ovladala mnome, ja sam postajao dužnik prema stvarnom svetu i krivac u životu u kom sam živeo. Danju mi ta strast donosi sitne sudare i neprijatnosti u dodiru sa ljudima, noću razara san i odmor, jer dnevni doživljaji odreduju prirodu naših snova i naših nesanica. Tako se bar kaže. Jedno je sigurno: da malo spavam; a kad zaspim, uzbuđuju me ili muče prijatni ili teški snovi u vezi sa panoramom. Kako da spavam kad preda mnom odjednom, pod dodirom nevidljivih svirača, ožive svi oni instrumenti ispred bu-dističkog hrama i stanu da ječe dugačke drvene trube, da muklo biju doboši, i trešte čineli divlje i nečuveno. Trgnem se i, u tami, uplašen, zveram po sobi u kojoj spavaju sa mnom i oba mlađa brata. Gledam i osluškujem. Ništa. Tišina. Izdužen pojas mesečine na podu. Srce mi bije naglo. Dobro je, ništa nije bilo, niko nije čuo, svi spavaju. Ali onda me obuzme druga, nova vrsta straha: pretmem od same pomisli na takvu avetinjsku muziku koju niko drugi ne čuje, od koje se samo ja budim. Dugo bdim, snalazeći se i gubeći naizmence, jer ni sam ne znam tačno šta mi se od tog svega dešava u snu, a šta u budnoj mašti. A kad ponovo zaspim, desi se da me odmah zavedu nekud šumske staze na Cejlonu, sparne i sumračne od gustog lišća svih vrsta i veličina. Oni rumeni i beli cvetovi zakrčuju potpuno kamene stepenice, a ja sam bivam sve manji, sve žedniji. U potrazi za pićem i vlagom, uvlačim se u njihove čaške kao pčela; tonem strmoglavce, obnevideo od krvi što mi navire u glavu; gubim se ceo u mirisnoj, otužnoj mekoti

Pompea

-246-

prašnika i latica, i sa užasom osećam da iz te slasti nema povratka. Ali ima, izgleda, izlaska; a izlazak nije dobar, jer vodi na neku golu, studenu planinu. Na vrhu te planine, pod nekim nemilim nebom, na oštrom vetru, stojim prikovan za jedno mesto. Svuda oko mene beskrajan vidik od planina i otvorenih dolina sa rekama i naseljima. Sve nejasno, sumračno i sleđeno. Strah me je od samoće; boli nepomičnost na koju sam osuđen. Drhtim na vetru, povijam se. Iz oblačnog neba dopire do mene nejasno tutnjava koju odmah, u sebi, prevodim. Govori neki strašan i svečan glas: - Tvrdio si da voliš svet i nikad ti ga nije bilo dosta. Eto ti ga sad, nagledaj ga se, i vidi šta si voleo! Strašno je gledati svuda oko sebe mrko i hladno naličje sveta, slušati taj glas neumitne osude, i osećati se kao čovek koji je potpuno u pravu, a potpuno nemoćan protiv svemoći nepravde. Ali onaj glas s visina stao je, začudo, odjednom da se spušta i menja i pretvara u ljudsko gunđanje, u neku sipljivu, staračku džandrljivost. — Eto, šta znači peti se na tuđe kamare drva. Sad vidiš! Iz takvih snova budio sam se sa osećanjem silnog ogorčenja u sebi. Već tada, kao i docnije u životu, ja sam se gnevno pitao: otkud nam dolaze ti podmukli udarci u trenucima kad nam je najpotrebniji odmor i kad se najmanje možemo braniti? I jednako drhteći od uzbuđenja, objašnjavao sam se sa nevidljivim, nepostojećim sabesednikom. Kažu da su to naše dnevne zle misli i rđavi postupci koji nam se svete i kažnjavaju nas noću u teškim snovima. Dobro, recimo da je tako. Ali mene su takvi, i strasniji, snovi budili i kad mi je bilo pet godina! Ko je dakle kriv za snove koji muče nevinu decu? I u snu sam ispaštao svoju čudnu ljubav za panoramu. Ali sve su te dnevne i noćne muke i nezgode bile muke i nezgode dečačkih godina, a to znači: i teške su i mnogobrojne, i lako se podnose i ne traju dugo. Sat-dva tvrdog spavanja ili zračak jutarnje svetlosti u stanju su da ih zbrišu sve, bez traga. I već sutradan sva moja pažnja bila je upućena na drugu stranu.

Pompea

-247-

Moje misli ispunjavala je radoznalost za nov program, a moje vreme odlazilo je na trčkaranje i dovijanje kako da dođem do novca potrebnog za ulaznicu, do kog se tako teško dolazi. Dugo je tako »Panorama svijeta«, sa svojim velikim svet- lostima i dubokim senkama zauzimala dobar deo moga života i izgledala stvarna i trajna do neprolaznosti. A onda je, posle godinu dana otprilike, odjednom iščezla, kao priviđenje. Jednog dana nestalo je velikog natpisa na ulazu. Vrata su bila širom otvorena. Sva prostorija bila je osvetljena. Neki ljudi su rasklapali drvenu zgradu panorame, dasku po dasku, kao najobičniju baraku. Svuda je bila rasturena kudelja koja služi za pakovanje. Strčale su električne žice. Onaj mršavi Austrijanac i debela žena sa kase, ljudi koji su rukovali čudima i predelima sveta, stajali su i hladnokrvno izdavali naređenja. Tog dana ja sam dugo i uzbuđeno šetao ispred panorame bacajući bojažljive poglede kroz otvorena vrata. Sav sam se tresao od neke hladne drhtavice. Bio sam razočaran i uvređen, osećao sam da su me prevarili i pokrali. Nikad nisam mislio da bi mogla nestati ta panorama koja mi je izgledala trajna i stalna kao i svet koji ona prikazuje. A sad: sanduci, hartije, pakovanje, i ono što sam oduvek smatrao najtužnijim u ljudskom životu - seoba. Panorama sveta (raznolikog i bogatog sveta!) seli se kao sirotinjska porodica kojoj je gazda otkazao zbog neplaćanja kirije. To je činjenica. Sa tom činjenicom ja sam od sada živeo, umesto sa radostima i strepnjama koje mi je pružala panorama. Tražio sam bar objašnjenje neko, a sve što sam mogao da saznam i shvatim svodilo se na ovo: veliko preduzeće u Beču, koje raspolaže sa desetinama ovakvih panorama, uvidelo je da je panorama u Sarajevu nerentabilna i zbog toga je ukida i prenosi u neki drugi grad u državi. To je ono što se zove - bankrot. To je pitanje novca. Nije to prvi put da se preda mnom otvara saznanje o strašnoj moći novca. U svemu što ljudi stvaraju i podižu kruži novac, nevidljivo kao krvotok u telu, ali presudno za čoveka i sve što je čovekovo. To daje ljudima i stvarima

Pompea

-248-

izgled i značenje, i svemu određuje vek i trajanje. Jedne drži u životu i podiže da se granaju i cvatu, a druge napušta da se suše i propadaju kao usahlo drvo. To je stvarnost, i u toj stvamosti živimo svi mi, sa svim onim što jesmo i što mislimo da smo. Sve je to izgledalo neverovatno, grozno i neizdržljivo, ali ja sam sada nalazio neko divlje uživanje da to ponavljam i da sam sebe nagonim da verujem u to: da su i svet i slika sveta, i naša najveća zadovoljstva i najteža stradanja, i naše misli i naši postupci - da je sve to vezano za neke daleke i neshvatljive zakone kruženja novca. Sve. Mučenje je bilo odsada proći ulicom u kojoj je nekada radila panorama. Velika radnja ostala je jedno vreme zatvorena, a zatim je ponovo otvorena, prebojena i doterana. Na njoj je osvanula firma: »Levi i drug — Pomodna radnja muškog rublja«, i otvoren veliki izlog sa elegantnim muškim košuljama, ča-rapama i naramenicama. Kroz staklo toga izloga nazirala se lepo uređena unutrašnjost. Gledajući lakirane tezge i rafove sa finom robom, ja sam se pitao da li neće i to nestati jednog dana kao čudom, po istim zakonima po kojima je nestala i panorama, zakonima koje ja ne poznajem, ali ih naslućujem svuda oko sebe. Ne može se više verovati u stalnost sveta. Da, panorama! Izneverila je i otišla, i odnela u grubim sanducima svoja sunca i mora i zemna bogatstva, da ih opet negde rasprostre pred nekim koji će, poverovavši u njenu stvarnost i okrenuvši leđa svom životu, provoditi sate na nje-nim sedištima od crvenog pliša. Otišla, a mene ostavila ra-zočarana i sama, sa pitanjem koje se ne može resiti a ne da se otkloniti. - Šta je svet, stvarni svet sa živim ljudima i njihovim međusobnim odnosima izraženim u imanju i sili i vlasti, u novcu i računu, a šta slika sveta sa svojim bogatstvom, lepotom i radošću? - Objašnjenja ni odgovora nema. Godine prolaze; sa iskustvima i putovanjima pitanje dobiva stotine novih vidova, pa ipak ostaje bez rešenja.

Pompea

-249-

Ali mladost nalazi snage i vremena za sve. Mladići u tim godinama ne beže od pitanja; oni ih gomilaju sa strašću i mere snagu i oštre um na njima. A činjenica da za većinu tih pitanja ne nalaze rešenja, ili ih nalaze više ali protivrečnih, njih ne zbunjuje i ne plaši, jer mlad čovek ne vidi kraja ni svojoj snazi ni svom vremenu. Pa je i to prošlo, i nastupile zrele godine u kojima čoveku izgleda da život stoji negde između rasta i opadanja. Već odavno je u svetu gotovo nestalo takvih panorama; potiskivale su ih druge savremenije zabave i razonode. Odavno sam ja saznao celu istinu o panorami svojih dečačkih godina. Već tada su ovakve panorame bile zastarele, i propadale u većim gradovima. Učinjena je proba sa Sarajevom kao zaostalim i zabačenim mestom u kom, možda, ima još naivnih gledalaca, ali i taj pokušaj je propao. Sve to nije moglo da utiče na mene. Kad već gotovo nigde u svetu nije bilo takvih zabava, mala starinska panorama radila je u jednom čoveku. Ja sam svoju panoramu sveta nosio u sebi. U razno doba dana i noći, na raznim mestima, dešavalo mi se da se odjednom nađem na niskom sedištu bez naslona, a preda mnom bi stale sporo da promiču slike sveta u neiscrpnoj raznolikosti i beskrajnim nizovima. U buci krupnih ili beznačajnih životnih događaja, kojih je bilo mnogo, kao i u tišinama mojih samoća, kojih je bilo suviše, s vremena na vreme javilo bi se ono staro, tanko zujanje jednostavnog mehanizma koji te slike okreće. Tu su i dalje živeli predeli i likovi iz one male sarajevske panorame u kojoj sam prvi put osetio neugasivu ljubav za široki svet. Prolazilo je vreme: mladost, zrelo doba, i nailazile prve godine starosti. Student tehnike, inženjer, stručnjak za ispitivanje materijala, ja sam živeo sa ljudima, kao i oni, nekad malo bolje, nekad mnogo gore. Uporedo je živeo, rastao i dozrevao svet iz panorame. Zaborav koji je brisao tolika živa lica i predele, tolike stvame sreće i potrese, nije imao vlasti nad tim svetom.

Pompea

-250-

Njegova godišnja doba su dolazila i odlazila, njegovi ljudi živeli i starili. Panorama ih je pratila uvek i svuda u njihovom kretanju po svetu i u svim promenama njihovog života. Rasla su drveta u lepom parku u Rio de Žaneiru, a uporedo sa njima i devojčica Margarita; svako po svojim zakonima. Odavno ona ne trči za obručem; njene noge, visoke kao u gazele, prekrila je suknja do ispod kolena. Stasala je, puna snage koja sa svakim danom raste, i radosti koja još nema imena, i nemirnih pitanja: šta da se radi sa tom snagom i tom radošću. Sve se to zna iz njenog dnevnika koji je vodila do svoje četrnaeste godine, sve do onog dana kad je prvi put dnevnik ostao bez ijedne reči, a umesto toga devojka je istim perom napisala rođacima telegram, svima isti: »Danas tata umro. Margarita.« Tu zapinje njen dnevnik i lomi se njen život. Za nekoliko meseci. A zatim se nastavlja i život i dnevnik. Majka nije više ona visoka i snažna žena iz parka. Sve donedavno je bila i ostala takva, bez vidnih poremećaja i promena. Sada, posle muževljeve smrti, njena zdrava lepota se rušila sa svakim danom, primetno. Žena je venula i opadala kao da tone u zemlju. Ona nije umela više da okrene lice od te jedne smrti koju je videla izbliza, i bila i sama osuđena na smrt. To se videlo po svemu, a naročito po njenim očima, izgubljena i odjednom malko razroka pogleda. Te oči su kružile po predmetima i ljudima, ali je bilo jasno da ne vide ono što gledaju, nego su uprte u nešto što se živim ljudima ne otkriva a što je postalo njihov jedini vidik, zauvek. To je bio izuzetan i potresan slučaj žene u kojoj udovička tuga ne zaceli i ne prođe s vremenom, kao što obično biva, nego se ustali i pokida sva najfinija tkiva njene iznutrice. Takva žena se ugasi u suzama. Udovica je živela godinu i osam meseci posle muža. Za to vreme nju je samo jedan interes vezivao za život; to je bila briga kako da uda i zbrine ćerku jedinicu. Da je uda i obezbedi od nezgoda i udaraca koji u ovom gradu očekuju lepu, mladu

Pompea

-251-

devojku bez imetka, bez iskustva, bez roditelja i jačih rodbinskih veza. Margarita se odupirala. U Parizu je živeo i studirao njen drug iz detinjstva, Alfredo, svega dve- tri godine stariji od nje. Uvek je verovala da će se, kad vreme za udaju dođe, udati za njega. Dopisivali su se. Ali on nije nameravao, nije mogao, sada da se vrati. A ovde se našla devojci izvanredno dobra prilika. Majka je navaljivala, tvrdeći da onaj u Parizu ne studira nego kapom vetar goni (takav je!), i da s te strane ne treba ništa očekivati. Potresena silnom žalošću za ocem, zbunjena pogrebnom atmosferom u kući, devojka je strepela od pomisli da bi mogla ostati sama. Pisma s one strane okeana nisu davala dovoljno nade ni podrške. Tako je, najposle, popustila, i pristala. Čim je svršeno venčanje, majka se brzo i lako rastala sa životom, sa kojim su je vezivale samo slabe i retke niti. Margarita se udala za krupnog, rumenog i veselog momka, člana firme »Braća Soares«, koja je imala nekoliko velikih robnih kuća u glavnom gradu i po zemlji. To je mnogobrojna i bogata porodica, čitava dinastija, od osmoro braće i tri sestre. Sve je to poudavano i poženjeno, i svi imaju mnogo dece. Svi su krupni, grlati i preduzimljivi, i svi liče jedno na drugo po naravi i po izgledu. Među njima se izgubila Margarita kao u vašarskoj vrevi. Devojački dnevnik nije nastavljen. Panorama teško dopire svojom svetlošću u porodični život ljudi kao što su Soa- resi. Tek posle nepunu godinu dana ja sam ugledao »devojčicu iz parka«, na samom ulazu u taj isti park, jednog dana kad je panorama (u meni) stala opet da se okreće, i po svojoj čudi donela glavni grad Brazilije. Pored ogromne, pretenciozne kapije od limenog gvožđa, Margarita je izgledala sitna, smanjena. Bilo je sunčano podne, a ona je ipak uvijala oko sebe retko i skupoceno krzno. Oboje smo se obradovali tome viđenju, ali naš razgovor je, možda upravo zbog toga, bio kratak i običan. Rekla je da je tek pre dva dana napustila kliniku čuvenog profesora. (Izgovorila je ime jednog ginekologa.) Sad se sprema da ide na odmor i

Pompea

-252-

oporavak. Kada? Gde? To zavisi od Augustina i njegovih poslova. (Augustino je muž. Ona je to ime izgovorila nekoliko puta, svaki put sa čudnim zastajanjem pre prvog i iza poslednjeg sloga, kao što đaci izgovaraju istorijska imena na ispitu.) Bila je bleda, to se videlo i ispod pudera i ruža. Slab osmejak pokazivao je beskrvno meso oko savršenih zuba. »Eto šta biva od lepe dece iz parka, eto!« - mislio sam ja, a grlo mi se sušilo i stezalo. Margarita je i dalje govorila mimo i stvarno, do bola stvarno. U njenom govoru, koji je zaista ličio na dobro naučenu lekciju, ponavljala se reč »Augustino«, ograđena stankom i tišinom. Pričala je o svom bolovanju i oporavku, ali nekako s visoka i sasvim uopšteno, kao što se priča deci koja ne mogu sve da razumeju i ne treba sve da znaju. Izmenjali smo blede osmehe i brza rukovanja pri rastanku; tako brza da njene ruke nisam mogao posle da se setim, ma koliko naprezao sećanje. Zato se sećam da sam u njenom glasu naslutio prizvuk nehotične gorčine i sagledao nov, tvrd blesak u njenim očima. Po nju su došla kola pred veliku kapiju parka i ona se brzo oprostila, napuštajući me kao što bi sve na svetu napustila da se vrati svojoj kući i svome mužu. Ja sam otišao dalje, pešice, želeći zdravlje celom svetu da bi u njemu tako i Margarita bila zdrava. Prolazile su opet godine. Dnevnik je nastavljen. Iz njega se vidi da se Margarita, posle onog pobačaja u prvoj godini braka, oporavila, ojačala i razvedrila. Zatim je za dve godine rodila dvoje dece, sina i ćerku. Zdrava i lepa deca brzo su rasla. Kad se navršilo pet godina braka, mladi par je krenuo da poseti Pariz, a zatim Rim. To je bio manje-više ustaljen običaj u porodici da se posle pet godina braka u kom ima zdrave dece, ta veza smatra uspelom i utvrđenom; a kao nagrada supružnicima dolazilo je tradicionalno putovanje u Pariz i Rim. Tako su u svoje vreme putovala sva starija braća, pa je tako i sada zaključeno u velikom porodičnom veću Soaresa da putuje Augustino. Krenuli su na četveromesečni put i to, kao mnoge juž-

Pompea

-253-

noameričke imućne porodice, sa decom i poslugom. U Parizu su odseli u velikom hotelu u Avenue Matignon i živeli kao i svi njihovi zemljaci kad dođu u Pariz. Jednog dana je Margarita izišla sama na Champs Elysees da kupi neke sitnice. Slučaj je hteo daje već na prvom koraku srela Alfreda. Bez iznenađenja i usklika, ali i bez oklevanja i kolebanja, prišli su jedno drugom kao da su se juče dogovorili da se ovde nađu, i seli su na stolice od pletene slame pred jednom velikom kafanom, prirodno i mimo kao da su stigli kući. I gledali su se prirodno i mimo. Hteli su da tako i razgovaraju, ali razgovor nije mogao da se razvije. Plane, pa se ugasi; poteče, pa stane. Njihove misli, koje nisu mogle biti izrečene, sprečavale su ih da kažu ono što ne misle, i sve se svodilo na beznačajne i prazne reči. - Gle, molim te, ko bi rekao... - Eto, tako... - Tako. Misleći svako svoju misao, oni nisu ni čuli jedno drugo. On je mislio: »Gle, kukovi, prsa! Malo rumenila na licu, koje je nekad bilo tako bledo, i još više na grudima, odmah ispod grla. To su godine bračnog života, i porođaji. Ali najveća promena je u govoru. Kao da je neki veo skinut sa njenog glasa, sa svake izgovorene reči. Sve je otkriveno i dešifrovano, svaka reč znači samo ono što bi značila u ustima svakog mog zemljaka. To jest, ne znači mnogo. Eto šta biva od lepih, tajanstvenih devojaka!« A ona je mislila: »Bože, zar i ovo može da bude? Isti je i izmenjen je; i to izmenjen u osnovu, potpuno i zauvek. Za ovih sedam-osam godina on se sav izoštrio i profinio, kao kuhinjski nož što se istanji od duge upotrebe. Kao da su nekom naročitom operacijom izvukli iz njega sve veselje i svu dobrotu njegove mladosti. Taj čvrsti, suvi stisak ruke i taj pogled, živ i smeo, pokazuju daje ovo čovek koji nema iluzija, ali ni milosrđa ni prema sebi ni prema drugima. Čovek koji nije hteo da se vrati u svoju zemlju, kada je trebalo, i koji se nikad neće ni vratiti u nju.« Razgovor koji je tekao uporedo sa tim mislima bio je mučan za

Pompea

-254-

oboje. Čovek je postajao krt i pomalo ciničan. Nikad u životu nije dospeo u ovakav položaj; da ne ume da nađe pravu reč. Zbog toga je sada kivan na sve i na samog sebe, iako čini sve što može da se to ne primeti. A žena je, praveći se da ne primećuje ništa, govorila o svom mužu i svojoj porodici, izgovarajući često muževljevo ime, i uvek nekako izdvojeno, sa stankom ispred prvog i iza poslednjeg sloga. Kraj toga razgovora značio je oslobođenje za oboje, i stoga je bio nešto življi i radosniji. Uveravali su jedno drugo da svakako treba još da se vide. On će se javiti telefonom. I... Augustino... će se radovati. Svakako, svakako! A oboje je osećalo da to znači: nikad i nikako. Život bi bio lakši i lepši kad bi bilo manje izlišnih susreta, ali kad se već ne mogu izbeći, treba ih koliko je mogućno skratiti, nastojati da se ne ponove i - što pre zaboraviti. Kratkim opisom toga boravka u Parizu i povratka u Rio završavao se, valjda zauvek, Margaritin dnevnik. Na četrdeset osmoj strani dnevnika, u kome je ostalo još dve trećine neispisanih stranica, žena je još zapisala svoje čuđenje kako deca brzo rastu i sazrevaju. Njena ćerka, tanka, mudra i sla-bunjava devojčica, tek što je pošla u treći razred osnovne škole, izjavila je svečano da je počela da vodi svoj dnevnik, jer to čine sva izuzetna ljudska stvorenja. To je bilo poslednje što je zapisano u Margaritin dnevnik. Posle toga oko nje se potpuno i zauvek zatvorio krug Soaresa, u koji ljudski pogled sa strane nije dopirao i pred kojim se, nemoćno, zaustavljalo i oko moje panorame. Ali zato su druge slike iz panorame mojih dečačkih godina ostale i dalje žive i javljale se s vremena na vreme, probijajući se kroz sve promene, putovanja i vidike mog sopstvenog života. Dešavalo mi se da, sedeći u pozorištu i gledajući neki komad bez značenja, odjednom osetim kako se fotelja poda mnom pretvara u nisku stolicu bez naslona, a ispred mene niče drvena panorama sa svoja dva oka. U mom sluhu, umesto glasova sa pozornice, javi se, negde u dnu, fina škripa sa kojom se okreće vasioni svet u panorami. I pred mojim očima iskrsne neki

Pompea

-255-

isečak već zaboravljenog života dalekih zemalja, koje sam gledao na slici u detinjstvu. Tako mi se posle mnogo vremena, vremana koje znači naš život, ponovo ukazao onaj cvetni trg iz Rio de Žaneira. Jako sunce. Svežina vode na kamenim pločama. Miris cveća. Ljudski žagor u kom glasovi žena nadvisuju muške kao cvrkutanje i kliktanje ptica. Vidim da tolike godine nisu ništa izmenile na ovom trgu; samo se ljudi menjaju i smenjuju, i tako održavaju njegovu neprolaznost. Za nekadašnjom tezgom lepe Nine sad je druga devojka, plava, puna i krotka. Njena ćerka. (Zar je toliko godina prošlo?) Zamenjuje majku i sa istim pokretima i rečima prodaje cveće, koje takođe izgleda isto kao i ono nekadašnje, sveže i bleštavo od rosnih kapljica. Pa je i ta nenadno oživela slika nestala pod redovnim tokom dana i života koji zovemo pravim. Izgledalo je da je potonula nepovratno u zaborav. Ali već posle nekoliko godina opet je neumorno okretanje panorame, neznatnim povodom i bez ikakve veze sa onim što se tada dešavalo u meni i oko mene, donelo sliku trga sa cvećem, a sa njom i jedno iznenađenje. Kraj tezge vedra i nasmejana starica, posve seda, glatko pričešljane kose od koje odudaraju crne žive oči u rumenom licu. Kraj nje lepa devojčica od sedam ili osam godina. Nina i njena unuka. Razgovaram sa Ninom. Kažem kako je dobro pamtim za ovom istom tezgom u »našoj« mladosti. Ona se smeje sa nekim prirodnim i lepim snebivanjem. Pitam je kako ide posao, kako je služi zdravlje, šta je sa njenom plavom ćerkom. Priča mi živo i prirodno. Ona i muž su dobro. On je baštovan, i još radi. Za njih je lako. Sa starima je uvek sve dobro i lako. Teškoće su kod mladosti. Imaju tri sina i tu jednu ćerku. Dobra deca, ali, šta ćete, deca imaju svoje sudbine. Sinovi se razišli, svi su nekako otišli daleko. Jedan je čak u vojsci, i to se dobrovoljno angažovao na više godina. Cerka jedinica je jedno vreme radila ovde na trgu i bila dobra zamena majci, a onda se udala. Muž joj je vredan zanatlija i lepo zarađuje, ali ludo ljubomoran.

Pompea

-256-

Imaju već troje dece. Ova je najstarija. (Pokazuje na devojčicu i nastavlja priču o ćerci.) To im, eto, muti inače skladan brak. Zbog toga i ona u ovim godinama mora da stoji za tezgom, jer zet neće da čuje da njegova žena bar ponekad iziđe na trg i da je zameni. To je prava bolest. Čudo je kako ljudi sami sebi kvare život, gospodine! Sve to kazuje Nina bez gorčine, a iz njenog govora izlazi da je život lep i dobar, da utoliko više treba žaliti ovakve izuzetne slučajeve, da sve zajedno treba snositi i popravljati kako se najbolje može. - Dok to govori, njene su oči nasmejane i krotke; ono nekadašnje prostranstvo mora i daljina odselilo se nekud iz njih. Prilazi joj unuka, a ona je miluje po kosi. »Posluži, dušo, gospodina!« Mala se propinje na prste i, oborena pogleda, još nevešto ali sa ljupkošću vadi ruže. Tako u prirodi sve što je mlado i nezrelo sa dirljivim uporstvom oponaša sve što je jače i starije. - Kako se zoveš? - upitao sam devojčicu. - Nina. Nina, vama na službu! - Ona je prvo dete i dali su joj bakino ime — upada starica veselo. A zatim dodaje tiše: -I nalik je na mene! Kad mi je predala ruže, devojčica je podigla pogled i ja sam ugledao njene oči, i to odjednom, kao da ih je dotle krila; bile su mrke, široko srezane, mlade i čedne, ali već sa slabim nagoveštajem dalekih vidika i morske pučine. Segnuo sam rukom u džep, našao novac - ovog puta odmah! - i predao ga devojčici. - Zbogom, Nina! - rekao sam veselo, i već zaustio da joj kažem da bude i ostane lepa, ali onda sam samo muklo ponovio: »Zbogom, Nina!«, obuhvatajući tim recima i baku i unuku. I druge slike iz panorame moga detinjstva iskrsavale su i iskrsavaju i danas preda mnom, manje ili više jasno, ređe ili češće, a uvek neočekivano, i lebde koji trenutak pred mojim očima, ali onaj nemerljivi trenutak iz snova, a zatim iščezavaju, ostavljajući dugo sećanje i dubok trag istinskih doživljaja. To su

Pompea

-257-

ponekad živi ljudi, a ponekad predeli ili stvari. Živa sećanja i teške misli javljale su se u meni kad bi se pojavila slika one stare tvrđave na morskoj obali, isluženog bastiona i odbrambenog topa na njoj. S godinama, on je sav pozeleneo i tom mimikrijom se posve izjednačio sa sivim kamenom i travom svoga ležišta. Sad izgleda kao ogroman tropski gušter koji se pritajio. Eto, sa tim starinskim topom ja ponekad vodim duge razgovore, koji su otpočeli davno, u sarajevskoj panorami. Samo, to nisu više oni dečački razgovori o sanjanim pusto-lovinama - i dramama koje bi mogle biti. Kao starom poz-naniku, ja mu pričam sve ono što sam, u ratu i u miru, kao inženjer i stručnjak, video i osetio i shvatio u dodiru sa to-povima našeg vremena i sa onima koji ih izrađuju, usavršavaju i daju ljudima da ih upotrebe protiv ljudi. A sa njim se može o tom razgovarati kao sa živim bićem. Valjda stoga što, ovako star i napušten, u stvari i nije više top, a ipak, po još svežem sećanju, pamti i zna mnogo štošta o topovima i njihovim nedelima. Ni oni hramovi na Cejlonu nisu potpuno potonuli u zaboravu. Dešava se i sada da me iz sna trgnu isti oni zvuci drvenih duvačkih instrumenata i malih doboša, koji prate molitveno mrmljanje, isprekidano uzdasima, i zaglušuju ljudsku misao u zametku. I masa pobožnih poklonika što gamiže uz kameno stepenište, koje obećava raj, izgleda da je ista ona, iako je od onda jedan naraštaj smenio drugi. Ta reka ljudi koji se nekom mole, čas je jača čas tanja, ali ne mogu da joj sagledam kraja, kao ni stepeništu koje mom kratkom vidu izgleda kao beskonačna traka. Razbuđen tom vrevom i piskom i tom neutešnom slikom, polagano sabirem misli i u noćnoj tišini gradim sebi drugu, dostojniju sliku sveta i ljudskog puta u njemu. A dešava se da iskrsnu i druge, vedrije i utešnije slike kojima me moja panorama daruje i ohrabruje. Vozim se umerenom brzinom kroz ozelenelu aleju pravih i visokih topola, usred Srema. Proletnji vetar nosi njihove bele

Pompea

-258-

pahuljice kao lak i topao sneg, zasipa ceo kraj i stakla na našim kolima. Sve oko nas postaje lako i nestvarno, oslobođeno za trenutak nužde da večito bude i ostane ono što je. Tada se odjednom prosu ispred mene Lisabon, grad na ušću velike reke u beskonačni Okean, onakav kakvog sam ga video nekad u panorami moga detinjskog sveta; sa nečim bujnim, luckastim i ponesenim u arhitekturi palata i crkava, ali sa nečim ljudskim i plemenitim u građi i rasporedu svojih živih i dostojanstvenih naselja. Kamenitom obalom starog pristaništa, pod proletnjim suncem, idu u grupama ribarske žene i devojke, lako odevene i preplanule, sa širokim plitkim korpama na glavi kao egzotičnim šeširima. Nose ulov ribe koju su njihovi očevi, braća i muževi dovezli u crnim barkama. One su u većini mlade i vitke, a teret na glavi, koji svaka od njih pravilno raspoređuje na sve delove svoga tela, nameće im tako pravo i dostojanstveno držanje, da izgledaju kao ciprese i topole u hodu. Oko njih zvučni talasi njihovog smeha i razgovora. Neke su bose, a neke nose plitku drvenu obuću, vrstu nanula koje u živom ritmu njihovog hoda biju o kamene ploče i odjekuju kao vesele kastanjete. Neke su malko izdvojene iz grupe, gledaju pravo preda se, kao da im to pomaže da održe ravnotežu između svoga tela, hoda i tereta na glavi, i pevaju tiho, svaka za sebe. Sav život ljudski, čini mi se, stupa sa njima, život sa svojim plođenjem, rastom i starenjem, lovom, hranom i ljubavlju. Zato i ja ukorak stupam uporedo sa njima. Sve mi se čini da se podmiguju i smeju malo i na moj račun; isto osećanje imao sam, sećam se, nekad kao dečak u panorami i, isto kao onda, malo mi je krivo i nezgodno, ali ja ih ipak ne napuštam, jer mi je lakše podnositi njihov vedri podsmeh, nego se odvojiti od njih. Takvi prizori traju dugo. Traju dugo u meni, ali samo magnovenje jedno u drvoredu kroz koji se vozimo. Tek što sam to pomislio, a već, evo, bledi i nestaje povorka ribarskih žena;

Pompea

-259-

ne zasipaju me više one svojim mekim sjajnim smehom, nego opet aleja svojim belim pahuljicama. Jedna za drugom, topole strelovitom brzinom zbacuju lik lisabonskih ribarki, i postaju opet ono što su - zatalasana lisnata drveta na proletnjem suncu. Poneka od topola još je ribarka; poneka je to samo još do struka, a odatle naviše već je bujna krošnja, oko koje još trepti poslednji ton ribarske pesme na stranom jeziku. Ali već idućeg trena sve su topole preobražene i vraćene u svoj lik. Nigde više Lisabona ni njegovih žena.Oko mene je samo zeleni drvored topola, koje obilno rasipaju svoje pahuljasto, lakokrilo seme, i predaju ga vetru i slučaju. Tako se munjevito javljaju i munjevito nestaju ovakve slike sveta iz moje panorame. Ali javiće se možda opet, ili ove ili neke druge. Ništa tu ne treba pouzdano očekivati, a svemu se može nadati. Takva je ta ljubav koja je u meni planula nekad, dok sam u onoj zatvorenoj i poluosvetljenoj prostoriji gledao slike gradova i predela, a nikad se više nije gasila ni smanjivala, nego je sa mnom zajedno rasla, sazrevala, ne gubeći s godinama snagu ni sjaj. Bila je skupa i teška ta strast, ali ja sam je plaćao radosno i neštedimice, ne više niklenim groševima, nego najboljim delom sebe. Pa ipak, ja sam njen dužnik, i ostaću to doveka, jer slike sveta koje sam video ili naslutio ne mogu biti nikad dovoljno plaćene. One me nose i podižu, i vezuju za život, i dokazuju mi uvek ponovo da lutajući godinama svetom nisam uludo snagu gubio.

Pompea

-260-

OSATIČANI

Osatica. Varoš na uzvisini, ali ta uzvisina sama opkoljena je sa svih strana visokim planinama sa golim, krševitim obroncima. Tako su podjednako u pravu i oni Osatičani koji tvrde da je njihov grad na brežuljku, kao i oni koji kažu da nije, nego da se, naprotiv, nalazi u rupi. Ali ono što je zajedničko svima, bez obzira na sva podeljena mišljenja, to je da svi Osatičani imaju neku urođenu težnju za visinama i da i najskromniji i najneugledniji među njima žele da se ispnu bar za pedalj više od mesta na kom su. Da se ispnu, i da se to vidi i zna. Ko ne može ništa drugo, on bar sanja ili priča o izdizanju. I ta želja za usponom svake vrste i po svaku cenu, za iluzijom visine, ne ostavlja ih nikad, sve do smrti, koja je kraj svih želja i, za Osatičane, neka vrsta poslednjeg i naročitog uspona. Ona prelazi sa starijih na mlađe, od naraštaja na naraštaj. I u tom »osatičkom propinjanju« nema razlike između muslimana i hrišćana, iako se inače dve osatičke vere u malo čemu slažu, čak i žive odvojeno. Hrišćanski deo grada je u krševitom kraju na brežuljku, oko crkve, koja je na najvišoj tački, a muslimanski na padinama toga brežuljka, gde je sve »pod nogu«, gde se zemlja lakše radi i bolje rađa. Dok je bila turska vlast u Bosni, češće i više su se »pro- pinjali« oni iz donjeg dela kasabe. A i moglo im se, jer su bili zaista sultanovi sinovi i sa konja na ovaj svet gledali. Iako je, razume se, i među njima bilo više sirotinje koja je tuđe konje vodila, nego bogataša i kolenovića koji su ih jahali. Pa i kad je nestalo vlasti i popustilo imanje, ostao je glas i ugled i visoko mišljenje o sebi, i stotina priča o svemu tome. Sve se one sa zanosom pričaju i sa slašću slušaju, a dovoljno je ispričati samo jednu od njih pa da se to lako razume, na primer priču o Hasimu Glibi, koji se u poslednjem rusko-turskom ratu pročuo pravim osatičkim podvigom. Kad je turska vlast među muslimanima po Bosni kupila nizam za rat protiv Rusije, branio se svak živ od regrutovanja, kako je

Pompea

-261-

ko bolje mogao i umeo. Što je ko ugledniji i imućniji i veštiji, to se uspešnije i lakše otimao nizamu. Neko je ipak morao da krene, makar po jedan ili dvojica iz svakog naselja, i to su bili obično siromašni mladići, nadničari, bez jačeg roda, veza i ugleda. Služiti rok u carskoj vojsci i obući na sebe zapadnjačku, »tijesnu« uniformu, nije uspon, nego pre pad; zbog toga je iz Osatice krenuo jedan jedini vojnik, Hasim Glibo, neugledno i sitno momče koje nije imalo ničim da se iskupi, nikog ko bi ga zaklonio i odbranio. Ali se i taj jedan jedini Osatičanin proslavio mimo svu carsku vojsku i, bar u osatičkoj priči, popeo više od ostalih. Nije se doduše nikad vratio u svoju kasabu, ostao je negde na nekom etapnom položaju, gde je, umotan u svoje tanko ćebe, umro od opšte iznurenosti i dizenterije, i pokopan u zemlji cmici i negašenom kreču, zajedno sa nekoliko desetina istih takvih bezimenih askera koje je ista bolest ukinula s nogu. Ali u Osatici je nikla priča o njegovoj veličanstvenoj pogibiji; i ta priča nije samo lepša od nelepe stvarnosti, nego će i duže trajati no što bi trajao Hasim da je ostao u kasabi, i mnogo više vredi nego što je on, živ, za kasabalije vredeo. To svako dete zna. Zatvorili se Rusi u neki vrletni grad, poboli svoj barjak navrh tvrđave, pa se pomešao sa oblacima. Gleda ga turska vojska, ali mu ništa ne može. A naš Hasim, gledao i on, gledao, pa nije više mogao da odoli srcu. Zatražio izun od komandanta da se ispne i skine kaurski barjak. Komandant ni da čuje. Govorio mu Hasim ko je i odakle je i uveravao ga da za čoveka iz Osatice, koji se i inače celog veka penje i spušta, nema krša ni strmine uz koje se ne bi mogao popeti. Najposle, komandant ga oterao, zajedno sa njegovom ludo smelom zamisli. Ali Hasim krenuo sam, na svoju ruku. Krenuo u samo svitanje. Smenjuju se dan i noć. Još nije otpočela svakodnevna topovska paljba, ni već uobičajene rovovske borbe, čarke i manevrisanja u podnožju tvrđave. Bos, zasukanih nogavica do kolena i rukava do lakata, samo sa nožem za pojasom, Hasim se peo uz liticu koja nije bila

Pompea

-262-

zaštićena, jer su je Rusi smatrali nepristupnom. U početku nije ga niko video, jer se nije ni pomišljalo da se neko s te strane može uspeti. Najposle, primetile ga obe vojske, i turska i moskovska, ali niko nije pucao. Ne mogu ljudi da se priberu od čuda i iznenađenja. Sve stalo kao skamenjeno i samo gleda uvis. Ide šapat kroz tursku vojsku: »Ama, šta je ono?!« »Pelivan?« Dok će neko; »Hasim iz Osatice!« Jeste Hasim, nije Hasim! Dok oni tako nagađaju, osveste se Moskovi, u neko doba, i stanu da pucaju. Ali Osatičanin sve od kamena do kamena, iz jednog mrtvog ugla u drugi, penje se i penje sve više, ne znaš na što staje, sagledati ga dobro ne možeš. Sad ga vidiš, sad ga ne vidiš. Gledaju vojske šta Hasim radi. Hvataju ga komandiri na durbine i tobdžije na nišan, dok se on tako ne ispe na najviši bedem i ne pokaza na čistini ispod barjaka. A odozdo osula po njemu ruska vojska da puca iz svega što pucati može. Sipa kuršum kao grad, a Hasim već pruža ruke za barjakom. I skinuo bi ga da nije bilo izdaje. Ali onaj Hasimov komandant, murtatin i zavidnik, naredio nekim svojim ljudima pa i oni pucaju. I tako je naš Hasim od turskog kuršuma poginuo, i nije mu bilo suđeno da snese moskovski barjak i da se proslavi i on i njegova Osatiea u Bosni. Tako su Turci Osatičani slavno sahranili na vrh ruske tvrđave Hasima Glibu, koji je umesto njih otišao u nizam i tamo negde jadno zaglavio. A, rekli smo već, nisu se propinjali samo Osatičani Mu- hamedove vere, nego i oni gore što žive na strmeni, okupljeni oko crkve; nisu onoliko koliko bi hteli, ali jesu koliko su ikad mogli. I o njima je ovde govor.

Kad je turski asker napustio Bosnu i došla austrijska uprava, videli su Osatičani da je njihova crkva (»Hram svetago Uspenija v mjestu Osatici«) nedostojno malena, niska, neug

Pompea

-263-

ledna, da nemaju zvona ni zvonare. Kao da su im se odjednom oči otvorile. Postideli su se i pregnuli da stvar izmene i poprave. Prvo su podigli zvonaru što su mogli tvrdu i višu, a zatim su, ne puštajući da se pobožni zanos ohladi, nabavili zvona, čak iz Vršca, i to dva odjednom, malo i veliko. Stajalo je to mnogo novca celu opštinu, ali su se zato i nauživali i naslavili, i naprkosili inovernim komšijama dole u polju. Zvona su dovezena u velikom slavlju, na kolima koja su bila okićena zelenilom, cvećem i trobojnim vrpcama. Sve što je muška, i ono od pedlja, pomagalo je kod podizanja tih zvona. Toliki su pomagali i hteli da budu korisni da je posao jedva svršen; umalo se nesreća nije desila. A kad su zvona najposle obešena, počela je prava orgija metalnih zvukova. Bučalo je veliko, Bogorodičino, cilikalo malo, Mihaila arhangela. I to bez prestanka. Staro i mlado smenjivalo se na zvonari, vešalo se o konopce i propinjalo uz njih, svetlih očiju, utrnulih dlanova, otvorenih usta, pevajući iz punih grudi nešto što se gubilo u jeci zvona. Dva dana je kolo igralo u crkvenoj porti. Zvona nisu prestajala. Izgledalo je da neće ni prestati i da će od sada ljudima vek prolaziti u stalnom tutnju i zvonjavi. Onima dole život je omrznuo slušajući tu mrsku lupu i ludo zvoncanje. To im je bila kao neka osveta za one borije i bubnjeve kojima su oni oduvek za vreme ramazanskog posta, po ceo mesec dana, pre svitanja budili svoje hrišćanske sugrađane iz gornjeg dela grada. Tako je svak proveo svoje. Još nisu bila zvona dokraja ni isplaćena, i zbog skupog njihovog podvoza trajao je spor, a već je počelo sabiranje novca i materijala za proširenje crkve i - dizanje kubeta. Stara, prizemljasta crkvena zgrada sa običnim niskim krovom od pocmele šindre nije više odgovarala potrebama osatičke crkvene opštine ni visokoj predstavi koju je ona imala o svojoj snazi i svom ugledu. To je nekako u istom trenu svima postalo jasno. Kad je jednom izgovorena reč kube, ona više nije izlazila

Pompea

-264-

ljudima iz glave. Istina, nikad niko od njih nije video kube, osim na jednoj ikoni u crkvi, na kojoj je naslikan »Nebeski Jerusalim«, fantastični grad pun nekih čudnih i visokih tornjeva i kupola. Niko nije tačno znao ni zamišljao šta će to i po čemu će to u Osatici biti lepše i bolje kad crkva dobije kube, ali svak je o njemu maštao i govorio, smatrajući da je ono neophodno za dalji život kasabe i sreću budućih naraštaja, gotovo kao i vazduh, hleb i voda. A kad o nečem počne tako da se mašta i govori, to se pre ili posle mora i ostvariti. Ljudi koji su išli trgovačkim poslom po svetu našli su u Novoj Varoši nekog majstora, Ristu Nišliju, koji je popravljao tamošnju crkvu. Pozvali su ga i on je došao u Osaticu, razmotrio stvar i pristao da se primi posla. Odmah je rekao da se crkva ne može mnogo proširiti ako treba na nju da se postavi kube, i da to kube ne može biti visoko ako se želi da bude trajno i za oko prijatno. Osatičani su pristali. Jer, pravo govoreći, nije im u crkvi ni do sada bilo tesno, a glavno je da se ispuni želja i ispne kube, pa koliko je da je. Najposle, sastavljen je približan proračun troškova, sklopljen je ugovor, i odmah otpočeo rad. Posao je svršen tačno prema pogodbi. Osatička crkva dobila je kube. To kube, istina, nije bilo ni oblikom ni veličinom kako su mnogi zamišljali da će biti, nije bilo na sredini crkvene zgrade kao ona kubeta na ikoni »Nebeskog Jerusalima«, nego spreda, iznad samih vrata, usko i šiljasto, a pozadi je ostao običan krov »na dvije vode« kakav je i dosad bio; i to kube nije bilo pokriveno limom ili čak bakrom, kako su neki sanjali, nego sitnom i finom, naročito sečenom sindrom, koju su seljaci dali besplatno, kao svoj prilog hramu, i koja je rađena po majstorovim nacrtima. Nije bilo sve onako kako se očekivalo, ali kube je bilo tu, i Osatičani su bili i suviše poneseni njime, takvim kakvo je, da bi još dugo mislili na ono o kom su nekad maštali. A najposle - tešili su se Osatičani - ko zna da li i druga kubeta u većim gradovima i na čuvenim crkvama odgovaraju svima željama i očekivanjima, i da li iko

Pompea

-265-

na svetu ima kube kakvo želi i zamišlja? Ne može svak imati kube kao što su ona naslikana na ikoni »Nebeskog Jerusalima«. Uostalom, ko zna kako i ta izgledaju u stvarnosti, jer ikona je jedno a stvarnost drugo. Glavno je da se njihova crkva uzdigla i klisila koliko god je mogla uvis, da se više ne pripija uza zemlju i ne pravi manja nego što je, i - da sve to lepo vide oni odozdo, iz donjeg dela grada. Bilo je dosta razgovora o krstu koji treba da bude postavljen navrh kubeta. Majstor Nišlija predlagao je da krst bude drven i samo pokovan limom; toga mišljenja bili su i neki opštinari, ali je velika većina građana smatrala da na njihovoj crkvi može biti samo pozlaćen krst, ili nikakav. Kako nisu imali dovoljno novca, postavljen je privremeno običan drven krst, a Osatičani su pregnuli da sakupe potrebnu sumu. Sakupljali su po selima, išli čak do Sarajeva u prošnju, vršili pritisak na imućnije ljude, menjali testamente nekim staricama. Najposle, krst je poručen kod jedne firme u Novom Sadu, na otplatu, i stigao je u najbolje doba godine. Sa krstom je firma poslala i majstora koji će krst podići i utvrditi. To je bilo veliko vreme za gornju Osaticu. Pozlaćen krst koji treba utvrditi na visini, stranac majstor, uzbudljive pripreme za opasno penjanje. Sve predmeti za beskrajne, žive razgovore i za velika maštanja, koja Osatica toliko voli. Sam majstor, zvao se Jakov Bodnar, nije svojim izgledom i držanjem odgovarao predstavi koju su ovdašnji ljudi imali o toj vrsti veštaka. Suviše im je bio sitan, neugledan i jednostavan, nedovoljno rečit i svečan za visoki posao koji radi. Odseo je u kući Lekse limara. Aleksa Jovanović, zvani Lekso, jedini je majstor toga zanata u kasabi. Stamen i plav momak sa nekim svetlim, zrakastim očima koje menjaju boju i trepere. Išao je u Višegrad i tamo izučio zanat kod austrijskog majstora, o kom je mnogo pričao. Za četiri godine nije se taj majstor jednom nasme- jao, ali nije ni Leksu ošamario. Takav je bio. Kad je dobio »kalfensko pismo«, Lekso se vratio u Osaticu i pod

Pompea

-266-

majstorovim imenom otvorio radnju, u kojoj je radio manje limarske poslove. Kad je stekao pravo, preneo je dućan na svoje ime, pošto je prvo odslužio vojsku. Dobro je radio, za skromne osatičke potrebe, i prilično zarađivao. Pio je koliko i ostali, i u piću se ponašao kao svaki Osatičanin. Prešao je dvadeset i petu godinu, a još se nije oženio. Živeo je sa ocem i majkom. To je bilo jedino o čemu se odvajao od svojih meštana. Lekso, koji se stalno nalazio uz novosadskog majstora i pomagao mu u svemu, bio je neka vrsta veze između njega i Ijubopitljivih građana. On im je pričao o tom čoveku sve što je mogao da sazna. Četrdeset i šest mu je godina, ima ćerku učiteljicu i već unuče. Niti pije rakiju niti puši duvan. Nije mnogo rečit ni preterano ćutljiv. A radi - to se čudo videlo nije! Nigde ne staje, nikad ne miruje, mrav mu ravan nije. A građani, koji su hteli sve da znaju, jednako su i dalje zapitkivali o stranom majstoru. Da li je snažan i vest koliko treba? Da li je baš od tih što krstove postavljaju? Jede li kr- metinu? Da nije neka druga vera? Za to vreme majstor je mimo i neupadljivo vršio sve pripreme za podizanje krsta. Po njegovom nacrtu načinjene su od dobra a laka drveta nekolike merdevine razne debljine i dužine, pobijeni su klinovi u krov kubeta i postavljene lestvice od konopca; oko vrha je sklopljena i utvrđena skela od kratkih i čvrstih dasaka, po njoj se kretao majstor i odozgo dovikivao naredbe kao hodža sa munare. Lekso mu je pomagao u svemu i viđao se svuda. Pored toga, poučeni su i raspoređeni pomoćni radnici. Crkvena porta je bila zatvorena, tako je tražio majstor, ali svet se stalno iskupljao i gledao spolja šta se radi: deca nisu silazila sa ograde. Svi su, pomalo razočarani, gledali te jednolične, sitne radove bez vidljiva cilja, u stalnom iščekivanju onog što je glavno: kad će »zlatan« krst zasjati nad Osaticom. I jednog dana je Bodnar, uz Leksinu pomoć, zaista postavio krst navrh kubeta, zalemio ga i gvozdenim prečagama utvrdio pri dnu, a sa strane vezao čvrstom a tankom, gotovo nevidljivom

Pompea

-267-

čeličnom žicom. Sve je to izvršeno brže i na izgled lakše nego što su ljudi u kasabi očekivali, tako da im se činilo kao da su u nečem prevareni i kao da im je na neki mađioničarski način ukraden onaj glavni i najuzbudljiviji trenutak: kad je krst prvi put zablistao nad Osaticom. Sad je već bilo dockan. Krst je blistao sa svakim zrakom sunca i svačijem oku, kao da je to najobičnija stvar i kao da je oduvek bio tu. I majstor se spremao na odlazak; Lekso se nije odvajao od njega; a kad je krenuo, ispratio ga je do Dobre Vode, na sat hoda od kasabe, dokle Osatičani prate svoje najbliže kad odlaze u svet. Stojeći pored česme, bogate vodom, koja je u četiri teška, kao srebrna mlaza padala u dugačko korito, Lekso je gledao za kolima u kojima je odlazio Bodnar. To je bio pravi majstor, čovek od posla, koji bi svoj zadatak jednako radio u mračnom podrumu kao i na vrhu crkvenog kubeta, bez zle pomisli i prevare, bez potištenosti i bez sujete. To je protivno od osatičkog propinjanja i želje za vidnim i visokim mestom. Trepćeći modrim zrakastim očima, Lekso je pratio kola koja su odmicala sa majstorom. Još mu je izgledao jasan njegov nauk bez reči o tome šta je to poslenik i majstor. Biti majstor, znači umeti odvojiti za vreme rada svoj posao od svega ostalog, znati tačno, i jedino pred očima imati: šta treba uraditi i kako to uraditi; ne obazirati se ni na što što nema sa tim veze; ne brinuti se za uspeh, ne pomišljati na neuspeh; ničega se ne plašiti, a ništa ne ostavljati slučaju; uvek biti sav pri onom delu posla koji u tom trenutku obrađuješ. Ako tako radiš, sve oko tebe radi s tobom i sve ti pomaže, svaka alatka ti je prijatelj, svaka promena putokaz, a materijal pod rukom poslušan; sve ide bez greške i zastoja, ili, bolje rečeno; svaka se greška popravlja i svaki zastoj nadoknađuje. Tada svoj posao mora da napreduje, i što dalje, sve bolje: uz put jača i biva lepši, jer raste iz sebe kao biljka iz semena koje je probrano, dobro posejano, i za koje je sve predviđeno.

Pompea

-268-

Biti radnik i majstor, čovek od posla! Ničeg boljeg ni pouzdanijeg u ovom životu, u kom mnogo dobra nema, a pouzdano nije ništa. Sve mu je to bilo bez reči jasno i sve jasnije sa svakim danom koji je provodio pored Bodnara u radu. Jasno mu je bilo i nezaboravno izgledalo sve to još i sada, dok je stajao kraj česme, ali čim se okrenuo i zaputio pešice u kasabu na bregu, osetio je da se sve to u njemu magli i muti. I sa svakim korakom napuštalo ga je ponešto od majstorovog nemog nauka. Zastao bi za trenutak i okrenuo se, ali bi u daljini video samo tamni masiv hrastove šume u koji je uvirao beli drum na kom su nestala kola s majstorom. Zbunjen i prazan, stigao je Lekso u kasabu, nad kojom je na jutarnjem suncu sijao krst sa kubeta. On je gledao taj krst i, kao da ga gleda nekim novim očima, prvi put je pomislio: ja sam ga podigao! Jeste, stajao sam pored njega, gore na vrhu kubeta, dodirivao ga rukom, učestvovao u brizi i naporu, sve dok nije utvrđen i osiguran na mestu na kom je sada. Ja! - Tu se javi i misao na majstora, ali sada je ona bila, začudo, slaba i gubila se u daljini, kao tačka koja biva sve manja. Idući tako čaršijom, jednako je gledao čas gore u krst, čas u prolaznike na ulici. Niko nije glave dizao. Svi su išli za svojim poslovima ili lunjali dokono, kao da nad njima nema ni krsta ni kubeta. Vratio se u radnju, koja mu se sada činila prazna i pusta, počeo da radi, ali nije izdržao dugo. Digao se i stao na dućanski prag, naslonivši se na dovratnik. Ispred njega je i dalje prolazio svet, uz čaršiju i niz čaršiju, a on je ispod oka posmatrao izraze lica i hvatao svačiji pogled. Bilo je jasno da su ljudi, posle nekoliko dana iščuđavanja i divljenja, zaboravili i krst na crkvi i one koji su ga podigli. To ga je iznenadilo, pa zabolelo, pa ogorčilo. Tek sada ga je ispunila živa i puna svest o svom podvigu. Nema nijednog od ovih, mislio je uvređeno i ljutito, kome ja nisam sagledao teme, i to sa visoka i opasna mesta, a sada

Pompea

-269-

prolaze mimo mene kao mimo tursko groblje, praveći se da ne znaju ili da su zaboravili, kao da se takva stvar može lako zaboraviti. Ko od njih zna kako sve ovo što se zove Osatica izgleda kad se posmatra odozgo? Niko. Bilo nas je do jutros dvojica, Bodnar i ja. A sad sam samo ja. U celoj varoši jedini. Idući kući na ručak, on je toga dana prošao kroz čaršiju sredinom ulice, držeći ruke podalje od trupa, raskopčana pr-sluka na isturenim grudima. Šibao je pogledom oko sebe i u tuđem pogledu tražio pravo značenje svoga podviga, ali ga nije nalazio. Ništa. Tvrda ravnodušnost ili neka lična briga koja se ne izdiže iznad kućnog slemena. Uveče, u mehani, ljudi pričaju što jeste i što nije, što može biti i što ne može, samo o krstu niko ni reči. Tako i sutra i preksutra. Lekso je sedeo ćutljiv i namrgođen, ali niko nije primećivao njegovo mrgodno ćutanje. Gušeći u sebi bes i zlovolju, on se pitao da li je mogućno da se za nekoliko dana zaboravilo ono o čemu se godinama snevalo i mesecima govorilo. Zar su ovi ljudi koji su mogli da ga vide kako, pomažući Bodnaru, stoji na skeli ispod samog krsta, visoko iznad njih, izgubih pamćenje i nemaju ništa da mu kažu i ničim pokažu da je on izveo izuzetan podvig i veliko delo? Savlađujući gnev, pokušao je da sam zapodene govor o postavljanju krsta, o novosadskom majstoru, o velikom poslu koji je svršen. Ne pominjući sebe ni svoj slučaj, pričao je, kao uzgled, kako u svetu cene slične podvige. On zna da su novine pisale - bečke novine! - o ljudima koji su se peli na tornjeve, i sliku su donosile, i čoveka i tornja. Video je to kao šegrt u Višegradu kod svog majstora. Tako je to u drugom svetu, tamo. (Istina, Lekso nije pominjao kakvi su bili ti tornjevi u poređenju sa ovim osatičkim, ni kakva su bila ta penjanja, ni kolika. Ali svakom je njegova visina najviša. I kad to pijanstvo, pijanstvo visine, zavrti čoveku mozak, onda nema mere ni razlike. Nema viših i nižih tornjeva. Sve su vrtoglavice jednake.) Ljudi su ga slušali ravnodušno i skretali govor na drugo. A kad uhvati nekog od teških pijanica, plati mu polić rakije i počne

Pompea

-270-

izdaleka da ga ispituje o podizanju krsta, čovek trepće očima i jedva se priseća. - Krst?... Podignut, pa šta? I pijanac počinje da priča neki svoj podvig, izmišljen i neverovatan, prema kom dizanje krsta na crkvi nije ništa; priča dugo i zaneseno, a pri tom gleda u rakiju pred sobom kao da čita iz njenih preliva opalne boje. Tako Lekso sada sluša tuđu laž, a guta svoju istinu, kao da je lažov njemu platio rakiju, a ne on lažovu. Sluša i razmišlja. Eto, takvi su ovi njegovi Osatičani! Vole da se veličaju i uzdižu na visoko, a kad to ne mogu, onda gledaju da bar drugog, koji se izdigao, spuste na niže, do sebe ili malo ispod sebe. Ogorčen i tup, odlazi kući sa željom da se što pre pokrije po glavi, zaboravi i sam sve o sebi, i zaspi tvrdo i duboko, bez sećanja i snova. Ali sad se dešava, što dosad nikad nije, da se usred noći probudi odjednom, a pred njim cela i živa misao od koje je hteo da se spase snom. Izgleda zaista da niko ne smatra da je on taj koji je krst postavio. Rasanjen i potpuno svestan, on se u mraku sad i sam pita da li se zaista to on peo na kube i učestvovao u postavljanju krsta. (Na majstora više i ne misli.) Jeste, dabome da jeste, i to u po bela dana, naočigled celog sveta. Tako odgovara sam sebi, a neka jeza ga prolazi svega zbog toga što ovako u noći mora sebi da postavlja takva pitanja i da sam odgovara na njih. I odmah nailaze nova pitanja. Jeste, izveo je podvig, ali kako je onda mogućno da mu to niko ne priznaje, nijednom rečju, nijednim pogledom, i da se takvo delo tako brzo zaboravlja? Još može biti i to da ga smatraju hvalisavcem i da za njim, umesto slave i priznanja, ide glas lažljiva čoveka. Osatica je ovo. Zariče se u tami da će sutra, čim svane dan, prvom čoveku u čaršiji postaviti jasno i otvoreno pitanje šta misli o njemu i njegovom delu. Ali sutradan vidi da nije mogućno izvesti tu odluku koja je u noći izgledala laka i jednostavna. Dođe nekom čoveku na dućan, i sedne, i počne već: da je došao kao dobrom

Pompea

-271-

prijatelju, da ga zapita nešto, u stvari do koje mu je mnogo stalo... i onda odjednom ustukne kao da se našao pred ponorom, uplaši se i svoje odluke i svog pitanja i odgovora koji bi mogao dobiti, i toga čoveka koga hoće da pita. I tada, zamuckujući, uvijajući - skrene razgovor, izmisli nešto drugo, beznačajno, zbog čega je tobože došao da pita. Posle nekoliko takvih slučajeva, on se više i ne usuđuje da otpočne govor o svom pitanju. Samo, koga god sretne, on pomisli: evo, ovoga bih mogao upitati! Ali sa tom pomisli i mine mimo njega. Celo leto prošlo je Leksi u tom smešnom i nerazumljivom a ipak stvarnom mučenju. A to leto se, još pre nego je sasvim dozrelo, naglo prelomilo i počelo da pretvara u kišovitu ranu jesen. Ni za kog i ni za što ovakvo vreme nije dobro; ni za radove ni za raspoloženje kod ljudi. A Osatičani zavise mnogo od vremena i raspoloženja. Svi sad piju više nego obično i sabijaju se pre vremena u mehanu, koja je inače zimsko utočište. Svi se žale na vlagu i jugovinu i na tu jesen koja otima dane letu. - Rano počela... - kaže neko. - Ništa što je rano počela, nego što je nekakva... - Jeste, baš je nekakva... nekakva... Tako su svi ogovarali jesen, koja je pritisla kraj leta; niko nije umeo da kaže kakva je, ali svaki je znao dobro šta misli kad kaže »nekakva«. I zaista, nekako ništa nije valjalo u Osatici u danima toga kasnog leta i prerane jeseni. Nešto zlovoljno i teško uvuklo se s vlažnim jugozapadnim vetrom među brda, leglo na kuće i bašte i sokake, i ne skida se sa njih. Takve jedne noći - jesen je već bila odmakla i nastavljeni prvi kazani sa rakijom - zasedeli se neki sitni službenici i mladi majstori u krčmi. Seli su bez zle namere; naprotiv, svi kao jedan sa tvrdom odlukom da posle trećeg čokanja idu svojim kućama na večeru. Ali, kao što biva ponekad, stvar se neočekivano okrenula tako da nisu videli kuće ni večere, nego su uz meze i

Pompea

-272-

piće zagazili duboko u noć. Svađali su se i mirili i ljubili, vikali i pevali, hvalili se i junačili. Vreme je takvo da je čoveku i bez pića mutno u glavi. A oni su od sumraka počeli da piju rakiju prvicu, koja pijanom čoveku udara ne u noge, nego u glavu, oduzima mu razum a daje veliku snagu i rečitost, pa nema toga što tada ne bi bio sposoban da kaže i učini. Sedeli su i pevali i prepirali se o stvarima koje treznom čoveku ne mogu ni na pamet pasti. Među njima je te večeri bio i učitelj Petar Stanković, zvani »Batak«, visok, plećat i malo razrok čovek tridesetih godina, neumoljivo podrugljiv, šaljivčina bez osmejka. On je bio učitelj u jednom selu svega desetak kilometara udaljenom od kasabe, tako da je bio više u Osatici nego u svom mestu službovanja. Lekso je, kao i uvek, navodio razgovor na svoj podvig, ali niko nije hteo da taj razgovor prihvati. Najposle, on ga je sam pomenuo. Tada ga je Petar Batak rasejano-prezrivo i malo sa strane pogledao svojim krupnim šašiokastim očima. Kakvo kube? Kakav krst? Kada? - i okrenuo mu leđa. Lekso je stajao nepomičan, zaprepašćen tolikom drskošću i, gledajući toga lošeg učitelja koji ispija poliće i češlja karte po mehanama, pitao se: kako je mogućno da takvi ljudi koji sami ne preduzimaju nikad ništa imaju tako moćnu, strašnu sposobnost da poriču sve što preduzmu i urade drugi, bolji i sposobniji od njih? A zatim se trgao iz misli, skočio besno pred učitelja i uhvatio ga za kaput na grudima. - »Kakvo kube«? Jesi li čuo ti bar za Bodnara, majstora? - Pa šta? - kaže Batak hladno, uzgred. - Šta imaš ti sa njim? - Kako? Šta imam, šta imam? Imam to da sam stajao pored njega, navrh kubeta, i pomagao mu dok god nismo utvrdili krst. Pedalj ispod njega nisam bio, a posljednji sam sišao. Tako viče Lekso kao da hoće da ubedi celu Osaticu, koja ćuti i pravi se nevešta, a vičući širi ruke koliko god može da bi pokazao visinu na kojoj je bio i prostranstvo vidika koji je sa nje sagledao.

Pompea

-273-

Batak odmahuje rukom sa visine svoga prezira, koja je iznad svih tornjeva i visina. - Nisi se ti, burazere, nikad ni na što ispeo, koliko ni djed na babu. - Ko? Kako? Ja nisam, ja nisam? - zamuckuje Lekso od besa i čuđenja, prelazi pogledom preko lica oko sebe, koja se pakosno stežu ili podrugljivo smeškaju. - Ljudi, ljudi! Ja se nisam popeo?! Viče to kao da ga na mehove deru, očajan što laž može biti tako drska i govoriti tako ubedljivo, i što među ovolikim ljudima nema nigde razuma ni poštenja, ni svedoka da potvrdi očiglednu i svima poznatu istinu. A onda ućuta. Stojeći oborene glave, oseća prosto kako se smanjuje. Ne samo da se nikad nije ispeo više od njih nego ni do članka im nije, dok stoji tako pred tim svirepim učiteljem kao zbunjeno đače. A ljudi oko njega počinju da govore o drugom, da pevaju, dok on stoji mrk, zaprepašćen, opuštenih ruku i užarena pogleda. Stoji tako jedno vreme, pa onda odjednom opet raširi ruke. - Ja se nisam uspeo? Viče i maše rukama kao davljenik. - Možebit, u snu, - odgovara mimo Batak, a graja i pes- ma pokrivaju njihove glasove potpuno. Niko ne okreće glavu na očajnog limara, ali čim nastupi samo tren tišine, on skače prema učitelju. - Jesam, jesam! I opet ću se popeti, sutra, večeras, ako treba. Da se kladimo u što god hoćete! Tako je prošla kratka septembarska noć koja je ljudima u piću izgledala još kraća. U tom dimu i tmuloj svetlosti lampe što je visila sa tavanice osetio se u jednom trenutku nov nemir, ona pijancima poznata bolna slutnja da je vrhunac pređen, da se noć bliži kraju i približava jutro sa trežnjenjem i mamurlukom, kad će svakom zanosu i čaroliji biti kraj i kad će se svi oni morati, kao priviđenja, razići i povući. Upravo tada je oživela ponovo prepirka između Lekse i cinički hladnog i

Pompea

-274-

nepokolebljivog učitelja. Lekso je i ranije, od samog početka noćašnje prepirke, predlagao da ponovo izvede pred svima njima svoj podvig. Na to se ranije niko nije osvrtao, a učitelj je samo odmahivao svojom velikom bledom rukom. Ali sada, kad je odmakla noć i preovladalo piće, to nisu bili isti ljudi koji su sinoć posedali za ove stolove. Sad više ništa nije izgledalo ni nemogućno ni besmisleno. Učitelj i Lekso opkladili su se u pet forinti. I ti novi ljudi, nošeni alkoholom naročite vrste, digli su se, kao po dogovoru, da idu i traže konopce, merdevine i ostalo što je potrebno za penjanje. Sve su to radili kao najprirodniju i najrazumljiviju stvar na svetu. I sve se našlo, kao čudom. Poslednji petli su se nadvikivali i dan je počinjao da se deli od noći kad su došli do crkve. Tu je Lekso nameštao svoje merdevine i razmrsivao lestvice od konopca. Pijani ljudi su mu pomagali i odmagali, ali njega je pored svega pijanstva nosila neka nova snaga i upućivala njegov rad pravo ka cilju. Nije čuo ni video ništa od onog što se oko njega govori i čini, nije pravo znao ni ko je ni šta je ni gde je, i da ga je ko zovnuo po imenu, on bi se začuđen zaustavio i, možda, pao kao mesečar, ali je svoj posao izvodio mimo i pažljivo, sav utonuo u njega. Koristeći se gvozdenim kvakama i prečagama koje su pri prvom penjanju bile pobijene u krov kubeta, Lekso se ispeo brzo i sigurno. Lakše i brže nego ono prvi put, kad se penjao trezan, sa treznim majstorom Bodnarom. Još nije mesec izbledeo na jednom kraju neba, a na drugom između tamnih planina i surih tankih oblaka - probija se žuta hladna svetlost, prethodnica sunca, nadire kao bleda klica iz mrke opne. A između njih - Lekso, prav i visok, levom rukom se drži za krst, a desnu digao uvis i maše, maše, ne onima dole, na koje je, izgleda, i zaboravio, nego suncu i mesecu, levo i desno od sebe, predelima i prostranstvima i svemu onom što on sa svoje visine vidi, a što oni koji ga odozdo posmatraju neće nikad videti, bar ne tako i ne sa te tačke.

Pompea

-275-

I sišao je Lekso i sklonio sve tragove svog podviga, da bolje ne bi ni najsavesniji, najtrezniji majstor. Neki iz njegovog društva počeli su još pre toga da se razilaze; razgonilo ih je sve jače razdanjivanje, a ni stvar zbog koje su došli nije više imala za njih značenja ni važnosti, jer pijani ljudi napuštaju brzo i lako svoje zabave kao deca igračke. Ispavali su se pijanci i otreznili, i osatički dani su krenuli svojim tokom i ljudi za svojim poslovima. Ne pije se svake noći do zore i ne izvode besmisleni podvizi posle svakog pića i sedenja u mehani. Lekso se oslobodio svoje čudne misli i sumnje, ne peče ga više mučno pitanje da li mu ljudi priznaju njegov uspon, ne misli uopšte na to, čak ni dobivenu opkladu ne traži.I svi ostali ćute. Sva je prilika da će ceo događaj biti zaboravljen negde između dana i noći, gde stvari i jesu i nisu, već prema tome kako ko hoće i ume da gleda i vidi, i gde i ostaju zauvek nepoznate, bez objašnjenja, bez nekih društvenih posledica. I ranije se to dešavalo. Bivalo je da zagrejani ljudi krenu u potragu za podvigom i ne miruju dok ga ne nađu. I to obično pred zoru, kad pijancima izgleda da po svaku cenu valja učiniti nešto izuzetno, uspeti se nekud ili oboriti nešto kad u kasabi sve spava, kad se čini da nema vlasti ni zakona ni prepreke za noćne ludosti. Tada se dešavalo da sa baždarske barake na pijacu poskidaju sav crep, odnesu ga pred opštinsku zgradu i tu pažljivo slože na gomilu. Dešavalo se da iskopaju mlade boriće koji su tek prošle godine posađeni ispred Konaka, i da ih presade pred mehanu na drugom kraju varoši. I pošto su izveli posao kao najbolji baštovani, utabali zemlju, zalili vodom presađena drveta, povedu kolo oko njih. A sutradan, razume se, predstojnik kažnjava sve redom globom i zatvorom, nagoni ih da vade boriće i da ih, pod nadzorom policije, ponovo presađuju pred Konak. Bivalo je i gorih ludosti, pa su prećutane i zaboravljene. I sada je izgledalo da će sa ovim Leksinim penjanjem za opkladu biti

Pompea

-276-

isto i da neće izazvati neko mešanje vlasti. Istina, kroz kasabu je prošlo govorkanje da su se pijani ljudi te noći vrzli oko crkve, ali je brzo i umuklo. Sve se odigralo noću, dok varošica spava. Jedini svedok bio je Mile govedar, koji ustaje pre svega sveta, i koji je upravo u tom trenutku tuda prolazio. Ali kakav je svedok taj božji čovek bez kuće i porodice, suludi i dobroćudni, krivonogi patuljak što govori samo u stihovima i sentencijama? A učesnici sami, kad su se otreznili i pribrali, nisu imali razloga ni računa da stvar prepričavaju i priču dalje šire. Naprotiv. Zbog svega toga izgledalo je da će zaista sve ostati nezapaženo i prećutano. I bilo bi tako da nije bila u pitanju crkva. Prošlo je mesec dana od te noći, koju su i Lekso i njegovo društvo počeli da zaboravljaju, kad se odjednom javila najviša crkvena vlast iz Sarajeva. Izveštena o teškoj i bogohulnoj povredi crkvene svetinje. Mitropolija je oštro prebacivala popu Stojanu što to sam nije prijavio, tražila od njega hitno izjašnjenje, preteći teškim kaznama i globama, i crkvenim i svetovnim, ne samo onima koji su istup počinili nego i celoj crkvenoj opštini, ne izuzimajući ni paroha. Da bi se ta stvar bolje razumela, treba znati ovo.

Mitropolit je mrzeo osatičkog paroha onom kaluđerskom mržnjom koja je odavno postala poslovična. Tu mržnju pop Stojan je nasledio zajedno sa parohijom. Njegov otac, pop Arso, čovek sitan i okoščat, poznat po svojim zavadama i parnicama sa celim svetom, imao je dugotrajan spor sa mitropolitom. Taj spor, u kom je osatički paroh dobro zagorčao život svom crkvenom glavaru, prekinula je pop-Arsina smrt; prekinula je spor, ali nije mitropolitovu mržnju. Prerano ostareli mitropolit bio je ne samo usedelički svad- Ijiv i sitničav nego istinski zao i osvetoljubiv čovek, u kome su s godinama usahle i opale sve sposobnosti osim sposobnosti da mrzi. On je pred unutarnjim pogledom, u sebi, stalno nosio mapu svoje mitropolite, a na toj mapi bile su ognjenim krugom označene one parohije u kojima je sedeo paroh sa kojim je

Pompea

-277-

mitropolit u zavadi i koga treba mrzeti i progoniti, uvek, svima sredstvima i svakim povodom. Te jarko osvetljene tačke stalno su mu treptale pred očima, pa i za vreme službe u crkvi, čak i u snu. Na toj mapi je i Osatica, zabačeno mesto u planinama istočne Bosne, bila označena takvim vatrenim krugom. Samo što je posle pop-Arsine smrti mitropolit preneo svoju mržnju na njegovog sina, koji je bio sušta protivnost očeva, dobroćudan, mek i popustljiv čovek. Ali mitropolit, koji se zakleo da ni grob pop-Arsin neće ostaviti na miru, video je u popu Stojanu vazda i jedino njegovog oca i gonio ga gde god je i kad god je mogao svojom mržnjom, koju su godine mogle samo da raspire i zatruju. Mitropolit je stajao vrlo dobro sa državnim vlastima; pored toga, imao je u svim gradovima, a naročito u onim označenim ognjenim krugom, svoje poverljive ljude, dostavljače, koje je uvek birao među parohovim neprijateljima i zavidnicima. Priča o pijanim ljudima koji su se posle terevenke, za opkladu, peli na crkvu i dirali krst, pronela se od mesta do mesta i brzo doprla mitropolitu do ušiju. On je odmah poveo postupak protiv osatičke crkvene opštine i njenog paroha, jedan od onih na zakonu zasnovanih a nemilosrdnih postupaka u kojima se crkvenim kanonima i hartijom i mastilom često ubija ljudima ugled i truje život. Paroh se branio. Neki pijanci su se »dotične noći« vrzli oko crkve, a to nije ništa novo u Osatici, naročito u jesen, kad prispe rakija, jer su ovdašnji ljudi takvi, svojeglavi i pusti, da od njih možeš svašta očekivati. Ali nije tačno da se iko peo na crkveni krov i da je nedavno osveštani krst na kubetu bio »oskrnavljen i obesvećen«, jer pijanci se i kad po zemlji idu jedva drže na nogama, a to da se neko od njih u takvom stanju mogao popeti na kube, to ne može niko razuman verovati. Uostalom, sve se odigralo noću, bez trezna svedoka, a sami pijanci ne sećaju se ničega. Sve su to samo osatičke priče i zadirkivanja u piću ili mamurluku. U tim pričama penju se oni i na oblake, ali to nikad niko ne prima kao stvarnost i istinu. Stoga ne treba ni tu dostavu uzeti u obzir, nego je odbiti kao

Pompea

-278-

neosnovanu, smešnu i zlonamemu klevetu, koju je neko hteo da baci na ovu crkvenu opštinu. Mitropolija je bila neumoljiva i ostajala pri svojoj optužbi i svojim zahtevima. Pre svega, ona je prebacivala popu Stojanu što su mu parohijani takvi, pijanice i bezbožnici, da im ništa nije sveto. A zatim je, sve zvanično i bezlično, tražila da se krst skine sa kubeta, osveti pred crkvom i zatim ponovo stavi na svoje mesto. Ako se to ne izvrši, mitropolit će udariti prokletstvo na crkvenu opštinu, tako da se u toj crkvi neće moći liturgija čitati ni krštavati ni venčavati. I pop i građani našli su se u teškom položaju. Skidati krst sa kubeta, ponovo ga osveštati i izdizati, to bi bio ogroman trošak i još veća bruka, a živeti kraj crkve a bez crkve, i to nije mogućno. Što je najglavnije, ni pop Stojan ni iko živi u Osatici ne bi nizašta na svetu priznao grešku i popustio pred mitropolitom. To je bio jedan od onih suludih i nerešljivih bosanskih sporova kojima samo vreme može da donese neko rešenje. Prepiska je trajala dugo. U spor se umešala i građanska vlast. Sam mitropolit je to tražio. Kotarski predstojnik dobio je nalog da izvidi stvar i da podnese izveštaj. Predstojniku Đuri Pavlasu nije ovo prvina da izviđa neki od osatičkih teško shvatljivih skokova i ispada. Posle austrijske okupacije, kad su vojne vlasti predale upravu civilnim, Osatica je bila »kotarska ispostava«, a za upravitelja te ispostave došao je mlad i bezbrk Austrijanac, rodom iz Koruške, koji se ponašao kao da je u najzabačenijoj koloniji. Aristokrat i osobenjak, nošen nepokolebljivom samosvešću svoje klase, pun dobrih namera i zamršenih planova, on je hteo da uredi i usreći svoje malo upravno područje nezavisno od ostale zemlje i bez obzira na prilike koje je zatekao. Sa narodom se sporazumevao preko tumača. Između njega i građanstva iskrsavali su jedan za drugim tragikomični nesporazumi i sukobi. Kad je, najposle, bio povučen u Sarajevo, on je otišao u čvrstom uverenju da su svi Osatičani histerici i manijaci, surovi i neblagodarni divljaci, a u Osatici je ostalo opšte i ustaljeno

Pompea

-279-

mišljenje da je njihovim gradom dve pune godine upravljao lud, potpuno lud i neuračunljiv čovek. Tada je Osatica podignuta na rang kotara i za kotarskog predstojnika postavljen Đuro Pavlas, Ličanin. To je bio drukčiji čovek. Imao je veliku porodicu sa četvoro dece, sve muške. Jednostavan i razuman, uzdržljiv i odmeren, vredan i zauzimljiv, dobar upravnik koliko god je to bilo mogućno u granicama prestarelog i u svojoj osnovi neljudskog režima kome služi. Visoka i mrka ljudina piskutlji- va glasa, velikih sivih očiju, ošišan uvek kratko, on je malo govorio, smejao se retko, a i tada bi zakrenuo glavu u stranu, kao da krije osmejak. Tvrd i krut starešina graničarskog tipa, ali čovečan po prirodi, a po svom poreklu dovoljno blizak našem svetu, on već osmu godinu upravlja ovim srezom. Navikao on na Osatičane, a i oni na njega. Samo sa jednom stvari ne može ovaj trezveni i suvoparni čovek nikako da se pomiri i iziđe na kraj. Smeta mu i stalno ga zbunjuje i ljuti ono što on naziva »osatička fantazija«. Mnogo piju, i u piću su na sve spremni i za svašta sposobni, ali, što je najgore, i kad ne piju, nisu potpuno trezni. Oni, tako mu se čini, ne vide, ne mogu i neće da vide razliku između reči i dela, između onog što svaka stvar jeste i onog što bi, po njihovom mišljenju, morala da bude. U najobičnijim i najjasnijim poslovima oni često i neočekivano odjednom iskaču iz koloseka, propinju se nekud nerazumno i uzaludno, i odmah zatim padaju, sa brukom i štetom po sebe i po druge. I u tom ne možeš nikad biti potpuno siguran ni dovoljno obazriv ni kod najtrezvenijeg Osatičanina. To predstojnika često dovodi do besa i hladnog očajanja. Upravo mu se učini da im je, najposle, pohvatao sve i najfinije konce i da je sagledao njihove skrivene i njima samim nepoznate pobude i shvatio zamršenu logiku njihovih postupaka, koja sa običnom logikom nema mnogo veze, a onda odjednom oni učine nešto što ga ponovo i zadugo dovede u zabunu i obeshrabri. U razgovorima sa starešinom Poreske uprave Lađevićem,

Pompea

-280-

svojim kumom i prijateljem, on često raspravlja o tome. - Da, da, nikad kod ovog sveta nije dvaput dva jednako četiri - kaže poreznik sa uzdahom iz koga progovara iskustvo. - Nikad - odgovara predstojnik - ali nije ni to najveće zlo, nego to što niko ne zna koliko je, kad već nije četiri. I zatim dolazi dugo i podrobno razlaganje pojedinih postupaka ili shvatanja ovog osatičkog naroda u svakodnevnom životu i u dodiru sa vlastima. Slučaj sa Leksom limarom bio je za predstojnika naročito težak. Naravno da je on već sutradan saznao za tešku pijanku i za noćne šetnje oko crkve. Do njega je doprla, kao neverovatna nagovest, i priča o nekom penjanju za opkladu. Ali, kako su otrežnjeni učesnici o svemu ćutali, a pop Stojan se nije živ javljao, to je i predstojnik smatrao da je najbolje da se i on pravi nevešt i da se cela stvar preda zaboravu, koji prekriva tolike druge male i velike osatičke bruke. Iskustvo ga je naučilo da upravna vlast treba da je budna i savesna, ali ne preterano revnosna. Pametna upravna vlast, smatrao je on, treba da ima oba oka u glavi, dva dobra i uvek otvorena oka, ali isto tako treba da ume i to; da za trenutak zažmuri na jedno oko i da se pravi da ne zna za ono što je videla. Razume se, to treba da čini samo izuzetno i samo ponekad, a kad i kako, to vlast sama treba da zna, ako je zaista pametna. I predstojnik bi to svoje pravilo primenio i u ovom slučaju da Mitropolija nije iznela svoje optužbe i teške zahteve, i zatražila postupak vlasti. Kad je dobio naređenje da povede istragu, i pitanje zašto to dosad nije učinio, predstojniku je bilo jasno da sve to potiče od mitropolitove mržnje na paroha, a isto tako mu je bilo jasno da u ovom slučaju mora uzeti u zaštitu Osaticu i svoje Osatičane, ma šta inače u sebi mislio o njima i njihovim ispadima. Predstojnik se pre svega posavetovao službeno sa kotarskim sudijom Turkovićem, strastvenim lovcem i veseljakom čovekom, zatim sa svojim prijateljem Lađevićem, i najposle sa popom Stojanom, ne kazujući ni njima otvoreno svoju nameru. Bez mnogo reči i ne imenujući stvari punim imenom,

Pompea

-281-

sporazumeli su se prećutno da u ovoj nezgodi ima samo jedan izlaz; da se sa velikom, upadljivom strogošću i oštrinom vodi istraga, koja će na kraju dokazati da nema dela za koje se pijani ljudi okrivljuju i da nema mesta osudi ni kaznama. Počela je istraga sa svim formalnostima i strogostima. Predstojnikje najpre zvanično zatražio pismeno izjašnjenje od popa Stojana. Paroh je izjavio isto ono što i u svom odgovoru Mitropoliji, odbijajući optužbu kao neosnovanu. Zatim je saslušano nekoliko građana koji su učestvovali u pijanci one noći. Predstojnik je lično ispitivao, a po većinu njih slao je patrolu od dva žandara sa bajonetom na pušci. Oni su odlučno i jednodušno sve poricali. Gde bi oni tako šta učinili? Da se penju na crkvu? Pa to je daleko od pameti. To ni luda deca ne bi činila. To je neko u šali govorio valjda, kao što se govori pri čaši rakije, a neko se našao pa uzeo stvar ozbiljno. Jeste da su te noći malo posedeli i popili čašicu više, ali crkva i penjanje... sačuvaj bože! Na kraju su saslušani učitelj Batak, Mile govedar i okrivljeni Lekso. Najodlučniji i najdrskiji bio je Batak. Kao državni službenik i vaspitač, on je došao bez žandara, jedno poslepodne kad njegova škola ne radi. Još viši od visokog Pavlasa, on se u govoru primicao predstojniku, unosio mu se u lice i govorio poverljivo, kao da dobrovoljno daje podatke. Predstojnik nije hteo da primi takav familijaran ton, odmicao se i povišavao glas, kako bi celoj stvari dao službeni karakter i kako bi ga pisar, koji vodi zapisnik za malim stolom, dobro čuo. Batak je pričao kako ga je »uhvatio mrak« u Osatici i kako je onda malo posedeo u mehani, i protiv svoje volje, kako su ljudi pri piću razgovarali o svemu i svačemu, i kako su se onda zaputili kućama. Uz put su se zaustavili kraj crkve. Tu je Lekso limar pričao nešto o postavljanju krsta i rukama pokazivao gde su nekad stajale merdevine. To je sve. Tu se društvo i razišlo. U Batakovom pričanju sve je izgledalo jednostavno i bezazleno, svedeno na šalu bez važnosti.

Pompea

-282-

Predstojnik je gledao učitelja pravo u oči, u prostrane zelenkaste i bele površine tih očiju, koje sene obaraju i ne trepću ni kod očigledne laži. U svom poslovanju sa ljudima, Pavlas je poznavao taj tip čoveka, koji se ne zbunjuje nikad i koji laže prirodno i smelo, celom masom svoga snažnog tela, celom težinom svoje fizičke snage. Takve je najteže pokolebati i izobličiti. Ali on to ovog puta nije ni hteo. - Dakle, po vama, nije uopšte bilo nekog obesvećenja crkve? - Niti ga je moglo biti - dopunjuje drsko Batak - jer ja ne bih nikad dozvolio da se tako nešto u mom prisustvu čini. - Niti se je limar Aleksa Janković penjao na crkvu? - Ako se peo sarajevski mitropolit, to je i on. Pavlas kašljucanjem pokazuje da ne odobrava i ne dozvoljava takav ton, i Batak odmah okreće drukčije. - Kad bi brbljati o penjanju bilo isto što i popeti se, e onda bi se moglo pomisliti da se popeo. Ali ovako, ne. Leksi je to penjanje udarilo u glavu još od vremena kad je krst podignut, i on ni o čemu drugom više i ne zna da govori. I od tog njegovog brbljanja je i nastala cijela ova priča. I to bi trebalo da zna i shvati i Mitropolija, koja se ispizmila na našu crkvenu opštinu... - Ostavite to! - To će vam, poglaviti gospodine, potvrditi cijela varoš. - Dobro. Vi, dakle, ostajete pri svom iskazu? - Potpuno! -I spremni ste, ako treba, da se zakunete na to? - U svako doba! Batak je potpisao zapisnik i otišao u mehanu, mimo i samosvesno, kao čovek koji je izvršio svoju građansku dužnost. Saslušanje onog Mila govedara, jedinog treznog Osati- čanina koji je bio svedok prizora kod crkve, tražilo je više napora, ali je i ono završeno dobro. Maloumni čovečuljak, koga je doveo uniformisani služitelj kotarskog ureda, bio je od straha više mrtav nego živ. Kružio je svetlim detinjskim pogledom i smeškao se s vremena na vreme, u želji da udobrovolji ove oko sebe i razagna svoj rođeni strah. Saslušanje je otpočelo teško. Na svako pitanje Mile je odgovarao da on nije ništa kriv i da

Pompea

-283-

nikad dosada nije bio »na sudu«. Kad mu je rečeno da treba da govori istinu, i samo istinu, jer će inače biti kažnjen, nasmejano treptanje njegovih očica postalo je još brže. Kroz osmejak on je zbunjeno gledao iznad sebe, predstojniku u licu, kao čovek koji se pita: a šta je to drugo, sem istine, što bi mogao kazati, i zašto da ne kaže istinu ovde, sada, kad celog života nije ništa drugo ni govorio do istinu. Ali Milova istina nije bila jasna ni određena, jer je bila sva od bezbrojnih sitnih istina i istinica. Eto tako, išao je toga jutra, kao uvek, u samo svitanje, pa, ako hoćeš, malo i pre svitanja, video je kod crkve neke ljude koji su nešto vikali i mahali rukama. Koliko ih je bilo? Ko su bili? E, to je teško kazati, k’o kad je i svanulo i nije. Ali ljudi su bili, ili bar na to najviše ličlili. Pogledao je i uvis, kuda su i oni gledali. Gledao je i gledao i činilo mu se i da vidi i da ne vidi, jer njemu zablešte oči kad tako uvis gleda: na kubetu, kraj krsta, stoji čovek. - Kako si ti to »i vidio i nisi vidio«? Koji čovjek? Ko ga je vidio? Govori! - Vidili su ga, vala, i sunce i mjesec, k’o kad se dan od noći dijeli, pa onako... - Ostavi sunce i mjesec i dan i noć! To nisu svjedoci. To te ne pitam. Predstojnik ga je prekinuo oštro, digao se, prišao mu sasvim blizu, nagnuo se nad njega i stao odozgo da viče. - Pitam te jesi li ti vidio imenovanog Aleksu Jankovića kako stoji navrh crkve i drži se za krst, i možeš li se na to zakleti ovdje, pred ovim jevanđeljem. Govedar je šarao očicama, tražeći gde da se skloni pred ovim što se nadnelo nad njega kao nevreme i što traži tu strašnu zakletvu. Da ga je pitao onako kako svi u varoši sa njim razgovaraju, obično i upola šaljivo, on bi kazao sve kako je bilo i šta je video, ali ovo: neki »imenovani« Aleksa, pa jevanđelje, bog i zakletva! Ne! Ne, sa tim on nije želeo ništa da ima i o tom on nije mogao da zna ni umeo da govori.

Pompea

-284-

- Da ili ne? - grmeo je predstojnik sa visine. - Ne... ne mogu. - Još te jednom pitam, jesi li vidio ili nisi, i možeš li se zakleti? - Nisam... ne mogu - odgovarao je Mile plačevnim glasom. - Jesi li vidio bar merdevine i konopce? - Nisam, nisam... ništa ja vidio nisam. Predstojnik se tada okrenu zapisničaru, i pošto je Ijutito, za sebe, progunđao: »Sunce i mjesec!?« izdiktira svedokov iskaz u pero.

Leksu limara dovela su dva žandara i držanje ceo dan u Konaku. U stvari, njegovo saslušanje bilo je kratko i jednos-tavno, a veći deo toga dana on je presedeo zaključan u jednoj praznoj kancelariji, pušeći cigaretu za cigaretom. Tek sa sumrakom pušten je kući. Uoči toga dana, posle svog razgovora sa predstojnikom, pop Stojan je pozvao Leksu svojoj kući i tu imao sa njim dug i poverljiv razgovor. Ogromni i mirni paroh, koga inače ništa nije moglo da uzbudi i pokrene, bio je sada brižan i govorio nekim novim, odlučnim glasom. Mitropolit se okomio na ovu parohiju i ni pred čim se ne zaustavlja. U stanju je da ih natera na skidanje krsta i ponovno osvećenje. A šta bi to značilo, to Lekso dobro zna. Na stranu bruka i uzbuna u narodu i stroga kazna koja bi postigla »počinitelje svetogrđa«! Stoga ostaje samo jedno: da svi složno poreknu optužbu i da pri tom ostanu dokraja. Pop Stojan nije nijednom rečju pokazao da zna ko je »počinitelj« i govorio je sa Leksom kao da se sa njim savetuje kako da se otkloni jedna napast od Osatice i njene crkvene opštine. Zbunjenom i uplašenom Leksi bilo je to prijatno. Izgledalo mu je odjednom da u ovom njihovom, inače tromom i dremljivom parohu ima mnogo zdravog razuma. - Da poreknemo, jakako! - rekao je spremno. A pop Stojan je nastavio. Da, poreći treba, ali poreći svako penjanje, i dnevno i noćno. - Kako?

Pompea

-285-

Odjednom se u Leksi digoše, celovite i neizmenjene, njegove stare sumnje i muke, kojih je bilo potpuno nestalo posle one pijane noći. Kako »i dnevno«? A paroh objašnjava. Treba da se viša vlast uveri u neos- novanost i besmislenost optužbe, ali potpuno. Optužuje se jedan čovek da se noću i pijan ispeo na crkveno kube, a on to nije sposoban bio da uradi ni trezan, danju, kad je po svom poslu trebalo da se penje. To, tako kazano, vredi nešto. - Pa ima ljudi koji su me vidili kad sam se peo... sa Bod-narom! - Neće se naći hristijanska duša da to posvjedoči. - Neće? - kaže Lekso, a oseća kako ga sve više prožima neka studen. A paroh nastavlja da se pravda i pred sobom i pred Lek- som. Mora se tako, jer je nevolja. I bog će oprostiti. Mitropolit je - šta vredi kriti? - stari krivokletnik, čovek bez srca i bez duše, i u stanju je da upropasti ovu parohiju, samo da bi svoju pizmu izdovoljio. Sve to uviđa Lekso i sve mu razumniji dolazi pop Stojan, ali ne oseća pod sobom sećije na kojoj sedi, ne oseća ni svoje rođeno telo, koje se rasipa u hladne trnce. I »dnevno i noćno«! mislio je u sebi, a bezbojnim, tuđim glasom složio se da je tako, i sa odlučnošću kojoj se i sam čudio izjavio da će poricati sve kao i ostali, pa šta bilo da bilo. Ta ga je odlučnost držala u nekom studenom uzbuđenju i te noći i sutradan kad je doveden u Konak. Kad mu je predstojnik Pavlas, mračan i strog, postavio prva pitanja o njegovom penjanju na crkvu, on je imao gotove odgovore. Nije se peo na crkvu nikad, nikad, niti bi to mogao učiniti, jer ne samo što, kao dobar hrišćanin, ne bi hteo, nego što nije sposoban za takav posao ni danju a kamoli noću. Peo se samo onaj majstor iz Novog Sada. A one noći, u mehani, jeste bilo govora o tom, onako u piću i šali, i jesu se on i njegovo društvo pri rastanku zaustavili kraj crkve, i jeste pokazivao, poizdaleka, kako se majstor peo i kako mu je on

Pompea

-286-

odozdo dodavao što treba. Ali crkve se niko nije te noći dotakao, a kamoli šta drugo. Predstojnik je postavljao nova pitanja, ali Lekso je ostajao pri svome. Nije i nije, i spreman je da se zakune pred krstom i jevanđeljem, pa ako se nađe svedok da dokaže protivno, neka ga seku gde je najtanji. Govorio je hladno, kao da se sve to ne tiče njega lično, a pogled mu je bio odsutan. Dok je ispitivanje trajalo, Osatica se »zaljuljala«. Među građanima vri, temperatura se naglo penje. Svi su rešeni da brane svoju crkvu, svoga paroha i ugled svoga grada. Svi su spremni da se zakunu da su izjave svedoka i okrivljenih tačne, a da je optužba lažna. Nema jednog koji bi se našao da posvedoči protivno. Stariji pamte i iznose pakosti koje je omraženi mitropolit činio pokojnom pop-Arsi. Svi govore, mnogi prete ogorčeno. A to ogorčenje, kao poručeno, zado-voljava njihovu potrebu za velikim i žestokim recima. Sevaju očima, biju se u grudi, šapuću besno ili viču, ne birajući reči, ne mereći mnogo smisao, ne osećajući protivrečnost u onom što govore. - Nećemo se pokoriti turskom i švapskom ližisahanu, pa kad bismo znali da ćemo svi izginuti. - Šta, zar je došlo vrijeme da ljudi ne smiju popiti čašicu rakije ni proći pored crkve? A ko je crkvu očuvao u teška turska vremena nego mi? - Šta hoće taj došljo? Crkva je naša, mi je održavamo i opravljamo, možemo je i zapaliti ako hoćemo. - Svi ćemo se isturčiti, ako dođe baš do toga, ali krst sa naše crkve ne damo! Tako se dugo bunila i branila kasaba, i već se i zamorila, jer meseci su prolazili, a rešenje nikako nije stizalo. Ogorčenje se bilo već i samo od sebe prilično stišalo kad je, sredinom idućeg leta, izvešten kotarski ured da se, zbog nedostatka dokaza, obustavi dalji postupak i ceo predmet »Obesvećenje osatičke crkve« baca u akta. Osatica je pobedila. Mitropolit je morao da

Pompea

-287-

odustane od pune osvete i da čeka drugu priliku. Sve je leglo i smirilo se i svi su, na kraju, zadovoljni. Osatičani likuju što su nadmudrili i nadvisili omraženog mitropolita. Pop Stojan je srećan što se oslobodio bede. Predstojnik je miran, jer se opravdao pred višom vlasti i sačuvao mir i ugled kasabe. Pred veče sedi on za čašom piva. Sa njim su poreznik Lađe vić i kotarski sudija Turković. Razgovaraju o držanju ovdašnjeg čoveka na saslušanju pred sudskom ili policijskom vlasti. Jakim, »šumskim« glasom sudija kazuje svoja iskustva. — Tri godine su prošle kako sam ovde, ali se ne mogu pohvaliti da sam shvatio ove ljude i njihovo čudno držanje na sudu. Priznaće ti i ono što ne bi morali i kazati istinito što niko ne bi kazao, ali će isto tako besmisleno poricati i svakojakim lažima prikrivati neke beznačajne sitnice. Zašto? To ni oni sami ne znaju. Glavno je da nikad ne možeš pouzdano znati kad lažu a kad govore istinu, ni zašto to čine. - Može biti da je teško odrediti kad lažu a kad ne, ali znam da istinu, punu i pravu istinu, ne govore nikad - kaže tiho i zamišljeno poreznik. Predstojnik ćuti. Svi su zadovoljni, pa zadovoljan je, valjda, tamo negde, i sam mitropolit, jer je dosta namučio sina i naslednika pop- Arsina. Jedini koji nije mogao biti zadovoljan i ko je iz cele ove uzbune izišao još više zbunjen i namučen, bio je Lekso limar. Sav onaj stari nemir i sve čudne nedoumice ponovo su oživeli u njemu. Dva puta se peo na vrh crkve, i trezan i pijan, i danju, poslovm, i noću, nezakonito, od besa. I svak zna da je tako. Pa ipak, niko ne govori o tom i svak se pravi da ništa ne zna; niko mu to ne priznaje, a i ne može priznati, jer je sve to i sam porekao, službeno i pismeno, kao i svi ostali. Dobro, tako je moralo biti i tako je bilo. Ali da mu bar neko, osmehom samo, pokaže da zna za njegov dvostruki podvig i da mu veruje. Da mu namigne u šali. Ne! Još ga možda smatraju neozbiljnim čovekom, koji priča ono što nije. Gleda ljudima u oči, a oni okreću pogled od njega. Eto, sad se opet sve češće dešava da ni

Pompea

-288-

sam ne zna pravo na čemu je. I opet počinje da sumnja u ono što je sam uradio i doživeo, i dođe mu da poludi. I opet oseća potrebu da sa nekim porazgovara o svemu tome, da samo jednom čuje iz nečijih usta potvrdu i priznanje, pa bi se, čini mu se, smirio do kraja života. A kad je zaista jednom i pokušao u svojoj radnji da sa prvim susedom u čaršiji, obućarom, zaobilazno i bojažljivo povede govor o tome, ovaj ga je povukao dublje u dućan i tu mu ljutitim šapatom, izbliza rekao u samo lice. - Slušaj, Lekso, dosta je tvoga! Zbog tvoje hvale i lude glave mi udarismo na belaj i umalo ne ostadosmo i stidni i sramotni, i bez krsta i bez crkve. Zaveži, kažem ti, i ne pominji to nikom više! Obućaru je zaudaralo iz usta, i čim je to rekao, okrenuo se i izišao. A učitelj Batak, kad se slučajno sretnu, samo ga oštro i netremice, do neizdržljivosti, gleda onim svojim tvrdim, bezdušnim pogledom. I Lekso mu se, gde god može, sklanja s puta. Ponekad, kad sumnja i nezadovoljstvo počnu da paraju po njemu, pomisli da bi možda bolje bilo da nije poslušao popa Stojana i da je na saslušanju priznao da se peo na crkvu, pa kud puklo da puklo. Platio bi globu i odležao aps, ali sad bi bio miran i znao na čemu je. Odmah i sam uviđa da je to bilo nemogućno učiniti i takvu štetu i poniženje naneti svojoj crkvi i svojim sugrađanima. Uviđa i smiruje se, ali zakratko, jer ludi kovitlac u glavi počinje neprestano iznova, i danju i noću: i popeo sam se, što nijedan nije, i potvrdio to, pijan, po mraku, i zatim sam sve porekao, i drugi su porekli; i svi znaju, kao što i ja znam, da sam se peo, i niko ne priznaje niti govori o tom, niti može da prizna niti sme da govori, a tako će i ostati doveka, sve u istom krugu, sve u istom krugu: i jeste, i treba da se potvrdi, i nije, a potvrđeno je da jeste... I sad, snađi se tu i živi u tom šejtanskom kolu, sam, bez razgovora i objašnjenja. Danju još i može, jer je bar na mahove

Pompea

-289-

jasno šta jeste a šta nije. Sam sebi može da kaže poluglasno; »Jeste, peo sam se, dabome da sam se peo!« Ali noću! Kad zaspi, on sanja ružno. Sanja da ide između dva špalira prezrivih pogleda i podrugljivih osatičkih osmeha koji svojim nemim govorom kazuju: »Ovo je onaj što priča da je postavio krst na crkvi!« Ide kao kroz šibe, a ne ume da se zaustavi i ne može da se odupre, jer u snu je čovek bez odbrane. Ili sanja, na primer, da se penje na neko kube, strmo i klizavo; neprestano se zanosi, i oseća da će pasti, da mora pasti, da pada. Onda, padajući celom težinom sopstvenog tela, leti naopakim letom, sa punom svešću o svom padu, i to bez prestanka. Nigde dna ni kraja! Ničeg za šta bi se u letu uhvatio. Ono što je u svakom padu najteže i najbolnije traje ovde večno. Udariti o tle i razbiti se, značilo bi kraj i izbavljenje. Ali kraja nema. A kad se, kao od unutrašnjeg udarca, probudi i nađe u nekoj tami u kojoj nije zaspao, nego koja je zamešena dok je on spavao, tada je i strašno i teško i sve potpuno nejasno. Ne znaš ni kako se zoveš. Ni pravi položaj svoga tela ne osećaš. Trebalo bi nekog nešto upitati, tek toliko da se javi ljudski glas, kao svetlost u tami. I bilo bi lakše možda. Ali koga da pita? Otac i majka spavaju u drugom delu kuće i ni pomisli ne može biti o tom da ide i da ih budi. Napolju se čuje noćni vetar kako šumi u krošnji visokog duda koji prekriva veći deo avlije. Oseća kako ga potpuno napušta san, a u glavi se sve brže okreće vatreni točak: i jeste se peo, i nije, i slava je, i sramota je... Tada treba čekati dan i sa njim olakšanje, i to nepotpuno. Ne znajući u toj nevolji šta da radi ni kuda da se dene, Lekso je pomislio na ženidbu. To je bilo jedino što se u životu još može učiniti a što on nije učinio. I uzeo je devojku iz susedstva, sa kojom je rastao, a koja je bez razloga bila malo pousela. Zvala se Darinka. Težak je bio taj brak, a njegovi tereti nevidljivi i svetu nepoznati. (A kad se ovde kaže da je neki brak težak, onda to redovno znači da je težak za ženu.) Kad su prošli prvi dani, oni koji brzo prolaze, Lekso je počeo noću da se trza iz sna, kao i

Pompea

-290-

pre ženidbe, probuđen uvek istim pitanjima. Isprva se snebivao i ćutao pored usnule žene, ali ubrzo je nestalo svakog obzira. Mučen svojim nedoumicama, on je budio ženu da je pita u čemu je stvar. Hteo je iz njenih usta da čuje potvrdu da je on zaista izveo ono što je izveo, da pametni i trezveni ljudi u to ne sumnjaju, da mu se svet ne podsmeva. Mlada žena, koja je o bračnim noćima i supružanskom odnosu slušala nekad razne i protivrečne stvari, nije nikad mogla slutiti da postoji i to. Posle prvog sna neko je drma i nemilosrdno budi. U tami, prošaranoj nepravilnim odblescima svetle noći napolju, naziru se njegove oči ispod natmurenog čela i kose u neredu. Sedi pored nje, držeći se, kao davljenik, za njenu mišicu, i gleda joj ispitivački u lice. - Darinka, pravo da mi kažeš... To su za nju bili teški trenuci. Šta hoće čovek od nje? Da ga razume, sve bi učinila da mu pomogne.Ovako, može samo da ćuti i drhti. Vilice su joj se stezale od straha, a i da je mogla da govori, nije imala šta da kaže, jer nije nalazila nijedne reči i ne bi umela da je nađe pa da je sad ubiju. A on je navaljivao. - Šta ljudi govore? Šta je istina? To hoću da znam, a ti si to mogla da čuješ i možeš da mi kažeš. Moraš! Šta da mu kaže, kad ne razume šta je pita ni šta traži od nje? Plakala je od straha, od nekog čudnog stida što muž čini to sa njom. Kroz plač je slabo i nevešto pokušavala da ga umiri lepim rečima i umiljavanjem, ali on se otimao, napadao je i korio: da je neiskrena, lažna i tuđa. Ne umejući da se brani od tih nerazumljivih i nepravednih optužaba, ona bi plakala sve ljuće i teže. Dešavalo se da se i on, posle besnih prekora i teških reči, rasplače. Tako i zaspi ponovo. U trenucima večernjih nežnosti, ona ga je, uz bojažljiva milovanja, molila da je ne budi, da joj obeća da neće više to činiti. I on je obećavao i u tom trenutku verovao u svoje obe-ćanje, kleo se. Ali posle dva-tri dana dešavalo se opet isto, isto mučenje, isti strahovi bez objašnjenja.

Pompea

-291-

To se već toliko puta ponavljalo da čovek nije više ni postavljao jasna ni određena pitanja. Samo bi je grčevito stegao za mišicu i bolnim glasom rekao: - Darinka! Kazuj, molim te! Kad bi ona počela, kroz plač, da ga šapatom umiruje i nagovara da legne i spava, on bi je stezao sve jače i drmao oštro: - Govori! A ona bi se savijala na dušeku i plakala u dlanove. Dešavalo se i to da se čovek digne i, u snu, kao mesečar, pođe ka vratima, valjda rešen da ide i da se popne još jednom na crkvu i tako potvrdi ono što je već dvaput učinio, a što mu se ne priznaje i čega se i sam odrekao. Žena bi tada trčala za njim, zaustavljala ga s mukom, vešala mu se oko vrata, vičući: - Kuda ćeš, jado moj? Probuđen, on bi se vraćao u postelju i padao u san, koji je ona sad uzalud iščekivala. Pokušavala je da ga danju pita o tom i da se objasni s njim, ali on je odlučno odbijao da prihvati takav razgovor. Izvlačio se na svemoguće načine, i šalom i nadmoćnim, muškim odmahivanjem rukom, pa i grubošću, kad drukčije nije mogao. Izgledalo je kao da danju zaista ne zna šta radi noću. A kad padne mrak i naiđe san - opet isto. Ako ne te noći, a ono iduće. Strah od tih besmislenih noćnih prizora razarao je mladoj ženi svaku radost. Dešavalo se i to da je po nekoliko noći uzastopce uopšte ne probudi, ali šta vredi kad je njeno spavanje prožeto strepnjom od mogućnog buđenja? Sasvim joj se istanjio i odbio san. Često se dešava da legne i svede oči i počne da zalazi u dremež, ali tada joj se odjednom učini da je neko drma i budi. Trgne se i pogleda uplašeno oko sebe. Ništa. Mrak i tišina. Pored nje spava čovek tvrdo i mirno. Ali sad ona ne može da zaspi, i sad se u njoj dižu pitanja. Nema i nepomična, sad ona pita samu sebe, i svog u san utonulog druga, i sve ljude na svetu, budne i zaspale: šta je to što od ničega stvara među ljudima nesporazume, sukobe i strahovanja, da sami sebi i

Pompea

-292-

jedan drugom kvare život i remete san i truju zadovoljstva, kojih ionako nema suviše? Kako da ona, sama i uplašena, nađe odgovor na to! Pomišljala je da sve kaže majci ili da se požali dobroj drugarici, pa je brzo uviđala da su to muke koje se ne kazuju. Za ta pitanja ne nalazi se rešenje kod drugih, nego u sebi, tu kraj čoveka sa kojim je vezana svim mogućim vezama i, što je najteže, posteljom. I dugo je tražila izlaz i rešenje i mučila se u osećanju da ih neće ni naći. Već je i prvo dete došlo, žensko, a besmislena buđenja su se ponavljala. Dete je bilo slabačko i plačljivo, pa je tražilo veliku brigu i negu, i danju i noću. Žena je oslabila i vidno omršavela. Ali nekako u to vreme počela je malo-po-malo da se brani. Kad bi je probudio u najnezgodniji čas, ona bi mu rekla oštro i gorko: - Što me budiš? Imaš li ti, bolan, dušu? Vidiš da mi dijete ne da oka stisnuti. Pa i to malo sna što uhvatim ti mi kidaš. Malo postiđen, on se povlačio, ali već sutradan moglo se ponoviti buđenje i mučno ispitivanje na jedan ili na drugi način. Ali žena je sada sve više i sve bolje nalazila ne samo hrabrosti da se brani nego i snage i načina da odgovara na njegova pitanja. Došlo je i drugo dete, ovog puta muško. I kao da su njena snaga i snalažljivost jačale uporedo sa rastom deteta. Sad joj se čini prirodno i razumljivo da čovek treba da odgovori drugom čoveku, a pogotovu onom sa kojim deli sve u životu, i to da odgovara na sva njegova pitanja, ma kako neopravdana i nerazumljiva izgledala. Treba naći za to strpljenja i snage, i bar pokušati objasniti se. To je dužnost, jer je mnogome od nas često potrebna samo dobra reč bliska čoveka. Treba govoriti, jer je ćutanje lenost i kukavičluk, i truje odnose među ljudima. I ona je odgovarala. Mirnim glasom i posve prirodno. Sve se češće dešavalo sada da se između muža i probuđene žene razvije kratak ali prisan razgovor u mraku. Ona se više ne plaši i ne plače, nego ga umiruje povlađujući mu u svemu.

Pompea

-293-

Njene reči su obične i ne daju neki stvaran odgovor na njegova pitanja; pa ipak, izgovorene od zdravog, bliskog stvorenja u tom noćnom času, imaju snagu da smiruju i uspavljuju upravo svojom običnošću. I čovek bi ubrzo prestao da zapitkuje i, poćutavši malo, legao krotko i zaspao. A žena je ostajala još neko vreme, sedeći kao čuvar medu svojima. Levo od nje spavaju ćerka i sin, a desno, kao treće zaspalo dete, muž. Pa onda bi i ona legla između njih, da potraži malo sna. Tako je ne samo bivalo bolje nego su i ona luda buđenja prestala. Prošla je beda u kojoj je Darinka, žena dobra i obična kao hlebac, podnela glavni teret. Ali to se više ne pominje. Sve je zaboravljeno; zato i jeste dobro. Lekso se smirio, ugojio i otežao malo. Slatko jede, tvrdo spava. Zaboravljene su nekadašnje nerazumljive misli i nesanice, kao preboljene dečje bolesti. Posao ide dobro. U radnji kalfa i dva šegrta uz njega. Rade se lonci, kante za polivanje bašte i limeni oluci na austrijski način. Obični poslovi, ali lepa zarada. Kad ima neki limeni krov da se postavi ili opravi, Lekso šalje kalfu. Njemu se više ne penje.

Za iduće četiri godine našlo se u Leksinoj kući još dvoje dece, oboje muško. Prolaze godine, nailazi polako nov naraštaj, sa novim podvizima i propinjanjima. Predstojnik Pavlas, posle dugog boravka u Osatici, postao je okružni predstojnik i premešten je u Sarajevo. - Visoko se ispeo naš predstojnik! - kažu Osatičani. Idućeg leta je okružni predstojnik, na službenom putu, svratio u Osaticu i odseo kod svog prijatelja poreznika La- đevića, koji će, izgleda, i penziju i smrt u Osatici dočekati. Rano ujutro Pavlas je izišao da prošeta, sam, strmim osa- tičkim sokacima, kao što je imao običaj dok je ovde živeo i samo osatičke brige brinuo. Prolazi pored crkve sa čudnim kubetom i pozlaćenim krstom, pored mehane, pored poznatih kuća i

Pompea

-294-

dućana. Seća se raznih događaja i nezgoda, ali ne više sa brigom i ljutnjom kao nekad, nego gledajući na sve to sa visine svog sadašnjeg položaja, sa kojeg takve stvari izgledaju manje važne i krupne, gotovo beznačajne sitnice. Bio je već na kraju svoje šetnje, u najstarijem delu grada, i prolazio je upravo iznad jedne kuće utonule u voćnjak, kad se odozdo odjednom prolomi dreka i dečji plač i vika i kuknjava ženskih glasova. Pavlas je zastao i gledao u avliju ispod sebe. Na zanihanom vrhu visokog duda vrištao je u Ušću nevidljiv mališan koji, očigledno, napred ne može a natrag ne sme i ne ume. A dole ispod njega trčali su uokrug dečaci i devojčice i svi u jedan glas dozivali: — Mama, mama! Jovica se popeo na dud, pa sad ne umije da siđe. Eno ga u vršici. Jao, mama, slomiće se! Iz kuće je istrčala mršava žena razdrljenih grudi i braš- njavih ruku. Izbezumljeno i uplašeno vikala je i kreštavim glasom dozivala dečaka, kunući ga i tepajući mu, hrabreći i opominjući, sve to naizmence. - Kud si se tu izdigo, đavoli te dizali!... Čekaj, čedo moje, ne miči se, sad će mama donijeti merdevine... E, dabogda, junače, vrat jednom slomio sa tvojim penjanjem, k’o šta ćeš ga i slomiti!... Čekaj, miruj, drži se dobro i ne staj na tanku granu!... Sad će mama merdevine. - Merdevine, dajte merdevine! - vikao je sad još jedan ženski glas, dok je dečak odozgo i dalje zapomagao i dozivao u pomoć, a deca mu ispod duda odgovarala vriskom i lelekom. Okružni predstojnik je zaokrenuo drugim putem, nizbrdo. Za njim se polako stišavala vika iz dvorišta.

Pompea

-295-

LOV NA TETREBA

Na mestu zvanom Pod grabićem, nedaleko od gorskog izvora, sede višegradski sudija Turković i inspektor finansijske straže Anton Kalina. Oko dobre vatre od grabovih grana, koja u planinskom sutonu izgleda kao krupan događaj, kreće se iako seljak Vitomir Tasovac iz Dikava. Na toj maloj zaravni, na domak sela Dikava, sedne i odahne svaki seljak na povratku iz kasabe i zapali cigar-duvana, ako ima. Takva je potreba i takav običaj. A grabić i nije u stvari grabić nego grab, velika, crna i crvotočna grabina. Grabićem ga je prozvao Vitomirov deda kad se, pre mnogo godina, pod njim odmarao. Tada je to i bio grabić, a sada je nakazan, kvrgav, opaljen pri dnu putničkim vatrama i iseckan čobanskim sekiricama; s jedne strane cm i natruo, a s druge pušta nove, zelene i čvornate grane. Tu Vitomir toči gospodi rashlađenu rakiju i okreće na žeravici dugačak šiš probranog i vešto izmešanog mesa. Širi se miris prženog sala, duvanski dim se meša sa visokim plamenom grabovine. Kraj njih je rasturen lovački pribor, a malo podalje privezani njihovi konji. Mrak se sklapa oko njih i njihove vatre. Piju pre jela, a kad stanu da jedu, zalivaju zalogaje. Inspektor i sudija vode neki dugačak razgovor na ne- mačkom. Prvi se žali na Bosnu, na život i svoju sudbinu, a drugi ga teši i umiruje. Vitomir iz početka ćuti i dosađuje se, ali posle svakog gutljaja mora da uputi bar po jednu reč mesu, hlebu, vatri ili rakiji, za svoj račun i na svom jeziku. Nije ovo prvi put da ih Vitomir izvodi do svog sela »na tetreba«. Izlazili su i lane, nekako u ovo doba godine, zanoćili Pod grabićem, proveli dobar deo noći u piću, jelu i raz

Pompea

-296-

govorima, pospali i - prespavali trenutak pred zoru kad je trebalo krenuti u lov. Sutradan ih je, onako mamurne, Vitomir uveravao da se on probudio na vreme, čitav sat pre zore, ali su oni tako tvrdo spavali da nije imao srca da ih budi. I sve se svršilo njihovim prilično neuverljivim i ravnodušnim prekorima i Vitomirovim novim pričama o tetrebu i o novim, još većim izgledima na dobru lovinu. Tako su, evo, i ovog proleća počeli da izlaze »na tetreba«. U tim izlascima, kojima se podsmevaju varoški lovci, svi učesnici nalaze svoj račun i svoje zadovoljstvo. Sudija Turković, dobar i pametan čovek, rodom iz Slavonske Požege, veseljak i neženja koji voli lov i razgovor i život u prirodi, toliko je zavoleo Bosnu da ne može da se nagleda njenih predela i nasluša njenih ljudi. Inspektor Kalina, koji je nekad, na početku karijere, u ludoj avanturi izgubio oficirski čin i čast, a sada životari kao mračan i slomljen čovek, nesrećan u braku, voli društvo vedrog Turkovića i lovačke izlete sa njim, a nadasve voli rakiju, svoju jedinu i poslednju utehu. (Kalina oseća kako mu se ova brda stežu oko vrata, naročito u predvečemjim časovima, i samo rakija može, bar trenutno, da ga oslobodi te omče i prenese u spasonosni san. A sutradan počinje igra iznova. Od tog naizmeničnog dejstva bosanskih brda i bosanske rakije. Kalina postaje sve više tup i mrzovoljan, zazire od dnevne svetlosti a boji se noći kao smrti.) Vitomir sa Dikava voli razgovornog i darežljivog sudiju, njegov duvan, barut i lovački pribor, a naročito uživa u tom da s gospodom sedi i pije i da, obraćajući se njima, sam sebi priča tobožnje doživljaje i svakojake priče koje odavno leže u njemu i samo traže priliku i slušaoce. I na kraju, ta lovačka teferičenja dobra su i za Vitomirovog tetreba, ako postoji, jer bi po njima mogao da živi i dočeka duboku starost, pevajući svake godine svoju ljubavnu pesmu tamo negde ispod Dikava. Dva su trenutka u toj Vitomirovoj komediji dragocena za Turkovića.

Pompea

-297-

Prvi je kad seljak siđe u Višegrad, svrati oko ručka su- dijinoj kući i, pušeći njegov duvan i pijući njegovu kafu i rakiju, stane da priča o tetrebovima. Odmah na početku Turković ga izazove polušaljivom primedbom da u tom kraju nema, i nikad nije bilo tetreba. Nato se Vitomir uzbudi toliko da mu sve drhti ruka i u njoj čaša sa rakijom. Čovek bujne mašte i veliko pričalo, on je, verovatno, izmislio i ovu priču o tetrebu, bar o ovom određenom tetrebu koji treba da je u te i te dane na tom i tom mestu, ali tu svoju priču brani strasno i uporno. - Ima, gospođine, kako nema! To su tebi nalagali neki. Ima jedna dumača iznad Dikava u kojoj se tetrijeb, da prostiš, mrijesti i pjeva, na nedjelju-dvije prije Đurđevdana. Da ti ga je samo čuti! Što ga piska: cek, cek, cek! Ti bi reko: dobar kosac negdje kosu oštri. Ja mislim da ima u njemu deset oka k’o jedna. I zaklinje se bogom i životom i očinjim vidom. Turković upija svaku njegovu reč, a Vitomir pijucka i gnezdi se i klikće u mestu, i veze i kiti toliko da, na kraju, sve šume oko Dikava postanu pune tih dumača a dumače pune tetrebova, i samo se treba potruditi do njih i pobiti ih sve redom, onako slepe i raspevane. Sudija se smeška zadovoljno, jer njemu nije toliko stalo do tetreba koliko do Vitomirovih priča i maštanja. Drugi trenutak nastupa ovde Pod grabićem. Posle četiri dobra sata naizmeničnog jahanja i pešačenja, popadaju kraj izvora, prihvate se hladne vode i rakije, zatim večeraju, peku kafu i razgovaraju, ponajviše slušaju neumor-nog Vitomira, dok ne pozaspu od hladne noći, pića i umora. I večeras tako Turković posmatra i prati razne vidove i stepene Vitomirovog pijanog pričanja. On mu već poznaje tok i naslućuje kraj. Iz početka veselo i živo, puno obešenjačkih aluzija, ono će postati bezočno fantastično, zatim tužno, pa svečano, i na kraju će se verovatno izgubiti u buncanju i

Pompea

-298-

jednoličnom ponavljanju nejasnih reči, kao u nekoj pesmi ili molitvi bez vidljivog smisla. A sve će se završiti snom, nekim naročitim seljačkim spavanjem iz koga on svakog trenutka može da upadne u reč, ako bi ona dvojica pored njega počeli da razgovaraju i ako bi se njemu učinilo da i on treba da kaže svoje. Sad su još u fazi šala i zadirkivanja. Sudija bocka Vitomira i, da bi ga izazvao na razgovor, izražava sumnju u postojanje tetreba pod Dikavama. Seljak povišenim glasom uverava o protivnom i opisuje tetreba kome sada zna ne samo glas i težinu nego i boju perja i »narav čapkunsku«. - Ja tebi kažem: sutra ćeš ti njega snijega u Višegrad, ako bog da, pa će se svijet kupiti i čudom čuditi. Ništa ti ne brini, gospodine! Sudija izaziva dalje. - Tvoj tetreb je, Vitomire, kao gospodin bog. Svi o njemu govorimo, a nikad ga niko nije vidio ni čuo. Vitomir odmah postaje još življi. - E nemoj, gospodine! Nemoj tako! Što se tiče Boga, to je druga stvar. Znaš što se kaže: Bog i božja pravda! E, to je, vidiš... I sam već pod pićem. Kalina odmahuje rukom i mrmlja na nemačkom. - Šta ovaj blebeće? Turković ga umiruje, a Vitomir nastavlja. - A, ne, ne! Pravda, to je... - Ućutkaj tu budalu! - kaže nestrpljivo Kalina. - Čekaj, pusti ga da govori! - brani se tiho Turković, koji bi hteo dokraja da čuje Vitomirovu misao. - Ali, šta imaš da čuješ? Pijano blejanje ili neku novu laž i novo lukavstvo. »Bogami, bogami!« Stalno pozivaju boga da im pomogne u laganju. Neka idu do đavola, zajedno sa njihovim bogom - rugao se Kalina. - Pa dobro, ali pusti! Inspektor je zaista umuknuo. A Vitomir, kao da nije ni primećivao kratku i prigušenu prepirku na nemačkom, govorio je dalje, mašući kažiprstom desne ruke.

Pompea

-299-

- A, ne ne! Pravda, gospodo! Pravda! Nema je mnogo na svijetu, ali što je manje ima, to više vrijedi; i spora je, jeste, i hoće da zadocni, ali prije ili poslije - stigne. Zato ja uvijek kažem:na pravdu se nasloni, pa se ne boj! Pravda! Samo pravda! Tako je vikao Vitomir, zaboravljajući na boga koji mu je, očigledno, poslužio samo za to da na njega za trenutak nasloni svoja razmišljanja o pravdi. Ko zna dokle bi trajala priča o istoj stvari da sudija nije kratkim upadicama, vešto skretao razgovor na drugo, tako da je seljak, kao po nekom programu, nizao svoje monologe o raznim predmetima, čas jedan za drugim, čas mešajući ih bučno i bez reda, kao što se mešaju nejasni i svečani zvuci prazničnih zvona. Samo i te upadice bivaju rede i gube od svog dejstva. Na toj visini, u takvom noćnom času, pod čarobnjačkim dejstvom višegradske rakije, koja čuda stvara, to i nisu sabesednici koji jedan drugog slušaju i vide, nego usamljeni ljudi od kojih svaki ide za svojom mišlju, nošen svojim osećanjem. Niko nikog pravo ne sluša, nego upadaju u reč, nadvikuju se ili govore istovremeno, jedan mimo drugog, a ipak u nekoj vezi. Stvarno, rakija govori iz njih i ona je ta veza. Inače,sve su kočnice popustile, nikakvih obzira nema više. Govore ono što hoće i što moraju. Nešto se umešalo u taj razgovor, koji se kretao sve čudnijim putevima, i on je u jednom trenutku počeo da zapinje. Vedrom pučinom neba zabrodio je ogroman pun mesec,a njegova svetlost spuštala se brzo niz planinu, šireći najpre prigušen pa sve veći sjaj i neku oštru svežinu u kojoj su se javljali novi, odvojeni mirisi gorskih trava i rastinja. Nisu ni primetili kad je taj mesec izišao iza oštrog planinskog grebena, a sad je već sedeo među njima kao četvrti, nov i nepoznat sabesednik pred kojim se svi pomalo snebivaju. Izgleda kao da će sad progovoriti i nešto tiho i novo kazati, ali ne progovara i ne kazuje.

Pompea

-300-

U predelima koje je sve više brže zvahvatala plima me- sečine zamirali su odjednom svi glasovi. Ta tišina, koja se širila sa mesečinom, uvlačila se i u razgovor lovaca. Na mahove je bilo tako tiho da se moglo čuti kad iznad njih, sa pamučnim šumom krila, proleti nevidljiva moćna ptica. Jedino rakija u ljudima nije mogla da se odmah smiri ni obuzda. Tako bi razgovor planuo ponovo, uvek polazeći od Turkovića a završavajući kod Vitomira. Sve se više osećao hladan dah planine, ali seljak je, za- grejan i rečima i rakijom, još bio u košulji, raskopčanoj na grudima. Njegove oči su na mesečini kao dve velike mračne jame. - Da ne ozebeš ti tako, Vitomire? - opominje ga šaljivo- ozbiljno i već pomalo umorno sudija, a seljak odmah skreće razgovor sa boga i pravde, ispršava se jače i viče: - Ko, ja? Zar ja ozepsti? E, baš ti misliš da sam ja neki... neki. Ih, gospodine! Zebao sam ja, bolan, malo drukčije u svom vijeku, nazimio se zime i nagazio snijega što živ čovjek nije. Niko ne zna šta je zima na Dikavama ni kako se seljak sa njom rve i nadurava. Pali cigaretu, ali brzo da ga ne bi Turković prekinuo u govoru. - Izlazio sam ja na onu golijet u vedroj noći, uoči Bo- gojavljenja. Snijeg do koljena, a zima da drvo puca. Noge ostaju u snijegu. Potegnem malo rakije, i nastavim put. Pa opet tako! A mjesečina ovako k’o sada, pa onaj snijeg sjakti i treperi u hiljadama svjetlaca. Ti bi reko: zvijezde na zemlju popadale. Gazim onaj cjelac i ne znam pravo šta je dolje a šta gore, šta je snijeg a šta su zvijezde. Pomiješalo se nebo sa zemljom, pa eto! Obnevidio sam od suza. Ledim se, a sav sam u vatri. Vidim: gubim se, a valja mi do zore pješačiti. Gazim i gazim, noć sporo odmiče, studen steže, a ja u sebi jednako govorim: »Svani, jer još malo pa nećeš imati kome!« - Da ti to nisi sanjao, Vitomire? - upada Turković da bi prekratio. - Ne, ne, - brani se seljak - ni u snu se ne viđa to što može na

Pompea

-301-

- Dikavama čovjeka da strefi. Tišina. Opet su ga prekinuli, i opet oseća da je ono što priča nedovoljno i nejako, i da nije izazvao kod slušalaca divljenje koje želi da izazove. Ćutao je nekoliko trenutaka, aveći se oko ugašene i razmotane cigarete, i točeći rakiju sebi i drugima, a onda se nagnuo svečano i poverljivo prema Turkoviću i, rešen da pojača utisak do vrhunca, rekao tiho ali značajno: - Ja sam jedne takve noći na Dikavama vidio - Boga. Lice u lice! Strašno je reći, gospodine: ovako k’o što sad tebe gledam. Oslijepio sam bio od sjaja, za sebe i za ovaj svijet nisam više znao, i samo sam jedno mislio: Bog! - Opet taj njihov bog! - buni se slabim, sanjivim glasom Kalina. - Ali pusti, kad ti kažem! Turković to šapuće oštro i Ijutito, kao da će mu pijani i nestrpljivi inspektor poplašiti tetreba. I zaista, Vitomir je odjednom zastao, kao malo otrež- njen, i sad ćuti ogorčeno. Prolazi noć. Mesec se brzo diže nebom, njegov studeni sjaj osvaja sve nove predele. Kalina je, već dotučen, mrmljao nešto sebi u brkove. To su bili, iskidani i nerazumljivi, poslednji izrazi teškog negodovanja, kojima nije ni trebalo povoda i koji ne očekuje odgovor. Turković se još drži i uvek je ljubopitljiv, ali nema više snage da izaziva Vitomira i da ga navodi na nove bajke i razgovore. A seljak stvarno i nema više mnogo šta da kaže. Savladan rakijom, on je sedeo oborene glave, sav utonuo u se, iznuren i potišten, duboko nezadovoljan dejstvom svojih dosadašnjih priča, a nesposoban da izmišlja i priča nove. Sve je u ljudima i oko njih težilo ka snu. Prvi je zaspao Kalina. Ležao je zakrenut u stranu, kao mrtav i oslobođen. Malo poviše njega savio se i Vitomir i, sa desnim obrazom na dlanu, spavao lakim seljačkim snom. Turković ih je posmatrao jedno vreme kao dva šarena klupka tame i mesečine, a onda se spustio i on na zemlju da bi se, uvijen u svoje vuneno lovačko ćebe, predao razmišljanju koje prethodi tvrdom snu.

Pompea

-302-

Došao je kraj svakom pričanju. Svuda vlada mesečina. Sve je zaleđeno i nemo u studenoj ukočenosti tenove, moćne stihije, i nema više izgleda da će iko progovoriti, išta kazati. Sva je prilika da će, tako tupi od pića i opijeni visinskim vazduhom, prespavati onaj kratki i odlučni trenutak pred zoru, kad se lovci na tetreba dižu i kreću ka svom cilju.

Pompea

-303-

LETOVANJE NA JUGU

Kad su austrijski profesor Alfred Norges i njegova žena Ana stigli u to malo primorsko mesto, ono ih je dočekalo teškom sparinom i sitnim neprijatnostima svake vrste. Sve je izgledalo grubo i odbojno. Sve, od nosača koji je doneo njihove stvari i primio novac ne rekavši ni »hvala«, pa do bolešljive gazdarice koja je, stojeći opuštenih ruku, odgovarala na sva pitanja samo bespomoćnim sleganjem ramena. U sobi je vladala sparina i zagušljiv sumrak, jer su zeleni drveni kapci bili pritvoreni. Što je najgore, vodovod je bio presušio. Umesto vode, česmica iznad lavaboa puštala je tužno-podrugljiv pisak. Gazdarica je hladnokrvno uveravala da voda nailazi pred zoru i teče sat-dva; tada je treba hvatati. U vazduhu i na stvarima osećao se dah napuštenosti i čamotinje. Profesor je gledao kako žena vadi stvari iz kofera, a u sebi je želeo da beži odavde daleko negde, kud bilo, jer mu se činilo da ovde nema ne samo vode ni svežine nego ni reda ni života. Ali, po svom starom običaju, nije rekao ni reči. Posle jednog sata taj prvi utisak počeo je da se menja. Pod poslednjim zracima popodnevnog sunca, putnici su se okupali u moru i osvežili, prošetali se osvetljenim trgom, a posle večere još dugo sedeli na terasi svoga stana, oivičenoj cvećem i pokrivenoj gustim lozovim lišćem. Sutradan su, ustavši rano, doručkovali na terasi sa izgledom na more, u svežini i hladovini letnjeg jutra. To jutro im je pokazalo odmah sav sjaj i bogatstvo predela i potpuno ih izmirilo sa njim. Time je počeo neočekivani i nagli preobražaj. Ni traga od jučerašnje zlovolje, ni pomisli na bežanje. samo želja da ova lepota potraje što duže. Još sinoć su našli dobre bečke prijatelje koji svake godine letuju u ovom mestu i koji su im ga i preporučili. Ništa više nije izgledalo važno ni teško, ni sparna soba, ni vodovod koji samo za vreme nekoliko noćnih sati daje mlaku vodu, ni spora posluga u restoranu. A,

Pompea

-304-

naprotiv, sad su otkrivali sve nove lepote ovog boravka na moru.

Gazdarica se, onako slaba i potištena, pokazala kao dobra žena, spremna na svaku uslugu, svi ljudi u malom mestu prijatni i predusretljivi, a sedenje na cvetnoj terasi kao izvor stalnog zanosa i nadahnuća. Ustajali su već oko šest sati. Kupali bi se sat-dva otprilike. Zatim je žena odlazila u grad da nabavi voća i posvršava druge sitne poslove, a on je ostajao na terasi, za stolom sa svojim hartijama. (To su bili tabaci sa poslednjom revizijom njegove monografije o Filipu II.) Osvežen plivanjem, suncem i morskom vodom, on ima osećanje da je obučen u laku a svečanu, cvetnobelu i mirisnu odeću, i da cveta i raste i sam, zajedno sa njom i sa svim oko sebe. Sve je jasno, u njemu i oko njega. Rad je samo jedna od stotinu prijatnosti. Nemogućno mu je da se potpuno usredsredi, jer ga sve ostalo zove i privlači. Gusto drveće ispod terase, kome vidi samo obasjane vrhove, nebo sa oblacima, more sa svojim pticama, brodovima, i stalnim promenama. U svemu ima sklada i zadovoljstva, a znaš da će sutra biti još lepše. Tako bi očekivao ženu da se vrati, a voleo je to očekivanje. Čekaš je, raduješ se njenom dolasku, kao lepom iznenađenju, a znaš sigurno da će doći. Srećan si onom naročitom srećom pre sreće. A pre nego što se pojavi, čuješ kako te, još nevidljiva, tiho doziva odozdo sa stepeništa. Dolazi doručak sa jakim čajem, svežim voćem, mlekom i pecivom. (Vrapci padaju na terasu u očekivanju mrvica.) A posle doručka žena bi se nečujno izgubila i ostavila ga sama da bi mogao da se sav preda poslu. Ali, kako koji dan, posao mu sve teže ide od ruke. Sve ga uzbuđuje. Obična cigareta opija kao strast i zamori kao podvig. Uopšte, hrana i vazduh i mirisi ulaze u nj kao bezazlena slast trenutka, ali kad su jednom u njemu, onda svakim i najmanjim delićem razvijaju neki silan

Pompea

-305-

žar i stostruku snagu koja mu ne da da miruje. I njegov rad je sve češće i sve više prekidan maštanjem i zanesenim posmatranjem morskih i nebeskih daljina. To maštanje uzima sve više maha; on ga oseća kao neko blago, a opojno nasilje, koje ga oslobađa svega u njemu i oko njega, ali potpuno potčinjava sebi, zatim se pretvara u čudnu igru, menja odnose u svetu koji ga okružuje i snage i razmere njegovog rođenog tela. Šta je blizu, šta daleko? Šta vazdušasto, šta tečno, šta tvrdo? Šta je on, onaj dojučerašnji, a šta su ove lepote i radosti koje ga sve više ispunjavaju iznutra i opkoljavaju spolja? To se, u trenucima kad je igra na vrhuncu, teško razaznaje. Sve je obavljeno dimom cigarete i sa tim dimom sve se kreće. Duvan postaje moćan i opasan. Zažmuri. Na ustalasanoj kapiji od dima stoji malen i sed čovek. Poznaje ga. To je ovdašnji piljar kod kojeg njegova žena svakog jutra kupuje voće, a svake večeri ga, u prolazu, podmiti naročitim osmejkom koji čičici očigledno nije neprijatan. Samo je sada nešto svečaniji, liči na portret Filipa II, trepće očima, i lakim pokretom desne ruke poziva ga da uđe. Oklevajući, ulazi. Stvarno ulazi u predeo koji je dosad posmatrao u perspektivi, postaje jedno sa njim i sa svakim njegovim delom. More diše. Pokret se prenosi na gole kamene obale i obrasle planine, na oblake i modro platno neba. Sve se kreće i sprema da poleti. Ma koliko izgledalo neverovatno i nemogućno, krenuće i terasa. Ako se ne pomeri ona, krenuće on i napustiti je, jer on pripada onom što se kreće. Neobično je, čak opasno i pomalo strašno, ali drukčije ne može biti. I divno je. A onaj čičica napustio, izgleda, potpuno voćarsku radnju i sad je neka vrsta vodiča, možda i gospodara pokrenutih svetova. Lukavo miga očima i, krećući se između oblaka, nebeske modrine i gotovo tečnih sivih masa planina, pokazuje pogodna i bezopasna mesta na koja se može nogom stati i odupreti za dalji let. - Ovuda, molim vas! Ovuda!

Pompea

-306-

Ništa se više ne protivi čoveku. Ne važi više zakon teže ni stare mere i ocene za razdaljinu i tvrdoću predmeta. Sve je izmenjeno i pomereno. Kad bi se ispeo na planinu koja se diže iznad ovog mesta, mogao bi, čini mu se, zagaziti pravo u nebeska prostranstva. Sve može da bude. Tu negde bi ga iz čudnog sna prenuo glas njegove žene koja se vraća sa šetnje. Idući uz kamene stepenice, koje su sa ulice vodile na terasu, ona bi ga dozivala mirnim glasom koji očekuje siguran odgovor. - Fred? Fred! - Da, da, - odgovarao je on tiho, sve dok ne bi na terasu izronila prvo njena glava, a zatim i njen struk, pa ona cela, sa rukama punim voća ili cveća. Tada bi se odjednom smirili svi uskomešani elementi oko čoveka, vratili se u svoje odnose, srazmere i odstojanja, i postali opet ono što su u svima ostalim časovima dana, za sve ljude pa i za njega. Opasnu i uzbudljivu sreću zatalasanih prostora i sanjanog leta kroz njih zamenjivalo je blaženstvo običnog, stvarnog letovanja u krugu poznatih predmeta i u društvu lica bliskih oduvek. I sve se to ponavljalo svakog jutra, sa onom jednoličnom, prisnom izvesnošću koja je bitna oznaka svake sreće. Sve se ponavljalo, ali i pojačavalo. San na terasi bubrio je i rastao kao svaka voćka toga kraja u to doba godine, i sve se više približavao onom što jednog dana mora doći - svojoj potpunoj zrelosti. I taj dan je došao kao jedan u nizu dana toga letovanja. Sve je toga jutra izgledalo svečano, uzbudljivije nego obično. Duvao je jak jugoistočni vetar. More je bilo nemirno. Dugi i moćni talasi valjali su se jedan za drugim, i sa treskom i šumom pokretali široke površine zvonkog šljunka, prelivali obalu belom penom, i nestajali pod novim talasima, sve većim i sve

Pompea

-307-

jačim. Zapenjene ivice tih talasa stvarale su srebrnasto stepenište koje je vezivalo obalu sa nebom u dnu vidika. Retki kupači skakutali su na šljunku po kom su se osipale penaste kreste visokih talasa, ne usuđujući se da zađu u more. Žene su se igrale sa talasima, trčale im prvo u susret, a zatim bežale pred njima i, pod visokim škropcima bele pene, pocikivale od nejasne, uplašene radosti kojoj niko nije video ni tražio objašnjenja. Vazduh je bio zasićen mirisom morske soli i dahom neke daleke oluje od koje je dopirao oslabljen odjek. I toga jutra profesor je izišao sa ženom na plažu. Bio je uzbuđen. Sve ga je gonilo da učini ono što se niko od retkih kupača, stranaca, nije usudio: da legne na te zaljuljane talase i da pusti da ga dižu i nose i dodaju jedan drugom. Sprečila ga je njegova žena. U tome je bila odlučna i uporna kao malo kada. Držeći ga za ruku, vikala je kroz šum talasa, preklinjala ga da ne ide dalje i uveravala ga da su joj malopre pričali domaći ljudi kako ovi naizgled bezazleni talasi mogu biti opasni i kako se prošle godine po ovakvom vremenu, na toj istoj plaži, udavio jedan čovek. Neoprezan i nevičan moru, nestao je u ovakvim talasima, naočigled kupača koji mu nisu mogli pomoći. Zbog toga sada niko i ne zalazi u more. Popustio je. Posle oprezne igre sa talasima koji su ih prskali do temena, vratili su se kući, opijeni vetrom, umorni i zadovoljni od trčanja i smeha. Kad su se osušili i presvukli, žena je, kao obično, otišla na trg, u kupovinu, a on je ostao na terasi za svojim stolom na kom su, kao fini talasi, lepršali okrajci razastrtih hartija. Sporo i teško se udubljivao u posao. Na njemu je stalno nešto treperelo i poigravalo, ili pramen kose, ili ruka, ili očni kapak. Sve kao pozivi koji se sustižu. Još ga je držala neostvarena želja da zapliva u velike svetlozelene talase čija huka dopire do njega. Dečački nestašno pomišljao je kako bi bilo da se brzo spusti do male plaže, da se baci u to zabranjeno more i da pusti da ga talasi šibaju i nose. A zatim da se, još pre ženinog

Pompea

-308-

dolaska, vrati na svoje mesto na terasi. Ili, još bolje, da se zaputi stazom koja vodi iznad kuće, pravo uzbrdo, i da potraži visove i vidike koji mu se i sami primiču? Od te misli svaki čas je dizao glavu sa posla. Pogled mu se odjednom zaustavio na kamenoj ogradi terase, na koju je u tom trenutku, kao po dogovoru, sleteo krupan vrabac, malo raščupan od vetra. Po dražanju i celom izgledu sudeći, to je neki vrapčiji pustolov i skitnica. Učinio je nekoliko onih brzih i finih ptičijih pokreta glavom, a onda se odjednom - kao da je uvideo da je sleteo na pogrešnu adresu! - dostojanstveno i prezrivo vinuo u visinu. Izgledalo je da je odleteo pravo u nebo i izgubio se u njemu. Čovek je pratio pogledom njegov let, dok god je mogao. A to nebo bilo je vedro, posejano na ivicama belim tankim oblacima koji menjaju boju, kao da se sprema svečanost. Daleka ostrva, koja su se u dnu vidika izjednačavala i mešala sa još daljom obalom kopna, takođe su menjala oštrinu svojih oblika, i njihov sivi kamen, pod tankim vencima tamne šume, postajao je ružičast, mek i lelujav. More, koje je u daljini izgledalo stišano i glatko, sve se više i bojama i oblicima saobražavalo svečanom vidu oblaka, neba i obala, pa i tamo gde se otvorena pučina mešala sa obzorom i gubila bez završetka u nedogled, ono se činilo pristupačno i ne manje čvrsto od liniej rasplinutog kopna. Tako su vazdušasti oblaci, tečno more i tvrdo kopno, menjajući svako svoja osnovna svojstva, išli jedno drugom u susret i zagrljaj. Sve je beskrajno široko i duboko i u isti mah sve je na dohvat ruke, blisko, i sve diže čoveka sa njegovog sedišta, čini ga lakim, pokretljivim i u svemu podobnim opštoj zatalasanoj svečanosti. Sve ga poziva i goni na uspon i let, a otpor je neznatan, gotovo nikakav. Svakako, do kamene ograde na terasi može lako da dođe, kao u igri, i da se nasloni, pa i da se popne na nju i sa nje skoči na strmu stazu koja vodi uzbrdo, k planinskom visu, da se vine u prostor kao vrabac skitnica.

Pompea

-309-

Vrhovi gustih zelenih drveta, koji su već ispod njega, nose na sebi prelive istog onog sjaja koji je povezao i izjednačio sve na zemlji, na moru i na nebu. Taj sjaj, to je čudesni strmi i zanjihani most po kome se čovek penje bez teže i bez granica. Pravo je čudo, pa ipak tako lako i tako jednostavno, to očekivanje sreće koja je već tu. Sve je jedno i jednako, na sve se možeš nasloniti, o sve odupreti, i sve služi kao odskočna daska za dalji lak i prirodan let. Sve te niže dodaje višem, tvrđe mekšem, i tamnije svetlijem. Svemu tome nema kraja, a početak je nepovratno zaboravljen. Nema više ni onog čičice sa licem Filipa Drugog da ti pokazuje gde ćeš stati, jer sad neki pramenovi svetlosti, kao pokretne stepenice, sami nose čoveka, što dalje sve lakše, put nekog ogromnog rumenog praga tamo u visini; a iza njega već se naziru novi nizovi zračnih i svetlosnih stepenica koje čovečiji hod pretvaraju u sve brži let bez šuma. Čovek može daleko da ide i visoko da se penje; sav se pretvara u to, i u tome mu je celo postojanje. Ide, ali krilatim hodom.

Na povratku iz varoši, žena se po običaju javila već sa prve stepenice, mimim pevuckavim glasom koji očekuje da mu odgovori uobičajeno, rasejano »da, da« kao što pogled prirodno odgovara pogledu. - Fred? Tišina. - Fred!? - ponovila je kad se već našla na terasi i ugledala prazno sedište i sto sa hartijama koje su treperele na vetru. - Fred... - govorila je tiše ali upornije kad je ulazila u polumračnu, već spremljenu sobu, iz koje je odgovarala opet tišina. - Fred! - viknula je prigušeno, i uplašila se i svoga iz- menjenog glasa i jeze koju je osetila uz kičmu. Pojavila se gazdarica i objasnila joj nekako da je profesor još pre četvrt sata otprilike sedeo na terasi. Videla ga je kroz prozor

Pompea

-310-

dok je spremala njihovu sobu, i primetila da je ustajao i opet sedao za sto. - Fred, Fred, Fred! Žena je štrcala niz stepenice i zaputila se drumom, ponavljajući tiho tu reč bez odziva. Obišla je mali gradski trg i ono nekoliko strmih kamenitih ulica, prokrstarila rasturenim plažama bez kupača, i vratila se kući. (»Fred? Fred!«) Čoveka nije bilo. Na suncu, koje je sada zahvatalo već polovinu terase, izvijale su se i poigravale profesorove hartije. Gazdarica je, kao i uvek, samo njihala glavom. Žena se zaputila do vile u kojoj su stanovali njihovi bečki prijatelji. Oni su tek doručkovali. Brišući zadovoljno usta, umirivali su je da je čovek sigurno nekud odšetao, da će se vratiti, ako ne ranije, a ono svakako na ručak. Bila joj je ne-podnošljiva njihova sita vedrina i bezbrižnost. Obilazila je parkove i šumarke iznad varošice. Nekoliko puta se vraćala kući i pela uz stepenice, nastojeći da u sebi raspali nadu (»Fred? Fred!?«) kao što čovek po treći i po peti put pokušava da ukreše upaljač. Na vreloj terasi bilo je beznadno tiho, i neizdržljivo. S mora se čula huka talasa i grohot šljunka koji oni duž obale jednako rešetaju. Kad je došlo i vreme ručku, pa i prošlo, i dan već stao da se bliži kraju, a od čoveka nije bilo traga, ona je, crvena u licu i zamućena pogleda, potražila ponovo onaj prijateljski par i sa njima zajedno otišla da prijavi stvar miliciji. U hladovitoj kancelariji mlad službenik upravo se spremao da iziđe. Odmah se vratio, ubacio tabak hartije u pisaću mašinu i otkucao prijavu o nestanku profesora Norgesa, ali je i sam umirivao ženu: da joj je muž verovatno ostao malo duže u šetnji i da će se sigurno vratiti. Ipak je naredio milicionaru da odmah posle ručka krene u potragu. Taj jedini milicionar bio je pun, dobroćudan mladić koji zaista nema mnogo posla u ovom mestašcu u kom se ništa ne dešava

Pompea

-311-

ni među domaćim ljudima ni među turistima. Sad je ozbiljno seo na svoj službeni motocikl i šumno krenuo drumom pored mora, vozeći umerenom brzinom i sa mnogo samopouzdanja. Ali profesor nije pronađen ni toga ni idućeg dana. Milicija je tragala duž obale. I novine su donele vest o nestalom turistu. Za to vreme profesorova žena provodila je ceo dan na zabačenom kraju plaže na kojoj su se njih dvoje do neki dan kupali. Čučala je sa rukama u krilu, kao žene ovdašnjih ribar a kad očekuju povratak svojih muževa iz ribolova. Njena svetla haljina gubila se u belom šljunku obale. Jedva bi je pred veče nagovorili da napusti svoje mesto i da ode na počinak bez spavanja. Posle tri dana doputovali su njena majka i profesorov mlađi brat, njen dever, i odveli je natrag u Beč.

Prolaze dani. Već je kraj avgusta, najlepše doba godine na ovoj obali. Sva dosadašnja traganja za nestalim profesorom bila su uzaludna. More ga ne izbacuje, a na kopnu ga nema. Ali vlasti ispituju i traže i dalje. Nad malim primorskim mestom jednako lebdi atmosfera neobičnog nestanka. U prolazu, možete često da čujete kako dve domaćice, vraćajući se sa trga, završavaju razgovor: -I tako, eto, nikad, nikad ništa! Odmah pogađate da je reč o nestanku nesrećnog profesora. Ali i svi ostali građani, u razgovorima između sebe ili sa gostima, pomišljaju na sudbinu toga čoveka. Po kratkim, iznenadnim zastajkivanjima u govoru i po brižnim pogledima koji se otimaju ka morskoj pučini, vidi se i bez reči da svi žele kakvo-takvo objašnjenje zagonetnog nestanka, da ga očekuju nestrpljivo kao stvar od koje zavisi unutarnje spokojstvo i svakog pojedinog od njih.

Pompea

-312-

ĐORĐE ĐORĐEVIĆ

Ovde se rodio; ovde svršio osnovnu školu, gimnaziju i pravni fakultet, sve sa aprosečno dobrim uspehom i sve na vreme; bio uredan činovnik, neženja i samac, i u šezdesetoj godini otišao u penziju. Običan život običnog čoveka. Pa ipak, i biografije takvih ljudi, kad se izbliže poznaju, mogu da budu zanimljive, ili bar da posluže kao povod za razmišljanje. Taj Đorđe Đordević nasledio je od svog dede, koji se takođe zvao Đorđe Đorđević i bio ugledan i imućan trgovac, ne samo stas i hod i boju očiju nego i jednu veliku i do savršenstva razvijenu vrlinu - opreznost. To je primetila sva porodica već u njegovom najranijem detinjstvu. Sedmoro dece rodila je Đorđeva majka, ali njegov dolazak bio je najteži i umalo je nije glave stao. Dečak je bio normalno razvijen, ali se tako oprezno pomaljao na ovaj svet i toliko oklevao, da su ga doktor i babica jedva nekako prevarili i izmamili. Tek što je progledao, svi su u porodici jednodušno zaključili: pljunuti deda Đoka. A deda je bio poznat i cenjen zbog svoje opreznosti; njegova stalna deviza, koju je često izgovarao glasno, još češće poluglasno, a najčešće bezglasno, u sebi, bila je: »Đoko, pazi šta radiš!« Ona ga je provela kroz život, u teškim turskim i poluturskim vremenima, i dobro je poslužila i njemu u životu i u poslovima, i potomstvu koje ga je nasledilo. Ali kod unuka Đorđa Đorđevića, koji je rođen i živeo u novim, izmenjenim prilikama, ona nije mogla da ima isto dejstvo i iste posledice. Naprotiv. Već na prvim koracima, koji su bili od samog opreza, njegova dedovska vrlina pokazala se kao smetnja i kočnica. Prohodao je dockan, teže nego ijedno dete u kući, jer je stalno gledao gde će nogom stupiti i merio svaki korak po dvaput pre nego što ga učini.

Pompea

-313-

I tako je bilo i docnije, u svemu; u školi, u mladićkim zabavama, u ljubavi. Kao đak u student bio je vredniji od ostalih, ali je uspeh bio uvek srednji, jer ga je njegov oprez sprečavao da razvije i izrazi svoju misao. Vidi se da je učio i da zna, ali šta vredi kad odgovara sa oklevanjem, sa nepoverenjem u profesora, u sebe, u ono što govori. Zbog njegove dobre naravi drugovi su ga voleli, ah ni sa jednim od njih nije ga vezivalo pravo prijateljstvo, jer se nikad nikom nije poveravao ni potpuno predavao. Sportovi su mu bili nepoz-nati, studentski klubovi tuđi, kao i njihove noćne sedeljke. Vukla je i njega ponekad mlada krv u to društvo,ali ga je sa pola puta vražalo oprezno, sporo razmišljanje. Dešavalo se da obeća da će doći na neko poselo sa drugovima, raduje se tome unapred, opremi se, i onda - presedi veče kod kuće, sam, u ocenjivanju za i protiv izlaska. Jednom je u tom kolebanju i zaspao, onako svečano obučen. Kad se probudio i protrljao oči, video je da je ponoć prošla. Tada ga je obuzeo strah, a zatim žaljenje i teško osećanje da je prespavao i propustio nešto lepo i radosno u životu. Skočio je i odjurio u kafansku baštu u kojoj se održavao sastanak. Tu su ga, već u polumraku, dočekale piramide stolica naslaganih sa nogama uvis, i kelner koji je gasio poslednje sijalice. - Dockan je, gospodine. Nema više nikog. Bili su i otišli. Vidite da zatvaramo! Posle toga dugo je lutao gradom. Duboko mu se u sećanje usekla ta proletnja noć kao tuga i opomena. Ali svoj način života i svoje postupke prema ljudima nije umeo, nije mogao da izmeni. Ponavljalo se uvek isto. Krene napred sa vršnjacima i drugovima, a iza leđa ga povuče hladna i nevidljiva dedova ruka: »Đoko, pazi!...« Tako danas, tako sutra, a mladost prolazi i drugovi (to i on vidi!) sve više izmiču napred i udaljuju se. On ostaje sam. A lako je odvojiti se od ljudi i ostati sam, naročito

Pompea

-314-

kad te u tebi goni na to, ali teško je posle snositi samoću. Završio je studije i započeo činovničku karijeru kao pisar u Ministarstvu pravde. Imao je dobre uslove za napredovanje na činovničkoj lestvici, ali ih je slabo iskoristio. Preskakali su ga mladi i slabiji od njega. Dešavalo se čak da su mu starešine nudile bolja mesta i više položaje, a on ih je odbijao, plašeći se odgovornosti i svih mogućih nepredvidljivih zamki i teškoća, koje je nazivao jednom reči - cirkus. (»Ne volim, brate, cirkus!«) A i suviše je bilo takvih koji se nimalo ne plaše »cirkusa«, nego ga, naprotiv, traže. Skromni ljudi su u nas retki; za njih svi imamo neko malo tužno, malo podsmešljivo poštovanje, i onaj koji baš želi da ostane po strani od opšte gurnjave i takmičenja, može to lako da ostvari, pod uslovom da za to ne traži nikakvo naročito priznanje. I Đorđe Đorđević je napravio osrednju karijeru, i neprimetno otišao u penziju, čak nešto i pre vremena. Ništa drukčije, i ništa bolje, nije bilo ni sa ženama. U mladosti, sve ga je vuklo njima, ali ga je i od njih odvajala njegova prokleta nasleđena opreznost koja je bila jača od svega. Bio je tek pošao u osnovnu školu kad je osetio tu privlačnu snagu. Na ledini do njihove kuće rastao je ogroman orah. Svuda naokolo bili su visoko naslagani balvani i grede nekog šumskog preduzeća. U vreme kad orasi počnu da sazrevaju, da se kokaju i opadaju, dečak bi se dizao već u svitanje i onako napola obučen trčao da popkupi opale orahe pre ostalih. Isto to činila je i jedna devojčica, njegova vršnjakinja iz susedne kuće. Lepa su bila ta sveža jutra, uzbudljivo je bilo sedeti u rosnoj travi ispod visoko naslagane japije, i tu na licu mesta tucati i našte srca jesti još nedozrele orahe. Jednog jutra, dok su tako čučali u hladovini jedno pored drugog, devojčica se prvo zagleda dugo u njega,a onda ispruži vrat i poljubi ga nespretno u obraz, pored uha, pa se opet odmače i nastavi, žvačući, da ga posmatra. Gledao je i on nju i njene jake usne, mlečne od mladih oraha. Neka jaka struja

Pompea

-315-

privlačila ga je njoj i gonila da joj vrati poljubac, ali ga je u isto vreme zadržavalo nešto još jače. To se u detinjoj duši, koja je procvetala prvim plamenom, iz nepoznatih dubina javljao nerazumljiv ali moćan starački glas: »Đoko, pazi šta radiš!« Tako se dečak kolebao i rešavao, sve dok mala nije pokupila svoje orahe i otišla kući, provlačeći se bosa ispod naslaganih balvana kao lasica. - Prilika se više nije pružila. Devojčica je dolazila da pobira opale plodove ispod velikog oraha, ali se držala podalje od opreznog i nerešljivog Đoke. I kako je počelo, tako je i produžilo i ostalo do kraja. Na prvi pogled. Đoka se ni u čemu i ni po čemu nije razlikovao od svojih vršnjaka. Vidi na ulici devojku koja privuče njegovu pažnju i nestane iza prvog ugla. Iščezne ona, ali ostane misao o njoj, i želja, i maštanje. I noću su u njegove mladićke snove upadale nepoznate žene bez lica, a smele i bezočne, i uzimale mu na silu ili podmuklo ono što je priroda od njega tražila. Bivalo je da malo duže porazgovara sa nekom devojkom ili da nešto ljubazno dovikne, uz pozdrav u prolazu, nekoj drugarici sa Univerziteta, pa da i ona njega pogleda. Takve stvari se dešavaju živom čoveku, u najboljim godinama, a pogotovu kad je ovako stasit, lep i dobro odeven. U tom trenutku to mu je pričinjavalo veliko zadovoljstvo. A bilo je očigledno da ni onoj ženi nije bilo krivo. I sve je bilo dobro dok ne bi došao kući i ostao sam. Tada je počinjala u njemu igra sumnje i opreza. Ispitivao je svaku reč koju je rekao i pokret koji je učinio. Izgledalo mu je da se zatrčao, da je otišao predaleko, da bi njegovo držanje moglo kod te žene izazvati nade koje on ne može zadovoljiti. Hvatala ga je panika od sopstvene nepromišljenosti. Goreo je od neodoljive potrebe da sve to popravi, da »stvari stavi na svoje mesto«. I kad bi drugi put sreo istu devojku, on se držao upadljivo hladno i kruto, gotovo neljubazno. Ponekad bi napisao i pismo u kom se izvinjava i moli da ga pogrešno ne shvate. Kako žene ne vole takvu vrstu objašnjenja, pismo je ostajalo bez

Pompea

-316-

odgovora, a uvređena lepotica pravila se da ne vidi bojažljivog ljubavnika kad bi ga drugi put srela na ulici. Imao je i dve velike, prave ljubavi. Prva je bila u studentskim godinama. Zanela ga je sestra njegovog druga, umna i lepa, ali nežna i bolešljiva devojka koja je veći deo vremena provodila kod kuće, pored klavira i sa knjigama. Činilo mu se da ne može ni zamisliti život bez njenog prisustva, da će morati da je veže trajno za sebe. Oklevao je samo da išta preduzme da bi to postigao. Oklevao jednu godinu, pa drugu, a treće godine umrla je devojka. Nečujno i neprimetno nestala sa zemlje na kojoj je tako malo mesta zauzimala. On je to primio kao prirodno rešenje. A posle svršenih studija u njegov živo ušla je druga devojka, sušta protivnost one prve. Vedra, plavokosa i snažna lepotica, sa istinom u očima i nečim čistim i iskrenim u celom držanju. I do veridbe je došlo. Ali upravo tada su njegov oprez i njegova neodlučnost razvili sve svoje snage i otrove. Nastala su duga oklevanja od kojih je ova zdrava i ponosna devojka utoliko više patila što nije mogla da ih shvati, a Đorđe sam nije umeo da ih objasni. Posle čitavog niza čestih i mučnih približavanja i udaljavanja, devojka je sama prekinula, teško ali hrabro i odlučno. - Idi bedo bedina! Umalo oči nisam isplakala zbog tebe a sad vidim da suze jedne nisi vredan -rekla mu je ona na rastanku, dok su joj iz suvih očiju žive iskre vrcale. Po tome i po celom njenom držanju bilo mu je jasno šta je mogao imati, i šta gubi. Bilo mu je jasno, ali mu to nije pomoglo, nije ga moglo sprečiti da i dalje živi za svoju op-reznost kao što drugi žive za svoju sreću. Tako je prošla ljubav, a zatim i vreme ljubavi. Tako je došla i ona mala smrt u činovničkom životu, koja se zove penzija. Ali ni tada Đorđe Đorđević nije hteo da izneveri svoju životnu vrlinu. Naprotiv, sav se posvetio njoj. Sav svoj napor i sve svoje snage ulagao je u to. Sa tim snagama i naporima mogao je dva

Pompea

-317-

bogato ispunjena života proživeti, i to lepo i dostojno, a on nije proživeo ni jedan jedini. I što je više pazio šta će uraditi, sve se teže rešavao da uopšte nešto uradi, i sve je manje i radio. Tako mu se život neosetno a stalno pretvarao u sivu, nepomičnu pustinju opreza. Živeo je usamljen u prizemnoj oronuloj dedovskoj kućici. Nije tražio ni društvo penzionera u kom se vode dugi bezazleni razgovori i skraćuje dan na podnošljivu meru. Nije pecao ribu ni sabirač poštanske marke. Sav se predao svojoj strasti da sve proračuna, predvidi i predupredi, kako ga ništa u životu ne bi moglo preteći i iznenaditi, ni ljudi ni događaji ni priroda. Ogroman i bezuman napor u kom se čovek sav gubi! Sav oprez, svi obziri i sva strahovanja slivaju se u jednu jedinu veliku i spasonosnu bojazan. Bojazan od meteoroloških promena, od bakterija, od džeparoša, od provalnika, od rđavih susreta, od pogrešna koraka ili samo neoprezne izjave. Začas reč izmakne, a vremena su takva da zbog jedne reči (često i tuđe reči!) čovek može da ima neželjen i nepotreban cirkus. Njegova bojazan nije obuhvatala samo ono što bi sada moglo da ga iznenadi i ugrozi, nego se širila, granala i umnogostručavala. U sećanjima, nesigurnim i pogrešnim, sećanjima, on se sada sve češće vraćao u mlađe godine i tu sa užasom otkrivao šta mu je sve nekad pretilo, pored kakvih je sve opasnosti, i ne sluteći, »sa više sreće nego pameti« prošao. I naknadno je drhtao i patio. Sad se bojazan nije više ograničavala na njegov skromni lični krug, nego je obuhvatala i javni život i međunarodne događaje. Život mu se ne čini ni prazan ni uzaludan. Ponekad ga obuzme osećanje da igra veliku igru i brine iste brige kao i oni koji imaju svoje brodove na okeanima ili svoje velike finansijske ili političke interese po raznim kontinentima. (Samo, u njegovom slučaju ceo ulog je njegova ličnost, njen mir i njena sigurnost.) Mreža njegovih staranja, ispitivanja i zaključaka, koja je polazila iz neugledne prizemne kućice u jednoj od najmanjih beogradskih ulica, rasprostirala se širom sveta i obuhvatala

Pompea

-318-

sve. Da, sve! On zna da površni i lakomisleni ljudi govore kako se sve ne može predvideti. Dobro, recimo da je tako: ne može! Ali u svakom slučaju, ostaje opreznom čoveku zadovoljstvo i uteha da je učinio svoju ljudsku dužnost, ostaje mu ponos da je živeo kao misaono biće koje predviđa i misli dalje od nosa, a nekao beslovesna životinja. Najposle, ko zna, možda to samo lenost i kratkovidnost iz njih govore. Možda se i može mnogo koješta predvideti i sprečiti što izgleda nepredvidljivo? Možda i sve! Tu bi se Đorđe Đorđeviću dah oduzimao i on se u svojim mislima peo visoko, visoko, do neslućenog savršenstva. I oni koji su ponekad imali prilike da vide mršavog i urednog penzionera kako na svojoj sutonskoj šetnji visoko diže glavu i sa pobedničkim, prezrivim sjajem u očima gleda iznad pro-laznika, put raspaljenog neba u dnu ulice, nisu mogli naslutiti kakvi su se vidici u tom trenutku pred njim otvarali ni kakva se sreća u njemu širila; istina, samo zamišljena, hipotetična sreća, ali za njega lepša i zanosnija od svih ovih malih sreća koje život pruža tim brzopletim i kratkovidim ljudima oko njega. I upravo u takvom jednom trenutku toga hladnog staračkog oduševljenja Đorđe Đorđević je učinio svoj sudbonosni poslednji korak. U ovim godinama posle rata njegov sistem pažnje i pronicljive smotrenosti bio se učvrstio i razvio i snagom i opsegom. Drugi svetski rat otkrio mu je povezanost čovekove lične sudbine sa svim što se dešava u svetu. Zaštićenih mesta i izolovanih tačaka više, tako reći, i nema. Svi međunarodni obrti i sukobi, sve epidemije, krize, ratovi i izumi, opiti sa nuklearnim oružjem, radijacija koja truje vazduh, vodu. zemlju i njene plodove, sve to pogađa ili može da pogodi svakog, pa i bezimenog i povučenog pojedinca. Uistini daleko vid i oprezan čovek mora sada mnogo dalje da gleda i više da zna. Zbog toga je Đorđe Đorđević pooštrio i proširio svoju pažnju. Redovno je kupovao naše novine, skupljao biltene koje dele strane čitaonice i agencije, slušao najudaljenije stanice na

Pompea

-319-

radiju. I nije to činio kao mnogi drugi penzioneri, površno i olako, samo da bi o tom mogao da priča na klupi u parku. Naprotiv. Ne govoreći nikom ništa, on je sa mnogo napora i oštroumlja nastojao da pronađe ključ kojim je svaku takvu novinsku vest dešifrovao i tumačio u njenom odnosu prema sebi i svojoj ličnoj sigurnosti. Nije to bilo lako. Mnogo puta se dešavalo da je pred strašnim vestima i crnim izgledima ostajao razoružan, bespomoćan i potišten, ali često je uspevao da pronađe neko rešenje za svoju zaštitu, koje je izgledalo doduše složeno i teško, ali bilo duhovito i sigurno. Takve nevidljive ali zanosne pobede i dugotrajni umni napori kojima je do njih dolazio, ispunjavali su mu vreme i davali smisao životu. U jesenje predvečerje toga dana Đorđe Đorđević je izišao kao obično i kupio večernje novine. Spuštao se strmim stepenicama kojima je njegovo starinsko sokače bilo vezano sa jednom od glavnih ulica. Basamaci su bili orošeni, kao znojem, večernjom novembarskom vlagom. Nikad nije voleo to mesto, pomalo ga se i plašio. Često je razmišljao o tim raznim betonskim ili kamenim stepenicama koje prekidaju i vezuju beogradske ulice različitog nivoa nastalog u raznim epohama građenja. Sve one imaju izgled nečeg na brzinu sklepanog, davno nekad postavljenog za prvu nuždu i potrebu, i nose na sebi sve oznake improvizacije koja se okamenila i, ružna i nezgodna, traje koliko i ono što je namenjeno trajanju. Oštrinom nagibnog ugla, građevnim materijalom i svim svojim oblicima i srazmerama, te stepenice svedoče o nemilosrdnom vremenu »između dva rata«. Njihov nagib i visina pojedinog basamaka kao da nisu određivani prema koraku i hodu prosečnog građanina ili domaćice koja se sa punom torbom vraća sa pijace, nego prema potrebama snažnog, punokrvnog i neskrupuloznog preduzimača kome se žuri i koji gramzi za daljim brzim i velikim zaradama. Sa tim stepenicama još najlakše izlaze nakraj bezbrižni đaci i vojnici, koji ih prelaze trkom, sve po dva basamaka odjednom, što je

Pompea

-320-

svakako najkraći i najsigurniji način penjanja i spuštanja. Zbog pomičnosti i nestalnosti zemljišta, one su redovno napukle ili malo raširene, kao bačen »špil« karata. To su promašena, ružna i slabo održavana mesta u sklopu ovog grada, beda jedna za one koji nemaju drugog puta do svoje kuće, a prava klopka, naročito zimi, za slaba čoveka u kratkom a sudbonosnom trenutku rasejanosti. Opreznost, koja je uvek i svuda na mestu, treba ovde udvostručiti. To je bio davnašnji utisak koji je Đorđe Đordević imao od »svojih« stepenica i utvrđeno mišljenje o njima. Ali ovog puta nije mislio na to. Ljubopitljiv, on je već na prvoj stepenici, odmaknuvši novine što dalje od očiju, pokušao da bez naočara pročita, na prvoj strani, krupno štampani meteorološki izveštaj za taj i naredni dan. (I to je bila jedna od njegovih ritualnih mera predostrožnosti.) Predviđena promena vremena odgovarala je i njegovim očekivanjima i njegovoj potrebi. Oseti toplo i živo zadovoljstvo zbog toga. Da, mnogo šta se može predvideti. Mnogo. Možda i sve! Ali u istom trenu celo to zadovoljstvo pretvori se, naglo i bez prelaza, u strah, zaprepašćenost, u vrtoglavo padanje bez uporišta i zadrške. Samo u snovima ima takvih padanja. Ali u snovima ne čeka na kraju tvrd i smrtonosan kamen, nego buđenje. A ovo, ovo je stvarni pad koji se samo jednom doživi, a kome je kraj u tami. Jer niko od živih ne može potpuno i dokraja da zna kako izgleda i šta je to - smrtonosan pad. To je isto toliko tačno koliko i ona stara, poznata istina da najveće oluje, one u kojima propada brod i sve što je živo na njemu, nisu nikad opisane, jer ih niko nije preživao. Ovakvi doživljaji bez svedoka ostaju zauvek u tami, kao sastavni deo same smrti. A pad traje. Čovek oseća da pada, pravo napred a zatim nauznak, i to tako brzo da misao ne može ni da ga stigne, a kamoli da pomogne i spase. Ništa, samo padanje. Po celom telu ga tuku oštre, tvrde stepenice, sklapaju se i rasklapaju oko njega kao rebra neke velike kamene lepeze u pokretu. Još je

Pompea

-321-

jedno vreme mogao da broji udarce, dok ga jedan ne pogodi u teme. Dockan je. Nema više nikog. I poslednja sijalica ugasnu. Učini mu se da vidi čitave piramide od stolica okrenutih nogama uvis. Ali i toga odmah nestade. Ništa. Ceo čovek se ispuni gluvim, bezimenim i vekovečnim mrakom potpune nesvesti. Tako je Đorde Đorđević izgubio svoj izgubljeni život, zajedno sa svakom daljom mogućnošću predviđanja, zato što je prevideo jednu stepenicu.

Pompea

-322-

RAZARANJA

Sedeći na terasici nad koju se nadneo, nagnut u strmoj strani, komšijski orah i sa koje se otvara uzak ali dubok vidik sa ušćem Save i Dunava i oštrim profilom Kalemegdana u dnu, čovek slobodno diše i misli. Naravno, misli o ratu, jer rat je sada i život i smrt i sve ono što je između njih. A ovih letnjih dana 1944. godine rat je, ovde u Beogradu, više od svega - razaranje. Ko nije znao pravo značenje te reči može da ga nauči sad ovde. Njemu se čini da mu još odranije zna i pravo ime i kako se ono izgovara. Za prvog velikog bombardovanja koje je doživeo, on se našao sa gomilom izbezumljenog i strahom već ubijenog sveta u polumračnom podrumu. To što je taj svet radio i govorio i kako se ponašao, bilo je potpuno izvan okvira društvenih običaja koji su do tada važili, a većim delom svojim i s onu stranu pameti. Ali sve te glasove je ućutkala i sve pokrete ukočila eksplozija; upravo čitav grozd eksplozija, prosut tamo po središtu grada. I tada se, u tami i tišini koja je zavladala posle eksplozije, mogla čuti, kao odjek njihov, daleka ali jasna lomljava višespratnih kuća. To je taj uzbudljiv, neobični zvuk koji liči na niz uzastopnih kamenih lavina, na glas nekih džinovskih pukova koji, poredani sve jedan do drugog, kliču nekom koji jaše brzo ispred njih svoje nerazgovetno, strašno: Uraa! Uraaa! Uraaaa!, a glasovi im se na istanjenim krajevima sudaraju i pokrivaju. Taj novi zvuk koji dira u njemu dotle nepoznato mesto, to je za njega pravo ime razaranja i način kako se ono izgovara. A taj čudni glas razaranja leti i traži u masi pojedinca kojeg će uplašiti, i u svakom pojedincu slabo mesto pristupačno strahu. I zaista, bar ovde, uspeva. Jer oni koji se na ovakav način i do te

Pompea

-323-

mere uplaše, ti su već poraženi, bez obzira na sve moguće obrte i preokrete rata, pa i na sam konačan ishod njegov. Tako se dešava da su, pored velikih razaranja na vidljivim predmetima, još veća i teža ona u ljudima i među ljudima, koja tek pojedinci i tek postepeno počinju da sagledaju i shvataju. Ta razaranja svlače i poslednju masku sa čoveka, prevrću njegovu unutrašnjost i izbacuju na videlo neočekivane osobine, u protivnosti sa svim onim što se o tom čoveku znalo i mislilo i što je on sam o sebi verovao; ona pomeraju prilike u porodicama i menjaju os- veštane društvene norme i odnose, čak i one koji su smatrani večnim i nepromenljivim, kao što su odnosi polova. Ko bi, na primer, rekao da onaj sudija sa drugog sprata, koga zovu »dugi Sima«, nije tako dobar i nežan sin kao što se pokazuje. A vidite, on to zaista nije. Ali eto, ta istina, na primer, ne bi se možda nikad objavila da nije došlo do ovog bombardovanja. A sad je, međutim, sve jasno. Taj protegljasti gordi činovnik, samosvesna držanja, koji je došao do svoje trideset i pete godine a ostao »mamino muško«, nije se ženio, ne druži se mnogo sa drugovima i vršnjacima, nego živi uz majku i za majku, kao uzor dobrog i požrtvovanog sina. Ali sad je bombardovanje i razaranje pokazalo da taj dugonja, koji važi kao odrešit čovek, dobar pravnik, koji bez mnogo kolebanja deli pravdu i sudi o ljudima i njihovim postupcima, nije ono što izgleda da je; u prvom redu, da nije nikakav sin i da živi tako sa majkom ne po dobroti svoga sinovskog srca, nego pre po potrebi svoga infantilnog, nesvesnog i skrivanog egoizma. Otkako je počelo ozbiljnije bombardovanje, u njihovoj kući, u kojoj, pored njega i majke, živi i njegova sestra udovica sa dečakom od devet godina, vlada stalna razdražljivost i zategnutost, koja se s vremena na vreme pretvara u ogorčene svađe. A glavni je uzrok svemu taj sudija, koji sada ne radi ništa nego samo izmišlja i preduzima sve nove i nove detinjaste i manijačke mere predostrožnosti, i to uvek samo s obzirom na

Pompea

-324-

svoju ličnu sigurnost i zaštitu. Nabavlja i skriva naročite zalihe hrane za slučaj da budu zatrpani u podrumu, meri debljinu zidova, zaštitnu vrednost uglova i svodova; majci i sestri pravi čitave scene, jer mu izgleda da ne zastiru propisno prozore i ne izvršuju sve zaštitne mere od požara. Žene ga uveravaju da je sve u redu i da ih niko nije još ni opomenuo, ali on je uporan, jedak, bezobziran. - Dabogme, to je vaša pamet! Briga Nemca da vas opominje; on samo prolazi ulicama i gde vidi zračak svetlosti tu puca i - ubija. I pri tom on pokazuje na svoje grudi. Taj odrasli čovek ljubomoran je na malog sestrića, jer mu se sve čini da i majka i sestra brinu više za to dete nego za njega. Od stalne razdraženosti i skrivenih pomisli, on se i fizički izmenio; žut je u licu, uglovi usana su mu oboreni i ispunjeni ružnom senkom, a pogled mu se povlači po zemlji i traži kutove. Kad pisne sirena, on odbaci svaku uzdržljivost i svaku masku pažnje i obzira: zaglavi vrata prvi i sjuri se u podrum. A kad majka i sestra stignu za njim sa detetom i koferom, on ih dočekuje sa glasnim grdnjama i prebacuje im da su spore i nesavesne. Sestra mu dobacuje prekorne poglede, a majka gleda mučenički preda se. Ostali ukućani slušaju i gledaju, pa iako su i sami u strahu i brizi, gnušaju se toga bledog dugačkog sudije kod kojeg je životinjski strah ubio i ono malo od čoveka što je bilo u njemu. A on, nesposoban da pomisli na stid, drži sa obe ruke na glavi jastuk, za koji je proračunao da bi ga mogao zaštititi u slučaju da počnu padati cigle sa svoda, i koluta očima, mereći čije je mesto bolje i sigurnije od njegovog. Čim sirena javi da je opasnost prošla, sudija istrči opet prvi iz podruma, a majka ide uz stepenište polagano, oborenih očiju, noseći jastuk koji je sin ostavio u podrumu i govoreći sa snebivanjem ženama pored sebe: - Najgore mi je zbog moga Sime; on je tako slabih živaca i preosetljiv, a tako se ne čuva. Na istom spratu stanuju dvoje mladih ljudi, muž i žena. On je

Pompea

-325-

iz Zagreba, ima neko francusko prezime a nemačko ime, činovnik je petrolejske firme, dobro razvijen, bledolik, samosvesna i gorda držanja, i uvek lepo odeven. Ona je sitna, ljupka, izgleda da je Mađarica po rodu, možda i polu-Jevrejka. To je nerazdvojan i diskretan par o kome niko ništa ne ume da kaže, jer ni s kim ne razgovaraju nit im ko zalazi u kuću. Susedi ih viđaju samo u liftu ili kako silaze niza stepenište, ona sva nežna i krhka pored njega, kao njegova fina điđa, a on kršan, ono što se kaže »sportska figura«, i uvek drži na neki način zaštitnički svoju jaku ruku na njoj. Kad se javi sirena, oni siđu u podrum mimo, povuku se što dalje mogu od ostalog sveta, u neki ugao gde nema ni sedišta ni svetlosti, i tu stoje u polumraku i šapuću tako tiho da se ne razume kojim jezikom govore. Kako je svak zauzet sobom, niko i ne gleda u taj kut, ali ko obrati pažnju primetiće da ona mala žena neprestano nešto šapuće živo i usrdno i pri tome gleda u oči svome visokom mužu, kao da baje i vrača. A čim se začuje tutanj nemačke odbrambene artiljerije ili zvuk savezničkih aviona, visoki čovek prebledi i klone, savije se u pasu i kolenima i sav se spusti na svoju sitnu ali snažnu ženu, upije se u nju ili, bolje i tačnije kazano, upije nju u sebe. On je obgrli rukama i obuhvati kolenima, podbradak nasloni na njeno teme. Pod tim teretom žena se prisloni uza zid i tako stoje. On tiho ječi, sklopljenih očiju, sa izrazom samrtnog straha na bledom licu, a ona gleda pravo i oštro (oči joj sjaju neobičnim sjajem) dok tapše svojim sitnim prstima njegove snažne bele ruke, ukrašene prstenjem i grčevito savijene oko njenog struka, i bez prestanka mu šapuće samo njima znane i razumljive reči ohrabrenja. u nesvesnoj muškoj sujeti on i sam pokušava da ponešto kaže, naročito kad se uzbudljivi šumovi udalje, kako bi, posmatran izdaleka, izgledao kao da on nju hrabri i zaštićuje muškom snagom svoga velikog tela. U tome mu pomaže i ona, jer voljno uzima izgled slabe žene koja se privija i traži zaštitu. Ali čim ponovo zapucaju topovi ili odjeknu tupe eksplozije bombi u

Pompea

-326-

daljini, uloge se menjaju. On zaboravlja svaki obzir i postaje opet plen bezumnog straha, a ona ga drži na sebi, umiruje i hrabri da ne padne kao bespomoćna masa na zemlju i ne počne glasno da jauče. Tako njena svest radi za oboje. A kad mine opasnost, on se odvoji od nje, kao polip posle minule potere, baci samo nepoverljiv brz pogled oko sebe i, još jednako bled, počinje da sakuplja stvari, ali sada već sa zaštitničkim stavom mužjaka koji u svemu više zna i bolje može od slabe žene. A ona ga tiho, na stranom jeziku da drugi ne bi razumeli, opominje da obriše znoj sa čela i pljuvačku iz uglova usana. Posle toga oboje brzo ulaze u svoje lažne i doživotne uloge samosvesnog muškarca i slabe žene.

Takvih i drugih, još većih i neobičnijih, vidljivih i nevidljivih razaranja i promena ima danas u ovom bombardo- vanom gradu manje-više svuda, u svakoj kući, u mnogoj porodici i mnogom pojedincu.

Pompea

-327-

JELENA ŽENA KOJE NEMA

(DO DANA DANAŠNJEG)

Odavno sam primetio da se Jelena javlja sve ređe, sve nejasnije, ali dugo mi je trebalo da priznam sebi tu činjenicu. Da to ne bih mogao učiniti, ja sam se zadovoljavao sa malo, sa sve manje, nadajući se uvek višem. Tako sam celo jedno leto živeo od jednog jedinog nera-zumljivog i munjevitog viđenja. Vozeći se u sumrak ozele- nelom ulicom, jednom od najlepših beogradskih ulica, nejasno sam sagledao Jelenin lik u belini. Bila mi je okrenuta leđima. Naslućivalo se da je u jednom od onih položaja koji su neobični i u kojima se čovek ne zadržava dugo. Po njenom stavu i držanju činilo mi se da nekom tamo hoće da dovikne još nešto ili da glasno pozdravi nekog u daljini, ali joj ni tada glasa nisam čuo, kao nikad pre ni posle. Ma šta da je bilo, izgledala mi je veličanstvena tako raskriljena u prostoru, sa telom koje se pokoravalo nekoj meni nepoznatoj potrebi, i koje je celo predano usrdnom naporu da nekom ko odlazi, a koga, zagledan u nju, ne vidim, dade još nešto od sebe, da od njega zadrži nešto, ma i najmanje, koliko noć i daljina dopuštaju. Sve sam to video u jednom magnovenju, kako može da se vidi kroz sumrak i senku olistalog drveća, iz kola koja jure širokom i slobodnom ulicom. Nisam ni pomislio da kočim ili da zaustavim. Naprotiv, istrgnuo sam, onako u prolazu, ceo vidokrug tog sutonskog trenutka: olistala kruna velikog drveta, pločnik, ugašeno lice bele kuće, a preko svega toga razgranat topao, letnji lik žene koja se nesvesno i nepoštedno predaje nečem u daljini i tami - i odjurio sa njim, pritišćući gas, kao

Pompea

-328-

otmičar. Posle, mesecima sam je nosio u sebi tako. Sve je bilo stalno tu: bogat majski sumrak, koji dugo traje a u kom je sve puno života, i varoš u zelenilu, i devojka u beloj haljini, raširenih ruku, nagnuta prema nevidljivom sabesedniku - priviđenje, ali i stvarna žena sa slatkom krvi, dragim imenom, i navikama koje odgovaraju mojima. Sve je tu, preda mnom, i sve se može jesti i piti kao vino i voće. A u isto vreme tu su i moja glad i moja žeđ, ogromne do bezumlja, bez i najmanje nade da će ih ikad išta moći utažiti i ugasiti. Tako sam putovao svetom, najsrećniji čovek sa najlepšom ženom kakva se mogla samo sagledati u predvečerje dugog dana mog samotničkog leta, punog odricanja. Tek jesen je pokazala kako su plitkog korena i kratkog veka bile moje obmane. I ne samo jesen. Jelene je nestalo iz svih mojih godišnjih doba. Ni putovanja, izgleda, više ne pomažu. Ono od čega bih hteo da pobegnem ide sa mnom, pre mene stiže u mesto koje je cilj mog puta, i dočekuje me na stanici, vodi u hotel i prati po gradu. A ono što bih, sa potajnom i nepriznavanom nadom u sebi, želeo da vidim - ne javlja se više ni u snu. Jelene nema. Putovanja gube za mene draž i smisao. Poslednje moje viđenje sa njom (čudno i nezaboravno) bilo je, istina, na jednom putovanju. Skromnim parobrodom, u kratkim etapama, obišao sam nekoliko mediteranskih gradova. Bilo je tako lepo da se nikako nisam mogao oteti pomisli da se ja to praštam sa svim što se zove lepota i bogatstvo sveta. Ta me je misao stalno pratila, kao mukla muzika ispod svih glasova života oko mene, kao nevidljiva ali uvek prisutna senka u punoj svetlosti sunčanog podneva. Zbogom, svetlosti! U Carigradu je trebalo da se nađem sa jednim zemljakom. Urekli smo sastanak u velikoj krznarskoj radnji njegovog prijatelja Jermenina. Kad sam stigao, mog zemljaka nije još bilo. Sopstvenik radnje, mrkožuti i nagrizen bolešću, ali žilav čovek

Pompea

-329-

i savršen trgovac, bio je zauzet. Ponudili su mi da sednem i pričekam. Tako sam imao prilike da posmatram iz blizine kako pokazuje krzna nekoj ugojenoj Grkinji, istočnjačkoj lepotici, koju prati omalen i mnogo stariji muž. Siv, nečujan i gotovo nevidljiv mladić donosio je gomile skupocenih koža iz kojih je bio studen dah sumračne magaze. Gazda je lično uzimao jedno po jedno krzno, rastresao ga i širio pred našim očima, i onda ga vešto bacao na pod, prostirući ga tačno pred noge visokoj krupnoj Grkinji, koja je stajala u stavu ukrotiteljke zverova. Pri tom je čeličnim glasom izgovarao ime životinje na turskom, grčkom ili francuskom jeziku, odsečno i poslovno. »Vizon«, »vizon safir«, »vizon sago«, »indijsko jagnje«, »astrahan«, »pantera«, »her- melin«, »samurovina«. A uz svako od tih imena dodavao je jednu jedinu reč: »fino!«, »otmeno!«, »moderno!«, »retko!« - Komad za komadom padao je na gomilu; tvrde, ubedljive reči padale su zajedno sa krznima i sve više rasle tonom i značenjem, a on ih je izgovarao u pobožnom zanosu, kao da govori: »Nebesko sunce!«, »Bog Savaot!«, »Bogorodica prečista!« (U tamnom uglu radnje nazirala se zaista mala ikona Bogorodičina!) Siguran u sebe, svoju robu i svoju računicu, trgovac je hvatao i moj pogled, ali ja nisam mogao da odvojim oči od tih životinjskih koža. Jedno za drugim prostirala su se preda mnom neobična krzna i sa njima šume, farme, stepe, i nepoznati predeli iz kojih dolaze. Otvarao se svet. Moje divljenje bilo je veliko i vodilo me daleko. Neko iščekivanje stalno je raslo u meni. U jednom trenutku - nisam ni razabrao ime krzna koje je trgovac izgovorio - preda mnom se prosu devičanski, obasjan predeo i u njemu, velik i izdužen, Jelenin lik u hodu. Nije bila naga, ali odevena, kao zanihanom mrežom, samo predelom kroz koji se kretala: talasima, treputavom svetlošću sunca i vode, mladim lišćem. U tom trenutku ugledao sam je, kao nikad, u svoj njenoj veličini i lepoti. Ne znam koliko sam je posmatrao, izgubljen i van sebe. Kad

Pompea

-330-

sam se prenuo, trgovac je još nabrajao: »vidra«, »sil«, »kanadska kuna«, i sve novim krznima zatrpavao moj predeo sa Jelenom.

Od tog dana više se nije javila, nikad. Prošlo je možda zauvek vreme kad sam je viđao na svetlosti dana, prosto, očima kojima sam gledao sve ostale pojave vidljivog sveta. To viđenje trajalo je uvek kratko (padanje zvezde preko letnjeg neba!), ali sada ne traje ni toliko, a bolje bi bilo da se ovako ne javlja uopšte. U najgorim časovima noći - a noć je bila uvek zlo vreme moga života - biva ponekad da se javi nešto kao slutnja njenog prisustva. Ne postoje četiri strane sveta, nego samo jedna, a ta nema imena. Ne zna se i ne pita se više šta je dole a šta gore, šta iza a šta ispred. Živ sam, ali u svetu poremećenih odnosa i dimenzija, bez mere i videla. I Jelena je prisutna, ali samo utoliko što znam da negde pruža ruku kojom hoće nešto da mi doda. I ja živo želim da podignem desnicu i primim sitan, nevidljiv predmet koji mi nudi. Tako ostajemo dugo u tom bolnom položaju jednog započetog i jednog nerođenog pokreta, a ne znamo gde smo ni na čemu smo, ko smo ni kako se stvarno zovemo. Ono što je živo i jasno u mojoj svesti, to je naša želja koja je jedna. Po toj želji i znam da postojimo, ona je jedino što nas vezuje i sve što znamo jedno o drugom. U tom se položaju ne može izdržati dugo; iz njega vode dva puta: ili u potpunu nesvest ili u buđenje. Ovog puta se budim. Budim se u svet svoga sadašnjeg života, znači: u svet bez Jelene. Živim sa ljudima, krećem se među predmetima, ali nju ne može ništa više da dozove. Između nas je uvek bilo tako: kad je nema, onda je nema kao da se zaista nikad, nikad više neće pojaviti, a kad je tu, onda je prisutna tako kao daje to najprirodnija stvar na svetu i kao da će doveka i bez promene ostati tu. Ali sad mi se čini da je to bila obmana, samoobmana obmanutog čoveka. U stvari, ona i

Pompea

-331-

ne zna za mene, a ja znam samo za nju. Tako je, i tako je - istinu valja priznati - vazda i bilo. Moglo bi se reći da sam uvek živeo od sećanja na jedno priviđenje, a sada živim od uspomena na ta svoja sećanja. Pa ipak - i to treba priznati! - sve mislim da bi se mogla javiti još jednom, da bi se morala javiti. A uvek mi se čini da sam najbliži tome u toploj atmosferi koju stvara množina ljudi u pokretu. U holu velikog hotela u R. Igranka od pet do osam. Gledao sam kako ispred mene promiču, kao da neko sporo a neprekidno meša karte, desetine, stotine lica lepih žena koje nisu Jelena. Svako od tih lica izgledalo je za trenutak kao da je njeno, a zatim je beznadno i nepovratno postajalo tuđe. I svaku od tih žena ja sam za trenutak gledao kao nju, a onda je odmah tonula i odlazila sa talasom telesa, kao mrtva, više nego mrtva, jer nije Jelena niti je to ikad mogla biti. Sve češće sam tražio i posećivao takva mesta gde se skupljaju zatalasane gomile sveta, u praznične dane, o svečanostima, na sportskim stadionima. Tu provodim sate, obuzet svojom slutnjom, posmatrajući sa većom pažnjom nepregledno more ljudskih lica nego ono zbog čega su se svi tu sakupili. Moje uzbuđenje poraste naročito pri dolasku i odlasku. Jednom mi se desilo da sam je, nošen masom koja je sporo napuštala stadion, zaista ugledao, ako se to može nazvati viđenjem i ako sve to nije samo besmislena i mučna igra bez kraja. Najpre sa malo kolebanja, a zatim pouzdano, spazio sam njenu glavu. Vidim joj izraz lica, tajanstveno osmehnut. Očigledno ima nešto da mi kaže, ali ne može da mi priđe od ljudske gužve koja nas okružuje i deli. S naporom se probi- jam kroz taj narod. Sve sam bliže Jeleni. Izraz njenog lica biva sve rečitiji. Već pomišljam kako ću se naći pored nje i kako će mi bar sada reći sve što očekujemi što je odavno trebalo da mi kaže. Udvostručenom snagom joj se primičem. Najposle, najposle se nalazimo gotovo jedno pored drugog. Hoću da je pitam, očekujem da mi kaže nešto, ali se od uzavrele graje ništa ne

Pompea

-332-

razabire. Ljudska masa nas, kao zanihana ljuljaška, čas primakne čas razdvoji. U trenutku kad smo bliže jedno drugom, naginjem se i zakrećem glavu, a ona mi igrom usana kazuje nešto. To je živ i vreo šapat. Po njemu, kao i po izrazu njenog lica, izgleda mi da je zaista i lepo i važno to što hoće da mi saopšti, na mahove kao da uhvatim pojedinu reč (ne zvuk, nego smisao!), ali sve zajedno - ne razumem. Grozničavo se naprežem da shvatim, i sasvim sam blizu, čini mi se, ali u tom trenutku njen šapat pada i razbija se kao tanak mlaz vode na kamenu, nečujno, i bez smisla. Za to vreme, uskomešana gomila nas je opet rastavila. Trudim se da ne izgubim Jelenino lice; još ga nazirem; čas tone čas se pomalja na treperavoj pučini ljudskih lica. Ona mi neprestano, i uzaludno, poručuje pogledom ono što nije stigla da mi kaže. Svi moji napori da se oduprem težini mase samo me još više udaljuju od njenog lica, koje se već gubi među hiljadama drugih. Klonuo, puštam da me nepregledna povorka ljudskih telesa nosi kud hoće. Sve je potpuno kao u snu. I ovo moram da kažem. Bilo je zatim jedno vreme... Sam ne znam da li da o tom govorim, da li je to uopšte mogućno rečima kazati! Da, bilo je jedno vreme kad sam očekivao njeno pismo. To izgleda neverovatno i potpuno besmisleno. I jeste. Pa ipak je bilo tako. Kao u snu. Od bezbrojnih vidova pod kojima se javljala, varala moja čula, mutila moju misao i - iščezavala, samo je taj još nedostajao! Ali ni on nije mogao izostati i, zaista, nije izostao! Kad se javila u meni ta iluzija, i kako se ustalila? To ne znam. Kad sam postavio sebi prvi put to pitanje, ja sam video samo toliko da već odavno očekujem njeno pismo, da očekujem samo to, u svakom trenutku dana i noći, najavi i u snu. A u isto vreme sam u svakom od tih trenutaka znao da neće doći, da ne može doći. Kome se nije dešavalo, i kome se ne dešava da, na povratku,

Pompea

-333-

stupajući u polumračno predsoblje svoga stana, baci nemiran pogled put stolića na kojem pismonoša ostavlja poštu? Jer, mnogi od nas je mnogo puta mislio o nepoznatom ili zaboravljenom prijatelju u daljini i njegovom neočekivanom pismu sa dobrim, srdačnim porukama koje bi mogle uneti više smisla i svetlosti u naš život. To je jedna od onih neodređenih ljudskih želja-nada koje mnogog od nas prate godinama i koje se ne ostvaruju nikad, samo čine život podnošljivijim. Ali u ovom slučaju ja sam mislio o tom kao o stvarnom pismu određene ličnosti, sa određenom sadržinom. Misao o Jeleninom pismu nailazila je povremeno, u ne-pravilnim razmacima i nejednakom snagom. Bivalo je da se za nekoliko meseci izgubi ili bar pritaji u meni, kao bolest za koju čovek ne zna i ne sluti. A bivalo je čitavih nedelja kad me nije napuštala ni u danju ni noću. Naročito preko leta. (Jer, leto je godišnje doba kad je čovek najviše podložan proizvoljnoj igri živaca i kad se pogrešna misao najlakše useli u nas i neobičnom snagom ustali na jednom određenom predmetu.) Nije mi jedno leto zamračilo to očekivanje Jeleninog pisma! U planini, kao i na moru. Pismo! Kad čujem u prolazu ili kad negde pročitam tu reč, ja mogu da mislim samo na nju i njeno pismo. I to pismo koje ne stiže, uništava sva ona koja primam, a koja mi živi ljudi stvamo pišu, unapred im razara smisao i oduzima svaku vrednost. Vraćam se uveče, umoran a miran i vedar, sa planine. Prolazeći holom čujem da neko izgovara moje ime. Trčim do portira, uzbuđen tražim pismo. »Ne«, kaže čovek. »ne, to je bila zabuna, nema pisma za vas.« I gleda me čudno. Padam od umora, ali ne mogu da spavam. Ne verujem u zabunu. Mora da je bilo neko pismo, a moglo je biti samo od nje. A kad, najposle, svedem oči i zaspim, ja ne spavam pravim snom i ne snivam kao drugi ljudi. Borim se s njenim pismom. Čujem kako šušti hartija, osećam ga pod prstima, naprežem oči i vidim, čini mi se, i slova, ali reči jedne ne mogu da razumem. Onda se pitam da li bi ona uopšte mogla da piše ovim našim

Pompea

-334-

ljudskim pismom. Otvaram oči, opet budan, i u tami vidim prugastu svetlost koja prodire kroz razmaknuta rebra na roletni moga prozora. I to izgleda kao pismo sa gustim, pravilnim redovima. Pismo, ali nečitljivo. Tako sam se ne jednom budio usred noći, sa gorčinom u ustima, sa nemirom u utrobi, kivan na sebe, na tu prokletu ženu čije pismo uzalud očekujem, i na ceo svet. Odlazio sam ka prozoru kao čovek koji traži svetlosti i vazduha, i udarao žestoko dlanom o prozorsku dasku, gnevan i rešen da jednom raščistim to pletivo od obmana u koje me zapliću moje rođene misli. »Ne, neće se nikad javiti!« - govorio sam sad u sebi. »Pa ona i nema ruku, ne zna šta je pero ni hartija, ni ljudska misao ni ljudska reč; ona i ne sluti da postojim, ni ja ni moj svet iščekivanja. Ni nje same nema. Izgubio sam se tražeći je.« - Tako sam govorio, ali sam u isti mah uviđao da time ništa nije razjašnjeno ni utvrđeno. Osećao sam samo bol u podlanici. I moja se misao po stoti put okretala i jurila u suprotnom pravcu. »Nikad neće pisati? Ne postoji? A šta je to što me je probudilo, diglo i dovelo do ovog prozora? I šta mi, najposle, znamo šta sve postoji a šta ne? Dobro, neće i ne može pisati. Nikad. Ali kad bi sutra osvanulo njeno pismo, sa porukama...« I krug se počinjao opet da se vrti, bez prestanka, bez milosti, i bez izlaza i rešenja. Ono što nisam mogao da odgonetnem u snu, ja sam često pokušavao da pročitam na javi, budan. U šetnji, ili čak usred razgovora sa ljudima, odjednom iskrsne preda mnom bela hartija puna crnih slova. I ja čitam Jelenino pismo koje nisam nikad primio. Pri čitanju mi, kao nejasan šum iz daljine, smeta govor ovih oko mene, ali ja čitam uporno dalje. U pismu Jelena mi javlja svaki put nešto radosno. Predlaže mi da se negde sretnemo ili me poziva da svratim na dan-dva u malo mesto na moru, gde ona letuje. Veze su dobre i vozom i brodom. Na primer, može se krenuti brodom iz... Tu se prekida moje čitanje. Neko je pored mene izgovorio

Pompea

-335-

jednu reč povišenim glasom. Prenuo sam se. Pitanje je bilo upućeno meni. Trebalo je odgovoriti. Pisma je nestalo. Moj odgovor je bio zbunjen. To se ponavljalo mnogo puta. I čitanje se prekidalo uvek kad bi došlo do nekog određenog podatka, imena mesta ili datuma. A ja bih nastavljao razgovor sa ljudima oko sebe, misleći jednako na iščezlo pismo, ali trudeći se da ne budem neučtiv i suviše rasejan sabesednik. Pa onda je nailazilo vreme kad bih sve to srećno zaboravljao. Mučenje sa Jeleninim pismom prestajalo je odjednom, kao čudom. Gubilo se negde u predelima maštanja i zaborava, gde mu je i mesto. Mesecima sam tada živeo mimo i vedro, radeći svoj posao celom svojom voljom i punom snagom. A zatim bi se opet, jedne večeri, sam ne znam kako ni zbog čega, javila u meni stara misao. Doći će i taj dan. Izgovoriće nevidljiv pismonoša sa stepeništa moje ime, koje će se i meni samom toga trena objaviti, kao da nisam dotad ni znao ko sam i kako se zovem. Ipak, pismo! To će biti svečana i svetla izvesnost praznika. Tačna vest o Jeleninom dolasku ih određen poziv da ja dođem tu i tu, tada i tada. (U stvari, isto što i njeno prisustvo!) I ja ću se odazvati lako i prirodno, kao da tome trenutku nisu prethodile godine sumnji, obmana i čekanja. I radost će biti savršena i potpuna. Taj trenutak pune izvesnosti, a bez stvar- nog osnova, poneo bi me naglo. I kovitlac oko Jelene počinjao je iznova. U meni su se opet smenjivale kratke snivane radosti i duga stvarna mučenja. Misli o njenoj odsutnosti ili njenom prisustvu sustizale su se, potiskivale jedna drugu, i nosile me kao talasi.

Sad je proleće. Opet proleće! Preda mnom je sto i osamdeset sunčanih dana. Čini mi se da su mi pregršti pune nekih čudesnih zlatnika, svaki kao sunce. Svi su putevi otvoreni. Dah je slobodan. Dok sam tako stajao neodlučan od sreće, osetio sam da se iza mene odjednom stvorila Jelena. Nisam smeo da se okrenem.

Pompea

-336-

Ostala je tu trenutak-dva nepomična (uporedo sa njom zastao je i moj dah), a onda mi je položila ruku na rame. Ne bih mogao kazati kako ni po čemu sam to osetio. To je bila više misao na žensku ruku. Kao senka je počivala na mom ramenu, ali senka koja ima svoju nemerljivo malu pa ipak stvarnu težinu i isto takvu mekoću i tvrdinu. A ja sam stajao zanesen i svečano krut. Ne znam kad je, kao senka leptira, odletela ta ruka sa mene, jer kad sam opet mogao nešto da shvatim i znam, nje više nije bilo. Ali, proleće je. Opet proleće. Bogat sam, miran, i mogu da čekam. Da, ničeg nije bilo i ničeg nema, jasnog i sigurnog, ali ništa nije ni izgubljeno ili isključeno, nepovratno i potpuno. Znam da u svetu ima mnogo napola otvorenih prozora u koje kuca prolećni vetrić, sunčevih odblesaka na metalu i u vodi, praznih sedišta u kupeima, ustalasanih povorki i obasjanih lica u prolazu. Slutim i hiljade drugih nepoznatih mogućnosti i prilika. Znam da se svuda i svagda može javiti Jelena, žena koje nema. Samo da ne prestanem da je iščekujem!

Pompea

-337-

SARAČI

U prostranoj i živoj Čaršiji postoji, kao izgubljen, jedan tesan i kratak sokak koji nema svog imena nego je poznat kao ogranak Velikih sarača. I tu su samo sarački majstori i obućarske zanatlije za meku obuću, ali oni manji i noviji. (Petnaestak dućana svega.) Oni sede, podvijenih nogu i oborene glave, kroje i seku kožu, pirlitaju i pulaju konjsku opremu, a ima ih koji prosto krpe obuću i dućan im liči više na običan oveći sanduk koji se zalepio za pravu radnju nekog pravog majstora. Ali svi su oni, zajedno sa tim svojim sokačićem, u svemu i po svemu deo Čaršije i žive njenim životom i dišu njenim duhom. Strehe na dućanima su niske a sokak uzak i zato liči više na neku natkrivenu prostoriju u koju i sunčana svetlost i čaršijska buka prodiru teško i samo povremeno. I vlage ima mnogo u toj uličici, i neke vlažne i sumračne tišine u koju je potpuno utkan jednoličan bat majstorskih čekića. Samo ponekad i izuzetno izdvoji se neki glasniji uzvik prolaznika ili onih koji, kao kupci, sednu na ćepenak da polagano pregovaraju o kupovini i da se strpljivo i dostojanstveno pogađaju o ceni. Seljak iz Sarajevskog polja okreće u rukama lep i išaran jandžik i tiho pita za cenu. Šesnaest groša, odgovara majstor. Seljak ćuti jedno vreme, kao da ne može k sebi da dođe od čuđenja; namerno ćuti još dugo posle toga, kako bi pokazao koliko je zgranut tako visokom cenom, a onda kaže još tiše, kao da se teško pribira od udarca. - Šesnaes, kažeš? - Toliko! - odgovara majstor, ali stvarno ne izgovara ni tu jednu reč, nego to izražava samo odlučnim pokretom isturenog podbratka. Seljak okreće i zagleda sa svih strana kožni jandžik, spolja i iznutra, i nešto šapuće, a majstor nastavlja svoj posao sa prezrivo odsutnim izrazom na licu. Seljakovo šaputanje pretvara se polako u reči i posve tih govor. On je, kaže, u

Pompea

-338-

prolazu, video kod jednog drugog sarača ovakav jandžik za trinaest groša. Ne prekidajući posao, majstor mu odgovara hladnokrvno da je pogrešio što ga nije odmah kupio. - Trines, tako mi boga velikog - kune se seljak - isti ovakav! - Trinaest, more bit’, a isti ovakav - ne more. I opet tišina, koju samo utvrđuje i pokiva ujednačen klepet mnogobrojnih čekića. Zvučni talasi njegovih udaraca plove vaz- duhom i sudaraju se ili između sebe ili sa svojim sopstvenim odjekom koji se vraća s druge strane ulice. Sve se to na kraju meša i potire međusobno, i stvara karakteristično zvučno tkanje radnog dana iznad vlažne i sumračne uličice koju sunčeva svetlost ne obasja nikad do dna. Seljak sedi tu još neko vreme, naporno i uzaludno smišljajući kako bi naterao ovog majstora na pogađanje, dok najposle ne nađe snage da se odlepi od ćepenka i krene dalje. Novosti ni promena u ovoj ulici nema mnogo. Uzbuđenja su retka. Možda će da prođe toga istog dana mulazim sarajevske policije, praćen zaptijom, kuckajući sabljom o kaldrmu, otpozdravljajući čas levo čas desno, i nazivajući neke majstore po imenu. Ako se zaustavi na nekom od dućana, majstor će mu učtivo napraviti mesta da sedne i odmah poručiti kafu, ali ako prođe bez zastajanja, svi će mu zadovoljno pogledati u leđa, jer ovi ljudi od posla ne vole da gube vreme, a dodir sa državnom vlašću i njenim predstavnicima izbegavaju koliko mogu. Više promene i nemira unese u taj život, s vremena na vreme. Stanka, vitka i snažna devojka, kao prekinuta u pasu, sa čednim i umiljatim licem plavuše-lepotice. Ona služi kod jednog gazde na Varoši. Kad ide u čaršiju ili kad se vraća, sa punim zembiljem, često prođe kroz ovu uličicu. To joj je najkraći put. Prati je uvek neka starija žena ili muško dete, pa makar bilo od pedlja. Dvojica komšija, sarača, sede u svojim dućanima, deli ih samo drvena pregrada od smrčevih dasaka koje je vreme malo razmaklo. Kad naiđe devojka, oni odmah, kao na neki poziv, podignu malo glave i prođu pogledom odozdo pa naviše, uz

Pompea

-339-

njene dimije, njen struk, sve gore do njenog svetlog lica i oborenih očiju. To su nemerljivo brzi i kratki trenuci. Devojka je već prošla, a dvojica majstora sede ukočeni, sa nepomičnim rukama na poslu, i gledaju u pravcu u kom je nestala. Ne vide se, ali čuju jedan drugog. - Ih, lijepa stvora! Aman, ljudi, ljepote u boga! - Jazuk što je u onoj vjeri! - Ama, kad je vidim onakvu, ja i zaboravim koje je vjere ko. - Imaš pravo. Ko će još i na njenu vjeru misliti? Sve to govore muklim glasom, manje-više svaki za sebe, i više pogađaju nego što čuju pojedine reči. Devojka je odmakla; talas uzbuđenja koji ide za njom smiruje se. Javlja se mlađi sarač. - Šta ono ti reče? Onaj s druge strane samo odmahuje rukom. - Vala ništa, komšija. Tišina i lupa alata. A ima ih mlađih i manje uzdržljivih i obazrivih. Huso krpedžija, na primer. Kad devojka mine i, kao lebdeći, nestane iza ugla, on baca čekić, spušta noge sa ćepenka i žustro navlači nanule, kao da će sad krenuti za njom. Ali - razume se - ne krene, jer nema puta za lepotom koja nepovratno prolazi mimo nas. Ne krene, nego ostane nekoliko trenutaka tako zamišljen, a zatim zbacuje nanule, podiže noge na ćepenak, podvija ih opet poda se, i vraća se svome poslu, ali sada nemilice udara čekićem zategnutu kožu pred sobom, da odjekuje sarački sokak. To Husino plahovito kretanje u poteru za lepotom koja prolazi, i to naglo »splašnjavanje« i vraćanje svakodnevnom radu i ustaljenim starim navikama - postoji kao odavno utvrđen prizor, koji se ponavlja s vremena na vreme, uvek sličan i nikad isti. To unese svaki put malo živosti i veselja u niske i sumračne dućane-radionice. Svi se smeju, manje-više glasno i otvoreno. Osmehnu se, onako ispod brka, i stari, ugledni majstori. To što čini ovaj krpedžija ne bi oni nikad smeli ni mogli učiniti, pa nije red ni da se smeju, ali je svaki od njih, u sebi, zadovoljan što

Pompea

-340-

postoji neko ko sme i može. Pored kupaca i prolaznika u redovne goste ove uličice spadaju i prosjaci i čaršijske lude, prema kojima se svak ovde odnosi uzdržljivo, sa nekom bolećivom i sujevernom pažnjom. Ponekad neko od tih poremećenih ljudi prođe pevajući ili nepristojno vičući, ali majstori produžuju svoj posao, strpljivo i ćutke čekajući da ta beda i napast od umobolnika ili otpeva svoje i ućuti, ili zamine i, zajedno sa svojom pesmom, utihne iza ćoška. A kad se kraj nekog ćepenka zaustavi slepac ili sakat i unakažen čovek u dronjcima, kog je sudbina izbacila iz reda zdravih i sposobnih ljudi, majstor odmah vadi iz drvene kutije bez poklopca sitnu bakrenu paru i spušta mu je sa mnogo pažnje u ispruženu ruku, šapćući nešto nečujno i ne dižući pogled na njega. Pri tom on svojoj maloj novčanoj žrtvi dodaje i te svoje sabrane i svečane pokrete i taj molitveni šapat, kao svoje priloge za odbranu od svih zala koja mogu u svako doba naići na svakoga živa čoveka. Tako u radu i trgovanju, u razgovorima, ponekad i u smehu, u smeni lica, poznatih i novih, dođe i vreme ručka kad majstori, opet sabrano i pažljivo, pojedu ono što im u bakrenim joltasovima donese neko od kuće. Isto tako, i još brže prođe popodne, kad saobraćaj zamre i poslovi se smanje. Gotovo neočekivano zahladni senka i ubledi svetlost dana, što ovde nagoveštava da se približava sumrak. Majstori tada otpasuju pregače, oblače se i obuvaju i, povučeni u dno dućana, broje novac i slažu ga u naročitu kožnu kesu. Šegrt sakuplja alat, a otpatke kože i istrgane konce i opute zgrće u jedan ugao. Metalni predmeti zadržavaju još neko vreme svoj pozajmljeni sjaj. Tada nastaje, kao po nekom drevnom ritualu, ozbiljni i svečani trenutak zatvaranja dućana. Pomoćnik ili šegrt diže i spušta krila ćepenka i provlači drveni mandal preko njih; ali poslednji deo te važne operacije vrši uvek majstor lično; on stavlja veliki katanac na kraju mandala, zaključava ga i vraća ključ sebi za pojas; čini to savesno i pribrano, prelazeći - kao da vrača - dlanovima preko katanca i daske na kojoj visi; u tmuloj svetlosti koja bledi, lice mu dobija smiren izraz kao u

Pompea

-341-

- čoveka koji smatra da je i danas dobro proveo dan i uradio sve što je red i što valja, pa i sada to, evo, čini odbijajući od sebe pomisao na krađu ili požar ili neku drugu štetu i nezgodu, koju noć može uvek da donese, i preporučujući (bez reči) zaštiti dobrih sila celu čaršiju u kojoj je i njegovo dobro i imanje zatvoreno. Nebo je još svetio iznad saračkog sokaka kad se majstori razilaze svojim kućama koje su, u većini, rasturene po obron-cima bregova oko grada, na Vratniku, nad Kovačima ili čak negde na vrh Bistrika. Sa velikim zembiljom o desnom ramenu, u kome nose ono što su preko dana nabavili za kuću ili za decu, koračaju polako strmom ulicom; i što se više penju, sve više ulaze u još obasjane predele grada. Kad se oni koji su malo stariji zamore, sednu kraj neke česme, na četvrtast i beo kamen, kao na uobičajeno i spremno odmaralište. Savijaju i zapale duvan i, idući pogledom za duvanskim dimom, gledaju prostrani grad u dolini i poslednji sjaj sunca koje zalazi na zapadu, tamo iza Huma. Tada prelaze u mislima još jednom događaje današnjeg dana. Jedan prebrojava ponovo pazar ili sabira veresiju, drugi raspliće konce nekog neprijatnog susreta, ili misli na sutrašnju brigu; a neki će, bacajući pogled put žara koji plamti oko sunca na zalasku, još jednom ugledati devojku-lepoticu koja je jutros prošla saračkim sokakom. Gleda je kako, viša i lepša nego ikad, poput priviđenja korača celom širinom vidika; vidi i nabore njenih dimija, sačinjene od večemjeg sjaja i tankih oblaka, kako se viju i prepliću iznad zažarenog kratera u kome tone sunce, i tu, jedan po jedan, sagaraju kao na lomači.

Pompea

-342-

LEGENDA O POBUNI

I ovo nam je, između ostaloga, pričao Lazar. Veličina (i strahota) ljudske sudbine nije samo u načinu na koji čovek dolazi na svet ni u tome kako se tšeko bori za svoje održanje i kako brzo odlazi pod zemlju, gubeći sve svoje i sebe sama. Ta veličina i ta strahota ogledaju se, čini mi se, isto toliko u kobnoj snazi čovekove mašte, u njegovoj sposobnosti da, tako sitan i slab, prolazan i ugrožen, zamisli i istka svetove i odnose koji su prema njemu isto ono što okeani, kontinenti i sazvežđa prema zrnu peska ili kratkovečnom mehuriću na površini vode. Moje su dečačke godine bile trovane legendama i bajkama. Bilo ih je dosta, i svakojakih. Pojedine od njih su se naročito isticale, zaklanjale sve druge i davale svoj pečat celom jednom kraćem ili dužem vremenskom periodu. Ponekad pomislim da od njih nisam stvarno nikad izlečen, jer ih je zaborav potiskivao, ali nije mogao da ih potpuno izbriše. Ja sam ih zaboravljao, a one su se svetile. Takva je i legenda o pobuni i padu nebeskih anđela koju nosim iz najranijeg detinjstva. Jer, kad sam docnije, u zrelijim godinama, nailazio na nju u knjigama i pesničkim delima, to je bila samo neželjena i žalosna potvrda. Mnogo pre toga čuo sam je od jedne starice, pobožne žene, rodom odnekud iz srednje Bosne. Punačka, skromno ali pažljivo odevena, ta žena je svojim sitnim pačjim korakom išla po sarajevskim kućama i - pričala. Ona je i živela od tog hodanja i pričanja i, kako se meni činilo, još i uživala u tome. Obično bi došla već u rano jutro i ostajala na ručku i preko celog dana u toj kući. Njena pričanja slušale su žene i naročito deca. Stariji muškarci nisu voleli da je čuju, a i ona je izbegavala da priča pred njima. Za vreme pričanja, žene

Pompea

-343-

nisu prekidale svoje kućne poslove, a i starica je plela ili krpila ili češljala vunu, i to uvek za kuću u kojoj toga dana priča. Ne sećam se kako se zvala, a nisam to valjda znao ni onda, i tako je ostala bezimena, ali živa u mom sećanju. Od te starice čuo sam prvi put priču o pobuni anđela koji su pokušali da se otmu ispod božje vlasti i da sami postanu bogovi, o tome kako su ih bog i božje sile u boju porazili, a zatim kaznili za njihov zločin večitim prokletstvom i pro-gonstvom iz raja. Vojske poraženih buntovnika bacane su u talasima pravo dole u pakao. Gospod je prosto ispraznio po-bunjeničke predele svojih nebesa, istresao je iz njih buntovnike kao što vodeničar istresa bubašvabe iz brašnjave vreće. I danas se pitam je li mogućno da su takve slike i takva shvatanja mogli izaći iz usta nepismene siromašne starice, koja je, podvijenih nogu, čista i umiljata, sedela pored prozora i preko svog ručnog rada ili fildžana kafe, koji je držala u ruci, pričala o postanku vidljivih i nevidljivih svetova i sudbini svih stvorenja? I danas ne mogu da objasnim sebi otkud ova legenda o neverstvu, porazu i kazni, na samom početku života. I, što je još čudnije, otkud u meni, onda kao i danas, stalan i nepomirljiv otpor protiv te legende i sećanja na nju. Od tog padanja nepreglednih razbijenih armija - pričala je baba tiho i značajno - stvorila se kiša telesa koja je kao slap vezivala nebeske visine s paklenim dubinama. I to bez kraja i prestanka. Sećam se, slušao sam to sa užasom i u isto vreme sam želeo da ništa ne bude istina, da baba sve to izmišlja i laže. Sve sam činio da se oduprem takvim mislima, da zbrišem taj bezumni prizor, a on se, naprotiv, i vremenski i prostorno širio i produžavao. U mojoj dečjoj mašti neprestano je daž- dilo i daždilo; vekovima i vekovima, do u beskraj, u nemer- Ijivom rasponu vremena, pljuštao je sa hukom i rikom vodopad rajskih osuđenika, od svog nepoznatog nebeskog izvora, odozgo pa naniže, ka svom neizvesnom i nedostižnom od-redištu. Njegova nepojamna strahota bila je kao neka mera božjeg gneva i nebeske sile.

Pompea

-344-

A baba je pričala dalje, o paklu i paklenim mukama, o raju i rajskim slastima, o našoj planeti Zemji i o pravim i krivim čovekovim putevima na njoj, od kojih oni prvi vode u raj, a drugi u pakao. Negde u toku toga pričanja, obamro od straha i negodovanja, ja sam i zaspao, oanko kako sam sedeo sklupčan i zgrčen na ćilimu, do majčinog kolena. A kad sam se probudio, babe više nije bilo. Sa rukama punim poklona koje joj je dala moja majka, otišla je dalje, da priča po drugim kućama. Ali dok je još bila u nas i nizala svoje bajke, zaboravila je, u pričanju, da se vrati na svoju prvu sliku i da zatvori onaj nebeski jaz iz kog je pustila bujicu i kišu poraženih prokletnika. Ili sam ja, možda, već bio zaspao kad je to učinila? Tek, za mene ta provala nebeskih oblaka, s vejavicom ratničkih telesa, nije nikad prestala. Ne vidim i ne čujem njen pljusak izbliza, ali na mahove razabirem kako potmulo huči negde u dnu moga zaborava, i ponekad je ta njena huka tako jaka da me probudi usred potpune tišine vedre mesečine noći; a dešava se i danju, u trenucima kad me nemir sveta satera u tesnac, da se odjednom ukaže na mom unutrašnjem vidiku kao ogromna tamna zavesa zloslutne kiše u dnu olujnog predela. U takvom jednom trenutku, još u dečačkim godinama, ja sam osetio nejasnu vezu i kao neku srodnost s nebeskim prognanicima, i pomislio da bi svi ljudi mogli biti iz te porodice osuđenika, a sve što je ljudsko — samo sastavni deo te poražene nebeske vojske. Zgađen i ogorčen, uspevao sam da se otresem te misli, ali ona se vraćala kao povremeno ludilo. U takvim časovima činilo mi se da je naš lični život samo trenutak u tom dugom padanju koje još traje, jedan trenutak u vremenu između osude koja je izrečena gore u visinama i njenog izvršenja koje nas očekuje negde dole. A to vreme traje vekovima. Tako - mislio sam dalje, - sva znana i neznana istorija čovekova možda i nije drugo do to padanje kome je početak zaboravljen, a kraj neostvaren i nedogledan. Tako mi ljudi jednako padamo, i tako će nam i daleko potomstvo padati, jer nismo dosegli dno toga pakla na koji smo osuđeni. U

Pompea

-345-

toku toga strmoglavog leta, koji smatramo našim postojanjem, mi stvaramo i razaramo, uživamo i patimo, bolujemo, starimo i umiremo. A naša unutarnja muka - to je nejasna svest da je sav ovaj naš život samo neprekidno survavanje, sa tamnim uzrokom na početku, a sva naša nada u neodređenoj i bolnoj pomisli o nekom tvrdom tlu na kraju, na kome ćemo razmrskani, najposle naći smirenje u nepostojanju. A najstrašnije je to što mi se ponekad javljala i pomisao da takvog tla tamo dole i nema, i da ćemo mi ljudi, bivši nebeski žitelji, kažnjeni pa bačeni nekad, odnekud sa visina, padati ovako u rojevima, bez kraja i prestanka, iz naraštaja u naraštaj, da smo u stvari osuđeni na život koji je sav u večitom letu naglavice i naniže. S godinama i sazrevanjem zaboravio sam i tu legendu, kao i tolike druge bauke i strahove detinjstva. Samo u trenucima velike izgubljenosti, koji su ponekad nailazili, osetio bih nešto kao jezu i užas sunovratnog leta-padanja. Pa je s vremenom i to iščezlo. A jutros, u praskozorje letnjeg dana, probudio sam se naglo iz košmarskog sna u kom se, posle toliko godina, javilo sećanje na otrovnu, avetinjsku legendu iz detinjstva. Skočio sam sa postelje i otrčao do prozora. Tu sam, kao čovek koji se spasava, naglo i bučno podigao roletnu, i odjednom se našao pred licem morske pučine na kojoj je bleštao visok zlatan stub prvog sunčevog odbleska. Pozdravio sam ga radosno, kao istinski znak spasenja.

Pompea

-346-

SLEPAC

Mora da sam bio nejako dete kad sam prvi put čuo priču o neobičnom slepcu, jer mi je posle uvek izgledalo kao da je znam otkad znam za svoj život i za sebe. To je bio čovek koji je još u ranom detinjstvu oslepeo i kome niko od lekara nije mogao pomoći. Ipak, izgleda da je njegov slučaj bio nešto manje težak nego što su slučajevi tolikih drugih ljudi koje je zadesila ista sudbina. Od samog početka svoje nesreće on je pokazivao izuzetnu snalažljivost, i kretao se lakše i slobodnije, i sam vršio ne samo mnoge jednostavne radnje nego i poslove za koje su sposobni samo ljudi koji vide. To kretanje bilo je prostomo ograničeno, sporo i obazrivo, ali dosta sigurno. I kako je i inače bio bistra uma i živa duha, a dobar po srcu i čestit po vladanju, napredovao je u životu i lakše snosio svoj teški nedug. Nadaleko se bilo pročulo o tom slepcu koji se, bez vodiča, gotovo slobodno kreće. To je izazvalo ljubopitstvo ne samo lekara nego i svih ljudi koji su ga poznavali ili samo čuli o njemu. Svet se, posve prirodno, pitao šta je to što ovom neobičnom slepcu pomaže i što ga vodi kroz život. Pitali su neki i njega. Ali on nije hteo ni s kim da razgovara o tome, niti je kome kazivao šta je to što mu u njegovom neobičnom životu pomaže. Na pitanja dokonih ljudi, pa i na opravdano Ijubopitstvo nekih lekara, on nije nikad davao određen odgovor, tvrdeći da tu nema ničeg neobičnog ni tajanstvenog, i da se on, kao i toliki drugi slepci, kreće po nekom njemu samom nepoznatom nagonu. A ponajčešće je izbegavao da govori o tome, skrećući uvek razgovor na druge predmete.

Pompea

-347-

Međutim, mi znamo u čemu je bila stvar, šta je bilo to što je slepog čoveka vodilo u njegovom kretanju i što je on kao veliku tajnu krio od drugih ljudi. (Znamo jer nam sveznajuća priča to kazuje.) Čovek koji je u detinjstvu izgubio vid dobio je u isti mah od prirode neobičan dar: pred njim se ubrzo obreo neočekivan putovoda. U stvari, to je bio pokretan pramen svetlosnih zraka u obliku malog jagnjeta od žežena zlata i čistog sjaja. A to što je on, u nedostatku određenog imena, nazivao »zlatno jagnje« bilo je sačinjeno od bezimene iskonske svetlosti koja živi u svakom od nas, a da često ni sami nismo svesni njenog postojanja i da je ljudsko oko nikad ne sagleda. To čudesno jagnje kretalo se na neki neobjašnjiv način svuda ispred slepca. Plovilo je ih letelo, naizmenično, ili prosto išlo hodom, a pri tom je stalno širilo oko sebe mirnu svetlost, neku vedrinu kakvu ljudi koji imaju zdrava oba oka nikad ne vide. U krugu te svetlosti kretao se slepi čovek i svršavao svoje poslove kao i svi ostali ljudi. Kad bi dolazilo vreme sna i odmora, ta svetlost bi se sama od sebe gasila, da se ponovo pojavi čim se čovek odmori, probudi i otvori oči. To je bila tajna o kojoj slepi čovek nije nikad govorio. Cela njegova izuzetno srećna sudbina počivala je na toj tajni koju je on krio i čuvao kao očinji vid. I ceo svoj način kretanja i pomoć koja mu je to kretanje omogućavala on je od samog početka smatrao velikom tajnom između sebe i nepoznatih sila koje mu u tome pomažu. I ta pomoć mu je izgledala utoliko dragocenija i sigurnija ukoliko je bila - tajna. Za njega je bilo jasno da tajna ovde mora da postoji i da ostane zauvek tajna, jer kad bi je kome bilo od ljudi otkrio, nestalo bi, kako mu se činilo, i čuda koje njemu osvetljava put, omogućuje kretanje i čini život podnošljivim. Tako mu je prolazio život, ograničen i ne lak, znači: sličan

Pompea

-348-

životu ostalih ljudi oko njega. Tako bi valjda i starost doživeo i smrt dočekao, ali sudbina je naša ljudska takva da ničiji život ne stoji u mestu nego se, na našu sreću ili nesreću (čas na jedno čas na drugo!), razvija i stalno menja. Izgleda da i u ovom slučaju uzrok gubitku i nesreći treba tražiti u tim večitim osobinama čovekova postanka i rasta, u činjenici da zajedno sa čovekom, sa porastom njegove snage i volje, rastu i mogućnost i verovatnoća njegovog stradanja pa i njegove propasti, a broj i priroda tih stradanja, kao i čas propasti zavise, manje-više, od slučaja. Po logici toga i takvog čovekovog razvitka slepi čovek je, valjda u trenutku izgubljenosti i nerazumljivog pomračenja, učinio ono što se od njega najmanje moglo očekivati: odao je nekom svoju životnu tajnu, koju je dotad revnosno čuvao. Kome? Zašto? Kako je bila mogućna takva samoubilačka nesmotrenost? - Takva i slična pitanja se obično postavljaju pred velikim, neshvatljivim ljudskim tragedijama i gubicima, pa i ovde. Ali odgovora nema, jer priča o tome ništa ne kazuje. Tek, jednog dana, jednog trena, onaj pramen svetlosnih zraka ispred slepca zadrhtao je, ugasio se, planuo još jednom, pa se opet ugasio i - nestao zauvek, kao tamna tačka u večitoj tami. Slepi čovek, ostavši bez svoga svetlosnog vodiča, izgubio se negde u isti mah. Javlja se pomisao da je i on nestao u nekom svetu u kome ne postoji ni svetlost ni tama, ni vid ni slepilo. Ali ko to može i pouzdano kazati, kad otud ne dopire do nas ni najmanji blesak ni najslabiji glas. Ništa. Pa tu i priča gasne i prestaje.

Pompea

-349-

RJEČNIK

... rjeđe znanih riječi: »tušta i trna« arabo-irano-turskih, pokojeg internacionalizma, »na pregršti« štokavskih regionalizama ili zastarjeliea niže čestote - a bez opterećenja strogošću filoloških obrada: korijenskog izvora, glasovnih mijena, bez odreda bilježenih naglasaka (osim prijeko potrebnih iznimnih), bez tumačenja temeljnih pa izvedenih značenja - već jedino značenja uporabnih u datome kontekstu, a s nenavadnim dodatkom o značenjskoj punini vlastitih imena; u ovoj, II. knjizi Odabranih priča, nešto je više definicija (recimo: općeusvojenih) »europeizama«, a i definicija, zasebnih, štokavskih »regiona-lizama«, tj. pokrajinskih riječi (razgovornih, tradicijskih, »endemskih«); od tog viška, bit će, da neće zaboljeti glava, a njihovim se redefiniranjem skraćuje dobivanje informacija za kojima bi valjalo tragati u što odebljim, a to i pos- kupljim specijalnim rječnicima/leksikonima teže dostupnim i imućnijim, a nekmoli neimaćnijim...

(Priređivačeva napomena)

Abdulah/Avdo - ime; »božji sluga / rob« Adela - ime iz germanske mitologije: »plemenita«, »slobodna« aga - gazda, dobro stojeći građanin; gospodar, prvak,vele-posjednik; zapovjednik turske plaćene vojske; dodaje se kao titula iza imena, npr. Avdaga Agata - ime: »dobra«, »kreposna« agent - posrednik agica - sitan aga ahbab - prijatelj Ahmo - ime odmila: Ahmed = »odveć hvaljen« Aja - ime majci-ovci ajan - velikaš, uglednik »ajnc« - kockarska/kartaška igra: »do 21« akcija - dionica, vrijednosni papir akča - novčić akšam - predvečerje; četvrta od pet dnevnih molitava/ namaza u muslimanskih vjernika akšamluk — večernje posijelo uz pijuckanje (rakijice) alakati - pri jurišu galamiti »Alah, Alah« Alfred - u germ. mitologiji: »vilinski savjetnik«

Pompea

-350-

Ali(ja) - m. ime: »uzvišeni, moćni, otmjeni« Alibeg - Ali(ja): »uzvišeni/otmjeni/moćni«, k tomu još i beg alka (halka) - kolut, karika, obruč; kao zvekir na vratima - od kovine je alla franca - na francuski način almaz - dragi kamen, dijamant alvat- strogo intimna obiteljska soba, sigurna od uznemirivanja Aljo - odmilja Ali(ja) ama - ali amajlija/hamajlija - »zapis«: praznovjerje, kao štiti od uroka i bolesti, nosi se prišivena ili ovješena aman - vapaj: pobogu! zaboga; milost, pomilovanje, oprost amber (ambra) - mirišljiva smola amortizacija - naknada u što uloženih sredstava anestezija - injekcijsko umrtvljenje osjećaja bola (pred operaciju) aragonski - pripadan Aragonu, pokrajini u Španjolskoj aramija/haramija - razbojnik, hajduk, bandit; isto i (h)arambaša; još i: njihov starješina, vođa ardal (hardal) - slačica, slak: biljka penjačica; služi kao začin jelima i oštrim pićima arijska rasa - »čista«, nežidovska, nesemitska rasa (prema nacističkoj ideologiji: viša) aristokrat-plemić, čovjek »visoka« roda Armin - ime jednoga starogermanskoga boga (isto: Irmin) Arnautluk - Albanija Arso- 'ime odmila: Arsen(ije) Aska ~ ime kćeri-janjetu asker- vojska, vojnik; ašćer astrahan - skupocjeno janjeće krzno kovrčasta runa ašikovanje - ljubavno pregovaranje, udvaranje aškenaski - pridjev/prilog od: Aškenaz = srednjoeuropski Židov; govori jidiš, mješavinu njemačkog i hebrejskoga atavistički - pradjedovski ateist – bezbožnik atlas- sjajna svila atlasni - od atlasa šiven Aurel - Zlatko/Zlatan avansman - franc, unapređenje (u službi) avdest (abdest) - obredno pranje u muslimana pred svaku dnevnu molitvu Avdić - prezime od Avdo (Abdulah) avet- strašilo, utvara, sablast avetinjski - sablastan

avlijski - dvorišni

Pompea

-351-

azbučni (red) - »abecedni«, tj. ćirilički (i glagoljički) slovčani red (oslijed)

»bacati u akta« - izreka: odustati od tužbe/zahtjeva bajati, bajem - bajati, bajam, čarati bajrak, barjak - zastava bakalin - trgovac na malo, sitničar bakalska radnja - trgovina/ prodavaonica na malo; »špeceraj« baljemez - dalekometni top bankrot - »stečaj« = propast poduzeća/banke zbog prezaduženosti; »krah«, neuspjeh bardak - zemljana posuda za vodu nalik ibriku (v.) bastardan - mješovit bastion - »grudobran«; kula na tvrđavi Baščaršija - glavna čaršija (u Sarajevu) bašlik - nadgrobni kamen s natpisom baždarski - carinski, porezni, trošarinski bedem - zid u tvrđave begenisati, begenišem — sviđati se; odobravati begovski stalež; gazde i plemići bekrija - pjano, pijanica, lola belac - bijelac (konj bijele boje) belaj - nesreća, zlo, jad, nevolja, patnja, muka, napast belodan - bjelodan: javan, očit benavljenje - budalesanje beslovesan - nerazuman, tup, zatucan beut /behut/bevut - omamljenost beznadežan - beznadan bi(h)uzur (učiniti komu) - uznemiriti, ometati (koga) bidermajerski - (malo)građanski udoban/neraskošan bisage - dvije spojene torbe preko sedla Bistrik - predio Sarajeva (pod Trebevićem) biva - kao, »reklo bi se« Blaško - ime odmila: Blaž (Bazilije) blatina - vrsno crno (hercegovačko) vino blaziran - ravnodušan, sit svega borija - truba brajko - bratac bubašvaba - crni žohar budiboksnamnjak - od »budi bog s nami«, profilaktično/ zaštitno zazivanje Božjeg imena (- bok -) umjesto da se imenuje »nečastivi«, tj. đavao / šejtan / belzebub budilnik - budilica (sat) buklija - čutura, ploška

Pompea

-352-

hurazer – brat burza - tržište dionicama Busovača — gradić u srednjoj Bosni, istočno od Travnika, južno od Zenice butum - sav, čitav, cio basamak - stepenica, stuba besa - pad cijena burzovnim dionicama; suprotno; hosa = rast bolan, bona - prisno obraćanje komu s boljom nakanom (obično još s niječnom željom): bolan (ne bio)! bona (ne bila)! tj. zdrav bio/zdrava bila!

Cejlon - otok i država u Indijskom oceanu (danas država; Šri Lanka) Champs Elysees - franc, (č. šamzelize) = Elizejske poljane; po starogrčkom vjerovanju tu duše hrabrih i časnih živuju nakon smrti; inače je to (simbol velegradske raskoši) najveća avenija u Parizu; počinje od Obeliska - egipatskog, Napoleon ga kao ratni plijen donio iz Egipta - do Etoilea (č. etual), tj. Slavoluka pobjede (Are de triomphe, č. »ark d triomf«) Chateaubriand (Šatobrijan) Francois (Fransua) - francuski pisac /diplomat (1768- 1848) Ciganin-koritar - koji ručno izrađuje drvena korita cimbal - glazbeni trapez sa žicama, odzvanjaju udarom batića cimbali - činele, dva metalna diska, trešte u sudaru cinički - bezočno, drsko, bezobzirno; ravnodušno prema i dobru i zlu cipresa - čempres (vrst visoke/vitke zimzelene crnogorice) cirkusanerski - pripadan cirkusu, cirkuski cjelac - suh, blještav, kristalni snijeg crepulja - glinena posuda, peka crne masti - crne, tamne, puti; crnomanjast crni petak - nesretan dan

čair (čajra) - livada, sjenokoša, pašnjak

čamotinja - osama i dosada

čankoliz - ulizica

čapkun - vragoljan, obješenjak, mangup

čardak— izbočena soba na kuli, s vidikovcem

Pompea

-353-

čardaš - mađarski ples

čaršav - plahta, »lancun«

čaršinlija - čaršijski čovjek, trgovac

časovnik (zidni) - zidni sat

čekmedže - kovčežić s ladicom, drvena kasa

čerečiti - isijecati, komadati

čerga - ciganski šator/koliba

čergarski - pripadno čergi

Černovice (č. Černjovice) - grad u Češkoj, poznat po tvornici sortnih piva

černovički - iz Čemjovica (trebalo bi: čemjovički)

izvor, »pumpa«

čestar - gusta, mlada, niska šuma

Čevra - prezime = fini rubac optočen zlatnim ili (srebrenim) nitima čibuk - »cigaršpic« čini (m. rod: ovi, f. rod: ove)- »uroci« koji se na koga »bacaju« eda mu nanesu kakvo zlo čirak:- stalak za svijeće čkalj - korovna biljka čoban - pastir čoha - sukno bolje vrste čohali - od čohe (tj. od tvorničkoga valjana sukna) čovek na svoju ruku - osobenjak čulnik - tko uživa svim čulima; vidom, sluhom, njuhom, okusom i dodirom čuruk- neispravan

čokanj - staklena bočica za pijenje rakije

ćasa - posuda (dublja: za žitko jelo) ćehaja - zamjenik/pomoćnik kakvog velikodostojnika (vezira

Pompea

-354-

npr.); načelnik, starješina kakve udruge (obrtničke npr.) ćepenak - drveno krilo, spušteno služi kao tezga, podignuto kao zavor ćaršijskog dućana čilim - tepih, sag čošak - ugao ćoše - umanjenica: ćošak čoškast- višestrano ušiljen čurdija - vrsta (i muške, i ženske) halje (i duge, i kratke) iznutra podstavljene krznom, izvana je od kadife ili čohe ćut — šut', »zaveži«!

čutanje - šutnja čutati – šutjeti

ćutljiv - šutljiv čutke - šutke (šuteći)

Daleki istok - Azija: Kina, Japan, Koreja... damar - žila kucavica, živac, bilo/»puls« Damask - drevni glavni grad Sirije dan-danji - dan-današnji deficit-manjak, gubitak (novčani) definitor - član starješinstva u franjevačkom redu definitorij - područje defmitorove nadležnosti degenerisan - tjelesno i duševno zakržljao dejstvo - djelovanje, učinak demobilisan - demobiliziran, razvojačen, (ot)pušten iz vojske denuti se - djenuti se, skrasiti se, štogod zapodjenuti/započeti dernuti (majku) - opsovati (majku) Derventa - grad u sjevernoj Bosni uz rijeku Ukrinu dešifrovati - dešifrirati, odgonetnuti deviza - slogan, geslo, krilatica dijalog - razgovor među sugovornicima Dlkave - selo kraj Višegrada dimije - muslimanska ženska odjeća, nosi se umjesto suknje dionizijski - pijan od veselja, razuzdan (od: Dioniz = starogrčki bog vina i veselja) direk - stup, kolac divan (stihova) – zbirka dockan - kasno docniji - kasniji dohakati - stati komu/čemu na kraj

Pompea

-355-

dajakošnji - dotadašnji, dosadašnji doksat - trijem, izbočen dio prostorije, vrst balkona dolama - starinska i m. i ž. halja dugih rukava dostava - prijava dostavljač – doušnik došljo - došljak dovezati se (koga/čega) - uporno dosađivati (komu) drum - cesta prodavač, i: vlasnik dućana

dumača - duboka protočna (u)dolina

durbin – dalekozor

dušek – madrac

dušekluk - ormar za dušeke i jorgane

duvar - zid

duvati - puhati

džamija - muslimanska bogomolja džandrljivost - čangrizav, zajedljiv/svadljiv džarati - razgrtati Dželalija - »Veličanstveni, Moćni« Dželaludin - »uzvišenost vjere islama«, m. ime

dženaza - pogreb/sprovod dževap - odgovor

dževapiti — odgovarati

džinovski - orijaški/divovski

đakonije - (po)slastice đem - žvale: metalan kraj uzda, a stavljaju se konju u gu-bicu/njušku điđa - igračka Đoka - ime odmila, od Đorđe (Jure) đuđut - (vjerojatno prema džudža) slabić (u fizičkom i, osobito, u moralnome smislu: nikomu i ničemu se ne odupire, nije kadar reći ne; svemu povlađuje; »klimavko«; »šonjo«,

Pompea

-356-

»mlitonja«/ »mlakonja« Đuđutović - nadimačko (od nadimka) prezime

Đuro - Jure, m. ime odmila od Georg(ius)/Juraj

efendija - gospodin: titula se stavlja iza imena, npr. Omer- efendi(ja)

egoizam - sebičnost

egzercir- »vježbovnikom« propisan vojni postupak ekselencija - u diplomatskom visokom stilu: visost

ekstravagantan - pretjeran, čudnovat, luckast

emigrant - iseljenik

en general (č. an ženeral) - franc, općenito

endemična (bolest) - vezana samo uz jedno mjesto

esnaflija - zanatlija, obrtnik

eškenaski - v. aškenaski

fabrika - tvornica fabrikant - tvomičar fabrikantski - tvornički familijaran (ton)- prisan, neformalan, srdačan (čak: isuviše) farba - boja fatamorgana - varljivo priviđenje, utvara fatati - hvatati fenrih - njem. vojni čin: »zastavnik« fenjer- svjetiljka, staklena ili metalna, sa svijećom; »složi se kao fenjer« = fenjer od ovoštena platna, pa se lako sklapa (kao harmonika) ferman - sultanov ukaz fermen - vrsta otvorena prsluka, ukrašena vezom i trakama fes - kupasta kapa bez oboda, tamnocrvene i crne boje figure (plesne)-različiti plesni koraci i kretnje fikus - ukrasna sobna biljka fil - slon fildžan - šoljica za crnu kavu, bez drške

Pompea

-357-

filijala - podružnica, ogranak firma - poduzeće fitilj - stijenj, žižak flora - raslinje Flora - ž. ime: Cvijeta fratrovi - fratri (fra Serafin u priči Proba svoju subraću nazivlje fratrovima kad kaže: ... »Ako ovi moji fratrovi lažu, može čovjek i da ih razumije.« Naglasak je stavio priređivač, jer to kontekst i lik Serafina - vrsti »lole i bekrije« - može podnijeti, jer: Serafin je prostodušan, duševan, otvoren i iskren, pa se rimuju njegovi - fratrovi : lažovi?!) Fred - ime odmila od Alfred Frederik - Fridrih; »Miro«- (slav) »friše-fire« - kartaška igra gdje se mogu mijenjati i do četiri karte

gajtan - pletena ukrasna vrpca galantno - uljudno, otmjeno, kavalirski garib - siromašak, jadničak; neobičan čovjek (»na svoju ruku«) Gete - Goethe, J. Wolfgang (1749-1832) najveći njemački pjesnik ginuti - u izreci: to mi/nam ne gine = to mi/nam neće uma-ći/izmaći glavnja ~ cjepanica; panj, klada glisando - glazbeni termin: brz prijelaz s tona na ton klizanjem prsta po crnim ili bijelim tipkama glasovira ili po žicama harfe; na gudačkim instrumentima i puhaljkama klizanje od tona do tona glob - globus, zemaljska kugla goblen - tapiserija: umjetnički tkan zidni sag (ili ručni rad svilenim/vunenim vlatima) gong - metalna ploča u koju se udara batom Gorica - uzvisina nad Sarajevom graničarski - pripadan području Vojne granice (krajine); uspostavila ju Austro-Ugarska za obranu od Turaka grimasa - iskrivljeno lice groš - vrst sitnog novca u različitim državama i vremenima groteska - zgode/zbivanja gdje se miješa što obično s nastranim, smiješno s otužnim, prirodno s nakaznim gurabija - potvrd okrugao kolač gurbetluk- skitnja, potucanje po svijetu, »čergašenje« gurbetski - skitnički, lutalački, »čergarski« gvardijan - glavar samostana

Pompea

-358-

habit - fratarska halja, mantija hair - dobro, dobrobit, sreća, korist hajvan - životinja halucinantan - što potječe od abnormalnih bezrazložnih uzbuđenja han - prenoćište/svratište kandžija - vlasnik hana handžijski - pripadan hanu, vlasniku mu harem - ženska čeljad u muslimanskoj kući; do četiri zakonske žene i više ljubavnica jednoga gazde (bega, paše) harmoničan - skladan hartija - papir hartija od vrednosti - vrijednosni papir Hasim - m. ime; »onaj koji odlučuje« hator- Ijubav, volja Hekel - Haeckel, Ernst (č. Hekl) njem. zoolog i filozof prirodoslovac (1834- 1919); zasnovao ekologiju (»ekonomiju prirode«) i unaprijedio teoriju evolucije živih bića Hercika - nadimak: »Srčeko« hermelin - veoma slupocjeno bijelo krzno velike lasice hipnotisan - hipnotiziran, pogledom uspavan; »začaran« hipokrizija — prijetvornost, dvoličnost

hipotetičan – pretpostavljiv

histerik - bolesnik od histerije: jakih afektivnih ispada, emocionalne neuravnoteženosti, nekontroliranosti

hlebac – krušac

hodža - muslimanski svećenik, vjeroučitelj

hol - hal, predvorje Hreša - visinsko naselje pred planinom Romanijom, Sarajevu na istok, gdje se zrcali sjenast prizor (veduta) sunčeva zalaza za brdom Humom

hrišćanin - kršćanin

Hum - niže brdo, Sarajevu na zapadu, gdje se, za vedra vre-mena, raskošno bljeska prizor (veduta) sunčeva zalaza

Husein (Huso) - ime: »polijep«, Ijepuškast

Huso - ime odmila (v. Husein)

Pompea

-359-

Ibrahim - ime; židovski: Abraham ibrik - bakrena posuda za vodu uska grlića, duga nosca (nosača/držaka) igra - ples igranka - plesna zabava igrati - plesati ikona - »sveta« slika na drvu/ platnu u pravoslavnim crkvama imam - muslimanski svećenik iman - vjera islam imana mi! - tako mi vjere! imana ti! ~ tako ti vjere! infantilan - djetinjast, nezreo inferno - pakao instan - čovjek, ljudsko biće intendantski oficir - opskrbljuje vojsku živežom i opremom interes - korist (vlastita) iram - prostirka (ćilim/sag) Irena - ž. ime: »mir« Isa pejgamber - Isus Bogovjesnik, Bogonavjestitelj, Božji poslanik ispeti (na kolje) - uzdići, tj. ponabijati na kolac ispeti se - popeti se ispizmiti se - iskaliti mržnju, prijezir ispostava - manji ured, podružnica veće ustanove ispredvajan - prepleten, zamršen, kompleksan isti, isti, ijem - jesti, jedem isturčiti se - prijeći na islam (i to: redom, svi) isturiti - u izreci: isturiti se na (koga) = »baciti se na«... tj. postati nalik komu, npr. isturio se na strica ivica - rub iz bela sveta - izreka: sa svih strana, iz mnogih zemalja izjaloviti se - postati jalov/ne- rodan/neplodan; osobito u narodu prezriv izraz za žensko čeljade; ne uspjeti (u čemu) izun - privola, pristanak

izvestan - neki, nekakav, »stanovit«

ja - čestica za potvrđivanje, čuđenje, podsmijeh...: da, e, gle, ma... ja~ uzvik: o! jara - pripeka, žega jado - umanjenica od jadnik jado moj -jadniče moj Jahudija - Židov, Hebrej jakako - dakako, naravno jalija - riječna pusta obala

Pompea

-360-

jandžik - kožna torba japija — građa jazuk- šteta!žalibože! jedan, »od zakletve« - izraz: jedan jedini Jedrene - Hadrianopolis/Drinopolje, tur. Edirne, prijestolnica prije Istambula/ Stambola/Carigrada jelek - prsluk jemenije - papuče (za po kući; tako nazvane po zemlji pro-izvodnje/kupnje: Jemen) Jerusalim - Jeruzalem, glavni grad Izraela Jevra - ž. ime prema Jevrem Jevrej(in) - Hebrej, Židov Jevrem - m. ime od žid. Efraim (Efrem): »plodnost« Jevremovica - Jevremova žena (supruga) Jevto - biblijsko starozavjetno ime: Jefta, znači »(Bog) oslobađa« jok! - ne! joltasi - »kohšale«, dvije do četiri usađene posude za (od)nošenje hrane

jorgan - prošiven (vatiran) deblji pokrivač za krevet; »poplun«

kadet - pitomac/»akademac« oficirske škole kadetska škola - škola za (buduće) oficire kadifa - baršun, samt, pliš, velur kadifast — baršunast kadifaste (oči) - meke, blage, nježne kadija - sudac Kadro - ime odmila: Kadrija = »sudbinski« kafedžija - vlasnik kafane kaftan - dug kaput kainovski (planovi) - bratoubilački (prema biblijskoj priči o Kainu - bratoubojici) Kajtaz - musl. prezime: »perjanica« kalauz - vodič; ključ za nasilno otvaranje brava kaldrma — kamenom popločen put/dvor(ište) kalem - pisaljka, olovka Kalemegdan - dio Beograda pri ušću Save u Dunav; »polje oko utvrde« kalfa - izučen zanatlija/obrtnik nakon šegrtovanja, bez majstorskog ispita kalfensko pismo - svjedodžba o završenu zanatu Kalina - češ. prezime: »Mutić« kaluđer - pravoslavni redovnik kamara - (h)rpa, gomila kanabe (kanape) - ležaj: sofa, divan, otoman

Pompea

-361-

kaparisa(va)ti - kapariti: novčanim predujmom osiguravati kakvu kupoprodaju kapelan - župnikov pomoćnik kapislara - vrsta puške s upaljačem na udar kapom vetar goniti - izreka za vjetrogonju: dangubiti Karavlah - Rom (Ciganin) iz Transilvanije (Rumunjska); »Crni Vlah«, kršćanin/hrišćanin karikatura — slika koga ili čega u iznakaženom obliku is-mijavanja radi Karišik-prezime: »mješanac«, u sve se plete kasaba - varošica, provincijski gradić kasablija - žitelj kasabe kasapnica – mesnica kašičica - žličica kašika - žlica katilski - krvnički kaur - čovjek nemuslimanske vjere kaurski - nemuslimanski kazaz - svilar: izrađuje ukrase od svile za odjeću i konjsku ormu/opremu kenjčiluk-magareština, neslana šala kerče - pašče kibic - postrani promatrač kakve igre kirija – stanarina kivan - gnjevan, ljutit klanica - klaonica klavijatura - sve tipke glazbala klisiti - izviti se, vinuti se uvis kokati se - pučiti se (kaže se za orahe i kestene kad im pucaju ovojnice/ljuske) koketerija - udvaranje, dodvoravanje Kolombo - glavni grad Cejlona (Šri Lanke) kolonija - naselje ljudi istoga zanimanja koljenović - čovjek dobra roda komoda - onizak ormar (s ladicama) za rublje komšija - susjed komšijski - susjedski komšiluk - susjedstvo komšinica – susjeda konak - prenoćište; doći (komu) na konak = doći pre-noćiti/prespavati; Konak - vezirsko stanište; begovsko ili sjedište vojnih/civilnih vlasti konvencija - uhodana navada

Pompea

-362-

Konzervatorij - Glazbena akademija konzul - u diplomaciji; poslanik konzul/monzul - peckava igra riječima (jer: monzul, za se, ne znači ništa) konzulat – poslanstvo korelativ - suodnosan pojam korizma - 40 dana posta (nemrsa) pred Uskrs Koruška - pokrajina u Austrij i, granična sa Slovenijom Kovači - predio Sarajeva (gdje se, nekoć, vješalo osuđenike); danas je to najveće groblje branitelja Sarajeva u ratu 1992-95. kragna – ovratnik krajišnički - pripadan krajišniku, tj. vojniku nekošnje austrijske Vojne krajine za obranu od Turaka krater - grotlo, ždrijelo kredit - davanje na dug, na otplatu, u zajam krpedžija - krpar: skupljač i kupac starih prnja kube, kubeta - svod, kupola kućiti kuću - komad po komad nabavljati potrebno doma-ćinstvu kud puklo da puklo - izreka; što bilo da bilo/što bude da bude; znači odluku da se što učini/poduzme po na kraju rizičnu cijenu ... kudelja - kudjelja; vlakna konoplje (biljka koja je siro-vina za grube tkanine i užad) kuferaš - došljak; tko stalno seljaka (s kuferima) kujundžija - zlatar (radi i sa srebrom) Kur’an - muslimanska sveta knjiga koja, po islamskom vjerovanju, sadrži božju objavu što ju je prenio Muhamed kurjački - vučji kurjak - vuk kurs - tečaj (pri zamjeni novca) kuršum - metak kititi- dodavati, uljepšavati (u priči i pričanju)

lampas - trak na rubu hlača (u oficira i diplomata) latinac - poznavalac, i ljubitelj, latinskoga »Latinska ćuprija« - jedan od mostova na rječici Miljackoj što Sarajevo presijeca od istoka k zapadu; »Latinska« imenom stoga što je oko te ćuprije mahom katolički živalj; uzvodno je prema »Ben(t)baši« (čuvenoj po sevdalinki Kad ja pojdoh na bent = ustav/brana, baš = glavna, od koje je tu prvo; kupališne jezerce, pa bazen lekar - liječnik

Pompea

-363-

Lekso - ime odmila od Aleksa(ndar) lenger - sidro, kotva lenj - lijen Levenfeld - njem. prezime; Lowenfeld = Lavlje polje life rovati - nabavljati lijek - izrijek; ni za lijeka = kad čega nema te nema liliputanski - patuljast liturgija - kršćansko bogoslužje ližisahan - ulizica, udvorica

litar - ogrljak od kože (za psa npr, s imenom i vlasnikom) log - ležaj, ležište

Ijubopitstvo - radoznalost, znatiželja

mađioničarski - čarobnjački magaza - magazin, skladište; kameni podrum gdje je roba »na sigurnome« magnovenje - hip, tren, časak, treptaj (oka) majur - salaš, imanje (izvan naselja) Maks(im) - muško ime = »najveći« maksima - mudra izreka malvasija - malvazija, vrsta bijelog vina mamurluk - glavobolja nakon pića, nesna ili prepušenosti manastir - samostan (pravoslavni) mandal - prijevomica, šipka za zatvaranje vrata ili ćepenaka; zasun manijački - mahnito manijak - luđak, zanesenjak, mahnitac manšeta - »orukvica«, kraj rukava košulje, nekoć od plastike manufakturna radnja - trgovina odjevnom robom i tkaninama marama - rubac Margarita - Margareta: ž. ime, »biser«; lik iz Goetheova Fausta, simbol neiskusna, naivna djevojčeta marinski – mornarski maskarada - krabuljni ples mašalah! - uzvik čuđenja i divljenja/sviđanja mator - vremešan, star matroski - marinerski/mornarski medikamen(a)t – lijek

Pompea

-364-

medresa - muslimanska vjerska škola (srednja i viša) mehana – krčma mehanički - strojno proizveden, neprirodan, nesvjestan mehanski - krčmarski Mehmed - tur. ime, isto arap. mekinje - ljuske mljevena žita melankolija - sjeta, (o)tužno raspoloženje melez - rasni mješanac meraklija - čulnik (v. pod Č) mesing - žuta mjed, slitina bakra i cinka mešćema — sudnica meze/meza - (pri)smok, zakuska Mihail arhangel — Mihael/ Mihovil arkanđeo, biblijski pobjednik nad pobunjenim/ »palim« anđelima minderluk - sećija s mekom prostirkom minđušice - fuksija (ukrasno cvijeće) minijaturan - umanjen, omalen proći mitropolija - u pravoslavnoj crkvi: viša crkvena oblast s nekoliko episkopija (biskupija) mitropolit - najviše. zvanje pravoslavnih episkopa = »biskupa« (»nadbiskup«) mobilisati/mobilizirati - staviti u pokret, pokrenuti, npr. vojsku, policiju, vatrogasce; uzeti u vojsku civile i bivše vojnike mobilizacija - priprema za rat Mopasan - Maupassant, Guy de (1850-93), franc, književnik Moskov - Moskovljanin, tj. Rus mrtvouzica - nerazrješiva teškoća muftija - starješina muslimanskog svećenstva u jednom okrugu/pokrajini Muhamed - »slavljen, proslavljen«, m. ime; osnivač islama, pejgamber = Božji poslanik mujezin - džamijski službenik; s munare poziva vjernike na molitvu muktar (muhtar) - općinski kmet, starješina gradske četvrti (mahale), »knez« mulazim - komandir policije munara - vitak toranj uz džamiju s kojega mujezin poziva vjernike na molitvu mundir-svečani vojnički kratki kaput murtatin - izdajnik, otpadnik od vjere; vojnik ili oficir

Pompea

-365-

nemusliman u turskoj vojsci mušebak - drvena rešetka na prozorima muslimanskih kuća (da se ne vide ženskinje) muško, muška - muški rod (i »ono od pedlja«, i »ono od do dva metra«) mušterija - kupac mutap - kostrijet (kozja ili devina koža); prostirka od kostrijeti mutap (čija) - obrtnik koji od te kože pravi prostirke muteselim - upravni činovnik mahala - gradska četvrt; ulica

nahija - župa, općina: manja upravna jedinica (dvije ili više = kotar) Nail - m. ime: »dobitnik« namaz, -aza - jedna od pet dnevnih molitava muslimanskih vjernika nana - baba, baka, nar - šipak našte (srce) - natašte, na prazan želudac naturalizovan - naturaliziran; prihvaćen u drugo državljanstvo nazimiti se (zime) - ispromrzavati se neblagodaran - nezahvalan ne dati na se - držati do sebe, braniti se čega/koga pod svaku cijenu Neji - Neuilly, otmjeno predgrađe Pariza nenasit - nezasitan neobuven - bez obuće neodeven - neodjeven, bez odjeće nepojaman - nepojmljiv/neshvatljiv neprikosnoven - nepovrediv, nedodirljiv, iznad svake kritike nerentabilan - neisplativ, ne donosi dobiti nerešljiv - neodlučan neskrupulozan - nesavjestan, bezobziran nikleni (novac) - od nikla, blistava nehrđajućeg bjelkastoga metala Nina - ime odmila, od Katarina = »čista« nišan - naprava za ciljanje na »vatrenom« oružju; meta; nadgrobni kamen u muslimana Nišlija - stanovnik Niša nizam - regularna vojska u Turskoj Carevini; vojnik te vojske novina - novost, promjena

obdanica - vrijeme za »danjega« svjetla; izreka: doći na obdanicu

Pompea

-366-

= doći komu »za na preko dana«, ne i na »konak« (= noćenje) obetovan - obećan obraz - čast, dostojanstvo, moral oćeran - otjeran oćerati - otjerati oka - 1, 283 kg težine okat (čovjek) — koji ima oči, nije ni ćorav ni slijep okišati se — zaredale kiše okošt-koštunjav, mršav: »kost i koža« omađijan - začaran, zatravljen, opčinjen olojiti/polojiti (očima) - poblijedjeti u očima, dobiti boju loja (bjeličastu i masnu) olsun! - neka (bude)! opalan - svjetlucavih boja opala, tj. dragog kamena opanjkati - ogovarati (koga) opčiniti - učarati/začarati ordija - turska »armija« oreol - sjaj, slava, okvir, svijetli krug oko glave orgija - razuzdana, divlja, pomamna gozba/pijanka orijentalne laži - istočnjačke, »istinitije od svake istine« drnat - svečano ruho ortak - drug u (ne)poštenu poslu Osatica - varošica uz Drinu, općina Srebrenica Osatičanin - stanovnik Osatice » osatičko propinjanje« - u Andrićevu opisu: »Osatičani imaju neku urođenu težnju za visinama i da i najskromniji i najneugledniji među njima žele da se ispnu bar za pedalj više od mesta na kom su. Da se ispnu, i da se to vidi i zna. Ko ne može ništa drugo, on bar sanja ili priča o izdizanju...« (nap. priređivačeva: eto što je to, to »osatičko« kao i mnogo drugo čije »propinjanje«!) osion - drzak, silovit, nasilan asjelina - strma strana, padina osmejak - osmješak osojan - sjenovit/hladovit, neizložen suncu; suprotno: prisoj an Osojnica - (cigansko) seoce kraj Višegrada osveštan - tradicijom/iskustvom utvrđen;(p)osvećen osveštati - (p)osvetiti (npr. crkvu) Pajkan - ime odmilja od; Pavao; zajedljivo je kao opća,

Pompea

-367-

žargonska, imenica: pajkan = policajac Pajo - ime odmilja, isto od: Pavao paklenjak - vragolan palanka - gradić, varošica; duhovno uboga sredina paničan - silno ustrašen, izbezumljen panorama - preteča kinematografa: sajamski šator/šatra s okruglim (kao brodskim) prozorima kroz koje se gledalo različite predmete, prizore ili pejzaže u naravnoj veličini pantalone - hlače para - novci parabelum - automatski pištolj velike snage parazit - nametnik; tko i što živi na račun i štetu drugoga parče - komad(ić) čega paroh — pravoslavni »župnik« parohija - pravoslavna »župa« parohijska kuća - župni dvor paša - titula visokih turskih dostojanstvenika; i vojnih; bahat gospodar; kao titula dolazi iza imena, npr. Omer- paša pašalija - čovjek u pašinoj službi patetičan - uznosit/zanosan (kad je pretjerano, onda = izvještaćen) pazar - tržnica, pijaca pazarivati, pazarujem - kupovati perda - zaklon; pregradni zidić pe(h)livan - artist/akrobat na žici/užetu (u cirkusu) pe(k)sin - nečist; prljavko; »zamusani« pečujski - pripadan Pečuhu/ Pečuju, gradu u Mađarskoj (Pecs, č. Peč) pelerina - ogrtač bez rukava s prorezom za ruke pinka - naknada vlasniku »lokala« za kockanje permutacija - pretvorba, mijena Persija - Perzija/Iran peškir - ručnik "pezevek"- pokvarenjak, svodnik; kurvar pijac - pijaca, tržnica, pazar pijaca - tržnica, pazar pijedestal - spomeničko podnožje; uzvišeno, počasno mjesto; slava pirueta - baletna figura: okret tijela na nožnim prstima pišman (biti) — pokajati se, odustati od nagodbe

Pompea

-368-

pizma - mržnja, prijezir plaknuti - (is)plahnuti; ovlaš isprati (vodom) plandište - sjenovito mjesto kao zaklon od pripeke/žege Plosko - pogrdno prezime (od ploska = čutura, boca za piće) »pljunuti« - isti istacati (npr. pljunuti ćaća = isti otac) pobauljice - bauljajući\, tumarajući amo-tamo podizati (djecu)- odgajati podražavati - oponašati podstaći - potaći, potaknuti podstrek - poticaj poizdaleka - iz (po)prilične udaljenosti pokaranje - prijekor, ukor, pokuda pokivati - potkivati pokučiti, pokučim - pružiti, dati, ponuditi pol - spol polić (rakije) - pola deci(litra); »čokanj«/»fraklić«: staklenčica od pola decilitra iz koje se pije rakija (ima ih i od jednoga i od dva decilitra) poligonski — višekutni pomeran - premještan, pomaknut pomirati - premještati, pomicati pominjati – spominjati popiti (komu) pamet - izreka: zaluditi koga porta (crkvena) - crkveno predvorje poručen - naručen poručiti - naručiti (piće) poselo - posijelo; v. selo poslenik - potrčan (za novcem) - pohlepan, gramzljiv potrefiti - pogoditi, zadesiti poturčiti se - prijeći na islam pousela (devojka) - »pousjela«, rano se postarala, gotovo usidjelica (a još djevojka) poverilac - vjerovnik, zajmodavac povesmo - povjesmo: svežanj vune, kudjelje, lana i svile povlađivati - odobravati, davati za pravo komu/čemu povodac - ular praporac - metalna zvečka (o konj kome vratu) prava - pravda, pravica (npr. tražiću ja svoju pravu) pre - prije prećutan – prešutan prećutati - prešutjeti prećutkivati – prešutkivati predostrožnost - oprez(nost) predstava - predodžba preduprediti - zapriječiti preduzeti - poduzeti

Pompea

-369-

preduzimač – poduzetnik preduzimljivost - poduzetnost pregnuti - uprijeti, nastojati prelo - večernji skup zbog priče i dogovora/posla presamićen - presavijen, pognut pričali - pričalica (tko mnogo priča li priča...) prijem - primanje, domjenak proći se (čega) - okaniti se, odustati od (čega) proćutati - prošutjeti profesionalan - po službi, po zvanju, po »zanatu« profil - obris, odraz, odsjev projek(a)t - plan, nacrt, zamisao »prolaziti kao mimo tursko groblje« - izreka = nikoga/ ništa ne prepoznajući Prometej - titan/gorostas iz grčke mitologije; istoimena Goetheova pjesma promuhabetiti - porazgovarati pronevaljaliti se - odati se opačinama pronicati, proničem - shvaćati bit čega, razumijevati prosijeliti - provesti vrijeme na (po)sijelu

prvica (rakija) - ona koja prva poteče pri pečenju, pa je i veoma jaka (i opaka), »sto gradi«, za razliku od patoke, koja poteče pri kraju »kazana« i pečenja, pa je slaba, »me(h)ka«, jedva nekoliko »gradi«...

prvina - događaj koji se dogodio prvi put pust (bes) - neobuzdan (bijes)

rabin(er) — židovski svećenik (i: učenjak) Radne (Rasin) Jean (Žan) - francuski dramatičar (XVII St.) raditi »na treću paru« - majstor u vlasnika obrta za plaću ima svaku treću zarađenu paru raf- polica Rafo - židovsko ime: Rafael (hebrejski: »Bog liječi«) rahmetli - pokojni rakita - niska šibljasta grmolika vrba rakitnjak - predio obrastao rakitama ram - okvir ramazanski post - post u devetom mjesecu muslimanskog

Pompea

-370-

(posničkoga) kalendara; islamski propis: uzdržavanje od ića/pića i drugih tjelesnih užitaka od poprije zore do sunčeva zalaska; završuje trodnevnim Ramazanskim bajramom, najvećom islamskom svetkovinom/blagdanom rang - čin, položaj rasaniti se - razbuditi se rasanjen - probuđen Rasim - m. ime: »zapisati«, »zabilježiti« raspoloženje - raspolaganje (biti na) rastvoriti - uništiti, dokinuti (suprotno od: stvoriti) ravan — ravna površina, visoravan razonoda - zabava, ugoda, razbibriga regimenta - vojna jedinica: puk (četiri bataljona); mnoštvo region - predjel; sloj regrutovanje - novačenje, uzimanje u vojsku rekvirirati - vršiti rekviziciju rekvizicija - prisilno »otuđenje«, a zapravo otimačina (tobož uz odštetu/naplatu) privatne imovine u ime države (a za ratne svrhe) renta - dohodak, prihod reon - rajon, kvart, gradska četvrt reputacija - dobar glas (o kome), ugled, poznatost rešavati - odlučivati (se), kolebati se rešen - na sve spreman, odlučan rešenost - odlučnost rezil-ponižen, osramoćen, obrukan reziliti - poniziti, osramotiti, obrukati Rio de Žaneiro — (portugalski čitano: riu di žineiru (pisano: Rio de Janeiro), u prijevodu: Januarska/Siječanjska Rijeka); Andrićev opis tog brazilskog velegrada: »Već samo ime toga grada! Ono je kao čudesna raketa koja sukne uvis u letnoj noći i rasprskava se na tamno- modrom nebu u dvanaest raznobojnih vatrenih kapi koje padaju lebdeći kroz tamu, dvanaest slova reči: Rio de Žaneiro.« (u priči Panorama'. »Literatura«, br. 7/8, Zagreb 1957) Risto - pravosl. ime (H)risto, prema: Kristofor = »koji nosi Krista« riš- traka (na haljini/odjeći) ritual - obred ritualan - obredan Rizvan - muško ime: »zadovoljstvo« rođeni - vlastiti

Pompea

-371-

roletna - roleta, prozorska zavjesa na svijanje Roza - ž. ime: Ruža rumelijski - iz Rumelije, osmanlijskih posjeda u Bugarskoj i Makedoniji sa - zbog, npr. poznat sa svoje nesposobnosti sahah - jutro sabah hair olsun! - pozdrav: nek (ti) je (do)brojutro sabesednik - subesjednik, sugovornik sagarati - sagorijevati sagoreti (što) - sažeći, spržiti (ljetinu npr.) sahan - limeni tanjur sihat - sat, ura (vremena = 60 minuta) i: vremenomjer kljast, bogalj(ast) saksija - lonac za cvijeće, pitar samurovim - skupocijeno modrosivo krzno jedne vrste kune sanatorijumski – lječilišni sanitet - zdravstvena služba saobražavati - prilagođavati sapi - dio tijela iznad zadnjih nogu u četveronožaca saroš - »vesela glava«, veseljak, »radopija«, pijanica sasuljati je - uvijati se, (u)šuljati se sašaptavati se - šap(a)tom se dogovarati, »potajice«, zavjerenički Savaot - Sabaot (Bog Sabaot) = »Gospodin (Bog) nad vojskama« Saveta - ž. musl. ime od Safvet = »čistoća« Savlovo obraćenje - prema legendi iz Novoga zavjeta, na putu u Damask, gorljiv progonitelj prvih kršćana, židovski helenist Saul (Šaul = »željeni«) Savao, doživjev ukazanje Isusa, preobrati se u isto tako gorljiva, ali širitelja kršćanstva među poganima; odatle izreka: od Savla učiniti Pavla, tj. preobratiti koga (u njegovu dotadašnju suprotnost) Sebilj - javna česma sred Baščaršije u Sarajevu sećija - starinska, siromaška daščana sjedjeljka/ležaljka, uza zid uska, s prostirkom od ponjave ili slamnatih jastuka sedeljka - sjedjeljka, v. selo sefardski — od: Sefard = španjolski Židov; govori ladino, mješavinu španjolskog i hebrejskoga Seid - m. ime = »sretni« sejmen - stražar selo — (po)sijelo, sjedeljka, druženje uz priču, (pri)smok i piće sem - osim

Pompea

-372-

senabija - slatka jesenja jabuka sentencija - mudra izreka, poslovica »Serafija« - ime fra Serafina (»poturčeno« odmilja, nalik imenima kao: Fahrija, Šukrija...) Serafin - ime hebrejskoga porijekla (seraf = »plameni« šestokrilni anđeo) serasker - vrhovni zapovjednik u vojsci sevap - dobro djelo (i nagrada za nj) »sfera« - »muzika sfera« = glazba nadzemaljskih svjetova sičan - mišomor sijalica - žarulja sil – tuljan simptom - predznak sinija - nizak, okrugao stol oko kojega se sjedi na podu; sklanja se nakon jela sjaktiti - sjati skaredan - prost(ački) skinuti (što) s vrata - izreka: riješiti se kakve muke/bri- ge/napasti slabine - dio tijela između boka i križa smrčev - smrekov snajka - ime odmila za snahu, sinovu/bratovu/unukovu ženu; nevjesta, »šogorica« snevati - snivati/sanjati snob - tko se klanja ponašanju »viših krugova«, »obožavatelj« umjetnosti snositi - podnositi; izreka: snositi svoj nedug = podnositi bolest/tegobu/nevolju za koju je čovjek »ni kriv ni dužan« Sofren - Sofronije, m. ime, grčki = »mudri«, »razboriti«... softa - učenik medrese; student islamske teologije Softić - prezime od softa sokače - uličica sokačić - uličica sokački - ulični sokak - ulica »sokl« - njem. Sockel: kraj zida proširen u podnožju zgrade soldačija - razularena vojska, »vojsketina« soldat - vojnik Solomun - Salamon, židovski kralj somot - samt, baršun sopstven - vlastit

Pompea

-373-

sopstvenik - vlasnik spečen - tvrd, ukrućen (od pečiti se - kočoperiti se) spličati - oplićati, postati (vrlo) plitak (za rijeku/potok) sprat - kat, »pod« srez - kotar sta(ja)ti (glave) - izreka: »koštati« glave, smrtno nastradati Staka - ž. ime odmila od Sta- nislav(a) Stambol - Istambul/Carigrad

strefiti - iznenaditi, dogoditi se, desiti se

streha - rub krova (s olukom)

stuštiti (obrve) - natmuriti, stisnuti, skupiti

sud - posuda sudija - sudac

sujeta - taština

sujeveran - praznovjeran, koji vjeruje u čarolije

Sulejman (Suljo) - musl. m. ime; židovski: Šalamon; Salamon sultan - car, vladar

sulundar - dimnjak

Suljo - ime odmila, od: Sulejman

sunđer - spužva svaštar - tko se bavi svakakvim poslovima

šaka jada - »bijeda od čovjeka« šalvare - široke hlače/gaće Šam - pokrata od Šamac, Bosanski: gradić na ušću Bosne u Savu šarati (očima) - gledati lijevo/desno, gore/dolje šarena laza - šaljivo: izmišljena stvar, (jedno) ništa šarpelj - seljačka torba za preko ramena šašiokast - razrok, škiljav šatra - veći šator (za priredbe, izložbe) šećerlema - bombon, slatkiš Sejtan - vrag, đavao Šemsibeg - m. ime od Šemsudin: »sunce vjere islama«, i begovski naziv -janje, kozle

Pompea

-374-

šindra - cijepane borove/hrastove daske za krovnu pokrivku šiljte - sećija presvučena vunenim madracem; jastučić za sjedanje šiparica – curica širit - uresna traka na nošnji/ odori-uniformi Širokača - predio Sarajeva šiš - željezni štapić i na njemu komadići mesa: peku se na žaru šlep - skut, dugačka povlaka na ženskim haljinama šljokica - sitan, metalan, blještav ukras na odjeći špalir - dvoredi vojnika/civila licem u lice - za odavanje počasti komu što špalirom prolazi špekulantski - trgovački prepredeno za što većom zaradom, mutnim/nečasnim načinima špil (karata) - komplet (igraćih karata) 32/52 štangla - metalna poluga uza zid - za vježbanje balerina Švabo - pogrdno; Nijemac švapski - pogrdno: njemački tabija - kamena utvrda s topovskim naoružanjem; bastion taman - upravo, istom tana(ha)n - veoma tanak tanzlmat - reforme tarabe - plot, ograda od letava ili dasaka tejeričenje - provod u prirodi teftedar — računovođa; šef financija tefter - poslovna knjiga, sveska tekija - muslimanski manastir/samostan telal-javni izvikivač naredaba u ime vlasti (»glasnogovornik«) temenanje, činiti temena - pozdravljati klanjajući se duboko terevenka - razuzdana zabava tepsija — okrugla limena ili emajlirana posuda/ »pleh« za pečenje terzija - krojač testamen(a)t - oporuka testera - žaga, pila tevabija - pratnja; pristaše teza - postavka, tvrdnja tirada - (o)dug (žešći) govor tkanica - otkan šaren pojas tmuo, tmula - taman, mračan tobdžija – topnik topola - rod visokih/vitkih listopadnih stabala

Pompea

-375-

Tosun - m. ime; »snažan/jak insan« trepavka - trepavica treputav - treperav trpezarija - blagovaonica tuaf- čudan turbe - natkrivena grobnica

turšija - ukiseljeno voće ili povrće

tvrdina - tvrdoća

ubedljiv - uvjerljiv ubedljivo - uvjerljivo ubeđen - uvjeren, siguran učmati - zaparložiti, otupjeti, »zahiriti«, »obezvoljiti« ućutati - ušutjeti ućutkati - ušutkati Ukrina - desna pritoka Save u Bosni ular - povodac (za vođenje konja) ulema - muslimansko učeno svećenstvo ulojiti (očima) - izbuljiti, uprijeti (pogledom), »zacakliti«, »ubijeljeti«, »ublijedjeti«, poprimiti boju loja (bjelkastu i masnu) uljep - nevaljalko umudriti - učiniti koga mudrim; prosvijetliti (od Boga), opametiti koga upitati se - porazgovoriti s kime uporstvo — upornost, nepopustljivost urok - praznovjerje: da pogled ili »čini« mogu na koga navući kakvu nesreću/nedaću/zlo/bolest... Uspenije - sv. Uspeće/Uzašašće = kršćanski blagdan, 40. dan po Uskrsu, slavi Kristovo »uzašašće« u nebo

ušuškana - odjevena u šuškave halje

utvara - avet; »umišljenko«, »uobraženko«

vajkanje - jadikovanje, jadanje vala - bogme, baš valahi! - tako mi Boga valija - guverner pokrajine u Turskoj, carski namjesnik varijacija - preinaka varoš - manje mjesto

Pompea

-376-

vasiona - svemir vasionski - svemirski vaspitač - odgajatelj vazda - uvijek vejka - grančica vek - stoljeće; cio/čitav život Velika nedelja - Veliki tjedan (prije Uskrsa) verenica - zaručnica verenik – zaručnik veresija - davanje robe na dug, na »poček« veridba - zaruke veseljak vezir - najviša titula u državnoj hijerarhiji Turske Carevine; ministar, guverner jedne pokrajine vicekonzul - potkonzul/dokonzul vijek - izreka: u svom vijeku = u svome životu Višegrad — grad u istočnoj Bosni (s čuvenom na Drini ćupriji od jedanaest kamenih lukova) vitraž - oslikano prozorsko staklo (osobito u crkvama) vizon - »nerc«, krzno male vidre

Vladika - poglavar pravoslavne crkvene oblasti, episkop vrač - »svećenik« u »sub-kulturnim« (»pod-kulturnim«) zajednicama/sredinama, vodi kultne obrede, gata, proriče... mag (čarobnjak), žrec (nosilac vjerovanja da u prirodi djeluju duševne sile) vračati - gatati vradžbina - ono što izvodi vrač, vraćanje, čaranje Vratnik - predio Sarajeva, istočni ulaz u Sarajevo (od Romanije) s austrijskom tvrđom vrsti se, vrzem - vrtjeti se

vršica - vrh (stabla) vulgarno - uobičajeno

za dobre pare - izreka: za velike novce zacaktati - tiho/sitno zalupetati zadocniti - zakasniti zahuknut - zajapuren zaintačiti - tvrdokorno ne popuštati zalemiti - zalotati, štogod kovinasto pričvrstiti »lemom« (topljenim kositrom) zaminuti — proći zanat - obrt; zanimanje

Pompea

-377-

zanatlija - obrtnik zanemoći, zanemognem - početi gubiti snagu zaneti (koga) - zanijeti, opčiniti, ošarati zaptija - stražar, policajac zaravanak - visoravan, ravno mjesto na uzvisini/brdu zarezivati (što ili koga) - uvažavati; obično zanijekano; ne zarezuje = ne mari (za što ili koga), ne uvažava, gotovo prezire zavesti (u razgovor i piće) - upustiti se u... zažditi- zapaliti; pobjeći, »strugnuti« zblanuti se - zabezeknuti se zdat - predan, odan; npr. zdat za knjigom (predan/odan knjizi) zejtin - ulje zelenaš - zajmodavac koji »nabija« visoke kamate zelenika - vrsta jabuke Zevs - Zeus, bog bogova starogrčke mitologije značaj - značenje, važnost zobnica - vrećica sa zobi (konju o vratu - za hranu) zova - bazga; biljka bijelih cvjetova, crnih bobica (za čaj i rakiju; za frule i pištaljke) zulum - nasilje, bezakonje, teror zumba - žig, pečat, »zaštitni znak« zvanica - i: uzvanik, i: uzvanica zvanično - službeno

zvrndov - »gnjavator«, koji »melje« koještarije

zverinji - pripadan zvijeri (zvjerinje)

ženskinje - zbirna imenica za sve žensko u jednoj zajednici (ili skupini) žgebe - derište živac-kamen - čvrsto usađen, »živ«; stanac žioka - poprečna motka (u ogradi) žutica - bolest kože žutika - grmušast cvijet, te boje, crvenih jestivih bobica