Ljubisa Despotovic Obelezja Geopolitickog Polozaja Srbije i Srpskih Zemalja

Љубиша Деспотовић UDK: 321.5;327.8Мегатренд универзитет Oригиналан научни радФакултет за културу и медије Примљен: 5. 12. 2010.Београд

ОБЕЛЕЖЈА ГЕОПОЛИТИЧКОГ ПОЛОЖАЈА СРБИЈЕИ СРПСКИХ ЗЕМАЉА У КОНТЕКСТУ АКТУЕЛНИХ

ПРОЦЕСА БАЛКАНИЗАЦИЈЕ

У раду се настоји показати као су процеси балканизације деловали на квали-тет и обележја геополитичког положаја Србије и српских земаља на просторуБалкана. Такође, анализирају се геополитичке доктрине и интереси страних силакоје су пресудно деловале на обликовање националних односа на Балканском полу-острву и простору Средње Европе, како у историјској равни посматрања,.тако ина плану актуелних догађања.Истражен је и утицај регионалних чинилаца (сусед-не земље и регионалне силе) које су својим спољнополитичким акцијама производи-ли последице које су утицале на квалитет геополитичке и геостратегијске пози-ције Србије и српских земаља.

Кључне речи: Србија, српске земље, геополитика, Балкан, балканизација.

* * *

Литература која се у последњој деценији бави истраживањем узрока идефинисањем контекста распада бивше СФРЈ, обилује великом количиномполитичких митова, стереотипа, фалсификата, и искривљених тумачења. Тесе расправе углавном крећу линијом оптужби и демонизације српског наро-да, у настојању да „докажу“ његову архи-кривицу за деструктивне последи-це разбијања једне земље у чему се посебно истичу домаћи аутори. Таквепсеудонаучне анализе главне узроке рата лоцирају у ауторитарном и насил-ном карактеру српског режима, као јасно испољеној тежњи ка поробљавањусуседних земаља и народа. Та агресивна политика наводно је била логичаннаставак хегемонистичке црте српске спољне политике познате још од „На-чертанија“ Илије Гарашанина.

Политикантске оцене изнесене у тим радовима, настоје да разлоге за из-бијање сукоба у бившој СФРЈ лоцирају у равни локалних карактеролошкихособености балканских народа, који су по увреженим западним стереотипи-ма, склони насиљу, ратовима, злочину и зверској мржњи. Ово свођење суко-ба на локалне узроке и актере настоји да ескулпира западне земље, особитовелике силе од њихове политичке одговорности за коауторство у произвође-

Социолошки преглед, vol. XLIV (2010), no. 4, стр. 541–566

541

њу новог ратног жаришта, и комадања једне суверене земље. То је наставаквођења ратне политике према Србима али сада академским средствима. Овасвојеврсна академска скривалица као по правилу заобилази геополитичку игеоекономску димензију разбијања бивше Југославије, упорна у настојању даприкрије праве узроке и актере ратних збивања. Баш као што и данас жели датерет бруталних последица сукоба, особито политичку кривицу за њих, пре-баци на локалне политичко-војне елите, и под околностима очигледне несра-змере, у настојању да српски фактор понесе највећи терет „хашке правде“. Уовом раду, покушаћемо да покажемо како су управо геополитички интересивеликих сила били пресудни у креирању политичких догађаја на Балкану несамо у последње две деценије него и цео век уназад. Како је њихова полити-ка била кључни фактор за формирање доминантних карактеристика геополи-тичког положаја Србије и српских земаља, у контексту актуелних процесабалканизације.

У покушају да ближе дефинишемо геополитички положај неке земљепревасходно морамо уважити неколико битних фактора који га одређују. Пр-ви је свакако географска локација земље, те геофизичке и геоморфолошке ка-ратеристике тла и ширег регионалног окружења. На другом месту су уну-трашњо-политички разлози (облик државног уређења, тип политичког си-стема, степен друштвено-економског и демократског развоја и др). Tрећифактор чине спољно-политички чиниоци, (спољна политика земље, терито-ријалне претензије суседних земаља, великих сила, или војних савеза) . Че-тврти битан фактор који утиче на укупан геополитички положај једне земљепоред наведених чинилаца, је и њен војностратегијски положај, који одре-ђују њена величина, економска, демографска и војна моћ, чланство у некомод војних савеза, војна неутралност, војна доктрина и сл. Битна компонентатог положаја односи се и на дефинисање ширег регионалног контекста, – ко-ји као у случају Србије и српских земаља, када говоримо о њеном Балканскомокружењу – има врло важан ако не и пресудан утицај.

Потреба да се геополитички положај Србије доведе у везу са њеним ши-рим Балканским окружењем, изражена је особито у последње две деценије,када су након пада Берлинског зида, краја хладног рата и блоковске поделе,настале нове геополитичке околности обележене униполарном позицијомједне светске супер-силе, и њеном потребом да оствари глобалну доминаци-ју, вешто користећи настали простор геополитичког вакума у многим геопо-литички осетљивим зонама света, какав је и простор Балкана. У процесиманове геополитичке прекомпозиције међународних односа, ни Балканско по-луострво с обзиром на свој осетљиви геополитички значај контактне зоне(сучељавања великих религија и цивилизација), није могло бити поштеђенокрупних политичких, војних и територијалних промена, радикализујући за

Љубиша Деспотовић, Обележја геополитичког положаја Србије и српских земаља...

542

њега карактеристичне процесе балканизације. Ови утицаји на геополитичкиположај Балкана, Србије и српских земаља, могу се пратити на три нивоа: наглобалном (глобална сила и безбедоносни ризици), регионалном (Балканскополуострво и Медитеран) и на локалном нивоу (српске земље и њени сусе-ди).

Назначени процеси балканизације имали су а и данас имају изразито не-гативну конотацију и обележја: територијално-политичких размирица и суко-ба, етничке расцепканости и измешаности простора, верске и националне ис-кључивости, културно– језичких сличности, идентитетских оспоравања и сл.Уз све то, историја бележи наглашено мешање великих сила као ванбалкан-ског фактора и наравно регионалних сила као вечито заинтересованих чини-лаца за своја територијално-државна и верско-конфесионална проширења нарачун мањих балканских земаља.

Чињеница да лежи на размеђи три континента (Европе, Азије и Африке),и да представља контактну зону судара и мешања три велике религије и њи-хових цивилизацијско-културолошких разлика и интереса (Православне, Ри-мокатоличке и Исламске), Балканско полуострво чине једним у геополитич-ком смислу од најнестабилнијих региона не само Европског континента негои шире. Геополитичким појмовима речено оно се налази у ивичном примор-ском појасу Медитерана, тзв. Rimlanda, док је својом широм основом насло-њен на континентални масив Евроазије, познатог као Heаrtland, или геополи-тичко срце света. Географски гледано, он је део југоисточне Европе, који за-хвата површину нешто мало већу од пола милиона квадратних километара, иподручје које је богато рудним налазиштима, водом, шумама и сл.

Пресудан значај Балканског полуострва као геополитичког чворишта,лежи и у његовој позицији главног саобраћајног коридора који повезује штокопненим што воденим путем земље северне, централне и средње Европе, сМедитераном те азијским и афричким континентом, а преко Средоземног мо-ра и с тзв. светским морима и океанима. Данас је актуелизован значај Балка-на и као кључног енергетског чворишта, па се његов геополитички значајмора све више процењивати и с овог више него важног аспекта. Сви значај-нији саобраћајни коридори који прелазе преко Балкана постају истовременои важни енергетски коридори како за Руску федерацију и постсовјетски про-стор, тако и за Европску унију, али и за САД и њене стратешке интересе.Битна димензија геополитичке експанзије САД према српској покрајини Ко-сово и Метохија, има поред осталих аспеката и овај коридорни (енергетско-саобраћајни) аспект.

Важно историјско, политичко и територијално обележје Балкана садржа-но је у чињеници да је он подручје чије границе већ вековима одређују ван-балкански фактори (велике силе) сходно својим интересима и снази, често


543

ако не и обавезно мимо поштовања етничко-националног принципа и потре-бе заокружења националних територија као битног фактора за мир и стабил-ност у региону. Метафора Балкана као бурета барута производ је управоовакве политике, у којој је пројектована стална нестабилност и нетрпељивостбалканских држава и народа, као битно обележје политике „завади па вла-дај“. Важна последица оваквог односа међународног фактора према Балканусу вековна сукобљавања балканских државица у чијој основи леже нерешенитериторијални спорови као и статуса националних мањина који су остали ванприродних (етничких) и административних граница матичних држава. Да наовом месту парафразирамо Мишу Гленија, који је тачно уочио да Балкан сампо себи никада није био буре барута, за шта су га снагом западних стереоти-пија стално оптуживали, буре барута сматра он, била је сама Европа.

Доминантан извор сукоба и оспоравања лежи и у цивилизацијско-култу-ролошком па и територијалном сукобљавању великих религијско-конфеси-оналних заједница, у константном настојању да прошире свој верски утицај,који од прилике до прилике добија размере отвореног верско-територијалнограта с прозелитистичким циљевима. Особито је то карактеристично за дело-вање Ватикана, који је територије насељене православни живљем сматрао зазону своје легитимне прогресије као својеврсни појас или terra missionis, накојем се има остварити по сваку цену његова верско-политичка доминација итериторијална јурисдикција (вид.Жутић; 2008).

Поред наведених, кључни фактори који такође, доминантно одређују ге-ополитички положај Балкана јесу чиниоци који спадају у тзв. географске ком-поненте, то јест његове природне објекте, као што су: Панонска низија, До-ње Подунавље, Моравско-Вардарска долина, мореузи Босфор и Дарданели,Отрантска врата, Егејска острва и сл. А од војностратегијских праваца ко-ји се протежу кроз овај регион (и преко Србије и српских земаља) Ломбар-дијско-панонски, Јадранско– панонски, Албанско-бугарски, као и Црномор-ско-егејски правац. Ови војностратегијски правци имају свој значај најмањеједан век, и актуелизују се у складу с потребама и интересима војног насту-пања великих сила на овом простору (вид. Шушић, 2004).

Садашњи геополитички значај Балкана (иако по неким геополитичариманаводно има статус „периферног простора“) треба процењивати на основунаведених историјских, географских, религијских, културолошких, и геостра-тегијских обележја а не на основу геополитичких привида и опсена које по-кушавају да му се наметну. „Балканско полуострво за Северноатлански пакти САД као његову водећу силу, има неоспоран војностратегијски значај,ма-да се, у пропагандне сврхе, у први план најчешће истиче наводна брига за раз-вој демократије и поштовања људских права на овим просторима. На Балкансе надовезује простор источног Средоземља, па отуда и његов изузетан вој-


544

ностратегијски значај као копненог, поморског и ваздушног моста између триконтинента – Европе, Азије и Африке а, с обзиром на економски, стратегиј-ски и политички значај Средоземљу суседног Арапско-персијског залива, тадва подручја „представљају јединствену целину за вођење политике управља-ња кризама“ (исто, 56).

Посматран из визуре крупних геополитичких интереса САД као јединесветске супер силе, Балкан има посебну важност. Она се огледа у очигледномнастојању САД да у насталом геополитичком вакуму након свршетка хлад-ног рата, постигне више циљева одједном. Први, да искористи економско ивојно посустајање и геополитичку дефанзиву Русије, за запоседање кључнихстратешких простора Балкана и дугорочније спречавање Руске федерација дасе врати у другу за њу по значајну виталну геополитичку зону (примарна зо-на је простор земаља бившег СССР-а). Други циљ, је успоравање геоеконом-ског и геополитичког повратка СР Немачке (као носиоца економске моћи уЕУ) на просторе Украјине, Подунавља, и Балкана. Трећи, подстицање ривал-ства парцијалних геополитичких интереса појединих чланица Европске Уни-је ( В. Британија, Француска, Италија, Шпанија, Немачка и сл.) ради њиховелакше контроле и обуздавања, да ЕУ не би у догледно време израсла у опа-сног економског и геополитичког ривала Америке. И четврти циљ, убрзанипријем земаља с простора југоисточне Европе и западног Балкана у евро-атланске интеграције ( те земље се без опаљеног метка и потрошеног долара,преводе у евро-атлантску зону у којој САД имају пресудни утицај и моћ), чи-ме се остварује значајна геополитичка и економска предност у односу на дваглавна ривала, Руску федерацију и СР Немачку .

Посебан геополитички значај Балкана за САД лежи у чињеници да онможе да послужи као одскочна даска за даља геополитичка надирања каенергетски богатим зонама Евроазије (нафтом богати Персијски залив, гасоми нафтом такође богате постсовјетске републике и сл.). Отуда се у последњојдеценији на територијама малих балкански држава, инсталирају и граде зна-чајне војне и логистичке структуре НАТО пакта ( Македонија , Косово и Ме-тохија, БиХ, нпр.) које треба да послуже ефикаснијој контроли тог геополи-тичког простора ( Балкан и Медитеран) али и планираној експанзији премаАзијском и Афричком континенту. „Свој прилаз Црном мору и земљама ко-је га окружују, демонстрирају САД и НАТО. Он је изложен у Пројекту занови амерички век (1997) (...) Данас тај регион представља највећи страте-шки интерес САД и Европе“ (Ђукић, 2009: 181).

Балкан се у геополитичкој визури великих и регионалних сила, види каоподручје за експанзију, својеврснa terra nullius (празна земља), као перифер-на зона у односу на позицију земаља које себе сматрају централним и којестога овај простор доживљавају погодним за своје освајачке походе и шире-


545

ње у и преко Балканског полуострва. А српске земље с обзиром на њиховгранични положај и зону контактних сукобљавања, као terra militaris, у којојвлада особени frontier spirit, дух крајине, који вековима осипа своју снагу жр-твујући се за рачун туђих интереса, скоро парадоксално бивајући егзистен-цијалним условом националног опстанка. Он је као својеврсни историјски игеополитички усуд пратио српски национ у сваки нови ратни сукоб, претва-рајући, уз помоћ његових традиционалних непријатеља, његова вековна ста-ништа у стратишта и отету земљу.

Напосе, али не и на крају „Балкан је постао складиште негативних карак-теристика, депонија непожељних ствари, – и буквално: депонија радиоактив-ног отпада пристиглог у виду 31.000 бомби (само ових бомби) с осиромаше-ним уранијумом, колико су авиони НАТО, по изричитом признању генерал-ног секретара НАТО Џорџа Робертсона, разасули по Србији и Црној Гори унедавном рату“ ( Шијаковић, 2009: 13). Балкан је тако а нарочито српски на-род на њему за стране завојеваче био својеврсна геополитичка лаборатори-ја у којој су изводили експерименте на живом ткиву једног народа, не преза-јући ни од каквих последица по њега, доводећи га више пута током историје,на ивицу буквалног биолошког опстанка. Последњи такав геополитички екс-перимент започео је пре отприлике две деценије (разбијање СФРЈ), још је утоку и из ове перспективе не може му се сагледати крај. Чак ни све негатив-не последице те прљаве работе, још нису објективно самерљиве, особито ка-кву ће судбину одредити српском народу у времену које долази. Али једно јесигурно: упркос нашим жељама и искреним хтењима то време на жалост задуго још година и деценија не ће бити време његовог мира и просперитета. Има како то на први поглед изгледало апсурдно, скоро да је свеједно шта ће онсам са својом „елитом“ на том путу чинити, додворавати се или опиратисилницима, његову геополитичку судбину као и судбину целог балканскогпростора одређиваће неко други, водећи рачуна једино о својим прохтевимаи интересима.

1. Србија и српске земље у контексту актуелних процеса балканизације

Веза која постоји између појмова српске земље и Балкана, сложена је каои политичко-географски систем овог дела југоистока Европе који га дефи-нише и одређује. Могло би се чак устврдити да суштина геополитичког поло-жаја Србије и српских земаља узевши у целини одлучујуће утиче да се гео-графски појам Балканског полуострва трансформисао из чисто географскогу појам Балкана као културно-цивилизацијског и политичког феномена. Ср-бија и српске земље чине географску осовину у главним „транзитним кому-никацијским коридорима“ Балканског полуострва, а својим протезањем пре-


546

ко Панонске низије и северних граница чине његов географски искорак упростор Средње Европе. Оне у физичко-географском пољу чине средишњибалкански појас као и централну територију у политичко-географскомсмислу. Србија и српске земље представљају тако својеврсни heаrtland Бал-канског полуострва, његово геополитичко и геостратешко средиште, тецентрални копнени масив Балкана, који је у већој или мањој мери у сталномдодиру или наслону на ивичне зоне rimlanda и медитеранског басена.

Сам појам српске земље, има пак, сложен, аморфан и променљив садр-жај, како у историјском, тако и у територијално-државном смислу, такође и усвом политичком, етничком и културно-цивилизацијском, односно верско-конфесионалном одређењу. „Услед историјски наслеђених економских, гео-политичких и војностратегијских разлога и страних интереса који су се доди-ривали и укрштали на Балкану, српске земље се данас могу дефинисати као„аморфан“ просторни ентитет, променљивих квантитативних и квалитатив-них територијалних одлика и лишен прецизних граница у физичко-географ-ском , политичком, етничком и културно-цивилизацијском смислу“ (Степић,2001: 14). Лако је приметити да се појам балканизације схваћен у сва три сво-ја вида (као уситњеност територија, њихова етничка супротставље-ност, и утицај ванбалканског фактора) може приписати и српским земља-ма као њихово важно обележје. Сходно томе, главне последице балканизаци-је српских земаља видљиве су у чињеници њихове фрагментације како фи-зичко-географске, етно-конфесионалне, административно-политичке, тако икултурно-цивилизацијске, економске, и саобраћајне. „Дуготрајан статусанархичне и нестабилне периферије и положај у трансгресивно-регресиономфронтијеру територијалног осциловања две царевине доделио је српским зе-мљама улогу променљиве зоналне границе, с фрагментираношћу као трајномособином територије и становништва“ (исто, 16).

Оно што се у последња два века могло сматрати српском државом има-ло је такође ову доминантну карактеристику. Она никада није обједињавалаи одражавала државну целину националног, културног и језичког јединствасрпског народа. Такво стање било је последица лоших политичких компроми-са, малодушности и националне неодговорности српских политичких елитатоком историје али још више и сурове геополитичке стварности у којима јесрпски национ плаћао високу цену агресивног деловања страних сила, и њи-ховом намиривању на конто српских националних интереса и његовог држав-но-територијалног јединства.

Српско државно и национално јединство кодирано је ( “Велика Србија”)као главна препрека остварењу интереса страних сила на Балкану, како онихкоје су имале регионални значај (Аустро-угарски фактор, Турско-османлиј-


547

ски, Италијанско-ватикански) до оних који припадају тзв. алохтоним силама(Русија, Немачка, В. Британија, Француска, САД). Заједнички именитељ та-квог деловања била је политика спречавања српског националног и државногуједињења, као централној претњи остварењу њихових интереса. Ова кон-станта геополитичког наступања према српском националном корпусу већдва века оставља погубне и разорне последице, не само по српски народ и ње-гово територијално јединство, него и по читав регион, стварајући напетости,конфликте, и ратне сукобе, чије су поледице, видљиве у територијалној, ет-ничкој и конфесионално-верској атомизацији и подељености овог простора.„Зато су сви за Балкан заинтересовани центри моћи, било аутохтони , билованбалкански, настојали да спутају предности српског фактора, смање њего-ву моћ и овладавајући кључним „полугама“ и реперним тачкама или зонама,релативизују положај српских земаља и тако на већ опробан и емпиријскиутврђен начин ( вероватно и једини) ставе под контролу ове вериге света“(исто, 72).

Ако се за период хладноратовске позиције српских земаља у оквиримадржаво-правног поретка СФРЈ могло рећи да је имао обележја тзв. тампон-ског положаја, који је на простору Балкана био тампон зона између два иде-олошки и војно супротстављена војна блока, или пак положаја Краљевине Ју-гославије као тзв. санитарног кордона према комунистичко-бољшевичкојопасности (из визуре Ватикана), данашњи њихов положај земље у окружењуможе се сматрати још неповољнијим и с политичког и с војног становишта.

Као земља у окружењу (НАТО пакт), Србија и српске земље изложенесу сталним војним и територијалним претензијама агресивних суседа (Алба-нија, Хрватска, БиХ, Бугарска, Румунија, Мађарска, Македонија) које се подпокровитељством САД, СР Немачке, Турске, Ватикана, и В. Британије пона-шају претећи, исказујући амбиције за даља територијална проширења на њенрачун. Као што су то чиниле у претходним деценијама када су своја нацио-нална и државна укрупњавања остваривали отимачином српских етничкихтериторија, геноцидом, преверавањем и прогоном српског становништва сасвојих вековних станишта. Као илустрацију наводимо територијалне претен-зије које су половином двадесетог века имали тадашњи српски суседи. Некеод тих територијалних претензија нажалост су и реализоване у последње дведеценије. „Данас, док међу Румунима има људи који заступају тезу о румун-ском карактеру целе Источне Србије до Мораве, па чак сањају о неком про-дирању на Јадранско море, док Бугари сматрају Стару Србију, а и целу Ис-точну Србију све до „Бугар Мораве“ бугарском, док Арнаути Метохију и Ко-сово сматрају неоспорно арнаутском територијом, док Мађари Војводинусматрају отргнутим делом мађарске историјске територије Св. Стефана, док


548

Хрвати сматрају границе НДХ као минималне границе хрватске националнетериторије, које у најближој будућности има да се допуне Бачком и Санџа-ком, а само нешто доцније и Црном Гором, тј. „црвеном Хрватском“ – дотлеСрби не само да не сањају да узимају туђе, него не помишљају ни да бранесвоје најдревније и најрођеније“ ( Драшковић; 1990: 108). Актуелност овихпретњи данас делује застрашујуће уверљиво, с обзиром на трагично искуствоКосова и Метохије, а још више с обзиром на чињеницу да се радикализују ичекају повољан међународни контекст да се реализују до краја.

Контактност је једна од нај маркантнијих геополитичких обележјасрпских земаља. Преко српског територијалног корпуса простире се главнаоса трансгресионо-регресионих процеса цивилизацијских судара. Та чиње-ница је доприносила да је овај простор био простор вековних сукоба, и поме-рања како етничких тако и државних граница. Она је испољавала деструктив-не последице по сваки покушај сабирања, укрупњавања и остваривања цело-витости српских територија. Деловала је против покушаја успостављања ње-гове државне, националне и територијалне компактности и континуитета.„Етнодемографски код простора“ мењао се кроз процесе етнопросторнихсмена, расрбљивања, насилног преверавања, демографског слома, као и при-кривањем националних обележја (својеврсном националном мимикријом) натериторијама које су потпадале под власт не српских државних творевина. Типроцеси су нарочито убрзани данас на простору Хрватске где се малобројнопреостало српско становништво свакодневно излаже притисцима да конвер-гира у агресивни хрватски идентитетски корпус, а још малобројније поврат-ничко становништво “охрабрује” да напусти своја огњишта константним на-силним чиновима и измицањем економске основе своје егзистенције.

Koнтактност као карактеристика српског геополитичког положаја ни-је обележје која припада само његовој прошлости. Она је маркантна каракте-ристика и садашњости, а ако је веровати геополитичким антиципацијамаједног Семјуела Хантингтона, биће то и у будућности. Главно поприште бу-дућих геополитичких сукобљавања биће управо контактне зоне међуциви-лизацијских сучељавања, као простор судара пре свега цивилизацијских а невише идеолошких разлика. Хантингтон је као озбиљан геополитичар потпу-но свестан чињенице да ће амбиција и интереси глобалног вођства западне(либералне) парадигме пре или касније доћи у сукоб с другим и другачијимцивилизацијским и верским интересима.

Сматрамо да грађански принцип универзализовања људских права и сло-бода чак и у западним друштвима не може да супсумира (интегрише) разли-ке које постоје на нивоу верско-конфесионалних идентитета. И да будемосасвим јасни, политички или грађански концепт нације може да прошири сфе-


549

ру националног до мере толерисања етничких па чак и расних разлика (као напримеру француске нације), али то не може да учини с разликама које су вер-ско-конфесионалног карактера. Дакле, нека индивидуа може уједно да буде-те Француз и Алжирац али не може истовремено да будете хришћанин и му-слиман. „Религија је по дефиницији искључива: она одбија сваку двострукуприпадност. Хантингтон је развио своју тезу на основу рата у Босни, у којемсу се три заједнице (српска, хрватска и бошњачка) сукобљавале три године.Те су три заједнице говориле истим језиком – српско-хрватским. Разликова-ле су се само по религији“ ( Авијуцки; 2009: 24).

Чворност је следећа битна геополитичка карактеристика положаја срп-ских земаља у балканском окружењу. Она је изражена у положају балканског„геополитичког крста“ у „осетљивој пресеченој зони“, која је формирана ве-ковима у назад, у пољу агресивног геополитичког наступања ванбалканскихполитичких фактора (државе и алијансе), као зони њихове насилне инфил-трације. Пресечену зону тог геополитичког крста, формирају два битнаправца геополитичке инфилтрације. Први је правац ширења германског бло-ка, северозапад-југоисток а други, правац ширења исламско-турског факто-ра, југоисток-северозапад, „односно, североисток-југозапад (Русија, Ма-ђарска) и југозапад-североисток (Венеција, Ватикан, Италија, Енглеска,Француска и САД)“ (Степић, 101). Такав смер геополитичке инфилтрацијестраних сила, довео је до формирања веома сложеног чворног карактерабалканског геополитичког простора, па самим тим и чворности као битногобележја српског геополитичког положаја .

Перцепција српског чиниоца као веома важног у том контексту, допри-нела је да се према њему у просторно-географском али и државно-терито-ријалном смислу формира веома ригидна политика, која већ у дужем времен-ском периоду настоји да онемогући његово конституисање као важног реги-оналног геополитичког фактора (Запад је после пада Берлинског зида, про-сто тражио неког непријатеља на овом простору, који би дао смисао и једин-ство њиховој акцији, била је то у ствари криза геополитичког идентитетаНАТО пакта и Срби су се просто „наместили“). У другом кораку, та полити-ка чинила је све да се дезинтегрише и територијално осакати већ постојећидржавни, национални и просторни оквир српског национа, како за потребе ге-ополитичке експанзије властитих интереса (ванбалканских сила), тако и зарачун њихових сателита у непосредном српском окружењу. Награда за њи-хову лојалност и савезништво увек се тицала, прекрајања и отимања српскихнационалних територија, до њиховог демографског пражњења од српског на-ционалног корпуса. Догађаји везани за акције „Бљесак“ и „Олују“, на просто-ру Хрватске (као и активна политика хрватске стране у спречавању повратка


550

Срба на своја огњишта), БиХ (протеривање Срба из Сарајева, Гламочког по-ља, Дрвара и сл.), незаконита и неуставна сецесија Косова и Метохије, стал-на претња сецесионистичких снага у Рашкој области и Војводини, деконсти-туционализација српског народа у Црној Гори и Македонији, само су неки одпримера који илуструју актуелну ситуацију и покушаје трајне српске терито-ријално-националне дестабилизације.

Такође Србија и српске земље се често посматрају кроз оптику геополи-тичке доктрине heartland-rimland. У овој Макиндеровој геополитичкој док-трини, главна историјска оса геополитичког сукобљавања, одвија се на лини-ји борби између поморских и копнених сила. Између покретљивих, мари-тимних таласократских империја и стационарних, копнених телурократ-ских држава. Између, наводно, напредних и демократских сила историје иконзервативних идеократских држава; с једне стране, великих поморских им-перија (В. Британија, Француска, Шпанија, САД, ...), а с друге, континентал-ног копненог џина Русије. Суштина овог геополитичког концепта лежи у на-стојању таласократских сила Rimlanda да превентивно спрече спуштањеРусије у зону топлих мора из зоне Heartlanda, односно њено што даље одба-цивање од њих (стратегија Анаконда) у зони Азије (вид. Дугин, 2004).

„У визурама западних сила српске земље у балканском геопростору су„дублер“ руске земље у евроазијском, па и планетарном контексту. Аналоги-ја, иако у „широким потезима“, има више упоришних репера – словенство,православље, територијално пространство, централни положај, континентал-ност, тежња изласку на море, експанзивно исламско-католичко окружење,идеолошко-политичко наслеђе, велики део националног корпуса необухваћенграницама сопствене државе ...“. (Степић, 103). У форми геополитичког сте-реотипа моделована обележја Руског геополитичког положаја, бивају при-мењена од стране земаља Запада, и на Србију и српске земље. Геополитичкипојам „срце копна“ примарно се односио на главну континенталну позицијуРусије у зони Евроазије. Из тог контекста он је у секундарном смислу прене-сен на геополитички положај српских територија на Балкану, истичући да, ка-ко је Русија база светске континенталне моћи, онда су то по геополитичкојаналогији Србија и српске земље на простору и у размерама балканског „пот-континента“.

Обележја или карактеристике овог положаја (аналогије) могле би се све-сти на неколико битних релација. Прва, могућа релација на пример је проход-ност-непроходност, у којој се истичу оба ова елемента, с једне стране, про-ходност (доње Подунавље и Моравско-вардарска долина), а с друге, великабаријерност овога простора (“Динарска тврђава” са “зидинама” шарско-пиндског венца. Друга, релација је, релативизација Руско-српске присутно-


551

сти на мору, особито српске. Она лежи у главној суштини геополитичкихпланова Запада као и интереса њихових експонената на терену. Само послед-њих неколико векова уназад сведоци смо сталног геополитичког потискива-ња Срба, с простора српских приморских територија у дубље копнено за-леђе, на делу данашње државне територије Албаније, Црне Горе, и Хрватске.

Још од пропасти велике српске државе (из периода Немањића) ови про-стори су изложени сталним притисцима насилне промене националне и вер-ске структуре (Срби римокатолици нпр.) која је имала за последицу кон-стантно српско узмицање у простор копненог залеђа приморских крајева наЈадрану. Ти процеси су интезивирани јер „пропашћу српске државе несталоје заштите српско-православног присуства и интереса на Јадрану, а наступа-јући процес покатоличења, често суровог и насилног, верски је хомогенизо-вао становништво Коновала, Дубровника и делова Боке и Далмације“ (исто,33). Те приморске територије биће систематски и континуирано пражњени одсрпско-православног етникума, да би своју кулминацију добили у другомсветском рату злочинима и геноцидом политиком НДХ (иза чијег је крвавогоргијања стајао Ватикан и Римокатоличка црква) а свој финале доживеће укомплетној демографској катастрофи српског национа, када је Туђмановасолдатеска потпуно испразнила не само приморске него и континенталне де-лове данашње Хрватске (и с њих протерала Србе) који су били вековно срп-ско станиште и њихове националне територије. Малобројно преостало срп-ско становништво на простору БиХ и Хрватске доживљава данас мирнодоп-ски егзодус где се у процесима асимилације и административно-статистичкихприкривања утапа у римокатоличку или исламску већину која га окружује,трајно губећи свој национални и верски идентитет. Изузетак од овог правилаје само у једном делу територија Републике Српске, која је у великој мери на-ционално компактна и с охрабрујућим обележјима обнове свог идентитета.

Стварање окружујућег појаса такође је део ове геополитичке стратегије.Као што се некада стварао тзв. санитарни кордон Запада и Ватикана прематзв. совјетској и комунистичкој опасности, тако и данас представници бал-канског rimland-а (српски суседи) настоје да широким појасом окруже Срби-ју и српске земље као балкански heartland и ставе га у неку врсту геополитич-ког карантина, стварајући претпоставке да се он држи у сталној геополитич-кој дефанзиви и узмицању. Велика медијска повика о наводном српском хе-гемонизму, о некаквој идеологији великосрпске доминације и плановима засрпску агресивну политику према суседима, имају потребу да у политичкој имедијској равни скрену пажњу са властитог агресивног наступања према ви-тални српским интересима. „Raisоn d etre оба rimland-a само фиктивно је„страх“ од ширења heartland-a или продора из „срца копна“ према мору и оке-


552

анима. Функције тог појаса и на планетарном и на балканском плану односесе првенствено на угрожавање укупног положаја, те економско, политичко ивојно блокирање и паралисање унутрашњег и спољашњег функционисањакопненог језгра, оптерећеног land loced county комплексом“ (исто, 105). По-следица овакве политике су, да се српски државни и национални просториконтинуирано смањују а национални простори наших суседа стално увећава-ју (Велика Хрватска, Велика Албанија и сл.).

Продори и уклињавања из зоне маритимних подручја у срце копненогмасива Балкана има карактеристику фронталности и потенцијал трајне де-струкције његове целовитости. У српском случају то указује на неколикоклинова (зона фронталног уклињавања) којима је намера што дубља и штошира пенетрација у српску национално–државну територију. Прва зона укли-њавања води у „далматинско-херцеговачко–средњебосанском“ правцу, иврши се од стране католичко-муслиманског клина у само језгро тзв. динар-ске тврђаве. Затим „западномакедонско-косовскометохијски“ правац којимнаступа албански клин, према централној зони и главним саобраћајним кори-дорима читавог Балканског полуострва у циљу њиховог запоседања и кон-троле. Затим продор муслиманско-бошњачког клина у зону „Рашко-полим-ске“ области с тежњом њене потпуне дестабилизације и територијалног одва-јања од српске државе и прикључења замишљеној и планираној зони ислам-ског повезивања на Балкану и дубљег територијалног продора ка Европи, ујавности познатијој као „зелена трансверзала“. Такође и „дунавско– морав-ски“ правац уклињавања германско-угарског клина, особито активног на про-стору северне српске покрајине намеран да у коначној инстанци афирмише итериторијално заокружи неке од битних државно-политичких целина из пред-тријанонског међународног поретка.

Паралелизам у руско–српском геополитичком положају виђен очима за-падног света, огледа се и у схватањима о наводној симбиози њихових инте-реса, о представи Србије, као вечног и природног геополитичког партнераРусије на Балканском полуострву. Овај геополитички стереотип огледа сеу две важне димензије. Једна је пројектована у позицију Србије као „балкан-ског експонента“ руских интереса на овом простору. Она се огледа у навод-ном копненом (југозападном) искораку Русије преко српске територије (зао-билажењем баријерне зоне мореуза Босфор и Дарданели) на топла мора Сре-доземља. Друга, као сигурном словенском (русофобија и србофобија на За-паду), православном (страх од православља) али и идеолошком (бољшевич-ко-комунистичка опасност) сапутнику и сараднику у покушају руског осваја-ња западних територија Rimlanda.


553

Оваквим стереотипима који су имали превасходно геополитичку позади-ну Запад је најмање два века уназад спречавао српско национално и држав-но уједињење, сакативши српске територије и његову идентитетску основу.Историјске чињенице сведочиле су управо обрнуто. Бугарска је била у глав-ном фокусу руског геополитичког наступања према Балкану и Медитерану,као природни копнени коридор (заједно с Румунијом и Молдавијом) којим јенајлакше могла да оствари своје геополитичке аспирације и циљеве. У одно-су на овај руски стратешки коридор, српске земље су биле и остале перифер-не и секундарне. Зато је не мали број пута у историји српско-бугарских од-носа, Русија подржавала бугарско територијално проширење на рачун срп-ских етничких простора, какав је најдрастичнији пример био Сан Стефанскиспоразум, крајем 19 века. И приликом политичко-државне деструкције бившеСФРЈ, Запад је према Србима водио исту политику ослоњену на наведенестереотипе. Медијски рат током деведесетих година био је испуњен гомиломтаквих или сличних стереотипних лажи с циљем да сатанизују Србе у јав-ном мњењу Запада, окриве их за рат и почињене злочине (које су чиниле свестране у сукобу), оправдају ратну кампању против њих, и коначно замаски-рају стварну геополитичку суштину и циљеве рата који је Запад водио про-тив Срба – што директно (бомбардовања и војне трупе на терену) што прекосвојих сателита у виду стварања нових државних и националних творевинана развалинама бивше СФРЈ (вид. шире, Вуковић; 2009.) Срби су били важанали у исто време и одвише реметилачки фактор за дизајнере новог светскогпоретка и њихове освајачке планове на простору Балкана. Стога их је ваља-ло примерено казнити, територијално – демографским сакаћењем, тако да задужи временски период не представљају никакву озбиљнију претњу њихо-вим интересима. А „хашком правдом“ заплашити и обесмислити сваки буду-ћи покушај отпора страном завојевачу.

Укупно гледано, могло би се закључити, да су битне карактеристике ге-ополитичког положаја Србије и српских земаља произведене деловањем де-структивних сила балканизације следеће:

– територијална некомпатибилност и атомизираност српских зема-ља, српског етничког простора и српске државне територије.

– расцепканост и укљученост српских земаља у туђинске политичко-територијалне јединице (целине).

– фрагментираност њених граница различитих хијерархијских нивоаи степена баријерности ,било да су историјске или актуелне.

– константна геополитичка регресија, и узмицање српског фактора наБалкану (Степић, 2001). А као резултанту њиховог укупног деловањаданас као последице имамо:


554

– редукован, фрагментиран и државно-територијално необједињенпростор,

– недефинисане, флуидне, зоналне и разуђене границе некомпактногнационалног простора,

– нарушен квалитет међународног, државног и геополитичког поло-жаја,

– ратовима и злочинима демографски десеткована национална попу-лација, у сталном повлачењу и узмицању са етничких територија (тзв.пражњење територија),

– економски неразвијен, нејединствен и привредно неповезан нацио-нални простор, који производи финансијску немоћ и зависан полупе-риферни техничко-технолошки положај,

– традиционални и нови суседи, агресивних државно-територијалнихи националних аспирација,

– експанзионистички настројени ванбалкански и регионални факто-ри, трајно усмерени као овом простору.

2. Политика великих сила према Балкану: фактор утицаја на квалитет српског геополитичког положаја

Деловање сталних геополитичких детерминанти као што су велике си-ле, и земље из непосредног окружења Србије, битан су а често и пресуданфактор који утиче на квалитет геополитичког положаја Србије и српских зе-маља. Последице њихових геополитичких активности фокусирају се у наме-ри запоседања и овладавања њеним просторима. Мере и акције које су пред-узимане према Србима у том смислу најчешће су биле: физичко и војно за-поседање простора, масовне ликвидације становништва на њему, насилнаасимилација ( национална и верска), као и његово протеривање с етничких те-риторија а све у циљу трајне промене националног кода. Затим, наметање ва-залног односа његовој политичкој елити у циљу лихварско-зеленашке пљач-ке народа, економска и привредна експлоатација (рудна богатства и енерги-ја), успостављање неповољних трговинских односа, запоседање главних сао-браћајних коридора, наметање зависне технолошке оријентације, контролавојске, смањење њене оперативне моћи, изградња војних база и сл. Ове меренарочито су актуелне данас у покушају да се за дуже време онеспособи по За-пад опасна геополитичка снага српског народа, да се он учини минорним ре-гионалним фактором који ће бити стављен под ефикасну контролу и међуна-родни протекторат. Запад то чини уз подршку послушних локалних елита,стварајући привид да ће извикане евроатланске интеграције овом простору инароду, донети дуго очекиван период привредног развоја, мира и национал-


555

ног просперитета. Проблем овакве политике лежи у томе што нико није ка-дар ни способан да дв гаранције, да ће се ово јалово и понижавајуће чекањена вратима тзв. цивилизованог и демократског света, једном успешно завр-шити. И то „олако обећаном брзином“ како се – празним обећањима, запад-ним санкцијама, грађанским ратом и пљачкашком приватизацијом – матери-јално опустошено и политички дезоријентисано српско становништво, чита-ву последњу деценију заводи и манипулише.

2.1. САД и НАТО

Почетне премисе балканске геополитике атлантистичког запада форми-рала је још почетком 19. века Велика Британија, вођена приотетима својеспољне политике. Оне су се препознавала у изразитој намери да се на про-сторима Балканског полуострва ефикасно парира како империјалним тежња-ма царске Русије, тако и плановима за стратешко уклињавање германскогфактора. Та политика биће посебно активна крајeм 19. и почетком 20. века, увеликој мери ослоњена на подршку очувања политичких интереса отоманскеТурске, која су често ишла на уштрб остваривања националног јединства ма-лих балканских народа, а особито српског. Континуитет те политике, облико-ване сходно новим геополитичким реалностима можемо да видимо и данас уделовању западне алијансе и САД као њене силе предводнице.

САД су се након краја хладноратовске конфронтације, наметнуле каоглавни глобални геополитички фактор. Оне журе да на простору Балкана за-поседну простор настао повлачењем свог највећег ривала СССР-а, и са његапотисну његову наследницу Русију, која се већ две деценије налази у фазисталног геополитичког узмицања (особито је то било изражено у периодуЈељцинове владавине). САД настоје да контролишу све битне тачке у сигур-носном бедему НАТО пакта на Балкану и Северном Средоземљу, да потпу-но овладају главним стратешким коридорима, и запрече евентуални повратакРусије али и Немачке на просторе Балкана.

САД све чине да остваре симбиозу интереса са српским суседима и ре-гионалним силама (Турска, Италија) у циљу што бољег спутавања и изола-ције српског фактора у региону. Балкан, САД-у и НАТО пакту служи као ва-жна геостратешка зона изградње војне инфраструктуре (офанзивне и логи-стичке) али и као одскочна даска према ширем простору Средоземља те Бли-ског и Средњег Истока.

Укупно узевши, однос САД и НАТО пакта према простору Балкана ви-ше је него ангажован, агилан, систематичан и континуиран. Он је важан деодоктринарне и стратегијске политике која се води према Балкану и Средозе-мљу, и у наредном периоду се могу очекивати нови потези који ће имати за


556

циљ дубљу инфилтрацију њихових снага на овом простору, која треба да имдонесе нову и квалитативну предност у односу на своје традиционалне гео-политичке ривале (вид. Симић, 2009.) Мисија САД и НАТО-а је да у потпу-ности оствари нову геополитичку стратегију (“New Grand Strategy“) али ипланове о тзв „Атлантистичкој Европи“ З. Бжежинског, као једном цело-витом простору под доминацијом САД. У тој визији новог светског порет-ка, Балкан има више него запажено место. Он је наиме виђен као зона ди-ректне америчке контроле и доминације а већина малих земаља у том про-стору има да се стави под неку врсту протектората.

Тако се показује да је матрица агресивног наступања САД сведена натри битне компоненте (фазе) доминације: геополитичка, геоекономска, и ге-оенергетска. Узете заједно оне чине константу њиховог досадашњег али ибудућег политичког ангажовања на простору Балканског полуострва и Сред-ње Европе. С обзиром на ову чињеницу Србија мора одлучније да гради ка-пацитете своје државно–безбедоносне политике, која у међународном окви-ру треба да остане политика неутралности и војног несврставања.То јеособито значајно ако се зна да САД и НАТО желе да постигну неку врступотпуне геополитичке изолације Србије (уколико ова не приступи НАТОпакту) инсистирајући на острвском положају Србије стешњеном између даважна коридора Јадранско-црноморског, тзв. коридора IV (Трст– Констанца)и Албанско-бугарског – или коридора VIII (Драч-Варна). У том случају срп-ске земље а нарочито Србија нашле би се у потпуној изолацији (саобраћајна,енергетска, геополитичка) с израженим претензијама за даље комадање њенедржавне територије. Реалитет те политике најбоље се види на примеру оти-мања и окупације јужне српске покрајине. Косово и Метохија су посталиплен САД зато што је у новој констелацији односа на Балкану, његов геопо-литички, геоекономски и геоенергетски значај постао пресудан. „Огроманенергетски коридор, коме ће се придодати богатства српске покрајине, пове-заће земље савезнице Сједињених држава којима ће приближити испорукуенергената. (...) Укрштањем коридора IV, VIII и X, Косово и Метохија поста-ју тачка важних економских и стратешких лакомости“ ( Труд, 2007: 14). Чаки ако би Србија приступила атлантистичким интеграцијама, планирани гео-политички приоритети НАТО пакта не би се озбиљније мењали. Степен њи-ховог наметања и реализације можда би по Србију у овој фази био мање ра-дикалан, али дугорочно посматрано никако прихватљив. Примарни циљ евен-туалних српских нато-интеграција, за Запад, пре свега лежи у потреби да сеи Србија укључи у безбедносни бедем НАТО пакта који се подиже противРуских интереса на Балкану. Српски државни и национални интерес није дасе ставља на било чију страну у предстојећим геополитичким сучељавањима


557

великих. Напротив, њен основни национални интерес лежи у потреби да очу-ва своју националну независност, територијалну целовитост и државни суве-ренитет. Било какво блоковско сврставање Србије озбиљно би на дужи рокугрозило ове националне приоритете. Особито ако се зна да постојећи пла-нови НАТО пакта иду у смеру даље политичке дестабилизације Србије.

Америчка политика према Србима у последње две деценије има свој ја-сан континуитет. Та политика се етапно планира у интервалима од најмањедесет година унапред. „Кад је реч о односу према Балкану, треба поменути„визију“ сенатора Џ. Бајдена, саопштену пред Комитетом за спољне односеамеричког Сената у августу 1999. године. Говорећи о активностима које САДзаједно са својим европским савезницима треба да предузму на овом подруч-ју до 2010. године он је истакао да ће се они посебно бавити: 1) контроломокружења, 2) међународним старатељством на Космету, 3) стратешким про-јектом привредне обнове целог региона, 4) стварањем слободне трговинскезоне у југоисточној Европи (укључујући и Србију), (...) На истом састанку ге-нерал Весли Кларк, главнокомандујући снага НАТО у Европи, у време ору-жане агресије на СРЈ истакао је да је Балкан „у средишту пажње НАТО“, јерсе налази „у стратешком центру Европе“, те да је међународна заједница „текзапочела посао који јој предстоји“, помињући уз то „потенцијалне проблеме“статуса Црне Горе, Санџака и Војводине““ ( Шушић, 2004: 177). ПросторБалкана, а нарочито српске земље на њему, доживеле су судбину да постанудео плена којим су САД-е награђивале своје геополитичке сателите у регио-ну. Особито је ту добро прошао исламски фактор, који покушава да се до-дворавањем САД-у што дубље уклини на Балканском полуострву, и повежес муслиманима БиХ, Хрватске, Словеније и даље према Средњој Европи. Тусе, пре свега, мисли на тзв. зелену трансверзалу или зелену осовину – Тур-ска, Турци у Бугарској, Албанци у Македонији, Косову и Метохији, затимАлбанији и Бошњаци у Рашкој области (Санџак) и БиХ, Хрватској и Слове-нији. Узети заједно они представљају важан геополитички чинилац на Балка-ну, који као тактички савезник САД-а, вешто користе настале међународнеоколности за своје даље и дубље стратешко позиционирање и пенетрацију наЕвропском континенту.

У тим процесима посебно запажено место припада Турској, као неоспор-но једној од најзначајних регионалних сила на овом простору. Иако се почет-ком прошлог века повукла са Балкана (присиљена војним и политичким по-разима у Балканским ратовима) Турска је недвосмислено остала важан бал-кански геополитички фактор. Та чињеница лежи колико у њеном положајутолико и снази (величина територије, демографска експлозија, економски по-тенцијали, војна сила, и моћан политички савезник) која вишеструко прева-зилази снагу било које друге балканске земље. Турска слови као “заштит-


558

ница ислама” на Балкану, и уз подршку САД изнова покушава да се значај-није инфилтрира на ове просторе, а пре свега у земље са већинским ислам-ским становништвом, (Албанија, Косово и Метохија, БИХ, ) али и тамо гдеје он у значајном броју, као у Бугарској, Македонији, или нашој Рашкој обла-сти. Тај агресиван процес њеног уклињавања (повратка) убрзан је последњихнеколико деценија, а нарочито сада кад је све извесније да Турска неће битипримљена у чланство ЕУ, као нека врста геополитичке и геоекономске ком-пензације , али и као жеља САД и НАТО-а да још више учврсте своје поло-жаје на Балкану.

Дакле на делу су процеси тзв. неосманизма, у којима у првој фази доми-нира религијско-конфесионална димензија (доминација), да би у каснијим фа-зама она требала да добије своју пуну политичку и територијалну финализа-цију као део спољнополитичке доктрине турског политичара Давутоглуа на-званом „Стратешка дубина“. Она представља комбинацију својеврсне„империјалне носталгије“, прагматизма, исламизма и пантурцизма (вид.Танасковић, 2010). У таквим околностима сасвим је јасно и разумљиво пона-шање Исламске заједнице у Србији и њеног Муфтије Зукорлића, који отво-рено лобира за снажнији повратак турског (исламског) фактора на наше про-сторе, исказујући то у форми протеста за наводно угроженим правима Бо-шњака у Србији. У свему томе нејасан је само толерантан и пасиван односсрпских власти према овом виду верског и политичког екстремизма, који си-гуран у своју моћну међународну заштиту, континуирано ради на сецесијиРашке области из државно-територијалног корпуса Србије. Очигледно је даје су притисци који долазе из оквира тзв. међународне заједнице ( САД, ЕУи Турска) да се овом региону да статус високе политичке аутономије до темере јаки, да им се ова вазална државна елита не може или не жели одупре-ти. Степен исламско-бошњачког радикализма на том простору у директној јесразмери са степеном међународне подршке коју примају, али и са капиту-лантском и удворичком политиком актуелне политичке власти у Србији, којаније спремна да стане на пут даљој територијалној подели земље.

Као да српским државним властима пример Косова и Метохије није биодовољно драстичан у својим последицама, да би извукли поуке, да политикатолерисања екстремизма, директно води земљу у њену територијалну и на-ционалну деструкцију.

2.2. Русија

Русија се као велика словенска и православна држава, без обзира на по-времене фазе геополитичке регресије и посустајања, позиционирала као не-заобилазан фактор међународних односа, али и као великог геополитичког„изазивач“ и такмац како атлантистичком Западу, тако и појединим регионал-


559

ним геополитичким силама Евроазије као што су Турска, Кина, Јапан, Индијаи сл. Она се и по властитом геополитичком доживљају сматра великом силом,као и по перцепцији њених вечних геополитичких ривала из Света. Стога нечуди њена стална заинтересованост за просторе Балкана и Средоземља, и ви-ше или мање константну присутност њених интереса на овим просторима.

Још од времена Петра Великог, Русија Балкан види као изузетан геостра-тегијски коридор за своју политику изласка на „топла мора“ Средоземља. Ње-но стално присуство у зони Црног мора и константан притисак да направи ис-корак ка Медитерану, имао је своју поморску као и копнену варијанту насту-пања. Поморска варијанта, („Црноморско–егејски правац“) је објективно до-живљавана као тежа с обзиром на баријеру уског мореуза Босфора и Дарда-нела вековима под стратешком контролом Турске, док је копнена варијанта(Украјина, Молдавија (бивша Бесарабија), Румунија, Бугарска и на крају Грч-ка) све православне државе, била мање геополитички баријерна, али ипак не-сигурна с обзиром на стална уклињавања што германског, што британског по-литичког фактора, и самим тим непоуздана за озбиљније стратегијске продо-ре. Чак и онда када је за њу била повољнија геополитичка ситуација, када јенајвећи део тог правца био под контролом војне силе Варшавског пакта иСССР-а, она је остала неостварена, јер су се на његовом крајњем копнено-морском делу испречиле Грчка и Турска држава, као важне чланице НАТОпакта на овом делу Балканског полуострва.

Од престанка хладног рата, Русија се у за њу много неповољнијим геопо-литичким околностима нашла у фази константног узмицања и повлачења совог простора, што је погодовало ширењу геополитичког утицаја САД и НА-ТО пакта до фазе њиховог потпуног заузимања, доводећи самим тим у пита-ње најважније геостратегијске и безбедносне интересе Руске федерације. Да-нас Русија контролише у копненом смислу још само граничну зону са Руму-нијом – Тирапољску област (иако је и Молдавију препустила снажнијем ути-цају Румуније) која би у будућности могла бити значајна као одскочна дасказа даљи геостратегијски продор ка срцу Балкана.

Иако још неспремна да озбиљније стане у одбрану својих интереса наБалкану (сада превасходно енергетских) Русија, исказује још један вид слабо-сти своје спољне политике која се огледа у сукобу две геополитичке оријен-тације које поред других чинилаца (економско, технолошко и војно заостаја-ње) доводе до извесне блокаде и успоравања њених покушаја да се поврати напозицију велике геополитичке силе. То је сукоб евроатланске и евроазијскегеополитичке оријентације. Присталице прве, залажу се за јачање партнер-ских односа са САД и НАТО-м као примарним стратешким циљевима Русије(може се говорити о прећутном споразуму са САД да се Балкан препусти њи-ховом утицају, а за узврат да се простор постсовјетских република особито


560

Украјина врати под зону утицаја Русије), док други инсистирају на јачањуевроазијске политике Русије као реалније и геополитички остварљивије ори-јентације (стратешка сарадња Русије с Кином и Индијом). Апсурд и једне идруге оријентације лежи у чињеници да ће обе узете заједно или појединачно,пре или касније довести Русију у отворен сукоб с Америком и њеним савезни-цима у оба геополитичка подручја. Привременим маневрима САД препушта-ју Украјину Руским утицајима и тиме блокирају немачке геополитичке аспи-рације ка том простору, док је у другом случају извесно у будућности очеки-вати пре свега, даља стратешка сукобљавања САД и Кине. У оба случаја, Ру-сија ће неминовно доћи у позицију прво прикривене а онда и отворене кон-фронтације с Америком.

Важно је нагласити да се немачки геополитички планови на просторуБалкана сукобљавају како са Руским интересима тако и са интересима САД-а. Стара германска геополитичка доктрина сањала је своју територијалну ма-теријализацију (експанзију) ка идеји Багдада, чији главна оса трансгресијепролази управо преко Балкана и српских етничких простора, ка Средњем Ис-току и Индијском океану (Drang nach Osten). И она је у својој историјској ре-актуелизацији кренула да делује фазно, сходно својој тренутној економској,политичкој и војној моћи. Као таква остала је у потпуном у складу с власти-том доктринарном поставком о немачком наступању које има да се изврши утри фазе: прва фаза, у намери остваривања економске доминације, затим, по-литичке и на крају, трећа фаза у форми војне доминације, а све на правцу пла-ниране геополитичке трансгресије. Примере за овакву стратегију Немачкеимали смо како у Другом Светском рату (све три фазе), тако и у процесимадржавног разбијања СФРЈ (прве две фазе), у којима је Немачка у сарадњи сВатиканом била један од главних фактора њеног бруталног политичког ра-стројства (вид. Collon,1998).

Енергетска политика Русије постаје основно средство њене државне об-нове како на унутрашњем плану, тако још и више у домену спољнополитич-ких односа, економског напретка, повезивања и изградње партнерских односаса ЕУ ( која је у великој мери зависна од стратешких енергетских резерви Ру-сије), али и као снажно средство изградње руске империјалне моћи и обновењених геополитичких капацитета (нарочито тзв. енергетска безбедност). У та-квој политици, Балкан па и Србија, добијају важно место у развоју страте-шких енергетских коридора како у регионалном (гасовод ка Грчкој) тако и уширем европском смислу (Јужни ток гасовода). Појачано интересовање Руси-је за боље позиционирање у Србији, нарочито у енергетској области ( прива-тизација НИС-а, градња гасовода, оснивање заједничких предузећа), само јенајава њеног озбиљнијег повратка на ове просторе. То ће изазвати нова иозбиљнија сучељавања Русије и САД, упркос лицемерним најавама изградње


561

још бољих партнерских односа са НАТО-ом, које долазе с обе стране. Кон-кретни потези на терену сведоче сасвим супротно. Геополитичка сукобљава-ња Русије и САД на Кавказу и Балкану у овом сегменту – геоенергетике до-бијају размере правог рата. Већ поменути пример привременог губитка тери-торије Косова и Метохије, у великој мери узрокован је управо овим геостра-тешким, односно геоенергетским разлозима (вид. Примаков, 2010).

Руски релативно чврст став и подржавање Србије у покушају праведногрешења косовске кризе, има поред класичне међународно-правне (сувере-ност), и своју енергетску димензију. Ако би садашње нелегално проглашењеКосовске независности, иза којег стоје САД у пуном капацитету своје поли-тичке моћи, постало којим случајем, опште прихваћено у међународној зајед-ници, легализовала би се и војна окупација дела српске државне територије(нпр. војна база Бонстил), преко које, да подсетимо, пролазе или ће проћи ва-жни саобраћајно–енергетски коридори.Ту је нарочито значајан правацДрач–Варна, (албанско-бугарски коридор, означен као коридор VIII) који јетрасиран тако да у својој средишњој зони пролази управо преко територије ју-жне српске покрајине. Отуда потреба САД да га ставе под своју директну кон-тролу.

Шанса Русије да брани своје интересе на Балкану у неким евентуалнимсукобима са Западом битно је ослабљена уклињавањем НАТО-а које је извр-шено ка Румунији и Бугарској, чиме је повезана територија стратешког за-пречавања руских националних интереса (с Турском и Грчком, као старимчлановима НАТО пакта) како у Црноморском басену, тако и на Балканскомполуострву у целини. Стога „у сагледавању места Балкана у стратегијскимпројекцијама Русије, односно њен евентуални војни утицај на овом просторупре би се могао реализовати ангажовањем ваздухопловних и копнених снаганего изласком „на топла мора“, с обзиром на распоред осталих ванрегионал-них чинилаца...“ (Шушић, 2004: 206).

Упркос тренутној ситуацији и постојећем неповољном односу снага, Ру-сија се неће олако одрећи својих геополитичких интереса на Балкану. Балканје нека врста опсесивног сна Русије, чијим овладавањем би се овај евроазиј-ски џин извукао из своје геополитичке изолације, искорачио ка Медитерану аонда даље ка контроли светских мора. Својеврсни геополитички комплекс за-творености Русије био би тим чином разбијен, а његов “цариградски пра-вац“ отворен. У том контексту расте и геополитички значај српских земаља,што су и до сада имали у виду значајни геополитички фактори у Свету, али итрадиционални српски конкуренти с овог простора.

С друге стране, у фазама снажније руске геополитичке регресије и повла-чења, српски народ и његове етничке територије бивале су препуштене дева-стацији, разарању и отимању, а сам српски народ прогонима, злочинима и


562

агресивној верској конверзији. У таквим временима, историја то добро беле-жи, „Русија се одрицала својих позиција у српским земљама, препуштајући их,као периферију своје интересне сфере, окупацији, фрагментирању, популаци-оном десетковању и просторном редуковању од стране супарничких фактораа надокнађујући то у географски ближим областима“ (Степић, 119). Послед-њи пример овакве политике везан је за однос Јељцинове Русије у време гра-ђанског рата на просторима бивше СФРЈ, када су Србија и српски народ у це-лини гледано, потпуно препуштени на милост и немилост комадању од странезападних сила и њихових савезника у српском окружењу.Стога евентуалниснажнији повратак Русије на просторе Балкана, Србија треба да дочека, опре-зно, суздржано и да остане доследна прокламованој војној и политичкој неу-тралности, јачајући истовремено властите државне, економске и војне капа-цитете којима би била у стању да одговори већим безбедносним изазовима убудућности.

Доследна политика неутралности, како међународне тако и војне, била бизначајан фактор побољшања квалитета геополитичког положаја Србије. Таквамеђународна оријентација, показали би челницима западне алијансе, да Срби-ја нема намеру да поново буде жртва погрешних геополитичких стереотипа, анарочито оног који ју је везивао за статус Руског стратешког свезника на Бал-кану. С друге стране,она би јасно указивала да Србија не жели да буде део вој-но-политичких структура које су окренуте против Руских националних инте-реса.Политика неутралности, комбинована са озбиљним државним, војним идемократским (грађанским) развојем Србије, била би поуздан гарант да је Ср-бија израсла у респектабилног регионалног партнера оба геополитичка табо-ра, спремна да са њима гради озбиљан регионални поредак мира и сарадње.Нажалост ни унутрашње ни спољно-политичке околности не иду на руку оваквој(у скуштини Србије) усвојеној државној политици. Притисци да се Србијаучлани у НАТО пакт добијају на снази и интезитету, и они ће уколико будуостварени на дужи рок представљати велики државни и национални проблем.Србија без обзира на све ризике, мора градити капацитете властите суверено-сти, не дозволивши да буде део непријатељске структуре према било коме. Ге-ополитичка сучељавања и сукоби великих до којих ће неминовно доћи у бу-дућности, могу бити превелики изазов по питање српског националног и др-жавног опстанка да би се Србија данас тако олако сврставала у било чије гео-политичке таборе.

Закључак

Актуелни процеси балканизације показују да простор Балкана и српскеземље на њему нису ушле у период геополитичког смиривања и трајнијегмира. Напротив, у овој фази деловања они се прикривају разним облицима


563

спољнополитичке сарадње, интеграција и наводног регионалног повезива-ња. Истовремено се, испод њихове привидне интегративне копрене, одви-јају процеси даље геополитичке инфилтрације Запада и исламског фактора,у циљу настављања започетих процеса националног, верског и територи-јалног атомизовања, и дезинтеграције, српског националног корпуса и ње-гових територија. Иако слабо видљиви, ти тзв. сукоби ниског интензите-та, одвијају се пред нашим очима као део остваривања, политике још сна-жније доминације НАТО пакта и САД-а на Балкану. Овај, за њих својевр-сни intermarium (копнени простор између Црног и Јадранског мора), знача-јан је сам по себи али и као зона са које се могу вршити контрола и даља ге-ополитичка уклињавања ка Средњем и Блиском Истоку. Брзом сменом по-литичких догађаја, медијском манипулацијом и убрзавањем наведених про-цеса, ствара се својеврсни контекст “геополитике хаоса“ у коме је тешко истручњаку а камоли обичном грађанину да иза њихове маске интеграција ифасаде наводне пријатељске помоћи, препозна опасности потпуне геополи-тичке блокаде и изолације Србије и српског народа.

Српски национални корпус, препознат је од стране западних сила каосупарнички, реметилачки и баријеран за остваривање њихових геополитич-ких планова и циљева, и као такав изложен је снажним мерама девастацијеи покоравања. Ови процеси су некада видљиви али најчешће прикривени, ипрепознатљиви обично post festum, тек по својим злоћудним последицама.Они ће се одвијати све док се српски национални простор не сведе на вели-чину и снагу коју је лако контролисати (процена је да је то у територијалномсмислу површина испод 50.000 км. квадратних).

Ови својеврсни процеси “пашализације“ (свођења Србије на величинутурског пашалука), по процени њених непријатеља довешће је у позицију укојој ће бити потпуно неспособна не само за самосталан живот, већ и даозбиљније нашкоди њиховим интересима. За њих се питање косовске неза-висности више не поставља, на реду су Војводина, Рашка област, Републи-ка Српска, Срби у Црној Гори и сл. Баријерна граница на Дрини (даљомисламизацијом) претвара се у тампон зону између српског народа с њенедве стране, а територијална подељеност Републике Српске (дистрикт Брчко)само је полазна основа да се на дужи рок претвори у њену потпуну дезинте-грацију и поделу (актуелни притисци за даљу централизацију БиХ и ревизи-ју Дејтонског споразума).

Фрагментираност као обележје српског геополитичког положаја бићеи надаље изражена, на њој ће се инсистирати, и биће коришћена као факторнове дестабилизације овог подручја. Питање је само политичке потребе ве-ликих сила, када ће неко од потенцијалних жаришта (Срби у Македонији,


564

Албанији, Косову и Метохији, Црној Гори, БиХ, Хрватској) бити поново ак-тивирано и претворено у нова национална страдања и стратишта. Ипак, ве-лика опасност по српски национални интерес крије се у познатој српскојаутодеструкцији и аутодезинтеграцији, која и данас (као што је то небро-јено пута било у историји), узима погубан данак и помаже страном факторуда га лакше покори и понизи. Синергија и силнице ових негативних фактора(насиље силника и аутодеструкција) круне снагу и виталност овог народа,одузимајући му право на миран живот и развој. Као да је географски поло-жај српског народа постао његова зла историјска коб и геополитичка суд-бина која га вековима мучи и доводи до ивице биолошког и државног оп-станка, да би се у ретким периодима националне обнове подигао и сведочиосвету о свом слободарском духу и традицији непокора – тим универзалнимвредностима људског постојања којима се (пост)модерни свет, и даље по-другљиво и умоболно подсмева.

ЛИТЕРАТУРА:

Авијуцки, В. (2009). Континенталне геополитике. Београд: Clio.Брдар М. (2007). Српска транзициона илијада. Нови Сад: Stylos.Collon, M. (1998). Poker menteur, les grandes puissances la Yougoslavie et les prochaines

guerres. Brussels: Editions EPO.Чанак, М. Ј. (1998). “Greater Albania”, concepts and possibile consequences. Belgrade:

Institue of Geopolitical Studies.Дугин, А. (2004). Основи геополитике 1-2. Зрењанин: Еко прес.Драшковић, С. (1990). Српски народ и српска политика. Београд: Досије.Деспотовић, Љ., З. Јевтовић (2010). Геополитика и медији. Нови Сад: Култура полиса.Ђукић, С. (2009). Време енергије. Београд: Службени гласник.Жутић, Н. (2008) Ватикан, Србија и Југославија. Београд: СРС.Klajn, L. (2000). NATO aggresion on the FR Yugoslavia 1999. Novi Sad: Association for legal

theory and practice.Митровић, Р.Љ. (2008). Савремени Балкан у кључу геополитике. Београд: Институт за

политичке студије.Нишић, С. (1999). Велике силе и Балкан. Београд: ВИЗ.Рамоне, И. (1998). Геополитика хаоса. Београд: Институт за геополитичке студије.Richter W., Е. Spoo (2000). Die Wahrherit uber den NATO – Krieg gegen Jugoslawien.

Schkeuditz: Schkeuditzer Buchverlag.Степић, М. (2001). У вртлогу балканизације. Београд: Службени лист.Симић, Ј. (2009). У потрази за новом мисијом: НАТО и Југословенска криза 1990-2001.

Одбрањена докторска дисертација, Београд: Факултет политичких наука.Шушић, Б. С. (2004). Геополитички кошмар Балкана. Београд: ВИЗ.


565

Шијаковић, Б. (2009). Критика балканистичког дискурса. Београд: Службени гласник.Труд, А. (2007). Геополитика Србије. Београд: Службени гласник.Танасковић, Д. (2010). Неоосманизам. Београд: Службени гласник.Вудвор, С. (1997). Балканска трагедија. Београд: Филип Вишњић.Вуковић, С. (2009). Етика западних медија. Нови Сад: ИК Зорана Стојановића.

Ljubiša Despotović SummaryMegatrend UniversityFaculty for Media and CultureBelgrade

CHARACTERISTICS OF GEOPOLITICAL POSITION OF SERBIAAND SERBIAN AREAS WITHIN THE CONTEXT OF ACTUAL

PROCESSESS OF BALCANIZATION

In this article author have aim to disclosure influnces of the processess of balcani-zation on quality and charecteristics of geopolitical position of Serbia and serbian areasin the space of Balcans. Also, analysis of geopolitical doctrines and interests of great pow-ers that ttaditionalz have had impact on shaping of nationalityes’ relations on BalcansPeninsula and Middle Europe space, in hiostorical dimension and in actual unfoldings.Additional analysis is devoted to regional factors. i.e. of neighbouring countries andregional powers that influenced on quality of geopolitical and geostrategic position ofSerbia and serbian areas.

Key word: Serbia, serbian areas, geopolitics, Balcans, balcanization, great powers.


566

Documents

Ljubisa Despotovic Obelezja Geopolitickog Polozaja Srbije i Srpskih Zemalja