1.RAZVOJ RANORENESANSNE SKULPTURE U FIRENCI

Oko 1400. Godine Firenci je pretila opasnost od gubitka političke samostalnosti, od strane moćnog vojvode od Milana, koji je pokušavao da svoju vladavinu proširi na celu Italiju. Grad je pružio veliki otpor i pokušavao da se vojskom odbrani od napada. Uspevao je u svojoj odbrani na vojnom, intelektualnom i diplomatskom polju. Firenca je snažno stajala pri svojoj odluci da se odbrani od tiranije koja je vladala nad celom zemljom, trudeći se da što pre obezbedi svoju slobodu. Humanisti ubrzo nakon ovakvih zbivanja postavljaju pitanje, zašto je Firenca odolela nadmoćnoj milanskoj sili, a odgovor na to pitanje pronalazi upravo u njenim kulturnim dostignućima, geografskom položaju, duhu stanovnika i tome što je i Firenca sama naslednica Etrurije grada države. Nakon konkursa za izradu bronzanih vrata krstionice Sv. Jovana, nastavilo se sa nekim drugim opsežnim kulturnim programom skulpturalnog ukrašavanja Firenitnske katedrale i drugih crkava. Firentinci su se na taj način i odupreli milanskim snagama, usmeravajući svoje ambicije na završavanje velikog umetničkog poduhvata koji je započet u prethodnom veku, u doba Đota. Uloženo je mnogo truda i sredstava kako bi se nastavila obnova kulturalnog, intelektualnog i umetničkog blaga. Iako je postojalo tako neko veliko ulaganje to opet s druge strane nije garancija da se uvek radilo o radovima i izvedbama visokog kvaliteta, ali jeste postojala jedna izvesna podstaknutost velikim građanskim oduševljenjem, koje je otvorilo veliku mogućnost da se na scenu pojave novi talentovani umetnici, kao i samo nastajanje novog stila. Likovne umetnosti su se od početka smatrale bitnim za oživljavanje firentinskog duha. U antičko doba sve te umetnosti smatrale su se na neki način „zanatskim zanimanjem“. Likovne umetnosti bile su isključene ranije jer su one na imale samo „upotrebnu vrednost“ kojoj je nedostajala teorijska podloga, te zato one nisu mogle biti svrstavane u nauku, poput matematike, filozofije, dialektike, retorike... Sada je bilo vrlo neophodno definisati prirordu rada umetnika, pogotovo jer su u ovom periodu oni dobili pristup medju izabranima. Konačno se došlo do jednog rešenja. Umetnicima je priznato da im je u njihovom radu važnija ideja, nego neko puko obrađivanje materijala, a na umetničko delo sve se više gledalo kao na vidljiv dokaz umetnikovog stvaralačkog uma. Ubrzo se sve što je nosilo pečat velikog majstora počelo skupljati, bez obzira na to da li je bilo završeno ili ne. Shvatanja umetnika ovde su doživela značajne promene. Umetnici su se sada kretali u društvima učenih ljudi, pesnika, te su i oni sami sticali obrazovanje i postajali učeni. Smeli su da pišu pesme, autobiografije ili teorijske rasprave. Za rođenje renesansnog perioda ipak postoje pojedinci čija su imena najznačajnija.Ovde su to definitivno tri velika imena, Donatelo, Bruneleski, i Mazačo. Njihov zadatak je bio da se klasična forma pomiri sa hrišćanskim sadržajem u stvaranju novog stila. Zahvaljujući njima započeo je period rane renesanse koji je ubrzo proslavio Firencu i načinio je svojim središtem. Ovaj period od 1400-1450.godine je herojsko doba rane renesanse. Firentinski vajari su se prvi odazvali pozivu ‘’Nove Atine’’.Od1401-1402.godine trajao je konkurs za vrata krstionice. 1400.godine u Firenci nastaje nestašica vajara koji rade u mermeru. Umetnost rane renesanse težila je za jednim stavom prema ljudskom telu koji je bio sličan klasicčnoj starini.Skulptura renesanse prekida sa srednjovekovnom tradicijom,tako što tokom XV veka odbacuje arhitektonski okvir i postaje samostalno delo. Zadnji deo statue umetnici obradjuju isto tako pažljivo kao i prednji.Renesansna portretna bista se rodila medju mladjim vajarima u mermeru iz kruga Bernarda Rosselina. Realistično portretisanje je bilo prvo obnovljeno na skulpturama grobnica pomoću posmrtnih maski.Popularnost portretnih bista posle 1450.godine ukazuje na novu potražnju dela koja će biti izložena u domovima

mecena.Kolekcionarstvo je u Italiji XV veka obnovljeno kao vid oživljavanja antike.Humanisti i umetnici su prvo skupljali antičkuskulpturu, posebno male bronze.Sa pojavom Verokija u modu ulaze putto(naga deca sa krilima), a zatim i deca andjeli. Jedan od najvećih skulptora italijanske renesanse je Firentinac Donatelo,koji je prvi posle antike izlio muški akt ‘’David’’ u prirodnoj veličini. Oživeo je u novom duhu naturalizam rimskog portreta tipa biste, izvajavši u obojenoj terakoti portret Nikole Uzana.

1.Nanni di Banco je mladi umetnik, koji je prevazišao ograničeni srednjovekovni klasicizam. Četiri sveca skulpture u mermeru,u prirodnoj veličini u crkvi Or San Michele u Firenci. Za nišu na spoljašnjoj strani crkve. Masivne,monumentalne skulpture. Glave drugog i trećeg sveca podsećaju na rimske skulpture iz III veka n.e. Nani prikazuje nov stav prema klasičnoj umetnosti, koji sjedinjuje klasičan oblik i sadržinu(srednjovekovni klasicisti su ih razdvajali). Uspenje Bogorodice ogroman reljef za zabat iznad drugog severnog portala katedrale u Firenci. Figura andjela,koja leti i nosi Bogorodicu ka nebu, podseća na leteće andjele poznogotičke umetnosti (andjeo Majstora iz Flemallea). Nani je otkrio kako da prikaže figuru koja lebdi u vazduhu:obavio ju je tankim,slobodnim draperijama,nabreklim od vazduha,telo kao da ispunjava haljine vlastitom snažnom akcijom.

2.Luca della Robbia jedini vajar prave vrednosti u Firenci posle Donatelovog odlaska. Postao je poznat 1430.godine po reljefima u mermeru na Cantoriji(pevnici). Imao je radionicu koja je proizvodila male ploče sa madonama i drečave oltare za seoske crkve. Nikada nije izvajao slobodnu statu. Posvetio se vajanju u terakoti(jeftinije,manje zahtevno). Andjeli koji pevaju reljefi u mermeru na pevnici u katedrali. Spoj ljupkosti i ozbiljnosti(karakteristično za njega). Više ima zajedničko sa klasicizmom Nanija, nego sa Donatelom. Uticaj Gilberija i rimskih reljefa. Madona sa andjelima, luneta u terakoti, bela glazura na figurama i okviru stvara utisak mermera,a pozadina je tamnoplava.

3.Bernardo Rossellino započinje svoj rad kao vajar i arhitekta u Arezzu. Nakon osam godina boravka u Firenci poverena mu je izrada grobnice Leonarda Brunija.Izmedju 1440-1450.godine njegova radionica je bila jedino mesto za školovanje ambicioznih mladih vajara u mermeru.Bernardo i njegovi naslednici su se usredsredili na crkveni mobilijar,a ne na slobodne statue u stojećem stavu, sem par izuzetaka. Portretne biste u mermeru-Izradjivali su samo jednu vrstu slobodne skulpture većih dimenzija koja nije bila namenjena nekom arhitektonskom kontekstu.

Grobnica Leonarda Brunija mermer visine oko 6 metara,do vrha luka u crkvi Santa Croce u Firenci. Leonardo Bruni je bio veliki humanista i državnik, koji je imao velikog uticaja.Ovo je prvi spomenik koji potpuno izražava duh nove ere. Na klasičnom sarkofagu dva krilata genija pokazuju natpis u kojem se spominju večita ostvarenja Leonarda (u srednjem veku se piše ime, položaj, godina starosti,datum smrti). Sakralni vid grobnice je ograničen na luneti,gde se Madoni klanjaju dva andjela. Spomenik je pokušaj da se izmire dva suprotna stava prema smrtin retrospektivni i komemorativni (zastupali klasici) i hrišćanska briga o zagrobnom životu i spasenju.Ravnoteža izmedju arhitekture i vajarstva. Glavni motiv su dva pilastra koja nose okrugli luk oslonjen na jako naglašen arhitrav,podseća na Albertija. Motiv ima simbolično značenje-pokojnik na kovčegu počiva na vratima koja vode iz ovog života u onaj. Na grobnici je vidljiv uticaj klasicizma Gilbertija i Luke della Robije.

4.Antonio Rossellino je brat Bernarda Roselinija. Giovanni Chellini je portretna bista u mermeru iz 1456.godine.Djovani je bio cenjeni lekar, čija je ličnost(sardonicna i ljubazna) pronikla s preciznošću.Individualnost je izražena, umetnika za rimske prototipe vezuje samo ideja o slobodnoj portretnoj skulpturi kao efikasnoj zameni za stvarno prisustvo modela.Bista je izvajana iz živog modela. Nastojanje umetnika da pokaže svaku boru čini da bista liči na posmrtnu masku koja je iznenada oživela.

5.Antonio del Pollaiuolo je slikar,graver, vajar u bronzi. Izučio zlatarski zanat i zanat obradjivača metala u Gibertijevoj radionici. Bio je pod uticajem poznih stilova Donatela,Kastanja i antičke umetnosti. Herkul i Antej mala bronzana skulptura, varvarski stil, smela ideja da se stvori samostalna grupa od dva lika u žestokoj borbi. Kompozicija ima centrifugalni zamah: kao da udovi zrače u svim pravcima iz zajedničkog središta. Grupa je u savršenoj ravnoteži i pored napete akcije. Naglašena srednja osa: tako što je nakalemljen gornji deo Anteja na donji deo Herkula. Herkul i Antej je izgubljena slika za palatu Medici.Bitka desetorice nagih ljudi, gravira koja predstavlja njegovu najrazradjeniju slikarsku kompoziciju, tema je klasična.Glavna svrha gravire je prikazivanje majstorstva u pokazivanju nagog tela u akciji.Shvatio je da puno razumevanje telesnog pokreta zahteva podrobno poznavanje anatomije.

6.Nicolo dell’Arca je došao je iz Apulije, a proveo je najveći deo života u Bolonji. U poznim godinama karijere je izradio dve monumentalne grobnice u bronzi za crkvu Sv.Petra u Rimu.Nikada nije napravio veliku samostalnu satatuu. Oplakivanje narikace u prirodnoj veličini,u terakoti oko 1485-90.godine. spoj pokreta i emocije, izraz lica je pojačan snaznim zamahom unapred.

7.Andrea del Verrocchio najveći vajar svog doba(1435-88.godine) modelar i vajar u mermeru,terakoti,srebru, bronzi. Slikar i učitelj Leonarda da Vincija. Elemente uzete od Antonija Roselinija i antonija del Polaiuola je povezao u sintezu. Putto s delfinom njegovo omiljeno delo u Firenci je zamišljeno kao središnji deo jedne fontane, da delfin izbacuje mlaz vode. Putto(u mnozini putti) označava nagu decu sa krilima (uticaj antike) personifikuju duhove raznih vrsta (kupidoni-duhovi ljubavi). Oblici poleću u svim pravcima od sredisne ose,ali je pokret graciozan i povezan. Utisak da se figura okreće pred našim očima.Konjanički spomenik Colleonija oko 1483-88.godine, bronzani spomenik posvećen venecijanskom vojnom komadantu Bartolomeu Koleoniju. Konj je graciozan i živahan,ali izvajan pažljivo u anatomiji i pokretu (tanka koža otkriva svaku venu, mišić, nerv). Figura je predstavljena u ukočenim površinama oklopa. Konj je manji u odnosu na jahača,te se Koleoni pojavljuje u sedlu kao oličenje snage i moći. Koleoni nadgleda prostor pred sobom. Idealizovana ličnost koja zrači zastrašujućom snagom, podseća na Cana Grande.

2.OBNAVLJANJE INTERESOVANJA ZA LJUDSKU FIGURU-skulpturu

Za razliku od grčke umetnosti, renesansa nije nikad osetila potrebu da za skulpturu razradi niz pravila sličnih onima u arhitekturi. Prepoznavanje renesansne skulpture se postiže traganjem za osnovnim motivima: Naglašen naturalizam(neprekidno traganje za verodostojnoscu), Naglšeno interesovanje za čoveka(za oblik njegovog tela,za njegove mogucnosti izraza), istaknuta sklonost ka produbljivanju i usavršavanju tehničkih znanja i sredstava (perspektiva,zaravljenost), težnja ka monumentalnosti, pribegavanje geometrijski jednostavnim oblicima. U renesansi se gradjevina shvata kao geometrijski izraz, kojem ornamenti smetaju,te skulptori daju druge sadržaje svojim delima. Kod svih renesansnih skulptura je prisutan naturalizam, koji se sastoji u traženju izgleda statua koji je najbliži prirodnom obliku.Razlog toga je racionalna kultura tog vremena, koja je sklona prikazivanju stvarnosti.Statue postaju važne same po sebi, jer nije više obavezno njihovo ukalapanje u arhitektonske okvire. Razlog interesovanja za čoveka je u tome što je čovek deo prirode,mera svih stvari.U srednjem veku se prikazivao samo lik ljudske figure u vidu simbola,dok se renesansa zanima za čoveka kao biće od kostiju i mesa. Krivolinijske šeme-nepoznate gotičkoj umetnosti, a postaju pravilo u renesansi. Glavne odlike renesansne sculpture: naturalizam, realizam, posvećivanje pažnje ljudskoj figure, studija anatomije, kompozicione šeme zasnovane na objedinjavanju i suprotstavljanju krivih. Perspektiva-omogućava detaljno ispitivanje stvarnog, da se figure smeste jedna pored druge kao u stvarnosti. Zaravnjenost-tradicionalna tehnika sabijanja svih površina u bareljefu. U bareljefu su figure u prvom planu uredjene u dubljem reljefu, istaknutije u odnosu na pozadinu nego figure u drugom planu. U XV veku dolazi do obnove konjaničkog spomenika, a najznačajniji su: konjanička statua Gatamelati u Padovi,na trgu Santo koju je uradio Donatelo, Bartolomeo Koleoni od Andree Verokija. Na ovim statuama je vidljiva istinitost u predstavljanju i monumentalnost skupine. Podignut je spomenik vojskovodji,a ne kralju, svecu, heroju.

3.OBNAVLJANJE INTERESOVANJA ZA LJUDSKU FIGURU,NATURALIZAM-slikarstvo

Smatra se da je renesansa umetničko razdoblje najbogatije velikim slikarima. Za dva veka,koliko je trajala renesansa, postala je bogata raznovrsnim i brojnim delima, kao i fantastičnom slobodom. Renesansno slikarstvo je ostvarilo oslobadjanje od krutih odredjenih šema(karakt.za gotiku), figura predstavljanih u obaveznim okvirima u kojima su izgledale stisnute. Slikarstvo je bilo inspirisano antičkim reljefima ,jer se iz antičkog slikarstva nije nista sačuvalo. U prvom periodu se teži ka volumenu koji je bio postavljen modelovanjem i senčenjem, da bi se dobio utisak prostora. Kasnije slikar ostavlja modelovanje da bi se prešlo na pikturalno rešavanje volumena. Slike imaju monumentalni karakter. Kasnije ce se razvijati slikarstvo i u manjim dimenzijama, ali sa razradjenim finim tonovima. Perspektiva u početku je bila manje značajna za slikarstvo, nego za arhitekturu, jer je bila bitna samo kad se želela naslikati realistična slika. Cretež-primena perspekive je pretvorila crtež u zajednički jezik svih umetničkih disciplina ,jer je dovela do nastanka nacrta koji je suština umetničkog dela. Plastičnost-trodimenzionalni efekat kod ljudskih figura. Krajem XV veka u Italiju iz Holandije stiže uljano slikarstvo,koje je pogodnije od tempere za prikazivanje stvarnosti. Uvodi se platno kao nosilac slike,umesto drvene table, jer se platnom povećava trajnost i lakše prenošenje. Razvoj crteža dovodi do pojave novih sredstava za pisanja:sangvine(crvene krede),pastela, srebrnke,uglja. Glavna tema renesanse je bila predstavljanje čoveka i njegove okoline. Glavne odlike: monumentalnost,verno prikazivanje ljudskog tela, proporcionalnost pojedinih delova, naglašen trodimenzionalni efekat. Traženje naglašenog realizma u

predstavljanju predmeta. Prema tome kako prikazuju čoveka i njegov ambijent, renesansni slikari se mogu grupisati u dve velike struje:

1.Progresivna struja-način predstave čoveka, tj.njegovu fizičku realnost, tako da je kod njih najizrazenija plastičnost figure. Usmerenost tadašnje kulture primorava umetnike da se posvete proučavanju čoveka, postavljajući ga u dobro reprodukovan ambijent. Ova škola započinje sa radom Mazača, prvim velikanom slikarstva XV veka, a nastavlja je Pjero dela Frančeska,a krajnji domet dostiže Mikelandjelo. Način poimanja slike-prostor je scenografski označen (arhit.elementi,brda), postavljanje figure u tom prostoru i isticanje pojedinačnog lika iz grupe kojoj pripada.

2.Konzervativna struja-stvaraoci su se teško odrekli blestavih rezultata predrenesansnih slika,tj.najvaznija im je elegancija u stvaranju, a koja se uspostavlja crtanjem oblika pomocu kontura. Predstavnic su Beato Andjeliko,Botičeli i Kranah. Karakteristike:koriste naturalizam, perspektivu, proučavanje anatomije, elegancije pokreta, nabora i boje, pozadine kao iz bajke, strogost, monumentalnost. Način poimanja slike:nosilac je površina na kojoj se crtežom i bojom predstavljaju scene,tj. važna je shema prema kojoj se ta površina deli i elegancija sa kojom figure to ostvaruju. Portret-prvi portreti se javljaju u XV veku i prikazaju modela iz profila,na kojem su precizno naznačene osobene crte licnosti.Nakon nekoliko decenija slikari su naučili da prikazuju model u poluprofilu,te je pejzaž pomeren u drugi plan i zamenjen tamnom pozadinom koja ističe ličnost. Pejzaž-teži da postane glavna ili posebna tema,ali nikada se ljudska figura neće u potpunosti isključiti iz ambijenta.

4. NOVA KONCEPCIJA PREDSTAVLJANJA PROSTORA NA SLICI; TEORIJSKE POSTAVKE ALBERTIJA O SLIKARSTVU, DEFINISANJE MIMETIČKOG MODELA PREDSTAVLJANJA rana renesansa

U slikarstvu I skulpturi bujao je naturalizam, ali naturalizam koji je zasnovan na naučnoj studiji spoljašnjeg sveta pomoću novog orudja, perspektive I anatomije. Dužnost umetnika je ranije bila da stvore odgovarajući simbol I tako prenesu moralne I religiozne poruke crkve. Slikar je bio što I svaki drugi zanatlija, koji se bavi praktičnim radom pod upravom crkve I cehovskih udruženja. Nova generacija umetnika formira nove ideje u slikarstvu, koje pronalazimo u spisima Leona Batista Albertija, kome je njegov univerzalni um posebno omogucio da izloži doktrinu koja se ticala svih oblasti ljudskog rada, političkog života I filozofije. Alberti naravno nije odmah imao gotovu I formiranu teoriju. On je posedovao jedno odredjeno enciklopedijsko znanje, a po svom racionalnom I naučnom pristupu bio je tipični rani humanista. Pisao je razne spise o ljubavi, filozofiji, religiji, sociologiji, pravu itd. Bio je italijanski slikar, pesnik, lingvinist, filozof, kriptolog,muzicar, arhitekta (velika nacitanost,ucenost). Alberti je drugi veliki arhitekta XV veka posle Filipo Bruneleskija, a koji je prvi napisao traktat o arhitekturi i razmišljao o teorijskim vidovima sopstvene aktivnosti. Do svoje četrdesete godine se interesovao za likovne umetnosti, samo kao teoretičar i skupljač starina.

Albertijevi stavovi o umetnosti su se toliko oslanjali na njegovo opšte filozofsko gledište da je vrlo vredno razmotriti neke njegove pojedinosti. Njegova gledišta bila su gledišta humanista. Vidi se da Albertijeve ideje o opštim filozofskim I političkim temama odražavaju u njegovim teorijskim spisima iz oblasti estetike. U slikarstvu I vajarstvu od njegove ruke nije ostalo ništa, ali u arhitekturi je njegov doprinos vrlo velikih dimanzija. Alberti je bio mnogo veći klasicista od Bruneleskija I njegovih savrmeneika. Poznavao je antiku bolje od njih, a svoje arheološko

znanje je primenjivao sa više naučnog dara. U arhitekturi je eliminisao poslednje tragove gotike koji su josh uvek bili toliko primetni kod Bruneleskija. Njegove teorijske ideje o umetnostima dele se na tri dela, najranije jeste traktat o slikarstvu, zatim deset knjiga napisanih o arhitekturi I poslednje delo jeste pamflet o skulpturi. U nekim kontekstima on definiše slikarstvo u terminima apsolutno bezuslovnog naturalizma, smatra je kao funkciju koja svojim linijama I bojama na datoj ploči ili zidu, prenosi vidljivu površinu nekog tela tako da ono na odredjenoj udaljenosti izgleda reljefno I kao samo telo. Takodje je I sam izumeo jedno sredstvo za beleženje izgleda jedne takve sekcije, odnosno mrežu koju slikar drži izmedju sebe I objekta koji treba da naslika, koja mu omogucava da precizno sledi konture koje se pojavljuju kroz nju. Ova ideja o piramidi jeste temelj linearne perspektive, tako da je ova mrezha samo jedan metod za beleženje tačnog izgleda nekog predmeta u linearnoj perspektivi. Ipak ova naprava ima mali nedostatak, jer kada slikar treba da konstruiše stvari koje nije video u stvarnosti potrebno mu je mnogo efikasnije sredstvo od mreže. Alberti je smatrao da slikar mora da učini svoje delo lepim I vernim prirodi a lepota ne proizilazi iz tačnosti podražavanja. On smatra da lepota godi oku, te da je delimično spoznajemo preko njega, ali ne poistovećuje prepoznavanje lepote sa osecajem prijatnosti. Razlikuje dva procesa dopadanja neke stvari. U jednom od svojih traktata on raspravlja o tome kako neki vole krupnije žene, neke mršavije neki tamo treći vole srednje…itd. Tj. Umetnik mora da se postara da u svoje slike unese što je više moguće lepog a najmanje ružnog. On mora da sakrije I izostavi sve nesavršenosti ovog sveta. To sakrivanje je ustvari posebna uloga ukrasa. Umetnik takodje mora pažljivo da iz različitih modela koje ima pred sobom odabere samo najlepše delove da bih ukombinovao u jednu celinu bez mane. Ovu teoriju je dalje razvio u svojoj knjizi o skulpturi. Ona se zavrshava tabelom čovekovih proporcija, to pokazuje jednu novu crtu u albertijevoj teoriji podražavanja, gde on želi da svoje figure prilagodi najlepshem u prirodi I najopštijem. Ovo poistovećivanje lepog sa tipičnim, pomalo liči na stav aristotela prema prirodi kao umetniku koji teži savršenstvu. On pomalo varira kod značenja reči pirorda. U ranijem traktatu o slikarstvu on pod njom obichno podrazumeva sumu materijalnih predmeta koje nije napravio čovek. U poznijim delima on kao da preuzima nejasan aristotelovski stav.

U traktatu o arhitekturi Alberti objašnjava da osnova jedne sakralne gradjevine treba da bude ili okrugla ili da ima oblik izveden iz kruga (četvoro,seto,osomougaon),jer je krug savršen i najprirodniji oblik,pa otuda neposredna slika božanskog razuma.Ovaj argument je zasnovan na njegovoj veri u Bogom danu vrednost matematički odredjenih proporcija. Smatrao je da treba da postoji jedan knez, koji će biti odgovoran za sve. Idealan grad-simetrično distribuiran, jer su u Srednjem veku gradovi bili neplanski;da ima široke ulice, ali ne preširoke zbog sunca i prirodne ventilacije;javne gradjevine treba da su velelepne,a ne dekorativne,bitno je postovanje harmonije(pravilan raspored elemenata koji čine celinu);kuće bogatih ne smeju da predju velelepnost javnih,a siromašni mogu da dele prostor sa bogatima,ali leva i desna strana moraju biti jednake. Govoreći o hramovima,Alberti se pozivao na Panteon,okrugli hram u Tivoliju i na mauzoleje sa kupolama. Albertijeva idealna crkva zahteva harmoničnu osnovu koja bi bila otkrovenje Božanskog i budila pobožno razmišljanje u vernika.Ona treba da bude usamljena,uzdignuta iznad svakidašnjeg života,a svetlost treba da pada kroz visoko postavljene otvore,jer kroz njih treba da se vidi samo nebo. Crkva treba da bude vidljivo otelotvorenje Božanske proporcije,a jedino je centralno rešenje dopustalo postizanje ovog cilja.

Renesansna arhitektura

Ceo XV vek je predstavljao izmene iznutra u arhitekturi,menjajući na taj način shvatanje prostora. Napušteni su veliki romanički i gotički krstasti svodovi, a tavanica glavnog broda postaje ravna.Nisu bili više potrebni masivni zidovi, ni veliki pilastri.Zidovi postaju ponovo jednostavni, ravni, oslonjeni na stubove,vezane polukružnim lukovima. Drugi osnovni element renesanse je perspektiva, koja je značajnija od vraćanja teoriji redova i obnove antičkih formi. Renesansna arhitektura je krajem XV i početkom XVI veka došla do savršene simetrične i pravilne arhitekture,tako da su se sve perspektivne linije sticale u jednoj sredinjoj tački. Palata i crkva su bile dva glavna tipa gradjevina, ali ne i jedina. Osnovni problem renesansne arhitekture:kako primeniti klasični sistem raščlanjavanja na pročelje jedne neklasične gradjevine. Albertijevo rešenje daje primat zidu i svodi klasičan sistem na mrežu urezanih linija. U traktatu o slikarstvu on ističe da slikar mora da bude upoznat sa svim poljima znanja,koja su releventna sa njihovom profesijom. Istorijske kompozicije su dogadjaji iz Biblije ili mitologije.Da bi jedna celina bila harmonicna sliakr mora da poznaje dobro tekst. Ističe primenu perspektivne mreže,koju je smislio Bruneleski,a Alberti je proučava kao osnovu jedne kompozicije.Umetnici ne trebaju slepo da imitiraju,već slika treba da bude lepa i tačna. Lepota nije kvalitet koji ne sadrži svaki elemenat u prirodi,vec umetnik treba da je prepozna u prirodi,jer je ona izvor.Iz lepote sledi pravilna harmonija. Osnovni principi:razum,metodični pristup,imitacija,merenje.

DELA

Crkva San Francisko u Riminiu

Gospodar grada Riminija Sigismondo Matesta je Albertiju oko 1450.godine dao zadatak da od gotičke crkve načini hram slave i grobnicu za njega, njegovu ženu i humaniste sa njegovog dvora. Fasadu je obnovio koristeći antičke elemente(trem,lukove,stupce), na procelju se nalaze tri slične niše, od kojih jedna veća uokviruje srednji portal, a druge dve su bile namenjene za sarkofage Sigismonda i njegove žene. Stubovi nisu deo zida, iako su delimično uklopljeni u njega, toliko su istureni da se vide kao posebne jedinice. Postavljeni su na odvojene blokove,a ne na platformu.

Palata Rucelai u Firenci

Palata je podignuta izmedju 1447. i 1451.godine. u Firenci su palate bile bogate gradske kuće plemića ili trgovca, na pročelju palate se primenjuju motive redova postavljenih jedan iznad drugog, ili promena arhitektonskog reda na svakom spratu gradjevine (dorski u prizemlju,jonski na prvom spratu,korintski na drugom). Javila se potreba za oplemenjivanjem fasade, na postojeću fasadu je nanedo stilski red(tri reda pilastra postavljenih jedan iznad drugog i razdvojeni širokim arhitravima), a inspiracija je Koloseum, dok se rustika u prizemlju ka spratovima gubi, pilastri su tako plitki da ostaju deo zida, elementi fasade nisu pravi, već predstavljaju samo plitak reljef.

Crkva Santa Marija Novela u Firenci

Pročelje je prilagodio renesansnom ukusu time što je središnji deo učinio višim i užim nego što su bočne strane. Sistem redova na dva sprata vezanih velikim volutama postaje tipičan. Sve je

izuzetno dekorisano u pitanju je dvojezična arhitektura, tj.unutrašnjost je ostala originalna gotička.

Crkva Sant Andrea u Mantovi

Alberti ju je sam celu konstruisao, na mestu jedne starije crkve, što je imalo za posledicu ograničenje slobode projektanta. Ovde stvara drugu originalnu šemu pročelja: veliki gigantski red(visok dva sprata)obrazuje cello pročelje sa jednim malim redom koji ponavlja proporcije unutrašnjosti i ostvaruje drugu podelu na fasadi. Crkva je podignuta oko 1470.godine pročelje vodi poreklo od rimskog slavoluka,čija konstrukcija u sredini ima prolaz. Opet upotrebljava pilastre, koji su jasno izdvojeni od svoje okoline, što daje primat površini zida. Albertiju je bilo stalo da istakne unutrašnju koheziju pročelja, te je njegovu visinu izjednačio sa širinom.Zbog toga gornji deo zapadnog zida štrči iznad zabata. Albertijev projekat nije završen, jer on nema ni transept, ni kupole, ni hor, već samo glavni brod koji se završava apsidom. Bočni brodovi su zamenjeni kapelama, a nema ni prozora na višim zidovima glavnog broda.

UMETNIK KAO UNIVERZALNI ČOVEK

Za srednjovekovnog čoveka prirodni svet je ogledalo, oblici i figure na crkvama su ogledala, jer su ta ogledala održavala savršenstvo sadržano u bezdanom božijem biću. Do preokreta dolazi u doba renesenase. Iako se i tada umetnost shvatala kao pravilo proizvodnje, dolazi do promene u podeli umetnosti. Do promene dolazi usled promene društvenog položaja arhitekata, vajara, slikara, pesnika. Slikarstvo i poezija se od skromnih zanata uzdižu na stepen slobodnih profesija. A tu promenu ilustruje Albertijev esej o slikarstvu napisan da bi uzdigao tu umetnost iznad njenog niskog položaja zanata na položaj branioca i predstavnika savremene misli.

Govoreći o tehničkom radu slikara Alberti pita čime da se nazove slika osim držanjem ogledala pred originalom,na način umetnosti. A Leonardo se koristi ovom analogijom na praktičan način, te kaže kad hoćemo da vidimo da li naša slika potpuno odgovara predmetima koje smo slikali prema prirodi, da uzmemo ogledalo. Ravno ogledalo treba da nam bude vodič.

Slikarev duh mora biti kao ogledalo koje stalno prima boju predmeta,koji održava i sadrži onoliko slika, koliko ima predmeta pred njim. Slikar ne moze uspeti ako nije u svojoj umetnosti sveopšti majstor podražavanja svih vrsta prirodnih oblika. Slikar mora imati iznad svega duh jasan kao što je površina ogledala, koja prima sve one boje koje imaju predmeti u njemu.Slikar treba da proučava sveopštu prirodu i da mnogo razmišlja u sebi o svemu sto vidi.Na taj način njegov duh ce biti kao ogledalo. Jedna od glavnih crta renesense je njena složenost i potpunost u nameru, kujući nove forme, ona nije napustila stare. Iako ima primera ogorčenog ratovanja izmedju sveštenika koji su čuvali tološki ideal božanske mudrosti i lepote i pristalica nove nauke i umetnosti, srednjovekovna pobožnost je i dalje živela. Biblija je bila i dalje autoritet,iako su klasični autoriteti sticali sve veći ugled. Novi branioci pesničkih umetnosti se pozivaju na svete oce i ponavljaju njihove dokaze. Važna je njihova opšta tvrdnja da je poezija plemenita zato što je vrsta teologije.Znači da je svetovni duh pozajmljivao argumente svetih otaca da bi ih vestim prenošenjem upotrebi za svetovne ciljeve. Renesansni pristup lepim umetnostima nije raskinuo sa srednjovekovnim sistemom vrednosti,u kome je služba Bogu bila na najvišem nivou. Prvi korak u uzdizanju tih umetnosti je bio uvek to da su one proglašavane orudjima za služenje

Bogu i ućesnicima u njegovoj Mudrosti. Smatra se da je glavna karakteristika renesansne etike povezivanje umetnosti sa lepotom. Ali povezivanje umetnosti da lepotom moralo je proći kroz stadijum pozajmljivanja sjaja sa božijeg lica. Za Albertija i Leonarda slikar mora biti nešto kao sveštenik,jer su se pobožnost i vrlina smatrali neophodnim delom opreme onoga ko hoće da bude slikar.Slikarstvo je nazivano božanskim ,a proučavanje slikarske umetnosti trebalo je da vodi ljude ka ljubavi prema Bogu. Alberti dokazuje da je slikartsvo prikazivalo ćovesanstvu predmete obožavanja i time činilo veoma veliku uslugu pobožnosti. Svetovni duh se pojavio tako što su se religioznom duhu sve više nametali zahtevi nauke i klasičnog znanja, koji su umetnicima postajali sve važniji. Pesnik i sliakr su nastojali da steknu ugled posedovanjem intelektualnih vrlina, pored moralnih. Imali su veći ugled ako su stekli razna znanja-opštu kulturu filozofa, kao i duboko poznavanje tehničkih problem zanatlija. Oni su unapredjivani delom time što bi ih svrstali medju učene ljude, a delom što bi ih obeležili kao ljude koji su savladali velike teškoće.

Definicija umetnosti-umetničko je u stvaranju ono što zadaje umetniku truda i jako zapošljava njegov talenat,na neumteničko je u stvaranju ono na šta on ne troši mnogo tananosti talenta, jer neumetničko samo po sebi može da vidi i običan um. Postojale su poelmike koja je umetnost najveća slikarstvo, vajarstvo ili poezija. Alberti je upotrebljavo takav dokaz za svoje uzdizanje slikarstva iznad poezije. Slikarev genije je najviši, jer je njegov medijum najteži. Mnogo je znanja zahtevano od uemtnika da bi im se priznali novostečeni društveni ugled i slava, i to od filozofskog razumevanja svemirskih zakona, zakona morala i zakona kretanja do spreme u takvim tehničkim stvarima kao što su crtanje, retorički ukras ili metrika. U renesansi su se paralelno održavale dve nauke a to su nauka o sadžini i nauka o formi, što je bio daleko intelektualniji stav prema umetnosti, nego što je srednjovekovno negovanje simbola. Uspon pesnika i slikara je nastao zahvaljujući porastu njegovog književnog i tehnićkog znanja .Morao je da ima humanisticko i temeljno obrazovanje. Mora vladati jakim i bogatim rečnikom, biti upoznat sa arheološkim ostacima, znati istoriju i geografiju. Slikar je bio tako dragocen član društva, da briga o njegovom vaspitanju mora početi od rodjenja. Umetnikova funkcija je tako uzvišena i teška da je za osnovu njegovog rada neophodno univerzalno obrazovanje. Slikar ne teži da bude nazvan slikopiscem, vec filzofom,tj. ljubiteljem mudrosti i tumačenjem formi i uzroka stvari.

5. RAZVOJ RANORENESANSNOG SLIKARSTVA U FIRENCI

Mada se ranorenesansno slikarstvo nije javilo pre 1420. g., njegov početak je najneobičniji od svih; taj novi stil uveo je, potpuno sam, jedan mladi umetnik - Masacho, koji je u to vreme imao samo 21 godinu, a koji je umro kada je imao 27 godina. Renesansa se tada već bila ustalila u vajarstvu i arhitekturi, što je njegov zadatak učinilo lakšim nego što bi to bilo inače, ali njegovo delo ipak ostaje čudesno. Sredinom XV veka. pronađene su uljane boje (Mesina). Nov kvalitet u slikarstvu se prenosi sa freske na platno, a tehnika uljanih boja ima uticaj i na fresku. U prvoj polovini XV veka u tehnici freske boja modeluje tematiku - prelazi se prvo na temperu i na slikarski tretman, a vrhunac je Venecijansko slikarstvo. Freske su se radile u velikim kompozicijama, monumentalno i dvodimenzionalno pokrivaju površine zidova, sa što vernijim predstavljanjem prostora. Perspektiva se prvo proučava empirijski, pa onda matematički - naučno, pa je sada slika prostorni volumen na dvodimenzionalnoj površini. Ckvene ličnosti se

rade kao živi ljudi sa individualnim karakteristikama - sve više portreti. Umetnici stiču pravi položaj, a njihova dela pravu vrednost. Profanizacija umetnosti kroz sve prisutniji humanizam. Metoda je posmatranje čoveka, a ne imitiranje.. Homo Universale - umetnik renesanse : arhitekta, skulptor, pesnik, slikar, teoretičar. Renesansa je bila prvi period u istoriji koji je bio svestan svog postojanja i koji je sam sebi iskovao ime. Srednjevekovni čovek nije mislio da pripada dobu koje se razlikuje od klasične starine; prošlost se za njega sastojala prosto iz ere ”Pre Hrista i Posle Hrista. Nasuprot tome, renesansa je delila prošlost ne prema Božanskom planu Spašenja, već na bazi ljudskih ostvarenja.. Zato se Novi vek mogao nazvati ”Preporodom”. Petrarka, prvi od velikih ljudi koji su stvarali Renesansu, međutim, smatrao je novu eru kao oživljavanje klasike, tj. isključivo kao uspostavljanje Grčkog i Latinskog jezika u njihovoj ranijoj čistoti i vraćanje na originalne tekstove klasičnih pisaca. Individualizam - nova samosvest i samopouzdanje - osposobila ga je da objavi, nasuprot svim utvđenim autoritetima, svoje sopstveno ubeđenje da je doba ”verovanja” u stvari bilo doba neprosvećenosti i mraka, dok su mračni pagani Antike stvarno predstavljali najsvetliji stepen istorije. Ovakva spremnost da se posumnja u tradicionalno verovanje i običaje ostaće duboko karakteristična za Renesansu kao celinu. Na stvaranje uslova za razvoj renesanse uticali su:

-ponovno istraživanje antičke umetnosti

-razvoj gradova i građ.klase koja će u 13 i 14 v.početi da neguje jedan bitno drugačiji stav prema umetn.od onog srednjevekovnog. Cilj renesanse nije bio da se dela Antike podražavaju, već da se dostignu, i ako je moguće i prevaziđu. U praksi, to je značilo da autoritet koji je pridavan klasičnim uzorima ni izdaleka nije bio nedodirljiv. Osnovni paradoks je što je želja za vraćanjem klasičarima, zasnovana na odbacivanju Srednjeg veka, donela Novoj eri ne preporod Antike, već rađanje modernog čoveka. Renesansa, kao revolucija u umetnosti, u svom stvaranju nije uništila dotadašnju umetnost, već ju je apsorbovala, sintetisala je sa drugim formama i drugom sadržinom, i stvorivši jednu kvalitetnu, novu umetnost nastavila je dalje svojim razvojem. Novi duh u umetnosti doneo je oslobođenje od ranijih stega, što je imalo za posledicu to da se manifestuje individualnost umetnika - i to mnogo jače nego u Antičko vreme. Umetnička dela, koja se u Srednjem veku razlikuju po tipu, a ne prema ličnosti umetnika koji su ih stvorili, sada počinju da se razlikuju jedna od drugih baš prema umetniku - autoru i žig njegove ličnosti postao je najvažnija odlika. Težište Renesanse je njen javni karakter.

Ranorenesansno slikarstvo se javilo oko 1420.godine. smrću Lorenca de Medičija 1492.godine se zavrsilo zlatno doba firentinskog slikarstva, a počeli su društveni i religijski neredi.Tada je Firencom zavladao protivnik Medičija i ideja Renesanse,sveštenik i porpovednik Djirolamo Savanarola.

Slikarstvo se deli na dve struje: 1.Zidno slikarstvo I 2.Oltarske pale(dvo,poliptih)-poručivale su ih crkve za kapele i privatni poručioci za kućnu upotrebu. Do XIV veka oltar je bio ukrašen predstavom raspeća, a u XIV,XV veku nastaje marijanski stil (madona sa detetom na prestolu sa svetiteljima,portretima ktitora). Procedura slikanja-prvo nastaje crtež kao osnova slike, pa tek onda slika. Alberti ističe da slikar mora da se ugleda na prirodu, ali da mora da ispostuje geometrijske i mtematičke zakone. Botege-radionice u kojima majstor okuplja šegrte, a svaka od njih je imala svoja pravila. U botegi Paola Učela se proučavala perspektiva. U ranoj renesansi dominanatan je naturalizam,a 30-ih i 40-ih se naturalizam spaja sa matematikom. U prvoj polovini XV veka se razvija portret,koji se prvo prikazuje u profilu jer je preuzet sa

ktitorskog portreta. Razvoj linearne perspective-tokom prve polovine XV veka jedna od glavnih preokupacija slikara je bilo korišćenje linearne perspektive za postizanje efekata realnih prostora na slici. Bruneleski i Alberti su uradili niz studija i teoretisanja o ovoj temi. Prema Vazariju, Paolo Ucelo je bio opsednut perspektivom, a 1450.godine Pjero dela Frančeska je u svojoj slici kao što je šibanje Hrista pokazao svoje majstorstvo nad linearnom perspektivom. Shvatanje svetlosti-Djoto, preteča renesanse, je koristio tonalitete za kreiranje formi, dok je Paolo Ucelo posle sto godina eksperimentisao sa dramatičnim efektom svetla u njegovim skoro monohromatskim freskama.Pjero dela Frančeska ide dalje, tako što u svom delu šibanje Hrista pokazuje kako se svetlo srazmerno širi iz tačke izvora (unutar zgrade i spolja). Madona-blažena device Marija je posebno evocirala u Firenci, gde su prikazi Madone i deteta bili vrlo popularni. U XV i prvoj polovini XVI veka je postojala radionica u kojoj je dominirala proizvodnja madona. Luka dela Robija je bio prvi vajar koji je koristio glazirane terakote. Fra Andjeliko i fra Filipi su slikali molitvene madone tokom rane renesanse. Mazaco-novi stil je uveo mladi genije Mazaco,koji je imao svega 21.godinu,a umro je sa 27.godina. Fra Filippo Lippi -mladji savremenik Mazaca, koji se oslanjao na Donatela odigrao je presudnu ulogu dajući pravac firentinskom slikarstvu za vreme druge polovine XV veka. odbacuje Mazacova shvatanja. Madona na prestolu slici nedostaju Mazacova monumentalnost i strogost, pozadina je predstavljena enterijerom jednog doma, a na prestolu od šarenog mermera se vide molitvenik i svitak sa upisanim datumom, realistične pojedinosti i nedisciplinovana perspektiva, kod Madone je vidljiv pokret(uticaj Gibertija i Donatela). Fra Angelico se oslanjao više na Gibertija, svoj zavet je shvatao ozbiljno,te je dospeo do visokog polozaja u svom redu. Glavne karakteristike rada:prefinjenost crteža i elegantnost figura. Blagovesti freska u manastiru Sv.Marko u Firenci zadržava Mazacova shvatanja (dostojanstvo,neposrednost i prostorni red), ali njegovi likovi nikada ne dostižu psihičku samosvest koja karakteriše ranorenesansnu sliku čoveka. Krunisanje madone kompozicija osvaja prostor. Domenico Veneziano je daroviti slikar iz Venecije,koji se 1439.godine nastanio u Firenci, mao je izvanredan osećaj za boju. Madona s detetom i svecima slika na drvetu u galeriji Uffizi u Firenci. Jedan od najranijih primera novog tipa oltarske slike koji će od sredine XV veka biti popularan, a zove se Sacra Conversazione(Sveti razgovor). Šema obuhvata Madonu na prestolu, uokvirenu arhitekturom, sa svecima pokraj nje, koji mogu da razgovaraju sa njom. Arhitektura i okvir su jasni i opipljivi, ali uzviseni nad svakidašnjicom. Likovi su formalno svečani, ali i medjusobno povezani i dopuštaju nam da budemo u njihovom prisustvu, ali nas ne pozivaju da im se pridružimo. Donatelov uticaj je vidljiv na likovima, koji su vitki, misićavi, individualizovani, izražajnih lica. Sveti razgovor je značajan po svom koloritu i kompoziciji. Sveti razgovor obično predstavlja prizor u kući, ali ovaj se odvija u nekoj lodji, koja je obasjana sunčevom svetlošću. Pjero dela Franceska je pomoćnik Domenika, mladić iz jugoistocne Toskane. Paolo Ucelo sredinom XV veka u Firenci je postojao samo jedan slikar koji je delio Pjerovu privrženost ka perspektivi. Bitka kod San Romana je slika na drvetu, zaokupljenost stereometrijskim oblicima, tlo je prekriveno rešetkastom šarom od razbacanog oružja i oklopa(studija perspective),pejzaž je podvrgnut postupku stereometrijske apstrakcije, perspektiva stvara čudno uznemirujuće i fantastične efekte, sklad na slici čini dekorativnost pojačana mrljama sjajnih boja i obilata upotreba zlata. Andrea del Castagna je bio najdarovitiji firentinski slikar iz generacije Pjera dela Frančeska, bio je manje suptilan, ali snažniji od Domenika Veneziana, ali i monumentalan kao Mazaco. poznat po skraćenjima, radio je portrete poznatih ličnosti

(Dantea,Petrarku,Bokaca), Tajna več era freska u reflektorijumu manastira S.Apolonije u Firenci, prizor je stavljen u bogato ukrašeno udubljenje zamišljeno kao produžetak stvarnog postora reflektorijuma. Juda sedi usamljen sa druge strane stola, preko puta Hrista, stroga simetrija arhitekture, istaknuta intarzijama u boji,namećae sličan red i medju figurama i preti da ih zarobi, apostoli malo opšte medju sobom, pet ukrasnih panoa se nalazi se na zidu iza stola i od šarenog su mermera prigušenih boja, iznad glave Sv.Petra, Jude i Hrista je mermerna ploča prošarana drečećim crvenim žilama kao da munja pada na Judinu glavu, pod kao da vibrira zbog jakog skraćenja. David slika na kožnom stitu, koji je nemenjen za ukras,a ne za zaštitu, smatra se da je njegov vlasnik želeo da pokaže analogiju izmedju sebe i biblijskog heroja, jer je ovde David prkosan koliko i pobednik, vidljiv je graciozan pokret, koji je izražen stavom, kosom i draperijom koju je uskovitlao vetar. David više liči na reljef nego na slobodnu figure, David je rano svedočanstvo o shvatanju koje će biti dominantno u drugoj polovini XV veka, Vaskrsenje prikazan je Hrist kako trijumfuje, podela na levi deo koji čini pakao i na desni deo koji čini raj.

6. DONATELO rana renesansa

Umetnost rane renesanse težila je tome da izrazi jedan odnos prema ljudskom telu kakav je bio na primer u antičko doba. Umetnik koji je najviše doprineo tome da se takav odnos ponovo uspostavi bio je upravo Donatelo, koji predstavlja i najvećeg skulptora svog doba. Donatelo je na početku svog delovanja, radio po narudžbinama za firentinsku katedralu i druge crkve, poput Nanija, te iako nemaju dodirnih tačaka ova dva umetnika nailazila su na vrlo slične probleme. Statui sv. Marka nije više bilo potrebno okrilje u koje je bio stavljan, nego je ta statua nekako sama po sebi dolazila do izražaja, a mogla je da se i sagleda kao nešto što je nezavisno i stoji samo za sebe. To je bila jedna od Donatelovih velikih vrlina, jer je umeo da istakne figuru i izdvoji iz pozadine tako da je ona ne proguta ili u najboljem slučaju ne stavi u istu ravan. Savršeno uravnotežena skulptura, nishta ne gubi od svog dostojanstva i da joj se oduzme ono što je okružje a to prva statua još od antičkog doba koja može tako da stoji, nezavisno. Takođe je u ovom periodu ova statua prva koja je sadržala u sebi kontrapost. Ovim delom Donatelo je utvrdio svoje dobro poznavanje klasičnog ideala, kao i obrazovanje na temu antičke umetnosti. Donatelo u svojim radovima pokazuje telo kao artikulisanu strukturu koja je sposobna za kretanje, a draperiju prikazuje kao odvojeni i sporedni element koji određuju oblici tela ispod, što je izuzetno teško prikazati. Nekoliko godina kasnije Donatelo izrađuje drugu izuzetnu skulpturu, koja je poznata kao skulptura sv. Djordja. Položaj tela ovde sada je veoma naglašen, sa težinom koja je prebačena na isturenu nogu koja u ovom slučaju izražava jednu veliku spremnost na borbu sa neprijateljem. Ova skulptura predstavlja ranorenesansnu verziju hrišćanskog vojnika, ispod kog je isklesana reljefna ploča na kojoj se nalazi borba sv. Djordja sa zmajem. Reljef je veoma plitak i takoreći bez pozadine, kao da je namerno tako ovlaš isklesan kako bi bio u potpunosti nenametljiv. Najjači utisak među svim skulpturama Donatela ostavlja njegova skulptupra pod imenom „prorok“ ili Cukone (tikva) ona prikazuje poznatog proroka, koji je dobio takav nadimak. Ta statua dugo je uživala posebnu slavu kao veličanstven primer majstorovog realizma. Nema sumnje da je on zaista realistički prikazan jer se veoma ističe svojim stilskim karakteristikama, od bilo koje druge antičke statue. Smatra se da je Donatelo

verovatno prikazao ovog proroka kako ga je i sam doživeo i zamislio iz Starog zaveta. To ga je verovatno podsetilo na rimske govornike koje je video na antičkim skulpturama.

Donatelo je postao vrlo vešt u izradi skulptura u bronzi da je i sam nadmašio svog učitelja Gibertija u nekim delima. Donatelov bronzani David jedan je od najrevolucionarnijih dela koje je nastalo posle antike. Samostojeći muški akt u prirodnoj veličini, koga bi verovatno u srednjem veku smatrali idolom a Donatela osudili, sada je predstavljao izuzetan primer svoje vrste. Ne zna se za šta je tačno bila namenjena ova skulptura, za koji prostor. Smatra se da je bila namenjena da stoji u vrtu porodice Mediči. Ono čime se svakako ova skulptura ističe jeste upravo detaljno izrađena golijatova kaciga, sa vizirom i krilima koja potiče iz slika rimskog zlog boga vetra Zefira. Taj jedinstven detalj mogao je da se odnosi samo na milanske vojvode koji su pretili da pokore celu Itailju u tadašnje vreme. Skulptura se tako može smatrati ustvari kao jedan patriotski i građanski spomenik. Cveće na kacigi smatra se suprotnošću golijatovoj kacigi, koja verovatno predstavlja simbol mira protiv rata. Donatelo je namerno izabrao da predstavi mladica u svom pubertetu, verovatno jer je hteo da time kaže kako je sama Firenca josh uvek u svom zlatnom dobu razvoja I da je još puno toga čeka. Što se tiče Donatelovih kasnijih dela, on se vraća u Firencu nakon odsustva u trajanju od nekoliko decenija, mada se nakon svog povratka oseća kao stranac na svom tlu. Prilikom njegovog povratka uveliko se menja politička i duhovna klima u Firenici, ali i ukus umetnika i javnosti. Njegovi poslednji radovi ne uklapaju se u trenutni stil. Donatelo je prvi vajar,koji se od vremena Rimskog Carstva usudio da predstavi nago ljudsko telo, iako je bio vajar, Donatelo je projektovao na svojim reljefima trodimenzionalni prostor pomoću linearne i vazdušne perspektive. Donatelo je statuu oslobodio njenog okvira. Irodova gozba -pozlaćena bronza za krstionicu Sv.Jovana u krstionici sijenske katedrale, težište drame je na levoj strain (dzelat koji daje Irodu glavu Sv.Jovana), a na desnoj strani su Saloma koja igra i većina posmatrača, dok je sredina prazna, prazna sredina ističe grozan prizor više nego pokreti i izrazi svedoka, centrifugalni pokreti likova stvaraju utisak da se slika nastavlja u nedogled, arhitektura nije više gotička, već predstavlja novi stil koji je uveo Filippo Bruneleski,najraniji sačuvani primer likovnog prostora konstrukisanog po sistemu linerane perspektive. David i Antonio del Polajuolo smatra se da je David prva skulptura akta u punoj trodimenzionalnosti posle pada Rimskog Carstva. Herkul i Antej je jednostavna uverljivost i realističan pokret Herkula i Anteja, zanimanje za čoveka kakav je u realnosti.Donatelo je uveo elemenat zaravnjenosti koji postaje karakterističan za renesansni bareljef. Zaravnjenost-tradicionalna tehnika sabijanja svih površina u bareljefu. U bareljefu su figure u prvom planu uredjene u dubljem reljefu, istaknutije u odnosu na pozadinu nego figure u drugom planu. Konjanič ki spomenik Gatamelati u Padovi na trgu Santo, verizam snažnog i tačnog predstavljanja konja i konjanika sjedinjuje se sa izveznom dozom apstrakcije. Sv.Jovan Jevandjelista je figura predvidjena za fasadu firentinske katedrale u sedećem položaju. Raspece u drvetu za baziliku Svetog Krsta. Gattamelata je bronzana konjanička statua, koja slobodno stoji, u Piazza del Santo u Padovi. Gattamelata je bio preminuli zapovednik mletačke vojske nalazi se na visokom postolju u blizini fasade crkve posvećene Sv.Antoniju Padovanskom, vidljiv je snažan utisak, osećanje za ravnotežu i dostojanstvo, konj je toliko velik da jahač mora da vlada njime autoritetom svoje zapovesti. Gattamelata nije deo grobnice,već je namenjen da obesmrti slavu velikog vojnika, ovaj spomenik je poručila Mletačka Republika da ukaže posebnu počast službi, ovaj lik sjedinjuje ideal i stvarnost, oklop je kombinacija moderne konstrukcije i klasičnih pojedinosti, glava je neobično individualna, ali obdarena i rimskom

plemenitošću. Marija Magdalena je drvena statua u krstionici u Firenci, oronulo lice ističe krajnji individualizam Donatelovog stila.

7. GIBERTI rana renesansa

Gibertijevo umetničko isticanje u društvu započelo je njegovim konkurisanjem za izradu bronzanih vrata krstionice sv. Jovana, kao i njegovim raznim drugim skulptorskim projektima. Gibertijev predlog za reljef se ne razlikuje previše od internacionalne gotike, kao ni ta dovršena vrata krstionice, mada je izvedba istih trajala više od 20 godina. Giberti je gajio izvesno interesovanje i divljenje prema antičkoj umetnosti, koje je došlo do izražaja samo u prikazu Isakovog torza na reljefu, koji može da se poveže sa klasičnim izvedbama firentinskih humanista oko 1400- godine. Slični primeri javljaju se i kod drugihh firentinskih skulptora, tog doba. Ali takvo izdvojeno delo vrlo malih dimenzija, u kojem umetnik poziva na antičku skultpuru podseča na ono što je Nikola Pizano ostvario jedan vek ranije. Vrlo brzo nakon Donatelove izrade Irodove gozbe, Giberti dobija porudžbinu za druga bronzana vrata koja su zbog svoje lepote ubrzo dobila naziv „rajska vrata“. Ta vrata bila su ukrašena sa deset reljefa, koji su bili u velikim kvadratnim formatima, što je umetniku pružalo mnogo više sigurnosti i prostora. Ona pokazuju da se Giberti sada nalazio pod uticajem Donatela i drugih pionira novog stila, te da se uspešno prilagodio shvatanjima rane renesanse. Jedini tragovi gotičkog stila koji je on imao običaj da ubaci pronađena su u figurama koje imajju blagu dostojanstvenu otemenost internacionalne gotike. Rajska vrata dokaz su jednog novog kvaliteta koji su posedovali renesansni reljefi. On je u zrelom dobu svog umetničkog stvaranja promenio stil od Gotičkog ka Renesansnom. Bio je zlatar, slikar, kolekcionar Antičkih dela i teoretičar. Ono što je stvorio u skulpturi bilo je nešto sasvim novo, što je daleko premašilo težnje Pizanske škole. Po živosti i lepoti scena, po studiji i izradi ljudskog tela, po skladu proporcija i zrelosti modulacija, i uopšte, po zrelosti shvatanja njegovi reljefi čine prekid sa primitivizmom koji u slikarstvu tog vremena još uvek traje. Antičkih elemenata ima u toj skulpturi, naračito u draperiji. Međutim, iako se oslanja na Antiku, njegov lični stil i originalno interpretiranje prirode, ogroman napredak u tehničkom znanju i predstavljanju duševnog stanja (u stavu, gestovima i likovima figura) je mnogo važniji. Rajska vrata-Krstionica u Firenci. To su druga vrata koja je Ghiberti radio za krstionicu. Prva su Severna.Toliko su lepa da su dobila ime Rajska, krase ih 10 velikih reljefa u četvrtastim okvirima i utkano je preko 100 figura, sa Starozavetnim temama, a pokazuju umetnikovo uspešno shvatanje rane renesanse. Priča o Jakovu i Isaku: okvir za Ghibertovu priču je prostrana dvorana, sjajan primer ranorenesansnog arhitektonskog prostora, koji odražava zrelu umetnost Bruneleskia, dok nas njegovi likovi svojim otmenim i ljupkim klasicizmom još prilično podsećaju na međunarodni Gotički stil. Osim samih scena čuven je i ornamentalni okvir ovih vrata sa motivima iz biljnog i životinjskog carstva (veverice, ševe, čvorci, prepelice...). U izradi samih scena Ghiberti je želeo kompozicijom i načinom tretiranja pejzaža i arhitekture da se u reljefu takmiči sa slikarstvom (to su njegove reči), kazuje sadržinu na slikarski način. Reljef je izvučen iz pozadine i time je dobijena perspektiva (ima i efekata vazdušne perspektive). U uključuje više epizoda jednog događaja, radi mnogo figura u dubokom prostoru, a dubinu naglašava smanjenjem plastičnosti i veličine oblika srazmerno udaljenosti. Gradacija plastičnosti se zove "skjaćatura" - lepinja, čime dobija slikarska svojstva reljefa. Ljudska figura je u prirodnom

pokretu i proporciji, anđeo u skraćenju. Micchelanghelo se divio ovim vratima i rekao je da su dostojna Raja.

Njegov spis ‘’Commentarii’’ je vredan document za izučavanje italijanske arhitekture i slikarstva. Ovaj rad je bio glavni izvor za Vazarija. Bio je kolekcionar artefakata i istoričar, aktivno uključen u širenje humanističkih ideja, antički uzori u kontrapostu, torzou dečaka, ponavljanje antičkih ideala, glavna karakteristika njegovih radova je gracioznost.

Bronzana vrata Giberti je pobedio na konkursu iz 1401-2.godine za bronzana vrata krstionice u Firenci, originalan plan je bio da se prikazu scene iz Starog zaveta,ali je plan promenjen u prikaze scena iz Novog zaveta.NJegovo divljenje prema klasicnoj umetnosti je ispoljeno u torzu Isaka. Ukljucio je pozadinu,jer stena kao da izlazi iz površine i spaja se sa celim prizorom.Žrtvenik je antički, andjeo je prikazan u skracenju kako ulece(poput Djota), prisutna je dramatika, jer mu jos nije pokazao nož,jos se ocekuje.tema konkursa je bila Adamova zrtva, zadrzao je cetvorolist(goticki)Druga bronzana vrataza krstionicu u Firenci. Dobila su ime rajska vrata,jer ih krasi deset velikih reljefa u cetvrtastim okvirima i pokazuju umetnikovo uspesno prilagodjavanje. Gibert je dugo radio Severna vrata,a od 1425-52.godine je radio na Istocnim vratima ovde su teme iz Starog zavtea,a vrata su pozlacena.

Prica o Jakovu i Isaku detalj sa Rajskih vrata,pozlacena bronza u krstionici u Firenci.konstrukcija perspective je neusiljena i pouzdanija.okvir je prostrana dvorana,primer ranorenesansnog arhitektonskog prostora koji odrazava zrelu umetnost Bruneleskija.likovi su otmeni i odisu ljupkim klasicizmom,sto podseca na medjunarondi goticki stil.

Hrist pred pilatom u levom delu je prikazana figura u kontrapostu, sve se glave razlikuju, neka lica su idealizovana,a neka su individualizovana.

Tajna vecera zadrzan je cetvorolist pozadina je neobradjena,nije sasvim ukljucena u pricu

-obnova portreta,svaki je individualizovan prisutna je gracioznost.

Nojevo pijanstvo vise dogadjaja je grupisano na jedan panel i prica kao da tece savladavanje figura i tkanina,te je vidljiva njihova prirodnost.

8. MAZAČO

Jednu deceniju nakon Donatelovog sv. Marka Mazačo započinje svoje delovanje kao izuzetno mlad umetnik od samo 20ak godina. Iako je umro u svojoj 27. Godini života, ostavio je veoma veliki trag u renesansnom slikarstvu. Njegov početak je bio veoma neobičan. Novi stil slikarstva započeo je u potpunosti sam, svojojm zaslugom, kada se rana renesansa do tada već bila učvrstila kao stil u skulpturi i ahritekturi, čime je samo olakšan Mazačov zadatak nego što bi inače bio, poznat je po svojim realisticnim freskama, u njegovim slikama se pojavljuje senka.

Uticaj- Bruneleski(naucio ga je matematickim principima perspective), Donatelo(realisticno predstavljanje ljudskih figura u prostoru). Mazaca su savremenici smatrali Bruneleskijem slikarstva,jer je bio zacetnik novog nacina slikanja. Znacaj-udaljio je italijansko slikarstvo od

idelazima i dekorativnosti goticke umetnosti i priblizio da prirodi i idejama humanizma. Uticao je najvise na Mikelandjela. Glavne karakteristike dela:monumentalnost,smireno velicanstven izgled lica koja prikazuje,pokreti su uzdrazani i odmereni,poneka figura je potpuno nepokretna,ali je svaka licnost precizno prikazana na sceni koju cini ambijent slike,posmatranje likova kao ucesnika u jednom imaginarnom pozoristu.

A opet njegovo dostignuće kao tako izuzetno mlad umetnik, ostalo je veličanstveno. Njegovo prvo potpuno zrelo delo jeste upravo freska iz crkve Santa Marija Novela, koja prikazuje svetu trojicu sa Bogorodicom, sv. Jovanom jevanđelistom i dvoje donatora kako kleče s obe strane. Na najnižem delu freske prikazan je kostur koji leži na sarkofagu sa naptpisom „ono što si ti sad ja sam bio, ono što sam ja sad ti ćeš biti“. Ovde uranjamo u jedan veoma novi ambijent, dosada neviđen. Mazačove figure su odeveni aktovi a njihova odeća pada kao prava tkanina, veoma realno naslikana. Mazačo savršeno razume anatomiju, što nije viđeno još od rimske umetnosti. Prostor na slici je apsolutno osavremenjen, a ne možemo prosto ni da zamislimo likove bez prostora u pozadini, jednostavno je stvorio tu jednu takoreći međuzavisnost racionalnog prostora i likova. Da bi smo dobro videli sliku moramo da gledamo u nedogled koji je u obichajenom nivou oka, otprilike neshto vishe od metar i po iznad poda crkve. Freske u kapeli Brankači u crkvi Santa Marija del Karmine u Firenci posvecene su životu sv. Petra te one tako jesu najveća skupina Mazačovih dela koje su očuvane na jednom mestu. Ona prikazuje priču iz Jevanđelja, po mateju. U sredini Hirstos poučava petra kako da ulovi ribu u čijim će ustima naći novčić za porez.Krajnje levo vidi se Petar koji vadi novčić iz ribljih usta, a skroz desno on daje novčić ubiraču poreza. Što se tiče prikaza Hrista na ovoj fresci, on je ovde toliko teško uočljiv i nenametljiv da nas prosto začuđuje takav jedan pristup. Ceo čin je toliko jednostavan da hrista ni ne primećujemo, osim ako detaljno analiziramo sliku. Mazačo se na ovoj slici koristi vazdušnom perspektivom, da bi postigao istančano nijansiranje pejzaža. Figure na ovoj fresci su pokazale sposbnost Mazača da stopi težinu i voluminoznost Đotovih figura s novim funkcionalnim shvatanjem tela i draperije. Sve figure stoje u uravnoteženom kontrapostu, a pazhljivim posmatranjem mozhemo otkriti tanke vertikalne crte koje je umetnik zarezao po gipsanom malteru obelezhivshi tako osu gravitacije svake figure od glave do pete. Figure se odlikuju dostojanstvom, deluju prilichno statichno, dok se ono narativno na slici vishe prenosi izrazhajnim pogledima I s nekoliko naglashenih kretnji. Shto se tiche njegove najpoznatije freske, Isterivanje iz Raja, Mazacho odluchno pokazuje da mozhe da prikazhe ljudusko telo u pokretu. Visok uzan format, ne ostavlja mnogo mesta za pokret figura, ali on ipak uspeva da ga naznachi. Vrata raja su takodje samo naznachena a u pozadini se vidi nekoliko zasenchenih golih padina. Mazachovi Adam I Eva su manje povezani sa antichkim uzorima, ali su isto tako izvanredni primeri lepote I snage nagog ljudskog tela. Mazacho je takodje bio vesht slikar u drvetu, iako je bio najpoznatiji po svojim slikama na zidu, povremeno bi se bavio I drugim stvarima. Njegova velika oltarska slika iz vishe delova jeste upravo Bogorodica na prestolu, koja predstavlja verziju nejgovog prvog ocuvanog dela. Ona pripada monumentalnim firentiskim delima, a obichni sastavni uobichajeni elementi su josh uvek prisutni, kao shto je zlatna pozadina, pre koje dominira veliki presto s visokim naslonom.Madona sa detetom na oltaru u Karmeo crkvi u Pizi, oslobadjanje od gotickog i vizantijskog uticaja. Kapela Brankaci u firentinskoj crkvi Santa Marija del Karmine oslikali su je Mazaco i Mazolino 1424-26.godine predstavljen je zivot apostola Petra ekspresivno,upotreba perspective i boje sluzilo kao inspiracija za Mikelandjela,Poreski novcic(katasto) najcuvenija freska iz grupe fresaka u

Brancacciovoj kapeli u Sta Marija del Karmine. Firenca,crkva del Karmine prikazuje istorijski dogadjaj kada je Firenca dozivela poraz od Milana,te su se Firentinci i svestenici oporezivali.scena je retka,jer pokazuje kako i sam Bog blagosilja oporezivanje. prikazuje povezano pricanje(simultano),tj.pricu iz Jevandjela po Mateju.akcenat je na Hristu i grupi apostola oko njega,koji su individualizovani,prikazuje lica u skladu sa pisanim izvorima,u sredini Hrist poducava Petra kako da uhvati ribu,u cijim se ustima nalazi novac za poreznika,a ulevo u daljini je prikazan Petar kako vadi novcic iz ribljih usta,a desno ga daje porezniku.kontrapost:figure dobijaju volumen,odeca prirodno pada.ovde Mazaco nije uskladio svoju perspektivu sa stvarnim nivoom naseg oka.Mazaco ovde upravlja mlazom svetlosti i sluzi se vazdusnom perspektivom u fino nijansiranim tonovima pejzaza. Izgnanje iz raja freska iz Brancaccijeve kapele prikazano je zgrceno ljudsko telo u pokretu, visok,uzan format ostavlja malo mesta za prostorni okvir,slobodan i neogranicen prostor je prikazan uz fino modelovanje atmosfere i andjela koji je smelo skracen. Poliptih za karmelicansku crkvu Santa Marija del Karmine u Pizi na drvetu,na centralnom panou je prikazana Madona na prestolu tradicionalni elementi su zlatna pozadina,veliki presto sa visokim naslonom,a sa obe strane su andjeli koji se klanjaju, andjeli su sviraci na lauti,a mali Hrist ne vredja vise jeduci groz. Freska Sveto trojstvo u crkvi Santa Marija Novela u Firenci prvi primer upotrebe linearne perspective u slikarstvu i anatomski preciznog prikaza ljudskog tela, freska prikazuje Sv.Trojicu sa Bogorodicom,Sv.Jovanom jevandjelistom i sa dva donator, najnizi deo freske prikazuje jedan kostur koji lezi na sarkofagu sa ital.natpisom:’’Ono sto si ti,ja sam nekad bio;ono sto sam ja,t ices biti’’.,podseca na Djota,zbog osecaja monumentalnosti,strogosti kompozicije i skulpturne zapremine, likovi su odeveni aktovi,a draperija pada kao prava,okvir ukazuje na vladanje naucnom perspektivom i Brunelesijevom novom arhitekturom, prvi put u istoriji su nam dati svi potrebni podaci za merenje dubine tog naslikanog enterijera(sve upravne linije na slici se stizu u jednoj tacki ispod podnozja krsta), Sveti Petar leci svojom senkom ciklus Svetog Petra, do renesanse ova scena nije postojala,individualizovanje bogalja je prisutno, vidljiv je osecaj hladnoce nagog tela, pozadina je sematizovana, sukob prostora i ravne povrsine, Madona na tronu madona ima kraljevsko plavu odoru, tron ima arhitektonsku strukturu, andjeli su dole i prate prostor, nimbovi su u ravni slike.

9. BOTIČELI

Njegovo delo otvara zrelu renesansu. Bio je učenik Fra Filippa Lippia i čovek dosta neobične prirode, a radio je i u Verokievoj radionici. Prefinjen, skoro bolesno osećajan i visoko kultivisan umetnik ,koji je umeo da uživa u literaturi i poeziji, bio je zanet paganskom lepotom. Sa druge strane, bio je vatrena hrišćanska duša, sklona misticizmima, ispaštanju i kajanju. U pogledu te unutrašnje protivurečnosti i nije neka velika retkost u svom vremenu - talas praznovernog strahovanja od greha bio je zahvatio Firencu toga vremena, pa su mnogi ljudi pokazivali duševne osobine slične Botticellijevim. Ta čudna mešavina paganizma i hrišćanskog osećanja i jeste jedna od odlika njegovog slikarstva. On nije ni kolorista, a ni majstor tona i valera, njegova je boja jednostavno fina. Kasnije koristi jaču boju i njome naglašava emocije. Fina, ravnomerna svetlost bez jakog kontrasta, sa ravnomernim zasenčenjima. Njegova glavna izražajna snaga leži u ćudljivoj i vanredno senzibilnoj igri linija; njegova arabeska ostavlja utisak takoreći muzičkih kadenci, koje ni za trenutak ne idu na uštrb najstrožeg i najprefinijeg akademizma - njegova linija nije samo kontura, već obliku daje živost. Nikada do kraja nije dinamizirao prostor.

Koristio je posebnu kompoziciju karakterističnu za Firencu, podeljenu na tri dela: centralni deo i dva krila. Simetričnost postiže rasporedom masa. Nije zainteresovan za probleme perspektive, poznavao je , ali to nije pokazivao. On je majstor neobično velike stvaralačke snage, jedan retko originalan duh i jedan od najdivnijih pesnika u slikarstvu. Njegova umetnost je izraz one krajnje istančanosti florentinskog ukusa sa kraja XV veka, preko koje se nije moglo ići dalje. Samim tim što je dostigla vrhunac, otkriva dekadentne tendencije, koje su na pomolu.

Radjanje Venere, Njegova verovatno najslavnija slika - ona se rađa iz morske pene, sa naivnim licem tek probuđenog deteta. Plitko modelovanje i naglašene konture stvaraju utisak niskog reljefa, a ne čvrstih, trodimenzionalnih oblika - ne primećujemo interesovanje za dubinu prostora. Botičelijeva tela su mršava, potpuno lišena težine i mišićne snage - čini se kao da lebde, čak i ako dodiruju tle. Sve ovo kao da poriče osnovne vrednosti ranorenesansne umetnosti, pa slika ipak ne deluje kao srednjevekovna: tela, mada eterična, zadržavaju svoju čulnost, ona su suštinski naga i uživaju punu slobodu kretanja. Da bismo shvatili taj paradoks, moramo razmotriti značenje ove slike i opštu upotrebu klasičnih tema u ranorenesansnoj umetnosti. Tokom srednjeg veka, klasična forma se odvojila od klasične sadržine. Umetnici su mogli koristiti samo Antički repertoar stavova, gestova itd. a izmeniti identitet svojih uzora: filosofi su postali Apostoli, Orfej se pretvorio u Adama, Herkul u Samsona. Kad su srednjevekovni umetnici imali prilike da prikažu paganske bogove, oni su uvek svoje likove zasnivali na književnim opisima, a ne na živim modelima. Takva je situacija bila sve do polovine XV veka. Tek sa Polajulom i Mantegnom, u severnoj Italiji, klasična se forma počinje spajati sa klasičnom sadržinom. Rođenje Venere je prva monumentalna slika, od Rimskog doba na ovamo, nage boginje u stavu koji je izveden iz klasičnih statua Venere. Čak je i tema te slike zamišljena kao ozbiljna i svečana. Kako su se takve slike mogle opravdati u jednoj hrišćanskoj civilizaciji, a da umetnik i mecena ne budu optuženi za neopaganizam? U srednjem veku klasični mitovi su ponekad tumačeni didaktički - bez obzira na to što je analogija bila daleka, kao alegorije hrišćanskih zapovesti. Za stapanje i povezivanje hrišćanske vere sa antičkom mitologijom. Slika Prolece predstavlja Krajni domet njegove laičke faze. Predstavljeno je Venerino carstvo u prirodi, postoje dva tumačenje: ili običaj izlaska u prirodu ili Bogorodica sa grešnicima. Nejasno slaganje filosofskih i literalnih značenja ne umanjuju lepotu ove slike. Venera se pojavljuje kao boginja ljubavi, ne samo u tradicionalnom smislu.

Radio je mnoge religiozne slike(najznacajnija je Poklonjenje tri kralja). Boticelijeve najoriginalnije slike su one koje ilustruju grcke i rimske legende. Najpoznatije njegove dve slike su Primavera i Radjanje Venere.Slikao je teme iz grcke mitologije i alegorijske slike u duhu humanizma. Njegova pozna dela predstavljaju povratak na ekspresivno-emotivne religijske motive kasne Gotike. Kada je Firencom zavladao protivnik Medicija i ideja renesanse,svestenik i propovednik Djirolamo Savanarola,Boticeli je slikao pod njegovim uticajem samo religijske teme. Sandro Boticeli je pripadao konzervativnoj struji-stvaraoci su se tesko odrekli blestavih rezultata predrenesansnih slika,tj.najvaznija im je elegancija u stvaranju,a koja se uspostavlja crtanjem oblika pomocu kontura. Predstavnic su Beato Andjeliko,Boticeli i Kranah. Karakteristike:koriste naturalizam,perspektivu,proucavanje anatomije,elegancije pokreta,nabora i boje,pozadine kao iz bajke,strogost,monumentalnost.Nacin poimanja slike:nosilac je povrsina na kojoj se crtezom i bojom predstavljaju scene,tj. vazna je shema prema kojoj se ta povrsina deli i elegancija sa kojom figure to ostvaruju.Sv.Avgustin freska za crkvu Ognissanti u Firenci,stil je monumentalan,sa akcentom na naturalizam. Sikstinska kapela1481.godine ga je pozvao papa Sikstus IV da zajedno sa drugim umetnicima oslika

kapelu portretima prethodnih papa. Primavera sastoji se od ikone prolecne obnove firentinske renesanse,leta,Rodjenje Venere,Palas,Kentaur,sa leva an desno:merkur,tri vrline,venera.flora, radovi ne ilustruju odredjene tekstove,vec se svaki oslanja na nekoliko tekstova koji su znacajni za njega.

10. PJERO DELA FRANČESKA

Pjero,mladic iz jugoistocne Toskane,je vrlo rano dosao kao pomocnik Domenika Venecijana u Firencu,gde je saznao za razvijene tradicije perspective koje je razvio Paolo Ucelo.Radio je za dvorove u Urbinu,Ferari(ostavio je snazan uticaj na ferarske slikare),Arecu.Napustio je Firencu posle nekoliko godina i nije se vise vracao.Smatra se da je izgubio vid pred kraj zivota. Znacaj-prosirio je znanja o perspektivi teorijskim putem kroz traktate i prakticno vazdusnom perspektivom i bojenim refleksima koji su unistavali lokalni ton.Piero della Francesca (1420.-1492.g.) Pripada Floretinskom slikarstvu, iako je malo radio u Firenci. Za njega kažu da je poslednji primitivac, naslednik Giotta i Angelica, koji je robovao pravilima. Iako primitivac, dobro su mu poznata otkrića nove slikarske nauke kojom se on koristio neupadljivo (rezimirao je rešenja predhodnika da bi demonstrirao svoja saznanja), znajući da je potčini mirnom ritmu linija i boja. Pored tog savladanog znanja on unosi u slikarstvo i svoje sasvim originalne novine: rastavljanje lokalnog tona, upuštanje u problem luminarizma i problem vazdušne perspektive (pa su udaljeni predmeti na njegovim slikama ne samo manji, nego su im i konture blaže a boje gube intezitet). On prvi unosi refleks, kojim razbija jedinstvo lokalnog tona. Boje su mu smirene, a oblici ravnomerno osvetljeni - snažne forme sa blagim prelazom svetla u senku. Svaki njegov oblik korespondira sa drugim, ali bez dramatike. Pejzaž kod njega takođe dobija novi vid. Zanemaren kroz ceo srednji vek, pejzaž počinje da se razvija napredovanjem naturalističkog posmatranja. Kod Piera ima pejzaža produženih u skoro beskrajni prostor. Daljina nije dobijena samo crtačkim perspektivnim efektima, već i tonskim moduliranjem. Udaljeni predmeti gube konturu i tonski intezitet (vazdušna perspektiva), što u stvari predstavlja samo sprovođenje rešenja problema prostora u pejzažu, na isti način kako je taj problem rešavan i u figuralnom delu njegovih kompozicija. Napisao je više dela o perspektivi, kojom se tako sistematično bavio, i o problemima teorije umetnosti. Najjači utisak medju delima ovog umetnika ostavlja ciklus fresaka u holu crkve San Franchesko Arecu. Brojni prizori prikazuju legendu o pravom krstu, tj. krstu na koji je hrist bio razapet. Na prizoru na slici nalazi se majka konstantina velikog, koja otkriva pravi krst i dva krsta razbojnika koji su umrli pored hrista. Na levoj strani kompozicije oni vade krstove iz zemlje a na desnoj prepoznaju pravi krst po njegovoj moci kojom je ozhiveo mrtvog mladica. Kolorit ove freske, se odlikuje svetlim tonovima, zhutim bojama i na gotovo isti nachin podseca na sunchevu svetlost. Kako svetlost pada na sliku pod niskim uglom u pravcu paralalelnom s planom slike njena uloga je dvostruka, da definishe trodimenzionalni karakter i da unese dramatichnost u prichu. Pjerovi likovi su dramatichni, i dostojanstveni shto dosta poseca na Mazacha. Likovi se dolikuju nekom ozbiljnoshcu deluju svechano i po fizichkom izgledu i po emocijama strogog stila. Pjero je verovao da je geometrijska perspektiva temelj slikarstva te je u svom strogo matematichkom traktatu pokazao kako je geometrijska perspektiva primenljiva na arhitektonska tela pa i na ljudsku figuru. Medjutim srednjovekovni umenik se naprotiv koristio obrnutim postupkom, gradeci prirodne oblike na geometrisjkim

konstrukcijama, te bi smo mogli da ga posmatramo kao najstarijeg prethodnika umetnika apstrakcije nasheg vremena, jer se i oni bave sistematskim pojedostavljivanjem oblika.

Glavne karakteristike dea-snazno i monumentalno prikazivanje licnosti,zanimanje za matematicku konstrukciju pejzaza ambijenata koji ih okruzuju,svetao kolorit,dominiraju religiozni radovi koji su obelezeli njegovu jasnocu i mir. Perspektiva je osnovna komponenta u njegovim radovima.Verovao je u naucnu perspektivu kao osnovu slikarstva. Matematicko shvatanje:slikao je glave,ruke,draperije kao varijacije ili spojeve lopta,cilindara,kupe,kocke(najraniji prethodnik apstraktnih slikara). Uticaj-Mazaco(osnivac italijanskog renesansnog slikarstva),Domeniko Veneciano(kolorit;sa njim je radio freske u bolnici Santa Maria Nuovo u Firenci),Firenca(u njoj je video mnoga dela Donatela,Bruneleskija,Mazaca,Fra Andjelika.

DELA : Bicevanje Hrista Knezev dvor,Urbino, prostor za figure je strogo logican,ali je to jos uvek scenski realizam(obavezan je centralni pogled na scenu), licnosti su u posebnim pozama,uokvirene arhitekturom. Portret Vojvode Federika da Montefeltra Ufici,Firenca, model se posmatra tacno iz profila(jednostavno ali ne mnogo realisticno resenje) slikar jos okleva u koncentrisanju na ljudsku figuru i uklapa je u prirodan rasplinut ambijent. Otkrivanje Casnog krsta iz ciklusa fresaka u hour S.Francesca u Arecu (oko 1452.) prikazana je legenda o pravom krstu prikazana je Jelena,majka Konstantina Velikog,kako otkriva Casni krst i dva krsta na kojima su bili razapeti razbojnici pored Hrista, kolorit je svetao i podseca na jutarnju suncevu svetlost, svetlost sluzi dad a trodimenzionalnost svakom obilku i da pricu ucini dramaticnijom, likovi su uzviseni,kao da pripadaju nekoj herojskoj rasi vidiljivi su pogledi i gestovi likova,a ne izrazi lica.

11. VISOKA RENESANSA U RIMU sredjeno

Mnogi smatraju da je visoka renesansa kulminacija rane renesanse, dok u drugim oblicima ona postaje jedno veoma značajno polazište, koje stoji samo za sebe potpuno nezavisno. Smatralo se takođe da je ova renesansa smenila prethodnu toliko velikom brzinom, pa se mislilo da su veliki umetnici XVI veka – Leonardo, Bramante, Mikelanđelo, Đorđone i Ticijan imali iste ideale kao njihovi prethodnici, ali da su ih mnogo potpunije izrazili i mnogo jasnije uobličili i tako dostigli vrhunac klasične faze renesansne umetnosti. Visoka renesansa postala je epoha od veoma velike duhovne važnosti, koja je smatrana nadmoćnijom od antike jer je pripadala na neki način hrišćanskom razdoblju milosti. Ono što izdvaja umetnike visoke renesanse od ostalih jeste upravo nadahnuće koje ih je vodilo kroz celo njihovo stvaralaštvo i nastojanja koja su nazivali božanskim, besmrtnim i stvaralačkim. Vazari je na primer tvrdio da su umetnici ranorenesansnog slikarstva podržavali samo grubu prirodu za razliku od genijalnih umetnika visoke renesanse koji su prirodu podredili umetnosti, te se sama ova umetnost josh uvek temeljila na prirodnim zakonima i uticajima. Umetnici rane renesanse ubrzo su se osećali sputanim pravilima koje su smatrali univerzalno važećim, među kojim su bili numerički odnosi, geometrija, muzička harmonija i perspektiva.... te su se po tome najviše razlikovali od svojih naslednika koji su se više bavili vizuelnim utiskom nego racionalnim. Umetnici visoke renesanse stvorili su novu dramatičnost i retoriku da bi uticali na osećanja posmatrača, bez obzira na to da

li su to klasični prehtodnici posedovali ili ne. Zaista dela velikih visokorenesansnih majstora ubrzo su postala klasična a njihova snaga meri se sa snagom antičke umetnosti. Kult genija istovremeno dobija na snazi, taj kult koji ranije nije postojao sada je veoma došao do izražaja pogotovo podstičući umetnike da sebi postavljaju visoke ciljeve koje teže da dostignu i ispune. Ipak harmonična uzvishenost ovog perioda bila je vrlo nestabilna, što je pomalo i logično kada osmotrimo situaciju kako je nastala, vrlo brzo i nametljivo maltene. Međutim umetnička dela nastala u ovom periodu dostigla su toliki vrhunac da su prethodnici ovog perioda bili skoro u potpunosti zaboravljeni.

Majstori XVI veka-Leonardo,Bramante,Mikelandjelo,Rafaelo,Djordjone,Ticijan.Oni su predstavljali vrhunac,klasicnu fazu renesansne umetnosti.Visoka renesansa-kulminacija rane renesanse sa jedne strane i pocetka neceg novog sa druge strane. Suvereni genije-ova teznja da se umetnik tako posmatra je najizrazenija u prvoj polovini XVI veka. Platonovo shvatanje genija-duh koji se uvlaci u pesnika i navodi gad a stvara u Bozanskom zanosu.

Marsilio Ficino-neoplatonicar,koji je shvatanje Platonovog genija prosirio na arhitektu,vajara i sliakra.Ovaj kult genija je veoma uticao na umetnike visoke ranesanse,tako sto ih je podsticao na ambiciozne ciljeve i nagonio njihove pokrovitelje da potpomazu takve poduhvate. Medjutim,ambicije su cesto prevazilazile ljudske mogucnosti,te su bile cesto osujecene,te se umetnik nakon toga osecao kao zrtva zle kobi.

Vera u bozansko poreklo nadahnuca-navodila je umetnika da se osloni na subjektivna,a ne na objektivna merila istine i lepote.Ranorenesansni umetnici-su se osecali sputani pravilima za koja su verovali da su univerzalno vazeca(numericki odnosi muzicke harmonije i pravila naucne perspective). Ovi umetnici su prokrcili jedan put umetnicima koji su pripadali istom stilu razdoblja. Visokorenesansni umetnici-su stvorili novu dramu i retoriku, da bi uticali na posmatraca,sta znaci da ih nije interesovao toliko racionalni red koliko vizuelni efekat.Njihova dela postaju klasicna sama po sebi.Ovi umetnici nisu prokrcili put jednom stilu razdoblja koji bi se mogao primenjivati na sve gradacije kvaliteta. Visoka renesansa je dala mali broj majstora,jer se ona ugasila sa ljudima koji su je stvorili. Od svih velikih majstora,samo su Mikelandjelo i Ticijan preziveli 1520.godinu. Priroda visoke renesanse je ogranicena i nestabilna,ali je njen uticaj na kasniju umetnost ogroman. Glavni spomenici visoke renesanse poticu izmedju 1495.i 1520.godine. Glavne karakteristike:simetricnost,harmonicna kompozicija i boja,difuzno svetlo(daje utisak celovitosti),jasnoca kompozicije. Rim postaje srediste italijanske umetnosti u prvoj cetvrtini XVI veka.Papa Julije II-vladao od 1503-13.godine.On je odlucio da zameni staru baziliku Sv.Petra jednom velicanstvenom crkvom,koju je poverio Bramanteu.Papa je tezio da ujedini celu Italiju pod svojom vlascu,kako bi stekao svetovnu moc. Iako je Bramante bio najstariji,pocasno mesto najranijem majstoru visoke renesanse pripada Leonardu da Vinciju. Znacaj Bramantea-oziveo rimsku tehniku betona,jer je beton omogucavao gipkije projekte u odnosu na tesani kamen ili opeku koja s ekoristila u srednjem veku.Donato Bramante umetnik koji je radio za Vojvodu od Milana.Nakon poraza Milana od Francuza,odlazi u Rim. Tamo postaje tvorac arhitekture visoke renesanse. Tempietto(kapela) u crkvi Sv.Petra u Montoriju, nadimak mali hram, projektovana posle 1500.godine, kapela obelezava mesto raspeca Sv.Petra i po planu je trebalo da bude okruzena okruglim dvoristem sa kolonadom, imao je nameru da kapelu postavi u vec uoblicen spoljasnji

prostor, trostepena platforma,strogi dorski red kolonade podsecaju na arhitekturu klasicnih hramova, primena vajanih zidova na samom Tempijetu i u dvoristu, nise su duboko usecene,izdubljene u teskoj masi zidova, protivteza udubljenjima su konveksan oblik kupole i jako istaknuti profili i venci.Tempijato ima monumentalnu tezinu koja uteruje u laz njegovu skromnu velicinu. Plan za crkvu Sv.Petra u Rimu izjavio je da ce postaviti Panteon na vrh Konstantinove bazilike,projekat se odlikuje pravom carskom velicanstvenoscu,jer poseduje ogromnu kupolu (poluloptasta kao i na Tempijetu),koja krunise presek krakova grckog krsta sa poluoblicastim svodovima,dok cetiri manje kupole i visoki tornjevi popunjavaju uglove(ukupno pet kupola),projekat ispunjava sve zahteve Albertijeve sakralne arhitekture, zasnovan je na krugu i kvadratu i strogo j

e simetrican, predvidjena su cetiri identicna procelja, 1514.godine Bramante umire,te njegovi ucenici nastavljaju izgradnju,ali nesto izmenjenijeg plana, tek 1546.godine ce izgradnju nastaviti Mikelandjelo, na spoljasnjosti preovladjuju geometrijski oblici,a u unutrasnjosti vajani zidovi. Medalja sa predstavom Bramanteovog projekta za crkvu Sv.Petra prikazan je pocetak radova na izgradnji u netacnoj perspektivi.

12.UMETNOST I NEOPLATONIZAM MIKELANDJELA

Mikelandjelova pisma,spisi su licne ili poslovne prirode,tako da nisu bili od velikog znacaja. Njegovi stihovi(ljubavne pesme,soneti)su imale veliki znacaj. Pored stihova,znacajna su svedocanstva trojice ljudi:

1.portugalski slikar Fransisko de Holanda je u svojim dijalozima opisao Mikelandjelov zivot.

2.Vazarije je knjzi ‘’Zivoti’’objavio 1550.godine prvo izdanje,a 1568.godine drugo prosireno.Vazari istice njegovo posvecivanje anatomiji i seciranju tela.

3.Askanio Kondivi je bio Mikelandjelov ucenk koji je 1553.godine objavio biografiju svog ucitelja.Kondivi govori o njagovom poznavanju perspektive.

Mikelandjelo Bonaroti je rodjen 1475,a umire 1564.godine. Ucio je kod majstora koji su pripadali kvatrocentu. Uticaji-Mikelandjelo je bio izdanak naucnicke tradicije firentinskog slikarstva,ali je na njega uticao neoplatonizam Marsilija Ficina,religiozne reforme Savonarole. Glavne karakteristike-dvojstvo izmedju tela i duse je davalo likovima patos,prividno spokojstvo,ekonomicnost u izrazavanju(fokusira se na glavno,bez detalja). Sredinom XVI veka vlada misljenje da je Mikelandjelo bio ekscentricni genije,brilijantniji od svih drugih u njegovoj oblasti,crtanju muskog akta,ali neuravnotezen i bez ljupkosti i uzdrzanosti,koje su od sustinske vaznosti za velikog umetnika. Umetnost za njega nije bila nauka vec pravljenje coveka,slicno bozanskom stvaranju. Smatrao je da slikarstvo treba da podrazava zaokrugljenost vajanih oblika,a da arhitektura mora da se sluzi organskim sklopom ljudske figure. Divio se Djotu,Mazacu,Donatelu.

Neoplatonizam-Mikelandjelova vera u lepotu materijalnog sveta je bila ogromna.Njegovi rani ljubavni soneti odrazavaju ovo osecanje u izrazavanju jake emocionalne i fizicke strasti

usmerene ka vidljivoj i duhovnoj lepoti. On nije verovao u verno podrazavanje prirode. Za Mikelandjela umetnik do lepote,koja je iznad prirodne,stize pomocu imaginacije.Zbog ovoga je on neoplatonicar u poredjenju sa racionalnim Albertijem,koji je tragao za tipicnim. Za njega je lepota odraz bozanskog u materijalnom svetu. Njegova najveca posvecenost je bila pre posvecenost lepoti nego naucnoj istini.Iako je shvatio da dostizanje lepote zavisi od poznavanja prirode,nije je ispitivao. Govori o unutrasnjoj slici,koju lepota vidljivog sveta budi u njegovom umu.Ideja tada nadvisuje materijalnu lepotu,jer um usavrsava predstave koje prima i priblizava ih Idejama koje se u njega ulivaju direktno iz Boga. Vidljiva lepota je najdelotvorniji simbol istinske duhovne lepote,a covekova lepota vodi ka kontemplaciji bozanskog. Ljubav se najlakse budi putem oka,koje je po neoplatonicarima najplemenitije culo. Kada je govorio o skulpturi uvek je imao na umu mermernu ili kamenu skulpturu,a ne modelovanje u glini. Po njemu je sustinska karakteristika skulpture da umetnik pocinje sa kamenim ili mermernim blokom i da od njega oduzima sve dok u njemu ne otkrije ili ne pronadje statuu.

Umetnost- Njegova najranija rimska ostvarenja predstavljaju pun sjaj visoke renesanse,a manirizam ce se cvrsto utemeljiti pre njegove smrti.

Entoni Blan je njegova dela grubo podelio na tri perioda:

1.Prvi period do 1530.godine

Obuhvata Firencu,Rim,a od dela:Pietu,zapoceo je grobnicu Julija II,Sikstinsku kapelu,David, njegovo vidjenje umetnosti je glediste humanizma visoke renesanse(tavanica Sikstinske kapele,Pijeta u Sv.Petru,rani ljubavni stihovi), njegovi stavovi u prvom periodu su bliski Albertijevim,ali sa jakom primesom neoplatonicarskog idealizma, rani period je obelezilo povlacenje iz neposrednog kontakta sa zivotom. Za Albertija umetnik us vom radu sasvim zavisi od prirode,dok za Mikelandjela,umetnik iako je direktno nadahnut prirodom,ono sto vidi u njoj mora da prilagodi idealnom principu u sopstvenom umu, nema naucne perspektive.

Dela- Tondo doni(Sveta porodica), prikazani su Bogorodica,Sv.Jovan,mali Hrist, nije prikazivao zmijoliku(s)figuru do neprirodnosti, kolorit nije tipicno visokorenesansni,jer postoje ostri kontrasti,nije ujednaceno,tvrdo je,znacenje nagih altela u pozadini je alegorijsko i jasno je samo umetniku i poruciocu. Polaganje u grobnije tipicno visokorenesansna.

2.Drugi period od 1530-1549.godine

Nnakon pljacke Rima radi Strasni sud i naglasava svoju uzdrmanost,ovde nema traga o lepoti,vec se iskazuje trazenje lepote u duhovnom.

3.Treci period od 1549-1564.godine

Katolicki misticizam, istrazivanje duhovnog sadrzaja

Pijeta Rondanin mermerna statua visine 1,97m u Milanu, poslednje vajarsko delo, sama tema i emocionalni sadrzaj navode na misao da ju je namenio za svoju grobnicu, likovi nemaju nit raga visokorenesansne retorike, nedovrsena,a svoje ljudske simbole je lisio svakog telesnog kvaliteta,te je preneo cistu duhovnu ideju,delo se bavi sredisnjim temama hriscanske

vere,dogadjaima iz Hristovog stradanja Mikelandjelo napusta klasicne teme, Pietu je zamislio kao ljudsku tragediju,bez velikog nagovestaja natprirodnih svojstava, njegov pristup svetu i umetnosti postaje jos duhovniji, njegovo religiozno osecanje je sada kombinacija misticne neoplatonicarske koncepcije i intenzicne vere u spasenje Verom, manje govori o apstraktnoj Bozanskoj sustini,a vise o Bogu kome se licno obraca.

13. MIKELANDJELO U FIRENCI

Sa trinaest godina počeo je da uči kod Ghirlandia. Bio je uporan, odoleo je željama roditelja da se bavi nečim drugim. Stvaralačka snaga je bila veća od njegovih fizičkih moći, secirajući leševe čak se i inficirao. Uprkos svemu, bio je nesrećan i kao čovek i kao stvaralac. Prgav, ciničan izolovan od sveta, mizantrop - čovekomrzac. Nijedno njegovo veliko delo nije završeno. Stalno se vraćao svojim delima, ali su mu to drugi onemogućavali. Nije priznavao nijedan autoritet viši od diktata svoga genija. Išao je svojim putem. Najbolji je predstavnik plastičnog slikarstva. Neoplatonistička atmosfera je dočekala 14 godišnjeg Michelangela, koji je tada primljen u Medičijevu Akademiju u Firenci. Kao dečak verovatno nije mogao ni da shvati ovu filosofiju, ali mu je ona pomogla da se duhovno razvije. Tu se i upoznao sa Antičkom skulpturom, koju su Medičijevi sakupljali, kao i sa Donatelovim vajarskim pristupom, preko njegovih učenika. Još kao mlad umetnik se opredelio za skulpturu. Boravio je i u Rimu, gde se završio krug njegovih putovanja i istraživanja. Sva njegova stvaralačka strast bila je usmerena ka čoveku - uopšte gigantu - kondezacija duhovnog i moralnog. Teži da iskaže opšte čovečanske strasti - fizičku snagu, mudrost, bol, strast, ali nije u stanju da se veže za pojedince. Kroz portrete ostvaruje određena svojstva (Lorenco Mediči - misaoni tip). Lik deluje kao personifikacija ljudskog svojstva. Michelangelo se opredeljuje posebno za pojedinačni portret. Duboko se nadahnjuje Antikom (prvi rad reljef - borba Lapita i Kentaura). U suštini, vezao se za klasičnu Antiku V veka, najbolje doba, u kome nema portreta, kada se idealizuju lepota i duhovna svojstva. Zadojen je tradicijom neoplatonizma. Da bi postigao dinamiku, uvlači dijagonale, kojima počinje kovitlac, koji se oseća kao jedna psihološka akcija, kojoj je forma podređena. Bio je vajar, ili tačnije klesar mermernih statua - do srži svoga bića. Umetnost za njega nije bila nauka već ”pravljenje čoveka”, slično (mada ne savršeno) Božanskom stvaranju. Jedino je ”oslobađanje” stvarnih, trodimenzionalnih tela iz nepokretne materije moglo zadovoljiti nagon koji je bio u njemu. Smatrao je da slikarstvo treba da podražava zaokrugljenost vajanih oblika, a da arhitektura mora da se služi organskim sklopom ljudske figure. Vera u lik čoveka, kao vrhovnog nosioca izraza, ulila je Michelangelu osećaj da je bliži klasičnom vajarstvu nego ijednom umetniku renesanse. Kao što je zamišljao da su njegove statue tela oslobođena iz mermernih tamnica, tako je telo bilo zemaljska tamnica duše - svakako plemenita, ali ipak tamnica. To dvojstvo između tela i duše daje njegovim likovim izvanredan patos: prividno spokojni, oni izgledaju kao da ih raspinje neka ogromna psihička energija koja nema oduška u fizičkoj radnji. Njegove skulpture su oblici pune napetosti, on je prosto lomio figure tražeći u njima esenciju. Tragedija je što nijedno svoje skulptorsko delo nije završio.

David oko 1501-4.godine mermerna statua visine 5,50m u Firenci na Akademiji, najranija monumentalna statua visoke renesanse, 1501.je David narucen umetniku,kada je imao svega 26 godina, figura je trebala da se smesti na jednom od potpornih stubova katedrale,ali je na

kraju postavljena ispred palazzo Vecchio kao gradjansko-patriotski simbol Firentinske Republike. David izgleda kao izazivac,kao borac za pravednu stvar, stil figure prikazuje jedan ideal lepote koji se razlikuje od zilavih i vitkih Donatelovih mladica, uticaj iz Rima,jer je tamo video misicava tela helenistickog vajarstava, stil je pod uticajem helenizma:herojske razmere,natcovecna lepota,snaga i nabreknutost zapremina oblika. David se nikako ne moze smatrati antickom statuom,jer je on smiren i napregnut istovremeno,te je prikazana radnja u mirovanju.Glavne karakteristike:idealizovan,minuciozan,nije proporcionalan,prava staticna statua.

Grobnica Giuliana Medicija nastaje oko 1524-34.godine. u crkvi Sv.Lorenco,crkva porodice Medici u Firenci, nova sakristija je zamisljena kao arhitektonsko-vajarska celina. Jedino umetnicko delo Mikelandjela u kome su njegove statue ostale u onom okviru koji je posebno za njih zamisljen. Papa Lav X je hteo da sagradi gradjevinu u kojoj bi bili smesteni grobovi Lorenca Velicanstvenog,Lorencovog brata Djulijana i dva mladja clana porodice Lorenca i Djulijana, na ovom projektu je radio 14 godina. kompozicija za dva groba pokazuje srodstvo sa ranorenesansnim grobnicama, ali postoje i razlike:nema natpisa,figuru u lezecem stavu zamenjuuju dva alegoricna lika(Dan na desnoj strani i Noc na levoj), statua Djulijana,u klasicnoj vojnoj odeci,nema nikakve slicnosti sa pokojnikom.

Biblioteka Laurenziane zapoceta oko 1524.godine u Firenci, zabat na vratima je prekinut, pilastri na nisama se suzavaju nadole, vi ne pripadaju nikakvom dotada poznatom redu, spiralne konzole nista en podupiru,uvuceni stubovi podupiru teske stupce,koji sa svoje strane podupiru krovne grede.Ovaj oblik rusi klasicno pravilo arhitektonske prikladnosti:da sistem nosaca,greda,stuboci,venac moraju da budu istureni van zida na koji su postavljeni da bi se podvukli njihovi posebni identiteti, zidovi su utisnuti izmedju stubova i tako od predvorja stvaraju neku vrstu odeljenja sa povecanim pritiskom.

14. MIKELANDJELO U RIMU

Sixtinska kapela Rađeno po naređenju Pape Julija II koga je nagovorio da uzme Michelangela verovatno ljubomorni Bramante Svod je dug 40 m, Tavanica je podeljena u 9 polja, od kojih su 4 veća naspram prozora, a 5 manjih između njih. Na svodu su dati prizori iz knjiga Postanja - od Stvaranja Sveta do Nojevog Pijanstva: Bog stvara sebe, stvara Svetlost i odeljuje Kopno od Vode, Stvaranje Adama, Stvaranje Eve, Prvi greh, Potop i Pijanstvo Nojevo . Čitav jedan narod gigantskih figura koje sede, leže, hodaju ili lebde, pokreće se kao u vihoru strasti i oluje. Međutim, u toj vrevi odmah se primeti jedan jasan red, jedna serija pravilno postavljenih odeoka koji su povezani neupadljivim arhitektonskim motivima: kornišama, pilastrima, okvirima. I polako, posmatrač oseti da je pred njim jedna umetnost nova i grandiozna, koja u običnoj tehnici freske sjedinjuje sve tri forme umetnosti i sva tri izražajna sredstva: arhitekturu, skulpturu i slikarstvo. Svoje znanje vajara vešto koristi u prikazivanju ljudskih figura, koje su glavni elementi na kompoziciji. Takođe, formu gradi jakim kontrastima svetla i senke (što je takođe vajarska karakteristika). Ta tavanica je ogroman organizam sa stotinama likova raspoređenih unutar naslikanog arhitektonskog okvira. Na srednjem delu, koji ima pet parova nosača, nalazi se

deset prizora iz Knjige postanja, od Stvaranja Sveta (u donjem kraju kapele), do Nojevog pijanstva. Teološka tema, iz koje su uzeti ovi prizori i bogat program koji ih prati - nagi mladići, medaljoni, proroci, sibile, prizori u prostorima iznad lukova - nije potpuno objašnjena, ali znamo da vezuje ranu istoriju čoveka sa dolaskom Hrista, početak vremena i njegov kraj. Prvi greh i izgnanje iz raja - Detalj sa tavanice Sixtinske kapele. Odlikuje se hladnim, prigušenim tonovima, tipičnim za čitavu tavanicu. Za Michelangela su govorili da je slab kolorista - možda nepravično. Ako on ovde i ograničava kičicu na boje kamena, to je zato da bi svojim likovima dao svojstvo obojene skulpture i sjedinio ih sa njihovim arhitektonskim okvirom. Njegovi narativni prizori su slikarski pandan reljefima, a ne iluzionistički prizori. Unutar te ograničenosti u nijansama, iznenađuje nas raznolikost prefinjenih gradacija: on ne ispunjava konture bojom, već svoje oblike gradi širokim i snažnim potezima kičice, u tradiciji Giotta i Masaccia. Izgnanje je osobito slično Masaccijevom. Na levoj strani je prikaz Rajske scene, Adam i Eva su lepi, jer još nisu zgrešili. Na desnoj strani, kada su već proterani iz Raja, oni su psihički i fizički ružni, Eva je u zgrčenom stavu jer je svesna svoga greha, još su snažni, ali su mutni i nisu osvetljeni. Priroda je data rudimentalno. Ovo je jedna od najboljih psiholoških studija. Strashni sud - Sixtinska kapela, zapadni oltarski zid, 1534.-1541.g. Čovečanstvo, kako blagosloveno, tako i prokleto, zbilo se u guste gomile da moli za milost razgnevljenog Boga. Bog se pokazuje kao Sudija, lep i strašan kao Apolon, kao rušilac postavljen je na najvišem centralnom mestu, dok se uplašena Bogorodica nemoćno povlači, a Svetitelji podstiču Hrista da svoje žrtve surva u Pakao. Hrist samo jednim pokretom razdvaja grupu na pravednike i pokajnike (pokajnike baca u Ad). Mrtvi se bude u ovoj viziji košmara su na levoj strani freske i podižu se iz grobova ka Hristu, desno su grešne duše koje Hrist baca u Pakao. Gore su pokazani pravednici - predstavljeni tako da se i u njima oseća strah od Hristove snage i neumoljivosti u trenutku Strašnog Suda.

Na oblaku, ispod samog Gospoda, sedi Apostol Vartolomej i drži ljudsku kožu, da bi pokazao svoje mučeništvo (on je bio odran). Do kraja dovedena ideja o snažnoj ljudskoj formi. Sva lica su vrlo snažne forme i naglašavaju stanje ljudske psihe, a njihovi izrazi su potpuno usklađeni sa fizičkim osobinama figura. U prikazu pakla je potpuno narušena renesansna smirenost i harmonija - ovim je Michelangelo otvorio put razvoja novog izraza, koji će dovesti do baroka. Sve figure, osim Bogorodice, bile su nage, što se Papi Lavu X, koji mu je dao nalog, nije dopalo. Prebojavanje slike je sprečila smrt Pape, no Daniel da Voltera je donekle kasnije pokrio nage figure. To "oblačenje figura" je nastavljeno i kasnije, pa je prvobitni izgled izmenjen.

U Rimu je Mikelandjelo pronasao grad na vrhuncu bogatstva i na vodecoj politickoj poziciji u Italiji. Umetnik se osecao spokojno u takvoj atmosferi. Upoznavanje sa neoplatonizmom dovelo ga je do vere u lepotu vidljivog sveta,iznad svega u ljudsku lepotu,koja vise nije bila oslobodjena nostalgicnim misticizmom Firence. U Rimu u doba visoke renesanse su jos uvek bila spojena dva konfliktna sistema-hriscanstvo i paganizam. Ikonografska sema fresaka svoda Sikstinske kapele je zasnovana na najucenijoj teologiji,ali je zaodevena u forme paganskih bogova. Od dana kada se Mikelandjelo sreo sa Savonarolinim ucenjem,bio je clan katolicke crkve. Pokusaji papstva da u Italiji oformi jednu mocnu svetovnu drzavu propali su oko 1530.godine. Reformacija je podelila crkvu i oslabila polozaj pape. Finanskijske mahinacije su doprinele konfuziji,a najjaci udara je bila pljacka Rima 1527.godine,koja je papu Klimenta VII ostavila bez moci. Umesto sigurnosti,ljudi su osecali neizvesnost u dogadjajima. Luter je bio paralela italijanskom humanizmu,jer su humanisti ustanovili prava individualnog uma,a Luter je ustanovio

prava individualne svesti. Italijanski humanisti su bili isuvise vezani za rimsku crkvu kao instituciju,da bi sledili Lutera,kada se postavilo pitanje sizme u crkvi.Posle 1545.godine se polozaj papstva se promenio.

Mojsije oko 1513-15.godine, mermerna statua visine 2,50m, u crkvi Sv.Pietro in Vincoli u Rimu. Izvajan deset godina posle Davida, deo velikog vajanog programa za grobnicu Julija II,koja nije zavrsena jer je papa angazovao Mikelandjela da izradi freske na tavanici Sikstinske kapele. Mojsije je bio zamisljen da se gleda odozdo, zbog strahovite snage,savremenici umetnika su ga nazivali terribilita(srodno pojmu uzvisenosti), njegov stav koji izrazava i budnost i meditaciju,odaje coveka sposobnog za mudro vodjstvo i za strahoviti gnev.

Rob na umoru oko 1513-16.godine, mermerna statua visine 2,26m, prepusta se okovima, prvo se smatralo da su robovi pripadali nizovima statua-personifikacijama umetnosti utucenih smrcu njihovog najveceg pokrovitelja. Kasnije je vladalo misljenje da su oznacavali teritorije koje je Julije II osvojio. Mikelandjelo je dva lika roba zamislio kao par suprotnosti.

Pobunjeni rob oko 1513-16.godine, mermerna statua visine oko 2,10m, bori se da se oslobodi, smatra se da je Mikelandjelu bilo amnje stalo do njihovog alegoricnog znacenja,a vise do njihovog izraza,jer izraz podseca na neoplatonisticku sliku tela kao zemaljske tamnice duse.

Sikstinska kapela u Vatikanu,Rimu, tavanicu je zavrsio za cetiri godine(1508-12.godine), tavanica se sastoji od stotine likova koji su ritmicko rasporedjeni unutar naslikanog arhitektonskog okvira, na srednjem delu,koji razdeljuje pet pari nosaca,se nalazi deset prizora iz Knjige postanja,od stvaranja svet(u donjem kraju kapele),do Nojevog pijanstva, prizori i bogat program su preuzeti iz teoloske teme,a prate ih nagi mladici,medaljoni, proroci,sibile.

Stvaranje Adama oko 1508-12.godine nastaje, na tavanici Sikstinske kapele, tezio je da predstavi ono sto bi u stvarnom zivotu bilo lepo telo,iako ga je nacinio idealnijim od stvarnog, ne prikazuje Adamovo fizicko uoblicenje,vec udahnjivanje bozanske iskre-duse, ostvaruje jedno dramaticno suprotstavljanje coveka i Boga kakvo nije postigao nijedan drugi umetnik. Adam ne tezi samo ka svom tvorcu,vec i ka Evi,koju vidi jos nerodjenu,pod okriljem Gospodove leve ruke.

Prvi greh i izgnanje iz raja odlikuje se hladnim,prigusenim tonovima(tipicno za celu tavanicu), kolorit je sveden na boje kamena,kako bi dao likovima svojstvo obojene skulpture i sjedinio ih sa njihovim arhitektonskim okvirom, oblike gradi sirokim i snaznim potezima cetke,poput Djota i Mazaca, nagi mladici prate svaki od glavnih odeljaka tavanice.Oni cine neku vrstu lanca koja vezuje prizore iz Knjige postanja, zenske figure su androgene. Mikelandjelo ce se 1534.godine vratiti radu na Sikstinskoj kapeli,ali uzdrman brojnim duhovnim i religioznim promenama. Vremensko razdoblje izmedju izrade tavanice Sikstinske kapele i Strasnog suda,poklapa se sa papstvom Lava X(1513-21)i Klementa VII(1523-34),clanova porodice Medici.

Strasni sud oko 1534-41.godine nastaje, iznad oltara u Sikstinskoj kapeli,naslikanoj za Klimenta VII i Pavla III izmedju 1534-1541.god, ovde se Mikelandjelo vise ne bavi vidljivom lepotom fizickog sveta na neposredan nacin, aktovi su teski i nezgrapni,satankim udovima,bez ljpkosti. Hrist je prvo naslikan nag,a zatim je morao da naslika pregacu, lepotu sada koristi kao sredstvo za prenosenje jedne ideje ili za otkrivanje dusevnog stanja, na oblaku,ispod samog

Gospoda sedi apostol Vartolomej i drzi ljudsku kozu kako bi prikazao svoje mucenistvo.Lice na toj kozi nije od sveca,vec Mikelandjelovo. Projektovanje grobnice za Djulijana u Firenci je prekinuto,jer Mikelandjelo odlazi 1534.godine u Rim. Poslednjih trideset godina njegovog zivota posvetio se arhitekturi.

Campidoglio izmedju 1537-39.godine dobija najveci posao da preuredi Campidoglio,vrh Kapitolskog brezuljka,u trg sa monumentalnim okvirom dostojnim tog casnog mesta,kao nekadasnjeg centra antickog Rima. Posle njegove smrti je nastavljena gradnja kao najimpozantnijeg gradskog centra, papa Pavle III je premestio spomenik Marka Aurelija na konju na Campidoglio,a Mikelandjelo je projektovao postolje, tri strane trga su zatvorene proceljima palata, starije zgrade koje su tu postojale su Palata senatora i Palata konzervatora. Palata senatora izgleda vece nego sto jeste,zbog udaljavanja bocnih strana.

Crkva Sv.Petra nastala 1546-64.godine u Rimu unutrasnjost je uporscena,a centralni karakter nije promenjen, kolosalni red naglasava kompaktnost gradjevine i tako dramaticnije istice kupolu, kupola izrazava njegove ideje iako je posle njegove smrti sagradjena:visok tambur,jako istaknuti potporni stupci,naglaseni dvojnim stubovima,rebra,izduzen luk,visoka laterna. Konstrukciju dvostrukog kostura i goticki profil je pozajmio od Firentinske katedrale.

15.RAFAELO

Rafaelo Ksanti(1483-1520.godine)je bio umetnik visoke renesanse,koji je svoja dela zasnovao na spajanju elemenata umetnosti Leonarda,Mikelandjela i Bramantea.Rafaelov genije se sastojao u moci sinteze,koja mu je omogucila da spoji kvalitete ove trojice. Glavne karakteristike-njegova umetnost je lirska,dramska,slikarski bogata,a vajarski solidna(eklekticar). Ispunjava sve elemente visoke renesanse,a to su simetricnost,harmonicna kompozicija i boja,difuzno svetlo(daje utisak celovitosti),jasna kompozicija. Učio je kod Perugina, malo je radio skulpture, bio je kustos za dela antičke kulture. Dok Michelangelo predstavlja primer usamljenog genija, Raffaello sigurno pripada suprotnom tipu, taj umetnik je svetski čovek, koji je ukrasio umetnost. Njegova karijera isuviše podseća na priče o uspehu, njegovo delo je isuviše ispunjeno ljupkošću, postignutom naizgled bez napora, da bi se moglo meriti sa tragičnim heroizmom Michelangela. Raffaellov novatorski doprinos izgleda manji od Leonardovog, Bramanteovog i Michelangelovog, od umetnika na čijim je ostvarenjima on zasnovao svoja. Pa, ipak, on je glavni slikar visoke renesanse, naša koncepcija toga stila počiva više na njegovom, nego na delu i jednog drugog majstora. Integrisao je prostor i ljudske forme - sve elemente u slici. Posedovao je izuzetan osećaj za psihološke relacije, za svetlost i senku. U Vatikanu postaje glavni slikar Papskih odaja. Njegovo slikarstvo je lagano, elegantno, sa savršenom tehnikom i obilatim korišćenjem sfumata. Raffaellov genije sastojao se u nenadmašivoj moći sinteze, koja mu je omogućila da spoji Leonarda i Michelangela i stvori umetnost koja je istovremeno bila i lirska i dramska, slikarski bogata, a vajarski solidna. Imao je osećaj za meru, kompoziciju, raznolikost u pokretu, bio je majstor verskih i profanih tema. Raffaello ide ka fizičkom i formalnim idealizovanju, njegove su slike vedre i pune vazduha. Radi sjajne freske i portrete. Često je radio idealizovanu Bogorodicu sa detetom. Njegove su Bogorodice, kojih je bilo mnogo, postavljane u tehnički savršen pejsaš, a ipak su sve na samoj

ivici neukusa i često su reprodukovane. Bio je neznabožac i hrišćanin, što se ispoljava kroz njegov genije. Pa ipak, neki nalaze mane i greške u crtežu - nedostatak dubine, nepravilnosti u konstrukciji. Velaskez ga nije cenio. Venčanje Marije - Ovo delo se još zove Bogorodične zaruke. Raffaello daje figurama u prvom planu ritmički pokret, svetla lica odražavaju mir unutrašnje opuštenosti. Prostor je divno raspoređen i sjajno obuhvata popločani trg i kompaktnu kružnu strukturu hrama (Rotondu i koncept slike je preuzeo sa Peruđinove slike - Predaja ključeva Sv. Petru, sa razlikom što Peruđinova slika ide u širinu, a ova u visinu), koji je u pozadini. Peruđinova varijanta te slike je ovde prevaziđena, oživljena. Papa Lav X - Oko 1518.g. Slika na drvetu. Sjajna koncepcija kontrastiranja. Grupni portret, do tada neviđen. Raffaello nije svoje teme prikazivao laskavo ni konvencionalno; svakako da Papa Lav X ovde ne izgleda lepši nego što je u stvari bio. Njegov mrgodan lik, debelih obraza, dat je u konkretnim, skoro flamanskim pojedinostima. Pa ipak, pontifex ima zapovednički stav, dah moći i dostojanstva zrači više iz njegovog unutrašnjeg bića nego iz njegovog uzvišenog poziva (lica su psihološki studirani). Raffaello nije, što se oseća, falsifikovao ličnost modela, već ga je oplemenio i dao u najjačoj svetlosti, kao da je imao tu sreću da posmatra Lava X u njegovom najboljem času. Dva Kardinala (Papini nećaci), kojima nedostaje ta uravnotežena čvrstina, mada su isto tako brižljivo proučeni, svojim kontrastom pojačavaju suverenost glavnog lika. I sam slikarski postupak pokazuje istu gradaciju: Lav X je izdvojen od svojih pratioca, njegovu realnost pojačavaju intenzivna svetlost, boja i faktura. Papa je prikazan u trenutku dosade - igra se sa lupom.

Obuka slikara:prvo crtanje po antickim modelima,crtanje po Rafaelu i Mikelandjelu,crtanje po prirodi. Na pocetku karijere je iskazao poseban talenat za portrete,koje je stvarao kao kombinaciju realizma sa portreta XV veka sa ljudskim idealom visoke renesanse. Poznat je po madonama,koje je radio polovinom XVI veka. Nakon nejgove smrti 1520.godine nastupa kraj visoke renesanse, a zapocinje manirizam koji ce trajati sve do 1600.godine(pocetak je Karavadjo sa religioznim temama).

Madona del Granduca prva dela koja je stvorio u Firenci(1504-8)godine, uticaj ucitelja Perudjina je vidljiv, oblici su bogatiji i obavijeni leonardovskim sfumatom. Bogorodica je ozbiljna i nezna,te podseca na Mona Lizu. Papa Julije II je ponudio zadatak Rafaelu da ukrasi niz odaja u Vatikanskoj palate,a upravo tada je Mikelandjelo poceo da slika tavanicu Sikstinske kapele.

Blagovesti nastaju pocetkom XVI veka. prikazano je ovladavanje perspektivom.

Stanza della Segnatura prva odaja u kojoj je bila smestena papina licna biblioteka, prostorija u kojoj sud zaseda i u kojoj papa pecatira dokumente, pre njega je tavanicu uradio Antonio Baci Sodoma,ali se papi ona nije svidela,te je angazovao Rafaela da je on pokvari.U znak postovanja prema Sodomi,Rafaelo ce ga predstaviti u Atinskoj skoli,jer on njegov radn nije unistio vec je samo dodao novi sloj cigala i oslikao lodje i lodjete. Ciklus fresaka na zidovima i tavanici odnosi na cetiri oblasti znanja:teologiju,filozofiju, pravo i umetnost. Disputa(teologija)-predstavlja raspravu o prirodi Hrista.Hrist i prvi apostoli su gore na oblaku,a teolozi i papa Julije II su na zemlji.

Atinska skola oko 1510-11.godine nastaje, freska u Vatikanskoj palate u Rimu, olicenje klasicnog duha visoke renesanse, tema je Atinska filozofska skola,koju cini grupa cuvenih

grckih filozofa okupljenih oko Platona i Aristotela,a svaki od njih je u karakteristicnom polozaju ili akciji, uticaj Mikelandjela kroz izrazajnost,fizicku snagu,dramaticno grupisanje likova, ovde su telo i duh,akcija i emocija harmonicno uravnotezeni,jer je svaki clan velikog skupa imao svoju ulogu, koncepcija ove freske nagovestava duh Leonardove Tajne vecere, uticaj Leonarda kroz centralizovanu simetricnu kompoziciju i medjusobnu zavisnost likova i njihovog arhitektonskog okvira. Uticaj Bramantea kroz arhitekturu koja ima kupolu,poluoblicasti svod i statue u velicini vecoj od prirodne.Arhitektura je idealizovana,jer ju je tesko konstruisati,a sadrzi elemente grcke i rimske arhitekture. Aristotel je prikazan rukom na dole i nosi etiku,a Platon rukom ka gore(idealisticki svet ideja) i nosi Tipoteje. Ispod njih je figura Mikelanjdjela,prikazanog u modernoj odeci klesara.(pripremni crtezi ne uljucuju Mikelandjela,tako da je moguce da ga je Rafaelo dodao nakon sto je video njegove radove u kapeli).

Galateja nastaje oko 1513.godine. tema je klasicna,a sastoji se iz:lepe nimfe Galateje koju uzaludno progoni Polifem. Ovde se slavi vedri i culni vid antike,za razliku od hladnog idealizma Atinske skole. Ekspanzivni spiralni pokreti njegovih krupnij,dinamicnih likova radjaju se iz kontraposta Galateje.

Portret pape Lava X Rafaelo nije laskao,ni radio konvencionalno svoje portrete. Prikazan je sa knjigom i zvodom(izrazio je njegovu strast ka starinama,zvono potice iz helenizma,a knjiga iz IX veka). Mrgodan lik pape sa debelim obrazima je dat u konkretnim,skoro flamasnkim pojedinostima. Papa ima zapovednicki stav.Lav X je izdvojen od svojih pratilaca,a njegovu realnost pojacavaju intenzivna svetlost,boja i faktura. Rafaelo nije falsifikovao licnost modela,vec ga je oplemenio, kardinalima koji ga okruzuju nedostaje uravnotezena cvrstina.

Prosidba Marije veoma podseca na Perudjovu kompoziciju predavanja kljuceva Sv.Petru,ali Rafaelova nije na zidu vec na tavanici.

Grenduka(Madona Velikog vojvode) tamna pozadina je veliki kontrast meko modelovanoj madoni.

Papa Julije II naslikano je pred smrt pape, prisutna je distanciranost,jer je papa prikazan kao zamisljen,a ne kao veliki osvajac.

Sikstinska madona trebala je da se postavi na platnu iznad kovcega pape Julija II,ali je otisla u Pijacencu, furnirana slika(frunirati-oblagati drvetom). Julije kao Sv.Sikst i Sv.Varvara(zastitnica ratnika,ima tamna ledja), alegorija smrti kao oslobadjanje duse posle smrti(posmrtna slika).

Portret Baldezara Vasteljonija aristokrata koji je napisao prvi bonton ponasanja na dvoru(umerenost,odmerenost, protokolno organizovanje obroka), uticalo na Rembranta da uradi svoj portret, aristokrata je ubucen u elegantno crno,cime je stvorena harmonicnost.

Lodjeta dekorativan hodnik papske palate, uticaj anticko-rimske dekoracije.

Vila Farnezina Rafaelova radionica,koja je podignuta novcem bankara,koji je davao pare za vojsku, podignuta je za Imperiju,kurtizanu.

16. UMETNOST I TEORIJSKA RASPRAVA LEONARDA DA VINČIJA visoka reneansa sredjeno

Pored Mikelanđela Leonardo je jedini veliki slikar italijanske renesanse koji je iza sebe ostavio pisani materijal o umetnosti, koji nam na svojim stranicama mnogo govori o metodama i idejama ovog perioda, o kojima ne možemo saznati ništa ni iz jednog drugog izvora. Međutim postoji jedan izvesni mali problem, a to je da svi ti spisi u sebi sadrže veoma velik nered i nedostatak plana u beleškama, te tako nešto vrlo onemogućava dedukciju jedne istinski celovite teorije o umetnosti Leonardovog perioda, kao i samog kreativnog stvaralaštva ovog pojedinca. On je verovatno nameravao da napiše i uobliči jedan celovit traktat o umetnosti ovog perioda, ali iz nekog razloga to nije omogućeno i sprovedeno. Na početak umetnosti ovog velikog umetnika najviše su imali neoplatoničari, koji su tada dominirali u sferi filozofije. Osnova leonardovih naučnih opservacija obuhvatala je svaku granu studije prirodnih pojava, od zoologije, preko anatomije... botanike geologije...pa čak i razne druge matematičke probleme. On je u svemu naime nadmašio svoje prethodnike, pa čak i eksperte na raznim drugim poljima svog zanimanja. Njegovo poznavanje ljudske anatomije medicinari su dostigli tek čitavih pola veka nakon njegove smrti. Leonardo je smatrao da je znanje koje se rađa iz iskustva mehaničko, a polumehaničko ono koje se rađa iz nauke i završava u radu ruke. Smatrao je da su nauke koje ne prođu kroz jedno od pet čula. Alberti činjenice koje posmatra primenjuje na uobičajene procese dedukcije kako bi došao do opštih zakona, dok Leonardo sažima direktnu opservaciju pojava te se odaje dedukciji opštih zakona iz svojih opažanja. Za Leonarda, slikarstvoj je nauka, jer se zasniva na matematičkoj perspektivi i na studiji prirode. Smatrao je da o umetnosti kao jednoj vrsti znanje traba suditi prema dva standarda: pouzdanosti njene metode i kompletnosti znanja koje predstavljaju njeni proizvodi. Istinitost slikarstva zavisi od oka, koje je najteže zavesti, slikar ne treba da se oslanja samo na oko nego i na merenje istinitosti čula, slikarstvo se zasniva na geometrijskim principima. Leonardo u jednom delu svog traktata poručuje umetnicima da sasluša mišljenje svojih prijatelja o svom slikarstvu. Tako je Leonardo slikarstvo smatrao naukom koja za svoj cilj ima delo, koje je reprodukcija nekog dela prirode. Smatrao je da umetnik ne treba da se osloni samo na svoju praksu već da u svoje slikarstvo uključi i neke teorijske činjenice. Takođe vrlo grubo sudi onima koji se koriste raznim geometrijskim pomagalima, poout mreže i smatra da to treba da se koristi samo kao prečica ili trik koji štedi trud. Prvi počinje da se interesuje za teorije vazdušne perspektive i u svojim spisima iznosi tvrdnje o deformaciji predmeta prilikom njene udaljenosti, odnosno, što je veća udaljenost predmeta to oni postaju manje definisani i uočljivi. Leonardo se nikako ne slaže sa Albertijevim traganjima isključivo za lepim u prirodi. Alberti pokušava da odredi samo jedan kanon proporcije koji bi se primenjivao na sve ljudske figure, a o tome leonardo govori sadsvim drugachije. On se usredsredjuje na beskrajnu raznovrsnost koju priroda iskazuje u ljduskoj figuri. Superotnost izmedju Leonardovih I Albertijevih stavova o proporciji odgovara I promenama koje su se deshavale na polju slikarstva u XV veku. U Albertijevo doba u interesu celokupne umetnosti bilo je da se uspostavi jedan kanon ljudskih proporcija. Te su oni bili skloni mehanichkom korishcenju. Leonardo je takodje smatrao da treba da postoji jedna doza kontrasta u svakoj slici, jer ukoliko slikamo samo lepo slika postaje u potpunosti nezanimljiva I dosadna. On smatra da j je kontrast kvalitet kojem treba tezhiti. Smatrao je takodje da u nedostatku kontrasta ili bilo

chega slichnog shto je falilo u ranorenesansnoj umetnosti mozhe dovesti do kopiranja stila drugog slikara shto bi vodilo ka manirizimu, a to je po leonardu najgori greh jer u potpunosti iskljuchuje naturalizam. Leonardo nikada ne podstiche umetnika da pusti mashtu na volju, ali da ono shto on izmishlja ima neki temelj I opravdanje u prirodi.

Leonardov sfumato-u prvi plan istice svetlo-tamno,tj.sfumato(crtez senki) su meki i fini skoro fluidni(tecni) prelazi svetlo-tamnog,koji obezvredjuju konturu,uranjaju figuru u prostor, stvarajuci njihovo novo ejdinstvo.Oblici su meki i nedovrseni,kao da su obavijeni izmaglicom. U kasnijim godinama zivota Leonardo se posvetio vise naucnim istrazivanjima.Smatrao je da umetnik treba da poznaje ne samo pravila perspektive,vec I sve zakone prirode,a oko je za njega savrseno orudje za sticanje takvog znanja. Smatra se da je stvorio modernu naucnu ilustraciju,orudje od bitne vaznosti za anatome i biologe.

Poklonjenje mudraca slika na drvetu u Galeriji Uffizi u Firenci, kompozicija se odlikuje geometrijskim redom i precizno izgradjenim prostorom u perspektivi, koji podseca na firentinsko slikarstvo neposredno posle Mazaca, ova slika je nedovrsena(cak ni podloga nije zavrsena) likovi kao da se uoblicuju lagano i postepeno,ne izdavjajuci se potpuno iz magle.Leonardo ne razmislja o konturama,vec o trodimenzionalnim telima,koja postaju vidljiva u vecem ili manjem stepenu zahvaljujuci svetlosti koja ih obasjava, u pejzazima koji su u senci,oblici su nedovrseni,a njihove konture se mogu samo naslutiti. Chiaroscuro-svetlo-tamno modelovanje u kojem likovi nisu ostro odvojeni jedni od drugih,vec su spojeni, gestovi i lica ljudi izrazavaju sa dirljivom recitoscu stvarnost cuda koje su dosli da vide.

Bogorodica u pecini oltarska slika na drvetu u Luvru u Parizu,koju je naslikao kada je dosao u Milano, likovi se pojavljuju iz polutamne pecine,obavijeni vazduhom punim vlage,koji blago zamagljuje njihove oblike, sfumato(fina izmaglica)daje toplinu i prisnost prizoru,a isto tako stvara i atmosferu udaljenosti i nestvarnosti i cini da slika vise lici na poetsku viziju nego na sliku stvarnosti. Tema je mali Sveti Jovan koji se klanja malom Hristu u prisustvu Bogorodice i jednog andjela, slika je tajanstvena zbog:usamljenog stenovitog okvira,barice u prvom planu i brizljivo odabranog biljnog sveta.

Tajna vecera zidna slika u crkvi Sta Maria della Grazie u Milanu, prvi klasicni izraz ideala slikarstva visoke renesanse. Leonardo je bio nezadovoljan ogranicenjima tradicionalne fresco tehnike,te je izvrsio eksperiment jednim tempera-uljanim medijumom koji nije dobro prianjao na zid,te je slika pocela da propada nekoliko godina po zavrsetku. Kompozicija je uravnotezena,a to je postignuto izmirenjem suparnickih cak protivrecnih zahteva na nacin koji nijedan raniji umenik nije postigao. Leonardo je poceo sa kompozicijom likova,a arhitektura je imala samo pomocnu ulogu. Centralna tacka preseka je postavljena iza Hritove glave tacno na sredini slike i tako dobija simbolicno znacenje. Funkcija glavnog otvora na zadnjem zidu je simbolicna,jer istureni prozorski zabat deluje kao arhitektonski ekvivalent oreola. Smatra se da je zeleo da fizicki zgusne svoju temu kompaktnim,monumentalnim grupisanjem likova,a duhovno prikazujuci vise razlicitih znacenja istovremeno. Hristovo drzanje izrazava potcinjavanje Bozanskoj volji i zrtvovanje.Zapravo to je aluzija na glavni cin tajne vecere, svaki od apostola otkriva svoju licnost,svoj odnos prema Spasitelju.Juda nije vise izdvojen od ostalih,vec ga njegov mracni prkosni profil izdvaja.

Bitka kod Anghiarija crtez na kartonu za zidnu sliku vecnice Palazzo vecchio,kojoj je bila tema neki cuveni dogadjaj iz firentinske istorije. Tek sto je zavrsio crtez,napustio je narudzbinu na zahtev Francuza i vratio se u Milano. Monumentalna grupa vojnika na konjima koja predstavlja zgusnutu vanvremensku sliku duha bitke,a ne neki odredjeni dogadjaj, njegovo interesovanje za nameru covecije duse je ove izrazeno kroz divljacki bes, bitka nije nekontrolisana akcija,vec je dinamizam obuzdan sestougaonim nacrtom koji stabilizuje tu gomilu.

Mona Liza slika na drvetu u Luvru,naslikana oko 1503-5.godine, nezni sfumato je ovde dostigao savrsenstvo, oblici su gradjeni od slojeva tako paucinasto tanke glazure sa slika zigleda kao ozarena nekom blagom unutrasnjom svetloscu. Prikazana je psiholoska neodoljiva privlacnost licnosti modela, crte lica su inividualne isuvise da bi to bio samo idealan tip,ali je isto tako element idealizacije tako snazan da potire karakter modela. Dva tumacenja osmeha:kao odjek trenutnog raspolozenja i kao vanvremenski,simbolican izraz(poput arhajskog osmeha kdo Grka) Mona Liza olicava svojstvo materinske neznosti,koja je za leonarda bila sustina zenstvenosti, pejzaz u pozadini je komponovan od stena i vode,a ukazuje na oplodnu moc elemenata.

Zacetak u materici crtez perom oko 1510.godine u Kraljevskoj biblioteci u Windsoru, ovde su spojeni Leonardovo zivo posmatranje i analiticka jasnoca dijagrama,tj.gledanje o sagledanje.

Projekat za crkvu crtez perom oko 1490.godine. Leonarda je sama gradjevina interesovala manje od osnovnih problema gradjenja i porjektovanja. Plan crkve sa centralnom osnovom i kupolom podseca na Bruneleskijevu crkvu Sta Maria degli Angeli,ali nov odnos sa mnostvom kupola je slozeniji i monumentalniji od bilo koje gradjevine rane renesanse.

17. RAZVOJ RENESANSE U VENECIJI SPECIFICHNOSTI UMETNICI

Venecijanska umetnost ima specifičan vid umetnosti koja se ovde razvijala od doba romanike i gotika,a koja se ovde nikada nije razbuktala. Takodje ovde je bilo uticaja grčkog stvaranja i vizantije čiji se uticaj oseća u crkvi Sv. Marka ali je svu svoju energiju ova škola usmerila na razvoj slikarstva. Venecija nije pretpela one uticaje humanizma kojih je bilo u Firenci,jer Ticijan nije bio u onom složenom smislu humanista. Njegov je postupak intuitivne prirode. On slika bez želje da u slikarstvu napravi revoluciju. Spontanost jeste karakteristika venecijanskog slikarstva. Slikanje uljem je iz Nizozemske preneto po Vazariju.a u vreme kada je Jan van Ajk bio prognan,najpre prodire u Veneciju preko Anatola de Mesine,mladog slikara. Od XVI veka se razvio autonomni stil i usvajaju se sasvim nove likovne koncepcije. Renesansni izraz se transformiše. Koncepcije Firence i Venecije - postaju dijametralno suprotne, u odnosu na tretiranje svetla, na tehnike slikanja i kompoziciju. Slikari Venecijanske škole idu na hromatske, pikturalne efekte ka izražavanju svetlosti. Senčenje je većim intezitetom iste boje, a ne hladnim tonovima. Slikari ove škole pre svega su koloristi i luministi (kasnije će impresionisti definisati svetlo).Novine posebno unosi Ticijano, koji svojim dolaskom u Veneciju čini to da se u Veneciji (doduše malo kasnije) prihvate renesansne ideje. U Veneciji se negovalo gotovo isključivo slikarstvo, a retka vajarska dela su radili uvezeni majstori (npr. iz Firence). I odnos prema humanizmu je takođe različit - Venecija ne prihvata ove ideje, pa se ljudsko telo posmatra kao

fizički, a ne kao psihološki oblik. Venecijanci nisu bili tako jako obrazovani i univerzalni kao Firentinci, nemaju ambicija da razvijaju teoriju i vrše reforme, a izuzetno retko su se bavili još nečim drugim (Đrđone je bio muzičar). Takođe, Venecija je dosta dugo bila pod uticajem Vizantije, u Veneciji su postojale radionice Grčkih majstora koje su negovale Vizantijski način slikanja. Takođe, veoma su cenjeni umetnici Nemačke i Nizozemske (nerazvijanje vajarstva je direktan uticaj Vizantije i zemalja Severne Evrope). Koriste tehniku uljanih boja, koju je Antonelo da Mesina (Antonello da Mesina) preneo iz Nizozemske (otkrio ju je Van Ajk), što je omogućilo oslobađanje kolorita i forme, pa je njihov kolorit pravi vatromet boja. Usavršili su i plastično modelovanje pomoću svetlosti, pa je nastao specifičan tip realizacije svetla pomoću boje. Venecijanci retko slikaju freske.

Postoje dve okvirne grupacije slikara:

1. Pod uticajem Firentinaca, četrdesetak godina kasnije, grupa koja se oslanja na Firentinske uzore. Oni nikada ne napuštaju jasne konture, ravnomerno raspoređuju svetlost, ali i oni imaju nešto karakteristično za atmosferu Venecije. Jedan od prvih je Antonio Pizanelo (čija je porodica poreklom iz Pize), sa svojom jasnom konturom i linijom i ravnomerno raspoređenom svetlošću.

2. Čisto Venecijanski slikari. Novo: odnos prema detalju i materijalizaciji, koja je ovde intenzivnija. Imaju veze sa severom Evrope (pod čijim uticajem usavršavaju plastično modelovanje pomoću svetlosti). Bili su bliži realizmu i naturalizmu, pa tako idu u detalje i materijalizaciju, što se oseća i kod Pizanela. On zatvara prvi plan svojih portreta na dosta čudan način, npr. jedinstvenom formom, sa mnoštvom detalja, cvetova i leptirova, realistično

U venecijanskoj umetnosti svetlost i boja ima veliki značaj,a volumeni se definišu pomoću svetlosti.Đorđone,koji je bio Ticijanov učitelj,usvojio je definisanje volumena pomoću svetlosti,što je nazvao luminizam i svojstveno je za njegov slikarski pristup i na ovaj način inicira ono što će se u velikoj meri u impresionizmu pojaviti na jedan ipak sasvim drugačiji način.

Đorđone i Ticijan nisu prekinuli tradiciju venecijanskog slikarstva,vec su se razvili iz Djovanija Belinija,koji je nadziveo Djordjona i neprestano se razvijao. U severnoj Italiji Ticijanov i Đorđoneov uticaj je bio vrlo velik.Medjutim bilo je i krajeva,koji se nisu toliko opirali,koliko je lokalni stil slikanja bio vec utvrdjen.

Ticijan je usvojio tehniku svoga učitelja i smanjujući tehniku poetičnog koju je njegov učitelj unosio kao karakteristiku u svome delu. U 15. veku jačaju gradovi kao Rim, a pogotovo Venecija koja je trgovinom,ratovima,ali i demokratskim izborima među vlastelom, te zahvaljujući prevlasti na Sredozemlju,postala najjača sila u Evropi. 1500.godine, na vrhuncu moći Venecije, niko nije slutio da je to i početak njenog kraja jer se trgovina već prebacivala na relaciju Evropa-Amerika (Kristifor Kolumbo je otkrio Ameriku 1492. godine) Velika karakteristika venecijanske renesanse je boja,najme osvetljenje koje je presudno i prepoznatljivo u ovom stilu. Za razliku od „intelektualnog“ slikarstva Firence i Rima, u Veneciji je nastala umetnost u kojoj je boja važnija od linije. Venecijansko slikarstvo cine sledeci slikari: Domeniko Venecijano,Đovani Belini,Ticijan,Đorđone,Tintoreto,Veroneza. Ovde nisu vazili ekonomski i politicki faktori,koji su bili znacajni za ostali deo Italije,a Ticijanova umetnost je zadrzala suncani

sjaj vrlo daleko od velicine i bede manirizma u Rimu,Firenci ili Parmi. Razlika između rane i visoke renesanse je manje oštra u Veneciji,nego u Firenci i Rimu. Venecija je ostala po strani i nije primila nov fontenblo stil.

18 ĐORĐONE visoka renesansa

Đorđone(rođen kao Đorđo Barbareli da Kastelfranko 1477 -1510) je bio italijanski slikar, jedan od najznačajnijih umetnika visoke Renesanse u Veneciji. Zbog oskudnog opusa(svega 6 slika) i manjka podataka o njegovom identitetu i životu, Đorđone(velike Đorđe) je jedna od najmisterioznijih figura u istoriji evropske umetnosti. Slikarstvu se učio, zajedno sa Ticijanom, u radionici Đovanija Belinija od kojega preuzima i razvija boju kao glavno sredstvo poetskog izraza i dubokih, magličastih prikaza pejzazha obogaćenih mitološkim prizorima. Djordjone je bio pripadnik novijeg razdoblja renesanse, shto se vrlo dobro mozhe uochiti s obizirom da je razlika izmedju perioda rane I visoke renesanse veoma velika. Ono shto chini ovog umetnika veoma bitnim I karakteristichnim za svoj period jesu upravo njegove teme koje nakon zavrshetka slikanja mogu da se razmatraju I tumache na mozhda I vishe nachina nego shto bi inache jedna slika trebala. 1505.godine vratio se u Veneciju gde je izradio brojne freske na fasadama koje se nisu očuvale.Od štafelajnog slikarstva,pripisuju mu se kompozicije:Solomonov sud,Mladić sa strelom,Madona sa Svetim Antonijem i Rokom,Judita,Poklonjenje pastira,Hristos koji nosi krst,Koncert u prirodi, Tri filozofa,Oluja,Usnula Venera,nekoliko muških portreta i drugih slika.

Glavne karakteristike: poetsko i simbolicno stvaralastvo(novi žanr u slikarstvu poezija-vrsta slike sa figurama u pejzazu u kojoj subjekt ili tema ima malo znacaja),gracioznost,mali format(za privatne narucioce),dar za odabir kolorita,prvi je slikao figure u pejzazu,žanr scene bez verske ili istorijske pozadine; novo razumevanje senke. Uticao je na venecijansku skolu slikarstva. Za njega je slikanje bilo proces istraživanja kojim je otkrivao ne samo značenja ekspresije,već i onoga što je hteo da kaže, razvijajući sadržinu svoje slike i komponujući je na platnu. Vazari Đorđonea opisuje kao tehničkog inovatora koji nije pravio pripremne crteže,vec je radio direktno bojom na platnu.

Delo po kojem je najpoznatiji ovaj umetnik jeste delo pod nazivom Oluja. Na slici vidimo Adama I Evu koji se nalaze u periodu nakon pochinjavanja greha, gde adam biva kazhnjen oranjem I kopanjem zemlje, dok zhena radja u mukama dete. Medjutim ova situacija je krajnje portretno prikazana, a najmanje u nekoj muci, skoro da I ne podseca na adama I evu I celokupnu prichu iz biblije. Ono shto svakako mozhemo da vidimo a da je pritome bozhansko I zastrashujuce jeste upravo grom koji udara u zemlju, koji verovatno predstavlja bozhiji ljutit glas I kazhnjavanje ova dva stvorenja. Eva je predstavljena pomalo kao zhena koju je oblila sramota zbog pochinjenog greha, s druge strane mozhemo dozhiveti nju I kako potpuno mirno sedi I doji dete, bez ikakve emocije na licu osim smirenosti. Zmija koja je nas lici jedva vidljiva, uz stenu simbolizuje iskushenje. A slomljeni stubovi upotpunjuju tragichnu smrt koji se tumache kao krajnja kazna zbog pochinjenog prvog greha. Sllika veoma odrazhava sklonost ka venecijanskom slikarstvu. Medjutim predeo vishe tumachi prichu nego likovi koji se nalaze u njemu. Na neki nachin celo delo zrachi paganskim raspolozhenjem, na kojem mozhemo videti

neku vrstu sanjarenja, jer I cela slika pomalo podseca na samo jedan ruzhan san. Za svoj grad Djordjone je naslikao sliku Madona Kastelfranka, koja sa svoje leve I desne strane ima po jednog andjela. Oni svojom rasporedjenoshcu formiraju trougao, koji pomalo podseca na Leonardovu veoma poznatu sliku Poklonjenje mudraca. On je na ovoj slici naglasio pozadinu u venencijanskom duhu I tako postavio stil koji je ubrzo I sam njegov profesor Belini pocheo da primenjuje u praksi. Na ovoj slici izrazito primecujemo korishcenje kjaro skuro, odnosno sfumato – delikatno koriscenje senki kako bi se dobio fin prelaz izmedju tamnijih delova na slici I delova koji su obogaceni svetlom. Jedna od svakako najpoznatijih slika ovog velikog umetnika jeste upravo slika Usnula venera, na platnu, koja predstavlja ujedno I prvi ležeći akt u renesansi. Izvanrendne proporcije, prostudirani senzualno doživljeni oblici - radost lepote koja postoji. Giorgionova Usnula Venera se odmara u prirodi, i nikakvi klasični rekviziti ne odvlače pažnju od ove zaspale žene, čija je sama opuštenost vretenastog tela pohvala harmoniji u prirodi. Dijagonalni položaj Venere ne dinamizira sliku, smirena svetlost tela, sa malom glavom, bez lascivnosti. Zgužvana draperija je fantastično predstavljena. Pejzaž takođe spava, očišćen je od drugih figura - ptica, životinja... Sa desne strane "kubistička arhitektura". Ovo je jedan od omiljenih umetnikovih tema - akt u prirodi (pejsažu). U punoći svetlosti i obilju krivih linija postignut je potpun sklad. Posle Giorgionove smrti sliku je verovatno završio Tizian.

Danas mu se sa sigurnošću može pripisati samo šest slika. Zbog oskudnog opusa i manjka podataka o njegovom identitetu i životu, Đorđone je jedna od najmisterioznijih figura u istoriji evropske umetnosti. U svom kratkom životu Đorđone je izradio niz remek dela koja su obeležila period procvata venecijanskog renesansnog slikarstva. Pored tehničke veštine, ove slike se odlikuju poetskom fantazijom i darom za odabir kolorita. Bio je prvi umetnik koji je slikao figure u pejzažu i žanr scene bez verske ili istorijske pozadine. Bogata simbolika nekih njegovih dela je neobjašnjiva.

.Madona del Castelfranco freska za kondotijera Konstanca,za njegov rodni Kastelfranko, prikazuje zamisljenu Bogorodicu u stilu Belinija kako sedi na prestolu,visoko iznad tradicionalnih svetaca.Ona je tako visoko iznad njih,da malo lici na conversazione. Bogorodica je upija u fini pejzaz iza nje i svaka od tri izlovane figure utonula je u svoj sopstveni san, nema niceg iznenadjujuceg ni u kompoziciji,ni u boji,vec blagog sutona i senzualnih blistavih efekata,kao sto su oni od naborane bele draperije koja ritmicki odvaja Bogorodicinu tamnozelenu haljinu od njenog toplocrvenog ogrtaca. Raspolozenje je svetovnije,romanticnije i skoro mlitavo u odnosu na dela Belinija. Sv.Liberal jedva moze da podupire visoko koplje svoje zastave, koristi sve elemente petnaestovekovnog Sacra Conversatione,ali ih aranžira na novi način, tako da one izražavaju drugačiju sadržinu.

Tri filozofa nova relacija između ljudske figure i prirode, slika je originalna ne samo u temi, već i u tipu, ovo je kabinetska slika bez očigledne didaktičke svrhe, i čini se da je bila slikana za novu vrstu mladih patricijskih patrona koji su naručivali slike za lične ciljeve. Nova klasa kolekcionara se razvijala krajem XV i početkom XVI veka, ne samo u Veneciji već i u kultivisanom društvu italijanskih dvorova i gradova, i Izabela d'Este je tražila radove Đorđonea.

Oluja slika na platnu u Galeriji Akademije u Veneciji, tema je atmosferski pejzaz, najindividualnija i najzagonetnija, raspolozenje je istancano,sasvim pagansko, likovi pripadaju prirodi,oni su pasivni posmatraci,zrtve oluje, mladi vojnik i naga mati sa detetom do sada nisu

hteli da otkriju svoj identitet,te je tema slike ostala nepozanata, jedino sto je u akciji je oluja, prizor lici na zacaranu idilu,na pastoralnu lepotu koja ce brzo nestati. U Oluji je pocelo nesto sto ce postati znacajna,nova tradicija, prisutan je culni,lirski svet. Koncert u polju nekoliko osoba provodi dan u priordi, pospana popodnevna atmosfera je docarana kroz sviraca na lauti koji jedva udara po zicama i kroz zahvatanje vode staklenim bokalom sto izaziva osecaj skoro neprijatne svezine, ponekad se misli da ovo nije Djordjoneova slika,ali je ona bar tipicno venecijanska po svom sjajnom tkivu puti i svile,smislu za uzivanje u divnim telima,lepoj odeci,dubokom miru predela,sa drvecem otezanim od letnjeg zelenila.

Usnula Venera Venera se odmara u prirodi i nikakvi klasicni rekviziti ne odvlace paznju o dove zaspale zene,cija je sama opustenost tela pohvala harmoniji u prirodi, pejzaz takodje spava,a smatra se da ga je posle Djordjoneove smrti zavrsio Ticijan.

Tempesta(rat) alegorija postojanosti ljubavi, ne zna se kada je Tempesta tačno urađena,a poručio ju je Gabrijele Vendramin.Slika je vekovima bila u posedu ove porodice, a danas je u venecijanskoj Akademiji. Na slici se nalaze: krilati lav,kočija,beli ždral. Smatralo se da slika predstavlja Pronalaženje Parisa ili Pronalaženje Mojsija (tada je muški lik Hermes Hefistosistos - rodonačelnik mudrosti). Rentgenskim snimkom utvrđeno je da je umesto mladića bila naslikana naga žena sa nogama u vodi.Alternacija nage žene i odevenog muškarca javlja se na slici Koncert u polju. Tempesta u XVI veku je sinonim za fortunu u značenju sudbine, svetlo munje kao znak božanske naklonosti i trijumfa Venecije, sve to potvrđeno je belim ždralom - simbolom pobede.

19 TICIJAN visoka renesansa sredjeno

Ticijan Večeli (rodjen 1490-1576.) se smatra najvećim i najplodnijim slikarem Venecije u XVI veku i prvim slikarom koji je imao uglavnom klijente iz inostranstva.Bio je slikar na dvoru Karla V sa kojim je bio u veoma prijateljskim odnosima. Bio je učenik Đovanija Belinija i radio je zajedno sa čuvenim Đorđoneom od 1507. godine. Slikao je široki dijapazon motiva -religiozne i mitološke motive,portrete,alegorije i drugo. Ticijanov stil je neprekidno evoluirano,postajuci smeliji i slobodniji tokom njegovog dugog zivota ,sto se vidi po potezima cetke koje postaju slobodnije i vidljivije. Ticijan nije imao Leonardovsko interesovanje za nauku,ili Mikelandjelovo za religiju i poeziju,vec je bio slikar,a ne arhitekta i vajar. Glavne karakteristike: snazan,bujni temperament; postepeno je apsorbovao detalj u opsti tonalni efekat; paganske slike su zaista paganske; tezi da sto licinije rukuje bojom. Na Ticijana su uticali Đovani Belini i Đorđone,a on je uticao na Tintoreta,Koređa,El Greka,Velaskeza,rembranta i Rubensa.

Ticijan je slikar koji je bio pod snazhnim utiskom Djordjonea, ali se njihovi talenti nisu bash mogli uporediti. Ovaj umetnik kretao se u okvirima venecijanskog slikarstva narednih 50 godina. Svojim talentom Tiziano je obuhvatio sve ono čime su njegovi rivali bili obdareni; on je pokupio sve što su oni u umetnosti osvojili, od toga odbacio sve što je bilo prolazno, a zadržao ono što je bilo definitivno. S obzirom da je Djordjone umro pre nego shto je uspeo da dovrshi sliku Oluja,

taj zadatak je preuzeo Ticijan. On je neiscrpni tvorac raskošnih ritmova i harmonija, zaljubljen u meso lepog tela i lepu odeću, u sve što je bogato, koloritno, radosno. Iznad svega, on je dekorater i pesnik čula, više nego pesnik duše, a Venecija XVI veka nije ni tražila neku drugu poeziju. Tiziano je najveći Giorgioneov sledbenik, radio je kad i on, mnogo je prihvatio od njega, ali je i dosta različit. Napušta Giorgioneovu idealizaciju i poetizaciju. On primenjuje bogatije senke, ima življu senzualnost, više smisla za detalj, više konkretizuje, a manje poetizuje kompoziciju. Njegova je materija čvrsta, a ono njegovo revolucionarno je na iskazivanju kolorita i posebna novina - odnos ka teksturi same slike. Sjajan je u verskim kompozicijama i kao portretista. Njegova kapitalna dela su portreti, koji su studije karaktera i remek dela slikarstva. Jedno od njegovih vecih dela jeste upravo Uspenje Bogorodice. Tizianova slikarska individualnost i otvoreni prekid sa Giorgionojevskim manifestuje se prvo u ovoj blistavoj kompoziciji. To je prvi put da jedno ulje na platnu bude naslikano u ogromnim dimenzijama monumentalnog zidnog slikarstva (7x4 m). Za takav format je do tada praktikovana samo tehnika freske. Taj veličanstveni teatar, pun Italijanskog gesta, koji je u isto vreme i jedno od ”kolorističkih čuda”, sa tamnom masom uzbuđenih Apostola oko praznog groba, iznad koje se lepotica Madona, u svom izvanrednom pokretu, uzdiže u mirne i svetle visine; u njima lebdi, malo nakrivo, kao šatorsko krilo, očinski blaga i topla figura Božija, sa rukama raširenim za doček.Ticijanova slika Bahanalije, nastala je iz jedne paganske teme, chiji je pejzazh obogacen kontrastom hladnih I toplih boja. Aktivni I mishicavi ovi likovi su slobodni u svom kretanju, pri chemu primecujemo da je Ticijan sada malo bolje upoznao visoku renesansu. Ticijanov pristum se medjutim po dosta toga razlikuje od Rafaelovog pristupa slikarstvu. Svet klasichnih mitova on smatra delom prirodnog sveta koji je satkan od ljudskih bica. Likovi na njegovoj najpoznatioj pomenutoj slici predstavljeni su tako da nas uvere kako pripadaju jednom zlatnom dobu koje je vec proshlo. Ta svechana zhivost javlja se na mnogim Ticijanovim delima, ne samo ovde. Na slici Madona sa chlanovima porodice Pezaro prvi put na slici renesansnog slikarstva dobijamo utisak da ovi likovi zaista razgovaraju. Decak isus prirodan je poput deteta na Bahanalijama. Slika najpre dominira svojom kompozicijom, kao I svojim arhitektonskim elementima. Vidimo jednu harmonichnost u celokupnoj kompoziciji slike, a zahvaljujuci sjajnoj sunchevoj svetlosti svaka boja prosto sija iz sebe.Nakon Rafaelove smrti, Ticijan biva najtrazheniji portretista svog doba. Jedan od poznatijih dela ovog umetnika shto se portreta tiche jeste upravo Chovek s rukavicom, portret mladica koji je utonuo u svoje misli, s blagom setom na licu. Ono shto karakterishe ovog slikara jeste upravo njegova snazhna moc karaktera, koju veoma chesto primenjuje u svojim portretima. Njegovo umece da uhvati trenutak u kome se prikazhe neka emocija na licu portretisanog. Shto se tiche njegoviih poznijih dela najznachajnije je njegovo delo Hristos krunisan trnovom krunom, na kojoj je prikazana jedna veoma dramatichna situacija u veoma dramatichnoj kompoziciji. Ono po chemu je ova slika zaista vazhna jeste neobichna vedrina koja izvire iz religioznosti cele ove slike, a ne iz same drame.

Noli me tangere rana slika, ima jakog ritma u plahovitoj Magdaleni i Hristu koji uzmice (drama coveka i zene).Drama likova se odigrava nepovezano sa pejzazom. Nedavno ciscenje je otkrilo glomazni oblik Magdalenine suknje i naglasilo majstorsko rukovanje uljanom bojom,kao sto se vidi u naborima Hristove bele draperije,fino naslikane tankim povlacenjem cetke,osencene lavkastim tonom razvodnjenog mleka. Ticijan je crtao na samom platnu,modifikujuci,menjajuci i izostavljajuci dok je slikao.

Portret muskarca portret datira iz 1545.godine.boja stvara cuda od okruglog svilenog rukava,treperave,purpurnoplave,nabrane i prosecne materije,koja je zivlja od samog coveka, portret ostavlja bled utisak,te se zbog toga smatra da je ovo portret ranijeg datuma.

Filip II Španski dvorski portret u kome je zadrzao svoje snazno osecanje za licnost,ne laskajuci. Na portretu nije prikrivena Filipova bolesna arogancija.Izvrsno ukrasen oklop obavija nejgovu glabu figuru,a bele svilene pantalone i carape isticu crveni zastirac.

Bahanalije slika oko 1518.godine na platnu,u muzeju Prado u Madridu, bahanalije su paganske,a nadahnute su opisom jedne pijanke jednog antickog pisca, prizor je previse bucan:bancenje osoba koje igrajuci piju i pijane igraju, i pored svoje raskalasnosti,slika obiluje cudesno naslikanim pasazima,a zguzvana kosulja coveka koji igra na desnoj strani slike izradjena je veoma nezno. Naga zena koja spava u prvom planu je znatno razuzdanija od Djordjoneove usnule Venere. Ticijanova naga tela su bila veoma cenjena, pejzaz je pun kontrasta hladnih i toplih tonova,odlikuje se poezijom Đorđonea, likovi su aktivni i misicavi,krecu se radosnom slobodom.

Venera i Adonis slika je nastala po kraljevoj narudzbini i postoji u mnogim verzijama, boginja je skoro nespretno zgrabila svog msrtnog ljubavnika,koji se opire i tako nesvesno srlja u smrt, ovo je nova,muzevna vrsta poezije,u kojoj osecanje hitnosti pojacavaju lepi psi koji dah.

Danaja slika za Filipa II oko 1554.godine,koja ponavlja kompoziciju koju je zamislio deset godina ranije. Danaja je mikelandjelovska naga zena,ali okupana svetloscu i senkom,ona se spusta na postelju,otvoreno pozivajuci ljubavnika u vidu zlatne kise. Starica pokusava da uhvati zlato koje pada,ali se Danaja topi i gubi usred posteljnog rublja, boja prestaje da bude boja i takodje se gubi u atmosferi, gledano izbliza platno kao da ne sadrzi nista drugo sem na brzinu nabacanih crtica i ogrebotina, kada se covek odmakne igra svetlosti i senke dolazi do izrazaja.

Polaganje u grob religiozna slika naslikana na pocetku dvadesetih godina XVI veka, svetlost blista na ponekim delovima odece,obilazi cele povrsine obavijene tamnom senkom, romanticna gorcina Polaganja postaje surova stvarnost na slici Ruganje Hristu. Ticijan se preko gravira na kojima je Rafaelo izvodio reprodukcije,upoznao sa rimskom visokom renesansom. Ticijanovo prilazenje antici se razlikuje od Rafaelovog,jer on prikazuje svet klasicnih motive kao deo prirodnog sveta,koji nije nastanjen ozivljenim statuama,vec bicima od krvi i mesa. Likovi Bahanalija su idealizovanjem uzdignuti izned svakidasnjice upravo toliko koliko je potrebno da nas ubede da pripadaju davno izgubljenom zlatnom dobu.

Madona sa clanovima porodice Pesaro slika iz 1526.godine u crkvi Frari u Veneciji, prisutna je vedra zivahnost, varijanta teme Sacra Conversazione,koja je preobrazena time sto je pogled en face zamenjen pogledom pod kosim uglom.Bogorodica sada sedi na prestolu zimedju stubova na procelju jedne visokorenesansne crkve, arhitektura je ogromna u odnosu na figure,tako da se vidi samo jedan njen mali deo,ali smeli dijagonalni raspored docarava prostor tako ubedljivo da smo spremni da zamislimo ostatak.Osim donatora koji klece,svaki lik je u pokretu.Svetac-ratnik sa zastavom izgleda kao d avoid strazu uz stepenice crkve. Pokreti su medjusobno uravnotezeni,te slika deluje skladno i pored jakog elementa dramaticnosti, blestava sunceva svetlost cini da sve boje blistaju u skladu sa vedrim duhom oltara, krst stradanja koji

drze dva andjela(putta) ukazuje na tragediju. Posle Rafaelove smrti Ticijan je postao najtrazeniji portretista svoga doba.

Čovek sa rukavicom oko 1520.godine u Luvru u Parizu, uticaj Djordjona je vidljiv u sanjalackoj prisnosti tog portreta,blagim konturama i ostrim senkama,mladic je prikazan kao utonjen u mislima,kao da ne primecuje nikoga, blaga seta na njegovom licu docarava poeticnost Oluje, snaga i sirina oblika daleko prevazilaze Djordjona. Karakteristike Ticijanovih slika: topple i meke osvetljene povrsine,duboki,tamni tonovi,koji su prozracni i fino modelovani.

Pavle III sa unucima slika nastala oko 1547.godine u Narodnom muzeju u Napulju.brzi,odseceni potezi daju platnu spontanost prve slike,a neki delovi nisu ni dovrseni. Formalna kompozicija e izvedena od Rafaelove slike Lav X. Prisutna je Ticijanova strasna moc zapazanja ljudskog karaktera: sitan lik pape,zbrckan od starosti,strahovitom snagom portreta baca u zasenak svoje visoke pratioce.

Hrist sa trnovim vencem slika nastala oko 1570.godine u Pinakoteci u Minhenu, remek-delo Ticijanovog poznog stvaralastva, oblici iz polumraka se sastoje potpuno od svetlosti i boje i pored gustog impasta svetlucave povrsine su izgubile svaki trag materijalne cvrstine i zigledaju prozracne,iznutra ozarene, snazna fiizicka akcija je cudesno zaustavljena.

20. TINTORETO manirizam

Jakopo Robusti ili Tintoreto (rođen 1518-1576.) je venecijanski slikar iz epohe manirizma, odnosno pozne renesanse.Smatra se poslednjim velikim slikarem ovog pravca.Alternativno prezime,Robusti,dobio je po ocu koji je bio robusni čuvar kapija Padove,a nadimak Tintoreto, po očevoj profesiji -bojadžijin sin.U početku je bio Ticijanov učenik,ali je ubrzo razvio sopstveni stil.Skoro ceo život je proveo u Veneciji. Glavne karakteristike: sinteza Ticijanovog kolorita i Mikelandjelovog crteza (ove slike su trijumf venecijanskog manirizma); trenutni proces imaginacije se pretpostavlja procesu intelekta,te se slike brzo izvode; dinamizam(furiozno); revolucionarni efekti; portrete(uzdrazani i prisni),religijske kompozicije,perspektivu i osvetljenje je koristio na dramatican nacin(preteča baroka); sva Tintoretova dela se priblizavaju skicama,ma koliko da je format ogroman. Dinamizam koji je uveo,uticao je na Ticijana,ali se nije potpuno vratio u venecijansko slikarstvo sve do Tjepola,dva veka kasnije.U klasicnim slikama Tintoreto modulira svoj dinamizam gracioznim tokom ritmike crteza. Revolucionarni efekti-nova vrsta slikanja poput rukopisa,u kojoj je svetlost ono sto je glavno i gde se stvarnost dopusta smao ukoliko igra ulogu svetlosnog vodica. Tintoreto je odbacio renesansne ideale pazljivo projektovanog 3D prostora u kome treba da se krecu masivne figure.

Velikan Venecijanskog slikarstva, ali vrlo zatvorene prirode. Rekli smo da je kod Veronesea scena sa figurama prividno nerealno uzdignuta, tako da u horizontu nemamo perspektivu onoga plana na kome se scena odigrava, već neočekivano ili prazan prostor neba ili taj isti prostor sa krovovima zgrada, vrhovima tornjevima i sl. Tintoretto ne rešava svoju kompoziciju tom "prekinutom perspektivom", naprotiv, kod njega je prostor najčešće prekomerno i tunelski

dubok. Ali, on takođe i još drastičnije koristi u kompoziciji visinske razlike horizontalnih planova za postavljanje pojedinih figura ili čitavih grupa. Dok kod Veronesea teren pada, kod Tintoretta on se redovno penje. Dok je u klasičnoj kompoziciji, pa i u celom ranijem slikarstvu, perspektivna žiža plasirana u centru platna, kod Tintoretta je ona veoma često upadljivo ekscentrična i cela kompozicija je postavljena asimetrično. Tipična klasična kompozicija zasniva se na ravnoteži koja izvire iz osećanja simetrije. Zadržava renesansnu smirenost likova i nikada ne unosi patetiku, likove sjajno psihološki povezuje. Jakopo Tintoreto bio je umetnik velike energije I inventivnosti koji je ujedinio odlike svoje antiklasichne I elegantne faze. Bio je inspirisan Ticijanovim slikarstvom I Mikelandjelovom kompozicijom. Manirizam se javio u veneciji tek sredinom veka kada se sjedinio sa vizionarskim tezhnjama koje su vec uveliko bile uochene u Ticijanovom radu. Tintoreto je bio vodeci predstavnik svog vremena. Hristos Pred Pilatom, jeste jedno od njegovih najvecih dela, koja na neki nachin mozhda izrazhava I suprotnost od Ticijanove slike gde Hristos biva krunisan trnovom krunom. Ovde je sada prisutno manje urednosti, te uvidjamo I smelost u potezima chetke koja daje ujedno I neku vrstu potpisa I pechata ovog umetnika. Ceo utisak na ovoj slici je u potpunosti maniristichki , hristos je mrshav I nepokretan, poput duha. Ovde uvidjamo jednu inovaciju koju Tintoreto upravo uvodi sa novom kompozicijom I tachkom gledishta. U potpunosti jedna nova tachka I perspektiva iz koje se pricha I situacija sagledavaju. To je jedna od veoma zanimmljivih promena koje nastaju u razvoju manirista. Slika na kojoj najbolje uochavamo takvu promenu I inovativnost jeste upravo Tintoretova Tajna vechera, koje je ujedno I njegovo poslednje veliko delo. On ovde u potpunosti menja celokupnu kompoziciju u odnosu na Leonardovu Tajnu vecheru. Hristos se još uvek nalazi u centru kompozicije, ali je ovog puta sto postavljen upravno na plan slike u uveličanoj perspektivi - Hristova mala figura, na pola udaljenosti, se izdvaja jedino svojim sjajnim oreolom. Tintoretto se raspričao nadugačko i naširoko da bi događaj postavio u okvir svakidašnjice, ispunivši scenu slugama, posuđem za hranu i piće i domaćim životinjama. Ali, sve to služi da se dramatično suprostavi prirodno natprirodnim, jer su tu i nebeske sluge - dim iz zapaljene uljane svetiljke čudesno se pretvara u jata Anđela koji se skupljaju iznad Hrista u trenutku kada on učenicima nudi svoje telo i krv u obliku hleba i vina. Umetnikov glavni cilj je bio da prikaže instituciju Tajne Svetog Pričešća, pretvaranje zemaljske hrane u Božansku. On jedva nagoveštava ljudsku dramu Judine izdaje, koja je bila tako važna za Leonarda (Juda se lepo vidi izolovan sa suprotne strane stola, ali njegova uloga je tako beznačajna, da bi čovek pomislio za njega skoro da je sluga). čuvena slika, sa novim načinom - dijagonalno postavljen sto, sa uznemirenim figurama apostola okolo. Svetlo izbija iz glava, sluge su ispred. Vezu likova gradi na dva načina: prirodno (sluge) i natprirodno (jata Anđela).

Portret Jacopa Sansovina boja je lako upotrebljena i samo tkivo platna igra ulogu u negovestavanju suve,zategnute koze.

Bah i Adrijana slika je savrsena poezija,u kojoj se Bog dize iz mora sa Djordjoneovskom gracioznoscu da krunise svoju nevestu. Suzana i starci, suzana sedi i ima malo zajednickog sa Ticijanovim nagim telima, sa njenom plavom plestavoscu,kao da je osvetljena sporim bleskom letnje munje, svuda oko Suzane svetlost treperi i uvija se,dajuci oblik deblima,rasprskavajuci se na liscu ili uvijajuci se da bi postala odeca starca.

Hristos u domu Marije i Marte u uzvisenom svetu predmeti se povlace navise, Hristos govori o domu Marije i Marte,a pod je jako nagnut i prostire se do dovratnika koji uokviruje visoke,osvetljene prilike sa one strane vrata, praskava zivahnost osvezava sve-nabori Marijinog providnog vela kao da su celofanski papir,a Tintoretova cetka kao da je zamocena u svetlost. Tintoreto je 1546.godine zapoceo svoju vezu sa skolom Sv.Roka u kojoj je kasnije radio dvanaest godina,ukrasavajuci citavu gradjevinu velikim platnima koja ilustruju zivot Bogorodice i Hrista. Bekstvo u Egipat kompozicija skoro da se rasprskava,ali ipak znacaj svake slike je osvetljen tom eksplozijom.

Tajna vecera slika za crkvu Sv.Giorgio Maggiore je jedna od njegovih poslednjih slika, dva izvora svetlosti se sukobljavaju u kosoj odaji,prirodne buktinje gore,ali svetlije sija natprirodni oreol oko skoro prozracnih andjela. Tintoreto je razbio vecinu renesansnih shvatanja,a ovom slikom on negira klasicne vrednosti Leonardove verzije ove teme.Hristos je i dalje u centru kompozicije,ali je sto postavljen upravno na plan slike u uvelicanoj perspektivi.Hristova mala figura se izdvaja jedino sjajnim oreolom, cilj slikara je bio da prikaze instituciju tajne svetog pricesca,pretvaranje zemaljske hrane u boazansku, ovde je jedva nagovestena ljudska drama Judine izdaje.

Hristos pred pilatom ogromna slika na platnu oko 1566/7.godine u Scuola di San Rocco u Veneciji, smeli potezi cetke,zive boje,nagli prelazi izmedju svetlosti i senke, utisak je maniristicki:groznicavi emocionalizam treperave,nerealne svetlosti i avetinjski Hristos,mrsav i nepomican medju uzbudjenim mikelandjelovskim figurama.

21. VERONEZE manirizam

Paolo Veroneze (rodjen 1528-1588) je venecijanski slikar iz epohe manirizma.Poreklom je iz Verone,po kojoj je dobio nadimak Veroneze.Sa Ticijanom i Tintoretom se smatra jednim od trojice velikih slikara pozne renesanse.Teme:biblijske(profanog karaktera) i alegorijsko-mitološke,a posebno ga privlači motiv gozba. Mnogi ga nazivaju Rafaelom severne Italije,jer je obdaren istom sposobnoscu da veliku,masovnu kompoziciju dovede u harmoniju. Veronezeu nedostaju intelektualizovani elementi Rafaela,ali umesto toga on ima venecijansko osecanje za boju(nenadmasan dekorativni smisao i osecanje boje). U delima Veronezea se poslednji put pojavljuju shvatanja visoke renesanse. Nasuprot srebrnastih Tintoretovih scena,on cesto stavlja zlatne,dok je idilicni predeo cesto okvir za spektakl. Veronezeove dekoracije otkrivaju njegovo studiranje manirista i ponekad uticaj Tintoreta. Efekti perspektive su manje dramaticni i manje privlacni od Tintoretovih. U njegovim delima severnoitalijanski realizam dobija sjaj raskosne pozorisne predstave.

U delima Paola Veronezea severoitalijanski realizam dobija na svojoj velichanstvenosti I raskoshnoj svechanosti. Rodjen je I shkolovan u Veroni, on je posle Titntoreta najveci slikar u Veneciji. Obojica su bili dobro prihvaceni umetnici, iako su se po svom stilu znatno razlikovali. Paolo Veronese je jedan od poslednjih renesansnih majstora, iako on već prelazi u nešto drugačije. Došao je u Veneciju iz Verone, a zanat je izučio kod svog oca Gabrijela, koji je bio

vajar. Pod uticajem je Giorgionea i Tiziana. Nije imao smisla za istraživanja, imao je detinju radost stvaranja, majstor je kompozicija ogromnog formata.Obdaren je da, poput Raffaella, veliku masivnu kompoziciju dovede u ravnotežu. Veroneseove dekoracije otkrivaju njegovo studiranje manirista i ponekada uticaj Tintoretta. On jeste dekorativan, ali nikada ne žrtvuje jasnoću oblika i likova utisku celine. Nenadmašnom dekorativnom smislu dodato je i vanredno osećanje boje - njegova je boja bogata, harmonična i raspevana. Imao je stvaralačku imaginaciju, ležernu perspektivu, gotovo netačnu. Njegovi efekti perspektive su ponekad manje dramatični i privlačni, ali dostižu harmoničnu živost. U njegovoj umetnosti nema ni traga od nespokojstva, ona je bogata i vedra. U njegovoj sjajnoj svetlosti dolaze do izražaja nežni tonovi, a konture ostaju jasne - on voli da bez granice i retorike prikazuje svečanosti i bankete. Veronese je u svojim prostranim slikama stavljao pored Hrista čitave mase ljudi, svojih savremenika: kneževe, patricije, građane, lepe plavokose žene, sluge, vojnike, muzičare i kepece. Samo, to više nisu bile grupacije u jednostavnim portretskim stavovima, već se cela ta raskošna gomila talasa u žagoru i pokretu. Ne postoji, u čitavom slikarstvu, masa koja je bolje ustalasana od tih Veroneseovih skupova. On je svoje ličnosti okupljao oko bogatih trpeza, na gozbama koje je predstavljao u blistavim tremovima Venecijanskih palata, kakve su uistinu i bile, sa stubovima i arkadama Sansovinove i Paladijeve arhitekture, koju je on prekrajao prema svojim potrebama, da bi celoj toj ustalasanoj vrevi dao stabilan i čvrst okvir. Svila i brokat, zlatno posuđe, biseri, mermerna stepeništa i balustrade oko kojih se veru sluge i lepe devojke, poneki mali paž, luksuzni hrtovi - sav taj basnoslovni luksuz i obilje blista i treperi u svetlom tonalitetu beloga zlata, sa beskrajno finim prodorima lakog, srebrom okupanog neba, na kome proviruju i belasaju se tornjevi i konture udaljenih zgrada. Na prizoru slike se profiluju i siluete obično epizodnih ličnosti njegove scene, mada uloge tih epizodnih figura jesu isto tako lepe i značajne kao i gospodstveni gestovi njegovih centralnih figura. Uzdiže čitavu scenu iznad horizonta, tako da joj nebo i oblaci služe kao pozadina, što je takođe je jedna od karakteristika Veroneseovog slikanja. To postiže menjanjem perspektive pomeranjem očne tačke, tako da njegove figure kao da lebde u visini. U Venecijansku umetnost je uneo novu kolorističku snagu, dajući priopitet boji, koja je u vreme Tiziana zanemarena. Proširio je izražajne mogućnosti i repertoar Mletačkog slikarstva, vratio je arhitekturu u slikarstvo, a njegovi muški i ženski likovi, ma ko da su, zapravo su likovi njegovih Venecijanaca. Zahvaljujući njemu, Venecija postaje meta Severne Italije, pa tu naredne tri decenije dolaze slikari odasvuda. Gozba u kući Levija Njegova simetrična kompozicija je vraćanje Leonardu i Raffaellu, u svečanom raspoloženju ogleda se Tizianov stil iz vremena oko 1520.g., pa na prvi pogled izgleda da je slika delo visoke renesanse koja je zakasnila 50 g. Ali, tu nedostaje nešto bitno - uzvišeno, idealno shvatanje čoveka, koje leži u osnovi svakog dela visoke renesanse. Veronese slika jedan raskalašno svečan obred, pravu gozbu za oči, ali nikakvu "težnju ljudske duše". Značajno je i to što mi čak nismo sigurni koji je događaj iz Hristovog života on prvobitno imao nameru da naslika, jer je slici dao sadašnji naziv tek pošto je bio pozvan pred crkveni sud inkvizicije - na kompoziciji koja je slična Tajnoj večeri. Veroneseovom izjavom nije uopšte razjašnjeno da li je to bila Tajna večera ili večera u Simonovoj kući, za njega to očigledno i nije bilo važno, pa je na kraju slici dao i ime Večera u kući Levijevih, što mu je dozvolilo da uvredljive sporedne detalje ostavi na slici, jer je Leviju odgovaralo da ima tako razuzdane ljude u gostima. Njegovo uporno odbijanje da prizna pravičnost optužbe i uporno nastojanje na svom pravu da unese neposrednoposmatranje pojedinosti, ma kako "neprikladno" to bilo, i njegova ravnodušnost prema temi slike, izviru iz jednog stava tako neverovatno extravetnog, da nije bio opšteprihvaćen sve do XIX veka.

Alegorija efekti perspektive ovde dostizu harmonicnu zivost, beskrajno nebo kao da se otvara iza komplikovanog rvanja dva coveka sa zenom,personifikujuci mozda nevernost, alegorija je izgovor za cudesne,srebrnasto-ruzicaste,srebrnasto-zelene tonove,za dva lepa coveka koji

hvataju rasirene ruke plavuse koja kao da balansira izmedju njih, ova dekorativna poezija je nacinjena da ukrasi odaje Ville Barbaro u okolini Venecije.

Pejzaz mitoloske figure se mesaju sa stvarnim i smestene su iznad pejzaza koji se otvaraju kao prozori na zidu i sve je zacarano.

Blagovesti ista urbana atmosfera se nalazi i na Veronezovim religioznim slikama. Blagovesti se odigravaju u jednom portalu, andjeo se presijava ruzicasto-zlatno,dok prilazi Bogorodici koja se moli i cela kompozicija je okupana u ovom tonu. Sve licnosti Veronezea imaju isto poreklo,one su instiktivno aristokratske,lepe,zdrave,sve izgledaju kao da su se obukle u kostime za velelepnu priredbu. U svojim portretima Veroneze uspeva da nagovesti sjaj,bez razmetljivosti.

Daniele Barbaro Daniele pozira zvanicno,skoro samopouzdano,ali mu linija krznom oivicenog ogrtaca daje dostojanstvenost. Pre nego u portretu nekog duzda,ovde se vidi jedan od vladara Venecije,kako utelovljuje u sebi moc Republike. Veronezeove religiozne slike su cesto,ali ne uvek,sjajni spektakli svetovnog osecanja.

Hrist u Levijevoj kuci slika nastala 1573.godine,a nalazi se na Akademiji u Veneciji. Simetricna kompozicija je vracanje Leonardu i rafaelu,a svecano raspolozenje prizora podseca na Ticijanov stil, slici nedostaje uzviseno,idealno shvatanje coveka,koje lezi u osnovi svakog visokorenesansnog dela, slikar je naslikao jedan raskosno svecani obed,ali nikakvu teznju ljudske duse, zbog slike je pozvan pred crkveni sud inkvicizije,pod optuzbom da je svoju sliku ispunio budalama,pijanicama,Nemcima, ravnodusnost prema temi slike je izrazena.Veroneze je smatrao da je slikarevo polje rada vidljiv svet i da on ne priznaje nikakav drugi autoritet osim svoj cula.

22.TEME U RENESANSNOJ UMETNOSTI

Типичне одлике  У појединим врстама уметности настајали су нови елементи, али су неке одлике биле типичне за уметност коју је стварао ренесансни човек. •    индивидуализам- човек постаје свестрана и развијена личност, •    хуманизам, •    ренесанса се окреће унатраг, •    научна основа уметности- многи уметници су се бавили анатомијом, оптиком, технологијом, које су употребљавали у свом стваралаштву, типични пример је перспектива у сликарству и одливање кипова у бронзи, •    реализам- иако су ренесансни уметници прокламовали враћање ка природи њихов реализам се тицао употребљених тема и јављују се нпр. новела или комедија, •    индивидуалност- настају аутобиографије и аутопортрети сликара и сликари подписују своја дела, •    национализација уметности •    сакупљаштво •    меценаштво

Тематика У значајној мери је религиозног карактера. Било је прилика да се покушју неке сцене уврстити из свакодневног живота у религиозне теме, и тако је Mадона са Исусом била представљана као материнска љубав а представљана су и нага тела када је требало сликати Адама и Еву. Новост је објављивање неких нових жанрова као што су портрет, пејсаж и мртва природа. Техника У сликарству се употребљавала перспектива- сликари су научили да представљају простор и његову дубину. Неки уметници су радили и са бојом и представљали су сенке као нпр. Леонардо да Винчи. Овај уметник је и различито третирао цртеж који у ренесансној уметности служи за побољшавање слике и студирају се покрет, анатомија, црте лица које изражава емоције.

Сликарство

Слике имају монументални карактер. Касније ће се развијати сликарство и у мањим димензијама али са разрађеним финим тоновима. Светитељи и Божанства се крећу у савременим просторима а касније се губи и ореол и стиче се утисак да су то живи људи. Видимо сликари сликају и познате личности а неретко међу њих стављају и свој портрет,то је освртање на себе самога и свест о сопственој вредности. Неки сликари су се временом потпуно еманциповали од религиозне тематике.

Скулптура Са сачуваном скулптуром из антике је постала једна од првих уметности овог доба, где је дошло до промена у схватању у односу на средњовековну скулптуру. Јавља се скулптура као посебно дело- слободно стојећа и уметници успешно савладавају драматизацију сцена, експресивност у представљању емоција људског лица или драпреије. Велики изазов су биле скулптуре са коњима и портрети и јављају се бисте познатих личности а познате су и ситне пластике и медаљ

23. ODLIKE I PREDSTAVNICI MANIRISTICHKOG SLIKARSTVA

Manirizam daje pravac umetnosti XVI veka.Sam po sebi jedan je od najkontraverznijih pravaca umetnosti novog doba. Termin manirizam se koristi kada je rec o nekoj duhovnoj pojavi u njenoj zavrsnoj fazi gde dolazi do odstupanja od onog sto nazivamo kljucnim za tu pojavu.Ti principi se napustaju da bi se stvorila neka vrsta manira te “velike umetnosti”.Termin maniera je imao i negativno znacenje:neprirodnost, afektiranost, pretencioznost,a o tome govori Vazari. Samo ime i pojam maniera postoji u dvorskoj literaturi francuske od XIII veka i u italijanskom jeziku od XIV veka.Uglavnom je pozitivan i znacio je stil, imati stila, dugo vremena je vezan za osobu,zene.Francuska literarura ga koristi da bi izrazila artificijelnost,da bi se izrazila jedna vrsta ponasanja na dvoru. Maniera je zahtevala preciscavanje i apstrahovanje iz prirode,udaljavanje od prirode. Ljubav prema slozenom, pre no uzdrzanost je bila jos jedna karakteristika ovog perioda. Manirizam ima duboke korene u visokoj renesansi.Manirizam nije nastao kao reakcija protiv, ili u suprotnosti sa visokom renesansom,vec kao logicko

produzavanje nekih kasnih tendencija i dostignuca. Stil se pojavio u Rimu oko 1520.godine.Iako je manirizam poceo relativno brzo da opada u Rimu, nastavio je da cveta kasno u Firenci zbog nadmocnog uticaja Djovanija Bolonje i u manjoj meri Buontalentija. U svojim prvim delima je manirizam pokazivao jednu kultivisanu ljupkost i doradjenost koje su pratili slicni kvaliteti odvajanja od prirodnog ponasanja i izgleda, kao sto je bizarna fantazija, slozenost. Rasejavanju stila doprinela su:putovanja umetnika,1522.godine kuga,1527.godine pljacka Rima,katastrofalan pontifikat Hadrijana VI. Manirizam je u osnovi bio Italijanski stil i gde god se pojavio van nje predstavljao je usvajanje italijanskih standarda.On se sirio na sever kao aspekt i rezultat italalijanske kulturne dominacije Evropom koja datira od francuske invazije Sarla VIII Italije 1494. Kada maniristicki umetnik krsi pravila on to radi na osnovu zakona, a ne iz neznanja. Bitan je sistem patronaze,kao simptom novog koncepta umetnickog dela.Umetnicko delo se po prvi put narucuje i pravi kako bi imalo svoje mesto u galeriji.

Posle smrti Leonarda, Raffaella i ostalih, došlo je do duhovne krize, jer se smatralo se da je sve istraženo. Manirizam je likovni stil koji nastaje u trećoj deceniji XVI veka u Italiji, koji se poistovećuje sa manirskim u likovnom stvaralaštvu. To je neinventivno, manirsko podražavanje i ponavljanje oblika i onoga što je već jednom dostignuto - manjkavost u kvalitetu, to nije pozitivan način rada. Manijera - bučno i razmetljivo. Manirizam je tlo za novi stil - barok.

U renesansi se polazilo od prirode ka umetničkom delu... a u vreme manirizma se smatralo da se na polju istraživanja prirode dalo sve što se moglo dati. Zato se umetnici ovoga pravca okreću od prirode ka delima svojih predhodnika, da bi se njihovom transformacijom, prema ličnom ukusu, dalo nešto novo. Manirizam je shvatanje obrazovano u krugu umetnika u jednom trenutku - smatralo se da treba stvarati ne od prirode, nego iz duha. Maniristi smatraju da je nužno osloniti se na već ostvarena dela i njihova znanja, da bi se kroz veliku likovnu kulturu stvarala iz sopstvenog duha. Za stvaranje je u manirizmu bila nužna velika lična i umetnička kultura. Ali, ta je kultura bila potrebna i posmaraču, kako bi mogao da prepozna inspiraciju. Postoje dve faze manirizma:

1. Antiklasičan

2. akademizam i dvorska umetnost.

Sinteza je hrišćanstva i humanizma, za vreme razbuktalih apsolutističkih težnji na Evropskim dvorovima. Ovaj je pokret više pojava vezana za određeni sloj društva, nego teritorijalno - teritorijalno nije ni ograničen, a nije mogao da ispuni neke osnovne zadatke koje je postavljala crkva, naročito do XVI veka (struja baroka se istovremeno formira). Pri kraju druge decenije XVI veka duh humanizma zahvata i teologiju i pokreće radikalno istraživanje, kritički duh evropskog građanstva počinje podvrgavati kritici crkvene dogme. Vatikan - katoličanstvo - je u to vreme veoma dekadentno: proroci, riznica, raskalašnost, prodavane su oproštajnice grehova -za novac se kupovao oproštaj, jedno stanje degeneracije hrišćanstva. Protiv takvog stanja diže se 1517.g. i reformator crkve Martin Luter. Manirizmu nije odgovarao stil katoličke crkve, ali pravac živi i za vreme reformacije i dok traje kontrareformacija. Katolici su barokom delovali i kroz umetnost.

Manirizam je veoma usmeren ka rešavanju fundamentalnih problema. Umetnici nisu mogli da otvore novu problematiku. Zbog koncepcije, vezali su se za rešavanje estetsko-formalnog pitanja. Manirizam se bavio formalnim problemima - forma po sebi. U novije vreme hladan i

gotovo prazan formalizam manirističkih dela priznat je kao specijalni oblik jednog širokog pokreta, koji je unutrašnju viziju, ma koliko subjektivnu ili fantastičnu, stavljao iznad dvostrukog autoriteta prirode i klasike. Karakteristike manirizma:

- izjednačavano sa manirskim, pa se prihvatao sa predrasudama,

- okretanje od "već ispitane prirode" ka delima svojih predhodnika, koja se transformišu prema ličnomukusu i tako stvara nešto novo, inspiracije su dela pozne renesanse,- podrazumevanje likovne kulture, vezano za obrazovnu sredinu Italije,- nije im pogodovala katolička crkva,- postoje i u vreme reformacije i u vreme kontrareformacije,

Kompozicija je disharmonična, prostor nije čvrsto definisan, već se javlja u funkciji iskazivanja emocija ili podražava hladnoću i ukočenost (burno iskazivanje ili jako uzdržavanje), u perspektivi postoje kontrasti. Svetlost ima čudnu koncepciju - ne zna se odakle dolazi i šta joj je izvor, u periodu cvetanja manirizma se gubi smisao svetlosti i senke, pa čak i boje. Boja je ponekad irealno intezivna, što odaje neprirodan utisak. Figure u prostoru gube kontakt, negde se jako grupišu na jednoj strani i gubi se balans. Maniristi imaju čudan odnos prema proporcijama, figure su izdužene - postaju kao skulpture i gubi se renesansna koncepcija. Škola Fontebbloa snažno utiče i na Italijanske stvaraoce. Težišta umetnosti se prebacuju u manje gradove (Parma). Manirizam ipak nije puko podražavanje Michelangela - nešto je i novo. Oni razbijaju simetriju renesanse i idu u kosom pravcu, nije dovoljno da se oblik javlja jednom, već postoji puno istih oblika u kompoziciji, postoje i kontrasti: debelo - tanko, jedan deo kompozicije pun, drugi prazan. Figure se sklanjaju iz sredine i idu ke periferiji, centar ostaje prazan. Umetnost postaje učiteljica prirode - što je moderan stav. Ovo je prvi moderan stil: asimetrija, dijagonale isl. Kratko traje i guta ga barok.

Manirizam se zasniva na:spopadanju,zaokupljanju sa povoljnom,naklonjenom reakcijom publike,stimulaciji kod koje je znacajna funkcija umetnickog dela.Umetnicko delo je sada manje pobozno,prakticno,ceremonijalno i vise samozadovoljno ili apsolutno. Manirizam je nekomunikativna umetnost,stvaran za mali broj obrazovanih ljudi.Bitna je njegova socijalna kategorija,to je dvorska umetnost. Rec je o velikoj obnovi platonove filozofije i afirmisanju pojma anabaza-stalna potreba duse zatocene u telu da se uspinje do sveta ideja, dostupna filozofima i traje trenutak. Umetnost XVI veka ne podnosi zahteve XV veka za prirodom i matematikom. Normativ slikarstva nije priroda vec ideja(u izvornom Platonovom znacenju).

KARAKTERISTICNI OBLICI Figura serpentinata-figura treba da nalikuje slovu S.Ovo se ne odnosi samo na celu figuru, vec i za njene delove. Kao sto maniristicka umetnost uravnotezava,izoblicava i izvitoperuje opste vazece forme klasike u interesu intezivnijeg izraza,tako da figure od deset ili vise duzina glave nisu retkost, a oblici se savijaju i uvijaju kao da nemaju kostiju,kao sto ona napusta jasno predstavljanje prostora,utemeljne na racionalnom-perspektivistickom misljenju. Postoji jedan karakteristican momenat maniristicke umetnosti, jedan unutarnji dualizam, jedna unutrasnja napregnutost,jer ona ipak tezi strogom sazimanju celine slike,a figuru ne razmeksava slikarski,nego cvrsto ogranicava i anatomski obradjuje. Fontane su jedan od doprinosa manirizma istoriji umetnosti.

OPSTE OSOBINE MANIRIZMA Tema jedne maniristicke slike je delimicno nejasna,za razliku d renesesansne,gde se tema razaznaje.Manirizam cak i banalnu temu komplikuju,glavni dogdjaj

se postavlja u pozadinu,u II plan, dok je I plan nevazan .Tema se nevrednuje dovoljno,ona je viseslojna i tesko uocljiva. Kompozicije su pretrpane nevaznim likovima,jer se zeli istaci slikareva virtuoznost.Ceste su predstave aktova,neobicni stavovi i izvijena spiralna tela-figura.Manirizam zakone perspektive cesto zloupotrebljavaju. Proporcije su poremecene,kao i odnosi delova tela-izduzene noge i ruke,smanjena glava u odnosu na telo,labudov vrat,izokefalni vrat, figura se pretvara u apstraktnu arabesku. Portret-maniristicki portret ne tezi realizmu,portret je formalno tacan,ali pripada jednom irealnom svetu/kao staklene lutke/.Likovi su ugurani u prostor koji je nedovoljan:glava dodiruje gornji rub slike, ruke se opiru o ivicu slike.Figura je stisnjena, stvara se utisak nelagodnosti. Likovi su izduzeni, prefinjeni i ponekad preterano elegantni.Zauzimaju otmene stavove, deluju dvorski. Kolorit-maniristi donose novinu.U renesenesansi boje su skladne, s merom i nenapadne. Sada su napadne,uocljive,jake i ruse sve ranije postulate.Maniristi boju koriste kao mocno dodatno sredstvo da pojacaju emocionalni utisak na slici.Manirizam se priblizava, po svom shvatanju kolorita priblizava konceptu moderne umetnosti.Manirizam je prvi stil koji boju ne koristi pretezno naturalisticki, opisno. Uopste u manirimu priroda gubi primat koji je imala u renesansi, gde je uvek bila normativ. Klasicna maniriristicka slika nikad ne tezi opstem jedinstvu, svaki detalj je za sebe.Slika je sastavljena iz vise delova koji zive svojim sopstvenim zivotom.Ovo daje neogranicenu slobodu slikaru-maniristicki slikar zna pravila ali ih nekoristi.PODELA/faze,centri,nosioci/ Firenca:u poredjenju sa Rimom u Firenci su klasicni uzori imali manju snagu i bili su manje cisti, jake su tradicije kvatrocenta. Pontormo i Roso su glavni predstavnici manirizma u Firenci.Oni su u svojim delima izvrtali klasicne forme.Klasicni vokabular je podvrgnut eksperimentu iz cega je izvedena jedna ekspresivnost,koja je imala izvora u klasicnim idealima:vracanje Gibertiju.Ova I inicijalna faza naziva se i antiklasicnom, to je prima maniera(1520-1535). Paralela ovom periodu u Rimu, uslovno bi mogao biti Djulio Romano.Razgradjuju se klasicni ideali, stvara se dedukcijom postojeceg. U eksperimentalnoj fazi manirizma rade relativno mladi stvaraoci/radikalnje/, da bi potom doslo do mirenja i reintegracije sa klasicnim elementima i nastanka onoga sto zovemo visoki stil manirizma(1535-1575).

Rani manirizam: Pontormo, Djovani Batista di Jakopo(Roso Fjorentino) Andrea Del Sartro –Firenca Djulijo Romano-Rim, Perino del Vaga/Rafaelov ucenik/Parmidjanino-Parma-Rim

Kasni manirizam: Koredjo-Parma/priblizava se baroku/,Domeniko Dekafumi-Firenca, Vasari, Salvati, Bronzino-Rim.i Firenca.

Manirizam hronoloski traje izmedju 1520-1590, ali on postoji i pre i posle ovih godina.1520 je umro Rafael,a 1590 Anibale Karaci dobija porudzbine i Karavadjo stize u Rim.

24. PONTORMO manirizam

Jacopo da Pontormo, pravog imena Jacopo Carrucci (rodjen u Firenci 1494.-1557.) bio je italijanski slikar i istaknuti predstavnik ranog manirizma. Glavne karakteristike: realisticni portreti; nekonvencionalne kompozicije; kolorit je svetao; smela,dramaticna remek-dela mesaju gorcinu i fantaziju; zadrzava krajnje licni stil u svojim ukocenim,ponosnim i privlacnim

portretima; osecajni crtezi.Najpoznatija dela su: ciklus fresaka muke Hristove,oltarske slike,Polaganje Krista u grob,Susret Marije i Jelisavete,Skidanje sa krsta,Gospodja u crvenom. Pontormo je bio prijatelj Rosa Fiorentina,kao i on vrlo cudna licnost.

Ponormo je bio sramezhljivi umetnik vrlo okrenut sebi I svom svetu, svojeglav I radio bi samo za one koje bi sam odabrao. Bio bi ponekad prilichno nedostupan I najbliskijim prijateljima. Bio je Rosov prijatelj. Ovaj umetnik takodje je poput Rosoa poznat po svom delu Skidanje Sa Krsta, koje se dosta razlikuje po kompoziciji u odnosu na Rosovo delo. Ovo sada deluje mirnije, medjutim idalje postoji ispunjenost prostora likovima, gde ne preostaje nimalo mesta za bilo shta, bilo kakav horizont u pozadini I slichno. To opet podizhe tenziju na ovoj slici I dramatiku. Likovi sus tishnjeni u prostoru koji deluje veoma klaustofobichno, da kod posmatracha mozhe da izazove izvesnu neprijatnost. Oblici na ovoj slici su pomalo izduzheni a na likovima mozhemo da prepoznamo oblikovanje I modelovanje likova koje Pontormo vrednuje kod Mikelandjela. Svi oblici na slici su na neki nachin isprepletani, pogotovo kada sagledamo sliku u celini a ne po dva ili tri lika. Taj ritam ujedinjuje kompoziciju I celu sliku te tako doprinosi zhestini koja je tu da nam prenese sav bol koji prezhivljavaju likovi tokom ove priche. Postoji jedan veliki lirski izraz, koji dominira snazhnom emocijom I saosecanjem prema Hristu. Chitav prizor deluje emotivno napet kao I sam stav Bogorodice koja je u patnji I kao da ce svakog chasa da padne u nesvest. Ono shto je opet vrlo zanimljivo na ovoj slici jeste da je Pontormo ubacio svoj autoportret sa desne strane uz bogorodicu I tako mozhda na neki nachin I sam iskazao saosecajnost za celokupni dogadjaj koji je zamislio. Umetnik ovde mrko gleda u prostor, na koga ovo sve deluje veoma traumatichnoi nezaboravno iskustvo.

Studija mlade devojke crtez crvenom pisaljkom oko 1526.godine u galeriji Uffizi u Firenci, model gleda potisteno pred sebe i kao da zazire od spoljasnjeg sveta,sto ukazuje da on predstavlja zapravo svoj karakter, antiklasican stil(prva faza manirizma)

Susret Marije i Jelisavete slika je toliko nova,kao da motiv nije nikada ranije bio obradjivan.Figure se andimaju,zauzimajuci skoro celu povrsinu,ostavljajuci samo krajicak natmurenog neba i jedne prazne ulice. Jajoliki oblici dve trudne svete zene dodiruju se tamo gde su najsire,a zatim se odvajaju,te slika postaje naelektrisana od ovog kratkog kontakta.Draperije fluorescentnih boja poigravaju kao elektroplazma oko figura i pojacavaju dramsku napetost scene.

Gospodja u crvenom odise zivahnim autoritetom, stvara se utisak kao da slika govori, licnost modela je naglasena cak i kada je cela slika prozeta Pontormovim manirom.

Polaganje Hrista u grob slika za oltar crkve Sv.Felicije u Firenci, izuzev Hrista koji je predstavljen u sivim tonovima,slika obluje jakim koloritom, boja Hrista naglasava njegovu nedavnu smrt, vidljiv je Mikelandjelov uticaj u modelovanju Hristovog tela i osobe na desnoj strani,kod koje je istaknut nabor na draperiji, svetlosni efekat plave i ruzicaste,nestvarni prostor u kome se nalaze likovi, vidljiv je kontrast tamne atmosfere i odece likova u intenzivnim bojama, oseca se atmosfera panike i nemira.

Madona sa svetiteljima oltarska pala iz 1518.godinefigure su rasporedjene u obliku trougla,a broj figura je sa svake strane jednak u odnosu na vertikalnu osovinu.Arhitektura je simetricna,

ali svaki od ovih elemenata u sebi je protivrecan.Vertikalna osa je naglasena-Bogorodica i u odnosu na nju po cetiri figure sa svake strane, njeno lice i ruke su na jednoj strani a telo na drugoj-poremecen je balans. Dva svetitelja su okrenuta ka Bogorodica, a dva se okrecu od nje, citava kompozicija dobija dijagonalan smer. Stvara se utisak neuravnotezenost i nestabilnost.Inverzija renesansne slike napravljena je nenapadno. Karakteristican efekat svetlo-tamnog ovde je upotrebljen na nov nacin, kontrasti svetlo-tamno ponistavaju integralnost slike i rastacu je na fragmente /ne slede se zakoni prirode u koriscenju kjaro-skuro/.Slika postaje skup fragmenata, koji po zakonima nisu klasicni. Figure se izduzuju, monumentalnih razmera deluju fizicki neubedljivo, ali je i ovo u sluzbi spiritualne ubedljivosti /postaje vazno emotivno ucestvovanje posmatraca.Polozaji tela su neprirodni, nisu organski opravdani. Psiholoski integritet slike je drugaciji-svi su odvojeni jedni od drugih-psiholoska razudjenost. Energija dominantna vrednost-rec je o psihickoj energiji koja prevazilazi

Josif u Egiptu 1518 pala za porodicu Borgerini za vencanje za spavacu sobu/mala slika, cela dekoracija ilustruje knjigu postanja,neitalijanski pejzaz-karaktarakteristican za Nemce, poznaje grafike Direra,prostor u odnosu na renesansu je nelogican, ovde je dovedena u pitanje renesansna perspektiva.Forme su objedinjene jednim mocnim sredstvom-krivom linijom, cija je uloga pre da konstruise nego da opisuje formu.

Skidanje sa krsta oltarska slika iz 1526.godine u Santa Felicita,u Firenci.Žalost narasta do ludila,a odeca je obojena metalno crveno i flamingo ruzicasto,kao da je sovetljena nekom cudovisnom severnom polarnom svetloscu.Pod uticajem je Mikelandjelove skulpture iz kapele Medici. Jakopo shvatio,verovatno mahom pod usticajem Mikelandjela,da emocije nisu manje dirljive ako su disciplinovane.Ima i kompozicione i emotivne povezanosti, ali je najvaznija demonstracija lepote.Draperja i koza su neodvojive.Kolorit ne sme da bude realistican.Ostvarena je psihicka i emotivna povezanost likova-priblizavanje klasicnim uzorima.Kompozicija nije klasicna,veliki broj likova ukljucen je u scenu, tesko se moze reci ko je glavna licnost, sve licnosti gledaju na razlicitu stranu-sracunat psihloski efekat, slika je vrasta mozaika gde svaki detalj ima svoju zatvorenu kompozicionu shemu.

Susret Marije i Jelisavete slika u kojoj je postignuta kompleksna ornamentalna gracioznost, slika je toliko nova,kao da motiv nije nikada ranije bio obradjivan.Figure se andimaju,zauzimajuci skoro celu povrsinu,ostavljajuci samo krajicak natmurenog neba i jedne prazne ulice, jajoliki oblici dve trudne svete zene dodiruju se tamo gde su najsire,a zatim se odvajaju,te slika postaje naelektrisana od ovog kratkog kontakta, draperije fluorescentnih boja poigravaju kao elektroplazma oko figura i pojacavaju dramsku napetost scene. Emocije stvaraju analogije sa klasicizmom-po svojoj kompleksnosti i snazi stice se utisak da citava predstava,pojava pluta zaustavljena u sterilizovanoj harmonija,koja zato deluje napadno i neprirodno.

Portret Cosimo de Medicia Pontormo porteretima daje jednu novu dimenziju koja ranije nije bila poznata-nijedan klasican portret nije tako suptilno nagovestavao subjektivno,icno stanje uma,koji je otvoren za saosecajnu komunikaciju.Element ekspresivnosti/psiholoskog/ je rezultat sinteze stanja duha portretisanog i slikarevog/subjekta i objekta/.Ovo je prvi portret u manirizmu, umetnik prvi put docarava da je to lik iz proslosti, vraca se na tradiciju kvatrocenta, gde se portretne biste uzimaju sa medaljona-lik je u profilu.

Portret Halberdier savremen portret iz 1528.godine.izraz je krajnje kontrolisane ritmicne elegancije,kompleksna psiholoska komunikacija pracena je kvalitetom uravnotezenosti i smirenosti.Kontrola ekspresije se identifikuje kao smirenost.

25. ROSO FJORENTINO manirizam

Njegova licnost i senzibilitet su kompleksniji i slozeniji nego Pontormova,da bi dozvolili pravolinijski razvoj njegove umetnosti i stila. Prvi znaci nemira u visokoj renesansi pojavljuju se neposredno pred 1520.godinu u delima nekih mladih umetnika u Firenci. Oko 1521.godine Rosso Fiorentino,najekscentricniji clan te grupe,izrazio je novi stav sa punim ubedjenjem na delu Skidanje sa krsta. Glavne karakteristike:izrazena sklonost ka vrsti likovnog primitivizma(vracanju formi rane renesanse); ekscentricna ekspresivnost; Roso je manje disciplinovan od Pontorma(po obrazovanju i po karakteru),njegovo oslobodjenje od klasicnog autoriteta je bilo brze.On je vec do 1521 nasao potpuni izraz novog stila, dok Pontormo i dalje pokusava da resi mnogo kompleksniji odnos izmedju starog i novog. Medju mnogim faktima Rosove estetike koju je pronasao jedan je veoma bitan-to je ideal grazzie. Dolazak novog pape Klimenta VII Medicija 1524 doveo je Rosa u Rim,gde je ostao do 1527.Mikelandjizam Rosa u Firenci bio je samo uvod za njegova dela u Rimu. Radikalniji je od Pontorma, introvertan i ekstravagantan, tesko se mirio sa sredinom u kojoj je stvarao.

Roso Fjorentino bio je najekscentrichniji chlan mladje generacije koji su prestali sa razvijanjem stila velikih vodecih umetnika I inovatora koji su u Firenci zapocheli svoje karijere, pre nego shto su napustili grad. Poshto su imali jedno odredjeno veliko znanje od svojih prethodnika I ostalih vecih umetnika, prvi narashtaj manirista bio je slobodan u svojoj primeni visoke renesanse na estetiku svojih dela, koja su se dosta razlikovali od svojih prethodnika po sadrzhajima. Roso Fjorentino izrazio je nova gledishta svoje grupe I sebe najbolje na slici Skidanje sa krsta, koja na nas ostavlja u potpunosti drugachiji utisak nego bilo koje druge slike iz prethodnog perioda. Shokantno dejstvo koje vlada na slici, svojom razgranatom mrezhom oblika I likova koji su rasporedjeni na tamnom nebu, svi su u pokretu ali istovremeno I nepomichni. Tkanine imaju izlomljene rubove I ivice. Slika je jasna u potpunosti, shta ona predstavlja I zashto postoji, ali postoji I jedna izvesna promena u slikarsvu a to uochavamo pogotovo u svetlu, koje je slikano nestvarnom svetloshcu koja pojachava utisak prozora. Ova slika predstavlja konachno jasnu pobunu prema visokorenesansnom slikarstvu I beg od istog. Maniristi sada bezhe od klasichne ravnotezhe, uvode izrazito nemiran, svojevoljan stil koji upucuje na neki unutrashnji nemir samih likova koji su postavljeni tako da zauzimaju veci deo slike, ispunjavajuci svojim telom svaki ugao I prazan prostor.

Madona sa svetiteljma olarska slika za Santa Marija Nuova iz 1518.godine.tema je klasicna,ali su figure previse spojene, ima namernog primitivizma-gotovo neprijatni likovi-Sv.Jeronim, poze svetitelja su tradicionalne,ali deformisane.Imaju prelomljene udove da bi se pojacala ekspresivnost.

Skidanje sa krsta slika na drvetu iz 1521.godine,nalazi se u Pinakoteci u Volteri, izduzio je figure u komoziciji, jaka naglasena vertikala/krst,merdevine/, kompozicija je jako uzana. Hristov polozaj podseca na Mikelandjelovog Umiruceg roba ili Pietu.Prelomljeni udovi su u pravom i ostrom uglu, nema dubine slike-plosan,bezvazdusan prostor.Roso ne predstavlja ni dani ni noc, prostor nije definisan, ceo vek

naucne perspektive koji je ispred njega je namerno zaboravljen, figure nemaju veze sa drugim planom slike.Nocno osvetljenje, boje su metalnog sjaja,hladne-indigo plava, avetinjski bela-avetinjski prizor, figure su zamrznute,ali nestabilne, psiholoski-dozivljaj kao da nije religiozan(pseudo religiozan dozivljaj), manirizam svesno ide u pravcu da zbuni-stimulisana emocija.

Vencanje Bogorodice slika iz 1523.godine,u San Lorenco,u Firenci, ustupak klasicizmu koji on ovde cini ovde je manje ocigledan-zacinje klasicni ideal grazia, a prihvata i ideal ornamentalne vrednosti umetnickog dela-koji proistice ne samo iz gracioznosti forme uticaj Mikelandjelovih savremenih crteza.

Mojsije brani Jetirove kceri slika iz 1523-4.godine.intezivnost u formi i energetskom naboju, pripada ranom manirizmu-prima maniera, nema iluzije tri dimenzije,ni dubine,ali ima niz tananih prostornih slojeva, vlada teskoba,figure su snazne a svaka je pokrenuta u razlicitom smeru-malo je prostora za njih. Na jednom licu je kopirana neka anticka maska(manirizam koristi citate anticke i renesansne umetnosti).

Mrtvi Hrist slika iz 1525-6.godine, nema vise naboja i rusilacke energije. Hristovo telo je graciozno i elegantno,iako je skulpturalno, nema tragedije u ovoj prici.Sama tema nije vazna Rosu. Ne vide se tacke oslonca figure,ona kao da klizi-sto je omiljeno u manirizmu,a figure su kao plamen,kao zmija u pokretu.ovo je spoj skulpturalnog kanona Mikelandjela i ornamentalne gracioznosti koja se javlja u Rafaelovom stlu.Roso pojacava razliku u odnosu na klasicizam.On izvrce klasicno znacenje psiholoskim sadrzajem slike-koji ostvaruje efekat/utisak/ ironije, jer su senzualnost i estetiko na slici znatno naglaseniji i vazniji od njenog religioznog znacenja, mrtvi Hrist je odraz cinicnog stava prema religiji u elitnim krugovima onovremenog Rima.

Mars i Venersa njegovo najekstavagantnije maniristicko delo u Italiji, adjeno je u Veneciji za Aretina,1530.predmet radnje je ismejan, ovde se ne evocira neki stvaran dogadjaj niti prica izgleda verodostojno, delo je fascinantno samo po sebi, po svojoj kompleksnosti, tehnikom izvodjenja i bogato predstavljenom umetnickim mogucnostima, ovaj visoko razvijeni stil Roso je preneo u Fontenblo.

Roso i Parmidjanino su najvazniji u rimskoj grupi koja se rasula posle pljacke 1527.Njegov radikalizam ucinio je njegovu umetnost individualnom, ali u isto vreme i van glavnih istorijsko-umetnickih tokova- u Italiji on nije imao svoju skolu/kao u Francuskoj/.

26. PARMIDJANINO manirizam

Dugo je boravio u Rimu. Došao je do jednog sasvim ličnog stila sa elegantnim, izduženim deformacijama figura, kojima je silno uticao na umetnost manirizma sa jedne strane (smatra se jednim od osnivača manirizma). Antiklasichna faza vrlo brzo menja prvu fazu manirizma, koja je bila manje otprecena subjektivnim osecanjima slikara, ali podjednako daleka od samosvesnog I prilichno stabilnog sveta visoke renesanse. Njegove slike su pune suptilnih intervala, suzdržanih pokreta i povremenih halucionatorskih efekata - svojim slikama zamenjuje ogledalo. U njegovim delima sve je podređeno kompoziciji. Radio je i portrete. Pred kraj života postaje opsednut alhemijom i zapušta svoj fizički izgled - duga brada i kosa, postaje gotovo divljak. Parmidjaninov Autoportret koji je prikazan kao njegov odraz u konveksnom, tj. iskrivljenom ogledalu, koji je upravo sa ovim izbegao shablon kojim su umetnici se koristili godinama. To je bio sluchaj da su umetnici koristili ogledalo samo kao pomocno sredstvo kao shto je Leonardo savetovao, kako bi utvrdili da li postoje neke greshke koje bi trebalo ispraviti, dok je ovaj umetnik namerno naslikao

sliku koja je iskrivljena I deformisana. Samim tim dokazao zhelju u izbegavanju prikazivanja portreta kao shto bi se to radilo u renesansnom slikarstvu. Ovaj portret iako takav po prirodi pomalo chudan I deformisan, ne nagoveshtava dushevnu uznemirenost, naprotiv na ovom portretu umetnik izgleda uljudno I pristojno. Izoblichenja su takodje objektivna, a ne proizvoljna. Mozhda je ovaj umetnik samo hteo da pokazhe koliko u prirodi I svetu ne postoji tachna stvarnost, kao I uobichajeni izgled stvari shto dosta odstupa od Albertijeve teorije iz ranorenesansnog perioda. Slika najavljuje neko zanimanje I interesovanje za magiju, gde je u renesansi na prime ovakvo ogledalo bilo cenjeno kao ogledalo vredno zbog svojih vizionarskih sposobnosti. Parmidjanino upotrebljava svoju mashtu najvishe na delu Madona izduzhenog vrata, na kojem vidimo jednu veoma veliku ritmichnu skladnost. Pa chak I uticaj Rafaelove umetnosti, ali je on sada likove pretvorio u neka nova bica, novog sveta. Ova izveštačena gracioznost figura je postala stil koji su mnogi kopirali. Njegovi likovi imaju udove izdužene i glatke kao slonovača, kreću se lagano i bez napora, otelotvoljujući ideal lepote isto toliko udaljen od prirode kao i ma koji Vizantijski lik. Izgleda da je bio rešen da nas spreči da na Madoni dugog vrata merimo merilima običnog iskustva - ona je vizija nadzemaljski savršena, a njena hladna elegancija je neodoljivaVeliki stub aludira na bichevanje Hrista, s tim da nam istovremeno pomalo I smeta u sagledavanju cele prostorije u kojoj se radnja zbiva. Prvi plan aludira na neki dogadjaj chije je sredishte u sobi nekakvoj, dok drugi plan potpuno remeti utisak prvog plana. Tako da je praktichno nemoguce utvrditi u kakvoj se okolini odvija situacija, shto jeste ustvari majstorstvo i velichina mashte ovog izvrsnog umetnika. Osim u slikarstvu ovaj umetnik bio je veoma bitan grafichar, ostavio je iza sebe nekoliko predivnih bakroreza, na kojiam mozhemo da vidimo da te sve njegove grafike prilichno liche na njegove crtezhe tushem. Tehnika bakroreza bila je idealna za izrazhavanje umetnikovog stila I nervoznog temperamenta, shto je na neki nachin I predstavljalo obelezhje koje su maniristi najvishe cenili.

Đirolamo Frančesko Marija Macola (rodjen 1503-1540.) bio je italijanski slikar i bakrorezac, poznatiji kao Parmiđanino,najznačajniji predstavnik manirizma u severnoj Italiji. Glavne karakteristike: pod uticajem Koredja; tvorac jedne umetnosti koja se odlikuje napetom imaginacijom i elegantnom fantasticnoscu,a koja je postala poznata preko njegovih radirunga i gravira; slike su pune suptilnih intervala,suzdrzanih pokreta i povremenih halucinatorskih efekata; izvestacena gracioznost; otkrio je nove mogućnosti u tehnici bakropisa. Poznat je kao portretista i slikar fresaka u Parmi, Rimu i Bolonji. Njegovo najpoznatije delo je Bogorodica sa dugim vratom. Poseta Rimu je bila od ogromnog znacaja,jer je dosao u kontakt sa Direrovim gravirama i drvorezima. Parmidjijanino je bio prilagodjen za potrebe dvorske dekorativnost i pod kraljem Fransoom I dela italijanskih i francuskih umetnika i njegovoj palati u Fontenblou,stvorila su jedan odredjeni Fontenblo-stil nagih tela,bez senki,linearnih,visokih i vitkih.

Autoportret slika na drvetu 1524.godine u umetnicko-istorijskom muzeju u Becu, nije nagovesten nikakav psiholoski nemir,vec je umetnikov lik mio i doteran,obavijen neznim leonardovskim sfumatom. Izoblicenja su objektivna,a ne proizvoljna,jer slika belezi ono sto je slikar video dok je gledao svoju sliku u konveksnom ogledalu. Slikar svojom slikom zamenjuje samo ogledalo,upotrebljavajuci i specijalno pripremljenu ispupcenu plocu.

Madona dugog vrata slika na drvetu oko 1535.godine u galeriji Uffizi u Firenci.Slika je nastala kada se vratio u svoj rodni grad Parmu iz Rima, vidljiv je uticaj ritmicne ljupkosti Rafaelove

umetnosti.Likovi su izduzeni,udovi su glatki kao slonovace,krecu se sporo i bez napora,otelovljujuci ideal lepote isto toliko udaljen od prirode kao ma koji vizantijski lik.Ambijent u koji su smesteni isto je tako prozivoljan sa svojim nizom ogromnih stubova.Halucinatorski efekat cine mrsavi prorok i red nadrealistickih stubova koji se nalaze u pozadini i oni su znacajniji od Madoninog dugog vrata,suocen sa problemom sacra conversazione,usavrsio je realnost.

Bogorodica sa Sv.Zaharijem licnosti imaju lelujave draperije,duge glatke ruke,sve je pretvoreno u duguljastu gracioznost,van uobicajenih proporcija,starac an desnoj strani je preobrzen u morskog boga,sa bradom poput morske pene.

Antea direktni portret,komponovan anfas,vrlo efektno i apsolutno jednostavno.Izvestacena gracioznost Parmidjijanina,Pontorma,Broncina je postala stil koji su manji slikari imitirali.

1521 radi oltar-Vencanje sv Katarine-Santa Marija u Bardi-ju, gde se vec jasno vidi maniera u ekspoziciji. Osnove je naucio u Parmi od Koredja koji je dosao 1520 iz Rima, sa stilom formiranim pod uticajem Mikelandjela i Rafaela.Coreggio je trazio izraz van klasicnog iskustva i P. ga je sledio u tom pravcu.Ali, P je tezio da Koredjov model iluzionizma transponuje u dekorativniji i apstraktniji izraz.Njegovi rezultati su slicni Perinovim u Rimu. Glavni primer ove njegove faze je dekoracija »salotto-a« u Rocca of the Counts San Vitale in Fontanellato 1523-Legenda o Dijani i Akteonu. Parmidjaninov dolazak u Rim ubrzao je potpuno sazrevanje njegove post.klasicne maniere.Naslikao je relativno malo dela u Rim, ali je dosta crtao.Njegovi crtezi pomogli su savremenicima da svojoj manieri daju cistiji oblik

Vizija Svetog Jeronima-oltar 1526-7, zbir je P rimskog iskustva.Cistota stila i jasnoca izraza definisu manieru sa autoritetom koji nije imalo ni jedno delo do tada u Rimu.Slikar izrazava indiferntnost prema hriscanskoj poboznosti i simbole religije i dogme uzima samo sa estetskog stanovista.Ali u tom estetizmu postoji izrazita spiritualnost koja predstavlja licnu zamenu za poboznost.Njegova umetnost se odlikuje napetom imaginacijom i elegantnom fantasticnoscu, njegove slike pune su suptilnih intervala, suzdrzanih pokreta...

Bogorodica sa Zaharijem-sve je pretvoreno u duguljastu gracioznost,van uobicajenih proporcija.Jeronim je prikazan u snu.Bogorodica stoji na meseci-iskazana dogma imaculata conceptio. Parmidjanino je slikao portete,cesto anfas,apsolutno jednostavne i veoma efektne. Napustivsi Rim 15271 odlazi u Bolonju gde provodi 4 produktivne god.Potom se vraca u Parmu,gde je radio skoro do svoje smrti 1540.

Nakon dostizanja zrelosti u Viziji sv. Jeronima, P istazuje dalje mogucnosti.Ono sto je trazio do 1535 bio je krajnji izraz grazzie koji daje izvanrednu esteticku senzaciju.Potom trazi druge vrednosti:novu tezinu forme i sadrzaja,ali sa jednakim izrazom prefinjenosti. U bolonjskoj fazi njegov kolorit dobija na intenzitetu i snazi, a kvalitet atmosfere i teksture postao je sugestivniji.Kroz formalni jezik razvio je dominaciju pokreta.Tako su slike ovog perioda imale temperament njegovih ranijih crteza.To su:

1

Bogorodica sa Margaretom/1528-9 Bolonja/,Madona sa ruzom/1528-30 Drezden/ i Madona sa Zaharijem/1530-Ufici/. Po povratku u Parmu zakljucio je svoje istrazivanje:

Madona dugog vrata ili Madonna del kollo lungo iz 1535 /Ufici/-predstavlja vrhunac artificijelne gracioznosti celog XVI veka.P je izduzio proporcije njenog tela, udova, prstiju.Ona drzi ruku na grudima.Neobicna je i poza Hrista na njenom krilu.Vazno je da se razume preplitanje dogmatskog i alhemijskog./Prekinut stub, figura proroka okrenuta glavom od Bogorodice, vaza u rukama andjela/-slika ima komplikovanu simboliku.Stub je cesto aluzija na Solomonov hram,na mudrost,znanje,a od poznog srednjeg veka je simbol Bogorodice, njenog bezgresnog zaceca.Jedan od centara razvoja ove dogme je Parma.Stub u XVI i XVII veku je uvek simbol Bogorodicinog bezgresnog zaceca.Figura proroka sv Jeronima nije data u kardinalskoj odezdi,predstavljen je kao isposnik/mrsav/,ali je ogrnut haljinom.On je jedan od 4 oca/Grgur, Ambrozije, Avgustin i Jeronim/ i vazan je za razvoj mariologije.Smatralo se da je Bogorodica imala sinove sa Josifom.Jeronim to smatra za jeres i zastupa ideju o stalnom B devicanstvu, tako je i on simbol njenog devicanstva.On je ovde okrenut od nje-na nekim crtezima Parmidjanina on je dat u razgovoru sa Sv Franjom, ovde ga nema.

Andjeo drzi vazu i prinosi je B.Vaza je simbol hermeticke posude-aluzija na Bogorodicinu utrobu.Ona je »vaas hermeticus«/zatvorena vaza/.U njoj je moguce stvaranje »prima materia«.Ona je srebrna; smatralo se da je B simbol mesec.Cela slika je obasjana mesecinom, a mesec je oznaka za srebro-Bogorodica je i meseceva posuda.Postoji himna B i izreka »vrat tvoj je stub od slonovace«.Dakle,izduzavanje vrata nije samo produkt stila vec i igra reci-collo-vrat – columna-stub.

Koliko je manirizam pravoveran?Vrlo je pravoveran, medjutim bio je isuvise elitan da bi mogao da komunicira sa svim slojevima.Ova slika je radjena za Eleonoru Bardi/-aristokratija, za kapelu u Parmi/.Tumacenje slike mora se vrsiti kroz socijalni kontekst.To je klasicna Sacra converzacione, kojoj P dodaje vazu.ova slika se posmatra kroz kontekst poezije/petrarka,Andrea Baldi-E otac uporedjuje zenu sa vazom/.Postoje i druga tumacenja/predhodno opisano/, Vazari je ostavio podatak da je P bio opsednut alhemijom.Osnovno ikonografsko tumacenje vezano je za stub.Da li je izduzavanje vrata i udova bio samo estetski ideal ili se radi o ikonografiji stila.

Kroz P je ustanovljen vrhunski koncept zrelog manirizma-grazia. Pole 1535 g radi fresko dekoraciju istocnog luka u crkvi Steccata u Parmi.Glavne figure u dekoraciji imaju tezinu kao anticke ili Rafaelove.Atmosfera je dostojanstvena i ozbiljna i po tome se razlikuje od njegovih ranijih dela. 1538-40 Madona sa sv. Stefanom i sv Jovanom-rezervisana i teska u izrazu, distancirana krajnjom prefinjenoscu i apstrakcijom.Spoljna religioznost slike izgleda kao anticipacija kontrareformacije. Uticaj njegovog stila sirio se dalje od rimskih i emilijanskih centara u kojima je radio.Tome su znatno doprineli njegovi crtezi i grafike/glavni stampar Antonio da Trento/

27. EL GREKO manirizam sredjeno

El Greko(1541-1614.) rođen u Kandiji kao Domenikos Teotokopolos,bio je slikar,vajar i arhitekta španske renesanse.El Greko se smatra velikim majstorem španskog i evropskog slikarstva,čiji individualni,dramatičan i ekspresionistički stil postaje poznat širom Evrope krajem XVI i početkom XVII veka. Dok je živio na Kritu bio je cenjen ikonopisac u poznom vizantijskom stilu.Nakon odlaska u Veneciju slika u venecijanskom stilu Ticijana i Tintoreta,a u Rimu studira najznačajnija djela Mikelanđela i antičku skulpturu u pinakoteci Vatikana. Godine 1577. odlazi u Španiju,u Toledo,gde je živeo i radio do kraja svog života. Glavne karakteristike:izdužene figure sa vlastitim manirističkim svetlom u okruženjima upečatljivog kontrasta boje; platna velikih dimenzija uglavnom rađena po narudžbi za oltare crkava; portreti španskih plemića,erudita i sveštenika; potpisivao se na slikama na grckom; Bio je veliki erudita i poznavalac klasične grčke i književnosti svoje epohe. Uticao je na Pabla Pikasa i slikarstvo XX veka.

Svakako jedan od najpoznatijih maniristichkih slikara jeste slikar koji je uchio u Venecijansko shkoli, poznatiji kao El Greko. On je vrlo brzo nakon svog dolaska u veneciju prihvatio uchenja Ticijana, Tintoreta I drugih velikih umetnika. Deset godina ksnije upoznaje se sa umetnoshcu Rafaela, Mikelandjela I manirista Srednje Italije. Duhovni sadrzhj njegovih kasnijih dela pre svega je odgovor na misticizam, kjoi je bio posebno dominantan u Shpaniji. Svoje sile do kraj zhivota potpisivao je na grchkom, a njegov stil se formirao pre njegovog dolaska u Toledo. Sahrana Grofa od Orgaza - Remek delo, jedno od najvećih dostignuća u slikarstvu uopšte. Tematika je Vizantijska ikonografija. Ogromno platno slavi jednog srednjevekovnog dobrotvora, koji je bio tako pobožan da su se Sv. Stefan i Sv. Augustin čudotvorno pojavili na sahrani i lično položili telo u grob. U donjoj partiji predstavljena je sama scena sahrane. Osnovni motiv: dva svetitelja koji nose telo Grofovo obrađen je na način kao što se predstavlja sahrana Hristova, a dat je jedan sasvim nov vid grandioznim efektom crnog oklopa (umesto uobičajenog akta) i raskošno naslikanih i prebogatih Svetiteljskih odežda. Taj osnovni izum dalje je razvijen i proširen uvođenjem u kompoziciju monaha u surim i crnim, grubim kaluđerskim haljinama, sveštenika u prozirno beloj dolmatici, sveštenika sa knjigom i krstom i u pozadini, u vidu paravana koji zatvara celu scenu i kojim joj daje njen krajni efekat. Gornja partija predstavlja nebesku scenu (to je Vizantijski Nebeski deo), kada umrli grof, nag i na kolenima, u trenutku svoje sahrane na zemlji, stupa pred svoga Gospoda - duša umrlog ovenčava se slavom. To je jedna lepa, barokna, Grekovska apoteza. Nebeski skup koji ispunjava gornju polovinu slike naslikan je sasvim drugačije nego donja polovina; svaki oblik - oblaci, udovi, draperija - učestvuje u kovitlacu koji je kao plamen diže prema udaljenom liku Hrista. El Grecovo naglo skraćenje sračunato je tako da postigne iluziju beskrajnosti gornjeg prostora, dok oni niži likovi u prvom planu izgledaju kao da su na pozornici. Velika kamena ploča takođe pripada celini i predstavlja prednju stranu sarkofaga u koji dva Sveca polažu Grofovo telo. Na taj način se objašnjava akcija na samoj slici. Posmatrač opaža tri stupnja realnosti: sam grob, po svoj prilici postavljen u zidu u visini njegovog oka, zatvoren pravom kamenom pločom; savremenu reprizu čudesne sahrane i viziju nebeske slave, kojoj prisustvuju neki od učesnika. Svojim umetnichkim zamislima ovaj umetnik je dodao duhovnost chime se znachajno razlikuje od svojih prethnodnika. El grrekova dela produhovljena su osecanjem borbe I dramatike. Njegovo majstorstvo najvishe je iskazano u portretisanju raznih likova. Veoma malo se zna o njegovom odnosu sa portretisanim I prema portretisanim ali jedan od ljudi koje je portretisao bio je I pesnik

Sahrana grofa Orgaza nalazi se u crkvi Sv.Tome u Toledu,jer je za nju i nacinjena 1586.godine.ogromno platno slavi jednog srednjovekovnog dobrotvora koji je bio pobozan toliko da su Sv.Stefan i Sv.Avgustin pojavili na sahrani i licno polozili telo u grob.Sahrana je predstavljena kao savremeni dogadjaj, iznad grupe ljudi jedan andjeo nosi grofovu dusu na

nebo, tela imaju sav intenzitet,ali ne vise tezine do plamena, sve bukti prema uzburkanom nebu. Neke halucinatorne snage ima ne samo u viziji neba,vec i u nemirnoj grupi na zemlji,nelagodno svesnoj nebeskih zbivanja, do tancina izradjeni oklop i odezde zive svojim zivotom,a od izvesne ivice jednog ogrtaca uznemirujucem odudara glava mrtvog Orgaza, razliciti vidovi manirizma se stapaju u jedinstvenu viziju zanosa. Velika kamena ploca takodje pripada celini i predstavlja prednju stranu sarkofaga,u koji dva sveca polazu grofovo telo, postoje tri stupnja realnosti:sam grob zatvoren pravom kamenom plocom,savremenu reprizu cudesne sahrane i vizija nebeske slave. El Greko je vise voleo svetlsot svojih unutrasnjih vizija od prolecne sunceve svetlosti. Filipu II,pokrovitelju i sakupljacu Bosovih slika,se nisu dopale El Grekove vizije.

Fray Felix Hortensio Paravicino slika nastala oko 1605.godine,a nalazi se u muzeju likovne umetnosti u Bostonu, model je pesnik i naucnik,prijatelj El Greka koji ga je slavio u vise soneta, ovaj portret je umetnicki potomak Ticijanovog Coveka sa rukavicom,nezna,izrazajne ruke i bledo lice odaju duhovnu zestinu cija snaga ocarava.

Espolio slika naslikanja za katedralu u Toledu,u pocetku je bila dobijena.

Isterivanje iz hramaEl Grekove dinamicne deformacije su otezavale njegovim savremenicima da u ovo slici vide fuziju motiva visoke renesanse,koju je do neraspoznavanja sjedinila vatrena individualnost.Kao mesecina bledi tonovi njegovih slika su je cinili jos cudnijom,figure su izmucene i istanjene do poboznosti,one su retko otvorene nama,figure cesce izgledaju kao da su na amh jako osvetljene,izduzene od ekstaze i kao da se izvijaju.

Sveti kralj ovde je predstavljen redak primer otvorenosti figure ka posmatracu.

Bogorodicino uspenje Bogorodica je preterano postavljena visoko,ostavljajuci zemlju daleko ispod sebe,dize se u lunarno nebo,nosena ogromnom lepezom andjeoskih krila i pracena vazdusastim formama drugih leprsavih andjela.

Toledo El Greko slika Toledo kao da je nastupila katastrofa apokalipse, na zelenom brdu se pojavljuje drhtavi grad,dok nebo jos uvek razdiru olujni oblaci.El Grekova burna spiritualnost zavrsava renesansu.Pre nego sto je El Greko umro,manirizam se pretvorio u barok.

28. RENESANSA NA SEVERU EVROPE

Renesansa van Italije je međunarodni stil koji nastaje stapanjem Severnih i Italijanskih tradicija. Renasansa van Italije počinje krajem XV veka, zamenjujući poznu gotiku i traje do XVII veka, do pojave baroka. Trajno vođstvo ima Flandrija. Rade se sve manje religiozne teme, a sve više svetovne - prizori iz svakodnevnog života, pejzaži, mrtve prirode, žanr scene. Renesansa na Severu je više vezana za gotičku nego za antičku umetnost. Kasni za Italijanskom skoro jedan vek, a počinje kada u Italiji renesansa doživljava svoju kulminaciju

RENESANSA U HOLANDIJI

U Holandiji se renesansne forme javljaju vrlo rano - već prve decenije XV veka, njihova renesansa je aktuelna koliko i Italijanska.

- Ako se uporedi Holandska sa Italijanskom renesansom, u predigri na tlu Italije postoji komponenta nasleđenih uticaja Vizantijskog karaktera, i to se oseća u duhu. U Holandiji, Vizantijska tradicija ne postoji, i u tome su razlike u izvornim zbivanjima.

- Holandija nije zahvaćena idejama humanizma kao Italija, čiji su majstori bili svestrani i veoma talentovani. Na Severu, gde majstori nisu svestrani, težište umetničkog stvaranja je slikarstvo.

- Takođe, ni teorija ovim umetnicima nije bliska, kao što je to bilo u Italiji.

- Italija je imala i veoma jaku antičku tradiciju, koju Holandija nije imala. Italija lako rešava probleme proporcija, a Holandska se dugo i bezuspešno bori sa ovim pitanjima. Holanđani nemaju prelepe figure i istančane, nemaju čoveka nadljudskih vrednosti kao kod Michelangela. Holandska renesansa ne traga za idealnom lepotom, ona oslikava stvarnost.

- Odnos prema gotici je takođe drugačiji. Italija je bila odbojna prema gotici i zadržala je romaničku formu sa zidom i freskom. Holandska ima veoma jaku gotiku i iz gotike prelazi u renesansu (prihvatiće se specijalan gotički realizam, prevazilazi se izražavanje simbolima za račun realizma i naturalizma - radi se objektivno i individualno). U Italiji majstori iskazuju posebnost svoje ličnosti, a ne kao u gotici, gde je teško raspoznati ruke različitih majstora, jer su ujednačene. Uticaj gotike se uočava u prikazivanju figura i draperija: one su uglaste. disproporcionalne. Obrada draperija ima veliki značaj u Severnoj umetnosti, radi se nezavisno od tela, kao objekat za sebe.

Holandsku renesansu otvara Jan Van Eyck. Ne postoji most između srednjeg veka i Jan Van Eycka, on je neobnjašnjiv za određene naučnike. Genijalne pojave su gotovo redovno pripremane postepenom akumulacijom saznanja i vednosti, u čemu je suština genija da sumira iskustva. Oni kvantitativne promene preobražavaju u kvalitativan skok.

Smisao slike je da oblikuje isečak iz prirode u njegovoj sveukupnosti. U Holandiji čulna percepcija jeste osnova stvaranja. U Italiji u tome učestvuje i naučna komponenta, dok Holandska renesansa počiva na praktičnom iskustvu, čulnom i ličnom. Smisao je da se uspostavi duhovna veza između gledaoca i slike. Sredstva su podređena dostizanju jedinstva posmatrača i slike. Ovi umetnici rešavaju iste probleme kao i Italijani: figura, kompozicija, linearna i vazdušna perspektiva, iluzije dubine prostora pomoću efekata svetla i intenziteta boja, gubi se irealna svetlost i hijerarhijsko srednjevekovno prikazivanje. Svetlost je difuzna i atmosfera je čista i oprana. Međutim, Holandska se figura mnogo razlikuje od Italijanske, naročito nago žensko telo (Italijani su rekonstruisali duh Antike), njihova ženska tela su trbušasta, kratkonoga, jakih koščatih oblika, sa često neskladnom proporcijom.

Odnos prema tematici: nema arhitektonskih veduta, retko prikazi van stanbenog prostora, nameštaj je svakodnevan, jednostavan i bez dekoracija. Nekada se ne razlikuju verske i svakodnevne teme. Srednjevekovna simbolika se pretapa u elemente svakodnevnog života, ali postoji određeni simbolizam. U XV veku istražuju, a u XVI veku uvode psihološke elemente. Boš je vrhunac ličnog psihološkog slikarstva.

Ne odabiraju primarne elemente, već dosledno prenose motive iz prirode. Svet prirode i svet duha postaje jedan individualizam. U Holandiji se, pored religioznih, javljaju i laičke, profane teme. Formuliše se i usavršava tehnika uljane boje. Tempera se veoma brzo suši i zahteva brz

rad. Dodatkom ulja se usporava sušenje. Majstor iz Flemalea je dodavao ulja, ali je tehniku usavršio Jan Van Eyck. U Italiju uljanu boju prenosi 1480.g. Antonello da Mesina. Ova tehnika omogućava vrlo tanane prelaze, delikatne efekte i kontinualnost svetlosti i senke, delikatne i precizne detalje, kao i taktilna svojstva materijala.

Rana renesansa na severu-pozna gotikaSLIKARSTVOpočinje u Flandriji 1420. godine. naziv pozna gotika ne odgovara u potpunosti karakteru severnjačkog slikrstva XV veka. za razliku od Italijana oni nisu odbacili međunarodni stil, on im je polazna tačka.u Flandrijskom slikarstvu nema naglog raskida sa prošlošću.U očima Italijana pozno gotičko slikarstvo javlja se kao postmedijevalno. Prvu fazu slikarske revolucije u Flandriji odlikuju:neograničena dubina, stabilnost, povezanost i potpunost(dok slikari međunarodnog stila nikad nisu težili tolikoj doslednosti), prvu fazu slikarske revolucije u Flandriji predstavlja jedan umetnik poznat kao: MAJSTOR IZ FLEMALLEUA(verovatno je to bio Robert Campin).On je podražavao istinu i potpunu istinu.Svakom detalju pa i najmanjem daje maksimalnu konkretnost,individualni oblik i veličinu, boju,materijal,fakturu površine,stepen elastičnosti i tretman osvetljenja. Na svojim slikama čak pravi tačnu razliku između direktnog i difuznog osvetljenja. Smelo napuštanje tradicije (religiozne predstave nadprirodnih događaja iz simboličnih okvira stavlja u svakodnevni ambijent) nameće mu problem kako da svakodnevni ambijent ne bude trivijalan, on koristi tzv.’’prerušeni simbolizam’’, čime on svakoj pojedinosti na slici daje simboličnu poruku. Dela:Oltar Merode, triptih, slika na drvetu, 1425 – 1428 g., svakodnevni ambijent + prerušeni simbolizam (sveća, mišolovka i dr.) Dok je osnovna tehnika u srednjevekovnom slikarstvu bila tempera (mešavina fino samlevene boje sa razblaženim žumancetom), u poznoj gotici to je tehnika ulja,koja omogućava: bolji tonalitet,skale boja su elastičnije i prelivi su mekši i širi,omogućava tzv. «glazuru» -tanke providne premaze, pa sve do impasta (debele naslage guste teške boje),omogućuje baršunasto tamne prelaze,te žive prikaze (naturalistične) vidljive stvarnosti. Zato flamanske majstore zovemo «očevima modernog slikarstva».Posle njih, ulje postaje osnovni medijum slikanja.BRAĆA HUBERT I JAN VAN EYCK su usavršili razne efekte tehnike ulja, optički efekat,«atmosferska perspektiva» je magličast zastor koji pravi vazduh, čini da nam udaljeniji likovi nejasnije izgledaju. Kad se približimo granici vidljivosti on ih sve prekrije. Takođe pozadina se stapa sa nebom. Braća van Eyck su prvi u potpunosti sistematski upotrebili atmosfersku perspektivu. Ona je za naše opažanje dubine prostora bitnija od linearne perspektive (prividno smanjenje dimenzija sa udaljenošću). Meka, jasna svetlost razblažuje ivice senke, oni su realisti skoro mikroskopski precizni, dela:Ganski oltar(slika na drvetu, poliptih,1432.g)najveći spomenik ranog flamanskog slikarstva Raspeće i Strašni Sud(1420-1425 g.),Čovek u crvenom turbanu(1433 g.,slika na drvetu)Jan van Eyck Giovanni Arnolfini i njegova žena(1434 g.slika na drvetu ) Triptih je osnovni oblik slike novog stila. Tek od Majstora iz Flemallea portret igra važnu ulogu u slikrstvu severa-realistično portretisanje.Pored donatora u sve većem broju srećemo nezavisne likove. ROGIER VAN DER WEYDEN treći veliki slikar flamanskog slikarstva, obuhvatio osećajnu dramatiku-patos gotičke umetnosti, više ga interesuje svet ljudskih osećanja, nego spoljašnji vid događaja. Rogierova umetnost je opisana kao fizički čistija i duhovno bogatija od Jan van Eyckove, pa je postala uzor mnogim umetnicima.Sve ovo što važi za Rogierova religiozna dela,važi i za njegove portrete. Kod njih nenaglašava neke crte, a ističe druge da bi naglasio karakter, dela:Francesco d'Este(portret na drvetu, 1455 g.)Skidanje sa krsta(slika na drvetu 1435 g.)HUGO VAN DER GOES on je Rogierov sledbenik,nesrećni genije,tragično je završio,umro je kao fratar. dela: Portinarijev oltar(1476 g.,poliptih,slika na drvetu)na njemu se vidi Goesovo interesovanje za nadprirodno, javljaju se razlike u veličini figuraođenje Hristovo, 1490 g., slika na drvetu, ideja ponoćnog rođenja

HIERONIMUS BOSCH Holandski umetnik,cija su dela puna tajanstvenih i naizgled iracionalnih prizora.dela: Vrt uživanja, triptih(slika na drvetu,1500.)čudno iracionalno delo kao iz sveta snova. Egzotične životinje ali i hibridna i deformisana čudovišta.Osnovna dvosmislenost vrta: u prikazu grešnog čovečanstva ima čednosti, pa čak i čudno poetske lepote.

RENESANSA NA SEVERUU XV veku umetnici severno od Alpa ostaju ravnopdušni prema italijanskim stilovima i idejama. Od vremena majstora iz Flemallea i brace Van Eyck,oni su vodjstvo trazili u Flandriji,a ne u Toskani.Ta izolacija naglo prestaje 1500.godine,kada severna renesansa pocinje da zamenjuje poznu gotiku.Na severu se javlja raznolikost pravaca u XVI veku koja je veća nego u Italiji. Uticaji su bili razni:ranorenesansni,visoko renesansni,maniristički. Reoformacija je mnogo neposrednije delovala na umetnost severno od Alpa, nego u Italiji. Slikarstvo severne Evrope ne vodi poreklo iz skulpture i mozaika,vec iz iluminiranih rukopisa.Brizljivo izradjeni detalj je tipicna osobina renesanse na severu sve do Rubensa u XVII veku.Slikari severa nisu od coveka pravili polubog,vec su nastojali da ga prikazu onakvim kakav jeste,krajnje svesnog svoje smrtnosti,uglavnom odevenog,brizljivo slikajuci svet u kome zivi.Sever je bio macan,hladan i vlazan,te ovi uslovi nisu odgovarali razvoju freske.Nedostatak svetlosti I postora kao da je sputavao slikare,otuda beskrajno zapleteni detalj zamenjuje velike harmonije.PODELE 1.Nemacka zavičaj reformacije,gde su se odigrale glavne bitke “rata stilova”. MATTHIAS GRÜNEWALD pored Durera najznačajniji je umetnik rene sanse u Nemačkoj.Kao i El Greko postao je slavan tek u našem veku. Od slikarstva pozne gotike preuzeo je osećanje za pokret (sve treperi i kreće se kao da živi svojim životom). karakteristike:oblici su meki,elastični i meki; svetlost i kolorit upotrebljava sa besprimerenom smelošću i prilagodljivošću; skala njegovih boja bogata je i sa njenim raponom jedva se mogu meriti Venecijanci; vrhunski upotrebljavao obojenu svetlost; dostigao je čuda pomoću svetlosti koja ni danas nisu prevaziđena; oznavanje perspektive i fizička bujnost njegovih likova je italijanski uticaj; od Italijana nasledio individualistički duh.ALBRECHT DÜRER bio je protestant i najveći prdstavnik nemačke renesanse. Veoma je brzo stekao međunarodnu slavu.Još kao mlad posećuje Veneciju 1494 – 1495 g. za njega je renesansa imala bogato značenje. Prihvatajući italijansko mišljenje da likovne umetnosti spadaju u slobodne umetnosti, on je prihvatio ideal umetnka kao plemića i humanističkog naučnika. Bio je najveći graver svog doba i vršio je velik uticaj svojim drvorezima i gravurama koji su kružili čitavim zapadnim svetom. Njegovi drvorezi imaju preciznu raščlanjenost zrelog grafičkog stila. On je reprodukovao razne umetnike. karakteristike:prvi umetnik očaran svojim portretom;umetnik crtanja; lepotu oblika i materije Direr segladava u jasnoj,nepomućenoj liniji u spletu i tkanju linija.LUCAS CARNACH STARIJI karakteristike: danas je poznat po svojim portretima; čarobno naslikanim mitološkim prizorima; ekspresionistički manirizam.ALBRECHT ALTDORFER bio je bavarski slikar, nadareni pejsažista, naslikao je najraniji “čist” pejsaž karakteristike: dobar je poznavalac perspective; italijanskog slikarskog rečnika; neobuzdana mašta.HANS HOLBEIN MLAĐI iz Augsberga,predstavnik je “linearnog stila”, kao i Direr. Istražuje dekorativne vrednosti linije i površine, dvorski slikar Henrija VIII. Pokazuje izvanredno interesovanje za jasnoću detalja.Poznat je i kao 2.Engleska

NICHOLAS HILLIARD bio je zlatar koji se specijalizovao u minijaturnim portretima na pergamentu,to su tzv. “portable portreti”. Oni su izmišljeni još u antici,a oživljeni su u XV veku. Koristi ravnomerno osvetljenje i preterano, brižljivo urađene detalje.3.HolandijaHolandsko slikarstvo XVI veka, usled teške istorijske političko-verske krize, nije ravno po sjaju slikarstvu XV veka.Prihvatanje italijanskih elemenata je bilo sporije nego u Nemačkoj. U doba 1550-1600.godine Holandija je dala najveće slikare severne Evrope i pored nemira u zemlji,koji su utrli put velikm holandskim i flamanskim majstorima sledećeg veka – u baroku. Dva glavna nastojanja karakterišu Holandsko slikarstvo XVI veka:1.asimilacija italijanske umetnosti od Rafaela do Tintoreta 2.razvoj repertoara tema koje će dopuniti,a eventualno i zameniti tradicionalne religiozne teme (pejsaž, mrtva priroda, žanr-scene – prizori iz svakodnevnog života) PIETER AERTSEN bio je pionir samostalne mrtve prirode. Dela:PIETER BRUEGEL STARIJI jedini je genije među holandskim slikarima,koji je slikao je pejsaže i žanr-scene. njegovo interesovanje za narodne običaje i svakidašnji život prostih ljudi proizašao je iz jednog složenog filozofskog stava. karakteristike:koristi monoton kolorit; minimum oblikovanja i senki; perspektiva je smela,a kopozicija je monumentalna i uravnotežena.VAJARSTVO do 1520 g. italijanski uticaji su bili veoma slabi severno od Alpa. renesansni stil se najpre i najviše razvio u vajarstvu Francuske. JEAN GOUJON najsjajniji francuski vajar sredine tog veka,koji je radio reljefe u Luvru.karakteristike:reljefi su bogati i neplastični; ljupki likovi podsjećaju na manirizam Cellinija.

29.UMETNOST DRUGE POLOVINE XVI VEKA NA SEVERU EVROPE

Renesansa na severu Evrope ili Severna Renesansa označava umetnost visoke renesanse Evrope severno od Alpa u XVI veku. „Severna“ služi da istakne razliku od izvorne, italijanske Renesanse, koja se poistovjećuje s jugom Evrope. Pre 1450. italijanska Renesansa i humanizam nisu imali uticaja u Evropi izvan Italije. Od kraja XV veka visoka Renesansa se iz Rima širi i zahvata celu Evropu. Renesansa je naročito bila umetnički produktivna u Nizozemskim zemljama,severnoj Francuskoj, Nemačkoj i Poljskoj. Univerziteti i štampane knjige su pomogle širenju renesansnih ideja.Tome su svojim delima pomogli intelektualci i pisci poput Erazma i Fransoa Rablea.Za razliku od Italije, Renesansa u severnim zemljama je bila pod jakim uticajem protestantske reformacije.

Renesansa u Nizozemskoj

Bogati trgovački gradovi Flandrije, kao što su bili Briž u XV. i Antverpen u XVI veku,doprineli su kulturnoj razmeni Flandrije i Italije. Ovo se uglavnom odnosi na slikarstvo, jer je nizozemska arhitektura većim delom ostala verna tradicijama pozne Gotike.Primeri umetničke razmene su slikar Jan Gosaert i vajar Đambolonja, Flamanci koji su ostavili traga u umetnosti Italije, kao i italijanski arhitekta Alesandro Paskvalini koji je stvarao u Nizozemskoj. Renesansa u flamanskom slikarstvu se razvila iz perioda ranog flamanskog slikarstva, koje predstavlja prelaz između pozne Gotike i rane Renesanse. Ona se nije odnosila na preporod antičkih tema i interesovanja kao u Italiji, već na povratak prirodi i njenoj lepoti.Najznačajniji flamanski renesansni slikar bio je Jan van Ajk. Njegovo kapitalno delo je Gentski oltar. Inovacija Jana van

Ajka u slikarskoj tehnici bila je upotreba uljanih boja. Ostali značajni nizozemski renesansni slikari su Hijeronimus Boš i Piter Brojgel Stariji.

Renesansa u Francuskoj

Među apsolutističkim monarhijama glavnih evropskih država u svom bogatstvu, raskoši, feudalnih poseda, tuđih kmetova i opljačkanih vrednosti, prednjače kraljevi francuske. Zahvaljujući brojnim kraljevskim brakovima francuski kraljevi polažu pravo na druge krune i druge zemlje, pa ratuju sa svima (Nizozemskom, Španijom, Engleskom, Napuljem ). Preko ratova u Italiji upoznaju se sa Renesansom i prihvataju je, jer im omogućava gradnju palata, dvoraca, galerija, muzeja, trgova, kakvih nije bilo u gotičkoj umetnosti severa. Kralj Fransoa I(1515-1547) uvozio je umetničke predmete iz Italije, naručivao dela od italijanskih umetnika poput Leonarda da Vinčija, Andree del Sarta i Benvenuta Čelinija,i gradio raskošne i skupe palate, čime je zasnovao francusku Renesansu. Njegova zbirka slika je bila nukleus zbirke današnjeg muzeja Luvr. Među dvorcima koje je sagradio ili dogradio su: Amboaz, Bloa, Šambor i Fontenblo. Procvat renesansne umetnosti u Francuskoj se nastavio za vreme vladavine sina kralja Fransoa, Anrija II(1547-1559). Religiozni ratovi katolika i hugenota posle smrti Anrija II bacili su zemlju u haos.Katarina Mediči je nastavila da bude mecena umetnika,ali osim izvesnog broja portreta i predmeta primenjene umetnosti, iz njenog vremena nisu ostala dela trajnije vrednosti. Najznačajniji francuski slikari iz doba renesanse bili su Žan Fuke i Fransoa Klue. Pored klasičnog slikarstva,bavili su se izradom minijaturnih portreta (minijatura). Među vajarima, istakao se Žermen Pilon.

Renesansa u Nemačkoj

Renesansa se u Nemačkoj, kao kulturni i intelektualni pokret, proširila u XV i XVI veku. Nemački umetnici i intelektualci su je ovde doneli preko svojih putovanja u Italiju. Najuticajnija ličnost iz nemačkog renesansnog miljea bio je Johan Gutenberg. Nemačka je proizvela plejadu renesansnih slikara od kojih je najznačajniji Albreht Direr. Bavio se slikarstvom i grafikom. Slikao je mitološke i religijske prizore i izrađivao drvoreze i crteže, u kojima su često prisutne filozofske ideje. Ostali značajni slikari nemačke renesanse bili su: Albreht Altdorfer,Luka Kranah Stariji i Mlađi,Matijas Grinevald i Hans Holbajn Mlađi. Tu je i začetnik grafičke umetnosti Martin Šongauer. Renesansa nije ostavila značajnijeg traga u nemačkoj arhitekturi gde se nastavila dominacija gotičkog stila.

Renesansa u Poljskoj

Renesansa u Poljskoj (polj. Odrodzenie) trajala je od kasnog XV do kasnog XVI veka. Ovo doba se smatra za zlatno doba poljske kulture. Kraljevinom Poljskom je u to vreme vladala dinastija Jagelonaca,a zemlja je prolazila kroz period unutrašnjeg i spoljašnjeg mira i prosperiteta.Renesansa je u Poljsku prestonicu Krakov stigla preko italijanskih umetnika i trgovaca. Poljska je bila pogodno tle za razvoj ideja renesanse i humanizma.Tu je delovao znameniti Univerzitet u Krakovu, a o mogućnostima za slobodu mišljenja svedoči revolucionarno delo Nikole Kopernika. Italijanski arhitekta Bartolomeo Bereči je preuredio kraljevski dvorac Vavel u renesansni dvorac početkom 16. veka. Grad Zamošć je planski izgrađen u renesansnom stilu. Još jedan centar renesanse u Poljskoj bio je grad Dancig na

severu, gde su uglavnom živeli Nemci i Holanđani. Slikari su najčešće slikali portrete kraljeva i aristokratije.

Arhitektura

Izvan Italije, Gotika je bila uopšte prihvaćeni stil duboko u XV veku, ali uticaji renesanse su se osjećali iz dana u dan. U XVI veku uticaj renesanse se oseća u celoj Evropi, te se u svakoj zemlji može pomenuti poneko vredno renesansno delo. Preko italijanskih arhitekata, renesansna arhitektura se proširila sve do Rusije i Skandinavije.U Francuskoj su najviši dometi i najveći doprinos renesansi bili kraljevski dvorci duž rijeke Loare. Prvi renesansni dvorac u dolini Loare bio je dvorac Amboaz u kome je svoje poslednje godine proveo Leonardo da Vinči.

Dvorac Šambor Domenika da Kortone jedna je od najljepših građevina francuske renesanse i smatra se da ga je projektovao sam Leonardo (sa sigurnošću mu se pripisuje dizajn dvostrukog spiralnog stepeništa). Četiri povezana staro-francuska donžona čine pravougaono dvorište unutar kojeg je središnji dvorac pravougaonog oblika s ugaonim kulama, četiri unutarašnja dvorišta. Fasada je kao kod renesansnih italijanskih palata, a gotički krov s dimnjacima, tornjevima i tornjićima kao da najavljuje manirizam. Drugo dominantno renesansno arhitektonsko delo je dvorac kralja Luja XIV. - Luvr u Parizu, jedinstven je zbog svojih kontrolisanih proporcija, izrazite simetrije, dvojnih stupova, i odmerene plastičnosti fasade itd.

U Nizozemskim zemljama su sporo prodirali uticaji italijanske arhitekture.Čak i kad se to dogodilo, arhitektura je uvek bila u kombinaciji sa lokalnim tradicijama (stepenasti zabati i vitki trouglovi iznad vrata i prozora). Ova arhitektura postala je moderna u Engleskoj.

U Poljskoj,arhitektura je u prvo vreme (1500-1550) bila pod direktnim uticajem italijanskih arhitkata.Kasnije (1550-1600), u Poljsku prodiru holandski uticaji. Najzad, u periodu 1600-1650, arhitektura postaje maniristička i barokna, pod uticajem kontrareformacije.

U Engleskoj najvažniji renesansni arhitekta je Ajnigo Džons (1573-1652) koji nakon studijskog putovanja u Italiju gradi „salu za bankete“ palate Vajthol (Witehall) u Londonu za kralja Džemsa I.To je sjajna renesansna kompozicija s umerenom rustikom podnožja i diferencijacijom dveju etaža.

Slikarstvo

Slikarstvo rane renesanse na severu obeležili su flamanski slikari koji su u gotički naturalizam uneli krajnji realizam pojedinosti, tako da su likovi na njihovim portretima slikani sa detaljnim osobinama naravi.Njihovo slikarstvo je bilo veoma cenjeno u Italiji, dok se uticaj italijanske Renesanse na severu osetio tek krajem XV Renesansno slikarstvo stiže u Francusku dolaskom italijanskih slikara u kraljevski dvorac Fransoa I – Fontenblo. Na tom renesansno-manirističkom dvoru razvijala se francuska renesansa – tzv. Škola iz Fontenbloa.

30. DIRER renesansa na severu

Albreht Direr (rodjen 1471-1528.) je nemački renesansni slikar, grafičar i teoretičar umetnosti. Bio je jedan od najvećih majstora umetnosti u doba humanizma i reformacije. Učio je crtanje u radionici nirnberškoga slikara Mihaela Volgemuta,gde je boravio 4 godine, a 1495.prvi put je otišao u Italiju i kopirao italijanske majstore.U radionici svog oca obučen je za zlatara,pa je Direr je do vrhunca razvio drvorez i bakrorez.Zeleo je da studira kod Martina Šongauera,koji je umro pre nego sto ga je Direr upoznao.Postaje dvorski slikar cara Maksimilijana,a posle mladog Karla V. Znacaj:ujedinio je italijansku ranu renesansu s ekspresivnim stilom nemačkog reformatorskog doba i došao do novih oblika izražavanja. Teme:mitoloske,alegorijske,religiozn,priroda(njegovi akvareli krajolika,studije biljaka i životinja svedoci su njegovog dubokog razumevanja prirode). Stvaralastvo:u teoriji je postavio temelje nauke o proporcijama;traktati o slikarstvu;tractate o perspektivi,geometriji; oltarske slike i portreti(Autoportret) u Nirnbergu; bakrorezi(Vitez,Đavo i smrt,Melanholija,Sveti Jeronim u ćeliji) i drvorezi (Apokalipsa,Velika muka). Njegovo ukupno delo obuhvata 70 slika, 900 crteža, 100 bakroreza i 350 drvoreza. Direr je prvi u Evropi sastavio Magični kvadrat, Glavne karakteristike:velika brzina misli sa obilatom inventivnoscu; linearizam; didakticki vid umetnosti; Direrova prva dela su bili drvorezi. Uticaji: italijanska umetnost je veoma uticala na njegova dela(likovne umetnosti su slobodne umetnosti) i na njega(visoko shvatanje o umetniku); uticaj Mantenje kroz gravire; licni dodir sa Belinijem mu je doneo vicnije rukovanje cetkom; PutovanjaDirer je 1490.godine napustio Ninberg i putovao kroz Nemacku.Zatim odlazi u bezel,gde je radio kao illustrator knjiga i ostaje do 1494.godine kada se vraca u Ninberg.Zatim odlazi u Veneciju 1494/5.gde dolazi u dodir sa delima italijanske umetnosti(Mantegnine gravire koje je kopirao).U Veneciji je bio fasciniram lokalnim tipovima ljudi kao sto su robinje,kurtizane,gospodje.

Direr je bio prvi umetnik koji je bio ocharan svojim likom, toliko da to I da je hteo nije mogao da sakrije. Njegovo najranije poznatije delo jeste upravo crtezh, koji je napravio sa svojih trinaest godina, koji je istovremeno zachetak niza portreta koje je napravio nakon toga. U tom pogledu mozhemo ga smatrati vishe renesansnim likom nego bilo kog italijanskog umetnika. Njegov otmen lik sadrzhi jednu dozu idealizovane lepote Hrista, koji premashuje domete obichnih portreta. Slika zaista izgleda kao neka ikona, koja odrazhava jednu neusiljenu ozbiljnost ovog umetnika. Direr je pocheo vrlo mlad da se bavi slikarstvom, a svoj pochetak izgradio je kopiranjem ostalih velikih majstora, gde se pokazao kao izuzetno vesht. Za njega je na neki nachin renesansa imala dublje znachenje, to vidimo I na nachin na koji je on prihvatao italijansko gledishte po kome se likovne umetnosti ubrajaju u slobodne veshtine, stalno negujuci inteletkutalnu radoznalost I raznolikost tema I tehnika. Fizichka snaga, chvrst I snazhan volumen likova koje slika ovaj umetnik najvishe pokazuje u svom delu Chetiri jahacha apokalipse, gde vidimo upravo njegovo iskustvo koje je stekao prilikom kopiranja raznih velikih umetnika. Na prvi pogled ova slika nas vraca u goticko slikarstvo, medjutim Direr ustvari obogacuje ovaj drvorez davajuci mu nov znachaj uz pomoc linearne istanchanosti crtezha. Ubrzo je postavio merila koja su preobrazila tehniku drvoreza shirom evrope. Najsjajnije umece Direra uochljivo je upravo na drvorezu koji prikazuje Adama I Evu koji ustvari podsecaju na Apolona I Veneru u nekoj shumi na severu. Za razliku od slikovitog prirodno okvira I zhivotinja koje u njemu obitavaju, adam I eva nisu mushkarac I zhena iz svakodnevnog zhivota nego likovi koji su oblikovani prema modelima za koje je umetnik smatrao da su savrshenih proporcija. Ovde prvi put vidimo ustvari ono o chemu je govorio na neki nachin Alberti, gde umetnik

ustanovljava idealne proporcije choveka I primenjuje ih. Isti takav pristup jasno se vidi I na gravuri Vitez, srmt I djavo. To je jedan od Direrovih najlepshih drvoreza, koji naglashava njegova uverenja hrishcanskog humanizma, gde on prikazuje Hrista kao vojnika kog prati pas – koji predstavlja vernost. Njegovo delo Melanholija je poslenje od ove grupe, ali se najvishe I razlikuje I istiche. Prikazan je jedan od chetiri temperamenata, koji u ruci drzhi geometrijske sprave, ali je ipak okruzhnena haosom. Razmishlja ali ne mozhe da odreaguje, za razliku od nje malo dete predstavlja praktichno znanje koje mozhe da deluje ali ne I da misli. To je ustvari melanholija koja obuzima mozhda chak I samog direra. Direrova umetnost dostizhe vrhunac upravo u delu chetiri apostola, koji je on nakon slikanja poklonio gradu. Ovi apostoli se bore protiv katolika isto kao I protiv protestantskih radikala, ali opet ovi portreti predstavjlaju chetiri temperamenta. Direr je nakon ove slike posvetio dobar deo svog zhivota teoriji I razmatranju umetnosti, a prilichno se posvetio I samoj geometriji zasnovanoj na teoriji perspektive.

AKVARELI Putujuci kuci,cesto je radio akvarele pejzaza,dela koja se vezuju na osnovu severnjackog prilazenja prirodi,ali nisu samo fotografske beleske,vec imaju osobinu cistog pejzaza. U to vreme je su u Nemackoj postojale samo dve vrste slika:slike sa religioznom tematikom i portreti.

Italijanske planineakvarel oko 1495.godine u Ashmoleovom muzeju u Oxfordu,tacna lokacija ovog mesta nije poznata,jer Direru to nije bilo vazno,miran ritam panorame blago zarubljenih padina pokazuje shvatanje prirode u njenoj organskoj celini(shvatanje prirode)

GRAVIRE Gravira je mogla da bude o svemu,a bila je jeftinija.Gravira nije bila vezana za tradicionalnu ikonografiju ili neke uzore,nego je mogla da bude plod maste.

Adam i Eva gravira iz 1504.godine u Muzeju likovnih umetnosti u Bostonu,biblijska tema ovde sluzi kao izgovor da prikaze dva idealna akta: Apolona i Veneru u severnjackoj sumi.Okvir je zivopisan,pun zivotinjskog sveta.Adam i Eva su iskonstruisani likovi,nisu iz svakodnevnog zivota,vec uzori za ono sto je Direr smatrao savrsenim proporcijama.

Vitez,Smrt i Đavo gravira iz 1513.godine u Muzeju likovnih umetnosti u Bostonu, slad:vitez na svom divnom konju,tezak i pouzdan kao konjanicka statua,otelovluje ideal kako estetski tako i moralni, vitez je Hristov vojnik,nepokolebljiv na putu vere ka nebeskom Jerusalimu,koga ne mogu da zastrase ni odvratni jahac koji preti da ga ubije,ni groteskni djavo iza njega, pas je simbol vrline,verno prati svog gospodara,iako su mu se na putu isprecili gmizavci i lobanja, italijanski renesansni oblik je ovde spojen sa nasledjem pozno gotickog simbolizma.

PORTRETI

Portret oca Alberta Direra najbolja replika se nalazi u Londonu, vazan rani primer Direrove snage da sugerira dubinu,pomocu cisto formalnog nacina,postavljanjem figure ispred ravne pozadine.

Autoportret slika iz 1498.godine u muzeju Prado.Direr nosi najfinije odelo i svojom pojavom ispoljava toliko sujete da su za zbog toga zadirkivali, najznacajnije je leonardovsko ushicenje

kosom, nije sebe prikazao kao poniznog zanatliju,vec kao elegantnog,modernog i idealnog slikara.

Autoportret slika na drvetu iz 1500.godine u Pinakoteci u Minhenu, sliak pripada flamanskoj tradiciji,ali svecano,ozbiljno lice,gledano anfas i hristolika idealizacija crta lica premasuje domasaj obicnog portreta, slika izgleda kao posvetovljena ikona koja prikazuje ozbiljnost sa kojom je Direr gledao na svoju misiju umetnickog reformatora.

Cetiri apostola slika iz 1526.godine koju je poklonio NIrnbergu, apostoli velicanstveno i neusiljeno ispunjavaju celu povrsinu slike, zbog krupnog oblika su uproscene siroke haljine,a paznja je usredsredjena na njihovu fizionomiju,u kojima je predstavio tipove temperamenta.Umesto da naslika svece u razgovoru sa Bogorordicom,naslikao je samo apostole, apostoli koje je odabrao su osnivaci protestantske doctrine.

DRVOREZI

Svojim drvorezima i gravirama je Direr imao ogroman uticaj u Nemackoj,koji se prosirio i na Italiju.Njegove kompozicije na grafikama su inspirisale direktno preslikavanje,nejasne derviacije i pomogle su umetnicima da otkriju svoj talenat.U njegovim rukama drvorezi gube svoju raniju draz narodne umetnosti,ali dobijaju preciznu rasclanjenost potpuno zrelog grafickog stila.

Musko kupatilo oblici su veoma detaljni,crtez tacan, osecanje za atmosferu i neobicnost sadrzaja, mesto gde se spajaju dve tamne povrsine cini bela,a ne crna linija.

Bludni sinikonografsko resenje je novo-bludni sin je stajao pre zalostan medju svinjama,a Direr ga ne stavlja u polje,vec u dvoriste majura,u kome ambari daju zivu stvarnost sceni, ovaj jednostavni nacin daje patos,humanist i emocionalnu vrednost.

Apokalipsa najranija knjiga koju je izdao jedan umetnik na sopstvenu odgovornost.Pre su knjige imale ilustracije u tekstu,a Direr je iskoristio celu stranu za drvorez,a tekst je stavljao na poledjinu.Na ovaj nacin je on skracivao pricu i ilustraciju i nacinio radnju neprekidnom, na drvorezu je primenio efekte nacina graviranja, plod spontanog genija,koji koristi sve izvore tradicije,a ipak tretira temu na nov nacin.

Cetiri jahaca Apokalipse drvorez oko 1497/8.godine, na prvi pogled izgleda kao potpuno vracanje svetu pozne gotike Martina Schongauera, likovi su snazni,cvrsti,snaznih volumena(uticaj Mantenje), ovaj stadijum stvaralastva je vrlo slican sa Grunevaldovim.Direr je ovde dao novo znacenje drvorezu,time sto ga je ogogatio linearnom ustancanoscu gravire.

Objasnjenje perspective drvorez iz 1525.godine,iz uemtnikove rasprave o geometriji(zasnovana na proucavanju rasprave Pjera dela Franceska o perspektivi). Direr je ovde prikazao svoj izum kojim moze slika da se napravi mehanickim putem,a time je heto da pokaze objektivnu vrednost perspective, sam Direr nije bio zaista zainteresovan za metod pravljenja slike bez ljudske vestine i razuma, ovo je prvi korak ka principu fotografske kamere.

31. GRINEVALD renesansa na severu

Grinevald ili Mathis Gothart Nithart(rodjen u Vircburgu 1470-1528.) bio je značajna ličnost nemačkog renesansnog slikarstva i predstavnik pozne gotike ekspresivnog spiritualizma. Većinu svog života je proveo u Majncu,ali se ne zna kako je stekao svoje obrazovanje. Bio je protestant i odobravao je učenje Martina Lutera.Postao je poznat tek u XX veku. Godine 1516. je postao dvorski slikar plemića Albrehta Braniburskog. Grinevald se zatim preselio u Hale i radio je ponovo kao inženjer građevinar za vodene gradnje i fontane i ubrzo je tu umro. Hans Grimer je bio njegov ucenik. Crteži su pod uticajem jednog mistično-vizionarskog stila sa naglašenim gestom koji nosi odjeke u kasnoj gotici. Bio je nadahnut individualističkim duhom renesansnih umetnika u Italiji,koja je na njega ostavila znacaj u psiholoskom smilu. Glavne karakteristike: upotrebljava perspektivu i niske horizonte; fizicka bujnost likova;forme su naturalisticke i fantasticne; na telu Hrista i licu Marije i Jovana je navies izrazen anturalizam; upotrebljava nasilje i tragedije u jakim svetlosnim kontrastima(majstor individualnog stila,preteca ekspresionizma); upotrebljava razlicite intenzitete svetlosti; dugine boje; celina je uvek upecatljiva i velelepna; oblici su meki,elasticni,mesnati. Danas nam je poznato samo njegovih 13 dela.

Ovaj umetnik je poput El Greka postao slavan tek u XX veku. Njegovo najpoznatije delo Izenhajmski oltar dugo je pripisivan Direeru. Oltar je rezbarena shkrinja s dva para pokretnih krila chime dobija tri pozornice, li csene. Scena koja je prva oblikuje se kada su sva krila sklopljena, a prikazuje raspece na sredishnjoj plochi. Prikazana je Hristova agonija I tuga. Tri istorijska svedoka oplakuju smrt Hristovu na ovoj slici, dok je njegovo telo prikazano slabashnim ali opet s nekim naglashenim herojskim momentom. Zemlju prekriva tama I na celoj slici generalno vlada jedna sablasnost, koja nas tera da imamo jedno odredjeno strahoposhtovanje prema delu. Ovo sjedinjavanje vremena I vechnosti, realnosti I simbolike daje Grinevaldovom Raspecu uzvishenu velichansvenost. Blagovesti, Koncert andjela I vaskrsenje slave dogadjaje koji su toliko vedri po duhu koliko je ono raspece depresivno I sablasno. Ta tri prikaza vidimo kada otvorimo krila ove cele slike. Likovi na ovim slikama su definitivno najlirskiji I najsuptilniji u chitavoj umetnosti severa. Za razliku od izlomljenih obrisa I ukochenih nabora umetnosti pozna gotike, oblici ovog umetnika su gipki, bujni I obli… njegova svetlost I kolorit pokazuju takodje jednu izvesnu promenu, u odnosu na prethodnike. On ih upotrebljava izuzetno smelo da je njegova skala boja bogata prelivima a raspon boja mozhe da se meri jedino s venecijanskim slikarima. Njegova upotreba bojene svetlosti potpuno je uvela jednu dozu inovativnosti u celokupni period umetnosti severa. Grinevald je bio na neki nachin nadahnut slobodnom individualistichkom crtom I duhom italijanskih renesansnih umetnika, dok smelost njegove slikarske vizije upucuje na to da se takodje oslanjao I na neka svoja pravila I sredstva. Tako da je na njega renesansa zapravo delovala inspirativno I oslobadjajuce. Pomogla mu je da sazhme izrazhajne aspekte pozne gotke u stil jedinstvenog intenziteta I individualnosti.

Isenhajmski oltar nastao izmedju 1513-15.godine u muzeju Kolmaru u Francuskoj, kombinacija slikarstva i vajarstva sa savršenim izobraženjem izraza i ljudskog tela u pokretu, delo je dugo pripisivano Albertu Direru, ovaj izrezbarena skrinja ima dva para krila koja se pokrećući stvaraju tri pozornice(scene). U sklopljenom stanju se vidi Raspeće koja je verovatno najimpresivnije koje je ikada naslikano. Raspeće je po svome delovanju ozbiljno srednjovekovno zbog Hristove nepodnosljive samrtne muke i ocajnickog bola Bogorodice,Sv.Jovan i Marija Magdalena podsecaju na andachtsbild,dok je kada se otvore

spoljašnja krila dalje scene već mnogo vedrije. likovi sa strane :tri istorijska ocevidca na levoj strain oplakuju smrt Hrista kao coveka,dok Jovan Krstitelj sa mirnocom ukazuje na njega kao na Spasitelja(dve Hristove prirode).pejzaz:Golgota nije brezuljak kraj Jerusalima,vec planina koja se uzdize iznad.Raspece kome je oduzet uobicajeni okvir,postalo je usamljeni dogadjaj koji se ocrtava naspram pustog avetinjskog predela i plavo-crnog neba.Na zemlju se spustio mrak(po jevandjelju),ali je rvi plan prikazan u blestavoj svetlosti koja ima snagu otkrovenja, na krilima ovog skladnog oltara se nalazi Sv. Antonije i Sv Sebastijan i red velikih pojava na licu i zadnjim stranama pojedinih krila;ovde je najupadljivije postavljanje pokreta koji prožima ove slike koje konfrontira sa shvatanjima iz pozne gotike, svetlost koju upotrebljava je bogata u prelivima boja i upoređivati samo sa bojom u slikama u Veneciji.

32. ALTDORFER

Albreht Altdorfer (rođen je u Rogensburgu oko 1480.-1538) je bio nemački slikar, grafičar i gradski arhitekta. Uticaji:italijanski uticaj je vidljiv u odabiru tema; dva putovanja po Dunavu dovela su ga u vezu sa umetnickim slikama Dunavske skole; Direrov uticaj; Glavne karakteristike:dobar poznavalac perspektive; italijanskog stilskog recnika; neobuzdana masta; likovi su sporedni u svom prostornom okviru; prvi je naslikao čist pejzaž; stil je antimonumentalan i slican minijaturi. Znacaj:Altdorfer je poznat i kao umetnik koji je naslikao prvi pejzaž u evropskoj umetnosti koji je u potpunosti oslobođen figura i koji se topografski može odrediti (Pejzaž Dunava sa dvorcem Vert kod Regensburga, oko 1525. godine).Neki njegovi bakropisi i crteži takođe sadrže ovakve pejzaže. Pored Volfa Hubera smatra se za glavnog predstavnika umetnicke Dunavske skole.

Formirao se izučavajući domaće, ratizbouske minijaturiste XV veka i bliži je njima, po finoj izradi i po malom formatu svojih slika, nego li Direrovom plastičnom i monumentalnom stilu. Jedan je od najtipičnijih predstavnika tog nežnog stila izniklog iz minijatura, tzv. dunavskog stila. Liričan je i antiklasičan, arhaičan, konzervativan i pomalo patetičan. Altdorfer je daleko važniji kao pejsažist (izvlači pejzaž kao poseban rod), a takođe i kao slikar arhitekture, nego li kao slikar religioznih tema. Prvi u Evropi radi čist pejzaž, bez figura, sa usklađenim efektima svetlosti i senke. Ono što je najlepše na njegovim kompozicijama jesu romantične bukove i borove šume, na kojima su figuralne partije dodate uglavnom da bi slika dobila svoj siže. On nije samo dobar pejsažist, već i slikar arhitekture i bitaka. Pažljivo radi detalje. Izbegava previše religiozne sadržaje.

Bitka kod Isa slika na drvetu iz 1529.godine u Pinakoteci u Minhenu, delo udaljeno od ideala klasike, tema se ne moze identifikovati,ako se ne procita tekst na tablici okacenoj o nebo. Tema je Aleksandrova pobeda nad Darijem, umetnik je pokusao da se drzi antickih opisa stvarnog broja i vrste boraca u toj bici,ali je to zahtevalo da slika bude iz pticije perspective,pri cemu su se dve glavne licnosti izgubile u masi sopstvenih vojnika. Oklopi vojnika i utvrdjeni grad iza njih pripadaju XVI veku, slika bi mogla da prikazuje i neku savremenu bitku da nije spektakularnog neba sa suncem koje pobedonosno probija oblake i pobedjuje mesec. Nebeska drama iznad

prostornog alpskog predela je u uzajamnoj vezi sa ljudskom dole,te uzdize taj prizor na svemirski nivo.

Crtezi cara Maksimilijana I oko 1515. učestvovao je u radu na Direrovoj počasnoj kapiji i na molitveniku.

Najpoznatija dela [uredi - уреди]

Profane zidne slike za regenbursku biskupijuoko 1535.ih je izradio.

33. BROJGEL

Piter Brojgel Stariji (rođen između 1525. i 1530.u Holandiji,a 1569. u Briselu), bio je flamanski slikar, a u slikarskom leksikonu ga svrstavaju u flamanske/holandske renesansne slikare XVI veka.Smatra se najvecim anverskim slikarem XVI veka. Radio u stilu Hijeronimusa Boša i slikao humorističke scene dobio je nadimak „smešni Brojgel“, a zbog njegove ljubavi prema seoskom žanru, koje je on ovekovečio na svojim delima dobio je još jedan nadimak „seljak Brojgel“. Tako da u pojedinim knjigama nazivan je kao jednim ili drugim nadimkom. Brojgel je bio visokoucen covek,prijatelj humanista i sticenik habzburskog dvora. Nikada nije radio za crkvu,a kada je slikao religiozne teme,predstavljao ih je na cudno dvosmislen nacin. Bio je praotac jedne velike slikarske familije,čiji su članovi sve do XVII veka bili aktivni slikari. Brojgel je učio zanat kod poznatog slikara Piter Keke van Elst u Antverpenu. Njegova dva sina Piter Brojgel Mlađi i Jan Brojgel Stariji postali su takođe poznati slikari kao i njihov otac,koji je sahranjen je u crkvi Notr Dam de la Kapel. Znacaj:sjedinio je stvarnost i mastu u pejzazu; Glavne karakteristike: prostrani pejzazi sa biblijskim ili mitoloskim dogadjajima; moralisticko didakticki radovi; mrtve prirode i zanr scene(iz seoskog zivota); evociranje nadrealisticko alegoricnog prizora;pejzaz,mrtva priroda i zanr,koji su kao sporedni detalji ziveli i ranije u holandskom slikarstvu, osamostaljuju se kao posebna tematika u XVI veku. Umetnik koji je s najvise originalnosti slikao ove teme bio je Piter Brojgel Stariji. U ilustracijama godisnjih doba naslikao je karakteristicnu ilustraciju proljeca,leta.jeseni i zime. Ilustracije jevandjelja i narodnih poslovica,umetnik je podigao na nivo simbola svoje zemlje i naroda, koji su trpjeli inkvizicije i ratove. Niko pre Brojgela nije tako osecajno reagovao na vreme.

On je bio umetnik nezavisnog duha i izvanredne vizuelne memorije, kritički nastrojen i žestok slikar. Mučio se mislima o ovom naopakom svetu (bio je svedok inkvizicije) i slikao je rezultate svoga razmišljanja, čime se nadovezuje na Boša. Kod njega je bio naglašen narodski element, a za temu svojih slika često je uzimao poslovice. Pored scena iz seoskog života (zbog čega je nazvan "Seljački Bruegel") slika i pejzaže (njegov genije je možda još izraženiji u pejsažu), svoj narod i zemlju u svim manifestacijama, sa sjajnim realizmom i sa satirom. U njegovim narativnim crtežima stvarnosti prepliću se predstave iz mašte - mešavina realnog i irealnog, komičnog, dramatičnog, grotesknog, tragikomičnog, monstruoznog i satiričnog doživljaja. U njegovim delima takođe ima mnogo vedrine i mnogo obešenjaštva. Religiozne teme slika dvosmisleno. Svoje prizore posmatra sa velike visine, čime omogućava da tela ne zaklanjaju jedna druge. Ponekad je usvajao razbijenu kompoziciju sa mnoštvom ljudskih likova koji

sačinjavaju odvojene grupe. Stepenasto je prikazivao prostor, od prvog plana do pozadine i stapao je likove sa okolinom. Nije pod uticajem Italijana, osim u pejsažu (Giorgione, Tiziano), veliki je majstor pejzaža i veliki ja realista. Poput braće iz Limburga, radio je pejzaže sa godišnjim dobima i ljudima na radovima. Nikada do tada nije tako dobro prikazana nedeljivost čoveka od prirode. Boja mu je čista a kompozicija sveža. Ogromne scene sa produženim horizontom, rezignirana melanholija i nevesela svetlost, natmureno nebo, jednostavna forma i upečatljiva linija su elementi kojima postiže monumentalnost koju imaju Michelangove figure. Kasnije napušta epsku širinu, smanjuje broj ličnosti i uprošćava dekor. Za života je bio veoma cenjen slikar - proglašen za najvećeg slikara svog vremena. Pred smrt je uništio većinu svojih dela, bakropisa, da porodica ne bi imala neprilika. Slepac vodi slepca jeste jedno od njegovih najvecih remek dela. Predstavljen je divan pejzaž, ovog puta čisto Flamanski predeo, bez ikakvog kombinovanja sa delovima tuđih pejzaža - on služi kao pozadina jednoj čudnoj povorci od 6 tragičnih i smešnih slepaca, koji se drže jedan za drugoga i koračaju mehanički za svojim slepim vođom. Vođa se, međutim, već stropoštao u neku jarugu, isprečeni jaz pokraj puta. Sledeći iza njega oseća da nešto nije u redu, spotiče se, posrće i pada za njim. Ostali ništa ne primećuju, koračaju kako su pošli i neizbežno idu u propast. U likovima i pokretima slepaca ide do groteske. Pojačanim formama, uprošćavanjem i odstranjivanjem svega nebitnog Bruegel je dao ovome delu jedan tipski i opšti značaj, tako da ova povorka sirotih budala, koje se drže jedan za drugog idući u propast i smrt, postaje vizija opšteg čovečanskog ludila i on ukazuje na tragediju svoga naroda koji bez vođe ide u propast. Najupečatljivija Bruegelova scena iz života seljaka, sa izraženom je idealizacijom i naivom jeste upravo Seljachka svadba. Naslikani

monotonim bojama, sa minimumom oblikovanja i bez senke, ti likovi ipak imaju težinu i čvrstinu koja nas podseća na Giotta. Produhovljena realnost detalja,

čistoća kolorističkih harmonija, sa akcentima lokalnoh boja (crveni, žuti, plavi, beli i sivi delovi odeće) odražavaju do tada neviđenu moć uočavanja i sinteze pikturalnih lepota stvarnosti. Prostor je prikazan u smeloj perspektivi, a čitava kompozicija je isto tako monumentalna i uravnotežena kao kompozicija bilo kog Italijanskog majstora. Sto je dijagonalno postavljen.

Zemlja Dembelija ovde je uspeo da evocira nadrealisticko alegorican prizor,u kom je prozdrljivost zasitila ljude koji su se opruzili pod stolom.

Povratak lovaca slika na drvetu oko 1565.godine u Umetnicko-istorijskom muzeju u Becu, priroda je ovde glavna tema slike.Ljudi i njihovi poslovi u raznim godisnjim dobima su sporedni u velicanstvenom ciklusu umiranja i ponovnog radjanja koji predstavlja ritma kosmickog disanja, lovci nisu cisto naturalisticki anslikani,vec postoji arhaizam u tamnim oblicima lovaca i hrtova koji se probijaju kroz sneg. Osecanje za saru ovog crno-belog sveta zdruzeno je sa britkim osecanjem celicne hladnoce. Zimska sumornost se siri preko ravnice i smrznutih jezera do zupcastih vrrhova planina prema tmurnom nebu. Prica u letu cini razdaljinu jos vecom, prisutna je ledena mirnoca.

Seljacka svadba slika na drvetu oko 1565.godine u Umetnicko-istorijskom muzeju u Becu. Brojgelova najupecatljivija scena iz zivota seljaka,prikazao je tupave,sirove,glomazne i spore ljude, su naslikani monotonim bojama sa minimum oblikovanja i bez senki,a ipak imaju tezinu.Prostor je prikazan u smeloj perspektivi,a citava kompozicija je monumentalna.

Slepac vodi slepca slika iz 1586.godine u Narodnom muzeju u Napulju, izvor je Jevandjelje,u kojem Hristos kaze:’’A slepac slepca ako vodi,ob ace u jamu pasti’’, tragicna dubina Brojgelove slike daje ovoj temi novo znacenje.

Turoban dan slika puna mracne sumornosti i uzburkane vode, prikazan je dan koji nagovestava buru, scucureno selo i isprepletane grancice su naslikani sa bezmalo neodoljivom ljubavlju prema prirodnim pojavama.Detalj je raznolik,ali je potcinjen raspolozenju i siroko planiranoj kompoziciji, tema slicna ovoj nije ni do dan danas naslikana,sva sumornost severnjacke zime je data u ovoj slici,jer se slikar u potpunosti miri sa okolinom i tako postize remek-delo.

Holandske poslovice slika dvanaest poslovica datira iz 1559.godine,a nalazi se u muzeju u Antverpenu, na slici se nalazi veliki broj figura koje prikazuju holandske poslovice.

Gradnja Vavilonske kule slika potice iz 1563.godine,a smatra se njegovim zavetom, gigantska gradjevina je stvarana u smesi stilova i deluje apsurdno posto je smestena u srednjovekovni pejzaz.

Bakrorezi Stvorio je veliki broj bakroreza i među najpoznatije spada serija grafika „Sedam smrtnih grehova“ iz 1557.godine.

   34. BOŠ

Hijeronimus Boš (Jeroen van Aken je rođen oko 1450-1516) je bio holandski renesansni slikar.On je jedan od najkreativnijih slikara maste svih vremena. Smatra se da je od 1474. živeo u Hertogenbošu gde je u periodu od 1486. do 1511. bio član Bratstva svete device(konzervatorska religiozna grupa) Za sobom nije ostavio nikakva pisana dokumanta,pisma ili dnevnike,a to što nam je ostalo su najčešće podaci iz poreskih knjiga Bratstva svete device.Ne postoje nikakvi podaci o karakteru njegove ličnosti ili o njegovim shvatanjima o umetnosti.Postao slavni slikar još za svoga života. Glavne karakteristike:religiozne slike; teme(strasan sud,pakao,smrtni grehovi); u pocetku slike manjih dimenzija,a kasnije veliki triptisi puni likova i fantasticnih bica koji su smesteni u realan pejzaz; novo-prvi slikar pejzaza raspolozenja; alegorije; zanr scene sa ertoskim detaljima; groteskno-satiricne figure; Biblija mu je bila inspiracija; nadrealisti su u njegovim delima pronasli vazna polazista za svoja dela; izvanredan tehnicar u slikanju uljem Bos je potpisao samo svojih sedam dela,a veruje se da su u XVI veku nastale kopije njegovih dela. Bos je svesno bio strogi moralista,cije su slike imale svrhu da budu vidljive propovedi,a svaka pojedinost ima didakticko znacenje. Cak i kada se cini nerazumljiv,u njegovim aluzivnim i kosmarskim trenucima,Bos vlada cetkom urodjenom tananoscu,a zla su naslikana neobicnom prefinjenoscu i zanosnim bojama koje ih cini lepim. Bosova inventivnost je daleko od obicne groteske.

Hijeronimus Bosh je svakako jedan od najroginalnijih I najvecih slikara svih vremena. Njegove slike naslikane su pre vishe od 600 godina, a josh uvek predstavljaju dela modernog doba I nadrealizma. Odishu terorom, nasiljem, skladom I neskladom, mestom gde strast dobija glavnu ulogu – veoma poput danashnjice. Malo se zna o zhivotu ovog umetnika. H.B. je ustvari bio

samo njegov nadimak, a pravo ime mu je bilo Dzeroen Antonizun van Aken, rodjen oko 1450. Godine blizu nemachke granice. Bosh je bio prikriven od javnosti chitava tri veka, iz razloga shto prethodni narashtaji jednostavno nisu mogli da razumeju njegovu umetnost. Svet turbulencije koji je rastrgan kontradiktornoshcu, gde zhivotinje dobijaju primarno I demonsko maltene znachenje u svetu terora nasilja, neimashtine, nemira poput nocne more. Njegove planine u Vrtu uzhivanja postaju strashno ozhivljene, poput biljaka koje se izvijaju I izlaze iz svojih dimenzija. Sa stilske tachke gledishta ovaj umetnik ne pripada ni renesansi I ni feudalnom dobu u kojem je zhiveo. Prosto je zapanjujuce koliko je napred otishao naspram svih svojih savremenika. Njegova dela su iznenadjujuca I zapanjujuca, u svojoj detaljnosti I opisima trenutnog stanja danashnjice. Svako delo tera nas da pogledamo bolje I razjasnimo sliku. Morali bi smo da se osvrnemo na period nadrealizma kako bi smo mogli da razaznamo poruku detalja I protumachimo delo. Iako boshova dela odishu anarhistichkim I iracionalnim karakterom ova umetnost definitivno predstavlja svet u kojem je umetnik zhiveo. Ovo je umetnost iz perioda tranzicije kada feudalizam biva smenjen pobedom kapitalizma, period velikih promena. U takvom periodu kada se socio-ekonomski rezhim znatno menja, retko ko postavlja pitanja o pravilnostima, idealima I moralnosti, uglavnom dominira jedna optimistichna atmosfera sigurnosti u narodu. Medjutim ovaj sistem ubrzo pochinje da ne funkcionishe kako treba I da gubi kontrolu nad svime, nastaje haos koji Bosh veoma detaljno interpretira na svojim slikama. Pishi o bolestima I kojechemu. Crkva je trebala da se pobrine za bolesne I da pruzhi protekciju medjutim sistem je bio iskvaren do korena, I ta iskvarenost proshirila se I na crkvu. Boshove slike opis su jednog vrlo neprijatnog perioda, perioda promene, tranzicije, bolesti I propadanja sistema.

Bosh u svojim slikama iznosi izuzetno pesimistichko gledishte o ljudskoj prirodi. Uprkos tome u njegovim likovima koji su greshni ponekad mozhemo da uvidimo I trenutak nevinosti. On je svesno bio strog moralaista koji je zheleo da mu slike budu vizuelne provoedi a svaki detalj da je ispunjen didaktichkim znachenjem. Njegovo najpoznatije delo jeste upravo triptih Vrt Uzhivanja. Od tri slike samo na levoj je jasno prepoznatljiva tema, rasjkog vrta gde Bog upoznaje adama sa upravo stvorenom evom. Medju kojima se nalaze egzotichna stvorenja, dok na desnoj slici vidimo goruca rushevina I natastichna naprava za muchenje koja deluje poput nocne more, shto ochito predstavlja Pakao. Ali shto se tiche detalja na srednjoj slici, nije u potpunosti jasan. Pejzash koji je slichan slici Rajski vrt, naseljen je brojnim mushkarcima I zhenama koji se bave nizom vrlo chudnih aktivnosti. Jashu na ledjima svakojakih stvorenja, mnogi od njih su chvrsto spojeni s velikim pticama, vocem cvecem ili morskim zhivotinjama. Samo neki javno vode ljubav… nesumnjivo je da uzhivanja u tom vrtu oznachavju chula uzhivanja, koliko god ona bila neobichno prikrivena. Mnogi motivi na ovom triptihu potichu iz rasprava o astrologiji I alhemiji koje je bosh mogao da upozna zahvaljujuci svom tastu koji je bio imucni farmaceut. Te rasprave povezuju telesne sokove sa horoskopskim znacima u jedinstvenu shemu dobrai zla. No apsolutno nijedno objashnjenje ne mozhe u potpunosti da nas zadovolji. Hijeronimus Bosh je bio nizozemski umetnik, koji je probudio u nama interesovanje za svet snova. Malo toga znamo o njemu, sem toga da potiche iz slikarske porodice I da je zhivot proveo u provicnijskom gradu. Umroj je u dubokoj starosti a njegova dela I dalje obiluju za nas chudnim I iracionalnim motivima koje je vrlo teshko protumachiti. Ovaj triptih koji sam spomenula svakako predstavlja njegovu najzagonentniju sliku koja je samo po formi tradicionalni olatr, a zapravo predstavlja svetovno delo.

Raspece datuje iz 1480/1.godine, vidljiv je uticaj Boutsa i Rogiera van der Weydena, ova slika pripada grupi normalnijih i jasnijih slika.

Brod budalina srednjovekovna alegorijska slika, ozivljava neusiljenom svezom mastom koncepciju kao sto je covekova gresna smrtnost.

Poklonjenje mudraca slika ciste fantazije,bez cudovisnih riba i dzinovskih ptica.neobicni carobni pokloni koje kraljevi prinose skoro su zivi, mavarski kralj u beloj odeci sa resama donosi najneobicniji od svih poklona zlatnu pticu na srebrno-belom globusu.

Torbar u ovoj slici je opservacija jaca od maste, u celom prizoru se oseca nota hladne sive tonalnosti, bedan zivot,siromastvo,nije naslikao saljivo,vec sa pazljivom neznoscu. Torbar sa svojom korpom,kasikom,jednom papucom i jednom cipelom odlazi iz svoje bedne krcme razbijenih prozora i razvaljena krova, pejzaz je prikazan realno,luminozno i senzitivno,bez ikakvog gotickog uzasa.

Vrt uzivanja slika na drvetu oko 1500.godine,u Muzeju Prado u Madridu,najbogatija i najzagonetnija Bosova slika,od tri slike jedino se na levoj slici moze razaznati predmet-Rajski vrt,u kome Gospod upoznaje Adama sa tek stvorenom Evom,predeo sadrzi vazdusasto prostranstvo,pun je zivotinja(egzoticnih,hibridnih cudovista) desno krilo:Pakao sa avetinjskim prizorom rusevina u plamenu I fantasticnim spravama za mucenje.Sredisnja slika:pejzaz naseljen nagim ljudima i zenama koji obavljaju cudne radnje,jasu na ledjima raznih zivotinja oko okruglog bazena.Bos simbolima ili metaforama(ptice,voce) prikazuje covekov zivot na zemlji kao beskrajno ponavljanje prvobitnog greha Adama i Eve,pri cemu smo svi osudjeni da budemo robovi svoje pozude.Bos nigde ne daje ni nagovestaj mogucnosti spasenja.Bosov pesimizam je dubok,da neki naucnici nisu hteli doslovno da ga shvate.

35. HANS HOLBAJN

Hans Holbajn Mlađi (rodjen 1497/8.u Augsburgu -1543. London),bio je nemački slikar(poslednji od velikih nemackih slikara),koji je stvarao u Bazelu,a kasnije u Engleskoj na dvoru Henrija VIII.Pripadao je među poznatije renesansne slikare i bio veoma slavan u svom vremenu. Ausburg je u to vreme bio centar medjunarodne trgovine u juznoj Nemackoj i posebno pristupacan renesansnim idejama. Bio je član Bazelskog udruženja slikara „Nebesko udruženje“. U Bazelu je upoznao nizozemskog humanistu Erazma koga je Holbajn više puta portretirao Uz Erazmovu pomoć upoznaje humanistu Tomasa Mora koji ga snadbeva sa prvim poslovima i koji ga kasnije upoznaje sa kraljem Henrijem VIII. Holbajn je ilustovao neke Erazmove knjige,kao i Bibliju u prevodu Martina Lutera. Bazel je bio jedan od centara reformacije,sto je ticalo na prekid umetnicke patronaze,te je morao da se preseli u London.Od 1526-1528. živeo je u Londonu,gde je izradio mnoge portrete velikaša na dvoru Henrija VIII.Godine 1536. Henri VIII ga je proglasio dvorskim slikarem. Uticaji:bez obzira na sve italijanske uticaje u njegovim slikama,freskama i skicama za zlatare,smatra se da je izvanredni

realizam njegovih portreta njegova tvorevina.U Holbajnovim crtezima njegova vestina je ravna njegovom osecanju za karakter.

Portreti Holbajn je uvek prvo izrađivao detaljnu studiju modela olovkom,mastilom i kredom. Ovaj šablon bi prenosio na sliku koristeći male otvore na slici na koje je bio nanesen ugljen. Kasnije je koristio neku vrstu ugljenog indiga. Na skicama je veoma detaljno obrađivao lica, ali nije crtao neke druge detalje, recimo ruke ili odeću.Na nekim od portreta (Henri VIII, Erazmo) vidljiva je karakterizacija portretisanih ličnosti.

Holbajnov stil stekao je medjunarodna obelezhja. Bio je sin uglednog umetnika, a odrastao u centru otvorenom za razne renesansne ideje I mogucnosti. Bio je vesht umetnik koji se u pochetku bavio drvorezom da bi pred kraj svog zhivota bio veoma znachajan po svojim portretima. Holbajn se bavi portretissanjem profila na sliki Erazma Roterdamskog, gde pokazuje jednu opiljivu ralnost I stvarnost kako bi izrazio lichnost modela, koja je u skladu sa idejama visoke renesanse. Ovo je svakako jedan od najpoznatijih portreta poznatog pisca koji nam pruzha jedinstvenu sliku I dokaz ozbiljnosti I posvecenosti svom radu. Neshto kasnije Holbajn odlazi u Englesku u nadi da ga tamo cheka vishe posla na dvoru kralja Henrija VIII, kada je portretisanje u pitanju. Erazmov portre je poneo kao poklon humanisti Tomasu Moru, kjoi ce postati I njegov prvi pokrovitelj u Londonu. Njegov portret Henrija VIII poseduje ukochenu frontalnost Direrovog autoportreta, koji tezhi da izrazi autoritet velikih dimenzija. Fizichki obim kralja budi snazhan osecaj njegove nemilosrdne zapovednichke naravi. Iako holbajnova slika nije u maniristichkom idealu elegancije, ona pripada skupini dvorskih portreta koji su isti. Ovakav tip portreta nastao je verovatno na francuskom kraljevskom dvoru. Njegovi portrreti oblikuju britanski ukus kada je rech o plemstvu.

Erazmo Roterdamski slika na drvetu oko 1523.godine u Luvru,u Parizu, prava predstava renesansnog coveka:prisan,velicanstven doctor humanistickih nauka raspolaze intelektualnim autoritetom koji je ranije pripadao samo doktorima crkve.

Portret Henrija VIII slika na drvetu iz 1540.godine u Narodnoj galeriji u Rimu,nepomicna poza,nepristupacan izgled i minuciozno uradjeno odelo i nakit,ukoceni anfas i debljina Henrija VIII bude snazno osecanje kraljevske nemilosredne,zapovednicke licnosti.

Bogorodica predsednika opstine Majera slika iz 1525.godine je zanimljiva zbog upecatljivih portreta predsednika opstine i njegove porodice kraj nje,realnost je linearno izrazena(najociglednije na belo odevenoj devojcici na kolenima),sa druge strane je rafaelistki decak koji kleci.

Umetnikova zena i deca tenicka virtuoznost ustupa mesto retkom trenutku licne intimnosti,dirljivo realisticno portretisanje zene tuzna lika i dva ruzna deteta je mnogo dublje nego kod Holbajnovih vaznih,aristokratskih licnosti.

Georg Gise na ovoj slici je uspesno spojio model sa okolinom,ocrtava ljudsko lice isto tako ravnodusno kao sto belezi nered iz svakodnevnog zivota,brojni oblici okruzuju,ali ne zatrpavaju hanzeatskog trgovca.

36.MANIRIZAM U UMETNOSTI SEVERNE EVROPE

Postepeno se pojavljujuci u Rimu i Firenci tokom XVI veka,manirizam se zatim razvija u citavoj Italiji i ostalim delovima Evrope. Umetnost se udaljujue od klasicne ravnoteze renesanse i stvara efekat cudnovatog,koji je namenjen obrazovanim ljubiteljima umetnosti i rafiniranim dvorovima. Posto humanisticki duh nije vise tako uticajan,umetnost XVI veka,kao dvorska umetnost,umetnost nemira i krize,u vremenu kada se desavaju verski raskoli i razmirice u vezi sa stvaranjem novih drzava,suocava se sa zahtevom da se stavi u sluzbu glorifikacije vladara. Manirizam se,zeleci da izbegne imitiranje stvarnosti,nasao u situaciji stalne borbe za samostalnost i slobodu virtuoznosti.

Političko prisvajanje manirističkih uzora

Filip II je zasluzan za uvodjenje manirizma na Iberijsko poluostrvo. Smestio je dvor u Madrid,ne zeleci da podrzava zastarelu i provincijsku umetnost,poziva slikare iz Italije i Nizozemske na svoja brojna gradilista. U Engleskoj zbog dolaska italijanskih i flamanskih slikara,neki umetnici se okrecu zanru portreta ili minijature (Nikolas Hilijard i Ajzak Oliver). U Francuskoj,Fonteblo ce postati univerzalno gradiliste zahvaljujuci odlukama Fransoa I. Ovde se stvara jedinstvo umetnosti i specificno tumacenje italijanskog manirizma zbog prisustva Rosa Fjorentina,Primatiča i Nikole del'Abata. U Nemackoj su se izdvojili sledeci centri: Minhen i Augzburg. Najznacajniji sculptori u Nemackoj su bili Hubert Gerhart i Adrien de Vris.

Hubert Gerhart nemački vajar rodom iz Holandije (oko 1550 – 1620).učio u Italiji verovatno kod Giovannija da Bologna.znacaj:u južnu Nemačku unosi italijanski maniristički način modelacije i postaje jedan od glavnih predstavnika ranobarokne skulpture u bronzi.radio pretežno fontane sa većim brojem živo pokrenutih mitoloških likova.

Severnjački manirizam

Sirenje manirizma u Flandriji i Nizozemskoj ima slozenije puteve,jer je umetnicka tradicija ovih zemalja stara i jaka.Neophodna obnova se odvija putem prihvatanja italijanskih uzora-poznavanjem evropskih trendova produbljuje se nacionalna tradicija. Distribucija grafike je povezana sa konacnim trijumfom manirizma u Severnoj Evropi, koji je prakticno bio potpun,nad drugim mogucim razvojima iz visoke renesanse.

Brojgel se posle puta preko Alpa vratio u svoju domovinu i na nov nacin sagledao flamanska dostignuca i preoblikovao je Bosove novine. Uspostavlja se obicaj putovanja u Italiju,sto omogucava direktnu analizu dela:

Marten Van Hejmskerk donosi brojne crteze sa komentarima koji prikazuju najznacajnije spomenike i starine.

Piter Kuk Van Alst na holandski prvi put prevodi Vitruvijevu knjigu ''O arhitekturi'' i ''Knjigu o arhitekturi'' Sebastijana Serlija. Flamanski manirizam dozivljava svoj vrhunac oko 1550.godine.

Jan Gosart i Frans Floris su na celu velikog ateljea u kojem se formiraju Martejn de Vos i Antonis Mor.

Lukas iz Lejdena je bio izuzetan slikar i uticajan graficar,koji je ostvario remek-delo svog religioznog slikarstva.

Strasni sud slika na dasci oko 1526/7.godine u Stedejlik muzeju u Lejdenu.triptih se sastoji iz Raja,Strasnog suda i Pakla.slikar ne tezi jakim kontrastima,vec suptilno kombinuje prazne i pune povrsine,svetle tonove grupa likova i tamno tlo.ovom slikom je najavio velike kompozicije Kornelisa van Harlema.

Hendrik Golcijus,majstor grafike,pravi brojne grafike u kojima se koristi italijanska formula prilikom virtuozne obrade ureza.Golcijusovi radovi anjavljuju Rembrantov kjaroskuro.Raznoliki maniristicki pravci u Evropi tokom XVI veka su posledica politicke i drustvene nesigurnosti tog vremena. Uskoro slicna stvar se desila i u skulpturi-obimna produkcija malih bronzi i kopija u terakoti. U samoj Italiji,ove alternativne struje su se razvijale sa podjednakom zivoscu i manirizam nije doziveo tako potpuni trijumf.

37.TEME U UMETNOSTI XVI VEKA SEVERNE EVROPE

Holandija je u XVI veku imala najuzburkaniju i najtezu istoriju od svih zemalja severno od Alpa.Kad je reformacija pocela,ona je bila deo prostornog carstva Habsburga pod Karlom V,koji je bio kralj Spanije. Protestantizam je ubrzo postao mocan u Holandiji,a pokusaji kralja da ga ugusi doveo je do otvorene pobune protiv strane vladavine. Posle krvave brobe,severne provincije(danasnja Holandija)su krajem veka postale nezavisna drzava,a juzne(danasnja Belgija) su ostale u rukama Spanaca.Religiozne i politicke razmirice su mogle imati katastrofalne posledice po umetnost,ali se to nije desilo. Holandsko slikarstvo XVI veka nije ravno slikarstvu XV veka,niti je dalo pionire severne renesanse.Ova oblast je prihvatila sporije od Nemacke italijanske elemente,ali postojanije i sistematicnije. Izmedju 1550-1600.godine,u doba najvecih nemira,Holandija je dala najvece slikare severne Evrope,koji su utrli put velikim holandskim i flamanskim majstorima sledeceg veka.

Dva glavna nastojanja karakterisu holandsko slikarstvo XVI veka:

1.asimiliranje italijanske umetnosti od Rafaela do Tintoreta(na suv i didaktican nacin).

2.razvijanje jednog repertoara tema koji ce dopuniti i eventualno zameniti tradicionalne religiozne teme.

U periodu izmedju 1500-1600.godine su se izdvojile svetovne teme kao sto su pejzaz,mrtva priroda,zanr scene.

Svetovne teme su bile proizvod ne toliko duha individualnih umetnika koliko potrebe da se zadovolji ukus publike,posto je narudzbina za crkvu bilo sve manje,jer je u Holandiji bila rasprostranjena protestantska ikonoboracka revnost.

Mrtva priroda,pejzaz i zanr scena su bili deo flamanske tradicije(kod majstora iz Flemalea i brace Van Ajk),ali su u njihovim delima oni bili sporedni elementi,jer su bili potcinjeni pobonoj nameni celine.

Sada su ovi elementi postali nezavisni i toliko dominantni da se cesto religiozna tema stavljala u pozadinu.

Piter Aersten se smatra pionirem samostalne mrtve prirode.

Altdorfer je prvi naslikao čist pejzaž.

Brojgel je sjedinio mastu i stvarnost u pejzazu.

Boš je bio prvi slikar pejzaza raspolozenja.

RENESANSA

1330.godine pesnik Petrarka je stvarao renesansu,tako sto je smatrao da je nova era ozivljavanje klasike(uspostavljanje grckog i latinskog jezika u njihovoj ranijoj cistoci i vracanje na originalne tekstove klasicinih pisaca).On je javno prikazao svoju sumnju u tradicionalno verovanje i obicaje.

Pojam renesansa-prvi put upotrebio italijanski istoricar umetnosti Djordjo Vazari 1550.godine za oznacavanje umetnosti koja je nastala u XIII veku.

Renesansa(Ita.rinascita,fr.renaissance-preporod)-kulturno-istorijski pojam koji je prvo oznacavao:

-doba od 1350-XVI veka kao period u kome je doslo do ponovnog interesovanja za klasicnu antiku i procvata umetnosti.

-kulturno stanje prelaznog doba od srednjeg veka do novog doba.

Renesansa je jedan od najkrupnijih pokreta u kulturi Zapadne Evrope,koji je doveo do preokreta u nauci,filozofiji,knjizevnosti i likovnim umetnostima. Renesansa se najintenzivnije razvijala u Italiji,Nemackoj i Holandiji. Italija je zemlja u kojoj je umetnost renesanse nasla svoj najvisi izraz,jer je u njoj najpre doslo do razvoja gradova i gomilanja bogatstva u pojedinim gradjanskim porodicama. Renesansa nastaje na prostoru severne Italije u prvim decenijama XV veka.Od XII veka je u mnogim gradovima severne Italije rastao prosperitet izazvan prekomorskom trgovinom.

Najveci trgovacki centri su bili:Djenova,Venecija i Firenca. Renesansa je zasnovana na empirijskom dozivljaju sveta i kritickom odnosu prema autoritetima. Cilj renesanse-da se ne podrazavaju dela antike,vec da se dostignu i prevazidju. Privredni prosperitet i relativna politicka sloboda su uticali na postanak novog tipa renesansnog coveka. Renesansni umetnik je bio prijatelj humanista,filozofa,knjizevnika,univerzalno obrazovan i svestan stvaralac.Mnogi su bili istovremeno arhitekti,vajari,slikari,naucnici i pesnici. Upuceni na prirodu,proucavali su optiku i

ustanovili zakonitosti linearne i vazdusne perspektive. Znacajan predmet proucavanja umetnika je bilo ljudsko telo,njegova anatomska struktura,zakoni pokreta i proporcija od kojih zavisi njegova lepota. Preteca renesansne umetnosti u Italiji u XIV veku je firentinski slikar Djoto,koji je bio prvi slikar koji je podjednako vodio racuna o prostoru slike i o prostoru posmatraca.

Glavne odlike

1.Obnavljanje antike-za renesansne ljude ona je bila era u kojoj je covek dostigao vrhunac svojih stvaralackih snaga.Ugledanje na klasicnu umetnost bilo je znacajno za arhitekturu.

2.Perspektiva-otkrice perspective,tj.skupa grafickih i matematickih pravila koja omogucuju reprodukovanje trodimenzionalne stvarnosti sa egzaktnom preciznoscu.

Druga otkrica:uljano slikarstvo,rad u fresko-tehnici uz pomoc kartona,ponovno pojavljivanje konjanickih statua,zaravnjenost u bareljefu,upotreba metalnih zatega kod lukova.

3.Gilde-srednjovekovna udruzenja trgovaca ili zanatlija su znacajna,jer istorija umetnosti od tada postaje istorija pojedinacnih stvaralaca.Postojalo je sedam najvaznijih gildi:trgovci vune,bankara,sudija i zapisnicara,apotekara,tkaca svile,krznara,kamenorezaca i drvorezaca.

Humanizam

Humanizam-pojam koji se odnosi na naucno-duhovni sadrzaj ovog razdoblja,dok se renesansa odnosi na celokupnu kulturu tog vremena. Humanizam ozivljava anticku knjizevnost. Uporedo sa materijalnom,razvijala se i duhovna kultura,a nosioci te kulture su bili humanisti,koji su kulturu usmerenu prema coveku suprotstavljali skolastickoj nauci i teologiji. Za italijanske humaniste srediste univerzuma nije vise Bog vec covek. Humanisti su skupljali i proucavali anticke rukopise,ucili grcki i latinski jezik,istrazivali ostatke anticke arhitekture i sculpture. Razvijena samosvest i samopouzdanje omogucili su humanistima da slobodno biraju uzrore u antici i prirodi,da donose zakljucke i da ih analiticki obradjuju. Stvoreno je racionalno i naucno shvatanje sveta i ojacala je individualnost italijanskog gradjanina. Humanizam se zalagao za pravo pojedinca da se sluzi svojim razumom i da veruje u ispravnost svojih zakljucaka. Razvijala se eksperimentalna nauka kao posledica neposrednog posmatranja prirode i zivota.

Istorija Firence 1400.godine Firenca se nasla pred neposrednom pretnjom njenoj nezavisnosti. Vojvoda od Milana je tezio da celu Italiju potcini svojoj vlasti.Firenca je pruzila uspesan otpor na vojnom,diplomatskom i kulturnom frontu.Firenca je sebe proglasila borcem za slobodu protiv neobuzdane tiranije. Spisi Leonarda Brunija „Pohvala gradu Firenci“-opisao je da je Firenca jedina uspela da se odupre Milanu,zato sto je imala povoljan geografski polozaj,kulturna ostvarenja,institucije,duh naroda,poreklo gradova-drzava stare Etrurije.Firenca je predstavljena kao „nova Atina“. XIV ,XV vek grad Firenca se snazno razvio i nametnuo kao srediste evropske kulture i umetnosti.Sredinom XV veka porodica Medici je postala vladajuca u Firenci.Obrazovanje vladajuceg sloja,omogucilo je razvoj umetnosti,filozofije i nauke u gradu.U XVII veku kulturni znacaj Firence je opao.1737.godine porodica Medici je izmurla.Konkurs od 1401-2.godine-za bronzana vrata krstionice,uticalo je na ukrasavanje katedrale i crkava,izgradnje kupole na katedrali. Likovne umetnosti-bitne za podizanje firentinskog duha.U vreme antike i srednjeg veka su se smatrale zanatom ili mehanickom vestinom. Filippo

Vilanije-firentinski hronicar koji prvi likovne umetnosti uvrstava u slobodne umetnosti. Slobodne umetnosti-obuhvatale su intelektualne discipline potrebne za obrazovanje plemica(matematika,dijalektika,gramatika,retorika i filozofija). Likovne umetnosti-iskljucene su bile,jer su predstavljale rad ruku kojem nedostaje teorijska osnova. Umetnik-covek mislilac,a ne samo obradjivac materijala. Umetnicko delo-vidljivo svedocansto umetnikovog stvaralackog duha.Ona se ne trebaju procenjivati utvrdjenim merilima zanatstva.Renesansni umetnik-ucen,mogao je da pise pesme,autobiografije,teorijske rasprave. Nastaju dva tipa umetnika:

1.Tip svetskog coveka-vlada sobom,ugladjen je i dobro se oseca u aristokratskom drustvu.

2.Tip usamljenog genija-cutljiv,osobenjak,podlozan napadima melanholije,koji kao da je u sukobu sa svojim mecenama.