Operacija Beograd-Feljton Novosti

8/4/2019 Operacija Beograd-Feljton Novosti

http://slidepdf.com/reader/full/operacija-beograd-feljton-novosti 1/25

Tito Čerčilu ne veruje Dr Venceslav Glišić | 15. oktobar 2009.

Sumnjaju?i u dobre namere britanskog premijera, Broz se li?no obra?a Staljinu za

pomo?. Cilj Britanaca bio da NOVJ ostane gerilska armija...

Nastavci

1. Tito Ĉerĉilu ne veruje2. Staljinova naredba Tolbuhinu

3. Nemci minirali ceo grad

4. Marš golorukog naroda

5. Kanonada iz 300 topova

6. Rafali na Peka i Ţdanova

7. Najduţa noć oslobodioca

8. Štetner ostao pod Avalom

9. Svaka zgrada tvrĊava

10. Sloboda stigla tenkovima

Srodne teme

Put ka EU

Rekonstrukcija Vlade

Sabor SPC

Sluĉaj Artemije

Sve ţene Lotara Mateusa

Ovih oktobarskih dana navršava se 65. godina od velike bitke za Beograd i njegovo osloboĊenje. U kulturisećanja ovaj dogaĊaj u vreme tranzicije Srbije ne samo da se ne slavi nego o njemu je skoro prestalo da segovori i piše ĉak i u vreme jubilarnih godina. Zbog toga je cilj ovog napisa da se još jednom podsetimo togznaĉajnog dogaĊaja iz istorije Beograda i Srbije koji je ušao u svetsku istoriju Drugog svetskog rata i daosveţimo sećanja na borbenu saradnju izmeĊu Narodnooslobodilaĉke vojske Jugoslavije i Crvene armije

prilikom priprema i izvoĊenja beogradske operacije.

Komunistiĉka partija Jugoslavije i sekretar njenog CK Josip Broz Tito, prilikom pokretanja oruţane borbe protiv okupatora, raĉunali su na podršku i pomoć Sovjetskog Saveza. Verujući u moć i nepobedivost SSSR nerealno se predviĊalo da će brzo pobediti nacistiĉku Nemaĉku. Sovjetska vlada zaokupljena sopstvenim

unutrašnjim problemima u prvom redu neuspesima Crvene armije na frontovima 1941, kao i zbog pomoćikoju je oĉekivala od zapadnih saveznika i nadanja u otvaranje drugog fronta, bila je veoma obazriva kad seradilo o podršci narodnooslobodilaĉkom pokretu u Jugoslaviji. Nije bila spremna od poĉetka da javno

podrţava NOP smatrajući da to moţe nepovoljno da utiĉe na odnose u antifašistiĉkoj koaliciji sa VelikomBritanijom i SAD. Ipak Sovjetski Savez je primenjivao suptilnu di plomatsku taktiku da afirmiše snagu i

borbenost jugoslovenskih partizana preko sredstava informisanja, pre svega, preko radio stanice „SlobodnaJugoslavija“ od kraja 1941. godine.

DVA KOLOSEKA

http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:279933-Staljinova-naredba-Tolbuhinu


http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:279934-Nemci-minirali-ceo-grad


http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:279935-Mars-golorukog-naroda


http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:279936-Kanonada-iz-300-topova


http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:279937-Rafali-na-Peka-i-Zdanova


http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:279938-Najduza-noc-oslobodioca


http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:279939-Stetner-ostao-pod-Avalom


http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:279940-Svaka-zgrada-tvrdjava


http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:279941-Sloboda-stigla-tenkovima


http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/teme/teme.97.html:tema-37-Put-ka-EU


http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/teme/teme.97.html:tema-55-Rekonstrukcija-Vlade


http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/teme/teme.97.html:tema-56-Sabor-SPC


http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/teme/teme.97.html:tema-59-Slucaj-Artemije


http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/teme/teme.97.html:tema-153-Sve-zene-Lotara-Mateusa


http://www.novosti.rs/upload/images/feljton/2009/10okt/feljton1.jpg

















Odnosi Sovjetskog Saveza prema jugoslovenskim problemima sve do 1944. godine bili su vrlo sloţeni.Posle obnove diplomatskih odnosa sovjetske vlade i jugoslovenske kraljevske vlade u Londonu iz Moskve

se vodila politika na dva koloseka. Sluţbenu politiku po pitanjima Jugoslavije vodila je sovjetska vladaodrţavajući odnose sa jugoslovenskom vladom a preko Izvršnog komiteta Kominterne odrţavala je vezu sanarodnooslobodilaĉkim pokretom i bila je u toku njegovog razvoja. Sa jaĉanjem NOP podrška SovjetskogSaveza bila je sve veća naroĉito posle Teheranske konferencije velike trojice i odluka Drugog zasedanja

AVNOJ-a. To je trajalo sve do poĉetka 1944. godine kada je preko sovjetske vojne misije direktnouspostavljena veza izmeĊu predstavnika Sovjetskog Saveza i Nacionalnog komiteta osloboĊenjaJugoslavije.

Sovjetska vojna misija sa generalom Kornjejevom na ĉelu stigla je u Drvar 23. februara 1944. i od tada je poĉela da pristiţe materijalna pomoć NOVJ u opremi i naoruţanju. Odmah po dolasku ove misije pripremljena je misija NOVJ, koja je nosila zvaniĉan naziv Vojna misija narodnooslobodilaĉke vojske uSSSR, koju je predvodio general Velimir Terzić a u misiji pored ostalih bio je Milovan Đilas, ĉlan najuţegrukovodsva KPJ i NOP-a. Ona je stigla u Moskvu 12. aprila 1944. godine. Od tada preko ove dve misije

bila je obezbeĊena politiĉka i vojna saradnja izmeĊu Sovjetskog Saveza i narodnooslobodilaĉkog pokreta amaterijalna pomoć se svakim danom povećavala. Informisanje izmeĊu sovjetske vlade i Nacionalnogkomiteta osloboĊenja Jugoslavije i prouĉavanje meĊusobnih vojnih, politiĉkih, finansijskih i drţavno-

pravnih pitanja bilo je najintenzivnije u periodu jul - septembar 1944. U raspravljanju meĊusobnih i drugihodnosa uĉestvovali su vodeći ljudi sovjetske vlade i NKOJ-a kao i ĉlanovi vojnih misija.

PISMO STALJINU

U to vreme predsednik NKOJ-a i vrhovni komandant NOVJ maršal Tito bio je posle razgovora sa Ĉerĉilom

u Kazerti 12. i 13. avgusta pod velikim pritiskom da ubrza pregovore sa predsednikom jugoslovenske vladeu izbeglištvu banom Šubašićem o stvaranju jedinstvene vlade od kr aljevske vlade i NKOJ-a i da na bilo

koji naĉin prihvati kralja Petra Drugog da se vrati u Jugoslaviju. Sumnjajući u dobre namere britanskediplomatije zbog sve većih nesporazuma sa Britancima Tito se 5. jula 1944. prvi put od poĉetka oruţaneborbe protiv okupatora obratio liĉno Staljinu sa molbom za pomoć. U pismu je obaveštavao Staljina da je politika Britanaca prema Srbiji takva da oni na sve moguće naĉine

pokušavaju da ojaĉaju pozicije kralja i ĉetnika a oslabe NOP i da se ne moţe raĉunati na njihovu pomoć.Stoga „biće nam potrebna najveća vaša pomoć da bi mogli što prije rešiti pitanje Srbije, koje je za nas vrlovaţno, jer od toga zavisi konaĉan uspeh u stvaranju demokratske federativne Jugoslavije“. Tito je izraţavaotolerantnost i obazrivost prema saveznicima ali je naglašavao da mora ĉuvati „svoju politiĉku i vojniĉkusamostalnost“ i da bi mu u tom pogledu i „najmanja pomoć od SSSR -a bila vrlo dragocena“. Izraţavao jenegativan stav prema mogućem iskrcavanju zapadnih saveznika na teritoriju Jugoslavije i priţeljkivaodolazak Crvene armije na Balkan. „Po mome mišljenju najjaĉa podrška u svakom pogledu bila bi u tome,

ako bi Crvena armija nadirala preko Karpata i Rumunije u pravcu juga. Takav plan osujetio bi mnogeplanove na Balkanu sa strane onih, koji ţele da pomoću razdora uĉvrste svoje pozicije“.

ĈEKAJUĆI POMOĆ

PoŠto je materijalna pomoć sa sovjetske strane pristizala to pitanje nije bilo nuţno pokretati. MeĊutim, pitanje koliĉine ratnog materijala je bilo stalno akutno pa je Tito u poĉetku pisma naveo: “Nama je potrebno mnogo više naoruţanja i hrane nego što su nam saveznici do sada slali“. Obrazlaţući nuţnostnaoruţanja Tito je istakao i politiĉke razloge, a meĊu njima i što brţe rešavanje pitanja Srbije. PredviĊajućineminovnost ratnih operacija većeg obima naglasio je da je NOVJ uglavnom naoruţana lakim naoruţanjemkojim se ne mogu uspešno voditi frontalne borbe pa je zahtevao: „Nama su potrebni i tenkovi i avioni a sa Englezima po tom pitanju ide teško. Iz dosadašnjeg iskustva smovideli da oni na svaki naĉin ţele usporiti formiranje naših tenkovskih i avijatiĉkih jedinica, iako je ugovor

bio naĉinjen i rok taĉno odreĊen“. Titova namera je bila da od NOVJ stvori modernu armiju sa oklopnim, artiljerijskim i vazduhoplovnim

jedinicama a cilj Britanaca je bio da NOVJ ostane na nivou gerilske armije. Doduše, Britanci su biliopremili jednu tenkovsku brigadu ali sa lakim tenkovima tipa „stjuart“, a NOVJ su bili potrebni ruski teškitenkovi T-34 za izvoĊenje operacija većeg obima. Stoga se Tito obratio liĉno Staljinu traţeći od njega

pomoć za stvaranje moderne armije i predlaţući mu liĉni sastanak. „Ima mnogo krupnih stvari o kojima bihrado govorio sa vama“. Na taj naĉin je dao inicijativu za svoj prvi susret sa Staljinom koji će se ostvariti tek u drugoj polovini septembra 1944. godine.

Nakon nekoliko dana pošto je Tito uruĉio pismo šefu sovjetske vojne misije generalu Kornjejevu, on je 14. jula krenuo u Moskvu na referisanje sovjetskoj vladi i sa sobom je poneo Titova pisma Staljinu, Molotovu i

Dimitrovu. Posle referisanja sovjetskoj vladi o odnosima sa narodnooslobodilaĉkim pokretom u Jugoslavijiobavestio je generala Terzića, a ovaj Tita „da su sva pitanja koja ste Vi postavili preko njega na sovjetskuvladu nalaze u toku svog najboljeg rešenja“. Dok je Tito ĉekao da ga primi Staljin vojno politiĉka situacija na jugoslovenskom prostoru, a posebno u



Srbiji, radikalno se izmenila jaĉanjem narodnooslobodilaĉkog pokreta i stvaranjem sve većih i masovnijih jedinica NOVJ i slobodnih teritorija. Bitka za konaĉno osloboĊenje Srbije zapoĉela je krajem jula 1944.kada je maršal Tito naredio Operativnoj grupi divizija (2, 5. i 17. divizija) da iz Crne Gore usmere svojaratna dejstva prema Srbiji. Ova grupa divizija razbila je 5. avgusta sistem odbrane nemaĉkih vojnih snaga i

uništila većinu otpornih taĉaka na Ibru, a potom 6. i 7. avgusta na Kopaoniku nanela poraz ĉetvrtoj grupiĉetniĉkih jurišnih korpusa od koga se ĉetniĉki pokret u Srbiji nije oporavio. Posle ovih njenih uspeha, zdruţene nemaĉke, bugarske i kvislinške snage u Juţnoj Srbiji obustavile suofanzivu protiv srpskih divizija kojima je komandovao Glavni štab NOV i PO Srbije i one su se vratile na

prethodno osloboĊenu teritoriju. Od tada je Operativna grupa divizija pod komandom Peka Dapĉevićauspostavila saradnju sa divizijama u Srbiji kojima je komandovao Koĉa Popović i zajedniĉki su planirali

buduće vojne operacije.

BITKA ZA SRBIJU

Bitka za Srbiju zapoĉeta krajem jula i avgusta 1944. od strane Operativne grupe divizija, Prvog iDvanaestog korpusa i dejstvima srpskih divizija za dva meseca dala je velike rezultate. Za to vreme je

Srbija od prividno ĉetniĉke u oĉima saveznika naglo postala partizanska. Predstavnici zapadnih saveznika uSrbiji su bili fascinirani brzinom tog preokreta pa su pogoršanje odnosa izmeĊu NOP i Velike Britanijetumaĉili uticajem sovjetske misije, odsustvom Tita, britanskim iskrcavanjem u Grĉkoj i pokušajimaiskrcavanja u Albaniji, kao i prisustvom ameriĉke vojne misije potpukovnika Makdaula krajem avgusta kodĉetnika, koja je izazvala veliko nezadovoljstvo kod rukovodstva NOP i sumnje u politiku zapadnih

saveznika.

PLANOVI BRITANACAPosredni uzrok krize u britansko- jugoslovenskim odnosima bilo je pribliţavanje Crvene armije Balkanu. Zadve nedelje od 23. avgusta do 8. septembra 1944. vojno politiĉka situacija u jugoistoĉnoj Evropi munjevitose promenila, jer su Rumunija i Bugarska prešle na stranu Sovjetskog Saveza i objavile rat Nemaĉkoj.Takav brz prodor Crvene armije britanska vlada nije oĉekivala pa je njena politika na Balkanu odjednom

bila ozbiljno ugroţena. Zato je Ĉerĉil insistirao da se u Jugoslaviji na brzinu stvori zajedniĉka vlada, kako bi bar po nazivu Crvenu armiju doĉekala kraljevska vlada, jer je postojala bojazan da bi Staljin mogaoproglasiti Nacionalni komitet osloboĊenja Jugoslavije kao privremenu vladu kao što je uradio u Poljskojĉime bi propali splanovi o kraljevom povratku na presto.

Staljinova naredba Tolbuhinu Dr Venceslav Glišić | 16. oktobar 2009.

Tito je traţio tenkovsku diviziju, a Koba poziva Tolbuhina: „Davaj a?in korpus“. Broz jeu Moskvi dobio i vojnu i politi?ku pomo?. Obnovljena ideja o federaciji tri drţave

Tenkisti Crvene armije

Nastavci

1. Tito Ĉerĉilu ne veruje

2. Staljinova naredba Tolbuhinu


http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:279932-Tito-Cercilu-ne-veruje




http://www.novosti.rs/upload/images/feljton/2009/10okt/f16-TENKOVI.jpg












Srodne teme

Put ka EU


Sabor SPC

Sluĉaj Artemije


Ulazak Crvene armije u Rumuniju i Bugarsku i uspešne vojne operacije NOVJ u Jugoslaviji, posebno u

Srbiji, neodloţno su zahtevali da se usaglase ratna dejstva dveju savezniĉkih armija. Vrhovni komandant NOV i POJ naredio je 6. septembra Glavnom štabu NOV Srbije da hitno uspostavi vezu sa Crvenomarmijom. Sledećeg dana izdao je detaljnije nareĊenje o povezivanju sa Crvenom armijom i da se od

nemaĉkih jedinica oslobodi teritorija na liniji Donji Milanovac - Kuĉevo - Golubac da bi se snabdevanje

NOVJ u Srbiji od strane Crvene armije vršilo suvozemnim putem. Povodom dolaska Crvene armije na jugoslovensku granicu Vrhovni štab NOV i POJ izdao je naredbu 8. septembra svim oficirima podoficirimai politkomesarima u kojoj je, izmeĊu ostalog, stajalo: "Osvanuo je onaj dugo oĉekivani dan, kome su desetine hiljada heroja kroz tri i po godine teških iskušenja

teţili. Šestoga septembra stigla je naša velika saveznica slavna Crvena armija na granicu Jugoslavije..." Nastupaju poslednji odluĉujući bojevi. Oko 25 krvoţednih nemaĉkih divizija, koje su se sakupile sa svihstrana Balkana na teritoriji Jugoslavije hoće da izbegnu zasluţenu kaznu i da pobegnu iz naše zemlje.Udarite nemilosrdno... Neka vas osim velike radosti za dolazak Crvene armije na našu granicu, nadahne inovi polet i odluĉnost za još snaţnije udarce protiv nemaĉkih okupatora i domaćih izdajnika". U noći izmeĊu 18. i 19. septembra Tito je tajno napustio Vis u sovjetskom avionu koji je krenuo u pravcuBarija i kad su se njegovom avionu u vazduhu pridruţila još ĉetiri ruska aviona, u njihovoj pratnji otišao jeu Krajovu. Branki Savić su saopštili 18. septembra na Visu da nabavi novo odelo i da će sa šiframa krenutina put. Tajanstveni odlazak Tita sa Visa bez informisanja zapadnih saveznika delovao je šokantno u

britanskoj komandi Sredozemlja i vladi. Sve do tada Britanci su se borili da saĉuvaju svoj poseban poloţajkao najbliţi saradnici NOP-a. Dolazak Crvene armije na jugoslovensku granicu i nestanak Tita

nagoveštavali su da je ona odnela prevagu u takmiĉenju za jugoslovensku naklonost i da je nadmašilaostale vojske saveznika svojom popularnošću i simpatijama posebno kod srpskog naroda.

Susret u Kremlju

Kad je stigao u Krajovu Tito je razgovarao sa komandantima 2. i 3. ukrajinskog fronta o snabdevanju

NOVJ ratnim materijalom i o predstojećim borbenim operacijama u Jugoslaviji a zatim se sam 21.septembra uputio u Moskvu na razgovore sa Staljinom. Nema drugih izvora o tim razgovorima izuzev

njegovog kazivanja, jer nije bilo svedoka sa jugoslovenske strane. "Imao sam sa njim više sastanaka", priĉao je Tito. "Dva - tri puta u njegovoj kancelariji u Kremlju a bio me je pozvao i u svoju privatnu kućudva puta, gde sam bio na veĉeri. Jedna od prvih stvari o kojoj smo diskutovali bilo je pitanje zajedniĉkihoperacija izmeĊu dveju naših vojski. Ja sam mu traţio i jednu tenkovsku diviziju koja bi pomogla našim

jedinicama prilikom osloboĊenja Beograda. Staljin je ovaj moj zahtev prihvatio pa mi je rekao: Valter (takosu mene zvali u Moskvi), daću vam ne jednu tenkovsku diviziju, nego ĉitav jedan tenkovski korpus. Staljin je tada tu preda mnom pozvao telefonom maršala Tolbuhina, koji se tada nalazio u Sofiji. Rekao mu

je: ovde je kod mene Tito. Traţi da mu damo jednu tenkovsku brigadu. Imaš li ti tamo tenkova? Ja sam toslušao i vidim da Tolbuhin potvrdno odgovara... Na to će Staljin: 'Davaj aĊin korpus'. Naredio je dakle da

jedan korpus krene prema Beogradu i da, zajedno sa našim jedinicama, uĉestvuje u oslobaĊa glavnoggrada. Dalje, dogovorili smo se koliki deo Jugoslavije da se oslobodi zajedniĉkim snagama, dokle njihovetrupe da idu, koliko vremena njihove trupe da ostanu kod nas. Tu smo utvrdili da nam oni daju kao pomoćza osloboĊenje Beograda jedan tenkovski korpus, a da zatim njihove snage napuste Jugoslaviju, pošto budeosloboĊen Beograd i time bude uĉvršćeno njihovo levo krilo za napad na Budimpeštu. Posle ovog

razgovora zajedniĉki smo 27. septembra napisali kominike u kome je gornji sporazum preciziran". U Moskvi je NOP Jugoslavije dobio potpunu politiĉku i materijalnu pomoć. Bio je to ĉin posrednog







































priznanja NKOJ-a i ignorisanja jugoslovenske izbegliĉke vlade sa kojom je Sovjetski Savez odrţavaoredovne diplomatske odnose i formalno je priznavao ali koja je posle razgovora Tita sa Šubašićem već bilapretvorena u odbor za spoljne poslove NKOJ-a. Narodnooslobodilaĉka vojska je dobila od SovjetskogSaveza teško naoruţanje, tenkove i avijaciju. Obećano je kompletno naoruţanje deset pešadijskih i dvevazduhoplovne divizije. Staljin nije škrtario kao Ĉerĉil, davao je više nego što je traţeno a nije ucenjivao nisa kraljem. Bio je to prelomni trenutak u jugoslovensko-sovjetskim odnosima u toku Drugog svetskog rata

kako po posledicama za NOP tako i po posledicama za okupatorske, kvislinške i ĉetniĉke snage uJugoslaviji.

Vojna pomoć se ogledala u zajedniĉkom planiranju i izvoĊenju ratnih operacija na tlu Jugoslavije.

Posledice ovih operacija bile su sudbonosne za ishod rata i revolucije ne samo u Srbiji nego u celoj zemlji.Materijalna pomoć je bila izraţena u naoruţavanju i opremanju NOVJ tako da je ona postala modernoopremljena i naoruţana armija sa vazduhoplovnim, tenkovskim, artiljerijskim jedinicama i

vojnosanitetskim ustanovama.

Depeša Peku

Tito i ostalo rukovodstvo NOP-a Jugoslavije bili su veoma zadovoljni sporazumom sklopljenim u Moskvi

ali ne i reakcijama zapadnih saveznika, koji su bili pogoĊeni ulaskom Crvene armije u Jugoslaviju. Tito je

obavešten kako saveznici smatraju da su "Rusi genijalno izigrali dogovor na Teheranskoj konferenciji oneuplitanju u naša pitanja". Posle dobijanja svestrane podrške od Sovjetskog Saveza, Tito je, još dok je biou Mosk vi 27. septembra, u trenutku kad su bili završeni razgovori sa Staljinom izdao naredbu 8. korpusuNOVJ da se zabranjuje iskrcavanje zapadnih saveznika na kopno u Jugoslavji bez odobrenja Vrhovnog

štaba. Kad se iz Moskve vratio u Krajovu, Tito je 6. oktobra poslao depešu komandantu Prve armijske grupeNOVJ general- potpukovniku Peku Dapĉeviću, koji se nalazio u Valjevu, u kojoj je traţio da se ubrzano

pripreme vojne snage za izvoĊenje beogradske operacije ali da se ne upućuju prema Beogradu pre naredbeVrhovnog štaba. Svoju zamisao o beogradskoj operaciji izloţio je sovjetskim generalima 3. Ukrajinskogfronta a sa naĉelnikom štaba, general- pukovnikom Sergejom Semjonoviĉem Birjuzovom saĉinio je detaljanplan beogradske operacije. Dok je bio u Moskvi, Tita je zamenjivao Aleksandar Ranković a kad se vratio izMoskve ponovo je preuzeo komandovanje jedinicama koje su bile pripremljene za beogradsku operaciju.

U trenutku kada je polazio na razgovore sa Staljinom Tito nije imao u vidu uĉešće Oteĉestveno-frontovske

armije Bugarske u oslobaĊanju istoĉnih delova Jugoslavije ali je Staljin insistirao da nova Jugoslavija na tajnaĉin pomogne rehabilitaciju Bugarske, što je Tito prihvatio. Na razgovorima u Krajovi, 5. oktobra, sadelegatima bugarske vlade odobrio je dejstva bugarske vojske u istoĉnim delovima Jugoslavije a Staljin jeobnovio ideju o federaciji izmeĊu Jugoslavije, Bugarske i Albanije nasuprot britanskih planova o uniji

izmeĊu Jugoslavije i Grĉke. Od Staljinovih predloga Tito jedino nije mogao privremeno da prihvati kralja ani Šubašića kao predsednika jedinstvene jugoslovenske vlade.Iz Krajove Tito je prešao najpre u Belu Crkvu, a zatim Vršac, odakle je komandovao trupama predviĊenimza izvoĊenje beogradske operacije.

PLANOVI OKUPATORA

Okupator se, takoĊe, uţurbano pripremao ali za odbranu. Nemaĉka komanda na Balkanu, sa feldmaršalomVilhelmom fon Vajsom na ĉelu odluĉila je da Srbiju i Beograd brani po svaku cenu od napada jedinica

NOVJ i Crvene armije. Hitler je bio pod opsesijom da će se Anglo - saksonci iskrcati na Balkanu pa je zato

zadrţao brojnu vojsku, posebno grupu armija "E" u Grĉkoj koja je imala oko 300.000 vojnika. Njeno povlaĉenje je dozvolio tek poĉetkom oktobra. Ona je trebalo da se što pre povuĉe na sever i da spojisa armijskom grupom "Srbija", kojom je komandovao bivši komandant jugoistoka general Hans Felber. On

je dobio zadatak da u istoĉnom delu Srbije prema trupama Crvene armije u Bugarskoj organizuje odbranuna liniji selo Klisura - Bela Palanka - Kladovo uz naslon na front desno u Makedoniji da bi se obezbedile

komunikacije koje vode iz Grĉke preko Makedonije i Srbije kojima je trebalo da se povuĉe nemaĉka vojskaiz Grĉke. Srbiju je trebalo odbraniti sve do izvlaĉenja Grupe armija "E" iz Grĉke sa kojima bi zajednoArmijska grupa "Srbija" uspostavila front na liniji Dunav - Velika Morava - Zapadna Morava sa

Beogradom u pozadini kao znaĉajnim operativno - strategijskim uporištem.

Nemci minirali ceo grad Dr Venceslav Glišić | 17. oktobar 2009.

Osim stambenih zgrada, za rušenje pripremljeni pošta, stanica, elektri?na centrala, most



Nastavci









9.

Svaka zgrada tvrĊava 10. Sloboda stigla tenkovima

Srodne teme

Put ka EU


Sabor SPC

Sluĉaj Artemije


NEMAĈKA komanda je pripremila Beograd za odbranu na taj naĉin što su bila izgraĊena dva odbrambena pojasa, spoljni i unutrašnji. Spoljni odbrambeni pojas obuhvatao je Beograd u vidu polukruga od oko 30.km ko ji je bio oslonjen na Savu i Dunav i protezao se od Ostruţnice preko Ţarkova, Kneţevca, Kijeva ispuštao se na Topĉidersku reku obuhvatajući sela Resnik i Pinosavu pa dalje ispod Avale potokomZavojnice do njegovog ušća u Dunav kod Vinĉe. Unutrašnji odbrambeni pojas protezao se periferijom

Beograda u duţini oko 20. km sa najjaĉe utvrĊenim rejonima na Ĉukarici, Banovom brdu, Košutnjaku,Topĉideru, Dedinju, Banjiĉkom visu i Velikom Vraĉaru.

Nemaĉke puške

Od Save na zapadu do Dunava na jugoistoku iskopani su streljaĉki i protivtenkovski rovovi, ĉiji su prilazi bili zaštićeni artiljerijskom i minobacaĉkom vatrom. Osim toga, pored ulaza u grad bili su rasporedilimitraljeska gnezda i vatrene poloţaje protivtenkovske artiljerije. Ispred njih su bila postavljena minska

polja, posebno protivtenkovske mine na putevima koji iz Smedereva, Mladenovca i Obrenovca vode u

Beograd.

Grad je bio iznutra miniran. Osim stambenih zgrada za rušenje su bili pripremljeni svi vaţniji komunalni idrugi javni objekti: upravno-administrativne zgrade, vodovodna i kanalizaciona mreţa, pošta, elektriĉnacentrala, radio stanica, kalemegdanska tvrĊava, savsko pristanište, savski most, ţelezniĉka stanica ispomenici. Pored specijalnog odreda za rušenje postojao je niz drugih inţenjerskih grupa za miniranje i

rušenje. Odred za rušenje imao je jednog oficira i 29. vojnika i podoficira neposredno potĉinjenih naĉelnikuštaba inţenjerije štaba Armijske grupe „Srbija“ kojom je komandovao general Felber. Jedna takva grupa jeu Ulici kralja Aleksandra sa dva kamiona eksploziva uništila mlin ’Avala’ a druga tokom borbi u Vasinojulici br. 22 zatvorila je podrum u kome se bilo sklonilo oko 20. graĊana, minirala zgradu i pobila sve ljudekoji su se tu zatekli.

Kvislinške vojne formacije vlade Milana Nedića Srpska drţavna i Graniĉna straţa su bile u rasulu. Nedić sesastao sa Draţom Mihailovićem u Raţani kod Kosjerića 12. i 13. avgusta 1944. i na tom sastanku su sedogovrili da objedine svoje snage u tzv. nacionalni front u kome bi glavnu ulogu igrao Mihailović, koji je





























http://www.novosti.rs/upload/images/feljton/2009/10okt/feljton-zeleznicki-most-260.jpg

















od Nedića zahtevao da mu obezbedi 100 000. miliona dinara i da se kod Nemaca zauzme da se dobije 50.000. pušaka. Iako su nemaĉki komandanti u Srbiji bili tome skloni Hitler nije odobrio isporuku pušaka,sumnjajući da bi se to oruţje moglo okrenuti protiv nemaĉkih vojnika. Ipak je feldmaršal fon Vajks dodelioĉetnicima 11000 pušaka zaplenjenih od jugoslovenske vojske. MeĊutim, najpre se kraljevska vlada odreklaMihailovića, zatim je kralj Petar II, 25. avgusta potpisao ukaz o raspuštanju ĉeniĉke Vrhovne komande a29. istog meseca razrešio Draţu Mihailovića duţnosti naĉelnika štaba Jugoslovenske vojske u otadţbini.

Ne obazirući se na to Mihailović je 1. septembra proglasio mobilizaciju a beogradskoj ĉetniĉkoj komandi jenaredio da izvrši pripreme za „opštu akciju“ pod kojom je podrazumevao pripreme za preuzimanje vlasti uBeogradu posle povlaĉenja Nemaca. Istovremeno naredio je komandantu Srpske drţavne straţe da izvršikoncetraciju svojih jedinica u rejonu Beograda. Usled ofanzivnih operacija jedinica NOVJ u Srbiji propalisu svi ovi ĉetniĉki planovi a kralj Petar je poslao poruku 12. septembra jedinicima Jugoslovenske vojske uotadţbini da se stave pod komandu maršala Tita. U izgubljenoj situaciji Mihailović je bio prinuĊen da se saoko 15000 ĉetnika povuĉe u istoĉnu Bosnu 21. septembra.

Nedić razvlašćen

NediĆ je ostao u Beogradu gde mu je 1. septembra saopšteno u nemaĉkoj komandi jugoistoka da se Srbijazbog novonastale situacije na frontovima po nareĊenju nemaĉke Vrhovne komande ukljuĉuje u operativnu

zonu i da treba da prestanu sve funkcije „Vlade narodnog spasa“, koje su faktiĉki prestale 1. oktobra, kadamu je nemaĉka komanda jugoistoka saopštila da Nemci moraju da organizuju odbranu Beograda i da senjegova vlada pripremi za evakuaciju. Već 3. oktobra general Felber je Beograd proglasio operativnim

podruĉjem i sve funkcije Nedićeve vlade preuzele su okupatorske vlasti. Nedićeva vlada napustila je

Beograd 6. oktobra vozom do Beĉa a Ljotićev Srpski dobrovoljaĉki korpus povukao se u Slovenaĉk oprimorje.

Ĉetniĉki pokret je još dok je Mihailović bio u Srbiji pokušao da uspostavi kontakte sa jedinicama Crvenearmije. Najpre je iz istoĉne Srbije pukovnik Velimir Piletić stigao 10. septembra u Krajovu da uspostavivezu sa štabovima Crvene armije ali je bio uhapšen i posle nekoliko godina pojavio se kao aĊutant kraljaPetra u Parizu. Da ostvare borbenu saradnju sa sovjetskim jedinicama još su pokušala dva ĉetniĉkakomandanta. Dragutin Keserović je uĉestvovao sa svojim ĉetnicima u sadejstvu sa jedinicama Crvene

armije u osloboĊenju Kruševca i Predrag Raković u borbama oko Ĉaĉka. Na protest podruĉnihkomandanata NOVJ jedinice Crvene armije prekinule su ovu saradnju i preostale ĉetniĉke jedinice u Srbiji

bile su prinuĊene da se povuku u Sandţak. Iako se dosta znalo o rasporedu nemaĉih snaga u Beogradu i o utvrĊenjima kao i osnovi plana za odbranuvojnog zapovednika jugoistoka generala Felbera, štab Prve armijske grupe pred poĉetak beogradskeoperacije odluĉio je da u Beograd pošalje svog oficira obaveštajca sa radio stanicom. On je trebalo da

detaljnije izveštava štab o situaciji u gradu. Izbor je pao na naĉelnika obaveštajnog odeljenja Prvog prolterskog korpusa majora Miloša Vuĉkovića. Štab mu nije mogao mnogo pomoći. Dobio je za pratnjudesetinu boraca Kosmajskog partizanskog odreda i radio stanicu a za ostalo je sam trebalo da se snaĊe. Kad je stigao do Kosmajaca prudruţio mu se obaveštajac tog odreda Sava AnĊelković, BeograĊanin, koji jezahtevao da zajedno poĊe sa njim u Beograd.

Zaseda u Ralji

PoŠto je bilo nemoguće bez nemaĉke propusnice ući u utvrĊeni grad za odbranu Vuĉković je odluĉio dazapleni neprijateljska kola i da se sa tuĊim dokumentima preruši u saradnika okupatora. Sa tim planom suse sloţili braća AnĊelković, Sava i Ţika, dok je radio telegrafist Miodrag Mitrović bio neodluĉan. Postavilisu dobijenu desetinu boraca u zasedu na putu prema Beogradu. Oni su ceo dan proveli u zasedi i tek uveĉenaišao je „mercedes“ dr Đonića, pomoćnika ministra zdravlja u Nedićevoj vladi. Kola su zaustavljena,

putnici zarobljeni i razoruţani a obaveštajci su se odmah presvukli u civilna odela.

Sa zaplenjenim dokumentima Vuĉković, bivši vojni muziĉar prve klase, postao je pomoćnik ministra, SavaAnĊelković njegov sekretar a Ţika AnĊelković i Mitrović pratnja. Jedino su pod pretnjom zadrţali vozaĉa.Srećno su stigli do Trošarine u Beogradu. Tu se na osvetljenoj rampi pojavio nemaĉki poruĉnik da proverinjihove isprave. Sava je znao da govori nemaĉki pa je objasnio da su bili sluţbeno u Ralji. Da ih je malobolje zagledao mogli su biti provaljeni, jer je Sava pored novog odela na nogama nosio opanke ali kontrola

nije bila detaljna. U Beogradu smestili su se u kuću AnĊelkovića u Ulici vojvode Brane br. 29 i u njenomdvorištu u sklonište smestili radio stanicu, koja je prvih dana bila u kvaru, dok nisu pronašli majstora ususednoj Dalmatinskoj ulici da je popravi.

Emitovanje izveštaja štabu Prve armijske grupe zapoĉelo je 10. oktobra. Vuĉković je svakog dana slaoprikupljene podatke o pokretima neprijateljskih jedinica o utvrĊenim mestima i bunkerima nemaĉkeodbrane, kao i o ljudima koji su radili za NOP. U gradu se povezao sa najvaţnijim grupama komunista iskojevaca koje su pokrenule mnoge graĊane da se pridruţe NOP-u a neke od tih grupa su bile naoruţane.



Prema izveštajima Vuĉkovića, u tim naoruţanim grupama bilo je oko 600. BeograĊana.

DOBROVIĆ JAVLjA

U Beogradu se tih dana nalazila i radio stanica OZN-e koju su po nareĊenju Slobodana Penezića Krcunamontirali u ulici Gundulićev venac br.36 obaveštajac FeĊa Dobrović i radio šifrant Nevenka Jelovĉić. Ona

je kasnije premeštena u Birĉaninovu ulicu u stan Ruţe Pribićević, preko puta vojne zgrade u kojoj jedelovala radio stanica Gestapoa.

U Beogradu se krajem avgusta i poĉetkom septembra stvaraju mnogobrojne borbene gupe ĉiju okosnicuĉine neotkriveni ĉlanovi Partije i SKOJ-a, kao i pušteni iz logora Banjica i drugih logora. Rukovodstva

NOP sa Kosmaja i iz Srema upućivali su u Beograd svoje predstavnike da se poveţu sa preostalimĉlanovima Partije i SKOJ-a kao i sa ostalim borbenim grupama u gradu i da ih pripreme za prihvat jedinica

NOVJ kao i sadejstvo sa njima u operaciji za osloboĊenje Beograda.

Marš golorukog naroda Dr Venceslav Glišić | 18. oktobar 2009.

Imamo 3.000 nenaoruţanih, golih i bosih, izveštava Danilo Leki?, komandant 12.

kurpusa

Susret generala Ţdanova i Dapĉevića

Nastavci




4. Marš golorukog naroda5. Kanonada iz 300 topova






Srodne teme

Put ka EU


Sabor SPC

Sluĉaj Artemije


DOK su se graĊani Beograda pripremali da doĉekaju svoje oslobodioce i da im iznutra pomognu da segrad što pre oslobodi, koncentrisale su se trupe NOVJ i Crvene armije na pravcima prema Beogradu.





























http://www.novosti.rs/upload/images/feljton/2009/10okt/feljton-operacija-bgd.jpg

















Maršal Tito je 6. oktobra najavljivao štabu Prve armijske grupe da je "napad na Beograd vezan saoperacijama Crvene armije " i "naša je ţelja a i Rusi su tog gledišta da u Beograd uĊu prvo naše jedinice". Ĉetiri dana kasnije izdao je zapovest Prvoj armijskoj grupi za napad na Beograd. Zahtevao je da se što prespoje jedinice Prve armijske grupe sa jedinicama Crvene armije koje su se u tom trenutku prebacivale

preko Velike Morave. Najavljivao je da u pravcu Beograda "kreću krupne snage Tolbuhina sa jednim pojaĉanim tenkovskim korpusom....Sve ove operacije su u sporazumu s Tolbuhinom s kojim odrţavamotesan kontakt".

Da je postojala Titova tesna saradnja sa Tolbuhinom najbolje pokazuje da su skoro istovremeno izdavali

nareĊenja da bi što bolje koordinirali dejstva svojih jedinica. Tolbuhin je 9. oktobra izdao naredbu 4.

gardijskom mehanizovanom korpusu da krene na Beograd. Dva dana kasnije 11. oktobra Vojni savet 3.ukrajinskog fronta Crvene armije odluĉio je da 4. mehanizovani korpus kao njegova udarna formacija(sastava 36. gardijska tenkovska brigada, 13, 14. i 15. gardijska mehanizovana brigada sa jedinicama

ojaĉanja), sledeće noći preĊe Veliku Moravu i ovladava Beogradom najkasnije do podneva 14. oktobra. Za podršku iz vazduha odreĊen je 9. vazduhoplovni mešoviti kor pus 17. vazduhoplovne armije.

U tom trenutku 4. gardijski mehanizovani korpus zajedno sa jedinicama ojaĉanja imao je oko 17.000vojnika i oficira, 160 tenkova, 21 samohodno artiljerijsko oruĊe, 31 oklopni automobil, 366 topova iminobacaĉa, 674 mitraljeza, 15.700 pušaka i automata, 1.038 automobila i 130 radio stanica.

Mostobran

NA drugoj strani 1. armijska grupa NOVJ, kad je osnovana polovinom septembra 1944. imala je oko

25.000 boraca. Prema Beogradu je 5. oktobra krenulo oko 30.000 a prvog dana beogradske operacije

divizije su imale preko 40.000 boraca, što jasno pokazuje kako su se jedinice NOVJ u Srbiji brzopopunjavale.

Snage NOVJ prikupljene u osam divizija na prilazima Beogradu predstavljale su najveću koncetraciju jedinica NOVJ na jednom pravcu do tada. One nisu bile dobro naoruţane i opremljene. Većina oruţja u9.divizija Prve armijske grupe bila je oteta od neprijatelja a samo deo naoruţanja bio je dobijen odsaveznika. Tako je uoĉi napada na Beograd komandant 1. proleterske divizije pukovnik Vaso Jovanovićizveštavao da je od 8.500 naoruţano 4.800 boraca. Danilo Lekić, komandant 12. korpusa, izveštavao je:"imamo 3.000 nenaoruţanih, golih i bosih". Sve divizije zajedno imale su 30 artiljerijskih oruĊa, a nije bilo dovoljno ni minobacaĉa. Zbog takve

opremljenosti 1. armijske grupe NOVJ bilo je neophodno da u beogradskoj operaciji uĉestvuje jedna takodobro opremljena naoruţana jedinica kao što je bio 4. gardijski mehanizovani korpus. Jedinice 3. ukrajinskog fronta Crvena armije zapoĉele su borbena dejstva na teritoriji Jugoslavije 22.

septembra u Istoĉnoj Srbiji. Od tada za nepune dve nedelje jedinice 75. streljaĉkog korpusa i 57. armije u

sadejstvu sa 14. korpusom NOVJ oslobodile su istoĉnu Srbiju. Uoĉi dolaska 4. gardijskog mehanizovanogkorpusa one su izbile 10. oktobra na Veliku Moravu i na njenoj zapadnoj obali obrazovale mostobran da bi

korpusu olakšale prelaz preko reke. Kad je dobio nareĊenje za nastupanje ka Beogradu 4. mehanizovani korpus prebacio se na drugu obaluVelike Morave u noći uoĉi 12. oktobra i nastavio dejstva u pravcu Beograda. Glavni udar sa osnovnim

snagama Korpus je nanosio pravcem Velika Plana- Topola - Mladenovac- Beograd a pomoćni udar pravcem Velika Plana- Smederevo- Beograd.

Prilikom prelaza Velike Morave došlo je do prvih susreta boraca 5. krajiške divizije NOVJ sa vojnicima 4.mehanizovanog korpusa. Ti susreti su bili izuzetno emotivni, jer se Crvena armija oĉekivala tri i po godine."Oduševljenje je dostiglo vrhunac kad nam je komandant bataljona saopštio da ćemo ići na Beograd

zajedno sa Rusima" - priĉao je kasnije jedan naš borac o tim susretima. Svuda gde su prošle sovjetske jedinice srpski narod ih doĉekivao oduševljeno kao oslobodioce.

Omladina

Sa druge strane Politiĉka uprava 3. ukrajinskog fronta dostavila je svojim vojnicima uputstvo o znaĉajususreta i saradnje dveju oslobodilaĉkih armija u borbi protiv zajedniĉkog neprijatelja u kome se poredostalog kaţe: "Borci Crvene armije! U Jugoslaviji visoko cene i poštuju vas kao predstavnike velikog ruskog naroda, k ao

predstavnike Sovjetskog Saveza. Vi ste borci- pobednici i oslobodioci okruţeni ljubavlju i poštovanjemĉitavog Jugoslovenskog naroda...Pruţajte podršku i pomoć stanovništvu Jugoslavije, vojnicima i oficirima

NOVJ, jer će to doprineti našoj borbi protiv zajedniĉkog neprijatelja nemaĉko-fašistiĉkog zavojevaĉa". Uprkos ovakvih proglasa ipak će se dogoditi pojedinaĉni incidenti. Oĉekivalo se da će neke jedinice Prve armijske grupe posle susreta sa Crvenom armijom "biti ukrcane nakamione i brzo krenuti u pravcu Beograda" kako je Tito obećavao. Naţalost nije bilo tako. To je jedininjegov predlog iz zapovesti od 10. oktobra koji nije ostvaren. Pokret jedinica NOVJ bio bi time znatno



olakšan i ubrzan ali sovjetska komanda nije imala nijedan kamion za tu svrhu. Sve jedinice 1. armijske grupe morale su se kretati peške ka Beogradu, ali time nisu usporile pokrettenkovskih kolona Crvene armije, rukovoĊene jakom ţeljom da što pre stignu do Beograda i da pokaţusvojoj ruskoj braći po oruţju kako ratuju jugoslovenski proleteri. Pokret jedinica NOVJ prema Beogradu,

po svom izgledu i sadrţaju, liĉio je na pravi narodni pohod. Što su se jedinice 1. armijske grupe više bliţile Beogradu, to su redovi 1. proleterskog i 12. udarnogkorpusa postajali masovniji. Prva proleterska divizija, na primer, narasla je na oko devet hiljada boraca.

Bataljone i brigade NOVJ pratilo je stanovništvo, ponajviše omladina, saĉekivalo je i pozdravljalo svojeoslobodioce. Bile su to manifestacije jedinstva naroda i njegove oslobodilaĉke armije. K ao da je bilo

zakazano takmiĉenje ko će pre stići u Beograd ili "da vidimo ko će bolje" kako je rekao komandant 36.gardijske tenkovske brigade Nikitin. Na tom veoma napornom i znaĉajnom pohodu uĉestvovali su borciskoro svih naroda Jugoslavije, najviše Sr bi i jedan bataljon Italijana.

Povlaĉenje

Pred dolazak 4. gardijskog mehanizovanog korpusa u Srbiju Nemci su još koristili put Kragujevac-

Beograd za povlaĉenje svojih trupa iz Grĉke. Zbog toga je bilo vaţno preseći ovu komunikaciju. Na tompravcu Nemci su posebno utvrdili i branili Topolu i Mladenovac. Jedinice 5. krajiške divizije tri dana suvodile borbu za Topolu. Ta trodnevna borba za dva utvrĊena mesta Topolu i Mladenovac na glavnojkomunikaciji kojom su se povlaĉile nemaĉke trupe unela je nemir u štab 1. armijske grupe, jer su Rusi bili

prešli Moravu, a Topola i Mladenovac nisu bili osloboĊeni. Borba za osloboĊenje Topole bio je prvi zajedniĉki boj jugoslovenskih i sovjetskih vojnih snaga u bici za

Beograd.Izvele su ga jedinice 5. krajiške divizije pod komandom pukovnika Milutina Moraĉe i delovi 36. gardijsketenkovske brigade. Konaĉno 12. oktobra glavna komunikacija prema jugu je bila preseĉena. Nemaĉka 117.divizija koja se na ĉelu Grupe armije "E" povlaĉila iz Grĉke uništena je u Šumadiji, samo se jedan puk

povukao u Beograd.

Komandant odbrane Beograda general Šnekenburger pokušao je da interveniše sa rezervama i da saĉuvaMladenovac a potom da povrati Topolu ali bez uspeha. Zauzimanjem Topole i Mladenovca Nemci su ostali

bez mogućnosti da koriste put od Kragujevca do Beograda za povlaĉenje svojih trupa iz Grĉke. U borbamaza Topolu i Mladenovac jedinice NOVJ stekle su prva iskustva u borbenoj saradnji sa mehanizovanim

snagama Crvene armije.

Posle osloboĊenja Topole, Mladenovca i Ralje jedinicama 1. armijskog korpusa 3. ukrajinskog fronta bio je

otvoren put za napad na Beograd. Na putu im se ispreĉilo jako nemaĉko uporište na Avali u jaĉini od jednog puka. Posle kratke ali snaţne artiljerijske pripreme 13. oktobra jedinice 4. gardijskog

mehanizovanog korpusa i 1. proleterske divizije izvršile su napad sa juga na nemaĉko utvrĊenje na Avali.Posle kratke ali ţestoke borbe spoljni pojas neprijateljske odbrane je bio probijen i kljuĉni nemaĉki poloţajna Avali bio je osvojen, a nemaĉka jedinica uništena.

Tog dana prvi put su se sreli kod Šupljeg kamena ispod Avale komadanti 1. armijske grupe NOVJ, general- potpukovnik Peko Dapĉević, i 4. gardijskog mehanizovanog korpusa, general -pukovnik Vladimir

Ivanoviĉ Ţdanov. Kad je Ţdanov poginuo na Avali prilikom dolaska na proslavu 20. godišnjiceosloboĊenja Beograda Peko je izmeĊu ostalog pisao i o ovom susretu: "Prvi put smo jedan drugom stisli ruke - i ostali samo pri tome - mada ćemo kasnije obojica priznati da smohtjeli jedan drugoga stegnuti u zagrljaj 13. oktobra...Mnogi koji su pisali o beogradskoj operaciji misle da

smo se prilikom svog prvog susreta dogovorili o usklaĊivanju osnovnih planova operacije, ali o tome tadatemeljitije nije raspravljano.

Jedinice su nastupale prema programu koji su sovjetski generali primili od Tita u Krajovi 3. oktobra, a

konaĉni planovi su usklaĊeni u Jajincima u zoru 14. oktobra u komandi 1. armijske grupe i Ĉetvrtogmehanizovanog korpusa."

GRUPE ZA LIKVIDACIJE

POKRAJINSKI komitet KPJ za Srbiju naloţio je Okruţnom komitetu KPJ za Mladenovac da formira

partijsko poverenstvo KPJ za Beograd. U zahtevu izmeĊu ostalog piše: „U Beogradu bi trebalo otpoĉeti saakcijama, odnosno likvidacijom izvesnih tipova, agenata, gestapovaca i izrazitih neprijatelja

narodnooslobodilaĉke borbe. To znaĉi da bi vi sa vašeg terena morali slati manje grupe, zapravo ihubacivati u Beograd. Takve grupe treba stvarati i u samom Beogradu. One treba da budu naoruţanerevolverima i bombama.“

Kanonada iz 300 topova Dr Venceslav Glišić | 19. oktobar 2009.



General Ţdanov komandovao: “Agonj!”, a prvi hitac ispalio Peko Dap?evi?. Napad naokupatora u Beogradu zapo?eo 14. oktobra

Dogovor za konaĉni udar

Nastavci











Srodne teme

Put ka EU


Sabor SPC

Sluĉaj Artemije


Dakako da sam se radovao tom susretu, a ĉini mi se i Ţdanov. Tada u razgovoru sovjetski general je

izrazio veru da ćemo ovladati Beogradom za 24, najkasnije za 48 sati. Imao sam utisak da su sovjetskikomandanti sve do direktnog udara na Beograd mislili da su ispred nas prema Savi i Dunavu male i

obeshrabrene neprijateljske snage s kojima ćemo lako i brzo izaći na kraj. Glavninu svojih snaga uJugoslaviji posle razbijanja nemaĉke odbrane na Moravi (u saradnji sa jedinicama Glavnog štaba Srbije)Tolbuhin je usmerio prema jugu, prema grupi Lerovih armija E. Zbog toga je verovatno je bio uveren da ćeveć 14. ili 15. oktobra biti u centru Beograda, govorio je Peko Dapĉević.

U prvim susretima sa sovjetskim starešinama Peko je stekao utisak da oni ni izdaleka nisu bili obavešteni ovojnoj snazi NOVJ. “Zapostavili su vaţnost tog elementa iako su frontovske sluţbe uoĉi prodoraTolbuhinovih snaga na jugoslovensku granicu izdale neka saopštenja sa oskudnim podacima o našimtrupama, našoj borbi i uopšte Jugoslaviji. Tek kad su u zajedniĉkim borbama videli energiĉna, dobroorganizovana i vešta dejstva naših jedinica, našim širokim mogućnostima i izvanrednm visokim moralomboraca, komandira i komesara - poĉeli su da nas hvale.”

Posle ovladavanja Avalom, vojne snage 1. armijske grupe NOVJ i ojaĉanog 4. gardijskog mehanizovanog

korpusa nalazile su se na prilazu Beogradu i bile su rasporeĊene na frontu dugom 70 km, koji se protezaood Ostruţnice na Savi do Orašja i Smedereva na Dunavu. Iako zapovest za osloboĊeenje Beograda još nijebila napisana, sve divizije su po podne 13. oktobra bile usmerene telefonom i radio-vezom na probijanje

spoljne odbrane grada. Napad su obezbeĊivale artiljerija i avijacija 3. ukrajinskog fronta kao i brodskaartiljerija dunavske ratne flotile Crvene armije, koja je bila stigla do Smedereva.






























http://www.novosti.rs/upload/images/feljton/2009/10okt/F19-vojska.jpg

















Ĉetiri gr upe

DIVIZIJE su primile i nareĊenja još istog dana za pravac prodora u Beograd u 4. grupe. Sastav prve grupeĉinio je 12. udarni korpus pod komandom general-majora Danila Lekića. Ona je imala zadatak da saglavnim snagama napada duţ desne obale Save preko Ţarkova, Banovog brda i Ĉukarice na glavnuţelezniĉku stanicu i Savski most. Drugu grupu ĉinila je 6. proleterska divizija “Nikola Tesla” podkomandom pukovnika Đoke Jovanića sa zadatkom da preko Resnika i Topĉidera napada prema Terazijamai Kalemegdanu.

U trećoj grupi je bila 1. proleterska divizija pod komandom pukovnika Vase Jovanovića kojoj je postavljenzadatak da probije nemaĉku odbranu na ivici grada i da se preko Banjice, Dedinja i Slavije usmeri ka centrugrada i izbije na Kalemegdan. I ĉetvrtu grupu ĉinila je 5. krajiška divizija pod komandom pukovnikaMilutina Moraĉe, zona dejstva joj je bila izmeĊu Ulice kralja Aleksandra i desne obale Dunava. U opštoj rezervi bila je 21. divizija kojom je komandovao pukovnik Miloje Milojević. Ona je bilarazmeštena u rejonu Beli Potok - Zuce - Leštane. Borbeni poredak sovjetskih jedinica sastojao se iz dvaešelona. U prvom ešelonu nalazio se 4. gardijski mehanizovani korpus a u drugom 73. gardijska i 236.streljaĉka divizija. U centru borbenog poretka bila je 36. gardijska tenkovska brigada.

Jurišni odredi

KADA se u štabovima raspravljalo kakav vid dejstva da primene prilikom izvoĊenja beogradske operacijeodluĉili su se za ĉelni udar kojim bi se obezbedio brz prodor u grad zajedno sa motomehanizovanim

snagama Crvene armije a onda brzim klinovima, bez predaha, seći lomiti i rušiti utvrĊenu odbranuBeograda sa najmanje ţrtava. Takvu vrstu dejstva uslovljavalo je zemljište. Radi uspešnog avijacijskog obezbeĊenja napada na Beograd trebalo je u najkraćem roku prebaciti jedinice

17. vazduhoplovne armije bliţe Beogradu. Izvršavanjem ovog zadatka kao i organizovanjem sadejstvaavijacije i jedinica kopnene vojske rukovodio je komadant 17. vazduhoplovne armije general-pukovnik

Sudec, koji je u ovom cilju stigao na komadno mesto Ţdanova i u rejon novih improvizovanih aerodroma. Zahvaljujući naporima starešina svih stepena poĉev od odgovornih najviših štabova pa do komandanatazdruţenih i taktiĉkih jedinica NOVJ i Crvene armije sva najvaţnija pitanja od kojih je zavisio uspešanrazvoj i ishod napada na Beograd bila su detaljno proraĊena. Konkretno za svaku brigadu formiran je

jurišni odred, a u bataljonima grupe, koje su imale zadatak da idu ispred svojih jedinica krĉeći im put. U toku dolaska jedinica na polazne poloţaje izvršeno je nasilno izviĊanje da se taĉno utvrdi protezanje

prednjeg kraja nemaĉke odbrane, otkriju minska polja, prepreke kao i vatreni sistem i raspored protivniĉkihsnaga. U svim jedinicama Crvene armije po uobiĉajenoj praksi odrţani su partijski sastanci. Ta praksa je

postojala i u jedinicama NOVJ da bi se podigao borbeni moral pred napad.

Pada odbrana

NAPAD na nemaĉku posadu u Beogradu je poĉeo 14. oktobra posle podne artiljerskom pripremom iz preko 300 topova i 24 “kaćuše”. Ĉast da ispali prvi hitac dobio je Peko Dapĉević, a Ţdanov jekomandovao: “Agonj!”. Skoro pola sata više od 300. topova i minobacaĉa sa Avale smrtonosnom vatromrazaralo sve ţivo na malom prostoru od ĉetiri kvadratna kilometra. Sovjetski artiljerci su bili upozoreni dane poruše spomenik na Avali pa je on bio samo okrznut.

Ĉim se stišao plotun “kaćuša” bio je znak za juriš i masa borca NOVJ i Crvene armije grupisana u 4. grupekrenula je u borbu za osloboĊenje Beograda.

Nemaĉkim posadama u utvrĊenim rejonima i ĉvorovima bilo je nareĊeno da se ni u kom sluĉaju ne smeju predati. Traţeno je od njih “da pruţe otpor do poslednjeg ĉoveka” i da se “ne treba osvrtati na gubitke uljudstvu i marerijalu”. U nemaĉkom ratnom dnevniku za 14. oktobar je registrovano: “Neprijatelj je

potisnuo naše trupe u unutrašnju odbrambenu zonu Beograda, a 14. oktobra ujutro prodro sa juga u odsek Topĉider - Dedinje.

General Šnekenburger podlegao je ranama, koje je zadobio 13. septembra u borbi kod Avale.” Kad jekomandant jugoistoka general Felber obavešten o n jegovoj pogibiji odbranu Beograda je poverio generalu

Fridrihu Štefanu, a svoj štab najpre je izmestio u Surĉin, a potom u Rumu. Energiĉnim prodorom divizija NOVJ i sovjetskih tenkova sistematski i dosta brzo je lomljen unutrašnjipojas odbrane grada. Pred veĉe unutrašnji pojas odbrane je bio probijen i jedinice NOVJ i Crvene armijeustremile su se ka gradu.

Na Banjicu i Dedinje napadala je 1. proleterska divizija zajedno sa 36. tenkovskom i 13. mehanizovanom

brigadom sovjetskog mehanizovanog korpusa. Posle višeĉasovne borbe i uzastopnih juriša oko 22. ĉasanemaĉka odbrana je slomljena. U toku noći Prva proleterska divizija sa 36. tenkovskom brigadom nadirala

je prema Autokomandi, 13. mehanizovana brigada prema trgu “Mostar”, a 14. mehanizovana brigada prek o



Marinkove bare u pravcu Zvezdare.

GLAVNI UDAR

Izjutra 14. oktobra na zajedniĉkom savetovanju komandi 1. armijske grupe NOVJ i 4. gardijskogmehanizovanog korpusa Crvene armije u Jajincima bila su konaĉno usklaĊena dejstva sovjetskih i jugoslovenskih vo jnih snaga u napadu na Beograd. Odluĉeno je da glavni udar nanesu 4. gardijskimehanizovani korpus, 236. streljaĉka divizija 73. gardijska divizija Crvene armije, 1. i 6. proleterska i 5. i21. udarna divizija 1. proleterskog korpusa pravcem Banjiĉki vis - Autokomanda - Slavija - Kalemegdan, a

pomoćni udar 11, 16, 28. i 36. udarna divizija 12. korpusa opštim pravcem Ĉukarica - Topĉider - Glavna

ţelezniĉka stanica.

ISTORIJSKI ZADATAK

U DUHU zajedniĉkog plana štab Prve armijske grupe izdao je 14. oktobra bor benu zapovest za napad

jedinica 1. proleterskog i 12. udarnog korpusa na Beograd. “Posle spajanja sa sovjetskim trupama, pišeizmeĊu ostalog u toj zapovesti, i zajedniĉkog ĉišćenja neprijateljskih uporišta od Topole do Beograda naše jedinice se nalaze zajedno sa jednim sovjetskim motomehanizovanim korpusom na prilazima glavnog

grada naše otadţbine. Naš korpus (1. proleterski ) i jedinice 12. korpusa dobile su zadatak da zajedno samotomehanizovanim jednicama korpusa Sovjetskog Saveza likvidiraju nemaĉke okupatorske trupe i

njihove pomagaĉe u Beogradu. Mi danas izvršavamo istorijsku zadaću u ovom ratu time što glavni gradnaše otadţbine oslobaĊamo od nemaĉko-fašistiĉkog ropstva i nedićevsko- ĉetniĉke izdaje i vraćamo gasvome narodu i otadţbini.”

Rafali na Pe ka i Ţdanova Dr Venceslav Glišić | 20. oktobar 2009.

Pred ţestokom vatrom dvojica komandanata našli spas u jarku kraj puta. Iako miniranazgrada Glavne pošte sa?uvana od rušenja

Stari savski most

Nastavci


2. Staljinova naredba Tolbuhinu 3. Nemci minirali ceo grad



6. Rafali na Peka i Ţdanova7. Najduţa noć oslobodioca
























http://www.novosti.rs/upload/images/feljton/2009/10okt/f20-most.jpg












Srodne teme

Put ka EU


Sabor SPC

Sluĉaj Artemije


U toku noći 14. oktobra bilo je teško orijentisati se u Beogradu pa se dogodilo da delovi Prve proleterske brigade (4. bataljon) prodirući Dedinjskim bulevarom nisu kod “Mostara” uoĉili nemaĉku motorizovanu jedinicu. Ne sluteći da se radi o nemaĉkim vozilima komandant bataljona Mišo Brezak je naredio da senastavi napredovanje Ulicom kneza Miloša. Kad su Nemci identifikovali bataljon NOVJ sa nekolikotenkova prinudili su ga na povlaĉenje natrag Dedinjskim bulevarom. Još dok je bio sa štabom u Jajincima Peka je posetio Ţdanov. Odluĉili su da zajedno obiĊu poloţaje svojih

jedinica, iako su to, odvojeno, ĉinili svakog dana. Na jednoj velikoj okuci prema Banjici paljba neprijateljase toliko pojaĉala da su morali iskoĉiti iz kola i baciti se u jarak pored puta. Peko je imao sreće pa je

zalegao u dublji deo jarka. “Obazrem se da vidim šta je sa generalom a on u smiješnoj situaciji, leţi a ponjemu pratioci i šofer - da ga ne zahvati krhotina granate...Njegovim pratiocima ţivot generala bio jevaţniji od vlastitih ţivota. I dotad mi je bio blizak, jer je sovjetski general, ali od toga trenutka, dok je

stenjao pod svojim vjernim pratiocima i šoferom, zavolio sam ga još više, jer je bio pravi ĉovjek”. Da bi bio što bliţi jedinicama koje su prodirale u grad Peko je zajedno sa politkomesarom pukovnikom

Mijalkom Todorovićem i naĉelnikom štaba general-majorom Savom Drljevićem izjutra 15. oktobra premestio štab 1. armijske grupe NOVJ iz Jajinaca na Dedinje u Rumunsku ulicu br. 13-15. a Ţdanov svojštab u deĉju kliniku Medicinskog fakulteta. Iznenada prvog dana u štabu se pojavio princ ĐorĊeKaraĊorĊević da se ţali Peku da su mu borci oduzeli automobil i da mu napišu objavu za slobodno kretanje.Obe ţelje mu je Peko ispunio. Tog dana u štabu su bili zadovoljni razvojem operacije jer se sve odv ijalo po

planu.

U toku 15. oktobra Prva proleterska brigada iz rejona Slavija uz podršku sovjetskih tenkova probila se dozgrade Narodne skupštine i Glavne pošte. 3. krajiška brigada ovladala je Tašmajdanom, dok je 8.cronogorska brigada izbila do starog kraljevog dvora.

Istovremeno 6. proleterska divizija ovladala je Topĉiderskim brdom i njene dve brigade prodrle su do“Mostara” i nastavile nastupanje Sarajevskom i Ulicom kneza Miloša. Prilikom borbi u Ulici kneza Miloša4. bataljon 2. brigade ove divizije bio je izloţen unakrsnoj vatri i poĉeo se povlaĉiti. Komandant bataljonaMilan Drakulić spreĉio je njegovo povlaĉenje na taj naĉin što je sakupio grupu bombaša dobrovoljaca i

poveo ih na juriš. Uspeo je da prinudi Nemce na povlaĉenje ali je i sam poginuo. Pošto je ovladala Voţdovcem 14. gardijska brigada razbila je otpor neprijatelja u fabrici “Beometal” izapoĉela borbe na Zvezdari. Istovremeno 13. gardijska brigada prodrla je na domak ţelezniĉke staniceodakle je artiljerijskom vatrom tukla savski most ali i bila izloţena dejstvu nemaĉke artiljerije saBeţanijske kose. Što su se sovjetske i jugoslovenske jedinice više pribliţavale ţelezniĉkoj stanici to jenemaĉki otpor dobijao na ţestini posebno iz velikog broja armirano betonskih kupola.

Stiţu Liĉani

PoŠto je ţelezniĉka stanica bila njihovo znaĉajno uporište oko podne su izvršili protivnapad ali su biliodbaĉeni uz obostrane gubitke. Tada je poginuo komandant jednog gardijskog sovjetskog bataljonaMozgovoj.

Jedino su zakasnile da izaĊu na polazni poloţaj jedinice 5. krajiške divizije, jer su u toku jedne noći moraleda prevale oko 40 km. da bi bez pripremnog zadrţavanja napale neprijatelja u Malom Mokrom Lugu i

potisle ga prema Velikom Vraĉaru. U toku 15. oktobra one su prodrle do Cvetkove mehane gde su se srelesa jedinicama 4. gardijskog mehanizovanog korpusa nastupajući zajedno prema Tehniĉkom fakultetu. Jedinice 12. korpusa napadale su iz pravca Obrenovca bez podrške artiljerije i tenkova sporije sunapredovale i borbe za Ţarkovo i Ĉukaricu još su trajale. Na Ĉukarici neprijatelj je bio potisnut u rejonfabrike šećera, škole, crkve i ţelezniĉkog tunela odakle se ţestoko branio. Ponovljen napad na nemaĉke

poloţaje u Ţarkovu uz sadejstvo pristiglih jedinica Crvene armije bio je uspešan i tamošnje nemaĉko

uporište je bilo savladano. Ĉim su Liĉani ( 6. divizija) stigli do Nemanjine ulice a 1.proleterska i sovjetska 73. gardijska divizija naSlaviju, 15. oktobra posetio ih je štab 1. armijske grupe NOVJ (Peko i Mijalko). Hteli su da pruţe podrškusvojim jedinicama i da se dostignuto ne sme ispustiti i da dalje treba što brţe napredovati bez obzira na

prepreke. Na Slaviju je stigao i Ţdanov “oĉito radostan nastupanjem i sadejstvom naših snaga. Ali nijepropustio da se izjada da su sve njihove snage iscrpljene naroĉito pešadija, da divizije broje nešto preko


















3.500 vojnika i oficira a da na popunu ne moţe nikako raĉunati. Kad sam mu rekao da mi imamo dovoljnosnaga i da već izvrsno sadejstvuju sa njihovim tenkovima, artiljerijom i pešadijom uzviknuo je: imateĉudesnu pešadiju”. Tek što se Peko vratio u štab posle obilaska stigla je vest da su delovi 1. proleterske divizije napadnuti

boĉnom vatrom na ulazu u Ulicu braće Jugovića i kod Narodnog pozorišta. U štabu se tada od civilazatekao Rodoljub Ĉolaković, pa su zajedno posetili komandno mesto Vase Jovanovića pred Narodnomskupštinom. Peko je od njega zahtevao da produţi borbe prema Kalemegdanu “a desni bok ćemo nekakoobezbediti” odakle su Nemci napadali.

Ni u kom sluĉaju da se zadrţavaš, savetovao ga je Peko. Ĉak da privremeno i ostaneš uklinjen, boĉno

nezaštićen-izdrţi. Ti imaš samo jedan zadatak napred i samo napred i na Kalemegdan - ne smemo gubititempo nastupanja. Kasnije ćemo već lakše da proširimo proboj i pomognemo tvojim brigadama”.

Ĉuvati zgrade

Pek o je zahtevao od svojih komandanata da se dugo i sa većim snagama ne zadrţavaju oko ĉvorovanemaĉke odbrane. Treba što pre ići napred a zaostale neprijateljske jedinice izolovati i postepeno uništavatirezervnim jedinicama NOVJ.

Posle borbi 14. i 15. oktobra nemaĉki mostobran prostirao se polukruţnom linijom: Glavna ţelezniĉkastanica - blok zgrada ministarstava - Terazije - Narodno pozorište - ţelezniĉka stanica Dunav. Nepovoljnostanje svojih trupa nemaĉka komanda oskudno komentariše u operacijskom dnevniku: “Namera: drţatimostobran do dolaska borbene grupe Štetner, kako se predviĊa 16. oktobra”. Prilikom priprema za napad na Beograd skrenuta je paţnja komandantima i borcima obe armije da po

mogućnosti što manje ruše javne zgrade u gradu. MeĊu objektima koje je trebalo saĉuvati po svaku cenubila je Telegrafsko - telefonska centrala.

Postoje dve verzije o naĉinu spasavanja te centrale. Jedna je da su to uradili beogradski ilegalci a druga, prema sovjetskim istoriĉarima da su akciju izveli sovjetski vojnici. Iznosimo obe verzije da bi se ĉitaociuverili koja je verovatnija.

Po verziji ruskih vojnih istoriĉara za zauzimanje Telegrafsko-telefonske centrale bila je formirana posebna

grupa dobrovoljaca od 15. komunista i komsomolaca iz 42. lovaĉke artiljerijske protivtenkovske brigade.

Ova grupa je 15. oktobra posle podne probijajući se iza tenkova izbila u Ulicu kralja Aleksandra. Docentrale je ostao jedan mali deo ulice.

Komandir grupe je naredio da se izvrši napad na zgradu. Sovjetski borci su krenuli napred otvarajući upokretu vatru iz automata ali su iznenada zasuti vatrom iz podruma susedne zgrade. Grupa je zalegla.

Tada su se sanitetski poruĉnik Kravcov i dva borca uspuzali olukom do prozora u toj zgradi, kroz njegauskoĉili i spustili se u podrum, gde su bombama uništili deset neprijateljskih vojnika i jedan mitraljez.

BORBA ZA RAKOVICU

Šesta proleterska divizija uspela je 14. oktobra izjutra da zauzme Pinosavu i da izbije pred Rakovicu gde jena utvrĊenoj Straţevici skršila otpor nemaĉkih vojnika.Posle višeĉasovne borbe savladana je odbrana neprijatelja zajedniĉkim snagama 8. crnogorske i 2. brigadeu fabrici motora. Glavnina 6. proleterske divizije slomila je odbranu nemaĉkih trupa kod Rušnja, Resnika iKijeva i nastavila je napredovanje prema Topĉideru.Pred veĉe 14. oktobra ova divizija je zauzela ţelezniĉku stanicu Topĉider, a Nemci su se povukli premaSenjaku i Ĉukarici.

HEROJ KRAVCOV

Prilazeći zgradi centrale jurišna grupa je bila izloţena paljbi iz bunkera na uglu kraljevog dvora. Poruĉnik Kravcov je naredio da iz automata otvore vatru na puškarnice bunkera dok je sam dohvatio dve bombe,dopuzao do bunkera i ubacio u njegovu puškarnicu. Bunker je bio ućutkan ali poslednji mitraljeski rafal

usmrtio je sovjetskog poruĉnika. Ohrabreni junaštvom hrabrog oficira, borci jurišne grupe uskoĉili su kroz prozor u zgradu centrale i vatrom iz automata i ruĉnim bombama uništili 25 nemaĉkih vojnika a 17zarobili. Zgrada prilikom zauzimanja iako je bila minirana ostala je neoštećena. Kravcov je posle smrti

proglašen za heroja Sovjetskog Saveza.

Najduţa noć oslobodioca Dr Venceslav Glišić | 21. oktobar 2009.



Jaka nema?ka grupacija prodrla 16. oktobra iz pravca Smedereva na periferiju grada.

Protivudarom spre?eno spajanje nema?kih snaga. Beogradski bataljon u Hrvatskojbrigadi

Doĉek boraca Crvene armije

Nastavci

1.

Tito Ĉerĉilu ne veruje 2. Staljinova naredba Tolbuhinu





7. Najduţa noć oslobodioca8. Štetner ostao pod Avalom



Srodne teme

Put ka EU Rekonstrukcija Vlade

Sabor SPC

Sluĉaj Artemije


PREMA priĉi beogradskih ilegalaca još septembra 1944. rukovodstvu NOP-a u Beogradu stavljeno je u

zadatak da razmotri varijante spasavanja telegrafsko-telefonske centrale. Neposredna organizacija

spasavanja centrale poverena je Radu Vukaloviću, koji je posle savetovanja sa Koĉom Boškovićem iostalim drugovima došao na smelu ideju da u ovu akciju ukljuĉi nemaĉkog podoficira Rihtera, tehniĉkogrukovodioca centrale. On je imao zadatak da na dati znak nemaĉke komande ovaj objekat digne u vazduh. Uspostavljanje direktne veze s Rihterom obavio je inţenjer Mile Marković, kome je stavljena naraspolaganje grupa ilegalaca iz Vlajkovićeve ulice. Već prilikom prvog razgovora 30. septembra Rihter je

pristao na saradnju a dalje kontakte sa njim odrţavao je inţenjer Dušan Popović iz Ministarstva PTT. U blizini centrale smešteno je 15 naoruţanih aktivista. Uveden je i poseban telefon za tu grupu, sa kojom je

Rihter utvrdio i šifru za povremeno javljanje.U obzir je uzeta i mogućnost da Rihter kad dobije nalog za aktiviranje postavljenih mina na najosetljivijimmestima centrale ovlaš izvrši zadatak, miniranjem sporednih delova zgrade, kako bi se stek ao utisak da je

nemaĉki plan realizovan a centrala saĉuvana. Kad se 15. oktobra pojavio sovjetski tenk na uglu Ulice Ţorţa Klemansoa i Palmotićeve u blizini se našlailegalna borbena grupa iz Vlajkovićeve ulice. Na znak inţenjera Markovića grupa je pošla U licom majke

Jevrosime do Palmotićeve i kroz sporedni ulaz Palmotićeve br. 9. ušla u dvorište centrale. IznenaĊeni izaplašeni Nemci digli su ruke u znak predaje. Rihter je ispunio obećanje. Aktivisti NOP su zaposeli zgraducentrale i otpoĉeli povremeno da otvaraju vatru na nemaĉke vojnike kod Narodne skupštine. Znaĉajnu pomoć borcima NOVJ i Crvene armije pruţili su graĊani Beograda za vreme uliĉnih borbi 14. i





























http://www.novosti.rs/upload/images/feljton/2009/10okt/f21-borci.jpg

















15. oktobra, posebno oni koji su bili organizovani u borbene grupe uoĉi beogradske operacije. Od n jih su se

isticale borbene grupe oznaĉene slovima K, S i D. Ukupan broj boraca tih grupa kretao se oko 2000 preteţno omladinaca.

Presudna faza

Kada su proleteri došli do SinĊelićeve ulice Nemci su, pojaĉali odbranu pa je osvajana zgrada po zgrada.Stanari tog dela Beograda masovno su se javljali u brigade da se bore. “Mogli smo od dobrovoljacaformirati tri brigade”, pisao je komandant 13. proleterske brigade Milan Ţeţelj. Na Crvenom krstu i

Pašinom brdu brigada se srela sa beogradskim ilegalcima koji su pre napada na Beograd organizovali odredod oko 200 boraca i naoruţali ga oruţjem zaplenjenim od okupatora i kvislinga. “Svi su izrazili ţelju dauĊu u sastav 13. hrvatske brigade. Ţelja im je bila ispunjena. Proleteri iz naše brigade sa oduševljenjem supriĉali da i oni imaju u svom sastavu beogradski bataljon kao što ima Prva proleterska”. Jedna naoruţana grupa aktivista NOP-a na Ĉukarici prikljuĉila se 17. slavonskoj brigadi i 13. gardijskojmehanizovanoj diviziji u borbama protiv Nemaca na tom podruĉju, koji su se ţilavo branili iz niza otpornihtaĉaka. Osobenost Narodnooslobodilaĉke vojske Jugoslavije je bila da se ona popunjavala u hodu. Ta je osobenost

posebno došla do izraţaja za vreme bitke za Beograd kada je brojno stanje Prve armijske grupe neposr edno

posle osloboĊenja grada premašivalo brojku sa kojom je otpoĉela napad. Treba napomenuti da je ubeogradskoj operaciji armijska grupa imala oko 7.000 mrtvih i ranjenih.

U trenutku dok su se vodile odluĉujuće borbe na podruĉju Ĉukarice, oko glavne ţelezniĉke stanice i ucentru grada i kad se oĉekivalo u celosti osloboĊenje Beograda u noći izmeĊu 15. i 16. oktobra nad

osloboĊenim delom grada nadvila se preteća opasnost iz pravca Grocke.Otuda se probijala korpusna grupa pod komandom general-pukovnika Vilija Štetnera koju su nazivalismederevskom ili Štetnerovom grupacijom od 20.000 vojnika i oficira sa brojnom ratnom tehnikom imotorizacijom.

Prednji delovi ove nemaĉke grupacije izbili su pre podne 15. oktobra do Boleĉa i ubrzo stigli do polovineputa izmeĊu Šugavca i Malog Mokrog Luga gde su ih zaustavili delovi 5. krajiške divizije. Ta noć je bila izuzetno teška za jedinice NOVJ i Crvene armije jer se radilo o presudnoj fazi bitke zaBeograd. Kad je štab 1. armijske grupe obavešten da se prednji odred Štetnerove grupacije jaĉine 3.000vojnika i oficira pribliţava Beogradu izdao je nareĊenje da se ne sme dozvoliti da se spoji sa nemaĉkim jedinicama u gradu. Naredio je 21. diviziji koja se nalazila u rezervi u rejonu Avale da posedne

odbrambene poloţaje na Smederevskom putu.

Njena 4. brigada posela je poloţaje na uzvišicama Šugavcu i Lipovici na levoj obali reke Boleĉice i podubini Erino brdo- Smrdan - Mali i Veliki Mokri Lug, gde se do tada branila 15. gardijska mehanizovana

brigada Crvene armije. Peta brigada posela je poloţaje na prostoru Golo brdo-Leštane-Zabran sa zadatkomda dejstvuje u bok nemaĉkim jedinicama koje su nastupale smederevskim putem. Istovremeno 5. krajiškadivizija posela je poloţaje u istoĉnom delu grada. Uveĉe 15. oktobra, Nemci su sa jednim pukom ojaĉanim tenkovima i samohodnom artiljerijom izvršilinapad na jedinice 21. i 5. krajiške divizije. Borba je trajala celu noć. Na kraju su uspeli da prodru naperiferiju Beograda na pravcu Konjarnika i Cvetkove mehane.

Kad je komandant 5. divizije Milutin Moraĉa izvestio štab 1. armijske grupe o ovom prodoru Dapĉević je bio iznenaĊen. “Moram priznati da sam bio donekle iznenaĊen. Prethodnog dana jugoistoĉno od Beograda bila je potuĉena izviĊaĉka kolona Štetnerove grupacije i mi od Nijemaca nismo oĉekivali takvupokretljivost i nasrtljivost.

Vjerovali smo da je brana isped njih ĉvrsta da ih zaustavi. A oni su ipak stigli prije nego što smo ihoĉekivali i prodrli dublje nego što smo to smjeli dozvoliti”. Još u toku te noći uputio je nareĊenja 21, 23, 11. i 16. diviziji, ĉiji su se borci trkom uputili na nove

poloţaje da spreĉe Štetnerovu grupaciju da se spoji sa nemaĉkim jedinicama u gradu. U Beogradu su ostale

1, 6. i 28. divizija NOVJ sa delom jedinica Crvene armije od kojih se oĉekivalo da će se uspešno boriti ugradu dok se glavnina vojnih snaga bude obraĉunavala sa korpusom Štetnera. Situacija nije bila jednostavna jer se od sada beogradska operacija odigravala na dva fronta.

Konvoj ĉamaca

I NIJEMCI i mi smo tako reći, bili u poluokruţenju i opkoljeni, pisao je Peko. Te noći niko iz štaba ni okanije sklopio. Ĉitav štab je bio na nogama. Ni brigade nisu imale predaha. Ĉim je Milojević javio oodstupanju i utvrĊivanju kod Kumodraţa Drljević i ja smo sjeli u kola i otišli na poloţaje naše 21. divizije i

15. gardijske brigade. Prvi protivnapad naše snage su izvele ubrzo poslije našeg dolaska na front”. Prednji delovi korpusa Štetnera koji su prodrli u istoĉno predgraĊe Beograda nisu uspeli da se spoje sasvojim jedinicama u gradu, jer su ubrzo bili uništeni. Izjutra 16. oktobra bataljon 2. proleterske brigade 21.



divizije napao je nemaĉku jedinicu koja se pribliţavala Ulici kralja Aleksandra i odbacio je u rejon školeVojislava Ilića i ovde je u sadejstvu sa 36. gardijskom tenkovskom brigadom okruţio i uništio. U toku

prepodneva bila je razbijena i velikim delom uništena i druga nemaĉka grupa koja se probila kaKonjarniku. Najjaĉi otpor pruţila je treća nemaĉka grupa koja je prodrla u rejon Velikog Vraĉara.Istovremeno koncetriĉnim udarom 14. mehanizovane brigade Crvene armije i 5. krajiške divizije NOVJ tagrupa je bila rasparĉana i uništena. Znaĉajnu ulogu u likvidaciji pokušaja nemaĉkih trupa da prodru u grad imala su borbena dejstva 21. srpskedivizije koja je na liniji reke Boleĉice zatvorila put nemaĉkim jedinicama koje su ţurile u pomoć grupamasvojih trupa koje su prodrle na periferiju grada, kao i uporne borbe koje su vodila 15. gardijska i 5.

samostalna motostreljaĉka brigada Crvene armije. Teške borbe vodile su se i na odseku 36. gardijske tenkovske brigade koja je sadejstvovala sa jedinicama

236. streljaĉke divizije i posle upornih borbi izašla na severoistoĉni prilaz gradu. Osim toga 16. oktobraosloboĊeno je Smederevo, a potom i Grocka. To je omogućilo da odredi oklopnih ĉamaca Dunavsk e ratne

flotile krenu uz Dunav prema Beogradu Pošto su savladali minske prepreke izbili su u blizinu porušenog panĉevaĉkog mosta, zauzeli vatrene poloţaje pored Ade Huje i artiljerijskom vatrom podrţavali jedinicedveju armija koje su vodile borbe u Beogradu.

NARODNO ODUŠEVLJENJE

UĈESNICI bitke za Beograd su priĉali da niko od njih nije mogao predvideti takvo oduševljenjeBeograĊana i spremnost da pomognu svojim oslobodiocima.“Kako smo oslobaĊali pojedine blokove zgrada mnogi su iz njih pristupili našim jedinicama, dok su drugi u

neosloboĊenim delovima grada formirali oruţane grupe i napadali Nemce iza leĊa olakšavajući nam

napredovanje”, pisao je jedan borac.Drugi graĊani su se probijali kroz redove neprijatelja da bi borce izvestili o nemaĉkim uporištima i

savetovali kako ih najlakše uništiti. Nisu bili retki sluĉajevi da su Nemci pucali na ove graĊane pa su nekiod njih poginuli.

Štetner ostao pod Avalom Dr Venceslav Glišić | 22. oktobar 2009.

Poginulo ili zarobljeno 17.000 vojnika i oficira iz Štetnerove grupe, a samo 4.000 prešlou Srem. Bucalo i nema?ki oficir u trenu zapucali i - poginuli

Zarobljeni nemaĉki vojnici

Nastavci























http://www.novosti.rs/upload/images/feljton/2009/10okt/f22-Nemci.jpg












Srodne teme

Put ka EU


Sabor SPC

Sluĉaj Artemije Sve ţene Lotara Mateusa

IZJUTRA 17. oktobra napadajući iz rejona Boleĉa poloţaje sovjetskih i jugoslovenskih jedinica, Nemci supotisnuli jedinice 21. srpske divizije sa leve strane reke Boleĉice i došli do linije Erino brdo - Golo brdo i

nalazili su se na ĉetiri do pet kilometara od grada. Jedinice 21. divizije povukle su se na poslednjuodbrambenu liniju pred gradom, Stojiĉino brdo - Kumodraţ. Istovremeno, korpus Štetnera napao je

poloţaje 15. gardijske mehanizovane brigade koja je odstupila na nove poloţaje. Najkritiĉniji trenutak nastupio je 17. oktobra kad su Nemci silovitim jurišima prodirali prema Kumodraţu."U svanuće neprijatelj se iznenada pojavio na krilima našeg poloţaja i poĉeo boĉno tući. Nastala je jednaod najteţih borbi za Beograd. Zapretila je opasnost da jedinice budu blokirane", zapisano je u operacijskomdnevniku 21. divizije. U tom trenutku pritekao je u pomoć 3. bataljon Druge proleterske brigade i napad je

bio odbijen.

Ĉim se stabilizovao front poĉeo je protivnapad i jedinice NOVJ su prodrle u Veliki i Mali Mokri Lug. Oko podne u pomoć su stigle kaćuše i avioni koji su poĉeli da bombarduju nemaĉke poloţaje. Uveĉe 17. oktobrakomandant 21. divizi je pukovnik Miloje Milojević dao je znak za opšti napad u kome je uĉestvovalo petbrigada NOVJ i gotovo cela 15. gardijska mehanizovana brigada. Neprijatelj je potisnut i jedinice NOVJ su

u toku noći stigle do Boleĉa i poĉele da steţu obruĉ oko Štetnerove korpusne grupe.

Obruĉ kod Boleĉa

POSLE podne štab 1. armijske grupe NOVJ doneo je odluku za opšti napad na nemaĉke snage opkoljenena smederevskom putu. Glavna uloga poverena je 21. diviziji ojaĉanoj 2. brigadom 6. proleterske i 1.

brigadom 5. krajiške divizije. Njoj su sadejstvovali 5. i 12. brigada 11. divizije iz rejona Avale i 23. srpska

divizija 14. korpusa sa juga od Vrĉina. Na istoĉnoj ivici Beograda bila je grupisana glavnina 5. krajiškedivizije. Na taj naĉin na teţište operacije 1. armijske grupe u rejon jugoistoĉno od Beograda, protiv

okruţenog neprijatelja grupisano je oko pet divizija NOVJ. Po nareĊenju komandanta 3. ukrajinskog fronta maršala Tolbuhina za napad protiv Štetnerove grupacijeodreĊene su sledeće sovjetske vojne snage: jedinice 75. streljaĉkog korpusa, 5. samostalna motostreljaĉka

brigada ojaĉana minobacaĉkim pukom i samostalnim bataljonom amfibijskih vozila, 5. gardijskamehanizovana brigada, po jedan streljaĉki puk 73. gardijske i 236. streljaĉke divizije, gardijski (raketni)bacaĉi i samostalni artiljerijski i jurišni protivtenkovski puk. Za rukovoĊenje sovjetskim snagama u rejonu

borbenih dejstava obrazovana je operativna grupa štaba 57. armije sa naĉelnikom štaba general-majorom

Verholoviĉem na ĉelu. Izvršavanje plana napada poĉelo je uveĉe 17. septembra, postepenim ali sigurnim zatvaranjem obruĉa okoBoleĉa, i sve je izvedeno onako kako je bilo predviĊeno. Okruţenoj nemaĉkoj grupaciji upućen jeultimatum da se preda. Pošto su Nemci to odbili, jedinice 1. armijske grupe NOVJ i 3. ukrajinskog fronta

krenule su u odluĉan napad. Ĉitave veĉeri i noći voĊene su ogorĉene borbe i Štetneru je bilo jasno da se nemoţe probiti u grad sa istoka. On je 17. septembra doneo odluku da se iz obruĉa probija ispod i prekoAvale, a potom dolinom To pĉiderske reke kako bi nedaleko od Ĉukarice preko pontona prebacio svojetrupe preko Save. Zbog toga je naredio da se ostavi celokupna tehnika pored ostalog i oko 1.000automobila. Vojnicima je bilo nareĊeno da zadrţe samo puške, automate i mitraljeze. Da bi ostvario ovu odluku u noći uoĉi. 18 oktobra izvršio je pregrupisavanje svojih snaga i obrazovao je tri

borbene grupe: grupu “Vitman” koja je bila najjaĉa grupa predviĊena za proboj i grupe “Hildebrant” i“Langrok” da štite bok prilikom prodora iz pravca Beograda.

Prsa u prsa

U TOKU noći krenula je u napad grupa “Vitman” u dva pravca: jednom kolonom u pravcu Vrĉina, adrugom prema selu Zuce sa zadatkom da zauzme rejon planine Avala i obezbedi prodor ostalih nemaĉkihsnaga ka zapadu. Severno od Vrĉina došlo je do borbe u susretu leve kolone borbene grupe “Vitman” i 1.

brigade 5. divizije. Borci ove brigade pomešali su se sa Nemcima pa je došlo do borbe prsa u prsa, ali
























Nemci nisu uspeli da se probiju. Ispred Leštana, poruĉnik Bucalo susreo se sa nemaĉkim oficirom na

nekoliko metara, obojica su skoro istovremeno opalila iz revolvera i poginula.

Desna kolona grupe “Vitman” zaustavljena je u selu Zuce od 12. brigade 11. divizije. Bez obzira na gubitkeNemci su preduzeli nove napade i uspeli su da zauzmu Zuce i nastave proboj do same Avale. Nastala je

trka ko će pre izbiti na vrh Avale, jer od toga je zavisio ishod ove borbe, a i celokupne bitke. Brţa je bila 12. krajiška brigada 11. divizije. Njen komandant Mile Vuĉenović poruĉio je štabu 11.divizije:”Preko nas ţivih boraca 12. brigade Nemci neće stići do Avale”. Deo grupe “Vitman” koji je

jurišao na Avalu bio je pod komandom generala Štetnera. Pri vrhu Avale vodila se borba iz neposredne blizine, smenjivali su se juriši sa jedne i druge strane. Prilikom napada na Avalu poginuo je i sam Štetner i

više kod Nemaca nije bilo jedinstvene komande, pa su se nemaĉke jedinice poĉele osipati. Oko okruţene grupe “Vitman” izmeĊu Vrĉina, Zuca, Avale i Šupljeg kamena svakog sata se obruĉ sve višestezao, ali se Nemci nisu predavali. Do jutra 19. oktobra gajili su neke nade u proboj. MeĊutim kad je obruĉkonaĉno stegnut i kad su jedinice NOVJ istovremeno napale sa svih strana silovitim udarom 2. proleterskebrigade 6. divizije, 12. brigade 11. divizije i 14. brigade 23. divizije sa poloţaja Karagaĉa-Marinovac-Zuce-

Beli Potok, a sa Avale sa brigadama 12. korpusa, uz pomoć sovjetske avijacije, tenkova i artiljerije za Nemce nije bilo šanse da izvrše proboj. Izjutra, posle troĉasovne artiljerijske vatre i neprekidnih udara sovjetske jurišne avijacije neprijatelj je

poĉeo da se predaje. Predveĉe 19. oktobra u rejonu Ljuta strana bila je ostala jedna grupa od 1.500nemaĉkih vojnika, ukopana pruţala je ţilav otpor u okruţenju, ali je i ona tokom noći uništena. Do krajadana osnovna masa nemaĉkih snaga na Avali je uništena. Na tom pravcu Nemci su izgubili oko 7.000vojnika i oficira.

Put smrti

DOK su se tri dana vodile borbe na Avali i oko nje, ojaĉana 21. divizija NOVJ krenula je u napad presvanuća 18. oktobra, razbila nemaĉke jedinice na levoj obali Boleĉice i zajedno sa 15. gardijskommehanizovanom brigadom prodrla u rejon Boleĉa. Istovremeno su jedinice 74. i 233. streljaĉke divizije 75.streljaĉkog korpusa prodrle sa istoka u rejon Vrĉina i Boleĉa, dok su trupe 4. gardijskog mehanizovanog

korpusa i jedinice 73. gardijske i 236. streljaĉke divizije prodirući sa severozapada osvojile liniju Leštane -

Boleĉ. Do kraja dana uništene su grupe “Hildebrant” i “Langrok”. U ovoj borbi Nemci su pretrpeli velike gubitke. Samo 21. divizija je zarobila 1.100 nemaĉkih vojnika izaplenila oko 1.000 automobila, oko 200 topova raznog kalibra i mnogo drugog oruţja i opreme. Ipak, izobruĉa se na razne naĉine probilo oko 4.000 nemaĉkih vojnika, koji su se preko Maĉve povukli u Sremtrpeći usput gubitke od jedinica NOVJ.

Put od Malog Mokrog Luga do Grocke bio je zatrpan uništenom tehnikom i leševima vojnika sa obe strane.

"Odmah po završetku boja obišli smo podruĉje izmeĊu Avale i Grocke - Šuplji kamen, Zuce, Mokri Lug,Vrĉin", pisao je Peko. Sve je bilo prekriveno leševima nemaĉkih vojnika i oficira izmiješanih sa razbijenomtehnikom, koja se uţarena dimila od izgoretine kamiona i tjelesina”. Prema izjavama zarobljenih oficira izŠtetnerovog štaba, poginulo je ili zarobljeno 17.000. vojnika i oficira iz Štetnerove korpusne grupe. O tom

podvigu jedinica Narodnoslobodilaĉke vojske i Crvene armije postojala je ploĉa na Avali na kojoj je bilazabeleţena ova zajedniĉka pobeda dveju armija. Nekoliko godina posle rata je skinuta, verovatno za vremesukoba sa Informbiroom.

BOJ DO UNIŠTENJA

"O neprijateljskim snagama smo znali onoliko koliko je nephodno da preĊemo u odluĉan protivnapad.Inicijativu smo namah preuzeli a bilo je vaţno da je ne ispuštamo iz ruku sve do okonĉanja tog krupnog

boja: uništenja i zarobljavanja Grupe Štetner", pisao je kasnije Dapĉević.

ZADAH LEŠEVA

KAD je prolazio za Beograd 20. oktobra šef britanske vojne misije Ficroj Meklejn je kasnije opisao šta jevideo: "Leševa je sva sila, polagani poput klada jedni na druge. Neki su još imali zelene uniforme

Vermahta...Videli smo stotine i stotine leševa. Vazduh je bio pun sladunjava zadaha smrti".

Svaka zgrada tvrĎava Dr Venceslav Glišić | 23. oktobar 2009.

Najţeš?e borbe vo?ene za zgrade ministarstava, glavnu stanicu, “Albaniju” i “Moskvu”.Osvajanjem Kalemegdana operacija je završena



Borci su doĉekivani s oduševljenjem

Nastavci





5. Kanonada iz 300 topova 6. Rafali na Peka i Ţdanova



9. Svaka zgrada tvrĊava10. Sloboda stigla tenkovima

Srodne teme

Put ka EU


Sabor SPC

Sluĉaj Artemije


DOK su se u širem rejonu Avale vodile odluĉujuće borbe nemaĉke korpusne grupe Štetnera i jedinica NOVJ i Crvene armije istovremeno su u gradu nastavljene borbene aktivnosti za savladavanje uporištanemaĉke odbrane. Još su se drţala nemaĉka uporišta poĉev od Ĉukarice i zgrada ministarstava do Terazija ielektriĉne centrale na Dunavu.

Tokom 17. i 18. oktobra 1944. nastupajući prema Kalemegdanu 8. brigada 1. proleterske divizije zajednosa jedinicama Crvene armije došla je do zgrade Albanije, a Prva proleterska brigada je zauzela zgradu

Narodnog pozorišta i Ratniĉki dom. U tim borbamana na uglu Deĉanske i Pašićeve ulice poginuo jekomandant 4. bataljona 8. crnogorske brigade Milisav Đurović, proglašen za narodnog heroja. Ojaĉana sovjetskim tenkovima 3. krajiška brigada u sadejstvu sa jedinicama 236. streljaĉke divizije Crvene

armije slomila je ţarište nemaĉkog otpora u zgradi Prve muške gimnazije, a potom na juriš ovladalaelektiĉnom centralom na Dunavu. Iako su trpeli velike gubitka nemaĉki vojnici su se borili za svaku ulicu iza svaku zgradu. Sa druge strane, mnogi borci NOVJ i pored ranjavanja nisu napuštali borbeni stroj ili su seiz bolnica posle kratkog oporavka vraćali na front.

Gore tenkovi

ŢESTOKE borbe su nastavljene oko glavne ţelezniĉke stanice i zgrada ministarstava u Nemanjinoj ulici.Borci 6. brigade 28. divizije bili su prinuĊeni da osvajaju sprat po sprat u bloku zgrada ministarstava da bi

Nemce tek 18. oktobra saterali u zgradu Ministarstva saobraćaja. Dok su Nemci drţali ţelezniĉku stanicu isve zgrade ministarstava do ugla Nemanjine i Ulice kneza Miloša naišla su dva sovjetska tenka od Slavije

prema ţelezniĉkoj stanici. Iz zgrade Ministarstva saobraćaja na njih su Nemci bacili boce sa zapaljivimsmešom i zapalili ih. Kad su posade poĉele da iskaĉu iz tenkova, uništene su mitraljeskom vatrom izokolnih zgrada.





























http://www.novosti.rs/upload/images/feljton/2009/10okt/f23-senjak.jpg

















Na Ĉukarici su se Nemci bili utvrdili u fabrici šećera, crkvi, školi i ţelezniĉkom tunelu uporno drţeći ovasvoja poslednja uporišta. Posle uporne borbe jedinice 28. slavonske divizije tokom noći izmeĊu 16. i 17.oktobra slomile su otpor nemaĉke posade u školi i zauzele je, a 1. brigada 6. divizije osvojila je nekolikoutvrĊenih zgrada oko crkve i fabrike šećera. MeĊutim, u jutro 17. oktobra, dobivši pojaĉanja sa leve obaleSave, nemaĉke jedinice su prešle u protivnapad da bi se probile ka Banovom brdu i dalje prema Rakovici i

na taj naĉin olakšale poloţaj svojih snaga koje su pokušavale Smederevskim putem da se probiju uBeograd. Iako su ove jedinice uspele da povrate školu njihov protivnapad nije uspeo. Do kraja 18. oktobra posle petodnevnih okršaja Nemci su bili priterani uz obalu Save, tako da je tada

nemaĉki mostobran bio sveden na uzak pojas ograniĉen linijom: ţelezniĉka stanica Ĉukarica-glavna

ţelezniĉka stanica-Terazije-Kalemegdan. Oni su se ţilavo branili zatvarajući prilaze Savskom mostu preko koga su se nemaĉke snage poĉele prebacivati na levu obalu reke. U toku 19. oktobra pritisak jedinica NOVJ i Crvene armije pojaĉavao se na svim odsecima fronta naroĉitooko utvrĊene zgrade Ministarstva saobraćaja, glavne ţelezniĉke stanice, hotela “Moskva”, zgrade

“Albanija”, gradske opštine, zgrade vojne odeće, i za ovladavanje drugim utvrĊenim taĉkama nemaĉkeodbrane.

Tog dana je na Ĉukarici izveden poslednji protivnapad nemaĉkih jedinica koje su pokušavale da se probijuka Rakovici da bi pomogle svojim jedinicama okruţenim u rejonu Avale. Jedinice 17. brigade 28. divizije usadejstvu sa ĉetom sovjetskih boraca uspele su da zauzmu fabriku šećera, tako da je u rukama neprijateljaostao samo deo oko škole i crkve.

Kuća po kuća

U CENTRU Beograda jedinice 1. i 6. divizije u sadejstvu sa 36. gardijskom tenkovskom brigadom i 236.streljaĉkom divizijom Crvene armije zauzimale su kuću po kuću. Posebno teške borbe vodile su se zazgradu Ministarstva saobraćaja, glavnu ţelezniĉku stanicu, hotel “Moskvu”, zgradu “Albanija” radionicuvojne odeće i druge zgrade. U borbama u centru grada 21. brigada 28. divizije imala je 82 poginula i 190ranjenih boraca. Jurišajući na ĉelu svojih jedinica ginuli su njeni oficiri: komandant 4. bataljona StojanRekić, zamenik komandanta 2. bataljona Stanko Milošević, naĉelnik štaba brigade Petar Okulić i drugi.

Na ulicama osloboĊenog dela grada bili su vidljivi tragovi ţestokih borbi, ruševine sa mnogo polomljenogstakla, oboreno drveće, iskidane tramvajske ţice i svuda razbacani leševi nemaĉkih vojnika i oficira.Uprkos tome, na ulicama Beograda vladalo je prazniĉno raspoloţenje. Oduševljeni graĊani zasipali sucvećem borce NOVJ i Crvene armije. Na mnogim zgradama već su se vijorile trobojne zastave sapetokrakom zvezdom i crvene zastave sa srpom i ĉekićem. Još dok je planirao beogradsku operaciju, maršal Tito je krajem septembra imenovao general-majora

Ljubodraga Đurića za komandanta Beograda ukazujući mu tom prilikom na osnovne probleme koje treba

da reši da bi osloboĊeni grad u ruševinama mogao da funkcioniše. Đurić je već 15. oktobra oformio svojštab, a 18. oktobra izdao je Naredbu broj 1. u kojoj je obavestio graĊane da je veći deo Beograda osloboĊeni kako treba da se ponašaju da bi se grad sredio i nastavio normalan ţivot.

Slobodno jutro

POSLE razbijanja Štetnerove korpusne grupe u rejonu Avale najveći deo vojnih snaga NOVJ i Crvenearmije koji je uĉestvovao u njenom uništavanju koncentrisan je da dovrši osloboĊenje Beograda. Vratili suse u grad sa poloţaja u rejonu Avale general- potpukovnik Peko Dapĉević i general-major Savo Drljević,komadant i naĉelnik štaba 1. armijske grupe NOVJ. U njihovom odsustvu jedinicama NOVJ u Beogradukomandovao je politkomesar štaba pukovnik Mijalko Todorović. U toku 19. oktobra neprijatelj je drţao u svojim rukama još Kalemegdan, Terazije, zgradu “Albanije” uţirejon pored Savskog mosta i uporište na Ĉukarici. Jedinice 21. slavonske brigade u sadejstvu sa 13.gardijskom mehanizovanom brigadom uspele su da unište preostale taĉke otpora nemaĉke odbrane u zgradi

Ministarstva saobraćaja u hotelima “Moskva” i “Balkan”. Noću izmeĊu 19. i 20. osvojena je dugo branjena palata “Albanija”. Tokom iste noći jedinice 1. proleterske divizije i 4. gardijskog mehanizovanog korpusa zapoĉele su borbuza osvajanje Kalemegdanske tvrĊave gde su se bili prikupili ostaci nemaĉke odbrane sa Velikog Vraĉara ielektriĉne centrale. Posle više uzastopnih napada, 13. gardijska mehanizovana brigada i delovi 73. divizijeCrvene armije, kao i delovi 6. proleterske i 28. divizije NOVJ, oko 5.30 konaĉno su slomili nemaĉki otpor na glavnoj ţelezniĉkoj stanici. Izjutra 20. oktobra, posle artiljerijske pripreme u kojoj su uĉestvovali i jurišni brodovi Dunavske ratneflotile zajedniĉkim jurišima osvojena je Kalemegdanska tvrĊava. Na njoj su se ubrzo sreli komandanti

savezniĉkih pobedniĉkih vojski: komandant 4. gardijskog mehanizovanog korpusa Crvene armije general- pukovnik Vladimir Ivanoviĉ Ţdanov i komandant 1. armijske grupe NOVJ general-potpukovnik Peko

Dapĉević i jedan drugom srdaĉno ĉestitali zajedniĉku pobedu.



MITING NA STADIONU

VeĆ 18. oktobra zapoĉeo je i politiĉki rad sa graĊanima. Na fudbalskom igralištu “Jugoslavija” (sada stadion Crvene zvezde) sazvan je miting omladine i ostalihgraĊana Beograda. Tom prilikom odrţali su govore: Rato Dugonjić, sekretar CK SKOJ-a i rukovodioci SKOJ-a iz Srbije Dragi Stamenković i Bora Drenovac.Jedan deo prisutnih omladinaca dobrovoljno se prijavio u NOVJ i posle završenog mitinga krenuo u borbuza konaĉno osloboĊenje Beograda.

ŢIVOT ZA ZASTAVU ZauzeĆe ”Albanije” vezano je za priĉu o ĉudesnom podvigu borca Mladena Petrovića. U toku uliĉnih borbinjemu je prišla jedna omladinka i poklonila mu svilenu trobojnu zastavu sa izvezenom petokrakomzvezdom. Kad se njegova jedinica pribliţila zgradi “Albanije”, traţeni su dobrovoljci koji bi pomoćuruĉnih bombi prodrli u zgradu i uništili nemaĉke vojnike koji su nanosili gubitke njegovoj jedinici. MeĊušestoricom dobrovoljaca bio je i Mladen. Već na prilazu zgradi trojica od njih su poginula. Ostala trojica

iskoristila su dejstvo sovjetskog tenka i pod njegovom zaštitom su ušla u zgradu. Vodeći borbu probijali suse od sprata do sprata.

Oba njegova druga bila su teško ranjena tako da se on sam uputio na poslednji jedanaesti sprat. Iako je bioranjen, dokopao se terase na krovu gde je iz automata uništio poslugu nemaĉkog mitraljeza. Dok je nakrovu razvijao i uĉvršćivao zastavu, koju je nosio sa sobom u rancu, nije primetio kad je nemaĉki ranjenivojnik izvadio revolver i zapucao. Drugovi su ga našli mrtvog ispod zastave koja se lepršala na vrhu“Albanije”.

Sloboda stigla tenkovima Dr Venceslav Glišić | 24. oktobar 2009

U ţestokim okršajima poginulo 15.000 Nemaca, 3.000 boraca NOVJ i 1.000crvenoarmejaca. Savski most sa?uvali i avioni

Nastavci




4. Marš golorukog naroda 5. Kanonada iz 300 topova






Srodne teme

Put ka EU





















http://www.novosti.rs/upload/images/feljton/2009/10okt/24.10.-feljton-01.jpg














Sabor SPC

Sluĉaj Artemije


POŠTO su oslobodilaĉke jedinice ovladale Kalemegdanom, preostali nemaĉki delovi, oko 1.600 vojnika prebacili su se pomoću šest brzih ĉamaca i inţenjersko-desantnim sredstvima sa savskog pristaništa na levuobalu Save. Iako je nemaĉki pukovnik Jungenfeld naredio da se savski most poruši odmah po prelasku

poslednjih nemaĉkih tenkova na levu obalu Save nije došlo do eksplozije, ĉak ni u drugom pokušajupaljenja.

Jedinice 4. gardijskog mehanizovanog korpusa pokušavale su na razne naĉine da osvoje savski most alinisu imale uspeha. Tada su general-pukovnici avijacije Sudec i Nedeljin, koji su se zatekli na komandnom

mestu generala Ţdanova pripremili poseban plan zauzimanja mosta. Nad Beogradom a posebno nadmostom pojavili su se jurišni avioni 9.vazduhoplovnog korpusa koje su štitili lovci. Oni su dejstvovali okosavskog mosta i zemunskog aerodroma i na taj naĉin su neutralisali nemaĉku protivavionsku i zemaljskuartiljeriju i prikovali za zemlju njenu pešadiju. PoŠto je prethodno inţinjersko-minerska ĉeta razminirala most, dok su avioni bili u vazduhu poĉeo jeprelaz trupa Crvene armije preko mosta. Najpre se prebacila na levu obalu Save 13. gardijska

mehanizovana brigada zajedno sa delovima 14. gardijske mehanizovane brigade. Do podne su prešle most jedinice 211. i 214. puka 73. streljaĉke divizije Crvene armije, a potom jedinice NOVJ 13. brigada 1.

proleterske divizije i delovi 6. proleterske divizije. Prebacivanje je izvršeno pod jakom nemaĉkomartiljerijskom vatrom i napadima iz aviona usled ĉega je most bio delimiĉno oštećen.

Nemci su i dalje nastojali da most poruše. U suton 20. oktobra poslali su kamion natovaren eksplozivom u

pratnji ĉetiri samohodna artiljerijska oruĊa. MeĊutim, i taj njihov poslednji pokušaj da sruše most nijeuspeo, jer su kamion i dva samohodna oruĊa uništeni direktnim pogocima topova Crvene ar mije, a ostala

dva samohodna oruĊa su se povukla u Zemun.

Beg na Kosu

POSLEDNjE nemaĉko uporište u Beogradu zadrţalo se na Ĉukarici, gde se još branila borbena grupanemaĉkog pukovnika Cimermana. Popodne 20. oktobra oko 17 ĉasova, zapoĉele su borbu sa njegovom

borbenom grupom jedinice 13. i 15. gardijske brigade Crvene armije i delovi 6. proleterske i 28. divizije

NOVJ. Posle dvoĉasovne borbe Nemci su bili prinuĊeni na povlaĉenje pod zaštitom bataljona za uzbunu“Hofman” i jednog inţinjerskog bataljona. Povukli su se pomoću sedam gumenih ĉamaca na Adu ciganliju,a odatle skelama preko Save na Beţanijsku kosu.

Prilikom borbi sa nemaĉkim jedinicama na Ĉukarici spasen je beogradski vodovod na Belim vodama. Nekoliko dana pre osloboĊenja Beograda pozvao je doktor Bošković Voju Todorovića i saopštio mu da pripremi grupu pouzdanih drugova za jednu akciju. On je odredio Momĉila Radovanovića, Pavla Ledecija iMilana Mrkovića, koji su se na Slaviji našli sa jednim nemaĉkim vojnikom. On je hteo da se prikljuĉi NOPpa su zajedno sa njim došli do vodovoda na Belim vodama. Poneli su sa sobom i dva revolvera. Reĉeno im

je da se jave Peri Kovaĉeviću, radniku vodovoda, koji ih je odveo da razgovaraju sa komandirom Srpskedrţavne straţe koja je ĉuvala vodovod. On je posle izvesnog oklevanja pristao da saraĊuje. Vodovod je ostao netaknut, a Nemci nisu mogli da postave nove mine i onda su na donju kapiju ušli borci12. krajiške brigade. Pripadnici Srpske drţavne straţe i nemaĉki vojnik su pošteĊeni zbog saradnje prilikomspasavanja vodovoda.

Štab Prve armijske grupe NOVJ, ĉim je pala Kalemegdanska tvrĊava uputio je telegram vrhovnomkomandantu Titu u kome izmeĊu ostalog piše: “Konaĉan juriš na centar i Kalemegdan poĉeo je prošle noćiu ponoć. Ovaj veliki zadatak poveren je slavno j Prvoj proleterskoj diviziji. Posle dejstva ruskih topova i

kaćuša krenuli su 1. srpska brigada, 3. krajiška brigada, 13. hrvatska i 8. crnogorska brigada, sinovi svihnaroda Jugoslavije u konaĉan juriš za osloboĊenje svog glavnog grada. Za svaku kuću voĊeni su uporni

bojevi.

Oko zloglasne Glavnjaĉe vodila se ţestoka borba. Nemci su silno utvrdili ovu zgradu u kojoj su pobilimnoge naše rodoljube. Naši borci su smelo izvršili juriš na Glavnjaĉu, zapalili je. Glavnjaĉa je izgorela dotemelja i s njom svi Nemci.Oko fabrike vojne odeće takoĊe se vodila ţestoka borba. U zoru su naši borciizbili na Kalemegdan. MeĊu starim srpskim topovima iz prvog ustanka leţali su moderni nemaĉki tenkovi itopovi. Naši borci su smelo jurišali napred.... VaŠu istorijsku zapovest smo izvršili: oslobodili smo prestonicu Demokratske Federativne Jugoslavije.Boreći se rame uz rame s jedinicama herojske Crvene armije, naši borci su se osvetili nemaĉkim banditimaza sve njihove zloĉine nad Beogradom, osvetili su šesti april, Banjicu i Jajince”. Na kraju telegrama Tito se

poziva da doĊe u Beograd. “OsloboĊeni Beograd ĉeka svog oslobodica, maršala Jugoslavije druga Tita”,

















koji je u Beograd došao 25. oktobra. Tito je odmah odgovorio i izrazio “svoju zahvalnost i priznanje svim borcima, komandirima,

komandantima politkomesarima” u jedinicama NOVJ koje su uĉestvovale u osloboĊenju Beograda, uzzahtev da predloţe za odlikovanje jedinice i pojedince koji su se istakli u borbi. Istog dana, Staljin je izdaozapovest da se u ĉast osloboĊenja Beograda izvrši paljba sa 24 plotuna iz 324 topa. Gubici na obe strane upeĉatljivo pokazuju ţestinu, razmere i posledice sedmodnevne bitke za Beograd.

Nemaĉka posada Beograda imala je oko 15.000 poginulih i oko 7.000 zarobljenih vojnika i oficira. Sadruge strane, Prva armijska grupa NOVJ imala je oko 3.000 poginulih i 4.000 ranjenih dok su jedinice

Crvene armije imale oko 1.000 poginulih i neutvrĊen broj ranjenih vojnika i oficira. Zaplenjeno je gotovo

celokupno teško naoruţanje nemaĉke posade kao i ratna oprema i motorizacija.

Armije kao jedna

Beogradska operacija je bila primer kako treba da saraĊuju dve armije u borbama protiv zajedniĉkogneprijatelja. Iako su komandanti NOVJ i Crvene armije komandovali samo svojim trupama meĊu njima jepostojala dobra saradnja kao i izmeĊu njihovih vojnika u toku borbi. Ĉak je vladao i izvestan takmiĉarskiduh ko će se bolje pokazati u borbi. U jednom kritiĉnom trenutku kad je zapretila opasnost od Štetnerovegrupacije da zarobi deo tehnike Crvene armije dogodilo se da je Peko komandovao sovjetskim jedinicima

da se tehnika povuĉe, što je Ţdanov pohvalio. Dobre odnose nisu mogli da pokvare pojedinaĉni ispadivojnika Crvene armije koji su se sastojali u pljaĉki i silovanju, koji su otklonjeni brzom intervencijom Titakod Kornjejeva i Staljina.

Bitka za Beograd imala je veliki politiĉki i vojno- strategijski znaĉaj za dalje voĊenje rata u Jugoslaviji, ali i

šire za brţi prodor trupa Crvene armije prema MaĊarskoj i Austriji i zaštitu njenog levog kila. Uunutrašnjosti Srbije i Jugoslavije ona je ubrzala poraz kvislinških i ĉetniĉkih snaga i time prekratilagraĊanski rat u Jugoslaviji. OsloboĊenjem Beograda i Srbije, NOVJ je dobila stabilnu pozadinu, koja je postala izvor ljudskih imaterijalnih rezervi za dalje voĊenje rata do konaĉne pobede i osloboĊenja cele teritorije Jugoslavije. Poslednjih godina u vreme masovnih sudskih rehabilitacija protivnika NOP bilo je pokušaja da seosloboĊenje Beograda prikaţe kao komunistiĉka okupacija. U cilju zatiranja sećanja na taj znaĉajandogaĊaj ĉak su promenjeni nazivi ulica koje su nosile imena istaknutih sovjetskih komandanata, maršalaTolbuhina, i Ţdanova, zasluţnih za osloboĊenje Beograda. MeĊutim, bitka za Beograd i njegovoosloboĊenje bili su znaĉajan korak u pobedi nad fašizmom u Jugoslaviji i time su dali doprinos pobedi

antifašistiĉke koalicije pa se takve vrednosti ne mogu potisnuti ni iz kulture sećanja ni iz istorije.

UĈITELj NA MOSTU

U spaŠavanju mosta od rušenja veliku ulogu je odigrao uĉitelj Miladin Zarić. On je stanovao u blizinimosta u KaraĊorĊevoj ulici 69 i primetio da nemaĉki vojnici dovoze ka mostu pakete sa eksplozivom.Pošto je imao odreĊeno iskustvo sa eksplozivom iz prethodnih ratova odluĉio je da spreĉi rušenje mosta.Kada su se 20. oktobra povukli poslednji nemaĉki vojnici preko mosta izašao je iz stana i pionirskimašovom presekao elektriĉne kablove.

“BEOGRADSKE MEDALjE”

ZA ispoljenu hrabrost u borbama za osloboĊenje Beograda Prezidijum AVNOJA odlikovao je 794 jugoslovenska vojnika i oficira i preko 2.000 vojnika i oficira Crvene armije, a 13 crvenoarmejaca je

proglašeno za narodne heroje Jugoslavije, meĊu njima i general Ţdanov. Ordenima i medaljama SSSR odlikovano je 300 boraca i starešina NOVJ. Jedinice Crvene armije koje su uĉestvovale u beogradskojoperaciji dobile su naziv ”beogradske”, a ukazom Prezidijuma Vrhovnog sovjeta SSSR ”da bi seovekoveĉila uspomena na krvlju zapeĉaćeno bratstvo sovjetskih i jugoslovenskih naroda u borbi protiv

zajedniĉkog neprijatelja” - ustanovljena je medalja ”Za osloboĊenje Beograda”. KRAJ

Documents

Operacija Beograd-Feljton Novosti