RACIONALISTIČKA FILOZOFIJA

Strahinja Mišković

Nenad Vuković

Marko Petrović

Marko Šaponja

RACIONALIZAM

• Racionalizam je gnoseološki pravac (teorija spoznaje), filozofsko učenje, koje smatra da

se objektivna stvarnost može spoznati samo mišljenjem, da se temelji na umu, razumu,

intelektu

• Glavni predstavnici racionalizma su:

Rene Dekart, Baruh de Spinoza i Gotfrid Wilhelm Lajbnic

• U svojoj Harmoniji sveta Kepler je napisao: “Nije uticaj neba izdejstvovao u meni

saznanja, nego su ona, prema Platonovom učenju, počivala u skrivenoj prirodi moje duše,

pa ih je samo probudio prizor stvarnosti”

• Ovo Keplerovo shvatanje ilustruje odnos renesansnih naučnika prema poreklu saznanja

• Renesansni naučnici su poznati prvenstveno kao oni koji su isticali ulogu iskustva i

eksperimenta

• Ovaj deo njihovog učenja uticao je na empiriste

• Svi oni su, međutim, tvrdili da je iskustvo presudno samo kao početak istraživanja

• Tek naučni zakon kao racionalna tvorevina daje pravo tumačenje rezultata eksperimenta i

posmatranja

• Koristeći učenja Pitagore i Kuzanskog odredili su matematičke odnose kao najpogodnije za opis

prirode

• Racionalisti su smartrali da su saznanja koja su izvesna urođeni sadržaj subjekta saznanja

• Takva saznanja nazvali su urođenim idejama

• Čovek se rađa sa nekim idejama pomoću kojih kasnije razvija druge ideje

RENE DEKART

Nataša Gajić

Valentina Rudaljević

Ognjen Prodanović

Stefan Trbović

DEKART

• Rodjen je 31. marta 1596. godine

• Umro je 11. februara 1650. godine

• Bio je francuski filosof, matematičar i naučnik

• Začetnik racionalizma i empirizma

• Cogito ergo sum – mislim dakle postojim

DEKART

• Obrazovanje je stekao u Anjonu, upisavši tada elitnu

školu u La Flesh-u sa samo 8 godina. Tu je proveo 8

godina učeći logiku, matematiku i Aristotelovu

filosofiju. Po završetku škole preselio se u Pariz.

Posle nekog vremena upisao je univezitet u Puatieu

• Zavrsio je prava 1616. godine i prijavio se za vojnu

školu u Bredau

DEKART

• Godine 1649. Švedska kraljica Kristina ubedila je Dekarta da dodje u Stockholm.

Kraljica je zelela da je Dekart podučava filosofiju. Posle samo nekoliko meseci

provedenih na hladnoj severnoj klimi, Dekart umire 11. februara 1950. godine

DEKATROV ONTOLOŠKI DOKAZ ZA EGZISTENCIJU BOGA

• Ja sam svestan svoje nesavršenosti

• U meni postoji ideja savršene supstance

• Ideja savršene supstance mora negde da nastane, da li u meni ili iza mene

DEKARTOVA DELA

• Compendium musicae (1618)

• Pravila za upravljanje duhom (1628)

• Rasprava o metodu (1637)

• Dioptrija (1637)

• Meteori (1637)

• Geometrija (1637)

• Načela filosofije (1644)

DEKART

• Cogito ergo sum je fundamentalni element zapadne filosofije

• Dekart je ovaj osnovni stav svoje metafizike formulisao u delu Rasprava o metodi

1637. godine

• Tako umišljenu svest spoznaje samu sebe kao svest i jedina izvesnost bića potiče iz

svesnog mišljenja

BARUH SPINOZA

Milica Popović

Uglješa Gajić

Suzana Žabaljac

Milica Ignjatović

Katarina Đurđević

MLADOST

Rođen je 24. novembra 1632. godine u Amsterdamu, gde su

njegovi roditelji morali da pobegnu iz Portugala– pred

portugalskom inkvizicijom. Nakon doseljenja u Amsterdam,

Majkl, Spinozin otac, vremenom je postao uvaženi trgovac,

dok mu je majka preminula neposredno pred njegov treći

rođendan.

Upravo je knjiga „Ljudi pre Adama“ jedan od ključnih uzroka

Spinozinog izopštenja. Već 1656. godine Spinoza biva

izbačen iz sinagoge. Kako je bio optužen za jeres, članovima

je bio zabranjen svaki kontakt sa njim. Međutim, uprkos

zabrani, Spinoza ostaje u kontaktu sa nekolicinom članova

zajednice. Ubrzo nakon nemilog događaja Spinoza menja ime

u Benedikto.

Spinoza je četiri godine radio kao učitelj na privatnoj akademiji u Amsterdamu čiji je

direktor bio Francis van den Ende, istaknuti doktor i politički aktivista.

U periodu između 1660. i 1663. Spinoza živi u zajednici pod nazivom Kolegijanti i piše

neka od svojih najznačajnijih dela, kao što su: „Principi kartezijanske filozofije“ i

„Etika“. Potom se seli u Hag, gde nastavlja da piše. Ubrzo odustaje od učiteljskog poziva

kako bi, prema njegovim rečima, sačuvao „slobodu filozofiranja“.

Spinoza je osporavao slobodu volje. Pored toga sto mi

imamo ideju o vlastitoj slobodi, po njemu je samo Bog

bio slobodan. Spinoza je slobodu volje tumacio kao

uverenje da je covekov duh odvojen i nezavistan od

njegovog tela i prirode. Smatrao je da je takvo mišljenje

pogresno i da je, obrnuto, stopljenost duha i tela tolika

da su oni samo dve strane jedne iste stvari. Uzaludno je

pokušavati da se telu nametnu pravila koja su suprotna

opštim zakonima prirode, ali ljudi, u cilju zajedničkog

produktivnog života, treba da utiču na same sebe onda

kada njihovi nagoni povlače mržnju i sukobe.

ATRIBUTI I MODUSI

Početak koji je tražio, Spinoza nalazi u ideji

beskonačne supstancije koju naziva “Bog ili

priroda“. Bog je jedina stvar koja je uzrok same

sebe (lat. causa sui), odnosno, kojoj nije

potrebna nijedna druga stvar da bi bila shvaćena.

S druge strane, na osnovu nje objašnjavaju se

sve druge stvari. To uključuje čoveka: on je

samo modus u Božijem duhu ili modus prirode

koji zavisi od njene celine i podvrgnut je njenim

zakonima.

Ova, jedina supstancija, Bog (Spinoza je, za razliku

od Dekarta, smatrao da postoji samo jedna

supstancija) ima beskonačno mnogo osobina ili

atributa, ali naš razum može da shvati samo dva:

mišljenje i protežnost (zauzimanje prostora). Ovi

atributi se dalje granaju prema svojim modusima.

Modusi (varijante ili oblici) protežnosti su npr.

kretanje i mirovanje, dok su modusi mišljenja npr.

poimanje, mašta, volja ili osećanja.

LJUBAV KA SPOKOJSTVU

Živeo je povučenim, samačkim životom. Zatvarao se u svoju sobi i prema biografima „u časovima

odmora od naučnog rada, bacao muvu u mrežu pauku, koji je živeo u uglu njegove sobe, i posmatrao

kretanja žrtve i grabljivca“. Zadržao je doslednost, kršio dogmatičnost na svakom koraku pa ne čudi da

mu je sloboda bila od presudnog značaja.

U današnjem opštem metežu i vladavini gomile

ostaju upamćene Spinozine reči na ponudu

profesora na univerzitetu:

Mene ne koleba nada u veću čast, nego ljubav ka

spokojstvu, a za njega mislim da ga ne mogu

drukčije očuvati nego tako ako se budem klonio

javnog podučavanja…

U svojoj Teologijsko-političkoj

raspravi Spinoza tumači Bibliju na do

tada neuobičajen način zbog čega ga

osuđuje i hrisćanska zajednica. Tako je

u Nizozemskoj, kao i u celoj Zapadnoj

Evropi, došao na glas kao najgrešniji i

najopasniji čovjek i otpadnik,

“inkarnacija Sotone” i “princ ateist”.

Spinoza je u tom delu stavio pod upitnik

spoznajnu vrednosti starozavetnih proroka,

veru kao jedini put i način spoznaje Boga,

izabranost židovskog naroda u odnosu na

ostale, Sveto Pismo kao autentičnu Božiju reč.

Pobožnost ili bezbožnost sadržana je jedino u

delima, a ne u objavljenoj religiji, tj. vera bez

dela je mrtva. Spinoza razlikuje bit filozofije

od biti vere. Cilj vere je samo poslušnost

nespram Boga i pobožnost, a cilj filozofije jeste

istina. Filozofija i teologija tako su nužno

odvojene jedna od druge.

CITATI I IZREKE

• Duše se ne pobeđuju oružjem, nego ljubavlju i blagorodnošću.

• Kad ljubav hoće da govori, razum mora da ćuti.

• Ljudima najviše smeta ako njima vladaju oni koji su im ravni.

• Malo je onih koji umeju podnositi vlastite mane kod drugih ljudi.

• Sreća je odsutnost bola.

• Osim Boga, nikakva supstanca ne može postojati, niti se može

zamisliti.

• Žene mogu pružiti onoliko prijateljstva koliko pozajme od ljubavi.

GOTFRID VILHELM LAJBINC

(1646-1716)

Stefan Šešić

Milica Đorđević

Ljubica Aćimović

Natalija Nešković

Mihailo Pavlović

• Gotfrid Vilhelm Frajher (baron) fon Lajbnic, bio je nemački filozof,

matematičar, pronalazač, pravnik, istoričar, diplomata i politički

savetnik lužičkosrpskog porekla.

• Dao je značajan doprinos u optici i mehanici. Smatra se poslednjim čovekom

enciklopedijskog znanja zapadne civilizacije.

• Pisao je o politici, pravu, etici, teologiji, istoriji i filologiji. Iako je mnogo

pisao, malo toga je objavljeno.

PROSTA I SLOŽENA SUPSTANCIJA

• Lajbnic je isto kao i Spinoza, smatrao da dve supstancije ne mogu imati

istu prirodu.Spinoza iz ovog shvatanja izvodi monističko

učenjepripisavši sve atribute jednoj supstanciji.

• Lajbnic je zaključio da ako dve supstancije ne mogu imati istu prirodu,

a postoji više različitih priroda ili kvaliteta, mora postojati više

supstancija različitog kvaliteta. Ove supstancije je nazvao

monadama.(monas ,gr.- jedno)

MONADE

• Monade su osnovne supstancije iz kojih nastaju složenije supstancije.

• Složene supstancije su kompozicije monada, nastaju spajanjem monada, a

nestaju njihovim odvajanjem.

• Same monade nastaju i nestaju isključivo božijom voljom.One nisu

podložne propadanju te su u tom smislu savršene.

• Monade moraju imati svoje unutrašnje kvalitete,u ovome se monade

razlikuju od atoma,koji su u antičkoj filozofiji shvaćeni kao principi koji

nemaju kvalitete po sebi,već kvaliteti nastaju njihovim spajanjem.

• Monade nemaju nijednu osobinu materije, ne zauzimaju prostor niti imaju

delove. “Tamo gde nema delova,nema ni prostornosti,ni oblika,ni moguće

deljivosti.”

• Monade su supstancije nezavisne jedna od druge. Monada se ne može

promeniti pod uticajem druge monade, među njima ne postoji uzročna

povezanost, pošto je ona slično kao kod Spinoze I Dekarta,nezavisna.

• Lajbnic pretpostavlja tri moguće veze među supstancijama: uzročnost u smislu

radnog uzroka, asistenciju i harmoniju.

• Uzročnost nije moguće rešenje jer jedna monada ne može biti uzrok druge.

• Asistencija je veza izmedju dve supstancije trećom.Ovu vezu je već isključio

Dekart jer bi onda Bog morao stalno posredovati.

• Preopstaje,smatra Lajbnic harmonija.

PRESTABILIRANA HARMONIJA

• Monade saznaju jedna drugu iliti “ogledaju se jedna u drugoj”

• Ovo saznanje može biti perceptivno i aperceptivno

• Supstancija je jedinstvo u mnoštvu, ovo jedinstvo jeste monada svih

monada

• Monada svih monada, apsolutna monada ili Bog jeste najsavršenija

monada, ona u sebi nosi prestabiliranu harmoniju

• Prestabilirana harmonija je program usklađenog delovanja svih monada,

ona je finalni uzrok ili svrha.

• Apeticija je težnja svih monada da postanu apsolutna monada