fascija.com

Socijalna medicina - skripta Rađena prema ispitnim pitanjima (broj strana: 115)

fascija.com 2020.

1 fascija.com

I grupa pitanja

1. Medicinske misli

Jedan od bazičnih prava I stalni izazov svih naučnih disciplina je dostidi najbolje mogude zdravlje za sve,

spada u okvir javnog zdravlja i predmet proučavanja socijalne medicine. Zdravlje je kroz istoriju bilo

predmet brojnih socio-medicinskih istraživanja (konceptualizacija zdravlja, merenje zdravstvenog stanja,

karakteristike oboljevanja stanovništva). Spoljni, društveni faktori su imali snažan uticaj na teorijske

postavke i reagovanje zajednice. Istraživanja su se bavila I stepenom društvene odgovornosti za zdravlje,

vrednosti zdravlja, socio-ekonomski aspekt, socijalne akcije za očuvanje I prevenciju bolesti. Prve studije

su se bavile proučavanjem veze između zdravlja I bolesti sa jedne strane i socijalnih faktora i socijalnih

odnosa sa druge strane (1800.godine). Brojne promene u društvu i nauci dovele su do potrebe da se

naučno dokaže veza između socijalnih uslova i bolesti, klasnih razlika i rane smrti. (industrijalizacija)

Jedan od socijalnih reformatora bio je i Virhov koji se zalagao za razvoj medicinske

nauke (socijalna nauke i antropologija—proučavanje uslova života na zdravlje ljudi).

Termin socijalna medicina uveo je Žil Rene, francuski ortoped, 1848. u časopisu

Medicinske novine. Početkom XX veka o socijalnoj medicine se govori kao o akademskoj

discipline koju je neophodno integrisati u edukaciju bududih lekara.

Socijalna medicina je primena epidemioloških nauka na istraživanje, kao I na zaštitu

zdravlja I to kako pojedinaca tako I celokupnog društva. (Susser)

Socijalna medicina je akademska dispcilina koja proučava socijalne faktore u bolesti I

zdravlju kao I način funkcionisanja socijalnih I zdravstvenih ustanova.

Socijalna medicina je nauka koja se bavi ispitivanjem međusobnog uticaja socijalnih

odnosa I patoloških pojava u narodu I pronalaženjem mera socijalnog karaktera za

unapređenje narodnog zdravlja. (Andrija Štampar 1923.)

Socijalna medicina znači organizovanu brigu zajednice, države, društva kao i celine za

zdravlje i dobrobit čitavog naroda.

Nauka koja proučava zdravstveno stanje naroda i razne uticaje na njega,sistem i

organizaciju zdravstvene zaštite kao i mogudnost primene i uticaj savremenih tekovina

(dostignuda) nauke u sistemu zdravstvene zaštite. (Savid,1977.)

Postoje 2 koncepta u socijalnoj medicine koja su se razvila između dva svetska rata: koncept Latinske

Amerike i anglo-američki koncept.

A. Socijalna medicina Latinske Amerike se razvijala radom Sanda i saradnika, a kasnije i Salvadora

Aljendea. Ona se bazirala na istraživanju socijalnih, strukturalnih i socio-ekonomskih

determinanti zdravlja i bolesti i na pomodi ljudima da dostignu zdravlje kao dobro koje pripada

svima. Prinicipi razvoja socijalne medicine su definisali kao:

socijalna medicina se bavi proučavanjem populacije i različitih grupa i njoj, a ne

pojedinca

2 fascija.com

zdravstvene institucije pored medicinske imaju i socijalnu ulogu i utiču na socijalne

odnose

socijalni i istorijski procesi određuju zdravlje,bolest i zdravstvenu zaštitu

zadatak socijalne medicine je opisivanje stanja, ali i promovisanje promena

istraživanja koja se sprovode u socijalnoj medicini trebalo bi da kombinuju kvantitativne

i kvalitativne istraživačke metode.

U praksi zdravstvena zaštita je : bila organizovana kao nacionalna zdravstvena

zaštita,postojalo je zalaganje za decentralizaciju, mobilisanje lokalne zajednice u cilju zaštite

zdravlja i prevencije bolesti.

B. Anglo-američki concept je nastao dvadesetih godina 20. veka. Proučavao je uticaj stila života

(ishrana, povedana težina, nedostatak fizičke aktivnosti) na oboljevanje i smrtnost usled KVB.

Rađene su velike epidemiološke studije koje su pokrenule velike osiguravajude kompanije, a

kasnije i naučne institucije. One su ukazale na povezanost ličnog izbora stila života I ponašanje sa

posledicama tj. bolest I prevremena smrt. Rešenja su tražena uticajem na promene ponašanja,

uz usmeravanje ka zdravijim stilovima života. Publikuje se veliki broj uputstava I preporuka kako

treba modifikovati lične navike u cilju prevenciji bolesti. Čitav koncept prevencije hronične

bolesti se zasniva na porastu zdravlja, promeni zdravstvene svesti I promivisanju samozaštite.

Snažno je uticala na razvoj socio-medicinskih istraživanja I u fokus je postavila prevenciju

usmerenu na promenu stila života pojedinca kao osnovnu preventivnu strategiju. Negativna

strana je što odvlači pažnju od stvarnih uzroka rizičnog ponašanja I posledičnih bolesti. Dugo se

zadržao u praksi, objašnjavajudi stil života I ponašanje ljudi kao lični izbor I odluku pritom ne

ulazedi u analizu serije strukturalnih faktora I drugih determinanti.

Srbija:

U 19. veku sprovođene su brojne socioekonomske aktivnosti: obezbeđivanje dostupne I

pristupačne zdravstvene službe, donošenje propisa iz zdravstvene zaštite, stvaranje fondova za

čuvanje narodnog zdravlja, borba za podizanje zdravstvene kulture, proučavanje zdravstvenog

stanja stanovništva I faktori koji ga određuju.

Početkom XX veka Milan Jovanovid Batut (uticaj nemačke škole)

XX vek: Bogoljub Konstantinovid-prvi profesionalac

Andrija Štampar: preambula Ustava SZO 1946.

Uticaj socijalne medicine na razvoj I rezultate postignute u primarnoj zdravstvenoj zaštiti I

zdravstvenom vaspitanju stanovništva.

2. Izazovi socijalne medicine u 21.veku

Na kraju XX veka došlo je do velikih demografskih I zdravstvenih promena. Porastao je broj ljudi iznad

65 godina, zemlje u razvoju su se ubrzano urbanizovale, ruralna integracija izmenila je strukturu

stanovništva u gradovima I to se odrazilo i na političko, ekonomsko I zdravstveno stanje u svetu.

3 fascija.com

Centar za kontrolu bolesti -10 zdravstvenih dostignuda u javnom zdravlju u 20.veku:

vakcinacija, veda sigurnost u saobradaju, bezbednija radna mesta, kontrola infektivnih bolesti, pad

smrtnosti od koronarne bolesti srca I apopleksije, sigurnija I zdravija hrana, zdravlje majke I bebe,

planiranje porodice, fluorizacija vode za pide, prepoznavanje pušenja kao rizika po zdravlje.

Na socio-ekonomskom I političkom planu produbljene su razlike između onih koji imaju I onih koji

nemaju. Posledično su uvedane razlike između svih determinant zdravlja. I zato izazove socijalne

medicine u 21.veku predstavljaju:

1) studije uticaja socijalnih determinanti na zdravlje pojedinca I populacije (posebno onih koji se

bave uticajem organizacije društva na distribuciju za zdravlje važnih resursa među članovima

zajednice). Studije koje se fokusiraju na nemedicinske pa I nebihejvioralne faktore bolesti I

zdravlja moraju suštinski promeniti socijalnomedicinsku paradigmu koja može doprineti

zdravijem I pravednijem društvu.

2) implementacija mehanizama za smanjenje razlika u zdravlju tj.uspostavljanja jednakosti i to sa

aspekta prava (svako ima pravo na zdravlje I zdravstvenu zaštitu I ne može biti diskriminisan ni

po kojem osnovu) I ekonomskog aspekta (što je zdravlje bolje,vedi su ljudski resursi I

potencijali,povedava se ekonomski rast, stvaraju se novi uslovi za dalje poboljšanje zdravlja);

zaštita zdravlja bazirana na ljudskim pravima podrazumeva osnaženje onih o čijim pravima je reč

I onih koji o pravima odlučuju). Osnaživanje (povedanje kapaciteta) može se ostvariti u uslovima

dobre političke klime I edukacijom iz ove oblasti.

3) Menjanje zdravstvenog sistema od usko biološkog, tehnologijom pokretanog, segmentiranog

sistema koji je tržištno orijentisan krenuti ka socijalnoj orijentaciji, holističkom shvatanju zdravlja

I stavljanju korisnika (pacijenta) u centar svojih napora I aktivnosti. Prema SZO elementi takvog

zdravstvenog sistema obuhvataju :

razvoj kulture zaštite I komunikacija- pacijent I njihove porodice imaju kvalitetne

informacije; imaju izbor I alternative; osnaženi su za donošenje odluka o svom zdravlju;

njihovo dostojanstvo, privatnost I druga prava se poštuju;

odgovorne zdravstvene institucije koje obezbeđuju dostupne, pristupačne, sigurne usluge I

baziraju svoj rad na etičnosti, efikasnosti I efektivnosti, naučnim dokazima I holističkom

pristupu

okruženje koje pruža podršku odgovarajudoj zdravstvenoj politici I intervencijama, snažnoj

primarnoj zaštiti, angažovanju svih zainteresovanih u planiranju rada institucija I usluga I

stalnom poboljšanju kvaliteta.

Zdravstveni sistem 21.veka jeste onaj koji stalno poboljšava pacijentovu informisanost I mogudnost

odlučivanja, njegovu sigurnost kao I zadovoljstvo, poboljšava kvalitet usluga, ali istovremeno vodi računa

I o profesionalnom zadovoljstvu davaoca usluga I stalnom povedanju njegovih kompetencija.

promene demografske strukture- u visoko razvijenim zemljama kao I u zemljama u razvoju se

beleži porast broja starijih od 65 godina I posebno vrlo starih preko 75 godina. Očekivanja su da

de broj starih osoba biti vedi od broja mlađih od 15 godina. To u ekonomskom smislu znači sa

4 fascija.com

jedne strane povedanje broja zavisnih starih I smanjenje broja produktivnog stanovništva, a sa

druge strane povedanje potrebe za preusmeravanjem resursa na dugotrajnu negu I razvijanje

programa za poboljšanje kvaliteta života starih.

Porast hroničnih oboljenja , naročito KVB,DM I maligniteta najavljuju se kao zdravstvena kriza

21.veka. Izazov predstavlja preusmeravanje resursa u pravcu uspostavljanja visokoefikasnih

preventivnih tehnologija za smanjenje rizika I razvoj protektivnih faktora.

Zdravlje dece I mladih- porast svesti o značaju zdravlja evidentan je u svakoj zemlji. Njihova

zdravstvena zaštita predstavlja socijalni I politički prioritet. Ipak, sve slabosti zdr.sistema u jednoj

zemlji I svaka tranzicija kroz koje zajednice prolaze najozbiljnije se reflektuju na ovu populaciju.

U najvedem broju zdr.sistema dominira koncept koji je kreiran za odrasle,a holistički pristup

dečijem zdravlju skoro da ne postoji. Deca I mladi često su “nevidljivi”, njihov glas se ne čuje I

njihova prava se ne realizuju a potrebe definišu odrasli. Okolina u kojoj deca odrastaju I mladi

sazrevaju nije prijateljska I mladi se u njoj osedaju nesigurno I ranjivo. Siromaštvo, raslojavanje

društva, ratovi, migracije, nasilje, narkomanija, alkoholizam čine najčešde okruženje za mlade.

Zato je neprekidan izazov proučavanje determinanti zdravlja mladih kao I protektivnih faktora I

rezilijencije , kao I predlaganje održivih programa za zdravlje dece I mladih, a uz uključivanje njih

samih.

Vulnerabilne grupe: Danas se o vulnerabilnoj osobi govori kao o onoj kojoj nedostaju

mehanizmi podrške I odbrane na državnom, lokalnom nivou I na nivou porodice. Vulnerabilnost

povedava rizik da se razviju problemi u vezi sa zdravljem, one se nalaze na periferiji zdravstvenog

sistema I nedovoljno su prepoznate. Susredu se sa mnogim problemima: razni vidovi kršenja

ljudskih prava od kojih je diskriminacija najizraženija, neobuhvadenost preventivnim

programima, socijalna izolacija… Izazov predstavljaju istraživanja koje de ove grupacije I njihova

prava učiniti vidljivim kao I dizajniranje intervencija uz njihovu punu uključenost.

Kadar za zdravlje-izazovi su angažovanje stručnjaka socijalne medicine u promenama I

prilagođavanju zakona I podzakonskih akata, u kreiranju novih preventivnih strategija I politike

za zdravlje u reformama. Odgovarajuda edukacija svih članova sistema I podizanje svesti onih

koji odlučuju.

Promocija zdravlja, participatorni pristup I saradnja sa zajednicom. Korisnik je neko na koga

zdravstveni sistem računa, a ne pasivni primalac usluga. Neki od izazova su:

a) porast socijalne odgovornosti za zdravlje na nivou lokalne zajednice I jačanje kapaciteta

lokalne zajednice

b) razvoj partnerstva između vladinog, civilnog I privatnog sektora za rešavanje lokalnih

problema

c) porast zdravstvene pismenosti kao kritične tačke za osnaženje ljudi u zajednici, posebno

za osnaženje pacijenata .

5 fascija.com

3. Zdravlje

Najpoznatija definicija zdravlja je ona koja se nalazi u preambuli Ustava SZO i koja je usvojena

1948.godine: Zdravlje je stanje potpunog fizičkog, psihičkog i socijalnog blagostanja a ne samo

odsustvo bolesti ili nesposobnosti.

Socijalno blagostanje je stanje mira i sigurnosti u kome svaki čovek, bez razlike na rasu,veru,pol, političko

uverenje, ima pravo na školovanje i rad koji mu daje mogudnost da živi harmonično u zdravoj okolini i

koji mu pruža osiguranje u slučaju bolesti, iznemoglosti i starosti.

Veliki kvalitet ove definicije je uključivanje socijalne komponentne zdravlja. Njen nedostatak je što

zdravlje predstavlja statički a ne dinamički koncept i što je nepraktična za procenu zdravstvenih potreba i

merenje zdravstvenih stanja pojedinca ili stanovnika.

SZO smatra zdravlje fundamentalnim ljudskim pravom i zato bi trebalo da svi ljudi imaju pristup

osnovnim resursima za zdravlje. U povelji o promociji zdravlja (Otava) istaknuti su preduslovi za zdravlje:

mir,adekvatna ekomonska sredstva, hrana i stanovanje i stabilan ekološki sistem. Ovom poveljom

zdravlje je definisano kao sposobnost da se identifikuju i realizuju aspiracije, zadovolje potrebe i da se

menja ili savlada životna sredina.

Zbog toga se zdravlje može smatrati resursom za svakodnevni život. Zdravlje je pozitivan koncept koji

naglašava društvene i lične resurse i fizičke kapacitete.

Kroz istoriju se shvatanje prirode,obrazaca ili paradigme zdravlja mnogo puta menjalo.

1. Biomedicinski model (16. vek): zasniva se na radu Rene Dekartea i Vilijama Harveja.

Ljudsko telo je bilo model mašine, zdravlje je predstavljalo perfektno funkcionisanje ove mašine.

Bolest predstavlja kvar koji je potrebno otkloniti. Pozitivna strana modela je u tome što je

ukazao da su uzroci oboljenja biološki i da se nalaze na indivudualnoj osnovi i tako je doprineo

razvoju biološkog, hemijskog i hiruškog tipa terapije a sa tim indirektno i uvođenje novih

tehnologija u medicinu. Negativna strana ovog modela je u tome što su socijalno-ekonomski

uzroci stavljeni u drugi plan.

2. Socijalno-medicinski model: pojavljuje se sredinom 19.veka nakon publikovanja izveštaja

Edwina Chadwicka. Počinje da se prepoznaje socijalna osnova i uticaj životne sredine u nastanku

bolesti i nesposobnosti. Postalo je jasno da tipovi terapije biomedicinskog modela (biološka,

hemijska i hirurška) nede dovesti do ozdravljenja životne sredine tj. nede dovesti do smanjenja

incidence različitih oboljenja, ako se ne promene i životni stilovi (način ishrane, higijena, pušenje

itd.).

6 fascija.com

3. Epidemiološki model : nastao je u 20.veku kada rešavanje problema infektivnih bolesti postaje

prioritet. Ekološki trijas (Gordonov trijas) je epidemiološki model koji se može primenjivati na

sve poremedaje zdravlja, bez obzira na tip etiologije (infektivni/neinfektivni). Njegov dizajn

obuhvata tri činioca: agens, domadin i sredina gde su svi oni međusobno povezani i nalaze se u

ravnoteži. Svaki poremedaj ravnoteže rezultirade porastom ili smanjenjem incidence obolevanja.

4. Superbiološki (adaptacioni model)

Hans Seli, zdravlje je rezultat uspešne,a bolest neuspešne adaptacije organizma na faktore

sredine. Od kapaciteta adaptacionih mehanizama zavisi da li de dodi do ozdravljenja ili ne.

Produžetak životnog veka i socijalno-ekonomski razvoj pomeraju fokus u proučavanju odnosa zdravlja i

bolesti na masovne hronične,nezarazne bolesti → pod 5.model opšte podložnosti nastoji da objasni

zašto su neke socijalne grupe osetljivije za nastanak bolesti u celini. Kao rezultat dominacije ovog

modela sve je više proučavanja u zaštiti zdravlja ranjivih populacionih grupa kao i ispitivanja odrednica

zdravlja (posebno socijalno-ekonomskih).

4. Integrativni pristup zdravlju i bolesti

Zdravlje i bolest nisu razdvojeni entiteti ved kontinuum sa optimalnim zdravljem na jednoj strani i

smrtnim ishodom na drugoj strani. Svakog trenutka svog života osoba se nalazi u nekoj tački ovog

kontinuuma i njena pozicija se konstanto menja u zavisnosti od pozitivnih i negativnih efekata životnih

iskustava koji su pod uticajem bioloških, psiholoških i socijalnih faktora.

Prema SZO, ( vidi def. zdravlja ) - Bolest možemo definisati kao odstupanje tj. prekid normalne strukture

ili funkcije bilo kog organa ili sistema organa koji se manifestuje skupom simptoma i znakova čija

etiologija, patologija ili prognoza može biti poznata ili nepoznata.

3 koncepta prikazuju sistemski pristup razmišljanja o bolesti i odnosi se na važne dimenzije ljudskog

iskustva sa bolešdu i njenim posledicama po osobu. To su:

1. Nedostatak zdravlja (oboljenje) je svaki gubitak ili abnormalnost psihološke, fiziološke ili

anatomske strukture ili funkcije.

2. Nesposobnost (invalidnost)je ograničenje ili nemogudnost (koje je proisteklo iz nedostatka

zdravlja) da se neka aktivnost obavi na način ili u granicama koje se smatraju normalnim za

ljudsko bide.

3. Hendikep – nemogudnost određene osobe da usled nedostatka ili nesposobnosti ispunjava

normalnu (uobičajenu) društvenu ulogu ( u zavisnosti od starosti,pola, društvenih i kulturnih

faktora )i to može trajati kradi ili duži period.

**Holističko zdravlje predstavlja pristup životu. Ono razmatra celokupnost osobe u interakciji sa

okruženjem i naglašava neraskidivu povezanost misli,tela i duše. Razlikuje se od pristupa konvencionalne

medicine jer posmatra celokupnost osobe, a ne usmerava se samo na pojedine njene probleme.

7 fascija.com

Kasnih 70-tih godina 20.veka formulisan je multifaktorski model razboljevanja. On je kasnije označen kao

bio-psiho-socijalni model koji nastanak bolesti posmatra kao rezultat interaktivnih sistema na nivou

delija, tkiva, organa, na nivou pojedinca i na nivou životne sredine.

Na kraju 20.veka on prerasta u sveobuhvatnu evolucionu teoriju koja integriše ulogu fizičkih, psiholoških,

socijalnih i sredinskih faktora u održavanju dobrog zdravlja i objašnjavanju patogeneze razboljevanja.

Ova sinteza je bitna kako bi se razumeo način na koji se zdravlje održava ili gubi na nivou pojedinca,

porodice i zajednice.

Primer razmišljanja prema ovom modelu:

„80g,bakica, koju je lekar video pre godinu dana kada je bila zdrava,uredna i pokretna, sada

dolazi zbog glavobolje, ima temperaturu,kašlje,smršala je ,zapuštena je i otežano se krede.“

Razmišljanje je:

I. BIO: zašto je febrilna i kašlje? Zašto je smršala? Koji je uzrok glavobolje? Koja je dg. ?

II. PSIHO: Da li de dolaziti na kontrole? Kakva je njena motivacija? Kako stupiti u kontakt sa

njom ako ne dođe?

III. SOCIO: Sa kim živi? Ko de brinuti o njoj? Kakva je njena finansijska situacija i mogudnost

zdravog života?

5. Ranjive društvene grupe – specifičnosti i primeri

Ranjive društvene grupe su one čiji pripadnici poseduju određene specifične karakteristike na osnovu

kojih se razlikuju od dominantne populacije. Ovim grupama je potrebna dodatna podrška kako bi se na

način koji odgovara njihovim sposobnostima i razvojnim potencijalima mogle ravnopravno uključiti u

životne tokove zajednice.

Nema ni univerzalnog ni konačnog spiska ranjivih društvenih grupa i to uglavnom iz dva razloga:

I. specifičnosti kojima se označava razlika između pripadnika ranjivih društvenih grupa i pripadnika

dominantne populacije nisu samo fizičke (objektivne prirode) nego mogu imati i mentalnu ili

socijalnu osnovu, a često i neku kombinaciju fizičkog, mentalnog i socijalnog. U raznim

sredinama razlike mentalne i socijalne prirode mogu imati različite interpretacije.

II. u dominantnoj populaciji često postoji manja ili veda tendencija da se fizičke, mentalne i

socijalne specifičnosti kao i njihove kombinacije ne poimaju kao specifičnosti nego kao

manjkavosti. Dodatno, postoji i tendencija da se ovako proizvedene manjkavosti racionalizuju

kao nepremostivne smetnje. Tada priroda te razlike gubi realnu osnovu i nju počinje da određuje

kontekst oblikovan prema usvojenim predrasudama i stereotipima.Ranjivost grupa različitih od

dominantne populacije je nekad objektivna, proistekla iz same prirode njihove različitosti.

Nekada je ona ipak nametnuta. Među pripadnicima ranjivih grupa ne moraju se svi osedati

ranjivim. Same pripradnike ranjivih grupa ne čini posebno osetljivim to što su različiti ved to što

je njihova različitost, umesto da bude prihvadena kao takva, podvrgnuta interpretaciji i putem

8 fascija.com

stereotipa i predrasuda je racionalizovana kao nepremostiva manjkavost. Tipično je da, u

odnosu na dominantu populaciju, su pripadnicima ranjivih grupa teže dostupni obrazovanje,

posao, zdravstveni i kulturni resursi i podrška socijalne sredine.

Kao direktna posledica ove teže dostupnosti ključnih uslova samoostvarivanja razvija se 5 vidova

osujedenosti. To su:

1. finansijska- relativno vedi broj pripadnika ranjivih grupa živi na granici ili ispod granice

siromaštva

2. statusna- nemogudnost da se prate minimalni standardi koji su svojstveni odgovarajudoj

zajednici

3. socijalna- isključenost iz uobičajenih životnih tokova zajednice

4. razvojna- skučene mogudnosti za ispoljavanje i razvoj ličnih potencijala

5. ekspresivna- smanjena mogudnost ličnog iskazivanja i predočavanja sopstvenih

mišljenja i stavova.

Svaka od ovih osujedenosti pojedinačno podriva zdravlje ljudi koji su joj izloženi. Pritom, u

raznim kombinacijama sve ove osujedenosti su povezane i sa tri grupe činilaca koje takođe

štete zdravlju. To su:

1) veda izloženost pripadnika ranjivih grupa lošim životnim uslovima i negativnim

životnim događajima

2) nizak intenzitet dejstva socijalnih štitova (znanje, novac, mod,prestiž,socijalne veze)

dovodi do razvoja niza opteredujudih emocionalnih stanja od zabrinutosti, ranjivost i

nesigurnosti, preko depresivnosti i niskog samopoštovanja do rezignacije,gubitka

nade i generalne izgubljenosti

3) osedaj gubljenja kontrole nad sopstvenim životom.

Ozvaničene ranjive društvene grupe u Srbiji su deca i mladi,žene, stari, osobe sa invaliditetom, osobe sa

mentalnim hendikepom, Romi i drugi (porodice samohranih roditelja, ljudi koji žive u udaljenim

ruralnim predelima, beskudnici, žrtve trgovine ljudima, osobe sa HIV-om) .

U drugim zemljama u ovu grupu spadaju i korisnici droga, žrtve nasilja, nezaposleni, socijalno i

zdravstveno ugroženi, izbeglice i raseljena lica.

Posebno mesto prema ranjivim grupama imaju osobe sa invaliditetom. U ovu grupu,prema konvenciji

UN o pravima osoba sa invaliditetom, spadaju osobe čije su fizičke, mentalne, intelekutalne ili senzorne

sposobnosti dugoročno narušene, s tim što, u interakciji sa raznim preprekama ta narušenost može

omesti njihovo puno i delotvorno učešde u životu zajednice, ravnopravno sa drugima.

9 fascija.com

Ovom konvencijom definisani su slededi opšti principi: poštovanje ličnog dostojanstva, individualna

autonomija koja podrazumeva nezavisnost i slobodu izbora, odsustvo diskriminacije, puno i

delotvorno učešde i uključenost u zajednicu, poštovanje različitosti i prihvatanje osoba sa

invaliditetom kao dela ljudske raznolikosti i čovečnosti, ravnopravnost kada je reč o mogudnostima za

uspeh, dostupnost, ravnopravnost žena i muškaraca, poštovanje razvojnih sposobnosti dece sa

invaliditetom, kao i njihovog prava na očuvanje sopstvenog identiteta.

6. Intervencije za suočavanje sa ranjivošdu

(prevazilaženje siromaštva, socijalni kapital i ljudska prava)

Ključni element u suočavanju sa ranjivošdu je samoostvarivanje. U uslovima objektivnih i kontekstualno

nametnutih smetnji, na putu ka samoostvarivanju, svima a pogotovo pripadnicima ranjivih društvenih

grupa potrebna je odgovarajuda podrška.

Prema principima populacionog zdravlja, u okviru koga se zdravlje posmatra kao odraz kolektivnog

socijalnog iskustva određene društvene grupe, podršku je potrebno obezbediti u 4 domena: u domenu

životne sredine, u domenu odnosa i socijalne strukture, u domenu sistema zdravstvene zaštite i u

domenu individualnog zdravstvenog ponašanja.

1. Domen životne sredine i domen odnosa i socijalne strukture su veoma isprepletani tako da ih je

za praktične svrhe najbolje posmatrati zajedno. Ova dva domena pokrivaju i veliki broj potpornih

intervencija ( od dostupnosti informacija i inkluzivnog obrazovanja pa do socijalne sigurnosti i

tzv. univerzalnog dizajna ). Ove potporne intervencije proizilaze iz nekoliko strateških društvenih

opredeljenja bez kojih nisu održive. Među ovim opredeljenjima najvažniji su prevazilaženje

siromaštva, razvoj socijalnog kapitala i poštovanje i zaštita ljudskih prava.

a) Siromaštvo parališe i zajednicu i pojedinca i predstavlja jednu od ključnih karakteristika

pripadnika ranjivih društvenih grupa. Pritom nije reč o siromaštvu koje se meri samo

prosečnim dohotkom. U životu ono podrazumeva i socijalnu isključenost i sputanost

razvojnih mogudnosti kao i nepristupačnost društvenih resursa. Na invididualnom nivou

siromaštvo je mogude ublažiti raznim merama socijalne zaštite. Na nivou zajednice za

prevazilaženje siromaštva preopručuje se pozitivni ekonomski rast i smanjivanje

socijalnih razlika. Džinijev koeficijent izražava socijalne razlike; vrednost 0 → potpuno

blagostanje , vrednost 1 → maksimalnu nejednakost ;prema istraživanju svetske banke

Džinijev koeficijent za Srbiju iznosi 0,35.

b) Socijalni kapital je mera društvene kohezije zasnovane na međusobnom poštovanju,

poverenju i podršci.

Na mikronivou ona podrazumeva i princip autonomije, odnosno pravo

povezivanja sa pripadnicima drugih mreža i zajednica.

Na makronivou međusobnu upudenost podržavaju i razvijaju i postojanje

sinergije između aktivnosti određene zajednice i interesa njenih članova.

10 fascija.com

U osnovi socijalnog kapitala je ljudska solidarnost,a sa druge strane svesnost o snazi

udruženosti i dobrobitima koje ona nosi. On povedava mogudnosti pojedinaca,

grupa i organizacija da osnuju i unapređuju međusobne odnose koji de doneti korist

svim stranama. Kao takav on predstavlja sposobnost udruživanja u zajednicu kao

društveni resurs a to pomaže i društvenoj i državnoj efektivnosti. Postoji uska

povezanost između razvijenosti socijalnog kapitala i stepena zadovoljstva i stepena

zdravlja članova određene zajednice.

c) Ljudska prava - ljudsko pravo predstavlja skup moralnih principa koji zadovoljavaju

određene standarde ljudskog ponašanja i uvek su pod zaštitom nacionalnog i

internacionalnog zakona.

Ono predstavlja neotuđivo fundamentalno pravo koje osoba dobija samo zato što je

ljudsko bide, i ono je univerzalno i isto za svakoga. Kao takvo, ljudsko pravo služi za

odbranu i obezbeđuje opstanak različitosti, koja je u odnosu na dominantni skup

svojstava, uvek slabija.

2. Domen zdravstvene zaštite- važan je u procesu samoostvarivanja pripadnika ranjivih društvenih

grupa. Zbog posledica niza osujedenosti, sistem zdravstvene zaštite predstavlja jednu od ključnih

potpora. Da bi tu ulogu uspešnije obavio, potrebno je da ispunjava i odgovarajude uslove ( opšte

i unutrašnje prirode ).

a) Opšti uslovi-potporna uloga sistema zdr.zaštite za svo stanovništvo,a posebno za

pripadnike ranjivih društvenih grupa.

b) U slučaju unutrašnjih uslova postoje 2 vida promena; prvi je distanciranje od

dominantnog konteksta kojima su zato što su različiti, pripadnici vulnerabilnih

društvenih grupa stigmatizirani,a najčešde i diskriminisani. Druga grupa uslova zahteva

težu transformaciju jer se radi o izmeni dominantnih profesionalnih okvira.

U domenu zdravstvene zaštite radi se na stvaranju uslova za ravnopravni tretman svih

osoba u populaciji, bez obzira o kome se radi. Tako se izbegava naglašavanje posebnih

karakteristika kod pripadnika ranjivih grupa.

3. Zdravstveno ponašanje: ustanovljeno je da je samo zdravstveno ponašanje odgovorno za jednu

petinu optredenja zajednice bolešdu.

Ovo je dovelo do razvoja koncepta faktora rizika, odnosno do uzročne povezanosti

rizičnog ponašanja (pušenje, zloupotreba alkohola) sa nizom hroničnih bolesti i do

uspostavljanja različitih zdravstvenih intervencija kako bi se ovo ponašanje izmenilo.

Rizično ponašanje je zastupljenije među pripadnicima socijalno marginalizovanih

grupa. Utvrđeno je da su u zemljama gde je razvijena socijalna zaštita, stope mortaliteta

pripadnika marginalizovanih grupa niže nego u zemljama gde to nije slučaj. Veda

učestalost rizičnog ponašanja kod pripadnika marginalizovanih grupa pokazala je da:

postoje razlozi zbog kojih je neki konkretan čovek odabrao rizični stil života, da je

potrebno postaviti pitanje koji su motivi ili interesi oblikovali život određene osobe itd.

11 fascija.com

Načini za prevazilaženje rizičnog ponašanja se ogledaju u primordijalnoj prevenciji,

putem osnaživanja. Osnaživanje je proces u okviru kojeg se određena osoba krede od

zavisnosti, pasivnosti i nemodi ka uspostavljanju samokontrole i kompetentnosti. Taj

proces se odvija u više dimenzija:

Prva dimenzija je individualna i odnosi se na ličnu rešenost i opredeljenost.

Druga je socijalna i podrazumeva oslobađanje potisnute subjektivnosti i

neposredno suočavanje sa životnim uslovima (sposobnost pripadnika da

prepozna uslove koji utiču na njegovo zdravlje..).

Treda dimenzija je relaciona - teži se ostvarivanju partnerske komunikacije sa

pripadnicima dominantne populacije i zajedničkom angažmanu oko stvari od

interesa.

Osnaživanje je znači zajednilčka stvar, a ne problem osetljivog pojedinca ili neke

marginalizovane društvene grupe.

7. Socijalne determinante zdravlja

8. Pojmovi nejednakosti i nepravičnosti u zdravlju

U svim zemljama mogu se zapaziti razlike ili nejednakosti u zdravlju između društvenih grupa. Ove

razlike mere se i dokazuju zdravstvenim pokazateljima kao što su mere mortaliteta i morbiditeta.

Socijalne nejednakosti ili nepravičnosti u zdravlju odnose se na razlike u zdravlju između populacionih

grupa unutar zemalja ili između zemalja, i za njih se smatra da su nepoštene, nepravedne, nepotrebne (

nisu neizbežne i nepopravljive) i da sistematski optereduju populacione grupe koje su zbog socijalnih

struktura, političkih, ekonomskih i legalnih odnosa posebno osetljive.

Socijalne nejednakosti /nepravičnosti nisu sinonim za nejednakosti u zdravlju, jer se nejednakosti mogu

odnositi na bilo koju razliku u zdravlju (ne samo na onu koju smatramo nepravednom). Tri karakteristike

izdvajaju nepravičnosti u zdravlju:

1. sistematske su-nisu slučajno distribuirane u populaciji, ved se javljaju konzistentno ; Najvažniji

primer jesu razlike između populacionih grupa različitog socijalno-ekonomskog stanja.

Poboljšanjem socio-ekonomskog statusa opada mortalitet i morbiditet.

2. proizvod su društvenog procesa-mogu se promeniti; nisu biološki određene (smrtnost odojčadi

u siromašnim porodicama mnogo je veda nego u bogatijim; može se izbedi)

3. nepoštene su- nastale su i održavaju se zbog postojanja nepravednih društvenih odnosa (sve

zavisi šta smatramo nepoštenim)

12 fascija.com

Da bismo razlike u zdravlju smatrali nepoštenim, potrebno je razjasniti razloge koji su doveli do razlika u

zdravlju i proceniti ih kao nepoštene. Navodi se sedam glavnih odrednica koje dovode do razlika u

zdravlju:

1) prirodne, biološke varijacije (zdravlje je zbog prirodnog procesa starenja bolje među mlađom

populacionom grupom nego među starijom)

2) štetno zdravstveno ponašanje - ako predstavlja slobodan izbor ( pušenje )

3) prolazna prednost jedne populacione grupe nad drugom kada je ta grupa prva prihvatila

ponašanje koje unapređuje zdravlje

4) ponašanje koje ugrožava zdravlje, pri čemu je mogudnost izbora stila života ozbiljno umanjena

5) izlaganje nezdravim, stresnim uslovima života i rada

6) neodgovarajudi pristup osnovnim, zdravstvenim i drugim uslugama

7) prirodna selekcija ili socijalna mobilnost povezana sa zdravljem, odnosno tendencija da se

bolesni ljudi „spuštaju“ na socijalnoj lestvici.

*Smatra se da prve 3 odrednice ne spadaju u nepoštene (prirodno su određene ili su nastale

usled slobodnog izbora). Druge 3 spadaju (jer ne postoji slobodan izbor i zato su nepravedne).

*Sedma se odnosi na pojavu da bolesni ljudi postaju siromašniji. Iako je bolest možda bila

neizbežna niski prihodi bolesnih mogu se sprečiti i deluju nepravedno.

Determinante (odrednice) zdravlja jesu lični, socijalni, ekonomski i okolinski faktori koji određuju

zdravstveno stanje pojedinaca ili populacija. Faktori koji vode opštem poboljšanju zdravlja (unapređenje

sredine, dobra sanitacija i voda, bolja ishrana, visok obuhvat imunizacijom) ne dovode uvek do

smanjivanja nepravičnosti u zdravlju.

Determinante zdravlja ne poklapaju se uvek sa determinantama nepravičnosti u zdravlju i ako želimo

da smanjimo te nepravičnosti treba da uočimo razliku. Ako aktivnosti na unapređenju opšteg

zdravlja ne vode računa o socijalno ugroženima, može se dogoditi da se zdravlje sveukupno

poboljša, ali da socijalne nejednakosti i dalje ostanu nepromenjene.

SZO je izdvojila 10 socijalnih determinanti zdravlja koje su značajne za nepravičnosti u zdravlju:

socijalni gradijent, stres, rani period života, socijalna isključenost, uslovi rada, nezaposlenost,

socijalna podrška, bolesti zavisnosti, ishrana i transport. Pored ovih odrednica bitna je i rodna

pripadnost.

1. Pol se odnosi na biološke razlike koje postoje između muškaraca i žena,a rod je društveno

konstruisan pojam koji je utemeljen u različitim ulogama koje društvo dodeljuje muškarcima

i ženama i koje očekuje od njih. Te društveno determinisane uloge odnose se na različite

stavove, ponašanja, vrednosti, kao i na razlike u relativnoj modi i uticaju koje u društvu imaju

muškarci i žene. U vedini društava žene imaju niži društveni status nego muškarci, manji

pristup i kontrolu nad resursima i manje učestvuju u donošenju odluka. Sve ovo se odražava

i na njihovo zdravstveno stanje.

2. Socijalni gradijent postoji u razvijenim zemljama i u zemljama u razvoju. Može se opisati

lestvicama, pri čemu svaka prečka predstavlja socijalno-ekonomski nivo određene grupe u

društvu. Socijalno,ekonomsko i političko okruženje u kome ljudi žive utiče na to na kojoj de

se prečki lestvice nadi kao i na to da li se mogu pomerati naviše ili naniže.

13 fascija.com

Kod ljudi na nižim delovima socijalne lestvice često postoji vedi rizik oboljevanja od

ozbiljnih bolesti i prevremene smrti nego kod onih kojih se nalaze bliže vrhu

socijalne lestvice. Ovim razlikama doprinose materijalni i psiho-socijalni uzroci

(porodični prihodi, loše obrazovanje tokom adolescencije, nesiguran posao, život u

lošim stambenim uslovima). Ovakve okolnosti imaju tendenciju da se koncentrišu

kod istih ljudi i njihov efekat se akumulira tokom života.

Što ljudi duže žive u stresnim ekonomskim i socijalnim uslovima, manje je verovatno

da de uživati u dobrom zdravlju i starosti. Paradoks je pojava da se gradijent u

zdravlju održava.

3. Stres - socijalne i psihološke okolnosti u kojima ljudi žive i rade mogu uzrokovati dugotrajni

stres. Ovakvi rizici akumuliraju se tokom života i povedavaju verovatnodu lošeg mentalnog

zdravlja i prevremene smrtnosti. Što su ljudi niže u socijalnoj hijerarhiji to su ovi problemi

češdi ( infekcije, DM, HT-a, oslabljen imunitet ).

4. Rani period života - osnova zdravlja u odraslom dobu leži u ranom detinjstvu i u periodu pre

rođenja. Lošiji uslovi u toku trudnode ( deficit u ishrani, stres, pušenje) dovode do sporijeg

fetalnog razvoja. Nedovoljna emocionalna podrška i stimulacija mogu da dovedu do

nedovoljne spremnosti za školu, slabijeg uspeha i problematičnog ponašanja.

5. Socijalna isključenost - biti isključen iz društvenog života i biti tretiran nejednako dovodi do

pogoršanja zdravlja i do vedih rizika za prevremenu smrt. Socijalna isključenost manifestuje

se nemogudnošdu određenih članova zajednice da realizuju svoja osnovna prava

(građanska, ekonomska i interpersonalna).

Socijalna isključenost javlja se kao posledica rasizma, diskriminacije, stigmatizacije,

neprijateljstva i nezaposlenosti → svi ovi faktori sprečavaju ljude da steknu

obrazovanje i da imaju pristup raznim uslugama i aktivnostima u društvu.

Što ljudi duže žive u nepovoljnim uslovima veda je verovatnoda da de se suočiti sa

zdravstvenim problemima (bolesti srca i krvnih sudova) i socijalnim problemima

(razvod i izolacija).

6. Socijalna podrška je pomod koja je na raspolaganju pojedincima i grupama unutar zajednice,

a može da obezbedi odbranu od neželjenih događaja i uslova života. Ona može uključivati

emocionalnu podršku, razmenu informacija i obezbeđivanje materijalnih sredstava i usluga.

Ljudi koji dobijaju manje socijalne i emocionalne podrške skloniji su depresiji, imaju

vedi rizik od komplikacija trudnode i vedi nivo nesposobnosti usled hroničnih

oboljenja.

Siromaštvo doprinosti socijalnoj isključenosti i izolaciji.

Socijalna kohezija se definiše kao kvalitet socijalnih odnosa i poverenje ,

međusobne obaveze i poštovanje u zajednici ili šire u društvu. Ona štiti ljude i

njihovo zdravlje. Nejednakosti ugrožavaju socijalnu koheziju. Društva u kojima

postoje velike razlike u prihodima imaju slabiju socijalnu koheziju i vede stope

nasilja.

14 fascija.com

7. Bolesti zavisnosti - zavisnost od alkohola, korišdenje droga i pušenje su blisko povezani sa

nepovoljnim socijalnim i ekonomskim prilikama.

Korišdenje psihoaktivnih supstanci je odgovor na socijalne krize i predstavlja važan

faktor u pogoršanju nejednakosti u zdravlju.

One korisnicima daju osedaj bekstva od neželjenih situacija i stresa. Tako se neki

ljudi okredu alkoholu da bi olakšali tegobe zbog ekonomskih i socijalnih problema, a

zavisnost od alkohola zatim vodi pogoršanju položaja na socijalnoj lestvici.

**Korišdenje alkohola,cigareta i droga pospešuje agresivni marketing kompanija i

organizovani kriminal, a šverc znatno umanjuje efekte politike povedanja cena radi

smanjena potrošnje.

8. Ishrana - neadekvatna ishrana, bila nedovoljna ili preterana, izuzetno utiče na zdravlje osobe

i čini je podložnim različitim zdravstvenim problemima. Socijalno-ekonomski uslovi dovode

do socijalnog gradijenta u kvalitetu ishrane, a to zatim doprinosi nejednakosti u zdravlju.

Glavna razlika u ishrani između socijalnih klasa je u izvoru hranljivih

materija.Siromašni umesto sveže hrane jedu prerađevine jer su jeftinije. To vodi

gojaznosti i drugim problemima. Ljudi sa niskim primanjima (mlade porodice, stari,

nezaposleni ) imaju najmanje mogudnosti da se dobro hrane.

9. Uslovi rada - sa aspetka zdravlja bolje je imati posao nego biti nezaposlen. Ali, organizacija

rada, stilovi upravljanja i međuljudski odnosi na poslu su važni za zdravlje. Na zdravlje ljudi

veoma utiče nedostatak mogudnosti da koriste svoje veštine i donose odluke. Nedostatak

kontrole nad sopstvenim poslom povezan je i sa kardiovaskularnim problemima. Poslovi na

kojima su zahtevi veliki, a zaposleni imaju malu mogudnost kontrole nose posebne rizike

10. Nezaposlenost - kod nezaposlenih osoba i članova njihovih porodica postoji povedan rizik od

prevremene smrti.

Zdravstvene posledice nezaposlenosti povezane su sa psihološkim i finansijskim

posledicama koje ona nosi.

Efekti po zdravlje počinju ved kada ljudi osete da im je zaposlenje nesigurno (ovo

pokazuje da je strahovanje od nesigurnosti samo po sebi štetno za zdravlje). Kako

nesigurnost raste tako deluje kao hronični stresor čiji se efekti povedavaju sa

dužinom izlaganja.

11. Transport - redovna fizička aktivnost je važna za unapređenje fizičkog i mentalnog zdravlja

(smanjuje rizik od kardiovaskularnih bolesti, gojaznsoti, DM,smanjuje depresiju). Politika

treba da smanji korišdenje autobomila, podstakne hodanje i korišdenje bicikla i javnog

prevoza. Tako bi se smanjilo zagađenje vazduha i bilo bi više socijalnih kontakata.

Smanjivanjem automobilskog saobradaja smanjila bi se smrtnost u saobradajnim

nesredama. Neophodno je dobro urbanističko planiranje (razdvajanje biciklista i pešaka od

automobila) koje poboljšava bezbednost.

15 fascija.com

9. Socijalni gradijent i zdravsteno stanje

10. Socijalna isključenost i socijalna podrška za razvoj zdravlja

11. Uslovi rada,nezaposlenost i zdravstveno stanje

12. Nejednakosti u pristupu zdravstvenoj službi

Neravnomerna distribucija zdravstvene zaštite jeste jedno od socijalnih determinanti zdravlja.

Socijalno-ekonomske nejednakosti evidentne su ne samo u zdravstvenom stanju nego i u pristupu i

korišdenju zdravstvenih usluga.

Siromašni i manje obrazovani, uprkos vedem obolevanju i smrtnosti, često imaju poteškode da dođu do

odgovarajudeg specijaliste i preventivnih zdravstvenih usluga, manje koriste usluge zdravstvene službe, a

za neke moraju da plate proporcionalno više u odnosu na svoje prihode nego bogatiji.

Nejednak pristup osnovnim zdravstvenim uslugama jedna je od socio-ekonomskih odrednica zdravlja i

vrlo je važno da se zdravstveni sektor sa njom suoči. Teret pladanja za zdravstvene usluge je sve vedi

uzrok siromaštva.

U dobro organanizovanom društvu trebalo bi da postoji sveobuhvatna i visokokvalitetna zdravstvena

zaštita. Ali takva zdravstvena zaštita ne garantuje i univerzalan pristup.

Jedno od osnovnih prava jeste pristup delotvornoj zdravstvenoj zaštititi koja ljudima otklanja patnju i

bol, sprečava da se razbole i pomaže im da unaprede svoje zdravlje. Iako vedina zemalja ima slobodan

pristup uslugama zdravstvene zaštite, taj pristup u praksi nije pravičan. To je potvđeno i u studiji

sprovedenoj u Srbiji koja je pokazala da je dom zdravlja pristupačniji ljudima sa boljim materijalnim

stanjem domadinstva. Siromašne osobe manje koriste usluge zdravstvene službe.

Prema studiji o životnom standardu iz 2007. godine posebno su bile ugrožene osobe koje žive ispod linije

siromaštva, neosigurani, kao i romska populacija. U pogledu učestalosti bolničkog lečenja, ispitanici sa

srednjim i nižim obrazovanjem češde su odlazili na bolničko lečenje nego oni sa završenom višom i

visokom školom. Ovo bi se moglo objasniti činjenicom da su osobe sa nižom školskom spremom manje

zdravstveno pismene, u manjoj meri prepoznaju svoje zdravstvene potrebe, pa se i ređe javljaju lekaru, a

simptomi se prepoznaju tek u uznapredovaloj fazi kada je hospitalizacija neophodna.

16 fascija.com

13.Pristupi u smanjivanju nepravičnosti u zdravlju,pokazatelji za pradenje

Koncept pravičnosti u zdravlju blisko je povezan sa konceptom ljudskih prava i prava na zdravlje i nalazi

se u osnovnim dokumentima SZO, uključujudi Ustav , u kojem se kaže da najviši standardi u zdravlju

treba da budu „dostupni“ svima bez obzira na rasu, veroispovest, politička uverenja, ekonomske i

socijalne uslove.

U skladu sa ovim principima pravičnost u zdravlju podrazumeva da, u idealnom slučaju svako treba da

dostigne svoj pun potencijal i da to nikome ne bi smelo da bude onemogudeno zbog njegove socijalane

pozicije ili neke druge socijalno determinisane okolnosti.

Na osnovu ovoga, cilj nije eliminisati sve nejednakosti u zdravlju, tako da svako ima isti nivo i kvalitet

zdravlja. Cilj je smanjiti ili eliminisati one nejednakosti koje su rezultat delovanja faktora koje je

mogude izbedi i koji su nepošteni.

Pravičnost u zdravlju odnosi se na stvaranje jednakih mogudnosti za zdravlje i smanjivanje razlika na

najmanju mogudu meru. Rešavanju nejednakosti u zdravlju može se pristupiti na više načina. Pristup

može uključiti:

poboljšanje zdravlja najugroženijih grupa (rešavanje zdravstvene ugroženosti)

smanjivanje razlika u zdravlju između ugroženih grupa i drugih populacionih grupa (rešavanje

jaza u zdravlju)

smanjivanje gradijenta u zdravstvenim ishodima kroz sve populacione grupe, od onih

najbogatijih do najugroženijih.

17 fascija.com

1. Rešavanje zdravstvene ugroženosti - usmerava pažnju na grupe i zajednice koje su izgubile korak u

opštem razvoju i poboljšanju životnog standarda i očekivanog života.

Ima za cilj da poboljša apsolutni nivo zdravlja u ovim grupama. Iako de rešavanje

zdravstvene ugroženosti dovesti do poboljšanja zdravlja najugroženijih, ovakav pristup ima

izvesna ograničenja.

Bolje zdravlje za vedinu ugroženih može biti povezano sa povedanjem jaza između njih i

ostalog dela populacije, a to utiče da najugroženiji i dalje zaostaju za bogatijim i prosekom

populacije.

2. Rešavanje jaza u zdravlju - cilj je da se poboljša zdravlje najugroženijih grupa brže nego što se ono

poboljšava u ostalom delu populacije, tako da se jaz smanjuje.Rešavanje zdravstvene ugroženosti i

jaza u zdravlju usmerava pažnju na ugrožene grupe koje mogu činiti veliki deo populacije.

3. Rešavanje socijalnog gradijenta - gradijent zdravstvenog ishoda u celoj populaciji znači da

nejednakosti u zdravlju imaju širi uticaj, a ne samo na one najugroženije.

Grupe koje se prema socijalnom gradijentu nalaze između onih na vrhu i onih najugroženijih

imaju bolje zdravlje od najugroženijih, ali im je ono ipak lošije nego kod onih na vrhu

socijalne lestvice.

Rešavanje socijalnog gradijenta ne usmerava se samo na nepovoljne uslove i rizična

ponašanja najugroženijih nego se bavi i nejednakostima u zdravlju u celoj populaciji

(smanjivanje sistematskih razlika u mogudnostima koje se pružaju u životu i razlikama u

stilovima života između grupa na različitim pozicijama na socijalnoj lestvici).

Osnovni principi akcije za smanjivanje nepravičnosti (nejednakosti) u zdravlju dati su od strane Komisije

SZO za socijalne determinante. Ova komisija imala je zadatak da pregleda i sintetizuje dokaze koji se

odnose na povezanost socijalnih determinanti zdravlja, i da predloži delotvorne strategije u cilju

poboljšanja zdravlja najosetljivijih grupa. Ona daje 3 ključne preporuke:

1. Poboljšanje uslova svakodnevnog života: obuhvata poboljšanje blagostanja žena i uslova u

kojima se rađaju njihova deca. Poseban naglasak stavlja se na rani razvoj dece i obrazovanje,

poboljšanje uslova života i rada i kreiranje politike socijalne zaštite koja podržava sve, i stvaranje

uslova za bogat život u starosti. Strategije za dostizanje ovog cilja moraju uključivati civilno

društvo, vladu i globalne institucije.

2. Razmatranje nepravične distribucije modi, novca i resursa - podrazumeva rešavanje

nepravičnosti u načinu na koji je društvo organizovano. Ovo zahteva snažan javni sektor koji je

posveden, sposoban i adekvatno finansiran. Potrebno je više od snažne vlade; potrebno je

osnaženo upravljanje; legitimizacija podrška za civilno društvo. Upravljanje treba da bude

posvedeno pravičnosti.

3. Merenje i razumevanje problema, i procena uticaja akcija: priznavanje da problem postoji i

merenje nepravičnosti u zdravlju je neophodno za planiranje akcija.

18 fascija.com

14. Merenje zdravstvenog stanja stanovnika - koncept,svrha merenja,

pristupi u merenju

Procena (merenje) zdravstvenog stanja stanovnika je procedura koja omogudava da se sagleda i razume

zdravlje celokupnog stanovništva ili pojednih njegovih grupa na osnovu prihvadenih pokazatelja

(indikatora).

To je sagledavanje stanja zdravlja stanovnika u odnosu na pokazatelje umiranja, razbolevanja,

nesposobnosti i kvaliteta života. Ova procedura omogudava uočavanje zdravstvenih problema, njihovo

opisivanje i na osnovu toga identifikovanje mera i aktivnosti za očuvanje i unapređenje zdravlja

stanovnika određene teritorije. Koristi se za uspostavljanje prioriteta u zdr.programima i za donošenje

odluka u zdravstvenoj politici.

Zdravlje je multidimenzionalan, kompeksan i apstraktan koncept, pa ga zato nije ni lako izmeriti. Pošto

zdravlje uključuje različlite psihičke, fizičke i socijalne fenomene, nema jedinstvenog mernog

instrumenta koji bi uključio sve njegove prepoznate dimenzije.

Osnovni pristup u merenju zdravstvenog stanja je prikupljanje podataka za koje se pretpostavlja da

prikazuju aspekte zdravlja, i na osnovu kojih se izračunavaju pokazatelji. Na taj način koriste se

indirektne mere u vidu zdravstvenog pokazatelja (indikatora) koji numerički, ili kvalitativno daju odgovor

na složeno pitanje: „kakvo je zdravstveno stanje stanovnika na određenoj teritoriji?“.

Prvi ozbiljniji pokušaji procene zdravstvenog stanja stanovnika pripisuju se Franku, (krajem 18. i

početkom 19. veka) i Vilijamu Faru (u prvoj polovini 19. veka). U to vreme za procenu zdravlja stanovnika

počinju da se koriste pokazatelji smrtnosti od zaraznih bolesti.

Posle prvog svetskog rata, pored pokazatelja smrtnosti, počinju da se koriste i pokazatelji razbolevanja

od akutnih bolesti i stanja ( posebno stope prevalencije i incidencije ovih bolesti ).

Posle drugog svetskog rata uvode se i pokazatelji apsentizma (izgubljene godine života zbog bolesti i

nesposobnosti i dani odustvovanja sa posla, bududi da su sve češde hronične masovne, nezarazne

bolesti).

Novi koncept zdravlja koji je usvojen od SZO 1948. godine naglašava značaj psihičke i socijalne dimenzije

zdravlja, pa počinju da se koriste i pokazatelji socijalno-ekonomskog razvoja, životne sredine,

finansiranja sistema zdravstvene zaštite, ali i pokazatelji korišdenja i kvaliteta zdravstvenih usluga.

Mortalitet nam govori o tome od čega su bolovali ljudi u prošlosti, morbiditet od čega boluju u

sadašnjosti, a faktori rizika ukazuju na to od čega de bolovati u bududnosti.

19 fascija.com

Poslednjih decenija raste interes za razvoj složenih (kompozitnih) pokazatelja zdravstvenog stanja, koji

integrišu različite aspekte zdravlja i koji omogudavaju dobijanje jedinstvene mere; na osnovu nje se lakše

i jednostavnije poredi zdravlje nacija,ali i rangira dostignuti nivo zdravstvenog stanja zemalja u svetu.

Jedan od takvih pokazatelja je indeks ljudskog razvoja (human development index-HDI) koji u jednoj

vrednosti objedinjuje očekivano trajanje života na rođenju, nacionalni dohodak po glavi stanovnika i

stopu pismenosti i na taj način kombinuje neke od najvažnijih odrednica zdravlja.

Pristupi u merenju zdravstvenog stanja nisu statični nego dinamični. Pored individualnog pristupa u

merenju zdravstvenog stanja (anamneza, pregled, dijagnostički testovi) koristi se i populacioni pristup-

kada se meri zdravstveno stanje celokupnog stanovništva ili pojedinih populacionih grupa. Ovde se

uključuju i pokazatelji mentalnog zdravlja, pokazatelji socijalnog blagostanja, kvaliteta života,

zaposlenosti i uslova rada i drugih faktora za koje se zna da su povezani ili utiču na zdravlje ljudi.

Kada se pristupa merenju zdravstvenog stanja stanovnika, korisno je na sistematski način organizovati

proces i voditi računa o slededim koracima:

1) definisati svrhu merenja zdravstvenog stanja

2) definisati populaciju čije de zdravstveno stanje biti mereno, kao i populacije sa čijim de se

zdravstvenim stanjem ono porediti

3) identifikovati i kritički sagledati postojede izvore podataka o zdravstvenom stanju stanovika (da li

su podaci dostupni, kakav je njihov kvalitet itd.

4) izabrati odgovarajude pokazateljie koji mogu biti izračunati iz dostupnih podatak

5) razmisliti da li je potrebno uraditi dodatna ispitivanja zdravlja

6) dobro iskoristiti postojede podatke u smislu sveobuhvatne analize i grafičkog ili tabelarnog

predstavljanja kao završne procene zdravstvenog stanja stanovnika

7) predstaviti, publikovati rezultate procene zdravstvenogstanja i nastojati da se oni koriste u

formulisanju mera i aktivnosti zdravstvene politike i zdravstvenih programa za unapređenje

zdravlja.

20 fascija.com

15. Izvori podataka za merenje zdr.stanja

Postoji širok spektar izvora podataka iz kojih se mogu izračunati pokazatelji zdravstvenog stanja. Da bi se

kvantifikovao i procenio uticaj brojnih faktora ( ponašanje, period ranog rasta i razvoja i socialno-

ekonomski faktori) na zdravlje koriste se različiti pristupi. Postoje:

Podaci iz popisa stanovništva i podaci o vitalnim događajima u stanovništvu

Administrativni podaci zdravstvenog sistema

Podaci dobijeni ispitivanjem zdravlja

Podaci iz drugih društvenih sektora

I. Popisi stanovnika i vitalna statistika:

Popisi se koriste za utvrđivanje broja stanovnika na određenoj teritoriji u definisanom

vremenskom periodu (kritična tačka) i za utvrđivanje strukture stanovnika prema

polu,godinama starosti, etničkoj pripadnosti, pismenosti, školskoj spremi i drugim

karakteristikama.

U Srbiji 2011.godine popis je urađen. Tada su prikupljeni podaci o broju članova

domadinstva, prihodima i migracijama. Preporuka Ujedinjenih Nacija je da se popisi vrše na

svakih 10 godina jer se tako stiče prava slika o kretanju stanovništva jedne zemlje.

Između dva popisa broj stanovnika se procenjuje na osnovu prirodnog priraštaja i migracija

(najčešde sredinom - 30. Jun tekude godine). Za planiranje mera i aktivnosti kao i

zdravstvene zaštite važne su i pretpostavke o fertilitetu, mortalitetu, migracijama.

Broj stanovnika je denominator (imenilac) u velikom broju pokazatelja zdravstvenog stanja

pa je potrebno da bude pouzdan podatak kako bi vrednosti pokazatelja bile validne.

Podaci vitalne statistike obuhvataju natalitet, potpuno usvajanje, mortalitet, nupcijalitet

(sklapanje brakova) i divorcijalitet.

Svi sem divorcijaliteta (sudski registri) se vode u registrima (matičnim knjigama). Ovi

podaci se koriste i za izračunavanje pokazatelja zdravstvenog stanja. UN: vođenje

vitalne statistike je važan deo nacionalnog zakonodavstva; Ovi podaci su tvrdi jer su

tačni i pouzdani (meki podaci zdr.i društevene statistike se vode iz izveštaja).

II. Administrativni podaci zdravstvenog stanja: odnose se na podatke zdravstvene statistike koji se

rutinski prikupljaju i publikuju i zbog merenja zdravstvenog stanja stanovnika, upravljanja i

planiranja zdravstvenim sistemom kao i adekvatnog finansiranja i evaluacije zdravlja.

Najčešde su u pitanju podaci o bolničkom lečenju, ambulantno-polikliničkom lečenju, radu

zdravstvene službe i kadra.

Zdravstveni informacioni sistemi i primena informacionih i komunikacionih tehnologija

omogudili su vedu dostupnost administrativnih podataka i time brži prenos i lakše korišdenje

u različitim analizama. To je omogudilo formiranje registra bolesti od vedeg socijalno-

medicinskog značaja (registar za rak, DM, za kardiovaskularne bolesti) i dobijanje pouzdanih

podataka o incidenciji i prevalenciji ovih oboljenja u određenoj populaciji.

Takođe,stvoreni su i uslovi za bolje pradenje i kontrolu infektivnih bolesti (posebno onih koji

dovode do epidemije i pandemije) i razvoj sistema za upozoravanje i bolju kontrolu ovih

bolesti.

21 fascija.com

III. Podaci dobijeni ispitivanjem zdravlja - prikupljaju se kroz nacionalna ispitivanja zdravlja na

reprezentativnom uzorku stanovnika. Oni pružaju informacije koje ne obezbeđuje rutinska

zdravstvena statitstika, a koji su značajni za merenje zdravstvenog stanja (faktori rizika,

samoprocena zdravlja i kvaliteta života, pladanje iz džepa za zdravstvenu zaštitu itd). Ispitivanje

zdravlja sprovodi se putem intervjua ili upitnika na osnovu preporuka SZO.

IV. Podaci iz drugih društvenih sektora (nezdravstveni podaci) - podaci o životnoj sredini kao što su

kvalitet vazduha ili vode, neposredno su povezani sa zdravljem ljudi i zato su važni u proceni

zdravstvenog stanja stanovnika određene teritorije.

Druga velika grupa podataka je iz ekonomskog sektora i obuhvata pokazatelje razvijenosti

jedne zemlje (društveni proizvod i nacionalni dohodak per capita, potrošnju domadinstva,

prosečne prihode...). Veoma važni jesu i podaci o pismenosti tj. obrazovnom nivou

stanovništva kao i podaci o socijalnim mrežama, socijalnoj uključenosti i zadovoljavanju

socijalnih potreba stanovnika.

Novi modeli pradenja uticaja politika na zdravlje ljudi koriste podatke „nezdravstvenog

sektora“ koji su povezani sa ishodima po zdravlje. Takvi podaci su: izlaznost na izbore (mera

participacije građana i njihovog uticaja u društvu) i međusobni odnosi učenika, učenika sa

nastavnicima i drugim vršnjacima (pokazatelj bezbednosti i podsticajnih uslova za razvoj

dece i adolescenata).

I zdravstveni i nezdravstveni podaci korišdeni zajedno omogudavaju formulisanje sveobuhvatnih

pokazatelja zdravstvenog stanja.

Noviji izveštaji međunarodnih organizacija i agencija uvode pokazatelje jednakosti, socijalne kohezije i

pokazatelje blagostanja, kao socijalne pokazatelje koji omogudavaju poređenja zdravstvenog stanja

među najrazvijenijim zemljama sveta.

*Kvalitativni podaci: iako se vedina pokazatelja za merenje zdravstvenog stanja izračunava iz

kvanitativnih podataka i predstavlja relativnim brojevima, neki od pokazatelja obuhvataju i kvalitativne

informacije.

16. Pokazatelji za merenje zdravstvenog stanja (grupisanje, klasifikacije

pokazatelja)

Kao instrumente za procenu odnosno merenje zdravstvenog stanja koristimo pokazatelje (indikatore)

određene situacije. SZO ih je definisala kao varijable koje pomažu da se promene izmere direktno ili

indirektno.

U praksi su pokazatelji najčešde indirektne (delimične) mere kompleksnih situacija koje su suviše

složene da bi mogle biti merene neposredno. Oni mogu biti kvantitativne prirode (apsolutni ili relativni

brojevi) i kvalitativne prirode, kada se predstavljaju nominalnom skalom( u smislu konstatacije da li

nešto postoji ili ne ) ili ordinalnom skalom (u smislu gradacije: izuzetno dobro, dobro, ni dobro ni loše,

loše, izuzetno loše..). Najčešede se koriste kvantitativni pokazatelji (indeksi, odnosi, proporcije i stope).

22 fascija.com

Odlike dobrih pokazatelja su:

1. Validnost (da meri ono što bi trebalo da meri)

2. Pouzdanost (ponovljena merenja u sličnim uslovima na isti način daju iste rezultate )

3. Osetljivost (da je osetljiv na promene koje se mere)

4. Specifičnosti (prikazuje promene samo situacije ili događaja na koji se odnosi)

5. Dostupnost (da je podatke za njegovo izračunavanje lako dobiti)

6. Isplativost ( da rezultati merenja opravdaju uloženo vreme i novac)

7. Politička relevantnost (da pruža jasne odgovore na osnovne probleme zdravstvene politike).

Pokazatelji treba da budu laki za upotrebu i tumačenja, i razumljivi za one koje ih koriste (menadžeri u

zdr.sistemu i donosioci odluka). Idealnog pokazatelja nema. Korišdenje pokazatelja zdavstvenog stanja

doprinosi opštem cilju populacionog zdravlja - njegovom unapređenju i smanjivanju nejednakosti među

populacionim grupama.

Pokazatelji podržavaju ovaj cilj putem njihove primene u slededim procesima: zagovaranje (zastupanje),

povedanje odgovornosti, unapređenje upravljanja zdravstvenim sistemom, unapređenje kvaliteta

zdravstvene zaštite.

Pribegava se grupisanju tj. klasifikaciji pokazatelja. Ova grupisanja zavise od svrhe za koju se prave,

prihvadenog koncepta zdravlja stanovnika i vrednosnog sistema ljudi ili organizacija koji ih razvijaju.

Prednosti grupisanja pokazatelja se ogledaju u njihovom lakšem pronalaženju i korišdenju, i u

mogudnostima njihovog međusobnog povezivanja i poređenja primenom različitih statističkih metoda.

Među poznatijim klasifikacijama pokazatelja zdravstvenog stanja su one koje razvijaju SZO, EU i OECD.

SZO je za pradenje napretka u dostizanju ciljeva svog programa („Zdravlje za sve do 2000.godine“)

napravila sledede grupe pokazatelja: pokazatelji zdravstvene politike koju zemlja vodi, socijalno-

ekonomski pokazatelji, pokazatelji obezbeđenosti zdravstvenom zaštitom, obuhvat stanovnika

primarnom zdravstvenom zaštitom.

„Zdravlje za sve u 21.veku“ nastavak je navedenog procesa. U njemu je definisan 21 cilj za unapređenje

zdravlja Evropljana. Ima 8 velikih grupa pokazatelja (osnovni demografski i socijalno-ekonomski

pokazatelji; pokazatelji zasnovani na mortalitetu; morbiditet, nesposobnost i bolnički otpusti; životna

sredina; životni stilovi; resursi zdravstene zaštite, korišdenje zdravstvene zaštite i troškovi; zdravlje majki i

dece).

Zdravstveni pokazatelji evropske zajednice formulisani su kako bi se omogudilo pradenje trendova u

zdravstvenom stanju stanovnika EU. Rezultat ovog procesa jeste lista od 88 pokazatelja koji su grupisanu

u 5 velikih grupa (demografska i socio-ekonomska situacija; zdravstveno stanje; odrednice zdravlja;

zdravstvene intervencije – zdravstvene uloge; zdravstvene intervencije- promocija zdravlja).

Organizacija za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD**) formulisala je listu zdravstvenih pokazatelja koji

su grupisani u 10 velikih grupa koje obuhvataju : zdravstveno stanje, resurse i korišdenje usluga

23 fascija.com

zdravstvene službe kao i troškovi za zdravstvenu zaštitu, farmaceutsko tržište, pokazatelja za resurse i

korišdenje dugotrajne nege.

Indeksi (pokazatelji dinamike promene neke pojave) izražavaju promenu jedne veličine u odnosu na

drugu, koja je uzeta kao osnovna. Mogu biti bazni i lančani. Bazni (kada se uzme jedan podatak iz serije i

prema njemu se upoređuju svi ostali podaci) ili lančani (ako se svaki slededi podatak u seriji upoređuje sa

podatkom koji mu prethodi). To su relativni brojevi.

Indeks koji je vedi od 100 pokazuje relativno povedanje pojave za onoliko procenata koliko je

vedi od 100.

Ako je indeks manji od 100 reč je o relativnom smanjenju pojave za onoliko procenata koliko je

manji od 100.

Odnos predstavlja rezultat koji se dobija nakon što se jedna nezavisna veličina podeli drugom

nezavisnom veličinom (npr.odnos polova u nekoj zemlji). Obuhvata i proporcije i stope.

Odnos =

Proprocije (pokazatelji strukture) označavaju odnos dela prema celini i predstavljeni su procentima ili

promilima. Predstavljaju vrstu odnosa gde je brojilac uključen u imenilac (npr. Broj dece u čitavoj

populaciji).

Proporcija =

Stopa (pokazatelji nivoa neke pojave) označavaju relativnu učestalost (frekvenciju nekog događaja). To

je proporcija u koju je uključena i dimenzija vremena.

Brojilac (numerator) označava broj slučajeva- oboljenje/povreda u određenom vremenskom

periodu.

Denominator (imenilac) predstavlja populaciju u riziku kojoj pripadaju slučajevi iz brojioca.

Rezulat se množi sa konstantom kako bi se izbegle nule iza decimalnog zareza. Mogu biti opšte i

specifične.

Stopa =

a) Opšte stope prikazuju odnos ukupnog broja obolelih (umrlih) u nekom periodu i zbir

izloženosti svih osoba kroz taj period koji se prati. Ako se ne može utvrditi i tačno vreme

izloženosti nekog broja pojedinaca, kao denominator se uzima veličina populacije

sredinom posmatranog perioda.

Opšta stopa =

b) Specifična stopa prikazuje taj odnos posmatrajudi samo jedan uzrok obolevanja ili

umiranja ili posmatrajudi određenu demografsku karakteristiku populacije (pol, starost,

profesija..).

Uzrastno-specifična stopa =

24 fascija.com

*Problem kod opštih stopa postoji kada je potrebno da se porede dve ili više populacija (iz razloga

što su populacije različite po karakteristikama- prosečna starost, izloženost). Zato je potrebno

koristiti sprecifične stope kao i standardizovane stope.

Specifične stope se mogu koristiti kada se poredi manji broj stopa. Problem postoji kada se poredi

veliki broj ovih stopa (veliki broj uzrastnih grupa) ili kada je tumačenje rezultata otežano zato što u

različitim populacijama stope imaju različit smer razlike (jedna populacija ima više stope među

mladima,a druga među starijima → zato se pristupa standardizaciji stopa.

Standardizovane stope su fiktivne vrednosti koje bi postoja kada bi populacije koje se porede bile

približno iste. Ove stope se rade u odnosu na uzrast, pol, profesiju itd. Standardizacija može biti

direktna i indirektna.

a) Direktna standardizacija zahteva poznavanje uzrastno-specifičnih stopa dveju

populacija koje se porede. Njih koristimo da izračunamo očekivani broj obolelih ili umrlih

u posmatranoj populaciji, koji bi nastao kada bi ona bila približno ista kao i standardna

populacija (npr. po uzrastu). Zato standardizovanu stopu izračunavamo kao odnos

očekivanog broja obolelih ili umrlih i broja stanovnika standardne populacije.

b) Indirektna standardizacija se vrši kada su uzrastno-specifične stope posmatrane

populacije nepoznate ili nestabilne. Zato se koriste uzrastno-specifične stope

standardne populacije kako bi se odredio očekivani broj umrlih u posmatranoj

populaciji. To se vrši preko standardizovanog mortalitetnog odnosa ( opaženog broja

umrlih u posmatranoj populaciji i očekivanog broja umrlih baziranog na stopama

standardne populacije.

*Dobijeni rezultat se množi sa 100:

a) ako je krajnji rezultat vedi od 100 --> opaženi broj je vedi od očekivanog;

b) ako je krajnji rezultat = 100 --> opaženi broj je jednak očekivanom

c) ako je manji od 100 --> opaženi broj je manji od očekivanog.

Izvor podataka o mortalitetu (umiranju) je potvrda o smrti - nju popunjava lekar koji je ovlašden za

utvrđivanje smrti ako je ona nastala van zdravstvene organizacije. Ako je smrt nastupila u njoj onda je

popunjava zdravstvena organizacija. U potvrdu o smrti unose se: osnovni demografski podaci preminule

osobe, mesto smrti, dijagnoza neposrednog uzroka smrti (bolest,stanje ili povreda) kao i stanja koja su

proizašla iz bolesti, ali nisu izazvala smrt (intermedijarna stanja) i dijagnoza osnovne bolesti. Na primer:

osnovna bolest je adenom prostate koji je doprineo reteniciji urina, a neposredni uzrok smrti je

uremijska koma. Šifriranje dijagnoza se vrši na osnovu Međunarodne klasifikacije bolesti (MKB-10).

25 fascija.com

17. Pokazatelji vitalnih događaja u stanovništu

Vitalni događaji:

Stopa nataliteta =

Izračunavaju se za definisanu teritoriju i u definisanom periodu.

Opšta stopa mortaliteta=

Stopa prirodnog priraštaja=

Stopa nupcijaliteta=

Stopa divorcijaliteta=

Specifične stope smrtnosti se izračunavaju prema polu, godinama starosti, zanimanju,obrazovanju ili

npr. prema uzroku umiranja.

Specifične stope smrtnosti prema uzrastu:

Stopa mortatliteta odojčadi = ( br. umrle odojčadi ) / ( br.živorođene dece ) x 1000

Stopa maternalne smrtnosti = ( br.umrlih žena tokom trudnode,na porođaju ili

puerperijumu ) / ( br.žena u reproduktivnom periodu (15-49 godina)) x 100 000

Odnos maternalne smrtnosti = ( br.umrlih žena tokom trudnode,na porođaju ili

puerperijumu) / ( br.živorođene dece ) x 100 000

Specifične stope umiranja prema uzroku (kardiovaskularne bolesti, maligniteti)

Stopa smrtnosti od KBV= (br.umrlih od KVB) / (broj stanovika) x 1000

(isto se računaju na definisanoj teritoriji i u definisanom periodu)

*** Morbiditet ***

Pokazatelji morbiditeta (oboljevanja) su: incidencija i prevalencija, stopa javljanja i stopa sekundarnog

javljanja.

1) Incidencija predstavlja broj novoobolelih u nekom vremenskom periodu, u populaciji izloženoj riziku

od nastanka bolesti. Postoje dva tipa incidencije:

a. kumulativna incidencija - predstavlja broj novoobolelih u nekom vremenskom periodu u

definisanoj populaciji

b. stopa incidencije - koristi se ako je definisana populacija velika pa nije mogude pratiti osobe

čitav vremenski period istraživanja. One predstavljaju odnos novoobolelih u nekom

vremenskom periodu i zbir izloženosti svih osoba kroz ceo period koji se prati. Ako se ne

može utvrditii tačno vreme izloženosti nekog broja pojedinaca, kao denominator se uzima

veličina populacije sredinom posmatranog perioda.

26 fascija.com

2) Prevalencija- proporcija koja pokazuje snimak populacije u nekom trenutku i predstavlja odnos

između svih obolelih od neke bolesti i ukupne populacije. U zavisnosti od perioda u kojem merimo

prevalencu postoji:

a. trenutna prevalenca - period posmatranja je kratak (npr.1 dan)

b. periodična prevalenca - period posmatranja je duži (npr. Godinu dana); ona je bitna za

organizaciju zdr.službe, nabavke lekova i dr.

3) Stope javljanja i stope sekundarnog javljanja su bitne za epidemije. Stopa javljanja je proporcija

koja predstavlja kumulativnu incidenciju za period epidemije,a stopa sekundarnog javljanja je

proporcija obolelih koji su bili u kontaktu sa primarnim obolelim i svih ljudi koji su bili u kontaktu sa

primarno obolelim.

18.Stope smrtnosti (opšta i specifične stope)

Pokazatelji mortaliteta (smrtnosti) su opšte i specifične stope smrtnosti, kao i letalitet.

1) Opšta stopa mortaliteta: predstavlja odnos svih umrlih u nekom vremenskom periodu od neke

bolesti i ukupnog broja stanovnika.

2) Specifične stope mortaliteta – se izračunavaju po polu, godinama starosti, zanimanju, obrazovanju

ili nekim drugim karakteristikama stanovništva, odnosno prema uzrocima umiranja; one

predstavljaju odnos broja umrlih i populacije sa jednom zajedničkom karakteristikom. U dobre

pokazatelje spadaju:

a. stopa mortaliteta odojčadi- odnos broja umrle odojčadi i broja živorođene dece.

b. stopa maternalnog mortaliteta - odnos broja umrlih žena u trudnodi ili puerperijumu i broja

žena u reproduktivnom periodu.

c. odnos maternalnog mortaliteta - predstavlja odnos broja umrlih žena u trudnodi ili

puerperijumu i broja živorođene dece.

3) Letalitet- označava težinu nekog oboljenja i predstavlja proporciju umrlih od neke bolesti i

populaciju obolelih do te iste bolesti;

Stope i odnosi:

Stopa smrtnosti od KVB:

Stopa mortaliteta

odojčadi

Stopa maternalne smrtnosti

Odnos maternalne smrtnosti

27 fascija.com

Smrtnost dece od rođenja do navršene 1. godine života je jedan od najosetljivijih zdravstvenih indikatora

koji pokazuje i društveno-ekonomsko stanje i rad zdravstvene službe. Na smrtnost odojčadi utiče

zdravlje majke u trudnodi, porođaj, uslovi u porodilištu itd. Procenjuje se:

a) perinatalna smrtnost - prvih nedelju dana po porođaju

b) neonatalna smrtnost - prvih 4 nedelje poporođaju

c) postneonatalna smrtnost - od 4 nedelje do navršene prve godine života

19.Pokazatelji obezbeđenosti stanovnika lekarima i bolničkim posetaljama

1. Obezbeđenost stanovnika lekarima predstavlja proporciju ukupnog broja lekara i ukupnog broja

stanovnika

a. broj lekara na 100 000 stanovnika =

b. broj stanovnika na jednog lekara =

2. Obezbeđenost stanovnika posteljanja- predstavlja proporciju ukupnog broja postelja i ukupnog broja

stanovika.

20. Pokazatelji korišdenja ambulantno-polikliničkih službi i bolnica

1. Broj poseta po lekaru opšte medicne- predstavlja proporciju ukupnog broja poseta tokom

kalendarske godine i ukupnog broja lekara opšte medicine

2. Stopa hospitalizacije –proprocija broja hospitalizovanih bolesnika tokom kalendarske godine i

ukupnog broja stanovnika

28 fascija.com

21. Baze podataka, mapiranje podataka i pokazatelji zdravstvenog stanja

Svi podaci za izračunavanje pokazatelja zdravstvenog stanja, kao i ved izračunati pokazatelji danas su

dostupni u bazama podataka. Baze ili banke podataka su kolekcije podataka koje su organizovane za

brzo pretraživanje i pristup, koje zajedno sa sistemom za administraciju, organizaciju i memorisanje tih

podataka čine samo bazu.

Sa aspekta korisnika, ovi podaci su na logičan način povezani, najčešde putem klasifikacija podataka i

pokazatelja. Tako korisnici brzo pronalaze oblast koja ih interesuje i mogu podatke i pokazatelje da

urede na način koji njima odgovara, i da ih dobiju u vidu preglednih tabela i grafikona po godinama i

zemljama koje analiziraju.

Dve najpoznatije baze podataka koje se mogu koristiti za analizu zdravstvenog stanja, funkcionisanje

zdravstvenog sistema ili pradenje i evaluaciju zdravstvenih politika u Evropi jesu: baza podataka SZO

(zdravlje za sve) i baza podataka „Eurostata“.

I. Evropska baza podataka „Zdravlje za sve“- modno oruđe za međunarodna poređenja. Javno je

dostupna; SZO je razvila još velikih baza (evropska baza podataka o mortalitetu, baza podataka o

bolničkom morbiditetu).

II. Eurostata baza podataka - sadrži preko 300 miliona statističkih podataka; obezbeđuje statistički

prikaz EU i obuhvata sve oblasti evropskog društva. Obezbeđuje pokazatelje za pradenje i

evaluaciju nove strategije EU, nazvane „Evropa 2020“ sa ciljem da razvija pametniji i na znanju

zasnovanu,zeleniju ekonomiju, da obezbedi visok nivo zaposlenosti, produktivnosti i socijalne

kohezije.

Mape predstavljaju grafičko prikazivanje jedne pojave koje povezuje mesta ili teritoriju sa njenim

vrednostima. Primena kompjuteskih tehnologija omogudila je široko korišdenje mapa, pa se

javnozdravstveni radnici sve više oslanjaju na tzv. geografske informacione sisteme. Oni su popularni jer

su sposobni da na jasan i jednostavan način slikovito prikazu rezultate vrlo složenih analiza.

Mape imaju direktniji i neposredniji uticaj na čitaoce nego tabele ili liste. Pomodu geografskih

informacionih sistema zdravstvena adminsitracija može brzo da obezbedi vizuelnu predstavu

dostupnosti i korišdenja određenih zdravstvenih i socijalnih usluga.

SZO je razvila kompjutersku aplikaciju nazvanu mapiranje zdravlja: koristi se za nadzor infektivnih

bolesti na nacionalnom i globalnom nivou.

Jedan od pristupa mapiranju pokazatelja jeste kolekcija svetskih mapa pod nazivom „svet koji do sada

niste videli“ .

29 fascija.com

22. Međunarodna klasifikacija bolesti,povreda i uzroka smrti-nomenklature,

klasifikacije i karakteristike dobre klasifikacije

Standardizacija termina i rečnika zarad poboljšanja komunikacije između lekara i korisnika zdravstvenih

usluga, ali i unutar samog zdravstvenog sistema.

Nomenklatura predstavlja zbirku tehničkih izraza ili skup uobičajenih imena i naziva u jednoj naučnoj

oblasti. To je detaljna lista ili katalog svih naziva i imena oko kojih je postignuta saglasnost među

profesionalacima. Nazivi su latinske reči ili latinizirane reči i razumljive su i zajedničke svima. Kao

neophodni dodatak nomenklaturama, koriste se klasifikacije.

Klasifikacija je logička podela, raspored, razvrstavanje, podela obima jednog pojma,to jest podela tog

pojma na one pojmove koji on pod sobom obuhvata. Predstavlja grupisanje koncepata u klase i njihove

potklase da bi se izrazila semantička povezanost između njih,dok su klase predstavljene srodnim

sistemima znakova. Osnovna karakteristika klasifikacije je grupisanje. Postoji i hijerarhija tj. rangiranje

od najširih nivoa do detaljnih. Treba ih smatrati komplementarnim. Definicija nomenklature je uža od

definicije klasifikacije.

Karakteristike dobre klasifikacije:

1. Obuhvatnost i iscrpnost - sav spektar pojava ili fenomena u određenoj oblasti svrstan je u klasifikacionu šemu

2. Međusobna isključivost - svaka pojava može se nadi samo na jednom mestu; jedna pojava se ne sme duplirati ili izostaviti,a podaci iz individualnih kodova se mogu grupisati u vede kategorije

3. Ose (osovine ili načini klasifikacije) - ujednačeni prinicipi,dimenzije ili kriterijumi klasifikacije

4. Prihvatljiv broj grupa ili klasa - da bude lako razumljiv

5. Statistička stabilnost - da se ne menjaju često

6. Dinamičnost - grupe se menjaju se u skladu sa novim saznanjima

7. Dobro opisana - standardizovan format u naslovu

8. Opis fenomena bez dvosmislenosti i dosledno korišdenje termina

23. Razvoj klasifikacionih sistema SZO i drugi klasifikacioni sistemi u

zdravstvenoj zaštiti

Još u 17. veku javili su se prvi pokušaji da se klasifikuju uzroci smrti. Džon Graunt je grupisao i beležio

uzroke umiranja dece do šeste godine starosti. U 18.veku počinje razvoj klasifikacionih sistema, Nibs i De

Lakroa.

Objavljene su studije o Klasifikacijama bolesti i Rodovima bolesti. U Briselu 1853. godine na prvom

međunarodnom kongresu statistike zatraženo je od Vilijama Fara i Mark D’Espina da pripreme

međunarodno primenjivu i jedinstvenu klasifikaciju uzroka smrti.

Na drugom kongresu statistike oni predlažu dve odvojene klasifikacije koje su zasnovane na različitim

principima.

30 fascija.com

Farova klasifikacija bila je organizovana u 5 grupa: zarazne bolesti, opšte bolesti, lokalne bolesti u skladu

sa anatomskim položajem, razvojne bolesti i bolesti koje su direktno posledica nasilja.

De Espinova je bila zasnovana prema prirodi bolesti ( kostobolja, bolesti krvi). Kongres je kompromisno

usvojio klasifikaciju sa 139 uzroka smrti, koja nikada nije bila univerzalno prihvadena, ali je uz Farove

predloge predstavlja osnovu za stvaranje međunarodne liste uzroka smrti Žaka Bertiona. Ovu listu su

usvojile nekoliko zemalja i mnogi gradovi, a bila je preporučena od strana američkog udruženja za javno

zdravlje. Sadržala je skradenu listu sa 44 uzroka smrti, srednju listu od 99 uzroka i detaljnu listu sa 161

uzroka smrti.

Francuska vlada je 1900. godine sazvala prvu međunarodnu konferenciju za reviziju Bertionove liste. Na

njoj su potom usvojene izmene, u vidu proširenja detaljne liste na 179 uzroka dok je skradena lista

skradena na 35 uzroka. Slede druga i treda revizija. Predlaže se da se obnovi rad na listama i da se stupi u

saradnju sa drugim međunarodnim organizacijama. Vodedu ulogu preuzima zdravstvena organizacija lige

naroda, a radu se priključuje i služba za medicinsku statistiku nemačkog zdravstvenog zavoda. Formira se

međunarodna komisija koja daje predloge za 4. I 5.reviziju; detaljna lista se proširuje na 200 uzroka,

srednja na 87,a skradena se vrada na 44.

Šesta međunarodna konferencija za reviziju međunarodne liste uzroka smrti održana je u Parizu 1948.

godine. SZO kao specijalizovana agencija UN-a tada postaje odgovorna za ovu reviziju,kao i za sve

budude. Lista dobija novi naziv koji glasi MEĐUNARODNA KLASIFIKACIJA BOLESTI, POVREDA I UZROKA

SMRTI (MKB). Ona je pored mortaliteta proširena i na tabeliranje morbiditeta.

Do desete revizije je sadržaja 17 grupa bolesti,a po prvi put je uključila i mentalne bolesti. Svim

oboljenjima i stanjima pripisana je određena šifra sa 3 mesta- za kratku listu, odnosno 4 za detaljnu listu.

Kriterijumi za klasifikaciju unutar grupa bili su prema:

1. Etiologiju oboljenja (infektivne i parazitarne bolesti)

2. Anatomskoj organizaciji ili sistemima organa gde se bolest javlja (KVB, RT)

3. Morfologiji (neoplazme)

4. Okolnostima početka bolesti ili uzroka smrti.

7. I 8. Revizija su bile usmerene ka otklanjaju grešaka iz 6. 9.konferencija održana je u Ženevi. Zadržala je

osnovnu strukturu MKB,ali se uvodi mnogo više detalja na nivou 4. i 5. Cifre. Uvedene su i dve dodate

klasifikacije – B i E lista.

10. Konferencija za reviziju MKB je održana isto u Ženevi. Tada klasifikacija dobija novo ime -

međunarodna statistička klasifikacija bolesti i zdr.problema, ali zadržava skradenicu MKB (ICD). Ona je

počela da se primenjuje od 1994. godine, a u vedini zemalja je stupila na snagu do 2003. godine. U Srbiji

je počela da se primenjuje od 1997. godine. U MKB-10 su oboljenja i stanja grupisana na način koji je bio

najpovoljniji za epidemiološke potrebe i evaluaciju zdravstvene zaštite. Klasifikacija je zadržala

tradicionalnu strukturu,a numeričku šemu kodiranja zamenila je alfanumerička. Tako je obezbeđeno više

mogudnosti za kodiranje (slovo i 3 broja za skradenu listu tj. slovo i 4 broja za detaljnu).

31 fascija.com

Dodaju se još dve klasifikacije tako da MKB-10 sadrži 21 grupu. Od 26 slova abecede, iskorišdeno je 25, a

slovo U je ostalo prazno za bududa dodavanja novih bolesti nepoznate etiologije.

Iz ove klasifikacije nastale su i neke modifikacije sa ciljem da se koriste u posebne namene (klinička

modifikacija) ili su rezulatat prilagođavanja određenih država njihovim potrebama (MKB-10 Kanada).

Tokom dosadašnje primene MKB-10 uočeni su neki nedostaci ( zasniva se na mortalitetu i listama za

prijavu smrti, ne koristi se u svim zemljama za zvaničnu statitstiku). Zato se priprema 11.revizija koja ima

cilj da formuliše višenamensku i povezanu klasifikaciju koja bi obuhvatila mortalitet, morbiditet,

primarnu zdr.zaštitu, bolničku zaštitu, istraživanja, troškove i javno zdravlje. Revizija bi služila i

statističkom kontinuitetu,kao međunarodna i multijezička referenca standarda. Finalna verzija se

očekuje 2014. godine,a njeno usvajanje 2015. godine. (2022-2023).

24. Porodica klasifikacionih sistema SZO i drugi klasifikacioni sistemi u

zdravstvenoj zaštiti

Porodica međunarodne klasifikacije SZO sastoji se od klasifikacija koje je usvojila SZO da bi različiti

apsekti zdravlja i zdr.zaštite bili opisani na konzistentan način. Cilj „porodice“ klasifikacija jeste da

pomogne razvoj pouzdanih statističkih sistema za pradenje i izveštavanje o zdravstvenom stanju i

zdravstvenoj zaštiti stanovništva na lokalnom, nacionalnom i međunarodnom nivou.

Klasifikacije koje pripadaju „porodici“ moraju da:

1. Budu zasnovane na naučnim i taksonomijskim principima

2. Budu kulturalno prihvatljive i međunarodno primenljive

3. Budu fokusirane na multidimenzionalnost zdravlja i ispunjavaju ga

4. Zadovoljavaju potrebe različitih korisnika

5. Omogudavaju dobijanje zbrinih mera zdravlja

6. Obezbeđuju platformu za korisnike i programere

Porodica klasifikacija obuhvata: referentne,izvedene i povezane klasifikacije.

I. Referentne klasifikacije: su klasifikacije koje obuhvataju osnovne koncepte u sistemu

zdravstvene zaštite, kao što su umiranje, obolevanje, funkcionisanje, invalidnost, zdravlje i

zdravstvene intervencije. One su nastale kao rezultat nacionalnih sporazuma, a široko su

prihvadene i preporučuju se kao vodiči za međunarodno izveštavanje o zdravlju. Mogu se

koristiti kao modeli za razvoj ili revizije drugih klasifikacija. Ovde spadaju:

Međunarodna klasifikacija bolesti (MKB)

Međunarodna klasifikacija funkcionisanja, nesposobnosti i zdravlja (MKF)

Međunarodna klasifikacija zdravstvenih intervencija

32 fascija.com

II. Izvedene klasifikacije su zasnovane na jednoj ili više referentnih klasifikacija i u skladu su sa

njima. Nastale su za specifične svrhe da bi pružile dodatne detalje koje ne obezbeđuje

referentna klasifikacija. One su često prilagođene za upotrebu na nacionalnom ili

multinacionalnom nivou. Mogu uključivati adaptacije na osnovu MKB ili MKF. Danas su u

upotrebi:

MKB za onkologiju

MKB za primenu u neurologiji

MKB-10 klasifikacija mentalnih poremedaja i poremedaja ponašanja.

III. Povezane klasifikacije - jesu one koje se delimično odnose na referentne klasifikacije ili su

samo povezane na nekim nivoima sa njima. U ove klasifikacije spadaju:

Međunarodna klasifikacija u primarnoj zdravstvenoj zaštiti

Međunarodna klasifikacija spoljašnjih uzroka povreda.

Pored „porodice“ klasifikacija sa MKB, u zdravstvenoj zaštiti koriste se i druge klasifikacije koje nisu

podjednako pristutne u svih zemljama i specifične su za određene grane medicine ili bolesti. One se

odnose na dijagnoze, procedure, klasifikacije u farmaciji ili klasifikacije prema topografiji.

Neke predstavljaju sisteme koje kombinuju podatke iz različitih klasifikacija i nastale su iz potrebe da se

razvije kombinacija u koju su urađeni koncepti dve ili više oblasti za posebnu namenu.

Primeri : Dijagnostički srodne grupe koje podatke bolesnika (dijagnostičke i primenjene procedure)

kombinuju sa karakteristikama pacijentana (godine i pol).

Klasifikacioni sistemi pacijentata koriste se za uspostavljanje pravednijeg sistema finansiranja

bolnica, poboljšanja upravljanja, procenu kvaliteta rada i olakšavaju pružanje kontinuirane

zdravstvene zaštite pacijentu i planiranje kadra u zdravstvenim ustanovama.

Klasifikacije prema dijagnozi služe za klasifikaciju bolesti, poremedaja i znakova bolesti.

Klasifikacije prema proceduri klasifikuju specifične zdravstvene intervencije koje sprovode

zdrzdravstveni radnici.

Obe predstavljaju dodatak MK zdravstvenih intervencija i MK primarne i zdravstvene zaštite.

25. Zdravstvena zaštita - pojam i definicije

Savremena zdravstvena zaštita je nastala kao odgovor društva na nepredvidive i neplanirane događaje

koji ugrožavaju zdravlje. Zasniva se na organizovanim merama putem kojih se teži da se obezbedi najviši

mogudi nivo zdravlja i zdravstvene sigurnosti u slučaju bolesti.

Ona je rezultat istorijskih okolnosti i promena shvatanja značaja zdravlja za pojedinca i društvenu

zajednicu, shvatanje uloge i značaja medicinske nauke i tehnologije, kao i uloge i odgovornosti društva u

unapređenju i očuvanju zdravlja pojedinaca i zajednice.

33 fascija.com

Prema čanu 2 Zakona o zdravstvenoj zaštiti Republike Srbije: Zdravstvena zaštita je organizovana i

sveobuhvatna delatnost društva sa osnovnim ciljem da se ostvari najviši mogudi nivo očuvanja

zdravlja građana i porodice. Ona obuhvata sprovođenje mera za očuvanje i unapređenje zdravlja

građana, sprečavanje, suzbijanje i rano otkrivanje bolesti, povreda i drugih poremedaja zdravlja,

blagovremeno i efikasno lečenje i rehabilitaciju.

U njenom sprovođenju učestvuju građani, porodica, poslodavci, obrazovne ustanove, opštine, gradovi

itd. Građanin ima pravo na zdravstvenu zaštitu , u skladu sa zakonom, i dužnost da čuva i unapređuje

svoje zdravlje i zdravlje drugih građana, kao i uslove životne i radne sredine.

U okviru društvene brige za zdravlje, građanima se obezbeđuje zdravstvena zaštita koja obuhvata:

1. Očuvanje i unapređenje zdravlja, otkrivanje i suzbijanje faktora rizika za nastanak oboljenja,

sticanje znanja i navika o zdravom načinu života

2. Sprečavanje, suzbijanje i rano otkrivanje bolesti

3. Pravovremenu dijagnostiku, pravovremeno lečenje i rehabiltiaciju

4. Informacije koje su stanovništvu ili pojedincu potrebne za odgovorno postupanje i za

ostvarivanje prava na zdravlje.

Društvenu brigu za zdravlje čine i mere socijalne i ekonomske politike kojima se stvaraju uslovi za

sprovođenje zdrvstvene zaštite radi očuvanja i unapređenja zdravlja ljudi. Njima se definiše

uspostavljanje prioriteta, planiranje, donošenje programa za sprovođenje zdravstvene zaštite i donošenje

propisa u ovoj oblasti.

Bitno je i sprovođenje mera poreske i ekonomske politike kojima se podstiču razvoj navika koje su važne

za zdrav način života (podizanje akciza na cigarete i obezbeđivanje uslova za zdravstveno vaspitanje).

Svaki pojedinac je dužan da se, u granicama svojih znanja i mogudnosti, uključi u društvenu brigu za

zdravlje, da čuva sopstveno zdravlje, zdravlje drugih, životnu i radnu sredinu.

U svakoj zajednici se primenjuju određena načela u cilju sprovođenja i organizovanja zdravstvene

zaštite. U našoj zemlji to su:

1. Načelo pristupačnosti - nalaže da zdravstvena zaštitita treba da bude fizički, geografski i

ekonomski dostupna, kao i kulturalno prihvatljiva.

a. Fizička pristupačnost označava da sve zdr.ustanove treba da imaju rampe i liftove za

slabo pokretne osobe i osobe sa invaliditetom.

b. Geografska : ona podrazumeva da građanin ne bi trebalo da putuje više od pola sata da

bi dobio usluge primarne zdravstvene zaštite.

c. Ekonomska pristupačnost podrazumeva da ne bi smeo da plada takve sume novca koje

bi ga odvratile od korišdenja zdravstvenih usluga.

2. Načelo pravičnosti - nalaže da ne sme postojati nikakva diskriminacija prema korisnicima

zdr.usluga (prema polu,rasi, veroispovesti,poreklu, političkim uverenjima..)

34 fascija.com

3. Načelo sveobuhvatnosti - podrazumeva da su svim građanima osigurane mere i aktivnosti

zdravstvene zaštite (od promocija zdravlja, preko prevencije, rane dijagostike, lečenja i

rehabilitacije)

4. Načelo kontinuiranosti- ostvaruje se organizacijom zdravstvene zaštite koja mora biti

funkcionalno povezana i usklađena prema organizacionim nivoima zdravstvene zaštite

(primarne: u okviru doma zdravlja; sekundarne: bolničke; terciajrne: visoko specijalizovane u

kliničkim ,KBC i institutima). Kontinuiranost se obezbeđuje i pružanje zdravstvene zaštite u

svakom životnom dobu osobe.

5. Načelo stalnog unapređenja kvaliteta zdravstvene zaštite- podrazumeva primenu mera i

aktivnosti u zdravstvenom sistemu koje povedavaju mogudnost povoljnog ishoda i smanjuju rizik

od neželjenih posledica po zdravlje ljudi.

6. Načelo efikasnosti (isplativosti) - odnosi se na postizanje najboljih rezultata prema uloženim

sredstvima, odnosno postizanje najvišeg nivoa zdravstvene zaštite uz najniži utrošak sredstava.

* Mere i aktivnosti zdravstvene zaštite *

Mere su standardni, stručno verifikovani i na dokazima zasnovani medicinski i drugi postupci i metode za

identifikaciju zdr.stanja (dijagnoze), za modifikaciju toka bolesti i zdr.procesa (zdr.intervenciju).

Ovi programi zaštite se mogu primeniti od nivoa pojedinca, grupe, do širih zajednica (npr. mere u okviru

programa zaštite životne okoline). Savremeni pristup zahteva da sve mere imaju aktivni karakter i kod

stručnjaka i kod informisanih laika (jedinstvo spektra zdravstvene zaštite).

U odnosu na cilj mere zdravstvene zaštite se u praksi dele na:

1. preventivne-njihov cilje je sprečavanje nastanka nepovoljnog zdravstvenog stanja

2. kurativne - svrha je lečenje i nega.

* Ova podela nije isključiva jer znatan deo kurativnih mera sprečava pogoršanje toka bolesti pa

im je karakter i preventivan (efikasno lečenje streptokokne angine sprečava pojavu reumatske

groznice).

26. Koncept zdravstvene zaštite zasnovane na dokazima

Mere i aktivnosti zdravstvene zaštite moraju biti zasnovane na naučnim dokazima, odnosno moraju biti

bezbedne, sigurne i efikasne, i u skladu sa načelima profesionalne etike. Okvir za zdravstvenu zaštitu

zasnovanu na dokazima bazira se na Saketovom konceptu „medicine zasnovane na dokazima“ koju je

definisao kao „savesno, eksplicitno i razumno korišdenje trenutno najboljih dokaza u donošenju odluka u

vezi sa zaštitom pacijenta“.

Prema tome, koncept zdravstvene zaštite zasnovane na dokazima podrazumeva korišdenje najboljih

dokaza koji su nam na raspolaganju na donošenju odluka o zdravlju i zdravstvenoj zaštiti cele populacije

ili populacionih grupa.

35 fascija.com

Faktori koji su doveli do razvoja ovakve zdravstvene zaštite jesu: porast znanja, razvoj tehnologija u

zdravstvenoj zaštiti, veda očekivanja korisnika ili pacijenta od zdravstvene lužbe, veda očekivanja

zdravstvenih radnika , promena populacione strukture i porast stanovništva.

Da bi se odluke donosile tako da budu zasnovane na dokazima, neophodno je da su ispunjeni važni

preduslovi. Potrebno je da osnovni dokaz postoji, da je dostupan u momentu donošenja odluke; važno je

napraviti strategije da bi dokazi bili prihvadeni,usvojeni i primenjeni u praksi.

Usvajanjem ovog koncepta dovelo je do preispitivanja mera i intervencija koje se primenjuju u promociji

zdravlja, prevenciji bolesti, lečenju i rehabilitacij. Zdravstveni sistemi razvijaju vodiče dobre prakse. U

vodičima je preporučen način razmišljanja i postupanja u izboru i primeni mera i aktivnosti zdravstvene

zaštite. Na taj način zdravstveni radnici bi trebalo da racionalno troše uvek ograničene resurse i da brže

primenjuju rezultate naučnih istraživanja u svojoj svakodnevnoj praksi.

27. Prirodni tok bolesti

28. Mere zdravstvene zaštite prema nivoima prevencije

Naučna dostignuda 19.veka, posebno rad Roberta Koha i Luja Pastera omogudili su bolje razumevanje

različitih stadijuma u razvoju bolesti. Ako se ne leči, bolest evoluira kroz niz karakterističnih faza u svom

razvoju, koji nazivamo prirodni tok bolesti. Primenom različitih intervencija mogude je modifikovati

prirodni tok bolesti.

Prirodni tok (period od izloženosti agensu do finalnog ishoda) bolesti prolazi kroz 2 faze:

I faza: Period

prepatogeneze Vreme u kome osoba još nije obolela, ali se odvija interakcija između

organizma i agensa bolesti.

II faza: Period

patogeneze

Počinje pojavom inicijalnih promena u organizmu, na nivou tkiva i fizioloških procesa. Postoji: 1) Asimptomatska faza-nema znakova ili simptoma koji bi ukazali na

patološki proces pa obolela osoba nije ni svesna početka bolesti. Primena skrining testova u presimptomatskoj fazi omogudava rano otkrivanje nekih bolesti.

2) Simptomatska faza- period od pojave prvih simptoma do finalnog ishoda. Finalni ishod može biti ozdravljenje, remisija, recidivi ili smrt. Odgovor organizma na agens može biti:

a. subklinički (inaparatentni) b. klinički (manifestni)- laka, teška ili fatalna forma.

Kritičnu tačku u modelu prirodnog toka bolesti opisao je Hutchinson 1960. godine. On je primetio da de

lečenje,ako se sa njim počne do određene tačke pre kritičnog momenta, biti efektivnije i lakše. Javljanje

posledica bide predupređeno.

36 fascija.com

Nakon te kritične tačke, mogu se očekivati i posledice i pored primene najsavremenijih terapijskih

postupaka. Zato bi idealno bilo da se terapija započne još u presimptomatskoj fazi, što bi bila i

najefikasnija preventivna mera.

Poznavanje prirodnog toka bolesti omogudava nam da shvatimo značaj promocije i očuvanja zdravlja,

da razumemo i predviđamo progresiju bolesti, i da prepoznamo mogudnosti za modifikaciju toka bolesti i

sprečavanje razvoja toka bolesti i posledica.Zato se razvijaju i primenjuju skrining testovi!

Preventivne mere mogu se primenjivati u bilo kom stadijumu prirodnog toka bolesti, kako bi se sprečila

dalja progresija stanja. Level i Klark su uveli pojam prevencije (50-tih godina prošlog veka),

konceptualno se nadovezujudi na znanja o prirodnom toku bolesti.

Osnovni nivoi prevencije:

Nivo prevencije Mere i aktivnosti

primarna 1) Unapređenje zdravlja 2) Specifična zaštita

sekundarna 1)Rano otkrivanje bolesti 2) blagovremeno i efikasno lečenje

tercijarna 1)Ograničavanje nesposobnosti 2) rehabilitacija

Cilj svih preventivnih aktivnosti jeste da se interveniše u što ranijoj fazi bolesti prirodnog toka bolesti

kako bi se sprečile komplikacije, nesposobnost i invaliditet. Nivoi prevencije su po prirodi

komplementarni, a u izvesnoj meri se i preklapaju.

U novije vreme se kao izdvojeni nivo prevencije uvodi i primordijalna prevencija. Ona se odnosi na mere

i postupke kojima se sprečava pojava i uspostavljanje uslova (okolinskih, ekonomskih, socijalnih i

bihevijoralnih), kao i kulturoloških obrazaca koji povedavaju rizik od bolesti. Ona se bavi kontrolom

najširih determinantni zdravlja kako bi se smanjilo uspostavljanje bududih opasnosti po zdravlje, dok se

primarna prevencija fokusira na kontrolu izloženosti faktorima rizika. Tako de postojanje i sprovođenje

agrarne politike usmerene na razvoj zdrave hrane u jednoj zemlji biti mera primordijalne prevencije, a

programi promocije značaja i principa zdrave ishrane de biti nespecifična mera primarne prevencije.

Nivo prevencije Karakteristike

Primordijalna Unapređenje socijalnih, političkih, ekonomskih i drugih uslova u društvu koji doprinose merama primarne prevencije.

Primarna Nespecifične i specifične mere unapređenja zdravlja i sprečavanja bolesti ili povreda modifikovanjem faktora rizika.

Sekundarna Rano otkrivanje i blagovremeno lečenje bolesti u fazi kada se patološki proces može modifikovati.

Tercijarna Sprečavanje recidiva i daljih komplikacija bolesti, merama rehabilitacije i ograničavanja nesposobnosti.

37 fascija.com

Efikasnost primordijalnog nivoa prevencije je zavisna od uključenosti velikih insitucija i države u program

prevencije. Zdravlje čitave populacije najviše doprinose primordijalna i primarna prevencija. Mere

sekundarne i tercijarne prevencije se prvenstveno odnose na ljude sa znacima oboljenja ili ved

ispunjenim oboljenjem.

29. Mere primarne prevencije

Nisu usmerene ka prevenciji posebnih oboljenja, namenjene su celokupnoj populaciji. To su zapravo sve

mere povedanja standarda života, zaštite čovekove okoline, kao i mere za zdraviji život u celini.

Postoje nespecifične i specifične mere. Primarni nivo prevencije može imati populacioni pristup i

indivdualni prisutp (okrenut ka pojedincu iz visokorizične grupe). Populacioni pristup je korisniji,ali ne

mora da bude od velike koristi pojedincu.

38 fascija.com

Nespecifične mere Specifične mere

1) Opšta i lična higijena ( jedan od najefikasnijih i najjeftinijih načina prevencije dijareje i pnemonije). Važan je imati dovoljno sna u čistoj postelji. Higijena životnog i radnog prostora Svođenje rizika po zdravlje u životnom i radnom prostoru na najmanju meru.

Prevencija određenih bolesti, specifične su; podrazumevaju nekada i primenu određene opreme ili zaštitnih odela;

2) Ispravna voda za pide- kvalitetna i mikrobiološki ispravna voda

1) Imunizacija- najbrža,najefikasnija i najekonomičnija mera prevencije obolevanja i umiranja od zaraznih bolesti. Može biti aktivna i pasivna (specifični imunoglobulini humanog porekla) Paster je postavio teoretske osnove delovanja i proizvodnje vakcina koji su i danas aktuelni.

3) Uravnotežena ishrana- smanjuje rizik za nastanak mnogih bolesti (KVB,maligniteti, MU). Pravilna ishrana podrazumeva dobro uravnotežen odnos neophodnih hranljivih materija. Hrana mora da bude bakteriološki i hemijski ispravna. U detinjstvu i adolescenciji omogudava pravilan rast i razvoj.

4)Fizička aktivnost- poboljšava snagu i izdržljivost, smanjuje anksioznost i stres, kontrola telesne težine

2) Dezinfekcija- skup postupaka kojima se uklanjaju, onesposobljavaju ili uništavaju patogeni mikroorganizmi u spoljašnjoj sredini. Tako se sprečava prenošenje svih bolesti. Ako je cilj ovih mera potpuno uništenje svih živih mikroorganizama (virusa i spora) onda je to postupak sterilizacije.

5) Zaštita životne sredine- odnosi se na različite aktivnosti od individualnog, organizacionog, preko državnog, do globalnog nivoa. rešavanje zagađenja vazduha, dispozicija otpada..

6) Lični i društveni standard-ekonomska i socijalna jednakost u populaciji imaju mnogo pozitivniji uticaj na zdravlje od visine nacionalnog dohotka po glavi stanovnika.

7) Izbegavanje rizičnog ponašanja (pušenje, upotreba alkohola, droga, seks bez zaštite). Ovakva ponašanja sistematski ošteduju zdravlje i dovode do čestog oboljevanja i prerane smrti.

3) Dezinsekcija i deratizacija- mere uništavanja vektora zaraznih bolesti kojima se prekida prenošenje infekcije na ljude. Dezinsekcija predstavlja regulaciju populacije štetnih insekata mehaničkim,biološkim i fizičkim metodama. Deratizacija predstavlja suzbijanje ili uništavanje štetnih glodara hemijskim,mehaničkim i biološkim merama.

8) Obrazovanje- viši nivo obrazovanja obezbeđuje obično bolji posao, vedu zaradu i bolji standard. Obrazovanije osobe znaju više o merama unapređenja zdravlja i specifične prevencije.

9) Zdr.vaspitanje- namenjeno je širenju znanja, formiranju pozitivnih stavova i razvijanju veština koje bi ljudima omogudile da svojim ponašanjem čuvaju, kontrolišu i unapređuju zdravlje. Znanje je neophodan,ali ne i dovoljan uslova da ljudi nešto učine za svoje zdravlje. Može biti usmereno na populaciju u celini,grupe pod rizikom ili ka pojedincima.

4) Asanacija- postupci i mere tehničke prirode čiji je zadatak popravljanje nehigijenskog stanja nekih objekata,naselja i površine zemlje u skladu sa higijenskim zahtevima. Pravilno odstranjivanje i odlaganje otpada, isušivanje močvarnih zemljišta.

10) Zdravi stilovi života-skupo navika i običaja na koji utiče,menja ga, podstiče i ograničava doživotni proces socijalizacije.

39 fascija.com

30. Mere sekundarne prevencije

Obuhvata mere koje je mogude primenjivati tokom patogeneze prirodnog toka bolesti. Rano otkrivanje

bolesti predstavlja utvrđivanje bolesti u početnoj fazi, dok još ne postoje znaci,simptomi ili ireverzibilni

poremedaji biohemijskih,morfoloških ili funkcionalnih parametara.

Važna je preventivna svest i informisanost pacijenta o organizovanim sistematskim i skrining pregledima.

Rano otkrivanje bolesti treba da bude kontinuiran proces,a ne poduhvat koji se sprovodi sporadično.

1861. godine dr Horas Dobel je održao seriju predavanja o tome kako je važno da lekari izvode

periodične preglede svojih pacijenata,bez obzira na to da li imaju zdr.tegobe ili se osedaju zdravo. Prvi

masovni skrining je urađen sa ciljen otkrivanja tuberkuloze.

Skrining - predstavlja preliminarno otkrivanje do tada neprepoznatih poremedaja zdravlja u

presimptomatskoj fazi,uz pomod lako i brzo primenjivih postupaka (testova). Podrazumeva testiranje

najčešde vedeg broja ljudi koji nemaju tegobe vezane za ispitivano oboljenje ili se smatraju zdravim

osobama. Cilj je da se bolest otkrije u što ranijoj fazi.

Skrining test prethodi specifičnijim dgijagnostičkim testovima i služi isključivo za određivanje

verovatnode prisustva bolesti. Sve osobe sa pozitivnom vrednošdu na skrining testu se podvrgavaju

iscrpnom dijagnsotičkom postupku.

Skrining se može sprovoditi za jedno stanje (masovno fluorografisanje za otkrivanje TBC pulmo) ili

multifazni skrining (primena više skrining testova u cilju istovremenog otkrivanja različitih patooloških

stanja).

Multifazni ili multipli skrining može biti :

a) sekvencijalni- podrazumeva odvijanje skrininga u 2 faze (prvom skrining testu se podvrgavaju svi

ispitanici- on je jednostavnij,manje invazivan,komforniji i jeftiniji; drugom skrining testu koji je

invazivniji, kompleksniji i skuplji se podvrgavaju samo oni koji su označeni pozitivno prvim

skrining testom. Ovo ima za cilj da smanjii broj lažno pozitivnih rezultata (povedava

specifičnost,a smanjuje senzitivnost skrining testa).

b) simultani-podrazumeva izvođenje nekoliko skrining testova istovremeno. Ispitanik koji se u bilo

kom označi pozitivan se smatra pozitivnim,a onaj koji nije ni u jednom označen pozitivno se

smatra negativnim (za cilj ima povedanje ukupne senzitivnosti testa, a smanjuje se specifičnost).

Populacioni skrining podrazumeva organizovano pozivanje na skrinign velikog broja ljudi za koje

se procenjuje da su u riziku od određene bolesti (ca dojke ili ca grlida materice-masovni).

Selektivni skrining se izvodi na populaciji sa visokim rizikom od obolevanja (članovi porodice sa

urođenom hiperlipidemijom). Postoji definisana ciljna populacija, preporučeni intervali skrininga i jasno

definisane procedure.

40 fascija.com

Oportunistički skrining nastaje kada se pacijent javi lekaru iz drugog razloga,ali se iskoristi prilika da mu

se savetuje izvođenje testova za rano otkrivanje određenih bolesti (npr.poseta žene ginekologu zbog

planiranja porodice može biti povoljna prilika da se uradi PAPA test za rano otkrivanje ca materice).

Pacijenti mogu samoinicijativno da zatraže od izabranog lekara da se podvrgnu nekom od skrinining

testova. Njegova mana je neujednačenost tj.jedan deo populacije znatno češde koristi ove mere,čak i

nepotrebno često (overscreening) dok drugi deo populacije (obično ljudi koji su pred povedanim rizikom-

siromašni,neobrazovani) uopšte ne koriste skrining.

Osnovni kriterijumi za organizovanje skrinig programa:

kategorije kriterijumi

1) Karakteristike oboljenja

Za značajne poremedaje zdravlja populacije za koje je poznat prirodni tok bolesti, prepoznatljiva latentna ili rana simptomatska faza i ako je dokazano bolje preživljavanje pacijenata ako se bolest ranije otkrije.

2) Karakteristike testa Potrebno je obezbediti jednostavan, brz,siguran, precizan i validan skrining test koji je prihvatljiv za ljude kojima je namenjen i koji je ekonomski izvodljiv za sistem zdravstvene zaštite.

3) Karakteristike metode dijagnostike i lečenja

Trebalo bi da postoje efikasne metode za dgijagnozu i lečenje poremedaja zdravlja koji se traže skriningom. Trebalo bi da postoje dokazi da je ceo skrining program socijalno, klinički i etički prihvatljiv za zdravstvene radnike koji ga izvode i za ljude koji se testiraju.

4) Cena i izvodljivost programa

Pre započinjanja skrining programa treba proceniti da li postoje adekvatni resursi za izvođenje programa (stručnjaci,oprema, informacioni sistem, kapacitet za dgijagnozu i lečenje). Cena novootkrivenih slučajeva bolesti treba da budeizbalansirana u odnosu na celokupnu zdravstvenu potrošnju u sistemu zdravstvene zaštite koja organizuje skrining programe.

Za samo tri vrste malignih bolesti (rak dojke, rak grlida materice i rak debelog creva) vlada

opšteprihvadeni stav da, ako postoje mogudnosti, treba organizovati skrining programe i za te bolesti

postoje nacionalni programi organizovanog skrininga u našoj zemlji.

Posebna pažnja posveduje se evaluaciji parametara skrining testa, kako bismo imali predstavu o tome u

kojoj meri on zaista može da ispuni cilj skrining programa. U tom smislu, procenjuje se validnost i

pouzdanost testa.

41 fascija.com

Validnost testa- sposobnost testa da korektno klasifikuje ispitanike na osobe sa oboljenjem i osobe bez oboljenja. Meri se stepenom slaganja rezultata skrining testa sa ciljanim dijagnostičkim ispitivanjem ili drugim standardima kojima se utvrđuje stvarno zdr.stanje osobe koja je učestvovala u skriningu. Procenjuje se na osnovu 2 karatkeristike.To su:

Senzitivnost (osetljivost)- testa je njegova sposobnost da obolele osobe izdvoji kao bolesne i meri se procentom stvarno obolelih od ukupnog broja pozitivnih na testu.

Specifičnost- sposobnost testa da zdrave osobe izdvoji kao negativne,a meri se procentnom onih koji stvarno nemaju oboljenje od ukupnog broja negativnih na testu.

*Idealno bi bilo da test ima visoku senzitivnost tj.da se njim otkrivaju svi koji su bolesni,čak i po cenu da postoji relativno visoka proporcija lažno pozitivnih rezultata.

Preciznost ili pouzdanost testa je karakteristika koja se odnosi na sposobnost skrining testa da daje iste rezultate pri ponovljenim ispitivanjima. Ona zavisi od više faktora: 1. predmeta merenja ( različite varijacije bioloških karakteristika npr.dnevna fluktucija Ta kod iste

osobe) 2. mernog instrumenta-merenje pritiska sa analognim i digitalnim meračem 3. unutar ispitivačkih varijacija- stepen neslaganja između dva ili više čitanja istog rezultata od strane

jednog istraživača 4. međuispitivačkih varijacija tj.stepena neslaganja čitanja rezultata između više istraživača.

Svrha dijagnostičkog testa je da se iskoriste njegovi rezultati za donošenje tačne dijagnoze, pa je zbog

toga potrebno da znamo verovatnodu tačnosti rezultata testa. U ovome pomaže prediktivnost skrining

testa, a na njenu vrednost utiče prevalenca oboljenja i specifičnost skrining testa.

Prediktivna vrednost testa može biti:

a) pozitivna- predstavlja verovatnodu da osoba koja je skriningom označena pozitivnom i ima

oboljenje

b) negativna- predstavlja verovatnodu da osoba koja je skriningom označena negativnom i nema

oboljenje. U idealnom slučaju savršenog testa, senzitivnost i specifičnost su 100%, prediktivna

vrednost je 100% u slučaju pozitivnog testa i 0% u slučaju negativnog testa, bez obzira na

verovatnodu prisustva bolest u testiranoj populaciji pre testa.

Poznati srpski istoričar medicine Stanojevid pisao je da je „ bolest starija od života,a lečenje jedno od

najstarijih čovekovih zanimanja“. Lečenje obuhvata veliki broj metoda kojima se ublažavaju ili otklanjaju

ved nastali poremedaji i unapređuje prethodno narušeno zdravlje.

Po svojoj prirodi može biti opšte i specifično. Opšte se odnosi na jačanje opštih sposobnosti organizma a

specifično može biti kauzalno (usmereno na uzrok oboljenja) i simptomatsko (usmereno na znake

bolesti). Lečenje može biti konzervativno i hiruško. Lečenje je mera sekundarne prevencije ako je

blagovremeno i efikasno, odnosno započeto odmah po ranom otkrivanju bolesti, ali je racionalno i

zasnovano na dobrom poznavanju bolesti i metode koje se primenjuje. Prema mestu i načinu može biti

ambulantno,bolničko i kudno.

42 fascija.com

31.Mere tercijarne prevencije

Predstavlja mere kojima pomažemo pacijentu da se spreči dalje pogoršanje stanja,smanji patnja i da se

spreči razvoj novih komplikacija i nesposobnosti. To su mere ograničenja nesposobnosti i rehabilitacije i

njima je mogude usporiti tok mnogih progresivnih bolesti i prevenirati ili odložiti komplikacije osnovne

bolesti.

Cilj je da se kod ljudi kod kojih je oboljenje ved manifestno očuva i unapredi kapacitete fizičkog,

psihičkog i socijalnog funkcionisanja, tj.da se unapredi kvalitet života. Te mere mogu biti:

1. mere rehabilitacije- npr.za bolesnike koji su doživeli šlog ili infarkt miokarda ili pate od

progresivnih ili degenerativnih oboljenja

2. rekonstruktivne hirurške operacije(kod žena kod kojih je izvšena mastektomija)

3. radne grupa za psihosocijalnu pomod (grupe za podršku ratnim veteranima sa PTSD, porodične

terapije lečenih alkoholičara) itd.

Palijativna zaštita se odnosi na pristup kojim se poboljšava kvalitet života pacijenata koji su suočeni sa

neizlečivom bolešdu. Ona obuhvata sve metode kojima se olakšava patnja, smanjuje bol i uključuje

psihološku i duhovnu podršku pacijentu. Ovaj vid zaštite najčešde se dovodi u vezu sa potrebama osoba

u terminalnim fazama malignih bolesti, ali je palijativno zbrinjavanje namenjeno i obolelima od drugih

bolesti (od hronične srčane insuficijencije, osobe sa AIDS-om).

Mere tercijarne prevencije predstavljaju važan oblik zdravstvene zaštite ljudi koji žive sa invaliditetom.

Krajnji cilj mera je sprečavanje socijalne nesposobnosti tj. razvoja hendikepa - nemogudnost ispoljavanja

uobičajenih društvenih uloga, u zavisnosti od pola, starosti, društvenih i kultralnih faktora.

Intervencije koje spadaju u tercijarni nivo prevencije vrlo često se preklapaju sa kurativnim merama,ali

uspešna tercijarna prevencija je mnogo više od toga i izlazi iz okvira zdravstvene službe. Ovaj poslednji

nivo prevencije zavisi od timskog rada, vedeg broja zdravstvenih profesionalaca (lekara, sestara,

terapeuta), ali i profesionalaca drugih disciplina kao što su socijalni radnici,psiholozi,logopedi,

defektolozi.

Dobra tercijarna prevencija zavisi od razvijenosti zdravstvene službe, ali i snage zajednice i širih uslova u

društvu da se pojedine usluge prižaju van institucija i koliko je to mogude bliže domu pacijenta (kudna

nega lečenja).

43 fascija.com

II Grupa pitanja

1. Medicinska dokumentacija, definicije, značaj i vrste

Brojna medicinska dokumentacija koju zdravsrveni radnici vode u zdravstvenim ustanovama sadrži

veoma značajne informacije o korisnicima zdravstvenih usluga. Vođenje medicinske dokumentacije je

zakonska obaveza svih zdravstvenih radnika jer se na taj način obezbeđuju dokazi o preduzetim

aktivnostima na lečenju pacijenata, kao i pravna sigurnost (i korisnika i davaoca zdravstvenih usluga), i

dokazi da je za unapređenje zdravstvenog stanja pacijenta preduzeto sve što je potrebno.

Ona obezbeđuje:

1. Lekarima i drugim zdravstvenim radnicima evaluaciju i planiranje lečenja pacijenta,kao i pradenje

njegovog zdravstvenog stanja tokom vremena

2. Kontinuitet zdravstvene zaštite i komunikaciju među lekarima i drugim zdravstvenim radnicima

koji su uključeni u proces lečenja

3. Tačne i blagovremene zahteve za proveru podataka, u koje spadaju i podaci o pladanju

4. Adekvatnu procenu podataka i evaluaciju zdravstvene zaštite od strane zdravstenih vlasti

5. Skup podataka koji je koristan za istraživače, edukaciju i zdravstvenu statistiku.

Medicinska dokumentacije je svaki dokument koji je nastao u zdravstvenoj ustanovi i koji je potpisan

od strane zdravstenog radnika. Ona ima sudsko-medicinski značaj. Sadrži sledede podatke:

a) lične i osnovne socijalno-demografske podatke (ime, uzrast, pol, mesto boravka, zanimanje,

najbliži srodnik)

b) kliničke informacije (simptomi, znaci, rezultati testova, dijagnoze, način lečenja, naredovanje

bolesti, ishodi lečenja)

c) ekonomske informacije - način pladanja, vrsta zdravstvenog osiguranja

d) administrativni podaci - mesto pružanja zdravstvene zaštite, zdravstvenih ustanova, tip usluge

e) bihejvioralni podaci (odbijanje, odnosno davanje saglasnosti za određen način lečenja, dolazak

ili nedolazak na zakazane preglede, prekidanje terapije i dijagnoza).

Postoje 4 glavna pristupa u organizovanju i prezentovanju podataka u zdravstvenoj dokumentaciji:

1. dokumentacija orijentisana ka zdravstvenom problemu (povezuje kliničke podatke o pacijentu

sa njegovim problemima, tako da su svi aspekti lečenja usmereni na rešavanje pacijentovih

problema)

2. dokumentacija orijentisana ka vremenu hronološki pokazuje odluke i šta se uradili u

određenom vremenu

3. dokumentacija orijentisana ka zadatku - naglašava zadatke u procesu lečenja pacijenta na način

koji je specifičan za one koji to rutinski obavljaju

4. dokumentacija orijentisana ka susretu - jeste organizovano posmatranje procesa lečenja

pacijenta, strukturirano prema posetama pacijenta.

44 fascija.com

Prema načinu nastajanja medicinska dokumentacija može biti:

1. primarna – nastaje kao rezultat neposrednog kontakta zdravstvenih radnika sa pacijentom

(zdravstveni karton, istorija bolesti itd.)

2. sekundarna - izvedeni dokumenti (evidencije i izveštaji).

Prema mestu nastajanja medicinska dokumentacija može biti:

A. dokumentacija ambulantno-polikliničkih ustanova

B. stacionarnih ustanova

C. apoteka.

Prema podlozi na kojoj nastaje:

1. konvencionalna papirna

2. biozapis

3. Rtg snimak

Prema zakonskoj regulativi medicinska dokumentacija može biti:

A. propisana

B. nepropisana

Prema sadržaju i značaju za državu:

1. dokumetnacija namenjena za registre

2. namenjena za medicinske svrhe

3. za ostvarivanje određenih prava bolesnika.

Medicinska evidencija je intermedijarni oblik evidentiranja podataka. Postoje dve vrste evidencija:

A. dnevna- vodi je zdravstvena ustanova o posetama i svom radu

B. tekuda – vode amublantno-polikliničke službe a tiče se utvrđenih oboljenja i stanja.

Izveštaji su sekundarni oblik evidencije i predstavljaju zbirni, periodični prikaz rada zdravstvenih

ustanova, zdravstvenih radnika ili lečenja pacijenata.

*Medicinske dokumentacije predstavljaju zlatni standard za izračunavanje mera učinka zdravstenih

ustanova i zdravstvenog sistema,a obezbeđuje zdravstvenim radnicima ponovni uvid u ranije pruženu

zdravstvenu zaštitu.

45 fascija.com

2. Razvoj medicinske dokumentacije i evidencije

Prvu poznatu medicinsku dokumentaciju razvio je Hipokrat u 5 veku p.n.e. On je smatrao da medicinska

dokumentacija ima dva cilja koja su i danas akutelna :

I. treba da tačno reflektuje tok bolesti i

II. da ukaže na mogude uzroke bolesti.

Razvoj papirne medicinske dokumentacije išao je uporedo sa razvojem medicinske nauke i obrazovanja.

1910. godine prvi put u izveštaju o medicinskom obrazovanju su predstavljeni funkcija i sadržaji

medicinske dokumentacije,a lekari su ohrabrivani da čuvaju podatke o pacijentu.

Sadržaj medicinske dokumentacije postaje predmet istraživanja 1940. godine kada su bolnička

akreditaciona tela u SAD insistirala na dostupnosti tačne, dobro organizovane medicinske dokumentacije

kao uslova za akreditaciju. Od tada su ova tela zahtevala da bolnice sumiraju značajne informacije

(izveštaje) iz medicinske dokumentacije i da ih dostavljaju nacionalnim centrima za obradu podataka. Ovi

izveštaji su sadržali demografske podatke, dijagnozu na prijemu i otpustu, dužinu bolničkog lečenja i

glavne procedure koje su sprovedene. Nacionalni centri za obradu podataka su na osnovu bolničkih

izveštaja pravili statističke izveštaje koje su bolnice mogle da koriste za poređenje sa sličnim

ustanovama.

Kasnijih 60-tih godina 20. veka, u vreme papirne medicinske dokumentacije, Lorens Vid je prvi opisao

koncept kompjuterizovane ili elektronske medicinske dokumentacije. Opisao ga je kao sistem za

automatizaciju i reorganizaciju postojede papirne medicinske dokumentacije pacijenta, koji bi povedao

njeno korišdenje i time doveo do unapređenja zdravstvene zaštite pacijenta. Potom se razvijaju i

usavršavaju različiti sistemi elektronske dokumentacije u akademskim i istraživačkim insitutcijama.

Napredovanjem kompjuterske tehnologije i razvijanjem odgovarajudeg softvera, elektronska

dokumentacija postaje sve kompleksnija i nalazi širu primenu u praksi.

U periodu tranzicije od papirne ka elektronskoj zdravstvenoj dokumentaciji identifikovano je 5 nivoa

automatizovane dokumentacije. Svaki nivo se oslanjao na prethodi.

Prva automatizovana medicinskih dokumentacija zavisi je od podataka iz papirne

med.dokumentacije i sadržala je uglavnom administrativne i dijagnostičke podatke.

Drugi nivo predstavlja sistem kompjuterizovane med.dokumentacije koji je stvoren

preobradanjem papirne dokumentacije kroz sisteme dokumentovanih slika. ( ipak osnovna

struktura papirne dokumentacije ostaje nepromenjena)

Slededa tri nivoa kredu se od elektronske medicinske dokumentacije, preko elektronske

dokumentacije o pacijentu, do poslednjeg nivoa, elektronske zdravstvene dokumentacije.

*Mnoge države su dostigle prva dva nivoa razvoja elektronske dokumentacije, a samo

najrazvijenije svih 5 nivoa.

46 fascija.com

Elektronska zdravstvena dokumentacija je elektronska verzija svih podataka iz zdravstvenog kartona i

istorije bolesti pacijenta. Nju vode davaoci usluga, može uključivati osnovne administrativne i kliničke

podatke za pacijenta (demografske, simptomi, laboratorijski podaci) ona automatizuje i pojednostavljuje

tok informacija o zdravlju pacijenata. Ima sposobnost da stvori kompletnu sliku svakog susreta sa

pacijentom, kao i da podrži druge aktivnosti (donošenje odluka zasnovano na dokazima,upravljanje

kvalitetom i izveštavanje o ishodima po zdravlje pacijenata). U idealnom smislu ona bi trebalo da:

1. Prikuplja kliničke,adiminstrativne i finansijke podatke u trenutku pružanja zdravstvenih usluga

2. Obezbedi lakšu razmenu podataka između zdravstvenih profesionalaca

3. Meri unapređenja i zdravstvene ishode, poredi ih i olakšava istraživanja

4. Efikasno i na vreme obezbedi važne statistike podatke za potrebe u oblasti javnog zdravlja

5. Podrži upravljanje resursima u zdravstvenom sistemu

6. Unapredi pružanje usluga smanjenjem udestalosti medicinskih grešaka i unapređenjem tačnosti

medicinske dokumentacije

7. Obezbedi dostupnost zdravstvenih informacija i bolju informisanost pacijenata.

3. Prednosti i mane papirne i elektronske dokumentacije

Iskustvo korišdenja papirne i uvođenje elektronske medicinske dokumentacije pokazali su da obe imaju

svoje prednosti i mane.

Papirna medicinska dokumentacija

Prednosti Mane

Može lako da se nosi

postoji velika sloboda u zapisivanju podataka

ne zahteva specijalnu obuku za vođenje dokumentacija

skladištenje koje obezbeđuje da se podaci nede izgubiti ili promeniti

obezbeđuje privatnost podataka

Neorganizovanost i konfuznost (nečitljivost)

oštedenje prilikom nošenja teškode u pronalaženju informacija gubitak ili nemogudnost razmena

informacija između različitih davalaca usluga

fragmentovani i neintregrisani podaci o pacijentu mogu voditi gubitku kontinuiteta o zdravstvenoj zaštiti

bezbednost, poverljivost, integritet i autentčnost podataka mogu biti narušeni

troškovi čuvanja su veliki

47 fascija.com

Elektornska medicinska dokumentacija

Prednosti Mane

Lakše podržava istraživanja i omogudava dugotrajnu dostupnost podataka

štedi fizički prostor, omogudava elektronsku razmenu podataka i redukuje troškove sistema zdravstvene zaštite

omogudava pristup sa više mesta istovremeno, veda je dostupnost podataka i lakša je čitljivost

jednostavnije je stvaranje jedinstvene dokumentacije o korisniku

podržava strukturiran unos podataka

automatski proverava unos podataka,pravopis, propisane recepte

Visoki troškovi tokom uvođenja i ograničeni resursi zdravstvenih ustanova

nedostatak kompjuterskih veština zaposlenih

otpor zdravstenih radnika da prihvate elektronsku dokumentaciju umesto papirne

nemogudnost unošenja sopstvenog mišljenja i pogleda na pacijenta

bezbednost, poverljivost, integritet i autentičnost podataka mogu biti narušeni

4. Medicinska dokumentacija i evidencija u Srbiji

Prikupanje, čuvanje i distribucija podataka u sistemu zdravstvene zaštite države Srbijeuređeni su

zakonima. Kada se govori o normativnom uređenju ove oblasti, potrebno je naglasiti da postoje dva

sistema ovakvog uređivanja koji se međusobno dopunjavaju. To su:

1. sistem evidencija kojim se uređuje evidentiranje podataka. On služi za pradenje i proučavanje

zdravstvenog stanja stanovništva, planiranje i programiranje zdravstvene zaštite, za pradenje i

ocenjivanje sprovođenja planova i programa, za statistička i naučna istraživanja u oblasti

zdravstvene zaštite.

2. Sistem statističkih istraživanja kojim se uređuje dostavljanje podataka, tj. izveštavanje.

Sistem evidencija u oblasti zdravstvene zaštite služi za pradenje i proučavanje zdravstenog stanja

stanovništva, za planiranje i programiranje zdravstvene zaštit, za pradenje i ocenjivanje sprovođenja

planova i programa itd. U zdravstvenim ustanovama u Srbiji, evidencija koja se vodi deli se na

osnovnu med.dokumentaciju i pomodna sredstva za vođenje evidencije.

U osnovnu medicinsku dokumnetaciju spadaju : zdravstveni karton, protokol bolesnika, protokol za

registrovanje rezultata medicinskog rada, operisanih i umrlih, temperaturno-terapijsko-dijetetska lista.

Pomodna sredstva za vođenje evidencije su evidencije i izveštaji.

Evidencija je najčešde dnevna (registar kartoteke, dnevna evidencija o posetama i radu, tekuda

evidencija o utvrđenim oboljenima i stanjima) i mesečna.

Na osnovu podataka iz osnovne medicinske dokumentacije vodi se dnevna i mesečna evidencija,

a iz ovih podataka generišu se izveštaji. Oni mogu biti:

a) individualni (prijava oboljenja, smrt od zaraznih bolesti, pobačaja)

b) zbirni (za aktivnosti, usluge i kadrove u pojedinim službama).

48 fascija.com

Postoji 13 knjiga evidencije : o delatnostima u vezi sa planiranjem porodice; porođajima; prekidima

trudnode; deci sa smetnjama u psihofizičkom razvoju; radnicima koji rade na poslovima i zadacima sa

posebnim uslovima rada; radnicima obolelim od profesionalne bolesti; licima na stacionarnom lečenju

itd.

Koju de vrstu vođenja medicinske dokumentacije i pomodnih sredsrava za vođenje evidencije ustanova

sprovoditi zavisi od vrste ustanove. Tako se zdravstveni karton vodi u domu zdravlja po oblastima

zdravstvene zaštitite za svako lice kome se zdravstvena zaštita pruža (za predškolsko dete, školsko dete,

karton za medicinu rada, stomatološki karton).

Protokol za registrovanje rezultata medicinskog rada vodi se u zdravstvenim ustanovama čija je

delatnost u oblasti laboratorijske dijagnostike, Rtg dijagnostika, kudne nege i lečenja itd. I u drugim

oblastima zdravstvene zaštite u kojima se rezulati medicinskog rada ne registruju u zdravstvenom

kartonu (hitne intervencije, patologija, obdukcije).

Medicinska dokumentacija,evidencija i izveštavanje u Republici Srbiji su u fazi razvoja elektonskih formi.

5. Obaveze zdravstvenih ustanova u oblasti izveštavanja u Srbiji

Prikupljanje podataka sprovodi se kroz mrežu zdravstvenih ustanova. One dostavljaju propisane

izveštaje zavodu tj. institutu za javno zdravlje koji je nadležan za teritoriju na kojoj se zdravstvena

ustanova nalazi.

Izveštaji koji se dostavljaju mogu biti zbirni i periodični izveštaji (u okviru primarne zdravstvene zaštite,

izveštaji na osnovu zakona o evidencijama u oblasti zdravstvene zaštite Republike Srbije i ostali) i

individualni izveštaji.

Zdravstvena ustanova dostavlja 13 izveštaja na polugodišnjem nivou ( do 15.jula, odnosno 15. januara).

Zavod/institut za javno zdravlje je nadležan ,odnosno ima pravo i dužnost da kontroliše ispravnost

vođenja propisanih evidencija, primene metodologije i tačnost podataka u zdravstvenim ustanovama.

Zavod na osnovnu primljenih individualnih izveštaja i prijava, kao i periodičnih izveštaja zdravstvenih

ustanova sa teritorije za koju je nadležan, priprema zbirne polugodišnje i godišnje izveštaje i dostavlja ih

republičkom insititutu za javno zdravlje i to u elektronskoj formi. Na osnovu podataka iz okružnih

zavoda/institura za Javno zdravlje formiraju se baze podataka za nivo republike i u papirnoj ili

elektronskoj formi se publikuju statistički prikazi o radu zdravstvenih ustanova i zdravstvenog stanju

stanovništva određene teritorije.

Zavodi ili Instituti za javno zdravlje sa teritorijalnim i republičkim zavodom za statistiku razmenjuju

podatke o radu zdravstvenih ustanova i o kadrovima, tako da se pregled ovih podataka i pokazatelja koji

su izračunati iz njih može nadi u statističkim godišnjacima ovih ustanova.

Sa druge strane, zavodi ili insituti za javno zdravlje koriste demografske podatke i podatke vitalne

statistike koje prikupljaju statistički zavodi. Ovi podaci onda omogudavaju analizu i procenu , merenje

zdravstvenog stanja stanovnika određene teritorije ili zemlje u celini.

49 fascija.com

Svi oni se razmenjuju sa međunarodnim organizacijama (UN, SZO,UNICEF) na osnovu naših obaveza koje

slede iz članstva u ovim organizacijama. To omogudava međunarodna poređenja zdravstvenog stanja

stanovnika i učinka sistema zdravstvene zaštite.

Zbirni periodični izveštaji:

1. primarna zdravstvena zaštita:

izveštaj službe opšte medicine i specijalalnih službi

izveštaj službe medicine rada

izveštaj službe za zdravstvenu zaštitu predškolske dece

2. izveštaji na osnovu zakona o evidencijama u oblasti zdravstvene zaštite

izveštaj o kudnoj nezi i lečenju

izveštaji o radnicima obolelim od profesionalnih bolesti

3. ostali izveštaji

izveštaj o povredama na radu.

Individualni izveštaji

primarna zdravstvena zaštita (izveštaj o hopsitalizaciji)

prijava rođenja

prijava prekida trudnode

potvrda o smrti

prijava/odjava za kadrove

zbirni izveštaj za kadrove.

6. Zdravstveni sistemi-definicija,funkcije i ciljevi zdravstvenih sistema

Zdravlje je važno, kako samo po sebi,tako i kao faktor koji doprinosi direktno ( putem smanjenja

opteredenja bolestima) ili indirektno ( jačajudi potencijal za ekonomski rasti razvoj ). Zdravstveni sistem

je prema najnovijoj definicijiji SZO skup svih organizacija, institucija i resursa koji su posvedeni i

usmereni ka preduzimanju akcija čije je osnovna svrha poboljšanje, očuvanje ili obnavljanje zdravlja ljudi.

Pod akcijom se podrazumeva svaki napor u obezbeđivanju zdravstvenih usluga bilo da je u domenu

individualne, populacione zdravstvene zaštite ili u okviru intersektorskih inicijativa. Preduzimajudi ove

akcije, zdravstveni sistemi podržavaju uključivanje zdravlja u sve politike vlade i doprinose poboljšanju

socijalnih odlika zdravlja. Njega čine ustanove koje pružaju zdravstvene usluge (bolnice, domovi zdravlja,

zavodi i insituti), sektori, institucije, ministrstva i organizacije koje imaju uticaj na osnovni cilj i svrhu

njegovog postojanja – unapređenje i očuvanje zdravlja ljudi.

Da bi sistem bio delotvoran i ostvario određene ciljeve njegovi delovi moraju funkcionisati zajedno.

Promene u jednoj oblasti dovode do posledica u svim drugim. Poboljšanje i napredak u jednoj oblasti ne

mogu se postidi bez doprinosa drugih, pa je zato interakcija svih funkcija sistema neophodna za

postizanje boljih ishoda po zdravlje ljudi.

50 fascija.com

SZO je definisala i zajednički okvir za razumevanje zdravstvenih sistema koji se sastoji od „nosedih

stubova“ ili osnovnih funkcija sistema, intermedijarnih i opštih ciljeva. Prema ovom okviru, u funkcije

zdravstvenih sistema spadaju:

1. upravljanje i domadinsko poslovanje (gazdovanje) sistemom koje se odnosi na formulisanje

zdravstvene politike, zdravstveno zakonodavstvo i regulativnu, kao i na koordinaciju svih funkcija

sistema.

2. finansiranje podrazumeva prikupljanje sredstava za pladanje davaocima zdravstvenih usluga za

njihov rad, za kupovinu opreme itd.

3. pružanje zdravstvenih usluga stanovnicima kako individualnih tako i populacionih,po

organizacionim nivoima zdravstvene zaštite

4. generisanje resursa pri čemu su resursi ljudi zaposleni u sistemu (zdravstveni radnici), lekovi i

medicinska sredstva, ali i zdravstvene tehnologije, podaci, informacije i znanje.

Intermedijarni ciljevi: efektivnost, efikasnost, kvalitet, bezbednost, dostupnost,širok obuhvat

stanovništva.

Opšti ciljevi: unapređenje zdravlja i postizanje pravednosti u zdravlju, odgovornost za zdr.potrebe

ljudi,zaštita stanovništva od finansijkih i drugih društvenih rizika, poboljšanje efikasnosti zdr.sistema.

7. Klasifikacije zdravstvenih sistema

Sistemi zdravstvene zaštite u svetu veoma se razlikuju, u zavisnosti od istorijskog iskustva svake od

zemalja, političkih i ekonomskih procesa koji su uticali na njihov razvoj, i od kulturalnog okruženja . Zato

praktično ne postoje dva identična sistema. U traganju za zajedničkim karakteristikama razvijene su

brojne klasifikacije zdravstvenog sistema, zavisno od svrhe ili namene za koju se oni prave.

Tako se zdravstveni sistemi mogu grupisati prema slededim kriterijumima:

1. ekonomski - osnovni kriterijum za klasifikaciju je ekonomska razvijenost jedne zemlje, najčešde

procenjivana na osnovu društvenog proizvoda ili nacionalnog dohotka per capita

2. društveno-politički kriterijum: obuhvata dominantnu ideologiju, norme i vrednosni sistem u

jednoj zemlji

3. administrativna stuktura jedne zemlje - koja se krede od dominantno državnog vlasništva na

jednoj strani do privatnog na drugoj ; može biti centralizovana (autokratska) ili decentralizovana

(demokratska) kao i monistička (kada je jedna partija na vlasti), odnosno pluralistička (više

partija formira koaliciju koja onda upravlja zdravstvenim sistemom).

Jedna od poznatijih podela zdravstvenog sistema koja je vremenom doživela brojne modifikacije jeste

podela koju je predložila Organizacija za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD). Prema njoj sistemi se

grupišu u nekoliko modela (prototipa) na osnovu tri kriterijuma: postignutog obuhvata stanovnika

zdravstvenom zaštitom, dominantnog izvora finansiranja zdravstvene zaštite i dominantnog vlasništva

nad zgradama i opremom.

51 fascija.com

Može se redi da danas postoji 5 osnovnih modela zdravstvenog sistema:

I. Model koji počiva na obaveznom (zdravstvenom) osiguranju ili Bizmarkov model - osnovni

izvor finansiranja ovog sistema su doprinosi koji pladaju zaposleni i njihovi poslodavci i koje

prikuplja fond zdravstvenog osiguranja. Dominantno je društveno ili državno vlasništvo nad

zgradama i opremom, a zdravstvenom zaštitom obuhvadeni su osiguranici i članovi njihovih

porodica što je najčešde između 60 i 80% ukupne populacije jedne zemlje. Nastao je u

Nemačkoj, a koristi ga Austrija, Holandija, Francuska, Srbija itd.

II. Model nacionalne zdravstvene službe - Beveridžov model - ima potpuni obuhvat stanovnika

zdravstvenom zaštitom. Finansira se iz državnog budžeta putem opštih i specifičnog poreza, a

vlasništvo nad zgradama i opremom je dominantno državno. Koriste ga: Velika Britanija, Kanada,

skandinavske zemlje i neke mediteranske zemlje.

III. Model nacionalnog zdravstvenog sistema u centralizovano planskim ekonomijama - Semaškov

model - sličan Beveridževom, ali se više ne upotrebljava

IV. Model privatnog (dobrovoljnog) zdravstvenog osiguranja - model „suverenog/nezavisnog

korisnika“ - ima mali obuhvat stanovnika zdravstvenom zaštitom, veliki broj neosiguranih

osoba, finansira se iz fondova privatnog osiguranja koji se formiraju putem premija osiguranja.

Vlasništvo nad zgradama i opremom dominantno je privatno. Koriste ga SAD, Turska,Švajcarska

itd.

V. Model obaveznih ili dobrovoljnih medicinskih štednih računa - obavezni su u Kini i Singapuru, a

dobrovoljni su u SAD i Južnoj Africi. To su personalni (lični) štedni računi koji se koriste samo za

troškove zdravstvene zaštite i služe da omogude lakše podnošenje finansijskog tereta bolesti. Ne

raspodeljuju rizik među štedišama, tako da oni nisu zaštideni od katastrofičnih troškova.

8. Finansiranje zdravstvenih sistema

Predstavlja proces u kome se prikupljaju sredstva, formiraju fondovi i gde se davaoci zdravstvenih usluga

pladaju za svoj rad. Dobar sistem finansiranja formira odgovarajude fondove za zdravstvenu zaštitu tako

da građanima obezbedi nesmetano korišdenje zdravstvene službe i usluga, da ih zaštiti od finansijskih

rizika i katastrofičnih troškova koji bi ugrozili njihov životni standard.

Tri međusobno povezane komponente koje su uključene u finansiranje su:

1) prikupljanje finansijskih sredstava od pojedinaca, domadinstava i poslodavaca

2) raspodela sredstava među osiguranim licima koja obezbeđuje raspodelu rizika

3) pladanje davalaca zdravstvenih usluga za njihov rad

Interakcija između ovih komponenti određuje efektivnost, efikasnost i pravednost finansiranja sistema

zdravstvene zaštite.

52 fascija.com

Prikupljanje sredstava je mobilizacija novca iz različitih izvora - od pojedinaca i poslodavaca do države,

donatora i sponzora. Izvori novčanih sredstava za finansiranje zdravstvene zaštite su:

1. Porezi - mogu biti opšti (lični dohodak, dohodak firme) i specifični (porez na luksuz). Iz njih se

formira državni budžet koji se potom deli na sve zainteresovane društvene podsisteme čije

funkcionisanje zavisi od države.

2. Doprinosi - indivudalni i doprinosi poslodavaca. Iz njih se formiraju fondovi obaveznog

socijalnog i zdravstvenog osiguranja. Oni su naknada za posebne koristi koje korisnici stiču na

osnovu akcija od opšteg interesa i oni su u skladu sa primanjem.

3. Premije osiguranja - služe formiranju fondova privatnog zdravstvenog osiguranja

4. Lično učešde osiguranih lica u troškovima zdravstvene zaštite (participacija) kao udeo u

troškovima zdravstvene zaštite državnog sektora.

5. Pladanje pune cene zdravstvene usluge- najčešde u privatnom sektoru,ali i u državnom (ako

zdravstvene usluge nisu obuhvadene osiguranjem)

6. Donacije, prilozi i pokloni međunarodnih, domadih insititucija i pojedinaca.

Formiranje fondova odnosi se na akumulaciju finansijskih sredstava kako bi se obezbedile dobiti za one

koji su u ta sredstva ulagali. Ova sredstva najčešde se koriste na osnovu principa uzajamnosti i

solidarnosti (kada je reč o državnim fondovima). To znači da sredstva ulažu svi, a koriste je oni koji su u

stanju zdravstvene potrebe. U privatnom zdravstvenom sektoru dobiti su neposredno povezani sa

visinom iznosa koji se plada za korišdenje zdravstvenih usluga.

Postoje 4 osnovna modela pladanja usluga sistema zdravstvene zaštite. To su:

I. Model nadoknade troškova korisnicima - podrazumeva da korisnici pladaju pun iznos cene

davaocima zdravstvene usluge, a potom im iznos refundira zdravstveno osiguranje (u potpunosti

ili delimično)

II. Model ugovora - postoji ugovoreni odnos pladanja između zdravstvenog osiguranja i davaoca

usluga (korisnik ne učestvuje u pladanju ved zdravstveno osiguranje). Pladanje se vrši:

prema kapitaciji (prema listi korisnika koji su opredeljeni za lečenje kod lekara –

primarna zdravstvena zaštita)

prema količini utrošenih resursa i ekonomskoj ceni (opšte bolnice i visoko specijane

ustanove)

III. Model integracije osiguranja sa zdravstvenom službom - podrazumeva integraciju onih koji

pladaju zdravstvene usluge sa onima koji daju iste. (Država je glavna za osiguranje i davanje

usluga, a stanovništvo nema mogudnosti izbora osiguranja).

IV. Mešoviti modeli

53 fascija.com

9. Upravljanje zdravstvenim sistemom i njegovo vođenje (gazdovanje)

Upravljanje zdravstvenim sistemom je jedna od 4 njegove funkcije a ujedno i najkompleksnija. Ona se

odnosi na ulogu države u očuvanju i unapređenju zdravlja ljudi i njene odnose sa svim ključnim akterima

čije aktivnosti imaju uticaj na zdravlje (davaoci zdravstvenih usluga, fond zdravstvenog osiguranja,

nevladina udruženja i stanovništvo).

Sam koncept obuhvata različite elemente koji su neophodni za formiranje osnove ove funkcije, a to su

liderstvo,organizacija, kontrola, koordinacija itd.

Nema jednostavnih pravila ili uputstava za uspešno upravljanje zdravstvenim sistemom i njegovo

vođenje. Iako je to odgovornost države to ne znači da se sve funkcije sprovode sa centralnog nivoa

ministarstva zdravlja; neke od njih su decentralizovane do nivoa lokalne samouprave.

Neke osnovne funkcije gazdovanja su zajedničke svim sistemima, bez obzira na to kako su oni

organizovani:

I. političko liderstvo - podrazumeva formulisanje sektorskih strategija i programa, definisanje

ciljeva i uspostavljanje prioriteta među zdravstvenim uslugama, i identifikovanje uloge javnog i

privatnog sektora kao i uloge civilnog društva.

II. organizacija znanja i podataka - obezbeđuje prikupljanje, analizu i korišdenje informacija o

trendovima i razlikama u dostupnosti zdravstvenih usluga, obuhvatu bezbednosti, zaštiti od

finansijskog rizika i ishodima po zdravlje, o mogudnostima za akciju itd.

III. izgradnja koalicija i saradnja među sektorima u vladi i izvan nje, uključujudi i civilno društvo-

omogudava da se utiče na osnovne odrednice zdravlja, da se obezbedi podrška politikama za

zdravlje i da se obezbedi zdravlje u svim politikama.

IV. zdravstvena regulativa i podsticaji da se ona primenjuje

V. odgovornost obezbeđuje da svi ključni akteri u sistemu polažu račune za svoj rad, a

transparentost je preduslov da bi se odgovornost postigla.

*Liderstvo i upravljanje zdravstvenim sistemom, dakle obuhvata obezbeđivanje strateškog političkog

okvira za razvoj zdravstvenog sistema i dobar uvid u sve aktivnosti (koordinaciju). Ono obuhvata i

formulisanje odgovarajude zdravstvene regulative, stvaranjem podsticaja (stimulacije) za efikasniji rad i

ustanovljavanje odgovornosti sistema za potrebe ljudi.

54 fascija.com

10. Ljudski resursi za zdravlje

Zdravstveni sistem nije ograničen na institucije i ustanove koje finansiraju ili pružaju zdravstvene usluge,

ved obuhvata i resurse kao što su ljudi zaposleni u zdravstvenom sistemu (humani resursi) i zgrade,

opremu i znanje (intelektualni i materijalni resursi).

Organizacije koje obezbeđuju ove resurse spadaju univerziteti i druge obrazovne institucije koje školuju

zdravstvene radnike, istraživački centri i kompanije koje proizvode specičifne tehnologije(lekovi,

oprema, medicinska sredstva).

Zdravstveni kadar jesu svi ljudi uključeni u aktivnosti čija je osnovna svrha da očuvaju i unaprede

zdravlje ljudi. Čine ga zdravstveni radnici i saradnici koji su neposredno uključeni u pružanje zdravstvenih

usluga, kao i administrativno i tehničko osoblje (i u državnom i u privatnom sektoru). Oni uglavnom

predstavljaju između 4 i 10% svih zaposlenih u jednoj zemlji, a njihova primanja zahvataju između 40 i

50% troškova za zdravstvenu zaštitu.

Zemlje se međusobno razlikuju prema vrsti, veštinama i kompetencijama zdravstvene radne snage, kao i

prema strukturi po polu i godinama starosti. Može se redi da u celini postoji pozitivna korelaciju u

obezbeđenosti stanovika zdravstvenim radnicima, obuhvata stanovništva zdravstvenom zaštitom i

ishodima po zdravlje ljudi.

U svakoj zemlji zdravstveni radnik sa „dobrim performansama“ jeste onaj koji je dostupan,

kompetentan, odgovaran i produktivan. Da bi se ovo postiglo tj. upravljalo tržištem zdravstvene radne

snage potrebne su aktivnosti, a posebno one kojima se definišu „ulazi“ u zdravstveni sistem (upis na

škole i fakultete zdravstvene struke) i „izlazi“ (prirodan odliv i migracije) iz njega.

Kada se govori o zaposlenima u zdravstvenom sistemu, posebno zdravstvenim radnicima koji su

uključeni u neposredno pružanje zdravstvenim usluga , trebalo bi istadi da u vedini zemalja postoje

urbano-ruralne nejednakosti , u njihovoj distribuciji, u statusu javno zdravstvenih i medicinskih radnika,

kao i razlike između potreba za njima i stvarne obezbeđenosti. Ove razlike dodatno su usložnjene

migracijama.

U mnogim zemljama (Afrika) zbog nedostatka zdravstvenog kadra u sistem se uključuju priučeni „laici“

ili volonteri nevladinog sektora u razvijenim zemljama sveta koji dopunjavaju kapacitete vladinog

sektora za važne zdravstvene probleme (nasilje u porodici, zloupotreba droga itd.).

11. Organizacija zdravstvene zaštite po nivoima

Zdravstveni sistem čine ustanove (domovi zdravlja, bolnice, zavodi, instituti) koji pružaju zdravstvene

usluge, zatim sektori, institucije, ministarstva i organizacije koje imaju uticaj na osnovni cilj i svrhu

njegovog postojanja - očuvanje i unapređenje zdravlja populacije. Kao i svaki drugi sistem, zdravstveni

sistem predstavlja skup sastavljen iz međusobno povezanih delova, koji moraju funkcionisati zajedno

kako bi sistem bio delotvoran i ostvario ciljeve.

55 fascija.com

Organizacija pružanja zdravstvenih usluga se u svim zdravstvenim sistemima uobičajeno odvija na 3

nivoa - primarnom, sekundarnom i tercijarnom. Podela je izvršena u odnosu na veličinu populacije koji

određeni nivo obezbeđuje, zatim na karatkeristike oboljenja i stanja kojima se određeni nivo bavi, i na

osnovu organizacionih karakteristika ustanove:

1) Primarni nivo zdravstvene zaštite- obezbeđuje prvi nivo kontakta sa zdravstvenim sistemom.

Organizuje se za teritoriju lokalne zajednice odnosno opštine. Zdravstvenu uslugu pružaju lekari

opšte ili porodične medicine, u timu sa medicinskim sestrama, fizioterapeutima, babicama itd.

Populaciona grupa uključuje do 2000 osoba na jednog lekara tj. do 50 000 osoba na jedinicu

primarne zdravstvene zaštite. Pored pružanja zdravstvenih usluga, jedinice primarne

zdravstvene zaštite se bave i promocijom zdravlja i prevencijom bolesti. Sa ovog nivoa se

korisnici (pacijenti) upuduju na više nivoe gde se obezbeđuju kompleksnije zdravstvene usluge. 2) Sekundarni nivo zdravstvene zaštite - pokriva nivo okruga i realizuje se u okviru opštih bolnica,

gde se radi na rešavanju kompleksnih stanja koja se ne mogu rešiti na primarnom nivou. Kadar

obuhvata opšte hirurge, interniste, ginekologe, pedijatre, psihijatre. Populaciona grupa uključuje

od 100 000 do 500 000 na jedinicu sekundarne zdravstvene zaštite. 3) Tercijarni nivo zdravstvene zaštite- najviši nivo; odnosi se na visokospecijalizovanu zdravstvenu

zaštitu; uključuje one usluge koje se mogu pružati samo u specijalizovanim i za posebne svrhe

osnovanim insititucijama. Zdravstveni kadar čine subspecijalisti poput kardiologa,

endokrinologa, plastičnog hiruga. Ovakve insitucije su ujedno i škole za zdravstvene kadrove

(npr. Univerzitetska Dečija Bolnica Tiršova). Tercijarnii nivo zdravstvene zaštite obuhvata

populaciju od 500 000 do 5 miliona osoba, a pokriva teritoriju regiona. Ovde se rešavaju

najkompleksnija oboljenja i stanja.

12. Reforma sistema zdravstvene zaštite i etički pristupi (teorije)

Svi sistemi zdravstvene zaštite u Evropi, ali i u svetu reformišu se kako bi poboljšalji svoj učinak na

zdravlje stanovnika. Promene koje se ispituju, pilotiraju ili uvode, odnose se na sve funkcije

zdravstvenih sistema (obezbeđivanje zdr.usluga, generisanje resusrsa, finansiranje i upravljanje

sistemima).

Pružanje zdravstvenih usluga stanovnicima je funkcija o kojoj se najviše govori i kojoj je poslednjih

decenija posvedena pažnja u reformama. U ovim pokušajima naglašeni su: potreba za unapređenjem

kvaliteta zdravstvene zaštite, za povedanjem efikasnosti (isplativosti usluga koji se pružaju

korisnicima), orijentacija ka jačanju primarne zdravstvene zaštite, sveobuhvatnost usluga koje se

pružaju na tom nivou i kontinuitet nege i lečenja pacijenata.

Sadašnji demografski i epidemiološki trendovi koji vode ka starenju stanovnika i porastu učestalosti

hroničnih masovnih nezaraznih bolesti, namedu potrebu za preispitivanjem modela zdravstvene

zaštite. Jedna od reformskih strategija širom Evrope je integracija zdravstvenih usluga primarne i

sekundarne zdravstvene zaštite. Ona je podržana dokazima da jaka primarna zdravstvena zaštita

vodi ka boljim ishodima po zdravlje stanovnika.

56 fascija.com

Uvode se moderni programi menadžmenta masovnim nezaraznim bolestima, a sve veda pažnja se

posveduje stalnom unapređenju kvaliteta i bezbednosti pacijenata i jačaju se javnozdravstvene

aktivnosti, posebno promocija zdravlja i prevencija bolesti.

Kada je reč o generisanju resursa u zdravstvenom sistemu ( i ljudi i tehnologija koji su potrebni za

dgijagnostiku i lečenje) važno je naglasiti da su političari i donosioci odluka suočeni sa potrebom

razvoja planova za adekvatno investiranje u zdr.kadar, zgrade i opremu. U ceo proces potrebno je

uključiti što više profesionalaca, usmeriti se na novonastale izazove povedane migracije zdravstvenih

radnika unutar zemalja EU i investirati u istraživanja i procenu zdravstvenih tehnologija.

Finansiranje zdravstvenog sistema je poseban izazov u uslovima povedanih očekivanja stanovnika

od zdravstvenog sistema i velikih pritisaka na ograničavanje rasta troškova uzrokovanih globalnim

ekonomskim krizama. Reforme u ovoj oblasti znatno variraju, u zavisnosti od institucionalnog,

kulturalnog, ekonomskog i političkog okruženja svake zemlje. Zajedničko im je to što teže da

obezbede da „novac prati pacijenta/korisnika“ a ne postojedu strukturu sistema. Neke od reformi

finansiranja se odnose na povedanje pravednosti zdravstvenog sistema kada je reč o ranjivim

društvenim grupama sa smanjivanjem finansijskih barijera i povedanjem obuhvata stanovnika

zdravstvenom zaštitom. Reforme se odnose i na očuvanje učinka sistema u uslovima finansijskih

restrikcija.

Unapređenje upravljanja i domadinskog gazdovanja zdravstvenim sistemom je nova preokupacija

mnogih zemalja. Ona bi trebalo da omogudi razvoj zdravih politika, odnosno politika za zdravlje ljudi,

ali i da uključi zdrave u sve politike jedne zemlje. U tom smislu je veliki pritisak na zemlje i njihove

vlade da učine nešto realno i vidljivo na unapređenju učinka zdravstvenog sistema po zdravlje ljudi,

poboljšanje njegove efikasnosti i pre svega, finansijske održivosti.

Etika, kao filozofska disciplina, proučava moral i moralne fenomene koji su zasnovani na

vrednosnom sistemu. Kontekst ovog sistema se oblikuje načinima na koje su shvadeni najvažniji

pojmovi kao što su dobro, poštenje, humanost itd. Sa aspekta reformi sistema zdravstvene zaštite,

internacionalne agencije, kao što je Svetska banka, najčešde opisuju sledede etičke pristupe:

1) Liberalizam - etička teorija nastala u 18. veku; počiva na filozofiji Emanuela Kanta. Prema

modernim shvatanjima ove filozofije, pojedinci imaju pravo i poseduju kapacitet da odlučuju

o svojoj bududnosti i da donose odluke o sopstvenom životu. Kao najvažnije vrednosti ovog

etičkog pravca se ističu pojedinac i njegova sloboda.

2) Utilitarizam - kao etička teorija zasniva se na uverenju da odluku treba procenjivati na

osnovu njenih posledica. Usmerenost pažnje kod utilitarizma je na ishodima. Važna je

dobrobit pojedinca i činjenica da su sva ljudska bida podjednako važna. Bentamov slogan,

za koji je on misilio da sumira utilitarizam, bila je ideja o što vedoj sredi za vedi broj ljudi.

Postoji subjektivni i objektivni utilitarizam.

Subjektivni shvata zdravlje kao samo jednu od brojnih vrednosti za koju svaki čovek

procenjuje značaj u sopstvenom vrednostnom sistemu. Na osnovu toga de i

„ulagati“ u sopstveno zdravlje, a lični izbor treba da bude poštovan.

57 fascija.com

Objektivni se zasniva na gledištu da zdravstvena zaštita treba da bude procenjena

na osnovu svojih ishoda, ali i činjenica da su korisnici zdravstvenog sistema ti koji bi

trebalo da odlučuju o svom zdravlju.

*Kod utilitarizma se kao vrhunska vrednost ističe vladavina principa korisnosti, a ne zaštita

neke više moralne ili neke druge vrline ili vrednosti. Smatra se da cilj opravdava sredstvo.

3) Komunitaritam - ova etička terorija se fokusira na prirodu i karakter zajednice - društva koje

zavisi od prirode i karaktera pojedinca (za razliku od utilitarizma koji se fokusira na to gde

završavamo ili liberalizma koji se fokusira na to gde počinjemo). Zagovornici komunitarizma

veruju da društvo treba da stimuliše svoje članove da pokažu dobar karakter kako bi se

stvorilo dobro društvo. Oni veruju da ljudi ne žive izolovano jedni od drugih. Kao oštar

kontrast i utilitarizmu i liberalizmu, jedinica za analizu u ovom pristupu nije pojedinac ved

društvo. Najreligioznije zajednice mogu se smatrati komunitarističkim.

13. Sistem zdravstvene zaštite Republike Srbije- opis,karakteristike,reforme

Na osnovu usvojene OECD podele sistema zdravstvene zaštite, sistem zdravstvene zaštite Republike

Srbije pripada Bizmarkovom modelu. To znači da je zasnovan na obaveznom zdravstvenom osiguranju,

sa doprinosom kao osnovnim izvorom finansiranja; postoji veliki obuhvat stanovnika zdravstvenom

zaštitom i dominantno je državno vlasništvo nad zgradama i opremom.

Vrste zdravstvenih ustanova regulisane su Zakonom o zdravstvenoj zaštiti, a njihov broj, sturktura,

kapacitet i raspored u državnoj sredini su definisani Uredbom o planu mreže zdravstvenih ustanova.

Sistem zdravstvene zaštite Republike Srbije karakteriše dobro razvijena mreža zdravstvenih ustanova na

nivou primimarne zdravstvene zaštite (157 domova zdravlja sa mrežom zdravstvenih stanica i

ambulanti), sekundarni (40 opštih bolnica i 37 specijalnih) i na nivou tercijarne zdravstvene zaštite

(kliničko-bolnički centri, klinike, instituti i klinički centri - 30).

Osnivači državnih zdravstvenih ustanova na nivou primarne zdravstvene zaštite su opštine, a na

sekundarnom i tercijarnom nivou su republika, pokrajina i grad Beograd.

Ne zna se tačan broj privatnih zdravstvenih ustanova pošto baze podataka još uvek nema. Reforma

obezbeđivanja i pružanja zdravstvenih usluga odnosila se u protekloj deceniji pre svega na (građevinsku)

rekonstrukciju zdravstvenih ustanova, smanjenje posteljnog fonda, a potom i na unapređenje kapaciteta

i efikasnosti rada.

Danas su uslovi za rad zaposlenih znatno poboljšani, kupljena je neophodna oprema, posebno ona

visoke tehnologije, bolje su definisane i razvdojene zdravstvene ustanove prema nivoima zdravstvene

zaštite. Došlo je do pomaka u pradenju i evaluaciji vrednosti pokazatelja kvaliteta.

Otvaranjem preventivnih centara u domovima zdravlja, formulisanjem nacionalnih programa za

oboljenja koja čine najvede opteredenje bolestima i edukacijom zdr.radnika, kurativna orijentacija o

pružanju zdr.usluga zamenjena je promocijom zdravlja i prevencijom bolesti.

58 fascija.com

Usvojen je dokument zdravstvene politike kojim je identifikovano 7 nacionalnih ciljeva, a u saradnji sa

ključnim akterima i konsultantima Svetske banke definisan je skup vodedih principa za sprovođenje

radikalnih promena. Od 2002.godine do danas usvojene su brojne multisektorske strategije sa

implikacijama na razvoj zdravstvenog sistema. Usvojeni su i sektorski strateški dokumenti koji određuju

razvoj zdravstvenog sistema i predstavljaju odgovor na najvažnije zdravstvene probleme stanovnika

Republike Srbije.

Multisektorske strategije Sektorske strategije

1. Strategija za smanjenje siromaštva Republike Srbije

1. Nacionalna strategija za borbu rotiv HIV/Aids

2. Akcioni plan za decu 2. Strategija za razvoj i zdravlje mladih

3. Nacionalna strategija o starenju 3. Strategija kontrole duvana Republike Srbije

4. Strategija podsticanja rađanja 4. Strategija razvoja zaštite mentalnog zdravlja

5. Nacionalna strategija za mlade 5. Strategija za stalno unapređenje kvaliteta zdravstvene zaštite i bezbednosti bolesnika

6. Strategija za prevenciju i zaštitu dece od nasilja

6. Strategija za borbu protiv droga u Republici Srbiji

7. Nacionalna strategija za poboljšanje položaja žena i unapređenje rodne ravnopravnosti

7. Strategija za prevenciju i kontrolu hroničnih nezaraznih bolesti

8. Akcioni plan za zdravlje Roma u okviru strategije za unapređenje položaja Roma

8. Strategija za obezbeđivanje adekvatnih količina bezbedne krvi i komponenata krvi Republike Srbije

9. Strategija bezbednosti i zdravlja na radu 9. Strategija javnog zdravlja Republike Srbije

Pored navedenih strategija, usvojeno je i nekoliko značajnih nacionalnih programa koji obezbeđuju

osnovu za sprovođenje mera i aktivnosti u prevenciji bolesti od socijalno-medicinskog značaja (masovnih

sa velikim implikacijama ka obezbeđivanju zdravstvenih usluga i kvaliteta života obolelih i njihovih

porodica). U njih spadaju: program zaštite stanovništva od zaraznih bolesti, program zaštite stanovništva

od tuberkuloze, nacionalni program prevencije raka grlida materice, raka dojke i kolorektalnog

karcinoma.

14. Pregled razvoja menadžmenta i potreba za kreativnošdu

Uporedo sa razvojem ljudskog društva razvijala se i potreba za organizovanjem ljudi zarad dostizanja

zajedničkih ciljeva i upotrebe veština menadžmenta. Katolička crkva je jedan od najstarijih primera

(organizacija koja je vekovima veoma uspešno koristila tehnike menadžmenta putem organizacione

hijerarhije, specijalizacije i radnih zadataka i teritorijalne podele).

O tome kako stedi vlast i kontrolu nad ljudima primenjujudi neke veštine i znanja koja se nalaze i u

savremenim teorijama menadžemntu, može se pročitati u delu „Vladalac“ iz 16.veka čiji je autor Nikolo

Makijaveli.

59 fascija.com

Tek krajem 19. veka javljaju se prve naučne teorije o menadžentu. Tada se kao cilj mnogih kompanija

namede osnovni ekonomski princip – efikasnost (postizanje maksimalnih rezultata uz minimalna

ulaganja).

U to vreme se Frederik Tejlor prepoznaje kao tvorac „ naučnog menadžmenta“. On je uočio značaj

postizanja saradnje i harmonije u grupnom radu, kao i usavršavanja zaposlenih za postizanje boljih

radnih rezultata. Njegovo kapitalno delo „Principi naučnog menadžmenta“ je uticalo na proširenje

upotrebe menadžerskih veština.

Ipak, mnogi smatraju da je za početak ove nauke zaslužniji rad Henrija Fajola i njegovo delo „Opšta i

industrijska prava“. On je ukazao na opšte prinicipe menadžmenta: povezanost ovlašdenja i

odgovornosti i jedinstvo komandovanja i timski rad.

Čuveni Hotorinski eksperiment kao i nalazi istraživača Eltona Meja daju novo značenje klasičnim

pristupima. Ovaj eksperiment je ukazao na značaj organizacionog ponašanja i radne motivacije i

pokrenuo niz psiholoških teorija menadžmenta.

Bihejvioralni naučnici pokazuju veliko interesovanje za proučavanje motivacija kao značajnog sredstva

za dostizanje postavljenih ciljeva i radne satisfakcije kao osedanja zadovoljstva nakon dostignutih ciljeva.

Tvorci motivacionih teorija, koje su još akutelne u praksu menadžmenta, jesu Abraham Maslou, Frederik

Hercberg i Daglas MakGregor. Proučavajudi individualno i grupno ponašanje na radnom mestu, oni su

ukazali na to da menadžment nije samo tehnički proces i naglasili su važnost pozitivnog stava prema

ljudima kojima se rukovodi.

Zbog izuzetnog interesovanja za menadžment, poslednjih godina se sredu najraznovrsniji pristupi

proučavanju i analizi njegove teorije i prakse. Za menadžera je bitno da zna da klasifikuje i prepoznaje

različite pristupe i obrasce analize kako bi se izbegle konfuzija i greške u konkretnoj primeni. To su

slededi pristupi: empirijski pristup, pristup interpersonalnog ponašanja, sistemski pristup, matematički

pristup.

Tokom decenija razvoja menadžmenta, primeduje se sve veda potreba za različitim veštinama i

kreativnošdu u delovanju menadžera. Tek poslednje tri decenije menadžment postaje polje velikog

interesovanja u zdravstvenim sistemima. Do tada se smatralo da je menadžment kao naučna disciplina

podesan samo za profitne delatnosti (velike korporacije i komercijalna preduzeda), a ne i za delatnosti

koje su smatrane neprofitne (zdravstvene).

Ranije je menadžerske funkcijee obavljao lekar - administrator koga je imenovao upravni odbor, a uz

korišdenje isključivo autokratskog stila rukovođenja i jednodimenzionalne podele ovlašdenja i

odgovornosti. Za pružanje zdravstvenih usluga bili su odgovorni samo lekar i medicinska sestra.

Međutim, usložnjavanjem zdravstvenih organizacija, unapređenjem medicinskih tehnologija i

promenama u okruženju, menjaju se i usložnjavaju i ciljevi zdravstvenih ustanova u odnosu na društvo u

celini. Situacija u pogledu menadžmenta takođe se menja, i danas se sve više afirmiše primena

menadžerskih veština i u zdravstvenim organizacijama.

60 fascija.com

15. Osnovne funkcije menadženta

Danas je centralna uloga zdravstvenog sistema zasnovana na pristupu i veštinama unapređenja zdravlja,

prevencije bolesti i produženju života. Ceo proces je veoma kompleksan i zahteva odgovarajude

upravljanje nad njim, zbog čega se unajmljuju osobe koje poseduju odgovarajude menadžerske

sposobnosti.

Menadžment je univerzalan i kompleksan proces koji je otvoren prema svom okruženju. On se sastoji

od 5 osnovnih komponenti: planiranje, organizovanje, kadrovska politika, vođenje i kontrola.

Kompetencije dobrog menadžera podrazumevaju posedovanje osnovnih veština koje de obezbediti

ravnotežu ovih funkcija koje su međusobno povezane. Uspešni i efikasni menadžeri insisitiraju da njihovi

zaposleni stvaraju sopstvene ciljeve, postavljaju standarde koje gotovo svi mogu postidi i dizajniraju

sisteme koji podstiču osedaj uspeha i proslavljaju ga, čak i ako je on mali.

16. Planiranje i kontrola u zdravstvenom menadžmentu

Planiranje u menadžmentu uključuje donošenje odluka o tome koje su budude aktivnosti i ciljevi službe i

kako se oni mogu dostidi. Proces donošenja odluka podrazumeva: definisanje problema, prikupljanje

informacija, stvaranje alternativnih rešenja, izbor najboljih mogudnosti, planiranje akcije, preduzimanje

akcije i vrednovanje dobijenih rezulatata. Planiranje predstavlja osnovu modernog strateškog

menadžmenta.

Uspešnost u svim ostalim funkcijama menadžmenta zavisi od planiranja, sa obzirom na to da ono

podrazumeva i selekciju jednog rešenja između različitih ponuđenih alternativnih rešenja. Efikasni

menadžeri provode veliki deo radnog vremena kreirajudi i unapređujudi planove, koje formulišu tako da

uspešno vode ustanovu u kratkom roku, a istovremen, ka boljem poslovanju na dugi rok.

Racionalno planiranje podrazumeva sposobnost da se jasno istaknu ciljevi i da se među njima utvrdi

redosled prioriteta. U procesu postavljanja ciljeva treba da učestvuju i menadžeri i zaposleni, a

istraživanja pokazuju da ovakav pristup vodi povedanju radnog učinka jer je pojedincu jasno šta se od

njega očekuje. Ljudi su spremni da rade i na težim ciljevima ako su učestvovali na njihovom formulisanju,

zato je jedan od tipova menadžmenta koji često nalazi primenu u zdravstvenom sistemu „menadžment

prema ciljevima“. To je proces u kojem menadžeri i zaposleni zajedno identifikuju opšte ciljeve, definišu

za svakog pojedinca polje odgovornosti za dostizanje očekivanih rezultata i kriterijume na osnovu kojih

se prati i procenjuje individualni doprinos u radnom procesu.

Kontrola se definiše kao merenje i korigovanje funkcionisanja organizacije da bi se osiguralo dostizanje

ciljeva i ispunjenje planova. Proces kontrole uključuje: postavljanje standarda, merenje efikasnosti i

upoređivanje rezultata sa ustanovljenim standardima, korigovanje nepravilnosti i pravovremeno

informisanje. Kontrola mora da obuhvati funkcionisanje službe, troškove za pružanje zdr.usluga,

dohodak, disciplinu zaposlenih i informisanje (zdr.informacioni sistem).

61 fascija.com

Danas se smatra da je dobar informacioni sistem najmodnije sredstvo kontrole. U literaturi se navode

najraznovrsniji tipovi kontrole: vizuelna, automatska, kontrola izuzetaka, kontrola pomodu motivacije.

Ona pruža signal menadžeru za korekciju greške kako bi se izbeglo propadanje dugoročnih planova.

Poseban značaj strateške kontrole vidi se u vreme velikih ekonomskih kriza i vanrednih okolnosti.

17. Organizovanje i organizaciona struktura zdravstvenih ustanova

Organizovanje predstavlja interakciju svih resursa ustanove na način koji de najefikasnije voditi

dostizanju ciljeva. Obuhvata: određivanje zadataka za pojedince ili grupu i prenošenje odgovornosti na

pojedince za postizanje grupnih ciljeva.

Smatra se da je stvaranje i održavanje dobre organizacije bitan faktor uspešnih kompanija. Organizacije

su društveni podsistemi koji mobilišu ljude,snage i sredstva u smislu dostizanja određenih, kolektivnih

društvenih ciljeva. Ovo se postiže odgovarajudom organizacionom strukturom. Organizaciona struktura

predstavlja rezultat raspodele zadataka u organizaciji na pojedince i grupe, i način njihove intergracije i

koordinacije u toki izvršavanja.

Organizacija može biti formalna i neformalna.

A. Formalna je karakteristična po čvrsto formulisanoj politici koja jasno govori šta je zadatak

svakog zaposlenog i u kojem polju pojedinac može slobodno i kreativno da radi.

B. Neformalna organizacija, da bi omogudila uspešno funkcionisanje, mora da se zasniva na

odličnim interpersonalnim odnosima, a to je u praksi često neostvarivo.

Organizacije se mogu podeliti na jednostavne i kompleknse.

A. Jednostavne se sastoje od jednog menadžera i još nekoliko osoba. One su obično neformalne,

fleksibilne i sa ovlašdenjima na vrhu strukture.

B. Nasuprot njima nalaze se kompleksne organizacije poput velikih bolnica koje se porede sa

lavirintom. U njima obično postoji hijerarhijska, birokratska struktura organizacije sa izraženim

planiranjem i rigoroznom kontrolom.

Najčešde organizacione strukutre su funkcionalna i matrična.

A. Funkcionalna se karakteriše nefleksibilnom hijerarhijskom prirodom, autokratskim stilom

vođenja, rigidnošdu i jednosmernim komunikacijama (od nadređenih ka podređenima).

B. Matrična struktura je dizajnirana tako da obezbedi savremeni menadmžent koji je orijetnisan

prema ljudima; ona je fleksibilna,a u njoj postoji dvosmerna komunikacija između nadređenih i

zaposlenih i dobra koordinacija između različitih odeljenja.

U zdravstvenim ustanovama mogu se nadi najraznovrsnije forme organizovanja (od birokratske strukture

sa jasnom hijerarhijom do matrične organizacije u kojoj je mod donošenja odluka bliža onima koji rade sa

pacijentima.) U tom smislu, dobra organizaciona struktura nikada nije statična.

62 fascija.com

Menadžeri u organizovanju obično prave tri greške koje se mogu izbedi:

1) ostavljaju nedovoljno slobode zaposlenima da donose odluke

2) veoma malo zaposlenih odgovara jednom menadžeru. Zanimljivo je da menadžeri organizuju

radije premalo nego previše radnika. Posledice ovoga su nepotrebno dupliranje troškova za

menadžerske funkcije.

3) retko ili nedovoljno primenjuju motivacijske metode u organizovanju (nagrađivanje

zaposlenog kada uspešno obavi posao ili kažnjavanje u slučaju neispunjavanja radnih

obaveza).

18. Kadrovska politika zdravstvenih ustanova

Odnosi se isljučivo na ljudske resurse. Ona za menadžere može biti posebno konfliktna, jer svako od njih

zna koliko je osoblje važno za uspešnost organizacije, ali i koliko su metode za efikasno sprovođenje

kadrovske politike orgraničene.

Kadrovska politika ima svoje tehničke i socijalne aspekte.

Tehnički aspekti se odnose na planiranje ljudskih resursa, analizu posla, pronalaženje kandidara

za upražnjena radna mesta, njihovo testiranje, selekciju a zatim i procenu rada zaposlenih itd.

Socijani aspekti se odnose na usavršavanje i profesionalni razvoj zaposlenih, unapređenja,

savetovanja i radnu disciplinu.

Osnovni problemi kadrovske politike jesu: definisanje uloge novih radnika, provera sposobnosti

kandidata za novo radno mesto i istovremeno upoznavanje sa radnim zadacima, procena uspešnosti

završenog posla i problem kadrovskih kriterijuma. Kadrovska politika mora da dostigne visoke

standarde, pogotovo u poslu koji zavisi od kvaliteta i sposobnosti osoblja.

Na menadžeru je da osigura da se upražnjena radna mesta popunjavaju ljudima koji:

1) su sposobni da namenjenu ulogu ispunajvaju uspešno

2) žele da donose neophodne odluke i obavljaju povereni posao

3) planiraju da ostanu na radnom mestu prihvatljivo radno vreme

4) slažu se i sarađuju sa ostalim osobljem na radnom mestu.

Najčešde greške u kadrovskoj politici su nedostatak planiranja kadra, neadekvatno pradenje, obuka i

unapređenje osoblja. Donošenje odluka koje se odnose na kadrovsku politiku ustanove (koje su osnova

dobrog menadžmenta) često je zanemarena aktivnost. Zdravstveni menadžeri obično provode mnogo

više vremena odlučujudi o nabavci nove opreme nego o zaposlenom osoblju, njihovom unapređivanju ili

prijemu novih radnika.

63 fascija.com

19. Vođenje, liderstvo u zdravstvenom menadžmentu

Vođenje (liderstvo) uključuje proces uticaja na zaposlene da uz maksimalno zalaganje i zajednički rad

dostignu grupne ciljeve. Veštine najefikasnijih menadžera obavezno uključuju perfektno komuniciranje i

motivisanje zaposlenih.

Značaj motivacije zaposlenih je neosporan i poslednjih godina postoji tendencija da se „vođenje“

zamenjuje „motivacijom“ . Ali, motivisana osoba i zainteresovana za svoj posao ipak ima potrebu da

bude vođena u svojim aktivnostima jer zaposleni, u nekim okolnostima, više vole jasna naređenja nego

da odluke donose samostalno.

U okviru liderstva, često se analizira i stil rukovođenja kao način ponašanja kojim menadžer ostvaruje

uticaj na rad drugih osoba. Najčešde pominjani stilovi su:

1) autokratski - izražena je mod menadžera i postoji naredodavni stil koji ne ostavlja prostora za

interakcije ili učešde drugih u odlučivanju.

2) demokratski - omogudene su permanentne interakcije između nadređenih i podređenih i

učestvovanje zaposlenih u odlučivanju, kao i njihova kreativnost.

3) laissez – faire (leze-fer) – stil „sve se može“; zasnovan je na potpunim individualnim slobodama

u odlučivanju i radu.

Stil koji de menadžer primeniti zavisi od situacije, a nju odlikuju kritične dimenzije. To su: važnost

rezultata, priroda posla, karakteristike zapsoelnih i lične osobine menadžera.

Ako radna aktivnost mora brzo da se izvede (nesrede, krizni uslovi) menadžer treba da usvoji

autokratski stil.

Ako je posao rutinski i zahteva povremeno nadgledanje, menadžer mora biti više autokratičan

nego demokratičan u određivanju šta de se sprovoditi, gde i kako.

Ako je posao kreativan, fleksibilan, i ako druga odeljenja vremenski ne zavise od završetka

posla, menadžer treba da usvoji demokratski stil.

Veštine, motivacija i iskustvo zaposlenih mogu odrediti usvajanje određenog stila, pa sledi da, ako su

zaposleni neuvežbani i bez iskustva, vedinu odluka mora da donese menadžer.

Nijedan stil nije odgovarajudi za sve situacije, premda se danas različite forme demokratskog stila

smatraju boljim i dugoročno efikasnijim od autorativnih stilova. U kliničkoj praksi, gde su lekari

rukovodioci tima koji čine medicinske sestre,tehničari i ostali, lekari opravdano koriste autokratski stil jer

snose indvidualno odgovornost za ishod po pacijenta. Različiti oblici demokratskog stila uobičajeni su

kod šefova odeljenja i načelnika službi.

64 fascija.com

20. Specifične karakteristike zdravstvenog menadžmenta

Bazični koncepti, principi i veštine menadžmenta koji se sredu u industrijskim i drugim organizacijama

mogu se primeniti i u zdravstvenim ustanovama, uz poštovanje osnovnih uloga zdravstvene službe u

svakom društvu.

Zdravstvena služba obezbeđuje zdravstvenu zaštitu. Ona predstavlja deo nacionalne politike zemlje i

zapošljava veliki broj ljudi. Takođe, obavlja različite tipove istraživanja i vrši kontinuiranu edukaciju. Sa

obzirom na očekivanja ljudi i poverenje koje oni u nju imaju, ona ima važnu ulogu kao faktor socijalne

stabilnosti u zemlji. Upravo ove osnovne uloge određuju specifičnosti zdravstvenog menadžemnta.

Zdravstvene ustanove su u teoriji menadžmenta poznate kao najkomplesnije organizacije, a moderna

bolnica je na vrhu te liste. Ekstenzivna diferencijacija i specijalizacija radnih aktivnosti je očigledna, a

radne zadatke obavlja veliki broj učesnika koji su različiti u pogledu stepena obrazovanja, veština i

funkcija. Složenost menadžmenta bolnicom poizilazi iz varijabilnosti kriterijuma uspešnosti. Naime,

finansijki uspeh je bitan, ali nije presudan - ponekad je važnije merenje kvaliteta rada, napredovanje

bolnice kroz uvođenje novih metoda, unapređenje odnosa prema pacijentu itd.

Svako uvođenje novih metoda nosi troškove, a troškovi umanjuju finansijki rezultat. Svako širenje

autonomije lekara, u smislu administriranja novih lekova i dijagnostičko-terapijskih procedura donosi,

pored porasta medicinske uspešnosti i porast troškova.

U običnom preduzedu rast efikasnosti i smanjenje troškova jestu kriterijum uspeha, a u bolnici se radije

govori o „kontroli troškova“ jer bi njihovo stalno smanjivanje potpuno ugrozilo etičku misiju bolnice.

Zaključak koji se namede je da dobar bolnički menadžment može voditi skoro svako preduzede,a to nije

slučaj u suprotnom smislu.

Za razliku od tipične poslovne organizacije, struktura ovlašdenja menadžmenta u zdravstvenoj ustanovi

podeljena je između tri centra modi i odgovornosti: upravnog odbora, lekara i adminisitracije.

I. Upravni odbor je zakonski odgovoran za celu instituciju, uključujudi i pružanje zdravstvenih

usluga, komunikaciju sa javnošdu i pomod pri nabavci sredstava za funkcionisanje ustanove. On

najčešče reflektuje profil zajednice u kojoj se zdr.ustanova nalazi. To znači da uključuje

predstavnike različitih društvenih grupa, određenog stepena obrazovanja i radnog iskustva.

II. Lekari, koji čine medicinski kolegijum, ali i ostali, imaju snažnu ulogu u menadžmentu. Oni su

odgovorni za bazičnu delatnost ustanove - pružanje zdravstvenih usluga, i za vedinu odluka koje

stvaraju troškove.

Kao dominantna profesija , lekari u zdravstvenim ustanovama učestvuju u bar 3

procesa menadžmenta: menadžment pacijentom, menadžment lekarskim timom i

menadžment zdravstvenom ustanovom.

Za lekare posedovanje modi i ovlašdenja ne podrazumeva i odgovornost prema

finansijkom riziku. Ovaj fenomen dovodi do razdvajanja kliničke autonomije (slobode i

mogudnosti lekara da sa pacijentima radi na način koji de im najbolje pomodi) i interesa

institucije.

65 fascija.com

Zbog sve vedih troškova pružanja zdravstvenih usluga, lekari više nisu u situaciji da

nezavisno klinički odlučuju i da pacijentima pružaju sve usluge za koje smatraju da de biti

korisne. Zato je nemogude ostvariti efikasan menadžment zdravstvenim ustanovama bez

vedeg učešda lekara u procesu donošenja menadžerskih odluka.

III. Administracija - predstavlja poslednji centar modi u menadžmentu zdravstvenom organizacijom

koji je odgovaran za operativni menadžment. Nju čine direktor, načelnici odeljenja i šefovi

pomodnih službi. Direktor ima zadatak da planira, donosi odluke, koordinira i kontroliše

aktivnosti zaposlenih kako bi rad sa pacijentima bio obavljan efikasno i efektivno.

Pri analizi rukovođenja zdravstvenih ustanovama, za razliku od drugih poslovnih organizacija,

pored navedene trostruke raspodele modi i ovlašdenja, moraju se uzeti u obzir i specifične

odgovornosti menadžera:

1) odgovornost prema bolesniku - pre svega u okviru savremene medicine i pokreta za

unapređenje zdravlja, uz najbolju mogudu zaštitu i uz minimalne troškove

2) odgovornst prema zaposlenim zdravstvenim radnicima - treba prepoznati njihove

razumne zahteve za sigurnošdu u pogledu ličnih dohodaka, za adekvatnim radnim

uslovima i unapređenjima, ali i strahovima koje donosi neizvesnost pozitivnih efekata u

njihovom poslu (ishoda po zdravlje lečenih pacijenata).

3) odgovornost prema finansijeru i drugim zaintresovanim stranama koji obezbeđuju

resurse za funkcionisanje ustanove

4) odgovornost prema zajednici (javnosti)

5) odgovornost prema sebi- u smislu usavršavanja.

21. Kvalitet zdravstvene zaštite i bezbednost pacijenata - definicija i dimenzije

Loš kvalitet zdravstvene zaštite lako je prepoznati u stalnim skandalima koji su izazvani neočekivanim

oštedenjima zdravlja ili smrtnim ishodima koju su nastali zbog grešaka u lečenju pacijenata. Prvo o čemu

se u takvim slučajevima misli jeste koga treba okriviti za grešku.

Zdravstveni radnici mogu da pogreše i za sistem zdravstvene zaštite jeste važno da se bavi time. Ali

mnogo je važnije sagledati širu sliku štete koja nastaje zbog lošeg kvaliteta zdravstvene zaštite i

preduzeti mere kojima bi se on poboljšao a greške izbegle i prestale da se ponavljaju.

Prvi korak u poboljšanju kvaliteta zdravstvene zaštite je njegovo definisanje, zatim merenje i na kraju

osmišljavanje programa koji vode njegovom stalnom unapređenju u zdravstvenim ustanovama. Stalno

unapređenje kvaliteta zdravstvene zaštite danas je veoma važan skup aktivnosti koje se sprovode na

svim nivoima zdravstvene zaštite. Njih bi trebalo organizovati tako da najvažnije bude unapređenje

kvaliteta, a traženje krivca da bude svedeno na najmanju meru.

66 fascija.com

Ceo ovaj proces može se opisati kao uvođenje kulture stalnog unapređenja kvaliteta u sistem

zdravstvene zaštite. Razlozi za njeno uvođenje mogu se definisati sa više aspekata:

A. Iz ugla zdravstvene profesije – uvođenje kulture kvaliteta i stalno pradenje i evaluacija kvaliteta

vode ka smanjivanju grešaka koje su nastale iz neznanja, nedostatka veština, iz nemara,

nedovoljno motivacije i pažnje

B. Iz ugla medicinske nauke

C. Iz perspektive zdr.zaštite - ovaj pristup odgovara zahtevima korisnika sa minimalnim rizikom po

njegovo zdravlje i uz maksimalnu korist i dobijanje merljivih rezultata rada

Prvi korak u proceni kvaliteta zdrvstvene zaštite prema Donabedijanu predstavlja definisanje onoga

što se pod kvalitetom podrazumeva. Postoje brojne definicije kvaliteta, a odluka koju od njih prihvatiti

zavisi od svrhe za koju se koristi. U početku su definisanje i merenje kvaliteta bili u domenu zdravstvene

profesije i istraživača zdravstvene službe. Danas su u definisanju kvaliteta sve značajnije preferencije i

mišljenje korisnika zdr.usluga (pacijenata, javnosti i ostalih aktera u sistemu zdravstvene zaštite).

Definicije Donabedijana i Instituta za medicinu iz SAD su bile naročito uticajne među istraživačima

kvaliteta. Insitut za medicinu je pregledao više od 100 definicija kvaliteta i na osnovu toga su došli do

svoje sveobuhvatne definicije da je kvalitet: „stepen u kome zdr.usluge za pojedince i stanovništvo

povedavaju verovatnodu željenih ishoda po zdravlje, u skladu sa sadašnjim, profesionalnim znanjem“.

Ova definicija ističe nekoliko karakteristika kvaliteta:

1. Kvalitet se procenjuje na skali ili putem dostignutog stepena

2. Kvalitet obuhvata sve aspekte zdravstvene zaštite koje obezbeđuje zdravstvena služba

3. Kvalitet zdravstvene zaštite može se procenjivati sa aspekta pojedinca ali i sa aspekta

celokupnog stanovništva.

4. Veza između kvaliteta i ishoda po zdravlje ljudi retko je uzročno-posledična, pa ono što se meri

jeste verovatnoda željenih ishoda.

5. Fraza „u skladu sa sadašnjim profesionalnim znanjem“ ukazuje da je ono što se ocenjuje kao

kvalitet relativno, odnosno da je konzistentno sa onim što znamo o dijagnostici i terapiji u

momentu kada procenjujemo kvalitet.

Kvalitet zdr.zaštite čine različite vrste aktivnosti i one se mogu podeliti u tri komponentne koje su

međusobno povezane:

I. tehnički aspekt zaštite - odnosi se na primenu medicinskih znanja i tehnologija na način koji

povedava korist i smanjuje rizik za korisnike

II. organizacioni aspekt zaštite - podrazumeva dostupnost, pristupačnost zdravstvene zaštite i

blagovremenost pružanja usluga

III. interpersonalni aspekt kvaliteta zdravstvene zaštite - uključuje socijalne i psihološke aspekte

interakcije među zdravstvenim radnicima i njihovu vezu sa korisnicima zdravstvenih usluga,

odnosno pacijentima.

67 fascija.com

Kvalitetna zdravstvena zaštita trebalo bi da bude delotvorna (efektivna), isplativa (efikasna), dostupna,

bezbedna, pravedna, odgovarajuda, pravovremena, prihvatiljiva, usmerena ka pacijentu,

zadovoljavajuda, kontinuirana i da vodi unapređenju zdravlja korisnika/pacijenta.

Dimenzije efektivnosti (delotvornosti ili uspešnosti) i efikasnosti (isplativosti) su uključene u skoro sve

definicije kvaliteta.Efektivnost se odnosi na obim u kome intervencija, usluga ili program dovode do

željenog efekta. Efikasnost predstavlja maksimiziranje rezultata u odnosu na uložene resurse ili

postizanje određenih rezulatata uz minimalno korišdenje resursa.

Dostupnost zdravstvene zaštite je jedna od važnijih dimenzija kvaliteta. Predstavlja odgovor na pitanje

da li zdravstvene usluge stižu do osoba kojima su potrebne u vreme kada su im potrebne. Odnosno meri

se delom pacijenata koji stiže do zdravstvene službe i njenih usluga bez finansikih, kulturalnih i

teritorijalnih barijera.

Bezbednost se odnosi na smanjivanje rizika da pacijent zadobije slučajnu povredu u toku medicinskog

tretmana ili zbog medicinske greške. Medicinska greška se može definisati kao „neuspeh da se planirana

procedura izvede na odgovarajudi način ili primena pogrešnog plana lečenja uključujudi i probleme u

svakodnevnoj praksi zdravstvenih radnika u primeni određenih procedura“.

Pravednost, kao dimenzija kvaliteta, odnosi se na to da li su pacijenti ili grupe ljudi ravnopravno tretirani

u dobijanju zdravstvenih usluga, odnosno da li postoje problemi u načinu pružanja zdravstvenih usluga

tako da su neki korisnici ili pacijenti favorizovani u poređenju sa drugima. Pravednost je određena fer

odnosima u zdravstvenom sistetmu i često se meša sa pojmom jednakosti (on podrazumeva da se svima

u stanju zdr.potrebe pruža određeni nivo i kvalitet usluga pri čemu bolesniji ili oni u stanju vede potrebe

imaju prednost u dobijanju tih usluga).

Još jedan skup dimenzija kvaliteta odnosi se na sposobnost zdravstvene službe da odgovori medicinskim,

socijalnim i emocionalnim potrebama pacijenata. U kojoj meri je zdravstvena zaštita odgovarajuda,

blagovremena, prihvatljiva, kontinuirana, usmerena ka pacijentu i koliko su korisnici zadovoljni njom isto

određuje kvalitet zdravstvene zaštite.

Odgovarajuda zdravstvena zaštita jeste ona koja je u skladu sa potrebama pacijenata, koja je pružena

unutar razumnog vremenskog perioda (blagovremena) na human i dostojanstven način (prihvatljiva),

ona koja uzima u obzir individualne i društvene preference (usmerena ka korisniku/pacijentu) i ona koja

odgovara na očekivanja pacijenata od zdravstvenog sistema (i time povedava njihovo zadovoljstvo).

68 fascija.com

22. Merenje kvaliteta zdravstvene zaštite - pokazatelji

Najvedi izazov za stalno unapređenje kvaliteta zdravstvene zaštite je sistematski pristup njegovom

merenju. Merenje kvaliteta omogudava da bolje razumemo upravo ono što pod njim podrazumevamo u

bilo kom kontekstu. Relativno je jednostavno i počinje odlukom šta se meri, identifikovanjem

odgovarajudeg pokazatelja zajedno sa izborom podataka za njihovo dobijanje, a nastavlja se analizom,

sintezom i razumevanjem celog procesa dok se završava distribucijom rezultata.

Donabedijan je predložio da se kvalitet procenjuje tako što se evaluiraju struktura, proces i ishod

zdravstvene zaštite. On je tvrdio da „dobra struktura povedava verovatnodu dobrog procesa, a dobar

proces povedava verovatnodu dobrog ishoda“. Donabedijan je definisao strukturu (resurse) kao delove

okruženja u kome se zdravstvena zaštita odvija. Struktura obuhvata materijalne resurse kao što su

zgrade, kapital, oprema i lekovi; intelektualne resurse- medicinska znanja i informacioni sistemi; i

ljudske resurse kao što su zdravstveni radnici i saradnici.

Proces se odnosi na to kako se navedeni resursi koriste u pružanju i korišdenju zdravstvene zaštite. Može

se pratiti sa aspekta korisnika (pacijenta) kada su u pitanju intervencije ili usluge i sa organizacionog

aspekta koji se odnosi na obezbeđenost lekovima, upravljanje listama čekanja ili metode pladanja

zdr.radnika.

Ishodi opisuju efekte zdravstvene službe na zdravstveno stanje pacijenata i stanovnika i najčešde se

mere: smrtnošdu, razbolevanjem, nesposobnošdu, kvalitetom života, ali i nemedicinskim pokazateljima

kao što je zadovoljstvo korisnika pruženim zdr.uslugama.

Pokazatelji kvaliteta zdravstvene zaštite (nazvani i klinički indikatori kvaliteta) koriste se za pradenje i

evaluaciju kvaliteta nege i lečenja pacijenata, i kao podrška aktivnostima zdravstvene službe. Oni nisu

neposredna mera kvaliteta, a često se nazivaju i strateški „markeri“ kvaliteta jer se koriste kao putokaz

profesionalcima u zdr.sistemu koji prate i unapređuju kvalitet zdr.zaštite.

Brojni su mehanizmi pomodu kojih se može procenjivati kvalitet zdravstvene zaštite. Oni mogu biti

interni i eksterni. Interni obuhvataju samoprocenu i kolegijalnu proveru,a eksterni mogu biti oni potekli

iz zdravstvenog sistema (akreditacija i vizitizacija) i oni preuzeti iz industrijskog koncepta (ISO standardi i

model za upravljanje sveukupnim kvalitetom - Total Quality Management - TQM).

Internu ili unutrašnju procenu obavjaju samo zdravstveni radnici u okviru okruženja u kojem rade. Ona

se zasniva na proceni standarda i kriterijuma kliničke prakse. Postoje neposredne i posredne metode.

Neposredna metoda bila bi posmatranje lekara tokom obavljanja svakodnevnih aktivnosti.

Posredne obuhvataju razgovore sa pacijentima, njihovim porodicama, samim lekarima, kao i

pregled medicinske dokumentacije.

*Ovde spadaju i razne kombinacije ovih metoda, kao što su kolegijalna provera, medicinska

revizija i ispitivanje zadovoljstva korisnika/pacijenata pruženom zdr.zaštitom.

69 fascija.com

Od 4 mehanizama spoljašnje /ekserne kontorole (akreditacija, vizitizacija, ISO standard i TQM) dva su

razvijena u sistemu zdravstvene zaštite,a dva su preuzeta iz industrije.

I. Akreditacija je proces pomodu kojeg ovlašdena agencija ili organizacija evaluira i prepoznaje

programe ili insititucije koje zadovoljavaju prethodno utvrđene standarde. Ona se odnosi na

procenu fizičkih mogudnosti, uslova rada, organizacija, kvalifikacije koje se traže od osoblja itd.

Ceo proces je zasnovan na publikovanim standardima koje su predložili timovi stručnjaka. Kada

se ustanova pridržava prethodno utvrđenih standarda ona dobija potvrdu o akreditaciji. Na taj

način stvara se okruženje koje omogudava pružanje kvalitetne zdravstvene zaštite.

II. Vizitizacija je jedan od oblika kolegijalne provere koju obavljaju timovi medicinskih stručnjaka

izvan zdravstvene ustanove. Oni procenjuju izvršenja (performanse) svojih kolega, a cilj je

poboljšanje kvaliteta zdr.zaštite. Ona predstavlja vrstu formalne evaluacije kvaliteta koja je

povezana sa konsultativnim radom i obrazovnim merama koje su zasnovane na principu

dobrovoljnosti. Obavlja se u određenim vremenskim intevalima, kao i akreditacija.

III. ISO standardi predstavljaju međunarodne standarde koji se odnose na obezbeđenje kvaliteta

proizovda ili usluge u procesima i sistemima i to u svakoj fazi (od kreiranja, razvoja, proizvodnje i

inspekcije do prodaja i servisiranja). Ovi standardi su važni organizacijama koje posluju u

međunarodnim uslovima kako bi njihovi proizvodi bili prihvadeni na svetskom tržištu.

Najprikladnijima za zdr.zaštitu smatraju se standardi ISO 9000. Poštovanje ovih standarda

usmerava orijentaciju zdravstvene ustanove na procese rada, ali ne obezbeđuje prikladnost

lečenja ili dobre ishode po zdravlje. Zato se koriste za dijagnozu i paramedicinske službe kao što

su laboratorije, radiologija, ishrana i prevoz bolesnika.

IV. TQM predstavlja multidimenzionalni model standarda na osnovu kojih određena ustanova može

unaprediti svoju organizaciju. Usmeren je na unapređenje delotvornosti i efikasnosti specifičnog

radnog procesa u ustanovi.

Standardi zdravstvene zaštite predstavljaju vrednost koja je izabrana u odnosu na definisane kriterijume

koja obeležava liniju između prihvatljivog i neprihvatljivog kvaliteta zdravstvene zaštite. Standard

definiše očekivano izvršnje, strukturu ili proces koji moraju biti prisutni u zdravstvenoj ustanovi da bi

unapredili kvalitet zdravstvene zaštite.

23. Bezbednost pacijenata u zdravstvenom sistemu

Zdravstveni radnici nastoje da pruže najbezbedniju zdravstvenu zaštitu pacijentima. Tokom pružanja

zdravstvenih usluga može dodi do neželjenih događaja ili medicinskih grešaka. Ova šteta po zdravlje

može životno ugroziti pacijenta. Ovakvi neželjeni događaji su veoma važni markeri kvaliteta zdravstvene

zaštite. Identifikovanjem i proučavanjemm ovih situacija i grešaka treba da nam omogudi poboljšanje

zdravlja, bezbednosti i kvaliteta zdr.zaštite.

Nepovoljni događaji ili jatrogene povrede mogu se definisati kao „nenamerne povrede ili štete po

pacijenta uzrokovane pruženom zdravstvenom zaštitom mnogo više nego samim procesom bolesti, a

koje dovode do produženog boravka u bolnici, obolevanja ili nesposobnosti pacijenta, ili čak do smrtnog

ishoda“.

70 fascija.com

Ovi događaji obuhvataju intrahospitalne infekcije, postoperativne infekcije rana, dekubituse,

postoperativne pludne embolije, greške u ordiniraju terapije. Ovo su ishodi nepovoljnih događaja po

zdravlje pacijenata koji se mogu identifikovati. Brojni od njih se i ne uoče jer su pacijenti otporni,

neprimente povredu itd.

Nepovoljne događaje bi trebalo razlikovati od sporednih efekata lečenja koji se mogu predvideti, ili

predstavljaju neizbežne komplikacije koje nastaju i pored odgovarajude primene najbolje medicinske

prakse.

Bezbednost pacijenata predstavlja identifikaciju, analizu i korekciju rizičnih događaja sa ciljem da se

zdravstvena zaštita učini bezbednijom i da se rizik po pacijenta svede na najmanju mogudu meru. Faktori

rizika za nastanak nepovoljnih događaja i medicinskih grešaka po pacijente tokom lečenja su brojni. To je

pre svega njihov uzrast, pa tako kod onih koji su stariji od 65 godina češde dolazi do nepovoljnih

događaja i grešaka nego kod mlađih pacijenata. Neke hirurške intervencije (npr.kardiohirurške) nose vedi

rizik od nepovoljnih događaja. Što duže pacijenti borave u bolnici, vedi je i rizik od nepovoljnih događaja,

a boravak u jedinicama za intenzivnu negu takođe uzrokuje više nepovoljnih događaja.

Nepovoljni događaji po zdravlje pacijenata i medicinske greške dovode do porasta troškova za

zdravstvenu zaštitu. Troškovi nastaju zbog produženog lečenja u bolnici, dodatne dijagnostike i

rehabiltacije hendikepiranosti ili nesposobnosti. Oni ukazuju na pogrešno donesene odluke o tretmanu

pacijenata i ne smeju se ignorisati. Moraju se prepoznati, njihovi uzroci analizirati i preduzeti mere koje

preveniraju njihov nastanak.

Kontrola medicinske dokumentacije predstavlja pouzdan metod za otkrivanje i proučavanje nepovoljnih

događaja po zdravlje pacijenata i medicinskih grešaka. Takođe je važno uspostaviti dobar sistem

izveštavanja o nepovoljnim događajima i greškama kako bi se merila njihova učestalost i izabrao najbolji

način da se šteta po zdravlje pacijenata smanji.

Uzroci neželjenih događaja po zdravlje mogu biti posledica:

I. ljudskog faktora, npr. varijacije u znanju i iskustvu zdravstvenih radnika

II. složenosti procesa rada (komplikovane tehnologije, modni lekovi, produženo vreme bolničkog

lečenja, boravak u jedinicama intenzivne nege)

III. nedostatak sistema (nedostatak aktivne komunikacije, nedovoljan broj medicinskog osoblja,

loša infrastuktura).

71 fascija.com

Uzrok medicinskih grešaka mogu biti i loše procedure u svakodnevnom radu, pa otuda postoje 2

pristupa u njihovoj prevenciji - prvi je usmeren na pojedince, a drugi predstavlja sistemski pristup u

prevenciji nepovoljnih događaja.

1) pristup usmeren ka zdravstvenim radnicima ima za cilj da putem obrazovanja i obuke unapredi

njhove sposobnosti i smanji nemotivisanost, nedovoljnu brigu za pacijente ili nepažnju i

nesmotrenost. On podrazumeva pažljiv nadzor svakodnevne prakse i ponašanja zdr.radnika.

2) Sistemski pristup je orijentisan ka uslovima pod kojima zdravstveni radnici rade i organizacionim

procesima koji mogu da dovedu do grešaka, naročito kada se uvode nove tehnologije. Ovaj

pristup uključuje tzv. čuvare kao što su alarmi, fizičke barijere, automatsko uključivanje i

isključivanje uređaja, kolegijalnu proveru itd.

Bududi da kompleksnost procedura takođe može dovesti do grešaka, jedan od načina za njihovo

smanjivanje je pojednostavljivanje individualnih zadataka, obezbeđivanje nedostajudih informacija itd.

*Ova dva pristupa mogu biti i komplementarna.

24. Program stalnog unapređenja kvaliteta zdravstvenih tehnologija

Pitanje kako očuvati i unaprediti kvalitet zdravstvene zašitite rešava se različitim filozofskim i praktičnim

pristupima. Najrasprostranjeniji pristup danas je stalno unapređenje kvaliteta zdravstvene zaštite,

sistemski pristup u kome je naglasak na učenju iz grešaka i modifikovanju sistema zdravstvene zaštite na

takav način da grešaka bude što manje.

Stalno unapređenje kvaliteta zdravstvene zaštite je filozofija upravljanja koja pretpostavlja da se vedina

usluga u zdravstvenom sistemu može poboljšati. U osnovi ovog koncepta je naučni metod primenjen u

svakodnevnom radu kako bi se izašlo u susret potrebama onih zbog kojih zdravstveni sistem i postoji.

Razvoj politika stalnog unapređenja kvaliteta odvija se na 3 nivoa:

I. Na nivou zdravstvenog sistema (makronivo): politike karakteristične za ovaj nivo obuhvataju

nacionalnu legislativu i regulativu u oblasti kvaliteta, bezbednost pacijenata, registraciju i

licenciranje lekova i medicinske opreme, procenu zdravstvenih tehnologija kao i kontinuiranu

medicinsku edukaciju zdravstvenih radnika

II. Na nivou zdravstvene ustanove (mezonivo) - politike i programi unapređenja kvaliteta

usmereni su na evaluaciju organizacije i obuhvataju širok spektar mehanizama za procenu

kvaliteta; oni se mogu grupisati u obavezne (primenjuju ih državne insitucije) i dobrovoljne

mehanizme (primenjuju ih profesionalne organizacije)

III. Programi stalnog unapeđenja kvaliteta na nivou kliničke prakse (mikronivo) obuhvataju

između ostalog i razvoj vodiča dobre prakse, pokazatelja kvaliteta, informacionih sistema,

kolegijalnu proveru itd.

Programi ili projekti unapređenja kvaliteta su jasno definisani planovi koji kvalitet zdravstvene zaštite

posmatraju u 6 dimenzija: bezbednost, blagovremenost, delotvornost, isplativost, pravednost i

usmerenost na korisnike – pacijente.

72 fascija.com

Da bi se napravio dobar program unapređenja kvaliteta potrebni su volja, dobre ideje i pažljivo odabrana

strategija implementacije.

Izgradnja volje ima dva aspekta : podrška kolega sa prisustvom lidera i formriranje tima koji de

raditi na programu.

Ideje bi mogle da predstavljaju inovativni pristup u stalnom unapređenju kvaliteta u sredini u

kojoj niko još nije pokušao da primeni ove aktivnosti.

Implementacija programa unapređenja kvaliteta zahteva jasno formulisan plan koji de držati tim

na okupu i motivisati ga u realizaciji postavljenih zadataka. U tome može pomodi model

unapređenja „planiraj-uradi-prouči-deluj“ koji preporučuje da se prvo planira šta de se uraditi

pošto se odredi priroda i veličina problema; zatim da se to uradi prvo u malom obimu,potom da

se prouče rezultati i da se na osnovu njih deluje. Ovaj model je prihvaden u oblasti unapređenja

kvaliteta zdravstvene zaštite, ali nije jedini koji se koristi. Ciljevi moraju biti jasno formulisani sa

vrednostima koji se žele postidi u definisanom vremenskom periodu.

Sva poboljšanja zahtevaju promene, ali ne dovode sve promene da poboljšanja. Zato je veoma važno

planirati pradenje i merenje rezultata programa kvaliteta, i to ne samo na njegovom početku i kraju,

ved i u toku njegovog izvođenja. Unapređenje kvaliteta zahteva ne samo znanja potrebna za

medicinsku praksu, ved i znanja iz psiholgije, statistike, kao i sistemsko razmišljanje.

Uvođenje promene podrazumeva i da zdravstveni radnici poseduju specifične veštine.

Identifikovano je nekoliko faktora koji su povezani sa uspehom izvođenja promene: dobra

organizaciona podrška, liderstvo u timu i visok nivo veština među članovima tima.

25. Zdravstvene tehnologije - definisanje pojma i klasifikacije

Tehnologija predstavlja praktičnu primenu znanja u nekoj oblasti i odnosi se na različlite procese,

tehnike, alate, metode, organizacione principe ili sisteme.

Zdravstvene tehnologije se odnose na veliki broj različitih metoda koje zdravstveni radnici koriste

kako bi promovisali zdravlje ljudi, sprečili nastanak bolesti ili ih lečili i unapredili procese rehabiltaicje

i dugotrajne nege pacijenata. One obuhvataju širok spektar praktično primenjenog znanja koje se

koristi u zdravstvenoj zaštiti i odnosi se na lekove i medicinska sredstva, na opremu, hirurške i

internističke procedure, kao i organizacioni i potporni sistem u okviru kojeg se takva praksa

ostvaruje.

Postoji više načina na osnovu kojih je mogude grupisati zdravstvene tehnologije, ali je

najobuhvatnije kategorisanje ono prema slededim svojstvima tehnologije: na osnovu materijalne

prirode, na osnovu svrhe tj. namene, ili na osnovu stadijuma primene ili starosti tehnologije.

Granice između navedenih grupa zdravstvenih tehnologija nisu toliko oštre. Mogude je da jedna

tehnologija istovremeno pripada različitim grupama (to se posebno odnosi na kategorisanje po

osnovu svrhe ili namene).

73 fascija.com

Tako su izvesne tehnologije istovremeno i dijagnostičke i terapijske, kakva je na primer koronarna

angiografija. Zdravstvene tehnologije nazivamo hibridnim onda kada nastaju kombinacijom

karakteristika nekih osnovnih grupa (npr. lekova i uređaja: fotodinamska terapija kombinuje

svetlosno zračenje i lokalnu aplikaciju leka).

Takođe se može desiti da napuštena ili zabranjena zdravstvena tehnologija bude vradena u upotrebu

sa potpuno različitom svrhom. Primer je lek talidomid koji je ranije korišden kao sedativ i davan je

ženama u toku trudnode. Bududi da je dovodio do ozbiljnih malformacija ploda, povučen je sa

tržišta, a danas se koristi kao imunomodulatorno sredstvo u lečenju multiplog mijeloma.

Tri osnove za grupisanje zdravstvenih tehnologija:

Materijalna priroda Svrha ili namena Stadijumi primene ili starost

Lekovi i biološki preparati (aspirin,vakcine,krvni produkti)

Metode prevencije (imunizacija, fluorizacija vode)

Tehnologija bududnosti

Aparati i oprema (CT,hiruške rukavice)

Metode skrininga (papa test, mamografija)

Eksperimentalne tehnolgije

Internističke i hirurške procedure (psihoterapija,

angiografija)

Dg.metode (serološki testovi,EKG)

Tehnologije u fazi isptivanja

Potporni sistem (el.zdr.dokumentacija)

Metode lečenja Uspostavljene tehnologije

Organizacioni i upravljački sistem (programi upravljanja

totalnim kvalitetom) Metode rehabilitacije Napuštene tehnologije

26. Razvoj ideja o zdravstvenoj zaštiti zasnovanoj na dokazima i uvođenje

procene zdravstvenih tehnologija

Sa sistematskim prikupljanjem dokaza u cilju evaluacije zdravstvenih tehnologija počelo se krajem 20.

veka. Ideja je utemeljena mnogo ranije (posebno sa razvojem empirizma u 18. veku).

Najvedi doprinos dao je Arčibald Kokrejn. On je u svojoj knjizi oštro kritikovao nedostatak pouzdanih

dokaza o delotvornosti (efektivnosti) i isplativosti (efikasnosti) mnogih intervencija zdravstvene zaštite u

to vreme. Svojim radom on je podstakao rigoroznije promene medicinskih intervencija i istakao potrebu

za dokazima na osnovu rezultata istraživanja u medicini i zdravstvenoj zaštiti.

Kokrejnovo zalaganje za prikupljanje sistematskih dokaza iz istraživanja dovelo je do razvoja Kokrejnove

kolaboracije i postavilo osnove za dalji razvoj medicine i zdravstvene zaštite zasnovane na dokazima.

Medicina zasnovana na dokazima (evidence –based medicine) predstavlja savesno, eksplicitno i

razumno korišdenje trenutno najboljeg dokaza u donošenju odluka o terapiji i lečenju pacijenata. Njena

primena u praksi podrazumeva sistematski pristup rešavanju kliničkih problema (odnosno objedinjenje

kliničke ekspertize sa najboljim dostupnim dokazima iz istraživanja, uzimajudi u obzir i očekivanja i

vrednosti pacijenata).

74 fascija.com

Zdravstvena zaštita zasnovana na dokazima podrazumeva proširenje ovih principa na ceo sistem

zdravstvene zaštite, odnosno sve profesionalce koji su uključeni u obezbeđivanju iste, zajedno sa

osiguranjem i menadžerima u zdravstvenom sistemu.

U nedostatku informacija o bezbednosti i delotvornosti zdravstvenih tehnologija, milioni ljudi širom

sveta bili bi pod rizikom, a znatan deo budžeta koji je predviđen za zdravstvenu zaštitu trošio bi se na

neefektivne, nepotrebne, pa čak i opasne zdravstvene tehnologije. U početku su najviše procenjivane

procedure i medicinski uređaji, a zatim su se pojavili i izveštaji o procenama lekova i modelima

zdravstvene zaštite.

Od prvih procena zdravstvenih tehnologija pa do danas, menjali su se fokusi ili ciljevi, i vremenom su se

razvijale odgovarajude procedure. Vrlo je značajno uočiti pomeranje interesovanja od procene isključivo

terapijskih i dijagnostičkih tehnologija , ka svim ostalim zdravstvenim tehnologijama (skrining, metode

prevencije i rehabiliticije).

Danas sve faze „životnog ciklusa“ zdravstvenih tehnologija mnogo su krade nego što su to ikada bile,

uključujudi faze istraživanja, promocije, širenja i korišdenja tehnologija, ali i zastarevanja.

Iako je zdravstvenu tehnologiju obavezno procenjivati pre njenog uvođenja u praksu, vrlo je važno da se

procena vrši i u drugim fazama. Zato je potrebno procenjivati i ved ustanovljene i široko korišdene

tehnologije, ali i ponovo evaluirati neke zastarele tehnologije koje su davno izašle iz upotrebe.

Pre nego što dođe do korisnika, nove tehnologije prolaze kompleksan put koji zavisi od političke volje i

finansijskih ulaganja. Razvoj novih tehnologija uključuje više faza do konačnog uvođenja u zdravstveni

sistem, korišdenja i šire upotrebe:

1) bazična otkrida

2) pretklinička testiranja: in vitro-laboratorijska tesiranja, in vivo-testiranje na žvotinjama, in silica-

simulacija prirodnih procesa pomodi kompjuterskih softvera za modelovanje

3) testiranje nove tehnologije putem kliničkih istraživanja

4) proces licenciranja novih tehnologija

Čak i kada je određena tehnologija licencirana, postoje brojne prepreke da se ona uvede ako je sistemu

koji treba da uđe ekonomski slab, bez jasne strateške orijentacije, sa problemima ljudskih resursa (ma

koliko bila delotvorna, pa čak i ekonomski isplatljivija, nekada sistem nije u mogudnosti da prihvati novu

tehnologiju). Zato je vrlo važno da procena tehnologija (starih i novi) uvek bude što više orijentisana na

kontekst zdr.sistema u kome se procenjuje njihova korist.

75 fascija.com

27. Pojam,cilj i značaj procene zdravstvenih tehnologija

Procena zdravsvene tehnologije odnosi se na sistematsku, multidisciplinarnu evaluaciju medicinskih,

socijalnih, etičkih i ekonomskih posledica razvoja, širenja i korišdenja zdravstvenih tehnologija.

Mogu se procenjivati direktni (očekivani) efekti primene zdravstvene tehnologije, ali i indirektni

(neželjeni efekti). U toku procene odgovarajude zdravstvene tehnologije, pre svega se razmatraju njena

delotvornost, bezbednost, isplativost, ali i druge karakteristike.

U tom složenom procesu važno je dobiti odgovore na slededa pitanja: da li je tehnologija korisna i

bezbedna, kome je namenjena, po kojoj ceni i kakva je u poređenju sa alternativnim tehnologijama.

Procenjivanje koristi ili štete određene zdravstvene tehnologije je važan i odgovoran zadatak, koji mogu

obavljati različite insitucije. Najčešde su to vladine agencije pri ministarstvima i agencije pri

univerizitetima, ali mogu biti i samostalne, neprofitne israživačke institucije. Cilj dobijanja objektivnih

rezultata je da se ovi podaci iskoriste u procesu formulisanja politike i da svi (i korisnici zdravstvene

zaštite i zdravstveni radnicii koji je pružaju) mogu doneti svoje odluke o korišdenju određene tehnologije

na osnovu dokaza.

Odluke o izboru zdravstvenih tehnologija donose se na različitim nivoima zdravstvene politike. Neke

odluke donose se na nacionalnom i regionalnom nivou ( u slučaju kada se zakonima reguliše kupovina

određene medicinske opreme ili pružanje nekih zdravstvenih usluga). Neke odluke se donose i

neposredno u kliničkoj praksi, na operativnom nivou.

Procena zdravstvenih tehnologija važna je iz više razloga:

I. Pomaže vladinim telima u procesu donošenja odluka o tome da li treba dozvoliti upotrebu leka,

opreme ili druge tehnologije

II. Kao pomod zakonodavnoj vlasti u odlukama u vezi sa tehnološkim inovacijama, istraživanjima i

razvojem, regulacijom, pladanjem i pružanjem zdravstvenih usluga

III. U toku procesa donošenja odluka o tome koje javnozdravstvene programe treba primenjivati

IV. Osiguravajudim agencijama u proceni opravdanosti uključivanja određene tehnologije u paket

usluga koje su pokrivene zdravstvenim osiguranjem.

V. Kao pomod proizvođačima zdravstvenih tehnologija u donošenju odluka koje tehnologije treba

razvijati.

VI. Zdravstvenim radnicima i korisnicima u odlučivanju o korišdenju ili izboru različitih metoda ili

intervencija.

76 fascija.com

Složeni proces procene zdravstvenih tehnologija sprovodi multidisciplinarni tim stručnjaka. Postoji više

faza:

I. U prvoj fazi procene potrebno je stedi detaljan uvid u svrhu i karakteristike tehnologije,

populaciju kojoj je namenjena, indikacije kao i trenutno dostupne tehnologije za isti zdravstveni

problem. Biraju se baze podataka i pokazatelja koji de biti procenjivani u zavisnosti od

karakteristika i svrhe tehnologije.

II. Druga faza je izuzetno značajna. Na osnovu različitih ishodnih mera procenjuju se karatkeristike

te tehnologije i sprovodi se njena ekonomska evaluacija. Podaci za procenu efekata tehnologije

dobijaju se iz različitih izvora. Validnost dokaza zavisi od dizajna studije (na vrhu „piramide

dokaza“ su sistematski pregledi i metaanalize, randomizovane kontrolisane dvostruke slepe

studije,a potom slede podaci iz kohortnih studija, studija slučajeva i studije kontrole). Kvalitet

dokaza najmanji je u analizama serija slučajeva, ekspertskih mišljenja i ako se dokazi izvade

samo na osnovu laboratorijskih istraživanja i istraživanja na životinjama. Američka radna grupa

za preventivne usluge koristi jednu od osnovnih šema za ocenjivanje niova ukupnih dokaza,

odnosno snage dokaza dobijenih iz različitih tipova istraživanja:

Nivo dokaza Tip istraživanja

I nivo Dokazi dobijeni na osnovu najmanje jedne dobro dizajnirane randomizovane

kontrolisane studije

IIa nivo Dokazi dobijeni na osnovu dobro dizajniranih kontrolisanih studija bez

randomizacije

Iib nivo Dokazi dobijeni na osnovu dobro dizajniranih analitičlkih studija, kohortnih studija

ili studija slučajeva i kontrola

IIc nivo Dokazi dobijeni na osnovu višestrukih vremenskih serija sa intervencijom ili bez nje

(na ovom nivou mogu se nadi i dramatični rezulatati nekontrolisanih eksperimenata)

III nivo Dokazi dobijeni na osnovu mišljenja uvaženih autoriteta, zasnovanog na njihovom

iskustvu, deskriptivnim studijama ili izveštajima ekspertskih grupa.

U toku ekonomske evaluacije zdravstvenih tehnologija najčešde se koriste sledede analize:

a) analiza minimalizacije troškova - određuje se koja od alternativnih tehnologija sa približno

istim očekivanim ishodima ima najmanje troškove

b) analiza odnosa troškova i efekata - njom se porede troškovi tehnologije u novčanim

jedinicma i efekti koji su izraženi u jedinicima ishoda koji se očekuje (npr. smanjenje broja

bolničkih dana)

c) analiza odnosa troškova i (socijalne) koristi - njom se porede troškovi tehnologija u

novčanim jedinica sa korisnim ishodima (za korisnika) pri čemu se najčešde kao mera ishoda

izračunavaju godine života, korigovane u odnosu na kvalitet, odnosno kvalitetne godine

života (Quality adjucted life years- QALYs).

d) analiza troškova i dobiti - njom se upoređuju troškovi i dobiti alterantivnih i zdravstevnih

tehnoligija , i jedni i drugi izraženi u novčanim jedinicama.

77 fascija.com

Za svaku zdravstvenu tehnologiju je veoma važno znati vremenski okvir koji pokriva trajanje

procene, a ti okviri se vrlo razlikuju, kao kada se procenjuje hirurški metod hitne

apendektomije u odnosu na procenu metoda odvikavanja od pušenja u populaciji mladih.

III. U tredoj fazi procene zdravstvene tehnologije, na osnovu rezulatata sistematske evaluacije

tehnologije, ali i dodatnih informacija – koje uključuju podatke iz istraživanja prihvatljivosti date

tehnologije za pacijente ili davaoce usluga formuliše se izveštaj o odluci sa preporukama.

Izveštaj o proceni je samo jedan od izvora podataka za donošenje odluka o njenoj „sudbini“, a u

nekim okolnostima nije ni presudan. Zato izveštaj o proceni ne treba poistovetiti sa konačnom

odlukom.

28. Globalni kontekst razvoja i perspektive novih zdr.tehnologija

Sistemi zdravstvene zaštite širom sveta se suočavaju sa neprekidnim porastom troškova. Tome posebno

doprinosi starenje populacije uz povedanu učestalost hroničnih, masovnih nezaraznih bolesti i

nesposobnosti, kao i stalni upliv novih, sve složenijih i skupljih zdravstvenih tehnologija.

Samo tržište zdravstvene zaštite je jedno od najekspanzivnijih, u čemu najvedi udeo ima rast potrošnje

lekova i durgih medicinskih sredstava. Tehnološki napredak ide velikom brzinom i genereacije ljudi ved

osedaju velike pomake i sve širi izbor metoda zdravstvene zaštite. Nova znanja dovode do direktnih ili

indirektnih uticaja na spektar tehnologija koje koristimo u zdravstvenoj zaštiti.

Od tehnologija bududnosti se pre svega očekuje da poboljšaju postojede mogudnosti savremene

medicine, da se pronađu sve efikasnije preventivne tehnologije, da se dijagnostičke metode dovedu do

maksimuma preciznosti i da se u najvedoj mogudoj meri smanje bol i patnja obolelih itd.

Od novih tehnologija se mnogo više očekuju inovativna i do skora nezamisliva rešenja zdravstvenih

problema ljudi. Genska terapija, je po mišljenju mnogih autora tehnologija bududnosti. Mogudnosti ove

terapije sve su vede kako se uvedava znanje o interakcijama među genima, kao i u odnosu faktora

okoline na ekspresiju gena.

Upravo nove, inovativne tehnologije (bioinformatika i funkcionalni magnetnorezonantni imaging)

otvaraju mogudnosti od neprocenjive vrednosti.Istovremeno, čovečanstvo se sve više vrada i

tradicionalnim zdravstvenim tehnologijama. Tako, u sisteme zdravstvene zaštite ulaze i različite

tehnologije komplemenatarne i alternativne medicine.

78 fascija.com

29. Zakoni, zakonodavstvo i pojam pravne države - osnove zdravstvenog

zakonodavstva

Zdravstveno zakonodavstvo u najširem smislu podrazumeva sve pravne propise koji su u interesu

zdravlja ljudi. Ono obuhvata zakone, uredbe, direktive, propise i druge pravne instrumente koji se bave

svim aspektima zdravstvene zaštite.

Zakon u pravnom smislu je skup normi i principa koje uspostavlja državna vlast i svojim monopolom sile

garantuje njihovo ispunjenje. Zakoni su opšti pravni akti koje u skladu sa utvrđenim postupkom donosi

ovlašdeni zakonodavni organ (Parlament, u Srbiji Narodna skupština). Zakonima se uređuju društveni

odnosi u svim oblastima života, a društvena pravila se pretvaraju u norme koje su obavezujude za sve

građane. Društveni odnosi se uređuju zakonima i podzakonskim aktima.

Postojanje važedih zakona je neophodan,ali ne i dovoljan uslov da bismo državu nazvali zakonskom (i

pravnom) državom. Da bi bili valjani, a to znači podobni tome da služe potrebama pravne države, zakoni

moraju posedovati određene formalne karakteristike:

1. Opštost - samo zakoni koji su opšti, koji se ne bave pojedinačnim predmetom ved unapred

neodređenim i nepoznatim slučajevima, mogu da predstavljaju obrazac za ponašanje koji

onemogudava samovolju vlasti. Samo kada postoje opšta pravila, sudovi mogu kontrolisati akte

državnih organa.

2. Javnost - zakoni treba da budu objavljeni i na taj način dostupni onima na koje se odnose; ako

nisu dostupni u pravnim subjektima, onda ih oni ni ne mogu upoznati, niti se u skladu sa njima

mogu ponašati. Javnost ne znači da svi pravni subjekti poznaju sve zakone; to znači samo da svi

pravni subjekti mogu na lak i jednostavan način da saznaju kakav je sadržaj važedih zakona.

3. Jasnost - što je zakon nejasniji, to je širi i prostor za proizvoljna tumačenja i arbitrarnost u

vršenju vlasti, a to znači i za kršenje principa zakonske države

4. Prospektivnost (zabrana retroaktivnosti) - zakoni treba da regulišu ponašanja i situacije nastale

nakon njihovog donošenja.

Prema tome, načelo zakonitosti iziskuje da pravne norme moraju biti opšte, na odgovarajudi način

objavljenje, moraju da budu dovoljno jasnog i određenog značenja i treba da budu retroaktivne.

Pravne norme se mogu podeliti na:

I. Imperativne i dispozitivne: imperativne su one koje se moraju poštovati i primenjivati onako

kako je to određeno u njihovom tekstu. Dispozitivne ovlašduju subjekta čije ponašanje regulišu

da umesto dispozicije koju one sadrže, sam donese drugu dispoziciju i da se po njoj ponaša.

II. Uslovne i bezuslovne- uslovne su one norme koje se odnose na slučajeve koji tek treba da

nastanu. Bezuslovne se odnose na one slučajeve koji su ved nastupili.

III. Opšte i pojedinačne- opšte su one koje se odnose na neodređeni broj slučajeva i one se ne

iscrpljuju jednom primenom. Pojedinačne važe za tačno određen slučaj.

79 fascija.com

Cilj postojanja pravne države je vladavina zakona, ali ne bilo kakvih, ved zakona koji nede ugrožavati

slobodu. Ove norme se obično nazivaju ustavnim i nalaze se objedinjene u jednom formalnom aktu koji

se naziva Ustav ( Ustav predstavlja određena pravila koja parlament ne može da mimoiđe kada vrši svoje

zakonodavne funkcije). Među ustavnim normama najvažnije su one kojima se utvrđuju osnovna ljudska

prava i slobode.

30. Ključni subjekti zdravstvenog zakonodavstva

Zdravstveno zakonodavstvo prvenstveno se bavi uređivanjem položaja, prava i dužnosti ključnih

subjekata zdravstvene zaštite kao što su: korisnici zdravstvenih usluga, zdravstvene ustanove, davaoci

zdravstvenih usluga, upravljanje sistemom zdravstvene zaštite i finansiranje zdravstvene zaštite.

I. Korisnici zdravstvenih usluga - su subjekat regulisanja u odnosu na njihova lična i kolektivna prava.

Lična prava osiguravaju zaštitu privatnosti i slobode pojedinca i po svojoj prirodi su apsolutna.

Kolektivna prava obezbeđuju uslove od strane društva za ostvarivanje prava svih građana i

uslovljena su ekonomskim mogudnsotima zajednice.

U lična prava spadaju: pravo na ličnu zaštitu, prava pacijenata, prava posebnih grupa i

regulativa u odnosu na pojedine postupke koji se tiču ličnih prava.

Pravo na zdravstvenu zaštitu je univerzalno, ali je ograničeno mogudnostima korišdenja

zdravstvenih usluga u jednoj zemlji, zatim pravilima zdravstvenog osiguranja koja su

uslovljena ekonomskim mogudnostima.

Razlikuje se više aspekata ovog prava, a najznačajniji su oni koji se odnose na kvalitet

zdravstvenih usluga, pristupačnost i dostupnost zdravstvene zaštite i fer distribuciju

zdravstvenih resursa u jednoj zemlji.

II. Zdravstvene ustanove obavljaju zdravstvenu delatnost kojom se obezbeđuje zdravstvena zaštita

građana, a propisima se uređuje postupak osnivanja i početka rada ustanove na osnovu ispunjenih

uslova.

Osnivanje zdravstvenihustanova treba propisima usmeriti ka planskom obezbeđenju

resursa.

Funkcionisanje zdravstvenih ustanova uređuje se u odnosu na obezbeđenje i kontrolu

kvaliteta rada, odgovornost za štete nanete pacijentu tokom pružanja zdravstvene zaštite,

prevenciju i kontrolu bolničkih infekcija itd.

Strukturalni aspketi su regulisani u odnosu na vlasništvo ustanove (javne i privatne).

III. Davaoci zdravstvenih usluga su zdravstveni radnici: lekari, stomatolozi, farmaceuti, medicinske

sestre, tehničari itd.

Regulative se najčešde odnose na pristup profesiji kroz pristup školovanju, ispunjavanju

uslova za rad putem licenciranja i relicenciranja različitih kategorija zdravstvenih radnika u

okviru odgovarajudih komora.

Propisi u obrazovanju zdravstvenih radnika su često povezani sa međunarodnim

preporukama, rezolucijama i dogovorima poput Bolonjske deklaracije koja se zalaže za

stavaranje jednistvenog akademskog prostora.

80 fascija.com

Zakonima se regulišu dužina školovanja, obaveznog staža, dužina postdiplomske edukacije i

specijalizacije zdravstvenih radnika i saradnika, kao i sadržaj veština i znanja kojima se mora

ovladati radi sticanja zvanja u profesiji. Programi medicinske edukacije se sve više i češde

usklađuju na globalnom, kao i na nacionlanom nivou.

IV. Upravljanje sistemom zdravstvene zaštite - reguliše se zakonima, detaljnije i obuhvatnije kada se

radi o javnom sektoru nego kada je reč o privatnom. Odnosi u sistemu zdravstvene zaštite u pogledu

upravljanja zakonski se uređuju radi adekvatnog sprovođenja nacionalne zdravstvene politike i radi

obezbeđenja odgovarajudeg kvaliteta stručnog rada.

V. Finansiranje zdravstvene zaštite - uređeno je zakonima, pre svega u pogledu legalnih izvora

finansiranja, kontrole i inspekcije finansija, metoda utvrđivanja naknade za izvršene zdravstvene

usluge, metoda pladanja zdravstvenih radnika itd. Za finansijsko poslovanje zdravstvenih ustanova

primenjuju se finansijski propisi kao i za preduzeda i firme.

81 fascija.com

31. Međunarodno zdravstveno zakonodavstvo

Istorijska odgovornost SZO u oblasti međunarodnog zakonodavstva odnosi se na upravljanje globalnim

režimom za kontrolu širenja bolesti. Ranije je zdravstveno zakonodavstvo bilo orijentisano samo na

specifične probleme kao što su kontrola zaraznih bolesti, zaštita spoljne sredine, higijena ishrane i

regulisanje rada zdravstvenog osoblja.

Do sredine 19. veka prepozanje se samo pojedinačno zakonodavstvo u oblasti zdravlja, u okviru različitih

zemalja. U 20. veku paralelno sa prepoznavanjem značaja zdravlja, kao jedne od osnovnih društvenih

vrednosti koja ne poznaje granice među zemljama, sve više se razvija međunarodno zdravstveno

zakonodavstvo.

Međunarodnu zdravstvenu regulativu SZO je usvojila 1969. godine. Ona se odnosila na 6 karantinskih

bolesti, a dopunjena je kasnije redukovanjem sa 6 na 3 (žuta groznica, kuga,kolera) i podvlačenjem

značaja eradikacije variole.

Cilj i svrha međunarodne zdravstvene regulative (iz 2005.godine) jesu da „spreči, štiti od oboljevanja,

kontroliše i obezbediti javnozdravstveni odgovor na rizike međunarodnog širenja bolesti putem

saobradaja i trgovine“.

Međunarodna zdravstvena regulativa unosi niz inovacija uključujudi:

I. Da nema ograničenja na bilo koje bolesti ili način prenosa, ved obuhvata sve bolesti i stanja koja

mogu da ugroze ljudski rod.

II. Da se države članice obavezuju da razvijaju minimalno neophodne javnozdravstvene kapacitete

suočavanja sa bolestima koje mogu da izazovu opštu ugroženost.

III. Obavezu članica da obaveste SZO o svim događajima koji mogu predstavljati međunarodnu

opasnost prema definisanim kriterijumima

IV. Ovlašdenje SZO da uzme u obzir neslužbene javnozdravstvene izveštaje i da na osnovnu njih traži

izveštaj od zemalja članica.

V. Procedure prema kojima generalni direktor SZO ima ovlašdenje da odredi javnozdravstvenu

hitnost međunarodnog značaja

VI. Zaštitu ljudskih prava i putnika

VII. Uspostavljanje nacionalnih kancelarija, tačaka i osoba za brzu komunikaciju između zemalja

članica SZO u okvirima međuanrodne zdravstvene regulative.

82 fascija.com

32.Evropsko zdravstveno zakonodavstvo i harmonizacija propisa u zdravstvenoj

zaštiti

Narodna skupština Republike Srbije je 2008. godine ratifikovala Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju i

Prelazni trgovinski sporazum, a Evropska komisija je 2012.godine utvrdila status kandidata Republike

Srbije za članstvo u EU.

Time su počele obaveze usklađivanja domadih pravnih normi i principa sa pravnim tekovinama EU,

odnosno komunitarnog prava. Ono sadži prava i obaveze zemalja članica EU, obuhvata sadržaj načela i

političke ciljeve osnivačkih ugovora, zakonodavstvo usvojeno primenom osnivačkih ugovora, zatim

deklaracije i rezolucije koje je usvojila EU, mere koje se odnose na pravosuđe i unutrašnje poslove,

međunarodne ugovore koje je zaključila EU kao i ugovore između zemalja članica EU (konvencije).

Svaka država čiji je cilj članstvo u EU, pa tako i Srbija, mora da prihvati odredbe osnivačkih ugovora i da

usvoji pravne tekovine EU.

Komunitarno pravo obuhvata primarnu legislativu (ugovori o osnivanju, opšti i pravni principi),

sekundarnu legislativnu (uredbe, direktive, odluke), međunarodne ugovore EU i ugovore između

zemalja članica.

Uredbe se neposredno i bezuslovno primenjuju, sa unošenjem u nacionlano zakonodavstvo ili bez

unošenja. Direktive su obaveza za države članice u pogledu cilja, ali ne i načina realizacije i obaveze

unošenja u zakone.

Odluke su pojedinačni i konkretni akti koji obavezuju subjekte na koje se odnose. Preporuke, rezolucije,

deklaracije i akcioni programi su neobavezujudi akti.

Temelje jedinstvenog evropskog tržišta često nazivaju „četiri slobode“ – one podrazumevaju slobodno

kretanje ljudi, roba, usluga i kapitala. Ovo znači pravo pojedinaca da žive, rade, studiraju ili se penzionišu

u nekoj drugoj zemlji EU, a za potrošače vedu konkurenciju koja vodi nižim cenama, a za preduzeda je

mogudnost da posluju preko granica znatno lakše i jefitnije.

Ugovor o osnivanju EU predviđa da države članice budu u potpunosti samostalne i odgovorne za

organizaciju i pružanje medicinskih usluga, odnosno zdravstvene zaštite i kreiranje i vođenje zdravstvene

poliitke.

Zemlje EU opredeljene su za očuvanje sopstvenih ovlašdenja i uspostavljanje pravila o pristupu

medicinskim tretmanima, određivanje paketa usluga iz zdravstvenog osiguranja i prava na socijalnu

zaštitu.

Zdravstveni sistemi evropskih zemalja se razlikuju u pogledu institucionalnih karatkeristika, kao i u

osnovi socijalne filozofije i normativnih pretpostavki. Postoje znatne razlike u organizaciji, pružanju i

finansiranju zdravstvenih usluga. Istovremeno, vedina zdravstvenih sistema odlikuje se jakom javnom

ulogom i visokim stepenom intervencija državne vlasti pa zato nije čudno da se upravljanje

zdravstvenom zaštitom tradicionalno smatra nacionalnom nadležnošdu.

83 fascija.com

Pokušaji da se u ovoj oblasti izvrši usklađivanje i uspostavljanje jedinstvenih pravila EU verovatno de i

ubudude nailaziti na jaku opoziciju među državama članica. Prema tome, nema i verovatno u skorije

vreme nede ni biti jedinstvenog evropskog zdravstvenog sistema.

Ipak, sve zemlje koje teže punopravnom članstvu u EU, uključujudi i našu, treba da imaju u vidu činjenice

koje obavezuju i utiču na organizovanje i sprovođenje zdravstvene zaštite putem harmonizacije

sopstvenih propisa sa evropskim u elementima koji sve više ograničavaju nacionalnu organizaciju i prava

iz zdravstvene zašite. Zdravstveni sistemi koji su zamišljeni kao teritorijalno zatvoreni, postaju sve

otvoreniji i fleksibilniji za korišdenje zdravstvenih usluga. Prekogranična zdravstvena zaštita proizlazi iz

prava građana zemalja EU na slobodno kretanje, bez ograničenja, uključujudi i činjenicu da ne mogu biti

ograničeni u pristupu adekvatnoj zdravstvenoj zaštiti niti gubitkom prava iz iste.

Bududi da se radi o milionima migranata unutar EU, ovo ima ogroman ekonomski značaj. Zato se uvode

kratkotrajna osiguranja i istovremeno se teži stvaranju mehanizama koordinacije pradenja i zbrinjavanja

hroničnih bolesnika tokom njihovog boravka van područja sopstvenog zdr.osiguranja. Propisi EU bave se

i zaštitom radnika- migranata i njihovih porodica, koji iz ekonomskih razloga odlaze u razvijenije

evropske zemlje, u kojima imaju prava da koriste adekvatnu zdravstvenu zaštitu. Posebno mesto imaju

implikacije presuda evropskog suda pravde na nacionalne sisteme zdravstvene zaštite i ograničavanje

zemalja članica da slobodno kreiraju i vode zdravstvenu politku.

Zdravstveno zakonodavstvo je u stalnim procesima prilagođavanja zahtevima spoljašnjeg okruženja,

međunarodnim obavezama preuzetim bilateralnim ili multilateralnim ugovorima, ili po osnovu članstva

u međunarodnim organizacijama, i nadnacionalnim organizacijama. Tako se sprovodi harmonizacija sa

opredeljenjima:

1. SZO u oblasti prava pacijenata

2. Univerzalnom deklaracijom o bioetici i ljudskim pravima UNESCO (United Nations Educational,

Scientific and Cultural)

3. Konvencijom Saveta Evrope o ljudskim pravima u biomedicini.

4. Evropskom poveljom o pravima pacijenat.

5. Preporukama Saveta Evrope i Komisije ministara članica unije o upravljanju bezbednošdu

pacijenata i prevenciji neželjenih događaja u zdravstvenoj zaštiti .

6. Zaključcima saveta evropske komsije o zajedničkim vrednostima i principima sistema EU.

84 fascija.com

33. Prava na zdravlje i prava pacijenata

Generalna skupština UN-a je 10.12.1948. godine usvojila Univerzalnu deklaraciju o ljudskim pravima i

pozvala sve zemlje članice da proslavljaju 10. decembar kao Dan ljudskih prava. Zbog raskoraka u

shvatanju šta je prioritet ( građanska i politička prava ili socijalna i ekonomska ) doveo je do formulisanja

Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima.

Utvrđena su individualna i kolektivna prava, određene su mere za nadzor nad njihovim poštovanjem i

osnovan je Komitet za ljudska prava koji nastoji da obezbedi da se zemlje pridržavaju preuzetih obaveza.

Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima UN

1. Svako ima pravo na standard života koji obezbeđuje zdravlje i blagostanje njegovo i njegove porodice, uključujudi i hranu, odedu, stan, lekarsku negu i potrebne socijalne službe, kao i pravo na osiguranje.

2. Majke i deca imaju prava na naročito staranje i pomod.

Evropski sistem zdravstvene zaštite ljudskih prava, koji promoviše Savet Evrope, jeste najstariji od svih

sistema koji garantuju ljudska prava. On je zasnovan na Evropskoj konvenciji o zaštiti ljudskih prava i

sloboda. Politika ljudskih prava EU odnosi se na zaštitu građanskih, političkih, ekonomskih i kulturnih

prava. Posebno se ističu zaštita ljudskog dostojanstva, borba protiv trgovine ljudima, zaštita ličnih

podataka, pravo na obrazovanje, prava radnika i azil.

Prvi međunarodni instrument kojim se garantuje pravo na zdravlje, bez obzira na rasu, veroisposvest,

političko uverenje, ekonomsko ili socijalno stanje je Ustav SZO. U njemu je jasno istaknuto da pravo na

zdravlje znači da vlade moraju da stvore uslove u kojima svako može da bude zdrav koliko je to

mogude.

Takvi uslovi podrazumevaju dostupnost zdravstvenih usluga, zdrave i bezbedne uslove rada, adekvatan

smeštaj i ishranu. Sa stanovišta prakse, pravo na zdravlje i ljudska prava predstavljaju okvir u kojem se

kreiraju, implementiraju, prate i evaluiraju politike i programi za razvoj zdravlja stanovnika, propisi koji

se odnose na zdravstveni sistem, kao i zdravstveno srodne politike i programi u svim sferama

(uključujudi političku, ekonomsku i socijalnu).

Danas su poznata 4 kriterijuma za evaluaciju prava na zdravlje u jednoj državi:

1. dostupnost zdravstvenih usluga i programa, kao i zadovoljavajude funkcionisanje

zdravstvenih ustanova

2. pristupačnost zdravstvenih ustanova i usluga koje su u nadležnosti države, i to svima, bez

diskriminacije

3. prihvatljivost - koja podrazumeva da zdravstvene usluge moraju biti kulturalno prihvatljive, da

se pri njihovom pružanju moraju poštovati principi medicinske etike, da moraju biti rodno

prilagođene i pružane tako da poštuju poverljivost osoba

4. kvalitet zdravstvene zaštite i zdravstvenih usluga mora biti naučno i medicinski odgovarajudi.

Pravo na zdravlje danas se nalazi u nacionalnim ustavima zemalja celog sveta.

85 fascija.com

U Republici Srbiji sve slobode i prava čoveka (građanina) ostvaruju se na osnovu Ustava Republike

Srbije, a uslovi za ostvarivanje pojedinih sloboda i prava utvrđuju se zakonom.

Za savremeno doba, karakteristični su prioriteti koji se odnose na jačanje vladinih kapaciteta za

kreiranje i evaluaciju delotvornosti i adekvatnosti zdravstvenog zakonodavstva sa aspekta ljudskih

prava, prava na zdravlje, prava pacijenata i kolektivnih-društvenih prava povezanih sa zdravljem.

Krajem 20. veka mnogi zdravstveni radnici zagovaraju aktivnije sarađivanje pacijenata u procesu

donošenja odluka o njihovom zdravlju, oslanjajudi se na dokaze da direktna komunikacija sa

pacijentom i vede angažovanje pacijenata imaju snažan uticaj na pridržavanje terapije i bolji ishod

lečenja.

PRAVA PACIJENATA:

Saglasnost na osnovu informisanja vezana je sa medicinskim dijagnostičkim i terapeutskim

tretmanima, kao i sa pravom na informaciju. Osoba može da se saglasi sa primenom odredenih

terapeutskih aktivnosti samo ako je informisana o svim korisnim i svim štetnim efektima

njihove primene.

Pristup medicinskoj dokumentaciji je pravo koje se razvilo nezavisno od prava na informaciju i

ima osnovu u pravu na privatnost. Ako pacijent veruje da je primio nedovoljno informacija u

procesu korišdenja zdravstvenih usluga, on ima prava da vidi podatke o sebi u pisanom

dokumentu ili u kompjuterskoj bazi podataka.

Privatnost se odnosi na poverljivost odnosa izmedu lekara i pacijenta, ali i na neke druge

aspekte kao što je zaštita podataka o pacijentu i njegovom zdravstve-nom stanju u bankama

podataka. Kao izuzetno važno, pravo na privatnost se razvilo u nezavisno ljudsko pravo.

Tajna je pravo pacijenta koje je od davnina regulisano, najčešde u krivičnom zakonu. Kao jedno

od najstarijih prava pacijenata zakonski je tako regulisano da ga i lekari brane nasuprot suda.

Ipak, neke zemlje nemaju zakon u ovoj oblasti, pa je zaštita tajne o pacijentu prepuštena

kodeksima profesionalnog ponašanja.

Žalbe predstavljaju pravo pacijenta koji u slučaju povrede, pod odredenim zakonskim uslovima,

može da tuži davaoca usluga ili zdravstvenu ustanovu za učinjenu štetu.

POSEBNE MEDICINSKE PROCEDURE

Zakonodavstvo o sterilizaciji deli se u tri grupe: (a) zakonodavstvo ne postoji i sterilizacija je

praktično dozvoljena, (b) posebno zakonodavstvo ne postoji, ali sterilizacija potpada pod krivični

zakon (na primer kao sakadenje) i (c) sterilizacija je ozakonjena. Generalno, postoji trend ka

liberalizaciji sterilizacije kao medicinske procedure .

Zakonodavstvo o abortusu sadrži dve grupe: (a) abortus nije dozvoljen, izuzev u posebnim

slučajevima, uglavnom na osnovu medicinskih indikacija i (b) aboratus je dozvoljen prema zakonu

pod različitim stepenima ograničenja. Ograničenja za izvodenje abortusa odnose se na stadijume

razvoja fetusa, pri čemu se često balansira izmedu prava žene da odlučuje o rađanju i zaštite fetusa,

kao ljudskog bida, u kasnijim stadijumima.

86 fascija.com

POSEBNI PROPISI

Zakonodavstvo o eutanaziji, kao namernom skradenju života jedne osobe po njenom sopstvenom

zahtevu, aktom ovlašdenja ili izostavijanja, u vedini zemalja uglavnom ne postoji. Medutim, sve više

se razmišlja o uvodenju zakonske regulative u ovoj oblasti s obzirom na razvoj moderne medicine, pa

su mnogi stručno-naučni skupovi posvedeni ovoj temi .

Zakonodavstvo o transplantaciji podrazumeva saglasnost za uzimanje organa od žive osobe, dok u

slučaju uzimanja organa od mrtve osobe postoje dve grupe propisa: (a) oni koji su bazirani na

saglasnosli osobe za života i (b) oni koji su zasnovani na odsustvu pritužbe (prigovora), kad je

uzimanje organa dozvoljeno ukoliko umrli to nije zabranio za života ili njegova rodbina nije dala

prigovor posle njegove smrti.

Zakonodavstvo o eksperimentima na ljudima može biti državno (vladino) i privatno (profesionalnih

grupa), a reguliše dve osnovne oblasti: saglasnost na osnovu informisanja za učešde u eksperimentu i

etička pitanja planiranog eksperimenta.

Bududi da se najčeše radi o kliničkim eksperimentima sa lekovima i zaštiti učesnika

eksperimenta, ovo je najčešde dco zakonodavstva o lekovima. U prošlosti su za ovu regulativu

uglavnom bile zadužene profesionalne grupe ili zdravstvene ustanove koje su formulisale

kodekse i vodiče, a tek odnedavno se stvara i državno zakonodavstvo, posvedeno ovom

problemu .

PRAVA POSEBNIH PACIJENATA

Premda se u zdravstvenom sistemu posmatraju različite grupe pacijenata, sa aspekta zdravstvenog

zakonodavstva posebno su značajni psihijatrijski pacijenti, mentalno retardirani i hendikepirani.

U prošlosti je zakonodavstvo o mentalnim bolesnicima posebno bilo zainteresovano za obavezan

smeštaj i lečenje ovakvih pacijenata u zatvorenim psihijatrijskim bolnicama.

Sad postoji nova tendencija garantovanja prava duševnim bolesnicima i sve prisutnije lečenje u

vanbolničkim ustanovama i onim otvorenog tipa.

ZAJEDNIČKA PRAVA

Zdravstveno zakonodavstvo o životnoj sredini reguliše ljudska prava na zaštitu od rizika u spoljnoj sredini

na koje stanovništvo nema uticaja i koje samo ne može da kontroliše.

Primeri ovakvih rizika su fizičko i hemijsko zagadenje vazduha, radioaktivnost, buka,

snabdevanje vodom, industrijska proizvodnja, urbanizacija i mnogi drugi.

Krajnji cilj zakonodavne regulative jeste zaštita zdravlja svih ljudi uz dostupnost sredstava koja su

potrebna radi obezbedenja svih standarda kvalitetnog življenja (nezagaden vazduh, dovoljna

količina ispravne vode, adekvatan stambeni prostor, sigurna tehnologija u industrijskoj

proizvodnji, prihvatljivi nivo radijacija).

87 fascija.com

KOLEKTIVNA PRAVA

Zakonodavstvo o hrani najčešde je deo nacionalnog zakonodavstva i reguliše prava u vezi sa

ispravnošdu namirnica koje se koriste u ishrani kako u procesu njihove proizvodnje, tako i u

procesu distribucije. Poštovanje zakona koji se odnose na sigurnost hrane kontroliše se

putem različitih oblika inspekcija.

Zakonodavstvo o lekovima najčešde se odnosi na kontrolu kvaliteta lekova, njihovu

sigurnost i moguda neželjena dejstva. Premda ovo zakonodavstvo ima dugu istoriju, ipak

posebnu pažnju privlači poslednjih decenija s obzirom na razvoj novih lekova koji mogu imati

ozbiljne efekte u organizmu pacijenta. Takode, intenzivan razvoj farmaceutske industrije

inicirao je i razvoj zakonodavne regulative koja se odnosi na tržište lekova i njihovo

reklamiranje (marketing lekova).

88 fascija.com

III Grupa pitanja

1. Definicije promocije zdravlja i osnovni prinicipi (Povelja iz Otave)

Prva konferencija o promociji zdravlja je održana 1986.godine u Otavi. Jedna od najčešde citiranih

definicija promocije zdravlje je definicija iz Otavske povelje, koja promociju zdravlja određuje kao

„proces osposobljavanja ljudi da povedaju kontrolu nad svojim zdravljem i da ga poboljšaju“.

Ova definicja naglašava najvažnije elemente promocije zdravlja, onako kako je danas razumeju i

prihvataju profesionalci u ovoj oblasti. Ona posebno naglašava osnaživanje pojedinaca i zajednica.

Promocija zdravlja po svojoj suštini treba da osigura da pojedinci i zajednice budu sposobni da

preuzmu mod koja im pripada. Ovaj princip je toliko značajan da se smatra primarnim kriterijumom

prema kome neku inicijativu možemo smatrati promocijom zdravlja. Ako inicijativa ne uključuje

aktivnosti na osnaživanju pojedinaca ili zajednica, ne može se smatrati da pripada promociji zdravlja.

Povelja je naglasila 3 osnovne strategije za promociju zdravlja:

1. zastupanje (zagovaranje) da bi se stvorili neophodni uslovi za zdravlje

2. osposobljavanje svih ljudi da dostignu svoj puni zdr.potencijal

3. medijaciju (posredvanje) u usklađivanju različitih interesa u društvu u cilju dostizanja boljeg

zdravlja

Povelja iz Otave navodi da promocija zdravlja znači: izgradnju zdrave javne politike, stvaranje okoline

koja pruža podršku, jačanje akcije u zajednici, razvoj ličnih veština i preorijentaciju zdravstvene službe.

Izgradnja zdrave javne politike znači da oni koji kreiraju javnu politiku na svim nivoima i u svim sektorima

treba da prihvate svoju odgovornost za zdravlje i da pri donošenju odluka budu svesni posledica koje

one mogu imati po zdravlje.

Stvaranje okoline koja pruža podršku - neophodna je sistematska procena uticaja koji brze promene

sredine imaju na zdravlje. Zaštita sredine i očuvanje prirodnih resursa moraju biti zastupljeni u svakoj

strategiji unapređenja zdravlja.

Jačanje akcija u zajednici - unapređenje zdravlja se odvija kroz konkretne i delotvorne akcije u

utvrđivanju prioriteta, donošenju odluka, planiranju i implementiranju strategija za dostizanje boljeg

zdravlja. U središtu ovog procesa je osnaživanje zajednice.

Razvoj ličnih veština - unapređenje zdravlja podržava lični i društveni razvoj obezbeđivanjem

informacija, zdravsrsvenim vaspitanjem i razvojom veština.

Preorijentacija zdravsrvene službe - uloga zdravstvenog sektora mora se pomeriti više u pravcu

unapređenja zdravlja i odgovornost mora idi šire od pružanja kurativnih usluga.

89 fascija.com

2. Postojedi modeli promocije zdravlja

Model promocije zdravlja prema Dauniju obuhvata: prevenciju, zdravstveno vaspitanje i ostale

mere.

U praksi se pod pojmom promocije zdravlja podrazumevaju brojne aktivnosti koje se mogu

klasifikovati u 7 tipova:

1) preventivne usluge (imunizacija, skrining za karcinom materice, rano otkrivanje

hipertenzije)

2) aktivnosti kojima se putem zdravstveog vaspitanja utiče na stil života u cilju prevencija

bolesti i ohrabruje korišdenje preventivnih usluga

3) aktivnosti koje se odnose na politiku i regulativu u cilju prevencije (fluoridacija vode za

prevenciju karijesa)

4) aktivnosti iz sve tri sfere (lobiranje da se u zakon uvede obavezno vezivanje pojasa tokom

vožnje u cilju prevencije saobradajnih udesa i povređivanja)

5) zdravstveno vaspitanje koje teži da pojedincima (ali i grupama i zajednicama) pomogne da

razviju pozitivne zdravstvene atribute koji su neophodni za stvarno blagostanje - slobodno

vreme ispunjeno na produktivan način i životne veštine povezane sa zdravljem.

6) ostale mere koje se odnose na regulativu i politike kao što je implementacija politike

zabrane pušenja na radnom mestu

7) aktivnosti kojima se povedava svesnost i obezbeđuje podrška u javnosti i među onima koji

kreiraju politiku za ostale mere koje štite zdravlje (zakonska regualtiva, pisana i nepisana

pravila, finansijski podsticaj).

Ono što aktivnosti promocije zdravlja izdvaja od drugih u zdravstvenom sistemu jesu principi i vrednosti

na kojima one počivaju.

3. Vrednost promocije zdravlja

Kao najvažnije vrednosti promocije zdravlja navode se:

1. osnaživanje - proces putem kojeg ljudi zadobijaju vedu kontrolu nad odlukama i aktivnostima

koje utiču na njihovo zdravlje. Istraživanja pokazuju da ljudi sa vedom kontrolom i sposobnošdu

donošenja odluka koje se tiču njegovog zdravlja imaju bolje zdravstveno stanje. 2. socijalna pravda i pravičnost - su vrednosti kojima se sve više poklanja pažnja. Siromaštvo i

nejedankost su najznačajnije odrednice zdravstvenog stanja. U skladu sa tim praksa promocije

zdravlja mora voditi računa o tome da svima bude obezbeđen jednak pristup hrani, dohotku,

zaposlenju, obrazovanju i drugim činiocima koji su potrebni da bise očuvalo i unapredilo

zdravlje. 3. Inkluzija (uključivanje) pripadnika marginalizovanih grupa koje se suočavaju sa sistematskim

preprekama za dobro zdravlje. 4. Promocija zdravlja podrazumeva i poštovanje različitih viđenja, kulture i perspektive zdravlja i

blagostanja.

90 fascija.com

Među najznačajnijim principima na kojima počivaju aktivnosti promocije zdravlja navode se:

I. Aktivno uključivanje populacije u njenom svakodnevnom okruženju. Ovaj princip stavlja

naglasak na populaciju. On naglašava okruženje tj. mesto u kojem se ljudi angažuju u

svakodnevnom životu. Okruženje podrazumeva susedstvo u kojem ljudi žive, radno mesto,

mesto gde provode slobodno vreme, škole, bolnice. II. Usmerenost ka odrednicama zdravlja – veliki broj činilaca koji su međusobno povezani

utiče na zdravlje. Promocija zdravlja okrenuta je delovanju na determinante zdravlja -

uključujudi stilove života koji utiču na zdravlje (pušenje, ishrana, fizička aktivnost) i koji su

povezani sa širim faktorima kao što su dohodak, obrazovanje, zaposlenje i radni uslovi, kao i

sa socijalnom i fizičkom sredinom. III. Korišdenje više različitih pristupa - oni koji učestvuju u promociji zdravlja koriste vrlo širok

spektar strategija. Korišdenjem više međusobno komplementarnih strategija postižu se bolji

rezultati nego korišdenjem samo jednog pristupa. Neke od najvažnijih strategija u promociji

zdravlja su: a. komunikacija za zdravlje - korišdenje komunikacionih tehnologoja za promovisanje

uslova poželjnih za zdravlje b. zdravstveno vaspitanje ( svesno stvorene mogudnosti za učenje koje uključuju neku

formu komunikacije sa ciljem da poboljša zdravstvenu pismenost) c. samopomod/uzajamna pomod ( proces putem koga ljudi koji dele zajednička

iskustva, situacije i probleme mogu jedni drugima da pružaju podršku IV. Participacija (učešde zajednice) - odnosi se na princip da se zdravlje promoviše isključivo sa

ljudima u zajednici, uz njihovo puno učešde. Zajednica podrazumeva specifičnu grupu ljudi,

koji obično žive na određenom geografskom području i dele zajedničku kulturu, vrednosti i

norme. U mnogim društvima (posebno u razvijenim zemljama) pojedinici ne pripadaju samo

jednoj zajednici ved čitavom spektru zajednica i to na osnovu obeležja kao što su mesto,

zanimanje, socijalna i druga interesovanja. Ljudi u zajednici aktivno učestvuju u

prepoznavanju potreba, postavljanju prioriteta, donošenju odluka itd. V. Značajna uloga zdravstvenih profesionalaca u promociji zdravlja – ulogu zdravstvene

službe treba usmeriti i ka promociji zdravlja, odnosno tako da ne bude fokusirana samo na

kurativne usluge. Posledice ovoga su dvostruke. Potrebno je promenti stavove zdravstvenih

radnika, ali i organizaciju zdravstvenih službi tako da se uvaži više participatorni pristup.

Promena znači da zdravstveni radnici treba više da uzimaju u obzir karaktersitike populacije

sa kojom rade. Vodeda uloga zdravstvenih radnika u promociji zdravlja može se ostvariti

davanjem primera za ono što se može učiniti za zdravu sredinu, zastupanje zdravstvene

javne politike ili tako što de zdravstveni radnik davati savete o tome kako se ponašati da bi

se unapredilo zdravlje.

*Intersektorska saradnja, kao saradnja različitih sektora u društvu i na svim nivoima, prožima svih 5

pomenutih principa. Ova saradnja ima potencijal za stvaranje sinergije → to znači da ljude koji

predstavljaju različite institucije sa različitim obrazovanjem, stručnim znanjima i kvalitetima sarađuju da

bi dostigli ciljeve koje samostalno ne bi mogli.

91 fascija.com

4. Promocija zdravlja u praksi,okruženja za zdravlje,primeri

5. Uloga zdravstvenih radnika i saradnika u promociji zdravlja

6. Zajednica i promocija zdravlja

SZO je inicirala prirstup promociji kroz okruženja za zdravlje. Ovakav pristup obuhvata čitavu

populaciju unutar određenog okruženja. Njegova važna karakteristika je obezbeđivanje da karakter

okruženja, običaj u njemu kao i sve aktivnosti, budu međusobno uklopljeni, da se međusobno

podržavaju i kombinuju da bi se unapredilo zdravlje i blagostanje onih koji žive, onih koji rade kao i

onih koji dobijaju zaštitu u okruženju.

Promocija zdravlja postaje sastavni deo svih aspekata okruženja, a uključuju se i svi koji dolaze u

kontakt sa okruženjem. SZO je prvo pokrenula projekat „Zdravi gradovi“ , zatim „zdrave škole“ i

bolnice koje promovišu zdravlje“ .

I. Projekat „Zdravi gradovi“ - pristup podrazumeva proces unapređenja gradova, a ne neko

određeno zdravstveno stanje koje treba dostidi. U ovim gradovima, zdravlje treba da

zauzima visoko mesto u političkim i društvenim planovima gradova, i da se izgradi snažan

pokret za javno zdravlje na lokalnom nivou. Ovaj projekat je veoma uspešan, prilagođava se

novim okolnostima i izazovima globalizacije. Razvija se kroz četvorogodišnje faze, a u 4.fazi

glavne teme su bile: zdravo starenje, zdravo urbano planiranje i procena uticaja na zdravlje.

Grad Beograd je od 2007. godine uključen u mrežu zdravih gradova.

II. Zdrava škola - ovaj projekat je zasnovan na principima promocije zdravlja u okruženju i

posebno ističe značaj osnaživanja učenika, nastavnika i porodica. Kao važne ciljeve navodi:

stvaranje klime u kojoj u školi vladaju dobri odnosi, poštovanje i uvažanje drugih. Aktivno se

promoviše razvijanje samopoštovanje i samopouzdanja učenika. Oni se osposobljavaju da

pokažu inicijativu, naprave svoje izbore i preuzmu odgovornost za svoje zdravlje i za zdravlje

drugih. U Srbiji je bio aktivan u periodu od 1992. godine do 1996. godine.

III. Bolnice koji promovišu zdravlje - ovaj projekat je posveden ciljevima unapređenja zdravlja

pojedinaca (pacijenata i osoblja), zdravlje zajednice i samoj zdravstvenoj ustanovi. Ideja je

različito interpretirana i primenjena u bolnicama. U nekima je bolnica shvadena kao

okruženje u kojem se zdravlje promoviše za pacijente i osoblje, drugi su se fokursirali na

strategije promene ponašanja kroz edukaciju pacijenata. U nekim bolnicama je ova

strategija shvadena kao radno mesto koje promoviše zdravlje, pa aktivnosti promocije

zdravlja nisu okrenute ka spolja, odnosno ka pobojšanju zdravlja zajednice ili smanjivanju

nejednakosti u zdravlju. Danas je ovo globalni pokret. KBC Bežanijska kosa je jedna od

bolnica u ovoj mreži.

92 fascija.com

7. Savremeni pristupi zdravstvenom vaspitanju

Ranije je zdravstveno vaspitanje, kao profesionalna aktivnost, imala za cilj da učestvuje u prevenciji

bolesti na primarnom, sekundarnom i tercijarnim nivou, kao i da promoviše odgovarajude korišdenje

medicinskih usluga.Taj pristup je imao jednosmeran vid razmene informacija - od eksperta ka korisniku

zdravstvenih usluga.

Savremeni pristup zdravstvenom vaspitanju se više oslanja na osnaživanje, što je u skladu sa pristupom

promocije zdravlja - u kome zdravstveno vaspitanje igra značajnu ulogu. U savremenom pristupu proces

više nije jednosmerno prenošenje informacija sa onog koji zna (eksperta, lekara, sestre) na onog koji

manje zna, nego je to horizontalni proces razmene informacija i interakcije. Više pažnje se poklanja

prikupljanju informacija od ciljne populacije, njihovom mišljenju u vezi sa zdravstvenim temama,

preprekama koje vide za zdrave stilove života i njihovim shvatanjim vezanim za promenu ponašanja.

Ovaj, participatorni pristup usmeren je ka tome da ljudima pomogne da prepoznaju sopstvene brige u

vezi sa zdravljem i da steknu veštine i samopouzdanje kojima bi se rešili tih briga. Ovaj pristup uzima u

obzir uslove socijalne i fizičke sredine u kojima ljudi žive, kao važne odrednice zdravlja.

Zdravstveno vaspitanje ima ulogu u:

1. osnaživanju individualnog izbora - jedna od najvažnijih funkcija zdravstvenog vaspitanja je da

utiče na individualni izbor. Ali ne tako što de ga nametati ved putem podrške. Cilj je da se ljudi

osnaže izgradnjom samopouzdanja i potrebnih veština.

2. odgovarajudem korišdenju zdravstvene službe - usluga; zdravstveno vaspitanje i dalje ima

ulogu u promovisanju odgovarajudeg korišdenja zdravstvenih usluga. Ima zadatak da redefiniše

zdravstvene usluge i da podigne svest o značajnoj ulozi koju za JZ imaju različite organizacije i

službe kao što su transport i stanovanje.

3. Podizanju svesnosti i osnaživanju zajednice – zdravstveno vaspitanje ima ulogu u skretanju

pažnje javnosti na značaj određenog zdravstvenog vaspitanja, ali i više od toga. Njegova važna

uloga je u tome da stvori osedaj za zajednicu, podstakne socijalnu podršku i obezbedi različite

veštine koje su potrebne pojedincima i njihovoj zajednici kako bi uticali na formulisanje politike i

dali doprinos javnom zdravlju.

8. Definicije zdravstvenog vaspitanja i zdravstvene pismenost

Zdravstveno vaspitanje predstavlja svesno stvorene mogudnosti za učenje koje uključuju neku formu

komunikacije osmišljene da poboljša zdravstvenu pismenost. Bavi se i znanjem i razvijanjem životnih

veština koje su poželjne za zdravlje pojednca i zajednice.

Zdravstveno vaspianje nije samo prenošenje informacija,nego i podsticanje motivacije, veština i

samopouzdanja koji su neophodni da bi se preuzela akcija za poboljšanje zdravlja. Ono uključuje

prenošenje informacija koje se odnose na socijalne, ekonomske uslove i uslove sredine koji su u osnovi

uticaja na zdravlje, kao i na individualne faktore rizika i rizična ponašanja i korišdenje sistema

zdravstvene zaštite.

93 fascija.com

Zdravstvena pismenost predstavlja socijalne i kognitivne veštine koje određuju motivaciju i sposobnost

osobe da pristupi informaciji, da je razume i koristi na način koji de unaprediti i održati dobro zdravlje. To

znači dostizanje nivoa znanja, ličnih veština i pouzdanja koji su potrebni da se preduzme akcija, da se

poboljša sopstveno zdravlje i zdravlje zajednice promenom stilova života i uslova života. Zdravstvena

pismenost znači biti obrazovan o ličnom, porodičnom zdravlju i zdravlju zajednice.

Četiri karakreristike zdravstveno pismenih osoba su:

I. Da kritički razmišljaju i rešavaju zdravstvene probleme i pitanja kada se suoče sa njima

II. Sposobni su da sami usmeravaju svoje učenje; kompetentni su da koriste osnovne zdravstvene

informacije i usluge na način koji podržava zdravlje

III. U stanju su da uspešno komuniciraju, organizuju i predstave svoja verovanja, ideje i informacije

o zdravstvenim pitanjima

IV. Odgovorni su i produktivni građani koji pomažu svojoj zajednici da bude zdrava, sigurna i

bezbedna.

9. Metode zdravstvenog vaspitanja

Izbor zdravstvene - vaspitne metode zavisi od ciljeva koje želimo da postignemo u konkretnoj situaciji,

kao i od karakteristika okruženja u kojim radimo. Ako je npr. cilj da publika razume faktore rizika za

koronarnu bolest onda bi bilo dovoljno da se odogovara na tehnička pitanja i da se pritom koriste neka

vizuelna sredstva poput prezentacija i promo materijala.

Međutim, u zdravstvenom vaspitanju najčešde želimo mnogo više nego da samo prenesmo informaciju:

često nam je važno i usvajanje veština, pa i promene u zajednici. Spektar metoda koje se koriste u

zdravstvenom vasptianju je zaista širok - krede se od mas-medija, preko interpersonalnih metoda i

kompjuterskih tehnika, do metoda koje uključuju čitavu zajednicu.

Najčešda podela metoda je po Grinu koja zdravstveno-vaspitne strategije deli u 3 velike grupe:

Komunikacijske metode Strategije sticanja veština Organizacione metode

Predavanja Grupni rad Razvoj zajednice

Diskusije Sticanje veština

(demonstracije, vežbe)

Društvene akcije,kampanje, rad sa udruženjima i grupama za

samoopomod

Individualne metode (intervju, savetovanje)

Simualcije (igre, dramatizacije, igranje uloge, kreativne radionice)

Društveno planiranje i organizacioni razvoj

Medijske tehnike (masovni mediji,audio-vizuelna

sredstva, edukativni TV programi)

Edukativna istraživanja; modelovanje; modifikacija

ponašanja

Medijske tehnike (mas –mediji,edukatvni tv

progami)

94 fascija.com

10. Komunikacijske metode zdravstvenog vaspitanja

Uspešno učenje je osnova kako za uspešnu promociju zdravlja, tako i za zdravstveno vaspitanje. Ono nije

mogude bez delotvorne komunikacije. Komunikacija predstavlja prenos informacija od određenog izvora

do publike koju može predstavjati jedna ili više osoba.

Uspešna komunikacija je ona u kojoj je interpretacija(tumačenje) informacije od strane publike u skladu

sa interpretacijom izvora. Kada osobe uspešno odgovore na komunikaciju, poruka prvo mora da dotakne

njihova čula: moraju biti sposobni da je vide i da je čuju. Poruka mora privudi i zadržati njihovu pažnju i

mora biti korektno interpretirana.

Povratna sprega je neophodna za uspešnu komunikaciju. Onaj ko komunicira mora proveriti uspešnost

procesa tokom ili odmah nakon interakcije tako što de postaviti pitanje ili pratiti neverbalne reakcije

sagovornika.

Proces komunikacije je pod uticajem očekivnja, emocionalnog stanja i drugih karakteristika osobe,

publike ili profesionalca koji se bavi zdravstvenim vaspitanjem. Jedna od najvažnijih veština je

sposobnost da se tačno interpretiraju osnovni aspekti mentalnog stanja osobe sa kojom se komunicira

tako što se postavljau pogodna pitanja ili se preopoznaje neverbalna komunikacija.

Ključni elementi uspešne komunikacije su: poštovanje, empatija i iskrenost. Profesionalac mora imati

iskreno intresovanje za ljude sa kojima radi i mora posedovati raznovrsne veštine komunikacije i veštine

socijalne interakcije.

Zadovoljstvo pacijenta zavisi od interpersonalnih veština zdravstvenih radnika. Pokazalo se i da mnogim

zdravstvenim radnicima nedostaje upravo sposobnost da fleksibilno odgovore na potrebe pacijenata. U

pristupu u kojem je u centru zdravstveni radnik, uglavnom se usredsređuje na prikupljanje informacija

ispitivanjem i analiziranjem pacijenta. U pristupu gde je pacijent u centru, dolaze do izražaja veštine

socijalne interakcije: aktivno slušanje, dopuštanje kratkih pauza, da se pacijent pribere i nastavi da

govori, postavljanje otvorenih pitanja, takvih da pacijent može slobodno da se izrazi.

1. Predavanja

Predavanja su najstariji metod zdravstveno-vaspitnog rada. Dobre strane su u tome što predavač može

modifikovati sadržaj tako da izađe u susret potrebama i interesovanjima auditorijuma, kao i njegovom

nivou obrazovanja. Predavač može i treba da vodi računa o reakcijama slušalaca i da im se prilagodi.

Pitanja nakon predavanja pokazuju da je predavanje bilo uspešno i da je zaitnresovalo auditorijum.

Nedostatak predavanja je u tome što nije lako držati pažnju auditorijuma. Takođe iako je mogude

preneti informacije, ovaj metod nije najbolji izbor kada želimo da stečeno znanje bude primenjeno u

praksi. Podižu svesnost slušalaca o nekom zdravstvenom pitanju i podstiču ih da preuzmu neke akcije.

Preporučuje se da se predavanje kombinuje sa drugim metodama i tehnikama kao što su diskusije i

demonstracije.

95 fascija.com

2. Masovni mediji

Obuhvataju sve medije čija je komunikacija javna, indirektna, uglavnom jednosmerna i manje više

usmerena ka anonimnom auditorijumu. Sve više se koriste u zdravstvenovaspitnim kampanjama.

Obuhvataju radio, televiziju i štampane medije. U edukativne svrhe se često koriste i zabavni sadržaji, pa

je ovakav oblik vaspitanja dobio naziv vaspitanje (edukacije) kroz zabavu.

Pozitivno je što se sadržaj može ciljano dizajnirati i implementirati u emisije različitog karaktera, a to

doprinosi da poruka dopre i bude primljena od strane šire publike.

Negativna strana je što se ne može sa sigurnošdu znati da li je auditorijum na pravilan način razumeo

poruku, jer nema direktnog kontakta pa ni primanje povratne informacije (nema povratne sprege).

Koliko de masovni mediji biti u funkciji javnog zdravlja zavisi od toga koliko javno zdravlje uspe da

angažuje medije u dostizanju svojih ciljeva.

Posteri i lifleti su primeri štampanih medija koji su posebno dizajnirani kako bi se prenele određene

zdravstvene poruke. Vrlo često se koriste samostalno, ili u kombinaciji sa nekim drugim metodama

zdravstvenog vaspitanja. Posteri imaju za cilj da privuku pažnju publike na određenu zdravstvenu temu.

Lifleti omogudavaju osobi da naknadno pročita neke činjenice ili da se njih podseti.

3. Kompjuterske metode

Slične mas-medijima jer u istom trenutku poruka može dopreti do velikog broja ljudi, ali se može

prilagoditi i specifičnim potrebama malih auditorijuma, pa i pojedinaca. Omogudavaju brzo i lako

pronalaženje potrebne informacije o nekom problemu, pronalaženje informacija vezanih za prevenciju,

vizuelnih zajednica za podršku itd.

Veoma je bitno što sve može biti anonimno, čime se povedava i učešde ljudi, jer neki ljudi zdravstveni

problem smatraju sramotom (žene često dute o raku dojke). Takođe se može ostvariti povratna sprega

(npr. putem online upitnika).

Individualne metode - 13. pitanje

11. Strategije za sticanje veština u zdravstvenom vaspitanju

Iako su metode komunikacije vrlo uspešne u prenošenju informacija i uvedavanju znanja, zdravstveno

vaspitanje je mnogo više od toga. Ono uključuje i promene u stavovima i verovanjima, kao i sticanje

veština.

Na primer: da bi se obučili u veštinama pružanja prve pomodi nije dovoljno ljudima demonstrirati kako

se izvode određene procedure, ved je neophodno da ih i sami uvežbavaju, kao i da im neko ukaže na

greške koje bi mogli da isprave.

Ista stvar je i sa socijalnim veštinama ( ako želimo da smanjimo upotrebu alkohola, potrebno je da osobe

usvoje sposobnost da odbiju alkoholno pide ).

96 fascija.com

4 osnovna pravila ubedljivosti mogu se naučiti relativno lako: treba jasno znati šta želimo redi; izneti

svoje stanovište; objasniti svoje razloge; uvažiti stanovište i osedanja sagovornika. Da bi primenili ova

pravila ljudi moraju da nauče ne samo šta treba da kažu nego i kako to treba da kažu. Veštine koje treba

da imaju prvo im se prikazuju na modelu, a zatim ih oni uvežbavaju. Greške koje čine pri tome modi de

da razmatraju i ispravljaju, kao i da budu ohrabreni.

I Grupni rad

Najveda prednost je u pružanju mogudnosti za interakciju učesnika. Mogude je uključiti svakog člana

grupe u rad, odmah dobiti povratnu informaciju o tome šta su učesnici naučili i izadi u susret njihovim

interesovanjima.

Posebna vrednost rada u grupi jesu znanja i iskustva drugih članova i snažan efekat grupnih normi. Rad u

grupi se pojavljuje u različitim formama, a među najčešde korišdenim su vršnjačke grupe i grupe za

samopomod.

A. Vršnjačke grupe - edukatori i oni koji se edukuju su pripadnici iste socijalne grupe (npr. Osobe sa

astmom edukuju novoobolele u veštinama upravljanja bolešdu). Ovaj metod počiva na pretpostavci

da osobe koje potiču iz iste socijalne grupe mogu uspešnije da prenesu informacije nego što bi to

uradili profesionalci (zato što se ljudi identifikuju sa pripadnicima svoje grupe). Ovo je pogotovo

značajan metod kada želimo da dopremo do grupa do kojih se konvencionalnim metodama teško

dopire (grupe obolelih od HIV-a).

B. Grupe za samopomod - sastoje se od članova koji imaju neki zajednički problem. U ovim grupama je

učešde profesionalaca malo ili nikakvo, metod počiva na međusobnoj razmeni iskustava i podsticaja

među članovima grupe, što im pomaže da reše problem. Dobri rezultati su postignuti sa grupama

alkoholičara, psihijatrijskih pacijentima, pacijentima sa karcinomima.

II Demonstracije

Predstavljaju metodu koja se zasniva na pretpostavci da ljudi mogu dosta da nauče posmatrajudi druge

kako nešto rade. Demonstracije pružaju mogudnost da se ljudi informišu o nekim procedurama, da im se

objasne metode i da se osposobe da sami isprobaju metode koje su posmatrali.

Mogu se koristiti da bi se prikazali rezultati nekih akcija ( rezultati programa za smanjenje telesne težine)

ili neke procedure (samopregled dojke). Koriste se u individualnom radu, kao i u radu u grupi.

III Simulacija

Često korišden prinicip u zdravstvenom vaspitanju i može da pokaže principe učenja putem iskustva.

Važno je što omogudava vežbanje rešavanja problema i promene stavova.

97 fascija.com

12. Organizacione metode u zdravstenom vaspitanju

Akcija u zajednici se oslanja na intersektorsku saradnju i participaciju zajednice. Očekuje se da učešde

zajednice i intersektorska saradnja vode osnaživanju zajednice, što je jedan od važnih principa promocije

zdravlja.

Pojam zajednice pominje se u litraturi koja se bavi promocijom zdravlja. Ipak, ne postoji jedna

univerzalno prihvadena definicija zajednice. Definicije se mogu podeliti na one koje zajednicu definišu

kao geografski određenu teoriju i na one koje je definišu kroz zajedničke karakteristike.

U promociji zdravlja su uvažena oba pristupa pa je zajednica definisana kao: specifična grupa ljudi koji

često žive u definisanoj geografskoj oblasti, koji dele zajedničku kulturu, vrednosti i norme i organizovana

je u socijalnu strukutru putem veza koje je zajednica razvila tokom vremena.

Članovi zajednice stiču lični i društveni identitet deljenjem zajedničkih verovanja, vrednosti i normi, koje

zajednica razvila u prošlosti i koje može modifikovati u bududnosti. Oni pokazuju određenu svesnost o

svom identititetu kao grupe i dele zajedničke potrebe i posvedenost njihovom zadovoljavanju. Zajednice

nisu statične, ved se stalno menjaju (neki ljudi odlaze,a drugi dolaze).

Ljudi mogu istovremeno biti članovi različitih zajednica. Zdravstveni vaspitači nisu više spoljni autoritet

koji objašnjava i namede nove obrasce ponašanja, ved predstavljaju deo zajednice i pomažu joj da reši

svoje probleme.

Sama zajednica odlučuje šta je problem i traži načine da ga reši, a uloga zdravstvenih vaspitača je da

pomogne zajednici u organizovanju odogovra na zdravstveni izazov, i da joj ponudi tehnike koje mogu

pomodi da se problem reši.

13. Individualne metode zdravstvenog vaspitanja

Individualne metode podrazumevaju direktan kontakt između onoga koji šalje i onoga koji prima poruku

i to jedna od najvedih prednosti ovih metoda. Razgovor omogudava medicinskom osoblju da upoznaju

osobu, njene probleme i potencijalne uzroke tih problema.

Putem razgovora mogude je uputiti personalizovanu poruku u vezi sa promenom ponašanja. Istraživanja

pokazuju da je poruka koja se dobija putem razgovora delotvornija u odnosu na poruku koja se prima

putem mas-medija. Ljudi imaju veliko poverenje u zdravstvene radnike. Nedostatak je što se ne može

istovremeno obuhvatiti više ljudi, zahteva puno vremena i sredstava za realizovanje i što ima efekta kod

ljudi koji su svesni svog problema.

98 fascija.com

Postoje 3 pristupa razgovoru: model dijagnoza-preporuka, model savetovanja i participatorni model.

1. Tradicionalni odnos (model dijagnoza-preporuka) - zasnovan je na ekspertskom pristupu gde

eksert (lekar, medicinska sestra) postavlja seriju pitanja, zatim postavlja dijagozu, nakon koje

slede preporuka i savet. Ovaj model je još uvek veoma popularan. U njemu korisnik ima samo

pasivnu ulogu. Koristan je u slučajevima kada i korisnik i zdravstveni radnik smatraju da je

zdravstveni radnik taj koji ima potrebno znanje, zatim ako se obe strane osedaju prijatno u

takvom odnosu i ako imaju iste ciljeve. Ovakav pristup često ne daje dobre rezultate kada je reč

o komplikovanijim problemima, u kojima se osoba emocionalno troši i koje nije mogude rešiti za

kratko vreme.

2. Model savetovanja - prvobitno je razvijen u okviru psihoterapije. Ovaj pristup gde je u centru

pažnje korisnik i on određuje temu o kojoj de se razgovarati. Ovde su jako bitni poštovanje,

empatija i iskrenost jer se polazi od toga kako korisnika shvata problem i od njegovih emocija, a

ekspert je tu da mu pomogne da razjasni svoje emocije i pornađe načine za rešavanje svog

problema. Ovaj model je koristan u onim situacijama gde tradicionalan nije tj. kod problema koji

se ne mogu rešiti u kratkom roku (hronična oboljenja) i kod onih gde je uključena emocionalna

komponenta.

3. Participatorni model - podrazumeva da i ekspert i korisnik (pacijent) igraju aktivnu ulogu u

dijagnostikovanju problema, razjašnjavanju uzroka problema i njegovom rešavanju. Razgovor

započinje razjašanjavanjem ciljeva koje korisnik želi da postigne, kao i uzroka zbog kojih u tome

ne uspeva. Ovo može dovesti od redefinisanja ciljeva. Potom se razmatraju činjenice u čemu

učestvuje korisnik,a profesionalac daje svoj doprinos. Na osnovu toga, utvrđuju se sva moguda

rešenja problema i rezultati do kojih ona mogu dovesti. Ako se ispostavi da se postavljeni ciljevi

ne mogu dostidi, potrebno je prilagoditi ih mogudnostima. Tada se odlučuje koje de se rešenje

prihvatiti. Kada je odluka doneta, razgovor se nastavlja slično modelu savetovanja. Model je vrlo

koristan za kompleksne probleme i one koje čije rešavanje zahteva više vremena.

14. Definicije, principi i savremeni izazovi javnog zdravlja

SZO je definisala javno zdravlje kao „društveno i političko delovanje kojim se teži ka poboljšanju zdravlja,

produženju života i poboljšanju njegovog kvaliteta u celokupnom stanovništvu , a putem promocije

zdravlja, prevencije bolesti i drugih oblika zdravstvenih intervencija.“

Krada verzija ove definicije, koju je doneo Donald Ačeson glasi „Javno zdravlje je nauka i umetnost

prevencije bolesti, produžavanja života i unapređenja zdravlja putem organizovanih napora društva.“

Interesi javnog zdravlja nisu jednaki interesima medicine, s obzirom na to da se javno zdravlje više

usredsređuje na populaicju nego na pojedince, a takođe više na prevenciju nego na lečenje.

99 fascija.com

Zato, javno zdravlje ima, u suštini, jedinstvene principe od kojih su najvažniji slededi:

I. Jednakost i solidarnost - solidarnost sa ranjivim populacionim grupama

II. Održivost - odnosi se na razvoj kojim se garantuje da trenutna upotreba resursa ne ugrožava

zdravlje bududih generacija. Ovo naročito važi za države sa ekonomskim problemima.

III. Učestvovanje - podrazumeva osposobljavanje zajednice i sudelovanje u procesu donošenja

odluka

IV. Efikasnost - postizanje maksimalnih rezultata uz minimalna ulaganja, odnosno dostizanje ciljeva

uz ekonomsku isplativost (svako uzaludno trošenje se smatra neetičkim)

V. Pravda i mir - javno zdravlje se zasniva na filozofiji socijalne pravde. Ta pravda predstavlja

kamen temelja za izbegavanje tenzija i u skladu sa tim, obezbeđenje mira.

Izazovi javnog zdravlja:

Oružja masovne destrukcije i prirodne katastrofe, terorizam, posebno bioterorizam, zemljotresi,

poplave.

Infektivne bolesti: novi uzročnici (e.g. SARS, “ptičji grip”, “svinjski grip”), stare bolesti kao TBC,

rezistenca na antibiotike.

Nezarazne bolesti ( globalna pandemija bolesti povezanih sa pušenjem, gojaznost kao globalni

problem, povoljni uslovi za nove pretnje, globalizacija, raspad javno-zdravstvene infrastrukture).

* Sadašnji izazovi u Srbiji: preventabilne bolesti, faktori rizika, socijalne i ekonomske determinante

zdravlja, zdravlje na radnom mestu, starenje, ranjive populacione grupe.

15. Razvoj javnog zdravlja u svetu - faze i razlike između tradicionalnog i novog

javnog zdravlja

Da bi se razumela svrha javnog zdravlja, potrebno je poznavati barem deo njegovog razvoja. Glavni

razvoj nauke i prakse javnog zdravlja može se pratiti kroz 4 faze:

1. Poboljšanje higijenskih i sanitarnih uslova

Počinje krajem 19. veka. Pokret je bio inspirisan pogoršanjem zdravlja stanovnika usled industrijske

revolcuije. U to vreme veliki broj ljudi živeo je u gradovima u kojima nisu bila rešena osnovna stambena i

sanitarna pitanja. Porastao je mortalitet usled epidemija infektivnih bolesti, pa je potreba za efikasnim

merama u rešavanju higijenskih problema postala obaveza.

Gradski lekari sa javnim dužnostima (medicus civitatis) predstavljali su prve lidere javnog zdravlja u

zajednici, a prvu službu javnog zdravlja osnovalo je Udruženje engleskih gradova za zdravlje 1839.

godine. Kasnije je donet čitav niz zakonskih akata na osnovu kojih su regulisani uklanajne otpada,

vodosnabdevanje, prevencija i kontrola bolesti, inspekcija bolnica, registrovanje novorođenčadi itd.

100 fascija.com

2. Individualna zdravstvena zaštita

Nastaje početkom 20. veka, razvojem mikrobiologije i imunolgije i otkrivanjem principa zaštite putem

vakcine, čemu je najviše doprineo rad Luja Pastera.

Za razliku od prethodne faze gde su aktivnosti bile usmerene ka poboljšanju uslova u životnoj sredini, u

ovoj fazi se ona usmeravaju ka kontroli infektivnih bolesti i mehanizmima unapređenja imuniteta.

Razvijaju se mere za asanaciju okoline, kao i individualne zdravstvene zaštite specičifne za pojedine

bolesti, što brzo dovodi do poboljšanja rezultata u prevenciji zaraznih bolesti. (imunizacija)

3. Terapijski postupci

Započela je otkridem novih terapija, npr. insulinske terapije i terapije lekovima iz grupe sulfonamida.

Povedava se broj individualnih terapijskih intervencija i traga se za novim tehnološkim i naučnim

pristupima.

Kao posledica preuzimanja kontrole nad zaraznim bolestima, državna sredstva se više usmeravaju sa

zaštite životne sredine ka bolnicama tj. ka kurativnim službama. Ova dominacija kliničke medicine, sa

svojim velikim investicijama i troškovima dovodila je do povedanja razlika u zdravlju između bogatih i

siromašnih, kao i između stanovnika urbanih i ruralnih sredina.

Dobro zdravlje se smatralo prvenstveno ishodom medicinskih intervencija i rada bolničkih službi. Ali ovo

preusmeravanje centra pažnje na kurativnu zdravstvenu zaštitu dovelo je od sve uočljivijeg jaza između

preskupih, pojedinačnih medicinskih intrvencija i njihovog slabog uticaja na zdravlje populacije uopšte.

4. Novo javno zdravlje

Počela je u drugoj polovini 20. veka i još uvek traje; uspostavlja se nakon uviđanja da individualni pristup

obezbeđuje dobro zdravlje samo maloj grupi ljudi, ali ne doprinosi poboljšanju zdavlja popualcije.

Društvo u celini ponovo predstavlja centar javnog zdravlja, jer su prepoznati ograničeni efekti kurativne

zdravstvene zaštite i skupih tehnologija. U ovoj fazi radi se na identifikaciji zdravstvenih potreba

populacije, na unapređenju zdravlja i kvaliteta života, na prevenciji bolesti i na organizaciji efikasnih i

kvalitetnih zdravstvenih službi.

Razvoj promocije zdravlja obezbeđuje aktivnosti kojima se rešavaju problemi društva, a putem

kontinuirane implementacije uspostavlja se temelj održivog razvoja svih zajednica. Entuzijazam i

posvedenost takvom razvoju održavaju se i u međunarodnim aktivnostima javnog zdravlja u 21.veku.

101 fascija.com

16. Razvoj javnog zdravstva u Srbiji

Na našim prostorima, prvi organizovani oblici delovanja javnozdravstvene službe javljaju se u 19. veku,

sa donošenjem Zemaljskog Ustava Srbije 1839. godine.

Ovim ustavom je bilo regulisano ovaranje „Odeljenja karantinskog sa sanitetom“. Glavni zadaci odeljenja

bili su da „preduizima sve što može poslužiti zaštiti života i zdravlja naroda, uključujudi i sve što je tome

protivno“ , zatim da se stara o organizovanju karantina, da zajedno sa bolnicama radi na sprečavanju i

iskorenjivanju zaraznih bolesti, da podiže apoteke i postavlja učene lekare i babice.

Krajem 19. veka ideje javnog zdravlja u Srbiji promovišu poznati lekari. Tada su to bili Milan Jovanovid

Batut , koji ostvaruje uspešnu saradnju sa Robertom Kohom na ovom polju, i Andrija Štampar koji

zajedno sa Bogoljubom Konstatnivonidem radi na rešenjima zdravstvene zaštite (sa ciljem da najviše

odogovara zdravstvenim prilikama i ekonomskim mogudnostima naše sredine).

Dalje se donose propisi uz zdravstvene zaštite, stvaraju se fondovi za čuvanje narodnog zdravlja, vode se

borbe za podizanje zdravstvene kulture, proučavaju se zdravstveno stanje stanovništva i faktori koji ga

određuju. Sve ovo daje rezultate koji se ogledaju u smanjenju moratliteta od zaraznih boelsti (pre svega

dece), a bitno je i smanjenje incidence endemskog sifilisa. Intenzivno se radi na obaveznoj vakcinaciji

stanovništva.

Jedan od prvih projekata u svetu za razvoj zdrave zajednice organizovan je 50-tih godina 20. veka u

Ivanjici. Cilj je bio da se kroz akcije zajednice smanji mortalitet odojčadi, unapredi zdravstvena zaštita

odojčadi i dece, trudnica i majki. Populacija kao centar pažnje dobija vedi značaj tokom druge polovine

20. veka.

17. Osnovne funkcije javnog zdravlja

18. Sveobuhvatni sistem javnog zdravlja

Funkcije javnog zdravlja smatraju se skupom aktivnosti i usluga čijim se sprovođenjem izvršava glavni

zadatak javnog zdravlja: poboljšanje zdravlja populacije. Trebalo bi napraviti razliku između funkcija

javnog zdravlja i usluga javnog zdravlja.

Funkcije definišu glavne zadatke ili očekivane rezultate iz sektora javnog zdravlja, dok usluge opisuju

značaj i mehanizme postizanja ovih očekivanih rezultata. Pored zdravstvenog stanja i procene faktora

rizika,funkcije javnog zdravlja odnose se i na osposoboljavanje ljudi da vode računa o zdravlju, na

pokretanje partnerstva i jačanja regulativa javnog zdravlja.

U posebne funkcije javnog zdravlja takođe spadaju kontinuirano unapređenje zdravlja, efektivnosti i

efikasnosti, kao i dostupnost zdravstvene zaštite i pronalaženje novih pristupa za rešavanje zdravstvenih

problema zajednice.

102 fascija.com

Identifikovanje funkcija javnog zdravlja je širom sveta aktuelna tema koja ukazuje na potrebe država i

međunarodnih zdravstvenih organizacija da poboljšaju svoju sposobnost da eksplicitno identifikuju čime

se i kako bave u domenu javnog zdravlja. Američki institut za medicinu je 1988. godine definisao 3

glavne funkcije koje pomažu opisivanju usluga i odgovornosti institucija za javno zdravlje:

1. Procena - procena i pradenje zdravlja zajednice i ugroženih populacija radi identifikacije

zdravstvenih problema i prioriteta.

2. Razvoj politike - formulisanje javne politike, u saradnji sa političkim i društvenim liderima radi

rešavanja identifikovanih lokalnih i nacionalnih zdravstvenih problema i prioriteta.

3. Obezbeđivanje - osiguravanje pristupa odgovorajudoj i ekonomski isplativoj zdravstvenoj zaštiti,

uključujudi usluge za unaređenje zdravlja i prevenciju bolesti, kao i evaluaciju kvaliteta i

uspešnosti zdravstvene zaštite.

103 fascija.com

19. Definicije i faze u procesu stvaranja javnozdravstvene politike

21. Pradenje i evaluacija zdravstvene politike- uloga indikatora i primeri

Javnozdravstvena politika se može definisati na različite načine, a veoma često se polazi od definicije

same politike. Politika je serija akcija orijetisanih prema cilju koju preduzimaju učesnici sa autoritetom

vlasti (predstavnici vlade, države, ali i institucija i pojedinaca).

Savremena javnozdravstvena politika, u širem smislu, usmerena je ka kontinuiranom procesu

unapređenja zdravlja stanovništva. Ona predstavlja formalne tvrdnje ili procedure unutar vlade i

inistitucija, kojima se definištu prioriteti i parametri za akciju, kao odgovor na zdravstvene potrebe,

raspoložive resurse i različite političke pritiske. Ona uključuje ideologiju, tradiciju i aspiracije vlasti, a

osnovna svrha joj je da ustanovi pravac razvoja zdravstvene zaštite, strategije, ciljeve, prioritete i

sredstva u ostvarivanju prioriteta.

Zdravstvena politika se može definisati i kao nauka upravljanja sistemom zdravstvene zaštite. Zahvati u

okviru javnozdravstvene politike podrazumevaju ključnu ulogu i partnerstvo osnovnih interesnih grupa u

političkoj strukturi ( države, profesionalnih tela, ministarstva zdravlja, korisnika zdravstvene zaštite):

Proces stvaranja javnozdravstvene politike prolazi kroz 4 jasno definisane faze:

1. Postavljanje politike

Podrazumeva identifikovanje problema i razvoj širokih ciljeva koji de biti usmereni na njihovo rešavanje.

Pošto su problemi brojni i različiti, ulažu se veliki napori i to ne samo u identifikovanju zdravstvenog

problema (koji de biti predmet formulacije politike) ved i u uspostavljanju prioriteta između ovih

problema na osnovu naučnih dokaza, konzensusa i zastupanja.

Čak i kada je određeni zdravstveni problem očigledan i značajan za rešavanje, postavljanje politike u vezi

sa ovim problemom zavisi od ved uspostavljenih prirotiteta zdravstvene politike, kao i od prioriteta u

drugim oblastima delovanja vlade.

Koriste se različiti pristupi i metode kako bi se određeni problem postavio u centar pažnje donosioca

odluka - najčešde putem medija, zbog uticaja koji imaju na formiranje javnog mnjenja; pri čemu se

javnost korisiti za vršenje pritiska na vladu.

2. Formulacija politike

Uključuje razvijanje alterantivnih predloga, prikupljanje i analiziranje informacija koje su neophodne za

procenu alterantiva i zastupanje jednog ili drugog predloga. Proces formulisanja politike podrazumeva i

stvaranje koalicija za podršku izabranim alterantivama.

Zatim sledi usvajanje specifičnih politika (legitimizacija) kada vlada odlučuje o odgovarajudem putu

kojim de se politika sprovesti. Kao sredstva sprovođenja koriste se zakoni i podzakonska akta ( propisi i

sudske odluke). I u ovom procesu je značajan uticaj medija, interesnih grupa, partija.

104 fascija.com

3. Implementacija

Podrazumeva 3 grupe aktivnosti koje obezbeđuju efekte svake politike. To su: tumačenje, organizovanje

i primenjivanje. Tumačenje zahteva prevođenje programskog jezika u odgovarajude administrativne

direktive. Organizovanje obezbeđuje metode i sredstva koja su neophodna da politika zaživi.

Primenjivanje se odnosi na rutinski rad službi u spovođenju aktivnosti.

Kroz iskustvo pojedinih zemalja u implenetaciji formulisanih ciljeva, mogu se sagledati sledede

preporuke:

a. potrebno je da se razvije širok konsenzus između svih interesnih grupa

b. broj ciljeva mora biti razumno ograničen (npr.5-10)

c. svaki cilj mora da se zasniva na dokazima o efikasnsoti

d. ciljevi moraju biti saglasni sa raspoloživim resursima.

4. Evaluacija politike

Određuje da li su ciljevi dostignuti, koliko su dobro implementirane aktivnosti i kakav je njihov uticaj.

Rezultati evaluacije mogu dovesti do održavanja programa sa aktivnostima, njegovog širenja, menjanja i

eventualno obustavljanja. Značajno je učestvovanje svih interesnih grupa u procesu evaluacije.

Donosioci političkih odluka ne podržavaju uvek proces evaluacije jer njeni rezultati mogu ukazati na loše

vođenu politiku.

* U evaluaciji zdravstvene politike koju zemlja vodi, koriste se slededi indikatori:

1. politička saglasnost - ukazuje na postojanje odlučnosti za dostizanje zdravlja za sve, kroz

ugrađivanje odluka u zakonodavstvo zemlje.

2. raspodela sredstava - proprorcija nacionalnog dohotka tj. društvenog proizvoda po glavi

stanovnika koji se izdvaja za zdravstvenu zaštitu

3. ravnomerna distribucija resursa - koriste se pokazatelji troškova zdravstvene zaštite po

stanovniku; pokazatelji i broj stanovika po lekaru, obezbeđenosti stanovika lekarima na 10 000,

obezbeđenosti stanovnika na 1000.

4. učešde zajednice u dostizanju zdravlja - meri se stepenom njene uključenosti u donošenje

odluka o zdravlju i zdravstvenoj zaštiti, kao i postojanje mehanizama koji omogudavaju ljudima

da izraze svoje zahteve i potrebe za zdravstvenom zaštitom.

105 fascija.com

20. Postavljanje ciljeva javnozdravstvene politike

Ciljevi predstavljaju željeno stanje prema kojem su aktivnosti i sredstva usmereni, a koje se ne mora

uvek i dostidi. Iako postoji težnja da se ciljevi izražavaju kvantitativno, u novije vreme se smatra da treba

primeniti „neodređenost“ pri postavljaju opštih ciljeva, kao i da ciljeve treba stalno preispitivati. Ovo se

ogleda i u činjenici da se zdravstveni sistemi međusobno razlikuju, a ipak vedina njih ima slične opšte

ciljeve javnozdravstvene politike:

1. Dostupnsot zdravstvene zaštite i ravnopravnost korisnika u sistemu (postojanje minimuma

zdravstvene zaštite dostupnog svim građanima i jednako postupanje za jednake potrebe unutar

državnog zdravstvenog sektora)

2. Materijalna sigurnost građana - korisnici i pacijenti su zaštideni od pladanja za zdravstvenu

zaštitu koja bi znatno ugrožavala njihov standard

3. Makroekonomska efikasnost - troškovi za zdravstvenu zaštitu trebalo bi da zauzmu

odgovarajudi deo nacionalnog dohotka kako bi se obezbedio određeni nivo zdravstvene zaštite

stanovnika.

4. Mikroekonomska efikasnost - poboljšanja u zdravstvenom stanju stanovnika morala bi da budu

maksimizirana u domenu uloženih sredstava u zdravstvenu zaštitu

5. Sloboda izbora za korisnike

6. Odgovarajuda autonomija za davaoce usluga (sloboda lekara da rade na način za koji smatraju

da de najbolje pomodi pacijentu).

Karakteristika navedenih opštih ciljeva je da su orijentisani na ishode i da u skladu sa tim usmeravaju

donosioce odluka (za razliku od ranijih pristupa kada su ciljevi bili više orijentisani na skupa ulaganja u

zdravstvenu zaštitu).

Po uspostavljanju ciljeva javnozdravstvene politike ostaju izazovi koji se odnose na njihovu prioritizaciju i

implementaciju. Neophodno je razumevanje aktuelnih obrazaca zdravstvenog stanja populacije.

Dizajniranje i implementacija aktivnosti koje de voditi ostvarenju ciljeva zahtevaju visok nivo veština

upravljanja javnozdravstvenim sistemom. Pradenje progresa zahteva poznavanje prirodnog toka bolesti.

Ključna pitanja su koliko je vremena potrebno za dostizanje ciljeva i da li postavljeni ciljevi vode bilo

kakvim razlikama u zdravlju.

Merenje napretka u dostizanju ciljeva svake javnozdravstvene politike je uglavnom određenom

prirodnom skupa ciljeva koji se mere. Najčešde se koriste indikatori koji su predložile UN i SZO, a koji se

odnose na unapređenje zdravlja u okviru Milenijumske deklaracije razvoja i na razvoj zdravstvenog

sistema koji je zasnovan na primarnoj zdravstvenoj zaštiti.

106 fascija.com

*Opšti cilj predstavlja izjavu o namerama ili težnjama i odnosi se na ishode za koje se smatra da su

dostižni na postojedem nivou znanja i resursa (nemora bit merljiv; npr. očuvanje i unapređenje zdravlja).

*Specifični cilj predstavlja iskaz o očekivanim rezultatima ka kojima je usmeren naš napor (mora biti

merljiv; npr. u narednih 5godina mora se postidi 100% obuhvat dece imunizacijom).

*Glavni cilj javnozdravstvene politike jeste da stvori okolinu koja ljudima omogudava da vode zdrav

život. Pri formulaciji ciljeva koristi se S.M.A.R.T. pravilo prema kome cilj mora da bude : specifična,

ograničen (S-specific), merljiv (M-measurable), dostižan (A-achievable), relevantan (R-relevant), i

vremenski ograničen (T-time bound).

22. Međunarodne javnozdravstvene politike

Uvažavajudi opšte ciljeve, pri uspostavljanju prioriteta javnozdravstvene politike, vedina zemalja se

rukovodi predloženim ciljevima međunarodnih organizacija ili međunarodne zajednice. Tako je danas pri

stvaranju nacionalnih javnozdravstvenih politika nezaobilazno razmatranje Milenijumskih ciljeva UN-a.

Na Milenijumskom samitu 2000-te godine, lideri 189 zemalja članica UN usvojili su Milenijumsku

deklaraciju, u kojoj su navedene osnovne vrednosti na kojima treba da se zasnivaju međunarodni odnosi

u 21.veku: sloboda, jednakost, solidarnost, tolerancija, poštovanje prirode i podela odgovornosti.

Milenijumski ciljevi razvoja izvedeni su iz Milenijumske deklaracije i promovisani 2001. godine, sa

odgovarajudim pokazateljima kojima se procenjuje dostignude, i zadacima koje bi trebalo ostvariti do

2015. godine.

Milenijumski ciljevi razvoja: 1. Iskorenjivanje krajnjeg siromaštva i gladi 2. Ostvarivanje univerzalnog osnovnog obrazovanja 3. Unapređivanje rodne ravnopravnosti i poboljšanje položaja žena 4. Smanjenje smrtnosti dece 5. Poboljšanje maternalnog zdravlja 6. Borba protiv HIV-a, TBC-a i drugih bolesti 7. Zaštita i unapređivane životne sredine 8. Razvijanje globalnih partnerskih odnosa u cilju razvoja

Među najambicioznijim javnozdravstvenim politikama jeste ona koja je formulisana u okviru SZO kao

„Zdravlje za sve do 2000. godine“ i „Zdravlje za 21.vek“. SZO je još 1977. godine usvojila rezoluciju u

kojoj se kao galvni društveni cilj navodi „dostizanje takvog nivoa zdravlja za sve ljude koji de im

omoguditi da vode društveno i ekonomski produktivan život“, uz aktivno učestovanje svih ljudi u

očuvanju zdravlja i razvoju društveno orijentisane primarne zdravastvene zaštite.

1980. godine je pokrenut projekat „Zdravlje za sve “, koji se odnosio na jednakost svih ljudi u zdravlju,

orijentaciju na unapređenje zdravlja, aktivno učestovnanje informisane i motivisane zajednice u

dostizanju zdravlja, međusektorsku saradnju, razvoj primarne zdravstvene zaštite prema zdravstvenim

potrebama stanovništva i međunarodnu zdravstvenu saradnju.

107 fascija.com

Krajem 20. veka SZO je evaluirala dostignuda u postizanju ciljeva ovih politika i formulisala skup ciljeva za

globalnu i javnozdravstvenu politiku u Evropi, pod nazivom „21 cilj za 21.vek“. Ovi ciljevi, njih 21, se

oslanja na 10 globalnih ciljeva u okviru „Zdravlja u 21.veku“, koji se mogu podeliti u 3grupe:

1) ciljevi koji se odnose na ishode po zdravlje stanovništva

2) ciljevi koji se odnose na odredncie zdravlja

3) ciljevi koji se odnose na zdravstvenu politiku i održive zdravstvene sisteme.

Međunarodne JZP

1. Milenijumski ciljevi razvoja UN-a

2. Zdravlje za sve u 21. veku SZO

3. Javnozdravstvene politike EU: Evropa 2020. Zdravstveni program EU „Zajedno za zdravlje“ Program zaštite zdravlja i korisnika Lisabonski ugovor Strateški okvir za evropsku saradnju u obrazovanju

4. Deklaracija Evropske komisije i Kancelarije SZO za Evropu Partnerstvo za zdravlje

5. Zdravlje 2020 - vizija za Evropu (2011.)

Imajudi u vidu intenzivan razvoj znanja i prikupljenih dokaza o implementaciji javnozdravstvene politike,

kao i potrebu za prilagođavanjem istih tako da efikasno dogovore na nove izazove (proces globalizacije,

demografske, ekonomske promene i promene u životnoj sredini) SZO je 2011. godine pokrenula proces

usvajanja nove politike.

Nova evropska politika za zdravlje: „Zdravlje 2020.“ Ima sledede glavne ciljeve :

1) Raditi zajedno - iskoristiti udružene snage zemalja članica za promociju zdravlja, za delovanje na

socijalne odrednice zdravlja i smanjivanje nejednakosti u zdravlju

2) Stvarati bolje zdravlje - unapređenje kvaliteta života, pogotovo kod osoba obolelih od hroničnih

bolesti, smanjivanje nejednakosti u zdravlju i rešavanje uticaja demografskih promena.

3) Unaprediti upravljanje za zdravlje - usmeravanje društvenih promena u korist zdravlja u svim

politikama i jačanje zdravlja kao snage promene za održivi razvoj i blagostanje.

4) Postaviti opšte strateške ciljeve - podržati razvoj politika i strategija u zemljama tako da se

ostvaruje dobit za zdravlje i blagostanje kao zajednički društveni cilj.

5) Ubrzati razmenu znanja i inovacija - povedati znanje za razvoj zdravstvenih politika i delovanje

na socijalne determinante zdravlja osnaživanjem kadrova za zdravlje

6) Povedati učestvovanje povedanjem zdravstvene pismenosti ljudi, povedati njihovo aktivno

učestvovanje u oblikovanju zdravstvene politike kroz organizacije civilnog društva.

108 fascija.com

23. Primeri zdravstvenih politika u Srbiji

U sadašnjoj situaciji u Srbiji, uz svu kompleksnost zdravlja, relevantne su brojne javne politike u različitim

oblastima zdravstvene zaštite, životne sredine, obrazovanja, socijalne zaštite, saobradaja, bezbednosti i

finansiranja. Prvi put je 2002. Godine vlada usvojila dokument „ Zdravstvena politika Republike Srbije“,

koji prepoznaje povezanost zdravlja sa svim sektorima društva.

Ciljevi dokumenta obuhvataju postavljanje zdravlja visoko na listi prioriteta na zemlji i preduzimanje

konkretnih aktivnosti u tom pravcu, uz primenu pristupa promocije zdravlja. Donošenje ovog dokumenta

u Srbiji zasnovano je na opštem društvenom značaju koji zdravlje ima i potrebi da se predstavnici društva

i države u celini zauzmu za ciljeve i mere zdravstvene zaštite.

Kako do 2002. Godine sličan dokument nije usvojen u Republici Srbiji, ovim započinje novi proces

zalaganja za zdravlje u skladu sa politikom Evropske zajednice u ovoj oblasti. Opšti ciljevi zdravstvene

politike Srbije su slededi:

1. Očuvanje i unapređenje zdravstvenog stanja stanovništva Republike Srbije i jačanje

zdravstvenog potencijala nacije

2. Pravičan i jednak pristup zdravstvenoj zaštiti svim građanima Republike Srbije, za iste potrebe,

kao i unapređenje zdravstvene zaštite ugroženih populacija

3. Postavljanje korisnika (pacijenata) u centar sistema zdravstvene zaštite

4. Održivost zdravstvenog sistema uz transparentnost i selektivnu decentralizaciju u oblasti

upravljanja resursima, i širenje izvora i načina finansiranja

5. Poboljšanje funkcionisanja, efikasnosti i kvaliteta zdravstvenog sistema uz definisanje posebnih

nacionalnih programa u oblasti kadrova, mreže institucija, tehnologije i medicinskog

snabdevanja

6. Definisanje uloge privatnog sektora u pružanju zdravstvenih usluga stanovništvu

7. Unapređenje kadrovske baze zdravstvene zaštite (humani resursi za zdravlje)

U godinama koje slede, Vlada Republike Srbije, na predlog Ministarstva zdravlja, usvojila je niz drugih

dokumenata – zakona, strategija i nacionalnih programa, koji su takođe proevropski orijentisani. Pored

toga, usvojen je i niz međusektorskih dokumenata, koji su relevantni za oblast javnozdravstvene politike

i zdravlja. Čine se i značajne aktivnosti u pradenju i prilagođavanju ciljeva međunarodnih javnih politika,

od kojih je najvažnija Milenijumska deklaracija Ujedinjenih nacija. Milenijumski ciljevi razvoja u Srbiji

prilagođeni su specifičnim potrebama i problemima građana, i fokusirani su na osetljive grupe (decu,

omladinu, žene u reproduktivnom periodu, osobe koje su prinuđene da žive u siromaštvu, sa

invaliditetom, sa određenom bolesti).

Slededi javnozdravstvenu politiku na nacionalnom nivou, tokom proteklih godina u Srbiji su organizovani

mnogi projekti i programi koji obezbeđuju implementaciju aktivnosti i celokupni održivi razvoj zdravlja. Iz

navedenih dokumenata javnozdravstvene politike proistekle su intervencije i aktivnosti čiji su pozitivni

efekti očigledni.

109 fascija.com

Najilustrativniji primer je smanjenje prevalencije pušenja, kako u populaciji odraslih, tako i među

mladima ( a tome je doprineo integrisan prisup promociji zdravstveno odgovornog ponašanja putem

uključivanja zdravstvenih, vladinih i nevladinih organizacija – udruženja građana, pojedinaca i medija ).

Javnozdravstvena politika u Srbiji, kada je reč o primarnoj zdravstvenoj zaštiti, opredeljena je za rešenja

slična onima u Engleskoj, Finskoj i Danskoj, prema kojima se korisnici zdravstvenih usluga prvo

opredeljuju za izabranog lekara na teritoriji na kojoj žive, kako bi mogli koristiti usluge primarnog,

sekundarnog i tercijernog nivoa zdravstvene zaštite. Uvodi se racionalno propisivanje lekova i radi se na

poboljšanju efikasnosti i obavljanja preventivnih usluga. Sama implementacija je otežana kompleksnošdu

pružanja usluga u primarnoj zdravstvenoj zaštiti Srbije, za koje je zadužen tim ( u osnovi najmanje tri

izabrana doktora: lekar opšte medicine, ginekolog i pedijatar).

Osim toga propisi koji se odnose na pladanje zaposlenih u javnim službama ne prepoznaju ovakav način

pladanja; postoji neodgovarajude znanje i ponašanje stanovnika u odnosu na praksu izbora lekara i

korišdenja preventivnih usluga; postoji otpor zaposlenih zdravstvenih radnika na uvođenje ovakvih

promena.

24. Istorijski razvoj i definicije globalnog zdravlja

Globalizacija je izuzetno kompleksan i nov fenomen sa brojnim uticajima. Njen početak vezuje se za 18. i

19. vek, a intenzivan razvoj za drugu polovinu 20. veka. Ipak, koren globalizacije u smislu povezanosti

zemalja sveta radi ekonomske, političke, tehnološke i drugih razmena mogu se videti još u 15. i 16. veku.

Kao istorijski početak globalizacije neki autori navode prvo putovanje brodom oko sveta, koje je

organizovao Magelan u 16. veku, povezujudi kontinente, ekonomije i kulture širom sveta.

Kao jedan od najznačajnijih događaja u globalizaciji bolesti navodi se otkride Novog sveta – Amerike

1492. godine. Prema istorijskim zapisima, izolovane populacije u Americi, pre dolaska Kolumba, nisu

imale slučajeve velikih ili malih boginja i žute groznice. Zdravlje izolovanih populacija u Americi bilo je

ugroženo ne samo novim zaraznim bolestima ved i ratom i konfliktima, ropstvom, nametnutim radom,

nedostatkom hrane i gubitkom kulturnog identiteta, poverenja i bezbednosti. Bili su potrebni vekovi da

bi ovi globalni interesi i rizici po zdravlje bili prepoznati.

Bez obzira na početak, globalizacija se često definiše kao proces koji jača povezanost političkih,

ekonomskih i socijalnih sistema izvan nacionalnih i regionalnih granica. To je proces koji putem

povedanja ekonomskih integracija i komunikacija, širenja kulture (naročito „zapadne“) i putovanja čini

države, organizacije i ljude širom planete više povezanim i međusobno zavisnim. Dimenzije globalizacije

su povezane i snažno deluju na zdravlje. Ekonomska dimenzija označava globalnu povezanost

ekonomskih aktivnosti putem međunarodnih trgovinskih ugovora, prometa dobara i kapitala i migracija

radne snage. Dimenzija okoline – životne sredine uključuje globalne efekte ljudskih aktivnosti na stanje

životne sredine. Kulturalna dimenzija rasvetljava povezanost govornih jezika i načina življenja. Politička

dimenzija se odnosi na široko prihvatanje globalnih političkih standarda (kao što su: ljudska prava,

demokratija, standardi rada) i koordinacije aktivnosti vlada i drugih institucija širom sveta.

110 fascija.com

25. Karakteristike globalizacije i izazovi globalnog zdravlja

Karakteristike globalizacije:

Nova struktura globalne uprave

Globalizacija utiče na međuzavisnost i suverenitet zemalja, stvarajudi potrebu za novim strukturama globalne uprave

Globalna tržišta Globalizacija se karakteriše promenama u ekonomskim infrastrukturama širom

sveta i pojavom globalnih tržišta i globalnog trgovinskog sistema

Globalne komunikacije i širenje

informacija

Globalizacija omogudava razmene informacija i iskustava u vezi sa zajedničkim problemima

Globalna mobilnost Karakteriše je porast ekstenzivnosti, intenziteta i brzine kretanja i širok spektar

„tipova mobilnosti“

Interakcije kultura Globalni protok obezbeđuje interakcije globalnih i lokalnih elemenata kulture

Globalne promene okoline

Globalne pretnje su usmerene ka ekosistemima, a uključuju globalne klimatske promene, gubitak biodiverziteta i globalni gubitak prirodnih resursa

Globalizacija je proces koji na mnogo širi način utiče na život savremenog čoveka. Proces globalizacije

stvara nove pretnje po zdravlje i odrednice zdravlja. Zdravstveni problemi koji prevazilaze nacionalne

granice uključuju klimatske promene i narušavanje životne sredine, izrazite razlike u socijalnim

odrednicama zdravlja, promene životnih stilova itd. Mogu se navesti samo neke od pretnji globalizacije

po zdravlje: uspostavljanje prioriteta zasnovanih na tržištu velikih farmaceutskih kompanija, širenje

privatnog tržišta na područje pružanja zdravstvenih usluga, jatrogenizacija usled neodgovarajude

primene novih i često skupih tehnologija. Danas su naručito aktuelna razmatranja negativnih uticaja

globalizacije – izraženije zdravstvene nejednakosti, povedane razlike u distribuciji dohotka, intenziviranje

ilegalnog prometa psihoaktivnih supstanci.

Istovremeno, ako se uzmu u obzir njene pozitivne strane u razvoju demokratije, ekonomije, povezanosti

zemalja, razvoju interneta, obogadivanju kulture globalizacija ima i potencijala da kreira održivi razvoj

zdravlja.

Fokus globalnog zdravlja je na rešavanju zdravstvenih problema uz međusobnu povezanost zemalja i

brojnih učesnika. Postoji nekoliko razloga zbog čega je zdravlje tema u diskusijama na globalnom nivou,

a mogu se izdvojiti slededi:

Bezbednost: globalne pandemije, namerno širenje bolesti, upravljanje rizicima po zdravlje

Ekonomska pitanja: ekonomski uticaj nedostatka zdravlja na razvoj i globalno tržište;

Društvena pravda: jednakost u socijalnim odrednicama zdravlja i pravičnost u pristupu

osnovnim zdravstvenim uslugama i lekovima, putem implementacije Milenijumskih ciljeva;

Mod i humanitarna pitanja: zdravlje je podsticaj za međunarodne politike, za humanost

zasnovanu na globalnim inicijativama;

Globalno zdravlje predstavlja oblast proučavanja, istraživanja i delovanja, čiji je prioritet unapređenje

zdravlja i dostizanje jednakosti u zdravlju za sve ljude sveta. To se vrši preko promocije zdravlja i

eliminisanja bolesti, nesposobnosti i prevremenih smrti. Naglašavaju se tradicionalna zdravstvena

111 fascija.com

pitanja, determinante i rešenja, uključene su mnoge discipline u okviru i izvan zdravstvenih nauka, a

promoviše se i interdisciplinarna saradnja. Ono predstavlja sintezu prevencije koja je zasnovana na

populaciji i kliničke zaštite na nivou pojedinca. Intenzivan razvoj globalnog zdravlja i dobrog upravljanja u

ovoj oblasti vezuje se za 2000-tu godinu i Milenijumski samit.

Izazovi globalnog zdravlja su brojni i kompleksni i tiču se zajedničkih problema svih ljudi na planeti.

Očigledno je da brojni izazovi globalnog zdravlja potiču od negativnih strana same globalizacije (rastuda

ekonomska nejednakost, nove forme društvenog isključivanja i polarizacije, ubrzano širenje nezdravih

stilova života, povedanje međunarodne mobilnosti zdravstvenih radnika i „odliv mozgova“ iz zemalja u

razvoju). Smatra se da globalno zagrevanje, globalne podele i globalna bezbednost imaju strateški

značaj, jer predstavljaju generacijski izazov za održivi razvoj i za zdravlje bududih generacija. Brojni

izazovi globalnog zdravlja međusobno su povezani, kao što je slučaj sa globalnim zagrevanjem i

prirodnim i čovekom izazvanim katastrofama, poplavama, nedostatkom pijade vode i uništavanjem šuma

to doprinosi gubitku demografske ravnoteže, ekonomskim podelama, siromaštvu, gladi i ugrožavanju

čitavih populacija.

26. Razlike i sličnosti između javnog međunarodnoh i globalnog zdravlja

Mnogo pre globalnog zdravlja, radilo se na razvitku međunarodnog zdravlja. Ono je u prošlosti inicirano

potrebom da se stane na put globalnim epidemijama. Vlade su preduzimale akcije i međusobno

sastavljale ugovore, čiji je cilj bio da se zaštiti zdravlje stanovništva, a indirektno i državna ekonomija.

Međunarodna saradnja u prevenciji stransmisije zaraznih bolesti počela je tokom međunarodnih

sanitarnih konferencija koje su se održavale od 1851. – 1938. godine. Posle II svetskog rata, rešavanje

problema međunarodnog zdravlja preuzimaju velike svetske organizacije poput SZO, Svetske banke i

Međunarodnog monetarnog fonda. Tako internacionalizacija zdravlja vodi ka međunarodnom zdravlju,

koje se odnosi na zdravstvene prakse, politike i sisteme, i fokusira se na bilateralnu međunarodnu

pomod za zemlje u razvoju, na kontrolu bolesti u siromašnim zemljama, i na međunarodni zdravstveni

rad.

Nasuprot međunarodnom zdravlju, pitanja globalnog zdravlja se postavljaju izvan pojedinačnih zemalja i

specifičnog rada međunarodnih agencija. Ona obuhvataju polja demografije, antropologije,

epidemiologije, biomedicine, javnog zdravlja, ekonomije, političkih nauka itd.

112 fascija.com

Sličnosi i razlike globalnog međunarodnog i javnog zdravlja

Globalno zdravlje Međunarodno zdravlje Javno zdravlje

Geografski obuhvat

fokusira se na zdravstvena pitanja koja prevazilaze

nacionalne granice

fokusira se na zdravstvena pitanja više zemalja, a posebno onih

nerazvijenih ili onih u razvoju

fokusira se na pitanja povezana sa zdravljem populacije u određenoj

zajednici ili zemlji

Nivo saradnje

razvoj i implementacija rešenja obično zahtevaju globalnu

saranju

razvoj i implementacija rešenja obično zahtevaju

bilateralnu saradnju

razvoj i implementacija rešenja obično zahtevaju intersektorsku saradnju

Pojedinci ili

populacija

obuhvata prevenciju u populaciji i kljiničku zaštitu pojedinaca

fokusira se na preventivne programe u populaciji

Pristup zdravlju

jednakost u zdravlju između zemalja i za sve ljude je glavni

cilj

nastojanje da se pomogne ljudima drugih

zemalja

jednakost u zdravlju u okviru zemlje i zajednice je

glavni cilj

Opseg disciplina

visoka interdisciplinarnost i multidisciplinarnost u okviru i

izvan zdravstvenih nauka

obuhvata nekoliko disciplina, ali ne

naglašava multidisciplinarnost

ohrabruje multidisciplinarne

pristupe, posebno u okviru zdravstvenih i socijalnih

nauka

27. Međunarodne organizacije koje deluju u oblasti globalnog zdravlja

Broj učesnika, veština i sredstva za razvoj globalnog zdravlja se uvedava kroz istoriju, počevši od

volonterskog rada pojedinih religioznih grupa u srednjem veku, preko organizovanih međunarodnih

institucija koje se intenzivno razvijaju nakon II svetskog rata do brojnih nevladinih organizacija u novom

milenijumu.

„Međunarodne organizacije su trajni oblici institucionalizovanog delovanja, osnovani višestranim

ugovorima tri ili više država, sa posebnim statusom i stalnim organima. U okviru njih se, na način koji je

predviđen statutima i drugim osnovnim dokumentima međunarodnih organizacija, odvijaju procesi

multilateralnog pregovaranja i zajedničkog odlučivanja činilaca u odgovarajudim oblastima

međunarodne saradnje.“

Učesnici u aktivnostima globalnog zdravlja mogu biti ugledni pojedinci (npr. ministar zdravlja), grupe (

nrp. sekcije lekarskog društva), institucije (npr. Svestka banka, univerziteti) i države. Iako deljuju u okviru

istih nacionalnih i globalnih politika, ne polaze svi učesnici od istih vrednosti, nemaju uvek iste ciljeve i

očekivanja, a ponekad nisu ni saglasni oko zajedničkih akcija. Kao primer može se navesti Svetska banka,

jedna od agencija UN-a, koja deluje u oblasti globalnog zdravlja. Ali na osnovu svoje misije, ona ne

ukjlučuje pitanja zdravlja direktno; učesnici koji je čine ne moraju da se obavezno slažu sa usvojenom

politikom i načinima delovanja u globalnom zdravlju.

113 fascija.com

Ipak, indirektno svojim ciljevima koji su usmereni na ekonomski razvoj i smanjivanje siromaštva, čuvanje

međunarodnih investicija, pružanja finansijske pomodi i slično, ova organizacija snažno deluje u okviru

globalnog zdravlja. Da bi se aktivnosti zemalja u oblasti globalnog zdravlja i međunarodne zdravstvene

saradnje koordinirale, intenzivirale i uspešno sprovodile, tokom 20-og veka se osnivaju brojne

međunarodne organizacije koje se direktno ili indirektno bave zdravljem. Ključne funkcije ovih

organizacija su:

1. Nadzor i kontrola bolesti koje predstavljaju regionalne i globalne pretnje

2. Međunarodni dijalog, promocija istraživanja i tehnološkog razvoja u vezi sa zdravstvenim

problemima koji imaju globalni značaj

3. Razvoj standarda i normi za međunarodnu sertifikaciju

4. Zaštita međunarodnih izbeglica i raseljenog stanovništva

5. Ispunjenje moralnih imperativa da se deluje kao zastupnik pomodi i da se zastupaju ekstremno

osetljive populacije koje nemaju vlastite resurse

U delovanju na globalnoj sceni, pri stvaranju i implementaciji globalnih zdravstvenih politika i strategija,

koriste se sledede veštine:

1. Izgradnja koncenzusa i zastupanje (zagovaranje)

2. Međusobno učenje i transfer znanja

3. Proizvodnja i razmena međunarodnih javnih dobara

Zahvaljujudi udruženim aktivnostima u stvaranju partnerstva i globalnih mreža, globalno zdravlje

zauzima prioritet u međunarodnoj politici, nacionalnim zdravstvenim strategijama i razvoju globalnih

javnih dobara. Dimenzije jedankosti, pravičnosti i globalnih faktora koji utiču na zdravlje zahtevaju

veštine koje su zasnovane na multidisciplinarnosti i koherentnom pristupu politikama i strategijama. Na

ovaj način deluju međunarodne organizacije, stvarajudi globalne javnozdravstvene politike kao sredstva

za rešavanje globalnih zdravstvenih izazova u čiju se implementaciju uključuju sve zemlje sveta. Tako su

vlade mnogih zemalja odgovorile na deklaraciju iz Alma Ate (SZO) postavljanjem zdravstvenih ciljeva,

zadataka i preuzimanjem akcija za njihovu implementaciju.

Među brojnim međunarodnim organizacijama, najvedi značaj sigurno ima specijalizovana agencija

Ujedinjenih Nacija – SZO. Od samog nastanka (7. april 1948. godine) uspešno se odvijaju brojne

aktivnosti njenih članica na globalnoj sceni, na rešavanju globalnih i regionalnih zdravstvenih problema.

Rad SZO je decentralizovan jer se organizacija zasniva na regionalnom principu, prema geografskim i

političkim kriterijumima (postoji šest regionalnih kancelarija SZO: afrička, američka, evropska,

jugoistočnoazijska, istočnomediteranska i zapadnopacifička). Svi učesnici u globalnom zdravlju sa

manjim ili vedim uspehom ostvaruju saradnju, s obzirom na izrazitu potrebu rešavanja globalnih izazova,

činjenicu da rešenja na nivou pojedinačnih zemalja nisu ni efektivna ni efikasna.

114 fascija.com

Takođe, i sa obzirom na dokaze koji potvrđuju da su se globalne i regionalne zdravstvene intervencije

pokazale kao uspešne. Kao primer uspešnosti može se navesti doprinos SZO u eradikaciji velikih boginja,

koji se smatra izuzetnim.Takođe, izuzetnim se smatraju i globalna dostignuda u implementaciji

preventivnih zdravstvenih usluga, stvaranje međunarodne dokumentacije, kao i rešavanje problema

drugih bolesti.

28. Uloga globalne pomodi u zdravstvenom razvoju zemalja

Globalne razlike između bogatih i siromašnih zemalja predstavljaju jedan od vodedih izazova. Sa malim

brojem izuzetaka, niski bruto domadi proizvod po glavi stanovnika udružuje se sa ograničenim pristupom

hrani, lošim uslovima stanovanja, nepotpunim obuhvatom osnovnim obrazovanjem, visokom

nezaposlenošdu i visokim migracijama. Paralelno sa tim idu i nisko očekivano trajanje života, visoki

mortalitet odojčadi i male dece, žena u reproduktivnom periodu i ograničen pristup osnovnim

zdravstvenim uslugama. Zato visoko razvijene zemlje prihvataju moralni imperativ na globalnoj sceni da

se udružuju u organizovanju pomodi za siromašne zemlje i one u razvoju. Generalno skupština UN-a je u

svojoj rezoluciji 1970. godine postavila cilj da bogate zemlje učestvuju u zvaničnoj razmeni pomodi (ODA

– official development assistance) sa iznososom koji odgovara delu od 0,7% njihovog bruto domadeg

proizvoda.

Ovaj cilj integriše se u brojne međunarodne ugovore i o njemu se diskutuje na međunarodnim

skupovima visokog nivoa, kao što je bila Međunarodna konferencija o finansiranju za razvoj 2002.

godine, kada je postignut čuveni Koncenzus iz Montereja. Jedna od ideja bila je da se finansijski podrže i

aktivnosti u dostizanju Milenijumskih ciljeva razvoja. Prema konvenciji, ODA obuhvata doprinose

vladinih agencija i donatora, na svim nivoima, za zemlje u razvoju ( „bilateralna ODA“ ) i doprinose

multilateralnih institucija.

ODA ima tri elementa:

1. Preduzimaju je zvanični sektori

2. Uz promociju ekonomskog razvoja i blagostanja kao glavnim ciljem

3. Prema koncesionalnim finansijskim uslovima ( ako je kredit, element granta mora da iznosi

najmanje 25%)

Zvanična razmena pomodi se povedava, ali je daleko od potrebne da bi se dostigli Milenijumski ciljevi

razvoja i Koncenzus iz Montereja. Brojni dokazi ukazuju na globalne nepravilnosti. Sredstva su

nedovoljna, iako se od 1990. – 2004. godine pomod donatora uvedala više nego 10 puta. Najveda

skorašnja povedanja pomodi imaju fokus na: Africi, specifičnim bolestima ili intervencijama, bilateralnim

i multilateralnim fondovima. Međutim, izrazita fragmentacija u raspodeli i delovanje političkih i

ekonomskih interesa dovode do toga da globalna pomod nije efektivna. Postoji ozbiljan nedostatak

balansa između razvojne pomodi za zdravlja, njene distribucije, prioriteta i globalnog opteredenja

bolestima.

115 fascija.com

Razvojna pomod za zdravlje i pomod uopšte se administrira putem međunarodnih projekata. Uočeno je

da rezultati ovih projekata često nisu održivi, jer zemlje u razvoju nemaju dovoljne kapacitete da nastave

sa aktivnostima nakon što se projekti završe. Dodatno, razvojna pomod se delom vrada u visokorazvijene

zemlje bilo putem nabavke opreme iz istih zemalja ili putem finansiranja aktivnosti međunarodnih

konsultanata zbog čega se efikasnost pomodi dovodi u pitanje. Uprkos tome što pomod predstavlja

donaciju ili kredit, postavlja se pitanje zdravstvenih dobiti i vrednosti za uloženi novac, koji de vradati

budude generacije.

Radi pradenja efikasnosti globalne donatorske pomodi i kapaciteta zemalja domadina da je prihvate,

ustanovljeni su indikatori progresa (dati u narednoj tabeli) putem sporazuma u okviru Pariske

deklaracije.

Šta treba da rade donatori? Šta treba da rade države koje primaju pomod

Harmonizuju procedure (nabavke, finansijski menadžment i izveštavanje)

Razvijaju strategije i planove koji doprinose ekonomskom razvoju, dostižu Milenijumske ciljeve razvoja, rešavaju teškode implementacije

Obezbeđuju povedano i predvidivo dugoročno finansiranje

Unapređuju upravu

Finansiraju povratne troškove Razvijaju kapacitete za primanje pomodi putem decentralizacije institucionalnih reformi i efikasnih mehanizama za dostizanje ciljeva

Procenjuju efektivnost i prihvatljivost novih vinansijskih instrumenata

Razvijaju finansiranje, menadžment i regulatorne mehanizme za pravično i efikasno smanjivanje faktora rizika po zdravlje, kao neophodno u dostizanju Milenijumsikh ciljeva razvoja

Pružaju konzistentnie političke savete Integrišu vertikalne programe u zdravstveni sistem koji dobro funkcioniše da bi maksimizirali ishode po zdravlje i redukovali troškove

Fokusiraju se na dostizanje rezultata Prate i evaluiraju rezultate projekata i programa