TEORIJE O IZBORU NAST.SADRŽAJA

Postoji više teorija o izboru nast.sadržaja, ali su najveci uticaj imale sl.teorije:

1. Teorija didaktickog formalizma (teorija formalnog ob-nja) Predstavnici: pedagozi - Pestaloci, Herbart, Disterveg, filozofi: Ruso, Kant, Šmit, Nimajer, Fihte. Ova teorija traži da škola razvije kod učenika saznajne sposobnosti i forme mišljenja. Ona je suprotna materijaliymu i zastupa stav da obim znanja nije bitan i da to ne treba tražiti jer, u uslovima brzog naučnog i tehničkog napretka, učenik i onako ne može da apsorbuje sve što mu je potrebno za život i rad. Zato treba vežbati i razvijati učenikove mentalne potencijale pa će on sam kasnije sticati neophodna znanja. Potrebno je, prema mišljenju zastupnika, u program uvrstiti one predmete i sadržaje koji će najviše pomoći učenikovom umnom razvoju (gramatika, retorika, logika, matematika, klasični jezici) Pozitivna strana je što se oduprla didak.materijalizmu i stalnom dodatnom opterećivanju uč., što je insistirala na razvoju misaonih sposobnosti. Slabost je što razvoj formi mišnjenja odvaja od nast. sadržaja, što zapostavlja ob-nje kao sistem naučnih informacija, što potcenjuje značaj nekih nast. disciplina za razvoj učenika.

2. Teorija didaktičkog materijalizma (t.materijalnog ob-nja) zahteva da učenici usvoje što veći broj činjenica, tražeći veći obim znanja i to onih praktično korisnih i upotrebljivih. Polazište ove teorije je da se paralelno sa usvajanjem znanja razvija i misaoni potencijal uč. I da zbog toga nema potrebe da se u nastavi posebno insistira na onim sadržajima i vežbanjima koji su namenjeni razvoju sposobnosti. Zastupnik- engleski filozof i pedagog Herbert Spenser. On je u ob-nju insistirao da učenici usvoje što veću količinu korisnih znanja koja će im praktično koristiti. On je klasifikovao to znanje na: apstraktne (logika i matematika), apstraktno-konkretne (fizika, hemija), konkretne (sociologija, psihologija) Pozitivna strana je što posvećuje pažnju sadržajnoj strani ob-nja, što insistira na bogatstvu učenikovih znanja. Slaba strana je što naglašavanje obima i enciklopedijama vodi zapamćivanju prevelikog broja često i nepotrebnih informacija, preteranom opterećivanju učenika, zapostavljanju teorijskih znanja i razvoja mišljenja.

3. Teorija didaktičkog utilitarizma zasniva se na postavci da u nastavne programe treba uključivati pretežno one sadržaje koji će biti korisni u sticanju praktičnih veština neophodnih u životu i radu, a odstraniti svu gradju koja nema praktičnu upotrebljivost. Pozitivna strana je akcenat na praktičnoj upotrebljivosti znanja, jer se javlja kao reakcija na knjiška znanja i na odvojenost škole od života. Slaba strana je što ovakva škola proizvodi jednodimenzionalnog čoveka osposobljenog samo za dnevnu praktiku, čoveka bez opšte kulture. Na temeljima ove škole nikla je tzv.radna škola.

Slabost sve teorije – JEDNOSTRANOST. Prva insistira na obimu a zaboravlja da uč.ne treba opterećivati i da školu treba povezati sa praktičnim životnim potrebama; Druga – na razvoju umnih sposobnosti a zapostavlja sistematičnost znanja; Treća- priprema za praktičnu delatnost a potcenjuje značaj opšteg ob-nja

Od savremenih teorija o izboru nast. sadržaja, važne su:

1. Teorija egzemplarizma – zasnovao je nemački didaktičar Hans Šoerl. Zahteva da u svakom nast. Predmetu odaberu reprezentativne teme (egzemplarne) i oko njih koncentrišu ostali sadržaji i informacije i zajedno obradjuju. NPR. Egzemplarna tema u nastavi književnosti može biti romantizam. Time se pomoću karakterističnog dela upoznaje celina. Učenicima se, na taj način, daje uzor kako da, po analogiji, obrade neki sličan problem. Neki sadržaji se mogu grupisati oko izabranih tema, ali je to nemoguće učiniti u svim nastavnim predmetima (matematici...) i celinama jer bi se poremetio logičan sled nastavne gradje i tako izostala neopohodna sistematičnost. Zbog toga se ova teorija primenjuje u nastavno-naučnim predmetima koji su za to pogodni (biologija, geografija, poznavanje prirode i sl.) Ova teorija zanemaruje sticanje koherentnog sistema znanja bez koga škola ne može da ostvari svoju funkciju.

2. Problemsko kompleksna teorija – zasnovao je poljski pedagog i folozof Bogdan Suhodolski. Temelji se na zahtevu da sadržaje različitih nast.predmeta treba grupisati u komplekse problema i, na taj način, premostiti štetnu predmetnu podeljenost. (ovaj zahtev su postavljali i obrazlagali i Djui i Lav Nikolajevič Landa) Time bi se razna pitanja iz društvene stvarnosti celovitije sagledala i bolje shvatila. Pogodan primer za ovo su isti umetnički pravci koji se pojavljuju u različitim nast.predmetima. Umesto da se posebno razmatra romantizam u književnosti, sasvim je mogućno, a i bolje je, razmatrati (grupisati sadržaje) romantizam kao pravac u umetnosti (književnostima, likovnim umetnostima, muzici). Pošto u nastavi vlada predmenta podeljenost, neki tumači ovog koncepta smatraju da problematikom prvo treba ovladati u okviru posebnih predmeta, a zatim grupisati sadržaje oko širih zajedničkih problema. Medjutim, to se u školskoj praksi ne ostvaruje.

3. Teorija strukturalizma (predstavnici : Švab, Džerom Bruner, Robert Ganje, Dejvid Ousubel i dr) zahteva strukturalno grupisanje sadržaja polazeći od temeljnih koncepcija, glavnih smernica i sredjivanja činjenica u svakom nastavnom predmetu. Informacije i podaci ne treba i ne mogu da se pamte u ''razbijenoj formi'' nego treba odgovarajućom intelektualnom procedurom utvrditi ono što je zajedničko i ono što je posebno, sagledati odnose medju činjenicama i izvući uopštene sudove. Džerom Bruner traži da se činjenice klasifikuju u odredjene logičke celine. Učenik treba da shvati strukturu nastavne gradje odredjenog predmeta ili grupe srodnih predmeta. Podaci i informacije treba da se logično sistematizuju i da se shvati hijerarhija nast.gradje. Ako učenik savlada hijerarhijsku strukturu, on lako razlikuje glavno od sporednot. Pri izboru nast.sadržaja, po Brunerovom mišljenju, treba ostvariti sledeće zahteve: a) grupisati sadržaje prema pojmovnoj strukturi da bi se učenici brže osposobili za sticanje novih znanja, b) dati prednost logički i naučeno strukturisanim sadržajima (matematika...) koji najviše doprinose razvoju mentalnih kapaciteta, v) sadržaji druš.nauka, književnosti i umetnosti treba da se biraju zavisno od njihovog vrednosnog karaktera, g) realizacijom programa treba insistirati da se shvati struktura nast.predmeta. Primedba ove teorije je da je suviše intelektualistički koncepirana, namenjena eliti i da nije pogodna za masovnu školu, onakvu kakva je danas.

4. Funkcionalističko-materijalistička teorija- zasnovao ju je poljski didaktičar Vinset Okonj. Traži da se obrazovni sadržaji skladno povezuju sa njihovom funkcijom, a to znači da se stiču znanja i da se pomoću njih razvijaju sposobnosti i formira aktivan odnos prema životu, da se poveže upoznavanje stvarnosti i razvija težnja da se ta stvarnost menja. Cilj je saznavati da bi se praktično delovalo. Sadržaji se biraju da bi učenik sticao znanja, ali ti sadržaji moraju biti, u isto vreme, i funkcionalni tj. davati saznanja neophodna u praktičnoj delatnosti (saznajno i funkcionalno vredni – da daju znanje, razvijaju int.sposobnosti i da su od praktične koristi). Osnovno pitanje je kako odabrati informacije koje obezbedjuju sticanje potrebnih znanja i istovremeno omogućavaju razvoj intelektualnih kapaciteta.

THE END <3