Judin O'Nil

Dugo putovanje u no

Prevod : Voja olanovi

Naziv originala:

Eugene O'Neill

Long Day's Journey Into Night

Karloti, na dvanaestu godinjicu naeg venanja

Najdraa. Tebi darujem rukopis ovog komada o staroj tuzi, komada pisanog suzama i krvlju. Neko bi rekao da je to emerno neprikladan dar za dan kad se proslavlja srea. Ali ti e razumeti. Ja ga shvatam kao znak panje prema tvojoj ljubavi i nenosti koje su mi dale veru u ljubav i tako pomogle da konano pogledam u oi svojim pokojnicima i napiem ovaj komad da ga napiem sa dubokim saoseanjem, pratanjem i razumevanjem za sve etvoro zlosrenih Tajrona.

Ovih dvanaest godina, Voljena, predstavljale su putovanje u svetlost. U ljubav. Ti zna koliko ti dugujem. I koliko te volim.

DIN

Tao Haus

22. jula 1941.

LICA:

DEJMS TAJRON

MERI KAVAN TAJRON, njegova ena

DEJMS TAJRON MLAI, njihov stariji sin

EDMUND TAJRON, njihov mlai sin

KETLIN, sluavka

SCENE:

PRVI IN:

Dnevna soba u letnjikovcu Tajronovih oko osam ipo izjutra, jednog avgustovskog dana 1912. godine.

DRUGI IN:

Prva scena. Isto, oko dvanaest i tri etvrti. Druga scena. Isto, nekih pola asa docnije.

TREI IN:

Isto, oko est i po te veeri.

ETVRTI IN:

Isto, oko ponoi.

PRVIIN

SCENA: Dnevna soba u letnjikovcu Dejmsa Tajrona. Jednog avgustovskog jutra 1912. godine.

U pozadini su dvoja dvokrilna vrata sa zastorima. Desna vode u prednji salon, koji, hladno i utogljeno nameten, odaje sobu gde se retko boravi. Kroz druga vrata ulazi se u zadnji mrani salon, bez prozora; on slui samo kao prolazna prostorija izmedu dnevne sobe i trpezarije. Do zida, izmeu tih vrata, nalazi se ormari sa knjigama, a iznad njega ekspirov portret. U ormariu su Balzakovi, Zolini, Stendalovi romani, filozofska i socioloka dela openhauera, Niea, Marksa, Engelsa, Kropotkina, Maksa ternera, zatim Ibzenovi, oovi i Strindbergovi pozorini komadi, knjige stihova Svinberna, Rosetija, Vajlda, Ernesta Dousona, Kiplinga i tako dalje.

U desnom zidu, u dubini scene, ugradena su vrata nainjena od mree za zatitu od komaraca. Ona vode na verandu, koja obgrljuje polovinu itave zgrade. Blie gledalitu, tri jednaka prozora otvaraju vidik, preko zatravljenog prostora ispred kue, na pristanite i obalsku aveniju. Do samog zida, uz prozore, nalaze se stoi od pletenog prua i obian hrastov pisai sto.

U levom zidu, ispod slinog niza prozora kroz koji se prua pogled na dvorite, postavljen je divan od pletenog prua pokriven jastuiima; njegovo uzglavlje je okrenuto pozadini scene. Jo dublje, vidi se glomazan zastakljeni ormar sa razliitim izdanjima dela Dime, Viktora Igoa, arlsa Livera, sa tri edicije ekspira. Sa "Najboljim delima svetske knjievnosti" u pedeset velikih svezaka, sa Hjumovom "Istorijom Engleske". Tjerovom "Istorijom konzulata i carstva", Smoletovom "Istorijom Engleske", Gibonovim "Rimskim carstvom", svakojakim sveskama starih pozorinih komada, poezije, i nekoliko istorija Irske. Ono to naroito iznenauje kod svih tih izdanja jeste injenica da se po svim tim sveskama vidi da su itane i proitavane.

ilim nenametljivih boja i ara pokriva gotovo itavu povrinu parketnog poda. Na okruglom stolu, u sredini prostorije, nalazi se lampa sa zelenim eirom iji je gajtan utikaem ukljuen u jednu od etiri aice na tavaninom lusteru. Oko stola, pod krugom svetlosti, razmetene su etiri stolice; to su zapravo tri fotelje od pletenog prua, i (s desne prednje strane stola), jedna stolica za ljuljanje od uglaane hrastovine sa konim seditem.

Otprilike osam i po ujutru. Sunce dopire kroz prozore s desne strane.

U trenutku kad se zavesa die, porodica je upravo zavrila doruak. MERI TAJRON i njen mu, dolazei iz trpezarije, pojavljuju se na vratima zadnjeg salona.

Meri ima pedeset etiri godine. Srednjeg je rasta. Iako punaka, njena figura jo uvek deluje mladalaki i ljupko, i po njenom struku i kukovima, ne naroito utegnutim, teko bi se reklo da je ve u godinama. Lice joj je izrazito irskog tipa. Nekada je moralo biti izvanredno lepo, a i sada je naoito. Neno, bledo i koato, ono donekle odudara od njene krepke pojave. Nos joj je dug i prav, a usta iroka, sa oblim, ulnim usnama. Ne upotrebljava ni ru, ni bilo koju drugu vrstu minke. Visoko elo joj je uokvireno gustom, potpuno belom kosom. Naglaene bledoom i srebrnim vlasima, njene tamnosmede oi izgledaju crne. Neobino su krupne i lepe, sa crnim obrvama i dugim izvijenim trepavicama.

Njena preterana nervoznost odmah pada u oi. Ruke joj nikako ne miruju; bile su nekada lepe, s dugim zailjenim prstima, ali reumatizam je zadebljao zglavke i iskrivio prste, tako da sad deluju runo i kljasto. oveku je neugodno i da ih pogleda, utoliko pre to se zna daje na njihov izgled strano polagala, i da je to to nije kadra da stia nervozu, koja na njih samo svraa panju, duboko poniava.

Odevena je jednostavno, ali sa pouzdanim ukusom. Kosa joj je nametena neobino briljivo. Glas joj je mek i prijatan; kad je vesela, kroza nj e probiti neto od irske raspevanosti.

Njena najprivlanija osobina jeste jednostavna, neizvetaena i skoro stalno prisutna dra stidljivog devojeta, vaspitanog u samostanu u stvari, neka prirodena aneoska bezazlenost.

DEJMS TAJRON ima ezdeset pet godina, ali izgleda itavu deceniju mladi. Visok otprilike metar i sedamdeset, irokih ramena i razvijenog grudnog koa, on deluje i da je vii i vitkiji zbog svog dranja, u kojem ima od onog vojnikog "Glavu gore, prsa napolje, trbuh unutra, ramena nazad!" Uprkos tome to mu se lice poelo oputati, jo uvekje dosta zgodan sa krupnom, lepo izvajanom glavom, pravilnim profilom, i duboko usaenim svetlosmeim oima. Kosa mu je seda i proreena, a na temenu sasvim opala u obliku redovnike tonzure.

Nekadanji poziv ostavio je na njemu nedvosmislene tragove. Ne zato to bi bio slab prema smiljenim patetinim pozama pozorinog stara. On je po prirodi i sklonostima jednostavan, nepretenciozan ovek, jo uvek prisno vezan za svoje skromne poetke i irsko seljako poreklo. Ali glumac progovara iz svih njegovih ve nesvesnih navika u govoru, kretnjama i gestovima. Sve to ostavlja utisak dobro prostudirane tehnike. Glas muje upadljivo lep, zvonak i gibak, i on se njime grdno ponosi.

Njegov kostim, oigledno, nije ni za kakvu romantinu ulogu. To su pohabano konfekcijsko odelo od grube sive tkanine, crne, davno neiene cipele, i koulja bez okovratnika, sa belom maramicom punijeg tkanja ovla vezanom oko vrata. Nema nieg slikovito nehajnog na toj odei i obui, one su, prosto, otrcane. On smatra da odelo treba nositi sve dotle dok slui; sada je obuen za rad u bati, i ne daje ni pet para na to ta drugi misle o njegovom izgledu.

U itavom svom ivotu, on ni jednog jedinog dana nije bio ozbiljno bolestan. ivci su mu kao konopci. U njemu prevlauje grubo isklesani teak, sklon pokatkad razneenoj seti, a sasvim retko izlivima podsvesne oseajnosti.

U trenutku kad se pojavljuje na vratima zadnjeg salona, Tajron dri svoju enu oko pasa. Ulazei u dnevnu sobu, on je, kao u ali, vrsto pritee.

TAJRON: Bogme, Meri, sad ovek ima ta i da uhvati. Otkako si dobila tih desetak kila...

MERI (osmehuje se neno): Hoe, dragi, da kae da sam se pregojila. Trebalo bi doista da smram.

TAJRON: Nipoto, gospo! Sad si na pravoj meri. O mravljenju, dakle, nema ni govora. Da nisi moda zbog toga tako malo jela za doruak?

MERI: Malo? A meni se inilo da je bilo i previe.

TAJRON: Boe sauvaj. Bar nisi pojela onoliko koliko ja zamiljam da treba.

MERI (zadirkujui ga): Ah, ti! Hteo bi valjda da se svi ugledamo na tebe i da za dorukom potamanimo onoliko hrane koliko si ti kadar. Niko u svetu ne bi bio u stanju da to uini, a da ne plati glavom zbog poremeaja u probavi. (Dolazi napred i zaustavlja se uz desni bok stola.)

TAJRON (sledi je): Nee biti da sam ba toliko prodrljiv. (Sa krepkim zadovoljstvom.) Ali, bogu hvala, apetit me jo uvek slui, a eludac mi je, iako imam ezdeset pet godina, kao u dvadesetogodinjeg momka.

MERI: To je tano. Niko ne bi mogao da ospori. (Ona se, smejui, sputa u fotelju od pletenog prua s desne zadnje strane stola. On je obilazi s lea, i iz kutije na stolu odabira cigaru, iji vrak odseca kletastim makazicama. Iz trpezarije dopiru Dejmijev i Edmundov glas. Meri se okree u tom pravcu.) to li su se deaci zadrali u trpezariji? Ketlin sad sigurno eka da raspremi sto.

TAJRON (kao u ali, mada u dubini due uvreen): Izgleda da se domunavaju o neemu to ne treba da mi doe do uiju. Kladim se da opet neto smiljaju protiv Matorog. (Ona na to nita ne kae; glava joj

je jo uvek okrenuta u pravcu odakle se uju njihovi glasovi. Njene nervozne ruke pojavljuju se na stolu. On pali cigaru i seda u stolicu za ljuljanje s desne strane stola, na svoje uobiajeno mesto, i zadovoljno odbija dimove.) Nita se ne moe uporediti sa prvom cigarom posle doruka. Naravno, pod uslovom da je dobra. A ova nova vrsta ima doista prekrasnu aromu. Uz to je i neverovatno jeftina. Dobio sam je za badava. Megvajer me je nagovorio da na nju preem.

MERI (malo kiselo): Nadam se da te istom prilikom nije nagovorio da kupi jo koji komad zemlje. Njegova nekretnina nije ba tako jeftina.

TAJRON (odbrambeno): S tim se ne bih sloio. Naposletku, zar mi nije glavom on savetovao da u Ulici kestenova kupim onaj plac to sam, uz lepu zaradu, zaas preprodao?

MERI (sad se osmehuje podrugljivo, ali blagonaklono): Znam. To upali jedanput u hiljadu godina. Megvajer sigurno ni u snu nije pomiljao da bi... (Tape ga po ruci.) Ali, ostavimo to, Dejmse, tebe ubeivati da nisi dovoljno vet posrednik isto je to i govoriti u vetar.

TAJRON (uvredljivo): Do nekog uspeha nije mi ni stalo. Ali, zemlja je zemlja, sigurnija je od akcija i obveznica volstritskih prevaranata. (Umirujuim tonom) Najzad, to da se u ranu zoru prepiremo oko poslovnih stvari? (Poivka. Glasovi mladia se ponovo uju. Jedan od njih dobija napad kalja. Meri

zabrinuto oslukuje. Njeni prsti nervozno dobuju po stolu.)

MERI: Edmund je taj koga bi trebalo da izgrdi to slabo jede. Sem kafe skoro nita nije ni okusio. On mora da jede ako misli da se odri. Stalno mu to ponavljam, ali on kae da prosto nema apetita. Naravno, nita gore ne utie na apetit od tih letnjih nazeba.

TAJRON: Tako je to je i sasvim prirodno. Prema tome, nemoj da se brine...

MERI (istog asa): O, i ne brinem se. Sigurna sam da e se kroz nekoliko dana sasvim dobro oseati samo ako se malo bolje pripazi. (Kao da bi htela da o tome vie ne razgovara, ali ne moe.) Ali ne svia mi se to se ba sad morao razboleti.

TAJRON: A, eto. Dogodilo se (Upuuje joj kratak, zabrinut pogled.) Ali ne sme dozvoliti da te to onespokoji. Imaj na umu da i o sebi treba da povede vie rauna.

MERI (istog asa): Nisam nespokojna. Nemam razloga. Zbog ega misli da sam nespokojna?

TAJRON: Pa... ni zbog ega. Sem to si poslednjih nekoliko dana izgledala pomalo razdraljiva.

MERI (osmehujui se usiljeno): Zar? Kojeta, dragi. Uobraava. (Iznenada namrtena.) Dejmse, ne sme me stalno posmatrati. Shvati zbilja, da mi to smeta.

TAJRON (poklapajui akom jednu od njenih nervoznih ruku): De, de, Meri. To sad ti uobraava. Ako sam te gledao, inio sam to divei se tvojim oblinama i tvom odlinom izgledu. (Duboko oseanje najednom mu proima glas.) Ne umem da ti objasnim, draga, kakvom me silnom sreom ispunjava to to si opet onakva kakva si bila kad si nam se vratila, ono isto staro, milo stvorenje. (On se naginje i ljubi je plahovito u obraz, a onda, okreui se od nje, dodaje sa zbunjenim izrazom na licu.) Samo tako nastavi, Meri.

MERI (glave okrenute u stranu): Hou, dragi. (Nesposobna da se skrasi, ona ustaje i prilazi prozorima s desne strane.) Hvala bogu, magla se razila. (Okree se od prozora.) Od jutros se slabo oseam. Zbog one grozne sirene za maglu to se ula itave noi nisam mogla da se ispavam.

TAJRON: Tano. Kao da se kit poraao u dvoritu. Ni ja nisam oka sklopio.

MERI (blagonaklono zabavljena): Doista? To tvoje bdenje ispoljio si na udan nain. Hrkao si tako strano da nisam bila naisto koje si ti, a koje sirena! (Prilazi mu smejui se, i pljeska ga, kao u sali, po obrazu.) Deset sirena za maglu ne bi tebe prenulo iz sna. Ima ivce kao konopce. Takav si otkako te znam.

TAJRON (povreene sujete, razdraljivo): Kojeta. Uvek preteruje s mojim hrkanjem.

MERI: Izvini. Da si samo jednom mogao da se uje (Prasak smeha stie iz trpezarije. Ona okree glavu u tom pravcu, osmehnuta.) emu li se smeju, da mi je znati?

TAJRON (neraspoloeno): Meni. Kladim se da je na moj raun. Matori je, izgleda, uvek na nianu.

MERI (peckajui ga): Da, da. Bruka jedna kako te svi mi maltretiramo, zar ne? S tobom se tako grubo postupa! (Ona se smeje, a zatim dohija izraz smirenosti i olakanja.) Nego, kakva god da je ala posredi, pravo je olakanje uti Edmunda da se smeje. U poslednje vreme bio je potiten.

TAJRON (prelazei preko toga, netrpeljivo): Ovo je sad neka Dejmijeva burgija, kladim se. Taj se veito egai na tu raun.

MERI: Pobogu, dragi, to si se sad okomio na jadnog Dejmija? (Neubedljivo.) Od njega e, naposletku, ipak neto ispasti. Strpi se, pa e videti.

TAJRON: Onda bi bolje bilo da to pre pone. Uskoro e napuniti trideset etiri.

MERI (toboe ne uje): Ama, misle li ovi da ceo dan presede u trpezariji? (Odlazi vratima zadnjeg salona i doziva.) Dejmi! Edmunde! Ovamo dolazite, da Ketlin raspremi sto. (Edmund se odaziva, "Sad emo, mama." Ona se vraa stolu.)

TAJRON (gundajui): Ti bi ga opravdala ma ta da uradi.

MERI (sedajui do njega, tape ga po ruci): Pssssst.

(Njihovi sinovi DEJMS MLAI i EDMUND ulaze zajedno iz zadnjeg salona. Obojica su nasmejana; cerekaju se jo uvek prigueno zbog onoga sto je malopre izazvalo njihov smeh. Dolazei na scenu, primeuju oca, te im se usne jo vie razvlae.

Dejmi, koji je stariji, ima trideset etiri godine. Poput oca, i on je irokih ramena i razvijenih grudi. Od oca je vii za jedan palac, i neto laki, ali izgleda nii i deblji jer mu nedostaju Tajronovo ponaanje i otmeno dranje. Sem toga, nije ni vitalan kao roditelj. Na njemu se primeuju znaci preranog starenja sa tragovima raspojasanog ivota. Lice mu je i sada zgodno, ali nikad nije bilo tako lepo kao Tajronovo, mada Dejmi vie lii na njega

nego na majku. Oi su mu lepe i smede, po boji negde na sredini izmedu oevih, svetlijih i majinih zagasitijih. Kosa mu je istanjena, i na temenu se ve ukazuje mala ela kao u Tajrona. Nos je izrazito orlovski, to nije sluaj ni sa jednim drugim lanom porodice. Uz uobiajeni cinian izraz, taj nos pozajmljuje njegovom licu pravu luciferovsku masku. Ali u retkim prilikama kad se osmehuje bez podrugivanja, njegovu linost ozaruju ostaci duhovitog, romantinog, neodgovornog irskog arma dokone i dobro raspoloene propalice, sa izrazitom sklonou ka setnom i poetskom arma privlanog za ene, i omiljenog u mukaraca.

Na njemu je staro odelo od grube tkanine, ne tako pohabano kao u Tajrona; on nosi okovratnik i manu. Njegovu, inae svetlu kou sunce je opalilo do crvenkastog tona, i osulo pegama.

Edmund je deset godina mlai od svog brata, a nekoliko palaca vii; suvonjav je i ilav. Dok Dejmi uglavnom lii na oca, a sasvim malo na majku, Edmund podsea na oba roditelja, no, ipak, vie na majku. Njene krupne, tamne oi predstavljaju, u stvari, najupadljiviju crtu njegovog izduenog irskog lica. A i usne mu se isto onako lako trzaju i gre kao njene. Njoj pripada i njegovo visoko elo, samo to je neto naglaenije. Edmundova navie zaeljana tamnokestenjasta kosa izbledela je od sunca, te je po krajevima rida. Medutim, njegov nos i profil su Tajronovi. Edmundove ruke su, tako rei, odlivak ruku njegove majke, sa isto onako izuzetno dugim prstima. U neto manjoj meri, i one su ak onako nervozne. Edmundova slinost s majkom najsnanije dolazi do izraaja upravo u krajnje nervoznoj osetljivosti.

Na prvi pogled vidi se da je loeg zdravlja. Mnogo je mraviji nego to bi trebalo da je, oi mu grozniavo svetlucaju, a obrazi su mu upali. Njegova koa, iako suncem opaljena do tamnomrkog tena, izgleda speena i nezdravo ukasta. Nosi koulju, okovratnik i manu, bez sakoa, a na nogama ima flanelske pantalone i smee platnene cipele s gumenim onovima.)

MERI (okree se, uz osmeh, ka njima; razdraganim, pomalo usiljenim tonom): Peckala sam vaeg oca zbog hrkanja. (Tajronu.) Neka presude deaci, Dejmse. Oni su te morali uti. Ne, ne ti, Dejmi. Mogla sam te uti iz predvorja kako hre gotovo isto tako strano kao i tvoj otac. Na njega si se umetnuo. im spusti glavu na jastuk, odmah si u kraljevstvu snova, i ni deset sirena za maglu ne bi te moglo razbuditi. (Naglo prekida, uhvativi na sebi Dejmijev neprijatan, ispitivaki pogled. Njen osmeh iezava, i ona poinje da se zbunjeno ponaa.) ta si se upiljio, Dejmi? (Drhtavim rukama dotie se kose.) Da nije spala kosa? Sad je ve s mukom nametam. Vid mi sve vie poputa, a nikako ne mogu da se setim kud sam zaturila naoari.

DEJMI (gleda u stranu, kao krivac): Kosa ti je u najboljem redu, mama. Mislio sam samo kako lepo izgleda.

TAJRON (srdano): I ja sam joj to maloas rekao. Vidi kako se zaokruglila i osilila. Jo malo pa joj niko nee moi da stane na put.

EDMUND: Tako je. Zbilja, mama, sjajno izgleda. (Onaje ohrabrena, i smeska se na nj s puno Ijubavi. On se eretski cereka i namiguje.) Podrau te u pogledu tatinog hrkanja. Dakle, asti mi, nisam uo da neko tako estoko strue!

DEJMI: I ja sam ga uo. (Citira, na nain kako to ine treerazredni provincijski glumci.) "Mavar! Poznajem mu trubu." (Njegova majka i brat se smeju.)

TAJRON (zajedljivo): Ako je hrkanje jedini nain da te podsetim na ekspira, a odvratim od klaenja na trkama, onda mislim da u i dalje hrkati.

MERI: Pobogu, Dejmse. Nemoj da si na kraj srca. (Dejmi slee ramenima i seda u fotelju s njene desne strane.)

EDMUND (razdraljivo): A, zbilja, tata, to sad praska? Na pun stomak! Bolje otpoini. (On se svaljuje u fotelju s leve strane stola, odmah do brata. Otacga namerno ne primeuje.)

MERI (prekorno): Otac tebi ne prigovara. Ne bi morao da ba uvek dri Dejmiju stranu. Pomisli da si samo deset godina stariji.

DEJMI (s dosadom): emu sad tolika halabuka? Hajde da mi to skinemo s dnevnog reda.

TAJRON (prezrivo): Kako da ne! Da sve poskidamo s dnevnog reda, i da niemu ne pogledamo u oi! To je ugodna filozonja ako ti je jedina tenja u ivotu da...

MERI: Smiri se, Dejmse. (Obgrljuje mu ramena. Ulagujui se.) Mora da si jutros ustao na levu nogu. (Obraa se mladiima, menjajuipredmet razgovora.) Zbog ega ste se vas dvojica maloas onako zvrkasto cerekali? Kakav li je to vic bio?

TAJRON (S munim naporom da stoiki podnese i najgori podsmeh): A, zbilja, momci! Da ujemo o emu je re. Rekao sam vaoj majci da ste se, vie nego sigurno, smejali na moj raun. Nego, ne mari. Oguglao sam ve.

DEJMI (suvo): to mene gleda? To je Deran ispriao.

EDMUND (smeka se): Hteo sam, tata, da ti to jo sino ispriam, ali sam valjda smetnuo s uma. Jue za vreme etnje svratio sam u krmu...

MERI (zabrinuto): Ba sada, Edmunde, ne bi trebalo da pije.

EDMUND (ignoriui njene rei): I na koga da naiem? Na naljemanog onesija, zakupnika one tvoje farme.

MERI (smesei se): Na ono strailo od oveka? Ali, priznajte da je zabavan.

TAJRON (mrstei se): Nije ba tako zabavan kad si mu gazda. Opasna je to vidra. Provukao bi se, to kau, kroz iglene ui. Na ta sad guna, Edmunde...

jer sam vie nego siguran da mu opet neto nije pravo. Hteo bi, valjda, da mu se snizi renta. A tu zemlju, vidi, izdao sam mu pod zakup skoro zabadava, koliko da je neko na njoj, a on mi i tu crkavicu plaa tek kad mu pripretim da u ga najuriti.

EDMUND: Ne, uopte nije kukao. Bio je, naprotiv, odlino raspoloen. ak je platio i pie, to se dosad, mislim, nijednom nije dogodilo. Zraio je od zadovoljstva zbog slavne pobede koju je izvojevao u sukobu sa tvojim prijateljem, "Standard ojlovim" milionerom Harkerom.

MERI (zabavljena, u neverici): Neverovatno! Zbilja, Dejmse, morae neto da preduzme...

TAJRON: Uh, taj onesi! Gospod ga ubio ludog!

DEJMI (zlobno): Kad idui put u klubu naie na Harkera, i kad mu se po obiaju duboko pokloni, napravie se da te ne vidi. Pazi ta ti kaem.

EDMUND: I ja bih rekao. Harker sad sigurno misli da nisi nikakav dentlmen kad si mogao da prui uhlebije zakupniku koji ne zna kako treba da se ponaa pred jednim amerikim velianstvom.

TAJRON: Dosta tih socijalistikih fraza. Znaj da me nimalo ne zanima...

MERI (taktino): Nastavi, Edmunde. I, ta je dalje bilo?

EDMUND (smeka se izazivaki na oca): Vai. Sea se, tata, da bara-ledara na Harkerovom imanju lei uz samu farmu, a zna i to da onesi dri svinje. Nego, ograda je, izgleda, na jednom mestu provaljena, pa su svinje dolazile da se bakare u milionerovoj ledari. Nadzornik je rekao Harkeru da je tu ogradu sigurno razvalio onesi ne bi li svojim svinjama obezbedio besplatan brlog.

MERI (zaprepaena, ali i zabavljena): Neverovatno!

TAJRON (kiselo, mada ne i bez izvesnog divljenja): Ubeen sam da je prljavi lupe to doista i uradio. To lii na njega.

EDMUND: Te je tako Harker doao da lino ispreskae onesija. (Prigueno se smeje.) A to je bilo najgluplje to je mogao uraditi! Kad bi mi nedostajao jo jedan dokaz da nai vladajui plutokrati pre svega, oni to su nasledili opljakani novac nisu nikakvi duhovni gorostasi, taj bi bio vie nego dovoljan.

TAJRON (S priznanjem, pre nego to je o tome i promislio): Pa, dabome. Mali je on da se nosi sa onesijem. (Zatim, reei.) Sluaj, dobro bi uradio da se uzdri od tih poganih anarhistikih primedaba. U mojoj kui ne elim da ih ujem. (Ali je odve radoznao da uje ta je dalje bilo.) Pa, ta se onda desilo?

EDMUND: Harker je imao isto toliko izgleda na pobedu koliko bih imao ja u meu protiv Deka Donsona. Sa nekoliko aa pod pupkom, onesi ga je ekao pred kapijom da ga pozdravi. Veli da Harkeru nije dao prilike ni da zine. Odmah je stao da vie kako on nije rob koga "Standard ojl" moe tek tako da gazi. I da je on kralj Irske, koga su, dodue, liili prava, a da za njega fukara ostaje fukara, ma koliko novca pokrala od sirotinje,

MERI: Gospode! (Ali ne moe da se uzdri od smeha.)

EDMUND: A onda je optuio Harkera da je podgovorio nadzornika da sam razvali ogradu i namami svinje u baru-ledaru, ne bi li ih tamo unitio. Jadne svinje, urlikao je onesi, bukvalno su se posmrzavale. Mnoge su zaradile zapaljenje plua i pocrkale, a nekoliko drugih oborila je kolera, jer su se napile zatrovane vode. Obavestio je Harkera da ba sad trai advokata preko koga e ga tuiti za priinjenu tetu. A na kraju mu je rekao da on, istina, mora da trpi otrovni brljan, i krpelje, i parazite to mu upropauju krompir, i zmije, i tvorove, ali da je on estit ovek koji zna ta se moe, a ta ne moe, i da bi pre sam sebi pljunuo u lice nego to bi pristao da utke pree preko "Standard ojlovih" lopovluka. Te neka Harker ljubazno pokupi svoje prljave noge sa ove farme pre nego to na njega ne nahuka psa. Harker je posluao! (On i Dejmi se smeju)

MERI (okirana, no ipak se kikoe): Gospode, kakav pogan jezik u tog oveka!

TAJRON (zadivljeno, pre nego to je o tome stigao da razmisli): Vidi ti hulje! Svega mi na svetu, njemu ne moe lako doskoiti! (On se smeje. Zatim se naglo mrgodi.) Prljavi lupe! Taj e me jo uvaliti u ozbiljnu nepriliku. Rekao si mu, valjda, da u napraviti lom kad...

EDMUND: Rekao sam mu da e se razvaliti od smeha kad uje kako su Irci dobili jo jednu znaajnu bitku. I nisam se prevario. Ne pretvaraj se, tata.

TAJRON: Pa, nisam se ba razvalio.

MERI (zadirkujui ga): Bogme, jesi, Dejmse. Vidim da si oaran!

TAJRON: Nije tano, Meri. ala je ala, ali...

EDMUND: Rekao sam onesiju da je Harkera valjalo podsetiti da "Standard ojlov" milioner treba da doeka miris svinja u ledenoj vodi kao neto to mu prirodno i odgovara.

TAJRON: Lae da si mu to rekao! Bolje da se sa tim tvojim prokletim socijalistiko-anarhistikim oseanjima ne mea u moje poslove!

EDMUND: onesi se zamalo nije zaplakao to se onog asa toga nije setio, ali je rekao da e u pismu koje namerava da poalje Harkeru, pored jo nekoliko drugih uvreda koje su mu izmakle, i to pomenuti. (On i Dejmi se smeju)

TAJRON: emu se smejete? Nema tu nieg smenog... Krasan si mi ti sin. Ide na ruku toj hulji da me upetlja u parnicu!

MERI: Dobro, de, Dejmse. Ne uzbuuj se bez potrebe...

TAJRON (obraa se Dejmiju): A ti si jo gori od njega, jer ga podbada. Po svoj prilici, nee prealiti to i sam nisi bio na licu mesta da onesiju doapne jo koji bezobrazluk. Ako ni za ta drugo, za to zbilja ima dara.

MERI: Ali, ovee! Nema nikakvog razloga da napada Dejmija. (Dejmi se sprema da ocu uputi zajedljivu primedbu, ali odustaje, i, mesto toga, slee ramenima.)

EDMUND (koga ivci odjednom izdaju): Pobogu, tata! Ako misli da o tome ponovo pria, ja kidam. (Skae iz fotelje.) Uostalom, na spratu sam zaboravio knjigu. (Odlazi ka prednjem salonu,

govorei s gaenjem.) Siguran sam, tata, da bi ti se smuilo kad bi samo bio kadar da samog sebe uje... (On nestaje. Tajron srdito gleda za njim.)

MERI: Ne sme mu zameriti, Dejmse. Imaj na umu da nije najboljeg zdravlja. (uje se kako Edmund, penjui se stepenicama, kalje. Ona dodaje nervozno.) Od letnjih nazeba ovek lako postane praskav.

DEJMI (istinski zabrinut): Nije to samo nazeb. Deran je ozbiljno bolestan. (Otac ga pogledom otro opominje, ali on taj pogled ne primeuje.)

MERI (okree mu se, srdito): Ne priaj, molim te! To je samo nazeb! Sasvim oigledno! Ti uvek neto izmilja!

TAJRON (sa jo jednim opominjuim pogledom upravljenim Dejmiju; kao obinim glasom): Dejmi je hteo da kae da Edmund moda ima, u lakem obliku, jo neto to taj nazeb pogorava.

DEJMI: Tako je, mama. Jedino to sam imao na umu.

TAJRON: Doktor Hardi smatra da je moda posredi neka vrsta malarine groznice koju je eventualno zaradio u tropskim krajevima. U tom sluaju kinin bi ga brzo izleio.

MERI (preko lica joj preleu prezir i mrnja): Doktor Hardi! Ne bih mu verovala da se zakune na dvadeset Biblija! Znam ja dobro lekare. Svi su oni jednaki. Stavie se na glavu samo da te pretvore u svog stalnog pacijenta. (Odjednom prestaje da govori jer je sasvim sluajno na sebi ulovila njihove poglede. Drhtavim rukama maa se za kosu. Istiskuje osmeh). ta je? ta gledate? Da nije kosa...?

TAJRON (grli joj ramena, i s vetakom veselou izazvanom oseanjem krivice, privija je uza se): Kosa ti je sasvim u redu. to si zdravija i oblija, sve si sujetnija. Jo malo, pa e pola dana troiti pred ogledalom.

MERI (upola ohrabrena): Trebalo bi, zbilja, da nabavim nove naoare. Oi me sve vie izdaju.

TAJRON (sa ulagivanjem svojstvenim Ircima): Oi su ti lepe, i ti to dobro zna. (Ljubi je. Njeno lice sepali Ijupkom, stidljivom zbunjenosu. Neoekivano, kroz njene crte izranja lik devojke kakvaje nekad bila, ali ne kao sablast, nego kao njen ivi, sastavni deo.)

MERI: Ne budi lud, Dejmse. Tu, pred Dejmijem?

TAJRON: O, i on te prozire. I njemu je jasno da tom priom o oima i kosi peca komplimente. Sta kae, Dejmi?

DEJMI (i njegovo lice se razvedrilo, a u veoma nenom osmehu koji namenjuje majci ita se nekadanja mladika dra): Slaem se. Nas, mama, ne moe da farba.

MERI (smeje se, u njenom glasu javlja se ivahni ritam irskog govora): Samo se vi rugajte! (Zatim devojaki uozbiljena.) Ali nekad sam stvarno imala lepu kosu. Zar ne, Dejmse?

TAJRON: Najlepu na svetu!

MERI: Bila je to kosa u jednoj retkoj nijansi crvenkastokestenjastog, a dosezala mi je do ispod kolena. I ti bi, Dejmi, trebalo da je se sea. Dok se Edmund nije rodio, nisam imala nijedne bele vlasi. Tek onda poela sam da sedim. (Devojaki izraz gasi se na njenom licu.)

TAJRON (ne asei): I ba zbog toga lepa ti je no ikad.

MERI (Jo jednom zbunjena i zadovoljna): uje ti tvog oca, Dejmi! Posle trideset i pet godina braka. Nije on tek tako veliki glumac. Zbilja, ta si se pomamio, Dejmse? Sveti li mi se, moda, to sam te dirala zbog hrkanja? Pa, lepo, povlaim sve to sam rekla. Mora da je ipak bila samo sirena. (Ona se smeje, a i oni joj se pridruuju. Onda se na njenom licujavlja bodar, poslovan izraz.) Ali nemam kad da se s vama zadravam. Cak ni po cenu novih komplimenata. Moram da se dogovorim s kuvaricom ta emo danas za veeru, i ta da se kupi u varoi. (Ustaje iz fotelje i uzdie s humoristinim preterivanjem) Bridit je strana lenuga. A uz to je i prepredena. im me vidi na vratima, odmah poinje s obavetenjima o svojoj rodbini, i ne da mi da progovorim, a kamoli da je izbrusim. Nego, mogla bih ve da krenem. (Zapuuje se vratima zadnjeg salona, a onda zastaje i okree se. Izgleda ponovo zabrinuta.) Nemoj, Dejmse, da sluajno tera Edmunda da ti pomae u bati. (Na njenom licu raa se ponovo izraz udne tvrdoglavosti.) Ne zato to mislim da je slabaan, ve e se znojiti, pa moe jo gore da nazebe. (Nestaje kroz zadnji salon. Tajron se obraa Dejmiju, s prekorom.)

TAJRON: Zvekane! Ima li, uopte, neto u toj svojoj upi?! Zar ne zna da pred njom ne treba pominjati nita to bi moglo da je jo vie uznemiri zbog Edmunda.

DEJMI (slezui ramenima): Dobro, kad kae. Po mom miljenju, nema nikakve svrhe da se mama i dalje zavarava. Samo e tee podneti udarac kad jednom bude prisiljena da pogleda istini u oi. U svakom sluaju, ona se svesno obmanjuje izmiljotinom o letnjem nazebu. Ona zna da je posredi sasvim deseta stvar.

TAJRON: Zna? Ne zna to jo niko.

DEJMI: Ja, bogme, znam. U ponedeljak sam zajedno s Edmundom bio kod doktora Hardija. uo sam onu pretpostavku o malariji. Doktor je, u stvari, izvrdavao pravi odgovor. Ali sad to vie ne misli. Zna i sam. Razgovarao si s njim jue u gradu, zar ne?

TAJRON: Nije mogao rei nita definitivno. Javie mi se telefonom danas, pred Edmundovu posetu.

DEJMI (beivotno): On mislida je tuberkuloza. Priznaj, tata.

TAJRON (S ustezanjem): Rekao je da ni to nije iskljueno.

DEJMI (potresen; njegova ljubav prema bratu izbija napovrinu): Jadni Deran! (Okree pogled ka ocu. Optuujui.) Moda do svega toga ne bi dolo da si ga poslao pravom lekaru kad se prvi put razboleo.

TAJRON: A ta fali Hardiju? On nas je ovde oduvek leio.

DEJMI: ta mu fali? ta mu ne fali, pitaj! ak i u ovakvoj palanci vai za treerazrednog! On je samo jeftini stari arlatan!

TAJRON: Tako, tako! Satri ga! Pod noge sa svima! Ima li nekog ko za tebe nije podvaladija?

DEJMI (prezrivo): Hardi naplauje samo dolar od vizite. Zbog toga misli da je valjan lekar!

TAJRON (opeen): E, pa dosta! Sad nisi pijan! Nema opravdanja... (Svaljuje se. Pomalo odbrambeno.) Ako misli da nisam u stanju da platim nekog od onih izvikanih pomodnih lekara to prazne depove bogataima na letovanju...

DEJMI: Da nisi u stanju da plati? Pa ti si jedan od najkrupnijih zemljoposednika u okolini.

TAJRON: to ne znai da sam bogat. Sve je to pod hipotekom...

DEJMI: Da, zato to veito kupuje, a na otplate zaboravlja. Da je Edmund valjivo jutro zemlje za kojim si posegao, pre bi prevrnuo svet nego to bi odustao od kupovine.

TAJRON: To nije istina! Kao to nije istina ni ono to si sa toliko podsmeha rekao o doktoru Hardiju! On nije uparaen i nema ordinaciju u otmenoj etvrti, to je tano. Niti se vozi hiper-luksuznim kolima. A upravo te stvari, a ne za lekarsku vetinu, plaa onima to ti trae pet dolara im isplazi jezik.

DEJMI (s podrugljivim sleganjem ramena): Recimo da je tako. Budala sam to se s tobom prepirem. Vuk dlaku menja...

TAJRON (sa sve veom ljutnjom): Ali ud nikada. Toj si me lekciji odlino nauio. Ve sam odavno prestao da se nadam da e izmeniti ud. I ti se usuuje da govori o tome ta sam u stanju da platim? Pa, ti nikad nisi znao ta znai dolar niti e to ikada znati! Ti u ivotu nisi utedeo jedan jedini dolar! Na zavretku sezone ostaje bez centa u depu! Svake subote daje itavu platu na kurve i viski!

DEJMI: Ti to naziva platom? Isuse!

TAJRON: Kolika je da je, veu ne zasluuje, a ni nju ne bi imao da nije bilo mene. Da nisi moj sin, nijedan pozorini menader ne bi ti poverio ulogu, takav te glas bije. U stvari, prinuen sam da se poniavam i da moljakam za tebe, da tvrdim kako si jednom zauvek prevrnuo list, mada znam da su sve to samo prazne rei!

DEJMI: Ja nisam ni eleo da budem glumac. Ti si me naterao na pozornicu.

TAJRON: Lae! Nisi ni prstom mrdnuo da stvori neku drugu egzistenciju. Prepustio si meni da ti nadem posao, a ja sam uticajan jedino u pozorinim krugovima. Ja te naterao! Pa, dobro, koji te je to drugi posao privlaio sem dangubljenja po barovima? Ti bi mirne due pristao da celog ivota lei na meni i da me isisava kao parazit. Najzad, kolike sam pare straio na tvoje kolovanje, a ti ta si uradio? Leteo si sramno iz svakog koleda u koji bi se upisao!

DEJMI: Ne prekopavaj, molim te, po toj buavoj istoriji!

TAJRON: Ali to to svakog leta pada meni na vrat, to nije buava istorija.

DEJMI: Stan i hranu zasluujem onim to radim u bati i oko kue. Ne plaa posebnog oveka.

TAJRON: Tjjja! Pa i na to te treba naterivati! (Njegova ljutnja jenjava, pretvarajui se postepeno u sumorno prebacivanje.) Nita ne bih rekao da si bar jednom pokazao trunku zahvalnosti. Ali meni je jedino hvala to to me ismeva kao bezonu tvrdicu, i to se ruga mom pozivu, a i svemu ostalom na svetu izuzev sebi.

DEJMI (s gaenjem): To nije tano, tata. Samo to se ne uje kad psujem samoga sebe.

TAJRON (pilji u njega zbunjeno; onda mehaniki recituje): "Nezahvalnosti, korove najgori!"

DEJMI: Oekivao sam taj stih! Gospode, koliko hiljada puta...! (Prekida, jer mu je dodijala svada, i slee ramenima.) Dobro, tata. Ja sam propalica. Pristajem da budem to god hoe, samo neka prestane svaa.

TAJRON (sad ozlojedeno apeluje): Kad bi, mesto ludorija, u glavi imao kakvu ambiciju! Ti si jo mlad. Jo uvek bi mogao da se proslavi. Imao si izvrsnog dara! A i sad ima. Ti si moj sin...

DEJMI (s dosadom): Ostavimo mene. Ta me tema ne zanima. A ni tebe, sigurno. (Tajron odustaje. Dejmi nastavlja nemarno) Kako smo doli na to? Ah, da. Doktor Hardi. Kad e ti javiti za Edmunda?

TAJRON: Negde oko ruka. (Poivka. Zatim odbrambeno.) Boljem lekaru Edmunda nisam mogao poslati. Hardi ga je ovde oduvek leio, od malih nogu, tako rei. On bolje poznaje njegov telesni sklop nego bilo koji drugi lekar. Uopte nije u pitanju neki moj tvrdiluk, kao to zamilja. (Gorko.) A ta bi i najsposobniji ameriki specijalista mogao da uini za Edmunda, kad je svesno naruio svoje zdravlje nerazumnim ivotom u koji se upustio otkako su ga izbacili iz koleda? ak i pre toga, dok je jo bio u pripremnoj koli, poeo je da te podraava obilazei kafane i izigravajui lafa sa Brodveja, mada mu je za to nedostajala tvoja graa. Ti si pravi grmalj, kao i ja ili si to bar bio u njegovim godinama ali on je, kao i majka sav od ivaca. Ve ga tolike godine upozoravam da mu organizam nee izdrati, ali on na jedno uvo prima, a na drugo puta, a sad je ve prekasno.

DEJMI (otro): ta misli pod tim prekasno? Govori kao da si ga...

TAJRON (praskavo jer se osea krivim): Ne budi lud! Mislio sam samo na ono to je ve svima jasno! Njegovo zdravlje je opasno podriveno, te se moe desiti da boluje ko zna koliko.

DEJMI (bulji u oca, ignoriui njegovo objanjenje): Irski seljak doista veruje da od tuberkuloze

nema spasa. To je moda i tano ako se ivi u atrlji na tresetitu, ali na ovoj strani Okeana, gde se lei na savremen nain...

TAJRON: Pazi, boga ti, nisam znao! Je l' bi mogao da malo manje lupeta? I da ne kalja Irsku svojim poganim jezikom, rugajui se seljaku, tresetitu i atrljama! (Optuujui.) Sto manje pominje Edmundovu bolest, imae mirniju savest! Do tebe je jo i najvea krivica!

DEJMI (izazvan): La! Ne dozvoljavam, tata!

TAJRON: Suta istina! Izvrio si na njega ne moe biti gori uticaj. On je rastao divei ti se kao heroju! Lep si mu primer pruio! Nijednom nisam uo da ga savetuje o iemu to nije najgora prljavtina! Kriv si i to je prerano sazreo, jer si ga pumpao tvojim svetskim mudrostima jo onda kad je bio i suvie zelen da shvati da si do te mere zatrovan sopstvenim promaajem da u svakom mukarcu gleda nitkova prodane due, a u svakoj eni koja nije prostitutka obinu glupau!

DEJMI (opet s odbrambenim izrazom umorne ravnodunosti): U redu. Otvorio sam Edmundu oi za mnogo tota, to je istina. Ali tek kad sam video da e sasvim zaglibiti, a da e me ismejati ako ponem s popovanjem, kao to to obino ine starija braa. Trudio sam se jedino da postanemo pravi drugovi, i da pred njim nita ne skrivam. Mislio sam da

e ga moje greke navesti na zakljuak da... (Slee ramenima, cinino.)... da ovek, ako ve ne moe biti dobar, moe biti bar uviavan. (Njegov otac frke prezrivo. Iznenada, Dejmi poputa navali istinskog saoseanja.) Odvratno je, tata, to me zbog tako neeg optuuje. Tebi je jasno ta Deran za mene znai, i koliko smo nas dvojica oduvek bili bliski, mnogo blii od obine brae! Za njega bih ne znam ta uradio.

TAJRON (impresioniran, smekano): Verujem, Dejmi, da si imao najbolju nameru. Najzad, nisam ni rekao da si hteo da mu naudi.

DEJMI: Svejedno, odvratno! Voleo bih da vidim tog lafa koji bi bio u stanju da na Edmunda utie vie nego to bi se to njemu samom dopalo. Ljude dovodi u zabludu njegova tiha pojava, pa misle da s njim mogu da rade to im je volja. Ali on je avolski tvrde glave i, da zna, radi samo ono to on naumi, a na sve drugo pljuje! Kakvog sam ja udela imao, recimo, u svim onim ludorijama koje je poinio poslednjih godina plovei kao matroz preko sedam mora i okeana? itava ta stvar bila je, prema mom miljenju, prevashodna glupost, i to sam mu i rekao. Da li bi mene mogao zamisliti kako leim na nekom junoamerikom alu, ili kako po smrdljivim kockarnicama pijem sumnjive bukurie? Sigurno ne. Hvala vam na tome! Ja ostajem veran Brodveju, garsonjeri i barovima u kojima se slui originalni burbon-viski.

TAJRON: Ti i tvoj Brodvej! On te je takvim i napravio! (Sa neto ponosa.) Bez obzira na sve, Edmund je umeo da stegne petlju i da se otisne od kue, a odande nije mogao da kukumavi im ostane praznih depova.

DEJMI (podstaknut na podsmeh i ljubomoru): A ipak se redovno vraao praznih depova, zar ne? I ta je imao od toga to se otiskivao u svet? Pogledaj samo na ta lii! (Iznenada ga obuzima stid.) Isuse! Prava sam svinja. Ovo mi se, tata, doista omaklo.

TAJRON (odluuje da preko tih rei pree kao da ih nije ni uo): U redakciji se dosta lepo snaao. Ve sam pomiljao da e se na tom poslu skrasiti.

DEJMI (opet s ljubomornim podsmehom): Palanako piskaralo! Tebe oigledno farbaju, tata, ali preda mnom su otvoreni. Kau da je dosta nepouzdan reporter. Da nije tvoj sin... (Ponovo postien.) Ne, ne! Bulaznim. Oni su njime uglavnom zadovoljni, mada mu ne lei svako pisanje. Ali pet-est parodija i pesama koje je objavio zvue sasvim pristojno. (Opet preko volje.) Ne verujem da bi tu postigao neku naroitu karijeru. (urno.) Ali, nema sumnje da je odlino poeo.

TAJRON: Da, poeo. Pa i ti si ranije govorio da te privlai novinarstvo, samo to nikad nisi bio raspoloen da pone od najnieg zvanja. Oekivao si valjda...

DEJMI: Pobogu, tata! Mora li svaki put da se o mene oee?

TAJRON (bulji u njega, zatim odvraa pogled u stranu, pa posle poivke): I kako da bolest ba sad stigne Edmunda! U najgori as po njega. (Dodaje, nesposoban da prikrije nelagodnost, koje gotovo nije ni svestan.) Ili po tvoju majku. Samo joj je jo ta beda nedostajala, i to u trenutku kad je preko potrebno da miruje, i da ni o emu ne brine. Ova dva meseca, kako se vratila, osea se vrlo dobro. (Glas mu postaje promukao, ipoinje dapodrhtava.) ini mi se da sam se rastapao od sree. Ova kua je ponovo postala moj dom. Ali, ne znam, Dejmi, zato ti sve ovo govorim. (Sin ga gleda, prvi put s razumevanjem i oseanjem. Kao da su ih iznenada povezala duboka zajednika oseanja, ijom bi pomoi njihova uzajamna netrpeljivost mogla pasti u zaborav.)

DEJMI (skoro neno): I ja sam, tata, to isto oseao.

TAJRON: Da. Ovog puta se vidi koliko je vrsta i sigurna u sebe. Potpuno druga ena. Vlada ivcima, ili je bar vladala dok se Edmund nije razboleo. Sad je, po svim znacima, razjeda neka podmukla strava. Kad bismo od nje zatajili istinu, ali od toga nema nita ako bude morao u sanatorijum. Najgore je to to joj je otac umro od iste bolesti tuberkuloze. On je za nju bio polubog, i ona e se te nesree vazda seati! Da, bie to za nju teak udarac. Ali ona e ga podneti! Sad je gospodar svoje volje! Moramo joj se nai, Dejmi, kako god znamo i umemo!

DEJMI (dirnut): Bezuslovno tata. (S oklevanjem.) Ako zamuri na to s nervima, ona od jutros sasvim dobro izgleda.

TAJRON (sad sa iskrenim poverenjem): Nikad bolje. Odlino je raspoloena, pa ak i spremna na avolije. (Iznenada se mrti na Dejmija s podozrenjem.) Zato sasvim dobro izgleda? Zbog ega da stvarno nije sasvim dobro? ta si tim, do davola, hteo da kae?

DEJMI: Ne skai mi odmah za oi! Bar o ovome treba da razgovaramo otvoreno i bez svade.

TAJRON: Oprosti, Dejmi. (Napregnuto.) Nego, kai mi ta si...

DEJMI: Nema tu ta da se kae. Oigledno je da sam se prevario. Noas... Gluposti, progoni me prolost. Nita vie. Podozrevam i protiv svoje volje, kao god i ti. (Gorko.) A tek mami, kako li je? Ona primeuje da je motrimo...

TAJRON (tuno): Znam. (Napregnuto.) Pa, dobro, ta je u stvari? Zar ba ne moe da mi kae?

DEJMI: Nita, kad ti kaem. Sem moje blesave uobrazilje! Oko tri izjutra probudio sam se i uo mamu kako hoda po gostinskoj sobi. Posle je otila u kupatilo. Pretvarao sam se da spavam. Ona se zaustavila u predvorju da oslune, kao da je htela da proveri da nisam sluajno budan.

TAJRON (s usiljenim prezirom): I to ti je itava pria? Pa, ona mi je sama kazala da je zbog sirene za maglu probdela celu prolu no. Otkako se Edmund razboleo, ona svake noi ustaje i odlazi do njegove sobe da vidi kako mu je.

DEJMI (jedva doekavi): Tano, zastala je pred njegovim vratima i prislukivala. (Opet s oklevanjem.) Preplailo me je to to je bila u gostinskoj sobi. Odmah mi je sinulo kroz glavu da se u tu sobu obino izdvajala na spavanje kad...

TAJRON: Ovog puta ne! Pa zar ne shvata? Kud je inae mogla da se skloni od mog hrkanja? (Daje oduke navali prezira i ljutnje) Tako mi boga, ne razumem kako moe da iza svega vidi samo najcrnje pobude!

DEJMI (pogoden): Opet stara pesma! Maloas sam ti priznao da sam se prevario. Zar misli da se ne radujem isto toliko koliko i ti?

TAJRON (popustljivo): Znam, Dejmi, da se raduje. (Poivka. Preko lica mu se navlai senka. Govori lagano, s praznovernim uasom.) Skoro bih pomislio da je posredi prokletstvo kojem ona ne moe umai ako bi briga o Edmundu... Kad se posle poroaja s njim razbolela i ostala dugo prikovana za postelju, ona je, u stvari, prvi put...

DEJMI: U tome ona nije imala ni najmanjeg udela!

TAJRON: Ja je ne krivim.

DEJMI: Pa, koga onda krivi? Moda Edmunda, to se rodio?

TAJRON: Glup si kao no! Nema tu ni do koga krivice.

DEJMI: A do onog lekarskog kopileta. Mama kae da je on bio jeftini arlatan poput Hardija! Nisi hteo da plati prvoklasnog...

TAJRON: Lae! (Besno.) Znai, ja sam kriv! Na to cilja, zlobna protuvo, je li?

DEJMI (opominje ga, jer uje majku koja je u trpezariji): Psssst! (Tajron ustro ustaje, i odlazi prozorima s desne strane. Dejmi govori potpuno izmenjenim tonom.) Ako misli da danas podsecamo ivicu pred kuom, dobro bi bilo da ne gubimo vreme. (Meri dolazi iz zadnjeg salona. Brzim podozrivim pogledom obuhvati obojicu; po njenim manirima vidi se da joj je nelagodno jer osea da je posmatraju.)

TAJ RON (okree se od prozora, glumaki srdano): Da, u ovakvo prekrasno jutro prava je grehota

prepirati se meu zidovima. Pogledaj s prozora, Meri. U pristanitu vie nema magle. Ubeen sam da se zadugo nee spustiti.

MERI (prilazei mu): Verovatno, dragi. (Dejmiju, s usiljenim smekom.) Jesi li to stvarno ti, Dejmi, maloas predloio da radite na ivici? Ili mi se samo priinilo? ta li e se to krupno dogoditi? Mora da ti je deparac preko potreban?

DEJMI (izmotava se): A kad nije? (Namiguje i podrugljivim pogledom ukazuje na oca.) Raunam da u u subotu biti isplaen. Bar jedan ovei srebrnjak... da se poteno naljemam!

MERI (ne reaguje na njegovu alu; ruke joj podrhtavaju): Oko ega ste se to prepirali?

DEJMI (slee ramenima): Oko jedne te iste stvari.

MERI: ula sam kako pominje nekog lekara. I kako te otac optuuje za zlobu.

DEJMI (ne asei): Ah, da. Rekao sam mu da moj ideal najboljeg lekara na svetu nimalo ne lii na doktora Hardija.

MERI (zna da je slagao; nesigurno): Slaem se. Ni ja ga tako ne zamiljam. (Menjajui temu. S usiljenim osmehom.) Oh, ta Bridit! inilo mi se da se nikad neu iskobeljati. Priala mi je nadugako i nairoko

o nekom daljnjem roaku koji slui kao policajac u Sent Luisu. (Onda, razdraeno.) Ako stvarno mislite da radite na ivici, to ve ne kreete? (urno dodaje.) Hou da kaem, koristite sunce dok se opet ne spusti magla. (udno, kao da naglas razgovara sama sa sobom.) Jer znam da e se spustiti. (Odjednom, ona shvata da je obojica netremice gledaju. Sva smetena, die preda se ruke.) Ili, bolje reeno, to zna reumatizam u mojim rukama. On, Dejmse, tanije od tebe predskazuje vreme. (Posmatra svoje ake, sa gadenjem kome se ne moe odupreti.) Brrrr, kakve su! Bi li iko poverovao da su nekad bile lepe? (Oni je, sve uasnutije, gledaju.)

TAJRON (uzima je za ruke, i lagano ih sputa): Ne govori kojeta. To su, Meri, najdivnije ruke na svetu. (Ona se osmehuje, lice joj se razvedrava. Ljubiga, zahvalno. On se sad obraa sinu.) Hajdemo, Dejmi. Tvoja je majka u pravu to nas grdi. Posao se moe zapoeti jedino ako se pone. Na pripeci e izgubiti neto od tog alkoholiarskog trbuha. (On otvara vrata s mreom, izlazi na verandu i nestaje niz iroko stepenite. Dejmi ustaje

iz fotelje i, skinuvi sako odlazi ka vratima. Pred njima se zaustavlja i okree, ali izbegava majin pogled. Uostalom, ni ona negleda u njega.)

DEJMI (s nespretnom i nedovoljno spontanom nenosu): Mi smo, mama, na tebe strano gordi. I istinski smo sreni. (Izraz na njenom licu se stvrdnjava. Ona ga gleda zastraseno i prkosno. On nastavlja, i dalje nespretno.) Ali jo uvek treba da se pazi. Ne sme toliko brinuti zbog Edmunda. S njim e sve biti u redu.

MERI (s tvrdoglavim, gorko prezrivim pogledom): Pa, to se samo po sebi razume. Nije mi samo jasno

zato me opominje da se pazim.

DEJMI (poraen i ozlojeden, slee ramenima): Nita, mama. Oprosti to sam to rekao. (Izlazi na verandu. Ona eka kao u gru sve dok se njegovu prilika vidi na stepenicama. Onda se sputa u fotelju

u kojoj je on sedeo. Lice joj odaje prestraen, potajni oaj, rukama nesvesno kree po stolu, besciljno

dohvatajui ili premetajui razliite predmete. uje Edmunda kako sa sprata silazi u predvorje. Na

donjim stepenicama ovoga spopada teak kaalj. Ona skae na noge, i, kao da bi htela da od toga kalja

umakne, upuuje se brzim koracima ka prozorima s desne strane. Gleda napolje, prividno spokojna, dok

on, s knjigom u ruci, dolazi iz prednjeg salona. Ona mu se okree, s osmehom materinske dobrodolice na

usnama.)

MERI: Tu si. Upravo sam htela gore, da te potraim.

EDMUND: ekao sam da odu. Ne elim da se meam ni u kakve svae. Grozno se oseam.

MERI (bezmalo prekorno): O, sigurna sam da si bar dvaput preuveliao. Pa, ti si pravo dete. Voli da nas zabrinjava da bismo oko tebe obletali. (urno) Samo te peckam, dragi. Znam da ti nije prijatno. Ali danas se bolje osea, zar ne? (Zabrinuto hvatajui ga za miicu.) Svejedno, mnogo si omraveo. Trebalo bi da se to vie odmara. Sedi samo,

odmah u udesiti da ti bude ugodno. (On se sputa u stolicu za ljuljanje, a ona mu podmee jastuk pod lea). Eto, tako. Je li dobro?

EDMUND: Kraljevski! Hvala, mama.

MERI (ljubi ga, neno): Ti bi da te neguje tvoja majka. Priznaj. Ne mari to si toliki, za mene si, znaj, jo uvek najmilije detece.

EDMUND (hvata je za ruku, sasvim ozbiljno): Ne brini za mene. Sebe treba da priuva. To je jedino vano.

MERI (izbegavajui njegov pogled): A zar se ne uvam? (Na silu se smeje.) Gospode, pogledaj koliko sam se nagojila! Morau da poputam sve haljine. (Okree se u stranu, i odlazi prozorima zdesna. Uzima lak, zabavni ton.) Eno, ve podrezuju ivicu. Siromah Dejmi! Nita mu nije mre nego da radi pred kuom, gde ga mogu videti prolaznici. Aha, etfildovi u svom novom "mercedesu" Kakva kola, ta kae! Na polovni "pakard" prava je krntija prema njima. Siromah Dejmi! Sagao se skoro nie od ivice da ga odonud ne opaze. Javili su se glavom tvom ocu, a on im je otpozdravio dubokim naklonom, kao da je, izazvan aplauzima, izaao pred zavesu. U onom prljavom, starom odelu koje, mada ga nagovaram, nikako da odbaci. (Glas joj se natapa gorinom.) Trebalo bi, zaista, da se postidi svog izgleda.

EDMUND: Ima pravo to ne zarezuje tua miljenja. A Dejmi je lud to dri do etfildovih. Ko li je to uo za njih izvan ove palanke?

MERI (sa zadovoljstvom): Niko, Edmunde. U pravu si. To su, to kau, krupne abe u maloj lokvi. Zbilja, glupo od Dejmija. (Zastaje, gleda krozprozor, a onda s nekom potmulom enjom usamljenih) Pa, ipak, etfildovi i ljudi njihova kova znaju za ta ive. Hou da kaem, imaju pristojne i lepo nametene kue kojih ne moraju da se stide. Imaju i prijatelje koji im dolaze, i koje oni poseuju. Nisu odseeni od sveta. (Okree se od prozora.) Nemoj da misli da mi je do njih stalo. Oduvek sam mrzela ovo mesto i sve to je u njemu. Ti to i sam zna. Nije mi ni padalo na pamet da se ba tu nastanimo, ali tvom ocu se varo dopala, te je navalio da podigne ovu kuu. I od tada sam tu, i protiv svoje volje, svakog leta.

EDMUND: Pa to je, ipak, bolje, nego letovati po njujorkim hotelima, zar ne? A ni ova varo nije ba tako strana. Prilino mi se svia. Moda zato to nam je tu jedino nae ognjite.

MERI: Moje ognjite ova kua nikad nije bila. S njom je naopako od samog poetka. Sve je tu graeno po najnioj tarifi. Tvoj otac nije hteo da plati koliko treba pa da ispadne

pristojna kua. Srea naa to ovde nemamo prijatelja! Morala bih da crvenim kad bi mi banuli na vrata. Ali on nikad nije ni eleo kune prijatelje. On ne voli ni da ide u posete ni da ih prima. Godi mu jedino da pije i aska s mukim svetom u klubu ili u kakvom baru. Takvi ste i Dejmi i ti, ali vas ovek ne moe osuditi. Pa, ovde niste ni imali prilike da se upoznate s pristojnim svetom. Izgledali biste sigurno drugaije da ste se mogli druiti s estitim devojkama, ne s tim... I ne biste se obrukali do te mere da sad roditelji koji neto dre do sebe brane svojim kerima da se s vama vidaju.

EDMUND (razdraeno): A to to, mama, pominje? Dejmiju i meni nije ni stalo do njih. U njihovom drutvu mi bismo se raspadali od dosade. A to se tie Matorog, ne vredi troiti rei. Njega nee izmeniti.

MERI (korei ga mehaniki): Ne nazivaj oca Matorim! Trebalo bi da ga malo vie uvaava. (Zatim, sumorno.) Znam da od rei nema vajde. Ali neki put se oseam tako usamljena. (Usne joj podrhtavaju i glava joj je okrenuta u stranu.)

EDMUND: U svakom sluaju, mama, ne sme biti nepravedna. Moda je svemu tome u poetku on i bio kriv, ali sama zna da kasnije, ak i da je eleo, nismo mogli primati goste... (S oseanjem krivice, u traganju za podesnijim izrazom.) Mislim, njihovo prisustvo ti je tada samo moglo smetati.

MERI (ona je ustuknula, usne joj jadno podrhtavaju): Molim te, uti. Ne mogu da podnesem da me na to podsea.

EDMUND: Nemoj da me, mama, pogreno razume. Ja se samo trudim da ti pomognem. Jer gore po tebe ako zaboravi. Treba, zapravo, da se svega sea. Onda e stalno biti na oprezu. Sama zna ta se tada dogodilo. (S bolom.) Na asnu re, mama, odvratno mi je da te na sve to podseam. Cinim to samo zato to si nas ispunila nebeskim blaenstvom kad si nam se vratila onakva kakva si nekad bila. A i zato to bi bilo grozno...

MERI (prestraeno): Prestani, dragi. Znam da govori u najboljoj nameri, ali... (Glas joj se naliva odbrambenom hladnoom.) Ne razumem otkud ti najedanput takva misao? Sta ti je to jutros dalo povoda?

EDMUND (izvrdavajui): Nita. Moda mi je dolo u glavu samo zato to sam slomljen i potiten.

MERI: Reci istinu. Otkud sad odjednom podozreva?

EDMUND: To nije tano!

MERI: Podozreva. Oseam to sasvim jasno. I ne samo ti. Tvoj otac i Dejmi takoe. Naroito Dejmi.

EDMUND: Prestani da fantazira.

MERI (ruke joj drhte): Misli li da je prijatno iveti ovako, okruena stalnim podozrenjem, i znati da te svi uhode, i da ti niko ne veruje?

EDMUND: Govori kojeta, mama. Mi ti verujemo.

MERI: Kad bih samo mogla nekud da uteknem na jedan dan, ili ak i jedno popodne. Kad bi postojala neka prijateljica s kojom bih mogla da se do mile volje ispriam, ni o emu ozbiljno, prosto da se smejem, da ogovaram i da za trenutak zaboravim na sve drugo. Kad bi bilo nekog pored posluge, pored te glupe Ketlin!

EDMUND (ustajezabrinuto i obgrljujejoj ramena): Prestani, mama. Sad se stvarno uzbuuje ni zbog ega.

MERI: Tvoj otac izlazi u grad. Sastaje se s prijateljima po barovima ili u klubu. Ti i Dejmi takoe imate svoje drutvo. I vi izlazite. A ja sam sama. Ja sam oduvek bila sama.

EDMUND (nastoji da je oraspoloi): Nee biti! Dobro zna da nije ba tako. Neko od nas je uvek tu i pravi ti drutvo, bilo kod kue, bilo u automobilu, kad se izvozi u etnju.

MERI (gorko): To zato to nemate poverenja u mene kad me ostavite samu. (Okree se ka njemu. Otro.) Zahtevam da mi kae zbog ega se od jutros tako udno ponaa, i ta te je pobudilo da me podsea...

EDMUND (okleva, a onda naglo, s oseanjem da je zgreio): ta me je pobudilo? Gluposti. Kad si prole noi ula u moju sobu, jo sam bio budan, Nisi se vratila u tvoju i tatinu sobu, ve si otila u gostinsku sobu i tamo provela ostatak noi.

MERI: Jer je tvo) otac tako hrkao da sam se lepo izbezumila. Pobogu, zar sam sad prvi put noila u gostinskoj sobi? (Gorko.) Ah, da. Shvatam na ta cilja. To se desilo kad...

EDMUND (razjareno): Ne ciljam ni na ta!

MERI: Znai, pretvarao si se da spava da bi mogao da me uhodi.

EDMUND: Nije tano! Pretvarao sam se samo zato to sam znao da e se zabrinuti ako primeti da imam vatru, i da ne mogu da spavam.

MERI: Ubeena sam da se i Dejmi pravio da spava, a verujem da ni tvoj otac...

EDMUND: Prestani, mama!

MERI: Oh, Edmunde, srce mi se para kad ak i ti... (Popravlja kosu besciljnim i smetenim pokretom drhtavih ruku. Njen glas iznenada odaje udnu, potmulu osvetoljubivost.) A zasluili ste da vam se tako neto desi!

EDMUND: Mama! ta to pria? To obino govori kad...

MERI: Ne sumnjii me! Preklinjem te, dragi! Ti me vrea! Nisam spavala jer sam mislila na tebe. Eto, to je pravi razlog! Otkako si se razboleo, strano brinem. (Grli ga, i preplaeno i zatitniki neno privija uza se.)

EDMUND (teei je): Ali bez ikakve potrebe. Pa, to je, kao to zna, samo malo jai nazeb.

MERI: I jeste nazeb, nita drugo!

EDMUND: A ti, uj, mama. Hou da mi neto obea. Da e, ak i onda ako se sluajno utvrdi da je posredi togod ozbiljnije, verovati da u opet ubrzo biti zdrav, i da zbog toga nee patiti. I da e i dalje misliti na sebe...

MERI (preplaeno): Te gluposti ne elim da sluam! Takvim crnim slutnjama apsolutno nema mesta! Naravno, obeavam to to trai. Dajem ti svoju najasniju re! (A onda tuno i s gorinom.) Nego, moda e se setiti da sam jo jednom za neto dala re.

EDMUND: Kojeta!

MERI (njena gorina se rastvara u krotku bespomonost): Ne prebacujem ti, dragi. ta ti tu moe? Pa, to niko od nas ne bi bio u stanju da zaboravi. (Tuim glasom.) Utoliko gore po sve nas. Ne moemo da zaboravimo.

EDMUND (hvata je za rame): Mama! Prestani!

MERI (usiljeno se osmehuje): Dobro, dragi. Nisam ni sanjala da e to tako sumorno zazvuati. Ne zameri mi. De, da ti pipnem elo. Gle: suvo i hladno. Sigurno vie nema vatre.

EDMUND: Opet ti! Na sebe bi trebalo...

MERI: Ali ja se, dragi, sasvim dobro oseam. (Upuuje mu brz, udnovat, ispitivaki, skoro prepredenpogled.) Semtosam odjutros maloumorna i nervozna. Ali to je i prirodno posle neprospavane noi. Treba zbilja da odem gore i prilegnem. Do ruka bih mogla

odremati. (On joj, nesvesno, alje pogled pun podozrenja, a odmah zatim, postiden odsamoga sebe, okree oi u stranu. Ona nervozno nastavlja.) A ta e ti da radi? Ostae da ita? Savetovala bih ti da izide na sve vazduh i sunce. Ali ponesi eir, da ne nastrada. (Ona zastaje i sad mu gleda pravo u oi. On izbegava njen pogled. Nastaje poivka puna varnica. Onda prezrivo.) Ili se, moda, plai da me ostavi samu?

EDMUND (paeniki): Nipoto! Molim te da tako ta vie nisi kazala! I ja mislim da treba da odspava. (Odlazi vratima sa mreom. Na silu aljivo.) Idem da pruim Dejmiju moralnu podrku. Prijae mi da se izvalim u hladovinu i da otud gledam kako radi. (On se izvetaeno smeje, a ona mu se, takode s naporom, pridruuje. Onda on odlazi na verandu i nestaje niz stepenice. Olakanje je njena prva reakcija. Izgleda da se sa zadovoljstvom oputa. Zavaljuje se u jednu fotelju od pletenog prua iza stola, i, zatvorenih oiju, zabacuje glavu. Ali se opet iznenada zatee. Otvara oi, i uspravlja se ufotelji, zahvaena naletom grozniave panike. Zapoinje oajniku borbu sa samom sobom. Njeni dugi prsti, koje je reumatizam iskrivio i unakazio, dobuju po bonim naslonima fotelje, protiv njene volje, pod kamdijom svog sopstvenog ivota.)

(ZAVESA)

DRUGI IN

SCENA PRVA

SCENA: Ista. Otprilike: etvrt do jedan. Kroz prozore na desnoj strani vise ne dopiru sunevi zraci. Napolju je jo uvek lepo, samo to je ega sve nepodnoljivija, a vazduh zasien lakim isparenjima koja priguuju sunevu bletavost.

Edmund sedi ufotelji s leve strane stola; ita knjigu ili, tanije, pokuava da se usredsredi na itanje, ali bez uspeha. Reklo bi se da oslukuje umove s gornjeg sprata. Njegovo ponaanje odaje nervozu i zabrinutost. Sve u svemu, izgleda bolesniji nego u prethodnom inu.

Sluavka KETLIN dolazi iz zadnjeg salona. Na posluzavniku nosi bocu originalnog burbon-viskija, nekoliko aa za tu vrstupia, i bokal s vodom i ledom. To je kao tuak nabijena mlada Irkinja, dvadesetih godina, rumenog dopadljivog lica, crne kose i plavih oiju. Dobroudna je, posve neobrazovana i trapava, a, uzto, simpatinopriglupa. Ona sputaposluavnik na sto. Edmund se pretvara da je toliko zaokupljen itanjem da je i ne primeuje. Ali ona se na to i ne osvre.

KETLIN (brbljivo familijarna): Evo viskija. Jo malo pa e vreme za ruak. Da zovem ja vaeg oca i gospodina Dejmija, ili ete vi sami?

EDMUND (ne diui pogled s knjige): Zovi ih ti.

KETLIN: udo jedno kako taj va otac nijedanput ne bi pogledao na sat. Zbog njega stalno zakanjavamo i s rukom i s veerom, a onda se Bridit istresa na mene, kao da sam ja kriva. Ali kakav je to lep ovek, ako je i star! Ni vi, ni gospo'n Dejmi nikad neete biti takvi (Prigueno se cereka.) Kladim se da bi gospo'n Dejmi, da ima sat, na vreme digao ruke od posla i doao na viski!

EDMUND (vidi da nema vajde od toga da je i dalje ignorie; uz cerekanje): To si pogodila.

KETLIN: A pogodiu i to zato ste zapeli da ih ba ja zovem. Hteli biste da trgnete jednu dok oni ne dou.

EDMUND: Nije mi bilo ni na kraj pameti...

KETLIN: Pa da, gde bi vi to? Ne znate da brojite ni do pet.

EDMUND: Vidi da me sama navodi...

KETLIN (najednom svetaki vrla): Ne bih ja ni luda, gospo'n-Edmunde, na tako neto navodila mukarca ili ensku. Jedan moj ujak je zbog pia i otegao papke u starom kraju. (Popustljivo.) Ono, neete se otrovati ako koji put i srknete kapljicu-dve. Kad vam je svega preko glave, ili kad vas uhvati nazeb.

EDMUND: Sad bar znam kako da se izgovorim. (Onda sa usiljeno obinim glasom.) Dobro bi bilo da zovne i moju majku.

KETLIN: A to? Ona je uvek tu na vreme i bez dozivanja. Bog neka je blagoslovi, ba ume sa poslugom.

EDMUND: Otila je da pridrema.

KETLIN: Kad sam malopre dovravala posao na spratu, bila je jo budna. Leala je u gostinsko) sobi, razrogaenih oiju. Kazala je da je uasno boli glava.

EDMUND (jo usiljenije ravnoduno): U redu. Onda zovi samo oca.

KETLIN (odlazi vratima sa mreom, gunda dobroudno): Pa je li udo to nou propadam od nogu. Ne izlazim ja, bogami, na pripeku. Da me ubije sunanica. Zvau ih s verande. (Izlazi na boni deo verande i vrata sa mreom za njom se s treskom zatvaraju.

Nestalaje negde naprednjem delu verande. Trenutak kasnije uje se kako vie.) Gospo'n-Tajrone! Gospo'n-Dejmi! Dolazite na ruak. (Edmund, koji je dotle prestraeno gledao nekud ispred sebe, zaboravlja knjigu i nervozno ustaje.)

EDMUND: Kakva prostakua! (Grabi bocu i naliva pie, dodaje vodu sa ledom i pije. Ali mu istovremeno do uiju stie bat koraka s onu stranu ulaznih vrata. Hitro ostavlja au na posluzavnik i ponovo seda. Otvara knjigu. Dejmi dolazi izprednjeg salona, sa sakoom prebaenim preko ruke. Bio je jo ranije skinuo okovratnik i manu, te ih sada nosi u ruci. Maramicom otire znoj sa ela. Edmund die oi sa knjige kao neko koga su prekinuli u itanju. Dejmi kratkim pogledom premerava bocu i ase, i razvlai usta u cinian osmeh.)

DEJMI: Jednu si na brzinu ispraznio, a? Ne foliraj, Derane. Od mene nisi bolji glumac.

EDMUND (smeka se): Priznajem. Iskoristio sam priliku i istresao jednu.

DEJMI (sputa mu s naklonosu ruku na rame): Tako te volim. Zato bi me lagao. Mi smo, na kraju, neki drugovi, zar ne?

EDMUND: Nisam bio siguran da to ti dolazi.

DEJMI: Naterao sam Matorog da pogleda koliko je sati. Bio sam ve na pola puta kad je Ketlin stala da zapomae. Naa divlja irska eva! Trebalo je da bude spikerka na eleznikoj stanici.

EDMUND: To me je nateralo da pijem. to i ti ne trgne jednu dok smo sami?

DEJMI: Razmiljao sam o onom problemiu. (Brzo prilazi prozoru s desne strane.) Matorog sam ostavio u razgovoru sa starim kapetanom Tarnerom. Da, eno ga jo uvek sa njim. (Vraa se, naliva au i iskapljuje je.) A sad da mu zamaemo oko sokolovo. (On pamti koliki je nivo pia u boci posle svake ae. Sipa dve mere vode u bocu s viskijem, i sve to muka.) Tako. Sad je isto kao i pre. (Onda naliva au vode i stavlja je na sto pred Edmunda.) A ovu vodu si ti pio.

EDMUND: Kolosalno! Ne misli da e prokljuviti?

DEJMI: Moda i hoe, ali gde su mu dokazi? (Nameta okovratnik i manu.) Nadam se da, zanesen svojim milozvunim glasom, nee zaboraviti ruak. Gladan sam. (Seda za sto preko puta Edmunda. Jarosno.) Eto zato mrzim da s njim radim na prednjoj ivici. im naie prva budala, on poinje da davi svojim priama.

EDMUND (sumorno): Zavidim ti na apetitu. to se mene tie, mogao bih komotno da vie ne okusim ni zalogaja.

DEJMI (zabrinuto ga meri): Sluaj, Derane. Ti me dobro zna. Nikad ti nisam drao pridike, ali doktor Hardi ti je stvarno sa razlogom zabranio da cuga.

EDMUND: Pa i prestau, ne brini. im mi popodne saopti alosnu vest. A neki gutljaj dotle nee izmeniti stvar.

DEJMI (koleba se, a onda lagano): Dobro je je to si spreman na takve vesti. Lake e podneti udarac. (Primeuje da ga Edmund nepomino gleda.) Hou da kaem da je sa tvojom boleu van svake sumnje. Kao to su dva i dva etiri. I da nema nikakve koristi da pred tim zatvaramo oi.

EDMUND (uznemireno): Ja ih ne zatvaram. Jasno mi je kako se oseam, a ni te none groznice ne slute na dobro. Izgleda da je tano ono to je doktor Hardi poslednji put pretpostavio. Prokleta malarija, sigurno se opet vraa.

DEJMI: Moda. Ali i ne mora da bude.

EDMUND: Zato? ta misli, inae, da je?

DEJMI: Neka me avo nosi ako ita mislim! Ja nisam lekar. (Odjedared) Gde je mama?

EDMUND: Gore.

DEJMI (gledaga otro): Kad je otila?

EDMUND: ekaj. Otprilike onda kad sam doao na ivicu. Kazala je da e malo prilei i odremati.

DEJMI: Nita mi nisi rekao...

EDMUND (odbrambeno): A ta da ti govorim? Zar je vano? Bila je sva kao isprebijana. Prole noi je loe spavala.

DEJMI: Znam. (Poivka. Braa izbegavaju da se pogledaju u oi.)

EDMUND: Ni ja nisam mogao da zaspim od one odvratne sirene (Ponovo poivka.)

DEJMI: Na spratu je, znai, provela celo prepodne? Nisi je video?

EDMUND: Nisam. itao sam tu u sobi. Pustio sam je da se ispava.

DEJMI: Hoe li silaziti na ruak?

EDMUND: Svakako.

DEJMI (suvo): Nije to ba tako svakako. Moda joj se nee jesti. Ili e zaeleti da joj se od sad ruak i veera nose na sprat. To se deavalo sea se, valjda?

EDMUND (prestraen, ukoreva ga): Zapui, Dejmi! Zar ba uvek mora da se bavi...? (Ubedljivo) Tvoja sumnja je skroz neosnovana. Ketlin ju je malopre obila. Mama joj nije ni re pomenula o tome da nee silaziti na ruak.

DEJMI: Znai nije spavala?

EDMUND: Tog trenutka nije, ali je, kako kae Ketlin, leala.

DEJMI: U gostinskoj sobi?

EDMUND: Da! Pobogu, zar je to tako udno?

DEJMI (nesposoban da se uzdri): Idiote! to si je ostavio tako dugo samu? Mogao si negde tuda da se muva.

EDMUND: Nisam mogao. Optuila me je, i ne samo mene ve i tebe i tatu da je stalno uhodimo, i da u nju sumnjamo. Postidela me je. Jer mora da se grozno osea. A dala mi je svoju najasniju re...

DEJMI (gorko i bespomono): Treba da zna da to nema nikakvog znaaja.

EDMUND: Ovog puta ima!

DEJMI: To smo i ranije mislili. (Naginje se preko stola, i prijateljski hvata Edmunda za miicu.) Sluaj, Derane. Znam da me smatra za tekog cinika, ali zapamti da sam u itavu tu igru malo upueniji nego ti. iveo si u blaenom neznanju sve dok nisi poao u pripremnu kolu. Tata i ja smo krili od tebe. Ali meni je bilo sve savreno jasno itavih deset ili i vie godina pre nego to smo morali da ti to otkrijemo. Seam se svih pojedinosti, i celo jutro sam lomio glavu oko toga ta li je radila sino, dok je raunala da svi spavamo. Nisam bio sposoban da ita drugo mislim. A sad jo kae da te je nagovorila da je celo prepodne ostavi samu na spratu.

EDMUND: Otkud nagovorila?! Ti si poblesavio!

DEJMI (stiavajuim tonom): U redu, Derane. Nemoj da se kolje. I meni se ini da sam poblesavio. Bio sam van sebe od sree jer sam stvarno poeo da verujem da ovog puta... (Zastaje. Gleda kroz prednji salon ka predvorju. Sputenim glasom, brzo.) Evo je, silazi. Pogodio si. Uh, kakvo sam odvratno sumnjalo! (Iekivanje puno nade, ali istraha, uzbuduje obojicu. Dejmi mrmlja.) Do avola! to ne popih bar jo jednu au!

EDMUND: Sad se i ja kajem. (On nervozno proiava grlo, a to izaziva pravi napad kalja. Dejmi ga posmatra zabrinuto i saoseajno. Meri dolazi iz prednjeg salona. Na prvi pogled, na njoj se ne primeuju nikakve promene, sem toje, reklo bi se, manje nervozna. Izgleda otprilike onako kakvu smo je videli prvi putposle doruka, ali ubrzo se pokazuje da sujoj oi uagrene, i da njenim glasom i manirima vlada neko izuzetno oseanje ogradenosti od celog sveta. Kao da nije sasvim u onome to govori i ini.)

MERI (prilazi zabrinuto Edmundu i grliga): Ne kalji tako. Odrae grlo. Samo bi ti trebalo da, pored tog nazeba, jo i promukne. (Ljubi ga. On prestaje da kalje, i prelee preko nje brzim zabrinutim pogledom, ali ako ga i spopadaju sumnje, njih smesta razvejava njena nenost te on veruje u ono sto tog trenutka voli da veruje. S druge strane, Dejmi posle jednog ispitivakog pogleda shvata da su njegove sumnje na mestu. Obara oi i prikiva ih za pod, a lice mu osvaja gorak, odbrambeno cinian izraz. Meri nastavlja da govori, sedei ovla na bonom naslonu Edmundove fotelje, s jednom rukom oko njegovih ramena; lice joj je stoga iznad i iza sinovog, te joj on ne moe videti oi.) Ali, ne znam ta mi je, stalno ti branim as ovo, as ono. Oprosti, dragi. To je jedino zato to bih htela da sam ti uvek od pomoi.

EDMUND: Znam, mama. Kako se ti osea? Jesi li se odmorila?

MERI: Jesam, sad mi je mnogo bolje. Otkako si iziao, nisam se dizala. Otpoinak mi je doista bio potreban posle tako besane noi. Sad sam sasvim smirena.

EDMUND: Sjajno. (On tape aku koju je ona poloila na njegovo rame. Dejmi ga udno, gotovo prezrivo, iba pogledom, pitajui se da li njegov brat stvarno misli ono to govori. Edmundu i taj pogled promie, ali ga majka hvata.)

MERI (usiljeno aljivim tonom): Zaboga, Dejmi. to si obesio nos? ta se dogodilo?

DEJMI (ne gledajui je): Nita.

MERI: O, smela sam s uma da si radio na prednjoj ivici. Bie da ti je to pokvarilo raspoloenje, hm?

DEJMI: Recimo da jeste, mama.

MERI (preanjim tonom): Ako se ne varam, to je stalni izvor tvog neraspoloenja. Pravo si veliko dete! ta kae ti, Edmunde?

EDMUND: Lud je to zarezuje tue primedbe.

MERI (nekako dvosmisleno): Tano. Treba se praviti da te se niko i nita ne tie. (Susree Dejmijev gorak pogled, i odmah menja temu.) Gde vam je otac? ula sam Ketlin kako ga doziva.

EDMUND: Zapriao se sa kapetanom Tarnerom, kae Dejmi. Zakasnie kao i obino. (Dejmi ustaje i prilazi prozoru s desne strane, zadovoljan to je pronaao izgovor da im okrene leda)

MERI: Rekla sam Ketlin ve sto puta da ima da ode direktno do njega, ma gde da je, i da mu urui poruku. A ne da se dernja kao da smo u nekom sirotinjskom pansionu.

DEJMI (gledajui krozprozor): Eno je, prilazi mu. (Podsmeljivo.) Ba sad upada u re proslavljenom Vlasniku Milozvunog Glasa. Trebalo bi da ima malo vie uvaenja.

MERI (otro, ne libei se da na njega izlije svu svoju uvreenost): Ti bi trebalo da ima vie uvaenja! Dosta ve jednom sa tim podsmesima na oev raun! Pa nisam to vie ula! Treba da si ponosan to si njegov sin! Ne kaem da je on bez ikakvih slabosti. Naposletku, ko ih nema? Ali on je dirinio celog ivota. Iz siromatva i neznanja digao se do samih vrhunaca glumakog poziva. Svi ostali mu se dive. A ti ima najmanje prava da mu se podsmeva ti, koji, zahvaljujui njemu, nikada u ivotu nisi morao da ozbiljnije potegne! (Oeen, Dejmi se u nju zariva optuzujuim neprijateljskim pogledom. Njene oi zveraju kao u krivca, i ona dodaje pomirljivim tonom.) Ne zaboravi, Dejmi, da je tvoj otac ovek u godinama. Doista bi trebalo da si malo obzirniji.

DEJMI: Da ja budem obzirniji?

EDMUND (kome je sve to neprijatno): Zavei, Dejmi! (Dejmi ponovo zuri kroz prozor.) Pobogu, mama, ta si se najednom okomila na Dejmija?

MERI (gorko): Jer se uvek nekom podsmeva, i kod svih pronalazi najgore slabosti. (Onda, kao bezrazlono i naglo menja ton u neto hladno i bezlino.) Ali izgleda da ga je ivot takvim nainio, i on je pred tim nemoan. Svi smo mi nemoni pred onim to je ivot od nas nainio. A to te snalazi pre nego to si i stigao da shvati. Posle ega ve i sam postupa protiv svoje volje, i izmedu tebe i onoga to bi voleo da jesi ispreuje se, naposletku, neto to zanavek potire tvoju pravu linost. (Neobinost njenih misli ispunjava Edmunda zebnjom. On pokuava da joj uhvati pogled, ali ona stalnogleda nekud u stranu. Dejmijoj se na asak okree, a odmah zatim ponovo bezi pogledom krozprozor.)

DEJMI (sumorno): Gladan sam. Matori bi ve mogao da se otkai. Vazda nas tako zamlauje. Pusti da se jelo na stolu ohladi, a onda guna kako je neukusno.

MERI (automatski i spolja uvredena, a u sutini ravnoduna): Da, Dejmi. Sve mi se to popelo na glavu. Navrh glave. Naravno, ti to ne shvata. Ti nisi prinuden da vodi domainstvo sa sezonskom poslugom. Njoj je sve savreno svejedno, jer zna da joj to nije stalno mesto. Ono to neto vredi ve odavno slui kod ljudi koji ive u svom domu, a ne po letnjikovcima. A tvoj otac smatra da je mnogo ak i ono to trai najbolja sezonska posluga. Te, tako, svake godine moram da ratujem s glupim i lenjim neznalicama. Ali to sam ve hiljadu puta kazala. Ne samo pred tobom. I pred njim, samo to on na jedno uvo primi, a na drugo pusti. On misli da je uludo baena svaka para koja se da u kuu. Previe je iveo po hotelima. Nikad u najboljim, naravno. Po drugorazrednim. On ne zna ta znai kua. On se u kui ne osea kod kue. A ipak ezne za svojim domom. Sta vie, ponosi se i ovom dotrajalom kolibom. Voli je. (Ona se smeje, beznadezno, ali ipak zabavljena.) Kad ovek o tome malo bolje razmisli, ne moe da se ne nasmeje. On je ovek mimo drugih.

EDMUND (ponovo zabrinut, pokuava da joj nade oi): Zbog ega, mama, sad sve to govori?

MERI (odjednom, sasvim normalnim tonom, tapsui ga po obrazu): Bez ikakvog naroitog povoda, dragi. Naravno, sve je to besmisleno. (Dok ona govori, Ketlin ulazi iz zadnjeg salona.)

KETLIN (jeziavo): Sto je postavljen, gospoo, ila sam po gospo'n-Tajrona, kao to ste naredili, a on je rekao samo to nije krenuo, ali je svejedno ostao s onim ovekom, i ba mu je priao kako je nekad...

MERI (nezainteresovano): U redu, Ketlin. Reci Bridit da se strpi jo nekoliko minuta dok ne doe gospodin Tajron. (Ketlin istiskuje kroz zube "Dobro, gospoo" i odlazi kroz zadnji salon, gundajui neto za svoj raun.)

DEJMI: Pa, dobro, bogamu, zar ba ne moemo bez njega? Toliko puta nam je rekao da ga ne moramo ekati.

MERI (osmehuje se odsutno i zabavljeno): On to samo tako kae. Znai da jo ne poznaje oca, smrtno bi se uvredio.

EDMUND (skae hitro, kao da mu je milo sto se naao neki razlog da se izgubi): Idem da ga pokrenem. (Izlazi na boni deo verande. Trenutak docnije uje se kako odande nestrpljivo doziva.) Hej, tata. Dolazi! Treba li da ekamo do uvee? (Meri se pridigla s naslona fotelje. Njeni prsti na stolu ponovo se uzbunjuju. Iako ne gleda Dejmija, njegov cinino ispitivaki pogled pri joj lice i ruke.)

MERI (napregnuto): ta si se tako upiljio?

DEJMI: Ti zna. (Ponovo gleda kroz prozor.)

MERI: Ne znam.

DEJMI: Ne budi naivna, mama. Nisam slep.

MERI (gleda ga sad pravo u oi, s izrazom upljeg i tvrdoglavog otpora): Ne znam o emu govori.

DEJMI: Ne zna? Uzmi ogledalo i pogledaj oi!

EDMUND (dolazi s verande): Stavio sam ga u pokret Bie tu za minut. (Premerava as jedno, as drugo. Njegova majka izbegava pogled. Pretrnuo.) Sta se dogodilo? Mama, u emu je stvar?

MERI (uznemirena njegovom pojavom, daje oduka nervozi i uzbudenju kojim ju je ispunilo oseanje krivice): Tvoj brat bi trebalo da se stidi. Poeo je da pravi neke aluzije, ni sama ne znam na ta.

EDMUND (obraa se Dejmiju): Boga ti aavog! to bih te... (Pretei zakorauje ka bratu. Dejmi mu okree leda, slee ramenima i ponovo gleda kroz prozor.)

MERI (jo vema uznemirena, hvata Edmunda za miicu, uzrujano): Prekini, uje li? Kako se usuuje da preda mnom tako ta govori? (Iznenada, njen ton i maniri postaju udno tudi i hladni, kao i ranije.) Nema nikakve svrhe to sike na brata. Sta on moe protiv onoga to je od njega nainila prolost? Kao god to je i tvoj otac nesposoban da ustane protiv sebe. A isti je sluaj i s tobom. I sa mnom.

EDMUND (prestraeno, hvatajuisekao utopljenik za slamku): On je laov! To je la, mama, zar ne?

MERI (oiju okrenutih u stranu): ta je la? Sad se i ti zagonetno izraava, kao Dejmi. (Onda njene oi susreu njegov ubijen, optuujui pogled. Ona muca.) Edmunde, nemoj! (Ona odvraa pogled, i njeno ponaanje istog asa prima onaj bezlini izraz. Smireno.) Evo vam oca. Penje se. Odoh da javim Bridit. (Odlazi kroz zadnji salon. Edmund skreno prilazi svojoj fotelji. Izgleda kao bolesnik. Obeznaden.)

DEJMI (s prozora, ne okreui se): Dakle?

EDMUND (jo uvek odbijajui da bratu ita prizna, sa slabakim prkosom) : ta dakle? Laov si! (Dejmi ponovo slee ramenima. S prednje verande uje se kako neko zatvara vrata s mreom. Edmund govori tupo.) Evo tate. Nadam se da e ga pie razneiti. (Tajron dolazi kroz prednji salon. Oblai sako.)

TAJRON: Izvinite, zadocnio sam. Kapetan Tarner zastade da popriamo, a kad on pone da veze, ne moe mu se lako iskobeljati.

DEJMI (ne okreui se, suvo): Hteo si da kae: kad pone da slua. (Otac ga gleda s antipatijom, a onda prilazi stolu i kratkim pogledom premerava bocu s viskijem. Dejmi to osea, mada se nije okrenuo.) Stanje redovno. Pie u boci na istom nivou.

TAJRON: Nisam to gledao. (Dodaje jetko.) To jo nita ne mora da znai dok si ti u kui. Preesto me iznenaduje svojim trikovima.

EDMUND (sumorno): ta ree? Da se priestimo?

TAJRON (mrti se na nj): Dejmi moe posle napornog prepodneva, ali tebe ne mislim da nudim. Doktor Hardi je...

EDMUND: Do avola i s tim doktorom Hardijem! Od jedne ae neu umreti. Najzad, tata, sasvim se dobro oseam.

TAJRON (zabrinutog pogleda, navlai grimasu lane srdanosti): Onda naspi. Pred ruak ide. Oduvek sam smatrao da je dobar viski, kad se u umerenim koliinama uzima pred jelo, bolji od svih tonikuma. (Edmund ustaje poto mu otac prua bocu. Naliva sebi skoro punu au. Tajron se mrsti. Opominjujui.) Rekao sam u umerenim koliinama. (Sipa viski u svoju au, i dodaje bocu Dejmiju. Gunda.) Da tebe pozivam na umerenost, nema svrhe. (Prelazei preko te aluzije, Dejmi naliva sebi bezmalo do ruba ae. Otac ga isprva gleda popreko, ali ubrzo potom polae oruje; opet prima raniji srdaan izraz, i die au.) Za zdravlje i sreu! (Edmundu se otima gorak smeh.)

EDMUND: Dobarvic!

TAJRON: Neto si rekao?

EDMUND: Nita. iveli. (Sva trojica piju.)

TAJRON (postaje svestan atmosfere): ta se tu zapravo deava? Tu je tako turobno da se jedva die. (Obraa se prekorno, Dejmiju.) Dobio si viski, zar ne? ta e ti taj grobarski izraz na licu?

DEJMI (sleui ramenima): I tebe e veselost napustiti. Uskoro.

EDMUND: Kuuj, Dejmi.

TAJRON (osea se nelagodno, menja temu): Mislio sam da je ruak ve na stolu. Izgladneo sam kao pseto. Gde vam je majka?

MERI (vraa se kroz zadnji salon; javlja se): Evo me. (Ulazi. Uzbudena je, i kao i obino, osea se nelagodno, jer joj se ini da je posmatraju. Dok govori, gleda svuda, samo ne nijednom od njih u oi.) Stiavala sam Bridit. Da vidi samo kako besni to si i ovog puta zakasnio. A nemam obraza da je krivim. Ako ti se ruak skorio u rerni, poruuje ti ona, to si i zasluio, a, sem toga, kae da joj je savreno svejedno da li e ti se jela svideti ili ne. (Njeno uzbudenje sve vie raste.) Ah, lepo sam se razbolela uobraavajui, protiv pameti, da je ovo domai kutak! Ti mi ne pomae! Prstom ne bi makao na utrb svog komoditeta! Ti i ne zna kako se ponaa u svojoj kui! Ti zapravo svoju kuu, i ne eli! Niti si je ikad eleo, otkako smo se uzeli! Trebalo je da ostane neenja, da ivi po drugorazrednim hotelima, i zabavlja prijatelje po barovima! (Dodaje nekako udno, kao da se upustila u glasan razgovor sa samom sobom, a ne kao da se obraa Tajronu.) Onda se nita pod bogom ne bi ni desilo. (Oni je netremice posmatraju. Tajron kome je sad puklo pred oima, naglo se preobraava u umornog, gorko sneveseljenog starca. Ispitavi pogledom oca, Edmund shvata da je ovaj sve razumeo. Ipak, ne moe, a da majku ne upozori na opasnost.)

EDMUND: Mama! Dosta razgovora. to ve jednom ne krenemo na ruak?

MERI (ona polazi, i u tom trenutku na njenom licu ponovo se stvrdnjava ve poznati izraz neprirodnog povlaenja u sopstvenu ljuturu; ona se ak osmehuje, ironino zabavljena sobom): Pravo kae. Neuvidavno je to kopam po prolosti kad znam da tvoj otac i Dejmi gladuju. (Obuhvatajui rukom Edmundova ramena veoma neno, ali istovremeno i odsutno.) Nadam se, dragi, da si pri apetitu. Morao bi zbilja da malo vie jede. (Pogled joj se prikiva za asu od viskija na stolu pored njega. Otro.) Sta e tu ta aa? Nisi valjda pio? Oh, i zato si tako lud? Zar ne zna da je to najgore to moe da bude? (Obraa se Tajronu.) Ti si, Dejmse, kriv. Kako si samo smeo da mu dopusti? Hoe da ga otera u grob? Ve si zaboravio ta se dogodilo s mojim ocem? I pio je dokle god ga nije oborilo. Govorio je da su lekari budale, i delio tvoje miljenje da od viskija nema boljeg tonikuma! (Uas joj nastanjuje oi i ona poinje da muca.) Ali, naravno, to su dve sasvim razliite stvari. Ni sama ne znam ta mi bi da... Oprosti, Dejmse. I to sam ti svata izgovorila. Gutljaj-dva nee koditi Edmundu. Stavie, moda e mu i pomoi, ako mu probudi apetit. (Tape Edmunda, kao u igri, po obrazu, a njeno ponasanje ponovo postaje udno i odsutno. On okreeglavu u stranu. Reklo bi se da ona to nije primetila, aliga ipak, instinktivno, ostavila.)

DEJMI (grubo, prikrivajui, na taj nain razdraenost): Za ime boga, hajde da jedemo. Celo prepodne radio sam u onom blatu pod ivicom. Raunam da sam poteno zasluio svoj tanjir supe? (S lea obilazi oca, ne gledajui majku, i hvata Edmunda za rame.) Idemo, Derane, da klopnemo to je nae. (Edmund ustaje, pazei da mu se pogled ne sretne s majinim. On i Dejmi prolaze pored nje, produujui ka zadnjem salonu.)

TAJRON (tupo): Dobro, momci. Samo vi idite s majkom. Odmah u za vama. (Ali oni odlaze ne saekavi je. Bespomono uvredena, ona gleda za njima dok ulaze u zadnji salon, a onda se i sama tamo upuuje. Tunim pogledom punim osude prati je Tajron. Ona je toga svesna, i naglo se osvre, ali nema hrabrosti da se suoi s njegovim nepominim pogledom.)

MERI: ta me tako gleda? (Drhtavim rukama popravlja frizuru.) Da mi nije pala kosa? Prola no me je svu ivakala. Zato sam i reila da do podne prilegnem. Odremala sam, i to me je divno okrepilo. Ali se dobro seam da sam posle toga opet uredila frizuru. (Usiljeno se smeje) Mada, kao i obino, nisam mogla da naem naoari. (Otro.) Molim te, prestani da zuri! ovek bi pomislio da me optuuje... (Onda, preklinjui.) Dejmse! Ti ne shvata!

TAJRON (s tupom srdbom): Shvatam da sam bio najvei idiot to sam ti verovao! (Odlazi od nje, i naliva sebi skoro punu au viskija.)

MERI (na licu joj se ponovo javlja tvrdoglavi prkos): Ne znam ta time hoe da kae. Jer sam stalno oseala ba suprotno. Da mi ne veruje, da me uhodi i sumnjii. (Onda, sa optuzbom uglasu.) Sto sad opet pije? Pred ruak uzima samo po jednu au. (Gorko.) Znam ta me eka. Veeras e biti pijan. Najzad, to nee biti prvi put, zar ne? Moda hiljaditi? (Ponovo, i naglo, preklinjui.) Ah, Dejmse, ti ne shvata! Toliko brinem zbog Edmunda! Plaim se da je...

TAJRON: Tvoji izgovori me ne zanimaju.

MERI (zaprepaeno): Izgovori? Hoe da kae... ? Oh, valjda ne misli da sam takva! Molim te, izbij to sebi iz glave! (Odmah zatim tone u udnu otudenost. Sasvim obinim glasom.) Zar neemo na ruak, dragi? Meni se, dodue, ne jede ali ti si oevidno izgladneo. (On polako ide ka dovratku u kome ona stoji. Koracima pravog starca. Dok joj prilazi, njoj se otima izgrudi oajniki krik.) Dejmse! Uinila sam sve to sam mogla! Apsolutno sve! Veruj mi, molim te!

TAJRON (ganut protiv svoje volje i bespomono): Sigurno, Meri, da si uinila. (Poseen iznenadnim bolom.) Za miloga boga, to nisi smogla snage da se odupre?

MERI (preko lica joj se ponovo navlai ve poznati tvrdoglavi izraz poricanja): Ne znam o emu govori. Nisam smogla snage da se oduprem emu?

TAJRON (beznadeno): Niemu. Sad je ve kasno. (On nastavlja ka zadnjem salonu, a ona mu se pridruuje. Nestaju zajedno)

(ZAVESA)

SCENA DRUGA

SCENA: Isto. Otprilike pola sata kasnije. Posluavnika sa bocom viskija vie nema na stolu. Dok se zavesa die, porodica se vraa sa ruka. Meri se prva pojavljuje iz zadnjeg salona. Za njom ulazi njen mu. Ne idu pod ruku, kao onda kad su se vraali sa doruka na poetku prvog ina. On izbegava da je se dotakne ili da je pogleda. Na njegovom licu ita se optuzba, sad sa nagovetajem jedne stare, umorne i bespomone rezignacije. Dejmi i Edmund dolaze za ocem. Demijevo lice odaje odbrambeni cinizam. Edmund bezuspesno pokusava da ostvari isti takav izraz. Po njemu se jasno vidi da je ne samo fiziki bolestan nego i slomljena srca. Merije opet strahovito nervozna, kao da je to to je morala da za vreme ruka sedi s njima za istim stolom prevazilazilo njene moi. No, naporedo s tim, na njenom licu odslikava se jo vie ona udna ravnodunost, koja, reklo bi se, ne potie od njenih ivaca i strepnji koje ih kidaju.

Ulazei u dnevnu sobu, ona govori. To je bujica sa njenih usana koja jednolino romori kao u uobiajenom porodinom razgovoru. Izgleda da joj nimalo ne smeta to oni ne poklanjaju njenim reima nita vie panje no ona sama. Ne prestajui da govori, ona prilazi levoj strani stola, i ostaje tu, licem prema gledalitu. Jednom rukom dotie se haljine na grudima, drugom dobuje po stolu. Tajron pripaljuje cigaru, i prilazi vratima s mreom. Kroz njih gleda napolje. Dejmi puni lulu iz tegle koja se nalazi na ormaru za knjige u dubini scene. Onda je pali, odlazei jednom od prozora s desne strane. Tu se zaustavlja i posmatra. Edmund seda u fotelju kraj stola. Upola je okrenut od majke, te ne mora da je gleda.

MERI: Ne sme Bridit nita da kae. Pravi se da ne uje. A kad bih se i usudila da joj pripretim, znam da bi mi sama pripretila otkazom. Mada neki put daje sve od sebe. Ne valja samo to je to "neki put" redovno onda kad zakasni na obed. Ostaje ipak uteha: po njenim jelima teko je oceniti da li od sebe daje sve ili nita. (Ona se kratko smeje, kao zabavljena neim dalekim. Ravnoduno.) Ali, nije vano. Leto je, hvala bogu, ve na izmaku. Sezona e vam uskoro poeti, pa emo opet u drugorazredne hotele i vozove. Mrzim i njih, naravno, ali od njih bar ne oekujem da lie na domae ognjite. Uz to, otpadaju svi kuni poslovi i brige. Glupo je oekivati od Bridit ili Ketlin da se ovde ponaaju kao u pravoj kui. One dobro znaju da to nije nikakva kua. Kao god to i mi to znamo. Da to nikad nije bila niti da e biti.

TAJRON (gorko, ne okreui glavu): Ima pravo. Sad je ve prekasno. Ali nekad je bila, pre nego to si...

MERI (lice joj najednom dobija izraz besmislenog poricanja): Pre nego to sam ta? (Nastaje potpuni tajac. Onda ona produuje, opet oigledno odsutna.) Ne, ne. Ma ta nameravao da kae, dragi, istina ne moe biti. Ovo mesto nikad nije predstavljalo domai kutak. Ti si oduvek davao prednost klubu ili baru. A ja sam se tu od samog poetka oseala taman toliko usamljenom koliko i u prljavoj sobi kakvog konaita. U pravoj kui oveka nikad ne spopadaju takva oseanja. Zaboravio si da iz sopstvenog iskustva znam ta je dom. Jedan takav dom, oinski, napustila sam da bih se udala za tebe. (Najednom, asocijacijom misli, ona se okree Edmundu. U njenom ponaanju prevladava nena zabrinutost, ali se i dalje osea da je Meri udno odsutna.) Baca me u brigu, Edmunde. Za rukom skoro nita nisi okusio. Tako se, da zna, ne uva. to ja nemam apetita, nita ne mari. I inae sam se nagojila. Ali ti mora da jede. (S materinskim ulagivanjem.) Obeaj, dragi, meni za ljubav.

EDMUND (tupo): Dobro, mama.

MERI (tape ga po obrazu; on se trudi da ne pokae koliko mu je to malo prijatno): Dobar si ti deko. (Opet nailazi poivka ispunjena mrtvom tiinom. Onda se iz predvorja uje telefon, i svi se prestravljeno trzaju.)

TAJRON (urno): Pustite, ja u, Megvajer je rekao da e me zvati. (Izlazi kroz prednji salon.)

MERI (ravnoduno): Megvajer. Mora da mu je na spisku ostao jo jedan komad zemlje koji nikom, sem vaem ocu, ne bi palo na pamet da kupi. Sad to ve nema znaaja, no uvek mi se ini da je va otac mnogo radije davao novac na proirivanje imanja nego na kuu. (Prestaje da govori. Oslukuje. Iz predvorja dopire Tajronov glas.)

TAJRON: Halo. (S usiljenom srdanou.) O, kako ste, doktore? (Dejmi se okree od prozora. Merini prsti ubrzanije dobujupo stolu. Tajronov glas, uprkos njegovom nastojanju da to prikrije, odaje da su s one strane ice stigle rave vesti.) Tako, dakle? (Sa hitnjom.) Dobro, objasniete sve to kad doe popodne na pregled. Tako je, neizostavno e doi. U etiri. Ja u prethodno navratiti da porazgovaramo. Ionako imam posla u gradu. Do videnja, doktore.

EDMUND (tupo): Nije zvualo ba kao dobra vest. (Dejmi ga saaljivo meri, a onda opet alje pogled kroz prozor. Meri je uasnuta, i njene ruke poinju da podrhtavaju. Tajron ulazi. Obraa se Edmundu, oigledno lano spokojan.)

TAJRON: Doktor Hardi. eli da ga danas u etiri neizostavno poseti.

EDMUND (tupo): ta je kazao? Sad mi je ve sasvim svejedno.

MERI (uzbudena, ne moe da se savlada): Ne bih mu verovala da se zakune na dvadeset Biblija. Nijednu njegovu re, Edmunde, ne treba ozbiljno shvatiti.

TA